1.

POJAM MEĐUNARODNOG JAVNOG PRAVA * Termin Termin „Međunarodno javno pravo" koji je u novijoj nauci stekao gotovo univerzalno pravo građanstva, potekao je od Bentama i zamenio stariji termin „Pravo naroda". Jako uporište termin „Međunarodno javno pravo" našao je u ideji da je narod nosilac suvereniteta u državi, ideji koja je proistekla iz velikih građanskih revolucija. Pored termina „Međunarodno javno pravo" u delu teorije koristi se i termin „Međunarodno pravo". Razlika nije samo formalna, jer termin „Međunarodno pravo" ukazuje na pristup po kome grana prava o kojoj raspravljamo obuhvata i izvesne pojmove i pravne institute (npr, državljanstvo i pravni položaj stranaca) koji se, po pravilu, izučavaju u srodnim granama prava kao što je međunarodno privatno pravo. * Pojam međunarodnog prava U formalnom smislu reči, međunarodno pravo predstavlja sistem pravnih pravila koja regulišu pravni položaj i odnose subjekata međunarodnog prava kao i pravni položaj i odnose drugih jedinki od međunarodnog interesa. Formalni pojam međunarodnog javnog prava podrazumeva sledeće elemente: a) Međunarodno pravo je sistem pravnih pravila. Kvalifikacija međunarodnog prava kao skupa ili sistema pravnih pravila je svojstvena gotovo svim definicijama međunarodnog javnog prava. b) Kao sistem pravnih pravila međunarodno javno pravo reguliše pravni položaj i odnose kako subjekata međunarodnog prava, tako i drugih jedinki od međunarodnog interesa. Karakteristično je vezivanje pojma međunarodnog prava za subjekte. Jer, pored odnosa između svojih subjekata, međunarodno pravo reguliše pravni položaj i drugih jedinki koje se ne mogu okvalifikovati kao subjekti međunarodnog prava. Pored formalnog pojma postoji i materijalni pojam međunarodnog javnog prava. Osnovna zamerka formalnoj definiciji međunarodnog prava je da ona ne kazuje gotovo ništa o tome šta je suština međunarodnog prava. O suštini međunarodnog prava govore materijalne definicije. Shvaćeno u tom smislu, međunarodno javno pravo predstavlja objektivnu i autonomnu normu ili imperativ međunarodne zajednice. Kao elementi materijalnog pojma međunarodnog javnog prava mogu se navesti: a) Međunarodno pravo je pravo međunarodne zajednice. Osnovni cilj ili funkcija međunarodnog prava je stvaranje uređenih pravnih odnosa u međunarodnoj zajednici. Bez obzira na različita shvatanja međunarodne zajednice, nesporno je da ona predstavlja specifičnu zajednicu različitu od države kao postojbine unutrašnjeg ili nacionalnog prava. b) Međunarodno pravo je autonomna norma ili imperativ. Kvalifikacija međunarodnog prava kao autonomne norme ili imperativa ide za tim da ukaže na posebnu tehniku stvaranja pravnih pravila međunarodnog prava, s jedne strane, i da odredi odnos subjekata međunarodnog prava prema tom pravu, s druge strane. Ovakvom kvalifikacijom povlači se suštinska razlika između unutrašnjeg i

međunarodnog prava. Za razliku od unutrašnjeg prava koje je heteronomne prirode, s obzirom na to da ga stvaraju ovlašćeni organi države u formi jednostranih pravnih akata (ustava, zakona i podzakonskih akata) i nameću ga subjektima prava, autonomna priroda međunarodnog prava rezultira iz činjenice da ga stvaraju sami subjekti međunarodnog prava, daje, u principu, sporazumne, konsenzualne prirode. Takva priroda međunarodnog prava se ponajviše izražava kroz sistem formalnih izvora. Glavni formalni izvori međunarodnog javnog prava su ugovor i običaj, pravni akti koji se zasnivaju na saglasnosti volja, izričitoj ili prećutnoj. c) Kao konsenzualno pravo, međunarodno pravo nije lišeno elemenata nametanja, budući da elementi nametanja proizlaze iz same kvalifikacije volje međunarodne zajednice kao osnova obaveznosti međunarodnog prava. Saglasnost volja je kvalitativno obeležje pretežnog dela međunarodnog javnog prava, pojavljuje se kao opšte pravilo, dok u izuzetnim slučajevima kada to nalaže opšti ili univerzalni interes, pravno pravilo međunarodnog prava može biti nametnuto izvesnoj državi ili državama. Nametanje ili subordinacija ima dva osnovna oblika ispoljavanja: 1. nametanje u procesu stvaranja i važenja pravnih pravila (primer su norme ius cogens-a) i 2. nametanje u postupku primene pravnih pravila (slučaj kada Savet bezbednosti deluje kao organ Organizacije Ujedinjenih nacija u cilju očuvanja mira i bezbednosti na osnovu glave VII Povelje Ujedinjenih nacija). d) Međunarodno pravo je objektivna norma ili imperativ. Kada kažemo da je jedan od elemenata formalno - pravnog pojma međunarodnog prava i to da je međunarodno pravo objektivna norma ili imperativ, to znači da je međunarodno pravo objektivni poredak, poredak koji je iznad volje pojedinačnih država. Osnov obaveznosti opšteg ili univerzalnog međunarodnog prava je volja celokupne međunarodne zajednice, a pristanak države uzete pojedinačno, samo je instrumentalni oblik konstituisanja volje međunarodne zajednice. Volja međunarodne zajednice je odgovarajući izraz opšteg ili univerzalnog interesa koji se izražava kroz pristanak pretežne ili preovlađujuće većine država - članica međunarodne zajednice. Dva su osnovna obeležja pojma „pretežna ili preovlađujuća većina": - kvantitativni, aritmetički - svodi se na veliku većinu tj. na standard koji se ne izražava u preciznoj aritmetičkoj formuli već se konstituiše od slučaja do slučaja; i, - kvalitativni, vrednosni - nije dovoljno da se radi samo o aritmetičkoj većini, već ta većina mora biti reprezentativna tj. u njoj moraju biti zastupljeni svi glavni politički i pravni sistemi i civilizacije sveta. Objektivni karakter međunarodnog prava je potvrđen i u jurisprudenciji međunarodnih sudova. Potvrdu objektivnog karaktera međunarodnog prava nalayimo i u odnosu unutrašnjeg zakonodavca prema međunarodnom pravu. Najpotpunije određenje međunarodnog prava daje mešovita, formalno-materijalna definicija. U skladu sa ovakvom definicijom, međunarodno javno pravo bi se moglo odrediti kao sistem pravnih pravila u smislu objektivnih, autonomnih imperativa koji imaju za cilj da regulišu pravni položaj i odnose subjekata međunarodnog prava kao i pravni položaj i odnose drugih jedinki od

međunarodnog interesa. 2. PRAVNA PRIRODA KLASIČNOG MEĐUNARODNOG PRAVA Klasično međunarodno pravo je tvorevina evropske civilizacije. Ta činjenica je proizvela dve značajne posledice: prvo, međunarodno pravo su stvarale evropske države i, drugo, primena međunarodnog prava dugo je bila ograničena na evropski kontinent, na odnose između evropskih država. Međunarodna zajednica se u tu svrhu restriktivno određivala kao zajednica „država i naroda koji stoje na visokom stupnju razvijenosti" između kojih vlada zajednica i uzajamnost prava. Članovima međunarodne zajednice na koje se primenjivalo međunarodno pravo smatrani su „narodi i države koji su još od prvih vremena primili hrišćanstvo, a to su na prvom "rnestu stare evropske države sa germanskim i latinskim jezicima kao i države novih svetova koje su se razvile iz kolonija ovih naroda." Lorimer recimo, razlikuje odgovarajuće koncentrične sfere: civilizovano čovečanstvo, tj. evropsku međunarodnu zajednicu; varvarsko čovečanstvo (Kina, Indija, Bliski Istok), na kojoj se međunarodno pravo primenjuje samo u izvesnoj meri i ostalo neevropsko čovečanstvo. Države van kruga tzv. civilizovanih ili prosvećenih bile su objekt međunarodnog prava. U odnosima evropskih sila sa vanevropskim nisu primenjivana pravila međunarodnog prava, već tzv. prirodni zakoni i hrišćanski moral. Iza ove formule krije se pravilo odrešenih ruku tj. nepostojanje bilo kakvih pravnih obaveza prema tzv. necivilizovanim državama i narodima. Na taj način olakšana je kolonizacija širokih prostora Azije, Afrike i Amerike od strane evropskih kolonijalnih sila. Od posebnog interesa za kolonizaciju bio je pojam ničije zemlje. Ovaj pojam je relevantan za sticanje državne teritorije mirnom okupacijom. Pod „ničijom zemljom" podrazumevala su se i ona područja na kojima su postojale urođeničke, plemenske i državne organizacije koje nisu bile civilizovane u smislu evropskih standarda. Ulazak neke vanevropske države u međunarodnu zajednicu bio je uslovljen sti-canjem svojstva subjekta „hrišćanskog međunarodnog prava". U tu svrhu primenjivala se konstitutivna teorija priznanja. Da bi se neka vanevropska država kvalifikovala kao subjekt klasičnog, evropskog prava, bilo je potrebno da, pored formalnih atributa države (teritorije, stanovništva, suverene vlasti), prihvati osnovna moralna pravila o odnosima između naroda i poseduje takav stepen civilizacije koji joj omogućuje da se pridržava pravila međunarodnog prava. Uslov „civilizovanosti" je strogo cenjen o čemu rečito svedoči primer Turske, koja je, formalno dobila status subjekta međunarodnog prava tek na Pariskom kongresu 1856. godine. Otuda, možemo reći da je klasično evropsko međunarodno pravo bilo ekskluzivno pravo evropskih sila koje su kroz to pravo izražavale svoje vitalne političke interese. 3. ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA NA TEORIJSKOM NIVOU Odnos unutrašnjeg (državnog) prava i međunarodnog prava se, po pravilu, posmatra kroz prizmu monističko-dualističke kontroverze. Odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava ćemo posmatrati na

dva osnovna nivoa: - nivou teorije koji se svodi na kvalifikaciju pravne vrednosti ova dva prava i - nivou prakse (unutrašnje i međunarodne) koja podrazumeva konkretan odnos pravila unutrašnjeg i pravila međunarodnog prava u postupku primene. ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA NA TEORIJSKOM NIVOU Ovako shvaćen odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava ispoljava se kroz suprotstavljanje dualističke i monističke teorije. Kao teorijski modeli odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava, monizam i dualizam nisu norme, stvarne ili pretpostavljene, već teorijsko, apstraktno viđenje odnosa ova dva prava bez obzira što oba imaju uporište u praksi. *Dualistička teorija. - Osnovna premisa dualističke teorije je da međunarodno i unutrašnje pravo koegzistiraju kao dva nezavisna, odvojena objektivna prava, dva samostalna pravna kruga. Ne postoje stvarne, materijalne veze između ova dva prava, jer je međunarodno pravo - pravo između država, a unutrašnje (državno) je pravo iznad fizičkih i pravnih lica koja se nalaze na teritoriji države. Tripel, osnivač dualističke teorije, kaže da unutrašnje pravo nastaje zakonom, a međunarodno pravo sporazumom. Prema tome, izvor unutrašnjeg prava je volja države, a izvor međunarodnog prava je volja više država, zajednička volja. Drugi istorijski zastupnik dualizma, Anciloti objektivni osnov međunarodnog prava ne nalazi u kategoriji volje, već u metafizički shvaćenom principu pacta sunt servanda kao hipotezi koja se ne može objasniti i na kojoj se gradi međunarodni poredak. Unutrašnje i međunarodno pravo ne mogu, po pravilu, doći u stanje konkurencije i sukoba. Mogućnost sukoba ili konkurencije isključuju dva momenta: 1. različiti društveni odnosi koje ova dva prava regulišu i 2. različiti subjekti, jer se međunarodno pravo obraća državama, a unutrašnje pojedincima. Ako u incidentnim slučajevima i dođe do sukoba ili konkurencije, nacionalni sud ili drugi državni organ dužan je da primeni svoje tj. unutrašnje pravo. Za dualističku teoriju karakteristična je postavka da međunarodno pravo ne obavezuje državu sve dok se država ne izjasni da prihvata konkretno pravilo međunarodnog prava. Glavni oslonac dualističke teorije je dogma o suverenitetu države. Kako prime-ćuje profesor Bartoš „organi vlasti i sudovi u okviru jedne države ne priznaju nikakvu suverenu vlast iznad svog samostalnog, nacionalnog suvereniteta" pa, otuda, „oni primenjuju samo ona pravila međunarodnog prava za koja im to bude naređeno putem domaće pravne norme, koja je za njih obaveza". U svom izvornom značenju dualistička koncepcija izvedena do krajnjih konsekvenci stvara nerešive probleme, jedan začaran krug protivrečnosti. Dualistička teorija se zasniva na koordinaciji odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava, jer je hijerarhija, budući da se ova dva prava vide kao nezavisni sistemi, isključena. Dualistička teorija nosi skriveno antihumanističko usmerenje, jer u svojoj konstrukciji fetišizira državu i zapostavlja pojedinca kao adresata pravnih pravila. *Monistička teorija. - Polazna premisa monističke teorije je da su unutrašnje i međunarodno pravo

Jedini mogući konflikt između ova dva sistema je onaj koji se tiče obaveza ili nesposobnosti države da se na unutrašnjem planu ponaša u skladu sa načinom koji predviđa međunarodno pravo. Ficmoris ovakvu kvalifikaciju čitave kontroverze izvodi iz toga što navodno obe koncepcije polaze od nečega što u stvarnosti ne postoji . . Javila se i treća teorija koja čitavu monističko-dualističku kontroverzu proglašava za nerealnu i veštačku. .zajedničkog polja. . da su delovi jednog jedinstvenog pravnog sistema. Poznaje jedino princip po kome se država ne može pozivati na svoje unutrašnje pravo da bi opravdala neizvršenje svojih međunarodnih obaveza. je kako smo istakli. Kompromisne teorije su izraz uvažavanja nekih praktičnih iskustava u primeni međunarodnopravnih pravila u nacionalnim pravnim porecima. Shvatanje o primatu unutrašnjeg prava razrađeno naročito u učenju o međunarodnom pravu kao spoljašnjem državnom pravu. Primat međunarodnog prava valja shvatiti kao funkcionalni izraz sociološke i egzistencijalne nužnosti da se omogući postojanje država kao nezavisnih i ravnopravnih jedinki. izvitoperenog monizma. s jedne strane. * Primena međunarodnog prava u unutrašnjem pravu. *Kompromisne teorije (teorije o koordinaciji). U krajnjoj analizi kompromisna teorija se u osnovnim tačkama poklapa sa dualističkom. opšti odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava i 2. s druge strane. Pravo značenje učenja o „spoljašnjem državnom pravu" je negacija međunarodnog prava. Međunarodno pravo ne uređuje primenu svojih pravila na državnoj teritoriji. skupa odnosa i transakcija u kome oba poretka simultano važe. ukoliko se država primenjujući svoje unutrašnje pravo ponaša suprotno međunarodnom pravu. Pravila unutrašnjeg prava regulišu dva pitanja: 1. pozitivnih sistema. teško je i pretpostaviti da će međunarodno pravo steći potpuni primat a da se ne ukine princip suvereniteta države. Funkcija međunarodnog prava se svodi na utvrđivanje izvesnih stvari koje nisu valjane po međunarodnom pravu i. načine ili tehnike povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava. i uređenih međunarodnih odnosa. Monistička teorija o primatu međunarodnog prava građena je na više ili manje izraženoj opoziciji dogmi suvereniteta u korist ideje međunarodne zajednice.sačinjeni od jedinstvene supstance.Pitanje odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava na teorijskom nivou ne iscrpljuje se monističko-dualističkom kontroverzom. ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA U SVETLOSTI PRAKSE (UNUTRAŠNJE I MEĐUNARODNE) *Odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava sa stanovišta prakse međunarodnih sudova. Upravo ta činjenica nerešivog sukoba između suvereniteta i apsolutnog primata međunarodnog prava i navodi pristalice ovog shvatanja da za adresata pravila međunarodnog prava uzmu pojedinca. prekršiće svoje međunarodne obaveze. 4. Imaju za svrhu da ublaže rigidnosti teorijskih konstrukcija i ublaže logiku vrednosnog suprotstavljanja ove dve grane prava. Smatra da međunarodno i unutrašnje pravo kao sistemi ne mogu nikad doći u konflikt. neka vrsta lažnog. Princip je posebno afirmisan u praksi međunarodnih sudova.Primena pravila međunarodnog prava regulisana je unutrašnjim pravima država. jer monizam pretpostavlja postojanje unutrašnjeg i međunarodnog prava kao nezavisnih. Ako se stvari logički postave.

Paragvaja. b) Druga grupa ustava daje prioritet međunarodnom pravu. Austrije (1929). prioritet se može posredno izvesti iz drugih odredaba ili iz prakse primene relevantnih ustavnih odredaba. Filipina (1940)). Tako Ustav Italije (1974) utvrđuje: „Pravni poredak Italije usklađuje se sa opštepriznatim propisima međunarodnog prava". podrazumeva da su unutrašnje i međunarodno pravo delovi jednog jedinstvenog prava. Adopcija se sastoji u priznavanju pravne snage pravilima međunarodnog prava u unutrašnjem pravu normom unutrašnjeg prava. Rešenje je monističko. dok konkretno rešenje kvalifikuje međunarodno pravo kao deo unutrašnjeg. Prioritet međunarodnog prava se nadalje odnosi na zakone. Nemačka. ali na specifičan način. U osnovi. Izvorno monističko shvatanje. d) Retki su ustavi koji se opredeljuju za dualističku koncepciju. inspirisana rešenjem iz anglosaksonskog prava. . Južne Koreje (1962). ne pominjući običajnopravna pravila. naslonjeno na ideju univerzalnog prava čovečanstva. ustavi SAD (1787). Kipra (I960). bez promene adresata i sadržine pravila. Špani-ja i Južna Afrika). *Tehnika povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava. Razlika stvara osnov da se važenje norme međunarodnog prava ceni u duhu unutrašnjeg prava odnosno u skladu sa njegovim pravilima koja regulišu sukob normi. neophodne su izvesne pravne radnje da bi se ova dva prava povezala. Meksiko. (Ustav Nemačke (1949). Južne Afrike (1996). Meksika (1917). Kipar. ustavnom ili zakonskom. Nemačke (1949). .) кojom se pravilo međunarodnog prava transformiše u unutrašnje pravno pravilo. Tehnika transformacije podrazumeva uklapanje ili inkorporaciju pravila međunarodnog prava u unutrašnji pravni poredak odgovarajućom pravnom procedurom (zakonodavnim aktom.U pogledu opšteg odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava rešenja usvojena u unutrašnjim pravima se značajno razlikuju. Ustavi ne određuju prioritet međunarodnog prava u celini. međunarodno pravo smatra sastavnim delom unutrašnjeg prava (Velika Britanija. ustavi Holandije. Kao tehnika povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava izražava u osnovi monistički pristup odnosu ova dva prava. c) Neki ustavi. istina malobrojni. ili sudskom odlukom. Od novijih ustava prioritet međunarodnom pravu priznaju i ustavi novostvorenih država u istočnoj Evropi i na prostoru bivše SFRJ. Međutim. a ne i na ustav kao najviši pravni akt države (Francuska. Većina ustava prioritet daje međunarodnim ugovorima. Kao opšta karakteristika jedne podgrupe ustava može se navesti odsustvo izričitog pravila o prioritetu u slučaju sukoba normi unutrašnjeg i međunarodnog prava. a) Jedna grupa ustava. promulgacijom ugovora i si. odnosno Francuske). postoje dve tehnike povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava u praksi država: transformacija i adopcija. Ustavi se opredeljuju za adopciju kao relevantnu tehniku povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava.S obzirom da ne postoji apriorno i perfektno jedinstvo unutrašnjeg i međunarodnog prava. daju apsolutni primat unutrašnjem pravu (Ustav Uzbekistana. Ustav Turkmenistana i Ustav Belorusije). Manji broj ustava prioritet daje međunarodnim ugovorima i običajima navodeći ih poimenično ili u opštoj formulaciji „opšta pravila međunarodnog javnog prava".

(2) definiše međunarodni ugovor kao „sporazum zaključen pisano između država i koji je regulisan međunarodnim pravom. nalazi svoje mesto. u pravnim porecima koji počivaju na adopciji kao osnovnoj tehnici. deklaracija.podele izvedene na formalnom kriterijumu (broj ugovornih strana i mogućnost naknadnog obavezivanja) i . ustav. Kao najvažnije mogu se navesti: .višestrani (multilateralni ugovori). Elementi dualističke koncepcije primetni su. na drugoj. kartel. Prema broju ugovornih strana ugovori se dele na dve osnovne grupe: . sporazum i sl. poput pravila koja se obično nazivaju pravilima međunarodnog krivičnog prava. ograničenim brojem ugovornica) i sveopšte višestrane koji obuhvataju većinu država članica međunarodne zajednice. Potonji se. u slučaju njihove nesaglasnosti.podela zasnovana na materijalnom kriterijumu (pravna funkcija ili suština ugovora)." Ovu definiciju sledi i Konvencija o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili međunarodnih organizacija od 1986. Najčešći nazivi su konvencija. Jedan ne povlači opštu razliku u pravnoj snazi između unutrašnjeg i međunarodnog prava .mogao bi se nazvati tradicionalnim – i drugi koji opredeljuje odnos između unutrašnjeg prava na jednoj strani i ugovora i običaja. Praksa država u pogledu odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava dominantno je monistička. kompromis. U pozitivnom međunarodnom pravu utemeljenom na principu suverene jednakosti država. međutim. u praksi iznalaze pravne tehnike koje otklanjaju primat međunarodnog prava u konkretnim slučajevima. između jedne ili više država ili međunarodnih organizacija ili međunarodnih organizacija bilo da je taj sporazum sadržan u jednom instrumentu ili u dva ili više instrumenata međusobno povezanih i bez obzira na njegov poseban naziv. godine. Termin „ugovor" je genusni termin koji obuhvata čitav niz posebnih naziva ko~-ji. Podela na otvorene i zatvorene ugovore izvedena je prema kriterijumu mogućnosti pristupanja ugovoru država koje nisu učestvovale u njegovom zaključenju. Može se zapaziti da i države koje daju opšti primat međunarodnom pravu ili međunarodno pravo kvalifikuju kao sastavni deo unutrašnjeg prava. u članu 1. 5. mogu podeliti na obične višestrane (sa manjim. u odnosu prema pojedinim pravilima međunarodnog prava. U teoriji se navode brojne podele međunarodnih ugovora. MEĐUNARODNI UGOVORI Konvencija o ugovornom pravu od 1969. istina skromno. bez obzira na njegov poseban naziv. Sveopšti višestrani ugovori su. međutim. po pravilu. pak. pakt.dvostrani (bilateralni) i . bilo da je sadržan u jednom ili u dva ili u više instrumenata međusobno povezanih. Transformacija. otvoreni ugovori. podela na otvorene i zatvorene ugovore je pravnotehničke prirode. upućuju na sadržinu ugovora. Posebno je relevantna podela ugovora prema pravnoj funkciji na: . koja pod ugovorom podrazumeva međunarodni sporazum zaključen pisano. mada sa značajnijim varijacijama. * Osvrt na unutrašnje pravo država. godine.Dva su osnovna modaliteta adopcije.

Sve ima svoje. identični motivi i zajednički cilj.ugovore . OBIČAJNA PRAVNA PRAVILA * Pojam.Po široko prihvaćenoj definiciji sadržanoj u članu 38.pogodbe (kontraktuelne) i ... dok ugovore zakone odlikuju. a odgovarajuća priroda ugovora određuje se na osnovu legislativne ili kontraktuelne prirode pretežnog dela odredaba koje izražavaju predmet i cilj ugovora.ugovore . Stoga. Motivi i ciljevi ugovornica kod ugovora-pogodbi su različiti. pa i suprotstavljeni. i vatra i led. . vrlina i greh. * Osnov obaveznosti običajnopravnog pravila.odstupajući od prostih običaja država ne krši međunarodno pravo mada rizikuje da druga strana preduzme dozvoljene protivmere u obliku retorzija.. Pod ugovorima-pogodbama podrazumevaju se ugovori koji sadrže pravila dizajnirana za konkretan slučaj. i cemer i med. dok su legislativni ugovori . u kap se spoje. Od običajnog pravnog pravila treba razlikovati proste (puke običaje) koji u širem smislu obuhvataju i pravila međunarodne kurtoazije.Pitanje osnova obaveznosti običaja je jedno od izuzetno delikatnih pitanja koje rađa brojne kontraverze u teoriji.legislativni akti u međunarodnom pravu. ." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP .skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:25 6. oblici pravne komunikacije subjekata međunarodnog prava. običaj predstavlja „dokaz opšte prakse prihvaćene kao pravo". "Sve ima svoje.. Svaki ugovor je kombinacija legislativnih i kontraktuelnih odredaba. .zakone (legislativne). dok su pravila legislativnih ugovora opšte ili apstraktne prirode primenjiva na veći broj slučajeva iste vrste. Ugovori-pogodbe su pravni poslovi. a ugovorizakoni izvori međunarodnog prava. Prosti običaji predstavljaju ustaljenu praksu ponašanja koju ne prati svest o obaveznosti .. po pravilu. tuge postoje da bi prizvale smeh.(b) Statuta Međunarodnog suda pravde. može se reći da su ugovori pogodbe izvori prava i obaveza za ugovorne strane.

nije reagovao na odgovarajući način. . Ti uslovi se sa stanovišta njihove prirode mogu podeliti na kvantitativne i kvalitativne uslove. posredan ili neposredan.Običajno pravno pravilo. Elemente ovakvog shvatanja nalazimo i u formulaciji člana 38. opšta praksa i svest o obaveznosti su pre dokaz postojanja običaja. 2. kao njegov integralni deo. Razlika u pogledu dužine roka potrebnog za formiranje prakse kao elementa običajnog pravila navela je deo teorije na podelu običaja na tradicionalne i „instant" ili momentalne običaje. u odnosu na relevantnu činjenicu. podrazumeva organsko jedinstvo dva elementa: prakse u smislu corpusa i svest o obaveznosti u smislu animusa. izvesno je da i običajno pravo. Osnov obaveznosti običajnih pravila je u volji međunarodne zajednice. Volja međunarodne zajednice kao celine se kod običajnih pravila formira pre-ćutnim pristankom reprezentativne većine država. Budući da volja međunarodne zajednice predstavlja volju pretežne ili velike većine država. recimo. ili kako se posebno u jurisprudenciji Međunarodnog suda pravde naziva podrazumevajući pristanak ne može se poistovetiti sa prostim ćutanjem. dakle.(b) Statuta Međunarodnog suda pravde koji običaj određuje kao dokaz opšte prakse prihvaćene kao pravo. 3. Prećutni pristanak. Ovaj oblik pristanka podrazumeva sticaj par relevantnih elemenata koji za posledicu imaju prihvatanje ili priznanje određene radnje ili ponašanja kao elementa običajnog pravila ili prihvatanje samog običajnog pravila. zabludi ili prisili.Po jednom shvatanju običaj predstavlja prećutno izraženu saglasnost država da određeno ponašanje prihvate kao pravno relevantno. da povodom njenog nastanka ili isticanja od strane drugog subjekta. mada. nije potrebno u konkretnom slučaju dokazivati da je pojedinačna država prećutno prihvatila određeno običajno pravilo. da je odsustvo reakcije izraz pravne namere subjekta tj. i teorijski i sa stanovišta prakse Suda. Ako se držimo premise da opšte međunarodno pravo derivira iz volje međunarodne zajednice u celini. * Elementi običajnopravnog pravila. ima koren u istoj volji. da subjekt ima interes. reprezentativne većine članica zajednice. Kvantitativni uslovi se tiču trajanja i opštosti prakse. 4. po pravilu. Jednako kao i sveopšti višestrani ugovor. Drugo shvatanje se naslanja na prirodnopravni rezon. Volju međunarodne zajednice u celini konstituiše volja pretežne. dok bi momentalni ili „instant" običaji bili običaji koji nastaju u relativno kratkom periodu sa osloncem na . da subjekt međunarodnog prava ima predstavu o relevantnoj pravnoj činjenici. da se ne može pripisati. Običaj je samo instrumentalni oblik izražavanja te volje primeren decentralizovanoj strukturi međunarodne zajednice. Elementi podrazumevajućeg pristanka su: 1. a bi praksa predstavljala konstitutivni elemenat običajno pravnog pravila potrebno je da ispunjava određene uslove. protestom ili na drugi način izrazio protivljenje. Tradicionalni običaji bi bili oni koji nastaju u relativno dugom vremenskom periodu.

između ostalog. sadrži u sebi i opinio juris.rezolucije donete u okviru međunarodnih organizacija posebno u Organizaciji ujedinjenih nacija. 7. pravna pravila koja proizlaze iz volje međunarodne zajednice kao celine. običaji koji vezuju sve subjekte međunarodnog prava. a drugi da se radi o reprezentativnoj većini. godine. kako univerzalni ili opšti tako i regionalni i lokalni običaji. dakle. *Prigovor ili protest. Sud je u svojoj presudi. običaja koji vezuju dve ili više država koje ne čine odgovarajuću regiju. Država koja se uporno i konzistentno protivi nastanku običaja naziva se „istrajni prigovarač". sa osloncem na pretpostavku da su države svesna i razumna bića. *Podela običaja. regionima). U teoriji međunarodnog prava se dugo vremena osporavalo postojanje lokalnih običaja. mada faktički uticaj država u stvaranju običaja varira zavisno od interesa države u konkretnoj stvari i njene opšte pozicije u međunarodnoj zajednici. Drugi element običaja je opinio juris ili animus. Univerzalni običaji su. tj. Regionalni običaji su običaji koji važe u određenim delovima međunarodne zajednice (tzv. Shvatanja izražena u doktrini međunarodnog prava o pojmu opštih pravnih načela priznatih od strane prosvećenih naroda mogu se svrstati u dve grupe. Međunarodna praksa naginje tumačenju da u dokazivanju običajnog pravnog pravila nije potrebno ulaziti u ispitivanje subjektivnih motiva država koje su formirale odgovarajuću praksu već se. Što se tiče opštosti prakse oduvek je važio zahtev da običajno pravilo ima biti prihvaćeno od većine država. bilo akt ili propuštanje. po definiciji. Ovaj elemenat običaja naziva se još subjektivnim.. ukazao da običajno pravilo mora biti . Neodređenost običaja odnosi se jednako i na njegov subjektivni elemenat. Osnovno pravilo u vezi sa ponavljanjem određenog ponašanja dato je u slučaju prava azila od strane Međunarodnog suda pravde 1950.u saglasnosti sa konstantnom i uniformnom praksom preduzimanom od strane država u pitanju". drugim recima. . Država koja se ne slaže sa formiranjem običajno pravnog pravila kojima se zamenjuje postojeće pravno pravilo stavlja formalni protest. Koji je broj država u stanju da svojim ponašanjem konstituiše opštu praksu stvar je svakog konkretnog slučaja. Nema nikakvog pravnog osnova za povlačenje razlike u pogledu specifične težine ponašanja država. tumači da spoljašnje ponašanje. kvalitativnim ili formalnim elementom običaja. da praksa mora proizlaziti iz ponašanja aritmetičke većine država. Kvalitativni uslovi koje praksa treba da ispunjava tiču se konzistentnosti i ponavljanja određenog ponašanja. OPŠTA PRAVNA NAČELA PRIZNATA OD STRANE PROSVEĆENIH NARODA Opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda predstavljaju najkontroverzniji formalni izvor međunarodnog javnog prava. Mogu se istaći dva elementa inherentna pojmu opšte prakse: prvi. Izraz „običajno pravo" ima generičko značenje u smislu da se njime podrazumevaju. Dejstvo formalnog protesta je u tome da novo običajno pravilo ukoliko i kada bude formulisano ne vezuje državu koja je stavila protest. većini u kojoj su zastupljeni svi glavni pravni sistemi i civilizacije savremenog sveta.

a to je da se isključi. (c) Statuta podrazumevaju načela „koja se oslobađaju iz konzistentnih rešenja različitih sistema unutrašnjeg prava u odnosu na konkretan problem. one.(c) Statuta Međunarodnog suda pravde ulazila kako načela iz unutrašnjeg prava tako i ona iz međunarodnog prava. „principi svojstveni ideji prava i svim pravnim sistemima". na drugoj strani. radi se o načelima prihvaćenim na unutrašnjem pravnom terenu ili. i ugovora i običaja. ili. Razlika postoji samo u načinu izražavanja volje država. međutim. U današnjem međunarodnom pravu izraz ima značenje „opštih pravnih načela priznatih od strane nezavisnih država" ili „opštih pravnih načela priznatih u unutrašnjem pravu nezavisnih država". Ovakva praksa Suda proizlazi ne samo iz neodređenosti ovog formalnog izvora. recimo. Drugi krug kontraverze vezuje se za njihovu pravnu prirodu. Praksa Međunarodnog suda pravde potvrđuje da se pod opštim pravnim načelima u smislu člana 38. načelima koja se osobenom pravnotehničkom operacijom Suda izvode iz unutrašnjih pravnih poredaka u slučaju potrebe. Prirodno pravna škola smatra da uvođenje opštih pravnih načela u sistem formalnih izvora predstavlja negaciju pozitivizma u pravu. I u slučajevima kada se pojave. nije redak slučaj da li upućuje na običajno pravo ili jednostavno koristi izraz „opšta pravna načela" ne precizirajući da li ima u vidu načela međunarodnog ili unutrašnjeg prava. uglavnom. Jednako je tačno. Dok se kod .1. Po drugoj grupi shvatanja. Tako bi. Izvesna načela za koja se moglo reći da su izvorno predstavljala opšta pravna načela u smislu člana 38. 2. Čak i kada se na njih oslanja.(c) Statuta. Danas su pravne praznine u međunarodnom pravu. bar. Razlike u shvatanjima o pojmu opštih pravnih načela prosvećenih naroda. mogućnost da se Sud u konkretnoj stvari oglasi nenadležnim zbog nepostojanja ugovornih ili običajnih pravila koja bi se odnosila na predmet spora. Jednu grupu shvatanja odlikuje široko. mogu biti popunjene i bez pribegavanja opštim načelima u smislu člana 38. te transnacionalnog i supranacionalnog prava. dovele su do simultane upotrebe drugih izraza poput „opšti pravni principi koji proizlaze iz specifične prirode međunarodne zajednice". minimizira.(c) Statuta. po ovom shvatanju. već i njegove bitno smanjene operativne uloge u sistemu pozitivnog međunarodnog prava. „principi pravde zasnovani na samoj prirodi čoveka kao racionalnog i socijalnog lica" i sl. Termini koji se koriste u odnosu na ovaj formalni izvor samo su spoljni izraz kontraverzi koje prate opšta pravna načela u smislu člana 38. . Pravna priroda ovih načela je predmet večitog sukoba prirodno-pravne škole i škole pozitivizma u međunarodnom pravu. ekstenzivno određenje opštih pravnih načela kao načela imanentnih samoj ideji prava ili svekolikom pravu. preciznije kazano.(c) Statuta su protekom vremena izgubila to svojstvo i sukcesivnim odlukama međunarodnih sudova ili progresivnim razvojem međunarodnog prava postala pravila međunarodnog prava." Ovakvo shvatanje je u skladu sa razlogom unošenja opštih pravnih načela prosvećenih naroda u sistem izvora člana 38. u uslovima relativno zaokruženog sistema. analogijom sa slučajevima regulisanim pravom ili ekstenzivnim tumačenjem postojećih pravila. U tom pogledu ne postoji suštinska razlika između njih na jednoj strani. Po shvatanju pozitivista opšta pravna načela prosvećenih naroda deriviraju iz volje država. u opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda u smislu člana 38. da se Međunarodni sud pravde u svojim presudama ili savetodavnim mišljenjima sa krajnjim oprezom poziva na opšta pravna načela u smislu člana 38. popunjene kodifikacijama. udružene sa neujednačenom terminologijom Suda.(c) Statuta.

Međunarodno pravo ne postavlja bilo kakve posebne uslove u pogledu forme jednostranih akata. Osnov obaveznosti jednostranih akata leži u nameri države koja akt donosi. 3. podeljena. Pravno dejstvo opoziva jednostranog akta može biti vezano i za neke druge . već do njih Sud dolazi posredno. Da bi proizveli međunarodnopravna dejstva jednostrani akti treba da ispune određene uslove. osobenom pravnotehničkom operacijom. Vladajuća koncepcija opštih pravnih načela prosvećenih naroda je obojena pozitivistički. opšta pravna načela poseduju najjaču pravnu snagu. jednostrani akti moraju ispunjavati opšte uslove za punovažnost akata u međunarodnom pravu: 1. Ona se sastoji u primeni komparativnog. jednostrani akti u načelu mogu biti i opozvani voljom jedne države. takode. Za prirodnopravno orijentisanu teoriju međunarodnog prava. Što se pravne snage opštih pravnih načela prosvećenih naroda tiče. prevarom druge strane ili pod prinudom. Ova načela nisu kodifikovana tako da nisu zapisana ni u jednom međunarodnom pravnom aktu. 2. U suprotnom. Poput dvostranih i višestranih pravnih akata. Opšta pravna načela prosvećenih naroda nisu izvorno međunarodna pravna pravila. da izražavaju stvarnu volju države tj. da nisu doneti u zabludi.ugovora i običaja volja države izražava neposredno. Interesi pravne sigurnosti mogu nalagati da se pravno dejstvo opozivanja jednostranog akta veže za protek određenog roka. ispituje norme unutrašnjeg prava o konkretnom predmetu. već ne mogu ni biti izvor normi ius cogens u međunarodnom pravu. JEDNOSTRANI PRAVNI AKTI DRŽAVE Pod jednostranim pravnim aktima države podrazumevaju se raznovrsni akti koje donose nadležni organi države (ili više država deluju kao celina. Razlika leži samo u domašaju obaveze – ukoliko je upućena drugoj državi radi se o dejstvu inter partes. uporedno-pravnog metoda pomoću koga sud ili drugi organ koji želi da ustanovi opšte načelo prosvećenih naroda. 8. a ako je upućena međunarodnoj zajednici deluje erga omnes. Po tom shvatanju opšta pravna načela prosvećenih naroda deriviraju iz unutrašnjeg pravnog poretka. da su doneti od strane nadležnog organa. Zbog toga ona ne samo da ne mogu biti po pravnoj snazi jednaka ili jača od ugovora ili običaja. Jednostrani pravni akt podleže ništavosti poput međunarodnih ugovora. Budući izraz volje jedne države. Irelevantno je da li je jednostrani akt upućen jednom (ili više) adresatu ili međunarodnoj zajednici kao celini. mišljenja su. njihovo dejstvo ostaje u sferi faktičkog. kod opštih pravnih načela ona se izražava posrednim putem kroz norme unutrašnjeg prava. U pozitivističkom poimanju opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda su supsidijerni glavni izvor međunarodnog prava. da imaju pravno dopušten predmet. in corpore) sa namerom da se proizvedu određene međunarodnopravne posledice nezavisno od odgovora adresata akta. već da međunarodnopravno svojstvo stiču pravnotehničkom operacijom suda ili drugog organa koji u odgovarajućem postupku primenjuje međunarodno pravo.

budući da je pitanje forme irelevantno kod ovih akata. niti je potrebno prihvatanje bilo koje države. jednostrani akti nisu per se formalni izvor međunarodnog prava. međutim. Drugu grupu jednostranih pravnih akata čine akti koji poseduju nezavisan pravni značaj i ispoljavaju se tako što konstituišu. uputno je uputiti odgovarajuće akte čiji je adresat međunarodna zajednica u celini. Obavezivanje država u formi jednostranog akta je supsidijerne prirode. Međunarodno pravo ne poznaje pravila na osnovu kojih bi se izvršila precizna. .uslove. Ova vrsta jednostranih akata svodi se na priznanje faktičkih ili pravnih situacija (priznanje država. Statuta Suda. i akti koji objektivno štite grupni i širi interes. generalno ovlašćenje sadržano u normi međunarodnog prava. rezerve uz ugovore. . Delikatan je problem njihove kvalifikacije ne samo zbog toga što se međunarodne . nemaju nezavisno pravno značenje u sistemu formalnih izvora međunarodnog prava. druge države upoznale sa sadržinom takvog akta. Ovi jednostrani akti mogu se razvrstati u podgrupe. Na ovaj način država koja izdaje jednostrani akt stiče neko subjektivno pravo. egzaktna klasifikacija jednostranih akata država. na osnovu pravnog dejstva konkretnog akta.). ili element prakse u konstituisanju nove norme međunarodnog prava putem običaja ili sastojak ugovornog postupka. Može se povući razlika između dve osnovne grupe jednostranih pravnih akata. deklaracija kojom država prihvata obaveznu nadležnost Međunarodnog suda pravde na osnovu člana 36. Zainteresovana država može jednostrano primiti k znanju jednostrani akt druge države i sa osloncem na princip acta sunt servanda zahtevati da tako stvorena obaveza bude poštovana". Prema tome. 9. Postoje. već ga ispoljavaju kroz ugovorni i običajni postupak nastanka pravnih pravila (akti ratifikacije ili akcesije.Jednu podgrupu čine jednostrani akti putem kojih država realizuje opšte. međutim. otkaz ugovora i sl. Jednostrani akt kojim država prihvata relevantnu obavezu deluje nezavisno od prihvatanja druge strane.Treću podgrupu čine jednostrani akti kojima se država usaglašava sa određenom faktičkom ili pravnom situacijom. Klasifikacija jednostranih pravnih akata država na formalnoj osnovi je teško izvodljiva. vlada ili ustaničkih pokreta).Drugu podgrupu čine jednostrani akti putem kojih država preuzima međunarodnu obavezu. nema potrebe da izjave budu adresovane na posebne države. Opšta klasifikacija jednostranih pravnih akata država je pre izvodljiva na osnovu materijalno-pravnog kriterijuma tj. Da bi se. U prvu grupu ulaze jednostrani pravni akti država koji nemaju pravnu vrednost per se. menjaju ili ukidaju izvestan međunarodnopravni odnos države koja ih izdaje ili pokušavaju da ustanove novu pravnu situaciju. AKTI MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA Postojanje velikog broja međunarodnih organizacija dovodi do prave poplave jednostranih akata ovih organizacija. . Jednostrani akti se donose u individualnom interesu države. Da bi imale pravne posledice. Oni su pre oblik pomoću kojeg se aktivira primena međunarodnog prava.

One su najvećim slučajem medijum u kome države stvaraju pravila ponašanja na bazi saglasnosti u skladu sa zahtevima koje postavlja unutrašnje pravo. Postoje. Jednostrane akte međunarodna organizacija donosi na osnovu svojih ustavnih akata. i rezolucije Saveta bezbednosti donete u vezi sa očuvanjem međunarodnog mira i bezbednosti. Specifične su prirode rezolucije Generalne skupštine koje u sebi sadrže deklaraciju pravila ili principa međunarodnog prava. Jednostrani akti koji se tiču unutrašnjeg života organizacije poseduju. već i zbog nepostojanja jedinstvene nomenklature akata koje donose međunarodne organizacije. posebno. Najprihvatljivijie je određenje po kome su jednostrani akti formalni izvori unutrašnjeg poretka međunarodnih . odluke. međutim. Iz relevantnih činjenica teško je. Iako kao rezolucije nemaju obavezujuću snagu. Najveći broj ovih akata nema obavezujuću snagu za države članice per se. odluke. norme. po pravilu. Jedan razlog je opšte prirode i tiče se prirode međunarodne organizacije. međutim. Da bi postali obavezno pravo za članice. kako po obimu ovlašćenja. Širok je krug termina kojima se označavaju akti međunarodnih organizacija: rezolucije. tako i po načinu rada. obavezujuću snagu. pravila sadržana u njima obavezuju države. običajnog ili ugovornog karaktera. izvući zaključak da su jednostrani akti međunarodnih organizacija formalni izvori međunarodnog prava stricto sensu poput ugovora. po svojoj prirodi. po svojoj prirodi. pravilnici. rezolucije. običaja ili opštih pravnih načela prosvećenih naroda. praksa i tako dalje. postoji i nekoliko posebnih razloga koji se vezuju za prirodu ovih akata. oni moraju biti prihvaćeni od država u odgovarajućoj ustavnoj proceduri. akt kojim se tumače principi ili pravila pozitivnog međunarodnog prava. Pored toga. finalni akti. Organizacije UN uobičajen je naziv „rezolucija". po pravilu.organizacije između sebe uveliko razlikuju. Obaveznu snagu poseduju. funkcionalni akti koji nemaju bitnog odraza na sistem međunarodnog prava. Generalna skupština o važnim pitanjima donosi „odluke" koje poseduju obaveznu snagu. U konkretnoj stvari ustavni akti nisu od prevelike koristi. U odnosu države članice jednostrani akti organizacije. Kao takve ne mogu biti menjane ni presudama Međunarodnog suda pravde. Jednostrani akti međunarodnih organizacija mogu se podeliti u dve grupe: prvu grupu čine akti vezani za unutrašnje funkcionisanje organizacije. one su najpre poziv državama članicama da postupe u skladu sa preporukom. Jednostrani akti koji su obavezni za organe i organizacije su. pravilnici o radu organa organizacije. Po svome značenju. Međunarodne organizacije (sa izuzetkom nadnacionalnih organizacija) nisu ovlašćene da donose opšteobavezna pravila ponašanja za svoje članice. prava retkost u današnjoj međunarodnoj zajednici). nemaju obavezujuću snagu (izuzetak su akti nadnacionalnih organizacija koje su. mišljenja. exempli causa. Osnov obaveznosti u tom slučaju nije rezolucija kao samostalni pravni akt već kao interpretativni akt. takođe. U praksi. Obaveznu snagu imaju i opšti akti koji su doneti u cilju normalnog funkcionisanja organizacije. drugu grupu akti koji se neposredno odnose na države članice. direktive. Kao derivativni subjekti one imaju ograničenu sposobnost samostalnog nastupanja u međunarodnim odnosima i samim tim njihova pravno kreirajuća sposobnost je suštinski ograničena. preporuke. standardi. koje su. Takvoj kvalifikaciji opire se nekoliko razloga. poziv koji poseduje političku i moralnu snagu.

Dobar deo sastojaka mekog prava je teorijski ispravnije odrediti kao skup vrednosti. i vatra i led. bilo ugovorne ili običajne. iako nisu pravno obavezujuća. "Sve ima svoje.organizacija ili organizacionog. mogu imati izvestan uticaj u sudskim i arbitražnim postupcima kao argument u tumačenju postojećeg. kombinacijom političkog. 4. mekom pravu. vrlina i greh. a ne. opšteprihvaćeni međunarodni standardi koji su svoju primenu našli posebno u Konvenciji o pravu mora (1982) i pravu zaštite čovekove okoline. u kap se spoje. Sugeriše da postoji pravo koje ne utvrđuje prava i obaveze subjekata u strogom smislu reči. štaviše. mogu stvarati i stvaraju pravna pravila. rezolucije Generalne skupštine UN. ekonomskog a. i vojnog pritiska. 2. pretaču u obavezujuća pravila. recimo. političkim ili moralnim obavezama.. Ako se radi o neobaveznim pravilima. Od navedenih sastojaka „mekog prava" svojstvo pravne prirode u strogom smislu može se pripisati jedino opšteprihvaćenim međunarodnim standardima. Izraz „meko pravo" je konfuzan i neodređen. u fazi nastajanja. zakonodavnom tehnikom međunarodnog prava. tuge postoje da bi prizvale smeh. Bonska Deklaracija o međunarodnom terorizmu (1978) i Rio Deklaracija o zaštiti čovekove okoline i razvoju (1992). Tako se jedna obaveza pojavljuje i kao pravna i kao politička ili moralna. U njega se svrstavaju: 1. Smatra se da instrumenti poput ovih nemaju obavezujuću snagu. za manje i slabije države. Nepravni sastojci „mekog prava" koriste se tako što se. meko pravo. Smatra se da ova pravila. Ne postoji potpuna saglasnost o instrumentima koji bi činili tzv. iz koga se. pre nego što steknu svojstvo obaveznosti.. od kojih se kao tipični navode: Završni akt Helsinške konferencije (1975)." Ribica Forumas u usponu . zavisno od država u pitanju. dok ih države sa većim kapacitetom moći tretiraju kao političke obaveze. 5. nejasno je zašto se ona nazivaju pravom. dobrovoljni kodeksi i rukovodna načela koje međunarodne organizacije donose u oblasti ekonomskih i socijalnih odnosa. MEKO PRAVO („SOFT LAW) U delu novije teorije svojstvo formalnog izvora priznaje se i tzv.. zajednički akti vlada i političke deklaracije. bilo po međunarodnom ili unutrašnjem pravu. institucionalnog prava međunarodnih organizacija. da nema obaveznu snagu. dakle pravno neobavezujuća. 3. Sve ima svoje.. poput Kodeksa UN o restriktivnoj poslovnoj praksi (1981) ili Rukovodnih načela Svetske banke o tretmanu stranih direktnih investicija (1992). pozitivnog prava. Ovaj izraz bi trebalo da označi široku grupu instrumenata koji se nalaze u nekoj vrsti sive zone između prava i neprava. norme. ponekad. 10. i cemer i med.

otuda. . b) osobenoj prirodi međunarodnog javnog prava. Oslonac pri određivanju pojma subjektiviteta u međunarodnom pravu valja tražiti: a) u elementima opšteg pojma pravnog subjektiviteta elaboriranog u unutrašnjem pravu. Međunarodna zajednica predstavlja svojevrsnu kombinaciju elemenata pravne i političke zajednice. za razliku od primarnih pravila koja utvrđuju prava i obaveze. c) subjekt medjunarodnog prava poseduje sposobnost da. Pojam međunarodnopravnog subjektiviteta čini nekoliko kumulativnih konstitutivnih elemenata: a) subjekt međunarodnog prava je titular. Svojstvo titulara prava. direktnoj vezi sa međunarodnim pravnim poretkom. b) „Odgovornost je nužna dopuna prava. Subjekti međunarodnog prava su. Jednako rezonovanje važi po analogiji i za obaveze koje međunarodno pravo nameće svojim subjektima. Sud je našao da je subjekt međunarodnog prava „entitet sposoban da pribavi međunarodna prava i obaveze". U međusobnim odnosima subjekata. odgovorni za kršenje svojih međunarodnopravnih obaveza na osnovu međunarodnog prava. da pokrene međunarodni pravni poredak u cilju zaštite svog prava. jer norme međunarodnog prava ne definišu pojam međunarodnog subjekta. pravo jednog subjekta je obaveza za drugog i obrnuto. ostvari pravo koje mu je priznato. stiče voljom međunarodnog zakonodavca bez bilo kakve pravne radnje ili posredovanja drugog subjekta. Sva prava međunarodnog karaktera uključuju međunarodnu odgovornost". Ova sposobnost omogućuje subjektu međunarodnog prava da neposredno i efektivno deluje na polju međunarodnog prava. Odgovornost subjekta međunarodnog prava je opšti pravni princip međunarodnog prava. u sudskom ili drugom postupku relevantnom po međunarodnom pravu. sekundarne prirode. Pravila o odgovornosti su. Subjekt međunarodnog prava je neposredni adresat konkretne međunarodne norme u smislu da se nalazi u neposrednoj. Okvirno određenje subjekta međunarodnog javnog prava.Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . POJAM SUBJEKTIVITETA U MEĐUNARODNOM JAVNOM PRAVU Izrazi „subjekt međunarodnog prava" ili „međunarodna pravna ličnost" su teorijski izrazi koji daju povoda različitim tumačenjima. nosilac prava i obaveza utvrđenih normama međunarodnog javnog prava.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:26 11. dao je Međunarodni sud pravde u savetodavnom mišljenju koje se ticalo naknade štete pretrpljene u službi Ujedinjenih nacija (1949).

Ova činjenica se odražava i na sadržinu sposobnosti subjekta da ostvari svoje pravo. bilo u pozitivnom ili negativnom smislu. adresat normi međunarodnog prava. već može predstavljati i način obezbeđenja prava (recimo. osnovnog prava na suverenitet ili samu egzistenciju). recimo. javne međunarodne organizacije ili ustanički pokreti koji kontrolišu deo teritorije države. takođe je sastojak relevantnog elementa subjektiviteta. POLOŽAJ INDIVIDUE U MEĐUNARODNOM PRAVU Položaj individue u međunarodnom pravu je predmet brojnih kontroverzi. S obzirom na to da su ljudska prava osnov bilo koje rasprave o subjektivitetu pojedinca. Na sredini između dva suprotstavljena shvatanja su oni koji pojedinca kvalifikuju kao pasivnog subjekta. U konkretnom kontekstu. isključivi subjekt međunarodnog prava. pravu u kome dominira princip subordinacije kakvo je unutrašnje pravo. Pristalice shvatanja o subjektivitetu pojedinca. nastupaju zajednički poput. pravnostvarajuća sposobnost je irelevantna za određivanje subjektiviteta. i b) kakav je pravni položaj individue u pozitivnom međunarodnom pravu tj. valja uključiti u corpus elemenata koji čine biće pojma subjektiviteta u međunarodnom pravu. drugi nalaze da se njegov položaj izjednačuje sa objektima međunarodnog prava. U zajednici u kojoj je individualna upotreba sile ne samo dozvoljena u izuzetnim okolnostima. stvaraju sami subjekti. ispravno je u konkretnom kontekstu individuu ili pojedinca shvatiti u širem. d) U heteronomnom pravu. generičkom smislu koji podrazumeva i grupe pojedinaca.značenju reč „individua" označava pojedinca kao ljudsko biće. manjina ili naroda. pak. ili. shvaćenu kao moć da se sopstvenom voljom doprinosi. Kontroverza o subjektivitetu pojedinca je dobrim delom terminološka. međutim. Teorija je duboko podeljena u kvalifikaciji pravnog položaja pojedinca u međunarodnom pravu. Navedeni elementi čine potpuno ili idealno biće pojma subjektiviteta u međunarodnom javnom pravu ili teorijski pojam subjektiviteta. Stvari. nalaze da se ne može smatrati subjektom međunarodnog prava budući da nema pravne mogućnosti da ostvari prava na . stvaranju međunarodnog prava. kao autonomno pravo. ne sporeći da pojedinac može biti. kažu da je pojedinac subjekt zbog toga što je titular izvesnih međunarodnih prava iako nema sposobnost pravnog delanja tj. Nije prihvatljivo određenje koje pod „individuom" (pojedincem) podrazumeva sve entitete u međunarodnim odnosima koji nisu države. u izvesnim pravno relevantnim okolnostima. Deo međunarodnog prava koji obično nazivamo ljudskim pravima obuhvata. Oponenti shvatanja o subjektivitetu pojedinca. štaviše. radi se o dve osnovne kontroverze: a) šta se podrazumeva pod „individuom". da li se individua može smatrati subjektom međunarodnog prava ili ne? U svom gramatičkom. Dok jedna grupa teoretičara smatra daje pojedinac subjekt. međutim. I pravnostvarajuću sposobnost. kako pojedince tako i ljudske grupe sastavljene od pojedinaca koji. fizičko lice. stoje drugačije u međunarodnom pravu koje. 12. sposobnost upotrebe sile. proceduralna prava na međunarodnom planu. i u stvarnosti jeste. refleksnog subjekta ili subjekta u fazi nastajanja.

Činjenica da je razvoj međunarodnog prava pravni položaj pojedinca i ljudskih. ratni zločini. nedostaje sposobnost da neposredno. Kvalifikacije pojedinca kao subjekta međunarodnog prava nemaju pravno pokriće i bliže su etičkom i filozofskom nego pravnom rezonovanju. dobila i svoj stalni. pojedinac ispunjava odgovarajuće elemente subjektiviteta. Kao genusni pravni pojam pripada opštoj riznici prava koga se nijedno pravo ne bi moglo odreći. Pojedinac je odgovoran za kršenje obaveza koje mu međunarodno pravo nameće bilo direktno ili indirektno. Drugo. pojam subjektiviteta je. i odgovarajućih prava. sadržanih u konkretnim normama kojima se utvrđuju međunarodni zločini (genocid. s obzirom na to da su pojedinci samo korisnici prava te da odgovarajuća pravila međunarodnog prava u krajnjoj liniji uspostavljaju obaveze između država a ne obavezu država prema pojedincima i ljudskim grupama.međunarodnom planu. Objektivno gledano. Iako se ne bi moglo reći da je pojam subjektiviteta lišen nejasnoća. Prvo. osnivanjem Stalnog međunarodnog krivičnog suda. afirmiše fakticitet nauštrb normativiteta u međunarodnom pravu i kao takav . U teoriji su se javila shvatanja da pojam subjekta međunarodnog prava treba zameniti pojmom „učesnik u međunarodnom procesu pravnog odlučivanja". te prava i obaveze ustaničkog pokreta u oružanom sukobu ili običnih pobunjenika. jedan od temeljnih pojmova svakog prava. zločini protiv mira. Što se ostalih ljudskih prava tiče izgleda preterano shvatanje da ljudska prava nisu prava stricto sensu. Može se reći da u odnosu na elemente koji podrazumevaju svojstvo adresata međunarodnih prava i obaveza te odgovornosti za kršenje obaveza. zločini protiv čovečnosti i piraterija). još manje bi se mogla prihvatiti njegova supstitucija pojmom „učesnika u međunarodnom procesu pravnog odlučivanja". bitno različite u odnosu na preostala dva elementa subjektiviteta . već pre jedna osobena kombinacija elemenata prava. politike i vrednosti međunarodne zajednice.sposobnost da neposredno deluje na terenu međunarodnog prava i pravnostvarajuću sposobnost. kao pravni pojam. Pojedincu. Od posebnog značaja je direktna krivična odgovornost pojedinca koja je. Pojedinac ne poseduje sposobnost da svoja prava zaštiti sopstvenom političkom ili diplomatskom akcijom na međunarodnom terenu. Pojedinac je u međunarodnom pravu potpuno lišen pravnostvarajuće sposobnosti kako u odnosu na objektivno međunarodno pravo tako i u odnosu na subjektivna prava. međutim. sopstvenim radnjama pokrene međunarodnopravni mehanizam zaštite svojih prava i interesa. pojam „učesnik u međunarodnom procesu pravnog odlučivanja" je nejasan i višesmislen. institucionalni izraz. I to iz barem dva razloga. Ovim normama valja dodati i norme koje utvrđuju pravo naroda na samoopredeljenje. grupa izvukao iz domena strogo unutrašnje nadležnosti države ne znači da je ipso facto pojedinac subjekt međunarodnog prava. Izgleda nesporno da je pojedinac neposredni adresat obaveza. Stvari su. Do konzistentnog odgovora na pitanje o subjektivitetu pojedinca moguće je doći jedino analizom zastupljenosti konstitutivnih elemenata pojma subjektiviteta u corpus-u pravila međunarodnog prava koja se tiču pojedinca. uopšte uzev.

bliži je teoriji međunarodnih odnosa. 13. POJAM DRŽAVE U MEĐUNARODNOM PRAVU Međunarodno pravo operiše formalnom definicijom države, zasnovanom na spoljašnjim, pojavnim elementima države. U tom smislu, država se može odrediti kao entitet koga kumulativno određuju tri konstitutivna elementa: a) postojano stanovništvo; b) utvrđena teritorija; i c) suverena vlast. a) izraz „postojano stanovništvo" ima dvostruko značenje: faktičko i normativno. U faktičkom značenju izraz podrazumeva postojanje grupe pojedinaca koja je svojim načinom života vezana za određenu teritoriju. Tako, recimo, u slučaju nomadskog stanovništva ne bi se moglo reći da je uslov postojanog stanovništva zadovoljen. U normativnom značenju izraz „postojano stanovništvo" podrazumeva da u skupini lica koja nastanjuju određenu teritoriju izvestan broj poseduje državljanstvo odnosne države. Pored državljana teritoriju države mogu nastanjivati i stranci i štićenici. b) utvrđena teritorija - sintagma „utvrđena teritorija" obično se shvata u smislu definisanih i utvrđenih granica države u skladu sa pravilima međunarodnog prava. Ispravnije je kvalifikovati je kao konzistentnu i povezanu teritoriju nad kojom se vrši vlast, jer uslov utvrđenih granica nije apsolutne prirode. c) suverena vlast - ovaj uslov se određuje i kao „vlada" ili „konstituisana vlada". Ispravnije je govoriti o suverenoj vlasti kao elementu pojma države. Suverena vlast može postojati i bez „vlade" u tehničkom smislu reči, dok „vlada" bez suverene vlasti ne postoji. Suverena vlast bi se mogla nazvati osnovnim konstitutivnim elementom države. Nesporno je da suverena vlast karakteriše jedino državu. Suverena vlast ne samo što je jedan od konstitutivnih elemenata države, već je istovremeno i elemenat koji ponešto apstraktno i preširoko određen pojam teritorije i stanovništva konkretizuje i vezuje za pojam države u smislu međunarodnog prava. Očigledno je da teritorija da bi predstavljala državnu teritoriju mora biti podvrgnuta suverenoj vlasti. Suverenost podrazumeva dve stvari: prvo, suprema potestas pod kojim se podrazumeva da država nema iznad sebe nikakvu vlast izuzev međunarodnog prava. Drugo, summa potestas u smislu stvarne, faktičke vlasti na državnoj teritoriji. Namera da se stvarna vlast uspostavi ne predstavlja ništa više od političkog projekta koji nije realizovan. Ta namera mora biti realizovana što, između ostalog, podrazumeva postojanje institucionalne mreže koja je podobna i opremljena sposobnošću da svoje odluke sprovodi na celoj državnoj teritoriji. 14. NETERITORIJALNI ENTITETI SA ELEMENTIMA SUBJEKTIVITETA - POSTOJEĆI ILI U FAZI NASTAJANJA (IN STATU NASCENDI) * Ustanici i zaraćene strane. Izvesne elemente subjektiviteta poseduju ustanici i zaraćene strane u slučaju priznanja. Moglo bi se reći da se u konkretnom slučaju radi o primeni konstitutivne teorije

priznanja. Priznanje ustanika i zaraćenih strana koje, inače, nisu pravno kvalifikovane da vode oružani sukob u međunarodnopravnom smislu, pravda se njihovom faktičkom sposobnošću da uđu u oružani sukob. Stoga, ispravno je reći da osnov elemenata subjektiviteta u slučaju ustanika i zaraćenih strana leži u fakticitetu. Elementi subjektiviteta u konkretnom slučaju tiču se, uglavnom, podobnosti ili kapaciteta ustanika i zaraćenih strana da podležu relevantnim pravilima prava oružanih sukoba. U slučaju da ustanički pokret postane nova vlada države ili da dovede do formiranja nove države, akti ustaničkog pokreta smatraće se aktima postojeće države odnosno aktima nove države. Ratni brodovi ustanika koji su priznati za zaraćenu stranu ne mogu biti tretirani kao piratski brodovi. Elementi subjektiviteta ustanika priznatih za zaraćenu stranu suštinski su ograničeni u tri pravca: a) ratione materiae - po pravilu, tiču se prava oružanih sukoba. Ne mogu, recimo, da koriste prava iz međunarodnih ugovora koji regulišu odnose u doba mira. Ne poseduju aktivno i pasivno pravo poslanstva, uključujući i međunarodne organizacije, izuzev ako se radi o oslobodilačkim pokretima od kolonijalne dominacije. Staviše, na njih se ne primenjuju sva pravila prava oružanih sukoba. b) ratione temporis - elementi subjektiviteta ustanika su privremenog karaktera, vremenski opredeljeni njihovom faktičkom sposobnošću da opstanu. U momentu kada izgube sposobnost da vode neprekidne i usmerene vojne operacije, elementi subjektiviteta nestaju; c) ratione loci - vršenje elemenata subjektiviteta ustanika ograničeno je na teritoriju države protiv čije zakonite vlade se bore. Njihovi akti nemaju ekstrateritorijalnu važnost tj. ne mogu se pravno protezati izvan granica odnosne zemlje. * Narodnooslobodilački pokreti. - Posebnu vrstu ustaničkih pokreta predstavljaju narodnooslobodilački pokreti koji se bore za oslobođenje naroda od kolonijalne, strane ili rasističke dominacije poput PLO, SWAPO, NLESAC, POLISARIO i drugi. Specifičan status narodnooslobodilačkih pokreta u odnosu na tradicionalne ustaničke pokrete ispoljava se dvojako: u osnovu i u obimu subjektiviteta. Osnov elemenata subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta leži u legalitetu. Otuda, ratione temporis elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta nisu opredeljeni njihovom faktičkom sposobnošću da opstanu. Čak i u slučaju da izgube sposobnost da vode neprekidne i usmerene vojne operacije, zadržavaju ih do ostvarenja konačnog cilja - oslobađanja od kolonijalne i rasističke dominacije. Legalitet narodnooslobodilačkih pokreta, kao osnov elemenata subjektiviteta, proizlazi iz činjenice da se borba protiv kolonijalne i rasističke dominacije ne vodi isključivo u individualnom interesu naroda koji se u takvom statusu nalaze, već da predstavlja i realizaciju univerzalnog interesa međunarodne zajednice izraženih u seriji relevantnih međunarodnih dokumenata. Elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta nadmašuju odgovarajuće elemente tradicionalnih ustaničkih pokreta. Pored elemenata subjektiviteta koji se izražavaju u činjenici da su, kao i svi ustanički pokreti, neposredni adresati relevantnih pravila prava oružanih sukoba, narodnooslobodilački pokreti poseduju i dodatne elemente subjektiviteta koji deriviraju iz priznatog prava na učešće u radu međunarodnih organizacija i prava predstavljanja u odnosima sa državama. Najčešće se radi o statusu posmatrača pri nadležnim organima Ujedinjenih nacija, posebno pri

Generalnoj skupštini UN, konferencijama koje se organizuju pod okriljem agencija Ujedinjenih nacija. Može se zaključiti da su elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta mešovite prirode, kombinacija opštih i posebnih elemenata. Opšti elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta su, u stvari, elementi subjektiviteta ustaničkih pokreta, a posebni elementi svojstveni narodnooslobodilačkim pokretima su refleks nerealizovanog subjektiviteta teritorija pod kolonijalnom vlašću ili, pak, refleks subjektiviteta naroda tih teritorija. * Multinacionalne kompanije (MNK). U teoriji su se pojavila mišljenja da i MNK poseduju subjektivitet u smislu međunarodnog javnog prava. Ova kvalifikacija se podupire argumentima faktičke i pravne prirode. Od faktičkih argumenata posebno se ukazuje na moć, ekonomsku i fmansijsku, ovih entiteta koja već danas značajno prevazilazi odgovarajuću moć većine država. Pravna argumentacija u prilog subjektivitetu MNK koncentriše se u dve tačke: a) raste broj pravila međunarodnog prava koja se tiču MNK. Obično se u tom smislu apostrofiraju Kodeks o ponašanju MNK, Rukovodna načela za multinacionalne kompanije usvojena od OECD i Rukovodna načela o postupanju sa stranim direktnim investicijama publikovana od Svetske banke 1992. Ukazuje se i na pravo evropskih zajednica koje privatne kompanije podvrgava regulativi organa zajednice; b) procesna sposobnost MNK u međunarodnim arbitražnim postupcima. MNK raspolaže parničnom sposobnošću pred arbitražnim tribunalom formiranim od strane Svetske banke za obnovu i razvoj radi rešavanja investicionih sporova između država i državljana drugih država (ICSID). Stalni arbitražni sudu Hagu je 1933. godine revidirao pravila procedure otvarajući mogućnost zasnivanja postupka u sporovima između države i nedržavnog entiteta. Procesnu sposobnost MNK priznaju i regionalni instrumenti poput Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) ili Suda pravde Evropske unije. Nesporna činjenica da neki međunarodni instrumenti regulišu aktivnosti MNK same po sebi je nedovoljna da konstituiše subjektivitet MNK. S pravom se primećuje da pravila sadržana u tim instrumentima ne stvaraju nužno pravo MNK. Po svojoj prirodi, ta prava su opšte prirode, tako da služe pre kao orijentacija, rukovodno načelo, nego što stipulišu prava i obaveze stricto sensu. Pored toga, ona neretko upućuju na unutrašnje pravo kao merodavno ili obavezuju državu da izvesna pitanja u vezi sa MNK urede unutrašnjim pravom. Što se parnične sposobnosti MNK tiče, ne može se staviti znak jednakosti između parnične sposobnosti u arbitražnim postupcima zasnovanim pri nekim međunarodnim telima nadležnim na ekonomsko-finansijskom polju i parnične sposobnosti po opštem međunarodnom pravu. Statut Međunarodnog suda pravde ne priznaje parničnu sposobnost MNK, već da one svoja prava u postupku pred Sudom ostvaruju isključivo posredstvom ustanove diplomatske. MNK su, po svojoj prirodi, privatne organizacije okrenute sticanju profita, tj. lukrativnim ciljevima, što samo po sebi isključuje subjektivitet MNK u smislu subjektiviteta međunarodnih organizacija koje po definiciji i predstavljaju tvorevine države čiji su ciljevi, u celini ili delom, idealne prirode. MNK se ne mogu postaviti na istu ravan sa državama, jer države u osnovi imaju kontrolu nad MNK, postavljajući se u odnosu na njih kao viša, superiorna vlast.

Realno je očekivati da se rešenje u vezi sa njihovim pravnim statusom traži i u okvirima specijalizovane grane međunarodnog prava - međunarodnog ekonomskog ili međunarodnog kompanijskog prava - koja bi MNK dala, osobeni, sui generis subjektivitet odvojen od subjektiviteta po opštem međunarodnom pravu. * Međuvladine kompanije (MVK) i međuvladina udruženja proizvođača (MVUP). Od MNK valja, kada je reč o pravnom statusu u smislu međunarodnog prava, razlikovati međuvladine kompanije (MVK) i međuvladina udruženja proizvođača (MVUP). Opšta zajednička karakteristika MVK i MVUP leži u njihovom mešovitom, hibridnom karakteru. U svom biću ovi oblici sjedinjuju javne i privatne elemente kako u pogledu ciljeva tako i u pogledu strukture i pravne forme. MVK se defmišu kao kompanije koje se osnivaju na bilateralnoj ili multilateralnoj osnovi u cilju ostvarivanja izvesnih zajedničkih ciljeva vlada koje u njima učestvuju, kombinacijom vlada i privatnih preduzeća, ili od strane privatnih kompanija koje predstavljaju od vlade odobrene monopole. Obično se kaže da se MVK u nomenklaturi pravnih oblika organizovanja, nalaze između javnih, međunarodnih organizacija i MNK. MVK su znatno bliže privatnim nego javnim entitetima. Javnopravni elementi u biću su pre formalne nego suštinske prirode. Tačno je da u MVK učestvuju i države, bilo neposredno ili preko preduzeća u javnom vlasništvu, ali to po pravilu, čine u privatnopravnom kapacitetu. Međuvladina udruženja proizvođača su, uglavnom, organizacije koje čine proizvođači primarnih sirovina stvorene u cilju zaštite ekonomija država proizvođača, po pravilu, nerazvijenih ili slabo razvijenih. Najpoznatija organizacija ove vrste je OPEC (Organizacija država izvoznica nafte). Pored OPEC-a, i druge MVUP poseduju izvesne elemente subjektiviteta. Najpre, osnivaju ih, uglavnom, države na multilateralnoj osnovi. Zatim, neke od njih poseduju stabilnu organizacionu strukturu i ovlašćenje da sklapaju ugovore sa državama. Osnivanje MVUP utemeljeno je na Povelji o ekonomskim pravima i dužnostima država (1974). Povelja predviđa da „Sve države imaju pravo da se udružuju u organizacije proizvođača primarnih sirovina radi razvijanja svojih nacionalnih privreda... sve države su dužne da poštuju pomenuto pravo na taj način što će se uzdržavati od primene ekonomskih i političkih mera koje bi ga ograničavale."
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica Forumas u usponu

Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • •

u pozitivnom međunarodnom pravu pojmovi državnosti i subjektiviteta idu ruku pod ruku.T o p • • Re: MJP . PRIZNANJE DRŽAVE * Pojam i pravna priroda priznanja država. U koordinatama deklarativne teorije. dakle. Prema konstitutivnoj teoriji. Konstitutivna teorija se danas suočava sa barem dva nerešiva problema: prvo. princip suverene jednakosti država i norma o samoopredeljenju naroda kao osnovni pravni princip na osnovu koga se stvaraju nove države. Ova teorija povlači razliku između političke. utvrđena teritorija i suverena vlast) nisu per se dovoljni da konstituišu pravnu ličnost države već moraju biti praćeni aktom priznanja postojećih država. a da. U smislu konstitutivne teorije priznanje je. faktičke egzistencije države kao oblika društvene organizacije i njene egzistencije kao subjekta međunarodnog prava. U smislu konstitutivne teorije priznanje je element samog pojma države kao subjekta međunarodnog prava. Pravo na pravnu ličnost ili subjektivitet je osnovno pravo države kao političke organizacije. Od svog nastanka ustanova priznanja lebdi u prostoru između politike i prava. Standardni elementi države (postojano stanovništvo. priznanje ima retroaktivno dejstvo i 3. 2. Deklarativna teorija se može kvalifikovati kao primerena pravilima međunarodnog prava relevantnim u konkretnoj stvari. priznanje ne može biti opozivo. nepriznata država nije subjekt međunarodnog prava.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:27 15. jedan od elemenata pravne ličnosti države. Deklarativna teorija o priznanju država stoji na dijametralno suprotnim pozicijama. s obzirom na to da se priznanje daje na nivou država . posebno. priznanje države ne srne biti preuranjeno. istovremeno nije subjekt u odnosu prema državama koje joj priznanje uskraćuju." U teoriji međunarodnog prava ne postoji opšteprihvaćeni pojam priznanja države. U osnovi pojam priznanja je opredeljen teorijskim koncepcijama o priznanju država: konstitutivnom i deklarativnom.država daje jedan entitet subjekt međunarodnog prava u odnosu na države koje su je priznale. Suprotstavljena teorijska gledišta o prirodi i pravnom dejstvu priznanja i. Drugo. a to su u prvom redu: pojam države kao subjekta međunarodnog prava. priznanje države poseduje izvesna inherentna obeležja: 1. U duhu ove teorije priznanje države je potvrda ili konstatacija nastanka nove države u skladu sa uslovima koje utvrđuje međunarodno pravo. a u isto vreme je nosilac izvesnih obaveza i podleže međunarodnoj odgovornosti za kršenje obaveze. neujednačena i kontroverzna praksa navode na zaključak da „priznanje pre pripada svetu politike nego prava. .

u odsustvu nadležnog međunarodnog organa opremljenog ovlašćenjem da autoritativno utvrdi postojanje relevantnih uslova državnosti. * Priznanje de jure i priznanje de facto.O preuranjenom priznanju se govori kada se priznaje entitet koji se u momentu priznanja nije konstituisao kao država u smislu međunarodnog prava (recimo. po pravilu. uzdignu se iznad njih i da u davanju priznanja slede međunarodno pravo. Podela proizlazi iz prakse država inspirisane konstitutivnom teorijom. Iako relevantni međunarodni instrumenti prihvataju deklarativnu teoriju kao i praksa međunarodnih sudova. dužne da daju priznanje. Kada se daje pretežnim ili isključivim osloncem na državni interes. ima konstitutivni karakter u odnosima između države koja daje priznanje i zajednica koja se priznaje. budući da se priznanjem konstituišu međunarodna prava i obaveze svojstvene državnosti. za razliku od priznanja de jure. uskraćivanje priznanja može štetiti državi koja daje priznanje. reći da države koje imaju neposredne interese u slučaju nastanka nove države pribegavaju priznanju u maniru bliskom konstitutivnoj teoriji priznanja. Kao ilustrativan primer mogao bi se navesti slučaj otcepljenih bivših federalnih jedinica jugoslovenske federacije. ekonomskih i drugih državnih interesa. Postoji više vrsta priznanja novih država. Priznanje izvesne zajednice za državu. ne može se reći da se praksa država uklapa u okvire deklarativne teorije. moglo bi se. pa i sama Organizacija UN pragmatične političke interese pretpostavljaju zakonitosti. Ukoliko izvesna politička zajednica ispunjava uslove državnosti ustanovljene međunarodnim pravom. a neke predstavljaju refleks suprotstavljenih teorijskih koncepcija o pravnom dejstvu priznanja. u takvim slučajevima praćeno ispunjenjem izvesnih uslova. u njenom interesu U praksi de facto priznanje je obično korak ka potpunom de jure priznanju. *Vrste priznanja novih država. i neusklađene prakse država. Iako praksa u značajnoj meri varira od slučaja do slučaja. dok bi. * Praksa država. De facto priznanje bi podrazumevalo priznanje novonastale države kao strane-ugovornice relevantnog ugovora ili održavanje izvesnih odnosa koje nalažu pragmatični politički ciljevi. da davanje priznanja shvate kao pravnu obavezu. De facto priznanje je. suprotno tome. Dajući priznanje de facto. Priznanje de jure je. budući da sa nepriznatom državom ne može obavljati pravne transakcije ili preduzimati pravne radnje koje su. Jednom dato priznanje države ne može da bude opozvano. ali bez kompletnog i potpunog priznanja nove države. Češći su slučajevi u kojima države. što daje povoda mišljenju da je . inače. po ovom shvatanju. De jure se obično određuje kao definitivno priznanje novonastale države u totalitetu njenog međunarodnog subjektiviteta. po pravilu. države se rukovode sopstvenim praktičnim interesima. nema suverenu vlast nad odnosnom teritorijom) ili čiji je pravni osnov konstituisanja sumnjiv. Retki su slučajevi u kojima države koje daju priznanje smognu snage da prenebregnu sopstvene interese. postojeće države su. de facto predstavljalo privremeno priznanje nove države u izvesnim elementima njenog subjektiviteta. priznanje ima instrumentalnu ulogu. Države koje daju priznanje. Naime. a ne poštovanjem prava. Podela na priznanje de jure i de facto je opšteprihvaćena. služi kao sredstvo za ostvarivanje političkih. Neke od tih vrsta su izraz normativne logike na kojoj počiva priznanje. opozivog karaktera i nema retroaktivno dejstvo. odbijaju.

po svojoj prirodi. Retki su slučajevi da uslove postavlja i država koja se priznaje. već povlači seriju fundamentalnih prava i obaveza nove države-članice. politika nepriznavanja može dovesti novu državu u situaciju da bira između dve opcije . Prećutno priznanje podrazumeva akte ili propuštanja koji se smatraju kao priznanje nove države. u kontradikciji je sa deklarativnom teorijom. Izričitim priznanjem se smatra priznanje dato u formalnom obliku. za razliku od uslova čije ispunjenje traži duži period vremena. Bezuslovno priznanje je. u slučaju da su se stekli faktički i pravni uslovi za nastanak nove države. po pravilu. Jednostranim aktom priznanja podrazumeva se akt posebno dizajniran u svrhu priznanja. predstavlja prećutno priznanje nove države. s obzirom na retroaktivno dejstvo priznanja de jure. U bipolarnoj strukturi međunarodnih odnosa uslovno priznanje često ne daje očekivane učinke. U unipolarnoj strukturi. Slične prirode su i zajedničke izjave ili kominikei s kojima se jedna strana obavezuje da će priznati drugu stranu za nezavisnu državu u određenom vremenskom roku. u harmoniji sa deklarativnom teorijom. agregacija ili skup pojedinačnih priznanja izraženih u odgovarajućem aktu kongresa ili konferencija. I ono što se obično naziva kolektivnim priznanjem . Akt o priznanju može biti. poseduje svojstvo objektivne pravne ličnosti. Uostalom. Davanjem de facto priznanja relativizuju se pravni efekti prethodno datog priznanja de facto. Prijem nove države u UN predstavlja u isto vreme njeno prećutno priznanje od svake članice koja se . u stvari. Uslove. međutim. koristeći privilegovan položaj koji ima u odnosu na novu državu. tako da nova država po osnovu efektiviteta na kraju biva univerzalno priznata.je.nova država. * Izričito i prećutno priznanje. postavlja država koja daje priznanje. mogu ispuniti u kratkom roku ili jednim aktom u velikom broju slučajeva bivaju ispunjeni. I ova podela je rezultat nepoklapanja formalno vladajuće deklarativne teorije i prakse država. Kolektivno priznanje u pravom smislu reči bilo bi priznanje dato od strane organizovane međunarodne zajednice oličene u Organizaciji ujedinjenih nacija. Izvesno je da prijem nove države u članstvo UN predstavlja njeno prećutno priznanje od strane Organizacije. Prijem u članstvo UN nije simboličan akt. te.priznanje na međunarodnim kongresima i konferencijama . UN je subjekt međunarodnog prava. po pravilu. nije sporno da može da da priznanje. Može se uzeti da svako propuštanje ili akt svojstven normalnim odnosima između dveju država. realizuje na nivou postojeća država . * Individualno i kolektivno priznanje. UN i članica uspostavljaju diplomatske odnose koji su relevantan izraz priznanja. za razliku od uslovnog. otuda.ili da ispuni postavljene uslove ili da se nađe u izolaciji Uslovi koji se. Uslovno priznanje shvaćeno u smislu priznanja nove države. kao univerzalne političke organizacije.de facto priznanje jedan od oblika uslovnog priznanja. inkorporisan u višestrani ugovor. budući da politika nepriznavanja jedne grupe država obično dovodi do suprotne reakcije druge grupe država u strukturi. bilo da se radi o jednostranom ili višestranom aktu. ukoliko nije praćen odgovarajućom rezervom. *Uslovno i bezuslovno priznanje. Priznanje je zadržalo u velikoj meri individualni karakter budući da se. uz prethodno ispunjenje uslova koje postavlja država koja daje priznanje. takođe. ili može biti predmet posebnog ugovora koji sklapaju država koja daje priznanje i država koja se priznaje. naravno.

počev od efektivne kontrole koju nova vlada poseduje. Nepriznavanje nove vlade ima prvenstveno političko značenje. PRIZNANJE VLADA U međunarodnim odnosima se od kraja XVII veka začela praksa priznanja vlada. neformalni diplomatski kontakti. pred nepristrasnim sudskim organom. te sklapanje sporazuma o pitanjima od zajedničkog interesa. Priznanje nove vlade motivisano je. recimo. činjenice da je promena vlada. sklapaju sporazumi u formi modus vivendija. razlog koji se obično uzima kao odlučujući. Sekretarijatu. po pravilu. U postojećem obliku ustanovu priznanja bi valjalo isključiti iz međunarodnog prava i svesti na ono što u stvarnosti i jeste . nova vlada koja je na vlast došla na „nepravni" ili „ргоtivpravni način. koegzistirajući sa priznanjem država i ustanika kao zaraćene strane. poželjno. Ukoliko bi neka država stavila prigovor na registraciju nove države. Povelje i. jer u praksi nije neuobičajeno da se sa nepriznatom vladom održavaju tzv. 16. bilo bi prikladnije ustanoviti neku vrstu registracije nove države pri nadležnom telu UN.izjasnila za njen prijem.političku volju da se sa novom državom uspostave diplomatski odnosi kao i drugi odnosi uobičajeni između država. Umesto priznanja kako se danas primenjuje u praksi. može predstavljati odgovarajući izraz dve relevantne činjenice: s jedne strane. Priznanje vlada je kako u svojoj pravnoj konstrukciji tako i u primeni opterećeno gotovo nerešivim kontroverzama. Priznaje se. U isto vreme. Država koja daje priznanje novoj vladi u praksi obrazlaže čitavim spektrom primarnih i sekundarnih razloga. * Potreba revizije ustanove priznanja država. ustavnim diskontinuitetom ili suprotno fundamentalnim normama međunarodnog prava. preko podrške stanovništva do poštovanja prava drugih država i ljudskih prava te okolnosti da sticanje vlasti ne duguje stranoj vojnoj pomoći. nastao bi spor koji bi se rešavao na načine predviđene članom 33. Praksa priznavanja novih vlada je suštinski obeležena političkim interesima države koja daje priznanje. ideološkom bliskošću ili pragmatičnim dobicima a visoki principi koji se u tim prilikama obično ističu su poput pozorišnih kulisa. smatra se da nova država nije samim aktom prijema u UN priznata od strane članica koje su se izjasnile protiv njenog prijema u članstvo. makar bila izvedena i nepravnim putem. izdaju zajednička saopštenja. po pravilu.tzv." Izraz podrazumeva da je nova vlada došla na vlast protivno odredbama unutrašnjeg prava . Što se pravne konstrukcije priznanja novih vlada tiče. nejasan je pravni osnov priznavanja vlade kao takve budući da je ona samo institucionalni oblik suverene vlasti kao elementa pojma države. U praksi je bilo i primera kolektivnog nepriznavanja novih vlada na osnovu odluka organa Organizacije ujedinjenih nacija. unutrašnja stvar države koja ne dira u njen pravni identitet i . U praksi država priznanje u velikom broju slučajeva služi kao pravni paravan za realizaciju pragmatičnih političkih ciljeva. U međusobnim odnosima priznanje nove vlade otvara mogućnost za uspostavljanje normalnih bilateralnih odnosa poput diplomatskih i konzularnih. Poimanje priznanja novih vlada kao političkog akta koji egzistira van zone prava.

kao univerzalna norma." Odredba o zabrani pretnje ili upotrebe sile suprotno načelima Povelje poseduje univerzalnu važnost. kome odgovara obaveza drugih država.(4) Povelje. zabranu pretnje ili upotrebe sile radi kršenja postojećih granica država uključujući i teritorijalne sporove. Kogentni karakter poseduje kako opšta zabrana upotrebe i pretnje sile u međunarodnim odnosima. da bude priznata ukoliko ispunjava dva relevantna uslova . Između ostalog. konkretizujući opštu zabranu iz člana 2. Od ponuđenih pravnih rešenja izgleda prihvatljiva ideja koja leži u osnovi predloga Instituta za međunarodno pravo a po kome nova vlada ima pravo. zabranu prisvajanja teritorija druge države upotrebom ili pretnjom sile. jer se odnosi na bivše neprijateljske zemlje u Drugom svetskom ratu. Kogentni karakter zabrane upotrebe i pretnje silom potvrđen je i odredbama Konvencije o ugovornom pravu (1969). Čini se izvesnim da se u bliskoj budućnosti postojeća praksa priznavanja novih vlada ne samo što se neće suštinski menjati već da će dobijati na značaju zbog svoje instrumentalne podobnosti da posluži kao kvazi pravno sredstvo za ostvarivanje pragmatičnih ciljeva država koje daju priznanje. zabranu organizovanja i podsticanja akata građanskog rata. Zabrana pretnje i upotrebe sile. s druge strane. b) individualnu i kolektivnu samoodbranu i c) mere protiv bivših neprijateljskih država. ili na svaki drugi način nesaglasan sa ciljevima UN. . Shodno članu 2 (6) Povelje: „Organizacija osigurava da države koje nisu članice UN postupaju u skladu sa ovim načelima koliko je to potrebno za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. u skladu sa glavom VII Povelje. tako i izuzeci od opšteg pravila. S pravom se primećuje da je uspostavljanje razlike između zakonite i nezakonite upotrebe sile primarni zadatak svakog pravnog sistema. Povelja UN utvrđuje u članu 2. ili terorističkih akata na teritoriji druge države. Deklaracija načela međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji između država (1970). činjenice da se priznanje nove vlade u osnovi svodi na političku spremnost da se sa njom uspostavi saradnja. navodi posebne slučajeve zabrane upotrebe ili pretnje silom. 17.međunarodnopravni kontinuitet i. (4) da „Svi članovi se u svojim međusobnim odnosima uzdržavaju od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države. Povelja navodi tri izuzetka od zabrane pretnje i upotrebe sile: a) kolektivne mere koje. Treći izuzetak je istorijske prirode. preduzima Savet bezbednosti. OBAVEZA DRŽAVA DA SE UZDRŽE OD PRETNJE ILI UPOTREBE SILE U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA Obaveza država da se uzdrže od pretnje ili upotrebe sile u međusobnim odnosima poseduje suštinski značaj za konstituisanje međunarodnog poretka kao pravnog poretka. vezuje države i međunarodne organizacije koje poseduju faktičku i pravnu mogućnost da upotrebe silu." Zabrana upotrebe sile u međusobnim odnosima država predstavlja normu jus cogensa.sposobnost da održi unutrašnji poredak i spremnost da ispunjava preuzete međunarodne obaveze.

PRAVO NA SAMOODBRANU U članu 51. Relevantni uslovi su: a) pravo na vršenje samoodbrane konstituiše se u slučaju spoljnog oružanog napada na teritoriju države. utvrđuje da: „Ništa u ovoj Povelji ne umanjuje urođeno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv člana UN." Dva su osnovna obeležja prava na samoodbranu utvrđenog članom 51. d) Obaveštavanje Saveta bezbednosti. pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu kvalifikuje se kao „urođeno pravo". između ostalog. kako članicama UN tako i nečlanicama. pravo na samoodbranu pripada svim državama. U sistemu Povelje UN pravo na samoodbranu je formulisano kao defanzivno pravo. Pozivanje na običajno pravo nema snagu pravnog argumenta koji opravdava koncept preventivne ili pretpostavljene samoodbrane. Povelje: 1. Uslovi za vršenje prava na samoodbranu utvrđeni su članom 51. Pretpostavljena ili preventivna samoodbrana podrazumeva mogućnost da država preduzme preventivnu oružanu akciju u slučaju navodnih priprema ili ponašanja druge strane koja razumno ukazuje na skori napad. c) Pravo na samoodbranu je privremeno pravo. uglavnom.. sa namerom da unište vojne ili druge potencijale agresora kako bi sprečile ponovljeni napad. Pravni vid privremenosti prava na samoodbranu vezan je za sistem kolektivne bezbednosti. . Preventivnoj ili pretpostavljenoj samoodbrani se pribegava i danas. budući da je član 51. pozivanjem na običajno međunarodno pravo. Valja je ceniti funkcionalno. I osnovno pravilo i izuzetak od pravila su kogentne pravne snage. Povelje norma jus cogens-а. Može se uzeti da izraz „oružani napad" obuhvata akte agresije. U praksi države neretko pribegavaju takozvanoj produženoj samoodbrani. Pravo na samoodbranu prestaje aktiviranjem mehanizma kolektivne bezbednosti tj. preuzimanjem obaveze od strane Saveta bezbednosti da spreči oružani napad.18. U praksi proporcionalnost nije jednostavno odrediti. utvrđuje da su članice UN koje pribegavaju vršenju prava na samoodbranu u smislu člana 51. 2. Privremeni karakter prava na samoodbranu u faktičkom smislu podrazumeva da pravo na samoodbranu prestaje u momentu kada država koja pribegava samoodbrani odbije napad druge države. u smislu sile potrebne da se odbije oružani napad na političku nezavisnost i teritorijalni integritet države u kontekstu okolnosti svakog konkretnog slučaja. Povelje. Član 51.tj. Povelje i normama običajnog prava. tako da je običajna praksa suprotna toj normi lišena pravne snage. obavezne da odmah obaveste Savet bezbednosti o preduzetim merama. Pravo na samoodbranu predstavlja izuzetak u odnosu na pravilo o zabrani upotrebe sile.. Široko tumačenje samoodbrane je u funkciji derogacije pravila koja zabranjuju jednostranu upotrebu sile u odnosima između država. s tim što je norma o upotrebi sile ili pretnje silom prohibitivne prirode a norma koja utvrđuje pravo na samoodbranu permisivne prirode. b) Samoodbrana po svom intenzitetu mora biti proporcionalna oružanom napadu. Član 51. Privremenost prava na samoodbranu ima dva vida: faktički i pravni. Povelja UN sadrži permisivnu normu koja se odnosi na upotrebu sile (individualna i kolektivna samoodbrana).

skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:28 19. može se reći da je sistem UN normativni prostor u kome se konstituisala zabrana intervencije u unutrašnje stvari država.. i vatra i led.Obaveza obaveštavanja Saveta bezbednosti potpada pod opštu obavezu savesnog ispunjavanja obaveza preduzetih Poveljom UN. i cemer i med.. . Doprinos Povelje UN konstituisanju načela neintervencije ispoljava se: a) kroz zabranu oružane intervencije konzumiranu opštom odredbom člana 2(4) o zabrani „pretnje silom i upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države". b) koncepcijom neintervencije kao samostalne ustanove međunarodnog javnog prava." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . budući da je tadašnji sistem međunarodnog prava dopuštao nekontrolisanu upotrebu sile od strane država. U smislu posebnog pravila neintervenciju je u teoriju prvi uveo Vatel. vrlina i greh. posebne zabrane nastaje uvođenjem u pozitivno međunarodno pravo pravila o zabrani pretnje i upotrebe sile u odnosima između država.. Sve ima svoje. Monroova doktrina.. Iako Povelja UN ne reguliše izričito intervenciju. tuge postoje da bi prizvale smeh. u kap se spoje. De lege ferenda razmatranja o neintervenciji bila su u dubokom raskoraku sa praksom. koja se često uzima za začetak pravila o neintervenciji u međunarodnom pravu pre je politički instrument očuvanja američkog kontinenta kao interesne sfere SAD nego antiintervencionistička doktrina. Prostor za konstituisanje neintervencije kao samostalne. Dragova doktrina. Epitet normativnog embriona neintervencije u međunarodnom pravu zaslužuje tzv. "Sve ima svoje. U takvim uslovima zabrana intervencije se povremeno stipulisala bilateralnim ili multilateralnim ugovorima. ZABRANA INTERVENCIJE U UNUTRAŠNJE I SPOLJNE POSLOVE Ideja o zabrani intervencije u unutrašnje poslove drugih država stara je koliko i ideja o međunarodnom pravu.

2. u uslovima globalizacije. Norma o zabrani oružane intervencije podrazumeva kao zaštitni objekt političku nezavisnost i teritorijalni integritet država. Dakle. Očigledno je da je intervencija u unutrašnje stvari država isuviše primamljiv izazov za moćne države da bi ga se lako odrekle.uperene protiv određenih državnih vrednosti. Ekonomska intervencijaje zabranjena kada ima za cilj da prinudi državu da usvoji kurs ponašanja suprotan svojoj volji i u korist države koja interveniše. Deklaracija utvrđuje da „nijedna država niti grupa država nema pravo da interveniše. Do donošenja Deklaracije bilo je rašireno mišljenje da se zabrana intervencije odnosi isključivo na oružanu intervenciju. na jednojstrani. Brežnjevljevom i Reganovom doktrinom o ograničenom suverenitetu država. Zaštitni objekt.Konceptualizacija neintervencije izvršena je. neposredno ili posredno. Oružane intervencije se obično pokušavaju prikazati kao dopuštene: a) ako do intervencije dođe na zahtev legalne vlade u specifičnim okolnostima poput državnog udara ili spoljne agresije. Deklaracija proširuje zabranu oružane intervencije obuhvaćenu članom 2. Deklaracijom načela međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji između država (1970). posebno. To posebno važi u slučaju kada se ekonomski odnos uspostavlja između jakih država. U ovoj materiji postoji upadljiv raskorak između normativnog i stvarnog. i slabih. u unutrašnje ili spoljne poslove neke druge države. Proširenje vrsta zabranjenih intervencija odražava se i na zaštitni objekt norme o zabrani intervencije. Prostor za nedozvoljenu ekonomsku intervenciju širi se u uslovima jedne međuzavisne međunarodne zajednice i. Oblici intervencije. tako da nije lak zadatak razlučiti dozvoljenu od nedozvoljene ekonomske intervencije u ambijentu nedovoljno institucionalizovane međunarodne zajednice. Prihvatanje koncepcije po kome je dopuštena intervencija protiv nedemokratskih režima značilo bi saglašavanje sa tzv. i b) intervencije protiv tzv. . Pod nedozvoljenom ekonomskom intervencijom podrazumeva se intervencija instrumentima ekonomske prirode koja ima za cilj lišavanje države suverenih prava ili njihovo ograničavanje protivno volji države. na drugoj.(4) Povelje u dva pravca: 1. ekonomska intervencija je jedan od izražajnih oblika intervencije. U praksi velike države se neretko pozivaju na poziv ili pristanak države u koju intervenišu kao osnov isključenja protivpravnosti oružane intervencije. finansijsko-ekonomske ili propagandne . Ekonomska intervencija je. uglavnom. Deklaracija kao posebne zaštitne objekte navodi nacionalni identitet u smislu zabrane upotrebe sile u cilju lišavanja naroda njihovog nacionalnog identiteta kao i pravo na samoopredeljenje. Najčešći oblici intervencije su: oružane. Norma o zabrani intervencije u unutrašnje stvari država je kogentnog karaktera." Po Deklaraciji je zabranjen svaki oblik intervencije diplomatske. Jedini izuzetak trpi u obliku intervencije koju preduzima Savet bezbednosti na osnovu glave VII Povelje UN. iz bilo kog razloga. Kao dozvoljen izuzetak od norme o zabrani oružane intervencije figurirala je u doba dekolonizacije oružana intervencija u cilju da se omogući narodima pod kolonijalnom upravom da ostvare pravo na samoopredeljenje i nezavisnost. ekonomske i propagandne intervencije. nedemokratskih država. po svojoj prirodi. suptilniji oblik intervencije.

Pravilima unutrašnjeg prava o nadležnosti vrši se distribucija vlasti između različitih državnih organa. Pod humanitarnom intervencijom podrazumeva se „nasilna akcija u drugoj državi koja uključuje upotrebu oružane sile bez pristanka njene vlade. u najširem smislu. politička intervencija bi se mogla odrediti kao oblik intervencije koji se preduzima političkim sredstvima. 1. izvršnih i sudskih organa. U tehničkom smislu. oružanu intervenciju koja se preduzima bez odgovarajuće odluke Saveta bezbednosti. kao ni ostali subjekti međunarodnog prava. sa ili bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. nisu samo diplomatski organi već i šefovi država. U novije vreme politička intervencija se vrši i posredno kroz nevladine organizacije koje su pod uticajem ili kontrolom stranih država. NADLEŽNOST DRŽAVE U MEĐUNARODNOM PRAVU Nadležnost države u smislu međunarodnog javnog prava mogla bi se odrediti kao ovlašćenje države da uređuje odnose na svojoj teritoriji donošenjem pravnih pravila i da obezbeđuje njihovu primenu. kao i načine rešavanja sporova koji povodom vršenja nadležnosti između subjekata međunarodnog prava iskrsnu. politička intervencija. stoga. vlada ili ministri inostranih poslova. Međunarodno pravo kao pravo međunarodne zajednice utvrđuje granice koje države. diplomatska intervencija se teško može okva-lifikovati kao samostalan oblik intervencije. Izuzetak bi predstavljale samo one aktivnosti diplomatskih predstavnika koje su ratione materiae strogo ograničene na pitanja koja se tiču statusa diplomatskih predstavnika u jednoj zemlji. i. U unutrašnjem pravu izraz „nadležnost" koristi se da bi se označio krug poslova koje vrši određeni državni organ ili grupa organa.politički cilj. U užem smislu. Sa stanovišta cilja svaka intervencija je. U suštini svaki oblik intervencije u odnosima između država kao suverenih političkih jedinki ima posredno ili neposredno . pa se. politička intervencija se vrši posredstvom državnih organa ovlašćenih da predstavljaju državu u međunarodnim odnosima. obično govori o nadležnosti. * Humanitarna intervencija Novi oblik oružane intervencije je tzv. Tako shvaćena. Nadležnost države uređena je normama unutrašnjeg i međunarodnog prava. Odgovarajuće aktivnosti diplomatskih predstavnika države u državi u kojoj se intervencija vrši samo su instrumentalni oblik intervencije. OSNOVNI MEĐUNARODNOPRAVNI PRINCIPI ZA ODREĐIVANJE NADLEŽNOSTI . 20. recimo. Definicija je preširoka i obuhvata dva osnovna oblika intervencija: oružanu intervenciju koja se preduzima na osnovu odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. ne mogu preći u vršenju nadležnosti.Obično se kao poseban oblik intervencije navodi i politička intervencija. To. zakonodavnih. dakle. humanitarna intervencija. u svrhu sprečavanja ili zaustavljanja teških i masovnih povreda ljudskih prava ili međunarodnog humanitarnog prava".

4. U materiji građanske (civilne) nadležnosti država teško je u međunarodnoj praksi pronaći opšteprihvaćene principe. 2. uglavnom. Brani se pragmatičnim razlogom o neadekvatnim kaznama koje nacionalni pravni poreci propisuju za dela počinjena na njihovoj teritoriji protiv bezbednosti. Ima izvestan značaj kao pomoćni princip za određivanje krivične nadležnosti.Principi na kojima međunarodno pravo zasniva nadležnost država vezani su. U praksi se često subjektivna i objektivna primena principa kombinuju. Teritorijalni princip nije apsolutan. bez obzira gde je završeno. i 5. ne postoje čvrsta. jer izlazi iz logike suvereniteta kao principa na kome su uređeni odnosi između država u međunarodnoj zajednici. Pasivni nacionalni princip zasniva krivičnu jurisdikciju države na osnovu nacionalnosti ili državljanstva lica koje je oštećeno krivičnim delom. Postoji nekoliko relevantnih principa nadležnosti u materiji krivične nadležnosti država. princip nacionalnosti. 1. To su: 1. 3. i po nekim mišljenjima. 5. za krivičnu nadležnost. usvojen u konvencijama koje regulišu zagađivanje mora. ako je započeto u toj državi. Teritorijalni princip nadležnosti određuje se na osnovu kriterijuma rnesta gde je delo počinjeno. Subjektivna primena teritorijalnog principa podrazumeva da se krivično delo dogodilo u državi. Teorijski se vezuje za vernost koje lice optuženo za krivično delo duguje državi čije državljanstvo poseduje. tako da se teritorijalna nadležnost zasniva kada je osnovni konstitutivni element dela počinjen na odnosnoj teritoriji. Princip nacionalnosti za relevantan uzima kriterijum nacionalnosti ili državljanstva počinioca. Ovaj princip počiva na teritorijalnoj nadležnosti države i smatra se univerzalno prihvaćenim. trgovina robljem. Zaštitni princip polazi od nacionalnog interesa povređenog izvršenjem krivičnog dela. deluje u ime celokupne međunarodne zajednice. U praksi je princip univerzalnosti konstituisan u odnosu na zločine ex iure gentium. pa se otuda kao nadležan za izricanje sankcije pojavljuje sud te države. U materiji građanske nadležnosti. princip univerzalnosti. Objektivno tumačenje tog principa se svodi na obrnutu situaciju. Princip univerzalnosti podrazumeva nadležnost države u kojoj se optuženi nalazi u pritvoru. 3. integriteta i nezavisnosti stranih država. zaštitni princip. . Zaštitni princip je ugrađen i u neka rešenja u pozitivnom međunarodnom pravu. exempli causa. ustanovljena pravila opšteg međunarodnog prava. 4. Tako je. ratni zločini. izričući sankciju. kao što su piraterija. Naišao je na jaku opoziciju. Principi na kojima se temelji krivična nadležnost države daleko su razvijeniji i manje-više jasno kristalizovani u međunarodnoj praksi. 2. Razlikuje se subjektivna i objektivna primena teritorijalnog principa. Pogodan je kao kriterijum u oblastima van nacionalne jurisdikcije. kao njen organ. U praktičnom ishodu to znači daje za izvesna krivična dela nadležan sud bilo koje države koji. teritorijalni princip. pasivni nacionalni princip.

U najširem smislu. Što se bivšeg jugoslovenskog zakonodavstva tiče. Kada je reč o imovini države koja služi u javne svrhe. U novijoj praksi preteže koncepcija o ograničenom ili funkcionalnom imunitetu stranih država. da li država in concreto nastupa kao nosilac javnih. U vezi sa imunitetom od izvršenja najveći broj država prihvata pravilo o imunitetu od izvršenja u odnosu na državnu imovinu. Zakon o parničnom postupku od 1976.na osnovu njega domaći sudovi daju imunitet stranoj državi samo za one akte koji su direktno ili neposredno povezani sa javnim funkcijama kao što su. Prvi kriterijum je pravna priroda konkretna transakcije. i države koje su tradicionalno zagovarale načelo apsolutnog imuniteta. sudski imunitet i imunitet u pogledu zaplene ili izvršenja se poklapaju.U pogledu nadležnosti jugoslovenskih sudova za suđenje strancima koji uživaju pravo imuniteta u SFRJ i za suđenje stranim državama i međunarodnim organizacijama važe pravila međunarodnog prava. čak. Međunarodna praksa se razilazi u pogledu domašaja imuniteta stranih država. Odredbe relevantnih zakona na uopšten način regulisale su pitanje imuniteta stranih država. Na osnovu ovog kriterijuma nacionalni sudovi odriču imunitet stranoj državi u slučaju ako se radi o transakcijama koje mogu preduzimati i privatna lica. Imovina stranih država ne može da bude predmet izvršenja. Tako. imunitet stranih država konstituisan je kao pravilo međunarodnog prava krajem XIX veka. Koncepcija o apsolutnom imunitetu zagovara imunitet bez obzira na vrstu državne aktivnosti tj. kako same strane države tako i njene imovine." "U slučaju sumnje o postojanju i obimu prava imuniteta. izuzev ako se strana država izričito složi. primera radi.koncepcija o apsolutnom imunitetu stranih država i koncepcija o ograničenom ili funkcionalnom imunitetu. međunarodno pravo prepušta pravu države foruma da povuče relevantnu razliku. bez prethodne saglasnosti saveznog organa uprave nadležnog za poslove pravosuđa. objašnjenje daje savezni organ uprave nadležan za poslove pravosuđa".g. mada neujednačena praksa ide dotle da se stanovišta sudova razlikuju čak i unutar jedne države. Drugi kriterijum je kriterijum krajnje svrhe ili predmeta akta . Nacionalni sudovi primenjuju dva osnovna kriterijuma. Osnovna karakteristika ograničenog ili funkcionalnog imuniteta je povlačenje razlike između dve grupe državnih akata: s jedne strane su akti doneti vršenjem suverene vlasti (jure imperii) i akti nejavne prirode (jure gestionis). već i imunitet od zaplene ili izvršenja nad državnom imovinom. U opticaju su dve koncepcije . Imunitet strane države obuhvata ne samo imunitet u pogledu jurisdikcije. U najvećem broju slučajeva. Za ovu koncepciju se opredeljuju. svodi se na izuzimanje iz jurisdikcije sudskih i drugih državnih organa države foruma. koje država donosi u ekonomskom ili komercijalnom kapacitetu. . dakle. kaže: . Stvari stoje drugačije u slučaju ako se radi o imovini koja se koristi u komercijalne svrhe. IMUNITET STRANIH DRŽAVA Vukući svoje poreklo iz principa par in parem non habet imperium (jednak nad jednakim nema vlasti).21. ono se nije definitivno opredeli-lo za neku od navedenih koncepcija. vrhovničkih ovlašćenja ili u ekonomskom ili komercijalnom kapacitetu. bez obzira da li se radi o državnoj imovini koja služi u javne svrhe ili u komercijalne svrhe..

meša krivičnu represiju sa merama koje se protiv države koja je počinila pravni akt preduzimaju od strane navedenih subjekata na političkoj osnovi. Sa stanovišta pozitivnog međunarodnog prava krivična odgovornost države je doktrinarna koncepcija. Vansudsko rešavanje sporova oko naknade štete prouzrokovane protivpravnim aktom u eminentno političkim zajednicama. ili barem. OPŠTI POJAM MEĐUNARODNOPRAVNE ODGOVORNOSTI DRŽAVE Odgovornost države u međunarodnom pravu ide ruku pod ruku sa pravima država. Država ne može biti krivac u smislu krivičnog prava. budući da. Ona je korelat prava. budući da kršenje pravila međunarodnog prava povlači međunarodnu odgovornost. Nijedan od ova dva kriterijuma nije zadovoljavajući. čak. Posredstvom tih pravila kršenje međunarodnopravne obaveze ne stiče karakter negacije međunarodnog prava. 23. države koja ima pravo na naknadu štete. 22. kao opšti i nedovoljno precizni.oni koji se odnose na odbranu ili državne finansije.odnosa između države kojoj se akt pripisuje tj. Iznalaženje krivične odgovornosti države. VRSTE MEĐUNARODNOPRAVNE ODGOVORNOSTI DRŽAVA Ideja o odgovornosti države u međunarodnom pravu rodila se i razvijala u okvirima odgovornosti za štetu tj. daju osnova za različite kvalifikacije nacionalnih sudova u identičnim ili sličnim slučajevima. budući da pojam krivice podrazumeva subjektivni elemenat (umišljaj ili nehat) koji se ne može pripisati apstraktnom biću kakav je država. može poprimiti i penalni karakter. tj. građanske odgovornosti države. zavisno od odnosa snaga i oportuniteta. već izvora prava i obaveza. Protivpravni akt države je za posledicu imao nastajanje novog pravnog odnosa . već su neka vrsta neutralnih. države koja je u obavezi da naknadi štetu i države u pogledu koje postoji neizvršena obaveza. Pravila odgovornosti nisu vezana za pravila međunarodnog prava kojima se propisuju konkretna prava i obaveze. strukturalno-funkcionalnih normi koja pokrivaju kompletno normativno biće međunarodnog prava. opšta pravna koncepcija. Stalni sud međunarodne pravde je istakao između ostalog: „princip je međunarodnog prava i. pravilo de lege ferenda. Sa stanovišta relevantnih pravila . Zato se pravila o odgovornosti nazivaju i sekundarnim pravilima za razliku od primarnih pravila međunarodnog prava kojima se konstituišu prava i obaveze država. Pravila o odgovornosti države imaju zaštitnu funkciju u međunarodnom poretku. elemenata te odgovornosti u protivmerama koje organizovana međunarodna zajednica oličena u Organizaciji UN i drugim međunarodnim organizacijama ili oštećene države pojedinačno preduzimaju protiv države koja je počinila protivpravni akt. Kršenje međunarodnih obaveza ustanovljenih u interesu međunarodne zajednice kao celine (obaveze erga omnes). rodilo je i ideju o međunarodnoj krivičnoj odgovornosti države. Penalni karakter ili elementi penalnog karaktera političkih mera koje se u takvim slučajevima mogu preduzeti protiv države koja je počinila protivpravni akt predstavljaju kvazi krivičnu odgovornost države. da kršenje bilo kakve obaveze podrazumeva obavezu nadoknade štete". neretko implicira politički elemenat koji. instrumenta transformacije neprava u pravo.

Vršenje prava na samoodbranu kao permisivne kogentne norme. 3. da se radnja ili propuštanje može pripisati državi. Uslovi za građansku odgovornost države sami po sebi ilustruju delikatnost pitanja osnova odgovornosti države. šteta ili gubitak kao rezultat protivpravnog akta. Saglasnost povređene države. 24. Moguće je da država odgovara i za štetu prouzrokovanu vršenjem dozvoljene radnje. priznati zaštitu svom fizičkom ili pravnom licu. Država čiji je organ počinio protivpravni akt i prouzrokovao štetu stranom fizičkom licu ima pravo da traži da se iskoriste unutrašnja pravna sredstva pre nego što država čiji je državljanin navodno oštećen iznese spor na međunarodni plan. Relevantni oblici odgovornosti u pozitivnom međunarodnom pravu su: građanska odgovornost države i krivična odgovornost pojedinca. USLOVI ZA GRAĐANSKU ODGOVORNOST DRŽAVE Opšti uslovi za građansku odgovornost države u međunarodnom pravu obuhvataju: 1. Sticaj navedenih uslova konstituiše međunarodnu odgovornost države. Povelje. Država je jedini sudija u smislu da odlučuje da li će. Opšte je prihvaćeno da saglasnost data od strane države radi izvršenja od strane druge države akta nesaglasnog sa onim što bi bilo pravo prve države isključuje protivpravnost akta u pitanju. aparthejda. u skladu sa odredbama člana 51. ii) i iv) objektivne prirode. Međunarodno pravo. odsustvo bilo kog osnova isključenja odgovornosti. Državi se pripisuje ponašanje svakog državnog organa koji je deo formalne strukture države ili organa teritorijalne zajednice koja je unutrašnjim pravom ovlašćena da vrši elemente državne vlasti. To je ustanova diplomatske zaštite ili generalne supstitucije kao diskreciono pravo države. Kršenje međunarodne obaveze države kvalifikuje se kao protivpravni akt-izvor međunarodne odgovornosti države. uslov pripisivosti akta državi implicira i subjektivni element. isključuje međunarodnu odgovornost države koja pribegava samoodbrani. Da bi mere u pitanju isključile . Po analogiji sa samoodbranom i dozvoljene protivmere koje preduzima oštećena država u skladu sa relevantnim pravilima međunarodnog prava ili mere koje preduzima nadležna međunarodna organizacija ne konstituišu međunarodnu odgovornost. Dozvoljene protivmere.Međunarodnog prava u slučajevima kršenja međunarodne obaveze od suštinskog značaja za međunarodnu zajednicu kao celinu. 3. Pravila o odgovornosti u međunarodnom pravu konstruisana su u ravni odnosa država . izuzev u slučaju pravila jus cogens-a. poput agresije. stiču se individualna krivična odgovornost i građanska odgovornost države.država. i u kom obimu. Postoje okolnosti koje isključuju protivpravnost akta. Samoodbrana. ali per se ne isključuje protivpravnost eventualne povrede subjektivnih prava treće države. Navedene mere isključuju odgovornost vis-a-vis države koja je počinila protivpravni akt. ipak. To su: 1. 2. Dok su uslovi pod i). povredu važeće međunarodne obaveze države koja se sastoji bilo u radnji ili propuštanju. dopušta da se država supstituiše na mesto svog državljanina koji je pretrpeo štetu radnjom ili propustom organa strane države. 2. 4. genocida i drugih.

Opšti je pravni princip da u slučaju u slučaju više sile ili neodoljivog slučaja ne postoji odgovornost za štetu. ili c) ако je ta država doprinela događanju stanja nužde. kao delovi formalne strukture države. Nevolja. zemljotres. budući da šteta proizlazi iz spoljašnjeg uzroka koji se ne može pripisati državi. Direktna odgovornost države. Država se. snagom uslova ili događaja koji su van kontrole države. e) da su bile poznate odnosnoj državi. OBLICI ODGOVORNOSTI DRŽAVE 1. 25. Za razliku od nevolje koja označava stanje neposredne opasnosti po lična dobra samog fizičkog lica koje dela u svojstvu državnog organa. Protivpravnost akta države nesaglasnog sa međunarodnom obavezom države isključena je i u slučaju ako fizičko lice koje dela u svojstvu državnog organa preduzme akt. kvalifikuju kao neodoljiva sila ili nepredvidljivi spoljni slučaj van kontrole države koji je učinio materijalno nemogućim da deluje saglasno sa međunarodnom obavezom ili da zna da njeno ponašanje nije saglasno sa tom obavezom. u situaciji nevolje za spasavanje svog života ili lica poverenih njegovoj pažnji. Viša sila i neočekivani slučaj. isključuje mogućnost pozivanja na stanje nužde u pogledu ove obaveze. nužda se kvalifikuje kao stanje opasnosti po vitalne. i b) da aktom nije ozbiljno oštećen suštinski interes države prema kojoj obaveza postoji. Radi se o prirodnim događajima (poplave. Stanje nužde. koji čini akt države. saglasan ustanovljena ugovorom koji. U doktrini se često isticalo da protivpravna radnja ili propuštanje počinjeno u stanju nužde isključuje međunarodnu odgovornost države. samo neka vrsta indicija ili . Član 33.odgovornost neophodno je da budu legalne. sudskih i izvršnih organa. Pod direktnom odgovornošću države podrazumeva se odgovornost države za radnje svojih zakonodavnih. revolucija i slično) koji deluju nezavisno od volje državnoga organa. To su: c) da su lica plaćena od države. 4. Navedeni uslovi su. suštinske interese same države. epidemija i slično) ili ljudskim radnjama (rat. nije imalo drugih načina. ili b) ako je međunarodna obaveza sa kojom akt države nije. d) da su relevantne radnje finansirane i proveravane od države. ili grupa pojedinaca smatrala de facto agentima države neophodno je da se stekne nekoliko uslova. 5. već i akti i propuštanja lica koja de facto deluju. međutim. eksplicitno ili implicitno. ili mogu delovati u ime države. Viša sila i neočekivani slučaj se. Nacrta predviđa da se država može pozvati na stanje nužde kao osnov isključenja protivpravnosti ukoliko: a) akt je bio jedini način obezbeđenja suštinskog interesa države protiv ozbiljne i neposredne opasnosti. ne može pozivati na stanje nužde: a) ako međunarodna obaveza sa kojom akt države nije saglasan proističe iz peremptorne norme opšteg međunarodnog prava. kako proizlazi iz prakse Međunarodnog suda pravde. Državi se mogu pripisati ne samo akti ili propuštanja lica koja deluju de jure u ime države. u Nacrtu pravila o odgovornosti države. Da bi se pojedinac. 6.

b) kada Sud donese odluku na štetu stranca očiglednim kršenjem obaveza koje je država preuzela na međunarodnom planu.spoljnih pokazatelja stvarne. Valja uzeti da država odgovara i za neovlašćene (ultra vires) akte svojih organa. Ako državni organ počini protivpravni akt u normalnom vršenju svoje funkcije. Princip nezavisnosti sudskih organa. Država je smatrana odgovornom ukoliko je bila svesna da pojedinac namerava da počini zločin protiv druge države ili njenih državljana a ne spreči ga u toj nameri. materijalnog uslova za odgovornost države. grupa pojedinaca ili pravnih lica koja ne deluju u ime države. nije prepreka ovakvoj odgovornosti države. Smatra se da odgovornost države za svoje zakonodavne organe nastaje u slučaju kada zakonodavni organ donese zakon koji je nesaglasan sa međunarodnim obavezama države ili kada ne donese zakon koji je neophodan za izvršavanje preuzetih obaveza. uspostavlja vezu solidarnosti sa . Razlika između viših i nižih službenika države odbačena je u arbitražnoj praksi u prvoj polovini prošlog veka. Odgovornost države za akte bilo kog izvršnog organa brani se potrebom jasnoće i sigurnosti u međunarodnim odnosima. Država je odgovorna i za rad svojih sudskih organa. odricanju od pravosuđa. 2. van njihove nadležnosti. Klasično međunarodno pravo je odgovornost države za protivpravne akte fizičkih lica vezivalo za ideju saučesništva države. Država odgovara za svoje sudske organe u dva slučaja: a) u slučaju kada njeni sudski organi na način suprotan preuzetim međunarodnim obavezama države onemogućavaju strancu da ostvaruje svoja prava u sudskom postupku ili kada se sudski postupak strancu neopravdano odlaže ili mu se u postupku postavljaju neopravdani zahtevi koji odudaraju od utvrđene procedure. već takvo dejstvo proizvodi šteta koja iz radnje ili propusta zakonodavnog organa proistekne po drugu državu. tako da njegov akt ima sva formalna obeležja zvaničnog akta. U drugim slučajevima radnja ili propust zakonodavnog organa per se ne konstituiše odgovornost države. država odgovara za prouzrokovanu štetu na osnovu direktne odgovornosti. u pozitivnom međunarodnom pravu preovlađuje stanovište da država odgovara za radnje ili propuste bilo kog izvršnog organa bez obzira na njegovo mesto u hijerarhiji. Razlika postoji samo u osnovu odgovornosti. ili ukoliko država pruži zaštitu takvom licu odbijanjem ekstradicije ili propuštajući da ga kazni. država odgovara po osnovu vikarne odgovornosti. efektivne kontrole države nad odnosnim licima kao suštinskog. Ako državni organ počini protivpravni akt u notornoj suprotnosti sa svojim ovlašćenjima. Odgovornost države za akt privatnih lica (vikarna ili namesnička odgovornost). a podela državnih službenika na „više" i „niže" stvara praktične probleme u praksi. a pričine štetu stranoj državi ili njenim fizičkim i pravnim licima. Predmet različitih mišljenja je i pitanje da li država odgovara za akte izvršnih organa preduzete ultra vires. Vikarna ili namesnička odgovornost se tiče odgovornosti države za radnje ili propuste pojedinaca. Smatra se da na taj način država prećutno odobrava akt pojedinca. U odnosu na odgovornost države za akte izvršnih organa. kao opšteprihvaćeni princip organizacije državne vlasti. tako da se šteta mogla izbeći da je štetnik pokazao dužnu pažnju.. Radi se o tzv. U nekim slučajevima odgovornost države nastaje činjenjem ili propuštanjem zakonodavnog organa.

radnji ili propusta ustaničkog pokreta. niti je u obavezi da zaštiti strance od akata terorističkih grupa. promenjena volja naroda ili dela naroda koji od samog početka podržava ustanak a otkazuje poslušnost državnom aparatu. Država ne odgovara za radnje terorističkih grupa na svojoj teritoriji.njegovim protivpravnim aktom.. U ovom slučaju važi opšte pravilo da država ne odgovara za akte ustanika ili pobunjenika. Sve ima svoje. u kap se spoje. vrlina i greh. u uslovima suštinske iregularnosti." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • .. u takvim slučajevima relevantna je ab initio. Iz ovakvog shvatanja proizlazi i sam izraz „vikarna ili namesnička odgovornost". budući da je nemoguće očekivati od države da vrši svoje nadležnosti nad teritorijama nad kojima. "Sve ima svoje. i cemer i med. i vatra i led.. nije preduzela odgovarajuće zakonske mere prema počiniocu. Naime. Uspešno okončanje pobune ili ustanka transformiše organizaciju ustaničkog pokreta u organizaciju nove države. Pozitivno međunarodno pravo dopušta odgovornost države za akte privatnih lica ili grupa lica koja ne deluju u njeno ime pod uslovom da je propustila da izvrši svoju međunarodnu obavezu sprečavanja nezakonitog akta ili ukoliko. Izuzetak od ovog pravila postoji u slučaju saučesništva države ili u slučaju da država ne ispunjava svoje obaveze iz ugovora koji za predmet imaju suzbijanje terorizma ili terorističkih akata. Izuzetak od ovog pravila konstituiše se ako se dokaže da državni organi nisu preduzeli mere koje su bile u njihovoj moći da bi sprečile nastanak štete. nakon što je akt počinjen. Država odgovara za sopstveni propust. odsustvo dužne pažnje nadležnih državnih organa. 3. odnosno da krši obavezu da spreči subjekte pod svojom nadležnošću da čine povrede prava druge države.. tuge postoje da bi prizvale smeh. b) slučaj uspele pobune ili ustanka. Kod odgovornosti za štetu koju prouzrokuju pobunjenici i ustanički pokreti razlikujemo dva slučaja: a) slučaj neuspele pobune ili ustanka. Kontinuitet organizacije predstavlja osnov pripisivanja novoj državi. Odgovornost države za štetu koju prouzrokuju pobunjenici i ustanički pokreti. nema i ne može vršiti potpunu kontrolu.

. Sukcesija podrazumeva prenos dela prava i obaveza sa države prethodnice na državu sukcesora. tako da se neretko stanovišta države koja je pogođena teritorijalnim promenama i trećih država ne poklapaju. U slučaju nelegalnih teritorijalnih promena radi se o prostoj zameni suvereniteta nad određenim delom državne teritorije.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:29 26. dugove i arhive (1983. u skladu sa relevantnim pravilima međunarodnog prava. tj. Da bi teritorijalna promena podrazumevala i prenos prava i obaveza koje je posedovao prethodni teritorijalni suveren. Sukcesiju valja shvatiti kao legalnu promenu teritorijalnog suvereniteta koja sa sobom povlači supstituciju dela prava i obaveza države prethodnice. Umanjenje državne teritorije samo po sebi ne utiče na pravni identitet države. karakterišu dva momenta. POJAM SUKCESIJE Izraz „sukcesija država" se često koristi u širokom. tiče se odnosa prema subjektivitetu države prethodnice. Ovaj princip. Stoga. Kao mogući izuzetak od navedenog principa navodi se slučaj kada teritorijalna promena pogađa. posebno. o de facto ili pseudosukcesiji. tj. principima međunarodnog prava otelotvorenim u Povelji UN".• Re: MJP . Slučaj SFR Jugoslavije. SUKCESIJA I MEĐUNARODNOPRAVNI KONTINUITET Teritorijalne promene mogu pokrenuti i pitanje međunarodnog pravnog kontinuiteta države pogođene tim promenama.: „Ovi članovi primenjuju se samo na dejstva sukcesije država izvršene u skladu sa međunarodnim pravom i. „teritorijalni nukleus" države. Odnos prema kontinuitetu opredeljen je u velikoj meri raznovrsnim interesima.). izražen je i u Konvenciji o sukcesiji država u odnosu na međunarodne ugovore (1978). odnosno Konvenciji o sukcesiji država u odnosu na državnu imovinu. U ovoj tački se sukcesija i međunarodnopravni kontinuitet države dodiruju. Međunarodnopravni kontinuitet. podrazumeva neprekinuto delovanje države kao nezavisnog subjekta u međunarodnim odnosima. nepreciznom značenju obuhvatajući dve stvari: a) teritorijalnu promenu u smislu zamene jedne države drugom u odgovornosti za međunarodne odnose nekog područja i b) prenos dela prava i obaveza sa države prethodnice na državu sukcesora. neophodno je da je izvršena lege artis. 27. Ovaj princip međunarodnog prava duboko je ukorenjen u međunarodnoj praksi. možemo reći da je sukcesija odnos prema pravima i obavezama države prethodnice. pitanja da li je raniji subjekt usled teritorijalnih promena nestao ili nastavlja da egzistira kao identičan subjekt međunarodnog prava. kao sužena projekcija koncepta zakonitosti u materiji teritorijalnih promena. međutim. uopšte uzev. Međunarodnopravni kontinuitet kao pravni izraz suštinskog poklapanja prava i obaveza države u periodu koji neposredno prethodi i sledi teritorijalnoj promeni (pravni identitet).

Opšta karakteristika evolucije teorijskih shvatanja o sukcesiji država izražava se u pomeranju težišta u kvalifikaciji . Sa stanovišta odnosa prema pravima i obavezama države prethodnice. leži u preširokom korišćenju analogija sa pravilima koja regulišu odgovarajuće situacije u unutrašnjem pravu. ta osporavanja su dobrim delom bila političke.u kojima se sukcesija država događa. Javljaju se teorije koje sukcesiju posmatraju kroz prizmu supstitucije suvereniteta nad određenom teritorijom. i fizičkog lica. po teoriji o pravnom sledbeništvu država sukcesor stupa u prava i obaveze države prethodnice kao da su njene sopstvene. godine. PRAVNA PRIRODA SUKCESIJE O pravnoj prirodi sukcesije država formulisane su brojne. bila vezana za ličnost vladara i njegovu dinastiju. tj. Funkcija sukcesije u privatnom pravu je. Osnovna slabost teorije univerzalne sukcesije država. potpun kontinuitet prava i obaveza između države prethodnice i države sukcesora. u tome da dozvoli nasledniku da uđe u odnose de cuiusa. veka. Jedini izuzetak od pravila o kontinuitetu prava i obaveza države prethodnice čine prava koja proističu iz jednostrane volje države prethodnice poput zakona kao i politički ugovori koji se ne prenose budući da imaju lični karakter. ove teorije se mogu podeliti na one koje zagovaraju kontinuitet prava i obaveza države prethodnice i teorije koje stoje na stanovištu diskontinuiteta prava i obaveza države prethodnice. Najstarije teorije sukcesija država građene su na analogiji sa ustanovom nasleđivanja u unutrašnjem pravu. Grocijusova koncepcija univerzalne sukcesije bila je vladajuća u teoriji međunarodnog prava do 19.. iako SRJ nije izrazila pristanak na obavezivanje tim ugovorima nakon osamostaljenja federalnih jedinica bivše SFRJ. većina država je osporavala kontinuitet SR Jugoslavije sa osloncem na mišljenja Badinterove arbitražne komisije za koja bi se teško moglo reći da su jasna i koherentna. supstitucija bez kontinuiteta. po ovom shvatanju. tako i razliku između dva autonomna poretka međunarodnog i unutrašnjeg . takođe. deklarativne prirode. Sukcesija je za posledicu imala kompletan. status SRJ u Organizaciji UN. Oslanjanje na analogiju u konkretnoj stvari gubi iz vida kako suštinsku razliku između države. Kontroverzan je bio. neretko suprotstavljene teorije. dakle. 28. na jednoj strani. S druge strane. Radikalne . na drugoj.od kvalifikacije sukcesije država kao nasleđivanja prava i obaveza do poimanja sukcesije država kao zamene jednog suvereniteta drugim nad određenom teritorijom. kao i njenih modifikacija. jer su u praktičnom delovanju treće države tretirale SR Jugoslaviju kao državu koja nastavlja kontinuitet SFRJ. budući da se SRJ tada odrekla zahteva za kontinuitetom i prihvatila status jedne od pet sukcesora bivše SFRJ.S jedne strane. a u javnom pravu prisvajanje prava i obaveza de cuisa od strane sukcesora. Tako su neprekinuto održavale diplomatske odnose sa SRJ i tretirale je kao stranu ugovornicu u međunarodnim ugovorima koje je zaključila SFRJ. Po teoriji singularne sukcesije samo se prava države prethodnice prenose na državu sukcesora budući da se nov suveren smatra originalnim i da svoj autoritet izvodi ex jure proprio a ne iz autoriteta druge države. Za razliku od teorije univerzalne sukcesije po kojoj sukcesor stupa u prava i obaveze države prethodnice u integralnom obliku. Sukcesija je. sa izuzetkom prava i obaveza koja su imala personalni karakter. Kontroverza oko kontinuiteta SRJ razrešena je krajem 2000.

dovode do stvaranja novog državnog organizma koji nema dodirnih tačaka sa starom državom. Reč je o aktima kao što su: proglašenje ratnog stanja. Budući da šef države simbolizuje jedinstvo države u međunarodnim odnosima. međutim. inače. državnim udarom ili pučem). U tom smislu i Konvencija o ugovornom pravu (1969) utvrđuje da se šef države smatra predstavnikom svoje države za sve akte koji se odnose na zaključenje ugovora bez obaveze podnošenja punomoćja. efektivnom šefu države. Šef države. uživa efektivni šef države. 29. Međunarodno pravo tretira šefove država na jednak način bez obzira na njihova ustavna ovlašćenja. izdavanje ratifikacionih instrumenata ili ratifikacija međunarodnih ugovora. Pravo zastupanja pripada stvarnom. Smatra se da samom prirodom svoje funkcije poseduje opšte. Njerereova doktrina o sukcesiji država stoji na stanovištu da sve obaveze vezane za ranije kolonije nestaju u trenutku sticanja nezavisnosti kao rezultat pojavljivanja nezavisnog položaja prethodne zavisne teritorije. akreditovanje i opozivanje diplomatskih predstavnika države u inostranstvu. vođenje pregovora. u kome šef države samo otelotvoruje jedinstvo države u međunarodnim odnosima. bilo od strane samog šefa države ili u njegovo ime. po ovoj koncepciji. odavati počasti i priznavati imunitete koje. Faktičko učešće šefa države u međunarodnim odnosima može biti različito i kretati se od predsedničkog modela u kome je učešće predsednika izraženo u toj meri da možemo reći da je on i formalno i materijalno najviši organ zastupanja. mogu i dalje. Kolektivni šef države donosi relevantne odluke kao Celina. do kabinetske vlade. mada u izvesnim slučajevima kada priroda poslova to zahteva. internacionalističke teorije ovakva pozicija šefa države zasnovana je neposredno . U duhu vladajuće. vlada. uz mogućnost inoviranja na bazi sporazuma između sukcesora i ostalih zainteresovanih država. po osnovu kurtoazije. Kao vrhovni organ spoljnjeg zastupanja. ne može ni preuzeti obaveze koje je stara država stvorila. UNUTRAŠNJI ORGANI ZA ODRŽAVANJE MEĐUNARODNIH ODNOSA U unutrašnje organe za održavanje međunarodnih odnosa spadaju: šef države. otuda. u ime kolektivnog šefa države nastupa član kolegijalnog tela. ministar inostranih poslova i predstavničko telo. U pozitivnom pravu šef države je vrhovni organ spoljašnjeg zastupanja. U praksi preovlađuje inokosni šef države. mada nisu nepoznati slučajevi kolektivnog šefa države. Položaj šefa države regulisan je ustavnim pravom i normama međunarodnog prava. šef države deluje u međunarodnim odnosima bez posebnog punomoćja. U načelu šef države može biti inokosni ili kolegijalni organ. prijem akreditivnih i opozivnih pisama stranih diplomatskih predstavnika. zaključenje mira. Strane države svrgnutom šefu države. 1. pa. pravilo je da se svi akti države in foro externo neposredno ili posredno vezuju za njega. To pravo ne poseduje šef države koji je svoj položaj izgubio na neustavan način (revolucijom.promene u unutrašnjem poretku. pretpostavljeno punomoćje. Prestanak obaveza činom sticanja nezavisnosti ranijih zavisnih teritorija je bez uštrba na prava koja država sukcesor poseduje po međunarodnom pravu. Ustavi na različite načine regulišu unutrašnje i međunarodne funkcije šefova država. a u materijalnom smislu vođenje međunarodnih odnosa je u nadležnosti vlade odnosno ministra inostranih poslova.

mutatis mutandis. nepovredivost stana. Vlada i šef vlade. prava koja uživa i šef države uz smanjen obim počasti. Osnovni oblici izuzeća šefova država od jurisdikcije organa strane države su krivičnopravni i građanskopravni imunitet. * Položaj šefa države u inostranstvu. predstavlja refleks fundamentalnog principa par in parem non habet imperium.na međunarodnom pravu. Kao jedan od unutrašnjih organa za održavanje međunarodnih odnosa može se pojaviti kako vlada kao celina. One se šefu države priznaju kao vrhovnom organu zastupanja države. Ministar inostranih poslova. 2. Konvencija o ugovornom pravu (1969) stipuliše da se šef vlade smatra predstavnikom svoje države u svrhu preduzimanja akata u vezi sa zaključenjem ugovora na osnovu svoje funkcije i bez obaveze podnošenja punomoćja. međunarodno pravo. Osnov olakšica. Drugi svetski rat označava bujanje operativnih aktivnosti šefova država u međunarodnim odnosima. U periodu od završetka Bečkog kongresa 1815. Kada je reč o građanskopravnom imunitetu šefova stranih država. dovodi do konstituisanja posebnog položaja šefa države na teritorijama stranih država. počasti i povlastice. 4. Ministar inostranih poslova je član vlade resorno zadužen za vođenje . određuje krug lica koja predstavljaju državu u međunarodnim odnosima i načine putem kojih je obavezuju u odnosima sa drugim subjektima međunarodnog prava. Počasti koje šef države uživa predviđene su etikecijom. 3. tako i šef vlade. reprezententu jednog suvereniteta u odnosu na drugi suverenitet. Šef vlade se smatra ovlašćenim po međunarodnom pravu da izjavljuje volju u ime države. telesni integritet. praksa nije uniformna. Po ovoj teoriji. uloga šefa države u operativnom vođenju međunarodnih odnosa se suštinski smanjila. 3. običnih stranaca. U operativnom smislu uloga šefa države u vođenju međunarodnih odnosa menjala se tokom vremena. Krivičnopravni imunitet šefa države je apsolutne prirode i. 2. Preteže praksa da se građanskopravni imunitet šefovima stranih država priznaje u svim okolnostima. Bitna obeležja toga položaja su: 1. U doba apsolutizma šef je preduzimao sve važnije radnje u međunarodnim odnosima u ime države. izuzeće od jurisdikcije organa stranih država. Zajednička karakteristika im je da šefu države obezbeđuju poseban tretman u poređenju sa tretmanom ostalih državnih zvaničnika i. godine pa do početka Prvog svetskog rata. Kada boravi u inostranstvu šef vlade uživa. Lična nepovredivost podrazumeva apsolutnu i potpunu bezbednost šefa države i njegove pratnje. odluke i sl. posebno. sloboda opštenja. lična neprikosnovenost. te korelativnu obavezu organa strane države da obezbede najbrižljiviju zaštitu protiv ma kakve povrede i napada na njegov život. privilegija i imuniteta šefa države leži u prirodi njegove funkcije. udružen sa principom pravne jednakosti. 5.). Formalne izjave i akti vlade (deklaracije. Princip suverenosti država. čast i dostojanstvo. i variraju od države do države. obavezuju državu u čije ime su date. u osnovi.

izdavanje egzekvatura stranim konzularnim predstavnicima. Postoji jasna razlika u položaju između šefa države. Zbog svoje glomazne kompozicije predstavnička tela ne učestvuju neposredno u vođenju međunarodnih odnosa poput šefa države ili ministra inostranih poslova. drugačije rečeno. Intenziviranje međunarodne saradnje kandidovalo je i pitanje uloge ostalih ministarstava u vođenju međunarodnih odnosa ili. Pored šefa države i šefa vlade on je jedini politički funkcioner države koga međunarodno pravo smatra ovlašćenim da samostalno izjavljuje volju države u međunarodnim odnosima. izjave pravne ili faktičke prirode. Činjenice da predstavlja najviši organ vlasti. šefa vlade i ministra inostranih poslova kao unutrašnjih organa za održavanje međunarodnih odnosa. pojedinih vrsta međunarodnih odnosa. izdavanje naloga za pripremu dokumenata u vezi odnosa sa stranim državama poput nacrta ugovora ili konvencija. na zahtev sudova ili drugih državnih organa. Važna uloga pripada ministru inostranih poslova i u postupku primene međunarodnog prava u nacionalnom pravnom poretku. obavezujuće i konačno dejstvo. U tom smislu strane vlade se obraćaju ministru inostranih poslova preko svojih diplomatskih predstavnika ili predstavnika drugih zemalja koji zastupaju njihove interese u odnosnoj državi. daje ministarstvo inostranih poslova. Duga lista uobičajenih nadležnosti ministra inostranih poslova obuhvata: izdavanje nota i ostalih oblika komunikacije sa drugim državama. Predstavničko telo. Ministar inostranih poslova operativno rukovodi spoljnom politikom jedne države. barem. šefovi ostalih resora su u svrhu vođenja pregovora i zaključivanja međunarodnih ugovora dobijali uvodno pismo izdato od strane ministra inostranih poslova ili punomoćje. i predstavničkog tela kao organa za održavanje međunarodnih odnosa. s druge. U mnogim državama tumačenja relevantnih pravila međunarodnog prava koja. među ministrima samo ministar spoljnih poslova poseduje pretpostavljeno generalno punomoćje za izražavanje volje države u međunarodnim odnosima. Kako je ministar inostranih poslova neka vrsta normalnog. koja se prema stranim državama i drugim subjektima međunarodnog prava izražava kroz aktivnosti šefa države. šefa vlade i ministra unutrašnjih poslova. deklaracije i slično. predstavničko telo zaslužuje da u širem smislu bude okvalifikovano kao organ za održavanje međunarodnih odnosa. u kome se formira državna volja. Budući da. preporuke šefu države za prihvatanje akreditacija stranih diplomatskih predstavnika. srazmerno umanjen u delu koji se tiče počasti koje mu se iskazuju. ili. između šefa države i organa stranih država. . Njegove izjave i akti neposredno obavezuju državu u čije ime su dati. predlaganje šefu države diplomatskih predstavnika.međunarodnih odnosa. U međunarodnoj praksi ministar inostranih poslova kada boravi u inostranstvu uživa položaj analogan šefu države ili šefu vlade. s jedne strane. Predstavničko telo je središte. pripremu njihovih punomoćja i davanje instrukcija. Ostala ministarstva. preko njega teče normalna komunikacija između država. srednji čovek. regularnog posrednika između njegove države i stranih država. U tom slučaju resorni ministar nastupao je kao opunomoćenik vlade u konkretnoj stvari. imaju na jedan ili drugi način. rukovođenje diplomatskim i konzularnim predstavništvima u inostranstvu i drugo. 5. 4.

pored ambasadora. zajedničko zastupanje. obavljanje diplomatskih odnosa preko njihovih misija u trećoj državi. Ambasadori. Države gotovo bez izuzetka šefove diplomatskih misija postavljaju u rangu ambasadora. i 3. koji se šalju . Države su ovlašćene da. Konvenciji su pridodata i dva fakultativna protokola. mada se sedište diplomatske misije nalazi u jednoj od njih. svrstava i nuncije akreditovane kod šefova država i druge šefove misije odgovarajućeg ranga. Konvencija deli šefove misija na tri klase: 1. primera radi. * Uspostavljanje diplomatskih odnosa. ministre ili internuncije akreditovane kod šefova država. Pored nuncija. poslužno osoblje. Uobičajeni način održavanja diplomatskih odnosa između dve države je da svaka od njih uspostavi stalnu diplomatsku misiju na teritoriji druge. tzv. i 4. U preambuli Konvencija utvrđuje da se u pitanjima koja nisu izričito regulisana odredbama Konvencije i dalje primenjuju pravila običajnog međunarodnog prava. DIPLOMATSKI PREDSTAVNICI * Diplomatski predstavnici. * Sastav diplomatske misije. diplomatsko osoblje.30. otpravnike poslova akreditovane kod ministra inostranih poslova. Radi se o slučaju kada je diplomatski predstavnik akreditovan u više zemalja. šef misije. 2. Konvencija o specijalnim misijama (1969) reguliše specijalne misije kao oblik ad hoc diplomatije. Nuncije predstavljaju stalne i redovne ambasadore Svete stolice koji se odašilju radi obavljanja redovnih diplomatskih poslova. tj. Uspostava diplomatskih odnosa podrazumeva saglasnost dve ili više država. poslanike. Diplomatska misija je složen organizam u čiji sastav ulaze: 1. Diplomatska praksa poznaje i slučajeve višestrukog zastupanja. Uz Konvenciju o specijalnim misijama donet je i Fakultativni protokol o obaveznom rešavanju sporova koji proisteknu iz primene ili tumačenja primene Konvencije. kao i ostali diplomatski predstavnici prve klase. 3. Osnovni akt u materiji diplomatskog prava je Konvencijao diplomatskim odnosima (1961). Konvencija u prvu klasu. Protokol koji se odnosi na obavezno rešavanje sporova i Protokol sa fakultativnim potpisivanjem koji se tiče sticanja državljanstva. članovi osoblja misije koji imaju diplomatski status. zastupa u odnosu prema drugim državama. na bazi sporazuma. formalno se titulišu kao „izvanredni predstavnik i opunomoćeni ministar". praksa Svete stolice poznaje i legate – pod kojima se podrazumevaju diplomate iz reda kardinala. u okviru utvrđenih prava i obaveza. 2. ambasadore ili nuncije akreditovane kod šefova država i druge šefove misija odgovarajućeg ranga. administrativno i tehničko osoblje. Pod diplomatskim predstavnikom podrazumeva se lice koje je ovlašćeno da svoju državu. diplomatske odnose uspostave i na druge načine kao što je. Za razliku od navedenih akata koji za predmet imaju stalna diplomatska predstavništva.

Privremeni otpravnik poslova nije akreditovan u tom svojstvu već je to član misije koji vrši dužnost šefa misije u slučaju ako je mesto šefa misije upražnjeno. Član administrativnog osoblja misije nema diplomatski status. Za razliku od prve dve klase šefova diplomatskih misija koje se akredituju kod šefova država. međutim. Na čelu diplomatskog kora nalazi se doajen. Jedino efektivno pravo koje uživaju jeste da u slučaju rata ne mogu biti zadržani već moraju biti repatrirani zajedno sa licem u čijoj su se službi nalazili. ne traži prethodno davanje saglasnosti izuzimaju se. ili ambasadore akreditovane na konferencijama dugog trajanja kao što je. ili ako je šef misije sprečen da vrši svoje funkcije. Po pravilu. Administrativno i tehničko osoblje misije čine administrativni službenici. diplomatski kor nije pravno lice. već prosto jedan slobodan skup odvojenih. Od pravila da se za lica sa diplomatskim statusom. čak. Ova činjenica. pomorski ili vazduhoplovni atašei. Diplomatski predstavnici akreditovani u jednoj zemlji sačinjavaju diplomatski kor. jedan prema drugom nezavisnih lica. domaći učitelji itd. po pravilu. Ova lica nisu službenici države koja akredituje već su u privatnoj službi člana misije. vozači i slično. U diplomatsko osoblje spadaju savetnici misija. vojni. prema Konvenciji. kuvari. po pravilu. obavesti državu imenovanja da je odnosno lice persona non grata (nepoželjna ličnost). Ti uslovi mogu biti diplomatske ili političke prirode. Poseban status uživaju diplomatski kuriri. ni veći deo privilegija i imuniteta koji iz takvog statusa proizlazi. valja razlikovati od privremenih otpravnika poslova. ukoliko ta solidarnost ne može postojati bez štete po nezavisnost svake od tih država. prevodioci i slično. država imenovanja je slobodna u izboru članova misije. izuzev šefa misije. njihov dolazak i konačni odlazak ili prestanak njihovih funkcija u misiji. u situacijama kada se nisu stekli relevantni uslovi za pune diplomatske odnose. otpravnici poslova akredituju se kod ministra inostranih poslova. b) danu i času preuzimanja funkcija. uspostavljaju se. Izraz „drugi šefovi misija odgovarajućeg ranga" obuhvataju lica poput ambasadora akreditovanih pri međunarodnim organizacijama.klasi ambasadora.samo katoličkim državama u vanrednim misijama specijalne. (recimo. Po svojoj prirodi. skup pojedinaca povezanih međusobnim pravima i obavezama. i pre nego što odnosna osoba stigne u državu prijema i preuzme svoje dužnosti. primera radi. Diplomatski odnosi na nivou otpravnika poslova. pri OUN). pretežno crkvene prirode. Doajen diplomatskog kora se određuje na osnovu dva objektivna kriterijuma: a) doajen. pripada najvišoj klasi diplomatskih predstavnika . među kojima postoji čisto moralna veza zasnovana na solidarnosti izvesnih prava i interesa njihovih dotičnih država. Pod diplomatskim kurirom podrazumeva se lice koje je ovlašćeno od nadležnih vlasti države odašiljanja.). Država imenovanja notifikuje ministarstvu inostranih poslova države prijema imenovanje članova misije. Radi se o licima kao što su: baštovani. Konvencija određuje poslužno osoblje kao osoblje misije zaposleno na poslužnim dužnostima u misiji. i u tom smislu opremljeno službenim dokumentom . pa. Konferencija o razoružanju. sekretari i atašei. ne sprečava državu prijema. da u bilo koje vreme. Otpravnike poslova u smislu šefova diplomatskih misija. tehnički stručnjaci. tako da njihova imena ne dostavlja unapred državi prijema kao što čini u odnosu na šefa misije. Diplomatski predstavnik može angažovati i privatnu poslugu (privatni sekretari. otuda.

Zbog toga ulazak organa teritorijalne države u prostorije diplomatske misije u cilju sprečavanja izvršenja krivičnog dela ili preuzimanja radnje radi kažnjavanja počinilaca krivičnih dela u ambasadi. o uslovima i razvoju događaja u državi kod koje se akredituje i podnošenje izveštaja o tome vladi države koja akredituje. . ne može smatrati dopuštenim. Funkcija obaveštavanja je u praksi najdelikatnija diplomatska funkcija. već ukupne političke. zaštita u državi kod koje se akredituje. 3. a bez odobrenja šefa misije. Misija. Nepovredivost prostorija diplomatske misije je. Konvencija predviđa da su prostorije misije nepovredive. Konvencija o diplomatskim odnosima navodi sledeće osnovne funkcije diplomatskih predstavnika: 1. izuzev u slučaju saglasnosti šefa misije. transportuje i isporuči diplomatsku torbu i da preda službenu usmenu poruku diplomatskoj misiji. apsolutne prirode. već na zahtev nadležnih organa države prijema pruža relevantne informacije o stanju stvari u svojoj zemlji. u granicama koje dozvoljava međunarodno pravo. socijalne i ekonomske aktivnosti u državi prijema koje mogu biti od interesa za državu odašiljanja. dokumenta ili stvari koje služe isključivo u službene svrhe i koje imaju vidljive spoljašnje oznake njihovog karaktera a u funkciji su komunikacije između države odašiljanja i njenih diplomatskih predstavništava. predstavljanje države koja akredituje kod države kod koje se akredituje. kao i drugim državama ili međunarodnim organizacijama. specijalnoj misiji ili drugoj misiji ili delegaciji države odašiljanja bez obzira gde se ona nalazi. između države koja akredituje i države kod koje se akredituje. Diplomatski predstavnik ne samo što prikuplja relevantna obaveštenja o stanju stvari u državi prijema. pregovaranje kod vlade kod koje se akredituje. Diplomatski kurir uživa kako privilegije i imunitete u vršenju svojih službenih funkcija tako i olakšice od strane države tranzita. * Prostorije diplomatske misije. Pod „diplomatskim prtljagom" podrazumevaju se svi paketi koji sadrže službenu korespondenciju. Pod „prostorijama diplomatske misije" podrazumevaju se zgrade ili delovi zgrada i okolna zemljišta koja se koriste za potrebe misije. 2. 4. obaveštavanje. kulturnih i naučnih odnosa. posebno preko šefa misije. interesa države koja akredituje i njenih državljana. * Funkcije diplomatskih predstavnika. kulturne. svim dozvoljenim sredstvima. konzularnom predstavništvu. ili u bilo kojim diskusijama koje se vode o pitanjima koja iskrsavaju u međusobnim odnosima dve države. da čuva. tako da organi teritorijalne države mogu da uđu u prostorije misije samo uz pristanak šefa misije. Ovlašćenje šefova diplomatskih misija u konkretnoj stvari ograničeno je u dvostrukom smislu: ratione materiae (odnosi se samo na ugovore koji se zaključuju između države imenovanja i države prijema) i ratione valorem (ograničeno je na svrhe usvajanja teksta ugovora). Predmet ove funkcije su ne samo akti vlade i drugih državnih organa države prijema. specijalnih misija ili drugih misija i delegacija. unapređivanje prijateljskih odnosa i razvijanje privrednih. konzularnih predstavništava. uključujući i rezidenciju šefa misije. Diplomatske misija predstavlja državu imenovanja u državi prijema.koji sadrži njegov status. je ovlašćeni predstavnik svoje vlade u komunikaciji sa vladom države prijema. 5.

* Olakšice u radu misije. Postoji opšta obaveza države prijema da pruže svaku pomoć diplomatskoj misiji u cilju uspostavljanja diplomatske misije kao i njenog normalnog funkcionisanja. Funkcija diplomatskog predstavnika može da prestane iz dve grupe razloga. rekvizicije. Država prijema obezbeduje članovima misije slobodu putovanja i kretanja na svojoj teritoriji. iz čega sledi obaveza države prijema da tu nepovredivost poštuje ma gde se arhiva i dokumenti misije u konkretnom trenutku nalaze. * Prestanak funkcije diplomatskog predstavnika. U tom smislu svaka zemlja ustanovljava zone bezbednosti oko važnih.Nepovredivost prostorija misije se proteže i na nameštaj i druge predmete koji se u njima nalaze. Sloboda opštenja diplomatske misije od suštinskog je značaja za obavljanje njenih funkcija. kako na prostorijama misije tako i na rezidenciji šefa misije i na njegovim sredstvima prevoza * Arhiva i dokumenti diplomatske misije. strateških vojnih objekata. Ograničenja su ustanovljavana uglavnom na dva načina: a) indirektno kroz proglašenje velikih područja za zone bezbednosti. . Izuzetak od ovog pravila odnosi se na zone u koje je ulaz zabranjen i posebno regulisan iz razloga nacionalne bezbednosti. uključujući diplomatskog kurira i poruke kodeksom ili šifrom. već predviđa daje država prijema dužna da štiti slobodu opštenja misije. Paketi koji čine diplomatsku valizu treba da nose vidne spoljne oznake svoje prirode i mogu sadržati samo diplomatske dokumente ili predmete za službenu upotrebu. Radi se. misija može upotrebljavati odgovarajuća sredstva komunikacije. kao i prevozna sredstva koja ne mogu biti predmet nikakvog pretresa. Pravilo je da su arhiva i dokumenti misije nepovredivi u svako doba i ma gde se nalazili. Diplomatska misija i njen šef imaju pravo da koriste zastavu i grb svoje zemlje. * Sloboda opštenja. Konvencija predviđa da u opštenju sa vladom i sa drugim misijama i konzulatima države koja akredituje. Smisao navedene odredbe je u tome da je nepovredivost arhiva i dokumenata samostalno pravilo. ograničenjem slobode kretanja stranih diplomatskih predstavnika na relativno usko područje oko sedište misije. Konvencija sadrži i posebno pravilo o nepovredivosti arhiva i dokumenata imajući u vidu njihov značaj za aktivnosti diplomatske misije. sloboda kretanja i komunikacija. ma gde se oni nalazili. Zaštićenost diplomatske valize ponekad motiviše države da ih zloupotrebe. b) direktno. Pravilo o nepovredivosti arhiva i dokumenata obuhvata službene arhive dokumente i privatne arhive i prepisku diplomata. Prvu grupu čine razlozi koji nisu neposredno vezani za diplomatskog predstavnika. Pod službenom prepiskom podrazumeva se svaka prepiska koja se odnosi na misiju i njene funkcije. zaplene ili mera izvršenja. Otuda Konvencija ne samo što dozvoljava slobodno opštenje misije u sve službene svrhe. u stvari. Konvencija predviđa da je službena prepiska misije nepovrediva.

notifikacijom države koja akredituje državi prijema da su funkcije diplomatskih predstavnika prestale 3. i 3. 2. u izuzetnim okolnostima. izuzeće od poreza. njegovoj slobodi ili njegovom dostojanstvu. diplomatski imunitet.o prekidu diplomatskih odnosa koji ipso facto dovodi do prestanka funkcija diplomatskog predstavnika. da diplomatski agent ne može biti podvrgnut merama koje predstavljaju direktnu prinudu. Lične privilegije i imuniteti diplomatskih predstavnika obuhvataju: 1. Drugu grupu razloga prestanka diplomatske funkcije čine osnovi vezani neposredno za diplomatskog predstavnika. Do prekida diplomatskih odnosa dolazi iz sledećih razloga: 1. 3. izbijanjem rata između država koje imaju uspostavljene diplomatske odnose. Opšte pravilo o nepovredivosti diplomatskog predstavnika utvrđeno Konvencijom o diplomatskim odnosima (1961). Diplomatski agent ne može biti podvrgnut nikakvoj vrsti hapšenja ili pritvora. taksa i drugih fiskalnih davanja. neprikosnovenost. između ostalog. opozivanjem diplomatskog predstavnika od strane države imenovanja 2. 31. ograničeni period 5. konkretizovano je odredbama Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju akata terorizma koji imaju oblik zločina protiv ličnosti i iznuđivanja. Izuzetak od ovog opšteg principa postoji u slučaju samoodbrane ili. istekom roka na koji akreditivno pismo glasi kada je ono dato samo za određeni. Povreda lične nepovredivosti diplomatskog agenta povlači međunarodnu odgovornost države prijema bez obzira da lije povreda učinjena umišljajno ili iz nehata. koji su od međunarodnog značaja (1971) i Konvencije o sprečavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom zaštitom uključujući i diplomatske predstavnike (1973). * Neprikosnovenost diplomatskih predstavnika. jednostranim aktom države između kojih postoje diplomatski odnosi 2. Funkcija diplomatskog predstavnika može prestati na sledeće načine: 1. * Imuniteti diplomatskih predstavnika. Lična nepovredivost diplomatskog agenta znači. notifikacijom države prijema državi koja akredituje da ta država odbija da prizna diplomatskog predstavnika za člana misije 4. mera koje se preduzimaju prema diplomatskom agentu da bi se sprečilo izvršenje teškog krivičnog dela. Diplomatski predstavnici poseduju u državi prijema sudski . smrću diplomatskog predstavnika. nestankom jedne od država između kojih su uspostavljeni diplomatski odnosi. a država kod koje se akredituje tretira ga sa dužnim poštovanjem i preduzima sve razumne mere da bi sprečila nanošenje uvreda njegovoj ličnosti. LIČNE PRIVILEGIJE I IMUNITETI DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA * Lične privilegije i imuniteti diplomatskih predstavnika.

2. u kojoj se diplomatski predstavnik pojavljuje kao izvršilac testamenta. izvan njegovih službenih funkcija. članovi porodice diplomatskog agenta uživaju pune privilegije i imunitete utvrđene Konvencijom. . tužbe koja se odnosi na slobodne profesije ili trgovačke delatnosti ma kakva ona bila. 3. imunitete uživaju i drugi. Imunitet diplomatskog predstavnika u građanskom i upravnom postupku je relativan u dvostrukom smislu reči. Naime. diplomatski predstavnik ne odgovara ni za najteža krivična dela počinjena na teritoriji države prijema. koju vrši diplomatski agent u državi u kojoj se akredituje. kako u krivičnopravnim tako i u građanskopravnim stvarima. Otuda. i. naslednik i legator po privatnoj osnovi a ne u ime države koja akredituje. Diplomatski agent može se prećutno odreći imuniteta u građanskom i upravnom postupku. Pored diplomatski agenata. prema tome. Ratio ovog pravila leži u činjenici da se krivičnopravni imunitet ne daje diplomatskom predstavniku ad personam. u slučaju prekršaja tih zakona diplomatski predstavnici ne mogu. S jedne strane. poput ostalih lica koja se nalaze na teritoriji države prijema. samo se država može odreći krivičnopravnog imuniteta datog njenom diplomatskom predstavniku. već kao predstavniku države. administrator. osim ako diplomatski predstavnik poseduje tu nepokretnost za račun države koja akredituje a za potrebe misije. pravilo o imunitetu diplomatskog predstavnika u građanskom i upravnom postupku se ne primenjuje u slučajevima: 1. 2. diplomatski predstavnik se ne može odreći krivičnopravnog imuniteta. pa. Priznaje im se samo funkcionalni imunitet od građanskog i upravnog sudstva države prijema. Zakoni države prijema važe za sva lica koja borave na njenoj teritoriji. biti podvrgnuti vršenju jurisdikcije sudskih organa države prijema. stvarne tužbe koja se odnosi na privatne nepokretnosti na teritoriji države kod koje se akredituje. S druge strane. Krivičnopravni imunitet diplomatskih predstavnika je apsolutan i to u dvostrukom smislu reči.imunitet. nediplomatski članovi osoblja diplomatske misije. Opšte je pravilo da se država koja akredituje može lišiti sudskog imuniteta diplomatskih agenata i lica koja uživaju diplomatski imunitet. tužbe koja se odnosi na nasleđe. Postoji izvesna razlika u obimu krivičnopravnog i građanskopravnog imuniteta diplomatskih predstavnika. tj. i za diplomatske predstavnike. Zbog toga se i kaže da su u odnosu na diplomatske predstavnike zakoni države prijema lex imperfecta. kao i članovi njihovih porodica koji čine deo njihovih domaćinstava ako nisu državljani države prijema. Diplomatski agenti uživaju imunitete kako u pogledu radnje ili propusta u vršenju službene dužnosti tako i radnji i propusta van nje. članovi administrativnog i tehničkog osoblja misije. No. pod uslovom da nisu državljani države prijema i da su članovi domaćinstva diplomatskog agenta. Konvencija utvrđuje da se diplomatski agent ne može pozivati na sudski imunitet u pogledu protivzahteva neposredno vezanog za osnovni zahtev ako sam pokrene sudski postupak u vezi sa osnovnim zahtevom. Konvencija uslovljava pravilo da odricanje od imuniteta mora biti izričito. uživaju puni krivičnopravni imunitet. Konvencija utvrđuje da imunitete uživaju u celini ili delimično: 1. Imunitet podrazumeva izuzeće od vršenja jurisdikcije sudova države prijema.

te da se ne prodaju na teritoriji države prijema. * Privilegije diplomatskih predstavnika. Diplomatski predstavnik plaća poreze i takse koji se odnose na njegovu privatnu nepokretnu imovinu na teritoriji države prijema.. svake javne službe i vojnih nameta kao što su rekvizicija. Članovi privatne posluge članova misije ne uživaju imunitete i privilegije na osnovu međunarodnog prava. šef misije. pod uslovom da nisu državljani države kod koje se akredituje ili u njoj nemaju stalno prebivalište." . Od ovog pravila postoji izuzetak u slučaju ozbiljnih razloga za sumnju da taj prtljag sadrži predmete koji nisu oslobođeni restriktivnih mera. Država prijema može članovima privatne posluge da prizna izvesne privilegije i imunitete na osnovu kurtoazije. Od značaja je da se radi o predmetima koji su za službene potrebe misije i za ličnu upotrebu diplomatskog agenta.ograničena na neposredne poreze. taksa i drugih dažbina: a) predmeta namenjenih za službene potrebe. Konvencija sadrži opštu odredbu na osnovu koje se diplomatskim predstavnicima odobrava i oslobođenje od carina. Diplomatski predstavnik je oslobođen svih ličnih davanja. Sve ima svoje.. "Sve ima svoje. i vatra i led.. Lični prtljag diplomatskog predstavnika ne podleže pregledu. tj.. u kap se spoje. Navedena odredba Konvencije je ratione materiae . članovi poslužnog osoblja. državnih.imunitet za postupke koji su učinjeni u vršenju njihovih funkcija. tako da ne podrazumeva oslobađanje od posrednih poreza. i b) predmeta namenjenih za ličnu upotrebu diplomatskog agenta i članova njegove porodice koji čine njegovo domaćinstvo uključujući i predmete namenjene za njegov smeštaj. ličnih ili stvarnih. kao i diplomatski agent. 3. imunitet u pogledu postupaka učinjenih u vršenju svojih funkcija. kontribucije i vojni smeštaj. U takvim slučajevima pregled prtljaga se može vršiti ali samo u prisustvu diplomatskog agenta ili njegovog ovlašćenog predstavnika. tuge postoje da bi prizvale smeh. vrlina i greh. nasledne takse kao i poreze i takse na lične prihode koje ostvaruje nezavisno od svoje funkcije diplomatskog predstavnika. Diplomatski predstavnik oslobođen je svih poreza i taksi. Konvencija o diplomatskim odnosima izričito reguliše privilegije diplomatskih predstavnika i time ih iz kurtoazije pretače u pravnu obavezu države prijema. Vršenje ovog prava diplomatskih predstavnika reguliše se i zakonom ili drugim pravnim aktom države prijema. Po pravilu. regionalnih ili komunalnih. ne podležu ograničenjima u pogledu vrednosti imovine koju uvoze u navedene svrhe. ili predmete čiji je uvoz ili izvoz zabranjen zakonodavstvom ili podleže karantinskim propisima države kod koje se akredituje. uživaju funkcionalni imunitet. i cemer i med. poreza koji su uključeni u cenu robe ili usluge.

s obzirom na pobedu parlamentarizma. smatralo se da se vladar. Po analogiji zgrada ambasade se posmatrala kao fiktivni deo državne teritorije.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:31 32. godine. U svom značenju teorija eksteritorijalnosti je uglavnom danas odbačena. PRAVNI OSNOV IMUNITETA I PRIVILEGIJA DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA * Pravni osnov imuniteta i privilegija diplomatskih predstavnika. kao da je van teritorije one države kod koje vrši svoje funkcije. dakle. samo ličnost svog vladara. Iako je. Ova teorija našla je svoj izraz u pravilima koja su se ticala ranga diplomatskih predstavnika usvojena na Bečkom kongresu 1815. Teorija reprezentacije vuče korene iz srednjeg veka kada je ambasador smatran za ličnog predstavnika suverena. da je pravno vezan za državu odašiljanja. ugrađena je u relevantne odredbe . budući personifikacija države. ova teorija u čistom obliku neprimerena današnjem stanju stvari." U klasičnom međunarodnom pravu kada je ova teorija primenjivana. pravno van zemlje u kojoj fizički boravi. Tokom vremena iskristalisale su se tri teorije o pravnom osnovu imuniteta i privilegija diplomatskih predstavnika: a) teorija eksteritorijalnosti. kada boravi u inostranstvu nalazi extra territorium. Teorija eksteritorijalnosti zasnovana je na fikciji da se diplomatski predstavnik nalazi van teritorijalne države. U svetlosti fundamentalnog principa par in parem non habet imperium smatralo se da je svaki akt protiv ličnog integriteta diplomatskog predstavnika u stvari akt protiv samog vladara.Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . Suštinu teorije eksteritorijalnosti Grocijus je formulisao na sledeći način: „Prema međunarodnom pravu. on se isto tako smatra ličnom fikcijom. Zbog toga on ne podleže teritorijalnim zakonima poput običnih stranaca. kao što ambasador predstavlja na osnovu neke fikcije. b) teorija reprezentacije i c) funkcionalna teorija.

Funkcionalna teorija osnov privilegija i imuniteta nalazi u razlozima praktične prirode. u drugu državu koja je takođe subjekt međunarodnog prava. odnosno poslanike. 2. U svetlosti Konvencije sledeći elementi čine pojam specijalne misije: 1. prepoznaje se kombinovan. 3. Odsustva jurisdikcije organa države prijema nad diplomatskim predstavnicima. primenjivala pravila koja su važila za stalne diplomatske predstavnike. Praksa održavanja međunarodnih kongresa i konferencija nije. u cilju pregovaranja o određenim pitanjima ili izvršenja određenog zadatka. * Pravni položaj specijalne misije. dovela do konstituisanja posebnih pravila koja bi regulisala materiju specijalnih misija. Specijalne misije se obično vezuju za velike međunarodne kongrese i konferencije. Kao oblik ad hoc diplomatije specijalne misije imaju dugu predistoriju u međunarodnim odnosima. Široko definisan cilj specijalne misije kao „pregovaranje o određenim pitanjima ili izvršenju određenog zadatka" omogućava državama da elastičnu formu popune sadržajem koji im odgovara. ili barem. U pozitivnom pravu u privilegijama i imunitetima diplomatskih predstavnika. Mogu biti odašiljane kako u političke tako i u tehničke svrhe. Za to je postojao jak razlog. 33. mešovit uticaj teorije reprezentacije i funkcionalne teorije. Konvencija o specijalnim misijama (1969) definiše specijalnu misiju kao privremenu misiju koja predstavlja državu. specijalna misija nije odgovorna za održavanje regularnih diplomatskih odnosa između država. SPECIJALNE MISIJE * Geneza specijalnih misija.Konvencije o diplomatskim odnosima koje regulišu klase diplomatskih predstavnika u delu koji se odnosi na ambasadore ili nuncije. značajno ograničilo mogućnost obavljanja diplomatskih funkcija. po analogiji. uz saglasnost ove poslednje. predstavljane šefovima država a njihov položaj u inostranstvu bio je regulisan posebnim pravilima međunarodnog prava. koju jedna država upućuje u drugu državu. po pravilu. Relevantna pravila u ovoj materiji nalaze se u Konvenciji o specijalnim misijama (1969). Saglasnost se načelno može dati na formalan ili neformalan način. specijalnu misiju šalje država koja je subjekt međunarodnog prava. ministre ili internuncije akreditovane kod šefova država. 4. * Pojam specijalne misije. međutim. U praksi preovlađuje neformalno davanje saglasnosti. . Na ostale članove delegacije su se. ova teorija vidi kao uslov normalnog i nesmetanog obavljanja odgovornih diplomatskih funkcija. Ona prećutno polazi od pretpostavke da bi i skrupulozno vršenje jurisdikcije organa države prijema nad diplomatskim predstavnicima onemogućilo. obično diplomatskim putem. Države učesnice su u prošlosti na međunarodnim kongresima i konferencijama bile. specijalna misija može biti odaslata u drugu državu samo na osnovu njene unapred date saglasnosti. specijalna misija je privremenog karaktera.

država imenovanja imenuje članove specijalne misije tek pošto je prethodno dostavila državi prijema relevantne podatke o broju i sastavu specijalne misije. samostalna pravila pozitivnog međunarodnog prava. u saglasnosti sa svim ovim državama. 34. Konvencija navodi: a) sporazum zainteresovanih strana. Po pravilu. doneta posebna konvencija. Tako je. Država prijema je jedino u obavezi da članovima specijalne misije obezbedi onoliko slobode kretanja i putovanja po svojoj teritoriji koliko je potrebno za obavljanje funkcija specijalne misije. što za posledicu ima da su pravila o specijalnim misijama. da bi. d) saopštenje države imenovanja da povlači odnosno opoziva specijalnu misiju. iako suštinski slična pravilima diplomatskog prava.Pravila Konvencije su formulisana sa suštinskim osloncem na Konvenciju o diplomatskim odnosima (1961). zbog njihovog faktičkog značaja. Pored izuzetaka koji postoje u odnosu na diplomatske predstavnike. po njenom mišljenju. KONZULI . Ona može bez obrazloženja odbiti da primi bilo koje lice u svojstvu člana specijalne misije. Predstavnici države imenovanja u specijalnoj misiji uživaju imunitet od krivičnog sudstva države prijema. Ukoliko iz bilo kog razloga zainteresovane države ne postignu sporazum o sedištu misije primenjuje se rezidualno pravilo po kome se sedište specijalne misije nalazi u mestu u kome je sedište ministarstva inostranih poslova države prijema. Iz formulacija upotrebljanih u članu 20. Konvencija sadrži dva specifična pravila u odnosu na pravila Konvencije o diplomatskim odnosima. e) saopštenje države prijema da specijalnu misiju smatra okončanom. Na osnovu Konvencije dve ili više država mogu pojedinačno i istovremeno uputiti specijalnu misiju ц drugu državu. Kao načine prestanka funkcija specijalne misije. Država imenovanja i država prijema specijalne misije se dogovaraju o sedištu specijalne misije. U vezi sa odašiljanjem specijalnih misija. Opredeljenje za donošenje posebne konvencije očigledno je proisteklo iz pravnopolitičkih razloga tj. Konvencija o specijalnim misijama ustanovljava i izuzetak po kome članovi specijalne misije ne poseduju imunitet u slučaju tužbe za štete nastale zbog sudara izazvanog vozilom koje je zainteresovano lice koristilo u vreme kada nije vršilo službene funkcije. c) istek roka predviđenog za specijalnu misiju. a naročito o imenima i svojstvima lica koja namerava da imenuje. b) izvršenje zadatka specijalne misije. Treće zemlje su u obavezi da poštuju privilegije i imunitete članova specijalne misije u slučaju ako su unapred obaveštene o njihovom tranzitu i ako se tome nisu usprotivile. U pogledu privilegija i imuniteta članova specijalne misije Konvencija ustanovljava analogiju sa privilegijama i imunitetima diplomatskih predstavnika. zajednički razmatrale neko pitanje od zajedničkog interesa za sve njih. iz potrebe da se uvaži činjenica da specijalne misije imaju važno mesto u savremenim međunarodnim odnosima. nije razuman s obzirom na okolnosti i uslove u zemlji prijema i potrebe određene misije. uz pristanak te države. Konvencije proizlazi da navedeni načini prestanka funkcija specijalnih misija nisu limitativne prirode. Država prijema može odbiti da primi specijalnu misiju čiji broj članova.

konzularni odnosi doprinose unapređivanju prijateljskih odnosa među državama. Saglasnost še traži. U praksi se generalni konzuli i konzuli postavljaju ili od šefa države na preporuku vlade ili od strane vlade ili ministra spoljnih poslova. uporno i sistematsko odbijanje jedne države da prihvati uspostavljanje konzularnih odnosa sa drugim državama može se smatrati suprotnim obavezi država da podstiču međunarodnu saradnju u rešavanju međunarodnih problema ekonomske. . Konvencija deli šefove konzulata na četiri klase: generalne konzule. Može se reći da su karijerni konzuli državni službenici koji posao obavljaju u skladu sa profesionalnim standardima sa pripadajućim pravima i obavezama. * Sticanje konzularnog statusa. regrutuju iz poslovnog sveta države prijema. njegov rang i konzularno područje kao i za naknadne promene sedišta konzulata. prihvaćeni su u tom svojstvu od strane države prijema. Elementi ove definicije su: 1. Države ugovornice su vezane ovom klasifikacijom u odnosu na šefove konzularnih predstavništava. ukoliko konzule shvatimo u najširem smislu kao lica koja su na teritoriji druge države delovala u trgovačkim stvarima u krugu stranaca. državljani su države imenovanja i slično). njegovog ranga ili konzularnog područja. i 3. 2. ovlašćeni su da vrše konzularne funkcije. * Uspostavljanje konzularnih odnosa. Konzuli se obično dele na dve vrste . U ovim okvirima kreće se i definicija data Konvencijom o konzularnim odnosima (1963). Počasni konzuli su lica koja se. i za sedište konzulata. za svoj rad ne primaju platu i ne podležu upravnoj disciplini. Uspostavljanje konzularnih odnosa vrši se na bazi sporazuma zainteresovanih država. po pravilu. primaju platu za svoj rad. konzule.Obično se smatra da su konzuli stara ustanova koja datira još iz antičkog doba. konzuli su postavljeni od strane države odašiljanja. U generičkom smislu konzul bi se mogao odrediti kao lice ovlašćeno da obavlja konzularne funkcije u svojstvu predstavnika jedne države na teritoriji druge države. Da bi jedno lice steklo konzularni status potrebno je da se ispune dva uslova: 1) postavljenje na konzularnu funkciju od strane nadležnog organa države odašiljanja. kulturne ili humane prirode utvrđenoj članom 1. Kako Konvencija u preambuli podvlači.. (podležu upravnoj disciplini. ali zadržavaju slobodu da svojim unutrašnjim zakonodavstvom odrede nazive konzularnih službenika i drugih zaposlenih prema svom nahođenju. su u isključivoj nadležnosti države. Ovo se može uzeti za verodostojno. Iako uspostavljanje konzularnih odnosa nije pravna obaveza. Organ nadležan za postavljenje konzula. kao i procedura imenovanja.takođe. uspostavljanje konzularnih odnosa nije pravna obaveza. Konzulat se može otvoriti na teritoriji države prijema samo uz njenu saglasnost.karijerne konzule i počasne konzule. socijalne.(3) Povelje Ujedinjenih nacija. Konzuli se mogu podeliti na osnovu dva kriterijuma: vrste konzula i klase konzula. vice konzule i konzularne agente.

U nekim državama se formalni dokument u odnosu na vice konzule ili konzularne agente naziva drugačije . Olakšice. privilegije i imunitete koje se odnose na konzulat i one koje se odnose na konzularne predstavnike. Država prijema može. Rang se određuje unutar svake klase konzula. Nepovredivost konzularnih prostorija podrazumeva dve kumulativne obaveze države prijema: . bez obzira na to da li se radi o zgradi koja je u vlasništvu države odašiljanja ili je pod zakupom. konzularne prostorije obuhvataju i pripatke zgrade poput dvorišta ili bašte. konzularno područje i sedište konzulata. je u njihovoj ograničenosti koja pravni položaj konzula čini jednom osobenom smešom položaja diplomata i običnih stranaca. Pravni položaj konzula se ojačava na dva koloseka: 1. Konzularne prostorije su nepovredive. Pripaci se smatraju integralnim delovima zgrade i podležu istom pravnom režimu. njegova kategorija i konzularna klasa. rezidenciji šefa konzulata i na njegovim prevoznim sredstvima kada se koriste za službene potrebe. Egzekvatura se izdaje šefu konzularne misije. Ukoliko konzulat koristi celu zgradu. 2) priznanje države prijema da odnosno lice u svojstvu konzula može da obavlja svoje funkcije. Egzekvatura konzumira i saglasnost države prijema za sve članove konzularne misije za koje je šef misije odgovoran. formiranjem konzularnih odeljenja u diplomatskom predstavništvu tako da diplomatski predstavnik obavlja i konzularne poslove ili dvojnim diplomatsko-konzularnim statusom predstavnika države koji obavlja konzularne poslove. unošenjem klauzule najpovlašćenije nacije. Pod konzularnim prostorijama podrazumeva se zgrada ili deo zgrade koja se koristi za službene potrebe konzulata. U patentnom pismu se potvrđuje svojstvo konzula i navode ime i prezime konzula. Izdavanje egzekvature je diskreciono pravo države prijema.dekret ili patent. po pravilu. Priznanje države prijema daje se. * Privilegije i imuniteti * Osnov privilegija i imuniteta konzularnih predstavnika. u konzularne konvencije kojom se imuniteti. Opšta karakteristika konzularnih privilegija i imuniteta. Nacionalne zastave države imenovanja mogu se istaći na zgradi konzulata. Datum izdavanja egzekvature služi kao elemenat za utvrđivanje ranga konzula. Ukoliko je šef konzulata dobio privre¬menu dozvolu da vrši svoje funkcije pre dobijanja egzekvature. Egzekvatura je definitivno priznanje statusa konzula. u poređenju sa odgovarajućim privilegijama i imunitetima diplomatskih predstavnika. bilo jednostrano ili na bazi reciprociteta. Osnov privilegija i imuniteta konzularnih predstavnika je funkcionalne prirode. Dostavlja se diplomatskim putem državi na čijoj teritoriji šef konzulata treba da vrši svoje funkcije. datum izdavanja pri¬vremene dozvole određuje red prvenstva. budući da im je osnovna svrha da omoguće normalno i nesmetano obavljanje poverenih funkcija. 2. u formi egzekvature. dati privremenu saglasnost šefu konzulata da obavlja svoje konzularne funkcije na njenoj teritoriji.Lice postavljeno za konzula snabdeva se zvaničnim dokumentom koje se naziva patentno pismo. privilegije i imuniteti u konzularnom pravu se dele na olakšice. privilegije i olakšice konzulima daju u obimu koji nije manji od onoga koji se daje konzulima treće države. *Olakšice. privilegije i imuniteti koji se odnose na konzulat.

međutim. Razlikuju se dve vrste opštenja: a) opštenje sa vladom. opredelila za treće rešenje u obliku enumerativne definicije konzularnih funkcija. Konzuli. ako i ukoliko to dopuštaju zakoni. Konvencija predviđa da mogu opštiti i sa centralnim organima države prijema. bila limitativne prirode. b) opštenje sa organima države prijema. čije je vršenje u skladu sa zakonima države prijema. U okviru Komisije za međunarodno pravo javila su se dva mišljenja u odnosu na utvrđivanje konzularnih funkcija. Po drugom shvatanju. * Funkcije konzula. opšte sa lokalnim nadležnim vlastima svog konzularnog područja. tj. Konzulat može.a) obavezu da onemogući svoje predstavnike da uđu u konzularne prostorije bez pristanka šefa konzulata. propisi i praksa države ili međunarodni sporazumi. Enumerativna definicija konzula imala bi svoje puno opravdanje. Međunarodno pravo dugo vremena nije određivalo precizan domašaj i sadržinu konzularnih funkcija. diplomatsku ili konzularnu valizu i poruke kodeksom ili šifrom. Konvencija na nedvosmislen način utvrđuje da su konzularna arhiva i dokumenti nepovredivi u svako doba i ma gde se nalazili. c) vršenje konzularne funkcije podvrgnuto je regulativi unutrašnjeg prava. prošire ili suze. Konvencija treba da utvrdi osnovne funkcije konzula na opšti način i da navede najvažnije funkcije konzula primera radi. Konvencija se međutim. Za normalan i nesmetan rad konzulata. lica koje on odredi ili šefa diplomatske misije države imenovanja. uključujući diplomatske ili konzularne kurire. diplomatskim misijama i drugim konzulatima države imenovanja ma gde se oni nalazili. već tu stvar treba prepustiti zainteresovanim državama. po pravilu. ukoliko bi obuhvatala sve konzularne funkcije. Po jednom nije ni potrebno niti moguće navoditi pojedinačno konzularne funkcije konvencijom. sloboda kretanja i opštenja konzularnih predstavnika. od značaja su i nepovredivost konzularne arhive i dokumenata. Konzularne funkcije su promenljive kako u prostoru tako i u vremenu. narušavanje mira konzulata ili povredu njegovog dostojanstva. Konvencija garantuje slobodu opštenja konzulata za sve službene svrhe. b) obavezu države prijema da preduzme sve potrebne mere da bi sprečila nasilan ulazak u prostorije konzulata ili njihovo oštećenje. U tu svrhu konzulat može upotrebljavati sva odgovarajuća sredstva opštenja. Moglo bi se reći da konzularne funkcije poseduju nekoliko karakterističnih osobina: a) odlikuju se širinom i ekstenzivnošću. U slučaju požara ih druge nesreće koja zahteva hitne zaštitne mere pristanak šefa konzulata se pretpostavlja. On kaže da je funkcija konzula da brani prava i interese države odašiljanja i njenih državljana i da pruža pomoć i potporu državljanima države imenovanja. . pored nepovredivosti konzularnih prostorija. kao i da vrši druge funkcije utvrđene relevantnim međunarodnim sporazumima na snazi ili funkcije koje su im poverene od strane države odašiljanja.dopuštajući državama koje uspostavljaju konzularne odnose da ih preciziraju. b) određene su u širokim formulacijama. Opšta definicija konzularnih funkcija koju je dao specijalni izvestilac može se smatrati korektnom. postaviti i koristiti otpremnu radio stanicu samo uz pristanak države prijema.

actes gestiones. nepolitičke aktivnosti države i njenih državljana. Država prijema je dužna da u najkraćem roku obavesti šefa konzulata u slučaju hapšenja ili pritvaranja člana konzularnog osoblja ili pokretanja krivičnog postupka protiv njega. tako da nijedan krivični postupak ne može biti pokrenut u vezi sa njima. kao i građanskog postupka koje je pokrenulo neko treće lice za štetu nastalu iz nezgode koju je u državi prijema prouzrokovalo neko vozilo.d) konzularne funkcije su ratione materiae vezane za komercijalne. Ovaj pregled se može obaviti samo u prisustvu konzularnog funkcionera ili zainteresovanog člana njegove porodice. krivični i građanski imunitet. U odnosu na privatne akte. lica koja obavljaju administrativne i tehničke poslove u konzulatu. Konzuli mogu biti u zatvoru ili pritvoru samo u slučaju teškog krivičnog dela i to na osnovu odluke nadležne sudske vlasti. Lični prtljag konzularnih funkcionera i članova njihovih porodica oslobođeni su carinskog pregleda. po Konvenciji. Budući da je ograničen ratione materiae. Dok je lična nepovredivost rezervisana za konzularne funkcionere imuniteti se. Prtljag može biti pregledan samo u slučaju da postoje ozbiljni razlozi za sumnju da sadrži predmete čiji je uvoz i izvoz zabranjen propisima države prijema. Relativna priroda konzularnih imuniteta izražava se i u odredbi Konvencije koja utvrđuje da se konzul može prećutno odreći imuniteta pokretanjem postupka u stvari u kojoj bi uživao sudski imunitet. sudski. kao i od fiskalnih dažbina. * Imuniteti i privilegije konzula. Konzuli poseduju imunitet u sudskom i upravnom postupku u državi prijema. konzula je relativne prirode. Konzuli poseduju i niz privilegija. akte preduzete van i nezavisno od njihovih funkcija. konzuli u potpunosti podležu nadležnosti organa države prijema. od režima socijalnog osiguranja. brod ili vazduhoplov. Konzuli su podvrgnuti obavezi svedočenja u sudskom i upravnom postupku pred organima države prijema. Opšte . fizičkih i pravnih lica . Građanski imunitet konzula je dodatno ograničen jer se ne primenjuje u slučaju građanskog postupka: pokrenutog na osnovu ugovora koji je neki konzul zaključio u ličnom svojstvu. budući da u slučaju odbijanja da svedoče nikakve mere ili sankcije protiv konzula se ne mogu primeniti. Počasni konzuli poseduju manji obim imuniteta i izuzeća od jurisdikcije države prijema. odnose i na konzularne službenike tj. Oslobođeni su. Konvencija priznaje ličnu nepovredivost konzula u ograničenom smislu. po pravilu. Konzuli mogu biti hapšeni i podvrgnuti drugom obliku ograničenja lične slobode samo u postupku izvršenja pravosnažne sudske odluke. Imunitet u odnosu na službene akte je potpun. privilegije i imuniteti konzula * Lična nepovredivost. Ova obaveza je po svojoj prirodi lex imperfecta. Lična nepovredivost rađa i obavezu na strani konzula da se pojavi pred nadležnim organima ako se protiv njega povede krivični postupak. * Olakšice. Ovo oslobođenje se odnosi na neposredne poreze a ne odnosi se jedino na: a) konzule koji su državljani države prijema i b) konzularne službenike koji su angažovani u bilo kojoj profesionalnoj aktivnosti koja je odvojena od njihovih konzularnih funkcija.

Multilateralna diplomatija je novi. primera radi. Razlika u subjektivitetu država međunarodnih organizacija se u konkretnoj stvari izražava u tome što u diplomatskom odnosu između države i međunarodne organizacije. Kod multilateralne diplomatije radi se odnosu između države i međunarodne organizacije. specifičan deo corpus iuris diplomaticusa. Privilegije i imuniteti ne priznaju se članovima porodice počasnog konzularnog funkcionera ili konzularnog službenika. POJAM I KARAKTERISTIKE Pod multilateralnom diplomatijom podrazumeva se predstavljanje država u njihovim odnosima sa međunarodnim organizacijama i na konferencijama koje se sazivaju od strane ili pod okriljem međunarodne organizacije. središte u kome države . MULTILATERALNA DIPLOMATIJA 1. država vrši aktivno pravo poslanstva a međunarodna organizacija pasivno pravo. mada pod izvesnim uslovima i države nečlanice. smrću konzula. priznaje državama članicama konkretne međunarodne organizacije. pa i nedržavni entiteti. Što se pravne prirode multilateralne diplomatije tiče. * Prestanak funkcije konzula. osnovna razlika između bilateralne i multilateralne diplomatije proizlazi iz razlika u pravnoj prirodi subjekata između kojih se relevantan odnos uspostavlja. S obzirom na to da su međunarodne organizacije. Funkcije konzula mogu prestati i na druge načine. Aktivno pravo poslanstva međunarodne organizacije vrše sporadično i na ad hoc osnovi. ili barem koordinirajuće međunarodne organizacije. Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera (1975) razlikuje tri oblika multilateralne diplomatije: a) stalne misije pri međunarodnim organizacijama. po pravilu. Pravo predstavljanja u konkretnom slučaju se. multilateralna diplomatija je dizajnirana prema subjektivitetu međunarodne organizacije tako da njen okvir ne predstavlja suverenitet države već funkcionalna nadležnost organizacije.članice usklađuju svoje akcije radi ostvarivanja utvrđenih ciljeva. U odnosu različitih i nejednakih subjektiviteta države i međunarodne organizacije. nestankom države imenovanja i prekidom konzularnih odnosa. Konvencija o konzularnim odnosima navodi nekoliko relevantnih načina prestanka funkcije konzula: a) saopštenjem države imenovanja državi prijema da su prestale funkcije konzula. b) povlačenjem egzekvature i c) saopštenjem države prijema državi imenovanja da je prestala da smatra odnosno lice članom konzularnog osoblja. 35. b) predstavnike država na međunarodnim konferencijama sazvanim od strane .pravilo o ličnoj nepovredivosti konzularnih funkcionera ne odnosi se na počasne konzule. mogu posedovati to pravo. predstavljanje u međunarodnoj organizaciji obuhvata i međusobno predstavljanje članica unutar organizacije ili njenih organa.

Akreditivna pisma šefa misije daje šef države. budući da pravo na uspostavljanje misije proizlazi iz članstva u međunarodnoj organizaciji. Upoznavanje sa delatnošću Organizacije i podnošenje izveštaja o tome vladi države imenovanja. te podatke o članovima domaćinstva i drugirn licima angažovanim u stalnoj misiji. i b) olakšice. Pravni osnov privilegija i imuniteta predstavnika država pri međunarodnoj organizaciji je isključivo funkcionalne prirode. položaja. pod nadležnim organom se podrazumeva generalni sekretar ili direktor međunarodne organizacije. poput onih koji se tiču diplomatskih predstavnika. 3. Misiju pored šefa misije sačinjava i diplomatsko osoblje. FUNKCIJE STALNE MISIJE Konvencija utvrđuje nekoliko glavnih funkcija stalnih misija: 1. 4. 5. Država-članica uspostavlja stalnu misiju pri međunarodnoj organizaciji jednostranim aktom u formi notifikacije nadležnom organu organizacije. Održavanje veza između države imenovanja i organizacije. Vođenje pregovora sa Organizacijom i u okviru Organizacije. ministar inostranih poslova ili. Zaštite interesa države imenovanja u odnosu na Organizaciju. ukoliko je to pravilima organizacije dozvoljeno. administrativno i tehničko osoblje i poslužno osoblje. STALNE MISIJE PRI MEĐUNARODNIM ORGANIZACIJAMA Uspostavljanje stalnih misija pri međunarodnoj organizaciji je pravo. zvanja i ranga. 2. Olakšice. imuniteti stalne misije se. predsednik vlade. Broj osoblja misije ne treba da prelazi okvire razumnog i normalnog s obzirom na funkciju Organizacije. 3. Notifikacija treba da sadrži relevantne činjenice koje se tiču imenovanja članova misije. Po pravilu. Država-članica akredituje predstavnike u međunarodnoj organizaciji slanjem akreditivnih pisama nadležnom organu međunarodne organizacije. privilegije.međunarodne organizacije ili pod njenim okriljem. Predstavljanje države imenovanja pri međunarodnoj organizaciji. U tom smislu indikativan je i član 105. potrebe dotične misije i na okolnosti i uslove u državi. Rad na ostvarivanju ciljeva i načela Organizacije saradnjom sa Organizacijom i u okviru Organizacije. Sastav i organizacija stalne misije pri međunarodnoj organizaciji odgovara. privilegije i imuniteti članova stalne misije. diplomatskim misijama koje jedna država akredituje kod druge države. privilegije i imuniteti stalne misije. mutatis mutandis. drugi nadležni organi države imenovanja. mogu podeliti na dve grupe: a) olakšice. c) posmatračke misije država-nečlanica. . U praksi se pod „drugim nadležnim organima države imenovanja" smatraju šefovi odgovarajućih resora. (2) Povelje koji privilegije i imunitete predstavnika država u Organizaciji UN vezuje za „nezavisno obavljanje njihovih funkcija u vezi sa Organizacijom". 2. a ne obaveza države-članice.

pravo upotrebe šifre kao i pravo primanja dokumenata ili prepiske po kuriru ili u zapečaćenim valizama: 4. i 7. 3. iste olakšice u pogledu monetarnih ili deviznih propisa koje su date predstavnicima stranih vlada koji se nalaze u privremenoj zvaničnoj misiji. autonoman pravni status. ne predviđaju stalne posmatrače. diplomatske privilegije i imunitete. Institut stalnih posmatrača pri Organizaciji UN nastao je u samoj praksi Organizacije. 6. Povelja UN. trošarina. imunitet od ličnog hapšenja ili zadržavanja ili zaplene njihovog ličnog prtljaga. POSMATRAČI PRI ORGANIMA UN I NA KONFERENCIJAMA Države nečlanice razvile su praksu upućivanja posmatrača u sedište UN u Nju-jorku kao i njenu kancelariju u Ženevi. Konvencija utvrđuje da predstavnici država članica pri glavnim i pomoćnim organima UN poseduju sledeće privilegije i imunitete: 1. 2. svih formalnosti prijavljivanja stranaca i obaveza nacionalne službe u zemljama koje oni posećuju ili kroz koje prolaze vršeći svoje funkcije. rezervi-sano za državu članicu. U Konvenciji se predviđa da predstavnici država-članica pri glavnim i pomoćnim organima UN uživaju za vreme vršenja dužnosti. Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim organizacijama unosi dve . izuzev prava traženja oslobađanja od carine na uvezene predmete. 4. imaju poseban. imunitete i olakšice koji nisu u opreci sa gore izloženim a koje uživaju diplomatski agenti. kao i u toku putovanja u mesto ili iz mesta gde se održava sastanak. privremena. ili prometnih taksa na uvezene predmete. vremenski ograničena misija za razliku od stalne misije pri međunarodnoj organizaciji. Pravni položaj ovakve misije uređen je Konvencijom o privilegijama i imunitetima UN (1946). 5. oslobođanje za njih i njihove bračne drugove u pogledu svih ograničenja useljavanja. kao i ukoliko se tiče njihovog delovanja u svojstvu predstavnika. izuzev onih koji čine sastavni deo njihovog ličnog prtljaga. Konferencije sazvane od strane međunarodne organizacije. 5. a ni Sporazum o sedištu Organizacije. budući da predstavljaju konferencije država. po svojoj prirodi. posebno administrativnih i izvršnih organa. kao što imaju i diplomatski agenti. po pravilu. Delegacija koju država-članica upućuje u organ međunarodne organizacije je. neprikosnovenost svih pismena i dokumenata. one privilegije. DELEGACIJE PRI ORGANIMA MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE I NA KONFERENCIJAMA Konvencija na širok način utvrđuje pravo država da upute delegaciju u organ međunarodne organizacije ili na konferenciju u skladu sa pravilima Organizacije. kao i konferencije koje se održavaju pod okriljem UN. da vode računa o poštovanju privilegija i imuniteta predstavnika država od strane organa države sedišta.Postoji i obaveza nadležnih organa Organizacije. svaki sudski imunitet. Odašiljanje delegacija u organ međunarodne organizacije je. iste imunitete i olakšice u pogledu njihovog ličnog prtljaga.

nečlanica sa delegacijama država članica pri organima međunarodne organizacije. Konvencija utvrđuje pravo država nečlanica da upućuju delegacije posmatrača u organ ili na konferenciju u skladu sa pravilima Organizacije. onda granice u međunarodnom pravu svodimo na državne granice. širi od kriterijuma suvereniteta. Unutar tog opšteg pojma granica u međunarodnom pravu možemo povući razliku između državnih i nedržavnih granica. unutrašnje granice su u strogo unutrašnjoj nadležnosti države. Osnovna podela državnih granica je podela na „prirodne" i „veštačke" granice. DRŽAVNE GRANICE * Pojam i vrste državnih granica. Ova definicija državnih granica smatra se pravnom definicijom. Prvo. Konvencija izjednačuje status posmatrača država . budući da su sve državne granice. Od međunarodnih granica treba strogo razlikovati unutrašnje.suverenitet i pravni status relevantnog objekta. Državnu granicu valja razlikovati od granične zone. 36. linije administrativne i teritorijalne podele unutar države. Pored toga. Dok su međunarodne granice institut međunarodnog prava. Takvo određenje granica je preusko. Drugo. kao pravna kategorija. Kako je kriterijum pravnog statusa objekta čije se granice određuju. 2. to bi se granice u međunarodnom pravu mogle odrediti kao pravne forme razgraničenja između objekata međunarodnog prava različitog pravnog statusa. dok nedržavne utvrđuju prostore koji su u režimu nesuvereniteta ili antisuvereniteta. za razliku od granice. administrativno-teritorijalne granice. GRANICE U MEĐUNARODNOM PRAVU 1. OPŠTI POJAM GRANICE U MEĐUNARODNOM PRAVU Granice u međunarodnom pravu obično se definišu sa osloncem na kriterijum suvereniteta.novine u materiju posmatrača pri organima međunarodne organizacije. Državne granice su vertikalne ravni koje dele teritorije dve ili više država ili teritoriju države od teritorija ili prostora koji ne podležu teritorijalnom suverenitetu država. Državne granice omeđuju prostor suvereniteta država. u stvari. Unutrašnje granice su. Podela ima prvenstveno geografsko značenje. Elemenat deobe je funkcionalni elemenat pojma državnih granica čiji je smisao u tome da konstituiše okvir za ostvarivanje teritorijalnog suvereniteta države na određenom prostoru. tvorevine ljudskog uma tako da su u logičkom smislu granice uvek veštačke prirode. Ukoliko za osnov pojma granice uzmemo suverenitet. Opšti pojam granice u međunarodnom pravu treba da obuhvati oba relevantna kriterijuma . Granica je linearno obeležje za razliku od pogranične zone koja označava pojas ili oblast određene širine ili dužine duž granične linije. . Tako su i posmatrači pri međunarodnim organizacijama u pogledu svog pravnog statusa postali integralni deo corpus juris diplomaticus. Granični pojas je. prostor horizontalno postavljen u određenoj širini i dužini uređen unutrašnjim pravom države.

Nedržavne granice se određuju. Pravni osnov državnih granica leži. Granice otvorenog mora su određene. rušenjem brda. rovovi i kanali za obeležavanje granica na tlu koje su građene u prošlosti. Što se prve grupe pravila tiče radi se o pravilima povlačenja granica na planinama. i oslanjaju se na državne granice na moru. a drugu čine pravila u vezi sa povlačenjem granice u objektima koji su tvorevine ljudskih ruku. ili prave linije povučene potpuno nezavisno od konfiguracije terena i etničke karte područja. U tehničkom smislu reči u veštačke granice mogli bi se uvrstiti i zidovi. drugim recima. Za razliku od delimitacije. Delimitacija je. demarkacija je tehnički postupak koji sprovode stručnjaci različitog profila (pravnici. Veštačke granice povlače se bez obzira na geografiju ili raspored stanovništva u odnosnom području. preko najviših vrhova i grebena ili duž vododerina (vodomeđa). astronomske ili geometrijske granice. normom međunarodnog prava jer nad prostorima omeđenim nedržavnim granicama ne postoji. reka. susednih država. organizovana vlast. Pod prirodnim granicama obično se podrazumevaju granice koje su vezane za istaknute ili karakteristične tačke u reljefu zemlje poput planina. . Granica. * Povlačenje državnih granica. geografi i sl. transformacija prirodnih granica u veštačke i obrnuto (npr. Pod njima se podrazumevaju one međunarodne granice koje su određene pravim linijama. Ova vrsta granica se naziva prirodnim etničkim granicama. Sporazum između država o granici poseduje dejstva erga omnes ukoliko u odnosu na konkretnu teritoriju treće države nemaju teritorijalne zahteve. granica ide jednom od tri osnovne linije: podnožjem planinskog venca. u sporazumu. izričitom ili prećutnom. U svetlosti načela narodnosti i samoopredeljenja naroda prirodnim granicama bi se mogle i smatrati granice koje zahvataju grupe istog etničkog porekla ili jedan narod koji stvara državu. pravno-politička operacija. U teoriji se ponekad. jezerima i unutrašnjim morima. Mogu biti određene na pozitivan način ako dele objekte koji nisu pod vlašću države.podela je relativna budući daje moguća. prokopavanjem kanala i slično). Postupak određivanja državnih granica sadrži dve faze: fazu delimitacije i fazu demarkacije. barem teorijski. Na osnovu kriterijuma predmeta relevantna pravila se mogu svrstati u dve grupe: jednu grupu čine pravila koja se odnose na povlačenje graničnih linija u odnosu na elemente reljefa ili prirodne elemente. Kada planinski venac deli teritorije dveju ili više zemalja. Postoje razlike u pogledu pravnog osnova državnih i nedržavnih granica. Opšte je pravilo da se granice između država ne mogu utvrđivati jednostranim aktima. tako da nije strogo i potpuno vezana za pravna pravila o povlačenju državnih granica. jezera i slično. po pravilu. može biti uspostavljena na bazi sudske ili arbitražne presude. takođe. rekama. Vrše je politički predstavnici susednih država. kao posebna vrsta granice navode i tzv. u osnovi. Linije granice se na terenu obeležavaju u fazi demarkacije koju sprovode zajedničke granične komisije. meridijana geografske dužine i paralela geografske širine.). po svojoj prirodi. po pravilu. negativno. Veštačke granice nemaju oslonac u takvim tačkama u reljefu. kartografi. * Pravni osnov državnih i nedržavnih granica. skretanjem toka reke.

Smatra se za opšte pravilo da granična linija na nekoj neplovnoj reci prati liniju sredine. Rekama je svojstvena promena toka. pozitivni načini sticanja državne teritorije su: a) cesija ili razmena. ako bi jedna država uspostavila vlast na izvesnoj teritoriji u skladu sa nekim od načina sticanja. kao konstitutivni element države. ide obalom granične reke tako da deo reke i reka u celini pripada jednoj od susednih država. Dok se prvo pravilo može smatrati opšteprihvaćenim. d) presuda međunarodnog suda ili arbitraže i odluka međunarodnog tela ili organizacije. čin uspostave vlasti je lišen pravnih dejstava ab initio. Aktuelni. U praksi UN. pa se u tom smislu definišu načini ili modusi sticanja državne teritorije. ide sredinom mosta Shvatanje nije jednodušno prihvaćeno. 2. Ukoliko se na graničnoj reci nalazi most. NAČINI STICANJA I GUBITKA DRŽAVNE TERITORIJE Državna teritorija. načina ili modusa sticanja teritorije kao pravno-tehničkog pravila. delom ili u celini. zakonitosti sticanja teritorije. Promene mogu biti postepene i lagane. Nisu nepoznati slučajevi i da granično jezero pripada u celini jednoj od susednih država. . U doktrini međunarodnog prava promene državne teritorije su se restriktivno određivale kao sticanje državne teritorije. granična linija. i. kao susednim državama pripada u celini tvoreći neku vrstu mare nullius rezervisanog za ove zemlje. U najvećem broju slučajeva jezera se dele između susednih država. podleže večnom zakonu promena. koje za posledicu imaju uvećanje obala reke. c) priraštaj (veštački i prirodni). Ugovorom o granicama može se predvideti da granica. u odsustvu drugačijeg sporazuma. vršenjem prava na samoopredeljenje naroda izvršena je revizija teritorijalnih stanja stvorenih primenom relevantnih načina sticanja državne teritorije. Recimo. a takav postupak je u sukobu sa nekom od relevantnih normi jus cogens. Praksa je šarolika i kod povlačenja granice na jezerima koja se nalaze između dve ili više država. i nagle promene rečnog toka (avulsia) kada se menja korito reke. 37. U pozitivnom međunarodnom pravu koje je postavilo relativno koherentan koncept zakonitosti akata sa osloncem na norme jus cogens. Najuputnije je ugovorom o granici egzaktno utvrditi liniju razgraničenja na rekama.Kod graničnih reka obično se povlači granica između neplovnih i plovnih graničnih reka. Od fundamentalne važnosti je pravo naroda na samoopredeljenje. Kao specifično rešenje može se uzeti režim Kaspijskog jezera koje Rusiji i Iranu. a da na plovnim rekama ide maticom (thalweg). drugo je pod izvesnom sumnjom. e) sukcesija. Postepena promena rečnog toka dovodi i do odgovarajućeg pomeranja granica dok u slučaju nagle promene rečnog toka granica ostaje tamo gde je bila pre nego što je do promene došlo. b) efektivna okupacija terra nullius. stvari treba posmatrati suštinski različito u smislu povlačenja razlike između: 1. U svakom konkretnom slučaju moraju se steći oba uslova.

Efektivna mirna okupacija Efektivna okupacija podrazumeva zaposedanje teritorija u cilju zasnivanja suverene vlasti koja u relevantnom momentu ne pripada nikome (terra nullius). načini sticanja su. 1. Možemo stoga reći da je mirna okupacija originarni način sticanja državne teritorije. uglavnom. U slučaju da treće države ne stave protest smatra se da je mirna okupacija perfektna na osnovu prećutnog pristanka. Efektivnu okupaciju kao način sticanja karakteriše nekoliko konstitutivnih elemenata: a) predmet efektivne okupacije je teritorija u statusu terra nullius. i načini gubitka teritorije. U pozitivnom međunarodnom pravu. i. Moguće je povući izvesnu razliku između radnji zaposedanja i uspostave administracije. Pored toga. stvarno zaposedanje je konstitutivni element pojma efektivne okupacije. Ugovorom se može utvrditi da se momenat odricanja i zasnivanja vrhovničkog prava poklapaju ili da cedent administrira teritorijom do njene fizičke predaje cesionaru ili se za relevantan momenat uzima "trenutak sprovođenja sporazuma". mutatis mutandis. cesija se vršila i ugovorom o poklonu. variraju zavisno od konkretnih okolnosti. prosto ustupanje dela državne teritorije. Svojstvo terra nullius je bitan uslov za valjanu mirnu okupaciju. . vrhovničkih prava nad delom svoje teritorije i ustupa ih drugoj državi (cesionar). faktičko. ima odioznu konotaciju. praktične prirode. Modaliteti transakcije uređuju se ugovorom. Podrazumeva se da država okupant u zvaničnoj formi oglasi zasnivanje suvereniteta nad terra nullius. Moglo bi se reći da je notifikacija konzumiranau formalnom aktu države kojim proglašava pripajanje neke teritorije svom državnom prostoru. Cesija Cesija je način sticanja teritorije na osnovu sporazuma kojim se jedna država (cedent) odriče suverenih. s druge strane. Razlozi za predominaciju razmene teritorija kao oblika cesije su dvojaki: s jedne strane. i. c) Često se kao konstitutivni element mirne okupacije navodi i notifikacija države okupanta trećim državama. U novije vreme preovlađuje cesija u vidu razmene delova teritorija između dve države. na dva načina: davanjem naknade u novcu ili delova teritorije u zamenu za ustupljene delove fuđe teritorije. koja je konstitutivni element države. Ponekad je i cesija inkorporisana u mirovne ugovore praćena protivčinidbom. Radnje koje vode konstituisanju efektivne okupacije preduzimaju se u ime i za račun države. 2. b) faktičko zaposedanje teritorije kao izraz namere da se zasnuje suverena vlast (animus occupandi). Kod ugovora o cesiji protivčinidba se izražava. po prirodi stvari. država može izgubiti deo teritorije i odricanjem bez ustupanja drugoj državi.Sa izuzetkom efektivne okupacije. U vreme kada je dominirao patrimonijalni koncept državne teritorije.

već autoritativna i konačna odluka o sticanju teritorije na jedan od priznatih načina (cesija. Sudske odluke Sudska odluka. nije način sticanja teritorije. vrši se indirektno kroz kvalifikaciju odnosne teritorije kao internacionalizovane (Antarktik) ili kao dobra od opšteg interesa (res communis omnium) koje su. Odluke međunarodnih organizacija i drugih međunarodnih tela. budući da se tiču osamostaljivanja zavisnih naroda. O priraštaju se može govoriti samo ako ušće čini granicu između država.). na bazi pravičnosti . To se. igraju značajnu ulogu. 5. donosili nadležni organi Organizacije u vezi sa starateljskim i nesamoupravnim teritorijama su suštinski različite prirode. Odluke međunarodnih organizacija ili drugih međunarodnih tela Međunarodne organizacije. Prirodni priraštaj teritorije postoji. otvoreno more ili Antarktik) ili da bi se izbegli sukobi koji mogu proizaći iz više konkurentnih zahteva (Antarktik). Bilo bi pogrešno aktima Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija odricati bilo kakav značaj u sticanju (ili gubitku) državne teritorije. sudska odluka u teritorijalnim sporovima ima deklarativno dejstvo a ne konstitutivno dejstvo. Izuzetno može se smatrati daje sudska odluka način sticanja (ili gubitka) državne teritorije u slučaju kada je sud ovlašćen da spor oko neke teritorije resi van prava. 4. pa. U kolokvijalnom smislu reči. Sud primenjuje a ne stvara pravo. recimo. . otuda. po pravilu. uključujući i Ujedinjene nacije i njene organe. po definiciji. bez ikakvog akta zainteresovanih država. U suprotnom. čini ako je teritorija u statusu terra nullius od interesa za širi krug država ili međunarodnu zajednicu kao celinu (kosmos. Prirodni događaji koji uzrokuju uvećanje državne teritorije proizvode pravne posledice automatski. nepodobne za mirnu okupaciju i bilo kakvo podvlašćivanje.ex equo et bono. ne radi se o priraštaju već o promenjenom odnosu suvozemne i vodene teritorije. tako da razlikujemo prirodni i veštački. u priznanju valjanosti sticanja (ili gubitka) državne teritorije kao oblik kolektivnog priznanja (ili nepriznavanja). 3. a ne sticanja državne teritorije.U pozitivnom pravu pribegava se ugovornom odricanju od prava na zasnivanje suvereniteta nad terra nullius. i nastanak nove države predstavlja sticanje teritorije. uključujući i neformalna tela. Odluke koje su na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija. mirna okupacija itd. posebno. Priraštaj (accessio) Pod priraštajem podrazumeva se uvećanje (ili umanjenje) teritorije države prirodnim događajima ili ljudskim radnjama. nemaju pravno ovlašćenje da odlučuju o teritoriji ili delovima teritorije suverenih država. često i odlučujuću. u slučaju kada se granična reka odronjava na jednoj obali a odroni se nagomilavaju na drugoj. Odricanje od prava na zasnivanje prava nad terra nullius. Tada sud praktično stvara pravo u konkretnoj stvari.

ne mogu sticati pomorsku teritoriju. Sukcesija I sukcesija shvaćena u smislu zamene jednog suvereniteta drugim na određenoj teritoriji. Ostvaruje se. to se. može u određenim slučajevima biti način sticanja državne teritorije. Reč je po pravilu. posebno u slučaju proširenja morskih pojaseva podvrgnutih suverenoj vlasti obalne države. mada raspolažu izvesnim pravima na otvorenom ili slobodnom moru. U stvari. u odnosu na delove mora koji su u statusu dobra od opšteg interesa (res communis omnium) tj.sukcesora uvećava ili se uvećava teritorija države prethodnice pripajanjem dela teritorije države koja se raspala ili čiji se deo teritorije odvojio i pripojio postojećoj državi. mada u slučaju graničnog spora može doći i do derivativnog sticanja pomorske teritorije. Sticanje teritorije na moru je apsolutno rezervisano za pribrežne ili obalne države. eventualno. Neobalne države.Veštački priraštaj postoji. kada se teritorija države uvećava ljudskim radnjama poput isušivanja morskih prostranstava. kao osobenost sticanja pomorske teritorije može se navesti da je ono. po pravilu. otvorenog mora. održaja kao načina sticanja teritorije. Češći su slučajevi sporenja zainteresovanih država oko navodnog odricanja države od dela svoje teritorije. o sticanju prava na delovima otvorenog mora poput istorijskih zaliva. Sticanje pomorske teritorije je moguće samo u odnosu na delove morskog prostora uz obalu države. Slučajevi odricanja od dela teritorije su retki u praksi. već podrazumeva opšte priznanje i pristanak trećih država. 7. radi se o načinu sticanja u svakom slučaju sukcesije kada se teritorija države . kod gubitka dela teritorije odricanje može figurirati kao samostalan način. U praksi su mogući prikriveni oblici odricanja pod političkim pritiskom moćnih država i međunarodnih organizacija. u određenom smislu. originarne prirode. istorijskih voda. Postoje i slučajevi kada sticanje pomorske teritorije nije inherentne prirode. Obalna država ne može zasnovati prava nad delovima mora koji ne leže uz njenu kopnenu teritoriju. može govoriti o sticanju državne teritorije i u odnosu na morski prostor. Konačno. po pravilu. Odricanje (derilictio) Odricanje se pojavljuje kao element kod cesije i. 8. pak. ili sedentarnog ribarenja izvan granica teritorijalnog mora. Sticanje pomorske teritorije Kako su unutrašnje morske vode i teritorijalno more deo državne teritorije. 6. . Za razliku od ovih načina sticanja teritorije kod kojih je odricanje jedan od relevantnih elemenata sticanja teritorije. O priraštaju kao načinu sticanja možemo govoriti jedino ako se pri tom pomera i polazna linija u pravcu pučine.

po pravilu. ustanovljavane mirovnim ugovorima i sastojale su se u demilitarizaciji izvesnih oblasti. 1. Pojam međunarodnih službenosti Pod međunarodnim službenostima podrazumevaju se specifična. podizanje postrojenja koja su ekonomski isključena iz oblasti države na čijoj se teritoriji nalaze i neposredno vezana za državu korisnika službenosti. Nesporno je da su prihvatili postojanja ugovornih ograničenja prava država na sopstvenoj teritoriji (stvarnopravnog karaktera) u korist trećih država. zabrani podizanja utvrđenja i si. bio slučaj sa pravom plovidbe međunarodnim rekama ili tranzitnim prolazom neobalnih država. Međunarodnim službenostima se ne bi mogle. 1. U novijoj praksi vojnim službenostima nalikuju ugovori o osnivanju vojnih baza jedne države na teritoriji druge strane države. tj.38. koncesije za stvaranje država sopstvenih zona na teritoriji druge države. S . 2. građenje železničkih pruga sa eksteritorijalnim karakterom i dr. budući da podrazumevaju. izričito ograničavanje suvereniteta na sopstvenoj teritoriji. službenosti se konstituišu međunarodnim ugovorom.. Službenost se konstituiše kontraktuelnim međunarodnim ugovorom i predstavlja individualizirano ograničenje teritorijalnog suvereniteta. ugovorno dizajnirana ograničenja teritorijalnog suvereniteta jedne države u korist druge države ili država. ekonomske službenosti mogu biti različite. Međunarodne službenosti počivaju na individualnom interesu država ugovornica. Pokazalo se da su konkretna sporenja razlike delom terminološke prirode jer u praksi je nesporno postojanje stvarnih prava na teritoriji stranih država. Pozitivno značenje međunarodnih službenosti svoju najbolju potvrdu nalazi u prerastanju ograničenja suvereniteta utvrđenog konkretnom službenošću u opšte ograničenje suvereniteta država kao što je. Vojne baze se ne bi mogle smatrati međunarodnim službenostima u pravnom smislu reči. „izričitu koncesiju suverenog prava". Postojanje službenosti u međunarodnom pravu je dugo bilo predmet sporenja u doktrini. stvaranje slobodnih carinskih zona. 2. MEĐUNARODNE SLUŽBENOSTI 1. Podela međunarodnih sluđbenosti Za primarnu valja uzeti podelu na ekonomske i vojnopolitičke službenosti. Recimo. smatrati vojne baze U klasičnom međunarodnom pravu. Dve su osnovne karakteristike međunarodnih službenosti. 2. vojne službenosti su u prošlosti. međunarodne službenosti su često predstavljale prikrivenu formu ekspanzionističke politike zaogrnute u pravo. primera radi. Kao primer se mogu navesti iznajmljivanja dela državne teritorije. službenosti u međunarodnom pravu ne podrazumevaju prenos suvereniteta već samo njegovo ograničenje. po pravilu. U demokratizovanom međunarodnom pravu međunarodne službenosti bi trebalo da služe saradnji država na bazi uzajamnosti i poštovanja interesa obe strane.

U ovu grupu ulaze službenosti poput prava tranzita preko državne teritorije i sl. "Sve ima svoje. službenosti. u kap se spoje. vojne baze predstavljaju institut kojim se vrši privremena oročena cesija dela državne teritorije na kojoj se uspostavlja baza. u načelu.obzirom na to da je jedna od osnovnih karakteristika službenosti da počivaju na ograničenju. izgradnje vojnih utvrđenja duž granice. i vatra i led. a ne isključenju.. službenosti trpljenja (in patiendo). Iako u praksi ima i suprotnih primera. tuge postoje da bi prizvale smeh. službenosti koje se sastoje u ugovornoj zabrani vršenja radnji na svojoj teritoriji svojstvenih suverenitetu. Ovu grupu međunarodnih službenosti čine službenosti koje odlikuje ugovorna obaveza jedne države da na svojoj teritoriji preduzima radnje u korist ili interesu druge države poput snabdevanja vodom ili strujom. Prestanak službenosti Budući da počivaju na međunarodnom ugovoru. službenosti nečmjenja (in non faciendo) tj. Međunarodne službenosti se mogu podeliti i na osnovu kriterijuma prirode službenosti. vrlina i greh. 3.. U slučaju teritorijalnih promena sukcesija sama po sebi ne utiče na prava i obaveze države sukcesora koje su striktno vezane za određenu teritoriju u korist trećih država. i 3. prestaju na načine analogne načinima prestanka dejstva međunarodnih ugovora. pravilo je da rat između države davaoca i države korisnika službenosti ipso facto dovodi do prestanka službenosti. službenosti činjenja (in faciendo)." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP .. Sve ima svoje..skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:34 . i cemer i med. Relevantni oblici ove podele su: 1. kao primera radi. vlasti teritorijalnog suverena. 2.

" U tom smislu utvrđeno je da plovidba duž celog toka takvih reka od tačke gde svaka od njih postaje plovna do ušća. Dugo vremena one su plovidbu međunarodnim rekama na delu tih reka koje protiču kroz njihovu teritoriju regulisale unutrašnjim pravom ili bilateralnim ugovorima držeći se premise da mogu zabraniti stranim brodovima prolaz kroz svoju teritoriju ili ga dopustiti pod uslovima koje su same formulisale. Sardinija i . godine reke Šelda i Meza su proglašene otvorenim za plovidbu brodova svih pribrežnih država. Utvrđena je zabrana naplaćivanja taksi samo za plovidbu rekom. godine. UPOTREBA MEĐUNARODNIH REKA U PLOVIDBENE SVRHE Međunarodne reke su oduvek korišćene u svrhe plovidbe. nije naišla na prihvatanje u praksi država. najvećom evropskom rekom. Mezom i Eskoom. sačinjavale velike sile . Dekretom francuskog Konventa od 1797. Prvi višestrani ugovorni režim na Dunavu uspostavljen je Pariškim ugovorom od 1856. Režimi plovidbe na pojedinim međunarodnim rekama podlegali su promenama zavisno od preovlađujućih političkih okolnosti. „Sile čije su državne teritorije odvojene ili kroz koje protiče jedna ista plovna reka obavezuju se da opštim sporazumima regulišu sve što se odnosi na plovidbu tom rekom. Princip slobode plovidbe međunarodnim rekama. U Ugovoru stoji da je režim koji se primenjuje na Dunav i njegovo ušće primena relevantnih načela Bečkog kongresa. godine nije doveo do pozitivnog rezultata.39. Majnom. Sprovođenje u život odredaba Ugovora stavljeno je u nadležnost dvema komisijama: Evropskoj komisiji koju su. ne postoje opšteprihvaćena pravila o plovidbi međunarodnim rekama. Austrija. Završnom aktu Kongresa pridruženi su i posebni pravilnici za plovidbu Rajnom. * Režim plovidbe na Dunavu. Relevantne odredbe Pariškog ugovora nisu po svojoj prirodi obične ugovorne odredbe. Svoje multilateralno pokriće dobija Završnim aktom Bečkog kongresa od 1815. a druga ušćem Dunava. na bazi faktičkog stanja ili dvostranih ugovornih aranžmana dve velike sile (Austrije i Rusije) od kojih je prva dominirala srednjim tokom Dunava. Mozelom. kao i naplata dažbina za robu koja se nalazi na brodu. Nekerom. Ugovor utvrđuje zabranu nametanja ograničenja plovidbi Dunavom izuzev onih koja su izričito predviđena samim odredbama Ugovora. Postojale su značajne razlike u primeni tog opšteg principa na pojedine međunarodne reke i to kako u pravnom osnovu plovidbe tako i u obimu i modalitetima slobode plovidbe. Moglo bi se reći da je plovidba bila neka vrsta prirodne upotrebe reka. Pokušaj da se ona ustanove na Barcelonskoj konferenciji 1921. koji su posedovali istu snagu kao da su sastavni delovi Završnog akta. biće potpuno slobodna i neće se moći u pogledu trgovine nikome zabraniti. nije primenjen na jednobrazan način. Grocijusova ideja da su države u obavezi da dopuste pravo neškodljivog prolaza kroz reke.nepribrežne države (Velika Britanija. Francuska. Iako je sam princip slobode plovidbe međunarodnim rekama deo opšteg međunarodnog prava. uglavnom. dugo vremena se obavljala u odsustvu pravne regulative. Pruska. Plovidba Dunavom. Ideja o međunarodnom pravu na plovidbu međunarodnim rekama formulisana je nakon francuske buržoaske revolucije. godine. proklamovan Završnim aktom Bečkog kongresa.

ograničena kako ratione loci tako i ratione temporis. SSSR je postao pribrežna država i na osnovu toga je Protokolom zaključenim u Beču dobio pravo da učestvuje u administraciji gornjeg toka Dunava. . d) da se stara. U odnosu na prethodne režime. Režim ustanovljen Konvencijom primenjuje se na plovni deo reke Dunava od Ulma do Crnog Mora rukavcem Sulina sa izlazom na more kroz Sulinski kanal. godine. Obuhvatala je preduzimanje potrebnih radova da bi se ušće Dunava kao i susedni delovi mora raščistili i tako stvorili povoljni uslovi za plovidbu. Evropska komisija je bila nadležna za plovni tok Dunava od Braile do mora s tim što je njen sastav bitno promenjen.Konvencija o režimu plovidbe na Dunavu (1948). * Važeći režim plovidbe . b) otklanjanju prepreka koje se suprotstavljaju primeni odredaba Bečkog ugovora na Dunavu. nije zadržala isključivo pribrežni karakter budući da se u njen sastav pored predstavnika pribrežnih država ušao i po jedan predstavnik svake nepribrežne države članice Evropske komisije. godine sadrži izvesne suštinske razlike. Tursku i Austrougarsku) kao i Rusiju. Važeći režim plovidbe Dunavom utvrđenje Konvencijom donetom 18. d) organizacioni mehanizam. Versajski sistem je konstituisao liberalan režim plovidbe proklamujući da je Dunav plovan kako za brodove pribrežnih tako i nepribrežnih zemalja i to čitavim tokom od Ulma do mora. Aneksijom Besarabije. 1939. Evropska dunavska komisija je. Podunavske zemlje mogu na bazi bilateralnih ili višestranih ugovora ustanoviti slobodu plovidbe na pritokama Dunava. Bavarska. 1. zajedno sa pritokama koje služe dvema ili više država kao veza sa morem. prestala da vrši svoja prava. b) sadržina načela slobode plovidbe. kako je predviđeno Sinajskim sporazumom. avgusta 1948. Sloboda plovidbe proglašena je i u odnosu na sve kanale uključujući i kanal Dunav . Vlaška i Moldavija). godine na Konferenciji održanoj u Beogradu.Turska) i Pribrežnoj komisiji sastavljenoj od delegata pribrežnih zemalja (Austrija. Tako su. godine potpisan je Bukureštanski sporazum o prijemu Nemačke u Evropsku dunavsku komisiju i pristupanju Nemačke i Italije Sinajskom sporazumu.Rajna ako i kada bude prokopan. c) nadležnost pribrežnih država u regulisanju plovidbe. Definitivni statut je konsakrirao pravila Versajskog sistema. na osnovu Ugovora. posle ukidanja Evropske komisije. o održavanju plovnosti Dunava i susednih delova mora. Sile pobednice su iz članstva Komisije isključile poražene sile (Nemačku. Konvencija iz 1948. Turska i Virtenberg) i komesara tri vazalske dunavske kneževine (Srbija. Međunarodna Dunavska komisija. One se mogu grupisati u više tačaka: a) domašaj slobode plovidbe ratione loci. Nadležnosti Komisije utvrđene Ugovorom sastojale su se u: a) izradi pravila plovidbe i rečne policije. Nadležnost Evropske komisije bila je. c) naređenju i izvršenju potrebnih radova na ćelom toku reke i. Po završetku Prvog svetskog rata režim plovidbe na Dunavu regulisan je Versaj-skim ugovorom i Definitivnim statutom Dunava od 1921. nadležna za deo Dunava od Ulma do Braile.

dokumenta koji su svojina Komisije nepovredivi su. Pribrežnim državama pripadaju i carinska. pod rezervom da ta pravila treba da se primenjuju bez diskriminacije po nacionalnoj pripadnosti brodova. Sedišta Administracije su: Oršava na rumunskoj strani i Tekija na srpskoj. Spor se rešava putem direktnih diplomatskih pregovora a ako pregovori ne urode plodom na zahtev ma koje od spornih strana spor se podnosi Komisiji za mirenje. ujednačavanja pravila rečne bezbednosti. Zadatak specijalne rečne administracije na donjem Dunavu sastoji se u izvođenju hidrotehničkih radova i regulisanju plovidbe. Posebne nadležnosti obuhvataju širok krug pitanja od kojih valja izdvojiti sledeća: izrada generalnog plana velikih radova koji su u interesu plovidbe. Na sektoru Đerdapa stvorena je specijalna rečna Administracija Đerdapa koju čine predstavnici Rumunije i Srbije. Konvencija utvrđuje da će plovidba na Dunavu biti slobodna i otvorena državljanima. prikupljanje statističkih podataka za potrebe plovidbe. nepribrežnim državama vrate podunavskim državama. koordinacija rada hidrometeoroloških službi na Dunavu. sanitarna i služba rečne bezbednosti na Dunavu. Pribrežna država donosi sanitarna i policijska pravila u pogledu plovidbe Dunavom. Komisiju čine po jedan predstavnik svake sporne strane i treći član koga određuje ili predsednik Dunavske komisije ili Komisijakao celina. Komisija bira iz redova svojih članova predsednika. Službene prostorije. Plovidba Dunavom dozvoljena je. godine Sporazum o plovidbi rekom Tisom. strani. 4. Konvencija napušta raniji sistem koji je nadležnost nad Dunavom delio između dve komisije i po prvi put u istoriji pravnog uređenja plovidbe Dunavom formira jedno telo . Komisija donosi odluke većinom glasova. i svoju zastavu koju može da ističe na svojim prostorijama i svojim brodovima. Što se sadržine načela slobode plovidbe tiče. trgovačkim brodovima i robi svih država na bazi ravnopravnosti u pogledu lučkih i plovidbenih taksa. Konvencija je predvidela i formiranje dve specijalne rečne administracije. Konvencija proširuje nadležnost podunavskih zemalja kako u pravima tako i u obavezama. Članovi Komisije i lica koja ona opunomoći uživaju diplomatski imunitet. Sedište Administracije je u Galcu. Komisija ima svoj pečat. saobraćajnih karata. plovidbenih karata i atlasa. Opšta nadležnost Komisije sastoji se u staranju o izvršenju odredaba Konvencije. kao i u pogledu uslova trgovačke plovidbe. Konferencija je protekla u duhu slogana „Dunav podunavskim zemljama".Dunavsku komisiju.recimo. susednih država (Rumunija i Rusija). 2. Budući da su odluke Komisije za mirenje definitivne i obavezne za . marta 1955. Jugoslavija i Mađarska zaključile 9.sastavljena od po jednog predstavnika iz svake od podunavskih zemalja. samo trgovačkim brodovima. Njen zadatak sastoji se u izvođenju hidrotehničkih radova i regulisanju plovidbe na sektoru koji na desnoj strani Dunava ide do Kostolca a na levoj strani od Moldova Veke do Turnu Severina. objavljivanje za potrebe plovidbe priručnika. dakle. Komisija ima opštu nadležnost i specijalne nadležnosti. Smisao slogana je da se nadležnosti koje su u ranijim režimima pripadale velikim. Plovidba se vrši na osnovu pravila utvrđenih od strane pribrežnih zemalja čiju teritoriju seče Dunav a u zonama gde obale Dunava pripadaju dvema državama prema pravilima određenim Sporazumom između tih država. arhive. Predviđen je dvostepeni sistem rešavanja sporova između ugovornica u pogledu primene i tumačenja Konvencije. potpredsednika i sekretara na period od 3 godine. Na donjem Dunavu (od ušća Sulinskog kanala do Braile) formirana je rečna administracija koju čine predstavnici pribrežnih. 3. Dunavska komisija .

Konvencija razlikuje dve situacije. služe kao osnov u konstrukciji odgovarajućih pravnih pravila. U pogledu odgovornosti za štetu koju jedna država vodnog toka prouzrokuje drugoj državi. Konvencija utvrđuje pravo država vodenog toka da na svojim odnosnim teritorijalna koriste međunarodni vodni tok na „pravičan i razuman način". ne isključuje mogućnost nanošenja štete drugoj državi vodnog toka. na osnovu navedenog Nacrta. Generalna skupština UN je 21. Ovakvo učešće podrazumeva kako pravo da se vodni tok koristi tako i dužnost saradnje u zaštiti i razvoju vodnog toka. usvojila Konvenciju o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih vodnih tokova. VANPLOVIDBENO KOPIŠĆENJE MEĐUNARODNIH VODNIH TOKOVA Iako su se reke od davnina koristile. zajedno sa presedanima. Nakon višegodišnjeg rada Komisija je 1994. zavisno od konkretnih uslova svakog vodenog toka. što posebno podrazumeva korišćenje i razvoj vodnog toka država u cilju postizanja optimalnog i održivog korišćenja uzimajući u obzir interese zainteresovanih država vodnog toka u saglasnosti sa odgovarajućom zaštitom.sporne strane. navodnjavanje. godine. Konvencija utvrđuje postupak za izmenu. konstituisati partikularno pravo. Međunarodno pravo do danas nije izgradilo opšteprihvaćena pravila o neplovid-benom korišćenju međunarodnih reka. Od pokušaja da se ustanove takva pravila valja izdvojiti rad Komisije za međunarodno pravo UN. maja 1997. sama po sebi. Izmene Konvencije mogu se izvršiti na zahtev većine država ugovornica a stupaju na snagu posle deponovanja ratifikacionih instrumenata šest država ugovornica Konvencije. irigacioni sistemi) međunarodno pravo se do najnovijih vremena ograničavalo na regulisanje plovidbe rekama. gotovo nemoguće. arbitražni sud. Odgovornost države za štetu se po Konvenciji kostituiše u slučaju da se steknu dva uslova: a) da je šteta značajna (significant harm). obavezujućih pravila. primećuje se daje ona. Ono je dopunjeno pravilom o zajedničkom učešću država vodnog toka u upotrebi. u konkretnoj stvari formulisati corpus preciznih. godine sačinila konačni Nacrt Konvencije o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih plovnih tokova. da je teško. Obaveza „pravičnog i razumnog" načina korišćenja međunarodnog vodnog toka. Široka upotreba reka u neplovidbene svrhe (proizvodnja električne energije. Navedeno pravilo se kvalifikuje kao fundamentalno pravo i obaveza država. ugovornom regulativom i doktrinarnim mišljenjima. u stvari. Postoje izvesni opšti principi koji. 40. Izvesni oblici neplovidbenog korišćenja reka ne samo da menjaju svojstva vode već mogu smanjiti količinu voda i dovesti do nestanka rečnog toka u nizvodnoj pribrežnoj državi. . Pravila Konvencije o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih vodnih tokova (1997) potvrđuju rašireno mišljenje. proizvodnja pijace vode i sl.i u vanplovidbene svrhe (recimo. već da na osnovu izvesnih opštih principa valja.) otvorila je neka nova pitanja koja traže pravno regulisanje na međunarodnom planu. razvoju i zaštiti vodnog toka na pravičan i razuman način.

U praksi se može postaviti pitanje prioriteta upotreba voda međunarodnih vodnih tokova. 2. običajnim pravilima i unutrašnjim propisima pojedinih zemalja. U odsustvu ugovora ili običaja Konvencija ustanovljava rezidualno pravilo po kome nijedna upotreba međunarodnog vodnog toka ne poseduje inherentni prioritet u odnosu na druge. usvojila 1982. Odredbe Konvencije vezuju samo države ugovornice. Treća konferencija o pravu mora koja je.). koje je ostalo nerešeno na prvoj konferenciji. Pod okriljem Ujedinjenih nacija održane su tri konferencije o pravu mora: 1958. u smislu odredaba Konvencije. i pored dužne pažnje. godine pod sponzorstvom UNDP. 1960. održanoj u Ženevi donete su četiri konvencije: 1. kriterijum zakonitosti ponašanja države vodnog toka. Konsultacije se mogu ticati i pitanja kompenzacija kada je to prikladno. Na konferenciji koja je održana decembra 1982. Konvencija o ribarenju i očuvanju bioloških bogatstava otvorenog mora (stupila na snagu 1966. 3. Na potrebu očuvanja elastičnosti u odnosu prema različitim upotrebama voda međunarodnih vodnih tokova posebno je insistirano na simpozijumu održanom u Delftu juna 1951.). ali uspeh ni ovoga puta nije postignut. Deklaracija usvojena na simpozijumu elastičnost brani neophodnošću da se obezbedi snabdevanje pijacom vodom koja treba da zadovolji potrebe čovečanstva u budućnosti. Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem pomorskom pojasu (stupila na snagu 1964. Prilikom utvrđivanja visine štete uzimaju se u obzir sve relevantne okolnosti u konkretnom slučaju a posebno da li je štetna radnja prouzrokovala i neku korist za državu vodnog toka. počela je sa radom 1973. Na konferenciji 1958. godine. 41. nakon višegodišnjeg rada i 11 zasedanja. Konferencija se bavila pored ostalog problemom širine teritorijalnog mora. u odsustvu sporazuma koji bi takvu upotrebu regulisao. Konvencija utvrđuje obavezu ugovornica. Konvenciju o pravu mora. Prioritet u tom smislu može se ustanoviti bilo ugovorom ili običajem zainteresovanih država vodnog toka. Mogući sukobi između država vodnog toka u pogledu različitih upotreba vodnog toka rešavaju se u skladu sa principima pravičnog i razumnog korišćenja i zabrane prouzrokovanja značajne štete. Konvencija o epikontinentalnom pojasu (stupila na snagu 1964. Još je Društvo naroda pristupilo kodifikaciji prava mora. i 1982.b) da je do štete došlo usled toga što država nije ispoljila dužnu pažnju. Dužna pažnja je. ali neki konkretni rezultati nisu postignuti. Konvencija o otvorenom moru (stupila na snagu 1962. pristupe konsultacijama o obimu u kome je takva upotreba pravična i razumna kao i o pitanju regulisanja takve upotrebe u cilju eliminisanja ili ublažavanja bilo kakve prouzrokovane štete. u prisustvu . godine) i 4. održana je u atmosferi pojačane međunarodne zategnutosti i neki vidni rezultati nisu postignuti. prouzrokovana šteta drugoj državi vodnog toka. Druga Ženevska konferencija 1960. da.). u znaku saznanja da su pravila ženevskih konvencija zrela za reviziju. IZVORI PRAVA MORA Izvori prava mora nalaze se u međunarodnim ugovorima. U slučaju da je. Ženevske konvencije predstavljaju prvi uspešnu mada ne potpunu kodifikaciju prava mora.

uključujući morsko dno i podmorje kao i odgovarajući deo vazdušnog prostora. Normalna polazna linija predstavlja liniju niske vode duž obale. postoji znak jednakosti između prava kojima obalna država raspolaže nad kopnenim delom svoje teritorije i prava koja poseduje nad unutrašnjim morskim vodama. POLAZNA ILI BAZNA LINIJA More je u fizičkom smislu jedna organska. . tu jedinstvenu celinu deli na morske pojaseve. U tom pogledu. Naša zemlja ratifikovala je ovu Konvenciju 27. Jedne preciziraju i kristalizuju institute pozitivnog prava mora. UNUTRAŠNJE MORSKE VODE Pod unutrašnjim morskim vodama podrazumevaju se delovi mora koji leže iza polazne ili bazne linije. delovi mora između niza ostrva i kontinentalnog dela teritorije. za vreme boravka u unutrašnjim morskim vodama. Morski pojasevi su. osnovna ili bazna linija. novembra 1985. epikontinentalni pojas i isključiva ekonomska zona. kako je naznačena na pomorskim kartama krupnog formata koje obalna država službeno priznaje. zalivi. Konvencija sadrži dve grupe odredbi sa stanovišta odnosa tih odredbi prema pozitivnom pravu mora.predstavnika 141 zemlje potpisana je Konvencija o pravu mora. zatvorena mora. more između ostrva i more između linije niske vode (oseke) i najvišeg nivoa mora (plime). Nova konvencija o pravu mora (1982) inaugurišući koncept arhipelaškog mora uvodi i pojam arhipelaških polaznih linija pod kojima podrazumeva ravne linije koje spajaju krajnje tačke najisturenijih ostrva i nadvodnih grebena u arhipelagu. nedeljiva celina. Bitna oznaka pravnog režima ovog pojasa ogleda se u tome što se unutrašnje morske vode. linija koje ne slede liniju kopna već spajaju istaknute tačke na kopnu i na ostrvima. 43. nalaze pod punim suverenitetom obalne države. sa elementima horizontalne razuđenosti obale. Međunarodno pravo mora. U pravnoj deobi mora osnovni parametar je tzv. Drugim recima. pravni instituti nastali deobom mora kao fizičke celine. prema tome. S obzirom na to da su unutrašnje morske vode pod suverenom vlašću obalne države važi pravilo da su. pravila u Konvenciji predstavljaju kombinaciju kodifikacije i progresivnog razvoja. U slučaju izrazite horizontalne razuđenosti obale. tj. Odlikuju se čvrstom povezanošću sa kopnom kao glavnim državnim područjem. Vršeći svoja suverena prava nad ovim pojasom. morski prostori luka. Polazna linija može biti normalna i prava. Od te linije meri se širina teritorijalnog mora i spoljni morski pojas. obalna država uvažava izvesne opšte interese. ili ako se duž obale u njenoj neposrednoj blizini nalazi niz ostrva. strani brodovi i lica koja na njima borave. U unutrašnje morske vode spadaju: ušća reka. dok druge sadrže rešenja de novo. 42. Legalnost ove prakse potvrdio je Međunarodni sud pravde u britansko-norveškom sporu o ribolovu od 1951. obalnoj državi je dopušteno povlačenje pravih polaznih linija. institucionalizujući zahteve obalnih država za zasnivanjem suverenih prava ili jurisdikcije na određenim delovima mora. Posredno osnovna linija služi i kao kriterijum za određivanje unutrašnjih morskih voda. tj.

i to najviše 10 dana. Ako delatnosti broda ozbiljno zadiru u suverenitet i bezbednost zemlje. Pooštreni uslovi se po bivšem jugoslovenskom pravu primenjuju i na strane brodove koji prevoze više od 2. primenjuju se po analogiji pravila koja važe za zalive. u Evropi (Grčka. Tradicionalno pravilo po kome trgovački brodovi imaju pravo uplovljavanja u luke otvorene za međunarodni saobraćaj. Obalna država poseduje tzv. . Ako obale pripadaju dvema ili više država ustanovljava se pojas teritorijalnog mora. Ako se reka na ušću račva (estuar). obalna država ima pravo da u unutrašnje morske vode uvrsti i morski prostor između prave polazne linije koja spaja najisturenije tačke na ostrvima i na kopnu. tako da ovi brodovi imaju podneti potvrdu o osiguranju ili jemstvu za slučaj imovinske odgovornosti prouzrokovane eventualnim zagađivanjem. Tako. je. luke rezervisane za ratnu mornaricu odnosne države tako da je u ove luke zabranjen pristup kako stranim ratnim brodovima. recimo. Na delu zaliva koji prelazi širinu od 24 n/m ustanovljava se režim otvorenog ili slobodnog mora. međunarodno pravo poznaje i ratne luke tj. zaliv pripada državi čije su obale zaliva. u obzir dolaze i mere samoodbrane.000 tona nafte. U praksi se. Praktikuje se.potčinjeni jurisdikciji obalne države. Osnovni kriterijum za utvrđivanje režima za-liva je pripadnost obala zaliva. mogao uploviti u domaću luku po bivšem jugoslovenskom pravu pod uslovom da dobije odobrenje koje je izdavala vlada. Svaka obalna država suvereno odlučuje koje su luke otvorene za pomorski saobraćaj. Izuzetak su ratni brodovi i tzv. Turska. Ratni brod. kvalifikatornih uslova za upravljanje izvesnih vrsta brodova. a u slučaju težih prekršaja brodu se može uskratiti gostoprimstvo. U slučaju blažih prekršaja zakona i propisa. Zalivi predstavljaju jasno istaknute uvale koje zadiru u kopno pod uslovom da je površina te uvale jednaka ili veća od površine polukruga čiji je prečnik jednak dužini linije koja zatvara ulaz u uvalu. uglavnom. Velika Britanija. Što se ušća reka tiče. represivnu vlast. polaznu liniju predstavlja pravac preko ušća reke između tačaka niske vode (oseke) na njenim obalama. Ovaj osnovni kriterijum koriguje se kriterijumom veličine zaliva tako što se sastavnim delom unutrašnjih morskih voda smatraju samo oni zalivi kod kojih rastojanje između linija najniže oseke kod prirodnih ulaznih vrata zaliva ne prelazi 24 nautičke milje (n/m). Konvencija i Statut o međunarodnom režimu morskih luka (1923. uvrežilo pravilo da obalna država ne zasniva svoju krivičnu jurisdikciju u slučajevima kada krivična dela izvršena od članova posade ne diraju u interese obalne države i njen javni poredak. međutim. recimo. tako i svim trgovačkim brodovima bez obzira na zastavu koju nose. a preostali deo zaliva potpada pod režim otvorenog mora. uobičajeno je da se na to skrene pažnja komandantu broda. Ako se niz ostrva (arhipelag) nalazi uz kopnenu državnu teritoriju. novija praksa je izmenila u smislu utvrđivanja dopunskih. pravilo je da ako se reka direktno uliva u more. tj. Strani trgovački brod potpada pod jurisdikciju obalne države dok boravi u njenim unutrašnjim morskim vodama. javni brodovi. Od delova unutrašnjih morskih voda poseban značaj imaju luke.) definišu morske luke kao „sve luke u koje redovno uplovljavaju pomorski brodovi i koji se upotrebljavaju za pomorsku trgovinu. Pored toga važilo je pravilo da su u jugoslovenskim unutrašnjim morskim vodama mogla boraviti najviše tri strana ratna broda iste zastave. ali nema krivičnu jurisdikciju tako da sudovi i drugi organi obalne države ne mogu intervenisati." Pored trgovačkih luka. strani nuklearni brod mogao je uploviti u jugoslovenske luke pod uslovom da dobije odobrenje nadležnog organa.

podvrgnute su pod suverenost arhipelaške države. neprekinut i brz prolaz brodova (odnosno vazduhoplova) kroz arhipelaške vode ili teritorijalno more uz njega. Izuzetno 3 posto od ukupnog broja tih polaznih linija može preći tu dužinu. 44. a) Osnovno ograničenje suverenosti arhipelaške države je pravo neškodljivog prolaska brodova svih država kroz arhipelaško more analogno neškodljivom prolasku kroz teritorijalno more. Pri tom suverenost države trpi izvesna ograničenja koja su institucionalizovana u: a) pravu prolaza stranih brodova. ljudskim radnjama. Arhipelaške vode. Arhipelaška država može. smeju odvajati teritorijalno more druge države od otvorenog mora ili od isključive ekonomske zone. Pri tom. Analogni efekti postižu se i pomeranjem prirodne linije najniže oseke veštačkim. a iz razloga bezbednosti. arhipelaško more koje se definiše kao morski prostor između ostrva i teritorijalnog mora ili između unutrašnjih morskih voda i teritorijalnog mora. niti. ali najviše do 125 n/m. pravo da proklamuju tzv. Spoljnu granicu arhipelaških voda čine tzv. ali tako da su sve obale mora i moreuzi pod suverenom vlašću jedne države. i b) pravima susednih država. Prema tome. Konvencija predviđa da dužina tih linija ne može. Arhipelaške polazne linije se ne smeju znatno udaljiti od opšte konfiguracije arhipelaga. arhipelaške polazne linije. po pravilu. pogodne za siguran. koji su tako povezani da zajedno čine prirodnu geografsku. prelaziti 100 n/m. Svojstvo zatvorenog mora je rezultat političko-teritorijalne podele. odnosno pravo preleta arhipelaškim vazdušnim putevima kada je reč o vazduhoplovima. pak. kao i vazdušne puteve iznad arhipelaškog mora. na bazi nediskri-minacije između stranih brodova. ARHIPELAŠKO MORE Nova Konvencija o pravu mora restriktivno određuje pojam arhipelaške države kao države čija se teritorija sastoji u celini od jednog ili više arhipelaga. Zatvorena mora se određuju kao morski prostori koji su sa otvorenim morem spojeni moreuzom. privremeno obustaviti neškodljivi prolaz stranih brodova u tačno određenim delovima svojih arhipelaških voda. Na tom osnovu konstituiše se pravo prolaza arhipelaškim plovnim putevima kada se radi o brodovima. zajedno sa podmorjem i vazdušnim prostorom. ekonomsku i političku celinu ili se istorijski smatraju takvom celinom. međutim. Arhipelaška država može odrediti plovne. Arhipelaške države imaju.Norveška). Pod režim unutrašnjih morskih voda potpada i more između linije niske vode i linije najviše vode (plime). unutrašnja granica arhipelaških voda je linija niske vode duž obale ostrva ili su to ravne polazne linije koje određuju spoljnu granicu unutrašnjih morskih voda. linije koje spajaju krajnje tačke najudaljenijih ostrva i nadvodnih grebena u arhipelagu. po Konvenciji. Konvencija utvrđuje i određene proporcije tako da odnos između tako zahvaćene površine mora i površine ostrva treba da se kreće u rasponu 1:1 do 9:1. Pravo tranzitnog prolaza je šire od prava neškodljivog prolaza jer podrazumeva samo neznatna . tj.

Prihvatajući koncept arhipelaškog mora utvrđen Konvencijom. Ta prava pripadaju neposredno susednim državama i. ograničenja koja su pri tom nametnuta veća su od ograničenja koja važe u drugim morskim pojasevima pod suverenom vlašću obalne države. Suverena vlast obalne države u teritorijalnom moru nije apsolutna. Ona taj pojas stiče ipso iure. uređuje plovidbu. po svojoj prirodi. su neprenosiva. Ovo ograničenje je nametnuto . predviđao je širinu teritorijalnog mora o 12 n/m. da zaštite svoje političke. Neke arhipelaške države su još pre III konferencije proklamovale svoja prava nad širokim prostorima mora. od polazne linije u pravcu otvorenog mora. 45. Pitanje širine ovog pojasa je bilo predmet najraznovrsnijih zahteva obalnih država. sa izmenama iz 1979. obavlja sanitarni i carinski nadzor. isključivo pravo na kabotažu. a na drugoj. Posedovanje teritorijalnog mora je inherentno i nezavisno od volje obalne države.na jednoj strani temelji se na načelu suverene vlasti arhipelaške države. U teritorijalnom moru obalna država poseduje niz prava koja čine biće suvereniteta: vrši zakonodavnu. Institut arhipelaškog mora predstavlja kompromis između zahteva arhipelaških država. Dugo vremena je izgledalo da su se zahtevi obalnih država ograničili na pojas širok 3 n/m (tzv. b) Ograničenje suverenih prava arhipelaške države institucionalizovano Konvencijom u vidu prava susednih država tiče se prvenstveno ribolova. širina ovog pojasa se određuje jednostranim aktima. ekonomske i be-zbednosne interese i zahteva velikih pomorskih sila da se očuva u najvećoj mogućoj meri pravo prolaza svih brodova. odnosno njegovo dno i podmorje. Konvencija obavezuje arhipelašku državu da poštuje postojeće sporazume sa drugim državama i da prizna tradicionalna ribolovna prava i druge legitimne delatnosti neposrednih susednih država na pojedinim područjima koja ulaze u arhipelaške vode. Ženevska konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu (1958) je na opšti način utvrdila da se spoljni morski pojas ne može protezati preko 12 n/m od osnovne linije koja služi za određivanje širine teritorijalnog mora. Prava kojima obalne države raspolažu u teritorijalnom moru protežu se i na vazdušni prostor iznad teritorijalnog mora. propisuje pomorski ceremonijal i drugo. league marine rule). neke arhipelaške države su ostale pri različitim tumačenjima pojedinih odredbi Konvencije. Sa stanovišta pravno-teorijske konstrukcije institut arhipelaškog mora nosi hibridna obeležja svojstvena kompromisnim rešenjima . Zakon o obalnom moru i epikontinentalnom pojasu SFRJ od 1965. na osnovu same činjenice da njenu kopnenu teritoriju zapljuskuje more. raspolaže isključivim pravom eksploatacije pomorskog blaga. bezbednošću plovidbe i poštovanjem elementarnih interesa obalne države. TERITORIJALNO MORE Pod teritorijalnim morem podrazumeva se pojas koji se u određenoj širini proteže duž obale. redovan prevoz putnika i robe između svih pristaništa iste države. tj. sudsku i policijsku vlast. budući da trpi ograničenja u obliku prava neškodljivog ili neofanzivnog prolaza stranih brodova. uglavnom nedovoljno razvijenih. Teritorijalno more nalazi se pod suverenošću obalne države. Dok je posedovanje teritorijalnog mora obavezno i nezavisno od volje države.ograničenja slobode plovidbe u vezi sa sprečavanjem zagađenja.

Ženevska konvencija je definisala neškodljiv prolaz na opšti način kao prolaz koji „ne narušava mir. dok plovi teritorijalnim morem. Ratni brod kao predstavnik iure imperii ne podleže jurisdikciji obalne države dok se koristi pravom neškodljivog prolaza. b) ako se krivičnim delom remeti javni mir obalne države i red u teritorijalnom moru. a da pri tom brod ne ulazi u unutrašnje morske vode ili je. d) ako se radi o suzbijanju trgovine opojnim drogama ili psihotropnim materijama. i uzapćenje broda). pak." Vršenje prava neškodljivog prolaza može se privremeno obustaviti u određenim zonama teritorijalnog mora ukoliko je ta obustava neophodna sa stanovišta zaštite bezbednosti obalne države. Ukoliko te propise krši. Imunitet od jurisdikcije obalne države pored ratnih brodova uživaju i drugi državni brodovi koji ne služe u trgovačke svrhe. c) ako komandant broda. Činjenica da obalna država ne može zasnovati jurisdikciju nad stranim ratnim brodom ne znači da je ratni brod izuzet od dejstva zakonodavstva obalne države. konzularni funkcioner ili diplomatski agent države kojoj brod pripada zatraži intervenciju organa obalne države. važi osnovno pravilo da se strani trgovački brod. Obustava dejstvuje od momenta objavljivanja na bazi nediskriminacije stranih brodova. Ako trgovački brod plovi teritorijalnim morem nakon isplovljavanja iz unutrašnjih morskih voda. obalna država može pribeći represivnim mefama. Prolaz teritorijalnim morem obavlja se u skladu sa pravilima međunarodnog prava i internim propisima. krivično delo učinjeno dok je brod plovio teritorijalnim morem nakon isplovljavanja iz unutrašnjih morskih voda. On je dužan poštovati zakone i propise obalne države o prolasku teritorijalnim morem. nalazi pod jurisdikcijom obalne države. S obzirom na to da je teritorijalno more sastavni deo državne teritorije. SPOLJNI MORSKI POJAS Pod spoljnim pojasom podrazumeva se morski prostor koji se naslanja na spoljnu ivicu teritorijalnog mora u kome su obalnoj državi priznate izvesne specijalne nadležnosti. 46. Ženevska konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu definiše spoljni pojas kao „zonu otvorenog mora koja se graniči sa teritorijalnim morem" u kome obalna država može vršiti nadzor da bi: . postoji izvesna razlika zavisno od toga da li je krivično delo učinjeno za vreme prolaska kroz teritorijalno more. poredak ili bezbednost obalne države. Građanska jurisdikcija nad stranim trgovačkim brodom može se zasnovati u toku preduzimanja mera izvršenja ili mera obezbeđenja ako su te mere u vezi sa obavezama koje je brod preuzeo ili u vezi sa odgovornošću koju je izazvao u toku plovidbe kroz vode obalne države. ovlašćenja obalne države su šira i podrazumevaju mogućnost preduzimanja svih mera predviđenih nacionalnim zakonodavstvom (dakle.obalnim državama opštim međunarodnim pravom i deluje erga omnes. U prvom slučaju krivična jurisdikcija obalne države zasnivala bi se u slučajevima: a) ako se posledice krivičnog dela protežu i na obalnu državu. Što se krivične jurisdikcije tiče.

spoljnjem morskom pojasu i epikontinentalnom pojasu (1965) teritorijalno more bilo široko 10 n/m. ali koje se nalaze van teritorijalnog mora od dubine 200 metara ili preko te granice do tačke gde dubina vode koja leži iznad njih dozvoljava korišćenje prirodnih bogatstava pomenutih oblasti. jer se u tom slučaju spoljni morski pojas proteže na delu mora koji potpada pod režim isključive ekonomske zone. Vršeći svoja suverena prava nad epikontinentalnim pojasom obalna država može da izgradi postrojenja i druge uređaje potrebne za ispitivanje i korišćenje prirodnih bogatstava. Članom 33. ali nemaju status ostrva tako da nemaju svoje teritorijalno more. Izmenom Zakona od 1979. pojas teritorijalnog mora je proširen na 12 n/m. morsko dno i podmorje odgovarajućih podmorskih oblasti koje leže uz obale ostrva. morsko dno i podmorje podmorskih oblasti koje leže uz obalu. Spoljni morski pojas prestaje. (2) Konvencije utvrđeno je da se spoljni morski pojas ne može protezati izvan područja šireg od 24 n/m računajući od polaznih linija od kojih se meri širina teritorijalnog mora. po definiciji. tako daje spoljni morski pojas prestao da postoji. biti deo otvorenog mora ako obalna država proglasi isključivu ekonomsku zonu. Konvencija iz 1982. podrazumeva deo morskog dna i podzemlja u kome obalna država ima ekskluzivno pravo istraživanja i iskorišćavanja prirodnih bogatstava. kao pravni pojam. recimo. međutim. 47. Ženevska konvencija je na opšti način utvrđivala da se spoljni morski pojas ne može protezati preko 12 n/m od osnovne linije od koje se meri širina teritorijalnog mora. 2. Oko tih postrojenja može ustanoviti zone bezbednosti u širini do 500 metara mereno od svake tačke njihove spoljne ivice. Ta postrojenja ili uređaji su pod jurisdikcijom obalne države. fiskalnom i sanitarnom nadzoru ili nadzoru nad useljavanjem.a) na svojoj teritoriji ili u svom teritorijalnom moru sprečila prekršaje svojih zakona o carinskom. EPIKONTINENTALNI POJAS Epikontinentalni pojas. po Zakonu o obalnom moru SFRJ. kontrolnu i represivnu nadležnost u cilju zaštite carinskih. fiskalnih. Ženevska konvencija predviđa da epikontinentalni pojas obuhvata: 1. nezavisna od stvarne ili prividne okupacije kao i od svakog izričitog proglašenja. Određuje ga kao . i b) kažnjavala kršenje tih istih zakona počinjenih na njenoj teritoriji ili u njenom teritorijalnom moru. Prava obalne države nad epikontinentalnim pojasom su inherentna. s tim što se na tom delu mora pravima koje obalna država crpe iz režima isključive ekonomske zone pridodaju prava imanentna institutu spoljnjeg morskog pojasa. Prava obalne države na epikontinentalni pojas ne diraju u režim mora koja leže iznad njega (otvoreno more) niti u režim vazdušnog prostora iznad tih voda. Tako je. Možemo reći da pozitivno međunarodno pravo priznaje obalnoj državi u spoljnjem morskom pojasu preventivnu. godine praktično preuzima ove odredbe. a spoljni morski pojas 2 n/m. U ovom pojasu obalnoj državi se priznaju suverena prava u svrhu istraživanja i korišćenja njegovih prirodnih bogatstava. Konvencija o pravu mora (1982) redefiniše institut epikontinentalnog pojasa. sanitarnih interesa kao i interesa u vezi sa useljavanjem. Ona nema pravo da važenje svojih zakona i propisa proširi na spoljni pojas koji je. deo otvorenog mora.

tj. ISKLJUČIVA EKONOMSKA ZONA Isključiva ekonomska zona je pojas određene širine koji se prostire od teritorijalnog mora u pravcu otvorenog mora u kome se obalnoj državi priznaju isključiva ili ekskluzivna prava u pogledu iskorišćavanja bioloških i mineralnih bogatstava mora. računajući od polaznih crta za određivanje širine teritorijalnog mora. kontinentalne strmine i kontinentalne kosine. Konvencija pojašnjava i pojam „prirodnog bogatstva epikontinentalnog pojasa" utoliko što određuje da se prirodna bogatstva sastoje iz rudnih i drugih neživih bogatstava morskog dna i podzemlja zajedno sa živim bićima koja pripadaju vrstama dna. Ženevska konvencija je predviđala dva načina: 1) sporazum zainteresovanih država. računajući od polaznih linija od kojih se meri širina teritorijalnog mora gde spoljna ivica kontinentalnog ruba doseže do te udaljenosti". bićima koja su u stadijumu u kome se mogu loviti bilo nepomična na morskom dnu ili ispod njega ili su se nesposobna pomicati se ako nisu u stalnom fizičkom dodiru sa morskim dnom i podzemljem. godine defmiše isključivu ekonomsku zonu kao područje koje se nalazi izvan teritorijalnog mora. ili do udaljenosti do 200 nautičkih milja. a posebne okolnosti ne opravdavaju drugu granicu. jedno hibridno rešenje. Obalna država u isključivoj ekonomskoj zoni ima: a) suverena prava u svrhu istraživanja i iskorišćavanja. b) jurisdikciju u pogledu: 1. i 3. režim sui generis koji stoji negde na sredini između režima teritorijalnog mora i režima otvorenog mora. iznad njega. 48. Konvencija iz 1982. Obalna država koja iskorišćava mineralna bogatstva epikontinentalnog pojasa izvan 200 milja plaća odgovarajuće doprinose (ili ih daje u naturi) Međunarodnoj vlasti. morskih struja i vetrova.„morsko dno i podzemlje podmorskih prostora koji se protežu izvan teritorijalnog mora preko čitavog prirodnog produžetka kopnenog područja do spoljne ivice kontinentalnog ruba. pak. 2. očuvanja i upravljanja prirodnim izvorima. Što se tiče razgraničenja epikontinentalnih pojaseve između država čije su obale sučelice ili se dodiruju. naučnog istraživanja. Ne obuhvata. izgradnje i upotrebe veštačkih ostrva instalacija i postrojenja. tj. sa stanovišta pozitivnog prava mora. Statuta Međunarodnog suda pravde. zaštite i očuvanja morske sredine. 2) povlačenje linije sredine ili ekvidistance u slučaju da nema sporazuma. godine utvrđuje da se razgraničenje vrši na osnovu međunarodnog prava. . sa morskog dna i podzemlja i vode. Kontinentalni rub predstavlja potopljeni produžetak kopnene mase obalne države i sastoji se od morskog dna i podzemlja kontinentalne ravnine. Konvencija o pravu mora iz 1982. izvora navedenih u članu 38. u širini od najviše 200 nautičkih milja. kao i u pogledu drugih aktivnosti u svrhu ekonomske eksploatacije i istraživanja zone kao što je proizvodnja energije korišćenjem vode. i uz njega. živim ili neživim. dno dubokog mora ni njegovo podzemlje. Isključiva ekonomska zona predstavlja.

to su prava trećih država zasnovana na solidarnosti i ideji novog međunarodnog ekonomskog poretka. nezavisno od geografskog položaja država. bilo da su obalne ili . ona će. Državama u nepovoljnom geografskom položaju Konvencija priznaje pravo da na osnovu sporazuma. Na jednoj strani. bez obzira da li su obalne ili neobalne. tj. prava koja nisu izričito navedena u delu Konvencije koji reguliše pravni režim isključive ekonomske zone ali koja proizlaze iz ukupne regulative prava mora. Na drugoj strani. tj. 49. države koje nemaju neposrednu vezu sa morem imaju pravo da na pravičnoj osnovi love deo viška živih bogatstava isključive ekonomske zone obalnih država koje se nalaze u istoj regiji ili subregiji. tj. 2. Zona je.Radi ostvarenja ovih prava obalna država je ovlašćena da donosi zakone i druge propise kao i da preduzima odgovarajuće mere. Ovo pravo se utvrđuje sporazumom zainteresovanih država. Ova prava neobalnih država i država u nepovoljnom geografskom položaju su prava intuitu personae tako da se ni posredno ni neposredno ne mogu prenositi na treće države ili njihove državljane. ratione loci ograničena na morsko dno i podzemlje. Pored ovih prava i jurisdikcije obalna država poseduje i tzv. dozvoliti pristup višku dopuštenog ulova trećim državama. Ta prava su ratione materiae ograničena na korišćenje živih (bioloških) izvora mora. stoje propisi koji ta prava obalne države ograničavaju. Neobalne države. obalne države koje nisu u mogućnosti da uspostave sopstvenu isključivu ekonomsku zonu. u svrhu zadovoljavanja prehrambenih potreba svog stanovništva. imaju slobodu plovidbe. na osnovu sporazuma. tako da ne dira u pravni režim vodenog i vazdušnog stuba iznad međunarodne zone. kao i druge međunarodnopravno dozvoljene upotrebe mora koje se tiču tih sloboda. Nasuprot delu regulative stipulisane u korist obalne države kojoj pripada isključiva ekonomska zona. Pod državama u nepovoljnom geografskom položaju podrazumevaju se u smislu Konvencije: 1. Ta ograničenja su dvojaka. učestvuju „na pravičnoj osnovi u iskorišćavanju odgovarajućeg dela viška živih bogatstava isključive ekonomske zone obalnih država u istoj regiji ili subregiji. s tim što je zavisno od ekonomskog i geografskog položaja država u pitanju. preleta i polaganja podmorskih kablova. zavisne od iskorišćavanja živih bogatstava mora i isključivih ekonomskih zona drugih obalnih država iste regije ili subregije. Cilj ustanovljenja međunarodne zone je dvojak. međunarodna zona i njena bogatstva su zajedničko dobro čovečanstva. Ako obalna država nema mogućnosti da ostvari celokupni dopušteni ulov. Konvencija o pravu mora konkretizuje koncept međunarodne zone krećući se u koordinatama načela Deklaracije iz 1970. godine. ne odnose se na neživa (mineralna) bogatstva. to su prava koja proizlaze iz opšteg principa slobode mora. uključujući države na okruženim ili poluokruženim morima koje su." vodeći računa o svim relevantnim ekonomskim i geografskim momentima. MEĐUNARODNA ZONA (ZAJEDNIČKA BAŠTINA ČOVEČANSTVA) Međunarodna zona obuhvata dno mora i okeana i njegovo podzemlje izvan granica nacionalne jurisdikcije. Tako sve države. dakle. obalne države. rezidualna prava. Delatnosti u međunarodnoj zoni sprovode se radi dobrobiti celog čovečanstva. Sa pozitivnog stanovišta.

uzimajući naročito u obzir interese i potrebe zemalja u razvoju i naroda koji još nisu stekli punu nezavisnost. Sastavljeno je od predstavnika 36 država koje Skupština bira na period od četiri godine. Bogatstva međunarodne zone uzeta in apstracto pripadaju ćelom čovečanstvu. U generalnu nadležnost Skupštine spada utvrđivanje opšte politike o svakom pitanju iz nadležnosti Vlasti. Ta se bogatstva raspoređuju shodno pravilima. Zona počiva na stvarnoj međunarodnoj jurisdikciji na morskom dnu i podmorju izvan granica nacionalnih jurisdikcija. obuhvata seriju zadataka kao što su razmatranje izveštaja Veća i Preduzeća. a druga polovina iz reda predstavnika četiri grupe država utvrđene Konvencijom na bazi relevantnih ekonomskih kriterijuma. Generalnog sekretara bira Skupština na predlog Veća. Sekretarijat je administrativni organ koji sačinjavaju Generalni sekretar i osoblje. Po Konvenciji države ne smeju isticati ni vršiti suverenost ili suverena prava nad ma kojim delom međunarodne zone i nad njenim bogatstvima. ipak. Odluke o pitanjima postupka Skupština donosi većinom glasova članova koji su prisutni i glasaju. Odluke o meritornim pitanjima donose se 2/3 većinom glasova članova koji su prisutni i glasaju. može osnovati regionalne centre. definisanje pravne prirode i granica međunarodne zone je brana daljem proširenju suverenih prava država i podvlašćenju otvorenog mora. radi obavljanja svojih nadležnosti. Veće je izvršni organ Skupštine. Možemo reći da koncept zone. Mandat Generalnog sekretara traje četiri godine.neobalne. Skupština je vrhovni organ Vlasti koji sačinjavaju predstavnici svih država-članica. Veću u radu pomažu dva organa: Ekonomsko-planska i Pravno-tehnička komisija. Vlast predstavlja samostalnu međunarodnu organizaciju zasnovanu na načelu suverene jednakosti svih članica. propisima i postupcima Međunarodne vlasti koja deluje u ime međunarodne zajednice i tako raspoređena podležu korišćenju i otuđenju. Zabrana prisvajanja delova međunarodne zone i njenih bogatstava proteže se i na fizička i na pravna lica. U cilju neposrednog. Države ugovornice Konvencije su ipso facto članice Vlasti. s tim što . Skupština ima generalnu i specijalnu nadležnost. Polovina predstavnika se bira na osnovu opšteg pravila o pravičnoj geografskoj raspodeli. 3/4 većinom i konsenzusom zavisno od karaktera pitanja. operativnog ostvarivanja delatnosti u Zoni osniva se Preduzeće. Veće i Sekretarijat. Organizovanje i nadzor delatnosti u zoni radi upravljanja bogatstvima koja se tamo nalaze povereno je Međunarodnoj vlasti za morsko dno. s tim što Vlast. Sedište Vlasti je na Jamajci. Sa negativnog stanovišta. Specijalna nadležnost. predstavlja kvalitativno novi istorijski model na putu izgradnje istinski ravnopravnih i harmoničnih odnosa u međunarodnoj zajednici.Međunarodna vlast. Odluke o pitanjima postupka donosi većinom glasova svojih članova koji su prisutni i glasaju. Glavni organi Vlasti su: Skupština. Veće svoje odluke o meritornim pitanjima donosi 2/3. Titular prava na zonu kao zajedničko dobro je čovečanstvo kao celina koje predstavlja samostalna međunarodna organizacija . Svaki član Skupštine ima jedan glas. Koncept međunarodne zone predstavlja revolucionarnu novinu u međunarodnom pravu mora. usvajanja propisa i postupaka za pravičnu raspodelu novčanih i drugih dobiti od delatnosti u zoni pri čemu se posebno vodi računa o interesima i potrebama zemalja u razvoju itd.

poseduje pravnu i poslovnu sposobnost tako da je ovlašćeno da: a) sklapa ugovore. Udruživanje sa Vlašću vrši se na osnovu ugovora o delatnostima u zoni. Preduzeće. Pripremna komisija za ustanovljavanje Vlasti i Međunarodnog suda za pravo mora je 1995. poseduje i raspolaže nepokretnom i pokretnom imovinom. obavlja i nadzire delatnosti u zoni u ime čovečanstva kao celine". države-ugovornice. uključujući sporazume sa državama i međunarodnim organizacijama. obavlja i nadzire delatnosti u zoni u ime čovečanstva kao celine. Režim uspostavljen Konvencijom nije naišao na opšte prihvatanje. „Grupa 77" se zalagala za jaka i efektivna ovlašćenja Međunarodne vlasti koja bi je učinila isključivo odgovornom za istraživanje i iskorišćavanje bogatstava Zone (tzv. i razvijenih zemalja. Drugo mišljenje koje su zagovarale razvijene zemlje išlo je ka tome da se sve delatnosti u vezi s istraživanjem i iskorišćavanjem bogatstava zone vrše od strane država . godine usvojila Sporazum o primeni dela XI Konvencije o pravu mora iz 1982.ugovornica i entiteta koje one ovlaste (licencni sistem). b) ističe. daje u zakup. na drugoj strani.može biti ponovo izabran. paralelni sistem). ili državna preduzeća. godine predviđa da će se njegove odredbe i odredbe dela IX Konvencije o pravu mora primenjivati kao jedinstven instrument. zajedničke aranžmane ili druge aranžmane. Neke države koje nisu strane ugovornice Konvencije izdale su svojim državnim i privatnim preduzećima dozvole za iskorišćavanje bogatstava zone. Pod okriljem UN činjeni su napori da se obezbedi univerzalnost sistema ustanovljenog Konvencijom o pravu mora (1982). te vrši transport. unitarni sistem). Preduzeće poseduje povlastice i imunitete potrebne za izvršavanje svojih zadataka na teritorijama svih država ugovornica. Sporazum iz 1994. Konvencija predviđa da Vlast „organizuje. U suštini to bi se svelo na slobodno iskorišćavanje bez ograničenja izuzev kontrole države zastave. Osoblje Sekretarijata bira se iz reda kvalifikovanih stručnjaka koji zadovoljavaju najviši stepen delotvornosti. preradu i marketing ruda dobijenih iz zone. ili fizička ili pravna lica koja su državljani država . na jednoj strani. i b) udruživanjem sa Vlašću.ugovornica ili se nalaze pod njihovim stvarnim nadzorom (tzv. naime. Ovakva formulacija nadležnosti Vlasti predstavlja balans između suprotstavljenih zahteva zemalja u razvoju okupljenih u „Grupi 77". c) bude stranka u sudskim postupcima. Preduzeće je operativni organ preko koga Vlast obavlja delatnosti u zoni. Međunarodna vlast. Konvencija prihvata srednje. sporazumi i delatnosti u Zoni koji nisu u skladu sa Konvencijom o pravu mora „neće biti priznati". organizuje. godine usvojila deklaraciju u kojoj je istakla da bilo koji zahtevi. Strane ugovornice ovog sporazuma mogu da budu države koje su već izrazile saglasnost na obavezivanje Konvencijom o pravu mora ili koje ga izraze jednovremeno sa izražavanjempristanka na obavezivanje Sporazumom iz 1994. Delatnosti u zoni obavljaju: a) Preduzeće kao organ Vlasti. kao organ Vlasti. kompromisno rešenje. sa Aneksom. Generalna skupština je 1994. U preambuli Sporazuma potvrđeno je da su morsko dno i podmorje van granica nacionalnih . a da će u slučaju sukoba njihovih odredbi prevagu imati odredbe Sporazuma. marljivosti i savesnosti.

ali samo od viška prihoda vlasti nakon podmirivanja njenih finansijskih troškova. glavni saobraćajni putevi koji povezuju kontinente. Prema Sporazumu. poprišta borbe između naroda. Načelo slobode otvorenog mora je temelj pravnog režima koji važi na morskim prostranstvima izvan granica nacionalne jurisdikcije. slobodi ribolova. 6. bogata izvorišta sirovina. a zasnovan je na načelu slobode mora iz koga proizlaze ostala prava i obaveze. Okeani su od davnina bili. Ovim je realizovan tzv. Aneksa Sporazuma predviđa osnivanje Fonda za ekonomsku pomoć zemljama u razvoju. 3. a tu svoju ulogu zadržali su i danas. Režim otvorenog mora izgrađivan je u toku poslednja četiri stoleća i u svom savremenom vidu formulisan je u Konvenciji o otvorenom moru od 1958. Sloboda tranzita ostvaruje se na osnovu ugovora koji sklapaju zainteresovane neobalne i tranzitne . otvoreno more predstavlja res communis omnium tj. slobodi plovidbe. slobodu podizanja veštačkih ostrva i drugih uređaja koje dozvoljava međunarodno pravo. slobodu naučnog istraživanja. oblast gde su se mnogostruko susretali i ukrštali interesi država sveta. OTVORENO MORE S obzirom na stalna proširenja jurisdikcije obalnih država. konstituisano je pravo pristupa neobalnih država moru i od mora. 2. država sa morskom obalom ili bez morske obale koja se nalazi između neobalne države i mora. 4. b) planove tzv. slobodi postavljanja pomorskih kablova i cevovoda. Po svom karakteru. 50. tako da nijedna država ne može polagati zakonito pravo da ma koji deo otvorenog mora podvrgne svom suverenitetu. Deo 7. otvoreno more se de-finiše na negativan način kao morski prostor izvan granica nacionalnih jurisdikcija. U tu svrhu Konvencija predviđa da neobalne države uživaju slobodu tranzita svim prevoznim sredstvima preko teritorija tranzitnih država. i Konvenciji o pravu mora od 1982. Odredbe Konvencije o položaju zemalja u razvoju su takođe izmenjene. pionirskih investitora koji su registrovani od Privremene komisije. Veće Vlasti po prethodnoj preporuci Pravno-tehničke komisije može da odobri zahteve u vezi sa planovima o izvođenju delatnosti u zoni: a) koje su odobrili organi u državama koje nisu strane ugovornice Konvencije o pravu mora. c) kao i planove novih cena na načelu nediskriminacije. paralelni sistem koji su razvijene države zastupale na III konferenciji UN o pravu mora. Sporazumom je predviđeno da će Preduzeće svoje početne radove u Zoni obavljati udruživanjem sa državnim i privatnim preduzećima u skladu sa principima zdrave trgovine. Kao res communis omnium otvoreno more je slobodno za sve države bilo obalne bilo neobalne. Konvencija o pravu mora (1982) ovim klasičnim slobodama pridodaje i: 5. slobodi preleta. tj.jurisdikcija zajednička baština čovečanstva. zajedničko dobro svih naroda. Da bi neobalne države mogle da se koriste slobodama otvorenog mora. Konvencija o otvorenom moru (1958) sadržinu načela slobode otvorenog mora vidi naročito u četiri slobode: 1.

i vatra i led. Brodovi neobalnih država registruju se u određenim lukama i uživaju jednak tretman kao i brodovi obalnih država. b) da se brod bavi trgovinom robljem. Svaka država zastave ima obaveze: a) da vodi registar brodova sa imenima i podacima o brodovima koji nose njenu zastavu. tehničkih i socijalnih predmeta koji se tiču broda." .. Na otvorenom moru nema ustanovljene suverene vlasti niti.. s obzirom na to da postoje situacije kada se nad tim brodovima ustanovljava direktna međunarodna jurisdikcija posredstvom ratnih brodova. Država u principu poseduje i vrši vlast nad brodovima koji njime plove po osnovu pripadnosti. brod iste državne pripadnosti kao ratni brod. i cemer i med. tuge postoje da bi prizvale smeh. u kap se spoje.. Svaka država određuje uslove pod kojima dodeljuje brodovima svoju državnu zastavu i uslove upisa u upisnik na svom području. i e) svake države u kojoj su ometane dozvoljene radio veze.države. neposredne međunarodne jurisdikcije. Nasuprot tome jurisdikcija države zastave nad ratnim brodovima je apsolutnog karaktera. pak. Po Ženevskoj konvencijio otvorenom moru. c) da je brod iako vije stranu zastavu ili odbija da istakne svoju zastavu. Brod koji plovi pod zastavama dveju ili više država neće se moći ni prema jednoj drugoj državi pozvati ni na jednu od tih državnih pripadnosti i može se izjednačiti sa brodom bez državne pripadnosti. jer su ratni brodovi na otvorenom moru izuzeti od jurisdikcije svake druge države. oficirima i posadom jurisdikciju prema svom unutrašnjem pravu u pogledu pravnih. d) svake druge države u kojoj se emisija može primati. u stvari. e) kada se brod bavi neovlašćenim emitovanjem radio-zvučnih i televizijskih programa. tj. radi se o slučajevima kada ima ozbiljnog osnova za sumnju: a) da se brod bavi piraterijom. Sve ima svoje. zastave broda. vrlina i greh. već su odnosi na moru zasnovani na načelu personaliteta zakona. Za vreme putovanja brod ne srne menjati svoju zastavu osim ako se radi o stvarnom prenosu vlasništva nad brodom ili izmeni upisa u registru. Jurisdikcija nad trgovačkim brodovima je relativnog karaktera. Međunarodno pravo postavlja uslov da veza između broda i zastave mora biti stvarna. njegovim zapovednikom. "Sve ima svoje. te pravo na vijanje zastave. Konvencija o pravu mora (1982) dodaje još dva osnova i to: d) kada je brod bez državne pripadnosti. b) ima nad svakim brodom svoje zastave. b) države u kojoj je uređaj upisan. c) preduzima mere potrebne bezbednosti na moru. c) države čije državljanstvo to lice poseduje. Lice koje neovlašćeno emituje može se izvesti pred sud: a) države zastave broda..

Moreuzi koji se ne upotrebljavaju za međunarodnu plovidbu nisu predmet međunarodnopravne regulative mada i u njima. podleže mogućnosti obustavljanja.Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . Mozambički moreuz). tako da čitavom svojom dužinom sadrže za plovidbu pogodan pojas otvorenog mora (tzv. Na osnovu kriterijuma režima kome moreuzi podležu. razlikujemo nekoliko vrsta moreuza: 1. moreuze u kojima je. Reč je o specifičnom. moreuze čiji je pravni režim utvrđen opštim običajnim i ugovornim pravilima međunarodnog prava o moreuzima. važi režim neškodljivog prolaza koji. Razlikujemo dve grupe ovih moreuza. Izuzetnom značaju moreuza doprinose u osnovi dva momenta: ekonomski i vojnostrateški. danski moreuzi (Sund. Drugu grupu čine moreuzi čija širina na jednom ili više mesta ne prelazi 24 n/m. „teritorijalni moreuzi"). MOREUZI * Pojam i režim moreuza. U međunarodnopravnom smislu moreuzi predstavljaju prirodne morske prolaze koji služe za međunarodnu plovidbu između dva dela otvorenog mora (npr. a povezuje dva dela otvorenog mora ili otvoreno more sa teritorijalnim morem strane države koja nema svojih obala na moreuzu (tzv. Otrantski moreuz.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:35 51. (c) Konvencije o pravu mora. pravni režim u celini ili delimično utvrđen međunarodnim konvencijama koje su odavno na snazi za te moreuze. međutim. osobenom režimukoji se po svojim inherentnim obeležjima razlikuje od prolaza drugim delovima mora. Na ovim moreuzima važi režim slobodne plovidbe i preleta. Veliki i Mali Belt) i Magelanov moreuz. Tirenski moreuz). 2. turski moreuzi (Bosfor i Dardaneli). kako utvrđuje član 35. „široki moreuzi"). Ženevska konvencija o teritorijalnom moru i . U ovu grupu spadaju Gibraltarski moreuz. Jednu čine moreuzi čija je širina veća od dvostruke maksimalne širine teritorijalnog mora (recimo. ako se nalaze u teritorijalnom moru. Gibraltarski moreuz) ili između otvorenog mora i teritorijalnog mora strane države (npr.

Držeći da su odredbama Lozanske konvencije bitno povređena njena suverena prava Turska je već 1935. Konvencija o pravu mora (1982) zadržava i institut neškodljivog prolaza kroz moreuze. Konvencija je ustanovila i izvesna ograničenja apsolutne slobode prolaza. Dvadesetog jula 1936. Pod tranzitnim prolazom se podrazumeva ostvarivanje slobode prolaza brodova i slobode preleta vazduhoplova jedino radi neprekinutog i brzog tranzita moreuzom između jednog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone i drugog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone. i b) na moreuze između jednog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone i teritorijalnog mora strane države. Ovom Konvencijom Turska je dobila znatno veća prava. * Moreuzi čiji je režim utvrđen međunarodnim ugovorima *Bosfor i Dardaneli. Lozanska konvencija 1924. Konvencija o pravu mora (1982) unosi izvesne novine u režim moreuza čiji režim nije regulisan međunarodnim ugovorima. utvrđeno opšte pravilo o slobodi plovidbe trgovačkih brodova svih zastava koje se ne nalaze u ratnom stanju sa Otomanskom imperijom. Ove karakteristike ima najveći broj moreuza koji služe za međunarodnu plovidbu. i na tzv. s obzirom daje već Jedrenskim mirom od 1829. arhipelaške moreuze. jer je pravo prolaza arhipelaškim plovnim putevima u osnovi identično pravu tranzitnog prolaza. Moreuzi Bosfor i Dardaneli predstavljaju prirodnu vezu između Crnog i Egejskog mora. Režim tranzitnog prolaza primenjuje se. Tom zahtevu se pridružio i Sovjetski Savez nezadovoljan što je Konvencija dopustila pristup Crnom moru i ratnim mornaricama nepribrežnih država. je proklamovala da su Bosfor i Dardaneli otvoreni za prolaz trgovačkim i ratnim brodovima svih zastava kako u doba rata tako i u doba mira. doneta je Konvencija o režimu moreuza u Montreu koja je na snazi i danas. Centralno pitanje režima moreuza Bosfor i Dardaneli bilo je pravo prolaza ratnih brodova. Nadzor nad sprovođenjem u život odredaba Konvencije poveren je posebnoj Komisiji za moreuze koja je delovala pod okriljem Društva naroda. Ratnim brodovima je bilo zabranjeno zadržavanje u vodama moreuza izuzev u slučajevima havarije ili nesrećnog slučaja. Glavna novina je institut tranzitnog prolaza koji se primenjuje na moreuze koji služe međunarodnoj plovidbi između jednog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone i drugog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone (član 27. Režim neškodljivog prolaza koji se ne može obustaviti primenjuje se u dva slučaja: a) na moreuze u kojima se ne primenjuje režim tranzitnog prolaza i to zbog toga što se moreuz nalazi između ostrva obalne države na moreuzu i njenog kontinentalnog područja a postoji put otvorenim morem ili isključivom ekonomskom zonom od ostrva u pravcu otvorenog mora koji je jednako pogodan s obzirom na navigacione i hidrografske uslove. tražila reviziju Konvencije u Savetu Društva naroda. mutatis mutandis. Konvencije) čija širina na jednom ili više mesta ne prelazi 24 n/m.spoljnjem morskom pojasu (1958) predviđa za ovu grupu moreuza neškodljiv prolaz stranih brodova koji se ne može obustaviti. . U Crnom moru nijedna nepribrežna država nije mogla držati ratnu mornaricu veću od najveće ratne mornarice pribrežnih crnomorskih država.g.

pak. e) zajedničku odbranu moreuza organizovaće SSSR i Turska kako bi sprečile upotrebu moreuza suprotnu interesima crnomorskih država. Španija je preuzela obaveze iz Britansko-francuske deklaracije (1904) o obezbeđenju slobode prolaza kroz moreuz. važi pravilo po kome se prolaz ratnih brodova ostavlja potpuno nahođenju turske vlade. a od toga jedna nepribrežna država najviše 2/3 te tonaže. malim borbenim i pomoćnim brodovima svih zastava. dok se prelet civilnih vazduhoplova dopušta uz prethodno obaveštenje. Režim prolaza ratnih brodova u doba rata zavisi od toga da li je Turska zaraćena strana ili je neutralna. Zabranjen je prelet vojnih vazduhoplova. zaključeno je. a trgovački brodovi ostalih država zadržavaju slobodu prolaza pod uslovima da ne pomažu ni na koji način neprijatelja i da se kreću danju pravcem koji odrede turske vlasti. da Konvenciju iz Montrea treba revidirati. Ako je. U doba mira ukupna tonaža nepribrežnih država ne može prelaziti 30 000 tona. ratni brodovi neutralnih država zadržali bi slobodu prolaza dok bi se to pravo uskratilo ratnim brodovima zaraćenih strana sem u slučaju povratka u svoju luku ili u slučaju kolektivne akcije Društva naroda. Ustanovljena je zabrana prolaza podmornica izuzev u određenim slučajevima podmornica crnomorskih država. . godine. Na sastanku šefova država i vlada SAD. U odnosu na Gibraltarski moreuz ne postoji lex specialis koji bi regulisao režim plovidbe. Konvencija iz Montrea je i dalje osnov pozitivnopravnog režima plovidbe Bos-forom i Dardanelima. Ugovorom koji je sklopila sa Francuskom 1912. Oni se mogu koristiti pravom prolaza samo ako im ukupna tonaža ne prelazi 1. Turska zaraćena strana. c) ratnim brodovima necrnomorskih država se zabranjuje prolaz moreuzima izuzev na osnovu dozvole koja se izdaje u posebnim okolnostima. Prolaz ostalih ratnih brodova podvrgnut je izvesnim uslovima. U svojoj noti koju je 1946. uputio turskoj vladi SSSR je izložio principe na kojima bi. po njegovom mišljenju.500 tona. Turska je kao osnov za pregovaranje prihvatila prva tri principa. Britanskofrancuskom deklaracijom o Egiptu i Maroku 1904. SSSR i Velike Britanije u Potsdamu av-gusta 1945. Sloboda prolaza i plovidbe trgovačkih brodova se suspenduje za brodove onih država sa kojima je Turska u ratu. U slučaju daje Turska neutralna. b) potpuna sloboda prolaza za ratne brodove crnomorskih država.U odnosu na trgovačke brodove zadržano je pravilo o „potpunoj slobodi prolaza i plovidbe" brodova svih zastava bez ikakvih formalnosti. U doba mira prolaz bez ograničenja dopušten je jedino lakim površinskim. ali je četvrti i peti princip odbacila kao nespojiv sa suverenošću. između ostalog. utvrđena je zabrana podizanja utvrđenja i strategijskih objekata na delu obale Maroka radi „osiguranja slobodnog prolaza Gibraltarskim moreuzom". *Gibraltarski moreuz. trebalo revidirati Konvenciju: a) sloboda prolaza trgovačkih brodova svih zastava u doba mira i u doba rata. Prolazak i plovidba stranih ratnih brodova podvrgnuti su značajnim ograničenjima. Gibraltarski moreuz se nalazi između južnog dela Pirinejskog poluostrva i severne Afrike i predstavlja vodeni most između Atlantskog okeana i sredozemnog mora. d) uređenje režima prolaza je u isključivoj nadležnosti pomorskih država.

Korintski). No. strani brodovi i vazduhoplovi mogu prolaziti moreuzom koristeći one delove moreuza koji su u režimu otvorenog mora ili isključive ekonomske zone. Nakon toga na Ormuz se primenjuje opšti režim nesuspendovanog neškodljivog prolaza. SFRJ je na III konferenciji o pravu mora učinila veliki napor da se utvrde dodatna obezbeđenja koja su stvorila uslove za stabilan i siguran režim plovidbe širokim moreuzima. koji je jednako podoban s obzirom na navigaciona i na hidrografska obeležja: u takvim plovnim putevima primenjuju se drugi odgovarajući delovi ove Konvencije. proglasio svoje teritorijalno more u širini od 12 n/m. uključujući odredbe o slobodi plovidbe i preleta". Konvencije (Plovni putevi otvorenim morem ili isključivim ekonomskim zonama i moreuzima koji se upotrebljavaju za međunarodnu plovidbu) koji utvrđuje da se deo III konvencije koji se odnosi na moreuze „ne primenjuje na moreuz koji se upotrebljava za međunarodnu plovidbu ako u tom moreuzu postoji plovni put otvorenim morem ili kroz isključivu ekonomsku zonu. situacija je. Prihvaćen je amandman delegacije Jugoslavije na član 36. stvari su se zakomplikovale.*Moreuz Ormuz. na osnovu neke norme opšteg međunarodnog prava. Panamski i Kilski kanal) i unutrašnje morske kanale (npr. Albaniji i Italiji. budući da spaja Persijski (Arapski) zalic sa Indijskim okeanom. jer je zaliv na nekim delovima širok jedva nešto preko 20 n/m. Režim Ormuza nije uređen posebnim međunarodnim ugovorom. Obale Otrantskog moreuza pripadaju Grčkoj. pravno gledano. veštački prolazi prokopani na teritoriji jedne ili više država koji fizički spajaju dva mora u cilju kraće i bezbednije plovidbe. Stoga. bila relativno jasna. Morski kanali su tvorevina ljudskih ruku. Načelno je režim moguće ustanoviti i jednostranim aktom. širokih moreuza. Uobičajena je podela kanala na međunarodne morske kanale (ovde se svrstavaju Suecki. kada je Oman 1978. Režim postojećih međunarodnih morskih kanala regulisan je ugovorima. *Otrantski moreuz. Po svojim karakteristikama Otrant ulazi u kategoriju tzv. 52. tj. već od slučaja do slučaja kao rezultat sučeljavanja različitih političkostrateških i ekonomskih interesa posebno interesa velikih pomorskih sila i zemalja na čijim teritorijama su kanali prokopani. Međunarodni morski kanali su otvoreni za prolaz brodovima svih zemalja bez diskriminacije uz poštovanje interesa . Otrantskim moreuzom (ili vratima) se naziva morski prolaz koji razdvaja Balkansko poluostrvo od Apeninskog i spaja Jadransko more sa Jonskim. jer je deo zaliva bio pod režimom otvorenog mora. Režim međunarodnih kanala nije izgrađivan po nekom jedinstvenom obrascu. Do 1978. bilateralnim ili multilateralnim. tako da su strani trgovački i ratni brodovi i vazduhoplovi uživali pravo slobodnog prolaza i preleta bez ikakvih uslova. na osnovu slobode plovidbe i slobode preleta. tj. Moreuz Ormuz je prirodna spona između dva dela otvorenog mora. MORSKI KANALI * Režim kanala. moreuza čija širina čitavom dužinom moreuza prelazi 24 n/m tako da u njima postoji pojas otvorenog mora ili isključive ekonomske zone.

direktne ili prikrivene. Povezuje Sredozemno i Crveno more. c) odvajanje upravljanja kanalom od bilo kakve politike. Pregovori vođeni 1967. *Panamski kanal. godine. Panamski kanal. Ugovori su stupili na snagu 1. Tranzit ratnih brodova zaraćenih strana ima se vršiti u najkraćem roku i bez zadržavanja. Gorivom i hranom ovi brodovi se mogu snabdevati samo u neophodnim granicama. b) mora se poštovati suverenitet Egipta. sklopile dva ugovora: Ugovor o Panamskom kanalu (tzv. municije i ratnog materijala u samom kanalu i njegovim pristupnim lukama. a između izlaska iz luke jednog broda zaraćene strane i polaska broda koji pripada neprijateljskoj sili treba da prođe najmanje 24 sata. septembra 1977. Konvencija nameće izvesna ograničenja prava prolaza ratnih brodova zaraćenih strana. Ta načela su: a) prolaz kanalom je slobodan i otvoren bez diskriminacije. i 1974. Panama i SAD su 7. za vreme rata kao i za vreme mira. nezadovoljna praktično kolonijalnim statusom kanala." Kanal je neutralizovan i otvoren za prolaz trgovačkim i ratnim brodovima svih država na bazi pune jednakosti u pogledu uslova i plovidbenih taksa. septembra 1979. U sporu koji je izbio Savet bezbednosti donosi oktobra iste godine Rezoluciju o načelima koja se odnose na status kanala i režim prolaza i upućuju strane u sukobu na neposredne pregovore. sukcesivno zahteva reviziju Ugovora od 1903. visoke strane ugovornice su saglasne da nikako ne povrede slobodno k'orišćenje kanala za vreme rata kao i za vreme mira". Za vreme rata zabranjeno je ukrcavanje i iskrcavanje trupa. No. Carigradska konvencija od 1888. što daje povoda trojnoj britansko-francuskoizraelskoj agresiji. Nakon stupanja u Prvi svetski rat SAD su zabranile prolaz neprijateljskim brodovima i sprečavale prolaz trgovačkih brodova neutralnih zemalja koji su prevozili robu silama Osovine. Osnovni ugovor) i Ugovor o trajnoj neutralizaciji Panamskog kanala uz seriju propratnih akata. e) deo prihoda ima se koristiti za održavanje i poboljšanje plovidbenosti kanala. godine urodili su plodom i doveli do zaključenja novih ugovora koji se tiču pravnog statusa Panamskog kanala. Boravak ratnih brodova zaraćenih strana u Suecu i Port Saidu ne može preći 24 sata. *Suecki kanal. Jednako su postupile i u Drugom svetskom ratu. šest meseci nakon razmene ratifikacionih . kao najkraći morski put između tihog i Atlantskog okeana. da „Morski kanal Suec biće uvek slobodan i otvoren. pravilo o neutralizaciji kanala nije poštovano u praksi. utvrđuje u članu 1. Panama. d) utvrđivanje taksa za plovidbu kanalom vršiće se sporazumom Egipta i korisnika kanala. prokopan je na panamskoj prevlaci u Srednjoj Americi. za sve trgovačke i ratne brodove bez razlike u pogledu zastave. Panama je dopustila SAD stalnu upotrebu i zaposedanje zone kanala koja obuhvata širinu od deset milja „protežući se na razdaljini od pet milja sa svake strane centralne linije od puta kanala kao i morski pojas od 3 milje. Egipat nacionalizuje Društvo Sueckog kanala 1956. Na osnovu Ugovora od 1903.teritorijalnog suverena. Shodno tome.

prima facie. tako da je. godine." Ugovor utvrđuje da je kanal otvoren za prolaz ratnih brodova svih država u svako doba nezavisno od karakteristika broda i isključuje bilo kakvo uslovljavanje prolaza izuzev obaveze ratnog broda da udovolji zdravstvenim propisima.. "Sve ima svoje. Panama steći teritorijalnu jurisdikciju u zoni kanala i. Versajskog mirovnog ugovora koji kanal proglašava otvorenim za prolaz brodova svih zastava na bazi nediskriminacije izuzev brodova država sa kojima je Nemačka u ratnom stanju. *Kilski kanal. vodom i instalacijama. plovidbu i kontrolu nad kanalom." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • . u interesu nemačke neutralnosti. prokopan je na teritoriji Nemačke. Otkazivanjem vojnih odredaba Versajskog ugovora. tako da se smatra da potpada pod opšti međunarodni režim plovnih puteva od opšteg interesa.. i cemer i med. Versajski ugovor je konstituisao jedan međunarodni režim u odnosu na Kilski kanal koji se nije mogao jednostrano izmeniti ili derogirati. primenjivati svoje krivično i građansko zakonodavstvo.instrumenata. međunarodnog akta. u kap se spoje. po stupanju Ugovora na snagu... tako da je tokom Drugog svetskog rata kanal tretiran kao nemačka vojna baza. tuge postoje da bi prizvale smeh. oktobra 1999. godine. uvoza i izvoza robe. Po završetku rata Kilski kanal je ponovo otvoren za međunarodnu plovidbu bez nekog formalnog. Budući da član 380. Kilski kanal. nemoguće je tvrditi da odredbe ovog člana zabranjuju. U isto vreme Ugovor stipuliše da će SAD do 31. Takav status izgubio je članom 380. Panama će se postepeno uključivati u odbranu kanala kako bi se do isteka Ugovora osposobila za samostalnu upravu i odbranu kanala. ipso facto su prestale da važe i obaveze iz člana 380. te ona u pogledu imigracije i emigracije. Versajskog ugovora. vrlina i greh. unutrašnji kanal. zadržati kontrolu nad zemljom.. sanitarnim i carinskim pregledom. kao teritorijalni suveren. Dopuštena su jedino ograničenja u vezi sa policijskim. ratno krijumčarenje".. i vatra i led. uključujući tu i vojne baze. Osnovni ugovor predviđa da će. kao plovni put koji skraćuje put iz Baltičkog u Severno more. kako bi obezbedile upravu. Sve ima svoje. Ugovor o trajnoj neutralizaciji i režimu Panamskog kanala predviđa povratak kanala pod suverenitet Paname koja se obavezuje na „neutralizaciju kanala sa svrhom da i u vreme mira i u vreme rata i dalje ostane siguran i otvoren za mirni prolaz brodova svih država pod uslovima pune jednakosti . Versajskog ugovora utvrđuje da će Kilski kanal biti slobodan i otvoren za trgovačke i ratne brodove svih nacija u miru sa Nemačkom. koje je Hitler izvršio Deklaracijom od novembra 1936.

Sporazum pet sloboda). godine. civilnih i vojnih. 3. VAZDUŠNA OBLAST 1. otvorila je i pitanje pravne kvalifikacije vazdušne oblasti iznad državne teritorije. Sporazum o međunarodnom vazdušnom tranzitu (tzv. Konvenciju o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu. zaštitom ili mandatom pomenute države. godine. Veći broj država. U toj grupi zemalja bila je i Srbija koja je odgovarajuću Uredbu donela 13. 2. 4. tako i teritorijalne vode. Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu (tzv. Vazdušna plovidba unutar državnih granica reguliše se i unutrašnjim propisima. Neovlašćeni ulazak stranih vazduhoplova. . zaključenje bilateralnih ili multilateralnih sporazuma između strana ugovornica Konvencije. po pravilu. Vršenje prava utvrđenih Konvencijom o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu pretpostavlja. Sporazum dveju sloboda). pod suverenitetom. Privremeni sporazum o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu. sizerenstvom. da „Države ugovornice priznaju da svaka država ima potpuni i isključivi suverenitet nad vazdušnim prostorom iznad svoje teritorije". u relativno kratkom vremenu razrešile dilemu oko pravne prirode vazdušne oblasti iznad državne teritorije. pod kojom podrazumeva kako kopneno područje. a posledice teže u poređenju sa odgovarajućim povredama suvereniteta na pomorskom i kopnenom delu državne teritorije. Može se zato reći da je u tom kratkom periodu konstituisano običajno pravno pravilo o suverenosti države nad vazdušnim prostorom iznad njene teritorije. Pravni režim međunarodne vazdušne plovidbe Pozitivno pravo u materiji međunarodne vazdušne plovidbe sadržano je u tzv. 2.• T o p • • Re: MJP . države su. Teorija međunarodnog prava Pojava vazduhoplova početkom XX veka. Ti ugovori regulišu niz pitanja koja nisu precizno uređena Čikaškom konvencijom a naročito ona komercijalne prirode poput tarifa i taksa koje se naplaćuju u međunarodnom vazdušnom saobraćaju.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:37 53.je pribegao donošenju nacionalnih zakona kojima je proglašen puni i isključivi suverenitet države u vazdušnom prostoru. Za razliku od teorije međunarodnog prava. One obuhvataju: 1. Čikaškim konvencijama usvojenim 1944. države tretiraju kao povredu suvereniteta s tim što je u ovakvim slučajevima reakcija teritorijalnih država oštrija. u vazdušni prostor. Tadašnje kolonijalne sile su puni i apsolutni suverenitet proglasile ne samo nad vazdušnom oblašću iznad matične teritorije nego i nad onom iznad teritorija kolonija. Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu utvrđuje u članu 1. februara 1913.

Ukoliko vojni vazduhoplov neovlašćeno uđe u vazdušni prostor druge države. s obzirom na prirodu vazduhoplova. U izuzetnim prilikama ili za vreme krize ili u interesu javne bezbednosti. Corpus Čikaških pravila. prelet svoje teritorije ili jednog dela svoje teritorije. koristiti ni civilni vazduhoplov koji se koristi za ciljeve nesaglasne sa odredbama Konvencije. pregleda vazduhoplova i dokumenata. ili policijski vazduhoplov. Teritorijalne države su. na bazi nediskriminacije stranih vazduhoplova. obaranje civilnih vazduhoplova koji su neovlašćeno ušli u njihov prostor pravdale zabludom i drugim izvinjavajućim okolnostima. mera bezbednosti. Čak i u hipotezi da postoji pravilo koje zabranjuje obaranje vojnih vazduhoplova koji neovlašćeno uđu u vazdušni prostor druge države. prelaska granice. ali s tim da ne pravi nikakvu razliku između sopstvenih vazduhoplova i vazduhoplova ostalih ugovornica koji se koriste za obavljanje redovnog vazdušnog saobraćaja. Skupština ICAO organizacije je 1984. Iz ove obaveze se izuzimaju vazduhoplovi koji poseduju dozvolu da prelete teritoriju države ugovornice bez sletanja a u skladu sa odredbama Konvencije ili na osnovu specijalnog odobrenja. odbije da se pokori naređenjima teritorijalnog suverena i nastavi sa letom. moglo bi se reći da je u takvim slučajevima teritorijalna država ovlašćena da preduzme odgovarajuće mere koje ne isključuju i meru obaranja aviona. i to sa trenutnim dejstvom. karantina. da sleti na vazduhoplovno pristanište u cilju carinskih i drugih kontrola. čine dva . kao protivpravni odgovor na protivpravni akt ratnog vazduhoplova druge države. koji uđe na njenu teritoriju. Stvari stoje drugačije sa civilnim vazduhoplovima. pored Konvencije o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu. bis) Čikaške konvencije o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu koji potvrđuje da je svaka država. Država ugovornica može svojim nacionalnim propisima utvrditi obavezu vazduhoplova. korišćenja aerodroma. Što se redovnog vazdušnog saobraćaja tiče. međutim. carine. Država ugovornica može bilo zbog vojnih potreba ili u interesu javne bezbednosti da ograniči ili zabrani prelet izvesnih zona svoje teritorije. onda se. država može privremeno da ograniči ili zabrani. Konvencija deli vazduhoplove na vazduhoplove koji ne obavljaju redovan saobraćaj i vazduhoplove koji obavljaju redovan vazdušni saobraćaj. po pravilu. bilo kakva reakcija teritorijalne države teško može okvalifikovati kao protivpravna. akt obaranja bi se mogao okvalifikovati kao represalija. ovlašćena da zahteva sletanje na određeni aerodrom civilnog vazduhoplova koji leti iznad njene teritorije bez odobrenja"." Državni vazduhoplovi moraju imati posebno odobrenje za prelet teritorije druge države. kao osnovni izvor međunarodnog javnog prava vazdušnog transporta. Konvencija utvrđuje da „Nikakav redovni međunarodni saobraćaj se ne može uspostaviti za preletanje ili vršenje službe na teritoriji neke države ugovornice sem uz specijalnu dozvolu ili neko drugo odobrenje pomenute države". Za sve vazduhoplove koji preleću ili borave na teritoriji jedne države važe pravila unutrašnjeg prava u pogledu vazdušne plovidbe. tj. godine prihvatila Amandman (član 3. Ne primenjuje se na državne vazduhoplove pod kojima podrazumeva „vojni i carinski. Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu. u vršenju svoga suvereniteta. Pravo preleta rezervisano za civilne vazduhoplove ne može. Prema tome. Ugovornice Konvencije su se saglasile da vazduhoplovi koji nisu namenjeni za redovni međunarodni vazdušni saobraćaj (čarter letovi) imaju pravo preletanja njihovih teritorija i pravo tehničkih sletanja bez obaveze da prethodno pribave odobrenje. odnosi se samo na civilne vazduhoplove.

pored navedene dve slobode. g) manifestom i detaljnim popisom tereta ako prenosi robu.sporazuma: 1. Svaka država je u obavezi da Organizaciji međunarodnog civilnog vazduhoplovstva daje izveštaje s tačnim podacima koji se tiču vlasništva i kontrole vazduhoplova registrovanih u toj državi a koji su normalno namenjeni međunarodnoj vazdušnoj plovidbi. pošte i tereta upućenih na teritoriju države kojoj vazduhoplov pripada. i pravo sletanja na područje druge države ali samo iz tehničkih a ne iz komercijalnih razloga (npr. d) putnom knjigom. i pravo iskrcavanja i ukrcavanja putnika. pošta i teret iz države kojoj vazduhoplov pripada. izuzev u slučaju da ima dozvolu odnosne države. otklanjanje kvarova na vazduhoplovu. znake nacionalnosti i registracije. Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu. Vazduhoplov koji se upotrebljava u međunarodnoj vazdušnoj plovidbi mora biti snabdeven serijom dokumenata: a) uverenjem o registraciji. izuzev ratne municije ili ratnog . pravo ukrcavanja putnika. Sporazum o međunarodnom civilnom vazdušnom tranzitu (Sporazum dve slobode) i 2. b) uverenjem o plovidbenosti. e) dozvolom za rad radio stanice. Sporazum o međunarodnom vazduhoplovnom transportu ratifikovan je od strane malog broja država. vremenske nepogode). f) spiskom putnika sa oznakom njihovih mesta iskrcavanja i opredeljenja. da prenosi ratnu municiju ili ratni materijal preko teritorije neke države. Položaj vazduhoplova Prema Konvenciji vazduhoplovi imaju pripadnost države u kojoj su registrovani. 3. Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu (Sporazum pet sloboda). Država ugovornica može iz razloga javnog poretka i bezbednosti da donese propise kojima zabranjuje prenos unutar ili preko svoje teritorije i drugih predmeta. kao ni Sporazum o međunarodnom transportu. Vazduhoplov koji se upotrebljava u međunarodnoj vazdušnoj plovidbi dužan je nositi odgovarajuće oznake. Podela vazdušnih linija između strana ugovornica Konvencije vrši se na osnovu mreže bilateralnih ugovora kojima jedna ugovornica daje pravo vazduhoplovima druge ugovornice da lete kroz njen vazdušni prostor i to po pravilu na bazi reciprociteta. nisu stvorili multilateralno pravo vazduhoplova ugovornica da ulaze u teritoriju drugih ugovornica bilo kada je reč o redovnim ili neredovnim letovima. Vazduhoplov koji obavlja međunarodnu vazdušnu plovidbu ne može. pošte i tereta između vazdušnih luka bilo koje države strane Konvencije. Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu sadrži. i sledeće tri: pravo da se ukrcaju putnici. snabdevanje gorivom. Sporazum o međunarodnom vazdušnom tranzitu sadrži dve slobode: pravo preletanja preko područja druge države bez sletanja. c) odgovarajućim dozvolama za rad svakog člana posade.

uz učešće 12 zemalja (pored onih koje su istakle svoje zahteve u odnosu na Antarktik. Danska i SAD) koje nisu istakle teritorijalne zahteve u odnosu na ovaj prostor. Norveškoj je. Italija. Francuska. SSSR i Južnoafrička unija) donet je Ugovor o Antarktiku. godine valja supstituisati režimom zajedničke baštine čovečanstva. Što se Antarktika tiče. Grenland zajedno sa pripadajućim ostrvima nalazi se pod suverenitetom Danske. februara 1920. zabranu preduzimanja bilo kakvih mera vojne prirode poput postavljanja vojnih baza i objekata. Australija. između devet država (SAD. 54. na konferenciji su uzele učešće i SAD. otkrivenim i neotkrivenim. Norveška i Švedska). obrtnih osa Zemlje. između ostalog. Na Trećoj konferenciji o pravu mora izražena su mišljenja da antarktički sistem konstituisan Ugovorom iz 1959. Danska. Japan. U odnosu na ostali deo Arktika pozicije država koje mu gravitiraju su različite. naime. Ugovor utvrđuje da će se Antarktik koristiti isključivo u miroljubive svrhe. priznat „potpuni i apsolutni suverenitet" nad Špicberškim arhipelagom. Norveška i Velika Britanija) su u odgovarajućoj formi istakle svoje teritorijalne pretenzije sa osloncem na sektorski princip. POLARNE OBLASTI Pod polarnim oblastima podrazumevaju se prostrane oblasti oko Severnog i Južnog pola tj.materijala. a do Južnog pola (Antarktik) Rolen Amundsen 1911). Tumačenja kanadskih vlasti vode zaključku da Kanada smatra da se njen suverenitet proteže kako nad ostrvima koja čine arktički arhipelag tako i nad morem između ostrva. posebno nuklearnog. Osnov proklamacije je nađen u kvalifikaciji ovih teritorija kao produžetka kontinentalne mase Sibira. koje leže u arktičkom okeanu severno od obale Sovjetskog saveza do Severnog pola". SSSR je 1926. Francuska. u odgovarajućoj formi. Član 4. Na jednoj strani su države (Norveška. što podrazumeva. a sa osloncem na takozvani sektorski princip istakle svoje teritorijalne zahteve. s tim da u tom pogledu ne pravi nikakvu razliku između njenih domaćih vazduhoplova koji obavljaju međunarodnu vazdušnu plovidbu i vazduhoplova ostalih država koji se upotrebljavaju u iste svrhe. Novi Zeland. koji. izvođenja vojnih vežbi i testiranja bilo kakvog oružja. sedam zemalja (Argentina. Relativno kasno su otkrivene (na Severni pol (Arktik) prvi je stigao Robert Piri 1909. Velika Britanija. Proklamacija je naišla na protest SAD i Norveške. Odmah su izazvale interes i pretenzije jednog broja država ne samo iz strateških razloga već i zbog velikih naslaga mineralnih i rudnih bogatstava u tim oblastima. Na drugoj strani su Kanada i Rusija koje su. godine proklamovao „suverenitet nad svim teritorijama. Pravni položaj Arktika i Antarktika nije regulisan na jedinstven način. izričito predviđa da odredbe ugovora ne mogu biti protumačene te kao odricanje od prethodno istaknutih prava ili zahteva na teritorijalni suverenitet na Antarktiku ili kao odricanje ili umanjenje bilo kog budućeg zahteva koji mogu proizaći iz aktivnosti ugovornice ili njenih državljana na Antarktiku. Japan. Čile. na osnovu ugovora zaključenog u Parizu 9. Belgija. Na Vašingtonskoj konferenciji održanoj 1959. za . Finska.

kao osnovni izvor kosmičkog prava. uključujući mesec i druga nebeska tela.razliku od postojećeg režima. Lansiranje kosmičkih objekata otvorilo je pitanje podele tog prostora na vazdušni i nadvazdušni prostor. uz slobodan pristup svim delovima nebeskih tela". kao i svaka druga odgovarajuća granica između vazdušnog i nadvazdušnog (kosmičkog) prostora. već u isto vreme i linija razdvajanja dva različita pravna režima. U cilju zaštite prirodne sredine Antarktika doneto je u prošlom veku nekoliko značajnih konvencija. Funkcionalni kriterijum u uslovima naglog razvoja tehnike i tehnologije bi mogao značiti odsustvo bilo kakvog kriterijuma. godine formiran corpus pravila tzv. Iako je i granica od oko 100 kilometara. Recimo. dok je najveći deo predstavljao neku vrstu rukovodnih načela ili sastojaka međunarodnog javnog poretka koja su Ugovorom iz 1967. Izgleda da preteže shvatanje da granicu vazdušnog i kosmičkog prostora treba tražiti između 100 i 110 kilometara iznad nivoa mora. ne samo linija razdvajanja dve prirodne celine. praktično je neprimenljiv u odnosu na letilice koje predstavljaju kombinaciju aviona i rakete. Režim vazdušnog prostora je zasnovan na principu suvereniteta a režim kosmosa na principu nesuvereniteta. linije koja razdvaja vazdušni od kosmičkog prostora. U skladu sa tim „kosmos. budući da je od 1967. kosmičkog prava formirala su se na osnovu jednoglasno usvojenih rezolucija Generalne skupštine UN. Jednoglasno usvajanje relevantnih rezolucija bilo je olakšano poklapanjem interesa tadašnje dve supersile SAD i SSSR. pravna pravila. godine kosmos i nebeska tela kvalifikuje kao dobro čitavog čovečanstva (res communis omnium). počiva na univerzalnosti. Ova linija je. 1962). KOSMIČKO PROSTRANSTVO 1. Isključena je mogućnost prisvajanja kosmosa i nebeskih tela proglašenjem suverenosti ili na osnovu . Pravila tzv. 55. Izvesne odredbe Deklaracije 1962. Pravni režim kosmosa Ugovor iz 1967. u uslovima jednakosti i u skladu sa međunarodnim pravom. Pojam kosmičkog prostranstva U klasičnom međunarodnom pravu smatralo se da država poseduje vlast u prostoru iznad državne teritorije ad infinitum ili usque ad coelum. kosmičkog prava a da sam kosmički prostor nije definisan. predstavljaju izraz običajnog prava. je slobodan za istraživanje i iskorišćavanje od strane svih država bez ikakve diskriminacije. ponešto arbitrerna. zapraktične svrhe je prihvatljiva. Od suštinskog značaja je defmisanje donje granice kosmosa. u osnovi reprodukuje principe sadržane u Deklaraciji o pravnim principima koji regulišu aktivnosti država u istraživanju i iskorišćavanju kosmosa (rez. 2. Stvari su se odvijale na ponešto neuobičajen način. pretočena u obavezujuća. Ugovor iz 1967. Valja izdvojiti Konvenciju o zaštiti živih morskih izvora Antarktika (1980) i Protokol o zaštiti prirodne sredine (1991) uz Ugovor o Antaktiku koji ustanovljava moratorijum na rudarenje na Antarktiku.

Pravo vlasništva. Država lansiranja je u obavezi da vodi registar kosmičkih objekata o čemu odgovarajuća obaveštenja šalje Generalnom sekretaru UN. kao i objekte na njihovim sastavnim delovima. godine o korišćenju kosmosa isključivo u miroljubive svrhe i. U vršenju slobode naučnog istraživanja. Moglo bi se. Nedorečenost Ugovora iz 1967. Ugovorom koji reguliše aktivnosti država na Mesecu i ostalim nebeskim telima (1979) Mesec je izuzet iz režima opšteg dobra čovečanstva i kvalifikovan kao zajednička baština. takođe. Ova odredba predstavlja osnov za formulisanje serije obaveza država ugovornica u slučaju nesreće. ostaje netaknuto time što se nalaze u kosmosu ili na nekom nebeskom telu ili po povratku na Zemlju. Svaka strana ugovornica koja sazna ili ustanovi da je posada svemirskog broda doživela nesreću ili se nalazi u opasnosti u obavezi je da o tome obavesti državu lansiranja i Generalnog sekretara UN. U odnosu na kosmički objekat striktno je sproveden princip personaliteta zakona. Zabranjeno je. Ugovor obavezuje države da Generalnom sekretaru UN dostave rezultate naučnih istraživanja. Generalni sekretar je. međutim. opasnosti i prinudnog spuštanja kosmičkog objekta na područje druge države ili na otvoreno more. godine. Sporazum iz 1979. uređaja ili utvrđenja. nad objektima lansiranim u kosmos. uključujući objekte koji su se spustili na nebesko telo. konkretno. Miroljubivo istraživanje i korišćenje kosmosa je posebno naglašeno članom IV kojim se države ugovornice obavezuju da neće staviti u orbitu oko Zemlje ma kakve objekte koji nose nuklearno oružje ili bilo koju drugu vrstu oružja za masovno uništavanje. Država koja lansira kosmički objekat u obavezi je da ga registruje. pak. koji treba da osigura delotvorno širenje obaveštenja o rezultatima naučnih istraživanja.iskorišćavanja ili okupacije ili na bilo koji drugi način. U oba slučaja radi se o tumačenjima koja se teško mogu uklopiti u osnovni princip Ugovora iz 1967. jer je u primeni vezana za uslov uzajamnosti. ofanzivna oružja. Još delikatnije je pitanje upotrebe kosmosa za defanzivna ili. čak. neće postavljati takvo oružje na nebeska tela niti na bilo koji drugi način stacionirati takvo oružje u kosmos. Domašaj ove odredbe ograničen je na države koje su faktički u mogućnosti da vrše istraživanja u kosmosu. Ugovor dopušta „upotrebu bilo koje opreme ili uređaja" u svrhu miroljubivog istraživanja Meseca i drugih nebeskih tela. Stanice. godine u pogledu vojnih aktivnosti u kosmosu dovodi do delikatnih pravnih dilema. uređaji kao i svemirske letilice na Mesecu ili nebeskim telima biće dostupni predstavnicima država ugovornica. reći da kvalifikacija načelno važi i u odnosu na ostala nebeska tela ukoliko se u odnosu na njih ne uspostave posebni pravni režimi. Recimo. godine samo Mesec kvalifikuje kao zajedničku baštinu čovečanstva. kao i obavljanje eksperimenata sa svim vrstama oružja i izvođenje vojnih manevara. odredbe Ugovora koje zabranjuje postavljanje u kosmos bilo kog objekta koji nosi nuklearno oružje ili bilo koju drugu vrstu oružja za masovno uništenje ili „postavljanje takvog oružja u kosmos na bilo koji način". u obavezi da vodi registar u koji unosi podatke koje dobija od strana ugovornica. na nekom nebeskom telu ili na teritoriji treće države. na nebeskim telima uspostavljanje vojnih baza. te . Država u čijem je registru upisan kosmički objekat poseduje nadležnost nad tim objektom bez obzira da li se nalazi u kosmosu. javilo se mišljenje da su vojne aktivnosti u kosmosu koje se ograničavaju na osmatranje iz satelita i vojne komunikacije prećutno prihvaćene kao saglasne sa relevantnim principom Ugovora iz 1967.

U slučaju da ugovornica ima razloga da veruje da su kosmički objekat ili njegovi sastavni delovi koji su pronađeni na njenom području ili na drugom mestu po svojoj prirodi opasni i štetni može o tome obavestiti državu lansiranja koja je u obavezi da preduzme delotvorne mere za otklanjanje moguće opasnosti od štete. godine određuje na opšti način da ugovornice snose međunarodnu odgovornost za nacionalne delatnosti u kosmosu bilo da ih preduzimaju vladini organi ili nevladina tela. vraćanju kosmonauta i vraćanju objekata lansiranih u kosmos. S jedne strane direktno emitovanje iz programa kosmosa bez pristanka države prijema može predstavljati potencijalnu opasnost za njeno političko jedinstvo i očuvanje kulturnih vrednosti. zahteva pravno regulisanje. U ovoj oblasti ostvarena je saradnja kroz međunarodne organizacije. 1973. tadašnji SSSR. organizovanu aktivnost na istraživanju i iskorišćavanju kosmosa. Tako je. najvažnije . Francuska i Kanada) su jula 1988. počev od naučnog istraživanja. Ugovor iz 1967.međunarodna pomorska satelitska organizacija . Kada kosmičke delatnosti preduzimaju međunarodne organizacije.da preduzme mere u cilju potrage i spašavanja članova posade kao i da članove posade i kosmički objekat vrati državi lansiranja. recimo. Odredbe Sporazuma o spašavanju kosmonauta. koje nesumnjivo predstavlja jedan vredan tehnološki napredak. telekomunikacijama i. zaključile u Parizu Ugovor o dugoročnoj saradnji u istraživanju i ostvarivanju projekata u vezi sa kosmičkim satelitima nazvan SARSAT. odgovornost za prouzrokovanu štetu snosi međunarodna organizacija kao i države članice organizacije koje su u isto vreme i ugovornice Ugovora iz 1967. ova tehnološka inovacija omogućava bolje povezivanje sveta i . godine. U funkciji su izvesni specijalni sistemi poput INMARSAT . Široku upotrebu sateliti imaju u telekomunikacionim i radiodifuznim sistemima. Direktno emitovanje iz kosmosa. Nadležnost u oblasti regulisanja upotrebe radio frekvencija i pozicija satelita u geostacionarnoj orbiti poverena je Međunarodnoj telekomunikacionoj uniji (ITU). možda. formulisane su sa osloncem na osećaj čovečnosti. godine sporazum o stvaranju satelitskog komunikacionog sistema INTELSPUTNIK. Četiri kosmičke sile (SAD.u svrhe vojnog osmatranja. Orbitalne stanice bi se mogle definisati kao kosmičke letilice za dugotrajni boravak koje se kreću putanjom nebeskog tela. novembra 1971. godine. Danas se kosmički objekti koriste u raznovrsne svrhe. To pravilo odgovornosti za kosmičke aktivnosti precizno je uređeno Konvencijom o međunarodnoj odgovornosti za štetu koju prouzrokuju svemirski objekti (1971). Konvencija utvrđuje objektivnu odgovornost države lansiranja za naknadu štete koju prouzrokuje njen kosmički objekat na površini zemlje ili na vazduhoplovu u letu s osloncem na opasnu prirodu kosmičke aktivnosti. Socijalističke zemlje Istočne Evrope zaključile su 15. godine osnovan INTELSAT čije su ugovornice ne samo vlade već i javne i privatne korporacije. Arapske zemlje su formirale sopstveni sistem ARABSAT 1976. S druge strane. Pojedinačne i sporadične aktivnosti država u kosmosu su vremenom prerasle u široku. godine. Orbitalne stanice oko Zemlje (takozvani geostacionarni satelit) okreću se oko Zemlje blizu ekvatorijalne orbite i to tako da ostaju u fiksiranoj tački u kosmosu iznad date tačke na zemljinoj površini. meteorološkog osmatranja preko pomoći u navigaciji.osnovana 1976. Stalna aktivnost u kosmosu podrazumeva korišćenje i orbitalnih stanica.

Aktuelni razvoj je nepobitno dokazao da je pojam ugovorne sposobnosti širi od suvereniteta. poseduje punu ugovornu sposobnost. dok drugi takvu mogućnost isključuju izričito ili prećutno. da stupaju u savez ili konfederaciju. Nigerije i drugih. pokušava da da odgovor na ovo pitanje.. Neki ustavi dopuštaju federalnim jedinicama da. protektoratima se priznavala ugovorna sposobnost.razmenu informacija i programa. Kako su države izvorni subjekti međunarodnog prava to je njihova ugovorna sposobnost van spora. UGOVORNE STRANE * O ugovornom kapacitetu uopšte. predviđeno je da federalne jedinice mogu sklapati ugovore sa stranim državama. graničnih odnosa i policije. vezuje se. Rezolucija traži da direktno televizijsko emitovanje poštuje kulturni i politički integritet svih država. Što se tiče federativnih država neosporno je da federacija predstavlja suverenu državu. Ugovorni kapacitet. Prećutno isključenje ugovornog kapaciteta federalnih jedinica sadrže i ustavi Indije. godine.(2) Povelje priznaje državama članicama pravo zaključivanja međunarodnih sporazuma ako to „nije u suprotnosti sa nadležnostima SCG i interesima druge države članice. Neki ustavi isključuju mogućnost da federalne jedinice sklapaju međunarodne ugovore. sklapaju ugovore. prema tome. jer stavljanje pod nadzor ili kontrolu druge države ne predstavlja ipso facto gubitak svojstva pravne ličnosti. naročito zaključenje međunarodnih ugovora". i u pitanjima „spoljnih poslova uključujući. Član 15. U prilog tome govori ne samo praksa sklapanja ugovora od strane međunarodnih organizacija već i ugovorna praksa tzv.. Ona polazi od zahteva da su prethodne konsultacije i sporazum između države emitovanja i države prijema pravno neophodni. Čak i slučajevima kada ustav dopušta federalnim jedinicama da istupaju na međunarodnom planu ne . kantoni zadržavaju pravo zaključivanja ugovora sa stranim državama u odnosu na pitanja javne prirode. shvaćen u smislu prava na zaključivanje međunarodnih ugovora ili određenih vrsta međunarodnih ugovora. nesuverenih ili polusuverenih država. U pogledu odnosa kategorija suvereniteta i ugovorne sposobnosti uobičajeno je da se ugovorna sposobnost kvalifikuje kao atribut suvereniteta. Rezolucija Generalne skupštine usvojena 1982. Sa izuzetkom kolonijalnih protektorata. jedinstven subjekat međunarodnog prava. Ustavna povelja Srbije i Crne Gore davala je državama članicama vrlo široka prava u konkretnoj stvari." Ovako široko određeno pravo zaključivanja međunarodnih sporazuma članica državne zajednice izražavalo je nejasnu pravnu prirodu državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ustav SAD predviđa apsolutnu zabranu državama članicama da sklapaju bilo kakav ugovor. po pravilu. * Države. između ostalog. Postoji i drugo shvatanje po kome međunarodnopravni subjektivitet predstavlja izvor ugovorne sposobnosti. U Osnovnom zakonu SR Nemačke od 1949.(1) utvrđuje da su federalne vlasti nadležne da donose i sprovode zakon. Takva veza je odraz prirode međunarodne zajednice. Po Ustavu Švajcarske. 56. Malezije. za dve pravne činjenice .za suverenitet i za međunarodnopravni subjektivitet. recimo. te da. Ustav Austrije. u članu 10. pod izvesnim uslovima.

Drugi smatraju da je osnov ugovorne sposobnosti u pravilima običajnog prava. Ugovorna sposobnost države u smislu međunarodnog prava je generalno ovlašćenje države da kao pravna ličnost. a ne kao ugovornu sposobnost u smislu međunarodnog prava. titular prava i obaveza. država A kupi nepokretnost na teritoriji države B. Iz toga proizlazi da ugovori koje države sklapaju na osnovu svoje ugovorne sposobnosti moraju ispunjavati dva osnovna uslova da bi se smatrali ugovorima međunarodnog javnog prava: 1. tj. Države mogu ići u ugovorni odnos građanskopravnog karaktera. prema tome. i b) ugovorna praksa međunarodnih organizacija. slučaj sa stalno neutralnim državama. Neslaganja se ispoljavaju u odnosu na kvalifikaciju osnova ugovorne sposobnosti međunarodnih organizacija. na primer.možemo govoriti o ugovornoj sposobnosti federalnih jedinicastricto sensu. Jedan deo doktrine stoji na stanovištu da je osnov ugovorne sposobnosti međunarodnih organizacija . Zato bi odgovarajuće ovlašćenje federalnih jedinica pre valjalo kvalifikovati kao neku vrstu poslovne sposobnosti. da te ličnosti.ustavni akt ili akt o osnivanju. već da najveći deo akata sadrži ovlašćenje na sklapanje izvesnih vrsta međunarodnih ugovora. Ujedinjene nacije sklapaju ugovore kako sa državama članicama tako i sa nečlanicama. Stalni sud međunarodne pravde naglasio je da svaki ugovor koji nije zaključen između država kao subjekata međunarodnog prava mora imati oslonac u nacionalnom zakonodavstvu odnosnih zemalja. Pozitivna praksa sugeriše zaključak da je zaključivanje ugovora instrumentalni oblik vršenja aktivnosti i ostvarivanja ciljeva koje su države osnivači stavili u dužnost međunarodnim organizacijama. bolje rečeno. podrazumeva sposobnost samostalnog raspolaganja svojim pravima koja se u ugovorima ispoljava kroz ustanovljenje prava i obaveza. stupa u odnose sa drugim pravnim ličnostima međunarodnog prava. Izvestan broj ustavnih akata predviđa mogućnost da međunarodna organizacija ili. npr. U prilog tome obično se ističu dva momenta: a) odredbe ustavnih akata o zaključivanju ugovora." Treći nalaze da se ugovorna sposobnost . a odgovarajuća pravila u ustavnim aktima poseduju samo „deklaratorni karakter. Specijalizovane agencije sklapaju ugovore i sa Organizacijom UN i međusobno. Postoji široka saglasnost da neke međunarodne organizacije. kao nosioci vrhovničkih suverenih prava. mada zadržavaju punu snagu sa stanovišta procedure. te. naročito Ujedinjene nacije i specijalizovane agencije. tako i materijalnim. zaključujući ugovor istupaju u javnopravnom svojstvu. organi organizacije sklapaju međunarodne ugovore. Ugovorna sposobnost je elemenat subjektiviteta. da su ugovorne strane pravne ličnosti međunarodnog prava i 2. formalni uslovi. Ugovorna sposobnost može biti ograničena i na osnovu posebnog međunarodnog statusa države kao što je. poseduju ugovornu sposobnost u smislu međunarodnog prava. Nedostatak ovog shvatanja leži u činjenici da ustavni akti međunarodnih organizacija u principu ne sadrže opšte ovlašćenje organizacije da sklapa međunarodne ugovore. * Međunarodne organizacije. Ovlašćenje federalnih jedinica da stupaju u ugovorne aranžmane je podvrgnuto brojnim ograničenjima kako formalnim.

ugovorne sposobnosti neophodna pretpostavka i dokaz subjektiviteta međunarodnih organizacija. u vremenu kada je papska država nestala kao svetovna i dok njen međunarodnopravni status nije bio regulisan. U međunarodnom pravu sposobnost sklapanja ugovora priznaje se i Svetoj stolici odnosno papi kao nosiocu javnopravnih ovlašćenja. Konkordati su specifična vrsta ugovora utoliko što regulišu materiju koja ulazi u domen strogo unutrašnje nadležnosti države. S obzirom na bezbrojne varijacije u nadležnosti i kapacitetu međunarodnih organizacija. U sadašnjem vremenu. da je logični izraz činjenice da im je priznato svojstvo subjekta međunarodnog prava.međunarodnih organizacija pretpostavlja. U ime države pregovore vode ovlašćeni predstavnici. a) Subjekti međunarodnih pregovora mogu biti samo države i međunarodne organizacije kao subjekti međunarodnog prava. * Pregovori. Licu se priznaje status predstavnika države za usvajanje ili autentifikaciju teksta jednog ugovora ili za izražavanje pristanka na obavezivanje u dva slučaja: I) ako pokaže punomoćje. II) ako iz prakse zainteresovanih država ili drugih okolnosti proizlazi da su države imale nameru da određeno lice smatraju za svog predstavnika bez podnošenja punomoćja. 57. precizno utvrđivanje ugovorne sposobnosti međunarodnih organizacija nije jednostavan zadatak. Neke kategorije lica se smatraju predstavnicima države i bez ikakvog punomoćja. Takav status stiče se punomoćjem koje se definiše kao dokument koji je izdao nadležni organ države. a kojim se imenuje jedno ili više lica da predstavljaju državu u pregovorima. usvajanje (adopciju) teksta ugovora. Interesantno je da je papa zaključivao međunarodne ugovore. PROCES ZAKLJUČIVANJA MEĐUNARODNIH UGOVORA U procesu zaključivanja međunarodnih ugovora razlikujemo nekoliko faza: pregovore. Izvesno je da su. * Sveta stolica. Konvencija u članu 7. autentifikaciju teksta ugovora i izražavanje pristanka na obavezivanje ugovorom koje može poprimiti različite oblike. konkordate i u periodu od 1870. i b) kako se pregovori odvijaju (tehnika pregovaranja). prilikom usvajanja ili autentifikacije teksta ugovora. tzv. Shvaćeni u smislu segmenta u procesu zaključivanja ugovora pregovori bi se mogli definisati kao izmena i rasprava predloga predstavnika pregovarača u cilju postizanja sporazuma. s obzirom na mesto ugovora kao pravnog akta. ugovorna sposobnost Svete stolice proizlazi iz svojstva pravne ličnosti koje Sveta stolica poseduje. Konvencija o ugovornom pravu ne definiše neposredno pregovore ali državu pregovarača određuje kao državu koja je učestvovala u izradi i usvajanju teksta ugovora. do 1929. tj. u izražavanju saglasnosti države da bude vezana ugovorom ili izvršenju bilo kog drugog akta koji se tiče ugovora. na osnovu same činjenice da vrše određene funkcije. U vezi pregovora od posebnog interesa su dva pitanja: a) ko su subjekti pregovora odnosno ko vodi pregovore. .

b) Vođenje pregovora nije predmet pravnog regulisanja. Nezavisno od ovoga zapisnika svaka strana sastavlja za sopstvenu upotrebu beleške o pregovorima. To se postiže ustanovom usvajanja (adopcije) i autentifikacije teksta ugovora. valja pretočiti u odgovarajući instrument. Procedura pregovaranja i sklapanja ugovora doživela je kvalitativne promene pod uticajem političkog razvoja. Na konferencijama koje saziva Generalna skupština UN pravilo je da Sekretarijat. Ti predloži definitivno oblikuju polazni ili osnovni tekst pripremljen od strane izabranog delegata koji nastupa u svojstvu izvestioca. naime. formalnih ugovora javljaju se dodatni elementi. s obzirom na to da postizanje sporazuma (negotium). Ponekad se postupak usvajanja teksta multilateralne konvencije na diplomatskoj konferenciji zamenjuje usvajanjem teksta od strane organa međunarodne organizacije. To su ad hoc pravila. pripremi nacrt pravila postupaka koja uključuju i pravilo o usvajanju . potom otvara za potpis i prihvatanje ne samo članicama već i nečlanicama organizacije. Ovako usvojeni nacrt konvencije se. tj. Generalne skupštine.koji prikuplja i sistematizuje predloge delegacije. Pregovori se po pravilu vode usmeno i pismeno. uobičajeno je da se odvijaju na osnovu pravila sadržanih u unutrašnjem poslovniku. Dok su šefovi država. po obavljenim konsultacijama sa zainteresovanim državama. Usvajanje teksta ugovora je formalni akt kojim se utvrđuje oblik i sadržina budućeg ugovora. Moguće je da se pregovori vode i pismenim putem. Na međunarodnim konferencijama specijalno sazvanim radi zaključenja ugovora donose se posebna pravila o usvajanju teksta ugovora. recimo. i akreditovane predstavnike države na međunarodnim konferencijama ili kod neke međunarodne organizacije. Skupštine Svetske zdravstvene organizacije i slično. šefove diplomatskih misija. Tehnika usvajanja teksta ugovora nije jednoobrazna. intenziviranja međunarodne saradnje van klasičnih političkih okvira i nastanka i razvoja univerzalnih organizacija poput Organizacije UN. preko nota i pisama i slično. vlada i ministri inostranih poslova na osnovu funkcije koju obavljaju ovlašćeni na preduzimanje svih postupaka u vezi sa zaključivanjem ugovora. ovlašćenja šefa diplomatske misije i akreditovanog predstavnika države na međunarodnoj konferenciji ili kod neke međunarodne organizacije su ograničena na usvajanje teksta ugovora između države imenovanja i države prijema odnosno na usvajanje teksta ugovora na konferenciji ili u organizaciji. * Usvajanje (adopcija) teksta ugovora. Ako se pregovori vode na međunarodnim skupovima. Kod usmenih sporazuma saglasnost volja je definitivni čin u procesu nastanka ugovora. To se prepušta stručnim. koja važe za tu priliku.navodi: šefove država i vlada ministre inostranih poslova.Pravnom i Redakcionom komitetu . Države pregovorači tako ne učestvuju neposredno u formulisanju tekstova ugovora na međunarodnim konferencijama. Kod bilateralnih ugovora i običnih višestranih ugovora usvajanje teksta ugovora vrši se na osnovu principa jednoglasnosti. U slučaju neuspeha pregovora. U nastanku pismenih. može se sačiniti zapisnik o toku pregovora i izloženim gledištima koji potpisuju predstavnici pregovarača. tj. pristankom svih država koje su učestvovale u njegovoj izradi. specijalizovanim telima . nego zavisi od vrste ugovora.

Autentifikacija se u ovim slučajevima vrši na dva načina: a) rezolucijom nadležnog organa međunarodne organizacije (obično plenarni organ). * Autentifikaciju teksta ugovora. autentifikacija se vrši potpisom. U novijoj praksi došlo je do stvaranja jedne proceduralne inovacije koja se ogleda u tome da sama međunarodna organizacija. Tekst ugovora u ovom slučaju formuliše nadležni organ organizacije uz pomoć stručnjaka. tako da po jedan primerak pripada svakom pregovaraču. 58. država se . Tehnika autentifikacije se tokom vremena menjala. prihvatanje ili odobravanje i pristupanje. Odredba člana 9. ratifikaciju. Ako vlada da odobrenje. Ako takva procedura nije propisana. Višestrani ugovori se potpisuju u obliku jednog instrumenta kao originalnog primerka. Konvencija o ugovornom pravu predviđa da se tekst ugovora ustanovljava kao verodostojan i konačan prema postupku utvrđenom samim tekstom ili sporazumom stranaka. odnosne odredbe ugovora imaju retroaktivno dejstvo. rediguje i usvaja tekst ugovora. potpisom ad referendum ili parafiranjem teksta ugovora od predstavnika država pregovarača ili završnog akta konferencije u koji je unet tekst ugovora. autentifikacija je završni segment procedure koja prethodi konačnom izjašnjavanju države pregovarača o tome da li će postati strana ugovornica ili ne. po pravilu. Pravila koja su priznata u pogledu dejstva potpisanog ugovora važe mutatis mutandis i kod ostalih načina autentifikacije teksta. tj.teksta ugovora. Parafiranje se sastoji u tome što predstavnici pregovarača stavljaju na kraju teksta inicijale svojih imena i prezimena. usvaja pretpostavku da se tekst ugovora usvaja dvotrećinskom većinom prisutnih i glasalih pregovarača. Izražavanje pristanka na obavezivanje se. Konvencija o ugovornom pravu u članu 9. Konferencija može dvotrećinskom većinom odlučiti da primeni i neko drugo pravilo glasanja. potpis ad referendum proizvodi uobičajena dejstva potpisa. Ako sam tekst ugovora predviđa postupak autentifikacije. Potpis ad referendum je potpis pod uslovom naknadnog odobrenja od strane vlade pregovarača. i b) aktom autentifikacije koju vrši nadležni organ organizacije. Prema tome. U nedavnoj prošlosti potpis je bio opšti metod autentifikacije teksta ugovora. ne važi u odnosu na ugovore koji se donose pod okriljem međunarodnih organizacija. Autentifikacija teksta ugovora predstavlja postupak ustanovljenja definitivnog teksta ugovora. pod čijim se okriljem ugovor zaključuje. odnosi na ceo tekst ugovora. praksa nije jedinstvena. Kod dvostranih ugovora tekst se potpisuje istovremeno u dva originalna primerka. Konvencija kao osnovne načine izražavanja pristanka na obavezivanje navodi: potpis. Što se tiče teksta ugovora koji se usvajaju u međunarodnim organizacijama. NAČINI IZRAŽAVANJA PRISTANKA NA OBAVEZIVANJE UGOVOROM *Uopšte o načinima izražavanja pristanka. Parafiranje se primenjuje u slučajevima kada pregovarači nisu ovlašćeni na potpisivanje ili su prekoračili ovlašćenja u punomoćjima ili kada postoji sumnja daje ugovor konačno prihvaćen. razmenu instrumenata koji sačinjavaju ugovor.

ne obavezuju. po opštim uslovima koji se zahtevaju za potpis. Elemente ratifikacije. Moguće je da se države pregovarači sporazumeju da pristanak mogu izraziti i u odnosu na pojedine delove ugovora. ponekad. U ovom slučaju jedna ili više država učesnica u pregovorima izražavaju svoju nameru da se definitivno obavežu potpisom. . Ovo je slučaj kada ugovor „ćuti" o načinu izražavanja pristanka. Ratifikacija postaje završni akt ugovorne procedure. Sadržaj i pravnopolitički smisao ratifikacije uveliko je zavisio od karaktera društvenih odnosa. Pravni osnov pristanka na delimično obavezivanje može biti ili sama ugovorna odredba ili sporazum država pregovarača u širem smislu. U klasičnom načinu postupka zaključenja ugovora potpis je prethodio ratifikaciji kao načinu konačnog obavezivanja i njegova funkcija se. konstitutivni element ugovora. U periodu apsolutističkih monarhija ratifikacija je imala naglašeno formalno obeležje. *Potpis. Pomenuti član ustanovljava da će sporazum stupiti na snagu u odnosu na svaku potpisnicu u momentu stavljanja potpisa. Od delimičnog obavezivanja treba razlikovati mogućnost da država pregovarač bira između dve ili više ugovornih odredbi (alternativne obaveze). Ratifikacija je reč novolatinskog porekla koja znači potvrđivanje.obavezuje u odnosu na ukupnost prava i obaveza formulisanih u ugovoru. pristupanju i slično. * Ratifikacija. I potvrđeni potpis ad referendum može. U ovim slučajevima radi se o delimičnoj ratifikaciji. vlade ili ministar inostranih poslova upotrebljava sa namerom da proizvodi dejstva punog potpisa. Sporazum o službi UN za pomoć i rehabilitaciju (1943) predviđa u članu 9. Organ u čiju nadležnost spada ratifikacija međunarodnih ugovora ne ispituje samo da li su predstavnici prilikom potpisivanja poštovali ovlašćenja data u punomoćju. po pravilu. Konvencija daje potpisu veći značaj od onog koji mu je davalo običajno pravo.kada ugovor izričito predviđa stupanje na snagu potpisom npr. shvaćene kao faze u postupku sklapanja ugovora.kada iz punomoćja predstavnika države ili namere izražene u toku pregovora proizlazi da je država izabrala potpisivanje kao način konačnog obavezivanja. naročito ako se radi o najvišim državnim funkcijama kao što su šef države. da predstavlja definitivni način izražavanja pristanka na obavezivanje. odnosno tako da je pojedini delovi ugovora obavezuju. dešava da se paraf. iscrpljivala u autentifikaciji teksta ugovora. nalazimo u dalekoj prošlosti. pak. Konvencija odstupa od tog pravila. Predstavljala je akt kojim je vladar odobravao rad svojih punomoćnika koji su u njegovo ime zaključili ugovor. Može se ustanoviti da ugovor stupa na snagu protekom izvesnog perioda od momenta potpisivanja.kada se utvrdi na drugi način da su se države koje su učestvovale u pregovorima saglasile da će potpis predstavljati akt konačnog obavezivanja ugovorom. Postoje tri slučaja kada se potpisom izražava definitivni pristanak na obavezivanje: . ali se tumačenjem dolazi do zaključka da su se stranke prećutno saglasile da potpis ima takvo dejstvo. U praksi se. Obeležja ratifikacije se suštinski menjaju pobedom parlamentarizma. potpis kao način definitivnog obavezivanja. . već u isto vreme suvereno i slobodno donosi odluku da li će se država . a drugi. saglasnost. Ta namera se ne mora podudarati sa stavom ostalih država pregovarača. Pre donošenja Konvencije smatralo se za apsolutno pravilo da su paraf i potpis ad referendum vrste potpisa čije je dejstvo ograničeno na autentifikaciju teksta ugovora.

Primenjuje se. kada namera države da potpiše ugovor pod rezervom ratifikacije proizlazi iz punomoćja njenog predstavnika ili je bila izražena u toku pregovora. U ovom slučaju pregovarači u obliku sporednog (kolateralnog) sporazuma uglavljuju obavezu ratifikacije. U našem pravnom sistemu izdavanje i potpisivanje instrumenata o ratifikaciji spada u nadležnost predsednika Republike. Maroko. Saudijska Arabija i Vatikan). kada je u ugovoru formulisana odredba o obavezi ratifikacije. Ratifikacija je ostala način konačnog obavezivanja za znatan deo ugovora. 2. * Prihvatanje ili odobravanje ugovora. po . tj. Ratifikacija je diskrecionog karaktera. kada je predstavnik države potpisao ugovor pod rezervom ratifikacije. Prva dva načina se zasnivaju na saglasnosti država pregovarača a druga dva jednostrano. Radi se o formalnom načinu koji je u tom smislu korelat ratifikacije. Pitanje organa nadležnog za ratifikaciju ugovora u domenu je regulisanja ustava ili drugog unutrašnjeg pravnog akta. i obećanje da će ugovor biti izvršen u dobroj veri. U našem ustavnom sistemu ratifikacija međunarodnih ugovora poverena je Narodnoj skupštini RS. voljom pregovarača. kada je utvrđeno da su se države pregovarači na drugi način sporazumele da ugovor podleže ratifikaciji. Ova dva oblika rede se pojavljuju samostalno. Konvencija pod ratifikacijom podrazumeva međunarodni akt kojim se izražava pristanak na obavezivanje. deponovanje ili notifikaciju instrumenata koji je u ugovoru utvrđen kao instrument pomoću koga države mogu postati strane ugovornice. zadržao se i do današnjeg dana (Jordan.obavezati na međunarodnom planu. * Pristupanje (adhezija). Ratifikacioni instrumenti ili instrumenti o ratifikaciji su formalni. ali na načine koji stavljaju do znanja ostalim pregovaračima da se njihov definitivni pristanak ustanovljava ratifikacijom. b) ratifikacija je u nadležnosti šefa države ali se za izvesne kategorije ugovora prethodno zahteva odobrenje parlamenta (Velika Britanija). razmenu. 3. i 4. izražavanje pristanka na obavezivanje ugovorom nakon potpisivanja ugovora . pristupanje je tradicionalni metod obavezivanja ugovorom. Ovaj sistem. i kod prihvatanja. i c) ratifikacija je u većini savremenih država poverena zakonodavnom telu. Razlikuju se tri sistema: a) ratifikacija u nadležnosti šefa države. Konvencija predviđa da uslovi pod kojima se država obavezuje aktom ratifikacije važe. mutatis mutandis. Prihvatanje ili odobravanje ugovora je relativno novi način izražavanja pristanka na obavezivanje ugovorom. pismeni akti koji sadrže ili ceo tekst ugovora ili samo prvi i poslednji član. Sa stanovišta suštinskih obeležja prihvatanje ugovora je zbirno ime za dva načina izražavanja pristanka na obavezivanje: izražavanje pristanka na obavezivanje bez prethodnog potpisivanja. ali veliki broj izuzetaka od obaveze ratifikacije ne dopušta formulisanje opšteg pravila koje bi ratifikaciju izdiglo u odnosu na ostale načine izražavanja pristanka na obavezivanje. svojstven apsolutističkim monarhijama i diktatorskim režimima. Konvencija predviđa da ugovor podleže ratifikaciji u četiri slučaja 1. Za razliku od prihvatanja.

i 3. Konvencija ustanovljava da se pristanak na obavezivanje može izraziti putem pristupanja u tri slučaja: 1. * Razmena instrumenata koji sačinjavaju ugovor. po opštem međunarodnom pravu. i vatra i led. tako da Konvencija utvrđuje da se pristupanje vrši jednostranim aktom. Stvar se komplikuje ako druga država ne prihvata tekst u potpunosti već delimično.. u načelu. kada država nije učestvovala u pregovorima o zaključenju ugovora niti je potpisala tekst ugovora. vrlina i greh. u stvari.pravilu. u kap se spoje. kad sam ugovor ili amandman ugovora predviđa da se pristanak može izraziti pristupanjem." . Mišljenja su podeljena u odnosu na pitanje da li država.. Pristupanje se. tuge postoje da bi prizvale smeh. Zahvaljujući jednostavnom postupku ugovori koji se sklapaju razmenom nota su našli široku primenu u praksi. kada su se sve strane ugovornice naknadno sporazumele da država takav pristanak može izraziti pristupanjem. i cemer i med. Tendencija ka uprošćavanju postupka zaključenja ugovora našla je svoj izraz i u ugovorima koji se sklapaju razmenom nota.. izvesni ugovori predviđaju pristupanje kao jedini način izražavanja pristanka na obavezivanje. "Sve ima svoje. može izvršiti dvostranim i jednostranim aktom. U tom slučaju tekst ugovora se ustanovljava iznalaženjem ponuda koje su prihvaćene i njihovih sastavljanjem u jednu celinu. Veliki broj ugovora pravo na pristupanje ugovoru čini nezavisnim od stupanja ugovora na snagu a gotovo svi multilateralni ugovori zaključeni pod okriljem OUN vezuju stupanje ugovora na snagu za deponovanje utvrđenog broja instrumenata o pristupanju ili ratifikaciji. Ovaj način je danas izobičajen. Pomenuti instrumenti uzeti in corpore sačinjavaju ugovor. Konvencija predviđa da: „Pristanak država da budu vezane ugovorom koji sačinjavaju međusobno razmenjeni instrumenti izražava se ovom razmenom: ako instrumenti predviđaju da će njihova razmena imati ovo dejstvo. o sklapanju sporazuma o pristupanju.. Kod pristupanja u formi dvostranog akta radi se. 2. Sa stanovišta tehnike ugovor se sklapa tako što jedna država upućuje drugoj notu ili pismo u kojoj predlaže tekst budućeg ugovora. tako što predlaže drugačiji tekst u delu koji ne prihvata. U pogledu momenta stupanja na snagu ugovora zaključenog razmenom nota važi opšte pravilo o dispoziciji stranaka. kada je na drugi način utvrđeno da su se države pregovarači sporazumele da država taj pristanak može izraziti pristupanjem. pisama i sličnih instrumenata. ima pravo da pristupi sveopštim multilateralnim ugovorima. Ispravno je shvatanje da ova vrsta ugovora treba da bude otvorena za pristupanje svakoj državi. Štaviše. Ranije se smatralo pravilom da se može pristupiti samo ugovoru koji je stupio na snagu. Sve ima svoje. ako se na drugi način utvrdi da su se ove države dogovorile da će razmena instrumenata imati ovo dejstvo. a druga strana prihvata tekst i o tome notom ili pismom obaveštava državu koja je notu ili pismo uputila.

tj. . konstitutivni elemenat ugovora. koji je usvojen Rezolucijom Generalne skupštine UN 96. registracija međunarodnih ugovora je svoj značaj i smisao iscrpljivala u granicama unutrašnjeg prava. REGISTROVANJE I DEPONOVANJE UGOVORA * Istorijski koreni. kojima je zajednički imenitelj namera da se ublaži sankcija nepunovažnosti koja bi trebalo da pogađa neregistrovani ugovor. Pakta je utvrđivao: „Svaki ugovor ili obaveza koji ubuduće zaključi jedna članica Društva naroda mora odmah biti registrovan kod Sekretarijata i on će ga objaviti čim to bude moguće. *Registracija po Paktu Društva naroda. u stvari. Posredstvom registracije ugovora u nacionalnim parlamentima i sudovima vršena je. promulgacija ugovora sa ciljem da se državni organi i subjekti u unutrašnjem poretku upoznaju sa sadržajem ugovora koji je vladar zaključio u ime države. Povelje i Pravilnikom o primeni člana 102. Obaveza registracije je.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:38 59. u svetlosti rešenja ustanovljenog članom 18. obaveza erga omnes. Pakt Društva naroda je prvi međunarodni instrument u kome je registracija međunarodnih ugovora podignuta na nivo pravne norme. ona je postavljena na nivo obaveze država ugovornica prema svim ostalim članicama Pakta i samoj organizaciji. U periodu kada je zaključivanje ugovora bilo isključiva prerogativa vladara..Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP ." Registracija se kvalifikuje kao jedan od uslova za punovažnost. Doktrina je dala niz tumačenja domašaja člana 18. *Registracija po Povelji UN. Član 18. Nijedan od ovih ugovora ili međunarodnih obaveza neće biti punovažan pre nego što bude registrovan. U okviru UN registracija i objavljivanje su regulisani članom 102. Registracija izrasta u ustanovu međunarodnog javnog prava nakon Prvog svetskog rata kao pravno tehnički odgovor na političke zahteva za ukidanjem tajne diplomatije u kojoj su mnogi napredni umovi i pokreti toga doba videli uzrok ratova i društvene nestabilnosti.

samim ugovorom. po kome imenovanje depozitara predstavlja u isto vreme ovlašćenje za registraciju ugovora.registraciji podležu samo oni ugovori koji su zaključeni nakon stupanja na snagu Povelje UN. Prvo ograničenje je ratione personae i ogleda se u tome što se obaveza registracije proteže samo na one ugovore i sporazume koje zaključi članica UN bilo sa drugom članicom ili nečlanicom. * Deponovanje ugovora . statusa ugovornica. decembra 1946. Ako se radi o ugovoru zaključenom u međunarodnoj organizaciji ili na nekoj diplomatskoj konferenciji pod okriljem međunarodne . Povelje predviđa: 1. Sankcija se sastoji u nemogućnosti da se strana ugovornica pozove na neregistrovani ugovor u slučaju spora pred organima UN. Ako podnošenje izvrši jedna ugovornica ostale ugovornice se oslobađaju odgovarajuće obaveze. ovog člana neće moći da se pozove na taj ugovorni sporazum ni pred jednim organom Ujedinjenih nacija. Izuzetke predstavljaju ugovori i međunarodni sporazumi koje dostavi neki član UN. Shodno Pravilniku registrovani ugovori se unose u Registar koji se vodi na pet službenih jezika.(1) od 14. već prema slučaju. podnese ugovor na registraciju. Taj subjekt se naziv depozitar ugovora. Nijedna strana ugovornica iz takvog ugovora ili međunarodnog sporazuma koji nije registrovan saglasno odredbama stava 1. Konvencija o ugovornom pravu predviđa u članu 80. Postoji i shvatanje da neregistrovani ugovor ne može biti primenjen od strane bilo kog organa UN. Svaki ugovor i svaki međunarodni sporazum koji zaključi neki član UN posle stupanja na snagu ove povelje biće što je moguće pre registrovan i objavljen od strane Sekretarijata. uz dva osnovna ograničenja. Kako proizlazi iz formulacije navedenog člana registruje se „svaki ugovor i svaki međunarodni sporazum". (Registrovanje i objavljivanje ugovora): „1. Ugovori i međunarodni sporazumi se registruju na dva načina: podnošenjem ugovora na registraciju od strane ugovornice ili depozitara ugovora i ex officio od strane OUN. valjanosti ugovora i slična pitanja. Konvencija je pojasnila obavezu registracije kod višestranih ugovora odredbom stava 2. Određuje se. U slučaju višestranih ugovora smatra se da je funkcija depozitara da. godine i izmenjen u nekoliko navrata. ugovori nečlanica se ne „registruju" nego klasiraju i uvode u poseban spisak. uobičajilo se da se poveravaju jednom subjektu. Drugo ograničenje je ratione temporis . međusobno povezanih postupaka i radnji. Ugovori i međunarodni sporazumi se registruju u Sekretarijatu UN. Sekretarijat se tom prilikom ne upušta u ocenu prirode ugovora. ako nisu bili uneti u Zbirku ugovora Društva naroda i ugovori i međunarodni sporazumi zaključeni i pre stupanja na snagu Povelje od strane država koje nisu članice-UN." Povelja se opredelila za blažu sankciju u slučaju neregistrovanja ugovora i međunarodnog sporazuma. Posle njihovog stupanja na snagu. po pravilu. kao i radi objavljivanja". 2. Uloga Sekretarijata u postupku registracije i objavljivanja ugovora je strogo tehničke prirode. između ostalog. Primena višestranih ugovora podrazumeva čitav splet proceduralnih. Konkretni ugovor podnosi na registraciju bilo koja strana ugovornica.dužnosti depozitara. Član 102. Kako se ti postupci i radnje imaju obavljati u toku vremena važenja ugovora. ugovori se dostavljaju Sekretarijatu Ujedinjenih nacija radi registrovanja ili klasiranja i upisivanja u spisak. Registrovani ugovori se objavljuju u posebnim zbirkama na originalnom jeziku ili jezicima instrumenata i sadrže prevod na engleski ili francuski jezik. Za razliku od ugovora i međunarodnih sporazuma koje članice zaključuju međusobno ili sa nečlanicama.

U ostalim slučajevima depozitar je obično nadležni organ države domaćina konferencije na kojoj je međunarodni ugovor zaključen. obaveštavanje strana ugovornica i država koje imaju pravo da to postanu o aktima. Član 24.organizacije depozitar je obično administrativni organ organizacije (u UN po pravu. instrument. 2. često se predviđa da ugovor stupa na snagu kada određeni broj država. duboko ukorenjenim u međunarodnu praksu. primanje svih potpisa ugovora. 4. važi rezidualno pravilo da ugovor stupa na snagu u momentu kada poslednja učesnica u pregovorima izrazi svoj pristanak na obavezivanje ugovorom. čuvanje tekstova originala i punomoćja koja su predata. mada postoje i značajna odstupanja. 3. Proceduralni karakter funkcije depozitara ispoljava se i u tome što ispitujući da li je potpis. mada se ne iscrpljuju. Potonje pravilo se smatra opštim pravilom. S jedne strane. To je naročito moguće kod funkcija označenih pod 2. Ako stranke propuste da momenat stupanja ugovora na snagu utvrde ugovornom odredbom ili sporazumom. pripremanje overenih kopija originalnog teksta na drugim jezicima i njihovo dostavljanje stranama ugovornicama i državama koje imaju pravo da to postanu. već samo da na formalnu nepravilnost skrene pažnju ugovornici ili nadležnom organu zainteresovane međunarodne organizacije. Konvencija definiše funkcije depozitara u članu 76-79. VREMENSKA PRIMENA MEĐUNARODNIH UGOVORA Problem vremenskog važenja međunarodnih ugovora svodi se na dva osnovna pitanja: od kog trenutka se smatra da ugovor važi i do kog trenutka ugovor važi? Važenje ugovora u vezi je sa stupanjem ugovora na snagu. tj. sledeće funkcije: 1. instrument. ispitivanje da li su potpis. primanje i čuvanje svih instrumenata. 5. S druge strane. notifikacija i saopštenja u vezi sa ugovorom. Reprezentativni karakter funkcije depozitara se izražava u tome što se depozitar određuje od strane država koje su uzele učešća u pregovorima radi obavljanja radnji u ime svih potpisnica ugovora. kod multilateralnih ugovora. da nastupa u svojstvu arbitra. notifikacija i saopštenje dato u odgovarajućoj formi. generalni sekretar). U funkciji depozitara stiču se reprezentativni i operativni karakter. Te funkcije obuhvataju. depozitar nije ovlašćen da donosi odluku. obezbeđivanje registrovanja ugovora. 6. Funkcija depozitara je u isto vreme i operativnog karaktera budući da mu se u nadležnost stavlja serija proceduralnih zadataka bez kojih je teško i zamisliti normalan život višestranog ugovora. notifikacija ili saopštenje dato u vezi sa ugovorom u odgovarajućoj formi. Funkcije depozitara mogu u izvesnim slučajevima poprimiti i delikatna politička obeležja. 60. i 5. ugovornim odredbama ustanovljava se period vremena koji deli momenat izražavanja pristanka na obavezivanje od momenta stupanja na snagu. Konvencije utvrđuje da je to momenat predviđen samim ugovorom ili sporazumom stranaka koje su učestvovale u pregovorima. naročito. po pravilu manjih od broja . notifikacijama i saopštenjima u vezi sa ugovorom. Odstupanja se ispoljavaju u dva pravca. u delu koji se tiče država koje imaju pravo da postanu ugovornice.

Pravilo o neretroaktivnosti ugovora nesumnjivo pripada krugu pravila opšteg međunarodnog prava koja trpe derogaciju. Retroaktivno dejstvo ugovora može biti ustanovljeno izričito ili prećutno.država koje su uzele učešće u pregovorima. Ponekad se posebno traži da svoj pristanak daju države čiji se ugovorni status smatra posebno značajnim. Odredbe ugovora koje se tiču autentifikacije teksta. izrazi svoj pristanak na obavezivanje. Pored pojedinačnih izuzetaka zasnovanih na izričito ili prećutno izraženoj nameri ugovornica u međunarodnom pravu postoje i opšti izuzeci od načela neretroaktivnosti. U prvom slučaju u ugovor se unose specijalne klauzule koje predviđaju da će se ugovor pošto stupi na snagu na neki način odnositi i na prošle događaje i situacije. onih činjenica ili situacija koje su nastale pre nego što je taj ugovor stupio na snagu. i to tako što se ustanovljava da ugovor stupa na snagu po proteku određenog vremena od momenta kada utvrđeni broj država izrazi svoj pristanak da budu vezane ugovorom. U praksi se ova dva vida odstupanja pojavljuju kumulativno. Konvencija o diplomatskim odnosima 22 države i slično. interes pravne sigurnosti sugeriše presumpciju o valjanosti i trajanju ugovora do momenta ustanovljenja pravnih činjenica kojima Konvencija . Potreba ostvarivanja hitne međunarodne saradnje je dovela do konstituisanja ustanove privremene ili provizorne primene ugovora. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida 20 država. načina i datuma stupanja ugovora na snagu. Ugovori koje države zaključuju u rešavanju sporova sudskim putem često sadrže rezervu kojom se iz nadležnosti sudova ratione temporis isključuju sporovi proistekli iz prošlih činjenica ili situacija tj. Ovi slučajevi se mogu uzeti kao primer prećutne pretpostavke ugovornica da se ove odredbe primenjuju retroaktivno. Opšte je pravilo da ugovori deluju neretroaktivno. Neki ugovori se. Doneti ex post facto oni sami svojom prirodom poseduju povratno ili retroaktivno dejstvo. već predstavlja obavezu samostalne prirode. naime. Ugovor ili deo ugovora primenjuje se privremeno kada se očekuje njegovo stupanje na snagu: a) ako je tako određeno samim ugovorom i b) ako su se stranke koje su učestvovale u pregovorima na neki drugi način tako sporazumele. rezervi. U teoriji se u tom smislu navode: obaveza države da ne uništi predmet ugovora pre njegovog stupanja na snagu. Prećutno ustanovljenje retroaktivnog dejstva ugovora zasniva se u prvom redu na samoj prirodi ugovora. utvrđivanja pristanka države da budu vezane ugovorom. Paktovi o pravima čoveka zahtevaju pristanak 35 država. Što se tiče pitanja do kog trenutka ugovor važi. Konvencija predviđa da „ukoliko iz ugovora ne proističe drukčija namera ili je na drugi način ustanovljena. klauzule o zasnivanju nadležnosti međunarodnih sudova u slučaju spora između država i neke prelazne i završne odredbe ugovora. Obavezu država da se uzdrže od radnji koje bi mogle dovesti do uništenja predmeta i cilja ugovora pre njegovog stupanja na snagu ne konstituiše izuzetak od načela neretroaktivnosti. odredba ugovora ne obavezuje jednu stranu ugovornicu u pogledu neke radnje ili činjenice koja je prethodila datumu stupanja na snagu tog ugovora u odnosu na tu stranu ugovornicu ili situaciju koja je do tog trenutka prestala da postoji". i zaključuju s ciljem da regulišu već nastale situacije. funkcija depozitara i slično primenjuju se od momenta usvajanja teksta ugovora.

Vremensko važenje ugovora kao instrumenta nije dovoljno jasno i precizno definisano u Konvenciji. pravnu ličnost u smislu međunarodnog prava (npr. To dolazi otuda što Konvencija ne povlači razliku između bilateralnih i multilateralnih ugovora koja je in concreto od uticaja. dok ugovor nastavlja da deluje između preostalih ugovornica. izraženo je u čistom vidu u pravilu koje reguliše posledice prestanka ugovora u slučaju prestanka ugovora usled sukoba sa novonastalom normom opšteg međunarodnog prava ius cogens-а sa kojom već zaključeni ugovor nije saglasan: a) oslobađa stranke obaveze da nastave sa izvršavanjem ugovora. prestanka ugovora. za posledicu ništavost ugovora kao pravnog akta nego samo ništavost pristanka države čija je volja opterećena manom pristanka. ta prava. po svom predmetu regulisanja. povlačenja iz ugovora i suspenzije utvrđeni Konvencijom se mogu dopuniti posebnim osnovima izričito utvrđenim ugovornim odredbama. Kod multilateralnih ugovora situacija je kvalitativno drugačija. Ustanovljenje osnova ništavosti ili prestanka kod bilateralnih ugovora je jednako ništavosti ili prestanku dejstva bilateralnog ugovora kao instrumenta odnosno pravnog akta. ugovori koji su. b) primena ugovora treba da bude u skladu sa pozitivnim pravilima međunarodnog prava. ugovori kod kojih se pitanje teritorijalnog domašaja ne postavlja. *Intertemporalno pravo. obavezama ili pravnim situacijama koje su nastale izvršavanjem ugovora pre njegovog nastanka. 61. ograničenog teritorijalnog domašaja. To su ugovori koji angažuju državu kao političku jedinku. b) ne šteti nikakvim pravima. obaveze ili situacije mogu se održati samo ako njihovo održavanje samo po sebi nije u sukobu sa novom peremptornom normom opšteg međunarodnog prava. mutatis mutandis. Sa stanovišta relevantnosti dispozicije stranaka ove pravne činjenice se mogu podeliti u dve grupe: jednu čine pravne činjenice koje se smatraju osnovima ništavosti ugovora i one su iscrpljujućeg. ugovor o rešavanju sporova sudskim putem.priznaje status osnova ništavosti.i po tome se razlikuje od retroaktivnog dejstva pravnih pravila. po pravilu. može primeniti na osnove prestanka ugovora. U ovu grupu . u ovom slučaju nema. 2. Postojanje bilo kog osnova ništavosti. međutim. Ova koncepcija povlači razliku između stvaranja i trajanja ugovornih prava . dok u drugu grupu ulaze osnovi prestanka ugovora. limitativnog karaktera. intertemporalnog prava. TERITORIJALNA PRIMENA UGOVORA Sa stanovišta teritorijalne primene ugovori se mogu podeliti u tri grupe: 1. sa izuzetkom norme ius cogens-a. U okvir pitanja vremenskog važenja ugovora ulazi i kategorija tzv. povlačenja iz ugovora ili njegove suspenzije. ugovor o ustanovljenju međunarodne organizacije i si). Međutim. tj. Slično rezonovanje se. povlačenja iz ugovora i suspenzije ugovora koji nisu limitativnog karaktera. Konstrukcija intertemporalnog prava počiva na dve premise: a) valjanost konkretnog ugovora ima biti cenjen u svetlu prava koje je na snazi u vreme zaključenja ugovora. konkretni osnovi prestanka ugovora. Pravilo o intertemporalnom pravu nije izričito formulisano u Konvenciji.između važenja ugovornih prava i obaveza i važenja ugovora kao pravnog akta .

Ugovor kojim se priznaje suverenitet Norveške nad Špicbergom od 1920).ugovor koji metropola zaključi ne stvara pravni režim u odnosu na njene kolonije izuzev u hipotezi da se predmet ugovora tiče isključivo kolonija. u odsustvu jasnih ograničenja o primeni ugovora samo na određeno geografsko područje. pitanje primene ne predstavlja neki poseban problem. kao što je slučaj u Indiji. jer vlada koja ulazi u ugovorne obaveze ima i moć da donese propise o primeni ugovora. i slično. oslobađa obaveze da garantuje primenu ugovora na celoj svojoj teritoriji. 2. računa o ustavnim ograničenjima. Međunarodno pravo ne sadrži pravila. da se saveznim organima poveri isključiva vlast u vezi preuzimanja i primene međunarodnih ugovora. Konvencija polazi od osnovne premise da teritorijalni domašaj ugovora zavisi od namere ugovornica.bi spadali ugovori poput onih o pograničnom prometu. gde postoji samo jedno zakonodavno telo i jedna vlada. i 3. Problemi nastaju ako se iz sadržaja ugovora ne može izvući pouzdan zaključak o nameri ugovornica. Po jednom shvatanju. formuliše rezidualno pravilo na osnovu koga se ugovor primenjuje na čitavoj teritoriji neke strane ugovornice ukoliko iz ugovora ne proizlazi drukčija namera ili je na drugi način ustanovljena. niti predviđa sredstva za usaglašavanje međunarodnih obaveza i unutrašnjeg prava. To pitanje ulazi u sferu ustavnog prava i u zavisnosti je od političkog sistema date države. u smislu Konvencije. 3. o statusu pojedinih geografskih celina (Arktik ili Antarktik ili.kopnena teritorija. uz rezervu da federalne jedinice daju svoju saglasnost pre ratifikacije. npr. teritorijalne vode i vazdušni . Doktrina je podeljena oko pitanja da li u odsustvu kolonijalne klauzule ugovor može biti primenjen samo na teritoriji metropole ili i na nesamoupravnim teritorijama. da se uz akt o ratifikaciji predvidi i dodatan akt kojim se uvodi u život ugovor. Sa stanovišta pravne tehnike. situacija je mnogo složenija. U federativnim državama gde je zakonodavna moć podeljena. da se saveznim organima poveri preuzimanje međunarodnih obaveza. kao što je slučaj u našoj zemlji. Pod federalnom klauzulom podrazumeva se ugovorna odredba na osnovu koje se federativna država. ugovori čiju primenu odlikuje teritorijalna dimenzija. podrazumevaju elementi trodimenzionalne koncepcije državne teritorije . moguća su tri rešenja: 1. što je slučaj u Nigeriji. recimo. ili primenu ugovora na unutrašnjem planu. Australiji. Po trećem shvatanju. Pod kolonijalnom klauzulom se podrazumeva odredba kojom se reguliše primena ugovora u odnosu na nesamoupravne teritorije. naravno. prilikom utvrđivanja da li se ugovor proteže i na zavisne teritorije od suštinskog značaja je namera ugovornica koju valja istraživati od slučaja do slučaja. Francuska. Unošenje federalnih klauzula u ugovore pravda se ustavnom nemogućnošću federalnih organa da preduzmu zakonodavne mere koje su neophodne da bi se ugovor primenio na teritoriji federalne jedinice. Dejstvo ugovora se može teritorijalno ograničiti i putem federalne klauzule. Velika Britanija ili Kina. vodeći. Drugo shvatanje počiva na suprotnoj premisi . Član 26. kao ugovorna strana. važi pretpostavka da se ugovor primenjuje kako na teritoriji metropole tako i na nesamoupravnim teritorijama. gde postoji paralelizam vlada. U prostim ili unitarnim državama kao što je. Kanadi. Zaključenje ugovora i njihova primena su dva različita pravna procesa poverena različitim organima. tako što se ovom klauzulom primena ugovora može protegnuti na koloniju ili se kolonije mogu isključiti od primene ugovora. Pod teritorijom strane ugovornice se.

U načelu. U prvu grupu ulaze one koje regulišu odnos ugovora prema ranijim ugovorima koji se tiču istog predmeta. tj. deklaracijom kojom ugovornica u momentu potpisivanja ili ratifikacije ograničava teritorijalni domašaj ugovora ili rezervom o teritorijalnom domašaju ugovora pod uslovom da su takverezerve dopuštene. ustanovljava elemente hijerarhije u normativnoj strukturi međunarodnog prava tako što deli pravila međunarodnog prava na ona koja izražavaju više interese i. iz regionalnog karaktera ugovora tj. Pojam „čitave teritorije strane ugovornice" ostavlja otvorenim pitanje tzv. S obzirom na obavezu svih organa države da primenjuju ugovore. Pored navedenih klauzula ograničenja teritorijalne primene ugovora mogu se zasnivati i na druge načine . na primer. * Primena sukcesivnih ugovora koji se odnose na isti predmet. Prećutna ograničenja mogu proizaći. do konstituisanja konkurentnih režima. Ponekad je ova obaveza opšteg karaktera i odnosi se na sve ugovore. kada ugovor sadrži odredbu po kojoj je podređen ranijem ili kasnijem ugovoru ili po kojoj ga ne . stoga. da nisu. ugovorne odredbe ove vrste mogu se svrstati u dve grupe. Uopšte uzev. suprotne predmetu i cilju ugovora. stoga. kada je ugovor zaključio jedan deo a ne sve strane ugovornice ranijeg ugovora. brodovi i vazduhoplovi). kako buduće tako i prošle. Konvencija prihvata princip prvenstva ili prioriteta i formuliše ga u seriji pravnih pravila koja se primenjuju pod rezervom odredaba člana 103. Ovakva obaveza deluje samo na pojedine ugovornice ili deo ugovornica. Osnovno pitanje koje se postavlja kod nesaglasnosti (inkompatibiliteta) odredbi sukcesivnih ugovora o istom predmetu jeste valjanost nesaglasnih odredbi. Povelje.prostor. Izričita ograničenja mogu se konstituisati putem teritorijalnih klauzula u samom ugovoru. ovde razlikujemo dve situacije: 1) kada postoji podudarnost ugovornih strana. van ovako određene teritorije države ali nad kojima država vrši izvesna prava (zgrade diplomatskog i konzularnog predstavništva. Pod ovom rezervom u slučaju sukcesivnih ugovora koji se primenjuju na isti predmet važe sledeća pravila: 1. Nagli porast broja legislativnih ugovora može dovesti u uslovima jednog decentralizovanog poretka. na bazi sporazuma. Izvesno je da član 103. stricto sensu. kada su strane ugovornice ranijeg ugovora zaključile kasnije ugovor. primera radi. primene ugovora na objektima koji su. pojam teritorije strane ugovornice bi trebalo tumačiti u smislu prostora nad kojim država vrši jurisdikciju. ne mogu biti modifikovana sporazumom dela ugovornica (inter se) i pravila u čijem su korenu pojedinačni interesi država i koja. mogu biti modifikovana u odgovarajućoj proceduri. Druga grupa odredbi utvrđuje obaveze strana ugovornica pro futuro i obično se sastoje u obavezi ugovornica da ne ulaze u ugovorne odnose koji ne bi bili saglasni sa postojećim ugovorom. i 2) kada ne postoji podudarnost ugovornih strana. tj. ukinuti raniji ugovor. u celini posmatrano. ili kada na takvo tumačenje upućuje sam kontekst. kada sama regionalna priroda ugovora ukazuje na nameru ugovornica da se teritorije van regiona isključe iz primene ugovornih odredbi. ekstrateritorijalne primene ugovora tj. jer je van svakog spora da sve strane ugovornice mogu.bilo izričito ili prećutno.

3. predstavlja osnov obaveznosti za treću državu. da treća država izričito. U pogledu ugovora koji sadrže klauzulu u korist jedne ili više država postoji izvesno . i treće države. odredbe tog drugog ugovora imaće prednost (primer je član 30. jer usvajanje teksta novog ugovora izražava nameru da se stvore nova ugovorna pravila. Konvencije o otvorenom moru 1958. i može biti okončan ili izmenjen samo uz pristanak svih ugovornica. Da bi za treću državu mogle nastati obaveze iz jednog ugovora. kada su sve strane ugovornice ranijeg ugovora isto tako i strane ugovornice kasnijeg ugovora. predviđa izuzetke od pravila relativnog dejstva ugovora: . koji predviđa da odredbe Konvencije ne diraju u konvencije ili druge međunarodne sporazume. u stvari. Međunarodno pravo. 2.ugovor na štetu trećih i ugovor u korist trećih. potrebna su dva uslova: 1. Ugovor predstavlja zakon samo za stranke koje su ga zaključile. Taj dodatni. i treće države. i 2. njihova međusobna prava i obaveze regulišu se odredbama ugovora u kome su obe države strane ugovornice. Jedno od značajnih pitanja u vezi sa primenom izloženih pravila jeste utvrđivanje kriterijuma na osnovu kojih se određuje koji je ugovor „kasniji" odnosno „raniji". u odnosima između države strane ugovornice oba ugovora i države strane ugovornice samo jednog od ovih ugovora. U slučaju ispunjenja tih uslova dolazi. Primena izloženih pravila je striktno vezana za materiju ugovornog prava tako da ne dira u eventualnu odgovornost koja može nastati za jednu državu zaključenjem ili primenom ugovora čije su odredbe nesaglasne sa njenim obavezama prema nekoj drugoj državi na osnovu drugog ugovora. pismenim putem. U praksi međunarodnih sudova nailazimo na kontinuiranu i veoma rigoroznu primenu ovog pravila bilo da su u pitanju dvostrani ili višestrani ugovori. koji su već na snazi u odnosima između država ugovornica tih konvencija ili sporazuma). sa druge strane. međutim. a ne prvobitni ugovor. raniji ugovor će se primenjivati samo u meri u kojoj su njegove odredbe u skladu sa odredbama kasnijeg ugovora. prihvati te obaveze. da postoji namera ugovornih strana da odnosne odredbe posluže kao sredstvo za uspostavljanje obaveza u odnosu na treću državu. Smatra se da je relevantan momenat usvajanja teksta ugovora.treba smatrati saglasnim s tim ugovorom. b. Bečka konvencija konstatuje da ugovor ne rađa ni prava ni obaveze za treće države . 62. dakle. a raniji ugovor nije prestao usled zaključenja novog ugovora niti je njegova primena obustavljena. s jedne. kada sve strane ugovornice ranijeg ugovora nisu strane ugovornice i kasnijeg ugovora važe dva režima: a. do sklapanja dodatnog ugovora između ugovornih strana.Pacta tertiis nec nocent nec prosunt. a ne njegovo stupanje na snagu. DEJSTVO UGOVORA * Dejstvo ugovora u odnosu na strane ugovornice i u odnosu na treće države. u odnosima između država koje su strane ugovornice oba ugovora primenjuju se odredbe ranijeg ugovora u meri u kojoj su u skladu sa odredbama kasnijeg ugovora.

Klauzula je uvek vezana za jedan određeni ugovor i mora biti izričito predviđena u ugovoru. Treba jedino imati u vidu da li ugovor pruža samo mogućnost zasnivanja prava ili direktno daje određena prava trećim državama. U svom izvornom obliku klauzula predstavlja ugovornu odredbu na osnovu koje se ugovorne strane obavezuju da će jedna drugoj priznati sva prava koja su dale. ili će ubuduće dati. Što se tiče saglasnosti trećih država. To je najčešće slučaj kod ugovora koji regulišu slobodnu plovidbu na međunarodnim rekama. najčešće se unosi u trgovinske ugovore. Uslovi pod kojima će se koristiti prava u korist trećih država mogu biti formulisana i u dodatnom aktu. a ne može biti protegnuta proizvoljno na srodna područja. samo pod uslovom da a) kod ugovornih strana postoji namera da se ta prava daju trećim državama i b) da se treće države saglase sa tim pravima. susrećemo je isto tako i u konzularnim konvencijama. Klauzula je primenjivana i danas se primenjuje u međunarodnoj razmeni dobara država bez obzira na njihovo političko uređenje. Na osnovu člana 36. Dejstvo klauzule ne može se protegnuti na povlastice koje države daju svojim preduzećima. praksa i doktrina su saglasne da su takvi ugovori dozvoljeni sa stanovišta međunarodnog prava. za države veoma značajnom području. trećim državama. Klauzula može da se odnosi samo na materiju i na pitanja koja su predmet ugovora. području ekonomskih odnosa. Pri korišćenju prava iz ugovora treće države moraju se povinovati uslovima koje postavlja ugovor. ili. U toku privremenog rada na izradi Konvencije čula su se. U suštini njena funkcija se i svodi na obezbeđenje jednakosti država na jednom sasvim konkretnom. i druga shvatanja. Klauzula ima najširu primenu na području trgovine tj. korporacijama ili kompanijama. Sve povlastice koje jedna ugovorna strana odobri nekoj trećoj državi automatski se prostiru i na državu ugovornicu. bez posebnog priznanja ili izričitog usvajanja. autorskog prava ili ugovorima o položaju stranaca. Klauzula dejstvuje samo u odnosu na . Prava u korist trećih mogu države ugovornice poništiti ili izmeniti. primenjuju u odnosima federativnih jedinica. u kojima se ne pojavljuju kao ugovorne strane. pak. Bečke konvencije za državu ili grupu država mogu proizaći određena prava iz ugovora. koje se u državama sa federativnim sistemom. po slovu Konvencije „samo ako se ustanovi da je bilo utvrđeno da se može poništiti ili izmeniti bez pristanka treće države". ponekad i jednostranim aktima jedne od država ugovornica. da treće države imaju pravo da odnosne klauzule prihvate ili odbace. Jedan specijalni način sticanja prava za treće države predstavlja klauzula najpovlašćenije nacije ili klauzula najvećeg povlašćenja. Međutim. Vrlo eminentni predstavnici pravne misli smatrali su da države mogu zaključiti ugovore u korist trećih i da pri tome ne postoje nikakve prepreke. u ugovorima o zaštiti industrijske svojine. * Klauzula najpovlaštenije nacije.razmimoilaženje. Naime. Za države je od značaja da njihova trgovina ili njihovi građani ne budu dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na trgovinu i građane drugih zemalja. morskim kanalima ili moreuzima. Oblici u kojima je klauzula formulisana su veoma različiti. međutim. navedeni član ističe da se ona pretpostavlja sve dok treća država ne izrazi svoje protivljenje. za razliku od prostih posledica koje mogu proizaći iz bilo kojih drugih ugovornih odredaba. Klauzula najvećeg povlašćenja u vezi je sa načelom jednakosti država. Namera ugovornih strana je bitna za uspostavljanje prava.

kao sastavni deo procesa primene ugovora. Objektivni ili tekstualni pristup polazi od pretpostavke da tekst ugovora izražava autentičnu nameru ugovornica. * Subjekti tumačenja. 3. Po ovom shvatanju. Pristalice teleološkog pristupa stoje na stanovištu da je prvi zadatak tumačenja da ustanovi predmet i cilj ugovora. Iz ovakve defmicije tumačenja proizlaze dva bitna elementa: a) tumačenje je slobodna intelektualna operacija koja nije potčinjena strogim pravnim pravilima.opšteprihvaćeno pravilo. Klauzula najvećeg povlašćenja unošena je pretežno u bilateralne sporazume. tj. 2. reči i izrazi upotrebljeni ugovorom imaju smisla samo ako se shvate u funkciji cilja koji su stranke imale na umu. a tumačenje kao postupak otkrivanja zajedničke volje ugovornica. i da je zadatak tumačenja da ustanovi pravo značenje teksta. i b) tumačenju podležu nejasne. 63. I pored toga ima izvesnog značaja u okvirima koji doktrina poseduje u sistemu formalnih izvora međunarodnog prava. Tumačenje je postupak utvrđivanja posledica koje. dakle. Ugovor se posmatra kao spoljna manifestacija saglasnosti volja strana ugovornica. dvosmislene i višeznačne tačke ugovora. Konvencija se opredeljuje za tekstualni pristup kao bazični. tumačenje na unutrašnjem planu i tumačenje na međunarodnom planu. proizlaze u odnosu na datu činjenicu ili situaciju. i onda kada se pitanje njene aktuelne primene i ne postavlja." Komisija UN za međunarodno pravo je ocenila da pozitivna praksa. U novije vreme susrećemo klauzulu i u višestranim ugovorima. Norma se može tumačiti i zato da bi se spoznala. Tumačenje na unutrašnjem planu predstavlja jednostrano tumačenje ugovora ili pojedinih ugovornih odredbi od strane nadležnog organa države. Tumačenje na unutrašnjem planu može se pojaviti ili u posebnoj formi. TUMAČENJE MEĐUNARODNIH UGOVORA * Pojam i cilj tumačenja. tumačenje ne mora biti vezano za primenu pravne norme u strogom smislu reči. S obzirom na subjekte tumačenja razlikujemo: doktrinarno tumačenje. te za polaznu tačku tumačenja uzima „osvetljavanje značenja teksta.povlastice date trećim državama bilo putem međunarodnih ugovora ili jednostranih pravnih akata. Subjektivni pristup polazi od namere koje su stranke imale u momentu zaključenja ugovora. Tumačenje međunarodnih ugovora predstavlja intelektualni postupak koji se sastoji u utvrđivanju smisla pojedinih ugovornih odredbi ili ugovora u celini i to tako što se osvetljavaju nejasne i višeznačne tačke ugovora. Doktrinarno tumačenje je ono tumačenje koje daju teoretičari. Razlikuju se tri osnovna pristupa u ostvarivanju cilja tumačenja: 1. U principu se svaki državni organ koji u svom delokrugu rada dolazi u dodir sa međunarodnim pravom može pojaviti u svojstvu tumača . Prema tome. Na taj način doktrinarno tumačenje se može pojaviti kao pomoćni izvor u slučaju spora oko tumačenja ugovora pred Međunarodnim sudom pravde. dopušta zaključak da je tekstualni pristup u tumačenju ugovora . na osnovu ugovornih odredbi. a ne ispitivanje namere stranke ab initio. Osnovno obeležje doktrinarnog tumačenja je neobaveznost. U ovim slučajevima područje primene proteže se daleko van tradicionalnih okvira. u aktu čiji je osnovni smisao da protumači ugovorne odredbe ili u nesamostalnom obliku. naročito jurisprudencija međunarodnih sudova.

Problemi nastaju ako pojedine odredbe Povelje. budući da rešavanje sporova. naročito u pogledu obaveznosti. Osobenost sudskih tumačenja je i u tome što se tumačenje daje u funkciji rešavanja konkretnog spora. Ovakvo tumačenje je deo funkcionisanja svake međunarodne organizacije odnosno organa međunarodne organizacije. Od tumačenja koje daju organi međunarodnih organizacija valja razlikovati tzv. budu različito protumačene od raznih organa. što je nemoguće bez utvrđivanja značenja norme. sa stanovišta međunarodnog prava. kao osnovna funkcija Suda. pozvala sve organe Organizacije i specijalizovane agencije da eventualne sporove oko tumačenja Povelje i ustavnih akata specijalizovanih agencija podnese Međunarodnom sudu pravde. zaključenje posebnog ugovora kojim se tumači raniji ugovor. Navedene oblike povezuje formalni elemenat tj. u ugovor pojedinih odredbi o domašaju ugovora (interpretativne klauzule). b) Obavljajući funkcije utvrđene u svojim ustavnim aktima međunarodne organizacije dolaze u priliku da tumače relevantne delove tih akata.međunarodnog ugovora. podeljeno tumačenje). Uloga unutrašnjih sudova u procesu tumačenja stvar je unutrašnjeg zakonodavstva. Tu prestaju sličnosti budući da između ovih oblika tumačenja postoje nemale razlike. donošenje protokola koji se u vidu aneksa priključuje ugovoru. razmena diplomatskih nota i zajednička deklaracija ugovornica. ili bilo kog drugog ustavnog akta. novembra 1947. c) Tumačenje ugovora od strane svih ugovornica (in corpore) se. a) Sudsko tumačenje može poticati od Međunarodnog suda pravde i arbitražnih sudova. b) tumačenje od međunarodnih organa koji ne vrše sudsku funkciju. Zbog toga. s obzirom na činjenicu da su same države i tvorci pravnih pravila. tačno. od dva ili više iznetih tumačenja. tumačenje in corpore) i d) tumačenje od strane dela ugovornica (tvz. d) Podeljeno tumačenje predstavlja sporazum ograničenog dela ugovornica o domašaju ugovora ili pojedinih odredbi ugovora. Sama tehnika tumačenja na osnovu saglasnosti ugovornica može poprimiti nekoliko oblika: unošenje. naziva i autentičnim tumačenjem. c) tumačenje od strane svih ugovornica (tvz. Kod tumačenja na međunarodnom planu možemo razlikovati nekoliko osnovnih oblika: a) tumačenje od strane sudskih organa (Međunarodni sud pravde i arbitražni sudovi. podrazumeva primenu apstraktne norme na konkretne situacije. Tumačenje pravnih pravila je inherentno obeležjecelokupne aktivnosti međunarodnog suda pravde. sud ocenjuje koje je. okolnost da se tumačenje ugovora vrši na međunarodnom planu. U nekim pravnim sistemima sudovi nisu ovlašćeni da tumače međunarodne ugovore. Tumačenje in corpore poseduje obaveznu snagu i značajnu praktičnu vrednost s obzirom da nadležnost sudova u međunarodnom poretku počiva na načelu fakultativnosti. tj. već su u svim slučajevima kada je ugovor nejasan ili dvosmislen dužni da zahtevaju tumačenje od nadležnih organa (po pravilu ministarstva inostranih poslova). Ponekad se posebno naglašava uloga onih državnih organa koji su učestvovali u zaključivanju ugovora. interpretativne rezolucije koje donosi Generalna skupština. Kod ove vrste tumačenja ugovornice praktično zaključuju sporazum o domašaju ugovora ili pojedinih ugovornih odredbi (interpretativni sporazum). Tumačenje sudskih organa je obavezno za stranke koje su se saglasile da spor oko tumačenja ugovora iznesu pred sud. podeljeno tumačenje . Da bi se takve situacije izbegle Generalna skupština UN je svojom rezolucijom od 14.

Konvencija o ugovornom pravu predviđa u članu 31. ciljni (teleološki) metod. jezički (tekstualni). exceptiones non sunt extendae (izuzetke treba usko tumačiti) i druga. da se ugovor tumači u dobroj veri u skladu sa uobičajenim značenjem reči upotrebljenih u ugovoru. u slučaju dvojakog tumačenja od kojih jedno omdgućava da ugovor proizvodi odgovarajuća dejstva. logičku celinu čiji su pojedini delovi u funkcionalnoj vezi. Jezički ili tekstualni metod tumačenja sastoji se u utvrđivanju značenja norme na osnovu značenja pojedinih elemenata jezika kao sredstva izražavanja. * Sredstva ili metode tumačenja. Ovo pravilo je. Ako je značenje ugovora do koga se dolazi jezičkimtumačenjem potpuno jasno. 1. tako da jezičko tumačenje obuhvata leksičko. koji nije i normativni. U pravilu po kome se ugovor ima tumačiti u dobroj veri sadržano je pravilo ut res magis valeat quam pereat. gramatičko i interpunkcijsko tumačenje. sistematski. govornom jeziku. logički. Logički red stvari. međutim. tj. Od principa logike valja pomenuti argumentum a contrario (razlog suprotnosti). a drugo onemogućuje. sugeriše daje jezički metod prvi metod kome tumač pribegava. Sistematsko tumačenje je utvrđivanje smisla pravnog pravila na osnovu veze između pravila koje . tada nema potreba da se koriste i drugi metodi tumačenja. usvaja se prvo (naziva se i efektivnim tumačenjem). Dakle. 3. pod uticajem elementa faktičke snage pojedinih ugovornica. argumentum a maiore ad minus (zaključivanje od većeg ka manjem). i b) svaki instrument koji je sačinjen od strane jedne ili više ugovornica u vezi sa zaključenjem ugovora i prihvaćen od ostalih ugovornica kao instrument koji se odnosi na ugovor. 4. Posebna ili tehnička značenja reči ustanovljavaju se voljom stranaka koja može biti izražena prećutno (kad takvo značenje proizlazi iz konteksta) ili izričito (posebnom odredbom kojom se objašnjava značenje pojedinih izraza). istorijski. 5.deluje inter partes. 3. 2. U samoj postavci da reči i izraze upotrebljene u ugovoru treba tumačiti u kontekstu prećutno je sadržano priznanje relevantnosti logičkog tumačenja. Konvencija prihvata ekstenzivnu koncepciju pojma „kontekst" tako da tekstu ugovora pridodaje i a) svaki sporazum koji se odnosi na ugovor sačinjen između svih ugovornica u vezi sa zaključenjem ugovora. U skladu sa načelom dobre vere (bona fide) značenje upotrebljenih reči i izraza iznalaze se u kontekstu ugovora. U obzir se uzimaju sva pravila nauke o jeziku. recima upotrebljenim u ugovoru ne treba pridavati posebna značenja već značenja koja imaju u običnom. Opasnosti podeljenog tumačenja leže upravo u mogućnosti da jedan broj moćnijih ugovornica nametne svoje tumačenje ostalim ugovornicama kao i u mogućoj nepodudarnosti više podeljenih tumačenja jedne odredbe ili ugovora u celini. sintetičko. Osnovni metodi tumačenja ugovora su: 1. argumentum a fortiori (utoliko pre). 2. Ugovor treba tumačiti kao organsku.

volje stranaka u momentu tumačenja (evolucionistička koncepcija). Po užem ili restriktivnom shvatanju teleološke metode tumačenje treba da ima u vidu prvobitni cilj ugovora. Međunarodni sud pravde je u slučaju prava prolaza istakao da „odredbe ugovora moraju biti tumačene na takav način da se mogu u najvećoj mogućoj meri prilagoditi pravilima uspostavljenim međunarodnim pravom a ne da derogiraju ta pravila". pošle od međunarodnog prava kao osnove. u Povelji UN) ili prećutno. istorijsko tumačenje polazi od istorijskih okolnosti u kojima je ugovor zaključen i pripremnih radova.. Na taj način ugovorne odredbe se tumače u okvirima međunarodnog prava. Šire ili ekstenzivno shvatanje ove metode dopušta da se cilj ugovora menja u skladu sa transformacijama sociopolitičkog ambijenta u kome ugovor deluje. Ciljno tumačenje je veoma blisko logičkom tumačenju. u utvrđivanju značaja ugovornih odredbi oslanjaju više ili manje na tekst ugovora ili na sporazum u vezi sa ugovorom. Kako su pravna pravila podložna promenama postavlja se pitanje vremenskog elementa. utvrđuje da se pripremnim radovima i okolnostima pod kojima je ugovor zaključen. Ovo shvatanje se naročito vezuje za legislativne ugovore koji se zaključuju u opštem interesu. formulišući ugovor. Konvencija o ugovornom pravu predviđa da će se prilikom tumačenja ugovora pored konteksta voditi računa i o „svakom relevantnom pravilu međunarodnog prava koje se primenjuje u odnosima između strana ugovornica". U potonjem slučaju cilj ugovora valja ustanoviti analizom ugovora kao celine. na organu koji tumači ugovor je da odluči koje će pravo primeniti. tj. Ciljno ili teleološko tumačenje za težište uzima cilj ugovora. Ukoliko se ugovornice ni izričito ni prećutno o tome nisu izjasnile. tj.se tumači i ostalih pravnih pravila. da li su relevantna pravna pravila koja su važila u momentu zaključenja ugovora ili pravna pravila koja važe u momentu tumačenja ugovora? Ova dilema proizlazi iz jedne šire kontroverze . Prilikom opredeljenja zajedno ili drugo rešenje od značaja su dva momenta: a) volja ugovornica i b) karakter pravila međunarodnog prava koja su u osnovi ugovora. Konvencija o ugovornom pravu utvrđuje da se ugovor tumači u kontekstu i . Za razliku od navedenih metoda tumačenja koje se. (opšte pravilo tumačenja) ili da bi se odredilo značenje kada tumačenje: a) ostavlja dvosmisleno ili nejasno značenje i b) vodi očigledno apsurdnom ili nerazumnom ishodu. 4. Konvencija u članu 32. tumačenje na osnovu istorijskih okolnosti i pripremnih radova je dopunski metod tumačenja dakle. S obzirom na to da konvencija polazi od tekstualnog pristupa kao osnovnog. Tumačenje ugovora na osnovu pravila međunarodnog prava koja su na snazi u momentu tumačenja je mogućnost kojom se subjekt koji tumači ugovor može koristiti u odnosu na dispozitivna pravila međunarodnog prava. može pribeći radi utvrđivanja smisla koji proizlazi iz primene člana 31. Tumačenje u dobroj veri. Sam cilj ugovora utvrđuje se izričito u preambuli ugovora (na primer. kao jedno od osnovnih pravila tumačenja. cilj koji su stranke imale u vidu prilikom zaključenja ugovora.u svetlosti predmeta i cilja". metod koji ne .da li kategoriju namere stranaka valja tumačiti u smislu volje koju su stranke imale prilikom zaključenja ugovora (statička koncepcija) ili. pak. sadrži pretpostavku da su ugovornice.

ističe Digi. Shvatanja o prirodi pravila pacta sunt servanda se uveliko razlikuju. Subjekt tumačenja je. a zatim nestajala. treće. drugo. unutrašnje elemente ugovora. pravilo sunt pacta servanda je pravilo prirodnog prava. Ne treba zaboraviti da ne postoji nijedna tako moćna država. postoji logički red stvari u postupku tumačenja ugovora. koje ima svoj formalni izvor u volji države. odnosno tekstualnom i jezičkom metodu. Mnogo puta ono je bilo sredstvo pomoću koga je najjača sila obezbedila sebi mirnu eksploataciju. veliki broj nemačkih teoretičara pre Prvog svetskog rata i u periodu između dva svetska rata. razlika između elemenata koji su izričito predviđeni ugovorom i onih koji prećutno izražavaju nameru ugovornica je relevantna samo u svetlosti metoda tumačenja koji su prihvatljivi sa stanovišta utvrđivanja namere ugovornica. u svetlu mogućih kontroverzi oko metoda tumačenja Konvencija je dala prvenstvo tekstu ugovora. Po shvatanju Grocijusa i njegovih sledbenika. Konkretno govoreći. Razlike su. Po shvatanju pristalica teorije međunarodne solidarnosti. Grocijus konstatuje da pravilo pacta sunt servanda nema sankcije. * Doktrina. U internom pravnom poretku obaveza savesnog ispunjenja slobodno preuzetih obaveza zasniva se na zakonu. u međunarodnom poretku na pravilu pacta sunt servanda. a ne normativnog karaktera. izraz različitih teorijskih polazišta. sazri ideja da kršenje jednog ugovora zaključenog između dveju različitih vlada predstavlja opasnost za međunarodnu solidarnost. Kada u masi duhova. . a i u odnosu na njihove podanike".poseduje samostalni. autonomni karakter već služi kao pomoćno sredstvo u utvrđivanju uobičajenog značenja odredbi ugovora. Konvencija je na taj način prećutno odbacila koncepciju o strogim normativnim pravilima tumačenja i kvalifikovala ta pravila kao pravila logike koja služe kao rukovodna načela u utvrđivanju značenja koje su stranke nameravale da pripišu izrazima upotrebljenim u tekstu ugovora. tom logikom upućen da za polaznu premisu tumačenja uzme suštinske. „koje vezuje upravljače u svojim međusobnim odnosima. OBAVEZNA SNAGA MEĐUNARODNIH UGOVORA * Značaj problema. Nasuprot tome. svodeći ga na jedno relativno pravilo. sledeći hegelijanske ideje. čijim se proučavanjem bavi samo istorija prava. pravilo pacta sunt servanda susrećemo u svim fazama razvoja međunarodne zajednice. i. ali ono se često izvršava iz straha da se nepravda ne vrati nepravdom. 64. U toku svog razvoja ovo pravilo bilo je pod uticajem različitih ideja i vrlo složenih stremljenja društva u datom istorijskom periodu. nastojao je da umanji značaj pravila. kroz nametanje ugovornih obaveza i zahtevom za nepovredivošću ugovora pozivom na pravilo pacta sunt servanda ali mnogo češće ono je odigralo progresivnu ulogu. Radi se o tri pravila: prvo. uglavnom. kojoj katkad ne bi trebala pomoć drugih. svest o solidarnosti i pravdi predstavlja osnov pravila o obaveznosti ugovora. Pomenuti red pravila tumačenja je logičkog. tumačenje ugovora u dobroj veri u skladu sa međunarodnim pravom proizlazi iz pravila pacta sunt servanda. Za razliku od mnogih drugih pravila koja su se pojavila u različitim fazama razvoja međunarodne zajednice. Može se zaključiti da odredbe Konvencije o tumačenju ugovora polaze od premise da postoji nekoliko opštih principa koji predstavljaju pravila tumačenja ugovora.

pacta sunt servanda se svodi na svoje pravo značenje norme koja osigurava obaveznu snagu zakonitih i valjanih međunarodnih ugovora. Otuda su. Pravilo pacta sut servanda predstavlja pozitivnu normu opšteg međunarodnog prava čija je funkcija da obezbedi poštovanje i izvršenje ugovornih obaveza u dobroj veri. često nije dovoljno da osigura izvršenje ugovora. ima jednu apsolutnu i objektivnu vrednost. Danas je ovaj način . U pozitivnom međunarodnom pravu. Formiranje posebnih parlamentarnih tela. i istovremeno pravni osnov koegzistencije država. Ustanovljavaju se. ugovorne strane nastojale da pravilo bude propraćeno opipljivim sankcijama i garancijama. U prirodi klasičnog međunarodnog prava. norma pacta sunt servanda. Konstituisanjem normi ius cogens-a koje regulišu zakonitost ugovora u materijalnom smislu reči. nema apsolutnu vrednost kakvu je imala u klasičnom međunarodnom pravu. odnosno nadležnom organu međunarodne organizacije. Po shvatanju pristalica normativističke škole. unutar velikih integracionih celina. samo po sebi. Najčešće su u samim ugovorima predviđene sankcije. samo po sebi. Okupacija je isto tako primenjivana kao sredstvo za obezbeđenje finansijskih potraživanja. ali ta funkcija nije poverena nezavisnom sudskom organu nego političkim organima. Iako kogentne prirode. Specijalizovane agencije uključuju nacionalne organizacije pa i nevladina tela u kontrolni mehanizam kako bi stekli pun uvid o primeni ugovora na unutrašnjem planu.nisu se doticala zakonitosti predmeta i cilja ugovora. prema kojem su svi međunarodni ugovori obavezni za vlade koje ih zaključuju". Što se tiče obezbeđenja izvršenja međunarodnih ugovora. * Pozitivno pravo. postulat koji je nemoguće dalje pravno objasniti. Oblici u kojima se ispoljava kontrolni mehanizam zavise od prirode obaveza država sadržanih u datom ugovoru. težište je na strukturalnofunkcionalnom značenju norme pacta sunt servanda. takođe je u funkciji kontrolnog mehanizma. kao i mere za sopstveno obezbeđenje. Zapovest „sunt servanda" stupa u dejstvo samo ako postoji „pacta" u smislu važećih formalnih i materijalnih uslova za punovažnost ugovora. i značajnu dozu kolektivnog pritiska na države. pravila ugovornog prava bila su uglavnom formalne prirode . * Načini obezbeđenja izvršenja ugovora. Bona fides je samo jedan od elemenata pravila pacta sunt servanda. a sadržinski obuhvata dva vrednosna atributa koji se najčešće poklapaju: etički i pravni. u prošlosti se najčešće pribegavalo okupaciji izvesnih teritorija. Održavanje reči predstavlja moralnu obavezu. kontrolni mehanizmi u cilju provere i izvršavanja međunarodnih ugovora. Ovaj oblik primenjen je naročito u mirovnim ugovorima. Povelja Ujedinjenih nacija predviđa mogućnost isključenja iz Organizacije onog člana koji uporno narušava načela Povelje. Pravilo pacta sunt servanda. Ove vrste sankcija imaju elemenat kažnjavanja. preduslov realizacije jednog decentralizovanog pravnog poretka. Imajući u vidu funkciju ovog pravila možemo zaključiti da ono ulazi u kategoriju imperativnih normi.„to je razlog da se formira pravno pravilo. Primena sankcija u ovim slučajevima zasniva se na pravnom aktu i pravnom rezonovanju. takođe. Ono predstavlja osnov celokupnog pravnog poretka. Ovakva pozicija norme pacta sunt servanda izražava promenjenu prirodu međunarodnog ugovornog prava. od davnina. kao što je Savet bezbednosti ili Generalna skupština. već su se ograničavala na proceduralnu stranu zaključenja ugovora i njegovo izvršenje. pravilo pacta sunt servanda.

tuge postoje da bi prizvale smeh. "Sve ima svoje. Predmet očigledne povrede ne može biti bilo koja norma unutrašnjeg prava već samo . i cemer i med." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . Ono se zasniva na opštem pravilu i izuzetku od toga pravila. Sve ima svoje. izuzev ako je ta povreda bila očigledna i ako se odnosi na neko bitno pravilo unutrašnjeg prava.. vrlina i greh. Od opšteg pravila postoji izuzetak na osnovu koga se povreda unutrašnjih propisa o nadležnosti može istaći kao osnov ništavosti ugovora pod uslovom da se radi o očiglednoj povredi propisa unutrašnjeg prava od bitnog.. U savremenim uslovima najčešće se pribegava garanciji trećih država koje nisu ugovorne sile ili hipoteci nad određenim finansijskim izvorima. Prema tome.. u kap se spoje. Teorija međunarodnog prava je duboko podeljena u oceni uticaja propisa unutrašnjeg prava na valjanost međunarodnog ugovora. predviđa da država ne može navoditi kao razlog poništenja njenog pristanka na obavezivanje činjenicu da je taj pristanak izražen na način kojim je narušena neka odredba njenog unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora. Garancija trećih država je veoma stara ustanova korišćena još u srednjem veku. Član 46. Opšte je pravilo da nepoštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora ne dira u valjanost pristanka datog u odgovarajućoj formi od strane lica koga međunarodno pravo smatra ovlašćenim da izrazi taj pristanak. Po Konvenciji. radi se o eklektičkom rešenju. i vatra i led. OSNOVI RELATIVNE NIŠTAVOSTI UGOVORA * Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora. osnovnog značaja. izuzev ako bi bio preduzet od strane Ujedinjenih nacija.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:39 65. povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu postupa prema uobičajenoj praksi i dobroj veri..zabranjen.

Slučajevi zablude u međunarodnom pravu su retki. geografske zablude ili zablude u pogledu geografskih karata. i. Naime. ta posebna ograničenja predstavniku da izrazi pristanak da bude obavezana ugovorom mogu biti istaknuta kao osnov ništavosti u slučaju ako su saopštena drugim državama učesnicama u pregovoru pre nego što je pristanak na obavezivanje izražen.zabludi u pogledu prava nije priznavan status osnova ništavosti ugovora. Zabluda je pogrešna ili netačna predstava u pogledu činjenica relevantnih za zaključenje ugovora. Ovlašćenje predstavnika da izrazi pristanak države na obavezivanje može biti podvrgnuto raznovrsnim ograničenjima. Država se. da se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju bitnu za zaključenje ugovora. Retkost zablude u postupku međunarodnog ugovora se objašnjava dvama momentima: a) okolnošću da su države stručno i intelektualno opremljenije od ugovornica u privatnopravnim ugovorima. može pozivati na zabludu kao osnov ništavosti ugovora u slučaju: I) ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala daje postojala u momentu kada je ugovor zaključen. uglavnom. Po logici stvari. Izuzetak od pravila po kome se država može pozvati na zabludu predstavlja slučaj kada je država svojim ponašanjem doprinela zabludi. * Posebna ograničenja ovlašćenja da se izrazi pristanak države na obavezivanje ugovorom. Svode se. Poštovanje tih ograničenja je stvar političke i upravne discipline predstavnika koji prilikom zaključenja nastupa kao organ države. Konvencija ne isključuje mogućnost da zabluda u pogledu prava bude od uticaja u osobenom obliku kombinovane ili mešovite zablude tj. mogu biti sadržana u nalozima vlade ili drugog organa. prihvatanju i si. . i b) složenošću samog postupka ugovaranja koji svodi na minimum mogućnost da zabluda promakne pažnji ugovornice. Konvencija reguliše samo međunarodne posledice nepoštovanja propisa unutrašnjeg prava. Osnovno pravilo se ne primenjuje „ako je ugovornica doprinela zabludi sopstvenim ponašanjem ili ako su okolnosti bile takve da je ona morala biti upozorena na mogućnost zablude". II) da su ta činjenica ili situacija predstavljale suštinsku osnovu pristanka na obavezivanje ugovorom. Izuzetno prekršaj tih ograničenja može biti od interesa i za međunarodno pravo. zablude u kojoj se stiču elementi pogrešne predstave o činjenicama i o pravu. ta ograničenja mogu biti i administrativnog karaktera tj. prekršaj ograničenja nije relevantan sa stanovišta valjanosti ugovora ako ugovor podleže ratifikaciji. Drugim recima. U skladu sa tradicijom koja vuče koren još iz rimskog prava . zabluda mora biti izvinjavajućeg karaktera. prihvatiti i slično. * Zabluda.1. 2. na tzv. norma koja je od bitnog značaja.ignoratia legis nocet . Pored ustavnih. U tom slučaju država čiji predstavnik nije poštovao ograničenje uzima u obzir tu činjenicu prilikom donošenja odluke da li će taj ugovor ratifikovati. norma koja reguliše nadležnost za sklapanje međunarodnih ugovora. tj. Predmet povrede moraju biti propisi unutrašnjeg prava određene snage. Klasično međunarodno pravo je povlačilo strogu razliku između zablude u pogledu činjenica (error facti) i zablude u pogledu prava (error iuris). po Konvenciji.

Od zablude o činjenici ili situaciji koja se odnosi na ugovor. Mogućnost da se prevara dogodi posebno su male kod multilateralnih ugovora. * Prevara. 2) određeno ponašanje. Opšte je mišljenje da prinuda nad predstavnikom države u odnosu na njegovu ličnost ili u njegovom ličnom kapacitetu sa ciljem da se pribavi pristanak na obavezivanje ugovorom predstavlja osnov ništavosti ugovora. koje poprima različite pojavne oblike. u činjenici da je jedna strana dovedena u zabludu prevarnim. proizlazi da se status osnova ništavosti priznaje samo tzv. koja je navedena na zaključenje ugovora prevarnim ponašanjem druge države pregovarača. Po Konvenciji država. OSNOVI APSOLUTNE NIŠTAVOSTI UGOVORA * Prinuda nad predstavnikom države. Postoje tri elementa prevare: 1) zla namera (mala fides). može se pozvati na prevaru kao na osnovu ništavosti svog pristanka na obavezivanje ugovorom. * Podmićivanje (korupcija). treba razlikovati zabludu u pogledu redakcije teksta ugovora. država se može pozvati na podmićivanje kao razlog poništenja njenog pristanka na obavezivanje ugovorom" Podmićivanje se odnosi samo na akte sračunate da izvrše odlučujući i suštinski uticaj na predstavnika države u cilju zaključenja ugovora. već samo razlog da se pribegne ispravci teksta ugovora. prevari koja je odlučujuće uticala na državu pregovarača da da pristanak na obavezivanje. protivpravnim ponašanjem druge strane. Očigledno je da postoji tesna veza između zablude i prevare. laž. Pod prevarom se podrazumeva svaka podvala. zlonamerno predstavljanje koje ima za cilj da kod druge države pregovarača stvori lažnu predstavu na osnovu koje prevarena strana pristane da da pristanak na obavezivanje. namerom da se pravno žigošu moguća pribegavanja podmićivanju kao suptilnijem obliku navođenja predstavnika države da da pristanak na obavezivanje. lukavstvo. glavnoj prevari tj. Konvencija predviđa da „ako je pristanak države na obavezivanje ugovorom postignut putem podmićivanja njenog predstavnika posrednom ili neposrednom radnjom druge države koja je učestvovala u pregovorima. Razlika između ova dva pojma leži u protivpravnosti tj. Pod prinudom u užem smislu podrazumeva se nanošenje fizičkog zla licu odnosno organu koji . 3) uzročna veza između prevarnog ponašanja i zablude. Postoji više klasifikacija prinude nad predstavnikom države. kao materijalizacija zle namere. Negativna dejstva prevare prevazilaze sankciju ništavosti jer prevara utiče na samu osnovu poverenja između stranaka u ugovornim odnosima. Zablude ove vrste pojavljuju se kod ugovora redigovanih na više jezika. 66. Iz dostupne prakse proizlazi da se prevara retko dešava u postupku ugovaranja. Iz formulacije člana 49. Sa stanovišta karaktera prinude razlikuju se prinuda u užem smislu ili vis apsoluta i prinuda u širem smislu ili vis compulsiva. One ne predstavljaju osnov ništavosti. Odredba o podmićivanju (korupciji) predstavnika države je inovacija u međunarodnom pravu čije se unošenje u sistem pravila ugovornog prava opravdava pravnopolitičkim razlozima tj.

takve prirode da kod pregovarača izazove strah. Konvencija jednostavno utvrđuje da je: „Izražavanje pristanka države da bude obavezana ugovorom. Po ekstenzivnom shvatanju. Odredba Konvencije na osnovu koje: „Ništav je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile. tj. Konvencije: a) definisanje pojma „prinuda". na njegovu karijeru otkrivanjem momenata koji se odnose na privatan život. Isključivi i neposredni objekt prinude u užem smislu je sam pregovarač. dok se u slučaju prinude nad državom kao kolektivitetom kao objekt pojavljuje neko državno dobro. prinudu treba tumačiti u smislu da obuhvata ne samo oružanu već i . Prema tome. Da bi bila relevantna pretnja mora da poseduje izvesne atribute: . Pored prinude koja se vrši u odnosu na njegovu ličnost relevantna je i pretnja koja se odnosi. Prema momentu preduzimanja radnji prinude razlikujemo prinudu u toku pregovaranja odnosno stavljanja potpisa i prinudu u momentu ratifikacije. Pretnja može biti neposredna (ako je usmerena na ličnost pregovarača) ili posredna (ako se zlo stavlja u izgled licima bliskim pregovaraču). u ovom slučaju radi se o prinudi nad pojedincem kao privatnom ličnošću a ne kao državnim organom. činjenje ili nečinjenje koje se stavlja u izgled u slučaju neprihvatanja ugovora treba da bude nedozvoljeno sa stanovišta međunarodnog prava. Prinuda u širem smislu definiše se kao stavljanje u izgled nekog zla u slučaju neprihvatanja ili delimičnog prihvatanja zahteva drugog pregovarača. Kako je država apstrakcija. tako da u međunarodnim odnosima nastupa preko fizičkih lica koja deluju u svojstvu državnih organa. i b) vremenski domašaj odredbe o ništavosti ugovora zaključenog pretnjom ili upotrebom sile. mišljenja su podeljena oko tzv. to se u krajnjoj liniji prinuda nad državom kao kolektivitetom ispoljava prima facie kroz prinudu nad pojedincem. konkretizacija opšteg principa zabrane pretnje ili upotrebe sile u materiji ugovornog prava. Postavljaju se dva osnovna pitanja u vezi sa primenom člana 52. Razlika između prinude nad predstavnikom države i prinude nad državom kao kolektivitetom leži u činjenici da je u slučaju prinude nad pojedincem objekat prinudeneko lično dobro (fizički ili moralni autoritet predstavnika države kao individue). Klasično međunarodno pravo je odricalo bilo kakav uticaj prinude nad državom na valjanost ugovora. tj. međunarodno pravo je doživelo radikalnu promenu. Odlikuje se totalnom fizičkom nadmoći jedne strane i odsustvom mogućnosti izbora druge strane.prvo.predstavlja državu u cilju da on izjavi volju u određenom pravcu. kao i pretnja ili prinuda nad članom porodice s namerom da se tako utiče na volju predstavnika države. recimo. kršenjem principa međunarodnog prava otelovljenih u Povelji Ujedinjenih nacija" samo je refleks opšteg pravila. mora biti ozbiljna. mora biti protivpravna. ekstenzivnog i restriktivnog tumačenja pojma prinude. i . U pogledu ocene efekata prinude nad državom kao kolektivitetom. Što se prvog pitanja tiče. * Prinuda nad državom kao kolektivitetom. pribavljeno prinudom nad njenim predstavnikom aktima ili pretnjom upućenom lično njemu lišeno svakog pravnog dejstva".drugo.

Usled činjenice da norme jus cogens-а poseduju apsolutno obaveznu snagu. Ovo shvatanje polazi od principa suverene jednakosti i opasnosti koje po harmonične i pravedne međunarodne odnose ima primena političke i ekonomske prinude. Konvencija utvrđuje: „Ništav je svaki ugovor koji je u momentu zaključenja u suprotnosti sa nekom peremptornom normom opšteg međunarodnog prava. Restriktivno shvatanje. kojom se „svečano osuđuje pretnja ili upotreba pritiska u svakom obliku. nijedan konkurentni režim. političkom ili ekonomskom od bilo koje države da bi prinudila drugu državu da izvrši neki akt u vezi sa zaključenjem ugovora kršeći principe suverene jednakosti država i slobodnog pristanka". Ove norme izražavaju suštinske. preko konstrukcije o fundamentalnim pravima država i opštim pravnim načelima kogentnog karaktera do učenja u načelu pacta sunt servanda kao nadpozitivnoj. svodi na puku formu ukoliko nije praćena ekonomskom nezavisnošću. Norme jus cogens-а ne trpe derogaciju. ne može steći pravnu snagu. branjeno uglavnom od strane razvijenih zapadnih zemalja oslanja se na značenje pojma prinude inkorporisano u članu 2. po definiciji. bilo da je ustanovljen jednostranim ili dvostranim aktom. Pod izrazom „međunarodna zajednica kao celina" valja razumeti volju pretežne. Nalazimo je već u učenju o nužnom pravu (jus necessarium) od koga države nisu mogle odstupati u međusobnim odnosima. budući da sadrže bezuslovne zapovesti od kojih se ne može odstupati u međusobnim odnosima država na bazi saglasnosti. postavljaju granice autonomije volje ugovornih strana. Ideja o normama koje vezuju države nezavisno od njihove volje je relativno stara. fundamentalne interese međunarodne zajednice kao celine. apsolutno obavezna snaga. samim tim. Za svrhe ove konvencije peremptorna norma opšteg međunarodnog prava je norma prihvaćena i priznata od celokupne međunarodne zajednice kao norma od koje nije dopušteno nikakvo odstupanje i koja može biti izmenjena samo jednom novom normom opšteg međunarodnog prava koja ima isto svojstvo". * Sukob sa peremptornom normom opšteg međunarodnog prava (jus cogens).političku i ekonomsku prinudu.Društva naroda i naročito. bilo vojnom. Organizacije Ujedinjenih nacija. Elemente jus cogens-a kao pozitivnopravne kategorije nalazimo tek u ustavnim aktima univerzalnih političkih organizacija .(4) Povelje i navodno nemogućnost da se razdvoje dozvoljeni i nedozvoljeni oblici ekonomske i političke prinude u uslovima velikih disproporcija u snazi država članica savremene međunarodne zajednice. norma opšteg međunarodnog prava koja je od strane međunarodne zajednice priznata kao norma od koje nije dozvoljeno nikakvo odstupanje. Politička nezavisnost se. Kompromisno rešenje je iznađeno u usvajanju Deklaracije o zabrani vojne. To znači da nije neophodno da konkretno pravilo bude prihvaćeno kao kogentno od strane . U članu 53. conditio sine qua non uporednog postojanja suverenih država. političke i ekonomske prinude pri zaključivanju ugovora. bitno obeležje normi jus cogens-a je njihova peremptornost tj. objektivnoj normi. U domenu ugovornog prava norme jus cogens-a određuju dozvoljen predmet ugovora i. Norma jus cogens-а je. preovlađujuće većine država. Pravila jus cogens-a prihvaćena su zbog toga što su nužna za zaštitu javnih interesa društva država ili za očuvanje standarda morala koje su one priznale. interese čije je poštovanje imperativ. Sa formalnog stanovišta. već ostaje u sferi prostih fakata. dobrim delom.

Utvrđivanje kogentnog karaktera norme može se izvesti jedino na bazi materijalnog kriterijuma. Norme jus cogens-a nisu jednom zauvek date već prate socijalno političku evoluciju međunarodne zajednice. što ovlašćuje ugovornicu koja je uputila zahtev da preduzme mere koje je predložila. mirnim načelima" po izboru stranaka u sporu. b) ostale strane ugovornice imaju. b) ako se.svih država. strogo uzevši. sudskim rešavanjem. Konvencija ne sadrži listu kogentnih normi. povlačenje iz ugovora ili obustavu primene ugovora. Povelje otvaraju se dve mogućnosti: a) ako se radi o sporu oko primene ili tumačenja članova 53. navođenje nekih primera sukoba ugovora sa normom jus cogens-a moglo bi dovesti do nerazumevanja ostalih primera kogentnih normi koje ne bi bile navedene (inclusio unius exclusio alterius est). Običaj je formalni izvor jednog broja postojećih kogentnih normi. c) u slučaju da jedna ili više ugovornica stavi prigovor. Povelje tj. i 64. i. arbitražom. ali je sa stanovišta potreba savremene međunarodne zajednice sveopšti višestrani ugovor pogodniji izvor. Komisija sačinjava izveštaj u roku od 12 meseci po konstituisanju. anketama. pažljivog ispitivanja pozitivne prakse država u kontekstu objektivnih. Razlozi takvog rešenja su dvojaki: a) po mišljenju Komisije. Prilogom se predviđa formiranje komisije od 5 kvalifikovanih pravnika koja ispituje zahteve i primedbe i daje predloge stranama ugovornicama kako bi mogle da postignu prijateljsko rešenje spora. pak. b) sastavljanje liste kogentnih normi je. * Postupak poništenja i posledice ništavosti ugovora. van okvira Konvencije b ugovornom pravu. svaka strana ugovornica može se jednostrano pismenim putem obratiti Međunarodnom sudu pravde na odlučivanje ukoliko strane u sporu zajednički ne odluče da spor iznesu pred arbitražu. mogućnost izbora u roku koji osobito u hitnim slučajevima ne može biti kraći od tri meseca: ili će taj zahtev prihvatiti. viših interesa međunarodne zajednice kao celine. U slučaju da u roku od 12 meseci od momenta stavljanja prigovora nije bilo moguće postići rešenje u okviru načina koje predviđa član 33. Obaveštenje ili notifikacija pored zahteva treba da sadrži i navođenje konkretnih mera koje valja preduzeti u odnosu na ugovor i razloge koji govore u prilog preduzimanju tih mera. Izvori normi jus cogens-a su običaji i sveopšti multilateralni ugovori. prestanak. „putem pregovora. svaka strana u sporu može pribeći postupku izmirenja utvrđenom u prilogu Konvencije. koji regulišu sukob ugovora sa normom jus cogens-a ili novostvorenom normom jus cogens-a. posredovanjem. radi o sporu o primeni ili tumačenju bilo kog drugog člana koji reguliše ništavost. U odsustvu hijerarhije formalnih izvora u međunarodnom javnom pravu kriterijum normativne samoidentifikacije je praktično nemoguć. Konvencija predviđa višestepeni postupak u slučaju ništavosti. . nastaje spor koji valja rešavati u skladu sa članom 33. tj. Izveštaj komisije ne obavezuje strane ugovornice. po prijemu notifikacije. mirenjem. povlačenja jedne strane ugovornice ili obustave primene ugovora: a) u prvoj fazi država koja se poziva na nedostatak njenog pristanka da bude vezana ugovorom obaveštava o svom zahtevu ostale ugovornice. ili će zahtevu prigovoriti. prestanka ugovora.

skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:40 67. i cemer i med. u kap se spoje.. tuge postoje da bi prizvale smeh. "Sve ima svoje. Prevara. ČLANSTVO U ORGANIZACIJI UJEDINJENIH NACIJA Iako se Organizacija ujedinjenih nacija gotovo jednodušno kvalifikuje kao univerzalna organizacija. uspostavu stanja koje bi postojalo u međusobnim odnosima da ti akti nisu izvršeni. . prinuda ili podmićivanje. posebno regulisane i odlikuju se većom strogošću." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . vrlina i greh. Pravne posledice sukoba ugovora sa kongentnom normom su. osnivači Organizacije su. Povelje. angažovati i odgovornost ugovornice koja im je pribegla. princip deljivosti ugovornih odredbi nema primenu u ovom slučaju. zbog značaja ovih normi.Ništav ugovor je lišen pravne snage ab initio bez obzira da li se radi o osnovu apsolutne ili relativne ništavosti. i vatra i led. Svoje međusobne odnose one su dužne uskladiti sa sadržajem ovih normi. Sama činjenica ništavosti ugovora ne dira u zakonitost akata izvršenih u dobroj veri pre nego što je ništavost istaknuta. U tom slučaju svaka strana ugovornica je ovlašćena da traži restituciju tj. Od ovih pravila izuzimaju se strane ugovornice kojima se može pripisati prevara. koncept članstva u njoj izvorno je građen na relativnoj univerzalnosti. prinuda i podmićivanje mogu. države koje su „uzele učešće na Konferenciji UN za međunarodnu organizaciju u San Francisku ili prethodno potpisale deklaraciju o .Prvo.. Moguće je da su stranke ugovornice ipak preduzele izvesne akte na osnovu ništavog ugovora.. na osnovu člana 3.. pored posledica vezanih za pravila ugovornog prava. Sve ima svoje. Sankcija ništavosti u slučaju sukoba sa normom jus cogensa pogađa ugovor u celini tj. To dolazi otuda što pitanja u vezi sa posledicama ništavosti u ovom slučaju nisu u tolikoj meri uzrokovana interesima strana ugovornica koliko obavezom svake od njih da svoju situaciju dovede u sklad sa normom jus cogensa. Dva su elementa relativne univerzalnosti koncepta članstva u Organizaciji.

Naknadno primljeni članovi su brojčano daleko nadmoćni u odnosu na države osnivače. . pravo da učestvuju u izboru sudija Međunarodnog suda pravde. Naknadno primljeni članovi su one države koje su. u obavezi su da se udružuju radi međusobnog pružanja pomoći pri sprovođenju mera koje donosi Savet bezbednosti. uključujući tu i pravo prolaza. Belorusija. učesnici na osnivačkoj Konferenciji bili su i Argentina. članovi Ekonomsko-socijalnog saveta. uz jednu razliku koja se tiče načina sticanja svojstva članice Organizacije .države osnivači nisu prošle proceduru prijema utvrđenu Poveljom. nakon konstituisanja Organizacije.očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti. * Prijem u članstvo. kao i proceduru. godine. godine". Pored opštih članskih prava i obaveza. Povelja je osnovni. Od prava koja proističu iz članstva možemo navesti sledeća: pravo članica da učestvuju na zasedanjima Generalne skupštine. Naspram 50 država osnivača. učestvuju u raspravi i donošenju odluka glasanjem. pravo da učestvuju u radu konferencija koje se održavaju pod okriljem UN. niti je obavezno. takođe. budući da Povelja utvrđuje uslove. Pod državama osnivačima ili originernim članovima podrazumevaju se države koje su uzele učešće na osnivačkoj Konferenciji u San Francisku 1945. da održavaju nacionalne kontigente vazduhoplovnih snaga spremne za neodložnu zajedničku akciju. deo članova Starateljskog saveta).(1) Povelje . neophodne za održanje međunarodnog mira i bezbednosti. Pored država koje su potpisale Deklaraciju UN od 1941. primarni izvor prava i obaveza članova UN. Radi se o seriji prava i obaveza. januara 1942. Izvorom članskih prava i obaveza mogu se smatrati odredbe Povelje koje poseduju kontraktuelni karakter. Članovi UN mogu se podeliti na države osnivače Organizacije i naknadno primljene članove. među kojima je bila i Jugoslavija. Članovi UN su obavezni da stave na raspolaganje Savetu bezbednosti pomoći i olakšice. godine. pravo da biraju i budu birane u izborne organe UN (nestalni članovi Saveta bezbednosti. koje su dizajnirane sa namerom da utvrde prava i obaveze članica UN. danas se nalazi oko 140 naknadno primljenih članova koji izražavaju bogatstvo i raznovrsje u strukturi međunarodne zajednice.Drugo. Danska i Ukrajina. prijema u članstvo na osnovu slobodno izražene volje država. Prijem u članstvo Organizacije podrazumeva dva elementa: a) ispunjenost materijalnih uslova za članstvo u Organizaciju utvrđenih članom 4. Članstvo u Organizaciji UN povlači odgovarajuća prava i obaveze. dužni su. Status države osnivača ima jedino prestižno značenje. Učešće na Konferenciji uzelo je 50 država. prošle utvrđenu proceduru prijema. Izvor članskih prava i obaveza su kako Povelja tako i akti koje su Organizacija ili organi Organizacije doneli na osnovu Povelje formirajući takozvano unutrašnje pravo ili institucionalno pravo Organizacije. da biraju Generalnog sekretara i pomoćne organe Generalne skupštine. Povelja utvrđuje i specifična prava i obaveze stalnih članica Saveta bezbednosti. svojstvo članice ne stiče se ni automatski.UN od 1. Članovi Organizacije su podvrgnuti i brojnim obavezama. posebno u vezi sa ostvarivanjem osnovnog cilja Organizacije .

suspenziju izriče Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. predmet suspenzije su članska prava i povlastice. Gotovo po pravilu novooslobođene države su u kratkom periodu nakon sticanja nezavisnosti ulazile u članstvo Organizacije. su: a) da je podnosilac molbe država. Relevantni materijalni uslovi za prijem u članstvo. 3. Povelja poznaje i suspenziju prava člana Organizacije da učestvuje u radu Generalne skupštine . Povelje su: 1. Povelje je preduzimanje „preventivne ili prinudne akcije" Saveta bezbednosti protiv člana UN. c) da prihvata obaveze sadržane u Povelji. * Suspenzija članstva. Skupština odluku donosi dvotrećinskom većinom prisutnih i glasalih.b) odgovarajuću proceduru prijema. suspenzija članskih prava i povlastica na osnovu člana 5. Prva faza podrazumeva podnošenje molbe za prijem od strane države koja želi da postane član Organizacije. Uloga Saveta u proceduri prijema u članstvo je inicijativna i kontrolna. Pojava novooslobođenih država na političkoj karti sveta na talasu dekolonizacije. odlukom Generalne skupštine mogu privremeno obustaviti vršenja prava i povlastica koje proizlaze iz članstva. 2. Molba treba da sadrži deklaraciju spremnosti podnosioca da prihvati obaveze sadržane u Povelji UN. dovela je do suštinskih pramena u praksi prijema u članstvo UN.(1) Povelje. podeljene države (Severna i Južna Koreja. „velikoj suspenziji" članskih prava i povlastica za razliku od „male suspenzije" na osnovu člana 19. osnov suspenzije po članu 5. Članska prava i povlastice se uspostavljaju nakon obustavljanja preventivneili prinudne akcije Saveta bezbednosti. Povelja predviđa da se članu protiv koga je Savet bezbednosti preduzeo preventivnu ili prinudnu akciju. Drugim recima. Relevantni elementi instituta suspenzije članskih prava i povlastica na osnovu člana 5. Procedura prijema države u članstvo Organizacije je trofazna. Radi se o tzv. 4. kako je istakao Međunarodni sud pravde u svom savetodavnom mišljenju koje se ticalo uslova za prijem države u članstvo UN. Odluku o uspostavljanju članskih prava i povlastica donosi Savet bezbednosti. je privremenog karaktera. Pod izrazom „preventivna ili prinudna akcija" valja razumeti akcije koje Savet bezbednosti preduzima na osnovu glave VII Povelje. Inicijativna uloga Saveta ogleda se u tome što odluku o prijemu Generalna skupština može doneti samo na osnovu pozitivne preporuke Saveta bezbednosti. Treća i završna faza je donošenje odluke o prijemu u Generalnoj skupštini. d) da je sposobna da izvršava te obaveze i e) da je voljna da izvršava relevantne obaveze. U drugoj fazi molbu ispituje Savet bezbednosti. tako da suspenzija ne dira u obaveze koje član UN ima po osnovu Povelje. Zadatak Saveta je da ispita ispunjenost materijalnih uslova za prijem kandidata u smislu člana 4. Izuzetak od ove liberalne prakse prijema predstavljale su jedino tzv. nakon što je Savet bezbednosti doneo odluku ili pristupio „preventivnim ili prinudnim merama". Povelje. Severni i Južni Vijetnam te Savezna Republika Nemačka i Demokratska Republika Nemačka). suspenzija ne nastupa automatski. b) da je miroljubiva.

na snazi obaveze iz Povelje koje državu vezuju nezavisno od članstva u Organizaciji kao i neispunjene članske obaveze preuzete pre momenta isključenja. Suspenzija na osnovu člana 19. GENERALNA SKUPŠTINA * Sastav i organizacija. gase se članska prava i obaveze isključenog člana. jula 1997. Članstvo u Organizaciji može prestati na dva načina: 1. Ostaju. 68.Generalne skupštine i Saveta bezbednosti. Kao plenarni organ Generalna skupština radi u zasedanjima. stalnih članica Saveta.ukoliko je u zaostatku sa uplatom svog finansijskog doprinosa Organizaciji. ako se Organizacija pokaže „nesposobnom" da održi mir ili ukoliko to učini na štetu prava i pravde ili ukoliko su izmenama Povelje. počinju svake . Ne radi. Suspenzija ne nastupa u slučaju ako Generalna skupština dozvoli članu da glasa. c) isključenjem prestaje organizaciona veza između člana UN i Organizacije. U praksi Organizacije nije bilo slučajeva isključenja iz članstva.o ponovljenim kršenjima iza kojih ne stoji subjektivni elemenat. se dakle. prava i obaveze člana izmenjeni u toj meri da ih član ne može prihvatiti. donosi Generalna skupština u odnosu na člana koji uporno narušava načela sadržana u Povelji. reprezentativni organ Organizacije ujedinjenih nacija u kome su zastupljene sve države članice. Stvar je političke ocene ovih organa da li će pribeći isključenju kao kaznenoj meri. Generalna skupština je centralni. isključenjem člana iz Organizacije. Suspenzija se ne odnosi na pomoćne organe ustanovljene na osnovu člana 22. godine. na preporuku Saveta bezbednosti. Pravo povlačenja iz Organizacije priznato je u izuzetnim okolnostima. Generalna skupština predstavlja najšire diplomatsko telo članova Organizacije. * Prestanak članstva. Predmet suspenzije je pravo učešća u radu Generalne skupštine i njenih glavnih komiteta. prema Rezoluciji 51/241 od 31. 2. po pravilu. doživljavali neuspeh u Savetu bezbednosti zbog upotrebe veta od strane zapadnih zemalja. Pokušaji su. Redovna godišnja zasedanja. na primer. Povelja ne sadrži odredbu o istupanju iz Organizacije. a to čini. istupanjem člana iz Organizacije. Povelje. po pravilu. Reč „uporno" znači svesno. iako je učinjeno nekoliko sukcesivnih pokušaja isključenja Južne Afrike i Izraela. Povelja poznaje dve vrste zasedanja: redovna godišnja zasedanja i vanredna zasedanja. međutim. Isključenje iz Organizacije je najstroža mera koju. ili ukoliko izmena prihvaćena od strane potrebne većine u Generalnoj skupštini ili na opštoj konferenciji ne dobije potreban broj ratifikacija. b) isključenje člana koji uporno narušava načela sadržana u Povelji nije pravna obaveza političkih organa UN . ako se dokaže da je neplaćanje izazvano uslovima koji su izvan kontrole člana UN. Elementi rešenja sadržanog u članu 6. opredeljeno kršenje Povelje. Povelje podrazumevaju: a) isključenje se izriče državi koja „uporno narušava načela sadržana u Povelji. Povelje nastaje automatski ukoliko je iznos zaostalih uplata člana UN raven ili veći od iznosa doprinosa koji je bio obavezan da plati za prethodne dve pune godine.

može se navesti ovlašćenje Generalne skupštine da raspravlja „о svim pitanjima ili –o svim predmetima u okviru Povelje ili koja se odnose na ovlašćenja i zadatke svakog organa predviđenog u Povelji.Savetodavni komitet o administrativnim i budžetskim pitanjima (ACABQ) i Komitet za članske doprinose (COC). nemaju obavezujuću snagu same po sebi. 2 stalna komiteta . Predsednik Generalne skupštine bira se za svako zasedanje i predsedava kako redovnim tako i vanrednim i hitnim vanrednim zasedanjem koje se održava u njegovom mandatu. 2 komiteta za proceduru koja se formiraju na početku svakog zasedanja Generalne skupštine Verifikacioni komitet i Generalni komitet (GC). Kao najopštije i inherentno ovlašćenje. * Nadležnost i glasanje. Pored predsednika. generalne prirode. 2 iz ostatka sveta i po 1 predstavnik iz reda delegacija stalnih članica Saveta bezbednosti. Ekonomsko . Generalna skupština takođe prima i razmatra izveštaje pomoćnih organa koje je . 3 iz Latinske Amerike. Vanredna zasedanja saziva Generalni sekretar na zahtev Saveta bezbednosti ili većine članica UN. Zasedanjem Generalne skupštine rukovodi predsednik Generalne skupštine. već njihova snaga počiva na političkom autoritetu Organizacije i većine koja je preporuku donela. Kao predstavničkom." i da daje preporuke članovima Ujedinjenih nacija ili Savetu bezbednosti o svim takvim pitanjima ili predmetima. generalna nadležnost Skupštine se ispoljava: a) kao samostalna nadležnost. Kao primeri samostalne nadležnosti Skupštine mogu se navesti: nadležnost u pogledu nadzora i pregleda svih aktivnosti UN. Generalna skupština je formirala složenu mrežu organa i tela koji čine organizacionu strukturu Skupštine. U svetlosti nadležnosti drugih glavnih organa Organizacije.godine prvog utorka nakon prvog septembra. za svaku sesiju Generalne skupštine bira se 21 potpredsednik. b) Odluke koje Skupština donosi na osnovu člana 10. koje izražava prirodu Organizacije kao koordinirajuće. Ovo ovlašćenje Skupštine podvrgnuto je dvostrukom ograničenju: a) Skupština ne može davati nikakvu preporuku u vezi sa sporom ili situacijom dok Savet bezbednosti obavlja u pogledu bilo kog spora ili situacije zadatke koji su mu povereni Poveljom. Povelje proizlazi da je nadležnost Generalne skupštine u Organizaciji opšte. 1 iz Istočne Evrope. na osnovu Povelje.socijalnog saveta i Starateljskog saveta.. široka ovlašćenja. a „prima i razmatra godišnje i posebne izveštaje Saveta bezbednosti koji sadrže podatke o merama koje je Savet bezbednosti odlučio da preduzme ili je već preduzeo radi održanja međunarodnog mira i bezbednosti". Prećutni je dogovor da se predsednik Generalne skupštine ne bira iz reda predstavnika stalnih članica Saveta bezbednosti. Izuzetak se konstituiše u slučaju ako donošenje preporuke zatraži Savet bezbednosti. 5 iz Azije. Iz formulacije člana 10. specijalni organi ustanovljeni radi vršenja posebnih operativnih funkcija i tela osnovana multilatelarnim ugovorima zaključenim pod okriljem UN. Potpredsednici se ne biraju u ličnom svojstvu već kao predstavnici država prema kriterijumu pravilne geografske raspodele koja podrazumeva da se 6 potpredsednika bira iz Afrike. plenarnom organu Generalnoj skupštini UN pripadaju.. Elemente te strukture čine: 6 glavnih komiteta kao stalnih pomoćnih organa. U tom smislu Skupština prima i razmatra godišnje izveštaje Generalnog sekretara UN. brojna pomoćna i ad hoc tela.

69. c) vršiti privremene obilaske teritorija pod starateljstvom. i d) preduzimati ostale akcije u skladu sa odredbama o starateljstvu. Prema Privremenom poslovniku Saveta ukoliko članove Saveta predstavljaju najviši državni funkcioneri. Generalna skupština raspolaže i razgranatom podeljenom nadležnošću sa drugim glavnim organima UN. . razmatra i odobrava sve finansijske i budžetske sporazume sa specijalizovanim agencijama ispitujući administrativne budžete agencija u cilju davanja odgovarajućih preporuka. Generalna skupština je ovlašćena da. Rad ovih saveta podleže godišnjem razmatranju u drugom. pol ili veru". Povelje. Skupština takođe samostalno razmatra i odobrava budžet Organizacije. b) primati peticije. između ostalog. Podeljenu nadležnost sa Savetom Generalna skupština ima u izvesnim izbornim postupcima. Konačno Generalna skupština deli nadležnost sa Savetom bezbednosti u postupku revizije Povelje. a takođe. 2) Povelje. U takvim slučajevima Generalna skupština nastupa kao kontrolni organ Organizacije. suspenziji ili isključenju iz članstva na osnovu predhodne preporuke Saveta bezbednosti.osnovala u skladu sa članom 22. SAVET BEZBEDNOSTI * Priroda i struktura.socijalnog saveta i treće grupe članova Starateljskog saveta. Generalna skupština. Savet bezbednosti je u stalnom zasedanju. svih članova Ekonomsko . Međunarodnog su da pravde biraju se zajednički od strane Skupštine i Saveta. Starateljski savet mogu pri vršenju svojih zadataka: a) razmatrati izveštaje koje podnosi administrativna vlast. Sudije. Operativna priroda Saveta bezbednosti opredeljuje i način njegovog rada. Od posebnog interesa je nadležnost koju deli sa Savetom bezbednosti. i pod njenim okriljem. pa. Gotovo identična ovlašćenja poseduje i Ekonomski i socijalni savet na osnovu člana 62. Skupština je isključivo nadležna za izbor nestalnih članova Saveta bezbednosti. socijalnom. kulturnom i zdravstvenom polju. članice Saveta delegiraju stalne predstavnike u sedište Organizacije koji su ovlašćeni da u ime svoje države donose relevantne odluke. njima nije potrebno posebno punomoćje.(1. Skupština ima delimičnu samostalnu nadležnost u izbornoj materiji. Generalna skupština imenuje Generalnog sekretara Organizacije na preporuku Saveta bezbednosti. Povelja je predvidela da Savet bezbednosti održava i povremene sastanke na kojima svaki od njegovih članova može biti predstavljen članom vlade ili nekim drugim specijalno postavljenim predstavnikom. i pomaganja ostvarenja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu. otuda. Generalna skupština odlučuje oprijemu novih članova. Savet bezbednosti je dizajniran kao operativni organ sa ograničenim brojem članova. te vrši podelu troškova Organizacije među članovima. Prividno podeljena nadležnost Generalne skupštine postoji i sa Ekonomsko-socijalnim i Starateljskim savetom. trećem i četvrtom glavnom komitetu Generalne skupštine. daje preporuke u cilju „unapređenja međunarodne saradnje na ekonomskom.

Rusija. odlaganja sastanka. suspenzije sastanka. mada se po praktičnim efektima od njega ne razlikuje. međutim. međutim. Pravila o glasanju dizajnirana su zavisno od prirode pitanja o kojima Savet odlučuje. Broj pomoćnih tela je promenljiv. na njegov poziv. obavezna jednoglasnost se teorijski ne može poistovetiti sa pravom veta. Stalne članove čine velike sile: Kina. odlučivanjem bez formalnog glasanja. Član 27. Odredba o kvalifikovanoj većini izražava poseban.proceduralna i suštinska (meritorna). vođenja sastanka. * Odlučivanje u Savetu bezbednosti. Nasuprot proceduralnim postoje suštinska ili meritorna pitanja. Vezana su uglavnom za mirovne operacije i izgradnju mira. Na osnovu člana 23. potvrdnim glasovima devet članova. b) pravičnoj geografskoj raspodeli. Odluke o suštinskim pitanjima donose se kvalifikovanom većinom. * Kompozicija.Povelja predviđa samo jedan pomoćni organ Saveta . skidanja neke tačke sa liste pitanja o kojima Savet raspravlja. Povelje. konstituisana tri stalna komiteta i veći broj pomoćnih tela Saveta. tj. zakazivanja hitne vanredne sednice Generalne skupštine i sl. Savet bezbednosti može odlučiti i tehnikom konsenzusa. Komitet za prijem novih članova i Komitet zadužen za sastanke Saveta van sedišta Organizacije. učestvuju i članice Ujedinjenih nacija koje nisu članice Saveta bezbednosti kao i nečlanice Ujedinjenih nacija. Savet bezbednosti odlučuje na dva načina: glasanjem i konsenzusom. Odluke Saveta bezbednosti o proceduralnim pitanjima donose se potvrdnim glasanjem devet članova. povlašćen položaj stalnih članova Saveta bezbednosti u procesu odlučivanja. iskristalisalo tumačenje po kome uzdržavanje stalnog člana od glasanja ne sprečava donošenje odluke o suštinskim pitanjima. Ona daje mogućnost bilo kom članu da svojim negativnim glasom onemogući donošenje odluke. Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države. Obično se kaže da stalni članovi Saveta raspolažu pravom veta što ne stoji u potpunosti. Razlikuju se dve grupe pitanja . Savet bezbednosti može raditi i u proširenom sastavu. U praksi su. Naime. Sačinjavaju ga načelnici general-štabova stalnih članova Saveta bezbednosti ili njihovi predstavnici. . Povelje navodi „potvrdne glasove stalnih članova" kao elemenat kvalifikovane većine potrebne za donošenje odluke u Savetu bezbednosti. Francuska. Nestalne članove Saveta bira Generalna skupština Ujedinjenih nacija iz reda članica Organizacije na period od dve godine vodeći računa o dva kriterijuma: a) doprinosu održanju međunarodnog mira i bezbednosti i ostalih ciljeva Organizacije. U praksi Saveta proceduralnim se smatraju pitanja poput uključenja neke tačke u dnevni red. Stalni komiteti koje čine predstavnici svih članica Saveta su: Komitet eksperata. zadužen da ispituje privremena pravila procedure u Savetu kao i druga pitanja koja mu u zadatak stavi Savet. tj.Komitet vojnog štaba .u čijoj nadležnosti je davanje saveta i ukazivanje pomoći Savetu bezbednosti za sva pitanja koja se tiču vojnih potreba Saveta bezbednosti u svrhu održanja međunarodnog mira i bezbednosti. To se dešava kada u radu Saveta. U praksi Organizacije se. Savet bezbednosti čine stalni i nestalni članovi. uključujući potvrdne glasove stalnih članova Saveta. poziva za učestvovanje u radu Saveta.

poštanskih. povlačenjem trupa zaraćenih strana na polazne položaje. uzimajući u obzir svaki postupak rešavanja za koje su se stranke opredelile. Primarna nadležnost Saveta bezbednosti sastoji se u očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti. . vazdušnih. ne smeju uticati na prava ili položaj zainteresovanih strana. preporuke u vezi sa prijemom.Sastoji se u tome što predsednik Saveta. železničkih. vazduhoplovnih ili suvozemnih snaga koje je potrebno radi održavanja ili vaspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. na osnovu Glave VII Povelje UN. i si. uključujući i pravo prolaza neophodno radi održanja međunarodnog mira i bezbednosti. na osnovu neformalnih konsultacija sa članicama Saveta. Pod preventivnim merama podrazumevaju se mere poput zahteva za prekidom vatre. Članice Ujedinjenih nacija su delegirale. svi članovi Ujedinjenih nacija su obavezni da stave na raspolaganje Savetu. trebalo da pravne sporove iznose pred Međunarodni sud pravde u skladu sa odredbama Statuta Suda. Savetu ovlašćenje da deluje u njihovo ime sprovodeći svoje dužnosti na očuvanju mira i bezbednosti. Delujući na osnovu glave VII (Akcije u slučaju pretnje miru. Kada smatra potrebnim Savet poziva stranice u sporu da svoj spor reše mirnim putem na načine utvrđene članom 33. koje za cilj imaju da spreče pogoršavanje situacije. U isto vreme. * Nadležnost. Nadležnost Saveta može se podeliti na primarnu i sekundarnu. takođe. nadzor nad delovanjem regionalnih sporazuma. Povelja ovlašćuje Savet na donošenje odluka o preventivnim i prinudnim merama. po pravilu. Sekundarna nadležnost Saveta obuhvata seriju funkcija koje nisu u vezi sa održavanjem međunarodnog mira i bezbednosti. telegrafskih i drugih veza. podstiče mirno rešavanje lokalnih sporova posredstvom regionalnih organizacija. Primaran zadatak Saveta bezbednosti je održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. suspenzijom ili isključenjem članova. povrede mira i akata agresije) Savet donosi odluke. Savet bezbednosti treba da ima u vidu da bi stranke. U postupku mirnog rešavanja sporova Savet bezbednosti donosi preporuke koje za adresate imaju stranke u sporu. Ukoliko Savet donese odluku o preduzimanju odgovarajućih mera. Prinudne mere u užem smislu podrazumevaju angažovanje oružane sile i ispoljavaju se u akcijama pomorskih. članovi UN su se saglasili da prihvate i izvršavaju odluke Saveta bezbednosti u saglasnosti sa Poveljom. Savet bezbednosti može preporučiti u svakoj fazi spora ili situacije odgovarajuće postupke ili metode uređenja. Ako Savet nađe da spor može ugroziti održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. U tom kontekstu razlikujemo nadležnost Saveta u mirnom rešavanju sporova na osnovu glave VI Povelje i nadležnost Saveta u rešavanju sporova prinudnim putem u širem smislu reči. Prinudne mere se mogu podeliti na prinudne mere u širem smislu i prinudne mere u užem smislu. Savet bezbednosti. Povelje. formuliše predlog odluke i cirkuliše ga kao pismeni predlog i objavljuje ga na otvorenoj sednici u cilju usvajanja. a takođe i prekid diplomatskih odnosa. One. može preporučiti uslove rešenja prema svom nahođenju. pomorskih. Savet uživa punu slobodu u izboru mera koje smatra poželjnim ili potrebnim. pomoći i olakšice. međutim. Pri tom. Tu spadaju: uspostava vršenja članskih prava članica kojima su članska prava bila privremeno suspendovana odlukom Generalne skupštine. na njegov poziv i u skladu sa posebnim sporazumom oružane snage. Prinudne mere u širem smislu ne podrazumevaju upotrebu oružane sile i tiču se mera poput kompletnog prekida ekonomskih odnosa.

kulturnim.preporuka o izboru Generalnog sekretara. zdravstvenim i srodnim pita-. Ekonomsko-socijalni savet je jedan od izbornih glavnih organa Organizacije. i 6 članova iz Istočne Evrope. U sastav Saveta ulazi 14 članova iz Afrike. Generalnoj skupštini ili specijalizovanim agencijama. godine broj članova Saveta je povećan na 27 a amandmanima iz 1971. . određivanje uslova pod kojima država koja nije stranka Statuta Suda može pristupiti Međunarodnom sudu pravde. U cilju obezbeđenja kontinuiteta u radu Saveta 18 članova se bira svake godine za period od 3 godine. starateljska pitanja strategijskih područja. godine na 54 člana. specijalizovanog organa za nadzor nad vršenjem međunarodnog sistema starateljstva utvrđenog glavom XII Povelje. podrazumevaju formulisanje politike u ekonomskom. Zadaci Ekonomsko-socijalnog saveta. odluka da u raspravi o nekom predmetu u Savetu učestvuje član Ujedinjenih nacija koji nije član Saveta. U prvu grupu spadaju zadaci koji. c) donošenje preporuka koje se upućuju državama. Svaki član Ekonomsko-socijalnog saveta predstavljen je sa akreditovanim predstavnikom i odgovarajućim brojem savetnika. socijalnim. utvrđeni članovima 62-67 glave X Povelje. članovima Ujedinjenih nacija i specijalizovanim agencijama. Konferencije koje Savet saziva nisu ograničene na konferencije predstavnika država. U obavljanju zadataka Savet koristi razuđenu mrežu pomoćnih organa To su prvenstveno funkcionalno-tehničke i regionalne komisije. Ovi zadaci obuhvataju: a) vršenje i pokretanje proučavanja kao i pripremanja izveštaja o međunarodnim. Povelja UN je predvidela stvaranje posebnog. Savet je bio sastavljen od 18 članova biranih od strane Generalne skupštine na temelju pravične geografske raspodele. Radi se o Starateljskom savetu. Na osnovu amandmana iz 1963. pomoćne organe Ekonomsko-socijalnog saveta čine i stalni komiteti. Na osnovu izvornog teksta Povelje. 11 iz Azije. njima. Mogu se podeliti u dve osnovne grupe. široko su postavljeni. 13 članova iz Zapadne Evrope i ostalih država. socijalnom i srodnim poljima kao i koordinaciju odnosnih aktivnosti koje se preduzimaju unutar sistema Ujedinjenih nacija. EKONOMSKO-SOCIJALNI SAVET * Sastav Saveta. ekonomskim. koje obuhvata i mogućnost davanja preporuka o tim predmetima Generalnoj skupštini. izbor sudija Međunarodnog suda pravde. d) sazivanje konferencija bilo regionalnih ili opštih. uopšteno govoreći. b) pripremanje nacrta konvencija u pitanjima iz svoje nadležnosti. Nacrte konvencija Savet podnosi Generalnoj skupštini koja ih usvaja i otvara za potpisivanje (recimo Konvencija o genocidu) ili se upućuje na razmatranje međunarodnoj konferenciji specijalno sazvanoj u tu svrhu. 10 članova iz Latinske Amerike. već mogu biti i konferencije nevladinog karaktera ili konferencije eksperata. 70. * Zadaci i ovlašćenja Saveta. staranje o izvršenju presuda Međunarodnog suda pravde. ekspertska tela i ad hoc tela. Prve opredeljuje predmet rada a druge deo sveta u kome deluju. prosvetnim. * Starateljski savet. Pored ovih komisija.

* Kompozicija i donošenje odluka. 2. Sastavljen je na tripartitnom principu tako da ga čine: 1. članovi Organizacije koji upravljaju teritorijama pod starateljstvom. 4. Dva su stalna komiteta: stalni komitet o administrativnim unijama i stalni komitet za peticije. Ostale zadatke Starateljski savet vrši pod okriljem Generalne skupštine. Starateljski savet ima osobenu kompoziciju. i Generalnog sekretara. vrši privremene obilaske teritorija pod strarateljstvom u vreme dogovoreno sa administrativnom vlašću. budući da se u poziciji Generalnog sekretara sjedinjuju elementi glavnog administrativnog službenika Organizacije sa elementima . * Zadaci i ovlašćenja. razmatra izveštaje koje podnosi administrativna vlast. Odluke u Savetu se donose većinom glasova članova koji su prisutni i koji glasaju. nepoklapanje nadležnosti Sekretarijata. dakle. sugerišući da je osoblje sekretarijata samo tehnička potpora Generalnom sekretaru. znači da se radi o političkim predstavnicima a ne o nezavisnim stručnjacima. na drugoj strani. na osnovu jednake zastupljenosti država koje vrše upravu nad starateljslcim teritorijama i onih koje to ne čine. Na osnovu Povelje Starateljski savet ima skromna samostalna ovlašćenja. strogo hijerarhijski princip na kome počiva organizacija Sekretarijata. 2. Ovo nepoklapanje nadležnosti ima konceptualni osnov. preduzima ostale akcije u skladu sa odredbama ugovora o starateljstvu. Ona se praktično mogu svesti na sastavljanje upitnika o političkom. Sekretarijat bi. 71. 2. inače. 3. prima i ispituje peticije savetujući se sa administrativnom vlašću. 3. Ovakvo rešenje može se objasniti na dva načina: 1. U sve-tlosti ovog principa Generalni sekretar je ne samo sastavni deo Sekretarijata. stalni članovi Saveta bezbednosti koji ne upravljaju teritorijom pod staratelj-stvom. SEKRETARIJAT UN I GENERALNI SEKRETAR * Pozicija u sistemu UN. iako glava XV Povelje posvećena Sekretarijatu apostrofira Generalnog sekretara kao titulara serije nadležnosti koje. socijalnom i prosvetnom napretku stanovnika svake teritorije pod starateljstvom. ostali članovi UN koje na rok od tri godine izabere Generalna skupština da bi se obezbedio ukupan broj članova Starateljskog saveta da bude podjednako podeljen između članova organizacije koji upravljaju teritorijama pod staratelj stvom i onih koji to ne čine. na jednoj strani. na osnovu koga starateljska vlast sačinjava godišnji izveštaj. Povelje kvalifikuje Sekretarijat kao jedan od glavnih organa UN. po Povelji pripadaju Sekretarijatu. Članice Starateljskog saveta su predstavljene kvalifikovanim licem. Član 7. Starateljski savet je u svojoj praksi ustanovljavao ad hoc i stalne komitete. U tom smislu Savet: 1. prema Povelji predstavljao jednu celinu. Komiteti su sastavljeni po istom principu kao i sam Savet tj. što drugim recima. podrazumevajući pod „Sekretarijatom" Generalnog sekretara i „ono osoblje koje Organizacija može da zahteva". već i njegova personalizacija.

odredila da mandat traje pet godina s tim da može biti obnovljen ili produžen. po njegovom mišljenju. funkcije koje sekretar obavlja kao glavni administrativni službenik Organizacije. 5. subjektivne kvalifikacije .izvršnog organa Organizacije opremljenog političkim i diplomatskim ovlašćenjima koja prevazilaze nadležnosti Sekretarijata kao administrativnog organa. Diplomatsko-političke funkcije Generalnog sekretara su fakultativna mogućnost. Generalni sekretar može da iskoristi kao povod da iznese sopstvene predloge i preporuke o relevantnim pitanjima koja su u nadležnosti organa UN. Izbor vrši Generalna skupština tajnim glasanjem prostom većinom. može da ugrozi očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti. Osoblje imenuje Generalni sekretar prema pravilima koja donosi Generalna skupština. koje mu povere Generalna skupština. odgovornost za fmansijsku administraciju Organizacije. u stvari. 2. Ekonomskog i socijalnog saveta i Starateljskog saveta. Administrativna dužnost Generalnog sekretara da sačini provizorni predlog dnevnog reda sastanaka organa UN je. čija realizacija zavisi kako od ličnosti Generalnog sekretara tako i od preovlađujućih političkih okolnosti. svrstati u dve grupe: administrativne funkcije i izvršne ili diplomatsko-političke funkcije. Savet bezbednosti. Godišnji izveštaj o radu Organizacije koji je u osnovi administrativne prirode. registrovanje i publikovanje međunarodnih ugovora. Ekonomsko-socijalni savet i Starateljski savet. što mu otvara prostor za značajan politički uticaj na odluke koje se donose u tim organima. Pored Generalnog sekretara. 3. Povelja ne određuje trajanje mandata sekretara. Generalni sekretar može pokrenuti bilo kakvu aktivnost u cilju sticanja relevantnih podataka o bilo kom sporu ili sukobu u kome nadležni organi Ujedinjenih nacija treba da deluju u cilju održavanja međunarodnog mira i bezbednosti. sazivanje specijalnih zasedanja Generalne skupštine. priprema svih sastanaka Generalne skupštine. U drugu grupu izvršnih ili diplomatsko-političkih funkcija ulaze funkcije. priprema budžeta Organizacije. 4. nakon diskusije o kandidatima na zatvorenom sastanku. Funkcije Generalnog sekretara mogu se. Osnovne administrativne funkcije Generalnog sekretara su: 1. takođe. prilika da indirektno utiče na rad konkretnog organa i na odluke koje se donose. Generalni sekretar može. amandmane na ostale predloge i sl. * Generalni sekretar. Administrativne funkcije Generalnog sekretara su. Sekretarijat čini „ono osoblje koje Organizacija može da zahteva". akreditovanje diplomatskih predstavnika država članica. predlaže jednog kandidata prihvatljivog za sve stalne članove Saveta bezbednosti. da podnosi predloge nacrta rezolucije. Savet bezbednosti. Generalnog sekretara imenuje Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. po svojoj prirodi. 6. Dva su osnovna kriterijuma za izbor osoblja Sekretarijata: prvi su lične. različite od administrativnih. ali je Generalna skupština 1946. Saveta bezbednosti. pravno predstavljanje organizacije UN kao celine i 7. Generalni sekretar je ovlašćen da skrene pažnju Savetu bezbednosti na svako pitanje koje. pored sastavljanja provizornog dnevnog reda. * Sekretarijat.

ispoljava se u tome što osoblje.. Departmani su pod rukovodstvom zamenika Generalnog sekretara i pomoćnika Generalnog sekretara koje postavlja sam Generalni sekretar. U aktuelnom trenutku Sekretarijat se sastoji iz različitih ureda i departmana koji se opet dele ria manje organizacione jedinice. ustanovljeni su izvršni komiteti koji pokrivaju glavne tematske oblasti rada Sekretarijata kao i grupa vodećih funkcionera koja služi kao forum u kome se lideri odnosno šefovi svih departmana Sekretarijata nedeljno konsultuju. u kap se spoje. dokumentarna aktivnost Sekretarijata (statistički izveštaji i zbirke materijala potrebnih za rad Organizacije). Bitno obeležje Sekretarijata je njegov međunarodni karakter. Sekretarijat predstavlja jednu hijerarhijsku piramidu na čijem vrhu je Generalni sekretar. s druge strane. složena dinamična unutrašnja struktura." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • . Uticaj na pravilnu geografsku raspodelu u praksi ima i doprinos svakog pojedinog člana godišnjem budžetu Organizacije. učešće u izradi izveštaja i nacrta rezolucija. i drugo. Hijerarhijski princip organizacije je univerzalno primenjen. Sve ima svoje. Svi delovi organizacione strukture Sekretarijata. ne može da traži niti da prima uputstva od bilo koje vlasti izvan Organizacije. informacije i odnosi sa javnošću. tako da važi i u departmanima i u njegovim sastavnim delovima. a. članice Organizacije obavezale su se da će poštovati isključivo međunarodni karakter funkcije Generalnog sekretara i osoblja i da neće težiti da na njih utiču u vršenju njihovih dužnosti. S jedne strane. crpu svoja ovlašćenja posredno ili neposredno iz ovlašćenja i pozicije Generalnog sekretara. i cemer i med. U cilju veće efikasnosti u radu razudene strukture Sekretarijata. * Nadležnost Sekretarijata. U svetlosti prvog principa organizacije. stroga hijerarhija.kandidata koje podrazumevaju najviše standarde kompetentnosti integriteta i efikasnosti a drugi pravilna geografska raspodela. tuge postoje da bi prizvale smeh.. bilo inokosni ili kolegijalni. vrlina i greh.. "Sve ima svoje. kao i Generalni sekretar. i vatra i led. Funkcije Sekretarijata mogu se podeliti u tri osnovne aktivnosti: administrativna i tehnička pomoć organima UN (priprema nacrta. distribucija informacija.. Organizaciju Sekretarijata odlikuju dva principa: prvo. prevođenje i štampanje i cirkulacija dokumenata).

Međunarodne organizacije zasnovane na ideološkom i političkom. kao asocijacija regionalnih organizacija. kao i većina organizacija u novijem periodu.kao antipod univerzalnim organizacijama. kako je. Na Konferenciji u San Francisku (1945) ideja je definitivno uobličena u tekstu Povelje Ujedinjenih nacija (članovi 52. U teorijskom smislu bi međunarodne organizacije po osnovu kriterijuma članstva bilo ispravnije podeliti na regionalne i partikularne/neuniverzalne . takođe. 2. u pogledu članstva. jer je regionalni institucionalni okvir specifična opredeljujuća karakteristika ovih organizacija. Univerzalistička ideja je u konkretnoj stvari relevantna u dvostrukom smislu: 1. i 2. pored zajednice interesa kao opšteg. univerzalistička ideja ne podrazumeva automatski centralizaciju u pogledu nadležnosti Organizacije. inherentnog obeležja svih međunarodnih organizacija. a partikularne ili. a ne. neuniverzalne bi obuhvatale međunarodne organizacije čije članice dele zajedničke interese i ciljeve ali ne pripadaju jednom regionu (recimo.ideje regionalizma i ideje univerzalizma. pa bi regionalne organizacije podrazumevale organizacije čije su članice.T o p • • Re: MJP . nacrt Povelje. ili drugom. 53 i 54) i predstavlja deo javnog poretka u pozitivnom međunarodnom pravu. teško bi se mogle nazvati regionalnim organizacijama. . Regionalne međunarodne organizacije bi bile organizacije koje zajedništvo ili bliskost ciljeva i interesa članica ostvaruju u regionalnom institucionalnom okviru u geografskom smislu (recimo.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:41 72. Centralizacija je striktno ograničena na aktivnosti koje se tiču očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti. Na osnovu odluka velikih saveznika na konferencijama u Moskvi (1943) i Teheranu (1943). prihvaćen u Dambarton Oksu. Organizacija američkih država). Pozicija regionalnih organizacija u sistemu Povelje UN Pitanje postojanja i odnosa regionalnih organizacija i Organizacije UN suštinski je opredeljeno odnosom dve konkurentske ideje . NATO pakt). predlagano. REGIONALNE ORGANIZACIJE 1. jednostavno. zajedništvu ili bliskosti koje nisu geografski povezane. Opšta razmatranja Prirodno i normalno značenje reči „regionalne" je prostorno i geografsko. opredeljuje se za univerzalističku ideju. prostorno povezane ili su u neposrednoj blizini. U skladu sa ovim značenjem „regionalnog" osnovane su i prve međunarodne organizacije poput Organizacije američkih država (OAS) ili Arapske lige. OUN je formirana kao univerzalna organizacija država.

U postupku rešavanja sporova putem prinude. Inkorporiše ih u projektovani sistem centralizovane kontrole i očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti. na ekonomskom. 3.Proizlazi da Povelja UN ne zabranjuje. ta nadležnost je izvorna. Povelja se u svojim članovima 52-54 bavi isključivo organizacijama u čijojoj nadležnosti je očuvanje mira i bezbednosti. Ona je. niti isključuje postojanje regionalnih i neuniverzalnih organizacija. zdravstvenom i srodnim poljima" povezane sa Ujedinjenim nacijama. kad god je celishodno. kao što je utvrđeno njihovim osnovnim instrumentima. regionalne organizacije u čijoj nadležnosti su vojna i bezbednosna pitanja su pomoćni organi Saveta bezbednosti. Priroda i granice nadležnosti u svetlosti Povelje UN U sistemu Povelje Ujedinjenih nacija. Pojam i geneza Povelja Ujedinjenih nacija određuje specijalizovane agencije kao organizacije „ustanovljene međunarodnim sporazumom i sa širokom međunarodnom odgovornošću. politička. koji uspostavlja centralizovani sistem bezbednosti. SPECIJALIZOVANE AGENCIJE 1. Priroda nadležnosti „regionalnih aranžmana i organa" razlikuje se zavisno od vrste postupka rešavanja spora. Bez odobrenja Saveta bezbednosti „neće po regionalnim sporazumima. po svojoj prirodi. U primeni prinudnih mera regionalna organizacija uzima učešće „kada je to prikladno". koristi regionalne sporazume ili agencije za prinudnu akciju pod svojim rukovodstvom. okvir i modalitete aktivnosti regionalnih organizacija u tom pogledu. Nadležnost regionalnih organizacija u preduzimanju oružanih mera izvorne je prirode jedino u slučaju kolektivne samoodbrane u smislu člana 51. socijalnom. pomoćna i delegirana od Saveta bezbednosti. Savet bezbednosti. ne znači da su ove organizacije van domašaja Povelje. kulturna i druga pitanja. ustanovljavajući osnov. U postupku rešavanja spora mirnim putem. kulturnom. po pravilu. utemeljena na odredbi člana 52 (2) Povelje koji predviđa da će članice Ujedinjenih nacija koje ulaze u regionalne aranžmane ili su članice regionalnih organa „učiniti svaki napor da postignu mirno rešenje lokalnih sporova kroz takve aranžmane ili organe pre nego što se obrate Savetu bezbednosti". niti preko regionalnih agencija biti preduzeta nijedna prinudna akcija". . Povelje UN. izričito i tiče se konkretnog slučaja (ad casum). nadležnost regionalnih organizacija je suštinski različita. Odobrenje Saveta bezbednosti je. prosvetnom. Povelja članovima 52-54 o „regionalnim aranžmanima i organima". Činjenica da Povelja ne sadrži odredbe u pogledu aktivnosti organizacija u čijoj nadležnosti su ekonomska. 73. socijalna. i na osnovu njegovog odobrenja. po diskrecionoj oceni Saveta bezbednosti.

Međunarodna organizacija rada (ILO) osnovana 1946. Od posebnog značaja u tom smislu su ugovorna sposobnost i pravo poslanstva. Organizacija za industrijski razvoj (UNIDO). porodicu specijalizovanih agencija. 1947. Međunarodna unija za zaštitu industrijske svojine (WIPO) 1885. 1949. 14. 1986. 16. 13.ali pravi procvat doživljavaju u sistemu Ujedinjenih nacija. 8. Međunarodni monetarni fond (IMF). obrazovnom. Organizacija za međunarodno civilno vazduhoplovstvo (ICAO). 11. 1951. 3. Međunarodna pomorska organizacija (IMO). nauku i kulturu (UNESCO) 1946. 6. 3. godine promenila ime. 1960. Specijalizovane agencije poseduju svojstvo pravnog lica i po unutrašnjem pravu država članica.Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU) osnovana 1865. čine: 1. pod imenom Međunarodna pomorska konsultativna organizacija (IMCO) ali je 1982. zdravstvenom i srodnim nepolitičkim poljima. Organizacija UN za obrazovanje. godine. 1947. 1977. Međunarodna finansijska korporacija (IFC). Svetska meteorološka organizacija (WMO). 2. Specijalizovane agencije su oblici institucionalizacije međunarodnih nepolitičkih odnosa država. administrativne unije ili biroi . Međunarodna organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO). uređuju njihovu delatnost. 5. Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU). 2. prema godini sticanja tog statusa. kulturnom. 1955. 12. Svetska organizacija Ujedinjenih nacija za turizam (UN WTO). 4. Svetska banka za obnovu i razvoj (IBRD). 2. Član . ciljeve i unutrašnju strukturu. Specijalizovane agencije mogu pokrenuti savetodavni postupak pred Međunarodnim sudom pravde. a njihovi funkcioneri uživaju diplomatski status. 7. Svetska zdravstvena organizacija (WHO). Međunarodno udruženje za razvoj (IDA). Svetska poštanska unija (UPU).osnovana je 1958. 15. Danas. specijalizovane agencije su javne ili međuvladine međunarodne organizacije. 1947. 1967. . 4. Međunarodni biro za težine i merenja (BIPM) 1875. 2003. 1947. 1948. 9. socijalnom. specijalizovane agencije deluju u sistemu Ujedinjenih nacija na osnovu sporazuma zaključenih sa OUN u skladu sa članovima 57. Povelje. koji kao ustavni akti. deluju na ekonomskom.Kao elementi pojma specijalizovanih agencija mogu se navesti: 1. U tom smislu prvi oblici su tzv. Priroda i karakteristike Subjektivitet specijalizovane agencije temelji se na činjenici da je „stvorena sa namerom da izvršava funkcije i uživa prava koja se mogu objasniti samo time što ona u velikoj meri poseduje svojstvo međunarodne ličnosti i sposobnost da deluje na međunarodnom planu". . Svetska poštanska unija (UPU) 1874. 10. nastaju na bazi višestranih ugovora. Međunarodni fond za poljoprivredni razvoj (IFAD). i 63.

regulatorni akti. 2.Konvencije o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova utvrđuje da agencije imaju: 1. sposobnost zaključenja ugovora. te donošenje akata agencije. predviđaju prateće obaveze članica da Konvencije iznesu pred nadležne unutrašnje organe ili preduzmu druge slične radnje u određenom periodu vremena. imanentan suverenoj jednakosti država. Plenarni organ je vrhovni organ specijalizovane agencije. po pravilu. donošenje odluka u vezi sa članstvom. Ustavi nekih specijalizovanih agencija predviđaju pridruženo članstvo i za nesuverene teritorije. Princip „jedna država-jedan glas". minimalne međunarodne standarde u područjima svog delovanja. preporuke. ostale države podnose molbu za prijem o kojoj plenarni organ agencije odlučuje prostom ili dvotrećinskom većinom. drugih specijalizovanih agencija ili Agencije za atomsku energiju. a) što se članstva tiče. snažno utičući na progresivni razvoj pravnih pravila koja za predmet imaju odnose koji su u njihovoj nadležnosti. Osnivački akti specijalizovanih agencija. Dok države članice Ujedinjenih nacija. Ustavni akti agencija čiji plenarni organi donose Konvencije. nazivaju ustavima. a ne nacrte Konvencija. c) Specijalizovane agencije su razvile široku legislativnu aktivnost. Neke od njih su se opredelile za težinski. nije striktno sproveden u ustavnim aktima specijalizovanih agencija. unutrašnju strukturu i funkcije agencije. Pridruženi članovi lišeni su prava odlučivanja. odobravanje budžeta. sposobnost pokretanja sudskog postupka. U pogledu konvencija specijalizovane agencije poznaju dva pristupa. Članstvo u specijalizovanim agencijama nije apsolutno rezervisano za države. 2. izvršni organ i sekretarijat. članski status stiču pristupanjem. te pomoćna tela bilo funkcionalno-tehnička ili regionalna. i 3. Poput OUN i neke specijalizovane agencije povlače formalnu razliku između izvornih i naknadno primljenih članica.II . prevashodno uređuju članstvo u agencijama. Postoji pravnotehnička razlika u načinu sticanja statusa članice. Neke specijalizovane agencije poseduju i reglementatorska ovlašćenja. specijalizovane agencije bez izuzetka spadaju u univerzalne organizacije. 3. b) Struktura specijalizovanih agencija je šematizovana. U njegovu nadležnost spada utvrđivanje opšte politike agencije i programa rada. koji se. Donošenje .Pravno lice . Obuhvata plenarni organ. tako da su ovlašćene da donose obavezne. konvencije. Neke specijalizovane agencije u svojim ustavnim aktima predviđaju ovlašćenje plenarnog organa da 2/3 većinom donosi konvencije koje postaju obavezujuće za države članice nakon ratifikacije. Oblici legislativne aktivnosti specijalizovanih agencija su: 1. ponderisani sistem glasanja na osnovu koga se broj glasova kojima članica raspolaže određuje na osnovu finansijskog doprinosa kapitalu agencije. Druge ovlašćuju nadležni plenarni organ da donosi samo nacrte konvencija. sposobnost sticanja pokretne i nepokretne imovine i raspolaganja njome.

takođe. Ta povezanost ima u osnovi. 3. kao i preporuka Generalne skupštine o predmetima koji ulaze u okvir njihove nadležnosti. Generalna skupština može da „razmatra i odobrava sve finansijske i budžetske sporazume sa specijalizovanim agencijama" i ispituje administrativne budžete agencija. Kontrolna uloga Organizacije ujedinjenih nacija ispoljava se i u finansijskoj sferi. Ujedinjene nacije su i sveopšta međunarodna organizacija u čiju nadležnost spadaju ne samo politička nego i ekonomska. Stepen povezanosti sa Ujedinjenim nacijama čim ih pre autonomnim jedinicama jednog decentralizovanog sistema u čijem centru je Organizacija ujedinjenih nacija nego samostalnim međunarodnim organizacijama stricto sensu. ima koordinirajuću i kontrolnu ulogu. u osnovi. Formalna samostalnost specijalizovanih agencija kombinovana sa supstancijalnom povezanošću sa OUN čini bitno obeležje egzistencije i aktivnosti specijalizovanih agencija. Ekonomsko-socijalni savet može da usaglašava delatnost specijalizovanih agencija u formi savetovanja i davanja preporuka. Organizacija daje preporuke radi usaglašavanja politike i delatnosti specijalizovanih agencija. a odgovornost za ostvarivanje međunarodne ekonomske i socijalne saradnje leži na Generalnoj skupštini i pod njenim okriljem na Ekonomsko-socijalnom savetu. Stipuliše se ugovorima o saradnji i povezivanju koje specijalizovana agencija sklapa sa Ekonomskosocijalnim savetom a odobrava ga Generalna skupština Ujedinjenih nacija.obaveznih međunarodnih standarda je u nadležnosti plenarnog organa ili izvršnog organa agencije. Operativna saradnja sa specijalizovanim agencijama je u delokrugu Ekonomsko-socijalnog saveta. . zdravstvenih i srodnih problema i međunarodne kulturne i prosvetne saradnje. Člastvo u OUN i specijalizovanim agencijamase. kao i pravo učešća predstavnika Ekonomsko-socijalnog saveta u radu specijalizovanih agencija bez prava glasa i vice versa. kao stožerna. Obezbeđuje relativno usklađenu i koherentnu aktivnost specijalizovanih agencija na ostvarivanju ciljeva u okviru javnog poretka Ujedinjenih nacija. Povelje države članice OUN su se obavezale da će preduzimati zajedničke akcije u saradnji sa Organizacijom radi rešavanja međunarodnih ekonomskih. Specijalizovane agencije donose i preporuke (recommendations) koje nemaju pravnu već moralnu snagu. Organizacija Ujedinjenih nacija daje i inicijativu za osnivanje novih specijalizovanih agencija. može predvideti obaveza specijalizovanih agencija da Ekonomsko-socijalnom savetu dostavljaju izveštaje o koracima preduzetim u svrhu sprovođenja njegovih preporuka. Uz to racionalizuje troškove sistema u celini. Specijalizovane agencije su integralni delovi sistema Ujedinjenih nacija u kome Organizacija ujedinjenih nacija. te da vrši odgovarajuće usluge na traženje specijalizovanih agencija. Sporazumima se. socijalnih. Pozicija u sistemu Ujedinjenih nacija Specijalizovane agencije se nalaze u supstancijalnoj vezi sa Organizacijom ujedinjenih nacija. socijalna i druga pitanja. poklapa sa članom 53. pozitivan učinak.

organski nedeljivu celinu. Unutrašnje pravo je počelo izgrađivati pravila koja su se ticala pravnog položaja čoveka. konstituiše u normativnom smislu minimalni. s jedne strane. Najdalje se otišlo u regulativi osnovnih prava i sloboda pojedinaca. međunarodno pravo ljudskih prava je autonomna norma ili imperativ međunarodne zajednice koja kvalitativno menja pravni položaj čoveka i ljudskih kolektiviteta u državama uspostavljanjem pravnih okvira legislativne i faktičke aktivnosti država. elementi statusa pojedinaca i grupa u smislu imuniteta ili izuzeća u odnosu na vlast države. Ona su.formulisano je pravo na samoopredeljenje. serija obavezujućih instrumenata razradila je. Delovi korpusa ljudskih prava neravnomerno su se razvijali u sistemu UN. Corpus ekonomskih i socijalnih prava je. koja u konkretnoj stvari podrazumeva uvažavanje vrednosti i dostojanstva ljudi koji su ih i stvorili. deluju u ravni odnosa sa drugim pojedincima i kolektivitetima. Osnovna prava i slobode imaju specifično dejstvo. Međunarodno pravo ljudskih prava. utvrđivanjem konkretnih prava i standarda. pojedinaca i grupa gube svoj pravni osnov. koga čine pravna pravila i standardi. kako po stepenu obaveznosti tako i po obimu primene. Država i međunarodna zajednica su suštinski ljudske zajednice koje ne mogu opravdati svoje postojanje bez minimuma etike. a s druge strane. nesvodljivi standard koji su države dužne ugraditi u svoje nacionalno zakonodavstvo. POJAM MEĐUNARODNIH LJUDSKIH PRAVA Međunarodna ljudska prava u formalnom smislu predstavljaju normativni podsistem međunarodnog prava. ODNOS PRAVA POJEDINACA I PRAVA LJUDSKIH GRUPA (KOLEKTIVITETA) Ljudska prava shvaćena kao prava pojedinaca i grupa (kolektiviteta) predstavljaju jedinstvenu. daleko ispod zadovoljavajućeg nivoa. Corpus međunarodnih ljudskih prava poseduje višestruka značenja. Od donošenja Deklaracije o pravima čoveka (1948). razlike u vrsti položaja. a koji za predmet ima prava. U materijalnom smislu.74. U normativnom smislu. Kvalifikacijom međunarodnih ljudskih prava kao univerzalnih. slobode i odgovornosti pojedinaca i ljudskih kolektiviteta. ali do današnjeg dana ono nije oblikovano na jasan i precizan način što otvara prostor političkoj kombinatorici kao osnovu za konkretnu primenu prava. 75. možda. ukida suštinske razlike u pravnom položaju pojedinaca i grupa u nacionalnim okvirima. kao obavezujućih. barem kada je reč o građanskim i političkim pravima. Pravni položaj ljudskih grupa nedovoljno je regulisan. opšte međunarodno pravo nije suštinski ni krenulo u izgradnju ove regulative. kako prava i slobode tako i obaveze i odgovornosti pojedinca. Ako izuzmemo norme međunarodnog krivičnog prava koje za predmet zaštite imaju i grupe ljudi. ako ne u stepenu. kako u logičkom smislu tako i u smislu pozitivnog međunarodnog prava. Organsko jedinstvo ljudskih prava snažno je naglašeno na Svetskoj konferenciji UN o ljudskim . U odnosu na narod kao međunarodnopravno. najrelevantniju grupu .

tj. socijalnim i kulturnim pravima i pravo na život kao osnovno građansko pravo. pravila koja konstituišu perfektna prava i obaveze u smislu međunarodnog javnog prava. Ova pravila dizajnirana su na način analogan nekim drugim pravilima međunarodnog prava. izgleda preterano negirati pravni karakter delovima međunarodnog prava kojima se uređuje položaj pojedinaca i ljudskih grupa. Deo međunarodnog javnog prava koji se obično naziva ljudskim pravima. naglašava da su ljudska prava univerzalna. Sa normativnog stanovišta. politike i vrednosti međunarodne zajednice. Na državama je da garantuju stvaranje potrebnih uslova za dostojanstven život. U tom pravcu se razvija i jurisprudencija Interameričkog suda za ljudska prava. 76. koji iako nisu pravno obavezujući. u stvari. Bečka Deklaracija i Program akcije. nedeljiva i međuzavisna. Pitanje kvalifikacije prava pojedinaca i ljudskih grupa je delikatno i otuda je uputno čitavu stvar posmatrati na dva nivoa: normativnom nivou i nivou primene. protumačio kao pravo na kvalitetan dostojanstven život.pravima održanoj u Beču 1993. Po drugom shvatanju. ljudska prava nisu dostigla tačku normativne perfekcije već i do današnjeg dana ona predstavljaju osobenu kombinaciju elemenata prava. Drugi deo corpus-a o ljudskim pravima čine akti programske prirode. pojačane nepostojanjem subjektiviteta pojedinaca i grupa. Sud je u pravo na život protumačio ne samo kao pravo svakog ljudskog bića da ne bude arbitrerno lišen života. godine. Posebnu pažnju Deklaracija je posvetila problemima manjina. izražavaju pravnu svest međunarodne zajednice i kao takvi konstituišu okvir za . nisu modelirane u formi konkretnih prava i obaveza (deklaracije. u osnovi. različitim konvencijama i paktovima. koja je usvojena na Konferenciji. b) vrednosti koje ulaze u javni poredak međunarodne zajednice. Sud povezao građanska i politička sa ekonomskim. identični izvorima opšteg međunarodnog prava. u stvari. Osnov ljudskih prava vidi se u relevantnim odredbama Povelje u zajednici sa drugim aktima donetim u okviru sistema UN poput Opšte deklaracije o pravima čoveka. već i kao pravo da ne bude lišen pristupa uslovima koji garantuju dostojanstven život. rezolucijama Generalne skupštine UN i ostalih međunarodnih tela. Po jednom shvatanju. Pravila međunarodnog prava o položaju pojedinaca i ljudskih grupa dele opšte slabosti međunarodnopravnog poretka. pravila o ljudskim pravima su pravila stricto sensu. radnika migranata i prava hendikepiranih i nemoćnih lica. Pravna pravila kojima se utvrđuju prava i slobode pojedinaca i grupa mogu se podeliti na pravila koja utvrđuju obaveze vis-a-vis države i pravna pravila koja utvrđuju obaveze države u odnosu na međunarodnu zajednicu kao celinu. PRAVNA PRIRODA Postoje dva osnovna shvatanja o prirodi ljudskih prava. rezolucije i slično). Formalni izvori u ovoj oblasti su. sastoji se. Tako je. domorodačkog stanovništva. a još nisu našle perfektan pravni izraz. iz dva dela: a) pravnih pravila i.

Pakt ne navodi pravo pojedinca da uživa privatnu svojinu. 1) i prava manjina (čl. pravima deteta i zabrani ratne propagande. savesti. 27. kao i izvesna nova prava i slobode pojedinca. 14). po pravilu. 21). prava i slobode pojedinaca. Ovaj specifični nedostatak konstrukcije ljudskih prava pojačan je opštom institucionalnom slabošću međunarodnog prava. 10). saglasnošću država. Reč „prava" u smislu subjektivnog prava koristi se. ili mogu proisteći. nehumanim ili unižavajućim postupcima ili kaznama (čl. 16). Za razliku od Deklaracije. 17). zabranu svakog propagiranja rata (čl. 22). Karakter obaveza prema pojedincima i ljudskim grupama poprimaju. * Pakt o građanskim i političkim pravima. kako se uobičajeno kaže. posredno. zabranu uznemiravanja zbog svojih mišljenja (čl. po pravilu. pakta). 12). veroispovesti (čl. u odnosu na politička prava. 20). zaštitu svakog deteta bez diskriminacije (čl. i da ne bude arbitrarno lišen svojine. Ona se izražava u nepostojanju obavezne sudske nadležnosti u sporovima koji proističu. 6). pravo mirnog okupljanja (čl. 15). iz tumačenja i primene relevantnih instrumenata o ljudskim pravima. zabranu izricanja kazne zbog dela ili propusta koji nisu predstavljali krivično delo prema domaćem ili međunarodnom pravu u trenutku kada su počinjena (čl. pravo na pravni subjektivitet (čl. 25). dok reč „slobode" predstavlja. ona nastaju na konsenzualnoj osnovi. Radi se o zabrani dužničkog ropstva. Države ugovornice Pakta . pravo na slobodu i bezbednost ličnosti (čl.pravo naroda na samoopredeljenje (čl. zabranu držanja u ropstvu (čl. humano postupanje sa licima lišenim slobode (čl. 8). zabranu dužničkog ropstva (čl. pojedinca i preovlađujuće se koristi u odnosu na građanska prava. pravo na slobodu misli. Pakt za razliku od Deklaracije navodi i prava ljudskih grupa (pravo na samoopredeljenje i prava manjina). u njegovu porodicu. 23). slobodu kretanja i izbora mesta stanovanja (čl. Pakt proklamuje sledeća osnovna prava i slobode pojedinca: pravo na život (čl. PAKTOVI O PRAVIMA ČOVEKA Odredbe Opšte deklaracije pretočene su u obavezujuće. socijalnim i kulturnim pravima (1966). 24). oni svoj osnov nalaze u ambivalentnoj pravnoj prirodi pravila koja ureduju položaj pojedinaca i ljudskih grupa. ustvari. U unutrašnjem pravu država konkretna pravila sprovodi neposredno. jednakost pred sudovima (čl. 11). konkretne zabrane koje se nameću svemoći države vis-a-vis. Kao pravila međunarodnog prava. ugovorno pravo dvama paktovima Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima i Međunarodnim paktom o ekonomskim. Što se prvih nedostataka tiče. Pakt o građanskim i političkim pravima priznaje. 77. zaštitu porodice kao prirodnog i osnovnog sastavnog dela društva (čl. 18). 19). 7). Pakt priznaje i dva kolektivna prava . kroz institucije unutrašnjeg prava. zabranu preduzimanja samovoljnih ili nezakonitih mešanja u privatni život pojedinca. 9). a na međunarodnom planu. aktivno i pasivno biračko pravo (čl. Pored prava i sloboda pojedinaca. pojedinačnom akcijom ili kolektivnom akcijom država u skladu sa odgovarajućim pravilima međunarodnog prava.zakonodavnu delatnost kako na međunarodnom tako i na unutrašnjem planu. zabranu podvrgavanja mučenju ili svirepim. njegov stan ili njegovu prepisku (čl. pravo slobodnog udruživanja uključujući i pravo osnivanja sindikata (čl. kroz političke i pravne institucije.

Pakt predviđa da je Komitet nadležan da proučava izveštaje koje podnose države ugovornice. Ove primedbe Komitet može da dostavlja i Ekonomsko- . zabrana kažnjavanja zbog dela ili propusta koji nisu predstavljali krivično delo prema domaćem ili međunarodnom pravu u trenutku kada su počinjena (čl. naknadu za rad iste vrednosti bez ikakve razlike i pristojan život za njih i njihovu porodicu (članovi 6. Državama ugovornicama Komitet dostavlja svoje sopstvene izveštaje. 7). boji. pravo svakog lica na najbolje psihičko i mentalno zdravlje koje može da postigne (čl.kome države ugovornice podnose izveštaje o merama koje su usvojile u cilju sprovođenja u život odredaba Pakta. preduzimaju korake kako bi se postepeno postiglo puno ostvarenje prava priznatih u Paktu. korišćenje blagodeti kulturnog života i naučnog napretka (čl. naročito na ekonomskom i tehničkom polju. u slučaju izuzetne opšte opasnosti koja ugrožava opstanak nacije. Osnov podele nalazi se u odredbi čl. svirepim.obavezale su se da poštuju i garantuju prava priznata Paktom svim licima koja se nalaze na njihovoj teritoriji i koja potpadaju pod njihovu nadležnost. Pored prava na rad. Mere međunarodnog nadzora i kontrole. 2. 18. socijalnim i kulturnim pravima (1966). prava i slobode koje strana ugovornica ne može suspendovati. strana ugovornica Pakta može preduzeti mere koje odstupaju od obaveza predviđenih Paktom. savesti i veroispovesti (čl. 16). 13). pravo na obrazovanje. * Pakt o ekonomskim. zabrana dužničkog ropstva (čl. 12). posredno ili neposredno. kao i primedbe opšteg karaktera koje smatra celishodnim. veri ili socijalnom poreklu. * Pakt o građanskim i političkim pravima. i pravo na slobodu misli. 4. Pakta). Pakta koji stipuliše da. zabrana ropstva i držanja u potčinjenosti (čl. 11). pod uslovom da te mere ne budu u nesaglasnosti sa ostalim merama koje im nameće međunarodno pravo i da nemaju za posledicu diskriminaciju zasnovanu na rasi. zabrana podvrgavanja mučenju. Iz prava na rad neposredno deriviraju obaveze države da obezbedi. Pakt sadrži i sledeća prava: pravo na životni standard (čl. socijalnim i kulturnim pravima polazi od prava na rad pod kojim podrazumeva pravo svakog lica „na mogućnost zarađivanja kroz slobodno izabran ili prihvaćen rad". 6). stipuliše osnovnu obavezu ugovornica da pojedinačno i putem međunarodne pomoći i saradnje. jeziku. Pakta). 11). pravo svakog lica na pravni subjektivitet (čl. polu. U prava i slobode koje ugovornica Pakta ne može suspendovati spadaju: pravo na život (čl. može se izvršiti podela na dve osnovne grupe: 1. prava i slobode koje podležu suspenziji. nehumanim ili unižavajućim kaznama ili postupcima (čl. Na osnovu kriterijuma modaliteta uživanja prava i sloboda utvrđenih Paktom. 8). i 7. 15). Pakt o građanskim i političkim pravima predviđa ustanovljenje posebnog ekspertskog tela . Član 2. superiorna prava pojedinca koja nadmašuju i najviše interese države. Pakt o ekonomskim.Komiteta za prava čoveka . Smisao zabrane suspenzije navedenih prava i sloboda utvrđene članom 4(2) Pakta je u tome da konkretna prava implicitno kvalifikuje kao viša.

Relativni neuspeh doveo je 1985. Zajednička im je karakteristika da skinu obeležja tajnosti sa gledišta koje Komitet formira povodom peticije pojedinca i na taj način. Pakta države ugovornice su se obavezale da podnose izveštaje o merama koje budu usvojile u cilju sprovođenja u život odredaba Pakta. po mišljenju Komiteta. U praksi Komiteta izgrađeno je više pratećih tehnika poput objavljivanja posebnih godišnjih izveštaja. 78. kao i napretku postignutom u obez-beđenju poštovanja prava navedenih u Paktu. godine prihvatila i drugi Fakultativni protokol uz Pakt o građanskim i političkim pravima. prekršila relevantnu odredbu Pakta na štetu pojedinca. Savet je kao pomoćne organe u postupku razmatranja izveštaja formirao radne grupe sastavljene od predstavnika država ugovornica Pakta na bazi pravične geografske zastupljenosti. animiraju javno mnjenje i međunarodne i nacionalne institucije da izvrše odgovarajući pritisak na. Protokol predviđa pravo pojedinca. Izveštaji se dostavljaju Generalnom sekretaru UN koji njihovu kopiju dostavlja na razmatranje Ekonomskom i socijalnom savetu. Na osnovu člana 41. socijalnim i kulturnim pravima. Fakultativna nadležnost Komiteta je dvojaka. Procesna pretpostavka za podnošenje saopštenja od strane pojedinca je iscrpljenost lokalnih pravnih lekova u konkretnoj stvari. Ovaj Protokol ustanovljava dve osnovne obaveze ugovornica: obavezu da nijedno lice pod njihovom jurisdikcijom neće biti pogubljeno i obavezu da preduzmu sve zakonodavne i druge mere kako bi se smrtna kazna ukinula u nacionalnim krivičnim zakonodavstvima. Program odašiljanja izveštaja. Komitet nema pravnu moć da rešava konkretnu stvar. državljanina ugovornice Pakta. već iznosi svoje mišljenje ili gledište sa kojima upoznaje zainteresovanu državu ugovornicu i pojedinca-peticionera. Komitet je doneo više opštih primedaba. da Komitetu podnosi saopštenje kojim tvrdi da je žrtva kršenja ma kog od prava navedenih u Paktu. Članom 16. Druga fakultativna nadležnost Komiteta vezana je za Fakultativni protokol koji se odnosi na Pakt o građanskim i političkim pravima. kao nezavisne ličnosti. Pakta svaka država ugovornica može da izjavi da priznaje nadležnost Komiteta da prima i razmatra saopštenja u kome jedna država tvrdi da druga država ugovornica ne ispunjava svoje obaveze na osnovu Pakta. 1988 (LX) Ekonomsko-socijalnog saveta. godine do donošenja odluke da se ustanovi novi komitet sastavljen od 18 članova koji bi delovali u ličnom svojstvu. Nadležnost Komiteta za ekonomska. razrađen je Rezolucijom br. primedaba koje nisu vezane za stanje građanskih i političkih prava u određenoj državi ugovornici. * Pakt o ekonomskim.socijalnom savetu. ZABRANA DISKRIMINACIJE Zabrana diskriminacije u pozitivnom međunarodnom pravu poseduje dvojako značenje: . Generalna skupština UN je 1982. pres kominikea i slično.državu koja je. kao i postupak njihovog razmatranja. socijalna i kulturna prava ograničena je na razmatranje izveštaja država ugovornica.

grupa ili institucija. upravnim i drugim) koje su donete u cilju ostvarivanja odredaba Konvencije. zabrani i okonča rasnu diskriminaciju koju sprovode lica. jezik ili veru". uključujući i zakonske mere. Opšti princip nediskriminacije pojedinaca i kolektiviteta ugrađen je u Preambulu i osnovne ciljeve Povelje Ujedinjenih nacija. Direktna obaveza sastoji se u zabrani učestvovanja u bilo kakvom aktu ili praksi diskriminacije protiv lica. zbirni izraz za seriju pojedinačnih zabrana utvrđenih posebnim pravilima međunarodnog prava za određenu kategoriju lica ili prava. relativno efektivan. Indirektna obaveza podrazumeva obavezu države ugovornice da ne podstiče. na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda". boje. uživanja ili vršenja na ravnopravnoj osnovi ljudskih prava i osnovnih sloboda na političkom. brani ili podržava diskriminaciju koju sprovode privatna lica ili nevladine organizacije. na osnovu rase.. Konvencija ustanovljava i fakultativnu nadležnost Odbora. za standarde međunarodnog prava. nacionalnog ili etničkog porekla" koje za „cilj ili posledicu (ima) poništenje ili povredu priznavanja. godine. * Mere nadzora i kontrole. Sistem nadzora i kontrole nad sprovođenjem odredaba Konvencije je. U tu svrhu države ugovornice su dužne: 1. a proklamuje se i „poštovanje prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu. Opšti princip jednakih prava i ravnopravnosti pojedinaca i kolektiviteta pretočen je u prohibitivnu normu Konvencijom o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije od 1965. kože. grupe ili organizacije. pojedinac ili grupa pojedinaca podnosi saopštenje Odboru. da preduzmu delotvorne mere na državnom i lokalnom nivou u cilju ukidanja ili poništenja svakog zakona ili propisa koji uvodi ili ovekovečuje diskriminaciju tamo gde ona postoji. Uobličen je u formulaciju jednakih prava pojedinaca i naroda. predaka. Radi se o kogentnom pravilu koje podrazumeva dve obaveze direktnu i indirektnu. i 2. Fakultativna nadležnost podrazumeva da Odbor prima i razmatra saopštenja pojedinaca ili grupa pod njenom nadležnošću koje se žale da su žrtve povrede od strane svoje države u pogledu prava utvrđenih Konvencijom.. U ciljeve Organizacije uvršćuje se i „razvijanje među nacijama prijateljskih odnosa zasnovanih. * Opšta zabrana diskriminacije. U Preambuli Povelje UN se navodi i vera u „ravnopravnosti ljudi i žena i nacija velikih i malih". Po iscrpljenju lokalnih pravnih lekova. Odbor upućuje sugestije ili eventualne preporuke zainteresovanoj državi ugovornici kao i podnosiocu predstavke. značenje opšteg prohibitivnog principa koji se odnosi na povlačenje razlike u uživanju priznatih prava pojedinaca i grupa.1. pol. Konvencija definiše rasnu diskriminaciju kao „svako razlikovanje. 2. ekonomskom. da svim odgovarajućim sredstvima. Konvencija predviđa osnivanje Odbora za rasne diskriminacije. . Odbor je nadležan da razmatra izveštaje koje države ugovornice podnose Generalnom sekretaru UN o merama (zakonodavnim. Konvencijom su se države obavezale da svim odgovarajućim sredstvima sprovode politiku koja vodi uklanjanju rasne diskriminacije. socijalnom i kulturnom polju ili na svakom drugom polju javnog života". sudskim.

* Zabrana specifičnih oblika rasne diskriminacije. Ženevske konvencije iz 1949. Generalna skupština UN je 30. godine o zaštiti žrtava rata zabranjuju bilo kakvo „nepovoljno razlikovanje utemeljeno na rasi. diskriminaciju na osnovu rasne pripadnosti. međunarodno pravo poznaje više pravila koja zabranjuju vršenje pojedinih oblika rasne diskriminacije.osudile praksu aparthejda vodenu od vlade Južne Afrike. U prvu grupu spadaju legislativni akti doneti u okviru MOR-a. 1979. godine Generalna skupština usvojila je Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacija žena.Generalne skupštine i Saveta bezbednosti . Konvencija u osnovi ide na izjednačavanje muškaraca i žena na političkom polju. Pored opšte zabrane rasne diskriminacije utvrđene Konvencijom o uklanjanju svih oblika diskriminacije. veroispovesti ili uverenju. Konvencija reguliše različite oblike diskriminacije u obrazovanju. * Aparthejd. novembra 1973. po rođenju ili imovinskom stanju ili bilo kom drugom sličnom kriterijumu" u vezi sa opštom obavezom čovečnog postupanja prema licima koja neposredno ne učestvuju u oružanom sukobu koji nema međunarodni karakter. Norma o zabrani diskriminacije predstavlja normu opšteg međunarodnog prava kogentnog karaktera. Mere za uklanjanje i kažnjavanje aparthejda utvrđene Konvencijom mogu se svrstati u dve grupe: u jednu grupu spadaju mere koje preduzimaju politički organi UN na osnovu svojih opštih ovlašćenja . godine. Mađarskom i Rumunijom od 1947. godine. Ujedinjene nacije su u nizu rezolucija svojih glavnih organa . Zabranu rasne diskriminacije sadrže i ugovori o miru koji su nakon Drugog svetskog rata zaključeni sa Bugarskom. b) nehumani postupci koji proističu iz aparthejda. boje kože i nacionalnog porekla. U materijalnom smislu radi se o konkretizaciji opšte zabrane rasne diskriminacije ratione materiae (zabrana diskriminacije na određenom polju društvenih odnosa) i ratione personae (zabrana diskriminacije pojedinih kategorija lica ili grupa). godine Konvenciju o političkim pravima žena. Italijom. Norma o zabrani dislkriminacije ugrađena je u konvencije iz prava oružanih sukoba. U kontekstu zabrane diskriminacije pojedinih kategorija lica. boji kože. posebna pažnja posvećena je diskriminaciji žena." Generalna skupština UN usvojila je 1952. Aparthejd je u Konvenciji dvostruko kvalifikovan: a) kao zločin protiv čovečnosti. Važno mesto zauzima i Konvencija protiv diskriminacije u'obrazovanju koju je Generalna konferencija UNESCO usvojila 1960. Ovakva kvalifikacija aparthejda nalazi svoj izraz i u merama za njegovo uklanjanje i kažnjavanje. Finskom. godine usvojila Konvenciju o uklanjanju i kažnjavanju zločina aparthejda. Aparthejd je kvalifikovani oblik rasne diskriminacije. posebno načela Povelje UN.Važno je napomenuti da Odbor ne otkriva identitet osobe ili grupe državi ugovornici bez njihove saglasnosti. predstavljaju ozbiljnu pretnju međunarodnom miru i bezbednosti. a kojima se krše načela međunarodnog prava. a posebno. Druga grupa obuhvata pravila koja za predmet imaju zabranu diskriminacije pojedinih kategorija lica ili grupa.

u konkretnom slučaju tročlane Komisije određene od strane predsednika Komisije za prava čoveka. održanog pod okriljem UNESCO-a 1989. Grupa pojedinačnih ljudskih bića koja imaju neka ili sva od sledećih svojstava: a) Zajedničku istorijsku tradiciju. Pojam naroda. b) Rasni ili etnički identitet.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:43 79. a u drugu grupu specifične mere iz oblasti ljudskih prava zasnovane na sistemu izveštavanja nadležnog organa. Sve ima svoje. c) Kulturnu homogenost. "Sve ima svoje. Tako se u Završnom dokumentu sa Međunarodnog sastanka eksperata o daljem izučavanju koncepta prava naroda. zasnovana na kombinaciji objektivnih i subjektivnih elemenata koji se smatraju inherentnim fenomenu naroda. tuge postoje da bi prizvale smeh. kao i da donesu zakonske. kao titulara." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . Pozitivno međunarodno pravo ne poznaje definiciju naroda. uglavnom opisne prirode. Konvencija ustanovljava obavezu država da preduzmu sve zakonske i druge mere potrebne za suzbijanje i sprečavanje svakog podsticanja na zločin aparthejda..utvrđenih Poveljom UN. vrlina i greh. barem. NAROD * Pojam naroda.. Pojam naroda kao titulara prava na spoljašnje samoopredeljenje se razlikuje od pojma naroda kao titulama prava na zdravu životnu sredinu ili prava na razvoj. d) Jezičko jedinstvo. . i vatra i led... narod određuje kao: 1. u kap se spoje. i cemer i med. Otuda su određenja naroda. nije nužno identičan kod svakog od prava koja se obično određuju kao prava naroda. sudske i upravne mere za gonjenje i izvođenje pred sud i kažnjavanje osoba odgovornih za radnje aparthejda. kod multietničkih država.

Grupa mora biti određenog broja koji ne mora biti veliki (npr. i c) navedeni akti nisu konstituisali pravo na samoopredeljenje naroda kao pravilo opšteg . u stvari. koja je pravo na samoopredeljenje shvatala kao „političko odvajanje . 3. Osnovne karaktreristike percepcije prava na samoopredeljenje u navedenim aktima su: a) pravo na samoopredeljenje se shvata kao pravo zavisnih naroda da slobodno odlučuju o svojoj sudbini u smislu stvaranja sopstvene nacionalne države. daje mu status ustavnog načela. nova sovjetska vlast. ustanovljeni su precizni parametri pojma naroda pod kolonijalnom vlašću. Podrazumevaju autohtono stanovništvo teritorija pod starateljstvom. Tako je fizička egzistencija pojedinaca povezanih karakteristikama koje čine biće pojma naroda oblik i uslov biološke egzistencije naroda. f) Teritorijalnu povezanost. pojavljuje se u međunarodnoj praksi početkom XX veka. pravo na egzistenciju naroda je specifične prirode i tiče se. Pravo na društvenu egzistenciju naroda se u supstancijalnom smislu tiče prava na nacionalni identitet i prava na samoopredeljenje. U suštini pojam naroda pod kolonijalnom vlašću poistovećuje se sa autohtonim stanovništvom zavisne teritorije. nemaju pomenutu volju ili svest. pravo na društvenu egzistenciju se prepliće sa pravima država. kao zaštitni objekt Konvencije. Pravo na samoopredeljenje naroda. Definicija.e) Religijski ili ideološki afinitet. Poseduje dva vida . Grupa kao celina mora da poseduje volju da bude identifikovana kao narod ili svest da predstavlja narod . U biološkom smislu. U seriji akata koji su pod okriljem Ujedinjenih nacija doneti u procesu dekolonizacije. nesamoupravnim teritorijama i na svim ostalim teritorijama koje nisu stekle. mikro države) ali mora predstavljati više od pukog udruženja pojedinaca u okviru neke države. Pravo naroda na egzistenciju je osnovno pravo naroda. Grupa mora da ima institucije ili druga sredstva za izražavanje svojih zajedničkih karakteristika i volje za identitetom. Nakon oktobarske revolucije. 2. prava na život pojedinaca koji čine narod..pravo na biološku egzistenciju i pravo na društvenu egzistenciju. neposredni je predmet odredbe člana II Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948). Kod naroda koji su realizovali pravo na samoopredeljenje u spoljašnjem smislu.. naroda od njima stranih nacionalnih celina i formiranje nezavisne nacionalne države". 4. obuhvata i narod. rasna ili verska" grupa.budući da je moguće da grupe ili neki članovi grupa. Pravo na egzistenciju naroda u biološkom smislu. b) koncepcija prava na samoopredeljenje u tim aktima pod snažnim je uticajem pragmatičnih i ideološko-političkih interesa. predstavlja dobru osnovu za određivanje pojma naroda u konkretnim slučajevima. iako okvirna. etnička. proklamovano u francuskoj buržoaskoj revoluciji. g) Zajednički ekonomski život. Poistovećivanje naroda i stanovništva primenljivo je i u etnički homogenim nezavisnim državama. mada poseduju gore navedene zajedničke karakteristike. nezavisnost. * Pravo na samoopredeljenje. jer „nacionalna. * Pravo naroda na egzistenciju.

U svetlosti današnjeg stanja međunarodnog prava zaštite životne sredine teško je govoriti o pravu na zdravu životnu sredinu bilo kao kolektivnom ili individualnom. Međutim. Pravo na zdravu životnu sredinu figurira u nekim međunarodnim instrumentima kao pravo naroda. utrli su put prerastanju jednakih prava i samoopredeljenja naroda u pravilo opšteg međunarodnog prava od fundamentalne važnosti. MANJINE * Opšta razmatranja. i manjine u pravnom smislu. te da bude priznata kao takva. pragmatičnim političkim interesima. rasne. * Pojam i definicija. međutim. mada na nekonzistentan način. S druge strane. i kao takav teško je mogao da iznedri ujednačen odnos prema manjinama. Da bi se moglo govoriti o manjinama u pravnom smislu reči. međunarodno pravo ne poznaje definiciju manjina koja bi izražavala opinio iuris većine država. u nedominantnom . Može se govoriti samo o odgovarajućim tendencijama u pravu koje je u fazi nastojanja (in statu nascendi). oslonjeni na bogatu kvazilegislativnu aktivnost nadležnih organa UN. Afrička povelja o ljudskim pravima kvalifikuje pravo na zdravu životnu sredinu kao kolektivno pravo naroda. S jedne strane. Povelja samoopredeljenje naroda kvalifikuje kao načelo u delu naslovljenom sa „Ciljevi i načela Povelje".međunarodnog prava. manjine predstavljaju grupu brojčano manju od ostalog stanovništva neke države. neophodno je da grupa koja se razlikuje od ostalog. Povelja Ujedinjenih nacija je prvi akt od univerzalnog interesa koji izričito navodi samoopredeljenje naroda. nacionalne i jezičke razlike unutar stanovništva države čine osnov postojanja manjina u faktičkom smislu reči. Deklaracija o principima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji između država u skladu sa Poveljom UN (1970). većinskog stanovništva države zadovolji više uslova utvrđenih relevantnim pravilima međunarodnog ili unutrašnjeg prava. Verske. Manjine u faktičkom smislu reči nisu. Među brojnim definicijama manjina. * Pravo na zdravu životnu sredinu. ostavljajući po strani pitanje da li ono kao pravo u strogom smislu uopšte postoji. Ako bi se međunarodno pravo životne sredine koncipiralo na temelju poimanja zdrave životne sredine kao zajedničke baštine čovečanstva (common heritage of mankind) onda bi neizbežno titular prava na zdravu životnu sredinu bilo čovečanstvo u celini kao apstraktni subjekt. odnos država prema manjinama opredeljen je. suštinski je opredeljeno prirodom međunarodnog prava zaštite životne sredine. Paktovi o pravima čoveka (1966) i posebno. u osnovi. najšire prihvatanje doživela je definicija specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija o pitanjima manjina Kapotarija. samoopredeljenje je konstituisano kao pravo zavisnih naroda da formiraju sopstvene nezavisne države. Pravo na samoopredeljenje nije apsolutno pravo naroda. Pitanje titulara prava na životnu sredinu. 80. Po njemu. Od donošenja Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim državama i narodima (1960).

i c) etničke. države kojima je nametnut manjinski režim bile su u obavezi da ga svojim unutrašnjim pravima priznaju kao fundamentalno pravo koje se nije moglo menjati običnim zakonima. donose se i odgovarajući unutrašnji propisi. * Zaštita manjina. tiču manjine je dovoljan da posluži kao osnov za stvaranje jednog međunarodnog prava manjina ili. To su: obezbeđenje potpune jednakosti između pripadnika manjina i ostalih državljana i opremanje manjina pogodnim sredstvima kako bi očuvale svoje rasne posebnosti. b) brojnost. vere ili jezika. Elementi objektivne prirode su: a) državljanska veza. Konstitutivni elementi navedene definicije mogu se podeliti na objektivne i subjektivne. i barem prećutno iskazuju osećaj uzajamne solidarnosti usmeren očuvanju svoje kulture. Režim je imao dva osnovna cilja. Normativni potencijal postojećih pravila međunarodnog prava koja se. Paralelno sa sklapanjem međudržavnih ugovora. tradicije i nacionalne karakteristike. indirektno ili direktno. bilo eksplicitno ili implicitno. Subjektivni elementi pojma podrazumevaju osećanje solidarnosti. Zaštita manjina u sistemu Društva naroda bila je suštinski jedan partikularni režim organski vezan za teritorijalne statuse uspostavljene mirovnim ugovorima. Iako Povelja Ujedinjenih nacija kvalifikuje unapređenje i podsticanje poštovanja ljudskih prava kao jedan od svojih fundamentalnih ciljeva. Razlike su kako kvantitativne tako i kvalitativne prirode. a perfektuiran i implementiran kroz strukturu Društva naroda. S jedne strane. a tim povodom je Savet mogao doneti odluku o preduzimanju „odgovarajuće akcije". Ideja zaštite manjinskih grupa počinje da se ostvaruje u međunarodnoj praksi evropskih država u XVII veku u odnosu na religiozne manjine. manjine su ostale van specifične regulative opšteg međunarodnog prava. STATUS MANJINA PO OPŠTEM MEĐUNARODNOM PRAVU * Manjine u pozitivnom međunarodnom pravu. S druge strane. barem. povreda manjinskog režima mogla je biti predmet razmatranja na Savetu na inicijativu bilo kog člana ovog tela. U koordinatama pozitivnog međunarodnog prava moguće je povući razliku između statusa manjina po opštem međunarodnom pravu oličenom u Povelji UN i statusa manjina po regionalnom i partikularnom pravu. kumulativno čine biće pojma manjine u opštem smislu. i želju za očuvanjem identiteta. Režim manjinske zaštite izgrađen je u Društvu naroda.položaju. čiji pripadnici. verske ili jezičke osobine različite od osobina ostalog stanovništva. po pravilu. * Status manjina po opštem međunarodnom pravu. U principu osnovna prava manjina mogu se konstruisati po analogiji sa osnovnim pravima i . njegovog embriona u formi multilateralnog ugovora. 81. verske ili jezičke osobenosti. inače državljani te države imaju etničke. Objektivni i subjektivni elementi uzeti. tradicije. Uspostavljeni manjinski režim bio je deo „višeg prava" koji je podlegao dvostrukim garancijama.

Specifično pravilo o zabrani diskriminacije pripadnika manjina utvrđeno je članom 27. ali je ograničenog dometa. stipuliše: . Moglo bi se reći da je opšta zabrana diskriminacije čvrsto utemeljena u međunarodnom pravu. Član II Konvencije određuje genocid kao radnje učinjene u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne. pozitivnu aktivnost teritorijalne države. Pravila opšteg međunarodnog prava koja zabranjuju diskriminaciju u različitim oblicima za titulara prava imaju. Najpre. odnosi na lica koja pripadaju manjinama u „onim državama u kojima postoje etničke.U državama gde postoje etničke. . Fizička i biološka egzistencija manjina predmet je Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948). Socijalna egzistencija manjinske grupe podrazumeva pravo manjinske grupe na identitet u smislu priznanja i razvijanja njene samosvojnosti. rasne ili verske grupe kao takve. Grupa u fizičkom smislu živi isključivo preko pojedinaca koje je čine. a ne na manjine kao takve.. zajedno sa drugim članovima svoje grupe. Pravo na opstanak grupe po svom domašaju prevazilazi pravo na fizičku egzistenciju grupe. tako da je fizički egzistencija pojedinaca povezanih karakteristikama koje određuju manjinsku grupu. pravnih i faktičkih. Član 27. Pravo na identitet manjinske grupe poseduje dva vida: negativan i pozitivan. religijske ili jezičke manjine. Pravilo se ne bi moglo smatrati potpunim iz više razloga. na osnovu člana 27.slobodama pojedinca. oblik i uslov fizičkog opstanka grupe.. zabrana diskriminacije se. a ne manjinu kao poseban entitet. Pakta o građanskim i političkim pravima.. . da manjine čuvaju i razvijaju „karakteristike po kojima se razlikuju od većine. U negativnom smislu. suplementarna prava koja imaju za svrhu da manjinama osiguraju. etničke. koja prevazilazi nediskriminaciju manjina. . zadovoljavajući i zahteve koji iz toga proizlaze". po prirodi stvari." Tumačenje po kome priznanje teritorijalne države ne utiče na postojanje manjine je tačno. Pravo manjine na identitet u pozitivnom smislu podrazumeva dopunska. zakonodavnu pre svega. Konstitutivni elementi osnovnih prava manjina u tom smislu mogu se dijagnostikovati u instrumentima o ljudskim pravima i međunarodnom krivičnom pravu. Pravo na opstanak manjine je nužni preduslov bilo kog prava manjina. Pogodni načini za očuvanje osobenosti manjina podrazumevaju. pravo na identitet manjinske grupe svodi se na zabranu diskriminacije.. pojedinca. verske ili jezičke manjine. svoj posebni kulturni život. otvara prostor za koegzistenciju ova dva dela stanovništva države. Ono je specifične prirode samom činjenicom da je titular prava grupa ljudi.manjinama". Pravilo o nediskriminaciji pripadnika manjina je neka vrsta dodatka opštem pravilu o zabrani diskriminacije otelotvorenom u članu 2(1) Pakta.Pravo na identitet.Pravo na egzistenciju. pravo na identitet u pozitivnom smislu podrazumeva stvaranje uslova. lica koja pripadaju tim manjinama ne mogu biti lišena prava da imaju. Pakta. da ispoljavaju i upražnjavaju svoju sopstvenu veru ili da se služe svojim jezikom". u stvari. Zabrana diskriminacije odnosi se na „lica koja pripadaju. Dok nediskriminacija omogućujući ravnopravnost manjinskog i većinskog stanovništva.. po pravilu. Zabrana diskriminacije u konkretnoj stvari može biti opšta i specifična.

. Formalno jedini multilateralni ugovor u pozitivnom međunarodnom pravu koji za predmet ima zaštitu nacionalnih manjina. o administrativnim telima ili onima savetodavne prirode koja nemaju ovlašćenja da donose akta obavezujuće prirode. Konvencije koji utvrđuje da „pripadnici nacionalnih manjina ostvaruju prava pojedinačno ili u zajednici sa drugima". 82.Institucionalni vid. posebno nacionalnih manjina. PARTIKULARNO PRAVO ZAŠTITE MANJINA . Odgovarajuće pravilo opšteg međunarodnog prava jednostavno ne postoji. Okvirna konvencija ne stipuliše kolektivna prava manjina koja su. takode. U okviru Saveta Evrope usvojena je Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina (1995). kako je to istaknuto u objašnjenjima uz Okvirnu konvenciju. . a na osnovu suštinske podudarnosti između „nacionalne. pretakanje političkih obaveza prihvaćenih na KEBS-u u pravne obaveze. Možda najvrednije dostignuće Deklaracije je u tome što je. verskih ili jezičkih manjina (1992). Aktivnost Organizacije ujedinjenih nacija na regulisanju položaja manjina do danas se iscrpljivala u donošenju pravno neobavezujućih instrumenata. Specijalizovana tela za zaštitu prava manjina postoje jedino u državama koje priznaju postojanje manjina na svojim teritorijama. po pravilu. nego striktno pravo. u stvari. Primena načela Konvencije „ne podrazumeva priznanje kolektivnih prava" manjina. Među njima se svojom specifičnom težinom izdvaja Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih. u formulisanju pravnih načela radi obezbeđivanja zaštite nacionalnih manjina. Konvencija je ograničenog dometa u materijalnopravnom smislu. u svojoj opštoj aktivnosti na zaštiti ljudskih prava bave i pitanjima prava manjina. Po svojoj prirodi. Za ocenu domašaja Okvirne konvencije u smislu progresivnog razvoja prava manjina od interesa je nekoliko stvari. Ratio legis Konvencije je. Pravo manjine na opstanak. U nadležnosti Komiteta za prava čoveka i Odbora za rasnu diskriminaciju mogu se naći pitanja koja se tiču prava manjine na identitet u negativnom smislu reči. etničke ili rasne grupe" kao zaštitnog objekta Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948) i koncepta manjine. skup načela i standarda.U ravni opšteg međunarodnog prava teško je govoriti o pravu manjina na identitet u pozitivnom smislu. paralelno sa pravima pripadnika manjina.Zaštita manjina u okviru Saveta Evrope. naći u delokrugu aktivnosti međunarodnih tela i institucija osnovanih u druge svrhe. Radi se. formulisala i odgovarajuće obaveze države kako one koje se tiču prava na identitet u negativnom smislu tako i obaveze koje afirmišu pravo na identitet u pozitivnom smislu. verske. Nevladine organizacije se. može biti predmet postupka pred Međunarodnim sudom pravde. Okvirna konvencija je pre programski akt. U sistemu opšteg međunarodnog prava ne postoje specifični mehanizmi za zaštitu prava manjina. Izvesna pitanja iz manjinskog corpus-а mogu se međutim. sama supstanca instituta manjinske zaštite.

Ti akti dele dve zajedničke karakteristike. "odlikuje ih pravno neobavežujući karakter.Da li postoji evropsko pravo zaštite manjina? Iako je Okvirna konvencija o zaštiti nacionalnih manjina stupila na snagu. u osnovi. Ova činjenica sama po sebi poseduje pravno-političko značenje. otvorilo je prostor kreatorima Konvencije da u corpus prava pripadnika nacionalnih manjina uključe i klasična individualna prava. Pravima i slobodama pripadnika manjina dodaje se i obaveza država da štite etnički. posebno imajući u vidu praksu jednog broja strana ugovornica koje u svom unutrašnjem pravu. kulturni. Okvirna konvencija donosi i pozitivne elemente progresivnog razvoja u materiju manjinske zaštite. Nedostaje im nepristrasni. bilo neposredno ili posredno. idu na uspostavljanje relativnog balansa između humanitarnog principa i principa političke nezavisnosti i integriteta država na čijim područjima manjine postoje. Druga faza. primenjuju se od strana ugovornica u dvostrukom smislu: a) u smislu individualnih prava pripadnika manjina. teško je. Mere nadzora i kontrole nad sprovodenjem u život odredaba Konvencije su nejake. Povelje Ujedinjenih nacija ostvarenje ljudskih prava i sloboda za sve bez obzira na rasu. jezički i verski identitet manjina kao kolektiviteta na svojoj teritoriji i da stvaraju uslove za unapređenje tog identiteta. U okviru Organizacije za evropsku" bezbednost i saradnju (OEBS) počev od Završnog akta Konferencije iz Helsinkija (1975) doneta je serija akata koji se u celini ili delom. odlikuju izvesne kvalitativne razlike. kao normativna supstanca Konvencije. jezik ili veroispovest. čiji početak označava Drugi sastanak Konferencije o ljudskoj dimenziji KEBS-a. U formalnom smislu. a prava koja su im priznata uživaju „pojedinačno ili u zajednici sa drugima". zbog prirode njenih odredaba. Opšta načela o zaštiti nacionalnih manjina. Cilj imanentan ovakvom pristupu je suštinski utvrđen članom 1(3). Zatim. meko pravo. snagu crpu iz faktičkog autoriteta same Organizacije. odnose na zaštitu manjina. u dokumentima OEBS-a mogu se razlikovati dve faze u tretmanu manjina. a posebno njene primene u praksi. negiraju postojanje nacionalnih manjina. Konvencija utvrđuje i dužnosti pripadnika manjina koje. Određenje po kome se prava pripadnika manjina mogu uživati i samostalno. U prvoj fazi koja obuhvata period od donošenja Helsinškogakta (1975) do Konferencije o ljudskoj dimenziji KEBS-a (1990). odnosno. . Smatra se da je za ostvarenje prava pripadnika manjina od suštinskog značaja demokratski politički okvir zasnovan na vladavini zakona i . U postpozitivističkom pristupu obično ih svrstavaju u tzv. pol. Prava i slobode pripadnika nacionalnih manjina formulisane su u formi višestranog ugovora. dominira princip indirektne zaštite manjina otelotvoren u Povelji Ujedinjenih nacija.Zaštita manjina u okviru OEBS-a. .Kao titulari prava i sloboda utvrđenih Konvencijom figuriraju „pripadnici nacionalnih manjina". govoriti o evropskom pravu nacionalnih manjina u smislu zaokruženog i koherentnogrežima. sudski mehanizam koji bi potpomogao kristalizaciju pravnih pravila iz široko određenih načela Konvencije. Kao imanentno politički akti. svode na individualna prava pripadnika manjina i njihovu efektivnu implementaciju u koordinatama prava na identitet u negativnom smislu reči. svojom dikcijom. U supstancijalnom smislu. prava manjina se.

funkcionisanju nezavisnog sudstva. b) u smislu kolektivnih prava manjina koja koegzistiraju sa individualnim pravima pripadnika manjina. Dakle, pored individualnih prava pripadnika manjina koja suštinski pripadaju pojedincima, opšta načela Konvencije stvorena u ovom smislu podrazumevaju i prava i slobode manjina kao specifičnog titulara. Unutar tzv. evropskog regionalnog prava manjina postoje, ustvari, dva partikularna prava udaljena jedno od drugog u poimanju prava manjina, kao i stepenu i vrsti njihove zaštite. Ova razlika je posebno naglašena u odnosu na nacionalne manjine i izražava i šire, pravno-političke i civilizacijskokulturološke poglede, na nacionalni identiteti stabilnost države. - Perspektive zaštite manjina. Ostvarenje ideje o univerzalnoj zaštiti manjina kao kolektiviteta je ne samo mukotrpan nego i neizvestan proces u okolnostima, političkim i pravnim, koje preovlađuju u međunarodnoj zajednici. Ne iznenađuje, stoga, što sledeći to uverenje, mnoge države poriču postojanje nacionalnih manjina ili teže da ih eliminišu bilo faktički ili suptilnijim putem u obliku pravnih konstrukcija poput one koja poistovećuje pojmove državljanstva i nacionalnosti. Refleks tog straha od manjina se na normativnom terenu izražava kroz nespremnost država da prava manjina urede u obliku kolektivnih prava koja su jedino podobna da kolektivitetu poput manjina pruže punu i efikasnu zaštitu. Postojeći corpus pravila međunarodnog prava, bilo opšteg ili regionalnih, građen na premisi indirektne zaštite i individualnih prava pripadnika manjina je u tom smislu očigledno nedovoljan. Osnov za konstruktivnu interakciju individualnih prava pripadnika manjina i kolektivnih prava leži u opšteprihvaćenom pravilu, o zabrani diskriminacije samo na osnovu pripadnosti pojedinca manjinskoj grupi. Pravo pojedinca da pripada manjinskoj griipi nužno podrazumeva i pravo grupe na egzistenciju i identitet, jer je u suprotnom pravo pripadnosti manjinskoj grupi lišeno smisla. 83. REGIONALNI SISTEMI ZAŠTITE LJUDSKIH PRAVA Paralelno sa opštim ljudskim pravima egzistiraju i regionalni sistemi. Njihovo konstituisanje može se pripisati dvoma razlozima - jednom negativne a drugom pozitivne prirode. Razlog negativne prirode je i dalje spora i neefektivna implementacija univerzalnih ljudskih prava. Sličnost političkih tradicija, vrednosti i filozofskih opredeljenja na užim, regionalnim prostorima, kao osnova za izgradnju odgovarajućih pravila, je razlog pozitivne prirode. Obično se govori o tri regionalna sistema - evropskom, interameričkdm i afričkom - mada ovakva klasifikacija nije najpreciznija budući da je tzv. evropski pre zbirni naziv za više sistema zaštite ljudskih prava nego jedan koherentan sistem. Razlika između opšteg i regionalnih međunarodnih sistema ljudskih prava je prevashodno uprirodi mera međunarodnog nadzora i kontrole. Dok je za opšti sistem međunarodnih ljudskih prava u osnovi, karakterističan međunarodni nadzor i kontrola u smislu provere sprovođenja u život obaveza koje je država ugovornica preuzela, u evropskom i interameričkom sistemu provera je efektnije upotpunjena i ispravkom ili okončanjem akta ili propuštanja suprotnog međunarodnom pravu.

* Afrički regionalni sistem. Afrički regionalni sistem ljudskih prava počiva na odredbama Afričke povelje o ljudskim pravima i pravima naroda donete 1981. godine. Afrički sistem je jedini regionalni sistem koji ljudska prava u duhu Povelje Ujedinjenih nacija tretira integralno, kao prava pojedinca i grupa, kolektivna prava. U članovima 27-29, naime, Afrička povelja navodi i prava naroda - pravo na samoopredeljenje, pravo nad nacionalnim bogatstvom i prirodnim resursima, pravo na razvoj, na nacionalni i međunarodni mir i bezbednost i pravo na zdravu životnu sredinu. Mere međunarodnog nadzora i kontrole dizajnirane su u obliku specifičnih, nesudskih mera. U nadležnosti su dva tela: Afričke komisije za ljudska prava i prava naroda i Konferencije šefova država i vlada OAJ. Komisija, sastavljena od 11 članova, može primati saopštenja ugovornice da druga ugovornica krši odredbe Povelje bilo direktno ili nakon što je na odnosna saopštenja prethodno skrenula pažnju državi za koju smatra da je prekršila Povelju. Postupak se okončava izveštajem Komisije koji se dostavlja državama u sporu i Konferenciji šefova i vlada. Pored saopštenja koje podnose države ugovornice, Komisija može dvotrećinskom većinom odlučiti da razmatra „druga saopštenja", ,tj. saopštenja pojedinaca i grupa. Pored mera kontrole i nadzora, Komisija poseduje dva dodatna ovlašćenja - da podstiče poštovanje ljudskih prava putem studija, seminara, konferencija, širenja informisanja i saradnje sa lokalnim telima, kao i" da tumači odluke Povelje. * Američki regionalni sistem. Kada je reč o izvorima američkog, regionalnog sistema ljudskih prava, treba povući razliku između materijalnog i procesnog prava. U materijalnopravnom smislu relevantan izvor prava je Američka konvencija o ljudskim pravima (1969) koja je stupila na snagu 1978. Pravo na i pravo azila su specifična, regionalna prava. Konvencija ne sadrži ekonomsko-socijalna prava, pa, čak, ni pravo na obrazovanje. Generalna skupština OAD je 1988. godine usvojila dodatni protokol koji se odnosi na ekonomska, socijalna i kulturna prava. Procesnopravna supstanca regionalnog američkog prava ljudskih prava derivira, kako iz odredaba same Konvencije tako i iz prava Organizacije američkih država. Stupanjem na snagu Interameričke konvencije o ljudskim pravima, Komisija je postala jedan od organa nadležnih u odnosu na „pitanja koja se tiču ispunjavanja obaveza preuzetih" Konvencijom. Nadležnost Komisije je dvojaka: a) obavezna nadležnost podrazumeva da prima peticije pojedinaca, grupa pojedinaca ili nevladinih organizacija priznatih zakonom u državama ugovornicama o kršenju odredaba Konvencije od strane države ugovornice; i b) fakultativna nadležnost da prima i razmatra saopštenja u kojima jedna ugovornica tvrdi da je druga ugovornica prekršila pravo utvrđeno Konvencijom. Ekonomska, socijalna i kulturna, izuzev prava na sindikalno organizovanje i prava na obrazovanje, su isključena iz nadležnosti Komisije i Suda. Komisija teži da iznađe prijateljsko rešenje stvari,

delujući, u stvari, kao neka vrsta diplomatskog foruma. Međuamerički sud za ljudska prava čini kolegijum od sedam sudija koji se biraju među pravnicima najviših moralnih kvaliteta i priznatim stručnjacima u oblasti ljudskih prava. Sudije mogu biti državljani bilo koje članice OAD, bez obzira na to da li je ugovornica Konvencije. Nadležnost Suda je fakultativne prirode. Priznanje obavezne nadležnosti Suda može biti opšte kada se odnosi na sve slučajeve koji se iznesu pred Sud - i specijalno, tj. u odnosu konkretan slučaj. Aktivna legitimacija pred Sudom rezervisana je za države ugovornice i samu Komisiju. Pojedinci ili grupe pojedinaca ne mogu pokrenuti postupak pred Sudom. Sud ima i savetodavnu funkciju koja je široko koncipirana. U svom savetodavnom mišljenju o pravnim dejstvima Američke Deklaracije o pravima i obavezama čoveka, Sud je, između ostalog, istakao đa poseduje savetodavnujurisdikciju „u odnosu na bilo koju odredbu koja se bavi zaštitom ljudskih prava izloženoj u bilo kom međunarodnom ugovoru primenljivom u američkim državama, nezavisno od toga da li je bilateralan ili multilateralan, te bez obzira na osnovnu svrhu takvog ugovora i da li je nečlanica interameričkog sistema ugovornica ili ima pravo da postane ugovornica tog ugovora". Presude Suda su konačne i obavezujuće (res iudicata). * Evropski sistem. Sistem koji se obično naziva evropskim, obuhvata, u stvari, tri sistema - sistem Saveta Evrope; sistem OEBS-a i sistem Evropske unije. Jedino bi se potonji mogao nazvati evropskim u strogom smislu reči, budući da druga dva važe dobrim delom i van Evrope. - Sistem Saveta Evrope. Supstancijalni deo sistema Saveta Evrope čine Evropska konvencija o ljudskim pravima (1950) i Protokoli uz Konvenciju koju su sukcesivno donošeni. Ovim instrumentima konstituisan je corpus građanskih i političkih prava za koji bi se moglo reći da je specifičan u odnosu na corpus ustanovljen Paktom o građanskim i političkim pravima. Što se sistema nadzora i kontrole tiče, razlikuju se dve faze u njegovoj evoluciji: a) prva faza, koja se može smatrati istorijskom, je trajala od stupanja Evropske konvencije o ljudskim pravima na snagu pa do donošenja Protokola XI i b) druga, aktuelna faza koja započinje primenom Protokola XI. Prvu fazu je odlikovala tripartitna struktura mehanizma nadzora i kontrole nad implementacijom odredaba Konvencije. Činila su je tri organa: Evropska komisija za ljudska prava, Komitet ministara Saveta Evrope i Evropski sud za prava čoveka. U podeli uloga između ova tri organa Komisija je delovala kao organ istrage i izmirenja, koja je, u slučaju neuspeha, dostavljala izveštaj Komitetu ministara ili pokretala postupak pred Evropskim sudom. Nadležnost Suda protezala se na strane ugovornice Konvencije koje su prihvatile obaveznu nadležnost Suda ili dale svoj pristanak na nadležnost Suda u posebnom slučaju. U drugoj fazi, Protokol XI donosi kvalitativnu promenu u mehanizmu nadzora i kontrole nad sprovođenjem Konvencije o ljudskim pravima, transformišući ga u mehanizam sudske kontrole. Protokol ukida Evropsku komisiju za ljudska prava, a Evropski sud oprema obaveznom nadležnošću. Evropski sud za ljudska prava - Sastav i organizacija Suda. Sudski kolegijum sastoji se od onoliko šudija koliko je strana ugovofica

Konvencije. Sudije bira Parlamentarna skupština Saveta Evrope većinom glasova sa liste od tri kandidata koji svaka strana ugovornica predlaže. Sudije su raspoređene u tri sekcije - dve od po deset sudija, a jedna od jedanaest - ustanovljene na osnovu geografskog kriterijuma. Mandat sudija traje šest godina i mogu se ponovo birati. Pored sudija organizacionu strukturu Suda čine Sekretarijat, čije se funkcije i organizacija uređuju Poslovnikom, Suda i stručni saradnici. Rad sudskog kolegijuma je, zbog velikog broja sudija (trenutno ih ima 46), specifičan u poređenju sa drugim stalnim međunarodnim sudovima. Odbori su sastavljeni od trojice sudija koji pripadaju istoj sekciji. Malo veće čini sedam sudija među kojima je predsednik Veća, kao i nacionalni sudija. Sedamnaest sudija, uključujući predsednika Suda i dva potpredsednika, čine Veliko veće. Članovi Veća se, izuzev predsednika i potpredsednika, biraju izvlačenjem. U Veće ulazi i nacionalni sudija države koja je stranka u postupku. - Nadležnost Suda i njegovih tela. O nadležnosti Suda se može govoriti u dvojakom smislu: nadležnosti Suda kao organa zaduženog za sudsku kontrolu primene Evropske konvencije o ljudskim pravima, i nadležnosti tela Suda - odbora, Malog i Velikog veća - u postupanju u slučajevima koji se pred Sud iznesu. Nadležnost Suda se proteže na sve predmete koji se tiču tumačenja i primene Konvencije i protokola uz nju. U sporovima oko nadležnosti odlučuje Sud. Ratione materiae nadležnost Suda obuhvata: a) međudržavne predstavke u smislu ukazivanja bilo koje strane ugovornice na svaku povredu odredbi Konvencije i protokola od strane druge strane ugovornice; b) individualne predstavke pojedinaca, nevladinih organizacija ili grupe lica koji tvrde da su žrtve povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima koje je prihvatila strana ugovornica i c) savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja se tiču tumačenja.Konvencije i protokola na zahtev Komiteta ministara. U nadležnosti Malog i Velikog veća je donošenje odluke u meritumu, a nadležnost odbora je, prema važećem rešenju, ograničena na odlučivanje o dopuštenosti predstavke. Sudska, aktivnost se, uglavnom, odvija u Malim većima. Malo veće odlučuje ne samo o osnovanosti predstavke kao meritornoj stvari, nego i o dopuštenosti predstavke u slučaju kada u odboru nije postignuta jednoglasnost o nedopuštenosti predstavke. Nadležnost Velikog veća je samostalna ili supsidijerna. Samostalna je u odnosu na zahtev za savetodavno mišljenje i zahtev stranke u sporu da se predmet presuđen od Malog veća iznese pred Veliko veće. U potonjem slučaju Veliko veće deluje kao sud više instance. Spor pred Sudom okončava se donošenjem presude ili prijateljskim poravnanjem. Pravosnažnost je rezervisana za presude Velikog veća, dok presude malih veća stiču pravosnažnost po ispunjenju utvrđenih uslova. Sam postupak pred Sudom se, pored presude i prijateljskog poravnanja može okončati i drugim načinima. Presudom se utvrđuje povreda relevantnog prava sadržanog u Konvenciji i protokolima uz nju, te pravična kompenzacija za povredu prava.

ne pravo. Razvio je. već političko obećanje koje se ispunjava kombinovanim dejstvomformalnog autoriteta Organizacije i materijalnom snagom pritiska Organizacije i njenih članica. godine od predstavnika 35 država Evrope te SAD i Kanade. Helsinški akt nije bio pravno obavezujući. Doprinos OEBS-a u materiji ljudskih prava može se ceniti u supstancijalnom smislu i u smislu stepena implementacije ljudskih prava. ali je domašaj te pozitivne prakse ograničen ratione loci na države nastale na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i u istočnoj Evropi. Obaveze koje su članice OEBS-a preuzele u domenu ljudskih prava nisu pravne nego političke prirode. Relativni izuzetak predstavlja položaj manjina. posebno nacionalnih.. mada u izvesnoj meri pod senkom pragmatičnih potreba u promociji utvrđenog političkog modela demokratije. Madridska (1979) i Bečka (1986) . informacija. recimo. naročito upitanjima ljudskih kontakata. Obaveznim ih čini. socijalna prava i prava radnika obuhvaćena tzv. Princip poštovanja ljudskih prava bio je deo šireg političkog dogovora o bezbednosnom sistemu u Evropi u eri detanta. utemeljenog na priznavanju političkog status quo u Evropi od strane članica zapadne koalicije i prihvatanju saradnje u humanitarnoj oblasti. Visoki komesar OEBS-a za nacionalne manjine i OEBS-Ov predstavnik za slobodu medija. već o „humanoj dimenziji" OEBS-a.Sistem OEBS-a. i ne govori o specifičnom corpus-u ljudskih prava. U smislu primene standarda klasičnih građanskih i političkih prava doprinos OEBS-a je značajan. međutim. biti primenjene u sudskom postupku. mada je nesporno doprineo zaštiti ljudskih prava u prostoru svog delovanja. dakle. OEBS ne poznaje ni sudsku kontrolu niti institut peticije kao relevantne oblike nadzora i kontrole hadsprovođenjem u život preuzetih obaveza. budući da je reč prevashodno o bezbednosnom sistemu koji se bavi i ljudskim pravima. ne bi se mogao nazvati specifičnim sistemom zaštite ljudskih prava. takođe. Otuda one se ne primenjuju kao pravne obaveze i ne mogu. nije konzistentno primenjivan. presvete i obrazovanja. Konferencije koje su održane nakon Helsinške -Beogradska (1977). O specifičnom sistemu ljudskih prava u Evropskoj uniji može se govoriti tek od donošenja Povelje o fundamentalnim pravima koja je obavezujuću snagu stekla 1. drugim naslovom kao što su . stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora. aktivnosti OEBS nisu dovele do suštinskog obogaćivanja corpus-а ljudskih prava utvrđenih opštim međunarodnim pravom. Sistem OEBS-a. . U supstancijalnom smislu. Zaštita ljudskih prava jedan je od deset temeljnih principa Helsinškog završnog akta o bezbednosti i saradnji u Evropi potpisanog 1. decembra 2009. uglavnom. „arene za optužbe da članice sovjetskog bloka krše ljudska prava". Povelja u osnovi predstavlja potvrdu prava utvrđenih Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i fundamentalnih sloboda obogaćenih elementima progresivnog razvoja. od strane članica istočnog bloka.Sistem Evropske unije. Oslanjaju se na faktičku moć Organizacije i primenjuju u maniru političkih odluka. uglavnom. gde. godine. Progresivni razvoj izražavaju.bile su. kulture. avgusta 1975. Od urušavanja sovjetskog bloka u devetoj deceniji prošlog veka KEBS na doktrini ljudskih prava gradi relevantni osnov svog delovanja. Naziva se obično „mekim pravom" (soft law). razuđenu institucionalnu mrežu u tu svrhu u kojoj centralno mesto pripada trima institucijama: Ured OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava. Stoga se. kada je reč o OEBSu.

Svojstvo pravila MKP u sadašnjoj fazi razvoja moglo pripisati i pravilima međunarodnog prava koja se odnose na krivičnopravnu materiju ali ne poseduju peremptornu prirodu." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . ograničeni. tuge postoje da bi prizvale smeh. zaštita od neopravdanog otkaza i pristup zdravstvenoj zaštiti. i cemer i med. i vatra i led. Zaštitni objekt MKP su vrednosti i interesi međunarodne zajednice kao celine.. POJAM MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA (MKP) U formalnom smislu reči MKP bi se moglo odrediti kao sistem peremptornih normi opšteg međunarodnog prava (jus cogens) koje za predmet imaju krivičnu odgovornost za inkriminisane radnje ili propuštanja. jedna inovacija koju Povelja donosi.pravo na odgovarajuće radne uslove.obaveznosti i domašaja ratione personae.. istina. pravno gledano. Međunarodno krivično procesno pravo bi predstavljalo sistem pravila međunarodnog prava koja uređuju međunarodne postupke za gonjenje i suđenje licima koja se terete za inkriminisane radnje i propuštanja.. ali ona su već garantovana pravom Evropske unije. U svetlosti striktnog određenja MKP. predstavlja pravila MKP u fazi nastojanja ili dispozitivno krivično pravo. u kap se spoje.. Sve ima svoje. Dometi Povelje o fundamentalnim pravima Evropske unije su.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:44 84. Radi se o pravilima međunarodnog prava čiji je predmet i cilj krivično-pravni a odsustvo peremptornosti tiče se stepena njihove . "Sve ima svoje. Prava radnika su. Corpus građanskih i političkih prava navedenih u Povelji se suštinski poklapa sa odgovarajućim pravima i slobodama utvrđenim u Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i fundamentalnih sloboda a članice Unije su pojedinačno vezane odredbama Konvencije i njenih Protokola. U materijalnom smislu MKP je krivično pravo međunarodne zajednice. moglo bi se reći da ovaj deo pravila. vrlina i greh. .

pored. Uzima se da prekretnicu u tom pogledu predstavlja suđenje osumnjičenim vođama osovinskih sila pred vojnim tribunalima ustanovljenim posle Drugog svetskog rata. 86. c) Štiteći interese koji su u samoj osnovi konkretne zajednice. Suverenost kao osnovni konstrukcioni princip države podrazumeva da država a priori ne priznaje nikakvu vlast . b) Međunarodno pravo je do početka XX veka za svoj predmet regulisanja imalo odnose između država.ni zakonodavnu ni sudsku . pravila krivičnog prava poseduju apsolutno obaveznu snagu i po pravilu.od suštinskog značaja za zaštitu fundamentalnih interesa međunarodne zajednice kao celine. obaveze i odgovornosti pojedinaca ulazili u domen strogo unutrašnje nadležnosti država. PRAVNE PRETPOSTAVKE ZA NASTANAK I RAZVOJ MKP Bilo je potrebno da se stekne par relevantnih pravnih pretpostavki. a) Dugo vremena su prava.iznad svoje. bilo nacionalne ili međunarodne. da bi se MKP moglo konstituisati. Pravila međunarodnog krivičnog procesnog prava ne dele nužno to svojstvo samo po sebi. c) nastanak corpus-а peremptornih normi opšteg međunarodnog prava kao izvora međunarodnih obaveza posebne pravne snage. postojale su u međunarodnom pravu zabrane čija je implementacija podrazumevala i krivično kažnjavanje pojedinaca. b) konstituisanje nove vrste međunarodnih protivpravnih akata koji. Osnovni subjekti međunarodnog prava . za međunarodno pravo standardne. a drugu pravno-tehničke. sadržanih u pravilima međunarodnog prava. U odsustvu instituta krivične odgovornosti država. Pre nego što je pojedinac neposredno podvrgnut međunarodno-pravnoj regulativi. krivična odgovornost pojedinaca se nametala kao odgovarajući oblik odgovornosti za kršenje pravnih pravila međunarodnog prava . bivajući van domašaja međunarodnog prava. traže i krivičnu odgovornost. građanske odgovornosti.ne podležu krivičnoj odgovornosti analogno krivičnoj odgovornosti pravnih lica u nacionalnom krivičnom pravu. sopstvene. Pripadnost corpus-u peremptornih normi opšteg međunarodnog prava je inherentno svojstvo pravila međunarodnog krivičnog prava u materijalnom smislu reči. da postane adresat zapovesti. Međunarodno krivično pravo je . ne podležu dispoziciji subjekata. Postoji nekoliko osnovnih sistemskih karakteristika međunarodnog krivičnog prava. Zato je i smatrano međudržavnim pravom. mada ne smeju biti u sukobu sa bilo kojim pravilom peremptorne prirode.države i međunarodne javne organizacije .85. U materiji krivičnog prava. tj. Te pretpostavke su: a) da se pojedinac neposredno podvrgne međunarodno-pravnoj regulativi. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA Karakteristike MKP se mogu podeliti u dve osnovne grupe: jednu čine sistemske karakteristike. pojedinac postaje adresat međunarodnopravnih pravila relativno kasno.

u nekim od relevantnih elemenata bića krivičnog dela. su u percepciji subjektivnih elemenata zločina. OPŠTI PRINCIPI MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA Opšti principi međunarodnog krivičnog prava su fundamentalni pravni postulati na kojima počiva međunarodno krivično pravo. S druge strane. U osnovi opšti principi međunarodnog krivičnog prava se poklapaju sa opštim principima daleko . Do ustanovljenja Stalnog međunarodnog krivičnog suda. ova činjenica se izražava u tome što su ta pravila nepotpuna. Dokazivanje postojanja i preciznog značenja običajnih.izraz ograničenja. Jurisprudencija dva ad hoc tribunala. za standarde striktne zakonitosti. Ovi tribunali. Kvalifikacija međunarodnih zločina kao peremptornih normi je gotovo univerzalno prihvaćena. S jedne strane. stvarajući uslove za sistematsko tumačenje pojedinačnih pravnih pravila i popunjavanje pravnih praznina kao osnova za ispunjenje garantivne funkcije međunarodnog krivičnog prava. i pvde inhibirajući faktor. 87. posebno tzv. Opšti principi tako shvaćeni čine pojedinačna pravila međunarodnog krivičnog prava delom jedne konzistentne celine ili sistema. Specifičnosti međunarodnog poretka su. delom. po pravilu. uz nesporne slabosti. U neposrednoj vezi su i osobenosti legislativnih postupaka u međunarodnom poretku. Deficitarna su. progresivnom razvoju međunarodnog krivičnog prava i pravne svesti međunarodne zajednice o njegovojrelevantnosti. u zabrani određenog ponašanja (ius prohibitivum) koja nije praćena kvalifikacijom krivičnih'posledica. kao i intermedijanih pravila. Krivični sudovi bi bili prirodni forum za kristalizaciju tih pravila i popunjavanje pravnih praznina. međutim. kao izraz selektivne pravde i. Opšti principi su imanentni svakoj grani prava. u situaciji nepostojanja sveopštih multilateralnih ugovora. prostorno (ratione loci) i stvarno (ratione materiae). zajedničkog zločinačkog poduhvata i osnova isključivanja krivične odgovornosti. pojam međunarodnog krivičnog pravosuđa se iscrpljivao u ad hoc tribunalima. U domenu strukture pravila međunarodnog krivičnog prava. Sistematskim slabostima međunarodnog krivičnog prava. kako u pogledu njegove sadržine tako i u pogledu primene. usloviina za represiju i kažnjavanje počinioca. približi standardima striktne legalnosti. nedovoljno precizna. vremenski (ratione temporis). ali ne i poništenja suverenosti država. dali su dvostruki rezultat. osvetničke pravde. a uz to i nepotpuna. pridružuju se i pravno-tehničke. Svoj normativitet iscrpljuju. pretežno oslonjene na konstrukcije nacionalnih sudova koji nemaju odgovarajuću osnovu u praksi većine država. Pravila međunarodnog krivičnog prava su. po pravilu. primenu ideje krivične pravde su ograničili u sva četiri relevantna aspekta: personalno (ratione personae). oblika kriminalne odgovornosti. delikatna operacija. Postoji upadljiva nepodudarnost između kvalifikacije međunarodnih zločina koji čine međunarodno krivično pravo i određenja međunarodnog krivičnog prava. Na Stalnom međunarodnom krivičnom sudu je zato težak i izazovan zadatak da međunarodno krivično pravo. međunarodnog krivičnog prava je. Moglo bi se reći daje upravo oslanjanje na nacionalnu sudsku praksu dovelo do ozbiljnih manjkavosti opšteg dela međunarodnog krivičnog prava. doprineli su. tj. a delom i Statut Stalnog krivičnog suda.

izražavajući samu ideju prava i socijalnu svrhu krivičnog prava. Statut Stalnog krivičnog suda optira za princip neretroaktivnosti u članu 22. Optimalne forme u tom smislu bile bi utvrđivanje egzistencije i sadržine konkretnog običajnog pravila presudom legalnog i nadležnog međunarodnog suda i/ili pretakanje običajnog u pisano pravo postupkom kodifikacije u smislu člana 15. 2. nulla poena sine lege certa. tj. Neki od principa međunarodnog krivičnog prava poseduju osobene karakteristike u poređenju sa opštim principima nacionalnog krivičnog prava. nulla poena sine lege previa.razvijenijeg i efektivnijeg nacionalnog krivičnog prava. izuzev ako ponašanje u pitanju. i doktrine striktne zakonitosti. Izričito je stipulisana u Paktu o građanskim i političkim pravima Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i Američkoj konvenciji o ljudskim pravima. nulla poena sine lege scripta. U tom smislu. zabrana retroaktivne primene pravila međunarodnog krivičnog prava. Princip zakonitosti. U celini gledano. konstituiše zločin u jurisdikciji Suda. 2. može se govoriti o riznici opštih načela krivičnog prava kao zajedničkoj pravnoj baštini. nulla crimen.doktrine materijalne ili objektivne pravde. princip zakonitosti. Osnovni opšti principi međunarodnog krivičnog prava su: 1. Statuta Komisije za međunarodno pravo. na samom vrhu principa međunarodnog prava. da norme međunarodnog krivičnog prava moraju biti precizne i određene. * Princip zakonitosti. Statuti ad hoc tribunala i Stalnog međunarodnog krivičnog suda nisu od preterane koristi u tom . koji stipuliše da lice nije krivično odgovorno na osnovu Statuta. Sastoji se iz četiri dela: 1. Načelo neretroaktivnosti je ugrađeno i u Statute dva ad hoc tribunala . Sud ima jurisdikciju samo u odnosu na zločine počinjene nakon stupanja Statuta na snagu. u momentu kada se događa. Budući da načelo neretroaktivnosti nije peremptorne prirode.za bivšu SFRJ i Ruandu. izuzev ako je novo pravilo blaže po učinioca. tj. Doktrina striktne zakonitosti stiče prevagu u međunarodnoj praksi donošenjem instrumenata o pravima čoveka. Podrazumeva da krivična dela i kazne imaju biti utvrđene pisanim pravom (ius scripta). predmet je sučeljavanja dve suprotstavljene doktrine . može se reći da dobar deo pravila međunarodnog krivičnog prava ne odlikuje potrebna preciznost i određenost uporediva sa odgovarajućim karakteristikama pravila nacionalnog krivičnog prava. princip individualne krivične odgovornosti. Načelo zakonitosti nalaže da se običajna pravila uzimaju kao relevantna pod uslovom da su jasno i nedvosmisleno utvrđena. koja podrazumeva da krivična odgovornost i kazna mogu biti primenjeni samo u odnosu na ponašanje inkriminisano u momentu kada je počinjeno. po kojoj svako štetno ponašanje treba da podleže kažnjavanju bez obzira da li je u vreme kada je počinjeno bilo inkriminisano. 3. Ovaj deo principa zakonitosti isključuje primenu nepisanog prava. nulla poena sine lege je. princip nezastarevanja. 3. ali bi se teško moglo reći da je striktno primenjivano.

Dopuštena bi. s jedne strane. Primena analogije u međunarodnom krivičnom pravu je češća nego što na prvi pogled izgleda. i 10) koji su specifične prirode. 4." U duhu principa striktne zakonitosti svaka analogija. bila zakonska ili pravna. kako je elaboriran u jurisprudenciji Tribunala. Više razloga inspiriše međunarodne sudove i tribunale da pribegavaju analogiji. postoji. izuzetak od principa individualne odgovornosti u obliku „zajedničkog zločinačkog plana" i komandne odgovornosti. takođe. vladajući u međunarodnom krivičnom pravu izraz je simultane primene dva relevantna kriterijuma odgovornosti . da neko može odgovarati samo ako je kriv. definicija se tumači u korist lica koja su pod istragom. protiv kojih se vodi krivični postupak ili im se izriče presuda. Individualna odgovornost. vršeći nadležnost koja mu je dodeljena. tj. Mnoga nacionalna krivična zakonodavstva sadrže odredbe o zastarevanju . Najpre. Princip individualne i subjektivne krivične odgovornosti. bila primena analogije u slučaju pravila sa generalnom klauzulom na radnje ili dela suštinski slična onima koja su. U materijalnom smislu. Statuta Tribunala za bivšu Jugoslaviju kao jedna od relevantnih radnji izvršenja niti u" Statutu figurira kao samostalno delo. podrazumeva da svako odgovara samo za svoje postupke. Što se tiče doktrine „zajedničkog zločinačkog plana". zabranjena je u svakom slučaju kada za posledicu ima stvaranje novog krivičnog dela ili kvalifikovanog oblika osnovnog krivičnog dela. a subjektivna. U slučaju dvosmislenosti. * Princip individualne i subjektivne krivične odgovornosti. mada različite prirode. U formalnom smislu. navedena u konkretnom pravilu. ako postoji subjektivan odnos prema učinjenom delu. kao kontrast objektivnoj. s druge strane. nije uvršćen u kodifikaciju Nirnberških načela usvojenu 1950. Pre bi se moglo reći da predstavlja kreativno. tj. teško da predstavlja običajno pravo. u pozitivnom krivičnom pravu stopljeni u jednu celinu. a koja nije u suprotnosti sa drugim krivičnopravnim normama i principima. kvazilegislativno tumačenje člana 86(2) Protokola I. Ni koncept komandne odgovornosti. * Princip nezastarevanja. rudimentarnost međunarodnog krivičnog prava. U jurisprudenciji ad hoc Tribunala za bivšu Jugoslaviju. nulla poena sine lege stricta. Stalni krivični sud je u delikatnoj poziciji da. Dopuštena bi bila analogija koja ide u korist okrivljenog.. izgleda. Pojam „zločinačkog udruženja" inače.pogledu zbog svoje specifične prirode. inspirisana je pojmovima „zločinačke organizacije" i „zločinačke zavere" iz Statuta Vojnog tribunala u Nirnbergu (članovi 9.koji su.kriierijuma subjekta i kriterijuma osnova . Član 22. nasuprot kolektivnoj. obavlja i kvazilegislativnu aktivnost kristalizacije nedovoljno preciznih pravila i popunjavanja pravnih praznina materijalnog međunarodnog krivičnog prava držeći se principa zakonitosti.. „zajednički zločinački plan" nije naveden u članu 7. zabrana stvaranja prava putem analogije. i potreba da se sankcionišu neprihvatljiva ponašanja. u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija na predlog Komisije UN za međunarodno pravo. ona je sumnjiva kako u formalnom tako i u materijalnom smislu. Statuta Stalnog krivičnog suda utvrđuje da „definicija bića krivičnog dela mora biti jasno utvrđena i ne sme se proširivati analogijom.

Član 27. člana vlade ili parlamenta. Princip nezastarevanja međunarodnih zločina nužno proizlazi iz prirode pravila o međunarodnim zločinima kao peremptornih pravila koja. Uz to. a pod personalnim specijalna zaštita koju takva lica poseduju bilo po nacionalnom ili međunarodnom pravu. primena zastarelosti u postupku pred nacionalnim sudovima bi mogla biti osnov zasnivanja nadležnosti Stalnog Suda. Član 29. Relevantni međunarodni instrumenti opredeljuju se za suprotno rešenje. Član 6(a) Statuta utvrđuje: „Zločin protiv mira.. Prvo. je naglasio da je „rat suštinsko zlo. ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu ili . Posebno. Nirnberški tribunal. neće predstavljati prepreku Suda u vršenju svoje nadležnosti nad takvim licem". Pod funkcionalnim imunitetom shvata se sam službeni položaj u državnoj strukturi koja izvesno lice ovlašćuje da dela u ime i za račun države. Agresija je inkriminisana Statutom Vojnog tribunala u Nirnbergu. kao stranke Statuta države u postupcima pred domaćim sudovima ne bi mogle prenebregnuti odredbu člana 29. sama po sebi. ili izabranog. ne trpe uslov ili alternativu. bilo na osnovu nacionalnog ili međunarodnog prava. Pokretanje agresivnog rata. drugim recima. „nije samo međunarodni zločin. planiranje. uključujući i međunarodne zločine.„zločini iz nadležnosti Suda ne zastarevaju". Uvršćujući ga u opšte principe krivičnog prava. Statut. i Drugo. Dejstvo odredbe člana 29. pravi razliku između funkcionalnih i personalnih imuniteta. u sistemu komplementarnosti Stalnog suda i nacionalnih krivičnih sudova u pogledu nadležnosti za međunarodne zločine. ono je vrhovni međunarodni zločin koji se od ostalih ratnih zločina razlikuje samo u tome što u sebi sadrži nagomilano zlo u celini. Princip nezastarevanja međunarodnih zločina je progresivni razvoj u materiji međunarodnog krivičnog prava. Odredbe o nezastarelosti međunarodnih zločina postoje samo u potonjem i Konvenciji Ujedinjenih nacija o nezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti (1968). u stvari. započinjanje ili vođenje agresorskog rata kojim se krše međunarodni ugovori. predstavljati osnov za umanjenje kazne". zastarelost pre prepreka ili smetnja za vršenje jurisdikcije.predstavnika ili vladinog službenika neće ni u kom slučaju izuzeti jedno lice od krivične odgovornosti na osnovu ovog Statuta. po definiciji. „imuniteti ili posebna proceduralna pravila koja se mogu vezati za službeni položaj. ZLOČIN AGRESIJE * Opšta razmatranja.teških krivičnih dela. 88. vezuje nastanak pravila međunarodnog krivičnog prava stricto sensu. po svojoj prirodi. sporazumi ili garancije. princip koji ne izražava važeće pravo. Statut nezastarevanju zločina daje materijalnopravno značenje. Statuta može biti dalekosežno u pogledu odgovarajuće nacionalne krivičnopravne regulative stranaka Statuta Suda po dva osnova. (Irelevantnost službenog položaja) Statuta predviđa da će se pravila Statuta primenjivati „na sva lica bez ikakve razlike zasnovane na službenom položaju. mada je. niti će. jer njegove posledice pogađaju ceo svet". tj. pripremanje. službeni položaj šefa države ili vlade. za koji se. u svetlosti pravila opšteg međunarodnog prava da se država ne može pozivati na svoje unutrašnje zakonodavstvo u cilju oslobađanja od svojih međunarodnih obaveza. Statuta Suda predviđa da .

7. što drugim recima. odluka jedne države da. bombardovanje koje izvrše oružane snage jedne države protiv teritorije druge države ili upotreba bilo kakvog oružja jedne države protiv teritorije druge. more. kao takav potpada . 2. 4. pripadnike neredovnih snaga ili najamnika da izvrše akte oružanog napada protiv druge države. ali se ne iscrpljuju. ili koja je na ma koji drugi način nespojiva s Poveljom Ujedinjenih nacija. bilo kakav produžetak njihovog prisustva na toj teritoriji posle isteka sporazuma. ova druga država koristi za izvođenje akata agresije na treću državu. Rezolucija. ili.. Zločin agresije. U okviru Ujedinjenih nacija doneta je serija akata u cilju kristalizacije i preciziranja pojma agresije. decembra 1946. 3. potvrđuje principe međunarodnog prava priznate Statutom i presudom Tribunala. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1974. ili svaka vojna okupacija. predviđa. Definicija pripada tipu mešovitih definicija sastavljenih od opšte definicije i navođenja agresivnih radnji. Statut Stalnog međunarodnog krivičnog suda uvršćuje zločin agresije u najteže zločine koji se tiču međunarodne zajednice kao celine i. Rezolucija Generalne skupštine 95(1) od 11. korišćenje oružanih snaga jedne države koje se nalaze na teritoriji druge države na osnovu sporazuma sa tom državom. kao i ostali zločini navedeni Statutom. Konkretni akti. teritorijalne celine ili političke nezavisnosti druge države. u sledećem: 1.zaveri za izvršenje ma kog od gore navedenih dela". da će pojedinac koji. aktivno učestvuje ili naređuje planiranje. potvrđen je Rezolucijom. kvalifikuje agresorski rat kao zločin protiv mira koji povlači međunarodnu odgovornost. a da se ti akti po težini mogu uporediti sa navedenim aktima. preuzimajući definiciju zločina protiv mira iz člana 6(a) Statuta Nirnberškog tribunala. ili svaka aneksija teritorije ili dela teritorije druge države upotrebom sile. praćeni su subjektivnim elementom animus. Opšta definicija određuje agresiju kao „upotrebu oružane sile jedne države protiv suvereniteta. odluka jedne države da svoju teritoriju koju je stavila na raspolaganje drugoj državi. takođe." Prvozapočeta upotreba sile je prima facie dovoljan dokaz o aktu agresije. grupe. pak. kao materijalni element zločina agresije. blokada luka ili obala jedne države izvršena oružanim snagama druge. suprotno uslovima predviđenim u sporazumu. napad oružanih snaga jedne države na kopno. čak i privremena. pokretanje ili vođenje agresije počinjene od države biti odgovoran za zločin agresije. Nacrt zločina protiv mira i bezbednosti čovečanstva koji je Komisija za međunarodno pravo Ujedinjenih nacija donela nakon skoro pola veka rada. bilo u svoje ime ili u ime druge države. ili značajno učešće države u tome. kao lider ili organizator. takođe. Agresivni akti obuhvataju. izražava poimanje zločina agresije kao dela pozitivnog međunarodnog prava. invazija ili napad na teritoriju jedne države od strane oružanih snaga druge države. * Statut Stalnog međunarodnog krivičnog suda. 5. 6.. godine donela Rezoluciju 3314 koja sadrži jednu sveobuhvatnu definiciju agresije. vazdušni prostor ili mornaricu i vazduhoplovmr flotu druge države. koja proizađe iz takve invazije ili napada. uputi oružane bande.

dakle. ubijanja talaca. S druge strane.. ustavni akti ovih tela. RATNI ZLOČINI * Geneza i pravna priroda. Ovakvo rešenje je političko a ne pravno. namerno razaranje gradova. pljačkanje javne ili privatne imovine. Ratni zločini. Kodifikacijskim zahvatima vršenim u Komisiji za međunarodno pravo Ujedinjenih nacija. Vršenje jurisdikcije Suda u odnosu na zločin agresije. Statuti međunarodnih krivičnih sudova i tribunala nisu samo osnivački. ili pustošenje neopravdano vojnom potrebom". Kao zločini po međunarodnom pravu. ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti. povrede zakona i običaja rata. varoši ili sela. Statut Tokijskog tribunala određuje ratne zločine kao „ugovorne ratne zločine naime. ubistvo ili zlostavljanje ratnih zarobljenika ili lica na moru.. 2. u isto vreme i krivični kodeksi. ubistvo. Pojam ratnih zločina podrazumeva kumulaciju par uslova: . Specifičnost aktivnosti Komisije leži u činjenici da se ona koncentrisala na izradu krivičnog kodeksa. ratni zločini se počinju konstituisati tek Statutom Vojnog tribunala u Nirnbergu (1946) i Statutom Međunarodnog vojnog tribunala za Daleki Istok (1948). Statut Vojnog tribunala u Nirnbergu je u članu 6 (b) kao ratne zločine odredio „povrede zakona i običaja rata. Statut Stalnog međunarodnog krivičnog suda se može smatrati jedinom autoritativnom pozitivnopravnom enumeracijom ratnih zločina. javljaju se relativno kasno. kao pojam međunarodnog prava. Takve povrede obuhvataju ali se na njih ne ograničavaju. ugovornice Konvencija su se obavezale da predvide efektivne krivične sankcije u svom unutrašnjem pravu za teška kršenja pravila Konvencija. imajući u vidu dugu istoriju pravila ratovanja." Koncept ratnih zločina je razvijan na tri nivoa: 1. suspendovano je do usvajanja odredbe Statuta koja bi definisala zločin agresije i odredila uslove pod kojima bi Sud vršio jurisdikciju. Statutima Međunarodnog krivičnog suda i ad hoc tribunala. Ratni zločini predstavljaju kvalifikovan oblik kršenja relevantnih pravila prava oružanih sukoba (ius in bello). Nijedan od formalnih izvora međunarodnog krivičnog prava ne sadrži opštu definiciju ratnih zločina. da zadrže slobodu delovanja u odnosu na temeljnu normu pozitivnog međunarodnog prava . zlostavljanje ili odvođenje na prinudni rad ili za bilo koji drugi cilj civilnog stanovništva okupirane teritorije ili u neku drugu okupiranu teritoriju. međutim. proširile su krug zaštićenih lica uključivanjem delova civilnog stanovništva zaraćenih strana i protegle primenu Konvencija na unutrašnje oružane sukobe. 89. zbog difuzne prirode izvora međunarodnog krivičnog prava.pod jurisdikciju Suda zajedno sa zločinom genocida.normu o zabrani upotrebe sile protiv političke nezavisnosti i teritorijalnog integriteta država. S jedne strane. 3. akta koji bi sadržavao isključivo sekundarna pravila o krivičnoj odgovornosti za kršenje materijalnih pravila o vođenju rata. Ženevskim konvencijama o zaštiti žrtava oružanih sukoba (1949). već su. i izražava nameru država sa velikim kapacitetom vojne i faktičke moći. Doprinos četiri Ženevske konvencije u konkretnoj stvari je dvojak.

Četvrtu grupu ratnih zločina čine „ostala ozbiljna kršenja zakona i običaja primenljivih u oružanim sukobima nemeđunarodnog karaktera". Statuta kao generički izraz koji obuhvata četiri grupe zločina. partikularno pravo u strukturi pozitivnog međunarodnog prava. (c) Statuta je zločine protiv čovečnosti odredio kao „Ubistvo. Sam izraz „ratni zločini" se koristi u članu 8. određena kao međunarodno krivično delo pravilom međunarodnog krivičnog prava. deportaciju i ostala nečovečna dela protiv bilo kog civilnog stanovništva. Ova grupa zločina predstavlja progresivni razvoj u materiji ratnih zločina. 130. koji su počinjeni ili su u vezi s izvršenjem bilo kog zločina koji spada u nadležnost Tribunala i bez obzira na to da li se time vrše ili ne vrše povrede zakona zemlje gde su zločini izvršeni". 3. Kršenje mora biti „ozbiljno". istrebljenje. U prvu grupu ulaze „teška kršenja Ženevskih konvencija od 12. Treća i četvrta . zajedničkog za sve četiri Ženevske konvencije čine treću grupu zločina po Statutu Stalnog krivičnog suda. Objekat „teška kršenja" su opšteprihvaćena pravila ratovanja kvalifikovana članovima 50. Prve. po pravilu. Treće i Četvrte ženevske konvencije koja se delom poklapaju sa zločinima protiv humanosti. Pojam „teške povrede" podrazumeva da konkretna radnja mora biti na listi teških povreda koju svaka od četiri Ženevske konvencije sadrži. 4. Kao neka vrsta kišobran norme. Odnose se na zaštitu lica koja „ne uzimaju aktivnog učešća u neprijateljstvima „uključujući" pripadnike oružanih snaga koji su položili oružje i one pripadnike oružanih snaga koji su van borbe usled bolesti ranjavanja. „teško" ili „izuzetno teško" u smislu da izražava suštinsko osporavanje vrednosti ili interesa koje se konkretnim pravilom štiti i da ima teške posledice po žrtvu. član 6(c) Statuta obuhvata dve grupe zločina koji su počinjeni ili su . ZLOČINI PROTIV ČOVEČNOSTI * Geneza i pravna priroda. Što se kruga zaštićenih lica tiče. 2. podrazumeva umišljaj (dolus). Drugu grupu čine „druga ozbiljna kršenja zakona i običaja rata primenljivih u međunarodnim oružanim sukobima".primenjuju se u nemeđunarodnim oružanim sukobima. Obuhvata dvadeset i šest zabranjenih radnji koje se tiču zabranjenih metoda i sredstava ratovanja. i 147. avgusta 1949".1. Kršenje pravila oružanih sukoba mora biti počinjeno u vezi sa oružanim sukobom na koji su ta pravila primenljiva. rasnoj ili verskoj osnovi. Zločine protiv čovečnosti je iznedrio Statut vojnog Tribunala u Nirnbergu. 90. Druge. ili proganjanje na političkoj. važno je napomenuti da je on različit u svakoj od četiri Konvencije. zarobljavanja ili bilo kog drugog razloga" (član 8(2. pre ili za vreme trajanja rata. Član 6. porobljavanje. Ozbiljne povrede člana 3. na osnovu formulacija materijalnog elementa moglo bi se reći da. Što se subjektivnog elementa ratnih zločina tiče. 51.c) Statuta. Kršenje pravila prava oružanih sukoba koje je univerzalno prihvaćeno. a koja štiti posebnu vrstu žrtava. Kršenja pravila prava oružanih sukoba moraju biti inkriminisana. tj.

delo koje dira u same osnove ljudskog dostojanstva i čovečnosti. a posebno delo proganjanja. etničkoj. kao opšta u odnosu na civilno stanovništvo kao zaštitni objekt. Objekat zločina je civilno stanovništvo. Na ovoj karakteristici zasniva se specifična priroda zločina protiv čovečnosti. Izdvajaju se. Statut Stalnog krivičnog suda navodi u članu 7. Po užem shvatanju. verskoj ili rasnoj osnovi. ostao čvrsto normativno jezgro zločina protiv čovečnosti i. istrebljenja. rasnoj i religijskoj osnovi. usled bolesti i si. političkoj. Elementi samostalne prirode zločina protiv čovečnosti sadržani su u samom tekstu člana 6 (c) Statuta. dakle. za razliku od ratnih zločina i zločina protiv mira koji su dizajnirani prvenstveno radi zaštite interesa država. i 2. kao partikularno pravo. Formulacija „bez obzira da li se vrše ili ne povrede zakona zemlje gde su zločini izvršeni" in fine člana 6 (c) trebalo je da obezbedi primenljivost pravila na teritorijama. U pozitivnom međunarodnom krivičnom pravu.širokim prihvatanjem Nirnberških načela putem. nacionalnoj. u osnovi. deportovanja i ostala nečovečna dela. član 6 (c) Nirnberškog Statuta je. uz izvesne modifikacije. o delima specifične težine koji pogubno utiču na ljudsku egzistenciju. Da bi jedno krivično delo ma koliko teško samo po sebi. rasnoj ili religijskoj. kao posebna kod dela proganjanja na nacionalnoj. pri tom. etničkoj. nehumanost koja prouzrokuje velike patnje ili ozbiljne povrede fizičkog i mentalnog integriteta. kao samostalna kategorija zločina. bilo na jednoj ili više njih. Postoji uže i šire shvatanje civilnog stanovništva. U prvu grupu ulaze dela ubistva. ideju zaštite osnovnih ljudskih prava. Član 6 (c). sledeće radnje: . porobljavanja. političkoj. deo su rasprostranjenog ili sistematskog napada. Rezolucije o potvrđivanju principa međunarodnog prava priznatih Poveljom Nirnberškog tribunala i kodifikacijom Nirnberških principa od strane Komisije UN za međunarodno pravo 1950.u vezi sa ratnim zločinima i zločinom protiv mira. Kao opšte karakteristike zločina protiv čovečnosti mogle bi se navesti: 1. Preteže uže shvatanje. a po drugom i borci koji su iz raznih razloga onesposobljeni za borbu (predali se. objekat zaštite su civili u strogom smislu reči. Diskriminatorna namera ispoljava se u biću zločina protiv čovečnosti u dva oblika: 1. a u drugu proganjanje na političkoj. kao takav. 3. odvojena od ratnih zločina i zločina protiv mira. kako pojedinaca tako i ljudskih grupa. potpalo pod zločin protiv čovečnosti neophodna je sistematska i masovna akcija kao izraz formirane i dosledne nečovečnosti. prerastao je relativno brzo u corpus opšteg međunarodnog prava. * Zločini protiv čovečnosti u pozitivnom međunarodnom pravn. izražavajući. Radi se.). posebno u odredbi da se radi o zločinima počinjenim „рге ili za vreme trajanja rata" što ih je jasno razlikovalo barem od ratnih zločina. 4. država čija nacionalna krivična zakonodavstva nisu poznavala pobrojana dela. sastojak svih instrumenata koji se odnose na međunarodno krivično pravo. Delo mora biti počinjeno na diskriminatornoj osnovi. naime. praćenom odgovarajućim prilagođavanjima relevantnih odredaba nacionalnih krivičnih zakonodavstava. 2.Statuta. Materijalni element bića zločina protiv čovečnosti (actus reus) obuhvata široku listu radnji.

i) prinudni nestanak lica. j) zločin aparthejda. Radnje izvršenja genocida su limitativno određene i obuhvataju: a) ubistvo članova grupe. c) porobljavanje. međutim. opšta ili posebna. koje se sastoji u namernom „delimičnom ili potpunom uništenju jedne nacionalne etničke. c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja. bez obzira da li je izvršen za vreme rata ili mira. godine. član 7. seksualno ropstvo. d) deportaciju ili prinudni transfer stanovništva. uključujući kod nekih zločina i dolus eventualis. polnoj ili bilo kojim drugim osnovama koji su univerzalno priznati kao nedozvoljeni po međunarodnom pravu. treba razlikovati subjektivni element sastavnih elemenata zločina protiv čovečnosti i zločina protiv čovečnosti kao takvih. U odnosu na sastavne elemente ili radnje zločina subjektivni elemenat podrazumeva umišljaj.a) ubistvo. religijskoj. rasne ili verske grupe kao takve". h) progon bilo koje prepoznatljive grupe ili kolektiviteta na političkoj. k) ostali nehumani akti sličnog karaktera kojima se namerno nanose velike patnje ili ozbiljna povreda tela ili mentalnog i fizičkog zdravlja. prinudna sterilizacija ili bilo koji drugi oblik seksualnog nasilja odgovarajuće težine. kulturnoj. i specijalnu nameru kao dodatni. b) tešku povredu fizičkog i mentalnog integriteta članova grupe. d) mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe. Statuta ne uvršćuje u zločine protiv čovečnosti kriminalne radnje protiv kolektiviteta poput rasne diskriminacije. zločin genocida je definisan u međunarodnom pravu tek Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. ZLOČIN GENOCIDA * Zločin genocida i pitanje odgovornosti. Što se subjektivnog elementa zločina protiv čovečnosti tiče. b) istrebljenje. i e) prinudno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu. prinudna prostitucija. nasilna trudnoća. 91. Ugovornice Konvencije su se obavezale da spreče vršenje zločina i da kazne počinioce bez obzira da . Konvencija određuje genocid kao međunarodno krivično delo. etničkoj. kvalifikatorni subjektivni element. prinudnog lišavanja naroda suverenih prava nad nacionalnim resursima ili prinudnog sprečavanja naroda u vršenju pravana samoopredeljenje. nacionalnoj. f) tortura. e) zatvaranje ili drugo ozbiljno lišavanje fizičke slobode povredom fundamentalnih pravila međunarodnog prava. Iako je genocid kao pojava „u svim periodima istorije izazivao velike štete čovečanstvu". g) silovanje. U isto vreme. Diskriminatorna namera. traži. rasnoj.

Na fizički genocid odnose se radnje ubistva. b) uništenje. ona isključuje culpa. Konvencija kao kažnjive radnje utvrđuje i: a) sporazum za izvršenje genocida. Konvencija ustanovljava dva pravila: 1. u skladu sa teritorijalnim principom krivične nadležnosti predviđa da će optuženi biti predati na suđenje nadležnim sudovima države na čijoj teritoriji je određeno delo izvršeno. U pogledu suđenja licima optuženim za genocid. dela nabrojana u članu 2. mere koje budu smatrali za pogodne u cilju sprečavanja i kažnjavanja dela genocida ili drugih dela kažnjivih po Konvenciji.namera da se uništi nacionalna. i. Pored genocida. etnička. Što se tiče stepena. U odsustvu neposredne veze sa genocidnom namerom. c) nacionalna. iskristalisala su se dva kriterijuma u praksi Tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. c) pokušaj genocida. Zločin genocida je „jedinstven zbog elementa dolus specialis (posebne namere)". S obzirom na to da je sprečavanje genocida pitanje od univerzalnog interesa. rasna ili verska grupa kao takva . teške povrede fizičkog i mentalnog integriteta i podvrgavanja grupe životnim uslovima koji dovode do njenog uništenja.li su državni upravljači. nalazi se u samom vrhu hijerarhije kažnjivih mentalnih stanja. Radnje nabrojane u članu 2. Mogu se razlikovati četiri elementa genocidne namere: a) stepen namere. 2. jer mladim osobama nameće životne uslove koji će im verovatno prouzrokovati ozbiljnu štetu ili čak smrt. ratne zločine ili zločine protiv čovečnosti. . namera da se uništi grupa. koja predstavlja u stvari konstitutivni element zločina genocida. Po članu 2.element po kome se genocid razlikuje od drugih međunarodnih zločina s kojima deli suštinski isti objektivni element. rasna ili verska grupa. a) Stepen namere. * Elementi zločina genocida. funkcioneri ili obični pojedinci. b) neposredno i javno podsticanje na vršenje genocida. Konvencije izraz „da se uništi" označava materijalnu (fizičku i biološku) vrstu genocida. Genocid kao zločin karakteriše subjektivni element . kao dolus specialis. etnička. Konvencije nisu genocidna dela sama po sebi. Kao takva. d) saučesništvo u genocidu. Što se tiče obima uništenja. Konvencija utvrđuje da svaka strana ugovornica može zahtevati od nadležnih organa Ujedinjenih nacija da preduzmu. c) Obim uništenja. predviđa ustanovljenje Međunarodnog krivičnog suda koji će biti nadležan za one članice ugovornice koje budu priznale njegovu nadležnost. Konvencije su kažnjiva krivična dela koja spadaju u skup drugih zločina. b) Uništenje. Treba naglasiti da je delo prinudnog premeštanja dece uvršćeno u radnje izvršenja genocida uz obrazloženje da ima fizičke i biološke efekte. dolus eventualis (nebriga) ili nehat. dok biološki genocid podrazumeva mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe i prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu. d) u celini ili delimično. već samo fizički ili materijalni izraz genocidne namere.

odnosno ciljnu žrtvu zločina. Za ovaj kriterijum smatra se dovoljnim „ako se uništenje odnosi na značajan segment grupe. kolektivni karakter zločina. Jedino je u Pravilima procedure i dokazivanja predviđeno da odbrana može obavestiti tužioca o nameri da istakne „alibi ili bilo koju posebnu odbranu. d) Objekt uništenja. On se nalazi u zajedničkim karakteristikama žrtava . kad je reč o „nacionalnoj. koja proističe iz same njegove prirode.Jedan podrazumeva uništenje grupe u smislu same veličine grupe i njenog homogenog brojčanog sastava (tzv. kao što su vođe". Sama grupa predstavlja krajnji cilj ili žrtvu prema kojoj je usmeren zločin genocida. Kvantitativni kriterijum je takođe primereniji slovu i duhu Konvencije.kvalifikaciju kvalifikacije. međutim. rasnoj ili verskoj grupi . a ne ad personam (pasivni element kolektiviteta). a ne samo neki pojedinci zbog svoje pripadnosti određenoj grupi" Namera da se uništi grupa „kao takva" znači nameru da se uništi grupa kao poseban i različit entitet. već takođe i napad na grupu s kojom se pojedinac poistovećuje. Odražava se po pravilu u obliku „znatnog" dela. Da bi se kvalifikovala kao genocidna. etnička. za koje se smatra da su od znatne važnosti za njeno postojanje. odnosi se na uništenje elite ili vođa grupe. uključujući i onu koja se tiče umanjene mentalne odgovornosti ili njenog nepostojanja/nedostatka". etničkoj rasnoj ili verskoj" grupi u smislu Konvencije o genocidu . tj. rasna ili verska grupa kao takva". Njima se utvrđuje još jedan aspekt zahteva namere . namera mora biti da se uništi grupa „kao takva". Kvantitativni kriterijum izgleda prikladniji. kapacitetu pripadnika zaštićene grupe čije je uništenje dodatni korak ka ostvarenju ukupnog cilja da se uništi grupa. Kvalifikacija izražava specifičan. Reći „kao takva" predstavljaju. Komisija za međunarodno pravo izrazila je ovu ideju konstatacijom: „Zabranjeno (genocidno) delo mora se izvršiti protiv pojedinca zbog njegove pripadnosti konkretnoj grupi i kao dopunski korak u okviru opšteg cilja da se uništi grupa. 92. Genocid je usmeren na jedan broj pojedinaca kao grupe ili na njih kao kolektiv. što znači kao poseban i različit entitet.koje pripadaju nacionalnoj. Statuti ad hoc tribunala ne sadrže pozitivne odredbe o isključenju krivične odgovornosti.kao isključivom svojstvu zbog kojeg su izložene radnjama genocida. To proizlazi iz činjenice da delo genocida predstavlja ne samo napad na pojedinca. prema kojoj grupa kao takva predstavlja krajnju metu. da bi se ostvario cilj uništenja grupe.da namera uništenja bude usmerena na grupu kao zaštićenu grupu. Međutim. Drugi kriterijum. namera mora biti usmerena na pojedince koji predstavljaju grupu u svom kolektivnom kapacitetu. Objekt uništenja je „nacionalna. što znači „velike većine grupe koja je u pitanju". kvantitativni kriterijum). * „Kao takva". . neophodno je da delo bude počinjeno protiv pojedinaca koji sačinjavaju grupu kao neposrednih žrtava. etničkoj. OSNOVI ISKLJUČENJA KRIVIČNE ODGOVORNOSTI Pravila međunarodnog krivičnog prava o isključenju krivične odgovornosti su u fazi nastajanja (in statu nascendi). jer ga karakteriše objektivnost.

3. droge ili bilo kog drugog opojnog sredstva. Smatra se. Samoodbrana predstavlja opšte načelo krivičnog prava. . odgovarajući nedostatak. ili zanemarilo rizik. . koji dovodi do umanjene uračunljivosti. Opijenost može biti osnov isključenja krivične odgovornosti za genocide. mentalno oboljenje ili nedostatak. Opijenost. može predstavljati osnov za isključenje odgovornosti ili olakšavajuću okolnost. Ugrađeno je. opijenost. međutim.a) Statuta Stalnog krivičnog suda predviđa isključenje krivične odgovornosti lica koje boluje od mentalne bolesti ili nedostatka koja razara njegovu/njenu sposobnost da oceni nezakonitost ili prirodu svog postupka ili sposobnost da uskladi svoje postupke sa zahtevima prava. b) da lice nije sebe voljno dovelo u stanje opijenosti u okolnostima kada je znalo. i u Evropsku konvenciju o ljudskim pravima kao izuzetak od principa poštovanja prava na život. Član 31(1.Statut Stalnog krivičnog suda je. Član 31. u stvari. Povelje. odnosno. u slučaju ratnih zločina. na način koji je srazmeran stepenu opasnosti po to lice. primena principa actio libera in causa. u stvari. 2. verovatno preduzeti inkriminisanu radnju.Mentalno oboljenje. Statut Stalnog suda je određuje kao razumnu reakciju preduzetu od strane lica „da bi odbranilo sebe ili drugo lice. drugo lice ili imovinu koja se štiti". prinudu. predstavlja. samim tim. da bi odbranilo imovinu koja je neophodna za svoj opstanak ili opstanak drugih lica. . ukoliko se steknu dva uslova: a) da se radi o teškoj opijenosti usled koje lice gubi sposobnost da oceni nezakonitost ili prirodu svog postupka ili sposobnost da svoje postupke uskladi sa zahtevima prava. Dok mentalno oboljenje za posledicu ima nepostojanje subjektivnog elementa međunarodnog zločina i. Odredba suštinski počiva na dva kumulativna uslova: a) postojanju stvarne opasnosti od nezakonite upotrebe sile protiv lica i imovine. i. samoodbranu. Statuta u tom smislu navodi: 1.Samoodbrana. b) razumna i srazmerna reakcija na takvo ponašanje koja. U konkretnom kontekstu radi se o ličnoj samoodbrani različitoj. Teret dokazivanja je na okrivljenom.Opijenost. usled upotrebe alkohola. iako inkriminisana. ili kako bi odbranilo imovinu koja je od bitne važnosti za izvršenje vojnog zadatka protiv preteče ili nezakonite upotrebe sile. jedini akt u međunarodnom krivičnom sudstvu koji izričito i na pozitivan način utvrđuje osnove isključenja krivične odgovornosti. ne povlači krivičnu odgovornost. druge osnove koji proizlaze iz prava koje Sud primenjuje. od prava države na samoodbranu otelotvorenoj u članu 51. da samoodbrana ne predstavlja opravdanje za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava. da će. upravo zbog tog stanja. između ostalog. isključuje krivičnu odgovornost. i 5. . mada ne potpuno i apriorno odvojenoj. samo osnov za ublažavanje kazne. Ovaj uslov je. s tim da nije dužan dokazati neuračunljivost već je dovoljno da pruži dokaze koji rađaju razumnu sumnju da je uračunljiv. po pravilu. . 4.

Dok zabluda u pogledu činjenica sama po sebi predstavlja osnov . b) nužna i razložna reakcija kako bi se ta pretnja izbegla. Odredba člana 32(2) Statuta sadrži dva pravila: a) zabluda u odnosu na pitanje da li određeno ponašanje predstavlja zločin u nadležnosti Suda ne predstavlja osnov isključenja krivične odgovornosti. po pravilu. Naređenja da se počini genocid ili zločini protiv humanosti su očigledno nezakonita. prihvaćenu u nacionalnim krivičnim pravima. Domašaj pravila nije ograničen na zabludu u pogledu nadležnosti Suda. b) da je podobna da poništi nameru ili znanje (svest). Kodifikacije međunarodnog krivičnog prava. ono. Odredba obuhvata dva objektivna i jedan subjektivni element. Tako i Statut Suda predviđa: „Radnja za koju se smatra da predstavlja zločin iz nadležnosti Suda je prouzrokovana prinudom zbog neposredne pretnje smrću ili trajnom ili teškom telesnom povredom tog i drugog lica. Postoji jedna razlika u Statutu. Subjektivni elemenat podrazumeva nameru (dolus) da se reakcijom na pretnju ne prouzrokuje veća šteta od one koja se pokušava izbeći. može proizvesti takvo dejstvo. Zabluda u pogledu činjenica isključuje krivičnu odgovornost ukoliko poništava subjektivni element zločina. dakle. i b) zabluda mora biti podobna da poništi subjektivni element zločina ili da ispunjava uslov koji se tiče naredbe pretpostavljenog i unutrašnjeg pravnog propisa. 2. po pravilu. i 3. naređenje pretpostavljenog ili odgovarajući pravni propis unutrašnjeg prava ne predstavlja osnov isključenja krivične odgovornosti. Radi se o tri relevantna uslova: 1. Restriktivna koncepcija zablude kao osnova za isključenje krivične odgovornosti je posebno naglašena u odnosu na zabludu u pogledu prava. već obuhvata i zabludu u pogledu materijalnih pravila koja utvrđuju zločine u nadležnosti Suda. Ta pretnja može: a) poticati od drugih lica ili b) nastupiti usled drugih okolnosti van kontrola tog lica". a lice postupi opravdano i razumno da bi izbeglo ovu pretnju..Zabluda u pogledu činjenica i prava. Objektivni elementi su: a) neposredna pretnja smrću ili trajnom ili neposrednom telesnom povredom protiv odnosnog lica ili drugog lica (prinuda) ili usled okolnosti koje su van kontrole odnosnog lica (nužda). Iako. da je lice u pravnoj obavezi da se pokori naređenjima vlade ili pretpostavljenog. Podrazumeva. ne prave razliku između prinude i stanja nužde. kombinaciju dva uslova: a) za predmet mora imati materijalni element zločina. . da lice nije znalo da je naređenje nezakonito. da naređenje nije očigledno nezakonito. jer actus nonfacit reum nisi mens sit rea. pod precizno utvrđenim uslovima. i. pod uslovom da ono ne namerava da nanese veću štetu od one koju pokušava da izbegne.Prinuda i stanje nužde (exceptio casu necessitatis). Uslov po kome zabluda u pogledu prava mora biti podobna da poništi subjektivni elemenat zločina je teško dostižan.

Princip Tu Quoque. i. bilo vojnog ili civilnog. na koji se odbrana često pozivala u procesima posle Drugog svetskog rata.Princip je.skripta (110 pitanja) . kada je lice bilo pravno obavezno da ispunjava naređenje. i vatra i led.Ostali eventualni osnovi. apsolutno obavezni karakter. neprimenljiv kod pravila međunarodnog krivičnog prava koja poseduju kogentni. podrazumeva opravdanje kršenjapravila humanitarnog prava sličnim kršenjima druge zaraćene strane. Sve ima svoje.Naredba pretpostavljenog (superior order). mada se može uzeti kao olakšavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne. tuge postoje da bi prizvale smeh. ne oslobađa krivične odgovornosti izuzev: 1. "Sve ima svoje.. za razliku od neujednačene prakse nacionalnih krivičnih sudova. Osnovi koji ne isključuju odgovornost . jer podrazumeva da konkretno pravilo podleže derogaciji ako je prekršeno od druge strane. budući da Statut utvrđuje i da Sud može „razmatrati i drugi osnov zaisključenje krivične odgovornosti pored osnova na koji upućuje paragraf 1. Postupak razmatranja u tom. . zabluda u pogledu prava kao mogući osnov isključenja odgovornosti podleže diskrecionoj oceni Suda. Praksa međunarodnih vojnih sudova. smislu treba da bude utvrđen Pravilima procedure i dokazivanja... kada takav osnov proizlazi" iz prava koje Sud primenjuje. stoji na stanovištu da naređenje pretpostavljenog ne predstavlja osnov isključenja krivične odgovornosti potčinjenog. u kap se spoje. 2. Princip Tu Quoque. međutim. . . vrlina i greh. 3. kada lice nije znalo da je naređenje protivpravno. Lista osnova koju Statut Suda sadrži nije iscrpljujuća.isključenja odgovornosti. kada naređenje nije bilo očigledno protivpravno. i cemer i med.. Statut Stalnog krivičnog suda predviđa da naređenje pretpostavljenog." Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . Očigledno protivpravno je naređenje da se izvrši genocid ili zločin protiv čovečnosti.

Doprinos običajnopravnih pravila međunarodnom pravu zaštite sredine je. smanjenje postojećeg zagađivanja. međutim. u osnovi. koje se često kvalifikuje kao novi. dok restriktivna koncepcija životnu sredinu svodi na spoljašnji. 2. rukovodnih načela. te umanjuje lepotu krajolika i druge zakonite upotrebe okoline". O specifičnostima formalnih izvora međunarodnog prava zaštite okoline može se govoriti. značajniju ulogu običaja pogotovo na regionalnom nivou. Dve su specifične odlike međunarodnih ugovora u ovoj oblasti: prvo. 94. Ispravnija je ekstenzivna koncepcija ne samo zbog toga što se oslanja na očiglednu činjenicu da su i plodovi ljudske aktivnosti deo životne sredine. specifični izvor međunarodnog prava zaštite okoline. „Meko pravo" uključujući i rezolucije nadležnih međunarodnih tela i organizacija. kao i o specifičnim odlikama pojedinih izvora u tom pogledu. snažno su u svojim odredbama oslonjeni na nalaze egzaktnih nauka. IZVORI I RAZVOJ MEĐUNARODNOG PRAVA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE Formalni izvori međunarodnog prava zaštite okoline su. oštećuje žive izvore i ekosistem. u osnovi. Ove aktivnosti obuhvataju: 1. ne isključuje. uglavnom u konstituisanju opštih. Po ekstenzivnoj koncepciji životna sredina predstavlja jedinstvo spoljašnjeg. fizičkog elementa i plodova čovekove aktivnosti. sprečavanje dodatnih. i 3. fizički element kao okvir Ili podršku čovekove aktivnosti. očuvanje racionalne upotrebe prirode i njenih resursa.by Ribica on 08 Mar 2011 16:45 93. Zaštita životne sredine podrazumeva. već i zbog svojih širih. po pravilu to su okvirni ili kišobran sporazumi koji sadrže pre opšte standarde i principe nego pravna pravila sa preciznim normativnim sadržajem i. pravno-političkih značenja. Oskudna ugovorna i običajna pravila otvaraju relativno širok prostor za prime-nu opštih pravnih načela priznatih od strane prosvećenih naroda kristalizovanih u praksi međunarodnih sudova. U opticaju su dve koncepcije životne sredine. sam predmet ove grane nije jasno i precizno određen. novih oblika zagađivanja. ekstenzivna i restriktivna. Shvatanja po kojima postoje izvesni specifični izvori međunarodnog prava zaštite okoline izražavaju neprihvatljivu logiku postpozitivističke škole o međunarodnom pravu zaštite okoline kao samodovoljnom pravu koji postoji nezavisno od opšteg međunarodnog prava. aktivnosti koje se odnose na zagađivanje shvaćeno u smislu „neposrednog ili posrednog unošenja u okolinu od čoveka materija ili energije koja rezultira štetnim efektima takve prirode da ugrožava ljudsko zdravlje. drugo. u stvari predstavlja izraz . međutim. Činjenica da su ugovorna pravila o zaštiti sredine najvećim delom standardi koji se priznaju aneksima iz ugovora i nacionalnim pravom. bar zasad. Statuta Međunarodnog suda pravde. izvori međunarodnog prava pobrojani u članu 38. u smislu značaja koji pojedini izvori međunarodnog prava imaju u formiranju tog prava. POJAM ŽIVOTNE SREDINE I NJENE ZAŠTITE Kao i u nekim drugim granama međunarodnog prava u fazi nastajanja.

95. u početnoj fazi. i nije suštinski odmaklo od sektorske.kako ekološki tako i ekonomski. prihvatajući član 36(2) Statuta. u stvari. je ostvarena kroz seriju relevantnih akata donetih pod okriljem Ujedinjenih nacija. Izuzetan značaj koji zaštita životne sredine ima. fragmentarne pravne regulative koja je uz to. po pravilu. opšti rukovodni princip u stvaranju pravnih pravila o zaštiti okoline kroz glavne formalne izvore međunarodnog prava.Starateljski savet . Operacionalizacija te kolektivne obaveze je za države neizvodljiva ako nanosi tešku i nepopravljivu štetu njihovom ekonomskom i socijalnom razvoju koji može ići do tačke ugrožavanja prava na egzistenciju.bi mogao promeniti svoju nadležnost i preuzeti brigu o očuvanju životne sredine. Objektivne mogućnosti država u ostvarenju zaštite životne sredine su različita. kako se često kaže „meko pravo". a posebno Stokholmskom i Rio Deklaracijom. I u pretpostavci konstituisanog međunarodnog prava zaštite okoline. Politička saglasnost o nužnosti zaštite životne sredine. međutim. Na toj činjenici i počiva koncept održivog razvoja kao ključni pojam projektovanog sistema zaštite životne sredine. OCENA STANJA MEĐUNARODNOG PRAVA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE Izraz „međunarodno pravo zaštite životne sredine" se koristi u ponešto širokom i nepreciznom smislu. Pretakanje te saglasnosti u corpus obavezujućih pravnih pravila je.pravne svesti i. traži potentnija i efektivnija tela od UNEP-a. . Upadljivo je da su sporovi oko zaštite okoline u maloj grupi specifičnih sporova koje države. kao i pravna pravila o zaštiti životne sredine stricto sensu redigovana sa osloncem na te principe. To je jedini pravnotehnički put koji državama oduzima mogućnost da široko tumače svoje obaveze u zaštiti okoline. Zaštita životne okoline je znatno kvalitetnije urađena u evropskom regionalnom pravu zahvaljujući jakim institucijama i relativnoj ekonomskoj i socijalnoj koheziji.sačinjena od okvirnih pravnih pravila ili standarda. postojeći institucionalni mehanizam za nadzor i kontrolu primene je očigledno nedovoljan. Konstituisanje jednog efektivnog međunarodnog prava zaštite životne sredine podrazumeva zaključivanje multilateralnih ugovora koji bi obaveze država stipulisali u formi striktnog prava (ius strictum). Kao takva mora biti zajednička briga čovečanstva u smislu kolektivne obaveze država članica međunarodne zajednice. Na taj način se onemogućava popunjavanje nemalih pravnih praznina u međunarodnom pravu zaštite okoline i kristalizacija relevantnih principa i pravnih pravila. Princip zajedničke i diferencirane odgovornosti se ratione materiae mora protegnuti na oba konstitutivna elementa koncepta održivog razvoja . isključuju iz obavezne nadležnosti Suda. obuhvataju dve stvari: politička saglasnost o potrebi zaštite životne sredine utemeljena na izvesnim opštim principima koji predstavljaju odgovarajući pravno-politički okvir ili. kao i o temeljnim premisama na kojima ona treba da počiva. Jedan praktično mrtav organ Ujedinjenih nacija . Zaštita životne sredine je univerzalni interes međunarodne zajednice u celini. I retke konvencije donete sa ambicijom da predstavljaju univerzalni tip konvencija poput Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama (1992) ili Konvencije o biološkoj različitosti (1992) teško da će uskoro izaći iz okvira partikularnog prava. Njime se. kao takvo.

tako da bez odgovarajućeg prefiksa „građanska". SEKUNDARNA PRAVILA PRAVA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE .generacija u zadovoljavanju njihovih vlastitih potreba". biva predmet moralno-političke ili. je fundamentalni princip u međunarodnom pravu zaštite životne sredine. može obezbediti univerzalni interes zaštite životne sredine koja u nekim svojim elementima. predstavlja zajedničku baštinu čovečanstva. Vrhovni princip u međunarodnom pravu zaštite životne sredine . dopušta zagađivanje koje „ne kompromituje sposobnost budućih. mada to jeste u apstraktnom smislu. kao i međunarodnoj sudskoj praksi. kako stvari sada stoje. Moralna odgovornost. oblika i osnova odgovornosti zahtevaju konkretizaciju i prilagođavanje specifičnostima međunarodnog prava zaštite životne sredine. . metafizičke odgovornosti. primenjuju opšta ispecifična pravila o odgovornosti za materijalnu štetu.kombinujući ekološki i ekonomski element. čak. U tom smislu. b) Što se odgovornosti (responsibility) za zagađivanje životne sredine tiče.princip održivog razvoja . Shvatanje štete. koja podrazumeva povredu pravila o zaštiti životne sredine kao univerzalne .Izgleda da samo sinhronizovana aktivnost međunarodne zajednice na pravnom i institucionalnom planu. Potonja šteta se i. potvrđen u materiji zaštite životne sredine Principom 21 Stokholmske i Principom 2 Rio Deklaracije. razlikuje od štete nanete fizičkim i pravnim licima i imovini. Opšti princip odgovornosti države za štete koje aktivnosti na njenoj teritoriji i teritoriji pod njenom kontrolom prouzrokuju na teritoriji druge države. 96. Razlog valja tražiti prevashodno u oskudnosti i neodređenosti primarnih pravila međunarodnog prava zaštite životne sredine koja bi trebalo da budu osnov i okvir za konstrukciju pravila o odgovornosti kao sekundarnih pravila. po pravilu. U smislu opštih pravila o odgovornosti. a naročito i značenjima. „moralna" i sl. treba naglasiti da se sam termin u međunarodnom pravu široko i neprecizno koristi.može izazvati nedoumice i nesporazume. koje proizlaze iz međunarodnog protivpravnog akta. Potreba za specifičnim određenjem štete u međunarodnom pravu zaštite životne sredine derivira iz činjenice da se svako zagađenje životne sredine ne kvalifikuje kao šteta.ODGOVORNOST ZA ZAGAĐIVANJE Pravila o odgovornosti za zagađivanje koja bi odgovarala slovu i duhu osnovnih principa međunarodnog prava zaštite životne sredine tek se pomaljaju u međunarodnoj praksi. a) Pojam štete (damage) u međunarodnom pravu zaštite životne sredine ne poklapa se u celini sa pojmom štete po opštim pravilima o odgovornosti države. U međunarodnom pravu zaštite životne sredine zastupljene su i moralna i građanska odgovornost. u međunarodnom pravu zaštite životne sredine su se iskristalisala dva oblika štete: šteta prouzrokovana fizičkim i pravnim licima i imovini na koju se. Stoga pravo zaštite okoline traži specifično određenje štete. šteta naneta životnoj sredini per se ili ekosistemu koja. jer ne sadrži nužno elemenat prekograničnosti. bilo materijalne ili moralne. šteta podrazumeva posledice. Princip nije konkretizovan u obliku specifičnih pravnih pravila primerenih prirodi međunarodnog prava zaštite životne okoline. po prirodi.

izgleda neprimenljiva u slučajevima kada je šteta prouzrokovana aktima privatnih lica. "Sve ima svoje. objektivna odgovornost u oblasti zaštite okoline trpi ograničenja. za razliku od unilateralnih šteta. po pravilu. za štete nanete imovini i fizičkim i pravnim licima. Pozitivne mere obuhvataju.čime se objektivno favorizuju razvijene zemlje kao največi zagađivači. pogotovo one koje se donose u Svetskoj banci. U načelu.odnosa snaga i oportuniteta .. tuge postoje da bi prizvale smeh.. nije lako primenljiva kod bilateralnih ili multirateralnih šteta. c) Od značajnog uticaja je osnov odgovornosti za štetu. koje bi države podstakle da obaveze u pogledu zaštite životne sredine poštuju i primenjuju.. i cemer i med. jer pored elemenata osude određenog ponašanja. Jer. recimo. i neugovornica. Princip objektivne odgovornosti u međunarodnom pravu zaštite životne sredine traži izvesna prilagodavanja i dopune u svetlosti dva fundamentalna principa . Negativne su kaznene mere koje se preduzimaju protiv strana ugovornica. pa čak. u kap se spoje. ukoliko je moguće. vrlina i greh. Sve ima svoje. koja ne deluju kao de iure ili de facto agenti države. u širokom poimanju deliktne odgovornosti. Efikasnija je od moralne odgovornosti. U celini. često dizajnirane u duhu „mekog prava su. štaviše. u konkretnoj stvari. objektivna odgovornost. i vatra i led. šteta prouzrokovanih aktivnostima dve ili više država.principa održivog razvoja i principa zajedničke i različite odgovornosti. kao i drugih dobara od univerzalnog interesa. teško mogu izbeći uticaju vanpravnih momenata . Građanska odgovornost države. bilo direktna ili kao odgovornost za fizička ili pravna lica pod svojom jurisdikcijom (tzv. vikarne ili namesničke odgovornosti. između tih pravila kao sekundarnih i primarnih pravila koja utvrđuju standarde ponašanja u zaštiti životne sredine ne postoji poželjan sklad. i kompenzaciju za pretrpljenu štetu. tj. predominantan je oblik odgovornosti za štete nanete životnoj sredini. Ona je i predviđena u nekim ugovornim instrumentima bilo kao jedini oblik odgovornosti ili kombinovana sa subjektivnom odgovornošću. Iako se prihvati kao pravilo. U praksi se kombinuje sa pozitivnim i negativnim merama. pak. Izgleda nesporno da je optimalna odgovornost u oblasti zaštite životne sredine. po prirodi subjektivne i. Osobe-nost sekundarnih pravila u oblasti zaštite životne sredine je. namesnička ili vikarna odgovornost)." . jer je tada eventualna odgovornost države rezidualna u okvirima tzv. fizičkih ili pravnih. transfer tehnologije i drugu vrstu pomoći u ispunjavanju preuzetih obaveza u pogledu zaštite životne sredine. navedene mere mogu biti primereno i korisno sredstvo za ostvarenje osnovnog cilja zaštite životne sredine. Neinstitucionalne mere. koja u materiji zaštite ima posebnu ulogu. koje ne ispunjavaju obaveze zaštite životne sredine. može se reći da su pravila o odgovornosti za zagađivanje životne sredine nedovoljno razvijena i da. za adresate imaju nerazvijene zemlje. Modelirana je u skladu sa opštim pravilima o odgovornosti ex delicto.vrednosti. predviđena je u međunarodnom pravu zaštite životne sredine.. Institucionalne mere. Objektivna odgovornost. barem kada su u pitanju štete nanete životnoj sredini per se. uglavnom. podrazumeva i uspostavljanje pređašnjeg stanja. finansijsku pomoć.

Pored osnovne. * Istorijat arbitražnog rešavanja sporova. Razuđena praksa sklapanja arbitražnih ugovora u antičkoj Grčkoj nastavlja se. sporovi koji se iznesu pred arbitražu rešavaju se na bazi međunarodnog prava. Haške konvencije o mirnom rešavanju sporova od 1907). trgovini i plovidbi između SAD i velike Britanije 1974. sadrži rezerve na osnovu kojih se iz nadležnosti sudova isključuju sporovi koji diraju „u vitalne interese.Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . formuliše pravna pravila na osnovu kojih bi se spor resio ili. arbitražna presuda je obavezna za strane u sporu. U modernom značenju. čak. tj. Arbitražni sud može biti ovlašćen da. Recimo. Početni korak u konstituisanju tako shvaćene arbitraže predstavlja Ugovor o prijateljstvu. ARBITRAŽA * Pojam i funkcije arbitraže. u smanjenom obimu. Stoga. u odsustvu pravnih pravila koja bi se primenila na konkretan spor. Osnovna funkcija arbitraže je rešavanje sporova između država. Prvi međunarodni ugovor koji se pominje u istoriji je neka vrsta arbitražnog kompromisa između sumerskih gradova Lagoša i Ume. arbitražnom sudu se može staviti u nadležnost da formuliše izvesne preporukeili savete koji nemaju karakter presude. b. pojam arbitraža je tvorevina XVIII veka. Arbitraža ima za cilj rešavanje sporova između država od strane izabranih sudija na bazi poštovanja prava (član 37. arbitraža je izabrani sud. godine. nemaju obaveznu snagu. c. Začetke arbitraže nalazimo u dalekoj prošlosti. da ta pravila važe i pro futuro. i tokom srednjeg veka. Nakon ovog zaključen je . nezavisnost ili čast" strana ugovornica. Pribegavanje arbitraži podrazumeva obavezu izvršavanja arbitražne presude u dobroj veri. veliki broj ugovora o arbitražnom rešavanju sporova zaključenih posle Haške konferencije mira 1899. arbitražnom sudu mogu biti pridodate i akcesorne funkcije.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:46 97. Konstitutivni elementi ustanove arbitraže: a. godine. Kao sudski organ arbitraža se bavi pravnim sporovima.

poverila Komisiji UN za međunarodno pravo da priprema pravila o arbitražnom postupku. rezolucijom Generalne skupštine (268 A/Š) usvojila Generalni akt ne dirajući u njegov sadržaj. kolektivnim naporima. dopuštajući izgradnju ratnog broda „Alabama". Došlo se gotovo do toga da se u arbitraži prepoznalo idealno sredstvo za očuvanje mira. Aktivnost Organizacije se u ovom pogledu odvijala u dvostrukom pravcu. godine bio u sastavu ratne flote južnih država. u želji da u svoj sistem formalno uključi odredbe Generalnog akta koji je činio sastavni deo sistema Društva naroda. primenjuje samo u odnosima između država koje su mu pristupile i ni na koji način ne dira u prava ugovornica akta od 1928. Nadležnost Suda pravde u pogledu . koji je u američkom građanskom ratu 1861-1865. Akt se. godine na osnovu koga su se stranke ugovornice obavezale da arbitražnom tribunalu podnose na rešavanje sve sporove međunarodnog karaktera koji su „podložni rešavanju na bazi primene pravnih principa". Nacrt predstavlja osobenu kombinaciju elemenata kodifikacije i progresivnog razvoja arbitražnog postupka. U okviru Društva naroda od značaja su odredbe o arbitraži unete u Generalni akt o mirnom rešavanju sporova od 1928. jer su Haške konvencije pošle od projekta o arbitražnom postupku formulisanih od strane Instituta za međunarodno pravo i Interparlamentarne unije. značaj arbitraže pokušava proširiti organizovanim. U ta rešenja ugrađena su i dostignuća doktrine međunarodnog prava. godine do izbijanja Prvog svetskog rata zaključeno je oko 70 dvostranih ugovora o arbitraži. pod uslovom da nisu rešena diplomatskim putem. godine. pored tradicionalne tehnike bilateralnih ugovora. bez obzira na karakter ili poreklo. Razlika između arbitraže i stalnog međunarodnog sudstva. S druge strane. na osnovu izveštaja specijalnog izvestioca Sela. Zahvaljujući dobrim delom uspešnom ishodu arbitraže u sporu „Alabama" jača ideja da se arbitražom mogu rešavati i delikatni politički sporovi između država.tokom XIX veka veliki broj arbitražnih ugovora. Haške konvencije o mirnom rešavanju sporova daju arbitraži centralno mesto. 2) Međuamerički arbitražni ugovor od 1929. U periodu od 1907. Odredbe haških konvencija su imale znatnog uticaja na države. po rezoluciji. Elementi progresivnog razvoja ogledaju se prvenstveno u priznanju nadležnosti Međunarodnog suda pravde u arbitražnom postupku. Minimalni elementi kompromisa ogledaju se u ustanovljenju Stalnog arbitražnog suda. Na regionalnom. zaključuju se: 1) Ugovor od 1923. godine. rukovođena namerom da kodifikuje pravila u vezi arbitražnog postupka. krajem XIX veka. Komisija je. kojim je pet centralnoameričkih država osnovalo Međunarodni centralnoamerički tribunal koji je bio nadležan da rešava sve sporove ili pitanja koja postoje ili se mogu pojaviti u odnosima ovih država. Novi elemenat razvoja arbitraže u ovom periodu ogleda se u tome da se. pripremila Nacrt konvencije o arbitražnoj proceduri. Izgrađen je sistem rezidualnih pravila o arbitražnom postupku čime je unet elemenat stabilnosti u rešavanju sporova arbitražnim putem. Organizacija je. američkom planu. Kvalitativnu promenu unosi arbitraža u slučaju „Alabama" (1872) povodom spora koji je izbio između SAD i Velike Britanije usled toga što je Britanija. Ujedinjene nacije nisu bitno doprinele progresivnom razvoju arbitraže. po tumačenju SAD prekršila obaveze neutralne države. S jedne strane. godine. OUN je.

Nadležan je za sve arbitražne slučajeve. . i inače retka obraćanja sudu su se još više proredila do 1998. Stalni arbitražni sud nije organ koji rešava sporove već se u svakom konkretnom slučaju sa liste arbitara ustanovljene pri Sudu formira arbitražni kolegijum koji presuđuje spor. Biro vrši funkciju sekretarijata suda. Do osnivanja Stalnog suda međunarodne pravde države su petnaest puta iznosile sporove pred Stalni arbitražni sud. Omogućeno je nedržavnim entitetima. Mandat arbitara traje šest godina. Od 1989. godine su usvojena Fakultativna pravila za arbitraže koje uključuju međunarodne organizacije i države. Ako takvog sporazuma nema. Biro Suda je administrativni organ koji radi pod kontrolom Saveta. da budu stranke u postupku pred arbitražama formiranim pod okriljem Stalnog arbitražnog suda. U toku 1997. 1996. Sudije Stalnog arbitražnog suda biraju se tako što svaka ugovornica imenuje četiri ličnosti priznate upućenosti u pitanja međunarodnog prava i najvišeg moralnog ugleda. Fakultativna pravila za istražne (anketne) komisije. do 1997. izuzev ako se stranke sporazumeju da osnuju poseban arbitražni sud (član 21). Došlo je i do iznošenja novih sporova pred Stalni arbitražni sud. godine kada je Generalna skupština UN proklamovala „dekadu međunarodnog prava" činjeni su napori da se oživi aktivnost Stalnog arbitražnog suda. svaka strana u sporu postavlja po dva arbitra. Jurisprudencija Stalnog arbitražnog suda nije naročito obimna. godine. stara se o arhivi i obavlja administrativne poslove. Stalni arbitražni sud sa sedištem u Hagu osnovan je na Prvoj haškoj konferenciji 1899. a ovi biraju predsednika. Nadležnost Stalnog arbitražnog suda može se proširiti ratione personae i na sporove između država-nečlanica ili sporove između država članica i država-nečlanica. usvojen je novi set fakultativnih pravila postupka. Funkciju predsednika Saveta vrši ministar inostranih poslova Holandije. Dve ili više ugovornica mogu se sporazumeti da zajednički imenuju jednog ili više arbitara. * Stalni arbitražni sud. kompanijama i međunarodnim organizacijama. koji se ipso facto upisuju u listu arbitra koja se posredstvom Sekretarijata dostavlja svim stranama ugovornicama. Naredne godine usvojena su Fakultativna pravila za arbitraže u sporovima između dve strane od kojih je samo jedna država. godine. Od 1992. Države koje pribegavaju arbitraži potpisuju poseban akt kojim se precizno utvrđuje predmet spora i ovlašćenja arbitra. Sud ima dva organa: Stalni administrativni savet i Biro.revizije i ništavosti arbitražnih presuda faktički bi vodila nekoj vrsti dvostepenosti sudstva u međunarodnom poretku. Fakultativna pravila za arbitraže između međunarodnih organizacija i privatnih stranaka i Fakultativna pravila za sve vrste sporova. Spor se presuđuje od strane arbitara koje stranke u sporu izaberu sa liste. Stalni administrativni savet sačinjavaju diplomatski predstavnici strana ugovornica akreditovanih u Hagu. Prvo su 1992. godine stupila su na snagu Fakultativna pravila za koncilijaciju. Usvojeni su i novi modeli arbitražnih klauzula. ukoliko se one sporazumeju da pribegnu rešavanju spora pred sudom (član 26). Od osnivanja Stalnog suda međunarodne pravde. Fakultativna pravila za koncilijaciju u sporovima koji se odnose na prirodne resurse i okolinu. godine donesena Fakultativna pravila za arbitraže u sporovima između dveju država. godine.

ličnosti koje imenuju stranke u sporu (ovi članovi rešavaju u prvoj instanci) i trećeg ili petog člana koga stranke biraju zajednički (arbitar) kome se slučaj podnosi na konk-rektnu odluku ako se nacionalni članovi ne sporazumeju). Ta saglasnost se može postići u odnosu na konkretan spor (prigodna arbitraža) ili odnosu na sporove određene vrste (institucionalna arbitraža). godine predviđa da svaka strana u sporu imenuje dva arbitra. Nadležnost u pogledu rešavanja sporova podrazumeva i nadležnost u pogledu donošenja privremenih mera. 2. * Struktura arbitražnog suda. a koji je ad hoc karaktera jer mu funkcija prestaje sa presuđenjem spora. Smisao ograničenja koje u pogledu izbora arbitara ostavlja konvencija jeste u tome da se ograniči uticaj stranaka na izbor arbitara i tako naglasi nepristrasni i nezavisni karakter suda. Nadležnost arbitražnih sudova je fakultativnog karaktera i zasniva se na kompromisu. Znatni broj ugovora o arbitraži upućuje na postupak koji se primenjuje prilikom konstituisanja komisije za mirenje. U slučaju podeljenih glasova. uglavnom. Struktura ili kompozicija arbitražnog suda je od znatne važnosti. jer se poverenje stranaka u arbitražni sud dobrim delom zasniva na poverenju u ličnost arbitara. da u svim slučajevima gde spor predstavlja predmet arbitraže. U prošlosti bilo je uobičajeno da se arbitraža poverava pojedincu. naročito ukoliko se strane razilaze u pitanjima koja proizlaze iz akata koji su već . Korak dalje ide Generalni akt o mirnom rešavanju sporova kojiutvrđuje da se arbitražni sud sastoji od pet članova. Ovako postavljeni arbitri zajednički biraju neparnog člana koji obavlja funkciju predsednika. izbor tog člana poverava se trećoj državi ili ličnosti izabranoj sporazumom stranaka. Pred kraj ovog perioda su za arbitre određivani i istaknuti stručnjaci međunarodnog prava. valja povući razliku između organizacionog okvira koji je stalan i arbitražnog suda koji se formira za presuđenje konkretnog spora. Ova ličnost je figurirala kao arbitar ali je u cilju razmatranja spora angažovala lice ili kolegijum upućene u međunarodno pravo. ili mešovitim komisijama sastavljenim od po jednog ili dva nacionalna člana. svaka strana u sporu predlaže treću državu. Stranke u sporu tradicionalno poseduju potpunu slobodu u izboru arbitara. Pravila iz Haških konvencija i Generalnog akta su rezidualnog karaktera. Ukoliko se u ovom pogledu ne postigne sporazum. ili sudu sastavljenom od tri ili pet članova koji donose odluke većinskim glasanjem. obraćaju: 1. Praksa da se rešenje spora poverava jednom arbitru trajala je do početka ovog veka. od kojih samo jedan može biti njeri državljanin ili je izabran među ličnostima koje je ta stranka predložila za članove Stalnog arbitražnog suda. Bilo je i slučajeva da se nacionalnim sudovima poveri funkcija arbitara. * Nadležnost.Ta lista sama po sebi ne predstavlja sudski kolegijum već je samo sredstvo koje treba da olakša konstituisanje ad hoc arbitražnih sudova. pribegava se vučenju kocke. tj. s tim što svaka strana u sporu imenuje po jednog člana. Haška konvencija od 1907. arbitražni sud crpe svoju nadležnost iz saglasnosti stranaka u sporu. U praksi stranke u sporu postupaju i na drugačije načine. a ove zajednički biraju predsednika. Ponekad se krug potencijalnih kandidata za arbitre ograničava na listu arbitara pri Stalnom arbitražnom sudu. dok ostala dva i predsednika biraju sporazumom iz reda državljana treće države (član 22). Drugim recima. Ako u roku od dva meseca ovako izabrane treće države ne postignu sporazum. Od spora „Alabama" države se u postupku arbitraže. Generalni akt predviđa u članu 33. Prema tome.

a po potrebi. u odsustvu sporazuma stranaka o suprotnom. Pored obrazloženja sadrži i imena arbitara. Zastupnici su. i sporove između država i privatnih korporacija. traže obaveštenja od zastupnika druge strane i daju odgovore na zahteve i sl. I u pogledu pravila postupka od suštinskog je značaja volja stranaka. i b) upućivanjem na odgovarajuće izvore. Ratione personae. Stranke u sporu imaju pravo da postave delegate ili zastupnike da prisustvuju suđenju s ciljem da posluže kao posrednici između stranaka i suda. takođe. da je arbitražni sud ovlašćen da „izda pravila postupka za vođenje spora. sporove između država i međunarodnih organizacija. Haška konvencija utvrđuje u članu 74. U pismenoj zastupnici podnose sudu i suprotnoj strani podneske. Iz razloga ekonomije postupka često se izostavlja usmena faza. Ugovori o rešavanju sporova arbitražnim putem na različit način regulišu pitanje postupka. To se praktikuje onda kada rešenje političkog spora nije bilo moguće postići . replike i duplike. Predmet izričitog upućivanja mogu biti različiti izvori. primenjuje međunarodno pravo. Pored toga.. Drugim recima. Izvesni ugovori ovlašćuju arbitražne sudove da donesu sopstvena pravila postupka. moguće je da stranke stave u nadležnost sudu da formuliše pravna pravila koja će poslužiti kao osnova za donošenje presude. Pravilo po kome se samo države mogu pojaviti kao parnične stranke pred sudom nije kod arbitraža tako strogo postavljeno kao kod Međunarodnog suda pravde.preduzeti ili se preduzimaju. Dakle. pa. Statuta Stalnog suda međunarodne pravde. arbitraže su u smislu međunarodnog javnog prava nadležne da rešavaju sporove između država. Pre-ćutno se zasniva na pretpostavci da je arbitražni sud kao međunarodni sud dužan da. neki ugovori ovlašćuju sud da nađe „prijateljsko rešenje" koje se ne zasniva na pravu.. U praksi je bilo slučajeva da arbitražni sudovi rešavaju sporove između države u smislu međunarodnog prava i političkoadministrativnih jedinica druge države. ovlašćeni da sudu usmeno iznesu one argumente za koje smatraju da idu u prilog njihovoj strani. kao i znatan broj ostalih ugovora ovlašćuje sud da odluči „ех aequo et bono" ukoliko ne postoji pravilo koje bi se na konkretni spor moglo primeniti na osnovu člana 38. Postupak se okončava donošenjem presude." Postupak pred arbitražnim sudom u načelu se sastoji iz dve razdvojene faze: pismene i usmene faze. protivpodneske. redosledu i vremenu u kome svaka strana mora zaključiti svoje argumente. u najvećem broju slučajeva stranke upućuju arbitražni sud na odgovarajuća pravna pravila. U odnosu na nepravne sporove. arbitražni sud će u najkraćem roku odrediti privremene mere. Podnesci se podnose u utvrđenom roku. * Postupak pred stalnim arbitražnim sudom. * Pravo koje sud primenjuje. zastupnici ne raspravljaju spor već samo predstavljaju stranu u sporu i u tom svojstvu su odgovorni za odašiljanje i primanje podnesaka i protivpodnesaka. da odluči o oblicima. Arbitražni sud primenjuje pravo koje stranke utvrde u kompromisu. Nekim ugovorima stranke rezervišu pravo da u svakom konkretnom slučaju odrede pravila postupka kompromisom. Stranke to mogu da učine na dva načina: a) enumeracijom pravnih pravila koje sud treba da primeni na konkretan slučaj. Generalni akt o mirnom rešavanju sporova (1928). Upućivanje na odgovarajuće Formalne izvore može biti prećutno i izričito. Presuda se donosi većinom glasova na tajnoj sednici. čak.

Deo teorije i jurisprudencija Međunarodnog suda pravde stoje na stanovištu da se. 98. Proces izbora sudija sastoji se iz dve sukcesivne faze: faze kandidovanja i faze izbora. ako usled neizvršenja presude nastane spor koji može da ugrozi međunarodni mir i bezbednost. Statuta na osnovu koga se sudije biraju bez obzira na njihovo državljanstvo iz reda ličnosti visokih moralnih kvaliteta koji ispunjavaju uslove da u svojim zemljama zauzimaju najviša sudska zvanja ili su priznati stručnjaci međunarodnog prava. Pored toga. Postoje subjektivni i objektivni uslovi za izbor sudija Međunarodnog suda pravde. po uzoru na Stalni sud međunarodne pravde. Predsednici Suda. * Karakter odluke arbitražnog suda. razloge koji se tiču pravila postupka (povreda pravila o jednakosti stranaka pred sudom) i razloge koji se tiču samih arbitara (korupcija ili zabluda). pod izvesnim uslovima. Član 94. Subjektivni i objektivni uslovi za izbor sudije nisu u idealnom skladu. prekoračenje nadležnosti od strane arbitara. Praksa država i teorija kao moguće osnove ističu razloge koji se tiču nadležnosti (ništavost arbitražnog kompromisa. primena prava na koje sud nije bio ovlašćen kompromisom). po pravilu. IZBOR SUDIJA * Izbor sudija. izvršenje arbitražnih presuda zasniva se u krajnjoj liniji na volji država. po svojoj pravnoj prirodi. Statut izričito predviđa da dvojica sudija ne mogu biti državljani iste države. Odluka arbitražnog suda je. Klasično međunarodno pravo je dopuštalo upotrebu prinudnih sredstava u slučaju da jedna strana iz neopravdanih razloga odbije da izvrši arbitražnu presudu. Organizacija UN može preduzeti odgovarajuće mere povodom neizvršenja arbitražne presude pod opštim uslovima predviđenim u glavama VI i VII Povelje.res iudicata. ne biraju na ovu funkciju.da se prilikom izbora sudija vodi računa ne samo o tome da ličnosti koje budu izabrane pojedinačno ispunjavaju potrebne uslove nego i da u Sudu kao celini budu zastupljeni najvažniji oblici civilizacije i glavni sistemi sveta. Statut formuliše i uslov objektivnog karaktera . birani su iz reda nacionalnih sudija stalnih članica Saveta bezbednosti. Subjektivni uslovi utvrđeni su na opšti način članom 2.mirnim putem ili ako sud nađe da spor nije arbitralne prirode. Sistem direktnog kandidovanja je svesno odstranjen da bi se minimizirao uticaj političkog . iako je do tada na snazi bila praksa da se sudije iz stalnih članica Saveta. Sa zanemarljivim izuzecima države su vrlo skrupulozno izvršavale arbitražne presude jer je to pitanje časti i dostojanstva države. Faza kandidovanja je. presuda. Povelje predviđa mogućnost davanja preporuka ili preduzimanja drugih mera samo ako neka strana u sporu ne izvrši obaveze na osnovu presude Međunarodnog suda pravde. U ovim slučajevima arbitražni sud deluje kao prijateljski arbitar ili izmiritelj. Uslov po kome se sudije biraju „bez obzira na državljanstvo gubi na težini u kontekstu zahteva da se prilikom izbora vodi računa o najvažnijim oblicima civilizacije i pravnim sistemima sveta. sa izuzetkom za period 19941997. Presuda ima obaveznu snagu samo za stranke u sporu i u odnosu na konkretan slučaj. arbitražna presuda može poništiti. zasnovana na sistemu indirektnog kandidovanja posredstvom instrumentarija nacionalnih grupa pri Stalnom arbitražnom sudu. U uslovima decentralizovanog poretka kakav je međunarodni. Presuda je konačna i protiv nje se ne može izjaviti žalba .

Najmanje tri meseca pre dana izbora Generalni sekretar UN pismeno obaveštava članove arbitražnog suda koji predstavljaju stranke Statuta. Ako ovo telo ne uspe u svom zadatku. Sudije se biraju na period od 9 godina i mogu se ponovo birati. Sud može zasedati i na drugim mestima kada god to smatra poželjnim. po pravilu jedan kandidat. . na osnovu rezolucije Generalne skupštine 264 (III) od 8. Izbor se obavlja u ova dva politička organa UN. izabrane sudije u roku koji utvrdi Savet bezbednosti popunjavaju prazna mesta iz reda kandidata koji su dobili barem jedan glas u Generalnoj skupštini ili Savetu bezbednosti.momenta prilikom konstituisanja Suda. biraju ad hoc nacionalne grupe čiji je isključivi zadatak da kandiduju lica za sudije u Međunarodnom sudu pravde. Izbor sudija je jedno od pitanja za koja se u Savetu bezbednosti ne pravi razlika između stalnih i nestalnih članova. ORGANIZACIJA SUDA * Organizacija Suda. imaju. Međunarodni sud pravde je zbor nezavisnih sudija sa sedištem u Hagu. Ako se posle prve izborne sednice ne popune sva mesta. koji se zatim predlaže Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti da ga izaberu po uobičajenoj proceduri.stranke. Generalna skupština i Savet bezbednosti pristupaju izboru nezavisno jedno od drugog. Ako posle treće sednice ostane neko nepopunjeno mesto. kao i nacionalnim akademijama i nacionalnim odeljcima akademija koje se bave proučavanjem prava. godine ista prava kao i članice u pogledu kandidovanja lica za sudije Međunarodnog suda pravde. One članice UN koje nisu ugovornice Konvencije od 1907. formirati mešovito telo sastavljeno od po tri predstavnika Generalne skupštine i Saveta bezbednosti. Generalni sekretar sastavlja po alfabetskom redu listu predloženih ličnosti i dostavlja je Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti. kao i članove ad hoc nacionalnih grupa i poziva ih da u određenom roku predlože ličnosti koje su u stanju da se prime dužnosti sudija. U slučaju da se mešovito telo jednoglasno saglasi. trećina sudija (5) bira se svake 3 godine. na osnovu opštih proceduralnih pravila koja važe u ovim organima. održava se druga a po potrebi i treća sednica. na zahtev Generalne skupštine ili Saveta bezbednosti. može se predložiti ličnost koja nije bila na prvobitnom spisku koji je sastavio Generalni sekretar na osnovu predloga nacionalnih grupa. može se. da apsolutnom većinom izabere za svako nepopunjeno mesto po jednog kandidata. Iako su formalno svi kandidati jednaki u praksi je upadljivo da naklonost izbornih organa uživaju kandidati članica UN. Smatraju se izabranim oni kandidati koji dobiju apsolutnu većinu u Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti. pre nego što pristupe predlaganju kandidata. Ovom mogućnošću Sud se do danas nije koristio. Nacionalnim grupama se preporučuje da se. 99. predlaže. posavetuju sa svojim najvišim sudom. pravnim fakultetima. Da bi se obezbedio kontinuitet u radu Suda. Svaka nacionalna grupa predlaže najviše četiri kandidata. koje nisu u isto vreme članice UN. Države . U praksi se međutim. od kojih najviše dvojicu svojih državljana. oktobra 1948.

(1) od 11. anketne komisije ili u bilo kom drugom svojstvu. ali uz pristanak stranaka. i cemer i med. Odluku o tome donosi predsednik Suda ili sam sudija. i vatra i led. nacionalni sudija). takođe. Sud imenuje sekretara koji ima dvostruke funkcije . sudija državnog ili međunarodnog suda. savetnici ili advokati jedne od stranaka. Obim privilegija i imuniteta sudija odgovara onima koje opšte međunarodno pravo priznaje šefovima diplomatskih misija. Ako se veće ustanovljava za poseban slučaj. anketne komisije ili u bilo kom drugom svojstvu. Statut takođe utvrđuje da. Razlozi zbog kojih neki sudija ne sudeluje u suđenju mogu biti različiti. Sud. Sudije Međunarodnog suda pravde ne mogu vršiti nikakve političke ili upravne funkcije. Sastoje se od petorice sudija. Ako sud dela u punom sastavu.Sudski kolegijum broji 15 sudija i taj broj. Postupak pred većima može se zasnovati samo uz pristanak stranaka u sporu. tzv. druga parnična stranka može da odabere jednu ličnost koja će da sudeluje u svojstvu sudije. odluku donosi Sud. U slučaju neslaganja predsednika i sudije. Druga vrsta su veća sa skraćenim postupkom. Sud ih sastavlja svake godine radi brzog obavljanja predmeta. Takođe. Privilegije i imuniteti sudija Međunarodnog suda pravde ustanovljeni su razmenom nota između predsednika Suda i ministra inostranih poslova Holandije koja je formalno potvrđena rezolucijom Generalne skupštine 90. Sve ima svoje. Ako se veće formira za posebnu vrstu sporova.. decembra 1946. niti mogu u bilo kom predmetu pred Sudom nastupati kao zastupnici. sudije ad hoc Ustanova ad hoc sudije ima dvostruku funkciju: a) da izjednači položaj parničnih stranaka od kojih jedna ima svog državljanina u veću. godine. u kap se spoje. mada sudija. s tim što mogu biti ponovo izabrani.. i administrativne. Postoje dve vrste veća Suda. i b) da konstituiše formalnu jednakost parničnih stranaka kada nijedan od njih nema sudiju svog državljanina u veću. inače. sudija može biti izuzet prilikom rešavanja konkretnog predmeta.sudske i diplomatske. Iz reda sudija biraju se predsednik i potpredsednik na 3 godine. kompoziciju veća utvrđuje Sud s tim što se veće mora sastojati od najmanje trojice sudija. U statusnom pogledu sekretar Suda izjednačen je sa pomoćnikom Generalnog sekretara UN. kvorum čine devetorica sudija. Predsednik Suda ima prvenstvo nad doajenom diplomatskog kora u Hagu. s druge. već se menja od spora do spora. zbog posebnih razloga. Sudija ne može sudelovati u rešavanju predmeta u kome je prethodno sudelovao kao zastupnik. savetnici ili advokati.. Jedno se ustanovljava za posebne vrste predmeta ili za konkretan predmet. i pored znatnog povećanja broja država članica Statuta. s jedne strane. tuge postoje da bi prizvale smeh. U vršenju svoje službe sudije uživaju diplomatske privilegije i imunitete. kao članovi državnog ili međunarodnog suda. ne mogu učestvovati u rešavanju nijednog predmeta u kome su ranije učestvovali kao zastupnici. Sud vrši svoje delatnosti u punom sastavu ili u većima.. nije ovlašćen da odbije da sudeluje u rešavanju spora. Kompozicija suda nije stalna. savetnik ili advokat jedne od stranaka. vrlina i greh. Kompozicija Suda može se menjati i uključivanjem u Sud u punom sastavu ili veće Suda. Ako Sud uvrsti u veće sudiju koji je državljanin jedne od parničnih stranaka (tzv. broj sudija u veću određuje." . "Sve ima svoje.

razlikujemo nekoliko slučajeva: 1. osnov nadležnosti suda u postupku rešavanja sporova. međutim. Ovaj sporazum se najčešće naziva kompromis. U ovom slučaju stranke u sporu in concreto priznaju nadležnost Suda. Naime. To proizlazi iz opšteg pravnog pravila da organ koji raspolaže izvesnom jurisdikcijom ima pravo i obavezu da se izjasni o obimu svojih ovlašćenja. tj. Teorijski se. ona može razlučiti na nadležnost ratione materiae. Nadležnost Međunarodnog suda pravde je jedinstvena kategorija. Stoga se i govori o konsenzualnom ili ugovornom osnovu nadležnosti Suda u postupku rešavanja sporova.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:47 100. nadležnost za nadležnost. U postupku rešavanja sporova osnov nadležnosti Suda je volja stranaka kao suverenih jedinki. nadležnost Suda utvrđena ugovorima i konvencijama na snazi. Kada se stranke u sporu koji je već izbio sporazumeju da rešenje spora nađu pred Međunarodnim sudom pravde. B. NADLEŽNOST SUDA * Uopšte o nadležnosti Suda. Međunarodni sud pravde sam odlučuje o svojoj nadležnosti u konkretnom slučaju . S obzirom na pravni osnov. Kako u međunarodnom poretku nema drugog stepena. treba razdvojiti: A. osnov nadležnosti Suda u savetodavnom postupku.(1) Statuta. * Osnov nadležnosti Suda. nadležnost ratione personae i nadležnost ratione temporis.tzv. ispituje da li u tom smislu postoji pristanak stranaka.Ribica Forumas u usponu Posts: 191 Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . Što se tiče samog načina davanja pristanka.sadrži . Kada je. postoji samo u onoj meri u kojoj su je stranke prihvatile. Kada Sud ispituje da li je nadležan ili ne. znatan broj ugovora . u stvari. Budući da se zasniva na sporazumu stranaka nadležnost Suda je uvek ograničenog karaktera. nadležnost je jedna i nedeljiva. A. 2. tj. kako to određuje član 36. ta ocena je konačna. on.kako bilateralnih tako i multilateralnih .

bilo negativnim. Izjave o prihvatanju obavezne nadležnosti Suda daju se ili bezuslovno ili uz uslov uzajamnosti od strane većeg broja država ili od strane određenih država ili za određeno vreme. da li on po svojoj suštini ulazi u domen unutrašnje nadležnosti ili je od međunarodnog interesa je dvojak: objektivan u slučaju kada se priroda spora utvrđuje na osnovu međunarodnog prava ili subjektivan kada se priroda spora utvrđuje na osnovu odluke same strane ili ustava i unutrašnjih propisa države. Ratione personae. prema svakoj drugoj državi koja primi istu obavezu . član 36.ipso facto i bez posebnog sporazuma. sporovi koji se tiču izvesnih multi-lateralnih ugovora i slično. svako pitanje međunarodnog prava: postojanje bilo koje činjenice koja bi. predstavljala kršenje neke međunarodne obaveze. Izjave o prihvatanju obavezne nadležnosti Međunarodnog suda pravde predaju se Generalnom sekretaru UN koji prepiše izjava dostavlja strankama Statuta Suda i Sekretaru Suda. za preostalo vreme njihovog važenja i u skladu sa njihovim odredbama. Kriterijum za utvrđivanje prirode spora. S obzirom na načelo kontinuiteta Stalnog suda međunarodne pravde i Međunarodnog suda pravde izjave o prihvatanju člana 36. To se obično čini opštim formulacijama. tj. Neke države koje su prihvatile fakultativnu klauzulu izuzimaju iz tako ustanovljene nadležnosti suda sporove sa određenim državama. Među tim načinom često figurira i sudski. Ratione materiae. tj. prirodu ili veličinu dužne naknade zbog kršenja neke međunarodne obaveze".nadležnost Suda u svim pravnim sporovima koji imaju za predmet: tumačenje nekog ugovora.(2) Statuta koji glasi: „Države stranke ovog Statuta mogu u svako doba izjaviti da priznaju . Kada država jednostranom deklaracijom prihvati fakultativnu klauzulu. Rezerve ove vrste su šarolike ali najveći broj izuzima iz nadležnosti Suda sporove koji se tiču pitanja koja spadaju u domen unutrašnje nadležnosti. Ogledaju se u mogućnosti da se izjava o prihvatanju obavezne nadležnosti opozove u svakom trenutku i rezervi po kojoj se izuzimaju sporovi koji se odnose na činjenice ili situacije nastale pre određenog datuma. prema tome. sporovi za vreme trajanja neprijateljstva. 2. Ta ustanova je još u rimskom pravu poznata kao forum prorogatum. čije je dejstvo zasnovano na načelu reciprociteta. Izjave o prihvatanju nadležnosti Suda putem fakultativne klauzule predstavljaju jednostrane pravne akte. kompromisne odredbe koje predviđaju jedan ili više načina mirnog rešavanja određene vrste sporova. jedna stranka iznese spor pred . bilo kao jedini bilo kao rezervni. bilo pozitivnim. smatraju se među strankama Statuta obaveznim. tj.(2) Statuta Stalnog suda međunarodne pravde koji su na snazi. Ako.tzv. 3. onaj koji se primenjuje u slučaju neuspeha diplomatskih načina rešavanja sporova. 3. Nadležnost Suda može biti zasnovana i prećutnim putem u toku samog postupka. Ratione temporis. prostire samo na države koje su prihvatile fakultativnu klauzulu i to samo u obimu u kome se deklaracije o prihvatanju nadležnosti poklapaju. ako se utvrdi. 4. Rezerve koje se pri tom ističu mogu biti trojake: 1. recimo. Nadležnost suda se. U rezerve ove vrste spadaju i one na osnovu kojih se iz nadležnosti suda isključuju sporovi za koje je predviđen neki drugi način mirnog rešavanja.

U sporu pred Sudom samo se države mogu pojaviti u svojstvu parničnih stranaka. Deklaracija može biti posebna (odnosi se na spor ili sporove koji su već iskrsli) ili opšta (odnosi se na sve sporove ili vrste sporova koji su se pojavili ili bi se mogli pojaviti u budućnosti). budući da Statut Suda predstavlja sastavni deo Povelje UN. već organu ili organizaciji koja ga traži. B. ne dira u načelo suverenosti iz dva razloga: prvo. Nadležnost Suda može biti ugovorena i formalnim putem do zaključenja usmenog dela postupka. 3. Uslovi pod kojima država nečlanica UN može postati stranka Statuta Suda određuje se u svakom konkretnom slučaju po podnošenju zahteva za pristupanje Statutu. Postupak se zasniva formalnim zahtevom koji je. utvrđena su rezolucijom Generalne skupštine 204 (III) od 8. posebno u vezi sa kandidovanjem i izborom sudija. ali se mogu obraćati Sudu pod uslovima koji određuje Savet bezbednosti „pridržavajući se posebnih odredaba sadržanih u ugovorima na snazi. 1. Statut predviđa mogućnost da se i stranke Statuta mogu obraćati Sudu. Savet bezbednosti kao i drugi organi i specijalizovane agencije ovlašćeni od Generalne skupštine. Dajući savetodavno mišljenje Sud dejstvuje kao glavni sudski organ Organizacije. Nadležnost Suda u savetodavnom postupku zasniva se neposredno na Povelji koja predviđa da Generalna skupština. Savetodavno mišljenje se ne daje državama. Povelje. U treću grupu ulaze države koje niti su članice UN niti su stranke Statuta.Nadležnost ratione personae. Povelja predviđa da su „sve članice UN ipso facto članice Statuta Međunarodnog suda pravde. mogu tražiti od Međunarodnogsuda pravde savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju i na Statutu po kome Sud ima diskreciono pravo da postupa po tom zahtevu. U prvu grupu ulaze članice UN. neophodno je da.Sud. Za razliku od postupka rešavanja sporova. podnesu deklaraciju kojom se obavezuju da prihvataju da u dobroj veri izvrše odluke Suda i da preuzmu sve obaveze koje članice UN imaju na osnovu člana 94. 2. * Oblici nadležnosti Suda . tj. jednostrani akt. godine. drugo. okolnost da u trenutku pokretanja postupka druga stranka nije priznala nadležnost Suda u odnosu na konkretan slučaj ne dovodi nužno do toga da se Sud oglasi nenadležnim. oktobra 1948. u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti 9 (1946). nadležnost Međunarodnog suda pravde u postupku davanja savetodavnog mišljenja se ne zasniva na konsenzualnoj osnovi. po svojoj prirodi. savetodavno mišljenje nema obaveznu snagu. U drugu grupu ulaze nečlanice UN koje su stranke Statuta Međunarodnog suda pravde. Činjenica da Sud u savetodavnom postupku ne deluje na bazi saglasnosti. na sporazumu." Ovlašćenja Saveta bezbednosti su pri tom ograničena utoliko što ovi uslovi ni u kom slučaju ne smeju stavljatiparnične stranke u nejednak položaj pred Sudom. Sa stanovišta načina na koji se taj formalni uslov konstituiše razlikujemo tri grupe država potencijalnih parničnih stranaka. i. Druga prava koje države nečlanice UN crpu iz činjenice da su stranke Statuta. savetodavno mišljenje se ne daje državama niti ga one mogu tražiti. Druga strana može u toku postupka priznati nadležnost Suda. Da bi se ove države obratile Sudu. Deklaracija se .

Savet bezbednosti je dužan da vodi računa o tome da stranke pravne sporove po pravilu iznose pred Međunarodni sud pravde u skladu sa Statutom Suda. onda možemo reći da je nadležnost Međunarodnog suda pravde dvostruka: da presuđuje. svaka rasprava o pojedincu kao procesnom subjektu je de lege ferenda karaktera. to ne znači da pitanja vezana na neki način za prava i interese pojedinaca ne mogu biti predmet rasprave pred Sudom. tj. Nadležnost Suda ratione materiae određena je funkcionalno.deponuje u Sekretarijatu Suda. sporazumom stranaka. Osnovni zadatak Suda je da rešava pravne sporove između država. U prvom slučaju međunarodna organizacija ima mogućnost da u odgovarajućoj formi pokrene savetodavni postupak. UNESCO. S obzirom na karakter pozitivnog međunarodnog prava. To ne znači da nemaju nikakvu procesnu ulogu. Sud može raspravljati i one sporove koji se odnose na pitanja . Statut i Pravila postupka uopšte ne pominju mogućnost da se pojedinac pojavi pred Sudom. Međunarodna organizacija u konkretnom slučaju nastupa u funkciji amicus curiae. . Procesna uloga međunarodnih organizacija je naglašenija u postupku davanja savetodavnih mišljenja. U tom smislu. Ako nadležnost Suda ratione materiae odredimo kao krug poslova jednog Suda. No.Nadležnost ratione materiae. Međunarodne organizacije se ne mogu pojaviti pred Sudom kao stranke u sporu. da daje „savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju na traženje svakog organa ili ustanove ovlašćenog Poveljom UN ili u skladu sa njom". da rešava „sve sporove koje stranke iznesu pred njega. Ugovori o osnivanju nekih specijalizovanih agencija (MOR. Država koja nije stranka Statuta Suda niti je podnela deklaraciju u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti 9 (1946) nema pravo pristupa Sudu. s druge strane. U drugom slučaju uloga međunarodnih organizacija je ograničenog karaktera. Zbog toga možemo zaključiti da u ovom slučaju međunarodna organizacija ima punu procesnu sposobnost. kao i sve slučajeve naročito predviđene Poveljom UN ili ugovorima i konvencijama na snazi". Statut ne definiše izraz „javna međunarodna organizacija" ali se smatra da se odnosi na međuvladine organizacije. svrhom zadacima i ustrojstvom Suda s jedne strane. tj. Javne međunarodne organizacije mogu takva obaveštenja slati i samoinicijativno. i b) kada se međunarodna organizacija pojavljuje pred Sudom na osnovu obaveštenja Suda zato što Sud smatra daje u stanju da pruži podatke o relevantnom pravnom pitanju. Tu možemo razlikovati dve situacije: a) kada je međunarodna organizacija ovlašćena od Generalne skupštine da traži savetodavno mišljenje o pravnim pitanjima koja proizlaze iz njene nadležnosti. tj. i konvencionalno. Svodi se na pružanje podataka po pitanju o kome se traži savetodavno mišljenje i na stavljanje primedbi na izjave koje su istim povodom dale druge međunarodne organizacije ili države. FAO i druge) predviđaju obavezu agencije da Sudu dostavlja bilo koje obaveštenje koje bi Sud zatražio u skladu sa članom 34 Statuta. jer Sud može tražiti od javnih međunarodnih organizacija obaveštenja u vezi sa sporovima koji se vode.

iako su navedeni uslovi ispunjeni. intervenciji i prethodnim prigovorima. nakon što nije uspelo da ostvari zadovoljenje sredstvima koje predviđa unutrašnji pravni poredak države štetnika. Sud je nadležan i da raspravlja sporove u pogledu činjenica ako se radi o ustanovljenju činjenica koje bi. zasniva na nekoj objektivnoj činjenici kao što je zasnivanje postupka pred Sudom (recimo. U jurisprudenciji nailazimo i na slučajeve da se Sud upušta u tumačenja pravila unutrašnjeg prava povodom rešenja onih pitanja koja su incidentna ili prethodna u odnosu na pitanja međunarodnog prava koje je Sud pozvan da rešava. Statut Suda kaže da Sud „može dati savetodavno mišljenje". Na osnovu člana 96. Pored toga što rešava sporove između država.unutrašnjeg prava ako odgovarajuće zadovoljenje nije ostvareno posredstvom sudova u unutrašnjem pravnom poretku. U stvari. donosi sam Sud. Sud može dati savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju na zahtev svakog organa ili ustanove koji budu Poveljom UN ili u skladu sa njenim propisima ovlašćeni da traže to mišljenje. da je telo koje traži savetodavno mišljenje na to ovlašćeno Poveljom ili u skladu sa njenim propisima. da je predmet zahteva pravno pitanje. kod privremenih mera) ili presudi (kod tumačenja presude). Pod ovom nadležnošću se shvata donošenje odluke o privremenim merama. Predmet zahteva za davanje savetodavnog mišljenja može biti samo pravno pitanje. Kada je nadležnost Suda zasnovana u predmetu spora podrazumeva se da je u nadležnosti Suda i da rešava incidentna pitanja (incidentna nadležnost). Davanjem savetodavnog mišljenja po pitanju koje nije pravno. Drugim recima. Sud bi postupio ultra vires. Tela i organizacije koje su od Suda . dok se formalna valjanost akta kojim započinje postupak u tehničkom smislu ceni na osnovu odredaba Statuta i Pravila postupka. Generalna skupština i Savet bezbednosti su izričito ovlašćeni da traže savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju. Nadležnost Suda da odlučuje o predmetu spora obuhvata u sebi i nadležnost da odlučuje o pitanju postojanja nekog drugog odnosa od koga ta odluka zavisi (prethodni prigovori). Savetodavna mišljenja nemaju obaveznu pravnu snagu. predstavljale povredu neke međunarodne obaveze. i 2. Po pravilu su to situacije kada neko strano fizičko ili pravno lice bude oštećeno radnjama ili propustima organa domaće države pa. saglasnošću volja strana u sporu. za razliku od nadležnosti u predmetu spora. potrebno je da se steknu dva uslova: 1. Sud nije u obavezi da da savetodavno mišljenje ukoliko nađe da postoje razlozi koji razmatranje zahteva za savetodavnim mišljenjem čine neprikladnim. Odluku o tome da li je konkretno pitanje pravno ili ne. zahteva od svoje države da se supstituiše umesto njega u međunarodnom sporu. Zbog toga se i može nazvati inherentnom nadležnošću s tim što je suštinski vezana za postojanje nadležnosti u glavnoj stvari. Incidentna nadležnost se. Sud se može upustiti u ocenu valjanosti formalnog akta kojim započinje postupak iako nije zasnovao nadležnost u konkretnom slučaju. ako se njihovo postojanje utvrdi. Da bi Sud dao savetodavno mišljenje.Ta mogućnost proizlazi iz činjenice da je nadležnost Suda zasnovana na konsenzualnoj osnovi tj. Drugi organi i specijalizovane agencije mogu steći to pravo na osnovu ovlašćenja koje im Generalna skupština može izdati u svako doba.

bez obzira da li su ti sporovi proizašli iz činjenica ili situacija koje su prethodile. da bi Sud bio nadležan u vremenskom aspektu.Nadležnost ratione temporis. potrebno je da je nadležan u materijalnom smislu. to se države i organizacije po pravilu ne ponašaju na način koji je u savetodavnom mišljenju označen kao suprotan Povelji ili nekom međunarodnom instrumentu. Saopštenje stranke mogu podneti i zajednički. Jer. U postupku pred Sudom pitanje nadležnosti suda ratione temporis postavlja tek pošto je ustanovljeno da je Sud ratione materiae nadležan da raspravlja konkretan spor. Sud je formulisao opšte stanovište prema nadležnosti ratione temporis: „Sud je mišljenja da se u slučaju sumnje. izvedena nadležnost. Parnica pred Sudom započinje na dva načina: a) saopštenjem (notifikacijom) sporazuma o ustanovljenju nadležnosti Suda.zahtevale da da savetodavno mišljenje nisu u obavezi da ga poštuju. POSTUPAK PRED SUDOM Razlikujemo dve vrste postupka pred Sudom: a) postupak u parnicama. onda se odredba o sudskom rešavanju sporova tumači u smislu da ne lišava Sud nadležnosti u odnosu na sve postojeće sporove koji se pred njega iznesu. međutim. i b) pismenim zahtevom ili tužbom. Ako ne postoje izričite odredbe. tj. Kako je saopštenje . ili sledovale stupanju na snagu ugovora o sudskom rešavanju sporova. Nadležnost Suda ratione temporis je sekundarna. * Postupak u parnicama. U prilog ovoj pretpostavci ide i stanovište da se pri oceni svoje nadležnosti Sud vezuje za momenat izbijanja spora. i b) postupak za davanje savetodavnih mišljenja. nadležnost koja se zasniva na jednom međunarodnom sporazumu proteže na sve sporove koji su Sudu doneti posle donošenja takvog međunarodnog sporazuma. To se formalno izražava u činjenici da se u sporazumu o ustanovljenju nadležnosti Suda obično pojavljuje u obliku rezerve i to tako što se iz nadležnosti Suda isključuju sporovi proizašli iz činjenica ili situacija koje su nastale pre nego što je sporazum o rešavanju sporova sudskim putem stupio na snagu. Kako." Međunarodno sudstvo uopšte prihvata pretpostavku o retroaktivnom dejstvu odredbi o zasnivanju nadležnosti sudova u slučaju sporova između država. U praksi međunarodnih sudova nadležnost ratione temporis se ektenzivno tumači. Ne figurira kao samostalni oblik već je vezana za nadležnost ratione materiae ili ratione personae. Ako su stranke postigle saglasnost da konkretni spor podvrgnu nadležnosti Suda tada bilo koja od njih podnosi Sudu saopštenje. 101. da uopšte može da raspravlja o određenoj vrsti spora. Ispravno je shvatanje da ta mišljenjapo svojoj pravnoj prirodi nisu obavezna ali da se poštuju zbog svoje pravne zasnovanosti i autoriteta Suda. . Sud ima veliki autoritet. Ponekad se stranke ugovornim putem obavezuju da će poštovati savetodavna mišljenja.

b) može odbiti prethodni prigovor i nastaviti sa postupkom: c) može utvrditi da prigovori nemaju prethodni karakter. Originalni primerak tužbe potpisuje zastupnik stranke ili diplomatski predstavnik stranke akreditovan u Hagu ili drugo ovlašćeno lice.ili se odnosi na nadležnost Suda (npr. Tužba je jednostrani akt čiji minimalni sadržaj propisujupravila postupka. da je istekao rok važnosti ugovora ili odredbe o nadležnosti suda i slično) ili na neprihvatljivost tužbe (da nisu iscrpljena sva sredstva predviđena unutrašnjim poretkom.Incidentni ili prethodni postupci. tvrdi se da ne postoji kompromis. privremene mere. Sekretar Suda odmah obaveštava sve sudije na taj način što im dostavlja kopije posebnog sporazuma ili tužbe kojom se slučaj podvrgava nadležnosti Suda. Parnične stranke predstavljaju zastupnici. po pravilu. da tužilac nema pravni interes u. . Parnica započinje tužbom ako su se stranke unapred obavezale da će eventualne sporove rešavati pred Sudom. Službeni jezici Suda su engleski i francuski. Na isti način sekretar obaveštava i sve članice UN. Sud presudu izriče na službenim jezicima s tim što određuje koji se tekst ima smatrati verodostojnim. i na taj način okončati spor. Ukoliko prethodni prigovor dira u tumačenje multilateralnog ugovora. donoseći odluku o predmetu spora. Sud može doneti nekoliko odluka po prethodnim prigovorima: a) može prihvatiti neki od istaknutih prigovora. Privremene mere se izdaju na dva načina: a) na osnovu zahteva za preduzimanje privremenih mera zaštite kada se tužitelj javlja kao . a uz njega. Sekretar o prethodnom prigovoru obaveštava sve strane ugovornice koje nisu stranke u sporu.predmetu i slično). Postoje tri vrste incidentnih postupaka: 1. to ga potpisuje zastupnik stranke. što je moguće preciznije. intervencije. u međuvremenu se iscrpu sva sredstva koja predviđa unutrašnji pravni poredak. ide i propratno pismo ministra inostranih poslova ili ambasadora te stranke akreditovanog u Hagu. 3. tako da Sud. Uglavnom se tiču navodne nadležnosti Suda da raspravlja spor. U odsustvu sporazuma svaka stranka se služi jezikom koji izabere. te činjenice i osnove na kojima počiva tužbeni zahtev.formalni akt. Tužena strana može u roku koji je predviđen za dostavljanje odgovora na tužbu istaći prethodne prigovore. Pored naznačenja stranaka i predmeta spora tužba treba da sadrži i. 2. odredbu na kojoj se zasniva nadležnost Suda. U zastupanju mogu im pomagati pravni savetnici i advokati. Ovom institutu može pribeći i stranka koja formalno nema status tužene strane u roku utvrđenom za podnošenje svog prvog podneska. Spor se u tom slučajumože ponoviti ako otpadne razlog zbog koga je Sud prihvatio prethodni prigovor npr. Pravilo je da se postupak vodi na jeziku o kome se stranke sporazumeju. mada izuzetno mogu sačinjavati sastojak podneska stranke. rešava i pitanja koja su predmet prethodnih prigovora. Prethodni prigovori se formulišu u posebnom dokumentu. 1. Predmet prigovora može biti dvojak . prethodni prigovori. kao i druge države koje su ovlašćene da se pojave pred Sudom. 2. Jurisprudencija Međunarodnog suda pravde se odlikuje relativno velikim brojem prethodnih prigovora.

Naredbu o privremenim merama Sud. uopšte uzev. Ako se stranke slože i ako Sud nađe za potrebno. Konsekutivni sistem se primenjuje ako je postupak započeo jednostranim aktom. već na pretpostavci da sama činjenica daje treća država strana ugovornica. Sud nije vezan predlozima mera iznetim u zahtevu za izdavanje. Statuta. višestranog ugovora čije su strane ugovornice i države u sporu predstavlja dovoljan osnov za intervenciju. obaveznost presude se proširuje i na intervenienta. Krug država koje se obavezuju u podnetoj deklaraciji i tehnika obaveštavanja su identične sa slučajem kada se intervencija zahteva na osnovu člana 62. tradicionalno rezervisan za arbitražni postupak. Statut Suda predviđa dve vrste intervencija: intervencija koja se zasniva na „zahtevu za dozvolu da se umeša (interveniše)". Država koja želi da interveniše na osnovu člana 63. primenjuje se u slučajevima kada je postupak zasnovan notifikacijom posebnog sporazuma o nadležnosti Suda. Odluka o zahtevu donosi se u formi presude. U slučaju da Sud dopusti intervenciju. Statuta popunjava deklaraciju u Sekretarijatu Suda. izdaje iako se prethodno nije izjasnio o svojoj nadležnosti u glavnoj stvari povodom koje se podnosi zahtev za izdavanje tih mera. b) pro prio motu od strane Suda. listu dokumenata koji potkrepljujuzahtev. postupak po privremenim merama traje oko 3 nedelje.Pismena faza postupka. Za svaku državu koja pribegne intervenciji. U tom slučaju tužilačka strana podnosi podnesak a tužena odgovara protivpodneskom. U odsustvu izričite odredbe ili sporazuma stranaka svaka podnosi podnesak i protivpodnesak u utvrđenom roku. Razlog izdavanja privremene mere je neposredna opasnost po pravo ili interes koji su predmet spora. Po pravilu. Zahtev treba da sadrži: opis slučaja koji se sačinjava na osnovu informacija koje o zasnivanju postupka izdaju Sekretar Suda i Generalni sekretar UN. Zahtev treba da sadrži slučaj na koji se odnosi.podnosilac zahteva. sastoji u podnošenju pismenih podnesaka i protivpodnesaka stranaka i obaveštenja Sudu. činjenice i prava koja opravdavaju intervenciju. Pismena faza se. Druga vrsta intervencije odlikuje se time što se ne zasniva na diskrecionoj oceni Suda o postojanju pravnog interesa treće države kao osnova za intervenciju. intervencija koja se zasniva na „deklaraciji". 3. može se dozvoliti i replika tužitelja (Reply) i duplika . tj. Rasprava o privremenim merama konstituiše posebnu fazu i ima prioritet u odnosu na sve ostale slučajeve. prava koja treba zaštititi i mere čije se izdavanje predlaže. Simultani red podnošenja podnesaka. te država intervenient stupi u parnicu. Sam sporazum stranaka obično određuje broj podnesaka i redosled podnošenja. Donoseći odluku o privremenim merama. tužbom jedne stranke. ponekad. Država koja smatra da u sporu koji se rešava pred Sudom ima pravni interes koji može biti ugrožen presudom. tumačenje sadržano u presudi jednako je obavezno kao i za stranke u sporu. Predsednik Suda po hitnom postupku saziva Sud na zasedanje i nakon što primi potrebna objašnjenja stranaka Sud donosi odluku o privremenim merama u formi naredbe. Zahtev za izdavanje privremenih mera može se podneti u bilo kojoj fazi postupka. Odvija se simultano ili konsekutivno. . podnosi zahtev za dozvolu da interveniše. umeša se u spor.

Član 26. U tu svrhu podnesci se deponuju. Podnesak treba da sadrži: navođenje relevantnih činjenica. zapažanja koja se tiču pravnog osnova društvenog zahteva. Usmena faza postupka sastoji se iz saslušanja svedoka. a ako sporazuma nema. predsednik Suda objavljuje okončanje usmene rasprave. inače. odlukom Suda. U principu rasprava je javna. Sud može. U postupku po prethodnom prigovoru obično prvi govori zastupnik stranke koja ističe prigovor koji. Pismena faza postupka je poverljive prirode. proprio motu. merodavno je mesto predmeta u Upisniku. a može samoinicijativno ili po zahtevu stranaka tražiti obaveštenje od javne međunarodne organizacije u vezi sa sporom koji se vodi. a ukoliko je za raspravu pripremljeno više predmeta. U cilju brzog obavljanja poslova Sud . savetnika i advokata od strane Suda Zakazuje se naredbom Suda ili predsednika ukoliko Sud ne zaseda. Nakon što su zastupnici. predmeta po pitanjima rada i predmeta koji se odnose na prevoz i promet). ponovo otvoriti raspravu ukoliko nađe da je to neophodno. zastupnika. Pravilo o poverljivosti pismene faze ublaženo je 1968. . Pitanja im mogu postavljati i predsednik i sudije. pravni osnov i stanovište ili zaključak. u glavnoj stvari ima status tužene stranke. savetnici ili advokati stranaka pod kontrolom predsednika Suda. godine. Statuta predviđa mogućnost ustanovljenja jednog ili više veća sastavljenih od najmanje trojice sudija za rešavanje određenih vrsta predmeta (npr. savetnicima i advokatima i tražiti od njih objašnjenje. bilo koje dodatne činjenice ukoliko su neophodne. Pre davanja iskaza svedoci i veštaci polažu zakletvu. Prioritet se priznaje: zahtevu za izricanje privremenih mera. Sud može zahtevati od stranaka da pozovu svedoke ili veštake. Svedoke i veštake ispituju zastupnici. izdaje naredbu kojom utvrđuje predmet veštačenja ili uviđaja. broj lica i način postavljanja lica koja treba da sprovedu veštačenje ili uviđaj i postupak veštačenja ili uviđaja. nakon saslušanja stranaka. Sud može ukazati strankama na tačke i pitanja na koja treba da obrate posebnu pažnju. Original svakog parničnog pismena potpisan od zastupnika stranke dostavlja se Sekretaru Suda zajedno sa određenim brojem kopija koje koriste druge strane u sporu. veštaka. postupku izdavanja savetodavnih mišljenja ukoliko Sud nađe da zahtev za savetodavno mišljenje zaslužuje urgentni tretman. savetnici i advokati kompletirali svoja izlaganja. Ako nađe da su veštačenje ili uviđaj neophodni Sud. pravni osnov navoda u protivpodnesku i stanovište ili zaključak tužene stranke. Minimalni sadržaj podneska i protivpodneska je utvrđen pravilima postupka. Tokom rasprave Sud može postavljati pitanja zastupnicima. ali se javnost može isključiti na zahtev stranaka ili po odluci Suda Red izlaganja stranaka određuje se sporazumom. .tuženog (Rejoinder).Postupak pred većima. i sudije Suda. tako da pismeni podnesci dospevaju u javnost nakon otvaranja usmene rasprave. Obično prvi govori zastupnik tužitelja. Pre početka rasprave.Usmena faza postupka. po okončanju usmene rasprave stranke nemaju pristup Sudu bilo da še radi o dodatnom pismenom materijalu ili novoj činjenici izuzev ako nisu pozvane od Suda da to učine odnosno ako su se tokom rasprave obavezale da podnesu izvesni dodatni materijal. Protivpodnesak treba da sadrži: prihvatanje ili osporavanje činjenica iznetih u podnesku. U svakom slučaju. Red zakazivanja rasprava određuje se na osnovu pripremljenosti predmeta za raspravu.

sastavlja svake godine veće od petorice sudija koje rešava po kratkom postupku kada to stranke zahtevaju. Presuda koju izrekne Veće ima jednaku snagu kao i presuda koju izriče Sud u punom sastavu. Postupak pred specijalnim većima i većima sa sumarnim postupkom je, u osnovi, regulisan istim pravilima kao i postupak pred Sudom u punom sastavu. Pismeni postupak pred većima sastoji se od po jednog podneska svake strane. Veće može, na predlog stranke ili po sopstvenoj inicijativi dozvoliti podnošenje novih pismenih podnesaka u utvrđenim obaveznim rokovima. Usmeni postupak nije obavezan, jer na predlog stranaka Veće može odlučiti da se usmeni postupak ne održi, mada i u tom slučaju Veće može pozvati stranke da usmeno izlože potrebna objašnjenja ili da daju obaveštenja. * Postupak za davanje savetodavnih mišljenja. Organizacije ili ustanove koje su ovlašćene da traže savetodavno mišljenje obraćaju se Sudu pisanim podneskom koji precizno postavlja pitanje o kome se traži mišljenje. Pisanom zahtevu se prilažu sva dokumenta koja mogu poslužiti razjašnjavanju pitanja. Po prijemu zahteva sekretar Suda upućuje kopije zahteva kojima se traži savetodavno mišljenje svim državama koje imaju pravo izaći pred Sud Pored toga, sekretar obaveštava države koje imaju pravo izaći pred Sud i sve međunarodne organizacije koje po mišljenju Suda ili ako on ne zaseda, po mišljenju predsednika Suda, mogu dati obaveštenja o pitanju o kome se traži savetodavno mišljenje. Obaveštenje se daje posebnim i direktnim saopštenjem da je Sud spreman primiti pismena izlaganja onih država i organizacija u roku koji odredi predsednik ili saslušati izlaganja u javnoj sednici koja se zakazuje u tu svrhu. Ako bilo koja država ovlašćena da se pojavi pred Sudom ne primi posebno obaveštenje, takva država može izraziti želju da podnese pismenu izjavu ili da bude saslušana. Odluku o tome donosi Sud. Državama ili organizacijama koje su podnele pismene ili usmene izjave, ili i jedne i druge, dopušteno je da stavljaju primedbe na izjave koje su učinile druge države ili organizacije u obliku, obimu i u rokovima koje u svakom pojedinom slučaju određuje Sud, ili, ako on ne zaseda, predsednik Suda. Odredbe Statuta o tehničkim pravilima postupka su šture. Odredbom člana 68. Sud je ovlašćen da se rukovodi i odredbama Statuta koje se primenjuje na rešavanje sporova ukoliko smatra da njihovoj primeni ima mesta. Dve su bitne razlike između postupaka rešavanja sporova (kontenciozni postupak) i postupka davanja savetodavnih mišljenja. Prva je da u savetodavnom postupku nema stranaka u pravom smislu reči, jer se uloga država i međunarodnih organizacija svodi na opskrbljivanje Suda potrebnim obaveštenjima, tj. države i organizacije nastupaju kao amicus curiae. Druga se ogleda u relativno širokoj slobodi u odnosu na postupak. Pismeni postupak je obično kraći, a po potrebi, može biti i izostavljen. Usmeni postupak se često ne održava. - Okončanje postupka pred Sudom. Postupak u parnicama se okončava na tri načina: 1. presudom, 2. povlačenjem tužbe, 3. poravnanjem.

Presuda se donosi na većanju koje se održava po okončanju rasprave. Većanje je tajno. Sve odluke Suda donose se glasovima većine prisutnih sudija, a u slučaju da su glasovi sudija podeljeni, odlučuje glas predsednika Suda ili sudije koji ga zamenjuje. Presudu potpisuju predsednik i sekretar Suda. Ako presuda ne izražava jednodušno mišljenje sudija, svaki sudija može da izloži odvojeno mišljenje. Razlikuju se, u stvari, odvojeno (dissenting opinion) i individualno mišljenje (individual opinion). Odvojeno mišljenje se izdaje u slučaju kada se sudija ne slaže ni sa dispozitivom odluke ni sa obrazloženjem. Ovo mišljenje je obrazlaganje negativnog glasa sudije u Veću. Presuda se donosi u povodu incidentnih pitanja u parnici i u odnosu na glavni spor (in meritum). Statut predviđa da presuda ima obaveznu snagu, ali pri tom postavlja ograničenja ratione personae (presuda deluje samo između parničnih stranaka) i ratione materiae (samo u odnosu na predmet spora). Presuda postaje obavezna u momentu kada se pročita na javnoj sednici Suda. Presuda je obavezna i u odnosu na državu koja je intervenisala u sporu po osnovu člana 63. Statuta. Presuda Suda je konačna i bez priziva. U slučaju spora o smislu i domašaju presude, Sudu pripada pravo da je tumači na zahtev svake strane. Ovde je reč o tzv. interpretativnim presudama. Presude se mogu podvrći reviziji na osnovu otkrića neke činjenice takve prirode koja bi odlučujuće delovala, a koja je pre izricanja presude bila nepoznata Sudu i stranci koja traži reviziju. Neznanje činjenice mora biti izvinjavajućeg karaktera, tj. da ga stranka nije skrivala. Postupak revizije se pokreće „zahtevom za reviziju" a otvara se presudom Suda koja izričito konstatuje postojanje nove činjenice, priznaje joj značenje osnova revizije i na osnovu tog proglašava da je zahtev za reviziju prihvaćen. Subjektivni rok za podnošenje zahteva je šest meseci računajući od momenta otkrića činjenice, a objektivni je deset godina. Po proteku roka od deset godina zahtev za reviziju se ne može podneti. Presude Suda su obavezujućeg karaktera. Članice UN su preuzele obavezu da će prihvatiti odluku Međunarodnog suda pravde u svakom sporu u kome su stranke. Pored presude, kao način prestanka parničnog postupka pred Sudom pojavljuju se i povlačenje tužbe i poravnanje. Ako je postupak zasnovan tužbom, tužilac može u bilo kom trenutku pismeno obavestiti Sud da odustaje od tužbenog zahteva. Ako tužena strana od trenutka prijema obaveštenja u Sekretarijatu Suda nije preduzela nijednu parničnu radnju, Sud ili predsednik Suda u slučaju da Sud ne zaseda donosi naredbu kojom konstatuje prekid postupka i nalaže brisanje spora iz Upisnika. Stranke mogu u svako doba pre donošenja presude sklopiti sporazum o poravnanju o kome obaveštavaju Sud, a mogu i uzajamnim sporazumom obavestiti Sud da prekidaju postupak. U oba slučaja obaveštenje upućeno Sudu mora biti formalnog pismenog karaktera. U procesnom pogledu presuda, s jedne strane, i poravnanje odnosno povlačenje tužbe, s druge strane, imaju iste efekte. No, razlika postoji u materijalnom smislu jer se presudom spor okončava dok prekid postupka u slučaju poravnanja i povlačenja tužbe ne znači ipso facto i rešenje spora. Savetodavni postupak se, po pravilu, okončava davanjem savetodavnog mišljenja. Mišljenje se proglašava na javnoj sednici o čemu prethodno moraju biti obavešteni Generalna skupština i predstavnici članova UN, kao i predstavnici ostalih država i međunarodnih organizacija kojih se to neposredno tiče.

102. STALNI MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD Stalni međunarodni krivični sud (MKS) osnovan je Rimskim statutom, koji je stupio na snagu 1. maja 2002. MKS poseduje subjektivitet kako u međunarodnom tako i u unutrašnjem pravu država stranaka Statuta Suda. Za razliku od ad hoc tribunala za bivšu SFRJ i Ruandu nije deo organizacione strukture Ujedinjenih nacija, već predstavlja nezavisno sudsko telo. Sud, poput specijalizovanih agencija, sklapa sporazum o odnosu sa Organizacijom ujedinjenih nacija koji reguliše raznovrsne modalitete odnosa OUN i Suda. MKS je složen organizam sastavljen iz nekoliko organa. To su: a) predsedništvo; b) Žalbeni deo, Pretresni deo i predsudeći deo; c) ured tužioca i, d) Sekretarijat. Sudski kolegijum čini osamnaest sudija. Sudije se biraju sa dve liste - liste A na kojoj su pravnici krivičari i liste B na kojoj su međunarodni pravnici specijalizovani za međunarodno humanitarno pravo i međunarodna ljudska prava. Sa prve liste se bira najmanje devet sudija a sa druge najmanje pet, a na naknadnim izborima koji se vrše održava se ekvivalentni odnos sudija utvrđen dvema listama. Sudije, kao i tužioca bira Skupština država stranaka Statuta. Iz sudskog sastava bira se predsedništvo Suda koje se sastoji iz predsednika te prvog i drugog potpredsednika. Predsedništvo je prevashodno odgovorno za normalno funkcionisanje Suda, pod kojim se u konkretnom slučaju ne podrazumeva Ured tužioca. Nadležnost MKS, iako jedna i jedinstvena, može se razmatrati u četiri vida: 1. nadležnost ratione materiae. Stvarna nadležnost Suda ograničena je na zločin genocida, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i zločin agresije. U odnosu na potonji, nadležnost Suda nije efektivna do donošenja odredbe Statuta Suda koja bi definisala zločin agresije i odredila uslove pod kojima bi Sud vršio jurisdikciju. 2. nadležnost ratione personae. Stranka Statuta, po pravilu, priznaje nadležnost Suda u odnosu na svoje državljane nezavisno od toga gde su zločini počinjeni. Ako je stranka Statuta pokrenula istragu ili krivični postupak protiv svog državljanina ili, pak, našla da nema mesta krivičnom gonjenju, slučaj je nedopustiv za Sud, pod uslovom da konkretna stranka Statuta želi ili je u stanju sprovesti istragu i krivični postupak. 3. nadležnost ratione temporis Suda proteže se na zločine počinjene nakon stupanja na snagu Statuta Suda u odnosu na svaku ugovornicu. Nadležnost MKS je, za razliku od nadležnosti ad hoc krivičnih tribunala, komplementarna sa nacionalnim krivičnim nadležnostima. U praktičnom smislu, to znači da je nadležnost MKS, po pravilu, supsidijerna. Konstituiše se u dva slučaja: kada država nije sposobna i voljna da sama pokrene i vodi postupak protiv lica za koje se osnovano sumnja daje počinilo zločin iz stvarne nadležnosti Suda, i,

kada važnost slučaja traži postupak pred Sudom. Postupak pred Sudom pokreću Savet bezbednosti UN, bilo koja država stranka Statuta i tužilac proprio motu. Savet bezbednosti može ne samo da uputi tužioca na neku „situaciju kada nađe da je počinjen zločin iz nadležnosti Suda, već i da zatraži prekid istrage ili krivičnog progona. Time se baca nemala senka na nezavisnost Suda koja je sama suština sudske funkcije. Takođe, svaka strana ugovornica Statuta može tužiocu skrenuti pažnju na situaciju ukoliko nađe da je počinjen zločin iz nadležnosti Suda, bez obzira na državljanstvo osumnjičenog. Ovlašćenja tužioca po Statutu MKS su znatno skromniji od onih koji poseduju tužioci ad hoc tribunala. Suštinski u pravu MKS tužilac je pre stranka u sporu izjednačena sa odbranom nego samostalni organ Suda. Tužilac nema ovlašćenje da podigne optužnicu proprio motu. Nakon što prikupi relevantna obaveštenja o navodnim zločinima iz nadležnosti Suda, bilo proprio motu ili od Saveta bezbednosti, odnosno strane ugovornice Statuta, tužilac ceni da li ima osnova za pokretanje istrage. Ukoliko nađe da postoji odgovarajuća osnova, istragu može pokrenuti pošto od Predraspravnog veća dobije odgovarajuće ovlašćenje. Pretresno veće donosi odluku nakon ocene dokaza i razmatranja čitavog toka postupka. Okrivljeni ima pravo da se žali protiv interlokatornih odluka (npr. odluke o nadležnosti) i osuđujuće presude. To pravo pripada i tužiocu, koji uz to žalbu može podneti i na oslobađajuću presudu. O žalbi odlučuje Žalbeno veće koje žalbu može odbiti, prihvatiti i osloboditi žalioca, te vratiti slučaj na ponovno suđenje ili preinačiti kaznu. Statut MKS poznaje i institut revizije presude. Aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva za reviziju prema Statutu poseduju osuđeni i tužilac. Pravni osnovi za podnošenje zahteva za reviziju obuhvataju: otkriće nove činjenice koja nije bila poznata tokom postupka, a koja bi bila od odlučujuće važnosti pri donošenju presude, saznanje da je odlučujući dokaz bio lažan ili krivotvoren, i, saznanje da su jedan ili više sudija teško prekršili svoju dužnost prilikom suđenja. Zahtev za reviziju podnosi se Žalbenom veću koje ocenjuje opravdanost zahteva. Ukoliko nađe da je zahtev opravdan, Žalbeno veće ima tri mogućnosti na raspolaganju: da sazove Pretresno veće koje je donelo presudu, da predmet dodeli drugom pretresnom veću, i, da samo donese meritornu odluku. 103. OSTALI MEĐUNARODNI SUDOVI Pored napred navedenih, uključujući i sudove koji deluju u regionalnim okvirima, predominantna sudska tela koja odlikuje stalnost su administrativni sudovi. Nadležni su za rešavanje radnih sporova između međunarodne organizacije i njenih službenika bilo stalnih ili povremenih. Administrativni sud sa najdužom tradicijom je Tribunal Međunarodne organizacije rada osnovan u prvoj polovini prošlog veka. Poverena mu je i nadležnost da rešava radne sporove u preko 30

međunarodnih organizacija kako univerzalnih (Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO), Svetska zdravstvena organizacija (WHO), Svetska metereološka organizacija i druge), tako i regionalnih (Evropska organizacija za atomsku energiju, Evropski patenti sistem). Vremenom su i druge međunarodne organizacije, posebno one koje deluju na ekonomskofinansijskom polju, osnovale svoje administrativne sudove poput Svet-ske banke za obnovu i razvoj, Međunarodnog udruženja za razvoj i Međunarodne finansijske korporacije. Posebno mesto u grupi administrativnih sudova zauzima Administrativni sud Ujedinjenih nacija. Osnovan od strane Generalne skupštine UN na osnovu člana 22. Povelje, Administrativni sud je nezavisno sudsko telo nadležno da rešava sporove između službenika i Organizacije UN u pogledu zakonitosti administrativnih odluka. Aktivna legitimacija pred Sudom rezervisana je za službenike, budući da Generalni sekretar, koji rukovodi administracijom Organizacije, ima na raspolaganju širok spektar mera u odnosu na službenike. Presude Administrativnog suda su konačne. 104. AD HOC MAĐUNARODNI SUDSKI ORGANI Ad hoc međunarodni sudski organi konstituišu se, po pravilu, u krivičnopravnoj materiji. U ovu grupu mogu se svrstati ad hoc krivični tribunali i tzv. hibridni ili mešoviti krivični sudovi. Era ad hoc krivičnih tribunala započinje osnivanjem Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu (1945) i Međunarodnog vojnog tribunala za Daleki Istok u Tokiju (1946). Nirnberški i Tokijski tribunal su promovisali ideju međunarodnog krivičnog sudstva što im, samo po sebi, obezbeđuje posebno mesto u istoriji međunarodnog prava i pored pravnih manjkavosti koje su im imanentne. U poslednjoj deceniji XX veka osnovana su dva ad hoc krivična tribunala - Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (ICTY) i Međunarodni krivični tribunal za Ruandu (ICTR). Tribunal za bivšu Jugoslaviju osnovan je rezolucijom Saveta bezbednosti 827 od 25. maja 1993. donetom na osnovu Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija. Članom 1. Statuta Tribunala utvrđeno je da je nadležan za kažnjavanje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na prostoru bivše SFRJ od početka 1991. godine. Nadležnost Tribunala ratione materiae obuhvata: 1. teška kršenja Ženevskih konvencija iz 1949; 2. kršenja zakona i običaja rata; 3. zločin genocida; i 4. zločine protiv čovečnosti. Tribunal čine pretresna veća sastavljena od trojice sudija, koja donose presudu u prvom stepenu, i Žalbenog veća od petorice sudija koje donosi konačnu presudu. Tužilaštvo je deo unutrašnje strukture Tribunala. U praksi, tužilac Tribunala uživa visok stepen samostalnosti i de facto je van kontrole sudske vlasti. Međunarodni krivični tribunal za Ruandu osnovan je, takođe, rezolucijom Saveta bezbednosti 995. od 11. novembra 1994.

U nadležnosti Tribunala je kažnjavanje za zločine počinjene u Ruandi kao i zločine počinjene u susednim državama od strane građana Ruande. Nadležnost Tribunala ratione materiae je specifična i obuhvata: a) zločin genocida; b) zločine protiv čovečnosti; i c) kršenje člana 3. Ženevskih konvencija i Dopunskog protokola II. Tribunal u Ruandi čine pretresna veća a funkciju Žalbenog veća obavlja Žalbeno veće tribunala za bivšu Jugoslaviju. Do 2002. godine i funkciju tužioca ruandskog Tribunala obavljao je tužilac Tribunala za bivšu Jugoslaviju. Statuti oba Tribunala predviđaju primat u odnosu na nacionalne krivične sudove u slučaju konkurentne nadležnosti bez obzira na fazu krivičnog postupka pred nadležnim nacionalnim sudom. Učinak Tribunala može se ceniti iz dva ugla. Tribunali su doprineli afirmaciji ideje međunarodnog krivičnog pravosuđa koja je, nakon nirnberške i tokijske faze, gotovo zamrla. Jurisprudencija Tribunala je potpomogla kristalizaciji i definitivnom prihvatanju međunarodnog krivičnog prava kao podsistema međunarodnog prava. Tribunali su, takođe, utrli put za formiranje stalnog Međunarodnog krivičnog suda u čijoj su konstrukciji i pravu koje primenjuje prepoznatljivi uticaji prava i prakse dva Tribunala. U ostvarivanju ideje međunarodne krivične pravde, kako samo osnivanje tako i praksa Tribunala opterećeni su nemalim manjkavostima od kojih su neke direktno suprotstavljenje supstitucijalnim značenjima krivične pravde. Najpre, Tribunali su osnovani rezolucijama Saveta bezbednosti kao njegovi pomoćni organi. Ovaj način osnivanja Tribunala opterećen je sa dve osnovne slabosti. Međunarodni sudovi se ne mogu osnivati jednostranim aktima organa Ujedinjenih nacija. To, uostalom, potvrđuje i način osnivanja stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Pored toga, status Tribunala kao pomoćnog organa Saveta bezbednosti je teško dovesti u sklad sa nezavisnošću sudske funkcije Nadležnost Tribunala je ograničena u svim relevantnim aspektima - ratione materiae, ratione temporis, ratione loci i ratione personae Kao takvi, Tribunali su oblici selektivne pravde koju nije lako dovesti u sklad sa samim bićem krivične pravde. Poslednjih godina formirano je nekoliko tzv. hibridnih ili mešovitih krivičnih sudova internacionalizovani nacionalni krivični sudovi i internalizovani međunarodni sudovi.
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica Forumas u usponu

Posts: 191

Recimo SAD su. Opredeljen ciljem oružanog sukoba. po pravilu. nakon 11. princip vojne potrebe sam po sebi ne trpi bilo kakva . a to je pobeda na bojnom polju. U međunarodne oružane sukobe spadali bi i oružani sukobi između međunarodnih vojnih snaga koje deluju u ime Ujedinjenih nacija na osnovu Glave VII Povelje i oružanih snaga države protiv koje se vojne mere preduzimaju. U praksi se međunarodnim sukobima smatraju i pojedine vrste oružanih sukoba između države i nedržavnih entiteta. posebno u jurisprudenciji Tribunala za bivšu Jugoslaviju. nije u tome ujednačena. Princip vojne potrebe derivira iz same prirode oružanog sukoba. u Avganistanu pravdana je vezama talibanske vlade u toj zemlji sa Al-Kaidom ili delovanjem Al-Kaide u toj zemlji. POJAM ORUŽANOG SUKOBA Pojam oružanog sukoba određuje se zavisno od njegove prirode . potpomognutih članicama NATO-a. Praksa. Kao kriterijum razlikovanja oružanog sukoba uzimaju se njegovi učesnici ili strane u sukobu. Odnos između ratišta i bojišne prostorije nije statičan odnos već predstavlja funkcionalan izraz dinamike izvođenja ratnih operacija. primenjuju i na oružane sukobe u kojima se „narodi bore protiv kolonijalne dominacije i protiv rasističkih režima. koji zbog svog intenziteta podrazumevaju angažovanje oružanih snaga država ili njihovih značajnih delova. stale na stanovište da su nekoliko godina u međunarodnom oružanom sukobu sa Al-Kaidom. nemeđunarodnim. 106.. koristeći se pravom na samoopredeljenje. Pod međunarodnim oružanim sukobima podrazumevaju se oružani sukobi između država kao organizovanih političkih jedinki. mada zarobljene pripadnike te organizacije ne smatraju ratnim zarobljenicima. Razlikuju se dve vrste ovakvih sukoba.skripta (110 pitanja) by Ribica on 08 Mar 2011 16:48 105." Oružani sukobi između države i neteritorijalnih jediniki smatraju se. Građanski rat u SFRJ je tretiran. Oružana intervencija SAD.Joined: 14 Mar 2009 16:56 • • T o p • • Re: MJP . Oružani sukobi između kolonijalne sile i narodnooslobodilačkih pokreta su izričito određeni kao međunarodni na osnovi I Dopunskog protokola koji predviđa da se njegove odredbe.. „kao kombinacija međunarodnog i nemeđunarodnog oružanog sukoba".da lije međunarodni ili nemeđunarodni.. princip humanosti i princip viteštva. međutim. septembra 2001. FUNDAMENTALNI PRINCIPI PRAVA ORUŽANIH SUKOBA U osnovi pravnih pravila koja uređuju vođenje neprijateljstava leže tri fundamentalna principa: princip vojne potrebe.

Ženevsko pravo zaslužuje zbog brojnih pravila koja za cilj imaju da ublaže nepotrebne patnje i nasilje koje nije opravdano vojnom potrebom. Princip humanosti je u corpus-u pravila prava oružanih sukoba najvišu tačku dosegao u tzv. Haškog i Ženevskog ili humanitarnog . staleški izraz načela humanosti. moralne prirode. svoje granice.tzv. moglo bi se reći daje predstavljao ratione personae ograničeni.objektivna. Princip humanosti teži da postavi granice nasilju u oružanom sukobu tako što isključuje primenu sredstava i načina ratovanja koji nanose prekomernu patnju ili su nepotrebni za postizanje pobede. Pravo oružanih sukoba suštinski svodi na skup neobavezujućih pravila čija bi se primena temeljila na oportunitetu i osećanju svakog pojedinog vojnog komandanta.je. Vremenom se. Humanizacija prava oružanih sukoba ima. izrastao iz moralnog kodeksa srednjovekovnih viteških redova. vođene idejom vojne pobede zbog koje. posebno principa humanosti. pretvara seu apstraktni princip koji zaraćene strane ignorišu u većoj ili manjoj meri. . Tiču se posebno pripadnika oružanih snaga koji su ranjeni. bolesnika i brodolomnika oružanih snaga na moru. posebnih kategorija civila kao što su žene. Razlika između dva dela prava oružanih sukoba . Čine ga četiri Konvencije: 1. 2. Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika. uostalom. razlika u stepenu a ne u vrsti. Konvencija o zaštiti građanskih lica za vreme rata . civila na okupiranim i neprijateljskim teritorijama.Protokol I o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba i Protokol II o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba uz navedene Konvencije. bolesni ili brodolomnici. Pravo oružanih sukoba od svog nastanka predstavlja normativni izraz kombinovanog dejstva ova tri fundamentalna principa. pravna ograničenja u vođenju rata. koji je u prošlosti nalagao častan odnos prema pripadnicima viteških redova druge zaraćene strane. humanizacija prava oružanih sukoba u principu teško da može ići preko tačke koja zadire u samu svrhu i cilj oružanog sukoba. pre kvantitativna nego kvalitativna. Da bi bila delotvorna. Haškog prava. I ne samo zbog toga što svako pravo koje reguliše rat nosi direktno ili indirektno humanitarno značenje. mada je njegov relativni značaj bio manji u poređenju sa Ženevskim pravom. međutim. Princip humanosti u tzv. Konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima i 4. već i zbog činjenice da je načelo humanosti neposredno ugrađeno u konkretna pravila tzv. Ženevskom pravu nije promovisan kao specifičan princip. Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu. I Haško pravo je bilo motivisano načelom humanosti. Ženevskom pravu koje se često i naziva humanitarnim pravom. što se tiče načela humanosti. 3. Princip humanosti je prevashodno idealne. a ne na pravnoj obavezi. opredeljujući stepen humanizacije prava oružanih sukoba. Takvu prirodu ima i princip viteštva. menjala samo relativna težina fundamentalnih principa u njihovom međusobnom odnosu.i dva Protokola . A contrario. Dakle. Smatra se da kvalifikaciju „humanitarno pravo" tzv. i učestvuju u oružanom sukobu. deca i izbeglice te primene pravila ustanovljenih za međunarodne sukobe i na sukobe nemeđunarodnog karaktera. nego je njegova primena u oružanim sukobima proširena ratione personae i ratione materiae.

automatski ili daljinskom kontrolom. čija je namena da ubijaju. b) prva Haška deklaracija iz 1899. slabljenje vojne moći neprijatelja. pričinjavanje štete civilnim objektima i kombinaciju takvih gubitaka i šteta. Opšte pravilo u tom pogledu može se naći u preambuli Petrogradske deklaracije iz 1868. godine zabranjuje ugovornicama upotrebu zrna koja se lako rasprskavaju ili šire u ljudskom telu. da će upotreba tih oružja biti. nesmrtonosnom oružju koje predstavlja osobenu kombinaciju elemenata svojstvenih konvencionalnom oružju i oružju za masovno uništenje.107. ili u blizini tla ili druge površine. upotrebiti ovo oružje bez pravljenja razlike u pogledu ciljeva. godine. Konkretne norme koje deriviraju iz ovog pravila su: a) operativni deo Petrogradske deklaracije iz 1968. c) zabranjena je upotreba svakog oružja koje je prvenstveno namenjeno da svojim fragmentima nanosi povrede koje se u ljudskom telu ne mogu otkriti rendgenskim zracima. u suprotnosti sa zakonima humanosti". Protokol definiše mine kao svako sredstvo postavljeno ispod površine tla ili na tlu. Protokol pod upotrebom bez pravljenja razlika u pogledu ciljeva podrazumeva: a) postavljanje takvog oružja na mestima koja nisu vojni ciljevi. da bi ovaj cilj bio prevaziđen upotrebom oružja koje bi nepotrebno uveličavalo patnje ljudi stavljenih van borbe. Šire tumačeno u ova sredstva spadaju i rasprskavajuće bombe. Ostala sredstva koja Protokol navodi podrazumevaju municiju i sredstva postavljena ručno. daje u tom cilju dovoljno staviti što veći broj ljudi van borbe. Vremenom se širio domašaj primene pravila ratione personae tako da se danas odnosi na sva lica u oružanom sukobu. U Preambuli se naglašava daje „jedini zakoniti cilj. ili im smrt učinilo neizbežnom. godine. Relevantan oblik ograničenja upotrebe konvencionalnog oružja izražava se u zabrani nanošenja suvišnih patnji. suvišnih patnji se izvorno odnosila na ranjenike. b) oružje koje uključuje način ili sredstva prenosa do cilja tako da ne može biti upravljeno protiv konkretnog vojnog cilja. bilo u ofanzivne ili defanzivne svrhe ili u svrhe represalija. d) Protokol II uz pomenutu Konvenciju zabranjuje ili ograničava upotrebe mina. uglavnom. takođe. obavezuje ugovornice da odustanu od upotrebe svih projektila ispod 400 grama težine koji bi bili eksplozivni ili napunjeni eksplozivom ili zapaljivim materijama. koji treba da imaju pred sobom države za vreme rata. blizine ili kontakta sa licem ili vozilom. mina iznenađenja ili drugih sredstava. ranjavanje civilnih lica. Ova vrsta oružja je zabranjena u svim okolnostima protiv civilnog stanovništva. kroz odgovarajuća pravila koja se tiču upotrebe konvencionalnog oružja i oružja za masovno uništenje. Zabranjeno je. * Konvencionalno oružje. . Zabrana nanošenja. c) i oružje od koga se može očekivati da slučajno prouzrokuje gubitke života civilnog stanovništva. OGRANIČENJA U POGLEDU SREDSTAVA I NAČINA RATOVANJA Opšte je prihvaćen princip da strane u sukobu nemaju neograničenu slobodu u izboru sredstava i načina ratovanja. ranjavaju ili nanesu štetu i koja se aktiviraju posle izvesnog vremena. U pogledu sredstava ratovanja princip je konkretizovan. prema tome. čija namena je da se rasprsne ili eksplodira usled prisustva. U novije vreme teži se ustanovljenju pravnih pravila o tzv. koje su članice NATO-a široko upotrebljavale tokom oružanog napada na SR Jugoslaviju 1999.

što je najčešći slučaj. 1993. veštačke magle i slično). Ni Haški pravilnik nije bio lišen izvesnih nejasnoća. ili ako oni sami predstavljaju vojne ciljeve. u kojoj su lica koja po pravu oružanih sukoba uživaju specifičnu zaštitu. bez obzira u kakvom se obliku nalazilo (bacač plamena. jer bi ubijanje i trajno onesposobljavanje pripadnika protivničke strane zamenila. psihoaktivne droge koje stvaraju dezorijentaciju u prostoru itd. pa i revolucionarne promene. Uz to. specijalni gel koji onemogućava kretanje ljudi i vozila. prikrivanje ili maskiranje boraca ili drugih vojnih ciljeva. pa i stokiranja i proizvodnje ovog oružja hemijske prirode u svetlosti odredaba Konvencije o hemijskom i biološkom oružju. anestitika. reafirmišući opštu zabranu utvrđenu Haškim pravilima.koji bi bili prekomerni u odnosu na konkretno i neposredno očekivanu korist. Konvencija izričito zabranjuje upotrebu agenasa za kontrolu pobuna b oružanom sukobu. Obuhvataju. poput bojnih otrova. Prema članu II Konvencije o hemijskom i biološkom oružju. Regulativa II Haške deklaracije bila je ratione materiae ograničena na zabranu upotrebe projektila kojima je jedini cilj bio širenje zagušljivih i otrovnih gasova. materija ili sličnih postupaka zabranjena te pravedno osuđena pravnim mnjenjem celokupnog civilizovanog sveta. . Upotreba ovih oružja u vojnim operacijama dovela bi do radikalne. njihovim privremenim onesposobljavanjem. Ova činjenica čini upotrebu nesmrtonosnog oružja ilegalnom kada se koristi protiv grupa ljudi. tj. Predmet zabrane su i šume i druge vrste zelenog pokrivača. osim ako se ti prirodni elementine koriste za zaklanjanje. Pod hemijskim oružjem podrazumevaju se različite hemijske supstance kao i njihove smeše koje se koriste u ratne svrhe. snažne koncentracije elektromagnetskih talasa. Pravila ratovanja formulisana na haškim konvencijama mira nisu u potpunosti regulisala upotrebu hemijskog oružja. * Nesmrtonosna oružja. tupe (gumene i plastične) metke. toplote ili kombinacijom plamena i toplote koji oslobađa hemijska reakcija supstance izbačene za cilj. defolinati. raketa. Posebno je sumnjiva legalnost upotrebe. kao i svih tečnosti. primera radi. uništivači lišća na drveću. otrovnih i drugih sličnih gasova. godine. izazivača požara (zapaljive bombe. proizvodnje i skladištenja hemijskog oružja. * Oružje za masovno uništenje . da je upotreba u ratu zagušljivih. decembra 1989. granata. juna 1925. toksična hemijska oružja su zabranjena ukoliko ne izazivaju smrt ili povrede. godine doneta je Konvencija o zabrani usavršavanja. te brojna hemijska sredstva poput neuroleptika. Pod ovim oružjem podrazumeva se svako oružje ili municija čija je osnovna namena da zapali predmete ili nanese opekotine licima dejstvom plamena. Protokol II zabranjuje upotrebu zapaljivog oružja.Hemijsko oružje. Otuda Ženevski protokol od 17. po pravilu. Pod njim se podrazumeva širok spektar sredstava čija upotreba nema za posledicu smrt ili teška telesna oštećenja već privremeno onesposobljavanje. bomba i slično). godine (2603A). utvrđuje inter allia. a pod ovim agensima podrazumeva sredstva koja kod čoveka izazivaju iritaciju ili za posledicu imaju povremeno fizičko onesposobljavanje. Ova oružja su namenjena kako za policijske tako i za vojne operacije. Upotreba „nesmrtonosnog oružja" nije predmet specifične međunarodnopravne regulative. Relevantnost zabrana utvrđenih Ženevskim protokolom potvrđena je u okviru UN Rezolucijom Generalne skupštine od 16.

negativan odgovor na pitanje koje mu je uputila Generalna skupština UN implicite .Nuklearno i termonuklearno oružje. mikrobiološke ili druge biološke agense ili toksine. 2. Mišljenje Suda opterećeno je neodređenošću i ambivalentnošću koja proizlazi iz naglašeno formalističkog pristupa. godine. virusi i si. paralelno sa zabranom hemijskog oružja. da međunarodno pravo ne sadrži posebno pravilo kojim je zabranjena upotreba ovog oružja. te da.. sintetičku definiciju bioloških sredstava. proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog (biološkog) i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju. Nuklearno i termonuklearno oružje obuhvata eksplozivne naprave čija energija rezultira iz fisije i fuzije atoma. godine. dopušta njegovu upotrebu u izvesnim slučajevima. dao je Specijalni komitet Konferencije za razoružanje održane 1933. Konvencija utvrđuje obavezu država članica da „nikada ni pod kojim okolnostima neće usavršavati. Široku. kako ona koja se nalaze u njenom posedu. Po ovom pitanju mišljenja u teoriji su dijametralno suprotstavljena. bez obzira na njihovo poreklo i način proizvodnje. Sud je. Pitanje legalnosti upotrebe nuklearnog i termonuklearnog oružja bilo je predmet savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde donetog na zahtev Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (Res. Razlikujemo dva osnovna pristupa pitanju legalnosti nuklearnog i termonuklearnog oružja. Mišljenje Suda može se svesti na dve osnovne tačke: a) u međunarodnom pravu ne postoji univerzalno pravilo koje zabranjuje ili ovlašćuje na pretnju nuklearnim oružjem i njegovu upotrebu. . štaviše. Bakteriološka i biološka sredstva rata se u međunarodnom pravu tretiraju kao jedinstvena kategorija. zaštitne ili druge mirnodopske svrhe. opremu ili vektore namenjene da koristi takve agense ili toksine u svrhe neprijateljstva ili za oružani sukob". koja obuhvataju i bakteriološka. Aprila 1972. oslobađa ogromne količine energije udružene sa moćnom i produženom radijacijom. proizvoditi. 49/75k). stvarati i na neki drugi način sticati ili čuvati: 1. tako i ona koja su pod njenom jurisdikcijom ili kontrolom. Osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa nuklearnim i termonuklearnim oružjem je pitanje legalnosti njegove upotrebe u oružanom sukobu.Biološko i bakteriološko oružje. I jedno i drugo mišljenje podupire se odgovarajućim argumentima. a sa druge. godine doneta je Konvencija o zabrani usavršavanja. b) u svetlosti pozitivnog prava nejasno je da li bi pretnja ili upotreba nuklearnog oružja u izuzetnim slučajevima samoodbrane bila zakonita ili nezakonita. Zabrana upotrebe biološkog oružja utvrđena je Ženevskim protokolom od 1925. oružje. U tom smislu Konvencija obavezuje države da unište ili prerade navedena sredstva. naime. momentalno ili nakon izvesnog perioda inkubacije. Po toj definiciji podbiološkim ratnim sredstvima se podrazumevaju svi patogeni mikrobi. bilo da prouzrokuju oboljenja. zaraženi predmeti bez obzira na to gde su rasipani. S jedne strane je mišljenje po kome je upotreba nuklearnog oružja ilegalna. koji po tipu i količini nisu namenjeni upotrebi u profilaktične. Ratio donošenja ove Konvencije bio je u isključenju biološkog oružja iz ratnih arsenala.

U tom smislu posebno su relevantni međunarodni ugovori koji se neposredno odnose na nuklearno oružje. Ustanovljavaju nekoliko relevantnih zabrana: a) zabrana ratne perfidije. 108. međutim.nepravilnu upotrebu bele zastave primirja. sanitetskih jedinica i transporta Crvenog krsta i Crvenog polumeseca. ZABRANJENI METODI RATOVANJA Pravila koja se tiču zabranjenih metoda ratovanja temelje se na principima humanosti i viteštva u vođenju oružanih operacija. . Nedozvoljena ratna lukavstva ili perfidije obuhvataju: . u međunarodnoj praksi nalazimo obilje elemenata iz kojih se može dijagnostikovati opšta pozicija međunarodne zajednice prema nuklearnom oružju.ubijanje. računajući na poverenje neprijatelja. . Navedeni pojedinačni akti imaju svoju osnovu u pravnom ubeđenju organizovane međunarodne zajednice da je upotreba nuklearnog oružja protivna najvišim interesima egzistencije te zajednice. Dozvoljena ratna lukavstva poput zaseda. perfidija obuhvata „akte koji. te nepravilnu upotrebu zastave. prema pravilima međunarodnog prava primenljivom u oružanom sukobu. koji iako ne sadrže opštu zabranu njegove upotrebe sadrže jake elemente takve zabrane ili zabrana upotrebe nuklearnog oružja iz njih nužno proizlazi. Uopšte uzev. S jedne strane.zaključivanje sporazuma o prekidu vatre s namerom da se druga strana iznenadno napadne. b) zabrana izgladnjivanja. izvesno je da je pretnja i upotreba nuklearnog oružja u direktnoj suprotnosti sa opšteprihvaćenim principima prava oružanih sukoba koji izražavaju elementarne principe humanosti. Kao što I Dopunski protokol određuje. nesporno je da bi upotreba nuklearnog oružja predstavljala suštinsko kršenje opšteprihvaćenog principa po kome je zabranjena upotreba oružja koje prouzrokuje suvišne ili nepotrebne patnje. .nepravilnu upotrebu znakova raspoznavanja predviđenih Ženevskim konvencijama. iako međunarodno pravo oružanih sukoba ne sadrži konkretnu normu o opštoj i univerzalnoj zabrani pretnje ili upotrebe nuklearnog oružja. . upotrebu zastave. S druge strane. To izvesno nije slučaj.upotrebu znaka i uniformi Ujedinjenih nacija bez ovlašćenja organizacije.vezao za postojanje jedne specifične norme opšteg međunarodnog prava koja bi za svoj neposredni predmet imala zabranu pretnje i upotrebe nuklearnog oružja. ovlašćen ili dužan da obezbedi zaštitu. simulacije napada. Exempli causa. vojnih obeležja ili uniforme neprijateljske strane. radi se o znakovima za identifikaciju. povređivanje ili zarobljavanje neprijatelja pribegavanjem perfidiji. . ne sledi automatski zaključak da međunarodno pravo ne zabranjuje upotrebu nuklearnog oružja i to iz dva osnovna razloga. Ali iz toga. navodi neprijatelja da veruje da je obavezan. su inherentni sastojak vojne veštine i široko se praktikuju. sa namerom da se to poverenje izneveri". maskiranja oružja i vojnih objekata i sl. Ratna lukavstva se dele na dozvoljena i nedozvoljena. sanitetskog i verskog osoblja. vojnih obeležja ili uniforme država koje nisu strane u sukobu.

municija. Te rekvizicije i usluge mogu da budu tražene samo sa ovlašćenjem komandanta u okupiranom mestu. okupirajuća vojna sila ima pravo plodouživanja. Kontribucije su. ako ne. da komandantu druge strane prenesu poruku ili da vode pregovore o relevantnim pitanjima. prevoznih sredstava i dr.Izgladnjivanje civilnog stanovništva. EFEKTIVNOST PRAVA ORUŽANIH SUKOBA . Davanja u naturi biće. Parlamentari su lica vojna ili druga. I Dodatni protokol pravilo izražava na sledeći način: „Zabranjeno je narediti da ne sme biti preživelih. Potvrđuje ga i Haški pravilnik. svako lice koje je u vlasti neprijateljske strane. 109. Uz ovu opštu zabranu ide i specifična zabrana napada na lice onesposobljeno za borbu. Nepovredivost parlamentara je staro pravilo. a u slučaju vojne potrebe može ga i uništiti. za njih se mora dati priznanica i plaćanje iznosa će se obaviti što je moguće pre". Dva su izuzetka od nepovredivosti privatne svojine: rekvizicije i kontribucije. Staro je pravilo da neprijateljski vojni predmeti. svako lice koje izražava nameru da se preda. izuzev u slučaju imperativne vojne potrebe. Za razliku od javne imovine. Što se ostale imovine neprijateljske strane tiče. plaćena u gotovom. pak. Uništavanje ili zaplena je zabranjena. e) zabrana uskraćivanja milosti. u principu. „podleže oduzimanju". i 3. 2. U odnosu na nepokretnu javnu imovinu. Ratni plen strana u sukobu koristi bez ograničenja. Status nepovredivosti parlamentar uživa od momenta stupanja na teritoriju pod neprijateljskom kontrolom do napuštanja te teritorije. Pokretna javna imovina. gotovine. d) nepovredivost parlamentara. pogotovo kod opsada utvrđenih mesta i naselja. uopšte.tzv. koja može da se koristi za vojne operacije poput javnih fondova. koliko je to moguće. pripadaju strani koja ih je zaplenila. ovlašćena od komandanta jedne strane u oružanom sukobu. svako lice koje nije sposobno da se brani. Haški pravilnik uređuje rekvizicije na sledeći način: „Rekvizicije u robi i usluge mogu biti tražene od opština i stanovnika samo za potrebe okupacione vojske.a po nekim shvatanjima. povlači se stroga razlika između javne i privatne imovine u slučaju okupacije. kao i pretiti protivniku u tom smislu ili voditi neprijateljstva na toj osnovi". kao što su oružje. oprema i dokumentacija . c) zabrana uništavanja i zaplene imovine koja pripada drugoj zaraćenoj strani. One moraju biti u skladu sa mogućnostima zemlje i takve prirode da ne obavezuju stanovništvo na učestvovanje u ratnim operacijama protiv otadžbine. duboko ukorenjeno u praksi i pre nastanka međunarodnog prava. zabranjeno je I Dopunskim protokolom. privatna imovina je. pokretna javna dobra. davanja u novcu fizičkih i pravnih lica preko uobičajenih davanja koje duguju teritorijalnom suverenu. Pod takvim licem podrazumeva se: 1. koje je vekovima bilo opšteprihvaćen metod ratovanja. nepovrediva. ratni plen . i.

Drugo je shvatanje da Ženevsko pravo. međutim. Međunarodnom komitetu Crvenog krsta ili drugoj humanitarnoj organizaciji. predstavlja partikularno pravo koje važi samo između strana ugovornica. jer da bi utvrdio kršenja relevantnih pravila na nesumnjiv način potrebno je istraživanje na terenu koje je teško sprovesti bez saradnje sa zaraćenim stranama. totalnom ratu koji angažuje ukupne potencijale zaraćene strane uz upotrebu novih oružja sa dejstvima koja je teško. kao naoružanog dela naroda. Međunarodni nadzor nad primenom prava oružanih sukoba poverava se alternativno: a. „kada to okolnosti dopuštaju" i slično. pravila Ženevskog prava se kvalifikuju kao opšteprihvaćena pravila koja izražavaju ustaljenu i konzistentnu praksu kako u međunarodnim tako i u nemeđunarodnim oružanim sukobima. kontrolisati. Haško pravo važi da izražava kodifikaciju običajnog prava koje deluje erga omnes. zbog koje se gotovo i ne primenjuje u novijoj praksi. Stvoreno u doba kada je rat bio sukob vojski. Vojna pobeda.. 1. U jednoj stvari. sili zaštitnici pod kojom se podrazumeva neutralna država koja nastupa kao zaštitnik interesa jedne zaraćene strane u smislu poštovanja prava oružanih sukoba od druge zaraćene strane i b. leži u uslovu saglasnosti kako obe zaraćene strane tako i same neutralne države koja bi trebalo da deluje kao sila zaštitnica. pitanjem pravne prirode i karakteristika pravila prava oružanih sukoba u smislu da li ona predstavljaju opšteobavezno ili partikularno pravo. njeno delovanje u tom svojstvu zavisi i od njenog faktičkog kapaciteta u međunarodnim odnosima.naročito Ženevsko . oba dela prava oružanih sukoba . Međutim. Slabost sistema sile zaštitnice. kao sam . po pravilu. kao i u dobrom delu teorije. predmet je kontroverzi. 2. međutim. Efektivnost prava oružanih sukoba stoji u neposrednoj vezi sa dva pitanja: 1. jedna stvar. vođen oružjima čije je dejstvo. ustanovljavaju perfektne pravne obaveze. Dok za tzv.Pravila prava oružanih sukoba. pored toga. kao integralnog dela međunarodnog prava. pitanjem kvaliteta mehanizama za međunarodni nadzor i kontrolu primene prava oružanih sukoba. Ženevskog ili humanitarnog prava. a njihova efektivnost je druga stvar.imaju zajedničku karakteristiku . jer je ona u pojedinim stvarima utemeljena na Ženevskim konvencijama. ono. utemeljena na subjektivnom pojmu „vojne potrebe". Pored toga. ono ne odgovara današnjem. a kod nekih.nedovoljno su precizna. i nemoguće. posebno Dopunskim protokolima iz 1977. i 2. Pravo oružanih sukoba. kao corpus pravila koja bi trebalo primenjivati u jednom supstancijalno nepravnom stanju. Za odgovarajuću aktivnost Crvenog krsta nije neophodna saglasnost zaraćenih strana. bilo moguće kontrolisati. aktivnost Crvenog krsta je faktički ograničena. priroda tzv. ili barem deo tog prava otelotvoren u IV Konvenciji i. a u primeni oslonjena na široke i subjektivnim tumačenjima podložne kriterijume poput kriterijuma . U međunarodnoj studiji Komiteta Crvenog krsta. Obaveznost ovih pravila je. teško da može biti efektivno u pravom značenju. posebno pravila Dopunskih Protokola I i II. Što se „Haškog" prava tiče. suštinski nije adaptirano prirodi oružanog sukoba u današnje vreme i napretku vojne tehnologije.u najvećoj mogućoj meri".

110. u praksi možda najefikasnija mera odvraćanja ratujuće strane od kršenja prava oružanih sukoba. jer izgleda očigledno da ratujuće strane sa većim kapacitetom vojne i političke moći rede bivaju izložene kolektivnoj osudi i sankcijama za kršenje pravila oružanih sukoba. utvrđivala finansijskim odredbama mirovnih ugovora (reparacione klauzule). Otuda je i efektivnost prava oružanih sukoba u konkretnim slučajevima rezultat kako odnosa prema pravu oružanih sukoba tako i faktičkog kapaciteta države u međunarodnim odnosima. jula 1991. predstavljala. . jer pripadnici oružanih snaga pobedničke strane. budući da je primenjivana pred nacionalnim. po pravilu. Rezolucijom 687 od 1. Specifična je u odnosu na građansku odgovornost koja se. U izboru između vojne pobede i poštovanja prava oružanih sukoba. u stvari. Individualna krivična odgovornost vuče koren iz prošlosti. i civilima pobeđene strane. javlja se začetak naknade štete odlukom nadležnog međunarodnog tela. specifičan oblik represalija. krivičnim sudovima pobedničke strane prema pripadnicima oružanih snaga. U novijoj praksi. kao pomoćni organ Saveta bezbednosti. koji su kao takvi protivni međunarodnom pravu. po pravilu. Dugo vremena ona. institucionalizovana je po prvi put u licu Stalnog međunarodnog krivičnog suda. dug je put zbog nespremnosti država sa velikim kapacitetom moći da prihvate nadležnost Suda. nezavisno od njihove pripadnosti.unutrašnji ratio oružanog sukoba. Nosila je jaka obeležja pobedničke pravde. Na samopomoći je zasnovana i ustanova ratnih represalija. zaraćene strane nemaju prevelik prostor. ODGOVORNOST ZA KRŠENJE PRAVA ORUŽANIH SUKOBA Kršenje prava oružanih sukoba povlači dvostruku odgovornost: odgovornost države kao zaraćene strane i individualnu odgovornost. jednostavno ne trpi jaka pravna ograničenja koja stoje na putu njenog ostvarivanja. nisu bili podvrgavani krivičnom postupku. Ideja o krivičnoj odgovornosti lica koja krše pravila prava oružanih sukoba. Do njene pune realizacije. međutim. Odgovornost države dizajnirana je u skladu sa opštim pravilima o odgovornosti države. a koje ratujuća strana preduzima kao odgovor na protivpravne akte druge ratujuće strane kako bi se ona navela da svoje ponašanje uskladi sa pravilima prava oružanih sukoba. godine osnovana je posebna Komisija za kompenzacije UN. Ratne represalije podrazumevaju akte.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful