P. 1
Knjizevne TEORIJE 20. Veka - Poljaci

Knjizevne TEORIJE 20. Veka - Poljaci

5.0

|Views: 21,109|Likes:
Published by Jasmina Nocic

More info:

Published by: Jasmina Nocic on Jun 19, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/04/2015

pdf

text

original

Sections

Reč živi izvan sebe, u svojoj živoj orijentisa­
nosti na predmet; ako se do kraja odvojimo
od te orijentisanosti, u rukama će nam osta­
ti golo telo reči, na osnovu kojeg ništa neće­
mo moći saznati ni o društvenom položaju,
ni o životnoj sudbini date reči.

Mihail Bahtin1

Dijaloška priroda svesti, dijaloški karakter
ljudskog života. Jedina adekvatna forma
jezičke impresije pravog čovekovog života
jeste neovenčani dijalog. Život je po svojoj
prirodi dijaloški. Živeti znači učestvovati u
dijalogu: pitati, slušati, snositi odgovornost,
odobravati i slično. Čitavog života čovek se,
ne bez ostatka, angažuje: ustima, očima, ru­
kama, dušom i duhom, čitavim telom, svim
postupcima. Čitavog sebe sadrži u reči koja
se zatim utapa u dijalošku tkaninu postoja­
nja, u opšti simpozion.

Mihail Bahtin2

1

2

1 M. Bahtin, O romanu, Nolit, Beograd, str. 8, prevod: Aleksandar Badnjarević.
2 M. Bachtin, „Nad nową wersją książki o Dostojewskim“, u: Estetyka twórczości
słownej, Warszawa, 1986, str. 53.

V. Bahtin

167

Na margini

Mihail Mihailovič Bahtin (1895–1975) nije pripadao nijednoj knji­
ževnoteorijskoj školi, skoro čitav život proveo je udaljen od glavnih
akademskih centara, ali bez obzira na to, njegov uticaj na prouča­
vanje književnosti XX veka ne može se potceniti. Po obrazovanju
klasičan filolog,3

veliki poznavalac savremenih jezika i književnosti
(nemački je govorio i pre nego što je progovorio ruski), izvrstan po­
znavalac filozofije (Kjerkegora je čitao znatno pre Šestova), po zavr­
šetku univerziteta u S. Peterburgu radio je nekoliko godina kao pro­
fesor u provinciji (u Nevlu i Vitebsku) gde je, okružen prijateljima
i učenicima, intenzivno stvarao svoju filozofiju kulture

i pripremao
knjigu Problemi stvaralaštva Dostojevskog (1929). Posle četiri godine
boravka u Lenjingradu (gde, kao invalidski penzioner, nije radio),
1928. godine, posle pojačavanja Staljinove represije, bio je uhapšen
zbog „kvarenja omladine“ i osuđen prvo na deset godina koncentra­
cionog logora na Solovjeckim ostrvima; to se zahvaljujući zauzima­
nju mnogih ljudi završilo slanjem u Kazahstan gde je boravio od
1930. do 1936. godine. Tridesetih i četrdesetih godina radio je na
monografiji o Rableu i knjizi Bildungsroman, od koje su sačuvani
samo fragmenti, jer je za vreme rata, zbog nedostatka cigaretpapira,
Bahtin rukopisom zavijao cigarete. Bahtin se posle rata, ne mogavši
da dobije posao ni u Moskvi ni u Lenjingradu, preselio u Saranjsk

3 Interesantno je da je među svoje najbliže učitelje Bahtin ubrojao dva poljska
klasična filologa: Tadeuša Želinjskog i Stefana Srebrnog, profesore Peterbur­
škog univerziteta.
Do danas nije razjašnjen spor u vezi s tim da li je Bahtin autor čitavih ili sa­
mo delova sledećih knjiga koje su potpisali njegovi prijatelji: Vološinov (Froj­
dizam, 1928; Marksizam i filozofija jezika, 1929) i Medvedev (Formalna meto­
da u teoriji književnosti, 1928). Ovu tezu prvi je izneo 1970. godine Vjačeslav
Ivanov. Na njegov predlog sovjetska agencija za autorska prava pripremila je
dokument kojim je priznato Bahtinovo autorstvo. Međutim, on je odbio da
ga potpiše.

Bahtinova
izolacija

Život u Rusiji

Izgnanstvo

168

Književne teorije XX veka

(gde je već živeo od 1936. do 1937. godine); tu je radio na tamošnjem
univerzitetu (1961. godine je otišao u penziju kao profesor opšte knji­
ževnosti). Godine 19 6. je odbranio doktorsku disertaciju Fransoa
Rable u istoriji realizma, ali diplomu je dobio tek 1952. godine. U Mo­
skvu (gde je 1963. godine objavljeno prošireno izdanje knjige o Do­
stojevskom, ovaj put pod naslovom Problemi poetike Dostojevskog)
uspeo je da se preseli tek na prelazu između šezdesetih i sedamde­
setih godina kad je, mučen bolešću (od detinjstva je imao oboljenje
koštane srži zbog čega mu je amputirana noga 1938. godine) dospeo
do vladinog sanatorijuma, a zatim u starački dom nadomak Moskve.
Poslednje godine proveo je bolestan i usamljen u malom stanu u Mo­
skvi. Umro je posle pripreme za štampu knjige Problemi književnosti
i estetike (Вопросы литературы и эстетики), 1975. godine.

Vlast autonomije/autonomija vlasti

Bahtin je sebe smatrao filozofom, što je zaista i bio. Stvorio je teo­
riju u kojoj je književnosti priznata ključna uloga u razumevanju
mehanizama kulture i društvene komunikacije. Da bi se razumela
njegova koncepcija, treba detaljno
analizirati naročito njegove rane
radove,5

jer se u njima vidi napor
da se prevaziđu ograničenja kanti­
zma i neokantizma (pod čijim je
uticajem mladi Bahtin, obožavalac
Rikera i Koena, bio mnogo godi­
na) u ime moralnog aktivizma u
kojem autonoman teorijski subje­
kat, izolovan od sveta, biva zame­
njen subjektom koji je odgovoran za svoje postupke. Na taj način je
Bahtin prvi put formulisao osnovni princip svoje filozofije: ništa na
svetu ne postoji samo po sebi i svi pokušaji uspostavljanja autono­
mije (egzistencijalne, saznajne, moralne, estetičke) jesu iluzija. Zato
nije verovao u formalno­strukturalnu koncepciju književnog dela
kao „nepristupačne celine dovoljne same sebi“.6

Obrnuo je opozici­
ju između poezije i proze (koju su formalisti pozitivno valorizovali

5 Up. M. Bachtin, W stronę filozofii czynu, Gdańsk, 1997.
6 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 28. Zbog toga se Bahtin, mada je studirao
zajedno s formalistima na univerzitetu u S. Peterburgu, nikada nije približio
njima i čitav život se borio protiv njihove metodologije.

■ VIŠEJEZIČNOST (roznorečje,
grč. heteroglossia) – „autentična
sredina iskaza u kojoj on živi i ob­
likuje se, jeste dijalogizovana go­
vorna raznolikost“.* Ovi različiti
govori ulaze u roman u različitim
oblicima: od naizgled zavisnog
govora do citiranja raznih književ­
nih konvencija i ideolekata.

* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 26.

Institucionalne
nevolje

Bahtinova
filozofija
književnosti

Kritika
autonomije

V. Bahtin

169

u korist poezije)7

i predmetom
svojih interesovanja učinio roman
koji je shvatao ne toliko formalno
(kao sistem postupaka), koliko
antropološki – kao „umetnički or­
ganizovanu društvenu govornu ra­
znolikost“8

, reprezentativnu vrstu
za kulturu koju definišu ukrštanja
različitih sociolekata. Na taj način
je nesumnjivo zalazio na teren so­
ciološke analize, mada udalje­
ne od tada važećeg vulgarnog soci­
ologizma u kojem se pod maskom
forme tragalo za jednoznačno od­
ređenim klasnim interesima.9
Tako shvaćena višejezičnost
postala je ne samo književnoteo­
rijska kategorija već i instrument
oštre, iako ne direktne, ideološke
kritike. Ako jezik vlasti (ne samo
totalitarne, mada treba imati u vi­
du da je Bahtin svoje knjige pisao
u teškom izgnanstvu) u principu te­
ži jednoglasju i krajnjem ograniča­
vanju značenja, onda prihvatanje

7 Američki istraživači G. S. Morson i K. Emerson u ovom obrtu vide dokaz za
postojanje prozaike (prosaics) koja je suprotstavljena poetici. Pogledati: G. S.
Morson, C. Emerson, Mikhail Bakhtin: Creation of Prosaics, Stanford, Calif.
1990. Prozaika ne upućuje samo na istraživanje romana, nego se koncentriše
i na svakodnevni prozaični život. U suštini, Bahtin će se, naročito razvijajući
koncepciju vrsta govora, baviti jezičkim dijalogom na najelementarnijem ni­
vou događaja u svakodnevnom životu: počev od pozdravljanja i otpozdravlja­
nja, završno s pitanjima i odgovorima.
8 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 16.
9 Mada je verovatno iz Bahtinovog pera potekla kritika formalne škole (potpi­
sana imenom Pavla Medvedeva), u kojoj autor pokazuje svoju naklonost pre­
ma marksizmu, kao i Vološinovljeva rasprava (Marksizam i filozofija jezika),
ipak je na jasno postavljeno pitanje o marksizmu Bahtin odgovorio: „Nisam
marksista. Interesovao me je, kao i mnoge, frojdizam, takođe spiritizam. Ali
nikako nisam bio marksista.“ Svedočanstvo istaknutog poznavaoca Bahtino­
vog dela S. G. Bočarova, citat iz: A. Woźny, Bachtin. Między marksistowskim
dogmatem a formacją prawosławną. Nad studium o Dostojewskim, Wrocław,
1993, str. 11.

■ KARNEVAL – prema Bahtino­
vom shvatanju, širi pojam od tradi­
cionalnog, obrednog liturgijskog
praznika koji prethodi postu. To
je pogled na svet koji proizlazi iz
narodno­vašarske kulture i supro­
tan je ofcijelnim institucijama i
hijerarhizovanom poretku. Smeh,
parodija, profanacija, ludorija, gro­
teskno okretanje sveta naopačke,
neprimerene slike materijalno­te­
lesnog dole, familijarno­vašarski
skandalizujući govor – to su for­
me karnevalskog pogleda na svet
koje su iz narodne kulture (anali­
zirane u knjizi o Rableu) prodrle
u visoku književnost i postale
„snažna sredstva umetničkog po­
imanja života“.* Karnevalizovan
pogled na svet je duboko ambiva­
lentan: ozbiljnost se meša sa sme­
hom, mudrost s glupošću, život sa
smrću, gore sa onim dole, visoko s
niskim. Upravo ovu višeznačnost
karnevalske ideologije Bahtin vi­
di, između ostalih, kod junakâ Do­
stojevskog.

* M. Bahtin, Problemi poetike Dostojev­
skog, ibid., str. 226.

Različitost stilova
romana

Višejezičnost
kao sredstvo
ideološke kritike

170

Književne teorije XX veka

višeglasja kao elementa koji odlučuje o živosti kulture predstavlja
kritički gest prema svakoj vlasti koja kontroliše komunikacione to­
kove. U knjizi o Dostojevskom, nasuprot ideolozima „poslednje re­
či“, dokazivao je kako „ništa se definitivno u svetu još nije dogodilo,
poslednja reč sveta i o svetu još nije izrečena, svet je otvoren i slobo­
dan, još uvek je sve ispred i uvek će biti ispred“.10

Slične ideološke po­
sledice imalo je Bahtinovo prihvatanje (u raspravi o Dostojevskom,
i u knjizi o Rableu) karnevalske neoficijelnosti, koja razbija
ustaljene društvene hijerarhije, kao strukturalnog elementa svake
kulture. Ako su „vrata smeha otvorena svima“,11

to znači da smeh
ima politički karakter: način je slobodnog, neograničenog učešća u
životu polisa. Dakle, nije nimalo čudno da su upravo slobodan, ne­
kontrolisan „gest smeha“ komunističke vlasti tretirale kao opasan
ideološki poduhvat.12

U stihiji govora

U istorijskim radovima Bahtina nije interesovala imanentna analiza
književnih tekstova već „verbalno­ideološki život“ date epohe13

(što
se najbolje vidi na primeru knjige o Rableu) i književnoistorijski
proces shvatan kao „komplikovana borba kultura i jezika koja tra­
je čitave vekove“1

. Sve njegove najvažnije kategorije – karneval,
dijalog, polifonija, višejezičnost, tuđa reč – osim na same
tekstove, odnose se i na izdiferencirane sfere kulture u kojoj jezici
skrivaju u sebi određen pogled na svet.
Ranih pedesetih godina, u vreme najveće staljinizacije intelek­
tualnog života, Bahtin je intenzivno radio na radikalnom proširenju
obima istraživanja. Prestao je da se interesuje za književnost
kao takvu (ovakvo određenje smatrao bi kao iznutra protivrečno)
i počeo se baviti mehanizmima jezičke komunikacije, tačnije –

10 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 236, pre­
vod: Milica Nikolić.
11 M. Bachtin, Estetyka twórczości słownej, op. cit., str. 80.
12 To samo potvrđuje činjenica da je Staljin voleo komediju i da je njegov omi­
ljeni film bila komedija Svet se smeje (glumica Ljubov Orlova). Komedija ni­
kada nije subverzivna, jer smeh koji izaziva zaklanja, a samim tim i konzervi­
ra – skrivenu ideologiju.
13 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 6.
1 M. Bachtin, „Z prehistorii słowa powieściowego“ (19 1), u: Problemy litera­
tury i estetyki, op. cit., str. 86.

Smeh

Borba kulture
i jezika

Mehanizmi
jezičke
komunikacije

V. Bahtin

171

antropologijom: time kako čovek (anthropos) određuje svoje
mesto u svetu kroz govorni čin (logoi). Negativna referentna tačka
ovde je bila strukturalna lingvistika. Njen tvorac, Ferdinand de So­
sir, smatrao je da treba brižljivo razlikovati jezik kao jednorodni
sistem znakova (langue) koji postoji izvan konkretne upotrebe od
raznorodnog govora (parole) vezanog za ono što je pojedinačno.
Prema De Sosiru, jezik je u potpunosti dat pre nego što se pojedi­
nac počne njime služiti: „Jezik nije funkcija govorećeg subjekta. On
je proizvod koji individua pasivno ubeležava.“15

Uvodeći posrednu kategori­
ju sporazumevanja, Bahtin je
uklonio jaz između onoga što je
nužno (jezički sistem) i onoga što
je slučajno (pojedinačni govorni
čin). Jezik koji ostaje na raspolaga­
nju onima koji govore sastoji se ne
toliko od neutralnih gramatičkih
i leksičkih konstrukcija, koliko od
gotovih komunikacionih shema
utopljenih u svakodnevnu stihiju
govora. Bahtin je ove iskazne struk­
ture, zasnovane na principu razme­
ne reči između učesnika dijaloga,
nazvao vrstama govora poka­
zujući da one predstavljaju suštinu
jezičke komunikacije. Teorija vr­
stâ govora bila je usmerena protiv
svih teorijâ komunikacije koje su
u govoru (parole) videli samo kon­
kretizaciju apstraktnog jezičkog
sistema (langue). Prema Bahtinu,
jezik se ne deli na sistem i njegovu
aktualizaciju, već živi zahvaljujući
svojoj događajnosti.

15 F. de Sosir, Opšta lingvistika, Nolit, Beograd, 1989, str. 23, prevod: Sreten Marić.

■ VRSTE GOVORA (rus. жанры
мовы) – najmanje jedinice govora
koje se mogu izdvojiti i koje grade
komunikacijski univerzum: dija­
loške replike, pitanja, odgovori,
polemike, sporovi, pisma. Zahva­
ljujući vrstama govora – onim ko­
je se javljaju samostalno (takozva­
ne primarne vrste govora), i onim
koje su uključene u roman (tako­
zvane sekundarne vrste govora)
– postoji neprekinut kontinuitet
između književnosti i svakodnev­
ne komunikacije. Vrste govora
su „transmisioni kaiši od istorije
društva ka istoriji jezika“* i ka isto­
riji književnosti. Prema Bahtinu,
vrste govora kao „normatizovane
forme iskaza“** određuju opšte
uslove i okvire komunikacije i za­
to podsećaju na koncepciju arhe­
tipova, ali s tim da je primenjena
na sociolingvistiku.

* M. Bachtin, Problem gatunków mowy,
u: Estetyka twórczości słownej, Warsza­
wa, 1986, str. 355.
** Ibid., str. 377.

Kritika
De Sosirovog
strukturalizma

Bahtinova
koncepcija
sporazume­
vanja

Teorija vrsta
govorâ

172

Književne teorije XX veka

Bahtin i poststrukturalizam

Kad je početkom šezdesetih godina mladi Cvetan Todorov stigao
iz Sofije u Pariz da studira teoriju književnosti, veoma se razočarao
kad se ispostavilo da teorija književnosti na Sorboni (kao i u čitavoj
Francuskoj) ne postoji. Zato je redigovao osnovne tekstove ruskih
formalista i objavio ih – 1965. godine – pod naslovom Théorie de
la littérature. Ovaj datum može se smatrati simboličnim početkom
teorije književnosti u Francuskoj. Kad se skoro u isto vreme (od de­
cembra 1965. godine) na seminarima Rolana Barta počela pojavlji­
vati Bugarka Julija Kristeva, ispostavilo se da francuska teorija knji­
ževnosti dobija na poklon drugačiju, potpuno različitu, slovensku
književnoteorijsku tradiciju – dijalogiju Mihaila Bahtina. „Izbor ko­
ji je 1966. godine izvršila Kristeva nije bio slučajan, jer je odgovarao
njenoj želji da produbi pukotinu u strukturalističkom poduhvatu
da bi u nju unela istorijsku dinamiku i da bi napustila zatvoreni svet
teksta.“16

I zaista, pre svega je reč o dovođenju u pitanje koncepci­
je dela kao završenog, zatvorenog i savršeno autonomnog objekta
i njegovog smeštanja u otvorenu mrežu kodova koji omogućavaju
njegovo postojanje (ontološka koncepcija intertekstualnosti) i njego­
vo saznavanje (epistemološka koncepcija intertekstualnosti). Bahti­
nova zasluga, pisala je Kristeva u svom programskom nastupu Le
mot, le dialogue et le roman, bilo je sledeće otkriće:

„Svaki tekst je konstruisan poput mozaika citata, svaki
tekst uvlači i transformiše drugi tekst. Pojam intersubjek­
tivnosti zamenjen je pojmom intertekstualnosti.“17

Potpuno iste termine koristi Bart u intervjuu koji je dao još pre
nego što je izdata S/Z:

„Zahvaljujući nekolikim Bahtinovim analizama, s kojima
je slušaoce mog seminara upoznala Julija Kristeva..., može
se sagledati mogućnost analiziranja književnosti [l’écriture
littéraire] kao dijaloga načina pisanja koji se odvijaju u okvi­
ru jednog dela. Način pisanja datog dela... krije u sebi, is­
pod površine reči, reprize, parodije, odjeke drugih načina
pisanja, što čini da se u slučaju književnosti više ne može
govoriti o intersubjektivnosti već o intertekstualnosti.“18

16 F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 2: Le chant du cygne, 1967 à nos jours,
Paris, 1992, str. 75.
17 J. Kristeva, Sēmeiōtiké. Recherches pour une sémanalyse, Paris, 1969, str. 85.
18 R. Barthes, Oeuvres complètes, Paris, 199 , t. 2: 1966–1975, str. 58.

Todorova

Teorija
književnosti

Krisveta i Bahtin

Intersubjektiv­
nost → interteks­
tualnost

V. Bahtin

173

Tekst je, dakle, „mozaik citata“,
iako bi možda bilo bolje reći – što
Bart sam čini u S/Z podstaknut
Bahtinovom muzičkom metaforom
– polifonija glasova. Otprilike u isto
vreme (na početku sedamdesetih
godina), Bahtin je u svojim beleška­
ma skicirao (za koje ni Kristeva ni
Bart nisu mogli znati, pošto su ob­
javljene tek u Estetyce twórczości sło­
wnej) principe – kako je to nazivao
– metalingvistike u koju spadaju
„različite varijante i nivoi intenzite­
ta stranosti tuđe reči, kao i razno­
vrsne forme odnosa prema njoj“.19
Bahtin nije sumnjao:

„Ne postoji izolovan is­
kaz. On uvek sadrži iskaze ko­
ji mu prethode, kao i one koji
posle njega dolaze. Nijedan
nije ni prvi ni poslednji. Iskaz je samo karika u lancu i ne
može se proučavati odvojeno od njega. Između iskaza se us­
postavljaju odnosi koji se ne mogu odrediti ni mehanički
ni lingvistički.“20

Zato jedina „nauka“ koja ima
sluha za glasove u svakom iska­
zu može biti metalingvistika jer
se upravlja drugačijim zakonima
od semiotike ili lingvistike koje
se zatvaraju u okvire rečenice ili
diskursa. Kad je Bahtin u svojim
poslednjim radovima pokušao još
jednom da formuliše osnove svoje
metodologije, svoju suprotstavljenost prema strukturalizmu, izno­
sio je to u vidu čiste opozicije ograničenog i otvorenog teksta, nedo­
vršenog konteksta „u kojem se ne gubi nikakav smisao“21

, ali, tako­

đe, „nijedan [jedini] smisao nije moguć“.22

„Do mene [...] odasvud

19 M. Bachtin, Estetyka twórczości słownej, op. cit., str. 78.
20 Ibid., str. 81.
21 Ibid., str. 523.
22 Ibid., str. 95.

■ METALINGVISTIKA – nasu­
prot stilistici, koja zatvara književ­
no delo „u tamnicu jednog kon­
teksta“,* metalingvistika istražuje
dijaloške (intertekstualne) odnose
dela s drugim delima i s drugim
jezicima.

* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 28.

■ POLIFONIJA – pojam koji je
Bahtin uveo u istraživanja knji­
ževnosti u knjizi o Dostojevskom
(1929). Polifonija doslovno zna­
či višeglasje: govori pojedinih li­
kova u romanu, koji se odlikuju
različitim pogledima na svet, sa­
mostalno postoje, stupaju među­
sobno u različite polemičke odno­
se i nisu podređeni nadređenoj
svesti autora. Prava polifoničnost
je, prema Bahtinu, „beskrajni di­
jalog o krajnjim stvarima“,* što
znači da to nije striktno tekstu­
alna (kompoziciona) kategorija
već i flozofska pa, čak, i teološka.
Pojam polifonije je u tesnoj vezi
s pojmom „nedovršenog dijalo­
ga“ u kojem nikada ne biva izgo­
vorena poslednja reč.

* M. Bahtin, Estetyka twórczości słownej,
ibid., str. 502.

Bahtinova
metalingvistika

Ograničeni tekst
/ otvoreni
kontekst

17

Književne teorije XX veka

dolaze glasovi“23

– piše u beleškama. A, na drugom mestu: „Smisao
[obelodanjen u nedovršenom kontekstu] ne može biti harmonično
uređen [ne može se u njemu pronaći uteha i umreti].“2

I na još jed­

nom mestu: „‘Smisao sam po sebi’ ne postoji.“25

I, na kraju: „Sve što
se odnosi na mene, počevši od mog imena, dopire do moje svesti [...]
kroz usta drugih.“26

U ovim skraćenim formulama mogu se videti če­
tiri osnovna uverenja koja su navela Barta da od Bahtina učini save­
znika u preformulisanju strukturalističkih teza.
1. Prvo, tekst nije autonomna struktura već je ugrađen u neo­
graničen kontekst koji se nikada ne može zatvoriti. Tu je Bah­
tin blizak Deridi i njegovoj tezi o nezasićenosti konteksta,
izloženoj u obliku paradoksalne tvrdnje il n’y a pas de hors­
­texte (ne postoji izvan­tekst). Ova rečenica može se razume­
ti na sledeći način: u principu, svakom tekstu se može dodati
novi kontekst koji se takođe može upisati u novu strukturu
i tako u beskonačnost. O konačnosti konteksta i sputavanju
principa neograničene retekstualizacije mogu odlučivati
samo vantekstualna pragmatična pravila. Slično tvrdi Gada­
mer: „Nijedna reč nije poslednja, isto kao što ne postoji ni
prva reč.“27

Slično će smatrati i Lakan, dovodeći u uzajamnu
vezu neuspelu konstituciju subjekta u simboličkom poretku
i beskrajan lanac označitelja.
2. Drugo, smisao teksta – kako piše Bahtin – „služi [...] isklju­
čivo smislovima koji su se sreli i međusobno suočili“28

i re­
zultat je sučeljavanja snaga (= smislova). Ovakva polemična
(od grč. polemos – rat) geneza smisla priziva u sećanje Niče­
ovu tezu. U isto vreme „smisao ima subjektivan karakter“.29
Bahtin se ovde prividno slaže sa strukturalizmom koji tako­
đe zastupa relacionu genezu smisla, međutim, razlikuje se po
tome što susret smislova izvlači izvan samog teksta u pravcu
međusubjekatske komunikacije. Ovde se Bahtin, govoreći o
„ukrštanju horizonata“ ili „preseku dve svesti“,30

približava her­
meneutici, naročito Gadamerovoj, u kojoj se smisao rađa iz di­
jaloga između Ja i Ti. A kad govori da „aktivno razumevanje,

23 Ibid., str. 52 .
2 Ibid., str. 510.
25 Ibid., str. 95.
26 Ibid., str. 8 .
27 H.­G. Gadamer, „Dekonstrukcja a hermeneutyka“, Odra, 1996, br. 1, str. 2.
28 M. Bachtin, Estetyka twórczości słownej, op. cit., str. 95.
29 Ibid., str. 52 .
30 Ibid., str. 7.

Tekst nije
autonomna
struktura

Smisao teksta

V. Bahtin

175

dakle, pridodajući razumeva­
no novom vidokrugu onoga ko
razumeva, stvara niz složenih
uzajamnih odnosa, saglasja i
nesaglasja s razumevanim, obo­
gaćuje ga novim momentima“,31
to podseća na Hansa Roberta
Jausa koji uz pomoć horizonata
očekivanja opisuje proces knji­
ževne recepcije.
3. Između mene (subjekta) i teksta
(sveta) prostire se posrednička
intertekstualna (jezička) sfera ko­
ja ublažava ontološku suprotnost
između ta dva poretka i omogu­
ćava svako saznanje. Ovde je
Bahtin, koji je od rane mladosti
nastojao da prevaziđe dualizam
subjekat–objekat32

, blizak i svim
poststrukturalističkim teorijama
književnosti koje su zastupale
neizbežnu medijativnost knji­
ževnih struktura u spoznavanju
stvarnosti, od intertekstualnih
teorija, preko kognitivizma i her­
meneutike, do kulturoloških is­
traživanja (cultural criticism).
. I, na kraju: ja sam postojim sa­
mo onoliko koliko neko drugi
o meni govori, koliko me pro­
meću „usta drugih“. Subjekat
ne postoji samostalno jer je iz­
ložen tuđem govoru nad kojim
nema kontrolu. Bahtin kaže da
„kao što telo prvobitno prebiva u majčinoj utrobi (u njenom
telu), tako se i čovekova svest budi uvijena u tuđu svest“.33
A pošto je svest uvek jezička svest, onda se ona budi uvijena u
tuđ govor. Ovde je Bahtin blizak Lakanovoj psihoanalizi prema

31 M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 37.
32 Up. M. Bachtin, W stronę filozofii czynu, op. cit.
33 M. Bachtin, Estetyka twórczości słownej, op. cit., str. 8 .

■ TUĐA REČ (rus. чужой слово)
– svaka „ne moja“ reč (iskaz), ko­
ju je izrekao neko drugi na dru­
gom jeziku i koja me primorava
da zauzmem stav u odnosu na
njega. „Živim u svetu tuđih reči.
Čitav moj život se zasniva na to­
me da se orijentišem među njima,
da reagujem na njih.“* Tuđe reči
predstavljaju „prvobitnu činjeni­
cu čovekove svesti i života“.** To
znači da čovek koji govori mora
neprestano da interpretira ono što
ne pripada njemu i na taj način od­
ređuje sopstveni identitet. Susret
čoveka sa tuđom reči trebalo bi da
bude pravi predmet za humanistič­
ke nauke. Ali tuđa reč je i sfera ne­
izbežnih medijacija između date
reči i izrečenog predmeta koji su
drugi već razmotrili. To znači da
nijedan predmet u trenutku kad
pisac o njemu počne da piše nije
„neutralan“ ni „prirodan“, već su
ga drugi unapred razmotrili. Slič­
nog je mišljenja bio Rolan Bart
uvodeći u S/Z kategoriju déjà dit,
„već rečenog“, na osnovi kojeg na­
staje svaki iskaz. Ova kategorija
podseća na fenomenološki (i her­
meneutički) pojam horizonta koji
određuje granicu shvatanja (Bah­
tin koristi kategoriju „horizonta“,
ali i kategoriju „aperceptivne poza­
dine“*** koja proističe iz postkan­
tovske flozofje).

* M. Bachtin, Estetyka twórczości słow­
nej, ibid., str. 91.
** Ibid., str. 92.
*** Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 36.

Kritika subjektiv­
no­objektivnog
dualizma

Subjekat
ne postoji
samostalno

176

Književne teorije XX veka

kojoj je „ja“ simbolički (jezički) razvlašćeno u prostoru kulture.
Kako je Rolan Bart tačno parafrazirao Lakana, „samo Drugi [ili
simbolički poredak] može napisati moju autobiografiju“.
Ove četiri „teze“ – nedovršenost konteksta, relaciona geneza
smisla, neizbežno posredništvo saznajnog i postojećeg subjekta
– koje se mogu iskazati jednom opštom tezom o „nedovršenom di­
jalogu sa višeglasnim razvijanjem smisla“,3

veoma čvrsto povezuju
Bahtina sa poststrukturalizmom. Kad dekonstruktivista Džozef Hi­
lis Miler tvrdi da ako je „[književno] delo shvaćeno pre kao hete­
ronomno, dijaloško, nego kao monološko“35

, onda se, nesumnjivo

– mada, sigurno, nesvesno – nadovezuje na Bahtina.

Između ostalog

U razgovoru s Viktorom Duvakinom, zabeleženom početkom
sedamdesetih godina, Bahtin je otvoreno rekao: „Ja sam filozof.
Mislilac.“36

Ovo, po svemu sudeći, ne treba razumeti tako da je
književnonaučna refleksija neodvojiva od filozofske refleksije (za­
visnost je očigledna), već, pre svega, tako da pišući knjige posve­
ćene književnosti Bahtin stvara određen filozofski projekat koji
u znatnoj meri prekoračuje granice književnih istraživanja. Prvi
koji je to shvatio bio je – paradoksalno – Cvetan Todorov,37

autor
knjige Mikhail Bakhtin: le principe dialogique (1981). Todorov vidi
Bahtina, pre svega, kao filozofskog antropologa koji nastoji da
u svojim raspravama stvori „dijaloški princip“. Šta bi to trebalo da
znači? Najuopštenije, sledeće – čovek definiše sam sebe uz pomoć
drugog čoveka:

„Čovekova bit... se ostvaruje u najdubljem među­
sobnom sporazumevanju. Biti – znači sporazumevati

3 Ibid., str. 61.
35 J. Hillis Miller, Theory Now and Then, New York, 1991, str. 120.
36 W. Duwakin, Rozmowy z Michaiłem Bachtinem, Warszawa, 2002, str. 58.
37 Treba imati u vidu evoluciju mišljenja Todorova koji se od glavnog propa­
gatora strukturalističke misli preobrazio u političkog filozofa i borbenog in­
telektualca. Njegove poslednje knjige uglavnom su posvećene interpretaciji
književnosti kao mestu gde se formuliše liberalno­društvena ideologija (knji­
ga o Rusou), brani ljudsko dostojanstvo od totalitarizma (Face à l’extrême,
Paris, 1991, The Fragility of Goodness: Why Bulgaria’s Jews Survived the Holo­
caust, London, 2001) i kritikuje savremena civilizacija (Le Nouveau désordre
mondial: réflexions d’un Européen, Paris, 2003).

Bahtin i post­
strukturalizam

Filozofski
projekat

Todorov
o Bahtinu

Dijaloški
princip

V. Bahtin

177

se.... Biti – to je biti za nekoga,
a zahvaljujući njemu – za sebe.
Čoveku nije dat nikakav unu­
trašnji prostor nezavisnosti,
on se uvek nalazi na granici,
a udubljujući se u sebe – gleda
u oči drugoga ili gleda na
sebe očima drugoga.“38

Još je u knjizi o Dostojevskom
Bahtin jasno isticao kako se name­
ra pisca zasniva na prevazilaženju
zatvorene strukture svesti i „po­
tvrđivanju tuđeg ‘ja’“,39

a time i na
„borbi protiv etičkog solipsizma“.
Ako polifoni roman predstavlja ar­
tikulaciju višeglasja, odnosno razli­
čitih svesti (subjekata) koje nastoje
da priznaju svoju različitost i ne na­
meću sopstvenu ideologiju drugi­
ma, onda se taj žanr može shvatiti
kao inscenacija etičke odgo­
vornosti zasnovane na poštova­
nju drugoga. Ovo poštovanje se,
prema Bahtinu, ne ispoljava samo
u odnosima između likova roma­
na nego i na nivou odnosa izme­
đu autora i njegovih likova. Autor
polifonog romana ne vlada unapred svim svojim likovima, već im
dozvoljava ideološku nezavisnost koja, u izvesnom smislu, iznutra
razbija nadređenu svest autorskog Ja.
Još pre nego što je objavio svoju raspravu o Dostojevskom,
Bahtin je dvadestih godina radio na knjizi o odnosu između auto­
ra i junaka u delu. Tu se pojavljuje kategorija ključna za „dijaloški
princip“, a zapravo vnjenahodimost’, termin koji je teško prevesti,
ali koji se definiše ili kao nesaprisutnost ili kao ostajanje­s­
­polja 0

. Ova dva moguća prevoda ukazuju na suštinu same pojave:

38 M. Bachtin, Nad nową wersją książki o Dostojewskim, op. cit., str. .
39 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, op. cit., str. 65.
0 To postavlja kao outsideness prevodilac kasnih Bahtinovih tekstova Vern
V. Makgi. Pogledati: M. Bahtin, „Note on Translation“, u: Speech Genres and
Other Late Essays, Austin, 1986, str. VII.

■ DIJALOGIČNOST – „prirodna
orijentacija svake žive reči“,* ali i
najvažnija osobina književnog dela
koja se suprotstavlja njegovom tre­
tiranju kao autonomne, samodo­
voljne celine. Svako delo je replika
u jezičkom dijalogu koji se od rani­
je odvija i svaki nagoveštava (antici­
pira) novi odgovor. Dijalogičnost
je osnovni mehanizam književno­
istorijskog procesa. Dijaloška po
svojoj prirodi je romaneskna reč,
za razliku od poetske reči koja je
„dovoljna samoj sebi i izvan sebe
ne zamišlja tuđe iskaze“.**

* Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 3 .
** Ibid., str. 0.

■ ROMAN – Za razliku od formali­
sta, Bahtin nije preterano obožavao
poeziju koju je smatrao – sasvim
pogrešno – primerom monološke
reči, odvojene od višejezičnosti i
govorne raznolikosti. Za Bahtina
je roman „umetnički organizovana
društvena govorna raznolikost“* i
kao takav najbolje odražava višeje­
zičnost kulture. Zato zauzima najvi­
še mesto u hijerarhiji žanrova.

* Ibid., str. 86.

Borba protiv
etičkog
solipsizma

Bahtinova
koncepcija
nesaprisutnosti

178

Književne teorije XX veka

nesrazmernost junaka i autora ko­
ji ostaje „izvan“ teksta i ne uprisut­
njuje se u tekstu. 1

Iako to posto­
janje­s­polja­drugog Bahtin
ne smešta u empirijski svet, nego
u sferu umetničkog dela, njegova
razmatranja se ipak mogu prevesti
u vanestetske kategorije. Ovde au­
tor podseća na Huserlovu svest ko­
ja biva lišena svog intencionalnog
predmeta. Junak biva odvojen od
svog autora i počinje da živi sop­
stvenim, autoru stranim životom,
zahvaljujući čemu autor može da,
kako piše Bahtin, „gleda na sebe
očima drugoga“, 2

i na taj način pri­
zna drugoga kao neizostavan
elemenat određenja samog sebe.
Вnjенаходимост’, na koju se Bah­
tin poziva i u svojim poslednjim
radovima, 3

vodi ka odbacivanju
empatije (likvidaciji sopstvenog,
posebnog stava) kao osnove razu­
mevanja. „Neshvatljivo je, takođe,
sagledavanje razumevanja kao pre­
voda sa stranog jezika na sopstve­
ni jezik.“

Ono što je drugo, ostaje
izvan svesti i do njega nema ne­
posrednog prolaza zasnovanog na
upoznavanju te prvobitne stranosti
koja determiniše identitet subjek­
ta. Ovako je o tome Bahtin pisao

1 Ruski glagol находится označava prisustvo nečega ili nekoga na nekom me­
stu. Na primer, u rečenici: „Ja v to vremja nahodilsja v Japonii“ znači: „U to
vreme sam bio u Japanu“. Prefiks „vnje“ znači „izvan“. Zato vnjenahodimost’
doslovno znači „izvanprisutnost“, odnosno, prisustvo distancirano u odnosu
na nešto ili nekoga.
2 M. Bachtin, „Problem stosunku autora do bohatera“, u: Estetyka twórcznoś­
ci..., op. cit., str. 8.
3 U beleškama za drugo izdanje knjige o Dostojevskom, Bahtin je pisao: „Stvar
nije u identifikaciji s drugim čovekom, već u zadržavanju sopstvenog stava
neprisutnosti.“ Pogledati: M. Bachtin, Nad nową wersją..., op. cit., str. 62.

Ibid., str. 89.

■ NEPRISUTNOST (rus. вњена­
ходимост’) – distanca između
onoga koji spoznaje i onoga što
želi da spozna. „Neprisutnost je
glavna pokretačka snaga shvata­
nja u oblasti kulture.“* To znači
da smisao nikada nije dat direkt­
no, već se otkriva tek „u susretu s
drugim, tuđim smislom“.** Iako je
blizak klasičnim hermeneutičkim
(Gadamerovim i Rikerovim) teori­
jama, Bahtin se od njih razlikovao
po tome što, zahvaljujući principu
neprisutnosti, tuđ smisao nikada
u potpunosti ne biva prisvojen,
već ostaje „tuđe­svoj“.

* M. Bachtin, Odpowiedź na pytanie re­
dakcji „Nowyj Mir“, u: Estetyka twórc­
zości słownej, ibid., str. 7 .

** Ibid.
*** M. Bachtin, W sprawie metodologii
nauk humanistycznych, u: Estetyka
twórczości słownej, ibid., str. 523.

■ SHVATANJE – Bahtin se vezuje
za Diltajevu razliku između objaš­
njenja i shvatanja. U objašnjavanju
učestvuje samo jedna svest, u shva­
tanju dolazi do dijaloškog susreta
dve svesti, dva subjekta. Na taj na­
čin, suštinsku ulogu u Bahtinovoj
teoriji igra autor, prisutan izvan
teksta u vidu nadređene svesti
koja se služi različitim govorima
(pri tom i u tekst upisanoj slici

Odnos između
junaka i autora

V. Bahtin

179

u beleškama za novu verziju knjige
o Dostojevskom:

„Nesamodovoljnost jedne
svesti, nemogućnost njenog
postojanja. Postajem svestan se­
be i postajem ja isključivo otva­
ranjem prema drugom čoveku,
zahvaljujući njemu i uz njego­
vu pomoć.... Bežanje, separaci­
ja, zatvorenost u sebe osnovni
su uzroci gubljenja identiteta.
Nije reč o tome šta se odvija
unutra, već o tome šta se deša­
va na pragu, na granici tuđe i
sopstvene samospoznaje.“ 5

Ovo neophodno posredova­

nje

subjekta pomoću posmatranja,
govora, svesti drugoga, postaće
najvažnija odlika Bahtinovog dis­
kursa koji prekoračuje granice nau­
ke o književnosti u pravcu društvene ontologije (definicija Majkla
Tojnisena), etike (prema shvatanju Emanuela Levinasa), hermeneu­
tike (naročito Rikerove) ili čak psihoanalize (Žaka Lakana). U svim
ovim tokovima savremene misli subjekat (Ja) ne uspeva sam da
definiše sopstveni identitet a da se ne pozove na ono što je drugo,
a uključujući u sopstvenu strukturu ono što je drugo oslobađa se ilu­
zije o unutrašnjem jedinstvu.

Rezime

Bahtinova antropologija kulture i književnosti može se rezimirati u
sledećim tačkama:
1. „Smisao ima subjektivan karakter“, 6

a ne strukturalni.
2. Čovek je dijaloško biće, što znači da definiše sopstveni identi­
tet pomoću odnosa prema tuđim rečima. Isto kao što ne posto­
ji čista svest koja je – kako je smatrao Huserl – samoj sebi data

5 Ibid., str. .
6 M. Bachtin, „W sprawie metodologii nauk humanistycznych“, u: Estetyka
twórczości..., op. cit., str. 52 .


autora). Shvatanje je shvatanje
nekoga drugoga putem tekstualne
objektivizacije. Pošto se shvatanje
drugog čoveka ne zasniva na nje­
govom pretvaranju u predmete
već kroz priznavanje „druge, pu­
nopravne svesti,“* Bahtin se mo­
že smatrati ne samo saveznikom
Emanuela Levinasa, flozofa koji
je kritikovao paradigmu flozof­
je predstave, već i – šire – čitavog
novog pravca etičke kritike koja
skreće pažnju na poštovanje razli­
čitosti Drugoga.**

* M. Bachtin, „Nad nową wersją książki
o Dostojewskim“, u: Estetyka twórczoś­
ci słownej, ibid., str. 5.
** Pogledaj: D. Ulicka, „‘Zwrot’ etyczny w
badaniach literackich“, u: Polonistyka w
przebudowie. Literaturoznawstwo – wi­
edza o języku – wiedza o kulturze – edu­
kacja. Zjazd Polonistów, Kraków, 22–25
września 2004, t. I, Kraków, 2005.

Posredovanje
subjekta

180

Književne teorije XX veka

kroz akt nenarušene percepcije. Kako svest, tako i čovekov
identitet, trajno su izposredovani i ne mogu se odrediti odvo­
jeno od govora koji oko njih odzvanja. „Pojedinačna svest je
contradictio in adjecto.“ 7

U tom pogledu Bahtin se može loci­
rati u tok antikartezijanske hermeneutičke filozofije.
3. Kultura je prostor raznovrsnih diskursa koji se međusobno
potiru, što znači da ne postoji jedan jezik koji opisuje stvar­
nost. To povezuje Bahtina s pragmatizmom i s kulturološkim
istraživanjima. U suštini, nauka o književnosti bi trebalo da
„učvrsti vezu sa istorijom kulture“. 8
. Jezik nije sistem apstraktnih kategorija već nosilac ideologi­
je, odnosno pogleda na svet. Nema reči koje bi bile slobod­
ne od karakteristika pogleda na svet („ne postoje ničije reči“)
i to zato što se jezik definiše ne uz pomoć toga što predstavlja
sistem, već kroz veze govornog subjekta sa stvarnošću prože­
tom drugim jezicima, drugim govorima.
5. Književno delo nije zatvorena i autonomna tvorevina, već
govorno raznolik i višejezički iskaz ugrađen u prozaičnu
stihiju svakodnevnog govora. Književno delo je iskaz
koji predstavlja „kariku u lancu jezičke komunikacije“ 9

i živi

samo u kontaktu s drugim delima.
6. Analizom iskaza s obzirom na njegovu intertekstualnu (vi­
šejezičnu) pozicioniranost ne bavi se stilistika nego meta­
lingvistika.

7 M. Bachtin, Nad nową wersją..., op. cit., str. 5.
8 Pogledati: M. Bachtin, „Odpowiedź na pytanie redakcji ‘Nowyj Mir’“, u: Este­
tyka twórczości..., op. cit., str. 67– 68.
9 M. Bachtin, „Wypowiedź jako jednostka językowego porozumiewania się“,
u: Wiedza o kulturze, deo 2: Słowo w kulturze. Zagadnienia i wybór tekstów,
Warszawa, 1991, str. 395.

Posredovanje
identiteta i svesti

Borba diskursa

V. Bahtin

181

Hronologija

1895:

Rođen je 18. novembra, u porodici bankarskog činovnika, Mi­
hail Mihailovič Bahtin.
1905–1916: Porodica Bahtin živi u Vilnusu i Odesi.
1916–1918: Posle prelaska u S. Peterburg, Bahtin se upisuje na Filološko­
­istorijski fakultet tamošnjeg univerziteta.
1918–1924: Radi kao profesor, prvo u Nevlu (1918–1920), zatim u Vitebsku.
U Nevlu, pod snažnim uticajem neokantizma, nastaje Nevelska fi­
lozofska škola u čijem radu Bahtin aktivno učestvuje (takozvani
Bahtinov krug). U Vitebsku, koji je u to vreme doživljavao kultur­
ni preporod (tamo su živeli Maljevič i Šagal), okuplja mlade filozo­
fe. To vreme je period njegove intenzivne predavačke aktivnosti.

1919:

Debituje s člankom „Umetnost i odgovornost“.
1920–1924: Bahtin radi na prvom većem delu: U pravcu filozofije čina ili
Autor i junak u estetičkoj akivnosti koje će biti objavljeno tek iz­
među 1979. i 1986. godine.
1924–1929: Povratak u Lenjingrad (kako se posle Lenjinove smrti nazivao
S. Peterburg). Predavanja iz književnosti i filozofije. Pod imeni­
ma prijatelja Vološinova i Medvedeva izlaze tri knjige s velikim
Bahtinovim udelom: Frojdizam (1927), Formalna metoda u nau­
ci o književnosti (1928), Marksizam i filozofija jezika (1929).

1924:

„Problem sadržaja i forme u umetničkom jezičkom stvaralaš­
tvu“. Rad je objavljen tek 1975. godine.

1928:

Hapšenje zbog učešća u neformalnoj debatnoj grupi „Uskrnu­
će“ i zbog „predavanja u antisovjetskom duhu“.

1929:

Zbog bolesti (hronično zapaljenje koštane srži u nozi) zatvor
biva zamenjen kućnim pritvorom. U Lenjingradu se pojavlju­
je prva knjiga: Problemi stvaralaštva Dostojevskog. Bahtin biva
osuđen na pet godina logorskog rada na Solovjetskim ostrvima.
Na kraju je presuda bila zamenjena izgnanstvom u Kazahstan.
1930–1936: Porodica Bahtin živi u gradiću Kustanaj, na severu Kazahstana
(mesto progonstva iz carskog vremena), gde je Bahtin zaposlen
kao ekonomista. Radi na raspravi Reč u romanu.

182

Književne teorije XX veka

1936–1937: Boravak u Saranjsku (Mordova, dvadeset sati putovanja od Mo­
skve), gde se Bahtin zapošljava u Pedagoškom institutu. Radi
na knjizi Obrazovni roman i njegov značaj u istoriji realizma. Iz
zdravstvenih razloga posle godinu dana odustaje od rada.

1938:

Amputacija desne noge.
1938–1945: Radi kao profesor u srednjoj školi kraj Moskve (imajući i dalje
„minus“, odnosno zabranu prijave stanovanja u Moskvi i Lenjin­
gradu). Piše knjigu o Rableu. Tekst završava 19 0. godine. Nasta­
ju brojni radovi koji su kasnije posmrtno objavljeni u V tomu
Sabranih dela.

1941:

Rad „Roman kao književna vrsta“, objavljen 1970. godine pod
naslovom „Ep i roman“.
1945–1969: Porodica Bahtin živi u Saranjsku.
1946:

U moskovskom Institutu za svetsku književnost brani habilita­
cioni rad Fransoa Rable u istoriji realizma. Posle višegodišnjih
perturbacija, 1951. godine je odlučeno da se Bahtinu ne pri­
zna stepen habilitovanog doktora (kandidata nauka) na osno­
vu izložene disertacije koja je u međuvremenu bila podvrgnuta
žestokoj kritici. Diplomu habilitovanog doktora dobiće godinu
dana kasnije.
1946–1961: Radi kao šef Katedre za svetsku književnost u Pedagoškom insti­
tutu (od 1957. godine Univerzitet u Saranjsku).
1952–1953: Radi na studiji „Problem vrste govora“ koja će biti posmrtno ob­
javljena 1979. godine.
1959–1960: Zabeleške za obimniju studiju „Problem teksta“ koja će biti objav­
ljena 1976. godine.

1961:

U Saranjsk dolaze mladi istraživači Vadim Kožinov i Sergej Bo­
čarov koji će odigrati odlučujuću ulogu u pripremi i objavljiva­
nju Bahtinovih dela.

1963:

Zahvaljujući Kožinovu, izlazi drugo, dopunjeno i poboljšano iz­
danje Knjige o Dostojevskom, pod izmenjenim naslovom: Proble­
mi poetike Dostojevskog.

1965:

Penzionisani profesor Bahtin, opet na inicijativu Kožinova,
objavljuje svoj habilitacioni rad: Stvaralaštvo Fransoa Rablea i
narodna kultura srednjeg veka i renesanse. Knjigu su na osnovu
rukopisa objavili Bahtinovi učenici.

1966:

U intervjuu najavljuje knjigu o vrstama govora.

1967:

Prvi prevod na strani jezik. Knjiga o Dostojevskom prevedena je
na srpskohrvatski jezik. Postepeno kreće lavina prevoda.

1968:

Prvi prevod na engleski: Rabelais and His World.

1969:

Bahtin odlazi na lečenje u Moskvu.

V. Bahtin

183

1970–1972: Boravak u staračkom domu kraj Moskve. Godine 1970. drži pre­
davanje o Dostojevskom u auli staračkog doma za profesore Po­
dolskog okruga.

1972:

Dobija dvosoban stan u Moskvi u kojem živi do smrti. Treće iz­
danje knjige o Dostojevskom.

1973:

Zbornik o Bahtinu Problemi poetike i istorije književnosti povo­
dom 75 godina rođenja i 50 godina naučnog rada.

1974:

Prikuplja svoje radove u knjigu Problemi književnosti i estetike.

1975:

Umire.

18

Književne teorije XX veka

Bibliografia

Izbor iz dela

M. Bachtin, Estetyka twórczości słownej, tłum. D. Ulicka, Warszawa 1986.
M. Bachtin, Problemy literatury i estetyki, tłum. W. Grajewski, Warszawa 1982.
M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog (prev. Milica Nikolić), Beograd,
1967; 2000².
M. Bachtin, Sobranije soczinienij, red. S. Boczarow et. al., Moskwa 1996–,
t. 1–7 (edicija još nije u potpunosti objavljena).
M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i rene­
sanse (prev. Ivan Šop i Tihomir Vučković), Beograd, 1978.
M. Bachtin, W stronę filozofii czynu, tłum., oprac. B. Żyłko, Gdańsk 1997.50
M. Bahtin, O romanu (prev. Aleksandar Badnjarević), Beograd, 1989.
M. Bahtin, Autor i junak u estetskoj aktivnosti (prev. A. Badnjarević), Novi
Sad, 1991.

Radovi na poljskom

Bachtin. Dialog. Język. Literatura, red. E. Czaplejewicz, E. Kasperski, Warsza­
wa 1983.
W. Duwakin, Rozmowy z Michaiłem Bachtinem, tłum. A. Kunicka, Warszawa

2002.
D. Ulicka, „Niektóre problemy poetyki Bachtina“, Teksty Drugie 2001, nr 6.

Radovi na stranim jezicima51

Bakhtin and Cultural Theory, red. K. Hirschkop, D. Shepherd, Manchester

2001.

50 U toj knjizi nalazi se bibliografija poljskih radova, do 1997, o Mihailu Bahtinu.
Do tad je i bila ekspanzija poljskih istraživanja o ovom ruskom naučniku.
51 Bibliografija radova o Bahtinu sve više se uvećava – naročito na engleskom
jezičkom području. Up. naročito: The Annotated Bakhtin Bibliography, red.
C. Adlam, D. Sheperd, Manchester 2000. Navodimo samo ovu među najva­
žnijima, jer ukazuje na glavne pravce recepcije dela ovog naučnika.

V. Bahtin

185

The Bakhtin Circle: In the Master’s Absence, red. G. Tichanow, D. Shepherd,
C. Brandist, Manchester 200 .
Bakhtinian Perspectives on Language, Literacy, and Learning, red. A. F. Ball,
S. Warshauer Freedman, Cambridge 200 .
M. F. Bernard­Donals, Mikhail Bakhtin: Between Phenomenology and Mar­
xism, Cambridge 199 .
Carnivalizing Difference: Bakhtin and the Other, red. P. I. Barta, D. Shepherd,
C. Paltter, P. A. Miller, London 2001.
R. Coates, Christianity in Bakhtin: God and the Exiled Author, Cambridge

1998.
C. Emerson, The First Hundred Years of Mikhail Bakhtin, Princeton 1997.
Face to Face: Bakhtin in Russia and the West, red. C. Adlam, R. Falconer,
V. Machlin, A. Refrew, Sheffield 1997.
Feminism, Bakhtin, and the Dialogic, red. D. M. Bauer, S. J. McKinstry, Albany

1991.

P. Good, Language for Those Who Have Nothing: Mikhail Bakhtin and the
Landscape of Psychiatry, New York 2001.
K. Hirschkop, Mikhail Bakhtin: An Aesthetic for Democracy, Oxford 1999.
M. Holquist, Dialogism, London 1990; wyd. 2: 2002.
The Novelness of Bakhtin: Perspectives and Possibilities, red. J. Bruhn, J. Lund­
quist, Copenhagen 2001.
S. Vice, Introducing Bakhtin, Manchester 1997.
D. Wesling, Bakhtin and the Social Moorings of Poetry, London 2003.
J. P. Zappen, The Rebirth of Dialogue: Bakhtin, Socrates, and the Rhetorical Tra­
dition, Albany 200 .

Mihal Pavel Markovski

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->