You are on page 1of 9

INVESTICIONA POLITIKA I INVESTICIONA ULAGANJA PREDUZEĆA U teoriji se može naći veliki broj različitih definicija investicija.

lako ne postoji opšta saglasnost oko definicije investicija, najveći broj autora slaže se da investicije u osnovi predstavljaju odricanje, žrtvovanje sadašnjosti za realizaciju nekih ciljeva u budućnosti. Može se reći da investiranje predstavlja vremensku sponu između sadašnjosti i budućnosti. Sve dok jedna kompanija postoji, ona investira u imovinu da bi nastavila da postoji i još više - da bi rasla. Investiranjem u rast, kompanija u isto vreme investira da bi maksimizirala njenu vrednost. Maksimiziranje vrednosti kompanije zahteva od njenih menadžera kontinualno ocenjivanje investicionih mogućnosti (kroz ocenjivanje investicionih projekata). Инвестиције у ширем смислу представљају део друштвеног производа који се издваја за замену утрошених и дотрајалих.,основних средстава или за улагања у нова основна средства. У ужем смислу, инвестиције су новчана улагања у основна средства, средства заједничке потрошње и трајна обртна средства. Инвестиције се, у основи, деле на привредне (новчана улагања у основна и трајна обртна средства) и не-привредне (стамбена изградња, друштвени стандард, комунална делатност и др.); према карактеру градње деле се на инвестиције у нове капацитете и на улагања у реконструкцију. Према техничкој структури, инвестицији се деле на инвестиције у индустрију, пољопривреду, грађевинарство, саобраћај, итд. Investiciona politika Investiciona politika predstavlja politiku ulaganja u realizaciju razvoja određenog preduzeća. Ona definiše osnovne principe, ciljeve i kriterijume ulaganja i konkretne projekte, kojima se realizuje planirani razvoj. Investiciona politika, dakle, predstavlja politiku ulaganja u realizaciju razvoja, definiše prioritete i daje osnovne kriterijume za globalno rangiranje i selekciju investicionih projekata, tj. za smišljeno uticanje na realizaciju razvoja. Razvoj preduzeća vezan je za pravilan izbor i efikasnu realizaciju investicija. Investicije predstavljaju deo globalnog problema razvoja kao permanentnog procesa kojim preduzeće osigurava svoju buduću egzistenciju i svoje efikasno poslovanje sutra. Investiranje dolazi kao završni čin celokupnog procesa razvoja, kojim se realizuju planirani razvojni ciljevi, a time i celokupan razvoj. Investiciona politika predstavlja politiku ulaganja u realizaciju razvoja. Zbog toga se ona mora bazirati na principima razvojne politike. Kada se o investiranju govori uopšteno moraju se istaći dve karakteristike. Prva karakteristika predstavlja vreme u okviru kojeg se odvija proces. Treba napomenuti da je period koji bi trebalo da protekne između ulaganja u sadašnjost i očekivanih efekata u budućnosti najčešće veoma dug. Druga karakteristika investiranja predstavlja neizvesnost. Svaki proces investiranja prati određen stepen neizvesnosti, naime, što je veći razmak između investiranja i očekivanih efekata, to je neizvesnost veća.

1

Faktori koji determinišu definisanje investicione politike To su najvećim delom faktori koji utiču na definisanje razvojne politike i na realizaciju razvoja svakog preduzeća. Najznačajniji su: • tržište, • nauka i tehnologija, • kadrovske i finansijske mogućnosti preduzeća, • institucionalni uslovi, • organizacione mogućnosti preduzeća, i dr. Инвестициони програм имплицира инвестициони елаборат у коме се даје опис инвестиционог објекта са подацима о капацитетима, програму производње, сировинској бази, енергетском билансу, кадровима, пласману производа, транспорту, изградњи и експлоатацији, локацији итд. Поред тога, инвестициони програм, са економског становишта, обухвата и анализу тржишта, предрачун потребних финансијских средстава, структуру опреме по вредности, предрачун трошкова производње. уговорних и законских обавеза и личних доходака, обрачун амортизације. услове кредитирања, динамику трошења средстава i изградње, амортизациони план, структуру трошкова, укупан приход и доходак и његову расподелу, рентабилност, економичност и продуктивност, запосленост, извоз и девизни прилив итд. На основу тога испитује се економска оправданост инвестиционог програма и његова ефикасност. Investiciona ulaganja Da bi preduzeće ostvarilo planirani razvoj, potrebno je da u okviru svog finansijskog poslovanja obezbedi potrebna finansijska sredstva. Svako preduzeće u okviru svog razvoja planira realizaciju određenog broja investicija. Šta će od planiranog biti realizovano zavisi, pre svega, od raspoloživih finansijskih sredstava. Sam postupak utvrđivanja potrebnih sredstava za realizaciju planiranih investicija, kao i način njihovog pribavljanja, nazivamo finansiranje investicija. U svim investicionim programima pored potrebnih finansijskih sredstava definišu se i izvori iz kojih se ta sredstva i obezbeđuju. Postupak usklađivanja strukture, veličine i dinamike potrebnih ulaganja raspoloživim sredstvima predstavlja veoma složen problem. Ta složenost proističe iz činjenice da sva ulaganja moraju biti pokrivena određenim sredstvima jer samo pod tim uslovima moguća je realizacija investicionog programa. Ukoliko taj odnos nije obezbeđen, dolazi do teškoća koje se manifestuju u usporavanju realizacije investicije, gubitak određenih efekata zbog korišćenja, pa čak može dovesti u pitanje i realizaciju celokupnog investicionog programa. Sve to u krajnjoj liniji može negative da se odrazi na razvoj preduzeća. Da bi se navedeni problemi u potpunosti eliminisali potrebno je da se prilikom definisanja

2

investicionog programa jasno naznače izvori finansijskih sredstava i da se usklade sa ulaganjima. Znači da ukupna sredstva koja se ulažu u realizaciju neke investicije moraju po obimu i dinamici priticanja biti jednaka ukupno potrebnim sredstvima. Raspoloživa finansijska sredstva za ulaganje u određenu investiciju potiču iz sopstvenih izvora, zatim mogu da budu sredstva koja se pozajmljuju od banaka ili se pribavljaju emitovanjem i prodajom hartija od vrednosti. Po pravilu, obim i dinamika priticanja sredstava trebalo bi da odgovara ukupno potrebnim sredstvima za realizaciju investicije. Jedan od veoma važnih momenata kod zatvaranja finansijske konstrukcije predstavlja odnos između sopstvenih i pozajmljenih sredstava. Naime, pozajmljena sredstva ne bi trebalo da budu zastupljenija od sopstvenih, jer bi u protivnom investicija mogla da bude neefikasna. Kao najčešći učesnici u finansiranju investicija pojavljuju se: • druga preduzeća; • preduzeća koja realizuju investiciju; • poslovne banke; • inostrana preduzeća; • inostrane finsnijske institucije; • domaći i inostrani isporučioci opreme i tehnologije; • izvođači radova itd. Donošenje investicionih odluka podrazumeva donošenje odluka o kapitalnom budžetiranju koje se odnose na ulaganje imovine u cilju razvijanja i rasta preduzeća i povećanja njegovog kapitala. Odluka o investiranju - Ova odluka je od tri glavne odluke, najvažnija odluka za preduzeće. Ova odluka podrazumeva određivanje ukupnog iznosa imovine koji je potreban za poslovanje preduzeća. Bilo bi dobro da se na trenutak prisetimo izgleda bilansa stanja preduzeća. Na desnoj strani bilansa stanja se nalaze obaveze i vlasnička glavnica preduzeća. Na levoj strani bilansa se nalazi imovina. Zadatak finansijskog menadžera je da odredi novčani iznos koji treba da se pojavi iznad dvostruke crte na levoj strani bilansa stanja. Drugim rečima finansijski menadžer treba da odredi veličinu preduzeća. Kada je iznos konačno poznat, finansijski menadžer nakon toga treba da donese odluku o sastavu te imovine, na primer koliki deo od ukupne imovine preduzeća treba držati u gotovini, a koliki u zalihama. Takođe finansijski menadžer donosi odluke i o dezinvestiranju koje se odnose na imovinu koja je prestala da bude ekonomski opravdana, te se stoga ili mora smanjiti, eliminisati, ili zameniti. Odluke o kapitalnom ulaganju komplicirane su zbog činjenice da odluka mora biti donesena na temelju procena budućih poslovnih rezultata, koji po svojoj prirodi uključuju veliki stepen nesigurnosti. Ove odluke krucijalne su za dugoročno zdravlje preduzeća, ne samo da su veliki novčani iznosi vezani na dugi rok, već je mnoge odluke o kapitalnom ulaganju vrlo teško ili nemoguće promeniti, jednom kad se sredstva vežu i projekat zapčne. Zbog toga, kompanije mogu

3

profitirati od dobrih gubitke zbog loših.

odluka o kapitalnom ulaganju kao i snositi dugoročne

Proces investiranja je globalni proces koji obuhvata sve aktivnosti vezane za realizaciju određene investicije, odnosno za realizaciju jednog investicionog poduhvata. Obuhvata skup svih aktivnosti u celokupnom periodu planiranja, pripreme i realizacije jednog investicionog projekta. To je celokupan proces realizacije, od stvaranja ideje za investiranjem, do konačnog završetka investicionog poduhvata. Upravljanje procesom investiranja Upravljanje investicionim poduhvatom se može oznaciti kao uži pristup upravljanju investicijama, nasuprot širem pristupu gde se realizacija pojedinih investicionih projekata povezuje u celinu realizacija razvoja preduzeca. Znaci širi pristup obuhvata planiranje i realizaciju više uzastopnih, povezanih investicionih projekata kojima se realizuju određeni razvojni ciljevi, a time i razvoj preduzeća u celini. Upravljanje procesom investiranja obuhvata smišljeno i efikasno vođenje i usmeravanje ovog procesa ka unapred definisanom cilju, znači ka efikasnoj realizaciji određenog investicionog projekta, na koji se proces investiranja odnosi. Ovo upravljanje se odnosi na sve delove procesa investiranja. Znači i na pripremni deo, kojim se obuhvata planiranje investicije i neposredna priprema za realizaciju i na deo koji se odnosi na konkretnu realizaciju investicije, odnosno izgradnju investicionog objekta. Upravljanje investicijama sadrži navedene globalne faze, kao i opšti proces upravljanja – planiranje, realizaciju i kontrolu. Izbor između više investicionih alternativa predstavlja deo ukupnog problema upravljanja investicijama koji se odnosi na naučnu pripremu i donošenje investicionih odluka. Problem izbora investicija u preduzeću se sastoji u određivanju onih investicionih alternativa, iz skupa raspoloživih, koje pri raspoloživim i najčešce ograničenim sredstvima za investiranje, donose najveće efekte. Potrebno je najpre izabrati cilj investiranja, zatim kriterijum kojim se meri dostizanje postavljenog cilja, te na osnovu toga, iz skupa raspoloživih investicija izabrati najbolju investiciju, tj. onu koja najbolje dostiže postavljeni cilj investiranja, a prema definisanom kriterijumu. Faze procesa investiranja Proces investiranja sastoji iz sledećih faza: – Prethodne (predinvesticione) analize (prethodna studija opravdanosti), – Izrada investicionog programa (studija opravdanosti), – Donošenje odluke o realizaciji investicije, – Izrada tehničke dokumentacije, – Realizacija investicije - izgradnja investicionog objekta, – Puštanje u rad i probna proizvodnja.

4

Proces investiranja može se globalno podeliti na dva osnovna potprocesa: – pripremni deo, – deo realizacije. Metode za ocenu efektivnosti investicija: Najosnovnija podela metoda za ocenu efektivnosti investicija je na : Statičke - statička ocena rentabilnosti investicionog projekta ne uzima na adekvatan nacin vreme u postupku analize i ocene jednog investicionog projekta. Ona se oslanja na podatke iz samo jedne, normalne godine perioda eksploatacije investicije. Statička ocena rentabilnosti investicionog projekta obavlja se proračunom određenog broja jednostavnih statičkih kriterijuma: • • Period otplate-metod otplate Metod računovodstvene stope prinosa

Dinamičke- Dinamička ocena uzima na adekvatan način u obzir vreme u postupku analize i ocene investicionih projekata, obuhvatajući celokupan period ulaganja i eksploatacije jednog investicionog projekta. U dinamičkoj oceni koriste se određeni kriterijumi za čiji proračun se upotrebljavaju parametri iz celokupnog perioda investiranja i eksploatacije investicionog projekta. Динамичке методе оцене и рангирања инвестиционих пројеката базирају се: 1. на плану новчаних токова инвестиционих пројеката и 2. респектовању концепта временске вредности новца. Новац има већу вредност у моменту издавања од оне вредности коју има у моменту примања (концепт временске вредности новца). Рентабилност инвестиционог пројекта може се оценити на бази два основна критеријума: 1. Преко разлике између садашње вредности прихода и садашње вредности трошкова. 2. Преко дисконтне стопе према којој је садашња вредност прихода једнака садашњој вредности трошкова. Дисконтни рачун je превредновање будућих ефеката на садашњу вредност. U domacoj i inostranoj teoriji i praksi predlaže se i koristi veliki broj dinamickih kriterijuma. Ovde će biti prezentirani neki od tih kriterijuma: • • Neto sadašnja vrednost Interna stopa prinosa

5

Metod povrata-period otplate Kriterijum roka vraćanja se zasniva na činjenici da je za onog ko investira veoma važno da vreme, za koje će se investicija otplatiti, bude što kraće. Tačnije da vreme za koje će neto priliv (efekat) koji nastaje eksploatacijom investicije da otplati uložena sredstva u realizaciju investicije, bude što kraće. Rok vraćanja investicije predstavlja vremenski period izražen u godinama za koji će neto efekti stvoreni eksploatacijom investicije da otplate ukupna uložena sredstva. Matematicki izraz ovog kriterijuma je sledeći: inicijalni kapitalni izdatak Period povraćaja = --------------------------------godišnji neto novčani tok На основу наведене формуле може се израчунати да је за предузеће које је у пројекат инвестирало 400 000 динара и које очекује уједначен нето новчани ток од 100 000 динара годишње током следећих шест година, период повраћаја четири године ( 400 000 : 100 0000 = 4). То значи да ће се капитални издатак у тај период отплатити за четири године. Уколико се ради о неуједначеном годишњем нето новчаном току, период повраћаја се утврђује сукцесивним одузимањем годишњег нето новчаног тока од остатка улагања у пројекаат, све док се инвестицијална капитална улагања не сведу на нулу. Ukoliko je neto priliv od realizovane investicije po godinama konstantan, rok vraćanja se dobija pomoću gornjeg obrasca, deljenjem ukupnih uloženih sredstava sa godišnjim iznosom neto priliva od investicije. Ukoliko neto priliv od investicije nije konstantan po godinama, tada sabiramo iznose neto priliva tokom uzastopnih godina, dok se njihov kumulativ ne izjednači sa ukupnim uloženim sredstvima. Broj godina za koji je taj kumulativ postignut predstavlja rok vracanja. Investicija se u principu smatra povoljnijom ukoliko je njen rok vraćanja kraci. Ako se radi o oceni više investicija najprihvatljivija je ona kod koje je rok vraćanja najkraći. Ako se radi o oceni jedne investicije za koju treba odlučiti da li je opravdana ili ne, investicija se smatra opravdanom ukoliko je njen rok vraćanja manji od nekog maksimalnog normativnog roka vraćanja (t < tmax). Opravdanost primene ovog kriterijuma kao osnovnog kriterijuma za donošenje odluke može se svesti na specijalne slučajeve: • • Kada je nedostatak investicionih sredstava najznačajniji faktor koji determiniše investicionu politiku preduzeća, te je veoma značajno da se uložena sredstva što pre vrate i omoguće brži tempo razvoja preduzeća Kada je tempo tehničko – tehnoloških inovacija veoma brz i postoji značajan rizik tehničkog i ekonomskog zastarevanja investicije.

6

Jedan od najznačajnijih nedostataka kriterijuma roka vraćanja se ogleda u tome što on ne uzima u obzir efekte koji nastaju nakon povratka investiranog kapitala, tj. ne uzima u obzir ukupne efekte investicije tokom celog perioda eksploatacije. S obzirom na to da je cilj svakog investitora da i posle povratka uloženih sredstava ostvari izvesnu dobit jasno je da se efikasnost investicija mora računati uzimajuci u obzir celokupni vek eksploatacije. Drugi važan nedostatak je što ovaj kriterijum ne vodi računa o dinamici priticanja sredstava, tj. ne uzima u obzir vremenski raspored neto priliva od investicije. Metod računovodstvene stope prinosa Metod računovodstvene stope prinosa zasniva se na odnosu između očekivanog dobitka od projekta i investicionih ulaganja u projekat. У зависности од тога како се утврђују добитак и капитална улагања постоје бројне варијанте ове стопе, али преовладава стопа приноса који се израчунава као однос просечног годишњег добитка и просечног годишњег износа инвестиционих улагања у пројекат у веку његовог трајања. Formula za izračunavanje je : prosječna god. dobitka Računov. stopa pri. = ------------------------------------- x100 prosječna godišnja ulaganja Просечан добитак утврђује се као прост просек годишње очекиваних добитака после аморитзације и пореза, али пре финансијских расхода односно камате, што значи да се инсистира на очекиваном прирасту укупних пословних улагања. Просечан капитални издатак у веку трајања пројекта односи се на улагања у фиксна средства и додатна обртна средства која су неопходна за нормалну експлоатацију фиксних средстава у веку њихових трајања. Независни пројекти прихватљиви су уколико је њихова рачуноводствена стопа приноса виша од стопе приноса утврђене критеријумом, а од међусобно искључивих пројеката прихватљив је онај чија је рачуноводствена стопа приноса највиша. Рачуноводствена стопа приноса представља често коришћен метод у пракси због једноставности и разумљивости, као и друге рачуноводствене традиције. Недостаци овог метода су у томе што не полази од новчаног тока инвестиционог пројекта и што занемарује временску вредност новца. Neto sadašnja vrednost Neto sadašnja vrednost spada u grupu dinamičkih kriterijuma koji se formiraju uz

7

pomoć tehnike diskontovanja. To je jedan apsolutni pokazatelj koji je veoma poznat u teoriji i praksi ocene investicija. Pod ovim kriterijumom podrazumevamo sumu diskontovanih neto priliva (efekata) koji se ostvare u periodu eksploatacije investicije. Matematicki izraz ovog kriterijuma glasi: n Rt NSV = ∑ -------- - C t = 1 (1 + k) t R- iznos godišnjeg neto novčanog toka u veku trajanja projekta C- iznos neto kapitalnog izdatka u projekat k- diskontna stopa, cena kapitala ili standardna stopa prinosa n- vek trajanja projekta u godini-period eksploatacije Ocena opravdanosti realizacije investicionih projekata uz pomoć ovog kriterijuma vrši se na taj nacin, što se svaki investicioni projekat koji ima pozitivnu vrednost ovog kriterijuma smatra opravdanim za realizaciju, tj. treba da bude zadovoljen uslov NSV > 0. Ako se radi o oceni i izboru između više investicionih projekata (A, B, C) kao najefikasniji i najbolji se smatra onaj projekat koji ima najveću pozitivnu vrednost ovog kriterijuma. Za kriterijum neto sadašnje vrednosti može se reci da je uzimanje u obzir celokupnog period eksploatacije investicije pozitivna osobina ovog kriterijuma. Sa druge strane nedostatak ovog kriterijuma je što on ne uzima u obzir, na odgovarajuci način, uticaj dužine perioda eksploatacije investicije. Kod ovog kriterijuma značajna je velicina neto sadašnje vrednosti ostvarena bez obzira na dužinu samog perioda eksploatacije u kome je ostvarena. To je značajan nedostatak ovog kriterijuma, jer je sigurno da će svaki racionalni donosilac investicione odluke odabrati onu investiciju koja za kraći period eksploatacije daje istu neto sadašnju vrednost. Prvo, zato što brže vraca uložena sredstva i ostvaruje određene efekte i drugo, jer omogućava ponovno investiranje i time povećanje neto sadašnje vrednosti. Kao primer, uzmimo slučaj dve investicije koje donose različite sume neto sadašnje vrednosti u razlicitim periodima eksploatacije. Imamo na raspolaganju investiciju A sa periodom eksploatacije od 3 godine i investiciju B sa periodom eksploatacije od 5 godina. Investicija A donosi NSV od 130, a investicija B od 150 n.j. Ukoliko bi se ocena i izbor povoljnije investicije vršili preko kriterijuma NSV, odabrali bi kao povoljniju investiciju B, koja ima veću NSV. Međutim, analizirajući dalje vidimo da NSV od 150 n.j. investicija B donosi za 5 godina, a investcija A 130 za 3 godine. Ako pretpostavimo, što je sasvim realno, da je nakon završetka perioda eksploatacije investicije A, moguće reinvestiranje, pod istim uslovima, sigurno da će investicija A, u periodu od 5 godina doneti veću ukupnu NSV od investicije B i da je prema tome investicija A povoljnija od investicije B.

8

Metod interne stope prinosa Metod interne stope prinosa je diskontna stopa kojom se izjednačava sadašnja vrednost očekivanog neto novčanog toka sa investicijom, odnosno pri kojoj je neto sadašnja vrijednost jednaka nuli. Интерна стопа приноса je дисконтна стопа која садашњу вредност очекиваног нето новчаног тока од експлоатације пројекта у веку његовог трајања изједначава са садашњом вредношћу изадатака у сам пројекат. Интерна стопа приноса усмерава пажњу директно на стопу приноса сваког појединачног пројекта (ово својство немају друге методе). Назив интерна односи се на чињеницу да приликом њеног израчунавања није потребно познавање неке екстерне стопе приноса, као код нето садашње вредности. Код методе интерне стопе приноса непозната је дисконтна стопа, а познате су следеће величине: • нето укупни примици, • број година у веку пројекта и • садашња вредност пројекта, која је унапред дата као нула. Formula je : Rt C = ∑ -------- - C t = 1 (1 + i) t C- sadašnja vrednost izdataka u investicioni projekat i- interna stopa prinosa R- godišnji neto novčani tok u veku trajanja projekta n- vek trajanja projekta u godini Kada je neto sadašnja vrednost jednaka nuli, ulaganje osigurava stopu prinosa koja je jednaka stopi koja se koristi za diskontiranje novčanih tokova. Pozitivna neto sadašnja vrednost znači da ulaganje osigura stopu prinosa koja je veća od diskontne stope; negativna neto sadašnja vrednost znači da ulaganje daje prinos koji je manji od diskontne stope . Budući da je diskontna stopa najčešće minimalno investitorova zahtevana stopa prinosa, predlozi s pozitivnom neto sadašnjom vrednošću smatraju se prihvatljivim, a oni s negativnom neto sadašnjom vrednošću smatraju se neprihvatljivim .

9