JUL 2011

-

PRAVE OMLADINSKE NOVINE

-

B E S P L AT N O I Z D A N J E

S4 S8

IDENTITETI NA POMOLU
S12

HIPI HIPI HIPSTER

S16

MIR I LJUBAV

UNDER

S2

Ima li života van Beograda?

Neka mi ne zamere mnogobrojni političari koje poznajem, neka mi ne zamere ni klijenti Agencije StratCom, ali ja ovde zaista moram, kao Kragujevčanin i kao neko ko je u dobroj meri odrastao i odškolovao se na očevoj plati „Namenske“, da iznesem lični stav. Vojna fabrika u Kragujevcu postoji „skromnih“ 158 godina i nije čedo samoupravnog socijalizma, već nosilac razvoja grada. Još 1853. godine Šarl Lubri pokrenuo je topolivnicu, a 1929. godine napravljeno je čitavo naselje - Stara radnička kolonija. U tom momentu Kolonija je bila najveće i najorganizovanije radničko naselje u Evropi. Fabrika je rasla i razvijala se, a rad u „Namenskoj“ u Kragujevcu je odvajkada stvar prestiža. Radnici „Namenske“ poznati su kao izvanredni proizvodni radnici, tehničari, inženjeri. Neretko su, i to i iz sopstvene kuće znam, stavljali interese države i fabrike ispred svojih ličnih interesa i potreba. Tako je bilo kada je stanje bilo dobro, tako je bilo i tokom ludih devedesetih. Siguran sam da je tako i danas. „Oružari“, kada protestuju, to čine organizovano i po pravilu argumentovano. Verujem da i sada postoje razlozi za štrajk i dobro je da su država i radnici pronašli rešenje. To me raduje, ali me istovremeno brine druga stvar: Više od dve nedelje radnici „Namenske“ štrajkovali su u Kragujevcu. Obilazili su ih poslanici, podržao ih je i gradonačelnik.

Centralna vlast je ćutala, a mediji su, umesto suštine protesta, skretali pažnju na formu. Do građana su dopirale vesti kako su radnici zauzeli magacin, kao da će, ne daj Bože, da se iz njega do zuba naoružaju i da krenu na Beograd! O samom problemu nije se previše govorilo u javnosti, o rešenjima – još manje. Osamnaestog dana štrajka radnici kreću u Beograd. I gle čuda – istog momenta se nalazi rešenje za njihove zahteve?! Pa kako prethodnih dana to rešenje nije nađeno dok su ljudi štrajkovali u Kragujevcu, a sad, kad su radnici došli za Beograd i kada je dogorelo, ekspresno rešavamo stvar? Imam utisak da centraliste mnogo više brine blokada jedne ulice u glavnom gradu, nego propast jedne fabrike ili čitavog grada u, kako oni vole da kažu, „provinciji“. Gospodo, mnogo je važnija sudbina hiljada porodica koje „Namenska“ hrani i sudbina jedne od retkih izvozno orijentisanih fabrika, nego prohodnost Nemanjine ulice u Beogradu. Ne plediram da se protestima ispred Vlade rešava stvar. Plediram da se problemi rešavaju kada nastanu i kada se uoče, a ne kad eskaliraju. Da je bilo više sluha i volje, apeli radnika i gradonačelnika Kragujevca bili bi saslušani pre dolaska u Beograd. Postoji život i van glavnog grada. Postoje i vredni ljudi koji rade i koji se bore da njihova mesta žive bolje. Podsetiću zato političku, medijsku i svekoliku drugu „elitu“ mile nam i napaćene otadžbine: pogledajte malo i oko sebe. Ne čine Srbiju samo

Beograd i Novi Sad. Izađite iz kabineta, pocepajte cipele i pohabajte malo gume na crnim limuzinama. Videćete koliko nam je zemlja divna i koliko vrednih ljudi stvara i proizvodi da biste vi mogli da „preuzimate odgovornost“ i „rešavate globalna pitanja“. UOSTALOM, OD 10 NAJVEĆIH IZVOZNIKA – 9 JE VAN BEOGRADA. I ovaj jedan beogradski je „Jugoimport SDPR“, koji prodaje i plasira ono što se proizvodi u Kragujevcu, Užicu, Valjevu...Ako ne poštujete ove ljude, poštujte barem ono što oni rade za državu. Na kraju: ima u Skupštini Srbije dosta Kragujevčana. Herojski su, osim Verka Stevanovića, ćutali. Nisam čuo ni uvaženu predsednicu Skupštine, ni uvaženog lidera jedne opozicione partije koji je štrajkovao glađu i žeđu, ni potpredsednicu vodeće vladajuće stranke, ni potpredsednicu jedne druge opozicione stranke (iz koje je nastala ova asketska opoziciona stranka) da su se, makar i jednom rečju, oglasili danas, tokom skupštinskog zasedanja, povodom „Namenske“. Ah da, oni su sad Beograđani. Setiće se svog grada pred izbore. Građani će suditi o politici i radu svakoga ko izlazi na izbore, ali pomoć i podršku ljudima treba pružiti kad im je ona zaista i potrebna, a ne da bogatim i odmerenim rečnikom u izbornoj kampanji slatkorečivo obećavate kule i gradove onima koje zovete „biračima“, a ne ljudima. I ne odričite se rodnog grada i porekla. Čovek bez korena lako izgubi i identitet i integritet.

MARKO SELAKOVIĆ

S3

QUESTION TAGS, ŠTA JE TO?
DRAGANA AMALIRIS //abc.amarilisonline.com added to the main part of the sentence, inviting the listener to confirm or give an opinion about the comment. Sastoji se iz dva dela: 1. potvrdne rečenice + negacije u konstrukciji Question Tag Jack is happy, isn’t he? 2. negativne rečenice + potvrdni Question Tag Susan is not tired, is she? Znači, sam Question Tag se sastoji od pomoćnog glagola (an auxiliary verb) i lične zamenice(pronoun). Sve to baš lepo nacrtano, kao tabelu imate na sajtu EnglishClub.com, pa lepo pogledajte. ŠTA JE VAŽNO: QUESTION JE PITANJE, TO ZNAMO. A ZNAMO I ŠTA JE TAG, MANJE VIŠE SU SVI „TAGOVANI”, AKO TAKO MOŽEMO DA KAŽEMO, NA NEKOJ FOTKI NA FACEBOOK-U. TAG na engleskom označava oznaku, nalepnicu, etiketu, privazak a kao glagol ima značenje etiketirati, označiti. Question Tags ili američka varijanta Tag Question je posebna gramatička konstrukcija u engleskom jeziku. To je potvrdna rečenica, kojoj se pridodaje upitni segmant, konstrukcija, odvojena zarezom. Zanm, zvuči, sačuvaj bože, ali u suštini je vrlo jednostavno, ako znamo kako se prave vremena u engleskom, a to znamo, zar ne! To je to, question tag = mi znamo vremena u engleskom, zar ne! To naše zar ne, toliko upotrebljivo, nezavisno od vremena, koje u srpskom jeziku koristimo, u engleskom jeziku mora da se izrazi preko formule. To jedini način da skrenemo pažnju sagovornika, da tražimo ili dobijemo mišljenje o nečemu. The question tag in English is a phrase 1. Samo je jedna negacija dozvoljena 2. Vreme mora da bude isto i u glavnoj rečenici i u Question Tag konstrukciji 3. Akcentuje se uvek Question Tag konstrukcija - He’s read this book, hasn’t he? (Presnt Perfect) - He read this book, didn’t he? (Past Simple) - He’s reading this book, isn’t he? ( Present Continuous Tense) - He reads a lot of books, doesn’t he? (Present Simple) - He’ll read this book, won’t he? (Future) To je cela priča.

PRIČA O BIKINIJU
Priče se mogu pričati gotovo o svemu. Svaka stvar, predmet ima svoju istoriju, priču. Leto je tu, vreme za plažu, more i bikini. Znače krajnje je vreme da vam ispričam priču o bikiniju. Mnogo pre nego što se pojavio kao naziv vrste kupaćeg kostima, postojao je atol, koralno ostrvo u grupi ostrva u Tihom okeanu koji se naziva Mikronezija. Bikini je danas deo države, koja se zoveMaršalska ostrva. Sami stanovnici su svoje ostrvo nazivali pikini, od kombinacije reči pik= površina i ni=kokosov orah, mada ovo tumačenje nije zvanično priznato. Kakve sad to veze ima sa kupaćim kostimom.

Prvi bikini je kreirao Francuz po imenu Louis Reard, po zanimanju mašinski inženjer, koji je odlučio da se bavi dizajniranjem ženske odeće. Najuspešniji dizajn je pomenuti kupaći kostim, koji je bio prilično senzacionalan za njegovo vreme, 1946 godina, tako da je Luj imao prilično problema dok nije pronašao devojku, model, koja će to pbući u javnosti. To je izgledalo ovako: Devojka po imenu Mišelin Bernardini je pristala a ostalo je istorija. Da se vratimo na nasam naziv bikini. Otprilike u to vreme, 1946 godine, SAD su izvršile jednu od svojih razornih nuklernih proba na atolu Bikini. Čudo jedno, šta sve čovek napravi svojom voljom i uništi lepotu prirode na ovoj našoj planeti. Evo tipičnog prizora sa pomenutog atola, da shvatite o čemu pričam i šta je u jednom delu, uništenu nuklearnim poigravanjima.

Da se vratim na kupaći kostim. Javno prikazivanje novog kupaćeg kostima je bilo nakon nuklerane probe, pa je dizajner smislio da će njegova kreacija imati snagu nuklerne eksplozije na ljudski rod, posebno na mušku populacija, pa je zato imenovao svoj kostim bikini. A evo i nekih poznatih dama, koje su ušle u istoriju, zahvaljujući upravo bikiniju. Radi se o Bond devojkama. Najpre Ursula Andres, Švajcarska glumica, izabrana za najlepšu od svih Bondovih devojaka u nekim glasanjima je ponela beli bikini i izašla iz morske pene, kao Afrodita, pred Šon Komerija u filmu Dr. No 1962 godine. Zatim je to mnogo kasnije ponovila, 2002 godine, ponovila u nekoj vrsti omaža Hali Beri u filmu Die Another Day sa Pirsom Brosnanom.

S4

IDENTITET NA POMOLU
ANITA ERKER

O KO SMO MI? GDE PRIPADAMO I ODAKLE DOLAZIMO? KAK UTIČEMO NA DRUGE? ILI A ONI NA NAS? MA KOJE NACIONALNOSTI, RASE, VERE I. POLA, PRED OVIM PITANJIMA ČINI SE DA SMO SVI JEDNAK
POTEŠKOĆE U PRONALAŽENJU SOPSTVENOG JA: Personalni identitet, njegovo pronalaženje, ali i održavanje vuče sa sobom određene poteškoće. Svetski društveni poredak, suočen sa procesom modernizacije i globalizacije, u nužnosti je da menja svoju strukturu izlazeći u susret narastajućim zahtevima građana. Menjanje jednog takvog entiteta diktira i menjanje elemenata od kojih je sačinjen. Najpre države, a potom i pojedinaca, kao supstanci od kojih je sačinjen. Zatim nacije, međunarodne organizacije; tu je i globalno, svetsko društvo kao hibridna zajednica svih. Shodno tome, iako naučeni da žive ‘ na svoj način ‘ i po ‘svom sistemu ‘, ljudi su suočeni sa nametnutim promenama. Takve promene deluju spolja i prisiljavaju pojedince na usvajanje novih vrednosti kako bi se, da ponovimo, homogenost svih tih podentiteta sačuvala. Tako se, primera radi, u modernom društvu, ili društvu rizika ukoliko iskoristimo konstrukciju Urlich Bek-a, javila strahovanja i potreba da se obrati više pažnje na ekologiju i održivi razvoj. Više nije bitno grejati se na drva, jer će sečenje istih ugroziti eko-sistem čije posledice direktno utiču na naše zdravlje. Pre manje od jednog veka o tome se nije razmišljalo. Danas, naprotiv, rizik je ta koji nas usmerava. Povećani rizici na svakom nivou ( globalnom, regionalnom, nacionalnom, lokalnom..) unose neravnotežu u sistem koji počinje da se bori, direktno utičući na pojedince. Naime, kriza u društvu veoma lako proizvodi krizu identiteta. Očekivanja društva umnogome su se uvećela. Na ceni više nisu samo vrline poput umerenosti, dobrog građanina ili veštog govornika ( termini koji datiraju još iz antičke političke misli ). Danas imamo izbor. Mnoštvo životnih stilova između kojih sami biramo i sledstveno tome određujemo kako će nas drugi videti i da li će nas prihvatiti; kakvu ćemo sliku stvoriti o sebi. Za ponašanje snosimo posledice, ali, ma koliko to bio naš izbor, ipak i te norme preuzimamo iz sistema vrednosti okoline u kojoj živimo. Zašto? Iz razloga što će nam tako biti olakšan opstanak i razumevanje. Dakle, sistem vrednosti sastoji se od normi koje su poželjne, a mi ih, kao slobodne individue, biramo, kombinujemo, gradimo nove ali svesni rizika i pometnje koju možemo izazvati.

PITANJE IDENTITETA JEDNO JE OD PRVIH SA KOJIMA ČOVEK DOLAZI U KOŠTAC. SVESTAN DA NIJE SAM U SVETU, DA NJEGOVO PONAŠANJE ZAVISI I UTIČE, KAKO NA NJEGA, TAKO I NA ONE KOJE GA OKRUŽUJU, DA JE DEO NEKE VEĆE STRUKTURE I, NARAVNO, ODREĐENIH NORMI I PONAŠANJA: ČOVEK POČINJE DA RAZAZNAJE SVOJE JA, ALI I VEZU SVOG JA I ONOG MI. Identitet, bilo personalni ili kolektivni, pomaže individui da prepozna svoje mesto. Kako bi to uspeo potrebni su određeni uslovi. Pre svega, stabilan društveni sistem. Stabilan sistem, omeđen jasnim pravilima i, shodno tome, ulogama i očekivanjima, pomaže pojedincu da shvati gde se nalazi. Takav sistem, nužno, poseduje i određen sistem vrednosti ukorenjen duboko u društvo. On omogućava pojedincu da ra-

spozna dobro od lošeg, da usmeri svoje ponašanje, uvidi opšte ciljeve ( društvene ciljeve ), norme i pravila. On mu , nalik kompasu, olakšava da se stopi sa okolininom ( i pronađe meru u ispoljavanju sopstvenih osobenosti ), omogućava mu da normalno funkcioniše, da se razvije i, kao najvažnije, takav sistem čuva homogenost zajednice. Naravno, pojedinac može doći u sukob sa okolinom ukoliko mu ona ’zatraži’ da se odrekne pojedinih individualnih karakteristika ( obično ’lošeg egoizma’ ) te on takve vrednosti smatra nametnutim, nužnim i teško ih prihvata; bori se sa njima. U jednom trenutku on postaje svestan toga sto mu se nameće, ali i onoga sto može sam da izabere. Tada, na osnovu principa i vrednosti koje je samovoljno izabrao, usklađuje svoje ponašanje s opštim krojeći svoj, personalni identitet. Personalni identitet Ja i kolektivni Mi, samo su dve od mnoštva dimenzija pojedincu svojstvenog identiteta. Oni ga čine posebnom individuom oličenom ličnim karakteristikama, ali i bićem sposobnim da živi i dela u duhu zajednice.

S5

MOJE JA U NEPOZNATOJ SREDINI: Važi li personalni identitet samo u društvu u kojem je stvoren? Uporno se nameće pitanje koliko sam Ja u mogućnosti da budem Ja ukoliko se nađem u sredini sa meni sasvim nepoznatim vrednosnim sistemom, među ljudima drugačijih kulturoloških i esencijalističkih shvatanja? Zamislimo sledeću situaciju: Ukoliko jedan Srbin ( uzimam primer sledstveno tome da sam iz Srbije ) otputuje u Arapsku zemlju i na ulici zazviždi za mladom devojom. Konsekvence jednog takvog postupka neće biti onakve na kakve je on ‘navikao’. Greši li on u nečemu? Zbog čega okolina drugačije reaguje ? Zbog različite kulture, različitog pogleda na svet, različitih vrednosti. Prost primer je i način pozdravljanja ( u vidu poljubca u obraz ). Poznato nam je da se pri pozdravu osobe poljube u obraz: 2, 3 ili 4 puta, u zavisnosti o kojojem narodu je reč. Te, ukoliko se nađemo u ‘tuđoj’ zemlji i želimo da im pokažemo da ih poštujemo, mi ćemo taj običaj ispoštovati iako ga ne razumemo ili je drugačiji od našeg. Na taj način stopićemo se sa okolinom i sačuvati ‘homogenost’. Kao što vidimo, norme i pravila predstavljaju kompas jednog društvenog sistema. Ali, šta ukoliko dođe do krize identiteta ? Ukoliko više ne znamo šta bi trebalo, bilo poželjno, ispravno ? Kriza identiteta najčešće je deo jedne šire kize ( krize u društvu, ličnosti ili krize poretka u celini ). U takvim situacijama usađeni principi i vrednosti bivaju nagriženi, dolazi do njihovog potresa i pokušaja stvaranja novih. Pojedinac je tada u nepovoljnoj situaciji. Gubi odrednice, kompas kojim se vodio, jer oni koji su važili do tada, koje je on usvojio i na koje je navikao, dovedeni su u pitanje. Iznova počinje da preispituje ko je i gde se nalazi, koja je njegova uloga i mesto. Susreće se sa situacijama kada je sve ono naučeno postalo strano i više ‘nije na ceni’ te mora pronaći nove putokaze kojima će se ponovo izgraditi, izgraditi svoje Ja i Mi. NAŠE MI NE ŽELI MOJE JA. ŠTA SAD ? Jer ona je romkinja. A on je crn. Jer zašto da se prilagođavamo kad možemo i bez njih. Pitanje jednakosti oduvek je prožimalo sve društvene odnose. Ma o kojoj sferi društva da je reč, jednakost se uvek propituje. Ipak, istorijski gledano, princip jednakosti oduvek najprisutniji je u političkom životu. Tu se rodio, tu se i neprestano propituje njegovo važenje. Politika je, dakle, majka ovog principa. Jednak status, prava i

obaveze; jednake mogućnosti, ali i zaštita: deo su grčke doktrine sačuvane do danas. Oduvek se znalo ko ima položaj i ulogu u zajednici ( zavisno od istorijskog perioda: različita ’dobra’ određivala su status pojedinca- imovina, prestiž, moć ). Svesnost o potrebi za jednakošću nametnula se veoma rano i razvijala uz surove borbe. Najpre su to bile, kako je navedeno, političke ( civilne jednakosti- prava ), zatim ekonomske i, naposletku, kao nužnost i posledica, socijalne jednakosti. Tek osvajanjem socijalnih prava je udaren temelj za društvenu jednakost u punom smislu. Početna civilna prava, ograničena na biračko pravo i participaciju građana u politici, nisu zadovoljila potrebe onog Ja. Društvo je veoma rano uvidelo da pored političkog života iliti javnog postoji i privatna sfera u kojoj glasanje ne igra važnu ulogu. U pitanju su odnosi između pojedinaca i grupa. U njima ne postoji ni jedan zakon koji obavezuje. Nema sankcija, nema kazni. Možeš biti prihvaćen ili odbačen. Deo celine, ili izgurnut na marginu. Možeš naići na odobravanje/ neodobravanje, a da li ćeš biti jednak sa drugima i shodno tome jednakih mogućnosti ne može se unapred znati. Dakle, na scenu stupa Ja. Ja koje nije uspelo da postane Mi jer je obeleženo kao drugačije, kao strano, nepoželjno. Ono Ja koje je često fizički ili mentalno drugačije, koje ima drugačiju prošlost ili kulturno nasleđe. Reč je, dakle, o podređenim grupama u društvu: manjinama (etničkim, nacionalnim... ), ali i individuama ponaosob. Multikulturalizam koji je buknuo poslednjih decenija ojačao je manjine da zahtevaju poseban tretman. Naime, nije reč o specijalnim pravima ili ustupcima, već onim pravima koja će im omogućiti da se integrišu u zajednicu koja ih ’odbacuje’. Uzmimo za primer slovenačku manjinu u vojvodini. Tek nakon otvaranja školi na njihovom maternjem jeziku ( što na prvi pogled može izgledati kao ’ sprecijalan zahtev’, jer, eto, zašto žive onde gde nije njihov jezik ) oni su zapravo osvojili sasvim prirodno pravo- pravo na obrazovanje. Tek sa ovim pravom oni su postali jednaki, što ne bi bili u slučaju da je u pitanju samo politička ili neka druga jednakost. Dakle, proširila su se interesovanja i aspekti delovanja pojedinaca i, zajedno sa njima, zahtevi za jednakim i istim tretmanom, kako na radnom mestu, domu zdravlja, školskoj ustanovi, tako i na ulici. ALI. Vratimo se na trenutak na ulicu. Već smo pomenuli da na ulici ne važe nikakvi zakoni, ne u smislu odnosa između ljudi. Dakle, svako je slobodan da se iskaže na način na koji on misli da je prikladno i da kao jedinu sankciju snosi neodobravanje okoline. Tada nastaje rat. Slovaci koji su dobili školu, obezbedivši na taj način određen stepen jednakosti, neće ga imati i na ulici. Naime, prodavačica u srpskom super marketu veoma lako, iz nekog

njoj znanog razloga, može da odbije da ih usluži odnosno da razgovara sa njima. Njena uverenja su samo njena. Njoj se čini da nije u redu što ne govore jezikom zemlje u kojoj žive te to može smatrati ’povredom’ svog identiteta ( identiteta zajedništva ). Ona tada misli: Zašto da im izađem u susret, u manjini su, oni su ti koji treba da se prilagode. Vratimo se na trenutak na uslove, odnosno nemanje istih. Često su manjine u povlašćenom položaju upravo iz razloga što im javna dobra nisu dostupna u onoj meri koliko bi im bilo potrebno da svoj ’surov položaj na društvenoj lestvici’ uzdignu. Odbačeni su, izgurnuti na marginu, osuđeneni na ponizno spuštanje glave i osećaj nelagodnosti kad god su izvan svoje ’primarne zajednice’. Često ćute i trpe. I, zaista, društvo i dalje zadržava homogenost, ali, ne čini li se- veštačku homogenost? I sve dok pojedinci nemaju osećaja za druge, sve dok klasifikuju ljude poput robe i pripisuju im osobine koje i ne mora da znači da imaju, ali je, eto, prirodno da su takvi ( predrasude, stereotipi ) sve dotle će društvo biti u ravnoteži. Hoće, ali veštačkoj. A takva ravnoteža neće opstati večno. Rasprsnuće se poput spekulativnog mehura, a posledice neće moći ni najoštroumniji teoretičari i vidovnjaci da predvide. SAVET ZA JA, SAVET ZA MI: Vidi, uoči; ali i prihvati. Pruži ruku. Slušaj. Drugačiji je, ali možda ima nešto što te može naučiti. Nauči i ti njega. Shvati lepotu njegove razlike; pomozi mu da je i on shvati. Ponudi mu klupu u školi, ili kafu na poslu. Ili zadrži lift iako žuriš: Život ti neće biti ugrožen, ali će mehurov biti makar malo produžen.

S6

IVICA MILARIĆ

film
AKO JE WANTED ZAPRAVO SAMO PRIKAZ VLAŽNOG SNA POLUDELOG RAČUNOVOĐE VEČE PRE NEGO ŠTO POĐE NA POSAO SA AUTOMATSKOM PUŠKOM I ŽELJOM DA UBIJA, ONDA OVAJ FILM MOŽDA I IMA NEKOG SMISLA. Bez obzira na uspeh u američkim i drugim bioskopima; bez obzira na relativno dobar prijem kod kritike, WANTED je za mene ostvarenje koje je sasvim užasno. Akcioni filmovi ipak nisu tako komplikovani za pravljenje, ali to ne sputava ovaj se spotiče na svakom koraku. WANTED priča priču o jadnom menadžeru prodaje Vesliju koji mrzi svoj život. Stvar popravlja Anđelina Žoli kada se jednog dana pojavi i kaže mu napućenim usnama da je on u stvari sin najgoreg plaćenog ubice i da ima super-herojske moći. To ga oduševi pa zato kreće na trening koji će i od njega napraviti ubicu. Mentor mu je Morgan Frimen, šef vesele škvadre atentatora, i čitač grešaka u velikoj tapiseriji. Pomoću tih grešaka, on dolazi do imena ljudi koje treba ubiti. Među njima je i Kros, možda-jeste-možda-nije čovek koji je ubio Veslijevog oca. Da ovo ne bi bilo dovoljno, priča se linearno komplikuje smešnim „zavera, u zaveri, u još većoj zaveri” manevrima, iako gledaoca ne može manje da zanima šta je poena, pošto bi i slepi, stogodišnji, nepalski šerpas već davno shvatio da ovaj film nema nikakvu poruku, niti će se delovi slagalice na kraju sklopiti u nekakav genijalan zaključak. Da stvar bude dodatno gora, akcija je smešna. Film usporava vreme, zumira zrna koja lete i penetriraju lobanje ili se međusobno sudaraju i 150 hiljada puta podvlači da glavni akteri mogu da ”felširaju” putanju metka (recimo, pogode nekog iza ugla). Jurnjave su dosadne i nepregledne, akteri savršeno neubedljivi; Džejms Makavoj koji tumači Veslija izgleda kao da glumi desetogodišnjaka, a Anđelina kao da sve vreme razmišlja iz koje zemlje trećeg sveta će usvojiti svoje novo dete. Najtužnije od svega, film je baziran na istoimenom i veoma cenjenom stripu. WANTED ima jedan ogroman problem. On nije činjenica da je film glup, naivan, besmislen, nelogičan, pretenciozan i dosadan. Problem je što je sve od navedenog.

Wanted

Black Death

POTREBNO JE BITI VEOMA, VEOMA MRAČAN, AKO STE U STANJU DA NAPRAVITE ZAPLET SMEŠTENU U 13. VEK U KOJOJ JE RASPLAMSALA EPIDEMIJA KUGE JEDAN OD MANJE UŽASNIH ASPEKATA PRIČE. Ovo je teško i vrlo uznemiravajuće ostvarenje, od početka do kraja. U njemu, grupa vojnika, delegirana da pronađe razloge zašto malo, izolovano selo i dalje nije pogođeno kugom doputuje u obližnji manastir. Tamo, oni od opata traže monaha koji će im biti vodič. Mladi Desmond se prijavljuje, željan da pronađe svoju devojku koja se takođe krije blizu tog mesta. Ubrzo, oni polaze na put smrti, užasa i sumnje u boga. Tokom više od jedne scene, BLACK DEATH me je podsetio na film VALHALLA RISING. Kao i u njemu, ovde nam režiser daje kombinaciju eksplicitnog nasilja i nadrealnih situacija i okruženja. Ovom doprinosi i horska muzička podloga, koja daje dodatno isčešenje, kao i zanimljiva kamera iz ruke, ali, srećom, bez brzih, konfuznih prelaza koji su inače veoma pop-

ularni poslednjih godina. Iako glavna priča prati lov na uzrok bezbožništva, postoje i druge niti koje sa sa njom prepliću. Niko od likova, ni glavni ni sporedni, ne prilazi stereotipima koji su klasični za filmove smeštene u srednjovekovni period, već daje prilično uverljive religijske fanatike, plaćenike fokusirane na lično preživljavanje, preplašene seljake i racionalne, nemilosrdne seoske starešine. Jedino je malo zabrinjavajuće činjenica da će, ukoliko nastavi sa ovakvim odabirom uloga, Šon Bin uskoro početi da nosi mač i u stvarnom životu. Jedan od najjačih strana jeste igranje filma sa idejom natprirodnog, koja je odrađena tako dobro da ne uništava gledanje niti, sa druge strane, trivijalizuje zaplet. Režiser, Kristofer Smit, može da bude ponosan – napravio je film koji u jednakoj meri funkcioniše kao žanrovsko ostvarenje, ali i kao kontemplacija na temu da li u poludelom vremenu uopšte ima ne-poludelih ljudi.

S7

MAMURLUK 2 (THE HANGOVER PART 2) Možda nije najoriginalniji film, ali HANGOVER PART 2 pruža ono što obećava u razmeri 1:1. Tri prijatelja, izgubljena nakon lude, alkonarkotične noći, moraju da pronađu mladog brata buduće supruge jednog od njih. Na putu im stoji samo jedna stva – Bankok. Ista formula kao i prvi deo, jednaka ili na trenutke i veća zabava od prethodnika. Prljave šale, retardirane šale, kompleksne šale, sve je tu. Radujem se trećem delu, koji bi mogao da bude smešten negde severno, recimo u Moskvi ili Helsinkiju. THE PARKING LOT MOVIE Naplaćivanje parkinga može da bude sjajno mesto za istraživanje raznih aspekata čovečanstva: od automobilske kulture i potrošačkog društva, do smisla identiteta i pojedinačne svrhe svakog od nas. Naravno, ako to radite svaki dan, isto tako može da bude mesto gde ćete rizikovati teške povrede dok visite na prozoru vozača koji nije hteo da vam plati 40 centi. THE PARKING LOT MOVIE govori o grupi vrlo specifičnih radnika na parkingu, i svemu što su naučili na tom poslu.

strip

Strip centar - strip industrija
U današnjem svetu mogu se izdvojiti puno strip centra ali mi ćemo spomenuti one najveće.To su Francuska,Belgija,Japan,Kina,Sad i Italija. Sve ove države imaju potpuno različite tradicije u strip kulturi. Francuska i Belgija oduvek neguju umetničku stranu stripa. Strip svoj uspon doživljava šezdesetih godina dvadesetog veka,od tada se tretira kao prava umetnost.Francuski strip je obično prepoznativ u formatu albuma sa četrdesetak stranica,štampa se na kvalitetnom papiru i sa tvrdim koricama.Status strip autora je u francuskoj mnogo viši nego u Americi i Japanu.Smatraju ih pravim umetnicima. Jedni od najpoznatijih strip junaka Francusko-Belgijske proizvodnje za koje ste sigruno čuli,ili bar neke od njih su: Asteriks i Obeliks,Blacksad,Gaston,Tlični Tom,Titan,Džeremaja,Štrumpovi,Iznogud,Umpah-Pah itd.. . .

S8

Hipi hipi hipster
SAVIĆ MARIJANA SARAP Ovaj stil nastao je kao novi pravac inspirisan, indie rock kulturom, pank i hipi pokretima, što i pokazuje što i pokazuje da hipsterizam ne može biti definisan kao čist pravac. Hipsterizam predstavlja srednju klasu mladih ljudi povezanih sa alternativnom kulturom, posebno muzikom nezavisnim rokom, alternativnim hip hopom i filmom. Uske farmerice su ključni deo odeće. Majce sa natpisima, xxl košulje koje su najčešće praćene karo šarom i džemperići retro stila koji odaju utisak ležernosti. Šeširi, nakit (iz bakinog ormarića), naočare sa debelim okvirima često bez stakla (stil Bob Dilan), retro torbe i čizme su asesoar koji upotpunjuje stil hipstera. Njih ćete retko videti u popularnim gradskim lokalima, a najčešće sa svojom ekipom u prirodi ili obližnjem parku. Inteligentni i obrazovni hopsteri su grupa ljudi koji su protivnici zagađivanja okoline, oni su ti koji uvažavaju vožnju fixed-gear bicycle. Pozdravljam hipsterizam kao pozitivni i kreativni life stile!

God save hipsteraj
MILOŠ ČOVJEK KOVAČEVIĆ MNOGO PRE NEGO ŠTO SE DIGLA ČITAVA GALAMA OKO HIPSTERA, MOJ BRAT I JA SMO IH NJUŠILI. TADA MI SMO IH, NEUKO, NAZIVALI EXIT, URBAN SHOP ILI CITY MAGAZINALTERNATIVCI. City magazin vam je, ukoliko vam nekim čudom nije dospeo u ruke, reklama sa ponekim člankom koji vam objašnjava kako da budete, tobož, urbani. Možete ga, naravno, besplatno ( jer više ni ne vredi) pokupiti na svakom ćošku ukoliko živite u Beogradu, Novom Sadu, ali od skoro, ignorišući Niš, Kragujevac i ostale velike gradove južne Srbije, i u daleko manjoj Subotici. Urban shop, radnju gde hipsteri mogu dobro da se iskeširaju, neću posebno objašnjavati, jer, svi alternativci, pa i oni koji ne kupuju tamo, znaju za Urban shop. EXIT – festival za koji zna i moja baba i oličenje paradoksalne situacije alternativne kulturne scene u Srbiji. Šta vezuje ove tri stvari? Vezuje ih to da sve imaju, manje više, sličnu, ako ne i istu konzumentsku grupu. Tu grupu čine mladi ljudi koji su sticajem okolnosti odrasli u Novom Sadu, Beogradu ili čak Subotici, na vreme naučili engleski, prikačili se na internet ili na bilo koji drugi način se povezali sa zapadnim svetom i na osnovu toga izgradili svoj audio identitet koji ima svoj prateći vizuelni identitet koji ostvaruju u zavisnosti od finansijske moći svojih roditelja. Ukoliko isključimo gore navedene karakteristike oni se ne razlikuju od raznoraznih fensera, dizelaša i klasičnih seljobera. Hipsteri su, stoga, zapadne seljačine ima ih mnogo. U njih ubrajam sve alternativce osim istinskih alternativaca, jer uz zanemarljive razlike svi imaju fabrički identitet. Od onih koji se nadmeću ko će znati više pesama neke grupe, preko cura koja nameštaju sise po WC-ovima, onih koji imaju savršene kreste ili menjaju boju kose iz meseca u mesec, metalaca besprekorne kose, kamenog izraza lica i prazne glave pa sve do cvikeraša u uskim pantalonama. Svih njih zajedno ima daleko manje nego klasičnih domaćih seljačina, a daleko više od istinskih alternativaca. Istinskog alternativca vidim jedino kao nekog ko misli. Istinskog disidenta koji može naići na ljude koji ga razumeju, pa čak i nekoga ko mu je sličan, ali on uvek ostaje osamljen. Osamljeni, a opet toplo ušuškani u hipsteraju i zaštićeni od razornih uticaja domaćih seljačina istinski alternativci su našli svoje mesto pod suncem koje nikada ne bi dobili usled svoje malobrojnosti. Ko kritikuje hipstere? Domaće seljačine koje su ista roba kao i oni (samo škart), ali i istinski alternativci koji ih koriste kao tampon zonu između svog identiteta i strašne Lee Kiš sa druge strane. Nije li to pomalo nadmeno/nezahvalno? Meni su potrebni hipsteri. Od početka srednje škole se družim sa istima. Na prste jedne ruke mogu nabrojati ljude koje smatram istinskim alternativcima. Oni nisu dovoljni, niti po svojoj prirodi mogu, formirati ikakvu subkulturu i tako se suprostaviti mainstream (ne) kulturi u Srbiji. Hipsteri, međutim, omogućavaju nešto etički i značajno estetski vredniju kulturu koja je dovoljno sadržajna da se u njoj i sami hipsteri, kao i istinski alternativci mogu kreatati. Zato su nam potrebni hipsteri. Stoga… Živeo hipsteraj!

S9

PATITE, A ONDA ĆETE BITI JAČI…
MILICA JOVIĆ Znate za ono, gotovo ustaljeno pravilo, koje ukazuje na to, da ako vas nešto ne ubije, svakako vas učini jačim. Da li ste nekada razmišljali o tome? Da li je uvek dovoljno, ili potrebno patiti, da bi zatim bili jači? Ili to ipak znači da ste samo hladniji, a ne i ovo prvo? Da, ovako kreće lavina pitanja, koja je manje više vezana za naš svakodnevni život. Ako se snaga čoveka meri patnjom, i svim onim što jedan čovek preživi gledajući kako od njega odlaze oni najdraži, izdaju onih najbližih, gledajući poraze i onih najačih i živeći svakim danom sa ponekom dozom laži ili boli koja mu oznaći deo dana, onda to znači, da su najhrabriji, oni koji to posmatraju oborenih očiju... Onda sa patnjom i to polako dolazi. U početku nas taj bol pogađa i utiče na sve što radimo, na ono što mislimo, na to kako se ponašamo, na to kako živimo; onda polako sa daljim „dozama” iste, mi počinjemo da polako usvajamo „obrazac” rada, misli, života i ponašanja u jednim takvim, sve češćim situacijama; a onda, vođeni tezom „čovek se na sve navikne”, navikavamo se i na to da takav jedan osećaj prožima naš život, pitanje postaje samo to da li će danas to biti jače, ili možda slabije. Ali da li postajemo onda i jači? Koliko se dobro osećate kada znate da je svaki novi dan neizvesnost, svaka promena udaljavanje od onoga čemu inače težite, svako novo pitanje ono koje povlači još veću liniju između vas i onih pravih odgovora, svaki trud onaj koji na kraju možda i demotiviše, svaka borba ona koja je pomalo beznačajna zbog mora nekih (drugima) važnijih stvari, svaki način da nekome ugodite način da ga još i brže izgubite, svaka težnja da otvoreno volite pokazatelj vaše slabosti, svaki savet pametovanje, svaka pomoć ona koja se „procenjuje” ili zaboravlja, svako sećanje pomalo i bol, svaki osmeh pomalo i lažan, svaki san pomalo prožet nemirom, svaka reč pomalo i neiskrena, svaka žrtva ona koja se pomalo i ne isplati, svaki trag onaj koji loše navodi a svaka suza ona koja vam ne olakša život, već ona koja izaziva sledeću koja još i više boli. Onda smo jaki…? Ne, onda smo samo hladniji. Proživljavamo sve to ali totalno drugačije. Sa sve manje snage da se borimo, da menjamo i da ispravljamo. Sada to doživljavamo kao kroz patnju drugih dragih, a onda kako vreme odmiče, sve daljih i daljih ljudi. I dalje boli, ali ostajemo prazni, i jedino čemu se nadamo, jeste to da ce naredni dan, doneti možda malo više radosti, koja se, čini mi se bar danas, dozira u onim minimalnim jedinicama dovoljnim da samo preživimo. Ili da istu sami pronađemo! Da tako je, to je podrška onih pravih i nama bitnih ljudi. Kada sa takvom potporom prolazimo kroz staze života i preskačemo sve one teške prepreke, onda cenimo život, cenimo te ljude, njihovu reč, zagrljaj, ili jednostavno prisustvo koje nekad može tako da nedostaje, a u tim trenucima bi tako olakšalo bol… Onda ste jači, jer niste sami! Pustite druge u svoj svet….

Onako iskreno, nisam više old skul
IVANA RAŠIĆ Iskreno, da vam priznam, do skoro nisam znala ni šta je to blog, provlačila se ta reč tu i tamo, ali nisam obraćala pažnju. Čula sam i za te blogere i blogerke, ali ni jednog nisam poznavala, mislila sam da sam za te blogerskee fore mnogo old skul, ne čitam ništa što je na netu i dugačko je, pri tom i treperi. Fuj! Mislila sam, ako ne mogu da držim napisano u rukama, pomirišem ili zagrlim, što često i činim ako mi se knjiga mnogo sviđa, evo npr. Peljevina sam izgrlila kao najrođenijeg za svaku ushićujuću erotsko komunističku opasku. I sad su mi dali da budem vip blogerka, znači opet radim nešto što ne znam, pri tom ne dobijam kintu, znači ostajem student, jer i na fax kad odem prati me taj osećaj da ja u stvari nemam pojma šta radim, tako će biti i sa ovim. Kad sam počinjala da repujem, upala sam u celu priču kao neko ko nije ni iz jedne ekipe, autsajder skroz na skroz, navikla sam na taj svoj autsajderski personality, jer da se ne lažemo,niko nema takvu strast kao naša fela, jer autsajder kad navali na nešto osvojiće i sa tim plenom se vraća u svoju jazbinu da likuje. Elem, ovo sam i prihvatila da bi mi jednog dana izdali knjigu, kad nakupim dovoljno škrabotina, volim da sve imam u materijalnom obliku pa to ti je. Oba albuma sam morala da imam na disku da mogu da pokažem babi da vidi, ne da sluša, nego da gleda diskove, jer šta zna baba šta je free download i blog, ne može ona time da se hvali. Ovo bi bio prvi blog tekst, prvo fino uljudno upoznavanje, da se ne preplašite i kad se navučete na finjaka, e tad ću da vam zavučem. Voli vas vaša new skul i u trendu Sajsi mc

S 10

Sve što treba da znate o Balaševiću
STEVAN STANČEVIĆ Kao prvo, meni je taj čovek totalno kul. Izgleda kao simpatični sredovečni čovek uvek raspoložen za šalu i zezanje mlađih naraštaja. I apsolutno me ne zanima da li je on dobar sa bilo kojom nacijom, državom... a nas pljuje, ili obrnuto. No, to nije poenta. Da li je neko od vas koji pljujete po njemu iz ovog ili onog razloga slušalo njegove tekstove? Ne, tu ne mislim na glupe i izlizane političke šale između pesama, one se i meni gade. Mislim na tekstove pesama. „Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan zašto ko da zna al’ to sam jutro dočekao umoran ko da sam i ja leteo s njim krilima teškim olovnim i video svet sakriven iza zlatnih oblaka Ako umrem mlad posadi mi na grobu samo ruzmarin na dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin nek mi ne drže govore nek drugom pletu lovore ako umrem mlad zaustavljen u koraku i snu O zagrli me sad jako, najbolje što znaš i nemoj crnoj ptici da me daš ma ne, ne brini proći će za tren ja sam samo malo lud i zaljubljen U mojim venama davni sever caruje i ja ponekad ne znam šta mu je što luduje , od sreće tugu tka moja prosta duša slovenska Uplaši me sjaj, milion sveća kad se nebom popali gde je tome kraj za kog su tako dubok zdenac kopali zašto se sve to dešava da l’ čovek išta rešava il’ smo samo tu zbog ravnoteže medju zvezdama” Sledeće što bi ljudi mogli da kritikuju je njegovo pevanje. I tu nemam nikakvu odbranu. Čovek nema glasovne mogućnosti, raspon glasa mu je devetina oktave, ali je tome sasvim prilagodio svoje pesme. Recite mi jednu kafanu sa „živom” muzikom gde niste čuli „Devojku sa čardaš nogama” ili „Svirajte mi Jesen stiže dunjo moja“. To su pesme koje svako može da peva, a koje pritom drmaju pripitog čoveka tačno gde treba. I šta ko ima da kritikuje o čemu on peva? Kao prvo, bolje da peva o panonskim poljima i lipama nego o novom „BMW-u sa dva sedišta bela“. Čovek je opisao sve najsitnije i najjednostavnije radosti života, ispričao je tone priča o najrazličitijim životnim situacijama, i sve to sa stilom koji ne može da se kopira. To je jednostavno Balašević i gotovo.

Ali. Numera koju sam gore postavio je predivna, ma malo je reći. Samo, uzeo je temu koja (meni) ostavlja gorak ukus u ustima. To je jedino što ne mogu da svarim. Nemoj brate o Jugi, nemoj više. Ja ne znam šta je bila Juga za starije generacije, ali znam da oni to moraju da puste, što Đole i ne radi baš uspešno. Bar nije radio. Ali. I pored toga pesma koja je postavljena je jako lepa sa tekstom, izuva iz obuće kada se zamisliš šta je on to hteo da kaže, oduševiš se njegovim metaforama, i na kraju se zasladiš nekom totalno kul solažom violine. Pa zabole me, može da peva o čačkalici za zube ako to radi ovako dobro.

Jeste da neke pesme podsećaju na Hiphop, ali opet je to mnogo lepše od „Ortaka koji je riknuo od gudre brate”. Tu nema dileme. I za kraj, ništa nije savršeno, svi imaju nešto po čemu se mogu okarakterisati kao stoka. Ne ulazim u njegove političke afinitete... Ali kada se komentariše njegovo stvaralaštvo mislim da nema previše prostora za kritiku. Ja ću izbeći njegove pesme kao što su „Devedesete”, i još nekoliko sličnih. Ali, to sam samo ja.

Devedeset sedam zarez šest
RAMBO AMADEUS

S 11

Nakon „CD šaržera“ koji su u stanju prihvatiti čak 12 vaših omiljenih nosača zvuka, pa preko „mp3 plejera“ koji su omogućili da imate sate i sate vaše omiljene muzike na jednom mjestu, pa sve do „Ipoda“ i internet radio „streaminga“, gdje zapravo izbor muzike i njena količina postaju neograničeni, uhvatio sam sebe da sve više slušam radio. Prvo, zvuk je nakon svih tih digitalnih i modernih sokoćela osvežavajuće neagresivan i kvalitetan, a drugo i važnije, poslije izvesnog vremena gomilanja mojih omiljneih digitalnih plej lista, sopstveni izbor mi je prosto postao dosadan. Poželio sam nekog sa boljim kriterijumom bira muziku umjesto mene. Drugi program radio Beograda se nametnuo nekako tiho, neosjetno. Puno puta sam, zasićen izborom koji imam među mp3 kolekcijom, neurotično počeo da vrtim skalu radija ne bih li našao nešto prijatno. Na kraju namjerno nisam gledao koja je frekvencija, da bih objektivno izabrao.

Neke stanice su spletom okolnosti postale vrlo slušane zbog informativnog programa, istovremeno kubureći sa ostalom ponudom. Histerična dikcija i lažno uzbuđenje spikera ne bi li se „dobilo na tempu“ dok izgovaraju srednjoškolske besmislice postale su bodljikava žica za moje uši. Dakle, vrteći skalu, to jest na slijepo memorišući na tuneru frekvenciju koja je emitovala nešto što mi je godilo i imponovalo, ubrzo shvatih da mi je samo jedna memorija na radiju dovoljna. Za Drugi program radio Beograda. I prvi program Radio Beograda je sasvim ok, malo ipak namjenjen širem društvenom sloju, samim tim i za mene nešto manje poučan. Ali drugi program, svojim tempom, raznovrsnim emisijama, izborom muzike I tekstova koje spikeri čitaju sa savršenom dikcijom i tonalitetom, na poslijetku sa vijestima koje su jezgrovite i pristojno poredjane po prioritetima, u ovom ubrzanom i haotičnom okruženju postavlja se kao neka mala oaza razuma.

Šta sve čovjek može naučiti ne radeći nešto treće i slušajući radio?! Samo postavite skalu radija na pravu frekvenciju. Odmah će vam postati jasno da je drugi program radio Beograda ostao pošteđen od degradirajuće kadrovske politike u kojoj je politička pripadnost postala mnogo važnija od struke, a količina novca koja se vrti u određenoj ustanovi jedini parametar važnosti iste. Na izgled beznačajan medij, sa strane površnih analitičara prevaziđen, sa slabašnim sredstvima, daleko od nafte, gasa, struje, kamata, građevinskog zemljišta, tranzicije, cimenta, zlatnih satova, manekenki, džipova i sve ostale primamljive tranzicijske robe ostao je potpuno pošteđen, zaštićen od nametanja tranzicijskih instant kriterijuma u kojima je brzi profit na prvom mjestu a razmetanje način opštenja. Hoćete promjenu? Probajte. Jednostavno je. Zaustavite skalu radija na pravom mjestu. Dobro došli u klub!

S 12

muzika
TANJA JOVANOVIĆ

U

N

D

E

R
dobija nadimke tipa „Ear Candy “ ili „Radio Friendly song“..smeh I ovog puta šest pesama, i ovog puta mnogo snažnih emocija i dobre energije. A što se tiče živih svirki... letnja turneja počela je 24.juna u Vranju, nastupom na „Balkan street“ festivalu, a zakazani su i nastupi u Pirotu, Nišu, Beogradu (klub Danguba). Za Leskovčane će „upriličiti“ nastupe u klubu Gruv. Postoje nagoveštaji učestvovanja na još nekim festivalima, ali o tome kad bude bilo izvesno... Da li plan promocije albuma - kada polovinom septembra „ugleda svetlost dana“ - postoji? DULE: Planovi su veliki kao i ocekivanja.. salim se..promociju novih pesama planiramo da odradimo pre sve svega kroz jesenji deo turneje sirom Srbije a tu je naravno i neizbezna internet reklama kao i promovisanje singlova na nekim urbanim tv stanicama koji imaju razumevanja za ovakvu vrstu muzike. Pošto ste već učestvovali u organizaciji Rock On festa, kako će ove godine izgledati ta priča? DULE: Koncepcija ovogodisnjeg Rock On festa ce biti bazirana na mladim bendovima koji stvaraju svoju muziku. Smatram da ce na taj nacin najbolje moci da iskazu svoj talenat i da ce dati jasnu poruku da jug Srbije ima izuzetan potencijal kao i rock kulturu.U planu je i izlazak Rock On kompilacije ali o tom-potom..ima vremena do novembra! O tome kako su teški uslovi za rad i plasiranje uradjenog za sve bendove van Beograda koji se nisu opredelili za „popularnu“ muziku – zamorno je pričati i ponavljati se, ali je činjenica da prave stvari nadju svoj put, izmedju ostalog zahvaljujući i čudu zvanom internet, ali i ponekom (retkom) projektu koji ima za cilj promovisanje mladih rock bendova iz cele zemlje... My space, Facebook i slične mreže odradile su svoj posao i kad je Under u pitanju, a momci kažu da je bilo naročito interesantno posle pojavljivanja u emisiji „Jelen top 10“, kada je posećenost njihovog sajta znatno porasla, pa su cak imali i „hakerski upad“. To da se za njih zna i da su njihove pesme dobile svoje fanove, videlo se na nastupima u Nisu,Pirotu, na moto - skupu festivala Reload, u Vladičinom Hanu kao i na nedavnom nastupu u Vranju, kada su ljudi u publici zajedno sa njima pevali „Mindshifted“, „Don’t let me die“, T.I.M.E.“ Biti UNDERground u miloj nam Srbijici - ni težeg ni lepšeg posla. Ovi momci su ga izabrali svesni prvog dela poslovice „per aspera ad astra“... za drugi deo čekamo da vreme pokaže... dobar deo puta jeste predjen, ali do zvezda se još treba putovati... verovatno preko ne manje trnja nego do sad. Polovinom septembra videćemo kako izgleda druga stanica na njihovom putu... zasad je samo proveravamo kroz prvi singl, „Sećanja“, koji možete naći na youtubu i na njihovoj facebook stranici.

Leskovački bend Under već je bio predstavljen čitaocima Mladog reportera, ali vam u ovom broju ponovo skrećemo pažnju na njih jer se u septembru očekuje novi album a sredinom juna pojavio se i prvi singl, „Sećanja“ za koji se ovih dana priprema video spot. Žive svirke, angažovanje oko organizovanja nastupa demo bendova Juga Srbije, Rock On festival (u saradnji sa Resurs centrom koji je jedini pružao podršku neafirmisanim bendovima), stvaranje autorskih pesama... sve to ispunilo je vreme do 2010, kada se pojavljuje prvi album, „State of mind“ koji, ako već niste, možete i sada da „skinete“ sa njihovog sajta (www.under.rs) koji je UNDERconstruction, ali ima opciju download. A onda 2011-ta... i album br.2... DULE: Album je sniman i miksovan u studiu „Bassement“, u saradnji sa Akademijom umetnosti u Beogradu. Producent je kao i kod prvog albuma bio Miroslav Zivkovic. Ovog puta tezili smo ka malo sirovijem zvuku, bez klavijatura, i sa mnogo manje sintetike smo prošetali kroz pravce koji su nam lično najbliži... od hard rocka preko heavy metala do hard cora. Nadam se da smo uspeli da se drzimo kvaliteta i standarda koje smo izgradili slušajući svoje omiljene bendove (Audioslave,Katatonia, Him, Deep Purple, Pink Floyd, Godsmack,Kreator,Ritam Nereda,Block Out...) Sto se tice prvog singla..“Secanja“ je kao i sto sam naziv kaze jedna jako melanholicna pesma sa primetnim elementima komercijale..zbog toga je vec pocela i da

S 13

HLEB U
Napolju kiša. Stavio sam šešir i otplovio u prodavnicu po hleb. - Komšija, ti baš voliš kišu? - upitala me je mlada prodavačica, čija početna dva slova imena, uz početna dva njene sestre, stoje u imenu dragstora koji drže njihovi mama i tata. One još uvek nisu gazdarice. To će tek biti. - Da, lutko, ja obožavam kišu. - Blago tebi. Standardno neinspirativna razmena uobičajeno bezličnih rečenica po komšiluku. - Da, blago meni. - odgovorih krajnje “kreativno”. - Izvoli ? - Daćeš mi jedan hleb. - Koji, od 33 ili od 44 dinara? - U čemu je razlika, osim u ceni? - Pa ovaj od 33 je privatni, a ovaj od 44 državni. - Daj mi onda taj od 44. Da jedem malo i ja državu, a ne samo ona

REVIJI
mene. Mada je u ovom slučaju to potpuni paradoks. - Opa, komšija, ima se može se. - Ne. Baš suprotno. Za državni znam kakav je i još mogu da ga progutam, a ako pazarim privatni, a on mi se ne dopadne, neću imati dovoljno novaca da se vratim i kupim državni, a da privatnim hranim golubove. - U pravu si, i meni se više sviđa državni. Ovaj privatni je mnogo mek. Ja više volim kad je onako tvrđi. Nije uopšte bilo potrebe da glasno izgovorim ono što nam je istog trenutka oboma prošlo kroz glavu. Na putu do kuće, hleb nije bio jedino tvrdo što sam nosio.

SIMBOLA

KARINOS UTERUS

TOP LISTA
POP MAŠINA
JUL 2011.
RADIO B92 - sredom od 20h

1.ELEKTRIČNI ORGAZAM – Ti to možeš /Dallas/ 2.GORIBOR – Uzalud se budiš /Dancing Bear/ 3.DARKWOOD DUB – Kraj oktobra /ExitMusic/ 4.EVA BRAUN– Istra /Odličan hrčak/ 4.DAMJAN ELTECH feat. Sajsi MC – Mama /Samostalno izdanje/ 5.NAKED – Too Fun’k 4 Ya /Narrator/ 6.DEL ARNO BAND – Horoskop /Samostalno izdanje/ 7.RESOUND – Jagode i limuni /Samostalno izdanje/ 7.DISCIPLIN A KITSCHME – Ako ti je glasno /PGP RTS/ 8.SUNSHINE – Nina nana /Samostalno izdanje/ 9.RINGIŠPIL – Nebeski svod /ExitMusic/ 10.KANDA KODŽA I NEBOJŠA – Pašću u svest /Odličan hrčak/

S 14

Predrag Laković BRANKO RADAKOVIĆ

Zbunjeni usamljenik
licu živela neka neobična seta i neizbežno se ocrtavala patnja. Veoma često, mnogi njegovi likovi bili su na jedan zanimljiv način nespretni dok recimo galame ili nešto nebulozno komentarišu u bradu, a sve to začinjeno je sa određenim neurotičnim nervom koji je legendarni glumac imao i taj nerv jasno se ocrtavao na njegovom licu. 1963. Laković glumi u TV drami „Cipelice od krokodilske kože’’ koju je režirao čuveni TV reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi, a nešto kasnije Laković će ponovo sarađivati sa njim. Glumiće u još dve njegove TV drame: u „Poslednjoj avanturi’’ iz 1984. i „Petom činu’’ iz 1985. U filmu Zorana Amara „Piknik u Topoli’’ iz 1981. Laković ima malu, epizodnu ali veoma uverljivu rolu. Glumi čuvara šume koji na samom kraju drži monolog pred četvoro mladih ljudi (dva muškarca i dve devojke) koji su došli na izlet da proslave neformalno venčanje. Međutim, izlet uskoro prerasta u pakao. Njegov monolog je tragikomičan. On pokušava da bude strog i kritičan prema omladini ali je na jedan neobičan način i veoma zbunjen, a u globalu govor je besmislen, pa to sve daje jedan poseban šarm ovom nepretencioznom ostvarenju koje želi da prikaže izgubljenost mladih ali i onih koji su već u zrelim godinama i koji bi trebali mlade da upute na pravi put. Ipak, smernice ne postoje ni za jedne, ni za druge. Kritičan prema omladini je i u odličnoj seriji „Priče preko pune linije’’ (glumi glavnu rolu u petoj epizodu koja se zove ‘’Vešernica’’) iz 1982. koju je režirao Nikola Lorencin. Ipak, ovde je znatno grublji. Tumači lik Koste koji je ozbiljno gnevan na mladi bračni par Milicu i Peru koji su se sa bebom nezakonito uselili u vešernicu. Kosta je predsednik kućnog saveta zgrade u kojoj je mladi par našao utočište i Kosta će po svaku cenu pokušavati da ih izbaci ali bezuspešno, a na kraju će se ipak sažaliti kada upozna i shvati koliko su bezosećajni Milicini i Perini roditelji. Sa Zoranom Amarom sarađivaće i u „Šmekeru’’ koji je definitivnu realizaciju doživeo 1986. Laković u ovom ostvarenju igra oca glavnom junaku Pavletu Ivkoviću (glumi ga Žarko Laušević) koji beži iz vojske pošto saznaje da je njegova devojka postala foto-model, te je ljubomoran, pa zbog toga uspeva da načini u afektima niz ispada. Lakovićev lik je ovde ponovo kritičarski nastrojen. Ovoga puta prema sinu ali ta kritičnost je sasvim opravdana i sa pravom jer mladi vojnik u bekstvu pravi gluposti. Sa Lauševićem će ubrzo ponovo zaigrati i u seriji „Sivi dom’’ Darka Bajića koja je realizovana iste te 1986. Laković će glumiti gazdu liku koji glumi Žarko, a taj lik se zove Šilja i on izlazi iz popravnog doma rešen da konačno živi normalnim životom ali okolina ga sputava u tome. Šiljin gazda je dobroćudan matorac koji je prijateljski nastrojen prema Šilji ali njegove dve ćerke navaljuju da izbace bivšeg domca. I gazda je primoran da posustane pod njihovim uticajem ali on će to saopštiti svom podstanaru na najbolji mogući način. I Šilja i on znaće da između njih postoji toplina ali da su okolnosti gorke. Laković je dakle pokazao kroz tu ulogu da mu savršeno pristaje da glumi i likove koji znaju da prepoznaju i saosećaju prema mladima, a ne samo da kritikuju. Tu očinsku toplinu koja izvire iz njegovog lika prepoznajemo i kroz lik koji tumači u filmu „Hamburg Altona’’ iz 1989. Tu glumi kino operatera Šilju koji je zabrinut za sudbinu Predraga Simića zvanog Bogart koji je pobegao iz zatvora, a takođe i za njegovog brata koji je krenuo stazama kriminala. Šilja je bio prijatelj sa njihovim ocem koji je rano preminuo i od detinjstva braći je bio neka vrsta staratelja ali ih nije uspešno izveo na put. I pored toga što je tokom cele svoje karijere najvećim delom glumio u komercijalnim ostvarenjima, Laković je imao i jedan neobičan izlet. 1996. u kratkom filmu „...Dan prvi’’ Miroslava Bate Petrovića imao je glavnu ulogu ali je bio i saradnik na scenariju. U tom kratkom ostvarenju glumi starca koji ne shvata zbog čega ga ukućani ne primećuju sve dok ne shvati da je zapravo okončao svoj život kada ugleda svoje mrtvo telo u krevetu i oko njega okupljanje ožalošćenih. Ovo kratkometražno ostvarenje možemo danas protumačiti kao neku vrstu Lakovićevog rekvijema, a onda tako možemo proglasiti i za nešto veseliji rekvijem dugometražni film „Tango argentino’’ koji je Goran Paskaljević 1992. načinio za Miju Aleksića, Miću Tomića, Rahelu Ferari i naravno i za Predraga Lakovića.

PREDRAG LAKOVIĆ, MEĐU PRIJATELJIMA I OBOŽAVATELJIMA POZNAT KAO PEPI, ROĐEN JE 28. MARTA 1929. U SKOPLJU, U MAKEDONIJI. NJEGOV BRAT BLIZANAC, TAKOĐE ČUVENI GLUMAC DRAGAN LAKOVIĆ, RODIO SE 5 MINUTA KASNIJE. PREDRAG JE JEDVA PREŽIVEO NA PORAĐAJU ALI JE ŽIVEO DUŽE OD SVOG BRATA, PA I PORED TOGA TRAGIČNO JE OKONČAO ŽIVOT. PREMA JEDNOJ VERZIJI UDAVIO SE SLUČAJNO, A PREMA DRUGOJ TO DAVLJENJE TUMAČI SE KAO SAMOUBISTVO. SVE U SVEMU, TRAGEDIJA SE DESILA 9. SEPTEMBRA 1997. KOD ČURUGA NA MRTVOJ TISI. TU JE ZA ŽIVOTA DOSTA VREMENA PROVODIO JER JE BIO VELIKI PECAROŠ I IMAO JE SVOJU VIKENDICU NA BISERNOM OSTRVU. U vreme Predragove smrti snimao se film „Crna mačka beli mačor’’ u kome je glumio matičara. Ulogu nije dovršio ali su scene sa njim ostale u završnoj verziji filma koji je zvanično realizovan 1998, a scene koje nažalost nije stigao da snimi, odglumio je Miki Manojlović. Predrag Laković je prvu filmsku ulogu imao u ostvarenju Puriše Đorđevića ‘„Opštinsko dete’’ iz 1953. koje je nastalo prema istoimenom romanu Branislava Nušića. I Puriši Đorđeviću je ovo bio debitantski rad. Bio mu je to prvi dugometražni film koji je stvorio, a Laković je 1954. ostvario sledeću rolu u još jednom filmu koji je nastao takođe po čuvenom delu Branislava Nušića. Bilo je to „Sumnjivo lice’’. U prvoj filmskoj roli Laković glumi mladog bogoslova i već tu se nazire njegov osobeni stil koji će sasvim razviti tek kasnije. Mladi bogoslov je zanesenjak ali je i usamljen i zamišljen, što ne priliči njegovim godinama. Lakovićev čuveni izgubljeni pogled i specifičan topao glas (čak i onda kada se trudio da bude grub, njegov glas je znao da bude topao) ostaće do poslednje uloge njegov ubedljiv zaštitni znak. Do kraja svoje karijere, Laković će uglavnom glumiti sanjare, osobenjake, usamljene boeme koje niko ne razume, a takav je Laković kažu bio i u privatnom životu. Pored toga, veoma je dobro znao da odglumi i zadrte starce ali mu je savršeno pristajala i uloga brižnog dedice na čijem je

S 15

Moja Mala Novska Rujiška
ZORAN PLAVŠIĆ
U DANIMA KADA ČVORCI NAVALE SVOM ŽESTINOM NA NAJSLAĐE CRVENE PLODOVE TREŠANJA KOJE SU SE DANIMA OPIRALE MOJIM POGLEDIMA NA NAJVIŠIM GRANAMA, A POLJEM ZAMIRIŠI MIRIS KOŠENE TRAVE TAD UZMIČEM SVIM SVOJIM ČULIMA NA JEDINO MJESTO NA SVIJETU GDJE VRAPCI GLEDAJU SVOJA POSLA, A RIJEČNI RAK POZDRAVI SVAKI PUT KAD GA SRETNEM POMALO ČINEĆI DA IZGLEDA ZBUNJEN I PREPLAŠEN KAO KUM ĐURINE KOKOŠI KAD SE SJURIM BICIKLOM MEĐU NJIH PO NAJVEĆOJ ŽEGI NEGDJE OKO PETROVDANA. Tako je bilo i danas. Mjesto gdje je trava ko tepsija, a ja kosac neumoran pa prkosimo suncu neumornom. Kosilica oštrim sječivom, a ja šeširom i pjesmom. Slamni šešir široka oboda poput prstena Saturnova vješto je namicao hladovinu na moje oči kao oblak kojeg onomad vezah pletenicom upletenom od paučine s tavana kojeg iznenada i bez najave posjetih uoči svetog Ilije. Kako je kosilica svakim pokretom pratila moje kosačke zahtjeve meni ne preosta nište drugo do da glasa pustim sebi za dušu. „Oj livado rosna travo Javore, Javoreeee, koj po tebi čuva stado zlato mojeee. Čuvala ga djevojčica Javore, Javoreee od sedamnaest godinica zlato moje...“ Pjevušio sam svaku pjesmu koja je imala bilo kakve veze sa košnjom i livadom, a da mi je tog trena pala na pamet. „Tri livade, tri livade nigdje hlada nema samo jedna samo jedna ruža kalemljena. Tu je ružu tu je ružu dragi kalemio Kalemio, kalemio kad je vojnik bio...“ Otkosi su se nizali jedan za drugim. Gledao sam svoje malo pribježište kako zajedno sa mnom pjeva uglas. Podigoh ton tako snažno da skrenuh pogled svoje male posade koja se majala po hladovini čekajući da raspalim roštilj. Nisam se dao smesti te zaturih šešir na potiljak, a kap znoja kao suza kliznu niz sljepočnicu niz vrat te se izgubi negdje u zagrljaju pamučne majice koju nepažnjom naopako obukoh. I nije mi uopšte smetalo. Nije mi smetalo ni par uboda mamaca koji su se čudom čudili da toliki komad sira kosi i pjeva kao kakav pijan svat kad se onako nacvrcan vraća a ljuta gospoja ga drži pod ruku stalno nešto zanovjetajući. „Doslen ćeš ti mene sramotiti. Šta će prija misliti, u kakvu vamiliju dade dijete. Beno moja benasta. Što ti vazda moraš svakoj dno viđeti.“ „Šta ću kući tako rano. šta me čeka tamo. Drage nejma da me čeka kraj dušeka meka,....“ „Samo se ti sprdaj nesrećo jedna, nestaće i mene.“-prnjkala je i dalje ozlojeđena gospoja, a veseli svat je i dalje izazivački pjevao. Nasmijao sam se na aluziju i pijana svata, te još jače udarih da se sve prašilo. Kosilica nije izdala, bio sam raspjevan i trijezan. Sve što me opija bilo je u hladovini. Moja ljubav i naši najdraži plodovi.

Old stuff
NEDA NIKOLIĆ

Eh, nekad su se pravile bolje priče o nekim boljim Kolažnim. Stvarno. Ovaj aktuelni obavezno pogledajte kroz ružičasto staklo i za svaki slučaj ponesite sluške.

U Srbistanu sunčano poslednjih dana. Eventualni pljuskovi oluje ili zahlađenja ne ometaju kulturno-kolažni program u maloj Bari na jugu države. Klinci naprosto obožavaju ovaj Kolažni . Kolažni program je jedna predivna manifestacija tako nazvana iz potrebe vlastodržača da se umetnički izraze. I ja sam pasivni posmatrač tog Kolažnog. Pored svih tih klinaca, roleraša i kul bajkera (biciklitičkih), prodavaca kikirikija, šećernih vuna i pletenih stvari, moje malenkosti, tu su i penzosi (Orkestar Penzosi) koji nastupaju vrlo često na ovom našem Kolažnom. Al fino zviždući. Kolažni obično počinje oko 7, kad

se prvo pokazuju mlade mame sa svežim bebama ili solo tate što muvaju helan generacije. Zatim kreće povorka porodica, jer ovo je skoro jedini kulturni program u radu, i kao takav treba ga propratiti. Porodično. Tu su i večiti rekreativci (e tu mogu i sebe da svrstam) koji besomučno obrću krugove samo da bi potrošili koju kaloriju. Ovi naši stariji (ono moje pređašnje više nije politički korektno) izlaze na šah i druženje da se opuste pre nastupa. Oni obično ostanu do 10, jer do tad im traje nastup i posle gube koncentraciju. U 11 je takmičenje u preskakakanju kartonske kutije (naši cenjeni

roleraši), a u 11 i 15 revija u helankama. U 12 se svetla gase, zavesa spušta, i ostaju samo pojedini entuzijazisti. Mesta za moju generaciju na kolažnom nema. Mi smo odrasli, izlazimo oko 1, i to u najbolje klubove. Eh, nekad su se pravile bolje priče o nekim boljim Kolažnim. Stvarno. Ovaj aktuelni obavezno pogledajte kroz ružičasto staklo i za svaki slučaj ponesite sluške.

S 16

MIR I LJUBAV
v

Dragi Citaoci,
STEFAN MARKOVIĆ Dragi čitaoci, rešio sam nedavno da rezimiram svoj dosadašnji rad u Reporteru i došao sam do zaključka da su moje kolumne prepune besa, nezodovljstva, srdžbe, depresije, te sam rešio da napišem jednu letnju, veselu kolumnu. Prijatno me je iznenadio naš dragi urednik Slobodan, kada je rekao da će ceo ovaj broj biti „sunčaniji“. Elem, došlo je leto i donelo nam je tropsku vrelinu, te imamo potpuni doživljaj dok gledamo tropska mesta na netu. Grad je prljav i dalje, politička scena nikad gora, svi kukaju, žale se, obili su mi podrum i odneli sijaset vrednih stvari, ali hej, leto je! Hajde da uživamo u letu kao nekada, kad smo bili deca. Hajde da pijani zajašemo sunčev zrak i da proletimo kroz grad. Da se ponovo zaljubimo, da uradimo nešto dobro za druge, da uradimo nešto dobro i za sebe... Nedavno je u Nišu održana humanitarna akcija, gde je više od 4000 ljudi dalo krv. Ti ljudi su osetili leto. Osmeh se osmehom rađa! Vreme je da gorak ukus besa zameni kiselkasti ukus limunade, da parole zamene ruke Vaše lepše polovine, umesto marširanja ka neuspehu zaigrajte valcer na trgu. Otvorite prozore i pustite da vas sunce ošamari preko bledih faca. Popijte koktel ljubavi i sreće iz čaše samopouzdanja. Osetite miris prve jutarnje kafe i budite zadovoljni sobom. Ne budite patetični, skinite omče s vrata i zaronite u bazen u koji ste prethodno mokrili. I nikako, ali nikako ne dramite kako je previše toplo, jer ste zimus kukali kako je previše hladno. Dakle, da ne dužim, uvalite se u ležaljku, otvorite flašu jeftinog piva, pročitajte Mladi Reporter, ako ne, bar se njime rashladite i uživajte u sitnicima, predelima i licima koja viđate ovog leta. PS: Budite hladni prema lošim stvarima, bar dok je toplo. Vaš Solow, sunčani surfer

TIME TO AIM YOUR ARROWS AT THE SUN
JELENA BEGENIŠIĆ Postoje dve grupe ljudi na svetu: 1. Oni koji su zaduženi za produžetak ljudske vrste na Zemlji, takođe konzumenti, zainteresovani samo za zadovoljavanje svojih fizičkih potreba. Masa. 2. Oni koji su zaduženi za pokretanje mase, usmeravanje ka cilju. Lideri. U ovoj grupi dolazi do još jedne podele, jer postoje oni koji svoje liderske sposobnosti koriste u pogrešne svrhe. Vođeni pohlepom, ostvaruju svoje lične ciljeve, primenom svakakvih sredstava. Pokretači su svih negativnih promena, zabeleženih u istoriji. Sa druge strane su oni, zaduženi za ideale. Takođe pokretači mase, ali je vode ka čovečnim ciljevima, bore se za ideje, slobodu i mir čovečanstva (mase?), zadovoljavajući duhovne potrebe, trudeći se da svet učine boljim. Njihova imena, postala su simboli slobode, pravde, mira.. LAV TOLSTOJ (1828 – 1910), jedan od najpoznatijih ruskih pisaca, bio je, pored toga, i filozof, pacifista, anarhista.. Tolstoj, poznat i kao veliki vernik, propovedao je hrišćanski anarhizam, odbacujući crkvene nauke, i zasnivajući svoju veru samo na rečima i delima Hrista. Verovao je da aristokratija predstavlja veliki teret i zlo siromašnima, i da je jedino rešenje za zajednički život moguće kroz anarhizam, koji se postiže samo moralnom revolucijom, regeneracijom čovekove misli i osećanja. Da bi anarhizam oživeo, ljudi moraju shvatiti da autoritet aristokratije predstavlja nasilje i da ne mogu biti slobodni dokle god postoji vlada koja ima moć nad njima. Iako je bio deo ruskog plemstva, protivio se privatnoj svojini i svoje nasleđe delio je seljaštvu. O ideologiji anarhizma govorio je i u svojim delima, i davao sliku psihološke i društvene pozadine Rusije i društva 19. veka. Svojim genijalnim, nenasilnim idejama uticao je na kasnije borce za pravdu, kao što su Gandi i Martin Luter King.

S 17
MAHATMA GANDI (MOHANDAS KARAMCHAND GANDHI, 1869 – 1948), bio je indijski lider I mislilac, koji se nenasilnom revolucijom izborio za nezavisnost I oslobođenje Indije od britanske vlasti. Smatrao je da je satjagraha – nenasilan protest, put ka ostvarenju revolucije, i da su prave vrednosti vrlo jednostavne (preuzete iz tradicionalnih hinduističkih verovanja) – istina i nenasilje. Kao i Tolstoju, bogatstvo i uspeh mu nisu bili značajni, odbacio je posao advokata u Južnoj Africi, zahvaljujući čemu će ga prihvatiti i najsiromašniji slojevi u Indiji. Uz podršku i veru naroda, uspeo je da se izbori za nezavistnost Indije, što je predstavljalo slobodu indijskog naroda. U naporima da očuva jedinstvo hindusa i muslimana, nije uspeo, i pao je kao žrtva radikalnog hindusa Nathurama Godsea 30. januara 1948. NELSON MANDELA(1918.), prvi je demokratski izabran predsednik Južne Afrike, prvi crnac koji je vršio tu funkciju i jedan od glavnih boraca za jedankost bele i crne rase, revolucionar koji je uspeo da okonča režim Apartheida u Južnoj Africi. Apartheid je bio sistem koji je sprovodila vladajuća manjina belaca, koji je isticao belu rasu, uskraćujući politička i ekonomska prava crncima. Kao jedan od osnivača vojnog krila Afričkog nacionalnog kongresa, koje je organizovalo sabotaže, uhapšen je i proveo 27 godina u zatvoru, optužen za terorizam. Nakon izlaska iz zatvora, reaktivirao se u politici i 1993. dobio Nobelovu nagradu za mir. ERNESTO “CHE” GUEVARA (1928 – 1967), bio je revolucionar, kubanski gerilski vođa, i uz pomoć Fidel Castra, pobedio je u revoluciji za Kubu i rušenju vlade Fulgensija Batiste. Nakon više od dve godine vojevanja po šumama, 8. januara 1959. vojska pod vođstvom Che Guevare i Castra, trijumfalno je umarširala u Havanu. Bio je i kubanski diplomata, i zvanično predstavljao Kubu u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku 1964. U svom govoru kritikovao je politiku SAD-a prema crncima, optužujući ih za diskriminaciju. Govorio je o Latinskoj Americi kao porodici od 200 miliona ljudi koje muče iste muke, čiji će talas gneva očistiti Latinsku Ameriku, i da će se radničke mase koje „okreću točak istorije, po prvi put probuditi iz dugog, surovog sna u koji su gurnuti.’’ Kongo, u kom je 17. januara 1961. izveden vojni udar i na celo države došao diktator Moise Tshombe, predstavljao je odlično odredište za nastavak Guevarine revolucije. Međutim u Kongu nije bilo borbenog morala, niti volje za pobunom. Vojska je bila razbijena i Che se vratio u Havanu, izuzetno razočaran. Ali sa povratkom na Kubu, krenuo je sa pripremom nove revolucije, u Boliviji. 6. novembra stigao je u Boliviju, gde ga je sačekala mala grupa kubanskih gerilaca. Dogovor o saradnji Komunističke partije Bolivije sa Guevarom nije ispoštovan i on je ostao bez podrške bolivijskih komunista. Kada je Vašington saznao za njegovo pristustvo u Boliviji, otpočeo je lov na Guevaru. Usledio je niz okršaja između Cheove gerile i vladinih trupa, s tim da su se seljaci sve manje pridruživali gerili. I pokazalo se da su oni bili spremni da sarađuju sa vlastima, ukoliko bi bili dobro nagrađivani. Ubijen je 9. oktobra 1967. U svojoj knjizi Che Guevara – život, smrt, legenda, Borislav Lalic navodi da su mu poslednje reči pre streljanja, upućene nervoznom naredniku bile: ’Uozbilji se momče, treba da pucaš u čoveka. Dok John Li Anderson, u svojoj knjizi Che Guevara – revolucionarni život, navodi kao poslednje reci: ’Pucaj, kukavico, ubićeš samo čoveka.’ Imena ovih ljudi, asocijacije su za slobodu, mir i pravdu u svetu. Borili su se za živote drugih ljudi, zapostavljali svoje. Većina je ubijena i njihova tela gazili su ljudi, koji nikada neće biti dostojni zvanja čoveka. Neko bi rekao: „ Za ideale ginu budale.’’ Ali da li je tako? Sve manje je ljudi koji su na to spremni, ili uopšte spremni za bilo kakav vid borbe za svoju slobodu, za uspostavljanje mira.. Potčinjeni od strane moćnih državnika, bez ideala, plutaju u beznađu i besmislu, ne pokušavajući da to menjaju. Čak i u slučaju da se pojavi neko ko je spreman da nešto menja, oni će ga zgaziti, jer ’uvek može biti gore’. I dokle god se ljudi budu vodili rečenicom, ’Neka, uvek može biti gore’ ovaj svet je osuđen na konstantno propadanje. Jer mir nije nešto što pada s neba, to je nešto što se stvara, za šta se bori i to je nešto čega se ljudi odriču, jer su prevelike kukavice da se za to izbore.

S 18

,,VUDSTOK BATO!’’

WOODSTOCK FESTIVAL . POZNAT SVETU KAO NAJVEĆI I NAJUSPEŠNIJI OD SVIH MUZIČKIH FESTIVALA IKAD NA KOME JE PRISUSTVOVALO PRIBLIŽNO 5OO.OOO LJUDI NA OKO 3 KILOMETARA KVADRATNIH NA PRIVATNOJ FARMI . (PIŠU NOVINE) -3 DANA LJUBAVI I MUZIKE.
Od 15-18. Avgusta 1969 festival koji je promenio rock and roll ali ne I svet. Mesec dana od čuvene rečenice astronauta ,,Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo’’ Hipi poklonici su imali takođe nešto o čemu će svet pričati. Iskreno, spontano I neočikavo ali ipak. Woodstock! Prodato je 100.000 karata pre no što su organizatori (Majkl Langa, Džon Robertsa, Džoel Rozerman i Arti Kornfelda) festival proglasili besplatnim za sve - u glavnom jer je bilo nemoguće zadržati ljude iza ograde, koja je bila nezavršena, a manje zbog same

ideologije koja se poklapala sa celukopnom ideologijom hipi poklonika. ,,Woodstock’’ je ušao u legendarne festivale iskljičivo zahvaljujući medijima I to mesecima I godinama kasnije - o njemu se pisalo i pričalo kroz žurnale, radio I tv emisije. Na ovaj način on je idealizovan te je možda od miša napravljen slon. Ipak imao je većih propusta kako u organizaciji tako i u samom marketingu pre samog početka. Za 3 dana trajanja festivala kreiran je jedan mini svet jedne vrste ljudi sličnih shvatanja, želja I ideologije sa pravim ciljem, ali pogrešnim načinom borbe. Miroljubiva narav hipika bila je slatka svima koji su bili umorni od nereda po svetu godinama iza. A kako se sam festival održavao za vreme akcija Amerčkih vojnih snaga u Vijetnamu, hipi poklonici su vodili svoj mirni rat protiv ovakvih poteza amerčkih vlasti na svoj ispravno - pogrešni nacin. Ali pošto su bili pod budnim okom medijima njima se pridao veći značaj Cvećem protiv topova i drogom protiv nasilja (grubo rečeno) bila je parola. I to Mir u svetu kao primarni cilj i širenje

besplatne ljubavi kao periferni (dakle narkomanija, prostitucija i nerad demokratski rečeno) u doba kada je u porušenom svetu cvetao mahom komunizam ovo je bio samo izgovor za uživaoce novih sintetičkih opijata koje su stvorili isti ti ljudi protiv kojih se protestvovalo, vojska. Iz mnogo uglova pogrešan način za bojkot. Za vudstok bi se pre moglo reći da je bio prvi uspešni eksperiment određenog broja ljudi iz vlasti koji su imali za cilj testiranje veće mase ljudi pod opijatima I usađanim idealima, nego sam cilj stvaranja muzičkog festivala. Inače bi Woodstok bio prekinut, kada je došlo do incidenata sa smrtnim slučajam, tokom samog dešavanja kao I zbog konzumiranja opijata alkohola itd. Ne verujem da je stepen tolerancije u to vreme bio toliko visok da bi se tako nešto dopustilo. Dakle ako bi experimenti poput ovog mogli da nam donesu promenu I boljitak u svetu isto to bi mogli da očekujemo od rijaliti showa V.B. , Farme, I sl. na koje se danas prešlo zbog toga što su sofisticirani I imaju veću popularnost. IGOR MARKOVIĆ

S 19

Prolaz

SVE SE MENJA, ALI TAJ PROLAZ JE UVEK OSTAO ISTI.

SVE SE MENJA, ALI TAJ PROLAZ JE UVEK OSTAO ISTI. Iz dana u dan, hiljade ljudi, dve hiljade stopa, utabaju ga - kao da žele da budu sigurni da se nikada neće promeniti. Trudili su se neki da ga uletšaju i da ga učine dostojnim prestonice, ali slike se rastrgnu, zidovi iparaju, muzika nestane, a cigani vrate. Ne da se pozivu vremena, taj prolaz. Prolazim kroz njega jako često. Ponekad svaki dan. Gledam oko sebe sa gnušanjem i razmišljam koliko želim da se promeni. Kao da je prolaz izvor svih moji mržnji prema onome što je iznad njega.

Razmišljam kako sam stranac koji prvi put spušta svoja stopala na zemlju ovoga grada i zamišljam koliko je odvratan taj prolaz onome koji ga prvi put vidi. Da dođe za deset godina, prolaz bi bio isti. I sve se menja! Reklame se prelepe, grafini šalju drugu agresivnu poruku, promeni se ponuda jeftinih stvari na kartonskim kutijama, ali prolaz je isti. Isto odvratan i isto gnusan. Koliko god različitih ljudi tu prođe i koliko god se grad promeni i poboljša, on će ostati, truli i sivi, prepun ljudi koji žure, guraju te, smrde. A onda izađem na površinu zemlje, iznad njega, tamo gde se protežu sive zgrade

ovog grada, tamo gde smog postaje jači nego kiseonik, tamo gde su ljudi isto tako hladni, prljavi i gadni. I onda shvatim da nije to samo prolaz - prolaz možda svoju srž pokazuje i spolja. Ali grad, grad je takav isti samo što to krije. Pokušava da postane nešto, ali ljudi ga vraćaju nazad i nazad i on se nikad neće iskobeljati dok god ti ljudi ne urade nešto. MOŽDA DA NEKO SREDI PROLAZ, MOŽDA BI SE STVARI PROMENILE IZ KORENA.

ANJA ZLATOVIĆ

S20

Zaboravljeni raj
MATILDA ŠULC

KAD JE DETE BILO DETE POSTAVLJALO JE PITANJA: „ ZAŠTO SAM JA JA, A NE TI? ZAŠTO SAM OVDE, A NE TAMO? KADA JE POČELO VREME, GDE SE ZAVRŠAVA PROSTOR? DA LI JE ŽIVOT POD SUNCEM SAMO SAN? NIJE LI ONO ŠTO VIDIM I ČUJEM SAMO ODRAZ NEKOG SVETA OD PRE? POSTOJI LI ZLO, POSTOJE LI ZAISTA ZLI LJUDI? KAKO TO DA PRE NO ŠTO SAM POSTAO, NISAM POSTOJAO. I DA JEDNOM JA NEĆU BITI JA?
Nebo nad Berlinom – Wim Wenders neprimetno smeši. Taj mali pokret usana toliko je živ i otvoren, šaren kao krajolik u proleće, živahan kao dete koje tek otkriva svet, sugestivan kao da ima potpuno znanje o svetu i sebi, ali istovremeno kao da je u potrazi za nekim odgovorima koje naslućuje. Pokušavam da ga procenim i da u njemu uhvatim neki znak. Pitam se da li me oči varaju ili je taj čudan smešak u uglu usana neka provokacija, neki sasvim bezrazložni poziv na akciju. Možda je neka beznačajna fiziološka pojava, neki živac koji radi potpuno autonomno i bez ičije direktive. Možda se iza tog smeška krije polje značenja i punoća smisla. Možda se iza tog smeška krije dašak slobode koji bi ovu polukomiranu osobu vratio u život. Pokušala sam da uhvatim ponovo onaj pogled od malo pre, ali on je bio sanjiv i povučen u sebe, sada očigledno nezainteresovan za ono što ja radim, mislim ili osećam. Jedino do čega mu je stalo je da ode na spavanje i da sve svoje tajne sačuva u onom već prisutnom, gore navedenom ništavilu. Osetila sam blagi bol u stopalima zbog dugog stajanja ispred ogledala. Volela bi da otkrijem šta je toliko čudno u toj sasvim prosečnoj osobi. Vratila sam se u krevet i pokušala da zaspim. Za par sati moram da idem na posao. Trudila sam se da ne mislim o njoj i to mi je na neki način pošlo za rukom. Ona je i onako jedna gotovo beznačajna pojava. Ja čak nisam ni sigurna da li ona postoji ili je proizvod moje bujne mašte koja je pod pritiskom počela da se vrpolji i da konstruiše neke nove likove.

5:30 ujutru. Ustala sam ranije. Okupana u znoju i suzama otišla sam do kupatila da se umijem. Ovog jutra razlog mog ustajanja nije bila noćna mora već nešto drugo. Gledam svoja stopala dok sedim na wc šolji. Pokušavam da ih osetim i doživim kao svoje. Ne uspeva mi. Idem pogledom naviše misleći da će me ostatak nogu asocirati na osobu koju sam nekada davno poznavala. Ne vredi. To je pogled neke druge osobe. Tu osobu nisam videla ranije i nisam sigurna da li bi je ikada primetila na ulici ili da li bi sa njom uspostavila neki dublji kontakt. Očigledno je da je osoba u ogledalu ženskog pola, nedefinisane starosne dobi, brineta prosečne visine i prosečnog izgleda. Njena pojava ne izaziva neprijatnost, pri tom ne bi se moglo reći da je prijatna. Njen izgled nije seksi i njeno telo ne

odiše iskrenom voljom za životom. Deluje pomalo detinjasto, čak podseća na nekog dečkića. Njene oči su čudne. Zeleno-braon boje. Šarene. Pogled je nekako ustaljen, jednoličan. Deluje kao da gleda u ništavilo i kao da je stalno na ivici da ga doživi. Pogled je bliži smrti i praznini nego životu i punoći. Sasvim je izvesno da je oprez protkan kroz boje njenih očiju. Ali to nije sve. Neko ko ima osećaj za detalje mogao bi da u njenom pogledu uhvati ono što objašnjava zbog čega se ona oseća tako kako se oseća i zbog čega je sada ispred ogledala umesto u krevetu. Međutim, njoj to promiče. Pažnju joj privlači nešto drugo na tom licu, nešto što uspostavlja kontakt sa njom i sve vreme učestvuje u tom posmatranju. Ona sve vreme pokušava da objasni zašto joj se ta osoba krajičkom svoje usne, gotovo sasvim

S 21
Pokušala sam da prizovem san koji bi mi omogućio da se vratim normalnom životu, ali neko neobjašnjivo osećanje mi to nije dopuštalo. To je baš onaj isti osećaj koji me je malo pre probudio iz dubokog sna. Moje telo je bilo izloženo nekom čudnom strujanju koje izaziva jako ježenje kože kao kada je hladno, ali istovremeno mi je koža gorela poput ognja kao da se ceo dan pekla na suncu. Taj kontradiktorni osećaj izazivao je u meni bujicu emocija koje su, poput talasa, probijale granice moje svesti i unosile nemir u moj život. Opet se pojavljuje ona iz ogledala koja se ponaša kao da ima sve odgovore. I ako su njeno lice i njeno telo u nekom ustaljenom i već ustoličenom grču, ona misli da sve zna. Ne mogu više ovako! Celim mojim bićem prostire se čeznja! Velika kao okean, uzburkana kao talasi, besna kao morska oluja i beznadežna kao davljenik koji se našao na otvorenom moru. Dugo je tinjala u mojoj duši i s vremena na vreme pokušavala da me vodi putem kojim ona želi da ide. Noćas je preuzela sve delove moga bića, nadjačala je razum i sva moja obrazloženja zbog kojih sam dozvolila sebi da zaledim svoje srce. Da li ja mogu nekog da volim? Da li bi mi ljubav pomogla da ja ponovo budem ja, a ne da ja budem ona? 8:30 ujutru. Budi me dobro poznat zvuk seoskih autobusa, zbog kojih se tresu olabavljena stakla na oronulim prozorskim oknima. Tu su i automobilske sirene, prastari motori koji izbacuju crni dim iz automobila dok se voze ulicama i dobro poznat ljudski žagor. Do pre par godina moglo je da se čuje i poneko konjsko kopito, a postojao je i rizik da nagazite konjsku balegu dok prelazite pešački prelaz na glavnoj ulici. Centar jedne provincije. Glavna ulica koja obavlja funkciju trga, pijace, mesta za susret, poslovnog prostora koji ulični dileri neiscrpno koriste. Kakofonija najrazličitijih zvukova palanke, dobro poznat jutarnji intermezzo. Spremam se za posao koji mi je na pet minuta od kuće. Gledam u ogledalu onu istu devojku koju sam imala prilike da upoznam pre par sati. Naduvena je od suza, izraz lica joj je nekako mekši i u njenim očima je prisutan onaj prigušeni vapaj za slobodom. Imam vremana da ogledam scenu iz filma Nebo nad Berlinom i da ponovim citat koji već znam na pamet, ali volim da ga čujem na nemačkom jeziku: Kad je dete bilo dete dosta mu je bilo spanaća, pirinča i karfiola. Sada sve to jede, i to ne iz nužde. Kad je dete bilo dete, probudilo se jednom u tuđem krevetu, a sada stalno to čini. Mnogi ljudi činili su mu se lepim, a sada samo slučajno. Jasno je zamišljalo raj, a sada ga jedva sluti. Nije moglo da zamisli ništavilo, a sada dršće od njega. Kad je dete bilo dete, oduševljavalo se igrom, a sada se prihvata samo rada. Momenat koji najteže podnosim, a tiče se mog života u provinciji, jeste izlazak iz zgrade. Da bi izbegla razne poglede, bez obzira da li su dobronamereni ili zlonamerni, stavljam naočare za sunce već u hodniku, pre izlaska iz ulaza. Put od moje zgrade do posla je nepunih pet minuta. U tih pet minuta moje već razmekšano srce počinje da se ledi i da se stvrdnjava kao zamrznuti komad mesa. Čežnja, koja je poput sveće tinjala celu noć i topila naslage leda sa moje duše, sada se povukla u sebe i ne bi se javila čak i kada bi je dozivala na sav glas. Prepuštena sam svom razumu, koji će kao neki poslušni portparol, uraditi veliki deo posla umesto mene. On će trpeti ljude sa kojima moram da komuniciram, odrađivaće već ustajali posao, čak će se setiti i nekog trulog vica, pokušaće da bude duhovit – sve to zato što to drugi traže i zato što posao tako nalaže. I tako svaki dan, osim nedeljom. Pouzdano tvrdim da je razum jedna nezaustavljiva mašina koja može da radi prekovremeno. On se nikada ne umori i njemu je lagodno gde god se nađe. Bitno je samo da ima šta da radi. Najumornija sam od razmišljanja, jer me ono sprečava da se prepustim mislima i dalekim pustolovinama. On mi naređuje da svaki dan ustanem i da, poput nekog smešnog robota, mehanički radim svoj posao. On mi naređuje da se ne opuštam previše, jer lako ću skliznuti u ništavilo, a tamo mi neće biti prijatno. On me prisiljava da radim i da trčim za stvarima praktične prirode, i ako ja preferiram igru i umetnost. On je okovao moju svest i zarobio moju mukotrpno razvijanu samosvest. On me je spustio u palanku i naredio mi da budem prosečna kao i svi ostali. Vreme je da se pobunim protiv razuma i da otkrijem gde, kome ili čemu pripadam! Usamljena nikada nisam bila. Volela bih da sam bila. Usamljenost znači da sam na posletku potpuna. Sada mogu da kažem, jer sam večeras konačno usamljena. Dosta je slučajnosti. Mladi mesec odluke. Ne znam da li postoji predodređenost, ali odluka postoji. Odluči, Mi smo sada vreme. U našoj odluci se nalazi čitav svet. Nas dvoje smo više od dvoje. Mi nešto otelotvorujemo. Sedimo na Trgu Naroda i prostor je pun ljudi koji sanjaju isti naš san. Mi odlučujemo za sve njih. Ja sam spremna. Sad si ti na redu. Sve je u tvojim rukama. Sad ili nikad. Ja sam ti potrebna. Nema veće istorije od naše. Od istorije muškarca i žene... 18:00. Vraćam se s posla. Na vratima me dočekuju mačke koje bi da se maze i već poznato lice mog dečka. Pre par godina, kada smo se upoznali baš u ovoj palanci, njegova koža bila je meka, a telo lepo, izduženo i sređeno. Sada je njegovo lice pokriveno sasvim drugačijim tragovima. Njegovi podočnjaci nisu veliki zbog noćnog života, već zbog treće smene iz koje dolazi. Bore na njegovom čelu postale su veće i duboko urezane. Njegovo telo nije onakvo kakvo je bilo. Naši životi stoje u mestu već nekoliko godina i na tom planu dugo se ništa bitno nije desilo. Kao da smo sve vreme zaglavljeni u ulici Besmisla, u gustom saobraćaju kojim upravljaju egzistencijalne brige, a gde nebitnosti prave zastoj. Ono što je stalno prisutno je večita borba da sačuvamo ono zbog čega nam se u trenutku donošenja odluke da budemo zajedno činilo smisleno. To je počelo da liči na grčevitu borbu da sačuvamo bliskost i razumevanje. Očigledna je činjenica da se naša tela i naši umovi savijaju i deformišu pod teretom svakodnevnih briga. U kuhinji se oseća miris kuvanog jela i već je postavljen sto za nas dvoje. On se smeši i gleda u mene kao u božanstvo. Pokušava da me oraspoloži, jer zna koliko sam nezadovoljna i isfrustrirana. On oseća moju nervozu, što mene dodatno nervira. Onda se ja, po već ustaljenoj navici, prepuštam inerciji i počinjem da pričam o nebitnostima iritantnim tonom koji bi svakog izbacio iz takta. Međutim, on na to gleda kao na moju ustaljenu dozu emotivnog pražnjenja koje je posledica mog depresivnog stanja. Najviše mrzim momente koje on provede igrajući igricu ili gledajući TV. On bi mogao više od celog dana da provede ispred monitora hipnotisan sadržajima koji mu se prikazuju. Tada me podseća na jednu bezobličnu inertnu masu koja je lišena bilo čega ljudskog i životnog. Ali, s druge strane, najviše volim momente kada me dira, golica, mazi, stiska kao neku životinju; kada pokušava da me savlada dok mu ja pružam najžešći otpor. U tim trenucima osećam da mi je telo živo i otvoreno za igru. Mislim da svaka žena traži kod muškarca tu osobinu. Često poželim da zavirim u njegovu dušu i da vidim šta se tamo dešava, gde je on u njegovom životu, u odnosu na samog sebe. Sa mnom može da bude sam i da uživa u samom sebi. Može i da uživa u meni. Kao da se njegovo traganje završilo sa tom činjenicom da prema meni oseća ljubav kakvu nije ni prema kome ranije. On je nepopravljivo odlučan kada je ljubav između nas dvoje u pitanju. Nema ničeg čudnijeg od ljubavi između muškarca i žene. Mnogi pronicljivi filozofi i nadareni pisci imali pokušaje da kažu nešto na tu temu i čini se da je upravo ljubav neiscrpni izvor na koji svi bar jednom u životu idemo da se napijemo vode. Gledam ga. U tim trenucima dok ga posmatram, sužava se prostor za analiziranje, za nalaženje razloga zašto ne bismo bili zajedno, razum prestaje da radi jer postaje potpuno nemoćan pred veličinom onoga što stoji preda mnom. To nije samo njegova pojava. Taj privid je nešto što brzo isćezne. Njegova duša stoji otvorena i spremna da bude voljena, povređena, spotaknuta, zaglavljena u gustom saobraćaju, požrtvovana i spremna na uspehe i neuspehe. Njegova duša stoji oslobođena predrasuda, spremna da oprašta, jer je upoznala sva lica ljubavi. Prisećam se Erosa i njegove prirode. Platon ga je, kroz govor Sokratov, predstavio u Gozbi, kao sina Pora, boga izobilja i Penije, boginje oskudice i siromaštva. Začet je na gozbi organizovanoj povodom Afroditinog rođenja, te je zbog toga njen stalni pratilac. Kao spoj tih krajnosti on je uvek siromašan, bez obuće, bez kuće, spava na goloj zemlji, na vratima i putevima, i uvek je prijatelj potrebe. S druge strane, predsedava onima koji su lepi i dobri, hrabar je, drzak, iskusan lovac, dovitljiv, željan razboritosti, prijatelj mudrosti. Isti dan čas cveta, čas umire, ali i ponovno oživljava. Eros je ljubav za lepotom, a po svojoj prirodi nalazi se na sredini između smrtnog i besmrtnog, neznanja i mudrosti. On jedino pripada onima koji se nalaze između to dvoje.

S 22
Eros ne sleće na uvele cvetove. Ah, kako me žudnja ponovo preplavljuje! On je tu. Sada ću mu reći nešto. Samo da ne podlegnem lošim navikama i da ga ne uvredim. On to ne zaslužuje. Mi to ne zaslužujemo. Ljubav nije osećanje, niti neko ustaljeno stanje koje je nefleksibilno i otporno na promene. Ljubav se krije u dinamici odnosa, u želji za promenom, u težnji za dobrim i lepim. Suština ljubavi je u komunikaciji, u načinu postupanja prema nekome ili nečemu. Ne volim već unapred pripremljene odgovore. A ovaj odgovor je upravo takav. Možda ima istine u njemu, ali to je gotov odgovor. Neće se Eros pojaviti dok sam u tom stanju. A tek nivoi ljubavi. Kako se ona ispoljava u malim stvarima u ovoj dosadnoj i uštogljenoj svakodnevnici. Treba je tražiti na zabačenim mestima, u nekim starim budžacima, na krovovima i olucima, jer je javno zloupotrebljena. Znam neke ljude koji su čak ubijali u ime ljubavi. Volela bi da mogu da je podignem na metafizički nivo i da se sa te instance pozivam na fraze i već prežvakane misli. Ali, iz ove pozicije ja ne mogu misliti o ljubavi kao o metafizičkom pojmu. Koliko bi trebala da je otkrivam da bi smela da se usudim da kažem nešto o njoj?! Zašto nisam ptica, pa da poletim visoko iznad oblaka?! Moje malecno srce kucalo bi za večnost, spremno da dotakne zaboravljeni raj. Moja duša učestvovala bi u večnoj duši sveta, a moje telo izašlo bi iz ove balasti i zemaljskog blata! Iz mog zadubljenog razmišljanja izvukao me je neprijatan bol u kolenu. On me ponovo stiska i upućuje mi poziv za igru. Ponovo sam dete i nije me briga ni za šta. Probijam granice svoje svesti, odbacujem unapred zadate sudove, zaboravljam pojmove koji su imena za stvari i ja sam ponovo ja. Naša žudnja za rajskim plodovima konačno biva zadovoljena i mi smo ponovo slobodni i razigrani. Dodirujemo se bez predrasuda, a naše duše plešu u pratnji muzike koju samo mi čujemo. Znojimo se i razmenjujemo tečnosti. Prisećamo se zaboravljenog raja i učestvujemo u njemu. Probijamo prostor i zaustavljamo vreme, ogoljeni pred onim što nam je kao ljudskim bićima dato. Mi stojimo u ništavilu na isti način kao što dotičemo smisao. Mi smo s one strane dobra i zla, spremni da otkrijemo punoću i smisao ljubavi, dotičući davno zaboravljeni raj. Nakon toga, oblačimo se, pijemo kafu, jedemo sveže breskve i gledamo u prazno prepušteni sopstvenim mislima.

„We don’t need no thought control“
JOVANA BOŽIĆ ČOVEK JE SVOJIM POSTANKOM PREDODREĐEN DA BUDE INDIVIDUALAN, SUPERIORAN, DA SAMOSTALNO MISLI, DELA, ODLUČUJE. U SPROVOĐENJU SVOJIH OSOBINA BIVA IZLOŽEN POJAVAMA I UTICAJIMA KOJE GA SPUTAVAJU I OGRANIČAVAJU. DA LI DO TOGA DOLAZI ZBOG POTREBE ZA NADMOĆI, ZA EGZISTENCIJOM ILI DELOVANJEM PROSTOG ZAKONA JAČEG NISMO SIGURNI. ALI ONO ČEGA SMO SVESNI JESTE DA SMO SVAKODNEVNO BOMBARDOVANI ČINJENICAMA I INFORMACIJAMA KOJE TEŽE DA MANIPULIŠU ČOVEKOVIM UMOM I NAVEDU GA DA POMISLI I URADI ONO ŠTO INAČE NE BI.

S 23
kasnije isplivaju na površinu i uzrokuju naše reakcije. Svaka reklama, komercijalni baner ili poster nosi određenu dozu manipulativnog koja nas može „opčiniti“ pri čemu ne dolazi do racionalne odluke čoveka, već do nametnutog shvatanja i poimanja određene situacije. I da uprostim, koliko nam se često događa da pljujemo po nečijem delu i radu jer smo negde pročitali nešto loše o toj osobi, ili s druge strane da kupimo nekakve skupe ružnjikave cipele, jer nekakva zgodna cica na reklami ima baš takve. Tada nam se opet desi već pomenuti klik, i shvatamo da se baš neko obogatio ili pridobio podršku na našoj zaluđenosti i nesvesnosti. Ovo je jedan primer, a ove pojave se dešavaju svakodnevno. Pa, da, nama uvek treba hladan tuš kako bi se osvestili i rekli tu rečenicu „Pa izađite mi iz glave. Ne kontrolišite mi misli“. Najčešće se na tome i završava. Umesto da se trudimo da svrgnemo one koji plasiraju manipulišuće informacije ili pak preduzmemo nešto kako bi istina bila prava, glatka, neiskrivljena, mi zajedno sa svetom hitamo u nekakav Orvelovski bezdan. Tolstoj je odavno rekao: „Znanje je tek onda znanje kad je stečeno naporom vlastite misli, a ne pamćenjem”. Sve što bih ja nakon ovoga rekla zvučalo bi čudno i nedovoljno dobro. Možda bih samo ponovila “We don’t need no thought control”. Razmislite.. Mada možda i ja trenutno manipulišem. 3:)

Pođimo od poznate fraze, „Istoriju pišu pobednici“ koja govori mnogo. Svako od nas makar jednom pomisli, šta ako se neko igrao istine i pisao činjenice koje nemaju veze sa istom, šta ako nije bilo tog odlaska na Mesec, 1. septembra, atentata, ratova. Šta ako je sve to iluzija, stvorena radi ispunjavanja i ostvarivanja nečijih ličnih interesa. I onda, nekakav klik. Osećamo mrvu paranoje koja se rapidno kotrljajući i

povlačeći sa sobom mnogobrojne sumnje pretvara u veliku grudvu. Zapitamo se da li su nam stavovi koje gajimo od kako postojimo, namenski iskreirani od strane sistema većeg i moćnijeg od nas samih. Da li smo marionete? Da li smo robovi informacija? Svakako jesmo... Čak i kada toga nismo svesni, svakim odlaskom u prodavnicu, svakim pogledom na novine upijamo i u podsvest urezujemo činjenice i tvrdnje koje

Sa moga oblaka u novi dan
MARIJA JEVĐENOVIĆ

REKOŠE MI DA SUVIŠE MAŠTAM, ALI JA KAZEM DA GREŠE.
Sada već imam osećaj da se nikada neću zaustaviti. Čini mi se da ulazem svu svoju snagu da se pokrenem napred, da odem još više. Ipak, to činim sa takvom lakoćom i uživanjem. Sklapam oči i prepustam se mirisu procvetalog drveća i prodornom zvuku vetra koji sada ima neku čudnu hipnotičku moć. Dosežem nebo. Kao da vrhovima prstiju mogu da ga dodirnem. Još samo malo i tu sam. Onda sledi onaj trenutak, vrhunac ovog leta, kada puštam metalne šipke i podižem ruke. Svoje telo ne osećam, ono kao da lebdi u vazduhu negde između zemlje i ovog uzvišenog prostranstava neba ka kojem težim. Rekoše mi da sam suviše stara za ovu igru. Htedoše da mi oduzmu ovaj mir i povuku me za sobom u njihove svetove. Ali ovde sam sigurna. Sve teške misli lagano nestaju i ostaje samo smirenost dok se vraćam stvarima koje volim. Pomislim na one koji su uz mene, pomisim na sunce i vetar, na letnje večeri, pa i ovaj moj mali let. Tu ljubav mi ne mogu oduzeti jer ona je u meni. I kada sve oko mene čini se sumornim, ja vratiću se ovde ne bih li je ponovo osetila. Čudni su ti osećaji koji nas progone. Žudimo za njima, a u isto vreme bežimo i sklanjamo se. Kažu da sve će se to jednom pretvoriti u kamen. Slomiće se na milion delova pa neću znati ni kako sam uopšte dospela tu gde sam. I setih se tada dana ispunjenih teskobom, kada svi snovi se razruše i nestanu, kada ljubav izbledi. Ali iz začaranog kruga ne mogu izaći. Svoju kartu za ulaz skupo sam platila i u toj igri ostajem do kraja. Kada jednom te obuzme to čudno osećanje, ne staješ dok ga ponovo ne pronađeš. Opasno je, kažu, ali to je ono što tražim. Zato mi ne recite da tražim mnogo. Ne recite mi da ljubav nestaje i da danas retka je, jer ja ću je pronaći. Verujem da je ona tu, čak i kada se čini dalekom i nemogućom, jer život bi bez nje ostao ruševina. U ovom trenutku dopustam sebi da zaboravim na sve probleme koji vrebaju i čekaju me kada otvoim oči. Setih se svega što sam volela, onoga što volim i što ću voleti. I naizgled, sve odjednom deluje čisto. Stopalima dodirujem zemlju i lagano se zastavljam. Otvaram oči i napustam ovaj mali svet smirenosti. Rekoše mi da suviše maštam, ali ja kažem da greše.

V

ć

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful