You are on page 1of 9

Evropa i francuska revolucija;

Napredna demokratska inteligencija i radnička klasa širom Evrope je sa oduševljenjem dočekala
revoluciju, koja je svuda imala snažan odjek. U Engleskoj su demokrati osnovali udruženje pristalica revolucije
1790.godine. U Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji je vest o revoluciji dovela do pokreta narodnih masa, pa su nemiri
izbili u Nemačkoj na levoj obali Rajne, kao i u Triru, Kelnu i Špajeru; u Pijemontu su seljaci ustali protiv plemstva.
U Belgiji je izbila revolucija pod uticajem francuske.
Iz ovih razloga se aristokratija čitave Evrope neprijateljski držala prema revoluciji, tako da je odmah
pomogla francuskim kontrarevolucionarima da organizuju intervenciju protiv naroda. Pruske i engleske vlasti su
očekivale slabljenje Francuske do te mere da bi ona bila beznačajan faktor u evropskoj politici. Engleska se nadala
da će Francuskoj oduzeti kolonije, a u Pruskoj su očekivali raskid saveza između Austrije i Francuske (kraljica
Marija-Antoaneta je bila sestra austrijskog cara Josifa II), tako da su već odmeravali koje će teritorije oduzeti ovim
zemljama. Pruskoj je u korist išlo i to što je revolucija omela planirani savez između Francuske i Rusije u borbi
protiv Pruske i Švedske, pa je sa švedskim kraljem Gustavom III sklopljen savez radi napada na Rusiju.
Ali, posle pojavljivanja Deklaracije o pravima čoveka i građanina, obaranja apsolutne monarhije, ukidanja
povlastica plemstvu i sveštenstvu i odobravanja svega toga u celoj Evropi, evropske vlade su požurile da spasavaju
feudalizam i interese vladajućih staleža. Ruska carica Katarina II je prekinula odnose između Rusije i Francuske još
oktobra 1789, a francusku mnogobrojnu koloniju u Rusiji je stavila pod policijsku kontrolu. Ruske ''slobodne
mislioce'' je strogo sankcionisala, a posle ruske revolucije 1790.godine je promenila spoljnu politiku prema Pruskoj,
Švedskoj i Austriji, pristajući na mnoge ustupke u cilju uvlačenja ovih zemalja u borbu protiv Francuske.
Francuski aristokrati su posle događaja od 5/6. oktobra masovno napuštali zemlju. U Koblencu su
obrazovali kontrarevolucionarni štab, koji je u Francusku slao špijune i diverzante, s kojima su delovali i špijuni
britanskog premijera Pita i pruskog kralja Fridriha Vilhelma. I Luj XVI je imao svoje agenture na evropskim
dvorovima. Krajem 1790. je austrijski car zatražio od francuske vlade prolaz njegove vojske kroz Francusku radi
gušenja belgijske revolucije. Francuska vlada je to odbila, što je značilo prekid saveza s Austrijom, tako da je
austrijski car Leopold II zaključio savez sa Pruskom u Rajnbahu, oktobra 1790.

Bekstvo Luja XVI;

Po čitavoj Francuskoj su kontrarevolucionari poveli agitaciju za restauraciju predrevolucionarnog režima.
Protivnarodne mere Ustavotvorne skupštine, pad asignata i porast cena su stvorili uslove za uspeh agitacije. U
proleće 1791. se počelo govoriti o pripremi kraljevog bekstva, što se i desilo 21. juna 1791. To je uzburkalo duhove
u Francuskoj jer je rat bio neizbežan pošto bi kralj doveo strane intervencioniste. Stanovnici predgrađa Sen-Antoan
su se počeli naoružavati. U javnosti se govorilo o uvođenju republike. Ustavotvorna skupština je uzela kralja u
zaštitu zvanično saopštivši da je otet. Zahtevala je mir i pretila strogim kaznama za istupanje protiv svojine. Ipak,
saznalo se za pismo koje je kralj uputio skupštini u kom kaže da neće priznati nijedan zakon iz doba revolucije i
gde za sve krivi francuski narod. To je izazvalo ogorčenje naroda prema Luju XVI i Ustavotvornoj skupštini.
Međutim, kralj je uhvaćen 23. juna u pograničnom gradiću Varen, gde su ga poznali lokalni činovnici. O tome je
obaveštena okolina i masa je zadržala kralja i porodicu, a zatim ih pod pratnjom vratila u Pariz, gde su stugli 25.
juna. Pod pritiskom mase, Skupština je uklonila Luja XVI s vlasti, ali mu i pružila zaštitu. Kada je on u Skupštini
rekao da je otet, poslanici su ga burno pozdravili i vratili na položaj vladara.

Jačanje reakcije;

Pošto je rehabilitovala kralja, Ustavotvorna skupština nasrnula je na demokratiju. 17. jula 1791.
republikanci su se okupili na Marsovom polju u Parizu radi potpisivanja peticije za uvođenje republike.
Ustavotvorna skupština je naredila da se masa rastera, a po naređenju Lafajeta je narodna garda osula paljbu na
demonstrante, te je bilo dosta poginulih. Posle toga je došlo do zabrane republikanske štampe i ukidanja prava
peticije. Otpočela su masovna hapšenja demokratske inteligencije.
U septembru 1791. Luj XVI je pristao da potpiše Ustav, ali je prethodno, na njegovo navaljivanje, grupa
poslanika-monarhista – Barnav, braća Lameti, Dipor - uspela da Skupština usvoji zakon o ograničenju štampe, o
delatnosti demokratije i o povećanju biračkog cenzusa. Ti poslanici su obećali kralju da će izdejstvovati donošenje
zakona o kraljevom apsolutnom vetu, o zavođenju gornjeg doma i o kraljevom pravu da postavlja sudije. Kraljevim
potpisivanjem Ustava koji je izradila Ustavotvorna skupština je završen njen rad. Još u avgustu je ona raspisala
izbore za Zakonodavnu skupštinu, kojoj je bila dužna da ustupi mesto po Ustavu. Na predlog Robespjera, odlučeno
je da nijedan od poslanika Ustavotvorne skupštine ne može biti kandidovan na izborima za Zakonodavnu.
Za vreme rada Ustavotvorne skupštine, francuski narod je dobio ustavnu monarhiju, jednakost svih pred
zakonom i likvidaciju povlastica viših staleža. Buržoazija je postala vodeća klasa, a novo administrativno uređenje
Francuske je omogućilo razvoj slobodne trgovine i industrijsku delatnost buržoazije. Sva buržoazija je bila za
očuvanje tekovina revolucije, ali za to je bila potrebna podrška narodnih masa čije interese ovim Ustavom krupna
buržoazija nije zaštitila. Utvrdila je političko bespravlje siromašnih, a na selu nije potpuno iskorenila feudalne
odnose. Ustavotvorna skupština je poboljšala položaj kontrarevolucionara i stvorila ambijent za restauraciju starog
režima. Narodne mase su nalazile da od revolucije ništa nisu dobile i da za njih ona nije još ni počela. Kada su
uvidele da ih je Skupština obmanula, produžile su samostalno delovanje. 1791. godine je narod počeo da stvara svoj
program revolucije.

Klubovi i njihova uloga;

U to vreme su zahteve mase jasnije od svega izražavali klubovi. 1791. postao je poznatiji Jakobinski klub.
Njega je 1789. obrazovala grupa bretanjskih poslanika koja je svoje skupove održavala u manastiru Sv. Jakova, pa se
po tome i klub počeo nazivati jakobinskim, a nazivali su ga i ''Društvom prijatelja Ustava''. U početku je sastav bio
šarolik: njegovi članovi su bili liberalni plemići Mirabo i Lafajet, bankari i krupni kolonijalni trgovci braća Lameti,
advokat Barnav, ubeđeni demokrata advokat Robespjer. Uprava kluba birana je na svaka 3 meseca. Svaki kandidat
za člana kluba dužan je bio podneti preporuku druga dva člana kluba, koja su u datom gradu provela najmanje
godinu dana. Prezimena kandidata isticana su u dvorani. Članovi kluba koji su imali nešto protiv njih stavljali su
krst pored njihovih prezimena i bili su dužni da obrazlože to, inače bi kandidat bio uveden u članstvo. ''Živeti
slobodan ili umreti!'' je bila deviza jakobinaca. Već 1790. je Robespjer počeo uživati veliku popularnost u klubu,
pošto je prethodne godine bio izabran za poslanika Državnih staleža. U Ustavotvornoj skupštini je postao vođa
omanje demokratske grupe levičara i istaknuti vođa francuske demokratije. Borio se za ukidanje podele građana na
aktivne i pasivne, a stao je i u odbranu crnaca koji su u Zapadnoj Indiji podigli ustanak.
Posle neuspelog kraljevog bekstva, u Jakobinskom klubu je nastao rascep. Grupa monarhista – Lafajet,
Barnav, Lameti i dr. – obrazovala je zaseban Klub fejanaca, koji je postao središte udruženih snaga buržoazije i
plemstva. Fejanci su objavili rat svima onima koji su težili promeni ustava u demokratskom duhu.
Drugim centrom revolucionarne demokratije postalo je ''Društvo prijatelja prava čoveka i građanina'' ili
Klub kordeljeraca, nazvan po bivšem kordeljerskom manastiru u kom je smešten. Glavni cilj kluba bio je da pred
sudom javnosti izobličuje zloupotrebe raznih organa i svako nasrtanje na ljudska prava. Na zvaničnim aktima
kordeljera bilo je naslikano ''oko koje sve vidi'' i koje budno prati postupke ljudi na položajima. Kasnije je Klub
kordeljera postao središte nižih narodnih slojeva. Vođe Kluba kordeljera bile su Mara i Danton, a ugledni članovi
su bili Eber i Momoro.
Žan-Pol Mara (1743-1793) je po obrazovanju bio doktor medicine, a poznat javnosti bio je po tome što je
kao fizičar dobio od engleske vlade nagradu u oblasti energetike. Bio je pošten i cenio stvaralaštvo više od bogatstva
i slave. I pre revolucije se bavio političkim pitanjima. Napisao je delo ''Ronski lanci'' 1773. u kome je ukazao na
nedostatke engleskog ustava, na kraljevu vlast koja je upropašćavala narod i na potkupljivi parlament. Avgusta
1789. je počeo izdavati dnevni list ''Narodni prijatelj'' (L'Ami de Peuple). Aristokratija i krupna buržoazija je u
njemu videla najopasnijeg neprijatelja, a već 1789. je predsednik pariske opštine dao nalog za njegovo hapšenje.
Predvideo je odmetanje krupne buržoazije od naroda i njen budući savez sa reakcijom. Tražio je da se Ustavotvorna
skupština izmeni tako da postane izvršilac narodne volje, tražio je opšte izborno pravo za narod, i to da birači daju
određena naređenja poslanicima i da ih mogu opozvati ako ne postupaju po narodnim zahtevima.
Žorž-Žak Danton (1759-1794) je bio jedan od najsjajnijih besednika revolucije. Ali je bio veoma nepostojan
u svojim političkim stremljenjima. Zbog toga je 1793. postao zastupnik interesa buržoazije umesto narodnih masa.
U revoluciji veliku ulogu su odigrali sekcija Pariza i narodna udruženja. Sekcijama su se počeli nazivati
rejoni na koje je Skupština podelila Pariz 1790. pošto je ukinula raniju podelu na distrikte. Pariz je bio podeljen na
48 sekcija. Sve do revolucije od 10. avgusta 1792, izbornim pravom u sekcijama koristili su se samo bogati građani,
ali su zatim, kad je ceo narod izborio opšte biračko pravo, na čelo sekcija došli predstavnici narodnih masa.

Zakonodavna skupština (od 1. oktobra 1791. do 20. septembra 1792.);

Narodna zakonodavna skupština počela je sa radom 1. oktobra 1791. Nju su izabrali samo aktivni građani.
Većina poslanika bila je iz redova revolucionarne administracije – predsednici opština, sudije, administratori
departmana i dr. Apsolutnu većinu u Skupštini činili su fejanci i njima bliski umerenjaci ili nezavisni. Fejanci su
tražili prepuštanje velikih prava Luju XVI, bili su za promenu Ustava u smislu jačanja kraljeve vlasti. Umerenjaci su
smatrali da je revolucija završena, i da je potrebna implementacija Ustava. 136 od 745 poslanika su bili jakobinci.
Ubrzo je došlo do podele među jakobincima. Većina je obrazovala partiju žirondinaca, koja je tako nazvana
po departmanu Žirondi, gde su bile izabrane vođe partije Vernjo, Gade, Žansone, Inar i Kondorse. Kao poslanik
Pariza, značajnu ulogu u toj grupi igrao je Briso. Kao i umerenjaci, i oni su smatrali da je revolucija završena, mada
su neki od njih poput Kondorsea, bili republikanci. Za razliku od umerenjaka, oni su shvatali da su tekovine
revolucije bile na klimavim nogama, da su kontrarevolucionarne snage jače od revolucionarnih i spremne za
borbu. Takođe su uviđali da je revolucija mogla odneti potpunu pobedu samo uz potporu narodnih masa, ali su bili
protivnici reformi u interesu naroda. Njihova politika se sastojala od zakulisnih ustupaka monarhistima i raznih
kombinacija, u cilju jačanja vlasti buržoazije.
Krajnju levu grupu u Zakonodavnoj skupštini činila je mala grupa demokrata. Oni su sebe nazivali
montanjarima (planincima), pošto su sedeli na najvišim klupama. Najistaknutiji predstavnici bili Kuton, Bazir i
Šabo. Oni su bili članovi Kluba kordeljera, a održavali su prisne veze sa jakobincima.

Povećavanje ratne opasnosti;

U jesen 1791. revolucija je naišla na nove teškoće: na pojačanu ekonomsku krizu i na klasnu borbu
povezanu s njom. U to vreme se ponovo bližila ratna opasnost. Opticaj asignata bio je u padu, a i pored bogate
letine nije bilo hleba u dovoljnim količinama, pa se spekulacija povećala. Narod je tražio borbu protiv spekulanata i
određivanje utvrđenih cena za najpotrebnije stvari. U mnogim mestima su trgovačke radnje demolirane, a trgovci
naterani da proizvodi ne budu skuplji od određene cene. Seljaci su se bunili što su morali plaćati porez i onim
zemljoposednicima koji su pobegli iz zemlje ili su sklapali zavere protiv revolucije u samoj zemlji.
Emigranti su tražili od austrijskog cara i pruskog kralja da požure s intervencijom protiv Francuske. Luj XVI
stavio je do znanja evropskim vladama da je ustav priznao samo prividno, pod pritiskom, i radi odobrovoljenja
masa. Kraljevska porodica je nastojala da 1791. sazove kongres evropskih vlada radi oružanog mešanja u francuske
poslove. Tako su se u taboru protivrevolucionara formirale 2 partije: partija prinčeva i partija Luja XVI. U leto su se
trirski nadbiskup i nemački kneževi u Alzasu obratili austrijskom caru sa zahtevom da im se vrate zemlje i
povlastice oduzete tokom revolucije. Leopold II i Fridrih Vilhelm su obrazovali savez protiv Francuske u Pilnicu,
27. avgusta 1791.
U to vreme je ruska carica Katarina II Velika pregovarala sa švedskim kraljem o obrazovanju jedne vojske
protiv revolucije. Ona je činila sve da nagna Prusku i Austriju da se umešaju u francuske poslove. Ruski diplomati
su posredovali između Austrije i Pruske po pitanju naknade Pruskoj za učešće u ratu. Pruska je zahtevala Alzas.
Zahvaljujući ruskim diplomatama, pitanje naknade je rešeno početkom 1792. Katarina je obećala pruskom kralju
Dancig (Gdanjsk), Torn i druge poljske oblasti. Gustav III je pripremao 1792. rusko-švedsku vojsku od 20.000 ljudi,
koja bi se iskrcala u Normandiji. Španija i Sardinija su obećali antirevolucijskoj koaliciji.
Od kraja 1791. Zakonodavna skupština nije skidala s dnevnog reda pitanje o ratnoj opasnosti. Krajem
oktobra odlučila je da oduzme vojvodi od Provanse pravo na presto ako se do 1. januara 1792. ne vrati u Francusku.
U novembru je skupština donela dekrete o emigrantima, da će im se oduzeti imovina ako se ne vrate u Francusku
do Nove godine, i o sveštenicima koji nisu položili zakletvu – njima se oduzima penzija. Skupština je zahtevala da
se kralj obrati kurfirstima u Triru i Majncu s ultimativnim predlogom da obustave kontrarevolucionarno delovanje
u svojim zemljama. Luj XVI je pristao da potpiše dekret o vojvodi od Provanse, ali je stavio veto na ostale dekrete,
tako da je započela borba između njega i Skupštine. Žirondinci su smatrali da će ofanzivna spoljna politika biti
efikasnija od politike očekivanja.
Stav žirondinaca i jakobinaca prema ratnoj opasnosti;

Žirondinci su u ratu gledali sredstvo za održanje narodnih masa uza se i za odvraćanje istih od reformi.
Činilo im se da će rat probuditi opšti patriotizam, da će obelodaniti kraljevu izdaju i pružiti mogućnost buržoaziji
da učvrsti vlast.
Kad je Luj XVI video da obrazovanje koalicije protiv revolucije napreduje, a da i francuska buržoazija želi
rat, počeo je s partijom prinčeva da zastupa ideju neophodnog rata. Nadao se porazu francuske vojske, i pomoći
stranih intervencionista posle koje bi opet postao apsolutni monarh.
Jakobinci su jedini bili protiv rata jer su znali da vojska i cela Francuska još nije spremna za borbu, a da su
generali i oficiri mahom protivrevolucionari.
Emigranti, nemački kneževi i evropski vladari su drskim ponašanjem i planovima o porazu Francuske
uvredili čast mnogih Francuza i tako ih približili žirondincima.
U februaru 1792. kralj je uvažio ostavke ministara-fejanaca koji su želeli sporazum s Austrijom, tako da su
na njihovo mesto došli žirondinci. Rolan je postao ministar unutrašnjih, a Dimurje spoljnih poslova.
U martu 1792. umro je austrijski car Leopold II koga je nasledio Franc II, njegov sin. On je zauzeo otvoren
neprijateljski stav prema Francuskoj, a kralj i žirondinci nisu čekali, već su prvi Austriji objavili rat.

Rat s Austrijom;

28. aprila 1792. francuska vojska je krenula na Austriju. Ona je bila šarolika i mahom sastavljena od malo
uvežbanih dobrovoljaca, kojima je dato pravo da biraju oficire iz svoje sredine, pošto je znatan broj oficira pobegao
posle nove zakletve kralju, narodu i zakonu.
Prve borbe su opravdale nepoverenje jakobinaca pošto su vođene mlitavo od strane oficira, iako je i sama
Austrija bila nespremna za rat. Francuzi su doživljavali poraz za porazom, tako da se u narodu rodila sumnja o
izdaji kralja, kraljice i čitavog dvora. To je bilo tačno pošto je Marija Antoaneta odavala neprijatelju vojne tajne i
obaveštavala o kretanju francuske vojske. Lafajet je tajno pregovarao s Austrijom o zajedničkom napadu na Pariz,
gde bi zajedno s njima rasterao Zakonodavnu skupštinu i pohapsio jakobince. Porazi su izazvali pad poverenja u
žirondince. Kao izazivači rata su se pokazali nesposobni da izvojuju pobedu. Umesto da za neuspeh optuže
generale, oni su pojačali borbu protiv jakobinaca i izdali nalog za hapšenje Marata, koji je pozivao narod da ne
veruje žirondincima i kralju, a zatim su nasrnuli na Robespjera.
Položaj je bio toliko težak da je Zakonodavna skupština po drugi put usvojila dekrete o sveštenicima koji
nisu položili zakletvu i o raspuštanju kraljeve garde koja se starala o ličnoj bezbednosti kralja, a u junu je odlučila
da pod Parizom obrazuje vojni logor od 20.000 dobrovoljaca. Luj XVI je stavio veto na sve ove dekrete, a nije se
više bojao ni Skupštine, ni žirondinaca. Otpustio je ministre žirondince i na njihova mesta postavio fejance. Sada su
žirondinci bili prinuđeni da se okrenu masama. Da bi primorali Luja XVI da potpiše dekrete i vrati otpuštene
ministre, žirondinci su sazvali demonstracije za 20. jun. Jakobinci su odbili učešće u njima, pa su se one pokazale
neozbiljnim. To je pokazalo da su vođe masa postali jakobinci. U isto vreme neuspeh demonstracije ohrabrio je
kontrarevolucionare.
6. juna 1792. Pruska je otpočela operacije protiv Francuske. Uskoro je austrijska vojska prešla granicu, pa su
se borbe vodile na francuskoj teritoriji. Vojvoda od Braunšvajga, vrhovni komandant prusko-austrijskih snaga,
potpisao je manifest francuskom narodu koji su mu izdiktirali francuski emigranti. U manifestu se tražilo da narod
ne ometa nastupanje pruske vojske i da joj pruži svu pomoć, da prizna potpunu neprikosnovenost kraljevske
porodice, ili će u protivnom iskusiti osvetu kakvu će pamtiti. Ovaj manifest je imao za cilj da zaplaši Francuze, ali
je on kod njih izazvao gnev i rešenost da spasu otadžbinu. Imajući za sobom mase koje ih podržavaju, žirondinci su
zaobišli kraljev veto o obrazovanju vojnog logora oko Pariza tako što su doneli novi dekret kojim se cela narodna
garda poziva da dođe u Pariz na proslavu federacije, 14. jula. Početkom avgusta u Parizu su se okupili federati –
delegati iz cele Francuske. Tada su u Pariz došli i marseljski milicionari i tada su Parižani prvi put čuli Marseljezu.
11. jula 1792. Zakonodavna skupština je objavila da je otadžbina u opasnosti. Sednice administrativnih
organa su proglašene javnim, te su tako stavljene pod kontrolu naroda. Počeli su se prikupljati novi bataljoni
dobrovoljaca, i za nekoliko dana je u Parizu dobrovoljno u vojsku otišlo 15.000 ljudi.
Žirondinci su smatrali da im odstupanje fejanaca pruža šansu da postanu ministri, pa su počeli da se iza
kulisa dogovaraju s Lujem XVI, u nadi da će pomoću novih kompromisa doći ponovo na vlast. Počeli su opet sa
žestokim gonjenjem jakobinaca, uz opasku da su republikanci podjednako opasni kao i emigranti iz Koblenca. U to
vreme je neprijatelj bio na putu za Pariz, a jedina prepreka bilo je utvrđenje Verden.

Revolucija od 10. avgusta 1792.;

Tih uzbudljivih i opasnih dana po Francusku i revoluciju, Robespjer i Mara stavili su se na čelo masa. Pošto
su obrazovali tajni direktorijum, pripremili su ustanak. 9. avgusta predstavnici 48 pariskih sekcija su obrazovali
revolucionarnu Parisku komunu. Noću između 9/10. avgusta počelo je zvoniti za uzbunu, a izjutra 10. avgusta
1792. narodne mase su pod vođstvom Komune pošle ka dvoru Luja XVI na Tiljerijama. Narodna garda koja je
čuvala dvor je prišla narodu. Kralju su ostali verni švajcarska straža i dvorani. Nastala je borba, i u roku od nekoliko
sati je narod zauzeo dvor. Kralj je s porodicom pobegao u Zakonodavnu skupštinu radi zaštite. Skupština je to
učinila i čak mu dala jedan od dvorova, ali ga je privremeno zbacila sa vlasti, a Komuna je zahtevala njegovo
hapšenje, što je i učinjeno. Tog datuma je francuski narod zbacio monarhiju, što je omogućilo spas revolucije i
nezavisnosti Francuske.

Pariska komuna 1792.;

Članovi Komune su bili mahom jakobinci, javnosti nepoznati ljudi. Po svojoj pravoj nameni, Komuna je bila
municipalni organ, čija se vlast prostire samo na Pariz. Ipak, Pariska komuna iz 1792. ušla u istoriju kao ustanova
koja je rešavala najteža pitanja narodne odbrane Francuske i njenog demokratskog preuređenja. Odmah posle
narodne pobede od 10. avgusta, Komuna je blokirala sve izlaze iz Pariza da bi onemogućila bekstvo rojalista.
Objavila je mobilizaciju i uspela da digne moral i heroizam među masama, tako da je za kratko vreme skupila
vojsku od 30.000 ljudi. Po njenom naređenju su oko Pariza podignuta utvrđenja. Da bi ublažila skupoću hleba,
obavezala je pekare da hleb prodaju po određenoj ceni, a utvrdila je i prinudni kurs asignata.
Posle revolucije od 10. avgusta u Francuskoj su praktično postojale dve vlade: Pariska komuna – proizišla iz
revolucije i tesno povezana s masama, i Zakonodavna skupština. Posle hapšenja Luja XVI, Skupština je ustanovila
novu izvršnu vlast – Izvršni komitet, čiji su svi članovi, sem Dantona, bili žirondinci. Pod pritiskom Komune,
Skupština je morala da ukine razliku između aktivnih i pasivnih građana, tako da su po prvi put mase dobile
pristup političkoj vlasti. Skupština je morala da raspiše izbore za Konvent putem opšteg izbornog prava, ali je
zadržala dvostepene izbore. U selima je smanjila broj feudalnih obaveza, a izdat je i zakon po kome će se imanja
emigranata podeliti na manje delove koje će siromašni seljaci moći da kupe na otplatu.
Skupština je odbila da proglasi republiku, da kralja preda sudu, a Lafajetu je pružena mogućnost da pobegne
u Austriju. Ubrzo je Zakonodavna skupština krenula u borbu protiv Komune, proglasivši je za nelegalnu
organizaciju koja ometa rad Skupštine. U osnovi te borbe su bile nepomirljive klasne razlike. Zakonodavna
skupština je postala središte okupljanja vlasnika iz cele Francuske – krupne buržoazije i zemljoposednika,
protivnika demokratije i republike.
Ubrzo su bili objavljeni dokumenti kojima je dokazan kraljeva veza s emigrantima, tako da su se sumnje
naroda pokazale opravdanim, ali je Skupština činila sve da umanji kraljevu krivicu. Stanje na frontu postajalo je sve
teže. 23. avgusta predao se grad Longvi zbog komandantove izdaje. Pad Longvija otvorio je put ka Verdenu i
Parizu. U Vandeji, Dofineu i drugim mestima rojalisti su organizovali ustanke. Niko od žirondinaca nije verovao u
pobedu nad intervencionistima, tako da skoro ništa nisu činili da spasu Pariz. Štaviše, oni su priželjkivali pad
Pariza, jer su se bojali da će pobeda Komune dovesti do jačanja jakobinaca i nastavka revolucije. Žirondinci su
predlagali da se prestonica prenese negde na jug, u unutrašnjost, što dalje od Pariza i jakobinaca. Poslanici su
napuštali Pariz. 1. septembra pao je Verden. Pariska demokratija je pozvala građane da brane Pariz, a 2. septembra
je odjeknuo prvi pucanj iz topa nagoveštavajući opasnost. Muškarci su se u velikom broju odazvali ovom pozivu.

Septembarski dani 1792;

Ne zna se kome je palo na pamet da pođe u zatvore radi organizovanja brzog suđenja uhapšenim
kontrarevolucionarima, ali su hiljade ljudi krenule ka zatvorima. U nekim sekcijama pala je odluka da se pobiju svi
hapšenici. Najpre su pojurili u zatvor Opatije, u kom su bili rojalisti uhapšeni posle 10. avgusta. Komuna i
Zakonodavna skupština su nekoliko puta pokušale sprečavanje linča, a iste večeri, 2. septembra, kad je otpočela
seča po zatvorima, obrazovan je sud za suđenje uhapšenima. Septembarski dani u Parizu su bili akt samoodbrane
ljudi koji su znali sa svirepost protivrevolucionara, ljudi koji su strahovali od prevrata u Parizu dok se oni bore na
frontu.
Septembarske dane je izazvala neodlučna politika Zakonodavne skupštine. Bilo je dovoljno da ona, na
energičan zahtev Komune, 4. septembra objavi saopštenje narodu u kojem je obećala ''da će se svim silama boriti
protiv kralja i kraljeve vlasti'', pa da pokolj prestane i Parižani krenu na front.
Posle zauzeća Verdena, pruska vojska je bila na samo 100 milja (160 km) od Pariza. Niko nije u Evropi
sumnjao u pobedu saveznika, pad Pariza se očekivao oko 10. septembra. Samo je jedna francuska armija, pod
vođstvom generala Kelermana pružila ozbiljan otpor. Dimurje mu je došao u pomoć tek posle više puta
ponovljenog naređenja Izvršnog komiteta. Zauzeo je nekoliko prolaza u Aragonskoj šumi, na putu za Pariz. Tu se i
utvrdio u malom mestu Valmi, gde je 20. septembra 1792. francuska vojska po prvi put porazila neprijatelja od
početka rata.

Konvent. Žirondinci na vlasti;

U drugoj polovini avgusta su otpočeli izbori za Konvent. Prvi put u istoriji Francuske su narodne mase
imale pravo glasa, pošto je ukinuta podela na aktivne i pasivne građane. Od fejanaca niko nije ušao u Konvent. U
unutrašnjosti, naročito na jugu, izabrani su žirondinci; sankiloti su u Konvent poslali jakobince. U Konventu je
ukupno bilo 750 poslanika. Konvent je počeo sa radom na dan bitke kod Valmija, 20. septembra 1792. Ubrzo su se
poslanici Konventa podelili u 3 partije: Planinu, Žirondu i Ravnicu (Baruštinu). Partija Planine je bila pojačana
ljudima poput Robespjera, Mare, Dantona, Sen-Žista, Demulena, Biljo-Varena, D'Erboa. Najmnogobrojniji su bili
poslanici Baruštine, u kojoj su većinu činili vlasnici, poslovni ljudi, koji su sebe nazivali bespartijcima. Oni su se
okretali kako vetar duva, prilazili onom ko je jači. Žirondu su predstavljali ne samo poslanici iz bivše Zakonodavne
skupštine, već i mnogi novi ljudi. Od 750 poslanika, 165 je bilo uz Žirondu, 500 uz Baruštinu, a oko 85 uz
jakobince.
Na prvoj sednici Konvent je proglasio svrgavanje monarhije. Dan proglasa republike Konvent je proglasio
novom erom, pa su svi upravni akti od tada nosili oznaku:''IV godina slobode, I godina republike''. Proglas
republike je oduševio vojsku. Poraz kod Valmia izazvao je neslogu između vojvode od Braunšvajga i Fridriha
Vilhelma, pa je kretanje saveznika ka Parizu obustavljeno, i zbog loših vremenskih uslova, bolesti i otpora
stanovništva naređeno povlačenje.
Umesto odlučne pobede nad Prusima, Dimurje je pregovarao o miru s njima, jer su žirondinci mislili da je
Prusku još uvek moguće privući, što je pruska vojska iskoristila i prešla Rajnu. Na proglas Republike, Pruska je
prekinula sve pregovore. Krajem oktobra su Francuzi opet zauzeli Verden, a oktobra su i Austrijanci posle
neuspešne opsade Lila bili prinuđeni da ga napuste. Na dan otvaranja Konventa, južna vojska je ušla u Savoju, gde
su se pojavili seljački ustanci. 30. septembra je francuska vojska pod Kistinom prešla Rajnu i zauzela Špajer. Posle
par dana predao se i Vorms, a 23. septembra vojska sankilota je zauzela Majnc i Frankfurt. Krajem oktobra je
francuska vojska pod Dimurjeom ušla u Belgiju, a 6. novembra je odnela pobedu nad Austrijancima kod Žemapa,
što joj je otvorilo vrata za ulazak u Brisel, 14. novembra. Posle ulaska Francuza u Belgiju, britanski premijer Pit je
zauzeo otvoreno neprijateljski stav prema Francuskoj, pošto mu se nisu ispunila očekivanja o slabljenju Francuske,
pa je London postao centar svih zavera protiv Republike.
Izazvavši napregnutost svih narodnih snaga, vojska je od industrije i zemljoradnje odvojila stotine hiljada
ljudi, što je dovelo do poremećaja celokupnog ekonomskog života, rasta cena i oskudice u najpotrebnijim stvarima.
Sva ta pitanja – rat, pitanje snabdevanja, organizovanje suđenja Luju XVI, postala su glavna pitanja revolucije u
jesen 1792. i izazvala su žestoku političku borbu u Konventu između Planine i Žironde.

Borba partija u Konventu;

Izgledalo je da su uspesi francuske vojske opravdavali politiku žirondinaca koji su sada postali vladajuća
partija u Konventu. Ubrzo je Konvent za članove Izvršnog saveta izabrao samo žirondince, isključivši Dantona. Na
taj način, revolucija od 10. avgusta 1792. je dovela žirondince na vlast. Žirondinci su smatrali da je potrebno, radi
obezbeđivanja od restauracije, rešiti seljačko pitanje i iskoreniti feudalizam na selu. Jakobinci su mislili da će se
tekovine revolucije osigurati samo u slučaju da većina stanovništva vidi realne koristi od revolucije, pa su stoga
tražili ponovnu podelu zemljišta u interesu širokih seljačkih masa. Prve sednice Konventa su pokazale da su
jakobinci za okupljanje svih snaga u cilju obezbeđenja sloboda koje su narodne mase izborile revolucijom od 10.
avgusta. Ali, žirondinci nisu hteli sarađivati s jakobincima, i od prvih dana rada Konventa su otpočeli borbu s
njima, dražeći i podižući protiv sebe narodne mase. Mogućnost biranja sudija iz redova svih građana, kako su
predlagali jakobinci, se činila kao ozbiljna opasnost za buržoasku svojinu. Žirondinci su tražili da Konvent predloži
prvostepenim izbornim skupštinama da ponište izbor poslanika koji su izgubili narodno poverenje, tj. poslanike
Planine – Robespjera, Marata, Dantona. U oktobru su žirondinski departmani poslali u Pariz gardu od 16.000 ljudi
radi zaštite Konventa od ''dezorganizatora'', ''anarhista'', tj. od revolucionarnog Pariza.
Raspolažući oružanom snagom i oslanjajući se na Baruštinu, Žironda je ukinula krivični sud zaveden posle
10. avgusta, i zakazala nove izbore za Konvent; time je podstakla kontrarevolucionare na nekažnjive istupe.
Braneći se od žirondinskog napada, Planina je bila primorana da krene u napad.
Mara je našao načina da prodre u kasarne departmanske garde i kaže istinu o borbi pariskih radnika. Ubrzo
su vojnici postali prijatelji jakobinaca i formirali ''Društvo federata 83 departmana''. Žirondinci nisu imali sreće na
izborima za Parisku komunu; na sednici 2. decembra1792. ona se odlikovala istim revolucionarnim karakterom. U
Glavni savet Komune izabrani su samo jakobinci.
Umesto da ujedine sve snage radi rešavanja pitanja revolucije, žirondinci su izgubili 3 meseca boreći se s
jakobincima. Komuna je tražila suđenje kralju; žirondinci su hteli da ga spasu, ali nisu imali hrabrosti da javno
stanu u njegovu odbranu. Konvent je vodio pregovore s drugim vladama o uslovima oslobođenja, ali Luj XVI više
nikog nije zanimao.
Suđenje Luju XVI;

Krajem novembra postali su poznati novi dokazi o izdaji Luja XVI. Bravar Gamen je dostavio Rolanu,
ministru policije, saznanja o postojanju tajnog ormana u zidu dvora u Tiljerijama. Iz hartija nađenih u ormanu
saznalo se o tajnim vezama kralja s emigrantima. Poslednje sumnje u njegovu izdaju su iščezle čak i kod
žirondinaca, te su objavili da ga treba predati sudu. Bez obzira na svakodnevne nove dokaze o njegovoj krivici,
žirondinci su još jednom pokušali da spasu Luja, nasuprot traženju narodnih masa.
Da bi dobili u vremenu, oni su Konventu osporili pravo da sudi kralju i predložili da se pitanje o njegovoj
krivici iznese pred osnovne izborne skupštine. Nadali su se da će posednici iz departmana podržati kralja, što bi
žirondinci iskoristili da ih podstaknu na borbu protiv sankilota, i time svrše s jakobincima. Ovim su zapodevali
otvoreni građanski rat. Tek 14. januara 1793, posle brojnih prepirki, Konvent je izneo na glasanje 3 pitanja:
1. Da li je Luj XVI kriv za zaveru protiv narodne slobode i za atentat na bezbednost države?
2. Da li će se o presudi glasanjem izjasniti ceo narod?
3. Kakvu kaznu zaslužuje Luj XVI?
Konvent je skoro jednoglasno priznao da je kralj kriv zbog zlonamernih postupaka protiv narodne slobode i
državne bezbednosti. Obraćanje narodu je bilo odbačeno sa 423 glasa. Glasanje po trećem pitanju nastavljeno je i
trajalo je 37 časova neprekidno. Za smrtnu kaznu bez odlaganja je bilo 387, a za tamnicu ili uslovnu smrtnu kaznu
334 poslanika – većinom od 53 glasa Luj XVI je osuđen na smrt bez odlaganja. Giljotiniran je 21. januara 1793.

Revolucionarni pokret masa 1792. i 1793.godine;

Već u jesen 1792. se počela osećati oskudica u najpotrebnijim proizvodima, a pre svega u žitu. Iako je letina
bila zadovoljavajuća, žito je bilo teško nabaviti pošto su ga bogati seljaci skrivali ne želeći da ga prodaju za
obescenjeni papirni novac. Vojska je iscrpila sve izvore zemlje, a većina proizvoda je sasvim iščezla s tržišta. Za
asignate je isplaćivano samo 60% njihove vrednosti. Sve je to izazvalo spekulaciju i skupoću. Poremećaj normalnog
ekonomskog života je sitnu buržoaziju i radnike doveo u težak položaj. Naročito je bio težak položaj radnika u
Lionu. Lionske manufakture su prekinule sa radom još novembra 1792. i 30.000 radnika je ostalo bez posla. Narod
u Parizu je smatrao da je Komuna dužna da mu pomogne i povede borbu protiv spekulanata koji su prikrivali
proizvode ili ih prodavali mnogo skuplje.
Zima 1793. je bila vrlo teška. Skupoća i spekulacija su svakim danom uzimale sve više maha. Konvent nije
ništa preduzeo u vođenju borbe protiv gladi, tako da je sam narod ustao da potraži spas od nje. Još u proleće 1792.
kad je došlo do nestašice šećera i kafe, sveštenik Dolivje je izašao s tvrđenjem da zemlja i njeni plodovi treba da
pripadaju narodu, i po njegovom mišljenju narod ima prava da određuje cene hleba i drugih namirnica. Lionac
L'Anž je predlagao da se obrazuje zadruga farmera-potrošača, koja bi u ime države i pod njenim nadzorom otkupila
po prosečnoj ceni celokupnu letinu u Francuskoj koja bi se smestila u magacine i raspodeljivala čitavoj zemlji.
Delegati su tražili zavođenje maksimiranih cena (maksimuma) za sve neophodne proizvode. U zavođenju
maksimuma siromasi iz gradova i sela nisu videli samo privremenu meru u borbi sa skupoćom i glađu. Oni su u
zavođenju maksimuma gledali sredstvo za izbavljenje od nemaštine i uspostavljanje prave jednakosti.
Naporedo sa zahtevom za uvođenje maksimuma, na veliko odobravanje je posle 10. avgusta naišao i zahtev
za donošenjem agrarnog zakona. Pristalice agrarnog zakona smatrale su da je vlada dužna da podeli svu zemlju
svim opštinama u Francuskoj, tako da svakom siromahu pripadne parče zemlje i da niko nema više zemlje nego što
bi mogao obraditi sopstvenim rukama.

Stav žirondinaca i jakobinaca prema maksimumu;

Žirondinci su razglasili da je do traženja agrarnog zakona i maksimuma došlo zbog uticaja agenata poslatih
iz Engleske i emigranata. U martu 1793. Konvent je doneo zakon kojim se predviđa smrtna kazna za propagandu
agrarnog zakona.
Jakobinci Robespjer i Mara su bili takođe protiv agrarnog zakona, ali su za razliku od žirondinaca znatno
više saosećali sa patnjama naroda.
U radničkim predgrađima Pariza, Liona i drugih gradova pojavili su se novi ljudi koji su počeli govoriti u
ime naroda: Žak Ru, Varle, Lekler i dr.

Besni;

Žirondinci su ove nove ljude nazivali ''besnima''. U Konventu su svi bili protiv njih, ali su u Lionu imali
mnogo pristalica, čak je i predsednik opštine Paš bio uz njih. Već u zimu 1793. besni su obrazovali svoj centar,
uspostavili vezu među gradovima i težili koordinaciji u radu. U zimu i proleće 1793. zahtevi besnih su bili sledeći:
1. određivanje maksimuma za najpotrebnije proizvode;
2. zavođenje progresivnog poreza;
3. obrazovanje narodne uprave za snabdevanje;
4. donošenje strogih zakona protiv spekulanata.
U februaru-martu 1793. pokret protiv skupoće dobio je tako preteći karakter, a mogućnost da mase pod
vođstvom besnih istupe protiv Konventa bila je velika, tako da Konvent nije olako mogao više prelaziti preko
pitanja o snabdevanju.
U aprilu su žirondinci podneli na pretres Konventu svoj predlog Ustava koji su hteli da proguraju na vreme,
a jakobinci su bili protiv tog projekta. Da bi mogli prinuditi Konvent da usvoji njihov projekat, jakobinci su se
morali osloniti na mase. U međuvremenu su Robespjer i Mara promenili svoj stav o maksimumu i bili za njegovo
uvođenje, tako da je došlo do zbližavanja besnih i jakobinaca.
To je izazvalo gnev buržoazije u Konventu, tako da je posle pisma žirondinca Petioa krupna buržoazija
krenula svugde u napad protiv naroda. U Lionu je udružena s rojalistima zbacila opštinsku upravu na čelu sa
jakobincima.

Uzroci revolucije od 31.maja-2. juna 1793;

Posle pogubljenja Luja XVI, koaliciji protiv Francuske pridružile su se Engleska, Holandija, Pijemont,
Sardinija i Španija. Rusija nije Francuskoj objavila rat, ali je prekinula diplomatske odnose. U zimu 1793. samo su
Danska, Švedska, Švajcarska i SAD održavale normalne diplomatske odnose sa Francuskom. One iste teškoće s
jeseni 1792. postojale su i na proleće 1793.godine. Kistin se nije mogao dugo održati u Frankfurtu. Kad su Prusi
dobili pojačanja, francuska vojska se morala povući preko granice na Rajni. Dimurje je krenuo na Holandiju kako
mu je bilo naređeno, ali je u martu stigla vest da je pretrpeo poraz prilikom pokušaja osvajanja Holandije, a taj
poraz je povukao sa sobom i gonjenje Francuza iz Belgije. Francuska vojska je bila u istom položaju kao u jesen
1792., i Francuska se opet našla pod neposrednom opasnošću intervencije. Proglas Konventa da se u vojsku uzme
300.000 ljudi poslužio je kao znak za protivrevolucionarni ustanak u Vandeji, kom se pridružila i Bretanja.
12. marta 1793. je Dimurje otvoreno ustao protiv Konventa i napisao mu preteće pismo. Šest dana kasnije
dopustio je da ga potuku Austrijanci, a potom je otpočeo pregovore s austrijskim glavnokomandujućim Makom o
zajedničkim operacijama protiv Pariza radi uspostavljanja ustavne monarhije. Pariz je za Dimurjeovu izdaju saznao
početkom aprila. Izgledalo je da je restauracija neizbežna. Konvent je oduzeo Izvršnom komitetu vođenje rata i u
aprilu formirao Komitet javnog spasa, na čelu sa Dantonom. Dimurjeova izdaja je kompromitovala žirondince, jer
je on bio njihov štićenik, a njegova izdaja je bila u vezi s njihovom borbom protiv narodnih masa. 25 od 48 sekcija
je zahtevalo da se žirondinci najure iz Konventa.
Da bi se održali na vlasti, žirondinci su pristali da se donese zakon o maksimumu, što je Konvent i učinio 4.
maja 1793. godine. Jakobinac Kambon je podneo projekat o prinudnom zajmu od 1 milijarde, koji bi uplatili
bogataši, a koji bi se iskoristio za nabavku odela i oružja za vojsku. Žirondinci su u maju obrazovali Komisiju
dvanaestorice, koja je zatražila da joj se podnesu protokoli sekcija i počela je da proverava rad Komune. Još pre
obrazovanja Komisije dat je nalog da se Mara uhapsi, a dan kada je on oslobođen optužbi proglašen je danom
žalosti. Od tog dana se svaka sednica Konventa pretvorila u borbu na smrt između žirondinaca i montanjara
(planinaca).
Ona ista borba koja je zahvatila Konvent, prenela se i na sekcije. Pod vođstvom ''besnih'' je još u martu
osnovan Komitet ustanka, koji je zahtevao da se iz Konventa isteraju 22 poslanika Žironde. U maju je taj zahtev
postao opšti. Tada je na čelo borbe protiv žirondinaca stala Komuna. Izjutra, 31. maja 1793. je počelo zvonjenje
zvona i dobovanje doboša na uzbunu, a narod se počeo okupljati pred Komunom. Tek uveče su sankiloti ispunili
dvorane Konventa. Tada je Robespjer zatražio hapšenje Komisije dvanaestorice i 22 poslanika-žirondinca. Jedina
stvar sa kojom se složio Konvent bilo je ukidanje Komisije. Tako se pokret od 31. maja završio neuspehom. 2. juna
se saznalo u Parizu da su žirondinci zajedno s rojalistima u Lionu pobili oko 800 jakobinaca. To je upropastilo
Žirondu, a više od 100.000 naoružanih ljudi opkolilo je Konvent i tražilo da se 22 poslanika udalje iz Konventa.
Poslanici Ravnice i Žironde su izašli na ulicu verujući da će ih narod propustiti. Ali je jakobinac Anrio, zapovednik
narodne garde, naredio tobdžijama da zauzmu svoja mesta, što je primoralo Konvent da isključi 31 poslanika iz
redova žirondinaca.
Revolucija od 31. maja do 2. juna 1793. je uklonila s vlasti krupnu trgovačko-industrijsku buržoaziju. U
proleće je ta buržoazija otišla u tabor kontrarevolucionara, izdavši pritom sopstvenu stvar, i odrekavši se prava da
revolucija zaštiti njene sopstvene tekovine i samim tim je otvorila granice stranim intervencionistima.