You are on page 1of 5

VREDNOSNO – KONCEPTUALNE PARADIGME

Čovek se uvek opredeljuje prema nečemu i to u zavisnosti da li to predstavlja vrednost. Vrednost može biti samo ono što je saznato kao takvo. Vrednovanje je procena da li su određeni objekti, institucije, akcije ljudi korisni ili štetni, dobri ili rđavi, poželjni ili nepoželjni. Saznanje je uslov da vrednosti budu intersubjektivne. Vrednosti su sadržane u strukturi ljudskih potreba. POTREBE I VREDNOSTI – TEZE

Jedino je čovek u mogućnosti da svoje potrebe vrednuje, sve što određeni subjekt smatra svojom potrebom, za njega postaje vrednost  Potrebe nastaju usled nedostatka nečega što se želi, a da bi želje i htenja izrasli u potrebu, moraju se projektovati kao cilj.  Društvena sredina utiče na stvaranje raznovrsnih potreba, dajući određenim potrebama status vrednosti, tj. utiče na njihovu širu prihvatljivost.  Kriva svest u vrednovanju potreba nije uslovljena jedino ideologijom, već i drugim faktorima: običajima, moralom, religijom, oblicima prisvajanja itd.  Čovek je biće potreba. On neprestano teži da zadovolji svoje potrebe jer to smatra vrednošću. Način, oblici, kvantitet i kvlitet zadovoljavanja potreba nisu unapred fiksirani, nego se menjaju, pa je zadovoljavanje uvek u korelaciji sa određenim sistemom vrednosti koji je uslovljen društveno – istorijskim razvojem. Istorija nastanka ljudske civilizacije se poklapa s istorijom nastanka kulturnih potreba.  Čovekov odnos prema svetu je predmetni odnos. Tj. i ljudske potrebe su predmetne. Proizvodnja kao temelj nastanka i stvaranja ljudskih potreba je predmetna delatnost čoveka.

1

sredstva i nosioce zadovoljavanja ljudskih potreba. u svakom društvu. mogućnosti itd. a koje se mogu smatrati i društveno nužnim potrebama i zadovoljavaju se na društveni način . ne svakog pojedinca. Participacija pojedinaca u društvenim potrebama nije ni po kvalitetu ni po kvantitetu identična. koje se zadovoljavaju na različite načine u zavisnosti od nivoa društveno-istorijskog razvoja. već pre svega aksiološki problem. načine. zadatak i cilj socijalne politike jeste da formuliše moguće pravce. Problem jednakosti i nejednakosti nije samo saznajni. nego prosek potreba ljudi u jednom društvu. zajedničko. Smisao. načela. već konkretno vredne potrebe. apstrktnu potrebu. Nisu to apstraktne vrednosti. već to su uvek različite vrste konkretnih potreba. učestvuje manjina koja svojim mestom u društvenoj podeli rada ima mogućnost da strategiju i prioritete njihovog zadovoljavanja.  Potrebno je odrediti šta znači nejednakost. Čovek kao biće potreba ispoljava se višesmerno i višedimenzionalno. čovekovih shvatanja. Sve individualne potrebe nisu istovremeno i društvene potrebe. pa zato nema opštu.  Ukoliko društvene potrebe zaista izražavaju potrebe pojedinačnih ljudi.  Problematika potreba spada u centralna pitanja socijalne politike. JEDNAKOST  Jednakost je vrednost koja je dobila ontološko utemeljenje jer svi ljudi imaju u sebi nešto što je opšte.  Društvene potrebe su istovremeno i potrebe bar izvesnog broja pojedinaca u datom društvu. a to je priroda.onda one predstavljaju društvene vrednosti.  U projektovanju društvenih potreba. 2 .

tj.pravednost je ostvarenje pravde odozdo. a pravda je nešto što je propisano odozgo.. Pravednost je zahtev da se tuđa prava poštuju kao sopstvena. niti na pitanje svojine i raspodele. Ona stoji u recipročnoj i uzročnoj vezi unutar sistema vrednosti svakog društva. Apsolutna jednakost. grupnih. i ona je aksiološka pretpostavka socijalne politike.  Pravednost nema snagu pravne norme.  Ostvarivanje pravednosti pretpostavlja i afirmaciju drugih vrednosti. te moralom. Njome se izriče poželjnost potrebe da se deluje u određenom pravcu u skladu sa drugim osnovnim vrednostima i vrednim tedencijama. mogućnost pojedinca da ostvaruje ljudsko dostojanstvo i put i način određivanja postupaka čoveka kao pojedinca radi uspostavljanja pravedne zajednice. PRAVEDNOST  U tesnoj vezi je sa jednakošću.nije u pitanju apstraktno i formalno određenje. klasnih interesa. dostojanstvom. njihovog 3 . kad bi se mogla uspostaviti. Pravda i pravednost označavaju različite sadržaje. Bloh . tj. To znači da se jednakost ne može svesti na problem političke i pravne jednakosti. dovela bi do potiranja svake individualnosti i slobode ličnosti te prestavlja negaciju celokupnog sistema vrednosti. mada je i takav pristup moguć. Uslovljena je ekonomskim. ideologijom i religijom. Pravednost je izraz autonomnih težnji pojedinca za samopotvrđivanjem. Pri definisanju jednakosti i nejednakosti kao vrednosti.  Problem jednakosti je pitanje jednake vrednosti svih ljudi. političkim i klasnim odnosima. Pravda je društveno stanje u kome svako dobija ono što mu po zasluzi ili po zakonu pripada.  Pravednost je društvena vrednost u funkciji ublažavanja različitih sukoba između individualnih.

socijalna pravda je okrenuta određenim socijalnim problemima i pojavama.  Pridev socijalni uz pojam pravde ukazuje na to da se pravda ostvaruje konkretno jedino u organizovanoj društvenoj zajednici.  Zahtevi za soc pravdom su ograničeni na ublažavanje aktuelnih soc nepravdi u datom društvu i uspostavljanje više pravde za one društvene grupe koje su pogođene soc nepravdom. Bez ideja i ideala pravednosti ne bi bio moguć moralni i društveni progres. Svako deuštvo nastoji da smanji soc nepravde ali pri tome mora da vodi računa da ne proizvede nove nepravde prema drugim druš grupama i slojevim.  Društvene klase i političke partije unutar njih istupaju sa svojim projekcijama socijalne pravde. a najmanje na sve ljude. kao i od snaga koje se nalaze na vlasti jer država određuje. Socijalna pravda je izraz svesti i savesti svakog subjekta pojedinačno. ona nije problem svih ljudi u jednom globalnom društvu. načelo. ali i od načina raspodele preraspodele društvenog bogatstva. jer ne postoji opšteprihvatljiva definicija niti jedinstvena socijalna pravda primenjiva na sve uslove zemlje.  Ona je pretpostavka za shvatanje suštine socijalne pravde.  Pravednost kao ideja. što zavisi od ekonomskih mogućnosti. tj. i to preko određenih mera i društvenih institucija. ideal. To je njena subjektivna osnova. a ovo od društvenog sistema. kao jedne od osnovnih kategorija socijalne politike.  Pošto je pravednost eminentno aksiološki. 4 . Nema status naučnog dokaza. empirijski se ne izvodi.  Problem def pojma soc pravde je kompleksan i teorijski teško rešiv na zadovoljavajući način. Socijalna pravda je centralna tema u programima političkih partija. a ne epistemološki problem. niti logički dokazuje.  za razliku od pravednosti koja je u principu oošteprihvatljiva.usklađivanja s drugim potrebama i ciljevima zajednice radi njenog održanja i razvoja.

svojom zakonskom regulativom i drugim merama socijalnu politiku i socijalnu pravdu. 5 .