You are on page 1of 232

Павле Ђуришић

____________________________________

ВОЈВОДА ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ

Породица Павла Ђуришића потиче из села Парци,
Љешанска нахија, испод самога врха Веље Горе,
на коме се још данас бијели стара српска
богомоља. Из тог мирног села, са кућама од
клесаног камена, сиротиња је отјерала његовог
оца Илију, и то у пуној младости. Настанио се у
Подгорици, између рушевина Немањиног двора и
старе Сахат куле. Ту су му рођена сва дјеца: три
сина и двије кћери.

Рођен 9. јула 1907. баш у данима првог политичког
превирања у Црној Гори, Павле је још као дијете
одавао све знаке своје будуће борбености. Дијете
које би у његовом присуству запјевало неку стару
пјесму, због које су скадарска утвђења прогутала
половину његових братственика, не би тај испад
никад више поновило. Али на Павлову рану
младост, између двије ријеке: Рибнице и Мораче,
са њиховим споменицима и рушевинама,
пресудно утичу два догађаја. Први је, рат из 1912.
године, када су два тешка руска топа, из близине
његове

куће, објавила рат Турској, десет дана прије осталих
балканских савезника. Други је судбина његовог
оца, кога од тог дана није скоро ни видио више
сем у мртвачком ковчегу. Прво је отишао на
Скадар и био рањен на утврђењу Бардањолта.
Затим је отишао и у Други балкански рат,
преживљавајући и Брегалницу и борбу на
Говедарнику. И прије него се могао снаћи у кругу
своје једре и лијепе дјеце, Први свјетски рат бацио
га је на аустриска утврђења на Калиновику. Ту је
смртно рањен и послије неколико дана сахрањен
поред подгоричког храма, који потиче из
Немањиних дана. Тако је цијела породица, лишена
свога хранитеља, виђеног и вриједног
грађевинара, препуштена бризи мајке Иване, зване
Маце, из гласовите куће Радовића, братства
Брновића. Овој великој жени и мајци у помоћ су
притекли њен отац Михаило, кога су Црногорци
звали Мићо Пуров, познати јунак са Бара, и њен
брат Петар, преживели ратник из одреда Војводе
Вука, доцније судија у Подгорици и Беранама.
Основну школу и четири разреда гимназије Павле
је завршио у Подгорици. Учитељску школу почео
је у Беранама, али при крају друге године прелази
у гимназију, полажући шести разред. Ту у
Беранама је завршио седми разред гимназије, и
тада се одлучио да своју будућност тражи у
војничком позиву, о коме је снивао у најранијој
младости. Јер, тада је на прагу основне школе
слушао грмљавину топова са Скадра, гледао
многе тужне спроводе и слушао поздраве на
вјечитом путу без повратка.

У јесен 1927. године, Павле улази у 55 класу Војне
академије, из које 1930. године излази као
пјешадијски потпоручник. Више мјесеци, током
1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10
пјешадијског пука Таковског. Његове старјешине
запажају у њему изванредне способности и
амбиције, па га шаљу у Пјешадијску официрску
школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са
тог положаја послат је по својој молби у Беране,
како би могао помоћи своју преморену мајку. Тако
га од 1934. године видимо у Беранама, прво као
поручника - водника батаљона 48 пјешадијског
пука, а затим као ађутанта. Из те исте војне
јединице 1937. полаже капетански испит, а затим
постаје командир прве чете тога батаљона.
Истог дана, на Велики петак 1939. године, кад
италијанске трупе упале у Албанију, Павле је с
својом четом послат у Плав, сектор двоструко
опасан: и због фашистичког продирања до наших
саобраћајних вена, и због препада албанског
башибозлука, који је увијек био уз јачега. На
Плавском Језеру, Павле није само војник него и
дипломата. Вјешто се повезује са угледним
људима окупиране Албаније. Због тога
италијанска команда на његову главу баца уцјену
од 100.000 динара у сребру, што за вјеролимни
милет дивљих Проклетија значи много. Рат од 6.
априла 1941. године затиче га на томе положају. У
саставу Комског одреда, под командом ђенерала
Љубе Новаковића, Ћуришић истог дана прелази
албанску границу. Умјесто брзог продирања ка
Скадру, преко источних планина, долази команда

да се застане. Све што је од војне спреме. на освојеној територији Албаније. лежало у Плаву. Павле Ђуришић је знао да то ипак није крај. већ да га сачувају за скоре дане. дали су поузданим сељацима са истом поруком. И ту. Брзим покретом враћа своју јединицу у Плав и даје аманет свима да се од оружја не растају. доживљава капитулацију наше војске и велико разочарење у своме животу. Ђуришић без пресудне битке. већ се само повукли у окриљу својих слободарских села и хладних планина за нове дане и нове мегдане. нијесу рата одрекли по наредби своје капитулантске владе и савезничке издаје. Тако се ни он. оружја и муниције. већ само почетак тешких голготских дана. . ни његови ратници.

јула 1941. Ту се често сусреће и разговара са виђеним и поузданим грађанима. отпочиње борба. капетан Раја Поповић. Павле Ђуришић ипак не мирује. који је с' нама био и остао. Борбе које су 13. рововима и касарнама. отпочео је страховити напад на италијански гарнизон у Беранама. поред капитулације и безнадежне трагедије.У Беранама. Али тачно 118 мртвих Италијана лежало је по улицама. Не бројем. а нарочито са официрима. јула Беране опет било у нашим рукама. Међу њима су капетан Рудолф Перхинек. од Вира до Острога. Ђуришић приморава италијанску команду на предају. поред више стотина заробљених и разоружаних. а зелени Лим текао крвав испод древног Будима. сада већ укроћених освајача. јула. мајор Милорад Јоксимовић. Неколико десетина наших бораца и грађана главом је платило своју храброст и одлучност. поручник Мирко Куклић. ВЕЛИКИ СТРАТЕГ ОСЛОБАЂА БЕРАНЕ . колико њиховом одлучношћу да умру или побиједе. Дана 15. Тако је 18. године почеле у старој Црној Гори. јула под командом капетана Павла Ђуришића.Васојевиће. прешле су и на највећу црногорску нахију . потпоручник Марко Вуковић. а 17. мајор Божо Јоксимовић и брат Василије Ђуришић. Словенац.

и 18. У том помамном рушењу. иако је италијанска посада на Лиму савладана. Допрли су до Берана.Вођење битке за Беране од 17. већ и богомданог војника. нови освајачки таласи прелазили су Јадран. почиње и легенда: да Павла Ђуришића обилазе куршуми. соја старих српских сердара и војвода. распоред својих бораца и сразмјера снага. страдали . Казнена експедиција. или боље речено: „Смрт га неће иако је тражи". паљењу и убијању. Али. откривају у Павлу Ђуришићу не само великог и неустрашивог јунака. или освета Мусолинијеве империје пустошила је седам дугих дана и ноћи. у том бурном ватреном крштењу. Ту. јула.

Остаци су у паничном страху пребјегли границу. Обукли су их у своје униформе. Подивљале хорде из Бихора и Рожаја доживјеле су своју казну. побједа над албанским башибозлуком под италијанском командом није значила и побједу над њиховим римским послодавцима. Горажда и Тмушића. Али и поред своје политике кажњавања „незахвалне Црне Горе". Али.су невини: највише жене. а крвожедне руље уживале у тим пакленим призорима. На том послу најстрашнији су били карабињери и одреди фашиста. ГОРЊЕ ЗАОСТРО ЦРНОГОРСКА РАВНА ГОРА . И док се пламен дизао до неба изнад самих села Заграђа. Павле Ђуришић је долетио у помоћ са својом јединицом. Тако су попљачкани српски домови нестајали у пламену дуж цијелог Лима. па су у помоћ позвали и дивље арбанашке хорде. који су по својим домовима смрт чекали и дочекали. и ставили испред себе као претходнице и дали им одријешене руке да раде све што од њих страсти траже. нијесу у успех били сигурни. дјеца и старци.

По првом је ђенераштабни мајор Ђорђе Лашић постављен за команданта националних снага отпора Црне Горе. а по другом капетан Павле Ђуришић за команданта ЛимскоСанџачких одреда. чак и већине Словенаца признати вођа народног отпора. које су нас и раније извлачиле из сигурних пораза. Павле је увидио да без тога ризичног пута и без тијесне везе Црној Гори нема спаса. али је био од свих Срба. нарочито Пештера. Дража још није био министар војске у избегличкој влади. Такоје Заостро постало зборно мјесто свих нацноналних снага. цијела комунистичка војска склонила у Црној Гори. Тако се Ђуришић 3. Између Србије и Црне Горе стајали су не само непријатељски гарнизони. поред упутства о даљем раду.Пред њиховим тенковима и дивизијама једини спас биле су планине. . Дражу ће наћи у планини Голији крајем те године. већ до зуба наоружани муслимани Санџака. прво повукао у Заучку Гору. из свога штаба за Србију. Везе с Дражином Равном Гором још није било. гдје је образовао свој Горски штаб. Са тога пута. са његовим декретима се вратити натраг и у вези с њим спремати нове подвиге. спремна да је освоји као што је раније била освојила западну Србију. а касније прешао у Горње Заостро. Ово тим прије што су послије протјеривања комуниста из Србије. Због тога ће Ђуришић кренути новембра мјесеца 1941. августа 1941. Ђуришић је. донио од Драже два декрета.

Губици италијанске војске у свим борбама по Црној
Гори, и сумњив успјех њихових казнених
експедиција, наметнуоје Италијанима нову тактику.
Тактика се сада састојала у запосједању градова и
вароши, заштићених бункерима и бодљикавим
жицама, као и одржавање везе између њих, без
задирања у залеђа њихова, чак ни у најближа
села, гдје се лако може погинути. Та окупаторска
изолованост сједне и братска наивност
националиста, с друге стране, охрабрила је
комунисте и њихове маневре. Сачувани плански у
борбама с италијанском војском, из које су првог
дана почели узмицати, они су сада слободно по
селима стварали своју такозвану „народноослободилачку" војску, разне канте производили у
нове „радио станице" и припремали атмосферу
за претварање националног, ослободилачког рата,
у крвави грађански рат.

Своје рушилачке планове и диктаторске апетите
открили су тек у последња два мјесеца 1941.
године, када им се нико није надао. Пошто су
поубијали гласовите народне прваке, већином
крађом и преварама, на разне начине, одлучили су
да освоје Васојевиће, јер би тако одвојили Црну
Гору од Србије, а своје класне походе наслањали
на богато залеђе и Ком планину. Али, Стаљинови
измећари нијесу знали да је Васово племе тврд
орах, о који су многе силе, кроз дуге вјекове,
ломиле своје зубе. Са три стране, прикупљеним
снагама из цијеле Црне Горе и Санџака, комунисти
су упали у Баре, Лубнице и Равну Ријеку, увјерени
да су се тим и устоличили на Горњем Лиму и на
горњој Тари. Комунистички потези отворили су
очи националистима. Два табора не гледају се
више братски. И тако је почела борба или крвави
грађански рат.

Из тих раних дана два попришта су најчувенија: Баре
Краљске, а затим Лубнице и Равна Ријека.
Националне јединице на првом попришту
предводи мајор Ђорђе Лашић, а на другом капетан
Павле Ђуришић. Борбе су завршене тешким
поразима комуниста, а побједом два елитна
официра са пробуђеним народом. Нико тада није
мислио на борбе с' домаћим изродима. Све мисли
биле су управљене на италијанске гарнизоне. С
пролећа 1942. године били су осуђени на теже
ударе и успјешније препаде. Комунисти су својим
походом на Васојевиће и мучким убиствима
народних првака све националне планове
пресјекли и народни отпор страховито осакатили
у корист италијанских освајача. Пораз у
Васојевићима није учинио и крај њиховим
плановима и злочинима. Колашин је био постао
њихова престоница злочина, одакле су
дириговали цијелом својом акцијом у Црној Гори,
Санџаку, Херцеговини, Боки, спремајући освету за
свој први пораз.

Тако је Колашин, у коме су се комунисти са Мошом
Пијадом на челу, сигурно угнијездили, постао
пресудна раскрсница. Према томе, ваљало је
расчишћавати са свим комунистичким тврђавама
испред Колашина, по коме су црвени пустошили
теже него некада дахије по Београду. Борбе по
селима низале су се једна иза друге, свака од њих
изазвана од стране крвожедних комесара, који су
се такмичили у насиљима и злочину. Борба на
Равној Ријеци крајем јануара 1942. године добијена
је на препад једним ријетко куражним подвигом
Павла Ђуришића. Пробијајући се ноћу између
јаких партизанских јединица он је изненада напао
позадину, управо главну резерву, и тако
обезглавио цијелу комунистичку линију. Борбу на
Црквинама, између Колашина и Мораче, добио је
ноћу, нападом на партизански штаб, који је у
паничном бјекству заборавио чак и своју архиву.
У тој архиви нађено је Титово писмо „другу Марку
Ђуровићу" под којим је именом на Тари жарио и
палио Моша Пијаде. У писму је дословно стајало:
„Скрећем ти пажњу, друже Марко, на значај
планинског масива Сињајевине, Дурмитора,
Волујка и Маглића, по цијелу нашу сшвар. Ако њих
изгубимо, онда је изгубљена и битка, јер ту је
кључ цијелога Балкана. Зато тај терен по сваку
цијену чувајте и задржите у својој власти".

Комунисти су у Босни потражили једини свој излаз. Санџак. Таре. Мораче и Зете. Боке и Санџака. .Колашин је ослобођен од тешке комунистичке куге 23. године. па се враћа и долази у Липово. ту трнову и мученичку круну опет вратили нашем легендарном Сувобору. Стари српски Рас. Послије ослобођења Колашина. Његово име постаје већ чувено широм долина Лима. до 13. је умирен. Виђени националисти долазе да се сњим упознају и од њега чују савјете за даљу борбу на двоструком фронту. Милорадом Поповићем и осталим херцеговачким првацима. Дакле. Дурмитор и Сињајевина постају друга Равна Гора. војводом попом Перишићем. Преко ослобођеног Санџака. дотиче се кршне Херцеговине и на њеном терену се састаје са војводом Илијом Ж. да би средином 1943. године. а усташки покољи по нашој Херцеговини прилично обуздани. тамо прелази штаб Павла Ђуришића из Горњег Заостра. Трифуновићем-Бирчанином. На томе терену остаје од јуна 1942. мјесецима касније него се то догодило у Србији. Дража са својим штабом прелази висове Дурмитора. или сведени на неколико градова. на обронке Сињајевине. Али се ипак Колашина нијесу лако одрекли. По планинама се хори нова народна песма: „Нема борбе ни мегдана без Ђуришић капетана". маја 1943. У тим данима довршио се и потпуни процес подјеле између националиста и комуниста широм цијеле Црне Горе. фебруара 1942.

маја 1943. Али. а њемачка војска са свим модерним ратним арсеналима продрла је до Лима и Таре. коју су подијелили.Пуну годину дана од ослобођења Колашина до продирања Њемаца у црногорске планине. а по Хитлеровом кључу стотину за једнога. која је у црно завила Крагујевац и Краљево. створили су нову ситуацију. . преко Лима код Мојковца и низ Тару код Матешева. Италијани се више не осјећају сигурним ван својих посада. Неколико дана раније. Дража је пуким случајем избјегао исту судбину и вратио се преко Санџака и Голије у свој првобитни бастион .Равну Гору. њихове снаге за ту улогу нијесу биле довољне. Комунисти нијесу више харали. Неколико њемачких дивизија угрозиле су Колашин са двије стране. Србија је била у вјечитој опасности од тевтонске казне. бункера и бодљикавих жица. На Дражину главу пала је уцјена од 100. Битка на Неретви је изгубљена. и покрет комуниста из Босне ка Неретви. жарили и палили по нашим селима. Бајо Станишић и Павле Ђуришић хтјели су да их тамо нађу и истријебе. све тежу по нашу националну ствар у цијелој земљи. године пао у њемачко ропство. с' друге стране. пријетила цијелој земљи. или својим сателитима поклонили. Њемачке и италијанске комбинације по нашој земљи.000 златних марака. Док су се они у Босни спремали за повратак. с' једне. ђенерал Блажо Ђукановић. Тако је Колашин пао а Павле Ђуришић са стотинама својих елитних бораца 14.

одлежао је четрдесет дана. у нашу питому Војводину. Неки преживјели свједоци могли су у тој необичној кући ледених и мрачних ћелија да виде само костур негдашњег орла из црногорских планина. био је према свим описима тужан. под Карпатима. цијенећи људе и јунаке. дакле послије три мјесеца робовања. која је некада бројала од 30-40 хиљада ратника. У Ратничком дому. као што их је и Мекензен цијенио. дознао је све и учинио све што је могао да у живот врати овога великог јунака. препуну туђих жбира и ухода. . у своје многобројне логоре. Дочек разбијених остатака његове војске. резервисаном за кандидате смрти. године. којему је Црна Гора била на срцу као и Србија. побједника Италијана и комуниста у Црној Гори. представник ове грубе силе. Из логора смрти у Стрију. године. али не више ведро лице и атлетско тијело Павла Ђуришића. узима на себе одговорност и по Недићевој молби Ђуришића пушта из тамнице. а Ђуришића у далеке Карпате. Ђенерал Милан Недић. јуна 1943. Борце шаљу на разне стране. примијећен је и ухапшен.Ту почиње ново поглавље и нова етапа уз дугу Голготу која се дизала испред Павла Ђуришића и његових бораца. Нојбахер. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарску. августа 1943. у коме је смјештен послије дугог пута и страдања. Ђуришић је побјегао 27. свих српских непријатеља али не и Њемаца. Тек кад је ноћу прешао Дунав.

Ситуација у Црној Гори. Али до везе не може да дође. И тако је дошло до босанске Голготе. нијесу много марили шта се дешава ван њиховог оквира. који се не мири са ропством. године. беспућа. сахрањују све наде у боље дане. а спуштао Михаиловића. тифус и синхронизована акција између комуниста и усташа. Мислећи да искористе стару језуитску политику: што горе то боље. уз прећутни њемачки благослов. Черчил је све отвореније и неразумније уздизао Тита. И тамо видимо Ђуришића на челу своје поворке. Из Рудога одређује армију од 4. као да је морао побиједити само онај уз чије је колено његов син Рандолф. зима.000 бораца под командом Захарије Остојића да у Херцеговини ухвате везу са западним савезницима. јер су Техеран. по примјеру Италијана. Нови окупатори. . преломили мач преко наших глава и наше праведне ствари. у двострукој улози: спасавања остатака покошене војске и народа. Ни политичка ситуација у свијету није била иста. Херцеговини и Санџаку. глад. била је сад сасвим друга. Њемци. помогли су и комунистима да се снађу и опет осиле у истим планинама из којих су снагама Ђуришића и Станишића избачени почетком 1942. Тако. друга капитулација у Лондону и спремање Јалте.

коме је судбина одрекла право да падне у борби с мачем у руци. витеза без страха и мане. а по другој у загребачком мучилишту следећег дана. По једној верзији он је убијен у Градишци 28. на челу са чувеним српским књижевником Драгишом Васићем. И да би и Бог на небу заплакао. По трећој. У томе паклу нестаје и легендарног војводе Павла Ђуришића. колико су спремнији и вјероломнији од својих нацистичкофашистичких учитеља и устоличитеља. године. априла 1945. отвара пред свима сами пакао. са њеним страховитим последицама. до ове трагедије у Јасеновцу дошло је седмог маја 1945. године. јер су усташке звјери и тим путем морали свијету и историји да покажу. а камо ли несрећници на земљи. која изгледа највјероватнија. он је жив спаљен у Јасеновцу заједно са својих 380 сарадника и официра. дакле читав дан послије немачке капутулације. као што је са њим раније падао и устајао на многобројним бојним пољима. међу којима је скоро цио ранији Дражин штаб.Битка на Лијевчу Пољу. ТВРЂИ ОД ЧЕЛИКА ГОРОСТАСНИЈИ ОД КОМА .

Радоман Раилић 4. умрла је у босанском селу Подновљу 3. а њен брат Петар Радовић. које су издали и небо и земља. ми у њему видимо два лица. давно чувени четник војводе Вука. једнако лијепа и мила. гдје смрт 1. увијек први на страшном мјесту. марта 1945.Тако је Павле Ђуришић своју каријеру на овом бездушном свијету завршио не само као легендарни јунак и челични војвода. Једно припада војнику и ратнику. који је тврђи од челика и горостаснији од Кома. Бранко Ђурашковић 3. Честита старица која му је дала живот. Павле Ђуришић 2. Словенија. Душан Арсовић . Кад послије више предугих година визија Павла Ђуришића долети до нас. године. У том својству битке је водио и губио. нестао је у Кочевљу. заједно са својим сапатницима. затворили су очи прије него су сазнали за крај страшне трагедије. већ и као мученик. затим судија. Двије особе које су му биле најближе: мајка Ивана и ујак Петар. једнако честита и искрена. и правда и људи.

Био је средњег раста. Док није пустио дугу браду и још дужу косу. али је он мирно врати на своје мјесто. те нам је Ђуришић личио на старе хајдуке кова Старине Новака. као да су то маневарски. године. атлетски грађен. прилично широког и мало прћастог носа. Поред револвера и митраљетке. камо ли три унапређења била су велики изузетак. године. искренијег и љепшег контакта са својим ратницима није било. Први од свих тих изузетака био је Павле Ђуришић и ратни и народни војвода. носио је увијек двоглед. ближег. Зато штоје увијек био први у борбеној линији. нити могло бити. Баја Пивљанина и Вука Мандушића. какав је Ђуришић био и остао. цијенећи свој живот мање од других. А зато што је смрти мирно гледао у очи. Те су црте сад биле прекривене. и класичног изгледа. У Дражиној војсци све до љета 1944. Друго лице припада човјеку и трибуну. онје од својих ратника био бескрајно цијењен. он је био и вољен и обожаван. скоро увијек насмијан. Уједној борби на Тари куршум шубару скиде с главе. он је био младолик. уз ријетку псовку. Фама да га челик заобилази није престала ни октобра 1944. ведра лица. веселих живих очију. а последњи у повлачењу кад се ломе срца у грудима. и настави свој посао. примљена свега у два-три случаја. ван борбе и масиван штап. Кроз кише куршума пролазио је без страха. На косматој глави стајала је тешка шубара.вреба иза сваког стабла. Никада у историји ратова. и два. као даје с њом срасла. . кад је на граници Албаније куршум пролетио кроз његове груди.

са њеним неписаним законима и својим старим моралним принципима. Многи команданти у рату подизали су зидове између себе и ближњих. већ народни војвода и трибун. не само у очима бораца. из незнаног гроба. њихов друг и брат једва први међу једнакима. камо ли у миру. Такве зидове Ђуришић је рушио. као вук по беспућу или орао по сивим облацима. Павле Ћуришић није много марио ни за ратне карте. Благодарећи њима. већ и народа. Путем лијепе и утјешне ријечи он је своја убјеђења лако преносио на ближње. чак ни у рату. Он би из свих њих као побиједилац испливао да се против нас није окренуо читав свијет. Своје пророчанске очи он је окретао ка Епиру. а не ка Алпима. док је хероја и мученика.Исто тако искрен и узоран био је и контакт с народом. Због тога на Павловом подручју није било ни свађе ни неповјерења. Због тога је постао херој. И да се ударило путем којим је он хтио. да би иза таквих зидова што јаче дизали свој култ. стратегију и све војне доктрине цијенио је мање од здравог људског инстикта и разума. увијек кад је на њих наишао. Али је она одмах схватила да Ђуришић није ни диктатор. Терен је савршено познавао и по њему се сигурно кретао. Ова није увек склона да прими ни најбољу диктатуру. Ту су разлози што његово име. Тактику. данас би и Дража и Драгиша и Павле и Захарија и Мирко и многе хиљаде покошене с њима на Лијевчу Пољу . чак и наше интелигенције. све љепше сија и љепше ће сијати док је људи и закона. он се у свим борбама савршено сналазио. ни за бусоле. Сви су дјелови чинили нераздвојну цјелину.

у нади да ће небо послати знамења. а ова чињеница је довољан приказ удела црногорског народа у борби против фашистичког окупатора и комуниста. У биографију су унијете мале допуне мајора Раја Поповића. .биле у животу. од првог до посљедњег дана Другог свјетског рата. _________________________________________ ПОЧЕТАК УСТАНКА У ЦРНОЈ ГОРИ Увод Црна Гора у Другом светском рату је дала пет четничних војвода. једнога од првих сабораца и сарадника војводе Павла Ђуришића. начелника штаба војводе Ђуришића и само породични подаци прибављени од његовог брата Васа и сестре Стане Вујошевић Текст је пренесен из Албума црногорских четника и жртава комунистичког терора Драгољуба Шћекића.и у Словенији и у Зеленгори и по мрачним Титовим казаматима . * Ова биографија је рад мајора Милорада Јоксимовића.

Бајо Станишић. 6.Павле Ђуришић. није умро 3.Потребно је истаћи и чињеницу да би се број четничких војвода удвостручио или утростручио током 1943. године и до краја рата.април 1941. Четничке војводе из Црне Горе проглашене у Другом светском рату су били: Блажо Ђукановић. који је једини имао право додељивања титуле војводе. да војвода Бирчанин.Војо Лукачевић и Мило Ракочевић. (Војвода Бирчанин је посмртно одликован Карађорђевом звездом са мачевима трећег степена) О свим четничким војводама из овог периода моћи ћете читати у посебном одељку овога сајта. фебруара 1943. године. .

године када су италијанске трупе упале у Албанију. уместо брзог продирања на освојеној територији Албаније долази команда да се стане. Након команде за зауствљање продирања у Албанију. априла.Од 1939. српске снаге под командом ђенерала Љубе Новаковића прелазе албанску границу према Скадру. Међутим. Један од комаданата чији пут ћемо пратити у овом поглављу. Генералштаб Војске је држао приправност према Албанији за евентуални покушај продора фашистичких снага у Краљевину. а који показује значај и успехе. а истовремено дубока разочарења постаће један од главних четниких вођа у Црној Гори-војвода Павла Ђуришића. Павле Ђуришић се налазио под командом ђенерала Љубе Новаковића у том периоду.После 6.Почетак Другог светског рата војску у Црној Гори затекао је на положајима према Албанији у већинским снагама. . Павле Ђуришић враћа своју јединицу у Плав и даје аманет свима да се од оружја не растају. а сви војни магацини су пресељени у руке виђених сељака са истом поруком.

Макор Павле Ђуришић. . са својим штабом.Тако се устанак у Црној Гори почет од Вира до Острога преселио и у највећу црногорску нахију-Васојевиће. године. убијен 1945. Минић командант четничке бригаде.јула 1941. За један дан иако против надмоћнијег непријатеља Беране је било ослобођено. Колашин.Судија Љубомир И. године комадант Павле Ђуришић са својим јединицама отпочиње напад на Беране. са црном шубаром). 1943. у одступању на запад Устанак По припремама у тих пар месеци 17. командант Лимско-санџачких четничких одреда (у средини.

Дражом Михаиловићем . који нажалост нису били порази у Риму. Састанак са Ђен. а несигурни у своје снаге позвали су и албанско трупе непријатељски расположене преама православном живљу. Ђуришић се прво повукао у Заучку Гору.У Бихору и Рожају фашисти су доживели поразе. а затим у Горње Заостро.Попљачкани српски домови су нестајали дуж цијелог Лима.Ту је био Горски штаб.После ослобађања Берана италијанске трупе су отпочеле крваве казнене пирове.Седам дугих дана и ноћи фашисти су харали Црном Гором. Под тешким тенковским и артиљеријским оруђима спас за тек оформљене јединице биле су планине. Комадант Павле Ђуришић је дошао у помоћ и са својом јединицом нагнао у бег подивљале фашистичке хорде.

Ђуришић је увидео да тесна веза са Србијом је спасоносна. а други о постављању капетана Павла Ђ. Лашић је тешко рањен у првим борбама са комунистима с почетка 1942. донео је и два декрета. Блажо и Бајо су погинули у Острогу у ноћи између 19.године. па за комаданта Црне Горе постављен је ђенерал Блажо Ђукановић.Новембра 1941. октобра 1943.Један је био о постављању мајора Ђорђа Лашића за комаданта националних снага отпора Црне Горе. па је комадант Црне Горе од тог периода постао потпуковник Павле Ђуришић(тада је већ био потпуковник). био је признати вођа народног отпора. и 20.За комаданта западног дела пуковник Бајо Станишић. године Ђуришић креће за Србију да би се састао са ђенералом Дражом који иако није био у то време проглашен за министра војске у избегличкој влади. Између Србије и Црне Горе нису само стајали непријатељски гарнизони већ и разуздани фундаменталисти Санџака.Поред упустава које је понео од Драже за наставак борбе . г. . За комаданта Лимско-Санџаџких одреда.

После повратка у Црну Гору и спровођења наређења ђен. Михаиловића Павле Ђуришић је са јединицама задавао болне ударце непријатељу. Своје намере комунисти су почели остваривати у задња два месеца 1941.Италијани су се повукли у градове и варошице.ограђивали базе бодљикавом жицом и избегавали сваке иступе из сопствених окупираних зона. године. Баре Краљске. Лубнице И Равна Ријека .То је давало могућности испланираниом сценарију комуниста да се рашире по територији и помећују народ у припреми атмосфере за претварање националноослободилачког рата у крвави грађански рат.

После ових борби комунисти су почели са погронима свих виђенијих народнох првака и извршили масовне злочине којима су значајно осакатили националне планове и отпор. чиме јасно видимо подле планове комунистичких првака у обмани народа.Из тих ратних дана најчувенија су била два ратна попришта:Баре Краљске(командује Ђорђе Лашић). Колашин у том времену постаје њихова база на челу са Мошом Пијаде који се у тим данима представљао под именом Марко Ђуровић . а коначну победу је донело разбијање главног комунистичког штаба при чему је и заплењена архива истих .Тада је довршен потпуни расцеп између националиста и комуниста диљем целе Црне Горе. Боке и Санџака(месецима касније него у Србији). .фебруара 1942.По њиховом утврђивању у Колашину почеле су акције разбијања комунистичких тврђава у околини. је добијена куражним подвигом Павла Ђуришића и његових бораца ударом на позадину непријатељу. г.Колашин је ослобођен 23. а затим Лубнице и Равна Ријека(командује Павле Ђуришић).Борба на Равној Ријеци крајем јануара 1942.

. Међу народом је почела да се пева песма која остаје до дана даншњих:Нема борбе ни мегдана без Ђуришић капетана. и 2.Санџак је умирен.Овом победом и утврђивањем положаја је обуздан покољ од усташких снага. пуковник Бајо Станишић командант пука у Комском одреду у априлском рату и мајор Ђорђије Лашић У Колашин се пресељава и штаб из Горњег Заостра. учесник 1.Генерал Блажо Ђукановић. Балканског рата и Првог свјетског рата.

командант Дринског корпуса. поручник Добрица Ђукић. Милорадом Поповићем. командант Рогатичке бригаде Романијског корпуса. командант Невесињског корпуса. командант Требињског корпуса.Потом се враћа у Липово. САД).на обронке Сињајевине. Виђен Ковачевић и непознат Намере Четничких Вођа за Проширење Слободне Територије . непознат. године) С лијева на десно стоје: капетан Милорад Поповић.Ђенерал Дража Михаиловић са својим штабом прелази преко ослобођеног Санџака до Херцеговине где се састао са првацима устанка:Војводом Илијом Ж. Иван Нино Свилокос. Сиједе с лијева на десно: Мито Кекић. војводом попом Перишићем. Трифуновићем Бирчанином.То постаје друга Равна Гора(све до средине 1943. командант Дубровачке бригаде Требињског корпуса (емигрирао живио у Детроиту. мајор Петар Баћовић. мајор Алекса Драшковић. непознат и последњи Милорад Видачић. командант источне Босне и Херцеговине.

000 златних марака.Почела су велика прегруписања фашистичких трупа и припрема планова за уништење Драже и следбеника. харања и пљачкања српског живља.Са друге стране комунистичке снаге које су водиле тактику брзих пребацивања са мјеста на мјесто. Тако ће комунисти наставити да вреше злодела која ће довести српски народ на руб пропасти. одмазди над четничким селима.Из горе наведених разлога ђенерал Блажа Ђукановић. Али њихове снаге нису биле довољне за то. а репресалије су нам познате из случајева Крагујевца и Краљева(такав поступак је постао редован у свим територијама у којима је непријатељ губио тло под ногама). Павле Ђуришић и Баја Станишић су планирали да опколе главнину комунистичких снага која се налазила у Босни и да их униште. доприносиле су ударима на четнике. БИБЛИОГРАФИЈА Драгољуб Шћекић “ Албум Црногорсих Четника” Радоје И Живан Кнежевић “ Слобода или Смрт” .Немци и Италијани су схватили да главна препреку за даље освајања или одржавања веза на Балкану представља национална борба Драже Михаиловића и његових четника. или пракса убијања стотину Срба за једног фашисту.Уцена на Дражину главу је износила 100.

Ђуришић је отпочео преговоре са принцом Марк Ђоном који је преузео команду над свим оружаним снагама у Албанији. Сама акција атентата је означила погоршање односа двије стране и онемогућавала даљни ток развијања плана на споразуму на којему су радили Ђон И Војвода. .по чему би исти споразум постао пуноснажан.По пристанку и овлашћењу његовом.Албанија је била под инвазијом првака у Албанији који ће прихватити споразум и припремити народне масе на тај подухват. Сама смисао споразума је била у ненападању између четничких инационално орјентисаних албанских снага и заједничку борбу против нацистичког окупатора.ране добијене у покушају ликвидације су биле веома тешке И опасне. Албански завјереници када су сазнали да су разоткривени и да је принц Ђон у Подгорици прешли су неопажено на територију Црне Горе и направили засједу на колону званичника Албаније и Црне Горе.Преговори са албанским националис Војвода ЂуришИћ је био у сталном контакту са Врховним комадантом Дражом Михаиловићем.Завјереници поштујући правило непролијевања сопствене крви пропустили су визило њиховог принца И ранили Војводу Павла.тј. На принца Марк Ђона и Војводу Павла Ђуришића који је из домаћинских разлога хтјео да испрати госта до границе државе.

Да Павле ЂуришИћ пошаље снаге у Скадар при чему да се манифестује сарадња борбе против комуниста и тиме подигне морал националиста у Албанији. октобра и носио је главне тачке: 1. То су биле основне тачке споразума који је постигнут и представници са обје стране су га почели промовисати. Међутим обрт политичких игара у цјелосвјетској ситуацији је узео другачији обрт.13. 4. 2. .узимајући у обзир одузимање пуних магацина од Њемаца које су имали у Скадру.Да албанско вођство осигура цјелокупну исхрану четницима за 100. Скадар да је сједиште Врховног штаба. 3.000 војника за шест мјесеци. Споразум је постигнут у Скадру 15 .Обједињење националних албанских снага и четника под врховном командом Драже Михаиловића.октобра Павле Ђуришић је именовао Новицу Поповића да га заступа у преговорима са албанским званичницима и заврши започети посао.

Наиме Врховна команда је била присиљена да се
држи других планова и обећања из Лондона и
умјесто састајања на југу са Владом и
савезницима наредба Војводи Ђуришићу је дошла
директно од Ђен. Драже да почиње повлачење
пред огромним снагама осовине ,према Босни.У
босни се требао направити сусрет са савезницима
и прегруписавање снага за дањне акције.
Први покрет четничких јединица из Црне Горе је
услиједио 3. децембра при чему је кренуло преко
12000 бораца и 10000 националних породица,са 72
свештеника пред којима Митрополит Јоаникије.

Устанак у Херцеговини

Послије капитулације Југославије Херцеговина је
припала Независној Држави Хрватској, док је
војнички била окупирана од 6. италијанског
армијског корпуса. Почетком маја Хрвати су
почели постепено да преузимају власт у тим
крајевима. Чим су власт примили, хрватски срески
начелници и војни руководиоци издали су проглас
народу у коме су изричито захтјевали уз пријетњу
смртне казне предају оружја искључиво од Срба.
По несрећи, многи су оружје и предали, док су га
остали сакрили. Када су Срби разоружани,
хрватске власти су позвале херцеговачке Хрвате и
муслимане и наоружали их. Овај акт хрватске
власти је изазвао сумњу код Срба.

Чим су усташке власти наоружале херцеговачке
Хрвате и муслимане, организовале су од њих
усташке јединице и одмах су отпочели нечувено и
невиђено убијање и прогон прво угледних Срба, а
затим цијелих српских села и крајева. За мјесец и
по дана рачуна се да је у Херцеговини убијено
преко 40000 Срба. Нарочито су Срби страдали око
Љубушког, Мостара, Коњица, Чапљине, Стоца и
Гацка. Италијанска војска, која је гарнизонирала у
овим мијестима, правила се невјешта, мада је
било појединачних случајева гдје су узимали Србе
у заштиту и спасавали њихове животе.
За тај мјесец и по дана Срби нису могли да се снађу и
нису знали како да се спасавају. Али почетком
јуна, угледнији Срби из свих херцеговачких
срезова састали су се на договор. Написане су
биле представке месним хрватским властима и
команди 6. италијанског армијског корпуса да се
престане са прогоном и убијањем Срба, али све то
није помогло. Видећи да се налазе пред
биолошким истребљењем, Срби су спонтано
почели да се дижу на оружје. У почетку је сваки
почео да стражари више свог села и да га брани у
случају усташке најезде.
Све до 12. јуна 1941. српска пушка није опалила у
Херцеговини.

Тога дана у селу Казанцима, у срезу Гатачком,
свештеник Радојица Перишић организовао је своје
сељаке, који су били наоружани, напао је у истом
селу хрватску жандармеријску станицу и
разоружао је. Пошто је разоружао жандармеријску
станицу кренуо је према усташама, Хрватима и
муслиманима, који су држали страже и имали
патроле према овом српском крају, и отерао их.
Чим је свештеник Радојица очистио тај крај од
усташа, ријешио је са својим људима да се од тог
дана, не само бране српска села и народ, већ да се
пређе у отворени напад на Хрвате и Италијане,
уколико ови крену да помажу Хрвате. Овај догађај
је брзо одјекнуо у свим српским селима
Херцеговине, и овај се дан сматра као дан почетка
устанка на све непријатеље српског народа у том
крају.

Неколико дана послије овог догађаја одржане су
двије велике скупштине угледних херцеговачких
Срба: једна у селу Драмешини код Гацка, на којој
су учествовали само представници гатачких села,
а друга у селу Шљивовици, недалеко од Гацка
према црногорској граници, на којој су
учествовали и представници Невесињског и
Билећког среза. Тада је рјешено да се закључци са
ове скупштине доставе и осталим срезовима, и да
се 27. јуна у свим срезовима изврши једновремени
напад на све усташко – хрватско – муслиманске
положаје и њихове гарнизоне. Чим је рјешење са
скупштине послато свим срезовима, свештеник
Радојица Перишић је предао дужност команданта
коњичком поручнику Милораду Поповићу.
Поручник Поповић је за врло кратко вријеме
ступио у везу са свим угледним људима у
Херцеговини, са којима се договорио у вези
предстојећег напада.
На дан 27. јуна отпочео је напад на сва главнија
усташко – хрвтаско – муслиманска упоришта у
цијелој Херцеговини. Огорчени херцеговачки
српски сељаци, скоро голоруки скакали су на
усташке ровове, ове ликвидирали и сами се
наоружавали. Дана 27. јуна 1941. Срби из Гацка
напали су окупатора, италијански конвој у
близини Автовца. Сутрадан на Видовдан Автовац
је ослобођен од усташа. За неколико дана, све
усташке посаде по нашим и њиховим селима биле
су уништене или сатеране у градове. Убијен је и
ађутант Анте Павелића, Мијо Бобан. Оборен је и
један усташки авион.

које су Срби искористили за припреме. а друго због тога што су Срби били свјесни да ће од удружених усташко – италијанских снага још више страдати. а вјероватно. услед тешке зиме и слабих комуникација. Али тога момента су се умијешале италијанске војне власти са намјером да у том подухвату онемогуће Србе. да би у јесењим и зимским данима извршили последњи и главни обрачун са усташким снагама. Настало је затишје. јуна и трајао 4 до 5 дана. а хрватска власт потпуно онемогући. Овим муњевитим четничким нападом. Да би помогле Хрвате. једно због слабог наоружања. Потез Италијана створио је тешку ситуацију за Србе и њима је било јасно да се не могу борити и против њих са својим слабим наоружањем. италијанске јединице су кренуле из градова и са јаким снагама почеле да нападају на положаје Срба – четника да би на тај начин угушили револт против усташке Хрватске.Послије овога су створени планови да се пређе у напад на вароши и из њих истјерају усташке посаде. али се углавном од те борбе у то вријеме морало одустати. који је почео 27. и са Италијанима. . Примљене су мјестимично борбе са италијанским јединицама. усташе су биле сабијене у градове и постале потпуно безопасне за српска села.

Уствари то је био само изговор. Ћетко Петковић. Ђока Гргур.Међутим. Мато Милићевић и многи други у свим крајевима Херцеговине.). Петар Самарџић (бивши земљораднички првак из Братача. Убрзо они су се окренули против Срба – четника и омели намеравану главну акцију против Хрвата и Италијана. Васо Зиројевић. убијен као одметник 1948. Јован Драгинић. Стево Старовић. капетан Милош Куреш. Благоје Тепавчевић. комунисти су отпочели јавно да се појављују у Херцеговини. јула донијели одлуку о дизању устанка тако да не могу присвајати овај устанак. који је у то вријеме било тешко објаснити српском народу. сазнало се у Херцеговини за покрет пуковника Михаиловића и херцеговачке четничке јединице су се одмах укључиле у покрет. Душан Вучковић. поручник Милорад Поповић. поручници Јован Мишевић. Видак Ковачевић. Шпиро Бабић. Августа 1941. Пуковник Михаиловић је тада послао у Херцеговину мајора Бошка Тодоровића да би координирао рад херцеговачких четника са његовим покретом. У првим данима устанка у Херцеговини истакли су се следећи Срби: свештеник Радојица Перишић. Михаило Копривица. Њихови водећи људи су прешли из Црне Горе под изговором да помогну борбу Срба против окупатора. Милорад Бјелетић (командант Ћоравог батаљона). а у њиховој историји се нигдје не спомињу вође овог устанка. Комунисти БиХ су тек 13. почетком септембра. . Томо Гузина.

Милиција је формирана према наређењу италијанске главне команде. Примали су плату од Италијана и чували мостове и неке објекте.Организовање четничког покрета у Црној Гори Послије сламања тринаестојулског устанка организована је антикомунистичка милиција са циљем да чува мостове и друге објекте на подручју. .

Сутрадан 9. у септембру (по неким изворима у октобру) 1941 године. а капетан Павла Ђуришића за команданта четничких одреда у северној Црној Гори и Санџаку. одакле су одмах продужили преко планине Голије у село Осаоницу. Пуковник Михаиловић је наредио капетану Перхинеку да напише инструкције за Црну Гору и да му је поднесе на преглед. После тога почело је формирање четничких јединица. године именовао мајора Ђорђија Лашића за врховног команданта четничких снага у Црној Гори. пуковник Михаиловић је прихватио и потписао израђени елаборат. капетан Перхинек је пуковнику Михаиловићу изложио стање у Црној Гори и дао сугестије шта треба тамо радити. у село Драгојловићи. октобра 1941. децембра 1941. То су урадили. . године на територији Црне Горе појавили су се четници. Дража је 10. капетан Рудолф Перхинек и поручник Мирко Куклић из Берана.Крајем 1941. Осмог новембра пуковник Михаиловић је позвао капетана Перхинека да му поднесе израђен елаборат за Црну Гору. Њиховој појави претходило је успостављање контакта са генералштабним пуковником бивше југословенске војске Дражом Михаиловићем на Равној Гори. новембра. гдје су заноћили. По доласку на Равну Гору. Послије много мука у пробијању ка Црној Гори капетан Перхинек и поручник Куклић стигли су 18. овластио капетана Перхинека као свог делегата и упутио га за Црну Гору.

Радосав Јoксимовић. .Гиљева . бр. Љубо Минић. бр. бр.село Расово .Костеница . гдје му је предао овлашћење којим је одређен за команданта Лимско-Санџачких четничких одреда Југословенске војске у отаџбини под стр. Уз то. Благота Пајовић.Влах . 371. пов.Бољанска ријека .Врх (Турово) Ђаловићи . Бајо Станишић. Од тога момента почиње званична улога капетана Павла Ђуришића у Михаиловићевом покрету.Буђево . на планину Голију је стигао капетан павле Ђуришић са око 100 четника. Филип Цемовић и Андрија Весковић. Радосав Нововић. Никола Ђуровић. пов. пов.У међувремену. Блажо Ђукановић. а њега довео у село Осаоницу. капетан Перхинек га је куририма задржао у туристичким кућама у Одвраћеници. 373. 372 и овлашћење о вршењу реквизиције са обавезом на давање признанице под стр. предао му је овлашћење за вршење мобилизације под стр. Покрет је Павле извршио из села Заостро. Двадесетог децембра 1941. капетан Павле Ђуришић je донио одлуку и кренуо са 40 четника за Србију пуковнику Михаиловићу. Са њим су отишли Ђорђије Лашић.Штаваљ Одвраћеница на планини Голији. као и детаљну инструкцију о организацији и раду. Павлова група се успут повећала на 120 четника. правцем: село Затон . крајем новембра 1941.

Формирају га Јован Осмајлић.Албанија је била под инвазијом италијанских трупа од 1939. била је тројка. атентате. Драгиша Аковић и Радисав Аковић. тима за борбе против фашиста Војвода ЂуришИћ је био у сталном контакту са Врховним комадантом Дражом Михаиловићем. три батаљона бригаду. која би добивала назив по срезу у коме је формирана.Ђуришић је отпочео преговоре са принцом Марк Ђоном који је преузео команду над свим оружаним снагама у Албанији. препаде на непријатељске патроле и страже. крајем јесени формирани су корпуси. Петнаест до тридесет четничких тројки сачињавале су чету. формира се четнички одред у Доњим Лугама. Након ових формира се чета у селу Загорје. која је била оспособљена за извиђање.године.Основна ћелија четничке гериле. три чете батаљон. Три до пет бригада чиниле су корпус. Сама смисао споразума је била у ненападању између четничких инационално орјентисаних албанских снага и заједничку борбу против нацистичког окупатора. саботаже. Одмах по формирању одреда Павла Ђуришића у Заостру. . просјечне снаге двије до три хиљаде наоружаних људи.По пристанку и овлашћењу његовом. стари црногорски официр.

Зато је и Дража Михаиловић наложио Војводи Ђуришићу да изврши преговоре са албанским принцом Марк Ђоном. . који су заузели Албанци након капитулације наше војске.Владе наших и савезничких трупа и заједничку борбу против непријатеља на тзв. Састанак је био заказан у Тузима . Новом фронту који би увелико био значајан за глобалну борбу противу Хитлера и његових савезника.по чему би исти споразум постао пуноснажан.Ови споразумом српска страна је добијала широки излаз на море и могућност дочека Краља.са пристанком четничке команде односно Војводе остало је само да принц припреми Одбор народних првака у Албанији који ће прихватити споразум и припремити народне масе на тај подухват. У таквом виду сарадње првенствено је требало окупити велике народне масе и објаснити значење договора јер требале су се смирити страсти и дугогодишње мржње које су владале на просторима разграничења Црне Горе и Албаније.али албански принц је дознао за могућност извоЂења атентата на преговарач па је допутовао у Подгорицу.Међутим у свим планирањима донекле су запостављене опасности које су задавали комунисти са обе стране преговарача као и албанске злочиначке хорде које жедне српске крви покушавају на сваки начин да осујете сарадњу и борбу противу окупатора којему су и пристали на почетку италијанске окупације. Сам састанак је текао удвоје између Војводе Павла и принца Марка Ђона.

Сама акција атентата је означила погоршање односа двије стране и онемогућавала даљни ток развијања плана на споразуму на којему су радили Ђон И Војвода.Албански завјереници када су сазнали да су разоткривени и да је принц Ђон у Подгорици прешли су неопажено на територију Црне Горе и направили засједу на колону званичника Албаније и Црне Горе. На принца Марк Ђона и Војводу Павла Ђуришића који је из домаћинских разлога хтјео да испрати госта до границе државе.Да Павле ЂуришИћ пошаље снаге у Скадар при чему да се манифестује сарадња борбе против комуниста и тиме подигне морал националиста у Албанији.тј.октобра Павле Ђуришић је именовао Новицу Поповића да га заступа у преговорима са албанским званичницима и заврши започети посао. 13. . Скадар да је сједиште Врховног штаба. Споразум је постигнут у Скадру 15 . октобра и носио је главне тачке: 1.Завјереници поштујући правило непролијевања сопствене крви пропустили су визило њиховог принца И ранили Војводу Павла. 2. 3.Обједињење националних албанских снага и четника под врховном командом Драже Михаиловића.ране добијене у покушају ликвидације су биле веома тешке И опасне.

са 72 свештеника пред којима Митрополит Јоаникије.узимајући у обзир одузимање пуних магацина од Њемаца које су имали у Скадру. Међутим обрт политичких игара у цјелосвјетској ситуацији је узео другачији обрт. То су биле основне тачке споразума који је постигнут и представници са обје стране су га почели промовисати.У босни се требао направити сусрет са савезницима и прегруписавање снага за дањне акције.према Босни. Драже да почиње повлачење пред огромним снагама осовине . Устанак у Херцеговини .4.Да албанско вођство осигура цјелокупну исхрану четницима за 100. децембра при чему је кренуло преко 12000 бораца и 10000 националних породица.000 војника за шест мјесеци. Први покрет четничких јединица из Црне Горе је услиједио 3. Наиме Врховна команда је била присиљена да се држи других планова и обећања из Лондона и умјесто састајања на југу са Владом и савезницима наредба Војводи Ђуришићу је дошла директно од Ђен.

Коњица. . док су га остали сакрили. Стоца и Гацка. Италијанска војска. Нарочито су Срби страдали око Љубушког. По несрећи. многи су оружје и предали. мада је било појединачних случајева гдје су узимали Србе у заштиту и спасавали њихове животе. организовале су од њих усташке јединице и одмах су отпочели нечувено и невиђено убијање и прогон прво угледних Срба. Чим су усташке власти наоружале херцеговачке Хрвате и муслимане. Почетком маја Хрвати су почели постепено да преузимају власт у тим крајевима. италијанског армијског корпуса. а затим цијелих српских села и крајева.Послије капитулације Југославије Херцеговина је припала Независној Држави Хрватској. Када су Срби разоружани. правила се невјешта. хрватски срески начелници и војни руководиоци издали су проглас народу у коме су изричито захтјевали уз пријетњу смртне казне предају оружја искључиво од Срба. Чапљине. која је гарнизонирала у овим мијестима. Чим су власт примили. Овај акт хрватске власти је изазвао сумњу код Срба. Мостара. док је војнички била окупирана од 6. За мјесец и по дана рачуна се да је у Херцеговини убијено преко 40000 Срба. хрватске власти су позвале херцеговачке Хрвате и муслимане и наоружали их.

Написане су биле представке месним хрватским властима и команди 6. Све до 12. свештеник Радојица Перишић организовао је своје сељаке. Пошто је разоружао жандармеријску станицу кренуо је према усташама. напао је у истом селу хрватску жандармеријску станицу и разоружао је. који су били наоружани. и отерао их. Хрватима и муслиманима. јуна 1941.За тај мјесец и по дана Срби нису могли да се снађу и нису знали како да се спасавају. српска пушка није опалила у Херцеговини. уколико ови крену да помажу Хрвате. италијанског армијског корпуса да се престане са прогоном и убијањем Срба. Овај догађај је брзо одјекнуо у свим српским селима Херцеговине. ријешио је са својим људима да се од тог дана. који су држали страже и имали патроле према овом српском крају. али све то није помогло. не само бране српска села и народ. угледнији Срби из свих херцеговачких срезова састали су се на договор. . већ да се пређе у отворени напад на Хрвате и Италијане. Тога дана у селу Казанцима. у срезу Гатачком. У почетку је сваки почео да стражари више свог села и да га брани у случају усташке најезде. Срби су спонтано почели да се дижу на оружје. и овај се дан сматра као дан почетка устанка на све непријатеље српског народа у том крају. Али почетком јуна. Чим је свештеник Радојица очистио тај крај од усташа. Видећи да се налазе пред биолошким истребљењем.

За неколико дана. јуна 1941. све усташке посаде по нашим и њиховим селима биле су уништене или сатеране у градове. Убијен је и ађутант Анте Павелића. на којој су учествовали само представници гатачких села. свештеник Радојица Перишић је предао дужност команданта коњичком поручнику Милораду Поповићу. а друга у селу Шљивовици. Сутрадан на Видовдан Автовац је ослобођен од усташа. недалеко од Гацка према црногорској граници. На дан 27. јуна отпочео је напад на сва главнија усташко – хрвтаско – муслиманска упоришта у цијелој Херцеговини. скоро голоруки скакали су на усташке ровове. Мијо Бобан. јуна у свим срезовима изврши једновремени напад на све усташко – хрватско – муслиманске положаје и њихове гарнизоне. . Поручник Поповић је за врло кратко вријеме ступио у везу са свим угледним људима у Херцеговини. и да се 27. ове ликвидирали и сами се наоружавали.Неколико дана послије овог догађаја одржане су двије велике скупштине угледних херцеговачких Срба: једна у селу Драмешини код Гацка. Чим је рјешење са скупштине послато свим срезовима. Тада је рјешено да се закључци са ове скупштине доставе и осталим срезовима. Дана 27. италијански конвој у близини Автовца. на којој су учествовали и представници Невесињског и Билећког среза. са којима се договорио у вези предстојећег напада. Оборен је и један усташки авион. Огорчени херцеговачки српски сељаци. Срби из Гацка напали су окупатора.

да би у јесењим и зимским данима извршили последњи и главни обрачун са усташким снагама. услед тешке зиме и слабих комуникација. Овим муњевитим четничким нападом. . а хрватска власт потпуно онемогући. и са Италијанима. које су Срби искористили за припреме. који је почео 27. Да би помогле Хрвате. али се углавном од те борбе у то вријеме морало одустати. Али тога момента су се умијешале италијанске војне власти са намјером да у том подухвату онемогуће Србе. а вјероватно. јуна и трајао 4 до 5 дана. Настало је затишје. једно због слабог наоружања. Потез Италијана створио је тешку ситуацију за Србе и њима је било јасно да се не могу борити и против њих са својим слабим наоружањем. италијанске јединице су кренуле из градова и са јаким снагама почеле да нападају на положаје Срба – четника да би на тај начин угушили револт против усташке Хрватске. Примљене су мјестимично борбе са италијанским јединицама. а друго због тога што су Срби били свјесни да ће од удружених усташко – италијанских снага још више страдати.Послије овога су створени планови да се пређе у напад на вароши и из њих истјерају усташке посаде. усташе су биле сабијене у градове и постале потпуно безопасне за српска села.

Васо Зиројевић. Убрзо они су се окренули против Срба – четника и омели намеравану главну акцију против Хрвата и Италијана. Пуковник Михаиловић је тада послао у Херцеговину мајора Бошка Тодоровића да би координирао рад херцеговачких четника са његовим покретом. Томо Гузина. Стево Старовић. јула донијели одлуку о дизању устанка тако да не могу присвајати овај устанак. Благоје Тепавчевић. а у њиховој историји се нигдје не спомињу вође овог устанка. Њихови водећи људи су прешли из Црне Горе под изговором да помогну борбу Срба против окупатора. сазнало се у Херцеговини за покрет пуковника Михаиловића и херцеговачке четничке јединице су се одмах укључиле у покрет. капетан Милош Куреш. Шпиро Бабић. . Ћетко Петковић. поручник Милорад Поповић. Душан Вучковић. Милорад Бјелетић (командант Ћоравог батаљона). Јован Драгинић. који је у то вријеме било тешко објаснити српском народу.).Међутим. убијен као одметник 1948. Комунисти БиХ су тек 13. Ђока Гргур. Уствари то је био само изговор. Петар Самарџић (бивши земљораднички првак из Братача. Видак Ковачевић. У првим данима устанка у Херцеговини истакли су се следећи Срби: свештеник Радојица Перишић. Августа 1941. почетком септембра. Мато Милићевић и многи други у свим крајевима Херцеговине. комунисти су отпочели јавно да се појављују у Херцеговини. Михаило Копривица. поручници Јован Мишевић.

.Организовање четничког покрета у Црној Гори Послије сламања тринаестојулског устанка организована је антикомунистичка милиција са циљем да чува мостове и друге објекте на подручју. Милиција је формирана према наређењу италијанске главне команде. Примали су плату од Италијана и чували мостове и неке објекте.

гдје су заноћили. Дража је 10. у село Драгојловићи. а капетан Павла Ђуришића за команданта четничких одреда у северној Црној Гори и Санџаку. одакле су одмах продужили преко планине Голије у село Осаоницу. То су урадили. Њиховој појави претходило је успостављање контакта са генералштабним пуковником бивше југословенске војске Дражом Михаиловићем на Равној Гори. овластио капетана Перхинека као свог делегата и упутио га за Црну Гору. пуковник Михаиловић је прихватио и потписао израђени елаборат. капетан Рудолф Перхинек и поручник Мирко Куклић из Берана. године именовао мајора Ђорђија Лашића за врховног команданта четничких снага у Црној Гори. у септембру (по неким изворима у октобру) 1941 године. Пуковник Михаиловић је наредио капетану Перхинеку да напише инструкције за Црну Гору и да му је поднесе на преглед. После тога почело је формирање четничких јединица. Послије много мука у пробијању ка Црној Гори капетан Перхинек и поручник Куклић стигли су 18. октобра 1941. Осмог новембра пуковник Михаиловић је позвао капетана Перхинека да му поднесе израђен елаборат за Црну Гору. капетан Перхинек је пуковнику Михаиловићу изложио стање у Црној Гори и дао сугестије шта треба тамо радити. новембра. децембра 1941. По доласку на Равну Гору. .Крајем 1941. Сутрадан 9. године на територији Црне Горе појавили су се четници.

на планину Голију је стигао капетан павле Ђуришић са око 100 четника.Буђево .Гиљева .Бољанска ријека . Бајо Станишић. 372 и овлашћење о вршењу реквизиције са обавезом на давање признанице под стр. Никола Ђуровић. бр. крајем новембра 1941. 371. Благота Пајовић. као и детаљну инструкцију о организацији и раду. Радосав Јoксимовић. 373. Покрет је Павле извршио из села Заостро. гдје му је предао овлашћење којим је одређен за команданта Лимско-Санџачких четничких одреда Југословенске војске у отаџбини под стр.У међувремену. пов. капетан Павле Ђуришић je донио одлуку и кренуо са 40 четника за Србију пуковнику Михаиловићу. Павлова група се успут повећала на 120 четника. . Љубо Минић. Са њим су отишли Ђорђије Лашић. пов. Блажо Ђукановић. а њега довео у село Осаоницу. Филип Цемовић и Андрија Весковић. бр.Костеница . бр. Уз то. пов. Од тога момента почиње званична улога капетана Павла Ђуришића у Михаиловићевом покрету.Врх (Турово) Ђаловићи .село Расово .Влах . правцем: село Затон . капетан Перхинек га је куририма задржао у туристичким кућама у Одвраћеници. Двадесетог децембра 1941. предао му је овлашћење за вршење мобилизације под стр. Радосав Нововић.Штаваљ Одвраћеница на планини Голији.

атентате. просјечне снаге двије до три хиљаде наоружаних људи. препаде на непријатељске патроле и страже. саботаже. . Одмах се приступа последњим припремама и организацији покрета за помоћ националним снагама у Барама Краљским. Територија Доњих Васојевића била је потпуно очишћена од комуниста. која је била оспособљена за извиђање. Равној Ријеци и Шаховићима и протјерао их ка Коврену. стари црногорски официр. била је тројка. У времену од 27. крајем јесени формирани су корпуси. три батаљона бригаду. Одмах по формирању одреда Павла Ђуришића у Заостру. формира се четнички одред у Доњим Лугама.Основна ћелија четничке гериле. са својим снагама. Петнаест до тридесет четничких тројки сачињавале су чету. Драгиша Аковић и Радисав Аковић. јануара до 5. потукао је до ногу комунистичке снаге на Лубницама 24. фебрауара разбио је комунистичке снаге на Оштрељу. Три до пет бригада чиниле су корпус. три чете батаљон. Ослобођење Колашина Павле Ћуришић. Формирају га Јован Осмајлић. која би добивала назив по срезу у коме је формирана. јануара 1942. Након ових формира се чета у селу Загорје.

правац Колашин. Двадесетог фебрауара продужен је покрет до Бара Краљских. У току ноћи 21/22. са командатом снага у Барама. фебруара јединице свих колона прикупиле су се на полазне положаје за напад који је почео у саму зору.Колашин. и осталим официрима. фебруара.засеок Сунга .три нападне колоне.Врањештица Пивљен . напад је имао да отпочне 22. да би касније донио одлуку и издао заповијести за напад на непријатеља. под командом мајора Милорада Јоксимовића правцем: Сува Гора . Према издатој заповијести. гдје су снаге преноћиле. под командом мајора Андрије Весковића правцем: Букова Пољана .Колашин. Са средњом колоном налазио се и командант цјелокупних снага војвода Павле Ђуришић.Прикупљене снаге из Доњих Васојевића и Шекуларски одред из Горњих Васојевића отпочеле су покрет 19. мајором Андријом Весковићем. . Сјутрадан војвода Павле Ђуришић. Десна колона. Тога дана извршен је покрет до села Краља. Средња колона. фебруара рано у зору и то у три нападна правца . обилази положај око Бара.Смрчје . Лијева колона. под командом Видака Зечевића правцем: Лијева обала ријеке Дрцке .Маташево и доцније по заузећу Маташева.Планиница Маташево .Шљивовица .

Напад са осталим снагама на фронту био је врло јак. непријатељ се повлачи на положаје Шљивовице. десна колона продужава напад на утврђени положај на Брајића Бријегу. на положајима Пивљена. Појава наших снага на лијевом крилу и боку. жестоки напад са фронта. јер су се тог дана снаге средње и лијеве колоне већ појављивале на положај на десној обали Таре изнад Колашина и на падине Шљивовице и тиме заградиле одступницу ка Колашину. Сјутрадан напад на Шљивовицу је извршен. непријатеља је довео у врло тешку ситуацију. Послије слабијег отпора на положајима Смрчја. кад се разданило и ситуација код непријатеља постала јаснија. да би сјутрадан рано у зору продужиле напад на Шљивовицу и Колашин. . поражени комунисти бјеже преко моста на Тари у правцу Липова и Мораче. Комунисти су дали слабији отпор. сваког борца се одражавала радост видећи како бједни.Десна колона. те непријатељске снаге се повлаче ка главним снагама на утврђени положај на Брајића Бријегу. на лицу. Положаји Шљивовице су изнад самог Колашина. непријатељ је принуђен на повлачење ка положајима на Смрчју. непријатељ је имао мање истурене снаге и чим је напад отпочео. И ако страховито изнурени у борби. Снаге десне колоне продужавају напад без предаха. Послије вишечасовног огорченог отпора. Један дио наших снага успијева да се попне на планину Кључ и тако дође у положај да туче непријатеља на његово лијево крило и бок. Послије краћег заустављања на Пивљену. Сумрак се приближавао и снаге десне колоне се заустављају на заузетим положајима Смрчја.

ПОНОВО ЗВОНЕ ЗВОНА . још једном. Оне су биле одмах разбијене и под ватром су се повукле ка врло јаком утврђеном положају на Планиници. налазиле су се слабије непријатељске снаге. Наше снаге су покушавале више пута да освоје утврђења на Планиници. У самом почетку напада. На правцу средње колоне налазиле су се најјаче непријатељске снаге. на источном положају на Буковој Пољани. који је требало освојити у овој нашој дводневној борби. Задатак лијеве колоне био је да заузме положај изнад Маташева и потпомогне напад средње колоне. Војвода Павле Ћуришић одлучује да он лично покуша. са ручним бомбама.Средња колона је нападала у правцу утврђеног положаја Планинице. На правцу лијеве колоне налазиле су се мање комунистичке снаге које су се одмах. Овдје се мора нагласити да је овај положај још раније био модерно утврђен од стране Италијана. да заузме утврђење. повукле ка положајима изнад Маташева. Са својом чувеном штабском четом и једном групом доборовољаца. Положај Планинице био је најтежи и најважнији. под ударцима лијеве колоне. али без успјеха. упадају у непријатељске ровове и истјерују га из његовог најважнијег упоришта. послије првог нашег напада. Борба се водила цијелог дана. лијева колона заузима Маташево. Падом Планинице. Непријатељска кичма је била сломљена и сјутрадан наше снаге ући ће у побједнички жалосни и у црно завијени Колашин. а модерно утврђени положаји омогућавали су им лакшу и отпорнију одбрану.

зачули су се звуци звона са колашинске цркве. снаге десне колоне заузеле су Шљивовицу. непријатељ у паничном бјекству напушта град Колашин и положаје Башањег Брда и Барутане и бјежи главом без обзира: један дио снага у правцу Мораче. коју су комунисти безбожнички оскрнавили масакрирањем најбољих људи овог расног српског краја до самих њених прагова. Турске хорде према комунистичкој олоши и злочинима нијесу били ни блиједа слика. бол и невиђену тугу народну. да је куцнуо час слободе. 23. и чинило се као да јецају и разносе на све стране радост. .Заузећем Планинице и Маташева. фебруара око 11 сати прије подне. а други у правцу Липова и Сињајевине. снаге средње и лијеве колоне продужавају 23. послије вишемјесечног ропства какво никада у својој историји није запамтио. Заузећем Шљивовице и појавом других наших снага на падине Шљивовице. Најављивали су радост сиротињи и тужним грађанима чувеног и поносног Колашина. изнад самог Колашина. Кад су последњи дјелови комунистичких снага прелазили преко моста на Тари. фебруара напад на положаје на десној обали ријеке Таре у правцу Колашина. а снаге средње и лијеве колоне падине Шљивовице које су се спуштале до саме ријеке Таре. Звуци звона су се чули далеко.

пошто су претходно уморени настрашнијом смрћу. . Мајке су износиле своју дјецу да љубе наше борце и уз звуке црквених звона молиле се Богу да продужимо са побједом над непријатељем и да их више никад не оставимо на милост и немилост комунистичких зверова. биће описани. жртве „Пасјег гробља" су пронађене и свечано сахрањене. са потоком суза народа и уцвијељених породица. „Пасје гробље" је освећено и посвећено. и 1942. кад је окопнио снијег. часни патриоти. и крволоштво извршено на невиним народним првацима овог краја. највишег суда у земљи. био је живи свједок комунистичких звјерстава над најбољим синовима овог краја. па до одличних народних првака и домаћина. при уласку наших снага у Колашин. свих професија и занимања. Невини људи. беспрекорни карактери. Призор и слику одушевљеног народа. узорни и њежни родитељи. врло је тешко описати ријечима. очитане заупокојене молитве. Касније. између 1941. од судија Касационог суда.Лугови поред ријеке Таре са „Пасјим гробљем". Мученичка тијела су наизмјенично уношена у колашински храм и над њима. Звјерска комунистичка владавина у Колашину у неколико мјесеци. Сви у положају у каквом су се нашли при издисају и на мјесту на коме су пали. затрпани су у врбацима поред саме ријеке Таре.

Бјежи Тито и Пијада. тако је у томе добу поникла пјесма која се касније чула од чобаница код оваца и бораца кад полазе у борбу. Санџака. до крвава Колашина. гдје војвода Павле поста И гледала мајко мила. Војводина бјеше воља. Павлова их тјера гарда. спустише се до Мојковца. кад четничка пође сила. Источне Босне и Херцеговине у првој половини 1942 године. По косама од Боровца. претходило је коначној побједи и протјеривању комунистичких снага са територије Црне Горе. Партизани црни врани. Оштрељу. Погибија мајора Бошка Тодоровића . под командом ђенерал-штабног мајора Ђорђа Лашића. побједе наших снага под командом војводе Павла Ђуришића на Лубницама. „Пасје гробље" луг проклети. Пролетјеше као птице преко села Штитарице. Преко брда и планина. спустише се до Липова. дођоше вам црни дани”. ондашњег команданта снага Црне Горе. Равној Ријеци и ослобађање Колашина.Као што су и у пршлости у српском народу све његове пјесме потекле од непознатих пјесника. Кроз вилу проговара народна душа овим стиховима: „Гледала сам врх Заостра. Побједа наших снага на Матешеву. дође Павле да освети.

Именован је септембра 1941. године за команданта Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине.Генералштабни мајор Бошко Тодоровић је био један од најспособнијих и најобразованијих официра Драже Михаиловића. Цијело вријеме се залагао за заједничку борбу са партизанима знајући да ће само сложно и заједно имати успјеха у борби. .

Под изговором да их воде на преговоре у Самобор одовде њега.Иако су партизани већ почели са црвеним терором у Херцеговини мајор Тодоровић је мислио да му од партизана не пријети никаква опасност. јануара) у селу Врби блокирала зграде у којима се налазио мајор Тодоровић и његова пратња и присилили их на предају. поручника Видака Ковачевића и капетана Радојицу Рончевића у штаб Никшићког НОП одреда у Горње Поље код Никшића. Мајор Тодоровић је потпуно занемарио своје обезбјеђење вјерујући да га комунисти неће напасти. Иако четници нису пружили никакав отпор комунисти су одмах убили тројицу његових пратилаца. да нешто морамо предузети против четничке банде која у том дијелу Херцеговине узима све више маха. .Почетком јануара долази у Сјеверну Херцеговину ради формирања и повезивања четничких одреда Источне Босне и Херцеговине. Сутра вече су стигли у команду мјеста на Крсцу гдје су се партизани раскомотили мислећи да им не пријети никаква опасност. чак и када су му показали писмо политкома Никшићког НОП одреда Милинка Ђуровића у коме се каже: “Једно треба да је јасно и нама овдје и вама тамо. Група Ђока Путице је на Богојављање (19.” Већ тада се група комуниста налазила у лову на њега.

а од комуниста које је предводио Љубо Вушовић је добио обећање да више неће убијати Србе. Комунистички штаб издаје наређење да се мајор Тодоровић убије. овог пута на лицу мјеста без икаквог спровођења. јануара опколили су их на Крсцу и ослободили тројку мајора Тодоровића. Ударне чете су стално у потјерама за мајором Тодоровићем. Комунисти под командом Влада Шегрта су опколили куће у којима су боравили официри. Ниједног партизана нису убили иако су то могли. Мајор Тодоровић је забранио да се пролива братска крв. Мајор Тодоровић је заробљен и стрељан. За ликвидацију Владо Шегрт је формирао комбиновану чету од 100 бораца Првог ударног батаљона.Међутим поп Радојица Перишић сазнавши шта се десило сакупио је неколико бораца Горњогатачког четничког батаљона и кренуо за отмичарима. а поред њега су убијени професор Јокановић и поручник Мишељић Комунистички злочини . Због великих снежних сметова. Ноћи 20/21. фебруара мајор Тодоровић заноћио у Кифином селу. преговора са Италијанима као и обећања комунисте Љуба Вушовића да га неће више дирати мајор није поставио обезбјеђење око села./20. Добијају обавјештење од својих шпијуна да је 19.

већ зато што су били угледни и утицајни". у коме наглашава да ће се рат завршити за двије недјеље или најкасније за шест мјесеци. То је био пропагандни говор без реалистичке процјене тадашње ситуације. побијених "не зато што су били кривци. схватили су да је њихов задатак "првенствена ликвидација присталица капитализма прије завршетка рата. почевши "другом фазом" револуције "диктатуром пролетаријата".Прва жртва комунистичког терора је био архимандрит Никодим Јањушевић. На догађаје у Југославији имао је велики утицај Стаљинов говор одржан у новембру 1941. године. њемачка армија биће уништена. Црна Гора и Херцеговина биле су окупане крвљу угледних патриота. Он је био убијен 29. настојатељ манастира Жупе код Никшића. Као резултат тога. године. када су комунисти чули Стаљинов говор. . Тако ће бити лакше изградити социјализам". Владо Шегрт и Петар Драпшин били су укорени од Врховног партизанског штаба због примјене ужасних казнених експедиција противу народа Херцеговине. У Црној Гори и Херцеговини екстремизми друге фазе били су одвратни чак и неким југословенским комунистима. Према изјави Вукмановића-Темпа. јуна 1941. Стаљинов говор је био кључ догматских марксистичких идеолога да отворе врата кланица.

у својој немилосрдној примјени "друге фазе" револуције. никшићком. садрже имена побијених уз примједбу "наставиће се". У процјени таквог ужаса може се само направити преглед имена ових људи. 387). "Истовремено је Коминтерна упозоравала Тита да се у садашњој етапи ради о ослобођењу од фашистичког подјармљивања а не о социјалистичкој револуцији" (В. шавничком. даниловградском и цетињском. Без обзира како су покушали да дискредитују своје противнике партизани су слијепо слиједили Лењинов диктум да "комунистичка диктатура не значи ни мање ни више већ пуну неограничену власт без граница. Ријека: Младост. и почетком 1942.У Црној Гори и Херцеговини "друга фаза" револуције достигла је зенит крајем 1941. Партизани су задржали називе својих противника: "издајници". јаруге. "колаборационисти" или "чланови пете колоне". и ране 1942. Партизани су напунили рупе. Најмасовнија убијања су вршена у срезовима: колашинском. правила или прописа законских". публиковане у Црној Гори. 1981. II. Касне 1941. стр. кречане и гробља елитним Србима. јаме. Према изјави Дедијера. Загреб. Нови прилози за биогра-фију ЈБТ. Партизанске новине "Наша борба". њему је Пеко Дапчевић рекао да су ликвидирања наређена од виших партизанских штабова. Дедијер. бунаре. године масовне ликвидације извршаване су по комунистичким наређењима кроз Црну Гору и источну Херцеговину. а и у срезу подгоричком. Либурнија. . жена и чак младића у овом стравичном периоду.

Осамдесет и два лица. бачено је у јаругу Боана. Више од четрдесет Караџића. браћу Драга и Блажа Капичића. Жртве из срезова Цетиња и Бара побијене су у партизанском штабу Куновог присоја. јер је прва жртва бачена у њу из Котора. земљораднике. а у Шавнику жртве су бачене у бунар. укључујући браћу Шћепановиће (један је био професор а други официр). пуковника Ника Јовановића. побијено је у Дробњаку. Јаме около Цетиња и свих страна Црне Горе примиле су лешеве жртава. укључујући многе Џаковиће. У јаму на Врбању бачено је више људи из херцегновског и кривошијског краја. Стеван Вучетић тврди да је бачено више од седам стотина лешева у јаму у Горњем пољу! Партизани су дали име тој јами Котор јама. жртве су бацане у масовна гробља. а послије убијени. . рођака чувеног српског реформатора језика и скупљача народних пјесама Вука Караџића.Након злостављања. Прота Богдан Перовић и син му јединац брутално су мучени. као што су комунисти поступали у Горњем пољу код Никшића. и друге.

јануара 1942. а то је постао њихов свакодневни посао. Партија није трпила критику ни из својих редова. Првог фебруара 1942. На Бадње вече 6. Тако док је у гимназији уз велике количине конфискованог алкохола трајала прослава праћена говорима и пуцњавом друга група пролетера је у Лугу ликвидирала све затворенике. Многи њени чланови који су се успротивили прераном устанку или партизанским ликвидацијама убрзо су ликвидирани. да се одмах ликвидирају познати и сумњиви противници.) Алекса Павићевић и други. Неколико дана касније оперативни штаб је обавјештен да је 250 чланова пете колоне стрјељано. Међу њима судија Слободан Марушић. .У Колашину након повлачења Италијана 5. јануара партизани су у граду спремали игранку и Ћнародно весељеЛ. командант оперативног штаба Невесиња. Крајем марта у Гацком је било убијено око 70 особа и приближно исти број у Невесињу. Међутим друга група партизана је тјерала затворенике да на десној обали Таре копају рупе у баруштини пуној пјеска. учитељ Милован Анђелић (убијен из засједе 6. из Врховног партизанског штаба инструкције је добио Ђукица Граховац. У Херцеговини је била слична ситуација. јануара партизани улазе у град и у касарну на Брези затварају све угледније и богатије људе из Колашина и околине.

Карактеристика многих комунистичких ликвидација је да су извршене по ноћи.Тако је Тито утекао да спаси своју гузицу а рањенике и нејач оставио да се сналазе како знају и умију. Захмура. . оживе партизански покрет на овом терену и ако им се укаже прилика предузму офанзивне акције. Врбнице и Тјентиште са 170 рањеника централне болнице и збјегом народа који је избјегао из Црне Горе. Тако се шачица Црногораца и Херцеговаца нашла у окружењу око 10 000 четника. колико их је тада било на територији источне Босне и Херцеговине. црногорска бригада и Херцеговачки партизански одред остали су по наређењу Врховног штаба на простору села Трбушча. Љубине. Коначно протјеривање комуниста из Херцеговине Послије повлачења партизанских бригада у западну Босну на територију под контролом усташа. Њима је Тито оставио у задатак да чувају збјег. Такође послије убистава партизани су често играли на гробовима својих жртава или су чак тјерали родбину жртве да то чини. 5.

окружи и уништи. Невесиња и Гацка) нападне и уништи те усамљене партизанске снаге. па је без оклевања донијела одлуку да са свих страна (од Фоче. којом је командовао поручник Милорад Поповић. предузме напад преко Мрчине-планине на партизански логор у рејону села Љубине. јула избије у шири рејон Коњских вода и да одатле. око тог усамљеног острвца партизанске територије. Калиновика. убрзо после одласка групе пролетерских и ударних бригада према западној Босни била обавјештена да је на источним падинама Зеленгоре остала 5. у садејству са колонама капетана Момчиловића и Нешића. 2 300 добро наоружаних четника. јула изјутра. 22. У духу те одлуке. који су укупно имали око 400 бораца). . развијена на линији Уљешина-Горње баре. сврстаних у пет нападних колона: .колона капетана Слободана Нешића (Загорски и Обаљски четнички батаљон. концентрисала је до 21. црногорска бригада и Херцеговачки одред са рањеницима и избјеглицама. укупно око 400 бораца).Команда Источне Босне и Херцеговине је. јула 1942. .гатачка колона (два батаљона Гатачког четничког одреда. прикупила се у рејону села Јелашаца. требало је да преко Требаве-планине обухвати партизанске снаге у селу Врбници са северозападне стране и да их. са задатком да у току 21.

Сава Ковачевић и Владо Шегрт. наредили су да се изврше припреме за повлачење прко села Закмура ка Миљевини.колона капетана Бојовића и Ружића (укупно око 600 људи) добила је наређење да преко Тисовца наступа ка Закмуру. јула) присуство јаких четничких снага око села Врбнице и Љубине.. Мада су на време били обавештени о груписању јаких четничких снага око партизанског логора на источним падинама Зеленгоре. 1509) наступа према Закмуру. прикупила се код села Штовића са задатком да преко Кмура (к.колона Василија Бодироге (Фочански четнички одред . . груписана код села Бастаса и Крушева. па је на тај правац усмерио загорско-обаљску и гатачку нападну колону. имала је задатак да дијелом снага садејствује гатачкој колони у нападу на село Врбницу. јер само на том правцу нису примећене четничке снаге. као и њихови политички комесари Радомир Бабић и Светислав Стефановић.колона капетана Момчиловића (укупно око 600 бораца).око 300 људи). Тек када су извиђачки делови открили (21. . а да са главним снагама напада преко Оштре главе ка селу Љубини. Главни командант четничких снага мајор Петар Баћовић оцениоје да ће окружене партизанске снаге покушати да се преко Коњских вода извуку у правцу села Јелашаца. . нису ни покушали да своје исцрпене и изгладнеле борце благовремено извуку испод концентричног удара више од двоструко надмоћнијих четничких снага. одржавајући тактичку везу са колоном капетана Момчиловића.

јула кад су четници напали сам логор минобацачима и митраљезима почело се са повлачењем. Око 10 часова колона капетана Момчиловића заузела је Оштру главицу (к. Та околност је омогућила опкољеним снагама 5.Партизани су били пред окружењем и тоталним уништењем. . Најжешће борбе су тога дана вођене на планини Мрчин. након жестоке вишечасовне борбе. тек 22. Иако је напад почео 21. Случајно или не њихово заокруживање је спријечила усташка Црна легија која је из Фоче кренула према Миљевини и напала Фочански одред Василија Бодироге. доминантан положај северно од села Врбнице. Партизани су се повлачили у расулу остављајући за собом рањенике и избјегли народ. тим продором одсечен је 3. батаљона Херцеговачког одреда да напусте Глог (1352). где је загорско-обаљска нападна колона. јула. батаљон 5. црногорске бригаде и Херцеговачког партизанског одреда да се преко Закмура извуку из обруча. успела да одбаци партизанске предстраже према Мрчинским колибама и преко тог катуна продре у Љубину. 1392) и бочном ватром принудила дијелове 1. црногорске бригаде који се налазио на Зеленгори од своје бригаде и око 20 Херцеговаца од свог одреда. и да се повуку на положаје код села Љубине.

наступајући са гатачком колоном правцем Врбница-ГвоздЈелеч-Пољице. јула главнина 5. са задатком да тамо остану све дотле док се све јединице не повуку преко Бистрице. а са колонама капетана Нешића и Момчиловића преко Захмура и Вукотића ка Требичини. Искорисгивши ту околност. бригаде на положајима код села Требичине (на десној обали Бистрице). Ти батаљони су. јул) остали на тим положајима. очекујући пристизање 3. батаљона који је био одсечен на Зеленгори. међутим. Миљевине.истиче се у том извјештају . Дражин одлазак у Црну Гору . У извештају капетана Лукачеви-ћа наводи се даје том приликом заробљено 7 партизана и више од 200 убијено „Скачући са висине од преко 100 метара" .четници су.У току ноћи 22/23.„многи су остали висећи по стијенама и потоцима. и Комбиновани (Драгачевско-челебићки) батаљон 5. бригаде и Херцеговачког одреда повлачила се у правцу Миљевине." Четници су наставили гоњење партизана преко Пољица. цео дан (23. опколили те батаљоне са свих страна и принудили их да скачу низједну готово окомиту стену да би се спасили од потпуног уништења. остављајући 1. Трнова и Трескавице док се партизани уз велике губитке нису успјели одвојити од четника.

четници су примили више енглеских авионских испорука оружја. који је као њемачки заробљеник. побјегао из воза приликом једног транспорта из Грчке. а затим продужио на Голију. године наредили гоњење у коме су учествовале јединице 739.На пролеће 1942. године Дража. пука 717. Дан доцније извештај њемачке команде Србије је признао да је потјера била без успјеха. априла 1942. Али свега два дана касније. пошто је разоружао један одред Пећанчевих четника у селу Остатија. Све то није промакло пажњи њемачких обавјештајаца. Када су Њемци установили да се Михаиловић налази на Голији. Најзад овдје су неке јединице реорганизоване и ојачане. муниције и новца. у стопу гоњен од Њемаца. На овој планини. као и аустралијски капетан Роналд Џонс. Отишао је најприје у Драгачево. јер је Михаиловић отишао на југ. јер су Њемци имали обавештења да им је он измакао преко њемачко-италијанске демаркационе линије. а међу њима и Калабићева чета Горске гарде. гдје се задржао неко вријеме. При Дражином штабу се налазио шеф британске војне мисије. Седамнаестог априла потјера је била прекинута. капетан Бил Хадсон. до њемачке команде је стигао извјештај да се Дража вратио на Голију. они су 13. . одлучио је да крене на југ. дивизије.

делови дивизије Бранденбург учествују у низу операција против Михаиловићевих одреда у Србији. гдје је Михаиловићев покрет био врло јак. У њемачкој војсци дивизија Бранденбург је с правом уживала одличан глас и као таква употребљавана само у подухватима којима обичне њемачке војне јединице нису биле дорасле. Бранденбург пук. капетана Звонимира Вучковића. дивизија Брандербург је задала веће губитке Михаиловићу. био је опремљен и трениран за нарочите задатке. који је доцније претворен у дивизију Бранденбург. . Од почетка 1942. како су се званично звале Михаиловићеве јединице. Санџаку и Црној Гори. учествовао и капетан Милер са једном новом јединицом њемачке војске која се дотле није појављивала у борбама против четника и партизана. мајора Николу Калабића. У потјерама и борбама за Југословенском војском у отаџбини. војводу Рада Корду и друге. иако никад није могла да постигне свој главни циљ у борбама: ликвидацију самог Михаиловића и његових команданата као генерала Мирослава Трифуновића. Њемци су крајем маја организовали подухват ЋФорстратЛ у коме је поред дијелова 717.Да би коначно утврдили што се догађа у долини Ибра. дивизије. пуковника Пилетића. до лета 1944.

Слао је извјештаје прво на Малту. у селу Пустопоље у Херцеговини.Операција ЋФорстратЛ почела је крајем маја и трајала је неколико дана. кроз Санџак стигао у Дражину команду. По доласку у Црну Гору. Потом је енглеска подморница донијела на Корчулу радио станицу. Михаиловић је послао поруку капетану Хадсону са планине Чемерно код Гацка да му се придружи. а касније у Сјеверну Африку и Сјеверну Америку. Хадсон је са заштитном пратњом легализованих четника. она постаје центар одакле се организује и води против Њемаца у другим удругим окупираним дјеловима Југославије. На жалост Хадсон се више бавио сарадњом четника и Италијана него достављањем помоћи четницима за неке озбиљније акције. Пролећа 1942. Али. Од фебруара 1942. договорен је план освајања Јадранског залеђа и дочекивања најављене савезничке инвазије. у безбједнијој италијанској окупационој зони. на састанку ђенерала Михаиловића и војводе Илије Бирчанина. до јануара 1943. Наредних скоро годину дана провео је у Црној Гори. техничка средства и новац за војводу Бирчанина. Дража је био принуђен да напусти Србију. Већ 2. У априлу 1942. Михаиловић је примио 25 авионских пошиљки. . Михаиловић је редовно извјештавао британску мисију о јачини и покрету непријатеља. јуна у дневнику њемачке команде Србије признаје се да офанзива није успјела и поред вишенедељних брижљивих припрема.

и у ту сврху издао крајем децембра 1942. одржати ред у земљи. сјеверне Босне. партизани из свог упоришта у Босанској Крајини почињу напад на динарску четничку област. Лике. године највјероватније у рејону Сплита. Тако су Михаиловићеве јединице из Далмације.На састанку у Зимоњића Кули 13. Искрцавање савезника се очекивало пролећа 1943. 1. јула 1942. Директиву бр. Крајем 1942. године Дража је издао задатке подручним командантима. . окренувши преко Неретве на исток. Херцеговине и Црне Горе кренуле на партизане. али су они успјели да се извуку из замке. Генерал Михаиловић је предузео мијере да се то спријечи концентричним нападима на партизане. казнити по закону народне издајнике и туђине. збацити постојеће проокупаторске режиме. ослободити крајеве који су били под туђином. Задаци су били: Организовати народ за борбу у тренутку кад се процијени да има изгледа на успјех. обезбједити државне границе.

с пуковником Бејлијем на челу. али извитоперено преносећи поједине одломке и дајући цијелој причи већи значај него је заслуживала. садржавале су тридесет милиона лира. . што се чак сумња у његове послератне. што званичницима недостаје повјерење у његове извјештаје о акцијама и тешком страдању народа. тобож диктаторске и осветничке намјере. У селу Липово. на крштењу најмлађег дјетета сеоског кмета. 28. као и непрестано тражење већих борбених акција против њемачких јединица упркос стравичним одмаздама окупатора Дража је проговорио оштро и отворено. петнаестак километара сјеверно од Колашина. Наиме разочаран због слабе помоћи савезника и нетачних и пристрасних вијести са лондонског радија. прештампаних упадљиво црвеном бојом "Етиопија" и неколико стотина кутија тропског серума против змијског уједа. Он сам наводи да је за првих десет недјеља његовог боравка у Дражин штаб су стигле само двије пошиљке. долази нова британска мисија. а пренебрегавају унутрашњи непријатељи Срба-усташе и партизани. Пуковник Бејли је послао извјештај о томе. децембра 1942. десио се један инцидент који су Енглези узели као повод за почетак напада на ђенерала Михаиловића и окретање ка партизанима. фебруара 1943. Он је спуштен падобраном на планину Сињајевину. Неколико тона бачених из авиона. Михаиловић је изразио жаљење што међу савезницима нема данас онаквог осећања као код Француске у претходном рату.25.

Усташе су већ почеле свој крвави пир. Збјег се састојао од српске нејачи: дјеце. Војвода Павле је наредио напад. која је пролазила кроз варош војничким маршем. Брзо је био пробијен усташки обрачун и тако је спашен читав збјег од усташких звјерстава. године из Колашина. . Крећући се ка Чајничу. Тако се нпр. жена и стараца. који је био опкољен од стране усташа. Послије ове њемачке офанзиве четнички команданти ван Србије постају још одвојенији и независнији од ђенерала Михаиловића. Војвода Павле Ђуришић ријешио је да са једним јачим одредом пође пут Пљеваља. наоружана до зуба. на простору између Горажда. да би одатле напао. Поход на Фочу Крајем 1942. четници су наишли на велики збјег српског народа. цијели Колашин је испратио војску војводе Павла. једно од најјачих и највећих усташких упоришта. На Фочу је кренуло 2500 црногорских четника. у стопу гоњен од Њемаца. Када се кренуло на Фочу. Чајнича и Заборка. у договору са босанским четницима.Дража Михаиловић је остао у Црној Гори до почетка операције Schwartz када се вратио у Србију гдје стиже у јуну 1943. пуковник Бајо Станишић ниједном није јавио Врховној команди послије операције Schwartz до своје погибије у јесен 1943. Фочу.

дјеце и жена. па су усташе покушале да одступе пут Горажда. Напад на Фочу извршен је са источне стране. Тога дана убијено је око двије хиљаде усташа. усташе се нијесу могле никада опоравити и успоставити своју власт у Фочи. јер су. а са лијеве стране. спријечили усташама одступницу. него наводно. То апсолутно није било тачно. овим нападом били изненађени. . који је раније био жандармеријски поручник. али су босански четници. дакле. под командом војводе Павла. Приликом усташке бјежаније командир батерије Митар Остојић је срушио мост на Дрини. Додуше. али не војника. напали су босански четници и одреди из Санџака. војна сила. Настала је жестока борба. Митар и Рајак су митраљезом осули ватру по мосту и ту убили двије до три стотине усташа. муслиманска гласила су јавила. Војвода Никола Бојовић свједочи да му се предао Штимац. а начелник штаба и командант главног одсјека на Габији је био Никола Бојовић.Нападом на Фочу командовао је Захарије Остојић. Од тога ударца. као и све домобране који су се предали. запосједнувши лијеву обалу Дрине. Уништен је само цијели усташки гарнизон. да су четници убили и преко двије хиљаде људи. а потом Павелићев командант домобрана. Војвода га је пустио живог.

као тромеђа српских покрајина. имали заједнички главни циљ: борбу против Четника. Напад је вршило око две хиљаде двеста Четника. али нам Врховна команда. . протерамо Комунисте који су били на простору Фоча-Калиновик. и ослободимо Фочу. Посада је била састављена од Усташа и Домобрана. услед нетачног обавештења. Фоча би заслужно стајала на челу. пошто су Комунисти и Усташе и овом приликом. Комунисте протерасмо. Крајем маја 1942. један батаљон Усташа који је ишао од Калиновика Фочи у помоћ заробисмо. Фоча је остала у Михаиловићевој власти до краја априла 1943: тада се њен Командант капетан Бајо Никић придружио Комунистима. Но. У јулу месецу исте године Врховна команда Југословенске војске у Отаџбини нареди мени и Ивану Ружићу да пропратимо капетана Милорада Момчиловића за Херцеговину. као и увек. године успели смо да уђемо у Фочу. нареди да се повучемо а да око Фоче оставимо опсаду. комунистичка акција учинила је да се њено трајније ослобођење морало одложити.[Ослобођење Фоче 19 августа 1942 било је једна од крупних војничких акција током те године. не од мене или Ружића. била је циљ свих зараћених страна на овоме простору. која је дотада већ неколико пута прелазила из руке у руку. укупно око три и по хиљаде бораца.] Међу местима у Југославији која би се могла прозвати мученицима у прошлом рату и револуцији. С обзиром на свој географски положај.

као и стални губици малобројне опсаде. Помоћник и Начелник Штаба ђенерала Драже Михаиловића. Командно особље и јединице које су у овој операцији учествовале одредила је Врховна команда. мајор Захарија Остојић. За Начелника Штаба ове операције одређен сам био ја. Поред тога.Кукњава преосталог српског живља у Фочи и околини. . За Команданта операција био је одређен ђшт. Воја Лукачевић био је послат раније да реорганизује јединице којима ће командовати у току напада на Фочу. били су из дана у дан све већи и већи. као Командант Горског штаба бр. За Команданта јединица са територије Калиновика одређен је резервни капетан Војислав Лукачевић. 121 Југословенске војске у Отаџбини. те је решено да се коначно ослободи. за даље операције Врховне команде Фоча је била врло важна раскрсница.

где је заповешћу било одређено место Штаба. Пошто смо издали авизо заповести Дурмиторцима. 3 августа. Мајор Остојић стиже сутрадан. где је био мој Штаб. Кључ овога положаја био је Бајов Крш. Однос снага Материјални Наше снаге у нападу. па се вратисмо у село Равне Њиве. и Табија. пољске фортификације. са дејством ватре на супротне отсеке. мајор Остојић ми рече да треба да идемо на састанак са политичким првацима из тога краја. а ја са остатком да пређем на другу страну Дрине и извршим распоред. сталне фортификације. у односу на људством јачег браниоца.Мајор Остојић наишао је на Жабљак под Дурмитором. са довољно муниције и у добрим утврђењима Ћеловина и Бајов Крш. Предложих му. слабије наоружане. као боље. Остојић се сложи. да он иде на конференцију са пола пратње. Бројно слабије. Васојевићима и Пљевљацима. Показах му заповест коју сам већ био написао и распоред на карти. кренули смо са мојом Пратећом четом и стигли у долину Дрине. На том отсеку налазиле су се смештене и две усташке хаубице 105 мм. Можда су ово и били разлози што су неки наши политички прваци из тога краја били непомирљиви противници ове акције. где је Лукачевић већ био поставио неке мање јединице. . добро наоружаног. У року од два дана извршили смо распоред. са мало муниције. Пошто смо извршили детаљан распоред на овом отсеку.

боре се за најсветије идеале своје нације и човечанства. један вод митраљеза и један топ 65 мм. на највећем моралном нивоу. . Фочанска бригада од три батаљона.река Дрина (положај Ћеловина). капетан Момчило Ћоровић и поручник Драго Бојовић. Лазар Полексић и Митар Пејовић. Командант капетан Војислав Лукачевић. На отсеку: Бајов Крш. Насупрот њима. Командант сам био ја. храбри само да силују жене.Црни Врх .Ћеловина . усташки кољачи.Морални Квалитет трупа које бране Фочу. трупе које нападају Фочу најбоље су наше војничко људство.река Чехотина (положај Табија) биле су Прва дурмиторска бригада од пет батаљона. а Команданти подотсека: капетан Бајо Никић. На отсеку: река Чехотина . нити је бар код мене у сличним случајевима долазила у обзир. јединице са територије Калиновика. Друга дурмиторска бригада од четири батаљона. Никаква сува материјална војничка рачуница није смела доћи. Распоред На отсеку: река Дрина . као и на превару и без оружја похватане Србе. да по црквама кољу жене и децу. Команданти подотсека: капетани Марко Полексић. Командант капетан Иван Ружић.

. „Фочу ћемо сигурно ослободити. Прва пљеваљска бригада. Остојић се није много двоумио. Осматрачница: Црни Врх. Изгледа да му се свидела оволика моја сигурност и упорност. Опет одустати од напада. август. ту се и гине!" Додадох при томе још једну народну изреку. „То је резултат Миљевине. морнарице и ваздухопловства. Дотрча Четник: „Господине Капетане. и не!" Мајор Остојић гледао ме је мирно. када је и последња припрема била извршена. Командант интендантски поручник Јован Јеловац. Преображење. (Пошто ми нисмо имали радиостанице.Обезбеђење од Италијана.1) Не.) Нисам био у Штабу. на положају Викоч. а где се добија. „Шта ће бити ако Фочу не ослободимо. гледајући ме веома озбиљно. Пружи ми је.. курир из Херцеговине донео је депешу Министра војске. не. У први сумрак уочи дана напада. са правца Пљеваља. а имаднемо и сувише губитака?" упита Остојић. служили смо се станицом Команде Херцеговине. Ток напада Дан напада био је 19.. . Почетак напада у 4 часа. Мајор!" Остојић је већ био депешу дешифровао и исписао је на једном повећем парчету хартије.. зове вас г. Написао је депешу (није ме интересовало шта) и послао је исте ноћи по истом куриру.

Напад је почео тачно у одређено време. У 9. да трпе губитке. Не могући у првом налету упасти у усташке ровове. отворили су паклену ватру. Осматрачница на Црном Врху била је у јакој усташкој митраљеској ватри.30 добили смо прве курире. Курир од поручника Бојовића: . Наш тобџија успео је да својим брђанчићем уништи неколико митраљеских гнезда и да доста добро неутралише усташке хаубице.2) (Један од њих.) Борба није умањивала своју жестину. Покушаји наших јединица са делимичним јуришима на Ћеловину и Табију остали су безуспешни. Усташе. чујем да је преживео и да се данас налази негде у емиграцији. На осматрачници су били присутни и наши Каирци који се тих дана падобранима беху спустили на територију Херцеговине. Фемић. будући добро наоружани и са довољно муниције. Наше јединице су у току ноћи подишле доста близу. пошто се разданило. почеле су.

што ће запалити једну кућу. да по цену каквих било жртава продре у варош и о томе нас успеху обавести на тај начин. Имам свега још десет граната за бацач. Остојић је био здрав. Повукао се позади полазног положаја". и шта смо онда направили? Нека се Драго утврди тамо где га ти затечеш!" рече Остојић куриру. Курир извештава да се једва пробио. не. Отсек Бајов Крш: Воја Лукачевић рањен.„Доспео сам до групе кућа на самој ивици вароши. Помислих да је мајор Остојић рањен. Рекох куриру поручника Бојовића да саопшти: Да се Драго не обазире на то што су му Усташе пресекле отступницу. „Наш топ не наноси јој никакве штете. Други курир од капетана Ћоровића: „Језерски батаљон претрпео губитке. Наиђох на курире који су ме гледали исувише невесело. када дође курир: „Хитно вас тражи Мајор!" Вратих се задњом падином Црног Врха. нипошто! Ако запали једну кућу. . Пружи ми извештаје. Морам се повући позади полазног положаја". Мајор Остојић ме прекиде: „Не. Још сам се налазио код Језерског батаљона. батаљон заузе своје место. Отсек Ћеловина: Иван Ружић извештава да се Ћеловина овим оруђима не може заузети. Усташи су ми пресекли отступницу"." Командант подотсека на Табији капетан Никић: „Трпим ватру са Табије и Ћеловине. Међутим. Пошто изнесмо рањене. Ја потом одох Језерском батаљону. изгореће сва варош.

а он ти уперио митраљез у груди". упадоше у суседне ровове. а ја сам њих знао из безброј оваквих случајева. Одлуку саопштих Остојићу. Док сам је вукао. На овај знак. ако успемо да скинемо усташку заставу са челног рова и начнемо усташке ровове. као планинска лавина. да се Усташе неће моћи одржати и да ћемо се на њиховим леђима сручити у варош. упадосмо у челни ров. наиђох на вођа митраљеза потпоручника Митра Остојића (преживео. Реших се да са овима извршим јуриш на Табију. један Усташа из суседног рова уперио је пушкомитраљез. али не без примедбе: „Бога ми си луд! Вучеш ту смрдљиву крпу. полете на целом фронту неколико стотина . Митар и Милорад успели су да Усташама из челног рова набију нос у земљу. Када се приближисмо на 150 метара. Њихови аутомати већ су били на положају Табија. јер сам био убеђен. шездесет преживелих бораца Батаљона смрти. и сада у Чикагу) да лаким аутоматима туче челни ров. Четници!". но Милорад Вуковић га уграби. Наредих му да сасреди ватру свих оруђа на челни ров. Познавали су ме. Узгред узех аутоматска оруђа Пратеће чете. Онима који су ме пратили нисам имао потребе да издајем заповест. са громогласним узвиком „Јуриш. који надвлада сав тресак многобројних оруђа. Пошли смо на јуриш са доста велике даљине. Не рече ми ни речи. У том тренутку остали Четници из Пратеће чете. Било је 11 часова. У резерви смо имали свега моју пратњу. док је на осматрачници владала потпуна малаксалост.Мајор Остојић био је потпуно миран. сада у Америци). После треска наших бомби. Прва мисао била ми је усташка застава. и да је помера уколико ми упаднемо у ровове. наредих Милораду Рајаку (преживео.

Како сам чуо. не остаде им такође дужан: са два пуна поготка. Али су Дурмиторци гонили тако брзо. учинише да су усташки кољачи који су наилазили добили заслужену казну. сасредивши ватру свих оруђа на сам мост. у најкритичнијем тренутку погоди мост. померио је митраљезе и поставио их на саму ивицу вароши. . по својој иннцијативи. поручник Милан Стевовић. Мост се сруши. чим смо ми упали у ровове. Командант Језерског батаљона. да су нас Усташе такорећи на својим леђима унеле у варош. и линија сингавог3) сукненог одела дурмиторских осветника. Две велике рупе на њему. Знао сам да је био наш жандармериски официр. Бојао сам се да Усташе не даду отпор на ивици вароши. те му замерих на таквом претстављању. После саслушања од стране Преког суда. Велика гомила Усташа навалила је у бекство ка мосту на Дрини. Претстави ми се: „Ја сам хрватски натпоручник Штимец". Усташи не сачекаше у рововима. као на егзерциришту: линија црних кабаница усташких кољача. потпоручник Остојић. приведе ми Команданта хрватског Домобрана. Штимец је преживео и налази се у емиграцији. Потпоручник Владо Булатовић. он и Домобрани били су пуштени на слободу. са Митровим снопом.Дурмитораца. Оцрташе се две линије. наш тобџија. Међутим. У варош смо ушли у један час после подне.

После одликовања и унапређења. него и лично мени. већ бој бије срце у јунака. Равногорски команданти и борци који су учествовали у овој акцији доказали су још једном: да су у рату. и да ни данас није сасвим застарела она народна . Морални и материјални успех био је велики. јер су извршили своју дужност ослобађајући српску нејач од кољача. Врховна команда наредила нам је да предузмемо акцију чишћења наведене територије. Као посада у Фочи остао је Дробњачки батаљон са командантом капетаном Лазаром Полексићем (преживео.„Бој не бије свијетло оружије." Никола Ш. То је потврдио не само предлозима за одликовања и унапређења. Чича је био необично задовољан нашом одлуком. губици минимални. Борци су били срећни. пресудни морал и јунаштво. на конференцији вишег командног особља у селу Горња Поља код Мојковца.Одмах по ослобсфењу Фоче. а нарочито у револуцији. нису имали разлога да се љуте ни они који ову акцију нису желели. били они са простора Калиновика или Колашина. налази се у Канади). Бојовић .

Санџака и Боке на којој је донесен програм политичког и друштвеног уређења будуће Југославије. – Два три дана раније. и држаће се док из Пљеваља не стигну италијанске снаге. село на средокраћи између Фоче и Калиновика. децембра 1942. Њихови разлози: Фоча је јако утврђена. . и 2. Остојићем.1) Миљевина. 3) Сингав. Четничка конференција у Шаховићима У Шаховићима је 30. Цивили су били против тога да се изврши јуриш на Фочу. на колском путу који везује та два места. њен гарнизон је знатно јачи бројем од нападача и много боље наоружан. две личности недавно пристигле из Каира (Египат). новембра. одржана Конференција четничких интелектуалаца и омладине са подручја Црне Горе. сиве боје. 1. у Миљевини се одржао састанак политичких првака из те области с мајором 3. они су послали депешу Михаиловићу. 2) Каирци. сур. које ће онда попалити села. са својим разлозима. Како се Остојић није са њима сложио.

чак смо заступали идеју о федеративном уређењу (Србија.Поред осталих. мајор Ђорђије Лашић. Конференцијом је предсједавао Милан Бандовић. изасланик главног штаба за Црну Гору. на челу с краљем Петром Карађорђевићем. који је с већином присутних заступао једну тезу. мајор Павле Ђуришић. а они само и искључиво монархистичко. . Хрватска и Словенија). да нова држава буде по свему уређена на принципима западне демократије са слободно изабраним парламентом. командант Лимско-санџачких одреда. командант за срез Бијелопољски. а тројица: Михајло Андрић. овом значајном скупу присуствовали су: Мајор Захарије Остојић "Чика Бранко" Дражин замјеник. Вуксан Мрдак и Гојко Грдинић другу доктора Тошковића.

боке и Санџака Шаховићи 30. у коме се и сам командант налазио једно вријеме. сви су пошли у Колашин да обраде закључке и као што се очекивало. 11 1942 Присутни: Изасланик Врховне команде: Мајор Захарије Остојић Изасланик Главног Националног одбора: Мајор Ђорђе Лашић Командант одреда: Мајор Павле Ђуришић . који је од њега добио задатак да у том циљу одржи збор црногорских интелектуалаца у Острогу. Тошковића. Сав тај материјал о раду конференције као и цијела четничка архива Драже Михаиловића. били су закопани у Липови.Након конференције. прихватајући тако идеју др. По писању Вуксан Мрдака према ономе што је касније сазнао. ни Дража се није слагао у потпуности са Шаховићком декларацијом већ је будућу државу видио као парламентарну и демократску. Омладинска конференција четничких одреда ЈВуО на територији Црне Горе. Касније су је пронашли партизани и употријебили у своје сврхе. и убиством Баја Станишића и ђенерала Ђукановића. што је било осујећено нападом партизана октобра 1943. прихваћено је оно што су они већином предложили и сви потписали али не и Андрић. по два делегата. разумљиво.

Оташ Меденица (Колашин). Михајло Андрић (Бијело Поље). Јововић (Никшић) Активни учесници конференције су: Богдан Шошкић-судија из Подгорице Александар Стијовић-агроном из Подгорице Вуксан Мрдак-правник из Бијелог Поља Милун Павловић-учитељ из Бијелог Поља Тихомир Балшић-прота из Бијелог Поља Радисав Бабовић-свештеник из Бијелог Поља Јован Тодоровић-свештеник из Шавника Милан Перовић-учитељ из Шавника Милан Томић-судијски приправник из Шавника Мирко Војводић-професор из Даниловграда Михајло Радовић-официр из Даниловграда .Миладин Перовић (Цетиње). Миле Микић (Шавник). Милош Јововић (Даниловград).Председник: Милан Бандовић (Санџак) Потпреседници: Вукашин Бојовић (Андријевица). Ристо Песторић (Бока). Свештеник М. Михајло Бурић (Подгорица) Секретари: Јован Јованчевић (Беране). Петар Дабановић (Подгорица) Оверивачи записника: Др. Радуле Остојић (Жабљак).

студент права са Цетиња Благоје Јанковић-учитељ из Пиве Марко Богдановић-геометар из Пиве Милан Ђуришић-студент медицине из Андријевице Страшимир Шошкић-учитељ из Андријевице Слободан Зоњић-студент права из Андријевице Драгољуб Кићовић-правник из Андријевице Александар Мартиновић-професор из Андријевице Алекса Дујовић-општински деловођа из Лијеве Ријеке Владимир Милошевић-студент медицине из Лијеве Ријеке Васо Дукић-студент права из Берана Секуле Боговац-учитељ из Берана Јован Јованчевић-судија из Берана Батрић Ћоровић-професор из Берана Дмитар Ђукић-учитељ из Берана Милинко Радовић-судијски приправник из Пријепоља Душан Лаушевић Гојко Грдинић-из Шаховића .Бранко Дрљевић-студент медицине из Колашина Душан Радоњић-потпоручник.

Михајло Драговић Шавнички срез-Вукашин Врачар (наставник) Цетињски срез-Михајло Радовић (адвокатски приправник) Бијелопољски срез-Вуксан Ј. Јанковић (учитељ) Никшићки срез-Рајко Прелевић (шумарски инжињер) Подгорички срез-Др.Изабрани делегати за рад по срезовима су: Андријевачки срез-Драгутин Миловић (Кићовић). Боке и Санџака Колашин 4. 12 1942 Присутни: Командант одреда: мајор Павле Ђуришић . Мрдак (поштански чиновник-правник) Бококоторски срез-Ристо Песторић (трговац из Зеленике) Барски срез-Петар Дабановић (новинар из Бара) Колашински срез-Радош Томашевић (правник) Друга омладинска конференција четничких одреда ЈВуО на територији Црне Горе. Мило Васовић (правник) Берански срез-Батрић Ћоровић (професор) Дурмиторски срез-Благоје М. Војислав (Војин) Пајовић.

Михајло Бурић (Подгорица) Секретари: Јован Јованчевић (Беране). Ристо Песторић (Бока). Божо Делевић (правник). Милан Шћепановић (правник) -Андријевачки срез: Милун Лекић (правник). Радош Томашевић (правник из Колашина). Оташ Меденица (правник). Централна секција: Јован Јованчевић (судија из Берана).Начелник штаба: Радомир Поповић Делегат В. Никица Јововић (Никшић) Договорено је о формирању централне секције са седиштем у Колашину и среске по срезовима. Божидар . Миле Ћулафић (правник). Петар Дабановић (новинар из Бара). Драгутин Кићовић. Михајло Радовић (правник из Цетиња) Чланови среских секција су: -Колашински срез: Бранко Дрљевић (студент медицине). Павић Алексић -Берански срез: Батрић Ћоровић (професор). Петар Дабановић (Бар) Оверивачи записника: Милош Јововић (Даниловград).: Раде Перишић Начелник штаба код Блажа Ђукановића: Рудолф Перхинек Председници: Вукашин Бојовић (Андријевица). Драгиша Ћулафић.К.

Благоје Јанковић (учитељ) -Цетињски срез: Душан Радоман. Бранко Лазаревић -Никшићки срез: Никица Јововић (инжињер). Мићо Иличкови Захваљујем се господину Банету Јефтићу из Будве на добијеном материјалу. Вукашин Врачар (професор). Миле Пилетић. Гојнић. Михајло Драговић. Војо Савић -Даниловградски срез: Мирко Војводић. Душан Баранин. Вуксан Мрдак (правник). Јанко Пилетић -Бококоторски срез: Ристо Песторић. Јован Ивовић -Подгорички срез: Михајло Бурић. Максим Злоковић -Барски срез: Војислав Ј. Богдан Кршикапа (правник) -Шавнички срез: Лазар Караџић. Милош Јововић (професор). Радисав Бабовић (свештеник).Булатовић (професор). Бошко Вукчевић. Михајло Андрић (правник). Борбе на Тромеђи . Марко Баровић (свештеник) -Бијелопољски срез: Милан Бандовић (срески командант). Рајко Прелевић. Урош Жугић -Жабљачки срез: Радуле Остојић (судија). Душан Радоњић. Андрија Вакосавић.

обе никако нијесу могле бити доброжелећа браћа српском народу на Тромеђи и у другим крајевима западне Југославије. а у ствари су одмах отпочели да на подмукао начин ликвидирају најистакнутије српске националне вође и да оштрим нападима уништавају четничке центре широм Тромеђе.Пред крај 1942. већ небраћа и велики злочинитељи. Поступци им се у поменутим и другим мјестима нијесу разликовали од усташких. Прво су тамо стигли Брозови партизани. па су својом пропагандом обмањивале Србе у западним крајевима да долазе да им у великој невољи помогну. Црне Горе и Херцеговине протјерале српске националне снаге. Лике и Далмације са стране су стигле двијејаче војне формације и обе се пострадалом српском народу у тим крајевима представљале да стижу као браћа да му помогну. од којих да поменемо само Босанско Грахово. које су из Србије. штоје код многих Срба у западним крајевима брзо створило увјерење да то нијесу никаква браћа. године на тромеђу Босне. Грачац и Штаб Динарске дивизије у селу Стрмици. . А пошто су се оне већ налазиле у међусобним сукобима и пошто су ишле потпуно различитим путевима.

Кордун и Банија. па обезглављени српски народ није имао ко да организује и подигне на устанак. а то су сјеверна Лика. Кордуна и Баније били Брозова главна ударна снага. . Командом Хрватске током читавог рата доживљавао голема и свестрана страдања. на којој су Срби сјеверне Лике. Преко српских чланова Комунистичке партије Југославије Комунистичка партија Хрватске је лако завела заплашени и тешко пострадали народ и одвела га својом линијом. а и највеће зло за тамошњи српски живаљ. Тамо су усташе већ у почетку своје владавине ликвидирале истакнуте српске људе. посебно из оних крајева гдје није било четничког устанка и у којимаје српски народ био највише изложен злочиначкој оргији Павелићевих усташа.Али Брозови партизани су ипак успјели да у своје редове увуку велики број Срба на том простору. који је под тзв.

Тамо је неколико дана вођена беспоштедна борба између партизана и четника. па јој је била потребна помоћ са стране. Тзв. Лике. Динарска четничка дивизија се нашла у изузетно тешком положају. пролетерске бригаде које су сачињавале искључиво Срби. Херцеговине. ЦрнеГоре. којаје тамо највише сметала и Павелићевим и Брозовим плановима. У октобру 42 Титов штаб долази у Западну Босну и већ у октобру са јаким снагама напада на четнике у Грахову и Граховској долини. Босне. а чији командни кадар био Хрватски.Помоћу заведених Срба из Србије. али нису сломиле четнички отпор па су се уз велике губитке повукле према Лици. Доласком главних комунистичких снага у западне крајеве Југославије. . Далмације. Лике и Далмације створе своју слободну територију и да ликвидирају Динарску четничку дивизију. Кордуна и Баније комунисти су имали намјеру да на ширем простору тромеђе Босне. опљачкале су и попалиле многа српска села у Граховској долини.

који су управо тих дана жестоко наваљивали скоро на све јединице Динарске четничке дивизије и који су. сматрали да ће врло брзо ријешити битку у своју корист. западној Босни и Лици. . По пријему наређења. херцеговачки четници су одмах кренули у помоћ својој саборачкој браћи и српском народу у Далмацији. Дража је издао наређење војводи Јевђевићу и војводи Петру Баћевићу да са херцеговачким и неким источно-босанским четничким јединицама крену у помоћ Ђујићевим четницима на Тромеђи. Већу првим данима децембра 1942.У ПОМОћ СТИЖУ ИСТИНСКА БРАЋА СА ИСТОКА. године они су пристизали на Тромеђу и одмах се укључивали у борбу против комуниста. а будући даје Херцеговина била безмало чиста од комуниста и да су усташке снаге биле разбијене и протјеране из многих мјеста у Херцеговини. вјероватно. Схвативши озбиљност но-вонасталих прилика по националне снаге у западним крајевима наше земље.

за сразмјерно кратко вријеме. Тада се дешавало да данас имамо оштру борбу са комунистима негдје у Далмацији. што је за српски арод у тим крајевима било значајно и охрабрујуће. које су се задржавале само у утврђеним мјестима поред јаких италијанских гарнизона. стигли да воде борбе са комунистима по читавој тромеђи Босне. Својим доласком. Стрмице и Бос.Иако на непознатом земљишту и већ од првог дана у оштрој борби против комуниста. Они су са борцима Динарске дивизије залазили по оштром гребену Козјака и пели се преко високих планина Уилице и Велебита. . Лике и Далмације. или су суновратно бјежали у унутрашњост НДХ. Зато су херцеговачки четници. херцеговачки и источно-босански четници су се брзо сналазили и показали задивљујућу храброст. Херцеговци су утјерали страх у кости и преосталим усташким снагама. или западној Босни. Чим су комунисти осјетили да се ситуација мјења у нашу корист. а послије неколикоданада буде сва жестина пренијета негдје у Лику. Грахова. па са сређеним снагама и изненадним нападима да насрћу час на једној час на другој страни. смјеста су измјенили дотадашњу тактику фронталног нападања на све четничке јединице и започели да маневришу. а најжешће и најтеже борбе водили су са комунистима око Грачаца.

Ђујић и Баћевић су брзо стигли у Стрмицу и потисли комунисте према Дрвару.Друга судбоносна битка вођена је у Грачацу и то баш на Православну Нову годину. Ђујић и Баћевић су предузели акцију чишћења према Динари и Врличкој крајини и заједничким снагама разјурили партизане са тог простора. Само у школском бунару у Стрмици нађено је 15 закланих четника. Овај напад је био озбиљнији и лукавије припремљен. Трећи напад Брозових комуниста је био на штаб Динарске дивизије који се налазио у селу Стрмици. . Међу њима је био и Душан Вучковић командант Зубачког батаљона. Партизани су претходно вршили отворене провокације и озбиљна узнемиравања четника у Подинарју и Врличкој крајини са намјером да одвуку тамо главнину четничких снага и да изненада нападну на слабо брањени штаб дивизије што се и десило. У Грачачкој битки је било великих губитака и на четничкој страни. Велика срећа за Динарску дивизију је што су у помоћ већ стигле четничке јединице из Источне Босне и Херцеговине. али су тамо комунисти поражени и уз огромне губитке били присиљени на повлачење. Међутим комунисти су на Светог Саву 43 успјели да сломе отпор ослабљених четничких снага у Стрмици. Грачачка битка је била још оштрија и крвавија од оне у Грахову.

а њихови напуштени домови опљачкани и спаљени од усташа. која је током рата била велика кост у грлу и Павелићевих усташа и Брозових комуниста. Милоша Куреша и других. јер од њих добише помоћ баш у данима кад се радило о бити или не битијуначке Динарске дивизије. Четници из БиХ су се вратили у своје крајеве да бране своја огњишта од надолазеће комунистичке опасности. Храбрим херцеговачким и источно-босанским четничким борцима остаће вечно захвални борци Динарске четничке дивизије. организованошћу и покретљивошћу наших националних снага широм земље могло много више учинити. зиме и глади. Нажалост. што је био заједнички циљ Анте Павелића и Јосипа Броза. ти српски јунаци без мане и страха показали су да се бољом међусобном везом. Мартовски преговори . Под командом елитних команданата: војводе Петра Баћевића. Послије су партизани почели бјежанију са ових простора повлачећи са собом неборачко српско становништво (око 50000) које је доживљавало ужасна страдања од изнемоглости. Добрице Ђукића. Милорада Поповића. тога код нас током рата није било довољно. односно не онолико коликоје требало и могло да буде. Већи дио избјеглица се никад није вратио кући. Видачића. Сами комунистички генерали су овај збјег назвали ЋКолонама смртиЛ.И даље су вођене борбе али мањег интезитета.

.

а за Хитлера и његову Врховну команду "Титове банде" су побуњеници противу легалне власти и самим тим немају никакав легитимитет. ни јавно. јер је Тито овдје изнио неке предлоге стратешке далекосежности. што је свакако близу агитпроповској ујдурми за обмањивање јавности. Владу у избјеглиштву у Титов(ск)ој историографији врло често знају називати Избјегличка влада. а који су га и до тада и по тада жестоко обмањивали и њим манипулисали. никад током рата Њемцима није нудио споразум какав је нудио Тито. а партизански покрет би се распао. с којим се самим тим могло и разговарати и преговарати. Став Хитлера и њемачке Врховне команде био је "с бандом се не преговара". у земљи. Јер Владу Краљевине Југославије нијесу у Лондону формирале избјеглице. већ парламент: овдје. науци далеко.Преговори између Тита и Врховног штаба НОВ (?) и ПОЈ с једне стране и њемачког окупатора с друге стране одвијају се у вријеме кад је Други свјетски рат већ био "потрошен" са двије своје трећине. "банда се уништава". којим би (предлозима) да су од њемачког окупатора прихваћени сасвим сигурно отишао "на буњиште историје". Четници. прије рата. у сваком случају не би слиједио оне које је до тада слиједио. ни тајно. њен министар одбране био је на челу ЈУВУО . и то је за Хитлера био легалан противник. а својим склањањем испред окупатора она је (ма колико била немоћна) и те како допринијела очувању . "с бандом се само разговара о полагању оружја".Четника. свакако јесу далеко најзначајнији. Иако ово нијесу били први преговори између Тита и окупатора. но овај други противник. Легална власт је била Влада у избјеглиштву (у Лондону).

батаљона 738. . нажалост. који су догађајем били одушевљени "јер се радило о првом њемачком вишем официру кога су партизани заробили" (М. било негдје у Европи Срби избјеглице формирали своју владу. мислећи да је ту његов батаљон. 4. гренадирског пука. већ је мајор дошетао међу партизане. па желећи да се упозна са ситуацијом сајединицама десно и лијево од његове пошаоје у Горњи Вакуф да се у команди пука лично обавијести. било у Црној Гори. Прошло пола рата и тек тада успјели заробити тако висок чин . Просто смијешно. О том је одмах обавијештен Тито и Врховни Штаб. на све стране. Док је он био у Вакуфу његова јединица је промијенила положај у сукобу с партизанима. Лековић). 718. претходно отпустивши и пратњу која му је од команде пука дата. Неадекватност "научног" назива "Избјегличка влада" сурово демантује стварност садашње државе. Наиме. Наиме.континуитета државе. командат 3. мајор Штрекер је био са својим батаљоном на положају код Горњег Вакуфа у Босни. што је знатно олакшало продужење субјективитета и државног капацитета Југославије као државе (независно од облика уређења) на међународном и унутрашњем плану. Не знајући за то Штрекер је ушетао право међу партизане. марта 1943. Још је смјешније што се ни то није десило у борби. године заробљен је мајор Артур Штрекер.мајора. Повод за читаву серију преговора Тита и ВШ нађен је у заробљавању њемачког официра Штрекера. и превише. јер није познато да су било у Србији. а има их. пјешадијске дивизије Вермахта.

.

"опрема и наоружање". ако је "драгоцени заробљеник" одбио да да "било каква обавештења и одлучио се за ћутање. Иако "извор" доиста није имао висок ранг од њега су се покушала добити и таква обавјештења као што је: политички став Хитлера и њемачког врха према четницима.Било како било "заробљавање" њемачког команданта (батаљона) од стране Тита и ВШ не само што је дочекано као триумф. што само од Њемаца зависи. снази и распореду. већ да четнике сматрају својим главним непријатељем и да им је циљ борбе "коначно уништење четника". сматрајући извјештај углавном објективним. њеној бројности. О овоме је опширно писао мајор Штрекер у свом "Извјештају о заробљавању" у коме је дао доста оштроумних. У тој "настави" централно мјесто заузимао је став Тита и ВШ да њемачког оку-патора не сматрају својим најзначајнијим противником. разговора и преговора између Тита и ВШ и њемачког окупатора. ЦК итд) били су врло глагољиви и надуго и нашироко подвргли су га "политичкој настави". за шта је као извор првога реда требао да послужи "драгоцени заробљеник" (М. Било је ту доста појединости о противнику: "састав и руковођење". Најприје се покушало доћи до података о њемачкој војсци. Но. Тито и чланови Врховног штаба (Политбироа. ми "служба . што истиче и друга страна. Лековић). партизанима. савезницима. трајању рата и слично. све је остало на неуспјелом покушају "због одбијања немачког официра да да било каква обавештења". чак ни противником уопште. Али од тога није било ништа. већ је и врло вјешто искоришћено као повод за читаву серију сусрета. интелигентних и за њемачку страну драгоцјених запажања.

али. пустимо Штрекера: "замољен сам да напишем једно писмо немачкој команди у коме се у вези ранијих предлога . По себи се разумије да су Тито и ВШ обећали да неће предузимати никакве оружане акције противу њемачких окупатора. каже "драгоцени заробљеник". већ преко пет деценија дугу причу. .тражи што хитнији састанак команданата и ДОДЕЛА ТЕРИТОРИЈА" . и своју власт ту успоставили од Њемаца неузнемиравани.. Босански). О каквим је територијама ријеч? Тито и ВШ сматрали су да би било добро да им се обезбиједи нека територија на простору Краљевине гдје би се они обрачунали са четницима.везе". Ову беневолентност и лојалност окупатор је одбио. Црногорски. Исхрана трупа је углавном слаба. а кад говори о исхрани мајор Штрекер и нехотице наслућује каква ће бити "једнакост" у "свијетлој будућности". како каже.. против којих су "устали". али "за штабове постоје посебне кухиње и тамо је храна добра". јер Њемци ту имају најмањи интерес. "здравствено стање" и друго. У писму. Предлагали су да то буде Санџак (Србијански.

однос Тита према Коминтерни. усташама и НДХ. Титовој. у вези с овим преговорима и током самих преговора. однос Тита према савезницима и могућој оружаној борби противу њих однос Тита према окупатору (њемачком и осталима) као некој пролазности против које се није потребно посебно ни борити јер "окупатор ће ионако отићи". читав низ заплета и односа наше тадашњице јарко освијетљен. Свакакоје овдје битан и однос окупатора (Њемаца посебно) према партизанима. што није ни чудно. напротив . поготову кадаје ријеч о партизанској. Њемцима. Нуђење преговора. однос Тита према фашизму и борби против њега. а по овом догађају. суштина и смисао партизанске борбе. усташама. итд. На некима од ових питања ћемо се задржати покушати да их освијетлимо из саме документације. веома оскудна. Титови предлози. но деценијама касније над њима је било угашено свијетло науке однос Тита (и врха КПЈ) према четницима.Овдје је. како се жале и историчари. која је. НДХ. итсл.веома. страни. ратним заробљеницима и сл. "наука" и "истина" је била у њиховим рукама. с разлогом су закључили. као и њен крајњи циљ. четницима. Одређивање делегације . цивилном становништву окупираних територија. веома је разумљиво: историја. није "згодно" чепркати.

изложити у непосредном контакту са делегацијом коју одреди њемачка страна. утврде. јер ријеч је о персоналној унији. Затим је закључено да се пред њемачку страну изађе са више предлога суштинске природе. надао се Тито и ВШ врло високог нивоа. јер партизани имају у рукама њиховог досад с највишим чином заробљеног официра . уколико их ови прихвате. квалитет и суштински значај предлога који ће се Њемцима изнијети одлучено је да делегација буде на највишем нивоу: професор Милош Марковић (Милован Ђилас) члан политбироа КПЈ. које ће партизанска страна усмено. Закључено је да се Њемацима понуде преговори које ће овога пута. који је уједно био и врх партизанских оружаних снага. предлози који ће се изнијети њемачкој сгтрани. а која ће бити.Одржано је савјетовање на највишем нивоу како би се заузели ставови у вези преговора с Њемцима. која ће уз ова два након завршетка рата додати себи и атрибут носилаца државне власти. прихватити.мајора. рачунало се. У то вријеме између Горњег Вакуфа и Прозора налазио се скоро читав капејотски врх. који ће деценијама касније с намјером да опере своју биографију од ове историјске "части" за себе изјавити да је био само преводилац. С обзиром на очекивања. Констан-тин-Коча Поповић. . командант Прве дивизије НОВ (?) и ПОЈ и др Владимир Петровић (др Владимир Велебит) шеф Војно-судбеног отсјека при ВШ (??). и одреди делегација која ће на тим преговорима заступати Тита и ВШ.

професор дакако. што ће рећи највишој могућој тајности. као у случају ових преговора. не постоји опасност да се разорачамо" политичка је наива првог реда. а то је било име "давнашњег. и у неколико наврата у Загребу. одвећ познато непријатељу. . а иза леђа оних у име којих се наводно преговара. партизанског борачког и командног састава. не много познатог црногорског јунака". Лековић). честитао му рођендан (14. За вријеме преговора у Г. прећи у гротеску. 1908. сакрити идентитет Милована Ђиласа оннма чији посланик из ]3агреба (Зигфрид Каше) пише у Берлин: "Пошто смо стално добро обавијештени о догађањима у Титовом табору. "а право име. Колико је ово било смијешно и "конспирација" успјешна свједочи догађај из Горњег Вакуфа гдје су почеле серије преговора. који је на овај начин био сведен на ниво бесловенског пука. са знањсм једног врло уског круга цекаовских "посвећеника".Одлучено је да се све ово одвија у строгој конспирацији. Вакуфу Кочи Поповићу је пришао један њемачки официр.) и. наставиле се у Сарајеву. уручио пригодан поклон. Претјеривање с "конспирацијом" може. није хтео да открије" (М. март. како сам каже. Протурити нeког измишљеног професора Марковића. "Конспиративно" име на пуномоћју за преговоре Миловану Ђиласу било је Милош Марковић.

није могло остати потпуно сакривено. некад такође аустријског генерала.А загребачког адвоката др Велебита слати тамо као др Петровића напросто је смијешно јер: зна га пола Загреба. што није небитно. и у случају потребе један извор је лакше "пресушити" него више њих. па би се с много више вјероватноће могло закључити да је ова силна тајновитост била намијењена сопственим јединицама и сопственом народу. да нас измирите с Њемцима!" -свједочи сам Ђилас. . сведена је на минимум. којије. тако честе међу комунистима. а добро га зна и Глез Хорстенау. њемачки генерал и друг и пријатељ Велебитовог оца Љуба. могућност да дође до "провале". чак ни за једног тако суптилног господина какав је био Сава Ковачевпћ-Мизара. Чињеницу да је др Велебит говорио неколико језика Ђилас и врх КПЈ оцјењују веома повољном с аспекта "конспирације" јер је на тај начин круг упућених у тајне послове Тита и ВШ сведен на најмању мјеру. тј. "лукаво се смејући" рекао Ђиласу: "Немојте ви почем. али. Оволико намигивање Тита и ВШ Њемцима и са Њемцима. Слабости овакве "консппрације" морали су бити свјесна сва три члана делегације којима се интелигенција не може спорити.

И то што је остало било је сасвим довољно да се сагледају бројни значајни ставови и односи. Иако мало. Титов према фашизму и савезницима. од којих су свакако најзначајнији: Титов (и ВШ) однос према четницима.главни Титови непријатељи . како су жељели Тито и ВШ. четника према партизанима. али и са партизанске.Преговори су ипак били исувише значајан догађај да би остали у потпуној "конспирацији". Четници ... Њемаца према четницима и партизанима. нарочито са њемачке стране. нешто трагова је ипак остало.

а не окупаторе. Сагласно претходном није ријеч о народно ослободилачкој борби. па све што је рађено рађено је за протјеривање "мрског окупатора". јер је то осигуравало преузимање власти од стране КПЈ. јер све што се догађало указује на то да је у циљу освајања власти Тито партизане и партизански покрет покушао закулисно претворити у партијску (а не народну) војску. јер их је сматрао представницима и браниоцима легитимитета постојеће државе. Но многе те закулисне игре. Краљевине Југославије . а не противу окупатора. У досадашњем тексту стављали смо "?" (знак питања) иза кратица НОВ и НОБ из разлога што сматрамо те називе неадекватним. који Титу уопште није био мрзак јер . и то оружана.Њемачки и партизански извори уједном су потпуно сагласни: Тито је четнике. Важно је било сломити четнике "и због будућности". већ о борби за освајање власти. сматрао својим ' основним. а што се окупатора тиче борба против њега је била у другом плану само одбрамбена. То је било у толикој мјери евидентно. противу сопствене државе. у којима се исказивала суштина Титове мотивације и акције. главним непријатељем. Зато је Титова борба била побуна. чијем је рушењу без увијања приступао и то објављивао. никако офанзивна. и ријечју и дјелом да би уобичајеном и многослављеном и хваљеном називу НОР много боље одговарао назив античетнички рат. у покрет за рушење постојеће власти и преузимање власти од стране Тита и КПЈ. а кад је већ окупатор ту ваљало га је на сваки начин искористити за сламање четника. ма-естралном манипулацијом успјеле су се представити у битно другачијем свјетлу.

јер уколико би то доспјело до ушију и свијести партизана и народа било би јасно да предводнике интересује нешто сасвим друго од онога што на сав глас причају. године ("О разговорима с Немцима") између осталог каже: ". Вакуф. али је. И како бранити став: 3. ВШ и КПЈ врх легитимише као борце за сопствену власт. и да смо спремни да са њима (Њемцима) поведемо преговоре који би могли довести до обуставе борбених акција.) не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију.) да не сматрамо Немце нашим главним противницима... а не као борце против окупатора била је разлогом укривања. у коме је Тито видио шансу да се дочепа власти. .. уприличио мутно вријеме. а тачка 3.. која Тита. Загреб) инсистирали да остане у тајности. б) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима. добили смо задатак да немачком команданту изјавимо (. и у томе успио. Велебит у својој изјави датој 1967. дивизије генералом Диполдом много је одређенији и тврђи." Документ "који је Велебит на њемачком језику издиктирао штапском писару" након преговора : са командантом 717... "Команда НОВ Југославије сматра: а) да (. већ четнике. зато су делегати у свим разговорима са Њемцима (Г."окупатор ће ионако отпћи". противника и интересе једне и друге стране. Сарајево. окупатор.

..) ће по завршетку рата напустити земљу. и НИ У КОМ СЛУЧАЈУ ПРОТИВ ЊЕМАЦА. И даље: .. Дакле. Те ставове Велебит је јасно изложио приликом реферисања у обавјештењу одјељења Штаба 718.) тежимо да створимо Југославију у којој (. Не каже кога то подразумијевају под "нас". Документ су потписала сва 3 члана делегације. 31.Ми (. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља. .4. дивизије Вермахта. у којој се под тачком 4. да јасније не може бити о каквом се покрету ради: за ослобођење од окупатора. каже: "Они изјављују (делегација) да се не боре против хрватске државе. Ово потврђује и забиљешка у штабу њемачког опуномоћеног генерала у Загребу.) неће владати само Срби. дакле. и "преводилац". и о каквом "истискивању" је ријеч."Немци (. "предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и НОВЈ".. или за освајање власти. већ искључиво против четника". о преговорима које су делегати Врховног штаба НОВ (?) и ПОЈ са Њемцима водили у Загребу: . марта 1943. а нас да истисну"... пошто они теже да створе Велику Србију. јасно.

03 -1943. за борце поготову: ." 29. уништити четнике. били они војне или привредне природе. г. сопствени народ јест. Црни" (Тито. Ранковић. То. Најважнији наш задатак. Ми не тражимо никакву противуслугу. Жујовић) Окупатор. њихова борба самим тим нерегуларна. ипак није сметало Титу и ВШ да већ 29. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили. нити да наносимо штете њемачким интересима у целој земљи.. није непријатељ.. С другарским поздравом Стари.не сукобљавајте се са Немцима.. А. Њемци су то поново одбили. Марко.... марта издају наређења источнобосанским јединицама: ". не предузимајте ма какве акције на прузи.Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против њемачке војске.. дакле. јер став Берлина је био да су партизани "банда". С. а такође и интересима саобраћаја.. Био је то прави шок чак и за искусне партијско-партизанске кадрове." На преговорима су "Титови опуномоћеници поново понудили обустављање борби".

И док је преговарачко-ратна идила између Тита и окупатора била на дјелу Д. Титов однос прeма њемачком окупатору . источнобосанске бригаде. Велебит. Било је одбијања наређења." Комунисте. употребљавајући на првом месту комунисте против нас. када им је ову "политику" изложио делегат ВШ др В. напада на Њемце и послије овога од стране партизана. операција "Шварц". но Титов проблем је био у томе што у партизанским јединицама није било више од 15% комуниста у борачком саставу. рекла би титовска историографија. напротив. видјесмо у ову сврху није било тешко употријебити."Он нам исприча ствари у које први мах нисмо повјеровали" биљежи у ратном дневнику. Даниловић запрепашћење Штаба 6. којима је циљ да нас одвојено уништавају. Михаловић је збуњено и резигнирано извјештавао предсједника Владе С. априла 1943. Јовановића: "Комунисти и даље воде преговоре са Немцима. па је Тито уприличио састанак са командним кадром источнобосансих јединица да би им утувио "правилно тумачење". о чему је био и закључен споразум у Риму са италијанским савезником. 1. Тако је окупатор планирао да уништи свога сарадника "сарадника окупатора". и то углавном у руководећим структурама. Али ова лаж се деценијама морала понављати као истина без призива. за што су завјереници увијек имали опробана и успјешна средства. Али независно од Тита Њемци су имали свој план за уништење четника.

уз то прожето највишим лукавством. Да ли је то заиста био хуманизам? Таман посла. онамо осамдесет. док су заробљени Њемци по правилу пуштани да се врате у своје ратне јединице. Против Њемаца Тито ће се окренути тек при крају рата. . не бар као непријатељи. Овјдје пет. но ипак је најдрастичнији примјер био након пада такозване Ужичке републике. када је било јасно да ће "окупатор ионако отићи". намјеравао да раби једино за постизање свога светога циља уништење четника. и њемачки званичници у својим извјештајима у Берлину. односно на начин који се нареди убијани. тамо двадесет. а не народноослободилачку. па му је требало неколико десетина хиљада лешева да при преговарању може лупити шаком о сто лешевима вичном Стаљину и савезницима. онђе педесет.У свим преговорима Титови делегати свих нивоа истицали су хуман однос партизана према њемачким заробљеницима. што је доиста било тачно. удвориштво подастрто осјећајем мање вриједности аустријског подофицира. и о чему су свједочили и сами њемачки заробљеници. док га окупатор и усташе нијесу занимали. када су Тито и остали главари КПЈ "руководиоци устанка против окупатора" пуштили 300 (тристотине!!) заробљених Њемаца да се врате у своје јединице. које је смјерало да Њемце одврати од напада на партизане које је Тито као своју партијску војску. Заробљени четници су по правилу одмах стријељани. Било је то удвориштво највишег степена. а шта су те јединице радиле као окупаторске то је бар јасно.

док је друге двије тачке прећутао. У чему је ту ствар? (. "Усташе су разбојничка банда". Упућујете им делегате који воде свакакве преговоре с Њемцима. Тита. био добрим дијелом одређен и чињеницом да су НДХ и усташе били под њемачком заштитом. како видјесмо. иако је та тачка преговара за Тита била најмање значајна. и одмах рећи да је тај однос. заробљене окупаторске војске навелико. непријатељ тек "за послије". па за партизане.) води се жестоки рат с окупаторима. Титово обмањивање Москве "Конспирација" је "проваљена" и о њој се и у Москви чуло.. с обзиром даје. Дјед (Извршни комитет Коминтерне) се расрдио и Титу депешира: "Збуњује нас околност што ви размењујете ратне заробљенике с Њемцима. па су у сврху увођења реда у НДХ сматрали да то може да се постигне увођењем њемачке полиције.. Тито је Москву обмануо прећуткивањем: обавијестио је Москву да води преговоре о размјени заробљеника. и неодговорно. поред осталог. говорио је Хитлер. тј. и одједном (долази) до односа између вас и Њемаца".У склопу односа према Њемцима можемо се осврнути и на Титов однос према НДХ и Усташама... . таквима их сматрао и он и њемачки врх. враћао у њихове јединице.

јер "са побуњеницима не треба преговарати. његове делегације су тај предлог много пута поновиле и понављале Њемцима. а и другојаче спасио.Титу је било посебно стало да од стране Њемаца буде признат као регуларна зараћена страна на коју се према томе примјењују међународне конвенције о ратовању. Загонетка Јасеновац . недуго из њега услиједио је Имфорбиро. да би коначно Хитлер лично забранио сваки договор. "банда" чија борба није регуларна и не подлијеже међународним конвенцијама о рату и сл. већ да их треба стрељати". и преговоре чак. са Титом. а други. Москва је обмањивана током цијелог рата. но Берлин је сваки пут био неумољив: кроз уста Хитлера (што је био закон и став) много пута је понављано "Титове банде". "банда" из Загорја. Један каплар је завршио како је завршио. Хитлер је сва лукавства и све предлоге колеге подофицира из регименти жуте монархије одбацио с презрењем и тако га историјски. је за генерације Југословена деценијама био визионар који је "изашао из бајке"..

али и други усташкој идеологији "непоћудни елементи". што је. камоли од Њемаца захтијевала да то зло зауставе. чија је борба регуларна. али и Тито сам и његови сљедбеници. политичкој. створили. што им свакако не би било тешко с обзиром на њихов огромни утицај у НДХ. нарадије заборавила. опет. коју би ова апологетика. било даје ријеч о националној. закључи тајни споразум. Делегација Тита и ВШ ниједном једином ријечју током вишекратних преговора није поменула Јасеновац. вјерској. коју су. на крају крајева. Ова фабрика смрти радила је без сметњи током читавог рата. и да с њима. и СССР-а и савезника и сопствених сљедбеника -партизана. који је нуђен иза леђа и Коминтрене.Јасеновац је чудо у сваком погледу логор НДХ у ком су на најбестијалнији начин масовно убијани Срби. једна од "незгодних" чињеница Титовске историографије. Јевреји Цигани. Њемцима. Титу и врху једино је важно било да их Њемци из "банде" проведу у зараћену страну. илн којој другој "непоћудности". .

итд.нетачно. Оно да ће усташе оставити "за после" био је више пропагандни маневар Тита и ВШ.. тј. Јер. јер. и . дозвољено се бранити. мислимо да је у питању нешто друго. да ће с поразом окупатора пасти и нестати и НДХ и усташе. НДХ и усташе били под њемачком заштитом. и то с разлогом. с обзиром да су већину партизанског састава (као и четничког. на једној страни хвалисање силом и снагом покрета. који нијесу могли без поговора прихватити Титова наређења да су главни непријатељи четници. "били смо се развели на другом потезу". "није било услова". с обзиром на Титов став (и политику) да ће "окупатор ионако отићи". с тога их нису ни сматрали непријатељем осим "за после". "Тито и ВШ су планирали. са војнички мизерним обезбјеђењем стоји нетакнута.Титовска историографија покушала је да да какватаква објашњења због чега Јасеновац од стране НОП-а није узнемираван. Довољно говори чињеница да се Јасеновцем знатно више бавила литература него наука. Не пренебрегавајући чињеницу да су Хрвати.. све јадније од јаднијег. рачунали су. . уосталом) чинили Срби. али". не може се покрити смушеним: "није се могло".. а на другој страни једна људска кланица. а да Њемце и усташе не треба НИ У КОМ СЛУЧАЈУ нападати. Тито и ВШ у НДХ и усташама нијесу видјели опасност по своју власт ни "убудуће". "тада је била непријатељска офанзива". па самим тим имали и неку врсту гаранције да од Тита и сљедбеника неће бити узнемиравани. но сва та "наука" није вриједна озбиљног разматрања. итд.

а не 7000. марта 1943. Војвода Никола Бојовић растјерује димну завјесу комунистичких лажи о трагичној и поучној бици на Неретви. и 7. хитно крени усиљеним маршем на Неретву". усташама. Кад је шефа енглеске мисије. итд. године. године титоисти веђ 50 година трубе као о сјајној побједи врховног бравара. да нам ударе у леђа. Зарија Остојић је отишао у Калиновик. оличеном у издаји и савезништву са Њемцима. који су огромним снагама напали малобројну војску војводе Николе Бојовића од свега 700 људи. Међутим кад сам се вратио на Жабљак. већ све усмено) да ће се савезници. како тврде титоисти. први пут. И ја сам тада. Тада смо ријешили да онемогућимо унутрашње непријатеље. усташе и комунисте. Енглези и Американци. Истовремено они упорно ћуте о свом страшном моралном поразу. скочио: "Чича. која је резултат његове "генијалне стратегије".Битка на Неретви О трагичној битки на Неретви 6. замијенио пуковник Бејли рекао је (Енглези нам се нијесу обраћали писмено. при Дражином штабу. а мене је одредио да средим усташе у Буковици. неизоставно искрцати на Јадранском приморју у пролеће 1943. поднеси оставку". Италијанима и Бугарима. . Павле Ђуришић са својих 6000 четникa требало је да иде на Неретву. Хадсона. телефонира ми Дража: "Никола.

и 7. . па да са окупатором склапају савез против четника. Знао сам да су комунисти ништарије. Командант Сарајева јавља да је комунистички ђенерал Велебит дошао са делегатом код њемачког ђенерала у Сарајеву. Овом извјештају Воје Лукачевића. марта 1943. нијесам смио прихватити. марта на моје мале снаге од свега 700 бораца напало је више хиљада комуниста с десне обале Неретве. да су склопили споразум – да се комунисти и Њемцимеђусобно не нападају. Војислав Лукачевић ми је. ја на моју велику жалост. године.Невољно сам кренуо на Неретву. нијесам повјеровао. дакле 5. и ту сам осакаћен: 78 мртвих и око 50 рањених. Кад је комунистички ђенерал отишао. Нијесам вјеровао да је то могуће. Та трагична заблуда учинила је да прихватим битку. то нијесам могао повјеровати. коју с обзиром на овај савез удружених непријатеља. Ноћу између 6. Партизани су већ били дошли на Прењ и ја сам их тукао на Прењу. Ту трагичну заблуду смо скупо платили. Дан раније они су склопили онај чувени споразум са Њемцима у Загребу. али да су толико пали у каљугу издаје. њемачки ђенерал је задовољно трљао руке. те јаке усташке снаге и Њемци с леђа и из Коњица. Тито ми је срушио мост испод носа. у вези с тим. већ да удружено нападају само снаге Драже Михаиловића. донио депешу.

било је много више. Само комуниста. Ђенерал Дража Михаиловић је преузео команду над малобројном четничком војском и лично руководио одбраном од удружених нападача. а комуниста и њихових страних и домаћих савезника више хиљада. Према томе. него Ђуришићев. Италијана и других окупатора и квислинга. Бугара. Код Калиновика сам нашао Зарију Остојића. ово је историјска грешкаЛ. Мој задатак није био да идем на Неретву. Са њима су нападале јаке снаге Њемаца. усташа. Зашто нас није било више тамо? Ево зашто: наређено је било да шест хиљада четника Драже Михаиловића под командом Павла Ђуришића иде на Неретву. Ја сам имао свега два пушкомитраљеза и један митраљез.Повлачио сам се. Упозорио сам га на бројност удружених непријатељских снага. Сведочење војводе Николе Бојовића . Зарија Остојић је мени лично рекао: ЋНикола. Ђуришић није извршио то наређење и није отишао на Неретву. обична је лаж да нас је на лијевој обали Неретве било неколико хиљада. Нас је било свега око двије хиљаде бораца. од којих су добар број чиниле дојучерашње хрватске усташе и домобрани. И била је историјска грешка. Половина мојих четника је избачена из строја. Вратимо се поново Неретви. свака десетина је имала митраљез. Колико се четника ту заиста борило и како су били наоружани? На лијевој обали Неретве била је само Прва и Друга Дурмиторска бригада. Комунисти су добили оружје од Њемаца и усташа. Укупно нас је било око 700 бораца. Ја сам био тешко рањен.

Прелазак партизана преко Неревте .

међутим партизани су искористили ноћ и буку ријеке да пређу преко моста. које се претворило у право бјекство. Одатле су се упутили према Јабланици. Сутрадан увече је постављена стража у бункеру код моста. Овоме је допринјела пропаганда комунистичких симпатизера којих је било доста у овом батаљону. Преко моста се могло прећи на другу страну преко прагова. па су партизани несметано прелазили и залазили четницима Прве дурмиторске бригаде иза леђа. За све вријеме Друга дурмиторска бригада није улазила у борбу. избачен из лежишта. Када су стигли у Јабланицу није било никакве војске. пружајући непрекидно отпор Никола бојовић напушта Коњичку котлину и . тако да је један дио и то онај до града. пао до саме воде. Бомбама и рафалима из аутоматског оружја су побили цијело стражарско одјељење. Када су схватили да су им партизани иза леђа дошло је до неконтролисаног повлачења. Никола Бојовић је са остатком бригаде остао на положају код моста до јутра кад је наредио повлачење према Крсцу. Мост је био срушен. Дата је узбуна и сви су изашли на положај. Те ноћи су се вратили у село. То је осујећено. Комплетан Буковички батаљон је дезертирао. Међутим мост под таквим углом није био под четничком ватром. Око 10 сати партизани су и њих напали па су били принуђени на повлачење. као низ неке мердевине.Прва и Друга дурмиторска бригада су од села Бијеле проћерала партизане са лијеве обале Неретве. Нису очекивали напад на оваквом непогодном терену. а други дио је остао у свом лежишту на оној страни до тунела. Стигле су у село крстац два километра од Јабланице. Партизани су покушали да кроз тунел нападну четнике иза леђа.

чија је јачина била око 20 хиљада.излази на Борачко језеро а одавде у правцу Главатичева. углавном од мајора Зарије Остојића ( чика Бранко) и Боривоја Радуловића. Мајор Андрија Весковић са својим одредом разбио је Четврту комунистичку дивизију и доспио до Широког бријега. Ток борби Директива број један предвиђала је да се партизани задржавају на најужем могућем простору. То је планирано у Михаиловићевом штабу. ради обједињавања националних снага. али се морао повући на лијеву обалу Неретве због појаве њемачко-усташких снага које су наступале тим правцем. Обојица су лично покушали да примијене ту директиву у области Калиновика. . Четничке јединице биле су у повлачењу. а комунистичких око 25 хиљада са преимућством у погледу наоружања. Пред битку мајор Радуловић је пријешао на планину Прењ. што је и урађено. Мајор Остојић је одмах тражио од Михаиловића да пошаље у помоћ Ђуришића са јуришним јединицама.

године. с леђа су комесари са откоченим обарачем у рукама. Партизани су били добро наоружани. Када су се партизани увјерили да не могу одбацити Ђуришића са његовим четницима. а још мање разбити. Заробљени партизани. био би стријељан на лицу мјеста". марта 1943. Ови заробљеници су такође изјавили: Ако би се Ђуришићеве јединице бориле заједно са партизанима. Тако су говорили партизански лидери.На калиновичком платоу Павле Ђуришић је водио тешке и крваве борбе 23. Павле Ђуришић је организовао још једну ударну бригаду. под командом храброг капетана Лека Лалића. нико нас не би зауставио до бугарске и грчке границе". противу комуниста под командом Пека Дапчевића. . Борба је ту трајала 36 часова. близу Фоче. када су упитани зашто се не повлаче. онда су покушали да их нападну с леђа и онда одсјеку. са својим елитним јуришним бригадама. одговорили су: Не можемо! Позади. опколе и тако униште. Ако би неко покушао да се повлачи без претходног наређења. више од половине имали су аутоматска оружја. Уздуж ријеке Дрине. Дража и Павле повукли су трупе највећом брзином према Фочи.

а наредбу им је доставио Велебит у пратњи Њемаца у блиндираним колима. слабо наоружана. и нашли се четницима иза леђа. јер је сумњао да се ради о превари кад је видио Велебита са Њемцима. те се он морао вратити. Врховна команда је одредила линију одбране: од Фоче. Развила се жестока борба на простору од Фоче према Челебићу у којој је рањен и Никола Бојовић. а онда преко Брезана до Јаворка на коме су били Италијани. Овдје се налазио и чича Дража и замало да . и код села Устиколине (између Фоче и Горажда) која је била усташко гнијездо прешао Дрину. Командант у прво вријеме није хтио да изврши наређење. па даље ријеком Пивом до Брезана. Павле Ђуришић је покушао да са јуришном бригадом преко Вучева заобиђе партизанско десно крило и нападне их из позадине. Партизани су заобишли Фочу у којој су били Њемци. ријеком Дрином до Шћепан Поља. Провјерио је преко радио везе и кад је добио потврдан одговор кренуо је. Прије преласка партизана преко Дрине. али није напуштао борбу. Павлових јединица заузима одбрамбене положаје дуж ријеке Дрине. То је била Трећа санџачка бригада. главнина.Према најновијем распореду. Према писању Сима Лековића у књизи "Мартовски преговори". ове јединице су добиле наређење од Тита да одмах крену у правцу Санџака. стриктно се придржавајући наредбе да не напада ни Њемце ни усташе. У исто вријеме стижу и источнобосанске бригаде преко Романије и крећу према Пљевљима и Колашину. Прешао је преко моста у Горажду у коме су били Њемци и усташе. У међувремену је стигао курир с извјештајем да су партизани пријешли Дрину. Изгледало је да се фронт стабилизовао.

лично је он повео један вод на јуриш и извршио пробој. јер су у претходним борбама одступили сви који су били за партизане. Павле Ђуришић са својим елитним јуришним бригадама требало је да учествује у почетној фази битке као искусни командант и прекаљени борац. чије би присуство на Неретви добро . гдје су се укрштала бојна копља између окупатора и самих идеолошки поларизованих устаника.буде заробљен. а не да га позову тек када је битка била скоро изгубљена. Битка на Неретви је изгубљена. Овдје се пренебрегнуло начело војне сратегије да је боље непријатеља прецијенити него ли потцијенити. У Србији је тада било довољно неангажованих бригада и корпуса. Комунисти су заузели Челебић и повлачење за Санџак је било онемогућено. У овим јединицама није више било комунистичке пете колоне.дошло. Директива број један није била прагматична. Заробљавање Павла Ђуришића . Све четничке јединице су се повукле на линију Мојковац Колашин Морача Крново Војник Јаворак. што се Михаиловићу грдно осветило. Али је њиховим командантнима требало наредити из Главног штаба покрет за Босну.

док ће друге италијанске снаге поуздано затворити Неретву од Коњица до њеног ушћа. али без икаквог резултата.Карловац ка западу и и југу. Са запада наовамо кретаће се једна италијанска дивизија.Петриња . 1. Они ће исто тако у току акције "Вајс 1" да разоружају четнике у западној Хрватској. а у току "Вајс 2" оне у Далмацији. закључен следећи споразум: а) "Вајс 1": немачко-хрватска снаге отпочеће средином јануара да наступају са линије Мркоњић Град .Дрвар и две италијанске дивизије из Далмације. . а једна друга затвориће тако створено окружење са југозапада. Фирер је донео одлуку да се све уклони што не припада регуларној италијанској или хрватској војсци. Потом је послат у Рим. д) "Шварц": у продужењу акција "Вајс 2 и 3" очистиће Црну Гору од четника Немци и Италијани заједничком акцијом.": после тога отпочеће са наступањем немачко-хрватских снага са линије Иван Седло Јајце . под председништвом маршала Каваљера. б) "Вајс 2. командантом Друге италијанске армије. у присуство генерала Амброзија и Роате.У новембру 1942. (Мислило се да ће се акцијом "Вајс 1 и 2" похватати сви партизани). У границама овог уговора генерал Лер је преговарао у децембру са генералом Роатом.1943. ц) "Вајс 3": Италијани ће једновремено са акцијом "Вајс 2" разоружати све четнике јужно од Неретве. где је 3.

Штаб Врховне команде Југословенске војске у отаџбини је био у селу Затону (Дубова). Ивању и Бистрици. у Липову је боравио Дража Михаиловић са својом врховном командом. а тиме и ликвидирања четника. У акцију су заробљавања. маја. срез бјелопољски. Према њемачким изворима циљ ове операције је Ћуништење свих побуњеника у Црној Гори и Херцеговини без обзира да ли су присталице ђенерала Михаиловића или комунисти. Њемци кренули из правца Пећи преко Андријевице и Сјенице преко Рожаја с двије СС-дивизије и око десет хиљада Шиптара и муслимана. одакле су због опасности од Њемаца кренули у повлачење к Затону.Л Операција Шварц против трупа Драже Михаиловића је трајала од 11. до 29. Прије тога. четничке снаге налазиле су се у Колашину и околини и у непосредној близини Бијелог Поља. године Хитлер каже: ЋНајвећа опасност нам пријети од покрета отпора ђенерала Драже Михаиловића. . Средином маја. с обје стране Лима. Нарочито Штаб ђенерала Михаиловића са свим официрима и британским официрима за везу треба пронаћи и уништитиЛ.У свом писму Мусолинију из априла 1943. одреда који се налазе у околини Колашина.

Њемачке дивизије наступале су са својих наведених полазних положаја тако: . и дивизија "Тауринезе" имале су задатак да продру од Ћехотине до клисуре Таре и да исту затворе. ловачка дивизија у продужењу низводно клисуре Пиве и Дрине.369. и такво је остало до краја. СС дивизија затворила клисуру на изворном делу тока Пиве. .да је 7. а 118.Мајор Павле Ђуришић са поручником Митром Букумиром Већ од самог почетка време је било неповољно и са честим олујама. 104. .

па. и брдску артиљерију. 1.остали да тапкају у месту.изузевши "Тауринезе" .са присутним командантом дивизије. планинска дивизија добила је поред тога још од фирера специјалну заповест да по сваку цену.. и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију.1. Њемци су безуспјешно покушавали да од Павла извуку гдје се налази Дража. зароби Михаиловића. како изгледа.очигледно већ подуже ту . и 14. да потискују четнике и партизане и да их набаце у угао око ушћа Пиве и Таре. Прва планинска дивизија продрла је без задржавања у Колашин у ноћи између 13. . Ипак је успело да се у вароши пронађе и зароби Ђуришић и његов штаб. Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. планинска дивизија и четири италијанске дивизије имале су задатак да је крену дан раније од горе поменуте северне групе у северном правцу. и у истом већ затекла италијанске посаде . Михаиловић са штабом је већ био нестао. где је ускоро затим стигао и командант корпуса. Италијани су опколили групу кућа где се налазио њемачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем. и без обзира на сметње које чине Италијани. Одмах се утврдило да су Италијани . Заробљен је и његов начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир. маја .

Њемци су Павла Ђуришића одмах авионом пребацили у своју земљу. ускоро се потом утврдило да је само 1. стање се смирило.После бурних преговора и пошто је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом типа "шторх" са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа. планинска дивизија имала заробљених четника. Али. Њихов број износио је неколико стотина. док су војнике и официре дјелимично интернирали у логоре у Грчкој и Њемачкој. шта се овде и даље западно још одиграло. Све остале пропустили су Италијани кроз своје линије према југу. то Немцима детаљно није познато. заробљенички логор. По четничким подацима заробљено је 2000 до 3000 четника. . као и неколико његових сарадника.

ђенерал Дража наређује одмах спрему за покрет Штаба и свих јединица са ове зоне.Ноћу 13. Колашинска и друге. После детаљног упознавања са ситуацијом и добивеним подацима обавештајне службе. Андријевичка. Бистрицу. Наше су јединице јако страдале у том сукобу. и Беранска. Правац покрета: планина Јадовик. Пештерске и Колашинске бригаде у долини Лима са немачким СС трупама и фашистичком муслиманском милицијом. прелази своје село Затон. . исто као и оне у Колашину. где су се налазили делови Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. западно од Сјенице. Већи део наших јединица био је том приликом заробљен и одведен у немачко-италијанско ропство. тако да је мало требало да буде напред и пресече правац пролаза Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. маја Милан Бандовић враћа се из Колашина. а потом у правцу Златара. које су сачињавале наше елитне Јуришне бригаде. маја Врховна команда напушта сва села у којима је логоровала. Пећарску и Костеницу истога дана у 6 часова ујутру. продужује у село Бољану и ту налази ђенерала Дражу. Тога дана дошло је до местимичних сукоба између наших јединица: Бјелопољске. Немачка војска наступала је од Пештерске Висоравни преко Ђаловића Клисуре. У чору 14. Немачке трупе стижу у село Затон. у размаку од свега два часа по извршеном покрету наших јединица.

Дана 14. Команданта италијанских трупа за Црну Гору и Санџак. г. које су заједно са Немцима похарале и попалиле велики број српских села у овим крајевима.Најтеже је било народу долине Лима и Санџака да поднесе напад муслиманско-арнаутских чета. . Мусолини смењује ђенерала Ментастија . и место њега поставља фашисту-ђенерала Ронкаљо. маја 1943. Истовремено извршена је и смена већег броја официра из свих италијанских дивизија у Црној Гори и Санџаку.

14. да се повуку у правцу Колашина.Шаховићки батаљон и Дурмиторски одред у том критичном часу. предузели би нешто. пописали и спровели за Колашин. Али чим је Меденица с онима који су с њим ишли као испомоћ или на љекарски преглед. држали су положаје на Марковом Брду и Лучкој Гори на обронцима Сињајевине.. што је осујетила лажна наредба с лажним потписом капетана Бојовића. били окружени и од Њемаца одмах разоружани. били су разоружани и ухапшени. спасавали би се. очекујући партизански и никако њемачки напад. Да су бар знали шта је било с Павлом и штабом. Тако су изненада (Шаховићки. а њемачки свуд око њих. А Бојовић иако рањен.. Тог јутра. трпајући их у неке штале. не слутећи ништа послат је у Колашин батаљонски итендант Томо Меденица како би отуд дотурили храну за 250 људи. не знајући ништа шта се збива. Мојковачки и Пољски батаљон и Дурмиторски одред) код Бабље греде. Њемци су заузели Липово и околна села у њиховој позадини о чему нијесмо имали појма. маја. био је већ одведен у интернацију. Овако наредили су четницима да иду с њима преко Сињавине до Јаблановог врха. Поред тужне и големе гомиле оружја нас су тако ојађене постројили. не примјећујући и не придајући важност четничком присуству. а командантима запријетили да ће главом платити ако им иједан четник побјегне. ступили на тарски мост. Тражећи Дражу. у близини партизанских положаја. док су их опкољавали без иједног метка. Како их није било тог дана и ноћи. на улазу у град. .

побегао из логора Стриј из Пољске и да је ухваћен негдје код Београда. одвели их на Бањицу и већину као таоце стрељали. Цјелокупан успјех ових акција од 15. наводно од неке патроле Српске државне страже и да је забуном предат Њемцима. године и дошао у Србију. . претражили су низ села и заселака. а сем тога је код фирера изазвао јако нерасположење против италијанских генерала. Ништа нису нашли. а заробили су 455 сељака. И ту се сад намеће једна примједба: о бјекству и пуштању војводе Ђуришића постоји неколико верзија. што се одразило у веома опширној и оштрој депеши упућеној Мусолинију.Дивизија "Принц Еуген" је 14. У једноме се. У једнонедјељној операцији "Моргенфлут" која је почела 14. Из заробљеништва је Павле Ђуришић побјегао августа мјесеца 1943. јануара био је дакле у четничком питању раван нули. само је Михаиловић био приморан да мјења своје сједиштем. а Ђуришић је био заробљен . изгледа. маја код Плане заробила групу херцеговачких четника и пребацила их у Зеницу заједно са једном групом заробљеном код Калиновика. Генерал Лер је записао: ЋКао резултат операције Шварц могло се констатовати следеће: И по питању четника остало је све по старом. покушали су да га ухвате...Л Када су Њемци сазнали да је ђенерал Михаиловић побјегао на сјевер. сви слажу: наиме да је војвода Павле Ђуришић. јула.

обављен је дефиле трупа уз парадне маршеве. а 11. наводно по наређењу Дражине врховне команде. јер је постојала опасност за његов живот. да се наредба односи на цијело Југословенско подручје. . сада су ушли у градове које су држали Италијани. Министар Олћан је од пролећа 1943. па се по тексту дало закључити. Димитрије Љотић и Михаило Олћан. па све до ослобођења Ђуришића. Четници од којих су се од пролећа 1943.На ослобађању Павла Ђуришића су непрестано инсистирали генерал Недић. Колашин је проглашен за привремену престоницу Краљевине Југославије. септембра у Колашину на Његошевом тргу. Исти дан 9. Окупаторско стање је престало да постоји и Италијани су проглашени савезницима. а затим ослободио Капитулација Италије Четнички штаб путем општинских администрација објавио је народу да је Италија капитулирала и да је пришла савезницима. да би се Ђуришић прво спасао. "куцао на сва могућа њемачка врата". неке јединице налазиле у полуилегалном стању у односу на окупатора. наредба о општој мобилизацији. септембра објављена је.

а . послије пушкарања које је трајало читаву ноћ. Генерал Антонио Оксилиа. Ми смо сада савезничке снаге. Михаиловићева оперативна група. да се италијанско оружје преда искључиво Титовим снагама. којој су се придружили Хадсон и капетан Менсфилд. примили су предају великог италијанског гарнизона у Прибоју. Тада је пуковник Бејли рекао пуковнику Перхинеку. Пуковник Бејли учествује у преговорима са италијанском командом у Беранама. дан послије напада на Пријепоље. срећан сам што могу да вас известим да се генерал Оксилиа сагласио да стави своју дивизију под команду савезника. пуковнику Лашићу и мајору Лукачевићу.добитак који би веома оснажио њихов положај. официра за везу при штабу пуковника Михаиловића. Пет минута касније. стиже тајно упутство владе генерала Бадоља. лично разговара са генералом Оксилиом. Рудолф Перхинек и Ђорђије Лашић. Били су убеђени да ће наоружање дивизије од 7000 људи припасти њима . да би желио да са њиховим допуштењем ." Михаиловићеви официри су зинули од запрепашћења. Дванаестог септембра. Четничку делегацију су чинили Војислав Лукачевић. командант дивизије "Венеција" био је спреман да се преда. пуковник Бејли је изашао и рекао југословенским официрима: "Господо. Није им остало ништа друго него да пристану. Опет су ствари биле сређене тако да Михаиловићеве снаге нису могле да изврше разоружавање Италијана. Али дивизију под савезничком командом није било могуће разоружати. Зато не чуди зашто четници у преговорима са Италијанима постигли скоро никакав споразум.Међутим преко британске команде у Каиру и пуковника Бејлија.

командант дивизије објавио је народу да се склони по домовима пошто ће се Италијани одупријети сваком покушају Њемаца да уђу у град. Њемачке јединице које су надирале са сјевера. преко Скадра нису наилазиле на отпор. . преко Сјенице. Да би комедија била још већа довели су фоторепортере да снимају уличне борбе. разоружао и заробио цијелу италијанску дивизију. Њемачке јединице које су надирале из Албаније. ушао мирно у град. наишле су код Пријепоља на веома јак четнички отпор. Развила се тешка борба у којој су четнички губици били врло осетни.ови су у самом додиру са партизанима и Њемцима скоро без икакве борбе предавали оружје. а да ниједан метак није испаљен на њих. Умјесто тога десило се да је један њемачки вод од неколико десетина војника. избацио тенкове и артиљерију на одговарајуће положаје. септембра сачекао са својим одредом капетан Војислав Лукачевић. У Цетињу гдје је била стационирана једна комплетна Италијанска дивизија са преко двадесет хиљада војника. Угроженом Лукачевићу у помоћ је похитао мајор Лашић. па се нашао између двије ватре. Чим је Италија капитулирала Њемци су почели да упадају у Црну Гору. Извршио је распоред трупа. Намера им је била да што пре разоружају бројне италијанске гарнизоне расуте по Санџаку и Црној Гори. али још прије но што је могао тамо стићи Лукачевића су из позадине напали комунисти. Ту их је 12. које су они сами изигравали.

. а затим и Андријевицу. Командант бригаде капетан Дедић рекао је да није имао никакво наређење за покрет. не успевши да стигне до Лукачевића. Претрпијевши пораз код Колашина.Искористивши одсуство јачих четничких снага у Колашину. а затим у Колашин. па се нашао у положају да се суочи са уништењем неколико хиљада својих бораца или да се ослони на Њемце који су држали Подгорицу. Одлучио се за ово друго. Водиле су се по класичним војним правилима гдје је прво дејствовала артиљерија па пјешадија. Италијански гарнизон у Колашину предао се комунистима. под командом партизана. Борбе које су ту вођене нису личиле на герилску борбу. а четничке јединице одступиле су према Андријевици и Беранама. док су код партизана били одлично искоришћени. На исти корак се морао одлучити и Војислав Лукачевић. октобра. Сазнавши за ове догађаје Лашић се враћа у правцу Колашина. у исто то вријеме у Кучима и Братоножићима су се одмарале добро опремљене четничке бригаде. 10. комунисти су преко Сињајевине упали у Липово. Интересантно је да Италијани као саборци више били на сметњи. дошао услијед кише ракета којима су Италијани. Лашић је морао да напусти Беране. Том приликом партизанима се предала италијанска дивизија ЋВенецијаЛ и дијелови дивизије ЋТауринезаЛ. Док су се водиле борбе за Колашин. обасипали ноћу четничке положаје. Ту ће седам дана и ноћи покушавати да преотме Колашин. Сасвим је сигурно да је Лашићев пораз код Колашина.

Станка Оџе. Дошли су прикрадајући се јер нису вјеровали Италијанима. На то му је Ђуро Иветић рекао да онда није требао ни долазити. На Тројицу је дошло око 600 Грбљана преко Горажде и Дуба. наводно капетан црногорске војске (у ствари потпоручник). који су још држали положаје у Кавчу. Ђуро Иветић га је као старијег питао оће ли вечерас заједно на Котор. са 30 до 40 Мирчана је дошао у Лозницу изнад Тројице и повезао се са Ђуром Иветићем. Нико Јованов Кашћелан. Нико му је одговорио да он и његови Мирчани неће. Међутим командант дивизије “Емилија” увидјевши њихову игру наређује напад који почиње ујутро у 7 часова. Марка Лазаревића и Ива Магуда. Они због своје малобројности нису хтјели да нападну Италијане већ су чекали појачање под изговором да чекају инструкције за преговоре. Четници су се окупили 14. Још раније група Њемаца копном и морем успјела је да се убаци у Котор.Напад на Котор Након капитулације Италије почели су се окупљати четници у Грбљу под командом капетана Ђура Иветића. септембра на Тројици изнад Котора. . и нису знали шта мисле.

Рекао је: “Ко није војску служио не може да иде на Котор. код болнице и Ђуро Тујковић. Долази до првих грбаљских жртава. Млађи могу да остану на Врмцу да не би Њемци из града зашли четницима за леђа.На Тројици је Ђуро Иветић одржао говор. други низ Плазно и трећи преко Мокре плоче. делегат на Светосавском конгресу у селу Ба. У Котору су погинули Стево Вукшић. код игралишта. Станко Оџа је овдје на Тројици позвао своје Грбљане: “Ко је Србин за мном. Пред четницима је ишао Ђуро Иветић. Први испод Врмца према болници. . Ђуро Иветић је почео правити распоред за напад. Ђуро је предложио да се сачека исход борбе у Котору између Њемаца и Италијана а да се онда нападне побједник. Враћен је од савезника партизанима који су га и убили.” Поред овог наређења велики број момака је кренуо са Ђуром Иветићем на Котор. али Грбљани пуни воље за борбом нису послушали Ђура. Четници су кренули у напад. велики јунак и један од грбаљских команданата кренуо је у повлачење према Словенији и дошао до Аустрије. Рањен је Мићо Братовић. Напад на Котор је услиједио из три правца. јер ће бити велика борба. Тражио је да се на Котор иде у борбеном поретку. гдје се још водила борба између Њемаца и Италијана.” Станко Оџа. Успјели су да уђу у Котор.

На путу према Кавчу Италијани су били напустили своје топове. Упали су у жандармеријску станицу. У првом дијелу колоне је требао да буде Ђуро Бан који је био убачен да наведе колону на тај пут. Остатак колоне је преко Грбља. Они су прешли преко територије коју су контролисали зеленаши (гуњаши) Ника Кашћелана и нико их није дирао. Са првим мраком ови јунаци су отишли у кревет. Ту је погинуо син Станка Оџе и 2 синовца. да чувају прилаз Котору са те стране.Једна група бомбаша којом је командовао Нико Марков Донковић пузећи преко ливаде Липовца (данас Ауторемонт) успјела је да дође до Ривијере и убаци бомбе међу Њемце. Иво и Душан Оџа и Марко Латковић. Колона се почела повлачити. Будве и Цетиња поново кренуо на Котор овога пута низ которске стране. Уништено је неколико њемачких возила. међу којима је био и Јово Ђуров Мршуља који је завршио артиљеријску подофицирску школу. Ђуро је оставио своје артиљерце. Ова колона у Шпиљарима наилази на неколико младића и ту гину Марко. Међутим кад оће несрећа и овај пут је пропратила Грбљане. преко пута фабрике Вучковић (Ривијера) и ту су они и Њемци бацали бомбе једни на друге. Наређење је било да када се појави њемачка колона на Суторман. . Водила се жестока борба са доста жртава. Кад је наишла колона и топови отворили ватру. да се не пуца на прва возила. Италијани су разносили своје мртве по Врмцу и Горажду. погођено је прво возило у којем се налазио Ђуро Бан и он је ту погинуо.

Такође у Прчњу се појављују Њемци које су партизани заробили у Лепетанима. Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Њемце. Сада се само два батаљона бије против Хуна остало хунски заробљеници. Стефана Дечанског у Шишићима.. Стево Вукшић и Ђуро Тујковић су сахрањени на православном гробљу у Шкаљарима. 29/9/43.) Из књиге Раша Небојше “Ратна збивања у ХерцегНовом 1941-1949”. Четници долазе на Тројицу и почињу се пребројавати мртви и рањени. Дуж обале од Дубровника до которске поморске базе. то би им подигло морал. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану. а који су се “изненада” ослободили и наоружани дошли у Прчањ преко Горње Ластве. Тијела тројице Оџа и Марка Латковића преносе и сахрањују у заједничку гробницу код цркве Св. Дуго послије рата “народна” власт није дозвољавала да се њихови посмртни остаци пренесу у Грбаљ. Котор је био скоро у рукама четника али су се морали повући послије појаве ових Њемаца. Мине Св. велика битка близу Груде. . (Ибид. септембар Од Каверн два (19 тачка 2: Спрок Хјуоту): Двадесет хиљ(ада) Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали кад су им Хуни одузели оружје. Извјештај британске посматрачке мисије Ево једног извјештаја британске посматрачке мисије из тог периода: 29.

На питање о Пријепољу. честити војници. Михаиловићеве снаге извеле су најспектакуларнију акцију од свих изведених током друге половине 1943. а његову причу битним чињеницама потврђују искази Бејлија и других официра за везу датих на суђењу ђенералу Михаиловићу у лето 1946. пуковник Бејли је добио инструкције да са одредом Михаиловићеве војске оде у Беране и тамо прихвати предају италијанске дивизије „Венеција" пре него што стигну Немци. Однос ДСО-а (SOE Special Operations Executive) према овој акцији представља велики инцидент и велику увреду Михаиловићу.Ослобађање Пријепоља Једанаестог септембра. у исказу битних официра за везу датом на београдском суђењу каже се: .000 војника. Пуковник Бејли је кренуо одмах. чим је проглашена капитулација Италије. потпуковника Милана Лашића и Рудија Перхинека . (Детаље је испричао пуковник Перхинек. укључујући мајора Воју Лукачевића. са неколико познатнх Михаиловићевих официра. Његову причу потврђују и неколико порука са терена. у Београду. Осмог септембра.) Између положаја Михаиловићевих снага и Берана налазио се град Пријепоље у коме је био њемачки гарнизон са око 1.сва тројица високо професионални.

Прва фаза напада је требало да онеспособи спољни одбрамбени обруч и стражарска упоришта. У бици је погинуло око 200 Њемаца. а остали су се дали у бекство. али га је убедила самоувереност Михаиловићевих официра. Према пуковнику Перхинеку. Без успешног исхода ове акције. Њемачки магацин муниције је експлодирао. Њемци су претрпели тешке губитке у људству и оружју. британски официри не би били у стању да изврше своја наређења. Тада су напали гарнизон. кретање Бејлија и Михаиловићевих војника према Беранима било је споро. 80 километара удаљеном од Берана. одређен да помогне британским официрима у спровођењу предаје италијанских снага у долини Лима. септембра заузеле јаке њемачке снаге. .000 војника у Пријепољу. Пуковник Бејли је изразио сумњу у остваривост овог плана. бешумним прикрадањем и вештом употребом ножева. Ово је изведено без иједног испаљеног метка. Михаиловићеви локални четници су чекали у заседи до поноћи. Михаиловићеви официри су на брзину мобилисали око 1.500 нередовних припадника Отаџбинске војске из околине и предложили су ноћни напад на немачки гарнизон.Једанаести септембар 1943: Одред снага ђенерала Михаиловића. напао је и освојио Пријепоље које су 9. јер су ишли пешице а цео план је био угрожен присуством јаких њемачких снага од око 1. укључујући и моторни транспорт.

сада моторизовани заплењеном немачком опремом. окренуо Бејлију и питао га како је уопште могуће да Би-Би-Си објављује тако нешто. 14. Перхинек се. пуковник Бејли и Михаиловићеви четници. септембра. Испред зграде Главног штаба четничких снага Црне Горе и Боке. Перхинек је седео у колима немачког команданта која је возио Бејли када су чули како Би-Би-Си објављује „да су партизани отели Пријепоље од Њемаца". Са балкона говор држи пуковник Бајо Станишић. код Доњег манастира 16. После једног дана одмора. Пратња Ђукановића са неколико врло образованих омладинаца. крајње запрепашћен." Комунистички напад на манастир Острог Генерал Ђукановић и пуковник Станишић са 23 четника били су се склонили у манастиру Острогу. кренули су ка Беранима. да би избјегли њемачко заробљавање. Бејли му је одговорио. . октобра почело је ужурбано окупљање бранилаца манастира. болно посрамљен: „Могу Вам рећи само то да ја извештавам о догађајима тачно онако како су се одиграли.Четници су задобили велики ратни плен. повукла се у манастир прије њемачког продирања.

Света ми дужност налаже да манастир браним до последње капи крви. Ја сам спреман на најтеже жртве. од стране јаких партизанских снага."Јунаци. јер су све наше снаге заузете борбом. соколови моји. храбри браниоци манастира стали су на десну страну. Њихове снаге су двадесетоструко веће и јаче од наших. За овај напад комунисти су формирали нарочиту бригаду под командом Блажа Јовановића и Николе Поповића. Дражи и свом команданту." Не предомишљајући се ни једног секунда. Кад све буде готово известите ме. на челу са командиром штабске чете Радивојем Војводићем. "Витезови моји"." . У нашој славној прошлости војвода Мирко Петровић је са 24 своја најхрабрија војника у борби познатој у нашем народу под именом: Девет крвавих дана . "ја сам се томе од вас и надао. уз спонтане покличе Краљу. Целокупну муницију и храну што пре пребаците у Горњи манастир. Ко је од вас спреман да умре у одбрани манастира нека се одвоји на десну страну. "обавјештен сам са поуздане стране да ће манастир бити нападнут у току ноћи или најкасније сутра. са циљем да нас потпуно униште и овладају манастиром. Рјешио сам да се повучем у Горњи манастир и да га одатле браним упорно. наставио је пуковник Станишић." отпочео је високим и снажним гласом пуковник Станишић. Помоћи не можемо добити ни са једне стране.бранио од Турака и одбранио манастир Острог.

. Све је спремно да се непријатељу да најснажнији отпор. док су остали постављени у заседу около манастира.Пребацивање је завршено. Ђенерал Ђукановић и пуковник Станишић са 30 храбрих пратилаца затворили су се у Горњи манастир.

Комунисти покушавају са горње стране манастира. да га запале са кантама напуњеним пепелом.. Архимандрит манастира Острога. Опрезност је већа. Лавеж паса чује се у даљини. Заседа од стране Купинова извештава да се осећа неки прикривени покрет.. На одстојању од непуних стотину метара води се страшна борба на смрт и живот.Бјелопавлићску равницу и острошке греде обавила је тајанствена ноћ. Леонтије Митровић. нож у леђа у часовима агоније и . Клокот тешких митраљеза и прасак ручних бомби објављује да је напад почео. издајнички. али опет без успеха. Вероватно да се привлаче. Гвоздени обруч све се више стеже. Две наше заседе су се морале повући.. Стижу и први извешгаји: Непријатељ је овладао Гредама.. Доносе прве рањенике. Прибегавају преговорима. Са запенушеним бесом комунисти врше даноноћне нападе. Покушаји остају безуспеха. привлаче се. судија. натопљеним нафтом и гасом. Ено их. Свака веза између спољних заседа и 30 бранилаца Горњег манастира је прекинута. спрема подло издајство.. Ватра је све страшнија а непријатељ све ближе манастиру. Уверени да се кроз борбу.. браниоци манастира Острога боре се дивовски. Поручник Радивоје у пратњи двојице четника обилази заседе. Два дана и две ноћи води се крвава борба. То је њихова стара тактика да нападају мучки. патње и страдање достиже чистота и величина живота. Храбро и мушки одбијају све комунистичке нападе. Погинуо је Ђуро Бојовић. Звук острошких звона тешком клетвом у помоћ зове. Ништа ново. преноси се полугласно. Паклена ватра обасипа положаје браниоца манастира Острога.

"Можемо разговарати само преко нишана од пушака и никако друкчије. које они побише и по јамама побацаше. којој се морам сав посветити. Појава артиљерије тешко утиче на браниоце манастира." поручује пуковник Бајо Станишић. "Никакве преговоре не примам. очева."Срушиће га безбожници." Осамнаестог октобра комунисти постављају тешку артиљерију испред Доњег манастира са намером да униште Горњи манастир. Између њих и нас леже неколико десетина хиљада српскох гробова. Никада жив међу изродима спрског народа. најсветија и најважнија заповест. наше браће. Борба против њих је моја највећа.неколико пута у улози преговарача допази у Горњи манастир. кумова и осталих честитих Срба. Шта да радимо да се манастир очува?" . Браниоци одбијају све.

Војин и Миленко младић од непуних 17 година и Блажо Војводић. да се њиховим животима неће ништа догодити ако се предају. изрешетан рафалом непријатељског пушкомитраљеза. Јовановић је дао часну ријеч. Бора. Бошка Бојовића. пошто је добио гаранцију од архимандрита Митровића. његова три синовца. . Његови синовци и Блажо Војводић да не би комунистима живи пали у руке. и 20. У ноћи између 19. Преко свога ранијег адвоката. пао је јуначки поред ћивота св. октобра. одузели су себи животе. кад се рат заврши можда ће неки од њих бити изведен пред суд. Јовановић је рекао: једино. физички потпуно исцрпљен. да ће манастир бити сачуван и да се браниоцима манастира неће ништа слабо десити и одлази у Доњи манастир на преговоре. Василија Острошког.пуковник Бајо Станишић. међутим слобода и грађанска права сваке особе биће потпуно загарантована! Пуковник Станишић. нови Обилић . остају у Горњем манастиру и настављају борбу.Стари ђенерал Блажо Ђукановић прима преговоре.

Поред пуковника Баја Станишића и његова три
синовца Бора, Миленка и Војина, и Блажа
Војводића, који херојском смрћу завршише своје
животе у Горњем манастиру: комунистички
зликовци, који немају части и морала, те исте
ноћи, и поред дате часне речи, сасекли су
секирама седог генерала Блажа Ђукановића,
команданта националних трупа Црне Горе и Влада
Дамјановића, председника општине, и стрељали:
др Јова Тошковића и потпуковника Јанка Пајевића
и његова два сина Бору и Бранка, студенте,
адвоката Бошка Бојовића, Ђуру Бојовића,
поручника Воју Вујовића, поручника Луку
Радуловића, чиновника Мила Вујовића, капетане
Ђорђа Бецића и Радоја Ћетковића, чиновника
Јована Стругара, студенте Љуба Радовића и
Милутина Рајковића, председника општине Илију
Поповића, чиновника Влада Павићевића,
наредника Брајовића, и чиновнике: Петра Салају,
Благоја Андрића, док је Светозар Грандић,
невероватним случајем бегства са стрелишта
успео да се спасе.
Ваше Високопреосвештенство!

У вези Ваше усмене наредбе од 12. новембра тек. год.
част ми је поднијети следећи извјештај о разорном
раду комуниста у подручној ми шобаићкој
парохији и околини. Дана 13. октобра 1943. год.
разбојничка комунистичка банда напала је највећу
народну светињу Свети Манастир Острог, гдје се
чувају свете мошти Острошког Чудотворца Св.
Василија. Послије петодневне борбе комунисти су
успјели да убију вођство Националног покрета и
још 22 национална борца. Губитком тих Острошких
бораца настала је страховита пометња у народу,
тако да су комунистичке хорде уз мјестимични
отпор само појединих породица, за непуних 15
дана успјеле да загосподаре лијевом обалом
ријеке Зете. Највећу подршку комунистима дала је
позадина, која се крила под видом националиста,
а особито рђаву и подмуклу улогу одиграла је
женска омладина. Све националне породице, које
се данас налазе под доминацијом партизанске
власти комунисти пљачкају до голе коже, а ко им
се успротиви одмах га убијају на лицу мјеста. За
сада у парохији немогуће је пароху ма шта
предузети, већ се повукао са групом националиста
у Даниловград. Комунисти се служе свим
средствима у борби противу народа и
Светосавске Цркве, мобилишу принудно читав
народ, али женска омладина много се брже
опредељује него мушка. Интелектуалци су врло
пасивни, неодлучни и са таквим радом стварају
код народа врло рђаву слику. Њихов опортунизам
је индиректно одобравање комунизма. Комунисти
употребљавају Црквена гробља за шанчеве у
борби против националиста. Свих националних
жртава у борби у Острогу и ван Острога до данас
било је 31 (тридесетједна). Националне жртве у

Острогу закопане су у двије раке од стране
комунистичке авангарде (Италијана) на њима
својствен начин. Но и поред све тежине половина
парохијана се држи добро и будно чека да им се
помогне да стресу јарам комунистичких
зликоваца. С помоћу Бога надамо се да ће се опет
доћи да се слободно принесу благодарне молитве
за спас нашег напаћеног народа.
Цетиње, 12. 12. 1943. г.
Привремени парох шобаићки
Милош Перовић, свештеник
(Рукописни извјештај свештеника Милоша Перовића,
привременог пароха шобаићког, Митрополиту М.
бр. 3252/12. 11. 1943. г.)

КОМУНИСТИЧКИ НАПАД НА МАНАСТИР ОСТРОГ

Овај документ има велику историјску вриједност и
биће незаобилазна грађа за све оне историчаре
који ће се убудуће објективно бавити
проучавањем Другог свјетског рата и
братоубилаштва у Црној Гори. И у извјештају
свештеника Милоша Перовића, привременог
пароха шобаићког, који је и данас жив, и у бесједи
митрополита Јоаникија на четрдесетодневном
парастосу страдалим националистима, који је
одржан у Цетињском манастиру, види се да су
комунисти за овај напад на национални штаб у
манастиру Острогу били обилато помогнути од
стране Италијана. Митрополит Јоаникије је на то
указао следећим ријечима: "Удружени са олошем
из разних крајева и са италијанским војницима,
који су их богато снабдјели најновијим оружјем и
муницијом, они су дошли под Острог 12. октобра
о. г. да потраже оне који су се против њих борили".
Свештеник Милош Перовић на сарадњу Италијана
и партизана указује ријечима да су Италијани били
комунистичка авангарда. Очигледно је и јасно како
је и на који начин извршен овај напад у коме су
пале главе најбољих синова Црне Горе и Брда и
то: ђенерала Блажа Ђукановића, пуковника Баја
Станишића, Јанка Пајовића, Ђорђија Бецића,
Радоја Петковића, Воја Вујовића, Душана
Стругара, Јована Стругара, Љуба Радовића, Луке
Радуловића, Бранислава Перовића, Мила
Вујовића, Вида Петковића, Милутина Рајковића,
Илије Поповића, Влада Павићевића, Јова
Тошковића, Влада Дамјановића, Миленка
Станишића, Војина Станишића, Бора Станишића,
Петра Шолаја, Блажа Војводића, Светозара
Грандова, Бошка Бојовића и Ђура Бојовића.
Поред многих других доказа и ово је доказ о

не погоди га метак. мирно предају оружје. он пане доле. пуцали сви за њим. Нико да крене опкољеним четницима. кад су их повели на стрељање.Скривао се у шуми три дана. помоћ тражећи. само да се предају.као морају да беже. Изађу. долазе Њемци . имао среће.и пострељају их. Једини преживели. Светога Василија и српских јунака. опет га метак не погоди.А онда у глуво доба ноћи. партизани их поведу у Доњи Острог. правио се мртав и кад су му одело и цокуле скидали. Узалуд су звонила острошка звона. онда дође у наш штаб. Ситуација безнадежна. баци се у бијег. да се не пролива братска крв.великим револуционарима који су били вољни да се удруже и са црним ђаволом у борби против Бога. даће му сектор да командује. он искористи прилику кад су партизани били неопрезни. Свете Цркве. дигне се из "мртвих". све их повежу. Бајо одбија. бацили га у јаму. неки Благоје из Васојевића. Од њега сам чуо како је било. изведу . Онда обећају четницима да ће их пустити кућама. не да се преда. само да призна њихов врховни штаб. Партизани понуде Бају Станишићу. него да пређе на њихову страну. дају им вечеру.. .... Саслушају их мирно.

Три његова рођака не хћеше им живи у руке. др..Ђенерал Ђукановић предао се.. "Дођите да видите Дражиног министра!" А Баја Станишића метак погоди док је пуцао. Тошковић над чијим лешом су се партизани највише церили. изврше самоубиство. Са њим се преда и Дражин изасланик. погибе на прозору манастира. није желео да светиња острошка страда у борби у којој четници нису имали никакве шансе. Сведочење Благоја Јововића Из књиге Тиха Бурзановића "Два метка за Павелића" Павлов повратак и одбрана Србије .

Овај први окршај Павла послије бјегства из заробљеништва се одиграо 21. јануара 1944. Међутим прелазећи Дунав бива ухваћен и спроведен Њемцима. Недић и Љотић преговарају са Њемцима који мисле да стрељају Павла и постиже се компромис. преноси вијест о Павловом доласку. године Павле долази у Санџак гдје се налазе његове јединице које се боре заједно са пријепољским. Новембра 1943. Павле одлази за Србију и по повратку преузима команду на Пријепољском сектору. У првој половини јануара 1944. . Павле добија депешу од Чиче да се Коча Поповић са разбијеним јединицама креће преко Рашке за Црну Гору. милешевским и прибојским четницима на територији Нове Вароши и Пријепоља. Павле успјева да побјегне из логора. Лека Лалић јашући на бијелом коњу. У Штиткову Павле се састаје са четничким командантима. Са пјесмом четници крећу у јуриш и разбијају партизане и протјерују их на лијеву обалу ријеке Лим. са положаја на положај под непријатељском ватром. Послије сусрета са својим борцима. и 22. Павле са четницима на Штрпца и Бијела брда пресреће партизане и наноси јединицама Коче Поповића тешке губитке.Послије три мјесеца боравка у логору Стриј.

Успијевају да заузму Прибој и главним снагама крећу на Црни Врх. Милешевском и Прибојском бригадом и батаљоном добровољаца од 800 бораца. Борба је трајала три недеље.Почетком марта 1944. пролетерска. На Црни Врх нападају 4. На путу партизанима се налази Павле са Андријевачком. далматинска и крајинска бригада. Пљеваљском бригадом. Бијелопољском. У правом тренутку Павле наређује контрајуриш и тјера партизане на повлачење. Павле са својим четницима брани Црни Врх. пролетерска. 1. Партизанске снаге на лијевој обали Лима на челу са Пеком Дапчевићем чине 1. Једним крилом партизани нападају Црни Врх. Први партизански напад је усмјерен преко Бића на Прибој. Овдје гине командант Милешевске бригаде. Далматинска и Крајинска. Разбијени партизани се повлаче преко ријеке Увац. 2. По преласку Лима партизани поново нападају Прибој. 2. У истом тренутку Милешевска бригада наилази на друго крило партизана који су се крећали ка Прибојској бањи и разбија их. Након три дана Павле добија извјештај да су партизани прешли са лијеве на десну обалу Лима на територији Бијела брда коју су контролисали вишеградски четници. са циљем заузимања моста на Лиму. положај који доминира Прибојем а другим крилом нападају Прибој. У току ноћи на положај долази Вук Калаитовић са својим четницима тако да сутрадан четници прелазе Увац и тјерају партизане у бјегство преко Штрпца и . Напад на Лим код Прибоја и продор у Србију. Пријепољским одредом. Послије тешких борби партизани су одбијени и протјерани са Бића према Рудом. беранском. колашинском. партизани спремају нову офанзиву. црногорска.

Бијелих Брда. уочи Стаљинове инвазије на Србију. Часовници су показивали да је 13 часова и 3 минута. октобра 1943. за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. чак и неколико тек рођених беба. једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи. Чудним случајем. септембра 1944. највећи српски град после Београда. Четници заробљавају велику количину оружја и многе партизане. Прва жртва наших западних "савезника" био је Ниш. . Била је среда. године. започето 20. 20. вароши и села. октобар 1943. године. "Савезничка" бомбардовања Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова. бомбардовања су вршена на велике православне празнике када је грађанство било сакупљено на молитвама у црквама или се тискало на улицама. а окончано 18.

док су други дијелови становништва без крова и помоћи .Непријатељски авиони . што рањених. који је рекао: "Титов покушај продора у Ибарску долину и англио-америчко бомбардовање Београда представљају два повезана потеза исте ратне операције". 9. Порушено је или оштећено пола вароши. на Цвијети. марта 1944. и 8. Недељу дана касније.Приликом напада британских "велингтона" на Никшић бачене су на разне објекте блок бомбе од 2. априла. Огласио се и стари српски дипломата др Мирослав Спалајковић.јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви градоначелник Никшића Јеврем Шаулић. шифрованом поруком јавио Пеко Дапчевић. него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја из авиона. Никшић је сравњен са земљом. наступио је прави пакао. што мртвих. . док су Енглези и Американци. . проговорио је и Радио Лондон: . свом врховном команданту се 30. априла. који је тада имао 5. жена и дјеце. према одлуци Титовог Врховног штаба.извештавао је Шаулић . У овом граду. Он је свом маршалу пријавио своју жељу: "Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић". .не само да су засули град бомбама најтежег калибра.000 килограма. Сутрадан. 7. други пут сејали смрт по Нишу.000 избеглица.000 становника и око 10.У међувремену.Под рушевинама је нађено 500 мушкараца. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.

Само два дана касније. . "савезнички" бомбардери су се устремили и на црногорску престоницу. "Нека бомбардују Сјеницу.Истог дана када и Београд. Шавник." Титов одговор је стигао из ваздуха. својим изасланицима у Штабу 2. Билећа. године. године. Гацко. на Ускрс 1944. Цетиње је било сво у рушевинама. Колашин. маршал Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу. Истог дана страдала су и Жабљак. корпуса НОВЈ: "Јавите нам која мјеста треба бомбардовати. Бијело Поље и Подгорицу. априла 1944. Митар. 19. Пеко. Андријевица." Дапчевић и Бакић радио везом одговарају. Молимо хитан одговор на ове предлоге.

а и радио Лондон нису обавјештавали народ да се у случају бомбардовања бјежи у центар града. У кући Мила Беговића изгинула је цела породица. стараца. Према извештају немачке команде за југоисток "60 одсто града је разорено".бомбардовани углавном војнички објекти. маја 1944. . Пола Подгорице је разорено до темеља. Иста судибна задесила је и Андрију Ђурашевића и десетине других подгоричких породица. био веома задовољан. Било десет великих пожара. болница Крушевац. разни магацини и слагалишта и сви положаји: Горица. а Пеко Дапчевић је. да би га исте ноћи докусурили бомбардери британског РАФ-а. како би био уништен штаб потпуковника Лашића и та намјера је реализована. мост. војнички и МОРАЛНИ ефекат бомбардовања ДОБАР. Љубовић. Према досадашњим подацима око 2. Губици не би били оволики да РАФ лецима.. Послије овог бомбардовања свако јутро у 8:00 по 6 британских "тајфуна" су митраљирали град. Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице. на Подгорицу је кренуло 120 до 180 тешких четворомоторних бомбардера у 3 налета. на Цијевни и сва околна села.У Подгорици јављао је он свом маршалу . жена.000 жртава. он. ауто-парк. Енглеске и америчке бомбе убијају сваког шестог житеља Подгорице. Народ се скривао . теже и лакше је рањено готово 4. Нацистички окупатор је имао 15 мртвих. јер је он нашао смрт у рушевинама. Коканерешка Гора..У рану зору 5.000 људи. Разарана су и околна села. Од 15. Политички.500 деце. његова супруга и четворица синова. Са велике висине и по систему тепиха бомбардовали су градић. без обзира на све. Настао је прави пакао.

извели равно 1. Ту монструозну операцију Титови западни савезници назвали су "Недељом пацова": Та класична ваздушна инвазија изведена је 33 дана после признања Титовог најближег сарадника Едварда Кардеља да англоамеричко бомбардовање наших градова не наноси готово никакве губитке" нацистичком окупатору. до 7. У тајном документу који је обавјештајац Харолд Шанц јула 1944. Подгорица је у источном дијелу Европе најбомбардованији и најразрушенији град од свих градова.у пећине уз Морачу. Радио Лондон је објавио да избор циљева врши маршал Тито ради разбијања мјеста отпора на која наилазе партизани. године. па је у последњем коминикеу посветио највише простора опису офанзиве против четника. од 1. из Каира послао својој централи у Вашингтону пише: "Тако је постало јасно да Тито употребљава америчко ваздухопловство. Он чак и не покушава да прикрије да води грађански рат.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором." . Њихови кобни бомбардери су у тој недељи. оружје и опрему првенствено за убијање Срба. Тај град је бомбардован 77 пута. већ да је једини опипљиви резултат ових акција "на хиљаде наших мртвих људи". сепрембра 1944. Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало.

Лукачевић је отишао да преговара са њима. Четници су били принуђени да избјегну опкољавање. године.. Два дана касније. Њемци су напустили Требиње без борбе. Предат је комунистима који су га стрељали .Напад на Требиње Војислав Лукачевић са својим санџачким јединицама и комбинованим херцеговачким четницима опколио је Њемце у Требињу септембра 1944. како би се савезницима омогућило искрцавање. Међутим он је ту разоружан. лишен слободе и одведен у правцу Никшића. Тада би се Лукачевић састао са Ђуришићем на Грахову. Када би они узели Требиње Павле Ђуришић је требало да нападне њемачке гарнизоне у Даниловграду. Дубровник.Гацко. Лукачевић је одступио до Меке Груде. на путу Билећа . напале су их с леђа. легионарске дивизије. пљеваљска бригада). План је био да Лукачевићеве јединице нападну Њемце на простору Требиње. херцеговачка дивизија). и заробила 50 њемачких војника. На Грабу (Зупци) припреман је аеродром гдје је требало да савезници дотурају помоћ. Санџачке јединице бориле су се око опкољеног Требиња (1. Херцеговачка јуришна бригада заузела је утврђење Хумац од Њемаца. Ту је била стигла једна мања група Енглеза која се искрцала код Дубровника. Бока. Цетињу и Подгорици. У међувремену јаке партизанске снаге (29. Требиње су бранили припадници њемачке 369. умјесто да помогну четницима да се узме Требиње.

Узимају Никшић. у такозвани блок. стратешки. Почињу да бију топовима Грахово. Стиже им преко Дубровника артиљерија од Енглеза. јер је Јаничић раније рањен. Грахово је последња упоришна тачка националиста. Дванаестог октобра крећу да одступају према Рисну. Вучедолском бригадом командује Стеван Мићовић. затварају се у бункере. године. Чеха. У Блоку су и цивили. налазила једна њемачка посада од 80 људи. Комунисти су надмоћни бројно. партизанске бригаде силовито напредују. Огорчено се туку око Јанковог врха и других стратешких тачака. И комунисти своје закопавају. прихватају борбу. Гине се на обје стране. повлаче се. Комунисти им ударају с леђа. оружјем. надиру на Цетиње и према Херцеговини.Граховски Блок Септембра мјесеца 1944. Никакву стратешку сарадњу команда Вучедолске бригаде са њима није имала. . Истине ради треба рећи: У Грахову се од септембра 1943. Добијају помоћ од Енглеза. Вучедолска бригада спала је на 400 војника. Партизани пјешадијом не могу да узму Грахово. Огорчено се бране. губе главу. Њемци су разбијени на свим фронтовима. Повлаче се у варош Грахово. нестају. махом фолксдојчера. Гину на обје стране. Пољака.

По злу познати командири су још: Стево Ковачевић. доноси одлуку о повлачењу. сравнићемо и Блок и Грахово са земљом. Милован Ђукић. стараца. Знате им ћуд. Ужасно је вријеме. браћо. командовао је Никола Бановић. Ако се не предате. прочитавши писмо. Овдје нам нестаје хране и муниције. са Стеваном пробило се из Блока око 200 људи. учитељ са Цетиња. а ја им не вјерујем. живи у руке комунистима не смијемо пасти. Команда на челу са Стеваном Мићовићем. батаљон шесте црногорске бригаде. ако неко вјерује да ће му комунисти опростити живот. Гинуло се у повлачењу. дјеце. Десетом Црногорском бригадом (која је нападала Грахово). Ко је убијао. Махом их је било испод 20 година. знате колико су нам људи на вјеру убили. прочитавши. Овако се Стеван обраћа сапатницима: "Браћо. биће изведен пред суд. Голуб Тадић. Донијели смо одлуку о повлачењу. Било је жена. Но. . Јошан Даковић. Остали су остали у Блоку да чекају своју судбину. нека остаје на своју одговорност." Одмах затим. Напад на Грахово још је изводио и 1.Двадесетога октобра из команде удружених партизанских снага стиже писмо у Блок са основном садржином: предајте се и нико ко није окрвавио руке неће страдати.

очеви из Грахова. Овим су хтјели казати да су хтјели да бјеже. али према Цетињу. То се дешавало у ноћи 21. Гинули су у кланцима према Цетињу. октобра. Ујутро 22. Дотрчале су мајке. извели их на ограду Блока (такође жица) и побили их. Бањана. Тражили су своје да их носе. сестре. Зацрњело се Граховско поље од нових кукавица које и до данас кукају. по петнаест у бодљикаву жицу. Кад су комунистичке власти видјеле што су учинили. смрћу умрачено Грахово. . Онда су повезали по десет.Комунисти нису чекали одговор. синови. кћерке. На позив својих обавјештајаца. Опутне Рудине. У првом моменту збуњене људе убијали су насумице. Блок пада. Многима имена не знамо. октобра освануло је крваво. на своје и свенародно зло. дошла браћа. разлијегао се плач и кукање Граховским пољем. дали крампе да закопавају своје сапатнике у ровове и бункере које су раније ископали за одбрану Грахова. Те ноћи побијено је око 300 људи. Ту их комунисти нису убијали. Трепча. растјерали су жалосну родбину. Њемачка посада је те ноћи такође бјежала из Блока. упали су у Блок. а онда неколицини несрећника које пушком нису убили. Пљуснуле су сузе по несрећницима./22.

. Мићовић је рањен. нити могућности за прелазак у Албанију. Послије тога четници су сишли на Поде. Будви. да би наставили пут према Тивту. октобра 1944 четврти батаљон Бокешке бригаде протјерао је четнике из Мокрина. Бројно стање Вучедолске бригаде у повлачењу за Рисан (повлачили су се преко Бијеле Горе) сашло је на 160 људи.Закопали су своје крваво дјело комунисти. и 9. Бару и Улцињу. а одатле у Зеленику. То је био ритуални чин који су често упражњавали партизани и партизанке послије добро обављеног крвавог посла. На свјежим хумкама заиграли су козарачко коло. а даље се кретало са осталом војском. они су били принуђени да крену према Скадарском језеру и Голубовцима. октобра коту Кулина (између Мокрина и Каменог) и мјеста Камено и Жлијеби. Како тамо није било савезничких бродова. Нову касапницу доживљавају у Кочевском Рогу Повлачење из Црне Горе У ноћи између 8. Ова бригада заузела је 12. женама. дјецом и свештенством. мислећи да закопавају истину. са намјером да се укрцају у савезничке бродове и одступе у Грчку.

код новог гробља у Цетињу. 15. Љешански четници су преко попа Николе Марковића водили преговоре са партизанима о предаји који нису успјели. Након тога и они се придружују збјегу са својим командантом мајором Васом Вукчевићем. У борбама су рањени и Лалић и Бојовић. новембра 1944. На Цетињу су се тада налазили четници под командом Вукашина Бојовића и капетана Леке Лалића и Марко Попивода са цетињским одредом. Да би деблокирао Цетиње Павле је кренуо са 800 четника из правца Подгорице. За директора гимназије Илију Зорића рекао је да је убијен само зато што је неком дао лошу оцјену. Обје групе стрељане су у Хумцима.Почетком новембра партизани су појачали опсаду Цетиња. Јован Петровић Његош и његова супруга. То му је и успјело и Цетиње је евакуисано 12. О стрељању ових људи у свом интервју побједи 10. новембра партизани улазе у Цетиње. . марта 1992 говорио је генералпуковник ЈНА у пензији Блажо Јанковић. Међу њима је био и др. рођака краља Николе. Увече хапсе 14 грађана који су стрељани сутрадан. Сутрадан 13. новембра стрељано је још 14 грађана међу којима и Александра Матановић унука Божа Петровића.

новембра стигла депеша да са војском крене за Босну тако да је мисија у Албанији отказана. пуковник Макдаулен. Сви су мислили да је депешу послао Дража. Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Преговори су одржани 3. Договор је у неким крајевима Албаније био подржан поготово у сјеверној Албанији међу Албанцима католицима. иако је био рањен у десно плућно крило а војник из пратње Чедомир Поповић убијен. Павлу Ђуришићу је 22. Тада се посумњало у ауторитет албанског кнеза. Резултати преговора су задовољили обадвије стране. шеф америчке војне мисије. 14. Они су препознали аутомобил италијанског првака и пропустили га да не би изазвали међусобно крвопролиће. Међутим. савјетује Дражу да се са својим снагама пребаци у Босну и преко Хрватске у Словенију и да држи тај дио Југославије слободан од комуниста. октобра Новица Поповић по наређењу Павла Ђуришића одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора. Међутим када ја пратио Марка Ђона код Тузи је рањен Павле Ђуришић кад су упали у засједу арнаута. Тај план је по Павловим ријечима имао подршку Драже. Дража га је послушао. Жаном Јусуфом командантом жандармерије Албаније. 10 у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонијау Подгорици. Рана је била озбиљна и Павле је за свог наследника одредио Леку Лалића. У депеши је стојало: . Договор је постигнут са Марком Ђонијем. Том приликом Павле је забранио својој пратњи да одговори на ватру.Павле Ђуришић je био направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку.

Павле Ђуришић је ипак био одлучан да се изврши наредба. Тако су четници и избјегли народ добили заштиту до Пријепоља. За Краља и отаџбину. Тако је издата и званична наредба свим јединицама о напуштању Црне Горе и покрету за Босну. Они су такође успјели да обезбједе евакуацију 50 тешких рањеника заједно са њемачким рањеницима авионом и амбулантним колима."Команданту Црне Горе. Сусрет је био срдачан. Парежанин је био изасланик Димитрија Љотића у штабу Павла Ђуришића. Павле Ђуришић је успио да са Ратком Парежанином наговори Њемце који су се повлачили из Грчке да правац повлачења преусмјере умјесто преко Никшића да иду преко Колашина и Пријепоља. Црвених нема. Неки су сматрали да је пут преко Босне ризичан и да се тим путем иде у чељусти смрти. ." Павле је одмах сазвао састанак првака Црне Горе. С вером у Бога. Ухватили смо везу са енглеским моторизованим колонама код Калиновика. Чека вас 120000 братских војника из Србије. Старог Раса и Боке Которске Војводи Павлу Ђуришићу ПОЛОЖАЈ Све снаге што прије повуците у Санџак.

Изјутра 8 децембра у селима десно од Лијеве ријеке била је прва борба са комунистима. Половина су били испод 17 година старости. а посебно у Јелином Дубу. Међутим Албанци су се извукли. Скоро свакодневно су бомбардовали колону. Свако ко је заостајао за збјегом убијан је од ОЗН-е. Издату наредбу поштују све јединице: Колашинци и Андријевчани крећу са територије Љешкопоља у правцу Вјетерника. децембра. Злочин је извршила девета црногорска бригада. Нарочито је страдао народ и санитет. Друге јединице вршиле су покрете са територије срезова даниловградског и подгоричког. Ситуацију је спасила Вучедолска бригада иначе би одвели сву стоку. Рано изјутра сви су похапшени скинути у доњи веш и на температури испод нуле масакрирани поред ријеке Дрцке. децембра англо амерички авиони су бомбардовали избјегличку колону по цијелој њеној дужини. Имали су 52 мртва и више рањених. Једна група од 32 члана са Матешева успије да се домогне Бара Краљских и растури по кућама. Павле је наредио да још исту ноћ пет бригада опколе Брскут гдје су се Албанци налазили. .6. али су на бојишту оставили стотињак мртвих. Из Колашина су кренуле 21. Јаке снаге НОВЈ давале су жилав отпор. Под сталном борбом ове четничке јединице стигле су у Колашин 14.10 децембра 2000 Албанаца је напало четнике. децембра издата је наредба за покрет. 11 и 12. децембра у правцу Мојковца.

Приликом ове реорганизације. Остојићем и Баћевићем. Ту је збјег нарастао на 18000 људи. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок. јер се придружила Дурмиторска бригада и Санџачки четници. са Рачићем. јануара 1945. Ђуришић је убио једног војника који се супротставио преформирању јединице. . децембра. На овом састанку Павле је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове.Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. Ту је тренутно било пристигло преко седамнаест хиљада бораца и народа. Ове јединице су остале у Рудом и околини до 9.

Дрина се прелази 13. јануара у близини Вишеграда. Старије се жене успут вјешају. Прије поласка за Вишеград Павле је наредио да се униште сва возила и све што смета успјешном и брзом покрету. које су тукли свакодневно и партизани и усташе. а тамо су их усташе све поклале. четници су имали 50 мртвих и 100 рањених. . изгубивши млијеко бацају успут своју дјецу. Усташе су бајонетима измасакрирали мајке са дијецом и неке рањенике. Од Вишеграда преко планине Семић стигло се у Бранковиће. Један дио болнице се самоиницијативно упутио према Рогатици. штабски батаљон и друге разне групе.Павле Ђуришић је формирао три дивизије. Ту их је напала једна усташка бригада. омладински пук. Креће се према Вишеграду преко снежних и хладних планина. Исцрпљене младе мајке. дјеца су умирала а људи се убијали. Упоредне и дугачке колоне од по неколико километара војске и народа кретале су се обронцима снежне Романије. Ту је у дводневној борби са усташама осигуран пролаз збјегу. Сутрадан су њихове ствари продавали на сарајевској пијаци. У том великом Збјегу кретало се преко двадесет хиљада људи.

пролетерска и 11. На том снежном путу. Кренуло се даље према Озрену и Требави. али су настале и жестоке борбе.Близу села Врпци. са надом да се споје са снагама из Србије које су тамо раније дошле. У тим борбама погинуло је доста људства на све три стране. Наредба долази да се крене према Олову и рјеци Криваји. војска и народ запалише ватру и ту се огрејаше. укочених очију. гдје нестаје муниције и хране. с десног бока напад су извршили и партизани (7. Жестоке борбе воде се и на рјеци Спречи. Ту је дошло до препирке: зашто смо напуштени и издани? Зашто је напуштен план отпора у Црној Гори и Албанији? Ко ће да сноси одговорност за пропаст оволиког народа који је пошао? Ту је сва интелектуална снага Црне Горе и Боке са 60 свештеника. . Од Соколовића се креће преко Жљебова и Деветака за Бабине. јануара. Настављен је пут према Возући. ударна). Цијела шума је постала гробље. Са великим мукама пробијају се ове јединице гребенима планине Жљеб. Ђуришић се састао у Соколовићима са Рачићем. наставља се пут према Олову и Кладњу. Ватра је отварана из минобацача и топова. помоћ се није очекивала ни са које стране..Проређена колона из Црне Горе и Боке и избеглица из мјеста кроз која су прошли.. На том састанку Рачић је открио издају Енглеза и напуштање од владе Шубашића. јануара. Усташе нападају са околних брда. сутрадан 24. а многи остају стојечки мртви. стигла је у Соколац 16. У жестокој борби са усташама.

Велику нервозу и љутњу Павле је испољио према врховној команди и Дражи. . Следећих дана 5. Њих је предводио Бранко Ковачевић са својим људством који је био задужен да ту болницу чува. фебруара. марта умире и Павлова мајка. Тифус се појавио на територији Требаве. 3000 болесника тифусара и 1200 рањених.Комунистичке снаге из Тузле имају задатак да спрјече четницима пут ка Требави. гдје почињу умирати и љекари. Те ноћи погинуло је 700 бораца и тифусара а међу њима Ђуро Иветић командант Бококоторског корпуса. 6 и 7 фебруара 1945. која је сахрањена у разрушеној цркви у Подновљу. Најзад се долази до Драже у селу Кожухе. због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством. тако да се у прво вријеме није хтио састати са Дражом. године извршен је жесток напад на Тузлу. Одмах идућег дана послао је код Павла 17 својих делегата вјероватно спреман на неко ново недјело. гдје је било доста жртава. већ се јавља генерал Трифуновић да ју је он самоиницијативно послао. До сусрета са дражом четници су имали 2300 умрлих и погинулих. марта око 1 час ујутро комунисти ноћу улазе у село и истовремено нападају споља. Ту је дошло до свађе између њих двојице и умало се нису поубијали. Дневно умире и неколико десетина а 6. Умјесто разговора Павле је наредио да се сви стрељају. Тифусари се пребацују из Кожуха у Подновље 1. Испоставља се да депешу за полазак у Босну није послао Дража који није ни знао за њу. Колона пролази кроз Маглај 14. 7. марта.

У то вријеме стиже и Војвода Петар Баћевић са
херцеговачким четницима.
Тада долазе делегати Секуле Дрљевића нудећи своје
услуге. Они су саопштили готовост Анте Павелића
да прими и збрине наше рањенике, болесне и
избјеглице а нашу војску да пребаци на границу
Словеније ради одмора и опоравка. Као
противуслугу тражио је пристанак на заједничку
борбу против комуниста. На заједничкој сједници
Централног и покрајинског националног комитета
ријешено је следеће:
1. Да се понуда привидно прими, како би се на тај
начин војска ослободила рањеника, болесника и
избјеглица.
2. Да се њихово пребацивање првенствено
обезбиједи.
3. Да се војска способна за борбу упути правцем
ријеке Врбас - Лијевче поље - Козара пробије до
Словеније и дође у састав наших четничких снага
које се тамо налазе.
Ђенерал Дража Михаиловић је одобрио ово
рјешење. На основу тога Павле је закључио
споразум са изасланицима Секуле Дрљевића.

Војници способни за борбу почели су прелазити
ријеку Босну 10. марта и упутили се у правцу
ријеке Врбас - Лијевче поље како би се дочепали
Козаре. Ђенерал Дража је испратио војску до
Врбаса гдје им је одржао говор а затим се
повратио са нешто људства, преко ријеке Босне.
При растанку се изљубио са Павлом и члановима
штаба који су одлучили да наставе пут са Павлом.
Из Дражиног штаба са Павлом су отишли Драгиша
Васић, Захарије Остојић, Павле Новаковић, Лука
Балетић, Миро Лалатовић, Ђуро Поповић,
пуковник Вешовић, војвода Петар Баћовић и
други. Са Павлом је отишао Млавски и Косовски
корпус. Партизани су се груписали на планини
Мотајици да би спријечили четницима пролаз
преко Врбаса. Павле се сукобио са њима.
Мотајички четници су му се придружили.
Партизани су разбијени и долази се на обалу
Врбаса. Два дана и двије ноћи прелази се Врбас.
31. марта четници су у Лијевче пољу.

Напад на Тузлу

Не зна се ко је издао наређење за напад на Тузлу. По
једној верзији то је био Павле Ђуришић а по другој
Дража Михаиловић. Павлов одред је стигао на
Возућу и Озрен гдје су се задржале од 31. јануара
до 3. фебруара ради прибирања, док су извесне
снаге упућене 1. фебруара 1945. године према
Тузли.

Дана 3. фебруара наређен је покрет свих снага према
Тузли, гдје су се већ налазиле одређене јединице у
Ораховици, Босанском Петровцу и Сењани. Тузлу
су нападали Пета дивизија Леке Лалића, Рачићеве
јединице изнад села Сењани, Прва дивизија Ивана
Ружића, десно од Рачића и Штапски батаљон
Павла Ђуришића који је командовао нападом.
Пуковник Драгослав Рачић (1905-1945), један од
најбољих официра ЈВуО, прекаљен у борбама са
Њемцима, комунистима и усташама. Командант
Церског одреда који прераста прво у Церску
бригаду а касније у Церски корпус. Командант
Церско-мајевичке групе корпуса а од пролећа
1944. године и Четврте групе јуришних корпуса .
Са својим јединицама често у Источној Босни
задавао поразе усташама, Њемцима и
комунистима. Његове јединице су изазивале страх
и панику код непријатеља а дивљење и
поштовање у својим редовима.

Са једне стране преморени, промрзли и гладни
четници а са друге стране партизани добро
наоружани, опремљени и утврђени у бетонским
бункерима које су правили Њемци и усташе.
Усташке јединице из Тузле са својим официрским
кадром и два блиндирана воза су пришли
партизанима, још увијек у старим униформама.
Најжешће борбе су вођене 5, 6 и 7 фебруара.
Борба за Тузлу је трајала до 10. фебруара, када су
снаге Пете дивизије са јуришем продрле преко
моста на Спречи, гдје су били бетонски бункери, и
упали у предграђе Тузле. На жалост због слабе
везе са Рачићевим јединицама обустављен је
даљи продор у Тузлу. Напад на Тузлу коштао је
четничке јединице неколико десетина погинулих и
више рањених. Утрошена је једна четвртина
резервне муниције која се није могла више ни од
куда набавити.
У овим борбама погинуо је командант Штабског
батаљона Бранко Булатовић. Питомац војне
академије, јуначким држањем од 1941. године
заслужно добио мјесто команданта Штабског
батаљона, најјаче ударне и продорне снаге.
Погинуо је недалеко од Манастира Светога Саве, а
сахрањен је у селу Бољанићи.

Борба на Мајевцу и
погибија Ђура Иветића

На њиховом челу се налазио Бранко Ковачевић. Његова погибија се догодила приликом повлачења четничких јединица преко Босне. У току рата унапријеђен је био у чин мајора. Становништво Вучјака у циљу самоодбране од усташа имало је 1000 људи под оружјем.Грбљани учествују у нападу на Тузлу гдје је погинуо Војин Бојковић. године у селу Пријеради. Ђуро Марка Иветић командант Бококоторског корпуса рођен је 1910. Послије ових борби на Мајевици 7. Ондашње несхватање положаја снага одреда Боке и Црне Горе доласком на територију Требаве у Босну. пук проводи у борбама 8 дана. Четници са Вучјака пропуштају партизане преко територије коју су они контролисали. Грбаљ. марта. Његова команда се налазила у кући Марка Мргудовића. Четници су били заноћили у селу и заузели положаје око села. Партизани су били уведени у село и скоро свака кућа је била блокирана. По казивању преживјелих бораца његова погибија се догодила у Мајевцу ноћу 6/7 или 7/8. у борбама на Турији гдје је погинуо Јован Марићевић. . Међутим Бранко Ковачевић четнички командант је извидио положаје и страже и јавио партизанима. првих мјесеци 1945. Команда је била у школи. године било је катастрофално. Седми пук се налазио на територији Трњана за обезбјеђење централне болнице на Мајевцу.

. Ненадан напад прихваћен је и борба је отпочела свом жестином на све снаге. Рана је била тешка. тешких и лаких митраљеза. Доласком пред зграду централне болнице. партизани отварају ватру са свих страна на зграде болнице. Извлачећи свог команданта погинуло је десет Грбљана. Узвици убојних поклича по густој помрчини. Омладински пук на положајима изнад Подновља. Пуцање из бацача мина. Убацују ручне бомбе у одјељења тифусара и тешких рањеника. Пуцањ убојног оружја пренео се преко цијеле територије Вучјака. Упадом у зграде централне болнице партизани су убијали сваког тифусара и рањеника. Жртве су гађали у главу. Метак је ушао у стомак а изашао на леђа.Око 1 сат послије поноћи почели су напад. одакле није даван никакав отпор. продужио је према централној болници на Мајевцу. чују се по свим селима територије Трњана. Преко лешева погинулих Грбљана један дио партизанских снага предвођених мјештанима територије Вучјака. који су давали знаке живота. Пушке пламте на све стране. тако да су лобање размрскане са мозгом. у помоћ Седмом пуку. Док га је извлачио Ђуро је био рањен а Сава су душмани убили. прасак ручних бомби развија се највећом жестином. Одмах се видјело да му нема спаса. Ђуро Иветић није хтио да остави свог пратиоца и кренуо је да га извлачи. гдје су непомично лежали тифусари и тешки рањеници без помоћи и без снаге за самоодбрану. Напад је услиједио и из самог села. прихваћа борбу и наступа преко Вучјака. помешане крвљу расуте на све стране.

пук би био потпуно уништен. У болници наилазе на страшан призор. У овим борбама је погинуо и Нико Добрљанин. Са својим штапским батаљоном и личном пратњом уз помоћ својих минобацачлија се пребацује преко ријеке. Из књиге Раша Небојше “Ратна збивања у ХерцегНовом 1941-1949”. Битка на Лијевче Пољу . иначе свог познаника од прије рата Павле га је пољубио и честитао му ране. својих бораца који су били немоћни да пруже било какав отпор. Кад је видио рањеног мајора. велики јунак. Седам пута су партизани нападали једну главицу коју је држао Иван Јаничић али нису успјели да је освоје. Од те ране је Ђуро и преминуо. стигао је у помоћ Павле Ђуришић. Да је она пала 7. У расвит зоре наилази на партизане у близини саме болнице на Мајевцу и разбија их.Са друге стране ријеке Босне. Тада је у оку војводе засијала суза јер је видио да је рана тешка и кобна. Седми пук је тада био пред још већом погибијом. Страшан је изгледао Павле гледајући неколико стотина унакажених лешева . из Кожуха. На мјесту команданта пука Ђура је наслиједио његов замјеник капетан Шћепановић.

за сад дигни руке од Србије. нећу напустити Србију". У Српцу и околини напале су их јаке снаге партизана под командом Коче Поповића. Остале снаге 29. На овом састанку дошло је до оштрих ријечи између Драже и Павла." "Не. или смо је ми испустили. према доњем сливу ријеке Врбаса и стижу у насеља Босански Србац. Приђоше један другом и Павле први проговори: " Мало си окаснио генерале!" "Није касно ако је срећно!" "Срећа нас је напустила. Павле Ђуришић напушта Босну и жели направити продор кроз Хрватску. марта крећу долином ријеке Саве преко планине Мотајице. Ђуришићу!" "Генерале. стижу на велику равницу Лијевча Поља. Павле напушта Дражу и одмах шаље своје људе у Загреб да преко Секуле Дрљевића добију дозволу за прелаз преко Хрватске. Први транспорт рањеника задржан је на железничкој станици у Дугом Селу. У томе га је подржао Херцеговачки одред под командом војводе Петра Баћовића и попа Перишића. генерале. свеједно!" "Још није све готово. Недићевци и Љотићевци већ су у Италији.На територији Кожуха-Требаве дошло је до састанка између Павла Ђуришића и Драже Михаиловића. Кренимо заједно за Словенију. Послије преласка ријеке Врбас. као и неки одреди из Србије. Ђуришићу. други на железничкој станици у Окучанима а трећи на железничкој станици код Босанског Брода. .

На обали Врбаса. а Њемци су. Савом и Врбасом. налазиле су се четничке јединице. гађали артиљеријском ватром. Међутим под ураганском ватром четници се враћају на полазне положаје у село Разбој. Усташе су држале фронт читавим Подкозарјем. Прва размјена ватре била је са усташама. дошло је до жестоког окршаја наших јединица са усташама. Овдје су требали остати 4-5 дана да би сачекали и прикупили неке четничке снаге из средње и западне Босне. партизани десну обалу Врбаса. ватра је била све жешћа и жешћа. у почетку само ситно пушкарање. а касније. не дозвољавајући партизанима да пређу на другу страну ријеке. Међутим те јединице нису стигле већ су одлучиле да свако треба да брани свој праг. у којој се налази неколико српских села. окружено Козаром.Лијевче Поље је једна пространа равница. април креће се од села Разбој ка селу Шобића Хан. . преко Саве. као Разбој. Петрово Село. У ноћи 4. У рану зору 4 априла. на 5. Шобића Хан и друга.

уништавајући их. Усташе и партизани бесомучно су нападали. Гледао сам наше неустрашиве борце како су храбро дочекивали те грдосије. партизанских и њемачких јединица против четничких. усташе су употријебили сво наоружање са којим су располагали: тенкове. Партизани су жестоком ватром подржавали усташке јединице. која је засипала четничке положаје. АлександарЛеко Лалић. лаке и тешке топове. Тако је тешко рањен и командант Пете дивизије. настао је прави кркљанац. на челу са Лубурићем затим Црна легија и друге под командом генерала Метикоша наносе велике губитке овом збјегу. Осокољени партизанском и њемачком подршком. .Сјутрадан. уз помоћ њемачке тешке артиљерије. Понекад су митраљирали и авиони типа ЋродаЛ. и то лично Павелићева гарда. да би унијели панику истрах међу четничким јединицама. као Милан Бакић из Забрђа. За такве нападе јављали су се само добровољци. Четници су имали само лако наоружање. Било је примјера да су на тенкове кидисали и поједини четнички команданти. аутоматско оружје.Усташке снаге. бацајући на њих ручне бомбе и гранате кроз отворе. Највише страха задавали су тенкови. Настаде садејство усташких. Већина њих није се враћала. већ је јуначки гинула. те се није могло ни корака назад. Пуцало се из свих врста оружја и оруђа. Ситуација је била веома тешка и драматична.

остали смо и без муниције. Свијетлећи меци. Рекло би се небо гори. морали смо прихватити сваки напад. док су Њемци. Најтеже су биле ноћне борбе. Опкољени. Просто нијесмо знали одакле се све пуцало и нападало. артиљеријске гранате и фарови тенкова парали су небо. потпуно опкољени.Борбе су вођене неколико дана. . који су свакога дана надлијетали бојно поље. и са лијева и са десна. у којима је тражена безусловна предаја или уништење. из топова отварали непрекидну ватру. Били смо у безизлазном положају. бацајући летке. Иза нас. партизани су отварали убитачну паљбу. Пред нама су се налазиле усташке бојне. са лијеве стране Саве. Није се знало одакле се пуцало на нас и с приједа и од позади. из правца Врбаса. Праву пометњу правили су авиони. и дању и ноћу. пријетили су потпуним уништењем. које су свом силом хтјеле да нас униште. Како су борбе непрестано вођене. У летку се такође тражило да се предамо и приступимо сепаратистичкој црногорској војсци Секуле Дрљевића уколико се то не уради.

предводио цивилне избјеглице. И сам командант Милорад Поповић био је теже рањен.Када су војвода Павле Ђуришић и његови команданти видјели озбиљност ситуације. под командом Уроша Тешановића. . чекајући да се изврши пробој. тј. па како не би усташама жив пао у руке. Тифусари и тешки рањеници били су потоварени на коњске и волујске запреге. Међутим након пробијања усташког обруча Херцеговачка дивизија наилази на партизанске јединице. активирао је бомбу и тако јуначки скончао живот. да се изврши пробој ка Бања Луци. Приступило се распоређивању четничких јединица. Славољуба Врањешевића и Сима Дерикоње. У позадину усташког фронта упућене су јединице Невесињског корпуса под командом поручника Милорада Поповића. упадну усташама са леђа.. рањеника и избјеглица. Вијећању је присуствовао и митрополит црногорски Јоаникије Липовац. Од осам стотина бораца Невесињског корпуса. Оне су имале задатак да. састали су се да виде шта даље да се ради. и омогуће лакше пробијање фронта. лијево и десно од цесте. када отпочне пробој. гдје су се налазиле јединице босанских четника. На цести су се налазиле велике колоне болесника. једва се спасило њих двије стотине. Донијета је одлука да се једним силовитим јуришом нападну усташки положаји. који је. која води од Бања Луке ка Босанској Градишки. са неколико десетина православних свештеника.

Опраштајући се од својих јединица. Са избјеглим народом су остали Павлова жена и син јединац од пет година. Позвао је све официре да на челу са њим. Извјештава Вулетић "Предаја или смрт". . Зато се вратите у своје јединице. па макар сви изгинули. са једном групом официра и војника. а ја се надам да ћу међу вама бити поново. одржао је свој чувени говор. не смијемо оставити оволики број болесника и избјеглица. Ја ћу вечерас. Војвода Павле Ђуришић. војвода Павле је рекао: . који нијесу пошли са њим.Војници. Са Павлом је отишло око 1200 четника у правцу Бања Луке. и да ћемо бити заједно до коначне побједе или пропасти.Павле шаље у Босанску Градишку. код цркве у Лијевче Пољу. и сви. као што видите. другови и комшије. блијед у лицу. не предајем усташама. за краља и Отаџбину! Тада се расформирала штабска чета и штабски батаљон војводе Павла. изврше одлучни пробој. митрополита Јоаникија и друге вође. а знам да би и ви хтјели да идете са мном. Јоаникије је задржан као талац. видите и сами шта нас је све снашло. Ја се. Са преговора се враћа Саво Вулетић. код усташа и Секуле Дрљевића. са овом групом. пробити усташки обруч или ћу погинути! Одабраћу већу групу официра. вратили су се у своје јединице гдје су се налазила њихова браћа. С вјером у Бога. али.

. морали су прихватити овако понижавајућу улогу. тражећи безусловну предају. Павле Ђуришић се са својом пратњом пребацио на територију коју су контролисали комунисти и стигао до Бања Луке. На крају. и од црногорских четника створи своју војску. бацајући летке. Гаранцију му је дало и такозвано Црногорско национално вијеће. нека врста црногорске избјегличке владе. са свом војском и избјеглицама. Четници су се на Лијевче Пољу нашли у безизлазној ситуацији. Војвода Павле Ђуришић споразумио се са усташким властима и представницима црногорских сепаратиста Секуле Дрљевића да сигурно пређемо преко Хрватске. У таквој ситуацији. сем једног мањег броја који се издвојио на челу са Павлом Ђуришићем који је претходно добро снабдјевен лаким наоружањем и већом количином муниције. то смо и учинили. Снабдијевен оружјем и муницијом. Схвативши сву тежину сиутације Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповједника црногорске војске. како би се сачувало што више живота.Усташки авиони и даље су надлијетали наше јединице. успостави црногорску сепаратистичку државу. која је хтјела да уз њемачку и усташку помоћ. с обзиром да се крај рата назирао.

рачунајући да ће се и тамо Павле наћи заобилазним путем. Према причању људи из његове пратње. Драгише Васића и других. већ да се слободно може вратити и преузети све црногорске јединице. нити се посебно . на племенској основи. Секула је ријешио да смијени сво дотадашње руководство и изврши реорганизацију војних јединица. па нијесу бирали средства. Када су сазнали да је Павле стигао у близину Бања Луке. Посљедице ове кобне грешке су познате. који је иначе. али под притиском својих савјетника. Мањи број официра. повјеровао је свом предратном другу. прибјегли су лукавству. пуковнику Метикоши. упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша. Како су и сами имали довољно војничких проблема. Но. који нијесу припадали грађанским партијама. Павле се свему томе дуго опирао.Све остале јединице привидно су признале Секулу за команданта задржавајући притом свако своје оружје. Да би се колико толико обезбједио и могао ослонити на војску коју је хтио да има као своју. Секула и усташе нису биле задовољне. Према причању преживјелих из Павлове пратње Метикош се прво позвао на њихово другарство из Југословенске војске. дјелимично наоружан. хтјеле су Павла по сваку цијену. Укинуо је пукове и формирао бригаде и батаљоне. Павлов познаник из редова југословенских официра. Наравно треба рећи да је ово Секула могао да ради уз свестрану помоћ усташа. а затим му дао увјеравање да нема потребе да ради то што ради. који је имао циљ да се домогне Словеније. По налогу Секуле Дрљевића и његовог помоћника Бошка Аграма усташе су убиле 150 официра. Тако смо се поново претворили у народни збјег.

без икаквог контакта са осталом црногорском војском. како би се сачувало што више живота. Павле Ђуришић се са својом пратњом пребацио на територију коју су контролисали комунисти и стигао до Бања Луке. .истакли за вријеме рата. У таквој ситуацији. За све вријеме рата држан је у Загребу. морали су прихватити овако понижавајућу улогу. међу којима и мајор Васо Вукчевић. Схвативши сву тежину сиутације Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповједника црногорске војске. с обзиром да се крај рата назирао. сем једног мањег броја који се издвојио на челу са Павлом Ђуришићем који је претходно добро снабдјевен лаким наоружањем и већом количином муниције. био је поштеђен и развлашћен од Секуле Дрљевића. У Словенији заробљен и стрељан од стране партизана. да би им се прикључио када им је отказана послушност. Снабдијевен оружјем и муницијом. Јасеновачка трагедија Четници су се на Лијевче Пољу нашли у безизлазној ситуацији.

.Све остале јединице привидно су признале Секулу за команданта задржавајући притом свако своје оружје. на племенској основи. Укинуо је пукове и формирао бригаде и батаљоне. Секула је ријешио да смијени сво дотадашње руководство и изврши реорганизацију војних јединица. који је имао циљ да се домогне Словеније. рачунајући да ће се и тамо Павле наћи заобилазним путем. Наравно треба рећи да је ово Секула могао да ради уз свестрану помоћ усташа. дјелимично наоружан. Да би се колико толико обезбједио и могао ослонити на војску коју је хтио да има као своју. Тако смо се поново претворили у народни збјег.

док им нису вјешто одузели оружје и затворили их у стару тврђаву.Мркоњић Град. Поред Павла Ђуришића убијени су мајор Петар . Павла и његове саборце одвели су ноћу из тврђаве у правцу Саве. па нијесу бирали средства. Драгише Васића и других. већ да се слободно може вратити и преузети све црногорске јединице. када би дошли у контакт са Енглезима и Американцима. Према причању преживјелих из Павлове пратње Метикош се прво позвао на њихово другарство из Југословенске војске. Да би био убједљивији тражио је да Павле. Како су и сами имали довољно војничких проблема. прибјегли су лукавству. Васић и Остојић даду реципрочну услугу: да српске јединице већ у Словенији не отежавају усташко повлачење тамо. Састали су се на путу Бања Лука . а затим му дао увјеравање да нема потребе да ради то што ради. Павле прихвата да се упути у Стару Градишку. треба да их заштите. а одатле моторним бродићем у правцу Јасеновца. пуковнику Метикоши и гаранцијама Секуле Дрљевића. Према причању људи из његове пратње. Павлов познаник из редова југословенских официра и Душана Кривокапића. Секула и усташе нису биле задовољне. Павле се свему томе дуго опирао. повјеровао је свом предратном другу. хтјеле су Павла по сваку цијену. Када су сазнали да је Павле стигао у близину Бања Луке. Посљедице ове кобне грешке су познате. По налогу Секуле Дрљевића и његовог помоћника Бошка Аграма усташе су убиле 150 официра. који је иначе. упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша. али под притиском својих савјетника. од Дрљевића опуномоћеног министра у Берлину.Но. Тамо су их срдачно дочекали.

Кад су партизани ушли у Јасеновац заробљене усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда. Пребацили су их преко Саве. Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника. Партизани су га нашли у једном каналу пуном воде.Баћовић. Један Ђуришићев четник. капетан Гајо Радовић (спаљен). . Кастратовић. Партизани су извукли један леш из бунара али нису повјеровали да је то леш Павла Ђуришића. Петар Драшковић капетан жандармерије. да га не врате за Црну Гору. судија Лазар Дамјановић. Убијена је комплетна пратња војводе Павла која је одбила да призна било чију другу команду. предсједник вишег суда Миливоје Митровић ком. 2. бококоторске бригаде. Међу њима је могуће био и Драгиша Васић. пуковник војске краљевине Југославије Лука Балетић начелник штаба врховне команде ЈВУО. и ту су четници вјероватно убијени. пуковник Мирко Лалатовић. Мјештани из Старе Градишке су два дана раније видјели велику групу четника праћену од усташа и Њемаца. Кастратовић их је преклињао да га ту стрељају. успио је да побјегне усташама за вријеме четничке побуне у логору. пуковник Захарије Остојић.

У Јасеновцу. Дана 15. који је био одговоран за последње ликвидације заточеника. априла 1945. примио сам наређење од Џала да ликвидирам групу Црногораца. За све вријеме до краја рата држан је у Загребу. који су били под командом Ђуришића. Априла 1945. по наређењу пуковника Џала. без икаквог контакта са осталом црногорском војском. "У то вријеме ја знам да је дошло у Стару Градишку око 10000 црногорских четника.. нити се посебно истакли за вријеме рата. Кривокапић (Душан) и Аграм (Бошко) стигли су тамо када су неки Црногорци одвојени. тј. Усташе су отвориле на њих ватру и многи заточеници су ту погинули. да би им се прикључио када им је отказана послушност. Ђуришић са 20 официра и војника били су касније послати бродом у Јасеновац. Умјесто мене тај је посао егзекуције обавио капетан (сатник) Прпић. У Словенији заробљен и стрељан од стране партизана. били су ликвидирани. да организујем њихову ликвидацију и онда да их предам Пицили. међу којима и мајор Васо Вукчевић. Замолио сам га да ме ослободи те дужности.." . Ликвидацију је извршио Пицили." .Мањи број официра. био је поштеђен и развлашћен од Секуле Дрљевића.. који нијесу припадали грађанским партијама. неки затвореници пробили су кроз капије и жицу.. зато што је било Црногораца које сам познавао као студент.

Крајем априла љешански четници су прошли кроз Дуго Село затим периферијом Загреба и били смјештени у селу Велика Горица. команданту бригаде ЋНикац од РовинаЛ. па су све изостале јединице сада хитале према граници Аустрије. недалеко од Загреба. по могућности што више удаљене једна од друге. Кретале су из више праваца. Народ је хранио четнике у пролазу. Боро Трифуновић је пришао Душану Павловићу. и испалио у њега читав шаржер из револвера. приступило се ликвидацији зеленашког официрског кадра Секуле Дрљевића. Четничке јединице нису биле сконсентрисане. Избјегаван је сваки сукоб са партизанима. Након преласка хрватско-словеначке границе. одредио је маршруте тако да је свака јединица имала свој правац. Одбили су да извршавају наредбе Секулиних официра и самоиницијативно кренули ка граници Словеније.Страдање четника у Словенији Пошто је Секула Дрљевић обавио своју крваву работу. . На главама Црногораца су се тада нашле опет шајкаче и шубаре са кокардама. Већ осмог маја чуло се да је Њемачка пред капитулацијом. Седмог маја избила је побуна у војсци или боље речено у народу.

па се наш правац кретања усмјерио у правцу Цеља и Марибора.Оне које су биле у близини Карловца успјеле су да преко Љубљане пређу у Италију. након недељу дана држања у логору. Кретали смо се усиљеним маршом дан и ноћ. јер највише њих. Масакр на Зиданом Мосту су починили црногорски комунисти. Бошко Аграм покушао је да заустави кретање према Зиданом Мосту. Умало га то није коштало главе од разјарене масе. маја потврђена је вијест о њемачкој капитулацији и престанку рата. прошло је поред Зиданог Моста у правцу Цеља. Када су стигли у Самобор колону је стигао мајор Васо Вукчевић којег су све јединице прихватиле за команданта. То није тачно. Такав напор није могла да издржи повећа група у близини Зиданог Моста и предала се комунистима. Правац кретања био је Зидани МостЉубљана-Трст. . У народу Зидани Мост је познат као највеће стратиште црногорских четника. Њих ће енглеске трупе. вратити у затвореним вагонима у Љубљану. или половина од онога што је кренуло из Црне Горе. Међутим главнина црногорских јединица кретала се према Зиданом Мосту. Када смо стигли на Зидани Мост 9. На Зиданом Мосту су четници сазнали да је Љубљана пала у руке комуниста. Један број официра видећи да их предају комунистима извршио је самоубиство. док ће остале поубијати комунисти осим једног малог броја младића који ће бити узети у комунистичку војску.

Град Цеље био је окићен југословенским и савезничким заставама. а партизанским командантима су ставили на располагање тенкове. Вријеме за преговоре су искористили да доведу појачање од Марибора и један дивизион бугарске артиљерије. уз доста велике обостране губитке и правац кретања усмјерили испод Караванки. Међутим Енглези су им саопштили да их не прихватају. Убрзо су усојели да их потисну са свих доминантних положаја. Настављено је кретање све док није пређен гранични камен аустријске границе и наишла претходница енглеске војске. недовољно јаке. и у граду се измјешао са оружаним јединицама. у коме се одвијала драма. руских козака и црногорских четника око десет хиљада. а онда су затражили безусловну предају. Војска је мислила да је мукама дошао крај. на правцу ка Целовцу. ни енглеске ни комунистичке снаге нису биле толико јаке да нас физички зауставе. У несрећном мјесту Блајбургу. Пред улазак у Дравоград.Главнина и највећи број црногорских четника прошао је поред Зиданог Моста ка Цељу. а Марибор који је био првобитни циљ пао је у руке комуниста. комунистичке јединице запријечиле су нам пролаз преко Дравограда и послале парламентарце на преговоре. На том малом подручју испред градића Блајбурга налазило се преко сто хиљада хрватскоусташких и домобранских војника. . Од Цеља наше јединице усмјериле су се ка Дравограду на самој граници Аустрије. Видјећи да од преговора нема ништа. развила се жестока борба. које нису ни покушале да их зауставе.

па су међу њих послали једног официра. . Кад су сазнали за издају Енглеза и препуштање комунистима разочарењу није било краја. Након сазнања да се у граду налази Секула Дрљевић капетан Радован Раилић је послао Милутина Јеловца да га убије.Једна група четника је преко Караванки стигла до Клагенфурта. добро су знали да је надмоћност избјеглих јединица велика. да се налазе на територији Аустрије. Комунисти су се показали вјешти преговарачи. Ту су их савезници смјестили у логор. као и да су још сви под оружјем. То је овај и учинио.

Како је престала свака организована команда. с обзиром да је рат завршен. Но. Уморни од свега. шокирани ставом савезника. које су се једино налазиле на цестама. огромна већина се предала судбини. да покушам да сву кривицу повучем на себе да бих нешто од вас спасио". овај се официр звао Душан Секић-Шаца. Преговарачи мајор Васо Вукчевић. а највише од ратовања. Затим је гарантовао часном официрском партизанском и комунистичком ријечју да никоме неће ни длака са главе фалити док се не вратимо у Црну Гору. Непосредно послије његовог одласка дошао је комунистички курир на коњу и саопштио наређење за покрет. уколико је био пунољетан. Једна мања група. Из чланка генерала Милана Басте. отприлике 300 војника. . одлучила је да још једном окуша срећу и заобиђе савезничке јединице и пријави им се онда када су савезници сазнали шта су југословенски комунисти урадили са својим заробљеним сународницима.Представио се као Србин из Војводине и саопштио одлуку савезничких снага да не примају четнике. али идем да се предам. нијесу били сви таквог мишљења. др Јојић и адвокат Јерговић пошли су са њим. а ако неко буде тужен одговараће на редовном суду. Појединци су се договарали да не полажу оружје. још увијек се надајући каквом таквом регуларном суду. већ да заобиђу енглеске јединице. да их силом уклоне са пута. а ако наиђу на комунисте. Мајор Васо Вукчевић је рекао: "Ја сам југословенски официр и знам мене ће стријељати. то је сваки појединац одлучивао за себе.

до 21. маја. Колона је преко Дравограда стигла у логор у Марибор 17. Очевидац крвавих злочина је био учитељ Лука Пајковић. са мојом четом двадесет четири сата. сјутрадан ујутро. ЗИДАНИ МОСТ На Зиданом Мосту партизани су пресјекли отступницу последњој групи од преко 2000 четника. јавно се хвалио ријечима: ЋЈа сам по наређењу Пека Дапчевића. стрељали их и лешеве бацали у ријеку.Л ШКОФЈА ЛОКА . Партизани су доводили свезане четнике на обалу Саве. среза цетињског. По нарећењу Пека Дапчевића ова група је била ликвидирана на обали Саве. Било је више група четника који су се повлачили. Командир те чете је био Душан Пејаковић. који је побјегао са стрелишта. маја предала је оружје и сврстала се у заробљеничку колону дугу неколико километара. стрељао четнике на Зиданом Мосту. Драма са црногорским заробљеницима се одвијала од 18. из села Љуботиња.Преостала групација црногорских четника. У тој колони је било осам до десет хиљада црногорских четника. 14. Тај разбојник је по доласку у своје мијесто Љуботињ. без смјене. маја. и лешеве бацао у Саву.

одакле су их везане изводили по групама ноћу и стрељали. били су разоружани. учитељ и Дивна Вековић. У тој групи заробљено је петоро рођене браће Марсенића.Једна мања група од три до четири стотине четника. У тој групи поред осталих били су : судија Љубо Минић. заробљена је испред Цеља. али на жалост послије три дана бјекства. Када се освестио успио је да се зубима одреши од мртве браће. сви су на лицу мјеста стрељани док су Петар Пајковић и Исаило успјели да побјегну. био је ухваћен. По речима најмлађег Милана целу групу су спровели и затворили у једну малу сеоску шталу. КЛАГЕНФУРТ . затим Милан Поповић. и приликом стрељања Милана је куршум погодио изнад чела. али је онесвешћен пао између мртве браће. наишли су ноћу на засједу и послије краћег бјекства Анђелић са рођацима. Куршум није био смртоносан. Наишавши на партизане. Милан са своја четири брата био је свезан једним конопцем. кретала се од Зиданог Моста десно од главне групе. Приликом спровода за Шкофју Локу. професори Петар Пајковић и Ђукан Анђелић са братом Исом и три синовца. Извели су их у неки поток. ЦЕЉЕ Група од преко четири стотине четника. Пајковић и Анђелић са рођацима успјели су да побјегну. Послије десет дана бекства стигао је у Корушку и у џепу краткога капута нашао парче мозга свога брата.

док је једна чета партизана са лаким оружјем сменила старе спроводнике. које су блокирале четнике. Није прошло ни пола сата послије Милошева одласка. одржао је један краћи говор. они су почели по групама од пет шест четника везивати и одводити на стрелиште. Партизани су неким рефлекторима касније осветлили камп и онда крстарили преко мртвих лешева. од својих рођака. они су пошли. па пошто није нашао никога. у коме је поред осталог рекао. Командант мијеста умјесто заштите одмах је издао наређење својим јединицама. који се заинтерсовао за своје рођаке. Истог дана када је пао први мрак. ради ликвидације. четници су као под командом једновремено јурнули на жицу. Партизани су отворили унакрсну ватру са свих страна и наравно послије извесног времена у кампу је владала мртва тишина. КОЧЕВЉЕ У кочевље је дотјерано око хиљаду четника и белогардиста. да их предају партизанима. Чим су их дотерали у камп је дошао политички дивизијски комесар Милош Пајковић.Група од седам до осам стотина приспела је код Клагенфурта и тражила уточиште и заштиту од енглеских власти. а нарочито за браћу Луку и Петра Пајковића. . и прибијали бајонетом кога су нашли још у животу. са свих страна. да ће у року од три дана људство бити враћено својим домовима. а око кампа су постављени тешки митраљези. Видевши очиту смрт пред очима. Кад су се уверили да је све мртво.

један га је ухватио за браду. и ранама стално је читао неку молитву. дошла су три партизана. из среза Беранскога. По његовим ријечима партизани су око 12 сати дотјерали камионом неколико канти бензина. и у расвит зоре стигао је на једно пошумљено брдо. и онда смијући се отишли.Стево Прашчевић младић од својих 19 година старости скочио је на жицу. прокрстарили кроз камп. појурили су к њему. . И тек што су нас утјерали. Био сам у непосредној близини кампа и смрад од људског сагоријелог меса само што ме није угушио. и када су виђели свештеника Данила Нишавића. сав у крви. и онда га оборили на земљу. Стево се провукао испод жице. Затим су га дигли прислонивши га уз жицу. па онда булдожером набацали земљу на сагорјеле лешеве. ТРБОВЉЕ По ријечима учитеља Василија Зечевића у Трбовљу су дотерали хиљаду и пет стотина четника и белогардиста. посули по лешевима и запалили. па га ципелама тукли по глави. Несрећни Данило. а други за косу и песницама су га тукли по носу и лицу. каже Стево. Но. пошто је камп био и сувише мали. На њега су попадали други мртви четници. тако да га џелати нису приметили приликом прибијања. а остале су потјерали негдје на другу страну. гдје је цио дан лежао скривен у густом жбуњу. покрај саме жице. Куршум га је погодио у леву руку и он се срушио на земљу. изнад кампа. везали му руке за жицу. унутра су утјерали око осам стотина. Када се уверио да у кампу нема партизана.

пришли смо. дао сам се у бјекство. ако би неко и остао жив. у коју сам се склонио приликом бјекства. онда су направили шпалир. Спроводник је пуцао. и послије дугог лутања стигао сам у Клагенфурт. и кад сам био неколико метара испред освјетљеног рудничког окна. и одријешили несрећног свештеника Нишавића.Пошто су се разбојници изгубили. отворили вратницу. тако да нико није могао изаћи. а коју сам напустио у саму зору. гдје сам остао све до 1948. Ја сам успут некако одријешио жицу на рукама. Овај њихов рад сам посматрао из једне сеоске штале. могао ме је убити али није хтио. ушли унутра и све нас повезали. поставили митраљезе око кампа. Када је све било готово. када сам емигрирао за Аустралију. а улаз забарикадирали дрвљем и камењем. довели једну чету партизана. У том кампу смо остали два дана. и колоном двојних редова потјерали нас у правцу рудничког окна и утјерали унутра. каже Василије. КАМНИК . Кад су цијелу групу утјерали онда су убацили унутра бомбе и загушљиве гасове. Други дан око осам сати послије подне дотјерали су велики котур телефонске жице.

који су се налазили на територији Бања Луке. . Стрељање је извршена 10. маја увече и касније недалеко од логора близу барутних магацина. којом тражи хитну помоћ. Дању су копали рупе. Утјерали су их у камп. тамо је било дотерано око хиљаду и двијеста белогардиста и четника. Послије тродневне крваве борбе.Једна група од око 3000 бораца и избјеглог народа упутила се према Камнику. а ноћу су их изводили и стрељали. са намјером да дође у Клагенфурт у Аустрији. који силом свога оружја растјерују партизанске одреде и хитају у помоћ Ђуришићу. под изговором да их шаљу својим кућама. РЕКА СОЧА Команда српских добровољаца је схватила опасност по интересе српских националних снага и зато је благовремено пребацила своје одреде на територију Словеније гдје је чекала даљи исход политичке ситуације. Грађанима су наредили да прикупе нешто хране и да носе у камп. У том ишчекивању добили су депешу од Павла Ђуришића. ради извлачења својих одреда. они добијају извјештај о коначној пропасти Ђуришића и његових одреда. У близини Камника разбили су их партизани. Према казивању избјеглог грађанина из околине Камника. Команда одмах упућује два пука. И тек четврти дан покупили су неколико грађана и потјерали их у неку урвину да копају рупу. Држали су их три дана. Послије овога 1500 људи се предало партизанима а око 1500 је наставило збјег.

политички комесар неке партизанске дивизије.Послије ове страшне вијести. добровољци се враћају назад. а мало касније и његова оца Микосава. Командант енглеских трупа није хтио ни да разговара са њима. и утјерали у једну велику зграду. него им је отворено рекао: ЋИли назад за Југославију или примите борбу са војском Велике БританијеЛ. И тек што смо ушли. И тек што су стигли на пређашње положаје. године. Нисмо дуго чекали. увиђели су да им је онемогућен сваки даљи покрет за Италију. у Корушку. Тиме је изгубљена свака нада на успјех. . који су их ликвидирали на најгнуснији начин затрпавајући их у словеначке јаме и кречане. студента права. једини зрачак наде постојао је да ће наћи уточиште код савезника. Наравно оба пука српских добровољаца су пала у ропство Титових џелата. али сада под врло тешким околностима. Одмах шаљу своје делегате у енглеску команду. Истовремено добијају вијест да је и мост на ријеци Сочи срушен. РАДОВЉИЦА Предратни поручник Краљевске Југословенске војске Велимир Голубовић овако је испричао катастрофу своје групе у Радовљици: ЋОко три сата послије подне првог маја 1945. дошла је нека дјевојка и повела Чеда Пајковића. када је ушао Ђоко Пајковић. услијед огромних партизанских снага које су стезале обруч око њих. Зато мјењају правац покрета и под борбом стижу на територије Аустрије. дотјерали су нас око хиљаду четника и белогардиста у Радовљицу.

овај сељак ми је дао једно кувано јаје и врло мало парче хлеба. Приликом силаска са горњег спрата. Послије његовог одласка.Послије краћег разговора са појединцима. који су у току ноћи стријељани. Касније ме је примјетио неки партизан и увео ме у једну собу. Послије краћег разговора. године имигрирао у Канаду. Успут џип се срушио у неки поток. одакле су нас упутили у неку болницу. у једном малом насељу. у коме је поред осталог рекао да ће нас у најкраћем року. Руке су ми биле везане напред. отворио прозор и скочио са другог спрата. да не би закопавао четнике. и ми смо оба. на другом спрату. Послије саслушања повезали су нас телефонском жицом и наредили да излазимо. били тешко повређени. И поред највеће опрезности поново сам пао у њихове руке. који ми рече да је побјегао од партизана. и ја сам са зубима одријешио жицу. одржао је један краћи говор. и ја сам продужио у правцу шуме. . ја и шофер. срез берански. одакле сам 1948. На растанку ми је казао у ком правцу да се крећем да не бих поново пао у њихове руке. Из болнице сам помоћу неке сестре побјегао за Италију. гдје нас је саслушавао Букићевић са Полице. док се он врати. Око зграде није било никога. Старешина тога мјеста убацио ме у неки џип у намјери да ме преда њиховој команди. ја сам се склонио испод степеница. али је заборавио да закључа врата. извели су нас стотину у другу зграду. Рекао ми је да ту сачекам. возом вратити својим домовима. Лутао сам цијелу ноћ и сутрадан око десет сати пре подне наишао на некога сељака.

а немајући довољно својих снага да их силом оружја разоружа и примора на повратак. Командант мијеста је наредио полагање оружја и повратак за Југославију. за врло кратко вријеме на жељезничкој станици слегла се огромна маса војске и чекала полазак. многе групе и групице четника провлачиле су се између партизанских одреда. они су скупа прелазили на западну територију Аустрије. Одмах су ступале у везу са словеначким нациналистима. у Корушку. Одмах су упутили делегацију у енглеску команду. Притјешњени партизанским снагама.Л И наравно. гдје се врши организација Југословенске војске Краља Петра. са циљем да траже уточиште. Будите спремни и чекајте на жељезничкој станици. енглеска команда видјевши огромну масу наоружане војске. са ријечима: ЋПошто нећете да се враћате за Југославију. прибјегла је своме старом лукавству. Када су ови категорички одбили њихово наређење о повратку. ми ћемо вас пребацити за Италију. . и стизале у Словенију. преко шест хиљада. белогардистима.ПОСТОЈНА По ријечима потпуковника Мирољуба Стаменковића. гдје се прикупљала велика маса четника и белогардиста.

одмах је био блокиран партизанским снагама. Браћа Вукасовићи . били су пренијети у сеоску цркву гдје су их сељаци чували пуна два мјесеца. него за Југославију. возови су одлазили. одакле су их касније пребацили у камп ПЕГЕЦ ШПИТАЛ на Драви. са својим ордонансом Ћирилом ушао је у последњи вагон последњег воза. Како је који воз стизао на југословенску жељезничку станицу. Одмах су поломили стакло на прозору вагона и оба скочила кроз прозор. Војску су разоружавали и по групама спроводили у кампове. Потпуковник Стаменковић. Стаменковић је био тешко повређен. Када је воз био у непосредној близини Југословенске границе они су препознали терен и увјерили се да воз иде за Југославију. ради ликвидације.Када су возови почели пристизати војска се укрцавала. али не за Италију. Благодарећи грађанима суседног села. док је његов ордонанс сломио лијеву ногу.

године. а по основи главног питања: извођења и започињања провокативних акција према Италијанима које носe извјeсну одмазду и то сигурно непропорционалну. А то је Бока Когорска дужна и у односу на њихову угледну фамилију која је своме крају подарила кнезова и главара и која је вјековима оличавала ону стару инвентивну патриотску српску Боку. дате у последње вријеме о занемарљивом утицају комуниста у народу пред рат. послије више од пола вијека може се у Боки чути о поларизацији унутар покрета. Никола и Драго Вукасовићи можда су међу најистакнутијим заговорницима става политичке неутралности покрета отпора. Према овим Бокељима и наравно. напросто зато што их је било мало.Бокељи данас сигурно знају да покрет отпора италијанској колонизацији њихова завичаја није ни у ком случају имао карактер политичког партијског покрета. . учињена је неправда тежа од њиховог бруталног убиства. професионалног вођења војних активности и изнад свега. Данас. Показују то и изјаве истакнутих протагониста бокешких збивања из 1941. тражења модалитета очувања цивилног становништва њихова краја. многим другим. Никада их јавно није узео у заштиту. Никада се јавно њихов завичај није одредио према њиховом дјелу.

. било да су рођени Бокељи или су дошли из других крајева".три бивша официра у улози емисара Драже Михаиловића и да су на овај терен дошли из Дражиног штаба. Још током љета 1941 заслужан за спрјечавање цивилних сукоба у Кривошијама и Убаљској планини. Петрица Вуковић казује: "Приликом формирања Орјенског партизанског батаљона 9. новембра 1941. Добио је инструкције за организовање војне и политичке обавјештајне службе Југословенске Војске у Отаџбини која ће дјеловати у Боки Которској. којих у Боки бијаше приличан број. године.Драго Јефта Вукасовић је био капетан по чину и угледни мјештанин Жлијеба. угврђено је да на нашем подручју бораве и дјелују два . . У својим успоменама на догађаје у Боки током 1941. Окупљали су своје истомишљенике из бившег официрског елитног кора.

За сагледавање и оцјену карактера и нивоа активности припадника Југословенске Војске у Боки важан је и извјештај Гојка Шимрака из Сасовића који указује на велику активност Дражиних емисара. најприје због тога што је Петрица Вуковић 1942 добила задатак од организационог секретара МК КПЈ Крста Црногорчевића из Баошића да оде на обавјештајни рад у село Жлијеби и прати рад Николе Вукасовића. Вуковић су важна за сагледавање политичког и уопште интелектуалног профила Николе и Драга. али истовремено открива и једну крупну неистину. И овај извјештај. али је комитет располагао подацима да сарађује са емисарима Драже Михаиловића. .Казивања П. иако жели безусловно припаднике Југословенске Војске све трпати у исту врећу открива стварно дјеловање и циљеве покрета а то је организовање озбиљног обавјештајног рада у Боки. Званични став Партије у овоме питању да су ови официри само привидно живјели у илегали како би се народу показали као непријатељи Италијана дефинитивно неодржив. Он је у то вријеме био активни протагониста покрета отпора командир Жлијебског вода Орјенског партизанског батаљона.

Никола и Драго започели са организовањем повјереништава на окупираној територији. Италијани и шквадристи су организовали потјере за Николом Вукасовићем. посебно када је у питању агитација путем митинга. Веома одлучно. с ону страну Орјена. . Он се склања у зубачки крај. боравио је у планинама око Сарајева. Зна се да су већ у зиму 1942. Током 1942 у источној Херцеговини је учествовао у сукобима са муслиманском фундаменталистичком милицијом и усташким групацијама и то на челу јединице величине батаљона. И он се укључио у спрјечавање цивилних сукоба током 1941. По повратку у завичај. Кроз 1942. па све до конца фебруара 1943. У Боки је.Никола Јефта Вукасовић учитељ и резервни официр је био непосредни организатор устанка у своме крају. то се јасно види из извјештај Југословенске Војске. У 1943. Он није уважавао директиве руководства Партије на пољу идеолошко политичког рада са народом. опирао се "раду са женама" и политичком ангажовању жена. гдје је боравио до пада Италије. Залагао се за неприкосновеност ауторитета војног старјешине као активни официр и школован човјек. као официр у саставу националних снага у Босни учествовао у сукобима са јединицама титоиста код Коњица. Увијек је избјегавао сукобе са припадницима покрета отпора на челу са комунистима титоистима. владао оштри антагонизам и неповјерење између италијанског окупатора и националних организованих групација у којима су предњачећи положај имали бивши југословенски официри.

настојало се створити одред путем ангажовања угледних грађана. Велику важност за сагледавање става националних снага у Боки има извјешај Гојка Милиновића од 13. Поред отворених колаборациониста у херцегновској општини. Посве сигурно. предострожности и опреза италијанске војске у односу на националне снаге. поднешен Господину Министру војске. Највише повјерење. Из извјештаја се види како се усмјеравају активности националних. уживали су Жљебљанин Никола Вукасовић и Мокрињанин Марко Лазаревић. Коначно италијански окупатор је похапсио све или скоро све југословенске официре и подофицире у Боки и интернирао их на Превлаци (Понта Оштра). према аутентичним извјештајима. Посебно се водило рачуна о подацима који би имали важност за извођење десанта савезника у Боки. . због става према Италијанима! У извјешајима се говори о тешкоћама организовања јединица због неповјерења. морнарице и ваздухопловства. децембра 1942.Грбаљски одред је бројао 547 људи у четири чете које су дјеловале искључиво на сопственом подручју. некомунистичких снага према Италијанима.

12. За територију Херцег-Новог и Суторине био је задужен Драго Вукасовић. октобра 1942. у Боку је стигао ваздухопловни официр Ђорђе Радмиловић који је имао задатак да организује војну и политичку обавјештајну службу које ће бити посве раздвојене и неће знати једна за другу. нису сарађивали са Италијанима и то је чињеница од пресудне важности за сагледавање позадине збивања у срезу. напустио земљу. а Котор и Грбаљ Ђуро Иветић.Још 1941. као и капетан бојног брода Владимир Шашкијевић са 18 морнаричких официра и подофицира. Они су од титоиста осуђени због идеолошког неслагања. . Ови национално опредијељени официри били су патриоти који нису пришли организацији италијанских колаборациониста МВАЦ. Када је капетан Ђорђе Радмиловић октобра 1944. Ђекић је задужен да организује јединице Југословенске Војске у срезу бококоторском. Ђорђе Радмиловић је као капетан 1 класе пришао организовању службе. Дакле група официра који су били под директним руковођењем Драже Михаиловића. капетан Б. за Рисан и Тиват капетан Бранко Ђекић. У овим активностима је учествовао Драго Вукасовић. браћа Драго и Никола Вукасовић су остали у завичају. Подијелио је Боку на три сектора.

На томе састанку учествовали су и из партизанских јединица у околини. децембра 1941. одржан је састанак у Подбожуру.Мизаром. Говорило се о преурањеним партизанским акцијама. Изгубио је повјерење Ђорђа Радмиловића и Ћекића. У томе часу његов се штаб налазио у селу Сушћепан. Никола Вукасовић је одбио да разоружа партизане у Мојдежу 1943. Ево писаног свједочења о ситуацији у Мојдежу: . разоружани су и осморица угледних мјештана је погубљена. Никако се не смију заобилазити сљедеће чињенице: 23. Када су само који дан касније 29. мада је касније ипак постављен за команданта II одсјека у Боки и то због повјерења које је уживао код народа.Ваља такође знати да је капетан Драго Вукасовић учесник Острошке скупштине. И овдје је као и у свим сличним приликама испољена одлучност да се крене на Италијане када за то дође вријеме. још раније је написан Статут организације народне војске. децембра 1941. године иако је то могао лако учинити. Зна се да су на њој учествовали људи са различитим политичким увјерењима. националисти кренули у Грахово на састанак са Савом Ковачевићем .

аутора). дајемо данас веома истакнуту патриотску улогу. Њихова команда је била у Сушћепану. налазили се они у саставу Орјенског партизанског батаљона или у саставу снага Драже Михаиловића. на терену су се груписали четници са Николом Вукасовићем на челу. али се исто тако никада нису солидарисали са идеологијом и политиком комунистичког – титоистичког покрета. стигао је у Николину групу у масиву Орјена један бивши жандарм из сусједног села који је службовао у Србији. Био је то сарадник комунистичке полиције који га је довео на мјесто погубљења у Убаљској планини. прим. Њима двојици у покрету отпора националних снага којима су припадали. године. Током 1947. Никола и Драго Вукасовићи одиграли су у догађајима у Боки током другог свјетског рата веома запажену улогу. Радановића који је Николу Вукасовића познавао сигурно од средине 1942. Ови национални лидери никада нису ушли у колаборацију са Италијанима. То је фрагмент из текста Н. а до сукоба између нас и четника није дошло". ."У том времену (септембар 1943.

наравно. потпуно непознатих аутора?! Др Горан Комар . временска непотпуност извјештаја. Неопходно је упутити само једно питање Бокељима који су учествовали на страни побједника: да ли то дошло вријеме у којем ће се лакше одрећи странца непознатог поријекла и идентитета Јосипа Броза Тита. а онда и различитост разних детаља као и противурјечности.Једном оштријом анализом описа догађаја из овог периода лако се налазе недоследности и политичка корумпираност свједочења. него објавити дјело својих патриотских сународника и мјештана Николе и Драга и других који се нису слагали са њима наметнутом политиком Комунистичке Партије. зна пуну истину о овим догађајима и људима. Народ у Боки. Критичким упоређивањем текстова из реферата и биљежних успомена објављених у поратно вријеме са значајне временске дистанце очигледна је прво.

Споменик војводи Павлу И. Ђуришићу у манастиру у Либертвилу. САД .