P. 1
Часопис СВЕТИГОРА - ВАСКРС 2011 - број 207-208

Часопис СВЕТИГОРА - ВАСКРС 2011 - број 207-208

Views: 237|Likes:
Часопис СВЕТИГОРА - ВАСКРС 2011 - број 207-208
Часопис СВЕТИГОРА - ВАСКРС 2011 - број 207-208

More info:

Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/26/2015

pdf

text

original

obraznik

za vjeru
Kulturu i
vaspitawe

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ
за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XX  ВАСКРС  МАЈ-ЈУН 2011. г.  БРОЈ 207-208

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ЛАЗАРЕВА СУБОТА
иконописна радионица у Русији - Псков

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О васкрсу 2011. ГОДИНЕ

poslanica

П

Иринеј, по милости Божијој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир
од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
Христос васкрсе!
Христос воскресе!
Смрт однесе!
Вечни живот донесе!

мај - јун / 2011 / svetigora

оздрављајући вас, браћо и сестре,
овим поздравом вечне радости, у
његовој светлости и бесмртном
значењу, ми, ваши епископи, сведочимо пред вама и пред свим људима
велику и свету истину наше хришћанске
вере и наше Православне Цркве. Обасјани
светлошћу Христовог васкрсења, сазнајемо,
наиме, да на земљи постоје само две врсте
људи, две врсте верникâ: они који верују
у живот вечни, који њиме и за њега живе;
и поклоници смрти и ништавила. Свако
од нас, свакога дана, свакога тренутка нашег земног живота, треба да се упита: у
коју врсту од ове две спадам, којој врсти
људи припадам? Припадам ли онима који
су познали да су вечна и бесмртна бића;
или онима који верују да смрт и ништавило чине њихов почетак и крај, прождирући
коначно сва бића и све твари? Јесам ли у
спасоносној заједници са онима који већ
овде на земљи живе вечним животом и за
вечни живот; или сам у жалосном друштву
оних којима господари смрт? Зато се, уосталом, такви грчевито и држе само за пролазни живот, клањајући се – јавно или тајно –
смрти и пролазности…
Ми хришћани по томе и јесмо хришћани,
што верујемо у живот као врховну вредност и смисао људског назначења и што
се клањамо непролазном животу и вечној
светлости. Другим речима, ми верујемо у
Христа Господа, Који је победио смрт. Самим тим, верујемо и у опште васкрсење
свих људи и у вечни живот свих створења.
Ево, поново нас обасјава вечна светлост из
Христовог живоносног Гроба. Зато, радујмо
се, браћо и сестре, што смо створени и што
постојимо – не за смрт и ништавило, већ за
вечни живот и непролазност! Радујмо се,
јер је Васкрсли Христос победио грех, смрт
и сваку човекоубилачку демонску силу!
Радујмо се, јер је разагнао мрак смрти из
људског бића и таму незнања из људског
ума и са човекових очију! Радујмо се што,
благодарећи Васкрсењу Његовом, у дубинама бића и твари више не царују мрак
и смрт, него непролазна светлост и вечни
живот! Радујмо се и веселимо што историја
света и рода људског више није бесповратно умирање и ишчезавање, већ стварност
заквашена квасцем вечног живота!
Можда више него икад у историји, данас је код људи поколебана вера и нада
у непролазни смисао људског живота.
Верујући у Васкрсење Христово, у опште
васкрсење мртвих и у живот вечни, ми заправо верујемо у неуништивост вере и
људске наде, у непобедивост смисла живота. Вером постајемо сигурни да, ипак,
„над свом овом грдном мјешавином, опет

3

svetigora / 2011 / мај - јун

4

умна сила торжествује“ (Његош). Верујући
у Васкрсење Христово, и исповедајући
Васкрслога Христа као Господа и
Спаситеља, ми верујемо у непрекидно
васкрсавање и обнављање неуништивог
људског достојанства.
Данас су људски морал, стид и доброта унижени и згажени управо зато што
је људска свест опхрвана смрћу и бесмислом. Верујући у Васкрслога Христа – у Њега као Пут, Истину и Живот, ми
верујемо у обнављање и васкрсавање
људског морала, стида и доброте. У наше
дане се љуљају темељи људске културе и помрачују циљеви људског делања
и стваралаштва. Само они који верују у
Христа и срцем виде Васкрсење Његово,
опште васкрсење мртвих, и вечни смисао
свих створења; препознају неуништиво
корење човековог делања и непресушне
изворе људског стваралаштва и културе.
Данас, саможивост, духовна чамотиња,
властољубље и празнословље прете да
униште цвет несебичне љубави уграђене
у људску природу, на чијем пламену се
греју сва бића и сва створења; прете да
убију радост живота, рађану из слободе,
узајамности и делатне саможртвености.
Само Васкрсли Христос, Који се уселио
у нас и дошао међу нас – да служи, а не
да влада; да се дарује и жртвује, а не да
жртвује себи друге – обнавља у нама огањ
несебичне љубави, братске узајамности,
служења и саможртвености. Само вера
у бесмртност, засијала из Христовог Гроба, спаљује својим огњем саможивост и
самољубље као лажно начело и погрешан начин живљења. Једино нам она открива вечну истину да је у саможртвеној
љубави према Богу и ближњима, према свима створењима, излаз из свих
људских обмана и лажи, ослобођење од
лажног живљења и телесног мудровања,
спас од свих тмина и безизлаза!
Себичност и непоштење и данас – као
и јуче, као и сутра – уништавају свако право заједништво, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, властољубље, насиље и отимање
туђег, угрожавају личност и њену богодану слободу. Та себичност, грамзивост
и насиље утолико су већи уколико човек није прогледао да сагледа своје вечно достојанство, нити је отворио очи за
вечна пространства и видике свога бића –
уколико је везанији за земаљска и пролазна блага. Само душе обасјане светлошћу
Васкрсења Христовог, обновљене надом
у опште васкрсење мртвих и прекаљене
вером у добра која мољац не нагриза
и рђа не квари, ослобађају се себично-

мај-јун 2011 / број 207-208

из садржаја:
Српска Православна Црква својој
духовној деци о васкрсу 2011. године 3

Поводом празника
Поезија
Мајке хришћанке
Осврт
Путопис
Старечник

митрополит АМФИЛОХИЈЕ

Васкрша порука 6
2011. године господе

15
28
34
37
44
61

Епископ ЈОВАН (Пурић)

Химнологија у служби 9
предстојећих празника
о. МАЈКЛ Шанбур

Божанствена Литургија и Васкрсее 18
репортажа: РАЈО Војиновић

Прије ега нијесмо народ 25
obraznik
za vjeru
Kulturu i
vaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XX  ВАСКРС  МАЈ-ЈУН 2011. г.  БРОЈ 207-208

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа
Митрополије црногорско-приморске
Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић
Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић),
протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојерејставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић),
Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић
Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић)
Оперативни уредник: Рајо Војиновић
Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић
Секретар редакције: Татјана Марјановић
Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојерејставрофор Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић,
игуман Петар (Драгојловић), протосинђел Никодим
(Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић,
јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња
Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић,
Предраг Вукић, Весна Тодоровић, Јован Маркуш
Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија
(Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија
Живковић, др Ксенија Кончаревић, Милана Бабић, Милутин
Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Сања
Радовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић
Лектура и коректура: Ивана Јовановић

На насловној страни: Васкрс - Вирпазар 2010. године.

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 120 Дин. Република Српска 2,5 КМ
за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко
Шапурић, Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев)

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд,
тел: 011/369-0757,369-0705
e-mail: svetigora.urednik@gmail.com
Штампа:
, Суботица
INTERMIDIARY INSTITUTION:
COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:
COBADEFF
/400876825101 EUR
/400876825100 Other Currencies
NLB Montenegrobanka AD Podgorica
SWIFT CODE: MNBAMEPG
/ME25530005120005043078
"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"
81250 CETINJE
MONTENEGRO

svetigora / 2011 / мај - јун

6

сти, осећања биолошке угрожености, страха, грамзивости,
отимања од других, и насиља над њима. Очарани вечношћу,
богатством и преизобиљем вечнога живота, синови и кћери
свете Цркве налазе праву меру свега, и равнотежу између
пролазног и непролазног; између онога чему треба служити
и за шта се вреди жртвовати, и онога што је недостојно човека
и човековог достојанства, живљења и делања. Њима постаје
јасна велика Христова истина о животу: „Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? Или какав ће
откуп дати човек за душу своју?“ (Мк 8,36–37).
Заиста, Васкрсењем Христовим, као и вером у опште
васкрсење мртвих и у живот вечни, учимо се да освајамо – али
не да освајамо пролазна и ограничена земаљска пространства, него вечни и бесконачни простор божанске љубави и доброте. Васкрслим Христом – изгубљени задобијају наду да ће
се наћи; болесни да ће оздравити; безутешни да ће се утешити;
умирући да ће васкрснути; мајке остале без деце да ће своје
наручје поново испунити и вечно се загрлити са својом децом!
У ово наше време, односи међу народима и међу појединцима
угрожени су себичношћу, међусобним презиром, насиљем
и мржњом. Страшни и апокалиптични земљотрес у Јапану,
и њему слична природна знамења нашег времена у свету, подсећају нас на људску немоћ, на смртност и ништавило
људских дела. Очевидно, духовни и морални поремећаји у
људском друштву, као одвајкада, праћени су и сада природним поремећајима, попут цунамија. Нису ли то нови подсетници свему човечанству да заиста постоји узајамност међу
духовно-моралним стањем и природним феноменима?
Збивања у природи нас подсећају да од нашег људског начина живљења и понашања зависи природни поредак ствари.
Подсећају нас да је човек одговоран не само за себе и свој народ, него и за све људе и све народе, као и за свеукупну Божју
творевину.
Управо на ту одговорност указује нам светлост Христовог
Васкрсења, која обасјава све и сва, откривајући смисао свих
догађања у времену и живота у вечности. Васкрсли Христос,
Који је Својим раширеним рукама на Крсту све и сва занавек
загрлио и све обасјао светлошћу Свога Васкрсења, позива
Својом богочовечанском љубављу све људе и народе на саможртвену љубав, на узајамно мирење и братско праштање.
Његов позив свима на вечни живот, на праштање свима за све,
Његово опраштање свима са Крста и давање вечног смисла
свему постојећем, свим збивањима и читавој историји, греје
нам и васкрсава душу, обнавља срце и испуњује живот миром и радошћу. Васкрсење Христово враћа свеукупној творевини њен богодани поредак и смисао. Враћа Бога људима и
људе Богу. Враћа људе једне другима, и дарује им прави начин
постојања и вечни смисао живљења.
Зато, опростивши све једни другима Васкрсењем Христовим,
и загрливши се вечним загрљајем, запевајмо једним срцем и
једним устима, и научимо све људе и све народе да певају песму вечне љубави и живота:
Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт поразивши,
и онима који су у гробовима живот даровавши.
Појмо, о појмо и ми, и сви људи, ову вечну песму, и сверадосно
се поздрављајмо, сада и свагда и вавек:
Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду,
о Васкрсу 2011.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Г

оспод Сведржитељ, који је сву твар
премудрошћу
створио,
својим
неисказаним Промислом и великом
добротом увео нас је, како каже
молитва Цркве, у предивне и свијетле дане
светог Васкршњег поста, на очишћење душе и
тијела, на уздржање од страсти, на освећење
и просвећење, на обновљење вјере и наде у
васкрсење и живот вјечни. Они који истински
посте, посте и тијелом и душом: уздржањем
од тјелесне хране и очишћењем срца и ума, и
свога дјелања – посте од сваког гријеха и сваке
нечистоте душевне и тјелесне. Задобијајући
тако покајањем и исповијешћу чисту савјест
и незастиђен образ, просвећено срце,
причешћујемо се Божанственим Светињама,
Тијелом и Крвљу Христовом, и оживљавани
њима, сједињујемо се са Живим Господом и
Богом нашим. У томе и јесте смисао и циљ
свеукупног нашег хришћанског живота:
постати једно са Васкрслим и Вјечним Живим
Господом, и једни са другима, сагласно
Његовом обећању: „Који једе моје Тијело и
пије моју Крв обитава у мени и ја у њему“. А
кад се усели у нас, Он Јединородни Син Божији,
постајемо храм Пресветог и обожаваног
Духа Његовог, „избављени од сваке ђавоље
лукавштине која дејствује у нашем дјелању,
или у нашим ријечима или у нашем разуму“,
и тако задобијамо обећана нам вјечна блага
и непролазно радовање, заједно са свима
Светима, који су Богу од памтивијека служили
и угодили.
Стога се и молимо у ове свете великопосне и
васкршње дане Богу Великом и у Светој Тројици
преславном, Њему који нас је животворном
смрћу и Васкрсењем Христовим „преселио
из смртности у бесмртност“, да „сва наша
чула ослободи од умртвљености страстима,
поставивши им за доброг управитеља
унутрашњи разум“; да „око наше буде далеко
од сваког рђавог гледања, слух наш недоступан
празним ријечима, а језик чист од непристојних
разговора“. Такође се молимо Богу Спаситељу
нашем да „учини да се руке наше уздржавају од
злих дјела, и да творе оно што је Њему угодно;
да утврди благодаћу својом све наше удове и
разум“, да се и на нама прослави величанствено
име Оца и Сина и Светога Духа.
Овдје на земљи, од Христових времена па до
данас, врше се пописи, по државама, људи и
народа, (ових дана такав попис је вршен и код
нас у Црној Гори) ради утврђења њиховог броја
и идентитета, језика којим говоре и мјеста у
којем живе. Све се то чини ради унапређења
људског свакидашњег живљења, друштвеног
живота и заједништва. Но пописи овакве врсте
треба да нас подсјете и на једну много већу
истину живота, која нам се открива у свјетлости

2011. ГОДИНЕ ГОСПОДЊЕ

Ваш молитвеник пред Господом,
АЕМ црногорско-приморски
АМФИЛОХИЈЕ

мај - јун / 2011 / svetigora

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

Христовог Васкрсења. Наиме, та истина
гласи: „Овдје немамо постојана града
(а тиме ни идентитета) него тражимо
онај који ће доћи. Град који има темеље,
којему је неимар и творац Бог“ ; „град
Бога Живога, Јерусалим небески“ (Јевр
13, 14; 11, 10; 12, 22). Темељ и неимар тога
града је Васкрсли Христос, Он који је
Почетак и Крај свега постојећег „који
даде себе за нас да би нас искупио од
сваког безакоња“, и учинио нас народом
изабраним, „који ревнује у добрим
дјелима“ (Тит 2, 14). Црква Христова је тај
Град, утемељен на Христу као „Камену
крајеугаоном, изабраном, драгоцјеном“
(1. Пт 2, 6-7); она је „род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ
задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну
свјетлост своју“ (1. Пт. 2, 9). Сви земаљски
народи су призвани, да се „попишу“,
да се упишу у овај један и јединствени
Божији народ, да у њему потврде и
нађу свој прави идентитет, да све своје
земаљске језике преобразе у језик
који „објављује врлине“ Христа Бога,
који нас је својим Рођењем, примањем
људске природе и Васкрсењем из
мртвих, „дозвао из таме на чудесну
свјетлост своју“. Отуда људска заједница,
земаљски народи, државе, њихови
закони и пописи, њихови језици и дјела,
тек онда задобијају свој прави смисао
и циљ, када се усмјере и уграђују у овај
један и јединствени Божији народ, у
Град који не пролази, у Царство небеско
Оца и Сина и Духа Светога. Сагласно
молитви Христовој: „да сви буду једно,
као Tи, Оче, што си у мени, и ја у Теби, да
и они у нама једно буду“ (Јн 17, 21).
На то и такво јединство и вјечно
заједништво,
остваривано
саможртвеном љубављу, призива нас Бог
Љубави, свјетлошћу и просвећењем
својег Васкрсења из мртвих. Њиме
просвећени и освећени Његовом
вјечном истином поздрављајмо се
сверадосним поздравом:

poslanica

ВАСКРШЊА ПОРУКА

7

svetigora / 2011 / мај - јун

М

8

и смо овде домаћи, и наша је обавеза и служба да изграђујемо и
себе и друге, а ако се напредује
у слави Божијој лично тиме
напредује и Црква, јер нема ништа да је лично а да се не тиче целе Цркве. Када
један уд страда, страда цео организам, када
напредује, напредује цео организам, тако да
своје напредовање не доживљавам ничим посебним, иако се разликујем од ранијих игумана острошких, који се нису бавили школством.
Размишљао сам шта би било корисно да изложим у време овог Часног поста, или хода према великим догађајима Христовог живота, па
сам решио да вашој љубави и пажњи предочим неколико важних димензија тајне нашега
служења Богу.
На служби смо почаствовани да учествујемо у
дару Божијем, јер дар теологије није само дат
епископима, свештеницима, или професорима
теологије него целом народу, целој Цркви. Чули
сте за израз химнографија, или химнологија, да
то представља науку у оквиру литургике (науке о богослужењу) која се бави специјално
историјатом црквених песама и њихове
примењивости у пракси. Ако ми дозволите, направио бих један краћи увод где бих нешто рекао о генези појања или химнографије, а кроз
то бих истакао неколико битних елемената из
наступајуће недеље празника где ћемо, ако Бог
дâ, учествовати, слушати и појати, што су многи
од вас већ више пута доживели. Појам црквено појање постоји и у Старом и Новом Завету, и
употребљава се у смислу речи химна, похвала,
величање и слављење Бога. Дакле, појање се
у данашњем смислу први пут помиње крајем
другог и почетком трећег века код Јустина Мученика, да би се сами термин усталио у Цркви
у четрвтом веку. Овај израз је у почетку имао
значење правила или поретка богослужења,
као и литургијског сабрања.
Сетимо се речи апостола Павла, који каже да би
требало да проводимо време у псалмопојању,
у духовном појању, у духовној радости, која се
савршава у оквиру празничног богослужења.
Појање није аутономно, него је у служби човековог односа са Богом. То је дар Божији
анђелима и људима као начин заједничења са
Самим Богом Живим у простору храма Цркве
Божије. Појање се у Православној Цркви изводи искључиво гласом, а предност појања
гласом наспрам инструменталног састоји се
првенствено у већој могућности непосредног
слављења Бога као и јединственог изражавања
многоструких осећања, а и у томе што може да
се изводи под свим условима. Такође, појање
је повезано са нашом људском природом, са
устројством човековог бића, његовог тела,
његове душе. Зато Свети Јован Дамаскин и
каже да је Христос узео тело и душу, јер је човек
састављен од тела и душе, зато је и крштење

Предавање одржано у Духовном центру у Подгорици 28. марта 2010, на празник Цвијети.
људи, преко речи човек комуницира и са Богом.
Постоји реч скривена, тајновита, неизговорена као
што је „Логос постаде тело“, или она реч која се уселила у човека, значи Слово које је постало човек,
тело, али не можемо као људи увек достојно да изразимо божанску тајну, не можемо често ни да изрекнемо оно што носимо у себи. И срећа је што је то
тако, у томе се и састоји величина православне речи,
хришћанске речи, за разлику од, рецимо, брбљања
и празнословља, па се и молимо: не дај ми Боже
духа празнословља; а празнословље је све што није
упућено Богу, како кажу Свети Оци. Све што нас не
упућује Богу и тајни Бога, изграђивању духовног
живота, све је празнословље, таштина на таштину.
Зато прибегавамо појању да нас чува од искушења,
глорификације или идолатризације речи, која је веома присутна код сујетних људи овога света. Често
се види разлика између онога што се прича и онога
што је унутра, то је веома опасно стање, та схизоф-

Епископ ЈОВАН (Пурић)

дводелно, водом и духом, тако је и заједница, и молитва, и
појање све из два дела, телесно и духовно. Тако, дводелну
природу појања Свети Дамаскин види у чињеници да је она
прво молитва, друго као музика, треће као реч, четврто као
слушање, пето као учење и шесто као педагогија. Можемо о
њима посебно да говоримо, и видећемо да су сви ови елементи заступљени у богослужењу Цркве. Појаснићу одређене
елементе појања.
Појање се састоји из три елемента: речи, мелодије и ритма.
Најпре да кажемо нешто о речи. Једино је човека Бог обдарио речју, словесношћу. Човек је словесно биће, биће створено за могућност да може произносити глас, чиме ће бити
сличан своме Творцу. Зато се каже: глас вапијућег у пустињи,
глас над водама се дизаше у Богојављењу. Свети Јован Златоуст каже да се наша реч рађа из душе као што се Логос рађа
од Оца, што показује колико се уздиже ниво значења речи,
да је Бог Слово. Човек је словесно и словито биће, и требало би речју да слови и слави Бога. Међутим, реч такође има
социјалну димензију, она је начин комуницирања између

bogoslovqe

Химнологија у служби
предстојећих празника

мај - јун / 2011 / svetigora

9

svetigora / 2011 / мај - јун

реност. Видимо по тајни Светог Писма и духовности
да је много важније носити реч у себи, и живети том
речју, а не изрећи је. Сличне мисли, или тумачење,
да кажемо библијско, изрекли су Свети Оци, међу
њима Свети Јован Златоуст и Свети Нил Синајски,
који каже да би Бога требало славити речима, поштовати делима и обожавати мислима.
Друго, у православном појању су реч и мелодија нераскидиво повезане. Двадесетак година сам предавао појање у Богословији, и сад примећујем код
ових генерација, кад дођу под Острог, док слушам
како се поје технички, како се не повезује, како се
не поштује реч, како је мелодија преовлађујућа, а
то је у духовном смислу катастрофа. То указује на
једну духовну кризу која постоји код људи који се
од малена неправилно формирају, као кад кућу градите на несигурном темељу, на песку, и онда после
целог живота имају велики проблем са собом, било
да су свештеници, владике, калуђери, хришћани,
свеједно, сви смо народ Божији, и за све важи ова
поука. Мелодија је допуна, „облачење“ речи. Реч изражена кроз мелодију говори много више од голе
речи, зато и кажемо да је теологија на неки начин
мелодија речи. Али, мелодија није вештачка допуна,
него је као реч произишла из људске природе.
Када се пак говори о ритму, онда је важно истаћи
да је Бог стварајући свет створио и одређени ритам кретања света, као и ритам времена. Тако, у
богослужењу видимо како се све креће, како се
полијелеј покрене, и како се за време појања
одређеног псалма окреће. Овде се ради о полијелеју,

10

и о кругу, о ритму, који показује космос, а све се окреће јер
круг је символ вечности, улазак у вечност. Све се окреће, али
не као што муслимани окрећу главе: била је једна групација
њихових чувених духовника у XIII веку, па је један њихов духовник тражио да се клате и да машу главом. У почетку су падали од вртоглавице, па су се навикли, а ту је у ствари реч о
медитацији, која им је производила „психичку енергију“. То
нема никакве сличности с овим нашим. Код нас се ради о
једној реалној трезвеноумној тајни, која је веома важна, важна је смена дана и ноћи, кретања планета, ово намерно истичем зато што су сви ноћни клубови изван природног ритма
који производи болест код савременог човека; значи, све психичке болести, органске болести поремећај су ритма, а песма
и поезија у човеку изражавају ритмичност, односно хармоничност његове личности. Стога православна философија живота тражи од човека равнотежу између духа и тела, а кад се
постигне та равнотежа онда човек задобија огромну енергију.
Зато ме боли кад видим сироте људе чему се окрећу у мрачном делу таквe музике, кад видим такво разарање те благословене енергије, пражњења где се нигде нико не чује и где
се плеше сам са собом, то је један ритам који враћа у паганскo.
Тако се ритам јавља као део божанске хармоније, односно ритам открива присуство Божанске лепоте у свету, а ако се тај
ритам поремети ремети се целокупна лепота и хармонија
којом је Бог створио космос, који се одржава премудрошћу
Божијом. Нико не може да завири у ту тајну, покушавају научници да одгонетну, али не могу. Он има и етичку димензију.
Поштујући богоустаљени поредак и учествујући у њему човек се саображава са божанским ритмом, односно саображава се са Богом. Значи, следи свом животу, како ми то теолози
кажемо.

како каже Стари Завет. Тако, код пророка Авакума
Бог помаже Израиљу као одговор на појање народа,
а у Делима апостолским видимо да апостоли Павле
и Сила у тамници певају, после чега се дешава чудо
њиховог ослобођења, а Свети Јован Златоуст сматра да су молитве биле те које су покренуле Бога
да учини чудо. И код пророка Данила појање Богу
има за последицу чудо спасавања, и Откривење
Јованово говори о мноштву ангелских појања приликом свршетка овога света. Из ових примера из
Светог Писма видимо да су појање и чудо тесно повезани и да се надопуњују. Чудо је одговор Бога на
наше молитве и на наше појање. Оно што би требало
нагласити је да речи и језик нису довољно способни
да изразе не само Бога него ни Његово деловање
у свету, Његова велика чудеса. Ето, највеће чудо је
не само да је Бог постао човек него да човек постаје
Бог по благодати у Тајни Причешћа! Које је веће чуда
од промене хлеба и вина у Тело и Крв Господа Исуса
Христа? Каква би химна и мелодија у том тренутку
требало да буде, која концентрација? Кад је песма
изговорена из чистог срца и душе, она је богоугодна, јер ако се са страхопоштовањем не пева, или ако
се гиздаво пева, или опуштено, као релаксација, као
сам по себи леп концепт, онда смо далеко од онога
што би требало да знамо.
Према томе, као што одржава Своју Цркву Бог подржава и њено изражавање у времену и простору, а један од начина тог изражавања јесте управо
црквено појање. У том духу је разумљив савет Светог Јована Златоуста: научи да појеш, јер они који
поју пуне се Духом Светим. Другим речима, појање
привлачи благодат Божију, чини нас учесницима
Божанског, односно Богочовечанског живота. Човек је својим грехом и злом унео беспоредак, односно архизлобник, онај који завиди хармонији, који
завиди појању, онај који завиди слављењу Бога
Творца, он је унео један хаос или искушење; али,
није његова победа, јер песма и поезија говори да
га већ овде и сада побеђујемо. Како то стање да изразимо, ако не најузвишенијим обликом људске
речи, то јест химном. Зато се сматра за онога који
има дар химнологије, или песме, или поезије, сматра да је ближи Богу у смислу називања теологом.
Свети Јован Богослов, Свети Григорије Богослов и
Симеон Нови Богослов, само су та тројица људи у
целој историји хришћанства добили називе Богослова јер су били песници, химнолози. Све је имало доксологијски карактер. А кад човек напредује у
светости, па буде у тој мери као наш патријарх Павле, да му је сахрана Васкрс а не плач, и када видимо
да у човековом животу иде и страдање и васкрсење,
то јесте једна благословена реалност. Међутим, на
земаљском нивоу песници и књижевници често су
трагични, или завршавају у неким стањима врло лошим за њихову егзистенцију, и што је још горе, изврше убиство или самоубиство, чему се људи од лудости диве, а то нема никаве везе са хришћанским
етосом. Али, имамо благословене иконе које су
нам пример, а позвани смо на иконично понашање,
па би наш ход, наше живљење требало да буде у

мај - јун / 2011 / svetigora

Однос поезије и Откривења Божијег
А, сад ми дозволите, да поред ових уводних напомена нешто
кажем о односу химне, песме и откривења Божијег. У Старом
Завету постоје три врсте поезије: песма, псалам и химна. Због
чега обраћамо пажњу на Стари Завет и на химнологију Старог
Завета? Па, управо стога што је она фундамент, она је ушла у
црквену новозаветну поезију, хришћанску поезију и није потиснута. Песма се у Старом Завету први пут помиње у Књизи
изласка, када Мојсеј пева песму захвалности Богу што је превео Израиљце преко Црвеног мора. Ова песма има истовремено и славословни карактер захвалности. Тако, кад су прешли, кад се раступи море и кад су побегли од фараона, Десница
их је водила чудесно. Онда су певали песму, а та песма је један
тип, један образац откривењске песме, која се не произноси
само са људске стране, већ је израз чуда. Јер, песма потврђује
да се догодило чудо.
Свети Василије назива песму високом теологијом, јер се кроз
њу открива Божије дело. Ономе ко је читао Његоша или ко
добро осећа библијски дух на овим просторима, сасвим је
јасно откуд толико оспоравања и удара у темеље бића. Тиме
се расшрафљује и буквално разбија нешто што је онтолошки
и битијно постављено на врло чврсте основе, јер је библијска
поезија проговорила најаутентичније кроз светитеље, и кроз
изузетне песнике као што је Његош. Откривење Бога као Поете, као Слова, као Онога Који је дао смисао живота. Постоји
почетак и крај света и века, постоји Творац Који је то открио
свету, а човек одговара чудесно, одговара песмом. Песма је
најбољи одговор Богу. Одговара псалмом. Термин псалам се
први пут помиње у Књизи о царевима када је Саул био опседнут злим духом. Био је веома зао, па му је Давид певао псалме
и тако га ослобађао лукавог духа. Знамо из историје за дворске луде, чиме су се они бавили и чиме су се служили, па и оно
што се дешавало у античко и римско доба.
Химне су трећи саставни део појања и срећу се веома често у Старом Завету. Проблем код химни је то што се тешко
разликују од песама и псалама, па се понекад тако и називају.
Химне су похвалног и описног карактера, и углавном су догматског садржаја. Кад кажем догма, не мислим као доктрина
у марксизму или у некој философији, него догма као живот, а
то је оно што желимо да истакнемо у црквеним песмама, да
се види колико је суштински садржана тајна спасења, суштинска догма спасења, искупљења рода људског у песмама
које ћемо ових дана појати у цркви. Књига изласка наводи
да су Јевреји певали песму захвалности Богу после преласка Црвеног мора. Овакво изражавање осећања према Богу
је догађај који често прати чудеса у Светом Писму. Тако нам
Свети јеванђелист Лука каже да је небеска војска певала или
појала, молим вас, да правимо разлику између речи певала и
појала: певати се може народна песма, а појати се може само
у цркви; појали су приликом рођења Христовог, исто тако се
каже и за пастире: и вратише се пастири славећи и хвалећи
Бога. Свети јеванђелист Лука највише од свих повезује чудеса
и појање, а захвалне песме су певане и приликом исцељења
слепога, како он каже. Постоје и песме пророка Захарије, сетимо се сусрета праведне Јелисавете и Марије, када је дете
заиграло у утроби, сетимо се добијања имена, односно кад
је занемео Захарија, па кад је Јовану било крштење и кад је
требало дати име, какву је он песму запевао. Постоји много
догађаја из Светог Писма Старога Завета у којима је старозаветни храм опеван, прослављен, да су се молитве појале, да је
народу Бог одговарао чудом Свог присуства у форми облака,

11

svetigora / 2011 / мај - јун

12

хармонији. Да би се то постигло Црква је установи- негде у у центру службе, кад се читају Јеванђеља; онда изла божанску установу поста и молитве, не ради тога лази епископ или свештеник, и каже: „Данас виси на дрвету
што то Богу треба, него зато што то нама треба. За- Онај Који је на води земљу утврдио“, и понавља то три пута,
што? Зато што је човек слабо биће које има узлете „Венцем од трња се крунише Онај Који је Цар анђела, лажном
и падове, и сад му је потребно у једном годишњем порфиром огрће се Онај Који је огрнуо небо облацима, шамакругу да доживи и једно и друго, не може се стално ре прима Онај Који је у Јордану ослободио Адама, клинцима
бити у васкрсу; где би људска природа завршила?! би прикован Женик Цркве, копљем би прободен Син Дјеве.
Зашто је Бог дао, како је то Митрополит лепо рекао, Поклањамо се страдањима Твојим Христе“, понавља се три
крсно-васкрсну судбу човеку? Зато што су и крст и пута, „Покажи нам и славно Твоје Васкрсење“. Овим речима
васкрсење уткани у људску природу постојања и је црквени песник буквално изнео главне елементе из Светог
живљења. Кад то кажем, мислим да смо се постом Писма, ту видимо библијски карактер црквених песама, а он
припремали за ову недељу, а било би вртоглавица их је препевао, ставио у уста појцу да се прво изговори и у
или падања страшног ако бисмо ушли директно томе се види да за нас богослужење није позорница, није глуу Страсну недељу без те припреме. Православна ма. Један чувени научник Румун, који је у Енглеској написао
философија живота захтева одређени ритам и пра- познату енциклопедију свих религија света, Мирча Елијаде,
вило игре, као у спорту; ако изиђеш из тих правила, говорио је о тим символима, о крсту и о земљи. Хтео је комонда жути картон, како кажу, или не дај Боже црве- паративно да прикаже све елементе свих религија и да каже,
ни. И у животу не смемо да се играмо, добили смо па да, и хришћанство то има, имају и друге религије земљу,
улазницу у овој земљи, једном и за свагда нам је дат имају ту тајну улажења у земљу, земља има своју символику,
овај живот, па хајде да упознамо своје Предање, и улазак у храм је и код нас у првим храмовима био три, четири
шта нам Црква говори, и шта нам поручује, јер оно степеника доле у земљи, то су први храмови, катакомбе. Улашто Црква препоручује вековима данашња меди- зак у земљу символише то да је Бог ушао у земљу, у матицу
цина потврђује, па даје лекове који су већ дати у историје и земље. А овде се износи крст по предању Цркве,
Цркви. Нећемо да чујемо глас Цркве, да добијемо над самом главом Адамовом, тамо где је Адам сахрањен, тамо
ту терапију божанску, човечанску, лек бесмртности на Голготи пречиста крв се лила на лобању Адама, прве главе
који нећемо добити ни од једног лекара на земљи. човека на овоме свету. Литостротон, место лобање, где је даТако, Црква води Божанском Лекару, Исцелитељу нас Голгота, храм где су царица Јелена и цар Константин садуше и тела, јер не можемо да се спасемо сами. градили велику цркву, а касније други цареви дограђивали.
Црква постепено води човека кроз овај Часни пост За истинско богослужење су претпоставке права вера, праи доводи нас до ове недеље.
во свештенство, не лажно, јеретичко или расколничко, то су
основне ствари без којих нема благодати. Према томе, исто
Химнографски облици
и у Јерусалиму, и у Москви, и овде у Подгорици, било где,
Има неколико песама које се често понављају, па доживљавамо тајну голготског страдања у том часу, зато што
тако химна каже: „Ложницу твоју видим, Спасе мој, се превазилази небо и земља у богослужењу, и износећи крст
украшену, и одећу немам да бих ушао у исту. Про- не глумимо као што у римокатоличкој духовности има да се
светли хаљину душе моје, Светлодавче, и спаси ме“. на крсту зауставља тајна спасења. На Студеничком распећу
Та се песма зове свјетилен. У химнографији постоје Христос на крсту, Цар славе није остављен од Оца и Духа Свепосебне песме које се зову свјетилен, сједален, кон- тога. То је тајна доживљаја крста Великог Петка, јер не вршимо
дак, тропар, стихира, стих. То су све црквене пес- спомен, комеморацију прошлости, богослужење Православме. Постоји тропар који се, што је интересантно, не Цркве је доживљај овде и сада, где нас Дух Свети дирекпева ујутру у цркви, а можемо га чути на црквенос- тно уводи у тајну страдања, и доживљавамо преко епископа,
ловенском и на српском. „Када се славни учени- свештенства канонског, законског, уз песму и химну коју смо
ци за време вечере умивањем просвећиваху, тада прочитали. Ту је и тропар који прати то, затим предивна стисе безбожни Јуда, болујући од среброљубља по- хира, сва теолошка прича велика застаје пред речима овим:
мрачиваше и Тебе праведнога Судију предаје не- „Ово говори Господ Јудејима: народе Мој, шта ти учиних, или
праведним судијама. Љубитељу новца, погледај чиме ти досадих, свеце твоје просветлих, губавце твоје очионога који се због тога обесио, бежи од ненасите стих, човека који лежаше на одру подигох. Народе мој, шта
душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. ти учиних и чиме ти узвратих, уместо мане жуч, уместо воде
Према свима добри Господе, слава Теби“. Овај тро- оцат, уместо да Ме волите, на крст Ме приковасте. Нећу више
пар се у личном молитвеном правилу чита кад се подносити, него ћу позвати Моје народе на незнабошце (под
припрема за причешће, и не читамо га увече, него народом се мисли на јеврејски народ, Јудеје) и они ће Ме проујутро, пре него што ћемо кренути у цркву у току славити са Оцем и Духом и Ја ћу им даровати живот вечни.“
Часног поста. А сада га свако јутро појемо у цркви Ако се код нас освећује вода коју пијемо као непропадљиву,
ових посних дана док не дођемо до Великог Петка. зар то није чудо, и то уз помоћ песме? Призивамо Духа СветоМеђутим, типично за песме које се зову антифо- га на Богојављење, глас Господњи на водама, тако је о Божићу,
ни јесте то што говоре или исказују најдубљу тајну тако и о Васкрсењу, имамо један ритам који је посно-васкрсни,
Христовог страдања, али и нашег људског односа, и понизни, смирени, а ритам мелодије и песме је покајни али
једним делом препричавају страдање Христово и много скрушенији за време ових празника, и нема ону слато на специфичан начин, иконично, као у оној дра- вословну димензију коју ће доживети тек на Велику Суботу,
ми која се догодила пре више од две хиљаде годи- односно на Васкршње јутро, где тријумфално побеђује Господ.
на, а и сад се дешава. Износи се крст на целивање Знамо да је неопходно да се Псалтир чита; калуђери га читају

на Светој Гори комплетног у једном дану, свих сто педесет
псалама. Ко не може у цркви да прочита, нека чита у својој
кући увече, или за време посла, јер је боље читати Псалтир
него гледати телевизију или читати новине, зато што Псалтир делује буквално терапеутски. Међутим, када Псалтир,
или стихове Псалтира искомбинујете са одређеним песмама они добијају невероватну снагу, због чега се и комбинује
Стари и Нови Завет у богослужењу, да се успостави једна
равнотежа између духовног и душевног, између тела и духа.
Псалми су директно надахнути Духом Светим, што значи
да имамо гаранцију да нас неће увести нека наша поезија,
него проверена. Речи Отаца понавља наш Свети Сава - да
је боље да зађе сунце, да не греје, него да нестане Псалтир.
Неки калуђери су знали све псалме напамет, а одређене су
стално певали. Псалми су ушли у наше богослужење, конкретно у овој недељи имаће своје место и улогу у такозваним статијама или погребу Христа. Кад је Христос погребен, тада се чита псалм 118, 17. катизма и текст који песник
ставља у уста Мајке Божије и свих оних који су учествовали у страшном голготском тренутку Страдања Христовог,
скидања са Крста, погребења, што је једна велика тајна.
Слично томе се сахрањује епископ или свештеник, јер је
он икона Христа. Жртва свештеника и епископа требало
би да буде слична жртви Христовој, и цео живот би требало да му буде у знаку тога. Те статије, које су предивне, код
нас се читају јер их није могуће отпевати. Руси негде певају
стих, а негде читају тропар, углавном немогуће је певати јер
је то дуга служба. Пре него што се изиђе на Велики Петак
ноћу, да се сахрани, носећи плаштаницу, опевамо Њега и то
у једном таквом ритму плача, туге, жалости где се изражава вапај целог људског рода; негде у тој служби појац или
онај који чита излази и говори поуку као житије, скраћен
текст који у тој драматици богослужења посебно делује као
освежавајући. Време кад се клечи, време кад се седи, време кад се пева, не време кад се зева. Тако, на Светој Гори
траје бденије од 12 до 15 или 18 сати, у седам увече крећу
у цркву и тек сутра дан у дванаест завршава богослужење.
То су бденија светогорска, а овде имамо савремена бденија
за које морамо ићи код психијатара да узимамо лекове за
смирење, лекове за остало... Постоји бденије које нас прави
и преображава, прави од нас иконе, мошти, а постоји ово
светско бденије које нас води у гроб, у смрад - узми све што
ти живот пружа, односно хлеба и игара, јер је философија
живота материјализма: гледај да уграбиш колико год можеш зато што знаш да се све завршава.

мај - јун / 2011 / svetigora

Богослужење Цркве – пут исцељења
Људи долазе код Светог Василија да се растерете, чак и
безбожници, као и људи који имају немир, и који краду, и
који лажу. Ми у Цркви би требало да спроводимо терапију,
а то значи да са сажаљењем, пажњом и љубављу примамо
сваког болесника. Тако да нас Црква данас позива на једно
дубље исцељење, да Свети Василије Острошки није ово
схватао не би ставио крст на врх горе Острог. Знамо да се
Бог, чим је постао човек, унизио, Његово је Оваплоћење
већ само по себи страдање, а кулминирало је у Крсту. А
ако светитељ мирише својим моштима и чини чудеса, онда
певати песму светитељу значи потврђивати животни став
да смо невероватно силни управо онда када нас највише
оспоравају и нападају. То је нешто што не знам да ли овај
свет може да разуме. Суштина је да овде дамо шансу да

13

svetigora / 2011 / мај - јун

povodom praznika

14

људи приђу Исцелитељу човековом. Исцелитељу
не само наших болести, јер болест може да буде и
наш благослов, јер некад човек може да буде здрав,
али духовно мртав. Реч је о крупним стварима. Господ је дошао да нас исцели од греха, од смрти и
ђавола. Значи, наспрам болести даје се и лек. Црква
ставља лекове и облоге, она у својој ризници има
благословену медицину, благословене лекове, лек
од заборава, лек против смрти. Ето, видимо само
на Васкрсење колико је човек ојачан: и кад није постио, и кад је постио, и кад је био овакав и кад је био
онакав, и кад се није трудио и кад се трудио, Господ
га прима и даје му утеху. Да не изводим закључке,
оставићемо то за другу прилику. Него, ова песма је
интересантна, па да је кажемо: „Да ућути све што се
зове човек“. То је химна коју певамо на Велику Суботу. Место Херувимске песме на великом входу
Литургије Светог Василија Великог на Велику Суботу постоје посебне песме које се певају: „Нека
умукне свако тело човечије и нека у себи стоји са
страхом и трепетом и ништа земаљско нека не
помишља. Јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима,
а испред Њега иду хорови анђела са сваким началством и влашћу, многооки херувими, шестокрилати серафими заклањајући лица и кличући песму:
Алилуја, Алилуја, Алилуја“.
На Велику Суботу се преплиће више ствари,
димензија од речи, мелодије, ритма, химне, псалама, од свега онога што смо само назначили као неки
увод у ову причу. Тада се чита највећи број текстова из Старог Завета, тада се обично врши припрема,
односно оглашење, крштавају се новопросвећени
који су се припремали у току Часног поста, што је
невероватан догађај.
Замислите да познајете Православље, а да не
дођете на Васкршње јутро! Замислите, да кажете човеку да вам прича о хришћанству, а није био
на богослужењу! Да прочитате стотине томова и
књига, оне не могу да замене тај доживљај, не може
ни ово уводно слово да замени лични доживљај
свакога од вас. Свако од вас може то да учини, и требало би што више да чини, јер човек то више сазнаје
у Цркви тиме што учествује у богослужењу. Богослужбени црквени доживљај не може да замени ни
концертна дворана, ни библиотека, ни разне науке,
ни неке велелепне просторије, него мора човек да
дође, и да види, и да чува то, и да не прича много
другима. Нека свако свој доживљај Бога проверава
кроз искуство Цркве, кроз памет Цркве, да види шта
су то други рекли: "Да ли сам ја како ваља, да ли са
мном нешто није у реду", и нека себи увек поставља
питања.
На крају да нагласимо да су највећа дела настала у
богослужењу, јер је оно савршени склад мелодије,
музике, слике, химни, песама. Све то имамо у својој
православној традицији, ту ризницу би требало да
откријемо свету који у злу лежи, који има своју муку,
који има свој бол. То је наш задатак. Или да га уведемо у тајну иконе, тајну живота, коју можемо да доживимо у Цркви.

Х

ВАРВАРА В. Каширина

ристос васкрсе! - Сва земља кличе за вријеме великог хришћанског празника. Васкрс – вријеме посебне радости и славља за свако вјерујуће срце. Управо
су уочи тог празника из Оптине пустиње у све крајеве
Русије слали хиљаде писама, које је састављао велики старац Амвросије. Писма су била испуњена честиткама и ријечима утјехе, мудрим савјетима и тумачењима
васкршњих пјесама.
Традиција таквих посланица је рођена у Оптини пустињи
за вријеме старца Амвросија. Дошавши у манастирски скит,
будући старац је био келијник код преподобног Макарија
Оптинског и учествовао је у духовној преписци старца са
његовим духовним чедима, то јест писао је његове одговоре. Још као послушник, будући старац је схватио колико је
важна ствар духовно руковођење. Многи су захваљујући
савјетима из писама, којa су стизалa у прави час, рјешавали
тешке недоумице у свом животу. Оптински старци су преписку доживљавали као дио пастирске службе. У збирци
писама можемо наћи уникатни љетопис људске душе, пошто су многи до којих су стизале посланице користили
старчеве поуке током читавог живота. Основна заслуга
оптинских стараца је била та што су они многим људима
открили пут духовног живота, што је истакао митрополит
Трифун (Туркестанов) у раду Древнохришћански и оптински старци: „Са сигурношћу се може казати да сличних
писмених односа са духовном дјецом нијесмо сретали у
историји монаштва (…) Писмена комуникација оптинских
стараца скоро никада није ограничена једним писмом,
него углавном траје више година и прекида се старчевим
упокојењем.“
Учествовање у преписци стараца са његовим духовним чедима је била огромна духовна школа, која је припремала младе послушнике за будуће старчество. Осим
оца Амвросија, „писари“ код старца Макарија су били
јеромонах Гаврило (Спаски), каснији оснивач Белокопитовске женске обитељи; монаси Јован (Половцев), касније
Архиепископ литовски и виленски Јувеналиј, Лав (Кавелин), касније намјесник Тројице-Сергијеве лавре архимандрит Леонид, познати црквени историчар, археолог и писац; Павле (Покровски), касније јеромонах Платон, који је
активно учествовао у издавачкој дјелатности манастира.
О значају који је улога „писара“ имала за духовни раст и
искуство преподобног Амвросија, написано је у првом
његовом животопису, који је саставио архимандрит
Григорије (Борисогљебски): „Отац Макарије је у току свог
старачког служења писао необично много писама. Са сваком поштом он је добијао на десетине писама из разних
земаља у којима су биле молбе за савјете и поуке. На нека
од њих, која су заиста захтијевала одговор, старац је обавезно одговарао. Ето у таквој преписци старцу је помагао отац Амвросије. Многи од старчевих диктираних одговора, који су издати у цијелих пет томова, написани су
руком оца Амвросија. А нека писма је по наредби старца, директно писао отац Амвросије. Већину писама, која
су послата старцу, наравно, прочитао је отац Амвросије.
То учешће у огромној преписци било је веома важно за
будућег наследника оца Макарија. То је преписка сасвим
посебне врсте. Овдје је на првом мјесту само једна истина.
Ту су напаћене људске душе откривале пред благочестивим старцем најтајнијe своје дубине, отварале најдубље
живе ране. У таквим писмима види се цјелокупан стваран

ВАСКРШ Е ПОСЛАНИЦЕ
АМВРОСИ…А ОПТИНСКОГ

мај - јун / 2011 / svetigora

човјек, у својој природној наготи, кроз њих говори истинска несрећа, права туга. Учешће у тој преписци упознавало је унапријед, и на најдубљи начин, оца Амвросија
са људском душом, са њеним скривеним дубинама, са
њеним немоћима и силама, упознавало са свјетским
човјеком.“
Од оптинских стараца остало је мало догматских дјела,
међутим, сачуван је значајан број писама, која садрже
савјете везане за различита духовна питања. Старцима се обраћао чиновник, савјетујући се око пословних
питања, писала је многодјетна мајка, описујући проблеме васпитања, много писама је долазило из женских
обитељи. Писали су из свих крајева неизмјерне Русије, и
такво служење стараца било је посебно важно у тим временима, када је друштво одступало од вјере. Исправно
је говорио 1909. године протојереј Сергеј Четвериков у
предговору за издање писама преподобног Амвросија:
„У оцу Амвросију живи и дела исти онај дух који ми побожно поштујемо у личностима Антонија и Теодосија Печерских, Сергија Радоњешког, Зосиме и Саватија Соловецких и који се недавно пројавио у лику преподобног
Серафима Саровског.“
За разлику од других писама, Васкршње посланице су
специјално написане за најглавнији хришћански празник
- Васкрс.
Први писац житија преподобног Амвросија, Григорије
(Борисогљебски) писао је о важности тих посланица:
„Оне су важне за свакога, јер су за свакога писане. Њих је
старац писао из године у годину, за сваки Васкрс и Божић.
Обично је писао сам или је диктирао први примјерак
посланице. Затим су на основу ње правили неколико
прецизних копија, које су слате у оближње женске манастире, гдје су монахиње - поштоватељке старца, без
прекида и журно правиле што више копија. Сестре су
сматрале великом срећом учествовање у таквом добром дјелу. Посебно се много таквих копија писало у Белевском женском манастиру (Тулска губернија). А онда
кад је довољно копија било припремљено, враћане су
старцу, он их је потписивао и слао на многе стране. Они
који су их добијали трудили су се да их пошаљу својим
ближњим, као најбоље празничне поклоне. Старац је на
ту ствар гледао озбиљно. И зато је те посланице писао са
великом усрдношћу. Оне су изузетно поучне, испуњене
дубоком аскетском мудрошћу. Све су проткане пламеном старчевом љубављу према својој духовној дјеци: то
управо пише отац својој драгој дјеци коју њежно воли.
Ове посланице су најдрагоцјенији споменик пастирске
дјелатности почившег старца за будућност.“
Те посланице су послије старчеве кончине сабране и
први пут публиковане у часопису „Душекорисно читање“.
А архимандрит Григорије (Борисогљебски), састављајући
животопис старца, придајући им велики значај, посветио
им је цијелу главу. Касније су Васкршње посланице ушле у
све зборнике писама преподобног Амвросија.
Старац их је писао почев од 1870. године. 1875. године настарац Амвросије Оптински

15

svetigora / 2011 / мај - јун

писао је двије васкршње посланице, од којих је ону О суштини празника Васкрса и његовом значају у нашем жи„О власти као послушању Богу“ адресирао специјално воту преподобни Амвросије је писао: „Свијетли празник Хрина властодршце. Последња Васкршња послани- стовог Васкрсења међу свим духовним празницима назива се
ца, коју цијелу наводимо, написана је 1891. године, Празник над празницима. Зато га морамо празновати и слапоследње године старчевог живота.
вити духовно, а не тјелесно. Свети апостол Павле пише: Ако у
Те су посланице биле упућене свим чедима Руске духу живимо, по духу и да ходимо; да не тражимо лажне славе
Цркве и у њима се у сажетој и доступној форми из- раздражујући један другога, и завидећи један другоме (Гал 5, 25лаже духовни смисао празника: „Опростимо сви- 26). И још: Ви духовни исправљајте таквога духом кротости,
ма Васкрсењем“ (1870), „Празник Васкрса подсјећа чувајући себе да и ти не будеш искушан (Гал 6, 1).
на будуће и свеопште васкрсење“ (1871), „Значај Хри- Ове апостолске ријечи нам јасно показују, шта значи духовстова Васкрсења. Ходите као синови свјетлости“ но живјети, и како духовно празновати хришћанске празнике, тј. треба увијек, а посебно у те дане, према свима бити
(1872), „Празник Васкрсења као и други празници нас
подсјећају да је Христос исти јуче и данас, и у вјекове, кротак, никога не раздраживати, никоме не завидјети и
а ми људи промјенљиви и малодушни“ (1873), „О Крсту не испуњавати плотске похоте, које човјека прије свега
и Васкрсењу“ (1875), „О томе да и грешници који се кају искушавају стомакоугађањем, а затим и другим страстима“
треба да се радују на празник Христовог Васкрсења“ (Посланица из 1876. г.).
(1878), „Да би се прославили са Христом треба да и по- Нарочито су поучни редови у којима старац на основу свог
страдамо са Њим“ (1879).
молитвеног искуства тумачи васкршње пјесме.
У многим посланицама навођена су објашњења бо- “Васкрсења је дан, просвијетлимо се људи, тј. просвијетлимо ум
гослужбених текстова: „О разумном пјевању Богу. и мисао нашу од мрака свјетовних брига, а посебно од мраОбјашњење три црквене пјесме“ (1880), „Објашњење ка грјеховног, да бисмо правилно схватили значај празника
ирмоса Васкрсења је дан“ (1883), „Објашњење ријечи Христовог Васкрсења и празновали овај значајан дан за све
васкршњег канона Данас се све испуњава свјетлошћу“ хришћане. Ријеч Пасха (Васкрс) значи Пролазак (прелазак).
(1884), „Објашњење сретењског ирмоса: Твоја врлина је
Празновање старозавјетне Пасхе је означавало прелазак
покрила небеса, Христе“ (1886).
Израиљаца кроз Црвено море и избављење од фараона и
Давана су тумачења Светог Писма, углавном Псалти- тешког египатског ропства. Празновање, пак, новозавјетне
ра: „Објашњење ријечи псалма: Устани Господе! Диг- хришћанске Пасхе означава наше избављење од тешког ропни руку своју, не заборави невољнијех (Пс 10, 12)“ (1885), ства мисленом фараону, тј. ђаволу, из којег нас је избавио
„Објашњење ријечи: Царство Божије није јело и пиће, Спаситељ наш Господ Исус Христос и наш прелазак из смрти у
него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим живот и од земље ка небу.
14, 17)“ (1888), „Објашњење ријечи псалма: Бог наш на
Велика је и неисказива радост душа које је Господ извео из
небесима (и на земљи), твори све што хоће (Пс 115, 3)“ ада, које су искусиле вишегодишње тешко затвореништ(1889), „Објашњење ријечи псалма: Уста ће моја каза- во у подземном мраку, како то описује Свети Јован Дамати премудрост, и срце моје рећи ће разум (Пс 49, 3)“ (1890), скин у тропару 5. пјесме васкршњег канона: Безмјерно твоје
„Објашњење Давидових ријечи: Доброј мисли и знању милосрђе, осјетили су они који су у аду, и радосно су хитали ка
научи ме, јер заповијестима твојим вјерујем (Пс 119, 66)“ свјетлости, прослављајући те као вјечну пасху Христе. Ниш(1891).
та мања, а можда и већа бива радост хришћанске душе која се
Давани су општи савјети о духовном животу и бор- удостојила да се попење у горње обитељи и окуси тамошње
би са страстима: „Шта нас спречава да се повинујемо блажено наслеђе. То је немогуће изразити ријечима…“ (ПослаБожјој правди?“ (1874), „О власти као послушању Богу“ ница из 1883. г.)
(1875), „О неопходним обиљежјима духовног живо- Преподобни Амвросије је често писао о неопходности борта“ (1876), „О уклањању узајамне мржње и задобијању бе са страстима – осуђивања ближњих, зависти и других
љубави“ (1877), „О зависти“ (1881), „Није довољно зна- – које сметају да се достојно и радосног срца дочека главти заповјести, треба их испуњавати“ (1882), „О гријеху но хришћанско славље. О гријеху осуђивања ближњих стаосуђивања ближњих“ (1887).
рац је писао: „Свети Димитрије Ростовски гријех осуђивања

16

Оптина пустиња

поистовјећује са седмоглавом аждајом, која је својим сваки начин да се смиравамо пред Господом и људима и
краком отргнула трећину дијела звијезда небесних, тј. да за то молимо помоћи од Бога…“ (Посланица из 1887. г.)
анђела. И гријех осуђивања, по ријечима овог угодника Божићне и васкршње посланице преподобног Амвросија
Божјег, скида са неба трећи дио врлинских људи, који би увијек се штампају независно од осталих писама. И
без гријеха осуђивања сијали као звијезде.
то је потпуно основано. У њима је изражена суштиНеки у гријех осуђивања падају из навике, неки од на хришћанског празника, његов духовни смисао и
злопамћења, други од зависти и мржње, а великим доживљај. Пробајте да прочитате те посланице уочи праздијелом падамо у гријех због уображености и узношења, ника, видјећете како ће се срце на посебан начин распокако не видимо сопствену велику неисправност и ложити и припремити за дочек главног хришћанског
грјеховност, нама се чини да смо бољи од многих. Ако же- славља.
Са руског превела М. Живковић
лимо да се исправимо од гријеха осуђивања, морамо на
ПОСЛЕДЊА ПОСЛАНИЦА АМВРОСИЈА ОПТИНСКОГ
Васкршња посланица 1891. године

Б

мај - јун / 2011 / svetigora

Са руског превела М. Живковић

раћо у Господу, и сестре и мајке!
Честитам вам свијетли празник Христовог Васкрсења
и све вас поздрављам радосним хришћанским поздравом: Христос васкрсе! Христос васкрсе! Христос васкрсе!
Због свог великог значаја свијетли празник Васкрсења зовемо Празником над празницима, Торжеством над торжествима хришћанским, Пасхом Христовом, која значи
превођење од смрти ка животу, од земље ка небу. На тај
празник радосни хришћани братски поздрављају један
другога Васкрсењем - опраштајући свима, чак и онима
који их мрзе.
По свом обичају, ради душевне користи, предлажем да се
удубимо у смисао ријечи псалама, којима се молио Свети
Давид Богу: Благости, доброј мисли и знању научи ме, јер
заповијестима твојим вјерујем (Пс 119).
Ако је Свети Давид, мада пророк, имао потребу да моли
Бога да му дарује споменуте врлине, онда тим прије сваки хришћанин, обичан човјек, мора да се побрине за
добијање тих врлина, молећи се Богу за помоћ одвише.
Научи ме благости. Благост и милосрђе су главни дио
љубави, а љубав је главна врлина и заповијест, како је
речено у Јеванђељу: Волите Господа Бога свога свом душом својом, а ближњега као себе самога. На овим двјема
заповијестима почива сав закон и пророци.
Љубав се рађа од вјере и страха Божјег, расте и јача надом, постаје савршена благошћу и милосрђем, којим се
изражава подражавање Богу, како је речено у Јеванђељу:
Будите милосрдни, као што је милосрдан Отац ваш на
небесима, и још је речено у Јеванђељу: Милости хоћу, а
не жртве. Милост и снисхођење ближњем и опроштај
његових мана је изнад жртве, која се не прима без
измирења са ближњим, по ријечима Јеванђеља: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сетиш да
брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој
пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом
својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мат 5, 23-24).
Љубав према Богу се доказује љубављу и милосрђем
према ближњему, а милосрђе, милост и снисхођење према ближњему и опроштај његових пропуста добија се
кроз смирење и самоукоријевање, када у свим тешким и
непријатним случајевима будемо преузимали кривицу на
себе, а не на друге, да нијесмо умјели поступити како треба и да је због тога дошло до непријатности и туге. Ако
будемо тако расуђивали мање ћемо се жалостити и предавати гњеву, који не твори правду Божију.

Страшне су ријечи апостола Јована: Јер ко не љуби брата
(то јест, свакога ближњег) остаје у смрти. Сваки који мрзи
брата својега јесте човјекоубица (1. Јн 3, 14-15).
Доброј мисли ме научи. У црквенословенском ријеч „наказание“ значи душекорисно поучавање, како активно
учити пут врлине у страху Божјем, сагласно заповјестима
Божијим и наредбама Цркве. Још у Старом Завјету је
речено: Луд син је жалост оцу и туга мајки, тј. син ненаучен страху Божјем и закону Господњем. Данас многи
родитељи своју дјецу уче много чему, често некорисном и непотребном, али су лијени да науче дијете страху Божјем и извршењу Божјих заповјести и испуњавању
одлука једне, саборне и апостолске Цркве, због чега
дјеца често бивају непокорна и без поштовања према
родитељима, а за себе и за отаџбину непотребна, понекад и штетна.
Знању ме научи, тј. разуму истинском и правилном. У Светом Писму је речено Оставите лудост и бићете живи, и
идите путем разума, тј. трудите се да разумијете Свето
Писмо не како било и како сте наумили, већ како треба,
правилно и истинито. Доказ за то је што сви народи читају
исто Јеванђеље, а различито га разумију. Не схватају га на
исти начин православни и католици, другачије схватају
Јермени, Копти и аријанци, другачије реформатори и лутерани и слични њима. Те разлике се дешавају због тога
што не обраћају сви исту пажњу на значај јеванђелских
ријечи самога Господа: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их
да држе све што сам вам заповиједио. Само Православна Црква прима Старо и Ново Писмо у потпуности, а оне
цркве које се не слажу са Православном, узимају из Писма само она мјеста, која им се допадају и за то се убрајају
у јеретике, зато што ријеч „јеретик“ потиче од грчког ereo
(бирам). О таквим људима апостол Павле пише овако:
Човјека јеретика по првоме и другоме свјетовању клони се,
знајући да се такав изопачио, и гријеши, и сам је себе осудио.
Слично Светом Давиду да се и ми молимо да би нам Господ путевима којим Он зна помогао да се научимо благости и милосрђу, и душекорисној поуци, и истинском разуму, без којих је немогуће и безнадежно наше спасење,
ако не прибјегнемо у покајању и смирењу Пострадалом
за нас и Умрломе за нас на крсту, тридневно Васкрслом
Господу нашему Исусу Христу, Коме приличи свака слава,
част и поклоњење са Беспочетним Његовим Оцем, и Пресветим и Благим, и Животворним Духом у вјекове вјекова.
Амин.

17

svetigora / 2011 / мај - јун

о. МАЈКЛ Шанбур

bogoslovqe

БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА И

18

ВАСКРСЕЊЕ
В

елики пост, за којим неминовно следи Пасха (Васкрс), је пред нама.
Васкршњи период – прослава Васкрсења Спаса нашег Исуса Христа – је
нарочито добро време за размишљање о значењу Божанствене Литургије,
која је, прво и превасходно, учешће Цркве у смрти и васкрсењу Господњем.
Заиста, свака недељна Литургија (и свака Божанствена Литургија, кад год се
служи) је „Пасха“ (Васкрс), учешће и опит у васкрслом Христу. Ако то схватимо, онда ћемо разумети и зашто Васкрс није само један од годишњих црквених
„празника“. Уместо тога, називамо га „Празником над празницима“ или „Светим
даном светих дана“, јер без Васкрсења ниједан црквени празник (нити пост)
не би имао смисла нити искупитељске силе. И свакако, без Васкрсења Исусовог, Света Евхаристија или Божанствена Литургија, би постала мртав обред или
пуко понављање прошлих догађаја, који немају снагу да нас сједине са живим
Богом.
Читава наша хришћанска вера је укорењена и постоји на основу историјске
чињенице Васкрсења - Свети Павле објашњава то објављујући: Ако Христос
није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1. Кор 15, 14). Да
Исус није васкрсао, Црква, Његово Тело, би била само беживотан, хладни леш!
Да смо ми, чланови Његовог тела, сједињени у сећању на обичног човека, били
бисмо само чланови неког клуба или удружења. Још горе, да смо сједињени са
обичним мртвим човеком, били бисмо и сами мртви, осуђени на исту судбину.
Васкрсење Исуса Назарећанина је оно по чему се хришћанство разликује
од свих покушаја „религиозног живота“, „самооткривења“, „трансцеденције“,
„самопомоћи“, и сличних. Да је Исус само обичан човек, били бисмо препуштени само још једном философу или учитељу који ни сâм није способан да
превазиђе грешно постојање ограничено смрћу. Али, ако је Он Син Божији
који је постао Човек, и васкрсао из мртвих, онда човечанска природа коју носи
постаје „први плод“ свеопштег људског васкрсења.
Ако је Он Бог, онда је људска природа коју је узео на себе прослављена и обожена заувек и вечно Његовом вечном Личношћу и узнета у сâм Живот Свете
Тројице. Ако је Он Богочовек, васкрсли из мртвих, који седи с десне стране
Оца, онда су они, који су присаједињени Његовом Телу (Цркви), сједињени и са
Његовом обожујућом и прослављеном Плоти.
Ако је све ово истина, онда то што смо присаједињени Христу значи да је наша
људска природа „заквашена“ Његовом Божанском природом (Мало квасца
укисели све тијесто - Гал 5, 9), и учествује у животу самог Бога. Свима који су
се крстили у Христа и који имају учешћа у Телу Његовом, подарен је велики
потенцијал за обожење сопствене плоти, сопствене људске природе. Ако разумемо ове последице Христовог васкрсења, не треба да нас изненади да је Богом откривено, савршено средство за јединство са нашим Господом - примање
Његовог Обожујућег и Васкрслог Тела и Крви у Светом Причешћу.
Нама, који смо навилки да мислимо да је искуство нашег недељног
богослужења „избор једне од осталих активности“, „добро време за учење“,
„дружење са другим хришћанима“, „породична традиција“, „време проведено
на веру“ итд, недостаје право значење и опит Божанствене Литургије – да будемо сједињени са Христом, Његовом смрћу и васкрсењем – но, они који су заиста причасници Његове смрти и васкрсења примају благодат да такође „униште
смрт“ и сопствени грех, и да лично буду са Христом прослављени. Тако морамо
доживљавати Литургију – као средство којим се лично преображавамо делом
Исуса Христа.
Морамо се борити и против искушења да разумемо Литургију као привлачни подсетник прошлих догађаја. Термин „спомен“ у Новом Завету (грчки:
anamnesis) има много јаче значење од мисаоног подсећања. Уместо тога, врста
спомена коју је Исус заповедио у односу на евхаристијску вечеру - ово чините

мај - јун / 2011 / svetigora

за мој спомен (Лк 22, 19; 1. Кор 11, 24) – значи сетити се, поново представити,
односно пренети прошли догађај у садашњост. На Божанственој
Литургији, дакле, уништење греха и смрти и васкрсење јесу текући
догађаји, који постају садашњи и доступни у пуној снази. Свети апостол Павле објашњава да у Евхаристији доживљавамо и пројављујемо
искупитељски чин Христов када пише: Јер кад год једете овај хљеб и
чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор 11, 26).
Слично, када на Литургији молимо Бога да нас „помене“ у Царству небеском, ми Га не молимо да нас се умно сећа или да мисли на нас с
времена на време. Молимо се да нас постави крај Себе у вечности,
односно, да постојимо вечно будући у Њему и са Њим.
Далеко од таквог умног подсетника, Божанствена Литургија нас води
у вечну стварност смрти и васкрсења Исуса Христа, стварност која је
увек „сада“ у Царству Божијем, као и у прошлости и будућности. Стога, када се уопште сретнемо са васкрслим Христом у Евхаристијској
Литургији а поготово у Светом Причешћу, долазимо директно и лично у додир са благодаћу и силом васкрсења и васкрслог Христа. То
значи да се наше понашање, наше умно настројење, средиште срца,
духовно стање (физичко, морално, умно, емотивно), наше врлине и
пороци, уносе у пламен божанске светлости, љубави, власти и суда
васкрсења.
Из тог разлога Свети Павле упозорава Коринћане да не доводе себе
у опасност осуде дошавши на Евхаристију васкрслог Господа равнодушно или нечисто. Уместо да се испитају у Христовој светлости
смирено и покајнички, долазили су лоше припремљени пред Свето
Причешће које је постало за њих огањ осуде Његове:
Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив
тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од
хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд
себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама
многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали [исповешћу и правилном припремом], не бисмо били осуђени (1.
Кор 11, 27-31).
Када нас Божанствена Литургија и Свето Причешће не би постављали
у царство васкрсења и суда, зашто би нам Црква давала и охрабривала нас да читамо молитве пред Свето Причешће као начин да се правилно припремимо? „Припремни канон за Свето Причешће“ (који се
чита вече уочи Причешћа) и зборник (правило) молитава пред Свето
Причешће (које се читају ујутру уочи Причешћа) показују озбиљност
нашег приступања обожујућем Телу Господњем.
На пример, тропар осме песме припремног канона гласи: „Дрхтим
трепетно, примајући огањ, да не будем спаљен као восак или као
трава. О страшног тајанства! О, милосрђа Божијега! Како се ја блато,
причешћујем Божанственим Телом и Крвљу и постајем нетрулежан?“
Тако се учимо да не приступамо само символу Тела Господњег, већ Самом Господу. Ми не додирујемо (попут апостола Томе) само Његову
Плот већ уносимо у своје тело Његово, Које се васкрсењем испунило нествореном, божанском, свемогућом силом пред којом анђели
дрхте!
Ове прелепе и свете молитве нам служе да нас науче зашто и како да
приступамо Светој Евхаристији. Кроз њих се наше срце и ум могу сместити у правилно стање смирења, скрушености, дивљења и благодарности, од којих можемо извући корист а не навући осуду на себе.
Светитељи који су написали ове молитве су били толико сједињени
са Христом да су и сами живели у стању благодатног обожења, и тако
су могли да нас науче како да приступамо овој великој Тајни. Својом
светошћу су спајали две стварности – прву, да нисмо „достојни“ да се
причестимо, и другу - да нам је Божија благодат увек доступна када
прилазимо са истинским покајањем. Иако смо мртви својом кривицом, ако идемо за Христом, примићемо благодат да узмемо учешћа
у Његовом васкрслом и нетрулежном животу. Према речима нашег

19

svetigora / 2011 / мај - јун

20

Светог Оца Василија Великог: „Стога, и ја, мада
сам недостојан Неба и земље, па и овог привременог живота ... не очајавам, сирот, за своје
спасење, него уздајући се у Твоје безмерно
милосрђе, приступам.“
Свето Јеванђеље нам пружа јасну везу између
Исусовог васкрсења, Светог Причешћа и
Евхаристијске Литургије. Од почетка се
Евхаристија савршавала недељом јер је то дан
васкрсења и дан када се Он јавио Својим ученицима након васкрсења. Исус долази најпре
међу њих када су окупљени заједно или у вече
васкрсне недеље, рекавши им: „Мир вам“ (Јн 20,
19). Појављује се пред њима поново „после осам
дана“, односно поново у недељу. Треће јављање
се збива док неки ученици пецају. Исус ломи
хлеб и једе рано ујутру са њима (Јн 21, 1-14).
У Јеванђељу по Светом Луки, Исус се појављује
по васкрсењу двојици својих ученика док иду
путем у село које се зове Емаус (око 11 км од
Јерусалима). Исус им се придружује на путу,
али они Га не препознају својим очима (Лк 24,
16). Тада им Он отвара ум за (старозаветне) списе, објашњавајући шта је речено о Њему и о
Његовом оваплоћењу, смрти и васкрсењу. То
је слика првог дела Божанствене Литургије, на
којој се ум верних отвара присуством васкрслог
Христа, док се читају одељци новозаветног Писма и Христов служитељ – свештеник проповеда.
У том одељку Свети апостол Лука наставља
са сведочанством описујући шта се десило те
вечери. Исус седа за трпезу са истим ученицима. Узевши хљеб благослови и преломивши
га даваше им (24, 30). Баш у том тренутку им се
„отворише очи и познаше га“ . Поново, овим
јављањем (у васкрсну недељу), даје нам се слика Свете Евхаристије, којом се оспособљујемо
да препознамо Исуса у ломљењу хлеба Светог
Причешћа.
Стога наше разумевање, припрема и
доживљавање Божанствене Литургије морају
бити учешће у Исусовој смрти и васкрсењу,
којим једемо и пијемо од вечног и васкрсног живота Божијег. Далеко од обичног
људског окупљања ради учења или дружења,
савршавање Евхаристије је наше сједињавање
са обожујућим васкрслим Телом Христовим, заједно са бестелесним силама и свим
светитељима који такође имају удела у Његовој
прослављеној Плоти. Апостол Павле нас учи на
исти начин, пишући Јеврејима:
Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога
живога, Јерусалиму небескоме, миријадама
анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника. И Исусу, Посреднику Новог Завјета... (Јев 12, 24-26).
О. Мајкл Шанбур је свештеник мисије Христа Спаса,
Спокејн вали, држава Висконсин.
Изворник: www.christthesavior.us
С енглеског превела: Милена Тејлор

С

ветом службом Божијом, коју је у Цетињском манастиру
служио Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије
са свештенством, празничном литијом с иконама, која
је прошла градским улицама, и Духовном академијом у
Краљевском позоришту „Зетски дом“, на Цетињу је 13. марта
прослављена Недјеља православља.
У овај дан слави се спомен васпостављања поштовања икона
843. године, за вријеме царице Теодоре и патријарха Методија,
послије дугог гоњења икона у VIII и IX вијеку, и зато се ова
недјеља и зове Недјељом православља, тј. Недјељом праве
вјере.
Присуствовали су и дипломатски представници неколико
већински православних земаља: амбасадор Руске Федерације
Јаков Герасимов, амбасадорка Украјине Оксана Сљусаренко,
амбасадор Републике Грчке Манолос Пападогиоргакис, те конзул Руске Федерације у Подгорици Александар Рождественски
и војни аташе Републике Грчке, капетан бојног брода Христо
Диплас.
„Иконе поштујући и сјећајући се источно-ромејског цара Михаила и царице Теодоре и Методија, патријарха цариградскога, ми уствари прослављамо Бога Живога и Живоноснога,
дивећи се и цјеливајући хаљине Његове. Свеукупна творевина
је хаљина Његова и отуда имамо могућност да сликамо и да се
преко тих икона које сликамо узносимо Ономе Који је Прволик, да цјеливајући их освећујемо усне своје, да освећујемо ум
свој, срце своје и душу своју и да откривамо ту велику и свету
тајну Божанског лика преко свега онога што је Бог обликовао
својом руком. Све нам се то открива у личности Богочовјека
Христа. Он је тај који је сабирно сочиво свих божанских доброта и љепота, Он је тај који је савршени Бог и савршени човјек,
у коме се открило и пројавило савршенство свеукупне Божје
творевине. Зато Га видимо, осјећамо и доживљавамо у творевини Божјој, зато можемо и да Га сликамо, јер је постао човјек,
један од нас, уселивши се у Пресвету Дјеву. Зато можемо да
сликамо и Пресвету Дјеву, да сликамо и Свете Божје људе.“ Рекао је између осталог митрополит Амфилохије у бесједи.
Светој тајни Причешћа приступио је на крају Литургије велики

РАЈО Војиновић

reporta`a

Недјеља Православља на Цетињу

Освећивање Прволиком

мај - јун / 2011 / svetigora

број вјерника.
Након Литургије у Цетињском манастиру улицама Цетиња
је прошла празнична литија с иконама. По повратку литије
Синодик православља је испред Цетињског манастира прочитао ректор Цетињске богословије протојерејставрофор Гојко Перовић.
На свечаној академији у „Зетском дому“ бесједио је сабрат
Цетињског манастира протосинђел Кирило (Бојовић)
на тему „Нада, вјера и љубав“, поводом 300 година од
успостављања дипломатских односа између Русије и
Црне Горе.
„Живот ’малих’ народа и држава свакако да непосредно зависи од живота великих империја. То се, мени се чини, посебно може уочити ако се посматра историја словенских
народа на Балкану. Нећемо овдје апсолвирати, пошто
имамо сасвим други циљ, колико је и како живот српског
народа на Балкану, посебно у вријеме владавине знаменитих Њемањића, зависио од Византијске империје. Већ
у 14. вијеку осјећа се драстично слабљење тог источног
бедема Православља Другог Рима, и православље на Балкану је већ угрожено. Они који нијесу похулили на праву
вјеру и који се нијесу хтјели у ланце везати, како пјева владика Његош, збјежали су се у ове планине да јуначки аманет чувају, дивно име и свету слободу. Које је име у питању
ако не српско, пошто тада није било ни помена о црногорском имену?! И треба, с тим у вези, рећи да данашњи
јубилеј не треба посматрати као апсолутни почетак веза
и односа између народа Црне Горе и Русије, јер су те
везе много дубље, вјековне везе, народа који су једног
коријена, једне крви и језика словенскога, једни су нам
просветитељи и учитељи и заједничка историјска судбина одувијек. Овај јубилеј, дакле 300 година, односи се
на далеку годину 1711. када су се словенска православна
браћа договорила да се супротставе заједно заједничком
непријатељу Османлијском царству, које је као скакавци
(како каже Његош у Горском вијенцу) пријетило да опустоши цијелу Европу и Азију“, рекао је отац Кирило.
„Да не би били сувише занесени романтичарским ду-

21

razgovor
ђакон НИКОЛА Пејовић
svetigora / 2011 / мај - јун

22

хом националних покрета на Балкану тога доба, и
сладуњавим изливима љубави међу народима о којима
се води ријеч, овдје је умјесно напоменути ријечи митрополита Амфилохија, који високо цијенећи бисер достигнуте слободе, упозорава да је тај национално-ослободилачки занос јужних Словена довео дјелимично
до њихове личне расцрковљености, гледано свакако на
дубљем плану, то јест до запостављања непрестаног дубинског изграђивања вертикале људске личности унутар
Цркве Божије, до запостављања изграђивања дубље везе
међу људима у Господу Христу. Јер како би се иначе могла објаснити пошаст безбожног агресивног атеизма која је
убрзо затим опустошила територију Балкана. Последице
наглашеног национализма и етнофилетизма ми нажалост
и данас увелико осјећамо, и тако будући слободни, достигнувши до свог државног идентитета који нам даје све претпоставке за природно јединство са нашим тако вољеним
народима и људима, авај ми постајемо заробљеници сопственог личног и народног егоизма, национализма и етнофилетизма који раздваја брата од брата, који раздваја
биће словенских (и других) православних народа и слаби њихову снагу, угрожава њихову еклисиолошку и ако
хоћете и сотириолошку перспективу. И умјесто да будемо свјетлост свијету, ми православни Словени, који би по
годинама требали да будемо учитељи другим народима,
дођосмо до тога да ми тражимо и требамо да нас неко учи.
Ми који би требали да доносимо мир и слогу и јединство,
будући унутар разједињени, сами доносимо немир и
разједињеност“.
„Ипак посматрајући последње декаде 20. и почетак 21.
вијека, и дјеловање Православне Цркве унутар словенских народа (која се моли да сви једно буду), имамо разлога и за оптимизам, јер се Богу хвала сваким даном умножава број оних који се спасавају. И опет се на дјелу потврђује
истинитост ријечи да је крв мученика за вјеру сјеме из
којег ниче Црква“, закључио је отац Кирило.
У умјетничком дијелу програма наступили су: хор свештеника Митрополије црногорско-приморске, хор Богословије,
полазници школе вјеронауке при Цетињском манастиру и
хор „Рождество“ из Бијеле. На почетку Академије ректор
Богословије је већ традиционално подијелио награде ученицима Богословије за најбоље Светосавске темате.

Амбасадор Украјине у Црној Гори, госпођа
Оксана Сљусаренко је за Телевизију Елмаг
говорила о историјским, али и актуелним
везама Украјине и Црне Горе; о црногорским светињама које су на њу оставиле велики утисак, као и о Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију. Овај
разговор у цјелини преносимо на страницама Светигоре.

В

аша екселенцијо, знамо да су везе
Црне Горе и Украјине вишеструке, то
потврђују поред историјских чињеница и
догађаја и бројни називи мјеста и области
које подсјећају на наше просторе. Сигуран
сам да је све то допринијело да постанете
први амбасадор Украјине у Црној Гори. Од
када те везе трају?
Ви знате да је у XI и XII вијеку Кијев био средиште источно-словенских племена или, како
се код нас каже, Кијев је мајка свих градова руских. Кијевска Русија и град Кијев као центар су
од почетка били средиште словенских племена, а већ у то вријеме је тамо било доста цркава. Предводници нашег народа у то вријеме
били су знамените личности као што су кнез
Јарослав Мудри, Свети Владимир и многи наши
хероји. Као такви они су били веома познати у
свијету. Чињеница да је Украјина православна
земља са неколико великих духовних центара умногоме је утицала да Кијев и остале њене
регије постану мјеста гдје су налазили уточиште многи православни народи. Интересантно је
то да је око 1200. године Кијев имао 50000 становника. У том тренутку Новгород и Черњигов
су имали 30000 становника, а рецимо Лондон
је имао само 12000 становника. Ова статистика показује да је Кијев био центар источнословенске културе. Још у то вријеме у центру
Кијева постојао је познати манастир Светософијски сабор који је саграђен у XI вијеку. Тамо
је била отворена прва женска гимназија, као и
прва библиотека. Због свега тога кнез Јарослав
је добио надимак Мудри, а задњих година је добио статус народног хероја у Украјини. Украјина
има три велике лавре, од којих је најпознатија
Кијево-печерска лавра која се налази у центру
Кијева.
Црна Гора је такође православна земља и
мјесто амбасадора ми је било врло интересантно, као и чињеница да овдје није било амбасаде
Украјине. Зато сам жељела да баш ја будем први
амбасадор. Прошло је двије и по године од када
смо отворили амбасаду и до сада смо остварили јачу сарадњу са Митрополијом црногорско-приморском, а за нас је веома важно то
што је митрополит Амфилохије прошле године
посјетио Украјину на позив Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Владимира. На Божић ове године ми смо митрополиту Амфилохију уручили највеће одликовање
Украјинске Православне Цркве, Орден Петра
Могиле.

Историске
вее
темељ односа Украјине и Црне Горе

мај - јун / 2011 / svetigora

Када говоримо о везама данашње Црне
Горе и Украјине интересантно је да неколико мјеста у Украјини носе називе који
подсјећају на ове наше просторе. Одкуда
баш мјесто Црногорка или Славјаносерпск
у Украјини?
Наши народи имају дугу традицију
пријатељства, више од 300 година. Готово све
везе које су били са царском Русијом биле су
на територији данашње Украјине. У XVIII вијеку
је било доста пресељавања Црногораца и
Срба на територију Oдеске, Луганске и Чернигорске регије. Тако Одеса има мјесто које
се зове Черногорка, Чернигорска регија има
мјесто Черногорци, Луганска регија има град
Славјаносерпск, који је град побратим са Колашином. Познато нам је да је у XVIII вијеку
било пресељења неких братстава из околине Никшића у крајеве данашње Луганске области. Царица Јелисавета је користила искуства тог народа у борби против Отоманске
империје. Друга веза је преко наших Цркава. Велики број људи из Србије и Црне Горе је
похађао семинарије у нашој земљи, у Кијеву и
у другим градовима. Ви знате да је оснивач манастира Дајбабе, Преподобни Симеон замонашен у Кијево-печерској лаври. Постоје и треће
везе између ова два народа. То су везе преко
школовања сликара и умјетника који су дошли да се школују у Украјини. Сва ова историјска
повезаност је важна за нашу прошлост, али је
она исто тако важна и за нашу будућност.
Колико су све те светиње, светитељи као
и славне личности из ваше историје утицали на вас и на формирање ваше личности?
Ја сам рођена у Одеси, граду који се налази на
обали Црног мора, граду који је доста познат.
У тој области је владика Агатангел који је духовник мојој породици, а и дугогодишњи смо
пријатељи. Тамо имамо и икону Пресвете Богородице која је чуварка Одесе и зове се Одеска Матер Божија. Много је интересантна и
историја овог мушког манастира и мени би
било драго када би ваша екипа дошла и направила репортажу о овом и другим манастирима
у Украјини. Прошле године смо организовали
путовање професора Богословије са Цетиња
у Украјину у оквиру којег су они обишли неколико градова у Украјини, као и велике лавре,
и Почајевску и Кијево-печерску. И ове године
планирамо да пошаљемо једну делегацију која
ће обићи светиње у Украјини.

23
Оксана Сљусаренко, амбасадор Украјине у Црној Гори.

svetigora / 2011 / мај - јун

24

Колико је вјера важна у XXI вијеку, и какав је од- неканонска црква је Грко-католичка православна црква
нос ваше државе према вјерским заједницама и која има свог кардинала Љубомира. У Украјини је према
организацијама?
последњим истраживањима око 67% православних. Ми
Вјера је увијек била важна и нема тог мјерила који имамо и доста протестантских и муслиманских заједница,
би могао показати колико је вјера важна у прошло- до сада их је регистрованих 1182, а Јевреји (Јудаизам) имају
сти или у будућности. Сва историја човјечанства око 272 организације. Наша Влада много сарађује са Црквом
одвијала се и развијала преко вјере и уз помоћ вјере и због тога ми имамо функције у Министарству културе које
и љубави. Према нашој званичној статистици у 2010. се баве само религијским питањима. Ево баш ових дана
години у Украјини је било 55 вјерских конфесија, у наш предсједник Владе Николај Азарев је имао сусрет са
оквиру које се налази 35000 вјерских организација, васељенским патријархом Вартоломејом од кога смо добили
33000 вјерских центара, преко 260 канцеларија, 239 благослов за један број реформи које је почела украјинска
манастира итд. Ми као држава радимо у правцу Влада да спроводи у циљу унапређења црквеног живота.
константног побољшавања односа између Цркве и Сигурно је да сте до сада обишли и наше цркве и манадржаве. Раније смо имали посебан комитет који је стире. Какав утисак су на вас оставили?
обављао и посао који се тиче односа са вјерским Ја сам одушевљена вашим манастирима и због тога сам
заједницама, а сада је за однос са овим заједницама ангажовала Украјинску телевизију да дође и да направи
задужено Министарство културе. Путем интернета специјални филм о црквама и манастирима у Црној Гори.
можете погледати све активности које имамо. За нас Историја Цркве у Црној Гори славна је и позната и ми имакао државу је веома важна ова сарадња са вјерским мо туриста Украјинаца који су заитересовани по први пут за
заједницама и због тога што мрежа религијских вјерски туризам и посјету вашим светињама. Ја сам разговаорганизација у Украјини сваке године расте за 4,7 %. рала са о. Кирилом о томе да ли ви имате могућности да преСве то говори да последњих година расте духовна ко манастира обезбиједите смјештај за све заинтересоване
потреба за овим организацијама.
поклонике из Украјине. Црногорски манастири су много поУкрајина је као и Црна Гора православна земља. знати у Украјини. А када је ријеч о вашим црквама и манаСвакако да позитивни примјери у односу Цркве стирима користим прилику да се захвалим Митрополији на
и државе могу увијек да помогну. Каква је књизи коју је издала за 20 година митрополитског служења
ситуација у Украјини када је у питању Право- митрополита Амфилохија, Изградња и обнова цркава и
славна Црква?
манастира у Црној Гори, у којој се налази све оно што сте
Украјина је много слична Црној Гори. Као неза- урадили у протеклих двадесет година. По мом мишљењу
висна држава Украјина постоји већ двадесет го- ова књига је права енциклопедија храмова у Црној Гори.
дина. Искуство које смо добили у овом периоду Колико сарадња Православне Цркве у Украјини и Правоје веома драгоцјено и Црна Гора као млада држа- славне Цркве у Црној Гори доприноси бољим односима
ва би могла и требала да га искористи. Што се Црне Горе и Украјине?
тиче вјероисповијести у Украјини и географској Овом приликом желим да се захвалим Високопреосвећеном
заступљености можемо рећи да је оно хетерогено. Митрополиту Амфилохију за његову посјету Украјини када
У западном дијелу земље има око 35% свих вјерских смо прослављали празник 75 година од рођења Његовог
организација, у централном дијелу око 23%, на југу Блаженства Митрополита Владимира. То је била веома важ18% и на истоку 9%. Интересантно је и то што је на посјета након које сам разговарала са нашим светим
територија Украјине кроз историју била подијељена оцима и владикама који су били одушевљени митрополиизмеђу других земаља, тако да је Украјина данас том Амфилохијем и свим оним што је он тамо рекао. Заиста
мултиетничка и мултинационална као и Црна Гора. сам мишљења да морате бити срећни и поносни што имате
Oва слика има утицај и на религијску структуру и једног таквог човјека на мјесту митрополита и ја бих вољела
религијски живот у Украјини. Украјина има неко- када бисте и у власти имали толико јаких личности као што
лико Православних Цркава. У складу са канонским је митрополит Амфилохије.
устројством Цркве, једина призната Православна Поменули сте да сте на Божић ове године уручили миЦрква у Украјини је Украјинска Православна Црква трополиту Амфилохију Орден Петра Могиле, о каквом
у оквиру Московског Патријархата, и као таква она одликовању је ријеч?
је једина Црква у Украјини званична представни- На Божић сам била на служби Божијој у храму Христовог
ца међу осталим Православним Црквама у свијету. Васкрсења у Подгорици заједно да помоћником министра
Она има 11790 парохија, а поглавар ове Цркве је културе Јуријем Аксентијевим, који је по благослову Његовог
Блажењејши Митрополит Владимир са титулом ми- Блаженства Митрополита Владимира уручио орден митротрополит кијевски и све Украјине. Овоме се проти- политу Амфилохију. Овај орден Украјинске Православне
ве остале „православне цркве“. До сада непризнате Цркве је намијењен иностраним архијерејима, а иначе је
Православне Цркве у Украјини су Украјинска право- највеће признање које даје Православна Црква у Украјини.
славна црква Кијевског патријархата, која има 4251 То је био тек други орден који је уручен неком од црквених
парохију и 45 манастира. Поглавар ове цркве зове великодостојника. Први је добио патријарх московски и све
се Филарет, а има титулу патријарх кијевски и све Русије Кирил када је прошле године посјетио Украјину. МиУкрајине. Затим, имамо и Украјинску аутокефалну трополит Амфилохије је добио ово одликовање као израз
православну цркву основану 1921. године, која има захвалности за његову жртву и труд у погледу унапређења
9 манастира. Поглавар ове цркве је Методије, са ти- односа међу Православним Црквама у Украјини и Црној
тулом митрополит кијевски и све Русије. Још једна Гори.

РАЈО Војиновић

reporta`a

Светосимеоновска литија у Подгорици

Прије ега нијесмо народ
У

мај - јун / 2011 / svetigora

Подгорици је 5. марта, у организацији
Митрополије
црногорско-приморске,
одржан традиционални Светосимеоновски
сабор, посвећен Светом Симеону Мироточивом – Стефану Немањи, родоначелнику
светородне династије Немањића и оснивачу
средњовјековне српске државе.
Светом Aрхијерејском Литургијом у
Саборном храму Васкрсења Христовог
началствовао
је
Високопреосвећени
Митрополит дабробосански Г. Николај, уз
саслужење
Митрополита
црногорскоприморског Г. Амфилохија, Господе Епископа: будимског Лукијана, будимљансконикшићког Јоаникија, рашко-призренског
Теодосија и диоклијског Јована, и бројног
свештенства и свештеномонаштва. У току
Литургије о животу и дјелу Светог Симеона
бесједио је епископ будимски Лукијан.
Након Литургије од храма је булеваром Светог
Петра Цетињског кренула празнична литија,
коју је предводио митрополит Амфилохије
са архијерејима. Свештенство, монаштво и
вјерни народ потом се сабрао на зидинама
Немањиног града на ушћу Рибнице у Морачу
гдје је по устаљеној традицији благосиљан
славски колач и одржана свечана академија.
Светосимеоновску бесједу изговорио је
пјесник Бећир Вуковић.
У наставку програма наступили су глумац
Гојко Бурзановић, народни гуслар Жељко
Бугарин, црквени хор „Новомученик Станко“
из Никшића и КУД „Ђурђевданско коло“ из
Подгорице.

25

САКУПˆАЧ ИЗГУБˆЕНИХ

svetigora / 2011 / мај - јун

Д…ЕЛОВА ОТАЧАСТВА

26

аше Високопреосвештенство Господине Митрополите Амфилохије, Ваша Преосвештенства, часни
оци, Ваше ексцеленције, браћо и сестре.
Неко је успут рекао да сва несрећа овог свијета долази
отуда што нико неће да остане код своје куће.
Али, нама, Србима, управо се то посрећило, и спасило нас је то, што је једно дијете побјегло од куће. А то
дијете је нико други до принц, син великог жупана Стефана Немање – Растко.
У дане оне, то дијете је искочило из времена и ускочило
у вјечност, то дијете је искочило из свијета и ускочило у
свјетлост, и отишло за Владиком Небеским.
Али, да чудо буде веће и од тога чуда, онда и отац
побјеже за сином.
И, опет, да би чудо било над чудима, син замонаши оца.
И да би чудa досеглa звездана кола, онда и Немањина
жена Ана прими монашки чин, доби име Анастасија, и
повуче се у манастир. Јесте, кад се осврнемо на цијелу
Немањићку лозу доброплодну, грозд мироточиви,
видимо да је мало ко остао код куће, а да су скоро сви
отишли за Господом.
Отац је отац сину, и син је отац оцу, и отац је сину брат,
и брат је сину отац, и жена је мужу мати, и син је мајци
отац.
Свети Сава је показао да пут до неба не почиње од
земље, не почиње одакле год човјек пошао.
Најкраћи пут до неба је онај који води од Бога до нас, а
тај се пут не открива, него Дародавац тај пут даје.
Како разумјети нашег првог ускока Светог Саву (како
каже Свети Јустин Ћелијски), и разумјети првог из чијих
је светих моштију миро потекло – који је и добио име
по светом миру, разумјети нареченог оца нашег, Светог
Симеона Мироточивог.
Свудa уоколо, читави су мрачни легиони оних који не
разумију. Свети Сава нам је све што имамо. Кроз њега
имамо Бога. Дао нам је још и оца свога, Светог Симеона,
да би нам Свети Симеон дао себе и сина свога; Оца и
Сина и Светога Духа!
Онај који даје Бога и оца, не лишава се онога који даје

Себе и Сина. Зато, сваком јесте света дужност да разумије да
сваки истински дар јесте узајаман.
Прије Светог Симеона и Светог Саве нијесмо. Прије Светог
Симеона и Светог Саве нијесмо народ.
Они су нас уписали у историју земаљску и небеску, и ми смо
историјско-небески народ.
Између двије најмоћније силе, између Угарске и Византије,
успјело је Немањи да државу Србију развије у моћног политичког чиниоца на Балкану, и да јој да државни програм међу
српским и сродним словенским племенима, за читав низ и
низ вијекова.
И као да још трошимо и арчимо не само цар Немање благо,
него и оно најскупље благо узидано у државном програму, као
да га још трошимо и разграђујемо, рушимо и обурдавамо.
Од Немање почиње права српска држава.
Отац и син, Симеон и Сава, уче нас да настајање Цркве, и народности, и државе – мора бити утемељено на традицији. Тај
наук јесте и наша Светосавска Црква, темељ свих српских
држава, на ма којим географијама се налазиле.
До Немање имамо само историју племена, извјесне локалне
покрете и личне покушаје, али нијесмо имали праве државне мисли, и трајне државне творевине. Немања је, по лијепој
ријечи његовог сина, Стефана Првовјенчаног: „Скупљач
изгубљених делова отачаства...“
1197. године, једне од најзвезданијих ноћи у српској историји,
уочи Аранђеловдана, у лађи без једара и без весала, плачући
на једно око, са липовим штапом у руци, уочи потоњег удара у клепало пред ноћни доручак, на Свету Гору приспео је
Немања – старац који је вјером процвјетао. Тако се сагради
б`јел Виландар усред Горе Свете, кладенац живота, космичка
библиотека у којој читамо да нема свјетлости без таме, нити
таме без свјетлости, Хиландар – заклад са зидовима у висину
докле досеже завијање вука, са пиргом увис докле шум вјетра
и шум морског вала досеже – самосталан је, својевластан
је и самоуправан је до дана данашњег, и заузима једно од
највећих мјеста у српском духовном бићу. У њему је и Немања,
у 86. љету, променио светом, и предао душу Сведржитељу, на
сурој рогозини, и са каменом под главом, 13. фебруара 1200.
године.

БЕЋИР Вуковић

besj eda

Бесједа изговорена на Немањиној обали у Подгорици 5. марта 2011. године, а поводом литије у част
Светог Симеона Мироточивог.

мај - јун / 2011 / svetigora

његовога. Зато данашња Црна Гора гони и прогони
Светога Симеона кога назива окупатором, његовог
сина Светог Саву, који је окупирао наша срца, наше
душе, и наш ум; прогони и нас, недостојне, на чијим
Родоначелник најмоћније династије, бранитељ и утврдитељ лицима је та љепота још видљива. Зато их прогоправославља у Србији, онај који је свој бурни живот окајао мо- ни из школа, из буквара, и из историје. Протјеран је
Немања и са његове обале, односно из рођене куће.
нашком ризом, и молитвом – посвети се.
И послије упокојења Светог Симеона, пречасно тијело његово би До јуче је ово била Немањина обала, али од јуче
два пута сахрањено: први пут у Светој Гори, гдје му би и уснуће, и, више и није! Али, иако није – јесте! И биће до краја
опет, отуда би узет, и пренесен у Србију, у Студеницу, и по други времена и свијета! И, уистину, све се поклапа, како
је и загрмео Свети Јустин 1966. на Савиндан, у
пут његове часне мошти положене у гроб.
Ћелијама.
Прогоне слово, и ријеч у којој се огледају
И кад је брат измирио браћу на моштима оца, душа његова савдуше
наше,
а ту ријеч ево двадесет година по Црној
рсно тијело задоби. И данас, радује се златно памћење нахватано
Гори
твори
и
збори митрополит Амфилохије, и прона свете мошти.
Божанску љепоту читамо са лица Светога Саве у Милешеви, и гоне и проглашавају митрополитов говор љубави –
љепоту и моћ са лица Светог Симеона у Љевишкој, у Призрену, говором мржње!
љепоту тога лица читамо и са лица свих наших светаца који на Говором мржње проглашавали су и ријеч апорукама придржавају ово мукло камење; али, ту љепоту видимо стола Павла. Описмењени, обузети унутрашњом
и на лицима наших владика, и на лицу нашег Митрополита, и на неписменошћу, прогоне и језик свој српски,
лицима вашим који сте се окупили данас овдје на помен имена вјерујући да је туђ. На путу према хришћанској Европи (ови који вјерују да је њихов језик туђ), нападају
Цркву, а распоп митроплита.
Још та хајка наумила, од 1. априла, одн. са пописом, да почну лов на српске душе по Црној Гори
Немањића, Чарнојевића и Петровића – наумили да
потоњу душу српску окаче на драчу. Шта је ово ево
неко доба (а то је доба диктатуре једне идеологије,
односно доба црвеног тероризма), да некада Срба
у Црној Гори има 1 %, некада 3%, некада 9%, некада 32%.
Јесу ли то, коначно, на дјелу сјенке тог европског
нихилизама и анархизама, је ли то завршна форма
европског хуманизма и релативизма, како је грмео
Светац из Ћелија?
У дане оне Светог Симеона и Светог Саве, и још, још
доцније, Европом букте ломаче, свиткају оштрице гиљотина, шкрипе точкови за мучење, а српска
култура и српска мисао – укидају цензуру. Али,
ево, осам вијекова доцније, цензура царује, цензура столује на обали Рибнице; и не само да цензура
овдје станује, него наумили да суде пастиру, светогорском црнорисцу, оном који сједи на светом трону Петровића, и који једино Суд Господњи и Крст
Часни и призива, и за себе, и за нас, и за њих!
Браћо, овдје, на овом мјесту, гдје сада служи службу Господњу наш митрополит Амфилохије, овдје
је рођен – цар! Деспот Немања био је страх и трепет, и за Исток, и за Запад. Благосиљао је клетвом,
провиђајући судбину оних који су напали на православну вјеру – онакву, какву им је Господ одредио.
И данас је страх и трепет и за све оне који би да
сакрију ко је он био.
Данас се они плаше једино од њега, и помало и од
Светог Петра Цетињског – и од клетве њихове! Јер,
како су они клели, тако је и бивало!
Дај Боже да претекне, макар, Горски вијенац,
да претекне, макар, једно ћирилично слово,
једно Макаријево слово,
једно једино слово,
Божидара Вуковића Подгоричанина!
Амин, Боже дај!

27

poezija

П

Читање апостола Павла
Кад је апостол Павле рекао
Пролази обличје овога свијета
А долази Савршено
У ком ћемо се препознати
Видио је наше провалије
Сакривене људским обличјем
А са дна сунчеву ријеку
У којој нестаје
Људско, сувише људско
Како тада тако и данас
Потуцамо се о сирота слова
И студено камење
Од сјенке до утваре
Од утваре до иконе
Тражимо Пламен
Који ће нас ишчитати
Милутин Мићовић (Бањани,
1953), до сада је објавио
књиге поезије: Жива вода,
Врата (двокњижје: Кућа и
Хљеб за путнике) и Трагови будућности (преведена
на руски језик, двојезично
издање), роман Разорени
град, књиге есеја: Тако су говорили Црногорци, Писма из
Уранополиса, Српски лавиринт и црногорски Минотаур, Његош и савремена Црна
Гора. Уредник је зборника Његош наш савременик
и Дани Његошеви. Један је од покретача и уредника културно-духовних сабирања Дани Св. Василија
Острошког и Дани Његошеви, и предсједник
Књижевног друштва „Његош“. Добитник је награде „Марко Миљанов“, награде Библиотеке „Његош“
из Пећи и руског ордена Болотов. Живи у Никшићу.

ризрен, средњовјековна престоница Немањића, у
народној традицији именован и као „српски Цариград“, био је непресушно врело литерарне и националне инспирације црногорских господара. Да је управо тако, говоре сачувани списи, свједочанства и књижевна остварења
цетињских митрополита Петра I Светог и Петра II, као и краља
Николе. То је сасвим разумљиво, с обзиром да је ослобођење
Призрена и стварање јединствене српске државе био један од
суштинских политичких и националних циљева светородне народне династије Петровић-Његош.
Помен Призрена налазимо већ у пјесми „Поучење у стиховима“
митрополита Петра I Светог. Наиме, у истој пјесми Петар I поред
осталог каже:
И што бјеху цркве и олтари,
сад мечити јесу и мунари;
што ли бојне куле и дворови;
славни Призрен и други градови,
то су сада тамнице студене
за несрећне Србе направљене!
Пјеснички исказ Петра I утемељен је на вјеродостојним
чињеницама. Храмове из доба Немањића у Призрену и околини Турци и Арбанаси су порушили или су их претворили у џамије.
Порушен је и манастир Св. Архангела у околини Призрена, који

Ослобођење Призрена и стварање јединствене
српске државе су били неки од суштинских политичких и националних циљева светородне
народне династије Петровић-Његош.
је сазидан на иницијативу цара Душана Силног. А од мермерних
блокова истог храма сазидана је 1615. Синан-пашина џамија у
Призрену.
У визији владике Рада, Призрен је пројектован као престоница
уједињеног српског краљевства које се имало формирати након изгона Турака са Балкана. Управо зато је млади Његош изасланику београдске владе Матији Бану, који га је 1848. посјетио
на Цетињу, дословно рекао: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез
српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ На жалост, неповољан сплет
спољнополитичких околности и реална војно-политичка немоћ
Србије и Црне Горе онемогућили су оживотворење ове племените замисли.
Још прије ступања на трон Књажевине Црне Горе, будући
књаз Никола дефинисао је ослобођење Призрена као један од
кључних националних и слободарских циљева. У пјесми „Пијмо
вино!“, коју је спјевао 27. априла 1859. године, Никола Мирков ће
поред осталог записати:
Сви прегнимо погинути...
Призрен мора бити наш!
У њ’ се златан престо жути ...
Здрав будући царе наш!
То је наше земље плод...
Нек ми живи мили род!
У незваничној народној химни „Онам’, онамо“, коју је написао 1867.
млади књаз Никола као кључни национални и династички идеал
Црне Горе најављује непомирљиву и бескомпромисну борбу за
ослобођење Призрена, древних немањићких светиња и потлаченог српског рода на Косову и Метохији, па поред осталог каже:

саборна црква Светог Ђорђа

Господари историјске Црне Горе вјеровали су
у ослобођење Призрена, Косова и Метохије,
али и ширих српских етничких простора у
тешким и бесудним временима када се чинило да су ови циљеви нереални и апсолутно
неостварљиви. Њихов примјер нека нам послужи као инспирација. Али и као поука.
III
Господари историјске Црне Горе вјеровали су у
ослобођење Призрена, Косова и Метохије, али
и ширих српских етничких простора у тешким и
бесудним временима када се чинило да су ови
циљеви нереални и апсолутно неостварљиви.
Њихов примјер нека нам послужи као инспирација.
Али и као поука. Јер неопходно је сачувати вјеру у
себе и у постављене циљеве чак и у оним временима када нас распоред чињеница и однос снага на терену наводе у поноре малодушја и очајања. С правом је Господ Исус Христос рекао да је све могуће
ономе који вјерује.
И заиста је тако. Са протоком времена, и оно што
је данас немогуће, једном ће постати могуће и
остварљиво. Неопходно је само сачувати вјеру. И
мудрост стрпљења.
Ако будемо изградили и сачували чврстину вјере
у колективној души народа, слободан Призрен у
слободној Србији временом ће постати оживотворена стварност.

мај - јун / 2011 / svetigora

Онам’,онамо ... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ’.
Књаз Никола помиње Призрен и у пјесми „Пјевао сам...“ , коју је
написао 1880. године:
Пјевао сам рујној зори
и заходу, сјајном бају,
и младости и славују
и Призрену, милом крају.
За књаза и господара Црне Горе Призрен није туђина, већ „мили
крај“, коме се мора донијети слобода. То је сасвим природно
будући да је књаз Никола, посебно у млађем раздобљу свог живота, сљедовао општенародној идеји српског интегрализма.
Помен Призрена наћи ћемо и у историјско-политичком спјеву
„Пјесник и вила“, који је књаз Никола написао 1892. У истом спјеву
води се имагинарни дијалог између виле и књаза-пјесника. Док
дијалог тече, вила ће поред осталог рећи пјеснику:
А гдје вам је Призрен стони,
Сарајево, Босни глава,
и стотину још градова,
што имате до Дунава?
Све то вам је ојађено,
не од јуче, но одавно,
подављено, попућено
јадно робље прекукавно!
II
Турци су окупирали Призрен 1455. Наредних 527 година Призрен ће остати под турском влашћу притијешњен отоманским
и албанским насиљем. Досељавањем Арбанаса и постепеном
исламизацијом промијениће се етничка структура града на штету српског етноса. Број Срба се смањивао и усљед исељавања
домицилног српског становништва, које је одступало испред
терора Арбанаса. Ипак, дан слободе је дошао. У јесен 1912. трупе Краљевине Србије ослободиле су Призрен и присајединиле
га земљи праотаца. Али слобода, на жалост, није дуго потрајала.
У јесен 1915. Призрен су запосијеле аустроугарске трупе. Ипак,

у јесен 1918. Аустроугарска је дочекала заслужени крај. Призрен се опет нашао у саставу Србије, и
шире југословенске државне заједнице. Након релативно краткотрајног живљења у слободи, у априлу 1941. Призрен су окупирали италијански фашисти и укључили га у састав тзв. Велике Албаније.
Поново су наступили дани изгона и страдања за
српски народ у Призрену. Они ће се наставити и након слома међународног фашизма 1945. и обнове
југословенске државне заједнице. Маршал Ј. Б. Тито
и Титови епигони подстицали су албанско насиље и
исељавање Срба са Косова и Метохије. Са протоком
времена, број Срба на Космету био је све мањи. Па
и у Призрену, разумије се. Када су трупе Атлантског
пакта у сарадњи са албанским терористима окупирале Космет у јуну 1999. године, из Призрена је
протјерана комплетна преостала српска заједница.
Али искуство предака нас учи да се историјско
коло среће често окреће. Поготово на балканским вјетрометинама. Увјерени смо да ће у неким
будућим временима Призрен поново дочекати освит слободе и присаједињење мајци домовиниСрбији. Ако да Господ.

ПРЕДРАГ Вукић

ЦРНОГОРСКИХ ГОСПОДАРА

osvrt

ПРИЗРЕН КАО ЛИТЕРАРНА ИНСПИРАЦИЈА

29

predawe
svetigora / 2011 / мај - јун

30

Свети Петар Цетињски и двије чобанице
Х

ођаше
Свети
Петар
Цетињски,
митрополит
црногорски, скендеријски и
приморски, са својим вјерним
помоћником и ђаконом Црном
Гором и Брдима, поучавајући
народ и упућујући га на свако
добро дјело. Искорењивао је
сујевјерја, мирио закрвљена
братства, умудривао словесно
стадо, судио народне спорове,
надгледао и исправљао своје
свештенике и калуђере.
Док је Свети Владика
цетињски тако Црном Гором
и Брдима ходио са својим
ђаконом, наиђоше на једну
дјевојку чобаницу која покрај
пута чуваше овце. Назвавши
је Божију вјеру, митрополит
Петар је поздрави. Видјевши
да је то Владика цетињски,
озарена од радости дјевојка
чобаница се лијепо јави
Светом Владици, назва му
Божију вјеру, пољуби га у руку
и са смјерношћу му се поклони
затраживши
му
Божији
благослов. Митрополит Петар
је од пуна срца благослови
и одмах продужи свој пут. У
исто вријеме би му веома
мило што дјевојка онако
смјерно и радосно показа
поштовање према своме
владици и назва му Божију
вјеру. Но, кад се мало удаљише
рече Свети Петар: „Да Бог
да те зли нароци1 ћерали,
честита ђевојко“. Зачуди се
ђакон овим ријечима Светога,
али изненађен и пометен њиховим садржајем, не
смједе у тај час ништа да га упита.
Послије неког времена пређоше Свети Петар и
вјерни му ђакон преко једног вељег брда и сретоше
другу дјевојку чобаницу како чува овце. И овој
дјевојци Свети Петар назва Божију вјеру и поздрави
је. Ова пак дјевојка чобаница нит му назва Божију
вјеру, нит му приђе за благослов, већ га мрзовољно
погледа и оћута. Свети Владика, зачуђен њеном
дрскошћу и незнањем, тужно је погледа и настави
својим путем. Но, кад се мало удаљише рече Свети
Петар: „Да Бог да те добри нароци ћерали, несретна
ђевојко“.
Ово владичином ђакону би још чудније па, иако
сав збуњен и помало уплашен, осмјели се да упита
Светог Петра: „Свети и честити владико, кумим те
Богом великијем, објасни ми зашто ону добру и
побожну ђевојку чобаницу која ти и Божију вјеру
1.

нарок – народни израз за срећу

назва, и поклони ти се, и руку ти
цјелива, онако грдно благослови, а ову
опаку и мрзевну овако лијепо. Ђе је ту
правда и смисао, свети владико?“
Застаде на тренутак Свети Петар,
наслони се на свој владичански штап,
па благо погледавши на свога духовно
узнемиреног ђакона, мудро и мирно
му одговори: „Добри мој и вјерни
ђаконе, једно су судови Божији а
друго су судови људски. Зато се треба
увијек молити, пресвето име Исусово
призивајући; увијек Божијим очима
гледати и Божијим умом расуђивати.
И сам знаш шта је написано у Светоме
Писму да Бог жели да се сви људи
спасу и дођу у познање истине. Стога,
онако благослових оне двије ђевојке,
са једним дубљим циљем и са добрим
мислима и жељама. Пожељех дакле
од Бога да се она прва и честита
чобаница убрзо уда и пође за човјека
тешка и срдита. Да је на тај начин зли
нароци ћерају, а све са циљем да
их она побјеђује својом љубављу и
својим смирењем и честитошћу. Ово
рекох како би се њеном врлином
њен будући човјек Богу обратио, те
да би се и она са њим као и њихова
будућа чељад спасили и на добри пут
у живот вјечни отишли. Јер земаљска
је срећа варљива и пролазна, а небеска истинска и непролазна. Ову другу,
ојађену и несретну ђевојку, онако
благослових са мишљу и жељом да се
убрзо уда за човјека блага и побожна,
да је на тај начин добри нароци ћерају,
не би ли се некако и она, уз помоћ
врлине њеног човјека, поправила и
душу спасила. И да би им будућа чељад
имала добар примјер у дому, јер није
добро да ико од људи на земљи пропадне и оде у вјечну муку
и погибао. Стога је најбоље да макар једно од супружника
буде честито и благе нарави, како би његовом праведношћу
и добротом била преображена на добро и читава кућа. Да
би се што више људи спасило и поштењу научило. Ово су
ти били моји благослови и моје жеље и мисли, добри мој и
вјерни ђаконе, јер два зла у једну кућу никако не иду, а ако је
барем једно од супружника смјерно и честито, даће Бог, па ће
и читава кућа на добро поћи и опоравити“.
Чувши овако премудар одговор Светога Петра ђакон се
задиви његовим ријечима и остаде без иједне недоумице
у срцу. Видјевши пак, да је свога ђакона потпуно успокојио,
Свети Петар Цетињски се гледајући га својим дубоким и
мудрим погледом, благо и задовољно насмјеши, те обојица
одмах наставише свој пут проходећи Црном Гором и Брдима
и поучавајући народ Божијој вјери и Божијој истини.
Причу из народног памћења и предања, по казивању старине Ђорђија
Кнежевића из Подгорице, записао игуман манастира Светог Николе на
Врањини јеромонах Петар (Драгојловић).

ГЛАВА ПЕТА

1. И догоди се трећег дана, кад преста да се моли, скиде
са себе хаљине покајања и обуче хаљине (царске)
славе своје. 1а. Поставши тако леполика, призвавши
свевидца Бога и Спаситеља, узе двије слушкиње, на
једну се ослањала, као разњежена, док је друга ишла
за њом, олакшавајући јој (ношење) одежде њене,
1б. а она бјеше зарумењена цвијетом љепоте своје,
лица милоликог, а срца стегнутог од страха. 1в. И
прошавши сва врата, стаде пред цара. А он је сједио
на свом царском трону обучен у сву одежду славе
своје, сав у злату и драгом камену, изгледа веома
страшног. 1г. И подигавши лице своје огњевидно
славом, са силним гњевом је погледа, а царица клону
и измијени своју боју од немоћи, и наслони се на
слушкињу која је ишла испред. 1д. И измијени Бог дух
царев на кротост, па ужурбано устаде са свог трона и
прими је у своје наручје, док она не дође себи, тјешио
је ријечима мирним и рече јој: 1ђ. Шта ти је, Јестиро?
Ја сам брат твој, ободри се, нећеш умријети, јер је
заједничко наше владање: приђи.
2. И подигавши своју златну палицу положи је на њен
врат, цјелива је и рече: говори ми. 2а. И рече му:
Видјех те, господине, као анђела Божјег и смете
се срце моје од страха славе твоје; јер си диван,
господине, и лице твоје милости испуњено. 2б. Док
је она говорила, клону због немоћи и цар се смете, а
дворјани његови је тјешаху.
3. И рече цар: Шта хоћеш, Јестиро? И која је прозба
твоја?1

4. А Јестира рече: Дан ми је данашњи празник, па ако је
угодно цару, нека дођу и он и Аман на гозбу, коју ћу
данас учинити.
5. Тада рече цар: Идите хитно до Амана, да испунимо
ријеч Јестирину; и дођоше обојица на гозбу на коју их
позва Јестира.
6. При пићу рече цар Јестири: Шта желиш, царице
Јестиро? Биће ти што будеш тражила.
7. А она рече: Прозба моја и молба моја јесте,
8. ако сам нашла милост пред царем: нека дођу цар и
Аман и сјутра на гозбу, коју ћу им сутра припремити,
па ћу сјутра одговорити на то.
9. Тада изађе Аман од цара прерадостан и весео. А кад
видје Аман Мардохеја Јудејца у царском предворју
веома се разгњеви.
10. И отишавши дома сазва пријатеље и Зосару своју
жену,
11. и показа им своје богатство и славу, којом га је
цар обдарио, и како га учини првјенствујућим и
начелником царства.
12. И рече Аман: Царица није позвала са царем никога на
гозбу осим мене, а позвала ме је и за сјутра.
13. Али ми се не допада, кад видим Мардохеја Јудејца у
царском предворју. (Приче 14, 3)
14. И рече њему Зосара жена његова и пријатељи: Нека
ти се припреме вјешала од педесет лаката, па ујутро
кажи цару да Мардохеј буде објешен на дрвету; ти пак
уђи на гозбу са царем и весели се. И допаде се ријеч
Аману и бише вјешала припремљена.

biblijske kwige

КЊИГА ЈЕСТИРИНА

Превод: Архиепископ цетињски и Митрополит
црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ШЕСТА

1.

У латинском преводу Вулгати, словенском и другим преводима насталим по њој овдје стоји додатак: „Ако будеш
и пола царства тражила, биће ти дато“

и не пропусти ни једну ријеч од оних које си казао.
11. Онда узе Аман хаљину и коња и обуче Мардохеја
и попе га на коња и прође преко градског трга и
казиваше громко, говорећи: Овако ће бити сваком
човјеку, кога цар жели да прослави!
12. И врати се Мардохеј у царско предворје, а Аман се
врати у дом свој тужан и покуњен.
13. И исприча Аман шта му се догодило Зосари жени
својој и пријатељима и рекоше
му пријатељи и жена: Ако је
Мардохеј од Јудејског рода,
почео си да се понижаваш
пред њим, падајући пашћеш
(пред њега); нећеш се моћи
од њега одбранити, јер је
живи Бог са њим.
14. Док су они ово говорили
стигоше евнуси, пожурујући
Амана на гозбу, коју
припреми Јестира.
- наставиће се -

мај - јун / 2011 / svetigora

1. А Господ лиши цара сна оне ноћи, па рече наставнику
своме да му донесе Књиге спомена данâ да му се
прочитају.
2. Тако нађе Књиге записâ о Мардохеју, да је јавио цару
о двојицу царских евнуха, кад су били на стражи, како
намислише да убију цара Артаксеркса.
3. Тада рече цар: Коју славу или милост учинисмо
Мардохеју? И рекоше служитељи цареви: Ниси му
ништа учинио.
4. Док је пак цар распитивао о добротворству
Мардохеју, гле, дође Аман у царско предворје. А
цар рече: Ко је у предворју? Тада Аман уђе да каже
цару да објеси Мардохеја на вјешала, која бјеше
припремио.
5. И рекоше служитељи цареви: Ево Аман стоји у
предворју; и рече цар: Позовите га.
6. Онда рече цар Аману: Шта да урадим човјеку кога
хоћу да учиним славним? А Аман помисли у себи:
7. Кога хоће цар да учини славним, ако ли не мене? Па
рече цару: Човјека кога цар жели да учини славним,
8. нека му донесу слуге цареве хаљину пурпурну, коју
цар носи, и коња, на коме цар јаше,
9. па нек се даде једном од пријатеља царевих славних,
и нека обуче човјека, кога цар воли, и нека се попење
на коња, и нека казује громко преко градског трга,
говорећи: Овако ће бити сваком човјеку, кога цар
прославља!
10. Тада реч цару Аману: Као што си рекао, тако учини
Мардохеју Јудејцу који вјерно служи у двору (нашем),

31

prikaz
МАТЕЈ Арсенијевић
svetigora / 2011 / мај - јун

32

СЛОВЕСНИ ПРАЗНИК ЦРКВЕ И

ЊЕНЕ САБОРНО-ВАСЕЛЕНСКЕ КУЛТУРЕ

„Изабранa дјела“Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у
тридесет и пет књига

А

ко је појава једне књиге црквенога ауто- говори (књига XXI, 416 страна, зборник приредила: Весна Никра – празник хришћанске словесности и чевић);
писмености, који својом светлошћу оба- У почетку бијаше Слово – Предавања, есеји, бесједе, разговори
сјава историјски живот и културу помесне црквене и саопштења (књига XXX, 414 страна, зборник приредио: јереј
заједнице, онда је појава „Изабраних дела“ једног Миодраг Тодоровић).
црквеног аутора-Епископа, уистину, саборни праз- Треће коло „Изабраних дјела“, за које је планирано да
ник за читаву Цркву и њену васеленску култу- изађе у току 2011. г, ће чинити следеће књиге:
ру. Такав помесни и васеленски празник словес- Света Тројица у учењу Светога Григорија Паламе (књига I, са
ности и словољубља у Христу-Слову Љубве јесте јелинског превео и издање приредио: епископ др Атанасије
објављивање „Изабраних дјела“ Архиепископа Јевтић);
цетињског и Митрополита црногорско-приморског Тајна Христа и тајна свијета – Еклисиолошке студије, есеји,
Г. Амфилохија у тридесет и пет књига, која излазе чланци и предавања (књига VI, зборник приредио: Матеј Арсекао заједничко издање двеју Епархија наше помесне нијевић);
Православне Цркве Српске: Митрополије црногор- Литургија и подвижништво – Студије, есеји и чланци (књига VII,
ско-цриморске и Епархије будимљанско-никшићке, зборник приредио: Матеј Арсенијевић);
са благословом Његовог Преосвештенства Епи- Са изворa Воде Живе – Бесједе на разне теме Јеванђеља, вјере и
скопа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, пред- црквеног живота I (књига XVI, зборник приредио: ђакон Никола
седника Уређивачког одбора и главнога уредника Маројевић); и
„Изабраних дјела“, и са предговором Његовог Пре- Дневник новог косовског распећа I-II – Дневнички записи, белешосвештенства умировљеног Епископа Г. Атанасија ке, беседе, осврти (књига XXII-XXIII, зборнике приредила: Весна
(Јевтића).
Никчевић).
Прво коло „Изабраних дјела“ ауторових, До сада објављене ауторове књиге (свака у тиражу од 3000 прикоје се појавило у јесен 2009. године и било мерака, делом као дивот-издање, у тврдом повезу, а делом у попредстављено у Свечаној сали Београдско- везу брошираном) – настале су саборним трудом приређивача
га сајма књига у октобру исте године, чине пет сваког појединачног зборника ауторових текстова, као и стручкњига:
нога лектора „Изабраних дјела“ професора Весне Тодоровић,
Историјски пресјек тумачења Старога Завјета дизајнера професора Мирка Тољића, уз графичку обраду тек(књига II, 278 страна, издање приредио: Матеј ста Милована Парезановића и дигитализацију текста јереја
Арсенијевић),
Љубомира Јовановића.
Нема љепше вјере од хришћанске: православ- Издавачким планом предвиђено је да до Божића 2014. гона вјеронаука – допуњено и измијењено издање дине, по равномерној издавачкој динамици, поред до сада
(књига III, 184 стране, издање приредио: Матеј објављених 15 књига, буде објављено још 20 нових књигаАрсенијевић),
цветника изабраних текстова ауторових, у четири кола од по
Увод у православну философију васпитања (књига IV, пет књига.
222 стране, зборник приредио: Матеј Арсенијевић),
Оно што, свакако, читалаца ради, треба истаћи јесте и чиСвети Сава и Светосавски завјет (књига XIX, 440 њеница да је до сада сабрани текстуални материјал који је плод
страна, зборник приредио: Матеј Арсенијевић) и
ауторовог полувековног богословског, пастирског и
У Јагњету је спас – изабране пјесме, записи и путо- књижевног стваралаштва на различиписи (књига XXIX, 244 стране, зборник приредио: тим језицима (поред српског
Матеј Арсенијевић).
- на јелинском, руском, франДруго коло „Изабраних дјела“, које је објављено цуском, италијанском, нео Васкрсу 2010. године и свечано представљено мачком), изузетно обиман и
на Београдским духовним свечаностима у да, већ у овоме тренутку, у
цркви Ружици маја 2010, чине следећи наслови: значајној мери надилази триБожићни загрљај Бога и човјека – Празничне пору- десет пет, издавачким планом,
ке, бесjеде и разговори (књига X, 302 стране, збор- предвиђених књига.
ник приредио: протојереј-ставрофор Радомир Ник- Уређивачки одбор и редакцију
чевић).
„Изабраних дјела“ чине: ЕпиВаскрс – дар Живота вјечнога – Празничне поруке, скоп будимљанско-никшићки
бесjеде и разговори (књига XI, 336 страна, зборник Г. Јоаникије (Мићовић) –
приредио: протојереј-ставрофор Радомир Ник- предсједник и главни уредчевић);
ник, Епископ полошко-кумаЧасни Крст Христов и Косовски Завјет – Предавања, новски Г. Јоаким (Јовчески),
есеји, бесједе (књига XX, 416 страна, зборник прире- Епископ диоклијски Г. Јован
дила: Весна Никчевић);
(Пурић), архимандрит Лука
Косово је глава Лазарева – Бесједе, предавања, раз- (Анић), протојереј-ставрофор

poezija

Владичина суза
Напојен жучи
Од ближњих и даљих
Азијата и Европљана
Своје судбине

У слаткој ватри пред Творцем
Слушао је рођене ријечи
Као да га Лијепо нема
Изведох Црногорце пред тобом
Љепше но су икад били
Дадох Србима мудрости
Више но су икад имали
Ставих им мач о појасу
Сјајнији него су сањали
На бурној брежини, усамљеног
Појиш ме свештеним лучама, Господе
Док свијет мртвим сном спава
Адским силама надахњује
Остављам сироте Црногорце
Угашено Косово, моја изгорјела прса
Тешке облаке над Ловћеном
Пјесме, звјездане сузе
Да ме виде у будућим ноћима
Кад ме у својим данима
Видјети не могаше

мај - јун / 2011 / svetigora

Радомир Никчевић, протојереј-ставрофор Драган Станишић,
протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј-ставрофор Гојко Перовић,
протојереј Велибор Џомић, протојереј Саво Денда, јереј Миодраг Тодоровић, Милутин Мићовић, као и сарадници: монах Павле (Кондић),
Јован Маркуш и ђакон Никола Маројевић.
На словесној моби приређивања и објављивања ауторових „Изабраних дјела“ сабрала су се, дакле, духовна чада и ученици његови, да, како најбоље знају и умеју, испуне предањску дужност и
укажу метанијско поштовање седоме оцу и његовим вишедеценијским ипостасним и логосним трудовима, речима и делима, списима и књигама писаним, као и оним још вреднијим – књигама које су
настајале Христа ради, Цркве ради и Народа Божијег ради, а да нису
ни хтеле да буду написане, још мање – објављене.
У светлу Живога Предања Цркве гледано, овај саборни светигорски
труд Цркве ради и њене помесно-васеленске културе ради јесте
смерни и одговорни наставак филокалијског труда којим су духовна
чада Авве Јустина Ћелијског, у своје време, указала љубвену благодарност и синовску благодарност своме духовноме оцу, приређујући,
осамдесетих година XX столећа, књигу–цветник „На Богочовечанском путу“ (1980), те „Пут Богопознања – поглавља из православне
аскетике и гносеологије“ (1987) и, потом, остале Аввине књиге у оквиру „Сабраних дела Светог Јустина Новог“ (почев од 1998).
„Изабрана дјела“ Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је, од раних дана свог богословскосписатељског стваралаштва узео име морачке Светигоре за своје
духовно презиме (А. Светигора), живи су наставак хођења ауторовог (који је и сâм један од духовних ученика Авве Јустина Ћелијског)
богочовечанским путем Јустиновим, као што су житије и дела Авве
Јустина – опитни и сведочански наставак хођења путем Св. Николаја
Жичког, а делâ овог, „највећег, после Светог Саве Срба, Христовог“ – светитељски и стваралачки наставак хођења путем равноапостолног и васеленског Светог Саве, и, преко њега, путем Светих
Просветитеља словенских Кирила и Методија, и Светих Отаца Цркве,
и, преко њих, путем Светих Апостола – ученика Христових: саборним
путем Светлости, Истине и Живота, путем који води у Светлост, Истину и Живот, који је пут Христа Богочовека, пут саборно-васеленске
Цркве, пут Царства Божијег коме неће бити краја.
То је тај, до данас и у векове, непрекинути, како вели Свети Сава у
свом „Хиландарском типику“, благодатно-словесни свезлатни ланац
живог тока живих сведока – мартиро-светлосника, живих богоносаца и христоносаца, живих људи и богољуди Бога Живога, Богочовека Христа, Алфе и Омеге свих почетака и крајева, свих родослова и
есхатослова, Живога Слова, и Прослова, и Послеслова – Амина свега и свих, Коме су ова „Изабрана дјела“ ауторово
уздарје најдубље благодарности – смерно и узвишено, монашко и епископско, светогорско и светигорско.
„Изабрана дјела“ Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија су,
уистину, репрезентативно издање са којим Српска
Православна Црква може да изађе пред све помесне Православне Цркве и да каже: ово је наш глас у
хору „свезлатних устâ Логоса“; ово је наш напев у
педесетничкој симфонији Слова Љубве; ово је наш
логосни принос и допринос саборној Књизи Живих
у Христу; ово је наш светли запис, из умно-срдачне утробе овог покољења Срба Христових, о тајни
саборно-логосног служења великој Тајни Христа
и тајни спасења свега и свих у космичко-есхатолошком Телу Логоса, Цркви обожења и бескрајног
саборовања живих Божијих са Богом Живим (ср. Пс. 81, 1).

Милутин Мићовић

33

majke hri[]anke
ОЛИВЕРА Балабан
svetigora / 2011 / мај - јун

34 

елена Анжуска
Јелена Анжујска је прва српска краљица која је по- својој области сабирати кћери сиротих родитеља, и њих хранећи
стала светитељка. Рођена је око 1225. године. О у своме дому, обучаваше сваком добром реду и ручном раду,
њеном пореклу нема прецизних информација. Пис- који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше их за
мо које је на краљичину адресу стигло 1273. године мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а
од напуљског и сицилијанског краља Карла I, све- на место њих узимала је друге девојке као и прве. И тако увек
дочи да су били у неком сродству, јер је он у писму усрдно чинећи ишла је за Оним јединим, који ради нас претрпе
назива рођаком. Претпоставља се да Јелена потиче вољно распеће...“
из споредне линије француског краљевског дома, Осим тога Данило II наводи да се краљица Јелена много бринукојој је припадао и последњи латински цар Болд- ла за сиромашне дајући редовно милостињу: „Од суботе до сувин II, цар Констатинопоља. Заправо историчари боте масла крстећи рукама многих јереја, и у те дане довољно
сматрају да је она била унука Болдвинове сестре. милостиње дајући свакоме који је требао, насићујући гладне
Данило II о Јеленином пореклу каже: „Ова благо- утробе, и одевајући наге, а болнима и странима и који нису имачастива и христољубива блажена Јелена била је од ли где главе потклонити, беше ова блажена тврди покров и неплемена фрушкога, кћи славних родитеља, који су оборива кула. Сама је предњачила и служаше им са побожношћу,
били у великом богатству и слави,“ што би значило а када је то чинила, увек је са топлим сузама квасила лице своје и
да потиче од неког француског племства из Грчке.
болом срдачне љубави горко оплакујући себе...“
Удала се 1250. године за краља Стефана Уро- Организовала је преписивање књига и те књиге је касније
ша I, који је владао од 1243-1276 године. Легенда поклањала. У свом двору је имала књигохранилиште, тј. библикаже да је краљ у част њеног доласка по читавој отеку.
ибарској долини засадио стабла јоргована, њеног Није остало забележено шта се догодило са Јеленино троје деце,
омиљеног цвећа. У Краљеву се и данас у мају месе- Стефаном, Брнчом и њеном кћери, али се сматра да су се рано
цу прослављају „Дани јоргована“ у знак сећања на упокојили. Са својим синовима Драгутином и Милутином Јелена
доброчинства краљице Јелене Анжујске.
је увек била у присном мајчинском односу, чак и када су бивали
О Јелениној нарави се каже да је била оштра у сукобу са оцем.
речју а блага по природи, непорочна животом, у Први велики лом у краљевској породици започео је између 1267
заповедању кротка и уопште сваком хришћанском -68 године, када су краља Уроша и његовог сина Драгутина после
врлином украшена. Савременици је описују као једне битке у Мачви заробили Мађари.
лепу, љупку, племениту и образовану жену, коју је Обојица су ослобођени али уз обавезе. На угарском двору Дранарод брзо заволео.
гутин се оженио угарском принцезом Каталином, а краљ Урош I
Са краљем Урошем имала је петоро деце: чети- је добио обавезу да Драгутина прогласи за млађега краља и прери сина и једну кћер. Синове: Драгутина, Милути- пусти му један део Србије на владање. Пошто је краљ Урош то изна, Стефана и Брнчу. О њиховој кћери нема сачу- бегавао, долази до првих раздора унутар породице.
ваних података. Претпоставља се да је син Стефан Јелена је у свему подржавала свог мужа и увек му је била као
сахрањен у манастиру Студеници.
невидљива сенка. Око једне ствари се нису слагали, то јој запраКао и свака друга жена тога доба, Јелена се бавила во многи замерају и узимају чак као издају, али то се за њу сигурсвојим домом и децом. Била је јако учена, занимала но не може рећи. Наиме, Јелена је до доласка у Србију, разуме се
се и за дипломатске послове свог мужа.
и по самој породичној традицији била римокатолкиња. Сходно
У време владавине краља Уроша I Немањића Србија томе у неким сукобима и размирицама између две стране гледаје била у успону економског развоја. Почеле су се ла је да одржи неку равнотежу и заузме умеренији став. Тај став
копати руде сребра, бакра и олова, производио се је задржала и када се краљ Урош сукобио са Дубровником.
метал и српској привреди су се почела отварати 1276. године њихов син Драгутин је, уз помоћ угарског краља у
врата широм медитеранског тржишта. Развијени бици на Гатачком пољу, преотео власт од оца. Краљ Урош I се посу рудници у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Но- сле пораза повукао у Хумску земљу, где се и замонашио. Јелена
вом Брду. Србија је била економски јака и стабилна је као права супруга и краљица кренула за својим мужем. Безусдржава.
ловно поштовање према краљу Урошу показао је тадашњи архиЈелена је живела у двору у Брњцима, на самом рубу епископ Јоаникије, који је за архиепископа изабран само некоданашњег Косова и Метохије. Ту је по одобрењу лико година раније, тачније 1272. године. Он је одступио са свог
свог мужа основала женску школу плетења у коју је положаја у знак протеста због оваквог поступка према краљу:
доводила девојке из целе земље. Узимала их је под „Овај преосвећени Јоаникије, сећајући се његове нелицемерне
своје окриље и склањала их од сиромаштва и гла- љубави и пошто му беше обећао, да се до своје смрти неће разди. Девојке су у тој школи училе да кувају, плету и личити од њега, оставивши свој светитељски престо, и уставши
обављају све друге кућне послове. Вероватно је још оде за њиме, и тамо поживе у страни земље пилотске“ записао
под Јелениним утицајем становништво ових преде- је Данило II.
ла створило надалеко чувену, богату традицију руч- Архиепископ Јоаникије био је уз краља све до његове смрти 1.
них радова. Осим кућних послова, девојке су учи- маја 1277. године. Краљ Урош је сахрањен у својој задужбини
ле писменост и музику. Јелена је и сама говорила Сопоћанима. Архиепископ Јоаникије упокојио се две године напет страних језика и много је полагала на културу и кон смрти краља. У знак захвалности за оданост према своме
образовање.
мужу краљица Јелена га преноси из Пилота и сахрањује у манаАрхиепископ Данило II каже: „Заповеди у целој стиру Сопоћани поред моштију краља Уроша.

мај - јун / 2011 / svetigora

У Јелениној биографији стоји: „И ту сама благочастива Јелена са свеосвећеним сабором учинише над телом преосвећенога псалме и божанствена пјенија и
са добромирисним мирисима часно славећи положише његово тело у гроб, где лежи и до овога дана, часно
спомињан у Господу.“
За краља Уроша се каже да су га волели и православни
и римокатолици. Остао је забележен догађај у Бару 1247.
године. Наиме, с пролећа је у Бар дошао дубровачки каноник Матеј, да барски Капитол потчини Дубровнику.
Овај догађај је изазвао велике протесте свештенства и
грађанства. Забележено је да су узвикивали: „Шта се нас
тиче папа! Наш папа је господин наш краљ Урош!“
После Урошеве смрти, Драгутин даје мајци на
управљање неке делове државе: Приморје од Дубровника до Скадра, у унутрашњости Зете поседе на Горњем
Лиму и око извора Ибра, са дворцем у Брњацима.
Требиње је и раније припадало Јелени.
Драгутина је јако мучио грех који је учинио према свом
оцу, тако да је према речима архиепископа Данила
мајку дочекао са речима: „А ја ћу се по достојању теби
покоравати и служити теби са страхом и љубављу истините вере, и теби чинити већу част и славу, не би ли
како ради тебе благослов наследио. И колико ти сагреших, опрости ми. Твоје молитве нека ме утврде у вољи
разума Божија.“
Јелена је на то одговорила: „Ево све што се догоди са
нама, то не би од руке снаге твоје, но од Бога, у чијим је
рукама све и у кога нема обазирања на лице. Он једини
све ово учини.“
„Примивши с љубављу и у сласт њезину поруку, и павши на њезине ноге, молио се је са сузама, да прими
проштење својих грехова и да добије благослов. И ова
христољубива, дарова му савршени благослов и мир,
и тако пође у додељени јој свој крај, примивши многа
имања и часне дарове, колико је хтела, од љубљенога
сина свога.“
Драгутина кроз цео свој живот прати мисао о
почињеном греху, тако да се већ 1282. године повлачи
са престола и уступа место свом млађем брату Милутину, уз услов да након Милутина престо наследе Драгутинови синови Владислав и Урошић. Наиме Драгутин
је те године, кренувши у обилазак града Јелача, пао са
коња и поломио ногу. Овај дођагај је протумачио казном Божијом због свог греха према оцу. Након овог
догађаја на престо долази Милутин.
Краљица Јелена Анжујска је удајом за краља Уроша
примила православну веру, али током читавог свог живота она помаже римкатолике и римокатоличке цркве
у Србији. Њен лични живот, облачење и исхрана били
су доста скромни. Волела је да живи у природи, да доста шета, обилази народ и светиње, да чита. Устајала би
веома рано, прошетала око бистрог Оклачког потока,
после доручка обавила би своје државничке послове а
затим би се дохватала књиге.
Била је велика градитељка. Градила је и православне и римкатоличке храмове. За 1288. годину везује се
освећење четри фрањевачка манастира, који су се налазили у Бару, Скадру, Улцињу и Котору.
Око 1275. године саградила је манастир Градац. Цркву
посвећену Благовестима наменила је за свој гроб: „И
тако поче зидати цркву у име Пресвете Богородице

35

svetigora / 2011 / мај - јун

36

празник Благовешћења, на месту таквом љубављу вере у Господу, полагаше врат свој под добар лаки јарам Хризваном Градац. Сама подвизавајући стов, тихо живећи у сваком монашком исправљању, не кушајући ни дању ни
се, не имајући покоја ни дању ни ноћу сласт сна, нити дајући мира телу своме.“
ноћу, како би само са успехом могла По народном предању на месту где се налази данашњи манастир Рибњак у
свршити такво дело...“
Бару, метох манастира Острог, налазила се црква Св. Јована Крститеља коју је
„Заповедила је да се сакупе сви наро- изградила краљица Јелена. И у то време на овом месту је било и гробље. На
ди њезине државе, и када је то учи- јужној страни, изнад гробља налази се брдо по имену Градац. Јелена је у то
нила, изабрала је од њих најбоље време повезивала културу и традицију Приморја са средишњом Србијом, тако
уметнике, хотећи да подигну пре- да и ова коинциденција између назива предела на којима је градила цркве,
дивно уздизање тога храма, мно- очигледно није случајност. Претпоставља се да је црква на Рибњаку саграђена
го злато нештедемице дајући сви- осамдесетих година тринаестог века. Постоји и предање да је краљица исма радницима, да нико од њих товремено градила и цркву Св. Илије на брду Волујица изнад барског залива.
не буде увређен насиљем, или да Њено дело је и црква Св. Николе у Бару.
ко негодује, као мудри и разумни
У току лета и зиме, боравила би неко време у немањићком дворцу у Бару. Код
стројитељ.“
немањићког ловишта Склапа биле су две плаже на којима се радо купала, па их
На Приморју је Јелена оставила до- је народ назвао Велика и Мала Јеленина плажа, или Краљичина плажа. У току
ста градитељског и доброчинског лета боравила би и у Улцињу. Одседала је у Шасу, одакле је одлазила на плажу
трага. Подигла је град Дриваст, кога и у цркву Светог Илије у Вељем селу (Мркојевићи), често пешке.
су срушили Монголи. Котору је по- Јеленини синови Драгутин и Милутин започели су свој сукоб. То је Јелену јако
клонила жупу Грбаљ. Богато је да- потресло. Браћа су се сукобила због Милутинове женидбе са византијском
ривала манастире и цркве код Бара, принцезом Симонидом. Том женидбом њихов претходни договор око престонарочито Ртац, са чувеном иконом ла би био нарушен. Милутин се ипак жени Симонидом 1299. године. Када су се
Пресвете Богородице, који је био након много година измирили, у знак покајања саградили су манастир Бањску.
поклоничко место.
Драгутин се пред крај живота замонашио, добивши име Теоктист.
Саградила је цркву Св. Стефана у Краљица Јелена се упокојила 8. фебруара 1314. године. Сахрањена је у својој
Скадарској тврђави. Помагала је задужбини, манастиру Градцу. О њеној сахрани архиепископ Данило је запиманастире на Синају, Светој Гори, сао: „Тако сам ваистину видео где одасвуд иду славни, тако исто и ништи и страЈерусалиму. По традицији српских ни, хроми и слепи, којима беше хранитељка ова госпођа моја. И пошто се савладарки, имала је своје исповед- брао цео сабор српске земље ка њој у славни двор њезин Брњаци, а ја смерни
нике са којима се дописивала у Данило био сам у то време епископ цркве Светог апостола Христова Стефана,
Јерусалиму. Међу повељама мана- у месту званом Бањска, и када сам чуо за престављење ове блажене, брзо постира Светог Николе на Врањини је журивши се, и нађох се ту са осталим епископима и игуманима, и целим сабои она којом му краљица Јелена даје ром отачаства њезина.“
велике дарове и потврђује посједе Насупрот гроба краљице Јелене, у манастиру Градац, налази се и једна мања
које је имао. Црква Светог Вакха и гробница у којој је, претпоставља се, сахрањена њена кћер.
Срђа коју је, по предању, подигао У биографији Данило II наводи да је краља Милутина нарочито погодила смрт
цар Јустинијан, имала је посебни мајке Јелене и да је са великим болом и тугом својим рукама положио тело
култ на Приморју. О њеној обно- своје мајке у гроб.
ви има неколико верзија. Једна од Три године након Јелениног престављења у Господу она се јавља у сну једном
њих је да је, 1290. године, обновила монаху, и тадашњи рашки епископ Павле након свеноћног бденија наређује да
краљица Јелена са синовима Дра- се отвори краљичин гроб. По речима њеног биографа њено тело је нађено да
гутином и Милутином. То је управо лежи као у роси. Наша Црква је прославља 12. новембра.
први спомен о радовима на цркви
Светог Срђа и Вакха. Једна икона у
цркви Светог Николе у Барију дар
је краљице Јелене и њених синова.
Натпис на њој личи на текст оне на
цркви Светог Срђа и Вакха, па није
искључено да је сама Јелена његов
аутор.
Архиепископ Данило наводи да је
Јелена примила „монашки образ“
1280. године у скадарској цркви Светог Николе. Записао је: „Призвавши
христољубивог једнога од монаха
својих, најчаснијег старца по имену
Јова, и из његове руке прими монашки образ у цркви Светога Николе, у
славном граду Скадру. И у том великом анђелском образу би названа
монахиња Јелена, и разгарајући се
манастир Градац

ЗАТОЧНИК ЉУБАВИ ХРИСТОВЕ (први део)

др КСЕНИЈА Кончаревић

„Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио
Својом божанском љубављу“
(Св. Симеон Метафраст)
...Све је отпочело од крварења из плућа изазваног
једним непредвиђеним телесним напором који је
за измученог и већ остарелог Достојевског био претежак. Уследили су нови напади болести. Од наглог
пуцања артерије писац је изгубио свест. „Када су га
освестили“, сећа се Ана Григоријевна Достојевска,
„прве речи које ми је упутио биле су: ’Ана, молим те,
брзо позови свештеника, желим да се исповедим и
причестим.’
Премда је доктор почео да га уверава у то да нема велике опасности, ја сам, да бих умирила свога супруга,
решила да му испуним жељу. Становали смо у близини Владимирског храма и свештеник кога смо позвали, отац Димитрије Мегорски, већ за пола сата дошао је к нама. Фјодор Михајлович је веома спокојно и
расположено дочекао баћушку, дуго се исповедао и
затим се причестио. Када је свештеник отишао, ушла
сам са децом у кабинет да бих честитала Фјодору
Михајловичу примање Светих Тајни. Благословио је
мене и децу, замолио их да живе у миру и слози, да
имају љубав међу собом и да мене воле и штите. Отпустивши децу, Фјодор Михајлович ми се захвалио за
срећу коју сам му даривала и замолио ме да му опростим ако ме је било чиме ожалостио. Нисам могла
да задржим сузе. Фјодор Михајлович почео је да ме
теши, говорећи ми благе и нежне речи, захваљивао
ми се за срећан живот који је проживео са мном.
Остављао ми је децу поручујући да ми верује и да
се нада да ћу их увек волети и чувати. Затим ми је
упутио речи које би ретко који супруг могао казати
својој жени после четрнаест година брачног живота:
’Знај, Ана, увек сам те волео топлом љубављу и никада те нисам изневерио, чак ни у мислима.’
Неколико пута је шапнуо: ’Позови децу!’ Позвала сам
их, муж им је говорио да му приступе, деца су га целивала и, пошто је доктор тако наредио, одмах одлазила, а Фјодор Михајлович их је пратио тужним погледом. На око два сата пред смрт, када су се на његов
позив поново окупила сва деца, Фјодор Михајлович
је поручио да се у његово име, као завештање, уручи
Јеванђеље сину Пеђи1.“

osvrt

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ (1821­1881)

мај - јун / 2011 / svetigora

37

Тог 28. јануара 1881. године пронела се по читавом
Петрограду вест о смрти аутора „Јадника“, „Понижених и увређених“, „Кротке“, „Злочина и казне“,
„Браће Карамазових“, генијалног писца и мислиоца рањеног љубављу Христовом и њоме покретаног током читавог његовог мукотрпног живота.

svetigora / 2011 / мај - јун

***
„У Христа не верујем и не исповедам га као дете.
Моја осана прошла је кроз велики огањ сумњи“ –
овакво признање може се прочитати у последњој
бележници Достојевског2.
Није ли у овим речима кључ за разумевање целокупног наслеђа великог писца? Нема сумње. Овде
се јасно указује и на пут који је он прошао у своме
животу и на резултат тога пута.
Проблем вере за сваког човека јесте најважнији
животни изазов. Свако мора носити веру у
срцу и уму, у противном у његовом бићу влада
неподношљива тескоба и празнина. Међутим,
када се чврстина вере сједини са пуноћом Христове истине, добија се духовно богатство које
постаје у души човековој извор воде живе која
тече у живот вечни (Јн. 4, 14).
Изван Православља и изван Јеванђеља Христовог
Достојевски се не може појмити. Сваки покушај
да се његово стваралаштво објасни са становишта некаквих магловитих „универзалних“ и
„општељудских“ вредности осуђен је на неуспех.
Наравно, неке истине могу се извући из наслеђа
великог писца и независно од разумевања његове
вере, али без те карике која обједињава све нивое
његовог стваралаштва осмишљавање било ког
проблема у његовом делу остаје и непотпуно и
непоуздано.
Исидора Секулић, која је уживала глас једног
од најбољих познавалац Достојевског код
нас, у уводнику мартовског броја „Српског
књижевног гласника“ за 1931. годину, посвећеног
педесетогодишњици смрти Достојевског, писала
је: „Достојевски је врх над врховима. Сур, самотан,
тужан, али врх... Врх није са животом, врх је над жи-

38

1. А. Г. Достоевская, Воспоминания, Москва, 1981, стр. 373.
2. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т.
27. Ленинград, 1982, стр. 86.
3. Исидора Секулић, Неколико речи за увод. - Српски
књижевни гласник, Београд, 1931, књ. 32, стр. 345-346.
4. Бранко Лазаревић, Импресије из књижевности. Београд,
1935, књига 3, стр. 41.
5. Бранко Лазаревић, Импресије из књижевности. Београд,
1935, књига 3, стр. 114.
6. Бранко Лазаревић, Импресије из књижевности. Београд,
1935, књига 3, стр. 89.
7. Марко Цар, Велики варварин - Летопис, Београд, 1898, књ.
193, стр. 93.
8. Јустин Поповић, Достојевски о Европи и Словенству. Београд, 1940, стр. 110-111.
9. Јустин Поповић, Достојевски о Европи и Словенству, Београд, 1940, стр. 368.
10. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т.
21, Ленинград, 1982, стр. 134.
11. М. М. Дунаев, Православие и русская литература, Т. 3, Москва,
1997, стр. 300.
12. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т.
22, Ленинград, 1982, стр. 48.
13. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т.
22, Ленинград, 1982, стр. 46-49.
14. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений в 30 томах, Т.
28, Ленинград, 1982, стр. 172-173.

вотом. Са Достојевским Словенство није донело у свет ни
јасноћу, ни корисност, ни веселост; донело је жеђи мучне и
ватрене: жеђ за савршенством, жеђ за остварењем односа
између ограничених јединки и идеје Бога; жеђ за сарадњом
васељенском човека. Дело Достојевског није литература
него је чудо“. И даље: „Одредити Достојевског немогуће је.
Покушавали су то многи и највећи, али склизну са превеликог објекта, остану при делимичности коју могу обухватити
и падну и изгубе се у својој расправи о тој делимичности“3.
У својим „Импресијама из књижевности“ Бранко Лазаревић,
говорећи о стваралаштву Достојевског, констатује: „По
Достојевском стваралаштво је предосећање, пророштво и
видовитост, а извор му је у самом Богу. Старац Зосима непрестано наглашује да ’Бог ствара мисли’. Те ’Божије мисли’
долазе на свет преко пророка и њихових снова и бунцања.
Дух у запаљењу је дух који се највише приближава сржи
појава. У сновима, махнитостима и болестима казују његови
болесници (Мишкин, Иван Карамазов, Кирилов, Смерђаков,
Свидригајлов, Раскољников, Прохарчин, Гољаткин) његове
највише мисли по свим питањима.“4 „Пример огромних планова, ’бездани идеја’ и ’гомила тема’ је Достојевски. Он је
био у вечитој стваралачкој грозници. Приликом стварања
сва питања људска и васељенска рађала су се наједанпут.
Од ројева који су излетали из бездана његове природе он
је успевао само понеке да ухвати. Страхов прича да је просто био опкољен и опсађен множином идеја и тема које су
као ројеви светлаца пролазили кроз његову стваралачку
camera obscura. Само су извесни делови тог стварања могли
да се уобличе.“5 Из изложеног схватања природно израста
суд да је дело Достојевског ван домашаја критичке анализе.
Овај општи став има код Лазаревића још једну мотивацију:
наиме, Достојевски пророчким проповедима „потпуно пресеца конац који га још везује за земљу“. И то је, по његовом
схватању, најбитнији узрок његове недокучивости. „Попето
је све на један други животни план“, – писао је Лазаревић.
– „Понекад су ствари тако измешане, испретуране, испресецане да изгледа као да се чита као какав расут слог. Дух
и месо су увек у некој врсти побуне. Стога се Достојевском
не може прићи са анализом, под анализом све пада. Скоро
је сасвим немогуће мерити га европским мерилима и килограмима. То је још могуће док се он креће по површинама
духа и душе и тела, тамо где је све у врењу или су магла и
облачине, где се човек, издижући се из свакидашњег плана, губи у планове свечовечанске и метафизичке – обичан
људски и овоземаљски аршин није довољан за мерење.“6
И поред скоро једнодушног величања Достојевског као великог мислиоца, ипак скоро нико у Срба његову мисао није
тумачио као заокружен философски систем, већ су углавном интерпретирана његова схватања човека и његовог
места и значаја у свету, проблем Бога, добра и зла, смисла
патње, концепција Европе и Русије, месијанизам руског народа и једно посебно питање – однос према Ничеовој мисли. Друго, рано је запажена и касније често истицана повезаност философске, етичке и религиозне мисли у његовом
делу. Тако је већ 90-их година XIX века Марко Цар писао:
„Изгледа чисто као да је Достојевски своју философску науку и морал својих књига извео правце из оне јеванђељске:
’Благо онима који плачу јер ће бити утјешени‘“7.
У студији аве Јустина Поповића „Философија и религија
Ф. М. Достојевског“, објављеној у наставцима у часопису „Хришћански живот“ током 1922. године, потенцира

мај - јун / 2011 / svetigora

се став да борба Достојевског за човекову личност има знамењем, штитећи га тиме и од опасности и од
дубљу мотивацију, а не само трагање за њеном слобо- страха. „Не бој се, синко, не дам те вуку“ – рекао
дом. Достојевски у својим делима трага за суштином чо- је. – „Христос нека ти буде сапутник, иди слободвека и у „решавању проблема човека је ненадмашан и но“. „Закрстио ме је руком и сам се прекрстио. Понеподражљив“. Али, он душу људску подвргава својој шао сам, осврћући се уназад скоро на сваких денеупоредивој по дубини психолошкој анализи да би дошао сет корака. Тај сусрет догодио се у пољу: других
до резултата, јер је човек „смртан без остатка“. Од тога за- сведока није било, и једино је Бог можда одозго
виси његово схватање света, јер ако је смртан – онда нема видео каквим је дубоким, просветљеним људским
Бога, а ако је бесмртан – има. Концепције по којима је чо- осећањем и каквом суптилном, скоро женственом
век разум и воља и које воде до човекобога, Достојевски, нежношћу било испуњено срце тог можда и припо схватању аве Јустина, побија у свом стваралаштву. У митивног и неуког руског сељанина – кмета.“12
Раскољникову и Кирилову „доживео је потпун пораз, сас- То је било једно од сећања које је Достојевском, по
вим банкротирао човек као воља; а у Ивану Карамазову – његовом признању, помогло да издржи тамничко
човек као разум“. Човек Достојевског је ширина у коју се заточење. Ово сећање дошло му је на ум у моменту
стичу „све противречности неба и земље“, „у проблем лич- када је осетио скоро неиздржив контраст између
ности се као у жижу стичу сви проблеми, јер је личност по- Светле седмице и мрачне, тескобне атмосфере
приште свих супротности“. Али човек Достојевског није која га је окруживала на робији: „Био је други дан
центар света. Проблем човека Достојевски је решио, по оцу светлог празника Васкрсења. У ваздуху се осећала
Јустину Поповићу, смирењем у Богочовеку Христу: „Свире- топлота, небо је било тако плаво, сунце је високо
по мучен тајном човекова бића, Достојевски је кроз своје одскочило, све се купало у светлости, али у души
антихероје покушавао на све могуће начине да је заслади мојој било је веома мрачно. Лутао сам бесциљно
и ублажи... Када су најзад сва људска средства крахирала, по зградама казамата: већ други дан се у тамници
када је све људско банкротирало, Достојевски је био при- празновало. Робијаши нису терани на радове, али
моран да остави човека и човека-бога и да потражи Бо- је свуда унаоколо било мноштво пијаних, одасвуд
гочовека“8. Постављајући питање: има ли решења које би су допирале псовке, на сваком кораку отпочињале
осмислило трагику света и побило разлоге свих буна бо- су свађе, разлегале су се безобразне и гадне песгобораца, ава Јустин долази до закључка да је Достојевски ме, затвореници су се картали испод лежајева, нерешење нашао у Христу: „Да, могућан је – изјављује колико њих лежало је пребијено, на земљи побаДостојевски, могућан је само један једини одговор. И тај од- цани ножеви – све то ме је за два дана празника
говор је пресвети лик Богочовека Христа“. Аутор ће у низу измучило до болести. Ни раније нисам без одвратисказа поновити мисао да је Достојевски у Христу видео ности могао посматрати пијано махнитање, а овде,
једину могућност спасења света, да је Христос „једино што на овом месту, нарочито. У срцу моме разгорела се
Достојевски обожава без резерве“, тврдећи да после апо- злоба... Међутим, када сам сишао са свога лежаја и
стола Павла није било „смелије речи о незаменљивости осврнуо се око себе, одједном сам осетио да на те
Христа“ од романа Достојевског. И завршиће своју студију несрећнике могу гледати сасвим другим очима и
речима: „Достојевски и као пророк и као апостол и као му- да је изненада, неким чудом, из срца мога ишчиченик и као песник и као философ проповеда једну истину, лела свака одвратност и свака злоба. Пошао сам,
једну свеистину: Богочовек Христос је највећа драгоценост посматрајући пажљиво свако лице: овај обријани
у свим световима“9.
сељак са кажњеничким жиговима утиснутим на
Достојевском је Јеванђеље, по његовом властитом лицу, припит - можда је то онај исти Мареј? Та нисведочењу, било познато још од најранијег детињства10. сам могао да се загледам у његово срце!“13
Међутим, по промисаоном дејству воље Божије, најдубљи Не судите да вам се не суди – то зна сваки
сусрет са овом Књигом Живота вечног и преизобилног хришћанин. Али како је тешко следити ову запоФјодор Михајлович доживеће у тобољској тамници, када вест! Није ли у дане светлог празника Васкрсења
му је, на његову молбу, као сужњу, била послата ова књига Христовог дошло до васкрсења душе Фјодора
у вези са којом се касније сећао да је од поновног сусре- Михајловича? Није ли управо том приликом
та са њом отпочео његов духовни препород11. О томе да се Достојевски срцем прихватио испуњавање Хриаутентични јеванђељски дух Достојевског дотакао управо стових заповести? У томе се, ван сваке сумње, нау условима док је био у оковима сведочи једна, рекло би шао кључ за истинско познање народа, познање
се, споредна епизода коју је писац касније исприповедао до којег је писац дошао у годинама сужањства у
у причи „Мужик Мареј“ (у „Пишчевом дневнику“ за фебру- Сибиру. Без љубави према Христу такво познање
ар 1876. године). Ова прича композиционо је саграђена не би било могуће. „Колико сам само са робије
као сећање уоквирено сећањем. У најдубљем концентру понео народних типова и карактера! Саживео
тога дела налази се сећање како је, док је био дечак, једном сам се са њима и зато их, како ми се чини, добро
у шуми осетио утисак да му у сусрет иде вук. Пред лицем познајем“, – писао је Фјодор Михајлович брату поопасности, дечко је потрчао ка једном сељаку који се ту у четком 1854. године, већ по изласку из казамата.
близини бавио пољским радовима, и у његовом сећању за- „Како је то чудесан народ! Време проведено на
увек је остао осећај неизмерне доброте коју је препознао робији за мене није изгубљено. Тада сам познао у благом, покровитељском погледу тога непознатог човека. ако не Русију, онда зацело руски народ тако добро
Тешећи и умирујући преплашено дете, мужик је помињао како га ретко ко познаје.“14
- Наставиће се Спаситељево име и неколико га пута осенио крсним

39

razgovor
ЕЛЗА Бибић
svetigora / 2011 / мај - јун

40

РАЗУМЕТИ СВОЈЕ ГРАНИЦЕ
У другој половини октобра 2010. г. за читаоце часописа Светигора, а на свеопшту корист, уприличен је
разговор са професором психологије Милорадом Симуновићем, шефом одсека на Одељењу за психологију
Филозофског факултета у Никшићу.

П

ошто велика већина људи религију и
психологију доживљава као супротстављене
дисциплине, питамо се да ли је заиста у свим
случајевима и свим приликама тако. Постоје ли дакле
додирне тачке између религије и психологије, имамо
ли право да их тражимо и можемо ли их наћи?
Да ли психологија само "копа по површини" приликом
објашњавања порекла и природе појединих
феномена свакодневног живота и одређених појава
за које примећујемо да се одигравају око нас, а за чија
тумачења нам не нуди адекватна решења у оквиру
својих теоријских претпоставки и закона којима
располаже - а до којих су многа позната и призната
имена дошла својим дугогодишњим радом и живим,
непосредним контактом са људима? Ипак, могуће
је сасвим да психологија као једна озбиљна научна
дисциплина својим стрпљивим истраживањима,
ослушкивањем људи, њихових патњи и проблема
временом долази до сазнања која могу послужити
свима нама, на добробит душе и тела. О духу нећемо
говорити. И не можемо заправо.
Професоре Симуновићу, рецие нам нешо о себи,
а вас мало ресавимо чиаоцима Свеиоре.
Па, немам о себи да кажем нешто нарочито
занимљиво. Ево радим овдје неколико деценија,
предајем психологију личности, општу психологију и
диференцијалну психологију… И, то вам је то.
Ге се раили о саа?
Радим под овим кровом, испод кога водимо
разговор, практично од почетка, нешто сам почињао
у Гимназији и наставио овамо на Педагошкој
академији, а то вам је било под овим кровом. То је
затим био Наставнички, сад је Филозофски факултет,
већ дуже времена... Добро је.

О вери и науци
Пошо се овај разовор вои за јеан верски
часоис можа би било занимљиво а нам кажее –
смарае ли себе верујућом особом?
Не знам зашто би било занимљиво да то кажем.
Можда је занимљиво управо то што и не знам да вам
одговорим на то питање баш најпотпуније. Нисам
око тога баш начисто...
Волели бисмо а чујемо како себе оживљавае у
ом олеу. Релииозном. А осебно је занимљиво
шо се о рофесији сихоло.
Религију наравно поштујем. Многи људи су
религиозни и имају своје разлоге за то, најчешће су
у питању разлози који су им јасни; мада им некада
и нису баш јасни. Као кад имате опредељење за
политику, некад су људима разлози јасни, некад им
се чини да су јасни, а некад им нису уопште јасни;
можда и са науком није битно друкчије. Ствари су
најчешће поливаленвтне, сложеније су, а некада чак
и много сложеније да би се могле дефинисати по

моделу ,,да или не“, односно моделу ,,јесам или нијесам“.
Виие, већина аналиички оријенисаних сихоераеуа
(који су рисалице школе Карла Гусава Јуна) су верујући
љуи. Да оменем само неке о њих, Влаеа Јероић, Велимир
Б. Поовић, Пеар Јевремовић...
Мени тај податак није познат. Но, ако ви кажете да је тако, онда
јесте ваљда тако(смех). А када је ријеч о аналитичкој психологији
и К. Г. Јунгу, заиста, та оријентација је више од било које друге
у психологији окренута религији. Међутим, као ни било која
друга психологија, тако и аналитичка психологија, као што
каже родоначелник школе Карл Густав Јунг, у погледу религије
мора разумијети своје границе. Она се не може изјашњавати о
најважнијим теолошким питањима.
Као рецимо о иању а ли Бо осоји или не.
Да. Не може се изјашњавати о питању постоји ли Бог или
не постоји. Она не може нити да докаже нити да оспори
егзистенцију Божију. Међутим, она може да говори о
религијском понашању и религијским расположењима људи.
При томе та теорија, та школа - аналитичка психологија коју

Карл Јунг

Сигмунд Фројд
управо помињемо, шта више говори и о религијској функцији
која постоји без изузетка у сваком човјеку! Али, наравно
кроз ту религијску функцију не доказује се ни постојање ни
непостојање Бога. То није посао психологије. Као што рекосмо,
ова дисциплина мора да разумије своје границе.
Планирае ли можа увођење ремеа Психолоија релиије
на Оељењу? Такав реме, на ример, осоји као изборни
на Филозофском факулеу у Беорау.
Овдје се није о томе до сада размишљало. Овај одсјек је нов и
још увијек је у фази развијања. Почео је прије неколико година и

то је почео на један начин који је требало већ у следећем кораку
мало дотјерати и прекомпоновати. Психологија религије је
занимљива дисциплина, утолико прије што се у последњих пар
деценија у овим крајевима, тј. у овом региону религија изнова
пробудила, послије једног дужег периода летаргије. Сад многи
људи виде себе као вјернике, многи се осјећају као вјерници. Као
што многи људи само мисле за себе да су вјерници, или се праве
да су вјерници. Све су то довољни разлози. Све у свему постоји
једна популација на коју емпиријска наука као што је психологија
треба да усредсреди своју пажњу. Из отприлике сличних разлога
било би добро кад бисмо увели и предмет психологија политике.
За сада немамо довољно мјеста, али у неким каснијим фазама,
надам се да ћемо моћи и то да учинимо. Да, психологија политике,
пазите! Политика је толико постала важна, толико смо окружени
политиком, толико је ушла у животе, толико се уплела да би било
добро да то мало боље разумијемо и у психолошком смислу.
Даће Бо а ако буе и за сихолоију релиије.
Но, ако бисмо увели предмет психологија религије не бисмо
наравно овде изводили Литургију - то не би био наш посао, већ
бисмо се бавили тим аспектима на један психолошки начин,
језиком и методама своје дисциплине.
Боравећи неко време у јеном нашем манасиру о блаослову
уховника, имала сам рилику а виим љуе чије се онашање
не може објаснии ознаим закониосима на којима очива
анашња наука... Имае случајеве е љуи буквално лебе изна
земље, или се еси а осеују наљуску снау коју еорица

Алфред Адлер

Едуард Шпрангер

срца олико ривукли Духа Свео а се Он насанио
у њиховим мрвим косима. Пазие о! Љуи који
из робова уоно миришу... Да се осеимо само, Св.
Василије Осрошки је у Госоу уснуо још 1670. о. Како
је о моуће? Како наука у чињеницу може а објасни?
Тим питањем сте ме довели до једне границе после
које ја немам никаквих објашњења. Не бих хтио
да измишљам и будем произвољан, то не би било
пристојно. Ја то не знам да објасним. И није ми познато
ко у психологији може то да објасни. Не знам да ли то
може медицина. Питајмо је. Питајте је.
Вера, нада, и љубав
Ша је оребно анашњем човеку? Вера?
Па, неким људима је потребна вјера. Неки мисле да
им је потребна вјера. Неки мисле да им није потребна
вјера, а некима стварно није ни потребна (смех).
У близини смо велике свеиње - манасира Осро.
Велики број љуи олази амо како би ронашао мир,
уеху у невољи, омоћ... Наају се исцељењима о
ушевних и елесних ањи. И обијају их - сама сам
била свеок неких о њих! Ша ви као сихоло мислие
о оме?
Како да кажем, кад људи траже утјеху, они одлазе тамо
гдје очекују да ће је наћи и да ће добити оно што желе
да добију.

Виктор Франкл

Ерик Берн

Људи који из гробова угодно миришу
Јеино у Православљу осоје моши - земни осаци Божијих
уоника које вековима миришу – акле, љуи који су очишћењем

Добро. Али у је она у иању велика вера.
Јесте. Некад је у питању велика вјера...
А ви мислие а у има и....
Па, како да кажем, интересантно је да у протеклих
двадесет година људи често посјећују светилишта, док
су их у неколико претходних деценија посјећивали
много ређе. А Острог јесте једно веома велико и
веома познато светилиште. И било је такво и у вријеме
када је религија била да кажемо мање видљива и на
мањој друштвеној цијени. Било је увијек људи који су

мај - јун / 2011 / svetigora

момака из обезбеђења јева усевају савлааи... Како сихоло
о објашњава?
Кад помињете лебдење и левитацију... Налазим то у књигама,
али ја то не бих знао да вам објасним. Ако знате, објасните ви
мени. Бићу вам захвалан.
То ћемо осавии еолозима. А и ово је било овољно.

Ерих Фром

41

svetigora / 2011 / мај - јун

тамо тражили утјеху и не само утјеху. Различити су
мотиви који доводе људе у светилишта, јер није свима
потребна утјеха.

42

О правој и привидној религиозности
Какав је зараво релииозан човак?
Религиозни човјек је описан унутар теорије као један
од неколико типова личности. Поред економског,
друштвеног и теоријског имамо естетске и политички
оријентисане типове.
Еуар Шранер?
Јесте. Управо Шпрангер, па то ви знате, то је његова
типологија. Дакле, естетски - који се занима за облик и
љепоту, па је то и његова доминантна вриједност. Као
што је за политички тип доминантна вриједност - моћ.
И зато би добро било да имамо психологију политике
(смех).
А још боље а имамо сихолоију релиије...
Да. Постоји и религијски тип за којег је утврђено
да се занима за питања смисла живота и јединства
увиверзума. И управо би се преко те вриједности
могао дефинисати религијски тип, и то онај тип који
је аутентично религиозан. Психологија наиме прави
разлику између аутентичне (нап. аут. инстринстичне),
религиозности и екстринстичне. Дакле овај
религијски тип који је описан у поменутој типологији
би припадао интристичној религиозности, док би се
код оног другог радило о нечем сасвим другом. Код
ове друге религиозности људи су више окренути
према спољашњим, рецимо према политичким
аспектима своје религије, такође њих више занима
одлазак у цркву, поштовање обичаја и упражањавање
ритуала, него јединство универзума и смисла живота.
Ко ових руих се све о заржава на ој сољашњој
форми...
Да. Неки човјек на примјер може да слави своју
крсну славу, али да својим понашањем и животом не
потврђује никакве вриједности.
Хоћее а кажее а а ако нешо не рожима у
оуноси?
Па, може тако нешто и да га потпуно прожима. На
примјер када је ријеч о политичкој религиозности.
Како мислие олиичка релииознос?
Познато вам је свакако да постоји политички ислам,
као што постоји политичко католичанство, политичко
православље, итд.
То је уореба релиије у оређене сврхе?
Да, о томе говоримо. То је управо екстринстична
религиозност – спољашњи тип религиозности. И то
је увијек било тако. Истина, у посљедње вријеме се
говори како Црква на би смјела да се меша у послове
државе. А зашто не би смјела? Држава је исувише
озбиљна ствар да би се њоме бавили само државници
и политичари. Нешто слично важи и за религију.
Као што се и држава мијеша у религију, тако што јој
рецимо допусти да функционише или јој пак то право
ускрати. Је ли тако? Политика зна напросто да заустави
религију, те онда ове практично и нема. Поруше се
храмови, настане прогон свештеника и вјерника и
тако даље.
Или политика опет каже, ајде сад може. Овдје се
десило, једне године да је то и речено, ,,сад будите

религиозни, будите православни или католички хришћани,
односно будите муслимани и крените једни против других“. И
онда народ постане религиозан, на политички, на спољашњи
или екстринстичан начин.
Шта је личност?
Преајее сихолоију личноси на Филозофском факулеу...
Ша је зараво личнос?
Најбоље ће бити да парафразирам једног психолога који је
такође поставио то питање и рекао да се свакоме чини да зна шта
је личност, али да личност не може нико тачно објаснити, тачно
је описати и дефинисати. Он то баш тако рече, и онда направи,
Бога ми, једну доста интересантну а нећу рећи ни једноставну
теорију и тако даде своју дефиницију.
То је велика ема у сихолоији личноси – ша је личнос...
Воећи еореичари немају аекваан оовор на о иање.
Њиховим ефиницијама неосаје нешо, нешо шо чини
сушину ојма личноси... Је ли ако?
Зависи шта ви тражите, драга колегинице, од дефиниција. Од
теорија не треба очекивати да дођу до некакве суштине. Или,
како би рекао један филозоф, до ствари по себи. Не. Теорије
прилагођавамо другачијим сврхама и циљевима. Помоћу
теорија можемо да направимо одређене описе, и формулишемо
упутства за прављење психолошких налаза, као и за извођење
неких објашњења онда када их је потребно извјести. Уз помоћ
теорије можемо подесити неке своје акције, на примјер можемо
изводити предвиђања која се тичу тога шта ће се десити под
одређеним условима са неком особом у неким ситуацијама,
како ће она да функционише у неким ризичним или мање
ризичним ситуацијама. Такође, да ли ће моћи да успије у
одређеним пословима или у одређеним школским и академским
дисциплинама. Теорије дају упутства како се понашање може
мијењати онда кад га је потребно мијењати, а некад га је заиста
потребно мијењати, рецимо онда када оно квари адаптацију,
када људима квари живот, те га тада и треба промјенити. На
примјер, ако постоји нека неуроза онда тако нешто треба
промијенити. Теорија објашњава шта је тачно ту у питању, како то
настаје и даје нам упутства како да се то отклони. Теорије су дакле
директивне. Психологија може да помогне и њене теорије које
говоре о личности објашњавају шта се то тачно дешава, зашто
се то дешава и како то пребродити, и мислим да је то довољно.
Иза тога тражити неку суштину... Можете, можете... Али помоћу
психолошких теорија тешко да ћете до ње доћи. Психологија је
дисциплина која је усмерена на практичне циљеве. То је наука
која је у конкуренцији са другим наукама, а већина других наука
и јесте окренута практичним циљевима. Чак и оне науке за које
на први поглед то не бисте рекли, и оне су окренуте такође
практичним циљевима.
Карактер и темперамент
Нешо о каракеру а кажемо. Ка кажемо каракерна
личнос, ша се зараво о им оразумева?
Мислим да се у лаичким појмовима подразумијева добар и
поуздан човјек, неко ко је поуздан. Онај који може да ти служи
као ослонац, који ће држати задату ријеч и неће изневјерити ни
у најтежим приликама.
Да ли је у иању, можемо ли ако а кажемо - особа која је
осила највиши сеен морално развоја?
У принципу то би требало да имплицира највиши степен
моралног расуђивања и понашања. Могло би тако да се каже.
То се обро рекли. Расуђивање.
Расуђивање, поимање, морално поимање, то би могло да значи

то. Међутим, нисмо сви ми на највишем степену моралног расуђивања. Емпиријски
нам резултати кажу да, на скали од шест степени помоћу које се мјери ниво моралног
расуђивања, гледано од најнижег до највишег, при којем смо код оног познатог моралног
императива – ,,не чини ништа другоме што не би хтио да он чини теби“, или ,,чини тако да
максима твоје воље може бити закон за све људе“, - елем, емпиријски резултати показују
да се већина људи, а то важи за најкултурније земље, налази тек између трећег и четвртог
степена, а то је, сложићете се, доста далеко од шестог. У оним мање цивилизованим
земљама, већина се налази између другог и трећег степена... Дакле човечанство се не
налази у најбољем моралном стању.

Милорад Симуновић
Нео само ераеуа.
Тако је. У таквој слици се
испољава лична једначина,
са
комплексима
који
припадају
стручњаку,
психологу: те онда ако
неко хоће да буде добар
дијагностичар и добар
психотерапеут,
он
би
морао да прође кроз
пут
психотерпијске
Елза Бибић
самоспознаје. Рекло би се да
ће се објективност коју стручњак треба да поседује утолико боље
развити, уколико он боље упозна своју субјективност. Ово може да
звучи мало парадоксално, али бих рекао да је баш у томе кључ –
вежбајући се у субјективности, поправљамо се у објективности.
Једно поређење
Ово је оличан уво за слееће иање. Као шо знае у Цркви
осоји Свеа Тајна Исовеси. Са, смемо ли а наравимо неко
оређење? Она онекле осећа на сихоераијски онос који се
формира између ацијена и ераеуа. Разлике осоје и врло
су бине. Но, о ћемо осавии еолозима. Иак, оао онос
са особом која саучесвује у нашим ањама и сраањима је
лекови, ушекорисан. Осећамо а нисмо сами и о омаже, само
о сазнање а нисмо осављени. Ту је увек онај руи који може
бии окреач окривања убљих сазнања о себи, сосвеним
орешкама, заблуама, неосацима.
То сте колегинице тако добро казали, да ја ту немам шта нити да
додам, нити да одузмем. Ако бих шта додавао, плашим се био бих
досадан. Могло би се свакако техничким језиком психологије још
нешто казати, али мислим да бих у том случају мање рекао од вас.
Која сихоераијска ехника или сихолошка еорија личноси
је најриближнија јеванђелском умачењу свеа и човека,
равославном исовеању?
Поставили сте ми тешко питање. Треба да вам говорим о ономе
што недовољно познајем. Ако бисте ми мало помогли и казали
на шта тачно мислите у Јеванђељима онда бих вам можда могао
рећи шта би са тиме кореспондирало у психологији. А на оно
претходно питање бих ипак додао следеће: психологија и религија
су прилично различите области.
Али моу а оомону јена руој.
Тако је. Оне могу да буду у конкуренцији, али могу и да сарађују. Не
видим никакве разлоге за њихове међусобне конфликте.
Да ли вам је ознао можа ко се о Свеих Оаца у својим
раовима највише бавио сихолоијом?
Не познајем баш најбоље Свете Оце. Но мислим да нећу
погријешити ако поменем Св. Јована Лествичника и његово чувено
дело „Лествица“.
- наставиће се -

мај - јун / 2011 / svetigora

Почнимо од нас самих...
Не може сваки иломирани сихоло а осане
сихоераеу. Ша је у оребно?
Потребна је прије свега обука. А шта ће се тачно
при томе истренирати, обучити и специјализовати
посебно је питање, јер постоји више врста
психотерапија. Неке од њих траже већи степен
емпатије, уживљавања у психичко стање
другога. Појединци се у том погледу разликују,
па се и психолози разликују по способности за
уживљавање. Код неких је та способност већа, а
код неких мања, тако да то може бити предност,
односно недостатак за поједине психотерапије.
За неке технике ова способност није од нарочите
важности. У принципу би се могло рећи, да свако
ко је прошао одређени број испита може да
постане успешан психотерапеут, под условом
да пронађе свој облик психотерапије. У свим
струкама постоје успјешни и неуспјешни и није
свака струка једнако подесна за свакога човјека,
па тако ни сваки психотерапеут не може једнако
добро упражњавати сваки облик психотерапије.
Али кажем, при одређеним условима школовања,
пошто је репертоар терапија прилично различит,
могао би сваки психолог да пронађе психотерапију
у којој ће се најбоље показати. Наравно многе
психологе психотерапија уопште не занима и они
себе тамо не виде, а онај који себе не види тамо, он
и не треба тамо да буде. Јесам ли вам ово замутио?
Не, сасвим је јасно. Поребно је исиивање само
себе.
Испитивање самог себе за неке психотерапије
је нужан услов. Сјетићемо се оног старогрчког ,,спознај себе“. Неке психологије, поготову неке
психологије личности и неке клиничке психологије
такође су ослоњене на својеврсне технике
самоспознаје. Таква је дубинска психологија, као и
феноменолошка, у њима је водећа девиза – спознај
себе. У њима постоји читав репертоар појмова
преко којих се врло софистицирано иде кроз такав
процес. На примјер кад Фројд каже, а то је стварно
једна теоријски јака фраза ,,где је био ид, (ту) нека
буде его“ - он у ствари тиме показује шта треба да
се учини да би се ишло путем самоспознаје.
Сознаш оно лоше у еби шо се овија...
И лоше и добро, како би се комплекси, који
евентуално постоје могли држати под контролом,
и тако онемогућили да се уплићу у опажање.
Опасност неконтролисане пројекције у другог
човјека увијек постоји, и кад се то деси онда више
немамо слику која се тиче самог клијента.

43

мр БУДИМИР Алексић

p uto p i s

У ПОС…ЕТИ СТАРО…
СРПСКО… ПРЕСТОНИЦИ

тврђава Розафа

А

какав је Скадар на Бојани“ - пита се народ- бајколики крај од давнина био настањен Србима (Копљик, од
ни пјесник у нашој чувеној пјесми „Женидба ријечи копље, Штој, од ријечи стој, итд.). По неким историчакраља Вукашина“ (коју је Вук записао од Стојана рима, Скадар је био српска престоница више од пет вјекова
Хајдука 1821, изабравши је између шест варијанти), – од 490. до 1181. године. Такве тезе кореспондирају са наи даје опис скадарске панораме, који представља родним предањем, исказаним у познатој пјесми Старца Рашнајразвијенији опис природе у српској епици: Кад ка „Зидање Скадра“, која и само оснивање града приписује
погледаш брду изнад града,/ Све порасле смок- српској властели.
ве и маслине/ И још они грозни виногради;/ Кад После срдачног дочека и топле добродошлице у дому попогледаш стрмо испод града,/ Ал’ узрасла шени- родице Мишченко, кренули смо у обилазак града и околица бјелица,/ А око ње зелена ливада,/ Кроз њу тече не. Најприје смо посјетили православну цркву у центру гразелена Бојана,/ По њој плива риба свакојака,/ Кад да посвећену Рођењу Господа Исуса Христа, саграђену након
гођ хоћеш, да је тазе једеш. Стога није чудо што – пада комунистичког режима у Албанији 1991. Сматра се да у
умјесто на богатство – жену, у овој пјесми, отимач Скадру и околини живи око 4000 православних, од чега пренамамљује на љепоту скадарског пејзажа.
ко 2000 Срба. До 1991. највише Срба је живјело у селу Враки,
Смјештен у медитеранском амбијенту низије и пи- надомак Скадра, али је те године – после отварања албанскотомине, древни град Скадар је један од најљепших југословенског граничног прелаза Божај, преко 1500 Срба из
градова у региону. У то се увјерило и неколико про- овог села, али из других насеља скадарске регије, прешло у
фесора Цетињске богословије, који су – на челу са Југославију (углавном у Црну Гору и Метохију). У Враки су остаректором, оцем Гојком Перовићем – у мају мјесецу ли само малобројни Срби који се данас окупљају око нове
2010. г. боравили у овом граду на позив свог коле- цркве Свете Тројице, саграђене прије пет година, гдје о велиге професора Аполона Мишченка, рођеног Скадра- ким празницима долазе да служе свештеници Митрополије
нина, чија породица тамо живи. Отац професора црногорско-приморске.
Аполона, господин Алексеј Мишченко, рођен је у За вријеме режима Енвера Хоџе, а и касније, све до 1991, СрбиПодгорици између два свјетска рата као дијете ру- ма је било забрањено да говоре својим језиком чак и у кућама,
ских емиграната који су након бољшевичког кому- а морали су да носе албанска имена и презимена. Данас им
нистичког преврата нашли уточиште у Краљевини је омогућено да користе своја имена и презимена. У Скадру
Југославији, а 1944. са породицом је доспио у Ска- су 2009. године по први пут организовани Светосавски дани.
дар гдје и данас живи. Био је најактивнији покретач Прије три године, уз подршку Министарства за дијаспору Реобнове црквеног живота у Албанији почетком деве- публике Србије и Митрополије црногорско-приморске, почедесетих година прошлог вијека. Предсједник је Пра- ла је да ради школа српског језика у три групе, коју похађају
вославног словенског друштва „Свети Јован Влади- особе различитих узраста. Српско-црногорско удружење
мир“ у Албанији.
„Розафа-Морача’“, уз помоћ поменутог министарства, отвориГосподин Алексеј изванредно познаје трагове ло је и културно-информативни и економски центар у Скадру.
српског присуства у Скадру; детаљно зна гдје су Пролазећи кроз центар града, на скверу смо угледали
биле српске православне цркве, стара (а сада пору- прелијепо здање на коме пише Театар Миђени. Ријеч је о
шена) гробља, древне куле, остаци старих српских згради позоришта које носи име по српском пјеснику Милонасеобина. Истовремено нам указује на бројне то- шу Николићу (1911-1938), кога Албанци присвајају и сматрају
пониме српског поријекла који свједоче да је овај највећим албанским пјесником, а највећу књижевну награ-

svetigora / 2011 / мај - јун

44

ду Албаније назвали су његовим именом. Овај рано преми- јединственој српској држави Немањића. После смрти
нули пјесник рођен је у Скадру, гдје је завршио четири раз- цара Душана (1355), који је у Скадру имао свој двор,
реда Српске основне школе. Два разреда гимназије похађао градом су управљали Балшићи, а 1392-96 кратко су га
је у Бару, гдје је живјела његова сестра Ленка Јовановић, а држали Турци, да би потом припао Млетачкој репутрећи и четврти разред трговачке школе (која је имала ранг блици. Турци су га освојили од Млечана тек 1479. и од
ниже гимназије) завршио је у Битољу. У Битољу је потом тада је био сједиште Скадарског санџака. У Првом балзавршио и богословију, након чега се вратио у Скадар (1932), канском рату заузела га је црногорска војска 24. априла
покушавајући да се запосли у Српској основној школи, коју 1913, али је под притиском великих сила које су одлучису управо тада албанске власти затвориле. Скрхан болешћу ле да Скадар припадне новој држави Албанији, морала
(умро је од запаљења плућа у једном санаторијуму код То- да га напусти 14. маја 1913. Црна Гора је још једном зарина), немаштином и тешким положајем српског народа у узела Скадар – у Првом свјетском рату, 28. јуна 1915, и
Албанији, почео је да пише меланхоличне и социјалне пјесме. задржала га све до своје капитулације 21. јануара 1916.
Псеудоним Миђени добио је издвајањем два почетна слога Током повлачења српске војске преко Албаније (1915од свог имена – Милош, очевог имена – Ђерђ, односно Ђорђе, 16), у Скадру је била база за њен прихват и исхрану.
и презимена – Николић. Мајка му је била Софија, рођена Кратко вријеме, од 23. јануара 1916, у њему је боравиКокошевић из Куча. Дјед Никола, по коме је добио име, по- ла Српска влада и Врховна команда, а после њиховог
гинуо је као добровољац у Херцеговачком устанку 1876. Не- повлачења, град су заузеле аустроугарске трупе. При
посредно пред смрт, Миђени је објавио књигу пјесама, коју пробоју Солунског фронта, Скадар је заузела српска
је режим краља Зогуа забранио. Књижевну славу и пјесничку војска 30. октобра 1918, али је убрзо била принуђена да
рехабилитацију добио је после Другог свјетског рата, мада су га преда француским снагама, које су га 1919. вратиле
неки албански интелектуалци тражили да се као Србин изба- Албанији.
ци из школске лектире. Превагнуло је мишљење да се про- На тврђави се налазе остаци цркве Светог архиђакона
гласи највећим албанским пјесником, па је и позориште у Стефана, коју је 1289. на темељима старије православне
Скадру названо његовим именом. Али, ако знамо да Албанци цркве подигла краљица Јелена Анжујска, поријеклом
проглашавају Милоша Обилића албанским јунаком, онда не Францускиња, жена српског краља Уроша Првог. Она
чуди ни њихово присвајање пјесника Милоша Николића.
је, послије смрти свога мужа, добила од сина Стефана
Након обиласка православне цркве у граду, отишли смо на Драгутина области у Зети и Приморју (па и Скадар), и
скадарску тврђаву и одмах после улаза на једном зиду јасно као ревносна хришћанка старала се о црквама и манавидјели бијелу површину за коју предање каже да је управо стирима, не само у својој области, него и изван ње. Зато
ту капало млијеко младе Гојковице, узидане у ову грађевину, је и до данас у народу очувана успомена на њу као на
како би она, у складу са прастарим вјеровањем, могла бити „свету краљицу“. Када су 1396. заузели Скадар, Млечаподигнута. У духу великоалбанске националистичке пропа- ни су православну цркву Светог Стефана претворили у
ганде и безобзирног присвајања српског духовног и култур- католичку цркву, а након турског освајања града 1479,
ног наслеђа, млада Гојковица је преименована у Розафу, а „три Турци су је претворили у џамију.
брата, три Мрњавчевића“ из српске народне пјесме (од којих Годину дана након што је обновила цркву „Светог Стесу двојица – Вукашин и Угљеша, историјске личности) прика- фана у Скадру (1290), краљица Јелена Анжујска је обнозани су као албански јунаци. Том причом, односно плагијатом вила и манастир Светог Сергија и Вакха, који се налази 6
наше чувене пјесме, почињу вишејезичне брошуре које се километара јужно од Скадра, низ ријеку Бојану (у литепродају туристима.
ратури познат као „Свети Срђ на Бојани“). Овај манастир
Са скадарске тврђаве пружа се величанствен поглед на про- је био једна од најљепших средњовјековних грађевина
страно поље Велепоље, бајковиту зелену површину гдје се на српском Приморју. Нераскидиво је везан за историју
састају три ријеке: Дрим, Кир и Бојана. Кад се погледа ова прве српске краљевске династије – Војислављевића.
Божија љепота, бива јасније зашто су се о њу отимале многе Према „Љетопису попа Дукљанина“ у овом манастидржаве, и зашто велике силе нијесу дозволиле да овај град ру је сахрањен краљ Михаило Војислављевић, син роприпадне српском народу 1912. године, иако је историјски доначелника династије Стефана Војислава, а затим и
и етнички вјековима био српски град. Наиме, од 1043. био је његов син Бодин. После Бодинове смрти, његова жена
престоница српских владара из Зете, а од 1185. налазио се у Јаквинта отровала је свог дјевера Владимира, који је

мај - јун / 2011 / svetigora

45
Скадар на Бојани

Испред цркве Рођења Господњег

Олтарски дио цркве Светог архиђакона Стефана

svetigora / 2011 / мај - јун

Код породице Мишченко

46
Ресторан са погледом на брдо Тарабош

сахрањен у том манастиру. Другог дјевера, краља Доброслава
Другог, је ослијепила и отјерала
у манастир Св. Срђа, гдје је још
дуго живио, а послије смрти у
том је манастиру и сахрањен.
Поп Дукљанин најзад каже да
је ту сахрањен и краљ Градихна, а можда и још неко из ове
династије, али их не спомиње.
Све ове чињенице говоре у прилог претпоставци да је краљ Бодин, сам или заједно са својим
оцем Михаилом, основао или
бар обновио стари манастир, и
посветио га Светом Сергију и
Вакху.
Четири године послије смрти
краљице Јелене Анжујске, њен
други син – српски краљ Милутин такође је обновио манастир
Светог Срђа на Бојани (1318), о
чему је свједочио све донедавно
сачувани натпис изнад манастирских врата. Иако је био напуштен,
манастир је био очуван све до
краја 19. вијека, а о њему је писао
1880. руски конзул у Скадру Иван
Јастребов у свом раду „О православним српским старим и новим црквама у старој Зети“.
Док смо сједјели у ресторану испод брда Тарабоша, на коме је
преко 10 хиљада наших предака
оставило своје кости освајајући
овај град у Првом балканском
рату, са пијететом смо се сјећали
њиховог подвига (који је трајао
два и по мјесеца), а нарочито
добровољног жртвовања 600
старих ветерана, предвођених
Павлом Пламенцем, који су са
голим мачевима ускакали у турске ровове и сјекли се с Турцима. Тако је овај „батаљон смрти“
(од њих 600, вратило се свега неколико десетина) успио
да изврши задатак, односно да
припремљене бомбе поставе
уз бодљикаву жицу на турским
рововима. На тај начин је заузет Тарабош, а они ушли у легенду и поезију: Кроз вјекове Кир
ће причат’/ Њину борбу, тешке
дане/ А гусле ће уздизати/ Њину
храброст и мегдане. И, заиста:
Док Бојана равним пољем тече,/
Памтиће се тарабошке сјече. По
доласку у Црну Гору закључили
смо да свако ко једном посјети
Скадар – враћа се с најљепшим
успоменама.

је на мене утицало црквено пјеније, сва служба и обреди.
Ја сам често пута плакао у црквама од некога усхићења и
милине; често сам у цркву сам улазио, па како сам био велики љубитељ цвијећа мном његованог, да који стручак положим пред иконом Мајке Божје и Св. Спиридона. Што ме је
цркви вукло, не знавах; да ли љубав к Богу и жеља за мирним,
срећним, вјечним животом, да ли страх од пакла, гријеха,
врага и вјечнијех мука? Што је преовлађивало не знам, али
љубав сам страсну имао за цркву и службу Божју, а особито
вечерњу, и вријеме ми је вазда у храму Божјем брзо пролазило. До потоњега сам мога дјетињства остао при мисли да
будем калуђер“.
Краљев животни пут је био трновит, јoш тежи, скоро трагичан, крај у туђини. У ствари, његов овоземаљски крај је отпочео његовим одласком из Црне Горе 1916. године, иако су
љекари службено констатовали његову смрт 1. марта 1921.
године. Краљу Николи I, као и владици Раду-Његошу била је
суђена привремена сахрана, кости су им преметали и селили, скрнавили гробнице, а праху њиховом и завјетној мисли
не дали мира. Избачен је из читанки, протјериван из новина,
забрањиван у историјској и политичкој литератури.

мај - јун / 2011 / svetigora

емни остаци краљевске породице пренесени су у
Отаџбину 30. септембра 1989. године. Уз највише
државне почасти и чинодејствовање архијереја
Православне Српске Цркве краљ Никола I и краљица
Милена су сахрањени 1. октобра 1989. године на
Цетињу, у цркви Рођења Пресвете Богородице, на
Ћипуру. Принцезе Вјера и Ксенија, вјерни пратиоци својих родитеља, сахрањене су сјутрадан 2. октобра 1989. године, уз чинодејствовање свештеника Православне Српске и Руске Цркве, на Дворском
гробљу пред Цетињским манастиром, поред рано
упокојених сестара Софије и Марије.
Послије величанствене сахране на Цетињу, на којој је
присуствовало према процјенама надлежних служби близу 200.000 људи из Црне Горе, Србије и БиХ,
појавили су се разни манипуланти који су овај свети
чин почели да користе за политичке и друге личне
промоције не презајући од грубих историјских фалсификата када је у питању личност краља Црне Горе.
Од тих истих, као и од државних медија који су бесомучно злоупотребљавали личност краља Николе
свих ових година за постизање политичких циљева,
поводом 90 година од упокојења није се појавио ни
један једини редак у штампи или било какав прилог
на електронским медијима о личности у коју су се
,,клели“ све до разбијања заједничке државе Србије
и Црне Горе 2006. године. Да није било помена који
Митрополија црногорско-приморска сваке године
првог марта даје краљу Црне Горе, овај јубилеј би
остао незабиљежен.
Краљ Никола I је био седми и посљедњи владар из
светородне лозе Петровић Његош. У цјелокупној
историји Црне Горе књаз-краљ Никола I несумњиво припада њеним најзначајнијим личностима. Краљ
Никола I је био не само владар, познат и признат у
Европи, него јунак, пјесник и мудрац међу европским владарима. Црној Гори је донио независност,
велики међународни углед и био је један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена. За
вријеме његове дугогодишње владавине државна
територија Црне Горе се скоро учетворостручила уз
лако видљиви духовни, културни и социјални препород државе и народа.
Краљ Никола I је био човјек дубоке хришћанске вјере, остајући до краја вјеран православљу и предачким светињама. У својим мемоарима, гдје пише о
свом боравку током школовања у Трсту, гдје је редовно посјећивао храм Светог Спиридона, наводи
следеће:
,,Ја сам силно наклоњен цркви. Моја је жеља била
да постанем калуђер. Како сам ја раније ревностан
био при сваком богослужењу у Св. Спиридону, тако

ЈОВАН Б. Маркуш

Првог марта 2011. навршило се 90 година од упокојења краља Николе Петровића Његоша. Рођен је на
Његушима 25. септембра 1841, а упокојио се 1. марта 1921. године у Кап д’ Антибу у Француској. Привремено је био сахрањен у руској цркви у италијанском граду Сан Рему, у чијој су крпти његови земни остаци почивали све до 1989. године. Падом врха комунистичке власти у Црној Гори 1989. године, краљев аманет да
буде сахрањен у Отаџбини, према прописима Православне Цркве, је испуњен послије 68 година.

j ubi lej

ДЕВЕДЕСЕТОГОД И Ш ЊИ ЦА
УПОКОЈЕЊА КРАЉА НИКОЛЕ

Краљ Никола, краљица Милена и принцезе Вјера и Ксенија.

47

svetigora / 2011 / мај - јун

48

Спречавање краљевог повратка у Отаџбину је био опипљив знак помраче- у тражењу опроштаја за друге и себе,
ности двадесетог вијека на нашим просторима. Посљедње завјештање и свјестан да је покајање и испаштање
воља одувјек су били врховни закон за свако покољење. Гажење те воље због учињеног гријеха једини начин
указало је на кратковиду памет и сљепачко једноумље. Огрешење у односу спасења у будућем животу. Не желена једно свето завјештање и самог завјештаоца је био гријех и у односу на ћи да ништа препусти случајностима
достојанство народа и његова историјска знамења. То је био гријех против будућих времена, Богу вјерни краљ
правде јер је представљао неправду према једној епохи и људима те епо- оставља у аманет пренос и сахрану у
хе; али ништа мањи према генерацијама које су послије њих дошле, јер им Отаџбину према прописима наше Црје остављена у наслеђе отровна јабука раздора и плаћање данка нечијим кве, што је на сву срећу и захваљујући
беспаметима. Ширење тобожњих страхова, измишљање вјештица, произ- Руској и Српској Православној Цркви и
водња непријатеља, патологија подобности, стварање култа личности, иг- Митрополији црногорско-приморској
норисање воље народа, сва та антиисторија, плашила се и такве маленко- и испоштовано.
сти као што је пренос земних остатака и сахрана давно умрлог црногорског На Светој Архијерејској Литургији
владара, краљице Милене и принцеза Вјере и Ксеније. Краљ је био неподо- пред Цетињским манастиром пригобан, а подобне су биле удворице. Они нијесу владали живима већ и мртвима. дом сахране краља Николе I ПетровиЗа њих је била историја само оно што они чине. Ово су били знаци расцје- ћа Његоша и краљице Милене бесјепа сопствене свијести и унижења на историјском распећу. Тријумф лажних дио је владика др Амфилохије Радовић,
вриједности над дубљом истином самог постојања у слободи и за слобо- и том приликом рекао и следеће:
ду, као и над смислом човјека, произвео је вријеме које је било противно и ,,Вјеран духу својих предака, спреман
историји и здравом разуму.
на жртву за Црну Гору и цио српски наАко су нељудска забрана и заборав били ријека смрти, онда су покушај и род, краљ Никола пјева у једној од свопамћење оних који су захтјевали краљев повратак у Отаџбину представља- јих пјесама:
ли врело живота. На крају се схватило да дрво не може да расте у једној зе’Ах, у дио нама паде
мљи, а да лишће вене у другој. Повратак краља у Отаџбину је био само коЗа род рват спрам крвника,
рак у нама и пред нашом свијешћу, на путу очишћења и просвјетљења од
А на чело, мјесто круне,
једноумља и мрака, а нас самих од срама и стида пред будућим покољењиНосит вјенац мученика’.
ма. Краљ и његова сјен као два близанца пратили су нас скоро читав дваде- У овим ријечима сажета је његова судсети вијек, а данас није тешко уочити да је Никола I обиљежио епоху за дуже бина као и судбина његовог народа.
него они који су је за краће вријеме упропастили.
Заиста му је круна била опточена мноКао изразито религиозан човјек, краљ Никола је добро знао да ниједна му- го више трњем него цвијећем. Трновит
дрост није потребнија човјеку од познавања Божјег закона. Попут својих му је био животни пут, још трновитији
предака тражио је рјешења у ономе што је ванвремено, непролазно и бес- његов крај у туђини. Но, био је он чоконачно. Желећи да и он слиједи традицију привржености вјери и цркви, у вјек дубоке хришћанске вјере, као и
тестаменту оставља у аманет сину да буде апсолутно одан својој вјери и да сви његови претходници. Остале су
показује што чешће видљиве знаке те оданости. Овакав захтјев је сасвим класичне његове ријечи, којима изралогичан ако се има у виду да је краљ Никола био један од највећих задужби- жава своју вјеру у бесмртно људско донара у историји Црне Горе и да је добро знао улогу храмова као мјеста саби- стојанство:
рања у духовном препороду народа. Тестамент је, практично, само порука
’Ко би сумњо у виђело
наследницима, нека врста есеја препуног финих мисли о етици и политици.
Код обадва здрава ока.
Суштина је да краљ није желео ни освету, ни свађу, ни инат, ни прегањања око
Од живота бесмртнога
имовине, већ је савјетовао потомке да праштају и попуштају. Краљев тестаОдрекла се само стока’.
мент је и својеврсни акт милосрђа гдје долази до изражаја дух православља Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог:
’Вјера, пјесма и слобода
Свјетила су наша била
Од кад нам се под Ловћеном
Лоза страшна подњивила.
Сва знамења испод Шаре
Сва знамења и светиње
Скупљена су под Ловћеном,
Међу нама, на Цетиње’.
Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од носилаца идеје Немањића (то и јесу она
’знамења и светиње испод Шаре’), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог
вијека. Био је до краја живота поносан
на то што је од руског цара добио саСлужба у Цетињском манастиру

Ж
Уношење ковчега са земним остацима
краља и краљице у цркву на Ћипуру.

мај - јун / 2011 / svetigora

бљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу!
Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића
Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје
која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: ’Земаљско је за малена
царство, а небеско увијек и довијека’.
Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате
химне ’Онамо, ’намо’ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као
’старини милој’ којој ће ’доћ’) пјевајући о Црној Гори и њеном
односу према српском Косову, записао:
’Косово је твоје горе
Населило јунацима,
Рањенијем и славнијем
Преживјелим остацима.
У њима је ковчег оста
Лазаревих аманета
И слободе завјештаји…’
Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо
пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим
потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну
правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане.
Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове
честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, ’гдје је зрно клицом заметнуло’, ту ’нађе и починка’.
Молимо се Господу, да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за
коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Амин!“
На крају овог кратког подсјећања, није нескромно ако истакнем да сам шест година прије коначног повратка краља Николе I у Отаџбину непосредно почео да се бавим остварењем
краљевог аманета, као предсједник Извршног одбора Скупштине општине Цетиње, а потом као предсједник града Цетиња. У вријеме завршног чина преноса и сахране био сам
предсједник Организационог одбора на Цетињу, чија је екипа осмислила читав церемонијал и на коју је пао велики дио
реализације овог светог чина. Све ово ме је обавезивало да
поводом деведесетогодишњице упокојења краља Николе
подсјетим на његово дјело.

Стари изглед Серафимо-дивјејевског
манастира
Саровски манастир је од Дивјејева био удаљен тек
нешто више од тринаест километара1. Постриженик Саровског манастира, Свети Серафим Саровски, је Дивјејевској монашкој заједници пружао
огромну духовну подршку и молитвену помоћ.
Његове мошти се послије обнове манастирског
живота од почетка деведесетих година прошлог
вијека налазе у цркви Свете Тројице2. Дивјејевски
манастир своју посебност и поштовање међу
вјерницима Руске Цркве захваљује и његовом
назначењу као четвртог „удјела“ посвећеног посебном старању Свете Дјеве Марије3. То је свакако најважнија чињеница која говори у корист изузетног поклоничког поштовања великог броја
вјерника, као и веома брзог обнављања сестринства самог манастира4.
Оснивање мнастира везује се за Кијево-печерску
лавру, односно за његову женску „подружницу“
Кијево-флоровски манастир. Око 1758. године у
Кијев је дошла богата и млада удовица рјазанског
велепосједника Агата Семјонова Мељгунова.
У Кијево-флоровском манастиру Агата је примила монашки постриг под именом Александра.
Тамо се, под руководством лавринских стараца,
подвизавала све до 1760. године. Тада јој се после дугог молитвеног бденија јавила сама Света
Дјева Марија са жељом да иде на сјевер Русије
како би обишла многе манастире и она, Света
Дјева Марија, ће јој показати мјесто које ће бити
под њеним посебним старањем и заштитом.
Послије дужег путовања по сјеверним крајевима,
монахиња Александра је застала у селу Дивјејеву
поред западног зида дрвене сеоске цркве да
мало предахне. Управо у том тренутку опет јој
се јавила Пресвета Богородица са ријечима: „Ево,
то је баш то мјесто које сам ти наредила да тражиш по сјеверу Русије“. На том мјесту, на коме је
њеним заузимањем и уз помоћ Саровског манастира никнуо је чувени манастир у којем ће и
монахиња Александра наћи мјесто свог покоја.
Првобитно по препоруци саровских стараца,
мати Александра се није населила у Дивјејеву,
него у оближњем селу Осиновка, али је по смрти
своје кћерке јединице, продала сву своју имовину
и трајно се настанила у Дивјејеву. На почетку је у
Дивјејеву направила дрвену цркву, али је у пери-

др ДАЛИБОР Петровић

енски манастир у селу Дивјејево,
Нижњегородска област, посвећен Светој
Тројици јесте један од најпоштованијих манастира у Руској Православној Цркви. Познат је
још и под именом Серафимо-дивјејевски манастир због његових нераскидивих веза са Саровским манастиром.

pravoslavne svetiwe

свето­тројични женски
серафимо­дивјејевски
манастир

49

виг у даноноћном посту и молитви. Његово смирење показивало се и у чињеници да је своје ноћно молитвословље проводио на једном великом камену који се налазио на пола пута
између његове отшелничке келије и Саровског манастира.
Тамо се предавао и подвигу ћутања и заточништва током тридесет година. Наравно да такав подвижник није могао остати
непознат у предјелима који су вапили за једним таквим старцем и духовником, па је тако и Свети Серафим био посјећиван
од људи жељних његових духовних поука и духовног лијека.
Послије тридесет година таквог подвига Свети Серафим „излази“ у свијет и почиње интензивније да служи људима. Тако
је 25. новембра 1825. године имао виђење Свете Дјеве Марије
која је од њега тражила да у непосредној близини тадашњег
Дивјејевског манастира основаног од мати Александре
устроји посебну Дивјејевску општину са посебним монашким уставом који ће се у великој мјери разликовати од тада
важећег устава у дотадашњој Казањској општини Дивјејева.
Отац Серафим је молио тадашњу игуманију Дивјејева Ксенију
Михајловну Кочеулову да „ублажи“ тежину монашког правила које је тада важило у Дивјејеву, али се она са тим предлогом оца Серафима није сложила6. Због тога је Свети Серафим по налогу Свете Дјеве Марије узео из Казањске општине
Дивјејева осам монахиња, које је по његовом свједочанству
изабрала сама Богородица и у непосредној близини
Казањске цркве насупрот њеног олтара започео градњу посебне монашке заједнице Дивјејева, такозване „Млинске“. Такав назив добила је због изградње вјетрењаче, по благослову
Светог Серафима и по указању Пресвете Богородице, а која је
доминирала тим простором. Вјетрењача-млин била је започета 9/22 децембра 1826. године.
Новоснована заједница имала је одређених специфичности и битних разлика у односу на
постојећу Казањску. Оне су се односиле на начин примања искушеница у манастир, односно самих монахиња. У овом случају
у искушеништво или монаштво примане су само
дјевојке које се нису никада удавале, за разлику од старе Казањске општине која је у то вријеме
била већ увелико позна-

svetigora / 2011 / мај - јун

оду 1773-1780 захваљујући њеном труду, по благослову Свете Дјеве Марије, саграђена и камена Казањска
црква са припратама посвећеним Светом Николи и
Светом архиђакону Стефану.5
Веома брзо се о подвигу мати Александре прочуло
по околним мјестима тако да је новоосновани манастир почео добијати и значајне материјалне поклоне од побожних људи. Локална земљопосједница,
госпођа Жданова, 1788. године поклонила је дио
земље од свог личног насљедства на којем је мати
Александра направила три манастирска конака, а
који су били ограђени манастирским зидом. У овој
монашкој заједници сестре су се подвизавале по
строгом Саровском уставу, а духовник те заједнице у
почетку је био саровски монах отац Пахомије. Сестре
су проводиле свој монашки живот у посту, молитви,
шивењу и везу. Оснивач манастира, мати Александра,
разбољела се 1789. године и по сопственој жељи пострижена је у велику схиму.
После неколико дана од тог чина она је од Господа
добила предсказање о својој брзој земној кончини.
Због тога је од саровских стараца који су се ту затекли на пропутовању за Саровски манастир тражила
да се брину о манастиру. По приједлогу јеромонаха
Пахомија, мати Александра је посебно умолила тада
младога јерођакона, а касније чувеног духовника и
великог молитвеника Руске земље, оца Серафима да
се брине о манастиру „онако како сама Царица Небеска пожели да га упути“.
Мати Александра се преставила у Господу 13/26 јуна
1789. године. Послије њене сахране отац Серафим
је отишао пјешке за Саров и никада више
није ушао у простор познатији као
„Казањска“ заједница, иако се увијек
са посебним трудом бринуо о духовним потребама Дивјејевске
општине.
Када је 1793. године рукоположен за јеромонаха,
преподобни Серафим Саровски се удаљио из манастира и отишао у околне
Саровске шуме у којима је
проводио свој посебни под-

50
Свето-тројични Серафимо-дивјејевски манастир

мај - јун / 2011 / svetigora

та. Других битнијих разлика у типику новоосноване монашке заједнице
није било. И овдје су монахиње напорно радиле све послове који су од
њих захтијевани уз непрекидну молитву, а старац им је на то говорио да
је „послушање претежније него пост и
молитва“. Наравно, молитва и пост су
се подразумијевали сами по себи, али
је старац желио да истакне важност
послушања као свеопштег правила у једној богоспасаваној заједници.
Осим тих правила у манастиру је заведено правило да у цркви Рођења Христовог пред иконом Спаситељевом
увијек гори свијећа, а у цркви Рођења
Свете Дјеве Марије да пред Њеном
иконом увијек гори кандило. Манастир је устројен по општежитељном
устројству. Све је било заједничко и
било каква лична имовина код сестара
није толерисана. Колико је преподобни Серафим био посвеће Дивјејевском
манастиру говори и чињеница да је он
одредио и каснији изглед самог манастира. За његовог земног живота ископана је чувена Дивјејевска „канавка“,
дубоки канал којим је манастир опасан са источне стране Преображењске
цркве.
У већ постојећем Казањском храму
Свети Серафим је наложио, по благослову Богородичином, да се направе
двије цркве, односно два олтара. Један
се налази у припрати саме Казањске
цркве и то црква посвећена Рођењу
Спаситељевом, а испод те цркве у ископаном „подруму“ је црква Рођења
Богородичиног.
Живот у „Млинској“ општини текао
је у миру и благосатању заједно са
„Казањском“ општином све до смрти
Светог Серафима, када је услијед
непримјереног мјешања у живот ових
општина почео да се мијеша саровски
послушник Иван Тихонов (јеромонах
Јоасаф)7. Он је желио да се укину
одређена правила у засебним монашким општинама утемељеним од старца Серафима и да ове двије општине обједини у једну. Дјелимично је и
успио да 1842. године издејствује указ
о уједињењу. Несугласице и препирке су трајале све 1862. док се сам цар
и Свети Синод нису умјешали у спор и
пресудили да се од ове двије постојеће
монашке заједнице успостави један
јединствени манастир. Послије овога манастир је почео да се изграђује
и поприма данашњи препознатљиви
изглед. По предсказању преподобног

51
Преподобни Серафим Саровски

svetigora / 2011 / мај - јун

52

Серафима направљени и освећени су
радио-телевизијски торањ. После обхрамови у Дивјејеву:
нове поново је засијао у пуној својој
Храм Свете Тројице, освећен 1875. годиљепоти. Због своје импозантне висине. Овај храм је уједно и центар молитне доминира цјелокупним манастирвеног живота монахиња Дивјејевског
ским комплексом. Са лијеве и десне
манастира. У њему се налазе мошстране звоника налазе се помоћни
ти преподобног Серафима. Карактеманастирски објекти.
ристика овог храма јесте што у њему
За вријеме Првог свјетског рата,
постоје још четири олтара поред глав1916. године, у основи је заврног посвећеног Светој Тројици. Узор
шен други велики и величанствепри градњи овог храма био је храм
ни храм Дивјејевског манастира,
Христа Спаситеља у Москви на кога и
Преображењски. Храм је направљен
неодољиво подсјећа. За вријеме комунасупрот почетка „Канавки“ иако је
нистичког режима у Русији храм је чепреподобни Серафим у својим порусто мјењао своју намјену. Углавном није
кама од монахиња тражио да се храм
служио својој превасходној вјерској
направи на крају Канавке у линији са
намјени.
Тројицким храмом. Међутим, на том
Игумански двор, направљен 1885. и
мјесту је Иван Тихонов, онај исти који
храм Св. Равноапостолне Марије Магје био и узрочником великих несугладалине, који се налази у оквиру двора,
сица у манастиру послије смрти преосвећен 1901. године. У потпуности је
подобног Серафима, саградио дрвеобновљен послије враћања манастирну цркву по имену Тихвинска. Ова
источник Св. Серафима Саровског
ског комплекса Руској Цркви деведесецрква је изгорјела у пожару 1928. готих година прошлог вијека. Црква Свете
дине. Тадашња игуманија не желећи
Марије Магдалине је у совјетско вријеме била разорена. По да је руши, одлучила је да се храм гради на данашњем
враћању здања Руској Цркви, приступило се обнови и сада мјесту. За вријеме комунистичког режима храм је кодвор представља једно изузетно угодно мјесто за смјештај риштен као гаража и локала стрељана. Уједно то је храм
манастирских гостију.
који је задњи почео да се обнавља, али данас поново
Трпезарија са храмом посвећеним Светом кнезу Алексан- сија у пуном сјају и љепоти.
дру Невском, завршена 1895. године. За вријеме комуниз- Поред ових здања у Дивјејевском манастиру, потребма у овим просторијама се налазила локална библиотека, но је навести да постоје и друга која припадају манадруштвени клуб и биоскоп. Руској Цркви враћен је тек 2000. стиру, али се налазе у другим мјестима око Дивјејева.
године. Унутрашњост трпезарије је у потпуности фрескопи- Споменућемо још само и чудотворни „Источник“ (изсана.
вор) преподобног Серафима Саровског у селу ЦигаЗвоник је завршен 1901. године, односно 1902. године. Прет- новка. Овај чудотворни извор је најпознатији од свих
ходно је градња била обустављена због уочених грешака у источника који се приписују Дивјејеву. Налази се на
нагибу звоника. Висина звоника са кровом и крстом изно- обали ријеке Сатис. Истине ради, источник више приси 70,3 метра. У совјетско вријеме на звонику се налазио пада Сарову, јер се налази у Саровској шуми, али је због
везе преподобног Серафима и манастира Дивјејева он
1. Данас манастир не постоји у првобитном облику. Уништен је у периоду поје приписан Дивјејеву као његово насљеђе. Источник се
сле октобарске револуције. Град Саров је у совјетско вријеме био значајан
на чудесан начин пројавио половином XX вијека и веонајвише по томе што се у њему налазио центар совјетског, а сада и руског
нуклеарног истраживачког рада. У совјетско вријеме имао је статус затворема брзо је постао познат код вјерујућег народа и свешног града. Синод Руске Цркве је 2006. године донио одлуку да се манастир
тенства.
Послије револуције сви су саровски источници
обнови.
били затворени, јер је цјелокупни Саров постао војно
2. Свакако треба нагласити да се Свети Серафим веома молитвено поштује не
само у манастиру Дивјејево, него је то молитвено поштовање изражено у
подручје од највишег значаја. Комунистичке власти су
цијелој Руској Православној Цркви.
неколио пута покушавале да извор затрпају и забране
3. „Дивеевская земля - особая святая земля, которую Царица Небесная взяла в
последний Четвертый Свой Удел“ - „Дивјејевска земља – посебно света земља,
било какво окупљање око њега. У славу Божију то им
коју је Царица Небесна узела себи у Свој посљедни Четврти Удио“. http://www.
никада није пошло за руком. Извор је пажљиво уређен
diveevosarov.ru/
и од бившег корита ријеке, које је преграђено, чини
4. Сестринство манастира, као и број искушеница у самом манастиру је стварно
импозантно – има их негдје око пар стотина.
јединствено језеро са пријатним крајоликом.
5. По предању предатом од сестара Дивјејевског манастира каснијим
Дивјејево је данас један веома уређен и лијеп манастир.
покољењима, преподобни Серафим Саровски је за Казањску цркву често
Радови на обнови су свакодневни и темељни. Обнављају
говорио како је то храм који ће у посљедњим временима заједно са једним
храмом из Кијево-печерске лавре и другим, чије име су сестре заборавиле, од
се готово сви првобитно постојећи објекти у манастиру.
Господа бити узнесен на небо неоскранављен и неразрушен.
Наравно, неки вјероватно неће ни бити обновљени, као
6. Монашко правило се састојало у оскудности хране која се добијала једанпут
на дан, цјелодневном молитвеном правилу уз свакодневни тешки физички
велики манастирски зид око манастира који је порушен
рад. Многе искушенице због тога нису могле да издрже период искушеништдо темеља и од којег су остали тек незнатни фрагменти.
ва и удостоје се примања завјета.
Међутим, најважнија чињеница јесте да се у манастиру
7. Свети Серафим је напустио земни живот 2. јануара 1833. године. По сопственој
жељи сахрањен је близу олтара Успењског храма у Саровском манастиру.
обнавља духовни живот. На једном мјесту је окупљено
Међутим, послије октобарске револуције Саровски манастир је затворен,
мноштво монахиња и искушеница које заједно у радоа потом и разрушен. Мошти преподобног Серафима Саровског су све од
1925. године до 11. јануара 1991. године биле похрањене у Музеју атеизма и
сти узносе своје молитве ка Господу и Спасу нашем Исурелигије у Лењинграду. Тада су званично враћене под Руској Цркви, а 30. јула
су Христу и Светој Дјеви Марији.
1991. године су уз велике свечаности пренешене у Дивјејево и похрањене са
лијеве стране главног олтара храма Свете Тројице.

reporta`a

РАЈО Војиновић

Благовијести – слава манастира Бешка
егово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Mитрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије је
7. априла са свештенством и вјерним народом
служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Благовијести Пресвете Богородице на острву Бешка на Скадарском језеру.
„Благочестива кћерка великомученика Лазара Косовског Јелена је, надахнута Духом Светим, подигла ову своју задужбину
посвећену свеспасоносном и великом догађају
Благовијести“, рекао је митрополит Амфилохије
у архипастирској бесједи сабраним вјерницима,
„Од тада, па до данас се чује, а надамо се и до
краја свијета и вијека на овом мјесту чуће се та
блага вијест, та вијест архангела Гаврила у којој
је утјеха и спасење свеукупног рода људског,
вијест о рођењу од Пресвете Дјеве Сина Божјег
Јединородног“.
„Она купина неопалима била је предуказање
управо Пресвете Богородице, оне која је шира
од небеса и у коју се уселио огањ Духа Светога и која је родила Спаситеља свијета. А свако мјесто на земљи гдје се чује та блага вијест
и гдје постоје оваква свједочанства као што је
овај храм њој посвећен, и тој благој вијести свако то мјесто се на неки начин преображава
и постаје купина неопалима из које се чује глас
Господњи и јавља блага вијест роду људском,
свим земаљским народима, свим покољењима,
па ево и нама данас сабраним на овом мјесту“, другим насловом: Не окрећи главу од мене, Господе. Дух ове нарекао је митрополит Амфилохије.
граде је дух иконе у моме срцу.“
Након Литургије додијељена је књижевна на- „Нека Бог да да ова мука и велика мржња против нашег народа маграда „Јелена Балшић“ пјеснику Ранку Јововићу. кар ослаби, макар од ове наше браће, данас антисрба у Црној Гори,
Образложење жирија је прочитао др Душко који ево по некој вишој неправди држе власт у нашој несрећној,
Бабић.
некад његошевској Црној Гори. Даће Бог да се опамете, па да се
Благодарећи за ово високо признање Јововић сви, као само пролазници на овој пустој земљи, изљубимо са
је рекао да је Јелена Балшић „можда прва жена осјећањем да је живот пролазан, а да су људска дјела и недјела
код нас Срба која је остварила, сачинила, оста- трајна“, рекао је Јововић.
вила пјесничке записе у епистоларној форми. Њен живот је велика, комплексна историја
оног доба кад се распадало у крви и пакленим
мукама славно Српско царство. А ево и до дан
данас нашим мукама нема краја. Ја ову награду примам и као молитву и као муњу.
Тако и мислим, тако сам и крстио
овај мој избор који се
награђује с оним

Купина неопалима на

Скадарском ееру

мај - јун / 2011 / svetigora

53

Одржана је и свечана академија на којој су учествовали
хор „Свети кнез Лазар“ и глумци Народног позоришта
из Крушевца: Момир Брадић, Весна Павловић и Биљана
Ђоковић, коју је митрополит Амфилохије одликовао
архијерејском граматом.

svetigora / 2011 / мај - јун

НЕ ОКРЕЋИ ОЧИ ОД МЕНЕ, ГОСПОДЕ

54

Не окрећи очи од мене, Господе,
Ја сам обичан свијет,
Иза стакла мутне градске пивнице
Сједим дивећи се колонама пролазника
У свему налазећи давно изгубљено братство.
Не окрећи главу од мене, Господе,
Оваква је моја судбина,
О бољој и не сањам,
Шта би мени судбина власника бистроа,
Трговца робљем, уважена књижевника
Или мученика – па да лутам пустињом
Да тамо гдје си се Ти јавио
Сузу канем,
Кољено отучем,
Ја сам обична душа, Господе,
Међу обичним душама
Иза стакла мутне градске пивнице.
И ово је неко људско битисање,
Нека вјера, љубав, доброчинство.
Кад опет прођеш овом уличицом
Једва освијетљеном,
А пролазиш свакодневно, негдје у поноћ,
Окрени се, наружи ме, окамени
Ако то мораш,
Али не окрећи очи од мене, Господе.
Ранко Јововић

Сабору у манастиру Бешка присуствовали су и амбасадори Србије и Грчке Зоран Лутовац и Манолис Пападокиоркакис, као и савјетник у Амбасади Руске Федерације
Сергеј Перепонопов.

И

мај - јун / 2011 / svetigora

ване, како се то може ријечима изразити кад је човјек први у свијету
у нечему?
Када би ми неко на почетку каријере
рекао да ћу бити првак свијета то би за
мене било велико изненађење, да не кажем шок. Али када почињете да се бавите спортом, када долазе први мечеви,
први мало озбиљнији резултати, од рецимо првака државе, преко првака Балкана, првака Европе и онда та титула првака свијета, односно „најбољи на свијету“,
дође некако доста нормално, односно
сматра се као последица неког уложеног рада и континуитета у резултатима и
тренинзима, јер она долази на крају свега,
послије свих титула мањег значаја од ње.
Титула првака свијета осваја се, да кажем,
последња и то дође нормално. А да вам
неко то у самом старту, кад сте били почетник, каже не бисте му вјеровали. Кроз
много година рада и тренинга човјек се
навикава на те резултате и онда ту титулу схвати као стварну и постојећу након
једног великог и мукотрпног рада.
Хоћете ли подсјетити наше слушаоце и читаоце на ваше највеће успјехе у
спортској каријери?
Ја сам као врло млад почео да правим
врхунске резултате. Са деветнаест година сам први пут постао аматерски првак
Европе и ту титулу сам освајао укупно четири пута. Био сам једном аматерски вице-шампион свијета и два пута аматерски
шампион свијета. Са двадесет шест година сам престао да се аматерски бавим
кик-боксом, а прије тога сам имао професионалне мечеве. Од двадесет шесте
године сам се посветио само професионалном такмичењу у коме сам освојио титуле у пет категорија. Све те титуле сам по
неколико пута бранио. До сада сам имао
укупно 58 професионалних мечева, од
тога 54 побједе и четири пораза. Био сам
спортиста Црне Горе 1996-те године, био
сам спортиста града Подгорице 1999-те и
2007-е. Добио сам Децембарску награду
и био сам пет пута званично међу десет
најбољих спортиста Југославије.
Да би човјек до свега тога доспио мора
имати много физичких припрема,
мора много зноја пролити. Постоје ли

СЛАВКО Живковић

Наш познати кик-боксер Иван Стругар је за Радио
Светигору говорио о својим професионалним, али и
животним опредељењима и утемељењима. Разговор
са њим преносимо читаоцима Светигоре у цјелини.

razgovor

Вјера ме држи

55

Иван Стругар је рођен 18. 12.
1974. године у Подгорици. Кикбоксом је почео да се бави 1990.
године у клубу Аристон и до данас је остварио многе запажене
резултате. Тренери су му Исмет
Метхадзевић и Предраг Лекић.
Као боксер аматер десет пута је
био шампион државе, два пута
шампион Балкана, једанпут
шампион Медитерана, четири
пута шампион Европе и два пута
шампион свијета. Као професионални кик-боксер два пута је био
полуфиналиста Гранд при турнира до 83 кг у Паризу. Освајач
је појаса Краља ринга у Милану
2002. године и петоструки професионални шампион свијета.

још неке припреме духовне природе
реат коме је припао тај златза такве послове?
ник на моју велику срећу, част
Па, нормално да постоје. Тај фии задовољство, био сам ја. Из
зички дио је само један сегмент
руку Митрополита примио сам
остваривања неког резултата без кога
ту награду, златник, коју сам
се не може и не би било паметно уопзаборавио да поменем, јер су
ште изаћи на борилиште. А онда иде
ове награде које сам помињао
то остало. Ту неку сигурност, ту псиискључиво везане за спортске
холошку припрему човјек добија из
догађаје.
физичке припреме. Значи, ако човјек
Шта је ваше основно уздање
зна да је физички потпуно и максии поуздање, да ли вјера у себе
мално припремљен, онда он мора
и у своју неку физичку снагу
бити и психолошки стабилан. Само
или вјера у Бога?
би неозбиљан човек могао бити псиПрво, човјек мора вјеровати у
холошки стабилан, а да није уложио
себе да би се остварио у било
велики рад за тај меч и то такмичење.
којем послу, а посебно у овом
Код мене је врло битна још једна ствар,
гдје треба да одмјерава снагу
а то је духовна стабилност, вјера која
са другим човјеком. Нормално,
ме држи током цијеле каријере, која се
вјера у Бога мени је врло важна,
комплетно уградила у резултате које
али она није гаранција да ћеш
сам постигао. Ту духовну испуњеност добијам искреним да постигнеш резултате. Бог те некад тестира, па ти да повјеровањем у Бога и честим одласком у наша светилишта, раз да види како ћеш ти у том поразу да се понашаш, да
гдје у разговору са свештеним лицима добијам неки ду- ли ћеш и у том поразу бити човјек, као што си човјек и у
ховни мир и неку сигурност.
побједама. Тако да је вјера у Бога мени врло важна. Али, да
Наши читаоци су упознати са тим да ви готово пред бих побиједио у мечу морам имати прво вјеру у себе, а да
сваки значајнији меч пођете до Острога.
бих имао вјеру у себе морам тај физичи дио одрадити на
Не пред значајнији, него пред сваки. Мени је сваки меч прави начин, да бих све те напоре у току једног меча који
значајан, тако да пред сваки меч идем под Острог и у су веома велики могао да издржим, јер ако ви као борац
Цетињски манастир. Међу свештенством сам стекао до- занемарите рад који треба да уложите у припрему једног
ста искрених пријатеља који ме воле и који неколико дана меча, онда не можете очекивати да вас Бог погледа. Бог
пред мој наступ читају молитве за мене, за моје здравље и погледа неимара, прегаоца, радника, погледа човјека који
побједу, тако да ми то веома значи. И то је један тас на ваги је у тај посао којим се бави уложио свој максимум и онда
кад треба да превагне да се побиједи тежак противник.
му помаже. Не могу, рецимо, да очекујем да три мјесеца
Осим великих спортских одличја која сте добили то- не тренирам и да ми Он помогне у мечу? То је за мој појам
ком каријере, имате и једно признање митрополита несхватљиво. Бог помаже кад си ти урадио оно што је до
Амфилохија.
тебе. Е, онда ће Он урадити то што је до Њега.
Јесте. То је било 12. јула на Петровдан у Цетињском мана- Значи, нада у Бога и у своје руке и ноге кад је у питању
стиру. Митрополит Амфилохије ми је дао Његошев злат- кик-бокс.
ник. Нисам баш сигуран, али мислим да је то традиција Нормално, то је да кажемо нека добитна комбинација, да
од раније, коју су они те године обновили и први лау- би се постигле побједе у мечевима.

aktuelno

СЛАВКО Живковић

УЧЕНИК БОГОСЛОВИЈЕ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ НА ВИТЕШКОМ НАДМЕТАЊУ

svetigora / 2011 / мај - јун

Д

56

ана 12. марта 2011. године у селу Влашки До (општина Жабари) одржан је меморијални међународни турнир „Слободана Сарића – Саре“ у џиу-џицу. На такмичењу је учествовало 10 држава и то: Јапан, Чешка, Гана, Италија, Холандија,
Кина, Босна и Херцеговина, Хрватска, Њемачка и Србија.
По благослову протојереја-ставрофора Гојка Перовића,
ректора Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња,
на такмичењу је учествовао и ученик првог разреда наше
богословије Марко Јосић, који је у нашу школу дошао из
општине Жабари (близу Пожаревца). Марко је на турниру у спортској дисциплини џудо, у веома јакој сениорској
конкуренцији категорије 80 килограма, освојио 3 мјесто и
сребрну медаљу. Прво мјесто у тој дисциплини и категорији
освојио је Холанђанин Јан Кристиан Херберт, док је друго мјесто освојио такмичар из Новог Сада Никола Наданаски. Судија на такмичењу у тој категорији је био Ивица
Здравковић, предсједник Џудо Савјета Србије.

reporta`a

РАЈО Војиновић

У славу и част
Прослава Младенаца у Подгорици

војника мученика

Њ

био Дражан Куновац, а славу за наредну годину преузео је Мирослав Терзић. Митрополит Амфилохије
благословио је чесму изграђену поред храма прилогом Здравка Потпаре. Архијерејске похвалнице,
на предлог пароха момишићког презвитера Јовице
Ћетковића, за труд у обнови и уређењу овога храма и црквене порте добили су Зоран Марковић,
Момчило Мартиновић, Жељко Боричић, Младен
Кљајевић, Живко Пековић и Радисав Секулић.
На крају сабрања домаћини су приредили
послужење за све присутне.
По већ устаљеној пракси која се преточила у
деценијску традицију свима већ познату, а поводом
празника Св. четрдесет Мученика СевастијскихМладенаца, хор Св. Саве и истоимена Школа
вјеронауке при цркви Св.Ђорђа у Подгорици и
ове године  су прославили своје небеске заштитнике 24-ог марта у 18 часова, свечаном Духовном академијом у КИЦ-у „Будо Томовић“, уз богат
културно-умјетнички програм.
Са кратким житијем Светих Мученика, многобројна
публика је била упозната топлом и надахнутом

мај - јун / 2011 / svetigora

егово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски
и Митрополит црногорско-приморски Господин
Амфилохије служио је 22. марта, на празник Св. четрдесет Мученика Севастијских Пређеосвећену службу у храму Св.
Георгија и четрдесет два Мученика Момишићка у подгоричком насељу Момишићи.
„Севастијски мученици, Младенци, које ми данас прослављамо,
били су војници који су радије изабрали да мученички
пострадају за Христа, него да остану војници у војсци римскога императора“, рекао је митрополит Амфилохије у
архипастирској бесједи.
„Радије су пострадали, него да добијају почасти од Ликинија
који је владао почетком 4. вијека, дивни младићи мученици,
бачени у залеђено језеро. Господ их је избавио и спасио и остали су упамћени ево до данас и до краја свијета и вијека као дивне слуге Господње“.
„У такве Божје изабранике спадају и Новомученици Момишићки,
два свештеника из братства Поповића и четрдесет ђака. Овдје
су 1688. године спаљени и пострадали. И ево ми смо се данас
овдје окупили да се подсјетимо на Господње ријечи да је много званих а мало изабраних“, рекао је митрополит Амфилохије.
У току службе благосиљан је и славски колач. Домаћин славе

57

бесједом митрополита Амфилохија. Претходио
је тропар Св. Мученицима у извођењењу хора
Богословије Св. Петра Цетињског. Живописном
представом „Добрице и злоћкице“ себе су презентовали слављеници, полазници Школе вјеронауке
„Младенци“. Добро уигран тим, разних доби, од
предшколског узраста до матураната, публици је својим глумачким умијећем предочио проблеме и слабости са којима се нажалост, носи велики дио new age омладине. Агресија, пушење,
алкохолизам, наркоманија, интернет-facebook,
оговарања, трачарења и поједине настраности.
Превасходни циљ ове представе и јесте био да
демонстрира пратеће проблеме и начине како се
могу превазићи исти. Чврста и непоколебљива
вјера, добра воља, неизоставна помоћ пријатеља
и разумијевање окружења, прави су показатељи
да нема проблема који се уз помоћ Бога и Цркве не
може савладати.
Да би славље имало своју пуноћу у саборности, слављеници су своју радост подијелили са
вршњацима из осталих школа вјеронауке из Подгорице и са Цетиња. Разиграна младост КУД-а
„Ђурђевданско коло“ са пуно жара и уиграности заокружила је цјеловечерњи програм.
Свечану академију увеличало је присуство амбасадорке Републике Украјине у Подгорици, г-ђе Оксане Сљусаренко, иначе пријатеља хора Св. Саве, као
и многобројног свештенства и монаштва.

aktuelno

АЛЕКСАНДАР Вујовић

ПРВИ ДОКТОР НАУКА ИЗ ВЈЕРСКОГ ТУРИЗМА

Н

svetigora / 2011 / мај - јун

а Факултету за бразовање дипломираних
правника и дипломираних економиста за
руководеће кадрове Алфа универзитета у

58

Београду мр г.Трипко Драганић 23.03. 2011.године одбранио је
са највишом оценом докторску тезу под насловом „Савремени
изазови и утицаји верског туризма“.
Комисију за оцјену докторске тезе сачињавали су проф.
др Борис Брајовић, декан Богословског факулетета Светог
Василија Острошког у Фочи, др Живота Радосављевић ментор, и др Драган Рајовић предсједник комисије. Ово је уједно
и прва докторска теза на овим просторима одбрањена на тему
вјерског туризма.
Др Трипко Дрганић је рођен 1954. године у Петровићима,
Бањани. Основну школу је завршио у родном мјесту, а средњу
у Никшићу. На Београдском универзитету је завршио Војни
факултет (Одбрана и заштита). Магистрирао је на Универзитету
Црне Горе на Економском факултету у Подгорици на одсјеку
Међународна економија. Поред радова из струке г. Драганић је
обавио и више књига поезије: „Преврнута плоча“, „Нама звоне
звона“, „Очев орден“, „Камени пирг“ и „Дучићева Херцеговина“.
Стихове је објављивао у познатим књижевним часописима,
ревијама и новинским и интернет публикацијама. Поезија му је
превођена и заступљена у више пјесничких антологија. Члан
је Удружења књижевника Црне Горе. Управник је Централног
магацина и црквених књижара Митрополије црногорскоприморске.
Новом доктору наука, упућујемо срдачне честитке са жељом да
са својим научним радом послужи Цркви Божијој.

Г

болница, која је отворена око 370. године у Кесарији. Доброчинство је била
неодвојива димензија његове апостолске службе. Тај пожртвовани рад имао је
великог одјека и утицаја и у каснијим вјековима у читавом хришћанском свијету.
Свети Јован Златоусти је дао дивне коментаре на тему харитативне дјелатности
Цркве. Говорећи о расподјели добара, власништву, о онима који имају много и
који немају готово ништа, о сиромашнима, напомиње да је сва земља и све што је
на њој Божије, да све то заправо није наше, да смо само корисници и да је све што
је створио, Бог створио за све. Све што мислимо да је наше, само је једна илузија,
која ће се пројавити у свој својој истини у последњем дану живота сваког човјека,
јер ништа осим својих дјела, осим онога што смо дали није заиста наше и не може
се понијети одавде. Стога је битан начин како употребљавамо оно што нам је дато,
а најбољи начин да се употријеби богатство јесте да њиме помогнемо другима.
Свети Јован Златоусти говори да се о ономе што имамо може размишљати као
о зајму који смо добили, тако да имамо обавезу да га добро употријебимо, али и
да га вратимо ономе од кога смо добили. Бог нам даје материјална добра да их
као дужници употријебимо, не само за себе (наравно и то), него и за друге којима
је потребно.То је, заправо, функционалност богатства у социјалном смислу. Јер
смисао није само у његовом чувању, постојању и увећавању, већ и у његовом

ђакон МИОМИР Вулевић
мај - јун / 2011 / svetigora

оспод наш Исус Христос
позвао нас је на љубав
према ближњима кроз
заповијест „Љуби ближњега
свога као самога себе“. Али
како да волимо ближњега као
самога себе? Како да волимо
неправедне, зле, непријатеље? У
савременом свијету, на ближњег,
тог другог, често се гледа као на
пријетњу властитом постојању,
некакво нужно зло које се
мора подносити и кога често
употребљавамо као средство за
испуњење неких интереса. Као
да тај „други“ није икона самог
Бога, као да он, иако мање добар,
мање лијеп, мање праведан или
сиромашан, није онај због кога
ће се сваки од нас пројавити
какав је. Тај „други“ показаће
да ли смо достојни назвати се
синовима Божијим и да ли ћемо
дати добар плод по коме ће нас
Господ препознати као своје.
Примјер бриге о ближњима
дао нам је Господ наш Исус
Христос. Следујући том и таквом
примјеру, Црква се према својим
могућностима кроз вјекове
брине о људима, како о духовним,
тако и о њиховим материјалним
потребама.
Свети Оци Цркви бавили су
се различитим социјалним
дјелатностима. То, наравно, није
суштина Цркве. Али је, на неки
начин, израз њене суштине,
јер смо дужни љубити једни
друге (Јн 15, 12). Свети Василије
Велики и Свети Јован Златоусти
предлагали су харитативну
дјелатност, тј. социјално служење,
као
испољавање
дјелатне
братске љубави, позивајући
се на ријечи Господње: „Бијах
гладан и нахранисте ме, бијах
жедан и напојисте ме, бијах наг
и одјенусте ме, бијах болестан
и посјетисте ме... jер ако не
учинисте то једноме од ових
малих, мени не учинисте“. Свети
Василије Велики je посебно био
посвећен добротворном раду.
Осмислио је оснивање једне
од најранијих хришћанских

jevan\elsko milosr]e

Народна кухиа

59

svetigora / 2011 / мај - јун

60

дијељењу свима који немају. Говорећи о богатима Свети
Јован Златоусти наглашава да је Бог свакако испољио
великодушност према њима, али не треба сумњати
да је Он, који је Свемогућ, такође могао удовољити
захтјевима сиромашним и гладних. Али, све је у циљу
нашега спасења. Сиромашни се спасавају трпљењем
чиме стичу благо на небу, а они који имају богатство
на земљи дијељењем стичу слободу пред Господом.
Те стога каже Свети Отац: „Гледај на сиромашне као
на добротворе, као на оне преко којих и ми можемо
добити спасење“. Љубав је једини разлог доласка
Спаситеља нашег Исуса Христа међу нас. Зато и Црква
даје тако значајан тон конкретном манифестовању
љубави у односу на ближњег. То је уједно и јединствени
критеријум препознавања хришћана: „По томе ће сви
познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави
међу собом“ (Јн 13, 35)
Следујући вјековној бризи Цркве за своју паству, са
благословом Архиепископа цетињског и Митрополита
црногорско-приморског Г. Амфилохија, 20. априла
2010. године почела је са радом Народна кухиња, која
се налази при Саборном храму Христовог Васкрсења у
Подгорици.
Списак корисника Народне кухиње састављен је на
предлог подгоричких свештеника који имају увид у
материјално стање својих парохијана. На том списку су
се на првом мјесту нашле самохране мајке, стари људи
који сами живе, људи избјегли са Косова и Метохије и
из Босне који живе у тешкој материјалној ситуацији.
Народна кухиња дијели један оброк дневно. То је ручак,
који се састоји од куваног јела и пола хлеба. У почетку
смо дијелили 100 оброка дневно, али захваљујући
племенитим људима који нас помажу број оброка смо
повећали на 130. Потреба је много већа, људи нам се
јављају и ми их стављамо на списак чекања, надајући
се да ћемо им једног дана изаћи у сусрет. Народна
кухиња има своје возило, којим се доставља храна
на кућну адресу свим људима који живе у удаљеним
мјестима и нису у могућности да дођу и на лицу мјеста
подигну храну.
Благодаримо свим добротворима Народне кухиње у
име самохраних мајки које су забринуте над судбином

„Зовем се Драгана Дунђић, самохрана сам
мајка шесторо дјеце, седма ћеркица ми је
преминула прије 3 године. Родом сам из
Сарајева. Пребјегли смо у Пећ, а из Пећи смо
дошли у Подгорицу. Овдје живимо у једној
соби, у колективном смјештају на Врелима
Рибничким. Од великог је значаја ова кухиња,
јер човјек не мора размишљати кад нема
нешто да поједе, јер сви дођемо често у ту
ситуацију. Сваки дан долази разноврсна
храна. Оброци су обимни. Мени зна некад и
за вечеру да остане. Не стално, али понекад.
Ја позивам све људе који могу, који су имућни
да помогну, да приложе за Народну кухињу,
да би се то могло и даље одржавати и кувати,
јер тиме помажу људима који примају храну.
Захвалила бих Цркви што даје ову помоћ. То
је један велики бонус за једну породицу, да
примиш три и по хлеба и кувани оброк, да не
бринеш да ли ти је дијете гладно. Све у свему,
хвала много.“
своје дјеце, у име старих људи који сами живе носећи крст
живота свог, у име свих људи избјеглих са Косова и Метохије
и Босне који су прогнани и изгубили домове своје, а сада
су остављени да се сналазе како знају и умију. У њихово
име позивамо све добре људе да се укључе сходно својим
могућностима у добротворни рад, јер ово је заједничко
дјело спасења на које нас Господ позива ријечима: „Када год
учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.“

М

онашки пут старца Јосифа је почео на острву Кипру на
ком је рођен и на ком је, у манастиру Ставровуни, примио монашки постриг. Проживевши у том манастиру
неколико година старац Јосиф се по благослову старца обитељи упутио на Свету Гору. Тамо се срео са великим
подвижником нашег времена, старцем Јосифом Исихастом.
Ово се познанство претворило у многогодишње учеништво
и донело обилан духовни плод. После блажене кончине овог
старца, старац Јосиф Ватопедски је прво живео у Новом Скиту,
а затим се преселио у манастир Кутлумуш, а од 1989. на молбу
Светог Кинота Свете Горе, преселио се са свом братијом у Ватопедски манастир. Упокојио се 1. јула 2009.
Старац Јосиф Ватопедски је завршио само два разреда основне школе и није имао никакво систематско образовање.
Његов животни пут је од младости пролазио кроз манастире и пустиње, које су за њега постали места духовног
узрастања и образовања у духу светоотачког Предања Православне Цркве. Старац никад није изучавао ни философију,
ни богословље, али је провевши велики део живота на Светој
Гори имао могућност да пажљиво изучи наслеђе наших Отаца, како древних тако и савремених, и да у њима нађе све
неопходно за то што му је недостајало. На тај начин се може
говорити о два главна извора старчевог богословља: дела
Светих Отаца, првенствено аскетског усмерења, и директно
учење од опитних подвижника, међу којима прво место припада старцу Јосифу Исихасти.

ним замкама нашег непријатеља, јер је већи Онај
који је у вама – то јест, Онај који поседује пуноћу
власти – него онај који је у свету (Јн 4, 4) – то јест, препредени бегунац с небеса. Са спремношћу и жељом
подражаваћемо оним добрим јеванђелским слугама који, непрестано стражећи, очекују свога Господа. Мобилишимо све своје душевне и телесне снаге у унутарњем и спољашњем животу како
бисмо достигли постављени циљ. Смисао нашег
новог, монашког стања, као и садржај нашег живота представља управо делатно покајање, јер
је наше првобитно својство – по образу Божијем
и по подобију – било уништено грехопадом. При
том, спољашње делање с пуним правом претходи делању унутарњем; на крају крајева, и током
стварања наше тело од глине створено је пре душе.
Нека је благословен Бог, који нам је, због своје велике милости, дозволио да Му се вратимо и добијемо
исцељење путем покајања. Из овога следи да сви
наши напори и труд током целог живота морају
бити прожети покајањем.

stare^nik

СТАРАЦ ЈОСИФ ВАТОПЕДСКИ

Куда човека води истинско покајање
Благодат Човекољупца Бога је једна, али без обзира
на то она делује на верне на разне начине.
У онима који су тек почели са покајањем и нису се
избавили од страсти, она делује укрепљујуће, како
не би због малодушности одступили.
Онима који су већ напредовали и снажно се
подвизавају, она, појављујући се повремено, даје
храброст у тешкоћама.
Оне који су још више напредовали у практичном
делању и укротили осећајне страсти, она просвећује
божанском светлошћу.
А код оних који се са највећом брижљивошћу
чувају од чула, од неразумних и страсних начела,
ум се у значајном степену просвећује божанском

мај - јун / 2011 / svetigora

ПОУКЕ СТАРЦА ЈОСИФА ВАТОПЕДСКОГ
Богосносни и богомудри оци, који су запечатили својим светим примером пут божанственог узлажења на коме подвижник доводи себе до очишћења, просвећења, обновљења и
спасења, непрестано нас надахњују да не очајавамо на том
путу, нарочито када наиђе духовни умор или нас притисну
тескобна осећања, која су углавном резултат нашег неискуства. Зато су нам неопходни усрдност и дуготрпљење, како
не бисмо одступили од својих намера и идеала, знајући да
поприште монашког подвига које је пред нама, није резултат човекове одлуке, нити је плод
људског размишљања, већ је пре
откривење, призвање и добра
воља Онога који из непостојећег
ствара постојеће. То је замисао и
савет Онога који је казао: „Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете
и род доносите“ (Јн 15, 16). И опет:
„Нико не може доћи мени ако га
не привуче Отац који ме посла“ (Јн
6, 44).
Будући да смо чврсто убеђени у
светост свога призвања и знамо да
смо, у извесном смислу, жртве божанствене свеобухватне љубави,
јер нас је Сам Господ призвао да
примимо ту љубав, не остављајмо
места за раслабљеност и малодушност, нити за ропско
келија старца Јосифа Исихасте - скит Светог Василија
потчињавање лукавим и замрше-

61

svetigora / 2011 / мај - јун

старац Јосиф Ватопедски

62

светлошћу; благодат руководи њиховим помислима, тако да су њихов мислени избор и
поступци увек разумни и богоугодни.
Непостижна је и задивљујућа за људску логику
тајна, како кажу Свети Оци, када ум с највећом
пажњом укроћује разуму противне склоности
и кретање чула.
Када логос духа и живота, обуздавајући их,
проналази у њима мир, и тада благодат долази у власт владајућег ума, и сједињују се та два
савршена начела, што чини савршеног човека
целином.
При пуном покајању, када је пролазно погажено животом и ум заједно са божанском
благодаћу запечаћује Васкрсење, наступају
осећања и знања мимо природе, и самим делом почиње служење пуноћи Цркве.
Иако је благодат једна, она пребива у својим
сасудима, освећеним душама, на различите
начине и даје „свакоме по мери дара“ (Еф 4, 7).
Једноме даје премудрост, другоме понашање
и дар да богословствује, трећему – дар пророштва, четвртоме – дар исцелитељства, петом – дар служења – све према потребама,
ради устројења црквене пуноће. И данас, а
не само у оно време, наставља се и делује
обећање Господа нашега, да нас никада неће
оставити саме.
Та стања, која су својеврсна форма духовног напредовања оних који брижљиво чувају
савест, су непрекидна; али и они који их
доживљавају, не могу та стања да контролишу „како би преобилна сила била приписивана Богу, а не нама“ (2. Кор 4, 7).
Некима, када је то целисходно, дају се виђења
по божанској благодати и ипак, онај који пролази то стање, не може да га контролише: када,
како и колико. Оно обично настаје захваљујући
молитви, али не тада када то жели онај који се
моли, иако би он то веома желео.
Човек никада не може апсолутно да контролише дејство благодати, јер постоје одређене
границе које су постављене Божијим Промислом и које су скоро непроменљиве. Ми имамо право да молимо, али не и да наређујемо.
Спасење људске душе је оно што је угодно
Божијој вољи и ако томе смета нека утеха,
онда Бог никад не услишава молбу за њу.
Ако будемо испуњавали своје обавезе с
пажњом и готовошћу, у нама ће почети да
буја снажна љубав према Богу и ближњима,
појавиће се велика смелост, и тада ћемо са
ревношћу појати и молити се: „Ходите, поклонимо се, клекнимо пред Господом Творцем
својим“ (Пс 94, 6).

Смисао нашег новог, монашког стања, као и садржај нашег живота
представља управо делатно покајање, јер је наше првобитно својство –
по образу Божијем и по подобију – било уништено грехопадом. При том,
спољашње делање с пуним правом претходи делању унутарњем; на
крају крајева, и током стварања наше тело од глине створено је пре душе.

СА СЈЕДНИЦЕ ЕПИСКОПСКОГ
САВЈЕТА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У
ЦРНОЈ ГОРИ

П

о древном обичају Православне Цркве, по
којем се Епископи окупљају на савјетовања
и разматрају живот Цркве одређеног простора, 15. марта 2011. г. је у древном светосавском
манастиру Св. Тројице у Пљевљима, одржана сједница Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори, који благословом Светог Архијерејског Сабора Српске Православне
Цркве чине епархијски архијереји Епархија
Српске Патријаршије које дјелују на територији
Црне Горе: Високопреосвећени Архиепископ
цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, у својству предсједавајућег,
и Преосвећена Господа Архијереји: милешевски Филарет, који је био и домаћин овога
сабрања, будимљанско-никшићки Јоаникије,
захумско-херцеговачки и приморски Григорије,
диоклијски Јован, викарни епископ митрополита црногорско-приморског и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије.
Архијереји изражавају благодарност Његовом
Преосвештенству Епископу милешевском
Г. Филарету за његово гостопримство у овој
древној светињи, изразивши том приликом и
своје жаљење и оштар протест због небивалог
положаја Преосвећеног Епископа Филарета,
којем је и даље ограничена слобода кретања
кроз читаву Црну Гору. Позивамо све надлежне
да најзад повуку своју неписану и неправедну
одлуку и да владици Филарету омогуће слободно кретање на читавој територији Црне Горе.
Епископи изражавају своју велику радост за
благодат Божију која је у свим епархијама вратила народ у Црној Гори у храмове Божије, на
славу Божију, а за укријепљење и спасење
цјелокупног народа.
Неизбјежно је, с друге стране, било осврнути
се на актуелну медијску антицрквену кампању,
особито на насиље које се покушава извршити над именом и достојанством Православне
Цркве, и покушајем оспоравања власништва
Цркве над црквеном имовином (!), па чак и позиве за рушење појединих храмова, као што
је случај са обновљеном, за вријеме османске
окупације срушеној (1571), црквом Св. Тројице
на Румији. Изражавамо чврсту намјеру да се
свим правно допустивим средствима стане у
заштиту црквене имовине, како оне која је у
посједу Цркве Божије, тако и оне узурпиране,
за коју се очекује да буде враћена правом власнику законом о повраћају црквене имовине.
Још једном је констатован недостатак закона о
правном положају цркава и вјерских заједница,
захваљујући чему долази до неријетких злоу-

мај - јун / 2011 / svetigora

Приредиле сестре манастира Рустово

Саопштење
за јавност

Aktuelno

Своје пребивалиште можемо да преобратимо из радионица за
производњу материјалних добара у други Тавор нашег сопственог преображења. Као што честити мајстори производе ваљане
производе прерадом сировина од дрвета или метала, тако ће
и у нашој духовној фабрици бити изграђени добри карактери. Усрдношћу и уз помоћ благодати Христове, по образу и по
подобију нашег Творца, преобразићемо наше нарави, продукте
греховног и страственог живота, у оно ка чему нас је предодредила Његова свеобухватна љубав.
Наше пребивалиште и делање појавиће се на другом Тавору, где
ће умрети стари човек у нама, „да би живот прогутао оно што је
смртно“ (2. Кор 5, 4).
Гнев, та свелукава звер преобразиће се у кротост, частољубље
ће постати смирење, а лукавство – простодушност. О, простодушности, како те похваљује Господ и колико си му угодна! Лењост ће се претворити у трудољубље. Противречење,
роптање, својеглавост, похота, тврдоглавост, осуђивање, и све
што за собом повлачи смрт – све ће се, деловањем благодати и
по мери нашег уложеног труда, преобразити у смирење и љубав,
у васкрсење и живот.
Као што је намера ратника који се налазе на ватреној линији да
победе и задобију трофеј, тако је и наш циљ задобијање наших
трофеја. А у чему се они састоје? Да од наследника старог закона трулежности који је владао нашим животом и када смо, по
ђаволској прелести, живели „без Бога на свету“ (Еф 2, 12), сада постанемо, благодаћу Христовом, жртва жива, света, угодна Богу
(Рим 12, 1).
Када ум задобије духовно виђење, он прво угледа оно најближе,
то јест, себе самог. Увиди какав је био након стварања и какав је
сада. То у њему изазива смирење, што је први стадијум започетог
процеса исцељивања. Осетивши стид због таквог јадног стања
разумног и боговидног начела сопствене душе, ум избегава
било какву надменост и даје предност смирењу у свему. Он тежи
ка свему што је повезано с трудољубљем, труди се да буде неприметан и уопште, у њему се буди порив да чини добро и теши
друге, а, истовремено, својих сопствених жеља се гнуша и потпуно се од њих одвраћа. Од тада се у њему укорењује постојаност
у вршењу правила духовног живота; он више не троши узалудно своје време и средства које има за обављање свога служења.
Смирење, произашло из самопознања, постепено се увећавајући
поручује да је оно производ познања, а познање, са своје стране, поручује да је оно резултат претрпљених искушења која је
поднео подвижник, обучаван на различите начине за „речи уста“
(Пс 16, 4) Господа нашег, то јест, за извршавање Његове свесвете
воље. Потом долази деловање срдачне молитве; она постаје
нераздвојива од човека који је спознао своју немоћ. На тај начин
молитва представља неопходни образац пуноће; као што сваки
човек осећа изражену потребу за јелом и пићем како би обезбедио свој опстанак, тако подвижник осећа неопходност молитве.
Сведржећа сила Божија се пројављује у виду деловања Божијег
Промисла, којим Бог чува и држи васељену. Ту силу ми призивамо у свакој нужди и верујемо да ће нас Бог услишити. Он,
бодрећи нас, каже: „И све што узиштете у молитви вјерујући,
добићете“ (Мт 21, 22), „ако можеш вјеровати: све је могуће оном
који вјерује“ (Мк 9, 23) и „вјера твоја спасла те је“ (Мт 9, 22).
Дакле, вера је безусловно спасоносни круг у несрећама, и нека
га нико никада не пренебрегава. Верујући у очински Божији
Промисао, Који каже: „Молите, и биће вам дато; тражите и наћи
ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Мт 7, 7), ми Га усрдно призивамо
и излазимо на крај са свим тешкоћама које нас сналазе.

63

потреба од стране појединаца недобронамјерних према одувијек отворен и биће увијек отворен што се ПравоЦркви.
славне Цркве тиче, али да дијалог са псеудоцрквеним
Намјесто оваквих неприличних и незаконитих пози- заједницама и бившим или лажним свештеницама никава на отимање храмова и друге црквене имовине, као да није био, нити ће убудуће бити могућ, управо из разархијереји позивамо власт у Црној Гори да се обнови лога што би такав „дијалог“ представљао угрожавање
црква Св. Петра Цетињског на Ловћену, која је насиљем, самог бића Цркве и њене спасоносне мисије у свијету. Наи уз директно противљење Цркве и многих јавних и кул- дамо се да ће, што прије то боље, сви у Црној Гори схватитурних дјелатника, срушена прије 40 година. Послије 40 ти, оно што је свим правдољубивим и разумним људима
година лутања кроз пустињу, као некадашњи изабра- јасно, да племенско-партијска вјерска заједница (тзв.
ни јеврејски народ, сматрамо да је дошло вријеме да се ЦПЦ) нема никакве везе нити континуитета са Православоствари завјештање митрополита Петра II Петровића ном Црквом из времена Књажевине и Краљевине Црне
Његоша и обнови најстарији храм посвећен Св. Петру Горе. Као таква, тзв. ЦПЦ од свог оснивања 2000. г. постоји
Цетињском у Црној Гори.
и дјелује, али нема право да узурпира достојанство, име
Општи је утисак да ова медијска кампања има везе са и имовину институције Православне Цркве, која у Црној
предстојећим пописом становништва у Црној Гори. По- Гори дјелује уз непрекинути континуитет већ дуже од
пис становништва има за циљ статистичко утврђивање осам вијекова.
многих чињеница, али свакако да у наша смутна време- Епископски савјет, по ко зна који пут, подсјећа надлежна има и додатно значење и намјере. И у вријеме рођења
не у Црној Гори, који имају пресудну ријеч
Господа Христа – попис у вријеме ћесара Августа
поводом изградње хидроакумулација
је имао за циљ да се свако ради потврде свона ријеци Морачи, да су дужни да
га идентитета попише. Тако и у наша вреузму у обзир многобројне ставомена, свако има право, па и обавезу, да
ве стручне јавности, који јасно
се слободно и без икаквог страха и
стоје на становишту да предложепритиска изјасни о свом идентитеним рјешењима није обезбјеђена
ту. Црква Божија, као васељенска
адекватна заштита манастира Мопо својој природи и назначењу,
раче, као и биодиверзитета и екоприхвата и поштује избор сваког
лошке цјелине кањона Мораче до
човјека, без обзира на његов наСкадарског језера.
ционални и сваки други идентитет,
Желећи благословену Свету и Велику
али настоји на томе да је људска слоЧетрдесетницу - Часни пост свим правобода неприкосновена. Позивамо да се
славним вјерницима, њима и свим грађанима
сви грађани Црне Горе ослободе страЦрне Горе желећи сваког благослова Божијег и
ха, накупљеног нарочито у периоду насиља
напретка, поздрављамо вас радосним и увијек новим и
послије Другог свјетског рата, и слободно се изјасне обнављајућим поздравом:
о свом вјерском, националном и језичком идентитету,
утемељеном дакако на историјском континуитету Црне
ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Горе и својих предака. Недопустиви су било какви притисци на било кога, а нарочито у погледу изјашњавања о Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-принационалној или било којој другој припадности.
морски Амфилохије
У вези са недавним позивом премијера Лукшића за Епископ милешевски Филарет
дијалог, упућеног поводом наводног спора о власништву Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије
над Цетињским манастиром, Епископски савјет саопшта- Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије
ва јасан став да је дијалог са свим легитимним представ- Епископ диоклијски Јован
ницима традиционалних Цркава и вјерских заједница Епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије

svetigora / 2011 / мај - јун

aktuelno

64

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКИХ
НАМЈЕСНИШТАВА ЦЕТИЊСКОГ, ПОДГОРИЧКОГ, ДАНИЛОВГРАДСКОГ
И КОЛАШИНСКОГ

Р

едовно братско сабрање свештенства Митрополије преосвећени Митрополит Г. Амфилохије. У овом
црногорско-приморске из Архијерејских намје- свештеничком саборовању је учесвовало преко 30
сништава цетињског, подгоричког, даниловградског и свештенослужитеља Цркве Божије, међу којима и
колашинског, одржано је 23. марта у Доњем острошком Преосвећени Епископ диоклијски Г. Јован, као и
манастиру. Сабрање је отпочело литургијским настојатељи манастира Цетињског и Дајбабског, те
богослужењем у храму Свете Тројице, а потом је манастира Мораче, Кома и Врањине. Ова врста сабрања се
обављена Света тајна исповјести за све свештенике из ова традиционално одржава у вријеме Васкршњег поста, када
четири намјесништва.
је вријеме за исповијест свештеника и њихов међусобни
Овогодишњим сабрањем је началствовао Високо- разговор о важним питањима духовног живота.

Митрополит Амфилохије је на почетку сабрања поднио
извјештај о животу Цркве и стању јеванђелске мисије у
Црној Гори. Констатован је напредак, који се уз Божију
помоћ, шири на простору свих православних парохија
у поменута четири намјесништва. Затим су архијерејски
намјесници (најстарији свештеници у одређеним
црквеним областима) описали развој духовног живота
у својим срединама. Било је ријечи о условима живота
и рада свештеника, о сарадњи свештенослужитеља на
пољу мисије, као и о потешкоћама са којима се сусрећу
сви православни вјерници у Црној Гори.
Посебна пажња је посвећена харитативној (хуманитарној)
активности Цркве која се огледа у иницијативи свештеника
да до сваког угроженог вјерника дође одређена социјална
помоћ и духовна утјеха, као и у намјери свештенства
из других црногорских градова да у својим парохијама
отворе један број народних кухиња, по угледу на ону која
већ ради при Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Потом се говорило и о неким конкретним темама
различите богослужбене и пастирске праксе, које се тичу
начина на који свештеник приступа вјерницима и како
проповиједа Христово Јеванђеље пред људима којима су
те вјечне истине до тада биле непознате.
У вези са свим овим, свештеници су разговарали и о
актуелном проблему покушаја уплива и манипулисања
народом националистичким идеологијом и дневном
политиком. По ко зна који пут је констатовано да
овоземаљске политичке идеје нездравог национализма у
принципу ометају црквену мисију, а нарочито су штетне у
савременом црногорском друштву, кога већ деценијама

разједају различите диобе и све више продубљиване
унутрашње сукобљености. Истакнута је потреба што
јаснијег и недвосмисленијег ширења изворног црквеног
учења које Црквом надилази све земаљске политичке,
расне, полне и социјалне диобе међу људима.
На трагу таквог схватања друштвених процеса,
православно свештенство Митрополије црногорскоприморске је са овог сабрања упутило поруку вјерницима,
као и црногорским политичарима из власти и опозиције,
да предстојеће пописне активности у Црној Гори морају
заиста задржати административни и статистички
карактер. Умољени су сви учесници овог пописног
процеса да се чувају злоупотребе тих активности у
дневнополитичке и идеолошке сврхе, а нарочито је
упозорено на опасност вршења притисака и уцјена на
било којег појединца у погледу његовог националног,
вјерског или језичког опредјељења. Свештенство
Митрополије подсjећа да је недопустиво свако
атаковање на људску слободу, а посебно уцјењивање
народа егзистенцијалним питањима. Свим вјерницима и
људима добре воље је упућен позив да се о поменутим
питањима, на предстојећем попису, изразе слободно, без
страха, по налогу своје савјести и сопствених насљеђем
провјерених опредјељења, те да им међународни
стандарди и законодавство пружају сваку врсту заштите
у том погледу.
Свештенство је још једном подсјетило да је Црква
Христова шира и дубља од свих земаљских категорија и
да у њој има мјеста за сваког човјека и сваки народ без
обзира на вријеме, државе и идеологије.

aktuelno

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Н

мај - јун / 2011 / svetigora

акон непромишљеног и нетачног исказа прото- Појединци, па и клирици Цркве, могу и јавно да изнесу
синђела Никодима (Богосављевића) у емисији свој лични став о сваком животном питању, по слободи од
Радија Светигора „Питајте свештеника“ о националном Бога им датој, али ако он нарушава живот Цркве, дужни
изјашњавању народа у Црној Гори на предстојећем су да поднесу одговарајуће посљедице и призвани су на
попису становништва, Његово Високопреосвештенство покајање.
Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско- Као и непромишљени чин протосинђела Никодима,
приморски Г. Амфилохије га је разријешио дужности тако нас је растужила и злурадост са којом је он у дијелу
црногорске јавности дочекан.
настојатеља манастира Дајбабе.
Православна Црква свуда у свијету, па и у Црној Гори,
Из Митрополије црногорско-приморске
осим на Љубави Божијој почива и на слободи која из
29. март 2011. г.
те Љубави проистиче и коју је Бог дао сваком човјеку,
да би по њој ходио кроз свој земни живот, на путу ка
вјечном спасењу. Ту слободу свако појединачно користи
по својој савјести. Бог никога не присиљава ни на што,
чак ни на добродјелање, а тако, по природи ствари, ни
Црква. Митрополија црногорско-приморска је више пута
до сада позивала народ у Црној Гори да се изјасни по
својој савјести, без страха, не подлијежући притисцима
који ових дана избијају на видјело. Управо то, и само то,
је званични став Православне Цркве у Црној Гори. Да
попис становништва, који је у демократским земљама
статистички чин, овдје није исполитизован, овај став не
би требало ни износити.

65

pomen

РАЈО Војиновић

У МАНАСТИРУ МАИНЕ САХРА ЕН
МОНАХ ЗАХАРИ…Е (ЖИВАНОВИЋ)

svetigora / 2011 / мај - јун

У

66

манастиру Успенија Пресвете Богородице у Маинама (Будва) 1. марта
су сахрањени земни остаци монаха
Захарија (Живановића), који се
упокојио у Господу у 65. години живота.
Заупокојену Архијерејску Литургију
са опелом служио је са свештенством
и свештеномонаштвом Митрополије
црногорско-приморске
митрополит
Амфилохије.
Појале су монахиње манастира Рустово.
„Монах Захарије је чуо и послушао глас
Господњи“, рекао је владика Амфилохије у
архипастирској бесједи. „Кренуо је путем
Господњим, примио је на себе благи
јарам Христов, монашко ангелско звање
је примио на себе у овој светој обитељи
и прије него што га је примио, у чежњи за
њим, а нарочито од кад га је примио у овој
светињи, он је заиста ходио тим блаженим
путем приносећи себе и сав свој живот на
дар Христу Богу нашем“.
„Дошавши овдје у Црну Гору, прво у
манастир Дуљево, а онда у ову стољеће
и по и више запустјелу обитељ, обнављао
је Духом Божјим, вјером и љубављу и
самопожртвовањем. Тако је започео
обнављање и своје душе наш брат
Захарија. Од тада па до данас он је као
ова свијећа што гори пред Престолом
Господњим. Тако је и он горио испуњен
смирењем, добротом и духовном
самопожртвованошћу“.
„Никада га нијесам видио гњевнога нити
нерасположенога, увијек је био испуњен
радошћу и миром Господњим. И Господ
га је призвао управо овдје, гдје је уградио
најбоље и најсветије године свога живота,
да почине од трудова својих, да се приброји
своме старцу Сави и свима оснивачима,
градитељима и приложницима ове
Светоуспенске обитељи“, рекао је
митрополит Амфилохије.
Монах Захарије је свој монашки пут
живот започео као послушник код
блаженопочившег
схимонаха
Саве
(Коматовића), најприје у манастиру
Дуљево, а потом у манастиру Маине.
Овај манастир је великим трудом
схимонаха Саве и његових послушника,
данашњег архимандрита Бенедикта,
садашњег игумана манастира Превлака,
покојног монаха Захарије и монаха
Агатона, обновљен из темеља, након
једноиповјековне запустјелости.

АЛЕКСАНДАР Вујовић

pomen

ВЕРНИ СЛУГА ОЛТАРА ГОСПОД
ЕГ
У

мај - јун / 2011 / svetigora

уторак 12. априла 2011. године у
Вишеграду се упокојио у Господу протојереј-ставрофор Боривоје
Косорић,
пензионисани
свештеник
Митрополије
црногорско-приморске.
Прота Боривоје је рођен 31. јула 1931. године у Горажду у породици са вјековном
свештеничком традицијом, која је давала духовне пастире своме роду почевши од 1778. године. Један од њих је
и прота Мргуд Косорић, који је спасио
икону чудотворне Чајничке Богородице за вријеме Другог свјетског рата. Отац
Боривоје је у Горажду завршио основну
школу, а гимназију у Пљевљима. Петоразредну Богословију при манастиру Раковици је завршио 1956. Рукоположен је у чин
ђакона на Савиндан 1957. г, а након два
дана и у чин презвитера од стране Митрополита дабробосанског Нектарија Круља.
Постављен је за пароха у Фочи, гдје је био
до 1972, да би од тада био парох у Горажду. На тој парохији остаје до 1992. г, када
због ратних дешавања бива принуђен да
напусти своје мјесто службовања и дође
у Црну Гору, гдје по благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија
бива постављен за економа обновљене
Богословије Светог Петра Цетињског на
Цетињу и на тој дужности остаје до 1994.
године, а уједно обавља и службу пароха
у Ријеци Црнојевића. Од 1994. је парох у
Тивту и старешина цркве Светог Саве, гдје
остаје 15 година, све до пензионисања
2009. године.
Отац Боривоје је остао у неизбрисивом
памћењу свих као смјерни пастир Христов на сваком мјесту свога службовања.
Гдје год је службовао обнављавао је
цркве и богомоље и парохијске домове,
али је на првом мјесту обнављао вјеру у
људима својим примјером живота и честитости. Посебно ћемо овдје поменути
његову ревност као економа обновљене
Богословије у оним тешким ратним годинама, и љубав коју је указивао ученицима,
који су у проти Боривоју видјели доброг
оца и пастира.
У браку са попадијом Славицом изродио
је троје дјеце. Сахрањен је 13. априла код
цркве Светог Ђорђа у Сопотници код Новог Горажда.
Нека га Васкрсли Господ упокоји и прими
га као свог вјерног и истинског слугу.
Вјечан ти спомен, достојни блаженства и
вјечног спомена, оче Боривоје!

67

БОЈ ЏОРЏ
ВРАТИО ИКОНУ
Познати британски поп пјевач
Бој Џорџ вратио је Кипарској
Православној Цркви икону Господа
Исуса Христа која је украдена током
турске инвазије Кипра 1974. године.
Пјевач је икону купио у Лондону
прије 25 година не знајући њено
поријекло.
Представник Кипарске Цркве у Бриселу, епископ неапољски Порфирије,
видио је икону гледајући на
телевизији интервју са пјевачем.
Пјевач је изјавио да је „срећан што
се икона враћа у свој прави дом“, додавши: „Увијек сам био пријатељ Кипра и 26 година сам гледао сам икону... Радујем се што ће се вратити на
Кипар у цркву Светог Харалампија
одакле је украдена“.

svetigora / 2011 / мај - јун

ПРЕД СМРТНОМ КАЗНОМ ЗБОГ
ХРИШЋАНСТВА

68

Активиста Црвеног крста из Авганистана налази се пред смртном казном због обраћења у хришћанство.
Четрдесетпетогодишњем
Саиду
Муси, оцу шесторо дјеце, речено је
да ће, уколико се не врати у ислам,
за неколико дана бити објешен.
Господин Муса је одбио да се одрекне своје вјере и, како преноси британски Sunday Times, изјавио: „Могу
радити шта хоће са мојим тијелом, а

да ли ће моја душа завршити у паклу одлучује само Бог“.
Он је такође саопштио да су га у затвору мучили и злостављали и чувари и остали затвореници.
Саид Муса је ухапшен 31. маја прошле године, након што је локална
телевизија емитовала снимак тајног
крштења групе Авганистанаца.
ХИТЛЕР КАО ИРОД

ПРОНАЂЕН ХРИШЋАНСКИ ХРАМ
На југо-западу Турске археолози
су пронашли храм који је припадао помјесној Лаодикијској Цркви
или „седмој азијској Цркви“, која се
помиње у новозаовјетној књизи
Откривење Светог Јована Богослова,
изјавио је министар културе Турске
Ертугрул Гјуна, посјетивши мјесто археолошких ископина на територији
старога града Лаодикије, саопштава
агенција KIPA.
Лаодикија се налазила на важном
трговачком путу, што је условило
процват града. У вријеме Христовог
рођења Лаодикија је била под контролом Рима, затим се град налазио
под влашћу Византије, да би га почетком 11. вијека заузели Турци.
ГОДИНА ДОСТОЈЕВСКОГ

У храму у париском предграђу Монжерон пронађен је витраж, на којем
је по претпоставци насликан Адолф
Хитлер у лику цара Јудеје, Ирода
Агрипе Првог, саопштава Lenta.Ru,
позивајући се на часопис Le Monde.
Хитлер у рукама држи мач наднијет
над главом човјека са ореолом.
Претпоставља се да је на витражу
изображен Свети апостол Јаков,
син Заведејев, кога је сагласно
Новом Завјету, казнио цар Ирод. По
тумачењу историчара умјетности,
Јаков символише јудаизам и Јевреје.

2011. године се навршава 130 година од смрти и 190 година од рођења
Фјодора Михаиловича Достојевског.
У вези са тим Богословски факултет Православног Свето-Тихоновског универзитета, заједно са Филолошким факултетом отвара пројекат
посвећен великом писцу.
Пројекат Година посвећена Достојевском почео је 9. фебруара Божанственом Литургијом, на којој су се
окупили студенти Богословског и
Филолошког факултета. Одслужен
је помен великом писцу. Касније за
трпезом љубави предавачи Петроградског универзитета и других факултета су говорили о томе шта им је
донијело упознавање са стваралаштвом Достојевског.

МЕДВЕДЕВ НА ЈОРДАНУ
Предсједник Руске Федерације
Дмитриј
Медведев,
празник
Богојављења Господњег је дочекао
на ријеци Јордану, на мјесту гдје се
Христос крстио.
Један од повода његовог доласка у
Јордан је тај што се на обали ријеке
Јордан гради дом за руске поклонике. Парцелу за градњу овог дома је
Русији поклонио 2006. године краљ
Јордана Абдала Други. Комплекс
овог здања укључује гостионицу
за поклонике, православни храм,
трпезарију и пријемни дом за госте. „ПРОЈЕКАТ ВИТЛЕЈЕМ“
Радови треба да се заврше до 2012. У САД је рођена нова иницијатива
године.
за помоћ женама које не желе да

Приредио: Славко Живковић

абортирају.
Пројекат
медицинског центра Resurrection Medical
Center у Чикагу носи назив „Пројекат
Витлејем“ (Bethlem Project). Створиле су га, како саопштава Радио Ватикан, позивајући се на агенцију Фидес, двије групе за заштиту живота:
Pro Life Action League, која је прва у
САД почела да указује подршку женама које су одбиле да абортирају и
мјесни Центар за помоћ женама.
Потпредсједник Pro Life Action
League у интервјуу за Католичку агенцију Новости са поносом је
изјавио да се од октобра три четвртине жена обратило за помоћ
њиховом Центру, размислиле су и
одбиле да абортирају.

IZ SVIJETA

Превод је извршен под руковод- лет“ на пронађеној тканини у стваством лингвисте Сукукви Изабел и ри није засићена плава, како се до
француског свештеника Бернара Го, сада сматрало, него индиго плава,
који је више од 23 године радио над која се добија мијешањем плаве и
преводом Библије на језик доморо- љубичасте.
дачког народа Гватемале.
Језик Маја припада крупној језичкој НАЈВИШЕ ОДЛИКОВАЊЕ СПЦ ЗА
породици, која је распрострањена ПУТИНА
у Јужном Мексику, Гватемали и Белизи. Тренутно постоји од 50 до 80
мајанских језика и дијалеката.

Његова Светост Патријарх српски
Г. Иринеј уручио је 23. марта у спомен-храму Светог Саве на Врачару
Орден Светог Саве првог степена
г. Владимиру Владимировичу Путину, премијеру Руске Федерације који
је тога дана боравио у званичној
посјети Србији.
Свечаном чину присуствовали су: г.
Мирко Цветковић, предсједник Владе Републике Србије; Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј,
члан Светог Архијерејског Синода СПЦ; Преосвећена Господа Епископи - канадски Георгије, хвостански Атанасије и јегарски Порфирије,
г. Александар Конузин, амбасадор
Руске Федерације, престолонаследник Александар Карађорђевић,
протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев, старјешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду, као и г.
Војислав Миловановић, протонемиар храма Светог Саве на Врачару.
Прије пет година на предлог блаженопочившег патријарха Павла, Свети Архијерејски Синод додијелио
је г. Владимиру Путину највише
одликовање Српске Православне Цркве за његову дјелатну љубав
према Српској Цркви и српском
народу, нарочито показану у храбром и истрајном залагању за заштиту вјерног народа, цркава и манастира на Косову и Метохији, као
и на очувању цјеловитости државе
Србије.
Једнодневна
посјета
руског
премијера Србији била је прилика да
му патријарх српски и лично уручи
високо признање наше свете Цркве.

мај - јун / 2011 / svetigora

СРУШЕН ХРАМ РУМУНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У земљотресу који је 22. фебруара погодио град Кристчерч
(Christchurch) у Новом Зеланду,
озбиљно је оштећен православни
храм Успења Мајке Божје, који се наФИЛМ О ЖИВОТУ ДЈЕВЕ МАРИЈЕ
лази под јурисдикцијом Румунске
Марија, Мати Христова је назив фил- Православне Цркве, саопштава епима који снима филмски студио Aloe скоп аустралијски и новозеландски
Entertainment. Улогу Дјеве Марије Михаило (Румунска Патријаршија).
игра позната америчка глумица Ка- Цркву је добила за скоро 1 милион
мила Бел. Режисер Алехандро Агре- долара Аустралијско-новозеландска
сти је одлучио да исприча причу о епархија Румунске Православне
животу Христове Мајке, стављајући Цркве. Изграђена је 1864. године и
акценат на њену љубав према свом првобитно је била протестантски
обручнику Светом Јосифу, на њено храм, саопштава румунски право„неочекивано“ материнство и на славни сајт Basilica.
побједу над терором цара Ирода ВеНАПАД НА ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ
ликог, саопштава Аciprensa.
Сценарио за филм су написали Бене- НА ОСТРВУ ЈАВА
дикт Фиц-Џералд (коаутор Мел Гиб- 24. фебруара православну цркву
сона у филму Христово страдање) Свете Екатарине у Божолалију, оси
Барбара
Николоси.
Обоје трво Јава (Индонезија) напали су исисповиједају католицизам, зато су ка- ламски екстремисти. 25. фебруара
толичке критике већ изразиле наду разорена црква је затворена и од
да филм неће изаћи из колосјека тада је под заштитом индонежанске
црквене традиције.
полиције.
Православна
парохија
СвеБИБЛИЈА ПРЕВЕДЕНА НА КАШте Екатарине у Божолалију улаМИРСКИ ЈЕЗИК...
зи у састав Митрополије Хонг
Свето Писмо хришћани сада могу Конга и југоисточне Азије (Констапрочитати и на кашмирском језику, нтинопољска Патријаршија).
саопштава Аsianews. Библију је на Оца Методија, православног свештекашмирски језик превео Индус ника из Божолалија, Индонежанина
Предхуман К. Џозеф Дхар који је пре- поријеклом, раније су неколико пута
шао у хришћанство.
физички нападали муслимански фаКашмирски језик припада дардској натици.
групи индоевропских језика и њиме
говори око 4, 6 милиона људи. Углав- О БОЈИ „ТХЕЛЕТ“
ном је распрострањен у индијским На комаду тканине коју су пронашли
израелски археолози, а која је стара
државама Џаму и Кашмир.
више од двије хиљаде година, на...И НА ЈЕЗИК МАЈА
учници су идентификовали познаКатоличка црква Гватемале пре- ту плаву боју која се у Библији зове
вела је Библију на језик Маја, на „тхелет“, саопштава украјински катонајраспрострањенији
језички лички сајт CREDO позивјаући се на
дијалекат Маја-Киче, саопштава пољски портал КАІ.
агенција KNA.
Испоставило се да нијанса „тхе-

69

IZ pomjesnih crkava
АРХИЕПИСКОП ХРИЗОСТОМ У
РУСИЈИ

svetigora / 2011 / мај - јун

20. јануара у посјету Руској
Православној Цркви стигао је поглавар Кипарске Православне Цркве
архиепископ Хризостом.
Архиепископа Нове Јустинијане
и цијелога Кипра на аеродрому
Шереметјево дочекао је предсједник
Одјељења
спољних
црквених
веза Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион и представник Александријске
Патријаршије
при
Московској
Патријаршији митрополит кирински
Атанасије.
21. јануара Блажењејшем Архиепископу Хризостому је уручено
признање Патријарха Алексија Другог и уприличен сусрет са Његовом
Светошћу Патријархом московским
и све Русије Кирилом.

70

Приредио: Славко Живковић

вембру 2009. године и сви радови У РИМУ КОНФЕРЕНЦИЈА
су завршени захваљујући прилози- ПОСВЕЋЕНА ЋИРИЛУ И МЕТОДИЈУ
ма православних вјерника. Данас 20. фебруара у сали за конференције
манастирски комплекс представља при храму Великомученице Екатаритериторију унутар које се нала- не у Риму отворена је прва Римска
зи храм посвећен Успењу Пресве- ћирило-методијевска конференција,
те Богородице, капела посвећена сопштава Патријархија.ру.
Иверској икони Мајке Божје, игуманске просторије, манастирске келије
и друге зграде.

Организатори конференције су:
Санктпетербуршка и Кијевска духовна академија, Институт за славистику РАН, Московски државни
За касније је планирана изградња ка- универзитет М. В. Ломоносова и
тихетског училишта и звоник.
Ставропигијална парохија великомученице Екатарине у Риму.
АУСТРАЛИЈАНАЦ ПОСТАО
У раду конференције су учествоваПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ли водећи православни богослови и
20. фебруара рукоположен је за епи- свјетски научници.
скопа милетуполиског јеромонах Конференција је организована поЈаков (Цигунис), који је први у водом празника Светог Ћирила, слоисторији православни епископ, венског учитеља (14/27 фебруара).
рођен у Аустралији. Рукополагање
новог епископа било је у сабор- МОЛЕБАН КРАЈ МОШТИЈУ СВЕТОГ
ном храму Благовијести Пресве- ТЕОДОРА У ВЕНЕЦИЈИ
те Богородице у Сиднеју, саопштава пољски интернет сајт Сerkiew.pl.
Епископ милетуполиски Јаков је постао викарни архијереј Грчке Православне Митрополије Аустралије
(Константинопољска Патријаршија).
Имаће резиденцију у Мелбурну и управљаће православним
парохијама
Константинопољске
јурисдикције у држави Викторија и
на острву Тасманија.

У РУМУНИЈИ НАЈВЕЋИ
ХРАМ НА БАЛКАНУ
Влада Румуније је издвојила 2,3 милиона евра за изградњу новог саборног храма Румунске Православне Цркве у Букурешту, саопштава
агенција
AFP. Та сума чини свега 10% од суме
која је неопходна за изградњу и
украшавање храма који ће бити
највећа црква на Балканском полуострву.
Предвиђено је да висина цркве буде АТАМАНИ НА СВЕТОЈ ГОРИ
120 метара. Цијела ће бити фрескопи- Од 17. до 21. фебруара 2011. године по
сана. Својим размјерама превазићи благослову патријарха руског Кириће цркву Светог Александра Невског ла атамани козачких војски први пут
су били на поклоничком путовању на
у Софији и Светог Саве у Београду.
Светој Гори, саопштава прес служба
Синодалног комитета за сарадњу са
НА ТАЈЛАНДУ ОСВЕШТАН
козаштвом.
ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР
12. фебруара 2011. г. у провинцији Рат- На челу поклоничке групе био је
чабури служено је мало освећење предсједник Синодалног комитетеи одржана церемонија грађанског та са сарадњу са козаштвом епископ
отварања православног Свето- павлово-посадски Кирил.
су
посјетили
успењског мушког манастира, са- Поклоници
општава сајт Православне Цркве на Пантелејмонов манастир и друге
обитељи Свете Горе.
Тајланду.
Изградња манастира је почела у но-

21. фебруара на дан Св. великомученика Теодора Стратилата, православни вјерници су служили молебан крај његових моштију, које се од
12. вијека чувају у Венецији, у цркви
Преображења Господњег (Chiesa di
San Salvador), саопштава сајт руске
парохије Светих жена мироносица у
Венецији.
Свети великомученик Теодор је један
од покровитеља Венеције заједно са

Светим Марком и Светим Николом.
На богослужењу се молио епископ
тираспољски и дубосарски Сава,
који се налази у Венецији у радној
посјети.
МИТРОПОЛИТ ЈОНА НА ОДМОРУ
Свети Синод Православне Цркве у
Америци је од 22. до 24. фебруара
засиједао у граду Санта Фе у држави Нови Мексико. Током засиједања
архијереји су, на челу са митрополитом Јоном, размотрили текућа
дешавања у Православној Цркви у
Америци, као што су припреме за
предстојећи Архијерејски сабор и
планови за 16-ти Свеамерички сабор
у Сијетлу.
Митрополит Јона је Светом Синоду
поднио захтјев да се на одређено
вријеме ослободи првосвештеничких дужности и повуче. Свети Синод
је Његовом Блаженству одобрио период од 60 дана, а за администратора је постављен архиепископ детроитски Натанаило.
УПОКОЈИО СЕ ДР КОНСТАНТИН
КАВАРНОС
Истакнути аутор и предавач, схимонах Константин (Каварнос), уснуо је
у Господу у јутро 3. марта 2011, у манастиру Светог Антонија у америчкој
држави Аризона, гдје је истог дана и
сахрањен.
Др Каварнос је рођен у Бостону 1918,
дипломирао је на Харвардском универзитету, гдје је касније добио и
докторат из философије. Предавао
је на више факултета у Америци, и
током низа година објавио бројне
текстове у разним публикацијама.
1956. године основао је Институт
за византијске и савремене грчке
студије, чији циљ је био унапређење
интересовања за православну духовност, философију и савремену
грчку културу.

савршенство
духовног
живота у Христу
није утопија, већ
стварност,
која
захтијева
борбу,
труд и жртву.

УПОКОЈИО СЕ СТАРАЦ ПЕТРОНИЈЕ
На Светој Гори се 22. фебруара
упокојио старац Петроније (Тенасе),
настојатељ румунског скита Јована
Претече (Продромос), саопштава
званични сајт Румунске Цркве.
24. фебруара старац Партеније је лиса и Сејшелских острва.
сахрањен на манастирском гробљу. Свете Аве Тиваидске пустиње су
Сахрани су присуствовали представ- понос и слава Александријске
ници Румунске Цркве и државних Паријаршије и Православне Цркве
власти Румуније. На опијелу је било уопште. Тиваида је мјесто на коме
више од тридесет јеромонаха.
су хиљаде подвижника показали да

ПОМЕН ЦАРУ АЛЕКСАНДРУ
ДРУГОМ РОМАНОВУ
Прије 130 година, 14. марта 1881. године, од посљедица терористичког
бомбашког напада, скончао је цар

мај - јун / 2011 / svetigora

СПРИЈЕЧЕН АТЕНТАТ
Турска полиција је успјела да спријечи
атентат на константинопољског
патријарха Вартоломеја, саопштава Аустријска агенција католичких
новости, позивајући се на турске
медије.
Он је био познат као дубок молит- Полиција је ухапсила два сумњива
веник и човјек великог смирења. млада човјека старости 17 и 18 гоДва пута су му предлагали да буде дина, који су планирали да уз помоћ
патријарх Румунске Цркве, али је оба оружја усмрте патријарха.
Покушај атентата на патријарха плапута одбио.
ниран је у рејону Фанар, гдје се налаКАНОНИЗАЦИЈА У БУГАРСКОЈ
зи његова резиденција.
ЦРКВИ
Бугарска Православна Црква је канонизовала Бугаре који су пострадали СВЕПРАВОСЛАВНА ВЕЧЕРЊА У
за вријеме гушења Априлског устан- ЛОНДОНУ
ка 1876. године, саопштава сајт Двери.Бг.
Свечаном канонизацијом, у недјељу
Светог Јована Лествичника у
патријарашком спомен-храму Светог благовјерног кнеза Александра
Невског у Софији, началствовао је
патријарх бугарски Максим.
17. маја, на дан када ће се празновати нови светитељи, у њихову част ће У Недјељу православља, 13. марта, у
бити одслужена Литургија. На служ- Лондону је одржана свеправославна
бу у мјесту Батак биће позвани чла- вечерња, саопштава Патријархија.ру.
нови Синода Бугарске Цркве, као и У катедралну Успењску цркву Супредставници свих помјесних Пра- рошке епархије Руске Православне Цркве стигли су поглавар Фиавославних Цркава.
тирске архиепископије (епархија
Константинопољске Патријаршије
СЛУЖБА НОВИМ СВЕТИТЕЉИМА
која
укључује у себе Велику
У суботу 5. марта папа и патријарх
Британију,
Ирску и Малту), архиепиалександријски и све Африке Теоскоп
Григорије
и викарни архијереј
дор II служио је Свету Литургију у
те
епархије,
епископ тропејски
патријаршијској цркви Светог Саве
Атанасије.
Дочекали
су их управОсвећеног у Александрији, и овом
ник
Сурошке
епархије,
архиепископ
приликом је по први пут служена ПоЈелисеј
и
архиепископ
керченски
хвална служба сабору преподобних и
Анатолије.
богоносних отаца Тиваиде Египатске
Празничном
богослужењу
су
који су просијали у подвигу.
присустовали
свештеници
Ову службу је написао архимандрит
Агатоник Николаидес, одобрио је Константинопољске, Антиохијске,
Свети Синод Александријске Цркве, Српске, Румунске, Бугарске и Руске
а објавила је Митрополија Иринопо- Православне Заграничне Цркве.

71

Александар Други Ослободилац. На
мјесту његове погибије, у саборној
цркви Спас на Крви, у Санкт Петербургу, Божанствену Литургију је служио митрополит санкт-петербуршки
и ладошки Владимир, саопштава
„Вода жива“. Затим је одслужен помен и положено је цвијеће на гробницу самодршца у Петропавловској
тврђави.
Богослужењу је присуствовао праунук императора, кнез Георгије
Јурјевски који је допутовао из
Швајцарске.

svetigora / 2011 / мај - јун

СВАКА ПОРОДИЦА СВЕШТЕНИЧКА
У украјинском селу Залисци, са 500
кућа, свака породица је дала свештеника.
„Наш народ је побожан, криминала
нема. Нико од сељана се не усуђује
да крши Божије заповијести“, казао
је секретар сеоског одбора.
220 свештеника родом из села Залисци служи данас у православним храмовима у Украјини, Русији и
Њемачкој. Житељи села сматрају да
је за ово заслужан старјешина сеоског храма у совјетско вријеме, отац
Сава, кога наводе као великог духовника.
Сваке године на празник Светог пророка Илије сви свештеници се саберу
на службу у своје родно село.

72

СВЕШТЕНИК ОСНОВАО КЛУБ
ПАДОБРАНАЦА
„С нама Бог и два падобрана!“ – ову
девизу оснивача совјетске падобранске војске, генерала Маргелова – одлучио је да у буквалном смислу оваплоти сеоски свештеник из
Дњепропетровске области. У родном
мјесту Вољное он је основао клуб
младих падобранаца. Сваке недјеље,
не скидајући мантију, послије службе
баћушка иде на полигон, гдје заједно
са војницима припрема тинејџере за
лет.
Свој падобрански клуб он је назвао једноставно „Батја“ (Тата). Ту се
сабирају тинејџери из околних села.
Дјеци од 12 до 16 година дозволу за
скакање са падобраном су дали не
само родитељи него и љекари.
Необични клуб постоји свега пола
године. За то вријеме отац Георгије
је успио да постане најекстремнији
баћушка у области. А са висине од
900 метара скакало је више од двадесет његових штићеника.

ОТЕТО-ПРОКЛЕТО српског, у једној од најљепших конВладика
Фотије, цертних дворана на Исланду, Саепископ Епархије лурину. Српска школа „Манасија“
далматинске, о вра- основана је и почела да ради 12. сепћању национализоване имовине тембра 2009. године. Школа је осноСрпске Православне Цркве:
вана благословом и именовањем
"У Задру, Шибенику и Сплиту од Његовог Преосвештенства Епипотражујемо различите црквене скопа британско- скандинавског Г.
објекте, од станова па до читавих Доситеја.
зграда. То што се догађа с црквом и
манастиром Свете Параскеве Вене- ...У ВЕНЕЦИЈИ...
ранде на Хвару за нас је нешто не- Поводом празника Светог Саве
чувено и неспојиво с хришћанском првог српског архиепископа и
традицијом ове државе."
просветитеља, служена је СвеКада је у питању враћање црквене та Литургија у манастиру Светог
имовине, Епархија далматинска је, Георгија у Венецији. Свету Литургију
по ријечима њеног епископа, влади- служио је архимандрит Евангелос
ке Фотија, преко црквених општина Ифантидис, настојатељ манастира,
и манастира уредно и у законском клирик Васељенске Патријаршије.
року, тј. 1997. године, поднијела Након Свете Литургије извршено
захтјев за враћање своје национа- је освећење славског колача у част
лизоване имовине.
Светог Саве.
Свечаности су присуствовали и стуСЛАВА НАЈСТАРИЈЕГ ХРАМА У
денти Екуменског института Сан
АУСТРАЛИЈИ
Бернардино у Венецији.
...У ЈУЖНОЈ АФРИЦИ...
На позив архимандрита Пантелејмона, старјешине храма Св. апостола Томе у Јоханесбургу, представника Српске Православне Цркве на
афричком континенту и делегата
за Африку у Скупштини дијаспоре,
Министар за дијаспору у Влади Републике Србије г. Срђан Срећковић,
У сиднејском насељу Флемингтон посетио је Црквено-школску општиналази се најстарији српски храм у ну Свети Сава у Јоханесбургу.
Аустралији, посвећен првом међу Ово је прва званична посјета
Србима, Светом Сави. Парохијани српског мининистра за дијаспору
флемингтонски су 26. јануара 2011. афричком континенту. Централгодине прославили своју храмовну на Светосавска прослава је одржаславу по шездесети пут.
на у недјељу 30. јануара и започела
По
завјештању
оснивача
и је Светом Литургијом коју су слуутемељивача ове парохије, почив- жили архимандрит Пантелејмон и
шег оца Миленка Стефановића, хра- јужноафрички православни свештемовна слава увијек се прославља ник Фрументије.
дан уочи празника Светог Саве,
када цијела држава прославља ...ВАНКУВЕРУ
свој „Дан Аустралије“, односно
дан државности. Ове године, овако значајан јубилеј флемингтонске парохије прослављен је Светом Архијерејском Литургијом коју
је служио Његово Преосвештенство Владика Иринеј са скоро свим
српским свештеницима из Сиднеја.
СВЕТИ САВА НА ИСЛАНДУ...
Српска школа „Манасија“, други пут
за редом, обиљежила је своју славу, Св. Саву првог архиепископа

Српски благочестиви народ у Ванкуверу је свечано прославио свога Првопрестолника, Светитеља и
Просветитеља, првог српског архи-

Приредио: Славко Живковић

братства и мостарских свештеника.
епископа, Светога Саву.
на
сами
празник,
Тродневна прослава је започела у Сјутрадан
четвртак 27. јануара када је одслу- Литургијом је началствовао владижена Божанствена Литургија коју је ка Григорије уз саслужење владислужио протојереј-ставрофор Ми- ке Атанасија, јеромонаха Евтимија
рослав Дејанов уз присуство великог из светогорског манастира Симоброја српског благочестивог народа нопетра, те игумана и свештеника
епархије.
из Ванкувера. О. Мирослав је у својој Захумско-хeрцеговачке
бесједи позвао вјерне да никада не Посебну част својим доласком учиодступе од светосавске стазе и да се ниле су монахиње Благовештењског
увијек сјећају свога Св. Саве који нас манастира Ормилија из Грчке, на
је све научио својим примјером и челу са преподобном игуманијом
животом како да будемо православ- Никодимом.
ни хришћани.
БЕЗБИЈЕДНОСТ НА БАЛКАНУ
Његово
Високопреосвештенство
ОСУДЕ НАПАДА НА ХРАМ
црногорско-приПредставници
Међурелигијског Митрополит
вијећа БиХ посјетили су 2. фебруа- морски др Амфилохије одржао је
ра храм Преображења Господњег у предавање на тему Безбједност на
општини Ново Сарајево, и том при- Балкану - допринос Цркве потпуковликом осудили напад на овај храм ницима и пуковницима који прате
који се десио у ноћи између 26. и 27. курс Генералштабског усавршавања,
јануара, уочи великог српског праз- највишег нивоа образовања на
Војној академији у Београду, који је
ника Светог Саве.
Представник Исламске заједнице неопходан услов за добијање генеу БиХ Фикрет Пашановић осудио ралског чина.
је провалу у храм и рекао да је то У занимљивом и надахнутом
чисти криминал који нема ништа обраћању, митрополит Амфилохије
заједничко са вјером. „Према Курану је изнио занимљиве детаље из
највећи злочинци су они који настоје историје дуготрајне борбе народа у
да поруше вјерске објекте“, истакао Црној Гори за ослобођење од Турака.
Истакао је Светог Петра Цетињског
је Пашановић.
Представник Католичке цркве жуп- као примјер и духовног и световног
ник Јосип Лебо рекао је да сви владара који је свесрдно подржавао
требају радити да се овакве ства- борбу нашег народа за ослобођење
ри не дешавају - родитељи треба да од Турака и примјер уважавања и
више рачуна поведу о васпитању, а поштовања противника у рату. Миово је и питање васпитних установа, трополит је даље нарочито нагласио
школа, јачих казнених мјера, као и да се безбједност неке територије,
подршке казнено-поправним домо- народа и државе прије свега заснива на односу према правди, наглавима.
сивши да су државе и народи који
су своју срећу градили на неправди
ПРОСЛАВА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА У
других, губили и територију и мир и
ЖИТОМИСЛИЋУ
срећу.

је у црквеном дому одржана оснивачка сједница. Преосвећени владика Јован ће бити администратор
Крушевачке епархије до прољећног
редовног засиједања Сабора СПЦ, на
коме ће Архијереји изабрати епископа за ову епархију.
СВЕТИ ТРИФУН У ВЕЛИКОЈ ХОЧИ

Свети мученик Трифун традиционално се обиљежава у Великој Хочи код
Ораховца као заштитник виноградара и дан на који се први пут у години
орезују виногради.
Поводом овогодишњег празника
Епископ
рашко-призренски
Теодосије служио је Свету Лиругију
уз саслужење свештенства Епархије
у параклису Дечанске винице,
посвећеном Св. мученику Трифуну
и преломио славски колач са монахом Марком Дечанцем који је у виници на манастирском послушању.
Обраћајући се вјерницима у бесједи
епископ Теодосије је говорио о лику
Св. Трифуна, рекавши да је њему
Бог подарио дар исцјељења којим
је служио другима. „Свети Трифун
је био примјер милосрђа, не само
према људима, већ и према цијелој
твари. Такво милосрђе и ми треба
да покажемо, да би Господ и кроз
нас пројавио своја дјела љубави.
Највећи примјер милосрђа пројавио
је сам Бог Отац који је послао Сина
ЈОШ ЈЕДНА ЕПАРХИЈА СПЦ
На дан када наша Црква слави Свете Свога Јединороднога да искупи
бесребренике Кира и Јована, 13. фе- род људски и приведе га у вјечно
бруара 2011. године, формирана је постојање.“
нова епархија Српске Православне
Цркве са сједиштем у некадашњем ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ У АМЕРИЦИ
престоном граду Светога цара У недјељу, 27. фебруара 2011. годиЛазара,
Крушевцу.
Благодаћу не, при крају двонедјељне посјете
Господњом одлука о оснивању је Америци, Његова Светост Патријарх
донијета на јесењем засиједању СПЦ. српски Г. Иринеј служио је Свету
Његово Преосвештенство Епископ Архијерејску Литургију у Саборном
шумадијски Г. Јован, братски и са храму Светог Васкрсења Христовог
поштовањем, дочекан је у саборном у Чикагу.
Светости
саслуживахраму Св. великомученика Георгија, Његовој
гдје је служена доксологија, а затим ли су Епископ новограчаничко-

мај - јун / 2011 / svetigora

Његово Преосвештенство Епископ
захумско-херцеговачки Г. Григорије,
ове године прославио је имендан у
манастиру Житомислић. Светковина Светог Григорија Богослова отпочела је великим вечерњем којим
је началствовао епископ Атанасије
(Јевтић), уз саслужење манастирског

iz ota~astvene crkve

73

iz ota~astvene crkve
средњезападноамерички Г. Лонгин,
Епископ кливлендски Г. Петар (Руска
Загранична Црква), тринаест свештеника и седам ђакона.

svetigora / 2011 / мај - јун

У поздравној бесједи вјерном народу
Чикага Патријарх је, поучивши народ
да очува вјеру православну, завјет
Светога Саве и српски језик и културу, поново нагласио неопходност
очувања мира и слоге. Патријарх је
посебно похвалио напоре парохије
при Саборном храму у Чикагу у
образовању дјеце и младих. Посебну
радост вјерном народу окупљеном
у Саборном храму, који је тога дана
био мали да прими све вјерне, учинила је прилика да после Литургије
свако понаособ прими благослов
Патријарха српског.

74

МЕЂУНАРОДНА
КОНФЕРЕНЦИЈА У НИШУ
Међународна конференција НЕПРОЛАЗНА ВРЕДНОСТ И ТРАЈНА АКТУЕЛНОСТ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА одржана је у Нишу, од 24. до 26. фебруара
2011. године. Конференција је, као
прва манифестација такве врсте, организована у Нишу, родном мјесту
цара Константина Великог, а у сусрет
1700-годишњици Миланског едикта.
На конференцији су размотрени различити аспекти епохалног и трајног
историјског и цивилизацијског
значаја акта којим је први пут афирмисано начело пуне вјерске слободе људи и равноправности свих
вјерских увјерења и стваралачког
дијалога хришћанства са грчкоримском културом.

будимљанско-никшићки Јоаникије
уз саслужење бројног свештенства
и ђаконства. Литургију, која је служена на црквенословенском и грчком
језику, византијским појањем су пратиле пјевнице монаха из два скита са
Свете Горе.

премијерског мандата потенцирати
потребу разговора на било ком нивоу који би држави омогућио пун етнички склад и верску толеранцију.
У вези Лукшићевог позива на дијалог
Православне Цркве у Црној Гори и
канонски непризнате ЦПЦ о власништву над Цетињским манастиром
огласио се и Епископски савет Православне Цркве у Црној Гори након
скупа који је одржан у Пљевљима, а
којем је председавао митрополит
црногорско-приморски Амфилохије.
Српска Православна Црква, односно
Православна Црква у Црној Гори поручила је да „дијалог“ са канонски
непризнатом Црногорском православном црквом (ЦПЦ), који заговара
премијер Игор Лукшић, није могућ и
представља „ванцрквену реалност“.
Свети Симеон Мироточиви је Преосвећени Епископ бачки Иринеј
прослављен свеноћним бденијем, дао је тим поводом следећи коменкоје се служи по светогорском типи- тар, објашњавајући зашто није могућ
ку, уз учешће великог броја гостију дијалог СПЦ и ЦПЦ, који је предлоиз грчких манастира, из бугарског жио Игор Лукшић: „Нити је Мираш
Зографа, гостију из Црне Горе, Србије Дедеић владика, нити је Црногори других српских крајева.
ска црква, црква“, рекао је епископ
Иринеј. Он је Танјугу рекао да око
НОВА ЦРКВА У БОРОВОМ НАСЕЉУ тога, просто, не постоји тема и доЊегово Преосвештенство Епи- дао: „Ми ту не можемо ништа додаскоп осечко-пољски и барањски Г. ти, ни одузети“. „Људи себе нечим
Лукијан у понедељак, 6. марта 2011. проглашавају, а да са тим немају сушгодине, освештао је звона за прву тинске везе“, објаснио је Владика
новосаграђену цркву Светог краља бачки.
Стефана Дечанског у Борову Насељу.
После освећења три звона, уз са- МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН У
служење више свештенослужитеља, СРБИЈИ
владика Лукијан је началствовао
Светом Архијерејском Литургијом у
току које су звона подигнута и монтирана у звоник, па су при крају
богослужења први пута зазвонила.
Велика радост за вјернике Српске
Православне Цркве у Борову Насељу
настављена је у новоподигнутој
црквено-народној сали у којој је
Црквена општина приредила трпезу
љубави.

ВЛАДИКА ИРИНЕЈ:
ЦПЦ НИЈЕ ЦРКВА
Премијер Игор Лукшић изјавио је
недавно да би било неопходно от- 31. марта је у тродневну посјету
ворити дијалог о власништву и Српској Православној Цркви и Рекоришћењу цркава у Црној Гори који публици Србији дошао Његово
КТИТОРСКА СЛАВА ХИЛАНДАРА
би, сматра он, суштински и коначно Високопреосвештенство
МитроНа празник Светог Симеона Миро- решио то питање на системски на- полит волоколамски Г. Иларион
точивог, 26. фебруара, ктиторској чин. И сам свестан да је ситуација (Алфејев), предсједник Одјељења за
слави Хиландара, служена је Света таква да, како је рекао, нема посеб- спољне црквене односе Московске
Архијерејска Литургија, којом је на- ног расположења за то, Лукшић је, Патријаршије.
чалствовао Преосвећени Епископ ипак, поручио да ће он за време свог Митрополит Иларион се током

pomen
посјете састао и са највишим званичницима Републике Србије и
града Београда. Високи гост је одржао предавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, а посетио је
и храм Светог Саве на Врачару и
Подворје Руске Патријаршије у Београду. У Коларчевој народној задужбини Митрополит је присуствовао
београдској премијери његовог музичког дјела Страдање по Матеју, у
извођењу Хора и Симфонијског оркестра Радио Телевизије Србије.
„Сматрам да је Косово и Метохија
колијевка Српског народа, и да је
важно да се сачува хришћанско
наслеђе на тим просторима, да православни хришћани који живе тамо
остану на својим огњиштима. Мислим да заштита косовских светиња
мора да буде међународни пројекат
и Руска Православна Црква је спремна да да велики допринос томе“, рекао је митрополит Иларион приликом разговора за РТС.
У току посjете митрополит Иларион
jе служио парастос на Руском гробљу
у Београду, као и Свету Архијерејску
Литургију у манастиру Раковици
са парастосом блаженопочившем
патријарху српском Павлу.
СУСРЕТ СА ПАТРИЈАРХОМ
ИРИНЕЈЕМ

ДОДИЈЕЉЕНО ПРИЗНАЊЕ
„ЦАРИЦА МИЛИЦА“
Због спасавања деце из логора НДХ,
Диани Будисављевић постхумно
је додељено одликовање СПЦ. Из
чељусти смрти спасила је 12.000
српских малишана. За разлику од
Оскара Шиндлера, који је од Холокауста сачувао 1.200 Јевреја у Чешкој
и Пољској или социјалне раднице Ирене Сендлер која је из ужаса варшавског гета извукла 2.500
јеврејских малишана, лик Диане
Будисављевић донедавно је био потпуно заборављен.
Аустријанки Диани Будисављевић је
за заслуге спасавања 12.000 српске
деце из концентрационих логора у
НДХ на прошлонедељном заседању
Синода СПЦ постхумно додељен Орден Царице Милице. Та награда је тек
успостављена и Диана је прва добитница. Ова Аустријанка је током Другог светског рата из Загреба одлазила у Јасеновац и остале логоре НДХ,
па одатле спасавала махом српску
децу отимајући их од сигурне смрти.
Орден јој је додељен на предлог митрополита Амфилохија, а на основу
елабората „Диана Будисављевић и
њена акција спасавања српске дјеце
у НДХ 1941-1945 године“ коју је израдио Одбор за Јасеновац у сарадњи
са Музејом жртава геноцида из Београда. Диана је рођена у породици Обексер у Аустроугарској 1891.
За Јулија Будисављевића, Србина из
Лике који је у Инсбруку завршио медицину, удаје се 1917. и њих двоје се
две године касније селе у Загреб, где
муж на новооснованом Медицинском факултету почиње да ради на
катедри за хирургију. Током 30-их се
обоје активно укључују у друштвени живот загребачке елите, па Диана од 1941. та познанства почиње несебично да користи. У готово свим
каснијим описима Дианиних подвига
цитира се њена реченица: „То је био
најљепши дар који сам у животу добила - могућност да људе спасим од
сигурне смрти“.

АЛЕКСАНДАР
ВУКОМАНОВИЋ

(1986­2011)

З

бог људи какав је био Александар Вукомановић остала је
она вјера да се само привремено растајемо и да је немогуће да
се више никада нећемо срести.
Тек када је у ноћи између 16. и 17.
марта прешао у успомене, пишем
ријечи које сам му остао дужан
и које су сада потребније нама и
нашој сајвести него њему. Александар је био човјек чија се доброта и несебичност подразумијевала,
човјек благе нарави, побожан, тих толико тих да је више говорио блаженим погледом него ријечима, а
и кад проговори он цио порумени од стида. Александар је човјек
који је иза себе оставио много
већу празнину од мјеста које је заузимао за живота.
Пред чашом Христовом сви смо
без одговора, али зар да одбијемо
чашу коју нам Он даје. То је она
чаша коју Христос дарива свакоме ко је од Њега искао престо славе. Та чаша Хрисова су страдања:
,,Чашу меда још нико не попи што
је чашом жучи не загрчи.“ Александра је као и многе однијела
нагла и непредвиђена смрт: „Јер
у који час не мислите, доћи ће Син
Човјечији.“ Тјеши нас то што га је
смрт затекла спремног за пут.
Душан Биговић,
разредни старјешина

мај - јун / 2011 / svetigora

Његова Светост Патријарх српски
Г. Иринеј примио је Високопреосвећеног Митрополита волоколамског Г. Илариона.
Пријему су присуствовали чланови
Светог Архијерејског Синода СПЦ:
митрополит
црногорско-приморски Амфилохије, епископи - бачки
Иринеј, далматински Фотије, захумско-херцеговачки Григорије, викарни епископи хвостански Атанасије
и Моравички Антоније, као и г. Вук
Јеремић, министар спољних послова
Републике Србије са сарадницима, г.
Александар Конузин, амбасадор Руске Федерације у Србији и проф. др
Богољуб Шијаковић.

У делегацији Руске Цркве коју је у
тродневној посјети Србији предводио митрополит Иларион су били:
отац Игор Јакимчук, јерођакон Јован
(Копејкин), Леонид Севастијнов,
Сергеј Пластинин и г. Дмитриј Малишев.

75

Hronika mitropolije

Приредио: Рајо Војиновић

дарио им што су донијеле Божји благослов са Свете Горе,
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У
баш за празник Светог Максима Исповједника.
МАНАСТИРУ ЖДРЕБАОНИК
Митрополит црногорско-приморски Господин Амфи- Након Литургије, Владика је са гостима посјетио маналохије служио је 30. јануара са свештенством Свету служ- стир Бешку на Скадарском језеру и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, а игуман Цетињског
бу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.
У поподневним часовима Владика је бесједио на манастира отац Методије је на свечаном славском ручСветосавској академији, која је одржана у даниловград- ку благосиљао славски колач ђака трећег разреда
ском Центру за културу, чију салу су Даниловграђани ис- Богословије.
пунили до последњег мјеста.
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У
ЖАЊИЧКОМ МАНАСТИРУ
Митрополит Амфилохије је 6. фебруара служио са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ваведења
Пресвете Богородице на острву Жањиц код полуострва
Луштице, метоху манастира Савина.
Литургији су присуствовали мјештани Луштице, као и
бројни вјерници из Херцег Новог, а појале су чланице
Кола српских сестара из Херцег Новог.

Поздравно слово изговорио је парох даниловградски
отац Слободан Зековић, а у програму су учествовала
дјеца полазници даниловградске Школе вјеронауке, хор
Преподобне мати Ангелине из Никшића, хор Светог Козме Етолског при Саборном храму Васкрсења Христовог
из Подгорице, КУД „Црна Гора“ из Голубоваца и женска
пјевница даниловградске цркве Свете Текле.
На крају је митрополит Амфилохије дјеци подијелио светосавске поклон пакетиће.

svetigora / 2011 / мај - јун

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У
ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ

76

„Црква Божја Христова је једино чисто мјесто,
цјеломудрено мјесто, једино истинско мјесто гдје се
људи сусрећу са Богом и гдје се сусрећу једни са другима,
не само у кратком временском интервалу, него сусревши
се са Њим и у Њему, уједињују се у заједницу којој ни врата паклена не могу одољети нити је надвладати“, рекао је
владика Амфилохије у литургијској бесједи, „Она почиње
овдје на земљи, а не завршава се него се наставља и до
смрти и у смрти и послије смрти као Царство Небеско,
као Царство Христово. У свим заједницама земаљским,
било да су биолошке, било социолошке, разних врста и
у разним временима, једина заједница која је чиста, која
је неразорива, која је неуништива, која је непобједива,
јесте Црква Христова, не благодарећи онима који се
сабирају, него благодарећи Њему који сабира, који као
Митрополит Амфилохије је 3. фебруара са свештенством магнет привлачи у ту заједницу и који им даје да њихова
служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру, заједница постаје вјечна и непролазна. Она у себе прима
поводом празника Светог Максима Исповједника, сла- дар вјечности који јесте управо Христос Господ.“
ве ученика трећег разреда Богословије Светог Петра
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У
Цетињског.
Владици је саслуживало свештенство Митрополије, МАНАСТИРУ ПОДМАИНЕ
појали су ђаци Богословије, а Служби су присуствова- Митрополит Амфилохије је 12. фебруара, на празник Свеле монахиње Благовјештењског манастира Ормилије са та три Јерарха, служио Свету службу Божију у манастиру
Халкидикија, метоха светогорског манастира Симоно- Успенија Пресвете Богородице у Подмаинама у Будви.
петре. Владика Амфилохије је поздравио и монахиње из У току Литургије Свету тајну крштења примио је брат
Ормилије и њихову игуманију мати Никодиму и заблаго- Јован, замонашен је чином расе и камилавке послуш-

ник манастира Радосав, који је добио име Григорије, док
су искушеници Алексеј и Драган примили благослов за
ношење монашке одјеће.

„Црква Божија Света три Јерарха, који су прославили
Пресвету Тројицу, прославља на овај свети празник“, рекао је владика Амфилохије у литургијској проповиједи.
„Било је у оно вријеме препирке међу хришћанима ко
је већи од њих тројице: да ли је Василије Велики, или
је то Григорије Богослов, или је то Свети Јован Златоусти. И да се хришћани не би препирали око њих тројице,
установљен је овај празник јер су се они јавили у слави
Божјој да су заједно пред Престолом Христовим и да је
сваки према своме дару послужио Господу. Од тада и
постоји овај празник – Света три Јерарха“, објаснио је митрополит Амфилохије.
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ЕПИСКОП
ВАРНЕНСКИ КИРИЛ СЛУЖИЛИ У БЕЧИЋИМА

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ У ВЕЗИ СА УЧЕШЋЕМ
МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА НА ПРАВОСЛАВНОЈ
КОНФЕРЕНЦИЈИ У ДУБРОВНИКУ
Цетиње, 14. фебруара
Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије,
као што је већ данас објављено у неким
медијима, сутра, 15. фебруара 2011. г.
на празник Сретења Господњег служи Св. Архијерејску Литургију у
цркви Св. архиђакона Стефана на Медуну у Кучима, а потом
присуствује и
мај - јун / 2011 / svetigora

Митрополит Амфилохије је 13.
фебруара, на Недељу митара
и фарисеја служио Свету
службу Божију у цркви Св.
Томе у Бечићима заједно
са гостом из Бугарске,
митрополитом варнен-

ским и великопреславским Кирилом, уз саслужење
свештенства и вјерног народа.
На Литургији су појале монахиње из манастира Дуљево
и Жупа Никшићка. „У овом Светом дану Христовог
Васкрсења имамо и посебни благослов да је овдје са нама
и наш брат, митрополит варненски и великопреславски
Кирил, један од најугледнијих архијереја Бугарске Православне Цркве“, рекао је митрополит Амфилохије у
литургијској проповиједи.
Овом приликом су Високопреосвећени Митрополити
освештали нова два звона и крст. Садашњи звоник са
једним окном је направљен 70-тих година након што је
претходни порушио гром 1970. г.
Митрополит је са гостом из Бугарске и његовом пратњом
потом обишао манастир Успења Пресвете Богородице у Маинама у Будви, манастир Рождества Богородице – Подластву у Грбљу и манастир Св. Архангела на
Превлаци код Тивта, древно сједиште Епископије зетске,
Митрополије црногорско-приморске, гдје је Митрополит упознао свога госта са историјом и значајем овог манастира, који значај потврђују и најновија археолошка
истраживања.
Након посјете овим манастирима, господа Архијереји
су са ученицима четвртог разреда Богословије Светог
Петра Цетињског на Цетињу, који као разредну крсну
славу прослављају празник Светог мученика Трифуна, најприје посјетили Цркву Св. Николе и Св. апостола
Луке, гдје их је дочекао архијерејски намјесник бококоторски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, да
би потом посјетили римокатоличку катедралу Св. Трифуна у Котору, гдје су цјеливали његове мошти, које ондје
почивају већ преко 1200 година.
Митрополит Кирил је 14. фебруара, на празник Св. мученика Трифуна, служио Св. Архијерејску Литургију у манастиру Савина, а митрополит Амфилохије у манастиру
Горњи Брчели.

77

svetigora / 2011 / мај - јун

78

књижевној свечаности посвећеној 110-годишњици ОБИЉЕЖЕНА 110 ГОДИШЊИЦА ОД УПОКОЈЕЊА
упокојења војводе Марка Миљанова.
МАРКА МИЉАНОВА
Остале спекулације о његовом учешћу на XVII годишњој Поводом 110-годишњице од упокојења војводе Марка
конференцији Међународног друштвеног фонда Миљанова митрополит Амфилохије је 15. фебруара са
јединства православних народа, чији је, узгред буди свештенством служио Свету Архијерејску Литургију у
речено, Господин Митрополит покровитељ за Србију цркви Светог архиђакона Стефана на Медуну у Кучима.
и Црну Гору, која се одржава од 14. до 17. фебруара ове У току Литургије, у надахнутој бесједи о овом знаменигодине у Дубровнику, нису истините. Но, и поред тога том писцу и војводи, митрополит Амфилохије је говошто Митрополит заиста није могао узети учешћа на рио и о празнику Сретења Господњег као о једном од
овогодишњој конференцији, сматрамо да је реакција најчудеснијих догађаја у историји људског рода, као о
управе Града Дубровника, заправо тамошње замјенице дану када се Бог сусрео са човјеком, налазећи сличност
градоначелника, више него непристојна и клеветничка, Марка Миљанова са Св. Симеоном Богопримцем.
уколико и она није била, како се може чути, застрашена „Ми смо Нови Израиљ, нови изабрани народ Божји, који
физичким пријетњама од неких екстремистичких група, слави Сретење, јер је Онај са Којим се срео Симеон Богоили можда дио неке локалне политичке контроверзе. Да примац вјечно са нама и у нама у великој и Светој Тајни
је управо нешто слично наведеноме прави разлог, гово- Цркве Божије, силом Духа Светога“, рекао је Владика,
ри у прилог и чињеница да је Митрополит више пута, и „Један од дивних свједока тог Сретења, сличан Симеонакон завршетка посљедњег несрећног грађанског рата, ну Богопримцу, у нашем народу, тог сусрета са правдом
био у Дубровнику, и то посљедњи пут 2. јануара прошле Божјом, јесте велики бранитељ и чувар правде Божје, вегодине, на празник Св. Игњатија Антиохијског Богонос- лики витез Марко Миљанов“.
ца, крсној слави Епархије захумско-херцеговачке и приморске и њеног епископа Григорија, којом приликом се
између осталог, сусрео и са тадашњим бискупом дубровачким, данашњим задарским надбискупом монс. Желимиром Пуљићем.
Не желећи да изналазимо дубље разлоге, дужни смо, с
друге стране, подсјетити да митрополит Амфилохије никада никога није подстрекавао на „крвопролиће и ратне злочине“, а да огроман углед који Господин Митрополит има у читавом хришћанском, не само православном
свијету, директно оповргава клевету гђе Шимац Боначић
да су његови ставови „супротни кршћанској етици“.
Митрополит је добродошао на свим меридијанима и
у многим земљама свијета, а немогућност националистички ограничених и острашћених појединаца и група
на подручју бивше СФРЈ да се помире с тим, упућујући
према Господину Митрополиту клевете и понављајући
измишљене приче о његовом учешћу у некаквом „вели- Митрополит Амфилохије је у оквиру заупокојене
косрпском пројекту“, говори само о потреби истинског Литургије одслужио и парастос Марку Миљанову на
помирења међу народима наших простора, за шта се, у његовом гробу испред цркве Св. Стефана.
то смо увјерени, Господин Митрополит усрдно моли сва- „Овдје смо поред Марковог киљана да се сретнемо на
кога дана.
Сретење са њим и да изразимо своју радост што га је
Из Митрополије црногорско-приморске Бог подарио нама, роду српскоме, коме је био вјеран до
последњега свога издисаја. И што можемо, ево, послије
110 година поновимо ону ријеч коју је изговорио у наше
вријеме један његов сродник по духу и по подвигу,
патријарх српски Павле: благо ономе који када се рађа
плаче док се сви радују, а кад умре – сви плачу, а он се
радује. Тако је и са Марком било и велики је дар Божји да
смо и ми, народ светосавски увијек имали такве витезове“, рекао је митрополит Амфилохије.
Након Литургије на Медуну је поводом 110-годишњице
упокојења војводе Марка Миљанова одржана књижевна манифестација
„Пјесници војводи у походе и
част“, а у подгоричком храму
Христовог Васкрсења је одржано предавање „О јеванђелском
етосу Марка Миљанова – етици
чојства и јунаштва“.
Митрополит Амфилохије уве-

Hronika mitropolije

мај - јун / 2011 / svetigora

че је у Подгорици присуствовао пријему поводом Дана „Покладе значе прекид једног времена у нашем жидржавности Србије, који је у Хотелу „Црна Гора“ при- воту и почетак новог времена“, рекао је митрополит
редио Његова Екселенција Зоран Лутовац, амбасадор Амфилохије у литургијској проповиједи свештенству, монаштву и вјерном народу, „То је подстрек и подстицање
Србије у Подгорици.
на духовни и морални преображај нас хришћана. То је
позив на пост, али не само позив на пост као уздржање
САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ У ВЕЗИ СА ПОЗИод тјелесне хране, него прије свега и изнад свега на
ВОМ ПРЕМИЈЕРА ЛУКШИЋА ДА СЕ ОБНОВИ САБОР
уздржање од свега онога што скрнави образ Божији у
НА РУМИЈИ
човјеку, што прља људску душу, што помрачује људски
Цетиње, 2. марта 2011.
Поводом изјаве премијера г. Лукшића у емисији „Између ум“.
редова“ на телевизији Б92 у вези са црквом Свете Тројице „Пост значи буђење вjеpе и повјерења у Господа,
на Румији „да би било најбоље када би митрополит подстицај да не сабирамо себи блага тамо гдје мољац
Амфилохије прихватио да се врате у праксу некадашњи нагриза и гдје рђа квари, него да сабирамо себи блага
масовни изласци на Румију припадника све три вјере тамо гдје сија свјетлост Лица Божијега“, pекао је владика
– православаца, муслимана и католика“- Митрополија Амфилохије.
У Херцег Новом је одржан и први радни састанак Савеза
црногорско- приморска обавјештава јавност следеће:
Обнова храма Св. Тројице на Румији, срушеног од Ту- Кола српских сестара Црне Горе, а домаћин је било Коло
рака (1571. г.) управо је и имала и има за циљ обнову те српских сестара Херцег Новог.
вјековне традиције заједништва око Румијске светиње и Господин Митрополит је у вечерњим часовима у
Крста Св. Јована Владимира. Не треба изгубити из вида Цетињском манастиру учествовао на Вечерњој служби
чињеницу да је управо државна власт била та која је праштања, која се служи уочи Свете Четрдесетнице, из(1954. г.) забранила Литију и изношење Крста на Румију говоривши том приликом и поучну бесједу – тумачење
и да је Митрополија обновила тај древни обичај (1994. великопосне молитве Преподобног Јефрема Сирина.
г.). Символична обнова овог древног храма – постојао
је највјероватније и прије Св. Јована Владимира (XI в.) у МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У УЛЦИЊУ
византијским временима – само је испуњење вјековног
народног предања и ишчекивања – да ће се храм вратити (по предању – „долетјети“) на врх Румије (=Хришћанка).
Ради тога су поклоници и износили сваке године на
Тројичиндан камење којим је садашњи храм обзидан
све до крова. Послије обнове литије и храма истински вјерници све три вјере настављају своју традицију
заједничког излажења на Румију, а увјерени смо да ће
убудуће тај заједнички братски излазак на празник Свете
Тројице бити још масовнији; као и да ће се обновити свенародни сабор и на малој Румији, као што је то био обичај
забиљежен у XIX и првој половини XX вијека, послије
изношења Крста и обављања обреда на великој Румији.
Свако другачије тумачење обнове храма на Румији је
злонамјерно, апсурдно и оптерећено идеолошким предрасудама и ирационалном, за здрав разум несхватљивом,
пропагандом.
Митрополит Амфилохије је 16. марта са свештенством
служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог НиМИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ НА ПОКЛАДЕ
коле у Улцињу.
СЛУЖИО У САВИНИ
Светој Служби је присуствовао и умировљени епископ
захумско-херцеговачки Атанасије.
„Све што чинимо у Цркви Божјој, све што мислимо и радимо, све има за циљ да постанемо заједничари Божанске силе, Божанске љубави, Божанске доброте, Божанске
истине, Божанске мудрости, да се причестимо Господа,
да примимо Тијело и Крв Његову“, рекао је митрополит
Амфилохије у литургијској проповиједи, „Та тајна је даривана само онима који љубе Господа на прави, истински начин, онима који су крштени у Име Божје, који су
се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, онима који
су се запечатили Духом Светим и Њега примили, онима
који живе по заповијестима Божјим и који Божје врлине
претварају у своје врлине, у свој живот. И кад се на тај наМитрополит Амфилохије је 6. марта, на покладе, са свеш- чин припреме и тјелесно и духовно, онда се они сретају
тенством служио Свету службу Божију у манастиру Сави- са Господом у великој и светој тајни Причешћа.“
на код Херцег Новог.

79

Hronika mitropolije

svetigora / 2011 / мај - јун

Након Литургије је одржан братски састанак и исповијест војводе Миљана Вукова.
Митрополит Амфилохије је посјетио и манастир Св. Нисвештенства Барског архијерејског намјесништва.
Митрополит и владика Атанасије су посјетили и храм коле на Пелевом Бријегу у Братоножићима.
Светог Јована Владимира у изградњи у Бару, а у попод- У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подневним часовима митрополит Амфилохије је присуство- горици увече је одржана и свечана академија посвећена
вао на отварању Генералног конзулата Републике Србије овом јубилеју, на којој су говорили Високопреосвећени
у Херцег Новом, који су заједнички отворили  госпо- Митрополит, историчар мр Жарко Лековић, академик
да  предсједници Црне Горе и Републике Србије, Филип Зоран Лакић и предсједник Удружења књижевника Црне
Горе Илија Лакушић.
Вујановић и Борис Тадић.

80

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ЕПАРХИЈСКОГ САВЈЕТА И
ОБИЉЕЖЕНА 125-ТА ГОДИШЊИЦА УПОКОЈЕЊА
ЕПАРХИЈСКОГ УПРАВНОГ ОДБОРА МИТРОПОЛИЈЕ
ВОЈВОДЕ МИЉАНА ВУКОВА ВЕШОВИЋА
Митрополит Амфилохије је 20. марта, у другу недјељу ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ
Часног поста – Св. Григорија Паламе, служио Свету У Цетињском манастиру, сједишту Митрополије црноЛитургију у храму Вазнесења Господњег у Лијевој Ријеци. горско-приморске, је у суботу 19. марта, након служења
Служба је одржана поводом 125-годишњице упокојења Свете Литургије, одржана редовна сједница Епархијског
знаменитог васојевићког војводе Миљана Вукова Савјета (ЕС) и Епархијског Управног Одбора (ЕУО) као
највиших црквено-самоуправних тијела Митрополије
Вешовића.
У литургијској проповиједи митрополит Амфилохије црногорско-приморске.
је говорио о личности и дјелу Светог Григорија Паламе. Овогодишње сједнице ЕС и ЕУО су, на првом мјесту, има„Суштинско у учењу Светог Григорија Паламе је вјера о ле конститутивни карактер, с обзиром на обавезу коју
могућности сусрета Бога и човјека. Темељећи се на том предвиђа црквени Устав, да након мандата који траје
Христовом присуству и уласку у овај свијет, у матицу жи- шест година, дотадашње чланове ових тијела мијењају
вота, на Његовом Васкрсењу и Вазнесењу, он је непре- нови чланови. На почетку сабрања, присутни су инкидно тврдио и учио да је Бог са нама и међу нама, да је формисани о саставу Епархијског Савјета ( који броји
Он дошао међу нас и уселио се у нас, да Бог није неки да- 20 чланова и исто толико чланова-замјеника ). Састав
ЕС је, на предлог надлежног архијереја и архијерејских
леки бог философа, него Онај Који је са нама“.
Након Литургије служен је помен на војводином гробу, а намјесништава, потврдио Свети Архијерејски Синод
СПЦ. Чланство ЕС-а се конституише из редова свештенпотом је одржан пригодни програм.
ства, монаштва и вјерника. Послије конституисања ЕС-а,
изабрано је и 13 чланова ЕУ-а. ЕУО као извршно тијело ЕСа, има мањи број чланова, састаје се чешће од ЕС-а, а основни задатак овог тијела је спровођење одлука Савјета.
Након конституисања ова два црквена тијела, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је поднио опширан извјештај о збивањима у Митрополији у
току 2010. године. У извјештај је укључен и опис митрополитових активности, као и активности различитих
црквених институција. Посебна пажња је посвећена и
бројним богослужбеним и мисионарским активностима свештенства Митрополије. Послије тога се приступило усвајању извјештаја о финансијском пословању
„Међу онима који су на земљи рођени за вјечни жи- Митрополије у току прошле године, а затим је усвојен
вот, посебно мјесто имају изабраници Божји, витезови буџет за 2011. г. Констатована је прилично отежана
вјере, витезови духа, витезови који живот свој жртвују ситуација у погледу црквених прихода и прилога везаза ближње своје. Војвода Миљан Вуков је један од тих них за јеванђелску мисију Цркве, што је, по мишљењу
на коме мирне душе могу да се примијене ријечи Вла- чланова ЕС-а и ЕУО-а, посљедица опште економске кридике Рада ’благо томе ко довијек живи, имао се раш- зе у црногорском друштву, а и шире. Констатовано је
та и родити’. Васојевићи су кроз историју дали значајне да је и, поред свих материјалних потешкоћа, богослужљуде и витезове, а међу њима изузетно мјесто заузи- бена, мисионарска и харитативна дјелатност Цркве
ма војвода Миљан Вуков. Бог да му душу прости, а ово обављана без прекида. Новопостављени секретар ЕУО-а,
покољење и друга покољења нека се сјећају и нека се не протојереј Обрен Јовановић је у извјештају посебно насамо ријечима него и дјелима угледају на њега“, рекао је гласио да Митрополија црногорско-приморска значајан
митрополит Амфилохије након одслуженог помена на дио материјалних средстава опредјељује за социјалну
помоћ економски најугроженијим вјерницима и сировојводином гробу.
Говорили су Владо Дабетић, предсједник Црквеног од- машним дјеловима црногорског грађанства. Закључено
бора Лијеве Ријеке, који је у програму учествовао и као је да оваква активност спада у природне и основне
гуслар, Мијо Вешовић у име породице и проф. Светозар дјелатности Цркве Христове у свим временима, а поготово у овако тешком и нестабилном времену какво је
Мартиновић у име свих Васојевића.
Братство Вешовића је затим присутне, на челу са Го- наше.
сподином Митрополитом, примило и угостило у кући Са великом радошћу је констатован напредак у

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ
СЛУЖИО ПОМЕН ЖРТВАМА НАТО
АГРЕСИЈЕ ИЗ 1999.
Митрополит Амфилохије служио је 24. марта у храму Христовог Васкрсења у Подгорици помен жртвама НАТО

агресије на СРЈ из 1999. године. Подсјетивши на људске
жртве и материјална разарања током агресије, митрополит Амфилохије је подсјетио и на пророчке ријечи које
су поновљене и у вријеме страдања витлејемске дјеце:
Рахиља плаче за дјецом својом и неће се утјешити јер их
нема.
„Тај плач Рахиљин наставља се кроз вјекове у разним временским периодима, у разним народима. Првенствено је
он присутан у судбини изабраног Божјег народа, и оног
старозавјетног, али и хришћанског, Новог Израиља. Он се
чуо у току читавог двадесетог вијека и још увијек одјекује
и код нас. Чуо се и онда када се нико није надао да ће такав плач одјекивати нашим ријекама, нашим дубравама
и нашом земљом. Чуо се у вријеме несрећног и безумног
бомбардовања Србије и Црне Горе од стране НАТО пакта
1999. године и у вријеме злочина извршених на Косову и
Метохији“.
„Није добро да заборављамо такве злочине. Зло и злочин
који се заборавља увијек је припрема за нове злочине
од стране истих или неких других злочинаца. Нека би Господ подарио разума моћницима овога свијета и носиоцима тог злочина од прије дванаест година који се, као
што се види, и данас наставља у свијету, под разним изговорима, од Авганистана, Ирака, па ево до Либије“, рекао
је митрополит Амфилохије.
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У
МАНАСТИРУ ЖДРЕБАОНИК

Митрополит Амфилохије је 27. марта, на
Крстопоклону недјељу, служио Свету
службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.
Говорећи о значају Часног
Крста и Крстопоклоне
недјеље
мај - јун / 2011 / svetigora

остварењу планова који су важни за живот Цркве у Црној
Гори. На првом мјесту, ријеч је о све већем броју вјерника
који учествују у богослужењима, повећању броја свештенства и монаштва, школа вјеронауке при црногорским
храмовима, као и о повећаном броју обновљених храмова. Посебна пажња је посвећена напретку изградње
два велика саборна храма – Христовог Васкрсења у
Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару. Веома
битан пројекат је и успјешан рад прве црквене народне кухиње, која је отворена при Саборном храму у Подгорици, а наговјештено је и отварање још једног броја
народних кухиња и у другим градовима Црне Горе. ЕС
и ЕУО Митрополије су упознати са активностима око
организовања црквених центара за бригу о старим и
немоћним људима. Размотрен је и извјештај о отварању
црквеног центра за одвикавање од болести зависности.
ЕС и ЕУО су примили извјештаје о животу и раду
Цетињске богословије, ИИУ „Светигора“, Радио „Светигора“, Централног магацина Митрополије, Поклоничке агенције „Одигитрија“ и Хуманитарне организације
„Човјекољубље“.
Послије свега, као једна од најважнијих тема овогодишњег
сабрања ЕС и ЕУО Митрополије, расправљано је питање
правне заштите имовине и статуса Православне Цркве
у Црној Гори, који се налазе на удару различитих антицрквених политичких и идеолошких група. Закључено
је да је судска власт Црне Горе, у неколико досадашњих
кривичних и управних потупака, одређене спорове
ријешила у складу са правдом и позитивним правом,
та да начелно постоје све правне претпоставке за заштиту имовине, назива и достојанства Православне
Цркве од оних најбруталнијих напада анти-црквених
организација. Међутим, уочен је проблем политичке и
идеолошке иницијативе која долази из неких дјелова
црногорске власти, по којој не само што се одуговлачи
рјешавање питања повраћаја црквене имовине, него се
преко појединих медија реституција, као међународна
обававеза Црне Горе, смишљено релативизује кроз
најаву покушаја бруталне и противправне отимачине преостале црквене имовине, под несхватљивим изговором њеног наводног „подржављења“. Донијета је
одлука да се Правни сајвет задужи да припреми радну
групу правних експерата из свих традиционалних цркава и вјерских заједница како би се учинили позитивни и са међународним стандардима усклађени кораци
ка припреми предлога законских пројеката у области
регулисања односа цркава и вјерских заједница и државе, као и у области реституције одузете имовине цркава и вјерских заједница. Посебна пажња је посвећена
питању здравственог и пензионог осигурања свештеника и вјерских службеника.
Наредна сједница Епархијског Управног Одбора је заказана за почетак љета ове године.

81

Hronika mitropolije
за православне хришћане, Владика је у литургијској ти, као што се људски лик огледа у чистој води“. „Срце
проповиједи рекао да је пут ношења Часног Крста пут људско помрачено гордошћу, помрачено незнањем,
хришћана, који су призвани да га носе на начин на који су надменошћу, лажним знањем, оно не може бити огледало Божје истине. Није ли сам Господ рекао – блажени су
то чинили Свети Божји људи.
Митрополит Амфилохије је потом у Подгорици служио чистога срца јер ће они Бога видјети. Само онима који су
помен Љубу Јевтићу, српском добровољцу из Првог чистога и смиренога срца говори Господ и кроз њих говосвјетског рата, који је стријељан 1916. године. Помен је ри Господ. Такву просту, чисту и једноставну душу имао
служен на Јефтићевом гробу чија је спомен плоча недав- је и Свети Симеон“, рекао је митрополит Амфилохије.
Након Свете службе митрополит Амфилохије је уруно обновљена.
чио највеће признање наше Свете Цркве, орден Светог Саве II степена, директору подгоричког „Кипса“ г.
ПРВИ ЛИТУРГИЈСКИ СПОМЕН СВЕТОГ
Ристу Дрекаловићу за несебичну помоћ коју он већ дуги
СИМЕОНА ДАЈБАБСКОГ
низ година пружа у обнављању и изградњи цркава и
манастира у Црној Гори и шире.

svetigora / 2011 / мај - јун

МОНАШЕЊЕ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ

82

Митрополит Амфилохије је 2. априла у манастиру Дајбабе
код Подгорице, са бројним свештенством служио Свету
службу Божију у част Светог Симеона Дајбабског.
Ријеч је о првом литургијском обиљежавању спомена на Преподобног Симеона Дајбабског, након његове
канонизације на прошлогодишњем редовном засједању
У току свечаног бденија у Цетињском манастиру, служеСветог Архијерејског Сабора СПЦ.
„Преподобном Симеону Дајбабском, који је саградио ног 2. априла увече, митрополит Амфилохије је замонаову свету обитељ, живот је био утемељен на чуду па је шио искушеника Константина Живковића давши му мозато и ова света обитељ на чуду саграђена“, рекао је у нашко име Јован.
„Монашко звање је обнова у срцу хришћанина призиархипастирској бесједи митрополит Амфилохије.
„Господ се јавља, не ученим и преученим, каквих је данас ва и позива Господњега“, рекао је владика Амфилохије
препун овај свијет, Господ се одувијек у архипастирској бесједи, „Призива сваком човјеку који
јављао онима који су простога и долази у овај свијет, а нарочито онима који су изабрани у
чистога срца. Као што каже и Пре- Цркви Божјој да без узмака понесу јарам Христов. И ево
подобни Симеон Дајбабски, да наш брат Јован је то учинио уочи овог васкршњег дана
се Бог огледа у природи својој, Свете недјеље поста, уочи недјеље преподобног оца нау њеној љепоти и чисто- шега Јована Лествичника, тако да се удостојио и да узме
име његово да би могао и да ходи оном лествицом духовнога успињања и духовнога раста у мјеру раста висине Христове.“
„Нека би га Господ удостојио да се не застиди пред својим
небеским покровитељем Јованом Лествичником и да се
не застиди пред Господом његовим и нашим, да оно што
је обећао Господу, Цркви Његовој,
испуни и испуњава у све
дане живота свога“, рекао је митрополит
Амфилохије.

Едиција Српска културна и духовна баштина, коло Немањићки манастири у издању Светигоре

ова књига у колу Немањићки манастири из едиције Српска културна и духовна баштина, коју објављује „Светигора“, посвећена
је манастиру Светог Стефана у Бањској. Књига има особени склоп
и разуђени садржај који треба да прикаже духовну и културну климу у којој је настао овај знаменити споменик. Том циљу послужиће
мноштво пробраних и квалитетних илустрација, које, у немирном
колоплету са текстом, упечатљиво допуњују писану реч. При томе,
читалац мора активно да учествује, да на свакој страни тражи одговарајућа објашњења, прати наставак текста, изналази пут у прошлост. Ипак, заинтересовани читалац пожелео би да је испод сваког
текста, а нарочито цитата, стављено име аутора, извор или литература: уз то, и поред популарне концепције целе едиције, књигу би
веома обогатио списак коришћених и релевантних библиографскихјединица.
Прво поглавље посвећено је српским светитељима чији је култ постојао у време краља Милутина, оснивача манастира Бањске (средина XIII века до 1321. године). Почев од Св. Саве, до Преподобне
Јелене, кћери краља Милутина Ане-Неде, приказани су животи 24
српских светаца и светитељки, са подацима о њиховом световном
животу, задужбинама, проглашењу за свеце, празнику и моштима.
Друго поглавље посвећено је задужбинама краља Милутина, црквама које је подигао из основа или обновио, а њихово излагање је
подељено по појединим епархијама у српској земљи: Зетској (11), у
Хумској, Будимљанској, Рашкој, Моравичкој, Дабарској (6); у Скопској и Дебарској (24); у Епархији браничевској (5); у Призренској и
Липљанској (9). Укључени су и споменици на Светој Гори и у Византији (9), у Јерусалиму (Свети арханђел Михаило), као и цркве које је
обдаривао на Синају (Света Катарина) и у Барију (Свети Никола). Већ
сам број и распоред Милутинових задужбина показује да је његова политика била усмерена ка југу, у циљу стабилизовања духовних
прилика у новоосвојеним византијским подручјима. У богатом низу
краљевих задужбина у књизи је посвећена пажња и оним црквама и
манастирима које само предање везује за краља Милутина.

У трећем поглављу описани су оснивање манастира
Бањске и смрт, сахрана и пројављивање краља Милутина кроз живописне одломке из житија краља Милутина које је написао краљев савременик, сарадник и
градитеља, потоњи српски архиепископ Данило; као
и из житија Данила II, из пера његовог ученика и настављача.
Четврто поглавље посвећено је култу краља Милутина - Светог краља, у Бугарској. Ту се описује дуго
путовање краљевих моштију преко Трепче до Средеца, данашње Софије, где се и данас налазе. О светим
моштима краља Милутина, уз које су положене и мошти Јована Рилског, и о култу Светога краља сведоче
писци ХV века Владислав Граматик и писци и путописци XVI и ХVII века (Герлах, Лукаревић, Богдани), као
и каснији записи и летописачке белешке. Укратко је
описан култ светих Немањића у Самокову и судбина
моштију краља Милутина у ратним разарањима и похарама у XIX и XX веку.
Пето поглавље је главни и највећи део књиге, у целини посвећен манастиру Бањска. Написан је стручно
и садржајно, пропраћен добрим илустрацијама. Ту
су сабрана сва досадашња сазнања о цркви, њеној
историји, манастирском насељу, о архитектури цркве и грађевинских објеката у оквиру манастирског
обзиђа, о скулпторалном украсу и особено ј каменој
пластици, о обради јединствених полихромних фасада. Нису изостали ни резултати најновијих археолошких истраживања, откриће и реконструкција изгледа
поткуполне розете, описи скромних остатака живописа. Пажња је посвећена и манастирској ризници,
чији се некада пребогати садржај наслућује кроз
оскудне сачуване податке из извора.
Шесто поглавље посвећено је Светостефанској хрисовуљи, златопечатној оснивачкој повељи коју су
издали краљ Милутин, као ктитор, краљ Драгутин,
као бивши краљ, и архиепископ Никодим, као поглавар Српске Цркве. Сачувана је у облику пергаментне
књиге, а данас се чува у Цариграду. У хрисовуљи су
набројани сви земљишни прилози великог манастирског властелинства, као и приходи манастира, обавезе црквених људи, и њихова имунитетна права.
У седмом поглављу говори се о Бањској у књижевним
делима. Извојени су састави црквене поезије настали у манастиру Светог Стефана у Бањској (стихире и
песме из канона), и приложен је избор из народног
песништва - Песма о Бановић Страхињи, Женидба
краља Милутина.
Завршно поглавље посвећено је данашњем животу у
манастиру, који је обновљен после изградње конака
2003. године. Уз поновно удахнути монашки живот
у Бањској, пожелили бисмо, са своје стране, да се на
томе не стане, већ да започне и обнова саме цркве
Светог Стефана и да се опустошеној задужбини краља
Милутина поврати некадашњи велелепни сјај, склад
и лепота. Желели бисмо, да се настави један прекинут,
али добро замишљен пројект одрживе обнове, који је
обухватао обнову цркве, манастирског комплекса,
бањског лечилишта и сеоског насеља Бањске и да се,
потом, оствари и обећање Бугарске да ће у обновљени манастир вратити мошти Светога краља Милутина.

ГОРДАНА Томовић

Н

p ri kaz

МАНАСТИР БАЊСКА

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

АГЕНЦИЈА ЗА РАЗВОЈ
ХОДОЧАСНИЧКИХ ПУТОВАЊА

„ОДИГИТРИЈА“
ОРГАНИЗУЈЕ ОД 19. ДО 26. МАЈА 2011. Г.
ПОКЛОЊЕЊЕ СВЕТИМ МЈЕСТИМА

УКРАЈИНЕ
ЦИЈЕНА ПУТОВАЊА: 680 €
ИНФОРМАЦИЈЕ:
078 102 909
067 642 466
033 402 021

-Уплатницом код ЦБЦГ
на рачун 550-3610-20
Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ;
-Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту;
-Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова;
-Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

odigitrija@t-com.me

ЊА

ЗДА
И
А
В
НО

SVETIGORA
Цетиње:
+382 (0)41 234-222
Београд:
+381 (0)11 369-07-57
369-07-05
Издања Цетињског манастира

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->