Евхаристијско богословље Јозефа Рацингера

I
Увод
Пре него што се упознамо са евхаристијским богословљем Јозефа
Рацингера, потребно је дати неколико биографских напомена. Такође, неизоставно
је и рећи пар ствари о оригиналности његове свеукупне теологије, посебно када се
има у виду да, за разлику од Шмемана, Рацингер није превасходно литургијски
богослов и да је његово подручије бављења теологијом много шире и
комплексније. Свесни непостојања ниједне студије о богословској мисли Рацингера
у српској теологији, уложићемо труд да ово поглавље послужи као увод
(пролегомена) у исту.
Јозеф Алојз Рацингер (Joseph Alois Ratzinger)1, садашњи папа Бенедикт XVI,
један je од највећих живих римокатоличких теолога данашњице. Рођен је у
Марктлу на Ину (Marktl am Inn), у Баварској (Немачка), 16. априла 1927. године (на
Велику Суботу) и истог дана крштен. Младост и адолесценцију проводи у граду
Траунштајт (Traunstein), варошици близу аустријске границе. Имао је тешко
детињство, пре свега због репресије нацистичког режима тих година над онима
који су се противили националсоцијализму, а међу којима је била и његова
породица. Са целим разредом насилно је регрутован 1943. године у противваздушну одбрану града Минхена. Пред крај рата је заробљен и једно време провео
у савезничком логору, одакле је убрзо пуштен.
Од 1946. до 1951. године похађао је студије философије и теологије на
Високој школи у Фрајзингу и Универзитету у Минхену. За свештеника је
рукополежен 29. јуна 1951. Годину дана касније, постаће предавач у Фрајзингу.
1

Биографиски подаци папе Бендикта XVI преузети су са званичног сајта Ватикана, на адреси:
http://www.vatican.va/holy_father/benedict_xvi/biography/index_en.htm; биографски подаци су у
многоме допуњени сјајном аутобиографијом папе Рацингера „Мој живот-аутобиографија“, превео
Игор Радојчић, Танјуг, Београд 2008.

Докторирао је теологију 1953. године, са темом: „Народ и дом Божији у учењу
светог Августина о Цркви“. Четири године касније брани своју хабилитацију из
догматске теологије светог Бонавентуре: „Теологија историје код светог
Бонавентуре“. Предавао је на четири универзитета, предмете догматику и
фундаменталну теологију: у Бону од 1959. до 1963. године, када прелази на
универзитет у Минстеру. Године 1966. (на позив чувеног теолога Хасна Кинга2)
преузео је катедру за догматику у Тибингену, а на Универзитет у Регенсбургу
коначно долази 1969. године.
На Другом ватиканском сабору (1962-1965.) Рацингер је био перитус
(теолошки експерт) кардиналу Јозефу Фрингсу из Келна. Године 1972. основао је
теолошки часопис Communio, са Ханс Урс вон Балтазаром, Анријем де Лубаком,
Валтером Каспером и другима. Овај часопис је активан и данас и један је од
најутицанијих часописа римокатоличке мисли у свету.
Ускоро бива и постављен, од стране папе Павла VI, за надбискупа Минхена
и Фрајзинга. Исте године, 28. маја, примио је бискупско посвећење, а 27. јуна
именован је за кардинала. Папа Јован Павле II, 1981. године поставља га за
префекта Конгрегације за доктрину вере (Congregatio pro Doctrina Fidei),
председника Библијске папске комисије и Међународне теолошке комисије.
Новембра 1998. постао је продекан кардиналског збора, а 2002. године и декан
истог. Председавао је комисијом за припрему новог Катихизиса римокатоличке
Цркве, који је издат 1992. године. Најзначајнији датум његове биографије свакако
је 19. април 2005. када је изабран за 265. Папу римокатоличке Цркве, узевши име
Бенедикт XVI (Benedictus PP. XVI).
Богословско формирање Јозефа Рацингера било је свестрано и многоструко.
Пре свега, на његову мисао у младим годинама снажно је утицао француски језуита
Анри де Лубак (Henri de Lubac) књигама „Католицизам“ и „Corpus Mysticum”.3
Посебно ће последња књига имати значајно место у Рацингеровом евхаристијском

2

О овом догађају и још неким особеностима у животу Јозефа Рацингера, видети веома занимљиву
књигу Ханса Кинга: Izborena sloboda: Sjećanja, ExLibris-Sinopsis, Rijeka 2008, 567-571.
3
Tracey Roland, „Introduction”, у: Ratzinger’s Faith: The Theology of Pope Benedict XVI, Oxford
University Press 2008, 3.

богословљу. О значају богословља Анри де Лубака, сведочи нам сам Рацингер на
страницама своје аутобиографије:
У јесен 1949. Алфред Лепл ми је поклонио, можда, најзначајније дело
Анриа де Лубака Католицизам, у мајсторском преводу Ханс Урса фон
Балтазара. Ова књига постала ми је кључна лектира. Преко ње нисам само
стекао нов и дубљи однос о мишљењу отаца, него и нов поглед на теологију
и веру уопште. Стога сам набавио и друга Лубакова дела. Посебно сам
користио његову књигу Corpus Mysticum која ми је отворила ново схватање
јединства Цркве и евхаристије.4

Такође, Рацингер је проучавао и дела Џон Хенри Њумана (John Henry Newman), са
којим ће делити љубав према светом Августину и Блезу Паскалу, као богословима
који су истицали првенство љубави и вере у познању Бога и човека. 5 За разлику од
преовладавајућег интересовања својих колега теолога око схоластицизма и
неосхоластицизма, пре свих за светог Тому Аквинског (неотомистички покрет),
Рацингер ће кренути путем истраживања дела светог Августина Хипонског. Теме о
Богу као Љубави, тема односа вере и љубави, значај срца у познању и
хришћанском животу, вредност људског ероса, постаће од централног значаја за
његову мисао.6 Рацингер описује Августинову епистемологију као много дубљу од
Аквинове, јер је за Августина центар богопознања „чисто срце“, а не хладан
„природни ум“ светог Томе.7 У својој првој папској енциклици Deus Caritas Est
(2005), Рацингер, сада папа Бенедикт, ће написати да живети хришћански није само
ствар одабира идеја и етичких система. Према њему, то је искуство љубави, која је
обожена и очишћена од себичности и похоте. Људски ерос сусреће Божију љубав
(агапе) и она човека преображава и даје му учешћа у Његовом животу. Тако
хришћани постају пријатељи Христови.8 Са овим су повезане још неке од тема
којима се Рацингер интезивно бави: повезаност философије и теологије, вере и
4

Јозеф Рацингер, Мој живот-аутобиографија, превео Игор Радојчић, Танјуг, Београд 2008, 86.
Т. Roland, „Introduction”, Ratzinger’s Faith: The Theology of Pope Benedict XVI, 3.
6
Исто, 3.
7
Т. Roland, „Introduction”, Ratzinger’s Faith: The Theology of Pope Benedict XVI, 4.
8
John F. Thornton and Susan B. Varenne, “Preface”, у: The Essential Pope Benedict XVI: His Central
Writings and Speeches, ed. John F. Thornton and Susan B. Varenne, Oxford University Press 2006, 9-10.
5

разума9, као и проблеми историјског откривења Божијег и вредности лепоте
(естетике), посебно оне у литургијском контексту.10
Какве су карактеристике Рацингерове теолошке методологије? Као прво,
његова мисао је заокупљена историјом људског испитивања и чуђења, тј.
философијом у изворном смислу. Друго, своја теолошка разматрања Рацингер
гради на питањима и одговорима што су их кроз историју људске мисли упутили
велики умови човечанства, посебно философи, уметници и теолози. Треће и
најважније, главно обележје његове теологије карактерише интерпретација Божијег
историјског откривења датог у Исусу Христу.11 Дакле, с једне стране, централно
место припада историји12, она је најосновнији теолошки принцип за разумевање
богословља Јозефа Рицингера; Њено истраживање и уважавање је неизбежно;
Занемарити историју значило би тек бити на пола пута разумевања хришћанске
тајне живота13:
Логос, Реч Божија, постаје тело у историји. Зато, за хришћане, бити
усмерен према Логосу значи увек бити усмерен према историјским
изворима вере, ка речи Светог писма и његовом ауторитативном развоју и
тумачењу од стране отаца Цркве.14

Са друге стране, при читању и правилном разумевању Рацингерових
текстова о Евхаристији, морамо бити свесни следећих битних одредница: прва је
библијска основа при тумачењу основних поставки евхаристије. Не постоји готово
ни један евхаристијски проблем којем Рацингер прилази не узимајући у обзир
поједине аспекте свештене, библијске (подједнако старозаветне и новозаветне)
9

Т. Roland, „Introduction”, Ratzinger’s Faith: The Theology of Pope Benedict XVI, 5.
Исто, 7-9.
11
Vincent Twomey, “Introduction”, у: The Essential Pope Benedict XVI: His Central Writings and
Speeches, ed. John F. Thornton and Susan B. Varenne, 14.
12
Што ће доћи од изражаја у његовом евхаристијском богословљу, пре свега у нераскидивој вези
између светописамских догађаја, ранохришћанских и отачких тумачења, све до савремених теолога.
13
V. Twomey, “Introduction”, The Essential Pope Benedict XVI: His Central Writings and Speeches, 15;
ово место може бити од значаја за савремено православно богословље, које је, нажалост, често пута
лишено реалности конкретне историјске ситуације, како у животу парохијских заједница, тако и у
теорији.
14
Joseph Ratzinger, “The Regensburg Tradition and the Reform of the Liturgy”, у: The Essential Pope
Benedict XVI: His Central Writings and Speeches, Harper-Collins, New York 2007, 174.
10

историје. Рацингеру је стало до континутета између богослужења старозаветног
Израиља и новозаветне Цркве. Друга битна одредница јесте и разматрање
религијских култова унутар историје човечанства. У њима Рацингер види
општечовечанску тежњу ка светоме, ка мистиријском (сакралном), у крајњој
линији, ка Божанству. Литургија цркве, тј. Евхаристија се може посматрати и као
коначно испуњење те антрополошке чежње (овде је видно, према нашем мишљењу,
присутан утицај Ханс Урс вон Балтазара и његовог концепта „теоестетике“). У
сваком случају, култни карактер хришћанске Евхаристије инкорпорира у себе
античко-римске елементе религиозности. При читању Рацингерових текстова
важно је узети у обзир и њихов, често, полемичко-актуелан карактер. Ради се о
проблемима у

реформи Литургије: питање ритуала, форми, језика, теолошког

садржаја појединих контраверзних проблема. Зато су текстови понегде обележени
дубљим улажењем у историјске проблеме формирања Литургије и њеног поретка.
Једна од главних књига коју смо користили за евхаристијско богословље Јозефа
Рацингера, „Бог је с нама: еухаристија као средиште живота“, битно је
беседничког карактера. Текстови су настали као кардиналске беседе пред широким
аудиторијумом и катихетског су манира. Јасно је да у овом случају не може бити
говора о академско-специјалистичким, тј. научним разматрањима и то треба узети
у обзир. Последње, али не мање важно, биће и Рацингерово стално освртање на
проблеме савременог човека и културе: како Евхаристију учинити живом за
савремени свет. Све ове напомене морају незаобилазно постати наш егзегетски
апарат ако желимо отворено, добронамерно и са критичком емпатијом прићи
богословљу папе Рацингера.
Нас овде посебно занима литургијско-евхаристијски аспект Рацингерове
теологије. Његова мисао је богата, комплексна, садржајна и неухватљива, као што
ћемо видети. Конституција о Светој Литургији, Sacrosanctum Concilium, полазна је
и централна тачка његовог евахристијског богословља, као и теологија Литургије
чувеног римокатоличког теолога Романа Гвардинија (Romano Guardini). У
Рацингеровом схватању хришћански сакраменти покушавају изразити оно
неухватљиво и бесконачно искуство Христове пасхалне мистерије.15 Учешће у
15

V. Twomey, “Introduction”, The Essential Pope Benedict XVI: His Central Writings and Speeches, 18.

евхаристијској заједници са Христом је истинско остварење народа Божијег, као и
саме Цркве, јер управо Eвхаристија и чини Цркву16 (ову последњу мисао пре свих
ће истаћи Анри де Лубак још почетком двадесетог века17). Циљ Цркве јесте
увођење и инкорпорирање човечанства у живот Свете Тројице.18
Да би дубље ушли у литургијску и евхаристијску проблематику којом се
Рацингер бави, потребно је прећи на анализу и критичко вредновање његових
главних дела о овим темама. Иако фрагментарна, она пружају једну целовиту
мисао о евхаристији и црквеним сакраментима, што се види самим читањем дела.

II
Евхаристија: средиште литургије
У својој познатој књизи „Дух литургије: темељна промишљања“19, Јозеф
Рацингер полази од суштинског питања смисла Литургије у савременом добу и
нашој животној реалности.20 Као тачку поређења, Рацингер користи концепт игре
(човек као homo ludens – онај који се игра): свака игра има своја правила, свој
смисао, своје циљеве и гради сопствени свет.21 И не само то, игра је једно
својеврсна вежбање за живљење, увежбавање живота. Аналогно примењујући
такву слику на Литургију Цркве, иако Рацингер упозорава да морамо бити свесни
граница у примени, уочавамо да Литургије јесте „антиципација, пред-вежба,
предигра будућега, вјечног живота“.22 Рацингер додаје:
Литургија би била уобличени лик наде која већ овдје у заметку живи
збиљски живо, она нас увјежбава у пуни живот – живот слободе, Божје
непосредности и чисте отворености једних за друге. Литургија би тиме
16

T. Roland, „Introduction”, Ratzinger’s Faith: The Theology of Pope Benedict XVI, 13.
Ову мисао Анри де Лубак ће по први пут истаћи у књизи „Corpus Mysticum“ (која је снажно
утицала на младог Рацингера), а касније и у „Meditatiom sur l’Eglise“; МекПартлан наводи анегдоту
о историји ове реченице: многи су мислили да Лубак само интерпретира неког од великих отаца
древне Цркве, међутим управо је он сам био творац исте; видети: Paul McPartlan, Sacrament of
Salvation: An Introduction to Eucharistic Ecclesiology, 30.
18
V. Twomey, “Introduction”, The Essential Pope Benedict XVI: His Central Writings and Speeches, 18.
19
Joseph Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, preveo Ivan Ivanda, Ziral, Mostar-Zagreb 2001.
20
J. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 11.
21
Исто, 11.
22
Исто, 12.
17

утискивала биљег слободе привидно збиљскоме животу нашег свагдана.
Она би кидала те окове и присиле те допуштала да засја небо на земљи.23

Тако Литургија превазилази опште поставке игре и постаје једна „стварна игра“ у
којој слобода добија пуни смисао.
Као што смо већ рекли у уводу, незаобилазна богословска метода у
размишљању Рацингера јесте неодвајање старозаветних догађаја од новозаветне
тајне Цркве. Посебан значај припада настанку богослужења у Старом завету и
његовој вези са установљењем Евхаристије у Цркви. Рацингер у целокупној драми
изласка Израиља из египатског ропства, заповести Божије упућене Мојсију да
изведе тај исти народ у пустињу, у расправи са фараоном Египта, како је то
пластично описано у Старом завету, види Божију жељу да Његов народ принесе
истинско богослужење, тј. да почне богослужити:
У цијелој тој распри није бит ни циљ некаква Обећана земља. Као једини
циљ изласка појављује се богоштовље и поклон Богу који ће се извршити
једино према Божјим мјерилима и захтјевима те је стога изузето испод
правила игре политичкога договора или споразума између Мојсија и Арона
с једне и фараона с друге стране. Израел креће и излази из Египта не да би
био народ као што су сви остали народи. Он креће на пут да би Богу
служио. Циљ изласка је Божја гора, још увијек непозната. Циљ је Богослужје.24

Тако је, према Рацингеру, циљ и смисао слике изласка Израиља (а са њим и
цеолокупног нашег реалног живота из окова неслободе) приношење богослужења
Богу, живот према Божијој вољи, а такође и живот у Њему - то је изворни смисао
Литургије и Евхаристије25, јер она претендује да буде простор у којем се Бог
сусреће лично и даје прави смер човековој целокупној егзистенцији.26
а.) Литургија – космос – историја
23

Исто, 12.
Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 14.
25
Исто, 16.
26
Исто, 20.
24

Незаобилазна станица на путу разумевања евхаристијског богословља
Јозефа Рацингера, јесте његово интересовање за култно-религијске, космичке и
историјске одлике Литургије. Рацингер напомиње да су у свим великим религијама
света култ и космос чврсто повезани: поштовање богова и њихово слављење има
многоструке димензије, од соцоилошких до природно-култних.27 Штавише, чини се
као да целокупно природно постајање света и човека стреми ка прослави
божанства, ка слободи у заједници са натприродним. Посебно је то изражено у
Старом Завету:
Цијело створење смјера према „шабату“, суботи, према дану када и човјек и
цијело створење имају удјела у Божијем мировању, у његовој слободи. Не
говори се непосредно о култу, још мање има збора о томе да би Створитељ
можебит требао људских дарова. Шабат је визија слободе: роб и господар
тога су дана изједначени.28

Субота је у Рацингеровој визији знак савеза Бога и човека, она је суштина Старог
Завета, јер је циљ стварања света и човека била љубав између Бога и створења 29, тј.
међусобно предавање у слободи, пре свега оној богослужбеној. Човек је створен за
служење Богу:
Човјек је слободан и могућа је једнакост и достојанство свих људи само ако
је тај исти човјек у савезу са Богом. Ако дакле све овиси о „Завјету“, онда је
потребно и важно увидети да је Завет однос, наиме, Божје даривање, Божје
себе-дарје човјеку, али истодобно и човјеков од-говор Богу. Одговор
човјека Богу који му је добар зове се љубав, а љубити Бога значи клањати
му се. Ако замишљамо створење као простор за Завјет, дакле, као мјесто
сусрета Бога и човјека, онда то такођер значи да је то створење замишљено
и као простор клањања Богу.30

27

Исто, 23-24.
Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 24.
29
Љубав Божија према човеку једна је од централних тема целокупног богословља Јозефа
Рацингера, посебно у литургијском контексту, о чему ћемо још говорити; видети: Deus Caritas Est.
30
Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 25.
28

Богослужење за Рацингера није само пуки ритуализам, којим се човек магијски
спасава, већ је оно спасење од Бога, које укључује спасење целокупне реалности
живота. Истинско спасење је у сједињењу Бога и човека, а циљ култа и створења у
целини јесте свет слободе и љубави.31
Рацингерова антропологија види човека као створеног за учешће у слободи
и љубави Божијој, тј. у потпуном предавању себе и својег животног окружења
јединственој евхаристијског жртви. Жртва јесте повратак у љубав Божију32, она све
чини новим и живим, јер је жртворпиношење између Бога и човека обострано:
Жртва сад поприма облик Кристовог крижа, облик љубави која се раздаје у
смрти, која нема више ништа са разарањем, већ је она чин новога стварања
који поново враћа створење самоме себи. Тиме је цјелокупни култ одсада
судјеловање у тој Кристовој Пасхи, у томе његову „пријелазу“ с божанског
на људско, из смрти у живот, у јединство Бога и човјека.33

Историјска Литургија у хришћанству јесте и космичка, једино тако се она може
схватити у својој целини.34

б.) Библијски темељи Евхаристије
Посебност богослужења у Израиљу обележена је његовим усмерењем ка
личном и јединственом сусрету са оним којем је богослужење и усмерено – са
самим

Богом.

Све

особености

старозаветног

богослужења:

храмовско

жртвоприношење животиња, молитве, псалми, читање у синагогама биле су само
антиципација и припрема за истинско богослужење новозаветне Цркве, које
превазилази јудејску традицију. Ту новину донео је Христос и Његово васкрсење,
зато Рацингер бележи:

31

Исто, 26-27.
Исто, 32.
33
Исто, 33.
34
Исто, 34.
32

Разорење његова земаљског тела бит ће уједно и крај Храма. То он даје на
знање. У његову ускрснућу започет ће нови Храм: живо Тијело Исуса
Криста које ће одсада стајати пред Божијим лицем и постати простором
свега богоштовља. У то своје Тијело укључује Исус све људе. Он је онај
нерукотворени Шатор, простор истинског и правог клањања Богу.
Пророштво о ускрснућу је, ако се ишчитава у свој својој истинској дубини,
истодобно и пророштво о еухаристији: наговијешта се тајна жртвованога и
управо по томе живога Кристова Тијела. То нам се Тијело нуди и тиме нас
уводи у стварну повезаност са живим Богом.35

Историјско разорење Храма и дислоцирање израиљског богослужења ван светог
простора Јерусалима, а са њим и престанак приношења жртвених животиња,
допринеће већем значају речи и молитве у синагогама. За Рацингера, то је знак све
већег сазревања хришћанског концепта жртве као речи и молитве, познате
новаозаветне

„логике

латриа“

логосу

(речи)

примерено

богослужење

(побожност).36 У евхаристијској теологији црквених отаца, овај појам ће задобити
централно место:
Идеја жртве логоса постаје потпуна тек у утеловљеноме Логосу, у Ријечи
која је постала Тијелом те укључује „све тијело“ у слављење и величање
Бога. Одсада логос није више пуки „смисао“ иза ствари или изнад ствари.
Сад је он особно ступио у тијело, постао тјелесан. Он узима наше патње и
надања, он преузима у себе очекивање створења и приноси их Богу.
Одасада „Ријеч“ није више пуко заступање другога, тјелеснога. Одсада је
она у Исусову самопредању на крижу увезена с цјелокупном збиљношћу
човјекова живота и патње. Убудуће то није више никакав надомјестак
богоштовља, већ нас сам Исус узима и води у оно бити-сличан-с-Богом,
води према ономе постајати-љубав, што је у бити једино истинско
богоштовље.37

За Рацингера, разорење јерусалимског храма јесте коначно и теолошки
нужно: на његово место долази Христос, коначна жртва и евхаристијски
35

Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 43.
Исто, 45.
37
Исто, 47.
36

свеобухватна.38 Хришћанско богослужење постаје универзално, а Евхаристија
отвара двери неба и постаје заједница свих који се клањају Богу у духу и истини.
Евхаристија Цркве доноси нови динамички покрет ка есхатону:

И еухаристија носи на себи обиљежје провизорнога, привременога. Нови
Храм, неначињен људском руком, истодобно је још увијек у процесу
градње. Велика геста загрљаја која сеже од Распетога с крижа није још
досегнула свој коначни циљ. Тек је започела. Кршћанска литургија је
литургија на путу, литургија према преобразби свијета која ће се озбиљити
кад Бог буде „све у свему“.39

в.) Литургијски простор и време

Иако је хришћанска Литургија космички догађај који обухвата све просторе
неба и земље свих времена, она ипак није одвојена од људске свакидашњице и
живота: хођење за Христом и љубав према ближњем у конкретности свакодневице
јесу истинска света времена и простори љубави, каже Рацингер.40 Да би описали
пребивање Цркве у времену између стварања света и другог доласка Христовог,
оци Цркве су користили концепте сенке, иконе и истине:
Тако вријеме Новог завјета твори необично помијешано „међувријеме“
онога „већ“ те онога „још не“, у коме још увијек и надаље вриједе
емпиријски увјети, али су већ начети и морају се све више развијати према
оној задњој вриједности која је већ започела с Исусом Кристом.41

Овакав концепт гради један посебан вид евхаристијског богословља Рацингера, у
којем догађаји Христовог рођења, себепредавања, страдања, погребења и
васкрсења имају увек-актуелну динамику. Иако историјски догађаји и део
прошлости, они задржавају оно „једном заувек“, на чему Рацингер посебно
38

Исто, 48.
Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 50.
40
Исто, 53.
41
Исто, 54.
39

инсистира.42 Управо зато, могуће је да оно „једном заувек“ носи обележје „увек“ у
себи: у једном и јединственом догађа се оно трајно:

Оно „једном заувјек“ повезано је с „трајно, вјечно“. Оно „данас“ обухваћа
цијело вријеме Цркве. Будући да је томе тако, у кршћанској се литургији не
нуди само прошло, него се догађа исто-добност, су-добност с оним што ту
литургију утемељује: То је прва језгра и истинска величина еухаристијског
славља која је увијек више од гозбе. Она је посвемашња укљученост у
истодобност с Кристовим пасхалним мистеијем, у његову пријелазу из
шатора пролазности у назочност Божјег лица.43

Литургија јесте чин непрестаног „посадашњивања“ свештених догађаја и
антиципација будућности:
Ако се прошлост и садашњост до те мјере прожимају, ако оно битно у
прошломе догађању није једноставно прошлост, него је далекосежна снага
свих потоњих садашњости, онда то значи да је и будућност назочна у томе
догађању, те да се према својој бити може окрстити као антиципација
будућег, долазећег.44

На тај начин, Литургија није више принос животиња, већ она почива на мистерију
Сина Божијег и Његове Пасхе. Он сам јесте литургијски извор човекове
егзистенције и сједињења са Богом: Литургија смера управо на човекову
свакидашњицу, на животно самоприношење, тј. љубав.45 Евхаристија је, зато, време
и простор доласка пуноће Христовог Царства, већ сада и овде:

Бивамо укључени у велики повијесни процес у коме свијет корача према
обећању кад ће „бити Бог све у свему“. У томе смислу је оно што се на први
мах чини као морална димензија заправо истодобно есхатолошка динамика
42

Исто, 55.
Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 56.
44
Исто, 57.
45
Исто, 57-58.
43

литургије: „пунина“ Кристова о којој зборе Павлове посланице из
сужањства постаје збиљом. Тек тако се довршује пасхални мистериј и
догађање кроз повијест: до свршетка свијета траје Христово „данас“.46

Литургија Цркве је за Рацингера обележена „напетошћу“ између јединственог
догађаја и онога што тај догађај трајно и вечно обликује и очувава, чинећи га
непрестано присутним. Литургија жели захватити целокупну човекову историју и
његов свеукупни живот: прошлост, садашњост и будућност се прожимају и
додирују у вечности.47
Да би доживели истински догађај сједињења историје и вечности, вернима
су потребни посредници, тј. символи:
Нама треба посредовање. Господина још увијек не видимо „онаквим какав
он јест“.

Кад пак сада ставимо једну на другу обје тријадне схеме –

повијесну и литургијску – очито је да је литургија прави изричај управо те
повијесне ситуације, извршавајући оно „између“ времена и слика у коме се
налазимо. Теологија литургије је на посебан начин „симболична теологија“,
теологија симбола који нас поветују са скривено назочним.48

Свети простор и свето време потребују символе посредовања, јер кроз њих
посматрамо отворено небо, како Рацингер сликовито каже. Литургија није допуна,
нити замена за богослужење Израиља, већ је она учешће у „небеској литургији“:
она доноси „вријеме Исуса Криста“ у наше земаљско време и наш створени
простор и чини нас учесницима у Божијој љубави.49
Конкретни простор у којем се догађа сусрет Бога и човека за хришћане јесте
храм, „кућа Божија“: то је заједница оних које се сабирају ради благодарења и
богослужења Богу, које врши сам Христос, сматра Рацингер.50 Смисао сабрања
46

Исто, 59.
Исто, 59-60.
48
Исто, 60.
49
Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 61.
50
Исто, 63.
47

јесте богослужење, сједињење сабраних у миру, који Хрисос даје и слушање речи
Божије, која печати савез између човека и Бога.51
Још једно просторно одређење које даје Рацингер јесте ранохришћанско
животно и молитвено-богослужбено умерење ка „истоку“, његов симбол кретања
у сусрет ка Христу и ехатолошког ишчекивања доласка Царства Божијег:
Исток као нови симбол замјењује јерузалемски Храм, а Крист – предочен у
Сунцу – мјесто је Божије шекине, право пријестоље живога Бога. У
утеловљеном Логосу људска је нарав збиља постала Божијим пријестољем,
мјестом где Бог столује те је тако заувјек повезан са земљом и доступан
нашим молитвама. Оријентација ка истоку је једноставно изричај гледања у
Криста као сусретиште између Бога и човјека. Она изражава темељни
кристолошки облик наше молитве. Међутим, то истодобно указује и на
есхатолошки усмјерену кристологију тиме што је у излазећем Сунцу
симболизиран Крист. Сунце симболизира Криста који поново долази,
Криста у парусији, тај завршни Сунчев излазак повијести. Молити према
истоку значи: ићи у сусрет долазећем Кристу. Литургија која је усмјерена
према истоку обавља такорећи улазак у мимоход повијести према властитој
будућности, према новоме небу и новој земљи који нам долазе у сусрет
Кристу.52

Знак долазећег Христа са истока јесте и Његов Крст, који је постао знак
победе Васкрслог, бележи Рацингер. Оба символа постају сећање (анамнеза) на
Христову Пасху и дају наду у ишчекивању Долазећег. 53 Исток као простор
обухвата и сав свемир, целокупни космос што Литургију Цркве чини битно
космичком појавом: Евхаристија је космичка Литургија.54
Пробелем времена је јако битан за евхаристијско богословље Јозефа
Рацингера, јер у „тридневљу“ Христовог распећа, погребења и посебно васкрсења
лежи извор новог савеза Бога и човека, Евхаристије Цркве и целокупног
хришћанског богослужења:
51

Исто, 64.
Исто, 70.
53
Исто, 70.
54
Исто, 77.
52

Тако се тек у ускрснућу употпуњује и довршава тај нови Завјет: убудуће је
човјек заувијек сједињен са Богом. Одсада су обојица – и Бог и човјек –
заувјек збиљски међусобно нераздвојиво сједињени. Тако постаје дан
ускрснућа нова субота – нови шабат. То је дан када Господин ступа међу
своје, кад их позива на своју „литургију“, у своје величање и прославу Бога
те кад се својима раздељује. Јутро „трећега дана“ постаје каиросом, правим
временом за кршћанско богослужење.55

Хришћанско богослужење је обележено сећањем на Божије дело, на дан Христовог
васкрсења, а то је недеља.56 Она не гледа само уназад, већ напред: јер гледати
напред значи гледати у васкрсење. Христос уздиже време изнад њега самог и води
га ка ономе што су оци цркве изразили појмом „осмога дана“: ново време, ново
доба заједнице Бога са целокупном творевином, које је већ започело у Цркви,
захваљујући Христовом васрсењу. Недеља, као увек-актуелно сећање на Христову
Пасху, је право мерило хришћанског живота, сматра Рацингер.57
Као што смо већ рекли, свештени догађаји хришћанске историје имају увек
динамични значај у богословљу Јозефа Рацингера. Тако, историја Христова пружа
вернима учествовање у тим догађајима, испуњује њихово егзистенцијално време
светошћу ехатолошког надања, и то снагом евхаристијског сакрамента који Црква
посредује, те Евхаристија постаје центар и средиште дела народа Божијег, тј.
Литургије:
Са својом минулом повијешћу Исус је Крист у својим сакраментима на
путу кроз времена, кроз повијест. Ми смо укључени у те догађаје. Догађаји
са своје стране надилазе вријеме које протјече те су у сакраменталном
обреду Цркве чиста назочност посред нас. Кристолошко усредиштење
цјелокупне повијести истодобно је и литургијско посредовање исте
повијести те изражај новог искуства времена, у коме се дотичу прошлост,

55

Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 96.
Исто, 97.
57
Исто, 98-99.
56

садашњост и будућност, јер су садржани у назочност Ускрслога.
Литургијска назочност носи у себи увијек истодобно и есхатолошку наду.58

Литургијско, космичко, библијско и историјско-есхатолошко схватање времена и
простора, света и твари, као и само поимањe богослужења као чина заједнице
народа Божијег, која сусреће долазећег Христа, јесу прве претпоставке
евхаристијског богословља папе Рацингера. Чин сједињења са васкрслим Христом
у евхаристијској Литургији чини свако богослужење народа Божијег динамички
отвореним ка есхатолошким димензијама доласка новог времена и простора, новог
неба и земље, нове васкрскле твари чији предукус и антиципација јесте
Евхаристија, сада и овде у конкретној свакидашњици свачијег личног живота и
живота црквене заједнице, како би рекао Рацингер.

III
Евхаристија: средиште Цркве
Један од камена темељаца целокупног Рацингеровог богословља, као и
постсаборских римокатоличких теолога, јесте Конституција о Цркви Другог
ватиканског концила, позната Lumen gentium. Еклисиологија је, према речима
протестантског богослова Мирослава Волфа, центар целокупне Рацингерове
теолошке мисли.59 Овај значајан литургијски документ треба посматрати
неодвојиво од Конституције о Светој Литургији Sacrosanctum Concilium, сматра
Рацингер.60 Црква настаје из богослужења у задатку да слави Бога, зато је
еклисиологија суштински повезана са Литургијом: Евхаристија чини Цркву.61
а.) Евхаристија као заједница

58

Исто, 117.
Miroslav Volf, After Our Likeness: The Church as the Image of the Trinity, Cambridge 1998, 29.
60
Joseph Ratzinger, “Ekleziologija konstitucije Lumen gentium”, Zajedništvo u Crkvi, Verbum, Split
2006, 132.
61
Ј. Ratzinger, “Ekleziologija konstitucije Lumen gentium”, 132.
59

Од Другог ватиканског концила на овамо у савременој римокатоличкој
теологији преовладава покушај да се Црква опише синтагмом комуниоеклисиологије, односно као неодвојивост Евхаристије и Цркве:
Овдје је изражено полазиште појма communio: сусрет с утеловљеним
Сином Божијим, Исусом Кристом, који у навјештају Цркве долази к
људима. Тако настаје заједништво међу људима које са своје стране почива
на заједништву с тројединим Богом. Заједништво са Богом је посредовано
кроз заједништво Бога са човјеком који је Крист сам; сусрет са Кристом
ствара заједништво с њиме, а тако и с Оцем у духу Светому; оно стога
повезује људе међусобно.62

За Рацингера реч заједница има теолошко, христолошко, сотириолошко-историјско
и еклисиолошко обележје. Такође, она у себи носу снажну сакраменталноевхаристијску динамику. Рацингер преузима појам евхаристијске еклисиологије од
православних теолога попут Афанасјева и Шемана у овом, за нас православне,
значајном пасусу:
Communio-еклезиологија је по својој нутрини еухаристијска еклезиологија.
Она је посве блиска еухаристијској еклезиологији коју су у нашем стољећу
развили православни теолози. У њој еклезиологија постаје посве конкретна,
истодобно остајући посве духовна, трансендентна и есхатолошка. У
еухаристији Крист, који је присутан у круху и вину и који се увијек изнова
дарује, изграђује Цркву као своје тијело и совјим нас ускрслим тијелом
повезује с тројединим Богом и једне с другима.63

Заједно са концептом заједнице, за Рацингера је јако битан павловски појам
„тела Христовог“, јер Црква црпи своје постојање из евхаристијске реалности
сакрамента. У њему Христос и Црква постају једно, а преко њих Бог постаје „све у
свему“.64 Евхаристија је тајна даровања самог Христа његовој Цркви и повезивање
свих верника у причасну заједницу будућности, у есхатолошко Тело Христово65:
62

Исто, 136.
Ј. Ratzinger, “Ekleziologija konstitucije Lumen gentium”, 138.
64
Исто, 142.
65
Исто, 150.
63

Еухаристија је догађај по којему Крист себи изграђује своје тијело и нас
саме чини једним крухом, једним јединим тијелом. Садржај, догађање
еухаристије повезивање је кршћана из њихове одијељености у једнинство
једнога круха и једнога тијела. Еухаристија је, дакле, посве динамичко
еклезиолошки схваћена. Она је живо догађање по којему се непрекидно
збива настајање Цркве. Црква је еухаристијско заједништво.66

Посредник евхаристијско-еклисиолошког чина спасења у сакраментима
посредованим Црквом, према Рацингеру, јесте Дух Свети:
Овдје понајприје стојимо пред пнеуматолошком еклезиологијом – Дух је
онај који ствара Цркву. Стојимо пред динамичком еклезиологијом
повијести спасења, којој битно припада димензија католицитета. Стојимо
коначно пред литургијском еклезиологијом: окупљени верници примају дар
Духа у чину молитве.67

Пневматолошка еклисиологија своје проширење и допуну добија у чину „ломљења
хлебова“, тј евхаристији Цркве.68 Тако ће сам појам заједнице (киноније-комунија)
имати вишезначне последице: то је истовремено Евхаристија и заједништво оних
који учествују у њој, тј. заједница Цркве.69 Стога, Рацингер говори о
евхаристијском динамизму црквеног заједништва: Евхаристија је заједница и
заједница је Евхаристија.70 Следи да је Црква икона светотројичне љубави:
тријадологија је мера еклисиологије.71
Евхаристијски појам заједнице неодвојив је од целокупности апостолског
учења Цркве, њене молитве и заједништва. Евхаристија чврсто држи ове концепте
у једном, као реалан и конкретан изражај чињенице да је евхаристијска тајна Тела
Христовог средиште Цркве:
66

Joseph Ratzinger, „Jedan kruh, jedno tijelo smo mi mnogi“, Bog je s nama – euharistija: središte života,
priredili Stephan Otto Horn i Vinyeny Pfnur, Verbum, Split 2005, 124-125.
67
Ј. Ratzinger, “Communio: euharistija – zajedništvo – poslanje“, Zajedništvo u Crkvi, 60.
68
Ј. Ratzinger, “Duh Sveti kao communio”, Zajedništvo u Crkvi, 49-51.
69
Ј. Ratzinger, “Euharistija i misije: predrazmatranja o euharistiji i misijama”, Zajedništvo u crkvi, 110.
70
Ј. Ratzinger, “Communio: euharistija – zajedništvo – poslanje“, 64.
71
Ј. Ratzinger, “Duh Sveti kao communio”, 51.

Заједништво у Кристовом тујелу и по Кристовом тијелу значи међусобно
заједништво. Оно по својој бити укључује међусобно прихваћање,
међусобно давање и узимање, спремност на дељење. Неспојиво је с
црквеним заједништвом да једни обилују, а друди оскудевају. Оно је увијек
„заједништво стола“ у најзахтевнијем смислу ријечи, чији чланови морају
давати једни за друге живот.72

Заједница у Христу, јесте заједница Цркве у евхаристијском себедавању живота
Богу и ближњима, који су неизбежни конститутиви тог заједништва.73
б.) Евхаристија као извор сакрамената Цркве
Целокупна сакраменталност Цркве, као и сама Црква, долази и настаје из
Евхаристије.74 Христово себепредање у пасхалној ноћи показује Сина Божијег
новим Јагњетом, васкрслим Јагњетом, које силази у ноћ људског греха и таме
смрти: речи које Христос изговара на Последњој вечери антиципација су Његове
смрти и васкрсења75:
Тако ово троје иде заједно: ријеч, смрт и ускрснуће. И ову троједност
ријечи, смрти и ускрснућа, у којој наслућујемо нешто од тајне самога
тројственога Бога, кршћанска предаја назива „пасхални мистериј“, ускрсно
отајство. Само је ово троје заједно истинска стварност, и ово је ускрсно
отајство извориште из којега излази еухаристија.76

Евхаристија, дакле, није никаква побожна забава или разонода, већ је она
посадашњење жртве Исуса Христа на Крсту, жртве која преображава свет и
целокупни живот човека.77
72

Ј. Ratzinger, “Communio: euharistija – zajedništvo – poslanje“, 69-70.
Исто, 71.
74
Ј. Ratzinger, „Izvor života iz Gospodinova boka otvorena u ljubavi i predanju“, Bog je s nama –
euharistija: središte života, 39.
75
Ј. Ratzinger, „Izvor života iz Gospodinova boka otvorena u ljubavi i predanju“, 38-39.
76
Исто, 40.
77
Исто, 40-41.
73

Сакраменти су за Рацингера, а пре свега Евхаристија, љубавни и слободни
дар Божији Његовој Цркви78, тј. дар доласка васкрслог Исуса Христа:
Бог дарује да бисмо ми могли даривати. То је бит еухаристијске жртве,
жртве Исуса Криста; понајприје је Он сам који силази: Крист је силазак
Божије љубави и милосрђа које се пригиње нама. Након ускрснућа Крист
више није сам, него је увијек caput et corpus, “глава и тијело“ отворен свима
нама.79

в.) Евхаристија и христологија
Црква као заједница, као Тело Христово, као евхаристијски communio,
несхватиљива је ван Тајне Христове80, тј. христологије, која је срж појма заједнице:
Сада можемо устврдити да њезин изворни темељ треба тражити у
кристологији: утеловљени Син је „комунија“ између Бога и човјека. Бити
кршћанин заправо није ништа друго до удиоништво у тајни инкарнације
или, рабећи формулу св. Павла: Црква је – уколико је и колико је Црква –
„тијело Кристово“, тј. управо удиоништво човјека у комунији између
човјека и Бога, која је утеловљење Ријечи. Ако смо то схватили, онда је
очита и неодјељивост Цркве и еухаристије, сакраменталне комуније у
заједници.81

Имајући ове претпоставке у виду, Црква никада не може до краја бити схваћена на
неки социолошки начин, јер евхаристијски утемељена и живљена заједница са
Христом и ближњима јесте услов сваке црквене егзистенције и заједнице, услов
постојања Цркве:
Еухаристија никада није само догађај удвоје, дијалог између Криста и мене.
Еухаристијска комунија је усмјерена на посвемашње преобликовање
властитога живота. Она раствара читаво човеково „ја“ и ствара ново „ми“.
Комунија са Кристом је нужно комуникација са свима који су његови: сам

78

Ј. Ratzinger, “Duh Sveti kao communio”, 50.
Ј. Ratzinger, „Izvor života iz Gospodinova boka otvorena u ljubavi i predanju“, 47.
80
Joseph Ratzinger, “Theology of the Liturgy”, The Essential Pope Benedict XVI: His Central Writings
and Speeches, 142.
81
Ј. Ratzinger, “Communio: euharistija – zajedništvo – poslanje“, 78.
79

постајем дио новога круха који он ствара у претварању читаве земаљске
стварности.82

За Рацингера, Црква је по својој суштини однос, који се увек изнова успоставља
Христовом љубављу. Име такве једне љубави је Евхаристија. 83 Исус Христос је сам
комунија између Бога и човека, човека и човека; Без Његовог оваплоћења свака
Евхаристија, као причешће и као заједница, би била незамислива:
Према тому, примити Господина у еухаристији значи: унићи у бивствено
заједништво са Кристом које је истодобно увјет најдубљега отварања
човјека према човјеку. Пут према комунији међу људима води преко
комуније с Богом.84

На крају, сама тајна Евхаристије, као заједнице Бога и човека, могућа је искључиво
захваљујући Христовом васкрсењу85: Евхаристија је, за Рацингера, учешће у тајни
Васкрса, који чини Цркву, Христово Тело. Евхаристија, као догађај Васкрсења,
гради Цркву:
Најдубља тајна комуније између Бога и човјека доступна је у сакраменту
тијела Ускрслога; и обрнуто, мистериј стога захтијева наше тијело и
остварује се у тијелу. Црква која се изграђује полазећи од сакрамената
Кристова тијела мора са своје стране бити тијело, и то једино тијело у
подударности с јединцатошћу Исуса Криста.86

Овако Рацингер наставља линију богослова евхаристије на Западу, пре свих Анри
де Лубака и његовог већ поменутог концепта Евхаристије као конститутива Цркве.
Библијски и патристички појам кинонија/комунија, дакле, носи у себи два значења:
евхаристије и заједнице. Црква расте Христовим присуством у Евхаристији87,
Црква је незамислива без евхаристијског причешћивања и заједничарења у Христу

82

Исто, 80.
Исто, 81.
84
Исто, 81.
85
Ј. Ratzinger, „Izvorište euharistije u tajni Uskrsa“, Bog je s nama-euharistija: središte života, 35.
86
Ј. Ratzinger, “Communio: euharistija – zajedništvo – poslanje“, 85.
87
Ј. Ratzinger, “Euharistija i misije: predrazmatranja o euharistiji i misijama”, 103.
83

и ближњима, јер оно је најживље и најактуелније средиште Цркве88: Црква се
изграђује у евхаристији, односно Црква јесте евхаристија.89

IV
Евхаристија: средиште живота
Евхаристија као извор Цркве, сакрамената и целокупног спасења, свакако,
јесте и средиште живота сваког хришћанина у Цркви. И више од тога: она је темељ
сваког личносног и битијског постојања, схваћеног у најдубљем онтолошком
смислу, који превазилази сваку биологију и социологију.90 Евхаристијско
богословље Јозефа Рацингера је несхватљиво и недорочено без имања у виду
својеврсне евхаристијске антропологије, која произлази из његових размишљања о
учешћу и преображавању човека, који је истински учесник евхаристијског
причешћа Христом. Евхаристија је тајна сусрета човека и Бога - тајна спасења.
а.) Евхаристијска антропологија: заједница са Христом
Циљ Евхаристије јесте заједница са Христом, а тиме и живот вечни у
Царству Божијем. Смисао целокупног стварања било је сједињење са Богом, а
Рацингер бележи:
Стварни и најдубљи смисао и циљ (телос) створења, и обрнуто, човјештва
којега је хтио Створитељ, управо је ово сједињење, „Бог све у свему“. Ерос
створења је досегнут кроз Створитељеву агапе и тако постаје онај свети
испуњујући загрљај.91

Евхаристија је учешће у Телу и Крви Христовој, у којој верни примају Христа и
постају једно тело са Њиме. Евхаристија је екстатички доживљај изласка ка
Христу, у којем настаје једно ново човеково „ја“, христоцентричан идентитет

88

Ј. Ratzinger, “Communio: euharistija – zajedništvo – poslanje“, 91-92.
Ј. Ratzinger, “Euharistija i misije: predrazmatranja o euharistiji i misijama”, 106.
90
Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 95.
91
Ј. Ratzinger, “Euharistija i misije: predrazmatranja o euharistiji i misijama”, 105.
89

верних и Цркве.92 У евхаристијском сједињењу са Христом налази се истинска
слобода човекова93 и непролазна љубав.94
Реалност заједнице са Христом, са Логосом Божијим је сасвим телесна и
тиче се људског свакидашњег живота; Рацингер на томе посебно инсистира:
Та нам се Ријеч пружа у своме тијелу и својој крви, дакле тијелесно, дакако,
у новој тијелесности Ускрслога, која остаје истинска тијелесност, а нама се
тиме дарује у тварним знаковима круха и вина. То ће речи да нас Логос
жели имати упрвао за себе изравно у нашем тијелу, у тјелесној
егзсистенцији нашег свагдана.95

Рацингера занима само она служба Богу која мења целокупни свет, човекову
животну ситуацију.96 Тело треба усмерити према васкрсењу, према васкрслом
Христу, сматра папа Бенедикт, а Евхаристија је простор где је та могућност реално
остварива.97 Тако имамо једну нову, евхаристијску антропологију, последицу
живог и личног сусрета са Христом.98
Живот хришћана има „литургијско обележје“: животна радост, која долази
из сусрета са Христом.99 Живот треба да постане богослужење,
свеобухватана

Евхаристија,

или

како

Рацингер

наводи

апостола

једна
Павла:

богослужење примерено логосу. Хришћанин цео треба да постане Евхаристија,
заједно са Христом.100 Евхаристија је тајна постајања сином Божијом, истинско
усиновљење Богу. Целокупна човекова телесност је позвана на учешће у Христу и
Његовој љубави; Евхаристија је христолошко-антрополошка тајна заједнице твари
са Творцем:
Мистика идентитета у којој се стапају Логос и човјекова нутрина надиђена
је кристолошком мистиком: Логос, који је Син, чини нас синовима у
92

Исто, 106-107.
Исто, 113.
94
Ј. Ratzinger, „Gozba pomirenih – svetkovina uskrsnuća“, Bog je s nama-euharistija: središte života, 60.
95
Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 173.
96
Исто, 173.
97
Исто, 174.
98
Ј. Ratzinger, “Euharistija i misije: predrazmatranja o euharistiji i misijama”, 110.
99
Исто, 117.
100
Ј. Ratzinger, “Euharistija i misije: predrazmatranja o euharistiji i misijama”, 120-121.
93

живљењу сакраменталноме заједништву. Када постанемо жртва, када сами
постанемо слични Логосу, онда то није догађај ограничен да дух, који
оставља тијело иза себе као нешто удаено од Бога. Сам Логос је постао
тијело и даје нам се у своме тијелу. Стога смо и ми позвани да прикажемо
своја тијела као богослужје примјерено Логосу, то јест да читавом својом
тјелесном егзистенцијом будемо увучени у тијелесно заједништво са
Кристом, у заједништво љубави с Богом.101

Човек, као јединство душе и тела, на тај начин сав постаје Евхаристија у заједници
са свима који учествују у тајни Тела Христовог, у живом Христу. Живот поприма
обрисе истинске радости у сусрету са васкрслим Христом, једне стварне
евхаристијске радости.102
Обележје истинске антропологије, као и истинске еклисиологије 103, јесте
лично и црквено искуство васкрслог Христа, као антиципације сопственог
васкрсења што га даје Евхаристија, која је „лек бесмртности“:
Исус повезује еухаристију и ускрснуће, и одатле су оциговорили како је
еухаристија лијек бесмртности. Причестити се значи ступити у заједништво
са Исусом Крустом; значи по њему, који је једини могао превладати
границу, ступити на отворено и тако с њиме и по њему самоме постати
способан за ускрснуће. У причести ја улазим у Господина, које се мени
предаје.104

Христос

је

присутан

у

Евхаристији

на

најближи

могући

начин,

преображавајући сав живот, целокупну свакодневницу, а сама Евхаристија је
одговор Божији на најдубље егзистенцијалне молитве и призиве:
Еухаристија значи: Бог је одговорио. Еухаристија је Бог као одговор, као
присутност која пружа одговор. Сада иницијатива односа Бог-човјек више
није наша, него његова, и тек тако овај однос задобива своју стварну
101

Исто, 122.
Ј. Ratzinger, „Gozba pomirenih – svetkovina uskrsnuća“, 60-62.
103
Ј. Ratzinger, „Gospodinova blizina u sakramentu“, Bog je s nama-euharistija: središte života, 93-94.
104
Исто, 83-84.
102

озбиљност. Стога молитва у простору еухаристијског штовања задобива
потпуно нову разину, тек је сад она двострана, и тек је сада стварна и
озбиљна. Штавише, сада није само двострана, него свеобухватна: кад
молимо и еухаристијској присутности, никада нијесмо сами. Тада ивијек с
нама моли сва Црва која слави еухаристију.105

Овакав живот, евхаристијски утемељен и ка Христу усмерен, јесте антиципација
живота живљеног у ишчекивању поновног доласка Христовог, новог неба и нове
земље, живота који мења целокупни свет.106 Вечни живот Царства Божијег је нови
квалитет егзистенције, у којем све постаје слобода и љубав: то искуство је већ сада
и овде приступачно за човека у Цркви.107 Имајући пред собом вишевековно црквено
искуство тог новог живота и преображеног простора и времена, оног вечног „сада“,
Рацингер каже:
Божје краљевство није кронолошка будућност, кронолошко „касније“, него
се њиме означује оно сасвим друкчије у свакоме времену, које се може
спустити у вријеме управо зато да би га једном савим прихватило у себе и
учинило садашњошћу.108

Евхаристија је непрекидна, увек жива и непоновљива заједница са Христом у
сваком историјском и личном времену и простору живота хришћана, предукус
непролазног живота у Царству Божијем.

V
Евхаристија: средиште љубави
Преостаје нам да аналитички размотримо два важна текста, хронолошки
најсавременија, која су у директној вези са Евхаристијом Цркве. Пред нас су
105

Ј. Ratzinger, „Gospodinova blizina u sakramentu“, 95.
Јoseph Ratzinger, „Prisutnost Gospodinove blizine u svakodnevici“, Bog je s nama-euharistija: središte
života, 107.
107
Јoseph Ratzinger, „Moja je sreća biti u tvojoj blizini-o kršćanskoj vjeri u vječni život“, Bog je s namaeuharistija: središte života, 148-149.
108
Joseph Ratzinger, „Moja je sreća biti u tvojoj blizini-o kršćanskoj vjeri u vječni život“, 158.
106

последњих година ступиле две папске Енциклике папе Рацингера, обе о
нераскидивој вези Евхаристије и љубави. Енциклика „Deus Caritas Est“ (2005)
посвећена је теми Божије љубави према човеку, љубави човека према другоме, као
и теми љубави човекове према Богу. У томе Евхаристија има значајну улогу: она је
превасходно најконкретнији и живи дар Божије љубави човеку, дар једне
конкретне заједнице и љубавног присног прожимања, како човека са Богом, тако и
људи међусобно. Скорашња енциклика „Sacramentum Caritatis“ (2008) посвећена је
у целости Евхаристији и може се сматрати синтезом и врхунцем Рацингеровог
вишедеценијског бављења евхаристијским богословљем. Стога ћемо дотични
документ детаљно размотрити, не страхујући да ће неопходна понављања бити
сувишна, већ, пре свега, стално-упућујућа на истину Eвхаристије као простора
љубави Свете Тројице и човека.
а.) Бог је љубав
Верно се држећи библијских темеља своје теологије, Рацингер започиње
енциклику „Deus Caritas Est“109 (“Бог је љубав“) речима: „Бог је љубав и ко остаје у
љубави у Богу остаје, и Бог у њему“ (1Јн 4,16). За папу Рацингера, ове речи су
средиште хришћанске вере.110 Љубав је догађај између Бога, који љуби и човека,
који ту љубав узвраћа.111
Папа Бенедикт прави један опширан увод у разлику између појма ероса, као
специфично античког концепта љубави и агапеа – хришћанске љубави.112 За њега,
антички појам ероса је, пре свега, љубав која је себична, неочишћена и која „тражи
своје“, док хришћанска љубав – агапе – има све предзнаке давања првенства
другом и себедавања у службу заједнице.113 Ипак, човек, као јединство душе и тела,
потребује сједињење ероса и агапеа у једно; Искључиво тако он постиже своју
праву величину.114
109

Papa Benedikt XVI, Deus Caritas Est, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2005.
Deus Caritas Est, 1.
111
Deus Caritas Est, 1.
112
Deus Caritas Est, 3.
113
Deus Caritas Est, 4.
114
Deus Caritas Est, 5.
110

Љубав обухвата целокупно постојање у свим димензијама, укључујући и
време. Време љубави је усмерено на вечност, на искорак према Богу, на властити
екстасис ка слободи, ка истинском јаству.115 Божија љубав према човеку, за
Рацингера, јесте управо та истовременост ероса и агапеа. Љубави ради, Бог постаје
тело, пролазећи кроз све патње рађања, смрти, али и коначног васкрсења. Бог жели
потпуно јединство са човеком.116 Та намера ће бити остварена у лику Христовом, и
то до реалне телесности, која је више него радикална.117 Овде у први план избија
тајна Христове сталне присутности установљењем Eвхаристије на Последњој
вечери: Логос постаје храна љубави, а Eвхаристија увођење у живот Сина
Божијег.118 Евхаристија је елисиолошко-сакраментлана тајна остварења Божије
љубави према човеку, као жеље за њиховим обостраним и непрекинутим
јединством у Цркви. Евхаристија тако постаје суштина љубави, љубав сама:
Постати једно са Кристом значи истодобно постати једно са свима онима
којима се он дарује. Не могу имати Криста само за себе; могу му припадати
једино у јединству са онима коју су постали или ће постати његови.
Причест ме одваја од себе самог према њему и једнако тако према
јединству са свим кршћанима. Постајемо „једно тијело“, потпуно стопљени
у једно постојање. Љубав према Богу о љубав према ближњма сада су
доиста сједињене: утеловљени нас Бог све привлачи себи.119

Тако долазимо до теме љубави као Евхаристије, која је један од стубова целокупног
евхаристијског богословља папе Рацингера, посебно у његовој последњој
енциклици „Sacramentum Caritatis“.
б.) Евхаристија и љубав

115

Deus Caritas Est, 6.
Deus Caritas Est, 10.
117
Deus Caritas Est, 12.
118
Deus Caritas Est, 13.
119
Deus Caritas Est, 14.
116

Истинско схватање љубави немогуће је без христолошко-сакраменталног
темеља, тј. заједнице са Христом: Евхаристија је конкретно дело љубави према
Богу у ближњима, испуњење двоструке Божије заповести о љубави и дар самог
живота Свете Тројице човеку120:
Сакрамент љубави, пресвета еухаристија, дар је у којем нам Исус Крист
дарује сама себе, објављујући нам бескрајну Божју љубав према сваком
човјеку. У томе се чудесном сакраменту очотује „највећа љубав“ која нас
потиче да положимо живот свој за „своје прихатеље“. На исти начин, у
сакраменту еухаристије Исус нас наставља љубити „до краја“, све до дара
својега тијела и своје крви.121

У Рацингеровом поимању, Христос је „истинска храна“, која долази у сусрет
човеку и чини га слободним: Христос је храна Истине, а сама истина није ништа
друго до љубав, надасве евхаристијска љубав.122
Евахаристија је најузвишенија „тајна вере“, јер вера Цркве јесте, заправо,
„евхаристијска вера“:
Вјера Цркве је битно еухаристијска вјера и на особит се начин храни на
еухаристијском столу. Вјера и сакраменти су два надопуњујућа вида
црквеног живота. Побуђена навјештајем Божје ријечи, вјера се храни и
расте у милосном сусрету са ускрслим Господином, сусрету који се
остварује у сакраменту. Црква се ,захваљујући еухаристији, увијек изнова
рађа. Што је у народу Божијем живља еухаристијска вјера то је дубље
његово судјеловање у црквеном животу.123

Као што смо напред нагласили, Рацингеру су истински сакраменти
неодвојиви од тајне Свете Тројице.124 Евхаристијско себепредавање Христово није
само догађај везан уз Сина Божијег, већ догађај који обухвата егзистенцију
целокупне светотројичне стварности, пуноће Божијег живота:

120

Deus Caritas Est, 14.
Papa Benedikt XVI, Sacramentum Caritatis, Kršćanska sadašnjost, drugo izdanje, Zagreb 2008, 1.
122
Sacramentum Caritatis, 2.
123
Sacramentum Caritatis, 6.
124
Sacramentum Caritatis, 7.
121

У еухаристији се објављује наум љубави која води цјелокупну повијсет
спасења. У њој тројствени Бог, који је у себи самом љубав, у потпуности
постаје диоником нашег људског стања. У круху и вину, приликама под
којима нам се Крист даје у пасхалној вечери, присутан је сав божански
живот који до нас допире и приопћује нам се у сакраментима.125

Тако је, за Рацингера, Евхаристија тајна „тројствене љубави“, која је бесплатни
Божији дар човеку и Цркви.126 Посебан „дар“ јесте сам Свети Дух, који чини
присутним Христа у Цркви127, има кључну улогу у претварању евхаристијских
дарова и сједињењу верника у „једно тело“ које се приноси Оцу.128
Већ смо опширно описали значај везе између Евхаристије и Цркве, ипак,
поменимо још једном велики значај који има ово место у Рацингеровом
евхаристијском богословљу. Евхаристија је узрочно почело Цркве, без Евхаристије
нема Цркве:
Црква живи од еухаристије. Еухаристија је Крист који нам се дарује и
трајно нас изграђује као своје Тијело. Зато је у потицајном кретању између
еухаристије која изграђује Цркву и саме Цркве која „чини“ еухаристију
првотна узрочност изражена управо у овој формули: Црква може славити и
частити отајство Криста присутног у еухаристији управо зато што се сам
Крист њој први даровао у жртви крижа.129

Евхаристија је, дакле, темељ Цркве, она је сакрамент заједништва.130 Штавише,
„ехаристија објективно успоставља чврсти вез Католичке цркве и православних
Цркава, које су сачувале истинску и цјеловиту нарав отајства еухаристије“, пише
папа Рацингер.131 О екуменским димензијама ове и сличних тврдњи, говорићемо
касније.

125

Sacramentum Caritatis, 8.
Sacramentum Caritatis, 8.
127
Sacramentum Caritatis, 12.
128
Sacramentum Caritatis, 13.
129
Sacramentum Caritatis, 14.
130
Sacramentum Caritatis, 15.
131
Sacramentum Caritatis, 15.
126

Даље у овој важној екциклици папа Рацингер говори о неодвојивости
Евхаристије од осталих сакрамената Цркве, тј. о чињеници упућености и усмерења
свих сакрамената ка Евхаристији, одакле ови извиру.132 Сакраменти крштења133,
миропомазања134, покајања135, јелоосвећења136, свештенства137 и брака138, на
најпотпунији начин сведоче о свом евхаристијском темељу и црквеном
посредовању љубави.139
Богословље Евхаристије неодвојиво је од есхатологије Цркве, наглашава
Рацингер:
Ако је истина да сакраменти припадају Цркви која ходочасти у времену
према пуном очитовању побједе ускрслога Криста, ипак је истина и то да
нам је, надасве у евхаристијској литургији, дан предукус есхатолошког
довршења. На тај начин, премда „придошлице и питници“ на овоме свијету,
у вјери смо већ дионици пунине ускрслога живота. Еухаристијска гозба,
објављујући своју есхатолошку димензију, долази у помоћ нашој слободи у
ходу.140

У сваком се евхаристијском окупљању сведочи овај есхатолошки динамизам,
сматра Рацингер, јер се сакраментално остварује сабрање народа Божијег:
евхаристијска гозба је истинска антиципација есхатолошке, коначне, гозбе у
Царству Божијем.141
На крају, евхаристијско богословље је несхватљиво без христологије.
Рацингера посебно занима Евхаристија као сусрет са васкрслим Христом: у Њему
цела Црква постаје Тело Његово, постаје предукус вечног живота, икона Царства
Божијег.142

132

Sacramentum Caritatis, 16.
Sacramentum Caritatis, 17.
134
Sacramentum Caritatis, 18-19.
135
Sacramentum Caritatis, 20.
136
Sacramentum Caritatis, 22.
137
Sacramentum Caritatis, 23.
138
Sacramentum Caritatis, 27.
139
Sacramentum Caritatis, 30.
140
Sacramentum Caritatis, 30.
141
Sacramentum Caritatis, 31.
142
Sacramentum Caritatis, 36-37.
133

в.) Евхаристијски облик хришћанског живота
Теологија евхаристије никада у Цркви није доживљавана ван реалног и
конкретног живота хришћана. Као што смо имали прилике да видимо на више
места, папа Рацингер на томе посебно инсистира. Ко учествује у Христу,
евхаристијски једући и пијући Њега самог, има живот вечни:
Но тај „вјечни живот“ у нама започиње већ сада, промјеном коју дар
еухаристије рађа у нама: „онај који мене благује живјет ће по мени“ (Јн 6,
57). Ове Исусове ријечи дају нам схватити како отајство које вјерујемо и
славимо у себи посједује динамизам који га чини почелом новога живота у
нама и обликом кршћанске егзистенције. Наиме, примајући тијело и крв
Исуса Криста, бивамо учињени дионицима божанскога живота на све
свеснији и одраслији начин.143

Евхаристијска храна нас чини тајанствено преображеним у Христа, а сама
Евхаристија је врхунац црквеног славља, заједништва, као и учешћа у Христовој
жртви, постајући наша сопствена жртва у дубинама егзистенције, која преображава
целокупну реалност.144 Евхаристија је свеобухватност хришћанског живота и његов
смисао:
Ново кршћанско богослужје у себе укључује сваки вид живота и
преображава га. Кршћанин је у сваком свом чину позван Богу приказивати
истинско богослужје. Овдје се обликује битно еухаристијска нарав
кршћанског живота. Будући да укључује људску нарав вјерника у њезиној
конкретности свакодневице, еухаристија даномице омогућује поступну
преобразбу човјека који је милошћу позван бити сликом Сина Божијег. Све
што је аутентично људско – мисли и осјећаји, ријечи и дјела – у сакраменту
еухаристије налази примјерен облик како бисмо ту своју људскост могли
живјети у пунини.145

143

Sacramentum Caritatis, 70.
Sacramentum Caritatis, 70.
145
Sacramentum Caritatis, 71.
144

Богослужење

никада

не

сме

бити

„прогнано“

у

сфере

приватности

и

индивидуализма. Оно обухвата све видове човековог живота; Сваки моменат наше
егзистенције јесте однос и принос Богу кроз Исуса Христа, бележи Рацингер.146
Живот хришћана јесте живот у којем је Дан Господњи – Недеља – центар
постојања и смисао свакидашњице. Недељна Евхаристија јесте најпотпунији сусрет
са догађајем васкрсења Христовог, тј. са самим Васкрслим; Недеља је дан
утемељења евхаристијског облика егзистенције.147 Живети у „складу са недељом“ и
празницима Цркве јесте осветити време и простор свакодневног живота Цркве,
верних и целог света:
Недјеља је Dies Domini због повезаности с дјелом стварања; недјеља је Dise
Christi јер је дан новога стварања и дан у који нам је ускрсли Господин
удјелио дар, Духа Светога; недјеља је Dise Ecclesiae, као дан у који се
кршћанска заједница сабире на славље; напокон, недјеља је Dies hominis,
као дан радости, починак и братске љубави. Због тога се тај дан очитује као
праисконска светковина, када сваки вјерник, у окружењу у којем живи,
може бити навјеститељем и чуваром смисал времена. Доиста, из тог дана
избија смисао кршћанске егзистенције те нов начин живљења времена,
односа, рада, живота и смрти.148

Етос живота који је постао и постаје евхаристијски учи нас дубљем разумевању
постојања, далеко од сваке самодовољности и индивидуалности: Евхаристија је
незамислива без заједништва оних који учествују у истом Христу. То је
еклисиолошка стварност онтолошки утемељена ка крсту и „храни се евхаристијом“
,како сликовито каже Рацингер.149 То познање обавезује евхаристијског човека ка
живљењу једне евхаристијске културе и духовности150 која собом сведочи свету и
евхаристијски-сакраментално и црквено га инкултурише.151 Евхаристија је смисао,
центар и крај целокупног живота; Евхаристија је живот:
146

Sacramentum Caritatis, 71.
Sacramentum Caritatis, 72.
148
Sacramentum Caritatis, 73.
149
Sacramentum Caritatis, 76.
150
Sacramentum Caritatis, 77.
151
Sacramentum Caritatis, 78.
147

Као отајство које ваља живјети, еухаристија се нуди свима нама, у
специфичним околностима у којима се сватко налази; она уједно чини да
егзистенцијална ситуација појединца постане мјестом свакодневнога
живљега кршћанског novuma. Ако еухаристијска жртва у нама храни и
увећава оно што нам је даровано у крсту, по којему смо сви позвани на
светост, тада је управо у животној ситуацији у којој се сватко налази
потребно доносити плодове. Живећи дан за даном властити живот као
позив, постајемо Богу угодно богослужје. Управо нас сакрамент
еухаристије, почевши са литургијским састанком, обвезује да живимо своју
свакодневицу и све чинимо на славу Божију.152

г.) Евхаристија: хлеб разломљен за живот света
Евхаристија, према Рацингеру, не сме остати затворена унутар зидина
храмова и Цркве, она се мора приносити за цео свет, за сву твар. 153 Христове речи:
„Хлеб који ћу ја дати тело је моје – за живот света“ (Јн 6, 51) Рацингер тумачи
као Христово себепредавање свету и саучешће у животима човечанства. Једино
искуство Христове љубави према свету, утемељено у Евхаристији, може дати
вернима добар темељ за љубав према ближњима, према целокупном постојању:
Исус својим дубоким људским суосјећањем изражава Божју спасењску
иницијативу за сваког човјека како би овај постигао вјечни живот. Свако
еухаристијско славље сакраментално посадашњује Исусов дар властита
живота на крижу за нас и за читав свијет. Но Исус нас у еухаристији
истодобно чини свједоцима Божијег милосрђа према свој браћи и
сестрама.на тај се начин из отајства еухаристије рађа служба љубави према
ближњему. То се може остварити само на темељу дубоког сусрета с
Богом.154

152

Sacramentum Caritatis, 79.
Sacramentum Caritatis, 88.
154
Sacramentum Caritatis, 88.
153

Евхаристија нас учи, сматра Рацингер, да сами постанемо хлеб који се ломи за
друге, да будемо „хлеб разломљен за живот света“.155 То имплицира да сједињење
са Христом у сакраменту има и значајне друштвене последице: евхаристијска свест
и друштвена одговорност су неодвојиве.156 Црква не сме остати по страни у борби
за праведнији свет157, посебно за оне сиромашне и бедне.158
Посебна размишљања

Рацингер посвећује очувању света као Божије

творевине: благодарити Богу у Евхаристији значи благодарити у име целокупне
творевине и значи њу преображавати.159 Евхаристија, као аутентично искуство
сусрета са тварним светом, буди у човеку један еколошки етос:
Оправдана забринутост за пријетње еколошком суставу на толиким
подручјима свијета налази утјеху у перспективи кршћанске наде, која нас
обвезује

да

одговорно

придоносимо

очувању

створенога.

Наиме,

посматрајући однос еухаристије и козмоса, откривамо јединство Божијег
наума те можемо проникнути дубоку везу између створења и „новог
створења“ чији је почетак ускрснуће Криста, новог Адама.160

Евхаристија омогућује приступ Божијој љубави, она је заједница са
ближњима и целокупном творевином у којој наша животна свакодневица бива
преображена на славу Божију, закључује папа Бенедикт своје размишљање у овој
енциклици.161

VI
Закључци о евхаристијском богословљу Јозефа Рацингера
На крају, погледајмо какве закључке можемо извући из евхаристијског
богословља Јозефа Рацингера. Тајна Литургије и Евхаристије, пре свега,
155

Sacramentum Caritatis, 88.
Sacramentum Caritatis, 89.
157
Sacramentum Caritatis, 90.
158
Sacramentum Caritatis, 91.
159
Sacramentum Caritatis, 92.
160
Sacramentum Caritatis, 92.
161
Sacramentum Caritatis, 94.
156

несхватљива је ван традиције што је доносе Стари завет, али и антички,
прехришћански, култови. Новозаветна Евхаристија је испуњење чежњи за Богом
свих култова и религија света. Она обухвата собом сав мистеријум космоса, света и
човековог живота. Дакле, Евхаристија Цркве не може бити схваћена без њене
историјске димензије, ван конкретног простора и времена: Евхаристија је
истовремено космичка и историјска стварност.
Литургија Цркве јесте пуноћа старозаветних храмовских служби жртвовања
животиња. Сада је, уместо животињских приноса, принесен сам Син Божији –
Христос, као ново Јагње, којим се ствара нови савез са Богом – Светом Тројицом.
Такође, уместо храмовских долазе црквене службе – богослужења, тј. молитве.
Христос, Реч и Логос Божији, јесте истинска садржина молитава Цркве, чинећи
црквене приносе логосу примереним богослужењем.
Евхаристија Цркве, иако по својој природи космичка, тражи конкретан
простор и време свог актуализовања, каже Рацингер, а то је црквени храм у којем
се одвија Евхаристија. Време Цркве, на тај начин, постаје време оног „већ сад“, али
„још не“, дакле, према Рацингеру, једно „међувреме“. Време Евхаристије и Цркве
јесте једно вечито „данас“: Евхаристија је посадашњење Христових спаситељних
дела. Схватање простора и времена у Евхаристији бива посредовано символима.
Они нису само пуке „слике“, већ преко њих верни имају истинско учешће у
„небеској литургији“. Тако Црква ходи кроз историју у есхатолошкој динамици.
Сакраменти посредују увек-новог, васкрслог и долазећег Христа, доносећи нови
живот. Простор тог живота јесте Црква.
Еклисиологија је, као што смо видели, центар Рацингерове теолошке мисли
и неопходан алат за разумевање Евхаристије, као и обрнуто. Евхаристија чини
Цркву, нема Цркве без Евхаристије, Евхаристија је средиште Цркве - много пута
ће поновити Рацингер ову мисао. Важан појам „communio“ за Рацингера јесте
херменеутички кључ којим отвара разумевање смисла Евхаристије као причешћа
Христом и као заједништва верних међусобно у истом Телу Христовом. Рацингер
нема проблема са преузимањем појма „евхаристијске еклисиологије“ од
православних теолога попут Афанасјева и Шмемана, говорећи да је то срж како

светописамске, тако и отачке мисли о тајни Евхаристије и Цркве.162 Црква црпи
целокупно своје постојање из сакраменталног догађаја Евхаристије, која је извор
свих сакрамената у Цркви.
Рацингерова мисао била би недоречена када не би писао и о значајној улози
Светог Духа за конституисање Цркве, као и претварању евхаристијских дарова и
самих хришћана у тело Христово. Наравно, још значајнија, према Рацингеру, јесте
христологија. Нема готово ни једног места у евхаристијском богословљу папе
Рацингера, које није повазано са догађајем Христа. На крају, Рацингер сматра да је
Евхаристија дело целокупне Свете Тројице: тријадологија је мера еклисиологије и
сакраментологије.163
Остварење задатих богословских и откривењских начела Евхаристије, за
Рацингера, јесте сам конкретни живот хришћана у Цркви. Евхаристија је тајна
сусрета Бога и човека: циљ и смисао Евхаристије јесте најтелеснија и
најконкретнија заједница са васкрслим Христом, инсистираће Рацингер. У том
догађају, целокупно човеково „ја“ претвара се у сакраментално „ми“ Цркве,
преображавајући са собом целокупни живот и сву творевину.164 Хришћанска
антропологија јесте евахристијска антропологија.165 Право обележје литургијског
живота јесте радост, која долази из сусрета са Христом и која треба да постане
једна свеобухватна евхаристија, јер „хришћанин је Евхаристија, заједно са
Христом“.166 Такав живот јесте антиципација Царства Божијег, које се,
евхаристијски, већ сада и овде даје хришћанима у Цркви, сматра Рацингер.
На послетку, али не мање важно, јесте Рацингерово богословље љубави: оне
Божије и оне евхаристијске. Бог је љубав, а Евхаристија јесте сакрамент љубави,
каже Рацингер. Евхаристија је љубавни дар самога Бога својој творевини, највећи
дар који се може даровати: самопредавање Сина Божијег за спасење-живот света.
Евхаристија Цркве јесте узвраћај човекове љубави Богу, благодарење над даром
спасења у Христу, бележи Рацингер.167 Евхаристија је љубав која даје хришћанском
162

Ј. Ratzinger, “Ekleziologija konstitucije Lumen gentium”, 142.
Ј. Ratzinger, “Duh Sveti kao communio”, Zajedništvo u Crkvi, 49-51.
164
Ј. Ratzinger, Duh liturgije: temeljna promišljanja, 173.
165
Ј. Ratzinger, “Euharistija i misije: predrazmatranja o euharistiji i misijama”, 110.
166
Исто, 120-121.
167
Sacramentum Caritatis, 2.
163

животу есхатолошку динамику ишчекивања коначног доласка Христовог, у
свеобухватној заједници Цркве, која је одговорна за спасење целокупног света у
заједници са Христом, закључује Рацингер.168
РЕЗИМЕ
Приложени текст представља упознавање српске теолошке јавности са
евхаристијским богословљем Јозефа Рацингера, сада папе Bенедикта XVI. На
изворима светописамских сведочанстава о евхаристији, делима источних и
западних светих отаца и пионира литургијског покрета у давдесетом веку на
Западу,

Рацингер

ствара

савремену синтезу богословља

о евхаристији.

Посматрајући евхаристију као средиште Цркве и свакидашњег живота
хришћана, он је чини регулативним мерилом сваке еклисиологије и антропологије.
Рацингер истиче евхаристију као место доласка Божије љубави у виду
конкретних

дарова

Тела

и

Крви

Христове.

Особеност

Рацингеровог

евхаристијског богословља јесте у ставу да друштвени и лични живот
хришћанина условљава његов евхаристијски живот и обратно. Сви наведени
закључци иду и прилог тези да је богословље Јозефа Рацингера плод аутентичног
хришћанског и црквеног искуства.
Кључне речи: евхаристија, еклисиологија, причешће, заједница, историја,
евхаристијско богословље, свет, човек

RESSUME
The accompanying text is a introduction to Serbian theological public with the
eucharistic theology of Joseph Ratzinger, now Pope Benedict XVI. From the sources of biblical
168

Sacramentum Caritatis, 88.

evidence of the eucharist, the works of Eastern and Western sacred fathers and pioneers of the
liturgical movement in the West, Ratzinger makes modern synthesis of the theology of the
Eucharist. Looking at the eucharist as the center of the Church and the everyday life of
Christians, he makes eucharist a regulatory touchston for every ecclesiology and anthropology.
Ratzinger see the Eucharist as a place of arrival of God's love in the form of specific gifts of the
Body and Blood of Christ. The specific character of Ratzinger’s eucharistic theology is the view
that social and personal life of a Christian conditions his eucharistic life and vice versa. All the
above conclusions are going to support the theory that the theology of Joseph Ratzinger is s fruit
of an authentic Christian and ecclesial experience.

Кey words: the Eucharist, ecclesiology, community, communion, history, eucharistic
theology, world, man

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful