P. 1
SSR 2011 Sotirovicev Clanak o Vuku

SSR 2011 Sotirovicev Clanak o Vuku

|Views: 3,775|Likes:
Serbian Studies Research scientific journal, 2011 with article by Vladislav B. Sotirovic "Vuk, Hrvati i Dubrovnik" in Serbian language, pp. 111-125
Serbian Studies Research scientific journal, 2011 with article by Vladislav B. Sotirovic "Vuk, Hrvati i Dubrovnik" in Serbian language, pp. 111-125

More info:

Categories:Types, Research, History
Published by: Vladislav B. Sotirovic on Sep 09, 2011
Copyright:Traditional Copyright: All rights reserved


Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF or read online from Scribd
See more
See less




ISSN 2217-5210 Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад (Association for the Development of Serbian

Studies, Novi Sad)

Год. 2 / Vol. 2 Бр. 1 / No. 1 2011

Нови Сад, 2011

SERBIAN STUDIES RESEARCH Vol. 2, No. 1, 2011 Publisher Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad Governing Board President Boris Bulatović, University of Novi Sad (Serbia) Editorial Address Stevana Hristića 19, 21000 Novi Sad, Serbia tel (fax): +381 21 6396 488 email: serbian_studies@hotmail.com Editorial Board Tomislav Longinović (editor-in-chief), University of Wisconsin, Madison (USA) Goran Maksimović, University of Niš (Serbia) Ljiljana Bogoeva Sedlar, University of Belgrade (Serbia) Persida Lazarević Di Giacomo, Gabriele d’Annunzio University of Chieti-Pescara (Italy) Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia) Slobodan Vladušić, University of Novi Sad (Serbia) Alla Tatarenko, Ivan Franko National University of L’viv (Ukraine) Boris Bulatović, University of Novi Sad (Serbia) Cover design Nenad Svilar Print MALA KNJIGA, Novi Sad Journal Description Serbian Studies Research provides scholarly articles in the fields of Serbian linguistics and literature, international relations, cultural studies, history, sociology, political science, economics, geography, demography, social anthropology, administration, law, and natural sciences, as they relate to the human condition. Annual Membership Institutional: 35 usd (including subscription and postage) Individual: 15 usd (including subscription and postage) Peer Review Policy and Frequency All research articles in this journal have undergone rigorous peer-review process, based on initial editor screening and anonymized refereeing by at least two anonymous referees. Serbian Studies Research is published annually. Indexing and Abstracting Information EBSCO Publishing (full-text database)

SERBIAN STUDIES RESEARCH Год. 2 , бр. 1, 2011 Издавач Научно удружење за развој српских студија (НУРСС), Нови Сад За издавача Борис Булатовић (председник) Адреса Стевана Христића 19, 21000 Нови Сад тел (факс): +381 21 6396 488 email: serbian_studies@hotmail.com Уредништво Tomislav Longinović (главни уредник), University of Wisconsin, Madison (USA) Горан Максимовић, Универзитет у Нишу (Србија) Љиљана Богоева Седлар, Универзитет у Београду (Србија) Persida Lazarević Di Giacomo, Università degli Studi "G. d'Annunzio" di Chieti-Pescara (Italia) Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia) Слободан Владушић, Универзитет у Новом Саду (Србија) Алла Татаренко, Львівський національний університет ім. І. Франка (Україна) Борис Булатовић, Универзитет у Новом Саду (Србија) Лектура и коректура Уредништво Корице Ненад Свилар Штампа МАЛА КЊИГА, Нови Сад УДК 008/009+3+8 Тираж 300 примерака Индексирање часописа у базама података EBSCO Publishing (база пуног текста) Serbian Studies Research излази једном годишње

Dr Olga Nedeljković THE LINGUISTIC “DIGLOSSIA” OF GAVRILO STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ AND “ПРОСТА МОВА” IN THE LITERATURE OF THE ORTHODOX SLAVS .................................................................................................7 Mr Jovan Pejčić THE INCEPTION OF THE SERBIAN HISTORY OF LITERATURE ............81 Dr Vladislav B. Sotirović VUK, HRVATI I DUBROVNIK ...........................................................................111 Др Петар Пијановић КОРПУС СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: 1900–1918......................................127 Др Анна Бодрова МИФ О СЕВЕРЕ В ТВОРЧЕСТВЕ ИСИДОРЫ СЕКУЛИЧ .......................143 Мр Марија Јефтимијевић-Михајловић ПАТРИЈАРХАЛНА КАЛОКАГАТИЈА ЈЕДНЕ АНДРИЋЕВЕ ЈУНАКИЊЕ (прилог естетици) ........................................................................153 Dr Anna Modelska-Kwaśniowska LITERACKIE OBRAZY BOŚNI W ŚWIETLE TEORII (POST)KOLONIALNEJ.........................................................................................165 Dr Branislav Radeljić BLESSING THE COLLAPSE OF YUGOSLAVIA: THE VATICAN’S ROLE IN EC POLICY-MAKING.........................................................................177 УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ .........................................................................................................205 GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS ......................................................................209

Serbian Studies Research Vol. 2, No. 1 (2011): 7-80.

UDC 821.163.41.08 Venclović Stefanović G. Прегледни рад

Dr Olga Nedeljković1 University of Illinois at Chicago Department of Slavic and Baltic Languages and Literatures United States of America

Abstract: In the first part of my study, I present the existing opinions about the relation of Venclović’s “ср’бскы” то “славенски”. Historians of the Serbian literary language have never disputed the ordinary-people’s language in Venclović’s texts, because they have readily

1 2


This article was originally written as a contribution to Riccardo Picchio’s Festschrift as “The Linguistic Dualism of Gavrilo Stefanović Venclović and ‘Prosta Mova’ in the Literature of the Orthodox Slavs”, in: Studia Slavica Mediaevalia et Humanistica Riccardo Picchio dicata, eds. Michele Colucci, Giuseppe dell’Agata and Harvey Goldblatt (Roma: Edizioni dell’Ateneo, 1986), 597-613. In addition to the updated bibliography, the original text has been revised for greater precision. The concept of linguistic dualism, referring to the community of the Orthodox Slavs, has been replaced by a more appropriate one of linguistic diglossia that characterized their linguistic culture. The idea of diglossia was first introduced by Charles Ferguson’s seminal work, “Diglossia”, Word 15, no. 2 (August 1959): 325-40, a concise typology, that gives examples of diglossic situations in the Arabic nations, Switzerland, Haiti and Greece. These diglossic speech communities have prestigious High varieties and Low varieties with no official status. The two are in complementary distribution with each other, for instance, the High variety might be used for literary discourse and the Low variety for ordinary conversation. Ferguson’s original definition of diglossia is that the two varieties in a diglossic relationship are closely related, and therefore diglossia is not bilingualism or dualism. An important component of diglossia is that speakers personally perceive that the High variety is the “real” language and the low variety is an “incorrect” usage. Diglossia is presently giving way in Greece, where it had held sway until a government decree ordained the shift from High (katharevousa) to Low (demotiki) in many spheres of life. See also Ferguson, “Epilogue: Diglossia revisted” in Southwest Journal of Linguistics 10, no. 1 (1991), 214-34; A. Hudson, “Outline of a theory of diglossia”, in International Journal of the Sociology of Language, vol. 157 (2002), 1-48 (the entire volume has been entitled Focus on diglossia). In my text, “Языковые уровни и характерные черты диглоссии в средневековых текстах православных Славян”, in: American Contributions to the Tenth International Congress of Slavists. vol. 1. Linguistics, ed. Alexander M. Schenker (Columbus: Slavica Publishers, 1988), 265-300, I developed the idea that the Byzantine-Orthodox Slavic diglossic culture resulted from the Orthodox Slavs’ constant emulation of Byzantine linguistic and literary patterns.

8 | Olga Nedeljković

recognized a language which did not differ greatly from the modern Serbian literary language that they themselves use. The eminent French Slavist, Boris Unbegaun, completely denies this pure “народни језик” the status and function of a literary language. In his opinion, according to Venclović’s own understanding, Church Slavonic was the sole literary language. The Italian Slavist, Lionello Costantini, perceives Venclović’s programmatic pronouncements as having the value of loci communes, and that the people’s language is accorded the full right of existence directly alongside the liturgical language; a certain state of bilingualism is proclaimed. Constatini does not, however, enter into an analysis of Venclović’s potential sources that, incidentally remained unknown and unexamined to this day. In the second part, I define Venclović’s “ср’бскы” from a purely linguistic point of view. It was an independent linguistic system which was created completely within the Roman Catholic cultural sphere in the Western Balkans under the name “Illyrian”. It was the original idiom of Dubrovnik, or “jezik slaveno-ilirički izgovora bosanskoga” of the Counterreformation missionaries. For their missionary and political goals, they chose the Štokavian dialect of Bosnia as the most wide-spread idiom in the Central Balkans. The Illyrian language was specially developed and adapted for the use of the Orthodox Serbs from the sixteenth century onwards. At that time, the Cyrillic alphabet was the preferred alphabet for the Illyrian language, favored over

In the above-mentioned article, I describe Orthodox Slavic diglossia in the overall context of Byzantine diglossia. The latter is well recognized. Cf., for example, K. Krumbacher, Geschichte der Byzantinischen Litteratur, Von Justinian bis zum Ende des Oströmischen Reiches 527-1453, in Handbuch der Klassischen Altertumswissenschaft 9, 1 (Munich: C. H. Beck, 1897), 385 ff.; H. G. Beck, Geschichte der byzantinischen Volksliteratur, Handbuch der Altertumswissenschaft 12, 2, 3 (Munich: Beck, 1971); H. Hunger, Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner, vol. I and II, in Handbuch der Altertumswissenschaft 12, 5, 2 (Munich: Beck, 1978); R. Browning, Medieval and Modern Greek, 2nd ed. (Cambridge: Cambridge University Press, 1983); idem, “Greek diglossia yesterday and today”, in International journal of the sociology of language, vol. 35 (1982), 49-68; idem, “The language of Byzantine literature”, in Byzantina kai Metabyzantina I. The Past in Medieval and Modern Greek Culture, ed. Speros Vryonis, Jr. (Malibu: Undena Publications, 1978), 103-33; E. Kriaras, “Diglossie des deniers siècles de Byzance: Naissance de la littérature néo-hellenique”, in Proceedings of the XIIIth International Congress of Byzantine Studies (Oxford, 5-10 September, 1966, London: Oxford University Press, 1967), 283-299; André Mirambel, “Diglossie des derniers siècles de Byzance”, Ibid., 309-313; Johannes Niehoff-Panagiotidis, Koine und Diglossie, in Mediterranean language and culture monograph series, vol. 10 (Wiesbaden: Harrassowitz, 1994); Notis Toufexis, “Diglossia and register variation in Medieval Greek”, in Byzantine and Modern Greek Studies, vol. 32, no. 2 (2008), 203-217, just to mention several important studies discussing Byzantine diglossia. In this study, I recognize Byzantine diglossia as a theoretical framework for the interpretation of the linguistic situation among the Orthodox Slavs and Romanians in the post-Byzantine centuries. After the Fall of Constantinople in 1453, being an organic part of the broader diglossic linguistic system of the Byzantine period, the Orthodox peoples continued to imitate the latest stage of Byzantine diglossia, which took place in the period from 1204 to 1453, and during the centuries of Turcocratia when the Greek vernacular(s) was introduced into Byzantine and Post-Byzantine literature in parallel to archaizing written forms of Greek. See more about it and its Orthodox Slavic parallel developments in my “Языковые уровни и характерные черты диглоссии в средневековых текстах православных славян, 283-292. Cf. also a recently published study of Михаил Виденов, Диглосията с оглед на българската езикова ситуация (София: Академично издателство “Марин Дринов”, 2005) pp. 249. The Serbian scholars have written about Serbian medieval diglossia as well.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 9 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs
Glagolitic or Latin characters. The terms “Illyrians” and “Illyrian” were used not only in reference to South Slavic people and their language, but also in reference to the ideology of the so-called “Illyrism.” This ideology was incorporated into the political and defensive “platform of the Post-Tridentine Counter-Reformational Catholicism oriented towards institutional and dogmatic consolidation as well as to the proselytistic expansion...” Venclović’s “ср’бскы” language was introduced into his ecclesiastical and still medieval texts within the ideological framework of “Serbian Orthodox Illyrism” on the territory of the Habsburg Empire. I provide a number of concrete examples to corroborate all my statements. The third part of my analysis reveals the Slavic Orthodox community as an impressive case of a supranational, religious and linguistic unity. After the Fall of the Byzantine Empire and after the Turkish occupation of the Balkans, the sole available model for both the Serbs and Bulgarians in their

In order to avoid any confusion with Serbian medieval diglossia of the “српскословенски” period, introduced by Pavle Ivić into Serbian scholarship—(“Свети Сава је родоначелник писања на српскословенском, али истовремено и писања на народном језику и комбиновања тих двају изражајних система у истом тексту. Од њега почиње диглосија у српској писмености”, in his “O jeзику у списима светога Саве”, in Међународни скуп Сава Немањић - Свети Сава. Историја и предање, Београд: САНУ, 1979, 167-75, the quotation appears on p. 169; see also his “Доба Немањића, око 11701371, узлет српске писмености и учвршћивање диглосије”, in his Преглед историје српског језика, Целокупна дела Павла Ивића, vol. 8, еd. Александар Младеновић, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1998, 28-58; cf. also Младеновић, “Језичка ситуација код Срба у време Велике сеобе 1690”, in his Историја српског језика, Одабрани радови, Београд Чигоја, 2008, 170-175; idem, ”О континуитету у развоју српског књижевног језика до средине XIX века”, in his Историја српског језика. Одабрани радови, Београд: Чигоја, 2008, 519-520; Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност, Историја српске књижевности 1, Београд: Досије Научна књига, 1991, 43-47)—I would like to give the following explanation. In contrast to Ivić’s interpretation of “српскословенски” diglossia, I have accepted the opinion of the specialists for the Serbian Middle Ages who do not see any possibility of determining a layer of the spoken vernacular underlying the literary language (i.e., “српскословенски”) in old Serbian literature. For example: Да би се горе наведени поткњижевни слој усменог народног језика, који нам је у старој српској књижевности поглавито познат само у језичком руху српске редакције црквенословенског, приказао у своме садејству са црквенословенским књижевним слојем, недостају, како данас ствари стоје у српској науци о књижевности, готово све претпоставке и предрадње. Неопходан је мукотрпан детаљан рад да би се из текстова издвојили они фондови за које се може претпоставити да нису црквенословенског порекла. Велике тешкоће ствара околност да оба ова слоја не теку раздвојено, један поред другог, него се, према закону једне обликотворне воље, међусобно прожимају. Ако добро процењујем ствари, тренутно смо у стању да само местимично укажемо на ове појаве, при чему се као ослонац, поред садржајних, могу узети у обзир и стилистички критеријуми, будући да се и у књижевности средњег века усмени ритмички стил битно разликује од писменог. Станислав Хафнер, ”О питању типолошких и стилскоисторијских промена у старој српској књижевности”, in his Српски средњи век, ed. Јованка Калић, trans. Јованка Калић and Слободан Грубачић (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица Српска, 2001, p. 32. Cf. also: Stanislaus Hafner, Serbisches Mittelalter, vol. 1, in Slavische Geschichtesschreiber, vol. 2, Graz, 1962, and Serbisches Mittelalter, vol. 2 in Slavische Geschichtsschreiber, in Südosteuropäische Arbeiten, vol. 62, Munich, 1964.

10 | Olga Nedeljković

renewed literary activities was the literature of the Eastern Orthodox Slavs. In this light, the Slavo-Russian cultural orientations of the Serbs, Bulgarians and Romanians was fully justified from the sixteenth to the nineteenth century. The comparative analysis of Venclović’s writings in “ср’бскы” with other Orthodox texts written in the “проста мова (vernacular)”, demonstrates that both belong to the same developmental phase of the Church Slavonic language. This phase, characterized by the gradual introduction of the ordinary people’s language into literature as a medium parallel to Church Slavonic, was common to the entire Orthodox community. This phenomenon first appeared during the fifteenth and sixteenth centuries among the Eastern Slavs in Moscovite Russia and the Polish-Lithuanian Commonwealth. It occurred there first for two reasons: the Eastern Slavs were not occupied by the Turks, and the Commonwealth, in particular, offered the most favorable conditions for this kind of innovation. At the beginning of the sixteenth century, the Romanian vernacular made its appearance in Wallachia and Moldavia. The same developmental phase emerged among the Bulgarians in the second half of the seventeenth century and among the Serbs in the first quarter of the eighteenth century when circumstances were favorable in the occupied Balkans. Thus, the linguistic diglossia found in Venclović’s texts marks the beginning of a new phase of Byzantine-Slavic diglossia. It was introduced into Serbian literature about two centuries later than in the rest of the Orthodox world. It is only in the light of this phase of linguistic diglossia that it is possible to interpret the subsequent stage that occurred among the Serbs after Venclović, under the name of “славеносербски.” Keywords: Orthodox linguistic diglossia, common developmental phase of the Orthodox peoples; Venclović’s diglossia: славенски + прости сербски iезикъ= иллирический, the common language of the Catholics and Orthodox in the Habsburg Monarchy; CounterReformational Catholicism and Serbian National Illyrism; The Serbian Orthodox Church in Hungary and its linguistic policy.

Already in 1969, Irena Grickat extensively describes the basic criteria for deferring the literary language from the language of literature, emphasizing the impossibility of investigating the history of any language, including Old “cрпскословенски”, on the basis of preserved texts. Cf. her “Језик књижевности и књижевни језик—на основу српског писаног наслеђа из старијих епоха”, in Јужнословенски филолог. vol. 28, nos. 1-2, 1-36. It is interesting to point out that in this regard N. I. Tolstoj expresses rather impossibility of determining diglossia in Old Serbian literature, although he does not speak about diglossia as Ivić does, but operates with the term bilingualism: “В заключение необходимо подчеркнуть, что проблема определения двуязычия для древнесербской литературно-языковой ситуации очень сложна и при этом приходится сталкиваться со значительно большими трудностями, чем для той же древнерусской ситуации”, in his “Отношение древнесербского книжного языка к древнеславянскому языку в связи с развитием жанров в древнесербской литературе”, in his Избранные труды, vol. II: Славянская литературно-языковая ситуация (Москва : Языки русской культуры, 1998), p. 211. Nemanjić’s Serbia was subject to its own specific developmental trends, which yielded an exceptionally successful synthesis of Church Slavonic literary models and its indigenous tradition. Therefore, the language of the entire corpus of Nemanjić’s Serbia does not display any kind of diglossia. Diglossia emerged only with the introduction of Slaveno-Russian into eighteenth-century Serbian literaturе, which is the major topic of my current study.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 11 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

This article considers the emergence of vernacular codifications and their introduction into Orthodox Slavic literature through an analysis of several fragments from manuscripts written by Gavrilo Stefanović Venclović (c. 1680-1749). As a starting point, I selected the language of Gavrilo Stefanović Venclović, not because his “ср’бскы” is also my native tongue, but because, as I will demonstrate, among all the vernaculars of the Orthodox Slavs, his “ср’бскы” was structurally the furthest language away from the common foundational language of the Orthodox Slavs: “славенски”, i.e. Church Slavonic. Furthermore, of all the existing Orthodox Slavic vernacular codifications in opposition to Church Slavonic, at the time, it was the most well defined common people’s language. As such, Venclović’s “ср’бскы” offers us the best case for drawing conclusions about the linguistic status of other Orthodox vernacular formations. When we take the significantly earlier appearance of vernacular codifications among the Eastern Slavs into account, the study of Venclović’s language seems especially desirable. I have in mind the so-called “простое слово” (simple word) in the Лаодикийское посланїе (Laodikijskij message) from the beginning of the sixteenth century, or the “проста мова” which appeared as early as the sixteenth century, in contrast to Venclović’s “ср’бскы” which did not enter the Orthodox sphere until the first quarter of the eighteenth century.3

Н. А. Казакова and Я. С. Лурье, Антифеодальные еретические движения на Руси XIV-начала XVI века (Москва-Ленинград: Академия наук СССР, 1955), 256-76; Ia. S. Lur'e, “Unresolved Issues in the History of the Ideological Movements of the Late Fifteenth Century”, in Medieval Russian Culture, California Slavic Studies XII, eds. H. Birnbaum and M.S. Flier (1984), 150-171. At this point it is worth mentioning a Russian-Byzantine conversation book Рѣчь тонкословїя греческaго, written in the fifteenth century, or perhaps earlier, by a Russian for the Russian pilgrims visiting the Athos monasteries. Cf. M. Vasmer, Ein russisch-byzantinisches Gesprachbuch, Beiträge zur Erforschung der alteren russischen Lexikographie (Leipzig: In Kommission bei Markert & Petters, 1922); K.C. Ковтун, Русская лексикография эпохи средневековья (Ленинград Изд- во Академия наук СССР -Ленинградское отделение, 1963), 318-89. O. B. Strakhova draws attention to the deeply entrenched tradition of Graeco-Byzantine linguistic models in Slavo-Russian texts in the seventeenth and the beginning of the eighteenth centuries: ... для некоторой части - русских книжников - грекофилов - явление “простого языка” могло складываться под влиянием взаимно диффундирующих в их языковом сознании “простой мовы” и “общего” (κοινὴ διάλεκτος, κοινὴ γλῶσσα, κοινότης φωνῆς) или “простого” (άπλοῦς λόγος, άπλῆ) языка греческой культурной традиции... Большое количество переводов этого времени было сделано с греческого “простого” или “общего” языка, [...] что способствовало формированию на великорусской территории эквивалентного греческому “простому” или “об-

12 | Olga Nedeljković

From a purely typological point of view, in the period of late Byzantine and PostByzantine-Slavic diglossia, established through the introduction of ordinary speech into official Orthodox religious and medieval literature, the only vernacular that was not formed according to literary Orthodox models was Venclović’s “ср’бскы.” Venclović’s “ср’бскы” was, in fact, one and the same with the Illyrian language that had been created according to the Latin-Italian patterns. All other Orthodox vernacular codifications, including Romanian, were formed exclusively on the basis of common typological models from the Orthodox community. While its genesis differed from the other Orthodox vernaculars, Venclović’s “ср’бскы” was used in the same function, that is, it was used as a Low variety in a diglossic relation to Church Slavonic, which was perceived as a High variety. In the early eighteenth century, Venclović’s “ср’бскы” was the most developed literary medium among all the Orthodox vernaculars, and, as such, posed a greater challenge than any of them (i.e., Orthodox vernaculars) to Church Slavonic as the only recognized literary language of the Orthodox community. The problem of Gavrilo Stefanović Venclović ‘s language is unquestionably one of the most interesting chapters in the history of the Serbian literary language. It is also one of the most difficult to resolve. As one of the first writers of renown from the territory of the Habsburg Monarchy after the Great Migration of the Serbs under the Patriarch Arsenije III Čarnojević in 1690, Venclović used two distinctly separate

щему” языку понятия “просторечия”, “простого языка” и.т.п. Иными словами, происходит процесс заимствования языковой ситуации Греции, процесс, параллельный югозападнорусскому влиянию. See her “K вопросу о греческой филологической традиции в восточнославянской книжной среде (Страничка из истории церковнославянского языка концa XVII - начала XVIII века)”, in Советское славяноведение, vol. 4 (Москва, 1986), 66-75, the quotation appears on pp. 67 and 68. Cf. also: O. Б. Страхова, “К вопросу об отношении к греческому языку в славянской письменности ( XI - XVII вв.)”, in Этногенез, ранняя этническая история и культура славян (Москва 1985), quoted from Stakhova’s above-cited article, p.74; eadem, “Attitudes to Greek Language and Culture in SeventeenthCentury Muscovy”, in Modern Greek Studies Yearbook, vol. 6 (University of Minnesota, 1990), 123-155; Е. А. Целунова, “Псалтырь 1683 г на “простом словенском” языке”, in Ученые записки вузов Литовской ССР. Языкознание, vol. 39. no. 2 (Vilnius, 1988), 112-118. B. А. Uspenskij also points to Greek-Russian linguistic contacts of the early modern period: Выражение “общий российский язык”, которым пользуется при этом Алeксей Барсов, ближайшим образом напоминает наименование “простой мовы” в киевской Постной Триоди 1627 г., где говорится о “российской беседе общей...” Это совпадение объясняется ввиду того, что как то, так и другое выражение калькирует название новогреческого языка: не случайно в обоих случаях имеет место перевод с греческого. Мы вправе предположить, таким образом, что Барсов как-то ассоциирует русскую и греческую языковую ситуацию; такая же позиция характерна в те же годы и для других великорусских книжников того же круга.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 13 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

types of literary languages: Church Slavonic and the spoken language of the common people. Historians of the Serbian literary language have tended to explain the presence of two separate linguistic codes in Venclović’s texts without pursuing the reasons for linguistic dualism. It should be pointed out that Venclović’s texts, as a whole, be-

See Б. А. Успенский, Языковая ситуация Киевской Руси и её значение для истории русского литературного языка. Доклад на IX Международном съезде славистов. Киев 1983 (Москва: Издательство Московского университета, 1983), 95. Although Victor Zhivov does not speak extensively about the “простый язык” of the Petrine era, he mentions that Задача переделки текста с церковностарославянского языка на “простой” не могла не ассоцироваться с известными в Москве прецендентами перевода (как сказано в одной рукописи) с “ветхаго еллинскаго языка, егоже нынешнии еллини не разумеют” на “общий греческий язык.” (A.И.Соболевский, Переводная литература Московской Руси XIV-XVII вв., in Сборник Отделения Русского языка и Словестности, vol. LXXIV, 1, CПб.,1903, 356). Для поствизантского периода это была широко распространенная практика и Лихуды [the Leichudes brothers, Sofronij and Ioakim, came to Moscow to occupy a dominant position within the Grecophile party and became the activists of the Enlightenment movement in Russia. They took part in organizing the Slavo-Greek-Latin Academy in Moscow at the end of the seventeenth- and at the beginning of the eighteenth centuries] учили такому переводу своих студентов. [bolding added] B. M. Живов, Язык и культура в России XVIII века (Москва: Школа “Языки русской культуры”, 1996), 94. Cf. also: Борис Л. Фонкич, Греко-русские культурные связи в XV-XVII вв. Греческие рукописи в России (Москва: Наука,1977); idem, Graeco-Russian Contacts from the Middle of the XVI Century up to the Beginning of the XVIII Century: the Greek Documents in Moscow Archives: Catalogue of the exhibition compiled by B. L. Fonkich, International Congress of Byzantine Studies: 18th century (Moscow: Archive of Russian History, 1991); idem, Греческие рукописи и документы в России в XIV - началe XVIII в., Россия и християнский Восток. Библиотека, vol. 4 (Москва: Изд-во: “Indrik”, 2003); idem, Греко-славянские школы в Москве в XVII веке, Россия и християнский Восток . Библиотекa, vol. 7 ( Москва: Языки славянских культур, 2009). Cf. also: Н. Киселев, “Греческая печать на Украине в XVI веке”, in Книга Исследования и материалы, vol. 7 (Москва, 1962), 171-198; I. Ševčenko, Byzantine Roots of Ukrainian Christianity (Cambridge, Mass.: Ukrainian Studies Fund, Harvard University, 1984), pp. 26. Also Iaroslav Isaievych emphasizes: The first period of the Ukrainian cultural revival in the late sixteenth and early seventeenth centuries was most fruitful for the development of Greek studies and the spread of Greek culture in the Ukraine. The Greek scholars, as well as their Ukrainian colleagues, were attempting with some success to forge intellectual links between the Hellenism of the old Byzantine East and the new Hellenism of the West. See Iaroslav Isaievych, “Greek culture in the Ukraine: 1550-1650”, in Modern Greek Studies Yearbook, vol. 6, 97-122, the quotation appears on p. 115; idem, Братства та їх роль у розвитку української культури XVI-XVIII ст. (Київ: Наукова думка, 1966); idem, Джерела з історії української культури доби феодалізму XVI-XVIII ст. (Київ: Наукова думка, 1972), 55-57; idem, Літературна спадщина Івана Федорова (Львів:Вишча школа, 1989), 133-138; І. Мицько, “Острожский культурно-просветительный центр”, in Фёдоровские чтения 1981 (Москва 1985), 57-61;K. Харалампович, Западнорусские православные школы XVI и начала XVII века (Казань: Типо-лит. императорского ун-та, 1898), pp. 265 just to mention several important works devoted to Greek-Ukrainian cultural contacts of the early modern period.

14 | Olga Nedeljković

long to an exclusively ecclesiastic, still medieval literature. All of the scholars—from Gavrilo Vitković to Milorad Pavić and Aleksandar Мladenović4—agree with Јovan Skerlić’s findings that Venclović employed two distinct languages: When he writes something intended exclusively for ecclesiastical use, or when he translates works of ecclesiastical scholarship, he writes in the literary

Literature about Venclović is enormous. I will quote only the most important works about him in the field of language and literature: Г. Витковић, “О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића”, Гласник Српскога Ученог друштва, vol. 34 (1872): 151-77; Стојан Новаковић, Историја српске књижевности, Друго сасвим прерађено издање с једним литографисаним снимком (Београд: Издање и штампа државне штампарије, 1871), 182-183; idem, Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога (Београд: Штампа краљ.-српске државне штампарије, 1904), 180-203; Тихомир Остојић, Српска књижевност од Велике Сеобе до Доситеја Обрадовића (Сремски Карловци: Српска манастирcка штампарија, 1905), 36-37, and 62; Владан Јовановић, “Гаврило Стефановић Венцловић”, Дијалектолошки зборник C. К. Академије, vol . 2 (1911), 105-306; Љуба Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига (Београд: Српска краљевска државна штампарија, 1901), 84-171; Joван Скерлић, “Гаврило Стефановић Венцловић”, in his Српска књижевност у XVIII веку (Београд: Напредак, 1923), 168-72; idem, “Гаврило Стефановић Венцловић”, in his Историја нове српске књижевности. Потпуно и илустровано друго издање, са 100 слика у тексту (Београд: Геце Кона, 1921), 28-29; Никола Радојчић, “О презимену и пореклу Гаврила Стефановића Венцловића”, Гласник историјског друштва у Новом Саду, vol. IV/2 (1931), 314-316; Ристо Ковијанић, “О Гаврилу Стефановићу-Венцловићу”, in Зборник Матице српске за књижевност и језик, vol. I (1953), 164-5; M. Павловић, Примери историског развитка српскохрватског језика (Београд: Научна књига, 1956), 5051, 27; Д. J. Поповић and M. Богдановић. “Девет писама Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице cрпске за књижевност и језик 4-5 (1956-1957): 233-47; M. Урошевић, Српска књижевност у XVIII веку (Београд: Научна књига, 1961), 118-120; A. Mладеновић, “Још једно писмо Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Maтице cрпске за књижевност и језик 12, no. 1 (1964): 334-36; idem, “Слово Ђ пре Вука”, Зборник за филологију и лингвистику 7 (1963): 159-62; idem, “Обележавање гласова Ћ и Ђ у рукопису ‘Мач Духовни’ Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник за филологију и лингвистику, X (1967): 113-24; idem, “Типови књижевног језика код Срба у другој половини XVIII и почетком XIX века”, in: Радови за међународни конгрес слависта у Варшави (Нови Сад: Филозофски факултет у Новом Саду, 1973), 41-42; idem, “Нaпомене о једној особини српскословенског језика у књигама Гаврила Стефановића Венцловића”, in: Историја српског језика (Београд: Чигоја, 2008), 6467; Aleksandar Albijanić, “The Creation of the Slaveno-Serbski Literary Language”, The Slavonic and East European Review 48, no. 113 (October 1970): 485-86; idem, “Serbian Church Slavic Elements in Vojvodina Sources”, Die Welt der Slaven 23, no. 2 (1978): 268-83; idem, “Икавизми фонетског и морфолошког порекла у језику Гаврила Стефановића Венцловића”, in Зборник за филологију и лингвистику, xxv/2 (1982), 83-90; idem, “Kратак осврт на треће лице множине у језику Гаврила Стефановића Венцловића”, ibidem, XXVI/1 (1983), 79-82; idem, “Прилог проучавању неких морфолшких особина у језику Гаврила Стефановића Венцловића”, ibidem, XXVI/1, 69-78; idem, “The Demise of Serbian Church Slavic and the advent of the Slaveno-Serbski Literary Dialect”, in: The Formation of the Slavonic Literary Languages, eds. Gerald Stone and Dean Worth (Columbus: Slavica Publishers, 1985), 117; idem, “Најмаркантније језичке особине Венцловићевог рукописа ‘Поученија и слова разлика’”, in Сентандрејски зборник, vol. 1 (1987), 237-250; M. Павић, “Гаврил Стефановић Венцловић”, Књижевност 7-8 (1965): 90109; idem, Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво у срцу, Легенде, беседе, песме (Београд: Нолит, 1966), 542; idem, “Беседничко песништво Гаврила Венцловића”, in: Oд барока до класицима, Српска књижевност у књижевној критици, vol. 3 (Београд: Нолит 1966), 81-122; idem, Историја српске

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 15 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs “српско-словенски” language as it was preserved in the church tradition he learned from his teacher, Kiprijan Račanin. But when he writes for the secular reader, especially when he composes “беседе” (homilies) in the manner of a preacher, he employs the beautiful and pure “народни језик” (the language of the ordinary people).5

Skerlić’s insistence on the presence of the common people’s language in Venclović’s texts has never been disputed by Serbian philologists, primarily because they readily recognized a language that does not differ greatly from the modern Serbian literary language they themselves use. This is probably the main reason why the question of linguistic diglossia in Venclović’s texts has never been raised, much less satisfactorily answered in Serbian philology. Precisely because of the appearance of the common people’s language in Venclović’s works, scholars regard Venclović as the turning point in the development of the Serbian literary language. He is seen as the forerunner of Vuk Karadžić and Dositej Оbradović. He stands alone, and, “for half a
књижевности барокног доба (XVII i XVIII век) (Београд: Нолит, 1970), cf. all pages referring to Венцловић on p. 516; idem, Гаврил Стефановић Венцловић (Београд: Српска књижевна задруга, 1972); idem, “Венцловић о иконокластичким борбама у Византији”, in Сентандрејски зборник (Београд: САНУ, 1987), 59-75; Rolf-Dieter Kluge, “Неколико запажања о беседничком песништву Г. Ст. Венцловића”, in Зборник за славистику, 15 (1978), 95-101; idem, “О српској књижевности 18. века”, in Српска књижевност у књижевној критици, 28-41; Ирена Грицкат, “Језик књижевности и књижевни језик”, 20-24; Ђорђе Трифуновић, Примери из старе српске књижевности, Од Григорија дијака до Гаврила Стефановића (Београд: Слово љубве, 1975), 160-62 and 193-195; idem, Стара српска књижевност - основе (Београд: Филип Вишњић, 1994), 76-84; Челица Миловановић, “O изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице Српске за књижевност и језик 29, no. 1 (1981): 27-42; 30, no. 1 (1982): 5-17; Јован Деретић, ”Мистификација око Венцловића и старе поезије”, Књижевна историја, vol. IV-16 (1972), 705-22; idem, Историја српске књижевности (Београд Нолит, 1983), 169-74; Димитрије Стефановић, “Напомене о синтакси и лексици у језику Житија светог владике Максима од Гаврила Стефановића Венцловића”, Научни састанак слависта у Вукове дане, vol. 20/1 (1990), 389-396; П. Радић and М. Ружић, “Из твробе девербативних именица у делима Гаврила Стефановића Венцловића”, in Зборник за филологију и лингвистику, vol. 32/1 (1989), 93-101; Маријан Мишић, “Полемике о делу Гаврила Стефановића Венцловића”, in Свеске, vol. 15, no. 72 (2004), 213-222; vol. 16, no. 73 (2004), 236-249; Павле Ивић, Српски народ и његов језик, 160-3, 166; idem, О језику некадашњем и садашњем (Београд – Приштина: БИГЗ – Јединство, 1990), 110; idem, Преглед историје српског језика, 107,109, 112- 113; cf.also: B. Unbegaun, Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes (Paris: H. Champion, 1935), 21-25; L. Costantini, “A proposito della lingua di Gavrilo Stefanović Venclović”, Ricerche slavistiche 14 (1966): 53-76; idem, Gli Annali del Baronio-Skarga quale fonte di Gavrilo Stefanović Venclović, in Ricerche slavistiche, vol. XVI (1968-69), 163-190; Н. И. Толстой, “Литературный язык сербов в XVIII в. (до 1780 г.) - Язык Гавриила Стефановича Венцловича”, in Славянское и балканское языкознание. История литературных языков и письменность (Москва: Академия наук СССР, Институт славяноведения и балканистики, Наука, 1979), 162-65; Rosanna Morabito, “Gavrilo Stefanović Venclović”, in her Tradizione e innovazione linguistica nella cultura serba del XVIII secolo (Cassino: Università di Cassino, 2001), 169-95.

Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, 171.

16 | Olga Nedeljković

century is at the head of a dark period.”6 His texts are considered the beginnings of the modern Serbian language. They indicate, “the ways in which the literary language of the Serbian people would have developed in contrast to the ‘српско-словенски’ language, if there had been no interruption.”7 The question of the parallel use of Church Slavonic and the language of the common people in Venclović’s texts was first raised by the eminent Slavist, Boris Unbegaun. On the basis of Venclović’s own pronouncements regarding the use of the people’s language in his numerous manuscripts—pronouncements that are, in fact, more apologies than explanations by nature—Unbegaun concludes that, “for Venclović the only literary language is Church Slavonic of the Serbian recension.”8 Unbegaun underscores this assertion by completely denying Venclović’s “ср’бскы” the status and function of a literary language: “The ordinary Serbian language is used only in homilies and cannot be regarded either as a (legitimate) written language or even as a literary language.” The reasons for this are: Venclović limits the use of the ordinary language to his homilies, which were intended to be preached before country folk. His sole aim is for the people to understand fully the language so that its complete instructional value would be assured. Every time, or almost every time, that Venclović uses the ordinary Serbian language, he never fails to point out that he uses it for purely practical reasons.9 Furthermore, whenever Venclović uses ordinary Serbian, “he uses the popular lexicon as much as possible, not avoiding any words, not even German, Hungarian or Turkish words (which are exceptionally numerous), and he does this without regard for the literary quality of his language.”10 Yet, these reasons are neither sufficient nor fully relevant for determining whether a certain linguistic code does or does not fulfill the function of a literary language. While a discussion of these reasons exceeds the scope of this article, here I will focus on Venclović’s own conception of the literary language he was using, because that was precisely the conception that Unbegaun attempted to define when he concluded that, according to Venclović’s own understanding, Church Slavonic was the sole literary language.
6 7 8

Ibid., 172. Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога, 180.

“Church Slavonic of the Serbian recension or version” is used for the French term “le slavon serbe.” See: B. Unbegaun, Les débuts de la langue littéraire chez les serbes, 21-24, quotation appears on p. 23.
9 10

Ibid., 23. Ibid., 23.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 17 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

In his study, The Language of Gavrilo Stefanović Venclović: General Questions, the Italian Slavist, Lionello Costantini, continued the discussion begun by Unbegaun.11 Through careful analysis, Costantini questions Unbegaun’s interpretation of Venclović’s programmatic pronouncements. In fact, he finds the pronouncements deceptive. Costantini cannot accept that Venclović’s alleged transition to the spoken, ordinary Serbian language was simply to make his homilies maximally understandable. Rather, Costantini finds that Venclović’s apologies derive from his stylistic form: traditional Orthodox topoi that were adopted by the Račka school.12 Venclović’s introductory formulas and explanations had the value of loci communes, and should in no way be interpreted as interventions made on Venclović’s own initiative: In any event, the same stylistic impact that the overall sentence structure of [Venclović’s] pronouncements attains through its conciseness and incisiveness in the use of forms and stereotypical expressions inherited from a centuries-old tradition is evidence that we are dealing here with something different, something current, a design which should be kept in mind. What could that “something current” be? It seems to me that the answer can be obtained on the basis of consecutive words which constitute the discriminating criterion for two different linguistic usages: Church Slavonic on the one hand, and the common people’s language on the other.13 Costantini is right: we are faced with something new, something truly different, something very current and, as I shall further demonstrate, something decidedly essential for the further development of Orthodox Slavdom and its linguistic unity. This is not yet the developmental phase of the Education Movement led by Dositej Оbradović, nor is it the Romantic epoch of Vuk Кaradžić. Both of these men struggled for the exclusive acceptance of the language of the common people in Serbian literature within the framework of secular culture. As Costantini accurately points out, Venclović’s activity unfolded in an entirely different cultural and spiritual atmosphere, characterized by the absolute supremacy of religious and ecclesiastical. Notwithstanding, his work has been mistakenly and repeatedly connected to Оbradović and Кaradžić in Serbian philology down to the present.14

11 12 13 14

L. Costantini, “A proposito della lingua di Gavrilo Stefanović Venclović”, 53-76. Ibid., 72-74. Ibid., 73.

Ibid. 75. Costantini does not, however, enter into an analysis of Venclović's potential sources that, incidentally, remain unknown and unexamined to this day.

18 | Olga Nedeljković

In contrast to Unbegaun, who denies the value of a literary language to the people’s language, Costantini, with great philological intuition, concludes the theoretical portion of his analysis by stating: ... as defined in (Venclović’s) clear programmatic statement, the people’s language is accorded the full right of existence directly alongside the liturgical language; a certain state of bilingualism is proclaimed [emphasis added] in which both of these linguistic modalities, [i.e. Church Slavonic and the people’s language] are postulated not as precluding one another, but rather as correlatives operating in a “symphonic” relationship. Within the confines of secular culture—even though we cannot ever be forgetful of the fact that we are facing a fundamentally religious and ecclesiastical phenomenon here —the people’s language is accorded the dignity of a “literary language”, without any implication that this fact means a break with tradition [emphasis added]. As regards the practical part of the question, we can isolate two “languages” in Venclović’s extant texts: one of these languages is tied to the foundations of Church Slavonic, the other to the foundations of the people’s language. However, due to the lack of textual analysis of Venclović’s texts that could demonstrate to what degree Venclović was dependent on his sources, it is difficult to arrive at a single clear and well-rounded conclusion.15 Thus, Unbegaun and Costantini ultimately arrived at similar conclusions about the relationship between the two idioms Venclović used in his writings. His “ср’бскы” had the special function of clarifying the text and making the major literary medium, “славенски”, i.e. Church Slavonic, more readily understandable. It was seemingly able to follow Church Slavonic without tending to free itself and become separate. Furthermore, for Venclović, “славенски” was the sole recognized literary language in the full sense of the word. Venclović seems to be neither the first nor the only copyist or writer during the first decades of the eighteenth century who introduced Serbian vernacular into his texts written in Church Slavonic. On the basis of Nikita I. Tolstoj’s short description of the language of Jerotej Račanin’s Путьшаствiе къ граду Iерусалиму (A Travelogue to the City of Jerusalem), written in 1727 in the monastery of Velika Remeta, in the area of the Fruška mountain, I have concluded that Račanin used the same type of diglossic language as Venclović, similarly perceiving Church Slavonic as


Costantini, “La lìngua di Gavrilo Stefanović Venclović”, 75.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 19 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

the sole literary language.16 Church Slavonic was also the only literary language for the writers of the so-called “славеносербски” period, including Vikentije Ljuština17 at the end of the eighteenth century, and Milovan Vidaković in the first half of the nineteenth century.18 As with all these writers, Venclović’s “ср’бскы” had a subordinate function in relation to the “славенски” language, with its long literary and sacred tradition among the Orthodox Slavs.

From a purely linguistic point of view, “ср’бскы” was indisputably an independent linguistic system that differed structurally from Church Slavonic.19 In fact, Venclović’s “ср’бскы”, as a literary form, was created entirely within the Roman Catholic cultural sphere in the Western Balkans during the fifteenth and sixteenth centuries under the name of “Illyrian.” For the sake of illustration, I will quote from

Тоlstoj’s description reads as follows: Иерофей Рачанинский допускает в духе языка светских жанров сербской средневековой письменности смешение разных подъязыков в одном тексте, иногда в одном слове или словосочетании. В представлении Иерофея элементы подъязыков видимо воспринимались как варианты одного языка. [bolding added] See his “Язык Ерофея Рачанинского”, in Славянское и балканское языкознание. История литературных языков и письменность, 161-62. In my opinion, Тоlstoj’s interpretation of Jerotej Račanin’s conception about the literary language is accurate. It is puzzling that he does not take into consideration Irena Grickat’s analysis of Račanin and other travelogues writers’ language, although he cites her article (see my fn. 84). Račanin perceived Church Slavonic and the common people’s language, i.e. the Serbian vernacular, as one and the same language. My further analysis will prove that all the Eastern Slavic writers and copyists—as well as Venclović—who introduced their vernaculars into Church Slavonic literature recognized “славенски”, i.e., Church Slavonic, as the sole and sacred literary language.


L. Costantini, Slavo ecclesiastico e volgare nella Grammatika Italianskaja di Vikentije Ljuština, Studia historica et philologica III, Sectio slavoromanica 1 (Firenze: Licosa editrice, 1976), 51-52.

L. Costantini, “Un capitolo della questione della lingua serba: Milovan Vidaković”, Ricerche slavistiche, vols. 24-26 (1977-1979): 179-195.

Irena Grickat emphasizes: “На другом месту смо говорили о несродности српског и старословенског језичког елемента, у области суфиксације, творбе сложеница одн. полусложеница, и у синтакси.” See her: Актуелни језички и текстолошки проблеми у старим српским ћирилским споменицима (Београд: Народна библиотека СР Србије, 1972), 28, fn. 20; Cf. also her work, “Jeзик књижевности и књижевни језик, на основу српског писаног наслеђа из старијих епоха”, 24-32.

20 | Olga Nedeljković

John Fine’s monograph, When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans, in which he correctly describes the language of the Serbs living in Habsburg territory: Many “Serbs” had also migrated into the Habsburg lands in the centuries after the Turkish conquest of Serbia. We find people called ‘Serbs’ settled in the Vojvodina, Srem, and Slavonia, where they had their own Church organization, which was often under pressure from the political authorities to convert to Catholicism or at least to accept Uniatism. Since the Serbs had their own Serbian Church organization, the name ‘Serb’ was used with frequency for these people. However, the local vocabulary used by and about the Catholic Slavs also penetrated Serb communities. Thus, for example, Jagić uncovered texts discussing the publication of their Church books in the 1770s, about them setting up their own Illyrian printing press (1771) and talking about the government decision, noted previously, from 1779 on language. In their discussion of the matter and descriptions of the ruling, the Serbs noted that only Cyrillic letters and Illyrian liturgical language (illyrica lingua lithurgica)20 could be used in Church books, whereas in secular works and schoolbooks, the press would utilize the popular Illyrian dialect (dialecto vulgari illirica) and Latin letters. We find in 1794 that a Serbian Orthodox priest, Vikentije Ljustina, printed in Cyrillic in Slavono-Serbski a 507-page Italian grammar for the use of Illyrian youth (radi upotreblenia illyričeskija junosti). The local Serbs had come in this case to call their language ‘Illyrian,’ distinguishing Church Slavonic (as liturgical Illyrian) from everyday Slavic speech (as vulgar Illyrian). Thus, these Habsburg

The “Illyrian liturgical language” was the name of the language in which Croatian glagolitic liturgical books were written. Its existence began to be recognized as early as the post Tridentine period. During the Council of Trent (1545-1563), only a few scholars conversant with the linguistic problems were aware of it. It was the Bishop of Zara, Mutius Callinus, who remarked that: “in Dalmatia, the liturgy is legitimately performed in the lingua Schiava antica.” He described “this old Slavic language” as “non è volgare, e ma-terna di quei popoli, anzi è loro oscura, come quasi ai nostri idioti Italiani la Latina.” See: Luka Jelić, Fontes historici liturgiae glagolitico-romanae a XIII ad XIX saeculum (Veglae: “Slavorum Litterae Theologicae” Pragae, 1906), XV, 115. A tendency to emphasize the difference between the lingua vulgaris and the liturgical language, i.e. lingua litteralis, appeared during the Council of Trent. In fact, the function of Church Slavonic, the literary language of Orthodox liturgy, was assigned to the lingua litteralis. Particularly after the foundation of the Congregatio de Propaganda fide in 1622, Catholic reformers elaborated on the concept of the sclavonice antique and attempted to force the introduction of this language into literary practice. The illyrica litteralis was intended to become a means for achieving the Church union with the Orthodox. Thus, Rafael Levaković, one of the creators of lingua Illyrica litteralis, attempted to transform it into a common pan-Slavic literary language. See fn. 30 for additional explanation.


The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 21 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs Serbs were calling their language by the same name that many of their Catholic neighbors were using for theirs.21

Illyrian, i.e., “volgare illirico”, was the original idiom of Dubrovnik, also known as “jezik slaveno-ilirički izgovora bosanskoga”, i.e. the linguagio bosnese, or volgare illirico of the Counterreformation missionaries. Sante Graciotti convincingly explains why the Bosnian dialect was selected to serve as the basis of the common Illyrian language: When the problem of choosing a dialect to form the basis of the common Croatian literary language was raised in Dalmatia, none of the Dalmatian dialects was selected, but the Bosnian dialect from the interior was promulgated [to serve as the basis for such a common literary language.] After a century of the splendid development of Dalmatian-Ragusan literature, this choice must have seemed inadmissible; but one could already detect the reasons for such a solution. From the beginning of the sixteenth century to the end of the seventeenth century, scholars put forward to justify it [the choice]: a puristic reason - the Bosnian dialect was more authentic than any of the coastal dialects--, and a political reason -- the Bosnian dialect was the most widespread and the most comprehensible in the entire South Slavic area. Among other things, also no one should forget that the Ragusan dialect was recognized as belonging to the Štokavian-Ijekavian dialect of Bosnia to such a degree that it was perceived as its offshoot; and sometimes one spoke explicitly about the languages of Ragusa and Bosnia as one and the same language.22

John V. A. Fine, When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans. A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods (Ann Arbor: The University of Michigan Press, 2006), 543. In the context of Fine’s explanation, it becomes fully understandable why, in 1773, Constantin Philippidi defined “славеносрпски” as the liturgical language of the Serbs, and called it “iллyрiческо-славéно-сéрбский.” (Quoted from Толстой, “Литературный язык сербов в XVIII в. (до 1780 г.),” 170, fn. 29. Speaking about the language of the handbook, Ручная книга потребная магистром иллирических неунитских малих школ в цесаро-кралевских государствах, published in Vienna in 1776, Dimitrije Kirilović says: “овај ‘илирически’ језик је црквенословенски, који је био у употреби у то доба код велике већине наших писаца.” Clearly, Kirilović refers to Slavo-Serbian, i.e. Serbianized Slavo-Russian (see fns. 65 and 66), which at the time performed the function of Church Slavonic and was designated as illirica lingua lithurgica, i.e. liturgical Illyrian, in contrast to everyday Slavic speech, i.e. vulgar Illyrian (see fns. 20 and 30 for additional explanation). Cf. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку: 1740-1780 (Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија, 1929), 48.

Sante Graciotti, Il problema della lingua letteraria nell’antica letteratura croata”, in Ricerche slavistiche, vol. 15 (1967), 123-164, the quotation appears on p. 127. As Graciotti further indicates, the first who praises the high quality of Bosnian was the Benedictine monk, Mavro Orbini, from Dubrovnik. In his Il Regno degli Slavi (1601), Orbini says: “Fra tutti i populi della lingua slava, costoro [li Bosnesi] hanno la più tersa et la più elegante lingua; et si gloriano, ch’essi soli hoggidì, mantengono la purità della lingua slava. (Il Regno de gli Slavi , 377).” Sante Graciotti, op. cit., 128. Also, after quoting extensively from the available

22 | Olga Nedeljković

Under the influence of the Counterreformation, the Renaissance language of Dubrovnik became, in subsequent centuries, the common, colloquial Illyrian language, which was gradually adopted by the majority of South Slavic territories in the central Balkans. It was also in wide use in the area of the Balkans occupied by the Turks, that is, in Serbia, Macedonia and Bulgaria,23 and even in Constantinople.24 The
sources, Micaele S. Iovine says: “The reports in question often refer to the local Christian population (whether Catholic or Orthodox) in terms of an Illyrian-Bosnian model, which will become a hallmark of the theoretical pronouncements of the seventeenth and eighteenth-century philologists.Various communities are referred to as di linguagio bosnese or di lingua Illirica.” See her “The ‘Illyrian Language’ and the Language Question among the Southern Slavs in the Seventeenth and Eighteenth Centuries”, in: Aspects of the Slavic Language Question, vol. 1, Church Slavonic - South Slavic - West Slavic, eds. Riccardo Picchio and Harvey Goldblatt (New Haven: Yale Consilium on International and Area Studies, 1984), 101156, the quotation appears on p. 125. For more about the use of the term “Illyrian” by Bulgarian Catholic missionaries, see Iovine, “The ‘Illyrian Language,’” 130-41. Cf. also: Ivan Dujčev, Il cattolicesimo in Bulgaria nel sec. XVII secondo (Rome: Pont. Institutum orientalium studiorum, 1937); Evsebije Fermendžin, Acta Bulgariae ecclesiastica ab a. 1565 usque ad a. 1799, (Zagreb: JAZU, 1887); АБАГАР на Филип Станиславов Рим, 1651, Фототипно издание, ed. Божидар Райков (София: Народна просвета, 1979), with a list of pertinent literature on 35-37. АБАГАР is a breviary written by the Bulgarian Roman Catholic Bishop of Nikopol, Filip Stanislavov, printed in Rome in 1651. It was used by the Catholics from Chiprovtsi in the seventeenth century. The language of the breviary is a specific mixture of Church Slavonic, Croatian (i.e. Illyrian) and Neo-Bulgarian elements. See В. Пундев, “Сборникът Абагар от епископ Филип Станиславов”, Годишник на Народната библиотека в Пловдив (1924): 289-337. In order to support my interpretation of Venclović’s “ср’бскы” as Illyrian, I am listing the following additional works about the Serbian АБАГАР: Никола Радојчић, “Српски Абагар”, Etnolog 4, no. 2 (1931): 187-211; Светозар Душанић, “Наш стари дрворез у Музеју Српске православне цркве”, Багдала 13 (1971): 149-50. Душанић discovered a copy of АБАГАР written by the priest Стефан Ликић in 1747, and another one written in Banja Luka at the end of the seventeenth century; Й Ерков, “Латински извори на Станиславовия ‘Aбагар’”, in Литературна история, vol. II (София,1978), 60-68; Ирена Грицкат, “Језичка анализа јужнословенских абагара”, in Јужнословенски филолог, vol XLI (1985), 35-64. Cf. also: Emanuela Sgambati, “Cultura e azione europea di un missionario patriota bulgaro: Karsto Pejkič”, in Atti dell’ VIII Congresso internazionale di studi sull’alto medioevo, La cultura bulgara nel medioevo balcanico tra oriente e occidente europeo (Spoleto: Fondazione Centro italiano di studi sull’alti medioevo, 1983), 1-21; Josip Turčinović, Misionar Podunavlja, Bugarin Krsto Pejkić (16651731), in Analecta croatica christiana, vol. 5 (Zagreb: Kršćanska sadašnjost,1973); Janja Jerkov, “Relazioni delle visite apostliche e altri documenti sui Pauliciani bulgari del XVIII secolo”, First part in Ricerche slavistiche, n.s., vol. 4 (2006), 85-205.; Second part, ibidem n.s. vol. 5 (2007), 45-190. M. Костић, Српски језик као дипломатски језик југоисточне Европе од XV-XVIII в. (Скопље, 1924), quoted from Ивић, Преглед историје српског језика, 92. Bлияние славянской культуры на турок было так велико, что сербский язык [=Illyrian] получил в турецкой столице значение международного языка, на котором говорили в самом султанском дворце. Итальянский историк первой половины XVI в. рассказывает о распростанении в Константинополе различных языков. “При дворе султана, - пишет он - употребляются разные языки; турецкий - язык государя, арабский - язык священного законодательства Kорана; третье место занимает язык славянский - на нем, как на самом общеизвестном, говорят янычары, четвертое место занимает язык греческий, речь константи24 23

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 23 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

wars between the Habsburgs and the Ottomans intensified the migrations of refugees leaving the territories plundered and conquered by the Turks and settling in the Croatian lands (Slavonia, Lika, Kordun and others). Fearing Turkish occupation and oppression, an Orthodox Serbian population migrated to the free western area of the Balkans, bringing about the creation of nuclei of mixed (Serbian and Croatian) communities.25 Zoran Velagić cogently describes the activities of the Counterreformation missionaries at the Frontier of Catholicism and Orthodoxy: It is clear that the particular frontier location of Croatian authors led them to write extensively about the Orthodox Church. These authors produced works in the vernacular that dealt exclusively with Orthodoxy. Moreover, every larger catechism contained a section which specifically raised the question of the “separated.” Catholic authors felt the need to teach their flock what Orthodoxy was and what should be done if one came into immediate contact with Orthodox believers. Sometimes they only wanted to inform their believers about the dangers of other denominations. However, other Catholic authors wanted to create a common ground for achieving unity more easily. This was the most important task for the Catholic polemicists at their frontier of faith.26 Missionaries of the Counterreformation specially developed and adapted the Illyrian language for use by Orthodox Serbs from the sixteenth century onwards. At that time, the Cyrillic alphabet was the preferred alphabet for the Illyrian language, favored over Glagolitic or Latin characters.27 It suffices to mention that in the seven-

нопольцев и населения городов Греции.” На сербском языке обычно составлялись грамоты, посылаемые от имени султана в Москву и в Молдавию. Значительное количество подобных грамот занесено в копиях в книги Посольского приказа в так называемых “турецких делах.” Mихаил Тихомиров, “Россия и южные славяне в XVI-XVII вв.” in his: Исторические связи России со славянскими странами и Византией (Москва: Наука, 1969), 146-66, the quotation appears on 147.

“Although Croatia was largely Catholic, its Military Border was a heaven for Orthodox Serbs.” C.W. Ingrao, The Habsburg Monarchy 1618-1815 (Cambridge: Cambridge University Press, 1994), 29.

Zoran Velagić, “The Croatian Author at the Frontier of Catholicism and Orthodoxy in Croatia”, in: Frontiers of Faith. Religious Exchange and the Constitution of Religious Identities 1400-1750, eds. Eszter Andor and István György Tóth (Budapest: Central European University, 2001), 89-97, the quotation appears on p. 97.
27 An anonymous author wrote a letter (on July 5, 1627 in Rome) to the Cardinal of the Propaganda de fide: Bona parte del mondo parla in quella lingua (la lingua illyrica), in particulare: li Boemi, Moscouiti, Poloni, Rutteni, Traci, Serviani, Crovati, Dalmatini, Ragusei, Bosnesi et molti altri; sarà però necessario che la translatione, che si farà possa esser intesa d’ogn’uno di questi. Il carattere è di due sorti, l’uno si chiama Bucuizza e l’altro Chiuriliza; questa è universale e di questa si servono li Moscouiti, Ruteni, Seruiani, Bosnesi et molti altri, et in questa offitiano li monaci di S.

24 | Olga Nedeljković

teenth and eighteenth centuries, Rafael Levaković and his followers—Matej Karaman, Vicencije Zmajević, Matvej Sović, Ivan Paštrić and others who were sponsored by the Sacra Congregation de Propaganda Fide—introduced the lingua Illyrica litteralis into Croatian liturgical texts in order to make this language conform as closely as possible to the liturgical Ukrainian version of Church Slavonic.28 Catholic reformers and activists were thoroughly acquainted with the linguistic development of the Orthodox Slavs. Thus, the intensive endeavors of missionaries to advance the language led not only to the augmentation of the Cyrillic alphabet but also to the graphic adaptation for the specific sounds of Štokavian.29 Books were specially printed in this common Illyrian language for the Serbs.30 Thus, the Cyrillic alphabet and the common people’s language were modified to fit the phonological peculiarities of Illyrian literary ex-

Basilio di rito greco, e li Rassiani scismatici; e stampandosi in questo carattere si potrebbe sperar per questo mezzo qualque frutto in detti scismatici, li quali volontieri leggerano l’opere nove uscite nella loro lingua e carattere; et a questo hebbe risguardo la santa memoria di PP. Gregorio XIII. che fece stampare qui in Roma il catechismo e Cannasio, a la fel. memoria del Cardin. S. Severina si hebbe particolar cura e premura molto in questo negotio e fù causa della salute di molti. Evsebije Fermendžin, “Listovi o izdanju glagolskih crkvenih knjiga i o drugih književnih poslovih u Hrvatskoj od god. 1620-1648”, Starine JAZU 24 (1891), 1-40, the quotation appears on p. 18. See also J. Jurić, “Pokušaj ‘Zbora za širenje vjere’ god. 1627 da kod Južnih Slavena uvede zajedničko pismo”, Croatica Sacra 4 (1934), 143-74; Вид Вулетић Вукасовић, “Ћирилица код присташа римокатоличке цркве до свршетка XVIII в. у Босни и Далмацији...” Споменик СКА, vol. XXXV (1903), 117-25; J. Радоњић, Штампарије и школе Римске курије у Италији и јужнословенским земљама у XVII веку (Београд: Српска академија наука, 1949), 1-147, especially 126; Olga Nedeljković, “Josef Dobrovský and the Serbian Literary Language at the Turn of the Nineteenth Century”, Serbian Studies 1, no. 4 (1982), 3-19, especially 9.

P. Marko Japundžić, Matteo Karaman (1700-1771), Arcivescovo di Zara (Rome: [s.n.], 1961); Josip Hamm, “Ruska redakcija u glagoljskim spomenicima”, Slovo 21 (1971), 213-22; Sante Graciotti, “Il problema della lingua letteraria croata e la polemica tra Karaman e Rosa”, Ricerche slavistiche 13 (1965), 129; idem, “Il problema della lingua letteraria nell’antica letteratura croata”, 148; Olga Nedeljković, “The Humanistic Concept of Križanić’s Language”, Journal of Croatian Studies 31 (1990), 23-27. Šime Budinić prepared parallel editions in Latin and Cyrillic for use among the Balkan Catholics and Orthodox. See more about him and his writings in Šime Budinić, “Izabrana djela”, in: Planine, ed. Franjo Švelec (Zagreb: Matica hrvatska, 2002), 309-422, with a list of Budinić’s editions and pertinent literature about him on 327-30.
30 29

There existed a general tendency not only to write books for the Orthodox Serbs and Bulgarians in this lingua illyrica litteralis, but also to identify this lingua antica illyrica with the Church Slavonic language in which Orthodox books were written. For example, Father Rafo Levaković made such an identification in his description of ‘My relationship with schismatic Bishop Maxim,’ where he said: “... he [Bicshop Maxim] showed me some books written in Serbian [i.e., Cyrillic] letters in the lingua antica illyrica, such as Bibles, Maenologies, Euchologies, Lives of Saint Fathers, and other ecclesiastical books in the Greek rite.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 25 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

pression.31 Having established the evident connection between Venclović’s language and Illyrian, we must conclude that Venclović’s “ср’бскы” was completely unrelated to Church Slavonic: it was neither modeled upon nor structurally connected to the literary language of the Orthodox Slavs. Common Illyrian became the language of Orthodox settlers who fled Turkish territory and settled in the western parts of the Balkans, especially in the area of the Military Border in Croatia and Slavonia. As has already been mentioned, Illyrian was the generally accepted language in all the Croatian provinces. These provinces formed part of the multinational Habsburg Empire, which also included Bohemia, Moravia, Slovakia, Hungary and Slovenia. One should bear in mind that the Serbs were never united in a single political territory inside the Habsburg Monarchy. They were scattered and subject to different administrative systems.32 This said, the Serbian Orthodox Church exerted a unifying power—it held both spiritual and political power over the Orthodox Christians33 under Ottoman rule, and endeavored to
Nedeljković, “The Humanistic Concept of Križanić’s Language”, 23. The quotation about Rafael Levaković is taken from Evsebije Fermendžin, “O. Rafo Levaković i Vlasi u Hrvatskoj g. 1641.”, Starine 20 (1888), 27. Mладеновић, “Слово Ђ пре Вука”, 159-62. Idem, “Обележавање гласова Ћ и Ђ у рукопису ‘Мач Духовни,’” 113-24. Since there is no critical edition of Venclović’s manuscripts in general, and the manuscript of the Spiritual Sword (Мачъ Духовный) in particular, upon which Mладеновић based his analysis, one can only speculate whether the differences in the graphical representations of the letters ђ, ћ with к, г, кiа, кiе, кю, ђа, ђе, ђи, ђю, ћа, гiа, ће, гiе, etc., could be assigned to Venclović alone. It seems plausible to assume that there were at least two if not three copyists involved in translating, though probably only copying, the text of Baranovyč’s Мачъ Духовный to the manuscript assigned to Venclović (see the six photocopies of the original text of the Spiritual Sword at the end of Mladenović’s article). At the end of his description of manuscript No 92 (267) of the Spiritual Sword, Stojanović remarks: “На последњој корици запис другом руком: Съписател книги сїе ест чстнѣиши отцъ Гаврїил їеромонах, капелан Ћурски. 1736 году ноем. 8 (?)прочитах ю азъ свещенноїереи въ Будимскои вароши.” Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, 87. As already pointed out, without a critical edition of Venclović’s texts, it is impossible to draw any reliable conclusion in this regard. Certainly, the creation of the letters Ђ, Ћ and Џ that one encounters in Venclović’s manuscripts can hardly be assigned to Venclović alone.
32 See Алекса Ивић, Миграције Срба у Хрватској током XVI, XVII, и XVIII столећа. Насеља српских земаља (Суботица: СКА, 1923); idem, Миграција Срба у Славонију током XVI. XVII, XVIII столећа (Суботица: СКА, 1926); idem, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потископоморишке границе 1703 (Нови Сад: Издање Матице Српске, 1929); Адам Прибићевић, Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији (Виндзор, Ontario: Avala, 1955); Душан Поповић, “Узроци померања српског народа из Србије у крајеве северно од Дунава и Саве”, in: Срби у Војводини. Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699, vol. 1 (Нови Сад: Матица српска, 1990), 96-109. 33 31

Preobrazba bizantskog pravoslavlja u srpsku narodnu religiju, posebna organizacija Pravoslavne crkve, odnosi izmedju Crkve i države, sve je to odredilo ulogu Crkve u životu srpskog naroda za osman-

26 | Olga Nedeljković

preserve the same privileges of the millet system34 in the Monarchy.35 Paul Pavlovich explains the situation in which the Serbs found themselves thusly: The rights and privileges which the Serbs had been granted upon entering the Hungarian lands in the Austrian Kingdom had been considerable: [emphasis added] they had been given a form of autonomy in their religious and educational affairs; they had been given the right to call and administer the churchpeople assemblies, and had been promised the appointment of the Court’s advisors for matters related to Serb affairs; a vague promise of separate territories for Serb settlements had also been made, and a series of taxes had been adjustlijske vladavine. Ta se uloga protezala tako reći na sva životna područja pa je istovremeno osiguravala isključivu duhovnu prevlast Crkve. Medjutim, to je bilo moguće samo pod turskom vladavinom, unutar društvene situacije u kojoj su se onda nalazili Srbi. László Hadrovics, Srpski narod i njegova crkva pod turskom vlašću, trans. Marko Kovačević (Zagreb: Nakladni Zavod Globus, 2000), 121. In his book, Србија у време бечког рата 1683 -1699 (Београд: Нолит, 1976), 186, Gligor Stanojević characterizes the role of the Serbian Church as follows: Монополишући сва црквена, а тиме и политичка права за себе, српска црква у Угарској имаће пресудну улогу у друштвеном животу српског народа. Традиционализам српске цркве као политичка концепција, која је и овом приликом дошла до израза, онемогућио јој је да сагледа низ нових проблема, које је време поставило пред српски народ. Иако је српска црква иступила са својих уских сталешких позиција, она је била гаранција свести и идентитета српског народа. Вером је српски народ у Војводини штитио свој идентитет, не само од католичанства и протестантизма, него је деломично остајао одсечен од великих токова европске цивилизације.

Millet system is a term for the confessional communities in the Ottoman Empire. It refers to the separate legal courts pertaining to ‘personal law’ under which communities (Muslim Sharia, Christian Canon and Jewish Halanha law abiding) were allowed to rule themselves under their own system... The word Millet comes from the Arabic word millah and literary means ‘nation.’ The Millet system of Islamic law has been called an early example of pre-modern religious pluralism... “Millet (Ottoman Empire)”, http://en.wikipedia.org/wiki/Millet_(Ottoman_Empire), (accessed March 16, 2011).

Bishop Isaac Djaković, as the Serbian negotiator with Leoplod I, had succeeded tremendously in securing the right of Serb Church self-administration, in securing recognition of Arsenius’ Patriarchship and his overall position of leadership among the Serbs in the Austrian Empire, in establishing the right to call assemblies which were to select only Serbs as Archbishops, and in obtaining tax exemption for all the Serb churches and their lands; in exchange, the Serbs had to swear loyalty to and accept recognition of Leopold as a hereditary ruler, as well as be obliged to serve in military service. This original or initial set of privileges had been issued in August of 1690, and in ecclesiastical matters, the Serb Church head, in what is Voyvodina today, had been given all the above rights as an ‘Archbishop of all the people who follow the Greek church service (meaning Orthodox) in all of Greece, Rashka, Bulgaria, Dalmatia, Bosnia, Kosovo (Yenopolye), Hercegovina, Hungary and Croatia. Paul Pavlovich, The History of the Serbian Orthodox Church (Toronto: Serbian Heritage Books, 1989), 97.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 27 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs ed and lowered in order to help the Serbs to quickly establish themselves economically. It is interesting to note that these rights and privileges had covered all the Serbs, those who had been long time citizens of the Austrian Empire as well as those who had just arrived with the 1690 migration, and that these same rights had applied to all parts of the Empire, whether it be Hungary, Croatia, Slavonia, Lika, or elsewhere.36

Thus, in addition to the ecclesiastical, political and economic privileges Emperor Leopold granted the Vojvodina37 church organization, the Serbian Orthodox Church was free to promote education and culture, including the usage of language, books and instructors. Until Empress Maria Theresa (1717-1780) came to the throne, education and culture were entirely in the hands of the church. The Orthodox clergy regulated, approved and controlled all linguistic innovations, struggling to preserve the Slavo-Serbian and Slavo-Russian cultural orientation of the Serbs.38 The crucial question, then, is: why would the Orthodox Church have sanctioned the use of Illyrian in Orthodox religious literature?39 This question becomes even more
36 37

Ibid, 107-08.

Vojvodina is an autonomous territorial community, located within the northern part of the Republic of Serbia. It borders Hungary in the North, Romania in the East, Croatia in the West, and the Republica Srpska entity in the South-West. It stretches over the Pannonian plain.

Дошавши у туђинску и иноверну земљу, од првог дана у верској опасности и без престанка изложени великим верским гоњењима, Срби су осећали потребу да се што чвршће привежу уз словенску верску и националну заједницу, и њима је изгледало да је усвајање рускословенског језика једна велика гарантија за чување њихове угрожене народне и верске особености. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, 143. The existing explanations of the presence of Serbian vernacular in Serbian ecclesiastical literature of the seventeenth and eighteenth centuries are not convincing. Cf., for example, Павић’s “Неостварена симбиоза два књижевна језика, или православна реакција на католичку противреформацију” in: Историја српске књижевности барокног доба, where he says: Укратко, као што је реформација морала изазвати католичку реакцију, тако је снажење католичанства у противреформационим процесима морало изазвати, свуда и увек када је долазило до контакта између источног хришћанства и католицизма, православну реакцију на католичку противреформацију. Тако су средства која је западна црква преузимала од реформације морала бити уведена и у методе православне цркве. Отуда појава употребе народног језика у црквеној и другој књижевности код Срба у XVII и на почетку XVIII века, што у крајњој линији као принцип није у потпуности одговарало ономе што се догодило у реформацији. (28-32, the quotation appears on p. 29.) Pavić even questions his own explanation in the last part of the last sentence. However, he tries to clarify his idea further by saying: Како на Западу, у процесима паралелним противреформацијским тежњама католичанства, тако се и овде црква нашла између опасности да ослаби пред ефикаснијим верским

28 | Olga Nedeljković

intriguing when one takes into account the fact that after 1690, having escaped the Turkish yoke and settled in southern Hungary, the Serbs resisted all innovations that, by their reasoning, threatened the Orthodox tradition.40 Like all the Orthodox in general, they rejected all that was Latin and Catholic. Living in the Catholic Habsburg Empire, the Serbs considered themselves religiously and politically oppressed.41 It is

ривалом или да, уводећи народни језик и популаришући догму, отвори врата различитим импулсима апокрифних и чак паганских народних предања. Одлучивши се за ово друго, црква је жртвовала део својих интереса и начинила неке уступке, којима данас имамо да захвалимо за даљи развитак и секуларизацију старог путописа. See his “Народни језик у служби секуларизације путописа. (ibid., 316-19, the quotation appears on p. 316) It is hard to accept the explanation Pavić proposed in his Историја српске књижевности барокног доба. As an erudite scholar, well-known postmodernist writer, and knowledgeable literary critic, Pavić did not fully understand the language problems of the Slaveno-Serbian writers in Hungary, in particular Venclović’s diglossia. Specialists of Slaveno-Serbian have not provided an adequate explanation of Slaveno-Serbian and Venclović’s language either (see fns. 65, 66 and 86). The Serbian Orthodox Church could never have introduced the Serbian vernacular into literary works or as the official language of the Serbian Orthodox Church. One can speak even less about the secularization of the Serbian travelogue genre during the seventeenth and eighteenth centuries. Such a westernized approach to the Orthodox peoples in general, and to the Serbs in particular, implies a serious distortion of their linguistic development. See fn. 86 about the language of the earliest travelogues among the Serbs.

The appeal Metropolitan Mojsije Petrović sent to Emperor Peter the Great in 1721, requesting teachers and books from Russia, illustrates well the anti-Latin and anti-Catholic feelings of the Serbs in Vojvodina. In it, Metropolitan Petrović describes the Catholic clergy as “владајушти нас”, “врази наши”, “со всјаким лживим художеством (лажном вештином) труждајут сја да уловјат нас в мрежу убитија нашега.” In a letter to Count Golovkin, chancellor of the Emperor, Metropolitan Petrović says that the Serbs find themselves “међу љутим зверовима и противницима православне вере.” Furthermore, he begs the chancellor to persuade the Emperor to send teachers to the Serbs as soon as possible “док нису дошли горди и грабљиви вуци да пограбе овце, јер оружија немамо којим би им могли насупрот стати.” Quoted from Поповић, Срби у Војводини, 382.

One should bear in mind that: On the one hand, the Serbs had envisaged themselves as a separate political entity within the Empire, a position which they thought they had attained with the guarantees and privileges granted to them by Emperor Leopold I [...] In the Austrian Empire, on the other hand, the Serbs had found themselves in a multinational Empire, where Austrian and Hungarian parts of it predominated, and where the Roman Catholic Church was the church of the Imperial Court. Ever since the fall of the Serb state, the Church head had also assumed Serb secular leadership, and the natural tendency had been to continue with that practice in the Austrian Empire as well. However, was it really realistic to expect the Vienna Emperor to agree to this lessening of his temporal power in relation to Serbs, when that had not been the case in relation to any other of the many national groups within the Empire? [emphasis added] Much of the Voyvodina Serb story was to be a constant struggle to remain Serb and Orthodox and not to lose the faith of their forefathers, the story which of course was to be repeated many times over, among the Serbs of Slavonia, Bosnia and Hercegovina, Dalmatia, Lika, Kordun and Baniya. Pavlovich, The History of the Serbian Orthodox Church, 107-108. Cf. also: Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији 1690-1920. Историја идеје о држави и аутономији пречанских

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 29 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

sufficient to recall, for example, that they asked for books and teachers from Russia, in order to avoid a complete break with their past tradition.42 The Slavo-Russian cultural orientation of the Serbs demonstrates the strength of ties within the SlavicOrthodox community. These ties were just as strong at the end of the seventeenth and the beginning of the eighteenth centuries as they were during the first centuries when Christianity was adopted from Byzantium. My analysis reveals the Slavic Orthodox community as an impressive case of a supranational, religious and linguistic unity.43

Срба (Нови Сад: Stylos, 2005), with a list of pertinent literature; Славко Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској, XV-XIX век (Београд: Филип Вишњић, 1993), 7-157.
42 After the Fall of Constantinople in 1453, (when the Byzantine clergy had transferred their ecumenical ambitions from Constantinople to Moscow, proclaiming “Moscow - the Third Rome”), the Russians were accorded the status of the models and leaders of the supranational Slavic Orthodox community. From this context, it becomes clear why the Serbian Orthodox Church asked for teachers and books from Russia to revive their literary activities in Vojvodina. With the arrival in 1726 of the Russian teacher, Maksim Suvorov, Russian-type schools were founded, with Russian books and instructors. The principal objective of these schools was to train clergy the foundations of the Serbian educational system which were laid by Metropolitans Mojsije Petrović and Vićentije Jovanović. After the departure of the Russian teachers, the development of education suffered a setback, but recovered during the tenure of Metropolitan Pavle Nenadović. Wayne Vucinich, “The Serbs in Austria-Hungary”, Austrian History Yearbook 3, pt. 2, (1967): 3-47, the quotation appears on p. 41. Aлександар Младеновић, “Београдски митрополит Мојсије Петровић (1713-1730) и почетак стварања српског књижевног језика новијег времена”, in Зборник за филологију и лингвистику, vol.. XLVIII, 1-2 (2005), 77-84. Cf. also: Русско-сербские литературные связи XVIII-начала XIX века, ed. Ю. Д. Беляева (Москва-Нови Сад: Институт славяноведения и балканистики АНСССР, 1989); Рајко Л. Веселиновић, “Српско-руске везе крајем XVII и првих година XVIII столећа”, in: Југословенске земље и Русија у XVIII веку (Београд САНУ, 1986), 15-38. Cf. the other articles in the same edition; Vladimir Mošin”,O periodizaciji rusko-južnoslavenskih književnih veza, Slovo, vol. XI-XII (1962), 13-125; I. Mokuter, “Русско-сербские литературные связи в XVIII веке”, in Studia slavica, vol. XVIII (1972), 1-29. 43

See more about Slavia Orthodoxa in Riccardo Picchio, “A proposito della Slavia ortodossa e della comunità linguistica slava ecclesiastica”, Ricerche slavistiche 11 (1963): 8-9; idem, Slavia Orthodoxa Литература и язык, eds. Н.Н. Запольская and В.В. Калугин (Москва: Знак, 2003), 3-47. Ol’ga B. Strakhov aptly stresses that the South Slavs under the Turkish occupation hoped the Russians would help them and eventually liberate them: In the sixteenth and seventeenth centuries representatives of the southern Slavs who were under Ottoman rule (e.g., despotitsa Angelina, the monasteries of Mt. Athos) actively promoted the idea of Moscow as the only Orthodox center which retained religious independence...Russia seem to them the country which retained the ancient piety (Древлее благочестие), able to a certain degree to preserve and expand Orthodox, and first and foremost Byzantine, culture. That is, the Greeks themselves were capable of supporting to one degree or another something akin to the notion of “Moscow the Third Rome.” In many respects the appeal to Russia in their search for support—primarily material,

30 | Olga Nedeljković

Investigating Venclović’s language in its socio-historical framework involves the use of written documents as source materials. In order to define the officially recognized Slavic language within the multilingual setting of the Habsburg Empire, I will briefly present the usage of the terms Illyricum and Illyrian by Slavo-Serbian authors living in Hungary and the Croatian lands. Recalling the Roman administrative title of the ancient territory of Illyricum, Renaissance humanists in Italy and Dalmatia applied the term “Illyrian” to the South Slavs and their language.44 While this is not the place to explore the long and rich tradition of the Illyrian language, I would like to briefly clarify its major function. It was developed as the popular language, “the lingua commune nazionale”, of the South Slavs. The terms “Illyrians” and “Illyrian” were used not only in reference to the South Slavic people and their language, but also in reference to the ideology of so-called “Illyrism.” This ideology was incorporated into the political and defensive: platform of the Post-Tridentine Counter-Reformational Catholicism oriented towards institutional and dogmatic consolidation as well as to the proselytistic expansion. [...] Counter-Reformational Illyrism [which] absorbed and made use of modified elements of the Orthodox, above all the Serbian, historical tradition.45

but also spiritual—naturally arose from the conditions of cultural life in the countries of the Orthodox East under the Turks. See her, “Attitudes to Greek Language and Culture in Seventeenth-Century Moscovy”, 123. An Italian author wrote the following: Все народы Болгарии, Сербии, Боснии, Мореи и Греции покланяются имени великого князя московского, так как они принадлежат к тому же самому греческому вероисповеданию и не надеются, что их освободят от турецкого рабства чья либо рука, кроме его. (Тихомиров, оp. cit., 154)

Bruna Kuntić-Makvić, “Tradicija o našim krajevima u antičkom razdoblju kod dalmatinskih pisaca XVI i XVII stoljeća”, Živa antika 34 (1984): 1-2, 155-64. The best source and description of all the Renaissance humanistic innovations and new approaches to the history of the South Slavs is Daniele Farlati’s Illyricum sacrum (1751-1819), an ecclesiastical-historical work with a huge number of documents. More than a hundred collaborators collected the archival materials, which were presented in three hundred sheets and nine huge volumes for the Jesuit church historian’s opus magnum. Cf. also Ivan Črnčić, “Prilozi k razpravi imena Slovjanin i Ilir u našem gostinjcu u Rimu poslije 1453. god.”, Starine JAZU 18 (1886): 1-164. Cf. Zdenka Blažević has written the most important study on this topic, Ilirizam prije ilirizma (Zagreb: Golden Marketing- Tehnička knjiga, 2008), 348. In it, she classifies Catholic Reformational Illyrism into four distinct subcategories: Interconfessional, Franciscan, Curial-Habsburg and Dalmatian Illyrism. At the end of her analysis (319-45), she includes Serbian Illyrism, which is clearly expressed in the ideological and political program of Count Djordje Branković, especially in his Romanian Chronicle written in 1688. (Cf. Gheorghe Brancovici, Cronica Romȃnească, ed. Damaschin Mioc, trans. Marieta Adam-Chiper (Bucharest: Editura Academiei Republicii Socialiste Romȃnia, 1987), and its Serbian translation: Ђорђе

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 31 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

If the Catholic counterreformers skillfully used Serbian elements for their political and religious purposes, Serbs living within the Habsburg Empire gradually absorbed and adopted Illyrism. For example, Serbian leaders Djordje Branković and Аrsenije III Čarnojević both fused the Serbian Orthodox tradition with analogous Western models in order to make their national narrative transculturally legible.46 Zrinka Blažević has cogently defined this transconfessional and transnational modification of Illyrism as Serbian national Illyrism. Serbian Illyrism found its strongest expression in the appropriation of the Illyrian appellative and its gradual “nationalization.” When one considers the first,47 conditionally designated as the confessional-theocratic political paradigm [of the key figures of Orthodox hierarchy, Аrsenije III Čarnojević and Izaija Djaković], the above-mentioned process can be followed in the modifications of the titulatures of Arsenije Čarnojević, Metropolitan in exile…48 Thus, after 1690, Čarnojević changed the title inherited from the Middle Ages and added new elements to it: “the Archbishop of the Eastern Church, the First Justinian”, “the Metropolitan of all Illyricum”, and later he signed his title of rank mostly as “The Slavo-Serbian Metropolitan.”49

Бранковић, Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије, ed. Јелка Ређеп, trans. Стеван Бугарски (Нови Сад: Прометеј, 1994). An analysis of Djordje Branković’s Illyrism exceeds the scope of my investigation. Branković was imprisoned in 1689 and could not have been responsible for the official introduction of the Illyrian language in the ecclesiastic literature of the Serbs. It would be hard to believe that the Illyrian language, i.e. the Serbian vernacular, could have appearance in Venclović’ s texts without the knowledge of the key figures of the Orthodox hierarchy at the time.
46 47

Blažević, Ilirizam prije ilirizma, 352.

One can follow the second paradigm, i.e., the parallel tendency to transform from Illyrian to the Slaveno-Serbian nomenclature in the preserved works of Djordje Branković. See more about it in Blažević, Ilirizam prije ilirizma, 324-36.
48 49

Ibid, 324.

The full quotation from Arsenije III Čarnojević’s memorandum to Emperor Leopold I, which most likely was composed by Count Djordje Branković, reads as follows: Ultimatim, dum tandem aliquando inter duos potentissimos Monarchas, videlicet inter Augustissimam Vestram Majestatem, et Turcarum Szultanum exoptata pax concludere videretur, cum patria nostra scilicet Slavo-Serborum, Bulgarorum, Rascianorum, Valachorumque una cum coeteris ditionibus, regionibusque eidem annexis, quae sub nomine Slavo-Illyriae, maxime autem,quibus principatibus, ac provinciis Primus Justinianus Imperator patriam Suam exornaverat, condecoraverat, amplificaverat, Primam Justinianam, patriamque Suam esse denominaverat, comprehenduntur… Славко Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века (Београд: САНУ, 1990), 316. Since Metropolitan Arsenije’s memorandum to Leopold I is of the utmost importance, I will provide the reader with Blažević’s translation of this quotation:

32 | Olga Nedeljković

Venclović’s “ср’бскы” is of crucial significance for explaining the structure and characteristic features of the Serbian common people’s language, i.e. сербски прости iезикъ within the ideological framework of Serbian Orthodox Illyrism on the territory of the Habsburg Monarchy.50 The transformation and appropriation of

Napokon, pošto se, kako se čini, izmedju dva najmoćnija vladara, naime Vašeg Uzvišenog Veličanstva i turskog sultana zaključi žudjeni mir, neka se pod našom domovinom, naime domovinom nas Slavo-Srba, Bugara, Rašana, Vlaha, zajedno sa ostalim posjedima i područjima koja su joj pripojena, shvaća sve ono obuhvaćeno pod nazivom Slavo-Ilirije, te ponajviše one kneževine i pokrajine kojima je car Justinijan I uresio, uljepšao i proširio svoju domovinu, nazvavši je Prvom Justinijanom. (See p. 322) Blažević gives an important explanation on p. 322, fn. 668: Iustiniana Prima bio je službeni naziv katoličke Ohridske nadbiskupije, osnovane 1647. godine u navodnom rodnom mjestu ‘ilirskog cara’ Justinijna, čiji je nesudjeni nadbiskup trebao biti Rafael Levaković. Arsenijevo preuzimanje te titule izraz je ne samo njegovih legitimacijskih potreba nego i nastojanja da odredi svoje jurisdikcijske ovlasti ‘prevodeći’ ih na katolički eklezijalnopolitički jezik. U ovom slučaju ulogu interkulturnog medijatora imao je, čini se, despot Djordje Branković. Usp. Nikola Radojčić, “Iustiniana Prima und Graf Georg Branković”, Südostforschungen 22 (1963), 312-335. Blažević, Ilirizam prije ilirizma, 322. Aside from such a personality as Count Branković, Metropolitan Čarnojević’s ecumenical ambitions in the Balkans expressed in the quotation above as well as in his titulatures could be best understood and interpreted in the context of the restoration of the Patriarchate of Peć in 1557. It was an event of great importance for the Serbs, which helped the spiritual unification of all the Orthodox (including the Bulgarians) not only in the Ottoman Empire, but in the entire Balkans: Пећка патријаршија је у другој половини 16. века и у 17. веку заузимала већу територију него за време Немањића, њене су границе биле шире и од самог Душановог царства, а и од тадашњих оквира Васељенске патријаршије. Њу су признавали и Срби из јужних угарских крајева. За нас су ови подаци важни због тога што су црква, и посебно Пећка патријаршија, током целог тог времена формирале националну културу, идеологију и књижевност српског народа, како су знале и умеле. Грицкат, “Језик књижевности и књижевни језик”, 19. Since the Ottomans had abolished the Patriarchate once again in 1766, Metropolitan Čarnojević fought and received religious freedom from Emperor Leopold I, thus reestablishing the dominant position of the Serbian Orthodox Church among the Orthodox Balkan Slavs. However, his ecumenical aspirations were oriented towards much broader territories which would have included both the entire Slavo-Illyria and all the principalities and regions of Justiniania prima i.e., of the Ohrid Archbishopric. See more about “Serbian ecumenical imperialism” in Hadrovics, “Nacionalno poslanje srpske pravoslavne crkve”,and “Patrijaršijska vanjska politika”, in his Srpski narod i njegova crkva pod turskom vlašću, 85-123; Petre Guran, “Escatology and Political Theology in the last centuries of Byzantium”, in Revue des études sud-est européennes, vol. 14, nos. 1-4 (Bucarest, 2007), 73-85. The enormous topic of Serbian Illyrism has, for the most part, been woefully neglected in scholarship. It can only be detected in the works of Serbian scholars. For example, Павић’s Историја српске књижевности барокног доба contains an excellent description of Serbian Illyrism in general, as do his works on Venclović’s numerous innovations and contributions to Serbian literature in the 1730’s and 1740’s in particular. The Croatian and Ukrainian baroque influences are cogently described in Pavić’s writings and they represent the best parts of Pavić’s books. Even a short survey of them exceeds the scope of my investigation. In regard to Pavić’s literary, aesthetic, philosophical, rhetorical, etc. description

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 33 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

Reformational Catholic Illyrism by the Serbs in Hungary were related to the experience of several centuries of migration in the areas of the Western Balkans. Taking into consideration that Serbian Orthodox Illyrism represents an ideological modification of Catholic Reformational Illyrism, whose missionaries sought to achieve the confessional unification with the Orthodox, I would like to mention an important aspect that must have consciously or unconsciously contributed to the consolidation of Serbian National Illyrism among the Orthodox Serbs in the Habsburg Empire. In this regard, one must bear in mind that the formation of Orthodox Serbian confessional identities and boundaries did not coincide with their political and cultural boundaries within the Monarchy. In everyday life, Serbs were subject to an administrative and civilizational system marked by a powerful confessionalist Catholicism that embraced all spheres of public life. Despite the Serbian Orthodox Church’s efforts and struggles to preserve the Orthodox faith and withstand the pressure to unify, the clear-cut patterns of Serbian Orthodox confessionalism were challenged within the
of Venclović’s corpus of texts (cf. Павић’s “Предговор” in his Црни биво у срцу. Легенде, беседе, песме, 7-80), see Costantini’s friendly review of Павић’s Црни биво у срцу. Легенде, беседе, песме, in which he correctly emphasizes: “...gli studiosi non hanno ancora determinato la genesi compositiva degli scritti legati al nome di Venclović e non si è in grado di indicare se e quanto Venclović debba essere considerato autore, e quanto invece traduttore, compilatore o copista di tali testi: Né ci risulta che tale indagine sia stata compiuta da Pavić.” Ricerche slavistiche 15 (1967): 272-80, the quotation appears on p. 274. Also cf. the critical remarks of Челица Миловановић in “О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића”, 27-42. As a classical scholar and byzantinologist, Milovanović has skillfully shed light on Venclović’s sources, and cogently indicated a number of weak aspects of Pavić’s overly enthusiastic evaluation of Venclović’s “revolutionary” contributions to Serbian literature and language. In this regard, Venclović seems akin to someone like Francysk Skaryna (ca.1485-1540 or 1490-1551), who received a Doctor’s degree in Medicine from the University of Padova in 1512 (for more on his works, see the beginning of the third part of this study). As the first Byelorussian printer, Skaryna was undoubtedly connected with the Counterreformers who composed, translated, appropriated and adapted numerous texts to fit the ideology and needs of the Orthodox Slavs in the transconfessional areas of Ukraine, Poland-Lithuania, Hungary and the Balkans. Most probably, Venclović was only a copyist who might have recopied parts of the numerous manuscripts assigned to him (see the last part of fn. 29, and fn. 105). Without having a critical edition(s) of Venclović’s numerous manuscripts, it is impossible to make any conclusion about either his literary competence or his knowledge of the Serbian language. Serbian Illyrism can be detected in the writings of many Slavo-Serbian authors. For example, in his “Рајићева Хрватска историја”, Nikola Radojčić speaks about Rajić’s specific South Slavic orientation in his History: “Међу Хрватима Рајићевим савременицима, а може се мирне душе рећи, и међу каснијим хрватским покољењима, није Рајићева Историја испунила намијењену јој мисију, зближења свих Словена и сједињења јужних Словена.” Rad JAZU 222 (1920): 75-113, the quotation appears on p. 112. However, Ненад Љубинковић correctly detects the influences of Catholic Reformational Illyrism (Mavro Orbini and Andrija Kačić-Miošić) in Рајић’s Историјa and Гаврило Ковачевић’s Cпев. See his “Cпев Гаврилa Ковачевићa о Косовском боју, Историја Јована Рајића и идеје Андрије Качића Миошића”, in: Јован Рајић. Живот и дело, ed. Марта Фрајнд (Београд: Институт за књижевност и уметност, 1997), 108-18.

34 | Olga Nedeljković

multinational Empire. Participating in the Catholic Habsburg state left an indelible impact on the formation of culture among the Serbs in Vojvodina, impacting language, literature and art. In order to make this aspect more tangible and concrete, and avoid sweeping generalizations, I will now focus on examples of the deployment of the terms “Illyricum” and “Illyrian”, which have been frequently misunderstood or misinterpreted in scholarship.51 Metropolitan Arsenije III Čarnojević most probably was among the first to introduced the term “Illyricum” in his title: “...Арсениј Черноевич Божијеју милостију


In his well elaborated article, “Покушаји бечке владе око увођења народног језика и правописа у српске, хрватске и словеначке школе крајем 18. века”, in speaking about the attempts of the Vienna government to introduce the vernacular and Latin script for the Serbs in schools outside the Orthodox Church, Mita Kostić says: То је рађено из чисто начелних културно-просветних разлога терезијанске школске политике да се почетна основна настава ради што бољег успеха заводи на народном језику сваког народа у монархији; из скривених црквенополитичких разлога да се ради што бржег верско-културног нивелисања Срба и Хрвата књиге православних ‘Илира’ изједначе с књигама католичких ‘Илира,’ и православни Срби одбију од Русије. [bolding added] Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, vol. 17 (1937), 258. Dimitrije Kirilović describes a special School Decree issued by Empress Maria Theresia as follows: 22. августа 1777. потврдила је Марија Терезија закон за школе у Угарској и у придруженим јој покрајинама, под именом Ratio educationis totiusque rei literariae per regnum Hungariae et provincias eidem adnexas. И овим законом је спроведено, да се у свим школама на које се он односио, вршила обука на један начин и да су све те школе потпале под државни надзор. Димитрије Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку (1740-1780), 72. In the introduction to her School Regulations, Maria Theresia says: Da Wir unter andern Gegenständen Unserer landesmütterlichen Sorgfalt für das Wohl Unserer lieben getreuen Illyrischen Nation den Unterricht der nicht unirten Illyrischen Jugend in denen Trivial- oder Landesschulen, als einen der vorzüglichsten gnädigst ermessen, und dahero beschlossen haben.. (Ibidem, 82) [bolding added] Peter Herrity addresses the question of Serbian schools within the context of the same School Decree, “Ratio educationis”, emphasizing that: ...only church books could be printed in Cyrillic, and that the “Illyrian” language (the vernacular as used in Croatia and Slavonia), and the Latin alphabet had to be used in schools. This was, in one way, a natural move on the part of the government to try and equate the Croatian and Serbian populations on a cultural and linguistic level. [bolding added] See his “Teodor Mirijevski’s Memorandum on Variants of Written Serbian (1782), “ in Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, vol. XXXIII (1990), 513-521, the quotation appears on p. 517. The term “Илири” is used for the Orthodox and Catholic Slavs in the Habsburg Monarchy, and accordingly their language is called “илирски.” These terms are no longer clear today. For example, of “Illyrisch” (see the full quotation and my explanation in fn. 59), Кsenija Maricki Gadjanski says: “Можда је и “Illyrisch” требало да покрије целу словенску језичку област.” See her: “Јован Рајић о сродности народа”, in: Јован Рајић. Живот и дело, 121.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 35 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

православни Архиепископ Пекски и всјех Сербов и Болгаров и всего Илирика патриарх…” [By God’s mercy, Arsenije Čarnojević, the Orthodox Archbishop of Peć and Metropolitan of all the Serbs and Bulgarians and entire Illyricum].52 It was also used to reflect religious administrative units as in the title: “Arxiepiskop pekskij i vsex serbov, i bolgar, zapadnogo Pomorija, Dalmacii i Bosnii obeix storon Dunaja, patriarx vsego Ilirika [The Archbishop of Peć, and of all the Serbs, Bulgarians, the Western part of Primorje, both sides of the Danube river, the Metropolitan of all Illyricum].”53 One finds an almost identical appellation of rank on the title page of Hristifor Žefarović’s (1726-1753) Стематографiа, published in 1741 in Vienna and dedicated to Metropolitan Арсеније IV: СвҌтҌ́ишему и БлажeннҌ́ишему, господину АрсенЇЮ Четвертому, ́ ́ Архiепископу пекскому, всҌ́хъ Сербовъ , БолгарѠвъ, западнаго Поморiа, ́ ́ ́ ́ ́ Далмацiи, Босны, ŐбоЮ полу ДунаѦ, И̓ цҌ́лагѠ ИллѶ́рїка, ПатрЇарху ́ ̓ ́ ́ ́ ́ ́ Господину МилостивҌ́ишему… (To the Holiest and the most Blessed Master, Arsenije IV, Archbishop of Peć, and of all the Serbs, Bulgarians, the Western part of Pomorije, Dalmatia, Bosnia, the both sides of the Danube river, and of entire Illyricum, to the Metropolitan, the most Gracious Master…)54 Seeking to spiritually conquer Orthodox populations by creating a common language comprehensible to all the South Slavs, missionaries in the service of Catholic Propaganda created a huge corpus of texts written in Illyrian.55 I want to stress that the term “Illyrian” was widely used not only in the Western parts of the Balkans for

Quoted from Стефан Чакић, Велика сеоба Срба 1689/90 и патријарх Арсеније Црнојевић (Нови Сад: Добра вест, 1982), 364.
53 54

Quoted from Iovine, “The ‘Illyrian Language,’” 102.

Quoted from Павић’s Историја српске књижевности барокног доба, 49. In the framework of Serbian National Illyrism, it becomes understandable why Žefarović’s Стематографiа represents a free elaboration and translation of Pavao Ritter Vitezović’s (1652-1713) Stemmatographiae Illyricanae liber primus authore equite Paulo Ritter (published in 1702). A new photocopied edition, Grbovi, biljezi identiteta, trans. Ivo Banac, foreword Slobodan Prosperov Novak, contains descriptions of coat of arms by Josip Kolanović (Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1991), 33-130. Cf. also Павић, Историја српске књижевности барокног доба, 48.

The literature on Catholic Counterreformers and their textual inspectors is enormous. Cf. Blažević, Ilirizam prije ilirizma. The basic guidelines are accurately described by Iovine in “The ‘Illyrian Language,’”101-156; see also Slobodan Prosperov Novak, “Rano novovjekovlje: katolička obnova i prvo prosvjetiteljstvo”, in: Povijest hrvatske književnosti, vol. 3, Od Gundulićeva Poroda od tmine do Kačićeva Razgovora ugodnog naroda slovinskoga iz 1756 (Zagreb: Antibarbarus, 1999), 73-930. In his Историја српске књижевности барокног доба, Pavić incorporates the works and activities of numerous missionaries of the Catholic Counterreformation as well as Baroque poets and writers of Dalmatia and Dubrovnik who undoubtedly influenced the appearance of Baroque literature and its genres among the Serbs living in Hungary during the seventeenth and eighteenth centuries.

36 | Olga Nedeljković

the both Orthodox languages—“the просто-сербский езикъ”, i.e. volgare illirico, and Славеннносербский, i.e., Slavo-Russian, used both as the liturgical language and in secular writings, cf., for example, Ljuština’s Italian Grammar was written “общимъ наречиемъ диалектомъ Иллирическимъ, обыкновено Славеннносербскимъ назватимъ”)56—but also among the Serbs in Hungary in the seventeenth and eighteenth centuries. For example, on the same title page of his Стематографiа, Hristifor Žefarović signed his name as follows: “Христофоръ Жефаровичъ иллѴрЇко ́ ́ ̓ ̓ рассІанскiй общїй зѠ́графъ (Christopher Zhefarovich, Illyrian-Rashian artist, or , ́ more precisely, Illyrian artist of Raška).57 In 1742, Žefarović also prepared Привилегiи славномoу народoу iллирико-рассiанскому (The Privileges of the glorious IllyrianRashian people), which the future Serbian Metropolitan, Pavle Nenadović, printed in Vienna in the same year.58 One could also mention Zaharije Orfelin (1726-1785), who, after quitting his teaching position, was an “архиепископско-митрополиjски илирически канцеларист”,59 a clerk in charge of documents written in Illyrian, the common language of the Catholic and Orthodox Slavs in the Habsburg Monarchy. Discursively perpetuating its own rich ideological heritage among the Orthodox within the Habsburg Empire, eighteenth-century Catholic Reformational Illyrism

Вikентie Лустина, Грамматiка Италiанская ради употребленiя Иллирическiя юности, собранна Вiкентiемъ Лустина (Въ Вѣннѣ: При Стефанѣ Благородномъ отъ Новаковичъ, 1794), 502. SlavoRussian was officially introduced in Serbian literature during the first decades of the eighteenth century. At that time, Slavo-Russian already contained some “проста мова” and displayed the property of a diglossic situation. Slavo-Serbian authors, the majority of whom did master neither Slavo-Russian, nor Russian, tried to emulate such a diglossic language by introducing elements of their spoken vernacular instead of “проста мова” in unrestricted and arbitrarily fashion. Even in the historiographic works of Jovan Rajić and Pavle Julinac, Slavo-Russian elements represent only ca 70 %, the remaining 30 % contain a mixture of elements from the Serbian vernacular and Slavo-Russian or Russian (see Младеновић, “Типови књижевног језика код Срба у другој половини XVIII и почетком XIX века”, 43-44). One deals all the time with various degrees of admixtures in works of Slavo-Serbian authors. Therefore, I do not use the term “Slavo-Russian” in describing texts of Slavo-Serbian authors, because one deals either with Serbianiazed Slavo-Russian or Slavonized Serbian (see more about these terms in fns. 63 and 64). The diglossic nature of Slavo-Russian conditioned the presence of various degrees of mixed elements of Slavo-Russian and “прости сербски iезик”, depending on literary genres. Therefore, I do not make any difference between the term Slavo-Russian and Slavo-Serbian in Serbianized Slavo-Russian texts; they represent the same type of diglossia present in ecclesiastical handbooks and texts of the Vojvodina Serbs in the eighteenth century. In my opinion, the most suitable and accurate term for such a language consisting of Slavo-Russian (or Russian) and Serbian elements would be Slavo-Serbian.


See the illustrated title page by Zhefarovich in Павић, Историја српске књижевности барокног доба, 49.
58 59

Новаковић, Историја српске књижевности, 185. Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, 60-61.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 37 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

was fused, absorbed, and widely accepted by many of Serbian Orthodox writers, becoming a kind of Serbian National Illyrism.60 Apart from Slavo-Serbian writers, the term “Illyrian” was widely used on the official, administrative level. For example, “In the report about the Monastery Kovilje, issued on August 13, 1777, made according to the order of the Court Military Council, among other things, it is said about the Monastery Kovilje’s Archimandrite, Jovan Rajić (1726-1801) the following: ‘Redet und schreibt Illyrisch, Lateinisch, Teutsch und Hungarisch (He speaks and writes the Illyrian, Latin, German and Hungarian languages),’”61 meaning that Rajić had a good command of all four languages officially used in the Habsburg Monarchy. For the sake of illustration, I will quote again from Iovine’s concise summary of the use of the term “Illyrian” among Orthodox writers in Hungary: A number of leading Orthodox Serbian writers in Vojvodina likewise referred to the literary language of their usage (i.e., the so-called slaveno-serbski) as “Illyrian.” One of the earliest, if not the first, incidence of this equation appears in the title of a 1773 edition published by the press of Josif Kurtzbeck in Vienna: Josif vtoryi imperatorъ rimskii. Na Illiričesko-slaveno-Serbskij jazykъ prevedeno... (G. Mihailović, Srpska bibliografija XVIII veka, Belgrade, 1964: no. 111). In 1793 Giorgio Saller suggested in a letter to the Serbian Metropolitan Stratimirović that his Vengerskaja grammatika be translated into “racki ili ilirski”, a suggestion that was realized in the 1795 translation of Georgij Petrović na slaveno-serbstěmъ jazycě [...]62


As already pointed out, Blažević successfully created the term, “Serbian National Illyrism.” See fns. 45-

49. I quote from Марицки-Гађански, “Jован Рајић о сродности народа”, 121. She refers to Алекса Ивић’s “Прилози за бијографију Јована Рајића”, Летопис Матице српске 256 (1909), 51-60. Illyrian, Hungarian and German were the national languages of the Catholic and Orthodox Slavs, Hungarians and Germans, while only German and Latin were the official literary languages of the Empire. In particular, German was the most prestigious language within the Empire; and the handbooks for the Serbs were often written in both Serbian and German. (Cf. П. Ивић and А. Младеновић, О језику код Срба у раздобљу од 1699 до 1804, in Историја српског народа, vol. IV, part 2, Београд: Српска књижевна задруга, 1986, 84-5). Throughout entire period with Hungary alone, then together with Hungary within the Habsburg Monarchy (1526-1867), and later within the Austro-Hungarian Empire (1867-1918), Latin, as the official language in both Croatia and Hungary, played the role of an ethnicity shield. Later, it became a nation protector. “Latin became a language of national self-assertion - in Hungary against German, in Croatia against German and Hungarian.” See: Marianna D. Birnbaum, Humanists in a Shattered World (Columbus: Slavica Publishers, 1986), 277. Latin also enabled Croatia to withstand the pressures of Magyarisation. Cf. Hrvatska pisana kultura. Izbor djela pisanih latinicom, glagoljicom i ćirilicom od VIII do XIX stoljeća, eds. Jospi Bratulić and Stjepan Damjanović (Križevci: Veda, 2007), 236.
62 61

Iovine, “The ‘Illyrian Language,’” 104.

38 | Olga Nedeljković

One should also mention two examples of the identification of the term “Illyrian” with the popular language of the Vojvodina Serbs. In 1779, a decree of the Austrian government restricted the use of Cyrillic and Church Slavonic to the confines of the church and ordered the introduction of the popular language and the Latin script into the schools, textbooks and other secular publications: alii vero libri scholastici et profani dialecto vulgari. illyrica cultiori et characteribus Latinis typis excudantur (Kulakovskij, Vuk Karadžić, Moscow, 1882: 186). The Vojvodina historian, Jovan Rajić (1726-1801), in the chapter entitled “O dialektě slavenskomъ [About the Slavic dialect]” in his Istorija raznyxъ slavenskixъ narodovъ, najpače že bolgarъ, xorvatovъ, i serbovъ… [History of the various Slavic peoples, primarily the Bulgarian, Croatians and Serbs], (Vienna, 1794-1795) explicitly declares: “Illiričeski, to jestь prostoe narěčie, ili dialektъ serpskii vъ světskixъ dělěxъ upotrebljaetsja.” Rajić describes the Illyrian language as “Illyrian, that is the ordinary people’s language or Serbian dialect or vernacular which is used in secular writings. [...]63 [emphasis added] The “Illyrian Slavs of the Roman rite, since they completely rejected both Old Slavic and the Slavic letters (jako narěčie drevnee, tako i pismena Slavenskaja), were left with only the simple speech (dialektъ prostij [i.e., the vernacular]) which they called Illyrian and… Roman letters.’”64

On the basis of both Rajić’s own statements on current languages among the Serbs, and existing descriptions of his writing, one can conclude that he was highly aware of the functions of both languages,65 cлавяно-cербский (or cлавяно-

63 64

Ibid, 105.

Ibid, 148. “Rajić 1823, I: 57. (All citations from Rajić’ s History have been taken from the second edition, Istoria raznyxъ slavenskixъ narodovъ naipače že Bolgarъ, Xorvatovъ, i Serbovъ.... 4 vols, 2nd ed. (Buda, 1823).” Iovine, “The ‘Illyrian Language,’” 150, fn. 6. Cf. also Peter Herrity, “Teodor Mirijevski’s Memorandum on Variants of Written Serbian (1782)”, 515-17

Јовану Рајићу је јасна одређена функционална раздвојеност славенског и српског народног језика [Rajić never uses the latter without the adjective “прости”: “просто серпско нарјечије или диалекат”, or “прости сербски језикъ” in order to preserve its relation to the other Orthodox vernaculars, the so-called “проста мова” of the Ukrainians, or “простое слово” of the Russians, etc.] у писаној речи...Ове функционалне подвојености славенског и српског народног језика (славеносрпског) Ј. Рајић се придржавао у својим текстовима. Александар Младеновић, “Језик у текстовима Јована Рајића”, Јован Рајић. Живот и дело, 128. I find the terminology of the last sentence confusing. In my opinion, “српски народни језик” should not be identified with “славеносрпски.” Mladenović treats the language of Zaharija Оrfelin (1726-1785) in the same way: “[Орфелин] пише и штампа на сопственом језику који би за Србе требало да буде, свакако, српски или, како се онда чешће звао, славеносрпски језик.” See his Славеносрпски језик.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 39 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

Студије и чланци (Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1989), 93. One finds the same identification of “cлавяно-cербский” with the “српски народни језик” in almost all works of Младеновић. He insists that “… славеносрпски језик тада није био једини књижевни језик, да је у тој служби био и народни језик.” Cf., for example, “Стање и проблеми у проучавању књижевног језика војвођанских Срба у предвуковској епоси”, Књижевност и језик, vol. XVI/ 3 (1969), 228-35, the quotation appears on 233. Speaking about the Slavo-Serbian language in the decades before Vuk Karadžić, Anna Kretschmer correctly points to the problematic term “narodni jezik”, for which there is no clear-cut definition in scholarly works on the Serbian pre-national language: “Управо у интерпретацији схватања језика у прошлим епохама треба да будемо особито опрезни у опхођењу с појмом ‘народни језик.’ Наше разумевање ’народног језика’ ни у којем случају не смемо да поистовећујемо с појмом ‘наш језик’ и сличним.” (See her “Српски књижевни језик у деценијама пре Вука. Jезичка анализа славеносрпских текстова: проблеми и могућности”, in Научни састанак слависта у Вукове дане. Реферати и саопштења, vol. 17/2 (Београд: Међународни славистички центар, 1987), 145. In order to avoid this kind of terminological confusion, it seems to me useful to deploy the terminology used by Unbegaun for describing texts written in Slaveno-Serbian. He astutely and accurately defines the linguistic situation among the Serbs in Vojvodina as follows: L’histoire de la langue littéraire des Serbes au XVIIIe siècle se ramène, nous l’avons vu, à la lutte entre le slavon et l’idiome parlé ou, plus exactement, entre une langue écrite à base slavonne et une langue écrite à base serbe. Entre les deux aspects extrêmes, le slavon pur et le serbe des paysans, qui, l’un et l’autre, sont relativement rares dans la littérature du XVIIIe siècle, il y a toute une gamme de solutions intermédiaires. Quelque hybrides que soient parfois ces solutions, on ne peut parler de mélange qu’en partant de la notion du style, car, du point de vue linguistique, on peut discerner presque toujours soit un slavon serbisé, soit un serbe slavonisé, et rares sont les cas où nous avons affaire à une véritable langue mixte. Ce schéma est troublé par deux facteurs complémentaires: d’une part, le slavon n’est pas resté identique à lui-même durant tout le XVIIIe siècle: il nous apparaît d’abord comme un slavon serbe qui, plus tard, cède la place au slavon russe; d’autre part, ce qu’on appelle le slavon russe n’est le plus souvent qu’un russe slavonisé, et certain écrivains ont même tenté d’introduire dans l’usage le russe pur et simple comme langue littéraire des Serbes... Ainsi la différence entre le slavon et le serbe, qui est, pour nous, d’ordre génétique, n’etait, pour les hommes du XVIIIe siècle, que simplement chronologique: le slavon leur apparaissait comme l’ancêtre direct du serbe, et tel d’entre eux, en se servant du slavon russe, croyait écrire un serbe archaïsant. [bolding added] Ungebaun, Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes, 14-15. I would like to clarify Unbegaun’s two literary idioms a little bit further by emphasizing that: 1. Serbianized Slavo-Russian was not easily comprehensible to Slavo-Serbian authors who did not study in Russia and did not fully (very often even partially) master it. Therefore, it was exposed to quick changes depending on knowledge, choices and preferences of individual authors. 2. Slavonized Serbian displayed a status of a normalized language (its syntax was based on Illyrian, i.e., the Serbian vernacular). Outside the literary sphere of Slavo-Serbian authors, Slavonized Serbian was used without any of Slavo-Russian elements. Under the name of the so-called “народни језик”, it existed in the form of the multifunctional and polyvalent vernacular deployed in all spheres of verbal communication in everyday private and public life of the Serbs in the Habsburg Monarchy. The application of Unbegaun’s two terms, Serbianized Slavo-Russian and Slavonized Serbian, seems to be precise and correct because they fully clarify the presence of two independent, genetically different, literary languages in texts of Slavo-Serbian authors, thus accurately describing the linguistic situation among the Vojvodina Serbs. Slavonized Serbian conveys the exact meaning of the linguistic code for which Mladenović uses inter-

40 | Olga Nedeljković

pоссийский or pоссийский)66 and иллирический or the “простоiе наречiе или

changeably “народни језик” or “славеносрпски”. Otherwise Mladenović is absolutely right when he insists on the existence of two types of literary languages among the Serbs in Vojvodina: С овим делима поменуте двојице писаца [Rajić’s “Бој змаја с орлови” and Emanuil Janković’s translations of Goldoni’s “Терговци” and his other translations from German] упоређивати, међутим, текстове писане славеносрпским језиком, био би поступак унапред осуђен на неуспех, јер су славеносрпски и народни језик у предвуковском периоду код Срба постојали као два типа књижевног језика чија је употреба сваког од њих била посебно условљена. [bolding added] See his “Неколико мисли о српскословенском, рускословенском и славеносрпском језику”, in: Славеносрпски језик, 144-145. Leaving aside the discussion about two different literary languages, whose usage depended on literary genres, Mladenović’s conclusion that the Serbs had two literary languages in the pre-Vukovian period is of crucial importance for the correct understanding of the history of the eighteenth and nineteenth centuries Serbian pre-national linguistic and literary development. Most scholars agree that cлавяно-pоссийский not only became the language of the Serbian Orthodox Church, but that it also replaced “српскословенски”, the Srbuljski, i.e. Serbian Church Slavonic. In the course of an active process of interaction with the “прости сербски језикъ”, cлавяно-pоссийский gave origin to the linguistic phase well-known under the name of cлавяно-cербский. (See more about “прости сербски језикъ” and “проста мова” in the third part of this paper.) Specialists of Slavo-Serbian have described it as a language without “codified forms, its form varied from author to author. Each writer combined Russian Church Slavonic [= Slavo-Russian] and vernacular Serbian features in accordance with his own knowledge, taste and inclination.” See Herrity, “Teodor Mirijevski’s Memorandum”, 513-514. Slavo-Serbian is perceived as “the amalgamation of heterogeneous elements… combined in individual word forms, sentences as well as paragraphs.” Albijanić, “The Creation of the Slaveno-Serbski Literary Language”, 489. Cf. also Costantini, “In merito alla influenza russa sulla lingua letteraria serba nel XVIII secolo”, Ricerche slavistiche 15 (1967), 165-187; idem, “Sullo ‘Slavjanoserbski’ (Stato della questione e prospettive di ricerca)”, Ricerche slavistiche 20-21 (1973-1974), 195-203; Ирена Грицкат, “У чему је значај и какве су специфичности славеносрпског периода у развоју српскохрватског језика”, Зборник за филологију и лингвистику 9 (1966): 61-66. See also her “Joш нека питања у вези са славеносрпским”, Јужнословенски филолог, vol. XLIII (1987), 111-117. All these authors are correct in regard to the variable mixture of phonetic, morphological and lexical elements present in both types of languages, Serbianized Slavo-Russian (or Russian) and Slavonized Serbian. However, both of these languages had their fixed literary norms and conventions, based on two different types of syntax; both of them functioned as two independent linguistic systems, with their autonomous literary dignity. Славяносербский in the form of Serbianized Slaveno-Russian, as well as cлавянобългарский, cлавянороссийский and pоссийский were used in the same function as Church Slavonic, the major literary medium of the Orthodox Slavs, while Slavonized Serbian was increasingly perceived as the “прости сербски език”, i.e. “србски народни језик”, in Mladenović’s terminology. Slavonized Serbian found its best expression already in the works of Orfelin, Rajić and Vasilije Damjanović in 1760s and somewhat later in Dositej Obradović’s writings (see Mладеновић, “Славеносрпски књижевни језик- почеци и развој”, in his Историја српског језика. Одабрани радови, 184-202). Diglossia of the Orthodox Slavs was precisely defined by the two parts of the compound term: cлавяно + cербский, болгарский, российский, etc. As already pointed out, after the Fall of Byzantium, the Russians became the spiritual leaders of the Slavic Orthodox community. This explains why, during the seventeenth and eighteenth centuries, the renewed form of Church Slavonic, the so-called Slavo-Russian (cлавянороссийский) became an interslavic cлавѣнский. Slaveno-Russian often appeared in the form of a Slavonized Russian, or pure Russian;

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 41 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

дiалектъ сербски.”67 While the first—древни славенски, всiем опшчи, иначе називаiеми церковни” in the form of славяно-российский, российский or славяносербский—prevailed in Rajić’s theological and historical works,68 he used the second—which he unmistakably designated as “сербски прости језик” or “простоiе серпскоiе наречiе”—to clarify his ПроповҌди на цҌлы годъ сербскимъ простимъ и валахїйскимъ језикомъ (Sermons [preached] in the Simple Serbian and Romanian Vernaculars, Беч, 1793) just as Venclović had done fifty or more years before.69 Both

all three varieties performed the function of славѣнский in the same way as classicizing Greek, the socalled ‘Byzantine Schriftkoine’ and some other languages of learned texts had the function of a high variety used interchangeably in Byzantine and Post-Byzantine diglossic texts. (See the literature about Byzantine diglossia in fn. *). Thus, in the eighteenth and nineteenth centuries, российский was used in parallel to славянороссийский among the Serbs and Bulgarians in the same function of славѣнский (cf. Karl Gutschmidt, “O роли церковнославянского языка в формировании современных болгарского и сербского литературных языков”, Вопросы языкознания, vol. VI, 1969, 73). The second part of the above mentioned compound term, сербский, болгарский, российский, etc., marked the introduction of elements of the common people’s speech, which were mixed with славѣнский, as Unbegaun has cogently pointed out, only on a stylistic level (see his full explanation in fn. 63). There is no synthesis between these two linguistic forms. It is rather a kind of the Slavo-Serbian cohabitation (in Serbianized Slavo-Russian texts), a specific phase of linguistic diglossia which was introduced within the traditional system of the supranational cлавѣнский that remained the sole literary language of all the Orthodox communities, except among the Serbs who had the two distinct literary languages at the time: Serbianized Slavo-Russian and Slavonized Serbian, i.e. Slavonized Illyrian. (see the explanation in fn. 63). The language problem among the Serbs in Vojvodina cannot be fully addressed in this study, but also cannot be avoided. My further analysis should reveal why the common people’s language was introduced in the still-medieval, ecclesiastical texts of the Orthodox peoples.
67 68

See the explanation in the previous paragraph and fns. 61 and 62.

Clearly, Jovan Rajić’s language—which includes his theological, historical, and literary writings—is not the subject of my study. I quote here his accurate description of Illyrian in order to corroborate my explanation of the Illyrian language, whose presence has been ignored for the most part by the specialists of eighteenth- and nineteenth-century Serbian literature and language. See, for example, the collective work: Јован Рајић. Живот и дело, which contains several articles devoted to Rajić’s language.
69 The title is quoted from Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, 155. Novaković correctly interprets Rajić’s intentions: Без сумње је његова [Рајићева] мисао била, да се мимо све остале црквене књиге проповеда у црквама народним језиком, онако исто, како је пре њега јеромонах Гаврило у почетку века оглéдао. Још у двема беседама његовим, преведеним с руског 1764. и штампаним исте године у Млецима, језик је доста народни, а много више у великом зборнику Собранiе разныхъ недѣлныхъ поученiй въ трехъ частехъ по особъ состоящиее штампаном у Бечу 1793. год., који је опет покупљен из разних руских писаца. Новаковић, Историја српске књижевности, 189.

42 | Olga Nedeljković

authors used the same type of diglossic language, and both perceived “славенски” as the sole literary language.70 Last but not least, before discussing the synchronic linguistic situation among the other Orthodox nations, the stunning appearance of Venclović’s “ср’бскы”—in the form of contemporary Serbian only three decades after the Great Migration of the Serbs to southern Hungary in 1690—must be addressed. Many of the scholars who have investigated Venclović’s writings have admired the tight organization and thorough homogeneity of his literary language. It emerged fully developed in his translations of East-Slavic original texts side by side with Serbian versions of SlavoRussian or Slavo-Ruthenian.71 Venclović’s “ср’бскы” represents a real puzzle, which requires additional elucidation. Venclović used his “ср’бскы” extensively in his numerous manuscripts in an exceptionally elaborate form. Such a sophisticated idiom could not have emerged overnight. The introduction of a new type of language, the so-called “прости ср’бскы iезикъ”, into the Serbian liturgical and ecclesiastical literature of the 1730s and 1740s presupposes previous canonization based on written or translated texts. There must have been a preexistent feeling of identification on the part of a sizable speech community of Serbs of ethnic or political cohesion. The formation of a new literary language must also have included a combination of factors including economic pressure from an emerging middle class or intelligentsia, cultural prestige, and monarchic or religious authority.

A hundred years ago, Vladan Јovanović accurately described the “ср’бскы” in Venclović’s sermons as follows: “И ако у овим његовим беседама језик није потпуно чист народни него је јако измешан са црквеним, будући да је он био црквени човек...ипак је његов језик први покушај да се и народном језику да право да уђе у књижевност.” In: Дијалектолошки зборник С. К. Академије, vol. 2 (1911), 113. In my opinion, Venclović’s language clearly belongs to Slaveno-Serbian, and, in its essence, does not differ from Rajić’s Slaveno-Serbian. I would like to use this opportunity to thank Dr. Boris Bulatović for providing me with copies of Јоvanović’s work that represents a bibliographical rarity today.


For example, Ivić praises Venclović’s “ср’бскы” as follows: Својим огромним познавањем српског народног говора, он је далеко надмашио све друге писце пре Вука Караџића. Када би му затребало, он је очигледно и сам стварао речи, али је то чинио са толико језичког дара да је данас често немогуће поуздано одвојити његове кованице од израза које је могао чути у народу. Имамо разлога да зажалимо што се у данашњем књижевном језику не налазе многе од Венцловићевих речи. Уосталом, и његова реченица је разноврсна и нијансирана, кадра да понесе и сложене мисаоне садржаје. Наравно, и снага његовог израза много дугује Светом писму, а осим тога, и нарочито, великим црквеним беседницима, изворним ауторима његових списа. Ипак, изнад свега тога стоји његов сасвим изузетан таленат за реч. Као градитељ књижевног језика, он је један од највећих међу српским писцима. Преглед историје српског језика, 112.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 43 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

The majority of these factors were not yet present in the first decades of the eighteenth century among the Serbs living in Vojvodina. First of all, they had to adjust to the local customs and cultural preferences of the other nationalities of the Monarchy. The Serbs of Vojvodina (or any other western Balkan province) never had political independence, before or after the migration of 1690. Nevertheless, despite the fact that they had no possibility of uniting in a single, autonomous and political entity within the multinational Habsburg Monarchy, they embarked on a new course of linguistic and cultural development. As mentioned above, the Serbian Church did foster Slavo-Russian or Slavo-Serbian in its schools, however, the local, pre-national culture of the Serbs in Vojvodina had no literary language sui generis.72 There was no literary language for whose cultivation and exploration the Serbs as a whole, through their schools and publicly supported institutions, assumed moral and fiscal responsibility. Even taking into consideration exceptional individual interventions—for example, those of Dositej Obradović or Vuk Karadžić—the full consolidation and introduction of a Serbian literary language based on an exclusively Serbian vernacular in a socio-linguistic context wherein cultural, literary, religious, political, social and economic forces at play loomed large would have taken much longer than was the case with the development of the Serbian literary language in Vojvodina. The Serbs, in fact, used Slavo-Serbian for only a brief period of time—approximately 70 years. During that time, they not only progressively Serbianized SlavoRussian texts, but also increasingly implemented a wide range of vernacular forms in Slavonized Serbian texts, reducing Slavonized elements to a minimum or writing almost without them.73 There is no doubt that the introduction of Slavo-Russian


Here I have in mind a potential literary language based on an exclusively Serbian vernacular—a kind of Serbian Schiftsprache—which as such did not exist among the Serbs in southern Hungary in the eighteenth century. By definition, the literary language of any nation is always written in contrast to dialects, which can be either spoken or codified in the form of a dialectal literary or written language. The latter is usually called a standard variety of a major, national Standard language (for example, Standard French, German, Serbian etc.). A literary language is spoken on the basis of the way it is written. It functions in both written and spoken form and is always the result of collective creative activity. See, for example, Ulrich Ammon, “Language - Variety, Standard Variety - Dialect”, Sociolinguistics 1 (1987): 316-35. Cf. also: John H. Fisher, “European Chancelleries and the Rise of Standard Written Languages”, http://www.illinoismedieval.org/ems/VOL3/fisher.html (accessed June 29, 2011)

Of literary works written in the same Illyrian vernacular in Slavonia and their obvious influences upon Serbian works written in the so-called “простo-сербскiй езыкъ”, i.e. Illyrian, Unbegaun writes: N’oublions pas qu’il y avait à la même époque dans les limites du Saint Empire et au voisinage de la Voivodina, une littérature importante en serbo-croate populaire: la littérature de Slavonie, dont l’oeuvre principlale, le Satir de Reljković, a vu le jour en 1762 pour être rééditée en 1779. Il est a priori très vraisemblable que cette littérature a pu exercer son influence, au moins quant à la langue, sur l’oeuvre

44 | Olga Nedeljković

into Serbian literature in southern Hungary slowed to some degree the developmental trend based on the official and common vernacular of all the South Slavs in the Habsburg Monarchy already underway in Serbian literature. Furthermore, the diglossic character of Slavo-Russian, which found its strongest expression in its macaronic structure (always of mixed language, consisting of elements of the spoken vernacular and the renewed type, either Russian or Ukrainian of Church Slavonic, with proportions varying from one author to another, and even from one work of an author to another), seems to have complicated pervasive influence of Illyrian upon the emerging literary language among the Serbs in southern Hungary. After 1690, with the new political and cultural conditions of life and daily contact with Illyrian, the Serbian literary language began to incorporate an increasing number of Illyrian syntactic features, along with its grammar and vocabulary. Thus, Illyrian syntactic structures gradually created the basis for the modern Serbian literary language...[which] eventually became a qualitatively new entity not only as compared to the “српскословенски” but also as com-

d’Obradović (et sur celle de ses contemporains), surtout si l’on pense que la tendance moralisatrice et didactique est la même dans les deux littératures. L’évantualité de cette influence mériterait mieux que de vagues assertions... En particulier, le rayonnement du Satir de Reljković devait être considérable, puisque, en 1793, un certain Stefan Rajić, instituteur à Osijek, a cru opportun de rendre plus accessible cette ouevre aux Serbes de l’Empire en l’éditant en caractères cyrilliques (slavons) et avec quelques modifications de la langue: ékavisation du texte ikavien et introduction d’un certain nombre de dialectismes serbes et aussi de slavonismes, ce qui devait, sans doute, à ses yeux, transformer la langue de Reljković en простoсербскiй езыкъ. [bolding added] D’ailleurs, l’influence de la littérature proprement dite de Slavonie a été préparée de longue date par celle de la poésie semi-savante (ou semi-populaire) dont le répertoire semble avoir été en grande partie commun à tous les Serbes et Croates de l’Empire, y compris même les Kajkaviens: il suffit, pour s’en rendre compte, de parcourir les recueils manuscrits du XVIIIe siècle, ces recueils où l’on trouve pêlemêle des chansons religieuses, militaires, populaires, pornographiques, etc On ne saurait perdre de vue non plus le rayonnment, par voie orale et écrite, du Razgovor ugodni naroda slovinskoga (Venise, 1756; 2e éd., 1759) de Kačić Miošić, qui s’inspire directement de la chanson populaire et appartient égalment à la littérature semi-savante. See: Unbegaun, “Les débuts du serbe littéraire” in his Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes, 56-74, quotation appears 68-70. Speaking about administrative and other documents written in the vernacular, Ивић says: У актима из Горње Угарске има понекад и икавских облика. Очито је међу писарима било и појединаца из круга католика икаваца, којих је тада било доста насељених у будимпештанском пределу. Постоје, уосталом, и други подаци о њиховим додирима и везама са Србима у том крају. Преглед историје српског језика, 110.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 45 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs pared to its contemporary expression, i. e., Slavo-Russian, whose syntax was significantly different from Illyrian syntax.74

In addition to being an obstacle for the steadily evolving literary language of the Serbs, Serbianized or purely Slavo-Russian linguistic norms were challenged by the elastic stability of the elaborate and dynamic Illyrian norms capable of absorbing new and old elements in a flexible and stable whole, and thusly creating a new synthetic language. From a sociolinguistic and sociocultural point of view, Illyrian was a polyfunctional formation, serving its users in all spheres of public and private communication. From the grammatico-linguistic aspect, it was a normalized and stylistically differentiated, i.e. polyvalent, linguistic code. The Serbian vernacular, i.e. Illyrian, had already developed into a written language, and, as such, fit into the linguistic, political and ideological infrastructure of the Habsburg Monarchy. As such, Illyrian had an advantage over Slavo-Russian or Slavo-Serbian, a language not even fully understandable to the majority of Slavo-Serbian writers.75 Thanks to its stable and dynamic norms, the Serbian vernacular or Illyrian displayed a strong tendency to replace Slavo-Russian or Slavo-Serbian (in Serbianized Slavo-Russian texts) and completely detach itself from that diglossic relationship with Slavo-Russian. In that way, Venclović’s and other Slavo-Serbian writers’ “ср’бскы” or Illyrian differed from all other Orthodox ordinary people’s languages which did not possess their independent linguistic norms. Victor Zhivov accurately describes the linguistic status of the
74 75

Nedeljković, “Josef Dobrovský and the Serbian Literary Language”, 9.

Not all of the Slavo-Serbian authors mastered Slavo-Russian equally well. It is well known, for example, that Rajić, Gligorije Terlajić and Atanasije Stojković who studied and lived for a while in Russia knew Slavo-Russian better than their contemporaries. The majority of the Vojvodina Serbs, however, studied in Catholic and Protestant Austro-Hungarian schools in which the major languages were Latin, German and Hungarian. For example, Teodor Janković Mirijevski was a Serb born in Sremska Kamenica. He attended Latin High School in Sremski Karlovci, spent two years studying philosophy in Bratislava, and then went to Vienna. Later, he became the superintendent of Serbian public schools in Banat. Empress Catharine the Second invited him to Russia to reorganize and reform Russian schools according to Felbiger’s method. Cf. Ристо Ковијанић, Српски писци у Братислави и Модри XVIII века (Нови Сад: Матица српска, 1973), 8-94. Hadrovics briefly speaks about the Serbian inteligentsia: Budući da u XVIII stoljeću Srbi još nisu imali višega školstva, časnici, gradjani i plemići upisivali su svoju djecu na ugarske škole. Mladi su Srbi radije studirali na protestantskim učilištima, gdje nije bilo opasnosti od pokatoličavanja, što im je često prijetilo u samostanskim školama. U tim školama Srbi su učili latinski jezik i stjecali svjetovnu kulturu zapadnoga i humanističkog obilježja, kulturu koja se korjenito razlikovala od kulurnog i religioznog ideala srpskog svećenstva. Taj ideal ostajao je vjeran skučenu intelektualnom konzervatizmu. Tada je nastala srpska intelektualna elita, koja je postala neovisna o tradicionalnoj premoći Srpske crkve na intelektualnom području. Ta svjetovna elita, obrazovana u zapadnjačkoj civilizaciji, po svojoj je naravi postala sposobna da usvoji sve nove duhovne tokove. (Op. cit., 122)

46 | Olga Nedeljković

so-called ordinary people’s languages, in his terminology “simple written languages”, as follows: Hence, the ‘simple’ language [i.e., российский] of the Petrine era was characterized by variability, and variability required normalization [...] The consistency of using hybrid variants in the capacity of a “simple” or “comprehensible” written language was directly related to the strong desire of the given social group to retain ties to traditional culture. It was precisely the determination not to break with centuries’-old cultural and linguistic tradition that imposed limitations on the development of literary languages of the new type; “simple” languages were either compromises in terms of their structural organization (hybrid languages seen as ‘simple’) or they remained secondary citizens in the functional regard.76 This is the major difference between Venclović’s “ср’бскы” and all other Orthodox vernaculars whose goal was not to gradually displace Slavo-Russian, SlavoRuthenian, Slavo-Bulgarian etc., but to help revive and cultivate its use among the Orthodox Slavs. The difference associated with the sociolinguistic status of Venclović’s “ср’бскы” as one of four standardized languages in the Monarchy found its best and strongest expression in creating Slavonized Serbian texts, based, as already stressed, on Illyrian syntax and grammatical structure with a variable number of phonetic, morphological and lexical elements taken from Slavo-Russian or Russian. Slavonized Serbian texts did not have their counterparts in other Orthodox Slavic literatures. Therefore, Venclović’s “ср’бскы or “народни језик”, i.e. the Serbian vernacular, de76

Victor Zhivov, Language and Culture in Eighteenth-Century Russia, Studies in Russian and Slavic Literatures, Cultures and History, translated by Marcus Levitt (Boston: Academic Studies Press, 2009), 121 and 40. Following in the footsteps of Zhivov, and emphasizing that “Russian could not be polyfunctional outside of Church Slavonic”, i.e. Slavo-Russian (Živov, 1996: 267), Ian Press correctly points out: What was needed now was homogenization of the variants; any unmotivated variation which had been inherited from the hybrid language by the simple language had to be removed. So the simple does come from the hybrid, there is continuity (Živov, 1966:156-7) .[...] Normalization would be worked on by philologists over the years. This is connected with the activities of the Akademija nauk ((Živov, 1996: 159)...It seems that V. E. Adodurov put together the first aid for Russian themselves to study Russian orthography... Živov 1996: 160 notes that Russian courses for Russians probably started only in the late 1730s, after such courses for foreigners... Glück’s own grammar paved the way for I. V. Paus’s Slavjano-russkaja grammatika of 1729, which leads to Schwanwitz’s of 1730 and Adodurov’s outline of 1731. Ian Press, A History of the Russian Language and its Speakers (Munich: Lincom Europa, 2007), 176-177. As far as grammar is concerned, it is worth mentioning that the first Serbian grammar appears only in 1814, Писменица сербскога језика по говору простога народа написана, by Vuk Stefanović Karadžić.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 47 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

ployed in Slavonized Serbian texts, was not in a classical diglossic relation to the major “славенски”, i.e., Slavo-Russian, but it displayed rather a kind of “extended” diglossia.77 The different diglossic relation of the Serbian vernacular to the major literary language of the Orthodox Slavs, i.e. Slavo-Russian, was conditioned by its specific characteristics. The Serbian vernacular was genetically different from Slavo-Russian or Serbianized Slavo-Russian. As already stressed, it was an independent linguistic code based on the Illyrian linguistic standard broadly used in Habsburg society. In this regard Slavonized Serbian texts were a notable exception in comparison to texts written in other Orthodox vernaculars which were in a diglossic relation to the “славенски”, i.e.”,славяно-pоссийский”, as the latest form of Church Slavonic. Within a sociolinguistic perspective, Slavonized Serbian in its pure form of Illyrian, i.e., the Serbian vernacular, possessed a social dominance and discourse power potentials in the Empire, the qualities that Serbianized Slavo-Russian clearly did not have and could not have had under any circumstances. In contrast to Serbianized

For diglossic situations involving two different, genetically unrelated linguistic codes, sometimes referred to as “extended” diglossia, cf. Joshua A. Fishman, “Bilingualism with and without diglossia, diglossia with and without bilingualism”, in Journal of Social Issues, vol. 23/2 (1967), 29-30; idem, The Sociology of Language: An Interdisciplinary Social Science Approach to Language in Society (Rowley, Mass.: Newbury House Publishers, 1972). In this regard Costantini has unmistakably defined the linguistic situation in Venclović’s texts as follows: “in una chiara dichiarazione programmatica, si riconosce al ‘volgare’ pieno diritto accanto alla lingua liturgica, si proclama una situazione di biliguismo, nella quale i due termini si pongono non già esclusivi l’uno dell’altro, ma correlativi, attuando un rapporto ‘sinfonico.’” See his “A proposito della lingua di Stefanović Venclović”, 75; see Costantini’s full quotation translated into English in the first part of this article. A more detailed analysis of a special type of bilingualism or “extended” diglossia exceeds the scope of this study. Speaking about the linguistic situation in Austro-Hungarian Ukraine, Andrii Danylenko accurately describes it as diglossia: In Galicia, Transcarpathia, and Bukovina, the Greek Catholic clergy, who found themselves unexpectedly the only defenders of a separate ethnoreligious Tuthenian regional identity, advanced the idea of one literary language, based on Church Slavonic, though with a wide range of admixtures. For the 17th and 18th c., this was an anachronistic solution to the language question in the Ruthenian lands. As a result, this part of Ukraine did not break through the cultural confines of the 17th c. with the free interplay of styles, genres, and language standards typical of the Baroque period. Unlike Russianruled Ukraine, where Great Russian was treated as a new member of the ‘old’ bilingualism [I treat it as the latest form of Church Slavonic of “old diglossia” in which both Slavo-Russian and Russian represented High variety and Ruthenian or Ukrainian Low variety], Austro-Hungarian Ukraine introduced diglossia, triggering the identification of ‘jazўk’ russkij” with “jazўk’ slavenskij”, leading to the emergence of a regional mixed (Slaveno-Rusyn) language, a hybrid labled ‘jazyčije. (Emphasis added) Danylenko, “The Formation of New Standard Ukrainian. From the History of an Undeclared Contest Between Right- and Left-Bank Ukraine in the 18th c.”, in Die Welt der Slaven, vol. LIII (2008), 82-115, the quotation appears on p. 111.


48 | Olga Nedeljković

Slavo-Russian, Slavonized Serbian represented the greatest challenge to the former, pushing it into the background. Therefore, no one should overlook the narrow sociolinguistic dimension of Slavo-Russian among the Vojvodina Serbs.78 The superiority of the literary language based on the Serbian vernacular, i.e., Slavonized Serbian, over Serbianized Slavo-Russian found its best expression in the acceleration of the linguistic and cultural development in the pre-national period of the Vojvodina Serbs in comparison, for example, with the same period among the Bulgarians. It suffices to mention that already during the second half of the eighteenth century, the Serbs had quite a number of printed works and periodicals, while the first Bulgarian printed book appeared only in 1806.79
78 Dimitrije Kirilović convincingly describes unintelligibility of handbooks written in Slaveno-Serbian for Serbian children in his book: Њиме [школским уставом] је била загарантована употреба народнога језика у српским школама. Тај “народни језик” био је, са изузетком у Катихизису, славено-српски језик, који је био уведен у употребу међу Србе из руских књига. Због тога што су деца тек имала да га науче када су долазила у школу, стварао је овај језик велике тешкоће самоме успеху у настави. Петар Руњанин, свештеник из тога доба, описује то тешко стање у ком се као ђак налазио због непознавања језика овако: “Кад изиђем из школе скорбан узмем лекцију читати а ни речи не разумевам, те помислих у себи, какав је то језик? То се никад не научи.” А Урош Несторовић...је замерио што је у српске школе дошао у употребу словенски језик, који је исто тако мртав као и словенски народ, а хвалио Чехе, Пољаке и Русе што се не служе старословенским језиком већ оним којим сами говоре. И сама Марија Терезија је била за употребу народнога говора у школским књигама световног садржаја, ради чега је 1779. и једну наредбу издала. (Op.cit., 75-76) 79

See, for example, for Serbian published books in Лаза Чурчић, Српске књиге и српски писци 18.века (Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1988), pp. 346; for early Bulgarian publications, cf., for example: “Classical Library for Bulgarian Studies, 1823-1878/ Brill.” http://www.brill.nl/classical-librarybulgarian-studies-1823-1878 (accessed July 9. 2011). At this point, it is interesting to quote Tolstoj’s evaluation of the eighteenth-century Serbian literary development in comparison with the Russian one in the same period: Сербская литература XVIII в., подобно некoторым другим славянским и неславянским литературам, переживала период ускоренного развития. Эта ускоренность у сербов была весьма значительной. Сам момент ускоренности, а также степень ее интенсивности может служить существенным, релевантным показателем при типологических или сравнительно-типологических исследованиях литератур и литературных языков. Сербский литературный язык развивался в XVIII в. значительно более быстрыми темпами чем русский литературный язык той же эпохи. [bolding added] (Толстой, “К историко-культурной характеристике славяно-сербского литературного языка”, in his Исстория и структура славянских литературных языков (Москва: Наука, 1988), 179. In spite of his criticism of Slaveno-Russian, Skerlić characterizes the entire eighteenth-century period of the Serbs living in southern Hungary as a transition “из средњег века у модерно доба, улажење у западну европску културу, почетак живота у модерној цивилизацији и стварање нове, праве књижевности српске.” See his Историја нове српске књижевности, 15.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 49 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

With the penetration of Enlightenment ideas in the second half of the eighteenth century, and with the growing self-consciousness of the Serbian people, the language question took on new forms: the method and content of education, book printing, the language of the Serbian nation and eventually the Serbian state. A broad division in Serbian society on the language question came to the fore. This is the wellknown polemic or “war”80 between the defenders of the Slavo-Serbian language (i.e., Serbianized Slavo-Russian) and advocates of pure Serbian vernacular without any elements of Slavo-Russian or Russian. There were actually two different linguistic codes involved in this situation, one was Serbianized Slavo-Russian and the other “prostonarodni” or Illyrian. Illyrian was gradually becoming Serbian literary language and had no longer any direct connections with Serbianized Slavo-Russian. It was impossible to combine the two different codes… The period during which the mixture of the two codes was practiced in writing did not produce the desired result, namely the codification of the Serbian language in the terms of “middle style.” It only produced the so-called “macaronisms” which were rightly ridiculed by Kopitar. Earlier or later, the elements of one code had to be eliminated and Slavo-Russian, whose elements remained mainly on the surface (phoneticmorpholgical-lexical) level and never seriously affected by the syntactic base which was Illyrian, had to be the victim.81

Before Skerlić, Novaković also expresses almost identical opinion: Што су се после 1718 године толика пространства српских земаља нашла под аустријском владом, и што се још пре тога толики народ и читаво тадашње интелектуално средиште стави под аустријску управу и власт - имало је знатна утицаја. Прво и прво тим су Срби непосердно дошли у додир са западнојевропским државним редом, начином живота и мишљења; друго су тиме сукобили се са западним школовањем, образовањем и књижевношћу. See his Историја српске књижевности, 176.

Ђуро Даничић, Рат за српски језик и правопис (Буда: Штампарија Пештанског универзитета, 1847); Thomas Butler, “The Origins of the War for a Serbian Language and Orthography”, Harvard Slavic Studies 5 (1970): 1-80; Tолстой, “Конкуренция и сосуществование норм в литературном языке XVIII века у сербов”, 186-94; Владимир Гудков, “Борьба концепции ‘славенского’ и ‘простого’ языка в истории литературного языка у сербов”, in Славянское и балканское языкознание. История литературных языков и письменность (Москва: Наука, 1979), 198-211.
81 Nedeljković, “Josef Dobrovský and the Serbian Literary Language”, 15-16. Here I have neither time nor intention to go into the problem of the so-called middle style, whose major creator and proponent was Teodor Janković Mirijevski (see Herrity, “Teodor Mirijevski’s Memorandum on Variants of Written Serbian (1782)”, 513-521). Although Aleksandar Belić and other Serbian linguists do not consider that “српски прости iезик” enjoyed an ever-growing sociolinguistic status until it became the written literary language of the Vojvodina Serbs, it seems to me important to quote Belić’s correct remark about

50 | Olga Nedeljković

By the second decade of the nineteenth century, Vuk Karadžić had already begun his linguistic Reform. Altogether, the full implementation of Illyrian as the Serbian literary language in southern Hungary lasted less than a century.82

the introduction of “српски прости iезик” and Latin alphabet to the school system in Vojvodina in the second half of the eighteenth century: За духовне власти у Војводини—латиница и простонародни језик постали су највећи непријатељи православља и, према томе, и наше националности. Може се рећи да се у то време, око 1780 год., то двоје, латиница и народни или простонародни језик, изједначило у свести наших одговорних фактора у Војводини као две подједнако велике опасности за наш народ. Зато Теодор Јанковић, директор српских школа у Банату, који је добро познавао све скривене разлоге оваквога рада аустриске владе, поред ћирилице тражи грађански језик, а устаје привидно против црквеноруског (или словенског) језика, додељујући му место у цркви и тражећи да се и даље у школи учи. [bolding added] После извесне борбе, најзад, ћирилица остаје и грађански језик. Тај грађански језик наше школске и духовне власти ставиле су насупрот аустриском захтеву о простонародном језику, док су латиници ставили насупрот ћирилицу. Та и друга питања, која су у вези са њима, могу се разумети тек онда ако се узму у обзир сви културни и политички моменти—поред чисто књижевних—који су били од значаја за наш народ у Војводини у XVIII в. Тада ће нам бити јасно и много штошта друго што је овако остало у излагању Унгебауна у тами... Александар Белић, a review article on Boris Unbegaun, Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes, Travaux publiés par l’Institut d’études slaves, vol. XV (Paris, 1935), pp. 83, published in Јужнословенски филолог, vol. XIII (1933-4), 194-5. Tolstoj has a more realistic approach to the situation of the Serbs in the Habsburg Monarchy than the majority of Serbian scholars, by emphasizing the following point: И, наконец, при всем стремлении сербского народа противостоять унии, католицизму, ассимиляторской политике габсбургского и оттоманского абсолютизма, контакты с запад– ным миром и особенно с миром Slavia Latina усиливались, расширялись и крепли. С западным миром они были прямыми (прежде всего с германцами) или идущими через Россию (более всего с французами), а с миром Slavia Latina оказывались непосредственными, ибо буквально рядом существовала далматинская, боснийская и хорватская литература на языке, диалектная основа которого была очень близка или почти идентична диалектной основе сербского городского разговорного койне XVIII в. Толстой, “Литературный язык сербов в XVIII в. (до 1780 г.)”, 157.

One should bear in mind that, for example, in Germany, England, France and other European countries, the gradual process whereby respective regional dialects were shaped into a common written language took centuries to complete. Therefore, Unbegaun’s conclusion would seem to support my explanation of the origin of the modern Serbian literary language: … et les Serbes de Hongrie, comme ceux de la principauté, se tournant vers l’Autriche et triomphant du particularisme étroit, retrouvaient leur orientation naturelle, celle qui les reliait à leur voisins serbes et croates de l’Ouest, orthodoxes et catholiques. Dans l’espace de cent ans, le mouvement en faveur d’une langue littéraire, commencé par l’adoption du slavon russe, aboutissait à la création définitive du serbocroate littéraire. [bolding added] Unbegaun “Les débuts du serbe littéraire”, in op. cit., 74.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 51 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

In this light, the presence of the Serbian vernacular used in parallel with Slaveno-Serbian in Venclović’s texts, just three decades after the Great Migration of 1690, marks a real break or a revolutionary change in regard to its predecessor, “српскословенски.”83 A “revolution” is any combination of events that produces a radical shift in consciousness or behavior over a relatively short period of time. In the context of a language, they do not appear very often because languages do not toler83

Црквене су власти знале оно, што нама на радост сви cпоменици из XVII и почетка XVIII века сведоче, да се језик старе цркве и књижевности, словенски [=српскословенски], заборавио. У општој тежњи за поправкама и просветом, која се у свему народу одмах за пресељењем јавила, сви су осетили да је ту недостатак, па су учинили две погрешке. Једна је погрешка, што већ нису знали како је стари словенски језик имао свој српски и руски изговор, него су словенски језик рускога изговора по рђавим граматикама првих недотупавних малоруских граматичара [Meлетiй Смотрицький’s Grammar of 1619 (see fn. 126)) was republished in the Romanian printing house in Rimnik in 1755; Адам Мразовић, Руководство къ славенстѣи граматицѣ, Vienna, 1794, Budim, 1800 ] увели место свога старинског српскословенског, који је мало после проглашен сасвим за погрешан. Друга је погрешка, што бар у делима за народ писаним, нису усвојили већ обичајем и поступним развитком у употребу уведени народни језик. Између два отворена и у то време још употребљавана пута, у оба случаја је изабран рђавији и противан правилноме развијању. [bolding added] Новаковић, Историја српске књижевности, 186. Novaković’s quotation clearly indicates on the one hand a clean break with the previous literary tradition, and on the other, that the Serbs in Vojvodina had two choices: either Slavo-Russian or the relatively recently introduced Serbian people’s language, which was Illyrian, the official language of the Catholic and Orthodox Slavs in the Monarchy. Clearly, Novaković perceives Slavo-Russian mixed with spoken Serbian as an obstacle in the development of new Serbian literature in Vojvodina. Skerlić correctly describes the newly emerging literature among the Serbs in Vojvodina as follows: Нова српска књижeвност јавља се у XVIII веку, без везе са ранијим књижевностима, и независно се развија у XIX веку. Оно што карактерише ту нову српску књижевност, то је што је самостална творевина без традиција, потпуно независан организам. Историја нове српске књижевности, 1. Here, Skerlić has in mind the previous literary tradition, written in “српскословенски.” In a similar way, Irena Grickat conveys the same sense of independency in the development of the eighteenth-century Serbian language by saying: Догађаји који су на српској страни наступили у првој половини 18. века—испрва русифицирање а затим несистематисано али обилато “славјанизирање” писане речи—дали су одличну потврду да се структура једног језика не може насилно померити у правцу неког другог, без дуготрајног, спонтаног и комбинованог, тј. и писменог и још више говорног прожимања туђом структуром. Ефекат ових догађаја доказао је да се наш језик није могао ни русифицирати ни “славјанизирати”,—ни у фонетици ни у морфологији ни у синтакси. Лексичка одн. лексикотворна пријемчивост се показала тамо где није било противљења од стране домаћих језичких принципа а где су додири с другим народима и нужда терали на позајмицу. [bolding added] See her “Језик књижевности и књижевни језик, 23-24.

52 | Olga Nedeljković

ate revolutionary changes that might endanger comprehensibility among its speakers and users. Language revolutions occur during times of war, after massive migrations or political revolutions that cause substantial social (and thus linguistic) change. In regard to Venclović’s “ср’бскы”, one must bear in mind that by the sixteenth century, southern Hungary already had a sizable Serbian population that had remained after the Turkish victory at the Battle at Mohács in 1526. During the sixteenth and seventeenth centuries, new migrations increased the number of Serbian inhabitants. After the Great Migration of 1690, southern Hungary became the center of Serbian economic and cultural life. For all the Serbs living within the Habsburg Monarchy, the appropriation of Illyrian was an unavoidable process since Illyrian, as already pointed out, was one of the four well-established literary languages in the Monarchy.84 The Serbs must have understood it without difficulty, which was not the case with Slavo-Russian. Spoken Illyrian and the Serbian vernacular were patently the same language. With its centuries of literary development, well-elaborated grammatical norms and spelling, and influx of rich vocabulary, Illyrian had a profound and cumulative impact and standardizing effect on the emerging Serbian literary language in the works of Slavo-Serbian authors. The true extent of the influence of the Illyrian language upon the newly-formed Serbian literary language within the Empire is not well known, but that is a problem that understandably exceeds the scope of this study.

Now that I have situated Venclović within the broad context of the eighteenthcentury cultural, literary and linguistic orientation of the Serbs in Hungary, I will try to explain the most important linguistic innovation Venclović had introduced into what, to all intents and purposes, was still medieval Serbian literature in the 1630’s and 1640s.85 The time between the migration of the Serbs (1690) and the appearance of
84 85

See fn. 61.

Without going into a textual analysis of Venclović’s language(s), I can say a priori that Venclović’s language cannot be defined as traditional Serbian Church Slavic, i.e. Srbuljski. On the basis of short fragments from the Мачъ Духовный (Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, 84-102, and Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога, 180-202 ), I can say that the original Ruthenian Church Slavic, i.e. Slavo-Russian or Slavo-Ukrainian, has been best preserved in the titles of the original, or in the titles of biblical quotations; a number of the quoted examples are written in Serbianized Slavo-Russian, and quite a number of them appear in the form of Slavonized Serbian with minimal or no elements of Slavo-Russian. The Serbianization of Slavo-Russian seems to be

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 53 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

Venclović’s first texts (1730-1740) was quite short. It is fair to assume that Venclović, well versed in Church Slavonic literature, made copies directly from East-Slavic originals. At the same time, he adapted the East-Slavic version (i.e. recension) of Church Slavonic to the Serbian version. It is important to keep in mind that the East-Slavic version of Church Slavonic at that time already contained some “проста мова”, which Venclović translated into the language of the common people. This matter, however, would require a separate textual analysis that is beyond the scope of this investigation. The settling of Serbs in Habsburg territory brought about the acceptance of Illyrian as a ready-made linguistic idiom with a long literary tradition. In fact, the Illyrian language, as seen in Venclović’s “ср’бскы”, was the most complete and systematic vernacular language in the entire Orthodox world in the first quarter of the eighteenth century. One can only guess what kind of Serbian vernacular would have appeared if the Serbs had not migrated into the territory of southern Hungary, and whether a codification of Serbian folk language would have ever taken place on exclusively Serbian Orthodox territory. One could, a priori, assume that such a Serbian vernacular would have been, in its syntactic structure, much closer to today’s Bulgarian. Such a language would probably have had many more features characteristic of the Balkan linguistic league.86

masterfully introduced in the Мачъ Духовный, and could have influenced one of the first investigators of Venclović’s language to conclude: У доба када је руски црквено-словенски језик код нас био у највећем јеку у употреби, и када је био скоро сасвим потиснуо црквено-словенски језик српске рецензије, Гаврило се још држи старије, србуљске школе писања. Доцније ћемо имати прилике да видимо да у његовим преводима у језику има врло мало и незнатних остатака русизама, и ако је он преводио проповеди и чланке с руско-словенскога језика, те на тај начин био у могућности да као и његови савременици, буде подложан утицају руском. Јовановић, “Језик Гаврила Стефановића”, 111-112. Јоvanović’s analysis of Venclović’s language has not lost its importance and still remains more reliable than recent publications on Venclović. Јоvanović’s description of Venclović’s language as Srbuljski has been adopted by scholars such as Мladenović in his “Типови књижевног језика код Срба у другој половини XVIII и почетком XIX века”, 40-42; Albijanić, “The Demise of Serbian Church Slavic”, 117; idem, “The Creation of the Slaveno-Serbski Literary Language”, 485-86; Ивић, Преглед историје српског језика, 107, 112-113; Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, 142, 171; Деретић”, Последњи процват старе књижевности”, in his Историја српске књижевности, 165-174; Трифуновић, Стара српска књижевност, 84-5.

I only hypothesize here what the Serbian language would have looked like if the development of Serbian had taken place on exclusively Orthodox territory without interference from the Western Balkans. In fact, Irena Grickat has carefully and conscientiously analyzed the language of the earliest Serbian travelogues of the seventeenth and the first half of the eighteenth centuries—the same texts that Pavić treats as the texts written in the Serbian vernacular, i.e. in contemporary Serbian language— in her article, “Језик српских путописа из XVII и с почетка XVIII века”, in: Зборник историје књи-

54 | Olga Nedeljković

Some scholars have attempted to explain the appearance of Venclović’s “ср’бскы” through the Turkish occupation that provoked the 1690 migration, however, I am unconvinced by this theory. The Turkish occupation of the Balkans certainly slowed the general literary and linguistic development of the Orthodox Southern Slavs (the Serbs and Bulgarians). However, ideologically, it could not have caused the appearance of the Serbian vernacular in literary practice. The reasons for the introduction

жевности, vol. 10, Стара српска књижевност (Београд САНУ, 1976), 297-322. She has compared the language of these travelogues to similar ones in Russian and Neo-Greek, and convincingly concluded: Али је то сад био квалитативно подновљен стандард. Он је био језички освежен у поређењу са вековним црквенословенским традицијама, подвргнут неогрецистичким утицајима о којима ће даље бити речи, донекле онарођен, донекле балканизиран, а у знатној мери и са цртама војвођанских дијалеката, када је реч о списима са те територије... ствар је у томе, наиме, да се овде, међу знацима помињаног изражајног стандарда, провлачи и један укалупљени тип хипотаксе, који ћемо даље показати. Према свему овоме, наши путописи нису толико објекти за историју живог српског говора, колико објекти за историју поступања с језиком, у једном пресеку српског писаног стваралаштва. [bolding added] Грицкат, “Језик српских путописа”, 298 and 299. See also: Грицкат, “О неким видовима историјскојезичких истраживања (на српском материјалу с краја 17. и почетка 18. века ), Зборник за филологију и лингвистику XI (1968): 39-45; eadem, “Језик књижевности и књижевни језик”, 20-22. Speaking about the aspects of Russification of traditional Serbian Church Slavonic texts, and the presence of the socalled Medio-Russianisms (“медиорусизми” which differ from the so-called Paleo-Russianisms and NeoRussianisms), Grickat remarks: Русифицирање се примећује у српској црквеној графици пре наиласка великог руског утицаја у XVIII в. ...термин славеносрпски..се..употребљавао већ много раније него што је наступио период који данашња наука назива тим именом. У представи о језику било је, рaзумљиво, уткано име властитог народа, а заједно с њим и придев словенски (славенски и сл.,) чест, између осталог, у руским књигама и рукописима. [original emphasis] See her, “Још нека питања у вези са славеносрпском епохом”, 113-114. Through a comparison with Neo-Greek language patterns, certain typological analogies help explain the specific features present in the language of the earliest Serbian travelogues. The new linguistic trend already started during the sixteenth century with the translation of the work of Damaskin Studit by the Bulgarians and the Serbs. Studit’s Θησαυρός, (several editions appeared in Venice from 1557-1558 onwards), occupies an important place in the development of the languages of the so-called Balkan linguistic league. See Giuseppe Dell’Agata, “The Bulgarian Language Question from the Sixteenth to the Nineteenth Century”, in: Aspects of the Slavic Language Question, 157-88; Донка Петканова-Тотева, Дамаскините и българската литература (София: БАН, 1965); eadem, Из гръцко- българските книжовни отношения през XVIIXVIIIв. (София: Наука и изкуство, 1969); Дамаскини: македонски преводи од 16 до 19 век, ed. Радмила Угринова-Скаловска (Скопjе: Матица македонска, 2002); Евгения И. Демина, Тихонравовский дамаскин. Болгарский памятник XVII в., vols. 1-3 (София: БАН, 1968-1985); Болгарский литературный язык предвозрожденского периода, ed. Евгения И. Демина (Москва: Институт славяноведения и балканистики РАН, 1992); П. Динеков, “Дамаскините и езикът на българската възрожденска литература”, Български eзиk 2-3 (1971): 205-211; E.И. Демина, “Место дамаскинов в истории болгарского литературного языка”, Советское славяноведение, no. 4 (1966): 31-33.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 55 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

of the Illyrian language, that is, the Serbian vernacular, the so-called “racki ili ilirski”, into the dogmatic, ecclesiastic, and still-medieval literature of the Serbs in Vojvodina, rather, must be sought exclusively within the framework of the Orthodox community. This community continued to lead the literary linguistic development of the Orthodox Serbs, including those in the Catholic Habsburg Empire.87 What motivated the leaders of the Orthodox cultural community to officially approve the use of the vernacular along with Church Slavonic? In order to answer this question, we must first examine the linguistic situation among the Orthodox Slavs in the era in which vernacular idioms appeared. Despite many stimulating contributions in recent times, the question of the development of Church Slavonic over a span of six or seven centuries as the basic literary language of the Orthodox Slavs is still far from being satisfactorily answered.88

No one has yet analyzed the processes of the Balkanization of the Serbian language of literacy and literature. As Grickat has accurately described: Преводилачка делатност на Балкану утврђена је и за турско доба. Постоје наговештаји да је у то време било извесне “демократизације” језика при превођењу с грчкога; стање у Србији у том погледу тек треба проучавати; зна се да је писање по угледу на грчке проскинитарије, “хожденија”, заиста одавало неки нови тип писаног израза код Срба. See her Актуелни језички и текстолошки проблеми, 36; eadem, “Језик књижевности и књижевни језик”, 21-22. In this regard cf. also: Jасмина Грковић-Мејџор, “Синтаксички грецизми у Псалтиру Гаврила Тројичанина из 1643”, in Псалтир Гаврила Тројичанина из 1643. године,Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске, ed. Душица Грбић (Нови Сад: Библиотека Матице српске, 1992), 129-137; eadem, “Kорелати грчког темпоралног инфинитива у српским псалтирима XVI века, Псалтири Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске, eds. Душица Грбић and Вера Јерковић (Нови Сад: Библиотека Матице српске, 1993), 133-140.

All Serbian national movements against Turkish rule began under the leadership of the Serbian church. In search of allies against the Turks, the Serbian church hierarchy, and leaders of the people, continuously negotiated with the representatives of the Roman clergy. Roman Catholics were willing to give their support under the condition that a religious union be formed with the Orthodox “shismatics”, which the Serbian people and lower clergy were not willing to accept under any conditions or circumstances. Cf. more about it in Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века (Београд: Српска академија наука, 1950); see also the collections of documents: Марко Јачов, Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века (Београд: САНУ, 1983); idem, Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима, 1622-1644, ed. Радован Самарџић (Београд: SANU, 1986); Јован Радонић and Мита Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792 (Београд: Научна књига, 1954); Karlo Horvat, “Novi historijski spomenici za poviest Bosne i susjednih zemalja”, Glasnik Zemaljskog Muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu 21 (1909): 1-104 and 313-424; Augustin Theiner, Vetera monumenta Slavorum meriodionalium historiam illustrantia. Maximam partem nondum edita ex tabulariis Vaticanis deprompta et collecta, vol. 1 & 2 (Romae: Typis Vaticana, 1863 - Zagabriae, 1875).
88 Here I have in mind in particular the existing explanations of Church Slavonic in its latest form of Slavo-Russian among the Serbs in Vojvodina. The role of Slavo-Russian or Slavo-Serbian in the formation of the Serbian pre-national cultural and linguistic identity seems to me ill-defined. For example:

56 | Olga Nedeljković

У таквој његовој еволуцији [рускословенскoг] која се одвијала у краткотрајном времену његовог егзистирања у српској култури, није било услова за стручно нормирање тога типа књижевног језика. Његова норма се тек у њему самом стварала, њу је требало тек описати, граматички уобличити и кодификовати. Међутим, својим присуством и употребом у српској средини рускословенски језик је, поред осталог, допринео не само, како смо рекли, стварању славеносрпског типа књижевног језика, већ и писању на српском народном језику, што су поједини писци и чинили...Рускословенски је допринео, такође, и формирању схватања о томе какав књижевни језик Срби треба да имају. Младеновић, “Улога рускословенског језика у формирању српског књижевног језика новијег времена”, in his Историја српског језика. Одабрани радови, 203-226, the quotation appears on p. 208. Slavo-Russian must have had its literary norms—(cf., for example: “Гибридные варианты церковнославянского, распространяющиеся на славянском Юге... опираются в своей книжной основе на русский церковнослаавянский, cf. В. М. Живов”, Роль русского церковнославянского в истории славянских литературных языков”, 77; Ремёва М. Леонтьева, “Характеристика грамматической нормы книжно-славянского языка житийных памятников позднего периода - конец XVI-XVII вв.” and “Характеристика грамматической нормы книжно-славянского языка памятников повествовательного жанра - конец XVI-XVIIвв.”, in her Пути развития русского литературного языка XIXVIIвв. (Москва: Издательство МГУ, 2003), 208-255; see also fn. 94)—and, therefore, it could not have contributed to the emergence of texts written in the Serbian vernacular, “српски народни језик”, whose norms differed sharply from the Slavo-Russian ones. Leaving aside the debatable question of continuity of the Serbian literary language (Младеновић, “О континуитету у развоју српског књижевног језика до средине XIX века”, Историја српског језика. Одабрани радови, 518-526), I must respectfully disagree with another statement that “рускословенски је заправо варијанта старословенског језика какав је и српскословенски” (ibid. 521), or “сменивши српскословенски, славеносрпски је, заправо, наставио где је онај први стао тако да је књижевно-језички континуитет код Срба продужен без прекида, истина у неистоветној језичкој форми и у друкчијим друштвено-историјским условима”, in his “О неким питањима и особинама славеносрпског типа књижевног језика”, in Славеносрпски језик. Студије и чланци, 145. See my explanation about the absence of diglossia in old Serbian texts written in “српскословенски” in fn.*. Slavo-Serbian, or more precisely speaking, the language of Serbianized SlavoRussian texts, should be considered to be an organic part of the broader diglossic linguistic system of the Byzantine and Post-Byzantine periods among the Serbs in Vojvodina. About the diglossic situation attested to in Slavonized Serbian texts see the last pages of the second part of this study and fn. 75. At the same time, Mladenović agrees with Ivić’s statement and fully accepts it: “У целини узев, народни језик у српској књижевности XVIII века је шумадијско-војвођански дијалекат са већином својих данашњих особина.” (Павле Ивић, Преглед историје српског језика,, 142.) Speaking about Rajić’s language, Mladenović says: Тај језик је био стално екавски (уз занемарљив проценат појединих лексема са рускословенским јекавизмом) захваљујући својој шумадијско-војвођанској дијалекатској основи, и у том погледу он еe није мењао. Он је у себе, с временом, примао све више и више народних језичких црта из поменутог дијалекта, јер славеносрпски није био затворен за такве утицаје. Cf. Младеновић”, Језик у текстовима Јована Рајића”, in his Историја српског језика. Одабрани радови, 231; idem, “Развитак и стабилизација екавског изговора српског књижевног језика у другој половини XVIII и у првој половини XIX века”, Зборник Матице Српске за за филологију и лингвистику, vol. XXXVI/1 (1993), 79-83; idem, “Славеносрпски језик у Вуково време”, Научни састанак слависта у Вукове дане. Реферати и саопштења, vol. 17/2 (Београд: Међународни славистчки центар, 1987), 119-125; cf. also П. Ивић and А. Младеновић, О језику код Срба у раздобљу од 1699. до 1804, 69-109.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 57 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

One special difficulty is rooted in the fact that the middle period of Church Slavonic development—after the Fall of the Byzantine Empire and the Turkish occupation of the Balkans—occurred exclusively on the territory of the East Slavs in the Ruthenian lands, that were first under Polish sovereignty, and later part of the Polish-Lithuanian Commonwealth. In an immediate confrontation with the Western cultural and linguistic models, Orthodox activists and writers in Ruthenian lands started glorifying the Church Slavonic role it played among the Orthodox Slavs.89 In the late sixteenth century, Orthodox Ruthenians promoted the standardization and correction of the Slavonic language and wrote quite a number of Slavonic grammars and dictionaries in order to revive the study and cultivation of Slavonic.90 As has already been
The quoted claims in regard to the “шумадијско-војвођанскa дијалекатскa основa” are hypothetical assumptions that could have materialized only under the condition that the Serbs had had a preexisting textual or literary tradition based on the dialects of the Šumadija and Vojvodina regions. As already pointed out, the conditions for such a linguistic development among the Serbs were unfavorable in eighteenth-century Vojvodina. In the Habsburg Monarchy, the Serbs did not have their separate and autonomous political territory which, eventually, would have conditioned the emergence of a corpus of texts as the basis of an exclusively Serbian pre-national literary language. Cf. Skerlić’s opinion in this regard in fn. 81. An integrated history of the rise of a pre-national language(s) among the Serbs living in Habsburg territory is rather extraordinarily complex and, it seems to me, still an open question in spite of numerous valuable contributions. In this regard Kretschmer’s criticism of the existing methodological approaches to analyzing literary works of Slavo-Serbian writers seems to be justified and welcome. Her writings are valuable theoretical guidelines. Cf., for example, “О књижевно-језичкој традицији до 1800 код Срба и Руса (Размишљања о словенској историјској стандардизацији)”, in Јужнословенски филолог, vol. 56, nos.1- 2 (2000), 543-59; eadem, “Методологија разрађивања лингвистичких текстовних модела за предстандардно-језичко доба, Научни састанак у Вукове дане, vol. XX/2 (1991), 65-70; eadem, “Nekoliko napomena povodom 30-godišnjeg jubileja istraživanja slavenosrpskog doba”, in Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, vol. 33 (1990), 221-31.

Bohdan Strumins’kyj writes: The international character of Slavonic was proudly emphasized by Orthodox writers and publishers. To Ivan Vyšens’kyj, Slavonic was a language that could redeem a Ruthenian, a Serb, a Bulgarian, or the people of Great Rhossia. Kopystens’kyj proudly described the geographical extent of Slavonic from the Adriatic to the Arctic Sea; in his preface to John Chrysostom’s homilies in 1624, he asked all possible Slavic and nonSlavic nations to accept and embrace that book. When Pamvo Berynda published a Slavonic Triodion in 1627 with synaxaria added in a Ruthenian translation, he entreated his non-Ruthenian readers: “Do not complain about this, Great Rhosses, Bulgarians, Serbs and others who are akin to us in Orthodoxy. See his “The Language Question in the Ukrainian Lands before Nineteenth Century”, in Aspects of the Slavic Language Question, Vol. II: East Slavic, eds. Riccardo Picchio and Harvey Goldblatt (New Haven: Yale Consilium on International and Area Studies, 1984), 9-47, the quotation appears on pp. 17-18. See the explanation of the term “Rhossic” in fn. 90.

Ibid., 9-20; see fn. 126. Andrii Danylenko stresses: “ A separate place should be reserved for the Peresopnycja Gospel of 1556-1561, in which Archimandrite Hryhorij and amanuensis Myxailo Vasylijevyč made an attempt to combine Church Slavonic with the ‘prostaja mova’ (Ruthenian) rather than local vernacular. See his “The new Ukrainian standard language (1798) - between tradition and innovation”, in

58 | Olga Nedeljković

pointed out, it was only after the Great Migration in 1690 that the Serbs began to renew their literary activities. During the second half of the seventeenth century, the Bulgarians also began a literary revival. The sole available model for both the Serbs and Bulgarians was the literature of the Eastern Orthodox Slavs. The East Slavic developmental middle period has not yet been sufficiently investigated, but promises, in my opinion, to shed crucial light on the character of the literary revivals among the Serbs and Bulgarians, and the definitive codification of their modern literary languages. It was only natural that the Serbs turned to East Slavic literature, which had continued the development of Church Slavonic without interruption, even after the Fall of Constantinople in 1453. From the end of the fifteenth century until the second half of the seventeenth century—the incorporation of the Ruthenian territories into the Moscovite State took place in 1654—a complex process of development and innovations was taking place in the literary centers of these territories: Vilnius, L’viv, Ostroh, Kutejno, Kyiv, etc. These developments progressed independently of Moscovite Russia and brought about changes in the norms of classic Church Slavonic. As early as 1517, five years before Luther’s translation of the Gospels, Francysk Skaryna completed a translation of the Gospels, written in a language that is usually thought to be the earliest codification of Byelorussian.91 In fact, it was the common language of the Orthodox population in the Ruthenian lands. Skaryna explicitly called the language in which he wrote “руський языкъ.” The prefaces to his editions contained pronouncements that clarified the language in which he wrote. For example: Книги светога пророка Божия Даниила починяються. Зуполъне выложены на руський языкъ доктором Франъциском Скориною изъ славнаго града Полоцка. Напредъ Богу ко чти, и людем посполитым к науце. (The Books of the Saint Prophet Daniil begin. They are fully presented in

American Contributions to the 14th Congress of Slavists in Ohrid, Macedonia, vol. 1: Linguistics, ed. Christina Y. Bethin (Bloomington, IN: Slavica Publishers, 2008), 59-74, the quotation appears on p. 59.

E.Ф. Карский, Бѣлорусы, vol. 3, pt. 2 (Москва: Изд-во Академии наук СССР, 1955), 24. Cf. the same opinion in П.В. Владимиров, Доктор Франциск Скорина, eго переводы, печатные изданїя и языкъ (St. Peterburg, 1888; Munich: O. Sagner, 1989), 247.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 59 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs the Rus’ian92 language by Doctor Fran’cisk Skorinа93 from the famous city of Polotsk. They are set forth in God’s honor and to teach the common people).94

Skaryna’s biblical editions displayed similar explanations in regard to his language, for example, the title of the Bible printed in Prague in 1519 reads as follows: Бивлиia Руска выложена докторомъ Францискомъ Скориною из славнаго града Полоцька, Богу ко чти и людемъ посполитымъ к доброму научению (The Rus’ian Bible presented by Doctor Francisk Skorina, from the famous city of Polotsk, in God’s honor and to [provide] the good teaching to the common people).95 The language

The term “руський языкъ” is rendered into English as “the Rus’ian language” in order to differentiate it from the contemporary term “русский язык”, which designates Russian. Bohdan Strumins’kyj and other Ukrainian scholars prefer to use the term “the Little Rhossic” for Ruthenian or Ukrainian and “the Great Rhossic” or simply “Rhossic” for Russian or “россїйскїй, i.e., московскїй”, and accordingly “the common Slavonic-Rhossic language” for Slavo-Russian = “славяно-россїйскїй” which meant the latest version of Church Slavonic for all Eastern Slavs (when the eastern Ukraine was unified with Russia in 1654) and as well as for all Orthodox Slavs, including the Romanians. See the usage of “Rhossic” in fn. 87.

In the prefaces to his editions, the first Byelorussian printer and biblicist, Францыск Скарына, wrote his name in its Russian version—Франциск Скорина—because he intended his editions for all of the Eastern Slavs. Since he was from the city of Polotsk in Byelorussia, today Byelorussian and Ukrainian scholars (except the Russian ones) tend to write his name according to the Byelorussian orthography: Францыск Скарына. I use the latter as the standardized form in literary criticism. When I translate Скарына’s quotations, I keep the Russian form of his name that appears in the original.

E.Л. Немировский, “Указатель художественного убранства пражских изданий Франциска Скорины,” in: Белорусский просветитель Франциск Скорина и начало книгопечатания в Белоруссии и Литве, eds. E. С. Лихтенстейн, E. И. Маркушевич, et al. (Москва: АН СССР, 1979), 223-68, esp. 232; A.И. Журавский, “Язык предисловий Франциска Скорины,” ibidem., 85-93. Cf also: Ігар Жук, “‘Прадмовы’ Францыска Скарыны як памежныя формы ‘верша-прозы’ ў беларускай літаратуры,” in: Скарыназнаўства, Кнігазнаўства, Літаратуразнаўства. Матэрыялы Міжнароднага кангрэса беларусістаў: Беларуская культура ў дыялогу цывілізацый, ed. У. Канон (Мінск: “Беларускі кнігазбор,” 2001), 5-11; Уладзімір Агіевіч, “Антытытул Скарынавай Бівлии Рускай,” in: Скарыназнаўства, Кнігазнаўства, Літаратуразнаўства, 11-18.

The title page of Skaryna’s Bible appears in Беларуская энцыклапедыя ў 18 тамах, vol. 14, ed. Г.П. Пашкоў (Мiнск: Беларуская энцыклапедыя, 1996-2002), 444; cf. also: Энцыклапедыя Гiсторыi Беларусi у 6 тамах, vol. 6 (Мiнск: Беларуская энцыклопедыя iмя Петруся Броукi, 2002), 309-19. E. A. Целунова, “О церковнославянском протографе Библии Франциска Скорины (на материале Книги Числа)”, in Slavia, vol. 59, no. 3 (1990), 244-250. Andrii Danylenko convincingly emphasizes that “It is ubiquitously maintained (Pljušč, Aničenka, Žuraŭski, Pugh, Moser, Rusanivs’kyj) that phonological and grammatical features as found in writings in the ‘rusьkij jazykъ’ and the ‘prostaja mova’, are characteristic of both Middle Ukrainian and Belarussian, thus not allowing either Ukrainian or Belarussian deviating dialect features to penetrate into the common language standard... inasmuch as the vernacular koiné used as a written medium tended to demonstrate rather vague norms from the late 15th through the late 17th c. Žuraŭski (1967, 58f.) seems right to claim that the ‘rusьkij jazykъ’ should be treated along with the ‘prostaja mova’ as constituent parts of a general literary language system, albeit no major grammar or dictionary of the ‘rusьkij jazykъ’ has ever been compiled (Martel, 1938, 38-44) [see Martel in fn. 101].” Cf. Andrii Danylenko, “ ‘Prostaja mova’, ‘Kitab’, and Polissian Standard”, in Die Welt der Slaven, vol. 51 (2006), 80-

60 | Olga Nedeljković

of Skaryna’s editions is best described as a hybrid language. It was often a mixture of developing “руськый” and Church Slavonic. The proportions of the mixture vary both between different texts and between different linguistic levels.96 All of Skarynа’s works—including his Малая подорожная книжица (A Little Traveling Book, 1522), and Апостолъ (Apostles, 1525)—were popular and widely read among the Orthodox population in Poland and Lithuania. It was Skaryna’s desire to render the Church Slavonic language of these liturgical books that, in his words, were “not understandable to the simple people”, accessible to the uneducated masses. In a linguistic sense, he would have a whole series of “Western Russian” activist followers, including Szymon Budny97 and Vasil’ Cjapinski.98 The latter published the Homiliary
115, the quotation appears on p. 100. Cf. also: В.А. Анiчэнка, Беларyска-украïнcькiя пiсьмова-мoўныя сyвязï (Мiнск: Iнстытут мовознаўва АН Беларускай ССР, 1969); A. I.Жураўскi, Гiсторыя беларускай лтературнай мовы (Мiнск: Iнстытут мовознаў- ства AН Беларускай ССР, 1967); S. Pugh, Testament to Ruthenian. A Linguistic analysis of the Smotryc’kyj variant, in Harvard series in Ukrainian studies (Cambridge, Mass: Distributed by Harvard University Press for the Harvard Ukrainian Research Institute, 1996); M. Moser, Die polnische, ukrainische und weißrussische Interferenzschicht im russischen Satzbau des 16. und 17. Jahrhunderts, Schriften über Schprachen unde Texte, vol. 3 (Frankfurt am Main: P. Lang, 1998); idem, “Mittelruthenisch (Mittelweißrussisch und Mittelukrainisch): Ein Überblick”, in Studia slavica hungarica, vol. 50, nos. 1-2 (2005), 125-142; Вталій M. Русанівс’кий, Історія українскої літературної мови (Київ: АртЕк, 2001). Tолстой describes Skaryna’s language as follows: “сохранив церковнославянскую базу текста, он [Скорина] подновил ее на живой народной в основе своей белорусской речью.” Н.И. Толстой, “Взаимоотношение локальных типов древнеславянского литературного языка позднего периода (вторая половина XVI-XVII вв)”, in: Славянское языкознание, V Meждународный съезд славистов (Moсква: АН СССР, Советский комитет славистов, 1963), 270 and 241-42. Cf. also: his “Роль древнеславянского литературного языка в истории русского сербского и болгарского литературных языков в XVII-XVIII вв.”, in his История и структура славянских литературных языков, 89-90; Живов”, Роль русского церковнославянского в истории славянских литературных языков”, in Актуальные проблемы славянского языкознания, 74-80.
97 96

Szymon Budny (Simon Budnaeus, c. 1530-1593) was a Polish sectarian theologian. During the Reformation in Poland-Lithuania, he led the Lithuanian anti-Trinitarian (“Arian”) wing of the Polish reformist camp, which took a radical position in questions of theology though a conservative one in questions of social order. Budny translated Bible into Polish, using the Hebrew text. See more about him in Dawni Pisarze, Polscy od początków piśmiennistwa do Młodej Polski Przedwodnik biograficzny i bibliograficzny, vol. 1 (Warszawa: WSIP, 2000), 126-28. Cf. also: Stefan Fleischmann, Szymon Budny: Ein theologisches Portrait des polnisch-weißrussischen Humanisten und Unitarieri (ca. 1530-1593), Series A. Slavistische Forschungen, n.s., vol. 53 (Köln: Böhlau, 2006).

Fleischmann, Szymon Budny, 94-102. Васiль Цяпiнскi Амелляновiч (Тяпинский ca.1540-1603) supported Budny: “Ihm zur Seite [of Szymon Budny] stand Vasil’ Cjapinski, der die drei synoptischen Evangelien ins Weißruthenische übertrug und sie 1576 in seiner Drukerei auf dem väterlichen Gut Cjapina druckte (das Lukasevangelium nur unvollständing).” Cf. Norbert Randow, “Die weißruthenische Literatur”, 2, Камуникат, http://kamunikat.fontel.net/www/czasopisy/annus/01/01_randow.htm (accessed March 12, 2011). Cf. also: Толстой, “Языковая ситуация в западных пределах восточного и

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 61 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

Gospels with parallel texts in Byeloruthenian and Church Slavonic, heavily modeled on the Antitrinitarian, Szymon Budny’s Bible of 1572 and his New Testament of 1574.99 Furthermore, at the end of the sixteenth century, Lavrentij Zyzanij published his Грамматика словенська (A Slavonic Grammar, Vilno, 1596). The Grammar was written in the vernacular (Byeloruthenian from the Vilno region) so as to make the study and comprehension of Church Slavonic easier. In that same year, his, Азбука (Alphabet), was published under the title of “Лексис, СирЂчь реченїа, въкратъцЂ събран(ъ)ны и из слове(н)скаго языка на просты(й) рускі(й) діале(к)тъ истол(ъ) кованы. (A Leksis of Expressions Briefly Collected and Interpreted from Church Slavonic into the Ru’sian Vernacular).”100 The “простый русьскый дїалект (the simple Ru’sian dialect)”, or “русьска мова (the Rus’ian vernacular)”, essentially represented spoken Byeloruthenian from the Vilno region.101 It became the “western Russian” literary language, the so-called “рус’кій” (Ruthenian), that in the sixteenth century was introduced into traditional confessional-denominational literature along with Church Slavonic. The western Russian writers in the Ruthenian regions used this language and called it “проста мова” in contrast to “словенскій”, which remained the chief literary medium. It should be emphasized that very early on, this vernacular was also used independently from Church Slavonic in the function of “Chancellery Byelorussian or Ruthenian.”102 In the beginning, the language was composed predominantly of Byelorussian elements. Later, it also absorbed Ukrainian and Polish ones. In the middle of the sixteenth century, проста мова was deployed in ecclesiastical books—Gospels, homilies, tracts, “Triods”, etc.—as well as the first secu-

южного славянства в XVII веке (опыт сопоставительного рассмотрения)”, in his Избранные труды, vol. II: Славянская литературно-языковая ситуация, 175-76.
99 100

Fleischmann, Szymon Budny, 94-104.

Strumins’kyj, op. cit., 14-15; Encyclopedia of Ukraine, vol. 5, ed. Danylo Husar Struk (Toronto: University of Toronto Press Incorporated, 1984), 886. See also: Oxana Pachlovska, Civiltà letteraria ukraina (Roma: Carocci editore S. p. A., 1998) 97 and 99; Moser, “Что такое “простая мова?”, in Studia slavica hungarica, vol. 47, No 3-4 (2002), 221-260; B. Wiemer, “‘Prosta mova’—Präliminaria zu einer strukturellen Beschreibung”, in Beiträge der Europäische Slavistischen Linguistik (POLISLAV) 6, eds. J. Blankenhorn, J. Błaszczak, R. Marzari (Munich: Verlag Otto Sagner, 2003), 227-237; П. П. Плющ, “Русская ‘простая мова’ на Украине в XVI-XVIII веках”, in Начальный этап формирования русского национального языка, ed. Б. А. Ларин (Ленинград: Издательство Ленинградского университета, 1961), 219-236.

See more on the various names of the “проста мова” in Andrii Danylenko, “On the name(s) of the Prostaja Mova in the Polish-Lithuanian Commonwealth”, Studia Slavica 51, nos. 1-2 (March, 2000): 97-121.

Strumins’kyj, op. cit., 20-26.

62 | Olga Nedeljković

lar works, especially educational texts.103 Speaking about the use of Ruthenian in the church and in ecclesiastical literature, Bohdan Strumins’kyj says: The first conscious attempt to introduce local Ruthenian into the religious literature of the Ukrainian lands was made in the Volhynian Orthodox monastery of Pere-sopnycja by 1556. Archpriest Myxajlo Vasylijevyč, who transcribed the Slavonic translation of the Gospel into Ruthenian from 1556 to 1561, said in his preface: “If this has been translated from the Bulgarian language into Ruthenian speech it has been done for better comprehension by the common Christian people. Don’t deplore this, dear friend.”104 The intrusion of the people’s language into still-medieval Church Slavonic literature is well documented in Eastern Slavic Orthodox literature. For example, at the end of the sixteenth century, the renowned Ukrainian polemicist, Ivаn Vyšens’kyj, wrote: Евангелїя и Апостола въ церкви на Литургїи простымъ языкомъ не выворочайте, по Литургїи же для вырозумѣнья людского попросту толкуйте и выкладайте, книги церковныѣ всѣ и уставы словянскимъ языкомъ друкуйте. (In church, during the Liturgy, do not distort the Gospels and the Acts of the Apostles; after the Liturgy is over, interpret and expound in a simple manner (po prostu) in the language of the people, so that the people may understand it; and print all Church books and its constitutions and laws in Church Slavonic).105 Many of the topoi explaining when and why the vernacular should be employed, such as the example above, are nearly identical with Venclović’s writing, except the language referred to by the East Slavs is “русьскїй” or “российский”, while Venclović

A. Martel, La langue polonaise dans les pays ruthènes: Ukraine et Russie blanche 1569-1667 (Lille, 1938), 97-160; Толстой, “Взаимоотношение локальных типов”, 241-45; G.Y. Shevelov, “Ukrainian”, in: The Slavic Literary Languages: Formation and Development, eds. Alexander M. Schenker & Edward Stankiewicz (New Haven, 1980), 143-60; A. McMillin, “Belorussian”, in: The Slavic Literary Languages, 105-17.
104 105

Strumins’kyj, op. cit., 26.

Quoted from Martel, La langue polonaise, 99, fn 2. (Акты относящиеся къ исторїи Южной и Западной Россїи, II, 220); I. Ogijenko, “Język cerkiewno-slowiański na Litwie i w Polsce w ww. XV-XVll”, Prace Filologiczne V, no. 14 (1929): 524-43, esp. 536-37; І. Огієнко, Українська літературна мова XVIго століття і Крехівський Апостол (1560) (Warszawa: Druk. Sinodal’na, 1930), 57-58; А. Н. Робинсон, Борьба идей в русской литературе XVII века (Моcква: Издательство Наука, 1974), 319-332; Strakhov, “Attitude to Greek Language and Culture in Moscovy”, 130; Bernard Gröschel, Die Sprache Ivan Vyšens’kyjs. Untersuchungen und Materialien zur historischen Grammatik des Ukrainischen (Köln: Böhlau Verlag, 1972); cf. also Pachlovska, op. cit., 348-352. For a different interpretation of Vyshens’kyj’s quoted fragment see Harvey Goldblatt, “On the Language Beliefs of Ivan Vyšens’kyj and the Counter-Reformation”, in Harvard Ukrainian Studies, vol. 15, (1991), 7-34.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 63 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

speaks of “ср’бскы.” For the sake of comparison, I will give a few examples. In the epilogue of his translation of Мачь Духовны (Spiritual Sword), composed by the Ruthenian writer, Lazar Baranovyč, Venclović wrote: И се же вѣдомо буди, iaко не въса проста сут, понieже iaже къ Богу глаголют се сia по писанїю книжном въмѣщено ieст, а iaже къ людем сia по просту. Нъ и таia недостиженїем oум’ным и невѣждаством не възмогох въса ни изредно протл’ ковати, нъ емуже от вас чатущих даiет Богъ бистрооумїе достодл’жно может извѣствовати… (And, let it be known that all writings are not simple and clear simply because they refer and speak to God and are written according to the literary models [of Church Slavonic]. When they [writings] are addressed to the people, they are written in the vernacular. However, even those [texts written in the common people’s language] that I could not interpret in their entirety, due to my ignorance and the imperfection of my intellect; but those of you, readers, whom God endowed with a clever mind, should be able to understand them correctly.) 106 Even though Venclović interpreted Мачь Духовны “по просту (in the vernacular)”, according to his own admission, he was not able to interpret it very well because he did not have an adequate command of the people’s language. Such a pronouncement might suggest that Venclović was only a scribe, but more likely represents the adoption of one of the popular loci communes of Orthodox literature.107 In another example, Venclović called the language of the people “ср’бскы”: Поученїе избран’ное от светаго ев(аг)гелїа и от многїих божаств’ных писанїи, от Москов’скога поученїа щампатога оу Москви при цару Петру и Адрїану тамош’нieм, тогда бив’шем патрїар’сe … здѣ же преведенїе быст ему на ср’бскы ieзыкъ ради разуменїа простым чловѣком, … (This is a selected homily from the Holy Gospel and from many other sacred writings [taken] from the Moscow Teaching [which was] printed in Moscow during the reign of Peter and Adrian, who was the Patriarch at that time… [which] is translated into the Serbian language in order that any ordinary person can understand it…108

106 107

Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, 86, (see fn. 4).

Already in 1911, discussing the originality of Gavrilo Stefanović Venclović’s writings, Јоvanović correctly remarked: “… Гаврило нема ни једнога свога оригиналнога рада, него су му све или преписи, или прераде, или преводи. Он сам није написао ништа, сем уметака и објашњења у беседама црквеним, о чему ћемо мало доцније говорити.” “Језик Гаврила Стефановића”, 109. More about Lazar Baranovyč cf. Pachlovska, op. cit., 418-428, 451.

Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, 146.

64 | Olga Nedeljković

Or, in another example: Просто вам ово говорим вашим ср’’бским ieзиком а не по книжкы съкривено, ни по лѣш’кiи, полiaч’ки лы шлiaпам, да се коме ругам за ieзык и мегю вама у цръкви шпоту да збiам и чиным. (I am talking to you about it in your own, simple language and not in the learned one which expresses ideas in an obscure way, nor do I prattle to you in the Polish language with an intention to mock your language and create and sow dissension among you in the church.) 109 This last sentence unequivocally indicates that Venclović’s texts were copied from Ruthenian originals, where “по лѣш’кiи, полiaч’ки” (in the Polish manner) played an important role in the everyday life of the Orthodox Slavic population in the Polish-Lithuanian state. Venclović also pointed out how Church Slavonic texts were unintelligible: Преводъ от прикр’вен’ныхъ писанїи на просто(e) и уразумител’ное знанїе ср’бское, за селiaне и просце люде ... Събери къ мнѣ людъ и да слышетъ словеса моia, и въложи словеса сїа, iaже азъ глаголю тебѣ, людемъ моимъ въ оуста ихъ, и да разумеютъ ie и сыни свое да научетъ; а не въ маг’лѣ и чрезъ облакъ оучити и глаголати невѣштїе въ писмѣ, нь просто имъ ieзыкомъ ихъ вѣштати, iaко да вьса разумѣютъ людїе… (The translation from the obscure writings [in Church Slavonic] into the simple and understandable spoken language of the Serbs, [made] for peasants and other ordinary people… gather people together to listen to my preaching and put the words I am telling you into the mouths of my people; let them understand my words and let them teach their sons properly, rather than teaching them and talking to them through fog and clouds; one has to talk to them in the spoken language which ordinary people can [easily] understand.)110 Almost an identical pronouncement can be found in the foreword to the Евангелїе учител’ное (The Teaching Gospel) of 1569: “Помыслилъ же былъ есмы и се, иже бы сию книгу выразумѣнїя ради простыхъ людей, преложити на простїю молву, и имѣлъ есми о том попеченїе великое… (I [had] thought to translate this book into the people’s language in order to make it understandable to the ordinary people speaking the Rus’ian vernacular, and had a great concern about it…)”111 In the Nesvižskij Catechism of 1562, written in a mixture of Byelorussian and Ukrainian

109 110 111

Новаковић, Примери књижевности и језика старога, 184, (see fn. 4). Новаковић, Примери књижевности и језика старога, 181. Огієнко, Українс’кая литерарная мова, 99.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 65 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

elements, one reads that it is “для простыхъ людей языка руського (for the ordinary people speaking the Rus’ian language).”112 Venclović and the western Russian writers who used both Church Slavonic and the vernacular kept underscoring the fact that they did not know, or did not have a sufficient command of словенски (i.e. Church Slavonic). Thus, in the foreword to the Хомилиарное Евангелїе (Gospel with Homilies) of 1616, we read: Тепер зась (през незнаемость и неумѣетность языка Словенсково многих) многим мало потребен и непожиточен ставшися, знову переложенемъ его на языкъ наш простый Русскїй, якобы змертвых вскрешон, а выданем з’друку на всѣ широкїи славного и старожитного народу Росїйского краины розослан будучи; всѣми потомными вѣки, всѣхъ, а иле простѣйшихъ, а языка Словенского не умѣючих… (Therefore, at the present time, because of wide-spread ignorance and a lack of knowledge of Church Slavonic by many, having become unnecessary and useless to many people, it [the text in Church Slavonic] has been translated again into our ordinary Rus’ian, as if it were resurrected from the dead, and through printed editions, it [the text] has been broadly spread among the glorious and ancient people of the Moscovite state, and in the coming centuries, will reach everyone, especially many ordinary people who do not know Church Slavonic.) 113 All of the above-cited texts belong to one and the same phase of the continuous evolution of Church Slavonic, during the time when the people’s language was gradually being introduced as a medium parallel to it. The reasons for this phenomenon are, on the one hand, the unintelligibility and rigidity of archaic forms and constructions, and, on the other, simple ignorance of the language on the part of its users. The introduction of the vernacular as a medium parallel to Church Slavonic was intended to make the latter more accessible to the masses, that is, to the Orthodox Slavs on the territory of Catholic Poland and Lithuania. This innovation in the Ruthenian territories of the sixteenth and seventeenth centuries had nothing in common with what occurred in neighboring Poland. At first glance, many scholars are inclined to see analogies. However, the alleged analo-

112 113

Tолстой, “Взаимоотношение локальных типов древнеславянского”, 245.

Martel, La langue polonaise, 76-79, esp. 77; see also V. Negalevs’kyj’s pronouncement in his introduction to the Gospels, published in 1581: многихъ учоныхъ, богобойных a слово божее милуючихъ, людей, которые писма полского читати не умѣют, a языка словенского, читаючи писмом руским, выкладу з словъ его не розумеют; отже виходитъ, шчо, навитъ вчени люде не знали своей церковной мови. Cited from Огієнко, Українська літературна мова, 95.

66 | Olga Nedeljković

gies are, in fact, deceptive because one deals with two different worlds in one and the same state. As Picchio has noted, it is true that: the Ukrainian-Byelorussian territories were directly exposed to the influence of the sixteenth-century Western European intellectual revival. In particular, the intellectual life of the Ukrainian and Byelorussian lands was brought into contact with both the partisans of the vulgar tongue and their Latinophile opponents, that is, with theories which echoed the ideological conflict between the Reformation and the Counter reformation. 114 On the other hand, the Orthodox population in the Ruthenian lands struggled with Western trends. Thus, instances of the acceptance of certain models, which were extremely limited in scope—for example, Latin-Polish Poetics and Rhetorics in the second half of the seventeenth and the beginning of the eighteenth centuries—could be found in competition with these western Latin trends. In an act of self-defense, the educational models of the Jesuit schools were employed, particularly in the era of Peter Mohyla (1596-1647).115

Riccardo Picchio, “Introduction à une étude comparée de la question de la langue chez les Slaves”, in: Etudes littéraires slavo-romanes (Florence: Licosa Editrice, 1978), 159-96; the quotation appears on 167. After the unification of the eastern part of Ukraine with Russia in 1654, the language situation considerably changed: A more dispassionate and comprehensive treatment of new standard Ukrainian must be placed in the context of the formation of literary genres and styles in the 18th century in two different standard languages. They are Church Slavonic of the Meletian version [based on Meletij Smotryc’kyj’s Grammar, see fn. 126] and the prostaja mova (Ruthenian), both influenced by Great Russian and, to a much lesser extent, Polish [...] From the late 17th century onward, the prostaja mova was losing its position in almost all genres where it had flourished before, although it was largely retained in administration until the abolition of the Cossack regimental system and the introduction of the imperial social structure in the Hetmanate by Catherine II in 1781-85. In contrast, Church Slavonic strengthened its status in ecclesiastical and secular genres, and revived many archaisms [...] Trying to participate in the main stream literary process of Great Russia, graduates of the Ukrainian schools were compelled to switch to Russian Church Slavonic in conjunction with secular Russian, which was becoming indispensable at that time in public domains. Under pressure from the imperial center, Samuel Myslavs’kyi, metropolitan of Kyiv (1783-96), promoted the status of Russian by introducing its literary standard—spelling and pronunciation—into the classes of poetry and oratory at the Kyiv Academy, Kharkiv College, and other schools. Danylenko, “The new Ukrainian standard language (1798) - between tradition and innovation”, 60-62.

Г.М. Сивокінь, Давні українські поетики (Харків: Акта, 1960); В.І. Крекотень, “Київська поетика 1637 року”, in: Літературна спадщина Київської Русі і українська література XVI - XVIII ст., ed. О.В. Мишанич (Київ: Наукова думка, 1981), 118-154; Д.С. Наливайко, “Київські поетики XVII — початку XVIII ст. в контексті європейського літературного процесу”, in: Літературна спадщина Київської Русі, 155-95; І.В. Іваньо, “Естетична концепція і літературна творчість Феофана Прокоповича”, in: Літературна спадщина Київської Русі, 223-49; cf. the other articles in the same book; Iaroslav Isaievych,

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 67 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

The Latin-Polish models were never completely or correctly understood. Still less did they influence the actual development of the language and literature of the Orthodox Slavs. I believe that one comes closer to the true development of the Orthodox Slavs when one recognizes that Polish cultural and literary models were never consciously accepted as models to be imitated in literature or in other cultural spheres, either in Moscovite Russia, or by the Orthodox populace in the Ruthenian territory of the Polish-Lithuanian Commonwealth during the sixteenth and seventeenth centuries. This statement is not meant to exclude the influence of the Polish language as an official state language, because its influence was strong and indeed inevitable. It has left many indelible traces in the modern literary languages of both the Ukrainians and the Byelorussians. The linguistic situation described by Ruthenian writers during the sixteenth century and attested to in Orthodox texts cannot be compared with the synchronic stage of linguistic-literary development in Poland. It has its parallel rather, in the literature of the neighboring Orthodox territories in Transylvania, Wallachia and Moldavia. Together with the Orthodox Slavs, the Romanians were integrated into the “Byzantine Commonwealth”, and adopted the common Orthodox Slavic literary language (i.e. Church Slavonic). They created their medieval literature in this language. Though not occupied by the Turks, the Romanians were able to follow the general cultural development of the Orthodox community during the Turkish occupation of most of the Balkans. Thus, as early as in the first half of the sixteenth century, Slavo-Romanian diglossia116 can be attested to in texts written in regions that, although allied in their resistance to the Turks, represented rather independent princi-

“Between Eastern Tradition and Influences from the West: Confraternities in Early Modern Ukraine and Byelorussia”, in Ricerche slavistiche, vol. XXXVII (1990), 269-294; Рышард Лужны”, Украинские писатели эпохи барокко и традиции отечественного средневековья”, ibid., 295-306; Paulina Lewin, “The School Theater in the Ukraine and Its Relation to the Middle Ages”, Ibid., 307-321; eadem, Wyklady poetyki w uczelniach rosyjskich XVIII w. (1722-1774) a tradycje polskie (Wroclaw, Warszawa, Krakow: PAN, 1972); eadem, “Polish-Ukrainian-Russian Literary Relations of the Sixteenth-Eighteenth Centuries: New Approaches”, Slavic and East European Journal 24, no. 3 (1980): 256-69; eadem, “Literatura staropolska a literatury wschodniosłowiańskie, Stan badań i postulaty badawcze”, in: Literatura staropolska w kontekście europejskim (Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolinskich, 1977), 139-68; Ihor Ševčenko, “The Many Worlds of Peter Mohyla”, Harvard Ukrainian Studies, vol. 8, nos. 1-2 (1984), 9-40, just to mention several important studies concerning the new challenges from the West which forced the Ruthenian intellectuals to introduce the new cultural patterns beginning with the second decade of the seventeenth century and especially after the founding of the Kiev Mohyla college.

The Romanian language, which was incorporated into the Orthodox Balkan league of languages, largely freed itself, in a most striking way, from dependence on its inherited Latin substance. Romanian can hardly be thought of as belonging to the Romance languages.

68 | Olga Nedeljković

palities. In their religious manuscripts—the Psalter, the Gospels with Commentaries, the Catechisms, etc.—the Romanians closely followed and embraced the common Orthodox Slavic linguistic innovation. Thus, Romanian was used for private reading while Slavonic was used for religious services, and the difference in language was often graphically palpable: the two sat side by side on the page, with Romanian written in red ink, and Slavonic in black. The first Romanian printer, Deacon Coresi, in addition to his Gospels of 1561, began to publish religious works in Romanian, or in Romanian and Slavonic together.117 The introduction of a Romanian people’s language into Romanian texts is well documented in Orthodox Slavic literature. The Bulgarian monk, Paisy of the Hilendar monastery, accurately described the situation in the Romanian lands in his, История Славѣноболгарская (Slavo-Bulgarian History) of 1762: Тако ωт то време власи ωбратилисa паки вь православїю и читали по словенски. до скорое време паки извадили им’ руси на влашки iaзикь прости писаниемь. (Thus, from that time, the Romanians were also converted to Orthodoxy and read Old Bulgarian [i.e. Church Slavonic]. Recently, following the Ruthenians [i.e., their writing practices], they [the Romanians] have introduced the Romanian vernacular into texts intended for the ordinary people.) 118 Paisy’s statement unequivocally indicates that the center of linguistic and literary innovations among the Orthodox of that time, i.e. after the Fall of Constantinople, was in the Ruthenian territories, in so-called South-Western Rus’, where the conditions for such developments were most propitious and challenging within the joint Catholic state of Poland and Lithuania.


Alexandru Rosetti, Brève histoire de la langue roumaine des origines à nos jours (The Hague: Mouton, 1973), 96-98; Т.А. Репина, История румынского языка (СПб: Издательство С-Петербургского университета, 2002); Neculai Iorga, A History of Roumania. Land, People, Civilization (New York: Dodd, Mead & Company, 1970), 131-46; see also Testi romeni antichi (secolo XVI-XVIII), eds. Alexandra Niculescu and Florica Dimitrescu (Padova: Antenore, 1970), xv-li. Cf. also: Elizabeta Negrău, “Byzantine Legacy and Modern Greek Influences in the Wallachian Culture of the 17th - 18th centuries”, in Revue des études sud-est européennes, vol. 47, nos. 1-4 (2009), 89-100. Quoted from Пайсий Хилендарски, История славяноболгарская, Първи Софрониев препис от 1765 година (София: Наука и изкуство 1972), folio 35а. I would like to thank Dr. Predrag Matejić, Director of the Hilandar Research Library, Resource Center for Medieval Slavic Studies (Ohio State University, Thompson Library) for providing me with a copy of this manuscript. Cf. also: “Тако ωτ то врем[e] власи ωбратили се паки въ православие и читали по болгарски iaзикъ до скорае време. Ніна паки извадили имъ руси на влашки iaзикъ про[с]ти писание.” Божидар Райков, Паисневият ръкопис на “История славяноболгарская” 1762 (София: Наука иизкуство, 1989), 77.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 69 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

This people’s language, documented in Moscovite Russia at approximately the same time, or somewhat earlier, under the similar designation “простое слово”,119 known in the Ruthenian regions of the sixteenth century as “рус[ь]скїй”, “простый рускїй дїалектъ (simple Russian dialect)”, “руски речи прости (simple Russian speech)” or “проста мова” was quickly adopted in the Romanian territories and translated as “влашки iaзикь прости (simple Romanian language).” Similarly named vernaculars would eventually appear in all the Orthodox Slavic nations, with a greater or lesser time lag. “Рус’кїй” or “простый рускїй дїалектъ” remained the major source in the development of other vernaculars among the different Orthodox peoples. Paisy of the Hilendar monastery followed the Ruthenian tradition, and clearly referred to it: азь Паисїа іер(о)монахь и проигумень хиландарски сьвокупихь и написахь ωт руски речи прости ωбратихъ на болгарски прости речи и словенскї. (I, Paisy, a hieromonk and deputy-abbot of the Hilendar monastery, collected the Rus’ian simple speech, and from it translated and wrote [texts] in the Bulgarian common people’s language and Church Slavonic).120 Two examples stand out among the numerous loci communes Паисий adopted from his original text and copied in his История (History): ... прилучи се намь много крать прочитати различни исторїи рукописнихь и печатни(х), що извадили руси и москов’ци ωсобно рaди словѣнскаго народа… (It happened to us to read various histories, in manuscripts as well as printed, which the Ruthenians and Moscovites [i.e. Russians] translated into their own language to the special benefit of the Slavonic people...)121

119 120

See fn. 3.

Хилендарски, История славяноболгарская, folio 82b. Already half a century ago, Ljubomir Andrejčin correctly discribed the concept of Паисий’s language as follows: От някои изрази в неговата история може да се съди, че той не поставя граница между български и “словенски”, не ги схваща като два отделни езика. Българският език образува за него някакво единство с черковнославянски и това единство той противопоставя в известен смисъл на руския език. (срв. в “Послесловието”: “от руски речи прости обратихъ на болгарски прости речи и словенски…”) See: Любомир Андрейчин, “Езикът на Паисиевата ‘История Славеноболгарская’ и началото на новобългарския книжовен език”, Български език 12, no. 6 (1962): 481-90; the quotation appears on 482.

Хилендарски, История славяноболгарская, folio 7a. Cf. also: “...прилучи се намъ много кратъ прочитати различнї истории рукописни и щамби, что извадили руси и москове ωсобно ради словенскаго народа...” Райков, Паисневият ръкопис, 53.

70 | Olga Nedeljković

And: “По руски и московски печатни исторїи показуют… (Printed histories in Ruthenian and Moscovite languages show that...)”122 The constant mentioning of “руски” and “московски” in Paisy’s History indicates that Ruthenian and Moscovite were two separate idioms representing the vernaculars of Ruthenia and the Moscovite state.123 Orthodox vernaculars cannot be treated in the same way that Western European vernaculars have been treated in scholarship. The goal of the Western European vernaculars was to achieve fully equal status with the Latin that they would gradually displaced. In contrast, the vernaculars of the Orthodox Slavs from the sixteenth century onwards—“русскїй”, “россїйскїй”, “влашки”, Venclović’s “ср’бскы”, and Paisy’s “болгарски” in the eighteenth century—never intruded into the sphere of the traditional uses of “словенски.” It was not their goal to gradually displace Church Slavonic. On the contrary, vernaculars were introduced to revive and renew “словенски” among all the Orthodox. The language of Church Slavonic was seen as the sole, powerful weapon against the “infectious heretical tongue”, a phrase which in the Ruthenian regions at the time signified the use of the Polish language, and the danger of conversion to Catholicism or Protestantism. In 1592, the Orthodox Metropolitan of Kiev, Myxajlo Rahoza, wrote: Ученїе святыхъ писанїй зѣло оскудѣ, паче же словенского-россїйского языка, и вси человѣци приложишася простому несъвершенному лядскому писанїю, и сего ради въ различныя ереси впадоша, невѣдущее въ богословїи силы съвершеннаго грамматическаго словенского языка. (The teaching of the Holy Gospel has become very scarce and insufficient, except for the SlavoRussian language, all people have embraced a simple, imperfect way of the ordinary people’s writings [i.e.emulating writings in the Polish vernacular], and,


Хилендарски, История славяноболгарская, folio 55a. Cf. also: “… но руски и мо[с]ковски печатени їстории показуютъ…” Райков, Паисневият ръкопис, 95.

Ruthenian writers well differentiated “рускїй” (the Ruthenian language) from “россїйскїй” or “московскїй” (the Russian vernacular that was the people’s language in the Muscovite state). See a slightly different interpretation of these terms by Martel: D’une manière générale les écrivains ruthènes, quel que soit leur lieu d’origine, ne distinguent pas les dialectes divers et ils désignent, nous l’avons dit, la language parlée d’un terme général russkij ou rossijskij jazyk, tout comme ils appliquent d’ordinaire le mot Rus’ ou Róssija à l’ensemble des terres qu’ils occupent dans la République. Martel, La langue polonaise, 91, fn. 1. Martel’s interpretation is acceptable if we take into consideration the linguistic function of both the “русскїй” and “россїйскїй” vernaculars in their relationship to “славенски.” From this point of view, Ruthenian writers did not distinguish between them, but perceived “славенски” and these vernaculars as one and the same language.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 71 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs therefore, lacking the knowledge and power of the perfect Church Slavonic grammar in theology, they have fallen into various heresies.)124

Western Russian writers exhibited a great love and veneration for “словенски”: А за тым тот который тых часов хот в’зацнѣйшом, пенкнѣйшом, звязнѣйшом, суптелнѣйшом и достаточнѣйшом языку Словенском, през неспособность слухачов, не многим пожиточен был: тепер тот в’ подлѣйшом и простѣйшом языку, многим, албо рачей всѣм Рускаго языка якоколвек умѣстным потребен и пожиточон быти моглъ. (And then, in those times, that [person] who [used] the most honorable, the most beautiful, the most coherent, the most subtle, and the most abundant Slavonic language, could not be useful to many people [i.e. could not be understood by many people] due to the incapability of his listeners. Nowadays, if that [person] uses the most debased and simplest language, he would be suitably indispensable and useful for whatever [purposes], not only to many, but rather, to all the people speaking the Rus’ian language.)125 A general ignorance of “словенски”, the narrow intelligibility of the language, and the overall low educational level of the Orthodox population in Poland and Lithuania as compared to their Catholic neighbors, all contributed to provoking Lavrentij Zyzanij and Melеtij Smotryc’kyj,126 members of the Ostrog circle, and other Orthodox zealots to undertake a standardization of Church Slavonic and to secure its authority in the social and political order. In this way, a new type of Church Slavonic was created, the so-called Ruthenian (Ukrainian) Church Slavonic language, the analysis of which I will leave for another occasion. Presently, I am interested only in Ukrainian Church Slavonic’s relation to the newly-introduced people’s language. Sources reveal that the проста мова (vernacular) appeared for the sake of aiding the study and further development of “славенски;” it’s purpose was to render Church Slavonic intelligible to the common people, assuring, thereby, its continued use. The common people’s language (except Venclović’s “ср’бскы” which was an independent
124 125 126

Ogijenko, “Język cerkiewno-słowiański”, 535; Martel, La langue polonaise, 76, fn. 2. Martel, La langue polonaise, 77, fn. 2.

Meлетiй Смотрицький (1577/8-1633) “was a Ruthenian (=Ukrainian and Belarusian) linguist from Galicia, author and religious activist. Education in Ostroh (Ostrog) and Vilnius, as well as in Leipzig, Wittenberg and Nuremberg, later rector of Kiev brotherhood’s school. Smotrytsky is best known for his Grammar of Church Slavonic (Грамматіки славєнския, правилное Сνнтагма, 1619), which codified what is now known as ‘Modern Church Slavonic’ or, more specifically, ‘Meletian Church Slavonic.’ It was the sole handbook for grammar in Belarusian, Russian and Ukrainian lands, and had an enormous impact on the literary usage in Church Slavonic texts throughout the Slavic Orthodox countries.” See: http:// en.wikipedia.org/wiki/Meletius_Smotrytsky (accessed March 12, 2011).

72 | Olga Nedeljković

linguistic code) never challenged Church Slavonic as the sole sanctioned literary language of the Orthodox, nor did it cause a crisis for Church Slavonic by competing with it.127 The people’s vernacular appeared only as a sort of crutch. It functioned as a parallel Low variety spoken language in harmony with its High variety, i.e., Church Slavonic, bringing about a situation of diglossia.

The comparative analysis of Venclović’’s writings in “ср’бскы” with other Orthodox texts written in the “проста мова (vernacular)”, demonstrates that both belong to the same developmental phase of the Church Slavonic language. This phase, characterized by the gradual introduction of the common people’s language into literature as a medium parallel to Church Slavonic, was common to the entire Orthodox community. The emergence of the vernacular as an auxiliary idiom alongside Church Slavonic, i.e. Slavo-Russian or Slavo-Ruthenian, was of decisive importance for the further development of Orthodox nations, as well as their linguistic unity. This phenomenon first appeared during the fifteenth and sixteenth centuries among the Eastern Slavs in Moscovite Russia and the Polish-Lithuanian Commonwealth. It occurred there first for two reasons: the Eastern Slavs were not occupied by the Turks, and the Commonwealth, in particular, offered the most favorable conditions for this kind of innovation. At the beginning of the sixteenth century, the Romanian vernacular made its appearance in Wallachia and Moldavia. The same developmental phase emerged among the Bulgarians in the second half of the seventeenth century and among the Serbs in the first quarter of the eighteenth century when circumstances were favorable in the occupied Balkans. Thus, I believe I can conclude with considerable certainty that the linguistic diglossia found in Venclović’s texts marks the beginning of a new phase of ByzantineSlavic diglossia attested to in Serbianized Slavo-Russian texts.128 This diglossia was introduced into Serbian literature—a literature that at the time was still medieval— at least two centuries later than in the rest of the Orthodox world. Furthermore, my analysis reveals that Venclović’s diglossia was created in the context of conscious ef-

A thorough researcher, Martel points out the following: “Ainsi la primauté du slavon n’est pas discutée; la langue parlée se trouve présentée très humblement, et c’est le malheur des temps qui justifie l’usage qui en est fait, usage très modeste…” Martel, La langue polonaise, 77-78


See the explanation of Serbianized Slavo-Russian and Slavonized Serbian in fns. 63 & 64.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 73 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs

forts to emulate the late, common phase of Byzantine and Post-Byzantine diglossia when ordinary people’s languages were introduced into medieval, ecclesiastical literatures of the Orthodox Slavs and Romanians. In fact, Venclović’s diglossia has to be recognized as illusory (or extended)129 because two separate and independent linguistic codes are attested to in his texts. Although it was intended to become an organic part of the broader Byzantine-Slavic diglossic system, Venclović’s diglossia in its essence would be more accurately described in terms of a certain state of bilingualism. Regardless of its linguistic status and cultural identities, Venclović’s diglossia should be perceived as an impressive expression of a supranational, religious and linguistic unity of all Orthodox peoples.

Albijanić, Aleksandar. “The Creation of the Slaveno-Serbski Literary Language”. The Slavonic and East European Review 48, no. 113 (October 1970): 485-486. Albijanić, Aleksandar. “Serbian Church Slavic Elements in Vojvodina Sources.” Die Welt der Slaven 23, no. 2 (1978): 268-283. Albijanić, Aleksandar. “The Demise of Serbian Church Slavic and the advent of the Slaveno-Serbski Literary Dialect.” In The Formation of the Slavonic Literary Languages, eds. Gerald Stone and Dean Worth. Columbus: Slavica Publishers, 1985. Ammon, Ulrich. “Language - Variety, Standard Variety – Dialect.” Sociolinguistics 1 (1987): 316-335. Belić, Aleksandar. Review of Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes, by Boris Unbegaun. Južnoslovenski filolog 13 (1933-4): 194-195. Costantini, Lionello. “A proposito della lingua di Gavrilo Stefanović Venclović.” Ricerche slavistiche 14 (1966): 53-76. Costantini, Lionello. “Gli Annali del Baronio-Skarga quale fonte di Gavrilo Stefanović Venclović.” Ricerche slavistiche 16 (1968-69), 163-190. Danylenko, Andrii. “On the name(s) of the Prostaja Mova in the Polish-Lithuanian Commonwealth.” Studia Slavica 51, nos. 1-2 (March, 2000): 97-121. Danylenko, Andrii. “The Formation of New Standard Ukrainian. From the History of an Undeclared Contest Between Right- and Left-Bank Ukraine in the 18th century.” Die Welt der Slaven 53 (2008): 82-115.


About “extended” diglossia see fn. 77.

74 | Olga Nedeljković

Ferguson, Charles. “Diglossia.” Word 15, no. 2 (August 1959): 325-340. Ferguson, Charles. “Epilogue: Diglossia revisted.” Southwest Journal of Linguistics 10, no.1 (1991): 214-234. Fine, John V. A. When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans. A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 2006. Gavrilović, Slavko. Izvori o Srbima u Ugarskoj s kraja XVII i početkom XVIII veka. Beograd: SANU, 1990. Goldblatt, Harvey. “On the Language Beliefs of Ivan Vyšens’kyj and the CounterReformation.” Harvard Ukrainian Studies 15 (1991): 7-34. Graciotti, Sante. “Il problema della lingua letteraria nell’antica letteratura croata.” Ricerche slavistiche 15 (1967): 123-164. Grickat, Irena. Aktuelni jezički i tekstološki problemi u starim srpskim ćirilskim spomenicima. Beograd: Narodna biblioteka SR Srbije, 1972. Grković-Mejdžor, Jasmina. “Sintaksički grecizmi u Psaltiru Gavrila Trojičanina iz 1643.” In Psaltir Gavrila Trojičanina iz 1643. godine. Ćirilske rukopisne knjige Biblioteke Matice srpske. Edited by Dušica Grbić. Novi Sad: Biblioteka Matice srpske, 1992. 129-137. Guran, Petre. “Escatology and Political Theology in the last centuries of Byzantium.” Revue des études sud-est européennes 14, nos. 1-4 (Bucarest, 2007): 73-85. Hafner, Stanislav. “O pitanju tipoloških i stilskoistorijskih promena u staroj srpskoj književnosti”. In Srpski srednji vek, ed. Jovanka Kalić. Trans. By Jovanka Kalić and Slobodan Grubačić. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Vukova zadužbina, Matica Srpska, 2001. Hamm, Josip. “Ruska redakcija u glagoljskim spomenicima.” Slovo 21 (1971): 213-222. Herrity, Peter. “Teodor Mirijevski’s Memorandum on Variants of Written Serbian (1782).” Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 33 (1990): 513-521. Hudson, Alan. “Outline of a theory of diglossia.” International Journal of the Sociology of Language 157 (2002): 1-48. Ingrao, Charles W. The Habsburg Monarchy 1618-1815. Cambridge: Cambridge University Press, 1994. Iovine, Micaele S. “The ‘Illyrian Language’ and the Language Question among the Southern Slavs in the Seventeenth and Eighteenth Centuries.” In Aspects of the Slavic Language Question. Vol. 1 of Church Slavonic - South Slavic - West Slavic, eds. Riccardo Picchio and Harvey Goldblatt. New Haven: Yale Consilium on International and Area Studies, 1984. 101-156.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 75 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs Isaievych, Iaroslav. “Between Eastern Tradition and Influences from the West: Confraternities in Early Modern Ukraine and Byelorussia.” Ricerche slavistiche 37 (1990): 269-294. Ivić, Aleksa. Migracije Srba u Hrvatskoj tokom XVI, XVII, i XVIII stoleća. Naselja srpskih zemalja. Subotica: SKA, 1923. Ivić, Pavle. Srpski narod i njegov jezik. Beograd: Srpska književna zadruga, 1971. Ivić, Pavle. Pregled istorije srpskog jezika. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1998. Jačov, Marko. Spisi Kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima (1622-1644). Edited by Radovan Samardžić. Beograd: SANU, 1986. Jelić, Luka. Fontes historici liturgiae glagolitico-romanae a XIII ad XIX saeculum. Veglae: “Slavorum Litterae Theologicae” Pragae, 1906. Jovanović, Vladan. “Gavrilo Stefanović Venclović.” Dijalektološki zbornik C. K. Akademije, vol . 2 (1911): 105-306. Kirilović, Dimitrije. Srpske osnovne škole u Vojvodini u 18 veku: 1740-1780. Sremski Karlovci: Srpska manastirska štamparija, 1929. Lur’e, Ia. S. “Unresolved Issues in the History of the Ideological Movements of the Late Fifteenth Century.” In Medieval Russian Culture, eds. H. Birnbaum and M.S. Flier. Berkley: California Slavic Studies, 1984. 150-171. Kovijanić, Risto. “O Gavrilu Stefanoviću-Vencloviću.” Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, vol. 1 (1953): 164-165. Mikavica, Dejan. Srpska Vojvodina u Habsburškoj monarhiji 1690-1920. Istorija ideje o državi i autonomiji prečanskih Srba. Novi Sad: Stylos, 2005. Milovanović, Čelica. “O izvorima i književnom postupku Gavrila Stefanovića Venclovića.” Zbornik Matice srpske za književnost i jezik 29, no. 1 (1981): 27-42; 30, no. 1 (1982): 5-17. Mladenović, Aleksandar. “Još jedno pismo Gavrila Stefanovića Venclovića.” Zbornik Matice crpske za književnost i jezik 12, no. 1 (1964): 334-336. Mladenović, Aleksandar. “Tipovi književnog jezika kod Srba u drugoj polovini XVIII i početkom XIX veka.” Proceedings of the Međunarodni kongres slavista u Varšavi. Novi Sad: Filozofski fakultet u Novom Sadu, 1973. 41-42. Mladenović, Aleksandar. “O kontinuitetu u razvoju srpskog književnog jezika - do sredine XIX veka).” Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku 45, nos. 1-2 (2002): 83-90. Morabito, Rosanna. “Gavrilo Stefanović Venclović.” In Tradizione e innovazione linguistica nella cultura serba del XVIII secolo. Cassino: Università di Cassino, 2001. 169-195.

76 | Olga Nedeljković

Moser, Michael. Die polnische, ukrainische und weißrussische Interferenzschicht im russischen Satzbau des 16. und 17. Jahrhunderts. Frankfurt am Main: P. Lang, 1998. Nedeljković, Olga. “Josef Dobrovský and the Serbian Literary Language at the Turn of the Nineteenth Century.” Serbian Studies 1, no. 4 (1982): 3-19. Nedeljković, Olga. “Jazykovye urovni i xarakternye čerty diglossii v srednevekovyx tekstax pravoslavnyx slavjan.” American Contributions to the Tenth International Congress of Slavists. Vol. 1, Linguistics, ed. Alexander M. Schenker. Columbus: Slavica Publishers, 1988. 265-300. Nedeljković, Olga. “The Humanistic Concept of Križanić’s Language.” Journal of Croatian Studies 31 (1990): 23-27. Negrău, Elizabeta. “Byzantine Legacy and Modern Greek Influences in the Wallachian Culture of the 17th - 18th centuries.” Revue des études sud-est européennes 47, nos. 1-4 (2009): 89-100. Niehoff-Panagiotidis, Johannes. Koine und Diglossie, in Mediterranean language and culture monograph series. Vol. 10. Wiesbaden: Harrassowitz, 1994. Novaković, Stojan. Istorija srpske književnosti. Beograd: Izdanje i štampa državne štamparije, 1871. Novaković, Stojan. Primeri književnosti i jezika staroga i srpsko-slovenskoga. Beograd: Štampa kralj.-srpske državne štamparije, 1904. Ostojić, Tihomir. Srpska književnost od Velike Seobe do Dositeja Obradovića. Sremski Karlovci: Srpska manastircka štamparija, 1905. Pavić, Milorad. Gavril Stefanović Venclović. Beograd: Srpska književna zadruga, 1972. Pavlovich, Paul. The History of the Serbian Orthodox Church. Toronto: Serbian Heritage Books, 1989. Picchio, Riccardo. “A proposito della Slavia ortodossa e della comunità linguistica slava ecclesiastica.” Ricerche slavistiche 11 (1963): 105-127. Popović, Dušan J. “Devet pisama Gavrila Stefanovića Venclovića,” Zbornik Matice srpske za književnost i jezik (1956-1957): 233-247. Pribićević, Adam. Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji. Windsor, ON: Avala, 1955. Radojčić, Nikola. “O prezimenu i poreklu Gavrila Stefanovića Venclovića.” Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu 4, no. 2 (1931): 314-316. Radonić, Jovan. Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka. Beograd: Srpska akademija nauka, 1950. Skerlić, Jovan. “Gavrilo Stefanović Venclović.” In Srpska književnost u XVIII veku. Beograd: Napredak, 1923. 168-172.

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 77 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs Stojanović, Ljubomir. Katalog rukopisa i starih štampanih knjiga. Beograd: Srpska kraljevska državna štamparija, 1901. Tolstoy, Nikita I. “Literaturnyj jazyk serbov v XVIII v. (do 1780 g.).” In Slavjanskoe i balkanskoe jazykoznanie. Istorija literaturnyx jazykov i pis’mennost’, ed. Evgenija I. Demina. Мoskva: АN SSSR, 1979. Trifunović, Đorđe. Primeri iz stare srpske književnosti. Od Grigorija dijaka do Gavrila Stefanovića. Beograd: Slovo ljubve, 1975. Unbegaun, Boris. Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes. Paris: H. Champion, 1935. Velagić, Zoran. “The Croatian Author at the Frontier of Catholicism and Orthodoxy in Croatia.” In Frontiers of Faith. Religious Exchange and the Constitution of Religious Identities 1400-1750, eds. Eszter Andor and István György Tóth. Budapest: Central European University, 2001. 89-97. Vitković, Gavrilo. “O književnom radu jeromonaha Gavrila Stefanovića.” Glasnik Srpskoga Učenog društva, vol. 34 (1872): 151-177. Vucinich, Wayne. “The Serbs in Austria-Hungary.” Austrian History Yearbook 3, pt. 2, (1967): 3-47. Zhivov, Victor. Language and Culture in Eighteenth-Century Russia. Brighton, MA: Academic Studies Press, 2009.

Olga Nedeljković

Rezime: Za razliku od Jovana Skerlića i najvećeg broja srpskih lingvista i filologa koji poistоvećuju Venclovićev “ср’бскы” sa modernim srpskim jezikom i vide u Vencloviću preteču Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, eminentni francuski slavista Boris Unbegaun tretira Venclovićev “ср’бскы” samo kao pomoćno sredstvo kojim se Venclović služi radi postizanja potpune razumljivosti svojih propovedi. Za Venclovića, kako zaključuje Unbegaun, jedino “славенски” predstavlja književni jezik u punom smislu toga pojma. Italijanski slavista i srbista Lionello Costantini dalje razradjuje problem Venclovićevog jezičkog dualizma i, ne

78 | Olga Nedeljković

ulazeći u konkretnu komparativnu analizu, sugestivno ga svodi na zajednički izvor, t.j. pridaje mu vrednost loci communes, uvedenih kao bitne inovacije u pravoslavnu jezičku zajednicu. Sa čisto lingvističkog aspekta Venclovićev “ср’бскы” je bio nezavisan jezički sistem, kreiran u romanskom, katoličkom kulturnom ambijentu renesansnog Dubrovnika i Dalmacije tokom 15. i 16. veka. Pod jakim uticajem Kontrareformacije posle Tridentskog Koncila (15451563), pod neposrednim rukovodstvom Kongregacije za širenje vere (osnovane 1622), misionari Katoličke Obnove su izabrali štokavski dijalekat bosanskoga izgovora kao najrasprostranjeniji dijalekat najvećeg dela južnoslovenske teritorije za zajednički jezik i katolika i pravoslavaca na čitavom Balkanu. Dakle, ilirski je postao najvažnije orudje u rukama reformnog katoličanstva za postizanje odredjenih političkih ciljeva, u prvom redu širenja katoličke vere na Balkanu i unijaćenja pravoslavnih, tj. za postizanje crkvenog jedinstva sa Istočnom Crkvom. Tokom sedamnaestog i osamnaestog veka katolički kontrareformatori su razvili čitavu ideologiju reformnokatoličkog ilirizma, u okviru koje je ilirski postao zajednički jezik Južnih Slovena u Habsburškoj monarhiji, kako citirani primeri iz dela Hristifora Žefarovića, Jovana Rajića, Vikentija Luštine i drugih to potvrdjuju. Ilirski je bio u upotrebi i u Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj, pa čak i u Carigradu kao diplomatski jezik. Katolički reformatori su bili temeljno upoznati sa jezičkim razvojem pravoslavnih Slovena, pogotovo Srba koji su emigrirali na teritoriju Habzburške monarhije u stolećima posle pada srpske Despotovine pod Turke. Ćirilica je bila preferirana azbuka u odnosu na latinicu i glagoljicu. Zato je upotreba ćirilice bila usavršena i specijalno adaptirana za specifične glasove u štokavskom govoru, (za neke od njih nalazimo potvrdu u Venclovićevim tekstovima.) Heterogeni elementi славяносербскoг diglosnog jezika, славяно-российский ili slavonizirani ruski, su bili veštački i sasvim proizvoljno izmešani sa tzv.”простим сербским језиком” na svim jezičkim nivoima, ne stvarajući novi homogeni jezik, ili novu sintezu. Takvim veštačkim tvorevinama, славеносрпском ili srbijaniziranom slavenskom, t.j. slavenoruskom, je bio suprotstavljen mnogo savršeniji model ilirskog jezika u funkciji “простог сербског језика”, čija sintaksa je postala baza tzv. slaveniziranog srpskog. Ovaj poslednji počinje potiskivati tekstove napisane na tzv. srbijaniziranom slavenoruskom. U toj neravnopravnoj borbi ilirski је kao najrazvijeniji književni jezik u to doba medju svim pravoslavnim “простим народним говорима” rаzumljivo odneo pobedu nad “славенским”, odnosno славяно-сербским. Usprkos svim naporima Srba da sačuvaju svoju veru i identitet na teritoriji mnogonacionalne, katoličke Habzburške monarhije, život u zajedničkoj državi koji je obuhvatao sve oblasti javne delatnosti morao je ostaviti neizbrisiv pečat na dalji kulturno-književni i jezički razvoj Srba u Vojvodini. Drugim rečima, nastanjivanje Srba u južnoj Ugarskoj rezultiralo je u prihvatanju ilirskog jezika ne samo kao precizno oformljenog jezičkog idioma, sa njegovom dugom književnom tradicijom, već kao i jednog od četiri zvanično priznata jezika u sociolingvističkoj praksi u Habzburškoj monarhiji. Komparativna analiza Venclovićeve upotrebe “ср’бскы”-og jezika sa drugim tekstovima nastalim u okviru pravoslavne zajednice ukazuje da njegov “ср’бскы” jezik pripada istoj razvojnoj fazi u neprekinutoj evoluciji crkvenoslovenskog jezika, opštepriznatog idioma pismenosti i književnosti svih pravoslavnih Slovena i Rumuna. To je bila nova, zajednička faza u književno-jezičkom razvoju ovih pravoslavnih naroda kada su njihovi govorni jezici bili postepeno uvedeni u religiozne tekstove kao medij paralelan crkvenoslovenskome. Pojava govornog, narodnog jezika kao pomoćnog idioma, upotrebljenog naporedo sa crkvenoslo-

The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 79 “Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs
venskim za njegovo pojašnjavanje i razumevanje, bila je od presudnog značaja za dalji kulturni razvoj pravoslavnih naroda, kao i za njihovo jezičko i religiozno jedinstvo. Ova kasna faza vizantijsko-slovenske diglosije pojavljuje se najranije kod Istočnih Slovena u Moskovskoj Rusiji i u Poljsko-Litvanskoj Republici. U petnaestom i šesnaestom veku su uslovi za ovo podražavanje vizantijskoj jezičkoj diglosiji bili izuzetno povoljni na spomenutim teritorijama, jer Istočni Sloveni nisu bili pod turskom okupacijom kao najveći deo Južnih Slovena. Sem toga kulturna, višenacionalna atmosfera u Poljsko-Litvanskoj Republici je stimulirala ovu vrstu inovacije medju pravoslavnim stanovništvom koje se nalazilo u stalnoj konfrontaciji sa katolicima i protestantima. Isto tako na početku šesnaestog veka rumunski govorni jezik je bio uveden u tekstove pisane na crkvenoslovenskom jeziku u Vlaškoj i Moldaviji. Ista razvojna etapa pojavljuje se i kod Bugara u drugoj polovini sedamnaestog veka, i kod Srba u prvoj četvrtini osamnaestog veka posle Velike seobe Srba 1690 pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Na osnovu provedene analize sa velikom dozom sigurnosti može se zaključiti da jezička diglosija prisutna u Venclovićevim tekstovima predstavlja novu jezičku fazu kada dolazi do uvodjenja ne samo “рускословенског” u ulozi sakralnog i bazičnog pravoslavnog, interslovenskog idioma (koji je zamenio stariji crkvenoslovenski srpske redakcije, tvz. “српскословенски”), nego i paralelno s njim “простог сербског iезика” koji je uveden u liturgijske tekstove napisane na “рускословенском”. “Прости сербски iезик” je trebalo da obavlja samo dopunske distributivne funkcije kao niža jezička varijanta te zajedničke vizantijsko-slovenske diglosije u kojoj je “рускословенски”, odnosno “словенски”, igrao ulogu više jezičke varijante. Kao što je već naglašeno, ova diglosna situacija kod Srba je bila preuzeta u skladu sa identičnim stadijumom zajedničkog razvitka pismenosti i književnosti kod drugih pravoslavnih naroda. Iako Venclović uvodi “прости ср’бскы” u istoj funkciji koju je imala “проста мова” u istočnoslovenskim tekstovima, njegova diglosija se bitno razlikuje od diglosne situacije prisutne u tekstovima drugih pravoslavnih naroda čiji govorni jezici ne poseduju svoje čvrsto uspostavljene jezičke norme, već se oslanjaju na norme славенског odnosno славеноруског kao sakralnog i jedno priznatog književnog jezika pravoslavnih Slovena i Rumuna. U stvari Venclovićevu diglosiju bi trebalo okarakterisati kao prividnu ili proširenu (extended) diglosiju, možda tačnije kao specijalni tip bilingvizma, jer su u pitanju dva potpuno samostalna i ravnopravna lingvistička koda sa svojim posebnim, specifičnim jezičkim normama koje Venclović upotrebljava u svojim tekstovima. U ovom pogledu se Venclovićeva prividna ili proširena diglosija razlikuje od pravih (u klasičnom smislu) diglosnih situacija posvedočenih kod drugih pravoslavnih naroda. Svakako Venclovićeva prividna diglosija je rezultat velikih napora i težnji Srba u Vojvodini da se ujedine sa svojom sabraćom po veri i pridruže širem, zajedničkom vizantijsko-slovenskom diglosnom sistemu kome oni religiozno i kulturno pripadaju. Bez obzira na njen lingvistički status i kulturni identitet, Venclovićeva diglosija neosporno predstavlja impresivan izraz nadnacionalnog, religioznog i jezičkog jedinstva svih pravoslavnih naroda. Nije isključeno da bi već i Venclovićev jezik trebalo okarakterisati kao “славеносербски”, ili preciznije govoreći, bilo slavenizirani srpski ili srbizirani“славенски” (koji variraju u zavisnosti od žanra teksta i njegove namene), kako je sugerisano u ovoj mojoj analizi. Dok god se ne objavi kritičko izdanje barem jednog dela Venclovićevih rukopisa, nikakvi sigurni zaključci u ovom pogledu nisu mogući.

80 | Olga Nedeljković

Ključne reči: Pravoslavna jezička diglosija, zajednička razvojna faza svih pravoslavnih naroda Venclovićeva diglosija: славенски + прости сербски iезикъ= иллирический, zajednički jezik svih katolika i pravoslavnih u Habzburškoj monarhiji, Kontrareformacijski Ilirizam i Srpski nacionalni Ilirizam; Pravoslavna crkva u Ugarskoj i njena jezička politika. Received 30.03.2011 / Accepted 15.06.2011.

Serbian Studies Research Vol. 2, No. 1 (2011): 81-109.

UDC 821.163.41.09"18" Оригинални научни рад

Mr Jovan Pejčić1 University of Niš Faculty of Philosophy Department of Serbian and Comparative Literature Serbia

Abstract: This paper explores the beginnings of historiography studies of the national literature of the Serbian people. The first studies of this type among the Serbs were conducted in the early 19th century (1800–1820). Dositej Obradović was the first to have expressed the need for a historical overview of the developmental trends of Serbian literature in the preface to his Етиka (Ethics, published in 1880). It was followed by two works by Pavle Solarić: Поминак књижески (Literary Compendium) from 1810 (which is, actually, a history of printing and an inventory of Serbian books), and Погледи на језик и књижество илирическо (Views on the Illyrian language and literature) from 1820, an article with all the features of a historical approach to national literature. An important factor for the development of the Serbs’ awareness of their history literature in that period were the endeavors of Lukijan Mušicki, although none of his works dealing with the history of literature were printed. His manuscript legacy and his correspondence, primarily with Jernej Kopitar (as of 1809), reveals that Mušicki’s ideas about the entirety and the courses of development of Serbian literature (especially concerning its classification into literature written in the Church Slavic language and that written in vernacular Serbian into old and new) had a decisive influence on the views expressed in historiography surveys of Serbian literature not only by Kopitar (1810, 1813), but also by the Czech expert on Slavic studies Jozef Dobrovský (1814). Similarly, the work of Lazar Bojić from 1815 Памјатник мужем у славено-сербском књижеству славним (Pantheon of renowned figures of the Slavic-Serb literature) is yet another oeuvre which has been classified in Serbian literary studies in an ambivalent way: as the first history of Serbian literature, as the first Serbian bio-bibliography, as the first book of essays among the Serbs, etc. Bojić, who was a student of the Seminary in Sremski Karlovci, attended in his final years of schooling (1812–1813), lecutres on Serbian literature by Lukijan Mušicki, which he incorporated into his survey of writers of the Age of Enlightenment. It is on the example



82 | Jovan Pejčić
of Bojić’s book that the views or contemporary Serbian historians of literature on the inception of literary history as a separate academic discipline are being reassessed and debated. Keywords: Serbian literature, birth of historiography of Serbian literature, models of historical studying of literature, periodization, Dositej Obradović, Lukijan Musicki, Jernej Kopitar, Josef Dobrovský, Lazar Bojić, Pavle Solarić, the Serbs’ literal and historical comprehension2

In principle, every issue concerning genesis is in itself complex and, according to a rule that is regularly acknowledged, but generally applied in different ways, depending on the familiarity with the subject, the perspective and the gift for inference – bound to be controversial. In spiritual matters, this problem is more intricate than in exact sciences. In literary studies – in studies of art, the problem is ever more evident than in other disciplines. This is also the case with Serbian literature studies. The emergence of the earliest forms of literary criticism, i.e. the original forms of historical studies and synthetic representation of national literature, is characterized by a vagueness in defining the subject that, in its quest for the root of the matter, has been changing angles and redefining spiritual and time limits. The findings concerning the inception and the development of Serbian literary criticism3 and esthetics4 have repeatedly been seen in their historical context and reconsidered – while the history of Serbian literature is still to be written.5 How were the issues concerning the corpus and identity of Serbian literature,6 its domain

Ovaj rad je nastao u okviru projekta “Književnost i istorija” (evidencioni broj: 148025) finansiranog od strane Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije. Projekat se realizuje u saradnji Filozofskog fakulteta u Nišu sa Centrom za naučna istraživanja SANU i Univerzitetom u Nišu (This paper has been elaborated within the framework of the Literature and History Project [148025] funded by the Ministry of Education and Science of the Republic of Serbia).
3 4

Dragiša Živković, Počeci srpske književne kritike (1817–1860), Belgrade 1957.

Dragan M. Jeremić, Estetika kod Srba. Od srednjeg veka do Svetozara Markovića, Belgrade 1989; Milan Ranković, Istorija srpske estetike, Belgrade 1998.
5 Nevertheless, a brief and quite systematic survey of Serbian literary historiography was developed by Jovan Deretić in his book Put srpske književnosti (Belgrade 1996), the key issues of which are “identities, limits, tendencies” in Serbian literature. The chapter entitled “Serbian literature in the mirror of its history” (pp. 55–80).

In the year of his most intensive activities concerning the history of Slavic languages and literatures in all dialects (Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten) was published in Budim in 1826), Pavel J. Šafarik writes the following to František Palacki, on 28th Nov 1822: “[Georgije] Magarašević, a professor here, is having a new history published and is also working on a Serbian-La-


The Inception of the Serbian History of Literature | 83

and periodic classification been resolved in the formative period of Serbian literary historiography? What writings and concepts do the foundations of the tradition of Serbian history of literature rest on?

It appears that the first steps in this direction were made by Dositej Obradović (1739/40–1811). In the preface to Etika, the last of his works published in his lifetime (1803), Dositej departs from his basic moralizing tone and ventures to pay homage to the Serbian culture in the Age of Enlightenment. Here is how this passage reads: The first people of glorious and immortal names in all spheres of advanced sciences and humanities in Europe were the Greek people: it awoke to a splendid spring, bloomed into a rich summer glow and reaped a bountiful autumn. Their successors were the Romans, i.e. the Latin people, who gradually enlightened other nations throughout Europe. When, eventually, the Slavic people awakened to a promising dawn, ill-fated Serbia, Bosnia, Herzegovina and Bulgaria fell into desolate Turkish slavery: since then, freedom, glory and scholarly enlightenment have disappeared from their horizon. Let our dignified and brave people under the wings of the imperial eagle forever cherish the aspirations all sovereign people have in common, which they pursue and respect: science and enlightenment of the mind. In my childhood, I became entranced with several verses by Žefarović, which begin like this: The muse bestows sublime words upon us, to gratify the hallowed with praise. Ever since, I have longed to discover that sweet-worded goddess! The name of Zaharija Orfelin will never fall into oblivion with us. Vujanovski, a man of excellence, disseminated so much good among our people – let the honor and gratitude be attributed Metropolitan Vidak, for his teaching and guidance. And our Rajić – such a dear and honorable name! And who is that virtuous man from Arad who, with angelic diligence builds and opens schools for his beloved people, but also establishes such institutions and rules that will, in due time, surely serve as an example to Serbia and Bosnia and Herzegovina. Who else could that be but our glorious Tekelija! Major Đurinac will not be wanting

tin dictionary. But what purpose can that serve before the question of what the term ’Serbian’ refers to. We can see how unfortunate all the Slavic peoples around us are” (cit. from: Đorđe Živanović, Georgije Magarašević /1793–1830/, Novi Sad 1976. Italic J. P.)

84 | Jovan Pejčić in our gratitude. The perspicacious Terlajič, whose distinguished Slavic expressiveness is highly appraised, drank from an abundant well. Stojkovič enlightens us in physics, endowing our dispositions with exquisite pieces of writing. The gentle State Councillor Jurišić from the Kremlin informs me of having translated a beautiful book on the history of morals from Russian into Serbian and of his intention to send it to me so that I could have it published and that Damjan Riznić had promised to cover all the costs. At this point, it is only right to take a rather long mental journey into the past – about two hundred years back. Let our love produce a miracle and resurrect Božidar Podgoričanin, who, after the fall of the last Serbian glory – Herzegovina – commissioned various religious books to be printed by the Venetians and thus preserve both the heritage and the name of his people from ruin with his uprightness and generosity. Rise, oh rise, incarnate and bloom, you dear man by the name of Božidar! Your grateful descendants will not cede your name to oblivionn! Rejoice, oh you serene ancestral gentle soul, for you have not perished! The Božidarević lineage proudly follows your footsteps – Božidar means Theodore. What else are all those exploits and all the above mentioned names but rays of our enlightenment and a celebration a forthcoming dawn, of a long anticipated harbinger of an awakening spring?7

The historical and cultural dimension of Dositej’s praise is indisputable. Jovan Deretić, who was the first to highlight the literary and historical importance of this passage,8 concludes quite legitimately that this venture, “despite being a far cry form a genuine history of literature”, still provides “a consummate overview” of an entire period.9 The dynamics of Dositej’s account is obvious. Had it not been for the name of Božidar Vuković, whom Dositej apparently perceived as the genuine forerunner of a new understanding of literary culture, it could be inferred that the author casts a light exclusively on contemporaneous figures: Hristofor Žefarović, Zaharija Orfelin, Stefan Vujanovski, Jovan Rajić, Sava Tekelija, Pavle Julinac, Grigorije Trlajić, Atanasije Stojković, Jurišić – all those were writers, translators and men of letters that lived in the period that directly preceded Dositej’s lifetime or were indeed his contemporaries. The emphasis he places on their specific accomplishments, their quality and their

7 Dositej Obradović, Etika (1803), Sabrana dela, knj. II (ed. Đuro Gavela / Jelena Šaulić), Belgrade 1961, pp. 414–416. 8 See J. Deretić, “Kada počinje nova srpska književnost”, Conference of experts in Slavonic studies during the Days of Vuk Karadžić (Belgrade), 17/4 (1988), P. 157. 9

Put srpske književnosti, p. 58.

The Inception of the Serbian History of Literature | 85

bearing on the development of spiritual creativity among the Serbs in the eighteenth century is rather vague and conventional – but nevertheless, later developments and studies will confirm the scale of values applied by Dositej Obradović.

Pavle Solarić (1779–1821) is the second in a diachronic sequence of Serbian writers with pretensions to literary history. Moreover, his publication Поминакъ книжескiй о Славено-Сербскомъ въ Млеткахъ Печатанiю /1810/ (Librarian survey of Slavic Serbian publications in Venice) was perceived, and is still occasionally seen a “the first written document that could be classified in the rubric of literary historiography”,10 as its “inception”.11 On the other hand, Pominak has for long been considered to be the first Serbian printed bibliography, 12 and even as the first Serbian book catalogue on the market.13 Finally, Solarić’s work is taken as a singular “program for the preservation of the national identity of the Serbs (dispersed ‘among the Turks, Vlahs, Hungarians, Slavonians, Croats and Dalmatians’)”.14 The publication itself consists of two parts. The first part is more voluminous due to a lengthy preface, whereas the second contains a bibliographic description of Serbian and “Illyrian” books in Cyrillic and Glagolitic alphabets (72 titles), published in Venice between 1638 and 1810 by Dimitrije Teodosije and his heir, publisher Pane Teodosije. Ever since his book came out, Solarić’s work has been the subject of great controversy concerning the nature of its genre. The preface has given rise to disputes. However, in the preface, Solarić recounts the history of printing books in Serbian, and not on Serbian literature. Therefore, because of its contents, Pominak does not, strictly speaking, fit into the concept of the term of literary studies and should not

10 11 12

J. Deretić, ibid. Vaso Milinčević, “Pavle Solarić – lik u senci”, Osvetljavanja i suočavanja, Belgrade, 2007, p. 77.

Lazar Čurčić, “Поминак Књижески Павла Соларића”, Bibliotekar, XXXI/4 (1976), pp. 308–324; Dušan Panković, Srpske bibliografije 1766–1850, Belgrade 1982, pp. 20–25.

Nikola Andrić, “Život i književni rad Pavla Solarića”, Rad JAZU, b. 150, Zagreb 1902, p. 157; Miroslav Pantić, “Štampar starih srpskih knjiga Dimitrije Teodosije”, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor (Belgrade), b. XXVI (1960), pp. 206–236; Dragiša Živković, Počeci srpske književne kritike, Belgrade 1957, p. 62; Petar Milosavljević, Uvod u srbistiku, Belgrade 2003, pp. 138–139.

Dušan Ivanić, Književnost Srpske Krajine, Belgrade 1998, p. 50.

86 | Jovan Pejčić

be understood as such. It is simply a “treatise on printing”15 permeated by a Dositeiean spirit and nothing more than that. 3.1. However, another text by Solarić doubtlessly belongs to the corpus of Serbian literary studies. It is an article entitled “Views on the Illyrian language and literature” published in 1820 in Italian which was immediately followed by a Serbian translation by Jefta Popović in the Serbian newspaper Novine srbske in Vienna.16 This article is said to be “the first concise survey of our literature”,17 i.e. that “ideas about the Illyrian standard language and contemporary literature in that language (actually, of the literature written in the štokavian dialect)” were expressed for the first time in a systematic form.18 Solarić dedicates half of the article to the nature, the genesis and the area where the Serbian language (as he says, “the Illyrian, i.e. Serbian language”19) is spoken. The second part contains a description of the difficult situation the Serbian culture and educational institutions are in, which, in addition to historical misfortunes, is aggravated by religious divides: What the Illyrians of Greek denomination write, the Illyrians of Roman denomination cannot read. Likewise, they do not read the works of western writers. Clearly, this ignorance derives from religious differences and even more so, differences between their alphabets are the sole reason for that.20 Afterwards, Solarić shifts the subject to literature, emphasizing a twofold difference from the start. The first difference lies in the religious key and in the alphabet: he draws a difference between Orthodox and Catholic writers. Furthermore, he divides Serbian writers of eastern religion into those who write in Church Slavic and those who write in the vernacular. He sees Jovan Rajić (whose History... and among

15 16

D. Panković, cited above, p. 24.

Solarić’s work was printed in the magazine Srbistika (Priština), II/121 (1999), pp. 311–317. It was edited by Vera Milosavljević, who also wrote an accompanying commentary (pp. 307–311). Miroslav Pantić believes that the co-authors of this article were Solarić and Ivan Kreljanović Albinoni (“Solarić, Kreljanović, Apendini”, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, b.XXIII/1–2/1957, pp. 22–42; Dragiša Živković is more reserved on this subject; in his opinion, the article was written by Solarić, “probably in cooperation with Ivan Kreljanović-Albinoni, a writer from Zadar” (Počeci srpske književne kritike, p. 112): Vaso Milinčević merely remarks that “Solarić’s ideas are dominant in the above mentioned article” (“Pavle Solarić – lik u senci”, p. 78).
17 18 19 20

D. Živković, Počeci književne kritike, p. 113. D. Ivanić, Književnost Srpske Krajine, p. 50. P. Solarić, “Pogledi na jezik i knjižestvo ilirčesko”, p. 312. Ibid., p. 314.

The Inception of the Serbian History of Literature | 87

“his poetic works, The Tragedy of King Uroš” is particularly praised) and Avram Mrazović as a grammarian.21 The second group consists of writers who use in their books “the new plain Illyrian language”: Dositej Obradović, Grigorije Trlajić and Vuk Karadžić. He refers to “the small oeuvres” of Trlajić as being “clear in style and beautiful”; the works by Dositej are extolled as “most commendable”, emphasizing the fact that they “laid the foundations of a new Illyrian literature”; he sets apart Vuk’s Grammar and Dictionary (1818), ending his evaluation with a praise for Vuk’s “compilation of poems by Illyrian poets”: “They would not be met with less admiration than the Caledonian poems should a translator equal to Cesaroti be found.”22 He sees Andrija Kačić Miošić, whose “heroic poems” he praises and Ivan Gundulić and his lauded masterpiece “Osmanida of the Gondola, heroic poetry”23, as the two major representatives of the writers of Western Illyrian religion using the Latin alphabet. The review ends with an etymological study of the word Slav.

Pominak knjižeski (Literary Compendium) by Pavle Solarić, which was printed in 1810 and his “Views on the Illyrian Language and Literature”, which came out in 1820, highlight the period seen as “the crucial decade of Serbian literature”24. That decade was marked by the following accomplishments: the publication of the first compilations of folk poetry; the creation of the new orthography, the first grammar and the first colloquial Serbian dictionary; critique in its original sense; the first compilation of romantic poetry; the start of The Serbian Gazette; the first secular theater performance; publishing works with an unprecedented quality, genuinely pertaining to the domain of literary studies…25 The latest in the above mentioned sequence of events is also the most important: Lazar Bojić (1791–1859), “A first year student in Philosophy” at the University of Pest, had the first volume of his Памятникъ мужемъ у славено-сербскомъ кни-

21 22 23 24

Ibid. Ibid., p. 315. Ibid.

Vaso Milinčević, “Prelomna decenija srpske književnosti /1810–1820/” (1974), Tvorci i tumači, Belgrade 1984, pp. 9–34.

Ibid., p. 33.

88 | Jovan Pejčić

жеству славнымъ (Pantheon of renowned figures of the Slavic-Serb literature) published in 1815.26 This work was composed with meticulous care: it begins with a dedication to his tutor with whose guidance he had spent seven years, which ends with the author’s “warm wishes” for his long life and progress in his studies. It is followed by a preface, which contains Bojić’s explanation of his intention to follow the example of ancient Greeks and Romans as well as the contemporary English, French and Germans and to erect a monument to the most meritorious Serbian writers of the Age of Enlightenment: “The best way to express our gratitude to them is by knowing their names, revering them, cherishing their memory and reading their works.27 More significant than the preface is the chapter “On Letters or Literature”, which is primarily due to the fact that it contains Bojić’s appreciation of the cultural and literary accomplishments of the Serbs in the eighteenth and early nineteenth centuries, in a manner that was in tune with the critics and historians of his time: It is my intention here to talk about literature: Time has come to contemplate this subject thoroughly. It is humble and outstanding at the same time. Bearing in mind the time when our enlightenment began, our literature is outstanding; however, in view of the fact that this is the nineteenth century (!) then, comparing to the literatures of other, more educated nations, it is humble indeed. Its humbleness can be explained by its fledgling emergence. Yet it is outstanding owing to the diligence of our writers, who have invested a tremendous effort into literary ventures since the very beginning of that period of enlightenment, in order to establish and promote our Literature.28 Bojić proceeds with an analysis of the entire Serbian literature, which in his opinion, encompasses the period between archbishop Danilo of Peć to metropolitan Stefan Stratimirović. This statement is immediately followed by what he calls a “classification” by Jozef Dobrovský into old and new Serbian literature, which will be elaborated later. At the end of the chapter, the author provides a survey of Serbian

26 The place of the publication of this piece has not been definitely established. Pest, Budim and Vienna are cited (judging by the letter cliché, it is considered that it was printed at Johan Schnirer’s in Vienna, who also printed Davidović’s Serbian Gazette /D. Panković, Srpske bibliografije, 26/). 27

Памятникь мужемь у славено-сербскомь книжеству славнымь, вь Жертву признателности и благодаренїя Лазаремь Боичемь I лэта фїлософїи слышателемь водружень. Перва часть. 1815, no pagination. Further in the text, I will be referring to the photoprint edition of Bojić’s work, edited in Novi Sad in 1994 by Mirjana D. Stefanović. According to the pagination established by M. D. Stefanović in this issue, the cited quotation is on p. [75]. (All further references will be: Pamjatnik, and quotations will be from this edition.)

Pamjatnik, pp. [82]–[83].

The Inception of the Serbian History of Literature | 89

writers of both periods; in two rubrics, he lists 103 names in alphabetical order (“A: deceased” – 37; “B: living” – 66).29 The main body of the book consists of biographies of the writers from the Age of Enlightenment with lists of their printed works and, partly, of their manuscripts. Those are: Jovan Rajić, Dositej Obradović, Grigorije Trlajić and Atanasije Stojković30 – all of whom were writers from the territory of north of the Danube and the Sava, Austrian citizens and of Orthodox faith. Their biographies are presented according to a three part pattern: the chronology of their lives permeated with character observations – their work presented in a simple bibliographical form – memories and adulation by the contemporaries. Selected thoughts or verses are introduced into the texts by Virgil (twice), Propercius and Christopher Augustus Tidge. Bojić considers Rajić to be a renowned historian, the first among the laudable Serbian minds; the subtitle of the part about Dositej is: “The Serbian sage”; Trlajić is represented mainly as a professor of history and statistics, and Stojković as a scientist (and writer of fiction) adorned with numerous awards and titles by Russian and European academies and universities. There are no critical analyses or literary studies. The bottom line of Bojić’s concept is to present a survey of Serbian eighteenth century literature, science and culture through the life histories of remarkable figures.31 As for the form and procedure, it resembled Classicist biographies,32 although his real models were, in fact, much older. He had become familiar with them during his school days in the Grammar School and in the Seminary of Sremski Karlovci. Thus, we have before us, as far as the typology is concerned, a form of biographical

29 30

Ibid., pp. [86]–[90].

Under the title of Pamjatnik, it is written “Part one”. Indicative of the fact that Bojić really continued his work is his letter of 14th [16th] August 1833, in which he asks Vuk the following: “to let me know your place of birth, your father’s and mother’s name, your date of birth, the changes in your life, the date of your wedding and other appropriate information for your biography – because I am working on a Catalogue of Serbian writers” (Vuk Karadžić, Prepiska V: 1833–1836 /ed. Golub Dobrašinović et al/, SD 24, Belgrade 1989, p. 195). Six years later, in his article “Sitnice jezikoslovne” (Language observations) he informs the readers of The Almanac of Matica srpska that he “intends to have printed” a Compilation, “that will contain the biographies of Serbian writers in chronological order” (XIII /1839/, 102). Bojić was neither the first nor the only Serb to write biographies of this type. Before him, Jeftimije Ivanović published his Novi Plutarh (New Plutarch) (1809). It can be said that the atmosphere in the first part of the nineteenth century was unchanged for the Serbs. Georgije Magarašević, for example, systematically developed this form of literature; moreover, he introduced a rubric called “Biographical notes on famous Serbs” as of the very first issue of the almanac Сербске лэтописи for 1825 that he launched. Except for Ivanović, Bojić and Magarašević, similar biographies were being written by: Mihailo Vitković, Mušicki, Konstantin Bogdanović, Platon Atanacković, Sterija, Vuk…
32 See Zoran Konstantinović, “Citati kao kulturološki metatekst”, Intertekstualna komparatistika, Belgrade 2002, p. 45. 31

90 | Jovan Pejčić

compilation that has been popular in European literature ever since the Hellenistic period, specifically, the type of compilation that was developed by Salustius, Plutarch and Cornelius Nepotus.33 The Serbian Classicism took over the interest in these writers, Plutarch and his simultaneous biographic accounts in particular, not only from ancient Greeks and Romans, but also from old Serbian literature, especially from the lives of Serbian rulers34 – which can be seen, for instance, in Novi Plutarh by Jeftimije Ivanović, who happened to be Bojić’s professor. However, the “genetic addiction”35 is not the only question mark hovering over Bojićs life stories. The problem of their originality also arises. “I have written the biographies”, Bojić says in his preface, of Jovan Rajić and Dositej Obradović – “according to German publications”, and those of Grigorije Trlajić and Atanasije Stojković – “from oral communication”36. As for the text about Rajić, it is the translation of an article from Schedius’ German magazine,37 complemented with a list of Rajić’s works which he took over from the ode by Lukijan Mušicki dedicated to the Serbian historian.38 On the other hand, he took over all data about Dositej from Kopitar’s biographic and bibliographic article on the first Serbian educator, which was published in 1811 in the Viennese paper Vaterländische Blätter.39 The origin of the biographical and bibliographical facts that Bojić puts forward in the remaining two biographies, which were written “based on oral communication” has not been established to this day. 4.1. Can Памјатник мужем у славено-сербском књижеству славним (Pantheon of renowned figures of the Slavic-Serb literature) be seen as the first full-fledged Serbian history of Serbian literature?


Miron Flašar, “Jovan Rajić u Pamjatniku Lazara Bojića”, in the compilation Jovan Rajić (ed. Marta Frajnd), Belgrade 1997, pp. 280–281.
34 See more about the influence of Hellenistic heroic biographies on the literary form of life stories in: Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, Belgrade 1980, pp. 71 and 218; Đorđe Trifunović, Stara srpska književnost – osnove, Belgrade 1994, pp. 283 and 295–296. 35 36

M. Flašar, cited text, p. 281. Pamjatnik, [p.79].

37 Nikola Radojčić established beyond any doubt that the writer of Rajić’s biography was metropolitan Stefan Stratimirović (Serbian historian Jovan Rajić, SANU, Belgrade 1952, pp. 159–16). 38 39

Đorđe S. Kostić, Pavle J. Šafarik o novoj srpskoj kniževnosti, SANU, Belgrade 1988, pp. 42–43.

Z. Konstantinović, cited text, p.46 (At this point, Konstantinović invokes a research paper by Tomislav Bekić); comp. Jernej Kopitar, “Dositej Obradović”, Serbica (translated by T. Bekić), Novi Sad 1984, pp.115– 122.

The Inception of the Serbian History of Literature | 91

Scholars have defined the genre of Bojić’s work in different ways. The first “qualifications” – notes made by Lukijan Mušicki on the margins of his manuscript containing the bibliographies of Serbian books dating from 1494 until 1818, besides Памјатник, “Истор[ија] књиж[ества],40 and Pavel Jozef Šafarik in his Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (1926), which he places into the rubric “History of Literature”41 – have no genealogical, but merely a bibliographical and catalogue value. Skerlić sees Bojić as “the first biographer of Serbian writers”;42 for Svetislav Marić – Pamjatnik is “a piece of work that recounts the history of literature”;43according to Dragiša Živković, this book pertains to the group of “biographical and bibliographical endeavors” that are already the first step in establishing the Serbian history of literature”.44 Slobodan Komadinić sees Bojić as “the author who established a new genre among the Serbs – a bio-bibliography”;45 Ivo Tartalja believes that this work “bears some characteristics of a historical survey of national literature”;46 Magdalena Anđelić attaches primary importance to the bibliographical value of Bojić’s work;47 Miodrag Popović perceives Pamjatnik as “the first history of Serbian literature” and Lazar Bojić as “The first historian of Serbian literature”;48 Dušan K. Petrović expresses the view that he has encountered the first Serbian book of essays;49 Vasa Milinčević sees in it “the first rudimentary history of literature”;50 Pavić, like Skerlić, views it as “a compilation of literary biographies”;51 Jovan Deretić adopts the judgment of D. Živković, (mistakenly) relaying the view in all his books that, after Skerlić’s Pominak knjižeski, Bojić’s booklet represents “a step forward in the
40 41

The archives of SANU, iss. 252.

Comp. P. J. Šafarik, Istorija srpske književnosti (translated by M.D. Stefanović / Milan Mrazović), Belgrade / Novi Sad 2004, p.299.
42 43 44 45

Srpska književnost u XVIII veku (1909), Sabrana dela, knj. 11, Beograd 1966, p. 239. “Da li je Stojkovićev Kandor roman?” (1950), Odabrani spisi, Novi Sad 1979, p. 107. Počeci srpske književne kritike (1817–1860), Belgrade 1957, p. 63.

“Počeci srpske bibliografije”, in the compilation Deset godina Bibliografskog instituta FNRJ (1948–1958), Belgrade 1958, p. 305.
46 47

Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba, SANU, Belgrade 1964, p. 26.

“Lazar Bojić – prvi srpski bibliograf”, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XXXIV/3–4 (1968), pp. 291–298.
48 49

Istorija srpske književnost – Romantizam, 1, Belgrade 1968, p. 332; II: Belgrade 1972, pp. 29 and 276.

“Lazar Bojić, pisac prve knjige eseja u srpskoj književnosti”, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik (Novi Sad), XIX/3 (1971), pp. 567–568.
50 51

“Prelomna decenija srpske književnosti /1810–1820/” (1974), Tvorci i tumači, p. 33.

Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma. Klasicizam, Belgrade 1979, p. 505. Pavić goes on to say that “Bojić’s texts pertain to the so-called “biographies of antiquarian type” (p. 506)

92 | Jovan Pejčić

history of literature”;52 finally, according to Nenad Ljubinković, Pamjatnik is a piece that “can conditionally be perceived as part of the history of literature”.53 An interesting point of view in this respect is presented by Dušan Panković. For him, Pamjatnik seems at first “closer to a history of literature than to a bibliography”54. Later on he refers to it as a “writers’ biography with properties of essayistic prose encompassing several Serbian writers and bibliographies of their literary works. Therefore, it contains all the characteristic features of a good history of literature”.55 In a third reference to Pamjatnik, he concludes that Bojić “is not recording history, but rather engaging in parallel in the writing of a history and a bibliography”,56 and defines it as “a history of literature that has not yet gained full autonomy from a bibliography”,57 and finally, in the subtitle under the facsimile of the cover of Bojić’s volume, he decides to designate it as: “The first history of Serbian literature”.58 4.2. The former evaluation of Miodrag Popović and the ultimate estimation of Dušan Panković were established by Mirjana D. Stefanović in a voluminous introductory study to the photo print edition of Pamjatnik as the best founded definitions and she proceeded to textually and theoretically validate them against repeatedly verified historical material. Having concluded her research, she put forward a firm judgment that: Bojić’s book can now justifiably be defined as a history of literature due to the fact that it possesses the fundamental qualities of this type of research, presenting the writers in chronological order, describing their lives, enumerating their works and, occasionally, expressing his personal views on them.59


Preface “Počeci srpske književne kritike” (1979), p. 15; Istorija srpske književnosti, Belgrade 1983, p. 262, Beograd ²2002, p. 554; Put srpske književnosti, p. 58.
53 “Koncepcije istorija književnosti srpskohrvatskog jezičkog područja u devetnaestom veku (od Lazara Bojiča do Đure Šurmina)”, Naučni sastanak slavista u Vukove dane (Belgrade), 9 (1980), p. 220. 54 55 56 57 58 59

Srpske bibliografije 1766–1850, p. 5. Ibid., p. 10. Ibid., p. 109. Ibid., p. 112 (italic D. P.) Ibid., p. 132. [“Uvodna studija”], p. 59.

The Inception of the Serbian History of Literature | 93

Admittedly, the path that led Mirjana D. Stefanović to such a conclusion is strewn with manifold methodological and theoretical concessions.60 Her resorting to the so-called “indirect” proofs reveals an incompleteness of argumentation. The central proof is achieved by drawing similarities between Miodrag Popović and Lazar Bojić in their respective approaches to history of literature, Istorija srpske književnosti – Romantizam, I–III61 and Pamjatnik: Through the lives and works of writers, both books depict an epoch – Lazar Bojić is concerned with Enlightenment, and Miodrag Popović with Romanticism. They apply the same method in the treatment of the subject, a literary historical method combined with the autobiographical method and using a similar style in the descriptions of writers, their lives and works.62 This comparison was labeled as “indisputable” because both books were, “obviously, made after the same model”.63 This can be taken for granted as seen on the surface. However, any deeper observation reveals a multitude of irreconcilable differences. It suffices to invoke the introductory synthetic historical chapters Popović wrote to each of his books, and also the “chronicles” that envision Serbian Romanticism within a European and global literary context and, ultimately, of the bibliographies that accompany each one of the volumes. Still, the most remarkable difference is reflected in what every historian of Romanticism constantly bears in mind, unlike Bojić, who never does so: the fact that in Popović’ book “the piece of literature and its esthetic scope are placed in the center of his research and in the center of its struc-


On a primary plane, those are conditional and relativist terms she invokes all too often in formulating the problem, such as “it seems”, “probably”, “within the domain of guesswork”, “basically”, “surprising”, “self-explanatory and clear-cut”, “feels no need to”, “occasionally”, “perhaps”. On a higher plane, that of generalizations and assessment, it looks, for example, like this: “The author of Pamjatnik takes the idea of Enlightenment as a self-explanatory and clear concept.” Therefore, in accordance with an attitude thus expressed, she feels the need to provide a more detailed description of the characteristics of the epoch she depicts thorough the works of four writers. That is probably the reason why she does not define each of the writers she describes in relation to time, but rather by relying on their biographies and works” (57–58). However, this conclusion is preceded by the following assertion: “The literary works of these authors [Rajić, Dositej, Trlajić and Stojković – J. P.] served him [Bojić] as part of a greater structure that is not merely made up of the literature of one people, the Serbian people, but of an entire epoch. It is exactly in such terms and in this light that the concept of the history of literature is, basically, defined.” (p. 53).
61 62 63

Belgrade: I 1969, II–III 1972. Ibid., pp. 58–59. Petar Milosavljević, Sistem srpske književnosti (1996), Belgrade 2000, p. 81.

94 | Jovan Pejčić

ture”.64 Unlike Bojić, who was a biographer and a bibliographer, Miodrag Popović was an analyst, a commentator and an axiology expert. All in all, the views expressed by Mirjana D. Stefanović have been assessed in a twofold manner. They were considered as accurate and definite by Nikola Grdinić,65 Lazar Čurčić,66 Milan Mrazović67 and Zoran Konstantinović.68 Some reservations, which I consider to be justifiable, were expressed by Miron Flašar,69 Petar Milosavljević70 and Tatjana Pivnički-Drinić.71

At this point, let us look into the “first” periodical classification of Serbian literature: “[Serbian] literature is divided into... old and new” – as Lazar Bojić wrote in 1815.72 This classification of Serbian literature into two main periods is considered to be one of the most praised accomplishments of Lazar Bojić in the eyes of Serbian literary historiographers. Mirjana D. Stefanović highlights that: “Lazar Bojić deserves special attention in any discussion about the researchers into Serbian literature due to the very fact that he was the first to have published a classification of Serbian literature in his mother tongue.”73 She primarily has in mind Jovan Deretić and his stance expressed as early as 1983 in his History of Serbian Literature. Bojić’s classifi-


Nikolaj Timčenko, as part of a round table discussion on Popović’s first book of the history of Serbian Romanticism – see “Problem proučavanja srpskog romantizma”, Književna istorija (Belgrade), 1/3 (1969), pp. 682–683.
65 66 67

N. Grdinić, “Prva srpska istorija književnosti”, Dometi (Sombor), XXI/76–77 (1994), p. 74. L. Čurčić, “Počeci istorije srpske književnosti”, Dometi, XXI/76–77 (1994), p. 79.

M. Mrazović, “Šafarikovo shvatanje književne istorije”, in the compilation Pavel Jozef Šafarik /1795– 1995/ (ed. M. D. Stefanović / Mihal Harpanj), Novi Sad 1996, p. 114.
68 Z. Konstantinović, “Citati kao kulturološki metatekst. Uz interstrukturalnu analizu prve istorije srpske književnosti”, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, b. LXV–LXVI/1–4 (2001), p. 39. (Z. Konstantinović used the same text in his book Intertekstualna komparatistika, pp. 40–53). 69 70

M. Flašar, cited text, p. 277. P. Milosavljević, Teorija književnosti (1997), Valjevo / Istok 2006, p. 330; Uvod u srbistiku (2002), Belgrade T. Pivnički-Drinić, “Bojić, Lazar”, in: Srpski biografski rečnik, 1, Novi Sad 2005, p. 678. L. Bojić, “O knjižestvu ili literaturi” Pamjatnik, [85]. M. D. Stefanović, [“Uvodna studija”], p. 25.

22003, p. 138. 71 72 73

The Inception of the Serbian History of Literature | 95

cation into old and new literature, as Deretić points out here, “will remain the basic classification in the history of Serbian literature.”74 However, Jovan Deretić referred to Lazar Bojić and his Pamjatnik, including the classification of Serbian literature that is elaborated there, on several occasions and – differently. For the first time in the preface to the chrestomathy The Origins of Serbian Literary Criticism, published four years before The History of Serbian Literature; among other things, he also refers to Bojić’s introduction entitled “On writings or literature” as containing “the first attempt of periodization” of Serbian literature.75 Two years after the History, referring the “dramatic” events related to writing it, Deretić published a tract dedicated to the problem of periodization of Serbian literature,76 in which he deliberates solely about the classifications made by Stojan Novaković and Jovan Skerlić, as “the only two complete models of periodization”;77 Bojić’s “thorough” classification, which he could have mentioned in the least when referring to Novaković’s History of Serbian Literature, is entirely ignored. On the other hand, in his treatise “Serbian Literature in the mirror of its History”, his fundamental work on Serbian literary historiography printed thirteen years after the History, Deretić could not possibly have overlooked Bojić, although he does not reiterate his opinion expressed in the History, but returns to his original stance that, when it comes to classifications of Serbian literature, Pamjatnik “also contains the first attempt to define its periods”.78 But this is not yet the end. In 2002, Deretić published a considerably altered and almost twice as voluminous History of Serbian Literature;79 although the author revised most of the areas of Serbian literature, as well as his texts about the writers, critics and historians of literature, the part about Lazar Bojić remained unchanged.80

J. Deretić, Istorija srpske književnosti, Belgrade 1983, p. 282. – In concise editions of his History, entitled Kratka istorija srpske književnosti (Belgrade 1987, Novi Sad 2001, 22007; this second and more comprehensive edition should be considered to be more relevant), Deretić does not make any mention of Bojić or of his classification.
75 See Počeci srpske književne kritike (ed. J. Deretić), Srpska književna kritika, b. 1, Novi Sad / Belgrade 1979, p. 16. 76 77 78 79


J. Deretić, “Periodizacija srpske književnosti”, Književna istorija, XVIII/69–70 (1985), 3–14. Ibid., p. 4. J. Deretić, Put srpske književnosti, Belgrade 1996, p. 59.

J. Deretić, Istorija srpske književnosti, Belgrade 2002, 1287 pages. – The editor’s note contains the following remark: “ In a state of deteriorating health, professor Jovan Deretić submitted to Prosveta a CD containing the text of his considerably expanded and altered History of Serbian Literature. [...] Unfortunately, he did not live to see the layout of his text and possibly to conduct and approve final corrections” (p. 1231). Jovan Deretić died in 2001.

Ibid., p. 554.

96 | Jovan Pejčić

Despite the fact that Mirjana D. Stefanović ignores Deretić’s hesitancies and the imprecision of his formulations, she is cautious concerning the source of classification that was “introduced” into the Serbian historiography by Lazar Bojić. Let us be reminded of what she says about Bojić: “the first one to have published a classification of Serbian literature in his mother tongue”.81 The reservation “in his mother tongue” implies a reference to a foreign language and origin of this classification. When Bojić is in question, there is no leeway for any mystification. He straightforwardly stated that he accepted the classification of Serbian literature into old and new from Dobrovský.82

The Czech Jozef Dobrovský (1753–1829) – “the father of Slavic philology”, “the patriarch of Slavic studies”, as he was referred to among scholars – was the first in the Slavic world to have addressed Serbian issues in his academic treatises. In the magazine Slavín (The Slav), which was conceived in 1806 and printed in the German language in Prague in 1908, Dobrovský appeared as the author of two separate articles on Serbian literature: he wrote about the works of Jovan Rajić and about the Grammar book by Avram Mrazović; as an appendix to the above mentioned texts, he published an alphabet table and a letter which he had received from Atanasije Stojković, containing answers to contemporary linguistic issues.83 In 1814, Dobrovský launched a second magazine that was conceived as a collection of works – Slovanka. Two issues of this publication came out (the second was published in 1815). The first issue is significant. The Czech expert in Slavic Studies placed all the contributions about Serbian writers and oeuvres in the Slovanka under the common heading of “Serbica”84 – which may have been its first use referring to the area of philological study of Serbian issues, i.e. Serbian Studies.85 The opening text in the


At another point, she wrote: “according to his classification, or at least the classification that he adopted” (M. D. Stefanović, [“Uvodna studija”], pp. 56–57).
82 83

Pamjatnik, [85].

In his note about the letter, Dobrovský says the following about Stojković: my friend from Harkov, who is by birth a Serb from Hungary” (quote after: Nada Đorđević, “Jozef Dobrovský”, Srpskohrvatska narodna književnost kod Čeha, Novi Sad 1985, p. 15)
84 85

Slovanka (Prague), I (1814), pp. 210–223. See Petar Milosavljević, Uvod u srbistiku, p. 146.

The Inception of the Serbian History of Literature | 97

rubric is of utmost importance for us. Dobrovský presented it in the form of a historical survey of Serbian literature in which he introduced its “classification” that Bojić will rely upon later.86 Here is a typical passage: Die ältere servische Literatur kann man mit Georg Brankowič, der eine Geschichte von Servien in 5 Büchern schrieb, züglich schliessen. In der neuern that sich seit 1764 vor andern Orfelin und bald darauf Obradowič hervor. Die neueste hebt mit diesem Jahrhundert an.87 [It can be said that the older Serbian literature rounds off with Đorđe Branković, who wrote a history of the Serbs in five volumes. The most prominent figures of the newer period of Serbian literature are, as of 1764, Orfelin, followed immediately by Obradović. The latest period begins with this century.]88 This is the only point in Dobrovský’s works that can be related to Bojić’s classification. Mirjana D. Stefanović whose attempt to establish precisely the origins of Bojić’s periodical classification of Serbian literature was a pioneer venture, examined the texts by the Czech scholar referring to Serbian literature in Slavin and Slovanka I and II and emphasizes the fact that: “This article of Dobrovský’s does not contain a classification of Serbian literature [...]”89

This text by Dobrovský has not been translated or published in its original form so far here. Serbian literary historians and experts in comparative studies of literature have merely pointed to its content (see, for example, Jovan Skerlić, Srpska književnost u XVIII veku /1909; ed. Miraš Kićović/, Sabrana dela 9, Belgrade 1966, p. 222; Pavle Popović, “Dobrovský i srpska književnost” /1929/, Književna kritika – Književna istoriografija /ed. Miroslav Pantić/, Sabrana dela 10, Belgrade 2002, p. 43; Nada Đorđević, “Doprinos Jozefa Dobrovskog upoznavanju Evrope s našom kulturnom tradicijom”, Zbornik Matice srpske za slavistiku /Novi Sad/, 4/1973, p. 15; N. Đorđević, “Jozef Dobrovski”, Srpskohrvatska narodna književnost kod Čeha, p. 16). The quotation from Dobrovský is taken from M.D. Stefanović (comp. “Uvodna studija” in: Pamjatnik, p. 34, note 86 /italic J. P./). – M.D. Stefanović introduces Dobrovský in her treatise in the following way: “Having remarked another possibility, that being that Lazar Bojić may have written the introduction to his book after he had finished writing the book itself, therefore towards the end of 1814 or in the beginning of 1815, I have inspected the magazine Slovanka, publisher Jozef Dobrovský, for the year 1814” (Ibid.). The formulation allows space for the presumption that Bojić may not have read Slovanka I. However, this is beyond any doubt. For example, in his text on Atanasije Stojković, Dobrovský is mentioned at least twice: in one place, at one point, Bojić himself invokes Dobrovský (Pamjatnik, [p. 188], and at another, with no reference to the source, he quotes from Slovanka I Dobrovský’s opinion on Stojković’s style (Pamjatnik, [p. 179]; this parallel was discovered and the opinions were compared by Pavle Popović, Milovan Vidaković, Sabrana dela 7, Belgrade 2000, p. 162).
88 89 87

Transl. Đorđe S. Kostić (italic J. P.).

M. D. Stefanović, “Uvodna studija”, p. 34, quote 86. – Thus, the author questions whether Dobrovský ever carried out a classification of Serbian literature in the sense in which Bojić did. However, further in her treatise, she unequivocally refers to the source of Bojić’s classification as to an indisputable fait accompli: “Having adopted the classification of Serbian literature from Jozef Dobrovský, probably including some names into his list of writers, he [Bojić] undertook his writing venture...” (p. 53).

98 | Jovan Pejčić

This is how Bojić puts it: The old literature comprises the works of Archbishop Danilo [...] and Despot Georgije Brankovič, who wrote a five-volume History of Slavic Serbs. However, the New period begins with Orfelin and continues uninterruptedly to this day.90 In all likelihood, Bojić could have derived the above mentioned classification from the quoted text, with minor terminological alterations (namely, Dobrovský uses the terms older, newer and the most recent – ältere, neuern, neueste) emphasizing the distinction between the periods much more firmly and distinctively. Dobrovský had yet another advantage over all other foreign researchers of his time, that being the fact that his knowledge of Serbian literature was “the best and the most detailed”:91 He was familiar with the works of Jovan Rajić as of 1793; furthermore, he had studied the life of Dositej Obradović early on; his correspondence with Atanasije Stojković had been going on since 1805; his exchanges with Jernej Kopitar on Serbian issues began in 1808; as of 1809, he observed the work and was being informed about the Lukijan Mušicki and his views on cultural history and literature...” 92

Lukijan Mušicki is, indeed, the figure who binds, in a peculiar manner, Bojić and Dobrovský. Mušicki met Jernej Kopitar in Vienna in late 1808 or early 1809. Their encounter coincided with the period when Mušicki’ was absorbed in data collecting and working on “an expert survey of the entire Serbian cultural activity, in order to produce an all-encompassing study of all the Serbian cultural activities, which was to be a Serbia docta”93 In his letter to Dobrovský of April 7th 1809, Kopitar gives his tutor

90 91 92 93

Pamjatnik, [p. 85]. N. Đorđević, cited text, p. 17. P. Popović, “Dobrovski i srpska književnost”, pp. 41–42.

Vladimir Ćorović, Lukijan Mušicki. A study in Serbian literature (ed. Mirjana D. Stefanović), Novi Sad 1999, p. 46. – This is Ćorović’s doctoral dissertation, which he defended in Vienna in 1908 and which was first published in Serbian in Letopis Matice srpske in 1911 (LXXXVII, book 276–283-284, n˚ IV–XI–XII).

The Inception of the Serbian History of Literature | 99

in linguistic and literary issues a detailed description of Mušicki94 and mentions his current work on Servia docta, which, he adds, could be printed in Pest.95 Kopitar reiterates what he wrote to Dobrovský in his article on Serbian literature in the Austro-Hungarian monarchy, which was published in two sequels in 1811 in the Viennese paper Vaterländische Blätter: We are told (it has been two years already) that in Karlovci, Archdeacon Lukijan Mušicki has been working on a Slavic or Serbian history of literature. We are looking forward to its appearance.96 It seems that Dobrovský’s wish to meet Mušicki did not come true97 – at least, his letter to Kopitar of January 1st 181098 suggests it. However, Mušicki was in no haste to write to Kopitar.99 He eventually contacted him in late October 1811, sen94 95 96

P. Popović, cited text, p. 42. Milorad Pavić, Rađanje nove srpske književnosti, Belgrade 1983, p. 370.

Jernej Kopitar, “Prilozi pregledu srpske literature u Austrijskom carstvu”, Serbica (transl. Tomislav Bekić), Novi sad 1984, p. 127.

However, Mušicki highly appreciated Dobrovský. The degree of his esteem can be inferred from his letter to Vuk Karadžić of April 17th 1817, where he talks of his “intention”, which has been “long-standing” to put together a Serbian Pantheon which would contain not only the portraits of famous Serbs” but also of those who have made particularly meritorious contributions to the Serbian literature, and Dobrovský would be among them (Vuk Stefanović Karadžić, Prepiska I /1811–1821/, ed. Golub Dobrašinović et al, Sabrana dela X, Belgrade 1988, p. 412.)
98 “Mušicki has not written to me”, says Dobrovský in his letter to Kopitar (according to Popović, cited text, p. 42.)

The reason for certain reservations that Lukijan had about the Slovenian scholar may lie in Kopitar’s article “Patriotische Phantasiern eines Slaven” (printed on June 5th 1810 in the paper Vaterländische Blätter), where, Besides Dositej, he elaborates on Emanuil Janković, Pavle Solarić and Atanasije Stojković, and, although it appeared in the section entitled “The Literature of Greek Slav Serbs”, he concludes it by a proposal to the Austrian Empire administration to establish a department for the Old Slavic language at Vienna University, because – in his opinion – this language ought to be studied “right there, as Austria should not let those studies fall into the Russians’ dirty hands”. In order to ultimately justify his proposal, Kopitar puts forward the example of the Serbs: “The two or three million Serbs (Illyrians) who have moved here from Turkey in the course of time, would only become fully aware of the benefices of the Austrian supreme rule after a convincing proof of respect for what they cherish most, their precious language. Psychological obstacle ought to be overcome by psychological antidotes, and a loving treatment will engender love in return. Otherwise, it is well known that the other Turkish Serbs, who are still fighting for their freedom, are looking yearningly, due to the similarity of their languages and faith, at the remote North.” (J. Kopitar, “Patriotske fantazije jednog Slovena”, Serbica, pp. 65–77, see esp. p. 72 and pp. 76–77; see in the same book Kopitar’s article “Prilozi pregledu srpske literature u Austrijskom carstvu” /1811/, esp. pp. 126–128. – Having reconsidered, in his monumental monograph Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića (1924), Kopitar’s participation in Vuk’s work” (where he also dwells upon the correspondence Kopitar–Mušicki), Ljubomir Stojanović arrives at the following conclusion: “In view of all the aforesaid, I believe that it is clear that Kopitar, apart from his pure research and activities on the cultural progress of Serbs, also had a latent intention to politically estrange the Serbs from the Russians.”


100 | Jovan Pejčić

ding him “plenty of news on Serbian literature and his works”100 Kopitar forwarded to Prague everything he received, for which Dobrovský expressed his gratitude in a letter of February 22nd 1812, insisting that: “Correspondence with Mušicki was of great interest for me.”101 A year later, in 1813, Kopitar asked Mušicki – surely not without prior consultation with Dobrovský, and well aware of Lukijan’s interest for cultural history and his expertise in this field – to prepare a brief survey of Serbian literature for the Viennese Wiener Literaturzeitung, where he was editor of the section dedicated to Slavic peoples and their cultures. “That would be an adornment of our Literaturzeitung, and all European papers would reprint it.”102 Mušicki did not accept the proposal. Kopitar continued insisting. With a persistence that was not lacking in flattery, he continued his persuasion: “Criticism should not be a cumbersome task for you, a master artist and man of letters; perhaps it is the concern that you might be exposed to fame as a critic and commentator that holds you back.” He even supposed that Mušicki’s reason for refusing to go public as a secular author was his clerical rank and suggested that his work be published under a pseudonym or without signature. It was of no avail.103 The correspondence with Kopitar was, therefore, intermittent, but course did not in the least affect the activities of the priest monk and later archimandrite Lukijan, which he had begun a long time before – and which Mušicki did not renounce to after 1814, when Dobrovský published his comprehensive article from a historical perspective on Serbian literature, containing a “classification” that, as we have established, was said to be nonexistent. 7.1. On the plane of the interests and aspirations from the angle of literary studies, the work of Lukijan Mušicki was double tracked – one segment was dedicated to history and the other to the bibliography of Serbian literature. At the beginning of the 19th century, these spheres of learning developed in a symbiosis that the philologists and literary historians considered to be only natural: all of them shared the view that the history of literature, for instance, was simply a part of the entire studies of artifacts literacy and culture of a nation or race, which is
(Lj. Stojanović, “Kopitar” in the chrestomathy: Stojan Novaković i “filološka kritika” /ed. Božidar Pejović/, Srpska književna kritika 4, Novi Sad / Belgrade 1975, p. 354).
100 101 102 103

V. Ćorović, cited book, p. 17; P. Popović, cited text, p. 42. According to P. Popović, p. 42. According to P. Popović, p. 47. See more in: V. Ćorović, cited book, p. 47.

The Inception of the Serbian History of Literature | 101

why their research was not limited to belletristic, but included all forms of activity which in any way pictured or reflected the general state of culture, i.e. achievements in geography, medicine, linguistics, theology, philosophy, physics, pedagogy, etc.104 His drafts, notes, rough copies and plans, as well as the bibliography of the Serbian books – serve as supportive evidence that the views of Lukijan Mušicki never diverged from the governing beliefs in science and culture, typical of the time he lived in. Literary history and bibliografical activities, “knowledge about books” as he referred to it, were for him, throughout his life, two branches of the same tree – the general history of national culture. Mušicki spent his whole life working on the Serbian book and literature and still – none of his ventures attained the fullness of a completed piece of work. “You keep devising plans for progress”, reproached Vuk to him, and yet, you do not seem to bring anything to completion.”105 He had planned to write a history of Serbian literature, but he did not manage to have his bibliography published – that is how Dušan Panković summed up the bitter truth about Mušicki.106 Lukijan Mušicki began working in the field of bibliography and literary history (philology in the broadest sense, Serbian studies) relatively early – in 1805 – and simultaneously. His list of “Serbian academic and literary accomplishments” and “foreign texts concerning the Serbian people” were highly appreciated while he was still working on his bibliography.107 The appraisal made at the end of the second decade of the 19th century is still valid nowadays: this is how the most authoritative contemporary expert on Serbian bibliographies and their history assesses the works of Mušicki: The manuscript bibliography of Lukijan Mušicki remains amazing. [...] Its virtue and genuine strength is in the layout of the bibliographic material:
104 The first histories of literature to be written on the continent of Europe are living proof of that. The same can be seen in the essay by Lazar Bojić from Pamjatnik, on Atanasije Stojković, for example. All the historical and cultural research into Serbian literature conducted bz Pavel J. Šafarik rest on the same principles. 105

Prepiska I Vuka Karadžića, letter of October 27th 1821. – Similar views to Mušicki’s were expressed by Pavel j. Šafarik in his letter to Jan Kolar of June 28th 1823, he refers to the archimandrite of Šišatovci in this way: “Mušicki is only contriving gigantic plans” (quotation from: Đorđe Živanović, Georgije Magarašević /1793–1830/, Novi Sad 1976, p. 131.
106 107

D. Panković, Srpske bibliogrqfije 1766–1850, Belgrade 1982, p. 33.

Đorđe Rajković preserved one part of Lukijan’s journal Dnevnik in which the future archimandrite of Šišatovac quotes the comments made by metropolitan Stefan Stratimirović about his bibliography: “On March 3rd [1810]. Showed the Survey of Serbian Literature to his highness. ‘Wonderful, indeed, God bless you! ’ March 4th. ‘You have erected a monument both to yourself and to learning.’” (Đ. Rajković, “Lukijan Mušicki i njegov književni rad” /1879/, Sabrani spisi /ed. Milica Vojinović/, Novi Sad 1950, p. 107).

102 | Jovan Pejčić the first and the second volume contain the entire material classified according to professions and Mušicki entitled them Serbian Literacy classified according to types; in the third volume, the author classified the material in alphabetical order and entitled it A survey of Serbian literature in alphabetical order; in the fourth volume, all the materials are listed in chronological order, and within this chronology, the authors were listed in alphabetical order. The writer entitled this volume Survey of Serbian literature in chronological order. Cultures with longer traditions or more affluent nations cannot boast of having bibliographies classified so skillfully, both in alphabetical and chronological order. Because of this, Mušicki’s meritorious work is a treasure of our bibliographic studies, and it will be its glory once it is printed. Not only did Mušicki classify the entire material in three different ways, but he also highlighted in each of the classifications the chronological and professional characteristics of each unit, which is in itself a unique attempt of cross-sectional classification of bibliographic material.108

Experts believe that the bibliography Mušicki left behind was in a form that permitted the printing of the manuscript, in spite of the fact that it was unfinished. However, this is not the case with his literary historical notes. 7.2. The manuscript notes made by Lukijan Mušicki cannot be put together as a complete text. They are, more or less, just prefatory notes or reminders, which often no more than list necessary steps to undertake properly in order to get down to serious work. Here is what is contained in the manuscripts that have been preserved: In a tiny 16-page notebook, entitled Serbian writers in alphabetical order, which also bears a date (April 19th 1805), we find only a list of Serbian writers presented in alphabetical order, with their occupations and dates of birth accompanying some names.109 The next manuscript unit on this topic is entitled “Periods in Serbian Literature”, although it is entirely dedicated to issues related to the Serbian language.110 There is also a document in which Mušicki elaborates his intention to write a history of Serbian literature. In this document, he refers to the classification of “Serbian literature” into three periods: the first period being [from 960] until 1700; the


D. Panković, cited book, p. 34. – Panković actually summarizes the article of Georgije Mijailović “Bibliografija Lukijana Mušickog” (Bibiliotekar /Belgrade/, VIII/1–2 /1956/, pp. 32–39), i.e., he attributes a descriptive approach to Mihajlović’s definition of the place and value of Lukijan’s bibliography, presented in the preface to his major piece Srpska bibliografija XVIII veka (Beograd 1964, XIV–XVI). Archives of SANU (Serbian Academy of Sciences and Arts), 9240/1. Archives of SANU, 9240/15.

109 110

The Inception of the Serbian History of Literature | 103

second period – from 1701 until 1800; and the third period – after 1801. However, a careful examination of this plan reveals that Mušicki reduced his classification into two long period, by moving the initial year of the first period further into the past by 160 years: the first period is taken to last from 801 until 1700, whereas the second period begins in 1701.111 One large sheet contains a list of deceased and living writers – entered in alphabetical order, with a note about their professions.112 Another sheet contains a list of Serbian writers from 1741 until 1810, in the chronological order in which they began to write.113 There are also four folio-size leaves, where under the title “Survey of Serbian literature in chronological order”, he enumerates all the Serbian writers and writings as of 15th century until 1808.114 The last two manuscripts that are of interest to us contain Lukijan’s drafts of the way in which the history of Serbian literature was to be written. According to the first notebook, the history was conceived as 12 signatures in volume, and was to include – in addition to sides writers and their works – libraries, bookshops and printing houses of Serbian books.115 The second manuscript is, actually, an extended version of the previous plan. Here, problems related to Lukijan’s classification of Serbian literature into the old, “Slavic literature”, which was realized in the language used by the Church and the new, “Serbian literature”, written in the vernacular, are specified116 Although the scattered manuscript notes by Mušicki, burdened with similarities and frequent repetition, cannot be collected to form a coherent study, the development of Serbian literature can be deduced from its contents inasmuch as it represents a basis of the philological and historical classification of Serbian history.117

111 112 113 114 115 116 117

Archives of SANU, 9240/16. Archives of SANU, 9240/25. Archives of SANU, 9240/26. Archives of SANU, 9240/27. Archives of SANU, 9240/29 Archives of SANU, 9240/30

Comp. in this respect the paper by Đorđe S. Kostić “Lukijanovo shvatanje istorije književnosti”, printed in the compilation Manastir Šišatovac (ed. Dinko Davidov), SANU, Belgrade 1989, pp. 151–153, esp. p. 152.

104 | Jovan Pejčić

Let us, at this point, turn back to Bojić and the classification of Serbian literature as it was outlined in his Pamjatnik mužem u slaveno-serbskom knjižestvu slavnim. He says that the classification of Serbian literature into old and new was made according to Dobrovský. However, as can be seen in the research by Mirjana D. Stefanović, there are no such straightforward divisions with Dorborvský. Does this mean that the above mentioned classification resulted from independent conclusions and terminological pragmatism of “the young disciple Bojić” (as the author of Pamjatnik is referred to by Pavle Popović in a single mention),118 or, perhaps, something else? The key to a different solution of this problem could be Bojić’s education. He initially attended the German school in Stara Pazova, then he was a student of the Grammar School and the Seminary in Sremski Karlovci and eventually, in the period 1814–1815, he studied philosophy at the University of Pest.119 He was a disciple of the Seminary in Karlovci from 1810–1812, i.e. during the 1810/11 and 1812/13 school year.120 In the Seminar of Karlovci, Lazar Bojić was taught by Lukijan Mušicki,121 from whom – as Lazar Čurčić rightfully believes – he must have heard about the old and the new Serbian literature and about Serbian writers of the old and of the new generation.”122 Moreover, he learned about the established rules of classification of writers, one of which was the division into the deceased and the living authors, which Mušicki applied in his bibliographical and literary historical ventures.123 Besides teaching, Lukijan was also in charge of the Metropolitan Library, so that Bojić was also able to get more closely acquainted with his teacher’s course of work.

118 P. Popović, “Iz života Joakima Vujića” (1907), Nova književnost I (ed. Predrag Palavestra), SD 5, Belgrade 2000, p. 245. 119

D[ušan] K. Petrović, “Bojić Lazar”, in: Leksikon pisaca Jugoslavije, I (ed. Živojin Boškov), Novi Sad 1972, p. 279; Milorad Mišković, “Vukov osječki prijatelj Lazar Bojić”, Revija (Osijek), XXVII/8–9 (1987), pp. 674–675; T[atjana] Pivnički-Drinić, “Bojić, Lazar”, in: Srpski biografski rečnik, 1, Novi Sad 2005, p. 677.
120 121

See Nikola Gavrilović, Karlovačka bogoslovija (1794–1920), Sremski Karlovci 1984, p. 194.

Mušicki taught at the Seminary of Karlovci from 1803 until 1812 (see Đorđe Mušicki, Životopis Lukijana Mušickog, Novi Sad 1879; R[adonja] Vukoslavović / Ž[ivojin] Boškov, “Mušicki, Lukijan”, in Leksikon pisaca Jugoslavije, IV, Novi Sad 1997, p. 600.
122 123

L. Čurčić, “Počeci istorije srpske književnosti”, Dometi (Sombor), XXI/76–77 (1994), p. 77. Comp. Lukijan’s legacy of manuscripts in the archives of SANU 9240/25.

The Inception of the Serbian History of Literature | 105

Given that he so generously shared his views on the development of the Serbian literary culture with Jernej Kopitar (who conveyed them to Dobrovský), there is no reason to believe that he would have withheld his findings from his students.124 It is therefore my view that Lukijan Mušicki served as a multiple source – just as he did to Kopitar and Dobrovský for their articles on Serbian studies125 – to Lazar Bojić and his Pamjatnik,126 possibly even as the principal source. Mirjana D. Stefanović wrote, as has been cited above, that the work of Dobrovský that has been repeatedly mentioned afore does not contain any “classification of Serbian literature with a list of writers”. As for the list of writers – this is beyond any doubt. However, on the other hand, before Bojić’s book, there had been among Serbs some publications containing certain bibliographical data about certain writers and also list of the most renowned Serbian writers of that time. M. D. Stefanović mentions the following: Slaveno-serbski magazin by Zaharija Orfelin, a compilation of peoms Kratkoje opisanije o spokojnoj žizni by Aleksije Vezilić, Slaveno-serbske vjedomosti by

124 On the contrary, the opposite happened. Let me illustrate this by an example: Inspired by Herder’s ideas, Mušicki became interested in the Serbian oral tradition, as we know, as early as in the fist years of the 19th century. This is confirmed by a letter in which he asks Isidor Putnik to write down for him what he knows about “the lyrics of our simple folks, [...] what the people sing and recite for their own amusement and prattle” (after: M. Pavić, Rađanje nove srpske književnosti, p. 370). More significantly, Mušicki put the same requirement before his students, among whom was, for example, during the 1805/6 school year, Vuk Karadžić, which was probably one of the first incentives that Vuk received for his future work, before he got in touch with Kopitar (see more in: Mladen Leskovac, “Vuk i Mušicki”, Iz srpske književnosti, I, Novi Sad 1968, pp. 143–172; Teodora Petrović, “Lukijan Mušicki i naša narodna pesma”, Iz istorije srpske književnosti, Novi Sad 1974, pp. 155–174.) 125

At one moment, Mušicki probably changed this attitude to his own work. Namely, in his letter to Jan Kolar of June 23rd 1823, Šafarik tells him that he is preoccupied collecting the material for his history of the Serbian language and literature, and complains of the fact that “Mušicki has got everzthing, but one can obtain nothing from him”; this “nothing”, as Šafarik puts it, is, mildly speaking, not true – because in the same letter he continues to say: “Otherwise, he is a good man and my friend; but he is a monk. I have glanced into his compilation of [bibliographic] material and found out that the Serbs...” (quotations from Šafarik’s letter after: Kamenko Subotić, “Koje su prilike stvorile Šafarikovu Istoriju srpske književnosti” (Letopis Matice srpske, book 186/2 for 1896/1898, p. 45). It seems that Mušicki’s decisions were selective: he allowed insight into and the use of Građa za bibliografiju, na listićima, but kept to himself the manuscript of the systematized and edited bibliography (Mirko Milićević, “Pesnik oda – prvi srpski bibliograf”, Bibliotekarstvo /Sarajevo/, XXI/4 /1975/, p. 62) – Comparing Šafarik’s Istorija Srpske književnosti with Lukijan’s bibliography in manuscript, D. Panković decided that: “The archimandrite of Šišatovci knew more about about older [Serbian] books than Šafarik 1828” (Istorija srpskih bibliografija, p. 48). According to M. D. Stefanović (“Uvodna studija” p. 54), such assumptions remain in the domain of speculation. Moreover, she does not take into consideration the influence of ideas of Lukijan Mušicki concerning literary history; she goes as far as allowing that he might have heard of his bibliography, “although he did not use it.”

106 | Jovan Pejčić

Stefan Novaković and Pominak knjižeski by Pavle Solarić.127 Whether Bojić was using those publications remains in the realm of conjecture, says M. D. Stefanović.128 Be it as it may, the fact of the matter is that all the above mentioned authors are cited in Bojić’s list of writers.129 So is, after all, Lukijan Mušicki.

Bojić, Lazar. Pamjatnik˝ mužem˝ u slaveno-serbskom˝ knižestvu slavnym˝. Red. ed. by Mirjana D. Stefanović. Novi Sad: Prometej, 1994. Čurčić, Laza. Srpske knjige i srpski pisci 18. veka. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1988. Deretić, Jovan. „Kada počinje nova srpska književnost.” Naučni sastanak slavista u Vukove dane (Beograd) 17, no. 4 (1988): 155–159. Deretić, Jovan. Put srpske književnosti. Beograd: Srpska književna zadruga, 1996. Deretić, Jovan. Istorija srpske književnosti. Beograd: Prosveta, 2002. Dobrovský, Josef. „Serbica.” In Slovanka. Vol. 1. Praha, 1814. Gavrilović, Nikola. Karlovačka bogoslovija (1794–1920). Sremski Karlovci: Srpska pravoslavna bogoslovija Svetog Arsenija, 1984. Ivanić, Dušan. Književnost Srpske Krajine. Beograd: BIGZ, 1998. Nikolić, Nenad. „Orfelin: nedovršena modernost.” In Godišnjak III Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Beograd: Filološki fakultet, 2007. 155–211. Karadžić, Vuk Stef. Prepiska I: 1811–1821. Edited by Golub Dobrašinović. Vol. 20 of Sabrana dela. Beograd: Prosveta, 1988. Karadžić, Vuk Stef. Prepiska I: 1811–1821. Edited by Golub Dobrašinović. Vol. 24 of Sabrana dela. Beograd: Prosveta, 1989. Komadinić, Slobodan. „Počeci srpske bibliografije“. In Deset godina Bibliografskog instituta FNRJ (1948–1958). Beograd, 1958.

127 128 129

M. D. Stefanović, “Uvodna studija”, p. 34, note 86. Ibid.

L. Bojić, Pamjatnik, pp. 86–90. – Historians of Serbian literature find Bojić’s list more interesting due to the fact that the name of Vuk Karadžić was mentioned there for the first time and for having been the first to include Eustahije Arsić among the Serbian writers, than it is interesting in itself.

The Inception of the Serbian History of Literature | 107 Konstantinović, Zoran. „Stvaralačko susretanje: kratak nacrt za komparativnu istoriju srpske književnosti.” In Komparativno viđenje srpske književnosti. Novi Sad: Svetovi, 1993. 180–201. Kopitar, Jernej. Serbica. Edited by Tomislav Bekić. Novi Sad: Matica srpska, 1984. Kostić, Đorđe S. Pavle J. Šafarik o novoj srpskoj književnosti. Beograd: SANU, 1988. Marinković, Borivoje. Tragom Dositeja. Beograd: Službeni glasnik, 2009 Milosavljević, Petar. Sistem srpske književnosti. Beograd: Trebnik, 2000. Milosavljević, Petar. Uvod u srbistiku. Beograd: Trebnik, 2003. Obradović, Dositej. Etika (1803). Edited by Đuro Gavela and Jelena Šaulić. Vol. 2 of Sabrana dela. Beograd: Prosveta, 1961. Ostojić, Tihomir. Srpska književnost od Velike seobe do Dositeja Obradovića. Sremski Karlovci: Srp. Manastirska štamparija, 1905. Palavestra, Predrag. Istorija srpske književne kritike (1768–2007). Novi Sad: Matica srpska, 2008. Panković, Dušan. Srpske bibliografije 1766–1850. Beograd – Novi Sad: Narodna biblioteka Srbije - Biblioteka Matice srpske, 1982. Pavić, Milorad. Istorija srpske književnosti baroknog doba (XVII i XVIII vek). Beograd: Nolit, 1970. Pavić, Milorad. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma. Klasicizam, Beograd: Nolit, 1979. Pavić, Milorad. Rađanje nove srpske književnosti. Beograd: Srpska književna zadruga, 1983. Pejčić, Jovan. „Mit o prekidu u razvitku srpske književnosti.” Književna istorija (Beograd) 27, no. 96 (1995): 185–212. Pejčić, Jovan. Počeci i vrhovi. Srpska književnost i njena istoriografija. Beograd: Altera 2010. Popović, Pavle. „Proučavanje srpske književnosti.”. Srpski književni glasnik (Beograd), vols. IV: XII, nos. 1, 2 and 4 (1904): 671–686, 756–769 and 915–929. Samardžić, Radovan. „Vek prosvećenosti i srpski preobražaj.” Letopis Matice srpske (Novi Sad) 152 , no. 3 (1976): 265–279. Skerlić, Jovan. „Podela nove srpske književnosti na periode.” Prosvetni glasnik (Beograd) 32, nos. 3– 4 (1911): 239–257. Solarič˝, Pavel˝. Pominak˝ knižeskіj о Slaveno-Serbskom˝ v˝ Mletkaх˝ Pečataniju. Venecija, 1810. Solarić, Pavle. „Pogledi na jezik i knjižestvo iliričesko (1820).” Srbistika (Priština) 2, nos. 1–2 (1999): 307-318. Stefanović, Mirjana D. Biblioteka srpske književnosti. Beograd: Čigoja štampa, 2007.

108 | Jovan Pejčić Stefanović, Mirjana D. Leksikon srpskog prosvetiteljstva. Beograd: Službeni glasnik, 2009. Stojanović, Ljubomir. Život i rad Vuka Stef. Karadžića. Beograd: Štamparija «Makarije», 1924. Šafarik, Pavel J. Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten. Ofen: Kön. Ung. Universität, 1826. Tartalja, Ivo. Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba. Beograd: SANU, 1964. Vulović, Svetislav. „Nauka o književnosti i izučavanje slovenskih književnosti.” Otadžbina (Beograd), vol. 10 (1882): 267–282. Živković, Dragiša. Počeci srpske književne kritike (1817–1860). Beograd: Rad, 1957.

Јован Пејчић

Резиме: У раду се истражују почеци историографског проучавања националне књижевности код Срба. Први српски радови оваквог усмерења настали су почетком 19. века (1800–1820). Потребу за историјским сагледавањем развојних токова српске књижевности први је исказао Доситеј Обрадовић у предговору своје Етике (1800). Следе два рада Павла Соларића: Поминак књижески (Књижевни подсетник), из 1810. године (који је, међу тим, пре историја штампања и попис српских књига), и Погледи на језик и књижество илирическо (илирско), из 1820, чланак са свим особинама историјског осветљавања националне литературе. Као фактор битан за развој књижевноисторијске свести код Срба јављају се у овом раздобљу испитивања Лукијана Мушицког, иако он није штампао ниједан рад из области историје књижевности. Рукописна заоставштина Мушицког и његова преписка, у првом реду с Јернејом Копитарем (почев од 1809), показују да су идеје Мушицког о целини и развојним правцима српске књижевности (поготово кад је реч о њеној подели на књижевност стварану на црквенословенском језику и књижевност писану народним језиком – стара и нова) на одлучујући начин утицале на схватања испољена у историографским приказима српске литературе не само Копитара (1810, 1813), већ и чешког слависте Јозефа Добровског (1814). Ствари слично стоје и кад је у питању спис Лазара Бојића из 1815. године Памјатник мужем у славено-сербском књижеству славним (Споменик мужевима /писцима/ славним у словенско-српској књижевности), дело које се у српској науци о књижевности амбивалентно класификује: као прва српска историја српске књижевности, као прва српска био-библиографија, као прва књига есеја код Србa. Бојић је као ученик сремско-карловачке богословије у завршним разредима (1812–1813) слушао пре-

The Inception of the Serbian History of Literature | 109
давања о српској књижевности Лукијана Мушицког и уградио их у свој преглед српских писаца просветитељске епохе. На примеру управо Бојићеве књиге преиспитују се и проблематизују ставови савремених српских књижевних историографа о рађању историје књижевности као засебне научне дисциплине код Срба. Кључне речи: Српска књижевност, рађање историографије српске књижевности, модели историјског проучавања књижевности, периодизација, Доситеј Обрадовић, Лукијан Мушицки, Јернеј Копитар, Јозеф Добровски, Лазар Бојић, Павле Соларић, рецепција књижевноисторијских схватања код Срба Received 21.03.2011 / Accepted 10.07.2011.

Serbian Studies Research Vol. 2, No. 1 (2011): 111-125.

UDC 821.163.41.09 Karadžić V. S:930.85(497.5 Dubrovnik) Оригинални научни рад

Dr Vladislav B. Sotirović1 Univerzitet Mikolasa Romerisa (Viljnus) Fakultet politike i upravljanja Odsek za političke nauke Litvanija

Sažetak: Ovaj članak se u užem smislu bavi analizom odnosa Vuka Stefanovića Karadžića i dela srpske filologije XIX veka prema Hrvatima po pitanju povesnog, kulturološkog i književnog nasleđa grada i Republike Dubrovnika – „južnoslovenske Firence“ a na osnovama govorne i pisane jezičke stvarnosti koja je postojala u doba dubrovačke političke nezavisnosti sve do početka XIX stoleća. U širem smislu se u članku analiziraju stavovi uticajnih hrvatskih i srpskih javnih radnika i filologa o nacionalnoj identifikaciji Hrvata i Srba na osnovu „maternjeg“ jezika ove dve nacije i shodno tome raspodeli južnoslovenskog etnogeografskog prostora na osnovu nemačkog romantičarskog principa „ein sprache, ein folk, ein staat“. Ključne reči: Vuk Stefanović Karadžić, Dubrovnik, Hrvati, Srbi, srpski jezik, hrvatski jezik, Južni Sloveni, štokavsko narečje, ijekavica, Ilirski pokret, dubrovačka književnost, povest Srba i Hrvata

Od vremena publikovanja Vukovog lingvističkog modela identifikacije Srpstva – štokavci = Srbi (članak „Srbi svi i svuda”, Beč, 1849),2 istorijska i književna prošlost Dubrovačke Republike je sve više zaokupljala pažnju srpske javnosti. Štokavska književna tradicija Dubrovnika, ali još više činjenica da je govorni jezik Dubrovčana oduvek bio i ostao štokavski, bili su kako Vuku tako i njegovim ideološkim sledbenicima glavni dokazi srpskog karaktera ovog grada i države. Dubrovačka književnost je doživela svoj vrhunac u doba baroka a kao njeni najistaknutiji predstavnici se ističu: Marin Držić (1510–1567), Ivan Gundulić (1589–1638), Junije-Džono Palmotić (1606-1657) i Ignjat Đurđević (1675–1737). Njihova dela su prenošena u Slavoniju, Bosnu, Hercegovinu i Dalmaciju uglavnom preko franjevačkih fratara. Na taj način

vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu (Vladislav Sotirović, Mykolas Romeris University – Vilnius, Faculty of Politics and Management, Political Science Department, Lithuania)

Vuk Karadžić je ovaj članak napisao 1836, a štampao 1849. godine.

112 | Vladislav B. Sotirović

je barokna dubrovačka književnost bila prisutna daleko izvan granica Dubrovačke Republike utičući na formiranje književog ukusa i literarne tematike kod Južnih Slovena. Sam Vuk je označio Ignjata Đurđevića kao negovatelja jedinstvenog “ilirskog jezika” čije se prisustvo u to doba osećalo i u kajkavskoj Hrvatskoj. Borba između hrvatske i srpske nacionalne ideje za književno nasleđe baroknog Dubrovnika je otpočela nešto pre pojave Vukovog rada Srbi svi i svuda. Naime, Petar Frano Martecini (Martecchini) je 1826. godine objavio na “hrvatskom” jeziku zbirku radova Ivana Gundulića, najvećeg dubrovačkog baroknog pesnika, skrećući time pažnju na “hrvatski” karakter dubrovačke literarne tradicije. Ubrzo nakon pojave ovog izdanja, vođe hrvatskog nacionalnog preporoda (Ilirskog pokreta) su počele zagovarati standardizaciju hrvatskog književnog jezika na osnovama štokavskog idioma Centralne Dalmacije, Zapadne Hercegovine i Slavonije, idioma koji je u literarnoj tradiciji bio najbolje izražen u delima štokavskih pisaca rimokatoličke veroispovesti Antuna Kanizlića (1700–1777), Andrije Kačića Miošića (1704–1760) i Matije Antuna Reljkovića (Relkovića) (1732–1798). Na taj način je hrvatski nacionalni preporod postavio iste temelje hrvatskom književnom jeziku kao što je to uradio 1818. godine Vuk Stefanović Karadžić sa srpskim književnim jezikom izabravši novoštokavski govor ijekavskog izgovora za njegovu osnovu. Tako se učitelj Tomo Košćak (1752–1831) može smatrati Gajevom pretečom u borbi za uvođenje “štokavštine” u sve školske udžbenike u Hrvatskoj. Spor između Srba i Hrvata oko nasleđa dubrovačke književnosti je ušao u novu fazu 1844. godine kada je “Matica ilirska” (kasnije “hrvatska”) izdala Gundulićevog Osmana uz dopunu Ivana Mažuranića, poduhvat kojim se želelo istaći da “hrvatski” jezik Dubrovčana ima svoju viševekovnu tradiciju. Do ovog izdanja je došlo osam godina nakon pisanja Vukovog članka Srbi svi i svuda pa nije neopravdano zaključiti da je Matica ilirska time htela da odbrani i istakne hrvatsko pravo na Dubrovnik i njegovu književnu tradiciju (samo pod uslovom da su vođe Ilirskog pokreta u to vreme već znale za ovaj Vukov rad, ali su sigurno bili upoznati sa Vukovim stavovima o srpskom jeziku iznetim 1814. i 1818. godine). Isto se tako da zaključiti da je Vuk svoj članak štampao pet godina nakon izdanja Matičinog Osmana da bi naglasio srpski karakter dubrovačke književnosti. Međutim, hrvatska inteligencija iz kajkavske Hrvatske je bila protiv Gajeve namere da štokavski dijalekt standardizuje u hrvatski književni jezik smatrajući da štokavski idiom nije hrvatski nacionalni jezik. To je po njima bio isključivo kajkavski. Tako je 1841. godine deo hrvatskog plemstva osnovao “Horvatsko-ugarsku stranku” sa programom borbe protiv “ilirskog” tj. štokavskog dijalekta, a za očuvanje pravog “horvatskog” jezika, tj. kajkavskog narečja, koji je po njima bio najbolje predstavljen u delima sveštenika Titusa Brezovačkog (1757–1805) najvrsnijeg kajkavskog komediografa (njegova najpoznatija dela su: Matijas graban-

Vuk, Hrvati i Dubrovnik | 113

cijas dijak i Diogenes ili sluga dveh zgubljeneh bratov). Da bi prebrodio ovaj jaz između “čakavske, kajkavske i štokavske književne tradicije među Hrvatima”, Ljudevit Gaj (1808–1872) je upravo izabrao ijekavski idiom slavne dubrovačke književnosti koja je trebala da Hrvate konačno opredeli da prihvate štokavski dijalekt ijekavskog izgovora kao svoj nacionalni književni jezik. Iza ove najverovatnije političke odluke je stajala Austrija koja je na ovaj način želela da umanji moć Srpstva favorizujući Hrvatstvo jer su Srbi za Beč predstavljali veću političku opasnost od Hrvata. Gajeva i Babukićeva filološka škola u Zagrebu je konačno uspela da kodifikuje hrvatski književni jezik u vidu štokavštine i da ga nametne kajkavskoj severozapadnoj Hrvatskoj. Gaj i njegovi saradnici su 1836. godine, dakle iste godine kada Vuk piše svoj članak, izvršili revolucionarnu promenu na području hrvatskog književnog jezika. Iako je većina njih bila rođena u kajkavskim krajevima (I. Mažuranić je bio čakavac), oni su odlučili da Novine horvatzke i Daniczu izdaju na štokavskom dijalektu i pod ilirskim imenom što je protumačeno kao nastavak dubrovačke i slavonske “hrvatske” književnosti.3 Prema Branislavu Brboriću, hrvatski ilirci su ne samo pre3

Gaj je svoju odluku iz 1836. g. da odbaci kajkavski a prihvati štokavski dijalekt za štampanje svojih novina opravdavao rečima da to čini između ostalog i zbog “neprocenjivog literarnog blaga četrdeset i više klasičnih pisaca iz ilirsko-parnaškog Dubrovnika…i zbog drugih važnih književnih ostvarenja koja pravom nasleđa mi ponovo prihvatamo kao našu staru baštinu” [Gaj 1836]. Ali čak šta više, Gaj je prihvatio ijekavski štokavski a ne ikavski kao što se to moglo pretpostaviti s obzirom na broj književnih dela napisanih ikavskim, veličinu teritorije koju je pokrivao ovaj izgovor i na činjenicu da se smatralo da je ikavski bio isključivo hrvatski izgovor dok je Vukov ijekavski izgovor Istočne Hercegovine bio isključivo srpski. Pavle Ivić je mišljenja da bi Gaj izabravši ikavski izgovor za knjizevni jezik Hrvata u tom slučaju priznao nacionalnu podelu Srba i Hrvata na jezičkoj osnovi (ikavski = hrvatski; ijekavski = srpski) što je Gaj želeo da izbegne (jer bi dubrovačka ijekavsko-štokavska književnost pripala Srbima) [Ivić 1971, 186–187]. Ipak u ovom slučaju, mišljenja sam da je “dubrovački faktor” igrao presudnu ulogu u izboru ijekavskog izgovora naročito posle Gajeve i Mažuranićeve posete Dubrovniku 1841. godine (videti o tome u [Vince 1978, 332–334]). Ista ta 1841. g. je bila presudna godina u ideološkoj evoluciji rimokatoličkog Srbina iz Dubrovnika i Garašaninovog tajnog agenta Mede Pucića koji je tada kao student prava u Padovi upoznao Jana Kolara koji se trenutno nalazio u Veneciji. Tada je ovaj slovački filolog upoznao Dubrovčanina Pucića sa svojom i Šafařikovom teorijom o južnoslovenskim dijalektima i nacionalnoj pripadnosti. Pucić, koji je već bio upoznat sa rudimentalnim oblicima te teorije preko učenja Vuka Stefanovića Karadžića, nakon susreta sa Kolarom 1841. g. je postao ubeđeni pristalica nacionalnog određenja Južnih Slovena na osnovu pripadnosti jednoj od nekoliko dijalektoloških grupa kojim su govorili Južni Sloveni. Tako je Pucić te 1841. g. prvi put nedvosmisleno rekao da postoje “Srbi-katolici” u Dubrovniku pod kojima je podrazumevao one rimokatoličke stanovnike grada koji su govorili štokavskim dijalektom. Pucić je svoje ubeđenje o nacionalnoj determinaciji putem jezika ubrzo izneo u nekoliko članaka štampanih u tršćanskom magazinu Favilla u godinama 1842.–1844. Tako je u jednom svom članku iz 1843. g., polazeći od Šafařikove teze publikovane 1842. g., Pucić tvrdio da ima samo 801.000 Hrvata, tj. onih Južnih Slovena koji su živeli isključivo u “kajkavskoj” Hrvatskoj [Stulli 1956, 39–40, 48]. Otprilike u isto vreme, ali u Brusi u Anadoliji je još jedan Srbin-katolik iz Dubrovnika prolazio kroz istu ideološku evoluciju kao i Medo Pucić. Bio je to Matija Ban koji se ranih četrdesetih godina XIX veka u Anadoliji upoznao sa poljskom emigracijom sa kojom je imao prisnih političkih kontakata u Beogradu gde se nastanio 1844. g (po njemu je Banovo Brdo, opština Čukarica, u Beogradu i dobilo ime jer se tu nalazila njegova kuća). U

114 | Vladislav B. Sotirović

uzeli Vukov ijekavski izgovor već i Vukovu ortografiju, leksiku, morfologiju, tvorbu reči, sintaksu i stil [Brborić 2001, 69]. U svakom slučaju, mnogo pre Gajeve reforme hrvatskog književnog jezika, Šime Starčević (1784–1859) rimokatolički sveštenik i stari gramatičar je u svojoj Novoj ricsoslovici iliricskoj (Nova ilirska gramatika, 1812) ukazivao na prisutnost stranih elemenata u dubrovačkom ijekavskom izgovoru, koji se stoga nije mogao prihvatiti kao hrvatski nacionalni “jezik”, zalažući se u isto vreme za ikavski izgovor kao čisti hrvatski nacionalni jezik. Po Šimi Starčeviću, dubrovački ijekavski izgovor je postao suviše “stran” Hrvatima zbog velikih “pozajmnica” iz italijanskog jezika kao i iz crkvenoslovenskog jezika kojim se služila Srpska pravoslavna crkva. Na suviše “srpski” karakter dubrovačke epske poezije u delima Gundulića i Palmotića je ukazivao i Andrija Torkvat Brlić po kome je njihovo epsko pesništvo bilo “inferiorno” usled prisustva stranih elemenata u strukturi epske pesme u odnosu na pravo hrvatsko epsko pesništvo koje je ispevano na “nacionalnom epskom metru” [Brlić 1848]. Slično mišljenje su imali i Šime Starčević i Ante Kuzmanić (1807–1879) koji je bio vodeća figura onih predstvavnika hrvatske inteligencije okupljenih oko Zore dalmatinske koja se žestoko borila za standardizaciju ikavskog (kao nacionalnog hrvatskog) a ne ijekavskog (kao nacionalno srpskog) izgovora za književni jezik Hrvata. Povodom rada zagrebačke filološke škole, Srbin rimokatolik iz Dubrovnika, Matija Ban, je rekao da je ta škola “lep i potpuno savršen srpski jezik”, misleći na štokavski dijalekt ijekavskog izgovora, presadila iz njegovog “gnezda” u “sve ilirske zemlje” i tako “pripremila ulazak u pan-Slavizam” [Ban 1849].4 Medo Pucić je otišao korak dalje 1867. godine tvrdeći da ukoliko se narodi razlikuju po jeziku onda je Gajevo usvajanje “srpskog jezika u zvaničnoj upotrebi” pretvorilo sve Hrvate u “lingvističke” Srbe. Shodno tome, Srbi se ne trebaju plašiti hrvatskih “istorijskih prava” jer su to u suštini srpska prava [Orsatto 1867, 26]. Treba istaći da su i neke najistaknutije vođe “ilirske faze” hrvatskog nacionalnog preporoda (na primer Lj. Gaj i I. Kukuljević) žalili što je dubrovačka književnost iz XVIII veka radije prihvatala “latinske muze” umesto nacionalnog izgovora, a naročito što najistaknutiji dubrovački naučnik Ruđer Bošković nije ništa napisao na “svom maternjem jeziku” već samo na latinskom.5 Bez obzira na ove primedbe
oba ova slučaja, kako u Anadoliji tako i u Beogradu, Matija Ban je prihvatio stavove poljske emigracije o nacionalnoj pripadnosti Južnih Slovena na osnovu “nacionalnog” jezika (tj. narečja/govora); stavove koji su uglavnom bili bazirani na učenju slavista iz prve polovine XIX veka.

Po dolasku u Beograd 1844. g. Ban je jedno kratko vreme radio na stvaranju i promovisanju zajedničkog slovenskog jezika pa je shodno tome Hrvate i Srbe smatrao samo “plemenima” jednog slovenskog naroda.

Gajeva primedba na Kukuljevićev članak Nešto o iznenadnom pesništvu štampanog u Danici ilirskoj, t. 8, № 20, Zagreb, 1842, s. 79 (videti Kukuljević-Sakcinski 1841). Dubrovčanin Ruđer Bošković je 1758. g.

Vuk, Hrvati i Dubrovnik | 115

vođa Ilirskog pokreta, može se slobodno reći da je čitav intelektualni krug oko Gaja bio produkt “raguzofilije”, krug koji je legendu o Ivanu Gunduliću pretvorio u centralni deo ideologije Ilirskog pokreta. Pozitivna kritika Vukove zbirke narodnih junačkih pesama i podrška Vukovoj jezičkoj reformi koju su dali dubrovački slavisti Pero Budmani (1835–1914) i Milan Rešetar (1860–1942) je konačno uverila hrvatsku inteligenciju u ispravnost Gajeve reforme hrvatskog književnog jezika. Rešetar je svoje stavove o jedinstvenom jeziku Srba i Hrvata, stavove koji su u suprotnosti sa njegovim ranijim pa i kasnijim mišljenjem o dva jezika i o dva naroda, izneo u Zori (III/2, april, 1912), u tekstu Srbi i Hrvati. Rešetarova teza izneta u ovom članku je da su Srbi i Hrvati jedan narod sa dva imena i stoga imaju jedinstven jezik. Rešetar je u toku čitavog svog života bio “između dve vatre”. Na jednoj strani se osećao Srbinom iz Dubrovnika koji govori srpskim jezikom, ali na drugoj strani je bio rimokatolik i veći deo života je proveo među Hrvatima. Verovatno stoga mu je iz praktičnih razloga najviše odgovaralo ovakvo rešenje da se u slučaju Srba i Hrvata radi o jednom jeziku i o jednom narodu sa dva imena, ali u svakom slučaju rešenje koje je u potpunosti odudaralo od Vukovog stava prema istom problemu. Ukoliko govorimo o problematici književnog jezika postoji velika razlika između Dositeja i Vuka na jednoj strani i hrvatskih Iliraca na drugoj. Naime, i Dositej i Vuk su pisali onako kako su govorili, tj. onako kakav im je bio i maternji jezik i jezik sredine iz koje su poticali. Međutim, to nije bio slučaj sa Ilircima. Gaj je svoju Daniczu počeo da izdaje na kajkavskom jeziku 1835. godine, tj. na onom jeziku kojim je i sam govorio i kojim se govorilo u kulturnom i administrativnom centru Hrvata – Zagrebu. Ipak, ubrzo je Gaj te iste novine nastavio da izdaje na štokavskom istočno-hercegovačkom dijalektu, tj. ijekavici. Ilirci su optuživani od mnogih srpskih javnih radnika da su uzimajući štokavsku ijekavicu u stvari “ukrali” ili “prisvojili” srpski nacionalni jezik kao hrvatski i naravno time proširili hrvatsko etničko ime na mnoge etničke ne-Hrvate i ne-hrvatsku književnu baštinu, a pre svega na Dubrovnik. Takođe, prema kritičarima i protivnicima Ilirskog pokreta, a to su bili u to doba Srbi i Slovenci, iza ilirskog imena se nije ništa drugo krilo nego ideja o stvaranju ujedinjene kajkavsko-štokavsko-čakavske velike Hrvatske (Velika Ilirija = ujedinjena Hrvatska = Croatia rediviva). Tako je Ivan Derkos u svojoj brošuri Duh (Genije) domovine nad sinovima svojim, koji spavaju, napisanoj 1832. godine, dakle četiri godine pre Vukovog članka Srbi svi i svuda, predložio “spojenje ovih triju kraljevina (Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, primedba V. B. S.) s obzirom na njihova podnarečja u jedan jezik, ne pučki, već izo-

objavio u Beču svoje fundamentalno delo: Philosophiae naturalis theoria.

116 | Vladislav B. Sotirović

braženi, književni”.6 Derkos je, pozivajući se na Šafařika, tvrdio da se “dalmatinski dijalekt” najvećim delom podudarao sa “srpskim narečjem”, a ovaj dalmatinski dijalekt “sudara se jednako sa narječjem slavonskim i hrvatskim u vojničkoj krajini”. Derkos je pod “srpskim narečjem” podrazumevao štokavski dijalekt kojim se govorilo u Vojnoj krajini, Dalmaciji i Slavoniji. Međutim, za razliku od Vuka, Derkos nije smatrao štokavski dijalekt govoren na istorijskom prostoru Hrvatske izvornim srpskim jezikom. Po Derkosu, najviše teškoća prilikom “spojenja” hrvatskih dijalekata će biti u slučaju “narečja koje se govori u Civilnoj Hrvatskoj”, tj. kajkavskog dijalekta. Za Derkosa da bi se Hrvati (koji su za njega bili kajkavci) ujedinili sa Slavoncima i Dalmatincima (koji su bili štokavci) najkorisnije bi bilo da ovi prvi uzmu za svoj književni jezik jezik ovih drugih što se stvarno i dogodilo Gajevom odlukom. To je u svakom slučaju predstavljalo najbolje političko rešenje za očuvanje teritorijalnog integriteta Trojednice. Jasno je da se Derkosovo mišljenje o teritorijalnoj rasprostranjenosti dijalekata na južnoslovenskim prostorima podudaralo sa Vukovim. Ipak, Derkosova koncepcija nacionalne identifikacije putem jezičke pripadnosti je bila potpuno suprotna onoj koju je Vuk kasnije favorizovao. Za Derkosa su i štokavski i kajkavski govori bili izvorni jezici Hrvata. Može se reći da su i Derkosova i Vukova koncepcija nacionalne identifikacije Hrvata odnosno Srba bile zasnovane na istom lingvističkom modelu. Derkos je u krajnjoj instanci bio optimista po pitanju unifikacije svih Hrvata jer “kako nas drži bratska i neka tajanstvena vezilja ljubav, koja uzajamno otvara putove k srcu”, ove teškoće je bilo moguće prevladati, ako se budu primenila razvojna iskustva jezika kao što je to bio slučaj sa nemačkim, iako “za to se traže decenija ljeta”. Ivan Derkos, koji je svojim “usnulim” sunarodnicima isticao primer Srbije i Dositeja Obradovića, i koji je književni jezik Trojedne Kraljevine hteo da zasnuje na dijalektu koji bi bio najbliži srpskom, i koji je sam bio rodom krajišnik sa prostora Vojne granice, nije smatrao da na prostorima Trojednice žive Srbi već samo Hrvati shodno njegovom konceptualnom shvatanju nacionalne determinacije putem jezika.7 Derkosov zahtev za stvaranjem jedinstvenog “linguae patriae” svih Hrvata spajanjem sva tri “hrvatska” dijalekta, štokavskog, kajkavskog i čakavskog, u jedan knji-

6 Derkosov Duh domovine…je štampan u Zagrebu 1897. godine u prevodu sa latinskog. Prevod je sačinio S. Ortner. Ivan Derkos je po profesiji bio pravnik, rođen u Vukmaniću kraj Karlovca 1808. g. a umro u Zagrebu 1834. g. 7

Nabrajajući prednosti ovakvog “spojenja”, Derkos je naglašavao između ostalih i sledeću: “…od drugih će nam privesti vatrene učenike, privesti će Srbe u Ugarskoj razsijane; pače ni ista Srbija turska s vremenom neće odbijati, da snama podržaje književni saobraćaj; jer njezino narječje, kao što je gore rečeno, ne će se razlikovati od obćenitog književnog jezika ovih triju kraljevina, da ne bi mogli njihove knjige lako razumjeti” [Derkos 1897; Roksandić 1991, 138].

Vuk, Hrvati i Dubrovnik | 117

ževni jezik (dijalekatska trihotomija hrvatskog nacionalnog korpusa i književnosti) oberučke je prihvaćen od strane grofa Janka Draškovića.8 U programski najvažnijem i najsadržajnijem spisu Ilirskog pokreta pod naslovom Disertatia iliti razgovor, darovan gospodi poklisarom zakonskim i budućem zakonotvorcem kraljevinah nasih… štampanog na štokavskom dijalektu u Karlovcu iste godine kada i Derkosov Duh domovine…, iznose se potpuno isti stavovi o hrvatskom karakteru štokavskog, kajkavskog i čakavskog dijalekta. Iz ovakvog stava prema lingvističkoj determinaciji nacionalne pripadnosti proizašlo je Draškovićevo mišljenje da na prostorima Trojednice ne postoje etnički Srbi nego da se radilo o “pravoslavnim Hrvatima”. Razlog za ovakvo Draškovićevo mišljenje je bio potpuno isti kao i u slučaju Ivana Derkosa: svi štokavci (u najmanju ruku sa prostora “povijesne Hrvatske”) su pripadali hrvatskom narodu. Čak i kada je raspravljao o naseljavanju opustošenih predela Slavonije, Hrvatske i Dalmacije u XVI i XVII veku, Drašković je pisao da novo stanovništvo “pomješanje jest starih Hervatov, oli beženarov iz Bosne i Dalmacije opet Hervatov, i nekoliko Gerkov, koji u razsutju zapadnog (treba da stoji istočnog, primedba V. B. S.) Carstva sve dalje pred Turci pobegoše” [Polemike u hrvatskoj književnosti, 1982, 75]. Dakle novopridošli doseljenici su bili Hrvati jer se radilo o štokavcima a ne pravoslavni Srbi! Ovakva lingvistička determinacija hrvatske nacije poslužila je kao ideološka podloga Draškovićevom programu narodnog pokreta Hrvata izloženog u Disertatiji… u kojoj zahteva ujedinjenje svih “hrvatskih zemalja” – Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Rijeke, Vojne krajine, Bosne i slovenačkih zemalja – u jednu državu Veliku Iliriju koja bi u zajednici sa Mađarskom ostala kao sastavni deo Habsburške Monarhije.9 U ovakvoj ujedinjenoj hrvatskoj državi službeni jezik bi bio “ilirički” tj. štokavski dijalekt, dok bi vrhovnu vlast vršio ban. Iste godine kada je štampao Disertatiu…, Janko Drašković se zalagao na zasedanju mađarske Diete u Požunu za uvođenje hrvatskog jezika kao službenog u Hrvatskoj-Slavoniji koji je nazivao ilirskim jezikom. Pune četiri godine (od 1832-1836) će se Drašković i ban Vlašić žestoko odupirati na mađarskoj Dieti u Požunu zahtevima mađarskih zastupnika za uvođenjem mađarskog jezika u Hrvatskoj i Slavoniji kao jedinog zvaničnog jezika. Konačno je 1836. godine iz političkih razloga novi mađarsko-ugarski kralj i austrijski car Ferdinand V uskratio potvrdu zaključku ugarske Diete iz 1835. da se u Hrvatskoj-Slavoniji uvede mađarski jezik kao službeni. Međutim, istupanje J. Draškovića na zasedanjima Diete kao i

8 Grof Janko Drašković je rođen u Zagrebu 1770. godine a umro u Radgoni 1856. godine. Feudalna porodica Draškovići vodi poreklo od Bartola (umro 1538. g.) a od 1631. nose grofovsku titulu. 9

Kao što se da primetiti, Drašković je i sve Slovence smatrao Hrvatima jer se radilo o stanovništvu koje je govorilo “hrvatskim” kajkavskim dijalektom. Slovenci (Kranjci) su od strane hrvatskih ultra-nacionalista u poslednjih vek i po označavani kao “Beli Hrvati” ili pak kao “Alpski Hrvati”.

118 | Vladislav B. Sotirović

njegova Disertatia… su pokazali da vođe Ilirskog pokreta pod terminom zajednički jezik “ilirički” podrazumevaju u stvari hrvatski jezik što je uveliko uticalo i na Srbe i na Slovence da ne prihvate Ilirski pokret, sa svojim transetničkim nazivom, kao svoj nacionalni pokret jer su smatrali da se iza tog imena i pokreta krije velika mogućnost za rasprostiranje hrvatskog nacionalnog imena među svim Južnim Slovenima. Mišljenja sam da je Vukov lingvistički model identifikacije Srpstva bio u neku ruku njegova reakcija na ovakve Derkosove i Draškovićeve stavove. Kao što Derkos i Drašković nisu videli Srbe na prostorima Dalmacije, Slavonije i Hrvatske tako i Vuk nije video Hrvate ni na jednoj od južnoslovenskih teritorija na kojima se govorilo štokavskim dijalektom. Drugim rečima, Derkosov Duh domovine… i Draškovićeva Disertatia iliti razgovor… su bili povod za pisanje (1836) i štampanje (1849) Vukovog članka Srbi svi i svuda, dakle samo nekoliko godina nakon njihovog nastanka. Međutim, ovi radovi nisu bili i glavni uzrok formulisanju Vukovog lingvističkog modela definisanja Srpstva koji je nastao znatno pre iz autorovog dubokog uverenja da je upravo jezik glavna nacionalna determinanta. Vuk je izašao u javnost sa svojim modelom srpskog lingvističkog nacionalizma iz prirodne, atavističke, potrebe da “odbrani” nacionalnu teritoriju Srpstva. Dakle, radilo se o samoodbrambenom aktu koji je kasnije od strane njegovih kritičara označen kao akt ksenofobije pa čak i kao akt etničke mržnje. Jasno je da nije slučajno što je Vuk štampao baš 1849. godine svoju “štokavsku” teoriju Srpstva jer je ona trebala odlučno da negira zahteve hrvatskog Ilirskog pokreta na “hrvatski” karakter štokavske književne tradicije i prostora na kome je govorni jezik bio štokavski, pre svega Dalmacije i Dubrovnika, odnosno da ukaže da se ispod plašta “ilirskog jezika” i “ilirske Atine” u stvari krije “hrvatski jezik” i “hrvatski Dubrovnik”. Na hrvatski karakter “ilirske ideologije” nedvosmisleno ukazuju radovi slavonskog župnika Ivana Sveara (1775–1839) Ogledalo Iliriuma čiji se poslednji tom pojavio 1842. godine i Požežanina Vjekoslava Babukića koji je 1836. štampao Osnovu slovnice slavjanske narječja ilirskoga. Svearovo istoriografsko delo je predstavljalo prvu istorijsku sintezu pisanu hrvatskim jezikom dok je Babukićev rad predstavljao prvu hrvatsku gramatiku. Nakon 1849. godine postalo je jasno da je “ilirski dijalekt” predstavljao isključivo hrvatski izbor što je potvrdila i zagrebačka filološka škola i intelektualni krug oko nje na čijem se čelu nalazio Adolfo Veber Tkalčević (1825–1889) kada je standardizovala književni jezik Hrvata kodifikacijom “dubrovačkog” štokavskog narečja obogaćenog elementima kajkavskog i čakavskog narečja. Koliko je Ilirski pokret bio “dubrovački orijentisan” može nam ukazati već spomenuta činjenica da je Matica ilirska, osnovana 1842. godine od strane Draškovića i Gaja, kao svoje prvo izdanje štampala Gundulićevu poemu Osman (1844). Ipak, već nakon tri decenije svog rada

Vuk, Hrvati i Dubrovnik | 119

ova “ilirska” (tj. južnoslovenska) kulturna institucija menja svoje ime u Maticu hrvatsku (1874) sledeći politički kurs Ilirskog pokreta koji se transformisao u hrvatsku Narodnu stranku. Takođe, proslavljeni dubrovački istoričari Ludovik Crijević Tubero, Frano Lukarević Burina i Mavro Orbini su često citirani od Gaja, Kukuljevića i Ivana Frane Jukića. Gajevo verovanje da su stari Iliri bili Sloveni je bazirano upravo na pisanju Mavra Orbinija (Orbini M., Il regno degli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni, Pesaro, 1601). Orbinijevu tezu o slovenskom poreklu starih Ilira je 1790. godine podržao Matija Petar Katančić. Bogoslav Šulek je 1854. izneo u kratkim crtama osnovnu ideju ove teorije prema kojoj su Sloveni autohtono stanovništvo Balkana koje se u najvećem broju razbežalo sa poluostrva nakon provale Avara od 600–630. godine na Balkan i naselilo se na prostorima severno od Karpata. Nakon toga je vizantijski car Iraklije (610–641) pozvao u pomoć protiv Avara Zakarpatske Hrvate sa prostora Bele ili Velike Hrvatske u današnjoj Galiciji koji su 634. godine prešli Dunav i izbacili Avare sa Balkana. Nakon toga su se ti Beli Hrvati trajno nastanili na zapadnom delu Balkana “u današnjoj južnoj i turskoj Hrvatskoj (Bosni) sve do Vrbasa, a u Dalmaciji do Livna (Hljevna) i Cetine; druga pako strana Hrvatah smjestila se je među Savom i Dravom, u današnjoj Slavoniji, a Sisak im je bio glavni grad”. Srbi iz Zakarpatske Bele Srbije, susedi Zakarpatskih Hrvata, su podstaknuti primerom ovih Belih Hrvata zamolili cara da im dozvoli da se i oni nasele na Balkanu što im je on i odobrio tako da su se u susedstvu Hrvata na Balkanu ponovo našli Srbi 636. godine. Oni su se nastanili “u današnju Srbiju i Bosnu do Vrbasa, a na jugu u južnu Dalmaciju sve do Bara (Antivari)” [Šulek 1856]. Šulek je upravo pozivajući se na ovu Ilirsku teoriju (kao izvor je u stvari koristio Porfirogenita) pobijao stav Vukov da su sadašnji čakavci jedini ostatak starih Hrvata jer se ne može dokazati, po Šuleku, da su stari Hrvati stvarno govorili čakavski, i da u Hrvatskoj nikada nije bilo drugih Slovena sem čakavaca. Šulek je bio ubeđen da ne treba mešati čakavce sa Hrvatima i Srbima jer su čakavci pripadali onim Slovenima koji nisu napustili Balkan usled Avarske invazije. Prema njegovoj interpretaciji Ilirske teorije, deo Hrvata i Srba se naselio na čakavskoj teritoriji na kojoj je staro slovensko stanovništvo tim jezikom govorilo još pre slovenske migracije sa Balkana, tj. Ilirije, pod naletom Avara početkom VII stoleća. Međutim, etničko poreklo tih starih Slovena čakavaca se nije moglo utvrditi pa ih Šulek jednostavno naziva Slovenima. Za njega su Srbi i Hrvati jedan narod koji je govorio i govori jednim jezikom dok su njemu savremeni čakavci u stvari počakavljeni Hrvati ili Srbi, ili i jedni i drugi, nakon dolaska na Balkan [Šulek 1856]. Ljudevit Gaj je takođe koristio dubrovačke leksikografe Joakima Stulia (1729– 1817) i Franju Maria Apendinija (1768–1837) da opravda svoje argumente po pitanju jezika. Za sve vođe Ilirskog pokreta, Ruđer Bošković (1717–1787), istaknuti dubro-

120 | Vladislav B. Sotirović

vački fizičar i matematičar, je bio u isto vreme i jedan od najistaknutijih “hrvatskih” naučnika. Ipak, Gaj nije uspeo da pridobije Srbe (isto kao i Slovence) za svoje ideje Ilirskog pokreta koji su jednim dobrim delom zahvaljujući Vuku razumeli “ilirski eksperiment” kao produkt velikohrvatske ideje. U svakom slučaju, jedna od najbitnijih posledica Vukove “štokavske” ideologije nacionalnog određenja Srba je bila ta da su Srbi nakon 1849. godine sve više i više tvrdili da je Dubrovnik stari srpski grad, tj. grad u kome su živeli Srbi jer je govorni jezik gradskog stanovništva, kao i čitave Republike, bio štokavski. Prema Rešetaru, čakavštinu je u dubrovačku književnost doneo Splićanin Marko Marulić (1450–1524) ali čakavski dijalekt nije bio nikada maternji jezik Dubrovčana [Rešetar 1894, poglavlje Dubrovnik i njegov jezik]. Kao rezultat Vukove teze o “lingvističkom Srpstvu”, sredinom XIX veka u Dalmaciji jača pokret Srba koji propagiraju ideju o “srpskom” karakteru Dubrovnika. To se pre svega odnosilo na neke članove dalmatinske pravoslavne zajednice kao što su to bili Božidar Petranović i Đorđe Nikolajević. Nikolajević (1807–1896) je rođen u Sremu (Jazak). Nakon završene pravoslavne gimnazije u Sremskim Karlovcima, mitropolit Stevan Stratimirović ga 1829. godine šalje u Dubrovnik gde Nikolajević postaje prvi srpsko-pravoslavni parohijski sveštenik i učitelj malobrojne pravoslavne dubrovačke zajednice. Prema tadašnjem shvatanju Srpske pravoslavne crkve veroispovest je predstavljala glavni identifikator nacionalne pripadnosti među Južnim Slovenima [Petrović 1968, 366]. Primenjujući formulu “pravoslavac = Srbin; katolik = Hrvat” prema statističkim podacima Srpske pravoslavne crkve, u Dubrovniku je 1880. godine od ukupno 10920 stanovnika bilo 656 Srba (tj. pravoslavaca), 10186 Hrvata (tj. katolika), 67 Jevreja, 16 protestanata i 4 Muslimana. Međutim, Nikolajević je radeći u Dubrovačkom arhivu na istraživanju ćiriličke arhivske građe i srednjevekovne dubrovačke istorije ubrzo postao jedan od najvatrenijih pobornika Vukove teorije o lingvističkom Srpstvu.10 On je sigurno jedan od prvih sveštenika Srpske pravoslavne crkve koji je osporio njenu tezu o pravoslavlju kao najbitnijem nacionalnom identifikatoru Srpstva. Usvojivši Vukov lingvistički nacionalizam, Nikolajević je tvrdio da su svi Dubrovčani etnički Srbi kao i svi oni Dalmatinci i Kotorani kojima je štokavski dijalekt bio maternji jezik. Ovu tezu je Nikolajević proširio i na stanovnike Bosne i Hercegovine nakon 1885. godine kada je postao mitropolit Dabro-Bosanski. Ujedno, Đorđe Nikolajević se može smatrati i jednim od ideoloških osnivača političkog pokreta “Srba-katolika” u čitavoj Dalmaciji, pokreta koji su idejno i politički uobličili dubrovački Srbi rimokatolici: Matija Ban (1818–1903) i Medo Pucić (1821–1882). Pucić je inače bio izdanak stare dubrovačke aristokratske porodice.

Đorđe Nikolajević je svoju kolekciju ćiriličkih dokumenata iz dubrovačkog arhiva štampao 1840. g. u Beogradu pod naslovom Srpski spomenici.

Vuk, Hrvati i Dubrovnik | 121

“Krug Srba-katolika” iz Dubrovnika i Dalmacije se u početnoj fazi Ilirskog pokreta zalagao za zajedničko političko nastupanje Srba i Hrvata pa čak i za političko ujedinjenje Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom. Ovakva politička opcija je napuštena nakon poraza Mađarske revolucije i štampanja Vukovog članka Srbi svi i svuda 1849. godine. Do otvorenog sukoba sa nosiocima hrvatske nacionalne ideje je došlo nakon 1878. kada je Austro-Ugarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. S druge strane, Vukova teorija o “lingvističkom Srpstvu” i srpske kulturološko-političke pretenzije na Dubrovnik koje je ova teorija podspešila, nagnale su neke hrvatske članove Ilirskog pokreta, kao na primer Antu Starčevića (1823–1896), da nakon 1849. godine napuste pokret i da se okrenu hrvatskoj nacionalnoj ideji i odbrani hrvatskog etničkog prostora; prostora koji je shvaćen kao teritorija koju naseljavaju štokavci, kajkavci i čakavci. Sa sigurnošću se može reći da je hrvatska nacionalna ideja Starčevićeve Hrvatske stranke prava došla u otvoreni sukob sa srpskom nacionalnom idejom upravo po pitanju Dubrovnika, nasleđa njegove književne tradicije i etničkog sastava njegovih žitelja. To se jasno može videti iz Starčevićeve kritike magazina Dubrovnik iz godine 1851. koji je pokrenuo dubrovački rimokatolički Srbin Matija Ban 1849. godine [Starčević 1851, 662].11 U drugoj polovini XIX veka “krug Srba-katolika” iz Dubrovnika će doći u otvoreni sukob sa dubrovačkim Hrvatima uglavnom iz redova Starčevićeve stranke prava koja je suprotno zagovornicima srpskog lingvističkog nacionalizma videla u ličnostima Gundulića i drugih istaknutih Dubrovčana izdanke i predstavnike čistog hrvatskog duha [Gross 1973, 26–31]. Zastupnici ovog hrvatskog državnog prava su tvrdili da u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Dubrovniku, Istri, Bosni i Hercegovini, dakle na teritorijama koje se imaju smatrati etno-istorijskim zemljama hrvatske države, Srbi ne žive već se tu radi samo o etno-lingvističkim Hrvatima, tj. o rimokatoličkim, grkokatoličkim, pravoslavnim ili muslimanskim Hrvatima. Ovom doktrinom je Srbima, a pre svega u Trojednici, osporavano pravo na posebnu nacionalnu pripadnost, ime, upotrebu nacionalnih simbola i konačno na isticanje nacionalnog imena za svoj jezik i upotrebu nacionalnog pisma. Tako je u Optužnici 53 Srbina iz Hrvatske 1909. godine na tzv. “veleizdajničkom procesu” stajalo da se optuženi pod propagandom iz Kraljevine Srbije, uneli u Hrvatsku srpsku zastavu, ćiriličko pismo kao i druge nacionalne simbole pa su stoga počinili akt veleizdaje. Tim povodom je Srbin Radoslav M. Grujić napisao i objavio te iste godine knjigu Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji, štampanu u Novom Sadu. Grujić se slagao sa tezom hrvatskog državnog prava da populacija koja govori jednim jezikom pripada i jednom narodu bez obzira na versku pripadnost pojedinih
11 U prvom broju Dubrovnika iz 1849. g. Matija Ban je štampao svoj članak: “Osnova sveslavianskoga jezika”.

122 | Vladislav B. Sotirović

njegovih delova, ali je osporavao u ovoj knjizi osnovnu tezu hrvatskog državnog prava da se ta nacionalna pripadnost vezuje isključivo za državu, tj. za hrvatsku državu. Pošto je jezik Srba i Hrvata proglašen jednim jedinstvenim jezikom još od vremena Ljudevita Gaja i njegovih iliraca to je u praktičnoj primeni na slučaju hrvatskog državnog prava značilo da su Srbi i Hrvati isto, tj. Hrvati jer se radi o stanovnicima hrvatske države (Vukovi Hrvaćani = pravaški Hrvati). Isto tako treba istaći da se u najsavremenijoj hrvatskoj istoriografiji, odnosno onoj koja je nastala nakon sticanja hrvatske nezavisnosti 1991. godine, sve više i više provlači teza o hrvatskom karakteru Bosne i Hercegovine tvrdnjom da “Srba u Hrvatskoj i Bosni prije Turaka nema, osim ponegdje na rubnim područjima i u pojedinačnim slučajevima. Njih je poput naplavine, kao i balkanske, istočne, pravoslavne Vlahe (Vlachi schismatici), donijela i ostavila turska poplava od XV. do XVII. stoljeća” [Pavličević 2000, 138]. Krajem XIX veka kao idejno-politički lider “kruga Srba-katolika” iz Dalmacije, koji su propagirajući Vukov lingvistički nacionalizam pokušavali da na svaki način pariraju Starčevićevoj hrvatskoj nacionalnoj ideji, javlja se rimokatolički sveštenik dum Ivan Stojanović (1829–1900). “Dubrovačko-štokavska” orijentacija “kruga Srbakatolika” ih je nakon 1879. godine odvela ka političkoj saradnji sa “Dalmatinskom autonomnom strankom” koju su predvodili istaknuti predstavnici dalmatinske italijanske aristokratije u cilju sprečavanja političkog ujedinjenja Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom. Kao što se može primetiti, Vuk nije sledio do tada tradicionalno određenje srpske nacije na konfesionalnim osnovama koje je vekovima čuvano od strane Srpske pravoslavne crkve. Upravo zahvaljujući Vuku, među srpskom inteligencijom potonjih decenija, moderni evropski lingvistički kriterijum nacionalne identifikacije je uglavnom uspeo da istisne anahroni religiozni kriterijum determinacije Srpstva. Samo dve godine nakon što je Vuk napisao svoj članak Srbi svi i svuda, dalmatinski pravoslavni Srbin Božidar Petranović (1809–1874) je godine 1838. u Srpsko-dalmatinskom magazinu tvrdio da je veliki broj stanovnika Kraljevine Dalmacije slovenskog porekla ali “srpskog imena”. Takođe, po Petranoviću, stanovnici kontinentalne Dalmacije zajedno sa Dubrovačkom regijom i Bokokotorskim zalivom su takođe Srbi jer govore “čistim srpskim dijalektom”. Čak šta više, Petranović je bio mišljenja da su čakavski stanovnici jadranskih ostrva bili etnički Srbi jer je po njemu čakavski dijalekt bio verovatno stari srpski jezik [Petranović 1838]. U istom broju ovog magazina se pojavio i Nikolajevićev članak o dubrovačkim piscima koji su pisali na srpskom jeziku ali “italijanskim” pismom. Ovim člankom je Nikolajević počeo da propagira tezu da celokupna dubrovačka književna tradicija pripada srpskom kulturnom nasleđu ili stoga što je pisana “srpskim” (tj. štokavskim) jezikom, ili stoga što su njeni tvorci bili etnič-

Vuk, Hrvati i Dubrovnik | 123

ki Srbi, tj. ličnosti kojima je maternji jezik bio štokavski [Nikolajević 1838].12 Svoje stavove je dosledno branio u Srpsko-dalmatinskom magazinu od 1842-1869. godine kada je bio njegov urednik. Petranović i Nikolajević se mogu smatrati avant-gardom među pristalicama Vukovog “lingvističkog Srpstva” u Dalmaciji i Dubrovniku.13 Dve godine nakon publikovanja Vukovog članka, Matija Ban je u svojoj poemi Materi srbskoj objavljenoj u Dubrovniku godine 1851. napisao da kao što se narodi razlikuju jedan od drugog na osnovu jezika tako se i plemena jednog istog naroda među sobom razlikuju na osnovu dijalekta (narečja, primedba V. B. S.). Drugim rečima, M. Ban je napominjao da vera ne određuje nacionalnu pripadnost već to čini samo jezik navodeći kao primer Francuze (pogrešno) i Nemce (opravdano). Po Banu, to pravilo važi isto tako i za Srbe koji mogu biti rimokatolici, muslimani, unijati ili pravoslavci ali ih sve čini pripadnicima iste nacije njihov maternji jezik: “Svi mi kojima je srpski dijalekat (štokavsko narečje, primedba V. B. S.) maternji jezik činimo srpsko pleme (narod, primedba V. B. S.)” [Ban 1851].

Ban, Matija. „Materi srbskoj.” In Dubrovnik: Cviet narodnog književstva, vol. 2. Zagreb: Tiskarnica Dra. Ljudevita Gaja, 1851. Ban, Matija. „Osnova sveslavianskogo jezika.” In Dubrovnik. Dubrovnik: Tieskom Martekinoviem, 1849. Brborić, Branislav. S jezika na jezik. Sociolingvistički ogledi. Vol. 2. Beograd - Novi Sad: CPL -Prometej, 2001. Brlić, Andrija Torkvat. „Književne vesti.” Danica ilirska 14, no. 7 (1848). Derkos, Ivan. Duh (Genije) domovine nad sinovima svojim, koji spavaju. Zagreb, 1897. Gaj, Ljudevit. „Proglas.” Danicza horvatska, slavonska i dalmatinska (Zagreb), vol. 2, no. 49 (1836).

Nikolajević je objavio još tri članka na istu temu 1839., 1840. i 1841. g. U ova tri članka on je kao “srpske” pesnike iz Dubrovnika naveo sledeće velikane dubrovačke književnosti: Džore Držić, Sismundo Menčetić, Mavro Vetranović, Nikola Dimitrović, Andrija Čubranović, Marin Držić, Miho Bunić Babulinov, Frano Lukarević Burina, Dinko Ranjina, Dominko Zlatarić, Ivan Gundulić, Džono Palmotić, Vice Pucić Soltanović, Dživo Gucetić Jerov, Baro Bettera, Ivan Bunić Sarov, Džore Palmotić, Petar Bogašinović, Ignjat Đurđević, Marija Bogašinović-Budmani, Josip Betondić, Franatica Sorkočević i Luko Bunić.

Nikolajević se verovatno upoznao sa Vukovom teorijom o lingvističkom Srpstvu preko Jeremije Gagića (1783–1859), sekretara Karađorđevog državnog saveta (Sovjeta). Gagić je 1812. g. ušao u rusku službu kao ruski konzul u Dubrovniku od 1815. g. do 1856. g. Gagić je bio Vukov bliski prijatelj. Nikolajević se verovatno upoznao sa Vukom 1838. g. za vreme Karadžićevog gostovanja kod Gagića u Dubrovniku.

124 | Vladislav B. Sotirović Gross, Mirjana. Povijest pravaške ideologije. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu - Institut za hrvatsku povijest, 1973. Ivić, Pavle. Srpski narod i njegov jezik. Beograd: Srpska književna zadruga, 1971. Kukuljević-Sakcinski, Ivan. „Dopis iz Milana.” Danica ilirska, vol. 7, no. 14 (1841). Nikolajević, Đorđe. „Spisatelji dubrovački koi su srbskim jezikom, a talianskim slovima pisali.” Srbsko-dalmatinski magazin (Zadar), no. 3 (1838): 1−7. Nikolajević, Đorđe. Srpski spomenici. Beograd, 1840. Orbini, Mauro. Il regno degli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni, Pesaro: Apresso Girolamo Concordia, 1601. Orsatto [Medo Pucić]. La Serbia e l’Impero d’ Oriente. Firenza, 1867. Polemike u hrvatskoj književnosti. Vol. 1. Zagreb, 1982. Šulek, Bogoslav. „Srbi i Hrvati.” Neven, no. 8, Zagreb, 1856. Pavličević, Dragutin. Povijest Hrvatske. Zagreb, 2000. Petranović, Božidar. „Geografičesko-statističeski pregled Dalmacije.” Srbsko-dalmatinski magazin, no. 3 (1838): 40−42. Petrović, Rade. Nacionalno pitanje u Dalmaciji u XIX stoljeću. Sarajevo: Svjetlost, 1968. Rešetar, Milan. Antologija dubrovačke lirike. Beograd: Srpska književna zadruga, 1894. Roksandić, Drago. Srpska i hrvatska povjest i „Nova Historija”. Zagreb: Stvarnost, 1991. Starčević, Ante (pod pseudonimom). „Dubrovnik cviet narodnoga književstva.” Narodne novine (Zagreb), vol. 17, no. 230, 1851. Stulli, Bernard. „Tršćanska ‘Favilla’ i Južni Sloveni.” Anali Jadranskog instituta JAZU (Zagreb), vol. 1 (1956): 7-82. Vince, Zlatko. Putovima hrvatskoga književnog jezika. Zagreb: Liber, 1978.

Vladislav B. Sotirović

Abstract: This article in a narrow sense is analyzing the relations betweem Vuk Stefanovic Karadzic and a part of Serbian 19th c. philologists with the Croats in regards to the question of historical, cultural and literary inheritance of both the city and Republic of Dubrovnik – „South Slavic Florence“, based on the spoken and written linguistic reality during the time of political independence of the Republic of Dubrovnik until the beginning

Vuk, Hrvati i Dubrovnik | 125
of the 19th c. In a wider context the article is analyzing the standpoints of the influential Croatian and Serbian public workers and philologists upon the question of Croat and Serb national identification and subsequently the question of division of the South Slavic ethnographic spase based on the German romanticist principle of „ein sprache, ein folk, ein staat“. Keywords: Vuk Stefanovic Karadzic, Dubrovnik, Croats, Serbs, Serbian language, Croatian language, South Slavs, shtokavian dialect, ijekavian subdialect, Illyrian Movement, Dubrovnik’s literature, history of Serbs and Croats Received 29.01.2011 / Accepted 08.04.2011.

Serbian Studies Research Vol. 2, No. 1 (2011): 127-141.

UDC 821.163.41.09"1900/1918" 327.39(=163.3/.6)"1900/1918" 351.85(497.11)"1900/1918" Оригинални научни рад

Др Петар Пијановић1 Универзитет у Београду Учитељски факултет Србија

Апстракт: Аутор у раду истражује све оне околности које су у једном прелазном добу профилисале српски књижевни корпус и учиниле да тај корпус све мање одређује српска мисао а све више југословенска идеја. Том смеру су значајан учинак дале тадашња културна идеологија и српска историја књижевности. Њени су челници (Јован Скерлић и Павле Поповић), везујући се за југославизам, на парадоксалан начин имали великог удела у профилисању и растакању српског културног и књижевног круга. Рад показује да српску књижевност и њен корпус у раздобљу од 1900. до 1918. године битно одређује културни контекст и културна идеологија тога периода. Но, упркос настојањима да се та књижевност интегрише у један шири, југословенски то јест над/ национални књижевни корпус, она опстаје као препознатљив, посебан и битан чинилац у јединственом српском културном кругу. Кључне речи: култура, систем културâ, културна идеологија, српска идеја, српска књижевност, културни образац, југославизам, идентитет, Јован Скерлић, Павле Поповић

Као живо наслеђе прошлости, које се стално обнавља и усавршава у садашњем времену, култура оплемењује човека и хуманизује људско друштво. Она садржи разнолике чиниоце међу којима је књижевност као део уметничког стваралаштва један од најважнијих. Ако сваки сегмент за себе – митологија и уметност, морал и филозофија, језик, религија итд. – представља одређени подсистем у систему културе, сама култура је њихов заједнички именитељ или систем системâ. Као целовит и надређен појам култура одређује чиниоце које обухвата.


Petar.Pijanovic@uf.bg.ac.rs (Petar Pijanović, University of Belgrade, Teachers’ Training Faculty, Serbia)

128 | Петар Пијановић

У разним својим сегментима култура моделује типове и врсте вредности које заједно творе и културни образац. По њему се препознаје нека култура, тј оцртава се њен корпус или културни круг. На исти начин на који култура у ширем смислу обликује културни образац, исто тако културни образац као систем међусобно повезаних вредности има удела у обликовању књижевног обрасца. Корпус једне културе или културни круг представља заједница људи који имају препознатљив културни идентитет. Различити су начини да се ближе одреди појам културног круга. Он у доброј мери може да се доведе у везу, па и да се поистовети са духовним простором неког народа. Како се тај простор може дефинисати и шта су његови конституенси? Могући одговор даје Михаило Марковић за којега су чиниоци духовног простора српског народа: “1. основне вредносне претпоставке његове културе, 2. сопствено историјско искуство, 3. национални митови и предања, 4. православна религија, 5. српски језик, који као и сваки језик носи у себи цео један специфичан поглед на свет, 6. обичајна традиција, 7. српска уметност – књижевност, сликарство и вајарство, музика и архитектура итд. и, најзад, 8. хуманистичке науке”.2 Још једноставнија дефиниција духовног простора неког народа истиче да тај простор “чини његова специфична национална култура која је прихваћена у одређеним географским границама и која осмишљава живот и делатност тога народа”.3 Ова веза народа, односно човека, његове културе и простора у којем човек живи основа је Цвијићевог термина антропогеографија. И други истраживачи те чииоце духовног простора доводе у блиску везу. Тако и књижевни историчар Јован Деретић у опису српског културног идентитета повезује географске феномене “с националном историјом и културом”.4 Још одређеније, он истиче да културни простор једног народа чини “његова географија оплемењена деловањем и стварањем човека кроз историју”.5 То значи да је културни или духовни простор, који Цвијић именује термином антропогеографија, код Деретића поднебље или географија оплемењена културом једног народа која обележава његов културни идентитет. Тако је јединствени духовни простор, са чиниоцима који га представљају, могуће име-


Михаило Марковић, “Стварање јединственог духовног простора српског народа”, у: Српски духовни простор, Бања Лука – Српско Сарајево, Академија наука и умјетности Републике Српске, 1999, 141.
3 4 5

Исто, 141. Јован Деретић, “Елементи за опис културног идентитета”, исто, 151. Исто, 154.

Корпус српске књижевности: 1900-1918 | 129

новати и културним кругом у којем се идентитет остварује. У том кругу су: заједничка историја и народна традиција, језик и вера, свест о припадању истој заједници и култури, духовно и стваралачко наслеђе, те устаљен вредносни систем близак члановима државне или културне заједнице. На почетку XX столећа изузетно значајни чиниоци тог круга су модеран српски језик, тзв. »београдски стил« и књижевност у којој упоредо постоје традиционални и модерни књижевни обрасци. Тај језик и стил, у чијој су градњи учествовали писци и интелектуалци из разних српских крајева, означили су у то време и »процес културне хомогенизације на језичкој равни«.6 Једном речи, били су део једне културе која се темељила на изграђеном систему вредности. Култура и књижевност, посебно код малих народа, природан су израз тога заједништва, јер снаже и моделују национални дух и свест. Зато Стојан Новаковић у Српској књизи са разлогом истиче: »Књижевност, главни орган просвете и духовнога живота, једна је између најглавнијих покретних сила у животу оних народа који су растурени и малени и у којих су још у повоју остале покретне силе – политички живот, државна снага, уметност, општа образованост, привреда, индустрија и трговина, и тако даље«.7 Овај Новаковићев текст објављен је 1900. године, дакле у време када се Србија још није сабрала и завршила своје главне националне радове. Зато је књижевност у том часу, како истиче Стојан Новаковић, велика покретна сила народног живота. Такво, идеолошко одређење књижевности као покретача народне снаге и савеза у Европи тог доба већ је превазиђено, али не и у животу оних народа који су, како каже Новаковић, »растурени и малени«. А то су на размеђи XIX и XX века још увек били Србија и српски народ. Отуд је то време било у знаку српске идеје и српске књиге као врло битних обележја националне културе. Треба при том имати у виду велики значај Новаковићеве културне идеологије. Тај значај проистицао је и из чињенице да је био угледни правник и филозоф, филолог и историчар, политичар, државник и писац, а то значи личност изузетних знања и утицаја. Углед Стојана Новаковића и његов јавни статус додатно је јачала околност да је био најстарији у кругу српске интелигенције која је деловала у раздобљу од краја XIX века до Великог рата. Но, треба такође истаћи да је Новаковићев однос према српској и југословенској идеји подоста сложен, па и противречан. Он је још 1871. године
6 7

Новица Петковић, “Језик, књижевност и култура”, исто 133.

Стојан Новаковић, Српска књига. Њени продавци и читаоци у XIX веку. Пред освитак XX века, Београд, Државна штампарија Краљевине Србије, 1900, 1.

130 | Петар Пијановић

у својој Историји српске књижевности приказао књижевност стварану код Срба и Хрвата. На другој страни, овај историчар је у југословенство »прво укључивао православне балканске народе – Србе, Грке и Бугаре, остављајући по страни Румуне јер према његовом мишљењу они нису имали територијалних претензија према јужним суседима, затим је тај појам проширио и на католичке Словенце с тим што је обично (са Ф. Рачким) Србе и Хрвате сматрао једним народом и означио их као Србо-Хрвате, а попут Вука Караџића није испуштао из вида ни исламизиране Србе и Хрвате, тзв. муслимане или Бошњаке«.8 Отуда Новаковић на духовној и народносној, односно културној вези, као и блискости народа који живе на Балкану темељи свој став и о могућој балканској конфедерацији. Противречан однос према српској и југословенској идеји има знатна већина представника српске елите од почетка XIX века до почетка Првог светског рата и стварања заједничке државе. Но, уз све то, јака национална свест учиниће да и присталице југословенске идеје у овом раздобљу још увек на јужнословенској културној мапи разазнају и спецификују српски културни круг, односно корпус српске књижевности. Показаћемо то на сва примера. Први је везан за Александра Белића, најугледнијег језичког стручњака тога доба, а други за Јована Скерлића, највећег књижевног ауторитета све до 1914. године. Такав Белићев став, за који би се уз мало цинизма могло рећи да је његов превид, налази се у студији Србија и југословенско питање готово без остатка посвећеној афирмацији југословенства. Упркос тако постављеној културној идеологији Белић истиче: »Исто онако као што српска православна црква са свима обележјима својим, резултатима прилика ранијега времена, спаја српску цркву у целокупном српском народу, тако и нова књижевност српска, која се зачела у овим областима, обухватила је све Србе и у Хрватској, Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и осталим областима«.9 Наравно, и то је контекст Белићеве тврдње о корпусу српске књижевности, матица је њена у самој Србији. Треба подсетити да је ова расправа настајала током 1914. и да је објављена у рату, 1915. године у Државној штампарији у Нишу. Имајући у виду време настанка ове расправе, као и њену сврху, која је колико струч-


Андрија Стојковић, Српски народ између Истока и Запада, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1999, 286.

Александар Белић, Историја српског језика, приредио Александар Младеновић, Изабрана дела Александра Белића, седми том, Београд, Завод за уџбенике, 1999, 116.

Корпус српске књижевности: 1900-1918 | 131

на толико и политичка, расправа Србија и јужнословенско питање постала је међутим, национално-културни програм будуће југословенске државе. Не треба губити из вида и чињеницу да у исто време када је студија писана (1914), такође у Нишу настаје и Цвијићева расправа Јединство и психички типови динарских Јужних Словена. Разматрајући зоне тзв. динарске земље на којој вековима живе Срби, Хрвати и Словенци, односно њихове политичке типове и варијетете, Цвијић такође пише научну расправу са југословенским политичким предзнаком. Тиме и Цвијић и Белић своје научне погледе претварају у културну идеологију која ће имати битног удела у државотворном програму створеном почетком Првог светског рата. То, наравно, није промакло историчарима који су се бавили овим периодом. Отуда и став да је млади регент Александар Карађорђевић »доста дуго истрајавао на својој свесрпској политици« и да »није много марио за људе око Југословенског одбора«.10 Међутим, на регентово прикључење југословенству утицали су не само догађаји, већ и људи који су га окруживали – пре свих Јован Цвијић, Александар Белић и Николај Велимировић.11 Кад се ово зна постају још јаснији смисао и циљ поменутих расправа Александра Белића и Јована Цвијића, као и њихов удео у постављању ратних циљева и обликовању програма будуће државе. Година 1914. по много чему била је преломна у новијој српској историји. Српска културна историја памти да је те године окончан живот Јована Скерлића, челника југословенске идеје, и објављена његова Истрорија нове српске књижевности. Иако под видним утицајем југославизма, Скерлић, за разлику од неких потоњих аутора, концепт своје Историје ипак гради на србоцентричној основи. Шта за Скерлића представља корпус српске књижевности? Одговор на ово питање управо даје Историја нове српске књижевности у којој се култура, па и књижевност везују за духовни живот Срба. До краја XIX века, рећи ће аутор, »живљи духовни живот осећао се у Србији и старој Војводини; данас се распростро и на остале крајеве где Срби живе, на Хрватску, Босну и Херцеговину, Далмацију. Културно-просветна друштва као Матица српска у јужној Угарској, Просвјета у Босни и Херцеговини, Српска зора у Далмацији и Матица српска у Дубровнику (основана 1909), знатно утичу на подизање духовне и националне


Бранислав Глигоријевић, "Краљ Александар Карађорђевић и Никола Пашић", у: Никола Пашић. Живот и дело (зборник радова), Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997, 426.

исто, 426.

132 | Петар Пијановић

културе српске«.12 У српски културни и књижевни живот, како истиче Јован Скерлић, улази и Црна Гора, као и крајеви који у том животу »никако нису били представљени«,13 односно »писци из Старе Србије и Македоније«.14 Истом корпусу припадају и неки писци католичке вере и »национално освештени муслимански Срби из Босне и Херцеговине«.15 Међутим, и код Скерлића се запажа амбивалантан став у односу на српску и њој блиску хрватску књижевност. Слично Александру Белићу, који је у расправи Србија и јужнословенско питање говорио о »српско-хрватском народу«, »српско-хрватским земљама«, »српско-хрватском језику« и, коначно, »српскохрватској књижевности«, Јован Скерлић у својој Историји слично мисли. Зато и каже: »Једна од најважнијих појава нове српске књижевности јесте што постепено падају старе преграде између српске и хрватске књижевности и што се обе књижевности истога народа и истога језика приближују једна другој, прожимају једна другом, тежећи стварању једне српскохрватске књижевности«.16 Док тече процес приближавања и стварања »једне српскохрватске књижевности« Скерлић, на срећу, на самој граници тог вештачког претапања, пише књижевну историју са српским националним предзнаком. Не процењујући најбоље пулс свога времена нити правац који треба изабрати на путу у будућност, велики критичар и историчар књижевности некритички се одређује према југословенској идеји дајући јој великог маха. Отуд и запажа: »Мисао народнога јединства захватила је не само интелектуалну елиту и напредну омладину но и шире слојеве народне, и свакога дана добија све конкретнији облик«.17 У време кад приводи крају своју Историју нове српске књижевности Скерлићево идејно и јавно деловање добија коначни смер без обзира на повремено окретање српској мисли или покушај да југословенски и српски осећај помири, односно споји у једној идеји. И ако је каткад било дилема и сумњи од њих је била јача вера. Кад је већ ушао у погрешан воз све су станице биле погрешне. Из захукталог југословенског воза није се лако могло прећи на српски колосек. А и Скерлићев земаљски век примицао се своме крају, тако да је велики критичар пре времена стигао на последњу станицу живота.

Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2006, 382-383.
13 14 15 16 17

исто, 383. исто, 383. исто, 383. исто, 383. исто, 383.

Корпус српске књижевности: 1900-1918 | 133

Његови истомишљеници, без сасвим јасне визије, продужили су Скерлићев идејни смер и пут, верујући да би их изабрани путоказ могао одвести до жељеног циља. Но, време је дало недвосмислен одговор на питање да ли је тај пут српске интелигенције преломног доба био исправан или погрешан. У том времену Скерлић више није био жив, па није ни могао да осети горке плодове сопствене културне идеологије. Али, та идеологија није превише утицала на његов књижевноисторијски нерв о чему сведочи и Историја нове српске књижевности. У тој књизи »српскохрватска књижевност« још није дошла на своје. Њене трагове Јован Скерлић препознаје пре свега у млађем књижевном нараштају: »Међу младим писцима, са обе стране, јављају се и такви који нису ни Срби ни Хрвати, но Србо-Хрвати, припадају колико хрватској толико српској књижевности, тежећи не само приближавању но и стапању, идеалу који су имали највиши умови и најбољи људи у оба дела народа: стварању једне српскохрватске књижевности«.18 Осим једне заблуде овај став садржи и једну истину. Та истина утврђује могућност да дело једног писца припада двема књижевностима што осведочава његово двоидентитетско обележје. Важније је од грешака то да су и Белић и Скерлић на добар начин обележили мапу духовног живота код Срба на почетку XX века. Ова мапа или духовни простор који она означава у ствари је област где настају српска култура и књижевност. Она нужно не подразумева државни простор, јер је српска култура настајала и у дугом времену када Срби нису имали државе. Но, ако нужно и не подразумева државу културе она подразумева културну заједницу у којој се културни идентитет ствара и прихвата. Зато је та заједница, духовни простор, зона или круг, она област духа у којој настаје препознатљива српска култура и књижевност као њен израз. По томе та област духа и свеколиког културног прегнућа представља српски културни круг. Његов дух и реалност чине простор, време и народ, односно људи-ствараоци и примаоци културе који осведочавају српски културни и национални идентитет. На том духу опстаје и српска књижевност која је стварана у времену од почетка XX века до Великог рата и настанка заједничке државе. Значај културног круга и корпуса српске књижевности у то време утолико је већи кад се зна да јачање југославизма, који је институционализован у новој, троједној краљевини, преусмерава или растаче чиниоце српске културе пред агресивним налетом културнополитичког хибрида.


исто, 384.

134 | Петар Пијановић

И данас, цео један век касније, питање српског културног и књижевног корпуса са почетка XX столећа вишеструко је занимљиво. Србија је тада била у другачијим границама и без покрајина које је повратила након Првог светског рата. То у ствари значи да је знатан део српског народа тада живео у другим земљама. Но, националну свест, језик и веру, односно културу једног народа није могуће свести на државне границе. Све то је омогућило да и српска култура, вековима трајући под утицајима различитих цивилизација и у границама разних држава, очува самосвојност. Таква – она је постајала битан сачинилац једног националног бића и знак његовог идентитета. Корпус српске културе и књижевности није доведен у питање ни чињеницом да је српска култура на крају XIX и на почетку XX столећа под дејством најразличитијих културних утицаја. Тада полако попушта дуговека и погубна оријентална плима коју, како је певао Милан Ракић, смењује »западњачка река«. Још тачније, кроз српски дух прелама се византијска, турско-источњачка и западна култура. Примајући те утицаје и сводећи их на меру која неће довести у питање изворност и одрживост сопствене културне традиције, Срби су у различитим земљама уз одређене разлике, одржавали свој духовни и стваралачки континуитет. Те разлике су видљиве кад се, на пример, пореде не само културни слојеви него и култура свакидашњег живота Срба у Србији, Срба који су тада још у границама османског царства, затим Срба у јужној Угарској, Далмацији, Босни, Херцеговини и Црној Гори. На те разлике неког утицаја могли су да имају и различити психички типови и њихови варијетети. Но, све то је обогаћивало српску културну посебност која је настављала да живи и тече у матици исте културе. Њен је национални значај од непроцењиве важности. Отуд Стојан Новаковић, говорећи о књижевности као битном сегменту културе, и истиче да је она »једна између најглавнијих покретних сила у животу оних народа који су растурени и малени«. А управо то се односило и на Србе на прелому XIX и XX века. У деловима расточеног српског национа готово увек је постојала опасност да се отуђивањем дела националног бића изгуби душа, са њом и човек, па и део етника. О томе доказа дају бројни примери везани за историју религијске културе код Срба. То врло уверљиво посведочава и Никодим Милаш у књизи Православна Далмација (1901). Утврђивање српског културног и књижевног корпуса са почетка XX века значајно је отуда што се тај корпус још увек одржавао на патријархалној култури и српској идеји. Такође је и битни чинилац националног бића Срба и њиховог обједињавања. Но, у том преломном времену почињу да теку и другачији процеси који тање српску идеју налазећи њен патворени вид у југословенству. Ти процеси оставили су великог трага у култури, као и у поли-

Корпус српске књижевности: 1900-1918 | 135

тичком животу. Од тада па задуго више се не говори толико о уједињењу Срба у једној држави колико о држави југословенских народа. Културна идеологија у том чудном обрту одиграла је улогу која ће имати дугорочно неповољне последице у новијој српској историји. Иако тиме ослабљен српски културни корпус на поменутој мапи и даље опстаје имајући у својим темељима изворну, јаку и живу духовну традицију. У поимању корпуса српске књижевности код српских књижевних историчара XX века запажају се велике недоследности и противречности. То се најбоље види код највећих – код Јована Скерлића и Павла Поповића. Скерлићева културна идеологија имала је свој израз и на књижевном пољу. И то не само кад је он подстицао крепак дух и одбацивао декаденцију у име духовног здравља, него и када је овај књижевни критичар и историчар књижевности расправљао о домену и границама, садржају и називу књижевности са националним предзнаком. Та књижевност и њен корпус најчешће се називају српским именом. Но, кључно становиште Скерлићеве културне идеологије, садржано у ставу да су Срби и Хрвати један народ, те да им је језик исти, учиниће да противречности у његовом мишљењу нађу свој исход и у термину којим он именује књижевност стварану на том језику. Све то добро се види и на почетку његове Историје нове српске књижевности. У Предговору овој књизи Скерлић каже да су у њу ушли писци »који су се несумњиво осећали Србима«.19 Одмах потом, делимице мењајући критеријуме и допуњујући их ставом који је непосредан одјек његове идеологије, Скерлић брзоплето закључује: »Хрватска и српска књижевност су књижевности једног народа и једнога језика, али то су још две књижевности. То је парадокс, анахронизам, доказ наше културно-националне заосталости, али то је тако«.20 Иако је »то тако«, Скерлић ипак пристаје на »парадокс« и »анахронизам«. Зато он и пише српску књижевну историју. Без југословенског оквира то издање по Скерлићу је непотпуно. Стога у нади и очекује: »Потпуна историја српскохрватске књижевности има тек да се напише; у овај мах нема писца који би могао да изведе тај велики посао, и то сопственим проучавањима.«21 Не суштински него технички разлози у том часу су онемогућили да буде створена та замишљена повест »српскохрватске књижевности«. Таква замисао и циљ били би природан исход Скерлићеве културне идеологије. Само је прерана смрт
19 20 21

исто, 15. исто, 15. исто, 15.

136 | Петар Пијановић

спречила овог књижевног зналца да такав наум и оствари. Идеологија чији је челник био Склерлић учинила је да се тога посла лати његов истомишљеник и близак сарадник Павле Поповић. И његови радови из историје књижевности следили су Скерлићеве замисли и противречне идеје које су слабиле српски књижевни корпус. То сведочи и податак да је у Поповићевом тумачењу корпус националне књижевности суштински и терминолошки подоста релативна и провизорна ствар. Све се то види на два начина: по називу предмета и његовом садржају. Да видимо како. Поповић је 1909. године објавио прво издање Прегледа српске књижевности, док је 1911. у мађарском преводу штампан Поповићев мали преглед српско-хрватске књижевности. Наредне, 1912. године излази Преглед српске књижевности у другом издању. У Предговору том издању Павле Поповић даје врло занимљиву напомену: »Ја сматрам, по разлозима а не по шовинизму, да се српска књижевност може излагати без хрватске. [...] Кад сам писао мали преглед наше књижевности, ја сам изложио и српску и хрватску књижевност заједно, не делећи је на оно што је хрватско, и тиме сам јасно показао да ме у овом погледу никакав шовинизам не руководи«.22 Ово значи јасну еволуцију у установљењу корпуса над/националне књижевности: »српска« је зачас постала »наша«, односно »српскохрватска«, а коју годину касније, у виђењу истог књижевног историчара, »књижевност Срба, Хрвата и Словенаца«, те, напокон, и југословенска. Ту еволуцију прати и несвакидашњи Поповићев изговор за случај да га неко оптужи због »шовинизма« пошто пише преглед само српске, али не и »српскохрватске књижевности«. И да све буде још чудније – тај његов текст писан је 1912. што значи шест година пре уједињења! У другом издању књиге Југословенска књижевност (1919) Поповић записује да српска, хрватска и словеначка представљају »целину југословенске књижевности«.23 Запажа, успут, да је значајан корак у књижевном уједињењу »учињен 1904. приликом прославе стогодишњице ослобођења Србије«.24 Томе треба додати и податак да је у највећој мери тај посао завршен од 1904. до 1914. године, и то под великим утицајем културне идеологије коју је заступала претежно српска елита на почетку XX века. У то преломно доба долази до


Павле Поповић, Преглед српске књижевности, приредио Мирослав Пантић, Сабрана дела Павла Поповића, књига I, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1999, 7-8.

Павле Поповић, Југословенска књижевност, приредио Ненад Љубинковић, Сабрана дела Павла Поповића, књига IX, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1999, 89.

исто, 89.

Корпус српске књижевности: 1900-1918 | 137

померања тежишта од српске ка корпусу југословенске књижевности. Јован Скерлић је својом Историјом нове српске књижевности најавио то померање а Павле Поповић књигом Југословенска књижевност, која је у првом издању објављена 1918. у Кембриџу, Скерлићеву идеју претворио је у дело. Тиме је, снагом културне идеологије, учињен покушај да се измени дотадашња свест о српској књижевности и њеном корпусу. Отуда је све оно што је било сродничко, регионално или готово у целости јужнословенско добило један те исти, над/национални предзнак. Том обрту непосредан подстицај дала је југословенска мисао којој Павле Поповић посвећује цело једно поглавље у својој Југословенској књижевности. У том корпусу је све што је у књижевности током векова настало код Срба, Хрвата и Словенаца. А то значи на подручју Србије, Старе Србије, Српске Војводине, Црне Горе, Далмације, Босне, Херцеговине, Дубровника, Славоније, Хрватске и Словеније. При томе, Павле Поповић и даље користи термине српска, хрватска и словеначка књижевност, али је сада њихов основни или родни појам југословенска књижевност. Отуда Поповић ту књижевност кроз еволутивне процесе, периодизацију и типологију тумачи као једну целину иако је ова узајамност понегде вештачки изведена. Но, таква замисао неће код свих Југословена бити баш прихваћена, чак ни у време када је написана Поповићева књига и кад је створена заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца. На то подсећа и хрватски критичар Фердо Николић који 1919. објављује приказ Југословенске књижевности. Он најпре истиче како су се код Јужних Словена и раније јављале велике идеје, али додаје да се оне нису заједнички развијале. Отуда и закључује: “Све сам ово споменуо, само зато да се види, како је тешко писати досада повјест једне југославенске књижевности, кад се о тој нажалост не може говорити”.25 Тиме је Николић већ 1919. оспорио разлоге настанка и основни смисао Поповићеве књиге. Истим ставом критичар је наговестио и неславну судбину идеје југословенске књижевности. Све док је Хрвати и Словенци нису одбацили, та идеја је опстајала и имала примат у српској културној идеологији упркос чињеници да је потискивала у страну српску мисао и самосвојни развитак целовите српске културе. И Скерлићево деловање од краја XIX века па све до његове смрти (1914) показује јасну еволуцију става који иде од српског ка српскохрватском језику и књижевности. Цео тај период открива сву недоследност, па и противречност његових гледишта. Из 1904. године је Скерлићев текст »Прилике у српској

Фердо Николић: Павле Поповић, Југословенска књижевност, Загреб, Омладина, год. III, бр. 3-4, 1919, 94.

138 | Петар Пијановић

књижевности« у којем он говори о расцепканости српског народа пошто тај народ живи у двема независним српским државама – Србији и Црној Гори, те у Аустро-Угарској и Турској. Отуда, каже он, ни српска књижевност нема један стални центар. Разлог томе је чињеница да постоји више књижевних центара, као што су градови Београд, Нови Сад, Сремски Карловци, Загреб, Дубровник, Задар, Сарајево, Мостар и Цетиње, у којима тада стварају српски писци. Зато Скерлић у тексту »Србија, њена култура и њена књижевност« (1910) види као непотпун и неадекватан назив србијанска књижевност. Тачније, то је за њега »српска књижевност у Србији«,26 а она је »само један саставни део српске књижевности«.27 У истој години настао је, а 1911. штампан његов рад »Подела нове српске књижевности на периоде«. Скерлић у овом огледу стоји »на гледишту српскохрватског народног јединства«.28 Отуда, за разлику од Поповићевог става из предговора другом издању Прегледа српске књижевности, према којем српска књижевност може да се излаже и без хрватске, Скерлић сматра да је »немогуће у целини излагати српску или хрватску књижевност независно једну од друге«.29 И то зато што књижевности »оба дела нашег народа имају заједничког, поред језика и општега духа, још толико додирних тачака и општих ознака«.30 Отуд је њихово излагање »историја српско-хрватске књижевности« или »историја српске и хрватске књижевности«.31 То је и разлог што Скерлић, »док се у нашој неразрађеној историји књижевности сврше детаљни и претходни послови за једну пространу књижевноисторијску синтезу«,32 у својој подели на периоде говори »само о новој српској књижевности у ужем смислу речи«.33 У тексту »Источно или јужно наречје« из 1913. Јован Скерлић истиче да су Срби и Хрвати један, српскохрватски народ који говори истим, српскохрватским језиком. У циљу даљег зближавања народа и култура, њихових књижевности и језика, наречја и писама културни идеолог предлаже истоЈован Скерлић, “Србија, њена култура и њена књижевност”, у: Писци и књиге III, изабрао и приредио Јован Пејчић, Изабрана дела Јована Скерлића, том IV, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2000, 13.
27 28 29 30 31 32 33 26

исто, 13. Ј. Скерлић, “Подела нове српске књижевности”, исто, 21. исто, 21. исто, 21. исто, 21. исто, 21. исто, 21.

Корпус српске књижевности: 1900-1918 | 139

чно (екавско) наречје и латиницу која ће у скором времену »постати општа књижевна азбука«.34 Наредне, 1914. године, упркос својим српскохрватским и југословенским врлудањима, те снатрењима о такозваној српској књижевности у ужем смислу речи, Скерлић пише и објављује Историју нове српске књижевности. Инстинкт га је, ипак, одвео на праву стазу – у матичну српску књижевност, док је на маргини те значајне књиге остала идеја о тзв. српскохрватској књижевности као изговор за неучињено и као данајски дар који је другима оставио у наслеђе. Први ће се тог посла прихватити Павле Поповић у својој историји Југословенска књижевности. Но, тај рад, као и слични потоњи, није наишао на нарочити пријем, јер се временом мењао и однос према југославизму и југословенским вредностима. Од тих вредности прво су одустали Хрвати и Словенци. Главни поборници југославизма временом су, такође, посустајали: »И Срби су се били уморили од опсесије властитог саможртвовања за слогу и будућност југословенске државне заједнице, па су почели, с приметним кајањем, да се присећају која су све другачија политичка решења била достижна после Првог светског рата«.35 На тај начин ће, поред великог Поповићевог знања, труда и систематичности, прва његова синтеза о југословенској књижевности платити цену непромишљене културне идеологије и њене политичке помодности. Та идеологија била је врло жива у делу југословенске, посебно српске интелигенције у времену пред Први светски рат, током и после рата. Унитарни југославизам слабио је националне вредности а с њима и корпус српске културе и књижевности. Самосвојно његово обележје, природни пут и развитак преусмерени су или претопљени у сурогат, односно патворено једињење које су чиниле три повезане али ипак засебне културе и књижевности. Из овога се види да српски књижевни корпус, утопљен у монолит југословенске књижевности, не исказује на потпун начин своју посебност. Тај корпус одређују језик на којем је настала национална књижевност, матична књижевна традиција, утврђени систем (духовних) вредности, те културни круг који ствара и којем та књижевност припада. Упркос узајамним везама и односима унутар југословенских књижевности на почетку XX века, а и касније, у тај корпус

Јован Скерлић, "Источно или јужно наречје", Писци и књиге II, изабрао и приредио Јован Пејчић, Изабрана дела Јована Скерлића, том III, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2000, 101.

Ненад Љубинковић, "Поповићева синтетичка сагледавања југословенске (југословенских) књижевности у виђењу и вредновању савремене стручне критике", у: Павле Поповић, Југословенска књижевност, приредио: Ненад Љубинковић, Сабрана дела Павла Поповића, књига IX, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1999, 212.

140 | Петар Пијановић

тешко је било уклопити све националне књижевне системе. Отуда, упркос идеолошким и политичким притисцима у разним временима, »концепт југословенске књижевности није био прихваћен због традиције и изражене свести о националној и верској подељености«.36 То се видело у раздобљу од 1900. до 1918. године, као што ће постати још видљивије у времену после Великог, као и после Другог светског рата.

Belić, Aleksandar. Istorija srpskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike, 1999. Jakobsen, Per. Južnoslovenske teme. Beograd: SlovoSlavia, 2010. Marković, Mihailo. „Stvaranje jedinstvenog duhovnog prostora srpskog naroda.” In Srpski duhovni prostor. Banja Luka – Srpsko Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, 1999. Nikolić, Ferdo. „Pavle Popović, Jugoslovenska književnost.” Omladina 3, nos. 3-4 (1919). Novaković, Stojan. Srpska knjiga. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1900. Popović, Pavle. Jugoslovenska književnost. Edited by Nenad Ljubinković. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999a. Popović, Pavle. Pregled srpske književnosti. Edited by Miroslav Pantić. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999b. Skerlić, Jovan. „Srbija, njena kultura i njena književnost.” In Pisci i knjige III. Edited by Jovan Pejčić. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2000. Skerlić, Jovan. Istorija nove srpske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2006. Stojković, Andrija. Srpski narod između Istoka i Zapada. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999.


Пер Јакобсен, Јужнословенске теме, Београд, СловоСлавиа, 2010, 326.

Корпус српске књижевности: 1900-1918 | 141

Petar Pijanović

Summary: This article investigates those circumstances that in a transitional era profiled Serbian literary corpus and contributed to this corpus being determined by Yugoslav instead of Serbian idea. This direction had a significant impact given by the cultural ideology and Serbian literary history of that time. Its leaders (Jovan Skerlić and Pavle Popovic), binding to yugoslavism, paradoxically had a great impact in profiling and retrechment of the Serbian cultural and literary corpus. Paper shows that Serbian literature and its corpus in the period between 1900 and 1918 was essentially determined by the cultural context and the cultural ideology of that period. However, despite efforts to integrate this literature into a broader, that is, the Yugoslav supranational literary corpus, it survived as a distinctive, special and important factor in a single round of Serbian culture. Keywords: culture, system of cultures, cultural ideologies, the Serbian idea, Serbian literature, cultural pattern, yugoslavism, identity, Jovan Skerlić, Pavle Popović Received 07.03.2011 / Accepted 28.05.2011.

Serbian Studies Research Vol. 2, No. 1 (2011): 143-152.

UDC 821.163.41.09 Sekulić I. Оригинални научни рад

Др Анна Бодрова1 Санкт-Петербургский Государственный Университет Филологический факультет Кафедра славянской филологии Россия

Резюме: В статье рассматривается тема севера в творчестве сербской писательницы Исидоры Секулич. Миф о севере в произведениях Секулич обнаруживает много общего с легендой о Гиперборее, понятием Ultima Thule и нордической теорией. Интерес к Скандинавии писательница разделяла со многими философами и художниками конца ХIХ – начала ХХ века. С Ницше ее объединяет понимание севера как языческого места, а также связь севера с одиночеством. В тоже время у Секулич проявляются национальные и индивидуальные черты восприятия севера. Присутствует сравнение с ее родной Сербией, а также север для нее становится местом труда и одиночества, имеющих большое значение в ее личной системе ценностей. Ключевые слова: Исидора Секулич, сербская литература начала ХХ века, тема севера, компаративистика, литература и наука

Апстракт: У раду се разматра тема севера у стваралаштву Исидоре Секулић. Мит о северу у њеним делима има много заједничког са легендом о Хиперборејцима, појмом Ultima Thule и нордијском теоријом. Интересовање према Скандинавији је било карактеристично за Секулић, као што и за многе европске филозофе и уметнике краја 19. и почетка 20. века. Схватање севера као паганског места и повезаност севера

1 bodran@mail.ru (Anna Bodrova, Saint Petersburg State University, Faculty of Philology, Department of Slavic Philology, Russian Federation)

144 | Анна Бодрова
са самоћом у многоме здружује Секулић са Ничеом. Истовремено се у њеним делима истичу националне и индивидуалне црте у перцепцији севера. Списатељица упоређује Скандинавију са Србијом. Секулић север сматра за место рада и самоће, који у њеном личном систему вредности заузимају важно место. Кључне речи: Исидора Секулић, српска књижевност почетка 20. века, тема севера, компаративистика, књижевност и наука

Произведения Исидоры Секулич (1877–1958), в силу своей необычности вызывавшие противоречивые оценки ее современников, в наши дни привлекают внимание и сербских, и иностранных ученых. Литературоведы называют основные темы и мотивы ее творчества или отдельных произведений. Это мотив путешествия (польская исследовательница М.Кох справедливо признает его центральным мотивом всего ее творчества), мотив круга (Стојановић Пантовић 2006: 82), одиночества, преходящего и др. В данной статье хотелось бы обратиться к мотиву севера, снега, льда, который периодически возникает как в художественных произведениях Секулич (в книге Спутники (Сапутници ,1913), в Письмах из Норвегии (Писма из Норвешке, 1914), так и в некоторых ее критических эссе. В предисловии ко второму изданию Писем из Норвегии писательница признается, что север ее привлекает именно своей суровостью и тяжелыми условиями жизни, что созвучно ее основным жизненным принципам ‘’работа, бедность, молчание’’2 (Секулић 1961: 148). Как известно, знаменитый критик Й.Скерлич, холодно воспринявший первую книгу Секулич Спутники, неодобрительно отозвался и о Письмах, заявил, что у некоторых ‘’скандинавствующих’’ ‘’туман в голове, туман в выражениях’’3 (Секулић 1961: 147). В наши дни с критикой Скерлича едва ли можно согласиться, однако упоминание о некоторых скандинавствующих в данном случае совершенно справедливо и по-своему обозначает умонастроения эпохи. Действительно, увлечение писательницы севером было симптоматичным для конца ХIХ − начала ХХ века. В то время в Европе растет интерес к северу, что проявилось в разных сферах. Ученые активно исследуют Арктику, организуются экспедиции за полярный круг.4 Наряду с освоением новых земель, актуализируются теории о по2 3 4

‘’Рад, сиромаштво, ћутање’’ ‘’Има маглу у глави, маглу у изразу’’

Например: Британская арктическая экспедиция 1875—1876 гг. под руководством Джорджа Стронга Нэрса; Норвежская полярная экспедиция 1893—1896 гг., которую возглавит Фритьоф Нансен.

Миф о севере в творчестве Исидоры Секулич | 145

лярном происхождении человечества. Так американский ученый, первый президент Бостонского университета Уильям Ф. Уоррен в 1885 году публикует книгу Обретенный рай — колыбель человечества на Северном Полюсе (Paradise Found—the Cradle of the Human Race at the North Pole, 1885), в которой пытается доказать гипотезу о зарождении человечества за полярным кругом. В 1903 году индийский ученый Бал Г. Тилак пишет книгу Арктическая родина в Ведах (The Arctic Home in the Vedas, 1903), в которой утверждает, что в древнейших памятниках письменности арийской расы Ведах и Авесте существует множество доказательств нахождения прародины ариев в районе северного полюса. Существовали и другие приверженцы арктической теории происхождения человечества. В 1910 году в Санкт-Петербурге биолог сербского происхождения Е. Елачич, отозвавшись на публикации работ У.Ф. Уоррена и Б.Г. Тилака, выпустил книгу Крайний Север как родина человечества с новыми доказательствами. Интересно, что наряду с научными гипотезами вновь становится необычайно популярной древняя легенда о Гиперборее, восходящая к греческой мифологии, нашедшая отражение в текстах Пиндара, Эсхила, Геродота и Диодора Сицилийского и других античных авторов. По мнению профессора исторического факультета СПбГУ Н.С. Широковой, в античности именно живущие на краю мира сказочные гиперборейцы, почитатели Аполлона, счастливый народ стали претендентами на роль ‘’благородных дикарей’’. Данное понятие напрямую связано как с идеей ‘’естественного состояния’’, которое подробно сформулировал Платон как требование вернуться к более простым первобытным формам существования, согласным с природой, что может стать выходом из безрадостного настоящего, так и с идеализацией варваров, присутствующей в греческой традиции. (Широкова 2000: 11-12). Именно у гиперборейцев античные авторы искали утраченный ‘’золотой век’’ или потерянный рай. В античности существовало также географическое понятие Ultima Thule или остров Туле, который находится на северной границе обитаемого мира. Впервые описанное в IV в. до н.э. греческим путешественником Пифеем, данное понятие сформировало так называемую нордическую традицию (Широкова 2000: 19). ‘’Характерно, что в том и в другом случае поисков золотого века (и у благородных дикарей, и на далеких островах) взгляд античного мира обращался на север. Здесь сказывалось притяжение Севера. Так складывалась особая традиция античности, которую условно можно было бы назвать нордической традицией и в которой реальные географические знания древних о Крайнем Севере переплетались с утопическими идеями о золотом веке, помещенном в северные регионы ойкумены’’ (Широкова 2000: 14). Любопытно, что до XIX века миф о

146 | Анна Бодрова

Гиперборее повлиял и на путешественников-первооткрывателей, стремившихся обнаружить на Северном полюсе рай, а мотив «теплой Арктики» не терял своей актуальности и в ХХ в. (Франк 2011). Нордическая традиция и связанные с ней мечты о золотом веке, о «блаженном, первобытном состоянии» привлекали многие творческие умы и ХХ века, в частности французского мыслителя Рене Генона (1886-1951).5 Иначе данную тему развивает Ницше: «Обратимся к себе. Мы гипербореи - мы достаточно хорошо знаем, как далеко в стороне мы живём от других. ‘’Ни землёй, ни водой ты не найдёшь пути к гипербореям’’ - так понимал нас ещё Пиндар. По ту сторону севера, льда, смерти - наша жизнь, наше счастье. Мы открыли счастье, мы знаем путь, мы нашли выход из целых тысячелетий лабиринта. <…> Лучше жить среди льдов, чем под тёплыми веяниями современных добродетелей. Мы были достаточно смелы, мы не щадили ни себя, ни других, но мы долго не знали, куда нам направить нашу смелость. Мы были мрачны, нас называли фаталистами. Нашим фатумом было: полнота, напряжение, накопление сил. Мы жаждали молнии и дел, мы оставались вдали от счастья немощных, от ‘’смирения’’. Грозовые тучи вокруг, мрак внутри нас: мы не имели пути, формула нашего счастья: одно Да, одно Нет, одна прямая линия, одна цель. « (Ницше 1990: 633). В данном отрывке нет ни следа легенды о райской жизни в Арктике, на первый план выходит тема изолированности, отгороженности от мира других, одиночества, суровости жизни, которой смело противостоят гипербореи. Интересно, что настроение данного пассажа оказывается в чем-то созвучным ‘’северному’’ жизненному кредо Секулич работа, бедность, молчание. В Письмах из Норвегии она часто упоминает о суровых условиях жизни в Норвегии. В качестве примера она рассказывает историю доктора Берга, который, по вышеприведенному выражению Ницше, жил ‘’по ту сторону льда’’, на отгороженном, с одной стороны Ледовитым океаном, а с другой – горной цепью, отрезке земли. Врач признался, что он один из тех людей, которые свое призвание находят в одиночестве, настоящий норвежец,6 однако не каждый человек может выдержать такую изолированность. Его предшественник, док-


‘’…Генон твердо придерживался мнения, что происхождение традиции не было ни восточным, ни западным, оно было «нордическим, а точнее полярным, о чем недвусмысленно утверждается в Ведах так же, как в других священных книгах. В самом деле, земля, где солнце делало оборот вокруг горизонта не садясь, должна была быть расположена очень близко от полюса, если не на самом полюсе’’. (Широкова 2000: 69)

''Ја сам један од оних људи који имају позив за самоћу. Прави Норвежанин'' (Секулић 1961: 308)

Миф о севере в творчестве Исидоры Секулич | 147

тор Свенс ‘’с мягкой боязливой душой’’,7 не смог привыкнуть к такому образу жизни и был сломлен.8 На примере двух докторов Секулич, явно симпатизируя любителям одиночества, осмысливает связанный с ним парадокс, с которым сталкивается каждый норвежский крестьянин: ‘’Каждый норвежец смиряется и страдает от бегства от одиночества и вновь от бегства в одиночество. Некоторые даже от одиночества бегут Америку. Таким образом они быстро получают опыт, что высказывание Ницше сущая правда’’.9 (Речь идет об излагаемом в тексте Секулич высказывании из произведения Ницше: ‘’Где кончается уединение, там начинается базар’’.10 Не только легенда о гиперборейцах занимала многих современников Секулич, их отличает интерес к скандинавской культуре вообще. Западноевропейские читатели рубежа ХIX и ХХ веков открывают для себя ранее находившуюся на периферии скандинавскую литературу. Р.М. Рильке, которого высоко ценила Секулич, восхищался Кьеркегором, Бьёрнсоном, он сделал героем своего романа Записки Мальте Лауридса Бригге (1910) датчанина, живущего в Париже и вспоминающего о своём детстве в Дании. Весьма популярной для того времени была идея противопоставления севера и юга (например, герой новеллы Т.Манна Тонио Крегер (1903) уже в своем имени совмещающий север и юг, для осознания себя направляется в путешествие на север). Интерес к северу присутствует и в России того времени. В конце XIX века русские художники К.А. Коровин и В.А. Серов побывали на русском Крайнем Севере и в Норвегии. Эта поездка заметно повлияла на их произведения. Северная тематика присутствует и в картинах Н.К. Рериха, А.Н. Бенуа, И.Я. Билибина, Б.А. Григорьева, А.Е. Архипова, А.А. Борисова, которые также ездили на север. У А. А. Борисова, первого русского художника заполярья, главной темой картин и путевых заметок становится суровая природа русского севера. Северные мотивы проникают и в русскую поэзию. Они заметны в творче7 8

'' меке, бојжљиве душе''(Секулић 1961: 310)

''В одиночестве есть тоска, высасывающая все, и силы для работы. (У самоћи има велика туга која исисава све, па и радну снагу.)'' (Секулић 1961: 310)

„...сваки Норвежанин се савија и крши у бежању из самоће и бежању опет у самоћу. Неки беже из самоће чак у Америку. Тако убрзо стекну искуство да је сушта истина Ничеова реч: На крају самоће одмах почиње чаршија'' (Секулић 1961: 306)

Приведем цитату из Ницше полностью: Беги, мой друг, в свое уединение! Я вижу, ты оглушен шумом великих людей и исколот жалами маленьких. С достоинством умеют лес и скалы хранить молчание вместе с тобою. Опять уподобься твоему любимому дереву с раскинутыми ветвями: тихо, прислушиваясь, склонилось оно над морем. Где кончается уединение, там начинается базар; и где начинается базар, начинается и шум великих комедиантов, и жужжанье ядовитых мух. (Ницше 1990: 37).

148 | Анна Бодрова

стве поэтов Серебряного века, особенно у А.А.Блока. Поездка в Норвегию (в Христианию, Льян, Берген) в 1913 году произвела неизгладимое впечатление на А.Белого 11. Творчество скандинавских писателей вызывает огромный интерес не только у российских поэтов, но и у широкой публики. В России широкую известность приобретают постановки пьес Г. Ибсена, а также произведения драматурга Б. Бьёрнсона. Необычайно популярными становится и молодой норвежский писатель К. Гамсун. В Сербии большую роль в популяризации норвежской и вообще скандинавской культуры, безусловно, сыграла Исидора Секулич. Глубокое знание скандинавской литературы писательница демонстрирует в обзорном критическом эссе Скандинавия и Ютландия (Скандинавија и Јитланд,1912). Творчеству Г. Ибсена, А.Стриндберга, Г.Х. Андерсена и С. Кьеркегора она посвятила более поздние критические статьи Пер Гюнт Генрика Ибсена (Хенрика Ибсена Пер Гинт,1941), Один нордический профиль (Један нордијски профил,1921), Датские мотивы (Дански мотиви, 1941). ‘’...Чувствуется, что европейская литература перемещается на север и что в литературе наступит ледниковый период‘’12 (Секулић 1962: 502) – пишет Секулич в вышеупомянутом эссе о скандинавской литературе, еще до выхода в свет Писем из Норвегии. Уже в этом эссе Секулич подчеркивает особую связь скандинавов с природой, что, по ее мнению, объясняет многие явления в их философии, культуре и искусстве. Писательница говорит о взаимном глубинном проникновении человека и природы, отмечает, что в основе скандинавской философии лежат облака, леса и моря. (Секулић 1962: 511). Подобное отношение к северной природе, как к чему-то сущностному, особо значимому будет встречаться и в более поздних текстах Секулич. Писательница будет не только осмыслять отношение скандинавов с природой, но и открыто выражать свои симпатии к северной природе с ее суровыми проявлениями – холодом, льдом, снегом… Так в автобиографическом эссе Бочка (Буре) из книги Спутники героиня вспоминает, как в детстве жарким летом она подолгу сидела в пустой бочке и предавалась ‘’ледяной и белой фантазии севера’’ (Секулић 1961: 16), в этих детских мечтах начинал ‘’дуть ледяной сибирский ветер, и наметало столько снега, что от него ломались ветки’’. Девочке казалось, что снаружи ‘’снег, холод и


Известно, что в Норвегии А. Белый прослушал курс лекций Р. Штайнера «Пятое Евангелие», что, безусловно, повлияло на его решение принять антропософское учение. Примечательно, что Секулич тоже слушала в Норвегии лекцию Р. Штайнера.
12 ''…осећа се да се европска литература помиче на север, и да ће и у књижевности доћи ледени период.''

Миф о севере в творчестве Исидоры Секулич | 149

метель, а внутри горит большое красное пламя, которое никогда не гаснет’’. В эссе Глетчер (Глечер) я-повествователь, оказавшись с туристической группой на Алечском леднике в Швейцарии, именно в стагнированной жизни ледников обнаруживает следы вечности, которые едва ли можно отыскать на теплом морском побережье. Травелог Письма из Норвегии становится хвалой северу. Секулич восхищается строгой красотой природы Норвегии, ее жителями, а также вновь проявляет себя как прекрасного знатока и ценителя норвежской литературы и музыки. Секулич знакома не только со скандинавской литературой, но и с мифологией. Особенно часто в Письмах из Норвегии встречаются элементы космогонических мифов. Так, например, уже на первых страницах пересказывается легенда о рождении изо льда великана Имира, из тела которого в дальнейшем был сотворен весь мир (например, из его костей были созданы горы и камни). Упоминается также появившаяся на свет из тающего льда корова Аудумла, вскормившая Имира молоком, появившимся у нее оттого, что она лизала ледяные каменые глыбы (Секулић 1961: 156). Секулич в духе скандинавской мифологии пишет о камнях как о застывших великанах. Она отмечает двойственную природу окружающих ее вещей, представляющих большую ценность как ‘’символы, а не как конкретные элементы повседневной жизни’’ (Секулић 1961: 175). Секулич описывает находящиеся на пристани каменные столбы ‘’странной формы’’, к которым привязывают лодки. Повествователю совершенно непонятно, каким образом эти столбы крепятся к земле, к тому же люди говорят, что они так стоят испокон веков и никакая сила не может их сдвинуть с места. На что Секулич заявляет: ‘’И кто тут не подумает, что этo, может, все-таки те самые в северных сагах увековеченные великаны, которых в стародавние времена обмануло солнце и превратило в камни и которых какието странные силы хранят и поддерживают до сих пор’’.13 (Секулић 1961: 176). Писательница, чей интерес к язычеству явно сближает ее с Ницше, открыто признается, что любит север именно за его суеверие: ‘’Поэтому я люблю страну, где сквозь прекраснейшую свободу культуры и науки прокрадывается суеверие, и поднимается страх примитивных душ перед чем-то неизвестным. Этот крошечный народ, в своей суровой величественной природе, всегда полон предчувствия’’.14 (Секулић 1961: 175). Секулич неоднократно подчеркивает, что, несмотря на суровость стихии, на тяжелые условия жизни, мужественные


''Ко да не помисли да су то можда ипак они у нордиским сагама овековечени џинови, које је у прастара времена сунце преварило и скаменило, и које и сада још неке чудне силе чувају и држе''

''Зато волим земљу где кроз најлепшу слободу културе и науке прошушти сујевера, и задрхће пред нечим незнаним страх примитивних душа''

150 | Анна Бодрова

норвежцы не теряют благородства, отзывчивости и доброжелательности, при этом восхищает их высокий уровень образования. В тексте, безусловно, присутствует идеализация норвежцев, которая оказывается удивительным образом созвучной античному мифу о сказочных гиперборейцах или ‘’благородных дикарях’’, живущих в тесном взаимодействии с природой, в так называемом естественном состоянии, которое, как некогда и для греков, стало возможным выходом из кризиса цивилизации. Именно в Норвегии Секулич видит идеальную страну, сопоставимую с Гипербореей или Ultima Thule, в которых еще античные авторы чаяли обрести потерянный рай. Таким образом, путешествие в Норвегию в 1913 году, когда Сербия была на пике национального подъема, вызванного Балканскими войнами, а затем издание в 1914 г. произведения Письма из Норвегии, которое считается одним из лучших образцов жанра путешествия или травелога в сербской литературе, стало свидетельством осмысления писательницей кризиса, в котором оказалась её собственная страна, и поисками иных моделей жизнеустройства и мировоззрения. Она едет в Норвегию, на первый взгляд ни исторически, ни культурно не связанную с Сербией, и о своем индивидуальном опыте ей непременно хочется рассказать современникам, поскольку этот опыт может стать для них во многом поучительным (в повествовании периодически проскальзывают дидактические ноты). Какие смыслы Секулич пыталась донести до своих соотечественников в этом произведении? Так ли уж далеко от национальной проблематики лежит сообщение данного текста? Для лучшего понимания данного вопроса представляется продуктивным обращение к теме север-юг, их соотношению. Очевидно, что Секулич мыслит, исходя из расширенной культурной перспективы. По мнению писательницы, именно знакомство с другими странами и их культурами позволяет лучше увидеть проблемы на родине. Можно сказать, что для Секулич характерен взгляд на современную ситуацию со стороны или скорее с высоты, а ее оппоненту Скерличу – изнутри (он ведь осудил ее за то, что она покинула родину в тяжелый момент и еще осмелилась свои впечатления от увиденного опубликовать). Секулич чуждо узкое понимание патриотизма, при этом, будучи на севере, она не упускает из виду родной юг. Писательница подчеркивает, что норвежцы и сербы оказываются не такими уж далекими – например, оба народа недавно приобрели независимость от многовековых угнетателей (сербы от Османской империи и Австро-Венгрии, норвежцы от Швеции и Дании). Однако при всем сходстве очевидно и различие ситуаций на Балканах и в Скандинавии, для которой наступили ‘’другие времена’’. Если в древней скандинавской поэзии кровь сравнивалась с росой на мече героя, то теперь

Миф о севере в творчестве Исидоры Секулич | 151

конфликты норвежцы решают мирным путем: уже давно и в истории, и в поэзии Скандинавии ‘’перестало пахнуть кровью’’ – пишет Секулич (Секулић 1961: 187-188). Возможно, в данном сообщении присутствует надежда, что показ другой модели исторического развития на примере норвежского народа, такого же малочисленного, как и сербского, знакомство с другой культурой, приведет к позитивным изменениям своей. Таким образом, идеализация и мифологизация севера, восходящая к античной традиции, нашедшая свое яркое отражение в творчестве Исидоры Секулич, были симптоматичными для европейской культуры, в частности литературы, того времени. При этом в ее произведениях присутствует национальная и индивидуальная специфика скандинавской темы – противопоставление мирной Скандинавии, где давно не проливалась кровь, и охваченной войной Сербии. Индивидуальные особенности состоят в высокой оценке одиночества, напряженной работы и суровой жизни. Эти ценности, по мнению писательницы, особенно востребованы на севере.

Елачич, Евгений Александрович. Крайний Север как родина человечества, на основании новых естественноисторических и филологических наук. СанктПетербург: Издательство Е.А. Елачича, 1910 (Elachich, Evgenij Aleksandrovich. Krajnij Sever kak rodina chelovechestva, na osnovanii novyh estestvennoistoricheskih i filologicheskih nauk. Sankt-Peterburg: Izdatel'stvo E.A. Elachicha, 1910). Koch, Magdalena. Podróze w czasie i przestrzeni. Proza Isidory Sekulić. Wroclaw: Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, 2000. Ницше, Фридрих. Сочинения в 2-х томах. Том 2. Москва: Мысль, 1990 (Nicshe, Fridrih. Sochinenija v 2-h tomah. Тom 2. Moskva: Mysl', 1990). Секулић, Исидора. Сабрана дела. Књига прва. Београд: Матица Српска, 1961 (Sekulić, Isidora. Sabrana dela. Knjiga prva. Beograd: Matica Srpska, 1961). Секулић, Исидора. Сабрана дела. Књига седма. Нови Сад: Матица Српска, 1962 (Sekulić, Isidora. Sabrana dela. Knjiga sedma. Novi Sad: Matica Srpska, 1962). Стојановић Пантовић, Бојана. Побуна против средишта: нови прилози о модерној српској књижевности. Панчево: Мали Немо, 2006 (Stojanović Pantović, Bojana. Pobuna protiv središta: novi prilozi o modernoj srpskoj književnosti. Pančevo: Mali Nemo, 2006). Тилак, Бал Г. Арктическая родина в Ведах. Москва: Фаир-Пресс, 2002 (Tilak, Bal G. Arkticheskaja rodina v Vedah. Moskva: Fair-Press, 2002).

152 | Анна Бодрова Уоррен, Уильям Ф. Найденный рай на Северном полюсе. Москва: Фаир-Пресс, 2003 (Uorren, Uil’jam F. Najdennyj raj na Severnom poljuse. Moskva: Fair-Press, 2003). Франк, Сюзанна. “Теплая Арктика: к истории одного старого литературного мотива.” Новое литературное обозрение, no. 108, 2011 (Frank, Sjuzanna. “Teplaja Arktika: k istorii odnogo starogo literaturnogo motiva.” Novoe literaturnoe obozrenie, no. 108, 2011) Accessed July 31 2011. http://magazines.russ.ru/ nlo/2011/108/fr7.html. Широкова, Н.С. Культура кельтов и нордическая традиция античности. СанктПетербург: Евразия, 2000 (Shirokova, N.S. Kul'tura kel'tov i nordicheskaja tradicija antichnosti. Sankt-Peterburg: Evrazija, 2000).

Anna Bodrova

Abstracts: In this article the North theme in works of Serbian writer Isidora Sekulić is considered. The myth about the North in writings of Sekulić has much in common with the Hyperborea legend, Ultima Thule mental concept and the Nordic theory. The writer shared interest in Scandinavia with many philosophers and artists at the turn of the ХХ century. Like Nietzsche she understood the North as a pagan place, and also like him she connected the North with loneliness. At the same time writings of Sekulić have some national and individual characteristics of the North perception. This is a comparison with her native Serbia, and also the North became for her a place of work and the loneliness, it is of great importance in her personal value system. Key Words: Isidora Sekulić, Serbian literature at the turn of the ХХ century, North theme, comparativistics, literature and science Received 27.06.2011 / Accepted 28.08.2011.

Serbian Studies Research Vol. 2, No. 1 (2011): 153-164.

UDC 821.163.41.09 Andrić I. Оригинални научни рад

Мр Марија Јефтимијевић-Михајловић1 Институт за српску културу – Приштина (Лепосавић) Србија

Сажетак: Полазећи од старогрчког термина калокагатија, којом се означава веза Лепог и Доброг и обједињује естетичко и етичко начело, у раду смо тумачили једну парадигматску осу Андрићеве естетике засновану на линији Лепо-Добро-Трагично у приповеци „Мара милосница”. Ова Андрићева јунакиња је индикативан пример естетички схваћене лепе душе, јер у себи обједињује све њене карактеристике: емоционалну скривеност, патријархалност, религиозност, стидљивост, праштање, пасивност, интровертност. Кључне речи: Андрић, естетика, Лепота, Доброта, Трагичност, калокагатија, патријархалност

Из Андрићевог белетристичког, критичког и есејистичког опуса лако је закључити да је његова визија света била интегрална. Он је настојао да свет посматра и дефинише као интегралну појаву, јер, сматрао је, само интегралистички приступ гарантује и откривање и оперисање суштинама. Две основне идеје водиље којима се Андрић руководио биле су интегрални поглед на свет, посебно на свет уметности, и узвишена тежња ка савршенству (Ивановић 2006: 148). Он то и потврђује исказом: „Истински мудар би био онај човек који би у свакој прилици и у сваком тренутку имао пред очима бескрајну и недогледну многострукост и разноврсност појава у људском животу и у друштвеним односима, и који би се тим сазнањем стално и доследно руководио у свом мишљењу и свим својим поступцима”. Оваква визија света својствена је само великанима духа и ума, што је Андрић и био. Истовремено, она пружа могућност сагледавања и тумачења пишчеве естетике у свој својој разноврсности и богатству садржаја. Свој интегралистички приступ Андрић је применио говорећи

mjmihajlovic@gmail.com (Marija Jeftimijević-Mihajlović, Institute of Serbian Culture – Priština, Leposavić, Serbia)

154 | Марија Јефтимијевић-Михајловић

и о самој естетици: „Естетика је подложна променама. То сви знамо и видимо. Према томе, борити се за ‘победу’ и надмоћ једне одређене естетике исто је отприлике као и борити се за победу и устаљење једног од четири годишња доба”. Иако су покушаји естетичког тумачења неког писца „најсигурнији” код оних који су и сами својим делом, експлицитно или имплицитно, указали на своје естетичко опредељење (такву естетику Фехнер назива „активном естетиком” неког писца), не смеју се заобићи ни они покушаји естетичког сагледавања које нуди само књижевно дело, чији елементи као облици књижевне уметности, често значајно богате основне естетичке појмове (Шутић 1998: 156). Своје естетичко, али пре свега стваралачко опредељење, Андрић је дефинисао у Знаковима поред пута, у делу у којем каже да „није филозоф”, него „творац поетских дела”. Премда је оваквих експлицитних указивања на сопствену поетику мало, они су кључ за разумевање и тумачење Андрићеве естетике. Андрићева стваралачка и духовна енергија била је усмерена ка неколиким естетичким категоријама. Ту пре свих мислимо на Мудрост, Истину, Стварање, Хармонију и Лепоту. Посебно место у његовом опусу заузима Лепота, о којој је више пута теоријски расправљао у својој медитативној прози али и у белетристици у којој је описивао „бескрајну разноликост видова под којима се јавља”. „Лепота – то је варка и замка на човековом путу, једно од необјашњивих проклетстава његовог постојања. Не знамо је и немамо, а живимо због ње и гинемо за њом. Не види се где ниче ни како настаје, тешко се и несигурно прати док траје, а узалуд се жали и дозива кад нестане. Између њеног постанка и нестанка и нема ничег, тако да се може рећи да она стварно и не постоји”. „Лепота. Тајна, неухватљива, раскошна лепота жене, коју би требало насликати. Срећан онај коме то пође за руком, а још срећнији који у тој слици уме да види оно што је, а не звезде и облаке и луде, опасне обмане! Лепота, највећа од свих варки човекових: ако је не узмеш нема је, ако покушаш да је узмеш – престаје да постоји. И не знаш да ли то она привлачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ломи се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту”. „Али ту за мојим вјеђама – склопим ли само очи – живи сва величина и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени”. „Моје очи не могу се никада уморити да дотичу погледом та спољашња богатства, та расута зрачења женске лепоте”.

Патријархална калокагатија једне Андрићеве јунакиње | 155

За Андрића лепота има наглашени плурализам; она се јавља у широком дијапазону значења и појава. Тако се могу срести: „лепота као казна”, „опасна лепота”, „лепота лица”, „недосегнута лепота”, „трагичност лепоте”, „привид лепоте”, „смисао лепоте”, „бесмисао лепоте”, „пролазност лепоте”, „лепота као коб”, „дивљење лепоти”, све до „лепоте која би могла свет да усрећи”. Андрић говори о „вредности лепоте” и „бескрајној разноликости видова под којима се јавља”, о сопственој „жеђи за лепотом и савршенством”, о лепоти као „жељи која боли”, о лепоти као „једном од проклетстава њеног постојања”, Међутим, Лепота као естетичка кетегорија често се јавља удружена са двема другим естетичким категоријама Добром и Трагичном, појединачно или са обема истовремено.2 Ове три категорије тако чине значајну парадигматску осу Андрићеве естетике. Пажљивим ишчитавањем Андрићевог дела може се констатовати да је овај комплекс естетичких категорија писац доследно и континуирано развијао и на нивоу своје експлицитне и на нивоу имплицитне поетике. Повезаност и условљеност Лепог и Трагичног писац је најпрецизније изразио у есеју „Разговор с Гојом” у коме пише да су „око лепоте... увек или мрак људске судбине или сјај људске крви”, односно да је „у лепоти и сјају непреварљив знак опадања и смрти” (за бројне Андрићеве јунакиње лепота ће бити кобна: Фата Авдагина, Аника, Мара Милосница). Везу Лепоте и Доброте Андрић је овако дефинисао: „Увијек сам држао да је Доброта само Љепота која дјелује, да је прва тијесно повезана с другом и да обје имају заједнички извор у добро усклађеној природи.” Овај став указује и на повезаност естетике и етике, код старих Грка означеног појмом калокагатија, о чему ће бити више речи касније. Посебан вид лепоте коме је Андрић дао место у свом делу јесте лепота жене. Жена се код њега јавља као оваплоћење плоти, женствености и сензуалности, али и као химера, чиста апстракција и имагинација. То упућује на закључак да се у приказивању женске лепоте писац руководио 1) начелом конкретизације и 2) начелом апстракције. Оваква подела сродна је Платоновом схватању лепоте у два појавна облика: први је везан за „недодирљиво, истинско” биће чија је лепота „права”, док је други вид лепоте овдашња лепота везана за „тврда места” или „земаљска тела”. Људско биће захваћено најплеменитијим од свих заноса – љубавним заносом, у ствари се, гледајући овдашњу лепоту само сећа праве лепоте. Он „добија крила” и жели да полети, али за то нема снаге и као птица гледа само горе (Шутић 2001: 32).


Значајан прилог проучавању Андрићевих естетичких категорија дао је Милосав Шутић у огледу „Покушај сагледавања основних елемената Андрићеве естетике“, у књизи Ветар и меланхолија, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1998, стр. 155-204.

156 | Марија Јефтимијевић-Михајловић

Поменуту парадигматску осу Лепо-Добро-Трагично могуће је препознати у бројним Андрићевим јунакињама. Постоји, међутим, један особен лик у Андрићевом делу који обједињује на најдоследнији начин ове естетичке категорије и представља својеврсну пролегомену читаве његове естетике. То је лик Маре милоснице из истоимене приповетке. У Историји лепоте Умберто Еко је записао да је „лепо оно што нам чини задовољство кад би нам припало, али оно остаје лепо чак и када је туђе” (Еко 2004: 10). Он говори о разлици између жеље и осећања Лепоте. Када човек који је жедан дошавши до извора непрестано пије воду, не може се ни удубити у њену лепоту. То ће учинити касније када утоли жеђ. У томе он види основну разлику између осећања Лепоте и жеље и наводи: „Људска бића можемо сматрати прелепима, а да их не пожелимо сексуално, или свесни да никада неће моћи да нам припадају. Уколико, међутим, неко људско биће (које, уосталом, може бити и ружно) пожелимо, а не можемо да с њим ступимо у жељене односе, наступа патња” (в. Еко 2004: 10). Лепота је у многим раздобљима историје човечанства, а нарочито у старој Грчкој, била удружена са другим квалитетима.3 Због лепоте и за лепоту су вођени ратови и померане границе.4 Употребљена у овом значењу, лепота се углавном односи на спољашњост, дакле на лепоту тела. Али, за наша разматрања значајна је и другачија, платоновски схваћена лепота душе. Веза Лепоте и Доброте, означена старогрчким термином калокагатија, обједињује естетичко и етичко начело. У естетици постоји и користи се синтагма лепа душа, а односи се углавном на душу као стециште лепоте и доброте. Наш народни језик такође је богат изразима сродног значења. Често се могу чути изрази попут овога: „он има душу”, „он је душеван човек”. У приступу разматрању лепе душе не сме се заобићи вредна пажње расправа Милосава

Хесиод пише да су у Теби, на венчању Кадма и Хармоније, у част младенаца Музе запевале, а богови који су били присутни запевали: „Оно што је лепо то је и мило, шта није лепо није ни мило“. Ови стихови се могу препознати и код каснијих Грчких песника, пре свих код Теогнита и Еурипида. Они истовремено сведоче да лепота код старих Грка није имала аутономан статус, односно да Грци, бар до Перикловог доба, нису имали естетику и теорију о Лепом у правом смислу. Она је скоро увек била везана за друге вредности, попут „мере“ и „погодности“ (Умберто Еко, Историја лепоте, стр. 37).

Хеленина лепота нуди прећутно оправдање Тројанског рата: Замерке нема Тројанцу ни Ахејцу с назувком лепим Што због овакве жене већ одавно подносе јаде: Него каква је да је, у лађама нека се врати И не оставља нама и нашим потомцима жалост! (Илијада, III, стихови 156-160)

Патријархална калокагатија једне Андрићеве јунакиње | 157

Шутића Одбрана лепе душе, у којој је представљајући историју и значење ове синтагме, указао на њене најбитније естетичке карактеристике, доводећи је директно у везу са емоцијама: „Душа је, дакле, онај део духа у коме се искључиво испољавају емоције” (Шутић 2001: 67). Сама лепота душе , како је још Хомер показао, на првом месту потиче од емоција, као основних елемената душе, пише Шутић и додаје: „Лепа душа је најособенији идентитет не само у душевној већ и у целини духовне сфере. То није строги, безбојни, рационални или логички идентитет, то је идентитет који је емоционално обојен, који трепери, али такво треперење уопште не угрожава његову чврстину. То је лирски идентитет (подвукла М. Ј. М.), који подразумева подударност емоције и предмета, у коме, дакле, нема ‘празних’ емоција, па, према томе, нема ни отужне сентименталности” (в. Шутић 2001: 156).5
Овде ћемо само укратко указати на историју настанка и употребе синтагме лепа душа. Још у најранијем, предплатонском периоду грчког мишљења, постављене су основе за једну комплекснију теорију душе: указано је на њену природу, као и на низ њених релација (однос између душе и тела, однос између космичке и индивидуалне душе). Када је у питању лепа душа, наглашене су њене две основне димензије, естетичка (указивањем на лепо и директним спајањем овог квалитета са душом – Хераклит, односно указивањем на хармонију – Хераклит и на основне емоције садржане у души – Емпедокле) и етичка (указивањем на доброту – Хераклит и на стишавање страсти Демокрит). Од свих грчких филозофа, мисао о души, читаву једну филозофију душе, најтемељније је изразио Платон у више својих дела: Федру, Федону, Држави, Гозби, Тимеју, Законима. У Законима Платон тврди да је душа после богова оно што је у највећој мери божанско. Зато души треба указати почаст као другој по реду, одмах иза богова. Душа заслужује веће почасти него тело зато што је она нешто олимпијско, док тело води порекло из земље. Платон доводи у директну везу душу са лепим. Човекова душа захваћена најплеменитијим од свих осећања, љубављу, може се винути до божанских висина, до божанске лепоте, коју други не могу ни слутити. За разлику од Платона који своја промишљања о души није систематизовао и објединио у једном делу, Аристотел је читаво једно дело посветио расправи о души. То је спис О души. Он сматра да је душа неодвојива од тела. Заправо, он не прихвата могућност да је тело обични инструмент душе, односно да душа није битно условљена телом. У томе је суштинска разлика између Платоновог и Аристотеловог схватања душе. Према Аристотелу, и сами процеси душе одвијају се полазећи од материјалног, односно чулног момента: „Ако има осет опажања, има и представу и жељу. Где је осет опажања, ту је и бол и наслада, а где су ове нужна је и пожуда. Дакле, у свом приступу души, Аристотел успоставља равнотежу између духовног и материјалног, односно душевног и телесног момента. Међу другим расправама о лепој души и историји естетике, посебно је занимљиво Шилерово схватање. Лепој души он прилази полазећи од нагона: „Лепом душом називамо оно када је морално осећање свих човекових осећања најзад осигурано до тога степена да без страха сме афекту препустити вођење воље, а да се никада не излаже опасности да се нађе у опреци са њеним одлукама.“ Шилер, дакле, у дефиницији лепе душе најпре инсистира на моралном осећању, као репрезенту свих човекових осећања. Морално осећање о уквиру лепе душе у тој мери господари нагонима и афектима да те афекте, као најјаче емоције, слободно може пустити да воде вољу. Због тога, код једне лепе душе, тврди Шилер, „поједини поступци нису стварно морални, него је сав карактер моралан“.

158 | Марија Јефтимијевић-Михајловић

Усвајајући ове Шутићеве дефиниције, лепу душу можемо посматрати као главно идеографско чвориште Андрићеве естетике у приповеци Мара милосница, која обједињује Лепо, Добро и Трагично: Андрићево лепо биће фасцинира околину својом физичком лепотом; оно је алтруистички усмерена, патријархално добра душа чији ће живот и његов завршетак бити обележен трагичношћу. Она је репрезентативни пример естетички схваћене лепе душе, јер у себи обједињује све њене карактеристике: - емоционалну скривеност - патријархалност - религиозност - стидљивост - праштање - пасивност - интровертност.6 Андрићева приповедачка и романсијерска остварења обилују страницама на којима се у први план истиче лепота жене, било као физичка лепота, било као пожуда, жеља, чежња. Оно што лик Маре милоснице издваја од других Андрићевих ликова јесте начин на који се први пут појављује у приповеци: сам локалитет у коме се појављује указује на њену двоструку скривеност – физичку (екстериорност) и емоционалну (интериорност). Кроз омалени прозор пекарнице осиони Вели-паша угледао је кћер старог Илије екмешчије: „На прозорском ћепенку, међу хљебовима и тепсијама с питама и месом, била је кћи му Мара. Клечећи и одупирући се једном руком, она је пружала другу за неком тепсијом у дну. Кад чу вику војника и топот сељачких коња, она подиже главу и паша је видје онако испружену и полеглу по ћепенку и загледа јој се у широко, дјетиње лице и ведре очи”. Овај сусрет означиће „велики прасак” који ће променити судбине главних јунака приповетке.

У овом кратком осврту на историју појма лепа душа не смеју се заобићи ни негативни коментари. Најпознатији негативан суд дао је Хегел у Феноменологији духа, али и у Естетици. Он најпре помиње „патолошко стање“ у које душа запада. У приступу таквом стању Хегел полази од „непостојања карактера“, која је постала „унутрашњом слабошћу осетљивости“ и „која је врло владала у Немачкој“. Насјјаснији пример из ближе прошлости такве „непостојаности карактера“, односно „осетљивости“, према Хегелу, јесте Вертер, „један скроз болесни карактер, без снаге и способности да се уздигне изнад ћутљивости своје љубави“. Вертера, тврди Хегел, чине интересантним страст и лепота његовог осећања, сестринска веза са природом, поред изображености и нежности његове душе (Милосав Шутић, Одбрана лепе душе, стр. 26-91).

У поменутој расправи о лепој души Шутић је као најбитније издвојио управо ове карактеристике и навео индикативне примере из домаће и светске литературе (Гетеова Јелена и Хасанагиница).

Патријархална калокагатија једне Андрићеве јунакиње | 159

Лепота коју Андрић представља у наредном пасусу јесте високи естетски идеал женске лепоте, пре свега лепоте тела, лепота која буди жељу, која боли. То се може закључити и из чињенице да се утисак о Мариној лепоти не стиче само из приповетачеве перспективе, већ и из перспективе искусног Вели-паше који је наслућивао сву раскош лепоте у коју ће се претворити девојчица од непуних шеснаест година: „Паша се није преварио. То је била та врста женске коју је он увијек тражио, и нарочито цијенио, и која га је једино још привлачила. Било јој је непуних шеснаест година. Имала је велике очи голубије боје, угашена порцуланског сјаја, које су се полагано кретале. Имала је сасвим свијетлу, тешку и тврду косу, каква се ријетко виђа код жена из ових крајева. И лице и руке су јој били обрасли, као машком, ситним, свијетлим маљама, које су само на сунцу могле да се виде. Што је на њој било необично, то је што и они дијелови коже који нису у сталном додиру с ваздухом и свијетлом, у ње нису једнолично бијели и отужни, као обично код плавих жена, него јој је све тијело имало ту свијетлу а зарудјелу боју која се мијењала само са сијенком у удубинама или са неједнаким и плаховитим струјањем крви, и тада бивала још загаситија. Имала је посве дјетињску руку, кратку и румену”. „Време” Лепоте коју је Андрић представио јесте кулминативни моменат њеног највећег сјаја, јер лепоту карактерише пролазност и подложна је пропадању, као и све земаљско. На то упућује поново пашина перспектива: „Да ју је довео прије, не би ваљало, а три-четири мјесеца доцније, чини му се, већ би прецвала. Ово јој је право вријеме” (подвукла М. Ј. М.). Емоционална скривеност као одлика лепе душе у свом тоталитету појављује се управо у човеку из народа (Шутић 2001: 120). Јер у личности једног интелектуалца, ствараоца, елементи лепе душе увек су комбиновани са другим елементима духовности, знања или интелекта, елементима стваралачког доживљаја. У том смислу употребљава се синтагма „народна душа”, која потиче од Хердера, а подразумева под тиме и лепу душу. Марина емоционална скривеност очитује се најпре у тихом пристајању, тачније неотпору на долазак Вели-паши. То безпоговорно препуштање у улогу милоснице не може се ни у ком случају приписати неморалности него управо усвојеним моралним начелима патријархалне заједнице која подразумева послушност. Њена пасивност јесте знак њене лепе душе.7 Језгро патријархалности чини управо породица, тј.

7 Пасивност или неспремност на акцију је управо једна од особина лепе душе коју је Хегел највише критиковао.

160 | Марија Јефтимијевић-Михајловић

„мушка глава”, „господар”, чија власт према законима патријархалног морала, који су истовремено и друштвено санкционисани, често поприма неслућене димензије. За разлику од мушкараца, жена у патријархалном животу осуђена је на потчињавање. Осим овог познатог значења појма патријархално, Шутић наводи и друге димензије: - религијску (Бог је мушкарац), - митску (мушкарац је митски јунак), - фолклорну (мушкарац је епски јунак). Положај Маре није условљен законима патријархалне породице колико законом патријархалног окружења, у коме „господар” није отац или муж, али јесте „мушка глава” - турски моћник коме се не сме противити. Везе између лепе душе и патријархалности су многоструке и веома чврсте. „Патријархалност, поред супрематије мушкарца, подразумева и везаност за темељне облике човекове душевности, везаност која је пресуднија за појаву лепе душе, јер је суштинскија и универзалнија, односно јер може да буде својствена свим члановима патријархалне заједнице” (в. Шутић 2001: 123). Марина лепа душа, иако окована стидљивошћу, своју душевност показује управо према своме џелату, јер га не мрзи, већ, напротив, развија један однос „прикриване и никад изречене узајамности”. Један од облика емоционалне скривености јесте управо стидљивост. Иако то не мора да буде осећање стида као морално осећање, односно осећање стида због неког неморалног дела, јер је стидљивост лепој души иманентна и сведочи о унутрашњој концентрацији емоција коју лепа душа поседује (в. Шутић 2001: 129). Најиндикативнији пример стидљивости лепе душе у нашој литератури јесте Хасанагиница. Међутим, када говоримо о осећању стида код Андрићеве Маре, јасно је да он проистиче не само од „урођеног” стида њене лепе душе, већ знатно више из њеног јасно развијене етичке свести шта јесте а шта није морално. Иако је под стегама патријархалне заједнице немоћна да се одупре и промени свој положај пашине милоснице, то не смањује терет срамоте коју носи на својим плећима. Њен душевни бол је тежи од сваког страдања које је доживела: „Физички бол овлада потпуно њоме; и тек кад он, послије првих ноћи, поче да ишчезава, појави се да је мучи, нејасна али мрачна и тешка мисао о гријеху и срамоти. Она се бојала паше, гадила оне Саре, Јеврејке, и стидјела дана и свијетла. Није могла да спава, а и у сну се осјећала проклета”. Трагично обележена као кћи „Хафизадићке” (жене која је такође била турска наложница), јасно је имала свест „о том шта је она и ко је она сада”.

Патријархална калокагатија једне Андрићеве јунакиње | 161

Патријархална калокагатија која обједињује етичко и естетичко начело се највећим делом формира у блиској вези са хришћанском религијом.8 Религиозно осећање које је веома развијено код Андрићеве јунакиње је у непосредној вези са њеном патријархалношћу, тачније са њеном лепом душом. Тек када пређе црквени праг она ће схватити колико је далеко прешла преко граница своје моралности: „Она је често, и дању и ноћу, мислила на свој живот и своју срамоту, али јој све то није никад било ни близу тако страховито јасно као за та непуна два часа која је провела у цркви”. Мржња и презир који су долазили са свих страна, појачавају њен терет срамоте и представљају увод у душевни слом који ће касније доживети. Колико је њена душа остала чиста и неукаљана, без обзира на улогу коју је имала у друштву и пашином животу, Андрић је посредно наговестио у Вели-пашиним речима које је овај упутио фра Грги, критикујући га због увредљивог дочека Маре у цркви: „Шта ти имаш с њеном душом?” Издижући душу изнад црквених обреда и верских начела, Андрић је најверније представио Марину лепу душу као стециште лепоте и доброте. Позивање на „Госпино” име, на њену „величину и светост”, указује и на Марину моралну чистоту и духовност. Иако трајно осрамоћена као пашина милосница, њу ће и даље разапињати на стубу срама. Оно „најстрашније” како је и сама мислила, биле су свештеникове речи изговорене након пашиног одласка: „Знаш ли ти шта си ти сад у очима божјим и у очима хришћанског свијета? Ђубре, ђубре, пуно смрада и црва!” „Да из године у годину под црквени сузама переш, да о хљебу и води живиш, ти не можеш своје срамоте спрати ни поправити зло које си порадила”. Марина лепа душа која се моли Богу, постављена је као опозиција душама које „врше некакав обред”, „служе нечем што је тајанствено, језиво и посве зло”. Сликајући такве карактере у Марином окружењу, Андрић је утемељио естетику зла у овој приповеци. Заправо, на тој се линији могу установити два пара која чине бинарну опозицију: - естетика добра и зла и - естетика лепог и ружног.

За разлику од античке митологије у којој су богови обележени свим људским недостацима, хришћанска религија предлаже идеал човека сазданог према слици или лику Бога. Дакле, антички живот је спољашњи живот, у коме централно место заузима идеално схваћено људско тело. Хришћански живот је, насупрот античком, унутарњи живот, живот душе. Код Грка нема скривености, као једне од особина лепе душе, већ рационалност, општост, супстанцијалност. У хришћанству се, међутим, скривеност подразумева која је иманентна и патријархалној калокагатији (М. Шутић, Одбрана лепе душе, стр. 124-125).


162 | Марија Јефтимијевић-Михајловић

Насупрот доброј и лепој Мари, насликани су они коју оличавају зло и ружноћу: Вели-паша који маже свој лишај на лицу (ружно лице – обред који врши – „служење злу”); баба Ануша која је изговара речи клетве (ружно лице – обред који врши – „служење злу”); фра Грга који изговара речи молитве, али оне као да нису упућене Богу („нешто тајанствено ради и неком служи (подвукла М. Ј. М.), а само она зна коме”). Наглашена супротност између ова два света, света добра и света зла, али и премоћ зла над добрим, ружноће над лепим, најизразитија је у речима: „Што је главно: и овде је њена душа (подвукла М. Ј. М.) била скрушена и сатрвена”. Ова Андрићева јунакиња је обележена и другим својствима естетички схваћене лепе душе. У њој је присутна бојазан од акције, јер слути да би тиме изазвала неспоразуме (слично као што поступа Хасанагиница). Мара слути да Вели-паша одлази, али јој то не даје храброст (нити право, сматра она) да га било шта пита и тиме евентуално промени токове своје судбине. „Он одлази, а срамота остаје”. Њена храброст је у повлачењу, које је, како тврди Шутић, „унутарња концентрација емоција” (в. Шутић, 155). Но, без обзира на то, Мара је као патријархално лепа душа склона праштању. Њено праштање не произилази из чисто хришћанских начела (мада о томе нема експлицитних потврда у самој приповеци), него је условљено вишим моралним осећањем. Она „пушта” Вели-пашу без речи, осећајући да као милосница, нема права да утиче на његов избор. Овде се јасно може применити Платонова диференцијација лепоте, чији је један облик везан за телесну лепоту, оно што је видљиво („највећа од свих варки човекових”), а други „прави” облик лепоте је везан за „недодирљиво, истинско” биће и само се може наслутити. Лепота тела подложна је пропадању као и све земаљско. Док је на почетку приповетке Андрић изложио свој високи естетски идеал женске лепоте, на крају уочавамо њено урушавање, ништавност: „... и као подсјечена, страховитом брзином је опадаја и ружњала, копњела и нестајала видно. Њено лице, чија је љепота изгледала неуништива, постаде мршаво и грубо, угаси поглед, поружњаше уста. Једино коса, тешка и плава, задржа још некедањи сјај и бујност, и онако замршена и нењегована изгледала је као накит непролазне љепоте; али с временом и она поче да крза на крајевима, грудва у знојне чворове, и мијења боју. Изгледало је невјероватно да толика љепота може пропасти у тако кратко вријеме”. За разлику од телесне лепоте која представља естетику пролазности, лепота душе је у знаку естетике вечности. Марина лепа душа добија нове обли-

Патријархална калокагатија једне Андрићеве јунакиње | 163

ке вечности кроз анђеоски лик. Андрић не даје експлицитне тврдње којом би своју јунакињу прогласио безгрешницом, али се она имплицитно препознаје у речима једног од слугу који ју је сахранио: „...анђела смо божијег закопали, анђе...”. Своју срамоту она је искупила сопственим животом, при чему је сâмо њено име доживело метаморфозу: од милоснице, с погрдним значењем, долази до анђела, до Марије милости пуне, на шта асоцира и претходни надимак. Овиме је Андрић своју теорију и филозофију Лепоте обогатио новим значењима: њу, дакле, карактеришу, не само моћ, трагичност, доброта, пролазност; она је у својим најчистијим естетским еманацијама вечна.

Адорно, Теодор В. Естетичка теорија, Београд: Нолит, 1979 (Adorno, Teodor V. Estetička teorija. Beograd: Nolit, 1979). Андрејевић, Даница. „Женски ликови у приповеткама Ива Андрића.” Зборник Филолошког факултета у Приштини, књ. 2 (1993): 15-22 (Andrejević, Danica. “Ženski likovi u pripovetkama Iva Andrića.” Zbornik Filološkog fakulteta u Prištini, no. 2 (1993): 15-22). Andrić, Ivo. Sabrana djela Ive Andrića. Sarajevo: Svjetlost, 1976. Eko, Umberto. Istorija lepote. Beograd: Plato, 2004. Ивановић, Радомир. Андрићева мудроносна проза. Нови Сад: ИТП „Змај”, 2006 (Ivanović, Radomir. Andrićeva mudronosna proza. Novi Sad: ITP Zmaj, 2006). Korać, Stanko. Andrićevi romani ili Svijet bez boga. Zagreb: Prosvjeta, 1989. Леовац, Славко. Огледи о Иви Андрићу. Београд: Српска књижевна задруга, 1993 (Leovac, Slavko. Ogledi o Ivi Andriću. Beograd: Srpska književna zadruga, 1993). Милошевић, Никола. “Један антрополошки вид Андрићевог књижевног стваралаштва.” У Иво Андрић. Уредник Војислав Ђурић. Београд: Институт за теорију књижевности и уметности, 1962. 43-79 (Milošević, Nikola. “Jedan antropološki vid Andrićevog književnog stvaralaštva.” In Ivo Andrić. Edited by Vojislav Đurić. Beograd: Institut za teoriju književnosti i umetnosti, 1962. 43-79). Стојадиновић, Драгољуб. Мудрости и тајне у делу Иве Андрића. Приштина: Јединство, 1980 (Stojadinović, Dragoljub. Mudrosti i tajne u delu Ive Andrića. Priština: Jedinstvo, 1980). Палавестра, Предраг. „Десет начела Андрићеве поетике.” У Зборник о Андрићу. Приредио Радован Вучковић. Београд: Српска књижевна задруга, 1999. 261271 (Palavestra, Predrag. “Deset načela Andrićeve poetike.” In Zbornik o Andriću. Edited by Radovan Vučković. Beograd: Srpska književna zajednica, 1999. 261-271).

164 | Марија Јефтимијевић-Михајловић Шутић, Милослав. „Покушај сагледавања основних елемената Андрићеве естетике.” У Ветар и меланхолија. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1998. 155-202 (Šutić, Miloslav. “Pokušaj sagledavanja osnovnih elemenata Andrićeve estetike.” In Vetar i melanholija. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1998. 155-202. Šutić, Milosav. Odbrana lepe duše. Nova Pazova: Bonart, 2001.

Marija Jeftimijević-Mihajlović

Summary: Andrić’s aesthetics is characterized by an integral view on the world and sublime aspiration toward perfection. His creative and spiritual energy was directed toward the following aesthetic categories: Wisdom, Truth, Creativity, Harmony and Beauty. Andrić had particularly been obsessed by Beauty what was discussed many times about in his essays, and in stories and novels as well. Beauty with Andrić has got an emphasized pluralism; it is being appeared in a wide spectre of meanings and phenomena. Nevertheless, it is being appeared very often unified with the two other aesthetic categories: Good and Tragic one. Beautiful, Good, and Tragic make a paradigmatic axis developed by the writer at the level of explicit and implicit poetics. He developed it the most consistently and successfully in the character of Mara milosnica (Merciful Mara) from the same story. The liaison between Beauty and Goodness, marked by the Old Greek term kalokagathia, unifies aesthetic and ethic principle. In aesthetics a syntagm of similar meaning beautiful soul is used, and relates to the soul as a gathering place of Beauty and Goodness. The beautiful soul of Andrić’s heroine Mara had been discussed in this paper, and it was shown she unified all characteristics of the aesthetically understood term of beautiful soul: emotional latency, patriarchy, religiosity, timidity, forgiveness, passivity, and introversion. Keywords: Andrić, aesthetics, Beauty, Goodness, Tragedy, kalokagathia, patriarchy Received 13.06.2011 / Accepted 20.08.2011.

Serbian Studies Research Vol. 2, No. 1 (2011): 165-175.

UDC 821.163.41.09 Оригинални научни рад

Dr Anna Modelska-Kwaśniowska1 Uniwersytet Opolski Instytut Filologii Polskiej Katedra Slawistyki Polska

Abstrakt: Półwysep Bałkański przez całe stulecia był mentalnie kolonizowany przez Zachód. Zagadnienie to zostało gruntownie przebadane i opisane przez wybitnych naukowców, na przykład przez Božidara Jezernika, Evę M. Thompson i – przede wszystkim – przez Marię Todorovą, która przedstawiła swoje przemyślenia na ten temat w głośnej książce Bałkany wyobrażone. Jedną z najbardziej reprezentatywnych części Półwyspu Bałkańskiego jest Bośnia i właśnie dlatego jej obraz literacki, odczytywany przez pryzmat teorii (post)kolonialnej stał się przedmiotem niniejszych rozważań. Artykuł skupia się na kilku tekstach prozatorskich autorstwa wybitnych pisarzy pochodzących z Bałkanów, przeważnie z Bośni. Są to: Ivo Andrić, Meša Selimović, Dževad Karahasan, Drago Jančar, Nenad Veličković i Saša Stanišić. Jednym z głównych zagadnień, które dostrzec można w przywołanych tekstach jest obraz Bośni, a także jej miejsce w przestrzeni bałkańskiej i europejskiej. Obrazy Bośni bardzo często budowane są na zasadzie opozycji: „My” - „Inni”, tworzone są z zachodniego, kolonialnego punktu widzenia. Typowym bohaterem bośniackiej prozy jest cudzoziemiec doświadczający silnego poczucia odmienności, mentalnie kolonizujący obcą sobie przestrzeń. Jednocześnie bohaterowie będący tubylcami są świadomi swojej pozycji Innych w Europie. Słowa kluczowe: (post)kolonializm, mentalne kolonizowanie Bośni, mówienie o sobie poprzez konfrontację z Innym

1 aniamodelska@wp.pl (Anna Modelska-Kwaśniowska, Opole University, Institute of Polish Philology, Department of Slavic Studies, Poland)

166 | Anna Modelska-Kwaśniowska

Apstrakt: Zapad je vekovima mentalno kolonizovao Balkansko poluostrvo. Upravo problem su istraživali i opisali mnogi izvanredni istraživači, npr. Božidar Jezernik, Eva M. Thompson i – pre svega – Maria Todorova u njenoj proslavljenoj knizi Imaginarni Balkan. Jedan od navažnijih predstavnika Balkanskog poluostrva je Bosna i zbog toga njena književna slika, viđena kroz (post)kolonijalnu teoriju je predmet mojih razmišljanja. Članak se fokusira na nekoliko proznih tekstova izvanrednih pisaca iz Balkana, najčešće iz Bosne. To su: Ivo Andrić, Meša Selimović, Dževad Karahasan, Drago Jančar, Nenad Veličković i Saša Stanišić. Jedna od najvažnijih tema, što se može videti u tim tekstovima je slika Bosne i njeno mesto u balkanskom i evropskom prostoru. Slike Bosne su često izgrađene na principu opozicije: „Mi” – „Drugi”, iz zapadne, kolonijalne tačke gledišta. Tipični heroj bosanske proze je inostranac, koji doživljava snažno svoju drugost i mentalno kolonizuje nepoznat prostor. Istovremeno lokalni heroji su svesni da zauzimaju poziciju Drugih u Evropi. Ključne reči: (post)kolonijalizam, mentalna kolonizacija Bosne, priča o sebi putem suočavanja sa drugim

O tym, że „Bałkany, geograficznie nierozerwalnie związane [są] z Europą, zaś kulturowo pozostawione przez nią w pozycji „Innego” (…)” przekonująco pisała Maria Todorova (Todorova 2008: 403), wprowadzając w swej analizie analogiczne do Saidowskiego orientalizmu pojęcie bałkanizmu. Bałkanizm – magazyn cech negatywnych – przedstawiał region jako poddanego Europy, jej antycywilizację, jej drugą, ciemną stronę. W opozycji do zacofanego i skłonnego do okrucieństwa Bałkańczyka postawiono na wskroś pozytywną postać „Europejczyka z Zachodu” (Todorova 2008). Znakomicie ilustrują to zjawisko relacje podróżników z Europy Zachodniej, którzy od XVI wieku przybywali na Bałkany, a w opisach swych wojaży nie tylko portretowali tubylców i miejscowe obyczaje, ale – pośrednio – również samych siebie, o czym pisał m. in. Božidar Jezernik (Jezernik 2007). Wyrazem mentalnego kolonizowania Bałkanów przez Europę jest także stosowanie w odniesieniu do nich pewnych pejoratywnych określeń – Ewa M. Thompson polemizowała na przykład z zasadnością funkcjonującego w odniesieniu do regionu określenia „beczka prochu”, jednoznacznie obciążającego Bałkany winą za wybuch obu wojen światowych i pomijającego tym samym – czy rzeczywiście słusznie? – kwestię imperializmu wielkich mocarstw europejskich (Thompson 2000: 8-21).

Literackie obrazy Bośni w świetle teorii (post)kolonialnej | 167

Z tego rodzaju mentalnym kolonizowaniem, utrwalaniem stereotypów mamy zresztą do czynienia po dziś dzień. Wystarczy sięgnąć po głośną książkę Roberta D. Kaplana, by już w początkowych jej partiach zetknąć się z opinią budzącą zdecydowany opór: „Historia XX wieku zaczyna się na Bałkanach. To tutaj ludziom spychanym na margines przez nędzę i walki etniczne nienawiść krążyła we krwi. (…) Nazizmowi, na przykład, można śmiało przypisać bałkańskie korzenie. To przecież w dzielnicy wiedeńskich noclegowni, wylęgarni etnicznych resentymentów, nieopodal granic południowej Słowiańszczyzny Hitler nauczył się tak zaraźliwie nienawidzić” (Kaplan 2010:26). Warto podkreślić, że od czasu wojen bałkańskich motyw przemocy w obrazie Bałkanów stał się swoistym leitmotivem – akcentowano zwłaszcza wszelkie akty barbarzyństwa właściwe dla „Wschodu” (np. nabijanie na pal), co miało podkreślać orientalny charakter i odrębność (oraz niższy status – również moralny!) Półwyspu. Zamach sarajewski, największa zbrodnia Bałkanów, zdawał się potwierdzać zasadność takiego oglądu regionu (Todorova 2008: 256-263) nazywanego również „dziką Europą” (Jezernik 2007). Pomimo że Bałkany w ciągu ostatnich stuleci były raczej prowincją czy peryferiami Europy niż jej samodzielną i równouprawnioną częścią, stanowiły przecież element Starego Kontynentu, w związku z czym można mówić o ich quasi-kolonialnym statusie; Maria Todorova nazywa je „terenem pośrednim”, „na wpół kolonialnym” (Todorova 2008). (W tekście posługiwać się będę terminami „kolonialny”/„postkolonialny”, mając jednak na uwadze specyficzną bałkańską sytuację). Fakt, iż Bałkany od stuleci były Innym Europy nie może nie sprowokować pytania o reakcję mieszkańców regionu na taki sposób ich postrzegania i ich własny ogląd samych siebie. W niniejszym tekście chciałabym się przyjrzeć jedynie części Bałkanów, przy czym jest to część nader dla Półwyspu reprezentatywna: to Bośnia. Z uwagi na niejednorodność etniczno-kulturowo-religijną nazywano ją często Bałkanami w miniaturze (Malcolm 1997: 11), dziś niektórzy widzą w niej metaforę Europy (Karahasan 1995: 116). Bałkany, a więc także i Bośnia, to przestrzeń dziedzicznie obciążona granicą, co w historycznej pamięci regionu spowodowało dominację postaci obcego, nieprzyjaciela, wrogo usposobionego do tubylców (DąbrowskaPartyka 2004: 102; Koch 2009: 85). Jako że literatura jest jednym z wyrazów tożsamości narodowej, przedmiotem mojego zainteresowania będzie obraz Bośni i jej mieszkańców wykreowany w wybranych tekstach literackich, odczytanych w kontekście teorii (post)kolonialnej. Jaka samoświadomość Bośniaków została w nich zaprezentowana? Co myślą o sobie, o swojej sytuacji, gdzie widzą własne miejsce? Czy – i w jakim stopniu? – w literaturze znajduje odzwierciedlenie świadomość bycia Innym Europy?

168 | Anna Modelska-Kwaśniowska

Najbardziej klasycznym przykładem mówienia o sobie poprzez konfrontację z Innym, przybyszem z zewnątrz, z innego świata jest proza Ivo Andricia (Koch 2009: 84). Autor Panny uczynił Bośnię „metaforyczną przestrzenią wykorzenienia, zawieszenia między światami, kulturami, religiami, gdzie nic nie jest pewne, oczywiste ani jasne, nawet ziemia, na wszystkie możliwe sposoby zmitologizowana w agrarno-patriarchalnej tradycji aksjologicznej” (Dąbrowska-Partyka 2004: 77). W Moście na Drinie pisarz przedstawił historię Wyszegradu od połowy XVI wieku do wybuchu I wojny światowej. Na przestrzeni kilku stuleci Bośniacy najpierw znaleźli się w niewoli tureckiej, potem, od 1878 roku, pod okupacją austro-węgierską. Te dwa etapy w dziejach Bośni wyraźnie się między sobą różnią. Władza turecka utożsamiana jest przede wszystkim z przemocą fizyczną i terrorem, co obrazuje w sposób najbardziej wymowny historia buntownika Radisawa z Uniszta, który w wyjątkowo okrutny sposób został ukarany za próbę opóźniania budowy mostu. Pełna ekspresji, wstrząsająca scena nabijania bohatera na pal do dziś jest argumentem przeciwników pisarza oskarżających go m.in. o… sadyzm i utożsamianie się z oprawcami! (Berić 1999: 15). Władza austro-węgierska kojarzona jest głównie z postępem cywilizacyjnym, dosyć zresztą ambiwalentnie ocenianym, bo wiążącym się z wyzyskiem gospodarczym oraz narzucaniem pewnych rozwiązań administracyjnych, zupełnie obcych tubylcom. Wraz z nastaniem okupacji austro-węgierskiej następuje zderzenie dwóch cywilizacji, dwóch, jakże odmiennych, części Starego Kontynentu. W Moście na Drinie głos należy do narratora-kronikarza, który relacjonuje koleje dziejów wyszegradzkiej kasaby. Czasem tylko bliżej przygląda się ciekawszym, z jakiegoś powodu wyróżniającym się jednostkom. Do takich bohaterów, przypisanych do dwóch odrębnych światów: kolonizowanego i kolonizującego, należą bez wątpienia Alihodża i Lotika. Para bohaterów żyjących w burzliwych czasach okupacji austro-węgierskiej jest ze sobą zestawiona na zasadzie kontrastu. Alihodża to rodowity wyszegradzianin, konserwatywny, przywiązany do tradycyjnych wartości muzułmanin, fatalista, który z głęboką niechęcią i nieufnością przyjmuje wszelkie zmiany polityczne, gospodarcze i społeczne, naruszające podwaliny jego dotychczasowego świata, burzące jego poczucie bezpieczeństwa. Bohaterowi obca jest mentalność Austriaków, ich bezustanny pośpiech, skłonność do ciągłego poprawiania i zmieniania otoczenia. Momentem przełomowym jest zaminowywanie mostu przez Austriaków – mostu, który dla Alihodży był ucieleśnieniem piękna, trwałości, niezmienności, mostu, który – wedle jego przekonań – miał w sobie boski pierwiastek. „Obcy”, którzy wtargnęli do jego bezpiecznego świata, niszczą go bezpowrotnie, a Alihodża – opuszcza go, zanim dokona się ostateczna destrukcja.

Literackie obrazy Bośni w świetle teorii (post)kolonialnej | 169

Lotika reprezentuje świat kolonizatorów, którzy zdecydowanie wkroczyli w bośniacką patriarchalną rzeczywistość z postanowieniem jej zeuropeizowania. Żydówka, która przybyła do Bośni z falą galicyjskich emigrantów po 1878 roku, ucieleśnia wszystkie cechy, których brak Alihodży: jest przedsiębiorcza, energiczna, otwarta, skłonna do podejmowania ryzyka, altruistyczna. Lotika jest jedną z ciekawszych postaci kobiecych Andricia, można powiedzieć „obcą” niejako podwójnie: z uwagi na to, że jest reprezentantką Zachodu i ze względu na płeć. Kobieta interesu z krwi i kości stanowiła w wyszegradzkiej kasabie ewenement, aczkolwiek trzeba przyznać, że budziła powszechny szacunek. Niestety i ją – podobnie jak Alihodżę – złamało nieszczęście nadchodzącej wojny. Konsulowie ich cesarskich mości to powieść, której akcja rozgrywa się w czasach napoleońskich. Ukazuje ona daleką turecką prowincję z perspektywy zachodnioeuropejskich konsulów przybywających do Trawnika, ówczesnej stolicy Bośni. Zarówno Francuz, jak i Austriak traktują swój pobyt na bośniackiej ziemi w kategoriach dotkliwej kary za (nie)popełnione winy. Tak Daville, jak i von Mitterer, przybywszy do opanowanej przez Turków przed kilku wiekami Bośni, ponownie dokonują jej kolonizacji – tym razem: mentalnej. Już wjazd francuskiego konsula do miasteczka stanowi manifestację wyższości dumnego Europejczyka nad „Turkami”, którzy z kolei kilkuletni pobyt „obcych” z Zachodu traktują jako mało znaczący epizod. Punkt widzenia cudzoziemców z góry spoglądających na niecywilizowany według nich naród dostarcza oczywiście sporej wiedzy nie tylko na temat Bośniaków, ale w równym stopniu – może nawet w większym? – nadaje solidne podstawy do skonstruowania portretów reprezentantów Zachodu. Zamknięta kompozycja powieści znakomicie oddaje stosunek miejscowych do przybyszy: w Prologu Hamdi-bej Teskeredżić, lokalny autorytet, mówi: „My tu jesteśmy u siebie na swoim, a każdy – ktokolwiek przyjdzie – będzie obcy na cudzym i słabe ma widoki, by długo popasał” (Andrić 1977: 27), w Epilogu, po siedmiu latach pobytu konsulów w Trawniku i przed ich rychłym wyjazdem, ten sam Hamdi-bej konstatuje: „Ot, i to było, i to przeszło… (…) I wszystko znów będzie, jak zawsze z woli Bożej bywało” (Andrić 1977: 577-578). Poczucie obcości, inności konsulów, podszyty nieufnością i głęboką niechęcią stosunek do Europy – to najbardziej charakterystyczne cechy tubylców, którym dają wyraz na przykład przytoczonych komentarzach. O ile w powieści dominuje perspektywa konsulów, ukazany jest ich ogląd Bośni postrzeganej jako skrajnie nieprzyjazna (poczynając od klimatu poprzez infrastrukturę i ogólne „zacofanie” aż po zamkniętych w sobie, wręcz ksenofobicznych Bośniaków), o tyle trawniczanie nie zostają zupełnie pozbawieni prawa głosu. Ich opinia spina całą opowieść klamrą. Z komentarzy Hamdi-beja przebija świadomość, że typową cechą bośniackiej rzeczywistości jest „niezmienność nietrwałości”

170 | Anna Modelska-Kwaśniowska

(Dąbrowska-Partyka 2004: 53) – takie przekonanie stale towarzyszy miejscowym bejom. Stąd Bośnia jest u Andricia wykreowana jako przestrzeń inercji i bezwładnego trwania, wynikającego z lęku i zagubienia w historii (Dąbrowska-Partyka2004: 79). Ciekawą wizję kraju skolonizowanego przez Imperium Osmańskie przedstawił w swoich dwóch najlepszych powieściach Meša Selimović. XVII-wieczna w Twierdzy i XVIII-wieczna w Derwiszu i śmierci Bośnia oglądana jest z perspektywy jednostek do tego świata należących, choć w różnym stopniu się z nim utożsamiających. Achmed Nurudin, dostojnik religijny z Derwisza i śmierci to reprezentant władzy tureckiej, który wskutek zaistniałych okoliczności, uświadomiwszy sobie stosowane przezeń przemoc i kłamstwo, staje się buntownikiem, a potem – urzędnikiem państwowym (kadim), który sam takimi środkami zaczyna się posługiwać. Przemiana bohatera wiąże się z kryzysem jego wiary i prowadzi do ruiny dotychczasowej hierarchii wartości. Walkę przegrywa na wszystkich frontach. Można by powiedzieć, że z kolonizatora staje się kolonizowanym, z łowcy – zwierzyną łowną. Obraz Bośni w powieści jest konstruowany nie tylko w oparciu o obserwacje Nurudina (monolog wewnętrzny). Przytacza on w swojej opowieści rozmowy z Hasanem, człowiekiem, który jednocześnie należy i nie należy do bośniackiej rzeczywistości. W swoich refleksjach przyjaciel Nurudina akcentuje odwieczny tragizm sytuacji Bośni: „Džemail [nieszczęśnik, który okaleczył się w chwili pijackiego szału, wskutek czego pozostała mu niezwykła siła w rękach, nogi jednak miał bezwładne i był skazany na wózek inwalidzki] to nasz obraz prawdziwie bośniacki (…). Olbrzym na kikutach. Kat samego siebie. Obfitość bez kierunku i sensu. (…) Z nikogo historia nie zakpiła tak jak z nas” (Selimović 1977: 370). Hasan, często opuszczający rodzinne strony i udający się w podróże pozwalające mu nabrać dystansu do ojczyzny i rodaków, łączy w sobie cechy „swojego” i „obcego” zarazem. Jest – można powiedzieć – życzliwym krytykiem swoich rodaków. Jego przyjaciel, Dubrowniczanin, przybysz z Zachodu, reprezentuje natomiast typowego „obcego”, który ośmiela się krytykować lokalną władzę (w liście do „swoich” pisze o nieuczciwości rządzących, panującej korupcji, wszechobecności szpiegów). Gdy list został przechwycony przez szpiegów, natychmiast wydano nakaz aresztowania nieprawomyślnego gościa. Ponieważ Hasan – człowiek odważny i nade wszystko ceniący wolność – pomógł mu zorganizować ucieczkę, sam poniósł konsekwencje wspomagania „wroga państwa”. Turecka władza, podobnie jak u Andricia, pokazana jest jako kolonizator uciekający się do przemocy fizycznej, do likwidacji niepożądanych jednostek. Ahmet Šabo z Twierdzy, uczestnik wojny chocimskiej, to bohater naznaczony wątpliwościami natury moralnej, będącymi efektem traumy wojennej. Mimo że należy do bośniackiej rzeczywistości, towarzyszy mu poczucie obcości, odmienności wynikającej z pragnienia zachowania własnych zasad moralnych w świecie splamionym

Literackie obrazy Bośni w świetle teorii (post)kolonialnej | 171

zbrodnią i krwią. Choć w Twierdzy nie został zastosowany chętnie wykorzystywany przez pisarzy bośniackich chwyt konstruowania portretu własnego poprzez konfrontację z przybyszem z zewnątrz, to jedna z ciekawszych postaci w powieści, Šehaga Sočo, wyjeżdża poza granice kraju, do Wenecji, by tam, wśród obcych, uświadomić sobie siłę swej – niełatwej i wcale nie oczywistej – miłości do Bośni. Bohater ten jest człowiekiem boleśnie doświadczonym przez życie, jest też patriotą, którego uczucia do ojczyzny są pełne sprzeczności. Šehaga Sočo jest wyraźnie bliski Hasanowi – upodabnia ich do siebie krytycyzm w stosunku do rodaków, ale też – potrzeba dystansowania się do Bośni. Świat przedstawiony w powieściach Selimovicia jest zdominowany przez ludność miejscową, cudzoziemcy pojawiają się tutaj rzadko, a jeśli już są – budzą nieufność i podejrzenia. Tubylcy żyją w pewnej izolacji od świata zewnętrznego, rzadko się zdarza, by ktoś wyjeżdżał poza Bośnię. Ci, którym się to od czasu do czasu udaje, zyskują nie tylko wiedzę o świecie, ale i – co wcale nie mniej cenne – zaczynają lepiej rozumieć i bardziej kochać własną ojczyznę. Literackie obrazy Bośni w nowej rzeczywistości, po rozpadzie Jugosławii, wydają się być nie mniej ciekawe niż te historyczne. Chciałabym zwrócić uwagę na kilka utworów, w których autorefleksja jest szczególnie silnie zaznaczona. Dwa teksty eseistyczne pisane podczas wojny w Bośni: Sarajewska sevdalinka Dževada Karahasana (Karahasan 1995) i Krótki raport z długo obleganego miasta Drago Jančara (Jančar 1999) dotyczą tego samego tematu: oblężenia Sarajewa. W obu dominuje poczucie opuszczenia i oskarżycielski ton wobec Europy, która nie dostrzega dramatu mieszkańców Bośni. Karahasan Bośniaków, z którymi naturalnie się utożsamia, nazywa „europejskimi Indianami” żyjącymi w rezerwacie (Karahasan 1995: 104). To określenie nie pozostawia cienia wątpliwości w kwestii jego postkolonialnej świadomości. Poczucie krzywdy, marginalizowanie interesów Bośni przez europejskie mocarstwa jest w książce zasadniczą myślą. Bośniacki pisarz, z właściwą sobie bezkompromisowością, obnaża obłudę zachodnioeuropejskiej cywilizacji, kiedy na przykład pisze: „Z Europy, w której pięćdziesiąta rocznica wyzwolenia obozu w Oświęcimiu będzie obchodzona w sposób tak spektakularny, w której znane przysięgi i apele dotyczące obozów zostaną powtórzone z taką zrutynizowaną rutyną, że aż nikt ich naprawdę nie będzie słyszał i nikt nie zauważy, iż w obecnej sytuacji Sarajewa powtarza się osobliwie dużo strukturalnych i treściowych cech Oświęcimia” (Karahasan 1995: 108). W eseju słoweńskiego pisarza Drago Jančara konstatacja dotycząca kultury zachodnioeuropejskiej sformułowana jest przy pomocy uobecniającej się już w pierwszym zdaniu ironii: „Czytelnicy, a wraz z nimi redaktorzy i wydawcy z Zachodu mają powyżej uszu ponurych scen z komunistycznych łagrów i psychuszek. (…) Teraz czy-

172 | Anna Modelska-Kwaśniowska

telnik z Zachodu lubi literaturę na temat: jak przeżyliśmy bez nylonowych pończoch, a mimo to z uśmiechem na ustach” (Jančar: 1999: 103). Już na początku zostaje zatem wykreowany „czytelnik z Zachodu”, którego charakteryzuje przede wszystkim brak wrażliwości na cierpienie innych, wynikający z przesytu, ze swoistego nadmiaru informacji, który – paradoksalnie – miast budzić sumienia, usypia je. Dalej czytamy: „Sarajewo (…) jest czarną dziurą tego kontynentu, od której odwraca się oczy, na której widok wyłącza się telewizor i odkłada się książkę. (…) O Sarajewie wszystko już napisano, wszytko powiedziano, wszystko obfotografowano i sfilmowano. I wszystko toczy się dalej, już tysięczny dzień. (…) Mimo wszystkich kamer i stacji telewizyjnych świat jeszcze nigdy nie był tak ślepy i głuchy jak dzisiaj” (Jančar 1999: 107). Nawiązaniem do znanego wiersza polskiego poety pisarz wzmacnia głęboko humanistyczne przesłanie tego poruszającego tekstu. Maria Dąbrowska-Partyka wskazuje także na możliwy związek omawianego eseju z Herbertowskim Przesłaniem Pana Cogito, przede wszystkim z jego puentą: „Bądź wierny Idź” (Dąbrowska-Partyka 2003: 197). Typowo postkolonialna, zabarwiona pełną goryczy ironią świadomość uobecnia się w powieści, która niemal automatycznie przychodzi na myśl w związku z wyżej omawianym utworem Andricia. To Sahib. Impresje z depresji Nenada Veličkovicia (Veličković 2007) wyraźnie korespondujący z powieścią Konsulowie ich cesarskich mości. I tutaj autor skonfrontował Bośnię (tym razem na początku XXI wieku, w nowej, po rozpadzie Jugosławii i utworzeniu państwa bośniackiego, sytuacji politycznej) z Europą Zachodnią, a głosu udzielił przedstawicielowi „cywilizowanego” świata, Anglikowi, który w sposób nader śmiały nie tylko z wyższością opisuje w listach do przyjaciela „zacofaną” bośniacką rzeczywistość, ale również – mimochodem – demaskuje, jakże pozorną, szlachetność i wyższość moralną świata, z którego przybył: „Nieustannie się dziwię, widząc, że miejscowi uważają nas za równych sobie. Minie jeszcze dużo czasu zanim do nich dotrze, że nie trzeba być czarnym, żeby być niewolnikiem” (Veličković 2007: 103). Anglik, tytułowy Sahib (tur.: pan, władca), jako powieściowy narrator narzuca swoją wizję bośniackiej rzeczywistości, czym dokonuje niejako powtórnej, symbolicznej kolonizacji tego świata (Koch 2009: 87). Wynika to z zastosowanej konwencji nowoczesnej powieści epistolarnej (opartej na e-mailach). Przemoc zachodniego dyskursu narzucającego zasady oglądu świata nie pozostawia żadnych wątpliwości. Inaczej niż u Andricia nie mamy tutaj – choćby szczątkowego – komentarza miejscowych. Także Saša Stanišić w swojej debiutanckiej powieści Jak żołnierz gramofon reperował (Stanišić 2008) odniósł się do sytuacji w Bośni z perspektywy europejskiej. Specyficzne położenie młodego pisarza (ur. 1978), który opuścił kraj po wybuchu wojny domowej jako czternastoletni chłopiec umożliwiło mu spojrzenie na ojczyznę z dystansem. Warto podkreślić, że książka została napisana po niemiecku i wy-

Literackie obrazy Bośni w świetle teorii (post)kolonialnej | 173

dana w Niemczech, następnie zaś przetłumaczona na ponad dwadzieścia języków. Ponadto wyróżniono ją prestiżowymi niemieckimi nagrodami literackimi (np. nagroda Adalberta von Chamisso w 2008 roku). Młodego autora można by nazwać, posiłkując się terminem wprowadzonym przez Wojciecha Wyskiela, przeszczepieńcem (Wyskiel 1985: 11), emigrantem, który debiutuje i publikuje swoje dokonania literackie w obrębie innej kultury niż jego rodzima. Bohater powieści, będący alter ego Stanišicia, Aleksandar Krsmanović, pochodził z mieszanej, muzułmańsko-serbskiej rodziny, a jego dzieciństwo upłynęło w Wyszegradzie2, wówczas w granicach Jugosławii. Zdobycie miasta przez Serbów, eskalacja działań wojennych, narastające poczucie zagrożenia przez członków społeczności muzułmańskiej i rodziny niejednolite pod względem etnicznym i w efekcie – emigracja rodziny Krsmanoviciów to kluczowe momenty w biografii bohatera-narratora. Aleksandar jest mocno związany ze swoją małą ojczyzną. Opowieść prowadzona z punktu widzenia dziecka nasycona jest silnymi emocjami, skierowanymi nie tylko w stronę najbliższych członków rodziny (ukochany dziadek Slavko!), ale i miejsc, pewnych elementów krajobrazu – na przykład Drina, o której wcześniej pięknie pisał już i Isak Samokovlija, i Ivo Andrić, pod piórem Stanišicia ponownie staje się niejako żywym, obdarzonym uczuciami stworzeniem. Po wyjeździe do Niemiec Aleksandar nie zrywa emocjonalnej więzi z Bośnią – snuje wspomnienia z dzieciństwa, przypadającego na zmierzch Jugosławii, z trudem aklimatyzuje się w nowym, obcym środowisku. Jako dorosły już człowiek, po dziesięciu latach od zakończenia wojny, Aleksandar postanowił wrócić do Bośni, by skonfrontować swe wspomnienia ze stanem faktycznym. Do podjęcia decyzji o wyjeździe przyczyniły się w znacznym stopniu motywacje osobiste, bo bohater poszukiwał niejakiej Asiji – dziewczynki (teraz już – młodej kobiety), która w czasie działań wojennych ukryła się w piwnicy domu Krsmanoviciów. Po kilku dniach dzieci się rozstały, a ich drogi na zawsze (?) się rozeszły. Ta wyprawa do kraju lat dziecinnych była aktem odwagi bohatera, który teraz był już Innym, obcym, co podczas spotkania boleśnie uświadomił mu niegdysiejszy przyjaciel: „Rozejrzyj się dokoła, Aleks! Rozejrzyj się, proszę, dokoła! Czy znasz tu kogoś? Przecież ty nie znasz nawet mnie! Jesteś obcy, Aleksandar! (…) Ciesz się!” (Stanišić 2008: 304). Konfrontacja z powojenną Bośnią prowadzi więc do gorzkiej świadomości wyobcowania, bycia „nie u siebie”. Sam Stanišić zresztą także zdecydowanie podkreśla, że w Bośni czuje się jak badacz

Wyszegrad został wprowadzony na karty literatury przez Ivo Andricia; książka Stanišicia w pewien sposób kontynuuje literacką „karierę” miasteczka. Warto podkreślić, że w bośniackim piśmiennictwie związanym tematycznie z wojną 1992-1995 zdecydowanie dominuje Sarajewo. Zdobycie Wyszegradu przez Serbów ukazane przez Stanišicia z perspektywy narratora dziecięcego także i z tego powodu zasługuje na uwagę.

174 | Anna Modelska-Kwaśniowska

lub turysta, jego dom znajduje się bowiem w Lipsku. Pisze po niemiecku, bo jego znajomość „naszego” języka jest niewystarczająca na potrzeby tworzenia literatury. Wybrane przykłady literackie – zarówno te prezentujące Bośnię historyczną (utwory Andricia i Selimovicia), jak i te odnoszące się do okresu po rozpadzie Jugosławii (teksty Karahasana, Jančara, Veličkovicia, Stanišicia) – ilustrują stałą obecność refleksji na temat miejsca Bośniaków w przestrzeni bałkańskiej i europejskiej. Portrety własne są często konstruowane poprzez konfrontację z Innym, cudzoziemcem, który, mając poczucie cywilizacyjnej przewagi, mentalnie kolonizuje przestrzeń bośniacką poprzez powielanie funkcjonujących stereotypowych wyobrażeń (Konsulowie ich cesarskich mości, Sahib). Przybysz z Zachodu może także – poprzez wprowadzenie nowych dla tubylców wartości czy zachowań (odwaga posiadania własnych poglądów politycznych przez Dubrowniczanina w Derwiszu i śmierci, przedsiębiorczość i samodzielność Lotiki w Moście na Drinie) – portretować lokalną rzeczywistość. Wreszcie ogląd Bośni bywa prowadzony przez postacie stamtąd się wywodzące, które jednak co jakiś czas opuszczają swój kraj, by podczas podróży nabrać do niego dystansu i móc w swoim krytycyzmie wobec ojczyzny znaleźć także wartości dodatnie (bohaterowie Selimovicia – Hasan, Šehaga Sočo), bądź też – jak u Stanišicia – emigrują z Bośni na stałe i w pewnym momencie życia próbują skonfrontować własne wspomnienia ze stanem faktycznym.

Konsulowie ich cesarskich mości. Przeł. H. Kalita, Łódź, 1977. Andrić, Ivo. Most na Drinie. Przeł. H. Kalita. Warszawa, 1985. Berić, Gojko. „Druga śmierć Iva Andricia”. Gazeta Wyborcza (Warszawa) 4-5.12.1999. Dąbrowska-Partyka, Maria. Literatura pogranicza, pogranicza literatury. Kraków, 2004. Dąbrowska-Partyka, Maria. Świadectwa i mistyfikacje. Przed i po Jugosławii. Kraków, 2003. Jančar, Drago. Eseje. Przeł. J. Pomorska. Wyboru dokonał K. Czyżewski. Sejny, 1999. Jezernik, Božidar. Dzika Europa. Bałkany w oczach zachodnich podróżników. Przekład P. Oczko. Kraków, 2007. Kaplan, Robert D. Bałkańskie upiory. Podróż przez historię. Przeł. J. Ruszkowski. Wołowiec, 2010. Kapuściński, Ryszard. Spotkanie z Innym jako wyzwanie XXI wieku. Wykład wygłoszony 1 października 2004 roku z okazji przyznania tytułu doktora honoris causa Uniwersytetu Jagiellońskiego. Kraków, 2004.

Literackie obrazy Bośni w świetle teorii (post)kolonialnej | 175 Karahasan, Dževad. Sarajewska sevdalinka. Przeł. D. Ćirlić-Straszyńska, J. Pomorska. Sejny, 1995. Koch, Magdalena. „My” i „Oni”, „Swój” i „Obcy”. Bałkany XX wieku z perspektywy kolonialnej i postkolonialnej. Porównania (Poznań), nr 6, 2009. Selimović, Meša. Twierdza. Przeł. M. Krukowska. Warszawa, 1976. Selimović, Meša. Derwisz i śmierć. Przeł. H. Kalita. Warszawa, 1977. Stanišić, Saša. Jak żołnierz gramofon reperował. Przeł. A. Roseau. Wołowiec, 2008. Thompson, Eva M. Trubadurzy imperium. Literatura rosyjska i imperializm. Przeł. A. Sierszulska. Kraków, 2000. Todorova, Maria. Bałkany wyobrażone. Przeł. P. Szymor i M. Budzińska. Wołowiec, 2008. Veličković, Nenad. Sahib. Impresje z depresji. Przeł. D. J. Ćirlić. Wołowiec, 2007. Wyskiel, Wojciech. Wprowadzenie do tematu: literatura i emigracja. Praca zbiorowa pod red. T. Bujnickiego i W. Wyskiela. Wrocław, 1985.

Anna Modelska-Kwaśniowska

Summary: Balkan Peninsula has been mentally colonized by Western Europe for ages. It was described by some scientist for example Božidar Jezernik, Ewa M. Thompson and Maria Todorova. Todorova in her famous book Imagining the Balkans introduced new word “balcanism” when she was writing about this occurrence. One of the most representative part of Balkan is Bosnia and that is why theme of the paper is its picture in literature. It was read from (post)colonial point of view. The paper is focused on few prose works by famous Balkan writers (mostly from Bosnia): Ivo Andrić, Meša Selimović, Dževad Karahasan, Drago Jančar, Nenad Veličković and Saša Stanišić. One of the main problems is the idea of Bosnia and its place in European area and the Balkans. Bosnian portraits are very often based on “we” and “the Others” opposition and are drawn from the Western colonial perspective. Bosnian typical hero is a foreigner who has strong feeling of superiority. He is mentally colonizing Bosnian area. At the same time Bosnian heros of these texts are sure that they are “the Others” of Europe. Keywords: (post)colonialism, mental colonization of Bosnia, talking about themselves through confrontation with “the Other” Received 05.05.2011 / Accepted 09.07.2011.

Serbian Studies Research Vol. 2, No. 1 (2011): 177-203.

UDC 327.7/.8(497.1:456.31) Оригинални научни рад

Dr Branislav Radeljić1 University of East London Department of Politics United Kingdom

Abstract: This article elaborates on the religious aspect of the Yugoslav state crisis and, more importantly, the relevance of the Vatican for European Community policy-making. Although it had never seemed possible to forget some of problematic periods characterizing the relations between the Vatican and Yugoslavia, it initially condemned the violence and called for a peaceful solution for the Yugoslav crisis. However, with the advancement of the war, the Vatican strengthened its position and commenced favouring the recognition of independence of the Catholic republics of Slovenia and Croatia. Keywords: Yugoslav crisis, Vatican, European Community

The twentieth century history of the Balkans saw religion and politics often accompanying each other: from the Balkan Wars to the two World Wars and the wars of the Yugoslav succession, at some point during these conflicts, but even in interwar periods, the question of religious denomination appeared as an important component characterizing further developments within the Yugoslav society.2 However, aca-

1 2


This understanding is properly acknowledged in a remarkable volume of Stella Alexander whose detailed contribution covered relations between the Catholic and Orthodox churches within and with the Yugoslav state from 1945 to 1974 (Stella Alexander, Church and State in Yugoslavia since 1945, Cambridge, 1979). To continue with the debate about the Churches as well as church-state relations, some other scholars have primarily focused on the comportment of the Churches and the Yugoslav state from the early 1970s to the moment of its disintegration. See, for example, Larry A. Dunn, ‘The roles of religion in conflicts in the former Yugoslavia’, Religion in Eastern Europe, Vol.16, No.1 (1996), pp.1327; Paul Mojzes, Yugoslavian Inferno: Ethnoreligious Warfare in the Balkans (New York, 1994); Vjekoslav

178 | Branislav Radeljić

demic scholarship has paid almost no attention to the linkage between the religious outlook of the Yugoslav crisis and EuropeanCommunity decision-making. In his analysis of the impact of religion on politics, Jonathan Fox distinguishes between three different forms it takes: First, foreign policies are influenced by the religious views and beliefs of policymakers and their constituents. Second, religion is a source of legitimacy for both supporting and criticizing government behaviour locally and internationally. Third, many local religious issues and phenomena, including religious conflicts, spread across borders or otherwise become international issues.3 If applied to the Yugoslav crisis, although all three aspects were present, I argue that the first modus operandi was the most obvious at European Community level, whereas the other two primarily characterized domestic policies of the conflicting parties. In regard to those, Warren Zimmermann has a valid point when writing that ‘[t]he major proponents of destructive nationalism weren’t driven by religious faith. Franjo Tudjman had been a communist most of his life; he converted to Catholicism when he turned to national activities. Milošević, a lifelong communist, never, as far as I know, entered a Serbian Orthodox church, except for blatant political activities’.4 Abroad, official and public reactions criticized the outbreak of violence. At the same time, religious difference between the conflicting parties was not ignored. One scholar pointed out that religious aspects shape our perception about the other – a perception which particularly gains its full relevance when bad things happen.5 In Yugoslavia, while, on the one hand, the Serbs counted on moral support from the Greek and Russian Orthodox Churches, on the other hand, the Slovenes and Croats sought backing from the Catholic Church. With regard to the Vatican, although it had never been able to forget some of problematic periods characterizing the relations with the SFRY, it initially condemned the violence and called for a peaceful solution for the Yugoslav crisis, but without saying what the solution should exactly be.

Perica, Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States (Oxford, 2002); Sabrina P. Ramet, Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to the Fall of Milošević (Boulder, CO, 2002); Pedro Ramet, ‘Factionalism in Church-State interaction: the Croatian Catholic Church in the 1980s’, Slavic Review, Vol.44, No.2 (1985), pp.298-315; Pedro Ramet, ‘Catholicism and politics in socialist Yugoslavia’, Religion in Communist Lands, Vol. 10, No. 3 (1982), pp. 256-274.

Fox, Jonathan, ‘Religion as an overlooked element of international relations’, International Studies Review, Vol. 3, No. 3 (2001), p. 59.
4 Zimmermann, Warren, Origins of a Catastrophe: Yugoslavia and Its Destroyers (New York, NY, 1996), p. 210. 5

See Clifford Geertz, The Interpretation of Culture (New York, NY, 1973).

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 179

However, with the advancement of the war, the Vatican strengthened its position and commenced favouring independence for Slovenia and Croatia. This chapter will examine the religious aspect of the Yugoslav state crisis and, more importantly, the relevance of the Catholic Church for European Community policy-making. In his account, Fox noted that ‘[m]any policy-makers are religious and it is likely that their religious beliefs influence their actions. Whether they truly believe or not, they often find it useful to draw upon religion to justify their actions, which indicates that religion is as source of legitimacy on the international stage’.6 I adopt this point of view and accordingly argue that as soon as the parties commenced fighting each other, both Orthodox and Catholic churches adopted clear positions that resulted in supporting one side or the other. In this rather religious battle, the Catholic republics of Slovenia and Croatia gained remarkable support from the Vatican which further influenced European Community officials to recognize the two republics as independent states.

In post-war Yugoslavia, the Communist Party’s objections towards the Catholic Church were twofold: on the one hand, the atheist ideology underlying Communism tended to reject any religion and even promoted anti-religious policies while, on the other, and perhaps more importantly, the Catholic Church was seen as having close associations with the Croatian Ustasha regime appointed by Nazi Germany in April 1941 and which was responsible for condemnation of all Serbs, Jews and Roma in the Independent State of Croatia. Understandably, the post-war Yugoslav authorities decided to minimize the voice of the Catholic Church by placing it under direct governmental control. It resulted that some leading clergy figures were tried and jailed, church property confiscated, religious education removed from the curricula, religious press classified as illegal etc.7 This rather intolerant approach towards the Catholic clergy culminated with the conviction of Alojzije Stepinac, Archbishop of Zagreb and direct collaborator of the Ustasha regime, to sixteen years’ hard labour in 1946. The Communist Party insisted that the Catholic Church represented a threat to the stability of the Yugoslav state. As the public prosecutor imagined, the trial against

6 7

Fox: ‘Religion as an Overlooked Element’, p. 72.

Ramet, Pedro, ‘Catholicism and politics in socialist Yugoslavia’, p. 257; Alexander, Stella, Church and State in Yugoslavia since 1945, pp. 57-61, 115.

180 | Branislav Radeljić

Stepinac served ‘to unmask before the world a plot by the Western imperialist powers against the new Yugoslavia’ and reveal the existence of ‘a concerted conspiracy’.8 The Yugoslav authorities continued with their anti-religious policies. The new approach consisted of the establishment of priests’ associations aimed at controlling the lower Catholic clergy and, therefore, undermining the unity of the Catholic Churches across Yugoslavia, in general – a policy that in the view of both Catholic bishops and the Vatican went directly against them. Moreover, the Communists proceeded with even stronger measures, which implied prohibition of catechism in all public schools and closing down of religious faculties in Zagreb and Ljubljana.9 At this point, the West did not fully object to Yugoslav policies. As Miroslav Akmadža correctly pointed out, this was the case mostly because of the country’s reputation among the Western powers due to its worsening relationship with the Soviet Union.10 However, when the 1952 Vatican-sponsored Bishops’ Conference prohibited priests’ associations and banned priests from joining them, the Communists accused the Vatican of interfering in domestic affairs. To make the situation even more drastic, the Vatican promoted Stepinac to Cardinal.11 This newly established atmosphere provided space for the culmination of enmity between the Yugoslav government and the Vatican resulting in the complete breakup of diplomatic relations between the two. Various sources offer an insight into Vatican’s sympathy for the Croatian Catholic clergy in the late 1950s. For example, in a telegram dated 24 June 1959, Pope John XXIII sent a letter confirming the Vatican’s support for the work of Stepinac: Due to painful circumstances, you were, unfortunately, compelled to leave your regular activities and spend days in solitude, separated from the Christian people whom Your love and guidance have been entrusted with. Be brave: you are not undergoing this because of your guilt but because of your humbleness … In order for your merits, which You have acquired through your work and endurance, to be known to everyone, the predecessor of Holy Father Pius XII wanted to honor you with the rank of cardinal.12 Soon after, on 15 November, the Pope addressed Stepinac again: ‘We deeply regret that you could not come to Rome, our dear son, at the time when we were raised

8 9

Ibid., p. 117.

Akmadža, Miroslav, ‘Uzroci prekida diplomatskih odnosa izmedju Vatikana i Jugoslavije 1952. godine’, Croatica Christiana, Vol.XXVII (2003), p. 194.
10 11 12

Ibid., p. 200. Ibid., p. 197.

Quoted in Milan Bulajić, The Role of the Vatican in the Break-up of the Yugoslav State (Belgrade, 1993), p. 169.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 181

to the seat of St. Peter, so that we send you a special apostolic blessing as a guarantee of heavenly comfort’.13 Later, following the death of Stepinac, the Yugoslav government seemed more open to cooperating with the clergy and, indeed, the 1962 Vatican Council served to bring the opponents together. As Stella Alexander put it, ‘the Vatican was now convinced that Yugoslavia was genuinely detached from the Soviet bloc’.14 Thus, this aspect suggests that Tito’s politics of religion was conditioned by both international and domestic factors. The Protocol of Discussions between the Representatives of the Social Federal Republic of Yugoslavia and the Representatives of the Holy See guaranteed religious freedom to the Catholic clergy. Although being a document that touched upon many serious issues, its main relevance was that it inaugurated a new relationship between the Yugoslav authorities and the Catholic Church.15 Diplomatic relations reflect relations between sovereign states and, therefore, the re-established relations should have implied relations between Yugoslavia and the Vatican, rather than relations between Yugoslav Marxists and Yugoslav Catholics or the Catholic Church in general – a connection often depending on circumstances, given the Vatican’s nature. In fact, the re-established relations between the Yugoslav federation and the Vatican did not significantly improve the relations among the differently positioned ideologies in Yugoslavia. Although the Protocol provided bishops with greater freedom in relation to elections of clergy members, education and church property, in reality this was not the case. For example, the Vatican claimed that the Communist leadership was not capable of understanding the meaning of free elections of bishops and thus would be ready to interfere whenever suitable.16 In addition, many schools continued to portray Stepinac as a criminal, rather than a cardinal.17 Thus, while Stepinac was celebrated across regions dominated by Catholicism, his work was condemned in less Catholic ones. More importantly, a growing interest in religion in Slovenia and Croatia represented an alternative to the Yugoslav regime.18 The character of such an alternative was not shaped to become an ag13 14 15 16 17

Ibid., p. 210. Alexander, Church and State, p. 245. Ibid., p. 247. ‘Ostkontakte des Vatikans’, Die Zeit, 17 June 1966.

Della Rocca, Roberto M., ‘La vita cristiana nella Jugoslavia communista’, in Luciano Vaccaro (ed), Storia religiosa di Croazia e Slovenia (Gazzada, 2008), p. 458. In addition, the author noted greater participation in the seminaries in Slovenia and Croatia towards the end of the 1960s – an argument which shows that Yugoslav ideology allowed clergy recruitment (Ibid, p. 460).

See, for example, ‘Katoliška cerkev in oblast’, in Viri o demokratizaciji in osamosvojitvi Slovenije (I del: Opozicija in oblast), pp. 146-147.

182 | Branislav Radeljić

gressive resistance, but rather to offer a shelter to citizens who thought differently. Accordingly, various articles and books promoted the work of the Catholic clergy.19 The following decade confirmed that the relations in question were still far from being stable. In his analysis, Ivo Banac described this period as follows: ‘The tense early 1970s can only be understood as a conflict over the future of Yugoslavia. The centralist and unitarist bloc held that the distinctions between the nationalities were being blurred and that Yugoslavia could be homogenized on the traditions – real or invented – of forceful Yugoslavism’.20 Interestingly, the concept of Yugoslavism still represents a serious matter of discussion. In fact, many misunderstandings surrounding this concept are due to the time framework in which it was used, thus whether it existed for the sake of a common identity, desired by the peoples, or for political reasons, pushed forward by the Yugoslav authorities. Admittedly, the period 1961-1981 saw general increase in self-identification as a Yugoslav.21 In regard to the European Community, while negotiating agreements with the SFRY and being aware of the economic disparities, it often talked about the Yugoslavs as people who shared a common identity. Thus, for the Europeans as well as for the Yugoslav authorities who were looking forward to economic assistance, Yugoslavism existed. However, at home, the constituent peoples of the SFRY often perceived the idea of Yugoslavism as an artificially encouraged identity. In Croatia, contrary to Slovenia which was untouched by the antagonism characterizing relations between Zagreb and Belgrade,22 the Catholic Church gained proper relevance after the Croatian Spring in 1971 which left the defenders of the Croatian national interests almost powerless. Indeed, during the Twenty-First Session of the LCY Central Committee, Tito accused the leadership of the League of Communists of Croatia of supporting Croatian nationalism and favouring Croatian sovereignty over Yugoslavia’s overarching sovereignty. As one scholar put it, the Croatian Spring ‘gave rise in the republic to a wide sense of disillusionment with Yugoslavia and a gaining conviction that democratic change and sovereign statehood could only


Šagi-Bunić, Tomislav, ‘Ekumenizam bez romantike’, Glas Koncila, No. 7, 1967; ‘Kršćanstvo i nacionalizam’, Glas Koncila, No. 12, 1969, pp. 3-4; ‘Katolička Crkva i ekumenizam’, Vjerske zajednice u Jugoslaviji (Zagreb, 1970), pp. 104-115; Janez Vodopivec, Ekumenizam je ipak počeo (Zagreb, 1968).
20 21

Banac, Ivo, ‘Yugoslavia’, The American Historical Review, Vol. 97, No. 4 (1992), p. 1088.

Sekulić, Duško, Garth Massey and Randy Hodson, ‘Who were the Yugoslavs? Failed sources of a common identity in the former Yugoslavia’, American Sociological Review, Vol. 59, No. 1 (1994), p. 84. For a more detailed account, see Steven L. Burg and Michael L. Berbaum, ‘Community, integration, and stability in multinational Yugoslavia’, The American Political Science Review, Vol. 83, No. 2 (1989), pp. 535-554.

Grycz, Wolfgang, ‘Katholische Kirche in Jugoslawien’, Kirche in Not, No. 20, 1971, pp. 88-89.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 183

be achieved by secession from the common state’.23 In this climate, the Croatian Catholic Church was the only institution capable of promoting the national feeling of Croats. It, actually, became ‘the national embodiment of Croatianhood. Later, after the Church had stabilized its strength on this basis, it expanded its scope of activity into impressive mass meetings always connected with the national idea’.24 Moreover, greater independence of the Catholic Church meant greater uncertainty for the Yugoslav authorities: ‘Though the Catholic Church’s independence can only be a source of uncertainty for Belgrade’s builders of socialism, it is the Church’s reemergence as the self-appointed champion of the exclusivist interests of the Croats and Slovenes qua Croats and Slovenes which is the more disquieting to Belgrade’.25 The Vatican was aware of the newly created situation. In his memoirs, Agostino Casaroli, a skilled diplomat and Cardinal Secretary of the Vatican at the time, expressed his concerns about the position of Catholics in Yugoslavia. He visited Belgrade, Zagreb and Ljubljana in 1970 and while talking to Tito noted the main difference between the two of them: while for the Yugoslav leader, relations between his state and the Vatican were fully resolved by their official re-establishment, for Casaroli this new phase in the relationship between the two sides represented an opportunity to address numerous questions about the Catholic Church in Yugoslavia.26 Thus, if Casaroli’s contribution is taken as an accurate way to understand the Vatican’s perception about the Yugoslav federation, it is obvious that the importance the two sides attached to the Catholic Church varied significantly. The Yugoslav statesmen, as Casaroli wrote, talked about ‘unity as a driving force behind the Yugoslav federation where ethnic diversity and power equilibrium peacefully coexisted’.27 This apparently being the case, Tito decided to commit himself primarily to Yugoslavia’s international affairs. In order to explain the situation at home, Vjekoslav Perica examined correspondence between the Croatian Church and government and noted that in 1972, ‘when the backlash against the Movement’s leaders had already begun, Archbishop Franić assured representatives of the government of Croatia that the Vatican was keeping its commitment to the Church’s non-interference in domestic political af-


Dragović-Soso, Jasna, Saviours of the Nation: Serbia’s Intellectual Opposition and the Rise of Nationalism (London, 2002), p. 47.
24 25 26

Meier, Viktor, Yugoslavia: A History of Its Demise (London and New York, NY, 1999), p. 19. Ramet, ‘Catholicism and politics’, p. 262.

Casaroli, Agostino, Il martirio della pazienza: La Santa Sede e i paesi comunisti, 1963-89, (Torino, 2000), p. 245. Ibid., p. 246.


184 | Branislav Radeljić

fairs in Yugoslavia’.28 But the campaign against Croatian nationalism, arrests, expulsions from the party and censorship, in fact, encouraged the position of the Croatian Catholic Church in two ways: first, it witnessed a new golden age at home and, second, it fostered its links with the Vatican. This set of closer relations was facilitated by the previous re-establishment of the official relations between the SFRY and the Vatican as well as the Vatican’s disappointment with Tito, whose decision not to address religious issues instantly was interpreted as his determination to ignore the Holy See.29 In his numerous writings, Hänsjakob Stehle looked at Vatican policy towards the Yugoslav federation during the 1970s and, while relying on the idea that East European politics threatened values that the Catholic Church was immensely proud of, he saw the Vatican as having two options. The first option concentrated on diplomatic means that could have served to foster the Vatican’s position.30 In this case, the Vatican encouraged Yugoslav Catholics to become politically active as the diplomacy was seen to depend on their involvement, rather than on the diplomatic corps that worked on behalf of the Yugoslav state. The second option concentrated on acceptance of the Communist regime the way it was.31 In this case, the Vatican relied on small steps leading to progress in relations between the two Churches, thus without any sound interference in Yugoslavia’s domestic affairs. Of the two options, the Vatican opted for the first one. As Casaroli later acknowledged, Vatican officials wanted to protect Catholic clergy in East European countries as much as possible: ‘We insist on having the right to prevent eradication of the Catholic Church given the political campaign against it … The Church has to survive’.32 Being aware of the circumstances, the Yugoslav leadership did not want to see the Church coming close or influencing any aspect of the policy-making processes.33 Accordingly, a set of new laws aimed at protecting the state from the Church was passed. Here, Pedro Ramet talks about the Church’s threat to the state on a threefold basis: the first threat was apparently the Yugoslav Catholic Church’s ambition ‘to obstruct the drawing together of national groups’ and link itself to other Catholic
28 29

Perica, Vjekoslav, Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States (USA, 2004), p. 58.

According to Casaroli, it was rather difficult to predict whether a new round of relations was going to improve the relations between the Vatican and Yugoslavia (Casaroli, Il martirio, p. 246).
30 31 32 33

Stehle, Hänsjakob, ‘Die schwarze Mär vom roten Papst’, Die Zeit, 22 March 1974. Ibid. Quoted in Hänsjakob Stehle, ‘Kompromiss bei bitterem Champagner’, Die Zeit, 20 Juni 1975.

For example, Glas Koncila and Družina, Croatian and Slovenian Catholic magazines, frequently reported about the discrimination of the Catholic clergy within the public sector across the Yugoslav state.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 185

Churches, the second threat was motivated by the idea that the Catholic Church perceived the League of Communists ‘as an alternative focus of loyalty’ – an idea inspired by 1971 attempt of some Church members to join and infiltrate the Communist Party – and, finally, the third threat derived from understanding that Catholicism threatened the Communists ideologically.34 I argue that the last threat remained the strongest threat throughout the 1980s. Although with the outbreak of the war in Slovenia, its relevance was limited, with the outbreak of war in Croatia, its relevance was fully accepted. It is important to note that Ramet’s threats against the Yugoslav state are primarily associated with Catholicism in Croatia, as the situation in Slovenia in the first half of the 1970s seemed to be much better. As a rather quiet place for the clergy, it hosted numerous meetings regarding relations between Orthodox Serbs and Catholic Croats and Slovenes. Indeed, the Vatican blessed the forthcoming institutional cooperation among the faculties of theology of Ljubljana-Maribor, Zagreb and Belgrade.35 However, the second half of the decade brought a completely different trend: repressive governmental standpoints about the clergy turned into laws, which affected Slovenia significantly. In January 1979, Ivan Likar, Slovenian Catholic priest, argued that ‘atheist propaganda and indoctrination in schools are becoming more intensive from day to day. Schoolbooks describe religion, morality and the Church in such a way that the believer cannot avoid the impression that that he is not even a second-class citizen, but that he is beyond any social class, an untouchable pariah’.36 The presence of such Yugoslav behaviour towards the end of the decade irritated the Vatican and created a rather puzzling image about the relations between the Yugoslav state and the Catholic Church. As Ramet summarized them, for all the vaunted liberality of the Yugoslav system, the Catholic Church enjoys a precarious position – it has greater freedom in Yugoslavia than in most communist countries, but is repeatedly vilified and/or attacked in the party press … it is able to conduct religious instruction openly, but those attending are discriminated against … believers are told they enjoy equal rights with nonbelievers, but they are excluded from the officer corps, the diplomatic service,

34 35

Ramet, ‘Catholicism and politics’, p. 265.

Tenšek, Tomislav Zdenko, ‘L’ecumenismo cattolico: dal “Glas Koncila” alla ricerca della riconciliazione dopo la guerra nella ex Jugoslavia’, in Luciano Vaccaro (ed), Storia religiosa di Croazia e Slovenia (Milano, 2008),, pp. 469-470.

Quoted in Ramet, ‘Catholicism and politics’, p. 267.

186 | Branislav Radeljić senior posts in economic management, the upper echelons of governmental service, and, of course, membership in the party.37

Considering all these points, it appeared rather improbable that the Yugoslav leadership was going to change its policy towards the Catholic Church at any time soon. As a reaction, the Vatican accepted the fact that the SFRY authorities were disrespectful towards the Church and the only way forward it saw was to try to maintain links with Catholic believers in Slovenia and Croatia through moral support only.

After Josip Broz Tito, the Yugoslav federation faced growing economic, political and inter-ethnic problems. The Yugoslav leadership negotiated new economic support with the European Community thinking that it would be sufficient to remedy the ongoing multi-level crisis. In his study, Aleksandar Pavković examines economic situation in the 1980s and notes that the failing economy indirectly resurrected religious aspects within the Yugoslav society.38 Indeed, as the worsening trend continued, members of various communities abandoned their appreciation for the federation and switched their attention to their respective republics – a development which had already obtained approval under the 1974 Constitution.39 The 1981 Kosovo crisis was an occasion for the Vatican to stress its policy towards some of Yugoslavia’s constituent peoples. For example, Radio Vatican, the Croatian Church press and various Catholic representatives approved of the Kosovo riots and the Albanian drive for greater autonomy in Kosovo.40 As a matter of support against the Serbs, Radio Vatican decided to broadcast different programs in Albanian and Croatian languages. As reported, the Vatican understood Yugoslavia’s ethnic diversity to the fullest extent only after Casaroli had paid a tour to the Yugoslav leadership in summer of 1985 with the aim of advocating greater religious freedom. During the meeting with Milka Planinc, the Prime Minister of Yugoslavia, he became

37 38

Ibid., p. 272.

Pavković, Aleksandar, The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in the Balkans (London, 2000), p. 79.
39 Ustav SFRJ (1974), Odnosi u federaciji i prava i dužnosti federacije, Articles 244-281. For an analysis of the 1974 Constitution, see, for example, Vojin Dimitrijević, ‘The 1974 constitution and constitutional process as a factor in the collapse of Yugoslavia’, in Payam Akhavan and Robert Howse (eds), Yugoslavia, the Former and Future: Reflections by Scholars from the Region (Washington, DC, 1995), pp. 45-74. 40

Perica, Balkan Idols, p. 145.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 187

fully aware of the existence of ambitions across the Yugoslav federation to create a Greater Croatia, Greater Serbia or Greater Macedonia.41 Although Casaroli himself decided to elaborate on the risk of a link between nationalism and religion, he, however, denied any involvement of religion in fostering political or nationalistic sentiments. This being the case, Casaroli’s standpoint is disputable for the simple reason that he tried to ignore or, more dangerously, contradict something that was already evident across the SFRY – religious denomination had already developed into a key characteristic of the appeal of politicians and, even more, nationalists. In his memoirs, Casaroli personally noted how peculiar the situation in Yugoslavia was. He concluded his memoirs about Yugoslavia by saying that his heart ‘was full of contrasting feelings: joy, hope, some sort of worry and real nostalgia for the country with many latent problems – a dear country and even dearer now once some of its problems have already exploded’.42 To complement this variety of Casaroli’s feelings, I identify two events that fostered the religious component within the Serbian society and clearly questioned future relations between the Orthodox and Catholic churches in Yugoslavia. The first event relates to the publication of the 1986 SANU Memorandum, a document produced by the Serbian Academy of Sciences and Arts, arguing that decentralization was threatening unity of the Yugoslav state in which the Serbs were already discriminated against.43 Alongside the Serbian media that understandably welcomed its content, the Serbian Orthodox Church also acknowledged the relevance and accuracy of the document. In his analysis, Paul Mojzes went even further and warned that its role was much more relevant than its content: ‘It galvanized the Serbs to become militant in demands to remake Yugoslavia and frightened non-Serbs’.44 The second event relates to the visit Slobodan Milošević paid to Kosovo in April 1987. The Serbian Orthodox Church supported Milošević’s speech to Kosovo Serbs and his famous words ‘No one is allowed to beat you!’, aimed at protecting their position in the province.45 The media enthusiastically reported friendship between the Church and politics. One scholar noted that there was nothing strange about this connection given that ‘the Serbian Church views itself as identical with the Serbian

41 42 43

Casaroli, Il martirio, p. 248. Ibid., p. 249.

For a detailed analysis of the SANU Memorandum, see Jasna Dragović-Soso, Saviors of the Nation: Serbia’s Intellectual Opposition and the Rise of Nationalism (London, 2002), pp. 177-195.

Mojzes, Paul, Yugoslavian Inferno, p. 162. In addition, the author doubts that the authors of the Memorandum could have imagined its disastrous impact (Ibid.).

Arfi, Badredine, International Change and the Stability of Multiethnic States (Bloomington, IN, 2005), p. 143.

188 | Branislav Radeljić

nation since it considers that religion is the foundation of nationality’.46 Thus, while on the one hand, Milošević needed support for his future political engagement, on the other hand, the Serbian Church, which remained deprived from its basic rights for almost half a century, felt empowered to back Milošević’s policies – an involvement of decisive relevance and capacity as the Serbian Orthodox Church managed to bridge the gap between church and state.47 In his analysis, Perica described this whole period as ‘the catalyst of the crisis’ due to the presence of various factors that contributed to and strengthened the antagonism between the opposing parties. For example, as soon as the federal government agreed upon democratization of religious affairs in 1987, Catholic Slovenia ‘whose political leaders did not worry about ethnic minorities, rushed to inaugurate religious liberty without restrictions’.48 By contrast, this scenario was not possible in ethnically and ideologically heterogeneous Croatia where the campaigning candidates were interested in securing support from different religious institutions. Nevertheless, in the winter of 1989, the Croatian Catholic Church openly welcomed the foundation of the ethnic and nationalistic Croatian Democratic Union with Franjo Tudjman as its leader.49 Apart from these, Perica noted growing disputes in both the Catholic and Orthodox press over holy places as both parties felt entitled to religious sites that could serve as a testimony of their long presence in these particular regions.50 Indeed, to confirm this enmity, the author showed that in the summer of 1991 Serb militants destroyed numerous Catholic churches in predominantly Serb areas of Croatia.51 The Croatian Catholic Church advocated independence for the republic of Croatia and the link between religion and politics was even more accentuated when the Church decided to continue with provision of support to the newly elected president, Tudjman. Mojzes examined the events surrounding the elections and concluded that the Catholic Church showed significant support to ‘the new regime’s superpatriotic Croatianism’.52 In the same vein, the members of the Croatian church attended the inauguration of the Parliament of Croatia and, as observed by the author, ‘did not fail to use photo opportunities in order to be seen together in the media, and much

46 47 48 49 50 51 52

Ramet, Sabrina P., Balkan Babel, p. 162. Perica, Balkan Idols, p. 138. Ibid. Ibid., pp. 140-141. Ibid., pp. 152-153. Ibid., p. 153. Mojzes, Yugoslavian Inferno, p. 133.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 189

was done to reinforce the notion of the church, nation, and state’.53 As it could have somehow been predicted, the Ninth theological congress scheduled for September 1990 in Serbia did not host any representatives from the Faculty of Theology of Zagreb. Truly, the absence of Croatian delegates was due to the growing discord between the two Churches at the time – a discord that was additionally stressed by Serbian accusations of the Croatian Catholic Church as responsible for the genocide against Serbian population during the Second World War.54 In this climate, by 1990, the conflict seemed inevitable. While the Serbian Communists advocated largely centralized Yugoslavia, the independence-oriented Slovenian Communists wanted more autonomy. Accordingly, both Orthodox and Croatian members of clergy decided to take advantage of the vacuum to approach respective believers and strengthen nationalistic feelings. The Vatican knew about everything that was happening across the Yugoslav federation. Interesting enough, much of diplomatic correspondence between the Catholics in Yugoslavia, Vatican diplomatic representation in Belgrade and the Holy See in Rome was channeled through the Vatican Embassy in Vienna.55 Although it remains unclear whether this particular office played any role in keeping European Community officials informed about the Catholics across the Yugoslav federation, its relevance might have been significant considering the overall Austrian policy towards the Yugoslav state crisis and Austrian involvement in the Community’s affairs at the time. More importantly, the EC official documents of this period show a growing interest in Yugoslavia’s religious mosaic among the Brussels administration.

The outbreak of war confirmed the importance of religious denomination in the Yugoslav federation. Both Orthodox and Catholic Churches’ representatives sought to undermine the opposing side and legitimize their own actions.56 As expected, some accounts have tried to address the extent to which the Vatican contributed to policy-making regarding the future of the Yugoslav federation. For example, Daniele Conversi limits his argument to the fact that although some Catholic churches across
53 54 55 56

Ibid. Tenšek, ‘L’ecumenismo cattolico’, p. 473. Interview with a senior Vatican source.

Palmer, Peter, ‘The Churches and the conflict in former Yugoslavia’, in Ken R. Dark (ed), Religion and International Relations (New York, NY, 2000), pp. 83-99.

190 | Branislav Radeljić

the European Community provided humanitarian support ‘based on a Christian vocation of social solidarity with the downtrodden, who in the case of Slovenia and Croatia, happened to be fellow Catholics’, the Vatican itself did not play a major role.57 Somehow, in the author’s view, the Vatican got fully involved with the war in Bosnia-Herzegovina when the Muslims became the new victims, not Catholics.58 By saying this, he denies the relevance of the religious aspect in the early stages of the Yugoslav crisis. By contrast, some other works note the importance of historical perspective, including both the situation characterizing activism of different churches across the SFRY and relations some of them cultivated with the Vatican. In this respect, Michael Weithmann insists that it is not possible to ignore the situation either in Tito’s Yugoslavia, a state where ‘many things were never clarified’ and religion was often allowed to manifest itself in a ‘salient form’ or in Yugoslavia after Tito, where religious aspects were apparently put on hold due to ever-increasing economic and political problems.59 In fact, this perspective helps to understand why the Vatican reaction and involvement from the very beginning were inevitable. As indicated by Weithmann, the Yugoslav crisis represented an opportunity for the renaissance of religion. Therefore, both Orthodox and Catholic Churches felt empowered to get involved and act as national representatives. While the Serbian Church blessed the beginning of a ‘holy war’,60 the Croatian Church, which relied on its unique and previously acknowledged position, counted on the Vatican’s support.61 Aware of the state crisis, Croatian bishops got involved by contacting other bishops around the world. In their famous February 1991 letter, they suggested that Croatian Catholic Church ‘sees a new political framework which would be based on the people getting their independence, as a possibility for acting more freely and for more peaceful coexistence in a pluralist society, including ecumenical relations’.62


Conversi, Daniele, ‘Germany and the recognition of Slovenia and Croatia’, in Brad K. Blitz (ed), War and Change in the Balkans: Nationalism, Conflict and Cooperation (Cambridge, 2006), p. 65.
58 59


Weithmann, Michael W., ‘Renaissance der Religion auf dem Balkans’, Gewerkschaftliche Monatshefte, No.46 (1995), pp. 760-761.
60 61

For a detailed account, see Milorad Tomanić, Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj (Beograd, 2001).

In 1984, during a celebration of 1300th anniversary of the Christianization of Croatia, Pope John Paul II underlined: ‘God put Croatia between West and East meaning that it plays the role of a diplomat, but not a defender’ (Quoted in Weithmann, ‘Renaissance der Religion’, p. 761). ‘Our Bishops warn the world’, Glas Koncila, 24 March 1991, p. 2.


Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 191

The bishops used their position to try and influence Western perceptions about both the Yugoslav authorities and Catholic clergy. In their view, the political program advocating continuation of socialism was misplaced: The forces advocating this program are the leading Serbian politicians, army officers (mostly Serbs) and unfortunately certain leading figures in the Serbian Orthodox church. Thus, the communist ideology, greater Serbian aspirations and military force have found common goals and for this reason they are firmly opposing the western cultural tradition, and the republics with a pronounced West European tradition.63 The religious dimension of the crisis, division between “us” and “them” and Church advocacy of independence were further emphasized when the European Parliament decided to pass a resolution stipulating that ‘the constituent Republics and autonomous provinces must have the right freely to determine their future in a peaceful and democratic manner and on the basis of recognized institutional and internal borders’.64 This resolution was understood as an indication as well as encouragement for further steps. Accordingly, the Catholic representatives from Croatia believed that insisting on their religion-based maltreatment in the SFRY would further the goal of international recognition of independence. The Croatian bishops discussed politics at large. In their view, the Serbs were responsible for the ‘rejection of the democratic parliamentary way of resolving open political questions’ and, accordingly, ‘crime against mankind’.65 More importantly, their standpoint towards the Yugoslav authorities and their destructive power culminated with the referendum in Croatia in May 1991 resulting in ‘an unavoidable decision’ that Yugoslavia was facing disintegration.66 By insisting on the distinction between the two denominations, the bishops’ statements gained significant attention within the European Community due to its own religious outlook. In order to secure as much support as possible, Tudjman himself visited the Vatican on 25 May 1991. His successful visit was complemented by a reception at the Catholic St. Jerome Institute in Rome where ‘he was greeted by the head of the Institute, Mons. Ratko Perić, who stressed that throughout its history, the Institute has always devotedly and tirelessly strived to preserve the identity of the Croatian nation and worked in favour of its territorial integrity’.67 Once he had returned to Croatia, Tudjman enthu63 64 65 66 67

Ibid. European Parliament, ‘Resolution on Yugoslavia’, 13 March 1991. Quoted in Bulajić, The Role of the Vatican, p. 181. ‘An unavoidable decision’, Glas Koncila, 26 May 1991. Quoted in Bulajić, The Role of the Vatican, pp. 177-178.

192 | Branislav Radeljić

siastically talked about the great support he was promised from the Vatican. In his analysis, Milan Bulajić points out that from this moment on, the Croatian Catholic Church adopted even stronger advocacy of independence and pressure on the international community to recognize Croatia as an independent state: ‘They appealed to statesmen and international institutions in Europe and the world to urgently and actively speak out in favour of peace and a democratic resolution of the political crisis in our country’.68 In the European Community, religion took on a deeply politicized role. This might seem unusual considering that the founding fathers of the Community, while busy with economic, political and social aspects of European integration, never discussed religious aspect of the Community and its relevance for politics. But still, if analyzed, the historical foundation of the Community had been largely ChristianDemocratic. Jeffrey Checkel and Peter Katzenstein describe this confessional tendency as ‘a capacious political tradition that accommodates temperate offshoots of conservative political Catholicism as well as a social Catholicism that has proven in the past to be remarkably progressive in outlook and practice’.69 This understanding is further developed and justified by Douglas Holmes for whom the period around the 1992 Maastricht Treaty embraced Catholic social doctrine ‘to guide intellectually and regulate institutionally cognitive meanings and political exigencies of a pluralist Europe’.70 Thus, while ignored in the early stages of the European Economic Community, with evident interest in the EU membership and new rounds of enlargement, the Europeans decided to pay more attention to the religious dimension of their polity. In this respect, Catholicism was tacitly given priority. According to some directly involved actors, many informal discussions in Brussels focused on Slovenia and Croatia in terms of their confessions that complemented the increasing perception of the Community as Catholic. The focus on the religious dimension was put, in their terms, due to the growing presence of the Vatican, both in the media with its statements about the Yugoslav crisis, and in the official correspondence that often insisted on religious similarities between the Community and the two republics. As explained by one respondent, the Vatican maintained that EC officials were sup-

68 69

Ibid., p. 181.

Checkel, Jeffrey T. and Peter J. Katzenstein, ‘The politicization of European identities’, in Jeffrey T. Checkel and Peter J. Katzenstein (eds), European Identity (Cambridge, 2009), p. 14.

Holmes, Douglas R., ‘Experimental identities (after Maastricht)’, in Jeffrey T. Checkel and Peter J. Katzenstein (eds), European Identity (Cambridge, 2009), p. 63.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 193

posed to take the religious outlook of Slovenia and Croatia seriously, when developing their policies.71 The understandings offered by Checkel, Katzenstein and Holmes could be justified by looking at formal actions occurring across the board. In Germany, for example, the Christian Social Union of Bavaria called the German government to recognize Slovenia and Croatia, ‘partially out of solidarity with fellow Catholics and partially out of indignation at the brutal actions of the Yugoslav army which are unconstitutional and against the international law’.72 Along these lines, the Austrian People’s Party, a party fully devoted to the Roman Catholic Church,73 offered support: both Erhard Busek, the leader of the party and Vice-Chancellor of Austria, and Alois Mock, Foreign Minister of Austria, expressed their admiration for the Slovenes and Croats.74 Finally, in Italy, then the Christian Democracy and now the Union of Christian and Centre Democrats openly appreciated the two Catholic republics for their religious orientation.75 In regard to the Church’s interest and involvement in politics, it gained its further relevance with the visit Croatian bishops paid to Tudjman in August 1991. This meeting was an opportunity to criticize the Yugoslav People’s Army and its war against the Croatian nation, including Croatian young men, houses, churches, schools and hospitals.76 Thus, most of the aspects covered reflected the Church’s multi-faceted interest in Croatian internal affairs. In his study, Alex Bellamy broadens the argument about the relationship between the Croatian republic, Croatian Catholic Church and the Vatican and concludes that Tudjman perceived the Catholic Church as a Croatian Church, while the Vatican considered itself as a global Church, thus concerned about both Croats and non-Croats.77 If analyzed, these notions lead to a twofold conclusion: first, the Church was an ideological tool of Croatian nationalism and, second, the Vatican was a global power, thus probably capable of influencing the final out71 72 73

Interview with a senior Italian official. ‘Possible recognition of Croatia, Slovenia urged’, Foreign Broadcast Service, 13 July 1991.

Rosenberger, Sieglinde K., ‘Political parties and religion’, in Günter Bischof, Anton Pelinka and Hermann Denz (eds), Religion in Austria (New Brunswick, NJ, 2005),p. 70.

Zucconi, Mario, ‘The European Union in the former Yugoslavia’, in Abram Chayes and Antonia Handler (eds), Preventing Conflict in the Post-communist World (Washington, DC, 1996), p. 241.
75 During his visit to a religious site of Medjugorje, Giulio Andreotti, Prime Minister of Italy, expressed his sympathy for the Catholics in Yugoslavia (‘Andreotti in visita a Medjugorje’, Glas Koncila, 4 August 1991). 76 77

T. Vuković, ‘The Astonishment of “Buffer Generals”,’ Glas Koncila, 4 August 1991.

Bellamy, Alex J., The Formation of Croatian National Identity: A Centuries-old Dream? (Manchester and New York, NY, 2003), p. 159.

194 | Branislav Radeljić

come. Tudjman’s idea to equalize Catholic and Croatian Churches was a strategic move that strengthened the overall objective. Even more, neither the state nor the Church had any problem with being associated with the other as long as they shared a common objective. In fact, as acknowledged by Bellamy: ‘The Croatian Catholic Church played a vital role in redefining Croatian national identity in the 1990s’.78 In addition, the author clarifies that with the outbreak of war, the Vatican’s role switched from global to regional and by focusing on the events in Slovenia and Croatia, the Vatican reconfirmed its historical commitment to the Catholic republics.79 After having been provided with detailed knowledge about the domestic situation and decided upon the steps to be taken, the Croatian bishops approached Catholic bishops abroad. They offered clear facts in order to justify Croatian desire to secede and, as a matter of support, these facts were further publicized in sermons abroad.80 For example, Catholic churches such as Santa Maria Maggiore in Rome, Santa Maria delle Grazie in Milan, Dom zu St. Jakob in Innsbruck, Dom zu unserer lieben Frau in Munich and Hohe Domkirche St. Peter und Maria in Cologne all prayed for the peoples of Slovenia and Croatia and urged both the national and supranational authorities to recognize them as independent states. At the same time, this sentiment was cultivated across various Pontifical universities.81 Therefore, based on previously discussed developments, the Slovenian and Croatian Catholic Churches could reasonably count on political engagement by the Vatican. The characterization of the Community’s confessional structure supported an ideological concept about “us” and “them” based on denominational difference – a divide somehow similar to the one about “good us” and “bad them” promoted by the media before and during the Yugoslav state crisis.82 As indicated, various churches across the European Community included sermons in their celebrations that openly discussed the situation in Slovenia and Croatia and called the Vatican officials to advocate their recognition by the EC.

78 79

Ibid., p. 163.

B. Sichtermann, ‘Mit dem Segen der Kirche’, Die Zeit, 17 February 1989. For a detailed account, see Hänsjakob Stehle, Eastern Politics of the Vatican, 1917-1979 (Athens, OH, 1981).

Palmer, ‘The Churches’, p. 89. Similarly, Daphne Winland examines churches in Canada and notes that Sunday sermons continuously talked about the political situation in Croatia (Daphne N. Winland, We Are Now a Nation: Croats Between Home and Homeland, Toronto, 2007, p. 65).
81 82

Interview with a senior Vatican source.

For a fuller analysis of “us vs. them”, see, for example, Patrick H. Patterson, ‘On the edge of reason: the boundaries of Balkanism in Slovenian, Austrian, and Italian discourse’, Slavic Review, Vol. 62, No. 1 (2003), pp. 110-141.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 195

Apart from geographical proximity, which is often used as a valid reason for European Community’s support for the two Catholic republics of the SFRY, the Community’s political involvement, which was shaped within the Catholic framework, deserves equal attention. In his analysis, Homes correctly pointed out that ‘[p]olitical discourse, under the terms of Catholic social theory, operates in such a way that issues are contextualized constantly within a wider interplay of interests and remedies’.83 In order to apply this view to the Yugoslav case, I rely on the fact that most Brussels-based officials were Catholics themselves and many debates in the European Parliament about the Yugoslav crisis constantly insisted on the relevance of Catholic doctrine when shaping policies. For example, representatives of the Christian Social Union of Bavaria sitting in the EP openly expressed their anti-Serbian feelings and pressed for the recognition of the two Catholic republics.84 Therefore, while being an approach aimed at achieving a common good, it is impossible to argue that the Europeans ignored religious affiliation of the Yugoslavs. While seriously involved in the process of further European integration and enlargement, their perception about the non-Catholics was very much conditioned by their own denomination. Later, in his study, Svetlozar Andreev explained this attitude and concluded: Catholic/Protestant countries, countries with some previous experience with democratization, countries which had begun earlier their political and economic reforms and countries in which people who had not been officially connected with the former communist/socialist regime came into power after elections in the period 1989-91 have been viewed much more favourably by both the EU decision-makers and Western public opinion as a whole.85 On 29 November 1991, Hans-Dietrich Genscher, German Foreign Minister, visited the Vatican and expressed his attitude regarding the future shape of the Yugoslav federation. In his memoirs, he wrote that the Vatican agreed that the Serbs represented the greatest threat to ‘the peaceful coexistence of the peoples of Yugoslavia’, but ‘[w]hen it came to recognizing Croatia and Slovenia, the Vatican displayed extreme reluctance’.86 Although Genscher remains silent about his private chat with the Pope, the Vatican’s refusal to recognize the two republics could easily be questioned consid83 84

Holmes, ‘Experimental identities’, p. 64.

Paterson, William, ‘The German Christian Democrats’, in John Gaffney (ed), Political Parties and the European Union (London, 1996), p. 64.
85 Andreev, Svetlozar A., ‘Path dependence and external shocks: the dynamics of the EU enlargement eastwards’, in Finn Laaursen (ed), Comparative Regional Integration: Theoretical Perspectives (Hampshire, 2003), p. 264. 86

Genscher, Hans-Dietrich, Rebuilding a House Divided: A Memoir by the Architect of Germany’s Reunification (New York, NY, 1998), p. 91.

196 | Branislav Radeljić

ering that the Vatican was amongst the first states to recognize them. Apart from this observation, Mario Nobilo, the chief foreign policy advisor to President Tudjman, analyzed the Vatican’s behaviour and pointed out that it was actually the Vatican that used the Catholic Church in Germany to influence the German government to recognize Slovenia and Croatia.87 In fact, the communication between Germany and the Vatican continued, as Genscher paid another visit to the Holy See on 24 December 1991.88 However, he does not mention this stopover in his memoirs.89 While ignored, its content has remained prone to speculation about his relationship with the Vatican and some of its representatives. Apart from being questioned on a conspiratorial basis, his visit was important as it managed to overturn what Genscher himself initially argued to be the Vatican’s position vis-à-vis the Yugoslav crisis and its settlement. The day after his visit, the German government decided to recognize the two republics. In Nobilo’s view, Pope John Paul II supported the disintegration of Yugoslavia.90 In fact, during his tour in Poland and Hungary in August 1991, he openly assured Croatian believers about the Vatican’s awareness of Croatian aspirations and his intention to call the international community to assist the Croats. Glas Koncila headlined this visit as ‘The Pope calls on the international community to help Croatia’.91 In fact, the Pope’s standpoint was not something new, but rather the continuation of an approach the Vatican had adopted during the whole enigma surrounding the position of Catholic clergy in Titoist Yugoslavia. Now, his willingness to assist the end of the SFRY was appreciated among Vatican diplomatic representations around the world. As one author noted, correspondence between the Vatican and other states never ignored the fact that Slovenia and Croatia were Catholic republics in the Yugoslav federation, and thus deserved proper support.92

87 88

Nobilo, Mario, Hrvatski Feniks (Zagreb, 2000), p. 170.

Paul, Rachel, ‘Serbian-American mobilization and lobbying: the relevance of Jasenovac and Kosovo to contemporary grassroots efforts in the United States’, in Thomas Ambrosio (ed), Ethnic Identity Groups and U.S. Foreign Policy (Westport, CT, 2002), p. 108.

Here, Genscher wrote instead about various meetings in Brussels and the policy of recognition (Genscher, Rebuilding a House Divided, pp. 508-518).
90 91 92

Nobilo, Hrvatski feniks, p. 170. Glas Koncila, 25 August 1991.

Byrnes, Timothy A., Transnational Catholicism in Postcommunist Europe (Landham, MD, 2001), pp. 106-107. In his interview with Monsignor Celestino Migliore, undersecretary for relations with States, Byrnes noted that the Vatican considered ‘normal that the Holy See would intervene in cases where the interests of Catholic states were involved’ and, as admitted by Migliore, for the Holy See, ‘favouring of Catholic communities is natural, normal’ (Ibid.).

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 197

By late winter 1991, the Vatican advocated that the recognition of Slovenia and Croatia as independent states was essential.93 The Pope, while addressing his audience in St. Peter’s Square in Rome, expressed his concerns regarding the abuses of human rights within the Yugoslav federation. In fact, human rights represented a valid component as the EC officials claimed to have taken it seriously when shaping the policy of recognition.94 For example, in one of the declarations the Community and its Member States stressed that ‘protection of human rights and rights of ethnic and national groups constitute universal, objective standards, which leave no room for compromise’.95 Thus, the discourse about human rights consolidated the pressure in Brussels even more. As soon as the Vatican rushed to recognize Slovenia and Croatia, it sent a note to the Yugoslav authorities in Belgrade stipulating that its decision to recognize the two republics was not directed ‘to have a character of a hostile act toward Yugoslavia’.96 In response to these words, Tanjug, the Yugoslav news agency, quoted Milan Veres, Yugoslavia’s Deputy Foreign Minister, saying that ‘the Vatican’s decision could jeopardize peace’, and that Belgrade would take the ‘necessary steps’ against the Vatican.97 Indeed, while the Serbian authorities focused on their next action, Slovenian leadership optimistically thanked the Vatican for ‘the efforts aimed at securing a longlasting peace across the Yugoslav federation’ and, in particular, ‘support for Slovenian independence’.98 For anticipating the decision of the European Community to recognize Slovenia and Croatia as independent states, the Vatican was subjected to a severe criticism. In his letter to the Pope, Serbian Patriarch Pavle wrote: ‘You made great diplomatic and political efforts that many other European countries might do the same, immediately after you. In doing so, you employed not only the Vatican state mechanism,

93 94

‘Holy See’s position on Yugoslav states’, L’Osservatore Romano, 1-8 January 1992.

Commission of the European Communities, XXVth General Report on the Activities of the European Communities 1991, pp. 343-345.

‘Declaration on the situation in Yugoslavia’, Brussels, 28 October 1991. Similar points are found in ‘EC-US statement on peaceful and democratic transformation in the East’ (Brussels, 9 November 1991) and ‘Declaration on the guidelines on the recognition of new states in Eastern Europe and in the Soviet Union’ (Brussels, 16 December 1991).
96 Cowell, Alan, ‘Vatican formally recognizes independence of Croatia and Slovenia’ New York Times, 14 , January 1992. 97 98

‘Slovenia and Croatia win recognition’, Wilmington Morning Star, 13 January 1992.

‘Zahvalno pismo Milana Kučana papežu Janezu Pavlu II ob mednarodnem priznanju Vatikana Slovenije’, 13 January 1992.

198 | Branislav Radeljić

but also the organism, structures and institutions of the Roman Catholic Church’.99 More specifically, the Patriarch criticized the strong linkage between the Catholic Church and politics: We do not deny Your right as a Statesman to act in the interests of Your State, but, nonetheless, we request that You perceive the use of the authority of the Church in political aims ... In the same way, we do not contest the right of the Croat and Slovene Peoples to have their own States outside of Yugoslavia and outside of a common State with us Serbians; but we are astonished that Your Holiness does not recognize such a right for the Serbians as well.100 The Patriarch’s letter, representing a joint sentiment existing both among the Serbian authorities and the Orthodox Church, suggests various conclusions. First, during the Yugoslav crisis, the Orthodox and Catholic Churches were identical with their respective republics. In fact, both of them believed that this unity was beneficial for pursuing their goals. Second, the Patriarch alone represented the State and the Church and that is how he approached the Vatican. As noted, for him the Vatican officials equaled the Roman Catholic Church. Third, he saw the Serbs being undermined by not having a right to secede. Here, the Patriarch ignored the fact that the wars were actually taking place on Slovenian and Croatian territories, not Serbian. Finally, the letter discussed a particular moment in Yugoslavia’s history while ignoring various events that had previously occurred across the federation and questioned its future. Some of the conclusions regarding the Patriarch’s letter could surely inspire further discussions. However, as suggested by my overall analysis, the full picture is possible only if the historical dimension is taken into consideration, as well. For example, Timothy Byrnes is right when insisting on the historical events which both linked and separated the Catholic and Orthodox Churches and, more importantly, the peoples represented by these churches. While warning us against misinterpretations deriving from the Western media, which often saw the recognition of Slovenia and Croatia purely as Pope John Paul II’s decision to support the two predominantly Catholic republics, the author underlined that the Vatican’s recognition could not be separated from two important realities: ‘one, Croatia and Slovenia were the Catholic republics of Yugoslavia; and two, the notion of Croatian independence, as such, fairly or unfairly, was likely to be linked historically with the wartime regime and with its well-documented mistreatment of non-Catholics’.101 Given such realities, as the au99

‘Letter presented at the Holy assembly of bishops of the Serbian Orthodox Church, held in Belgrade, on 17 January 1992’.
100 101

Ibid. Byrnes, Transnational Catholicism, p. 106.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 199

thor concluded, it is understandable that the Vatican officials did not find it easy to convince the public that the two Catholic republics were recognized because of their interest in democratic values and the protection of human rights rather than because of their religious composition.102

Academic writings in the field have offered a number of very limited contributions, which remain silent about the Vatican and its relevance for the Brussels officials who were assigned significant responsibilities during the Yugoslav crisis. From its very beginning, the Catholics across Europe showed sympathy for Slovenia and Croatia.103 As noted throughout the article, the Pope never denied the Vatican’s appreciation of, and readiness to assist, the two Catholic republics. Even when it seemed that the European Community needed more time to think about eventual policies, the religious aspect of the conflict as well as the Community’s religious composition gained significant relevance for policy-making. Still, it is important to keep in mind that Vatican support for the Catholic republics of Slovenia and Croatia in their fight for independence did not come purely as a result of the political conflict and war between the opposing parties, but as a result of an increasing religious dimension characterizing the conflict. As Misha Glenny later summarized, ‘the wars increasingly assimilated the characteristics of religious struggle, defined by three great European faiths – Roman Catholicism, Eastern Orthodoxy and Islam, the confessional detritus of the empires whose frontiers collided in Bosnia’.104 In such a complex situation, the memories of the past relations were resurrected. While the past was truly characterized by a set of problematic relations between the Vatican and the Yugoslav federation, thus between two sovereign states, relations between the Orthodox and Catholic Churches in Yugoslavia and the deteriorating situation characterizing the last stages of the SFRY provided a social vacuum which further encouraged nationalistic feelings. In this vacuum, the representatives of the two Churches did their best to develop strong links with the nationalist elites while ignoring the consequences of these alliances. At the same time, some of them counted on support from abroad.
102 103


Newhouse, John, ‘Bonn, der Westen und die Auflösung Jugoslawiens: das Versagen der Diplomatie. Chronik eines Skandals’, Blätter für deutsche und internationale Politik, No.10 (1992), p. 1192.

Glenny, Misha, ‘Carnage in Bosnia, for Starters’, New York Times, 29 July 1993.

200 | Branislav Radeljić

With the outbreak of the Yugoslav wars, the Vatican did not openly force the EC to proceed with the policy of recognition. If analyzed, it did not react as sharply during the hostilities in Slovenia, when the Serbs fought against the Slovenes, thus Orthodox against Catholic, as it did during the Croatian war. In fact, the conflict in Croatia strengthened the Vatican’s position, resulting in ever stronger advocacy of international recognition of independence of the two Catholic republics. In Brussels, denomination was not ignored. As noted, from the founding of the European Community to the Yugoslav crisis, the outlook of the Community reflected a doctrine of the Roman Catholic Church. For example, among others, Helmut Kohl, German Chancellor and the leader of the Christian Democratic Union, a party which together with the Christian Social Union of Bavaria openly promoted the religious dimension (i.e. Catholicism) in politics, supported the two Catholic republics. Their recognition confirmed the existence of a strong linkage between church and state, thus faith and politics: The cross of Christ stands next to the Croatian flag, Croatian bishop next to Croatian minister of state. Present at masses in churches are officers and Croatian soldiers. Guardsmen wear rosaries around their necks ... Here was not a battle for a piece of Croatian or Serbian land but a war between good and evil, Christianity and Communism, culture and barbarity, civilization and primitivism, democracy and dictatorship, love and hatred ... Thank God, it all ended well, due to the Pope and Croatian politics.105

Akmadža, Miroslav. “Uzroci prekida diplomatskih odnosa izmedju Vatikana i Jugoslavije 1952. godine.” Croatica Christiana, vol. 27 (2003): 171-202. Alexander, Stella. Church and State in Yugoslavia since 1945. Cambridge: Cambridge University Press, 1979. Andreev, Svetlozar A. “Path dependence and external shocks: the dynamics of the EU enlargement eastwards.” In Comparative Regional Integration: Theoretical Perspectives. Edited by Finn Laaursen. Hampshire: Ashgate, 2003. 251-272. Arfi, Badredine. International Change and the Stability of Multiethnic States. Bloomington, IN: Indiana University Press, 2005. Banac, Ivo. “Yugoslavia.” The American Historical Review 97, no. 4 (1992): 1084-1104.


Beljan, Josip, ‘Priznata vjernost’, Veritas, September/October 1992, quoted in Mojzes, Yugoslavian Inferno, p. 130.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 201 Bellamy, Alex J. The Formation of Croatian National Identity: A Centuries-old Dream?. Manchester: Manchester University Press, 2003. Bulajić, Milan. The Role of the Vatican in the Break-up of the Yugoslav State, Belgrade: Ministry of Information of the Republic of Serbia, 1993. Burg, Steven L. and Michael L. Berbaum. “Community, integration, and stability in multinational Yugoslavia.” The American Political Science Review 83, no. 2, (1989): 535554. Byrnes, Timothy A. Transnational Catholicism in Postcommunist Europe. Lanham, MD: Rowman and Littlefield, 2001. Casaroli, Agostino. Il martirio della pazienza: La Santa Sede e i paesi comunisti, 1963-89. Torino: Einaudi, 2000. Checkel, Jeffrey T. and Peter J. Katzenstein. “The politicization of European identities.” In European Identity, Cambridge: Cambridge University Press, 2009. 1-25. Commission of the European Communities, XXVth General Report on the Activities of the European Communities 1991. Conversi, Daniele. “Germany and the recognition of Slovenia and Croatia.” In War and Change in the Balkans: Nationalism, Conflict and Cooperation. Edited by Brad K. Blitz. Cambridge: Cambridge University Press, 2006. 57-75. “Declaration on the guidelines on the recognition of new states in Eastern Europe and in the Soviet Union.” Brussels, 16 December 1991. ‘Declaration on the situation in Yugoslavia’, Brussels, 28 October 1991. Della Rocca, Roberto M. “La vita cristiana nella Jugoslavia communista.” In Storia religiosa di Croazia e Slovenia. Edited by Luciano Vaccaro. Gazzada: Fondazione Ambrosiana Paolo VI, 2008. 449-464. Dimitrijević, Vojin. “The 1974 constitution and constitutional process as a factor in the collapse of Yugoslavia.” In Yugoslavia, the Former and Future: Reflections by Scholars from the Region. Edited by Payam Akhavan and Robert Howse. Washington, DC: Brookings Institution Press, 1995. 45-74. Dragović-Soso, Jasna. Saviours of the Nation: Serbia’s Intellectual Opposition and the Rise of Nationalism, London: Hurst & Co., 2002. “EC-US statement on peaceful and democratic transformation in the East.” Brussels, 9 November 1991. European Parliament. “Resolution on Yugoslavia.” 13 March 1991. Genscher, Hans-Dietrich. Rebuilding a House Divided: A Memoir by the Architect of Germany’s Reunification. New York, NY: Broadway Books, 1998.

202 | Branislav Radeljić Holmes, Douglas R. “Experimental identities (after Maastricht).” In European Identity. Edited by Jeffrey T. Checkel and Peter J. Katzenstein. Cambridge: Cambridge University Press, 2009. 52-80. Meier, Viktor. Yugoslavia: A History of Its Demise. London and New York, NY: Routledge, 1999. Mojzes, Paul. Yugoslavian Inferno: Ethnoreligious Warfare in the Balkans. New York, NY: Continuum, 1994. Newhouse, John. “Bonn, der Westen und die Auflösung Jugoslawiens: das Versagen der Diplomatie. Chronik eines Skandals.” Blätter für deutsche und internationale Politik, no. 10 (1992): 1184-1198. Nobilo, Mario. Hrvatski Feniks. Zagreb: Globus, 2000. Palmer, Peter. “The Churches and the conflict in former Yugoslavia.“ In Religion and International Relations. Edited by Ken R. Dark. New York, NY: Palgrave, 2000. 83-99. Paterson, William. “The German Christian Democrats.“ In Political Parties and the European Union. Edited by John Gaffney. London: Routledge, 1996. 53-70. Patterson, Patrick H. “On the edge of reason: the boundaries of Balkanism in Slovenian, Austrian, and Italian discourse.” Slavic Review 62, no. 1 (2003): 110-141. Paul, Rachel. “Serbian-American mobilization and lobbying: the relevance of Jasenovac and Kosovo to contemporary grassroots efforts in the United States.” In Ethnic Identity Groups and U.S. Foreign Policy. Edited by Thomas Ambrosio. Westport, CT: Praeger Publishers, 2002. 93-114. Pavković, Aleksandar. The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in the Balkans. London: Palgrave Macmillan, 2000. Perica, Vjekoslav. Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. New York: Oxford University Press, 2004. Ramet, Pedro. “Catholicism and politics in socialist Yugoslavia.” Religion in Communist Lands 10, no.3 (1982): 256-274. Ramet Sabrina P. Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to the Fall of Milošević. Boulder, CO: Westview Press, 2002. Rosenberger, Sieglinde K. “Political parties and religion.” In Religion in Austria. Edited by Günter Bischof, Anton Pelinka and Hermann Denz. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers, 2005. 63-80. Sekulić, Duško, Garth Massey, and Randy Hodson. “Who were the Yugoslavs? Failed sources of a common identity in the former Yugoslavia.” American Sociological Review 59, no. 1 (1994): 83-97. Stehle, Hänsjakob Stehle. Eastern Politics of the Vatican, 1917-1979. Athens, OH: Ohio University Press, 1981.

Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 203 Tenšek, Tomislav Zdenko. “L’ecumenismo cattolico: dal Glas Koncila alla ricerca della riconciliazione dopo la guerra nella ex Jugoslavia.” In Storia religiosa di Croazia e Slovenia. Edited by Luciano Vaccaro. Milano: Centro Ambrosiano, 2008. 465-486. Tomanić, Milorad. Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj. Beograd: Medijska knjizara Krug, 2001. Vodopivec, Janez. Ekumenizam je ipak počeo. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1968. Weithmann, Michael W. “Renaissance der Religion auf dem Balkans.” Gewerkschaftliche Monatshefte, no. 46 (1995): 753-768. Winland, Daphne N. We Are Now a Nation: Croats Between Home and Homeland. Toronto: University of Toronto Press, 2007. Zucconi, Mario. “The European Union in the former Yugoslavia.” In Preventing Conflict in the Post-communist World. Edited by Abram Chayes and Antonia Handler. Washington, DC: Brookings Institution Press, 1996. 237-280.

Бранислав Радељић

Резиме: Овај чланак указује на верски аспект кризе југословенске државе и, што је још важније, релевантност Ватикана за политику Европске заједнице. Без обзира на то што није изгледало могућним да се превазиђу неки од проблематичних периода који су карактерисали односе између Ватикана и Југославије, Ватикан је испрва осудио насиље и позвао на мирно решење југословенске кризе. Међутим, како је рат одмицао, тако је и Ватикан заоштравао своју позицију и почео да фаворизује признавање независности католичких република Словеније и Хрватске. Кључне речи: југословенскa кризa, Ватикан, Европска заједница Received 17.05.2011 / Accepted 28.07.2011.


1. Радови треба да буду достављени електронски, у прилогу – као отворени документ (Word), на електронску адресу редакције Serbian Studies Research: serbian_studies@hotmail.com 2. Дужина рукописа: до 25 страница (48.000 карактера). 3. Формат: фонт: Times New Roman; величина фонта: 12; размак између редова: Before: 0; After: 0; Line spacing: Single. 4. Параграфи: формат: Normal; први ред: увучен аутоматски (Col 1). 5. Име аутора: Наводе се име(на) аутора, средње слово (препоручујемо) и презиме(на). Име и презиме домаћих аутора увек се исписује у оригиналном облику (ако се пише латиницом – са српским дијакритичким знаковима), независно од језика рада. 6. Назив установе аутора (афилијација): Непосредно након имена и презимена наводи се пун (званични) назив и седиште установе у којој је аутор запослен, а евентуално и назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У сложеним организацијама наводи се укупна хијерархија. Ако је аутора више, а неки потичу из исте установе, мора се, посебним ознакама или на други начин, назначити из које од наведених установа потиче сваки од аутора. Функција и звање аутора се не наводе. 7. Контакт подаци: Адресу или електронску адресу аутор ставља у напомену при дну прве странице чланка. Ако је аутора више, даје се само адреса једног, обично првог. 8. Језик рада и писмо: Језик рада може бити српски, руски, енглески, немачки, француски или неки други европски, светски или словенски језик, раширене употребе у међународној филолошкој комуникацији. Писмa на којима

206 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу

се штампају радови на српском језику јесу ћирилица и латиница, уз равноправну употребу екавског и ијекавског наречја. 9. Наслов: Наслов треба да буде на језику рада; треба га поставити центрирано и написати великим словима. 10. Апстракт: Апстракт треба да садржи циљ истраживања, методе, резултате и закључак. Треба да има од 100 до 250 речи и да стоји између заглавља (наслов, имена аутора и др.) и кључних речи, након којих следи текст чланка. Апстракт је на српском и енглеском језику, као и на језику чланка уколико није написан на српском или енглеском. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] 11. Кључне речи: Број кључних речи не може бити већи од 10. Кључне речи дају се на оном језику на којем је написан апстракт. У чланку се дају непосредно након апстракта. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] 12. Претходне верзије рада: Ако је чланак био изложен на скупу у виду усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба да буде наведен у посебној напомени, при дну прве стране чланка. Не може се објавити рад који је већ објављен у неком часопису: ни под сличним насловом нити у измењеном облику. 13. Навођење (цитирање) у тексту: Начин позивања на изворе у оквиру чланка мора бити консеквентан од почетка до краја текста. Захтева се следећи систем цитирања, преовлађујући у науци о језику: ... (Ивић 2001: 56-63)..., / (в. Ивић 2001: 56-63)..., / (уп. Ивић 2001: 56-63)... / М. Ивић (2001:56-63) сматра да...[наводнике и полунаводнике обележавати на следећи начин: „” / ‘’] 14. Напомене (фусноте): Напомене се дају при дну стране у којој се налази коментарисани део текста. Могу садржати мање важне детаље, допунска објашњења, назнаке о коришћеним изворима итд., али не могу бити замена за цитирану литературу. [Техничке пропозиције за уређење: формат – Footnote

Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу | 207

Text; први ред – увучен аутоматски (Col 1); величина фонта – 10; нумерација – арапске цифре.] 15. Табеларни и графички прикази: Табеларни и графички прикази треба да буду дати на једнообразан начин, у складу с лингвистичким стандардом опремања текста. 16. Листа референци (литература): Цитирана литература обухвата по правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје се искључиво у засебном одељку чланка, у виду листе референци. Литература се наводи на крају рада, пре резимеа, и то латиничним писмом (у складу са захтевима за часописе који се налазе или настоје да се нађу на СЦИ-листи). Референце се наводе на доследан начин, азбучним односно абецедним редоследом. Ако се више библиографских јединица односе на истог аутора, оне се хронолошки постављају. Референце се не преводе на језик рада. Саставни делови референци (ауторска имена, наслов рада, извор итд.) наводе се на следећи начин: [за књигу] Jelić, Vojislav. Antička i srpska retorika, Beograd: Čigoja štampa, 2001. [за чланак] Milutinović, Dejan. „Žanr – pojam, istorija, teorija”, Philologia Mediana (Niš), god. 1, br. 1 (2009): 11-37. [за прилог у зборнику] Radulović, Milan. „Filosofski izvori Pekićeve književnosti”. U: Poetika Borislava Pekića, ur. Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov. Beograd: Službeni glasnik – Institut za književnosti i umetnost, 2009. 57-72. Радове истог аутора објављене исте године диференцирати додајући a, b, c или а, б, в, нпр.: 2007a, 2007b или 2009a, 2009б. Ако има два аутора, навести оба презимена, нпр.: Пајовић, Дмитровић; ако их има више: после првог презимена (а пре године) додати et al или и др. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред: куцати од почетка, а остале увући аутоматски (Col 1: опција Hanging, са менија Format)] Поступак цитирања докумената преузетих са Интернета: [монографска публикација доступна on-line] Презиме, име аутора. Наслов књиге. ‹адреса са интернета›. Датум преузимања.

208 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу

Нпр.: Veltman, K. H. Augmented Books, knowledge and culture. ‹http://www.isoc. org/inet2000/cdproceedings/6d.›. 02.02.2002. [прилог у серијској публикацији доступан on-line] Презиме, име аутора. Наслов текста. Наслов периодичне публикације, датум периодичне публикације. Име базе података. Датум преузимања. Нпр.: Du Toit, A. Teaching Info-preneurship: student’s perspective. ASLIB Proceedings, February 2000. Proquest. 21.02.2000. [прилог у енциклопедији доступан on-line] Име одреднице. Наслов енциклопедије. ‹адреса са интернета›. Датум преузимања. Нпр.: Tesla, Nikola. Encyclopedia Britannica. ‹http://www.britannica.com/ EBchecked/topic/588597/Nikola-Tesla›. 29. 3. 2010. 17. Резиме: Резиме рада јесте у ствари апстракт на другом језику на којем није рад. Ако је језик рада српски, онда је резиме обавезно на енглеском језику. Резиме се даје на крају чланка, након одељка Литература. Превод кључних речи на језик резимеа долази после резимеа. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] Уредништво Serbian Studies Research


Manuscripts to be considered for publication should be submitted in MS Word format by e-mail to: serbian_studies@hotmail.com. Papers are received on the understanding that they are not under consideration for publication elsewhere and have not already been published. There is no standard length for articles, but 48,000 characters is a useful target (excluding footnotes and references). The cover page should provide full affiliation, the mail and e-mail addresses, and telephone number(s) of the corresponding author. The title page should include the paper title and the names and affiliations of all authors. The article should begin with an abstract of 100-250 words describing the main arguments and conclusion of the article. The Chicago Manual of Style is to be followed. Ordinarily, we are able to report back to authors about their submissions within three months. The opinions expressed in the articles published in Serbian Studies Research are those of the authors and not necessarily of the editors of the journal. Serbian Studies Research accepts advertising that is of the interest to the membership of the scholarly Association for the Development of Serbian Studies.

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 811.163.41 821.163.41 SERBIAN Studies Research / главни уредник Томислав Лонгиновић. - Год. 1, бр. 1 (2010)- . - Нови Сад : Научно удружење за развој српских студија, 2011-. - 25 cm Годишње. - Текст на разним језицима. - Резимеи на срп. и енг. језику. ISSN 2217-5210 COBISS.SR-ID 262351623

You're Reading a Free Preview

/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->