Englezi sa - kalauzom

03. decembar 2006.

Pripremaju?i se za rat, Nemci su se uzdali u mašinu zvanu "Enigma" sa neslu?enim tehni?kim mogu?nostima u konspirativnoj komunikaciji. Englezi su, me?utim, ?itali sve Hitlerove tajne
Piše: Ranko ĐUKIĆ VELIKA Britanija je, ne bez razloga, bila ponosna što je uoĉi Drugog svetskog rata uspevala da dešifruje gotovo sve nemaĉke tajne poruke: vojne, diplomatske, trgovaĉke. Dolaskom Hitlera na vlast, u Nemaĉkoj je poĉeo da se uvodi potpuno novi sistem šifara, baziran na ureĊaju, nazvanom "Enigma", ĉiji se nastanak vezivao za, daleku, 1919. godinu. "Enigmu" je izumeo i patentirao izvesni Hugo Koh, iz Delfta, u Holandiji, a potom ga prodao berlinskom inţenjeru i pronalazaĉu Arturu Šerbijusu. UreĊaj je prvi put javno izloţen na Kongresu MeĊunarodne poštanske unije, 1923. godine, s ciljem - ĉuvanja poštanskih tajni. Pripremajući se, ubrzano, za rat, Nemci su se lasno setili "Enigme", naslućujući njene neograniĉene tehniĉke mogućnosti. Ona je ubrzo uvršćena meĊu ureĊaje najveće vaţnosti. Lako je bilo zakljuĉiti da se radi o jeftinoj, lakoj, ĉvrstoj mašini, jednostavnoj za rukovanje i odrţavanje. Ona je, uz to, mogla da proizvodi šifre u gotovo neograniĉenom broju. "Enigma" je bila u stanju da odoli bilo kakvoj "provali", pa i nasrtajima najveštijih kriptoanalitiĉara! Mogla je, recimo, da padne u ruke bilo kome, ali nije mogla da bude korišćena bez poznavanja kljuĉa. ENGLEZI su, relativno brzo, doznali za "Enigmu", ali je njen sastav i program za njih i dalje bio velika nepoznanica. Tako je bilo sve do juna 1938. godine, kad je ĉovek u Ministarstvu rata u Londonu, po imenu Stjuart Mentis, iz Praga primio jednu od najvaţnijih, ako ne i najvaţniju obaveštajnu poruku u istoriji Drugog svetskog rata. Nju je poslao obaveštajac s nadimkom Dţipson, koji se upravo iz Varšave vratio u glavni ĉehoslovaĉki grad. - Posredstvom Poljske obaveštajne sluţbe - javljao je Dţipson - neki poljski Jevrejin, predstavljajući se kao Rihar Levinski, mada i sam nije tvrdio da je to njegovo pravo ime, ponudio je Englezima - svoja znanja o "Enigmi". Tvrdio je da je, kao matematiĉar i inţenjer, radio svojevremeno u berlinskoj fabrici, koja je izraĊivala ovaj ureĊaj, te je bio upućen u sve njegove tajne. Ponuda je, van sumnje, bila veoma privlaĉna, ali je izazivala i sumnju. Upravo zbog toga, Dţipson je traţio odobrenje od svojih londonskih poslodavaca da stupi u kontakt s Levinskim. Dodao je da je reĉ o ĉoveku koji je, s hiljadama svojih sunarodnika, proteran iz Nemaĉke, a koji za ovu uslugu ne traţi više od 10.000 funti sterlinga, zatim engleski pasoš za sebe i suprugu, kao i vizu kojom im se omogućuje boravak u Francuskoj. Kad je iz centrale stigla dozvola za ulazak u ovaj "posao", Dţipson se, u najvećoj tajnosti, u Varšavi sastao s Levinskim. Ovaj mu je tom prilikom rekao da toliko poznaje "Enigmu" da je u stanju, ĉak, da napravi i njenu kopiju! Usledila je nova poruka centru u Londonu, koja je, razume se, tamo izazvala uzbuĊenje najviše vrste. IPAK, posloviĉno sumnjiĉavi Englezi, odluĉili su da u Varšavu upute dva svoja vrlo uvaţena struĉnjaka Knoksa i Teringa - da se i sami uvere o ĉemu je zapravo reĉ. Ovi su na strogo skrivani put krenuli naoruţani najvećim mogućnim zvanjem iz te oblasti, ali i - velikim podozrenjem. Postojala su, naime, mišljenja da "Enigma", o kakvoj se priĉa, u stvarnosti ne postoji, niti moţe da postoji. Bilo je ozbiljnih glava koje su tvrdile da bi ureĊaj sa takvim svojstvima morao da bude veliki kao katedrala svetog Pavla u Londonu. Ĉitavi univerziteti - ĉulo se s te strane - morali bi da školuju ljude koji bi ga opsluţivali, a on bi, povrh svega, trošio više energije nego što bi mogla da proizvede neka dţinovska elektrana! Knoks i Tering su, za svaki sluĉaj, doputovali u Varšavu i sastali se s Levinskim. Njihov prvi susret odigrao se u Muzeju "Madam Kiri", da bi se razgovor nastavio uz šetnju kraj Visle, sve do stana Levinskog, u

varšavskom getu. Bio je to - izvestili su oni kasnije svoje šefove - neupadljiv, crnpurast ĉovek, ĉetrdesetih godina, mršav i pognut u hodu. Iz njegovog iskaza se, meĊutim, lako moglo zakljuĉiti da - poznaje sve tajne "Enigme"! Preporuĉili su, zbog toga, da se njegova ponuda prihvati i preduzme sve da se Levinski što pre, zajedno sa suprugom, sprovede u Pariz. Poduhvat je mogao da bude izveden jedino tako što se do prestonice Francuske putovalo preko Stokholma, da bi se svakako mimoišla Nemaĉka. Levinski su, dakle, tim putem, prispeli u Pariz, gde je brigu o njima preuzeo francuski kapetan fregate, po imenu Danderdal. On je, blagodareći dobrim vezama, izdejstvovao za Levinske dozvolu boravka, a da, pri tom, nije morao da otkrije ĉime će se oni baviti u novoj sredini. A KUTIJA - OBIĈNA U JEDNOM pariskom stanu, pod budnim okom Danderdala, ubrzo će poĉeti da se raĊa nova "Enigma". Bio je to naoko jednostavan ureĊaj, ne viši od 45 i ne širi od 60 santimetara, što znaĉi: ni pribliţno prostorno "konkurentan" ĉuvenoj londonskoj katedrali. Smeštaj mu se nalazio u obiĉnoj drvenoj kutiji, odakle je bio povezan s dve elektriĉne pisaće mašine. Da bi se, posredstvom ove "Enigme", poslala poruka, bilo je dovoljno da se odabere odreĊeni kljuĉ za taj dan, mesec i kvartal, zatim da se poveţu odgovarajući prikljuĉci i poruka otkuca na jednoj od pisaćih mašina. Šifrovana poruka bi, na taj naĉin, dospela do druge mašine, koja bi je, na osnovu uputstava na poĉetku emitovanja, lako - odgonetnula.

Gubici zbog šifre
04. decembar 2006

Poverljivi podaci do kojih su dolazili Englezi zahvaljuju?i mašini "Enigma" vodili su Nemce u velike ljudske i materijalne gubitke. I saveznici su, me?utim, morali da ra?unaju na ţrtve kako se ne bi otkrilo da su prodrli u nema?ki sistem šifara
Piše: Ranko Đukić "ENIGMI" se i Hitler, od samog poĉetka korišćenja, bezgraniĉno radovao i bila je uvrštena sistem komandovanja Vermahta, i to od puka pa naviše. Njome su se sluţile nemaĉke kopnene jedinice, avijacija, brodovi, podmornice. Nemci su, ĉak, toliko bili sigurni u njenu "nesavladivost", da su je, dakako bez uputstava o naĉinu korišćenja, mirne duše prodali svojim prijateljima u Japanu, Italiji, Rumuniji, Bugarskoj... Sad su Enigmu posedovali i Englezi, istina kao kopiju, ali ne manje vrednu od originala. Ono što je za njihove potrebe, a za beznaĉajan novac, uradio Levinski, ne samo da je odgovaralo svojoj nameni, nego je u svemu bilo ravno nemaĉkoj "Enigmi". Pokazaće se to uskoro, kad se Poljaci budu domogli i jednog primerka "prave" "Enigme" i isporuĉili je Britancima. Ovi će, sluţeći se "Enigmom", razviti ĉitavu tehniku odgonetanja nemaĉkih poruka, neprekidnom izmenom kljuĉeva i procedura. Time će biti prikupljeni najvaţniji obaveštajni podaci Drugog svetskog rata, koji će biti nazvani: Ultra, a ostaće do kraja rata - tajna za Hitlera. Ultra će biti uzrok silnih nemaĉkih gubitaka i ljudstva u materijalu. Istini za volju, i saveznici su morali podosta da ţrtvuju, samo da se ne bi otkrilo da su prodrli u sloţeni sitem nemaĉkih šifara. Poznati su sluĉajevi da su i izvesni gradovi u Britaniji, u vreme rata, ostajali nebranjeni, pa i nezamraĉeni, mada su na vreme otkrivene poruke o njihovom skorom bombardovanju, sve u cilju oĉuvanja tajnosti Ultre. Ovaj "ustupak" naplaćivan je uskoro, s kamatom, protivniĉkoj strani, koja je i dalje ţivela u uverenju da je njen izum, zvani "Enigma", neprikosnovn na obaveštajnom nebu. ŠTA je, na kraju, bilo sa Levinskim? - s razlogom ćete se upitati, poštovani ĉitaoĉe. Kakva je dalja subina ĉoveka ĉija je najveća zasluga ta što je jedna velika Hitlerova nada postala najmoćnije oruţje u rukama njegovih ratnih rivala? Nemaĉka soldateska, pošto je izrada kopije "Enigme" privedena kraju, opasno se pribliţavala francuskoj granici. Tada je u Londonu odluĉeno da se braĉni par Levinski, iz bezbednosnih, a još više iz obaveštajnih razloga, prebaci u Englesku, kako ne bi pali u ruke Nemcima. Jedan pilot tajne sluţbe odleteo je 18. juna 1940. godine u Pariz, gde je na Aerodromu "Orli" trebalo da ukrca Levinske. Oni su ga, odista, tamo i doĉekali, sa svom svojom imovinom, a u pratnji neizbeţnog Danderdala. Bili su, doduše, u društvu gomile bogatih Francuza, koji su takoĊe svim silama, i novcem, nastojali da se sklone ispred sve oĉiglednije nemaĉke okupacije. Nudili su prispelom engleskom pilotu ĉitava bogatstva, samo da ih ukrca u svoju

letilicu. On je, meĊutim, imao striktno nareĊenje: jedini putnici na ovom letu preko Lamanša mogli su da budu samo Levinski! Tako je i bilo. Stigavši u London, Levinski su dobili stan, pa i policijsku zaštitu. Ali, jednog dana, netragom su nestali. Sprovedena je, s tim u vezi, opseţna istraga, kojom je utvrĊeno da ovaj braĉni par nije za vreme boravka u Engleskoj odrţavao bilo kakve veze sa poljskom ambasadom u toj zemlji, ĉak ni sa poljskim emigrantima, Pa, kako se onda desilo da nestanu? Kuda su otišli? O tome se u Londonu svašta priĉalo. Po nekim mišljenjim, odmaglili su, i stigli bezbedno, ĉak u Australiju. Neki su se kleli da su ih videli kao vlasnike farme na severu Australije. Po drugim, nikakve farme nema, za tako nešto Levinski nisu imali dovoljno novca, već su odluĉili da svoje buduće godine provedu u divljini, meĊu kengurima, kao ĉlanovi neke verske sekte... HENRI Derikur je bio treća po vaţnosti liĉnost u široko razgranatoj engleskoj špijunskoj mreţi u Francuskoj, kojoj su postavljeni vrlo zamašni zadaci uoĉi savezniĉkog iskrcavanja u Normandiji. Kao što je poznato, ova mreţa, poznata po nazivu "Prosper", dobijenom po nadimku ĉoveka koji joj je stajao na ĉelu raspala se posle energiĉne nemaĉke akcije. Mnoge okolnosti s tim u vezi ostale su nerazjašnjene do današnjih dana. Ipak, najvećim velom tajne obavijena je liĉnost pomenutog Derikura. Francuz po narodnosti, Derikur je sve do Drugog svetskog rata leteo kao pilot "Er fransa" na liniji izmeĊu Pariza i Berlina i vaţio je za majstora svog posla. Vrline su mu, prema opštem tvrĊenju, bile izuzetna inteligencija, uverljivost, veština, upadljiva liĉna privlaĉnost. Po tome je ljude osvajao na preĉac. Pre nego što je postao engleski špijun, bio je u Londonu podvrgnut detaljnom ispitivanju. Tom prilikom je, pored ostalog, utvrĊeno da Derikur u Parizu ima suprugu, kojoj je pre polaska na Ostrvo obezbedio stan i solidnu svotu novca. Kako nije mogao da u celini dokaţe poreklo tolikog novca, a poricao je da je prethodno pruţao usluge bilo kojoj drugoj obaveštajnoj sluţbi - izazvao je oĉiglednu sumnju kod ispitivaĉa. Prevagnulo je, meĊutim, to što je bio iskusan pilot, sa oko 4.000 ĉasova letenja i što je odliĉno poznavao prilike u avionskom saobraćaju u Francuskoj. Zbog toga je u noći izmeĊu 22. i 23. janaura 1943. godine padobranom spušten na francusko tlo, severno od Orleana.

Agent dve službe
05. decembar 2006.

Henri Derikur radio i za nema?ku i za englesku obaveštajnu sluţbu. Ovaj obaveštajac organizovao no?no sletanje engleskih aviona širom Francuske
Piše: Ranko Đukić DERIKUR je odmah otputovao u Pariz, gde je nastavio da ţivi, gotovo kao i svaki drugi graĊanin, sa ţenom Ţaninom, u Ulici Pergoleze 58. u kraju koji je meĊu najozgloglašenijim, gestapovskim, teritorijama u ovom gradu. Njegov neposredni sused bio je, na primer, Hugo Blajher, jedan od najsposobnijih Abverovih kontraobaveštajnih oficira u Francuskoj. Blajher je je dobro znao ko je Derikur i šta radi u Francuskoj, ali ga u prvo vreme nije odao. I Derikuru je bilo poznato ko je njegov sused, ali se, verovatno, tešio time što je u nemaĉkoj obaveštajnoj hijerarhiji imao prijatelje vaţnije od njega. Jedan od njih bio je Hans Benelburg, Bavarac poreklom, alkoholiĉar i homoseksualac, visoki funkcioner nemaĉke sluţbe bezbednosti. S njim je Derikur odrţavao intimne veze, a to poznanstvo datira još od pre rata, kad je Bemelburg sluţbovao kao policijski ataše nemaĉke ambasade u Parizu. Priroda njihovih odnosa, što je i razumljivo, nikad do kraja nije rasvetljena, ali se pouzdano zna da je Derikur imao svoj dosije u arhivi nemaĉke obaveštajne sluţbe, i to kao 48. po redu u Bemelburgovoj sluţbi. Kasnije je otkriveno da je od N emaca primio oko ĉetiri miliona franaka, da bi kupio posed na jugu Francuske, što, svakako, nije podatak koji bi obradovao njegove naredbodavce u Londonu. SUDEĆI po mnogobrojnim dokumentima, Derikurova misija je bila meĊu najvaţnijim koje su obavljali britanski i savezniĉki, obaveštajci u Francuskoj u toku Drugog svetskog rata. U svojstvu vrsnog vazduhoplovnog znalca, posebno za parisku oblast, on je pronalazio tajna polja za sletanje engleskih aviona, ĉuvene "Meseĉeve eskadrile", postavljao je svetleće signale i upravljao uzletanjem. Preuzimao je na staranje pridošle agente i pomagao im da stignu do odredišta, a bio je zaduţen i za evakuaciju onih koji su se vraćali u Englesku. On i njegov krug - nazvan "Potkivaĉ" - bili su odgovorni za bezbednost tajnih

aerodroma i njihovu upotrebljivost, za komuniciranje s Londonom, što je podrazumevalo široka poznanstva i dobro snalaţenje u vodama konspiracije. Organizaciono, Derikur je bio povezan s Prosperom, svaki od njih je dobro poznavao namere i duţnosti onog drugog. MeĊutim, nikad nije utvrĊeno da li je Prosper bio upoznat s tim da se Derikur druţi s neprijateljem, mada se moţe pretpostaviti da mu to nije moglo promaći. Ali, kad je to za njega postalo izvesno, bilo je kasno, pa se zbog toga nikad nije poţalio organizaciji. Nije to uĉinio ĉak ni onda kad se u njemu rodila sumnja da Derikur poštu koja je stizala iz Londona dostavlja Nemcima na uvid. Sam Derikur će, mnogo kasnije, to ovako objasniti: ta pošta nije bila naroĉito vaţna, a za uzvrat mu je bilo dopuštano da se sluţi tajnim aerodromima neometano od Nemaca! I TO je, dobrim delom, bilo sasvim taĉno. Kasnije će se obelodaniti da je London bio dobro upoznat sa onim što rade Derikur i nemaĉka obaveštajna sluţba, kao što su i Nemci znali da Derikur radi - za Engleze. Zbog toga je, i danas, teško razluĉiti ko je ovom obaveštajcu bio glavni, a ko sporedni gazda, od koga je bio bolje plaćen, kome je vernije sluţio. U rasvetljavanju ovakvih dilema treba, svakako, raĉunati i sa jednom od evidentnih Prosperovih mana - nemarnošću. Mada je stajao na ĉelu najveće od svih mreţa bilo koje sluţbe ili sile u okupiranoj Francuskoj, koja je bila povezana s drugom velikom mreţom - nazvanom "Nauĉnik" i još nekima - Prosper je vremenom postajao sve samopouzdaniji i nesmotreniji. No, bez obzira na to, iz Britanije su mreţi obaveštajaca u Francuskoj i dalje slali znaĉajne koliĉine oruţja, municije, eksploziva. Samo u toku jednog meseca 1943. godine, "Prosperu" je avionima britanskog vazduhoplovstva isporuĉeno 240 kontejnera, a u svakom od njih bilo je po šest lakih mitraljeza sa po hiljadu šarţera, pet pištolja sa po 50 šarţera, 52 ruĉne bombe, 156 zavoja za prvu pomoć, 6.600 šarţera za parabelum 9 mm i 3.168 šarţera za puške. Kontejneri su spuštani u mrklo doba, noću, iz aviona ĉije se brujanje nadaleko moralo ĉuti, tako da je stizalo i do ušiju mnogobrojnih nemaĉkih doušnika. Nemcima je bivalo sve jasnije šta rade ljudi iz "Prospera", uĉestala su hapšenja, u kojima su jedni, podvrgnuti muĉenju, otkrivali druge. Posebnom Hitlerovom naredbom, preduzete su opseţne mere u cilju uništenja snaga otpora, sabotaţe i špijunaţe u Francuskoj. Tada su streljani mnogi obaveštajci i rodoljubi, zatvori su bili pretrpani, a mladi su sve ĉešće beţali u šume i planine.

Put velikog rizika
06. decembar 2006.

Pre nego što ?e krenuti u Centralu sluţbe, u London, Derikur se sastao sa nema?kim obaveštajcima. Nemci su traţili samo jednu sitnicu: vreme i mesto savezni?kog iskrcavanja
Piše: Ranko ĐUKIĆ KADA je u trećoj nedelji maja 1943. godine Prosper stigao u London avionom, kojim je upravljao Derikur, odbio je uputstva da bude spreman za savezniĉko iskrcavanje na evropski kontinent. Ma koliko zvuĉalo ĉudno, to je bio gest nepoverenja u njegovu razgranatu mreţu, jer je podatak bio - laţan. Naime, Prosper, a moţda i oficir koji ga je upućivao, bili su namerno dezinformisani, kako bi se i na taj naĉin unela zabuna meĊu Nemce, ukoliko bi od njih, nekim sluĉajem, dospeo ovaj podatak. Prilikom tih londonskih susreta, Prosper se, najposle, odluĉio da izrazi sumnju u Derikurovu pouzdanost. Smatrao je da mu je to, kao rukovodiocu mreţe, i obaveza. Izgleda, meĊutim, da su se u Londonu popriliĉno oglušavali o njegove ţalbe, iz ĉega se moţe zakljuĉiti da je priroda Derikurove misije bila odranije poznata centrali u Londonu. Prosper je reagovao pomalo neoĉekivano, ali izgleda sasvim logiĉno: zatraţio je da ga po povratku u Pariz ne doĉeka Derikur nego - drugi agent. Taj agent ga je i doĉekao, ali se posle toga Prosper povukao u duboku setu i potištenost. Promenio je stan, ne saopštavajući nikome novu adresu, smestio se u nekom prenoćištu za siromašne. Ni sa kim nije razgovarao o razlozima svoje uznemirenosti. Da li je slutio da mu je na tragu nemaĉka obaveštajna sluţba? Moţda je sumnjao da sluţi kao pion u nekom zamršenom, za njega nedokuĉivom poduhvatu? U NOĆI izmeĊu 22. i 23. juna petnaest oficira nemaĉke bezbednosti provalilo je u prljavi mali hotel, u kome je Prosper stanovao. Nisu ga našli, ali su tu ostali do jutra i uperili cevi pištolja kad se Prosper pojavio na vratima svoje sobe. Odveli su ga u centar na saslušanje. Prosper je bio uveren da je posredi izdaja, jer se u taj hotel uselio tek pre tri dana. Nemci su odmah pokazali da dobro znaju i njegovo pravo ime i njegovu ulogu. Trebalo im je, meĊutim, nešto više, pa su ga u prvi mah saslušavali ĉak 64 ĉasa, ne dajući mu za to vreme ni odmora, ni hrane, ni vode, prisiljavajući ga da neprekidno stoji u stavu mirno.

Pitanja su pljuštala bez prestanka, ali Prosper nije odao ništa što bi bilo vredno paţnje. Prospera su najzad otpremili u berlinsko sedište Gestapa, da bi ga uskoro i streljali, a njegovo telo spalili. Taj dogaĊaj je primljen s velikom zabrinutošću i u Londonu, kome nisu ostale nepoznate ni sumnje koje su se u poslednje vreme širile u odnosu na Derikura. Ali, ništa nije preduzeto da on bude doveden u Englesku ili likvidiran, već mu je, naprotiv, ukazano još veće poverenje. Prosper i mnogi drugi pripadnici francuskog Pokreta otpora pali su u nemaĉke ruke, ali je Derikur - preţiveo. Nastavio je da radi kao vazduhoplovni saobraćajac za parisko podruĉje, iako su Nemci sve znali o njemu, a Englezi bili upozoreni da je reĉ - o izdajniku. Ali, kako su se optuţbe protiv njega mnoţile, odluĉeno je da se povede istraga. FEBRUARA 1944. Derikur je dobio nalog da blizu Anţea doĉeka avion sa šestoricom engleskih agenata i jednim majorom, u koji je trebalo da se ukrca šest engleskih agenata, koji su se nalazili u bekstvu. Major koji je stigao tim avionom primio je begunce u letilicu, a potom je Derikuru stavio do znanja - da bi i on trebalo da leti na Ostrvo. Derikur se tome usprotivio, rekao je da je to nemoguće, da do zore mora da ukloni tragove uzleta, koje bi, u suprotnom, Nemci otkrili. Major je popustio, pošto mu je Derikur obećao da će biti spreman da poleti do Londona za pet-šest dana, sa uzletišta kod Tura. Avion je, tako, poleteo bez njega. Bila je to prava prilika za Derikura da se skloni kod svojih nemaĉkih prijatelja, ako je, odista, bio njihov saradnik. Ali, i pored toga što je zakljuĉio da mu London ne veruje i da bi mogao biti likvidiran kad se naĊe s druge strane Lamanša, Derikur je odluĉio da otputuje iz Francuske. Nije, meĊutim, hteo da ostavi samu svoju suprugu, jer bi je u tom sluĉaju Gestapo sigurno uhapsio. Pre nego što je krenuo u London, posetio je rukovodioca nemaĉke obaveštajne sluţbe i upitao šta bi za njih mogao da uradi u Londonu. Kao što se i oĉekivalo, zatraţili su od njega da im otkrije vreme i mesto savezniĉke invazije. Kad je Derikur sa suprugom dospeo u London, bio je obasut neskrivenom ljubaznošću i poštovanjem. Dobijali su sobe u najluksuznijim hotelima, a sve raĉune plaćala je londonska centrala. Pa, ipak, 11. februara sastalo se tajno sudsko veće, koje je imalo zadatak da dobro prouĉi Derikurova dela. Tada je utvrĊeno da je on, bez ikakvih šteta na avionima ili opasnosti za posadu na tlu, organizovao gotovo petinu celokupnog britanskog tajnog prometa s Francuskom, u to vreme. Odsustvo ţrtava nije, meĊutim, iskljuĉivalo ni mogućnost izdajstva. Derikur ni tom prilikom nije sakrio svoje veze s nemaĉkom obaveštajnom sluţbom, ali je dodao da je o tome svojevremeno obavestio svoje engleske naredbodavce i da mu je reĉeno - da tako nastavi.

Dupli notni ključ
07. decembar 2006.

Pošto je dobio poverenje Nemaca za poslove obaveštajca, Albert van Lup ponudio svoje usluge Amerikancima. Nema?ko uputstvo za rad u partituri danske drţavne himne
Piše: Ranko Đukić U HRONIKAMA je ostao zabeleţen kao - Albert van Lup. Izvesno je, meĊutim, da to nije bilo njegovo pravo ime. "Kum" mu je, ali tek posle završetka Drugog svetskog rata, bio šef FBI Huver, koji će dodati da se radilo o ĉoveku pedesetih godina, crnomanjastom, plahom a povuĉenom, korpulentnom, sa naoĉarima zamašne dioptrije. Po nacionalnosti je bio HolanĊanin. Van Lup je još za vreme Prvog svetskog rata sluţio u nemaĉkoj obaveštajnoj sluţbi, u svojstvu tehniĉkog specijaliste u ameriĉkoj vojsci. Ĉim su Amerikanci 1941. stupili u Drugi svetski rat, Kanaris uzima Van Lupa ponovo u svoju sluţbu. Posle paţljive i svestrane špijunske obuke Van Lup biva poslat u Madrid, koji je u to vreme bio jedan od najznaĉajnijih špijunskih centara u Evropi. Zadatak Van Lupa prevazilazio je, meĊutim, granice Starog kontinenta, njemu je naloţeno da se na svaki naĉin prebaci u SAD. U Madridu se odmah obratio ameriĉkom poslanstvu, gde je, po instrukcijama nemaĉkih poslodavaca, trebalo da izjavi da je prisilno angaţovan za nemaĉku obaveštajnu sluţbu, a da bi on ţeleo da saraĊuje sa Amerikancima. Nemci su znali da Van Lup, da bi otklonio mogućno nepoverenje, mora da otkrije šifru kojom se sluţio u kontaktu sa centralom. To mu je i odobreno, ali mu je data druga, koju je trebalo po svaku cenu da saĉuva od Amerikanaca, ukoliko "zagrizu". U svakom sluĉaju, Nemci su se nadali da će Van Lup dospeti do Amerike, bilo kao dezerter, bilo kao ĉovek koji je angaţovan da radi kao obaveštajac. VAN Lup je u španskoj prestonici izjavio Amerikancima da je prihvatio ponudu Abvera samo zato da bi došao do informacija korisnih za saveznike. Za potvrdu ovih svojih reĉi, otkrio je Amerikancima i onu drugu, rezervnu šifru, potom i termine u kojima je trebalo da se javlja Nemcima, talasne duţine i pozivne znakove svojih radio-emisija, a poverio im je i tajne znakove kojima će Nemci proveravati da li poruke šalje on sam ili neko drugi. "Osnovu" za rad ovom špijunu ĉinio je neki holandski molitvenik, a uputstva za

vezu bila su vrlo vešto skrivana, i to nevidljivim mastilom, meĊu notama i muziĉkim kljuĉevima partiture danske drţavne himne. Sve to je Van Lup otkrio ameriĉkim predstavnicima u Madridu, iz ĉega su oni zakljuĉili da se radi o istinskom nemaĉkom špijunu, te bi prema tome i njima mogao da bude od lepe koristi. Odmah je preko Lisabona i Buenos Ajresa bio poslat u SAD. Krajem juna 1943. godine, Van Lup je već u Njujorku, u privatnom stanu, ali pod straţom, u kvartu Kvins. Njegove šifre i ostala uputstva uzeo je ameriĉki struĉnjak za telegrafiju, zaposlen u Radio-obaveštajnoj sluţbi pri federalnoj komisiji za komunikacije. Bio je kraj septembra kad je u Hamburg, na severu Nemaĉke, poslat iz Njujorka prvi izveštaj, sa potpisanim Van Lupom, u stvari, sroĉen od obaveštajaca FBI, smišljenom mešavinom taĉnih i laţnih podataka. Posle izvesnog perioda rezervisanosti, u Hamburgu su poverovali tim izveštajima. Ali, kad je od Van Lupa stiglo pismo napisano nevidljivim mastilom, kojim objašnjava da je izvršio zadatak, u Abveru su bili uvereni da je sve ispalo kako je zamišljeno. VAN Lup im je, ostim toga, javljao da je posle saslušavanja i drţanja pod prismotrom od Amerikanaca, pušten na slobodu, da bi potom dobio zaposlenje kao noćni upravnik hotela "Henri Hadson", u 57. ulici, a ovaj je neobiĉno prikladan za realizovanje njegovih obaveštajnih planova. Tu su, uglavnom, boravili ameriĉki oficiri, na putu za evropsko bojište, u Veliku Britaniju. Bio je, kako je Van Lup napisao Nemcima, u prilici da vidi spiskove transportnih brodova koji su isplovljavali iz njujorške luke, prevozeći vojnike ka Evropi, a kombinujući ih sa podacima o oficirima koji odsedaju u njegovom hotelu, dolazio je do naziva gotovo svih divizija koje iz SAD kreću u sastav invazionih trupa ka evropskoj obali Atlantika. Ove podatke, razume se, nije slao Lup nego neko drugi u njegovo ime. I mahom su bili taĉni. Verovalo se, naime, da će oni kad-tad Nemcima biti dostupni, a ova veza je omogućavala Amerikancima da protivniku dostave i hrpu laţnih podataka o divizijama koje uopšte nisu postojale, kako bi stekli krivu sliku o obimu i karakteru predstojeće invazije. Da li su Nemci poverovali ovim izveštajima? Odgovor bi, po svemu sudeći, mogao da bude potvrdan. Dalo bi se to zakljuĉiti i iz sume koju su poslali Van Lupu - do februara 1944. godine od Abvera je na njegovu adresu stiglo oko 55.000 dolara. Pod imenom Van Lupa FBI je nemaĉkom Abveru poslao ukupno 115 izveštaja, ali kad su posle rata Amerikanci u Hamburgu zaplenili njegov dosije, doţiveli su pravo iznenaĊenje. Abver je od svog njujorškog izvora primio ne 115 izveštaja nego 231, od kojih se neki nisu zasnivali na kodu onog holandskog molitvenika, koji je Van Lup galantno i pri prvom viĊenju pokazao Amerikancima.

Agent bujne mašte
08. decembar 2006

Obaveštajac po imenu Garbo izmišljao planove Engleza i slao ih u Berlin. Jalov posao Nemaca na konvoj koji je iz Liverpula trebalo da zaplovi prema Malti. Avanture Poljaka Romana Garbi-?ernjavski
Piše: Ranko Đukić MEĐU ĉlanovima "Odbora XX", špijunske mreţe koja je pruţila usluge neprocenjive vrednosti za savezniĉku invaziju na evropsko tle, istaknuto, a moţda i najistaknutije mesto zauzimao je ĉovek zapamćen kao Garbo. Jedino što se o njemu pouzdano znalo u britanskoj obaveštajnoj sluţbi jeste da je bio - Španac. Znalo se, doduše, da je majstor podvale, da je još u januaru 1941. ponudio svoje usluge Britancima, putem britanske ambasade u Madridu, ali je bio odbijen. Garbo je iz tih stopa potraţio šefa Abvera za Liberijsko poluostrvo Vilhelma Lajsnera i dogovorio se s njima da poĊe u Englesku - kao nemaĉki špijun! Bio je jul 1941. kad je Garbo krenuo u London, noseći uputstva za rad, nevidljivo mastilo, tajne adrese, novac. Nije, meĊutim, ni otišao u London. Skoknuo je do Lisabona i tu - ostao. U glavnom gradu Portugala poĉeo je da smišlja kojekakva špijunska obaveštenja o Britanskom poluostrvu, sluţeći se priruĉnicima i drugim publikacijama. Za divno ĉudo, ovi izveštaji ostavljali su Nemcima utisak pune autentiĉnosti, a kasnije će se ispostaviti da se Garbo odista vrlo ĉesto i do znatne mere pribliţavao pravoj istini. Nemci su mu verovali i zato što je on javljao o stvarima koje su ih najviše interesovale, a uveravao ih je da za to ima tri pomagaĉa u samoj Engleskoj.

ENGLESKA obaveštajna sluţba za Garba doznaje u februaru 1942. godine, kad su uhvatili telegram iz kojeg se dalo zakljuĉiti da Nemci spremaju napad na nekakav veliki savezniĉki konvoj koji je trebalo da isplovi iz Liverpula i uputi se ka Malti. "Tek kasnije smo utvrdili da se taj konvoj rodio u Garbovoj glavi, ĉime je on primorao neprijatelja da se uputi u veliki i jalov posao. I onda smo zakljuĉili da bi za nas bilo bolje da nam Garbo bude saradnik nego nenamerni konkurent", ostalo je zabeleţeno u britanskim arhivima. Ĉim su Garba pronašli, britanski agenti su ga odveli u London, gde je postao specijalni agent "Odbora XX". U Engleskoj nije bilo potrebno da Garbo stvara špijunsku mreţu. On je nju već bio stvorio. I sam neumorni radnik, ĉovek neviĊene radne energije, Nemcima se predstavio kao sluţbenik neke velike engleske firme za uvoz voća i povrća, koja je, navodno, u krupne poslove ušla posebno sa Iberijskim poluostrvom. U tom svojstvu, Garbo je iz svoje kancelarije svakog dana, bez izuzetaka, i to po šest-osam ĉasova, slao tajne poruke Nemcima. Sabrano je da je poslao ravno 400 tajnih pisama i oko 2.000 beţiĉnih špijunskih poruka, za šta mu je bila isplaćena, za tadašnje prilike, fantastiĉna suma od 20.000 funti sterlinga? Do Nemaca je od Garba u proleće 1944. godine stigla i poruka da je znatno proširio svoju špijunsku mreţu, da ima 14 agenata i 11 dobro plasiranih "veza", od kojih je jedna u ministarstvu informacija, gde se stiĉu sve ili gotovo sve savezniĉke vojne tajne. Garbo je obavestio Nemce da svog ĉoveka ima i u Kanadi, koji je slao "pouzdane" izveštaje o borbenom rasporedu kanadske armije. Ima on još jednog agenta, na Cejlonu, gde toboţe špijunira savezniĉkog kaomandanta za jugoistoĉnu Aziju Mauntbatena. Garbo je, bar što se ticalo Nemaca, imao dva radiotelegrafista i "obaveštajne punktove" u celoj jugozapadnoj, zapadnoj i istoĉnoj Britaniji. Sve to, naravno, nije bilo taĉno, pa su nepostojeći agenti javljali o nepostojećoj armiji. NEMCI su, u to ne treba sumnjati, verovali Garbu. Drukĉije se ne moţe objasniti podatak da su mu poslali istu šifru koju su sami upotrebljavali u svojim beţiĉnim vezama sa Madridom. I kad su posle izvesnog vremena zamenili kljuĉ šifre, odmah su o tome obavestili i Garba, što je Englezima bilo od neobiĉno velike koristi. "Odbor XX" je imao još dvostrukih agenata. Jedan od njih bio je Brutus, kome je to bilo konspirativno ime, a pravo - Roman Garbi Ĉernjavski, bivši oficir poljskog Generalštaba. Njemu je 1940. bilo oko 35 godina ţivota, nalazio se u punoj snazi i bio ĉovek izuzetnih sposobnosti. Pored ostalog, bio je odliĉan pilot, a i ĉlan smuĉarske olimpijske reprezentacije Poljske. Nekoliko godina je radio u kriptoanalitiĉkoj sluţbi poljskog Generalštaba, a ona je, kako je poznato za vreme sovjetsko poljskog rata, 1920. godine, uspela da razbije sovjetsku vojnu šifru. Kad je 1939. Hitler takoreći uništio poljsku armiju, Garbi Ĉernjavski beţi u Pariz, gde se zapošljava u poljskoj obaveštajnoj sluţbi. Po okupaciji Francuske, ukljuĉuje se u podzemni ilegalni pokret, gde pod pseudonimom Paul stvara posebnu obaveštajnu mreţu, koja radi za Englesku. Ali, 1941. godine, izdala ga je njegova šifrantkinja Matilda Kare, poznata po nadimku Maĉka, koju je prethodno Abver zavrbovao. Nemci su se, u stvari, vešto posluţili njenom ljubomorom, budući da je doznala za Paulovu vezu s drugom ţenom, takoĊe ĉlanicom njegovog obaveštajnog kruga. Sve u svemu, Paul se zatekao u krevetu s Maĉkom, kad su nemaĉki agenti nenadano upali i stavili mu lisice na ruke.

Bekstvo za - priču!
09. decembar 2006.

Abver organizovao bekstvo špijuna Garbi-?ernjavskog iz zatvora u Francuskoj. Ko je po ovom obaveštajcu prirodni neprijatelj Poljske - Nema?ka ili Sovjetski Savez?
Piše: Ranko Đukić NESREĆNI Garbi-Ĉernjavski je dospeo u zloglasni zatvor "Fresnes", iz koga je malo ko, a pogotovu neprijateljski špijun, izvukao ţivu glavu. Protiv njega je voĊena istraga, izgledalo je da mu smrtna kazna ne gine, kad se desio obrt. Pukovnik Joahim Roleder, šef specijalne sekcije Abvera ĉiji je zadatak bio da ubacuje nemaĉke agente u britansku obaveštajnu mreţu, mesecima je pretraţivao francuske kazamate, traţeći nekoga ko bi mogao da bude poslat na Ostrvo. Dakako, interesovali su ga pre svega britanski špijuni, koji bi posle zavrbovanja pristajali da izvrše postavljene zadatke. Rolederu je, pri prvom susretu, bilo jasno da u Garbi-Ĉernjavskom ima obaveštajca izuzetnih svojstava, hrabrog, hladnokrvnog, smirenog, pouzdanog. Omaška koja mu se desila sa Maĉkom mogla je, zaboga, svakome da se dogodi...

Pri prvom susretu, Roleder je ponudio Garbi-Ĉernjavskom da, u svojstvu nemaĉkog špijuna, poĊe u Englesku. To bi poštedelo smrti ne samo njega već i stotinu agenata mreţe na ĉijem ĉelu je ovaj Poljak stajao, a koje su Nemci pohapsili. Garbi-Ĉernjavski nije odmah odgovorio, zatraţio je nekoliko dana, da o svemu podrobno razmisli. Posle toga saopštio je Rolederu da prihvata njegovu ponudu, ali pod uslovom da Nemci obećaju da će posle rata Poljskoj vratiti puni nacionalni suverenitet. Roleder nije, razume se, mogao da pruţu takvu garanciju, pa su pregovori prekinuti. USKORO je, meĊutim, došlo do ratnog sukoba izmeĊu Nemaĉke i Sovjetskog Saveza. To je bio povod da Gorbi-Ĉernjavski pozove Roledera u svoju ćeliju i prizna mu da je bio u zabludi. Po njemu, sada se vidi da prirodni neprijatelj Poljske nije Nemaĉka nego SSSR, te zbog toga on prihvata ponudu, uz jedini uslov da se sa njegovim drugovima iz obaveštajne mreţe postupa kao sa ratnim zarobljenicima. U tom sluĉaju, kako se sam izrazio, otići će u Englesku i "raditi za mir" (izmeĊu Nemaĉke i Engleske). Garbi-Ĉernjavski je, dakle, prihvatio ponudu Abvera, dobio je konspirativno ime Armand, a dogovoreni su i svi detalji oko njegovog "bekstava". Za divno ĉudo, taj zadatak je poveren Hugu Blajheru, špijunu Abvera, onom istom što ga je uhapsio u krevetu. Ovaj blajher će o tome kasnije napisati u svojim memoarima: "Na poĉetku 1942. dobio sam veoma ĉudan zadatak. NareĊeno mi je da odem u Fresnes i odatle odvedem Armanda, toboţe zato da bih ga sproveo na saslušavanje u Pariz, ali zapravo da mu omogućim da putem pobegne... Cela priĉa bila je Ċavolski tajanstvena. Dobio sam utisak da je Armandu poveren nekakav zadatak, specijalni, i da mu ga je dao neko na najvišem poloţaju u vrhovnoj komandi nemaĉke vojne obaveštajne sluţbe... Sve do toga trenutka moj zadatak je bio da hvatam špijune, a sada su odjednom od mene zahtevali da omogućim bekstvo šefu jedne velike i opasne neprijateljske špijunske mreţe. PRE nego što sam krenuo na izvršenje tog zadatka", nastavlja Blajner, "reĉeno mi je kako bi se moglo lako dogoditi da za naĉin Armandovog bekstva sazna francuski Pokret otpora, pa zato moram dobro da pazim šta radim. U svakom sluĉaju, naša Sluţba bezbednosti nije smela ništa o tome da zna. Kako bih bio siguran da će francuski Pokret otpora saznati za Armandovo bekstvo i to što prirodnije, poveo sam sa sobom jednog od svojih agenata za kojeg sam znao da radi za drugu stranu. Razume se da mu nisam odao tajnu..." Bekstvo Garbi-Ĉernjavskog bilo je vrlo lukavo smišljeno i izvedeno. Zamišljeno je, zapravo, da ga Blajher i Raul Kifer - to je onaj agent koji je radio za obe strane - povezu automobilom iz zatvora, a da im se na putu, na jednoj oštroj krivini, ispreĉi nemaĉki kamion, koji je, toboţe zbog kvara na motoru, zastao. Kad vozaĉ putniĉkog automobila zbog toga naglo zakoĉi i stane, Armand je trebalo da iskoĉi i pobegne. Njegovi nemaĉki pratioci potrĉali bi za njim, ispalili ĉak i pokoji metak iz pištolja, ali se on na to nije smeo obazirati, morao bi da beţi i dalje. Posle bezuspešne "potere" dvojica Nemaca bi trebalo da se vrate u automobil, neobavljena posla. Armanda je ĉekalo skrovište u tajnom stanu Abvera, tu će ga doĉekati neki ljudi, skinuti mu lisice, daće mu novo odelo, falsifikovane isprave na ime kurira rumunske ambasade u Parizu, novac i karte za voz. Odatle je trebalo da putuje ţeleznicom do Liona, gde će ga u jednom hotelu ponovo ĉekati Blajher i omogućiti da pobegne u Španiju. Sve je išlo kao podmazano, ĉak i više od toga. Putniĉko vozilo je, štaviše, stvarno naletelo na zaustavljeni kamion na putu, što je samo doprinelo uverljivosti bekstva. Kad je za to saznao francuski Pokret otpora, odmah je bio obavešten London. Armand je dve nedelje kasnije prešao špansku granicu i Pirineje, i to jednim britanskim kanalom za prebacivanje. U Madridu se najpre sastao sa britanskim oficirom, koji je imao konspirativno ime Mondi, ĉiji je prevashodni zadatak bio da se stara o prebacivanju begunaca iz Francuske preko Španije u Britaniju.

Agent sa tri imena
10. decembar 2006

Rade?i za vode?e obaveštajne sluţbe u Evropi Gabri-?ernjavski je imao tri konspirativna imena: Gabri, Armand i Brutus. Mlada Ruskinja plave krvi Lili Sergejeva u obaveštajnim krugovima bila je poznata pod imenom Trezor

Piše: Ranko Đukić U ENGLESKU je Armand (Gabri-Ĉernjavski) stigao u januaru 1943. godine, gotovo pola godine posle bekstva iz francuskog zatvora. Kao i sve druge izbeglice, i njega su u jednom londonskom predgraĊu, u posebnoj školi, dugo saslušavali i proveravali. Posle toga je prepušten "Odboru 20", da bi se videlo moţe li se od njega naĉiniti dvostruki agent. U poĉetku je "Odbor 20" oĉekivao da angaţuje Armanda, pretpostavljajući da će Nemci posumnjati u Armandovu lojalnost, budući da im je bilo poznato da je on i ranije radio za Engleze. U tom sluĉaju, oni ne bi poverovali u njegove izveštaje, nego bi, ĉitajući ih "naopako", dolazili do prave istine. Ipak, na kraju je odluĉeno da Armand bude upotrebljen, ali ne i za operativne poslove. Tako je u kratkom razdoblju dobio i svoje treće konspirativno ime - Brutus. Iz pitanja koja je dobijao od svojih nemaĉkih naredbodavaca lako se moglo zakljuĉiti da oni veruju u svog Armanda, pa su Englezi odluĉili da mu još više podignu ugled u oĉima protivnika. Uskoro je mogao u Nemaĉku da javi da je postao oficir za vezu izmeĊu poljskog i britanskog ratnog vazduhoplovstva, što je bio poloţaj koji je, po mišljenju Nemaca, pruţao velike mogućnosti da se doĊe do što više podataka o predstojećoj savezniĉkoj invaziji. To je bila dalekoseţna odluka, pa je ĉovek kojem se u poĉetku nije verovalo, postao glavni agent za obmanjivanje neprijatelja. BRUTUS nije, kako tvrde oni koji su ga poznavali, zasluţeno nosio ime poznatog rimskog izdajnika. Drugi jedan ĉlan "Odbora 20" - jeste. Njegovo ime je bilo Trezor, što i u bukvalnom i u prenosnom znaĉenju znaĉi nešto vrlo vredno, dragoceno, lepo. A ovaj agent bio je, odista, lep, pošto se pod tim imenom krila draţesna devojka, po imenu Lili Sergejeva, stara 26 godina. Bila je Francuskinja ruskog porekla, a u vezu s britanskom obaveštajnom sluţbom stupila je 1937. godine, posredstvom ujaka Grigorija Milera, tadašnjeg voĊe beloruskih emigranata u Parizu. Miler je otet usred Pariza i netragom je nestao upravo te, 1937. godine. Kasnije se ispostavilo da su to izveli agenti NKVD-a i prebacili ga u Sovjetski Savez. Ova devojka je, kako se istiĉe u jednom opisu, imala "grubo istesano slovensko lice... koje je donekle kvario ĉetvrtasti podbradak, ali su ga zato ĉinile lepšim ovlaš kose obrve i tople, osećajne oĉi. Gusta crvenkasta kosa dosezala joj je do snaţnih i širokih ramena, što je njenu figuru ĉinilo gotovo muškom. Ipak, Lili je bila prava ţena, neţna, umiljata, plahovita i malo zvrckasta". Njeni poslodavci - kako na britanskoj, tako i na nemaĉkoj strani - imali su o njoj podjednako mišljenje: bila je inteligentna, i to veoma, ali hirovita, sa njom se teško moglo izlaziti na kraj. Ovde svakako treba dodati da ovoj devojci ni najmanje nije bilo stalo do sopstvene bezbednosti, pošto je sebi uvrtela u glavu da boluje od leukemije i da će ionako brzo umreti. A proţivela je još nekoliko decenija iza dogaĊaja o kojima je ovde reĉ. KAD je buknuo rat u Evropi, Lili se zatekla u Libanonu, na jednoj od etapa njenog puta od Pariza do Sajgona u Indokini. Kako je pripadala caristiĉkim krugovima i bila izrazito antikomunistiĉki orijentisana, odluĉila je da se odmah vrati u Pariz i ponudi svoje usluge Danderdalu, tadašnjem šefu britanske obaveštajne sluţbe u glavnom gradu Francuske. Pariz je već tada bio okupiran od Nemaca, pa je Lili smislila novi plan. Najpre je otišla u parisko središte Abvera i ponudila im saradnju. Usledile su mnogobrojne skupe veĉere u najluksuznijim pariskim restoranima, a onda su Nemci prihvatili njenu ponudu. Ona ih je, meĊutim, vukla za nos. Njen cilj je bio da od Nemaca dobije isprave i novac za bekstvo u Španiju, a odatle u Englesku. To joj se ispunilo u junu 1943. godine. Poznato je da Kanaris nije verovao ţenama i nije im lako poveravao obaveštajne zadatke. Time se moţe objasniti to što je Lili dobila pasoš i novac, ali ne i šifru i odašiljaĉ, pa se svojim naredbodavcima mogla javljati jedino pismima, uz korišćenje nevidljivog mastila, ili kodiranim porukama na razliĉite tajne adrese u neutralnim zemljama. Ĉim je stigla u Madrid, Lili je kradom i bez znanja Nemaca otišla u tamošnju britansku ambasadu i rekla funkcioneru koji ju je primio sve o zadatku koji joj je od Abvera poveren. Englezi su joj odmah dali isprave, potrebne da otputuje u Lisabon i da se odatle avionom prebaci do Londona. Tamo je, po obiĉaju, usledila provera, da bi potom dobila "jedan tajni posao". Angaţovao ju je "Odbor 20", ali njoj samoj ni tada ni kasnije nije bilo reĉeno ni da takva organizacija postoji, ni ĉime se bavi. Tada je i dobila naziv Trezor.

Princeza - tajni agent
11. decembar 2006

Kako je indijska princeza Nur Inajt Kan postala engleski obaveštajac. Da li su njenom spuštanju padobranom u Francusku, kod Le Mana, prisustvovali i nema?ki agenti (?)
Piše: Ranko ĐUKIĆ NjENO konspirativno ime je bilo Madlen. A zvala se Nur Inajat Kan, pri ĉemu je treća reĉ u njenom nazivu bila oznaka najvišeg društvenog ranga. Ona je, naime, bila indijska princeza. Njen otac - Inajat Kan - bio je voĊa sufita, mistiĉne muslimanske sekte, a za ovu princezu se priĉalo da je bila direktan potomak sultana Tipua, koji je u 18. veku bio poslednji islamski vladar u juţnom delu Indije, veliki ratnik i još veći spletkar. Inajat Kan je sa ţenom krenuo u Eropu da bi na "starom kontinentu" osnovali sufitske "loţe blagoslova". Zanimljivo je da njihov misticizam nije ostao bez odjeka, ĉak i kod znamenitog ruskog monaha Grigorija Raspućina, toboţnjeg ĉudotvorca i iscelitelja i carskog miljenika u tadašnjoj Rusiji. Ovaj muţik je uredio da Inajat bude primljen u Kremlj, da sa ţenom tu i odsedne, za vreme svog boravka u Moskvi. Tu je, na samu Novu godinu 1914, roĊena i princeza Nur. Burni dogaĊaji koji su uskoro zahvatili ovu zemlju pa i celu Evropu prisilili su viĊene Induse da se odatle uklone i da se posle mnogo pustolovina skrase u Parizu. Tu je Nur (pravo znaĉenje - svetlo ţenstvenosti) pošla u školu, stekla srednje muziĉko obrazovanje, a pred samo izbijanje Drugog svetskog rata zaraĊivala hleb kao pisac deĉjih priĉa za pariski radio. UOĈI nemaĉkog upada u Francusku, sa bratom Vilajatom, Nur beţi u London, gde se prijavljuje u Ţenski dobrovoljaĉki vazduhoplovni korpus, gde pod imenom Norah Baker završava obuku za radio-telegrafistu. U oĉekivanju ratnog rasporeda, ugledala je obaveštenje kojim se devojke koje su završile radio-telegrafski kurs pozivaju da se, ako ţele, prijave za "specijalne zadatke". Uslov je bio: znanje francuskog jezika, a princeza ga je ispunjavala. Prijavila se, i posle kratkog proveravanja, primljena je u - Ţenski bolniĉarski korpus, mada samo formalno. Verovalo se da će neprijatelj biti milosrdniji prema bolniĉarkama nego prema ţenama-vojnicima, ako im dopadnu šaka. Odmah zatim, Nur biva primljena u Vazduhoplovni pomoćni korpus i to je jedna od prvih u nizu tajni koje do dana današnjeg okruţuju ovu neobiĉnu ţenu. Zašto je ona uopšte primljena u takvu jedinicu? Jedan njen nastavnik rekao je, doduše, da je Nur bila "divno, ĉudno, sanjarsko biće, previše upadljive spoljašnjosti jedna od onih ţena za koje se kaţe: `jednom viĊena - nikad zaboravljena`". Njeno drţanje i vladanje, njen ponositi, graciozni hod, strani naglasak u francuskom govoru, sve to je moralo da privuĉe paţnju, a to je bilo teško spojivo sa zadacima koje je ova ljupka ţena primila na sebe. Plaha, neţno graĊena, crnih oĉiju na maslinasto zagasitom licu, uokvirenom dugom crnom kosom, Nur je ostavljala utisak krhke, mlade ţene, kojoj bi najmanje pristajali, ĉesto surovi, poslovi obaveštajca. SAĈUVANO je mišljenje njenog glavnog uĉitelja konspiracije, koji je posle obuke o njoj podneo negativan izveštaj, dodajući da je "previše emocionalna i impulsivna" da bi došla u obzir da postane tajni agent. Drugi su tvrdili da ima karakter "tvrd i elastiĉan kao najbolja sablja". Onaj uĉitelj će posle rata još zabeleţiti: "Odista sam preduzeo sve što sam mogao, a zapravo sam mnogo reskirao zahtevajući da se ne dopusti da Nur ode u Francusku kao agent. Ona je bila ne samo previše osećajna i osetljiva nego je... zbog nedostatka iskustva bila veoma ranjiva kad je u pitanju konspiracija." I drugi njen nastavnik je tvrdio da Nur "nema nikakvog osećaja za konspiraciju", da bi došao da još "ima labilnu i temperamentnu liĉnost, pa zato veoma sumnjam da je prikladna za operativne zadatke". Uprkos takvim ocenama, u globalu je zakljuĉeno da je Nur - "prihvatljiva". Istina, u to vreme britanska obavetšajna sluţba je oskudevala u radio-telegrafistima, a za nepovoljne izveštaje o kvalitetima ove princeze jedan od njenih pretpostavljenih je dopisao svoju primedbu: "Koješta!" Zajedno sa još dve agentkinje, Nur se spustila u Francusku, u noći izmeĊu 16. i 17. juna 1943. godine u blizini Le Mana. Priĉalo se kasnije da su tom prizoru, zbog navodne izdaje, već prisustvovali nemaĉki agenti, skriveni iza ţivice divljih ruţa, koja je opasivala livadu na koju se devojke spustile. Ako je to istina, onda je malo verovatno da su se nacisti zadovoljili samo lepim prizorom koji se pred njima ukazao. Jer, pustili su devojke da krenu ka ţelezniĉkoj stanici u Anţeu, da bi se tu razdvojile i krenule svaka na svoju stranu. Nur je sela na voz i zaputila se ka Parizu.

Tajna preko žice
12. decembar 2006.

Princeza Nur navodno nije znala za strah, pa joj je radio-odašilja? montirao sused Nemac. Nur je komšiji objasnila da je re? o ţici za sušenje veša. Dva neuspela pokušaja bekstva
Piše: Ranko Đukić U PARIZU je Nur uspela da proĊe kontrolu vojne policije na ţelezniĉkoj stanici, a u kasne popodnevne ĉasove stigla je u stan Emila - Henrija Garija, šefa obaveštajne mreţe, kome je trebalo da se stavi na raspolaganje. Taj stan se nalazio u jednoj od najbogatijih ĉetvrti Pariza. Već pri prvom susretu, Nur je priznala da je gladna, pošto ništa nije okusila od polaska iz Engleske. Imala je, doduše, taĉkice za hranu i kupone za obroke, koji su joj dati u Engleskoj, ali nije znala kako da ih upotrebi. Osim toga, Gari iz Londona nije dobio nikakvo obaveštenje o njenom dolasku, što je opasan propust i moţe da navede na pomisao da se radi o špijunu ubaĉenom od neprijatelja. Gari je doţiveo novo zaprepašćenje kad je njemu i njegovoj verenici Nur podarila buket karanfila. Zar je moguće da je Englezima palo na pamet da jedno takvo stvorenje pošalju na obaveštajni zadatak takoreći u ĉeljusti neprijatelju? Princezu je, uprkos svemu, prihvatila mreţa savezniĉkih špijuna u Francuskoj. Već sutradan odveli su je u Drţavnu poljoprivrednu školu, nedaleko od Versalja, gde se nalazio štab ove mreţe. Privremeno je smeštena u stan nekog profesora, gde su neki njeni postupci padali u oĉi. Po tome što je u šoljicu nalivala mleko, a potom ĉaj, videlo se da je vaspitana u engleskom, a ne u francuskom duhu, gde se upravo radi obrnuto. To je bila sitnica, ali takva koja bi teško promakla oku nemaĉkih obaveštajaca. Posle nekoliko dana, Nur je, iz ĉista mira, obojila kosu u plavo, što je još više isticalo njenu tamnu indijsku put. A njen stanodavac - profesor morao je da je ukori što je svoju knjigu šifara zaboravila kraj ogledala u predsoblju! NUR stigla u Pariz u vreme kad se poĉela osipati mreţa "Prosper", tako nazvana po majoru Frensisu Sutilu, njenom šefu, koji je nosio taj nadimak. Tada je princeza dobila drugi stan, na samoj ivici Bulonjske šume, kod stanodavke koja je bila podagent u "Prosperovoj" mreţi. I tu je princeza neoprezno ostavila knjigu šifara na vidljivom mestu i sa otvorenom stranicom koja je vaţila za taj dan. Nur je montirala svoj odašiljaĉ u ulici koja se nalazila nedaleko od obaveštajnog centra Nemaĉke u Parizu. Bilo je vidljivo da bi joj više opreznosti dobrodošlo, ali je to, na drugoj strani, pokazivalo da joj hrabrost ne manjka. Ili je, moţda, na taj naĉin prikrivala strah. Priĉalo se, ĉak, da joj je antenu za radio-odašiljaĉ montirao neki sused - Nemac, kome je objasnila da je to - ţica za sušenje rublja! Morala je i po treći put da menja stan, mada joj je odašiljaĉ ostao u prethodnom. Kad je od Garija doznala da je "Prosper" zajedno sa najbliţim pomoćnicima uhapšen, odmah je o tome obavestila London, odakle joj je savetovano da se neko vreme pritaji i ne radi apsolutno ništa. Tih uputstava princeza se pridrţavala jedva nedelju dana, da bi opet došli do izraţaja njena neopreznost i neiskustvo. Stavila je na glavu upadljivo plavi šal, omotan u vidu turbana, što je još više isticalo njene indijske crte, krenula je u posetu kući u kojoj je kao devojka ţivela tridesetih godina. Usput je posetila nekoliko svojih nekadašnjih prijateljica. KAD je major Bodington doleteo iz Londona da se uveri u obim katastrofe koja je zadesila "Prosperovu" mreţu, video se sa Nur samo nakratko, ali je po onome što je od Garija ĉuo zakljuĉio da bi je hitno trebalo vratiti u Englesku. To joj je i naloţio i trebalo je da u London poleti noću 15. avgusta 1943. zajedno sa još nekolicinom agenata "Prospera" i, naravno, Bodingtonom. Svi ti ljudi su odleteli u Englesku, ali je Nur odbila da putuje, rekavši da će tu ostati dok joj - ne stigne zamena. I dogodilo se nešto neverovatno: Nur je ostala na slobodi još puna dva meseca iako je nemaĉka sluţba bezbednosti znala za nju. Nemci su došli i do njenih pisama roĊacima i prijateljima u Engleskoj, ali nisu znali adresu na kojoj Nur stanuje. Do tog podatka su došli tek posle izdaje, pa je Nur uhapšena 13. oktobra, da bi odmah bila sprovedena u parisko središte Gestapoa. Time je sa scene otišao i poslednji radiotelegrafist tzv. F-sekcije britanske obaveštajne sluţbe na podruĉju Pariza. Prilikom hapšenja i saslušavanja, Nur je bila prisebna, tako da su i Nemci ostali zadivljeni njenim drţanjem. Ispitivao ju je liĉno šef odseka za špijunaţu nemaĉke sluţbe bezbednosti u Parizu Kifer, koji u poĉetku nije ţeleo da upotrebi mere prisile. Izgubio je strpljenje kad je princeza pokušala da pobegne, i to

jednom, pa drugi put, dok su je Nemci drţali u središtu sluţbe bezbednosti. Oba puta Nur je uspela ĉak da istrĉi iz zgrade na ulicu, ali su je Nemci stigli i vratili nazad.

Šifra lepe špijunke
13. decembar 2006.

Šta je zna?ila poruka Argentinke Brunks Nemcima da joj hitno pošalju 50 funti. Koje su sve bile varijante savezni?kog iskrcavanja. Zna?ajna uloga dvostruke špijunke
Piše: Ranko ĐUKIĆ U JEKU priprema saveznika za iskrcavanje u Normandiji, kada je trebalo na svaki naĉin zbuniti protivnika i navesti ga na krive zakljuĉke o stvarnom pravcu udara, britanskoj obaveštajnoj mreţi je stigla nenadana i dragocena pomoć. Jedna mlada i izuzetno lepa Argentinka, koja će dobiti konspirativno ime Brunks, posetila je 1942. godine oca, koji je za vreme rata radio u argentinskoj ambasadi u Višiju, u Francuskoj. Kako je devojĉin otac još od pre rata imao vrlo dobre veze u Engleskoj, nemaĉki Abver je odluĉio da simpatiĉnu pridošlicu iz Juţne Amerike iskoristi za svoje ciljeve. Ponuda je bila sasvim jasna: devojka treba kao nemaĉki špijun da otputuje u Englesku i da odatle šalje obaveštenja u London. Kako ju je put do Londona vodio preko Madrida, to je ona iskoristila da poseti tamošnju britansku ambasadu i ispriĉala sve o svojoj misiji. Zauzvrat, ubrzo je dobila vizu za Englesku i ona je u ovu ostrvsku zemlju doputovala krajem oktobra 1942. godine. Usledila su dosta duga i opseţna saslušanja od kontraobaveštajne sluţbe, ali je devojka na kraju puštena, na intervenciju "odozgo", što je znaĉilo da sa njom imaju vrlo ozbiljne namere. Tada je i dobila svoje konspirativno ime. Karijeru dvostrukog agenta Brunks je poĉela na taj naĉin što je Nemcima slala poruke nevidljivim mastilom, ali je njihov sadrţaj bio paţljivo pripreman u londonskoj "centrali". Oĉigledno je da su u Berlinu veoma drţali do njenih usluga, jer su lepoj Argentinki davali meseĉni paušal od 25 funti, što je za to vreme bila dobra svota. Osim toga, nadoknaĊivali su joj i troškove ţivota i uz to davali i visoke premije. Zanimljivo je da je ova špijunka poruke Berlinu slala preko lisabonske banke, ĉijim posredstvom je dobijala i direktive od svojih naredbodavaca iz Nemaĉke. Krajme 1943. godine Nemci, uveliko zaokupljeni mogućom invazijom, poslali su joj neobiĉan kod, kojim bi što ekspeditivnije dostavljala sve vaţnije podatke o savezniĉkim namerama. Kod je bio vrlo jednostavan. Ako šarmantna Argentinka dozna bilo kakav podatak o mestu i datumu savezniĉke invazije, treba da pošalje banci u Lisabonu zahtev da joj se isplati novac, a sadrţaj tog zahteva biće, u stvari, poruka Abveru. Ako zatraţi 100 funti sterlinga, to bi znaĉilo da saveznici nameravaju da se iskrcaju na severu Francuske. Ukoliko bi ona zahtevala da joj bude isplaćeno 125 funti, mesto invazije bi trebalo da bude u Biskajskom zalivu. Francuska obala Sredozemnog mora predviĊena je kao mesto iskrcavanja ukoliko bi Argentinka od banke zatraţila 150 funti, zahtev za 170 funti kao mesto invazije oznaĉavao bi Jadran, 200 funti - Grĉku, 225 funti - Dansku, 250 funti - Norvešku, itd. Ako zahtev da joj se pošalje novac bude propraćen i objašnjenjem zašto joj je taj novac potreban, to objašnjenje bi oznaĉavao i mesec kada će biti preduzeta invazija. UPOZNATI sa kodom koji je ova špijunka dobila iz Berlina, Englezi su odluĉili da i to iskoriste u pravcu zbunjivanja neprijatelja. Bilo im je stalo da nemaĉki odbrambeni bedem duţ Atlantske obale liše jake 11. oklopne divizije i da je veţu za toboţnje mesto iskrcavanja, koje je trebalo da bude u okolini Bordoa u Francuskoj. Doduše, Englezi nisu bili sasvim uvereni da će ova varka uspeti, ali su, ipak, naloţili lepoj špijunki da svojoj banci u Lisabonu pošalje 15. maja 1944. godine telegram sledeće sadrţine: "Pošaljite hitno 50 funti. Potrebne su mi za zubara". Za Nemce je to znaĉilo: "Pouzdano sam saznala da će invazija biti izvedena u Baskijskom zalivu za, otprilike, mesec dana." To je, dalje, znaĉilo da se invazija vezuje za 15. jun, što je devet dana kasnije od stvarno planiranog napada, ali - na drugom mestu. Teško je reći da li su Nemci u celosti poverovali poruci ove svoje saradnice. Vreme će, meĊutim, pokazati da su i njene depeše imale velikog uticaja na to da se u samom Berlinu o savezniĉkim namerama stekne potpuno haotiĉna slika, što je za posledicu imalo organizovanje odbrane na vrlo širokom prostoru, dugom stotinama kilometara duţ obale Atlantskog okeana, a nije iskljuĉena mogućnost da se desantne trupe iskrcaju i negde u Sredozemnom moru, na Jadranu, na Baltiku. Pred tako rastresitim bedemom izgledi saveznika da se koncentrisanim napadom u velikom broju domognu evropskog tla bili su neuporedivo veći. Tome su, nema sumnje, u dobroj meri doprinele i usluge ove dvostruke špijunke. (Kraj)

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful