Biljana Malešević Prolaz

OTVARANJE

Deo prvi

Vera je sedela u nečemu što je nekada moglo biti fotelja. Noge su joj bile podignute na sedište, brada naslonjena na kolena, a oči čvrsto zatvorene. Misli su joj ispunjavale um: „ne postoji samo jedna istina, ne postoji samo jedna istina…“ Obgrlila je rukama kolena i otvorila oči. Ravnodušno je posmatrala razrušenu sobu u kojoj se nalazila, gole, mestimično ispucale zidove, prljavštinu i malter rasut po podu. Unaokolo su marširale kolone krupnih crnih buba nalik deformisanim bubašvabama. Povremeno bi, uz tresak, malter otpadao sa zidova i plafona. Čulo se neprekidno pseće zavijanje. Glasno i bolno. „Zašto ova prokletinja već jednom ne umukne“, pomisli Vera pomalo rezignirano. Susedov pas, zaključila je. Pre dva dana ga je pregazio auto, usmrtivši ga na licu mesta, a vozač se jednostavno odvezao dalje ne zaustavivši se čak ni na trenutak. Ljudi tako malo cene život, ponekad nemaju vremena ni da bace pogled na sopstveni. Samo grabe

dalje, do smrti. Kako je lako zgaziti biljku, kako opako, nekažnjivo šutnuti životinju i naneti joj bol. Vera je imala utisak da ljudi koji vole da muče životinje, isto tako vole da muče i ljude, ali im strah od kazne, ugrađene u civilizaciju to ne dozvoljava. Nepoštovanje života je celovit pojam i nije bila sigurna da li može da postoji Nepoštovanje života koje uključuje samo mačke, na primer. Da li neko može patološki da mrzi mačke, a da voli ljude? Nije bila sigurna u to. Pas je i dalje zavijao. Iako već odavno mrtav glava je ostala cela. „Ne postoji ništa savršenije, a opet, ništa krhkije od života“, mislila je. Uključila je televizor (ta sprava, začudo, bila je čitava). Ukazala se visoka, tamno plava zgrada. Sumoran muški glas objašnjavao je da je to nova bolnica čiju je izgradnju finansirala izvesna veoma bogata žena. „Znam tu zgradu, liči na polikliniku“, pomislila je, ali malo razmislivši, zaključila da to nikako ne može biti poliklinika. Ova zgrada je imala velika čelična vrata i ni jedan jedini prozor. Mršava žena, crne duge kose, stajala je ispred tih vrata i objašnjavala okupljenim ljudima koliko je srećna što je učinila tako dobro delo i finansirala izgradnju divne, nove bolnice. Bila je odevena samo u kupaći kostim i bade–mantil. „Neprikladno“, pomisli Vera, „krajnje neprikladno“. Iznenada se pojavio čovek nalik političaru. Žena u bade–mantilu mu je prišla, izgledala je oduševljeno. Veri se sada nalazila ispred plavo obojene zgrade, skrivena u gomili ljudi koja je stajala ispred slušajući bljutavo hvalisanje u čast nimalo simpatičnog projekta. Ta žena nije joj se nimalo dopadala. Njeno hvalisanje je paralo uši. Ljudi oko nje nisu grajali, čak ni međusobno razgovarali. Samo su stajali i ćutke zurili poput gomile lutaka, sivi i prazni. Nagli prelazak u sliku na televiziji nimalo je nije iz-

nenadio. I ranije je ulazila u filmove i serije, čak neretko i u knjige i stripove koje je čitala. Dešavale su se i obratne stvari, ono što se njoj dešavalo, iznenada bi postalo samo nešto što je čitala ili gledala na televizijskom programu. Sada je stajala u gomili ispred nove bolnice, ravnodušna kao i ostali ljudi oko nje čekajući šta će dalje biti. Nova zgrada, ružna u svojoj surovoj zakovanosti i prljavštini, uzdizala se sa neopisivom zlokobnošću. Žena u bade–mantilu i čovek sa izgledom političara nekud su nestali. Na pozornicu je kroz čelična vrata zgrade izašla žena. Bila je odevena u uniformu bolničarke, krupna, ali ne i debela, srednje visine i duge, tamne, kovrdžave kose. Stajala je u senci koja joj je skrivala lice. Bljutava priča o novoj, divnoj bolnici se nastavljala. Ljudi okupljeni oko zgrade su sada slušali naklapanja o najmodernijoj opremi koje nema nigde u svetu osim kod nas, veseloj atmosferi kao da ste u raju i ljubaznom osoblju, uvek spremnom da pomogne i, ako treba, da život za vas. Sve to bilo je izrečeno bez nekog posebnog entuzijazma, kao da je tekst bio naučen napamet i bez razumevanja. A onda je iskoračila malo napred, na sunce i svi su mogli da vide da je njena uniforma prljava, a lice isprskano krvlju. Istog časa iz zlokobne zgrade je izmileo i mršav čovek bolesna izgleda, jednog obraza umrljanog krvlju i počeo oduševljeno da objašnjava da je on pacijent u toj bolnici, očaran toplom i ugodnom atmosferom, i da je lečenje bezbolno i sigurno. Međutim, u gomili ljudi koja je sve to dotad ravnodušno posmatrala počeo se javljati tihi, pobunjenički žamor koji se postepeno pojačavao. Nije im se dopala krv. Vera nije čuđenje, strah ili užas, samo gađenje i nepoverenje.

„Kako lažu“, pomislila je, „kako samo nevešto lažu! Cela priča je tako providna. Ova bolnica izgleda kao nacistički logor. Ni prozora nema. Samo ta zakovana čelična vrata. Ne, ne liči ovo na polikliniku. Nimalo.“ Kao da je najzad shvatila šta se dešava, bolničarka se povukla u zgradu da bi se nedugo potom opet pojavila, ovoga puta u čistoj uniformi, umivena lica, uporno nastavljajući svoj otužni govor o lepoti nove bolnice. Ali, Veru to više nije zanimalo. Progurala se kroz gomilu, koja se polako smirivala i nastavila da korača sumornim ulicama popločanim krupnim zaravnjenim kamenom. Put je bio okružen polusrušenim kućama i gomilama stare građe koje su nekada bile nečiji domovi. Nedaleko odatle stajale su dve kamene tezge. Na jednoj sedeo je čovek odeven poput srednjevekovnog seljaka. Na tezgi je stajao samo naramak osušenog granja. „Prodajete to granje?“, upita ga Vera, „to Vam i nije neki posao“. I dalje je zurio ispred sebe ne udostojivši je pogledom. Za sledećom tezgom sedeo je drugi čovek slično odeven, dok je na njegovoj tezgi spavao treći. Osim tog odrpanog nesrećnika ničeg drugog na tezgi nije bilo. „Prodajete njega?“, upita ga pokazujući na spavača i nastavi, „tako nećete mnogo zaraditi. Njega niko neće kupiti.“ Samo ju je hladno pogledao. Nastavila je da korača pustim ulicama, dok je vetar oko nje vitlao prašinu i suvo lišće pretvarajući ga u prah. Odjednom je postala svesna da ne zna kuda, u stvari, ide. Sve u svemu, to joj je izgleda bilo najmanje važno.

Deo drugi

Uz neobičan drhtaj tela Vera je postala svesna da sedi u čitaonici velike biblioteke Matice Srpske, lica zagnjurenog u sopstvenu pljuvačku koja se razlivala po stranicama otvorene knjige na koju joj je klonula glava kada je konačno savladao umor. Sklonila je sa lica nekoliko dugih pramenova kose, obrisala usta i bacila pogled na sat. Dva posle podne. Spavala je već čitavih sat vremena. Svakog četvrtka, u pauzi od pet sati između prepodnevne i popodnevne nastave na fakultetu, išla je u biblioteku da čitanjem prekrati vreme. Ponekad je umor, izazvan tako napornim rasporedom časova, bio vrlo snažan, kao i ovaj put. Jutros je ustala u pet, zatim sedela na nastavi od sedam do jedanaest, a u četiri popodne morala bi opet biti na nastavi. Utkani svet Klajva Barkera je otvoren ležao ispred nje dok se po stranicama razlivala pljuvačka koju je uklonila sa uspehom o kojem bi se dalo prodiskutovati, a onda tromo ustala dok su joj se kosti i mišići bunili zbog neprijatno dugog sedenja u neudobnoj stolici. Neprestano krivudajući oteturala se do vrata i izašla iz čitaonice. Proteglila

zločini i skrnavljenja su oduvek bili deo tog sveta. atomske bombe. koja se prehladi zato što stane bosim nogama na hladne pločice u kupatilu? Ona koja ne bi imala pet-šest stalnih zuba da ne postoje tako savršene zubarske tehnike? Ona koja ne može da zamisli život bez struje? Zar ona ima hrabrosti da tvrdi da je snažna? Stresla se. automobila. Bio bi to svet u kome najjači opstaju. mlaznih aviona i ostalih pogodnosti na koje smo navikli. bila jaka? Da li bi ona opstala u takvom svetu? Ona. Bio bi to svet bez bojazni od ekološke katastrofe. Nalik poliklinici iz njenog sna. To je bio njen svet u kome se rodila i nije imalo smisla zavaravati se da nije i sama postala deo njega.se i sišla u podrum biblioteke do toaleta. Da li je ona. Za razliku od onog kakav je bio nekad davno. Čak i život. Ispljuskala je lice vodom nadajući se da će je to malo razbuditi. a ne kao onaj koji se javljao u njenim košmarima. videa. surov i nepredvidiv. zubara i lekara. Iz ogledala iznad lavaboa posmatralo ju . ratova. Sve se u ovom svetu plaća. Često je razmišljala da li bi mogla da živi u pravom. kompjutera. nuklearnih elektrana. zagađenim svetom u kome je živela. ovaj je bio komforan i tome definitivno nije bilo prigovora. Veronika. Budila bi se neobično zadovoljna životom i nesavršenim. Ovo je bio jedan od trenutaka u kojima joj je bilo milo što je svet takav kakav je. čistom i neoštećenom svetu koji je u skladu sa prirodom. Komfor i civilizacija išli su na uštrb čistoći vazduha i tla. Ratovi. politike. ali bi to bio i svet bez televizije.

Ko će osećati njen bol. drugarica je. kada ona umre. možda zato što je i sama imala sedam godina. ni ne sluteći složenost same ideje. Interesovalo je ko će to. Vera je pitala o onom o čemu je pre toga razmišljala. toliko ljudi. bez nekih skretnica. Mada je pitanje koje je uputila bilo izrečeno nejasnim dečjim jezikom i neoformljeno. Često se pitala odakle potiču ti košmari. Nije postojalo ništa u prošlosti što bi moglo da uzrokuje sve te užase. Obično su mnogo gori. razumela šta je Vera želela da joj kaže. Ponekad se plašila da će nakon smrti njeno JA preći upravo u nestvarni svet koji se za sada javljao samo u košmarima i zauvek ostati tamo. osećaj posmatranja sveta iz jednog tela. jer se do . Ali kao ni Vera.je bledo lice. nije znala odgovor. upalih obraza i ljubičastih podočnjaka. uopšte. Izgledalo je još bolesnije i bleđe zbog crnog okvira kose. dok su događaji unutar drugih za nju misterija? Drugarica se nije zbunila. To su bile stvari o kojima nije imalo smisla razmišljati. bili njeni snovi? Kada je imala sedam godina postavila je jednoj drugarici pitanje koje nije nosilo obeležje njenih godina. Izgleda da je i ona sama bila obuzeta sličnom idejom. od kojih su neki bili tako stvarni i celoviti kao da zaista postoje? Odakle toliko izopačenosti i simbolične morbidnosti u snovima? I da li su to. Njen život bio je običan kao i većina drugih. Ovaj u biblioteci bio je jedan od najblažih. radost ili bilo šta drugo? Gde će nestati njeno JA. Zašto onda? I odakle sve to potiče? Odakle toliko smrti i tuge u njenoj glavi. osećati ono što ona sada oseća.

opterećena ogromnom maštom. bile teme koje su otvarale diskusije. osećala je da su ta neživa tela samo stvari. koji tada zaboravljaju da su umrli i veruju da još uvek žive. tim pre što se nikad nije moglo znati ko je u pravu. a takvo rešenje bilo bi suviše drastično. Sanjalica kao što je Vera. ali je uopšte nije sprečavalo da diskutuje o tome. poput plastike. Možda zbog formalina u kojem su stajala. Takve su bile i priče o mesmerizmu.odgovora moglo doći samo čistom praksom. postaje zaista slobodna? To su. Vera je smatrala da je to pojam koji je u vezi sa hipnotisanjem mrtvih. tek nakon smrti. Mislim da je to zato što je ono . Meni liče na plastiku ili vosak. Njena ideja bila je da su telo i duša u skladnoj simbiozi. ali ne bih rekla da je to u pitanju. „Kada telo izgubi ono najvažnije – dušu“. u nadi da će jednom neko doći do odgovora. rekla je ne baš profesionalno. „onda ono i ne vredi ništa. naravno. pa kada se telo istroši napusti ga i nađe drugo telo ili telo parazitira na duši koja. Njeno znanje je. ali ta tela ne mogu da me potresu. Pitanje koje je često postavljala drugim zaluđenicima u misterije bilo je da li duša parazitira na telu. jer hladnokrvno radimo na leševima. često se uplitala u misli i razgovore mistične i nerazjašnjive prirode. Odgovor koji se njoj najviše dopao dala joj je jedna studentkinja medicine. što se tiče mesmerizma bilo vrlo oskudno. S obzirom na to da je kao student medicine radila na leševima. Ta činjenica nikada nije ljude sprečavala da o tome razgovaraju i razmišljaju. Neki ljudi misle da smo mi medicinari bezosećajni. Oni čak i ne liče na ljude.

rekla je Vera. U suprotnom može da se okrene protiv svog tvorca.“ „A šta je onda sa mesmerizmom“. Može da ga navede da ode u krajnost.“ Lepo rečeno. A to nije bilo dobro. Stalo mi je mnogo da verujem u to. zar to onda nije užasan zločin? Čitala sam nešto slično u jednoj priči Edgara Alana Poa. kada ne prelazi izvesne granice. kao što je Vera otišla.“ „Misliš na onu priču o zarobljavanju duha u mrtvom telu koje truli? Priča o gospodinu Valdemaru? Možda je to stoga što smo mi suviše vezani za svoje telo i nije nam lako da ga napustimo. Sve češće je nailazila na potpuno nerazumevanje ljudi oko sebe i sticala status čudakinje. „ako je to zadržavanje duše u mrtvom telu. Mašta je divna stvar. Valjda sve što se dešava ima neki svoj razlog. a samo telo bez duše ne može da opstane.najvažnije otišlo u neke druge sfere. podigavši oko sebe zid i ograđujući se od ostatka sveta. Ne znam. . Zašto bismo se uopšte zamarali tražeći ga? To ionako neće promeniti stvari. Putevi mašte vodili su je u sve dublju usamljenost.

kupastog oblika sa nožicama. rekla je žena u belom mantilu a zatim se. gumiranim platnom sa tabelom iscrtanih kvadratnih polja na sebi.Deo treći „Svako neka uzme po jednu čašu i kad završite. stavite je na broj koji ste dobili“. povukla u ordinaciju. Većina studenata je uzela po jednu posudu i sada su u nedoumici stajali čekajući da im neko da redosled kojim će ići na pregled. Na jednom kraju prostorije nalazio se dugačak sto prekriven zelenim. Na drugom kraju prostorije nalazila su se dvoja vrata i ispred njih. seo je na klupicu pored izlaznih vrata i čekao vrteći . guste kose boje zlata. pošto je izdiktirala brojeve. U svakom polju te tabele bio je upisan po jedan broj. mali lavabo iznad kojeg je visilo ispucalo ogledalo. Za sobom je ostavila desetak zbunjenih mladića i devojaka koji su umorno stajali u predsoblju studentske ambulante. Na istom stolu stajale su i posude od tankog stakla. Mladić. Pored posuda stajao je stalak sa epruvetama. Nalikovale su vinskim čašama.

Kada bi se istinski zainteresovao. Mada su. istočnjačke tamne lepote. lica osutog bubuljicama. ovaj…?“ Debeljuškasta devojka. Oliver prošara pogledom po licima oko sebe. Iza njih su se nalazila dva toaleta. oba bila univerzalna. Nizak. komično trijumfalnim gestom posudu do vrha napunjenu mutnom. Smenio ga je mršav mladić pepeljaste kose. Okrenula se Oliveru. Sada je bio u potrazi za nečim zanimljivim što bi ga moglo razbuditi. zdepast mladić. Pored njega je na klupici sedeo lepuškast mladić. ovaj test nije imao veze sa njegovim zdravljem. čije se telo sada naziralo kroz odškrinuta vrata toaleta. Oliver . Imao je jake komplekse. ustala je i. U jednom trenutku je zastala i dubokim. pomalo histeričnim. Zvao se Oliver. to je Oliver znao. kose obojene u crveno. čiju su privatnost štitila jedna od dvoja pomenutih vrata. žutom tečnošću.praznu posudu u rukama. Posmatrao je devojku duge crne kose i tužnih sivih očiju. Nije bio uznemiren. zatvorila se u jednu od dve prostorije. Smetala mu je samo sirova omamaljenost koju je osećao celo to jutro. Bio je to samo deo sistematskog pregleda. Uostalom. tena vrlo preplanulog sa potpuno tamnim tužnim očima. Oliver je osećao da mladić nema lepo mišljenje o samom sebi. glasom rekla: „Nisam čula svoj broj“. onaj kojem se vrata nisu mogla zatvoriti do kraja bio je namenjen muškarcima. ali kao da se obraćala svima pomalo: „Da li neko zna koji je moj broj? Kako ću znati gde da ostavim čašu posle. žustrim korakom. uzevši posudu sa stola. mada ni sam nije bio svestan otkud mu to. napusti ga noseći. kojeg je zbog nekih fakultetskih formalnosti morao da obavi. nervoznim. Šetala je sa jednog na drugi kraj prostorije. kose guste. crne i kovrdžave. suštinski.

Um mu nisu ometale neke druge misli. Ona nije imala problema sa kompleksima. rekao joj je Oliver. ako joj je to bio cilj“. „Znam da si dobra osoba i imaš mnogo energije. gotovo vrela. pomisli Oliver. dovoljno tiho da ga ostali nisu mogli čuti. Trgla se i brzo oslobodila ruku. Sopstvene reči. a njegova topla. plavokosa devojka stajala je blizu stola. očigledno još više zbunilo. Neko vreme su se gledali. Ovaj put mu je omamljenost išla na ruku. Ispružio je ruku i šakom dodirnuo njenu. Pažnju mu odvuče poznat glas: „Je l' mi treba u ovo da se ispišamo?“ Bila je to opet ona visoka. Vrlo lepa. „Sada je zaista uspela da privuče pažnju.“ „Nemoj više ništa da govoriš“. Nešto mi se ni ne mokri…“. pa je mogao da se usredsredi na ličnosti oko sebe. Pitala je držeći posudu koju je uzela sa stola. njihovu auru. a zatim otišla i zatvorila u toaletu. „Ja te poznajem“. počele su da je proganjaju. Stajala je blizu njega. da namiriše njihova osećanja. pomislila je Vera. čijom otmenošću nije mogla da se pohvali. Oliver je shvatio zbog čega je došlo do . Nekoliko pogleda se zaustavi na njoj što ju je. Nastavila je da lupeta: „Kako li ću samo pogoditi ovu čašu? Ima tako mali otvor. i sa očiglednim interesovanjem posmatrala crnokosog mladića. Ruka bila je bleda i hladna.je mogao da oseti ljude.“ Nasmešila mu se. zbunjeno je zastala smešeći se. crnokosa devojka sa sivim očima. Oliver oseti da ona želi da neko nešto kaže. „Samo ne mogu da se setim odakle. Nemoj da je trošiš uzalud. Ostali su samo ćutali.

Svukao se na putu prema kupatilu. U Oliverovim očima se nisu mogle nazreti zenice.ove predstave. u nameri da se istušira. Izgleda da je uzorak donela u plastičnoj čaši koja je popustila u njenom džepu. Vera je već bila otišla. Njeno pitanje „Zar nije trebalo da je donesemo od kuće“. kao da ih je progutalo more hladnog plavetnila. postavljeno bolničarki na ulazu. Iz ženskog toaleta se čuo prasak kao da se lomi nešto krto. Ovog puta mu je koncentracija bila na zadovoljavajućem nivou i bilo bi šteta propustiti to. rekla je plavuša obraćajući se crnokosom mladiću pored Olivera. kompletiralo je sliku. Glatka i prašnjava kugla lampe nalikovala je sada paukovoj mreži. Razlog je bio više nego komičan i nimalo mističan. * * * Pola sata kasnije Oliver je otključavao svoju sobu u studentskom domu A. „Kakva je ovo budala“. Nije znao koliko je vremena prošlo od kako je pogledom počeo da obrađuje . ali kada je izašao iz toaleta. podnožje od gvožđa. Svoj uzorak za laboratoriju je ponela od kuće. Zamislio je kako se njena unutrašnjost ispunjava sitnim pukotinama. probijale tanko staklo i izbijale na površinu. Zatim su se polako produbljavale. kako se one produžavaju i spajaju u mrežu iscrtavajući celu unutrašnjost sfere. Mogao bi da pokuša još jednom. iznenadni zvuk lomljenja plastike. Lampa iznad njegovog kreveta će biti sasvim u redu. čak i po cenu jedne… zaokružio je pogledom po sobi… lampe. Kugla od tankog stakla. a onda zavlačenje ruke u džep i psovke. Usmerio je pogled prema toj staklenoj kugli. Sada je verovatno pokušavala da se otarasi ostataka. Oliver je ustao da obavi svoj deo posla. i najednom zastao na sredini sobe. I dalje je zamišljao.

Staklo kugle je bilo prekriveno mrežom tankih linija i ubrzo je. možda pet minuta. ali ga to nije previše uznemiravalo. ali je predmet njegovog interesovanja. počelo razdvajanje staklenih ivica. Nije zapravo bio ni siguran zašto to čini. njegovog cimera Živka. Ne razmišljajući mnogo o posledicama.staklenu kuglu. uz zvuk krckanja. koji je oktobra te godine doputovao iz jednog zabačenog sela u Srbiji i imao nesreću da mu Oliver zapadne kao cimer. Naprotiv. Mladi nisu satima buljili u televizor. iskrena ljubaznost i istinska naivnost. pravo na izlomljeno staklo. iz koga je Živko došao. Načinio je još jedan mali napor posle kojeg se. Oliver nije imao ništa protiv Živka. pre svega se cenio rad. u koji je uporno zurio. Sve na izvol'te! Kada sam ušao u sobu nije se čak ni probudio…“ Olivera je buka probudila. bacio se na krevet. verovatno opravdani. * * * „Kad ti kažem. možda sat. bio mu je simpatičan. on je lud! Ne znam šta sam ja to bogu zgrešio da dobijem takvog cimera! Uopšte se ne ponaša normalno! Znaš li šta sada radi? Leži na krevetu punom slomljenog stakla i to potpuno go! U sred decembra! Nije se ni zaključao. Sviđala mu se Živkova vesela narav. niti gubili vreme đuskajući po diskotekama i mnogo se polagalo na pravilno vaspitanje dece i njihov moral. Ne može se reći da su se Živko i Oliver dobro slagali. počeo da pokazuje promene. Bili su to protesti. staklena kugla rasprsla u stotine sitnih komada i rasula po njegovom krevetu. uz gromoglasan prasak. Osetio je umor. U selu. Prepoznao je glas. Naravno da je .

Njegovu strepnju su još više pojačale i razne glasine koje su se nemilosrdno širile. zahvaljujući zavidnom proseku. raznoseći nimalo pohvalne tračeve o Oliveru i njegovim sklonostima. Molim te. „Treba zvati lekare. radeći gotovo manijački od jutra do mraka. Međutim. kako je vreme odmicalo Živko je sve jasnije uočavao da se njegov cimer povremeno čudno ponaša i to je počelo da ga uznemirava. mladež se tamo razvijala u zdravlju i veseloj atmosferi. bar na površini. Nikada ranije nije ležao na staklu. Sada je Živko bio istinski zabrinut i nije pokušavao da se obuzda. uzvikivao je jadni Živko moleći prvog prolaznika za pomoć. Mogao bi da dobije upalu pluća ili da se sav iseče na te krhotine. U početku. Iskreno je poštovao Olivera. najzad je primljen u studentski dom gde je Oliver udobno stanovao već četiri godine. kao podstanar. Prvu i drugu godinu studija izgurao je živeći sam-samcat u nekom malom potkrovlju. . pomozi mi da ga sklonimo sa tog kreveta. ko zna šta mu se desilo. Živko se jadao ljudima oko sebe svaki put kada bi Oliver napravio nešto neuobičajeno. Na trećoj godini. Živko je važio za najboljeg đaka u lokalnoj školi i nakon završene srednje upisao je fakultet.bilo izuzetaka i skrivenog zla ali. Nenaučen da neke stvari treba prećutati i neupoznat sa snagom koju može da dostigne ljudska zloba. nego zbog bilo čega drugog. Ja ću izludeti!“. ne propustivši ni jedan jedini čas nastave. više iz zabrinutosti za svog cimera. ne znajući da su mnoge od njegovih zabrinutih jadikovki kasnije iskorišćene za pravljenje vrućih tračeva. Zahvaljujući izuzetnoj bistrini. Živko se radovao što će deliti sobu sa jednim od najboljih studenata medicinskog fakulteta i nimalo se nije trudio da sakrije svoje oduševljenje.

ali je Oliver uspeo da uhvati neke delove rečenica koje je izgovorio drugi glas: „…neću da se petljam sa pederima… svašta sam čuo o njemu… ako mu se sviđa da leži na staklu. Prozor je zjapio otvoren. Živko je osećao kako mu se dah promaje uvlači u kosti. ustade sa kreveta i strese komadiće stakla sa sebe. kao što je stajanje bez odeće u hladnoj sobi sa otvorenim prozorom ili ležanje na razbijenom staklu. bez trunke zbunjenosti na licu. Videvši Olivera kako. Prema Živku se odnosio prijateljski i sa velikim . na neki čudan način. Izgledao je kao da pokušava nečeg da se priseti. U sobi je bilo jedva desetak stepeni. rekao je Oliveru. Iako je na sebi imao džemper. „zašto radiš takve stvari? Da li želiš da me uplašiš? Da li me zaista toliko mrziš da želiš da me oteraš na ovaj način?“ I pored svega. Osim česte surovosti prema samom sebi. Zatvorio je vrata da ne duva. neka ga… zar se ti ne bojiš da budeš s njim u sobi…?“ „Lepo sam počeo ove godine“. a Oliver je stajao na toj zimi kao da ga to uopšte ne dotiče. U tom trenutku Živko upade u sobu. farmerke i debelu zimsku jaknu. Živko oseti kako ga podilaze žmarci. pomisli Oliver. „Ne razumem te“. Naprotiv. potpuno nag stoji nasred sobe. Na telu mu nije ostala ni jedna ogrebotina. osećao je da se uopšte ne plaši Olivera koji je sa svojom visinom od metar i devedeset osam bio gotovo za glavu viši od Živka.Odgovor se nije jasno čuo kroz zatvorena vrata. Nešto sa njegovim cimerom zaista nije bilo u redu. Oliver je prema svim živim bićima uvek bio izuzetno nežan. osećao se bezbednim pored Olivera.

malo je govorio. bez imalo stida. presvlačio i svlačio pred Živkom. reče on Oliveru.“ Još jedna stvar koja je izluđivala Živka je kada jedan muškarac kaže drugom da mu se ovaj sviđa. nikada nije pokazivao znake nestrpljenja ili nervoze. reče Oliver jednostavno i osmehnu se. Ko je Olivera tome naučio. na šta ovaj pocrvene i izlete iz sobe kao metak. On je izgledao pristojno u javnosti. „Ljudi su tako čudni. kad su vrata snažno tresnula za Živkom. „na smrt si me isprepadao. ali gledajući svog cimera. Živko nije znao. Osim toga. pomislio je kako bi i sam to rado naučio. Ne mogu ovo da podnesem. Osećam se odlično. i ma šta se dešavalo.poštovanjem. koja omogućava tako savršenu smirenost duha i harmoniju uma i tela. Ne bih voleo da te oteram. Do- .“ „Dobro. nisam tako mislio“. a u nekim trenucima je sumnjao da je Oliver bio učenik nekog gurua ili majstora neke veštine. „Izvini“. reče Oliver sam sebi. U sobi je kao u frižideru. ali se u sobi. „Pa dobro de. samo nemoj da se ljutiš“. pažljivo se saže i poljubi Živka u čelo. dopadaš mi se. Mislim da ću jednog dana podneti zahtev da me premeste u drugu sobu. Znao je da Oliver može sa svojim telom i umom da uradi daleko više od većine ljudi. reče Oliver. Takve stvari se govore devojkama. Živka bi Oliver ponekad podsećao na mladog pustinjaka. Sve tumače na najgori mogući način. jako ga je iritiralo Oliverovo pomanjkanje stida kada je u pitanju nagost. „Idi i oblači se već jednom“. ljude koji hodaju po užarenom ugljevlju kao po tepihu ili na one Ruse koji se kupaju u zaleđenom jezeru. „ne moraš da brineš za mene. To ga je podsećalo na neke slučajeve o kojima je čitao.

. Trebalo bi da vodim računa o tome ubuduće“. razmišljajući se uputi u kupatilo.duše. ne krivim ga za to. Možda je u većini slučajeva u pravu kada se plaši.

Nije umela da priča na smiren način. Nije bila sigurna zašto se osećala drugačijom. a potom izvrnula džep kaputa i postavila ga pod mlaz vode. na primer. uvek je skakutala u mestu. Vera je smatrala da je događaj smešan. uz sve propratne efekte kao začin.Deo četvrti Sačekavši da spremačica završi sa poslom i napusti toalet Vera se poput lopova uvukla unutra. Pre svega. vikala. ali često je svesno od sebe pravila klovna. osećala se nesigurno. Kad bi nešto prepričavala. Plašila se da je drugačija od ostalih. pogotovo ne sopstvene anegdote. njena protiv-same-sebe uzrečica: „Baš sam grozna!“ Nije znala zašto je smatrala da vicevi na sopstveni račun imaju bilo kakve pozitivne posledice u društvu. pa ga stoga treba prepričati u cilju zabavljanja i zasmejavanja okoline. uverila da nema nikoga u blizini. to je nije sprečilo da neugodni događaj ispriča doslovce svima koji su imali živaca da je slušaju. ali joj se to nije dopadalo. pre- . Mada joj eksces sa plastičnom čašom u džepu nije služio na čast. glasno se smejala i često ubacivala besmislene primedbe o samoj sebi kao.

a čak ga ni ne poznaješ. osim možda osećaju izgubljenosti. Već se bližio kraj poslednjeg časa kada kapi kiše počeše tako snažno i iznenada da dobuju po prozor- . pomisli.meravala je neprekidno sopstvene reči. Prisiljavala je sebe da mnogo priča. zašto joj se onako obratio. uz mnogo gestikulacija. Vera se sve više udubljivala u misli gubeći potpuno nit predavanja kome je prisustvovala. Često joj se dešavalo da joj je neko poznat. Valjda je zato i govorila brzo i glasno. na taj način je izazivala suprotan efekat. Lako je zaboravljala lica. Činio joj se poznat. Tog dana preostalo joj je još par časova Analize II.“ A ako ga zaista ne poznaje. zbunjena. ne bi li se osećala manje nesigurnom. a ne može da se seti odakle. a nije se mogla setiti odakle.“ Kako je odmicao i poslednji čas toga dana. Nažalost. Imao je vrlo neobične oči. „Sve je to zamaranje uma“. onako toplo i prijateljski? Odmahnula je glavom. mada meni ne preti takva opasnost. o njegovim očima. „ničemu ne vodi. Razmišljala je i o onom plavokosom mladiću kojeg je srela tog dana u ambulanti. ili ih je bar teško povezivala sa osobama koje je sretala. kosi. safirno plave sa zenicama toliko malim kao da je dugo gledao jaku svetlost. uvek se iznova pitajući da li je negde pogrešila. Uspevala je da hvata beleške. Zamišljeno je prekorila samu sebe: „zanima te zato što ti se on dopada. Uhvatila je sebe kako razmišlja o njegovim rukama. a da joj pri tom ništa od zapisanog ne uđe u glavu. kojima je želela da prisustvuje. i ovako sam već odviše izgubljena. još veću nesigurnost i neprestanu sumnju u samu sebe.

“ Bljesnu munja osvetlivši na trenutak celu učionicu. ne bi li se uverila da joj se nije samo pričinilo.skim staklima u učionici. vrha crkvenog tornja i ravnih krovova zgrada u daljini. ono što je videla kroz prozor sasvim sigurno ni- . Gotovo istovremeno prolomi se oštar udar groma. reče ljupka studentkinja u klupi ispred njene. „A ja došla biciklom“. Sada je kao začarana zurila kroz prozor u tamno nebo i kapi koje su. neverovatno“. Ubrzo se ponovilo. „da se vratimo našem zadatku. koncentracija studenata je već bila razbijena. Većina ih se raspravljala među sobom o tome kako će stići kući.“ Nastavio je da izračunava zapreminu trodimenzionalnog tela koristeći višestruki integral. Prizor koji je munja osvetlila nije bio uobičajen prizor krovova gradskih kuća. „monstruozno. kao pesnice. pomisli ona. Nekoliko studenata se trglo. napravivši pri tom pokret rukama kao da drži korman. međutim. Sada je bila sigurna da se to stvarno desilo. Verina koncentracija prsnu u parčiće. ne mogavši da se suzdrži. Nebo je menjalo boju od boje razlivenog mastila do tamno sive. kao da žele da uđu ili da izađu odnekud. reče mladi asistent. Ubrzo zatim munja ponovo bljesnu propraćena grmljavinom. „Pošto ste se nadivili kiši“. Ne. dok je ona i dalje gledala kroz prozor kao začarana. „Kao da žele da uđu“. da se svi studenti okrenuše na tu stranu. dobovale po prozoru. Nastavila je da zuri kroz očekujući da se ista stvar ponovi. Ionako razrušena događajima tog dana. uzviknu Vera glasno. „Au. Zurili su u taj prizor kao opčinjeni. Kiša je dobovala sve jače tako da se ubrzo činilo da će kapi probiti stakla na prozorima. Vera gotovo iskoči iz klupe. Neko je glasno uzdahnuo.

kao da ima lepru. Kržljavi ostaci drveća bili su obavijeni nekom sivo-crnom maglom punom guste prašine i vlage koja je puzala preko močvarnog tla kao živo biće. Gri- . ali i nešto novo. Stvorenje je bilo živo i cerilo joj se. Sve je bilo tu. Bilo je nisko i široko skoro isto koliko i visoko. Lica pritisnutog na staklo prozora. Bližio se i kraj časa. a močvara tako blizu prozora da se činilo da se nalaze u prizemlju.je bilo moguće. Ovog puta prizor koji je ugledala kroz prozor nije bio sasvim mrtav. ni crkve. močvara. Nije bilo zgrada. Morala je da se uveri. U jednom bljesku munje sagledala je jedan mrtav svet koji se pružao napolju. što nikako nije moglo biti. Videla je nešto što ne postoji. a onda je munja ponovo zaiskrila. Kao naduveno od neke bolesti. Koža mu je bila mrka i siva. sasvim blizu podnožja prozora. jer je učionica u kojoj su se nalazili bila na trećem spratu. Veru je posmatralo neko biće. Srce joj je tuklo kao ludo. kao da je odjednom zavladala pustoš. pocrnelog od nezdrave vlage i zagađenja. Dugo je zurila kroz prozor. Videla je močvaru. ni krovova. Jednostavno. mrtva stabla. Šta je to videla? Da li je to bila halucinacija kao posledica umora ili je to bio pogled u budućnost ovoga sveta? Da li je to bio neki drugi svet u koji je oluja otvorila privremeni prolaz? Nekako se pribrala i premestila u klupu do prozora da bolje osmotri svet koji je samo na trenutak bljesnuo pred njenim očima. jedan sasvim drugi svet. a podbulo lice bilo je prekriveno mnogobrojnim čirevima koji su curili. Meso se na pojedinim delovima tela raspadalo. magla. mestimično zelena od truleži. ništa drugo nije videlo. Morala je ponovo da ga vidi. Apsurdna je bila činjenica da se osim močvare i po kojeg kržljavog i davno mrtvog drveta.

Nekoliko njih je pomislilo da se devojka plaši grmljavine. lice iskrivljeno i neveselo. objašnjavati uzrok ove iznenadne panike samo bi zapetljalo stvar. „Je li vam dobro“. preterano intenzivne reakcije shvativši da bi svaki pokušaj objašnjenja realne situacije bio poguban po njen. imala bi dobre šanse da dobije uput za psihijatriju. Nešto joj je govorilo da nije luda. kao i o sebi samoj. umom umetnika i sanjara. ali nesrećno kombinovan sa svojom drugom stranom. Svi studenti je iznenađeno pogledaše. Ovoga puta je vrisnula i iskočila iz klupe. Vera nije bila preterani realista. dobar posao. Mašta i povremeno lebdenje u vazduhu je jedno. ionako narušen. Činilo joj se da se dugo gledaju kroz staklo dva stvorenja iz različitih svetova. štaviše. pažljivo staranje o onima koje voli. udarivši pri tom snažno bedrom o ivicu stola. S jedne strane. Vera je zažalila zbog svoje. Zaključi da je pametnije ćutati. Imala je zdrav i praktičan um jednog matematičara. čak i da je zadremala i sanjala (a i to joj ne bi bio prvi put). Uostalom. oči sitne i zakrvavljene. upita asistent primetivši da je Vera prebledela i da joj se šake vidno tresu. Ukratko rečeno. ugled „normalne“ osobe. a sve je trajalo svega jednu sekundu.masa je bila bolesna. Prsti su mu bili prilepljeni za staklo. umela je da izlazi na kraj sa praktičnim pitanjima kao što su osnovna egzistencija. osmeh nenormalan. pre bi se reklo da je bila sklonija idealizmu koji je kružio od jedne krajnosti do druge. a halucinacije su druga stvar. Sa druge strane sanjarenje i idealizam nisu joj dozvoljavali da bude srećna. da joj je mozak bistar kao i uvek. kada je potpuno svesna na kojoj bazi funkcioniše ceo . školovanje.

koja se bunila protiv svega toga želeći da. uništavajući i ono malo humanizma koje je ostalo. crne. Jednu idealističku. koliko toga joj ona daje i koliko nevolja i zidova neshvatanja. žute ili tamne puti. kao Don Kihot. Toga ionako već ima previše. čitave nacije žrtvovane u ime „svetskog mira“… sve to ju je kidalo na dve strane. ne bi li našla način da bar delimično pomogne u nalaženju izlaza iz ćorsokaka u kome se čovečanstvo našlo. Beg u fantaziju se odražavao kroz njene slike. vlasti država koje odlučuju „u ime naroda“. Možda se još može naći način za beg iz sveta koji propada na njene oči. odvodeći Veru sve dublje u slatku fantaziju izmaštanih svetova. zagađen ogromnom količinom mržnje prema svemu što je drugačije. bolje. surovosti i nakaznost. lepe slike. gde će naći svoje mesto. preterano punačko ili patuljasto. . Druga strana je vidljivo pobeđivala. surov. možda je negde drugačije. Nikad krv. Možda je u nekom od tih svetova njeno mesto. samo lepe. Ona je tako volela da slika. Snovi i idealizam bili su njeni dobročinitelji u najsurovijim trenucima života koji su joj dozvoljavali da uživa u malim stvarima i običnima snovima.svet. i ono malo prirode i čistoće. nevin i dobar. obuzet strašću za novcem i vlašću. i drugu koja je želela da pobegne od svega toga u sanjarenje i umetnost. Samo jedan pogled na naš realni svet korumpiran. na novcu i strašću za moći. Beg u fantaziju bio je jedini moguć izlaz. kao i lične patnje zbog stvari koje se ionako ne mogu promeniti će joj još sigurno doneti. rase i narodi koji se ne podnose od pamtiveka. svesna da je naš svet izgubljen zauvek i da pomoći nema. koji više niko i ništa ne može spasiti. a ne znaju ni sami zašto. Bila je sasvim svesna sopstvene posebnosti. juriša na vetrenjače. Možda negde postoji neki drugi svet.

Kišne kapi više nisu snažno udarale po prozorima. ali… „Nešto… napolju“. I ranije je imala halucinacije uzrokovane umorom. njen ali bez njene volje.“ Glupa laž. „E lepo.A dotle. munja ponovo osvetli prozor i većina pogleda se poslušno usmeri na tu stranu. „mislila sam da će nas pogoditi grom. kao šake zarobljenika u očajničkom pokušaju da uđu u zagrejanu prostoriju. Uobičajen. slika učionice sa dvadesetak studenata. Naglu pojavu paralelnog sveta. poludela sam“. „Ništa“. zimsko nebo. ali sigurna je da niko neće posvetiti preteranu pažnju tome i bila je u pravu. table sa ispisanim . Inteligencija i njen bistar um će joj pomoći u tome. posledica umora i neispavanosti. stvorenja na prozoru trećeg sprata. Nežne kapi sada su se slivale niz staklo ostavljajući krivudave. Pljusak se pretvarao u običnu kišu a crni oblaci razilazili otkrivajući zvezdano. surov. spreman na sve nije joj dozvoljavao da iskoči iz koloseka. Ono što ju je šokiralo je ne samo nagla pojava živog. reče ovaj put na glas. reče u sebi. reče glas. Kao po komandi. već i njegov pogled. ali ne onakvog kakvim ga je zamišljala. nestrpljiv. Obične. Ništa. međutim. Uostalom. sive. čak ni ona nije mogla da shvati. svakidašnji prizor najobičnije oluje koja je polako počela da jenjava. I osmeh jednog poremećenog uma. vlažne tragove. izopačen. ogoljene topole. ispitivački. Njen maštovit um. mokre zgrade i visoke. tako stvarnog. Prihvatao je sve. ili bar skoro živog. Da li je to bila vizija našeg sveta u dalekoj budućnosti ili je paralelni svet još veći pakao od naše stvarnosti? Ili je sve bio san. Sve je to bio samo san. ona će naći način da preživi u postojećem. Svakako neće reći šta je videla. Ovako nešto.

udari polovinom tela nespretno u dovratak i skliznu na pod ošamućena. Moralo je biti u velikim bolovima. Nije bila raspoložena za objašnjavanja i pravdanja. stajalo je neko stvorenje i posmatralo je cereći se. Na tome i ostade. Međutim. Par metara iza nje. otkrivajući niz krnjih. ali se svejedno cerilo. stvorenje je bilo hodajuća bolest. Vera je izašla poslednja. Bilo je prosečne ljudske visine. a ponavanje „straha od groma“ ionako nije imalo smisla. mestimično zarđalo ogledalo. Oštar miris truleži joj je dražio nozdrve. prljavom lavabou iznad koga je visilo okrnjeno. prekrivene mnogobrojnim bolnim čirevima od kojih su neki krvarili i delovali tumorozno. Otišla je do toaleta i pošto je ispraznila bešiku počela je da pere ruke u malom. I bila je umorna. proređenih ali oštrih zuba. Pokušavši da se dokopa izlaznih vrata. odraz u ogledalu natera je da vrisne i baci sapun.rešenjem nekog površinskog integrala i asistent koji je izračunavao fluks. Sudeći po vidljivoj malignosti nekih od tih izraslina. nikako se nije uklapala u ono što je videla kroz prozor. u samom toaletu. tako umorna. Čas se završio. Osećala je da će povratiti i stoga je žurila. ali se ono lako pokrenu i pođe ka njoj. odbijajući svaki pokušaj komunikacije sa ostalim studentima. . Nije imala način da objasni šta ju je toliko uznemirilo. zelenkasto-mrke kože. Bilo bi skrnavljenje mešati ta dva sveta.

mačak je izgledao kao da jedva čeka da zbriše. a koliku zahvalnost dobijam? Mogao bi bar pet minuta da budeš u kući. reče ona glasno. Iako se nije previše bunio. „Vidiš li. narandžastog mačka. šta moram da činim za tebe“.“ Spusti komade svinjetine u tanjirić ispred krupnog. cmoknu vazduh pored njegove velike narandžaste glave sa crnim prugicama i zaljulja u naručju kao da je dete.Deo peti Zakrvavljen nož spusti se ponovo u crvene dubine mesa pod rukom koja je sekla neumoljivo i bez milosti. na ležeran način kako to samo mačke umeju. Devojka duge plave kose držala je nož sekući meso na komade. Cile. Nosila je kecelju. koji joj se motao oko nogu. Evo ti tvoje hrane. rekla je Irena samilosno. To mu se očigledno nije dopalo. „moram da kasapim ove proklete leševe svaki dan. Nakon što je završio devojka ga podiže. što je mačak jedva dočekao i nestao kroz . On odmah. zabi svoju njušku u tanjirić. „Sada možeš da ideš napolje“.

. Uvek se oblačila kao muškarac. opranom vešu i dobrim ručkovima. Odavala je utisak osobe koja zna šta hoće. sa cigaretom u uglu usana. koja nema problema sa sobom. Još samo danas može da uživa u blagodeti života u kući sa roditeljima. Konfuzna. muška odela su joj „gutala“ struk pa je izgledala još krupnije nego što jeste. Njena figura oblika peščanog sata. Irena je delovala hladno. golubije sivu košulju i crvenu kravatu kao jedini ustupak svom polu. što i nije bio veliki problem. U stvari osećala se sasvim drugačije.odškrinuta vrata. Irena vrati iskasapljenu prasetinu u frižider. ravnog muškog kroja. Naslonila se na vrata frižidera. nesigurna. ali ne negovana kosa. uplašena osoba. sakrivenom u štofu i muškim košuljama. nimalo samosvesna. koja ima svoj stil i ne stidi se same sebe. ma kako bilo dobro skrojeno. oblih kukova i neobično vitkog struka nikada nije mogla da bude sakrivena nijednim odelom. nalazila se zbunjena. još uvek osećajući mučninu od mirisa sirovog mesa. često u kvalitetna muška odela koja bi našla na odeljenju sa manjim brojevima. sve do sledećeg velikog vikenda. Umesto toga. širokih ramena i krupne građe. prirodno plava. koja nije imala poverenja u sebe i utisak koji je ostavljala na druge ljude. Tu negde u tom bujnom ženskom telu. Šminku nije koristila. nepristupačno i čak prepotentno. ali se iza te pojave krilo nešto sasvim drugo. a onda natrag u samački studentski život. Najveći ustupak ženskom polu činila je njena duga. iskrena i sa priličnim osećajem mržnje prema sebi i svom telu. velikih grudi. Nosila je crne štofane pantalone sa diskretnim svetlim prugama. nokti su joj bili kratki i surovo četvrtasto podrezani. jer je srednje visokog rasta. pomalo cinične. Možda ga neće videti duže vreme s obzirom na to da se sutra vraća u Novi Sad u svoju sobu u studentskom domu.

Polako se zatvarala u sebe. ali ne toliko zbog odevanja. jer Irena je smatrala sebe debelom ženom. A znala je i da popije. Ona je zavidela devojkama koje su bile otvorene prema sebi i svojoj ženstvenosti i koje su posedovale pristojnu dozu asertivnosti i samopoštovanja da se otvoreno izražavaju bez stalne bojazni da neće reći pravu stvar. bola. nego zbog površne lakoće kojom su sticale drugarice. Nešto što je većini tih curica izgledalo kao sasvim normalna stvar. Alkohol ju je opuštao i mogla je da govori koliko i šta god je htela i da ne brine . sa svojih 20 godina. Zatim druga. još nijednom nije vodila ljubav i smatrala je da nikada i neće. Irena. ne samo zbog težine. Ženskice oko nje kroz život su se kretale lakše od nje. ali je sve to bio neki svet u koji ona nije umela da uđe. oblačile cipelice na štiklice i mini suknjice. odlično uklapale odevne predmete i delovale ljupko i samopouzdano.„Transvestit“. naravno. mlada devojka. muškarci. treća. One su imale Muškarca. Želela je da i ona bude slatka. kikotale se zajedno. sa ciljem da se zaštiti od neuspeha. pa cela kutija. nekako. I da. one su imale pored sebe neko muško stvorenje s kojim su činile Par. nosi haljinice i ima momka. Jedna. njoj je bila Utopija. pa makar kao jedan od pušača. ili da neće reći nešto sasvim mudro. pričale satima o nečemu njoj nedokučivom. nekog povrediti. bilo da je bio u pitanju Onaj Pravi ili Onaj Zgodni ili Trenutni. One su vodile ljubav. da šeta i izlazi sa drugaricama. da se uklopi u društvo. tako je mislila sama o sebi. Tako je krenulo i sa cigaretama. Sad je trošila negde oko pola pakle dnevno. odbacivanja… navukla je masku hladnoće i nepristupačnosti i sakrila iza cinizma i muške odeće.

Izjedale su je frustracije. naravno i u njeno bujno prelepo. Htela je da bude jedna od devojaka. Zavalila se u fotelju i ponovo zapalila cigaretu igrajući se neko vreme upaljačem. Jer Irena je muškarcima uglavnom bila veoma atraktivna. išle u šoping. ali bi se vremenom. ali znala je da mrzi svoju samoću. zaljubljenim u seksualnost. oterao vrišteći u noć. ali onima koji su bili dovoljno sigurni u sebe ona je bila zgodna i veoma privlačna. tihim intelektualcem. mada je bilo i otvorenih reformista koji su je nagovarali da odseče kosu.previše o posledicama. Rekla bi nešto. radost i provod. njene grudi postavile između njih i blokirale dalju komunikaciju. i činilo joj se tada da bi je svi pogledali malo začuđeno. Muškarci su za nju bili još jedna enigma. rasno telo žene. a to je obično bilo vrlo brzo. Uživala bi u flertu i nagoveštaju sve- . niko ne bi odgovorio i nastavila bi se priča kao da ona ništa nije rekla. Za divno čudo ovakvi muškarci su je obožavali. U početku bi joj prijala ta pažnja. možda nekima pomalo zastrašujuća sa tim svojim stavom. Mogli su da budu i dobri drugari. a u međuvremenu je izlazila sa hedonistima. kojeg bi samo njeno prisustvo ili gromki glas i veliki broj psovki. Mogla je da postane društvena i otvorena pa makar samo dok traje dejstvo alkohola. šetale momke i pričale kikoćući se satima o stvarima o kojima ona nije imala pojma. koje su čitale modne magazine. Čak bi ubedila sebe da je zaljubljena. Niko je nije prihvatao. ali nije mogla. da njoj niko nije potreban. Zar je toliko grozna i glupa? Očajnički im je zavidela. Ubeđivala je sebe da u stvari želi da bude sama. Ona bi patila za nekim uplašenim. obuče konačno suknju i ponaša se kao žensko. Šta je ona imala da traži među tim cvetićima. što je u njenom slučaju bilo kratko. Nisu je prihvatali i to joj je smetalo.

Da ne bi bila prinuđena da nekom pokaže svoje telo. tražili objašnjenje. koliko su mogli. koji samo želi da iznudi od nje seks. raznim dodirima po kolenu. one koji su je se po pravilu plašili više nego đavola. Prosto kao tablica množenja. Jer ona je pustinjak. Irena se stidela svoje očajničke potrebe za seksom. a koje zapravo. a oni su uzmicali pred njom. ubeđena da svi hoće da je iskoriste. ramenu. kako je umela. Hranila je svoju seksualnost namećući im se nevešto.ga lepog što bi moglo iz toga da se izrodi. dok su oni pokušavali da joj se vrate. Neke je progonila svojom naklonošću toliko da su je oni otvoreno izbegavali. A ako je stvarno tako. i onaj koji je pokušavao da je tretira kao ženu izgledao joj je kao površan čovek. Nikada nisu dobijali šansu. drage. Tako je trebalo da bude. nesposobna da veruje da nju neko može da voli. I to joj je izgledalo dobro. Ove veze su na nesreću loše završavale. . nego su ti nesrećnici. Uplašene. uvek je bila sama. umreće sama. pisali joj pisma. tihe i mirne muškarce. iskreno nije ni želela. birala je one muškarce za koje je znala da ih nikad neće imati. molili je da još jednom pokušaju. Ostavljala ih je vređajući ih. zašto je onda toliko tužna. većinom bili zaista zaljubljeni u nju. ona je oduvek bila pustinjak. što zaista nijedan od tih nesrećnika nije bio. Ne samo što im je bila privlačna.

jer je njegova soba na drugom spratu. Neko vreme je sedeo na krevetu osećajući čisto strahopoštovanje i neobjašnjivo uzbuđenje. Nešto se dešavalo. kapi kiše su postale opako zastrašujuće. ogromni i teški kao valovi crnog blata. „Majko božja“. nego udaranje pesnicama. U jednom trenutku oblaci.“ Oliver je bio napolju. Uspravio se u krevetu.Deo šesti Živko je već bio zaspao kad je počela kiša. a munje presecale vazduh. prekrsti se ugledavši najveće nevreme koje je ikada doživeo. Munje su parale nebo kao u filmskim efektima. Mislio je da neko lupa po prozoru i to je izgledalo čudno. Virio je kroz otvore na roletnama. Došlo je do kulminacije nevremena. koje je postajalo sve jače i podsećalo na udarce pesnicama o prozor. zaista očajnički želi da uđe. spustili su se gotovo do tla. Kao da neko želi da uđe unutra. To ga je probudilo. „ne bih voleo da sam sada napolju. . Ne kao padanje grada. Probudilo ga je tupo udaranje kapi po roletnama na prozorskim oknima.

Kad ga je ugledao. sve je stalo. ali nije izgledao ozbiljno povređen. kao da je u šoku. niti se pomerio. munje prestale da sevaju. Šta ako je nevreme nekako uticalo na njegov razum? Šta ako je Oliver poludeo? Međutim. Bio je to samo njegov cimer Oliver. Izraz lica mu je bio prazan. kose slepljene u kacigu. skoro do neprepoznatljivosti.“ Oliver nije ništa rekao. Apsurdna kišurina je prešla u jači pljusak. Biće iz oluje ne bi otključavalo vrata. Neko biće koje je želelo da izađe iz oluje ili iz nečega. i onda stala. Natopljen kišom i blatom. Živko se prestrašio toliko da je čak i kriknuo. Samo da nije bilo otključavanja vrata. „B…b…bolje će ti biti da se presvučeš. Pravo čudo da su uprkos svemu prozorska okna ostala čitava. Oliver nije izgledao kao da je izgubio razum. Delovao je čudno. Dobićeš upalu pluća. Kiša je dobovala po prozorima. zbog čega se odmah pokajao. nešto u šta najradije . Ako je zaista bio napolju za vreme oluje to bi trebalo da bude razumljivo. Razvalilo bi ih jednim udarcem. kao neko ko je video nešto apsolutno neverovatno. nego kao neko ko je doživeo veliki šok. ujedno i istinski grozno. gotovo natprirodno. Gotovo je poverovao da to nevreme ulazi u sobu ili možda nešto iz nevremena. oblaci se rasplinjavali kao da do maločas nisu bili glineno čvrsti. Nedugo potom začuo se zvuk otključavanja vrata i jako se trgnuo. Nekoliko malih mlazova krvi slivalo mu se niz lice i levu ruku. U trenutku mu se učinilo da je to zaista neko iz oluje. jenjavajući polako.A onda. donekle zaštićena drvenim roletnama.

prošao sam kroz svašta. Voleo bih da je to bio neko drugi. Izbliza sam ga video. u jednom dahu skoro. Ćutali su dugo. On da se izjada? Konačno. čovek koji je odlučio da u tom kratkom roku proba sve što poželi. nijedna predstava pakla ne može da se meri sa tim što sam video. „To nije ništa. kao da tek sada shvata da ima povrede. prozbori i dodirnu čelo. koji je zaboravio glasine i istinski zabrinuto gledao cimera.ne bi želeo da poveruje da nije bilo tako stvarno i toliko kompleksno. prvi put u životu. još od svoje šesnaeste. ja sam čovek koji je skoro sve probao ili sam bar tako mislio. Ovo je gore od svega što sam video…“ Rekao je to brzo. a Živko ne znajući šta da kaže. osećajući i sam da nije rekao pravu stvar i posle nekog vremena nastavi da govori tiho. A video sam svašta. „Prolaz. o čemu ti to govoriš? U šoku si. nijedna slika. Olivere kakav prolaz. nisam ni osetio. Oliver u šoku. „Bilo je stvarno gadno! A…“. kao da se boji da će ga Živko prekinuti i neće dozvoliti da se izjada. dugo. Zatekao sam se tačno na mestu gde se otvorio Prolaz. stvarno bih voleo da nisam video…video sam pakao. da li si se povredio? Krvariš…“ „Krvarim?“. bio ubeđen da će umreti mlad. To ga je više puta dovelo do . Onda je seo na krevet pored Živka. Baš ja od svih ljudi na svetu. Bio sam toliko puta u paklu i vratio se nazad. reče konačno. glasom čoveka koji još ne može da dođe sebi „to je bio… Prolaz… bio je to Prolaz …“ Sada se već pomalo i tresao. Pogledao je ruku. Čovek koji je. Žile… čist pakao. koliko nijedan ljudski um ne bi mogao da zamisli.

Čak i ako se izlečio. Nije u redu da priča bajke iz svog verovatno odavno uništenog uma jednom zdravom i mentalno stabilnom čoveku. definitivno je bila vizija. ostaci iz vremena heroina i kreka. Mislio je da ne može da mu se desi ništa gore od onda kada je imao 20 godina i zbog nesmotrenosti ostao gotovo potpuno paralizovan od vrata nadole. Zaboravio je kakav je to osećaj. ostavio sam to iza sebe. Ili od predoziranja heroinom u devetnaestoj. sam uništavao i sada je našao zdravog. cimeru. drugom Bibliju. To što je video. Bio sam narkoman. ponekad u kombinaciji sa pilulama. Ja zapravo ne znam šta sam video. priviđenje. ja imam prošlost. činilo mu se. alkohola i pilula. Jedno vreme sam pio. Uostalom. ekstazi. uzimao sam heroin. pod uslovom da čovek ikada može da se izleči od tih gadosti. Sam se trovao. gadnu prošlost. Nije plakao već vekovima. Videlo se da je Živku neprijatno i da se istovremeno uplašio. Bio je to pakao očigledno. To je prošlo. Odjednom je postao svestan da mu se prvi put nakon mnogo godina suze istinski slivaju niz obraze. ko zna kakve je posledice to smeće ostavilo na njegov mozak. ali može biti da toga nije stvarno bilo. Prevario se. čuj. Znaš. ali je uvek nekako uspevao da se iskobelja. inteligentnog i dobroćudnog čoveka. Nije bilo fer što je to pričao Živku. da ga muči svojim vizijama i svojim problemima.ruba propasti. Šta sad da kaže tom čoveku? „Žile. ali pitam se koliko je posledica ostalo u meni? Bojim se da se nisam sasvim izvukao iz toga. nešto kao drugu planetu kroz neki magloviti otvor u atmosferi.“ . Jednom rukom držao je mali pravoslavni krst koji je nosio na diskretnom lančiću oko vrata. svo to smeće. krek. nevinog. neko mesto.

Pričao je suviše brzo. . Ali zašto ovom momku? On je poslednji koji će ga razumeti. Hteo je da se izrazi što pre. „Šta su to krek i ekstazi?“ konačno reče Živko posle duže pauze.

„Šta će ova noćna mora u klozetu Prirodno matematičkog fakulteta?“ zapitala se. delovalo veoma inteligentno. Ono biće na prozoru očigledno je bilo odavno lišeno svakog traga razuma. reklo je biće. drhtave noge. bića koje po svim mogućim medicinskim i naučnim teorijama nije moglo biti živo. Nije mogla da odvoji pogled od bića koje je stajalo i posmatralo je pomno kao da je proučava. Ali nju je u tom momentu snažno zabolela glava. niti bilo koji deo lica. Izgledalo je kao da potiče iz istog sveta kao ono koje je videla na prozoru učionice za vreme nevremena. Ovo nije.Deo sedmi Vera je pokušavala da ustane i osloni na nesigurne. „Ne možeš da veruješ da postoji ovako nešto? Odvratan sam ti? Pitaš se kako je moguće da sam živ?“ . Ali nije bilo potpuno isto. nisam priviđenje“. a cerilo joj se. Ovo je bilo visoko kao prosečan čovek i. ali joj nije uspevalo. Na srpskom? Ne. za razliku od onog na prozoru. Nije se pomeralo to što bi trebalo biti usta. „Ja sam stvarno tu.

žutom svetlu klozeta. Oči. svesna da je poludela i da verovatno priča sa klozetskom šoljom. zaboga. Ali. gledajući da uhvati priliku i pobegne čim se stvorenje bude sklonilo i odblokiralo joj izlaz. tri na drugoj.“ E ovo je prevršilo! Ionako je reč samo o priviđenju.“ Opet onaj užasan bol. . ali ona će se izboriti sa tim vizijama. Počela je da oseća mučninu. „Ti čitaš moje misli!“ došavši do daha. što bi objasnilo ovaj bol. Ovaj čovek. dve noge. Koža mu je bila sivo-zelenkasta. glavu i tu je prestajala sva sličnost. dve ruke. ako ih je uopšte i imao. Svaki detalj na njemu se jasno video na bolesnom. trebalo bi da je već godinama mrtav. Trbuh mu je visio kao prazan džak. sitne i crvene. „Ali nisam mrtav. Ispašće da priča sa klozetskim šoljama demonima. bogu hvala. odvali Vera. trup. izgledao je tako stvarno. oštar bol u glavi.Opet taj bol u glavi. Imao je sedam prstiju na jednoj ruci. opeklina trećeg i četvrtog stepena. Oklevala je čekajući da joj se skloni s puta. ispravila noge i stala ponosno što je mogla dalje od njega. Čitam. reče konačno. To ne postoji. da. „Ja odlazim odavde“. „Lepota je stvar ukusa“. ali nisam. tako da se polni organi. Svi smo takvi kod nas. Mora da ima tumor na mozgu. „Pojednostavljeno rečeno. bio je jasno vidljiv. nos kao da je raznet nekom gadnom povredom. nisu videli. Trebalo bi da budem. Uprkos svemu uspravila se. Svaki detalj bezbrojnih krasta i tumoroznih izraslina. reče odlučno. formu čoveka. Nije se sklonio. Znam da te to boli i uživam u tome. Kad god on progovori ona oseti taj grozan. ili tako nešto. ako je to čovek.

„Namučio sam se dok sam prošao ovamo. dotaći će prazan prostor. na primer tumor na . Druga dimenzija. Izgledalo je da mu je taj izraz jako smešan. Bila bi šteta da se to uniišti. „Ne čovek. Ne možeš da zamisliš koliko dugo živim u ovom stanju. Zato sam i došao. Boli me. Da vidiš gde ja živim! Nekada je izgledalo ovako. Možda je on stvarno bolestan čovek. Sličnog. možda mu treba pomoć. Ja sam.“ „Izgledaš predivno. možda se muči i pati. Nešto tako savršeno nisam video vekovima. to i očekuje. Kako biste se vi ovde izrazili. a ona razmišlja o zarazi? Moguće je i da je poludela. Čak i ako je nešto zaista opasno. Dobro. Šta ja to radim? Pričam sama sa sobom. Nekad sam ja izgledao kao ti. Davno. jer su sve ovo samo priviđenja i halucinacije. pokušavajući da ignoriše bol u glavi. to tako jako boli. Ovde je lepo. ja sam iz druge dimenzije“. nacerio se otkrivajući opet oštre zube. iz drugog sveta. upita Vera. Trebaš mi“. Odlučila je da posluša. slobodno me dotakni. međutim. njegove krastave kože i brojnih tumora.„Čekaj. A šta ako je i zaražen nečim? Odjednom se postidela svojih misli. imam nešto da ti kažem!“ Do đavola. Nije mogla da razmišlja. nacerio se. „Ako nisi čovek onda mora da ti izgledam čudno“.“ Nju. reče Vera i nastavi u sebi: „on ne postoji. „ako ne veruješ da postojim. Naravno. Boli! Boli! Boli! Mora pod hitno sutra na pregled kod lekara. teško mi je da ti to objasnim bolje. i nije privlačila pomisao na doticanje ovog stvorenja. Mi smo jako slični. kao kod vas. ali blizu.“ „Ti si čovek“.

mozgu. Nešto nalik na slovo „x“. krvari. Nije bilo centimetra zdrave kože na njemu. „Zašto si mi to učinio“. Ali zaboga. Izgledao je loše. tako grozno. Ako ne. u stvari. sasvim keratiniziranim i oštrim. sada će se sigurno zaraziti. gotovo i nasmešio dok je njena bljuvotina curila niz njegovu ruku. Od njegovog smrada koji je dosad bio potisnut smradom klozeta. Ali umreće svako od nas. Pre nego što se snašla zgrabio je za podlakticu i povukao sebi. istog trenutka joj je pozlilo i ispovraćala se po njemu. Pustio joj je ruku zbog čega se zateturala i pala pravo na deo patosa kod šolje prekriven mokraćom koja je promašila cilj. probio njenu nadlakticu koju je držao snažno drugom rukom. nije bilo čovek. grozno. Prišao joj je sasvim blizu. „šta je tebi?!“ . on ju je posekao. U ovom momentu joj se ta mokraća i nije činila tako lošom. Koje god da je vrste bilo to biće. Bar se oslobodila dodira ovog bolesnog bića. sad se videlo bio je toliko izrovan da se videla unutrašnjost lobanje. šta ako je on taj koji je jako bolestan i ona se zarazi? Zastala je razmišljajući. On nikako nije mogao da bude živ. Počela je da curi krv. ali ništa nije osetila. Ako bude moguće. ili joj se tako učinilo. Dok se još nije pribrala od mučnine i užasa što je ovo biće stvarno i dodiruje je. vrisnu očajno. zar ne? Ali. dešava se da ga ljudi prežive. a onda je jednim noktom. Čovek sa ovakvim torturama na telu ne bi preživeo. unoseći joj se u lice. isekao je noktom mali znak na njenoj levoj nadlaktici. Bio je neverovatno snažan za nekoga u tako lošem stanju. Trgao se malo. I to nije sve. Tipu je nedostajao dobar deo gornjeg dela glave! Nos. tako bolesno. umreće. operisaće je i ova će prikaza nestati.

ne planiram da te ubijem. Nismo sasvim iste vrste.“ „Gade! Čudovište! Monstrume!“ „Možda i nećeš imati problema. Dugo. a čuje ga i razume kao da joj govori na srpskom. Vidim da te to boli. Primetila je. „pun sam svačega. To nije moj problem. briga me. briga me. ali iskreno. stiže njegov odgovor. nikad se ne zna. Tako. Ja . još jedna činjenica u prilog tumoru na mozgu. „Kasnije da pomislim? Kasnije? Znači. svejedno bićeš još dugo lepša od svega što sam ikada u četiri veka svog života video. ne planira da me ubije?“. Ako se zaraziš. Tvoje je da odlučiš da li ćeš da mi veruješ ili ne. Neka vidi skot s kim ima posla. U pravu si. Čak i ako ti otpadnu prsti. Nemaš pojma šta je to večnost u paklu.“ „Da li ona to njemu čita misli? Opa. a i sumnjam da na meni virusi mogu da opstanu. s neskrivenom odvratnošću. Objasniću ti ono što treba da znaš. Bolje je da veruješ. „Mada zaista ne mogu da garantujem da ti neću preneti neku boleštinu“. On uopšte ne izgleda kao da govori.“ „Neću sad da ti objašnjavam načine komunikacije među različitim civilizacijama. Našao sam način da ti se obratim i neka ostane na tome. „Dugo sam pokušavao da pređem ovamo. dugo. Iskreno. da taj stvor liže njenu bljuvotinu sa svoje ruke. ponosno. jer ću se vratiti. Zašto da mu priušti zadovoljstvo da se naslađuje njenim bolom? Uspravila se.“ Vera je sedela na podu udišući miris mokraće i masirala bolnu glavu.„Mali znak da me se sećaš i da ne misliš kasnije da si sve ovo samo sanjala“. uprkos bolu u glavi i ranijim razmišljanjima o tumoru ova misao joj probi mozak. A to je nemoguće. odgovori joj.

a drugi tim je radio na maksimalnom iskorišćenju energije. kao ono koje si već videla na prozoru i činilo se da smo pronašli tajnu večnog života. pa možeš i sama da iskusiš ono što ja preživljavam već vekovima. Radili smo testove na bićima niže inteligencije. Ne znam kako se to desilo. sve prste i testise. rekonstrukcija tela. Kako sam samo pogrešio. humanoidan. Mogu da te održavam u poluživotu. vrlo sporo. Čak mi više odgovara da izdržiš što duže možeš.znam. Živeo sam u svetu nalik ovom u kome sam sada. Nije mi cilj da te odmah ubijem. „Dobro. snažno zarivajući prste u kosu i očajnički masirala teme. nećeš ni ti tako lako da umreš. a već vidim da radite isto što i mi. Postepeno. Možeš čak da izvršiš samoubistvo i opet mi nećeš pobeći. pa i smrt! Ja sam bio jedan od začetnika teorije Rekonstrukcija materije i energije. Mi smo i dalje radili na rekonstrukciji materije. imao normalne oči. Ponovo je povraćala po podu. skoro neprimetno. lečenje bolesnih ćelija. Neko vreme ju je pustio da se sabere. ispadanje . Kasnije smo počeli testove na biljnim vrstama. Obnova organa. kako bi ti rekla. kosu. Nemoj da me izazivaš. Bilo je to tako davno… Našli smo način da se obnavljamo i pobedimo razne bolesti. Kao što vidiš i sama. počelo je i da se širi. Izgledalo je da je sve u redu. Toliko je dobro izgledalo u eksperimentima. propadanje kože. Koliko sam kratko ovde. današnja medicina može da izvodi čuda. tačno na tome sam radio i mislio tada da je to sjajno otkriće. Ako se ja pitam. Devojka se sva zgrčila od bola u glavi. a ja sam bio zadovoljan rezultatima. malo sam te pustio da se sabereš. dugo. u zombi-stanju. opadanje kose. razmnožava okolo. pa i. U početku. Nekada sam bio lep kao ti. Kod vas se već javljaju neki začeci sličnih teorija. Zdrav.“ Zastao je malo posmatrajući je s užitkom.

„nisam neki mali. bilo je još nešto duše. . nastavio je sa primetnim gnevom. da je nazrela trag sete u onom što su mu nekada bile oči. I ne samo materije izložene mojim agensima. Zamislila je kako bi izgledalo hodati svetom u takvom fizičkom stanju i koliko je teško zadržati to malo lepote duha. veoma sporo menjalo. stvorio sam pakao. ali stanje materije se donekle. noktiju. Došlo joj je da se smeje. nego se efekat širio poput virusa svuda oko sebe. u tim ostacima.“ Ovo skoro da je bio kompliment.“ Zastao je. što je nasilno produžavanje veka materije dovelo. Nemoj da te brine moja naklonost prema tebi u tom stanju. sasvim neočekivano. ne štedeći nikoga i ništa. U tom stvorenju. U početku je izgledalo dobro. Obnova materije. S obzirom na to sa kakvim kreaturama živim. mogla se zakleti. a moguće je da smo već tada i sami počeli da propadamo samo što toga nismo bili svesni. do njenog kvalitativnog propadanja. večnost materije. Ženo. došao sam da te vodim u pakao! Sve što si ikada loše doživela u životu. Odjednom joj je bilo žao. Da. ne treba mene da žališ. zaljubljeni čovek koji je došao po svoju dragu. gaduro. sjajno. ti ćeš čak i tada verovatno biti nešto najbolje što posedujem. „Stvar je u tome. konačno dolaze na red i prsti. A ti žališ mene? Mene? Ja sam to stvorio. Još jedno vreme ju je gledao gotovo zaljubljeno i. kad znaš da ćeš uvek biti tretiran kao čudovište.zuba. najstrašniji prizori koje si ikada videla ništavni su prema onome što te tek čeka. da se nisi usudila da me žališ“. Toliko sporo da dugo nismo primećivali ništa. Moguće je da smo bili i opčinjeni pobedom nad prirodom. Bilo je onih koji nisu prihvatili talas veštačke evolucije. „Ne.

humanoidna bića i niže vrste. Ništa više nije bilo važno. došlo bi do ubrzane kompenzacije rastom novih ćelija na nekom drugom mestu. Nisi više mogao ni da biraš. postali smo bića kojima je jedini cilj da opstanu. ali na uštrb lepote i plemenitosti. organi dobijali čudne forme. vrtovi. Malo po malo. Prokleta stvar širila se kao zaraza čak i po biljkama. Na kraju. nestala je mogućnost izbora. ali ona gotovo da je uspela da ignoriše bol u glavi. Telo nije htelo da ode. Isto se desilo i sa umom. na primer. Šta ovaj čovek. želi od nje? Šta će ona tamo u uništenom svetu? Da li on to misli da ona može da ga . ne štedeći ništa što je bilo živo. a dobili smo pakao večnosti. Rezultat vidiš i sama. Ako bi ti neko biće u surovoj borbi za opstanak otkinulo nekoliko prstiju. kojima je jedini cilj bio da rastu što više gušeći sve ispred sebe i sve oko sebe. Ako misliš da je promena bila samo fizička. smatrajući da je tako najbolje. Biljni svet postao je sivi svet rožnatih puzavica. uz jedinu nameru da ne uginu. srušeno i uništeno pred jedinim globalnim ciljem: PREŽIVETI! Svet je postao jedna velika mračna rupa borbe za što duži opstanak. još jednom se varaš. želeli smo savršeni svet. odmah menjale i ostale ćelije koliko je bilo potrebno da se preživi. ako uopšte sme da ga smatra čovekom. Naše katedrale. po svaku cenu. sve je bilo gotovo večno. Naravno da je mozak počeo prvi da propada. a tokom decenija koje su nastupile dostigla je stepen neprepoznatljivosti. umetnost. Mi. O da.“ Opet je zastao. ali bi se u svrhu preživljavanja živog bića. Ćelije na telima su se množile kao lude. ali ubrzo. Živa materija se postupno deformisala. valjda da joj dopusti da se odmori. ako bi došlo do krize.Bilo je onih koji su odabrali da ostare i umru prirodno. Opstati po svaku cenu postao je sveopšti moto. nismo prošli ništa bolje. sve je propalo. uspeli smo.

bleda. nasmešila se. Želim da iskoristim tvoj organizam da zaustavim širenje dejstva mog agensa. Moguće je da će me atmosferski uslovi ubiti. Nije spadala u posebno privlačne žene. To je bila glupa pomisao. ili da spase celu jednu uništenu civilizaciju? Ili mu treba trofej. a ogromne su šanse da bude potpuno uzalud?“ . pa on je ponosan na sebe. sa crnom grivom od kose.“ „Oh bože. na pomisao da ona može da bude nečiji ukras. odakle ti ideja da ja mogu da spasem tvoj svet? Čak i ne pripadam tamo. celovito. „Potrebno nam je nešto očuvano. Meni naročito. Mogla bi da poslužiš za spasenje jednog sveta ili bar da mu skratiš muke i omogućiš nam svima da počivamo u miru. Nešto savršeno. Odgovorio je na njene misli. teško da se mogla nazvati najlepšim primerkom ljudske vrste. u kome je ostalo nešto drugih osećaja. osim gole borbe za život. gotovo prozirna. ukras iz još uvek ne sasvim uništene civilizacije? Povrh svega. Zašto bih rizikovala svoj život za nešto što si ti uništio. Moje su namere plemenite. On je lud. prirodno. On misli da spasava svet koji je sam uništio i to preko mojih leđa. To bi bilo moje iskupljenje za to što sam uradio svom svetu. U meni je bar toliko ostalo. Ja sam jedan od retkih u našoj civilizaciji. lepo. Uostalom. Mršava. Možda zato što sam jedan od tvoraca teorije o rekonstrukciji materije i energije. razmišljala je grozničavo a onda rekla polako: „tebi je jasno da ću ja tamo brzo umreti. Mi čak nismo ni ista vrsta. To mi je kazna. Kako ja onda mogu da spasem svet kome ne pripadam“.spase.

Razmišljao sam i o tome. odgovorila mu je dok je od bolova u glavi osećala da polako gubi vid i da su joj misli zbrkane toliko da je jedva shvatala šta joj govori. Ako ne uspem. ko zna šta će dotle ostati od mene. ali čuj. Da. pogrešna… sad će se on za tu misao uhvatiti. Šanse su ogromne da ćeš odmah da umreš. Mogu bar da pokušam da iskoristim tvoje ćelije. a onda… šta ako je posluša? „Naravno da znam za tu opciju. zašto onda ne pređeš ovamo. preživljavanje… A onda se javila jedna pogrešna misao. imao sam prilike da dosta proučim ljudsku konstituciju i znam da mogu dugo da te održavam u životu. Kroz maglu bola odzvanjale su joj još poneke reči posedovanje. Dok sam pokušavao da pređem. pogrešna. a onda nećeš tako lako umreti. dok se ne pretvoriš u neprepoznatljivu masu ćelija. Ostaje mi nešto što će još dugo da bude lepše i prirodnije od svega drugog. ovo je raj!“.„Tu si u pravu. naravno. „Ako je tako. umesto da ja idem tamo?“ Pogrešna misao. Moram da priznam da bih rado ostao ovde. Nemoj da se potresaš što si me prosvetlila. ti ćeš svakako biti zaražena. Gledam živo meso. spasiti. Zar ti to ne laska?“ „Jedva se suzdržavam da ne plačem od sreće“. Ako ne uspem. Dugo. Šanse su ogromne da se više nema ni šta spasiti. draga moja. rekao je i odjednom se iskezio pakleno otkrivajući mnogo žiletastih zuba. bar mi ostaješ ti. Uplašeno se povukla nesvesno grleći klozetsku šolju. „Ali ne mogu. Možda i tada budem privilegovan posedovanjem tvog tela i tvog uma. Ne zato što bi se vrlo brzo i ovde .

ima ih nebrojivo mnogo. Našao sam mogućnost da uradimo nešto što neće primetno poremetiti ravnotežu. ali je veoma snažna. Nas. koje imamo u svetu iz kog smo došli. Boga je izmislio čovek. a naš opstanak ovde kao pojedinačne vrste nije opcija. Mi bismo samo ubrzali proces.“ „Mi? Ima ih više ovde? Gde su ostali?“ Ovo je ignorisao i nastavio: „nije mi dozvoljeno. Nemam problema sa tim. Samo što Sila nije čovek sa ogromnim moćima. interesuju ljudi i životinje. Iskoristili smo lokalnu oluju za prelazak.“ „Misliš na… Boga?“ „Ne. da.“ „Sila?“ „Sila. možeš da je posmatraš kao nešto najbliže Bogu. Oni . ali ako hoćeš. Na Zemlji postoji tri stotine dvadeset i četiri Moćnih. Sila određuje bivstvovanje. Sila je Zakon Prirode. Ne možeš da se suprotstaviš Sili. Ona prosto postoji. Sila je stvorila sve svetove. 116 životinja i 126 ljudi.proširilo. mada će vremenom i biljke naći svoj red. prirodno. niti ima ljudsko razmišljanje. ne bismo imali sve prirodno određene uslove da preživimo. ali nema definisana pravila ponašanja. Bilo je teže nego što smo zamišljali. Prešlo nas je svega nekoliko. Kao koncept je neuhvatljiva za shvatanje. Tvorac. ali su naša dva najbliža. Zato je bilo najlakše preći kod vas. Ali Sila koja drži svetove u ravnoteži ne dozvoljava nam da pređemo zauvek kod vas. To. možeš da je nazoveš kako hoćeš. Od toga 82 biljke. Ionako ćete i bez naše pomoći postati isti kao mi. Brzo bismo pomrli. a onda bi ceo trud oko prelaska bio uzaludan. Ako bismo se usudili da duže ostanemo ovde. kao i božje zakone. Sila prirode ima pravila. ona je apstraktna. nismo mi jedini svetovi. Sila je jača od svih nas. Priroda. ne.

upalu bešike dobijam redovno! Ne spadam u fizički otporne. Međutim. poseduju neke karakteristike i sposobnosti koje drugi nemaju.“ rekao je Šelunj. dok su životinje veštije. Ja ću već znati da te upotrebim kako treba.najjači predstavnici svoje vrste. „To nije moj problem. ali možeš da me zoveš Šelunj. Tvoji lični kompleksi i zatucanost me ne zanimaju. Ljudi su sposobni za mnogo toga čega uopšte nisu svesni. vrisnula je na njega. „ja znam da ti jesi jedna od Moćnih i zato sam te odabrao. ne mogu ni da popijem hladnu limunadu. Problem je što moramo da otvorimo Prolaz što je pre moguće. zabavljena idejom da priča sa sop- . Moj zadatak je da uzmem tebe. ali prepredenije. samo ta jedna grupica Moćnih može daleko više od ostalih. inače ćemo biti vraćeni nasilno kad Sila bude dejstvovala. Mada ovo poslednje nije bilo sasvim tačno. osim jednom na Internet blic testu kada je dobila rezultat 145. s tim što je dobar deo pitanja preskočila pošto nije umela da ih prevede. Odabrali smo petoro živih bića koje vodimo sa sobom. a bez svojih odabranih Moćnih!“ „Zašto mi sve ovo govoriš? Zašto si me upozorio? Zar ti ne bi više odgovaralo da ne znam ništa i da me bez borbe prebaciš na element iznenađenja? I kako to da tvoj način razmišljanja tako liči na naš zemaljski? Ti si samo jedan tumor u mojoj glavi“. Moje ime ne možeš da pojmiš. najprilagodljiviji većini promena okoline.“ „Molim? Šta? Ovo je apsurdno! Ja nemam nikakve moći! Kilava sam. počela je da se cereka. niti jake ljude. nemam ni četiri zuba bez plombe. a da ne dobijem upalu grla. Istina je da IQ nije nikad ni proveravala. Nemam nikakve sposobnosti osim najprosečnijih mogućih! Nemam čak ni neki specijalno visok IQ“. ako će ti tako biti lakše.

sad je još više bolelo. Sećala se svega. Nema nikakvog Šelunja. Ja nisam TUMOR! Naši su svetovi stvoreni po sličnim zakonima. Zgodno mesto da se onesvesti. o Bože. koliko god ti Moćna bila. ništa mi nećeš moći. Ležala je na podu sklupčana oko šolje. a ništa. Vid joj se vraćao i zamagljena slika sveta bistrila. Elemenat iznenađenja podiže adrenalin. „Nije mi potreban elemenat iznenađenja da te sredim. da te razložim psihički. Nema Vere. što ju je nateralo da se cereka još više. * * * Kad se osvestila. Ne znaš ni ko su ostali Moćni koje ćemo da vodimo! Ne znaš ništa što bi ti moglo pomoći. Umrla je. Ovako ću ti izazvati psihičku i fizičku blokadu. Smrdelo je na mokraću. glava joj je još pulsirala. zakonima koje je Sila odredila.stvenim tumorom. ali nije mogla da razluči da li je to bilo stvarno ili se onesvestila i sve sanja- . A njega kao da je njeno cerekanje sve više razdraživalo. prestani da se cerekaš. mogle bi se čak nesvesno aktivirati snage koje nisi znala da imaš. potrebno mi je da ti usadim strah u sve ćelije do poslednje pore na koži i poslednjeg atoma u koštanoj srži. polako. Kakva parodija. zato imamo dodirnih tačaka. gaduro!“ Bol. čak jako besno. „Meni je potrebno malo naslade dok ne otvorimo Prolaz. istovremeno konfuzna i sluđena. Ali. Zacrnelo joj se. Gotovo. ali je bol nestao.“ Zvučao je besno. Noge su je sada slušale. Vid takođe. Malo se uspravila iznenađena otkrićem da bez napora uspeva da se podigne. uništiću te! Znaćeš šta ti se sprema. Nema klozeta. Potrebno mi je da te pretvorim u masu jada i straha. Tumor koji se razbesneo. ali sigurno. Nema više ničega. pojačava trenutno intelekt žrtve.

kao da je dobila krila. Kad se jednom dokopala stepeništa. osim… Zavrnula je rukav i osetila talas vrelog šoka kroz telo kao i nalet ponovne nesvestice. Morala je da izađe napolje. Nikakvih tragova. a onda se zateturala kroz vrata. Napolje ispod čistog neba i zvezda. Ponovo je povratila dok su joj noge klecale. Kroz krv na nadlaktici jasno se video mali znak nalik slovu „x“. . Od Šelunja nije bilo ni traga ni glasa.la. Stuštila se dole držeći se za gelender kao za goli život sve dok nije izletela na svež noćni vazduh.

ja… čuo sam pa sam se pitao da li je to… znaš… nemam ja predrasuda. „Zašto bi ti bilo bolje da znaš? Zašto ti moraš da znaš kakav je moj intimni život? Ja tebe ništa nisam pitao o tvom . Znaš već…“ Bilo mu je toliko neprijatno da se sav zacrveneo i izgledalo je da nije sposoban da prevali tu reč preko jezika. pomogao mu je Oliver. oprosti ako ću te uvrediti. „Pa… ovaj. Ali ga je i naljutilo.Deo osmi „Moram nešto da te pitam. Izgledao je kao da se guši. nego… bolje je znati i…“ Nesrećniku je lice sad već dobilo skoro ljubičastu boju. tako se priča. Molim te. ali zaista moram da znam da li je istina ono što se priča o tebi?“ Oliver je tupo pogledao u Živka koji mu je postavio ovo polu-pitanje: „Da li je istina… šta?“ „Pa to. Čak je i Oliveru postalo neprijatno. cimeru. „Da li sam homoseksualac? Na tu glasinu misliš?“.

Oliver se nasmejao. a zatim izjurio iz sobe. pa se tako obučen uvukao pod pokrivač. naravno. sa srcem u grlu i adrenalinom visokim do neba. Živko je shvatio da taj tip ne bi nikada morao da primeni silu da bi došao do bilo čega. njegovih mišića i bistre plave oči koje su ga pažljivo promatrale. bilo jasno da se upleo kao pile u kučine. eeeeee…“. reče mu Oliverov glas iz tamne sobe. Ovoga puta nije imao sreće. „Dobro veče“. „Nije valjda da se plašiš da ću te napasti ili tako nešto. samo kad bi ga poželeo. Blistavo plave oči su mu caklile. Do izvesne granice. To ga je toliko užasnulo. s obzirom na to da barem dosad nije imao homoseksualnih sklonosti. Ovako nešto nije očekivao od mirnog. obično i bio slučaj. da je kriknuo. Gledajući ga.intimnom životu. a osim toga. * * * Živko se vratio negde oko 10 sati uveče. Oliver mu se sve više dopadao i zaista je želeo da bude s njim u dobrim odnosima. Nije želeo da se zamera ovom dvometrašu. pa poplaveo u licu. što je u to doba dana. Živko je seo na svoj krevet. pozeleneo. Nije imao želju da sad oblači pidžamu. U polutami je video obrise Oliverovog golog tela. Najednom. Misliš li da imam potrebe da upotrebljavam silu da bih došao do seksa?“ Živku je. ne rekavši ništa. Ko tebi daje za pravo da ti mene pitaš o mom?“ „Eeeee. nadajući se da mu cimer spava dubokim snom. Živko se već ozbiljno gušio. Mada je Živko imao devojku . i mimo svoje volje. pitomog Olivera. kao i gusta zlatna griva i Živko je odjednom sa čistim užasom shvatio da bi Oliver mogao lako da ima i njega.

blizu njega. „mogao bih. Oliver klonu nazad na jastuk. niti da narušavaš moje poverenje i privatnost. Ja nisam tipičan muškarac.“ Živko je đipio iz svog kreveta. Ali nije trijumfo- . ali nisam od tebe očekivao da me o tome ispituješ. cimeru. Ti si mi prijatelj i neću te povrediti.koju je voleo više od svega. ujedno i prijatno i neprijatno i izleteo kroz vrata. Sada je Oliveru bilo jasno da je preterao. reče sladak glas iz tame. Zato što te poštujem. kad bih hteo. Hej. kao iz katapulta. sav uzbuđen. Nisi homoseksualac. što je prema njegovom rezonu bilo ravno čvrstom razlogu za samoubistvo. Ne marim toliko što sam ovde glavni objekat najposprdnijih ogovaranja. Moj život je samo moj i moje sklonosti su moja stvar dokle god ne ugrožavam nikog osim samog sebe. Ali svako od nas ima svoje male slabosti. a ti ne zaslužuješ da budeš tako izigran. „Žao mi je. Malo se tresao. a uz to još i poznajem mnogo trikova. ser Žile…?! Izvini. Znam da si sto posto hetero. „Vidiš kako je to lako“. šokiran sopstvenim uticajem na tog mladića. Nemoj da se sekiraš. ali naravno da neću. zbog čega se istovremeno osećao i dobro i užasno. Znam da bi te uništilo bilo kakvo seksualno iskustvo sa muškarcem. preterao sam. ali nemoj da se previše raspituješ o meni. u tom momentu je osećao čistu požudu prema cimeru. Uprkos hladnoći u sobi greške znoja su mu izbile po čelu. šokiran sopstvenim kontradiktornim osećanjima i totalno neočekivanom požudom prema drugom muškarcu. u redu?“ Živko je ćutao u mraku.

Pokušao je da ustane. Izgledalo je kao da je senka nekog predmeta. Nedugo zatim osetio je kako je nešto teško selo na krevet kod njegovih nogu.vao. Svet bio je slika i prilika našeg. a poticalo je od bića koje je čučalo kod njegovih nogu. A onda je shvatio da razume ovo sumanuto kevtanje kao da mu je to maternji jezik. kao da mu mozak nekako prevodi ove dahtave zvuke i daje im smisao. Video ga je jasno kao da se nalazi u njemu. Imao je jeziv osećaj da ne leži na krevetu nego da lebdi. Stvorenje mu je poslalo sliku sveta iz koga je došlo. Pao je nazad na krevet. Taj svet bio je slika i prilika katastrofe. Izgubio sam prijatelja. Kao paralizovan. „Izgubio sam ga. a sopstveno telo jedva da je osećao. Jezivo slični. Telo mu se kočilo. kakav bi jednom mogao biti. kao da neko čuči u uglu kod prozora. Ode još jedan dobar i pametan čovek iz mog života. „Imam nešto važno da ti kažem.“ To je Oliver čuo. Nije mogao da se osloni na čula. Neko je zaista čučao u uglu kod prozora. Bića koja su ga naseljavala nisu bili ljudi. od vrata nadole. Ustao je da bolje pogleda. A onda se pomerilo. To nije disalo. Primetio je obrise u mraku. kao da mu se svi mišići grče i stvrdnjavaju. ali humanoidi jesu i veoma slični ljudima. ali je sa užasom shvatio da ne može. Tlo tvrdo kao . Zašto je morao to da me pita? Zašto svi misle da moraju odmah sve da znaju o meni? Zašto se svi odmah uplaše?“ Ležao je u svom krevetu i igrao se razbijanja čašica fokusirajući pogledom jednu i pokušavajući da u nju mislima ureže šare. ali je on osetio neljudski smrad i čuo zvuke slične kevtanju.

Izgledalo je kao da kod nekih stvorova ova skrama veoma brzo otvrdnjava i formira novu kožu. pa su većina ovih bića imala tela kao pačvork. koje su se divljački preplitale međusobno kao da pokušavaju jedna drugu da uguše. malih kao bubašvabe i velikih kao krupne mačke. ali . puna raznovrsnih zakrpa. sve je bilo zgrčeno i izmešano u grotesknim. Nisu imali određen oblik niti organe i udove. ali i impresioniralo kad je jednom stvorenju gadno povređenog oka. Bilo ih je raznoraznih veličina. Mnogima bi se preko rane ili uboda gotovo odmah formirala neka vrsta skrame koja bi zaustavila oticanje telesne tečnosti. Nečim nalik na žaoku bi jedno od tih stvorenja probilo telo drugog. sve je ogromna ravnica. prekrivene mnogobrojnim crnim i crvenim čvorovima.kamen mrko sive boje. kao da se bore za prostor. Po biljkama su puzali nekakvi oblici života koje Oliver nigde nije mogao da svrsta. sivkaste. iscurila bi nekakva tečnost. Olivera je šokiralo. samo još više rastu uvis i u daljinu bez ikakvog smisla i bez kraja. Bile su to rožnate. nalik mutiranim biljkama rasli su nesrazmerno i divlje. Činilo se da u ovom svetu ne postoje dva stvorenja iste vrste. ali bi ranjeno biće nastavilo da živi kao da mu to ni najmanje ne smeta. doslovce izraslo novo. ispresecano nekolikim alarmantno crnim potocima koji su ispuštali oblake smrdljive pare. Svako malo. skoro sasvim bez lišća. Nigde se ne vidi uzvišenje. ali je izgledalo kao da je nemoguće da jedno drugo konačno i dokrajče. kao pupoljak. a umesto toga. Primetio je i da su neka od tih bića ciljala oči drugih. Monstruozni izraštaji. koji su gamizali okolo pa i jedno preko drugog. savitljive puzavice. živa bića na biljkama bi se međusobno borila. neodređenim oblicima.

je li? Sad si se približio onome što ja osećam već vekovima.“ Osetio je kretanje bića na krevetu. Mada je građevina bila naoko daleko. trapavo. I još uvek si u boljoj poziciji od mene. Nedaleko od mesta koje je Oliver video.na sasvim drugom mestu. pa mu je kretanje očigledno bilo otežano. Nije određeno Silom. Adrenalin mu je šibao. Počela je da ga napušta urođena smirenost i da mu se u dušu uvlači paničan strah. dok se neko biće meškolji uz njegove noge ispuštajući krkljave zvuke. prošlo je jedno humanoidno biće na tri noge koje su bile različitih veličina. Već sasvim van sebe od užasa. Kod mene su mnoga čula koja su mi nestala davno zamenjena nekim novim a mogućnost normalnog hodanja zamenjena drugim vrstama kretanja. jasno se videlo da je dobrim delom prekrivena surovim puzavicama koje su pokušavale da uguše sav život kojeg se dočepaju. a nije mogao da angažuje mišiće. Šta će biti s njim ako mu je ovaj stvor oduzeo moć da pomera svoje telo? Osetio je kako mu kroz glavu juri vrelina panike. čuo je opet ono krkljanje. Ležao je u tami sobe. ali mislim da je Sila ionako davno digla ruke od nas. sporo . Bilo je nečeg jezivo ljudskog u ovom biću. Malo dalje nazirala se ogromna građevina koja je podsećala na grad i civilizaciju. ali je najviše nalikovala srednjevekovnom utvrđenju. paralizovan. „Loše ti je. Kod nas je to jednostavno tako. Imalo je samo jednu ruku. kao da je reč o nesrećno deformisanom čoveku ili užasnom rezultatu nekog neljudskog eksperimenta. Upravo je doživljavao ono što ga je u životu najviše plašilo. Nije mogao da pomeri nijedan deo tela niže od ramena. a taj osećaj nemoći mu je bio poznat od ranije.

kao da mu je um polako putovao negde daleko. Nastavio . Samo mi dozvoli da te povedem. Kad je počeo da pakuje košulje nešto je zašuštalo. U tom trenutku. da pomeraš predmete. zastenja Oliver i srce mu u tom momentu stade. „Kod nas bi mogao ponovo da se krećeš. pa čak i da se sasvim prihvatljivo braniš ako bi te neko ili nešto napalo. Do kraja tvog bednog života da budeš potpuno nepokretan. Sve ima svoju cenu. tiho tražeći kofer u tami. pažljivo i tiho se spakovati u mraku i. * * * Živko se vratio u sobu ponovo u jedanaest. Ovo ne sme da se događa“. ne bi“. gde već bude bilo mesta. i proklet bio ako će da ga propusti zato što je neispavan. U međuvremenu. U sedam ujutro imao je ispit. zajedno sa svim torbama. Živko je ušao u sobu. Ušao je u sobu. spavaće kod nekih drugova ili kod devojke. „Imaš ti. nastavilo je biće. To je svet kao stvoren za tetraplegičare kakav ćeš od sada biti ti. mislio je u panici. pre nego što se cimer probudi. promucao je. koju je remetio sjaj punog meseca. lepi moj čoveče“.“ „Ne“. doduše. Oliver je osetio kako ga talasi vrelog šoka obavijaju i odvajaju razum od tela. Jesam li u pravu?“ „Ne. Odmah posle ispita tražiće premeštaj.puzanje. Otići će lepo u sobu. ali video si one životinje sposobne za samozacelivanje. ali ne bi ti se dopalo da živiš takav. Dobićeš nove mogućnosti kakve ne možeš ni da zamisliš. druge mogućnosti. „Ovo se ne događa. nestati ujutro. „Može se desiti da ostaneš ovakav do kraja života. Izbegavao je da gleda u pravcu Oliverovog kreveta.

Vrisnuo je.je da se pakuje znojeći se kao lud i očekujući topao cimerov glas iz mraka. Onda je prozor eksplodirao. kad je odjednom osetio neki neverovatan smrad. . Oliver je spavao. Pored uzglavlja iznad koga je lebdeo čučalo je neko biće. ali lebdeći dvadesetak centimetara iznad kreveta. koje je ličilo na ogromnu dlakavu žabu. Šuštanje se pojačalo i on pogleda u pravcu cimerovog kreveta.

kroz glavna vrata. Zatim se sagnula da pokupi rasute knjige i šminku. izletela na ulicu u oštar zimski noćni vazduh. žensku osobu. međutim. vrisnula je nemoćno u mrak kuda je upravo nestala ta ista nespretna glupača. „Ah. „Ih! Iih“. ali i pored toga. „Mogu li da ti pomognem“. Fine svilene čarape su joj se pri tom pocepale. sudeći parfemu. međutim. nespretna glupačo.Deo deveti Kada je. ali o tome će razmišljati kasnije. nije bila te sreće i nespretno je aterirala na pločnik. reče neki glas iz tame. zašto ne paziš kuda juriš“. Iz tašne joj se rasuše knjige i skupa šminka. cičala je ljutito. Damica sa kojom se sudarila. Nastavila je da trči i naletela na. Malo je usporila da udahne divnu svežinu i još jednom sebi dokaže da je živa i da je sve ono bilo ružan san. Vera je osetila olakšanje kao nikada pre u životu. Vera je ostala na nogama i bez izvinjenja ubrzo nestala u mraku trčeći i dalje. ona ciknu sekundu pre nego što je prepo- . osim znaka na nadlaktici. pokušavajući da očisti sneg sa suknje i namesti frizuru. Sudarile su se snažno. a suknja zaprljala na muzgavom snegu.

Kako možeš tako da postupaš sa mnom? S kojim pravom me tako ponižavaš?“ Njeno prelepo lice se zarumenilo i izgledalo je kao da će svaki čas zaplakati. Gledala ga je tako da mu je bilo jasno da je još uvek luda za njim.znala glas. mimo svog dosadašnjeg običaja da ostavlja bez reči objašnjenja. ali je u tom momentu nije bilo ni briga. Čak se nije udostojio ni da je obavesti da je sa njom. Predmet svih njenih problema. mada je bila snob na kvadrat. dok su mu se tamne oči caklile. koje završavaju otprilike u ovo vreme i odlučio da je pronađe. A on? On je već izlazio sa izvesnom Teodorom. tamnoput. da im uputim makar osmeh. sama shvatiti poruku. Pre svega. imala je mozak. a jedan egzibicionista mi je pokazao…. „Đubre“. Znao je da ima vežbe iz hemije. ako joj se uopšte ne bude javljao. crne duge kose. visok. Nikola!“ „Hej. Naravno da se nije pojavio na zakazanom sastanku. hej polako… „. da te čekam u parku SAT I PO! Noću! Tri manijaka su me pratila. to si ti. Nije imao petlje da je obavesti da je upravo bio u krevetu sa Teodorom. Međutim. Sonji. stajao je tu. zgodan. vrisnu na njega. i IQ veći od 90. Sonjom. taj mladić. na kraju je odlučio da razgovara s njom. pa se nadao da će. „prokleto. raskinuo. Mladić je stajao ne znajući šta da joj kaže. nije o tome rekao ni reči. Onda ustade i okrenu se sagovorniku namrgođena kao olujni oblak. podlo đubre. poče on u pokušaju da je bar nakratko ućutka. „Šta polako?! Šta ti misliš da sam ja? Toliki muškarci bi bili srećni i zadovoljni. a ti si me ostavio da te čekam. Nije znala kako ju je pronašao. Ona je bila nešto drugačija od njegovih bivših. hej. a da ovoj mladoj dami. a gospodin se nije pojavio. Ionako bi .

Svi su oni isti. što joj je izgleda nekako promaklo. Odvratno“. nego si se seksala sa jednim od njih. da ne smetaju nama ostalima. „Neka glupa skitnica me je oborila u trku. ne ovde gde su pošteni ljudi. „I onda.kad-tad ona njega pronašla. Sigurno je došla da krade. kada sam te čekala?“ okrenula se prema njemu i gledala pogledom koji je govorio „kaži da nisi mogao da dođeš. da nisi mogao da govoriš. samo nemoj da kažeš da si zaboravio“.“ Naprćila je puna usta trepćući dugim trepavicama. što je verovatno trebalo da bude ljupko. reče Nikola nežno. sve te skitnice i prosjake i Cigane. pitao je pomalo zabrinuto pokušavajući da joj pomogne i pronađe bočicu parfema koja joj je ispala u sneg. čik pogodi šta ima! Ne samo što si se sudarila sa jednom od onih kojima je po tebi mesto u getu. Trebalo bi ih sve strpati u jedan veliki geto. Sa mnom!“ . sprečio ga je da kaže toj ženi ono što je zaustio da kaže: „e pa mala. „ne znam zašto puštaju te skotove u studentski grad. ni da se javiš. ako se izuzme činjenica da je Nikola imao mnogo romske krvi. napravila je grimasu. kaži da si bio bolestan. Samo taj njen pogled. pogled izdane ljubavi. „Šta je to s tobom“. gde si bio prekjuče.“ „Možda je tražila mesto na kojem će se ugrejati“. pogled pun poražavajuće tuge. Treba da im zabrane da ulaze tamo gde im nije mesto. „Neka se greje na drugom mestu. Verovatno to nije ni shvatila. kaži da te je nešto jako važno sprečilo. Smrdela je na mokraću.

debelo koristi. a onda zastao kao da razmišlja šta će još da kaže. razume se. okrenuo se na peti i otišao. Bila je preponosna da trči za njim. kao u slučaju sa Sonjom i Teodorom.Umesto toga. Ostala je da zapanjeno gleda za njim. ali zato predstavlja najčistiji primerak savršene lepote koja na prvi pogled ostavlja bez daha. viknula nekoliko puta da se nije usudio da tek tako ode. Možda zato što se sa Sonjom imalo o čemu i razgovarati. Uostalom. Ta veza je trajala čitave tri nedelje. Nikola se i nadao da neće. vikala je i njegovo ime. što mu je bilo izuzetno naporno. Ne mogu da očekuju od njega da bude u ozbiljnoj vezi. ali joj se glas brzo gubio u mraku i snegu koji je počeo da veje. Samo dok ne progovori. Zna da ima ogroman uticaj na mlade devojke i može da primeti kojoj zaklecaju kolena u njegovom prisustvu i to. Za Nikolu bio je to čist rekord. bez lažne saosećajnosti rečeno. Teodora je potpuno praznoglava i. rekao je samo: „ej. nesposobna za život. nije bila glupa. za razliku od prethodnih izabranica. dok inteligentne devojke uvek nešto traže od . Nikola je zapazio i da je lepotice daleko lakše osvojiti i odvući u krevet. Međutim. Neke su se graničile sa totalnom glupošću. nego manje privlačne devojke. ali mu je to dodatno olakšavalo kasniji ionako neminovan razlaz i nalaženje nove devojke. samo što Sonja. Takođe je zapazio da sa devojkama slabih intelektualnih sposobnosti ima mnogo zabavnije i rasterećenije veze. nekako se njegov izbor idealne devojke uvek svodio na žene čiju pamet nije naročito cenio. Sonja… „. Devojke za njega kažu da izgleda fenomenalno mada se on ne oseća tako. Dobro. njemu su tek 23 godine. ali zato jeste bila preopterećena ljubomorom i sebe uzimala previše ozbiljno.

osećao se loše zbog raskida. pomislio je ne mogavši da se suzdrži. Svi znaju kakav je Nikola „lepi Crni“. Prokleta Sonja! Osetio je kako ga obliva vreo znoj. Ako se izuzme primedba o getu. Njemu je za sada potrebno samo malo zabave. Pitao se da li ga to opravdava u tome što izigrava Don Žuana. Ko je kriv onima koje su se. a da se ne nasmeši na pomisao o sebi kao nečijem ocu i Teodori kao majci.njega. Uvek je bio dovoljno koncentrisan da predvidi napad i da se nekako dokopa svoje sobe. Uostalom. možda. I svima je poznata njegova reputacija „lomitelja srca“. i poznati talas vreline prolazi kroz celo . Nije bio srećan. „Šta će se desiti ako zakačim neku bolest ili ako neplanirano postanem otac“. zaljubile. Nikad do sada nije dozvolio sebi da dobije napad na ulici ili bilo kom javnom mestu. I imaju zaista velike zahteve. Ali Sonja kao majka? Od te slike mu je skoro pozlilo. Jeste se ponela kao nacistička kučka. osetio je poznato peckanje u rukama. Ne treba njemu obavezivanje. što on nije u stanju da ispuni. Ovo je bilo jako loše. i one su želele njega. još manje veridba ili razgovori tipa „hajde da pričamo o nama“. Ovo je bilo loše. Po prvi put. Ovce su da se šišaju. Taman kad je posegnuo u džep u potrazi za cigaretom. Često se osećao usamljenim. Znao je da ne. Ova epizoda sa Sonjom ga je pogodila i bio je uznemiren. kao Sonja. Koliko je on njih iskoristio toliko su i one njega. ali možda je čak i ona zaslužila malo bolji tretman.

kao da mu telo gori. dok nije živ izgoreo. mnogo blaži od narednih. Ukratko. a onda su se pojavili i grčevi. Osim dehidratacije nikakva dijag- . džemper. „Kao vodopad“. svi testovi su dali savršene rezultate. To bi mu mogao biti kraj. Ovo mu nije bio prvi napad. Vrelina je bila ogromna. Ovog puta ispitivan je detaljnije. ako se izuzmu stari problemi sa alergijom na kikiriki i penicilin. u mraku napuštenog studentskog grada. i znojio se obilato.telo. Roditelji su ga. Zbog grčeva je ubrzano gubio koordinaciju pokreta i morao je da se oslobodi viška odeće što pre. nije imao dovoljno vremena da nađe pomoć. našao je lepšu ribu. Prvo će da dehidrira. pa su objašnjenje rado prihvatili. ali sada. mada je on znao da nije imao ama nikakve veze sa kikirikijem. Mogao bi da umre od dehidratacije. isto tako blaži i opet se našao u bolnici. odmah odvukli u bolnicu gde je prošao tuce neprijatnih ispitivanja da bi ga vratili kući sa „BO“. naravno. oznakom u kartonu ili u prevodu „dijagnoza nepoznata“. ali jeziv i pri tom je opasno dehidrirao. pa je ostavio i još imao muda da je traži i objasni kako ju je ostavio iz sasvim pravednog razloga. curio je u potocima a infuzija mu nije pri ruci. Znoja je bilo sve više. Par puta mu se to skoro i dogodilo. Par meseci kasnije dogodio se još jedan napad. a onda će da se smrzne i to će mu biti kazna što je zaveo Sonju. Naravno da je neko natuknuo da je to „verovatno bio atipičan napad alergije“ i njegovi roditelji su jako želeli da veruju u to. Ubrzo je klonuo i uhvatio se za nisku čeličnu ogradu da ne bi pao u sneg. pomislio je sarkastično. Prvi je imao pre osam godina kao petnaestogodišnjak. Brzo je skidao jaknu. čarape i bacao ih u sneg. i od tada je vodio računa. to jest „nema bolesti“.

Kao da je teži od svih prethodnih. Na kraju. sagore u gomilicu pepela. ukoliko nije imao snage da pije ili kad je povraćao tečnost. Oni nisu imali koristi od toga da saznaju da su napadi sa godinama postajali sve jači. Prošli napad je imao pre svega šest nedelja i ovo je bilo neočekivano. Sada nije imao infuziju. Kad se srušio u sneg. obezbedivši se infuzijom koju je još u bolnici naučio da namesti. da je odlučio da svoju bolest krije koliko god je to moguće. I tako je uspešno zataškavao napade. onaj u kome ljudi odjednom i bez ikakvog upozorenja i razloga. sasvim naglo se zgrčio. zdravlje. Imali bi samo dodatnu sekiraciju za njihovo. ništa. mislio je na svoje roditelje. naročito od roditelja. Mislio je kako će oni patiti kad shvate da je umro. ionako poznim godinama narušeno. s tim što su se javljali ređe. Umesto toga. I bilo mu je teško. kojima je bio jedinac dobijen u poznijim godinama. pa čak ni bocu.noza nije pronađena i opet je morao da se zadovolji alergijom. da je pomislio na „fenomen autosagorevanja“. pri čemu je talas vreline u njegovom telu postao toliko jak. Značio im je više od samog života. Bio je previše postiđen u tako nežnim godinama što je drugačiji i ima feler. I dalje se držeći za ogradu. . želeo je da misli na Teodoru. otprilike par puta godišnje.

s obzirom na to da je „drug“ dobro znao za njenu neskrivenu vatrenu naklonost prema njemu. Pa dobro. jer je ona imala jednu tajnu. kada su se ponovo sreli nakon više godina. a sada. niti njenih toliko očiglednih. kad bi joj se Nikola približio. su „drugari“. kao teglicu leka kad mu je potrebna ampula samopouzdanja. i naravno da je znala da nije ni lud za devicama. šalje i jasnu poruku da ona kod njega jednostavno nema šanse.Deo deseti Noć je već uveliko izbrisala boje grada dok je Irena koračala ulicom. bili su drugari nekada. osećala je . Razmišljala je o starom drugaru. Svejedno. ali se ponašao kao da to nije ništa i da će je proći vremenom. pored koje Irena izgleda kao nilski konj u patikama. U stvari. ne tajnu. ali da joj istovremeno time što joj ne govori ništa po pitanju svojih osećanja. Imala je utisak kao da njenu strast prema njemu pomno čuva konzervisanu. a ona to jeste. to ne. Bila je ljuta. naravno da je znala da izlazi sa Teodorom. Naravno da je znala za njegovu reputaciju „lepog Crnog“. Nije da ju je obeshrabrivao.

kad su im se putevi razdvojili. U stvari svesna da zapravo i ne želi da stvarno bude s njim. no negde duboko u sebi svesna da ga nikada neće imati. da li osećaš?“ „Aha. Kad ga je videla kako sedi na klupi.uvek prijatnost u stomaku. ovog prepodneva. a onda. Pomalo joj je nedostajao. fakultet do fakulteta. upitao je a ona je bila tako blizu da kaže da je divno. ali s obzirom na to da su zaista bili klinci. a već je patila za njim sanjajući ga. brzo ga je zaboravila. taj simpatični pomalo punački. Sela je na klupu pored njega. Znala ga je od detinjstva kada joj nije padalo na pamet da ga posmatra drugačije nego Nidžu. i da su se više međusobno tukli nego lepo igrali. Umesto toga. odletela je da se nađe s njim otkazujući sve poslove planirane za taj dan. A možda je on to zaista i bio. mali. čim ju je nazvao. a srce joj je . Onda se pre godinu dana ponovo pojavio u sasvim drugačijem izdanju od onog u kojem ga je upamtila. a sa fantazijama se ne spava. mala fantazija. a na sam zvuk njegovog glasa ili dodir. je samo sa cigaretom zaglavljenom u uglu usta rekla: „šta to?“ „Miris. kao da joj je istovremeno laknulo. adrenalin bi joj skočio kao da se sprema da se spusti skijama niz samoubilačku. „Kako ti se čini“. misliš na šampon“. crnu stazu. jedan prijatan deo života u snovima. svog pajtosa. a on je uz to bio naprosto čarobno lep. Nije prošlo mnogo. pametan i zabavan. Jedna samoubilačka crna staza. a on je naslonio svoju glavu na njeno rame. Onda je pajtos Nidža privremeno nestao iz njenog života. Jedno vreme je planirala da ga izbegava. srce joj je zadrhtalo. Studirali su. crni momak. On je bio njena slatka.

da malo pravimo društvo jedno drugom. mislila je Irena. „Možda su oni koji to govore u pravu“. On ne govori. a parfem joj nije bio ni na kraj pameti u tom trenutku. „Hm da. mada je sasvim dobro znala odgovor. reče konačno. kao da sedi sa nekim ortakom. zvao sam te onako. da te još malo vežem za sebe i još malo se napijem krvi tvog obožavanja. „Ne. Kao da je to sitnica. reče Irena bledo.“ U prevodu. „Jesi li nešto planirao? Hoćemo li negde da idemo“. Sad se Irena osećala loše. Kao da uopšte nije važno to što ona ima neka rasplamsala osećanja prema njemu. „Ne. ali ja te dugo poznajem i znam da nisi takav. To je to! Rekla mu je. taman toliko da joj srce potone. a ne pored očajno zaljubljene devojke koja ga gleda kao da će joj se srce istopiti. prsnuo je na zglob njene ruke malo mirisa iz tamnozelene bočice. Mislila je tako i dalje zaljubljena. upitala ga je.još malo napuklo. Adrenalin joj je bio toli- . nego na parfem. sad joj je srce lupalo kao da će eksplodirati. Daj da ti našpricam malo“. dobar je“. „Znam kakva te reputacija prati. Uzbuđenje ravno skoku skijaša u provaliju koja ga već dugo mami. Znam da nisu u pravu kada kažu da nisi sposoban da se zaljubiš ili da voliš nekoga“. Gledala ga je kako pali cigaretu i naslanja se ležerno na klupu. Kao da uopšte možeš razumom da prekineš to ludilo. Lice joj je bilo crveno kao kravata koju je nosila.

sad joj je potrebno da malo bude sama. drhtavo paleći novu cigaretu i mislivši kako će je pušenje ubiti na kraju. Znala je da ju je odbio.ko visok da se znojila uprkos snegu i hladnoći i počinjala da se oseća na opori znoj. već je bio mrkli mrak. Pošto lift opet nije radio. Moći će i da se isplače. Možda i jedno i drugo. popela se stepenicama na poslednji sprat. reče Irena lažno nadmeno. Ovoga puta to je bila Irena. „Znaš“. „mislila sam da ti budem prijatelj. onu koja obično znači da neko treba da skupi hrabrost. Pametna si i lepa i ja ne želim da te povredim.“ U tom trenutku ga je mrzela. kretenu“. I prijatelji se vole. „ti si divna devojka. pokupi se i ode. gotovo nežno. okrećući se prema njoj udostojivši je čak i dodira po ramenu. Nešto joj pulsira u grudima. „Pa nisam te zaprosila. ružnom i debelom dok se crvenilo lica pojačava. jer je njena cimerka otišla kući u Titel. poče on. Jedno vreme je šetala zavejanim ulicama. Zašto ona uvek tako smrdi? Kako druge devojke mirišu na parfem? Oseća se glupom. Ne mora uvek da se radi o romantičnim vezama. što je u neku ruku bilo i dobro jer je tako bila pošteđena buke . Vratiće se u svoju sobu u studentskom domu.“ Tu je razgovor između njih zapeo i prešao u nezgrapnu tišinu. Mislim da zaslužuješ nešto zaista dobro. Stigla je u dom u kasno popodne i mada nije moglo biti više od pet sati. Njena soba je bila izdvojena od ostalih. istovremeno se još više zaljubljujući. nije joj bio potreban prevodilac. Tamo će biti bezbedna. ne znajući više da li je on to i želeo ili je naprosto nespretno pokušavao da je se otarasi ne želeći da je povredi.

Prijatna za oko je polica iznad kreveta prepuna knjiga. Samo što ovaj put to nije bilo to. Kopala je po džepovima tražeći ključ dok su iz njih ispadale iskorišćene i raspadnute papirne maramice. mislila je pokunjeno. Našla je ključeve i otključala. pored Ireninog kreveta. Odeća koja treba da se pere naslagana je u gomilu. toliko gadan da joj je skoro pozlilo. . kao i dve zgužvane kutije od pice. a ona mora da se istušira. „Kako sam aljkava. Unutra je dočekao neverovatan smrad. a redovno zaboravlja da promeni posteljinu. Krevet joj je prljav jer je nekoliko puta legla na njega u čizmama. razume se. penjući se. nikad od mene neće biti žensko. I uopšte. i da nađe šta to jezivo smrdi u sobi. Irena je ostala na prozoru dok nije popušila još jednu cigaretu. nekoliko fotografija i par prašnjavih figurica. Prozori su zamazani. Ne bi bilo prvi put i da se kanalizacija opet izlila u kupatilu. potpuno ostala bez daha. Stari časopisi trule pod krevetom prekriveni slojem buđi. a otkad je Ceca otišla u Titel. otvorila je sve prozore u sobi da uđe malo vazduha. Ulenjila se tokom zimskih meseci i jako ugojila pa je. Iznervirana hladnoćom. čak i njena polovina sobe izgleda kao svinjac. koje je dobila na poklon. Zaključavši vrata iza sebe. Kao da je nešto uginulo i to već odavno. stoji već nedeljama i smrdi. Pored kreveta su bočice jeftine kozmetike od kojih neke sasvim prazne. nego kao kad ugine neka životinja pa ostane skrivena da truli još mesecima. Uopšte joj nije bilo jasno šta je to moglo toliko da se oseća. ali tu. mnogobrojni pikavci. I smrdim“.iz ostalih soba i redovnih višednevnih žurki. Po podu. crteža i slika. soba joj je grozna. a onda ga je zatvorila. jer Irenu mrzi da je nosi na pranje. Bilo je užasno hladno.

Uhvatila je tek jedan brz pogled na njega. Nešto je lagano zašuštalo iza nje. Unutra je smrdelo mnogo gore. Irena je vrištala i vrištala. a onda zavrištala i peškir joj je ispao iz ruke. Smrdelo je grozno. ovo je moglo biti živo biće pre najmanje nekoliko godina. Našla je jedine čiste gaćice. Ustala je okrenuvši se. koji je . To je malo ohrabri i ona se okrenu. dohvati sa strane plastični lavor. Ovo je apsolutno neverovatno i nemoguće. setila se nečeg u vezi sa lešom. zavlačeći se što je mogla dublje u plitku kadu tuš kabine. Bio je to očigledno veoma star leš. ali ovog puta.smradom. prljavom sobom i samoćom. Možda je ubica ili tvorac ovog nedela negde u blizini i čeka da ona izađe? U tom trenutku. Gledala je u pločice. Mora da skloni leš sa vrata. Ovo nikako nije mogla ni da zamisli. potpuno šokirana i puna užasa. pobegne što dalje i pozove pomoć. Ovo nije očekivala. ona se zaklonila velikim peškirom čučeći u kadici skupljena uza zid. Vrištanje je prešlo u jecaje. a kamoli da ga dodirne. Moguće je da je leš proveo najviše vremena zamrznut ili u formalinu. i delovala je bistro. izbegavajući pogled na leš. Vode je bilo malo na dnu. Pomislila je da mora da pobegne odatle. krajnje je vreme bilo da ih konačno sve opere. ali bila je sigurna da je tip mrtav godinama. Irena je bacila prljavu znojavu košulju u ugao i skinula čarape. kanalizacija nije bila krivac. kao da je laki vetar prolebdeo iza njenih leđa. ako ne i decenijama. bleda kao pločice na koje se naslonila. i krenula u kupatilo. Vrata iza nje su se zatvorila. a ispred njih se ukazao klateći ljudski leš. Bele. Ali kako da skloni leš? Ili kako da bar prođe kroz vrata a da ne mora da dodirne tu stvar? Ne može ni da pogleda u to. ali nekako solidno očuvan. Nagnula se da pogleda u klozetsku šolju. samim tim.

trgao ju je glas. mrtve oči nisu izgledale kao da će još dugo da se zadrže na svojim mestima. dugačke drške sa krpom na donjem kraju. počevši da opasno uverava samu sebe da je ovo samo san. Prisilila je nekoliko puta sebe da pogleda. Mrtav čovek je i dalje stajao klateći se i prkoseći svim prirodnim zakonima. Učinilo joj se da mu je otpao jedan prst. više da se zaštiti od nemogućeg apsurdnog prizora ispred sebe nego u svrhu prave fizičke odbrane. Doslovno se raspadao po pločicama. ako je onaj ko je ostavio ovo telo u njenom kupatilo u blizini. ponavljala je kao u nekom snu. Pogled joj se mimo njene volje zalepi za vrata. Leš se pomerio! Sad joj je bio bliži i blagi Bože. Ideja o džogeru kao oružju bila joj je u tom momentu toliko smešna. zamišljajući još sebe sa crvenim. a ni stare.nameravala da upotrebi kao štit u slučaju da to krene da pada na nju. Sa jedne strane klozetske šolje veoma blizu kade je stajao džoger. Onog momenta kad je dohvatila utešno dugu dršku. bar će imati čime da se odbrani. Irena se skupila u kadi držeći lavor kao štit. o moj bože… „. a osim toga. stajao je pomalo nestabilno na pločicama kupatila kao da je živ. Samo jedan gadan košmar. ali je uspela da ga zadrži i uvuče u kadu. Učinilo joj se da se mrtav čovek smeje. „Ne vidim ništa smešno. kikoćući se posegla za džogerom.“ Vrisnula je i za dlaku ispustila džoger. To bi joj moglo dobro poslužiti da ga pomeri i izvuče se napolje. U stvari. „O moj bože. imao je mrtvački kez nekoga ko već odavno nije imao . ali bi nakon pola sekunde vrisnula i opet se okrenula dobrom starom zidu. o moj bože. plastičnim lavorom kao štitom da je počela histerično da se kikoće i tako bleda i još uvek u šoku.

ali očigledno je za života imao neku ozbiljnu anomaliju. Sad je stvarno videla da se pomerio. Kao da nije imao sasvim normalnu anatomiju.“ Tada je shvatila da mrtav čovek nije ništa rekao. Bio je to glas u njenoj glavi. a od kože na licu nije ostalo gotovo ništa tako da su jasno bila vidljiva sva čuda anatomije lica. I pored toga što nije . Nesigurno.usne pa nije bilo ničega da pokrije zube što mu je davalo izgled jezivog žutog osmeha. ona će poludeti. i bilo joj je užasno hladno. „Ovo nije stvarno“. osim osnovnog znanja. ali na levoj je izbrojala šest. Otkud potiče ova misao? „Gledaj u mene kad ti govorim!“ Mrtvac se pomerio još malo napred. „Mrtav je. Ni telo nije izgledalo sasvim normalno. jer se gotovo svukla. Mrtav. rekla je glasno. i možda joj je ta hladnoća omogućila da se malo pribere. Irena nije imala blage veze sa anatomijom. možda tri. I tu joj je nešto bilo malo čudno. Ili ja sanjam?“ I onda je odjednom odlučno pogledala mrtvaca. Najveći deo tela mrtvaca bio je skriven pod raspadnutom togom od neke vrste grube kudelje. Nekako mu je lice. „Ja nisam mrtav. Nedostajalo mu je nekoliko prstiju na desnoj ruci. Pomislila je ako priđe bliže. ili bar ono što je ostalo od njega. a i pored toga. nego šta. Jedan deo glave mu se nesrećno urušio kao da će se raspasti. Stopala su joj bila mokra od vode u kadi. bilo pogrešno. ali se videlo da mu je kičma bila iskrivljena kao da je imao težak oblik skolioze. ali je bila svesna da nešto sa ovim tipom nije u redu. izgledalo je kao da bar još dva nedostaju. Nije mogla da odredi šta tu nije bilo kako treba. na nogama koje biološki nikako nisu smele da budu pokretne. ali se pomerio.

Šta si ti? Da li ja sanjam?“ „Ne sanjaš! Ja sam jedan od izabranih koji su prošli kroz Prolaz. Iscurilo je malo sluzi. moraće sačekati da se probudi. Naravno da jeste košmar. ona će se ionako uskoro probuditi. Leševi ne govore. pogotovo ne ovako. Uostalom. Ja sam živ!“ Utešno.smeo da bude živ prema svim zakonima prirode. Ja sam jedan od onih koji će spasiti moj . Ovo ne može da se kreće. kao da se nalazi u staklenoj kocki koja prigušuje sva čula. kad su u poodmaklom stanju raspadanja. ubedi sama sebe da sanja. Da li to ona umire? Je li ovo otelotvorenje smrti. onako u stanju šoka. sa mrtvačkim kezom. ljudi ne govore i ne kreću se. jesam živ“. „Meni ne izgleda kao da bi trebalo da budeš živ. „To je nemoguće. „Ja . Ako je ovo košmar. nije imalo ni najmanje smisla. Ovaj nije mogao da hoda ni kada je bio živ“. Sve što se dogodilo otkako je ušla u sobu. Sve je izgledalo potpuno ludo. reče i iznenadi samu sebe ovom drskom rečenicom. kao neki sumanuti košmar. a ona je inače veteran kad su košmari u pitanju. kretao se i Irena. Osećala se nekako udaljeno. ali se držala teorije koja joj je bila najprivlačnija i najrazumnija. reče glas u njenoj glavi. „Došao sam po tebe!“ Sad je već postalo jezivo. Sad je već situacija postala toliko apsurdna. ili kao da joj se duh malo odvojio od tela. a Ireni se prevrnulo u stomaku. kao da plivaju kroz vodu. reče glasno. ali on jeste otvorio usta. a misli su joj bile jako usporene. ironično onakvo kako su je ljudi vekovima zamišljali? „Nećeš ti umreti još dugo. telepatski. i uopšte. Nešto u pozadini svesti joj je govorilo da ovo opšte nije san. da se više nije ni plašila. „Šta onda čekaš? Vidi na šta ličiš“.

„Naravno da možeš. Nagnuo se nad kadu. rekao je mrtvac. a vid joj se počeo magliti. Čak i ako jeste živ. a ni leva ruka nije izgledala sjajno. raspada se. pljuš na pločice. Da li je to isto kao zadirkivanje čoveka sa invaliditetom? A onda joj je prišao sasvim blizu. pljuš. Osim toga. Dovoljno je samo da te pogledam. Dok su razgovarali. da bi ga rasturio samo jedan udarac džogerom. Odjednom joj je srce na trenutak stalo. Odjednom se uplašila. njemu je otpalo već nekoliko prstiju.“ Nepogrešivo je znao njene misli.“ Drsko. uskoro će umreti. zaneta apsurdnošću cele ove idiotske konverzacije sa jednim lešom u jednom krajnje glupom košmaru. a ona je bezobrazna. pljuš. Zašto bi se ona plašila tako jadnog bića? „Zato što mogu da ti pretvorim život u pakao.“ „Ti to meni pretiš“. Ovo nije bio košmar. Ovaj . Ako se izuzme činjenica da je neverovatno fizički izdržljiv. s obzirom na to u kakvom stanju hoda. govno moje“. bukvalno se raspadao po pločicama kupatila. Toliko je smrdeo da joj se činilo da će se ispovraćati. Apsurdno lako. „videćemo kako ćeš da laješ kad te prebacim kroz Prolaz. reče Irena već potpuno ohrabrena. Nekoliko delova mrtvog mesa je ležalo na pločicama kod njegovih nogu. a telo mu je tako krhko. ubeđena da je ovo jedan zaista sumanuti košmar. To je učvrsti još više u uverenju da je u pitanju košmar. jedno oko mu je opasno visilo iz duplje. Da li je to u redu? Tip je bolestan. što je nemoguće. „Mnogo laješ“. Kretao se mnogo lakše nego što bi i u najgorim košmarima očekivala.svet! Ja sam Odabrani!“ „Odabran. ovaj tipus uopšte nije izgledao stvarno opasan. Irena prasnu.

bar za ukras. Poslužićeš za spasenje jedne rase. Trake mesa mrtvog izgleda visile su svuda po njegovim rukama i licu. Uneo joj je svoj grozni kez u lice. Neka žuto-crna sluz kiselkastog mirisa je curila mestimično po telu stvora kao da se raspada. A imaćeš i društvo iz svog sveta. U jednom groznom trenutku bila je sigurna da će joj odgristi nos.stvor je bio živ i nikada nije bio sasvim ljudsko biće. da te malo podseća na to šta si nekada imala. „Dolazim po tebe kada bude vreme. Niti je to bila kudelja niti je to bilo ljudsko telo. kada nisi znala to da ceniš. Kad te jednom budem uzeo. a ako ne uspemo u tome. . Oko mu je jezivo visilo iz duplje. Žalićeš za svim ovim što si do sada uzimala zdravo za gotovo. Kad je stavio raspadnutu šaku na njeno rame. mada je bilo humanoidno.“ Njegovi zubi su se rastvorili tačno ispred njenog lica. Kad te odvedem tamo gde nameravam. Istovremeno. Videla je izbliza to telo u kudelji. budi sigurna da ti jezičić neće tako drsko laparati. onesvestila se. shvatićeš šta je to potpuni košmar. Meni ne možeš pobeći. začulo se panično lupanje na vrata sobe.

Deo jedanaesti U sobi 308 u studentskom domu A. ali mu je instinkt govorio da bi trebalo što pre da izvuče usnulog cimera iz ovog staklenog tornada. Bez mnogo razmišljanja Živko. naizgled beživotno. kao da su raznesene puškom. prozor se bez ikakvog vidljivog razloga razleteo u komade koji su se opasno raspršili okolo. Kriknuo je kratko. Ubrzo je eksplodirala staklena kugla iznad Živkovog kreveta. poređanih na stoliću kraj njegovog kreveta prasnulo je u apsurdno sitne komadiće. Nekoliko staklenih čaša. zaista je levitiralo. Nekoliko se odmah zabilo u Živkovu levu ruku i rame. neonka na plafonu ili nesretno postavljena gornja staklena ploča na stolu. u to je bio . To telo. Sledeći na redu mogao bi biti porcelanski umivaonik. Video je da je deo sveg tog slomljenog stakla poleteo na Olivera. iskočio je iz svog skrovišta pravo na Oliverovo telo i oborio ga na pod. poveden čistim nagonom samoodržanja đipio u ugao iza ormara. koji je imao perfektno razvijene mišiće nekog ko je odrastao na selu i mnogo više koristio noge umesto automobila. a zatim. U mraku nije mogao da proceni koliko su obojica povređeni.

plastike i keramike. sagnuo glavu u očajnoj nadi da će ih naredni oštri parčići mimoići. jednog povećeg parčeta stakla koje mu se zabolo u nogu i nekoliko plitkih posekotina po telu. nije zadobio druge povrede. relativno lako ga je oborio na patos i. Onda je nastala tišina. ne samo staklo. Živku se činilo da. od siline udara. Staklena ploča na stolu je zaista prasnula u sitne komadiće sekund kasnije pošto je povukao sa kreveta debeli zimski jorgan preko obojice i osetio kišu parčića koji su se zabadali u tkaninu. usprkos činjenici da je odoleo. S druge strane. i dobro je osetio razmak između tela i površine kreveta.siguran. Svuda okolo ležalo je polomljeno staklo. a umivaonik je. delovi raznih predmeta koji su stradali u ovom apsurdnom tornadu. koja je krvarila i to samo površinski. Svakako. koliko je mogao da proceni. Na momenat mu je izgledao užasavajuće beživotno. Pre nego što je . Umivaonik nije eksplodirao. Ni ove koje je imao nisu bile posebno ozbiljne. Veća parčad su. dobrim delom prošla kroz jorgan i verovatno ih obojicu dobro isekla. osim leve ruke. Čaše i tanjirići su u sitnim komadićima ležali po celoj sobi. Soba je izgledala jadno. već je i drveni ram visio pokidan u parčad. najvažnije je bilo proveriti kako su prošli ljudi. nije mogao da oceni šta se desilo sa Oliverom. čak mu se učinilo da mu cimer uopšte ne diše i da mu srce ne radi. niti bilo šta drugo. Prozor potpuno razvaljen. ne znajući šta drugo da radi. parčići drveta. ali Živku se činilo da su dobro prošli. naprsnuo sa jedne strane. Mada je Oliver mogao da ima stotinak kilograma težine. Oprezno je podigao glavu tek nakon jedne minute.

osim možda onih u prizemlju. odakle?“ Odakle. a ne celu rečenicu. Oliver je plitko disao i zadobio više posekotina od Živka. ni drveta.stigao da se uspaniči. nikakve građevine na koju bi se eventualni atentator mogao popeti. ali je pretpostavljao da bi to moglo da ima i ovakve simptome. „Šta je onda ono bilo?“ „Došli su da me obaveste da dolaze po mene“. „prošlo je. uzak put i park. Ustala su obojica. da izazove jak šok. kod labilnijih ličnosti za koje je Živko nagađao da bi tu mogli da spadaju i bivši narkomani. mada se začudo čak malo i nasmešio kao da ga ta teorija zabavlja. Nema nikakve mogućnosti da se gađa puškom kroz bilo koji prozor. „Ko dolazi po tebe?“ Oliver pogleda cimera i njegove kesten-smeđe dobroćudne oči pune saosećanja i pokušaja razumevanja. više nego onda kad ga je uhvatio najžešći nalet oluje. pravo pitanje. Da li je u redu da mu kaže sve? Ionako mu je već . Prvo što je Živku palo na pamet je da se Oliver vratio drogi. Loše je bilo to što je izgledao kao da je u šoku. Oliver je zastenjao i posegao rukom. Ispred njih se nalazi široka poljana. preko puta prozora na daleko nema nikakve zgrade. S druge strane. Sad je prošlo. kao da je rekao samo jednu reč. Zgrade dva studentska doma A i B. podižući se. Bio je mrtvački bled: „kako su mogli da pucaju. de“. onakav eksplozivan košmar u sobi mogao bi. i izgledalo je da nijedan nije ozbiljno povređen. izreče Oliver brzo. Je li to neko pucao na nas kroz prozor Olivere?“ „Pucao?“ Oliverov glas je škripao. nalaze se jedna pored druge na još neizgrađenom zemljištu. to je naravno. „Dobro. Nije znao mnogo o narkomaniji. reče umirujuće. I zašto? Soba je na drugom spratu.

Pitao se da li je Oliver možda nekad bio u nekom ratu. Možda isuviše dobro. „Ma kakav rat. a onda se potpuno zabezeknu. Ili neće. Spominjanje pakla i odlaženja u pakao činilo mu se u bilo kom kontekstu veoma ozbiljnim. I da sam ja jedan od Moćnijih ljudi koji su im potrebni za nešto. pa ma sa kojom svrhom. nisam nikada odslužio ni vojsku“. Sećao se svega i to veoma dobro. to mora da bude ozbiljno. „A tako… „. žabolikog bića koje je nazreo u mraku i odmah odbacio kao optičku iluziju i igru senki u mračnoj sobi. „Opet sam video pakao. ako đavo lično dođe po vas i nagovesti da vas vodi. ali doći će mi vremenom. Droga ili ne. odmahnuvši rukom.rekao za Prolaz u Oluji. On nije spominjao rat. Ali ovog puta i jedno humanoidno biće koje tamo živi. Kako je Oliver mogao da zna šta on misli? Oliver je. Setio se i onog dlakavog. makar da mu pečete palačinke. zajedno sa još nekim ljudima. poče Živko. Ne mogu svega da se setim. Možda je to bio još jedan napad kao posledica mojih ranijih orgijanja sa drogom“. naravno. reče Oliver. u pakao. Živko ga je gledao razrogačenih očiju. Ovo mu se uopšte nije dopadalo. . Rekao mi je da želi da me prebaci tamo. Setio se jednog filma. Nije imao pojma da posledice vikend-narkomanije mogu da budu toliko loše. debelo slagao kad je rekao da se ne seća skoro ničega. što je bila posledica nekih toksičnih droga koje su upotrebljavali na vojnicima da bi im podstakli agresivnost ili tako nešto. slegnuo je ramenima kao da nije ni važno da li će se setiti ili ne. on je pomislio na rat. zvao se Džejkobova lestvica košmara o vijetnamskom veteranu kome se priviđaju demoni.

Zemlja oko njega bila je topla iako je bila noć i nekoliko stepeni ispod nule. osetio je da nešto nije u redu. neverovatno toplu zemlju. Biće da mu vid nije ni potreban u noći poput ove. sa kosom u sluzavoj tečnosti koju je ispovraćao. kao u kakvom filmu.Deo dvanaesti Prvo čega je Nikola postao svestan kad se probudio te hladne. U to ga je uverio oštar bol u glavi i krčanje u stomaku. Onog momenta kad je dodirnuo zemlju. Malaksao i premoren. Desnom šakom još uvek se držao za nisku čeličnu ogradu pokraj koje se i srušio. Oh. Stisnuo je šaku leve ruke i osetio vlažnu. sa jednom rukom prilepljenom za čeličnu ogradu i. a on je na sebi imao samo potkošulju i farmerke. najradije bi ostao da leži. kako je veselo ustanovio. kako je sada želeo infuziju! Znači probudio se tačno tamo gde je i pao. a onda ih ponovo zatvori. zimske noći. ali ga hladnoća natera da otvori oči i suoči se sa tamom. Po svoj logici stvari. probudio u bolnici ušuškan u čiste čaršave i uredno prikačen na infuziju. Znači da se nije. trebalo bi da leži na hladnom. Osećao je kao da doslovno umire od gladi i žeđi. tvrdom tlu . bilo je da je još uvek živ.

ljubičaste ljiljane. Nikola je zaboravio na činjenicu da je nepokretan. i još mnogo vremena da poživi. Onda je osetio da teško diše i primetio da mu je na stomak selo nešto teško. Tu svetlost činile su mogobrojne iskrice svih mogućih boja i nijansi. Umesto toga. Bezuspešno je pokušavao da se pridigne. Pravio je spirale. predivna. Bio je svestan da je ovo verovatno samo san. Možda bi zaspao zauvek. formirao iskričave lopte koje bi potom smanjivao dok ne nestanu. vodoskoke. Njegovo nepomično telo lučilo je neku plavičastu svetlost. Kao da mu je telo bilo teško čitavu tonu. Polako me se vraćalo sećanje na ono što se dogodilo pre nego što se onesvestio ili privremeno umro. Iskrice su izgledale kao da su žive. Imao je on još mnogo toga da iskusi. šta god bi poželeo. bio je gladan i umirao od žeđi kao da je u pustinji. igrale su i skakale po njegovom telu formirajući male vatromete koji su odskakali u vis u neverovatnim. kristalno plave lale. Bilo je divno. kako god. cvetne konfete raznih boja. ali mu to nije bilo važno. ali je preovladavala plava. Preplavila su ga kontradiktorna osećanja moći i nemoći. Žmarci su mu tekli licem. Počela je da mu se javlja opasna primamljiva ideja da ostane tu i odspava do jutra. Mogao je da se igra i pravi purpurne ruže. iskričava toplota paralisanim telom. Tada je video začuđujuće dobro. Sećao se maglovitog osećaja da tone do velikih dubina i da mu se telo koči kao da mu paraliza zahvata sve mišiće. Ovo je bilo čarobno. divnim oblicima nalik cvetovima. kupe. čak i razne oblike lopte.smrznutom kao biftek u zamrzivaču. Samo što još nije bio spreman na takav san. . Očaran shvatio je da on stvara te cvetove. straha i divljenja.

Lice joj je bilo gotovo ljudsko. sa kratkim udovima koji su štrčali iz te lopte. Žena! Kakva smešna pomisao! Ovo nije bilo čak ni ljudsko biće. Te čudne žene-mumije.Pogledavši bolje kroz sjaj svojih iskrica primetio je da mu na stomaku sedi žena. i Nikola. Imala je lice mumije. progovori neki glas u njegovom umu. rekao je. da li ti se dopadam“. Nije imao uvid u polne organe tog bića. „Ne“. Lice iznad njega nije se pomerilo. Ova je žena prkosila svim prirodnim zakonima. shvati. koje su kao dve nejednake vreće sa šljunkom visile iznad njegovog lica. ali činilo se da je sa tim vrećama nalik dojkama svaka sličnost sa ženom prestajala. „Zdravo dragi. Telo ove apsurdne žene bilo je očigledno kratko i taman isto toliko široko da odaje sasvim loptast utisak. ali nekako drevno. Imala je mnogobrojne izrasline nalik tumorima ispod i na koži celog tela. ali je ta mumija imala dva živa crvenkasta oka koja su ga posmatrala kroz duge pramenove proređene sive kose. Kroz sasušene nabore kože mogao je da nasluti građu kostiju lobanje. Ponadao se da sanja. kao dobar poznavalac žena. Prva pomisao mu je bila da je u pitanju žena. i njega je zapanjilo da neko toliko star i očigledno bolestan može da bude živ. Možda pre dvesta godina ili više. i sam zapanjen sopstvenim glasom. Nalazio se u nekoj vrsti . Njegove iskrice kao da su bežale od nje stvarajući utisak da su odvojeni nekim nevidljivim mehurom. Bila je naga sa dojkama impozantne veličine. kao da je neverovatno stara. da je ovo možda nekada moglo da bude lepo lice. Ostatak tela bio je prekriven slonovski debelom kožom nabranom u bezbrojne sitne i krupne bore. ali reči su nesumnjivo poticale od nje.

Počeo je da govori glasnije. iskreno verujući u to što je govorio. „Nekad sam bila lepa. Činjenica je da nije mnogo birao.“ „Drago mi je. ti si pravi svetli primerak najčistije lepote. „Dosta s tim“.“ „Obrnuto ne mora da bude“. posmatram te već neko vreme. Ironija je najbolji način da sprečiš ludilo. a da izgleda jako lepo. mada mu kriterijumi još nisu pali ovako nisko. to je najbliže mom nazivu koji ti možeš da pojmiš. ne postaje i zao. ali dovoljno ubeđen da sanja i da se ne uznemirava previše zbog detalja. reče Nikola svestan da sve ovo nema smisla. Ili si zao ili nisi. Pomislio je da to nije neka neslana šala na njegove osvajačke sposobnosti. „Mislila sam da ne biraš koju ćeš da povališ. Za razliku od mene. Nikola“. ne sećam se više. Možda vremenom nakaznost duše izbije na površinu. Ne postaješ nakazna duša zato što izgledaš ovako ili onako. Neko može da bude krajnje zla osoba. a usne nalik na usta mumije. Sprdao se na sopstveni račun. „Ako je neko ružan. Ili možda obrnuto. Imao ih je raznih. a sada sam nakaznost tela izazvana nakaznošću duše. na ovakve spodobe nalik ovoj koja sedi na njemu. I uprkos svemu osećao se tako kompletno smirenim kao što nikad dosad nije bio. rekao je. „ko ste vi? Šta se ovde događa?“ „Za tebe ću biti Ahea. kao da ne sanja. njene crvene oči su iskrile. ali nije ni sasvim budan. nije mu bilo drago. ali to . malo su se trznule u neuspelom pokušaju da se isceri.polu-sna. Ja sam najčistiji primerak čiste gadosti“. „Znaš šta.“ Ovo mu je bilo čudno. u nekoj vrsti parodije seksualnog čina.

na . Jednog dana. niti da ikada postane loša osoba. Mrzeo ju je. ne mora uopšte da bude loša osoba. jer se ružno čini ekvivalentnim sa jalovim. ali će ga svi sa gađenjem odgurnuti. zaurlao je na nju. u vrtiću?“ Pomerila se malo napred prema njegovim grudima. S teškom mukom je disao.može da se dogodi kad prođe jako mnogo vremena ili nikada. a iskrice koje su bile tako divne. zato što sam Ciganin i zato što sam bio debeo“. da je se gnušaju samo zbog nečeg na šta sama nije mogla da utiče. mada je osećao da je bar jednim delom svog bića verovao u to što mu je govorila. još od početka života tretirani su drugačije od lepih. Može da bude i dobra mala nakaza. Ne zapravo ružne. Ali ako neko izgleda stvarno loše. „Šta misliš kako se postupa sa ružnima u vašem svetu. u našem i u mnogim drugim svetovima? To je jedna velika greška Sile. gušeći ga. Od početka odbačeni i prezreni. Nakaze su od početka života odbačene. povlačile su se prema njegovoj glavi i nogama. jer sama ružnoća bez nakaznosti je relativna stvar i može da bude deo šarma. možda pre da kažem nakazne. Znaš onu decu koja nikada ne dobijaju dovoljno pažnje i ljubavi zato što ne izgledaju adekvatno ili zato što su nakaze. Čak ni samo ružni nisu pošteđeni. Kakva gadna osoba. Zadirkivali su mene. koliko god se umiljavao i iskreno smešio u nadi da će dobiti malo ljubavi. nisam. „Onda znaš i sam o čemu govorim. Zar ti nikada nisi kao dete zadirkivao neko drugo dete samo zato što nosi naočare Ili zato što ima veliki nos?“ „Nisam. mala nakaza će shvatiti da je svi mrze i ponižavaju.“ „Gde si to učio. bežale od nje.

Možda je vaš svet bio takav da odbacuje ljude samo zbog neadekvatnog izgleda. kao knjigu. Ogorčenost je to što jeste. ali dobrih ljudi ima i nisu svi. ali okolnosti da. rekao je opustivši se malo. zavist i ludilo. I rodiće se mržnja. Shvatiće da dobro srce ne vredi koliko crno pod noktom ako se krije u nakaznom telu. Voleo je manekensku građu. ali je izgovorio. čak ni punačkim? Zato što misliš da je salo ružno i nije te briga kakve su one osobe ispod tog sala. vitke noge i ruke. „Zašto onda ti nikada nisi izlazio sa debelim ženama. Možda je bila u pravu. Dobro ga je čitala. Izgled tela tu nije važan. . a ova gadura će ga ugušiti. ali nije uspeo. Ako neko stalno trpi uvrede i poniženja veće su šanse da zlo izbije na površinu. kako to Ahea kaže. ali gušiš to u sebi. Nakaznost duše.“ U poslednju rečenicu ni sam nije verovao. Prokleti mišići ga nisu slušali. I to je samo zato što je već bilo tu. ali mi smo to već odavno prevazišli. naš svet nije savršen. „To je zato što sam ja dugo bio debeo. Nastavio je da govori: „onaj ko je stvarno dobar.“ „To su budalaštine i ti to znaš“.sopstveni izgled. I eto ti rođenja jednog zla. ali nadao se da svako ima neko pravo da bira bar fizički izgled osobe sa kojom će u krevet. Ko si ti uostalom? Ti nisi ljudsko biće“. Nije izlazio sa punačkim devojkama. neadekvatnog izgleda odbačeni u društvu. pokušao je da se uspravi. a onda se širi dok ne ispuni celo biće. Javi se u tragovima. Možeš da postaneš nakaza u duši samo ako to već jesi. jer je želeo da veruje u to. bar delimično. Do đavola. ne može da podlegne mržnji u potpunosti. To je kao bolest. ogorčenost. Čak i ogorčenost nije mržnja i nije nakaznost duše.“ Ovo mu je nekako izvukla iz uma. To ga je svakako činilo površnim gadom.

Ti si veoma moćno ljudsko biće. Kad skupimo dovoljno snage i informacija. Možda će tvoje čisto telo i duša pročistiti moje. Šelunj je bio vođa projekta. biće ti lakše da se boriš protiv nas. Osetio je da se guši.“ „Nas? Ima nas više? Koga hoćete da vodite osim mene?“ „Već sam ti previše rekla. Ali povešćemo i vas. moći će da se proširi i okolo. Za vreme vaše oluje. gotovo mu istisnuvši sav vazduh iz pluća. zacrnelo mu se i onesvestio se. Mi smo pogrešili i upuštali smo se u nešto što nismo poznavali dovoljno. u zamenu za tvoje telo.„Čovek? Ne nisam čovek. došlo je do sudara svetova. Čak i ti to shvataš sad. Večnost. Ne želim previše da ti objašnjavam. to ti nudim. i zato imamo slične civilizacije. Dovoljno je da znaš da smo mi došljaci iz jednog propalog sveta koji je trebalo da umre. Očajnički si mi potreban. postaćeš vremenom sasvim neprepoznatljiv. ali živi i dalje uprkos zakonima Sile. Ako bar nešto od tvoje čistote pređe na mene. Što više znaš. i mi smo prešli kod vas. jer ovde ne možemo da preživimo. . Velika je sreća da smo uspeli da se probijemo u jedan svet tako sličan našem. Ali sam dovoljno humanoidna. Kakav isti izvor? O kakvim svetovima govoriš? Ko je Šelunj?“ „Šelunj je jedan od nas. ali ćeš živeti večno.“ „Ništa nisam shvatio. A ako ne. Nije znao koliko dugo je bio u nesvesti. Kad te uhvati. poput mene. U sebi kriješ puno snage. Potreban si mi. pokušaćemo da otvorimo prolaz nazad. moraću da se zadovoljim da te bar posedujem neko vreme. potičemo iz istog izvora. ako je Šelunj pogrešio. Mi smo iste vrste. Nagnula se unapred. ja sam radila na maksimalnom iskorišćenju energije. I dušu. Zbogom dragi i do viđenja“. Dok te ne uhvati bolest samoodržanja.

podizao se iz ležećeg položaja. Konačno mu je preostalo samo da odvoji šaku od ograde. Vrlo sporo. Bolelo je. Pipajući u mraku po zemlji. pa štagod da se desi. našao je jaknu i džemper. . Imao je utisak da je odrao kožu sa dlana i jezivo ga je peklo.Sad je ležao u sopstvenoj bljuvotini. i činilo mu se. Odlučio je da naglo povuče šaku. Da nije bila tako topla. koje je zbacio sa sebe kada je osetio vrelinu. i zalepljen kao lepkom za ogradu jednom šakom. Snage je imao malo. polupokretan u mraku. ali topla zemlja pod njim dala mu je nešto snage. sigurno bi se nasmrt smrznuo. beskrajno dugo. a u mraku nije mogao da vidi kako se to dogodilo. Bila je zalepljena kao lepkom. Obukao se i koristeći svu snagu koju je imao nekako se vratio u svoju sobu u studentskom domu. oprezno.

dogodilo spominjući pucnje kroz prozor i razbijanje stakla. ali pametno preskočivši deo o žabolikom biću na krevetu i levitiranju. već je stigla Hitna pomoć koju je verovatno pozvao neko iz doma. bolničari su se naslonili na zid i pušili kao dimnjaci gledajući ceo taj haos sa hladnokrvnošću nekog ko je navikao da vidi i mnogo gore stvari. Za to vreme. Živko je usrdno objašnjavao inspektoru šta se. Pretpostavljao je da su to bili plodovi njegove mašte ionako rastresene događajima koji su prethodili i zaključio da . zaključivši glasno da tu „neće biti puno posla“ i za svaki slučaj ih utovarili na nosila. sa njegove tačke gledišta. Izgleda da su sad počinjale druge vrste nevolja za stanare sobe 308. Momci iz hitne malo su petljali oko Olivera i Živka. uprkos Živkovom protivljenju. Tada je stigla policija i počelo je sastavljanje zapisnika. kao i preispitivanje poda i rasutih delova nameštaja. a za divno čudo.Deo trinaesti Nije prošlo više od desetak minuta pošto se apsurdni događaj u sobi 308 desio. fotografisanje sobe i njenih stanara. sanirali ogrebotine i rane na brzinu. Za njima je stigla i policija. onemogućeni da idu.

Nekako je ispalo da ga nisu ništa ni pitali. „Nema“. mumljao je Živko. Onda je stalo. Mislio sam da je neko pucao na nas kroz prozor. „Znate šta. upitao je najautoritativniji. To je sve što znam.“ „Da li ima bilo kakvih zrna po sobi koji bi indikovali na pucnje“.“ „Da li možemo da se javimo u bolnicu? Mi smo Urgentna. . ne možemo ovde da sedimo satima. „cimer je spavao tamo. „Ako je to tačno. verovatno pretpostavljajući da je u šoku s obzirom na nešto lošije fizičko stanje od Živkovog.“ „Postoje indikacije da je ovde bio čin vandalizacije svojine Univerziteta“. okrenuvši se policajcima istražiteljima. samo se opružio na svojim nosilima i posmatrao celu situaciju. vas dvojica ćete morati da odgovarate. Doduše.“ „Nema načina da se puca spolja“. Nisam ni čestito ušao. rekao sam sve što znam. „Ja sam uš’o u sobu oko 11 sati naveče“. upade jedan od bolničara. i na kraju ova staklena ploča od stola. da li je neko pucao i kako. kad je prozor eksplodir’o. Oliver se nije petljao u razgovor. „ni jednog jedinog zrna. svi su se predstavili recitujući imena i činove. ali je on odmah zaboravio i jedno i drugo. okrenuvši se Živku.je najbolje da taj deo uopšte ne spominje. rekao je najautoritativniji. rekao je jedan od mlađih policajaca. stvarno ne znam šta se ovde dogodilo. imamo posla“. I da platite svu štetu. Živko se okrenu čoveku koji mu je delovao najautoritativnije. reče jedan. Onda su popucale čaše i još sitnih predmeta od stakla. Potpuno me uzalud ispitujete.

Živko je očajno sedeo na svojim nosilima pitajući se kako će uopšte platiti svu tu štetu. presek’o sam se. Kažem ja da takve treba iza brave. neko je napao čoveka jer je gay. Ako njegov otac sazna da ja optužen za vandalizovanje univerzitetske svojine i da mora da plati za njega ogromnu sumu odštete.“ „Jeste. Svakakvih huligana ima. Huligani. Ne daju nam u sobu. je l’?“ „Ne lupetajte. Vas dvojica morate da se pojavite u stanici čim dobijete otpusne liste inače ćete imati još jedno krivično delo na vratu“. a možda su nacionalisti!“ „Zar to nije soba onog pedera i onog seljaka?“ „Možda su orgijali pa se malo zaneli…“ „Daj da vidim. a . kreteni. Nemoguće je tako rasturiti sve živo za tako kratko vreme osim ako nemaš ručnu bombu. „Dajte da to završimo do jutra.“ „Ma kakvi. to su se dva imbecila potukla pa malo razbucali sobu.“ I dok su bolničari iznosili Olivera. „Neko im je pucao kroz prozor.“ „Ne lupaj. ja sam u sobi pored njihove i lepo sam čuo kad je puklo staklo na prozoru. Ovde više nema šta da se doda. Da stvari budu gore. stavićemo sve u zapisnik. a to mu se činilo najgorim što može da mu se dogodi. nateraće ga da se ispiše sa fakulteta. Video sam sobu. Ovde takve mrze. okrenuvši se prema istražiteljima. jasno je čuo glasove radoznalaca koji su se tiskali u hodniku u želji da vide i čuju što više od onog što se dešava. rekao je onaj isti najautoritativniji.„Dobro.

Neke od njih su policajci priveli na ispitivanje. ništa definitivno određeno nije ušlo niti u zapisnik. znali da je Oliver i ranije veoma često razbijao staklene predmete u sobi. ali nisu bili voljni da o tome pričaju u policiji i budu proglašeni „tasterima“. zbog svog veselog i otvorenog karaktera i nevine iskrenosti. kao svedoke. koji veoma poštuje druge. Nije bilo ni čvrstih dokaza da je reč o vandalizmu. a nije izgledalo ni moguće. povučen i veoma tih stanar doma. niti u dosijee Živka i Olivera. * * * Na kraju svega. Bio je doduše poznat po razbijanju staklenih predmeta. koji je za četiri godine imao uvek besprekorne ocene i besprekorno ponašanje. Živko je od početka bio omiljen u društvu. Mnogi od njih su. i . a studenti koji su bili pozvani da svedoče su dali izjave koje su kontrirale činu vandalizma. Neki od svedoka nisu podnosili ni „pedera“ ni njegovog cimera „seljaka“. s obzirom na položaj zgrade i prozora sobe 308. niti su iskreno verovali da je Oliver namerno sam ili uz Živkovu pomoć demolirao sopstvenu sobu bez ikakvog razloga. Nije bilo dokaza da je reč o pucnjima spolja. pa je okarakterisan kao izuzetno dobar i pošten čovek. ali su morali da priznaju da ne veruju u to da su njih dvojica namerno demolirali sobu.onaj selj… niži tip je vikao i videlo se da je isprepadan i posle je viknuo još nekoliko puta i lepo se čulo da je iznenađen. Oliver je bio poznat kao miran.“ „Da nisi i ti peder pa braniš pedera?“ I tako u nedogled. naravno. ali pri tom nijednom se nije desilo da neko bude povređen i štetu bi uvek uredno platio.

jer je šteta bila plaćena. koja je živela sama u stančiću tako ljupko starinskom. za dlaku izbegavši da izgubi pravo na dalje studije. da je Živko izmolio Olivera da se suzdrži bar tu od svojih razbijačkih afiniteta. . Mada se izvukao od krivične tužbe. Ovaj je obećao. ali je obećanje prekršio čim mu se ukazala prva prilika. Oliver se preselio u privatni smeštaj zajedno sa Živkom. sretno izleteo iz doma.pri tom se isekao dovoljno da obojica neko vreme ostanu u bolnici. Slučaj je završen zaključkom „nenamerno uništavanje svojine“ i predlogom novčane kazne određenog iznosa. Naposletku je Oliver doborovoljno platio svu štetu. svejedno je zajedno sa Živkom. jer mu je trebao bilo kakav smeštaj. Oliveru su četiri i po sata vadili sitno staklo iz tela. Smestili su se kod jedne starice. Mnogo šta ostalo je nepoznato. Ceo izveštaj delovao je ionako besmisleno. Univerzitet naposletku nije ni podigao tužbu. ali dokaza nije bilo dovoljno da se podigne tužba. sa nedovoljno dokaza. koji više nije mogao da bira.

Nikoli se činilo da noć nikada nije bila tako duga. Otkazaće ona sve zbog njega. Sećao se noći na način na koji se sećao snova. najavio svoj dolazak ne pitajući je da li ima neka druga posla. kao kad skineš kožu sa pečene piletine.Deo četrnaesti Konačno je svanulo. uputio se tamo gde je lako zaboraviti sve nevolje i probleme. Pokupio je paketić kondoma i uputio se kroz studentski grad prema kolima koja je parkirao na jednom zavučenom me- . Glava mu je bridela. Rana ga je pekla pa je namazao melemom iz apoteke da ublaži bol i umotao u gazu iz torbice prve pomoći koju je imao u svom jugiću. Okupan i namirisan i zbog toga sigurniji u sebe. Desna ruka mu je bila gadno odrana. Zvao je jutros. bacio se na vodu i hranu kao izgladneli pustinjak i sada mu se to svetilo. bar je ostao živ. kao što je oduvek radio. Znao je da događaji od prošle noći nisu bili san. tešio se. niti toliko košmarna. čim se probudio i drsko. stomak se bunio i povraćalo mu se. koža dlana je nedostajala. tako čudnovata. U zagrljaj prelepe žene. Ako ništa drugo. Kad se sinoć vratio u sobu.

To se njega nije ticalo. zaklanjajući mesto pada i deo ograde za koje se uhvatio svojom jadnom odranom šakom. Razume se. Ili mu se tada bar tako činilo. budući da mu nisu bila često potrebna. U jutrošnjim novinama. Jedan mladić je pokušao da fotografiše oluju iz šupe u koju se sklonio. Prolazio je blizu mesta gde je sinoć pao kad mu je pažnju privukla gomila koja se tiskala oko niske čelične ograde koja je okruživala zgradu Fakulteta Tehničkih nauka. Bilo je novina u kojima je tekst posvećen „najžešćoj oluji zabeleženoj u poslednjih sto godina“ bio na naslovnoj strani. Čuo je da je prošla noć još nekim studentima donela puno jada. . žuta štampa posvećena „fenomenima“ o kojima su pisali novinari. ali je većina tih izjava zbog svoje nepovezanosti našla mesto u „Mračnoj zoni“. Živela je u velelepnoj kući na Futoškom putu. čak ni adekvatno meteorološko objašnjenje. izveštavala je o prolasku demona iz pakla kroz „olujna vrata“. malo zavučenoj. bilo je i onih časopisa koji su najavljivali dolazak natprirodnih bića i događaja temeljeno na sinoćnom „predskazanju“ kraja sveta. a nije ni imao novca da kupuje benzin. članci o sinoćnoj oluji bili su škrti i nisu nudili mnogo informacija. „Mračna zona“. Pričalo se da su neka dvojica stradala zato što im je neko pucao kroz prozor. ali fotografija nije objavljena jer. pa ih je koristio što je ređe mogao. ali Nikolu te priče nisu zanimale. Gomila ljudi se okupljala oko mesta na kojem je pao nekoliko sati ranije. Uglavnom ih je vozio zbog Teodore.stu. tako da nije bilo jednostavno doći do nje autobusom. Spominjala se čudna lokalizovanost oluje na određeni okrug Novog Sada. Zabeleženo je nekoliko izjava prolaznika koji su se zatekli napolju za vreme oluje. dobro se zabavljajući na račun strašljivih čitalaca.

koje su izazvale jak pljusak. gurnuvši ga malo laktom. strahujući šta će ugledati. I naravno. kao da je od meke plastike. Nikola nije bio siguran da li se on to njemu obraća. Kad se probio napred. skoro sasvim nejasnih. reče jedan bradonja pored njega. pre svega zbog izuzetno kratkog trajanja. Brzo je sakrio povređenu ruku u džep. ali nisu morala. koja su mogla. Srce mu je tuklo kao ludo. jasno se video otisak šake utisnut u čeliku. Drugo objašnjenje su bili vanzemaljci. Oluja nije izazvala mnogo publiciteta. otrgnute sa dlana. na mestu gde je sinoć pao. a adrenalin naglo skočio. dah mu je stao od prizora. pa je Urgentna imala posla celu noć i dobar deo prepodneva. skrivene od očiju javnosti da ne bi izazvale skandal. čak su se jasno videli ostaci kože. pa . „Vau.„nije uspela“. bilo je i onih koji su spominjali nuklearne katastrofe. a ti“. Nikola je kupio novine u obližnjoj trafici. nikad nisam video ovako nešto. koje su prikazivale neka bića. Mada nesvakidašnje jačine. teorija koja je kao i prethodna našla svoje mesto u „Mračnoj zoni“. U sklopu ove teorije našlo se i nekoliko amaterskih fotografija. U ovom trenutku Nikola se nije usuđivao da proveri. Osim toga. bila je potpuno iskrivljena prema tlu. a zatim i zbog toga što je bila veoma lokalizovana i obuhvatala manji deo Novog Sada i jedan deo okolnih mesta. Čelična ograda. Ovo je bilo nemoguće. ali je povređenih bilo u svim uzrastima. ali je bio skoro sasvim siguran da je otisak šake u metalu njegov. objavljenih u „Zoni“. oluja izgleda nije odnela žrtve. izbegavajući popularnu „Mračnu zonu“ i uputio se prema mestu gde se skupljala radoznala gomila. I pored svoje nesvakidašnje jačine i mnoštva zbunjujućih izjava onih koji su se zatekli napolju. da budu i sasvim obični ljudi čije je obrise deformisalo nevreme.

od ovog ni pepeo nije ostao“. a sada se to i ovde desilo“. „Ima oblik čoveka“. ili je možda ležao savijenih nogu“. a onda se možda slučajno okliznuo. kako su to uopšte izveli?“ „To je neko zagrevao šipku noćas.je ćutao što bradonju nije sprečavalo da nastavi: „kao da je neko uhvatio šipku i povukao je na dole. Ti ljudi se odjednom sami pretvore u gomilu pepela. vikao je Luka. skoro entuzijastično. reče jedan klinac. rekao je Luka. „Malo je kratkonog“. uhvatio rukom i evo šta se desilo“. reče plavokosa devojka. Vidi! Spaljeni deo zemlje ima oblik čoveka!“ Gomila oko ograde se razmakla da svi bolje pogledaju spaljeni deo. promrmlja neko i razvi se diskusija o tome da li je došlo do fenomena samospaljivanja. „a vidi ovo!“ Tlo pored oskrnavljene ograde bilo je potpuno ogoljeno. „Imaš li ti bolje objašnjenje“. obrecnu se bradonja. zašto bi neko zagrevao šipku pa još i padao na nju“. Zaista je imalo oblik koji je ličio na telo čoveka. ustrajao je Luka. autospaljivanja ili ne i kako . „Kratkonog… da. „Znam šta je to! Samospaljivanje! Čovek jednostavno bez ikakvog razloga razvije ogromnu temperaturu tela i živ izgori. „prvi sam primetio. „Ne lupaj Luka. Ništa ne ostane od njega. Nerazjašnjen fenomen. vidi se i otisak šake. Ne samo da na tom mestu nije bilo snega već je tlo delovalo spaljeno. Čitala sam nešto o tome. reče neko. „E.

i ko bi mogao da bude žrtva. . Nikola se okrenuo i polako udaljio odatle.se pravilno kaže. On je znao šta se dogodilo.

PESAK U GLAVI .

koristio je onaj iz zamrzivača ili ga je naručivao. Kada nije bilo prirodnog leda. Kupio bi neki predmet od stakla ili porcelana. svaki put sve krupniji i masivniji. Mada je planirao da se odseli što dalje od Olivera čim pronađe novi smeštaj. On je bio drugačiji. To je koštalo manje od . samo je malo promenio taktiku. Nije čak ni pokušao da pronađe novi stan. sačekao da ostane sam u sobi i kad bi gazdarica nekuda otišla razneo bi kupljeni predmet u komadiće. Oliver je još uvek stanovao kod starice kod koje se. Kada bi dani bili mrzli. zbog samo jedne pukotine bili potrebni sati.Deo prvi Dva meseca nakon oluje. Ponekad su mu. Oliver je bio veoma pošten i prijatan cimer i njih dvojica su ubrzo postali dobri prijatelji. Oliver nije ispunio obećanje da više neće razbijati predmete telekinezom. mnogo teži za razbijanje. nakon prinudnog iseljenja iz studentskog doma zajedno sa Živkom preselio. I pored svega što se dogodilo. svoje moći bi testirao na ledu. Živko to jednostavno nije učinio.

sa slojevima čiste posteljine na sebi. Promena je bila drastična. kosu je odsekao sasvim kratko. Pored tog ormarića. To staklo je već dva puta menjano. a u uglu pored Živkovog ormarić sa staklenim vratima. Naspram kreveta koji. nalazio se masivan pisaći sto. jer njegov drug „nije mogao da se suzdrži“. malo napukao zahvaljujući njegovoj nepažnji. opružen na svom krevetu. Sedeli su u svojoj sobici. a zahtevalo više snage i koncentracije. a mišići postali izraženiji i dobro definisani. dobilo koščate obrise. I tako se. Pored Oliverovog kreveta nalazio se prozor. a telo mu poprimilo atletsku formu. starinski nameštena. inače malo punije telo. Za ta dva meseca otkako su stanovali . kao da se nalazi kod svoje bake. Bila su tu dva masivna kreveta ukrašena raskošnim duborezom. Oliver okrenuo razbijanju leda. Oliver je sedeo za pisaćim stolom i pregledao beleške sa vežbi dok je Živko. Jedina šteta koju je namerno napravio u tom stanu i odmah oba puta platio. nalazilo se ogledalo i teški. Za samo dva meseca izgubio je oko petnaestak kilograma čime je njegovo. Promena u Oliverovom izgledu bila je šokantna svima koji su ga znali. gotovo feminiziranog lica sa velikim plavim očima i zlatastim uvojcima. U Živku je budila prijatan osećaj. a lice postiglo znatno muževniji izgled. Tu su držali svoje stvari. hvala bogu nisu bili spojeni. starinski regal od punog drveta čija je unutrašnjost prijatno odisala mirisom lavande. Više nije izgledao kao prelepi. čak i Živku koji ga je viđao svakodnevno. Obrazi su mu upali. ali oblog tela i nežnog. Bila je ugodna i topla. čarobni hermafrodit muškog.staklenih predmeta. čitao stručne knjige. Lice mu je sada bilo koščato i grublje. na Živkovu radost.

Andrej je u Živkovom društvu naprosto postajao zver. Uglavnom su zajedno čitali ili upoređivali beleške sa fakulteta. Izgledalo je kao da taj momak nema ni rodbine ni prijatelja. Međutim. povremeno rodbinu natovarenu hranom i čistom odećom. zar nemaš nekog sa kim si blizak. digavši obrve kao da tu reč čuje prvi put u životu.u ovoj sobi. „Zar nisi usamljen?“ upita ga Živko glasno. „Usamljen?“ reče Oliver. a znatno češće i svoju devojku. ili bar neke prijatelje?“ „Pa. ali naj- . Živko nije mogao da ga smisli. koje su mu davale auru čoveka koji se usuđuje da kaže i uradi ono što mnogi ne bi smeli. „Pa to. bio je savršeno prirodan. kao da mu je to u krvi. zahvaljujući najpre pronicljivoj inteligenciji. I dok je Živko imao goste bar tri puta nedeljno. nekoliko puta mesečno. Zato je Živko često crveneo umesto njega. kao devojku na primer. Andrej je jedan od onih ljudi koji imaju razoružavajući smisao za humor. Naprotiv. Nepogrešivo osećajući njegove strahove po pitanju Olivera i njegovih ljubavnih afiniteta. imam Andreja. tako se zvao Oliverov posetilac. To mu je dobro stajalo. a još češće na sopstveni račun rado zloupotrebljavao. Oliveru je dolazio jedini prijatelj. Udvarao mu se i otvoreno nabacivao. Oliveru je samo jedna osoba povremeno dolazila u goste.“ Andrej. terajući ga da rumeni i povlači se. Prilikom tih svojih ispada nije crveneo niti se osećao neprijatno. čak je i Živko morao da prizna da Andrej ima veoma jaku harizmu. izuzetnoj duhovitosti i magičnoj pomalo detinjastoj drskosti. koji ga je čestim duhovitim opaskama na tuđ. Naivni i dobrodušni Živko mu je bio omiljena žrtva.

pokušavajući da ga pipne. Oliver je ustao da otvori. nastavljao je uznemireni Živko. Živkova insistiranja na tome šta treba a šta ne. na primer. Pružio je ruke i sa izrazom „konačno sam te našao ljubavi mog života“ na licu. pa bio to i njegov cimer i prijatelj Žile. Andre. pa kao oni što su bili prekjuče na mojoj žurci. Ili neko kao Maca.češće ga je. „Ćao. već ga je uveliko zamaralo. užurbano mu odgovori. nedostajao si mi“. kože prekrivene pegicama od glave do pete. ali se pravio lud. naprasno planirajući da ode u biblioteku. otprilike njegovih godina. Začulo se kucanje na ulaznim vratima. reče teško uzdišući. da bi ubrzo prasnuo u smeh. riđkaste kose i smeđezelenih očiju. Ponekad je Živko izlazio iz sobe iznerviran Andrejevim bezobrazlukom i zadirkivanjem. Ušao je veoma visok momak. A možda umesto toga sedne . „Moram na neke vežbe. Videvši Živka namestio je veliki osmeh pokazujući svoje ogromne. šta je normalno a šta nije. Oliveru je bilo jasno gde Živko cilja. izbegavši vešto neželjeni zagrljaj i pakujući torbu možda malo previše grčevitim pokretima. zapravo. koji bicepsi“. Žile. „Ali ja mislim na dobre prijatelje. evo ja se spremam da idem na faks…“. zasmejavao. Zajedno su već dve godine. kao što su Steva ili Mile. uz tužno-tupavo nameštene obrve krenuo pravo na njega. „Ah. obavezno je prisustvovati…“. zdrave i bele zube.“ Maca je Živkova devojka. Nije mu se sviđalo da se neko meša u njegov život i govori mu kako treba da se oseća ili ponaša. tako te dugo nisam video. ili Ceca. Jao. uzvrati mu ovaj naizgled zadivljeno. „Ne ideš valjda već? Pa nisam te se ni pošteno nagledao.

neka Marina. „Nego. „To nije moja stvar“. nastavi Andrej pokajničkim glasom nekog ko je napravio sranje. sanjao sam te noćas. nije ponavljala godinu kao . I valjda jedina osoba koju nikada nije zavitlavao. Marina. ali je to bilo jače od njega. I sad.“ „Samo što ona ima šesnaest godina“ odgovori ovaj mirno. Mala je kao bombona. reče Andrej glasom deteta uhvaćenog u nedozvoljenom nestašluku. Marina. Maločas je izašla. ali se nasmejao. Duge nogice. tu u stanu pored. zar ne znaš da volim te ja…“ otpeva.na obalu Dunava i tamo čita svoje beleške. pa kad mi dozvoljava da ga zezam. „Marina. a ja kao tražim roze sa malim Miki Mausima. Andrej se izvali na Živkov krevet dok se Oliver blago cerekao. sviđa mi se jedna iz moje grupe na faksu. „Znaš. sam je kriv“. što imate lepu komšinicu. „Nisam izdržao“. bez trunke sluha i nastavi: „Jako je pametna. Kao ti i ja kupujemo brushaltere. ima sve devetke. mislim da ću ja još narasti’ i onda nas dvojica odemo na boćanje…“ „Odoh ja“. reče Živko malo preglasno. „Što. „Mda. valjda u prodavnicu ili tako nešto. crven kao paradajz i izlete kroz vrata pri čemu mu iz torbe ispade jedna knjiga. a ja ti kažem ‘da ti nije malo velik’. plave oči… mislim da sam se zaljubio. a ti kažeš ‘mora da bude veći. ti tražiš neki zeleni sa izvezenim hobotnicama. Na kraju ti nađeš neki sivi na tačkice i sedneš u njega. plava kosa. u stvari. Žile. odgovori mu Oliver. Nije se vratio da je pokupi.“ Oliver je bio valjda jedina osoba koja je mogla da učini da se Andrej oseti neprijatno.

ali u dubini duše krio je nesigurnost i strah da je ružan i neatraktivan. Marina nije imala pojma da se sviđa Andreju. da ga nikada ni jedna žena neće voleti i da će ga odbiti ako joj priđe. On nikada nije običavao da se meša u tuđe živote. niti je ikada saznala za njegovu „ljubav“.“ „Ma. još gore da sugeriše bilo kome kako treba da se ponaša. strasno komentarišući njihove veličanstvene obline i pričajući o svojim „novim ljubavnim zanosima“ svakih nekoliko nedelja. Ovo je prava ljubav. da niko. Ima dugačku kosu i ogromne grudi. prava istina je bila nešto drugačija.ja. a svega toga se iskreno gadio. od metar i pedeset šest. osećaju i ponašaju se. Andrej je možda bio vešt zavodnik. Oliver je poznavao Andreja skoro čitav život i znao je da su njegova duhovita drskost i bučno samopouzdanje zapravo maska jedne nesigurne usamljene duše. U međuvremenu se toliko izveštio. ali nije želeo da se meša u njegov . građena kao dečko. Zato im nikada nije ni prilazio. Voleo je Andreja. okrećući se za njima na ulici. samopouzdan i drzak momak na jeziku. Oliver je poštovao tu Andrejevu borbu. Taman moj tip. to je bila zanesenost. osim Olivera. To ga je asociralo na tekstove samopomoći ili kurseve koji ljudima govore kako treba da misle. Isto je bilo i sa svim ostalim njegovim „ljubavima“ i „strastima“. kako da se postavi prema ljudima ili kako treba da se oseća. koja se borila da svoje strahove nipošto ne pokaže. Da se to ne bi primetilo otvoreno je izražavao preteranu opsednutost atraktivnim ženama. sa kratkom afro frizurom.“ „Prošli put je tvoj tip bila neka Bilja. Bilja takođe.“ Međutim. nije ni slutio da nikakvih ljubavnih iskustava zapravo nema.

deleći mu savete koji mu nisu traženi i učeći ga samopouzdanju kada to od njega niko nije tražio.“ Slagao je. nego kao one fine. Andreju nisu mogli da pomognu ni kursevi. To je teško išlo.život. mada su te unutra sočnije. orgijanjima i eksperimentisanjima na sebi ostavile su mnogo dublji trag na njegovom telu i psihi nego što je mogao da nasluti. niti najdobronamerniji saveti. one narandžaste. konačno je počeo da se trudi da koliko-toliko vrati kontrolu nad svojim telom i zdravljem. bio je siguran da to nije bila halucinacija. Naravno da je stalno razmišljao o tome. Zapravo. Znaš. Mogli su samo da učine da se oseća još gore. ni knjige samopomoći. blebetao je Andrej. Svestan da je zatrovao svoj organizam u godinama koje su sada bile iza njega. Sve te godine ispunjene drogom. glatke kore. odgovori Oliver slegnuvši ramenima. još od one oluje. ni jednu jedinu“. ali ne one sa naborima. kao ananas dinje…“. šta ćeš sada?“ „Ništa. a onda konačno zastade. I to je Oliver dobro znao. „…ima tako oblu guzu. . Stalno je radio na sebi i sposobnostima uma. „I. ludovanjima. Prestaću da razmišljam o tome dok se nešto konkretno ne dogodi. „Jesi li imao još nekih halucinacija u poslednje vreme?“ upita odjednom ozbiljno. od noći oluje. Osim Živka. jedino je još Andrej znao za njegove doživljaje od pre dva meseca. „Ne. kao dve zrele dinje. Sada mu je bila potrebna sva snaga uma i tela da se izbori sa onim što je video za vreme oluje.

„Jesi li imao takve vizije kad si uzimao krek i heroin?“ „Ne.“ „Hoćeš li ići na lečenje?“ „Zaboga. hoćeš li?“ „Možda i hoću.“ „Pa. „više uplašen za mene nego ja. ne takve. ne! Šta ti pada na pamet!“ „A šta Žile misli o tome?“ „On je…“. Otkako je shvatio kako sam nekada živeo.“ . uspaničio se da ću se ponovo vratiti takvom životu. Oliver se malo naceri. Ovo je bilo drugačije.

tiše. katedri za kojom je sedela nastavnica i beležila podatke o času bučno je pristupila devojčica. da se druži sa ostalim đacima. domaće zadatke. Krali su joj stvari. kada jednom odraste. To se nije dešavalo. rekli nešto o njoj samoj i onome što će tako često doživljavati od svoje okoline i od same sebe. Bila je ljuta i možda malo previše ogorčena za svoje godine. Ne sme da se zna da si videla rezultate ankete“. Znate li da moje ime niko nije napisao? Niko u celoj školi!“ „Zaboga dete. „kako si uopšte to saznala?“ „To nije važno!“ viknu devojčica. da je deca vole. Želela je da ima drugarice. „važno je to što mene niko u celoj školi ne smatra svojom drugaricom!“ Devojčici su rezultati ankete. crteže i onda ih cepali i bacali ili.Deo drugi Nakon što su ostali učenici otišli. u . reče nastavnica gledajući okolo. Bila je verovatno najomraženija devojčica u razredu. uprkos njenim mladim godinama. koje nije smela da vidi. od svojih desetak godina. „Sećate se one ankete koju nam je psiholog dala da popunimo pre mesec dana? Jedno pitanje je bilo da se navede ime najboljeg druga ili drugarice.

ali ona više jednostavno nije umela da se uklopi. a neretko i sa dečacima. Međutim. svoju tinejdžersku napaljenost. Naposletku su vršnjaci počeli da odustaju od nje. da će ispasti glupa. Bila je ubeđena da je oni samo zavitlavaju i da se niko ne može zaljubiti u nju. počeće da se kreće u društvu. Devojke su prestale da je zovu i da se trude da je uvuku u svoje društvo. drugarice sa kojima će izlaziti. A ako je problem bio u njoj. Godine odbacivanja od strane dece iz razreda u osnovnoj školi. u nadi da će tamo „početi iz početka“ i da će sve biti bolje. momka. Nadala se da će polazak u srednju školu promeniti stvari. Naći će decu sličniju sebi. Odbijala je i momke koji su joj u prvo vreme iskreno prilazili i pokušavali da iskažu svoju naklonost i simpatije ili. dosadna i naporna. da pričaju sa njom. kad je konačno krenula u srednju školu. Često se tukla sa drugim devojčicama. u najmanju ruku. za nju je već bilo kasno.najboljem slučaju. Šteta je učinjena. čak su je pozivali na rođendane i u goste. i uglavnom loše prolazila u tim tučama. ali daleko više. Na početku je bilo pokušaja da je uvuku u društvo. . Konačno više neće biti sama i odbačena. debelu. Razume se. bubuljičavu i ružnu. ostavile su predubok trag na dečjoj nežnoj psihi. jer ona je bila zgodna. da neće na neki način ispuniti njihova očekivanja. ni premeštaj ne bi promenio stvari. deca u srednjoj školi bila su joj sličnija i sličnih interesovanja. Ubeđena da će nekako razočarati one koji su želeli da se druže sa njom. sakrivali i gledali kako se muči tražeći ih. ali ova je škola bila jedina u njenom mestu. ona je sve odbijala. mladići su digli ruke od udvaranja. što joj je ponekad prolazilo kao panika kroz glavu. Htela je da je roditelji prebace u drugu školu. godine odbacivanje sebe od strane sebe same. Naći će prijatelje.

a ne zato što ja tako hoću. mnogobrojne veze sa momcima koje su završavale i pre nego što bi stvarno počele. „sama sam jer imam fabričku grešku. umreće sama. na sto sedamdeset centimetara visine. Ostavila je cigarete pre mesec dana i evo na šta . Ostala je sama. po sopstvenoj proceni imala oko sedamdeset kilograma. Kad si očajnik to se primećuje. Ona je ostala i prešla na drugu godinu. dovukla iz rodnog Titela i odmerila svoje telo. Opet sama. njena cimerka. Irena uopšte nikada nije bila pustinjački tip. udvaranja momaka koje je kasnije odbacila. Žurkice. čak i žurke. druženja. sve se odjednom završilo i stalo.jer je bila potpuno zatvorena i nedostupna. kafići i izlasci. Ispiti na kraju prve godine oduvali su većinu njenih prijatelja natrag. Niko ne voli očajnike. Opet se našla sa nosom u knjizi. samo što kod nje samoća nije bila dobrovoljna. Kao pustinjak. Na fakultetu je bilo bolje. Debela devojka. instaliranom na unutrašnjoj strani vrata koje je Ceca. pomislila je gorko. ali znala je da bi lagala samu sebe. Irena je bila zadovoljna sobom prve godine fakulteta. Rodila se sama. A na butinama joj se jasno video celulit. Mogla je to da misli. I tako sve četiri godine srednje škole. živela sama. Niko ne voli ljude koji mrze sami sebe. Počela je pomalo da shvata suštinu međuljudskih odnosa. Mogla je da misli da je po prirodi pustinjak. sama. na početak studija. Stala je pred iskrzano ogledalo. Sada je. Odskačem i to se vidi.“ Bila je samo u gaćicama i brushalteru. Počeli su izlasci. I kosa joj je u haosu. „Da“. sedeći sama u svojoj sobici u domu. sitni ali prijatni znaci da je okolina prihvata takvu kakva jeste. sama. sama. Ugojila se.

stomak je ispao napred. a pošto je bio tako krhak. Nekoliko puta je pokušala da sredi svoj krevet. ali ga od tada nije videla. nalazila je povremeno njegove ostatke po sobi. Biće da mu je konačno ispalo. izgledala je kao vreća krompira. Sve delove je pokupila i ne znajući šta će s tim. Povremeno. Nije očekivala da će se to odraziti na njenu liniju. ionako uvek jaka. U stvari. nakon odlaska kući ili nakon nastave. kad je ostavila cigarete. naročito za slatkišima. mesnati i videle su se naslage sala na bokovima. Setila se noći od pre dva meseca kad je imala posetioca iz pakla. Grudi su joj ogromne. kad bi se vratila u sobu. postala je još jača. prešao u bledo-ružičasti. Okrenula se da pogleda svoje telo iz profila. Ceca je otišla kući i Irena je bila sama. Umesto da izgleda drastično bolje. kako je očekivala. Jednom je našla celu šaku. Široki kukovi bili su obli. Sve je izgledalo potpuno mrtvo i uvelo i činilo se gotovo nemogućim da je to uopšte moglo da funkcioniše. Pričao je nešto o tome kako će da je vodi sa sobom. ali tu se nije moglo ništa učiniti. otkrivajući količinu čokolade i testa koje je njena vlasnica popapala proteklih nedelja. nije ga videla celog. Jednom je našla oko. uredno . Drugi put je našla komadiće kože i natrule tkanine rasute kod izlaznih vrata sobe. Ceca nije imala tih problema. Stražnjica joj je štrčala. sasušeno i očigledno odavno mrtvo na podu kupatila. Razume se. Dolazio je u njenu sobu. Jedino joj se ten popravio i od bledo-sive kože prekrivene mnoštvom bubuljica.joj sada liči telo. pronalazila je jezive dokaze da je njen pakleni posetilac nije zaboravio. želja za hranom. ali nered se nekako brzo vraćao u njega i oko njega. Njen deo sobe je uvek bio perfektno čist i uredan.

Irena se u međuvremenu već dočepala kreveta i sedela na njemu gledajući pravo u njih. Ustala je i iskobeljala se iz kade. Vid joj se zamutio i prestala je da diše. Čula je kako zovu policiju sa zajedničkog telefona na karticu. ceo njen bedni život u sekundi joj je prošao kroz glavu. ali je onda odjednom i pao. a dah povratio. Četvoronoške se izvukla iz kupatila i usput nagazila na prljav. Tada je umrla. Ogavni stvor. Kad ju je dodirnuo i približio joj lice dovoljno blizu da oseti njegov truo dah. Srce joj je ponovo zakucalo. Sećala se da joj je prišao suviše blizu i da je znala da je bliže smrti nego što je ikada bila. Čuli su vrištanje i došli da vide šta se dešava.umotala u jednu kesu koju je sakrila u podrumu doma. sve u jednom biću. Ono što ju je tištilo je to što nije bila sigurna kako se susret sa bićem iz pakla završio. Osetila je kako joj srce staje i graške znoja izbijaju po čelu. Osetila je miris drevnog. Sad je ogavni paket počeo da smrdi i znala je da će uskoro morati da skupi hrabrost i zauvek ga se reši. Nakratko. ne verujući ni sama da će neko progutati takvu glupost. Izmislila je priču o ogromnom pacovu koji se krio ispod kreveta. uništenja. stari džemper koji je brzo obukla. Neko je lupao na vratima. Tada su vrata sobe popustila i trojica momaka su banula unutra. ali i smrad truleži. Jesu. mrtvog mesa. Svako bi pre . koji je sekundu pre dodirnuo. Probudila se kad je neko polio hladnom vodom. U tom trenutku je shvatila da tako mora da izgleda umiranje. Studenti su pokušali da razvale vrata sobe. Adrenalin joj je skočio. netragom je nestao.

dobila sam dve devetke i osmicu. ali ću da je poništim. volim te. mama. znam da je kasno. morala je dobar deo te noći da prečuči u hodniku. zastala je da čuje priču sa druge strane. ajd. Nije planirala da kaže roditeljima o užasnom susretu. nisam bila napolju za vreme oluje…važi mama. sredili su vrata. „Halo. moram to da skinem… naravno da moram. „Znači. da… ne. „Dobro je. šta ima kod tebe? Jeste. iz sobe u blizini njene. da ne izgubim stipendiju… šta radi Cile?“ Šokirano je zastala. sad je dobro… kad je to bilo?… Za vreme oluje?… Moguće da je grom pogodio blizu njega. I tako je priča o pacovu nastala i vremenom nestala. U međuvremenu je otišla do telefona da se javi svojima. trebaće mi čistog veša i to što pre… Šta tata radi?… Spava? A ti ne spavaš?… Gledaš film… Dobro mi idu ispiti. Pošto su vrata njene sobe bila razvaljena. ugojila sam se nekoliko kila. ne treba mi hrana. reče odahnuvši. Neke šaljivdžije sa DIF-a. Mačak joj je bio jedini prijatelj. U to doba nije lako pronaći majstore. ali joj je bilo potrebno da čuje njihove glasove. možeš da mi pošalješ džem od kajsije… pa. pa moram da čekam da završe“. evo zovu me u sobu. Treba mi devetka za prosek. ali nešto su mi se pokvarila vrata sobe i sad ih popravljaju. „Kako to misliš mrtav?!“ Bila je očajna. još uvek su je zvale „Džinovski Pacov“. ej. „Klinički mrtav? Mačka? Svašta“. ćao! “ Sačekala je da joj majka otpozdravi i krenula na- . ali čak ni to više nikom nije bilo smešno.progutao priču o monstruoznom pacovu nego o lešu koji je došao po nju da je vodi u pakao. jesi li videla na šta ličim?… Dobro.

. Tako su se završili događaji te noći.trag u sobu.

Vera je imala sasvim drugačijih problema sa težinom. Onaj znak na ruci koji je Šelunj urezao. umirala je od gladi i žeđi. Jednostavno se istopila. na žalost. sa posledicama u vidu teškog poremećaja ishrane. Nije se osećala dobro. . U poslednja dva meseca. ubeđena da je sve što se sinoć dogodilo bio samo ružan san i da treba što pre da ga zaboravi. tipa šizofrenije. ali ma koliko želela da jede. Sedela je na krevetu u bolesničkoj sobi prikačena na bocu sa infuzijom. Ostala je malo duže u biblioteci fakulteta čitajući beleške. izgubila je dovoljno da počne da liči na avet. psihološki poremećaj. Ako je pre susreta sa Šelunjom. bila relativno krhke i vitke konstitucije. Šelunj se još od prvog dana nakon njihovog susreta one kobne noći postarao da joj uskrati sve osnovne životne potrebe. Drugim rečima. sada je prelazila u ekstremno opasnu mršavost. nakon oluje. to joj nije bilo dozvoljeno. Počelo je već sledećeg dana.Deo treći Za razliku od Irene. anoreksija kao posledica šizofrenije. Dijagnoza. Sa infuzijom ili bez nje. još uvek je bio tu.

. Okrenula se i krajičkom oka spazila neko obličje koje je bljeskalo kao koža gmizavca. korakom koji je prelazio u trčanje. jednostavno je znala da je ono obličje izašlo iz lifta i krenulo za njom. Vera odbaci radoznalost i požuri niz stepenice ne osvrćući se. Virilo je iza delimično otvorenih vrata lifta. ali joj se činilo da se usprkos tome. Zvučalo je kao da je iza nje nešto teško. ali kad je pritisnula dugme za poziv odjednom se predomislila. koliko je ona u tom trenutku mogla da registruje. Kad je stigla na odmorište između drugog i trećeg sprata. Neki instinkt joj je dojavio da se nalazi u opasnosti. vrata lifta su se otvorila skroz i. Odlučila je da se posluži stepenicama. nije bilo ljudsko. Ubrzala je trudeći se da je ne uhvati panika. mada je biblioteka na trećem spratu. Okrenula se i kad je počela da silazi iza nje se oglasio lift. shvativši da je ostala sama. videle su se samo senke. Začulo se tiho potmulo režanje koje se pojačavalo. kreće neobično brzo. stigao je. Negde oko šest popodne. sluzavo i veliko. Odabrala je da ga ignoriše. a Vera je osetila kako joj se koža ježi i sve u njoj viče da beži. Vrata lifta iza njenih leđa su se polako otvarala. spakovala je stvari nameravajući da krene natrag u sobu u studentskom domu. iako se nije usuđivala da se osvrne. Ubrzala je još više.Na tom mestu koža je bila gadno upaljena i bolna. Kao da joj se približava kamion u punoj brzini. Pomisao na ulazak u zatvorenu metalnu kutiju u tom trenutku nije joj se nimalo činila privlačnom. Muklo režanje uz neobično dahtanje je sada postalo veoma glasno i približavalo se. težak zvuk iza nje. Obličje se pomeralo i. Nešto nije bilo u redu. poput kretanja ogromne hobotnice. Na drugom spratu nije bilo svetla. dobio je na brzini. Mahinalno je krenula prema liftu. I onaj ljigavi. dahtalo je i režalo. kao da mu je kretanje naporno.

ogromni otvor na podnožju hrpe pipaka. ličilo je na najgoru parodiju prirode. Ljigava masa pipaka spuštala se stepenicama. Pomislila je kako želi da zastane na tom odmorištu i sačeka da je ovaj košmar od bića stigne. između prvog i drugog sprata. A ta greška je režala i približavala se. nalik na podebelo vatrogasno crevo. ali je ostala na mestu. da se suoči sa njim i konačno okonča svoje muke. da iz središta te hrpe nisu virile nekakve oči gledajući pravo u nju. iskreno verujući da je došlo vreme da na miru umre i nestane iz ovog košmara. ili se prosto paralisala od straha. Onda iz mraka na drugom spratu iznad nje. Vera je izgubila svu svoju hladnokrvnost i vrišteći poletela . Iza nje je bio mrkli mrak sa sprata bez svetla. uz bljuzgav zvuk hobotnice na suvom. grešku koju je nemoguće popraviti. o tome kako neće dozvoliti da ona umre. Isprva nije videla ništa. U jednom momentu setila se nečeg što je Šelunj rekao. Kad je iz ogromnih usta zveri koja ju je sustizala odjednom ispao jezik. ali je znala da ovo biće neće pregovarati sa njom kad je stigne. izviri nešto nalik na monstruozno veliku hrpu pipaka. Stigavši na sledeće odmorište. Nije bila sigurna da li je ovo nagla navala hrabrosti koju je pokupila nakon susreta sa Šelunjom i ostala živa. Dok se kroz polumrak približavalo primetila je da ima nešto kao usta.Režanje i dahtanje se pojačavalo. „Gospode Bože. kao da ih je više. zar se ovo nikad neće završiti?“ pomisli Vera. dahtanje i režanje. izašavši iz polumraka. kao da je umnoženo. Šta god da ju je pratilo. svaki veličine kišne gliste. koji se pomalo otvarao i iz kojeg je sad sve očiglednije dopiralo režanje i dahtanje. Sveukupno ih je moglo biti na hiljade i izgledali su kao da nemaju nikakvog biološkog smisla. Vera je zastala i osvrnula se. Vera je osetila da će joj pozliti posmatrajući ga.

ljigavu i vlažnu kako pada na nju i guta je. u stvari. od onih koji su se probili. Uostalom. nije joj se činilo da je biće od pipaka koje je pratilo na stepeništu te noći bilo jedno od onih koje je Šelunj pominjao. ona ne sme da umre. između prvog sprata i prizemlja dahtanje i muklo režanje osetila je kraj samog uha i vrisnula očajno. ali je shvatala da to biće nije bilo previše inteligentno. možda nije mogla da sagleda suviše duboko van granica našeg univerzuma. možda nešto obdareno isključivo .niz stepenice u prizemlje. Izgledalo je da je konačno gotovo. Možda je Šelunj ocenio da sistem čudovišta iz mraka nije dovoljno delotvoran na nekome ko ima toliko otvoren um za apsurd. delovalo joj je kao ekvivalent neke zemaljske životinje veoma niske inteligencije. Bacila se niz stepenice i pala na pod kod izlaznih vrata. Ništa se nije dogodilo. I negde na poslednjem odmorištu. Nekoliko studenata koji su sedeli napolju u blizini izlaznih vrata radoznalo osmotriše Veru. Možda je to bio njen objektivan utisak nekoga ko je suviše vezan za logiku ovdašnjeg sveta. Očekivala je da će se u svakom trenutku ogavni ružičasti jezik obmotati oko njenog tela i povući je pravo u središte one ljigave hrpe. ali je pretpostavljala da je inicijator bio on. a možda je i nešto drugo bilo u pitanju. Morala je da živi. Očekivala je hrpu pipaka. ali ona je znala da nije. možda čak i fizički povredi. Odjednom joj je ideja o suočavanju sa ovim stvorenjem i zadržavanju na odmorištu izgledala neverovatno glupa. sudeći po onome što je Šelunj rekao. Konačno se usudila da pogleda prema stepeništu. U svakom slučaju. recimo gliste ili ribe. Nije bila sigurna da li je sinoćni događaj bio Šelunjev pokušaj da je zastraši ili psihički slomi. Ovo je bilo tek predjelo. A onda je promenio taktiku. Monstruozno biće je nestalo.

a iz povrća i voća su često izlazili pauci. a potom bi iz te pukotine izmilelo nešto čega bi se i majka priroda rado odrekla. Iz mesa su se migoljili crvi. Drugi plan njenog neprijatelja bio je mnogo lukaviji i razrađeniji. mesnati pauci.primarnim instinktima u cilju čistog preživljavanja. Ponekad su po pokvarenoj. jelo je izgledalo normalno. Kao da joj je mozak primao pogrešne informacije usled neke blokade. U supi je pronašla otkinut ljudski jezik. Jednom je iz čaše mleka posmatralo oko. Prošlo je pet mirnih dana od poslednjeg incidenta na stepenicama. ustajaloj hrani gamizale gliste. koju su svi oko nje videli kao hranu i ništa drugo. kao da su u pitanju mala zelena jaja. uništavajući kako um tako i telo žrtve. Barem je njen utisak bio takav. Ponekad je jelo izgledalo jednostavno sasvim ustajalo. Prvi put kad je počela da ima takve vizije nalazila se u studentskoj menzi i tog dana su imali paprikaš. A onda bi se meso raspuklo i iz njega bi izašao oblak ogavnog smrada. Naravno da je znala da je to verovatno samo u njenoj glavi. Ponekad bi sve izgledalo normalno. njoj je izgledala sasvim drugačije. Kad su joj sipali u tanjir. Pretpostavljala je da Šelunj ima moć da malo preusmeri i deformiše informacije koje su prenosili njeni neuroni i pretvori ih u nešto drugo. ali . zadirao je mnogo dublje u krhku ljudsku psihu i strahove. Imala je utisak da mora biti da se Šelunj zaista dobro zabavlja mučeći je. i to iz svakog zrna pojedinačno. kad je sa njenim umom počelo da se dešava nešto zaista užasno. recimo kao običan grašak sa mesom. šest od susreta sa Šelunjom. čak je i smrdelo. Iz graška bi se. jer su vizije vremenom postajale sve bizarnije i užasnije. I bivalo je sve gore. Hrana. Drugi ljudi nikad nisu videli ono što je videla ona. legli neki žuti. larve i bubašvabe.

Vratila se u trafiku. izgledala je ne samo bajato. a onda se vratio svom tanjiru: „Pravo da ti kažem. Ustala je ne taknuvši jelo i izašla. Kupila je kiflu u trafici na uglu. I kako to da se niko osim nje nije pobunio. nagnuvši se da pogleda bolje u njen tanjir. Kifla je izgledala u redu kad ju je prodavačica umotavala u papir. meni izgleda sasvim dobro. „Molim vas. osmotrio jelo. ova kifla je buđava“. Nikada nije mnogo marila za hranu. odgovori joj on. Par puta je šmrknuo iznad tanjira. Što je najčudnije. „Da vidim“. rekla je pomalo besno. Uopšte joj nije bilo jasno kako to nije primetila još kad su joj sipali u tanjir pre kase. on kao da ništa nije osećao. Momak pored nje jeo je kao da je to nešto najbolje što je ikad probao. već i buđavo. „Vidi ovo! Jelo je skroz pokvareno! Odvratno!“ reče ona osećajući kako joj se okreće stomak. primetila je da je jelo pokvareno i da smrdi. kada je sela na klupu i odmotala je. ali sada. ne mogavši da shvati kako on to nije mogao da primeti. Sloj zelene buđi prekrivao je celu jednu stranu kifle. Mirisao je na neki prijatni afteršejv. jelo kao da se na njene oči još više kvarilo i izgledalo je sve gore. tamnoputom studentu blistavog osmeha sa jamicama na obrazima.kada je sela za sto pored nekog momka. Kako neko uopšte može da prodaje ovakva peciva? . I mada je njoj smrdelo do neba. prelepom crnokosom.“ „Kako…ali pokvareno je!“ Gledala je zbunjeno. Ovo je već sramota. jela je samo onda kada je bila gladna i samo dok se ne zasiti i bilo joj je svejedno šta će pojesti za ručak. Obratila se momku pored sebe.

napravi ugodnu sobicu u kojoj je moglo da se živi. Bio je to jedan od lošijih domova. sive rupe u koju se doselila pre dve godine. prekrila je veselom plavo-zelenom tkaninom sa asimetričnom šarom. a na prozorsku dasku saksije sa cvećem. ušla je i zaključala vrata. a zatim ponovo okrečila zidove i prelakirala drveni pod. depresivna građevina nalik sirotinjskom domu. „Ali zelena je. Dok je prolazila sumornim hodnikom iz nekih soba su se čuli zvuci dečje graje i širili mirisi kuvane i pečene hrane. Od četiri klozetske kabine. pogledajte! Potpuno je buđava. Od nameštaja sobe su imale samo krevet i mali lavabo dok je kupatilo bilo zajedničko za ceo sprat. Prošavši tuda. a u jednoj od te dve je stajala cedulja sa natpisom: „Centriraj dupe i ne seri kraj rupe“. Najpre je sve temeljno očistila i oprala. Bleda i užasnuta bacila je kiflu i pobegla nazad u svoju sobu u domu. koji je trebalo da predstavlja kadu za pranje nogu. reče žena uvređeno. što je Veri izgledalo nepojmljivo. osim studenata živele i čitave porodice. jer su sobe bile male i stare. Dvosed. kupatilo još jadnije sa slavinama ugrađenim u zid iznad uskog. samo dve su radile. koji se razvlačio u krevet. Vera se konačno našla u svojoj sobi. Na . ruinirana. ali je više ličilo na valov za stoku. s užasom shvatajući iznenada da su žena u trafici i student iz menze verovatno u pravu i da počinje njeno novo grozno iskušenje. Hodnik je izgledao jadno.„Gospođice. Tu su.“ Vera sve izgovori piskutavim glasom. ograđenog dela na podu. Mnogo truda je uložila da od depresivne. Na prozore je stavila cvetne zavese. Velike saksije sa krupnim biljkama je rasporedila u uglove. meni izgleda sasvim u redu“.

pod od dasaka prostrla je pleteni. Koliko god sebe terala da prihvati da je sve ovo samo optička iluzija. Bio je buđav i pokvaren. Tog dana servirali su pasulj i njena porcija je izgledala ne samo pokvareno. Svakim danom postajalo je sve gore. a potom prekrila stolnjakom veselih boja. Najdraže lutke i igračke ukrašavale su delove sobe. Odvratan smrad i pokreti crva u jelu. da nikako nije mogla to da jede. Šelunj nije uspevao da utiče na svu hranu. Nije bila sigurna da li je jučerašnje događaje samo sanjala ili su bili stvarni. Otvorila je i izvadila jedan komadić. Pokušala je da natera sebe da ga okusi. razmišljajući. takvi su obroci bivali sve ređi. ali ručak je izgledao svaki put sve odvratnije. sada joj ni ono nije izgledalo bezbedno. Pojela bi možda jedan ili dva normalna obroka. naterali su je da brzo pobegne odatle i ispovraća se u najbližem klozetu. kao da je mesecima stajao na vlažnom mestu. Sve je bilo normalno. međutim. Izvadila je jednu kutiju keksa koju je kupila tog jutra. No. Nakon mesec dana gotovo ništa nije mogla da jede. prevarila se. izgledalo je tako stvarno. Na njega je stavila vazu sa cvećem i posudu sa voćem. tokom nedelja koje su nailazile. pa i smrdelo. domaći ćilim. po cenu i da skapa od gladi. a knjiga i časopisa bilo je svuda. Čoko- . ali je ubrzo odustala i legla da spava. a zidove ukrasila posterima i slikama. Ručak. Od kuće je dovukla sto koji je prefarbala. nego i ucrvljano. Ako se i nadala da gore od ovog ne može biti. Sklupčala se na dvosedu. Vera je bila veoma zadovoljna svojim malim skloništem. Odmah je otišla u menzu na doručak. Ustala je veoma rano i odmah se setila svega. Na jedan zid je ugradila policu za knjige. Iako je u početku uspevala da pojede poneki normalan obrok. nije izgledao dobro.

vid mutio. Cirkulacija joj je slabila. koža je počela da joj propada. niti bilo kome. i u prvo vreme uspevala u tome. Ubrzo je ustanovila da se halucinacije nisu javljale samo u vezi sa hranom. a onda naglo. bile u kadi. Veri je uvek izgledala i mirisala dobro i nikada nije primetila bilo kakav znak promene u izgledu i mirisu. a posle izvesnog vremena počela je da oseća i srčane probleme. kupila keks i pojela ga pre nego što bi se ogavne vizije pojavile. što je značilo da uopšte ne razmišlja o hrani. bez mnogo premišljanja počela da jede iz tanjira osobe koja je bila najbliža njoj. a sa snagom i volju da se bori. Pri bilo kakvom poku- . Problem je bio što nije mogla da živi samo od čokolade. počela je da joj opada kosa. To je bila jedina hrana koju je uvek mogla da jede. niti pokazuje bilo kakve znake da se sprema na obrok. Izgledalo je da košmaru nema kraja i ona je osetila da posustaje. Nije smela da kaže ništa svojoj porodici. Ubrzo to više nije bilo moguće. No. Pojavile su se i pirane koje su. ali svima je bilo očigledno da ona umire od gladi i dehidratacije. Znala je da ustaje i jede noću u gluvo doba. Borila se svim snagama protiv iluzija koje su joj nametnute. Nakon mesec i po dana. Zatim je naučila da jede „na prepad“. Uzela bi tanjir sa ručkom u menzi. Ubrzo je počela da oseća prve znake izgladnelosti. vremenom je gubila snagu. Kasnije je koristila mnogo drskije i potpuno neočekivane poteze.lada mu je bila slaba tačka. i kad bi videla da hrana izgleda pokvareno ili zagađeno. da bi naglo izvadila novac. sasvim neoriginalno. a urin dobio nezdravu mrku boju. jer je sve zvučalo sasvim apsurdno. Nakon izvesnog vremena. izgubila je menstruaciju. sela bi mirno gledajući.

a onda slegnu ramenima i zagrabi kašikom malo iz njenog tanjira. Okrenuo se i. zatim za butinu i ona je shvatila da više neće biti u stanju ni da se okupa. zaustio da kaže da mu se čini da je sve u redu. ali jesu grizle i ti ugrizi su bili stvarni. prekriveno slojem plavkaste buđi i pomislila „Ovo nije stvarno. jeo taj isti grašak. Bio je to neki keks. Šelunj ne može da izmeni stvarnost. On je izmenio samo način na koji moji neuroni u mozgu prenose informacije. a Vera pomisli da je verovatno mislio da je ćaknuta ili da pokušava da ga zbari na uvrnut način. bilo u lavoru ili kadi. Sedela je u menzi ispred tanjira u kome se pušilo nešto što je trebalo da bude grašak. ubuđavljen kao da je izvađen iz đubreta. koji bi trajao duže od jedne minute. Da li bi hteo da je probaš?“ Bubuljičavi momak je podozrivo pogleda. sa puno entuzijazma. „Izvini“. pritisnula je šaku na usta i pobegla u klozet gde se propisno ispovraćala. Okrenula se bubuljičavom momku koji je sedeo do nje za stolom i. činilo se. reče ona drsko mu se obrativši.“ Onda ga je polako zagrizla. u vodi. kad se Veri odjednom okrenulo u želucu. zubate.šaju da se okupa. Prvi put su je ugrizle za ruku. ružičaste ribe. Zapravo nisu ličile na pirane. „čini mi se da sa mojom porcijom nešto nije u redu. pojavljivale bi se mnogobrojne ribe zlokobnog izgleda. Jednom je čak probala da stavi hranu u usta. više na omanje. Gledala je u to parče testa. Ovo je sasvim normalno. bilo tekućoj. ali su se iz njegovih zrna izlegali nekakvi crvi i mileli po tanjiru. Jednom je zamolila drugu osobu da proba hranu koju je videla kao pokvarenu. Istog momenta osetila . obično i sveže parče keksa. Zaprepašćeno je gledala kako on prinosi kašiku sa crvima i raspuknutim zrnima graška do usta i guta ceo sadržaj.

Nešto sivo i dugačko se kretalo kroz vodu pravo prema njoj. šapućući nešto međusobno. duboke bare gde se sneg potpuno rastopio i oklevajući spustila nogu u vodu. krhko telo. naizgled ljubaznim lekarima spremnim da je saslušaju. jer je bilo očigledno da će samu sebe umoriti glađu. Noge su joj tonule u prljav. jedino što je postigla je da je dobila jake lekove za šizofreniju i šaku lekova za smirenje. koju nije ni takla. Nije bila sigurna kakvog je ukusa zapravo buđ. Noćas je njena poslednja noć. nego i ukus buđi.je ne samo miris. onesvestila se za vreme nastave i od tada je nisu puštali iz bolnice. Prikačena za infuziju. smrznuta. da korača kao slobodna osoba pod vedrim nebom i da vidi Dunav. Bila je topla. a infuzija joj je malo zakrpila. Te noći je pobegla iz bolnice. Shvatila je da je to krokodil. duboku nekoliko centimetara. Retki prolaznici posmatrali su je podozrivo. sedela je na bolničkom krevetu gledajući kroz prozor zaštićen rešetkama. polurastopljeni sneg. izgladnela i već poluluda. ogrnuta bade-mantilom u platnenim papučama i tankim čarapama na nogama. Bila je potpuno mokra. dehidratacijom uništeno. no ona uopšte nije obraćala pažnju na njih. Mozak joj je radio punom parom. ali je bila sigurna da je upravo takvog kakav je imao ovaj keks. takođe i antidepresive. Koračala je ulicama grada. . pre nego što će skočiti u njegove tamne talase. A onda se okliznula i počela da pada. u strahu da neće preživeti ovu noć. u spavaćici. Istog časa je povratila. Stigla je do jedne velike. Ispod kreveta je krila celu nedeljnu dozu lekova. Želela je da izađe iz sobe i vidi zvezde poslednji put. Pri pokušaju da objasni šta se dogodilo. a potom je i zatvorena na odeljenje za bolesti ishrane. Nakon nekoliko nedelja.

dok je noć postajala sve tamnija. prekrivenim prljavim snegom koji se topio. Šetali su ulicama. lenj. u to zimsko doba godine se zaista rano smrkava. Izgledalo je kao da traži nekog ili nešto. mada nije uopšte gledao gde staje. mada se nije usuđivao da direktno protivureči svom prijatelju. Oliver nikada nije insistirao ni na čemu. Iznenada primeti čudni mačji pokret Oliverovog tela. izašli u grad da prošetaju. Oliver nikada nije bio atletski tip. Delovao je pomalo sporo i tromo. ali sada je bio zapanjujuće uporan. Andrej nije želeo da šeta mokrim ulicama. Izgledao je uvek apsolutno smireno i erotično. Koliko je Andrej znao. Oliver je vešto i bez imalo napora izbegavao i najmanje bare. reče Andrej iznerviran. na Oliverovo insistiranje. „Ja bih išao negde na večeru“. poput mačke koja se . Ulice nisu bile očišćene i na sve strane bilo je bljuzgavice u koju je Andrej stalno upadao. slegnuvši ramenima prihvatio. ali je Oliver toliko navalio da je ovaj. pomno pretražujući pogledom već puste ulice.Deo četvrti Te večeri su Oliver i Andrej.

Od nje se širio neprijatan zadah. nije polagala previše na higijenu. dograbio je pre nego što je pala. „Kako si znao da će prolaziti tuda večeras?“ „Znao sam da je ona jedna od nas kad sam je sreo u ambulanti pre one olujne noći. onaj trip što sam imao za vreme oluje? Pričao sam ti o tome. A onda je Oliver skočio. Izgledala je malo i krhko u odnosu na Olivera. Osetio sam mentalnu vezu sa njom i još od tada je tražim. dugačke i tamne. reče srećno. Osetio sam to. Nagli trzaj tela privuče pažnju Andreju kome je prijatelj izgledao kao tigar koji se sprema da skoči na žrtvu. Videla je isto što i ja. krhka. kakve mentalne veze? O čemu ti pričaš?“ „Pa znaš za one halucinacije o kojima sam ti pričao. sigu- . „Kakva ambulanta. Ko god da je ova osoba bila. skoro beživotnom telu u Oliverovom naručju. Mala.proteže na letnjem suncu. Znam da je bila u nevolji. Gledao je osobu u svom naručju sa apsurdnom ljubavlju. Oliver se. ali sada je s tim gotovo. „Ko je ta osoba“. Ona je jedna od nas koji su posećeni. pogurena prilika. Ne skočio. Ona je deo toga. sa savršeno srećnim izraz lica okrenuo prema Andreju. prljavim ritama stala je u jednu dublju baru. pre će biti da se bacio kao tigar. „Našao sam je“. ali prosede kose u mokrim. kao da je konačno našao nešto što je oduvek tražio. upita Andrej osetivši gađenje prema prljavom. koliko je Andrej mogao da vidi i izgledalo je kao da će pasti.“ „Molim? Šta ti znači to jedna od nas?“ Andrej upitno iskolači oči. kao da mu je izgubljena sestra.

Znam da sam u stvarnoj opasnosti. niti uopšte nameravam ikada više.ran sam u to.“ „A ja i nisam siguran da ti imaš pojma o čemu govoriš“. prestani da me sumnjičiš! Nisam ni pipnuo drogu već dve godine. Kontaktirao sam odgovarajuća odeljenja u ustanovama za takve poremećaje i našao sam je. „ona je u mnogo gorem stanju nego ja i moram da joj pomognem. Posumnjao je da se Oliver vraća drogi. Čini mi se da je ovo malo previše.“ „Ček. Andre. Pričalo se da je poludela i da pati od anoreksije. Povezao sam se sa njenim umom i osetio da će biti sada ovde i da je u nevolji. koji je koračao brzo kao da ne nosi četrdesetak kilograma težak teret. Kako si se povezao sa njenim umom? . ček. i da si mi praktično nastavljao rečenice kao da smo blizanci. Mada bih u stvari voleo da jeste. Slušaj“. odjednom je počeo ubrzano da korača držeći ženu u naručju kao da je lakša od pera. pogledao je telo u svom naručju skoro zaljubljenim pogledom. nije mu se dopalo. stani malo…“ Andrej se borio da stigne Olivera. malo sam pričao s njom putem misli. kao što sam siguran da ovde sada stojim. ali sada kad sam našao ovu devojku. ali ona…“. siguran sam da nije. Osetio sam da ima sebi nešto što je slično mom svetu. Mislio sam da je ono moglo biti samo posledica narkomanskih dana. jer inače neće izdržati još dugo. a sad je postao siguran u to. Znam da si nepogrešivo pogađao šta mislim ili želim. Tražio sam je nedeljama nakon toga. „Slušaj. „nju sam sreo ranije i znaš ono. odgovori Andrej po prvi put zaista zabrinut za svog druga. Još od kada je čuo za njegove halucinacije. ček. „poznajem te od detinjstva i znam da si oduvek bio sklon mentalnim procesima koje ja nikada nisam razumeo.

ja u te stvari i ne verujem“. reče ovaj ne usporavajući korak. koje su mnogi zaboravili da postoje. osim da je u pitanju čista slučajnost.“ „Mooolim? Nećeš valjda nju da uneseš u moj stan?“ „Upravo to nameravam. Nije mogao da prihvati Oliverovo objašnjenje o sličnim umovima koji „komuniciraju“ na neki tajanstveni način. koji su mnogo moćniji od bilo kakve logike. nije sasvim svesna toga. nije imao ni neko drugo objašnjenje za sve što se dogodilo ove večeri.“ „Zašto?“ Oliver uspori malo da bi ga ovaj sustigao. ili neko svoje veoma konfuzno razmišljanje. Sve se to Andreju nimalo nije dopadalo. „neću kojekakve prljave. Oli. za razliku od mene. znajući šta treba da mu donese ili kaže. potrebni smo jedno drugom. Olivere. ali malo ljudi ume da ih koristi. to neće moći.“ „E. Ona je ista takva.I zašto?“ „Zato što smo ona i ja u slični“. reče Andrej trčeći za Oliverom. Svako od nas ima urođene instinkte. „Kod tebe. „osim toga. ali iskustva iz dugotrajnog prijateljstva sa Oliverom su mu davala povod za drugačije zaključke. Ja sam se samo potrudio da posvetim više pažnje tananim osećajima i sposobnostima.“ „Ne znam. samo što. Rekao je da ne veruje. „Zato što…“ prodahta Andrej. Ja jesam. Postoje mesta na . bolesne skitnice u mom stanu. gde idemo sada?“ upita ga očajno. „Dobro. Koliko je samo puta Oliver došao tačno onda kad je Andrej bio u nekoj nevolji. S druge strane. Koliko puta uopšte nije morao da objašnjava neka svoja veoma kompleksna osećanja Oliveru. a da je ovaj sve znao.

Rekao sam ti da je u nevolji. Živkov i moj stan je suviše mali i ima samo dva kreveta. a ti imaš garsonjeru i nikome ne polažeš račune. nemam gde drugde da je smestim. a nije ni luda. rekao si da je luda. Kao i većina ljudi.“ Andreja je tog časa jako zabolela glava. I to je moja konačna odluka. Drugo. niti ga je bilo previše briga. a to nisu privatni stanovi. Glas mu je zaškripao kad je rekao: „Ne Oli. shvatio je kako je sebičan i okrutan. kao da se bojao da će deo njihove nesreće preći i na njega. noge ukočene od hladnoće. starih i napuštenih ljudi. nekoj instituciji. „ona nije stara. nije želeo da oseti nečiju beznadnost. A možda je i zaražena nečim…“ Čim je to izgovorio. a Oliver se ponašao i govorio kao ludak. ona će brzo umreti.“ Desetak minuta kasnije Oliver je spustio nepomič- . Ne dolazi u obzir. propasti i starosti. reče Oliver žustro koračajući. Treće. Stopala su mu bila promočena. a ženu ionako nije poznavao. „Prvo“. slabih. ne možeš da je odneseš u moj stan i tačka. Ionako je imao i previše svojih problema. Nije želeo da se nalazi u blizini nemoći. Nije želeo da se njegov mali stan oskrnavi smrću jedne osobe. Osim toga. Andrej je želeo da se drži podalje od marginalnog dela čovečanstva. Ggazdarici se ne bi svidelo da dovodimo goste na više dana. Ako je smestim u neku ustanovu kako ti predlažeš. i bio je veoma voljan da je preda onima koji bi znali da se brinu o ovakvima. nije skitnica i nije napuštena osoba. Nije želeo da se na bilo koji način nađe u blizini bolesnih.koja se takvi ljudi nose. Bilo bi tako lepo i lako prebaciti odgovornost na nekog drugog.

“ „Bojao sam se da je ne pojede krokodil“. natovario odgovornost na vrat i oskrnavio njegovu voljenu garsonjeru bolešću i nesrećom. ali ništa nije rekao. Andrej htede da zatvori vrata iza sebe dok je izlazio iz stana. ni obučenu. Andrej je tada sebično pomislio kako će mu zaprljati nove presvlake. „I šta sad?“ upita. besan što mu je Oliver.“ „A ja sam siguran da uopšte ne želim da gledam nju. ni krivom ni dužnom. a još manje golu“. reče Andrej nervozno. a siguran sam da ona ne bi želela da je ti gledaš dok je ja kupam. reče Oliver i dodade neočekivano: „Zamolio bih te da izađeš na neko vreme. jer bih želeo da je okupam. Još uvek se držao podalje od nje.no telo na kauč u stanu na Detelinari. „Pomoći ću joj da se oporavi“. ali se okrene i upita malo smirenije: „Jedno mi nije jasno… kako si onako brzo skočio da je prihvatiš? Uopšte nisam znao da možeš tako da skačeš. . pokupi se i krete ka vratima. Oliver je skinuo bade–mantil ženi koja je beživotno ležala na kauču.

samo što to neki više a neki manje pokazuju. jer je hrkala kao motor Juga sa gasom u leru.Deo peti Nikola se probudio. Polako je izvukao ruku ispod njenog tela. Ljudi su je voleli. tračevi u beskonačnom nizu. pod uslovom da ste gluvi. platinaste kose koja u talasima pada niz telo do struka. Nije mogao da se seti šta je tačno sanjao. uz šaku do ramena. Na prvi pogled. Jedino o čemu je znala da priča je o samoj sebi i onome što je njoj bilo važno. Njena utrnulost je sada počela da mu smeta. Trnci su odmah krenuli gore. Teodora je ležala na njegovoj levoj ruci. ali je neodređeno osećao da je imalo veze sa vatrom. bila je čist muški najlepši san. Ne zato što nije bila obdarena inteligencijom. Koliko god bilo tačna teorija da su svi ljudi egoisti. Ni kad je bila budna nije bilo bolje. Pogledao je u usnulu ženu pored sebe. Teodora se nimalo nije trudila da sakrije egoizam. gola i lepa. čak je i Nikola počinjao da se zalju- . I naravno. Na prvi pogled bila je savršena. nego zato što nije videla dalje od svog nosa.

bljuje u nju. pre nekoliko nedelja sam imao napad moje stare boljke i još uvek se osećam premoreno. Ponekad se pitao da nije ova žena možda stigla sa neke druge planete. zapravo mi se čini da sve radim pogrešno. Nije filozofirala. niti umire. Nije se žalila na ozbiljne životne probleme. što je za njega bilo apsolutno iznenađenje. reče nonšalantno. pažljivo razdvojivši prste komadićima vate. našminkana i uredno očešljana. Ona je uvek bila Teodora. lakirajući nokat na palcu. Sela je na krevet i počela da lakira nokte na nogama. „Tako sam umoran Dorice. Zato je voleo. Ona je na većinu ljudi delovala zapravo rasterećujuće. takođe. gde niko nikada ne stari i niko se ne razboljeva. znaš urođen. Već mi je jedan jednom bio preneo gonoreju. smirivalo i činilo čak srećnim. savršena kao i uvek.“ „Nadam se da nećeš i mene da zaraziš time. ponovi ona i nasmeja se kao da je rekao nešto jako duhovito. Ona je za njega bila misterija. poput gledanja neke komedije na televiziji. niti je imala neke posebne kaprice.“ „Ge-net-ski“. Počela je da se meškolji. to ti je genetski problem. „Da. Nikolu je njeno prisustvo opuštalo. samo mi fali još neka nova bolest“. umoran sam i od sebe.“ „Pa ti se onda odmori i pokušaj da . Čini mi se da nisam postigao ono što sam želeo od života. savršena žena. Posle izvesnog vremena vratila se. ili ne mari za njih. plave oči i odmah skočila do kupatila da se našminka i opere zube. „Nije zarazno. namirisana. Konačno je otvorila velike. kao da ih nema.

kanulo mi je na novi svileni čaršav. Mislim da sam govno od čoveka i stvarno se čudim da ljudi uopšte žele da budu samnom.“ „Je l’ da mi je lep novi ruž? Pravi Diorov. ciknu Dora iznenada. Ni pravo sažaljenje ne podnosim. „Pre dva meseca upoznao sam jednu za- . i ne podnosim lažno sažaljenje. Zaboravi. ali ja znam razliku…“ „Voleo bih da i ja umem da raspoznajem imitaciju od originala“.ispraviš greške. Nikola se sam izdržavao radeći honorarno za neku privatnu firmu. da znaš da mi se to sviđa kod tebe. Neke stvari koje te sjebu u detinjstvu posle teško možeš da popraviš. hajde da idemo negde u provod!“ „Provod“ je obično predstavljalo neko mondensko mesto. pao sam i treću godinu i sad mi se čini još i da sam glup. Ne slušaš kako potkopavam sam sebe ili se praviš da ne slušaš. „Ništa.“ „A?“ Dora konačno obrati pažnju i okrenu se prema njemu. „Da… Ej.“ „Nije to tako jednostavno. Ti se nikad ne trudiš da se pretvaraš da si zainteresovana za tuđe probleme ili da glumiš empatiju. preskupo za njegov studentski džep. I fakultet mi ne ide dobro. da se ovaj trgao. Skroz si iskrena. pomisli Nikola ali reče da je ruž prelep dok je ona pućila svoje predivne usne u njegovom pravcu. Stvarno mrzim neiskrene slušaoce ili one koji uživaju što neko drugi ima većih problema od njih samih.“ „Ah. zabrljao sam. Prošli put su pokušali da mi uvale neku imitaciju. Mrzim samog sebe. Glupi lak za nokte“. „Ništa me ne slušaš.

„Ne znam šta ti je to otelo… otetvor… ma to sa asurom… ali neću da tolerišem da švrljaš okolo dok si sa mnom u vezi. a onda se iznenada otrgla. ne mogu da budem siguran da nisam imao. Rekla sam ti da mi je jedan tako preneo gono…“ „Ajde. „Alo. Osetio je miris paljevine. To je goreo svileni čaršav pod njim.“ „Nemoj da vičeš na mene“ bila je ljuta. ta žena ga je. ali je veoma inteligentna. Sa njom nikada nije bilo komplikacija. Dora se držala za šaku i vrištala kako se opekla i da je boli. Svaka dlačica na telu. rekao sam da je otelotvorenje apsurda! To znači“. Činilo mu se da lebdi i da se svet oko njega magli i rastapa u najlepšim bojama vatrometa. bilo sasvim ugodno. Izgledala je zauzeta navlačenjem svilenih čarapa. mada…“ nastavi mrmljajući. ruka ti je vrela“. Bez obzira na sve. znaš. prodrao se. „Koga si upoznao?“ zvučala je odsutno. Vrlo impresivna osoba. „u kom sam stanju bio. Njemu je. a imao ih je podosta. samo su iskrice bile manje vidljive jer ih je gušilo dnevno svetlo. Telo mu je iskrilo. a . viknula je. ako je to uopšte bila žena. dođi ovamo“. Povukao ju je za ruku i privukao sebi. reče Nikola odobrovoljeno. tada kad sam imao napad. „da bih morao da budem zaista očajan pa da imam neki fizički kontakt sa njom. kao one noći nakon oluje. imaš drugu žensku?!“ ciknula je i konačno prestala da petlja oko čarapa. „Hej. se ježila.“ „Molim. međutim.nimljivu ženu. Ona je otelotvorenje apsurda. „Ahea se zove. „Sav si vruć kao šporet! Ti goriš!“ Dora je vrisnula uspaničeno.“ pokuša da joj ispriča. znajući da ona verovatno ne sluša.

. Bilo je divno. Imala je lakšu opekotinu na desnoj ruci dok je njen momak ležao na krevetu u plamenu. oči su bile staklaste. naprotiv. Ali ne i Dori. tresao se kao da ima epileptični napad. A onda poletela prema telefonu. Njoj nije izgledalo da on uživa.svaka pora slala sopstvenu iskricu jedinstvene boje i oblika. Vrištala je. Usta su mu penila.

Deo šesti Vera se probudila u muškoj pidžami. začuo se drugi glas. Radoznalo je pogledala po sobi. koji joj . ali i beletristike SF žanra. i da miriše na muški dezodorans. sudeći po muškim dezodoransima naređanim na jednoj polici. Sa olakšanjem je primetila da je okupana i čista. ali i erotskom kalendaru diskretno okačenom u malo manje vidljivom uglu sobe. Mnogo knjiga je obično dobar znak. bar što se nje tiče. tuđem krevetu i nepoznatoj sobi. a ova prostorija je odavala urednog. ionako nigde nije bila bezbedna. Baba mi poslala juče. Ako insistiraš. Nagađala je da je muškarac u pitanju. Začula je glasove iz hodnika iza zatvorenih vrata: „Imam u frižideru neku čorbu od povrća. Dopadalo joj se ono što vidi. iz oblasti elektrotehnike. Bilo joj je dosta bolnice. Soba je bila deo ukusno uređene garsonjerice. načitanog i obrazovanog vlasnika. Je li ona još uvek tu?“ „Naravno da je još tu“. Ovo je bila nečija privatna soba. Nije bila zabrinuta što se nalazi u nepoznatom stanu. daj joj to. uglavnom stručnih. ne bolnička. hvala bogu. Videla se polica sa mnoštvom knjiga.

da znaš. „A gde ću ja da spavam?“ „Na kauču. ali ujedno začuđujuće snažno. I dalje se grčio. razume se. kriknu riđi momak iznenada. gde sam to ja?“ poslušno ponovi. ne“. pegav kao plovčje jaje i sa neverovatnom nijansom riđe kose. Jedan joj je bio jako poznat. Videćemo šta će ona reći kad se probudi. plavokos. nego ima najslađi osmeh koji je video. ko ste vi. visok. čak pomalo i skakutao dok su mu oči igrale po sobi: „treba da se ponašaš po propisu. Poput onih sićušnih. ne bez gorčine. Delovao je smireno i opušteno. Na obrazima su joj se pojavile jamice. Drugi je bio očigledno pod stresom. Andrej se žacnuo kad je shvatio da njegova „bolesna starica“. ne. stisnu ruku jačinom profesionalnih kečera. Ali nisam srećan. Napravio si mi veliku obavezu i doveo nepoznatu osobu u stan. grčio i pravio grimase. Ja sam Vera. Prvo treba da kažeš: Ko-ko ste vi? G-gde sam to ja?“ „Ok. ali je nagađala da je izgledao drugačije kada ga je prvi put videla. pri pozdravu. tako da se trgla. To nikom ne bih dopustio osim tebi.je bio poznat. češao se kao majmun.“ „Za ovo mi duguješ. „zdravo.“ Vrata su se otvorila i Vera vide dva mlada čoveka kako ulaze u sobu. vitke građe. „Hej“.“ „Ne.“ „Hajdemo unutra. ne. a sive se oči zacaklile. Najednom je sebi izgledao kao ogavno . ali pre mršav nego vitak. nasmejavši se. ne samo što nije starica. mrštio. mladog boga savršenog tela. To je samo privremeno. ne. da ona gleda u Olivera. reče ona uspravivši se. savršenog Olivera. Ovaj je bio isto tako visok. nejakih osoba koje vas šokiraju kada vam. Takođe je shvatio. Izgledala mu je veoma mlado i krhko.

ko me je okupao?“ upita ona setivši se da je očigledno neko to morao da uradi. Bio je u pravu. „Ja sam Andrej. Ja tebe znam. Izgledaš dobro. Mislim da bih upamtila da sam ti znala ime. Bila je snažna.“ „Možda. „Pirane! Kro- . biti što duže. dodade: „Olivere. I to mu se sviđalo. Osetio je kako ga Oliver gurka laktom. milostiva gospođice i trenutno ste moj gost što ćete. Malo je gurnuo Andreja napred pokretom koji je trebao da znači „predstavi se dami“. „Hej prestani s tim. Delovala je slomljeno. ionako ništa nisam video.nosato i zubato čudovište. grčeći se toliko da ga je Vera gledala sad već pomalo zabrinuto. Osetio je da crveni i povukao se nazad. „Da. Umeo je veoma nesebično da voli. ne sačekavši odgovor. Možda lice. kad si me kupao. mršavo i pegav o sa kratkovidim pogledom. Barem je Andrej to tako video. „On je“.“ „Zašto njega ne treba da se stidim?“ postavi sledeće pitanje a onda. „Tebe odnekud znam“. nije ništa rekao. znamo se. nadam se. u svom stilu. Mene treba ali ja.“ „Hej. je li bilo… pirana?“ „Pirane?!“ vrisnu Andrej. to se videlo.“ Oliver.“ „Nije ime koje često čujem. rekla je gledajući u Olivera zaljubljenim pogledom. ali nismo se zvanično upoznali. ali se borila. Ja sam Oliver. čak ni uputio pogled u stilu „eto ti tvoje bolesne starice“. „ali njega ne moraš da se stidiš. Drago mi je. reče Andrej optužujućim tonom pokazujući prstom na Olivera. na žalost.“ Pružila je ruku. što nije bilo nimalo čudno jer on nije bio škrt po pitanju osećanja. I Oliver je nju tako gledao.

odgovori joj Andrej. Andrej je i sam sebi išao na živce. nije stvarno pokvarena. Stajao je opuštene vilice dok je Oliver pružao tanjir Veri.“ Izvadio je već spomenutu čorbu iz frižidera i stavio činijicu u mikrotalasnu da se podgreje. oposumima ili pustinjskoj lisici?“ „Ne nije. koja ga zahvalno prihvati.“ „Otkud znate za krokodila? I vi ste ga videli?“ bila je radoznala. reče Oliver smireno. zaključi rezignirano. ispričaću vam sve. Zato što si bila u nesvesti i nisi primala promenjene informacije. ona razočarano kriknu: „Pokvarena je! Opet se dogodilo!“ „Šta?! Nemoguće!“ Andrej skoči do nje da proveri. ali nije mogao da se seti ničega. Mislim da jesam. kao klinac. ne. „Ma naravno“. „u Novom Sadu ima ih na svakom ćošku. bio si u pravu. i činilo mu se da bi sad trebalo da uradi nešto pametno. Hajde da ti damo nešto za klopu.“ „Ti si jedan od petoro odabranih!“ uzviknu Vera ushićeno. „Ne. kod SUP-a. vas dvoje ste isti“. Izgledalo mu je sasvim u redu. Juče sam skoro ugazio jednog tamo na uglu Pap Pavla. „Možda. ignorišući Andreja što je ovom išlo na živce. S druge strane. . „ pripadate istom svetu. reče Oliver.kodili! Šta ste svi zapeli za Amazon? Valjda treba reći neku reč i o anakondama.“ „Prvo ćemo te nahraniti“.“ „Video sam ga“. A na mene to ne utiče. nego mi stvaraju takve iluzije… ma. Odjednom. Andrej se osećao totalno beskorisnim i glupim. uspravivši se u krevetu. Skakutao je s noge na nogu. „Olivere.

mladu pridošlicu Oliver je video golu.“ Seo je pored nje na krevet. Počni da jedeš postepeno. Nimalo ga nije tešila činjenica da je sada sasvim oran da se primi odgovornosti oko ove ženske osobe. Mislim da mogu. a onda sljuštila ceo tanjir supe za nekoliko sekundi. „Mogu li dobiti još?“ upita pružajući tanjir.„znaš i sama da je to što ti vidiš samo iluzija. „Koliko dugo nisi ništa jela?“ „Ne sećam se. On kukao je zbog zaprljanog nameštaja. a i pre toga nedovoljno. pokušala sam.“ „Ne mogu. Valjda možeš tome da se suprotstaviš. Osim toga. kao da se koncentrišu. dobaci Andrej i odmah se pokaja. praveći grimase i povremeno ubacujući po koju „duhovitu“ opasku u nadi da će se na taj način osećati manje neprijatno. zbog odgovornosti koja mu je silom natovarena. Više od tri dana. Vera se nasmešila i tiho zahvalila Oliveru. mislim. On je bio taj koji je hteo da je ostave negde u nekoj instituciji.“ „Onda možda treba da malo sačekamo. a Oliver ju je doveo ovde. što se ne bi desilo da je zaista bila matora skitnica. Oboje su neko vreme bili potpuno nepomični. jer je bio više nego svestan da iza toga stoje neka ne nevina osećanja prema pridošlici. „Nemoj samo da pomešaš svoje sposobnosti. .“ „Svakako da možeš. Glave su im se dodirivale. On se i sada ponašao kao idiot skakućući s noge na nogu.“ Andrej ih je posmatrao kako šapuću jedno drugom i osećao bes i očajanje. a ja ću ti pomoći. Oliver joj je nešto šaputao na uvo. pa da joj razbiješ glavu“.

Konačno. koja je u svega par minuta uspela da kod Andreja podstakne lavinu neočekivanih osećanja.“ „Zašto?“ Andrej se osetio izdanim. riđe kose. smeta. dok mu se lice malo grčilo i posmatrao ih kako nešto tiho pričaju jedno drugom. Oči su mu gorele jače nego inače i pokazivao je više nežnosti nego obično. Oliver mu je bio potreban. Olivera je znao dvadeset godina. koliko poznaje Olivera.čak ju je i okupao. Shvatio je da u tih dvadeset godina. a očigledno njoj još više. za koja je držao da su nemoralna i nedolična. a ovu damicu zna nekoliko minuta i već je njena blizina učinila da zamrzi svog najboljeg prijatelja. „Zato što je tako bezbednije za nju“ odgovori ovaj . retko je delio bilo kakve savete. i to uglavnom u izuzetnim slučajevima. nikada se nije pravdao niti nagovarao bilo koga na bilo šta. i milion puta su pomogli jedno drugom u životu. Gadio se sebe i svojih osećanja. u isto vreme. zapravo. još nije sagledao ni blizu sve aspekte njegove ličnosti. Šta to govori o njemu samom? Nešto nimalo laskavo. nije to pokazao. ali mu je lice i dalje imalo izgled savršene porcelanske maske. Oliver se okrenu Andreju i reče jednostavno: „Moraću ja da budem s njom. Andrej je stajao. Istovremeno ga je mrzeo i želeo da konačno ode odavde. Sada je sedeo na krevetu i razgovarao sa potpuno nepoznatom devojkom. Želeo je da ovaj ode i ostavi njega i Veru same. mrzeći Olivera i voleći ga. i Andrej sa još većim užasom shvati da mu Oliver sada. Oliver je oduvek malo govorio. mrzeći sam sebe. U jednom momentu uputio je Andreju topao pogled i ništa nije rekao. Stajao je pogrbljen. a takođe se užasavao pomisli da ostane sam sa ovom damicom. retko se i uzrujavao. slutio je. Ako je Oliver i znao šta se dešavalo ispod te guste.

Andre“ tonom koji je označavao da je diskusija završena. ali ovo je nešto drugo.ustajući. Pristao je na glupu ideju o rasporedu stanovanja i gostovanja samo zbog nje. Samo zato što se ona tako dogovorila sa Oliverom pristao je na glupu ideju da stanuje sa Živkom. a onda će imati ceo stan samo za sebe na ceo vikend. Znaš i sam. sivookog uljeza koji je za tren oka napravio haos u njegovom životu i njegovoj glavi. zar ne?“ upita je strogo. Uostalom. I oteo mu devojku ispred nosa.“ „Nisi fizički slabiji od mene. Nisam ništa slabiji od tebe. „a možda i za mene.“ „A šta ako vam upadne gazdarica i vidi mene umesto Živka?“ „To je moja briga. ali o tome Andrej nije želeo ni da razmišlja. Kakva je to devojka koja tako olako prihvati ponudu potpunog stranca da se useli u njegov stan . Daj Olivere znaš da sam sportista. Živko prekosutra ide na vikend kući pa ćeš ti gostovati samo jedan dan. „Dobro“ prihvati ovaj ogorčeno. Mogu da izađem na kraj sa bilo kime. tog sitnog. Osim toga. Dotle će se valjda stvari srediti.“ „Živko nikada neće pristati na to. Naređivao mu je. Ti ćeš morati da jedno vreme stanuješ sa Živkom. Ako ništa drugo patnja sa Žiletom će trajati samo jedan dan. ovo je moj stan. Ovo nimalo nije ličilo na Olivera. nametao mu svoju volju i još mu natovario Živka na vrat. Pogledao je Veru i pod udarom njenih sivih očiju oblio ga je znoj. „Šta ti kažeš na to? Nas dvojica smo zapravo potpuni stranci za tebe. dok ne pronađemo bolje rešenje.

„ona je luda. „Mogli biste oboje da ostanete ovde kod mene. ako se tako posmatraju stvari. Oliver neće ostati nasamo sa njom. pomisli Andrej.i spava sa njim u istoj sobi? „Nemam šta da izgubim“. ali začudo. pa sad oboje bulazne koješta. „Oli me je spasao i sigurno može da mi pomogne da se zaštitim od daljih napada. Ponovo je počela da ga boli glava. oboje smo deo iste priče i možemo da se borimo zajedno. . Ako su i Vera i Oliver ludi. kojeg Andrej nije želeo u svom životu. Sve to mu je izgledalo potpuno nestvarno. u njegovom krevetu i njegovoj pidžami je potpuno luda žena. Možda je neki virus koji su oboje zakačili. On je ovde bio višak. Na kauču ima dovoljno mesta za nas dvojicu. Masirajući slepoočnice. otkud to da su oboje videli krokodila? Na koji način su im umovi povezani pa oboje imaju istu halucinaciju? Moguće je. on umorno reče: „Kako znaš da i ja nisam deo te priče u kojoj ste vas dvoje?“ Vera i Oliver su ga gledali ne govoreći ništa. ponudio je. A osim toga. Čitala ga je na sličan način na koji je to dosad činio Oliver. da je i sam zaražen. ali su njihovi pogledi jasno govorili da nije. Tako ću i ja moći da pomognem njemu. Vera može da spava na krevetu“.“ Nešto ga je bunilo u celoj toj priči. reče ona slegnuvši ramenima kao da odgovara na njegovo nepostavljeno pitanje. U njegovoj garsonjeri. koja je zaludela i njega i Olivera i uvukla ih u neki neopisiv košmar.“ „Ona je luda“. Vera je zamišljeno pogledala u Olivera koji klimnu glavom i Andrej oseti olakšanje. želeo je ženu koja je izazvala košmar. Andrej će ostati u njenoj blizini. i Oliver je poludeo i ja ne znam šta tražim ovde.

. reče joj Oliver.„Da čujemo sada tvoju priču“. I tako se ona uspravi u krevetu i počne da priča.

Počela je da oseća i ljubav. ali su pokazivali napredak. Nije da joj je slikanje posebno išlo od ruke. da će izbaciti otrove iz sebe tako što će ih prebaciti na papir. ali barem joj je bilo lakše da se nosi sa svojim mislima. Počela je ponovo da se bavi slikanjem. To je bilo dobro. Možda je to bilo crnilo iz njene glave? Nadala se da će je istiskivanje te mračne strane uma na površinu očistiti. sasvim morbidne. Tražila je načine da zameni hranu nekom drugom preokupacijom. Slikala je mračne prizore. S druge strane njeni odnosi sa ljudima nisu se popravili. neka druga osoba koja je drugačije razmišljala i drugačije se ponašala. Iako je i dalje bila distancirana. makar privremeno na želju za slatkišima koja ju je morila dvadeset četiri časa dnevno. da bi zaboravila. Nije da joj je išlo od ruke. Pro- .Deo sedmi Irena je pokušavala da smrša. a možda i nije deo sazrevanja. bizarne prikaze crvene i crne boje. Kao da je ranije bila neko drugi. da doživljava neku vrstu transformacije koja jeste. počela je da oseća naklonost prema nekim ljudima oko sebe. Činilo joj se da se opet menja. Često joj se to dešavalo.

Sada joj se činilo da je vreme da napravi jednu veliku promenu u svom životu. koju je još pre nekoliko nedelja gurnula ispod kreveta i na dno ormara u nameri da je kasnije opere i stavila u veliku vreću koju će kasnije poslati roditeljima na pranje. čistom. Kesice od čipsa. Posteljinu je zamenila novom. Ceci uspevalo da uvek izgleda savršeno i da joj deo sobe uvek bude u savršenom redu i čistoći? Irena je četvoronoške počela da izvlači razne stvari ispod svog kreveta. časopise. ali možda bi joj mogli koristiti. Kad smo već kod spremanja. da konačno opere prljav veš. prazni tetrapaci odmah su našli svoj put do kontejnera.menila bi se. Kako je. do đavola. kutije od pizze. možda da kupi novu. Možda mogu da se očiste. Izgleda kao da je bomba pala na njega. ali tu su bile njene bočice sa šamponima i losionima. Potpuno su buđavi. neku šik ljubičasto žutu? Da složi knjige na polici i. Neke stare novine. ispeglane i namirisane. Povadila je knjige sa police. ali ne značajno. Morala bi konačno da promeni i zategne posteljinu. naizgled neprimetno i sve što joj se dešavalo pre određenog vremena izgledalo joj je kao nešto što se dešavalo u snu. Ostavila ih je na stranu. Odjednom bi joj njena sopstvena razmišljanja od pre izvesnog vremena postajala nelogična. Pokupila je prljavu odeću. naređane kao u apoteci. u obliku velike poravnate gomile. Potražila je inspiraciju u cimerkinom delu sobe. Sa neskrivenom zavišću je drsko otvorila Cecin ormar i posmatrala lepo naslagane košulje i džempere. neku vrstu velikog spremanja sopstvenog uma. ili možda nešto što se dešavalo nekom drugom. modernih boja i krojeva. naravno. prebrisala ih pažljivo i naslagala po abecednom redu naslova. možda bi trebalo da počne od svog kreveta. Zavideći . Svoju šminku Ceca je odnela sa sobom. Njen deo sobe je sada delovao nešto urednije.

Ceca nije imala ni nekakve skoro sasvim mrtve posetioce u gluvo doba koji su dolazili da bulazne o paklu i drugim svetovima. ali kosa je nije slušala. Nova posteljina je barem bila čista. Stavila je neku zelenu senku i karmin.joj posmatrala je marke proizvođača na bočicama. Koliko god bile čiste. sela je na krevet. Farmerke su joj se pomalo osećale na mokraću. Irena. mirišljavo kvalitetno rublje i fotografije Cece sa prijateljicama i dečkom uramljene i okačene pored kreveta. i sama sebi delovala glupo i jeftino. a dezen izbledeo. Ovo je već bilo previše. I dalje nije izgledao posebno dobro. sveže oprane. Želela je da bude kao Ceca. letela joj je oko glave u divljim pramenovima. morala da se rodi kao trol? Pokušala je da se našminka i očešlja. Ceca se smešila na slikama. I sama sebi je delovala patetično sa miteserima prekrivenim slojem jeftinog tečnog pudera pogrešne boje. Ireni se ništa na njoj samoj nije činilo kako treba. Želela je da bude Ceca. Ceca neće završiti u paklu. I naravno. Prevelika košulja muškog kroja nabrala joj se u grudima i struku. Frustrirana. Zavidela je Ceci i njoj sličnima. zelenom senkom na očima i nevešto namazanim ružem na usnama. Zašto je samo ona. Našla je palac čisteći iza klozetske šolje. i koliko god se trudila da se dobro obriše uvek su se osećale. Osim toga. a šminka delovala jeftino i napadno. tečni puder i rumenilo. Ceci nisu dolazili tajni posetioci ostavljajući. ali su porubi mestimično bili rasparani. mlada i sveža kao cvetić. Ceca nema vreću sasušenih poluljudskih delova tela koje . sa kragnom iznutra prljavom od znoja. Sve u vezi sa tom devojkom Ireni je izgledalo tako savršeno i idilično. a Irena hoće i to veoma skoro. umesto cveća i voća sopstvene delove tela kao suvenir. sve je bilo namešteno nakrivo.

pa ko se prepozna može da se javi. osim njoj. sigurno neće pričati o tome okolo. kada nisi znala da to ceniš. ostala joj je značajno urezana u sećanju.“ „Društvo iz svog sveta?“ Znači. značilo da bi mogli da se s tim izbore zajedno. ali je slutila da više ne sme da rizikuje držeći ih tamo gde ih neko može pronaći. To je. koju je njen pakleni posetilac izgovorio. da te podseća na to što si nekada imala. u stvari. ako su imali posetu poput njene one noći. Može da proba sa šifrovanim oglasom u novinama. Zatim je pažljivo zatvorila.krije u podrumu. Nije znala kako. Jedna rečenica koja joj je govorila da nije sama u svom košmaru. Nije imala nikakve . pod uslovom da uspeju da se sretnu. ukoliko je košmar zaista stvaran. Pažljivo je pokupila palac umotavši ruku u najlon vrećicu i prebacila je u crnu kesicu za povraćanje. paklena sudbina koju je biće opisalo. „A imaćeš i društvo iz svog sveta. kako će da se sretnu? Ovo je bilo beznadežno. Jedna rečenica. namenjena je još nekim ljudima. Na primer: „Svi koji su odabrani od strane onih koji su prošli kroz Prolaz neka se jave na…“ Sigurno bi mislili da je neka sektašica i sigurno bi se javilo mnogo ludaka. Pogurila se. kao što nije ni ona pričala. I kako će uopšte da pronađe te ljude? Možda čak nisu ni sa istog kontinenta? Ti ljudi. Moraće da se reši ovih ostataka pre nego što ih neko pronađe. pitanje je kako bi razaznala ludake i folirante od onih pravih koji su zaista Odabrani? I šta ako su ostali zaista iz drugih zemalja ili čak kontinenata? Čak i ako se prepoznaju. sedeći na krevetu sa rukama klonulim u krilu. ali naravno.

kao prvo morala je da se reši ostataka tela posetioca. fatamorgana ili neslana šala. Ali otkud onda mrtvi delovi tela po sobi? Možda neka neslana šala? Ništa od toga nije joj se dopadalo. Bilo je vreme za akciju. Zaključala je vrata sobe i krenula u podrum po ostale delove. osim. Skinula je jezivu šminku i obukla jaknu. naravno.šanse. tutnula crnu vrećicu u tašnu i obula čizme. ako sve nije bila samo fikcija. Fikcija. .

Pre svega odbijao je da se suoči sa činjenicom da je ona. kroz mali prozor na zidu iznad šolje. Nije imao hrabrosti ni da se suoči sa Oliverom za kojeg je mislio da ga poznaje beskonačno dugo.Deo osmi Andrej je sedeo na ivici kade u kupatilu sopstvenog stana i. i još nekakve halucinacije nepoznatog porekla. Šta je to kod nje navelo njegovo srce da ubrzano . Ovako je sedeo već gotovo sat vremena. s obzirom na to da su se tek upoznali. i da je sasvim normalno i očekivano da mu dovede tu nepoznatu ženu u stan. mnogo veću nego što bi uopšte imalo smisla. izazvala kod njega preveliku emotivnu reakciju. ali trenutno nije imao hrabrosti da izađe iz kupatila i suoči se sa nepoznatom ženom u svom stanu i svim ludostima ovog sveta koje je sa sobom donela. a koji se sada ponašao kao da sve to što je Vera rekla ima smisla. i to ženu koja je priznala da je pobegla iz mentalne institucije i da ima dijagnostifikovanu šizofreniju ili šta već. kičma ga je počela boleti. noge su trnule od ivice kade koja mu se usecala u butine. ta izgladnela luđakinja. zurio u nebo.

zakuca čim ju je video? Kako je učinila da postane nesposoban da izbaci njen lik iz svoje glave? Zašto mu je sve odjednom izgledalo kao da se našao u košmaru iz kojeg ne može da se probudi? Istovremeno je želeo da se trgne i shvati da je sve bio samo san. jeste. Verina priča za Andreja nije imala nikakvog smisla. „Ne mogu da otkrijem svoje moći. Ja nisam jedna od tih osoba. vrisnula je Vera. Ma.“ Oliver je rekao nešto što Andrej nije mogao da čuje. ako je ovo stvarno bio samo san želeo je da potraje doveka. kao konačno razjašnjenje onoga što se njemu pre dva meseca dogodilo i ogroman deo slagalice koju ta dva meseca pokušava da sklopi. pomalo povišen.“ Opet Oliver. zavrtelo mu se u glavi. I ne samo to. tiho. naravno da je san. U stvarnosti se najbolji prijatelji ne promene u par meseci toliko da skaču kao tigrovi na sred mokre ulice i onda dovode nepoznate dame u stan i slušaju njihovu suludu priču kao da je to prva razumna stvar koju su čuli u poslednje vreme. Oliver je njenu priču primio kao jedno fascinirajuće saznanje. „Da… Ne… Ne znam“. a samo od ulomaka koje je načuo iz tog razgovora. Za Olivera. Ti znaš šta oni sve mogu. One ne postoje. Oni mogu da budu bilo gde na celoj zemaljskoj kugli. „to je gotovo nemoguće. glas. očigledno. „To su izvrtanja istočnjačke filozofije na zapadnjač- . a opet. nejasno. Sada je kroz vrata jasno začuo njen. Oliver i Vera su već satima razgovarali o tome. Šelunj je pogrešio. Mi to ne možemo. a mi nismo sposobni da se izborimo sa civilizacijom koja je toliko ispred nas.

Andrej je za Olivera uvek bio otvorena knjiga. Vera upita Olivera: „A da li si ti otkrio . Nisu bili tim. Pobeđuju jači. kako čiste duše pobeđuju. a Andrej nije čak mogao ni da pojmi o čemu to njih dvoje uopšte govore. bilo je nešto što Oliver ionako nikada nije radio. Oliver ništa nije rekao. Osim toga ima ih više i drže se zajedno. Verovatno je spomenula i Andreja u tom kontekstu. dok je Andrej izlazio iz svog skrovišta. „…ismejani i proglašeni ludima. ne zato što nije hteo. Lako je bilo pročitati ga. bio je i previše svestan koliko to ludo može da izgleda nekome ko nije lično umešan i bio je itekako svestan Verinog zbunjujućeg uticaja na Andreja.“ Ovo je čuo i to savršeno dobro. pre svega i to. a onda. da ga posavetuje ili bar da mu da neke instrukcije da se snađe u ovom ludilu. ako je moguće što logičnije. a mi ne znamo ni ko su ostali. Osim toga…“ glas joj se utišao i postao nerazumljiv. ne verujem. reče Oliver malo se smešeći. Konačno. Bio je svestan da čini Andreju medveđu uslugu time što ga uvlači u ovo. Očekivao je objašnjenje. okrenuo se Oliveru. „Nadam se da si oprao ruke“. teturajući prema vratima. Čekao je da mu ovaj nešto kaže. a oni su jači od nas. Za njega cela stvar nije imala smisla. Dati savet Andreju ili bilo kome. Andrej ga samo mrko pogleda i stupi u sobu. nego zato što ni on nije znao šta da kaže. Zurio je besno u Veru koja je i dalje ležala u krevetu.ki način i ti to znaš! Ja u te stvari. graknu on grčevito povukavši vodu i ustade sa kade. Čak i Oliver i Vera nisu mogli da sačine tim. jer je začuo Oliverov glas iza vrata kupatila: „Andre. a postupci su mu se uglavnom značajno kosili sa onim što je osećao. objasni. jesi li živ?“ „Pokušavam da to ustanovim“. ne mogavši više da podnese njen pogled.

“ „Tačno“. Staklo se rasulo po sobi. položio je polako na sto. Jedno vreme ništa se nije dešavalo i Andrej primeti malo nepoverljiv izraz na Verinom licu. „To je to“. Oliver je ponovo seo na krevet. jer se ovaj nije eksponirao. I sam je osetio uzbuđenje mada je znao ponešto o Oliverovim mogućnostima na polju telekineze. To ga je na neki čudan način utešilo. „ako hoćeš da razbijaš.“ Izgledao je veoma nesrećno te se Vera. niti je bio prvi čovek sa ovakvim darom. začulo se pucketanje čaše.kakvim si to moćima obdaren?“ Andreju nije promakla skoro sasvim prikrivena ironija u tonu njenog glasa. Zurio je u čašu. Bez daljeg objašnjavanja uzeo je jednu čašu. Ni sama nije verovala u to što im se događalo. ubaci se Andrej i gotovo u jednom skoku dohvatio još jednu od nesrećnih čaša da bi je potom jednim snažnim pokretom ruke tresnuo o zid. Nije ti potrebna telekineza. Nakon nekog vremena napete tišine. Definitivno nije bila sigurna da je to što im se dešava zaista stvarno. barem mislim da je to – to“. „Da. I Vera i Andrej uzviknuše gotovo istovremeno kada je čaša naglo eksplodirala. Andrej je čuo kako Vera ubrzano diše. „Eto“. možeš i na moj način. reče umorno. „nadam se da ima još. Čaša se razbucala u hiljade sitnih komada koji su se razleteli po celoj sobi kao i kod prethodne čaše. reče Oliver neodlučno. zaključi on. jer ne vidim preterane koristi od ovog razbijanja i pomeranja predmeta na daljinu. ali nije tome pridavao previše pažnje. uz prilične . Zatim su se u debelom staklu pojavile pukotine koje su se produbljivale. zatim se odmakao što je dalje mogao i mirno stao malo razmaknutih nogu. Nagađao je da ona i dalje podsvesno misli da su ona i Oliver poludeli i da dele slične vizije.

držeći je za ruku. Nije bio siguran da li bi mogao da podnese njenu blizinu. „Zdravo svima! Olivere. „Trebalo bi da se javiš svojima“. izvini što ovako upadam. devojka u Andrejevom krevetu. Još je bila veoma slaba. Andrej sada nije imao volje ni da ga maltretira kao obično. Zato smo…“ Prekide je zvonak zvuk. Kažu da su ti pomerili vežbe na sutra ujutru u sedam. „Već smo to obavili“. samo se malaksalo spustila natrag na krevet. Video je iznenađenje na Žiletovom licu i to ga je bar na par sekundi malo zabavilo. pridržavajući se za okolni nameštaj. Nije izgledala uvređeno. Andrej ćuti. „ne bi bilo sjajno da policija krene da me traži. A iz bibli- .poteškoće. Tek što je prebacila ruku preko njegovog ramena. Nosila je neku Oliverovu trenerku koja joj je bila ogromna pa je delovala gotovo bolesno mršavo. Oliver je sedeo pored nje. Zatim se udalji od nje i sede na dasku ispod prozora. Samo im je još on trebao. Prvo iznenađenje. Ćutke mu je dao znak da uđe i sklonio u stranu. Drugo iznenađenje izazvalo je malo izraženiji šok na Žiletovom licu. Živku nije promakao ni gotovo ljubavnički način kojim je Oliver milovao njenu nežnu ruku. ali ne mora da se zna gde sam. Dodajmo tome Andreja. Bitno je da znaju da sam dobro. odgovori mu ona. Neko je zvonio na vrata. ni pomalo bolestan devojčin izgled. Andrej se trže a zatim je blago odgurnu od sebe kao da se opekao. koji za promenu ćuti i mrgodi se kao olujni oblak i imamo sliku koju je teško objasniti. Namrgođeno je zurio kroz prozor. Živko. iskobelja iz kreveta i. reče konačno. posegnu da ga zagrli. Andrej nije želeo čak ni da mu se ona približi. ali tražim te već dva sata. Zvali su te sa faksa. Andrej se u dva skoka nađe kod vrata i otvori ih bez pitanja.

životinje. niti imaju objektivan razlog. čak i nasilje. često u formiranim grupama kako bi imali pomoć i podršku. naciju ili narod ili ljude određenog pola. imaju dokaz da su u pravu što mrze. ali je bitno da pripadaju nekom kolektivu. jer nisu sami. Možda nije hteo sebi da prizna da mu je stalo do jednog muškarca pa makar i na samo prijateljskoj osnovi. izdeklamova radoznalo bacajući poglede na Veru u nadi da će mu je neko predstaviti. Možda je to Živko shvatio. zaista ne postoji nijedan razlog zašto bi neko mrzeo celu jednu rasu. Realno gledano. makar podsvesno i pokušavao da . i još više se nadajući da je to Oliverova devojka. a oni najgori.oteke su zvali da ti prenesem da odmah vratiš neke knjige koje si uzeo pre četiri meseca“. Nije bio siguran zašto mu je toliko važno da Oliver ne iskače previše iz okvira definisanih kao „normalno“. Na taj način. ljude. Izgledali su veoma prisno. socijalnog statusa. imaju podršku. Postoji mnogo ljudi koji moraju da mrze nekog ili nešto. uprkos svom hladnom izgledu uvek bio pun ljubavi za sve. biljke… ceo svet. Oni svoju mržnju mogu da usmere bez pravog razloga na neke ciljeve samo zato što su ti ciljevi meta mržnje nekih skupina. religijske opredeljenosti ili homoseksualce u globalu. nisu usamljeni u svojoj mržnji. Uopšte nije bitno što većina u tim grupama onih što mrze nemaju blage veze zašto zapravo mrze. Oliver je bio apsolutno oslobođen takvih osećanja. Oliver je. Nije mrzeo nikog i ništa. Neki se samo rugaju objektima svoje mržnje. poduzimaju nešto po tom pitanju. U osnovi svega. Voleo je sve koji su njegovu ljubav prihvatali i nije tražio ništa za uzvrat. nekoj skupini. Ali oni to čine.

Žile. Vera . uvek je moguće da grešite. Pokušavati promeniti nekog na silu nezahvalan je posao. kao posledica dobrog vaspitanja. reče Oliver iz cuga pogodivši Živkove misli. Na nesreću se.“ „Drago mi je“. čoveče“. „Vežbali smo svoje telekinetičke moći“. postao i sam deo tog marginalnog sveta u kome je obitavala ova meta ogovaranja. mog cimera. umeša se Oliver smireno pokazujući Živku da sedne na fotelju. Na kraju krajeva. Polako je kleknuo pored njega. čak i ako mislite da činite pravu stvar. jer je time što mu je bio cimer i prijatelj. moju novu prijateljicu. „Šta je to?“ jauknu Živko. rekoše njih dvoje gotovo istovremeno i zaćutaše. izuo mu čarapu. odgovori mu Andrej slegnuvši ramenima. Pokušavao je da ublaži te Oliverove marginalne osobine ne bi li ga zaštitio. Ono što Živko nije shvatao je da su njegova insistiranja na Oliverovoj normalnosti ovome ponekad bila naporna i gušila ga. koja je bila odličan mamac za sve koji su imali potrebu da nekog preziru ili mrze. izuo pred vratima i nepogrešivo stao na krhotine čaše koju je Oliver razbio. nežno uzeo povređeno stopalo i počeo da vadi stakliće iz tabana. upoznaj Živka.zaštiti svog prijatelja od opasne naivnosti i marginalne osobnosti. ja sam kriv“. „Vera. „E pa dobro. upoznaj Veru. „Ja ću to. „Budi malo konkretniji. studenta elektrotehnike. „E mislio sam da ti kažem i… aujaujaoj“. a i samog sebe. reče Andrej kezeći se. da vas upoznam“. Žile započe nakon kratkog vremena i odjednom zaurla.

Oliver je uvek činio neočekivane stvari. Ali od Olivera se ovako nešto dalo i očekivati. „Žuri mu se“ dodade Vera. konačno trgnuo stopalo i crveneći rekao da ne treba. sa teškim crvenilom lica. Sad će on ionako da ide. i mimo svoje volje. imao izraz gađenja na licu. Živko je zapanjujućom brzinom. i dalje nezemaljski. Oči su mu još imale neki ledeni sjaj i delovao je veoma nezemaljski. gotovo besmrtno. nije posebno mario za mišljenje okoline. pogled mu je postao topao. Živko je vidno ostao bez teksta na ovakav gest. a drugu držeći u ruci i izleteo kroz vrata na jednoj nozi. kada ga je srela u ambulanti. Taj čovek se ne gadi nikoga i ničega. imaš negde alkohola?“ upita Oliver Andreja. Okrenuo se prema Veri i gotovo u trenu. Živko se taman pribrao. hramao prema izlazu. „U redu je.“ On to nije rekao. ali ona je čula. kao i onog dana. navukavši jednu cipelu bukvalno u letu. još uvek je klečao pored fotelje iz koje je Živko iskočio i odsutno gledao u izlazna vrata. stvarno ima dobru kondiciju. Pomisao na Živkovo stopalo u ruci bila mu je odvratna. pomalo kao neki smireni filozof čiji je duh miljama daleko. ovako je ukočen zapanjeno posmatrao Olivera.je gledala njih dvojicu sa skoro smešno zapanjenim izrazom lica. . ali ovako nešto nije čak ni od njega očekivao. Da nije bio potpuno zbunjen. nema šta“ Andrej će nakon kraće tišine. Nije ih zatvorio. pa se sa stepeništa jasno čulo skakutanje i pokoji jauk. Andrej je. „Dobro. Pogledala je Olivera i odjednom se setila odakle joj je poznat. „Epa. mada je sada izgledao nešto drugačije. maknuo bi stopalo gotovo odmah. Bila je sigurna da je to bio on. Nije se ni pomerio.

ona se i dalje osećala samom. . Stajao je kod izlaznih vrata gledajući kuda je Živko proleteo i malo se češkao po glavi. dodade on u njenoj glavi. Sad možemo zajedno“.„Ja sam s tobom. Bilo je očigledno da Andrej ovo nije mogao da čuje. Međutim.

ali je bio potpuno siguran da plamen može da drži pod kontrolom. Za razliku od prethodnih napada koji su bili nagli i zastrašujući. Bila je to sasvim neobična vatra i on je imao potpunu moć nad njom ili ju je. Kad je počelo. gotovo sasvim je spalio posteljinu. ovaj put još ambicioznije. Ovo je bila fantastična zamena za kretanje. Plamičci su razigrano plesali oko njegovog tela. ovaj je bio skoro planiran. Ovog puta. pa sve to plave kao safir. Nije mogao da se pomera. Bilo mu je veoma toplo. Iskrice su plesale kao i prvi put i on se ponovo igrao. šireći toplinu koju on nije osećao kao opasnost. menjajući im oblik i preusmeravajući ples i boje plamenih oblika. a verovatno bi spalio i sopstvenu odeću da ju je u tom trenutku imao na sebi. Oko njega se širio plamen. praveći čitave palate oblika i boja. po prvi put je osetio da ima kontrolu nad događajima u svom telu. ali ga nije bilo briga. barem privremeno. preko sunčano žute.Deo deveti Nikola je uživao. ba- . Ovo je bilo dobro. menjajući boje od koralno crvene. plamen je bio još žešći. Počeo je da guta saten oko njega kao da je papir i širi se na zavese pored kreveta.

a izgleda da ga niko nije poznavao dobro. tada ga devojke nisu jurile. inače. ali je bio siguran da će vremenom doći i do tog saznanja. Fiziološki smisao ovih napada još nije mogao da dokuči. ali potpalu kakvog plamena! Sada se nad njim uzdizao neverovatan zamak od plamena najfantastičnijih boja i zapanjujuće lepote. nije se tako osećao.rem. sebičnost naročito. Negde iza plamena čuo je vrištanje. ali znao je da to ima veze sa njegovim telom. kao neko do čije je duše teško doći. ali ogromne razorne moći. Nikola je delovao kao površan tip. verovatno Dorino i jasno razaznao kako je zvala policiju. Zvali su ga Debeli Ciga. možda i nemoguće. podebeo. sticao. snažno. kao sada. On je bio poput neke plastične mase koja je svuda mogla da se uklopi. Delovao je nedodirljivo. niti su ga masovno zvali na žurke. kao neko kome se teško možete približiti i ko. Iako je izgledao kao grčki bog. kao da gubi rezerve vode i materije iz organizma. Naravno. zabavu. ali nigde nije pripadala. neprihvatanje sebe i svojih mana. Infuzija ga je nekoliko puta sasvim sigurno spasla smrti. Nije imao pojma odakle je došla. masne kose. koncentrisan na dobar provod. ne mari mnogo za bilo koga osim za sebe. Mladosti i lepoti mnogo šta se može oprostiti. vatrogasce. Nekom ko ga nije poznavao dovoljno dobro. Ispod veoma atraktivne površine krila se nesigurnost. neobavezan seks i površna prijateljstva bazirana na zajedničkim opijanjima i žurkama. Istina je bila nešto drugačija. hitnu pomoć i šta sve ne. Osećao je kako se sa svakim napadom ubrzano troši. I to mu se praštalo. . tamnog tena. Sebe je video onakvog kakav je bio u pubertetu. Uzimao je sopstvenu materiju koristeći je kao gorivo za potpalu.

da je kojim slučajem ostao neugledan. Negde u pubertetu je odjednom naglo počeo da raste. da se hrani što je moguće zdravije. Nije uspevao da vidi lepu sliku sebe koju su videli drugi. i koliko god bio nadaren. jedan od traženih. Iskoristivši mudro momenat kada je telo počelo da raste i razvija se Nikola se upisao u teretanu i počeo da trči. Bio je ubeđen da je to koliko zbog debljine. To ga iznutra nije mnogo promenilo. popularnih. Promaklo mu je da li su isti nastavnici bili neprijateljski nastrojeni prema svoj deci ili samo prema njemu. I neki nastavnici u školi imali su pik na njega. Nije se izgladnjivao. S druge strane. i dužinu staze. Mogao je da nađe opravdanje i razloge za svaki svoj postupak. povećavajući postepeno težinu tegova. ma kako delovao drugima. kopajući u potrazi za njegovom ružnom stranom. Niko se nije tome smejao. nikoga ne bi zani- . Koliko god da je učio. Nije znao zasigurno zašto. koju su drugi videli.Bio je otpadnik. a to ga je izluđivalo. bio bi savršen. već postarao da uravnoteži ishranu. ali pretpostavljao je da je to bilo zbog tamnije boje kože. Pazio je i šta jede. Imao je osećaj da ga drugi proučavaju kroz mikroskop. Nikola to ionako ne bi primetio. uprkos tome što je bio ista osoba kao sada. uvek bi mu promakla po neka trojka. jer niko ne voli debele ljude. Ubrzo se upisao u košarkaški klub. a potom i prestiže prosečnu visinu svojih vršnjaka. Bez te ružne strane. i opraštali mu to. Ostala je ogorčenost ružnog pačeta. Nikoli se činilo. nije uspevao ni da vidi ružnu sliku sebe. Postao je jedan od lepih ljudi. ali budući introvertan. Postao je deo tima. toliko i zbog tamnog tena. i od preteće patuljastog rasta počeo polako da sustiže.

pitanje je da li pustiti da struja odluči kuda će da te odnese ili uložiti napor. .mala ružna strana njegove ličnosti. To ga je plašilo. često se predavao instinktima i dopuštao da odlučuju umesto njega. kad imam svoj plamičak. pa gde stigne. ali ujedno i fasciniralo. i sa kojom s godinama sve više gubimo kontakt. Negde u pozadini uma čuo je kako se približava zvuk sirene. To ga je činilo autsajderom. kad imam svoje iluzije. jer se nikada nisam vezao za nekoga. pomisli pospano. Uostalom. koju zovemo instinktom. stati i razmisliti. koga je briga za druge ljude. onu lampicu koja nam ponekad jednostavno kaže šta treba da uradimo ma koliko to ludo u tom trenutku izgledalo? Nikola ju je slušao. koju je još uvek čuo kako vrišti. iako je naslućivao da nije ozbiljno povređena. Ponekad se zaista pasivno prepuštao situaciji puštajući da ga okolnosti nose poput brzog potoka. Ako se negde taj potok račva. osećaj da bi odvajanje od nje bilo jednako maloj smrti. Videli bi ono dobro u njemu. Teodora. kad nemam nikoga koga bih mogao da izgubim. Koliko dugo se sme stati i razmisliti pre nego što struja koja nosi odluči umesto nas gde ćemo dalje? Da li treba slušati onu malu signalnu lampicu u glavi. ali ga je sopstvena harizma spašavala samoće i odbačenosti. bila je jedna od retkih osoba prema kojoj je osetio nešto više. neku vezanost.

odeven u debeli džemper. išao u teretanu. narav mu je bila takva da nije mogao da miruje ni par minuta. nikad nije video ovoga sa loptom u rukama. čak i zavist. telo mu nikad nije sasvim mirovalo iako je sve to radio bez gipkosti. odsutno će Oliver. kao da se bavio sportom celog života.Deo deseti „…pesak u glavi“. On je sedeo sklupčan na kauču. „Šta si rekao“. Uvek je skakutao. Trčao je. niti da trči ili vežba. Andrej nije mogao da izdrži da ne oseti čuđenje. šetao u krug ili levo-desno. Nasuprot tome. malo se uspravivši na stolici. somotske pantalone. Bilo je hladno. Stopala su mu bila bosa. skok koji . Nosio je farmerke. reče Andrej. pravio grimase. Oliverove zlataste dlačice na prsima i podlakticama nisu bile čak ni naježene. igrao košarku i pored toga. redovno. još manje sa tegovima. mahao rukama. Telo mu je bilo veoma jako i vitko. čak žilavo. vunene čarape i papuče i bilo mu je hladno. S druge strane. Sam Bog zna koliko je Andrej vežbao kako bi stekao fino definisane mišiće na svom telu. Andrej ga je posmatrao sa nevericom. Bio je februar. a ceo gornji deo tela go.

Osim toga. no videvši grimasu na Andrejevom licu i pogled pun ironije shvati da je pogrešio. „Krokodili u Novom Sadu. Olivere?“ „Ako će te bar malo utešiti. pokvarena hrana koja nije pokvarena. ni ja ne razumem sve. a da prstom nije mrdnuo. bio je toliko savršeno izveden da ga se ni profesionalni atleta ne bi postideo. Koliko god mi objašnjavao. Kako sve to da razumem. Sećaš se onda kada sam pao sa motora?“ uzdahnu ne završivši rečenicu. reče odmahnuvši rukom. bla. a onda je odjednom pobledeo kao da se setio nečeg i osmeh je nestao. ali nije mogao da poveže skorašnje događaje sa padom od pre nekoliko godina. U tom trenutku Andrej se okrenuo na peti. „čak i Živko ne deluje zbunjeno pored vas dvoje. a ja ništa ne razumem. kada je Oliver gotovo slomio vrat i pukom srećom nije ostao paralizovan od vrata na dole. ovako ne znam hoću li umeti da se izvučem. eto šta“. bla. Andrej se sećao. „Ima tu nešto što me jako plaši. ali se ovaj samo okrenuo prema prozoru i zurio napolje. Oliver je u toku svega nekoliko nedelja dostigao građu vrsnog sportiste. Znao je o čemu govori. Šelunj.“ Nasmešio se na sekund. sada mi je apsolutno sve jasno“. Ili možda jeste? „Sludio sam se. osećam se kao petogodišnjak kome pokušavaju da objasne Fubinijevu teoremu o uzastopnim integralima. Odavno se nisam toliko uplašio. ljudi odabrani za neku tajnu misiju. izbubljecka Andrej tako uverljivo da mu Oliver poverova i okrenu se ka njemu radoznalo ga gledajući. Ćutao je čekajući ga da nastavi. Voleo bih da mi je jasnije.je izveo pre nekoliko dana kada su sreli Veru. bla. bez upozorenja otključao vrata i otišao ne .

prepričavajući smešne dogodovštine. Ova je zima bila mračna od teških oblaka koji su skoro svaki dan visili nad gradom spuštajući se ponekad jezivo nisko. bez volje da se vrati u stan. podsećala ga je na čisti beli sneg. Jedva da je poznavao Veru. s tim što mu se činilo neverovatnim da se zaljubi u osobu koju gotovo uopšte ne poznaje. umorni skijaši greju pored vatre. shvativši naprasno da nije adekvatno obučen za ovako niske temperature. prisustvo njih oboje. najpre brzo. Gledao je kroz veliki prozor u mrzlo. Pre svega. blještav na zimskom suncu poput sićušnih bezbrojnih dragulja. koja nije fizički toliko atraktivna da . na Novu godinu naravno. Ova zima neće imati kraj. stvrdnuo u led i stopio u bljuzgu po putevima sa bačenom solju. planinske hotele u kojima se. naposletku. uz kuvano vino. pomisli Andrej. skoro nalik zaljubljenosti. gotovo da nije bilo dana koji nisu bili strahovito hladni. sivo nebo na kome su se gomilali teški oblaci. februarsko jutro. sneg koji se. Čulo se kako Vera pušta vodu u kupatilu. u prizemlju nije zastao. „Priroda je otelotvorila depresiju danas“. mrklo. Sada ju je mrzeo. Seo je na stepenice nemoćan da prihvati izazov i izađe napolje. Nekada je voleo zimu. na skijanje. po trotoarima. i zašto. oh tako umirujuće poznatim.osvrćući se. a zatim sve sporije dok. Izgledalo je kao da priroda poručuje: pogledajte kako je sve sivo i tužno. a ipak mu je budila neka neobična osećanja. kako nema sjaja ni sunca. i Božić. Ili možda. Spuštao se stepenicama svoje zgrade. bio je zbunjen. Ako je u pitanju ljubomora. na koga je on bio ljubomoran. Nije mogao da razluči zašto mu zapravo smeta Verino prisustvo ili Oliverovo. a jednolični sivi prizori i isto tako siva lica prolaznika kao da su poručivali da je život tužan.

U doba predpuberteta ga je upućivao u muziku i književna dela. Nije mogao da se seti kako je počeo. . negde u zimsko. Oliver bi prebirao po cveću. Znao je samo da ga sve to fascinira i zaokuplja. pre bi se moglo reći da je pomalo zastrašujuća. mu pričao kao starom prijatelju. stripove i slikarstvo. Oliver je bio taj koji ga je već u prvim razredima osnovne učio imenima sazvežđa i cveća. On je tada imao bolje drugove od Olivera. Olivera je oduvek voleo. Jednom je bio bolestan i trebalo je da mu neko od dece iz razreda donese neku zadaću. a Andreju prepričavao šta su mu gušter ili insekt odgovorili. još od kad ga je. Andrej nije mogao da shvati kako je Oliver sve to znao. Ili bi u prolećno popodne sedeli na travi. kako već to obično i biva sa sanjarima. sećao se. Prvo tri. kao klinac. isprva je osetio razočaranje. i kako je sve to pamtio. a Oliver bi mu prstićem pokazivao jedno po jedno sazvežđe. sa nesmanjenim entuzijazmom. ali oni nisu došli. Ispalo je da se jedino Oliver javio da to učini. tipovima oblaka. Oliver od početka školovanja nije bio omiljen među drugom decom. šišarke ili vlati trave onako kako on to vidi. Kad mu je mama malog Olija uvela u sobu. upoznao. Jedno vreme su njih dvojica sedeli u dečjoj sobi gledajući u sveske koje mu je doneo.ostaneš bez daha i koja ne zrači nekim osobnim šarmom. objašnjavajući s ljubavlju svaki oblik i mit u vezi sa njim. lepotu raznih dalekih zemalja kao da ih je zaista proputovao. Sedeli bi na bedemu tvrđave. kasno popodne kad je mrak već bio potpun i nebo bistro bez oblaka. ne berući pritom ni jedan. Išli su u isti razred osnovne škole. a onda je Oliver počeo da priča. i opisivao lepotu svakog. Ponekad bi zalutalog guštera ili bubicu stavio na dlan i. ma i najmanjeg cvetića. pa tako ni Andrej u početku nije bio osobito lud za njim.

lice takođe odnoseći zauvek zaokruženost. krišom noću gledao zabranjene filmove i pritom radio ono čega se sutradan jako stideo. fina linija lica ostala fina i pravilna. S druge strane. Krupne plave oči su mu i dalje davale nevin izgled. entuzijazam i optimizam. ali mu nije padalo na pamet da pita. znanja i pre svega. njihovim telima. a sada je znao da je to bila bezgranična ljubav. Pred atraktivnim devojčicama dešavale su mu se ponekad i veoma neprijatne. tako redak kod ljudi. Postepeno je i on počeo da oseća neke pubertetske promene. Andrejev ljupki nosić se odjednom izdužio. Ono što . ili o slici nekog još nepoznatog slikara na zidu. na neki način. misli postale smetene i čudne. zadivljen tolikim znanjem i još nečim što tada nije mogao da definiše. Oliver je rastao i odrastao naizgled mirnije i bez drastičnih promena u ponašanju i fizičkom izgledu. seća se da je slušao otvorenih usta. I dalje je delovao smireno i pomalo sanjalački. U svakom slučaju. na žalost. i dalje je s ljubavlju posmatrao svet oko sebe. niti da Andrej nije imao i drugih drugova i drugarica. Andrej nije mogao da dokuči da li je Oliver već imao neka iskustva ili je samo teoretski dobro potkovan. postao zavistan od Oliverovog optimizma. Počeli su da pričaju o ženama i seksu. neki predivan pogled na svet oko nas. mali nos ostao je mali. usta nežna. ali značajno sporije od Andreja. veoma često i noću. osim što je naglo otišao u visinu. Kasnije je došao pubertet i doneo silu nevolja. telo iždžikljalo uvis. Ali je. nesebične ljubavi. kako mu se činilo u beskraj. oblinama.možda nešto u vezi sa tom zadaćom. koji je. Počeo je da razmišlja o ženama. a možda je bilo nešto o afričkoj ljubičici na prozoru. nepredviđene reakcije na telu. Ne može se reći da su njih dvojica nakon toga postali nerazdvojni.

Oliver mu je nekoliko puta telefonirao i zvao da se vide. do najmanjeg centimetra ružičaste kože toliko poetično. nije pušio. Andrej je sve manje i manje razmišljao o Oliveru. više je učio nego izlazio. Andrej je živeo zdravim životom. njih dvojica se nijednom nisu sreli i kako je vreme teklo. Morao je da prizna da je istinski uživao dok mu je Oliver opisivao žensko telo u najsitnije detalje. Tada su obojica imali oko sedamnaest godina. Spakovao se za . Za Olivera je čuo da se nalazi gotovo u permanentno drogiranom stanju. U tom periodu. Vreme je činilo svoje. da je upao u veoma loše društvo i da ne bira s kim će u krevet. Negde u jesen druge godine fakulteta. shvatio da je vrag odneo šalu i da se fakultet i svakodnevni izlasci ne slažu najbolje. nije se drogirao.Oliver želi da kaže. gotovo se ne skidajući sa knjige kad je negde u februaru. Odmah se raspitao okolo i saznao da je Oliver smešten na VMA u Beogradu. mada ga je i dalje voleo i užasno mu je nedostajao. neće reći bez obzira na insistiranja. zatim i prvu godinu fakulteta. Andrej je čuo glasine da je Oliver doživeo nesreću i da postoji mogućnost da ostane paralizovan. umereno konzumirao alkohol. Načuo je da je Oliver počeo da vodi razvratan život. Andrej je uspešno završio srednju školu. Ubrzo je droga promolila svoju ružnu glavu i njima su se putevi razdvojili. ono što ne želi. ali on nije imao hrabrosti da dođe. reći će sam i bez pitanja. Andrej se odmah izvukao užasnut i prodrman do temelja i dugo nije imao hrabrosti da nazove Olivera. Ponekad bi otrčao u kupatilo sav crven i uzbuđen. da često ne zna za sebe. Onda je Oliver jednom počeo na isti način da opisuje muško telo. a tako živopisno i sa toliko puno erotike i ljubavi da je osećao kako mu žmarci preplavljuju celo telo.

plave i pune bola kojeg nikada ranije u njima nije video ga pogledaše. pogledom nekog ko se predao i rešio da padne u zaborav zauvek. vidi Olivera. „Čoveče. osetio je da je uhvaćen u vir ledene vode. reče sam sebe iznenadivši ovom rečenicom. promuca Andrej i jedna suza mu se skotrlja niz pegavi obraz. čoveče“. ali nije prestao da govori: „Žao mi je što sam otišao Oli. Hajde. osećajući se glupo jer nije znao šta da kaže. U to vreme je već počela klanica građanskog rata u Jugoslaviji i stravične posledice su se mogle videti na ovom odeljenju. samo na kratko. a prokleti bolničari su stajali oko njih umesto da ih puste na miru. „Ozdravi mi. Kad je ugledao krupno nepomično telo do kog su ga doveli.“ I tada jedna suza pronađe put iz Oliverovog plavog oka i skliznu niz obraz. nemoj to da mi radiš. reče Andrej. umornog i gladnog. gledao je u plafon praznim pogledom. Intenzivnu na VMA nikad neće zaboraviti. bez tebe mi je život postao besmislen“. i ta tvoja ljubav prema svemu i svačemu. Izgledalo je da uopšte ne vidi Andreja. taj tvoj optimizam. Dugačka zlatna kosa je ležala rasuta na jastuku oko njegove glave. volim te čoveče“. bistre. Oliver nije reagovao. Malo je zakasnio za posete i nisu ga pustili unutra. Oliver nije spavao.“ Znao je da zvuči nepovezano i smeteno. „nemoj to da mi radiš. Onda je došlo vreme za . a oko vrata je imao neku jezivu skalameriju. pa je morao da prespava noć na neudobnoj klupi železničke stanice i tek sutradan su ga ukočenog. „Hej. nakon dugog insistiranja pustili da. nemaš pojma koliko si mi nedostajao. i tvoj pogled. Oliverove oči. Oli. mada bi to voleo. smeh i naši izlasci… Nemoj da se predaš. čoveče.par minuta i otputovao za Beograd.

a oči delovale smireno i pomalo hladno. „Nisam mogao da se zaustavim. Rekao je to svojim mekim. ležeći dokono u krevetu. Samo je jednom. prazna uma.terapiju i Andrej je morao da ode. Andrej je zajedno sa Oliverovom majkom. Kosa mu je meko padala po ramenima. Kad je izašao iz zgrade. Oliver je pušten kući na ambulantnu terapiju. Izgubio je jednu godinu fakulteta. kada se vratio sa VMA. ali je bio srećan što mu je pružena još jedna šansa. Od tada su se ponovo viđali. Mislio sam da sam video i osetio sve i da mi je potrebna mala pomoć da otkrijem još. Nedelju dana kasnije čuo je vesti o Oliverovom čudesnom oporavku. „Mislio sam da mogu da vidim dalje i bolje od onog što mi je prirodno dato. Oliver nije pominjao period kada je upotrebljavao razne droge. da ga odvezu kući. plavokosom ženom na koju je Oliver neverovatno ličio. tihom. jedno vreme je. Mislio sam da ću otkriti skrivene misterije čula i lepote dubine uma kroz halucinogene droge. Otkud sam to mogao znati.“ Zastao je. niti su ikada više pričali o nesreći. i da ću moći da se izvučem kad budem to poželeo. niti ga je Andrej ikada pitao nešto o tome. a bio sam siguran da mogu. Operacija pršljena je uspela i nije došlo do ireverzibilnih oštećenja. ako se uopšte ikada zaustavim. hodao ulicama turobno vukući noge kroz opalo lišće. Nisu spominjali događaje koji su ih razdvojili. a fizioterapija je davala sjajne rezultate. Mesec dana kasnije. pa onda još i još i da sam odlučim kad ću da se zaustavim. a onda seo na klupu i neutešno plakao satima. nakon naporne fizioterapije rekao Andreju nešto u vezi sa tim neslavnim periodom svog života. senzualnim glasom kao da priča poeziju. Već u početku sam osetio da to nije ono . lepom i visokom. Prevario sam se. otišao za Beograd na VMA.

Ispričao mu je zastrašujuću. bolje i stvarnije. I stalno mi se činilo da me iza sledeće doze čeka nešto lepše. znao sam da je sve lažno. kao da se takve stvari zaista dešavaju. razložno. Postoji čovek koji se svesno odrekao narkotika. To ga je podstaklo da pomisli da se Oliver vratio staroj navici. Iako je sva lepota halucinogenog stanja bila sintetička i isprazna. iako sam znao da je sve privid i da se ispod toga krije nešto užasno što će me uništiti. ali jezivo živopisnu halucinaciju. a to je ono što svet čini divnim. Jednom sam se predozirao i to me je gotovo ubilo. Sve dok se nisam probudio. Sve je to Oliver ispričao smireno. Onda je Oliver naprasno počeo ponovo da halucinira.što sam očekivao. Ali bio je delimično ubeđen da je reč o posledicama narkomanske faze. izgledalo je kao da sam nabasao na nepresušni izvor inspiracije u potrazi za lepotom. ali suviše sintetički. ugledao taj plafon iznad mene i shvatio da ne mogu da pomerim ništa niže od vrata…“ Tu je zastao i više nikada nije rekao ni reč na tu temu. i pretilo da će ga ostaviti takvim ako se ne pokori i pristane da pređe u uništeni svet tog bića. potpuno neverovatnu. ipak sam se upecao. Sve je bilo predivno. ali želja za njima ostaje. noć nakon oluje. Spominjao je nekakvo biće drugog univerzuma koje ga je. mada je Andrej znao da bivši narkoman zapravo ne postoji. da tu nema pravog životnog soka. Činilo se kao da je taj otrovni period zaista zauvek ostao za njima. i koje ga je paralizovalo od glave do pete. Svejedno. negirajući bilo kakvu sugestiju da je tada uzeo išta što stvara veću zavisnost od čokolade. ali nije opametilo. koju je navodno video u vreme kad ga je neponovljivo nevreme zateklo napolju. Činjenica da je u te događaje uvučen i Živko nije nimalo . zakopana negde u umu i čeka svoju priliku. navodno posetilo.

Andrej je slutio da se u Živkovom umu krije veoma živa mašta koju nije teško prevariti. reče kratko. Kolika je verovatnoća da dvoje haluciniraju istovremeno i pri tom imaju potpuno istu viziju? Kolika je verovatnoća da se takvih dvoje sretnu pod veoma neobičnim okolnostima? Kolika je verovatnoća da se on zaljubi u potpuno nepoznatu ženu. da li je i on zaražen? I Živko. I kad je pokrenuo telo u nameri da ustane. Okolnosti pod kojima su našli Veru bile su još čudnovatije. pirane. Iza njega je stajao Oliver prislanjavši mu perjanu jaknu na leđa. sudar univerzuma. sa veoma sličnim opisom apsurdnih događaja i nizom istovetnih činjenica. Samo što ja te stvari želim u romanima. i da tamo ostanu. Morao je da izađe napolje. a ne u svom životu. „Lepe devojke koje spašavamo od zveri. izazvanih ko zna čime. Pojava Vere poremetila je sve Andrejeve pretpostavke. Bog mi pomogao…“ . „Da“. Pojavio se još neko ko je prošao kroz sličan pakao kao i Oliver. bitke dobra i zla… kao u SF romanima koje tako rado čitam. iako jeste lepa? Ako je došlo do nekih kolektivnih halucinacija. pa makar se smrzao.olakšavala okolnosti. u stvaran svet. osetio je nešto mekano na leđima. koja deluje totalno ludo i uz to nije neko čudo od lepote. takođe? Da li će i oni uskoro videti krokodile. uzvrati mu oblačeći jaknu ni ne pogledavši ga. paralelni svetovi. Nije mogao da se seti da li je postojala mogućnost da Oliver i Vera utiču jedno na drugo po pitanju potpuno iste halucinacije. bez obzira na sve. čudesne paralelne svetove i njihove agresivne stanovnike? Osetio je kako se pomalo guši u ovoj zgradi. A vas dvoje želim kao deo svog života. „Mislio sam da će ti trebati“.

opasno proklizavajući. Pomislio je da malo prošeta. . iste kao i uvek. Trepavice mu se. izašao je na hladan. Zavukao je ruke duboko u džepove. Ušao je u autobus sa sumnjom u svoja optimistična predviđanja i odvezao u Limanski park. Ulice Novog Sada. i delovali tako umirujuće obično i divno. februarski vazduh. gotovo odmah. sve je delovalo utešno stvarno i poznato. a i Veri. za sve će postojati razumno objašnjenje i svi će na kraju odahnuti smejući se svom ekstremno maštovitom viđenju stvarnosti. sleđeno ukrutiše.I dalje se ne okrećući. da se izvuku iz… čega god. bez primesa SF-a. prodavnice. razbistri glavu. njegovog Novog Sada. Hladnoća mu je malo razbistrila misli. stvarnost koju je želeo u svom životu. gledajući oko sebe stvaran svet. Ljudi oko njega išli su svojim poslom. sve ono na šta je navikao. Koračao je Limanskim parkom osećajući se sve bolje. Sve ga je to vraćalo u stvarnost kao i ledena hladnoća koja mu se uvlačila pravo u kosti. a onda peške do faksa i proveri kog dana sledeće nedelje se održava kolokvijum. autobusi koji su prenatrpani vozili zaleđenim drumom. zavejane snegom. Sigurno će naći načina da pomogne Oliveru. Svakako da će se ova mora završiti. Koračao je pravo u susret živom opovrgnuću da je sav košmar ostao u njegovom stanu između Vere i Olivera. znajući da će Oliver razumeti. nepromenjene. Temperatura je sigurno bila bar petnaest stepeni ispod nule. ležerno su se pružale pred njim.

S obzirom na vlasnika tih delova. Ta misao joj je naterala jezu uz leđa. pitanje je bilo koliko su i ovi delovi u kesi bili zaista mrtvi. morala je da smisli nešto bolje. Osim toga. ali nije mogla da rizikuje da neko otkrije paket. Nije mogla da ga baci u kontejner ili klozetsku šolju. Morala je da se reši tog užasa pre nego što neko primeti da nešto nije u redu. koji se odlično držao u stanju odmaklog raspadanja post–mortem.Deo jedanaesti „Ovo je skroz morbidno“. inteligentnog bića i mogli su da budu još živi. Definitivno je morala da se reši ovog paketa. Naravno da je u podrumu uvek nešto smrdelo. posmatrajući jezivu kesu sa ostacima svog posetioca. više nije mogla da podnese pomisao da se ostaci nečijeg tela. Smrdelo je do neba. nalaze tako blizu nje. jer su to bili delovi humanoidnog. Ideju o propisnoj sahrani odbacila je kao nerazumnu. A mogao bi i neko da je vidi dok baca ili da delovi izdajnički isplivaju iz šolje. reče Irena glasno. Ne. pa makar ne bilo ljudsko. jer je zemlja bila smrznuta i .

nabacila šal i kapu. pardon. Mozak joj je očajnički radio u potrazi za razumnim objašnjenjem neznancu. Nosio je kapuljaču i debelu jaknu. Irena je petljala po snegu pokušavajući da skloni kosu sa lica i ustane. reče ona glasno. „Imate lepe oči. uguranom u torbu. tako da ništa nije mogla da vidi. Ubrzala je kajući se što nije odabrala neko pitomije vreme za svoju misiju. Udarac je baci u sneg. a nije mogla da se seti ni mesta gde bi mogla da iskopa raku tako da je niko ne vidi i ne postavi nezgodna pitanja. to nije moje. ali sigurno je bilo delova oko mosta na kojima nije bilo leda. Čovek sa kojim se sudarila nije pao. Napolju je vetar šibao kao lud i duvajući joj u leđa zaplitao kosu preko lica. Dunav je bio smrznut. trudeći se da joj reči probiju ovaj prokleti vetar. kapa spadne. Čestitajući sama sebi na ideji obukla je perjanu jaknu. „To je za moj fakultet… ve- . neke ogromne.tvrda kao kamen. „Izvinjavam se zbog ovog“. uputila se kroz Limanski park. koji je strpljivo stajao na vetru i gledao u ostatke koji su tonuli u sneg. Čovek joj pruži ruku i ona je zahvalno prihvati. Vetar mu je duvao u lice i očigledno ga je to na trenutak oslepilo. Nedaleko od njega ležalo je nekoliko prstiju. Ovo nije smelo da se dogodi. kad odjednom udari svom snagom u nešto veliko što joj je išlo u susret. oko…“ odgovori joj neznanac i ona se ukoči. dozlaboga ružne cokule na noge i sa kesom. tašna se otvori. ali se malo zateturao. Iz kese koja je ležala na snegu izdajnički je ispalo prokleto oko i mrtvo zurilo u nebo. nešto dovoljno široko da bezbedno može da baci neželjeni tovar i on odmah potone. to je… za laboratoriju!“ vrisnu očajnički. „O Bože. a iz pocepane kese prosu jezivi sadržaj.

Izletela je iz jakne kao iz katapulta i panično zavrištala pre nego što joj se neznanac bacio na leđa i oborio u sneg. Nije uzeo ni oko ni prste. rukom u rukavici posegnuo pravo za okom. nije želela više ništa da objašnjava. Čučnuo je i osmotrio delove malo bliže. bilo kakvu. A ti si ih prosuo. ne dirajte to!“ vrisnula je opet. Okrenula se i počela da beži. Iznenada oseti kako ju je nešto ščepalo za kragnu jakne. znaš. gledajući i dalje u delove tela prosute po snegu. Osim toga. kada je neznanac posegnuo za delovima. Tip nije normalan. Zapravo. budalo. Neću te napasti. Ljudi gledaju svoja posla. A mislim da mogu da ti pomognem. Iz kog ste kraja galaksije?“ upitao je začuđujuće mirno.“ . zaklanjajući se od vetra jaknom. „Ostavi me na miru. kao šatorskim krilom. za plašenje. Irenu je hvatala panika. Očekivala je neku reakciju. Pokušala je da se otrgne i nekoliko dugmadi popustiše. Neznanac joj stavi ruku na usta i reče smireno: „Prestani.žbe i to… ne. „Ostavi to!“ sada već graknu i baci na njega u nameri da mu otme vrećicu. Bila je sigurna da je neće pratiti. to nije pravo. Nije imao razloga da je prati.“ Neznanac je stajao i ćutao. vrištaću! Silovanje! Silovanje!“ Vetar je odbijao njene krike. „Imate veoma neobične pretke. Ona zamuca: „To su… to su ostaci mog…pretka. ali jeste vrećicu sa preostalim delovima i zavirio unutra. podigao ga i proučavao. a prokleti park je skoro sasvim prazan i nema nikoga ko bi joj mogao priteći u pomoć ako bude potrebno. To je igračka. Ovo se nikog ne tiče osim nje. ali je umesto toga pocepa i preostali delovi se prosuše po snegu. ali on je samo ćutao i to ju je plašilo.

Slutim da nemaš pojma šta je bizarno“ odbrusi mu. Malo ga je gurnula.“ Govorio je staloženo. to je blaga reč za ono što se meni dogodilo. kao da imaju nešto živo u sebi. rekla je pokušavajući da . „Ono nisu ljudski ostaci. pokušavajući oboje da dođu do daha. kao da su odavno mrtvi. šta ti možeš da znaš o ovome?“ Tip je još uvek bukvalno ležao na njoj kao da se bojao da će mu pobeći. a možda bi isprobala i teoriju o tome da li muškarci imaju jednu veoma bolnu tačku. zar ne? Toliko bar znam o anatomiji. neću bežati“. ali je bila atraktivna. Donedavno sam bio svedok. Moj najbliži prijatelj je umešan i imam neodređen utisak da se i ti uklapaš u celu tu priču. Izgledaju drevno.“ „Bizarno. Poput morske zvezde. Da se nešto slično dogodilo nekoliko godina ranije ili prošle zime. Jedno vreme su ležali u snegu. verovatno bi nastavila da vrišti i otima se. „Pusti me. odeće isprljane. izgubljen u snežnoj stepi. žalosno blatnjavom i raščupanom. Njegove zelenkastosmeđe oči gledale su je kao što bi očajan i gladan čovek. mada ne i direktan učesnik veoma bizarnih događaja u svojoj okolini. „Dobro. ali sada joj se samo javila jedna neobično utešna misao: „Bar je čovek. gledao zeca kojeg je konačno ulovio. iz svakog otkinutog dela izraste nova zvezda. I bar je živ.Kapuljača mu je spala. Bila je sva crvena u licu od hladnoće i vetra sa plavom kosom. Kad je raskomadaš. Andrej je osetio njene bujne grudi pod sobom.“ „Zovem se Andrej. Imao je lepu riđu kosu i ne više od dvadesetak godina. Čak i kroz svoju debelu jaknu.

jer ako je ono što mi se dešava istinito. hajde. Andrej se potpuno šokirao kada je shvatio da ona plače.“ „Čak ni ako uključuju paralelne svetove. „Hajde. ekstremne halucinacije i telepatiju?“ Osetio je kako ga gura nogama i pokušava da izvuče. sve je u redu“. Možda i jeste lud kad sve ovo priča nepoznatoj devojci. jecaji su se primirili i prešli u uzdisanje. ali nije bio siguran da li zbog toga što je ostala bez jakne ili zbog zloslutne primedbe o morskoj zvezdi. Ali to kako sam do njih došla toliko je suludo da se nikakva bizarna dešavanja tvog prijatelja ne mogu meriti s tim. Možda zbog oboje. i pomislio kako verovatno misli da je on neki ludak. Konačno. To je potrajalo neko vreme i on poče da oseća kako mu se hladnoća uvlači u kosti. I to mi se činilo kao sasvim lepo rešenje. „U pravu si. „Sačekaj!“ „Ne želim da čekam! Želim da idem. umotao je i nežno zagrlio. toliko je stravično da sam milion puta poželela da jesam luda. „Toliko sam se bojala… Mislila sam da sam totalno poludela… Sve to što mi se desilo. Iznenada je konačno prestala da se rita i smirila se. skinuo jaknu. molila sam boga da dođu bolničari i odvedu me u neku ustanovu gde ću dobijati svoje doze za smirenje. Ustao je s nje. to nisu ljudski delovi. onda… Onda sam u… u stvarno groznoj noćnoj mori.se izvuče ispod njega. uplašio si me s tom zvezdom!“ Osetio je da ona drhti. Izgledalo je da ne može da prestane sa jecanjem.“ . reče Andrej. polumrtva bića nezemaljskog porekla.

Bilo bi dobro da upoznaš mog prijatelja. kao što sam rekao. u pravu sam?“ „U pravu si.„Znači. Ja sam deo toga!“ „Čuj…“ „Irena. Mislim da će biti bolje da ti vratim jaknu pre nego što se smrzneš.“ „Čuj. Irena. ako te nije strah da ideš u stan nepoznatog čoveka. ja nisam direktno umešan. . to jest.“ „Mene više ničega nije strah. samo ako je zemaljsko. da.“ Nasmešila mu se i rukavom obrisala suze. a ti imaš zadatak da popraviš moju pošto si je pokidao.

pa podigao šake i pregledao ih. Polako je prineo šaku licu. usne. Mrdnuo je nožnim prstima. I dalje je imao osećaj da mu nešto fali. Oko njega su čisti čaršavi ugodno hladili. graknu taman kad se on raznežio. „Oh Nikola. sa infuzijom zabodenom u ruku. tvoja kosa! Tvoja lepa kosa“. Do . Neodlučno je stajala kod vrata kao da ne može da odluči da li da uđe. Na glavi je imao pamučnu kapu. Nije imao kosu. prišla je krevetu na kojem je ležao. nije mogao da dokuči odmah išta. Onako pospan pod sedativima. ovaj put u bolnici. Kad je shvatila da ju je primetio. Opipao je nos. ali sa neodređenim utiskom da s njim nešto nije u redu i da mu nešto nedostaje. Bio je odeven u bolničku pidžamu i osećao se malo pospano i umorno. njegovo. Prepoznao je miris skupog parfema i pre nego što je ugledao Doru. Videlo se da je plakala.Deo dvanaesti Nikola se probudio. Izgledalo je kao da je sve u redu. Sve je izgledalo normalno. Ruke mu nemoćno klonuše pored tela. Strgnuo je kapu i umesto duge bujne kose opipao glatku kožu lobanje. bradu.

„Ali nisi zaspao sa cigaretom.“ Počela je da cmizdri. ko zna šta bi s tobom bilo. Čekao je gledajući je ispitivački. Talas samosažaljenja. oh. a sad još i viče na nju.đavola. Imaću ožiljak. vatrogasce i hitnu. Dora?“ glasom koji je pretio. zapalio si se. Bio si . šta se desilo?“ „Nikola. a ne zbog njegove kose. „…kažu da će mi ostati ožiljak. a ona misli na svoju prokletu šaku. „Nemoj da vičeš na mene.“ „Nisi mogla da kažeš nešto razumnije. Konačno je rekla: „Ja to više neću da trpim! Nemaš pravo da urlaš na mene. tebi je vatra već zahvatila kosu i da nisu došli na vreme. inače bi sasvim izgoreo. „Šta si rekla policiji?“ „Da si se zapalio. obrati joj se nestrpljivo. šmrcala je pomalo. Uništio joj je šaku. „Narašće ponovo“. izgorela bi ti i glava“. na primer da sam zaspao sa cigaretom u ruci?“ Trebalo je da bude besan. Da ja nisam zvala policiju. Tako sam se uplašila. Uvek prvo misli na sebe. „Teodora.“ „Jebala te ruka! Kaži mi šta se dogodilo! Ne sećam se ničega. Uništio si mi ruku. Nikola!“ Tako tipično za nju. a sad još i vičeš na mene. Pomogla sam ti. oh. pa je sve ovo rekao smireno. ali verovatno je bio pod sedativima. „Šta-se-do-go-di-lo. mislio je da ona plače zbog njega. polumrtav. On je u bolnici. Opekla sam ruku na tebe i…“ isturila je desnu šaku umotanu u zavoje. Nemaš nimalo zahvalnosti. Kad su došli policajci i vatrogasci.

Konačno je otišla. pomislio je prekrivajući lice šakama. Ćutali su dugo. Teško da bi policiji mogao da pruži objašnjenje poput spontanog sagorevanja. Molim te. „Da li me voliš?“ „Idi kući. Dora.“ Nemoćno je pogledao kroz prozor. Ležao je pokušavajući da razluči da li je sve što mu se dogodilo u vezi sa Aheom sanjao? Da li je možda zaista zaspao sa upaljenom cigaretom i sve ostalo umislio ili sanjao? Da li je Dora videla sve one divne oblike koje je pravio od plamena? Izgleda da nije. Nikola. Kakva ga to borba sa nepoznatim silama čeka? I kada? .“ „Umoran sam“. ako bude dovoljno razložno i smireno zvučao. „Kaži nešto.“ „O Bože. Postojala je verovatnoća da će policija pre verovati njemu nego njoj.“ „Volim te. „Kaži prvo da me voliš. Maskara joj se razmazala od suza. Smučilo mu se. ali je želeo da bude sam. ona u njega. idi kući. „Kaži da me voliš. A sada idi. nije je ni pogledao.“ Rekao joj je to da je se reši. Ispašće palikuća ili samoubica ili oba zajedno. Sad će mu ova glupača još navući probleme na vrat. opečenu šaku je pridržavala drugom rukom.“ Osetio je val sažaljenja prema njoj. O moj Bože“.budan i nisi pušio. On je gledao kroz prozor.

Bilo je previše hladno za razmišljanje i osmatranje okoline. Stan je bio mali. Upoznaće ostale ljude kojima se desilo isto što i njoj. koji je sada bio razvučen i pretvoren u krevet. pretpostavljala je Irena. Kad su stigli do vrata njegovog stana. osetila je neobičnu uzbuđenost. a kod prozora na dvosedu. verovatno zato da pripremi ljude unutra. stigao sam! Imam jednog značajnog gosta“. Ili će ispasti da je ovaj simpatičan momak u stvari neki ludak koji će je iskasapiti čim kroče unutra. a ionako je poznavala Detelinaru dobro. ali . Soba je bila mala. plavokos momak koji je takođe čitao. ispunjavao gotovo sav slobodan prostor. „Hej. bledo i mršavo. i to toliko da je trosed. uzviknu Andrej pre nego što su ušli u sobu. Oboje su podigli pogled kad je Irena ušla.Deo trinaesti Irena nije mnogo obraćala pažnju na to kuda idu. slepo je sledila riđokosog momka. sa kratkim hodnikom u kome su se sa desne strane nalazila vrata kupatila i jednom jedinom sobom spojenom sa kuhinjom. Devojka je delovala iscrpljeno. tipa garsonjere. Na trosedu je ležala neka sitna devojka i čitala. Momak je bio apsolutno prelep.

„Sreli smo se u parku i… ovaj… mislio sam da… ovaj… hm…“ zbunio se. znate. pa ćemo odlučiti je li ona sa nama ili ne. devojka na trosedu. ajd da nađem ljude koji su u sličnoj situaciji pa da pomognemo jedni drugima? Jeste li i vi imali skoro mrtve posetioce iz drugog univerzuma?“ Ovo je smešno. Šta da im kaže. do đavola? Možda: „Dobar dan. Irena se osećala sve jadnije. Prihvatila ju je.“ reče on srećno i Irena odahnu sa olakšanjem. Irena oseti tremu pred ovim osobama. „Vera“.su joj oči sijale. isto hladno. „Ja sam Oliver“. kad joj plavokosi pruži ruku. Irena je razmatrala izglede da se izvuče odavde i zauvek zbriše od ovih čudaka. stvarno te je našao. Da bude praktično odvedena do njih? „Ovo je Irena“. Bila je snažna i veoma topla. zdravo“. Devojka na trosedu uopšte nije izgledala ubeđeno. Očigledno je i on mislio da je možda pogrešio. pa rekoh. Možda je sve ovo neka greška. Bila je sigurna da su pogrešili. „Pa. Zar ne bi bila neverovatno velika slučajnost da ona tek tako sretne ostale koji su takođe odabrani. a da ih zapravo nije ni tražila. mada bi za nju bilo bolje da nije. obrati joj se plavokosi lepotan ustajući sa dvoseda. reče osećajući se glupo. Delovao je hladno i udaljeno. da joj se činilo da će se onesvestiti.“ . „A da čujemo njenu priču. Ono dvoje nesretnika su ćutali i nije izgledalo da su shvatali o čemu riđokosi govori. Gledala je Irenu sa neskrivenom sumnjom. „Dragi Andre. nedavno sam imala posetioce iz drugog univerzuma koji mi prete. poče Andrej na kojem se videlo da mu je malo nelagodno.

Ljudi. oči uokvirene ljubičastim kolutovima. onda mogu da biram. odbrusi Andrej ironično. što me tako gledate kao da sam pao sa Marsa?“ „Sedi. Ode da otvori vrata. Otišla je da potraži lonče. Oliver ponudi Ireni da sedne na dvosed. Ili jesam sa vama ili sam prosto poludela“. znate šta ima novo?“ „Dobar dan“. delovala je snažno. onda imamo slična iskustva. Jedino Živko je tako krvoločno znao da legne na zvono.„Pa. „Moj rad je prihvaćen za simpozijum u Beču. „ako budete svi zaćutali i saslušali me. sela i počela da priča. „Ej. uopšte ne shvativši ironiju. Dobar dan. Ovaj riđo… Andrej mi je spominjao paralelne univerzume. Ustala je iz kreveta. Živko uleti u sobu. reče Vera smešeći se. „Viđao sam je po studentskom gradu pomalo. lice bledo. Tamnu dugu kosu su šarali prosedi pramenovi. he… Ej. * * * Kroz Andrejev stan prolomi se frenetična zvonjava. Izgledala je izmučeno. idem u Beč na simpozijum! He. dobro“.“ „Da li izgledamo kao da se šalimo?“ upita Vera pomalo strogo. pristaviću kafu za sve nas“. ali danas smo se zvanično upoznali. sve ćete čuti. „A da. Mada je izgledalo da nema više od četrdesetak kila. „Vas dvoje se poznajete od ranije?“ upita Vera Andreja. Polako je skinula uništenu jaknu. reče Irena. . bića iz drugih svetova… Ako je sve to tačno i ako vi niste neke šaljivdžije ili nekakvi SF zaluđenici.“ „Dobro. Znate li šta je novo?“ graknuo je opet veselo. reši Irena da objasni sve. a telo toliko mršavo da su joj prsti bili kao grančice. telepatiju. vrat kao u ptičice.

raskošne obline od kojih su neke sada bile nezgodno izložene pogledu.“ „Ko je ona?“ upita Živko polako ulazeći u sobu. Rolna toalet papira koja ga je pogodila pravo u glavu. ti si se meni kanda zaljubio“. „da si samo video svoj izraz lica. Veoma bujna obla devojka. zaurla predivno stvorenje. Stajao je u dovratku i gledao je sa divljenjem. bez kucanja grunu u kupatilo. stajala je raskoračena iznad šolje u pokušaju da piški. osećajući ugodno uzbuđenje i potpuno zaboravivši na svoju hitnu potrebu. divlju kosu i kestenjaste oči koje su ga zapanjeno gledale. i pre nego što je iko stigao da ga zaustavi. reče Andrej drsko i dodade glumeći očaj: „Znači. Tamo ga je dočekao prizor kakav apsolutno ni u snu nije očekivao. „Izvini. Muškarci su grozni. malo ga vrati u stvarnost. ali prvo pod hitno moram na jedno mesto“. „Ej moj naučniče. očajnički povlačeći svoj džemper nadole ne bi li se sakrila. dugačke plave kose. od naše ljubavi nema ništa? Prva cura koju vidiš kako piški i ti mene odmah ostaviš. Svi ste bili u sobi i…“ zamuca pokušavajući torbom da sakrije koliko se uzbudio.„Dobro. Sav crven izašao je iz kupatila zatvarajući vrata. čak je i Oliver delovao zabavljeno. Andrej je brisao suze. Zadivljeno je buljio u njenu belu kožu. „Marš napolje ili ću te zadaviti!“ Povukao se. plavu. „Mislio sam da nema nikoga. Živku se učinilo da nikad nije video ništa lepše od nje. a ne sedne na dasku. Kad se vratio u sobu. osećajući sve veće uzbuđenje. „I vrati mi prokleti papir!“ dreknu nimalo mio glas iz kupatila. „Marš napolje“. ali stvarno je smešno“. Andrej i Vera su se smejali kao ludi. Ubacio ga je unutra.“ .

ali se bojala da će je on odgurnuti. „Znam. makar po cenu da sam mentalno bolestan. Oliver je otišao za njom. Pokušavam da se prilagodim. Onda je izašla iz stana. upoznaćete se“. Irena je izašla iz kupatila dramatično uzdigunute glave i grčevitim pokretom zalupila vrata. Ni meni nije lakše. Osećam se odvratno sebično kada tako razmišljam. To je lako. „Ne mogu. Mislio sam da više ništa.„Sedi. „Ništa. možda bih to već učinio. ali to teško ide.“ Vera i Andrej su se kikotali kao dva deteta. Da nije Andreja i Živka. Htela je da ga zagrli. Samo će ga pogoršati“. U početku sam se i ja nadao da je sve to u mojoj glavi. toliko joj je bilo laknulo što je našla prijatelja u nevolji. ali u poslednje vreme sve više maštam o tome da pobegnem od realnosti. počela da oblači jaknu. To bi trebalo da je odavno iza mene. sad još hitnije moram u klozet. sačekaj da izađe. apsolutno ništa na svetu neće moći da me navede da ponovo mislim o fiksu. Oliver je zagrli kao da je čuo njene misli. „Ti si uzimao narkotike?“ „U velikim količinama. i da mi je mozak uništen narkoticima koje sam nekada uzimao. ali to je jače od mene. uzvratila je polako.“ Irena je zastala i sela na stepenice. Kako je to biće znalo za moj najveći strah? Kako je moglo da zna?“ . Ona je ćutke silazila stepenicama. Ušla je u sobu i ne gledajući ostale. Zapravo sam znao da je sve to stvarno. reče.“ „Znam da je teško prihvatiti sve to. Oliver pored nje.“ „To neće rešiti tvoj… a ni moj problem. „Šta je s tobom?“ upita je. ali sam želeo da nije.

“ „Nije blef.“ „Daj meni da pogledam“.“ Nasmejala se. rekao je Oliver. Ja mislim da oni blefiraju. Nijedan narkotik ne može da proizvede prizore koje sam tada video. malo je ćutala. zatraži Oliver. Bukvalno se raspadao. Stvarno ga volim. to je taj… Živko?“ „A. Sedeo je sa Irenom na dvosedu. Andrej je držao primerak „Mračne Zone“.“ „Meni je lakše sada kada znam da nisam sama. Video sam kako izgleda svet o kojem su pričali. gurali Andrej. reče konačno. lupnuo je zglavkom kažiprsta po spomenutom časopisu. propast sveta. konačno nameštenom. prokomentariše Irena vireći preko Oliverove ruke u stranice „Mračne Zone“. Pazi ovo: Video demona u kokošinjcu. Bili ste oboje tako slatki. prema onome što je Vera ispričala.“ * * * „Moramo da odlučimo šta ćemo dalje“. Izvini što sam se smejao. „Našao sam nekoliko zanimljivih člančića. pa svi ste videli koliko je delova ostavio. Videla si Veru. . dok su se na trosedu. „hajde da se vratimo i smislimo plan. Oplodio je vanzemaljac ili Za dve nedelje.„Meni se onaj moj nije učinio toliko opasnim. „Bože. „A stvarno je bilo smešno“. „Ja mislim da je to dobra ideja. Živko i Vera. kakve budalaštine“. A ja sam zaista bio paralizovan. mada. trebalo bi da nas ima još dvoje“. I bio sam tamo. Gde ćeš drugde da nađeš ljude kojima se desilo nešto do te mere užasno nego ovde“. Žile je divan čovek. a onda oklevajući dodala: „a onaj što mi je uleteo u kupatilo.

ili malo ispekao ruku. Irena je bukvalno iščupala časopis iz Oliverovih ruku i drhteći čitala tekst. Osećala je da će se rasplakati. To je nemoguće.„Hej. preuveličali da bi dobili skandalozan tekst.M.“ Irena je izgledala kao da je u blagom šoku. ali spektakularan naslov je privlačio pažnju. nigde ne piše puno ime i prezime. „To ništa ne mora da znači“. „prvo. ili možda je čak fotografija tvog prijatelja samo iskorišćena za tekst o izmišljenom događaju. kao novinari. nogu. prebledela. sranje… Piše da je došlo do fenomena spontanog sagorevanja kod studenta N. u teškom stanju. ali da još nije u stanju da daje izjave. Spontano sagorevanje. a fotografija je loša. možda je stvarno on.“ Pokazala je prstom na veoma nejasnu crnobelu fotografiju momka koja je stajala uz tekst Spontano sagorevanje. Tekst nije bio upadljiv. U takvoj vrsti časopisa svašta je dozvoljeno. a novinari. Njegova devojka insistira na priči da se momak spontano zapalio…“ Zastala je. ali nije sasvim verovala u to što je pročitala. očajno gledajući ispitivačka lica na trosedu. 23 godine i da je. Drugo. primeti Vera. Možda je pušio u krevetu i malo zapalio posteljinu. To može da bude neko drugi. sranje. juče u Novom Sadu. Jednom u milijardu. Postojala je mogućnost da se tako skandalozan tekst bazirao na istini i ona je znala da se nešto zaista dogodilo Nikoli. „Znam tog momka. prevežen na Institut u Kamenici. Mi smo… prijatelji. Piše da je živ. stani! Znam ovog tipa. mada je teško bilo naslutiti šta.“ „Mislim da treba da odemo na Institut i da ga na- . To se dešava jednom u… milion ljudi. „Sranje.

„Mislim da ne treba više da ostanemo ovde“.“ „Dobro. Još imamo vremena da odemo danas“. Samo tako ćemo saznati istinu. zaključi Vera. reče Oliver i niko se ne usprotivi. „Ovo nije igra“.“ „Šta je sa tvojim smeštajem“.“ „Ja ne mislim tako“. . Vera ga samo prekorno pogleda. ostajete kod mene“. „Ja stanujem sa cimerkom pa ne možemo da se uselimo kod mene. šta li je. A i nema mesta za svo troje. Naći ćemo mesta i za Irenu.đemo. reče ozbiljno. upita Oliver Irenu. onda je to sređeno. možete da ostanete svi kod mene. odgovori odsutno gledajući u njega. Svejedno. „bez prave potrebe uvlačimo Andreja i Živka u naše probleme i stavljamo ih u potencijalno opasnu situaciju. „sve mi to zvuči sasvim ludo pa i dalje nisam u stanju da sasvim poverujem u to. odluči Andrej ustajući. čak ni sada kad sam svojim očima video parčiće onog jednog vanzemaljca. „Verovatno bi trebalo da ostanemo zajedno“. ako nemate gde da se svi smestite. reče Andrej oštro. Imam neki osećaj da je to čovek kojeg tražimo. I dalje je bila bleda.

da preusmeri njihovu snagu i kretanje. čisto estetskog utiska. Susreta se jedva sećao. On je mogao da oseti nadolazak iskrica u svom telu. da ih preoblikuje i osmisli koreografiju njihovog plesa. nego vam navire potpuno neočekivano i onda kada ga ne želite. izuzev za spaljivanje sopstvene kose i posteljine i eventualno. Znao je da su iskrice stvarne i da on ima neobičan. plamene iskrice nisu htele da se pojave. Kakva je korist od dara koji ne umete da upotrebite. ili ne. Pitao se da li uopšte može sopstvenom voljom da inicira sam plamen. Sećao se da je spominjala . bila takođe stvarna. igri boja i oblika i kretanju plamene aure.Deo četrnaesti Koliko god da je pokušavao. Međutim. možda i nepostojeći. još neukroćen dar. ali isto tako njegov uticaj na samu pojavu plamenih iskrica bio je ništavan. nije bio siguran da je pojava monstruozne žene pre par meseci. Njegovo učešće u plesu plamenih iskrica. ali nije mogao da izazove sam početak. koja je sebe nazvala Ahea. kao da ga je sanjao. možda je bilo značajno. čiju svrhu tek treba da otkrije. Ili jednostavno nije umeo da otkrije šta ih pokreće. kojeg ne umete ni da samostalno izazovete.

Ako ih se i sećao. Neko je stidljivo pokucao na vrata njegove sobe i Nikola se trgao iz razmišljanja. razrađen do najsitnijih detalja. i to verovatno najapsurdniji i najbizarniji koji je ikada imao u životu. Bila mu je draga.nekog. Kakva besmislica! Naravno da je znao da je to bio samo san. možda i halucinogeno. po imenu Šelunj. ili nešto. Ovaj san je bio izuzetan. On se obično nije sećao svojih snova. od svih ljudi. nikada nisu bili posebno maštoviti. i kao neko ko će mu se nesebično diviti i pothranjivati njegovu taštinu. njegova poznanica. bio je sklon da poveruje da je. mada mu je bilo teže da shvati odakle je takav san došao. Obično mu je godila njena pažnja. bio i njegova posledica. u neku ruku. samo tišinu. i da je spominjala da je došla iz nekog propalog sveta da ga potraži. Njen pogled ga je iznenadio. Oprezno ju je pogledao. Ušla je Irena. mada je ponekad činila da se oseća klaustrofobično. Moguće je da iskrice imaju i narkotičko dejstvo. apsurdan i nije mogao da otkrije čime je bio inspirisan. ali sada se osećao preumornim da je istovremeno obeshrabruje u ljubavnim obećanjima i zadržava kraj sebe. ali sada nije želeo njeno prisustvo. jer mu je bila potrebna kao prijatelj. Sada nije želeo nikoga pored sebe. Izgledala je drugačije i gledala . njen uobičajen pun obožavanja koji se tako često trudila da sakrije. Bili su vezani za događaje prethodnog dana ili za njegova razmišljanja ukoliko je u to vreme o nečemu veoma intenzivno razmišljao ili maštao. Budući da je san došao zajedno sa prvim jakim napadom neobične iskričave energije njegovog tela. očekujući još jedan da li me voliš pogled. Njega.

I dalje se pitao zašto je došla. rekao je ležerno. „Znači. Prvo moram nešto da proverim. Bila mu je sve čudnija. „Rekla sam da sam ti rođaka. Sada kad nije izgledala kao zaljubljeno kučence. „Ko je to još došao sa tobom?“ „To sada nije bitno. . šta je trebalo da joj kaže? Da se malo zabavljao praveći raznobojne iskrice od sopstvenog tela oblikujući od njih cvetove i palate. Odjednom ju je drugačije video. ali nije prokomentarisala tu činjenicu. ostale nisu pustili. Verovatno je to ostavila za drugi put. kao da je policajka. Učinilo mu se da je video razočaranje na njenom licu i to ga je šokiralo. Zar nikog ne zanima kako je njemu? „Šta ti se dogodilo?“ upita ona kao da mu je pročitala misao. Sada nije vreme za posete. Njena udaljenost i ozbiljnost činili su je zanimljivijom.“ Uspravio se u krevetu. Nemamo puno vremena. niti šta mu se desilo. Primetio je mali šok na njenom licu kada je videla da je ćelav. a pogled malo odsutan. šta ti se zaista dogodilo? Ono što piše u novinama nema nikakvog smisla. Delovala je veoma umorno i kao i obično. „Zaspao sam sa cigaretom u ruci“. Uostalom. delovala je privlačnije. lice joj je bilo ozbiljno. odvrati ne gledajući je.“ Uzdahnula je. Izgledala je kao da je u žurbi. „Mislim.“ Sela je na stolicu kraj njegovog kreveta. a ne kao prijatelj. „Sasvim“. Nije mu se dopadalo što ga ovako ispituje. ono što piše o fenomenu spontanog sagorevanja je izmišljeno?“ Njen glas je i dalje imao taj hladni ispitivački ton.ga sasvim drugačijim pogledom. bila je nenašminkana i pomalo raščupana. Nije ga pitala ni kako je.

Cura se ponašala kao neko drugi. Sad ga je sasvim zbunila. „Mislim da ću da spavam. Rekla je to tiho. bio sam sluđen ceo dan. valjda će me ostali sačekati.“ „Zar niko neće da normalno razgovara sa mnom?“ Protiv svoje volje. a sad njegova jedina prijateljica. „Koji ostali?“ Odmahnula je rukom.“ Ona ga je i dalje ispitivački gledala kao da je on neki egzotični papagaj. Ustala je.pa mu se omaklo malo plamena na posteljinu? „Jesi li dobro?“ „Kao grom. Kao da joj je reč pobegla iz. . moram da pođem dok me nisu izbacili. a onda je bez ikakvog nagoveštaja rekla samo jednu jedinu reč: „Šelunj“. koja je ušla na dvanaest sekundi da bi ga hladno ispitivala kao detektiv.“ „Nemaš teške povrede kao što piše?“ „Nemam više kosu. Drago mi je da si dobro. u „Mračnoj Zoni“?“ upita je podrugljivo. Izgledala je kao da uopšte nema volje da razgovara s njim. inače. Nije ga udostojila odgovora. skrivenih misli. odsutno. Nikola je zvučao razočarano. izvini. Ona je neodlučno stajala kao da se premišlja.“ Neodlučno je zaćutala. Rešio je da je pusti. a ne bez kose. Rekla sam da ću ostati pet minuta. ako to ubrajaš u teške povrede. kao da ne mari da li će je on čuti. Video je kako kreće prema izlaznim vratima. Prvo su došli njegovi roditelji i plakali sve vreme posete kao da je ostao bez nogu. Čelo joj se nabralo: „Dobro. „Dobro. kao da želi da se što pre izvuče. Gde si to čitala. više za sebe. Onda Teodora koja je najviše žalila samu sebe.

Od samog početka je osećao da susret sa Aheom nije bio san. . „Je li ti to tvoje… stvorenje spomenulo Šelunja?“ upita je naposletku. Ali suština je bila ista. Oni su tu. rekao je i nije mu promaklo da se ona namrštila. „Ono što se meni desilo nedavno potpuno je suludo. možda to nije bio san. „Čuj. u snove.Trgao se i ona je to primetila. rekla je kada je završio sa skraćenom verzijom priče. ali nisu mogli da uđu u sobu. Sam si spomenuo da je ta Ahea rekla da nas ima više. ali suštinu je rekao. ja znam još dvoje. devojka. E pa. „Zapravo ne. pa je taj događaj svrstao tamo gde mu se činio najprikladnijim. Ne tačno onako kako se desilo. Šelunj“. Nežno je stavio svoju ruku preko njene. Jedno od njih dvoje se susrelo sa tim Šelunjom. ali jednostavno nije mogao drugačije da ga objasni.“ Veoma oprezan odgovor. jer… znaš. ako se sećaš?“ Ispričao je. Pogledala ga je kao klinca koji je razbio vazu. Suviše ludo da bih pričala bilo kome.“ Nikola se bacio leđima na jastuk: „Sranje.“ „Ja sam jednom sanjao tu reč. meni se desilo nešto slično“. I njena priča je očigledno bila skraćena. Ovo ga nije toliko iznenadilo. znajući da će ona odmah ispričati svoju priču i nije se prevario. Videlo se da je neodlučna da li da nešto kaže. Bilo je jasno da nevešto pokušava da izostavi neke delove. I to košmarne. Vratila se i sela na krevet. isto što i ti. pa i tebi.“ „Hoćeš li da mi ispričaš ceo taj san. Osećao se kao kauboj u dvoboju u kojem nijedan neće prvi da potegne. Odlučio je da on kaže umesto nje: „Šta ti znaš o Šelunju?“ „Izgleda. Dodao je: „Zato mi je čudno otkud ti možeš da znaš za to.

petoro. izvini molim te…“ zastao je gledajući odsutno u prazno. Ponekad mi se čini da i pored svega ne mogu da verujem u to što se dogodilo. da odeš? Nemoj pogrešno da me shvatiš. „Pokazaću ti ih kad izađeš odavde. Još nismo stigli da ih bolje pregledamo…Treba da dođeš“.“ „Razumem“. Bukvalno se raspadao. ostavio je delove tela za sobom. I pored toga što nisam jedina. Sad i nije trenutak. Probuđen. nas četvoro ili ako je Vera u pravu.“ Izgledalo je kao da se izvinjava. Još jedna promena. što je tipična osobina ljudi koji su nesigurni u sebe. koji su to ozbiljno shvatili. i što imam čak i delove tog posetioca. trebalo bi da smo na okupu. Da. A možda smo jednostavno svi poremetili pameću. . Palo mu je na pamet kako je verovatno i ovaj razgovor sa Irenom samo san. „Kako to misliš da dođem kod vas? Šta. Ne sasvim. Irena se lako vređala. Nije izgledala uvređeno. da nisu nametljivi. Potrebna im je stalna potvrda od drugih da su dobri. ne verujem stvarno u to. „Irena. Zaprepašćen. Treba li zbog nekog glupog košmara. da živimo u komuni kao grupa ludaka?“ Ideja da živi sa Irenom i još dvoje njih koji imaju iste sumanute halucinacije činila mu se nepodnošljivom. slegnula je ramenima.“ „Molim? Ti imaš delove tog tvog… posetioca?“ Nikola je konačno gledao u nju. rekla je ustajući. Možda zato što ne želim da verujem. Kako stvari stoje. koji je slučajno zadesio još troje ljudi.a nadao sam se da sam to sanjao!“ „Nisi. da su voljeni i poželjni u društvu. Nastavio je: „Da li možeš da me ostaviš samog. „Treba da se izvučeš odavde i da pređeš kod nas.

osećao se kao da pripada ovom mestu.da napusti svoju sobu i krene da živi u komuni sa njima? To ni u kom slučaju nije želeo i rekao joj je da će razmisliti. I pored toga što je trava bila visoka a cveće bujno. da je izgledalo kao da ekološki problemi ne postoje. Sad je mogao da nastavi sa spavanjem. ali joj je svež vazduh ovog predela davao neki novi izgled. Naprezao je oči gledajući u daljinu. naizgled nepreglednoj sunčanoj i zelenoj poljani. jebi ga“. I pored očigledne usamljenosti Nikola se nije osećao tegobno. prestala sam. i to je bilo to. niti neke oznake prisustva ljudi. Bilo je nečeg umirujućeg i utešnog u ovom mestu. Čak su se i njegova ćelava glava i taman ten neverovatno dobro složili sa novom odorom i zelenim prostranstvom. Na nebu nije bilo ptica. kao da je na svom konačnom odredištu koje će ga čekati i kada… ako odluči da uopšte ode odavde. a zatim krenuo u jednom pravcu kroz visoku travu. tako zdravo. Primetio je da i dalje nosi bolničku pidžamu. Mada je predeo delovao ravno. Konačno je otišla. nigde se nije videla nikakva naznaka civilizacije. dajući mu osećaj pripadanja ovom mestu.“ „E. paperjasti oblaci i čisto plavetnilo. Duvao je blag povetarac. „Ne. . samo sunce. Pitao ju je da li ima jednu. kao da se neki iskusni baštovan brine o njoj. Razgledao je oko sebe. * * * Nalazio se na prostranoj. Trebala mu je cigareta. Pamučni gornji deo pidžame i zgužvani i prekratki donji delovali su sada skoro umetnički. poljana je izgledala negovano. kao kada se nakon dugog puta vratiš kući. Zapravo. među vlatima trave raslo je poljsko cveće. ali nije mogao da vidi naselja. Ponegde. skoro poput nekakve obredne odore.

sa visokim. Kao da je povredio tišinu ovog mesta. bila je nestalna poput vazduha. prelamalo na suncu. Nije bio siguran koliko je prešao kad primeti nešto nedaleko ispred sebe. postajala gotovo prozirna. Želeo je da joj se približi. kao što je to bio i on. ali je primetio da veoma sporo ustaje. veoma nalik njegovoj. Nije mogao da odredi šta je to bilo. mogao se zakleti. Poslušao je. ali lice mlado. obličje koje je ležalo u travi. Kad se približio na samo desetak metara od nje. Bila je to devojka. mada mu nije bilo jasno kako se tu našao. Požurio je prema njemu. poput kristala. poput duge. Delovala je materijalno. Kad joj je prišao vrlo blizu. To bi trajalo tek jedan trenutak. . Mogao je da vidi poljsko cveće kroz nju. pa nije bio siguran da njena prozračnost nije samo njegova uobrazilja. Načas bi. ubeđen da mora da vidi šta je to još ušlo u ovaj njegov svet. Prevelika odora ju je činila još manjom. izraženim jagodicama i tužnim sivim očima. Osećao je da je ona deo ovog mesta.Ovo nije bio san. ali nešto u njenoj pojavi kao da je lelujalo. sasvim se pridigla. kao i on. Kosa joj je bila duga i tamna. prošarana prosedim pramenovima. ovalnog oblika. Mislio je da spava. Kad ju je malo bolje osmotrio osetio je da u vezi s njom postoji nešto neobično. i dala mu znak da stane. u stvari. lebdi. Nikola je bio siguran u to. a u isto vreme. Bila je odevena šašavo. menjalo se. shvatio je da ona. sitnijom i krhkijom. „Ko si ti?“ upita je i gotovo se uplaši sopstvenog glasa. u neku preveliku odoru. kao da je toliko lagana da ni gravitacija ne može da je zadrži.

dodala je blago. „Ne postoji samo jedna istina“. da li to ona govori o njegovim iskricama? I kako je mogla da zna za iskrice? Konačno je odlučio da opet povredi plemenitu tišinu ovog mesta. rekla je i to ga iznenadi. prelaz materije u energiju.Proteglila se. Bila je lepa. Mogao bi da vidiš mnoge tanane nijanse koje ti sada promiču. zastala je gledajući ga svojim sivim očima. Nastavila je: „Ti imaš moć da manipulišeš materijom i energijom. „Manipulacija materijom i energijom. To nije .“ Nije bio siguran o čemu ona priča. da je materija samo naš način poimanja stvarnosti oko nas. Znaš da i energija ima svoje mogućnosti transformacije u drugu energiju“. sve što čuješ ili osećaš. Kako su se našli oboje na ovom mestu? Ko je ona? Manipulacija materijom i energijom. Njen glas nije povredio tišinu. lako poput duha. Mnoge oblike života koje sada ne primećuješ. mogao bi da vidiš svet na mnogo različitih načina. Ti znaš da je sve relativno. Ako bi naučio da menjaš način na koji tvoje telo i um primaju i prenose informacije. Gledao je u nju ne shvatajući. „sve što vidiš. da postane druga materija ili energija. ova devojka ga je očarala van svakog očekivanja. i znaš da ona može da promeni oblik. da osetiš najsitnije nijanse koje ih razdvajaju i da omogućiš prelaz iz materije u energiju. i mada je on izlazio sa lepoticama od kojih bi čoveku zastajao dah. ali ništa posebno. Na bilo koji način na koji poželiš. da. oblikovano kroz tvoje neurone. Ali ne sasvim kontrolisana. sklonila kosu sa lica i dugo ga zamišljeno gledala. isto kao i tvoje“. određeno je tvojim umom. „Ovo je moje mesto. ali ga je očarala toliko da je slušao kao zaljubljeni gimnazijalac.

i onaj na koji ih vide insekti. i dugačka kosa lepršali su oko nje tako da je sve više ličila na oblak tkanine i kose koji se stalno kretao. Sve to si ti doživeo.dovoljno. dalje od Nikole. vrteo. i potiskivao nazad. Nije izgledala kao da joj to smeta. onoga što jesmo. objasni mi“. „Da li je uopšte važno da li je ovo san ili stvarnost? Sve to ostaje deo tvog života. U jed- .“ „Ne razumem. kao da je jedan od pokidanih poljskih cvetova. Njena odora nalik na preveliku pidžamu. sve je deo nas. kroz mećavu počupanih biljaka. lako. Činilo mu se. Pokušao je da ubrza. Nju je vetar oborio. Telesno ili umno. a nebo sve tamnije. Još malo pa će je dodirnuti. pogleda šta se dešava sa devojkom. na način na koji ih mi vidimo. Vlati trave i cveća koje je vetar počupao udarali su ga po licu i gotovo ga zaslepili. uskomešane zemlje i olujnog vetra. Zar i snovi ne izazivaju emocije isto koliko i java? Zašto bi nam onda bili manje vredni?“ Sad joj je već bio blizu. da se vetar pojačava i navlači na nebo sve krupnije i tamnije oblake. Ne postoji samo jedna stvarnost. Boje. „sve oko nas je stvarno. Pokušao je da. oblici i promene oblika. rekao je. sve je stvarno. rekla je dok joj se glas utapao u povetarac. Snovi su stvarni.“ „Naravno da je kontrolisana“. što se više približavao devojci da je vetar sve jači. osetiš. Nije mu promaklo. ali je vetar sada već bio dovoljno jak da mu gotovo onemogući kretanje. Morao je da oseti da li je stvarna ili deo njegovih snova. zvuci onako kako ih čuješ ti ili neko drugo biće. Morao je da joj priđe. menjao. prilazeći joj polako. Nije mu se dopadalo. kao i sve što dodirneš.

Širila je veoma neprijatan miris. Legao je. Predeo je menjao izgled. Moramo se naći. Sada je primetio nešto što mu je pri prvom susretu promaklo. S obzirom na pojavu trebalo bi da izaziva sažaljenje. išla je veoma brzo i on oseti skoro divljenje prema ovom nesrećnom biću. koji je Nikolu bukvalno prikovao za zemlju. preteći da ga oduva kao što je i nju. uprkos užasnom vetru. Nešto oblo i krupno se valjalo kroz travu prkoseći vetru. ali nije. čarobna čak. Prepoznao je to nisko i široko telo. Usudio se da malo podigne . kako ga okrutna sila sve više potiskuje. potpuno uplašen.nom trenutku oči su im se srele i ona je rekla: „Ti možeš da mi pomogneš. Uhvatio je sebe kako. odnese od njega. Hteo je da prisloni lice uz zemlju i zaštiti usta i oči kada mu je kroz opšti metež. Nestala je u par sekundi. ako bi se gledala na drugačiji način? Da li je Ahea to želela od njega? Prišla mu je i čučnula kod njegove glave. kao da ubrzano pada noć. ispušta besne krike. Noge su joj bile suviše zakržljale da bi bile upotrebljive. ubeđen da ju je izgubio zauvek. Pitao se da li reči devojke koju je vetar odneo mogu da se primene na Aheu. Kretala se neverovatno lako i brzo. Divlji vetar je bio stvaran. ja…“. drevni. osećao je kako mu odora leprša oko njega. zemlja i pokidano cveće punili su mu usta. pun prašine i buđi. Pitoma trava bila je pokidana i letela u pramenovima svuda oko njega zaslepljujući ga. Uprkos tome. začinjen mirisom truleži. i tada se konačno predala i dopustila da je olujni vetar. Kašljao je osećajući da će se ugušiti i pitao se šta se dogodilo sa devojkom. Kretala se skoro isključivo uz pomoć ruku. sivu kožu… Ahea. retku kosu. očajnički se držeći da ga vetar ne oduva. zario prste u zemlju čvrsto. Da li bi ona mogla da bude lepa. Da li je još živa? Oblaci su se već toliko nagomilali. poznato obličje privuklo pogled.

ali zar nije to govorilo .“ Čula je njegove misli. toliko naborana da nije bilo ni jednog glatkog mesta na njoj. Nema tu misterije. to je realnost i ne postoji ništa izvan toga. Izgledala je mnogo bolesnije nego kada ju je prvi put video. „Postoji milion načina da se izgubi kosa. creva. Bila je to zaista Ahea. Ja sam gola materija. postoji samo jedna istina. dragi moj. to su samo ćelije. rekla je dodirnuvši mu koščatom rukom ćelavo teme. Prenos informacija kroz neurone čisto je fizički proces.glavu kako bi mogao da je pogleda. funkcionišem. dragi moj. Bila je sivkasta i debela. Prkoseći tom izgledu.“ „Nisu halucinacije“. pomislio je. prekrivena jezivim tumorima i čirevima od kojih su neki nedavno krvarili. Nije izgledala dobro. Te tvoje iskrice. I milion objašnjenja. a to je materija“. ja sam živi primer da materija vlada. „Materija. Njena koža je Nikolu fascinirala. golo meso. Ovog puta nije bilo mraka. koža.“ To je bilo tačno. pomislio je. „halucinacije ti ne spale kosu. meso. eterična izgleda. Osetio je njenu debelu. Zapravo. a rane i bolesti brojnije. rekla je. Ti neuroni. to su samo tvoje halucinacije. „Lepotane. krv mozak. Skoro zavodničkim pokretima je prelazila preko njegovog vrata. njeno kretanje je bilo lako i snažno. koža. hrapavu kožu na svojoj glavi. „Ćao lepotane“. to je glavno. kao da odgovara na tvrdnje tamnokose devojke. Oči su joj sada bile mutne. Ili je to izrekao naglas. ni šljaštećih iskrica da je sakriju. kao kad povučeš prstom liniju od tačke A do tačke B. imala je lik izuzetno. Dragi. Nije se povukao pred njenim dodirom. gotovo neverovatno stare i bolesne osobe na samrti. krećem se lakše nego ti. obične materijalne ćelije.

u prilog suprotnom. koristeći svu snagu koju je imao. Shvatila je da je pročitao njene laži. isticala i vrtoglavo bežala.“ Sumanuti vetar kao da je malo oslabio. Bol se postepeno pojačavala toliko da se skoro presamitio. Video je njenu staračku. Pogledao je u svoj stomak da vidi šta se dešava. Da je tako. nemam tanane nijanse duhovnosti. Ostavio je nezemaljsko obličje da sedi na osakaćenoj flori poljane. nažalost. iskričava svetlost skerletne boje je. Nije bio siguran u njene prave namere. a zatim na kolena i ustao. Shvatio je i da. ja sam materija. Počeo je da se migolji. Ruka joj se već spustila u okovratnik pidžame. iako nije bilo potrebe za tim. podigao na laktove.“ „Zašto onda želiš mene“. ali znao je da mu nije rekla istinu. Ja sam čudo evolucije. I funkcionišem. pa se Nikola. kako ja mogu da ti pomognem?“ „Prestani da mi se opireš. niti razlog za laži. otresajući vlati trave i grudve zemlje sa sebe. u mlazu. Video je kako ga Ahea pakosno. „Ako je sve materija. Iznenada je osetio oštar bol u stomaku. bolesnu šaku ispruženu ispred teškog tela i u tom trenutku mu bi jasno da tu iskričavu svetlost iz njegovog tela ona izvlači. Bolelo je kao živa rana. tkiva i plazme i da mu kida utrobu. alarmantno nisko se spuštajući niz mišićava leđa. Ahea ne bi mogla uopšte da se kreće. Znao je da ova kreatura laže. Nemam osećanja. a sa strahom je na svojoj odori ugledao . upitao je glasno. „Mi jesmo iz drugačijih svetova. Iz jednog dela njegove utrobe. iskričava svetlost nastaje od njegovog tela. da postojanje nije samo materija. od njegove krvi. čak besno gleda kroz mutne drevne oči. ona je očigledno mogla da oseti šta on misli. ali suština je slična. ne bi trebalo čak ni da živi.

A negde u Novom Sadu. Vera se vrišteći probudila. . nekoliko kilometara dalje. Ova ludača će ga živog raščerečiti.ogromnu tamno crvenu mrlju koja se širila preko celog trbuha.

ZATVARANJE .

Devojke su uglavnom vrištale. Jedna od devojaka je upala kada su se ostale . Niti je iko bio disciplinovan. u kampu je često vladao haos. Volele su da se spuštaju kroz prozor u nekakve ogromne jame ispunjene blatom i septički otpadom. ali je to ni najmanje nije uznemiravalo. a ne upasti u ogavnu smesu. niti se nešto određeno moglo naučiti. Nije znala kako se zove.Deo prvi Nalazila se u kampu. Omiljena zabava devojaka bila je sasvim neuobičajena. skakale i bežale kad god bi im se prohtelo. barem ona nije mogla da razluči šta se to ovde učilo. Vera je posmatrala kako se spuštaju u jednu od jama. Iako su ličili na okrutne vojne zapovednike. i to joj je jedino bilo važno. Stigla je među poslednjim „učenicima“. Ovo je bilo mesto neodređene namene. smejale se. predvođeni postarijim bićima zastrašujućeg izgleda. nešto između vojnog kampa i školskog sanatorijuma. Glavni trik bio je spustiti se što je moguće niže. Mahom su to bile devojke i tek po koji mladić. Znala je ko je. Ovo mesto nije bilo primer discipline i obuke.

Vera je gledala sa prozora. Bio je patetičan. ali čelična izgleda vojnog lica u penziji. gledano sa prozora devojka u jami izgledala je mala kao šahovska figura i isto toliko drvena i nestvarna. izvukli pokrenula se. Užasno je smrdelo.“ Skoro da je osetila sažaljenje prema njemu. Sve izvan toga bilo je lažno. Devojka pored nje usplahireno je tvrdila isto. „Šta se desilo sa onom devojkom koja je upala u jamu?“ upitala ga je. Pogledao je u nju i opet je imala utisak da je njegov autoritet ograničen isključivo na fizički izgled. mada visina između prozora i dna jame nije bila velika. Sedeo je za malim stolom. Bila je sigurna da devojka dole u jami umire ili će umreti vrlo brzo. shvativši najednom da su zbog operacije izvlačenja jamske žrtve svi uprljani otpadom i smrdljivim izmetom. „Znate li Vi kako one umeju da budu nemoguće? Jeste li videli kako se ponašaju?“ pitanje umesto odgovora. ako joj neko ne pomogne. Nešto kasnije Vera je otišla u prostoriju mračnog izgleda gde je sve bilo tamnoljubičaste boje. star i ćelav. Ovaj čovek je samo želeo da bude autoritet. Znala je da će tu naći jednog od tutora ili koja god da je bila njegova uloga u ovom haosu. ali je odlučila da ne želi bliskost sa takvim čovekom. Nije nameravala da ima išta s njim. čak ni toliko da sluša njegove žalopojke. Svi su se brzo bacili pod tuševe. Zvučalo je kao da joj se žali: „Jeste li ih videli juče u šetnji? Ovde je nemoguće postići red. uključujući i zidove. U tom trenutku. Mada je telo u jami izgledalo sasvim neprirodno ukočeno i mrtvo poput drveta kada su je. ni na koji način. uključujući i nju samu. dozivajući pomoć. povu- .već bile popele u sobe. Uz izvinjenje. Soba je imala kosi krov. uz pomoć konopca.

kla se u svoju sobu. nisu bili na dva mesta istovremeno dugo. tako sve više ljudi koji plešu postaju prozirni i nestaju. na jednom živi. crne duge kose i konjastog lica. Devojke. pre pobunjenički sa groteskno deformisanim pokretima. Ples nije bio normalan. Šta se desilo sa devojkom koju su izvukli iz jame? Da li je i ona bila samo prividno živa? Bila je sigurna u to. plesale su neumorno uz glasnu muziku. Tamo je zatekla burnu atmosferu. Među devojkama koje su plesale. Neke su imale slušalice na ušima. Poneki su i razgovarali. Tamo je zatekla prizor koji nije očekivala. bilo ih je oko desetak. previše trzav. Neki stariji ljudi. neke od njih zaista lepe. Momak konjastog lica i jedna od devojaka koje su plesale ležali su na podu mrtvi. Videla je da. Delovali su neprirodno veselo. previše grčevit. Znači li to da su ti ljudi bili na dva mesta. previše zlokoban. Malo kasnije prešla je u drugu prostoriju u nameri da se odmori. možda iz ovog sumanutog kampa možda i ne. I on je igrao. nalazio se i jedan mlad muškarac. kako pronalaze sve više leševa. Mla- . su uznemireno šetali po sobi. na drugom mrtvi? No. previše neurotičan. videlo se da ima loše zube. Ono što je nju u celom tom haosu zbunilo jeste činjenica da je pre nekoliko sekundi došla iz druge sobe gde su plesali ovi ljudi koji su sada ležali mrtvi. Momak konjastog lica ležao je sa otvorenim ustima. Stajala je na vratima ne znajući šta da radi. videlo se da su šokirani i potpuno van sebe. Bilo je jednostavno nemoguće da su tako brzo stigli iz susedne sobe i odmah umrli.

trčala. I ona je bila mrtva samo to ni sama nije znala. ali većinom su . Oko Vere. mladi i samo mladi i dalje su padali kao muve. Morala je da pronađe i povede ostale koji su živi. Nisu se ponašali nasilno. poput sveće koja se topi. ali su nestajali nedugo pošto bi im našli leševe. Neki su trajali duže. Ovde se nešto grozno dešava. samo što je to postajalo sve teže. postalo je teško razlikovati ko je stvarno živ. i začudo samo mladi. plesali. od toga kao da se ništa ne dešava.di ljudi. čak i disali. Delovalo je kao da su živi. da što pre izađu iz ovog smrtonosnog pakla u koji se zgrada pretvarala. disali su i sami verujući da su živi. naizgled sasvim telesna i živa. Jedni su se topili. Kako je vreme prolazilo. odjednom su padali kao muve.“ Devojka se složila. ali nije znala da se više nema šta spasiti. dok su treći naprosto nestajali. Pre nego što je shvatila šta to znači. neprirodno vlažna. Bila je ubeđena da je u pitanju neka zaraza koja je počela padom devojke u jamu. Mrtvi su šetali. Nisu svi bili prestrašeni. A neki su se jezivo sporo razlagali. Htela je da spase svoj život. koju je držala svojom levom šakom. i delovali savršeno živo. neki su nestajali čim umru. Uhvatila je jednu devojku za ruku i rekla: „Treba da se izgubimo odavde. niti su delovali i najmanje opasno. Znala je da mora da se izvuče odavde pre nego što i sama podlegne. Držeći se za ruke potrčale su zajedno. a ko ne. a istovremeno. drugi rasprskavali kao balončići od sapunice. pričali. čak su i pričali. devojka se doslovce rasprsnula kao balon od sapunice. Izgledala je uplašeno i spremno da beži. Negde je ležala mrtva. do najobičnije zbunjenosti. Bilo je tu raznolikog ponašanja. preko veselja i igre. U jednom momentu je osetila da je devojčina ruka.

spremni za startovanje motora. Na kraju je istrčala u dvorište. Ili je spavala ili nestala kao i ostali. Privremeni zombiji koji nisu znali da su mrtvi. Devojka na sedištu iza nje nije se čula. Još im je samo preostalo da se nadaju da će motor upaliti. automobil je izronio iz magle. I konačno. Konačno su krenule. Odahnula je. Sa desne strane radnici su radili na nekoj zgradi. a zgrada ovog paklenog kampa ostala je da umire u magli iza njih dve. lice malo pegavo. ali nije mogla da bude sasvim sigurna jer je vidljivost bila veoma slaba. Magla je smanjila vidljivost na nekoliko metara i morala je da bude veoma oprezna. Pustoš na drumu nije joj se dopadala. Devojku. Vera je trčala kroz hodnike tražeći preživele kojih je bilo sve manje. Ne oklevajući odvukla je mladu devojku do parkiranog automobila. Motor je proradio glatko. automobili su u kolonama klizili prema raskrsnici. Konačno. telo veoma krhko. Vozila je gotovo naslepo. a da nije našla nikog živog.bili mrtvi. Niko nije pokušao da je zaustavi. pustila je na zadnje sedište gde se ova umorno opružila. Osetivši da je vreme da izađe iz kola i oslobodi se svega što ju je . Drum je bio pust. Vozila je kroz Novi Sad! Bulevar je delovao prometno kao i obično. Prepoznala je Bulevar. Delovala je veoma mlado. ljudi su šetali trotoarima. Vrata su bila otključana i ključevi na svom mestu. ugledala je jednu devojku. gotovo kao devojčica. Kosa plava. Na kamenoj stazi koja se pružala do drvene kapije bio je parkiran automobil. bez greške. Sela je za volan i okrenula ključ držeći stopalo na kvačilu. nežna i svilenkasta. potpuno izgubljenu od straha. Kretala se izgubljeno po dvorištu.

džentlmen koji dami u nevolji nudi pomoć. Gledao je devojku na zadnjem sedištu. „Živa je. „oni čak i kad su mrtvi. „Je li živa?“ upitala je strepeći.vezivalo za pakleni kamp. blokirala je izlaz iz kapije gradilišta. Okrenula se. reče sa olakšanjem. nespretno okrenu volan udesno i uglavi automobil u neki prašnjavi prazan prostor pored gradilišta. pozdravio je. Neko ju je kucnuo po ramenu. „Taj auto ne može da bude parkiran tu. dišu. Zaustila je da kaže nešto kad joj se obrati jedan radnik sa skele. Andrej se nagnuo preko naslona prednjeg sedišta. Izgledao je smireno i staloženo. ni ne potrudivši se da upale motor. Okrenula se Andreju. kao da traži neki znak apsurda. Izašla je iz automobila posmatrajući bulevar. Nije ga bilo. posmatrajući kako devojka ritmično diše. opruženu kao da spava. „Zdravo“. obavestila ga je Vera. Andrej. „To ništa ne znači“. pomera se“. po prvi put se upitala da li je i ona sama zaista živa. Treba nam prolaz.“ Kada je to izgovorila.“ Bio je u pravu. Dodirnuo je rukom po kosi i ona se trgla. „Pomozi mi da pomerim kola. .“ Gurnuli su auto nekoliko metara dalje. Kada su ga konačno parkirali.

nameštene na razvučenom dvosedu. rekla je još uvek drhteći. Irena je gotovo poskočila od straha. „Ovo je već druga uzbuna ove noći. To je zbog snova. mišići su joj se zgrčili pod navalom adrenalina i našla se na nogama. Kratko je vrisnula. izgovorio je Andrej iskačući iz postelje. Drhtala je od šoka.Deo drugi Kada se kroz tamu sobe blizu nje začulo dahtanje i stenjanje. Vera se uspravila u krevetu koji je delila sa Irenom. „Žao mi je“. Negde u polutami primetila je tela koja se uzdišući meškolje i tek tada počela da shvata gde se nalazi. Neki bunovni glas promrmlja pitanje o vremenu. mislila sam da sam u domu“. potpuno zaboravivši gde se nalazi. Mislim da smo završili sa spavanjem“. koju je delio sa Oliverom. „ne mogu mirno da spavam.“ „Da li ti često vrištiš u snu?“ upitao je Andrej. Irena je bila ubeđena da se . praćeno trzajima kreveta. „Ne . „Zaboravila sam gde se nalazim.“ Čak i u toj polutami.

Nije mi teško. još uvek je bio mrak. a onda se lupi po čelu. još jednom . nije moglo biti više od pet-šest sati ujutro. Prekide ga Irenin glas. „Imaš li neke cuge ovde?“ upita Irena nervozno čupkajući kosu. Sada je očajnički želela cigaretu. Počela je da se oseća klaustrofobično. mineralnu vodu…“ poče Andrej istovremeno zavirujući u kredence. Otići ću da donesem nešto.“ Nosio je trenerku u kojoj je spavao i počeo da skuplja odeću kako bi se presvukao u kupatilu. Čak ni cigarete nisu bile vredne toga da se izađe u ovakvu noć. neku lažnu koka-kolu. Oduvek je mrzela da bude na bilo koji način prinuđena da ostane u nekom zatvorenom prostoru. „Ja ću otići do prodavnice. Otišlo sve još za doček Nove godine i Božić. dodade.Vera zarumenela. „…a ti misliš na… nemam alkohola. Ima neki ludak u blizini što otvara prodavnicu još u pet ujutro. Pored toga. bilo to zbog nevremena. nezalivenih afričkih ljubičica. zombija iz druge dimenzije ili nečeg trećeg. Sranje. Vetar je duvao tako snažno da su se roletne tresle. ali u opštoj euforiji odvikavanja od pušenja.“ Ni sama ne verujući da je to predložila. „a ni kafe. Osećala je histeričnu potrebu da izađe napolje. Čovek hoće da zaradi. Drugog sna se sećam. „Sada ne mogu da se setim šta sam prvi put sanjala.“ Dok je govorila držala je ruku na srcu kao da proverava da li još radi. bacila je sve kutije i sada joj se nije odvajalo od ostalih samo zato da bi otišla da ih kupi. Irena sede na prozorsku dasku pažljivo pomerivši u stranu nekoliko jadnih. nemamo ni hrane“. „Imam sok od maline.

jer upravo pokušava da prekine sa pušenjem. Nije lako živeti u telefonskoj govornici zajedno sa sedam patuljaka. Niko nije želeo da izađe iz toplog stana ako ne mora. Drugi. Nije želela da čeka. osećala je da će pasti u histeriju. Cigarete su joj bile potrebne odmah. možemo zajedno u ku- . sasvim suludim pričama. Ako uskoro zapali. ali joj se učinilo nepristojnim da se žali na manjak prostora. Stan nije mogao da ima više od dvadeset kvadrata.“ „Čuj. Poluspuštene roletne su se tresle gromko lupajući po staklu. pa može i da sakrije ponešto u tašni i krišom puši i cuga u kupatilu. na kraju krajeva svo troje ugostio. ali se u tom momentu seti da je tim rečima verovatno uvredila Andreja. Ne mogu valjda da pustim goste da mi nabavljaju namirnice. razumem te. Ali ona je morala da ima svoje cigarete. ali ako osećaš da te guše zidovi. koji se tek budio. Neki razuman deo nje joj je rekao da to nema smisla. alkohol i slatkiše. I što je najstrašnije. kupi cigarete. On ih je. Videvši njen izraz lica.baci pogled kroz prozor. Naravno. Mrkli mrak pritiskao je ulice grada. Ona sama je morala da izađe. počinjem da se osećam nervozno i klaustrofobično kada sam dugo zatvorena pogotovo u ovako malom prostoru…“ Irena će sasvim iskreno. mada nije morao i mada uopšte nije imao razloga čak ni da veruje njihovim. Tako niko neće saznati koliko je Irena grozna osoba i zavisna od raznih poroka. Meni ne smeta. ja sam domaćin. Niko je nije terao da se useli kod njega. moraće da ga čeka. tvrdoglav i nerazuman glas rekao je da mora da nabavi cigarete pa makar umrla napolju. „Taman posla. Mogla bi da donese i nešto cuge. Svi će misliti da je užasna osoba kad mu kaže šta joj je sve obavezno potrebno. bila joj je potrebna i čokolada. Andrej reče: „U redu je.

Još je bilo veoma mračno. Hladna pustoš sa užasnim ledenim vetrom koji je prodirao do same srži kostiju. popiti jedno „unuče“ i u slast pojesti tablu čokolade. bilo bi besmisleno sada se vraćati. Nije da se plašila svog poluraspadnutog posetioca iz drugog univerzuma. Napolju je bilo kao na Antarktiku. Zašla je iza zgrade onako kako joj je to Andrej objasnio. a nos. a živi leševi ne šetaju otvoreno među ljudima. i videla je da se prevarila i po pitanju prolaznika. nije želela da je neko prati i na neki način kontroliše njeno kretanje. Ponekad mi je to potrebno. želela je da bude sama. sigurno je bilo sveta napolju. a osim toga… bez uvrede… želim da budem malo sama.“ Irena je razmišljala. Njemu se ionako nije išlo napolje.povinu. i privlačne zamisli o tome kako će pri povratku iz prodavnice sedeti malo u hodniku. A ona ove ljude zapravo uopšte nije poznavala. Otišla je u kupatilo da se presvuče. „Mislim da je bolje da idem sama“. Jednostavno ih nije bilo. Sećala se da je delovao toliko krhko da joj se činilo da bi se na tako jakom vetru jednostavno raspao. Nekoliko metara dalje. Odlučila je. skrenula desno. ali već je odmakla. „malo šetnje i vazduha će mi dobro doći. Jedva da je odmakla od ulaza zgrade kada je osetila kako su joj se trepavice pretvorile u čist led. reče izvinjavajući se. Samo među marginalcima kao što je ona i ovo dvoje čudaka. Počela je da se bavi mišlju da se vrati u topli stan i sačeka da sasvim svane. popušiti nekoliko cigareta. stopala su joj se postala dve kocke leda. Na kraju krajeva.“ Andrej slegnu ramenima i popusti. Osim što se stidela svojih sitnih poroka. S druge strane. prošla . crven i leden kao paradajz iz zamrzivača. zvučalo je primamljivo imati društvo u onom kijametu napolju. S jedne strane.

kroz prolaz između druge dve zgrade u novo dvorište, zatim skrenula levo. Tu negde trebalo je, prema Andrejevom opisu, da bude žuta kućica u kojoj je prodavnica. Ali nigde nije videla nikakvu žutu kućicu. Od oštrog vetra koji ju je zasipao sitnim ledenicama i ranojutarnjeg sumraka nije mogla dobro da vidi, a sneg je zavejao sve oko nje. Činilo joj se da joj nikada u životu nije bilo toliko hladno. Počela je da je obuzima panika. Osvrtala se oko sebe pokušavajući da razazna gde je, ali grad u kojem je rođena izgledao je sasvim drugačije, smrznut, mračan i pust. Bilo je veoma glupo izaći sam u ovakvo vreme zbog cigareta i alkohola. Lice joj je bilo sasvim ledeno i osećala je neprijatne trnce na koži, noge teške i smrznute, šake takođe, a nije bila napolju duže od desetak minuta. Sada više nije mogla da se seti ni gde je zgrada u kojoj stanuje Andrej. Osećala je sve veću paniku dok je trupkala po snegu između zgrada. Trebalo bi negde da se zavuče, u neki ulaz ili zatvoren prostor, da se sabere i razmisli, i skloni od surovog vetra dovoljno dugo da oseti kako joj krv ponovo normalno teče. Konačno, našla je zgradu u kojoj ulaz nije bio zaključan i ušla. Ovde je bilo fino. Nije bilo toplo, ali barem nije bilo ni tog užasnog, ledenog vetra. Biće dovoljno da se skloni na nekoliko minuta. Šetajući po prizemlju shvatila je da je nabasala na zgradu u izgradnji, nenaseljenu i, verovatno zato, otključanu. Videlo se da radovi nisu gotovi. Mogla je da vidi neke alate i lampe okačene po zidovima. Danas majstori verovatno neće raditi zbog lošeg vremena. Odšetala je do jednog od stanova u prizemlju. Još nije imao vrata i zidovi nisu bili okrečeni. Unutra je bilo veoma mračno i ona odluči da upali jednu od lampi koje su visile sa zidova. Pipkajući šakom po zidu osetila je pod rukom prekidač i pritisnula. Svetlo se nije upalilo. Sve manje

joj se dopadalo da bude u ovoj usamljenoj građevini. Odjednom je jako poželela da izađe napolje i vrati se u Andrejev stan ili, u slučaju da ga uopšte ne pronađe, u svoju sobu u domu. Do đavola i cigarete! Glupa zavisnost će je jednom ubiti. Postala je svesna da u stanu postaje sve mračnije i tiše, čak se i hučanje vetra utišalo. Nalazila se u gluvoj tišini i mraku. Osećajući da nešto nije u redu, adrenalin joj naglo skoči i ona, uz vibrirajuću paniku, dahćući poče da pipa rukama oko sebe tražeći zid za koji bi mogla da se uhvati. Srce joj se pretvorilo u ledenu grudvu kada je shvatila da je upala pravo u zamku. Slab miris truleži polako se širio oko nje pojačavajući se sve više. Glasno je dahtala gubeći vazduh, tražeći nešto, bilo šta u totalnom mraku, za šta se može uhvatiti. Odjednom je gorko zažalila zbog svoje gluposti i nadmenosti. Ovde bi mogla da skonča, i ko zna kada bi našli njen leš. Ili… Nešto teško se kroz tamu vuklo prema njoj. Mogla je da čuje teške, ali meke korake koji su puzali po nedorađenom, prašnjavom betonu. Potpuno van sebe od panike, počela je da vrišti i panično juri po mraku. Taj smrad! Znala je ko je to, znala je ko je sa njom u mraku i znala je da mora da se izvuče odatle. Nešto kratko sevnu kroz tamu i ona oseti oštar bol na levoj šaci. Vrišteći se bacila u mrak, i udarivši snažno o zid, pade na prašnjavi pod. Nešto gipko i zmijasto joj se obmotalo oko cevanice. Pokušala je da otrese nogu, ali se ta stvar, kao neravan, grudvičast pipak samo još više stezala. Pokušavala je da ga skloni udarajući ga slobodnom nogom i vrišteći neprestano. U glavi joj se vrtelo. Osetila je još jedan takav pipak na ruci, kao da je sav u tvrdim plikovima, i vrisnula trudeći se da uzmakne. Uhvaćena noga sada je već i bolela. Pipak joj je nešto radio sa njom, činilo joj se da ju je posekao

nečim oštrim. Osetila je kako joj niz cevanicu curi topla krv. U jednom trenutku shvatila je da će ovo za nju biti kraj ukoliko samo nastavi da panično vrišti. To joj je oduzimalo dragocen dah i snagu. Pokušala je da se smiri ne bi li prikupila snagu i našla način da umakne smrtonosnom pipku koji kao da joj je polako svrdlao cevanicu nečim oštrim. Prisilila je sebe da prestane sa vrištanjem i umirila se pipajući unezvereno oko sebe i pokušavajući da prodre pogledom kroz tamu. Odjednom je osetila prisustvo još jednog bića u tami, ali to drugo biće joj je na neki neobičan način, ulivalo pozitivne misli. Neko je bio tu da joj pomogne, neko sasvim zemaljski, sasvim poznat, znala je to. Ova misao dala joj je dodatnu snagu. Desna ruka joj kliznu kroz mrak i napipa nešto čvrsto, oblo i dugačko. Drška čekića. Bio je to veliki, težak, majstorski čekić za velike radove. Čvrsto joj je legao u šaku. Bio je gotovo pretežak za nju, ali je zamahnula njime prema pipku i snažno udarila nekoliko puta. Nešto vlažno, kao komadići krpe zasulo je po licu, ali je nastavila da udara. Kroz mrak se prolomi neko neopisivo jezivo kričanje. Zvučalo je kao hor desetak svinja na klanju. A onda se pipak povukao. Ili raspao. Delovalo je pre kao da je otpao s njene noge, nego da ju je dobrovoljno pustio. Začuo se još jedan zvuk u tami, nalik režanju i frktanju, ali ovaj je bio poznat, zemaljski i u ovom trenutku, divan. Zvučao je ljutito. Uspravila se sa čekićem u ruci ne znajući kuda da krene. Morala je što pre da izađe iz ove klopke, pre nego što je pipak, ili njegov vlasnik, ponovo potraži. Bolno nezemaljsko kričanje stvorenja polako se smirivalo, prelazilo u tiho režanje i utišavanje, a ona je to shvatila kao znak upozorenja. Gotovo sigurno se ponovo spremalo za napad. Htela je da opet naslepo potrči, ali je spreči neki nežan dodir na ruci, nešto ve-

oma meko, glatko, krznato, poznato. Mačji rep. Sa njom je u sobi bila i jedna mačka. Uhvatila je vrh repa i osetila kako je vuče kao da želi da krene za njim. Nedugo potom, krećući se naslepo, prošli su kroz nešto što je ličilo na vlažnu membranu, nakon čega ih je konačno dočekalo svetlo. Nalazila se u hodniku, blizu izlaza. Napolju je konačno svanjivalo i svetlo se pitomo probijalo kroz staklo na ulaznim vratima nedovršene zgrade. I dalje se čulo hučanje ledenog vetra. Ispred nje je trčkarala mačka, obična, zemaljska, predivna mačka. I to ne bilo koja mačka. „Cile!“ kriknu Irena srećno i požuri da dograbi velikog, narandžastog mačka. Pruživši ruke da ga uzme, sa užasom je shvatila da joj je leva šaka oblivena krvlju, a da u desnoj još uvek drži čekić. Desno rame je opako bolelo, pretpostavljala je, zbog teškog čekića. Sa glave čekića sada su visile neke neobične vlažne žutoružičaste krpice. Lelujale su poput papirnih traka na vetru. Užasnuto ga je bacila i potrčala napolje. Bolje i da se smrzne nego da ovde ostane još jedan trenutak. Nije joj se dopadao oštar bol na cevanici, ali je odlučila da o tome misli kasnije. Kad je ponovo pogledala u mačka, ovaj je grebao po ulaznim vratima. Otvorila ih je i izašli su na ledeni vetar. Tumarajući umorno u susret reskom vetru kroz sasvim smrznut sneg, Irena je pratila samo jednu tačku, narandžastu, koja je išla ispred nje usporavajući povremeno, taman dovoljno da bi umorna devojka mogla da je sustigne. Činjenica je da je oduvek mrzela zimu. Kada bi počelo ružno vreme, već negde početkom novembra, osećala se kao da je čeka neka duga, naporna bolest, koja će trajati negde do početka aprila. Sve te krpe koje je morala da nabaci na sebe da bi se zaštitila od

hladnih zimskih dana i to je nerviralo. Zimi je često bilo ispod minus deset, ali je bilo dana, pa i nedelja kada bi u sred zime bilo preko deset stepeni. Što je najčudnije, ti topli dani usred zime bili su skoro još gori od hladnih dana. Bili su prava zamka. Ljudi bi se raskomotili, obukli tanke jakne, a nedugo potom bi naišao talas raznoraznih bolesti. Irena je mrzela slojeve odeće, volela je da na sebi ima što manje odevnih predmeta, mrzela je mokre noge, hladan vetar i pomisao da je veoma mučno biti napolju čak i na kratko. Nekoliko puta gotovo da je izgubila mačka iz vida. Isto toliko puta se upitala da li je ceo njen susret sa užasnim bićem u tami nedovršene zgrade samo halucinacija i da ona sada leži negde u snegu, gotovo sasvim smrznuta i bunca o čudovištima sa drugog sveta i o mačku koji ju je spasao. Kako bi uopšte Cile nju pronašao? I zašto? Zašto bi predebeli, razmaženi mačak prešao više od dvadeset kilometara po najgoroj zimi, odričući se redovnih obroka i toplog staništa da bi došao u nepoznat grad, u kome verovatno nikada nije bio? Kako je moguće da bi u celom gradu mačak nju pronašao i to upravo u pravom trenutku? Sve je ovo bilo besmisleno. Ono što se verovatno zaista dešava je činjenica da je Irena izgubila razum i, u nekoj ustanovi, bunca o živim mrtvacima i čudovištima u mraku, dok se bolničar sprema da joj ubrizga injekciju za smirenje. Pratila je mačka, trudeći se da ga ne izgubi iz vida. Ludilo ili ne, noga i ruka su je boleli, sasvim se smrznula i morala je da se dokopa tople sobe pod hitno. Stvarno ili samo u mislima, nije ni važno. Pitala se šta ju je to uhvatilo i šta joj je uradilo sa nogom. Mada ukočena od hladnoće, cevanica ju je bolela, pomalo kočila i mogla je da oseti kako joj se na

jednom mestu krv skorila. Nešto ju je bunilo. Onaj polumrtvac koji ju je posetio pre dva meseca, koliko se ona sećala, nije imao pipke. Delovao je kao čovek, no dobro, kao ostaci čoveka, ali… stresla se. Pipak koji je nju uhvatio, bio je velik i nije ličio na bilo koji deo ljudskog tela. Zapravo, nije mislila da uopšte postoji bilo koje biće na zemlji sa takvim ekstremitetom. Bez obzira na to, imala je utisak da je upravo ono biće koje ju je posetilo u domu pre dva meseca, bilo prisutno negde u tami kada ju je pipak uhvatio. Nepogrešivo je osetila njegov užasni telesni odor, i čak i samo njegovo prisustvo u tami. Nekoliko puta se osvrnula kako bi se uverila da je neko, ili nešto, ne prati kroz vejavicu. Ništa se nije videlo. Ispred nje, mačak je seo na ulaz jedne zgrade koja je mogla da bude ona iz koje je jutros krenula. Ona nije mogla da nađe odakle je jutros krenula, ali mačak je izgleda pronašao. Kada je ušla u stan, zavladala je tišina. Mačak je ušao za njom kao da je to za njega nešto najnormalnije na svetu. Oliver je skočio i gotovo odmah prihvatio u naručje. Učinio je to lako, kao da je ona lagana kao perce. „Ja sam kriv, trebalo je da znam, nije trebalo da te pustimo samu…“ nejasno promrmlja Oliver sasvim van sebe. Poveo je do kauča da sedne. Mačka kao da niko nije primetio. „Zaboga, šta ti se dogodilo? Povređena si. Daj da pogledam…“ Vera prihvati Ireninu povređenu ruku, ali je ova blago odgurnu. „Dobro sam, u redu sam“, progunđa ona. Bilo ju je sramota da pokaže i trenutak slabosti. Izdajničke suze su joj curile niz obraze, ali se trudila da zadrži hladnokrvnost. Ništa joj nije bilo teže nego da pokaže osećanja. Kad bi bila zbunjena, uplašena ili zabrinuta, prosto

bi ćutala i mrštila se i delovala sasvim udaljeno i zatvoreno. Skoro da se mogao videti znak „ne prilazi“ na njoj. I sada je tako izgledala. Oliver pokuša da joj skine jaknu, ali mu ona ne dozvoli. Ušla je u stan u čizmama ostavljajući za sobom trag blata i snega. „Ništa mi nije“, reče osorno odmičući se od Olivera i sede na dvosed. Ostali su samo stajali i ćutali, znajući valjda instiktivno šta sledi. Irena je odjednom spustila glavu na šake, ridajući kao malo dete dugim uzdišućim jecajima. Oliver je seo pored nje, zagrlio je i tešio najbolje što je mogao. „Glupača, takva sam glupača… htela sam cigarete… krišom…“, nepovezano je jecala, ali se ovaj put nije odmakla od Olivera, „da vi ne biste videli kakav sam skot… i tamo… u nekoj zgradi… sklonila se od vetra… hladno… neko čudovište… sa pipcima… Cile…“ „Dobro si sada, sa nama si“, govorio joj je Oliver, „ti si jaka osoba. Pobedila si ga…“ „Nisam ovo zaslužila, nisam, …“ jecala je, „neću tako, ništa loše nisam uradila u životu da mi se ovo dešava. Nije pravedno! Zašto ja?“ „Niko od nas nije ovo zaslužio“, rekla je Vera kleknuvši kraj Ireninih nogu, „nismo ovo tražili, ali to ne znači da ne možemo da se izborimo s tim. Osim toga, nemamo izbora. Pošto nas je sada više, biće lakše.“ „Mi se u stvari i ne borimo za ovaj svet, ili ljude, ili neke više ciljeve, samo za sopstvene živote. Ako nestanemo, neće niko ni primetiti“, zacvile Irena i oseti da je rekla nešto veoma pogrešno videvši kako se Vera i Oliver malo odmiču od nje vidno zaprepašćeni. „Meni je moj život dovoljno visok cilj“, Vera će malo uvređeno, „šta ti želiš, da budeš Supermen, da dobiješ

“ Znao je kako se ona oseća. ali je prekide Andrej koji je dotad ćutao i trudio se da se ne meša. Ako se ta ravnoteža poremeti… pa. To ništa ne bi promenilo u ovom našem svetu. uzvrati ona žalosno. Oliver je zamišljeno razgledao ranu . gotovo se ništa nije moglo videti od smuljane i zgrudvane krvi.“ Oliver je ponovo zagrli tužno je gledajući i samo joj šapnu u uvo: „Daj ućuti. reče on malo kasnije kad je osetio da se malo smirila. Rana je možda dobrano krvarila. „Daj da ti skinemo tu jaknu i čizme i vidimo kakve su ti to povrede“. ko zna šta bi se desilo. da se ništa ne bi promenilo ako bi ti nestala? Zar se ne sećaš šta je Šelunj rekao Veri o ravnoteži univerzuma? Svako od nas igra određenu ulogu u održavanju ravnoteže univerzuma.javno priznanje?“ „Nisam tako mislila…“. Kad ju je pažljivo zavrnuo. ludačo mala. Nije bilo ni blizu toliko loše kako se isprva činilo. „Uh. Nogavica je bila tamnom krvlju. Zar stvarno misliš da si toliko nevažna. ne sviđa mi se ovo“. ali je bila mala. Bio je otkinut komad kože i tkiva u obliku savršenog jednostranog trougla stranica od oko pola centimetra. poče Irena da se vadi. rekao je kad je video njenatopljena nu nogu. Doneo je lavor sa toplom vodom i pažljivo oprao a zatim oprezno očistio ranu. „Ponekad se osećam tako… bedno i mizerno i apsolutno nepotrebno ovom svetu da se pitam da li… da li će zaista značiti nešto ako ja konačno jednom dospem tamo u onaj pakao iz kojeg su došli oni nesrećnici… Možda nije važno ni ako ja završim tamo. Irena.“ „Samo me je uhvatila malodušnost“. „Kako ti loše mišljenje imaš o sebi.

„Liči na nekakve crve“.čisteći je pažljivo nekom zelenkastom tečnošću iz staklene bočice. ali intervenciju na nozi gotovo da nije ni osećala. živi su! Sranje. dok se nadala da će doći do cigareta. Oliver koji je zakačio flasterom mali zavoj na Ireninoj nozi ustade i jednim skokom nađe se kraj Andreja. Predosećala je da zna šta bi to moglo da bude. Šta god da je Oliver činio. Sve je bacila u metalni lavor ispod lavaboa. histerično jecajući i zapalila je upaljačem koji je krišom stavila u džep. radio je to savršeno stručno i bezbolno. nemajući ni najmanju želju da ode i pogleda šta su to našli na njenoj jakni. Onda je polila odeću nekakvim afteršejvom koji je našla u ormariću. „Šta je ovo. „Oh sranje“. Za njim je pošla i Vera. Rana na ruci jako je pekla. a zatim skoči sa dvoseda. reče Andrej bockajući jaknu drškom varjače. Andrej je krenuo ka kupatilu noseći njenu jaknu na pranje. . kad najednom kriknu oštro bacivši je na patos. ali podugačku posekotinu na ruci. „Sranje. Irena poblede. gotovo trgajući odeću. pa pozelene. Vera je stajala nagnuta nad jaknom sa izrazom gađenja i užasa na licu. Izgledalo je kao da ju je neko zakačio nožem. odjuri u kupatilo i zaključa se. Histerično je počela da skida sve sa sebe. Iznenada Vera vrisnu i skoči unazad. Hirurški pravilne ivice rane zbunjivale su ga. što dalje od jakne. Irena je za to vreme sama očistila plitku i beznačajnu. jebote!!!“ zaurlao je zapanjeno. samo je Irena ostala da sedi na kauču pažljivo čisteći ogrebotinu na ruci. mrdaju! Učinite nešto!“ ustuknula je vrišteći na Andreja i Olivera koji su stajali u blizini sa izrazima gađenja i užasa na licima.

uze je u naručje i iznese iz kade. ali od jecaja uopšte nije bila u stanju da mu odgovori. . nešto od čega će se razboleti ili joj je ubacio neke parazite. postiđena svojom golotinjom i uplašena kao nikad do tada u životu. lako. Ugledao je Andreja kako stoji buljeći u nju. Kad su se vrata hodnika zatvorila više nije mogao da ćuti. diskretno došapnu da će ona naći nešto za Irenu. Zadrhtala je. nesvesno se držeći za rame. ta prokleta trouglasta rana. uplašila da će zapaliti ceo stan. osim jakne. To ju je najviše brinulo. dođe do Irene i ne obazirući se na njeno histerično vrištanje i bacakanje. dok ga je nežno gurala u hodnik. U tom trenutku jedino joj je bilo važno da opere sa sebe svaki trag tih crva ili šta god da su bili. kao da je malo dete. Prokleti Andrej je razvalio vrata kupatila! Oliver je dotrčao na vreme da vidi Irenu kako gola sedi u kadi i histerično vrišti dok se u lavoru puši pepeo koji je ostao od njene odeće. svaki deo tela s kojim su došli u dodir. Vera dobaci Oliveru čisto ćebe. gutajući svu odeću koju je nosila. Šta ako joj je pipak nešto ubacio u organizam. tražeći nešto u blizini da se pokrije. Postala je svesna da neko lupa na vratima. Začuo se snažan tresak i ona vrisnu. ne znajući gde da se okrene. kojom on pokri nagu devojku. Plamen se fino razgoreo. Zavoj koji joj je stavio Oliver se promočio i mala rana je ponovo prokrvarila. Oliver ga blago gurnu u stranu. Vera mu još samo. a zatim počeo polako da se smiruje. odneo je u sobu i spustio na fotelju. totalno izgubljen.Plamen suknu gotovo do tavanice i na trenutak se i pored histerije koja je u njoj narastala. Čulo se kako Andrej viče da će provaliti. Prošao je pored zapanjenog Andreja. Andrej je i dalje stajao u hodniku ispred kupatila širom otvorenih usta. Sklupčala se nemoćno jecajući. Ušla je u kadu i pustila kroz tuš snažan mlaz vrele vode.

“ „Tačno“. potvrdi Vera. Otkud sam mogao da znam? Znaš da nisam takav…“ „Dobro. kunem ti se! Izgledala je tako… samoubilački… mislio sam da će… pa sam hteo da je sprečim! Znaš da nisam hteo. bokserice i donji deo trenerke. svega stotinu dvadeset šest je ljudi. „Nešto mi tu u celoj toj priči ne drži vodu“. izrekavši reč „činjenica“ sa veoma diskretnim tonom sarkazma u glasu. Irena nabra obrve.“ „U redu onda. Neću imati šta da obučem“. „prvo što mi je sumnjivo je činjenica koju mi je Šelunj izneo“. bilo bi reči o geografski veoma rasutoj grupici ljudi. nađu svi u okviru praktično par kvadratnih kilometara. reče Vera odjednom nakon kratkog ćutanja. „mnogo sam veća od tebe. sačekaćemo ovde dok ne budu gotove“. geografskog i sociološkog porekla? I da uspeju da se susretnu u veoma kratkom vremenskom roku?“ . pa čak i tada. ili možda petoro. prekinu ga Oliver smireno i završi razgovor o tome.„Slušaj Olivere. „Trebalo bi da donesem moje stvari iz doma. Za to vreme Vera je pomagala Ireni da nađe nešto što bi mogla da obuče. „nema smisla. Šta ti to govori?“ „Statistika“. četvoro ljudi. nisam namerno upao u kupatilo. pozajmićemo od Olivera. „kolika je onda verovatnoća da se od te sićušne cifre. ako peti postoji. navodno. Od te ionako male cifre. konstatova gledajući u sićušnu Verinu odeću. morali bi kopati rukama i nogama po celoj kugli zemaljskoj da nađu nekog od moćnih. „Navodno na zemlji ima oko trista dvadeset četvoro moćnih bića. od tako malog broja. valjda se neće ljutiti“. i smireno izvadi potkošulju. šta god to njima značilo. raznih uzrasta i porekla. veoma sličnih godina.

zašto ne bi to i učinili ako im je večnost tako teško pala? Zašto dovlačiti još relativno zdravih bića u bolestan univerzum tako da vremenom i oni postanu . Kada smo posetili tvog prijatelja u Kamenici. ako bi oni zbog zakona Prirode ovde mogli pomreti. Zašto nas. Nikada se ti ljudi ne bi susreli. Nije isključeno. Azije. Gospode Bože. Počela sam da se osećam veoma nelagodno. zašto bi njih i odabrali? Jer vidiš. Ako se naši univerzumi nisu nikada preklapali. sumnje su se uvišestručile. Amerike i Evrope. i bila sam. I to nije sve. šta to znači? Vera… Šta ako smo… svi mi… ludi?“ „Ili deo nekog sumanutog eksperimenta. Irena oseti kako joj se koža ježi i kako je hvata još jedan talas užasa. osetila sam kao da me je neko udario u stomak. ali sa druge strane javljalo mi se sve više novih sumnji. mogli su uzeti recimo Eskima. kad svi studiramo u istom mestu i najveće su šanse da se sretnemo?“ Irena ništa nije rekla i Vera nastavi. u smislu da su oni mogli da pređu kod nas.„Jedan prema milion“. Sa svakog kontinenta po jednu osobu. „…verovatno i manje. mada je bila jednako bleda. nalaze u tako malom prostoru. ako zamislimo da je sve to istina. „od samog susreta sa Oliverom ta cifra me muči. Trebalo je da budem srećna što smo se sreli. kako onda oni znaju toliko mnogo o nama i našim običajima? Kako su uspeli da nas proučavaju? Ako se već nekim čudom desilo da se četvoro ljudi koje oni deklarišu ne znam kako. „Dalje. nekog iz Afrike. Kao kad se veoma brzo spuštaš na skijama niz strminu i vidiš ispred sebe drvo… tako .“ Vera je izgledala smirenije od Irene. Kada je Andrej doveo tebe.

. „Ne. Obe potrčaše da vide šta se desilo. narandžastog krzna stajala je na vrhu garderobera u hodniku. „Može li se znati šta se ovde dešava?“ upita Andrej obraćajući se Ireni. „Jebote. započe Vera polako. nas brine nešto drugo“. ali je prekide krik iz hodnika. otkud mačka ovde? Živ sam se presekao“. poput onih filmova u kojima ubica obavezno sve detaljno objasni žrtvi pre nego što je ubije čisto da i gledaoci znaju šta se desilo? Šelunj je meni nešto napričao o tome kako element iznenađenja u opasnosti čini ljudski um bistrijim. „No. gledajući u mačka koji se protezao na vrhu garderobera. Ona im ukratko ispriča šta se dogodilo. pa je morala da podavije nogavice i rukave. Cile sokči i dočeka se na šape ispred nje. reče na kraju svog izlaganja. ali videlo se da joj je laknulo. nisam stigla da vam ispričam šta mi se desilo tamo u toj praznoj zgradi. ali meni to isto ne drži vodu. Irena ga uze u naručje. preskačući deo o tome kako se izgubila. zastala je nemoćno. prodahta Andrej držeći se za srce. Sve mi je to čudno… ali Irena? Šta ti je?“ „O Bože. ali…“. okrenuvši Veri svoje tužne oči. Videvši Irenu. dodade blago. Navodno se on takođe i naslađuje mojim strahom. „ako se to stvarno desilo gde je onda moj mačak? Gde je Cile? Jesam li ja samu sebe povredila? Vera.deformisani kao i oni koji tamo žive? I dalje. to je neka druga narandžasta mačka…“ ironično reče Irena. Velika mačka. zašto su nas upozorili? Čemu ceo opis situacije i njihovih namera. „Je li to… Cile?“ oprezno upita Vera. šta je sa nama? Šta se zaista dešava?“ „Mislim da…“. „naravno da jeste“. Koješta. odevenoj u Oliverovu trenerku koja joj je bila ogromna.

Vera se nadovezala. Mogla bih da budem zaražena nečim…“ bila je užasnuta. „Do đavola Vera. ali je neobično ličio na tetovažu urađenu skerletnom bojom. Nisam želela nijednu česticu tog stvorenja u svojoj blizini. Htela je da kaže „možda su ti crvi sada u mojoj nozi“. po onom što sam video“. Nastala je tišina i svi su gledali u njega sa iščekivanjem. Vera je povukla rukav kao da želi da podseti ostale šta se njoj dogodilo. Taj pipak je ušao u meso moje noge. sedeli su u sobi i tmurno gledali jedno drugo dok je napolju sivo nebo bljuvalo prljavi sneg. ali ga ona prekide. izlažući svoje strepnje. Je li to toliko neverovatno? Čula si za priču o morskim zvezdama?“ Kratko vreme je ćutala a zatim besno dodade: „To čak možda ništa ne znači. sama si rekla da su živi. „Zašto si spalila svoju odeću?“ Vera je gledala pravo u Irenu koja je držala Cileta u krilu kao da drži štit. Znala je da niš- . Ožiljak na njenoj ruci više nije izgledao upaljeno. „To kažeš zato što pipak nije bio u tvojoj nozi!“ „I mene su povredili“. „Mislim da previše gledaš horor filmove…“. a vetar fijukao kao da zima nikada neće proći. Malo kasnije. kao da je upravo tog trenutka shvatila svu strahotu svojih bojazni. reče smirenim glasom i Irena i pored paničnog straha oseti olakšanje. Oliver. ali joj je to zvučalo previše užasno čak i da izgovori. sa svim tim sitnim kvržicama i sisaljkama. bio mi je u tkivu! Ne mogu da odsečem sebi nogu! Osetila sam kako mi prodire u cevanicu. šta god ti to značilo. koji jedva da je progovorio ijednu reč ustade i sede na prozorsku dasku. poče Andrej. „Ne bih rekao da je išta ušlo u tvoje telo.

„I ja sam pomislio na to kad sam sreo Veru i kada mi je ispričala o tih tri stotine dvadeset četvoro ljudi. ja i Nikola.“ „Ali video si one crve u Irenoj jakni. prekide ih Andrej.“ „Ali Vera je rekla da…“ poče Irena povišenim glasom. Nastavila je. Namrštila se pokušavajući da se seti. Svi smo u jednom kratkom vremenu bili mrtvi ili smo se tako osećali. a ne da joj ostavi. „Meni je spasao život…“ poče Irena odbrambeno. .“ Vera i Oliver su je gledali pomalo hladno kao da hoće da kažu: „pa?“ To je nije obeshrabrilo. svi smo na momenat osetili kako srce prestaje da nam radi i disanje se zaustavlja. Moguće je da je pipak bio neka vrsta sonde. „Možda se varam“. a ni Živko.“ „Čekaj malo“. A kako nas je pronašao Irenin mačak? Kakvu ulogu on ima u svemu tome?“ Vera je sumnjičavo posmatrala životinju.ta nije ušlo u njeno telo. „ali izgledalo je kao da ti je uzet uzorak tkiva. ali u tom trenutku oseti da postoji još nešto čega se nisu setili. Iznenada joj sinu. Oliver. „Da li je neko primetio nešto zajedničko u našim pričama o prvom susretu sa tim…bićima? Svi smo doživeli trenutak kad samo mislili da smo mrtvi. I video si delove njenog posetioca. „zaboravljate nešto važno. Još dok se borila sa pipkom osećala je da je biće nešto želelo da uzme iz njenog tela. A bio sam tamo. nastavi Oliver tiho. I sada mi zvuči nemoguće. Zvučalo je neverovatno. ja nisam video ništa od toga. Nešto značajno. Ali nemam drugo objašnjenje. Vera. Nisam video ništa od onoga što su Oliver i Vera tvrdili da vide.

“ . nakon susreta sa onim bićem u kupatilu moje sobe. a stariji ljudi fizički slabiji. Mama mi je tada rekla da je Cile… ovaj mačak… za vreme tog nevremena na par minuta izgledao kao da je uginuo. sve ostalo je isto kao kod nas“. nazvala sam moje roditelje. Činjenica je da su za takvu svrhu dvadesetogodišnjaci najpogodniji.„Onda.“ „Pa. a geografski aspekt?“ upita Irena i iznenada s nelagodom primeti da je Andrej bled kao krpa. ali…“ poče Vera.“Opet se postavlja pitanje zašto mačka koja nam je najbliža? Moja mačka. Zašto ne pingvin. To vam nisam pričala jer mi nije delovalo kao nešto što morate da znate. jer su mlađi od nas. „Da!“ Irena besno tresnu pesnicom o otvoren dlan druge ruke. Mislili su da je mrtav. Vera ustade i poče da šeta po sobi sa rukama na leđima. a ostali okrenuše glave prema njemu. „Setio sam se da ovo nije film.“ „Pa dobro. Šelunj je spominjao životinje. suviše psihički krhki. „zašto mislimo da neke sasvim drugačije civilizacije koje su se razvijale nezavisno od naše moraju da imaju istu logiku i način razmišljanja kao mi?“ „Osim te stavke. primeti Oliver blago. ili pustinjska lisica ili gušter?“ „Možda oni ne razmišljaju kao mi“. nakon te male smrti. ali posle se povratio i nisu tome pridavali pažnju. „Šta je s tobom?“ upita ga zabrinuto. „mada… možda su namerno uzeli našu generaciju. neko ko mi je stalno u blizini. deca i tinejdžeri.

staro bar dvadeset godina. za koje je ionako i sam znao da su lažne. Položili su ga na sto i oslobodili pidžame. Nikoli se činilo da leži na neudobnoj i nezgodno položenoj ležaljci u koju je previše utonuo. ali mu se svest pomutila. Razdrndano vozilo. osetio ga je u bedru. da je sve bio samo san. negirajući njegove pretpostavke. Utonuo je u pri- . a mora biti da je prošlo bar par sati. škripalo je i cičalo sumornim hodnikom. Kao kroz maglu čuo je glasove iznad sebe. Umesto toga. koji je tresnuo na patos razbivši se pritom u opasno krupne i oštre komade. U pokušaju da se pridigne. kad je shvatio da ga voze na onim prokletim rasklimatanim nosilima sa točkovima koja bi trebala da predstavljaju kolica za prevoženje ležećih pacijenata. za dlaku izbegavši da mu se staklo zabode u grudi i stomak. Uhvatio se rukama za trbuh i osetio da je pidžama vlažna i lepljiva. Kao da nije prošla nijedna sekunda. Sapleo se o umršene čaršave i tresnuo i sam na pod. Otuda se širio vreli bol kao kod velike posekotine. Nije mnogo bolelo.Deo treći Probudio ga je žestok bol u stomaku. oborio je sa stočića pored kreveta stakleni bokal.

osetio je da će izgubiti svest i polako se vratio natrag na jastuk. osim ako i Irenin dolazak nije sanjao. dok je polako povlačio šaku prema trbuhu i ispod zavoja.jatno ništavilo. Najviše ga je zbunjivala sve manje jasna granica između sna i jave. Pokušao je da ustane. samo još jedno iskustvo. znao je da se sve stvarno dogodilo uključujući i susret sa Aheom. Susret sa Aheom je mogao da bude san koji se ponavlja. Jedino što je želeo bilo je da izađe iz bolnice i vrati u svoj stan. nesposoban da razlikuje stvarno i nestvarno. ostavljajući ga izgubljenog u košmaru pomešane svesti. Kad se probudio. Plašio se da ta granica u njegovom umu jednog trenutka može da nestane. Irenin dolazak u bolnicu prethodne večeri kao i spominjanje čudnog imena Šelunj. Ležao je neko vreme razmišljajući da li je prethodne događaje od te noći samo sanjao. ako ovako nastavi. To ga ni najmanje nije brinulo. Devojka u njegovom snu rekla je da je sve što se doživi jednako važno bio to san ili java. jer je sve to deo života. ali čim je pridigao glavu i ramena. Prevukao je prstima preko grubih šavova kao da potvrđuje njihovo postojanje. Još uvek je bila noć pa nije mogao da oceni koliko je sati. ćelav i pun ožiljaka. A moglo je da bude i stvarno. išlo je u prilog drugoj teoriji. Ožiljci su bili dugački. i važan deo života. jer je većina stvari koje ljudi smatraju svojim greškama u životu. Nasmešio se sam sebi u mraku. . pomislivši bez trunke gorčine da će. Ovde je gubio vreme. pri čemu je on nesvesno povređivao sam sebe. ali ova nije bila na intenzivnoj pa je pretpostavljao da je to dobar znak. ležao je u drugoj sobi. I pre nego što je napipao ušivene povrede na trbuhu i bedru. To bi značilo da u životu pravimo manje grešaka nego što mislimo. uskoro izgledati kao Hellraiser.

. Niz hodnik do kraja. Mada je soba imala dobro grejanje. Nebo je bilo sivo. a vetar je fijukao kroz loše izolovane prozore. pa sa leve strane. Jutro je dolazilo sporo. ovaj put znatno lakše i gipkije nego te noći kad se neslavno srušio na razbijeni bokal. Vrtelo mu se u glavi. Nije bio siguran koliko je dugo proučavao tamu koja se polako povlačila pod napadima ranog jutra. Oprezno je odšetao u hodnik i našao dežurnu sestru. Bila je zgodna. ali se sigurno osećao bolje. stara oko trideset godina i videlo se da joj laska njegov pogled pun odobravanja.Da u životu nismo napravili to što smatramo greškama. koža glave ispod kape nesnosno svrbela. Treba mu kartica. a zatim nesigurno ustao na noge. čak i tu unutra. misli su mu bile zbrkane i nejasne. Činilo mu se da nijedna zima dotad nije bila toliko hladna. Prvi pokušaj da ustane te noći završio se padom na stakleni bokal i još jednom povredom. a posekotine i misteriozna rana od prošle noći ga snažno su pekle. ni traga od sunca. naleti vetra. Ili su povrede bile zanemarljive ili su se zalečile znatno brže nego obično. dajući mu vremena da prikupi snagu za ono što je nameravao da učini. bilo je veoma hladno i osećali su se. Nikola je želeo da ode iz bolnice. Malo se naslonio na ulazna vrata kancelarije i šarmantno je upitao za telefon. Morao je da sačeka da bude siguran da može naprosto da ustane i ode. Mesec mart bio je praktično iza ugla. možda ne bismo bili ono što jesmo. Možda bi nam život krenuo drugim tokom. Pridigao se. a u međuvremenu rešio je da se odmori. nije tako izgledalo. Obećavalo je još jedan veoma ružan. Ona će mu je pozajmiti pod uslovom da je vrati čim završi. Sedela je u svojoj kancelariji i jela sendvič. tmuran dan.

Nakon kraćeg razmišljanja odlučio je da pozove Irenu. pristajalo Nikolinom telu. „Zvanično danas ne. Morao je što pre da je vidi. ne propustivši da usput malo flertuje s njom. nakon par uvodnih rečenica začuo je njen glas. To ih je malo zadržalo. Ta malecka postajala mu je sve zanimljivija. Pametna devojka. Nazvao je broj koji mu je ostavila. Kad je telefon portira u studentskom domu gde je bila smeštena zazvonio. Svakako ga neće razumeti. eventualno. pa tek tada da krenu. ni blizu jučerašnje tajanstvene smirenosti. Kod Andreja su morali prvo da nađu nešto od odeće što bi. a nije mu ostavila nikakvu adresu ni broj telefona. Par minuta kasnije. Nije se iznenadio kad mu se javio muškarac. Kakvog smisla bi imalo da sada zove Teodoru? Ona čak ni ne ustaje iz kreveta pre jedanaest sati. setio se da mu je rekla da nije više tamo. a još manje pomoći a da prethodno ne postavi bujicu pitanja i uputi mu mnoštvo zahteva koji su podrška njoj i samo njoj. . Konačno. zastao i spustio slušalicu. Zvučala je veoma uznemireno. uzeo je napuklu slušalicu. spustio je slušalicu. Čuo je odgovor i nasmešio se u sebi. a zatim se vratio u sobu da sačeka ugovorenu posetu. Naslutio je da je to verovatno vlasnik stana. „Znači izlaziš iz bolnice?“ upita ga ona. okrenuo brojeve četiri-šest-dva. vratio karticu ljubaznoj medicinskoj sestri.Malo kasnije. Predstavio se portiru i zamolio ga da proveri da li je ostavila neku poruku za njega. a nikad njemu. * * * Stigli su brzo. Ali ću nezvanično da izađem. Pretpostavljao je da neko od Ireninih prijatelja vozi kola.

„Molim vas. U redu. Verovatno je primetila njegov ispitivački pogled. . da se menjaju zavoji. bio je neumoljiv. Kome treba da se javim?“ upita Nikola na onaj neobavezan. Krenuli su hodnikom.“ Kosa joj je bila u neredu više nego obično. Ovde samo zauzimam krevet. koji se nije slavno završio. lice bledo.“ „Ne izgledaš dobro“. Kad smo kod toga. Duga je to priča“. Dežurni portir. Meni je velika. Juče sam imala bliski susret treće ili četvrte vrste. dve usamljene figure u zgradi koja je spavala. „Napolje. ni ti ne izgledaš sjajno. možda su potrebni i antibiotici…“ „Obične ogrebotine. Kao da uopšte ne mari za njeno prisustvo. Sve se to može i ambulantno ako mora. nemaran način svojstven samo mladim ljudima. spreman sam“. gde ste vi krenuli?“ Ovo je više ličilo na opomenu nego na pitanje. kada je rekla: „Oliverova odeća.Gubim vreme ovde. „Kako ćeš da izađeš bez otpusne liste?“ upitala ga je pomalo nervozno. a oči obrubljene tamnim podočnjacima. Ona se odmah okrenula prema vratima. „Ali ti imaš te povrede! Neko mora da ih leči. Okrenuše se prema glasu kao dva krivca. „Pao sam noćas na bokal. i zavoj na trbuhu koji je virio kroz otvor na gornjem delu. rekla je bez sumnje gledajući krvave mrlje po njegovoj pidžami. počeo je da svlači pidžamu. slegnula je ramenima. „Kako će da me spreče? Vezaće me?“ nemarno odbrusi oblačeći džemper sa norveškom šarom. Odeća koju je nosila ni najmanje joj nije pristajala.

a siguran sam da je nemate. Morate se javiti dežurnom lekaru. valjano utopljen u debelu jaknu. potpisivanja otpusne liste i odgovornosti za sopstvenu odluku da izađe iz instituta. Inače ne mogu da vas pustim.“ „Evo svanulo je“. do ludila ju je dovodila sopstvena neurednost i bila je slepo zaljubljena u tipa koji se upravo opružao na sedištu iza njenih leđa. Andrej je spavao u žutom jugu. „ali kao i da nije. odbrusi Nikola ulazeći u kola bez pitanja. Pre svega tri-četiri meseca glavni problem joj je bila prekomerna težina i celulit. „Gde ste. jer ovo nije vreme za izlaske. Zavalila se na sedištu razmišljajući o tome kako je život pun iznenađenja. reče Irena gledajući oko sebe. „osim ako nemate otpusnu listu. Unutra je bilo isto toliko hladno kao i napolju. Ja sam mislio da samo zbrišem bez pitanja. Hajde i ti mala. zaboga.“ Irena je sela na prednje sedište prepustivši Nikoli da se opruži na zadnjem.“ „Slažem se. Irena otvori vozačeva vrata i prodrma ga. Gosti će da mi pocrkaju od gladi i kofeinske krize. nakon nalaženja nadležnog lekara. Irena i Nikola su izašli na parking. niz hodnik. I dalje je mračno. opomenu ih portir. do sad?!“ uzviknu gledajući na sat. Taman sam stigao da kupim neke jestive sitnice dok sam vas čekao. Tada je još sanjarila o tome kako će se . „Birokratija“. Sa već jednim veoma lošim iskustvom koje je doživela tog jutra. „mala je htela da sve bude po protokolu. upadaj pa da krećemo natrag u stan.„To što radite je ilegalno“. ovoga puta se valjano obukla.“ Dva i po sata kasnije. Grozna li vremena. smrznuo sam se čekajući vas.

sa hladnoćom koja se probijala do samih kostiju. koji su doživljavali isto ludilo kao i ona. Kako su to bili smešni problemi! Sada se nalazila u sred atmosfere severnog pola. Da li je moguće pasti još niže? Najmanji problem. Iz njenog prethodnog. reče Andrej sa jedva primetnom crtom zabrinutosti u glasu.Nikola jednom zaljubiti u nju. normalnog života ostao je samo jedan mačak i jedan mlad muškarac. zemaljskom Cecom. i ako bude dovoljno uporna. očajnički se noktima i zubima držeći za ovaj surov ali njen svet. Takođe. Nećemo valjda peške po ovom vremenu. u društvu sa njenim ne-tako-svežim posetiocem iz druge dimenzije. Snovi o romantičnoj vezi i venčanju sa Nikolom raspršili su se kao balon od sapunice. možda će uskoro izlaziti s njim. „Malo se smrzao“. takođe uvučen u uzak krug dosadašnjih bizarnih događaja. Štaviše. Jugo nije upalio iz prve.“ „Nemoj sada da nas zeza. Jutros su javili smanjenje broja . Ne sviđa mi se kako motor zvuči. Ali ona više nije videla ni mačka ni Nikolu na isti način kao ranije. stidela se tih sanjarenja. umesto njene sobice u domu sa slatko prizemnom. ali ne sasvim zanemarljiv je i dodatna činjenica da su je već tri muškarca videla praktično golu u za nju nimalo laskavim situacijama. krenuo je štucajući niz brežuljak koji se spuštao do Sremske Kamenice. ali nakon što je Andrej povukao saug i uporno više puta forsirao motor u leru. razmnožavaju deobom. sa još dvoje potpuno ljudi. sada je imala stanište u nepoznatom minijaturnom stanu nepoznatog čoveka. „ne znam da li će izgurati čak do Detelinare. Celulit i prekomernu težinu sa prvog mesta životnih problema istisnulo je monstruozno biće sa pipcima koji se izgleda.

„A da zaustavimo neka kola?“ predloži Irena. takve kakvih nikada dosad nije bilo u ovim krajevima“. ko da nam je ovo prvo loše vreme u životu. škole ne rade. Pokupiću ga prvom prilikom. kada Andrej uspori. „Videćeš kako će biti u maju. jedan dan minus deset. a ni neke firme. Nos mu se zacrveneo.“ Irena prevrnu očima i poče da izvlači torbe sa namirnicama i još nekim potrepštinama iz kola. „A šta ćemo s jugom?“ upita Nikola koji nije izgledao kao da mu je hladno. možda mi je popustila guma!“ Nisu mnogo odmakli od Kamenice prema Novom Sadu. Očekuju se snežne oluje. što je Irena nalazila veoma čudnim. „Gotov“. Motor se ugasi kao po komandi. „Gotov?“ upita Nikola smireno. otvorio haubu i naposletku zavirio u kola: „Moraćemo peške. Zaključao je kola i krenuli su da pešače pored puta računajući da nema mnogo do mosta. . reče Irena bleda i zabrinuta lica. Kome treba beda na vrat“. „Ih. počeo je da veje sneg. U međuvremenu. navodno.autobusa na svim relacijama zbog vremenskih neprilika. sledeći dan plus trideset šest. „Neka ostane ovde. dobaci joj Andrej boreći se sa volanom po klizavici. Izašao je iz kola. Andrej bez reči preuze većinu torbi od nje i nabaci ih na ramena. Vojvodina i ne može da se podiči idealnom klimom“. okrenu volan udesno i zaustavi auto pored puta. Sranje. Neće to niko da dira. jako vuče ulevo. odgovori Andrej kojem je očigledno bilo hladno koliko i Ireni. pogledao gume. kratko uzvrati Andrej izvlačeći se sa vozačkog mesta.

Krenuli su polako uz drum. Irena se složila. Andrej ga sumnjičavo pogleda: „Siguran si? Nismo blizu mog stana. a ti si povređen. ili da te otpratimo u Institut. dobaci mu Andrej. Irena se osećala kao da je na Marsu. ako se ponekad osećala euforično zbog neverovatnih avantura koje je preživela i koje je. ili možda Plutonu. susret sa monstruoznim bićem u teskobnom. nedorađenom stanu. Ali ako neko bude stao. bilo koji od njih dvojice. verovatno. protestvovao je Nikola stojeći neobično uspravno u nadolazećoj mećavi. prekide ovaj raspravu nadmeno i krete ispred njih.“ „Siguran sam. jer se plašila da ih ne izgubi i osećala se jako usamljenom. mogao da ostaneš u kolima. pa mi neće biti pametno da mirujem. Želela je da je neko drži za ruku. gubimo vreme“. razbio je sve iluzije. Ostao je samo smrad. Stalno prisutni. pošto je bliži od Detelinare. nećemo ga odbiti. ni grada. Nikola. I krenimo već jednom. Videla je zelene . I slabo ko prolazi ovuda. a mi ćemo po tebe doći kasnije“. Ako se u nekim trenucima i osećala kao da je u središtu nekog ludog naučno fantastičnog filma. tama i sve hladnija zima kao uvod u pakao koji je tek očekuje.“ „Ti bi.Nikola je bio pesimista: „Mnogo nas je. Oko njih se prostirala ledena pustoš dajući inače poznatom predelu pomalo vanzemaljski izgled. A u Institut se ne vraćam. tek čekaju. bez uvrede. blagi sumrak dodatno je otežavao vejavicom i maglom već smanjenu vidljivost. „Ovaj tvoj jugić će. s obzirom na to da si povređen. za par minuta unutra biti hladan kao i napolju. Ionako mi nije ništa“. Osetila je kako je nečija ruka zagrlila oko ramena i kroz smrznute trepavice zahvalno pogledala u tom pravcu. Andrej slegnu ramenima i pođe i on.

Imam ravno četiri para čarapa i Oliverove čizme sibirke.oči i veliki. bio bih potpuno neupotrebljiv od straha. zar ne?“ „Nisam najbolje shvatila šta zaista žele od nas.“ „Kako se ti držiš paučice? Jesi li se jako smrzla?“ „Jašta. Uzvratio joj je osmeh zabljesnuvši je svojim krupnim zubima. nema sporednih. „Osećam se kao pauk koji je zalutao u frižider“. Sada se držim samo za ideju da je sve ovo samo san. ako bi mogao da izbegneš spominjanje onih . Čini mi se da imaju potpuno pogrešnu predstavu o našem svetu. Ona se zakikota uprkos jezivoj hladnoći: „Pre će biti u zamrzivač. I ja sam video one crve na tvojoj jakni. Svi smo mi glavni junaci.“ „Ali tebe. Da se meni desilo to što i tebi jutros. Možda smo nas četvoro samo deo neke kolektivne halucinacije. niko ne želi da ubije. crveni nos i nasmešila mu se.“ „Ko kaže da sam ja upotrebljiva?“ Bio joj je vrlo blizu. prošapta joj u uvo. Niti bilo koga od nas. dodatno prigušujući zvuke.“ „Petoro. Možda i mi imamo pogrešnu predstavu o njihovom. dodala je. i svi se držimo života noktima i zubima. „nije to lako kao što izgleda u filmovima. Bar nisu tako rekli. a opet me nešto žiga na sve strane. A možda sve to i ne postoji. To je jednostavno tako. I video sam ono oko i prste. „Nije lako umreti“.“ „Super se držiš.“ „Čuj. dva vunena džempera. a jedva da je mogla da ga čuje od hučanja vetra i mećave koja se pojačavala. zapravo.

Izgledalo je kao da mu uopšte nije hladno. na njemu nije bilo ni jedne jedine pahuljice. ali mu se na trenutak učinilo da sa Nikolom nešto nije u redu. Koračao je nedaleko iza njih. Brzo je otvarao bocu mineralne vode. Malo je gurnuo Irenu laktom: „Misliš da on može ovako da pešači?“ „Ne znam. Bila je zapanjujuće snažna. i pored uporne vejavice. Stajala je i zaprepašćeno buljila u njega. Andrej se nakratko osvrnu i dodade mu jednu od torbi. Osim toga. Sada su stajali veoma blizu njega i mogli da osete toplotu kojom je zračio. Ovaj je lagano šetao potpuno uspravna tela. gladan sam?“ „Naravno“. Oči su mu sijale. Nije dobro video kroz mećavu. Otvarao je jedan sendvič i jeo zapanjujuće halapljivo. mogli su da vide i kako se pahulje tope na njegovom telu i gotovo odmah isparavaju. i kao da je zračio blagu svetlost. Andrej je zastao i okrenuo se. „Šta?“ upita smireno Nikola kao da su njih dvoje klinci koji nepristojno bulje u nevinog prolaznika. kao da se nalazi na plaži. sneg se oko njega topio kao na ubrzanom snimku. Najčudnije je bilo to što.“ Ona se okrete prema Nikoli i naglo zastade.crva…“ počela je ali je prekide Nikolin prigušen glas. izgledao je zapanjujuće dobro i zdravo. trudeći se da se distancira od svega što mu izgleda nemoguće. . ten blistao. Poput zidane peći ili pregrejanog bojlera. nije se žalio. Kad je zastao da pije vode. a pri tom su mu šake nestrpljivo podrhtavale. Kao da to nije bio dovoljno zapanjujuć prizor. Nikola je iza sebe ostavljao upadljiv trag istopljenog snega. „Mogu li da pojedem nešto od onoga u torbi. „Je li to tebi vrućina?“ upita Andrej polušaljivo.

jedući treći sendvič.“ „E jebi ga“. ali mu se učinilo da predugo traje i da je previše tiho. Rekao sam da sam se samo onesvestio kad je Ahea došla. Kada su prošla gotovo dva cela minuta. I da napomenem. „ne bih na to gledao tako jednodimenzionalno. reče on. Nije bio siguran koliko je vremena devojkama potrebno da piške. „Ne mogu da čekam toliko. Njih dvojica sedoše na neko kamenje pored pustog druma. grmnu ona. Andrej je počeo da oseća nelagodnost.“ „Znaš da uskoro stižemo do mosta. Mislio sam da nećeš verovati. Nisam ti to spomenuo u bolnici. dobaci joj Andrej. odjednom reče Irena. „Naravno da osećam. Zračio sam ogromnu toplotu. stižemo u civilizaciju“. Sad mi veruješ?“ „Verovala bih ti i da si mi odmah rekao“. a onda dodade tiše: „možda… Šta to znači. naročito u ovim uslovima. Čulo se prigušeno gunđanje i psovka. zapanjeno će Irena. Postoji više načina da se interpretira takva zamisao.“ „Možda“. a potom je nastala tišina. blago se okrenuo Nikoli koji je toliko grejao da je izgle- . vreo si kao peć“. mnogo veću nego sada. Nikola? Šta to predstavlja? Veri je Šelunj rekao da smo mi specifični ljudi. sa posebnim moćima. Nikola. nisam zaspao sa cigaretom u ruci. „Šta je sad?“ „Moram u … WC. Nisam. Kad je počela da ističe i treća minuta. Kad ga pređemo.„Nemoguće da ne osećaš. dok ga je Andrej zabrinuto posmatrao. Izgleda da samo ja ne mogu da pronađem za šta sam to talentovana. dok je Irena spustila pantalone oko kolena i čučnula par metara iza njihovih leđa.“ Andrej upitno pogleda Nikolu koji samo slegnu ramenima.

nije mu se dopala tišina koja je usledila. Ponovo ju je pozvao. Ledena tišina natera ih obojicu da se okrenu. je ležala njena vunena kapa. „Moram da proverim da li je s njom sve u redu. . Mala. Irena je nestala. jesi li tu?“ Mada su vejavica i jak vetar u dobroj meri prigušivali zvuke. isparavajući kao vrela čorba. u barici sveže krvi. a u snegu.dalo kao da se i sam topi zajedno sa snegom. Nikola mu se pridružio.

rekla je ne gledajući ga. ali se nije žalila. izleteo u hodnik zgrade i nestao. „Ne mogu da se otmem utisku da nije trebalo da ih pustimo da odu“. „Šta je. i činilo joj se da neće biti u stanju da mu se još dugo . odšeta do njih. Upitno je odškrinuo vrata i ovaj se. zagledan u daljinu. koji je stajao pored prozora. Ona je sedela i.Deo četvrti Vera je zaspala sklupčana u fotelji kada ju je trglo mjaukanje i grebanje po izlaznim vratima. „Nije moglo drugačije. poput parazita. mada je snaga sve više napuštala. Oliver se vrati u sobu. uprkos svojoj veličini. izgledala kao da je utonula u fotelju. Osećala je prisustvo Šelunja u svojoj blizini gotovo neprekidno. želiš napolje?“ obratio se krupnom mačku. sitna kakva je bila. macane. rekao je Veri. lako provukao. Oliver. I dalje je samo ponekad uspevala da pojede normalan obrok. Neko je morao da ode po tog momka“. Osećala se umorno i malodušno.

ni ona nije mogla da kontroliše sve jača osećanja prema njemu. Ne razumem… Kao da će se nešto dogoditi. tek trzaj. pa i gotovo sasvim mu nepoznatu Irenu. kao da joj je bilo sve teže da se izbori sa njima. Osećanja prema njoj nije se ni trudio da sakrije. nastavila je nakon kratke pauze. Oliverovo prisustvo bilo je utešno i ohrabrujuće. rekla je zamišljeno ne gledajući ga. Pogled joj je ispitivački šarao po sobi. i neki uznemirujuć instinkt u njoj je uključio alarm. Oh. Nalete malodušnosti i premora imala je i pre toga. mogla je da ih oprezno drži pod kontrolom. kao što ono nije bila obična oluja. i prešla granicu sopstvene izdržljivosti. Kao da ovo nije običan zimski dan.odupire. ali čini mi se da nije ni važno ako nestanem. Ako samo ja . Već neko vreme osećala je prisustvo uljeza u blizini. Mada ga je jedva poznavala. „i mene podseća na onu oluju. A mi ne znamo šta treba da činimo. zauvek. da njen um popusti i konačno ode na zasluženi odmor.“ „Ponekad pomislim“. Imam déjà vu. Osećala je da je potrebno još samo malo. „Imam osećaj“. jer je imala osećaj da je čita kao otvorenu knjigu i to joj je oduzimalo sopstveni prostor intimnih misli. da je dosegla. podstičući sva njena čula na krajnju opreznost. osim onoga što je sam želeo da joj prepusti. on je sa ljubavlju posmatrao i Andreja i Živka. ali za razliku od njega. Oliver kao da je mislio isto. rekao je „da nešto napolju nije u redu. „da možda… znam da je to grozno pomisliti. ali ponekad teskobno.“ „Znam“. ona nije imala gotovo nikakav uvid u njegove misli. Ona su bila više nego očigledna. I na još nešto. ali u poslednjih nekoliko sati. S druge strane. ali Veru je od početka gledao na sasvim drugačiji način i ona je znala šta to znači.

da li ja to vršim sporo samoubistvo?“ Krajičkom oka videla je da je odmahnuo glavom. Konačno je progovorio. uvredila sam se. da se osami sasvim i tupo čeka svoju sudbinu. ne mislim. Zračio je kao lava i ona je to osećala. ratove. protiv ničega. To ju je uzbuđivalo. I fizički. „Da li misliš da smo mi sve ovo umislili? Da smo ludi? Da li se uzalud borimo. Kada je jutros Irena izgovorila sličnu misao naglas. Čak i to me zamara. Nikome neću nedostajati. Nemam ništa značajno što sam učinila. ali nije imala hrabrosti da mu uzvrati. Znaš i sama da to nije ta- . Očekivala je da će je razuveriti. da je delovao pomalo obeshrabreno. ne želi da mu se toliko približi. ja skoro jedva mogu da sedim. Nemam više snage da držim sopstveni um s ove strane razuma. a verovatno ne bih imala ni u budućnosti. ništa iza sebe za šta mogu da se uhvatim. Prevarila se.nestanem. Olivere. Oli. Odlučila je da skrene razgovor što dalje od njegovih gorućih očiju. kao što je znala da uvek oseća šta ona misli. protiv samih sebe? Oli. „Ne. onda one ne uključuju moć da utičem na glad u svetu. nešto da me drži. bolesti… pa nije ni važno da li sam ovde ili nisam. tako umorno. A ako zaista imam neke natprirodne moći. Pitala se da li on može to da oseti. Osećala je njegov zaljubljeni pogled na sebi. „Hoćeš li da sedneš pored mene?“ upita gledajući je uporno. On je očigledno želeo nešto drugo. Ne. Jedan deo nje želeo je da se povuče negde daleko. Pomislila sam kako to nije fer. Osećam se umorno. ali u isto vreme i odbijalo. pokušavajući da joj uhvati pogled koji je uznemireno lutao po sobi i se uvek vraćao na prozor. Odmahnula je glavom. Taj deo nje nije želeo Olivera u svojoj blizini. Zato što i ja tako mislim. Ista priča se ponavljala.“ On je seo na dvosed preko puta nje.

Mislim da smo sada došli do tačke kad se sve završava. Ili sam to samo tako shvatio. „Videla sam njihov svet. veoma ranjivo i umorno. Možda smo mi tu neka značajna karika. što ju je iznenadilo. „onog dana kad je bila ona oluja. Ne znam šta će se desiti. Oli“. a onda kao da je shvatio da ona ne želi da mu vidi oči. Još kad sam te prvi put video u onoj ambulanti. ja…“ Zastao je molećivo je gledajući. a Vera da bi razbila neprijatnu. Njegova ranjivost izazvala je kod nje zaštitničke osećaje. Ili oba. Skrenuo je pogled prema majušnoj kuhinji.ko“. beskrajna borba za opstanak individue koja je sama sebi postala svrha“. „U pravu si. znao sam da moram da te upoznam. došli smo do poslednje tačke“. Njihova želja za preživljavanjem je tako jaka da se kreće u smeru destrukcije. Videla sam ga kroz prozor učionice na faksu. Sve ovo su oboje već ionako odavno znali. Suživot bez kraja. „mislim da smo mi njima potrebni za preživljavanje. ni blizu uobičajene nedodirljivosti.“ „I ja sam tako shvatila. obraća- . rekao je pomalo razdraženo. Ruke su mu ležale malaksalo u krilu.“ „Znam. I pre toga. ali Vera slušaj. ućutao je. rekla je buljeći u prozor kao da joj život od toga zavisi. bez mogućnosti konačne terminacije. pa su reči ponavljali kao papagaji. Oliver zato što ga je ona to pitala. nategnutu tišinu ispunjenu varnicama za koje je već odavno znala da postoje između njih dvoje. ili da poboljšaju kvalitet svog života. a na finom čelu iznad obrva formirao se mali nabor. Izgledao je kao i ona. Osetio sam da si videla čim sam te sreo. Trebalo je još onda da ti priđem. Sada nemamo više vremena. Ali čim je progovorila. vratio se upornim pokušajima da uhvati njen pogled koji je i dalje bežao. dodala je u trenutku kada je tišina počela da biva preglasna.

učinilo joj se kao da ne pripada ni Oliver. ali nije mogla da se seti odakle i kako. Zašto? Možda njena sudbina jeste u nekom drugom svetu. Zaprepastila se kada je shvatila da je pocrveneo kao školarac. Ali uvek je imala dovoljno kontrole da bude realna i staložena kada je to potrebno. čak i kad bi u retkim trenucima bila pričljiva i raspoložena. „to me iznova tera da samu sebe preispitujem gde sam pogrešila. pogledavši u te plave oči. Konačno dopusti njegovim očima da uhvate njen pogled i nasmeši mu se.“ Njegovo lice je bilo vrlo blizu njenog. Ali. mada je u stvari samo bila umorna. nedovoljno da bi bila prihvaćena i shvaćena. imala je utisak kao da je ljudi čudno gledaju. zbrkan košmar. reče Oliver približavajući svoje lice njenom. I pre susreta sa Šelunjom. da se spusti na zemlju kada to realnost zahteva. I dalje joj se neodređeno činilo da zna šta se dešava. trudeći se da zvuči hladno i udaljeno.la se prozoru. njen život je uvek bio poput nežnog sanjarenja. a njegova ru- . ali nisu ni drugi. Da li sam mogla da sprečim ovo ili je tako moralo biti. Ona možda ne pripada ovde. Sudbina je htela da nismo toliko shvaćeni koliko bismo možda želeli. Mi pripadamo ovde i samo ovde. Oduvek je važila za tihu čudakinju. „Znam o čemu razmišljaš vilenjaku mali“. i da više nije sigurna gde se nalazi. Sve što joj se dešavalo u poslednja dva i po meseca kao da je bio jedan dugačak. Možda nam i ne bude tako loše tamo. a opet. „Nemoj da te privid zavara. Samo što oni to bolje skrivaju od nas. Nesvesno se trgla unazad. Kao da su njeni sagovornici imali gotovo vidljive upitnike iznad glava kad bi ona progovorila. Osećala je kao da joj telo vibrira između stanja sna i jave.“ Nije zvučala nimalo uverljivo.

koji je žario svojom purpurnom bojom. njen prevelik džemper počeo da klizi niz vitka ramena sve do struka. Pri tom. Pre nego što je ona uspela da se snađe. kao da joj se svaki nerv u telu probudio i pulsira pokušavajući da premosti granicu telesnog i umnog. Sve je to prozujalo kroz njen mozak trenutak pre nego što je na svojoj podlaktici primetila još uvek upaljen ožiljak. kao da ništa drugo ne postoji. kao u snu. Iznenadila ju je sopstvena smirenost. Njegove šake su se sklopile oko njenog struka obuhvatajući ga gotovo u celosti.ka lagano i ispitivački dodirivala njen vrat. skliznula mu je u krilo. Pomislila je da uopšte ne poznaje ovog mladića. da bi lagano. disao ubrzano i plitko. Na trenutak je trže neželjeni talas razuma koji je upita šta to radi. Zapitala se šta ako bude posledica? Nisu koristili nikakvu zaštitu. Osećala je kako je napuštaju sve misli i um ispunjava samo topli vatromet boja i emocija. Oči su mu caklile. Prstom je nežno uokvirio liniju njenih usana još više približivši svoje njenom. biti u njegovom naručju bilo je magično. Drhtave šake su joj obuhvatile ramena i leđa. gotovo neprimetno. setila se zlokobnih očiju Šelunja. Dah mu je bio topao. Setila se izraza lica bića koje je videla na prozoru fakultetske učionice pre jedva nešto više od dva meseca. setila se da nedeljama nije pojela nijedan pošten obrok i da su joj verovatno . a oči nisu bile daleke i hladne. zenice su mu se raširile i kroz dodir tela. međutim. zlatna kosa svetlucala u plavičastim tonovima. ljubili su se. njegovo telo bilo je savršeno građeno. Ako je gledati Olivera bilo čudesno. sa uživanjem se stapajući sa njegovim telom. mogla je da oseti snažne srca. kad ga je srela u klozetu tog istog dana. Polako. Disala je duboko i polako. grejući ih svojom toplinom. Veri je Oliver izgledao čudesno lepo. On je. kao da ih je obavila neka nežna plavičasta svetlost. Prijalo joj je.

Bol je bio toliko jak da je na trenutke gubila svest. Kad je krenula u kupatilo. pulsirajuće telesnosti. i veoma poznat počeo je da se širi po stanu.dani na ovom. Oprezno je otvorila vrata kupatila. pomisli da verovatno ne postoji lepši način da se život zauvek napusti. Nije ni želela. Sada je bila sigurna da je Šelunj u blizini. Na trenu- . Ali ovaj put nije bila sama i Oliver je pridrža pre nego što su joj kolena dotakla glatki parket. I da pokušava da kontaktira s njom. Okrenula se prema Oliveru. a možda i na bilo kom drugom svetu odbrojani. kao da ništa drugo ne postoji. Oliver joj je šaputao slatke. noge su je izdale. pokušavajući da je pridrži. a urlanje i kričanje u njenom umu sa pojačavanjem bola postajalo je sve glasnije. Smrad. koji ju je posmatrao iz poluležećeg položaja na dvosedu. odevena u veliku kariranu zelenu košulju i papuče. i dalje nag. Nije bila spremna da to prekine. Videvši zaljubljene oči divnog muškarca. Gotovo da nije osećala sopstveno telo. Kolena joj klecnuše i kao prvi put kad su se ona i Šelunj sreli. glupave besmislice kao da ništa drugo osim njih dvoje nije stvarno. Nejasno je primetila da Oliver šakama nežno uokviruje njeno lice i kroz maglu bola pogledi su im se susreli. Skoro nesvesno snažno se uhvatila za njegov torzo zarivši glavu. ispunjenu Šelunjevim bolom i kricima. ali je bol prostreli takvom jačinom da je gotovo oslepi. On nije osećao nikakvu opasnost. jak i oštar. osećajući njegov ubrzani dah na svom licu i vratu. Oliver se jednim skokom našao pored nje. u čvrsta prsa mladića. A onda se sve misli izgubiše u talasu blažene topline i kompletne. osetila je veoma poznat oštar bol u lobanji. kao da ne oseća februarsku zimu koja je prodirala kroz pukotine na prozoru.

Oliver ju je samo privukao bliže i svojim neprirodnim očima fiksirao njene. Na jedan stravičan trenutak pomislila je da je Oliver Šelunjev saveznik i zavrištala otimajući se svom snagom. smiri se. Sneno je skrenula svoj siv pogled sa plavetnila očiju bez zenica i potražila svog neprijatelja. bola i sopstvenih i Šelunjevih krikova. Trbuh. ne znajući ni sama da li da mu veruje ili ne. Šelunjev izgled ju je zaprepastio.tak. molim te…“ Ućutala je buljeći u njega. konačno je razabrala šta joj govori „Molim te. Kao da joj je Oliver nešto govorio. Kad je bol malo uminuo. ali od zujanja u glavi. bio je tu. ali prijatnu pospanost. Gledajući u njegove čudne oči. Molim te Vera. debela. bol se smanjio i mogla je da vidi kako se njegove zenice sužavaju i postaju gotovo nevidljive tačkice. pokušavam da ti pomognem. uništena koža je . videla kako mu se zenice sužavaju trgla se pokušavajući da izvuče iz stega njegovih šaka. na jednom mestu je popustio. molim te Vera. Ili možda kao neko ko jeste odavno mrtav samo toga još nije svestan. Umesto da je pusti. blizu dvoseda na kom je Oliver do maločas ležao. uz osećaj koji je bio gotovo nalik ravnodušnosti. ali se bol značajno smanjio i krici u njenoj glavi su slabili. Sada je izgledao mnogo. prilikom demonstracije telekineze. Kad ga je prvi put srela izgledao je kao da bi već odavno trebalo da je mrtav. koji je ranije visio poput praznog džaka. nije mogla da ga čuje. možda ga ne bi ni prepoznala. Da nije bilo tih očiju. Molim te smiri se. Stajao je u jednom uglu sobe. Iako je već jednom. Lice mu se skoro sasvim raspalo i istopilo sa natrule lobanje kao vosak. mnogo gore. molim te. koje ona sada više nije mogla da zatvori. i jedini prepoznatljiv element lica koji je ostao bile su njegove crvene oči. osetila je blagu.

konačno. Roletne na prozoru su treskale sve jače kao da neko spolja lupa po njima. „Ne puštaj me“. Gledao je pravo u nju. staklo je krckalo pod pritiskom brojnih pesnica prokletih duša koje su po njemu lupale. koji je stajao ukočeno poput lutke praznih očiju uperenim u njene i rukama sklopljenim i dalje oko njenog lica. raspadnutu priliku u uglu sobe i primetila da se u njegovoj blizini nešto dešava.“ Nemoćno je pogledala u Olivera. rekla je Oliveru i odmah začula tih i odlučan odgovor. kratko je vrisnula i zagnjurila glavu u Oliverove grudi. ali se videlo da je fizički slab i da se pridržava za zid. Kao da se ponavljala ista oluja. Kad je neka iskrivljena poluljudska šaka zagrebala po staklu. nije počelo da puca i raspada se. „Neću“. rekao je obuhvativši šakama njena ramena. Nekako je stajao na ostacima nogu. Da li on nije mogao da čuje Šelunjev govor ili iz nekog razloga nije mogao da se pomeri? Vratila je pogled na patetičnu. a ona ga uhvati oko struka. Kad je pogledala prema prozoru. sve snažnije dok drvo.pukla i crna smrdljiva creva su visila kao ogromne pijavice. ali ovog puta snažnija i sa jasnim ciljem koji je ona znala. oblikujući se konačno u prepoznatljive reči: „Ne mogu više ovde da ostanem. Sa ogromnim užasom shvatila je da se kroz staklo vidi prizor identičan onom koji je videla iz učionice za vreme oluje pre susreta sa Šelunjem. ali ti ideš samnom. a pogled mu je bio nedvosmisleno pun mržnje. Osetila je njegovo bolno režanje u svom umu. a neka puzavica bolesnog izgleda probila je rupu u uglu prozorskog stakla i prodirala kao ogroman crv kroz nju niz .

usta ni nosa. samo nekoliko nejednakih pipaka koji su se njihali kao puževi roščići. Nešto stakla prsnu po sobi. urušeno telo mu se presamitilo. Nije shvatala šta Oliver pokušava da učini. pomislila je da ne može biti slabija od ovog patetičnog stvorenja. smeđeg dima.zid sobe. Nije imalo očiju. niti od onih koji su kroz prozor pokušavali da se probiju u sobu. Tim pipcima biće se priljubilo uz staklo udarajući slobodnom ruka-šapom i dalje po njemu u nastojanju da ga razbije. praćeno dimom. mučeći se pri tom i režući sopstveno meso na staklu. Ona kratko skrenu svoj sneni pogled sa hipnotišućih plavih očiju i pogleda u Šelunja nasmešivši mu se blago. Konačno u sobu pokulja oblak kužnog. Neka izobličena ruka-šapa se provukla kroz jedan oštar otvor na razbijenom staklu prozora i odmah na sasušenoj koži otvorila nekoliko rana. ali tiha smirenost i pospanost učinili su da oseća kako joj je svejedno. osećajući neki neočekivan priliv smirenosti. Gledajući to izmrcvareno telo kako se pridržava za zid cereći se ostacima usana bez zuba. Negde daleko od njenog uma. Vera još jednom pogleda u pogurenu priliku u uglu. pokazujući nanovo sužene zenice. Oliverove šake nežno okrenuše njeno lice svom. Plafonjera se takođe rasprsla zasuvši sobu debelim. neke čaše su se rasprskavale i nekoliko sitnijih bića je. oči iskolačile. Kroz izmaglicu pospanosti videla je kako se ostaci njegovog lica izobličuju u krajnjem užasu. mlečnobelim komadima stakla. Činilo joj se da je gledanje u te oči lagano uspavljuje. Bića koja su ulazila u sobu ili puzala po tepihu zaurlaše kao jedan i zgrčiše u . Uprkos tome. otkrivši neku čudnu masu koja je verovatno trebalo da predstavlja glavu. biće kome je šaka pripadala pridiglo se uz sims. U njenom umu. grunulo u sobu. Šelunj se smejao izazivajući novi bol. Ili je to bila malodušnost.

ne! Ne tamo!“ I nakon toga. sve nestade. ne.nepogrešivo samrtnim grčevima. odnoseći je negde daleko. Poslednje što je čula bio je očajnički krik Šelunja u njenoj glavi. Blaga plava izmaglica okruži je sa svih strana. . „Ne.

pridigla se u čučeći položaj pokušavajući da navuče pantalone i nadajući se da krv neće stići da probije sve slojeve čarapa i pantalona. Uopšte joj nije bilo vreme za menstruaciju. ali ubrzo shvati da oko nje svetlo umire velikom . Nadajući se da dva mladića koja su smerno sedela okrenuta leđima prema njoj svega par metara ispred nisu ništa čuli. Na trenutak joj se učinilo da je osetila još nešto osim vetra i snega.Deo peti Kad je čučnula u sneg i počela da piški. a bila je to i poslednja stvar koja bi joj u ovom trenutku bila potrebna. Pri tom joj je spala kapa i gusta kosa poput zavese prosu joj se preko lica. uspevši da prevuče sve te slojeve preko kukova. Opsova još jednom shvativši značenje onog što je videla. neku vlažnu senzaciju koja je ličila na prolazak kroz vlažni papir. Konačno. Isprva joj se učini da se jako naoblačilo. pokuša da se uspravi zabacujući divlju kosu sa lica unazad. Pri tom se malo zanela unazad. crvenkastom tečnošću pomokrivši čizme i glasno opsovavši kad joj se iznenada zadnjica zabila u ledeni sneg. Malo se zateturala pa pala četvoronoške na sneg. Irena je primetila da sneg ispod nje postaje crven.

probiti membranu očigledno nije bio neki problem. osim njenih sopstvenih. kratko se dvoumila da li da vrišti i dozove Andreja i Nikolu ili da se pritaji i ćuti da bi malo bolje upoznala svoj položaj. Nije mogla da bude sigurna da Andrej i Nikola mogu da je čuju ili vide ako počne da vrišti. Ljigavi zvuk pipaka vukao se preko mekog dna membranozne ćelije. pokušavajući da razabere mogućnosti za beg iz svoje tamnice. niti se može uzdati u svog mačka koji je negde na Detelinari sa Verom i Oliverom. tako je bivalo i toplije. gluvo i dezorijentisano kao i ona. Izgledalo je da se nalazi u nekoj vrsti velikog mehura od tanane membrane. Začuvši neko tiho. Nadala se samo da je ovo biće slepo. ali ona je znala da nije tako. Kako je unutar te membranozne tvari postajalo mračnije. tako da nije mogla da vidi. čuje ili se orijentiše u prostoru. Irena shvati da je ovom stvari izolovana od spoljašnjeg sveta. mračnoj ćeliji negde u dubini zemlje gde nikad ne dopiru ni svetlost ni zvuci. Znala je da je biće sa pipcima jače od nje i da ovog puta nema nikakvog oružja u blizini kojim se može poslužiti. Sudeći po tome kako je ranije pobegla iz mehura. disanje joj se jako ubrzavalo i postajalo sve glasnije pa je sela na . poznato režanje veoma blizu sebe. odlučila se za ovo drugo. Kad se našla u potpunom mraku. shvati da je ponovo upala u zamku.brzinom i setivši se prolaska kroz membranozni zid u napuštenoj zgradi tog istog jutra i mekog vlažnog osećaja od pre nekoliko sekundi. uprkos narastajućoj panici. Iz ovog mesta se moglo pobeći. Problem je bio u tome što je membranozna tamnica gušila čula. a višestruko tiho režanje i zujanje uverilo ju je da nije sama. Uprkos naporu da ostane veoma tiha. Delovalo je kao da se nalazi u beskrajno velikoj. Dok se smrkavalo razmišljala je ubrzano.

Niz leđa i ispod pazuha joj je već curio slap znoja. da bi ubrzo shvatila da se glas formirao u njenoj glavi. rekao je taj glas. nalik košmaru. jer nije mogla da oseti njegov smrad koji nikako nije zaboravljala. šljapkanje teškog. „Eskaah ne može da pronađe ženu“. Kad je začula glas. a od zvuka se čulo samo tiho.meko tlo. leš koji joj je nedeljama nakon toga ostavljao sopstvene delove po sobi. kako se činilo. shvatila je da ni to biće ne može da vidi. više je predstavljao oblikovanje reči. veoma blizu sebe. Sada su mrak i tišina bili potpuni. nije imao zvučnost. Glas nije bio određen. Sedeći šćućurena u mraku neko vreme i osluškujući slepo tumaranje zveri. i zagnjurila nos i usta u vuneni šal. Nije se video ni tračak svetlosti. koje je sada zamenilo sneg. a miris krvi počeo da probija farmerke. vlažnog tela koje se kretalo kroz tamu i zlokobno zujanje kao da nailazi roj ogromnih pčela. Pitala se može li da oseti čulo mirisa. Bilo je to kao da pokušavaš da razgovaraš s nekim u preglasnoj diskoteci. Glasovi su kričali i šištali izazivajući joj nemalu bol u lobanji i smetali joj da se koncentriše na kretanje čudovišta sa pipcima koje joj se stalno približavalo i udaljavalo. U membrani je bilo veoma toplo. ali je uprkos tome odmah shvatila ko je govorio. potmulo režanje. ali tu i tamo nalazio se smisao. Nije mogao biti sasvim blizu nje. Negde u blizini nje nalazio se živi leš sa kojim se susrela pre više od dva meseca. Da li je rekao Eskaah ili je to ime ona sama pre- . Orijentisalo se prema zvuku. a ona odevena za Sibirsku zimu. kao hvatanje kratkih tokova razumljivog govora unutar ponora vrisaka i kričanja. Isprva to i nisu bile reči već tek vrcava bujica nerazumljivih glasova u glavi. gotovo je vrisnula. nastao od reči koje su se oblikovale u njenom umu. ali nakon nekog vremena oseti da može da razazna značenje tih glasova.

Kiša zvukova u njenoj glavi malo utihnu da bi se zatim ponovo pojavila uz propratni bol. da li i oni mogu da čuju njena. „Ona je ovde. miris smrti koji dolazi od nje?“ O bože. Irena nije mogla da zna. u to je bila sigurna. . to su potvrđivale. Uhvatili smo je. Šta ako je ova spodoba u pravu? Šta ako zaista umire. i reči Agherona. Agheron. Kome se obraćao? Njoj? Da li je ona bila ta žena. pomisli Irena drhteći. to je nemoguće. Osećam i njen miris. ako ona može da čuje njihova razmišljanja. Ako se nijedno od dva stvorenja nije obraćalo izravno njoj. Na osnovu neke tanane razlike u načinu na koji su se reči formirale.oblikovala da bi se lakše snašla u bujici glasova. Kako oni to mogu znati? Skupila se dišući u šal. sada ne može da oseti njen miris. kako je bilo moguće da ih ona čuje i razume? S užasom se upita da. Zašto si uzeo feleričnu robu?“ „O bože“. kako se očigledno zvao njen posetilac. činilo joj se da jesu. Njen posetilac odgovori umesto nje. dok se šljapkanje pipaka nejasno udaljavalo od nje. „zar ne osećaš. Irena pokuša da razazna da li ova dva glasa u njenoj glavi pripadaju različitim bićima.“ Drugi glas preoblikova još jedno novo ime. „o čemu on to govori? Kako sam to felerična?“ „Ona umire“. nastavi drugi glas na šta se Irena jako trže. a Eskaah ovo biće sa pipcima? „Uništila mu je ibode prošli put.“ Da li je ovo bio drugi glas? U opštem haosu zvukova. Osećam njene misli. i drugog bića. osećam to. kako se Ireni činilo: „Ona je felerična. Rasturila je toj zveri neko čulo onim čekićem. pomisli Irena. Agheron.

videla sam to.“ Irena se umirila sasvim. šljapkalo je teško. „To je nemoguće“. bila je sasvim zdrava. krvareći i znojeći se. I Nikolinoj. Proverio sam. nateravši je da podrhtava u tami membranozne tamnice. „Ubila ga je ona njegova mala.“ „Šta se dogodilo sa robom? Oni su bi- . „bila sam tamo. Sada je želela da čuje sve do kraja. kojeg je odabrala Abzurz. reče neko.„Kad sam je odabrao. Nešto se evidentno desilo u Andrejevom stanu. Nikola joj je pričao o Ahei. pa makar je uhvatili. „Prevario se. ali i zavisti.“ Irena nije bila sigurna da li je dobro razabrala. snažno ju je uzdrmalo. zajedno sa čovekom. Moguće je da je uobrazila da i sada čuje to ime. ona koju je odabrao. dok su oni bili u Kamenici. Saznanje da je oštećena roba i da umire. Nisam znao da umire. a i Šelunj je rekao da ne smemo da se udaljavamo od matice. I ta osoba je sada mogla biti u njenoj blizini. Možda Agheron. prepoznala je njegove reči. rekla je Ahea. I Abzurz je mrtva“. ili je zaista jedan glas spomenuo ime Ahea. „Šelunj je mrtav“. a tupavo biće sa pipcima nazvano Eskaah. Teško je bilo razaznati smislene reči. Ahea. i morala je da sazna šta. neobična mešavina krajnje zaprepašćenosti. prigušujući svoje nemirno disanje. ali je svesno odlučila da o tome razmišlja kasnije. nedaleko od Irene. Nemamo vremena da sad tražimo drugu. to je bila Ahea. I tkivo joj je bilo zdravo. „Šelunj je mislio da je njegova roba bila dovoljno oslabljena uticajem na nervne impulse“. koja oseti veoma snažne emocije od strane Agherona. sa kosom preko lica i šalom preko nosa i usta.

pomisli jetko. možda neće biti ni važno. da bi se počela utišavati taman kad je Irena pomislila da će početi da vrišti od bola. Pridigla se u polučučeći položaj. sada bi mogli da joj dođu glave.li plus subjekti prve klase. izdajnički mirisi koji su uvek poticali od nje. Kada je Ahea spomenula njenu skoru smrt. jer bi joj se svako malo javila poneka nova misao. I miris. što je bilo zaista teško. jedini u blizini matice. To su tuđinci morali osetiti. i što brže može. a krv između nogu.“ Nastala je tišina. oklevajući istovremeno. Ako se to ne desi. Moraće da improvizuje. a da istovremeno osluškuje razgovor tuđinaca. Do tada tek neprijatnost koja se začela sa dolaskom puberteta. možda su i oni mrtvi“. osetila je navalu adrenalina i drhtavicu po celom telu. Nakon toga je opet nastala zbrka prividno neartikulisanih glasova i vrisaka. Počela je da oseća opori miris truleži koji je postajao sve jači. dok joj je znoj curio niz leđa. ukoliko je tačno da zaista umire. što je išlo veoma teško. i u tom trenutku znala je da ju je Agheron . Sedela je i dalje. Eskaah se uopšte nije čuo i nadala se da je dovoljno daleko od njega da može da pokuša da pobegne iz membrane. „Nestali su. spremna da jurne. A ona nije smela da razmišlja o bekstvu iz membrane da je ne bi čuli. bez skretanja. trudeći se da izbaci iz glave i najmanju misao. Irena je pokušavala da um sasvim očisti od sopstvenih misli. Progonitelji su se približavali. možda može i da pronađe izlaz. Nastala je tišina. gotovo nemoguće. „A koga mi to imamo ovde?“ progovori sasvim jasan glas. tračak sumnje u Aheinim mislima. Ako se dovoljno snažno zaleti i trči sasvim pravo. Ne mogu da lociram ni najmanji trag. Bez njih ne možemo da se vratimo.

a ja moram da uhvatim moju jedinku. Smrad je postajao nepodnošljiv. Hoće da umre ovde. preo je. Imao je možda tek tri ukočena prsta na toj ruci. Da li to znači da je Cile u blizini? I da je Nikola u opasnosti? Šta će se desiti sa Andrejem? Osećala je da pritisak natrulih ruku malo popušta. A onda njeno oklevanje prestade. Neki koščati. Ahea je škripala u Ireninom umu. Osetivši njeno oklevanje Agheron se ohrabri možda malo suviše i položi na njeno rame nešto što je mogao da bude patrljak druge ruke.“ Životinju. ona je proučavala vaše konstitucije više od svih nas i ti ćeš sigurno ubrzo umreti. spodoba koju je Nikola opisao. Provući ćemo ih oboje. lepljivi i hladni prsti spustiše joj se na vrat. ali kao da ju je na neki način prikovao za tlo. ali i oni su slabi“. I miris . Odlučila je. Ovaj put je vrisnula. režao je Agheron. Agheron! Ona ne želi sa nama. Irena se usudi da podigne pogled pokušavajući da prodre kroz tamu i uoči svog neprijatelja. Ali Eskaah će stići za tren i onda nam neće pobeći! Prolaz će biti otvoren uskoro. a to je više nego što bilo ko može da ti ponudi u ovom času“. I Ahea je to čula. koju je odnedavno izgubio.pronašao. „Moramo hitno preći. „Nema razloga da bežiš od nas“. bićeš živa i dalje. tetura do njih. Skalala će se pobrinuti za životinju. a njena krv ističe. Približavala se bučno teturajući. Slabimo ovde. Sa nama. „Drži je. Za kratko vreme postaćeš samo telo a onda. „ova je gotova. ništa. Mogla je da čuje kako i Ahea. U samo jednom kratkom trenutku malodušnosti. Oni brzo umiru kada krvare. ona poče da se bavi mišlju da prihvati poziv. „ovde nemaš više ništa. Gotovo je osetila njegovo likovanje i samouverenost. Ahea je uvek u pravu. Mogu da ti garantujem i da ćeš se prvih nekoliko decenija držati sasvim dobro.

“ U samo jednom kratkom trenutku Irena je spoznala značenje Aheinih reči. Činilo joj se da trči kilometrima. Pažnju joj je skrenulo i sve očiglednije približavanje Eskaahovog ogromnog sluzavog tela kroz tamu. Ako je to biće uhvati svojim pipcima.krvi joj je loš. i koordinacija pokreta. Naglo je ustala. i nogom snažno odgurnula natrulu kreaturu od sebe. osetno jače šake da je uhvati za nogu osvesti i ona se zaleti trčeći kao bez duše. i da uopšte ne može da oceni da li trči pravo ili u krug. Agheron se više nije čuo u njenom umu. Nimalo nežan krik koji je usledio preseče joj ceo um onesposobivši je na kratko. Trenutak kad je stisak natrulih ruku na njenim plećima popustio iskoristila je bez premišljanja i bez oklevanja. što dalje od režanja i ljigavog klizanja teškog tela i što dalje od Aheine grabljive suve šake. Malo se zateturala. Trčati u tako optički i akustično zagušenom prostoru bilo je iznenađujuće teško. Samo jedan trenutak je prošao pre nego što je svesno ugušila narednu misao. ali nikako nije mogla da izađe iz proklete tamnice koja se formirala oko nje. . ali je pokušaj jedne druge. Bilo bi to suviše lako. Činilo joj se da joj je oslabljena i ravnoteža. Nije bila sigurna da li ga je mogla ubiti jednim udarcem. znala je da će joj šanse da pobegne biti ravne nuli. Jedino čime je mogla da se rukovodi je bilo bučno kretanje Eskaahovo.

Jedna od onih dugačkih. mozak mu je vrteo različite scenarije mogućih objašnjenja. možda čak . Skrivena kamera. da bi se potom smanjivala ostavljajući im nešto prostora da osmotre oko sebe. da bi je. Stajali su ne znajući gde da počnu da traže nestalu devojku. dajući joj nevino ružičastu boju. koje traju satima. pomisli prvo.Deo šesti Vejavica se povremeno pojačavala. Vejavica je postepeno prekrivala krv. Nijedno od tih objašnjenja nije mu se činilo smislenim. kao kod Italijana. sasvim zatrpala. Osećao se neobično udaljenim od svega. Pažljivo je podigao Ireninu kapu. naposletku. kao da gleda veoma napet film ili čita roman u koji se veoma uživeo. ali je nastavljao da grozničavo racionalizuje. Iz barice je vodio nejasan i zamrljan kratak trag krvi koji je naglo nestajao u belini snega. sa vetrom koji je bacao sneg uvis i vitlao ga gotovo sasvim onemogućujući dvojici mladića da bilo šta vide ili čuju. Nikola je kleknuo u sneg zagledavši se u baricu krvi. U želji da racionalno objasni sebi sve što se dogodilo. Andrej je izgubljeno gledao oko sebe pokušavajući da prodre pogledom kroz vejavicu.

a tablete bi mogao lako sakriti. smrznut i konfuzan. Ako bi se to zanemarilo. Irenin nestanak. Sve se to moglo izvesti nekim specijalnim efektima ukoliko zanemarimo činjenicu da se sve dešava u Novom Sadu. Oliver igle nikada nije koristio. delovi vanzemaljca koje je Irena donela u plastičnoj kesi. S druge strane. Andrej je bio sasvim siguran da Oliver nikad ne bi pristao da bude deo takvog nekog reality show-a. svaka im čast na ideji i efektima. Svi oni. realističnu ljudsku reakciju u datoj situaciji neke naučne fantastike. Irena. posle će se svemu slatko smejati. bar ne svesno. Mada svestan da svog dugogodišnjeg prijatelja nikad neće sasvim dobro upoznati. koja je možda u opasnosti. crvi u njenoj jakni. kako su uopšte napravili sve one efekte sa priviđenjima koje je Oli video? Osim ako se Oli nije vratio drogama. onda kad bi Oli napustio sobu. dakle Srbiji.i neka vrsta reality show programa. postajući polako svestan da ga razum malo po malo izdaje. umesto što pokušava da racionalizuje situaciju. jedini koji ne zna šta se dešava. dakle veoma siromašnoj zemlji bez para na bacanje. Vera i Nikola mogli su da budu učesnici u tome. crven. Možda im je to potrebno da bi gledaoci uvideli pravu. Stajao je na ledenom vetru. U svakom slučaju. ako sve ovo jeste namešteno. ali sada je prioritet prihvatiti sve . ali Oliver nije dolazio u obzir. pa će ih zatim tužiti za psihičko i fizičko zlostavljanje. Nikolina neosetljivost na hladnoću i topljenje snega telesnom toplotom. ako je Oliver žrtva kao i on. Kopajući po njegovim stvarima u potrazi za dokazima da se vratio na stari put. radi neke sumanute psihološke igre i zabave. A on je ispao som koji je u to poverovao. u kome je on. Andrej nije našao nikakve dokaze za to. Pomisli kako bi trebalo da traži Irenu. sve se to moglo relativno lako i jeftino izvesti uz samo malu pomoć stručnjaka za specijalne efekte.

ali pre svega zbog nečeg što nije mogao čak ni da percipira. A zašto je dozvolio da ga uvuku u sve ovo. Pokrenuo je sleđene noge i dovukao se do tamne prilike koja je klečala u snegu. Andrej oseti gorčinu. Andrej pokorno klimnu glavom. Kako bi bilo da jednostavno sedne pored puta i čeka da neko prođe i pokupi ga. Nemamo vremena za gubljenje. zato što se od njega očekivalo da stavi glavu u torbu zbog nečeg što ga se nije ticalo. Andrej shvati da se u sve ovo umešao ne zbog Vere. zapita se. Ti se popni na ono uzvišenje i pogledaj okolo koliko god možeš da vidiš. Uostalom. Gledajući Nikolu kako bez trunke oklevanja silazi sa druma i nestaje iza mrtvog rastinja prekrivenog ledom i smrznutim snegom.kao realnost i naći ranjenu devojku koja je negde smrznuta u snegu okružena ko zna kakvim kreaturama. a lice gori uprkos hladnoći. a u koju je Oliver tako očigledno zaljubljen? Penjući se sve brže i brže. mada su bili udaljeni ne više od dva metra. nego zbog Olivera. Da .“ Nimalo oduševljen što mora da se razdvoji od Nikole. Zbog Vere. Kroz zaglušujući vetar čuo je kako ga Nikola doziva. pridržavajući se povremeno za tlo koje je bilo klizavo i smrznuto. Ona je ranjena. polako se penjući uz brežuljak. čak i bes. Neko mora jednom da prođe. koja ga jedva primećuje. „Moramo se razići. osećajući kako mu volja rapidno slabi. koja je sada već ko zna gde. Ja ću sići sa druma da pogledam sa druge strane. bar ne u ovim uslovima. osećajući kako mu srce odjednom lupa. što je u ovo uvučen mimo svoje volje i mimo bilo kakve potrebe. „Šta si rekao?“ viknu. a postoji opasnost da se smrznu i da na koncu budu mrtvi svo troje. njih dvojica sami verovatno neće moći da pronađu Irenu.

verovatno ne bi tako naglavačke uleteo u sve to. dok je vetar besneo bacajući sneg oko njega. koju je Oliver već tada tako ležerno ispoljavao. shvati on iznenada. nije bio siguran da bi je tek tako primio u svoj stan. Hladnoća mu se već probijala kroz debele skijaške rukavice. Tada je Andreja drmao pubertet. makar mu tražio da naprave kolibu u Bačkom Jarku. zapravo nije.je Vera zatražila pomoć od njega. kada se Andrej konačno ispeo na vrh niskog. Nešto niže niz put. kao ni Irenu i njenu mačku i zapucao starim jugom u Kamenicu po najgorem vremenu viđenom na Balkanu u poslednjih pet vekova. Bez obzira na Verinu neobjašnjivo bajkovitu privlačnost. ali vrlo klizavog brežuljka i oklevajući bacio pogled oko sebe. da bi pokupio nepoznatog tipa koji je sam sebe pokušao da spali u krevetu. a potom prešla u strah od sopstvene seksualnosti. mogao je da mu zatraži pomoć i Andrej bi prihvatio. sa izvesnom dozom rizika. nazirao je . koja mu je urezala njen lik u mozak istog momenta kada ju je prvi put video budnu. i da se zatim tamo usele zajedno sa osam portugalskih šalterskih službenika. praktično nepoznatom devojkom njemu jednostavno nije bila dovoljna za to. Zaluđenost. Stajao je neko vreme. da bi zavist prema lepom prijatelju nadvladala pozitivne emocije. kao njegov najbolji prijatelj. bez premišljanja i bez pravih dokaza da se bilo šta čudno dešava. ali nije mogao da vidi ništa osim beline. kao brat kojeg nikad nije imao. kao što. Moguće je da je tu bilo i neke griže savesti jer je napustio Olija onda kada mu je bio najpotrebniji. Vejavica se pojačavala tako da je slutio da bez obzira na visinu brežuljka neće moći da vidi bog zna kako daleko. Ali Oliver. isključivo od belog glinamola i parčića ogledala. pri čemu se svaki od njih zove Pedro.

pomislio je da potraži na suprotnoj strani od one na koju je krenuo.“ Jer Irenino telo koje je ugledao kako . jer da ju je zavoleo ovo bi mu traganje bilo mnogo bolnije. Ono što je video nikako nije moglo biti istina. Andrej se zateturao i jedna noga mu klecnu. lica pepeljasta od bledila i šoka. fatamorgana. Takve stvari ne smeju da se događaju. bilo šta. vrisnuo je i zateturao se.Nikolinu tamnu figuru kako pretražuje zaleđeno rastinje. varka. Kada je shvatio šta je našao. ne. možda je još živa“. Nejasno je čuo kako ga pita šta se dogodilo. gde je Irena. kriknu Nikola. samo ne realnost. ne…!“ Zamagljenim pogledom video je Nikolu kako se brzo penje uz brežuljak. nesuvislo kričući: „Ne. Misao koja je u tom trenutku proletela Andreju kroz glavu bila je za njega neočekivana: „Ja se nadam da nije. Andrej se okrenuo na levu stranu i prošetao desetak metara gledajući okolo koliko je mogao. Andrej sagnu glavu i poklopi uši kao da ne želi da čuje ni da vidi. Nikola se popeo do njega veoma brzo i uhvatio ga za rame vrelom rukom kao usijanim kleštima. Kad je Nikola prebledeo i glasno kriknuo uhvativši se šakama za glavu. ali je on mogao samo drhtavim prstom pokazati u pravcu onog što je ugledao. Koleno pade na zaleđen sneg. ne. Nakon nekog vremena. i požuri ka tamnom obličju u snegu. košmar. ali mu pogled privuče neko tamo obličje koje se nedaleko od njega naziralo kroz vejavicu koja je slabila. „Oh Bože. Ono što je video morao je biti specijalni efekat. Ne bilo kome. moramo joj pomoći. Prišao je da bolje pogleda. osećajući kako ga obuzima sebično osećanje olakšanja što nije imao vremena da bolje upozna Irenu i zavoli je. Ne njemu. gotovo skliznuvši niz zaleđenu padinu brežuljka.

leži smrznuto u snegu više nije imalo ni ruke. kao i polovina lica. Skupio je snagu i svu hrabrost koju je imao. Lice joj je sa jedne strane bilo normalno. nestajali u snegu kao zamrznuti vosak. iako je bilo veoma hladno. ustao i prišao Nikoli i telu u snegu. lice je imalo gotovo smireni izraz. izgledalo je kao da su otrgnuti od tela. ali Andrej je sada primetio još nešto. Onda primeti da se dešava još nešto čudno. kao da se istopilo i iscurilo u sneg u mlazevima krvi i tkiva. Nikola je kleknuo u sneg pored nje i odjednom se ukočio. oči su joj bile sklopljene. zalepljeno i zamrznuto u snegu. Morao je da pokuša da pomogne oboma. Osim toga. Koža je visila preko kostiju a deformisani patrljci su se. gde se odmah zamrzlo. Gotovo odmah se ponovo ispovraćao. Nešto je morao da učini samo da ne kleči u snegu i ponavlja beskonačno „ne“. Plakao je. i nesumnjivo mrtva. kao reka raznobojnih iskrica koje . Svetlost je izlazila jednakom snagom iz svakog dela Nikolinog tela. a sa druge deformisano. Iznenađeno uzviknu kad vide kako ovaj ispušta neku neobičnu iskričavu svetlost. ni noge. kao da su mu se svi mišići zategli. Kakav monstrum je mogao ovakvo nešto da učini? Devojčino telo je bilo sasvim nago. što ga je iznenadilo. Ovo je nesumnjivo bila Irena. Nikola je kleknuo pored tela i Andrej je mogao da vidi kako mu podrhtavaju ramena. jednostavno nije bilo vremena da se telo do te mere zamrzne u snegu kao da je tu već danima. topili i zajedno sa smrznutim potocima krvi. Udova više uopšte nije imala. Iako je devojka bila napadnuta i monstruozno i divljački rastrgnuta. grcajući i prskajući sluz sa komadima hrane po snegu.

„ona ne želi da to radiš! Zar ne vidiš? Prestani! Ona ne želi da je oživiš! Prestani!“ Nikola najzad okrene svoje lice prema Andreju i ovaj zaćuta i ustuknu. Kad se nedeformisano oko otvorilo. zračile su ogromnu toplotu i Andrej shvati kako se Nikola zapalio u krevetu i završio u Kamenici. Irena se sve više trzala. Plamenocrvene iskrice sa tankim nizovima plavih u središtu crvenih Nikola je usmeravao prema smrznutom telu. Jedan patrljak ruke počeo je da podrhtava i podiže se. on je imao nameru da to učini. Andrej je nemoćno urlao na njega da prestane. To lice. I dalje je polako i oprezno puštao iskričavu svetlost prema telu. dok se sneg oko njega topio i puštao Irenino telo na slobodu. On skoči prema Nikoli. a izraz lica joj je sada bio užasnut. . bledo i prekriveno tragovima suza. ali nije mogao da mu priđe od jare koju je ovaj zračio. usta oblikovala krik. kao da oživljava. zdravo oko joj je bilo širom otvoreno. Andrej je posmatrao.su postajale sve veće i intenzivnije. Iskrice su sada izgledale kao maleni. koje se sve više trzalo. Nije ga bilo briga da li je Irena želela da je oživljava. Kakvog god da su iskrice sastava. Ono se iznenada trznu i Andrej poskoči. imalo je izraz krajnjeg očajanja pomešanog sa odlučnom rešenošću da pomogne i nije imao nameru da stane. Ne mogavši da se pomeri od šoka. Usta devojčina oblikovaše jedno: „NE“ i Andrej je to video. bezbrojni mlazevi koji su se koncentrisali u nekoliko krupnijih gejzira svetlosti. i bez obzira na to što su poticale od ljudskog bića. „Ne!“ vrisnu na Nikolu. ali ga mlaz toplote iznenađujuće vreline zaustavi. ali se Nikola nije pomerao. Andrej kriknu i gotovo pade na leđa.

da ga ovaj neće zaboraviti do kraja života. očajanja i nekog sumanutog. ludačkog poluosmeha. Andrej je polako krenuo unazad ne skidajući pogled sa Nikolinog lica. prestravljen.„Biće sve u redu. devojčice“. Nastade tišina. šaputao je Nikola. „Nisam uspeo“. Srce mu je tuklo takvom silinom da se nesvesno uhvatio za grudi kao da pokušava da ga spreči da izleti. Bila je to mešavina nadolazećeg ludila. kao vrana na samrti. Videćeš!“ Andrej se zatetura unazad. Irena je sada ispuštala neke kreštave krike. koja se više nije trzala. „videćeš. Iskrice su nestale. Tada oseti kako mu se neka ruka spustila na rame. Noga mu se pokliznu na nizbrdici. popraviću ja tebe. Shvatio je da sve vreme urla Nikoli da prestane. kao paperje. ponavljajući tiho „ne“. ali je zadržao ravnotežu. . Odjednom sve prestade. Nikola je sedeo u snegu pored Irene. rekao je Nikola i okrenuo se prema Andreju. Čak se i vejavica smirivala a sneg padao nežno. a izraz lica mu je bio toliko užasan. Andrej je bio siguran da će poludeti. negirajući sve što se dogodilo.

meko i toplo tlo. da li je još uvek na Zemlji. polako se prisećala svega. lica uronjenog u mahovinu. ova mahovina je bila topla i suva. a njena svest se sve više budila. Ne usuđujući se da podigne glavu u kojoj je još bridelo. Pod telom je osećala baršunasto.Deo sedmi Prvo što je Vera osetila bila je pulsirajuća bol u glavi. a nije mogla da se seti šta . Zatim nalet svežine. kao u ranu letnju zoru. Kako je glavobolja bledela. shvati da leži potrbuške sa glavom zagnjurenom među ruke. Prva misao se javi kao eho: „Gde sam?“ Zatim druga: „Koliko je vremena prošlo?“ Vazduh je obećavao divan i topao dan. ili se nalazila u nekom drugom svetu? Šelunj se pojavio sa namerom da je odvede tamo odakle je došao. Stravična misao pojavi se naglo kao pacov iz rupe. nalik mahovini. koja je lagano jenjavala. čist i blago prohladan sa nagoveštajem izmaglice. to je sigurno. Iako je vazduh koji je udahnula bio oštar. ni blizu ledenog februarskog sivila iz kog je došla.

a on ju je čvrsto zagrlio. „Oh. slaba i izgladnela. jedan od mnogih. zima još nije pristigla. Sada se osećala sjajno. da li su onda svi oni ljudi takođe bili samo san? Andrej. Telo ju je izdavalo u svakom pogledu. na nekom nepoznatom mestu. dok se svetlost probijala kroz ruke i kosu. košmarni san. ležala je sa licem zaronjenim u meku mahovinu pitajući se da li je sve čega se sećala bio samo jedan dugačak. Ili ovo uopšte nije bio Šelunjev svet. Da li se nalazila u Šelunjevom svetu. Ako ono nije bio san. čak ni jesen. Nedeljama je bila skrhana. reče Vera glasno zaprepašćena iznenadnom navalom tuge. Ti si san“. i sve ono što se dogodilo bio je običan košmar. Bože. psihički i fizički oronula. ili. grčevito se držala za njegovo telo. nešto što već neko vreme nije osetila. pomisli srećno. pomisli ona. a poslednjih dana kao da je na umoru. Osećaji se nisu preklapali sa slikom. Osećala se blago pospano. Ali onda. i to onaj pravi zdrav nagon da jede i pije. Oliver…? Oliver. Ne otvarajući oči. neubeđena. u drugom vremenu. „Fantastično je“. topla i meka kao fini baršun. a vazduh koji je udisala bio je čarobno čist i blago vlažan sa dahom povetarca. da ustane. Pre nego što je sve nestalo u toploj tami. onom ruiniranom koji je videla za vreme oluje? Mahovina ju je milovala po licu i golim nogama. ili se ona još uvek nalazila na Zemlji.se dogodilo s njim. zatamnjenu senkom njenog tela. da se kreće. koješta mi pada na pamet…“ pomislila je sneno. otvarajući oči. Sada je i videla mahovinu pod sobom. ili je njegov svet mnogo prijatniji nego što je izgledao. Bol je sasvim nestala. Osećala je i glad. Nasmešila se sebi. Možda je sada još uvek leto. Vibrirajuća snažna životna snaga ju je pozivala da se pokrene. gde je onda Oliver? „San. . Irena.

gubilo se i gola. Nebo je bilo plavo. Svetlost nije bila jaka. ne… Nije se nalazila na Zemlji. padala preko lica. Ličili su na podivljale oblake jarko narandžaste boje.Mogla je da oseti jasnu svežinu letnjeg jutra. svaki promera od možda tridesetak santimetara. Iznenadna spoznaja da meka podloga koja joj je golicala gole noge i lice verovatno nije mahovina. mekim rastinjem koje je pre ličilo na mačje krzno nego na mahovinu. Nalazila se na tlu prekrivenom narandžastim. Rastinje je bilo toplo i suvo. dok joj je u grudima zastajao dah. Bilo ih je na hiljade i pružali su se prema horizontu dokle god je pogled mogao da dopre. Još jednom se zapita gde se nalazi. Desetak metara dalje od linije obale. kao na Zemlji. mada se u vazduhu videla veoma vlažna izmaglica. Uhvatila je samo trenutak pogleda. ne. nestajala je u vodi. treperenje povetarca. jer bila je to svetlost rane zore. Ali ni u Šelunjevom svetu. čvrsta zemlja. ne. Konačno. prozirni mehuri savršeno loptastog oblika. Ispred nje se pružalo jezero. ali je na trenutak zaslepela. ali su se nazirala tri izlazeća sunca od kojih jedno upadljivo veliko. Čudnovati vatreni vrtlozi plesali su i uvijali se na nebu iznad jezera. ona hrabro podiže glavu i otvori oči. tople smeđe boje. Ličili su na prevelike mehure sapunice. ali je saznanje natera da vrisne i očajnički zarije glavu u šake. Boje i nijanse . znatno življa nego ikada. natera je da se odgurne rukama sa tla i podigne u sedeći položaj. samo što nisu prelamali boje. Bliže jezeru. Sedela je sa kosom koja joj je. iznad površine jezera plesali su tanani. vlagu izmaglice koja se provlačila kroz vazduh. ponavljajući ne. jarke tirkizne boje.

ošamućenost poče da bledi. bile male i bilo ih je mnogo. Nestajala je negde među vijugavim. što je odavalo utisak da stablo ne raste iz tla. nešto u njihovom kretanju imalo je smisao. ali su krošnje. Prva krošnja nalazila se nisko. nego iz mahovine. ako su to uopšte bile krošnje. čak u Verinom dometu. zaustavivši dah i činilo joj se da joj je i srce prestalo da kuca. ali podsećajući na njih. od brdašca do čitavih planina. Okrenula se da pogleda iza sebe. već se jogunasto naginjalo uzbrdo. Tlo nije bilo ravno. hvatajući u pluća vazduh koji nije bio zemaljski.mehura su bile veoma raznolike. dok se poslednja uopšte nije mogla videti. Između stabala tog drveća vijugali su potoci tirkizne boje. pravilno raspoređenih duž stabala. da bi se na nekim mestima spuštalo stvarajući nepravilna uzvišenja različitih veličina. A opet. Veri se činilo da je njihov ples povezan sa vrtloženjem narandžastih oblaka. Uopšte nije bilo kao u snovima. pitajući se gotovo nesvesno. Kao da nije bilo sasvim neodređeno puko lebdenje. Stabla su bila visoka. toliko da je izgledalo da ni jedan nije isti. Šuma je bila reč koja joj je prva pala na pamet. U snovima je jednostavno prihvatala bilo kakvo okruženje. Sada je bila gotovo u šoku od zaprepašćenosti. vatrenim oblacima kao bleda tačkica. ravnodušno. Početak stabla koji je izvirivao iz tla imao je identičnu narandžastu boju mahovine. oblio je hladan znoj i drhtavica kao kod napada panike i poče da diše ubrzano i duboko. pružajući se dokle je pogled dopirao. kao da oduvek postoji samo tu. rasle su svud oko obale jezera i iza nje. nije uopšte . malo svetlije od boje jezera. kao da su plesali. ni nalik drveću. Konačno. Krošnja. Biljke. šta to udiše. shvati Vera kad je bolje pogledala.

iako smislena.bila fizički povezana sa stablom. Iako je okolina bila sasvim tuđa i nepoznata. Hrana joj nikad nije bila naročito važna. Bez Šelunja u blizini. zaklonivši oči i spustila jedno koleno u mahovinu. Sad je shvatala zašto je Oliver rekao da njih dvoje pripadaju samo svojoj planeti. Okrenula se oko sebe pokušavajući da osmotri neobičan svet u kome se našla. Od početka je sumnjala da njena „bolest“ nije posledica gladovanja i izmorenosti. To je malo ohrabri i ona se. Vera pomisli da shvata zašto se odjednom oseća mnogo bolje. svetlucali su jarki. Klecnula je. Sada je bila sigurna u to. panike i iznenađujuće strave. Oblio ju je hladan znoj i disala je ubrzano i plitko u uzaludnom nastojanju da se smiri. bio je to prestanak Šelunjevog uticaja na nju. U tom mutnom oblaku krošnji. Odbacivši teoriju o smanjenoj gravitaciji. nije izgledala zastrašujuće ili preteće. vazdušasti mutno tirkizni prsten koji se uvijao oko stabla kao oblak dima i otprilike isto toliko materijalan. činila se prejakom. a psihička iscrpljenost. Nije to bilo do novog. u samo svom vremenu i nigde drugde. od uljeza. Ispuštali su bledu svetlost i zbog vrtloženja krošnje oko njih nije nisu im se mogli razaznati pravi oblik i dimenzija. Zemlji. nepoznatog staništa. i dalje sa kamenom na srcu. mada se nije moglo videti šta ih drži gore. nije bilo ni negativnog uticaja. da je ovde gravitacija nešto slabija nego na Zemlji. Bio je to više veliki. koji su delovali čvrsto. loptasti oblici boje jagode. Na njeno telesno i duševno stanje negativan uticaj dolazio je spolja. Postojala je mogućnost. osećaj izgubljenosti. ali joj samo jedan pogled na stranu okolinu izazva snažnu anksioznost. Bilo je to veoma lako. podiže na noge. iako mala. Nije .

to znači da joj verovatno ne preti opasnost da bude pojedena. ovo je bilo uzbudljivo koliko i zastrašujuće. a noge su joj bile bose. ovde možda uopšte nije postojalo. niti da li sme da pije vodu iz neobičnog jezera. poput ove na kojoj se našla. ukoliko takve pojave uopšte i postoje u njenom novom staništu. Sklonila je šake sa očiju. Takođe. ali na žalost. Iz veće blizine stabla su izgledala još impresivnije nego iz daljine. Na neki način. intuitivno prihvatanje mesta kome biološki pripadamo.to bio emocionalni osećaj pripadnosti. čak ni vode. navika. očigledno nije deo lanca ishrane. šta mineral a šta životinja. Bez obzira na napade panike. istovremeno znači da ni ona neće imati šta da jede i pije. Još uvek je nosila samo kariranu zeleno-plavu košulju. biljaka ili minerala. sa adrenalinom do neba i napadom panike koji je gušio. morala je da se smiri i istraži okolinu. Pitala se i kakav to vazduh udiše. Osim biološkog i psihičkog šoka zbog okoline kojoj ne pripada. Nije mogla da bude sigurna čime može da utoli žeđ. U krajnjem slučaju. bar ne samo to. ne zna ni koji su ovde ekvivalenti životinja. Vera je polako shvatala da ovde možda neće moći da preživi. uspravila se i pogledala niz sv oje telo. Bilo je tu i puko fiziološko preživljavanje. piće i hrana. skupi hrabrost i krete da pretraži svoje novo stanište. Ono osnovno za preživljavanje. S obzirom na to da ljudsko biće na stranoj planeti. dodatno ju je ohrabrila. Prečnik stabla mogao je da bude nešto preko . Dok joj je srce tuklo kao ludo. nije znala šta je ovde biljka. a činjenica da se posle toliko vremena konačno oseća dobro. ali takođe su i znatno manje ličila na drveće.

ali i nisu morali da budu deo tog drveta. od tamnije ka svetlijoj i obrnuto. poput dima i stalno se u vrtlogu kretala oko stabla. zahvaljujući . Površina im nije bila glatka već ispresecana mnoštvom kanalića koji su činili zapanjujuće mozaike šara čija se struktura razlikovala od lopte do lopte. Oko metar iznad tla kora je već bila čvrsta i znatno bleđe boje. mogla je da vidi da krošnja na neki način jeste povezana sa stablom. U krošnji kao da su lebdeli neobični loptasti artefakti koji su mogli.jednog metra. Nisu bile ni paralelne ni pravilnih razmaka. ali dubokih brazda koje su vijugale oko njega. stablo je već bilo prozirno. izvirale su tanane. promera oko trideset santimetara i boje jagode. na tom mestu se odmah formiralo udubljenje koje je polako nestajalo da bi se naposletku sasvim izgubilo. pretpostavljala je. poput plastelina. Uprkos tome što su bile identičnih boja. Nije imalo čvrstu koru. već meku. Sad kad se nalazila ispod nje. žuta kao limun i. Artefakti su bili oblika savršene lopte. Desetine metara naviše. oblika i veličine. meka kora je bila izbrazdana mnoštvom veoma tananih. Kad je oprezno i lagano prstom dodirnula koru. koja je prelazila u zlatastožutu. ali bezbrojne niti koje su se upijale uz stablo stapajući se s njim. Iz mutnog oblaka dima boje tirkiza koji se vrtložio oko stabla. ali su odavale neodređen utisak pravilnosti. U podnožju stabla. sa brazdama koje su bile pliće da bi nekoliko metara naviše kora postajala sasvim glatka. Krošnja je delovala nematerijalno. primetila je da se krošnja sastoji od bezbrojnih sitnih čestica koje su stalno plesale i tokom kretanja postepeno fino menjale nijanse. Kad je bolje pogledala. poput stakla ili mermera. sasvim čvrsta. prilagodljivu smesu koja ga je u tankom sloju oblagala. Tačno iznad Verine glave nalazila se prva „krošnja“.

učini joj se da joj je srce stalo.šarama. Zaboravljajući stablo i njegove tajne. ali pre nego što ga je dotakla pogled joj je privuklo nešto drugo. srećna što je on tu i što nije sama. Gotovo sleđena od straha Vera kleknu pored njega i nežno stavi prste na njegov vrat tražeći znake života. bio je sasvim nag. „probudi se. ali mu je glava bila blago okrenuta na jednu stranu i svetlost tri sunca obasjavala mu je lice. Oliver je ležao potrbuške sa glavom među rukama. gotovo je šapnula. Vera požuri u tom pravcu. svaka lopta bila je naizgled jedinstvena kao otisak prsta. Olivera iako je trebalo da bude lakše verovati da Oliver ne postoji. iako je trebalo da bude utešna. U trenutku kad je prepoznala nepomično ljudsko telo koje je ležalo iza stabla. Izgledalo je kao da diše i telo mu je bilo toplo. nego verovati da se sve od otvaranja prolaza pa do poslednje Šelunjeve posete zaista dogodilo. Kao i kada ga je poslednji put videla. i nesrećna što je i on dospeo na ovo . Osećala se kao da joj je neko oduzeo važan deo života i. iskreno sebi priznade. molim te! Probudi se!“ Rukom je nežno prešla preko njegovih leđa. naziralo se nešto belo što je mogla da bude ljudska noga. Pre trenutka kada je otvorila oči i shvatila da nije na Zemlji. Bolelo je. plašeći se onoga što bi mogla otkriti. Nije bilo lakše. Ta misao. I nadala se da je živ i da nije povređen. ponadala se da je sve što joj se dogodilo počev od prve Šelunjeve posete. u gotovo istom položaju u kom se i ona probudila. zabolela je. bio samo san. A sada. Oliver je još uvek bio tu. Odahnula je osetivši otkucaje srca i polako je sela kraj njega. ne oklevajući ni trenutka. „Oli“. Iza jednog od stabala u daljini. U nameri da dodirne jedan loptasti artefakt Vera polako podiže šaku.

Nežno je naslonila ruku na njegova leđa u želji da ne bude sama. .mesto kome ne pripada i što će zbog toga možda oboje umreti. bezveznu sobicu u domu. Izgledao je veoma ranjivo ležeći na mahovini u dubokom snu. Želela je Vojvodinu. Kakvo god da je ovo mesto. Ni za Olivera. Iznenada postavši svesna da plače. amfiteatar na fakultetu u kome ujutru. snove o budućnosti. sunčano prolećno popodne sa mirisom lipe u vazduhu. lepo ili ružno. svoje crteže. da se nije probudila tako sama. Kako su zajedno dospeli ovde. kući. da pravi palačinke. tu nije bilo ničeg za nju. tatu i kuću u Subotici. Poželela da je i ona ovako uspavana kao i on. tako će se i vratiti. da se opušta šetnjom na Paliću. položi glavu na njegova čvrsta leđa i zajeca kao malo dete izgubljeno u šumi. Osećaj vitalnosti davao joj je izvestan optimizam. Zauvek sa Oliverom. loše. da se ne oseća toliko samom. iz koga ko zna kada i da li će se probuditi. da je ostala da spava u ovom neobičnom raju zauvek. nepomično telo. Dugo je jecala naslonjena na njegovo toplo. a Olijevo prisustvo dodatnu nadu da za njih možda nije sve izgubljeno. dobro. da ide u Beograd na Sajam knjiga. Želela je da sluša muziku. želela je mamu. sneno sluša predavanja profesora. negde iz poslednjih redova. Želela je da se vrati na Zemlju. Ali on se nije budio.

nadajući se valjda. kriknula je iznenada. Neko vreme je klečala u snegu. ali se zaustavi.Deo osmi Kriknuo je i okrenuo spreman da se brani. ali ga Nikola pridrža. kleknula i kao i Andrej pre samo nekoliko minuta. iako je iza sebe ostavila krvav trag i iako je oko nje i na njoj bilo krvi. grcajući: „O moj bože!“. lice se crvenelo. Jedan kratak pogled iza sebe. Kosa joj je izgledala jadno. Pesnica u skijaškoj rukavici zaustavila se na par centimetara od Ireninog lica. bilo čime. još jednom ga uveri da je raskomadano telo ležalo tamo gde su ga i našli. ova druga Irena je stajala uspravno i hrabro. Andrej se zateturao izgubivši delimično ravnotežu. bučno se ispovraćala u sneg. dovele do neverovatnih rezultata. i visila po ramenima kao slama. bilo kako. da su to njegove iskrice i njegova moć. smrznuto i suvo. Nikola izusti da kaže nešto. „Gospode Bože“. Andrej je . Sa druge strane. Obojica su je gledala kao da je prvi put vide. naslonjena na obe ruke.

Na trenutak je gotovo oslepeo. otkud ti to znaš? Otkud si ti to znala?“ upita Andrej i trže se osvrćući se oko sebe panično. Ona se spustila na sneg i Andrej kleče pored nje u nameri da je uteši.“ Andrej se nagnuo prema njoj. ali je on uopšte nije razumeo. to je bila Skalala“. Nikola se spusti prema njima odjednom iritirajuće smiren i nežno je upita šta se dešava. ponovi Irena glasnije. Andrej još uvek nije shvatao odakle potiče sva ta krv. Uhvatio se šakom za čelo. Daj da ti pomognem… Irena!“ Andrej iznenađeno uzviknu kad ga je blago odgurnula. prijatno ih grejući oboje svojom neobičnom toplotom. Ne. Odmahnula je glavom. dok mu je do zamagljenog uma dopirala jedna neobična rečenica: „Da. „Bože“. Ona je došla po mog mačka. da mu je neko pucao u glavu. „da li ih ima ovde. „Skalala. osećajući kako Nikola pored njega lagano greje sneg i topi ga. „Skalala. pomislivši istovremeno. recimo da nije bio samo zbog ispitivanja anatomije. nije povređena. ali nisam mislila da će to biti tako užasno. Onaj uzorak tkiva koji su mi uzeli… pa. ostala sam samo ja. prodahta. nenadano i snažno. stiskajući ga. „znala sam da izgleda kao ja. očekujući da reči po- . Nešto je rekla. sa nama? Da li su oni tu.“ Okrenuo se prema Ireni. Onih koji su prošli kroz Prolaz. zbunjen i šokiran. ona je jedna od njih. „Povređena si.“ „Ali. bol stiže istog trenutka. ta bića iz Prolaza?“ Kao da odgovara na njegovo pitanje.“ „Kako to da izgleda kao ti?“ „Metamorfoza. ko je Skalala?“ upita Nikola. „Irena.stajao bez ijedne misli u glavi.

Telo joj je bilo tamnosivo. „nisam verovao da postojiš. Od njih troje. a da pored njega stoji samo savršena replika. odjednom ubeđen da to Irena leži raskomadana u snegu. stvarno nisam verovao. bila je to skoro sasvim ćelava. . Na torzu. I ona je najednom poput njega samog. Stala je na nekoliko metara od njih i Andrej shvati da se konačno susreo sa jednim od „tih bića“.“ Glas koji se potom javio u njegovoj glavi. čupavo. Izuzev nekoliko dugih pramenova sede kose. sa dva tanka. ponosno i sa dozom nadmenosti. Nije izgledalo kao da trpi bilo kakav bol. Izgledao je zapanjeno.tiču od nje. Ona pak nimalo nije ličila na savršenu repliku. uplašeno i krvavo. zdepasta prilika. Andreju se činilo kao da se velika grudva sivog blata kotrlja preko snega. Najednom se odnekud pojavi jedna prilika. prilika ih je gledala prkosno. Andreju ponovo izazva novi talas bola. duga kraka ruku i dve skoro sasvim zakržljale noge. čuo je Nikolu. a lice koje je gledalo iznad njih. tiho i nesigurno. jedva podsećajući na dojke. ali ovog puta je izgledalo kao da će konačno stati. raširenih krupnih i tamnih očiju kojima je pretraživao sibirski predeo oko sebe. Nikola je izgledao najmanje zemaljski. Ličila je na ljudsko biće. Iako je izgledala oronulo. kao da ne može da veruje u ono što vidi. kratko i toliko naduveno i deformisano. Primetio je da se i Irena bori sa istim problemom. da je izgledalo kao da se topi. niska. ali ubrzo nazre i nekakve udove nalik rukama pomoću kojih se ta prilika brzo kretala prema njima. izgledala posednuta bolom od koga je šakama zatvorila oči. Vejavica je ponovo slabila. bilo je veoma drevno i staro. ispod glave videla su se dva nejednaka izraštaja. „Ahea“. šireći oko sebe miris krvi i bljuvotine.

Matica je bila idealno skrovište za nas i za Prolaz. To nam je davalo prednost. da smo nepobedivi. Možda i zauvek. Tu se umešala ona zver. ali Šelunj i Agheron su bili ubeđeni da neće. A Skalala. Ali kad smo prešli ovamo. i shvatila da Šelunj i Agheron imaju njeno tkivo. Žurila je. Mislili smo da smo besmrtni. a dušo“. humanoidna. A i smrtni. Prolaz je postajao nestabilan i morali smo da budemo blizu njega. Vi ste naša alternativa. Mogla je da umre pri prelasku. Ovde smo propadali. životinja i pokvarila prebacivanje ljudskog objekta. Postala je komad mesa koji se kreće. u slučaju da moramo da se vratimo. Testirali su njen biološki materijal i bili su sigurni da može da opstane dovoljno dugo za naše ciljeve. „Mislili smo da možemo da pravimo relacije između dva sveta samo zato što smo veoma slični. Bio je ubeđen da može da uspe. lako ju je uhvatio i spremio za prelaz. pre propadanja. i tu uperi prstom u Irenu. zastala je gledajući Nikolu. „bila je unutar Matice. Napravila je istu grešku kao Šelunj. Videla je šansu za sebe da postane ono što je nekada bila. Postali smo ranjivi. Kad je videla malu ljudsku ženku u Matici. Skoro smo je imali. Ova ovde“. rekao je taj glas.„Pogrešili smo“. Bila je sigurna u sebe. i idealno mesto da se obnovimo. osetili smo da slabimo. „ona je izgledala skoro isto kao ti. ali ste slabiji od nas. Taj ogavni komad mesa mislio je da za kratko vreme može da postane jedno od vas. „…Šelunj je imao planove sa ljudskim bićima. u njoj se probudilo nešto od one ranije Skalale. Agheron je postavio Maticu na mesto gde je znao da će ona doći. ona je gotovo sasvim izgubila sva čula i osećaje. Iskoristila je tkivo koje su Šelunj i Aghe- . zato što smo biološki praktično identični vama. Osećaj nije bio isti kao u našem svetu. Šelunj je…“. Toliko dugo smo radili na tome. obraćajući se Ireni.

Bol ga prostreli ponovo.“ Ovo je zvučalo skoro kao epitaf i Andrej. Video je vanzemaljca. mogao je da od nas napravi ono što smo bili nekad. neshvatanja i nepri- . Jednostavno nismo toliko biološki kompatibilni koliko smo mislili da jesmo. glatko i naizgled bez problema. Sva ta večnost u obliku korpe sa trulim mesom nije ti ostavila mesta za strpljenje.“ Odjednom je opet počela da se kreće i Irena i Andrej se gotovo istovremeno trgoše. no Nikola nije pomerio ni mišić. Možda smo se previše oslonili na sopstvena merila i sopstvenu logiku. Smejao se sam sebi. koje li ironije. Ovako je najbolje za tebe. reče mirno. Šelunj je mogao da te vrati. po drugi put u jednom danu i ženske grudi uživo. ali i natera da sasvim izgubi kontrolu i počne nekontrolisano da se smeje. Previše brzo. Sam sebi je zvučao kao pokvarena mašina za veš. ali nam je trebalo vremena.ron već ispitali. „uvek si morala da budeš najlepša. koji ovde nemaju isti značaj. A vremena smo imali. da je poživeo. ali sad gotovo da nije mogao da se zaustavi. Ovaj put na vanzemaljcu. i transformacija je krenula brzo. Zaobišla ih je i dovukla se do raspadnutog tela u smrznutoj zemlji. glupim komadom mesa. Pogleda pravo u staklaste mrtve oči. nasmeja se sa nevericom. bola. Video je. „Skalala. smejao se od apsurda. tačnije vanzemaljku. ti glupi komadu mesa“. čak i kada te je ona Lakrza skoro rastrgla na komade i napravila te onim što u stvari jesi. ionako sluđen i delimično u šoku. Ali ti si želela odmah i sve. a smeh mu je zazvučao kao lavež. Sve te modifikacije i korekcije samo su te odvodile još dalje od tebe same i od onog što si nekad bila.

a ne ona. pa i ako je taj osmeh potekao od bola. umreće u naručju žene i nasmejan. „tebe nismo planirali. i pored oštrog mirisa krvi. zato što je postavio pitanje Ahei ne razmišljajući o tome kakav će to bol izazvati Ireni i njemu. gledajući pravo u njega. a možda i zbog njega. a oblaci kao da su se razilazili. Vejavica je stala. kao kroz maglu. bilo je nešto najdivnije što je ikada osetio i sada mu se činilo da mu više nije važno šta će se desiti. nije bilo važno. Ako i umre ovog trenutka. ukoliko je uopšte bio svestan da njih takva komunikacija boli. dragi.hvatanja onog što se dešava. Osetio je. „Ti!“ nezemaljska prikaza je ponovo govorila na svoj bolan način. međutim. Doživeo je nešto što niko živ pre njih nije. Da si ti bio uhvaćen u Maticu. Toplota i mekoća njenog tela. Branio se onim čime se uvek najbolje branio. Šelunj je otpočetka bio za to da te odmah uklonimo. Nikola je. Ahea? Šta ste hteli od nas? Zašto? Zašto mi? Da li mi možemo nešto što drugi ljudi ne mogu?“ „Vi ste vrlo posebni. bio bi mrtav. sada izgledao slabo i malo je podrhtavao.“ Opet taj bol. Ali bio je tako udobno ušuškan u meke Irenine grudi da ga je iskreno bilo briga i da mu ovog momenta raznesu glavu. čudeći se . Hteo je da pita šta se desilo sa Oliverom i Verom. Sa njima. nešto što verovatno niko više i neće doživeti. Verovatno bi umro sa osmehom na usnama. „Šta sve ovo znači. da ga je Irena zagrlila i privila na svoje bujne grudi i to ga je umirilo. Andrej bi rado mrzeo Nikolu.“ „Čekaj Ahea!“ Bio je to Nikola. video je čudesne i užasne stvari i svoj život mogao je da okonča u naručju zgodne devojke. Nisi smeo da budeš tu.

možda i večno. „Gde su Vera i Oliver?“ upita Irena gledajući pravo u Aheu. možda ti želiš?“ „Znaš moj odgovor. Imali smo divne zajedničke trenutke. dok ju je Andrej blagoslovio u sebi zbog tog pitanja. „umire. rekla je Ahea Nikoli kao da ignoriše ovo dvoje. osetiše njene reči tihe i gotovo neprimetne u bujici sopstvenih misli. koja mu uputi samo jedan. uhvatila je za kosu i počela da vuče preko vlažne zemlje na me- . ukoliko mi dopustiš. pokazujući oštre. gde bi mogla da živi još dugo. Ova mala“. ali retke zube. „Ja sam završila sa ovim vašim svetom. upirući opet na Irenu. „nije važno sada“ pogled. „da nisam preslaba i da nije ovog ovde. sve.kako to niko već nije pitao. a zatim nastavila: „Vi ste čudna bića. Svoje naduveno telo dovukla je do Skalalinog leša. Ahea iznenada zaćuta u njihovim umovima. sasušena šaka uperena u njegovom pravcu. „Mogla bih te sada odvući sa sobom“. koščata. ali nije imao volje da na bilo koji način rizikuje da ga Irena ispusti iz naručja. Bio si divan. iskezi se na Nikolu. Odlazim. „ovde se raspadam i samo je pitanje vremena kada ću naživo početi da se dekomponujem. i znam da bih mogla da ti ponudim večni život. ako se izuzme ugodna.“ Zastala je izazivački. iako se ti možda ne sećaš svih“. ali ne želi da pređe kod nas. ali veoma neupotrebljiva i neželjena erekcija. dragi.“ U tom trenutku Andrej se trgnu videvši da je. Zurila je u Nikolu koji je stajao iza Andreja. dragi“. Želim da te povedem sa sobom. Ali ti.“ rekao je Nikola zabrinuto pogledavši u Irenu. ovaj put. „Sve ću učiniti da se ponovo vratim ovamo. a to ne želim da dočekam. Kod nje se osećao zaštićenim i srećnim. dugo.

stu gde je Nikola otopio sneg. U jednoj sekundi je bila ispred njih, sledeće sekunde je nestala. Nikola je krenuo prema mestu gde je iščezla, ali ga zaustavi Irenin krik. Okrenuo se u nedoumici. Irena je naglo ustala, pri čemu je Andrej gotovo pao, i krenula rukom prema njegovoj nadlaktici, u pokušaju da ga spreči da krene za Aheom. „Da se nisi usudio da kreneš za njom“, vrisnula je, „ušla je u Maticu. Ako pođeš za njom, upao si u zamku, a sa njom je još uvek Eskaah!“ „Šta? O čemu to govoriš Irena?“ upita Andrej ustajući i jedva prikrivajući razočaranje što je ostao bez svog divnog skrovišta. „Kako ne shvatate“, prasnu ona, „ispred nas je Matica. Ahea nema dovoljno snage da se izbori sa nama, ali Eskaah ima i ako uđeš unutra, on će te prebaciti kroz Prolaz!“ „Eskaah?“ Nikola je izgledao veoma loše, bled, slab i orošen znojem, mada je bilo hladno. Bilo je očigledno da je na kraju snaga. „Eskaah!“ Irena vrisnu na njega, premorena, krvava i prljava, drhteći od zime, jer se znoj koji ju je oblio u toploti Matice, počeo hladiti. „To je ona zver sa pipcima, koja me skoro uništila kad sam prvi put ušla u Maticu, jutros! Čeka te tamo!“ Pokazala je prema mestu gde je Ahea nestala. Drhtala je i Andrej shvati da je i ona na kraju snaga i da je samo pitanje trenutka kada će oboje, i Nikola i Irena, da podlegnu premoru i psihičkom šoku. Pokušao je da prihvati Irenu u svoj zagrljaj, ali ga ona odgurnu i vrisnu nestrpljivo: „Šta do đavola čekamo?! Da krenu po nas?! Bežimo odavde!“ Čudno, ali Andrej se više nije plašio. Možda je to bilo zbog činjenice da im je Ahea jasno stavila do znanja da se upravo njega najviše plaši, iako nije znao

zbog čega. A možda je to bilo zbog toga što je imao osećaj da je Prolaz, gde god da je bio, sada konačno zatvoren. A možda je to bilo zbog toga što je vejavica prestala, vetar oslabio do nivoa povetarca, a oblaci se razmicali, prvi put posle toliko nedelja otkrivajući Sunce i plavetnilo neba. Iza njega, Nikola je klečao u snegu sa prevrnutim očima, tako da su mu se videle beonjače i ljuljao u pokušaju da ostane svestan. Irenu je uhvatio taman na vreme pre nego što je pala na sneg. Držeći je u naručju, Andrej poče oprezno da silazi niz brežuljak, koji se caklio od sunca. Dan kao nikad nije bio lepši. „Vratiću se po tebe“, doviknu Nikoli, koji više i nije mogao da ga čuje. Srušio se u već otopljeni sneg kao klada. Sa polovine brežuljka mogao je da vidi kako putem nailazi autobus.

Deo deveti

Mora biti da je zadremala, jer kad se probudila, opet je na nebu bilo tri Sunca. Ovde nije bilo smene dana i noći. Izgleda da se uvek bar jedno od tri prokleta Sunca nalazilo na nebu. Bilo je nemoguće odrediti koliko je vremena prošlo otkako je dospela u ovaj neobičan svet. To Veru izluđivalo i nakupljalo joj se sve više panike u grudima. Nemati predstavu o vremenu upućuje na neku vrstu izolacije i njen um i telo su odbijali da se pomire s tim. Žalila je što joj pri ruci nije bio bilo kakav sat pa da ima makar predstavu o zemaljskom vremenu. Činilo joj se da bi se tako osećala malo bolje, ali znala je da bi to bila jalova uteha. Ovde kao da je vreme imalo sasvim drugačije značenje. Koliko god da je zemaljskog ili njenog telesnog vremena prošlo, trebalo je već da oseća veoma jaku glad i žeđ. Izostanak pojačavanja ovih, a i ostalih fizioloških potreba s vremenom, navede je na to da se ponada da je sve što se desilo bio san, i da se još nije probudila. S druge strane, bilo je nečeg strahovito vitalnog u ovom sv etu. Iako naizgled nije bilo jedinki sa kojima bi Vera mogla da

uspostavi bilo kakav vid komunikacije, kao da je sve vrvelo od života. Kao da je cela planeta bila živa. Tanani mehuri koji su plesali na vodi, krošnje drvolikog rastinja, narandžasti oblaci, pa čak i sam vazduh kretali su se, disali, plesali i vrtložili se. Kad je bolje osmotrila mahovinasto rastinje na kom je ležala, primetila je da i ono pulsira kao da diše, tananim gotovo neprimetnim pokretima. Vazduh je bio vlažan i čist, veoma nalik svežem, letnjem jutru. Čak je i on posedovao određenu naznaku života, koja kao da je sama po sebi bila hrana i piće ljudskom organizmu. Bez obzira na svu životnu vrevu koja se osećala, vladala je potpuna tišina. Kakvim god načinom komunikacije da su se ovdašnja bića služila, to nije uključivalo zvuk, bar ne takav da bi ga ljudsko uvo moglo čuti. Oliver je i dalje spavao, bez trzaja i pokreta, kao da je u komi. U jednom trenutku Vera mu je prstima polako rastvorila kapke i videla samo beonjače, kao da spava. Nije bila sigurna da li tako treba da bude, ali je delovalo utešno. Prevukla je prstom preko njegovog tabana i prsti mu se skupiše kao da pokušavaju da se sakriju. Reagovao je na dodire. Ali zašto se nije budio? Sela je na narandžastu mahovinu naslonivši se leđima na njegovo telo. Nije se usuđivala da se udalji od njega, ni na trenutak, plašeći se da ga posle više neće moći naći, da će on nestati i da će ostati sama na ovoj uvrnutoj planeti. Privlačilo ju je da posmatra igru mehurića po vodi, vrtloženje oblaka i njihov zajednički ples, možda će naći neki smisao u njima, no s mesta gde se nalazila nije mogla dobro da vidi jezero, a da se udalji od Olivera nije želela. Mogla je da posmatra vrtloženje jedne od krošnji u blizini i to je bilo gotovo isto toliko

fascinantno. Isteglila se da bolje osmotri jedan od loptastih artefakata koji su se nalazili u krošnji. Bilo je to krupno, naizgled savršeno loptasto obličje, ispresecano brojnim kanalima koji su činili neodređenu šaru. Pažljivije zagledavši, koliko je to bilo moguće u njenom vidnom polju, šara je, kao i sve ostalo na ovoj čudnoj planeti, plesala. Površina okruglog artefakta kretala se, tananim pokretima, sledeći ritam ove prirode, otvarajući nove šare i zatvarajući stare. Šara je nešto govorila, ali Vera nije mogla da je razume. Naslućivala je da ovde postoji nekakav sistem komunikacije i slutila da se krije u kretanju, ali je značenje tih pokreta za nju bilo nedostupno. Jagodasta boja artefakta nije se menjala, niti je imala nijanse. Tirkizna boja krošnje, s druge strane, imala je bezbroj nijansi i promena jačine i svetlosti boje, u zavisnosti o koncentrisanja čestica od kojih se sastojala. Nije se moglo videti šta loptaste plodove drži u krošnji a Vera nije imala hrabrosti da pruži ruku i proveri. „Znam da pokušavaš da mi nešto kažeš“, rekla je Vera artefaktu, „ti i svi drugi stanari ove planete, ali ne mogu da vas razumem. Možda ću jednom i naučiti, ali nadam se da neću ostati ovde toliko dugo.“ Gledajući vatromet boja i pokreta oko sebe, slušajući tišinu, u vremenu zaustavljenih gotovo svih fizioloških potreba, oseti kako je jedna nova misao i teskoba neumitno obuzimaju. „Šta ako ovako izgleda smrt? Šta ako smo mi mrtvi a to još nismo shvatili? Možda je ovo večnost?“ Iako je to trebalo da je uteši, nije zvučalo dobro. Možda je bilo koji oblik postojanja bio bolji od totalnog ništavila i dekomponovanja organskih ostataka, ali ovaj oblik postojanja, ako je to i bio, ličio je sve više na zatvorsku samicu. Veoma lepo sređenu,

naoko zanimljivu i blistavu, ali samicu. Osmotrila je pažljivo oko sebe i primetila da se na jednom stablu najniža krošnja kreće mnogo brže nego sve ostale u blizini. Ubrzo se vrtloženje vidljivo ubrzavalo i, uprkos strahu da se odvoji od Olivera, gonjena radoznalošću uputi se prema tom stablu. Na par metara od njega, pažljivo da ne poremeti ritam vrtloženja, zastala je posmatrajući. Gust tirkizni oblak sastojao se od mnoštva raznovrsnih čestica od kojih su neke bile i ljubičaste. Što se oblak brže vrteo, to je sve više čestica menjalo boju u ljubičastu. Artefakt plodovi smešteni u ovom oblaku, kretali su se nešto sporije i lepo je mogla da vidi kako im površina nežno pulsira, postajući rumeno skerletne boje, kao velika okrugla srca. Prizor je bio čudesan, ali bilo je i nečeg strahovito senzualnog u tom vrtlogu kretanja i boja, i Vera je imala osećaj da se upravo pred njom odvija proces rađanja. Iako se sve odvijalo u nepomućenoj tišini, vatromet boja i kretanja, senzualno treperenje i pulsiranje plodova i vrtloženje sada već sasvim ljubičastih čestica učinilo je da zaustavi dah, shvativši da nešto od te snage nepobitno ulazi i u nju, da se jedan deo ljubičastih čestica obavija oko nje i prodire joj u telo kroz sve pore. Osećaj je bio divan i na neko vreme nije mogla da razmišlja, nije mogla da gleda šta se dešava oko nje, nije želela da se pomeri, samo je uživala u osećaju zaprepašćujuće snažnog priliva energije i zadovoljstva. Koliko je taj osećaj trajao, ona nikada nije saznala. Probudila se nakon beskrajno mnogo ili beskrajno malo vremena, ispružena na leđima u mekoj vanzemaljskoj mahovini koja se ljuljuškala oko njenih nogu, ruku i lica. Gotovo odmah je otvorila oči suočivši se sa tirkiznim oblakom krošnje, koji se u vrtlogu okretao iznad nje, u kome su još uvek plovili artefakti boje jagode. Tek kada je pokušala da se uspravi zapazila je da joj

na donjem trbuhu leži jedan loptasti artefakt. Za razliku od onih koji su se kretali unutar tirkiznog prstena stabla, ovaj je bio više purpurne boje i iz središta je ispuštao jaču svetlost, koja je povremeno menjala intenzitet u relativno pravilnim intervalima. Pažljivo, da ne pomeri purpurnu loptu, Vera se podigla u polusedeći položaj, podupirući se rukama iza leđa. Najniža krošnja, ona koja se obrtala i menjala boju, nestala je, i ovo je lako mogao biti jedan od loptastih obličja nje. Purpurna lopta je, kao i ostale, bila izbrazdana nizom tananih linija i kao da je jedva imala neku težinu. Ležala je na Verinoj flanelskoj košulji i zbog toga ona uopšte nije osećala kakav je dodir te lopte. Posegnula je rukama prema svom licu, pipajući. Koliko je vremena prošlo? Možda godine. Možda to više nije ona? Lice je na dodir delovalo isto i ona oprezno spusti šake na kuglu. Kad ju je dotakla, osetila je kako joj se mišići grče od šoka. Prigušila je iznenađeni vrisak i zadržala je loptu u krilu. Na dodir je delovala kao živo biće, toplo, meko i krhko kao ružina latica. Loptasto biće kao da je disalo. Površina, baršunasta i meka, pod njenom rukom se blago pomerala kao da unutar nje teče voda. Kad ju je dodirnula, kugla je blago, gotovo neprimetno, promenila boju za nekoliko nijansi, kao i šare na površini. Neko vreme je sedela posmatrajući to tajanstveno vanzemaljsko biće kako se lagano vraća na svoju početnu purpurnu nijansu, dok se promena intenziteta svetlosti očigledno prilagođavala Verinom disanju. Bilo je nečeg neobično prijateljskog u tom usklađivanju. Kao da kugla pokušava da nađe način da komunicira s njom. Osvrnula se koliko je mogla u tom neudobnom položaju tražeći pogledom Olivera. Ležao je, i dalje sasvim nepomičan, tamo gde ga je i ostavila. U svakom slučaju, bila kugla živa ili ne, njoj su ruke počele da trnu od neprirodnog

narandžasti oblaci su se i dalje vrtložili. Istog trenutka kad je to učinila. koji su se velikom brzinom uputili prema narandžastim oblacima. Nežno i veoma oprezno uhvatila je kuglu rukama u nameri da je spusti u mahovinu. Da li je to značilo da ne treba da je ispusti? Pažljivo. Odmah potom nekoliko drugih lopti na isti način je ispustilo svoje stanare.položaja u kome se nalazila. nakon čega su lopte ostale prozirne i prividno prazne. sa kuglom koja joj je uprkos svojoj veličini. promenivši boju jagodaste u skerletno crvenu. Kad je iz prve lopte naglo izleteo oblak skerletnog dima. Vera se podiže i uputi natrag prema Oliveru. * * * Vreme je prolazilo i ništa se nije menjalo. ali svaka u različitoj boji i nijansi. stabilno ležala u ruci. Sa kuglom nežno smeštenom u obe šake. lebdeći i igrajući dalje sa ostalim prozirnim loptama po jezeru. niti je ijednom imala banalnu fiziološku potrebu. Sunca . ali je bilo očigledno da su to bili oni isti plodovi koji su se spustili sa krošnjom stabla. nije mogla da vidi šta je izašlo iz lopti. a boja u njima kovitla kao dim. na nebu su sada bila dva sunca. Sa mesta na kome je stajala. očarana je posmatrala kako se skerletne lopte mešaju sa prozirnim. Usput je bacila pogled prema jezeru. Prizor se izmenio. gotovo da je poskočila. Nije bila ni žednija ni gladnija otkako je stigla. a i želela je da se vrati Oliveru. Sada je sve više crvenih lopti ispuštalo svoje stanare i Vera pomalo konfuzno shvati da upravo jednu takvu drži u svojim rukama. ova je naglo potamnela a kroz Verino telo prođe prijatan senzualan talas toplote. ali su sada loptasti oblici na jezeru bili neprozirni i jarko crveni umesto prozirni.

kako joj se činilo. pomisli nešto Vera. „onda mora da sam za života gadno zgrešila. „Ako je ovo večnost koju sam zaslužila“. Iako je bila veoma lagana.“ Sela je pored Olivera i oprezno se ispružila preko njegovih leđa. jer se iz nekog razloga nije usuđivala da je ispusti i sada ju je već držala danima. Veri je počela da smeta.su zalazila i izlazila. držeći kuglu u krilu kao bebu pevušeći sama za sebe. Kugla koju je Vera usvojila nije ispustila svoj sadržaj. kugla je tamnila i ispuštala talas toplote kroz Verino telo. dok je pevušila Stvaran svet oko mene od Ekatarine Velike. Vazduh je. a najčešće ih je na čudnovatom nebu bilo dva. što je zvučalo kao upozorenje. međutim. Dok bi izlaskom trećeg dan bio najblistaviji i boje najvedrije. vreme kad bi samo jedno sunce bilo na nebu bilo je najbliže sumraku. . nalik izmagličastoj svežini letnjeg jutra. Nakon neodređenog vreme. ali je njena površina nemirno treperila i pomerala se kao koža živog bića. primetila je da je kugla postala plavičasta a skerletni sadržaj nestao. konstantno bio isti. Kad bi pokušala da je odloži na tlo.

ali je Andreju i pored toga bilo jasno da je Nikolino stanje veoma loše.Deo deseti Sve što se dogodilo nakon dolaska autobusa. grupa od troje manje-više pijanih. . dok je Irena izgleda već bila zbrinuta i prebačena u sobu sa lakšim pacijentima. Iako mu nisu ništa direktno rekli. što i nije bilo teško. Preneo je nimalo laganu. Policajac i vozač su zajedno sa Andrejem u autobus preneli i Nikolu. jedva punoletnih momaka i jedan sredovečni policajac. Andrej je bio siguran da je ona dobro. koji ga je naveo da zaboravi skoro sve što se ranije dogodilo. spustio je u sneg i mahao obema rukama kao sumanut. s obzirom na to da je vozio sporo. lica gotovo sivog i skoro sasvim nepomičnog. koji je sada zaista loše izgledao. skoro sasvim prazan ako se izuzmu vozač. gde bi vozač mogao da ih primeti. Andreju je bilo kao brz povratak u realnost. U urgentnoj nisu postavljali mnogo pitanja. Autobus je bio prigradski običan. Autobus se zaustavio tačno pored Andreja. onesvešćenu Irenu do druma. niti su previše objašnjavali.

oprezno ušao dozivajući ga. konstantnih udara u zid neverice i verbalnih napada od strane malo policije. praćeni dolaskom policije. Stan je bio u tako jezivom stanju da je Goran odmah pozvao policiju. a nameštaj ležao razlomljen. zavejan i sleđen. verujući da je reč o provali ili bar huliganstvu. Otišao je do njegovog stana i zvonio. Najstrašnije od svega je što nijednom nije spomenuto prisustvo ijednog ljudskog bića u blizini. Andrejev stan je bio slika i prilika katastrofe. odnekud je došla još jedna grupa policajaca praćena istražiteljima. ali niko nije otvarao. računara i izderanih prekrivača i odeće. niti je iko postavio pitanje da li je bilo ljudi u stanu za vreme katastrofe i šta se njima . čuo je svoj glas kako potvrđuje identitet i da je stan njegov. Konačno je pokušao da otvori vrata. Andrej bi najradije želeo da zauvek zaboravi. Kao u nekom košmaru. Kao da su stvari postajale sve ozbiljnije i Andrej oseti istinski užas kad su ga identifikovali i pitali da li poseduje stan na određenoj adresi u zapisniku. Kao po komandi.Zbrku koja je nastala kad su se pojavili Nikolini i Irenini roditelji. dalek i udaljen. Kada se nevreme donekle smirilo. nešto novo. i budući da je bilo otključano. sused iz njegove zgrade na Detelinari. pokušaja da se racionalizuje ono što se dogodilo i objasni tako da ne izgleda kao halucinogeni košmar. malo Nikolinih roditelja. Andrej se setio Olivera i Vere. primetio je da su prozori u Andrejevom stanu razbijeni i da vetar fijuče slobodno kroz stan razvejavajući sneg po podu. sa razbacanim komadima sasvim uništene muzičke linije. izvesni Goran. Nakon četiri i po sata iscrpljujućih objašnjavanja. Garsonjera je bila doslovce zavejana snegom od čega su radijatori popucali. znajući već da se dogodilo nešto užasno.

A onda je na spisku ugledao jednu jedinu stavku zbog koje su mu se osećanja istog trenutka sasvim promenila. koju je godinama sastavljao i nadograđivao. nestalo je u nekoliko sati oluje. Vera i Oliver kao da nisu ostavili nikakvog traga. hrpa časopisa „Galaksija“ brižljivo skupljanih skoro deceniju i po. Sedeo je pognute glave dok su mu se u grudima skupljali samosažaljenje. dok je hirurg sa urgentne. uporno. Ne možemo da otkrijemo uzroke njegovog . Andrej se ponadao da su se sklonili na drugo mesto. nameštaj. tako da niko nije ni znao da su bili u stanu.5 na desnom sočivu i bile su mu u džepu jakne. sada je postojalo samo na spisku uništenih stvari. odeća. „srećna“ majica iz osnovne škole. knjige. Andrej je nosio naočare sa dioptrijom -3 na levom i -2. fotografije. stajala je naznaka „slomljene“. gnev i očajanje što se sve to njemu dogodilo. mladić bi mogao da umre. pitao šta su Irena i Nikola „uzeli“. pažljivo skupljani i čuvani stripovi.dogodilo. sve što je predstavljalo njegov život. paralelno s njim. „Ako mi ne kažete šta ste uzimali. sve što je godinama skupljao i čuvao. na čijem je džepu mantila bilo našiveno „dr Savkov“.5 na oba sočiva. kao što su igračke. sitnice iz detinjstva. po ko zna koji put. Muzička linija. sveske. računar. A on je sedeo i žalio za muzičkom linijom i „srećnom“ majicom… Mlađi policajac mu je objašnjavao gde treba da potpiše spisak da potvrdi da su stvari njegove. Sve što je ikada posedovao. sve što je on bio. naočare sa metalnim okvirom dioptrije -0. Ovo na spisku su bile Oliverove naočare. U jednom momentu. Pored te stavke. Čitajući izveštaj o stanju svog stana i celokupnog skromnog imetka oseti kako ga obuzima tuga. pisma.

znao bi da upravo ta smirenost nije nimalo tipična za njega. Na kraju krajeva. osećajući kako mu se usne trzaju i krive a ruke tresu. „to nije bilo nevreme. zar ne?“ „Ne. pokušavao je da objasni Andrej. popuštao je. Bolje bi bilo da nam kažete šta ste uzeli pre nego što postanete odgovorni za njegovu smrt. nisu uopšte izašli iz tog sta- . „Možda su se sklonili negde kada je nevreme polupalo prozore u stanu“. čak ni on sam. odlanu policajac. koji je tek stigao sa Akademije i Andrej se nije mogao suzdržati a da se histerično ne zakikoće.“ Andrej je ćutke potpisao spisak i okrenuo se dr Savkovu: „Biće bolje da radite svoj posao najbolje što umete jer ja na vaše pitanje ne znam odgovor. bez prevoza. vidite“.stanja. ali da ga je neko od prisutnih poznavao. Izgledao je staloženo. ponašao se i govorio smireno i razložno. a on je pažljivo mladom policajcu pokušao da objasni da je bilo ljudi u njegovom stanu kad se desila nesreća. Prozori u drugim stanovima u mojoj zgradi nisu polupani.“ S obzirom na veoma skraćenu i ublaženu priču o tome kako su se njih troje našli nedaleko od Dunava i mosta. čudovišta sa pipcima. Ahee ili lažne Irene. što samo po sebi ne bi bio dovoljan razlog za bilo kakav šok. nije im stao automobil u sred snežne pustinje. niko nije bio svestan u kolikom je Andrej zapravo šoku. „Ne. ali…“ „Oni se nisu sklonili. Hirurg je digao ruke od Andreja i otišao da radi svoj posao. već na nekoliko kilometara od Novog Sada. a bez spominjanja prolaza u paralelni svet. po izuzetnom nevremenu. što je ovog jako uvredilo.

Osećao je jaku ravnodušnost i hladnokrvnost prema svemu što se događalo. Nevreme se smirilo i. kao i izvesnu udaljenost. koje mora biti da su mu ubrizgali u infuziju. kao da se sve događa nekom drugom. shvativši da se nalazi na prijemnom odeljenju. To je verovatno bilo izazvano nekim sedativima. što je značilo da njegove stvari niko nije preuzeo. Zastao je. da bi tek nakon nekoliko minuta postao svestan da je prikačen na infuziju. i da nema nikog u blizini. govorio je Andrej. Bez ikakve pripreme za ono što će ga dočekati unutra. Krenuo je prema vratima držeći je u jednoj ruci.na“. vrata su bila otključana i blago odškrinuta a iznutra su se čuli mnogobrojni glasovi. nebo je bilo bistro i posuto zvezdama. dok se drugom pridržavao za zid. Kao u snu. Prihvatio je pomenutu vrećicu jednom rukom i skinuo je sa stalka na kom je visila. jezivi osmeh. kročio je u stan. „Ovi vole ove vrećice“. za promenu. pažljivo je otkačio infuziju i još pažljivije izvukao iglu iz nabrekle vene. Ležao je pokušavajući da se priseti šta se dogodilo i gde se nalazi. „Oni su nestali.“ Tu je prasnuo u neobuzdan smeh. Malo kasnije izašao je iz bolničkog okruga i uspeo da uhvati autobus. Klinci. u kome su ležali ostaci garderobera i nešto što je ličilo na nabacane smrznute kapute i jakne. Pronašao je svoju perjanu jaknu. dečaci od oko desetak godina i jedna jedina devoj- . Osvestio se nekoliko sati kasnije i primetio da je napolju već sumrak. U hodniku je odmah ugazio u sneg. polako se popeo do svog stana. To je konsekventno značilo da njegov otac nije došao. s užasom shvatajući da mu se usne razvlače u veliki. pomisli ustajući dok mu se u glavi vrtelo. I da mu nije prvi put. Nema ih. Izbegavajući delove garderobera ušao je u jedinu sobu. a on je samo posmatrač. Primetio je kako se ljudi odmiču od njega. Kad je izašao u hodnik.

„Ja sam hteo da prvo sve pročitam“. i vratite mi onda. „Nameravali smo da Vam nađemo sve očuvane stvari“. osećajući se i sam kao duh. naročito one.“ „Hvala gospodine. ali moraćete da kupite novi monitor“. „Ajd pročitajte to. viknu još jedan klinac. „Može moj brat da vam sastavi računar. svi zaćutaše i okrenuše se prema njemu. ne preteruj ti mali“. „I da počistimo sneg“. koje je Andrej držao u plastičnim vrećicama. malo ćemo ih osušiti i popeglati pa ćemo vam ih onda vratiti“. brecnu se devojčica na njega. verovatno najmlađi od svih. kazala je. „vratili bismo Vam sve“. primeti dečak koji je proveravao miša. Jedan klinac je proveravao kompjuterskog miša i upravo je vadio kuglicu iz njega. „Ej. držeći ga za gajtan. Neki su pažljivo u kese izdvajali relativno očuvane stripove. Devojčica je listala stripove. još ošamućen sedativima sede na zavejane ostatke dvoseda. a neki su tražili očuvane delove računara. Kad je Andrej ušao. Dečaka nije poznavao. nakon kraće tišine reče klinac koji je držao kesu punu stripova. Izgleda da je kućište u redu. ali onaj što je iskreno priznao da bi rado sve pročitao je takođe stanovao u njegovoj zgradi. ako hoćete. „nismo mi napravili ovaj haos.čica čeprkali su po njegovim stvarima tražeći nešto zanimljivo i očuvano. kao da pravog drži za rep. dodade kao da se pravda. „A možemo i da vam sredimo police?“ uzviknu drugi pažljivo prevrćući vlažne stranice jedne Galaksije. jedan iskreniji klinac. ne trudeći se da skine jaknu i ravno- . ili ću ostati apsolutno bez ičega. je l' tako čiko?“ Čika.

sat i slomljene naočare sa metalnim okvirom. samo da znate. radio. Ubrzo je prepoznao još neke Olijeve predmete. jedan zvučnik. Noć je proveo pokušavajući da počisti sneg i krš. reče konačno. mada se plavušan nije suzdržao da ne dobaci preko ramena: „Čiko. Mora biti da je zadremao. Nežno je stavio naočare na ostatke dvoseda i nastavio da traži po kutiji. Kad je sunce počelo da izlazi. Ceo dan je ličio na košmar i on pomisli kako želi da se probudi. Pretraživši konačno sobu. ručni sat. Pogled mu pade na veliku kartonsku kutiju. i da očuvane stvari smesti u kutije. Rezignirano poče da kopa po njoj. nije mogao da nađe nijedan trag koji bi ga uputio ka razjašnjenju Olijeve i Verine sudbine. deco“. ako se sve to uopšte stvarno dogodilo. ili su nestali. Pomislio je da je razlog nedostatak teških oblaka koji su pritiskali nebo.dušno odmahnu rukom kao da hoće da kaže: „Nije ni važno. Izvukao je aparat za brijanje. jaknu. stvarnije. čak se glasno nasmejao. zašto se oseća tako prokleto ravnodušno.“ Sedam sati. tek je sedam sati. kao i obično. Kako želi da konačno svane i da ujutru. Sa naočarima u ruci seo je na polomljeni dvosed pitajući se zašto se još nije rasplakao. kao što je ona spodoba rekla. U nju je neko ubacio većinu iole vrednih predmeta i slutio je da bi to pre mogla biti policija nego ona deca.“ „Idite kući. ni sam ne znajući zašto. „šta ćete uopšte ovako kasno van svoje kuće?“ Deca pokupiše svoje stvari i krenuše kroz vrata. optimistično. jer kada se probudio osećao se kao santa leda. mada je na sebi još uvek imao perjanu jaknu i kapuljaču. sve izgleda drugačije. a zatim kupatilo i hodnik. . jednu cipelu. novčanik i konačno. Sudeći po onome što je pronašao od odeće ili su Oli i Vera golišavi izašli napolje na februarsku hladnoću.

izbrisala većinu tragova. bolje. pređe u grozničavo ubrzano koračanje u sve širem krugu oko mesta odakle je krenuo. Tog popodneva. Za tri dana planirali su da je puste kući. šta će mu se dogoditi? Šta ako Oliver i Vera nisu tamo? Šta ako je Ahea rekla istinu. ali sve je bilo uzalud. a i sada je bila samo na osmatranju. Nikolu su prebaci- . Ili se Prolaz nalazio dalje na nekom drugom mestu. Ako nađe Prolaz i prođe kroz njega. Trebalo je da po danu sve izgleda drugačije. Uzeo je kapu i stavio u džep. realnije. Prepoznao je. Jugo je upalio iz prve i Andrej se odvezao do mesta gde su našli Skalalu. Pretpostavljao je da tu negde mora da bude ili je bio Prolaz. Andrejevo šetkanje. ljudi šetali po ulicama i sve je. Bilo je veoma teško prepoznati tačno mesto gde je ležalo oskrnavljeno telo. jer je vejavica od prethodnog dana i noći. Ovog puta. a telo je Ahea nekud odvukla. Sneg se caklio. ili je mislio da je prepoznao. video je da je to Irenina izgubljena kapa. Tog dana se vratio po kola u Kamenicu. neko sasušeno grmlje i počeo je da šeta oko njega ni sam ne znajući šta pokušava da uradi. ona koju je ispustila kada je nestala. otišao je da vidi Irenu u bolnici.Možda zato što je sunce konačno bilo sasvim vidljivo na bistroplavom nebu i što je sve odjednom izgledalo drugačije i lepše. Kad je pogledao bolje. bar što se nje tiče. na prvi pogled. Vesti su bile dobre. izgledalo normalno. Ali nije. da ne zna gde su? Nakon nekog vremena uzaludnog razgledanja okoline. malo pogledao okolo i konačno odustao. Hteo je da krene natrag u grad kada je primetio da na jednom grmlju bez lišća visi nešto crveno. Osim slomljenih naočara u njegovoj ruci i ostataka snega u sobi. ili je sasvim nestao. lažnu Irenu.

Andrej joj predloži da izađu u hodnik. osam njih. kad se sve uzme u obzir. sa kosom razbarušenom oko lica. razgovarali su neko vreme o onome što se dogodilo. Irena je. iako ni kod mene ni kod Nikole nisu našli ništa u krvi ni u urinu što bi ukazivalo na narkotike. A ne mogu da kažem šta se stvarno desilo. Pre nego što se snašla. Nekoliko puta su dolazili da me pitaju šta smo uzimali. skoro zabavljena tom idejom. Sedela je u krevetu listajući neki modni časopis. u šoku i sa blagim potresom mozga. a ja sam bila sasvim dehidrirana. Mislim da su spominjali i srčane aritmije i poremećaje elektrolita. da ima gadne srčane smetnje. izgledala sjajno. u nekoj vrsti šoka.“ „Da li si nešto saznao o Veri i Oli- . Kad je ušao u sobu. Ona je bila na odeljenju na kojem su se oporavljali pacijenti koji su operisali kamen u žuči ili upalu slepog creva. žaleći se glasno na neprijatne efekte anestezije. Nije izgledala povređeno.“ Odjednom se uozbiljila: „Nikoli je jako loše. Kažu da je izgubio užasno mnogo tečnosti. i da su mu bubrezi skoro sasvim zatajili. Nakon veoma ugodnog. računajući i Irenu i većina je jaukala. iako neočekivanog. Jedna je povraćala u bubrežnjak. što je njega toliko iznenadilo da je ispustio smešan uzvik. Ne mogu da im objasnim da nismo ništa uzimali. grljenja. jer su tamo bile samo žene.li na intenzivnu na VMA u Beogradu što je verovatno značilo da mu je stanje izuzetno loše. osetio je priličnu neprijatnost. ali na pogrešnom su putu. Nije se osećao ugodno među svim tim ženama u spavaćicama. Čim su ostali sami. rekla je Irena. Irena se baci Andreju u zagrljaj. Znam da misle da nešto krijemo. „kažu da si ti bio praktično u delirijumu. „Ovde misle da smo nas troje narkomani“.

ali na način da zvuči iole logično. Pitala me je da li znam gde je Oliver i videlo se da je uznemirena. niti su mi se javljali njeni. prekide ga Irena. teta Buba. Ona je takva. ali on nastavi kao da je nije čuo. ali mi se čini da je znala da se dešavalo nešto bizarno i uvrnuto i da je Oli nestao. Možda joj je Oli nešto i ispričao. me je zvala telefonom i izgleda da je pokušavala da me dobije celo jutro. „Sve što sam mogao. ne znam šta bih im rekao.“ „Misliš li da su Vera i Oliver živi?“ Andrej je.veru?“ „Ne. ništa. ne bi me to previše iznenadilo. to jest. Oliverova majka. ali imam utisak da mnogo toga zna. međutim. siguran sam da zna šta se dogodilo. Ona ne misli da je Oli ponovo počeo da se drogira. Možda joj je on mnogo toga i ispričao.“ „Šta ti je tačno rekla?“ „Gotovo ništa. Znajući teta Bubu. Ali na osnovu nekih pitanja koje mi je postavila.“ „Šta si joj rekao?“ upita Irena gledajući ga skoro bez treptanja. što je pak zvučalo više kao konstatacija nego kao pitanje. ne kavaljerski. Kao da su isparili. Nisam želeo da joj kažem za Aheu i sve te halucinacije sa Prolazom koje smo doživeli u Kamenici… „ „Halucinacije“. uopšte ne znam. „Rekao sam joj sve. Kad sam se vratio iz Kamenice. . kao da zna da se nešto loše dogodilo. sedeo na jedinoj stoličici u hodniku i ona mu bez upozorenja sede pravo u krilo promrmljavši: „Smem li? Ne mogu više da stojim“. Nije se izjasnila. Verinu adresu ili telefon. I da jesu.

jako iznenadilo. Jedan je bio Ahein. Nisam bila sigurna gde je ono čudovište. ali bila sam sigurna da osećam. To su bile samo njene intimne misli.Andrej se promeškolji pokušavajući da izbegne neminovno i pitajući se da li Irena uopšte shvata kakvu je reakciju upravo izazvala kod njega i upita skoro strogo: „Šta se s tobom događalo onda kada si nestala?“ Dok je pričala Andrej se koncetrisao na starca koji se vukao hodnikom tegleći stalak sa infuzijom. a drugi je zvučao kao neko ko je u stravičnoj agoniji. nisam bila sigurna da li je Agheron živ ili nije. Aheine verovatno. ali meni to nije bilo ni od kakve koristi.“ Zaćutala je gledajući u svoje šake. vrištanja i kričanja od koga mi se činilo da će mi glava prsnuti. „Šta je Ahea rekla?“ pitao je pokušavajući da i dalje zvuči strogo. odnosno kako je moj mozak pokupio njegovo ime. Mislim da se oseća miris. ali nikako nisam mogla da pronađem izlaz. ubijen i to je nju očigledno. Nisam mogla da razlučim da li trčim pravo ili u krug. ubrzo sam shvatila da u stvari čujem dva glasa. Upravo to vrištanje i krici koje sam sve vreme čula u glavi pripadali su trećoj osobi. Eskaah. iako je možda trajalo nekoliko minuta. Šelunj je bio mrtav. kako ga zovu. Međutim. Naučila sam da ih razlikujem.“ . nešto sam razumela. samo da ne bi gledao u nju. Izgleda da ta njihova Matica sjebava skoro sva čula i gotovo je nemoguće orijentisati se na bilo koji način dok si u njoj. I dalje je pričala. mada mu je glas malo podrhtavao. „Meni ništa. skoro nepodnošljiva kakofonija krikova. „Činilo mi se da satima trčim po tom glupom membranoznom skloništu. zbrkane i konfuzne. Tu i tamo. Matici. Ona kao da ništa nije primećivala. čujem u glavi misli.

„Skalala?“ „Da. Trebalo mi je neko vreme da to shvatim, ali bila je tu i treća osoba osim Ahee i Agherona. Neprestano je vrištala. Imala sam utisak da ću umreti od bola. A agonija joj se stalno pojačavala. Bilo je to drugačije od Aheinih ili Agheronovih misli. Bilo je to kao…“ zastala je dok je starac sa infuzijom ponovo prolazio pored njih, „kao moje sopstvene misli, kao moj sopstveni um. Vidiš, kada sam komunicirala sa njima, tim bićima, uvek sam mogla da razlikujem njihove misli od sopstvenih. Bile su kao uljezi u mojoj glavi. Ovo nije. Ovo je bilo moje. Moje misli. Moji osećaji. Moji krici. U strašnoj agoniji. Mislila sam da ću poludeti. Svaki neuron u telu mi je slao signale da se raspadam, da se naživo dekomponujem, sve brže i brže, iako sam i dalje trčala kao slepac, saplićući se preko sopstvenih nogu. Nikada nešto užasnije nisam doživela. I bilo je sve gore.“ Andrej je oprezno zagrli shvativši da se ona sve jače trese u njegovom naručju. „Mislim da sam preživela osećaje užasa ljudskog bića koje se polagano i veoma bolno raspada“, rekla je to skoro mirno iako se tresla, mada je Andrej nepogrešivo osetio da joj se usne neprirodno trzaju, kao i njegove prethodnog dana, pre nego što je doživeo šok. „De, de mala, prošlo je,“ trapavo ju je tešio, grleći njeno oblo telo, prijatno sklupčano u njegovom krilu. Ona odmahnu rukom kao da nije tako strašno, iako nije pokušavala da ga odgurne. „Nije važno, ionako su mi stavili bensedin u infuziju. Teško da mogu sada da se uzbudim zbog bilo čega.“ Bila je bleda i tresla se. Andrej odmaknu malo svoje telo od nje da bi svu-

kao jaknu. Ogrnuo ju je. Nije se bunila i odmah je obukla. Pala joj je gotovo do kolena, kao kaput i to je iz nekog razloga malo razveselilo. „Znala sam da postoji neko, ko je na neki način deo mene“, nastavila je posle izvesnog vremena, „neko, ko jeste, ili je nedavno postao, drugo ja. Razumeš? Isprva to su bile samo emocije tog bića, istinski užas i očajanje, ali posle sam počela da osećam i bolove. Najpre snažna glavobolja, kao onda kada je Ahea govorila sa nama. Kasnije se proširilo. Prvo su šake počele da me peku. Zatim sam osetila stravičan bol u podlakticama. Isprva sam pomislila da me je to ono biće sa pipcima, Eskaah, uhvatilo. Ali nije“, stresla se, „bolelo je, jako. Kao da su mi ruke i noge teško ispečene, kao da gore i raspadaju se u plamenu. Sećam se da sam kleknula i uhvatila se rukama za glavu, nesigurna da li sam čitava ili se stvarno raspadam, da li sam u plamenu ili nisam. Možda sam i vrištala, ne sećam se. Ne bih znala ni da jesam, jer su krici u mojoj glavi nadjačali sve ostalo. Mislila sam, tada sam bila ubeđena, da se raspadam i da ću umreti, iako mi je neki osećaj govorio da sam podeljena u dve osobe i da se sav taj užas raspadanja dešava onoj drugoj. Kroz misli u agoniji moje druge ličnosti, koje sam jedva razdvajala od sopstvenih, shvatila sam kako je došlo do toga da se nas dve povežemo. Skoro pa da mi je ona to rekla kroz moje sopstvene misli. Mi smo postale jedna osoba u dva tela. A jedno telo je umiralo.“ Zastala je drhteći i gledajući gotovo praznim pogledom ispred sebe. Andrej je ćutao i čvrsto držao njenu znojavu ruku u svojoj. „Završilo se naglo. Iznenadni talas neverovatno prijatnog osećanja, kao da mi povetarac

prolazi kroz telo i hladi moje spržene udove, i odjednom ništa više nije bolelo. Ležala sam na mekanom toplom tlu Matice, čudno smirena i srećna, ali svakog trenutka očekujući da Eskaah dođe i pokupi me svojim pipcima. U tom trenutku, priznajem, bilo mi je svejedno i ne bih marila da se to i dogodilo. Bila sam kao pod sedativima. Kao sad“, nasmejala se, pomalo gorko. „Ahea se nije čula, niko se više nije čuo, samo divan mrak, tišina i praznina, kao da sam u nekom limbu. Mogu da ti kažem da je bilo fantastično. Kao da ću se ponovo roditi. Ne znam koliko sam dugo ležala, ušuškana u tu toplu utrobu Matice, sasvim ravnodušna, srećna i prazna, ali tada mi se činilo satima…“ Zastala je i Andrej je oprezno dodao: „Sigurno nije dugo trajalo. Tražili smo te manje od pola sata. Osećala si…“ zastao je oprezno je posmatrajući, „ono što je osećala tvoja dvojnica, Skalala?“ „Ne shvataš, nije ona bila moja dvojnica“, Irena odmahnu glavom pri čemu ga bujna kosa šibnu po licu, „ona je bila mnogo više od toga. Bila je, ili je postala, moje drugo ja. Ili možda…“ odjednom se nasmejala, ali tako stravičnim osmehom da je Andrej skoro poskočio, „…moje prvo ja, više ne znam ni sama. Ona nije bila jednostavno moja dvojnica, niti klon. Ne! Bila je deo mene, a ja sam bila deo nje, delile smo osećaje, emocije, bile smo jedno. Bilo je to nešto najgore što sam u životu doživela, ali…“ Pogledala ga je tako da se odjednom naježio osetivši čistu stravu koja mu je puzala uz kičmu. Skoro je pustio njenu šaku, koju je dotle držao. Da ga nije stezala slobodnom rukom oko ramena, stresao bi je sa sebe. Stegla ga je jače i gledajući ga pogledom u kome je bilo nečeg toliko jezivog i neprirodnog da se

gotovo pomokrio u pantalone, i dodade uz onaj jezivi osmeh „…ali i najbolje.“ A onda je njen stisak popustio, glava joj je klonula na njegovo rame i počela je da rida kvaseći ga suzama kao kiša. To je trajalo, kako mu se činilo, gotovo neizdrživo dugo. „Znam šta je Nikola pokušao da uradi“, rekla je slineći mu na ramenu „znam da je pokušao da je oživi, ne znam kako. Probudio me je bol, ponovo agonija i osećaj da gorim. Čula sam Nikolin glas, koji mi je govorio da će me popraviti, da ću biti kao pre, i znaš, tada sam kao nikad pre, poželela da ga ubijem zato što mi nanosi bol, zato što ne želi da me pusti da se odmaram.“ Videvši užas u Andrejevim očima, ona ga smirenije pogleda kroz suze. „Nemoj da me gledaš tako užasnuto“, rekla je nežno i sada mu je izgledala gotovo kao ona stara Irena pre kobnog drugog susreta sa Maticom, „to sam i dalje ja, nisam jedna od njih. Samo mislim… nemoj da se plašiš, Andre… mislim da je Skalala, ili kako god da je njeno ime, postala deo mene, onda kada je umrla. Ono što je Ahea odvukla, više nije bilo ništa, bilo je manje od snega po kom ju je vukla. Ono glavno iz tog bića, prešlo je u mene. Ona je sada ja, a ne obrnuto i mogu da ti kažem da, kad se naviknem na ovo novo osećanje, mislim da ću se osećati zaista dobro.“ „Kakvo je to osećanje?“ upita on oprezno, razmišljajući o tome da li je moguće da je Irena od šoka usled svega što se dogodilo jednostavno izgubila razum. Da ga nije i sam izgubio?

„Znam šta misliš“, rekla je nepogrešivo mu čitajući misli, „možda i jesam izgubila razum, možda si ga izgubio i ti, ali vreme će to sigurno pokazati, zar ne?“ „Znaš“, dodade gledajući ga skoro senzualno, „na momente se osećam dobro. Ako je Skalala sada deo mene, onda ona nije tako loša. Zapravo, osećam se po prvi put u životu zaista inspirisano. Kao da je oko mene odjednom sve novo i spremno za otkrivanje, kao da sam odjednom zadovoljnija sobom, često čak neverovatno zadovoljna što sam mlada i zdrava i što izgledam senzualno i zrelo, što sam ovde i što postojim. To je neki novi osećaj. Kao da sam se tek sada rodila i otkrivam svet oko sebe, primećujem sve ono što dosad nisam primećivala, sve me inspiriše i zadivljuje. Kao da konačno počinjem da volim i otkrivam sebe i ljude oko mene. To je ono što je prijatno.“ Rekla je to veoma sporim, razložnim glasom, kao da oprezno bira reči. Istovremeno se transformisala kao da pojavom prati svoje reči. Ili se barem njemu tako činilo. Nešto se u njenom stavu, pokretima tela, pogledu kestenjastih očiju, načinu na koji se smeje, nepobitno promenilo, iako nije mogao da odredi šta tačno. Osetio je da ga prstima miluje po zadnjoj strani vrata, ispod riđastih kovrdža i da približava svoje usne opasno blizu njegovim. Grudi su joj sada bile negde ispod njegove brade, blede i mekane ispod otvorene bolničke spavaćice. Pokušao je da je odmakne dalje od svojih užarenih prepona, ali ona se primakla još bliže i sada je sigurno mogla da oseti da se uzbudio. Zastenjao je i pre nego što se snašao, uhvatila ga je obema šakama za potiljak, privukla njegove usne svojim i počela da ljubi. * * * Probudio ga je telefon nekoliko sati kasnije. Polako

se pridigao i ošamućeno seo, pokušavajući da se seti šta se dogodilo u bolnici, tokom posete Ireni. Ljubili su se dugo, dugo, ruka mu je bila na njenim hladnim grudima, njene prepone čvrsto pripijene uz njegove, gotovo da su na neki uvrnut način bili sasvim spojeni uprkos pogledima ljudi koji su u ofucanim bolničkim pidžamama prolazili, hrabro vukući svoje infuzije, a poneki i vrećice sa sopstvenim izmetom ili urinom. Nakon događaja od juče osećao se pomalo kao da pluta kroz neki uvrnut san, skoro ravnodušan na sve što mu se dešavalo, kao da se dešava nekom drugom, pokreta usporenih i razložnih, što uopšte nije bilo tipično za njega. Nije se sećao ni kada je poslednji put jeo, gotovo je zaboravio na telesne potrebe. Sve oko njega, beskonačni sivi sneg, sivilo na ljudskim licima, sivilo bolničkog hodnika, parade izmučenih ljudi koji prolaze pored njega noseći na starom stalku sa točkićima sopstvene otpatke, izgledalo je nestvarno. Ali ta devojka u njegovom naručju bila je toliko nežna i meka, i toliko blizu njega, a on nikada nije bio tako blizak sa ženskim bićem, da je dopustio svom telu da preuzme kontrolu nad umom. I to je bilo nešto najdivnije što je ikada doživeo. Nije bio siguran, ali činilo mu se da mu je rekla da ga voli. Možda je i on njoj rekao to isto. Nije mogao da se seti. Onda su nju pozvali zbog vizite, a on je, sa konfuznim mislima, morao da ide kući, u hladan stan, i odmah je legao da spava. Kada se probudio, zapitao se da li je sve to samo sanjao. Testisi su mu bili teški i puni, ali to ništa nije moralo da znači. Telefon je uporno zvonio i on nevoljko podiže slušalicu, s iracionalnim osećajem, da su u pitanju loše vesti. Bio je u pravu. „Andrej, jesi li to ti?“ neki nežan glas prošaputa pitanje u slušalicu. Oliverova majka.

„Ja sam“, reče sleđen od straha. Nešto u njenom glasu ga je uplašilo. „Andrej, našli su telo… pre sat vremena… u Dunavu. Išla sam da ga vidim. Odgovara opisu koji sam dala, visina, težina, boja kose… ali Andrej… to nije moje dete. Ja to znam, sigurna sam. I patolog se slaže sa mnom, kaže da je u pitanju telo čoveka starijeg od trideset pet godina, i da je verovatno mrtav oko nedelju dana. Ali…“ Nešto joj je pričao. Kasnije se nije mogao setiti šta. Tešio je. Slagao se s njom da to sigurno nije Oliverovo telo, objašnjavao. Um kao da mu je bio obavijen maglom koje se nije mogao osloboditi. Kad je spustio slušalicu, više nije mogao da se seti šta je sve rekao. Oliver je nestao. Vera je nestala. Šta znači nestati? Kad je bio tinejdžer, bio je fasciniram nestancima. Pitao se kako neko može jednostavno da nestane. Gde su ti ljudi? Da li su bili u nekom limbu? U nekom drugom vremenu, prostoru? Da li su postojali na nekom mestu koje je većini nedostupno? Da li su postali neko drugi? Kad su na Discovery kanalu najavili emisiju o nestalim ljudima, bio je oduševljen, ubeđen da će konačno saznati kakvu to neodoljivu tajnu kriju nestanci ljudi. Istina je bila više nego užasna. Nije bilo nikakve neodoljive tajne i misterije. Sa retkim izuzecima, većina tih nestalih bila je mrtva, pokopana negde u nekoj šumi, složena u nečijem podrumu, nečijem starom zamrzivaču. Posle toga, više nikada nije poželeo da razmišlja o nestalim ljudima i nestajanju, ali se sećao kako je osećao i neku vrstu užasnutog razočaranja što u istini nema trunke magije, samo surovost i smrt.

Mačak je još uvek sedeo na simsu posmatrajući ga. Nikoli je ovaj narandžasti frajer izgledao odnekud poznat. iako se osećao slabo. i posmatrao ga svojim smaragdnim očima. Nije bio paralizovan. skoro kao da ga čuva. belu prostoriju. Konačno. Nikola uzdahnu ugledavši sopstvene ruke. ali nije bio siguran da li se to stvarno dogodilo ili je sve sanjao dok je ležao u dugoj komi. Pokušao je da mrda nožnim prstima. Krupan narandžast mačak stajao je napolju na simsu prozora. Bolničkog da. značajno mršavije nego što ih je pamtio. Brzo je skinuo sa lica masku za kiseonik koja mu više nije bila potrebna. Prvo što je ugledao bila su dva smaragda koja su blistala negde u tami ispred njega. jedan komatozni pacijent se upravo probudio. * * * U Beogradu. Nejasno se sećao svega što mu se dogodilo pre nego što se probudio ovde. a za to je bilo potrebno dosta vremena. skupio je snagu i rukom prešao preko stomaka i bedra. Kad mu se vid malo razbistrio. „Da li ti nešto znaš o ovome. shvatio je da su to dva zelena mačja oka koja ga posmatraju iza stakla bolničkog prozora. Istina je užasna. Rukom je polako prešao preko glave i osetio samo kožu sa tek začecima oštre kose. blago ispupčeni ožiljci. Gde su njegovi roditelji? Neko vreme je ležao pokušavajući da prikupi snagu. shvatio je ugledavši nepoznate aparate na koje je bio priključen. zadrhtao je od uzbuđenja. dugački. Pored njega nije bilo nikoga i to ga je čudilo.Istina nije magična. što je išlo iznenađujuće teš- . Bili su tu. Nije imao snage da ustane. macane?“ reče pridižući se u sedeći položaj. na VMA. koja je ponovo rasla. Kad su mu prsti osetili ivicu ožiljaka. bocu sa infuzionim rastvorom i sumornu. ali nije mogao da se seti odakle.

za teže slučajeve. kao ni sve što se dogodilo nakon toga. Zato je gotovo odmah je prepoznao zgradu VMA. Ovo nije bila ona ista soba u kojoj je ležao u Kamenici. Biće sasvim nemoćan. dvoje. za šta su šanse jedan prema milion. Nije morao dugo da čeka. ali nije mogao da se seti kako je tu dospeo. A možda je. Video je kako mačak ispušta nečujan mjauk i jednom šapom dodiruje staklo kao da lovi nevidljivu muvu. bio je dovoljno glasan sa odgovorom: „Ne znam da li bih vam to preporučio. slomio je ruku na vežbama. Nije razumeo šta je rekla. zbog velikih oštećenja mozga. Sada je čuo i očev glas. kada je nezgodno pao sa zida. modernije. a ako se to i dogodi. nastao je muk. žao mi je što moram to da vam kažem. Čuli su se koraci u hodniku. shvati on. verovatno lekarev. Još uvek nije imao snage da ustane pa je odlučio da sačeka da se neko pojavi i onda sazna šta se dogodilo. ovo je bilo. Bio je to glas njegove majke. a onda nepoznat glas: „Gospođo. možda i troje ljudi. ali vašem sinu je potrebno više od čuda. Možda se dolazak Irene i nepoznatog riđokosog momka nikada nije dogodio. tih i nejasan. Jedno kratko vreme je proveo na VMA da bi ga zatim prebacili na VMC. Nepo- . Žao mi je…“ Prepiru se. košmarni san počeo onog trenutka kada je pao preko slomljenog bokala koji mu se zabio u bok. Zaista ne postoji mogućnost da se ikada probudi iz kome. pre četiri godine. neće biti u stanju ni da govori ni da se kreće. Ovo je bilo nešto opremljenije. Mislim da bi trebalo da mu podarimo mir. Kada su se vrata sobe otvorila.ko. Malo se pridigao u polusedeći položaj oslonivši se leđima na jastuk. pomisli on. ali nepoznat glas.“ Začuo se drugi glas. koji mu je popeo jezu uz kičmu. Trećeg meseca svog odsluženja vojske u Batajnici.

znat visok čovek sa bradom, odeven u beli mantil, stajao je na vratima širom otvorenih usta. Iza njega, sestra je ispustila metalnu tacnu punu instrumenata.

Deo jedanaesti

„Kakvo je sad ovo mesto?“ pomisli Vera, okrećući se ne bi li bolje osmotrila hotel u kome se nalazila. Gigantska građevina od krupnog mrkosivog kamena, možda malo suviše mračna, delovala je groteskno, ali u isto vreme, neobično egzotično. Bilo je nečeg harizmatičnog u skladnom, hladnom sumraku ovog mesta. Iako je trebalo da deluje depresivno, bilo je nečeg bajkovitog u njemu. Plavičasta izmaglica se provlačila kroz veliku prijemnu prostoriju, ostavljajući utisak blage svežine rane i još neotkrivene zore. Vera se okrenula oko sebe, osmatrajući ovo mesto koje je više ličilo na muzej, tražeći pravac kojim bi trebalo da krene. Hodnik koji se pružao iza masivnog pulta od punog drveta, koji je trebalo da predstavlja recepciju, izgledao je kao mesto kojim treba krenuti dalje. Cilj je bio izaći odavde, napolje, u još uvek tamnu i vlažnu predzoru letnjeg dana. Pre nego što je odmakla hodnikom, zaustavio ju je recepcionar, krupan i neupadljiv čovek u srednjim godinama, obučen u plavu uniformu hotelskog službenika. Nije primetila odakle se on stvorio.

„Ne možete tuda“, reče joj dobronamerno, kao policajac koji upozorava na poplavu na putu, „dospećete u drugo vreme i neće Vam se dopasti. Pošto to nije Vaš svet, verovatno nećete moći ni da opstanete.“ „Meni ne smeta“, odgovori mu ona slegnuvši ramenima, „odlučila sam da idem tamo.“ Nastavila je hodnikom dok je recepcionar ravnodušno dobacivao svoje upozorenje: „Neće vam se dopasti!“ Na kraju dugog hodnika naišla je na prostoriju koja nije bila toliko velika koliko visoka. U njoj nije bilo nameštaja. Plafon je bio negde na pet-šest metara od poda. Bila je sva u mrkom kamenu i mermeru, prohladna i sumračna, kao i ostatak hotela, ali je imala i jedan stakleni zid. Iza tog stakla videlo se mrko tlo, jedno usamljeno stablo i izmagličasta noć koja je obećavala skoro svitanje. Našavši vrata u staklenom zidu, Vera se izvukla napolje. Svitalo je i bilo hladno. Nije mogla da vidi gde se nalazi, niti je mogla da opazi znake ljudskog prisustva, pa je stajala neko vreme osmatrajući svet oko sebe. Kad se Sunce malo podiglo, zapazila je da se nalazi na nekom travnatom poljančetu okruženom omanjim brežuljcima. Nekoliko mrkih šatora, koje isprva nije primetila, bilo je razapeto po tom istom poljančetu. Iz jednog od njih izviri njen profesor Analize II. „Samo tebe smo čekali“, reče on nestrpljivo, mašući joj rukom da dođe, „počinju vežbe, a ti treba da pomogneš svojoj koleginici.“ Oklevajući Vera uđe u šator, da bi zatekla profesora kako sedi za drvenim stolom udubljen u neuredno razbacane papire. Mršteći se, on joj reče da kasni i objasni joj da odmah mora da se pripremi da obezbedi sigurno sletanje svojoj koleginici Aniti, koja će za par

minuta skočiti padobranom. To skakanje padobranom se, dodade on nemarno, kasnije očekuje i od nje, pri čemu će nju dočekati, šta god to značilo, neko drugi. Ona izađe iz šatora ne znajući šta da, u stvari, očekuje. Da li ona to treba da hvata Anitu kad bude padala na tlo? Iznad nje, nebo je bilo čisto i bistro sa izuzetkom par oblaka, ali je u visinama očigledno duvao izuzetno jak vetar, jer je opazila male ljudske figure koje padaju sa ogromne visine, daleko od mesta na kom je stajala. Vetar ih je bacakao i okretao kao da su papirnate lutke. Gledajući kako im vitla tela u svim pravcima, kao da su dospeli u veš mašinu, zapita se zašto, zaboga, ne otvore padobrane, i shvati zatim, da bi se usled jakog vetra, verovatno sasvim zapleli u njih. Napokon, dva tela koja su padala, izađoše iz jakih vetrova i padobrani se otvoriše kao meduze u vodi. Sada su padali polako i ona pokuša da oceni gde će Anita pasti. Pružajući ruke kao da će uhvatiti devojku pre nego što padne na zemlju i upetlja se u sopstveni padobran, potrča ka mestu gde je mislila da će ova pasti. Promašila je za desetak metara i Anita meko pljusnu na tle nedaleko ispred nje. To Veru, međutim, nije toliko zabrinulo, koliko činjenica da će se za nekoliko minuta ili sati i sama naći u tom jezivom vazdušnom vrtlogu koji će je bacati i okretati nekoliko stotina metara iznad tla kao da je krpena lutka. Bio je to osećaj jako sličan onom kada je, pre nekoliko godina, čekala u redu da se prvi put spusti niz vodeni tobogan u Aqua parku u Turskoj. Tobogan je bio visok barem dvadeset metara i, kako joj se činilo, spuštao se pod uglom od gotovo osamdeset stepeni, da bi se potom završio jednim polusferičnim delom, nalik ogromnoj šolji sa šupljim dnom. U tom sferičnom delu, čoveka bi nakon brzog spuštanja kroz kosi deo tobogana, neko vreme centri-

fugalna sila bacala po zidovima ove ogromne šolje, dok mu se nevoljno kretanje ne uspori, da bi potom, kao da prolazi kroz klozetsku šolju nakon povlačenja vode, ispao kroz rupu na dnu šoljastog dela u bazen. Nije se plašila vode, niti se plašila visine, niti brzine prilikom spuštanja. Ono čega se plašila bilo je gubljenje kontrole. Kad se opusti i krene niz tobogan, ona više neće imati kontrolu nad kretanjem svog tela. Fizički zakoni preuzeće kontrolu umesto nje. Njen život zavisiće od toga koliko je dobro i sigurno iskonstruisan ovaj tobogan. Bio je to zastrašujuć osećaj, ali i neobično privlačan. Sada se osećala slično. Bila je ubeđena da je ovo bacakanje padobranom sigurno, ali i da će gubljenje kontrole nad svojim telom i nad kretanjem biti daleko iznad onog na toboganu. Biće sasvim prepuštena volji jakih vazdušnih struja i to joj se nije dopadalo. Pre nego što je došao red na nju zapazila je da se brežuljkom približava neko na motociklu. Nije bilo potrebno da joj priđe sasvim blizu kako bi znala ko je to. Oliver se približavao na smešno malom motociklu, spuštajući se brežuljkom prema poljančetu na kojem se nalazila ona. Zaustavio se tačno pored nje i pružio ruku kao da je poziva da sedne iza njega. Poslušno je opkoračila malo vozilo i namestila se iza njega, obuhvativši ga rukama oko struka. Oliver se okrete i dobaci joj širok osmeh. „Krećemo“, uzviknu veselo. Znala je kuda su krenuli. Putovali su za Kaliforniju, tamo gde je uvek sunčano i lepo vreme, tamo gde je uvek leto. Bog zna da je nebrojeno puta poželela da se konačno nađe u svom domu, okružena bližnjima, na svojoj teritoriji i da se možda jednom, konačno zaista ispravno najede i naspava. Ali izgleda da nije bilo suđeno. Motor je krenuo uz brežuljak, tegleći na svom

minijaturnom sedištu njih dvoje. „Ti zaista misliš da mi na ovome možemo stići do Kalifornije?“ upita ga zabrinuta. Nejasno se sećala da to odredište mora biti jako daleko i da se nalazi preko okeana. „Kakve to veze ima?“ odgovori joj i nastavi put uz brežuljak, priključivši se saobraćaju na drumu.

Deo dvanaesti

Prošlo je nedelju dana pre nego što se Andrej ohrabrio da ponovo poseti Irenu u bolnici. Naravno da je bio svestan da je zakasnio i da je ona već odavno otišla svojoj kući, ali je sam sebe uporno lagao da je sasvim slučajno zakasnio jer je bio prezauzet prethodnih dana. To ni u kom slučaju nije bilo tačno. Vreme je provodio uglavnom spavajući na pomoćnom ležaju kojeg je dopremio od roditelja, sa izuzetkom svetlih trenutaka kada je popravljao štetu u stanu i mračnijih trenutaka razgovora sa detektivima u istrazi. Bio je dovoljno glup da odmah prizna da su Vera i Oliver bili u njegovom stanu pre nego što su nestali i tu glupost je sada plaćao redovnim i beskonačnim, jalovim razgovorima. S druge strane, sređivanje štete u stanu se svodilo na dovođenje stana u funkciju, krajnje bezvoljan proces u kome je stan i dalje izgledao grozno i uništeno, ali se u njemu moglo živeti. Iz nekog razloga, Andrej je bio siguran da će se zima ubrzo završiti, sada kada je Prolaz zatvoren, i da će brzo doći proleće. Bio je siguran da je otvaranje Prolaza izazvalo snežne oluje i niske temperature i da

uglavnom zubato. S jedne strane. Izbegavao je da razmišlja o tome šta se dogodilo Oliveru i Veri. tvrdoglavo i dominantno. pol s kojim se rodimo ili običaji. Intuitivno je osećao da se u njegovom stanu. ustao bi i izašao odmah u šetnju. ponekad bi provirilo sunce. tog dana kad se Prolaz zatvorio. nego da više ni ne postoje kao deo ovog sveta i to je bilo nešto što je bilo previše zastrašujuće da bi se o tome razmišljalo. Prevario se. pa ma koje doba dana bilo. koja ga je u mašti i snovima izazivala svojim telom i zagrljajima. Iako je već počeo mart mesec. zimskih oblaka. toliko i zastrašujuće. Temperature su bile ubedljivo ispod nule. Bio je ubeđen da je Irena od onih kontradiktornih ljudi koji tvrdoglavo pokušavaju da odbace kliše i neke opšteprihvaćene uloge koje nam u životu u startu udeli društvo. Delovala je neukrotivo. tek toliko da zadirkuje i mami.je sada s tim gotovo. vetar je fijukao gotovo svakog dana. naročito noću. Bilo je neke neobične vitalnosti u njenoj pojavi. a istovremeno. neke snage koja je delovala koliko seksipilno. S druge strane. žele da se uklope u društvo koje ih okružuje i da ne odskaču previše. bila je za njega kao svetlost u tami. ona ga je i plašila. Kad bi mu misli krenule tom putanjom. Od proleća kao da nije bilo ni traga ni glasa. dogodilo nešto nepojmljivo užasno i da njegov prijatelj i Vera nisu više među živima. a sneg neprestano vejao. Osećao je da dvoje nestalih nisu jednostavno mrtvi. malena iskra ženske topline i izrazite putenosti. zima je još uvek bila u punom jeku. uprkos prividno povučenoj prirodi. . da bi se potom skrilo iza gustih. u onom periodu kada se pre sna razmišlja o onome što želimo i onome čega se plašimo. O Ireni je razmišljao mnogo. Tu i tamo.

ali je podsvesno strahovao. Kao što je bio bezrazložno ubeđen da će nakon zatvaranja Prolaza doći preuranjeno proleće. je koliko ju je iskustvo sa Skalalom izmenilo. Možda ona i nije želela da bude posebno upadljiva. sa cigaretom na usni. tako je bezrazložno bio uveren da će Irena ubrzo doći kod njega u posetu.Ono što ga je mučilo više od svega u vezi sa njom. da je to zbog toga što ona želi da nastave ono što su započeli u bolnici. gotovo kao da se ništa nije ni dogodilo. ili bar toplije vreme. ali ona ga je koliko privlačila. toliko i odbijala. a njeno držanje. otprilike isto tako odrpane kao i njene farmerke. način odevanja i prividno drsko ponašanje samo su je još više isticali. i nadao se. Već sama njena fizionomija je bila upadljiva. Osim što Olivera i Vere još uvek nije bilo. kad ju je viđao kako se šetka studentskim gradom u odrpanim farmerkama i košulji sa kravatom. Sam sebe je svesno ubeđivao da Irena sigurno želi s njim da razgovara u miru i privatnosti o svemu što se dogodilo. Prošlo je čitavih šest nedelja pre nego što je pozvonila na njegova vrata. Nadao se da će doći i da neće doći. Iznenadila ga je sopstvena samouverenost u ubeđenju da je ta atraktivna devojka zainteresovana za njega. proleće je konačno pustilo sunce na slobodu i sve je izgledalo drugačije i lepše. a i pre toga. Njegov stan je sada bio sređen. kariranu škotsku suknju. raspuštene duge plave kose. uski džemper sa V izrezom. ali joj to nije uspevalo. . kao i uvek. Kosa joj je bila raspuštena. Irena je nosila tamnoplavi. za promenu. Činilo mu se da ju je pročitao još kad ju je prvi put susreo u parku. ali je. i knjigama koje su virile iz prenatrpane torbe. dužine jedva iznad kolena i cipele na štiklu.

Sela je na dvosed. niti bilo kakvih putokaza o tome gde bi mogli da budu. da bi ih spasao usamljeni gradski autobus. jer je njegov lik bilo zaista teško ne primetiti i zaboraviti. koja je volela da posmatra šta se dešava po hodnicima zgrade.delovala počešljano i nešto urednije nego što je se on sećao. Usput je Nikoli pozlilo. pažljivo nameštajući suknju i odlažući tašnicu pored sebe. auto pokvario pa su nastavili peške. a sećala se dobro i mačke. kako su oboje rekli. prema . tokom koje su izmenili formalna pitanja. niti da li su živi ili ne. kao što ni Andrej nije mogao. narandžasta i upadljiva. U policiji je gorljivo tvrdila da je sigurna da je videla momka. Nju su u vezi sa nestankom Vere i Olija ispitivali samo jednom. To se. Primetio je da je blago našminkana. glede činjenice da je bila među poslednjima koji su ih videli. Razgovor je počeo sporo i usiljeno. tvrdila da je videla plavokosog momka kako otvara vrata Andrejevog stana da izađe neka mačka. ostavili su nestale osobe u Andrejevom stanu. o čemu mogu da posvedoče vozač i policajac koji su bili u njemu. Niko nije znao u koje vreme su Oli i Vera tačno nestali. Na putu natrag im se. Delovala je ljupkije i ženstvenije neko ikad. da bi otišli po Nikolu u Kamenički institut. ali je jedna postarija Andrejeva komšinica. a zatim i Ireni. sa nešto maskare i bledog karmina. ona skrene temu u pravcu događaja koji su ih nasilno zbližili. Konačno. ali su samo još jednom ustanovili da nema nikakavih tragova iza nestalih. ali su oboje i bez dogovora slučajno dali isti iskaz. usiljene pauze. ne znaju od čega. pa još ne znaju kako da se postave jedno prema drugom i o čemu da razgovaraju. Irena nije mogla da kaže istinu o okolnostima nestanka. kao da su se tek sreli na sastanku naslepo. koga je prepoznala da je već dolazio kod Andreja. jer je bila krupna. nakon kratke.

udobnije se nameštajući na dvosedu.“ Lako je ustala sa dvoseda i prišla mu.“ „Ono što sam ti ispričala u bolnici“. „jedva da sam ih poznavala. „Znaš“. dogodilo u vreme kad su Andrej i Irena morali biti već uveliko u Institutu. zar ne?“ „Ali nisi. A nisam ni ja“. na neki laki cvetni parfem i izgledala lepše nego ikad.“ „Znam. reče nakon kratke tišine. Možda to zaista i nije više bila Irena. nije bio oduševljen njenom teorijom. Ona kao da nije primetila njegovo oklevanje i još više mu se približila. divljački raskomadana i smrznuta. negde u drugom svetu. o čemu svedoče Nikolini papiri za otpust iz bolnice. I dalje se plašio te žene. „ostaje među nama. izvini. Stajao je kod vrata koja su iz sobe vodila u hodnik. reče ona odbrambeno pogodivši njegove misli bez greške. rekla je Irena. teško da sam to mogla da izvedem sama. snažno .njenim rečima. Obavila je ruke oko njegovog struka i približila svoje lice njegovom. savršeno oblikovana u ljudsko telo. s obzirom na to koliki je Oliver. To što mi se događalo bilo je toliko neverovatno da sam bezbroj puta pomislila da sam sasvim izgubila razum i osećaj za stvarnost. nego Skalala. gde ju je Ahea odvukla. „bilo je trenutaka kad sam verovala da smo ih možda ti i ja. „Nemoj tako da me gledaš. i da ih je bilo dvoje. ili samo ja zaista ubili i sklonili u trenutku nekog ludila. dok je prava Irena ostala mrtva. nehotice se odmakao od nje. Iako je mirisala prijatno. iako. i ne bi me više ni iznenadilo da sam u delirijumu možda nekog i ubila.

ga grleći oko mršavog struka. i pomalo kreštavog glasa. dok je živ. svukla je svoj džemper preko glave i otkopčala grudnjak pribijajući se uz njegovo telo. sve do trenutka kada je ona tiho. nežno ga ljubeći po licu. Kakav mu je pritom bio izraz lica. sa ovom devojkom. Njen pogled je rekao toliko toga da je istog momenta zažalio zbog toga što je uradio. rekla: „Moj si!“. kao da ne shvata šta se dogodilo. da joj kaže zašto je to učinio. možda zato što je još uvek bio u šoku. mogao je samo da pretpostavi. da se uplašio. stežući ga obema rukama. možda pod uticajem podsvesti. Bilo je to čarobno. a možda i jednostavno zato što gotovo ništa nije znao o ženama i zato što je se više plašio nego što ju je želeo. nemoćan da se opravda. To je bio prizor koji nikad. ali ju je poslušno sledio. da je ona . jer je video kako ga devojka užasnuto posmatra. To ga je uzbudilo toliko da je zastenjao i posegnuo rukom prema njenoj puti. Gledala ga je tim iznenađenim pogledom izneverene osobe skoro beskonačno dugo. potpuno zaluđen i uzbuđen kao nikad do tad. U tom jezivom trenutku. pre nego što je ustala i počela da se oblači. Kad je seo na dvosed. Prvo iznenađenje. zarobljeno. opčinjavajuće i jedinstveno iskustvo za njega. spreman da učini za nju bilo šta. čak izmanipulisano. Andrej grubo gurnu Irenu od sebe tako da je pala na tepih. dok je lagano povlačila mladića prema dvosedu. neće zaboraviti. rešen da se to što je oduvek čekao. očiju neobično tamnih. desi sada. a ona njemu u krilo. Sedeo je ukočena izraza lica na dvosedu. Pre nego što je stigao da se pribere. Osećao nemoćno. zatim šok i uvređenost. samo je zastenjao i predao se. već načete raznim zastrašujućim pretpostavkama. Grudnjak meko pade na tepih.

da smo bile kao jedno biće“. umoran od svega što se dogodilo. ali veoma dramatičnim pokretima krenula prema izlazu iz stana. ništa strano na meni. dolepršao na krilima do mene i uleteo mi u uvo. Iako je znao da je to greška. „izvini. previše jaka i prodorna za njega. pokušao je da se opravda slutnjama koje su ga morile u vezi sa njom još od posete u bolnici.previše dominantna. pretrčao. a ubeđen si kako sam se odjednom promenila!“ Promumlao je nešto o tome kako mu je ona sama rekla u bolnici da više nije sigurna da li je Skalala postala deo nje. Grčevitim. nisam to želeo. ali ga Irena prekide besno mu se unoseći u lice. „Ti gade! Kako se usuđuješ! Koliko sam ja bila sama sa tim bićima. ljudsko biće. toliko si i ti! I šta misliš. „Rekla sam da smo jedno vreme delile misli. ili da je sasvim postala Irena. Irena. „Šta!“ vrisnula je. rekao je sledeći je.“ I dalje je ćutala navlačeći cipele. niko ne bi primetio ništa čudno u mojim nalazima da ja jesam neko nezemaljsko čudovište! Šta misliš. drhtavim pokretima je zakopčala grudnjak iz trećeg pokušaja i nervozno tražila svoj džemper po sobi. dok me ti poznaješ svega nekoliko sati. da posle deset dana u bolnici i niza raznih testiranja. ali se videlo koliko je uvređena i da samo što nije zaplakala. „Izvini“. „a ne da je ona postala ja! Ako si mislio da je deo njenog mozga prešao. oni koji me poznaju ceo život. vrisnu naglašavajući reči „delile“ i „kao“. žao mi je. pa se ugnezdio u . konačno zaista besna i okrenula se prema njemu. Konačno je obukla jaknu i ćutke. Da se tokom proteklih nedelja nalazio naizmenično u stanju apatije i paničnog straha. da moji roditelji ne bi primetili ništa čudno. da je slab i izmrcvaren i pre svega.

samo me je dopunilo. Vraćala se u normalan život. rekla je i zalupila mu vrata pred nosom. ali to je i dalje MOJ mozak! Samo je u njegove neurone upisano još nešto!“ Andrej promumla nešto još tiše. An- . polako zaboravljavši šta joj se sve dogodilo kada se Prolaz otvorio. Ostaci njenog posetioca. Agherona. onda si još veća budala nego što sad misliš da jesi! To što sam imala uvid u njenu dušu i njene misli. „Šta je s mojim očima?“ reče ljutito ga gledajući tim istim kestenjastim očima. vrlo brzo su se raspali u prah i jednostavno ga je bacila. nadajući se da ona to neće čuti. Prošlo je već dosta vremena otkako se Prolaz zatvorio a Ahea otišla i ništa se neobično nije dogodilo.mojoj glavi kao prokleti Alien. dogradilo. Čula je. brižljivo zapakovani u čvrstu plastičnu vrećicu. „Kad smo kod toga. nisam ni ja“. ali nije mogla da se seti odakle. sad već potpuno siguran da je napravio ogromnu grešku. proklet bio! Možda sam time dobila neka iskustva i shvatanja koja nisu bila moja lična. Čak i novine su se odavno zasitile pisanja o njihovom neobičnom nestanku. Bila je zaprepašćena brzinom kojom se njen um oporavljao i koliko brzo je ostavljala za sobom užase kroz koje je prošla. * * * Bio je već počeo mesec maj kad je Irena začula taj glas na telefonu koji joj je zvučao poznato. kao da ih nikad nije upoznala.“ „Nisam iskusan pa…“ promrmlja on. kao da nikad nisu bili stvarni već samo deo njene uobrazilje.“O čemu pričaš? Kako su mi se oči promenile? Pa zar to nije normalno u tim… okolnostima? I tvoje su se… promenile. a mislila je da će je to žigosati za ceo život. Oli i Vera su joj se već počeli činiti nestvarnim.

više nije mogla da izdrži da ga ne vidi i ne dodirne i bez najave je otišla u njegov stan. razočarana i uznemirena pretpostavkom da ga je uplašila svojom pričom. pozvonila je pitajući se šta će biti ako on nije kod kuće. dugo nakon . iako malo trapavo i ona mu je. još od bolnog i ponižavajućeg događaja u njegovom stanu. stalno je odlagala susret s njim. Sanjala ga je prethodne noći. niti čula. Jedva dišući od uzbuđenja. Kada se ni njenog poslednjeg dana u bolnici nije pojavio. njegov veseo. možda zbog toga što je još uvek bila pomalo u šoku. možda zato što je mislila da može da mu veruje. i to joj je odgovaralo. Kada nije dolazio narednih dana. Tada ga je toliko želela da je. u bolničkom hodniku. prvi put u životu se sasvim prepustila svojim osećanjima i instinktima dopuštajući sebi da ga otvoreno voli i da mu to pokaže najbolje što zna. živahne oči i neobičnu riđu kosu i san je bio divan. njegov veliki blistavi osmeh. prijatan duh. ali on to nije učinio. Izgledalo joj je kao da je to dobro primio. Konačno. bolelo. osmeh i divno snažno telo prepuno života. koju je delila sa još nekoliko sveže operisanih žena. naprosto. ali dugo. Izgledalo je kao da joj uzvraća ljubav. glupo poverila svoje strahove i ispričala šta joj se dogodilo nakon što je nakratko nestala. Prolazile su nedelje. Znala je da bi on mogao da nađe njenu adresu i broj telefona ako bi se zaista potrudio. a ona se zaljubila. odlučila je da ga ostavi neko vreme na miru.dreja više nije videla. opravdavala ga je pred samom sobom na razne načine. Kada su. konačno ostali koliko-toliko sami. srce joj je brže zakucalo i oblila ju je prijatna toplina. Njoj je takođe trebalo neko vreme da bude sama. Nije želela više ni da se seća kako se njihov susret zav ršio. Kada ga je pre više od dva meseca ugledala kako ulazi u bolničku sobu. i iako je stalno mislila na njega.

ali to je bilo povrh svega ostalog. A i pored toga. „nisam disao. Kažu da je pravo čudo što si ostao živ.“ „Da“. neobično narandžaste boje. uopšte nije trebalo da se probudim iz kome. bez obzira na nadnaravne moći. A Cile je samo mačka. „i ne samo to. Kosa mu je pomalo počela rasti i izgledao je vedrije i opuštenije nego ikada. Cile je bio druga karika koja ju je povezivala sa onim što joj se dogodilo. još krajem marta doneo Nikola koji je.toga je plakala. rekla je Irena zahvalno. Nikola sede u fotelju ispred nje. nego po svemu sudeći. Isprva nije mogao da se seti gde je video tako upadljivog. Rekao je da je mačak bio prvo što je ugledao kad se probudio iz kome i da ga od tada gotovo nije napuštao. „tek su te otpustili iz bolnice. „Ne bi smeo da voziš tako daleko“.“ „Možda je bila neka greška u nalazima. kakve god da su bile. Nalazi jesu bili loši. delovao neobično vitalno.“ „Misliš da…“ „Tačno“. Potpuno nepokretan i nesposoban za razmišljanje. Navodno mi je mozak bio predugo bez kiseonika kad su me primili. Osim Andreja. reče nagnuvši se prema njoj. iako omršaveo. Cileta joj je. „ili smo mi . iako pomalo oprezno prihvatajući Cileta u naručje. evo me ovde.“ „Nisu u pitanju nalazi“. reče on zamišljeno. ali kasnije se setio da mu je Irena jednom pokazala svoju fotografiju sa mačkom i da je njen ljubimac izgledao veoma slično ovom druškanu. krupnog mačka. Objektivno nisam disao i to predugo. i trebalo je da ostanem u sasvim vegetativnom stanju.

Dotle je on već uveliko nešto brbljao. nervoznim glasom je ispričao kako su ga po povratku iz Beča dočekale stravične vesti i kako je učestvovao u istrazi koliko je mogao. „A to“. rekla je prestravljeno kao da joj se ta misao tek sada izrodila. ni Oliveru. možda i ceo vek. ali nije želela. ona konačno prepozna Živka. Loše vesti uvek stižu prve. „On mora biti živ. . Glas koji joj je sada nešto objašnjavao s druge strane žice. ali da nikakvih tragova za sada nema. ni Nikoli. Dekade. iako se njoj gotovo zavrtelo u glavi od šoka. kao i ona devojka koja je bila s njim.“ Nikola je ovo rekao previše mirno.“ „I dotle ne možemo da znamo…“. gotovo da ga nije ni slušala. u isto vreme se pitajući šta ovaj tip uopšte hoće od nje. je li tako?“ „Da“. optimistično zaključi. „ne možemo nikako ni da proverimo. bar ne dok ne prođe dovoljno godina. nije pripadao ni Andreju. dodade ona odsutno jedva slušajući šta je govorio. tek je razaznavala da priča o Oliveru i misterioznim okolnostima njegovog nestanka. ili smo…“ „Zaraženi“. Mogla je to i ranije da zna. shvatajući da Andrej možda i nije bio toliko daleko od istine kad ju je odgurnuo u panici. Nakon kraćeg razmišljanja. ali se uklapao u događaje koji su je povezivali s njima. Kroz glavu joj nejasno proleti scena kada je gologuza gađala Živka rolnom toalet papira i skoro se glasno nasmeja. prestravljena i bleda. „To znači da smo možda postali kao oni. Vera se zove“. a to može da bude jako mnogo. reče Irena tiho.zaista jači i otporniji od drugih ljudi. „inače bi ih sigurno negde našli. nastavio je.

“ „Bogme. kojim je povremeno čistila odrađeni kozmetički posao. kratko vreme nakon što joj je vratio Cileta. da sednemo negde i popričamo. sastanak je prošao odlično. dugu svetlu suknju. mada se malo oraspoložila. Nekoliko minuta kasnije Dora je bukvalno sedela Ireni u krilu. i tako divno. crni uski džemper i nanela malo šminke. koga je još uz to upoznala u ne baš sjajnim okolnostima. Ovaj tip je zvučao tako vedro i optimistično. * * * Iako se malo brinula zbog sastanka sa gotovo nepoznatim mladićem. Teodoru je upoznala prvi put kod Nikole. „Za šta?“ Irena uopšte nije čula šta joj je pre toga govorio. Nikola je sedeo blizu njih posmatrajući ih sa izrazom lica koji je nedvosmisleno pokazivao da se odlično zabavlja.„Šta ti misliš? Da li si za?“ pitao je on. razdragano joj cedeći mitesere sa malo alkohola na parčetu vate u ruci. te je Irena obukla lagani bež kaputić. a on je rečito slegnuo ramenima uz jedva primetan osmeh. onako kako ju je Teodora nedavno naučila. Obožavam da cedim mitesere!“ Irena je upitno pogledala Nikolu. daću ti nešto moje šminke. Tek što je sela na kauč i pružila ruku da se upozna sa tom devojkom. prizemno i normalno da je prihvatila i odredila sastanak za sledeći petak. Sama izaberi vreme i mesto. Ja ću se već uklopiti. ovaj ne gubi vreme“. pomisli Irena. Ja častim. „Čekaj. Teodora je ciknula: „Miteseri! Jao. mogu li da ti ih iscedim. pa je shodno tome odabrala najprometnije mesto u gradu koga se mogla setiti. Proleće je već počinjalo. ionako imam . „Da se nađemo u Novom Sadu u skorije vreme. skoro zabavljena ovom Dorinom sumanutom reakcijom.

Izložio joj je ukratko šta je saznao u vezi sa nestankom Olivera i Vere. „imaš toliko potencijala. po rečima njene savetnice. po Ireninom mišljenju. a Živko nije bio njen tip. Iako je sve što je rekao delovalo razumno i razložno. Za razliku od Andreja. to treba pokazati. iako je Dora neprestano negodovala zato što Irena „neće da odvoji dovoljno novca za sebe“. zaljubljeno je posmatrajući i lupetao nešto o tome kako je ona divna. Irena se osećala .“ Bilo kako bilo. Živko ju je odveo u restoran i već pre glavnog jela ju je držao za ruku. On je rezonovao logikom i razumom.“ Nikola se već skoro valjao od smeha dok je Irena preko Dorinog ramena nemo izgovorila: „Još se nisam ni predstavila. veoma optimističke pretpostavke o tome gde bi dvoje nestalih mogli da budu. Živko se od početka sastanka ponašao veoma samouvereno i uopšte nije krio svoje prave namere prema njoj. Napravićemo mačku od tebe! A i kad budeš kupovala odeću. zahvalno je prihvatila sve Dorine dobronamerne savete osim frizure. Čak su zajedno išle i u kupovinu. Irena je bila skeptična. obavezno me pozovi da idemo zajedno. Nakon pića u kafeu koji je ona oprezno predložila. kao i neke. „Ti si super model“. mlela je Dora nameštajući zbunjenoj Ireni kosu kao kakav veliki stručnjak. da ti pokažem kako ćeš da se namažeš“.tonu. Iako je bila zbunjena tako brzim razvojem njegovih osećanja. Ti imaš tako sjajne grudi i strukić. dodade ponosno joj pružajući ogledalo. Ovo na tebi je… strašno! Nimalo ne laska tvojoj figuri. koja je. trebalo da bude kratka i „sočna“. ona je znala da logika i razum nemaju veze sa onim što se stvarno dogodilo za vreme nestanka ovo dvoje ljudi.

a Živko ju je već zvao na večeru u svoj iznajmljeni stan. i čula Šelunjevu priču od Vere. Vrlo oprezno i sa ogromne distance dala mu je diskretno zeleno svetlo i on je to bez oklevanja iskoristio. a strah ju je polagano napuštao. kao i njen posetilac Agheron. Već sutradan joj je u sobu u domu stigao paketić sa skupim parfemom i kratkom. pogotovo otkako je došla u kontakt sa Skalalinim bićem. samo prividno su ličila na ljude. To nije išlo ni glatko. ni jednostavno. ali nesumnjivo ljubavnom porukom.usamljenom i depresivnom i pažnja joj je itekako godila. ubeđena da svi oni samo hoće da je iskoriste. čak i ako to bude poželela. S druge strane. da bi se par dana kasnije i on sam pojavio na njenim vratima. koliko god delovala humanoidno. a kakvi su od nje uporno bežali. Nije prošlo ni nedelju dana. Irena je bila suviše mlada da bi je preterano brinula činjenica da će možda za nekoliko decenija biti živi leš. Da nije srela Agherona i Aheu. nije dugo razmišljala o tome. to bi joj zvučalo kao veoma privlačna opcija. i da postoji mogućnost da neće moći da umre. Andrej je bio tip muškarca kakve je neumoljivo želela i otvoreno jurila. kada ju je doslovce zbacio sa sebe. sa drugačijim shvatanjem univerzuma od ljudskog i ona je verovatno jedina od svih njih bila sasvim svesna toga. sasvim drugačiji oblik života. opusti se i pokuša da uživa u životu. Oni su zapravo bili nešto sasvim drugo. Bio je to tačno onaj tip neposrednog. Ta bića. ali joj se činilo da napreduje. Irena je konačno odlučila da zbaci predrasude. brzog i drskog pristupa na kakav je povremeno nailazila i koje je ranije sa gnušanjem odbijala. a i nakon spajanja sa Skalalom i njenim mislima. . Čak i tada. Nakon bolnog poniženja u njegovom stanu.

ali je znala da će vremenom simbioza ova dva univerzuma. ali spajanjem sa Skalalom. koji su možda znali za ovu promenu. Andrej je bio prestravljen. ljudske tačke gledišta. teško bolesne ljude u dramama. Mogla je da razume Andrejev strah. na način na koji reaguju čudovišta koja je video u horor filmovima. za nju sasvim strane emocije. zemaljski način. još manje jedno nezemaljsko biće? Ne. On je Skalalu video onako kako bi je videlo ljudsko biće. A da li je to zaista i bila? Ko je zaista ikad mogao da shvati o čemu razmišlja jedan pas. učiniti svoje i ona više nikad neće biti ista. Još uvek se osećala kao gotovo ista osoba kakva je bila. misli koje su se pružale mnogo dalje od bilo čega što je ikada mogla da zamisli. Irena je zadržala sopstvenu ličnost. Ljudi oko nje. mentalno i fizički propalog bića. Nikola uopšte nije promenio svoj odnos prema njoj. i pretpostavljao je da Skalala rezonuje na ljudski način. baziran na onome što je video i rezonovao na racionalan. svetova i života i povrh svega vrtoglavo gigantsko znanje čiji bol je daleko nadmašio fizičku bol koju je osetila raspadanjem Skalale. mračne. On ju je video kao patetične. našeg i tuđinskog. sasvim su različito reagovali na nju. možda zato što je i sam makar delimično doživeo sličnu transformaciju. ali je osetila još neke. jedno sasvim drugačije shvatanje univerzuma. bol. a Živka jednostavno nije bilo briga. misli. emocije. za koje nije znala da postoje. u nju kao da je ušao jedan mali univerzum. Irena je sada znala da su Skalala i njeni sa- .Spajanjem sa Skalalom. strašnijim od bilo kog horora. a to je sve bilo sa jednostrane. sumnjajući da bi on to mogao da razume. fizičkih zakona. bolesne ostatke jedva živog. užas i neobičnu lucidnost koja dolazi zajedno sa adrenalinom. Ovo nije mogla da kaže Andreju. monstrumi u SF filmovima.

na formiranje misli i slika u umu. Kad je ušla u njegov stan i videla ga. u trenutku kada su mislili da komuniciraju sa došljacima. Ljudi možda deluju na lokalnom nivou. Ambicija da prekrše sve zakone Sile Prirode. bila je ambicija. Uprkos spajanju sa Skalalom i preuzimanju dela njenih misli. Došljaci su uticali na preoblikovanje misli u ljudskim umovima. od nestalog . naočitog i razumnog. možda nosi opasan virus prenet iz jednog drugog sveta. Irena je znala da je znanje o ovim bićima i dalje izuzetno ograničeno. Irena je znala da oni nikad nisu zaista sa njima komunicirali.putnici bili mnogo više od patetičnih. pre nego što njegovi osećaji prema njoj postanu ozbiljniji. a možda i nije. proizvodeći na taj način utisak unutarnjeg dijaloga. Ono što ih je zaista na kraju uništilo. mladog. Možda je drugačija od ostalih ljudi. Za razliku od ostalih koji su došli u kontakt sa došljacima. možda je i zarazna. testirajući granice zemaljskih zakona prirode. bolesnih i deformisanih ostataka. što još u početku. ili kako god nazvali globalne zakone univerzuma. Ova bića su pokušala da utiču na globalne zakone univerzuma i to ih je uništilo. Najbliže istini bi bilo reći da su svo četvoro. ali ipak monolog. iako je znala šta to znači. iniciran i veštački izazvan sa ciljem da prenese poruku. Niko od njih nije zaista bio slab. a verovatno i na centre u mozgu kojih ni sami ljudi nisu bili svesni. odlučila je da mu ispriča sve. zapravo komunicirali sami sa sobom. čak i na način na koji se vide ili osećaju stvari. koji je u stvari bio monolog. * * * Otišla je na večeru kod Živka. iako je Šelunj Veri pokušao to tako da predstavi. mada je sve što se dogodilo već čuo. Saslušao ju je pažljivo do kraja. čak ni telepatski. i kad je shvatila da on misli ozbiljno s njom.

Da li nisu znali da postoji i ostatak Zemlje ili ih nije bilo briga.“ „Pa šta si ti?“ upita je kleknuvši ispred nje hvatajući je za ruke.“ . od čega je osetila prijatnu toplinu u stomaku. što kasnije od Nikole i Andreja. oni su imali uvid samo u određeni deo planete oko Matice. nije važno. sasvim savršeno. „on jeste mačak. Zašto nas petoro. uzdahnula je. „meni izgledaš kao savršeno ljudsko biće. Možda Oliver i Nikola mogu da učine neke stvari koje drugi ljudi ne mogu. „Da. ne na ceo svet?“ upita je ozbiljno. možda nikada nećemo doznati. ali to verovatno nije bilo od ključnog značaja.“ „Da li si ti primetila i ranije da je tvoj mačak drugačiji od ostalih mačaka?“ sa gotovo komičnim izrazom lica. kao što smo mi samo ljudi. „Ne.“ „Da li si primetila da mnogo upotrebljavaš reči „moguće“. Mi se uporno držimo naše zemaljske logike. primeti on. ali nas petoro smo se slučajno našli u prostoru kojem su mogli da pristupe. „zato što nisam ni u šta sigurna. ne razumeš“. Ili smo to bili. nije on drugačiji. ali on je ipak zemaljska mačka. Ne znam više ni šta sam ja. „možda“ i „verovatno“? Uporno se ograđuješ od bilo kakvog zaključka“. „A ti sad zvučiš kao Oliver“. Mislim da su kriterijumi po kojima smo birani nama nepojmljivi i nemaju veze sa tim šta mi možemo ili ne možemo na zemlji. Kod njih to ide drugačije. Ograđujem se.Olivera. uzdahnu Irena malo umorno. ili misle da ne mogu. to je jedino objašnjenje. „Znači. u biološkom smislu. Moguće je da je fizički izdržljiviji i da ima sposobnosti orijentacije znatno izraženije nego ostali pripadnici njegove vrste.

shvatila je da čuje i zvuke. Ako ovo nije Zemlja onda je vraški ličilo na nju.Deo trinaesti Istog trenutka kad se probudila. sada je ležala na bockavoj travi. dugačkih noći i mrazeva. zelena. koja ju je po buđenju milovala. Nije se mogla zaustaviti. ili živa svirka. samo je godišnje doba bilo pogrešno. i toliko divno da je spustila glavu u mirisnu travu i počela da rida dugo. Umesto suve paučinaste mahovine. Ali zašto je bilo tako toplo. mirisna. Vazduh oko nje bio je i dalje nalik svežem letnjem jutru. čak ni kada je osetila neke pokrete blizu sebe. Ona se sećala zime. Trava je rasla svuda oko nje. Vera je osetila da se nešto oko nje promenilo. Miris trave. Ili. veoma poznat. obična. trgla se i . nije znala. ali se sada osećao i neki miris. Uzbuđena podiže glavu i glasno uzviknu od radosti. orošena trava. Tlo je bilo drugačije. Tamburaši. da li je? Kad joj se um malo razbistrio. ali čuli su se tamburaši. Kad je kraj sebe začula stenjanje. Da li je to bio samo radio. Činilo joj se da nikada više neće da prestane da jeca. Svirali su Zaustavite Dunav i to je bilo toliko poznato. I vejavice. dugo.

Konačno se smirio dišući duboko i izgledalo je kao da se bori sa kontradiktornim emoci- . jedno i jedinstveno. Ovaj put je ležao na leđima i bilo je očigledno da se budi. okrete se prema njoj uzvikujući njeno ime. Lice mu nije odavalo ni najmanji trag iznenađenja.pridigla lice prekriveno suzama. a njegovo inače kameno lice bilo je sasvim izmenjeno mnoštvom emocija. ni ne gledajući u nju. sasvim nag. Ležala je osmatrajući poznato nebo. stvarno se dogodilo! A ti stvarno postojiš. Iznenada. trave. prešao izraz krajnjeg iznenađenja. koliko sam samo mislio o tebi proteklih meseci. odnekud su dopirali izduvni gasovi. Jedno vreme je sedeo praznog izraza lica gledajući ispred sebe. reče on kreštavim glasom. ležao je Oliver. „Jesi li dobro?“ upita ga. „Čudno sam sanjao“. Konačno je zastenjao i pokušao da ustane. obećavajući topao dan. na poljančetu pored jednog od stepeništa. Mislio sam da sam te sanjao. Vera. još uvek je dozivajući kao lud. Vera. Sunce se izdizalo iznad njih. Naprasno ju je uhvatio za ramena. Svega na par koraka od nje. „Znači. Približila mu se lako se prevrnuvši preko trave. kao da se konačno zaista probudio. Tamburaši su i dalje svirali. roštilja i sveže kafe. a telo ni znaka da oseća hladnjikavu svežinu jutra. tebe i sve što se dogodilo! Neverovatno!“ Smejao se i grlio je dok se ona pitala šta znači to „proteklih meseci“. travu i betonske stepenice udišući poznate mirise. kao da želi da se zaštiti od sunca. Stavio je podlakticu preko očiju. ne znajući šta drugo da kaže. Vera! Vera. Oliver se neko vreme nije micao i pustila ga je da se pribere. pomešani sa mirisima Dunava. Nije joj trebalo mnogo da shvati da se nalaze na Petrovaradinskoj tvrđavi. sa licem preko kojeg je po prvi put otkako ga je upoznala.

Ona je na sebi imala istu kariranu košulju. Tek je svitalo i na vidiku nije bilo nikoga.jama koje su ga opsedale. kao i onog trenutka kada su poslednji put bili na zemlji. Nalazili su se blizu podnožja tvrđave. doterana za . praktično u komi. „Ne znam“. Rekla mu je da se skloni negde dok ona pokuša da zaustavi neki auto. Auto je vozila lepa. a on je bio sasvim nag. „Mislim. „Trebalo bi da se sklonimo odavde. oko petnaest nedelja. oprezno gledajući da ne naiđe neki prolaznik. Bilo je nestvarno. upita je on. odmah do stepenica kraj kratkog tunela i drvenog mostića. to jest ako nećeš da nas uhapse. bio srećan kao da im se dogodilo nešto zaista divno. uprkos svemu. Uskoro je nekoliko njih prošlo pored nje da bi se. Vera se blago izmigolji iz njegovog medveđeg zagrljaja ne bi li osmotrila gde su. Pogledao ju je malo čudno i slegnuo ramenima. Ali osećam se kao da sam ih sve sanjao. pa ćemo onda da razgovaramo“. mlada devojka u ranim dvadesetim. „Gde si ti bila proteklih meseci?“ konačno ozbiljan. ali je odustala jer su upravo stigli do druma. Ustao je gipko i lako za nekoga ko je tako dugo ležao. predložila je ustajući polako. odgovori mu iskreno.“ Zaustila je da pita još nešto. pola sata kasnije. zaustavila jedna velika crvena škoda beogradskih tablica. ona ga upita koliko je to meseci prošlo.“ Dok su silazili niz stepenice do puta. „ali biće bolje da ne šetamo goli po Tvrđavi. Iako je njihov položaj njoj izgledao apsurdno on je. primetila je sa blagom jezom.

kose boje meda.izlazak. uz jedan tihi uzvik divljenja. Vanja .“ „Gde je taj tvoj prijatelj? Zašto se ne pokaže?“.“ Zgodna devojka. Jeca i Vanja su se kikotale odmičući se jedna od druge da bi mu napravile mesto u sredini. Oliver. dok ljudi ne počnu da dolaze na Tvrđavu. „Ja sam Tamara. sa zadnjeg sedišta predstavi se kao Jeca. a crnka ravne kose i zelenih očiju reče da se zove Vanja. Možeš me zvati Taca. malo više popio i sad… neko mu je izgleda maznuo odeću i probudio se golišav. da li ti treba pomoć? Da li si dobro?“ Shvativši da se njena oskudna odeća i pomalo izmučen izgled mogu raznoliko protumačiti. upita devojka za volanom. od kojih nijedna nije htela da sedne do vozača. Još dve devojke približno istih godina posmatrale su je sa zadnjeg sedišta. nasmeši se nesigurno i objasni kako je sinoć bila na malo burnijoj žurci. „Upadajte“. Ovo je izazvalo raspravu između dve devojke. Treba nam hitno prevoz do njegovog stana. reče devojka za volanom i pruži ruku Veri. odmah izrazi želju da Vera sedi pored njega. Vera gotovo u trenutku smisli priču. Kad je Oliver prišao kolima. malo je pomešala pića i sad nije sigurna kako se ovde našla. dodade ohrabrena devojčinim zabrinutim klimanjem glave. upitala: „Izvini. „Moj prijatelj je takođe ovde i očajnički mu treba prevoz“. Devojke u kolima gotovo istovremeno uzdahuše. Konačno. Vera mahnu rukom Oliveru. sa platinastim loknama koje su joj bogato padale po ramenima. više radoznalo nego oprezno. koji izađe iz svog skloništa. sa upadljivo beogradskim naglaskom. Otvorila je vrata i zabrinuto. „on je ovaj. koji se nije preterano trudio da sakrije bilo koji deo tela. dok se Vera spremala da sedne na suvozačevo sedište.

„Sestro. Ćutao je i stiskao Verinu ruku u svojoj. Vanja je okrenuta na sedištu pričala sa Verom. sada kad se prvi put posle ko zna koliko vremena ponovo probudila na Zemlji. kad bi joj se nokti previše približili njegovim preponama. „ne sećam se nikoga ko se toliko opio da se probudio go na javnom mestu bez ikakve predstave kako je tu dospeo. Bilo je smešno pričati o „ludoj žurci“ i „litrama bušene votke“ i „o dobrom tipu kojeg je pokupila na žurci“. ali Oliver umesto nje reče da jeste. „Nisam znala da ste vi Novosađani tako opasni“. ali joj je .“ Vera uspešno nabaci osmeh tipa „eto. Veri je još uvek sve izgledalo nestvarno i mada je znala da ove devojke veruju u priču o napijanju na ludoj žurci jer nije bilo razloga da ne veruju. u svom gradu. čudila se koliko je brz bio njihov povratak među ljude nakon svega što se dogodilo. upadljivo se primakavši što bliže Veri. Vera zausti da kaže da nije. „Je l’ ti on stvarno momak?“ upita je. tek povremeno sklanjajući njenu ruku. povremeno merkajući Olivera. ali je Oliver i dalje izgledao neraspoloženo.je nevoljno prešla napred. je l’ ovaj strava frajer tvoj?“ upita naginjući se malo prema Veri. da je on Verin. Jeca je vešto prela. što je zvučalo gotovo kao da je on njeno vlasništvo i pri tom nežno i gotovo neprimetno skloni crvene nokte dalje od svojih testisa. Jecu to uopšte nije obeshrabrilo i ostatak puta je neprestano prela i frktala milujući ga po telu. držeći je za ruku kao izgubljeno dete. reče Taca merkajući Olivera u retrovizoru. i to se dešava kad si lud“. prelazeći crveno lakiranim noktima preko njegove gole butine. gotovo kao mačka. a Oliver je nerado seo između Jece i Vere. što je on uredno ignorisao.

Oliver se uopšte nije trudio da joj pomogne. glumi. ali Veri nije promakao Oliverov leden pogled koji je odmah razumela. Sedeo je kao mumija.“ „…inače izlazite?“ pitala je Vanja naginjući se prema Oliveru. jer je mrzela da laže. „sačekaj malo. „neko je doneo travu. „Malo se ubio juče“. „Ti nisi moj vlasnik. Tiho mu je odaslala jednu misao. Olivere. Iako nikad pre susreta sa njim nije imala bilo kakva iskustva sa telepatskim vidom komunikacije. Ne mogu da se prilagodim. lica hladnog i bezizražajnog. Kao da mi um radi na dva nivoa. samo mu je ruka u kojoj je čvrsto držao njenu bila vlažna od znoja. pa je bilo votke i vidiš rezultate. „Molim?“ prekinula je razgovor sa Oliverom bez re- . odasla joj on. onako kako su to činili i ranije. „nešto mi se dogodilo. slaga Vera ne trepnuvši. A neki su mislili da je dobar vic da nas ostave tako ubijene napolju bez odeće. Ne uspevam. sa njim je to bilo gotovo prirodno.“ „Ne možemo sad da raspravljamo o tome“. uzvrati mu oprezno misao. Ne znamo da li smo bili odsutni i koliko dugo. Stoga nije bilo iznenađujuće što je jedna devojka upitala Veru da li je on „retardiran“ ili „samo uduvan“.laganje išlo neuobičajeno lako. pa je samo ukratko odgovarala na pitanja koja su joj izgledala beskonačna. Ne znamo ni gde smo se nalazili. „A gde je bila ta žurka?“ interesovala se Tamara.“ „Ne osećam se više isto kao ranije“. Sada je leto.“ Devojke su se kikotale izbacujući komentare o „opasnim Novosađanima“. Trudila se da bude neodređena i tajanstvena.

ni kako da objasne gde su bili u međuvremenu. U jednom trenutku. Pa šesti jun je. Nisu smeli da idu u Verinu sobu u domu. niti šta se događalo sa njim i ostalima dok je prolazila zima i tokom celog proleća. da bi to isto učinile Taca i Vanja. pričekala momenat kad je prolaznika u okolini bilo najmanje i požurila do ulaza. al’ si se ti ubio. jer nisu bili sigurni šta ih tamo čeka. Pozvonio je i nedugo potom Andrej je otvorio vrata. Nisu imali nikakvu predstavu da li je Andrej kod kuće.či i nastavila da čavrlja sa devojkama kao da se ništa posebno nije dogodilo. na šta su se devojke međusobno pogledale i sve tri prasnule u smeh. Kad su stigli do ulaza u zgradu. Bilo je očigledno da je prošlo najmanje nekoliko meseci od događaja u Andrejevom stanu. a Oliver nije bio siguran da Živko i dalje živi u istom iznajmljenom stanu u kome su njih dvojica te zime zajedno stanovali. dok su se vozili. Tamara je u gepeku pronašla neki stari prekrivač za sedišta i dala ga Oliveru da se ogrne. Jeca je na zadnjem sedištu poljubila Olivera pravo u usta. Preostalo im je samo da odu kod Andreja nadajući se najboljem. Zatim su se odvezle uz puno veselog mahanja i vrištanja. već je odavno svanulo i ulice su bile pune ljudi. ostavljajući Olivera da polako korača do ulaza. Ni Vera ni Oliver nisu bili iz Novog Sada. Nisu znali ni kako će ih dočekati. na šta je ona kikoćući se odgovorila: „Bože. Oliver je pitao Vanju koji je datum. . Oprostila se sa devojkama i zahvalila na ljubaznosti. Vanja je tražila od Vere broj telefona i pružila joj papirić sa sopstvenim nagovarajući je da uskoro zajedno izađu „u provod“.“ „A koja godina?“ upita je ozbiljno. pa stoga nisu mogli da traže da ih odvezu svojim porodicama. bučno ga cmoknuvši u obraz.

ne rekavši ni reči. A zatim se srušio kao klada. .Razrogačenih očiju ih je gledao naizmenično.

mučenje izgladnjivanjem. Prošlo je skoro tri nedelje otkako su se vratili u svoj grad. On je jedini izgledao kao da još . Ubrzo pošto se vratila. susrela je Irenu. lagano umiranje od gladi i prljavštine u bolnici. Još uvek se dobro sećala neobične živahne planete bez zvuka i mirisa. kao i ostanak u Andrejevom stanu.Deo četrnaesti Veru je junsko sunce rano probudilo i nateralo da se promeškolji ne bi li izbegla njegove divne zaslepljujuće zrake. i bila zaista fascinirana njihovom svežinom i raspoloženjem. polako su počinjali da joj izgledaju daleko i nestvarno. na svoju Zemlju i ona je polako zaboravljala. brzo su zaboravljali i ponovo se s radošću prilagođavali onome što su oduvek poznavali kao normalan život. na kojoj je zajedno sa gotovo beživotnim Oliverom provela petnaest zemaljskih nedelja. Celokupan košmar koji je počeo kad je prvi put susrela Šelunja. Svi osim Olivera. Poput dugačkog košmara. Živka i Andreja. ali sada joj se boravak tamo već činio kao neobičan san.

u njegovom novom iznajmljenom stanu. A to vreme je trajalo sve duže. Deset dana provela je sama sa njim. Iako je zadržao svoj smireni. držao ju je oko struka obema rukama. Gotovo uopšte nije govorio. Veri je poverio da je bio potpuno slomljen kada je u tom dugom snu shvatio da ju je samo sanjao i da je možda nikada neće upoznati. kao da . nije mogao da objasni gde su bili četiri meseca. kao i pre.uvek ne može da shvati šta mu se dogodilo. pa ni dvoje nestalih. Nije želeo ni njoj. jer je on tako želeo. da nikada neće sresti nikog poput nje. Jedino on je bio traumatizovan od događaja koji su sledili otvaranjem Prolaza. Kad su se vratili. delovao je potpuno izgubljeno i morala je da mu obeća da će biti s njim neko vreme. Čak i dok je spavao. neodređeni izraz prelepe maske. Jedva da ju je puštao da bude sama i nekoliko minuta i iako ga je volela. nije zaista dogodilo. Kao da je sve bio jedan dugačak san. Veru nije puštao od sebe. počela je da oseća da se guši. Kada je Vera došla da poseti Olivera. ne ostavljajući ga ni trenutak. počev od otvaranja Prolaza tokom oluje pa do samog sopstvenog nestanka. a pogled izgubljen. Niko. Jedno vreme. a kada jeste to je više ličilo na tiho mrmljanje. tajanstveni povratak nestalih ljudi bio je velika vest. a on se probudio i nastavio da živi normalno. ali i da bi se razjasnile činjenice oko njihovog nestanka. niti bilo kome drugom da ispriča šta mu se dešavalo tih petnaest nedelja od kada je nestao i od kada je Vera mogla da vidi samo njegovo uspavano telo. bili su prinuđeni da se raziđu na neko vreme da bi konačno bili sa svojim porodicama. oči su mu odavale ledeni strah. jedino on se živo sećao svega što se dogodilo i jedino on se požalio na košmare iz kojih se budio obnevideo od užasa. gde je ovog puta živeo sam. Samo bi promumlao kako je živeo tih petnaest nedelja kao da se ništa.

metamorfoza je tekla sporo i gotovo neprimetno. a potom jer se plašila posledica. zelenih brdovitih predela nepreglednog prostranstva. tako različitog od ravne Vojvodine i betonskih zgrada u Novom Sadu. Nekoliko dana nije uopšte spavao. Tada je njen otac. Uostalom. nije mogao da vidi promene. Oporavljala se neverovatno brzo i skoro sasvim bez trauma i košmara. Nejasno se sećala velike šume sa visokim drvećem u kojoj su se gotovo izgubili. da bi zatim konačno podlegao umoru i sada je spavao već više od dvanaest sati.se plaši da će je izgubiti. Ako je spajanje sa Skalalom ostavilo traga na njoj. odrastao u bosanskim brdima. fizičar. donekle probuđeni optimizam. primetili su samo pozitivne promene. i nije bio objektivno sposoban da primeti bilo šta čudno na njoj. Roditelji. koji je gotovo uopšte nije poznavao od pre događaja u Matici. možda nehotice. Sećala se i stada ovaca kojih se plašila i izbegavala koliko je mogla. * * * Uprkos događajima koji su je na neko vreme odvukli od fakulteta. A vreme je prolazilo i nije bivalo ništa bolje. gde su priče o vilama i vešticama bile nešto što se redovno propovedalo u večernjim satima. bio je maštovit čovek. Irena je u junu uspešno dala uslov za drugu godinu. a možda i namerno. koji su imali imanje blizu mesta gde je njen otac proveo detinjstvo. Njen otac. pre svega zato što je i sama jedva verovala u njih. Sve to uopšte joj se nije dopadalo. uspeo da ubedi da se . Živko. ako ih je uopšte bilo. veru u samu sebe i volju za životom i uživanjem. Irena je bila devojčica kad su išli u posetu prijateljima u Bosnu. Irena nije mogla da im poveri svoje košmare i strahove. koji su je viđali retko od kako je počela da studira.

Otac bi možda čak pokušao da istražuje šta se zaista dogodilo naoružan rešenošću da zaštiti svoje jedinče po svaku cenu. Razmaženo se muvao po kući kuda god je poželeo. znao je satima da priča bajke koje je izmišljao ili prepričavao. Na mačku se nije primećivao ni najmanji trag da se nešto u njegovom životu promenilo. koliko lepe. Irena nije mogla a da se ne zapita da li će upravo Cile biti taj koji će prvi pokazati da li su njih petoro zaista zaraženi od strane tuđinaca. U periodima kad je u gradu nestajalo struje. * * * Verovatno najbrži i najupadljiviji oporavak u fizičkom i psihičkom smislu doživeo je Nikola. Njegovo telo se naočigled svih bukvalno regenerisalo. . To bi definitivno značilo izlaganje oba roditelja nepotrebnom riziku i brizi i. uporno odbijajući da lovi. s obzirom na pretpostavku da nisu svesne toga da smrt postoji. Iako je i dalje bio nešto mršaviji nego pre. samo mačka. Mogla je samo da pretpostavi kako bi majka i otac reagovali da im je ispričala za Agheronovu posetu u domu. Cile se ponašao isto kao pre svih događaja. Cile je ostao ono što je uvek i bio. toliko i surove (iako se on trudio da ih ulepša). po Ireninoj proceni. ne bi dovelo ni do čega dobrog. i možda je njihov mentalni sastav savršeniji i fleksibilniji od ljudskog jer ne poznaju fizičke zakone i nemaju mogućnost empatije. Jer. naročito Muzeusove bajke. mačke žive znatno kraće od ljudi.vile kriju u šumama i brdima oko njih i ona mu je verovala. Majka bi verovatno bila van sebe od brige uz svu silu jezivih mogućih pretpostavki šta se Ireni desilo i šta joj se još grozno može dogoditi. skidao sam sebi ogrlicu protiv buva i jeo probirljivo. osećao se vitalno i zdravo. počev od otvaranja Prolaza za vreme oluje pa nadalje. Možda mačke rezonuju drugačije nego ljudi.

užasno deformisano Irenino lice. on nije uspeo da položi dovoljno ispita za uslov u junu. ali je ostavio sebi dovoljno šanse da to učini u septembarskom roku. bio uveren da je sve što mu se dogodilo samo košmar i posledica ekstremne dehidratacije one noći nakon oluje kad je dobio napad u studentskom gradu i gotovo umro. stomaka. lucidan i pokretan i ne bi izazivali sudbinu tražeći objašnjenje.a um mu je bio lucidan i brz kao i uvek. čak i iz lica. na ranjenoj mački. Imao je spremno objašnjenje za samog sebe i za to kako je došlo do povreda na stomaku i butini. Susret sa Aheom zaboravljao je brzo. Otac i majka nikad nisu postavljali pitanja. da je do samog nestanka Irene i pronalaska Skalalinog leša. nekoliko puta je pokušao da svesno eksperimentiše na ranjenom uličnom psu. na pauku kome je neko otkinuo dve nožice. ali čim bi plavičaste iskrice počele da izlaze iz njegovog tela. i tada je bio najbliži trenutku da popusti i poveruje. koncentrisao se. Susret sa ostacima lažne Irene sasvim ga je izbacio iz koloseka. Bili su srećni što je ostao živ. Irena ga je svojim prisustvom podsećala na nemerljivi užas i nevericu koje je tada osetio. i otišao. ali je ujedno zbog tog događaja bio više svestan da svoje iskrice sada konačno može da kontroliše. Njima je njegov oporavak bio Čudo i Dar od Boga i sasvim im je odgo- . I tu bi stao. pred očima mu se pojavljivalo prestravljeno. Seo bi pored nesrećnog stvorenja. U želji da ispita njihov učinak. Za razliku od Irene. ali vremenom je i to zaboravljao. ne želi da joj pomogne. koje je oblikovalo jedno beskonačno „ne“. prstiju na rukama. zamolio nesrećnu životinju za oproštaj što ne može. zahvaljujući činjenici da je od početka bio skeptičan. neće.

Kad bi pokušao da priđe bliže toj devojci. Teodora. i shvatio da je to ona. . da je dozove. kao da ga je prepoznala. i ona je izgledala iznenađeno. budio se. Pružila je ruku. ali ništa nije rekla. Mala. Žalila se što mu kosa sporo raste i što je toliko smršao. Iako je znao da će je konačno sresti ipak je osetio nešto nalik na električni udar kad ju je ugledao. Njihov prvi susret u julu. Samo na trenutak je njeno lice izrazilo zaprepašćenje i prepoznavanje. Stajali su na nekom neobičnom mestu. dugo ga je proganjala svojom pojavom. konačno je potvrdio da je to upravo devojka koju je sanjao tako dugo. a ona sa druge. gde je rastinje bilo meko i vatreno narandžasto. a drveće prozirno i žuto i kilometrima visoko i gde je jezero bilo boje dragog kamena prekriveno plutajućim prozirnim kuglama dok je magličast vazduh plovio oko njih. koga je poznavao tek iz viđenja. da dođe do nje. kada se nenadano pojavila niotkuda. Tip koji je nestao zajedno s njom. ali iz nekog razloga nije mogla da ga čuje niti vidi. ali više nije mogla da ga vidi niti čuje. ništa nije primetila. tamnokosa devojka koju je video u snu. kao da se nalazio sa jedne strane stakla-ogledala. Ona je uvek bila sama i izgledala tužno. a njeno prisustvo je bilo samo po sebi toliko zabavno i opuštajuće da je ostao uz nju dok nije shvatio da je voli. Kada ga je ugledala. da bi se vratilo na formalni izraz pristojnosti prilikom upoznavanja. Pokušavao je da priča s njom. Često ga je posećivala u snovima. kao i obično. Oliver. u vreme dok je vest o njenom nestanku bila na naslovnim stranama.varalo da tako i ostane. predstavljajući se i on se gotovo izleteo sa svojom pričom. Našli su se u Andrejevom stanu mesec dana nakon što su se Vera i Oliver vratili. Nije saznao ko je ona sve dok nije video Verinu sliku u novinama.

Nakon što su neko vreme razgovarali o događajima koji su ih povezali.“ „Znam da nisi. Nisam mislila na to. Siroti Živko je skakao na svaku njenu želju. koji ga uopšte nije slušao. „Poznajemo li se odnekud?“ upita ga ona. mladi ljudi su se malo opustili i ubrzo je njihovo sastajanje počelo da liči na sasvim običnu sedeljku. Lice mu je bilo lepa kamena maska. Pružio je Nikoli ruku i predstavio se bez osmeha. držeći je posesivno za ruku. kao da su se tek upoznali. „Vino ili sok?“ upita pružajući mu obe čaše. Za to vreme Andrej je nešto živo objašnjavao Nikoli. povlačeći ga prema uglu gde je bilo najviše slobodnog prostora. Irena je sedela na prozorskoj dasci pored afričke ljubičice. „Znam. ali smirenija i na neki čudan način lepša nego ikada otkako ju je Nikola upoznao. Uzeo je vino. donosio joj kafu i čokoladu i svako malo objavljivao da je Irena njegova devojka grleći je strastveno.“ Ćutala je zamišljeno vrteći pramen kose oko prsta i . Oliver je bio sa Verom u kuhinjici i tamo su nešto tiho razgovarali. Konačno je uspeo da ga se reši kada je Oliver zamolio Andreja da dođe kod njega u kuhinju. koja je očigledno crkavala u mukama u svojoj saksiji. dok je neki tip koji se predstavio kao Živko obigravao oko nje.stajao je pored nje. Irena je izgledala pomalo pometena tolikom pažnjom. Vera je to iskoristila da se izvuče iz posesivnog zagrljaja koji ju je gušio i prišla Nikoli sa dve čaše u ruci. „Viđali smo se po studentskom gradu“ rekao je oprezno. i to trapavo i gotovo neuverljivo.

povremeno zabrinuto bacala pogled na Olivera koji je u kuhinjici prisno razgovarao sa Andrejem. ali ja nisam želela da budem sama i jednostavno sam ga kreirala. Slegnula je ramenima. primeti Nikola malo zlobno. Njegov lik tamo bio je samo iluzija i zbog toga nije mogao da se probudi i živi. Zar njega nisi video. Činilo mu se da mu se događaju neverovatne stvari i to ga je oduševljavalo. stvarno sam te video!“ Nikola je bio šokiran i razdragan u isto vreme. Bio je to moj način da ne poludim od samoće. rekla je neodređeno. rekla je gledajući ga pravo u oči. A da li si pomislila da on uopšte nije bio s tobom tamo?“ upita je ozbiljno nakon što je malo promislio. konačno je bio licem uz lice sa misterioznom devojkom iz sna. Bio je na nekom drugom mestu. „Nikom nisam ispričala o tom čudnom mestu na kojem sam bila“.“ „Znači. „Da. da imam barem iluzi- . „Nije mu dobro“. Uz to. a zatim i drugi. Ona ga je slušala i videlo se da je zapanjena. Znam da nije bio tamo zajedno samnom. Možda je i sama to već odavno shvatila. Samo je spavao. stojeći veoma blizu njega. možda neće zvučati tako ludo ako ti kažem da sam te dugo sanjao. Nije bila iznenađena ovom pretpostavkom.“ „Ne. a Nikola je osetio da se ona distancira od njega. „Slušaj.“ Plašio se da ne ode pa je brzo ispričao svoj prvi san o njoj. „A Oliver? Oliver je bio samnom. Nisam mogla da ga probudim. „a ti si ga veoma verno opisao. nakon svega što se dogodilo. „Ne ispušta te iz ruku“.

ali mi ostali možda nikada nećemo. I onda se pojavio taj lik. Gde god da je bio. kao da se dešava nešto jako dobro. ali su bili veliki. Nisam mogao da ih vidim dobro. Menjala je boju. Iako ih je očigledno primetila. bila si još uvek sama. „Kad sam te poslednji put video u snu. ali jednom. Znao sam da ne možeš da me vidiš. otprilike.ju da nisam sama. Lutala si među onim prozirnim stablima sa prstenastom krošnjom. Ne znam kako sam to učinila. da je on samnom. bilo je drugačije. ali mislim da će sve ispričati Andreju. šta god da je video.“ „Kako smo se ti i ja sretali u snovima. Radoznalo je slušala. poslednji put pre nego što si se vratila među nas. niti čuješ. Neka zaboravi. „Šta sam radila?“ upitala je i Nikola shvati da se ona ne seća. ali ti si izgledala očarano. Andrej će saznati. Kad se trgla. Jedan od tih talasa je krenuo na tebe i zapljusnuo te. Ja sam se trgnuo. Stala si ispred jednog čija krošnja je izgledala zapenjeno. da li to znaš?“ upita je naginjući se ka njoj jer je bila sitna i mnogo manja od njega.“ „Da li ti je rekao gde je bio?“ „Ne. Možda je tako i bolje. Posmatrala si je dugo. shvatio je da ju je nehotice uhvatio obema rukama za ramena. Prsten te krošnje oko stabla je izgledao uskomešano. kao more u oluji i bio je pun plodova.“ Zastao je. kao more u talasima. Uneo joj se u lice da ostali ne bi čuli i nastavio: „Uglavnom sam te sanjao kako istražuješ svet oko sebe ili kako spavaš ili kako plačeš. Prkosno ga je gledala pravo u oči. plavičaste i neumoljive i ustremile se pravo ka njoj. Veličine dinje. Tada sam već odustao od pokušaja da te dozovem. skoro ga je uništilo.“ . shvativši da su iskrice krenule iz njegovog lica i prsa. nije uzmakla. ali tada mi je izgledalo prirodno. crveni i sočni.

Oliver.“ Buljila je u neverici. kao da se zaista ne seća ničega. Sada je verovao da se ona zaista ne seća. Kao da si u polusnu. slegnuo je ramenima. Više te nisam sreo ni u jednom snu. ali izgledao je kao čovek. Iskrice su i dalje izlazile iz njega i ulazile u nju. dok se nismo susreli ovde. Bio je sakriven u toj svetlosti i komešanju prstena. Sumnjao je da će joj se dopasti to što je imao da joj kaže. ona ga zamoli da nastavi. Konačno.„Lik?“ „Prvo je izgledalo kao neko nejasno obličje.“ Zastao je. „Šta je radio taj lik? Da li je ličio na čoveka?“ „Stvarno se ne sećaš ničega. „i da vas nikad više ne vidim! Zauvek!“ „Nisi još shvatila gde si to bila tih . „Vas dvoje ste vodili ljubav“. okrenuo je glavu i pogledao ih preko ramena. Tek mnogo kasnije sam shvatio da je to biće izgledalo u dlaku isto kao on.“ Odmahnula je glavom. a kada sam se vratio. Neka ljubičasta svetlost. nisi se mučila. „Hoću da idem odavde!“ rekla je odjednom besno.“ Ćutala je i nastavio je. Zatim si se probudila i videla plod na svom trbuhu a ja sam se probudio i sve je nestalo. u nedoumici da li da joj kaže ili ne. „Ličilo je na čoveka. čini mi se. Oliver. ti si upravo rađala nešto nalik onim plodovima što su visili sa tog stabla. jer je bio skriven u svetlosti iz prstena stabla. koji je razgovarao sa Andrejem u kuhinji. Primetio je da ga gleda radoznalo. Taj plod je bio mek i elastičan i velik. Isprva nisam mogao da mu vidim lice. „ja sam malo odlutao u drugi san.

i tada pokaže na Olivera. a Irena je samo umorno pogledala Nikolu. Andrej se u kuhinji naslonio na sudoperu i gledao ravnodušno. Živko je zapanjeno stajao pored prozora sa šoljicom kafe u ruci. kao da ne vidi iskrice. „Hoću da pobegnem od svih vas! Da odem! Mi smo čudovišta“. . Skočio je lako i za čas se našao na vratima i nestao. Petnaest nedelja si bila bez hrane. njene oči su bile radoznale. je li tako? Vas dvoje zaista jeste bili zajedno. „on je praktično bio u komi. „To nije bio nikakav vanzemaljac Vera. Sada su se svi okrenuli i gledali u nju.“ „Stvarno nisi shvatila? Stvarno ne znaš gde si bila? Prošlo je petnaest nedelja. bar za tebe i nije ti čudno što je odmah đipio na noge nakon toliko vremena provedenog u nepomičnom položaju?“ Ovaj put ga je gurnula od sebe snažnim pokretom za tako sitnu osobu. Oliver za njom. To ti nije čudno? A onaj tamo“. Iako je pokušavala da skloni njegove šake sa svojih ramena. vode i bilo kakvih fizioloških potreba. I ti si sada trudna. „hoću da idem. Uspela je da ga odgurne toliko da se zateturao. Želela je da zna sve što je imao da joj kaže.“ „Pusti me“.petnaest nedelja? Ne mogu da verujem da nisi shvatila!“ Trgla je jedno rame kao da želi da se oslobodi. „Čudovišta! Svo četvoro!“ Krenula je prema izlazu dograbivši usput svoju jaknu. „To je bio taj Oliver. rekla je još jednom. S njim. Oči su joj izgledale neobično tamne. gledajući ga besno. pokazala je na njegove iskrice koje su plavičasto svetlucale oko njih. skoro crne. je li tako? I nije to bila nikakva čudna planeta“ nastavio je.

na šta se trgla. „ti si sada samo moja i ne želim da se više razdvajamo.“ Nije otišla. Izgledao je prelepo kao i uvek. počela je da se sprema da ide svojoj kući. Oči su mu ponovo bile tople i oslobođene ledenog straha.“ „Nisam tvoja niti bilo čija i idem kući. rekao je agresivno.“ „Znam“. Mi jesmo čudovišta. na sunce. Iznenađeno ga je pogledala. Oliver ju je stigao pre nego što je ona uspela da se uhvati stepenica.„U pravu je. Ne znam koliko dugo. kao da je zavisio od nje.“ „Želim da budeš samnom zauvek“. ali on nije imao snage da je pusti. a strah se povlačio iz njegovog pogleda. na vazduh. Zastala je dok se on zaustavio par stepenika niže. Znao sam da si moja još kada sam te prvi put ugledao. Hoću da idem svojoj kući. „Ne želim da ideš. seo je gledajući je i videlo se da je besan.“ * * * Iako je žurila da izađe napolje. iz ove proklete zgrade. rekao je molećivo. ostani“. Oliver je izgledao kao da drema. Ne možeš me držati ovde zauvek. rekao je i sada izgledao smirenije. Na neko vreme. „Nemoj da ideš“. Jednom prilikom. Oli. Oduvek sam znao da si moja. Ovog puta definitivno. ali je odlučno nastavila da se pakuje. Već posle par dana počela da je da se oseća zarobljenom. ali čim se oprezno izvukla iz njegovog zagrljaja. „Želim da odem. „Idem svojoj kući Olivere. probudio se. ugušena željom za malo samoće. . Provodili su čitave nedelje fizički prikovani jedno za drugo kao sijamski bliznaci. Proteklih nedelja bio je panično vezan za nju.

Znao je pre nje. „Devojčicu? Znaš da hoću“. „Zadržaćeš je?“ odaslao joj je misao kao što su to već činili. viknuo je glasno za njom. Znao je. Vera. prvi put otkako su se vratili. poslala mu je misao kao odgovor i krenula prema prizemlju. Pogleda ga prvo u oči. Nije mogla da zadrži osmeh jer se zacrveneo. . „Žao mi je. ona ustade. Naravno da je znao. Konačno.“ Još više se zarumeneo i videlo se da se nasmešio. „Vera. što mu nikako nije pristajalo. volim te“. Nadam se da ćeš mi oprostiti. „Olivere.Seli su na stepenice i on ju je nežno uhvatio za ruku. biće uskoro!“ I tada je otišla.“ Zagrlila ga je i neko vreme su sedeli zajedno na stepenicama u tišini. obećavam ti. „Vratiću se“. Bio je to najtopliji i najiskreniji osmeh koji je ikad videla na njegovom licu. „vratiću se onda kada oboje budemo spremni!“ „Neka to bude uskoro. samo mu je dobacila.