EKONOMIJA - Globalna pitanja i akteri

BorskiEkonomskiForum - borefor
Blog afirmiše nezavisnu mrežu ekonomskih aktivnosti i inicijativa građana zajednice sa ciljem da modifikuju ili čak osujete pojedine neprimerene i nedemokratske aspekte ekonomske politike vlasti. Nije uvek lako utvrditi na kojoj tački, aktivnosti vlasti postaju nedemokratske. Mnoge demokratski izabrane vlasti, konsultovaće nezavisne javne forume i načiniti kompromis sa njima, pošto je to suštinska odluka vladanja po načelu saglasnosti. Pojedine interesne grupe imaju mnogo veći uticaj na vlast nego neke druge, zahvaljujući svojoj organizovanosti, bogatstvu i vezama. Uticaj na lokalnu vlast BorskiEkonomskiForum smatra demokratskim, samo ako potiče od javnog ekonomskog interesa građana lokalne zajednice i ne prihvata koncentraciju bogatstva ili moći u rukama nekolicine partijskih oligarha, demagoga i poltrona. Demokratska lokalna zajednica treba posvetiti, posebno nezavisno savetodavno mesto ekonomskim aktivnostima i inicijativama svojih građana, koji zastupaju javne interese i lokalnom stanovništvu koji u slučajevima svojih društvenih, ekonomskih ili psihofizičkih umanjenih sposobnosti, nije u mogućnosti da sa svojim ličnim stavom učestvuje u kontinuitetu javnog dijaloga o strateškim interesima u političkom procesu zajednice. Posetioci bloga BorskiEkonomskiForum - borefor: komšije, sugrađani, prijatelji i partneri naše zajednice, mogu u skladu sa standardnim pravilima blogovanja, izražavati svoje konstruktivne i dobronamerne stavove i sugestije (komentare, tekstove, vizije...) i sadržajno diskutovati u javnom dijalogu. Napomena:Dokument ima isključivo edukativno-informativni karakter i strateške vrednosti u procesu afirmacije lokalnog ekonomskog razvoja. Bor, Septembar 2011.godine Goran Stojanović

EKONOMIJA - GLOBALNA PITANJA I AKTERI April 15, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/15/ekonomija-globalna-pitanja-i-akteri/ Ljudi su od iskona pokušavali da odrede pravila uređenja proizvodnje, raspodele i upravljanja dobrima. Razmišljanja nastala u antičko doba, razvijala su se naročito sa industrijskom revolucijom u XVIII i XIX veku. Kako da se koriste resursi - poljoprivredni i industrijski, da bi se najbolje zadovoljile potrebe? Kako da se poveća dobit? Kako da se omogući raspodela bogatstva? Koji su faktori privrednog rasta? Ovakva pitanja postaju sve složenija zbog mondijalizacije i povećanja broja aktera (države, lokalne zajednice, međunarodnih organizacija, multinacionalnih kompanija…), kao i zbog postojećih finansijskih interesa savremene današnjice. Globalna realnost današnjice veoma je komplikovana. Proklamovana jednakost koja pripada svima predstavlja čistu teoriju, jer postoje ogromne razlike među životnim zajednicama u kojima žive i rade ljudi (geografske, demografske, ekonomske i političke). Pojedine zajednice moraju se pomiriti sa neophodnom arbitražom sporova i intervencijom ,,razvijenih,, dok se druge samostalno bore za opstanak i razvoj. Veoma savremena afirmacija budućnosti i jedinstva suprotnosti!

DOMAĆINSTVA I DOHODAK April 16, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/16/domacinstva-i-dohodak/ U celini, domaćinstva drže značajan deo bogatstva zajednice (lokalne i nacionalne). Poreklo tog bogatstva (plate, finansijski dohodak ili nekretnine) i kako ga domaćinstva upotrebljavaju, od velikog su uticaja na ekonomski život građana zajednice. Glavne odluke koje bi trebale da se donose u jednom domaćinstvu, odnose se na potrošnju i ponudu rada uz maksimalno zadovoljenje potreba (koristi) domaćinstva. Značajna hipoteza ,,metodološkog individualizma,, koju prećutkuje globalna današnjica, ogleda se u ekonomskoj realnosti da se domaćinstva ponašaju kao da su sastavljena od samo jedne osobe ili kao da svi članovi domaćinstva imaju iste želje. Dohodak domaćinstva proizilazi iz dva izvora: iz proizvodne aktivnosti ili držanja imovine (primarni dohodak) ili iz transvera koji odobrava država ili lokalne zajednice (transferni dohodak). Tako da, bruto dohodak domaćinstva (BDD), koji predstavlja skup svih dohotka domaćinstva, umanjen za obavezna plaćanja državi ili lokalnoj zajednici predstavlja, raspoloživi dohodak - umanjen BDD za iznos poreza na dohodak. Neto platom se naziva deo koji ostaje posle svih uplata za socijalna osiguranja (zdravstveno, penziono, nezaposlenost…) 2

i trebao bi da iznosi oko 80% bruto nagrade zaposlene osobe. Dohodak od svojine nad finansijskim aktivama, dolazi od akcija (dividendi) ili zajmova (kamata). Dva elementa mogu dovesti do evolucije raspoloživog dohotka domaćinstva prema povećanju ili smanjenju. Privredni rast uglavnom ima pozitivan uticaj na dohodak domaćinstva. Bogatstvo koje stvara privreda povećavajući deo dodatnog bogatstva, obavezno pripada domaćinstvima preko povećanja plata ili povećanjem berzanskog prihoda, kao i smanjenjem poreza koje omogućava privredni rast. Obrnuto, usporavanje ekonomskog rasta, negativno se odražava na prihod domaćinstva. Politika aktiviranja potrošnje ima za cilj da se poveća raspoloživi dohodak domaćinstva, kako bi se stimulisala potražnja, odnosno zapošljavanje. Najveći deo dodatne kupovne moći, raspodeljen je osobama na novootvorenim radnim mestima. Opšti kontekst predstavlja platna umerenost, stvorena uvođenjem četrdesetčasovnog nedeljnog radnog vremena.

POTROŠNJA I ŠTEDNJA April 17, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/17/potrosnja-i-stednja/ Potrošnja predstavlja brzu upotrebu raspodeljenog dohotka, dok deo prihoda koji nije potrošen predstavlja štednju (nisu stabilni podaci). U datom nacionalnom ekonomskom kontekstu, razne strukture potrošnje (deo dohotka namenjen potrošnji i sastav potrošnje) zavise od različitog nivoa dohotka stanovništva i mogu se modifikovati u zavisnosti od stabilnosti cena potrošnih dobara. Pojedini potrošači više vole da odlože potrošnju radi štednje, koju će bolje trošiti ili investirati u budućnosti. Rađajući društvo ,,u dve brzine,, kriza i transformacija globalne ekonomije dovode i do ,,potrošnje u dve brzine,,. Potrošači nisu jedini koji delimično štede svoj dohodak. Deo profita preduzeća takođe se štedi, radi investiranja u rast i razvoj poslovanja. Štednja ekonomskih subjekata se posredstvom finansijskih institucija (banaka i finansijskih posrednika) može pretvoriti u investiciju. Iznad izvesnog nivoa dohotka, ekonomski subjekt više voli da štedi, budući da se potrošnja povećava brže od prihoda, dok ispod (ovog praga dohotka) dolazi do smanjenja štednje, čak do negativne štednje (pozajmice), radi finansiranja neodložnih potreba (npr. fiksne mesečne obaveze). Brojni faktori mogu da utiču na nivo štednje, ali je njihov uticaj dvostruk - povećanje kamatne stope (štedne dobiti) podstiče na štednju i povećava bogatstvo ekonomskog subjekta. Isto se dešava i sa posledicama krize - ona podstiče na štednju iz opreznosti i smanjuje interesovanje ekonomskog subjekta za dugoročne projekte. Štednja odražava neizvesnost koja vlada u domaćinstvima, u odnosu na neizvesnu budućnost i strah od nezaposlenosti. Danas u svetu devet od deset domaćinstva imaju finansijsku imovinu i više od polovine njih su vlasnici doma (kuće ili stana) u kome žive, ali ima i domaćinstva koja su bez ikakve imovine i njihov udeo je u zadnjoj četvrtini XX veka iznosio 10%, dok je na početku XXI veka dostigao nivo od 6%. 3

VRSTE PREDUZEĆA April 17, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/17/vrste-preduzeca/ Preduzeće je ekonomska jedinica organizacije ljudi i kapitala, formirana radi proizvodnje dobara i usluga namenjenih za prodaju na tržištu. Veoma brojna, veoma različita, kako po delatnosti i veličini, tako po pravnoj i hijerarhijskoj strukturi, preduzeća čine heterogenu celinu. Većina firmi ima kao delatnost ostvarivanje dobiti, koja se preraspodeljuje njihovim vlasnicima. Budući da aspekt interesovanja za odnose sa svojim radnicima i društvenom ulogom u zajednici preduzeća zanemaruju, nove dimenzije se moraju humano prevazilaziti uz maksimizaciju profita. U privatnom preduzeću, ista osoba upravlja, obezbeđuje kapital i proizvodnu aktivnost. Privatna imovina direktora privatnog preduzeća se ne odvaja od njegove profesionalne imovine. Direktor preduzeća ubira sam dobit od svoje aktivnosti iako ima zaposlene (kojima isplaćuje zarađeni dohodak). To je slučaj s mnogim preduzetnicima, poljoprivrednicima i sitnim trgovcima. U izvesnim situacijama, kada postoje perspektive za razvoj i kad je kapital za finansiranje ulaganja veliki ili kad treba okupiti više privatnih preduzeća u jedno, da bi zajedno lakše osvojili tržište (ili preživeli), objedinjuju se sredstva više ekonomskih aktera, koji formiraju društvo. Valja razlikovati društvo lica od društva kapitala. Društva lica su veoma bliska privatnim preduzećima, jer je u njima odgovornost ortaka najčešće neograničena (poverioci mogu zapleniti lična dobra ortaka, radi naplate dugovanja). Međutim, u društvima kapitala (društvo sa ograničenom odgovornošću - DOO…) odgovornost se najčešće graniči sa definisanim iznosom ili unetim kapitalom ulagača - zakonodavno se razdvaja imovina društva od imovine ulagača, radi izbegavanja rizika kojem se izlažu vlasnici preduzeća (naknadu za ovo ograničenje predstavlja organizovana zaštita poverilaca firme, uz obavezu obaveštavanja i objavljivanja njenih knjigovodstvenih dokumenata). Društva s privatnim kapitalom razlikuju se od javnih društva (preduzeća) u kojima je društvena zajednica (država, grad ili opština) glavni akcionar ili vlasnik. Ipak, preduzeća su najvećim delom privatna, jer ih ima mnogo više malih nego velikih. Velike firme nekad više vole status društva lica, koje omogućava da se održi porodična komponenta (biznisa) i radi zaštite od spoljne kontrole. Obim firme (koji se najčešće određuje prema pragu od 500 zaposlenih) omogućava podelu preduzeća na: msp - mikro (do 9 zaposlenih), mala (od 10 do 49 zaposlenih) i srednja (od 50 do 499 zaposlenih) preduzeća i velika preduzeća (preko 500 zaposlenih). Ovo razlikovanje obiluje podacima, jer ono često obaveštava o prirodi aktivnosti, tako da su pružanje usluga domaćinstvima ili proizvodnja u malim serijama svojstveni msp-ima, čije lake strukture omogućavaju fleksibilnost funkcionisanja i prilagodljivost. Međutim, aktivnosti za koje je potreban istraživački rad ili teška oprema, moguće su samo na bazi minimalnog (kritičnog) obima. 4

Velike firme se razlikuju od msp-a u načinu internog upravljanja preduzećem (međuljudski odnosi, hijerarhija, plate…) i u strategiji komercijalizacije (neophodan veliki obim za međunarodno investiranje - multinacionalne kompanije). Msp-a u razvoju, su primorana na radikalne transformacije internog načina upravljanja, kada dostignu izvestan obim poslovanja. Od kraja 70-ih godina XX veka, zbog svog uticaja na zaposlenost, msp-a su predmet posebne pažnje država, lokalnih zajednica i ekonomista.

BILANS I RAST PREDUZEĆA April 17, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/17/bilans-i-rast-preduzeca/ Bilans stanja je dokument knjigovodstva, koji sačinjava preduzeće na kraju svake godine. On u datom trenutku predstavlja, ličnu kartu imovinskog stanja firme. Ukazuje na poreklo sredstava kojima preduzeće raspolaže do određenog datuma (deo bilansa koji predstavlja pasivu: kapital, rezervna dobit, dugovi - dugoročni, srednjoročni, kratkoročni) i na način na koji su ta sredstva upotrebljena (deo bilansa koji predstavlja aktivu: stalna imovina, zemljište, materijal, patenti, licence, obrtna aktiva - zalihe, potraživanja, gotovina). Dobijena razlika iznosa aktive i pasive, predstavlja saldo uspešnosti ili neuspešnosti u poslovanju preduzeća. Saldo u bilansu stanja je pozitivan, kad je imovina u vlasništvu preduzeća veća od njegovih obaveza i obrnuto, saldo u bilansu stanja je negativan, kad je imovina preduzeća manja od njegovih obaveza. Zbir aktive i pasive bilansa preduzeća mora biti jednak (ravnoteža u bilansu stanja je osnovno pravilo u izradi bilansa). Zašto i kako se preduzeća razvijaju? Mali obim preduzeća u situaciji konkurencije, najčešće predstavlja nedostatak, jer ne omogućava da se koriste sve prednosti ekonomije ili iskustva (predstavlja nedostatak radi dobijanja sredstava na finansijskom tržištu i od banaka). Ovakvo preduzeće trpi štetu i zbog rashoda, koje ne može da pokrije inovacijom, jer ne raspolaže potrebnim finansijskim sredstvima, da bi moglo da unese promene ili da se poveća. Zato je delatnost malih firmi često vezana za nove grane (za operacije koje okupljaju razvojne internacionalne firme velikog obima i različite nacionalnosti) ili u delatnostima od manjeg značaja, u kojima su tražnja i konkurencija slabe i koje ne traže veliki obim. Iako se nekad pretendovalo na to da male firme imaju organizacione prednosti (npr. jednostavnija organizacija i komunikacija), danas je zastupljeniji stav da je mlađa firma krhkija i podložnija bankrotu. Ovo ukazuje na savremenu činjenicu globalne ekonomije poslovanja, da rast preduzeća primorava konkurencija. Postoje dve vrste vektora rasta preduzeća: eksterni i interni rast. Interni rast preduzeća počiva na stvaranju novog kapaciteta za proizvodnju, istraživanje i razvoj ili za komercijalizaciju. Da bi preduzeće moglo da realizuje takav rast, potrebna su sredstva koja se mogu privuči samo projektom koji je dostojan interesovanja. Poslednjih godina u globalnoj ekonomiji, brojne firme grade svoj rast na projektima inovacija koji su privlačili finansijsko tržište, spremno da finansira rast preduzeća. Ali svi sektori aktivnosti nemaju tako privlačne perspektive za inovacije, tako da je interni rast u globalu spor, dok brzina operacije rasta može da bude bitan kriterijum njegovog uspeha. Tako se eksterni rast javlja kao rešenje. On 5

se definiše kao sticanje jednog ili više kapaciteta u radnom stanju za proizvodnju, naučno istraživanje ili komercijalizaciju. Ovakvim rastom preduzeća, planira se jednan od tri sledeća cilja. Uz pomoć obavljanja različitih aktivnosti (rast konglomerata), firma obavlja diversifikaciju svog portfelja (aktivnosti preduzeća) i pokušava da osvoji novi segment tržišta. Uz pomoć obavljanja sličnih aktivnosti (horizontalni rast), firma pokušava da dođe do velikog obima (ovim se omogućava ili da se stvori ili zaobiđe prepreka vezana za prisustvo ekonomije skale). Obavljanjem aktivnosti, uzvodno i nizvodno od njene glavne aktivnosti (vertikalni rast), firma nastoji da obezbedi plasman ili da sama komercijalizuje svoje proizvode i usluge. Valja istači da firme, otvaranjem trižta proizvoda i kapitala, planiraju svoj rast u manjim okvirima - lokalnih i regionalnih strategija i većim okvirima - nacionalnih i internacionalnih strategija. Kompanije nastupaju na internacionalnim tržištima, osnivajući nove ogranke ili osnivajući i kupujući postojeća preduzeća.

ULAGANJA I PROIZVODNJA April 18, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/18/ulaganja-i-proizvodnja/ Ulaganje se sastoji od kupovine dobara namenjenih upotrebi u procesu proizvodnje preduzeća. Ono omogućava da se poveća globalna produktivnost ekonomske jedinice. Jedan deo investicija koristi se prvo, za prostu obnovu onoga što postoji (neophodno amortizaciono ulaganje). Rast produktivnosti pozitivno se odražava na rentabilnost preduzeća, koja može da omogući povećanje dobiti ili plata. Ulaganje na ovaj način predstavlja, presudan faktor u ekonomskoj evoluciji. Cilj preduzeća je da ostvari dobit preko sistema planiranja proizvodnje i komercijalizacije određenog proizvoda i usluge. Što su troškovi dobijanja proizvoda ili pružanja usluga relativno niži u odnosu na konkurenciju, prednost je veća i firma može da je iskoristi u sticanju dobiti. Preduzeća su u stalnom traganju za načinom koji bi mogao da im omogući da smanje troškove proizvodnje. Budući da troškovi za radnu snagu predstavljaju značajan deo ukupnih troškova, firme će pokušati da kapitalom (sistemskim uređajima i mašinama) zamene radnu snagu (najradikalnija transformacija organizacije proizvodnje). Druge promene, omogućavaju smanjenje troškova: praksa ,,tačno na vreme,, i ,,nula robe u skladištima,, , omogućavaju smanjenje troškova transporta i skladištenja robe preduzeća. Ukupni troškovi mogu se bitno smanjiti i povećanjem dimenzije kompanije. Veći obim poslovanja omogućava da se podele troškovi mašine ili uređaja na veliki broj jedinica proizvoda. Ovaj fenomen ekonomije obima omogućava ekonomiju iskustva - što firma izrađuje više proizvoda, sposobnija je da poboljša njihovu izradu i pronađe način, kako da smanji troškove proizvodnje. Ipak, postoje granice privrede, jer je dimenzija ogranka ograničena rasejanošću klijentele (nije rentabilno imati mnogo udaljenih ogranaka istog proizvodnog centra, jer su troškovi transporta 6

veći). Dugo vremena, traganje za ekonomijom obima ili iskustva sukobljavalo se s potrebom za diferencijacijom proizvoda - nije bilo moguće da se istovremeno proizvodi veliki broj jedinica uz pomoć mašine i da se dobiju različiti proizvodi. Ova prepreka je ipak uklonjena, zahvaljujući novijem tehnološkom progresu. Tako uvođenje informatike u proces proizvodnje, omogućava da se mnogo brže registruju specifična svojstva dobra koje se stvara, jer ista mašina može da proizvodi veoma različite proizvode.

TROŠKOVI ZA PLATE I DOBIT April 18, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/18/troskovi-za-plate-i-dobit/ Ekonomija razlikuje sudbinu preduzeća od sudbine zaposlenih i sagledava kako ove dve vrste faktora, međusobno dele proizvedeno bogatstvo. Deo bogatstva koji ide zaposlenima je plata, dok deo koji ide preduzeću i njegovim vlasnicima (kapitalistima) predstavlja dobit. Plate su nagrada koju zaposleni primaju za određeno vreme rada (dan, mesec). Dobit je nagrada koju donosi upotreba kapitala i srazmerna je njegovoj visini. Čak i imovinska renta (zemljišna, stanbena, poslovna) predstavlja nagradu za svojinu nad imovinom ili nepokretnim kapitalom. Razvojem kapitalizma, deo aktivnog stanovništva koje radi za platu se povećava i deo plata se povećava u strukturi podele kao celine. Ogroman je jaz između plata zaposlenih u nerazvijenim i industrijski razvijenim državama. Čak i u industrijski razvijenim državama, platna hijerarhija predstavlja razlike koje se kreću u prosečnom odnosu 1 prema 6, s tendencijom povećanja u XXI veku. Nezaposlenost koja se u međuvremenu povećala, delimično objašnjava pritisak na pad troškova za plate i zaposleni iz straha da ne ostanu bez posla, prihvataju smanjenje svoje kupovne moći (stabilan posao i plata su sve ugroženiji i neizvesniji). Evolucija stopa profita, danas je takođe veoma heterogena i zavisi od sektora i tipa preduzeća. Velike multinacionalne kompanije u privilegovanim sektorima (npr. industrija visoke tehnologije), imaju stope profita mnogo više od stopa dobiti preduzeća, kojima se dobit smanjuje od međunarodne konkurencije, zato što su mala ili zato što sektor njihove delatnosti nema perspektivu za inovacije. Samo onda kad globalna produktivnost privrede industrijski razvijenih država dostigne zadovoljavajuće stope rasta, dobit i plate će biti u porastu.

PRIVATNI I JAVNI SEKTOR April 19, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/19/privatni-i-javni-sektor/ U svim industrijski razvijenim državama, neka preduzeća su u svojini društvene zajednice (države, grada ili opštine). Ipak, učešće javnog sektora ima tendenciju smanjivanja, u globalnoj ekonomiji. 7

Nedostatak tržišne ekonomije, nadoknađuje se pomoću državne intervencije (nacionalizacija, protekcionizam…). U slučaju prirodnih monopola, gde je efikasnije da na tržištu bude samo jedna firma, državna svojina nad preduzećem omogućava maksimizaciju kapaciteta produktivnosti, uključujući u isto vreme i pružanje usluga ili tarifikaciju želje potrošača. U ovim slučajevima, društvena zajednica je u situaciji da se ponaša kao bolji upravljač od privatnog sektora, jer njena uloga nije samo da stvara profit, već da se bori za ekonomske, društvene i političke interese svojih građana (javni interes). Na kraju XX veka, vlade industrijski razvijenih država podstiču politiku privatizacije preduzeća. Ekonomisti sve više objašnjavaju, da država ne raspolaže sredstvima za nadmetanje (s konkurencijom), koja su nužna da bi mogao da se održi izvestan nivo efikasnosti ili sprovela razvojna strategija preduzeća. Tehnološka evolucija utiče na smanjenje prirodnih monopola i budući da države imaju opštu želju smanjivanja javnog deficita radi ohrabrivanja stranih investitora, privatizacijom javnih preduzeća omogućavaju smanjenje javnih troškova, povećavajući istovremeno prihod zajednice. Svojina društvene zajednice nad javnim preduzećima, ne uklapa se u tendenciju mondijalizacije ekonomije (jer su firme dovedene u situaciju da stupaju u strateški savez sa inostranim partnerima radi konkurentnosti na međunarodnom tržištu) i u otvaranje mnogih javnih monopola konkurenciji (energetika: struja, gas, nafta; transinternacionalni saobraćaj: avio, vodeni - prekookeanski i rečni, putni, komunikacioni: brzi internet, telefonija - fiksna i mobilna, brza pošta…).

DRŽAVA April 19, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/19/drzava/ Od nastanka koncepta država-nacija, država organizuje i obezbeđuje dobro funkcionisanje ekonomskih aktivnosti domaćinstva i preduzeća. Kako su ekonomije postajale kompleksnije (povećanje broja aktivnosti…), država je sve više nastojala da prilagodi svoju ulogu i sredstva za intervenciju (koja variraju zavisno od kulture poslovanja u državama). Ekonomsku politiku jedne države predstavlja način na koji ona interveniše u državnim strukturama (oblasti u kojima ona može intervenisati, pokrivaju celokupnu ekonomsku aktivnost). Velike moderne ose intervencije države, koje su se stabilizovale posle drugog svetskog rata su: industrijska politika (intervencija u proizvodnji preko javnih preduzeća ili putem donošenja pravnih normi o konkurenciji); politika dohotka i smanjenje nejednakosti; poreska politika (deluje na potrošnju i štednju); monetarna politika (ima cilj regulisanja novčane mase); budžetska politika (delovanje države na prihod ekonomskih subjekata); i poslovna politika i politika deviznog kursa u odnosu na inostranstvo.

8

ORGANIZACIJA FINANSIJSKOG SISTEMA April 27, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/27/organizacija-finansijskog-sistema/ Država, preduzeća i domaćinstva, akteri su u ekonomskom životu. Da bi finansirali svoje operacije potrošnje ili ulaganja, oni mogu da koriste sopstvena sredstva. Naročito u slučaju preduzeća i države, potrebe za finansiranjem prevazilaze sredstva kojima oni raspolažu (ali i izvestan broj domaćinstva, raspolaže sredstvima koja prevazilaze njihove potrebe). Finansijski sistem ima funkciju, da poveže posrednike finansijskih sredstava sa subjektima, kojima su potrebna sredstva za finansiranje. Subjekti koji žele da dobiju sredstva za finansiranje svojih projekata (investicije, osnivanje preduzeća), mogu direktno stupiti u kontakt s onima koji raspolažu takvim sredstvima. Prvi prodaju drugima hartije od vrednosti, uglavnom u obliku akcija ili obveznica. Osnovna prednost direktnog finansiranja, jeste u odsustvu posrednika između potražioca i zajmodavca (moguće je samo za izuzetno velika preduzeća, koja moraju da pokrenu izuzetno skupe projekte i za veoma krupne finansijske ustanove, koje raspolažu potrebnim sredstvima, kojima će se isplatiti troškovi za prikupljanje informacija). Ove ustanove imaju ulogu posrednika od sitnih štediša do primalaca zajma. Kada se pokaže da direktno finansiranje nije mnogo rentabilno, finansijski posrednik (najčešće banka) interveniše između zajmodavca i potražioca finansiranja. Posrednik dobija nagradu za svoj rad (štediše mu uplaćuju svoju gotovinu, u zamenu za slabu kamatu) i banka ovaj novac pozajmljuje ostvarujući veću dobit. Na taj način zajmodavci su bolje obezbeđeni od svakog rizika i nudi im se veća likvidnost. Banka je u boljoj mogućnosti da učini rentabilnim pozajmice, koje odobrava potražiocima finansijskih sredstava. Zahvaljujuči ogromnim količinama gotovog novca koje su joj poverene, ona može da podeli rizik kome se izlaže među više pozajmljivača, dok joj veliki iznosi koje pozajmljuje jednom verovniku, omogućavaju da nadoknadi troškove za prikupljanje informacija.

BERZANSKO TRŽIŠTE April 27, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/27/berzansko-trziste/ Kada preduzeća žele da izdaju hartije od vrednosti kako bi došla do kapitala, primorana su da idu preko berze, jer su mehanizmi za izdavanje akcija i obveznica uređeni zakonom. Javnost (domaćinstva i preduzeća) i institucionalni investitori, mogu da kupe akcije i obveznice u vreme njihove emisije (na primarnom tržištu, u prvoj fazi života finansijskih aktiva). Kad se jednom ove hartije od vrednosti izdaju, pojedinci i finansijske institucije mogu da ih prodaju ili kupuju od drugih (na sekunarnom tržištu).

9

Tokom 80-ih godina XX veka, dolazi do promena na finansijskom tržištu: informatizacija obračuna i programiranje odluka, dovode u pitanje kvalifikovanost subjekata, agencija za komercijalno posredovanje i službenika u menjačnicama; mondijalizacija komunikacija omogućava trenutne finansijske transakcije i objedinjuje sva berzanska tržišta u jedinstveno i neprekidno tržište. Ovaj pokret dovodi do restrukturiranja svih finansijskih tržišta, na kojima svako pokušava da se prilagodi novoj situaciji (London, Frankfurt, Paris, Tokyo, Wall Street…). Berzanska tržišta su mesta na kojima se odvija promet finansijskih aktiva. Ove hartije od vrednosti predstavljaju potraživanja i dokumenta o svojini nad firmama i bankama kompenzacija za ekonomiju. U periodu ekonomske nestabilnosti, vrednost hartija od vrednosti varira. Jedni operateri se oslobađaju svojih hartija od vrednosti, drugi koriste nizak kurs da bi ih kupili, i aktivnost opstaje, iako vrednost finansijskih aktiva opada. Javna ponuda za kupovinu obaveza je koju preuzima preduzeće ili pojedinac, da će kupiti akcije jednog društva po kursu višem od tržišnog i u određenom roku. To je način da se dođe do firme koja je u pitanju, ako su akcije široko rasprostranjene u javnosti ili ako direkcija firme nije naklonjena promeni vlasnika. Javna ponuda za kupovinu može da bude povoljna ili nepovoljna, u zavisnosti od toga da li uprava takve firme podržava promenu većinskog akcionara. Da bi se preduzeće kupilo, njegovim akcionarima može da se predloži razmena hartija od vrednosti (javna ponuda za razmenu). Ovi zakoni variraju u zavisnosti od država.

INSTITUCIONALNI INVESTITORI April 27, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/27/institucionalni-investitori/ Nenovčani finansijski posrednici (štedionice, kase za depozite i konsignacije, fondovi za isplatu penzija, ustanove za upravljanje finansijskim sredstvima…) su institucije koje prikupljaju oročenu štednju na dugi rok i plasiraju je u vidu finansijskih hartija od vrednosti (akcije ili obveznice) što ih izdaju preduzeća. Institucionalni investitori postali su prvi akteri finansijskih tržišta i najkrupniji akcionari firmi i banaka u industrijski razvijenim državama. Ovakva nadmoćnost objašnjava se masom prikupljenog kapitala i njegovim plasmanom u industriji. Institucionalni investitori ne mešaju se u upravljanje firmama. Kriza je promenila (poboljšala) asortiman usluga koje one nude (pojava dopunskih penzionih fondova), u periodu 1970-1990.

10

NOVČANA MASA April 28, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/28/novcana-masa/ Čin emisije novca, koji na nacionalnom prostoru (čak i na nadnacionalnom prostoru - slučaj EU - eurozona), sprovode privatne banke i centralna banka, određuje obim kreditnog novca (papirnog ili upisanog), odnosno obim novčanih aktiva, kojima raspolažu ekonomski akteri. Ovaj obim odgovara potrebama ekonomije za gotovim novcem. Zato je potrebno da postoji koherentnost u funkcionisanju monetarnih struktura i svih ekonomskih struktura na nacionalnom prostoru. Uopšte, stopa rasta novčane mase treba da bude ista kao stopa rasta proizvodnje - i dohotka. To je normalno, pošto su uzajamno povezani. Dešava se da se novčana masa, povećava brže od proizvodnje. Kad se konstatuje nezdravo povećanje novčane mase, treba analizirati način na koji je došlo do nje. U periodu krize, mnoge firme imaju finansijske probleme i zadužuju se kod banaka. Ali ovakvo zaduživanje je rizično, jer niko tačno ne zna koliko će kriza trajati. Preduzeća, nisu sigurna da će moći da vrate dug i postoji sumnja u mogućnost vraćanja duga. Ovakvo zaduživanje je isto što i povećanje novčane mase, koja ne prati stopu rasta stvarne produktivnosti. Novac globalno gubi vrednost, što dovodi do povećanja cena. Pošto se povećao opšti nivo cena, povećava se i novčana masa. Kada povećanje novčane mase raste, nezaposlenost postaje veća. Otpuštanjem radnika, firme smanjuju troškove i proveravaju sposobnost vraćanja duga, što dovodi do revalorizacije novca. Ako se firma likvidira, zajmodavci uzimaju aktive preduzeća da bi mogli da naplate svoja potraživanja. Tako nezaposlenost ukazuje na činjenicu, da se loši dužnici nemilosrdno eliminišu.

CENTRALNE BANKE April 29, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/29/centralne-banke/ U većini država ili monetarnih zona (slučaj EU - eurozona), centralna banka upravlja emisijom novca. Ovo upravljanje može biti dvojako. Novac može biti fiducijaran (bonovi ili novčanice) i samo je centralna banka ovlašćena, da izdaje takvu vrstu novca. Ali novac, može biti i skripturalan (postoji samo u obliku kredita). Komercijalne banke imaju pravo na emisiju skripturalnog novca, ali takvo emitovanje podleže uticaju centralne banke i to uz pomoć nekoliko instrumenata. Centralna banka može da obavlja ,,operacije na otvorenom tržištu,, - kupovinu i prodaju transferabilnih hartija od vrednosti. Prodaja hartija od vrednosti privlači bankarske kapacitete za finansiranje u bankama, koje će raspolagati s manje gotovine za pozajmicu preduzećima ili domaćinstvima. 11

Obrnuto, kupovina hartija od vrednosti doneće bankama više gotovine i one će imati veću sposobnost finansiranja privrede (preduzeća i domaćinstva). Upravljanje kapacitetom finansiranja ekonomije je direktnije, zbog kreditiranja koje centralna banka odobrava bankama verovnicima (ili komercijalnim bankama, koje se nazivaju bankama drugog reda). Ovi krediti u formi eskonta, reeskonta ili depo poslova, sastoje se od avansa na kratak rok koji se odobrava bankama, da bi mogle da odgovore sezonskim ili privremenim poslovima. Ako je eskontna stopa, koju je utvrdila centralna banka suviše velika, banke ne mogu da traže takav oblik kredita i njihova sposobnost za finansiranje privrede biće ograničena. Obrnuto, ako je stopa niska, sposobnost za finansiranje biće veća. Targetiranje kredita, sastoji se u utvrđivanju normi progresije kredita i to donošenjem određenih propisa, na određeno vreme. Sistem obaveznih rezervi primorava komercijalne banke da deponuju sredstva u centralnu banku - povećanje stope obaveznih rezervi umanjuje mogućnost pomenutih banaka da odobravaju kredite. Ove raznovrsne operacije omogućavaju da se obezbedi monetarna stabilnost države i da se izbegne inflacija. Kada postoji opasnost od ,,pregrejavanja privrede,, (npr. kupovna moć domaćinstva postane suviše velika u odnosu na proizvodne mogućnosti preduzeća) centralna banka usporava finansiranje ekonomije (domaćinstva), smanjujući opasnost od inflacije. U cilju monetarne stabilnosti, centralna banka ima zadatak da štiti nacionalnu novčanu jedinicu i na tržištima za zamenu - ona otkupljuje sopstveni novac za stranu valutu. Isto tako, ona obavlja funkciju zajmodavca banaka drugog reda, kao poslednja instanca, da bi sprečila da bankrot velike banke, izazove lančanu reakciju koja može dovesti do pada finansijskog sistema i do nestanka štednih uloga. Centralna banka ima velika ovlašćenja i u većini industrijski razvijenim državama, ona je danas nezavisna institucija, kako ne bi bila pod uticajem nacionalnih vlada, koje bi mogle da je primoraju na povećanje finansiranja nacionalne privrede i time dovede državu do inflacije.

EKONOMSKI CIKLUSI - FLUKTUACIJE April 29, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/29/ekonomski-ciklusi-%E2%80%93-fluktuacije/ Ekonomske depresije počinju eksternim udarom (kao berzanski ili bankarski krah). Sve one karakterišu se naglim padom proizvodnje i cena, brojnim bankrotima, povećanjem nezaposlenosti i smanjenjem plata. Godine koje predhode krizi, jesu godine ekonomske ekspanzije, s pojavom jedne ili više industrija ili ,,pokretačkih,, inovacija, koje utiču na pokretanje drugih ekonomskih aktivnosti. Podržavan i pravilan rast industrijske proizvodnje, dovodi do inflatornih tendencija, ali i do povećanja dobiti i plata. Potražnja se i dalje povećava, dolazi do ekspanzije čitave privrede. Optimistički raspoloženi, vlasnici preduzeća investiraju. Špekulacija na berzi se povećava, praćena povećanjem dobiti (ponekad, veštački naduvane inflacije).

12

Ekonomski ciklusi ogledaju se u smenjivanju faza ekspanzije, iznenadnih kriza i depresija. Očigledna neizbežnost ekonomskih kriza, kao završetak faze ekspanzije, navodi na razmišljanje - Da li je ekonomska kriza nemoguća ili je neizbežna?

EKONOMSKE KRIZE April 30, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/30/ekonomske-krize/ U studijama ekonomskih ciklusa, kriza odgovara brutalom i naglom stropoštavanju ekonomske konjukture. U početku, kriza je samo kratak trenutak, koji predhodi recesiji ili ekonomskoj depresiji. Za krizu je karakteristično pregibanje rasta i održavanje poremećaja, kao što su inflacija i nezaposlenost. Pojam krize se sve više razvodnjava i postaje sve više subjektivan, budući da ona ne pogađa sve države i sve slojeve stanovništva. Da li to predstavlja strukturnu krizu, ili je takvo stanje manje više konstantno? Uopšte, do industrijske revolucije, ekonomske krize su krize u poljoprivredi. Te krize ,,bivšeg režima,, potiču od loše letine, koja je dovodila do poskupljenja namernica i pada kupovne moći. U XIX veku, krize su takođe i berzanske - opadanjem kupovne moći i tražnje, ekonomski subjekti prodaju na berzi svoje hartije od vrednosti, što dovodi do naglog pada kursa. Mada XIX vek prate manje više velike krize, ekonomisti će svoja razmišljanja usresrediti na krize iz 1929.godine i 70-ih i 80-ih godina XX veka, kao i ekonomsku krizu - za koju ekonomiski stručnjaci i analitičari tvrde ,,da je najveća kriza, koju je svet do danas video,, (prva decenija XXI veka). Do ovih kriza je došlo jer tržišni mehanizmi, nisu obavljali funkciju regulatora.

PRIVREDNI RAST April 30, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/04/30/privredni-rast/ Pod privrednim rastom podrazumeva se povećanje proizvodnih količina za izvestan period (uglavnom, za godinu dana). Privredni rast je suštinski faktor ekonomskog zdravlja i razvoja jedne države, pošto povećanje proizvedenih količina omogućava povećanje dohotka, zaposlenosti i prihoda od poreza. Mera koja se najviše koristi za procenu privrednog rasta, je evolucija njenog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Privredni rast, odražava sve veću sposobnost privrede da ponudi svom 13

stanovništvu, sve veći asortiman ekonomskih dobara. Takva sposobnost, rezultat je povećanja faktora proizvodnje (kapital i radna snaga) ali i tehničkog progresa realizovanog radi poboljšanja produktivnosti ovih faktora. Ekonomisti su svesni ograničenosti ovog indeksa, koji omogućava da se predvidi samo veoma delimičan aspekat rasta privrede. Zato oni koriste i drugi indeks - humanog razvoja, koji predstavlja širu definiciju privrednog rasta i uzima u obzir nivo obučenosti ekonomskih subjekata i njihov životni vek.

NEZAPOSLENOST I ZAPOSLENOST May 1, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/05/01/nezaposlenost-i-zaposlenost/ Nezaposlenost postaje ozbiljan ekonomski, društveni i politički problem današnjice i u najrazvijenijim industrijskim državama. Nezaposleni je osoba bez posla, spremna da ga prihvati i aktivno je posvećena tražnji posla, dok je zaposlenost definisana kao aktivnost za koju se dobija nagrada, s platom ili bez nje. Aktivno stanovništvo se definiše kao, skup ljudi koji ima posao (,,zaposleno stanovništvo,,) i koji ga nema. Instrumenti za merenje nezaposlenosti nisu savršeni i zbog toga je njena definicija neprecizna. U tom kontekstu, tri vrste situacija zaslužuju da se pomenu: rad na određeno vreme (delimičan, zamena odsutnog radnika ili sezonski rad), koji može biti svojom voljom ili protiv nje; neaktivnost pod maskom nezaposlenosti - institucionalni mehanizmi ili ekonomski pritisak, mogu primorati neke kategorije stanovništva da se povuku iz aktivnosti (zaposleni koji odlaze u prevremenu penziju, osobe koje traže posao u školama za kvalifikovane radnike, obeshrabrene osobe bez posla); rad na crno - koji dovodi do preuveličavanja broja nezaposlenih, kad se radnici koji obavljaju plaćenu neprijavljenu delatnost prijavljuju Nacionalnoj agenciji za zapošljavanje. Rasprave o merama oko nezaposlenosti, vode se posebno zbog velikog broja kategorija, koje se ne mogu jasno kvalifikovati kao zaposlene, nezaposlene ili neaktivne, kao i zbog otvorenog manevarskog prostora koji ostavlja tako nesavršena statistika - jer je u interesu svake vlade da se opredeli za meru kojom se umanjuje stvarna nezaposlenost. Iako nezaposlenost pogađa sve države (i njena gradska i seoska naselja), u svakoj od njih ona je veoma heterogena. Najviše je pogođeno aktivno stanovništvo - mlađe od 25 godina i žene. Nezaposlenost varira i prema školskoj spremi - postoji opadajuća veza nezaposlenosti sa školskom spremom. Rast nezaposlenosti nekvalifikovane radne snage, brži je od rasta kvalifikovane, iako je u pitanju i veoma skromna kvalifikacija. Da bi objasnili ovu pojavu, ekonomisti navode postojanje minimalne plate ili posledice tehničkog progresa. U oba slučaja, radnu snagu s nižom kvalifikacijom, poslodavci odbacuju iz dva razloga - ili zato što je njihova produktivnost niža od troškova rada ili zbog toga što nemaju potrebna znanja, da bi odgovorili zahtevima na određenom radnom mestu. Pogrešno je verovanje da tehnički progres sputava zaposlenost - negativno dejstvo novih tehnologija tamo gde su uvedene, 14

nadoknađuje se rastom koji omogućuje progres (nove grane i aktivnosti nude novu opremu za rad). Nezaposlenost nije ni pojava koja nastaje svojom voljom i ne dolazi od nezaposlenih osoba, koje bi odbijale brojne ponude za posao, zato što smatraju da im takvi poslovi ne odgovaraju. Ovu ,,lenjost,, ublažuju socijalna primanja za nezaposlene, koja bi trebalo da se smanje. Istina je da traženje, nalaženje i prihvatanje posla može dugo da traje - s nepotpunim informacijama o slobodnim radnim mestima, nezaposlena osoba želi da poveća broj takvih informacija, kako bi odabrala najbolje. U isto vreme, zapaža se smanjenje broja ponuda za posao, koji bi mogao da se prihvati i dolazi do negativne korelacije trajanja nezaposlenosti prema verovatnoći da će se posao naći. Valja u kontinuitetu tragati za adekvatnim i boljim rešenjima (ovo važi čak i za zaposlene, koji žele više od sebe u profesionalnom smislu). Nezaposlenost prvobitno kao konjukturna ili privremena (između dva posla) kratko traje. S ekonomskim krizama, konjukturne depresije postaju strukturni poremećaji i nezaposlenost se samo pogoršava, kako po rasprostranjenosti tako i po trajanju. Na ovaj makroekonomski efekt, nadovezuje se drugi - smanjuje se mogućnost zaposlenja (verovatnoća za datu osobu bez posla, da će se zaposliti) trajanjem nezaposlenosti. Osobe koje traže posao, posle nekoliko meseci ili godina traganja za poslom, obeshrabrene su i njihovo stručno znanje se smanjuje zbog odsustva aktivnosti. Posebno poslodavci tumače dugotrajnu nezaposlenost, kao negativan pokazatelj sposobnosti radnika. Sociološki, gubitak statusa, devalorizacija ličnosti i posledice po porodični život, pretvaraju dugotrajnu nezaposlenost u pravu dramu. Izvoz koji realizuje nacionalna firma, ima nesumljivo pozitivan uticaj na zaposlenost. Zahvaljujući otvaranju prema inostranstvu, firme mogu da odgovore većoj potražnji, da povećaju ulaganje a time i zaposlenost. Međunarodna trgovina omogućava privredi da se specijalizuje za aktivnosti u kojima je najefikasnija i takvom specijalizacijom povećava se ukupan obim proizvodnje i zaposlenosti. Kad se jedna zajednica (država, grad, opština) otvara za trgovinu, predpostavlja se da ta zajednica uvozi proizvode efikasnije izrađene na drugom mestu. Povećanjem ponude jednog proizvoda, njegova cena se smanjuje i nagrađivanje faktora proizvodnje (mašina i radnika), koji su učestvovali u njegovoj izradi, smanjuje se. Tako da otvaranje prema međunarodnoj trgovini, može da dovede i do smanjenja plata ili u slučaju minimalne plate, do povećanja nezaposlenosti. Borba sa nezaposlenošću, vodi se uz pomoć raznih instrumenata i ima više ciljeva. Aktivna politika (direktno deluje na nivo zaposlenosti) predstavlja mere koje imaju za cilj da pozitivno utiču na nivo zapošljavanja, i u nju se mogu svrstati: ekspanzivna monetarna i fiskalna politika smanjenja nezaposlenosti (ima za cilj da reaktivira potražnju - politika potražnje, ili uspostavi konkurentnost cena nacionalnih proizvoda, zahvaljujući borbi s inflacijom - politika ponude ili konkurentne deflacije; politika ublažavanja propisa na tržištu rada - fleksibilnost u pogledu plata i zapošljavanja, preuzeta od liberalnih ekonomija; subvencije za zapošljavanje - imaju tri vrste mehanizama: izbegavanje ukidanja radnog mesta; olakšanje osnivanje preduzeća i zapošljavanje u regionima koji su posebno pogođeni nezaposlenošću; i podsticanje na zapošljavanje delimičnim ili potpunim preuzimanjem isplate plata ili doprinosa za socijalno osiguranje za određeni period posebnih kategorija radnika - npr. mlade osobe bez posla i radnog iskustva; i stručno obrazovanje - olakšavanje ponovnog uključivanja i vraćanje 15

samopouzdanja nezaposlenim licima). Pasivna politika (bavi se pitanjima osoba bez posla) ima za cilj da nezaposlenost čini socijalno podnošljivom i u nju se mogu svrstati: naknada za nezaposlenost - period nezaposlenosti čini podnošljivijim, finansijski i duhovno; i smanjivanje aktivnog stanovništva - usporavanje, blokada, imigracije i prevremeni odlazak u penziju.

INFLACIJA I DEFLACIJA May 1, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/05/01/inflacija-i-deflacija/ Kao i nezaposlenost, inflacija se uglavnom smatra nepoželjnom pojavom. Posebno u ekonomiji koja je postala međunarodna, inflacija je izvor nezaposlenosti, jer ona smanjuje konkurentnost izvoznih cena. Inflacija nema samo negativne posledice. Inflacija predstavlja trajno i opšte povećanje cena, dok se deflacijom naziva usporavanje inflacije (koja ne predstavlja trajan pad cena). Hiperinflacija je ekstremna forma inflacije. Postoje dva glavna izvora inflacije, jedan je povezan s potražnjom, drugi s troškovima. Obzirom da se ponuda proizvoda malo menja na kratak rok, povećanje potražnje obavezno dovodi do povećanja cena (kad je ekonomija u situaciji pune zaposlenosti - proizvodne strukture su zasićene i ne mogu da odgovore povećanoj potražnji). Inflacija može da potiče i od predviđanja subjekata (ako se predviđa porast cena, obaviće se kupovina što je moguće pre, radi izbegavanja posledica poskupljenja i time će se samo ubrzati poskupljenja). Do inflacije tražnje, uglavnom dolazi povećanjem emisije novca (povećanje gotovine, omogućava subjektima da je lakše troše). Ako takvo povećanje ne prati povećanje proizvodnje, iz njega nastaje povećanje cena. Suviše veliko stvaranje novca, jeste fenomen posebno čest kad ekonomija ima visok budžetski deficit - vlada tada može da finansira taj deficit, puštanjem u rad ,,mašina za štampanje novca,, što dovodi do povećanja poreza i do smanjenja kupovne moći domaćinstva. Povećanje troškova proizvodnje, dovodi do povećanja prodajnih cena. Uvezena inflacija može biti posledica devalvacije, koja dovodi do poskupljenja uvoza, bilo da je reč o gotovim proizvodima ili polufabrikatima (povećanje troškova preduzeća je uračunato u cene gotovih proizvoda). Takođe i troškovi za plate, postignuti štrajkovima ili merama vlade, odražavaju se na troškove proizvodnje i dovode do pada stope dobiti, koje će se pokušavati zaustaviti, povećanjem cena svojih proizvoda. To može dovesti do nastanka inflatorne spirale - cene proizvoda se povećavaju, kupovna moć domaćinstva opada, zahteva se novo povećanje plata, koje će dovesti do novog povećanja cena. Povećanje plata može dovesti i do povećanja plata u drugim sektorima i obzirom da produktivnost rada nije ista u svim sektorima (ni u javnom i privatnom sektoru, kao ni u međunarodnom i nacionalnom sektoru…), doći će do inflacije zbog povećanja troškova za plate. Ali zaposleni nisu uvek uzrok povećanja inflacije, ona može nastati i zbog povećanja poreza koji podstiče domaćinstva na smanjenje ponude za rad (povećanje plate koje iz toga proizilazi, navodi poslodavce da povećaju cenu svojih proizvoda).

16

Posledice inflacije se razlikuju u zavisnosti od razmatranih ekonomskih subjekata (ponekad i protivrečne, zavisno od toga da li se posmatraju u oblasti potrošnje, nezaposlenosti ili ekonomskog rasta). Subjekti kažnjeni inflacijom su oni koji dobijaju fiksni dohodak (ili sa indeksacijom na inflaciju sa zakašnjenjem), kao zaposleni ili penzioneri i štediše (u zavisnosti da li kamata obuhvata samo predviđenu ili stvarnu inflaciju). Smanjujući kupovnu moć, inflacija može imati negativan uticaj na potrošnju, kad domaćinstva žele da očuvaju izvestan nivo stvarnog bogatstva (da bi očuvali taj nivo, ona će smanjiti potrošnju - u isto vreme, inflacija može da ima i pozitivan uticaj na potrošnju, kad domaćinstva ne predviđaju posustajanje inflacije). Inflacija dovodi do povećanja zaduživanja, pošto će se dugovi lakše vratiti, što se pozitivno odražava na ulaganje i potrošnju. I zasićenost proizvodnog kapaciteta i puna zaposlenost dovode do povećanje inflacije. Inflacija može biti prepreka za rast i to u okviru internacionalizacije razmene i rastuće mobilnosti kapitala. Činjenica je da su zbog inflacije, preduzeća manje konkurentna (pošto su njihove cene više) na međunarodnim tržištima. Ona je i za poverioce izvor neizvesnosti u pogledu vrednosti njihovih potraživanja visoka stopa inflacije može štediše da odvrati od ulaganja novca, kao i strane investitore. Monetaristi tvrde da veza između inflacije i nezaposlenosti može da postoji samo na kratak rok, jer zaposleni svoje zahteve u vezi s platom, menjaju u zavisnosti od inflacije. Zbog ovih razloga, borba s inflacijom predstavlja prioritet svake države. Za borbu sa inflacijom, većina industrijski razvijenih država, dugo vremena je koristila kontrolu cena. Ali do inflacije može doći i po prestanku kontrole. Pored toga, tercijalizacija ekonomije otežava ovakvu kontrolu, jer je teško saznati sa preciznošću tačne cene usluga. Preduzeća mogu predvideti ovu meru i povećati svoje cene, pre nego što se uspostavi kontrola. Vlade mogu nastojati da obuzdaju rast dohotka, indeksacijom povećanja plata sa ostvarenom produktivnošću, čak i blokiranjem plata. Pored ovih trenutnih mera, vlade mogu da koriste monetarnu i budžetsku politiku (sa sporijim ali trajnijim učinkom). Restriktivna monetarna politika, ograničavajući komercijalnim bankama stvaranje novca, ima za cilj da smanji mogućnost kreditiranja, što omogućava da se suzbije inflacija koju je izazvala potražnja. Ona je ipak efikasna samo ako je verodostojna - budući da politička vlast uvek pokušava da iskoristi inflaciju za vraćanje svojih dugova i povećanje prihoda od poreza ili da smanji nezaposlenost na kratak rok (monetarna politika je danas u nadležnosti nezavisnih centralnih banaka). Budžetska politika koja ima za cilj smanjenje rashoda i smanjenje monetarnog finansiranja budžetskog deficita, ima sličan učinak kao smanjenje inflacije potražnjom. Moguće je suzbijati inflaciju izazvanu troškovima, podsticanjem konkurencije među preduzećima, tako da ona smanjuje svoje troškove ili da ne mogu da zadrže visoke cene. Smanjenje protekcionističkih barijera i borba s delovanjem monopola, elementi su zajedničke politike, koja će omogućiti da se smanji opasnost od inflacije. Borbu sa inflacijom može olakšati i međunarodna konjuktura. Deflacija, kao i inflacija, ima teške i pogubne posledice. Ona nastaje zbog nedovoljne potražnje u odnosu na ponudu proizvoda, koja dovodi do smanjenja cena. Zbog smanjene dobiti, koja iz toga proizilazi, firme imaju sve manje mogućnosti da ulažu i zbog tereta dugova primorane su da otpuštaju radnike. Potražnja se smanjuje još više, cene padaju, preduzeća se zatvaraju - ekonomija ulazi u deflatornu spiralu.

17

NEJEDNAKOST May 13, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/05/13/nejednakost/ Mondijalizacija razmene dobara i kapitala, nije dovela do smanjenja nejednakosti među bogatim i siromašnim državama. Slab ili nikakav privredni rast, karakterističan je za 140 država u razvoju. Vrednost imovine trojice najbogatijih ljudi na svetu, veća je od ukupne vrednosti bruto domaćeg proizvoda (BDP) 45 najsiromašnijih država. Ukupan dogodak 20 najrazvijenijih država, veći je 35 puta od prosečnog dohotka 20 najsiromašnijih država. Za dvadeset godina, ovaj jaz se udvostručio. U svetu, 1,3 milijarde ljudi troši manje od jednog dolara dnevno i 3 milijarde ljudi manje od dva dolara dnevno. Opstajanje ove nejednakosti, uprkos međunarodnoj liberalizaciji kapitala, u suprotnosti je s predviđanjima neoliberalnih modela. Prema tim modelima, marginalna produktivnost kapitala, veća je u državama u razvoju (jer je nastala sa malom dotacijom kapitala i svaka investirana jedinica kapitala dovodi do dodatne, dosta velike dobiti). Trebalo bi da se kapital industrijski razvijenih država, investira u države u razvoju, čime bi industrijalizacija u tim državama dovela do povećanja dohotka. Neoliberalni model predviđa više prepreka takvom htenju da se postigne zajednički cilj. Tržišta kapitala su nesavršena - banke i investitori daju novac na zajam samo pod uslovom da im se on vrati. Investiranje u države u razvoju, postalo je rizično zbog političkih događaja, klimatskih katastrofa ili zbog nedostatka iskustva u upravljanju investicionim projektima u tim državama. Investitori iz bogatih država investiraju, samo u neke države u razvoju i to u one koje raspolažu velikim ,,ljudskim kapacitetima,, (školovana i pismena radna snaga). Proces industrijalizacije, posebno ako se odvija pod pokroviteljstvom strukturnih programa Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), može dovesti čak i do povećanja nejednakosti u pojedinim državama - industrijalizacija se sprovodi otvaranjem prema međunarodnoj razmeni, privatizacijom javnih preduzeća i smanjivanjem javnih rashoda, koji će dovesti do socijalnih nejednakosti u državama. Treba istaći i da je proces postizanja cilja spor, jer se krediti moraju vraćati s kamatom. Trebalo bi najmanje dva veka, da siromašne države dostignu bogate. Plata je u svim industrijskim razvijenim državama, glavni izvor prihoda domaćinstva. Domaćinstva imaju i druge prihode osim plate - socijalna primanja, dohodak od samostalne delatnosti, prihod od imovine. Nejednakost u dohotku veća je od nejednakosti u platama tako nezaposlenost dovodi najsiromašnije porodice u izuzetno tešku situaciju. Isto tako i prihod od imovine je nejednako raspoređen. Najsiromašnija domaćinstva imaju samo jednog člana, dok domaćinstva s visokim prihodom imaju više ukućana (prema tome, više plata - više dece). Ako se takav dohodak meri prema njegovoj veličini, indeks nejednakosti dohotka se smanjuje. I porez na dohodak dovodi do njegovog smanjenja (prihod najbogatijih domaćinstva, oporezovan je više od prihoda domaćinstva sa slabim dohotkom). Na svetskom nivou, procenjuje se da je dohodak ljudi na Zapadu, deset puta veći od dohotka jednog Kineza ili Indusa. Da bi sprečila povećanje nejednakosti, država čini preraspodelu bogatstva. Ona prvo treba da spreči, da nejednakost u platama postane suviše velika i u tom cilju sprovodi politiku ,,čiste,, preraspodele. Jedan deo bogatstva najbogatijih domaćinstva, prenosi na najsiromašnija, 18

preko poreza na dohodak ili poreza na dodatnu vrednost, koji omogućavaju da se finansiraju dečiji dodaci i druga socijalna davanja i naknade države za nezaposlene. U većini industrijski razvijenih država vrši se preraspodela prihoda domaćinstva koja imaju posao, na domaćinstva bez posla (osobe koje su ostale bez posla, penzioneri…). Paradoksalno je, da su zaposlene osobe koje najviše doprinose finansiranju ove preraspodele najbogatije, dok siromašne osobe plaćaju mali porez i društvo na njima štedi velika sredstva i kad su zaposlene (jer više ne mora da im isplaćuje nadoknadu za nezaposlenost). Država se treba starati da socijalna nejednakost osoba različitog pola i starosnog doba, bude što manja (i omogući društvenu mobilnost svih svojih građana). Ovakva preraspodela naziva se ,,efikasnom,, jer bi politika obrazovanja i sticanja stručnog znanja, trebala da omogući osobama iz siromašnih domaćinstava da steknu potrebna znanja neophodna za dobijanje većih plata. Ovako raznovrsna politika u nekim državama nije dovela do željenih rezultata, jer subvencije koje se daju školama u siromašnijim delovima grada, nisu značajnije doprinele razvoju sposobnosti njihovih đaka (jeftinjije rešenje, mešanje dece iz siromašnih kvartova s decom iz bolje stojećih delova grada, dalo je bolje rezultate).

TEŽINA TRIJADE May 13, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/05/13/tezina-trijade/ Bogatstvo i ekonomska aktivnost nejednako su raspodeljeni. Mada se svetski bruto društveni proizvod (BDP) povećao više od tri puta u periodu od 1963.-1993.godine, iako je njegova raspodela evoluirala od države do države, razlike između razvijenih država i država trećeg sveta, ostaju izuzetno velike. Globalno, može se konstatovati da se udeo Zapadne Evrope i Severne Amerike, u svetskoj proizvodnji smanjio u korist država Azije i Okeanije. Blagi pad privrednog rasta u Evropi i SAD i napredak u Japanu i Jugoistočnoj Aziji (NIRD - nove industrijski razvijene države: Hongkong, Singapur, Tajvan, Kina…), popunio je prazninu u svetskoj privredi. Osim azijskih NIRD-a i nekih država Latinske Amerike (Kolumbija, Čile, Meksiko…), udeo država Trećeg sveta ostao je stabilan ili se smanjio. U toku druge polovine XX veka, pojavila se nova regionalna sila Istočne Azije, dok se države Trećeg sveta i dalje ne razvijaju niti industrijalizuju, a situacija je sve gora u državama Istočne Evrope i bivšeg SSSR. Dominacija ekonomskim životom u svetu Trijade - SAD, Evropska unija i Azija-Pacifik, izrazito je uverljiva (ova trojka pokriva više od 70% svetskog bogatstva).

INDUSTRIJSKI RAZVIJENE DRŽAVE May 13, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/05/13/industrijski-razvijene-drzave/ Bez obzira na prihvaćeni kriterijum za klasifikaciju (BDP), na vrhu svetske hijerarhije, nalaze se industrijski razvijene države. U svakoj od tih država, udeo industrije u celokupnoj 19

proizvodnji u stalnom je opadanju. Sektor usluga biće verovatno u XXI veku, osnovni kriterijum za uspostavljanje ekonomske hijerarhije. Industrija nalazi nova tržišta u razvoju usluga, tako da industrijska dobra osvajaju ovaj sektor (npr. kancelarijski materijal). Pojam ,,industrijski potencijal,, i dalje je od velikog značaja. Tako su krajem 90-ih godina XX veka, najveće ekonomske sile sveta, sedam članova G7 - SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija i Kanada (u ovoj klasifikaciji po državama nisu uzeti u obzir regionalni podaci koji početkom XXI veka, redefinišu vrh ekonomske hijerarhije - relativan gubitak američke hegemonije, izbijanje na površinu novih industrijskih razvijenih država Azije i ujedinjenje evropskog ekonomskog prostora). Američka ekonomija zauzima prvo mesto u svetu (prema industrijskoj i poljoprivrednoj proizvodnji, iako sektor usluga obuhvata tri četvrtine). Japan je prvi izvoznik gotovih proizvoda u svetu i Japanske firme i banke su veoma prisutne u stranim zemljama - Aziji, SAD i Evropi. Krajem XX veka do Azijske strukturne krize (i pucanja Japanskog finansijskog mehura), Japan predstavlja s Kinom i novim industrijski razvijenim državama Jugoistočne Azije, najdinamičniji stožer industrijskog rasta. Industrijska i bankarska sila, veliki izvoznik opreme, Nemačka je treća ekonomska sila posle SAD i Japana. Ona je posebno prisutna u sektorima prerade gvožđa, elektromehanike, proizvodnje automobila, elektronike i hemije. Iako je ponovno ujedinjenje Nemačke 1990.godine izazvalo ekonomske poteškoće, Nemačka i Francuska kao i mnoge druge države kontinentalne Evrope, pate više od strukturnog debalansa (obaveze prema društvu su suviše veliko breme za privredu), nego od konjukturne krize. Odsustvo preduzimačkog duha i neefikasnost tržišta kapitala za nova preduzeća, sprečavaju neophodne promene na tržištu, koje bi se mogle komercijalizovati. Kao i nemačka, francuska ekonomija gleda s puno nade u evro (od koga se očekuje veći privredni rast i puna zaposlenost stanovništva EU). Velika Britanija je dominirala u svetu do XIX veka, jer su rušenje njenog kolonijalnog carstva i gubitak konkurentnosti njene industrije, oslabili njenu ekonomsku moć, ali njeni aduti su idalje uspešne multinacionalne kompanije za hemiju i agroprehrambene proizvode kao i finansijska moć Londonskog tržišta. Međutim, kao i u SAD, u Velikoj Britaniji se povećava nejednakost u dohotku (uprkos padu nezaposlenosti) i siromašnih je sve više, jer povećana fleksibilnost utiče na smanjenje plata.

NIRD U AZIJI May 13, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/05/13/nird-u-aziji/ NIRD (nove industrijski razvijene države) u Aziji, imaju više sličnosti. U početnom stadijumu razvoja, njihova komparativna prednost zasnivala se na malim troškovima radne snage (većina su male države - njihov BDP nije veliki). Unutrašnje tržište pružalo je malo mogućnosti za prodaju proizvoda i preduzeća se se orijentisala na izvoz. Osvajanje novih tržišta bilo je od suštinskog značaja, ne samo za nabavku deviza, nego i za povećanje konkurentnosti preduzeća, koja se suočavaju s međunarodnom konkurencijom.

20

Danas je proces rada organizovan na relativno sličan način za sve NIRD. Privredni rast zasniva se na velikom povećanju industrijske radne snage (koja dolazi iz sektora poljoprivrede) i kapitala (zahvaljujući podršci koju država daje politici zaduživanja preduzeća), na štednim ulozima domaćinstva i na otvaranju prema stranom kapitalu (reč je o rastućoj mobilizaciji resursa - kapital, rad, koji su dugo ostali neiskorišćeni). U prvo vreme, poboljšanje proizvodnje i novi proizvodi, relativno su retki. Kako se odvijao proces industrijalizacije i osvajanja spoljnjih tržišta, velika potražnja radne snage dovodila je do povećanja plata (radnici su bili u stanju da biraju preduzeće, što je imalo više pozitivnih efekata). Usporava se razvoj nejednakosti i podstiće stanovništvo na opismenjavanje, školovanje i sticanje kvalifikacija. Pojavljuje se unutrašnja potražnja, kojom se povećava tržište za domaću proizvodnju, iako prioritet štednje zbog ogranićenja potrošačkih kredita koje je uvela država ili zbog opreznosti azijskih domaćinstva, ostaje značajan. Podstiču se preduzeća na traganje za većom efikasnošću troškova, putem ostvarivanja dobiti od produktivnosti, poboljšanjem tehnologije i izmeštanjem aktivnosti koje zahtevaju brojnu radnu snagu. Država je ponekad na veoma autoritaran način, odigrala izuzetno značajnu ulogu u razvoju ekonomije u NIRD Azije (organizovala je obrazovanje stanovništva, sprovela reforme neophodne za lakši prelazak sa poljoprivrede na industriju, radi usmeravanja preduzeća na izvoz i za organizovanje diversifikacije azijske produkcije, koja je postala intenzivna u kvalifikovanom radu i kapitalu). Azijske NIRD, mogu se podeliti u dve grupe. Prva se stvara početkom 60-ih godina XX veka (Hongkong, Singapur, Južna Koreja i Tajvan). Jeftina radna snaga predstavlja komparativnu prednost za izvoz, a sektori tekstila, elektronike ze široku namenu i metalnih artikala, dobijaju delove tržišta za izvoz. Ubrzo, privredni rast navodi preduzeća na zapošljavanje, radna snaga postaje ređa i plate se povećavaju. Komparativna prednost se postepeno smanjuje i pod pritiskom tržišta i države, preduzeća započinju dvostruku transformaciju. Opredeljuju se za proizvode koji su poslednja reč tehnike, koristeći stranu tehnologiju (pre svega japansku i američku), uvezenu preko ugovora o licenci ili direktnim investicijama (komparativni sektori informatika, elektronika za široku namenu i hemija). Aktivnosti koje zahtevaju brojnu radnu snagu, bivaju izmeštene u države gde su troškovi radne snage ostali mali zbog odsustva industrijalizacije (Malezija, Filipini, Tajland i Indonezija, države su prijema ovih investicija, na koje će se nadovezati investicije iz Japana i SAD). Direktno investiranje (multinacionalizacija kompanija) pomoglo je, industrijalizaciji i privrednom rastu preostalih poljoprivrednih država, koje su malo-pomalo postajale NIRD. Pred kraj XX veka, ekonomije azijskih država ulaze u finansijsku krizu, koja ih dovodi do devalvacije nacionalnih valuta i velikog smanjenja stope privrednog rasta. Azijski novac postaje idealna meta za međunarodne špekulacije, koje ga zdušno prodaju, centralne banke iscrpljuju devizne rezerve i uspostavljaju plivajući devizni kurs. Devalvacija se odražava negativno na dugove preduzećima i bankama. MMF nameće šok terapiju (povećanje kamatne stope, budžetski balans…), što dovodi do smanjenog poverenja, povećanja likvidacije preduzeća, povećanja nezaposlenosti i do pada potražnje. Od nedavno, azijske NIRD koriste devalvaciju svog novca i obnovu ekonomije na Zapadu - ponovo počinju da izvoze, dok privredni rast dostiže nivo iz vremena pre krize (7-8%, zavisno od države). Međutim, preduzeća su zadužena. Bankarski sektori su u slabašni (održavaju krizu), dok vlade država primoravaju velika preduzeća na restrukturiranje i preusmeravanje na manji broj aktivnosti.

21

DRŽAVE TREĆEG SVETA May 13, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/05/13/drzave-treceg-sveta/ 70-ih godina XX veka, uspostavljena je hijerarhija među NIRD, državama proizvođačima nafte i najnerazvijenijim državama. Od tada su NIRD, države Jugoistočne Azije, Brazil, Indija, Meksiko, Argentina i Turska, čiji je razvoj sporiji i sa više prepreka od razvoja azijskih NIRD. Ovim državama mogu se dodati sve države u kojima je industrijalizacija u toku i čiji se dohodak po glavi stanovnika povećava (ove države realizuju veliki deo produkcije gotovih proizvoda i izvoz iz država Trećeg sveta tzv. ,,nova tržišta,,). Nivo razvoja država Srednjeg Istoka (proizvođači nafte: Saudijska Arabija, Kuvajt, Oman, Ujedinjeni Arapski Emirati, Libija, Alžir i Venecuela), zavisi od evolucije cena sirove nafte i od načina na koji koriste rentu od nafte. Najmanje razvijene države (NRD) su najsiromašnije i one su na dnu svetske hijerarhijske lestvice dohotka po glavi stanovnika (300 $/godišnje i manje), najčešće su bez izlaza na more i izložene su dezertifikaciji (pretvaranju regiona u pustinju, pod dejstvom klimatskih ili ljudskih faktora), kao i prirodnim katastrofama - 49 država 2001.godine (od toga tri četvrtine u Africi). Povećanje broja industrijski razvijenih država, među državama Trećeg sveta, značajna je karakteristika nove podele, koja je u suprotnosti sa osiromašenjem najnerazvijenijih država. Povećanje jaza između grupe država nije obavezno vezano za ekonomsku evoluciju. Problem postaje svetski, jer suprotnost najbogatijih i najsiromašnijih, pritisnutih bedom i glađu, dovodi do eksplozivnih situacija. Treći svet nejednako pogađa pad životnog standarda 80-ih godina XX veka u Subsaharskoj Africi, Srednjoj Aziji i Latinskoj Americi. Visoku stopu privrednog rasta (i životnog standarda) imaju samo države Istočne i Južne Azije. Ekonomisti razvoja ukazivali su na začarane krugove nerazvijenosti i siromaštva. Prvi začarani krug je demografski. Demografski rast traži znatno povećanje strukturnih investicija (stan, obrazovanje, zdravstvo…), makar to bilo samo za održavanje životnog standarda. Ovakvim troškovima smanjuje se raspoloživi novac za proizvodne investicije u industriju (privredni rast je slab i siromaštvo opstaje i doprinosi visokom natalitetu, kako zbog nedostatka seksualnog obrazovanja, tako i zbog potrebe za radnom snagom u poljoprivredi). Drugi začarani krug je povezan sa ograničenošću tržišta (nizak dohodak dovodi do slabog nivoa potrošnje i smanjenog tržišta za preduzeća, koja ne žele da investiraju - pad produktivnosti ne omogućava povećanje plata). Treći začarani krug povezan je sa sistemom štednja - investicije. Zbog malog dohotka, subjekti ne mogu da štede i unutrašnji resursi nisu dovoljni za investicije - nema privrednog rasta bez investicija, niti povećanja dohotka bez privrednog rasta). Bilo da se za pristup pitanju razvoja koriste pojmovi ,,dostizanje,, ili ,,začarani krugovi,, neosporno je da su društveni i politički faktori usporavali ,,dostizanje,, i da jačaju neminovan karakter ,,začaranih krugova,,. Države Trećeg sveta su dugo živele prema izvesnim društvenim normama i vrednostima (religija, obrazovni sistem…), slabo naklonjenim preduzetništvu, investiranju i privrednom rastu. Pogubni faktori su i politički, jer je neophodna uloga države, kako za strukturno uređenje (zdravstvo, obrazovanje…), tako i za finansiranje ulaganja u proizvodnju (industrijalizacija države). Takvi ciljevi se često realizuju preko javnog 22

sektora, u kome ima korupcije i klijentelizma. Mogućnost da se dobra i usluge fakturišu javnim preduzećima iznad normalne cene, pogubna je za ulaganja u proizvodnju. Snažna carinska zaštita omogućava da se smanji konkurencija i da se poveća mogućnost nezakonitog bogaćenja. Tako, politička svera raspolaže sredstvom za pritisak, na svoje političke protivnike - dajući im mogućnost da koriste privilegije, vlast smanjuje privlačnu moć opozicije (kad ona nije zabranjena). Traganje za profitom putem korupcije, često znači povećan broj upravnih postupaka - malo-pomalo guši se svaka inicijativa. Postupajući na ovaj način, država gubi poštovanje koje uživa među svojim građanima, koji rade u privatnom sektoru ili su bez posla. Što je nezadovoljstvo veće, država pokušava sve više da nametne autoritet svog aparata, gušeći opoziciju i inicijative građana (povećavaju se rashodi koji opterećuju javni budžet i ograničava se sloboda izražavanja građana). Posle drugog svetskog rata, veliki broj vlada najnerazvijenijih država, sprovodile su strategiju industrijalizacije kao ,,zamenu za uvoz,,. Izrađivali su se proizvodi u sopstvenoj državi, s ciljem da se podstakne domaća industrija robe široke potrošnje. S ekonomskog gledišta, zamena uvoza je skupa, jer je domaća industrija manje sposobna od industrije razvijenih država. Međutim, povećanje obima proizvodnje i širenje znanja u svim sektorima industrije (ista tehnologija i stručnost, koja se može koristiti u raznim sektorima), dovodi do poboljšanja performansi domaće industrije. Tada države uvode protekcionizam (povećanje carinskih tarifa, ograničenje uvoza… - kažnjavajući uvoz koji nije neophodan), odobravaju kredite sa malom kamatom i subvencije za industrijska preduzeća. U prvo vreme, ovakva strategija pokazuje se veoma efikasnom, jer omogućava brz rast industrije u državama Trećeg sveta. Međutim, zbog protekcionizma, domaće firme postaju sve manje konkurentne. Da bi se nastavilo s podsticanjem nove proizvodnje, dok je inflacija sve veća, uvoz postaje sve neophodniji i napušta se politika zatvaranja. Strategija otvaranja, podstiče na industrijski izvoz putem državne intervencije (omogućava veću efikasnost u domaćoj proizvodnji i izlaganje međunarodnoj konkurenciji dobara). Odsustvo i slab nivo protekcionizma ne omogućava izvesnim preduzećima da stvaraju rentu, nego ih podstiče da dobit ostvaruju od produktivnosti. Kako su države Trećeg sveta imale brojnu radnu snagu, njihova industrija je imala komaprativnu (konkurentnu) prednost u radnoj snazi i slaboj dodatnoj vrednosti. Zahvaljujući izvozu, povećanju unutrašnjeg dohotka i postepenom ovladavanju stranom tehnologijom, ekonomije u razvoju su mogle da naprave ,,korak napred,, i da specijalizuju sektore sa većom dodatnom vrednošću. Efikasnost takve politike zahtevala je, da lokalno stanovništvo prihvati uslove rada (ponekad veoma teške) i da održi relativno visoku stopu štednje, kako bi se olakšalo ulaganje u preduzeća. Ali slaba rentabilnost pokrenutih projekata, povećanje troškova duga i sve ređe odobravanje kredita, dovode do problema prezaduženosti država. MMF uspostavlja strategiju spasa i preduzima mere da teret duga bude podnošljiviji (odlaže se vraćanje dugova - reprogramiranjem), uz strukturno podešavanje (postizanje ravnoteže javnih finansija i spoljnih finansijskih obaveza). MMF se zalaže za smanjenje unutrašnje potražnje, povećanje kamatnih stopa, smanjenje javnih rashoda i sticanje potrebne konkurentnosti za izvoz. Iako olakšani, dugovi su idalje predstavljali teško breme za najsiromašnije države. Za njih nije bio dramatičan ukupan iznos duga, već odsustvo resursa za izvoz, koja ih lišavaju mogućnosti da vrate dugove. Zato se, povremeno, čuju predlozi i vode kampanje za delimično ili potpuno otpisivanje dugova najsiromašnijim državama (koji su 2000.godine iznosili, preko 2.500 milijardi dolara). 23

DRŽAVE U TRANZICIJI May 13, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/05/13/drzave-u-tranziciji/ Socijalističke ekonomije karakteriše, kolektivna svojina nad sredstvima za proizvodnju i planiranje proizvodnje, raspodele dohotka, potrošnje i investiranja, s globalnim ciljem da se zadovolje potrebe društva. Tržište (kao mesto regulisanja ljudske aktivnosti) i profit (kao pokretačka snaga aktivnosti), nisu uključeni u takav sistem (jer su predstavljali elemente svojstvene kapitalističkoj ekonomiji). Implicitan zadatak ovog tipa modela, je da se dođe do rešenja prioritetnih problema (industrijalizacija, poljoprivredna revolucija) u kontekstu ekonomske zaostalosti, sa sredstvima koja su potpuno podređena cilju, koji treba dostići. Vodeća uloga komunističke partije (upisana u Ustavu svake države, koja se opredelila za takav tip društvenog uređenja), ogleda se u tome, što mala grupa ljudi govori u ime čitavog naroda i sama donosi odluke. U Evropi, ovakav sistem je funkcionisao u Rusiji od 1917.godine i zahvaljujući njemu Sovjetski Savez je 60-ih godina XX veka, uspeo da modernizuje zaostalu industriju i postane prva kosmička sila i dostojan rival Zapada. Ovakav sistem je omogućio Kini, da se oslobodi endemske gladi 50-ih godina XX veka. Svetska kriza i usporavanje rasta u Evropi 70-ih godina XX veka, pogoršava životni standard Zapada (koji se susreće s katastrofalnom recesijom). U to vreme, socijalističke države otvaraju se prema svetskoj ekonomiji (uvoze opremu za modernizaciju, zadužuju se, osnivaju multinacionalna preduzeća, kako bi povećale tržište i došle do kapitala). 90-ih godina XX veka, SSSR prolazi kroz radikalne reforme (Gorbačov i Perestrojka) i sa njim se urušavaju sve socijalističke ekonomije Srednje i Istočne Evrope. Svaka od država u regionu, opredeljuje se za put tržišne ekonomije i liberalizma. Socijalistički ekonomski sistem je idalje na snazi u Aziji (Kina i Severna Koreja) i Latinskoj Americi (Vijetnam i Kuba). Kineski model socijalističkog ekonomskog sistema, razlikuje se od modela SSSR-a. On je zasnovan na: ravnoteži industrije i poljoprivrede, teške i lake industrije i ekonomskom voluntarizmu (koji se proteže do najzaostalijih regiona zemlje - osnivanje narodnih komuna, seoskih čeličana…). 80-ih godina XX veka (posle smrti Mao Cedunga - oca nacije), radikalne reforme omogućavaju razvoj slobodnog tržišta, dolazak privatnih preduzimača i uspostavljanje zona prijema stranog kapitala. 2010.godine sa svojim prilagođenim socijalističkim ekonomskim sistemom, Kina ima drugu ekonomiju u svetu (posle ekonomije SAD, treći je Japan, dok je četvrata EU), sa godišnjim privredni rastom 7-8% (i pored krize, koja je zahvatila globalnu ekonomiju) i ,,malo manje demokratije,, od ostalih država u svetu. 80-ih godina XX veka, Vijetnam se otvara prema stranom kapitalu i liberalnoj ekonomiji. I Severna Koreja ostaje verna socijalizmu, što je ne sprečava da započne svoje otvaranje prema Južnoj Koreji. Takođe i Kuba ,,razvija,, sopstvenu socijalističku ekonomiju (zasnovanu na protekcionizmu države i ,,siromaštvu nacije,,). Tranzicija bivših socijalističkih sistema, odvija se na dva koloseka - političkom i ekonomskom (reformski aspekti su od istog značaja, zbog stabilnosti i razvoja tranzicionih sitema država). Na ekonomskom planu, bivšim socijalističkim državama, odgovarala je više brža, neko postepena tranzicija sistema (stanovništvo odlučno odbacuje stari ekonomski sistem, mada s 24

izvesnim nostalgijom, dok međunarodne institucije na čelu sa MMF-om, čiji je kapital neophodan za restrukturiranje ekonomskog sistema, žele brz prelazak na tržišnu ekonomiju). Prema MMF-u, stabilizacija poremećene ekonomije i uvođenje institucija kapitalističkog tipa (privatizacija preduzeća i banaka), olakšaće se brzim napuštanjem strukturne planske ekonomije. MMF dostavlja bivšim socijalističkim državama Srednje i Istočne Evrope, programe za strukturno prilagođavanje država u razvoju. Sloboda cena, strogost ekonomske politike (zamrzavanje plata, ograničenje kredita, smanjenje javnih rashoda…) i devalvacija valute, trebaju da omoguće uspostavljanje ravnoteže javnog i tekućeg budžeta i obezbeđivanje monetarne stabilnosti i smanjenja inflacije (osnovni uslov omogućavanja privrednog rasta). Ekonomske reforme prate reforme institucija u oblasti prava, bankarstva, poreskog i socijalnog sistema. Javni sektor postepeno se privatizuje. Posle neminovnih teškoća (smanjenje industrijske proizvodnje, nezaposlenost, gubitak kupovne moći, siromaštvo…), do kojih dovodi obnova bivših planskih ekonomija, treba da sledi period snažnog ekonomskog rasta, kada te ekonomije budu u stanju da koriste svoje komparativne prednosti na svetskom tržištu. Međutim, u praksi ostaje više prepreka, jer se pokazalo da je prelazak na tržišnu ekonomiju, teži nego što se predviđalo. Pored problema konjukture, ove ekonomije su patile od organske strukturne slabosti. Kapitalizam, takav kakav je, u zemljama Zapada, nije nastao samo delovanjem tržišta već i države. Ponašanje stanovništva (na svim nivoima) i strah od svemočne socijalističke države, pretvara se u nepoverenje - zakoni i propisi se slabo poštuju, privatnici i administracija postaju klijenti (dolazi do korupcije i kriminala). Osporavaju se prava državne i javne svojine, politika privatizacije podstiče klijentelizam - zbog čega dolazi do gubljenja poverenja u kapitalizam. Mešajući se s državom, mafija jača i pere prljav novac privatizacijom preduzeća. Dohodak srednje klase suviše je slab za popunjavanje budžeta, iz koga se obezbeđuju penzije i plate za državnu administraciju, vojsku i policiju - i javlja se mogućnost primanja mita. Budući da se principi pravne države slabo poštuju, subjekti oklevaju da investiraju, rast stagnira, dok strane firme uz čiju bi pomoć privredna aktivnost mogla da se obnovi, okleva i zbog stabilnosti sistema investira u susedne države. 2011.godine EU ima 27 država (od kojih su 17 država, članice jedinstvene monetarne zone eurozone). Bivše socijalističke države koje danas prednjače u tranziciji i razvoju nove ekonomije tržišta i znanja su: Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska i Slovenija (u 2009.godini, godini velike ekonomske krize, koja je zahvatila ceo svet, Poljska je bila jedina država EU sa pozitivnim privrednim rastom 1,6% - čak je na tržištu rada Poljske radilo 2.500 građevinskih radnika iz bivše Istočne Nemačke). Identična tranzicija sitema, očekuje i države Zapadnog Balkana u procesu pristupanja EU, u periodu od 2010.-2020.godine.

MEĐUNARODNA TRGOVINA September 13, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/09/13/medunarodna-trgovina/ Međunarodna robna razmena dostiže najveći razvoj u XIX veku. U periodu od 1830.godine do 1913.godine, obim trgovinske razmene u svetskim okvirima, povećao se dvadeset puta. Pronalasci (parna mašina, motor sa unutrašnjim sagorevanjem i električna energija) 25

omogućavaju da se smanje troškovi prevoza i olakšavaju razmenu. Rast stanovništva u svetu kao i obim proizvodnje, podstiču na međunarodnu trgovinu. U XX veku, zahvaljujući velikoj ekonomskoj obnovi, ponovo dolazi do oživljavanja međunarodne trgovine, ali prvi svetski rat i kriza iz 30-ih godina, dovode do znatnog smanjenja trgovinske razmene. Sve veći protekcionizam samo pogoršava ekonomsku krizu. Trgovina u svetskim okvirima ponovo počinje da se odvija tek po završetku drugog svetskog rata, neposredno posle toga i privredni rast. Na slobodnu razmenu povoljno deluje osnivanje GATT-a. Ekonomska kriza, izazavana poremećajem međunarodnog monetarnog sistema početkom 70-ih godina XX veka i naftni udar 1973.godine vode ekonomije u stagflaciju (ekonomsku recesiju i inflaciju). Smanjen je obim međunarodne trgovine ali se ona ne ruši kao u vremenu krize iz 30-ih godina. Međutim, zbog krize i izbijanja u prvi plan zemalja s veoma malim troškovima proizvodnje (Japan u sektoru automobila i zemlje Jugoistočne Azije u tekstilnoj industriji), ponovo je uveden protekcionizam u vidu barijera bez tarifa, koji usporava rast međunarodne trgovine. Sredinom 80-ih godina XX veka, vezu trgovine među triom, Severna Amerika - Azija-Pacifik - Zapadna Evropa, zamenjuje vizija međunarodne trgovine odnosa Severa s Jugom, koja preovlađuje. U svakoj od tih zona, vode se pregovori o zaključivanju sporazuma o slobodnoj trgovinskoj razmeni ili o carinskim savezima. Evropa tokom XIX veka, kao glavni trgovinski akter u svetu, realizujuje 70% od celokupne trgovinske razmene (Velika Britanija 20%, slede je Francuska i Nemačka), pri čemu se do kraja veka smanjuje učešće Velike Britanije i iznosi 14%, ali ona i dalje ostaje najotvorenija nacija za trgovinsku razmenu. Tokom XX veka, znatno se menja profil međunarodne trgovine. SAD izašavši iz rata ekonomski ojačane, dominiraju od 1950.godine svetskom trgovinom (32% od celokupnog izvoza u svetu), ispred Velike Britanije. Njihov udeo se smanjuje već 50ih i 60-ih godina XX veka, dolaskom SR Nemačke i Japana na svetsko tržište, koji postaju druga i treća trgovinska sila u svetu. Karakteristična pojava za kraj XX veka, predstavlja sve veća uloga istočnoazijskih NIRD-a (Hongkong, Južna Koreja, Singapur i Tajvan), koje karakteriše snažan ritam privrednog rasta, koji se oslanja na praksu agresivne trgovine (glavno tržište su industrijski razvijene države). Tokom 90-ih godina XX veka, NIRD Azije (Tajland, Malezija i Indonezija sa Kinom), dobijaju sve više na značaju u međunarodnoj trgovinskoj razmeni. Zašto države trguju jedna s drugom? Da li sve države imaju koristi od međunarodne trgovine? Zašto se određena država specijalizuje za izradu određenog proizvoda? Zašto neke države prevashodno razmenjuju identična dobra? Razni teoretičari odavno pokušavaju da nađu odgovore na ova pitanja. Jedna država raspolaže apsolutnom prednošću, kad može efikasnije od druge države, da proizvede određeno dobro. Za dve države je uvek korisno da međusobno trguju, pod uslovom da se svaka od njih specijalizuje za dobro koje ima najveću apsolutnu prednost ili najmanju apsolutnu nepovoljnost. Čak i da država proizvodi sva dobra efikasnije od drugih, ima interesa da proizvodi samo ono dobro u kome je mnogo efikasnija, dok realizaciju ostalih proizvoda prepusti drugim državama. To joj omogućava da proizvodi više i stvori dobit u trgovinskoj razmeni. Obzirom da podela dobiti zavisi od svetske tražnje, država koja se specijalizuje za proizvod koji se slabo traži, ima mali deo dobiti u svetskoj razmeni. Takođe, obzirom da komparativne prednosti zavise od troškova proizvodnje (od raspolaganja faktorima proizvodnje), država s više radne snage je jeftinjija i biće joj lakše da proizvodi robu, koja zahteva mnogo radne snage. Otvaranje međunarodne trgovine na ovaj način, dovodi do povećanja proizvodnje dobara čiji su faktori proizvodnje (mašine ili radna 26

snaga) obilni. Tako da one države koje nemaju dovoljno faktora proizvodnje, postaju gubitnici prilikom otvaranja prema međunarodnoj trgovini. Ovakve stare teorije su uvek aktualne. Prema teoriji komparativnih prednosti u interesu je jedne države, čak manje produktivne od druge, da se otvori za međunarodnu trgovinu. Postoje i situacije kada je poželjan protekcionizam, npr. kada se omogućava sticanje komparativnih prednosti ili ako je trgovinski deficit suviše veliki. Stvarnost međunarodne trgovine, ne potrvđuje uvek valjanost klasičnih teorija. SAD-u ne nedostaju mašine, ali one su dugo izvozile dobra za koja je radna snaga bila glavni faktor proizvodnje. Ovakvo objašnjenje leži u neofaktorskom pristupu proizvodnji, u kome postoje dva tipa radne snage nekvalifikovana i kvalifikovana. Kvalifikovana radna snaga traži ulaganje kapitala. Pristup zvani ,,neotehnološki,, bavi se razmatranjem sposobnosti država da razvijaju nove proizvode, koje će samo one moći da proizvode izvesno vreme. Međunarodna trgovina prati životni vek proizvoda - izvoz počinje u fazi rasta proizvoda i zamenjuje se uvozom, kad drugim državama pođe za rukom, da kopiraju novo dobro i da ga efikasnije proizvedu, zahvaljujući npr. jeftinoj radnoj snazi. Zato je bitno za državu sa skupom radnom snagom, da stalno razvija nove proizvode. Protekcionizam predstavlja politiku zaštite nacionalne proizvodnje od uvoza iz drugih država (može imati više oblika: carina, ograničenje uvoza, u vidu propisa ili administrativnih mera, subvencije…). Višestruko je delovanje protekcionizma na dobrobit države koja ga uvodi (protekcionizam u kraćem periodu je relativno dobar za oporavak ali ne i jači razvoj nacionalne privrede). Uprkos međunarodnim naporima da se protekcionizam smanji, idalje ga pojedine države koriste. Po završetku drugog svetskog rata, vlade (posebno, američka), žele da spreče povratak na situaciju iz 30-ih godina XX veka, kada je protekcionizam naneo veliku štetu privrednom rastu i međunarodnoj trgovini. Da bi se izbegao povratak na protekcionizam, utvrđena su tri cilja: stvaranje zakonom uređenog okvira za obezbeđenje međunarodnih trgovinskih odnosa; prihvatanje pravila za zaštitu od donošenja jednostranih odluka o ograničavanju razmene; postepeno ukidanje trgovačkih barijera (na tim principima osnovan je 1947.godine GATT - generalni sporazum o tarifama i trgovini, na konferenciji u Ženevi). Postepeno od običnog sporazuma, GATT postaje okvir za povremene pregovore o ubrzanju liberalizacije trgovinske razmene (pregovori se odvijaju u rundama i protežu se više godine). STO (svetska trgovinska organizacija) počinje sa radom 1995.godine, od kada rešava trgovinske sporove nastale među državama članicama.

MULTINACIONALNE KOMPANIJE September 15, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/09/15/multinacionalne-kompanije/ Multinacionalna kompanija je firma, koja ima najmanje jednu filijalu za proizvodnju ili prodaju izvan svoje nacionalne teritorije (ova definicija se primenjuje i na banke). Ubrzanje multinacionalizacije poklapa se s početkom ekonomske krize - tehnička revolucija tražila je velike investicije, koje su mogle biti rentabilne samo na svetskom prostoru. Osnivanjem svojih filijala u više država, firme uvode nove proizvodne strukture koje prevazilaze nacionalne okvire (novi ekonomski prostor, koji prevazilazi prostor države-nacije, jeste multinacionalni 27

prostor). Ekonomski odnosi koji se formiraju u tom novom prostoru, omogućavaju stvaranje svetske (globalne) ekonomije sa međunarodnom konkurencijom ne samo između preduzeća, već i između država (koje pokušavaju da privuku kapital i preduzeća) i radne snage (koja treba ostati konkurentna, kako bi sprečila izmeštanje daljeg razvoja multinacionalne kompanije iz svoje države). Da bi privukla preduzeća, država mora da obezbedi stabilnost svoje ekonomije u oblasti deviznog kursa, stope inflacije i poštovanje prava svojine. Država subvencijama pomaže preduzećima koja dolaze i omogućava im da smanje troškove proizvodnje, npr. ublažavanjem propisa o tržištu rada. Velika tražnja unutar države, predstavlja faktor za privlačenje multinacionalnih kompanija. Direktne strane investicije (DSI) imaju veliki uticaj na zapošljavanje i razvoj. Multinacionalne firme otvaraju radna mesta u državi domaćinu na štetu svoje države porekla. Transferom svoje tehnologije i načina upravljanja iz jedne države u drugu, one pomažu državi domaćinu da postane produktivnija. Analiza posledica multinacionalnih kompanija po zapošljavanje je veoma kompleksna, jer su efekti, i pozitivni i negativni, i direktni i indirektni. Za sada ni jedna od studija nije omogućila da se izmeri globalan efekat multinacionalnih kompanija na zaposlenost. Međutim, poznato je da su ovi efekti slabi u poređenju s makroekonomskim faktorima koji određuju aktivnost svake države. Poznato je i da zaposlenost u multinacionalnim kompanijama raste sporije nego njihove rezerve DSI. Zapaža se da raste kapitalna intenzivnost (odnos kapitala prema broju zaposlenih) multinacionalnih kompanija, što ukazuje na sve veće korišćenje tehnologija i mašina na štetu rada. Brže se povećava zaposlenost u filijalama, nego u matičnim kućama. Da bi se izmerio uticaj multinacionalnih kompanija na državu porekla, trebalo bi uzeti u obzir zaposlenost u firmama koje su došle na nacionalnu teritoriju.

MEĐUNARODNI MONETARNI ODNOSI September 17, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/09/17/medunarodni-monetarni-odnosi/ Devizni kurs izražava cenu novca u drugoj valuti. Na deviznom tržištu se kupuju i prodaju devize (konvertibilan strani novac). Devizni kurs jedne valute utvrđen je u zavisnosti od ponude i potržnje datih deviza (kad je valuta izuzetno mnogo tražena, povećava se njen kurs i obrnuto - plivajući kurs). Subjekti koji oblikuju ponudu i potražnju deviza (dileri) najčešće rade za račun preduzeća ili banke. Oni obavljaju transakcije u salama velikih međunarodnih finansijskih tržišta (London, Frankfurt, Pariz, Tokio, Njujork…). Ostali presudni akteri deviznog tržišta su centralne banke, koje imaju zadatak da brane kurs svog novca, ako je on napadnut (ako se suviše mnogo prodaje), odkupljujući ga kad procene da je njegov kurs suviše nizak (sistem fiskalne zamene ili nečistog plivanja). Da bi se obavile operacije deviznog otkupa, potrebno je da centralne banke raspolažu devizama (radi mogućnosti prodaje i odbrane nacionalne valute otkupom na finansijskom tržištu). Najčešće je količina deviznih rezervi centralne banke ograničena, dok su finansijski izvori dilera sve veći, zahvaljujući liberalizaciji kretanja kapitala. Devizno tržište omogućava razmenu dobara i usluga u međunarodnim okvirima. Većina preduzeća želi da bude isplaćena ili u nacionalnoj valuti ili u dolarima (zvaničnoj međunarodnoj valuti). Preduzeća koja trguju na međunarodnom tržištu, moraju da menjaju svoju nacionalnu valutu za dolare ili nacionalnu valutu svojih poslovnih partnera. 28

Tako da devizno tržište ne omogućava samo razmenu dobara i usluga na međunarodnom tržištu, već omogućava i pokrivanje rizika zamene. Tržište za zamenu novca, omogućava operacije kupovine i prodaje, s ciljem da se izvuče dobit iz razlika u deviznom kursu iste valute na različitim finansijskim tržištima. Na operacije arbitraže, nadovezuju se operacije špekulacije, koje se sastoje u predviđanju deviznog kursa i u ostvarivanju dobiti na osnovu takvih predviđanja. Međunarodni monetarni sistem (MMS) podrazumeva skup monetarnih pravila koja omogućavaju dobro funkcionisanje međunarodne trgovine. Potreba za jedinstvenim međunarodnim novcem, ukazala se neposredno posle uspostavljanja ekonomskih celina i razmene roba među njima. Barijera trampe, ne bi mogla da se drugačije prevaziđe ni među pojedincima, ni među zajednicama. Konvertibilnost predstvalja dvostruki aspekt (međunarodni novac je prihvaćen u svim državama i može se menjati). Treba poštovati stabilnost valutnog sistema (novac-reper), kako nebi došlo do poremećaja trgovine u međunarodnim okvirima. Funta sterlinga i dolar, naizmenično su imali ulogu ,,međunarodnog novca,, zahvaljujući zlatnim rezervama Velike Britanije i SAD i dobrom zdravlju njihove ekonomije. Razvojem kreditnog novca, počev od industrijske revolucije, menjaju se pravila međunarodnog monetarnog sistema. Nastanak privatnog MMS-a (sa kreditnim novcem velikih multinacionalnih privatnih banaka - 1971.godine), paralelno s nestankom zvaničnog MMS-a iz Breton Vudza, predstavlja značajan monetarni događaj. Međunarodno kretanje kapitala rezultat je kupovine dužničkih hartija od vrednosti (obveznica, trezorskih zapisa…) ili akcija koje obavljaju dileri iz druge države u odnosu na državu, u kojoj su emitovane hartije od vrednosti. Takođe, ono obuhvata i direktne strane investicije (multinacionalizacija kompanija), ali je ta komponenta od manjeg značaja u odnosu na čisto finansijske tokove. Finansijski tokovi su postali brži od 80-ih godina XX veka, zahvaljujući ublažavanju propisa za tržišta kapitala i tehničkim inovacijama koje omogučavaju trenutnu dostavu informacija i operacija (kupovinu ili prodaju hartija od vrednosti). Kretanje kapitala je uzelo toliko maha, da su od tada tokovi kapitala nezavisni od realnih tokova (robe i usluga) ili međunarodnog dohotka od kapitala (kamata na pozajmljeni novac, dividende). Tako, bitni elementi, kao devizni kurs jedne valute ili finansijska sposobnost jedne ekonomije, ne zavise više samo od realnih faktora ekonomije, nego i od odluke međunarodnih investitora. Dihotomija realne i finansijske sfere daleko je od potpune, jer se strani investitori pri donošenju odluka, uglavnom oslanjaju na realnu sferu. Ponašanje međunarodnih investitora utiče na zdravlje ekonomije i zato im države posvećuju veliku pažnju. Budžetski deficit i investicioni projekti preduzeća mogu se finansirati stranim kapitalom (nije ograničen i lako nestaje, pa se države i finansijska tržišta nadmeću, kako bi ga privukli). Strani kapital zahteva dobar nivo razvijenosti finansijskog tržišta, koje omogućava brze operacije i dobre informacije, ali isto tako i dobru ekonomsku politiku, koja će oterati sve sumnje stranih investitora. U nedostatku dobre ekonomske politike, kamatne stope (dohodak koji se isplačuje stranom kapitalu) moraju biti visoke, što može usporiti privredni rast. Ekonomsko nacionalno rešenje predstavlja, obuzdavanje inflacije, budžetskog deficita i privlačenje stranog kapitala s malom kamatnom stopom. Izvan ovakve politićke opcije, manevarski prostor vlada država, ostaje veoma ograničen. Stvaranje prostora za fiksne paritete, predviđeno je Rimskim ugovorom, ali su tek 1972.godine, posle pada bretonvudskog sistema evropske zemlje (Nemačka, Belgija, Danska, Francuska i Holandija) uspostavile monetarnu saradnju i smanjile prostor za fluktuaciju svojih deviznih kurseva, bez obavezne intervencije centralnih banaka. Ovakav 29

prostor ubrzo pokazuje ograničenost i umesto njega 1979.godine, uspostavljen je evropski monetarni sistem (EMS). Odgovor na nedostatke EMS-a predstavlja evropska i monetarna unija (EMU - 80-ih godina XX veka), koja treba da omogući uvođenje jedinstvene valute, osnivanje centralne evropske banke i vođenje jedinstvene monetarne politike na osnovu usaglašene ekonomske politike država članica. Svaka država članica EMU napušta svoj monetarni suverenitet u korist ,,zajedničkog suvereniteta,,. Jedinstvena valuta, nije bez rizika. Jaz među ekonomskim situacijama različitih država članica, predstavljaće ubuduće opasnost po jedinstvenu valutu. Ukidanjem nacionalnog deviznog kursa i ograničenja nametnutih budžetskom politikom EMU, zabraniće zemljama pogođenim ekonomskom krizom da sprovode politiku obnavljanja privrede pomoću izvoza (devalvacija deviznog kursa) ili javnih rashoda. Samo seoba radnika, fleksibilnost plata i cena ili politika budžetskog transfera među državama, mogu omogućiti državi da izađe iz recesije (vrlo slabo razvijeni u Evropi), ali postoji i mala mogućnost da se jedna evropska država nađe u krizi, a da nisu pogođeni njeni partneri, s obzirom da je trgovinska međuzavisnost veoma jaka (što će se pokazati kao realna mogućnost i opasnost za 17 država eurozone, u toku najveće ekonomske krize koja je zahvatila globalnu ekonomiju 2008.godine - koja je stabilizovana u toku 2009.godine - ali 2010.godine idalje traje u globalnim razmerama, sa tendencijom mogućeg novog ekonomskog šoka u 2011-2012.godini). Evro postaje zajednička valuta EMU od 1.Januara 1999.godine. Uoči nestanka, nacionalne valute privremeno opstaju i vezane su međusobno za evro (definitivnim kursom konverzacije). 1.Januara 2002.godine, banknote i kovan novac u evrima su pušteni u promet, dok su nacionalne valute još bile u opticaju (povučene iz opticaja 17.Februara 2002.godine). Evro zona (sa 17 država od 27 država članica EU), raspolaže BDP-om koji se može uporediti s BDP-om SAD (pri čemu su rezerve i uloga EU u međunarodnoj trgovini veće, tako da bi evro mogao da ugrozi dominaciju dolara na međunarodnom trištu). Evro je prilikom puštanja u opticaj imao paritet prema dolaru 1€ = 1,17$ dok je dve godine kasnije paritet bio 1€ = 0,85$. Pad evra olakšava izvoz ali otežava uvoz, koji postaje skuplji, posebno uvoz nafte čija cena raste jer je plaćena precenjenim američkim dolarom. Razlog za pad evra valja tražiti, u boljem zdravlju američke ekonomije, zabrinutosti investitora zbog proširenja EU, strukturnim slabostima evrozone (budžetski deficit država članica, suviše visoka obavezna plaćanja dugovi, nedovršeno ublažavanje jedinstvenih propisa…). U iščekivanju dogovora unutar EU, evro predstavlja na početku XXI veka samo 18% rezerve centralne evropske banke (dok su rezerve dolara u centralnoj američkoj banci 63%), uz 48% međunarodne trgovine koja se obavlja u dolarima. 10 godina kasnije (u sred velike ekonomske - hipotekarno-investicione krize, koja je eskalirala u SAD u toku 2008.godine i proširila se na globalnu ekonomiju, zahvativši celokupan međunarodni monetarni sistem), dolar idalje prestižno preti evru (zbog strukturnih slabosti pojedinih članica evrozone: Grčke, Portugala, Španije i Irske - budžetskih deficita, velikih dugovanja, pada nacionalnog BDP-a i velike recesije) i dovodi u veliku opasnost, stabilnost evrozone. Špekulativne prognoze ukazuju na mogućnost ,,valutnog ratovanja,, globalnih sila.

30

SEOBE STANOVNIŠTVA September 19, 2011. BorskiEkonomskiForum - borefor http://borefor.wordpress.com/2011/09/19/seobe-stanovnistva/ Pod pojmom ,,seoba,, podrazumeva se svako kolektivno kretanje stanovništva. U zavisnosti trajanja i udaljenosti putovanja, postoje dnevne (seobe pograničnih radnika), privremene i definitivne seobe. Termin ,,seobe,, obično je u upotrebi prilikom označavanja dve poslednje kategorije. Privremene ili definitivne seobe, mogu biti u nacionalnom okviru (interne seobe) ili izvan njega (međunarodne seobe). Otkriće Amerike dovelo je do velikih seoba iz Evrope u Severnu i Južnu Ameriku, koje su trajale nekoliko vekova, dok se u isto vreme obavljalo ,,prinudno,, preseljavanje robova iz Afrike. Od XVI do XVII veka, španci, portugalci, francuzi, britanci, nemci, holanđani, šveđani prelazili su na drugu stranu Atlantika. Seobe su se još više povećavale u drugoj polovini XIX veka, sve do izbijanja krize 30-ih godina XX veka. Tokom tog perioda, nemce i britance zamenili su stanovnici mediteranskih država, rusi i predstavnici svih nacionalnosti Austrougarskog carstva. Pored ostalog, u toku prve polovine XX veka, ruska revolucija, prvi i drugi svetski rat, doveli su u Evropi i na Dalekom istoku, do velikih dobrovoljnih ili prinudnih seoba stanovništva. Dnevne seobe zbog posla, odnose se na veliki deo stanovništva industrijski razvijenih država s visokim stepenom urbanizacije. Razlog za privremene seobe, nekada izvor sezonske radne snage u poljoprivredi, sada su velika gradilišta (brane) ili odmarališta (letnji odmori ili zimski sportovi u Evropi). Transnacionalne i transkontinentalne seobe, umesto privremenih, postaju trajne, bez obzira na prvobitni plan iseljenika. Motivi za odlazak iz svoje države su različiti, ali se najčešće odnose na mogućnost za rad i bolji životni standard u zemlji prijema, političke ili verske razloge, koji više ne omogućavaju stanovništvu da živi u svojoj državi. Početkom 90-ih godina XX veka, uvode se kvote i izvestan broj industrijski razvijenih država, čak odbija da primi iseljenike ili izbeglice, posle manje više dugog perioda otvorenosti granica (SAD i Evropa, jer je imigricija postala velika od 50-ih godina XX veka). Od tada se ulazak u zemlje izbora vrši ilegalno i to u velikom broju (seobe iz Meksika u SAD).

31