BIBLIOTEKA

VOJVODJANSKOG MUZEJA
V.S. 61/XX, 33 1925

33 књига

ДРУШТВА СВ. САВЕ

књига 33

БРАСТВО

Брат је мио, које вере био

СТ. КУЉБАКИН

О ЈЕЗИКУ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА
ГРАФИЧКИ ИНСТИТУТ ''НАРОДНА МИСАО'' А.Д. ДОБРАЧИНА 47.

БЕОГРАД
1925.

1

и М. 2 . Уједињење различних делова једног истог народа врши се силом политичких прилика. У старој су Панонији друге половине IX. нарочито за изражавање нових појмова. скоро до краја прошлог века оно је било спорно. делимице пак позајмљене из туђих језика. Ово питање има дугу историју у нашој науци. створили словенску националну цркву. Она друга теорија позната је у науци под називом македонске теорије. Културни рад Словенских Апостола био је један од најомиљенијих темата за научнике од првог момента. њихова је идеја била.д. саставили прву словенску азбуку те су овим ударили темељ словенској националној култури. диявoлъ (ђaвo) и т. Браће лежи диалекат њиховог завичаја. — св.—да су сви народи подједнаки пред Богом: када их на путу у Рим. него грчки. живели преци Словенаца. Ови су културни фактори — на првоме месту заједнички књижевни језик па онда и заједничка књижевност. заједнички правни односи и т. Они су први прогласили право словенских народа да живе својим самосталним духовним животом. — наука о Словенима. У овоме свом чланку хоћу да се мало дуже задржим на једној тачки културног рада Св. Читаоци Браства имали су прилике да се упознају са тим радом Ћирила и Методија. захваљујући лепом чланку покојног В. Ове су речи делимице створене из народне језичке грађе.—дубоко-хришћанска у својој основи. али такво уједињење не може бити чврсто. обрадили су народни диалекат панонских Словена. а и у речник књижевног језика улази више речи за апстрактне појмове. највећег слависте нашега доба. који народни словенски диалекат лежи у основи тог језика. Ћирил им одговори: ''Зар не пада киша од Бога на све подједнако? Зар не сија сунце такође на све? Зар не удишемо сви подједнако ваздух? Зар вас није срамота само три језика признавати. Ћирила и Методија. према томе панонска теорија јесте теорија о словеначком пореклу књижевног језика Словенских Апостола. Писма. ако нема културних фактора који уједињују народ у једну културну целину. израђивао у неколико под утицајем грчког језика. али је синтакса много компликованија. Они су дали Словенима превод Светог Писма на њихов језик. као што су у народном диалекту. заједничка уметност. Сваки се књижевни језик ствара на основу каквог народног диалекта те се затим поступно шири на терену мање-више сродних диалеката. иереи (свештеник). Јагића.О ЈЕЗИКУ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА Огромне заслуге Словенских Апостола пред словенским светом познате су сваком. одмах пада у очи свакоме који се упознао са његовим најстаријим споменицима.. Књижевни језик увек претставља унеколико вештачку обраду народног језика: гласови су му и облици исти. Преводило се са грчког те није никакво чудо што су у књижевни језик ушле многе грчке речи. за које појмове није било домаћих израза у народном словенском диалекту Ћирила и Методија: ангелъ. створили први словенски језик који је служио као орган културе читавом низу словенских народа. везаних са хришћанством. Да се књижевни језик Ћ.д. када је никла наука словенске филологије. Тако исто природно је да се под утицајем грчког текста са којега се преводило јавило више синтактичких обрта који по својој природи нису словенски. (анђео). а да сви остали народи буду слепи и глуви?''. наиме на њиховом књижевном језику. не може бити дугог века.. којих речи нема у народном диалекту. и М. други су пак тврдили да у основи књижевног језика Свв. Тако је створен и старословенски језик којим су се послужили Словенски Апостоли за свој превод Св. в.—околине Солуна. нападоше претставници доктрине да се Бог може славити само на три језика. Али се јавља питање. јер књижевни језик мора да служи изражавању компликованијих мисли. у Млецима. две научне теорије бориле су се одавна те су научници били подељени у два логора: по мишљењу једних Ћ. Управо је тај књижевни језик створен у самом процесу превода. Сада се научни спор о пореклу старословенског језика Ћирила и Методија може сматрати као дефинитивно решен и то у корист македонске теорије.

т. — познато је да су Браћа почела са преводом Светог Писма још пре него што су пошла за Моравску. то су словенске речи које се употребљавају обично у западнословенским крајевима. постъ (из немачког). али пошто су Словенски Апостоли радили на чехо-моравском терену. имају грчко порекло. А друго. Такве су речи мисса. како се оне огледају у њиховој азбуци и у најстаријим очуваним преписима са њихових превода. Старословенски у својој основи није никако чехоморавски. у чешком (чехоморавском) српском ћ. јер стварање књижевног језика није тако лака ствар а да се оперише са мало познатим језиком.Може се навести много што-шта у прилог те теорије. јер је потпуно неоснована и произвољна: историја не зна ништа за какву обимну промену насеља на терену старе Моравске. acetum). века насеље старе Моравске било у језичкоме погледу исто што и насеље Паноније. док у језику Словенских Апостола налазимо у таквим случајевима сугласничке групе шт. µ ι σ σ α . француских. Потпуно је јасно да ове лексичке црте језика Ћирила и Методија не вреде много за одређивање његовог порекла. ђ (ноћ. а да је силом историских прилика послужио за сврху организације националне словенске цркве у Моравској куда су Браћа била одређена са црквеном мисијом од стране византијског цара Михаила III. као што су рhснота (истина.'' Многе такве речи које су се сматрале још у другој половини прошлог века као ''панонизми'' или ''моравизми'' за савремену науку нису више такви. жд (ношть. meze). Затим не би имало смисла да се Свето Писмо преводи на језик панонских Словена за моравске Словене. 3 . meja). тако у српскоме имамо пуно речи турског порекла.. Св. година у значењу нашег час (у чешкоме). отокъ и т. које су до нас дошле а чија је историска вредност потврђена многим научним истраживањима. али су ови главни докази да је она тачна. братръ. и М. латинских. Па треба нагласити и то да су Браћа дошла у Панонију тек после трогодишњег рада у Моравској а пре тога нису никако могла да се упознају са језиком панонских Словена. попъ. Познато је из старих биографија Словенских Апостола. талианских. Тако олтарь. олтарь. Ево у чему је ствар: панонске речи латинског порекла прво су ушле у грчки језик па онда доспеле из грчког у старословенски језик Ћирила и Методија. Са друге пак стране. мађарских. комка. — сада у словеначкоме). j (noč. у њихов превод неминовно су морале ући речи које су се употребљавале на том терену те су му дале у неколико западну боју. мисса. Например. то јест за Словене чији су потомци савремени Чеси (Чехо-Моравци). поганъ и ако су у својој основи латинске речи. z (noc. межда). а и из туђих језика. немачких. Не може бити сумње да је тај превод намењен јужним Словенима који су се налазили у оквиру политичког и културног утицаја Византије. у словеначком — č. у сваки језик улазе поједине речи из суседних диалеката. још у Цариграду. Ћ. нимало се не поклапају нити са главним особинама чехоморавског језика нити са особинама словеначког. локва. То су са једне стране речи несловенског порекла које су позајмљене из латинског или немачког језика. да су у Моравској у оно доба живели преци данашњих Словенаца.ј. међа) одговарају с. а и речи грчких. Како су онда Браћа могла у Моравској преводити на језик панонских Словена? Ову неодољиву логичку тешкоћу понеки су научници покушали савладати помоћу историске хипотезе да је у другој половини IX. Пре свега лексичке црте нису главно у језику. поганъ. односно сматрале су се као позајмљене из тих језика. Заштитнике панонске теорије завела је лексичка страна старословенског језика: они су нашли у најстаријим споменицима овог језика доста речи западне боје. На крају крајева све овакве претпоставке не помажу ништа. = братъ (у чешкоме). То је прво. Али ова хипотеза пропала је у науци. јер и у грчкоме налазимо αλ τ α ρ ι ν . оцьта (сирће — лат.д. У исто време треба бити врло опрезан са одређивањем ових лексичких ''панонизама'' или боље рећи ''моравизама. и то на позив Моравског кнеза Растислава. када још нису имала појма о језику панонских Словена. и тоје главно: основне гласовне особине старословенског језика Солунске Браћe. а и помоћу ученика чехоморавског порекла. не би могли преводити на какав други народни словенски диалекат до на онај који им је био добро познат.

Књижевни језик Ћирила и Методија може се звати тако исто ''староцрквено-словенски. у словенском преводу налазимо сØбота са носним вокалом. а још мање о диалектима данашње Македоније. —језика Ћирила и Методија (в. а то је могло бити у завичају Солунске браће. века . д. а има се на уму и лингвистичка историја народа т. Уопште остаје нам до сада потпуно непозната диалекатска слика Македоније IX. преводили Св. Ове су и овакве речи доспеле из грчког народног језика у онај словенски диалекат околине Солуна који су добро познавали Словенски Апостоли те су они на тај диалекат. Историске и филолошке науке имају као сврху да расветле прошлост човечанства као целине. а тако исто и прошлост појединих његових делова. него помаже историчару да осветли етничку и политичку прошлост народа. реч оток — у нашим западним крајевима. који одговара народном грчком σ α µ β α τ ο ν . Овим се називом наглашује његова историска улога и његов вештачки карактер који је у осталоме одлика сваког књижевног језика: књижевни језик Словенских Апостола добио је тај карактер примањем у великој количини грчких речи а делимично и израза који су се употребљавали у Моравској (братръ и сл. 246 с. нити у старој Панонији. облике и речи они имали. какве су гласове. а и стварањем компликованијих синтактичких обрта. Тако исто за реч попъ мислили су да је немачког порекла. Писмо. историја његовог језика. Понеке речи словенског порекла на које су се заштитници панонске теорије позивали. На тај начин.πα γ α ν ο ς . процес његових миграција и процес стварања политичких организама. прhдъдверие. Тако например. очигледно. реч локва постоји и у српским диалектима. као што није потпуно јасан ни историски процес којим се створило садашње стање Македоније у језичкоме погледу. Заиста.'' као што га зову понеки научници. века. Треба одмах нагласити да би било погрешно изводити из језичке слике коју претставља тај диалекат југоисточног дела Македоније какве шире закључке о диалектима ондашње Македоније уопште.). Са друге стране. а тако исто стварањем по угледу на грчке речи нових словенских речи које можда нису биле познате народним словенским диалектима (благовhстити.). — познато је да је околина Солуна била словенска. ''Старословенски'' или ''староцрквенословенски'' језик има велику научну вредност и велики историски значај. прhждезъвание и сл. у ствари постоје и у јужнословенским диалектима. Белић мисли да данашњи диалекти западномакедонски претстављају резултат мешања старих српских диалеката и диалеката који су продужење старословенског говора југоисточне Македоније. историја књижевности и уметности једног или другог народа. чак и лексичка страна језика Словенских Апостола не може пружити доказа у прилог панонске теорије.ј. a не књижевном грчкоу σα β β α τ ο ν (съмбота у савременим македонским диалектима) или старословенско кревато одговара добро грчком народном κρ ε β β α τ α које се огледа и у српском кревет. а не грчком књижевним κρα β β α τ ο ς и т. међутим та реч постоји и у грчкоме у облику π α π α σ . као на речи западнословенског порекла које су могле ући у словенски превод само у Моравској или у старој Панонији. Да се задржимо прво на његовој научној вредности. реч комка (комкати) у Македонији. Зато га многи научници називају ''старословенски језик'' имајући на уму његову основу — старословенски диалекат околине Солуна. његово La Macedoine. Проф. политичка и културна прошлост. понеке позајмљене речи грчког порекла у словенском преводу Јеванђеља показују да се преводило на јужнословенски диалекат који се налазио у непосредном додиру са грчким народним језиком. Књижевни језик Ћирила и Методија израђен је дакле на основи једног јужнословенског диалекта друге половине IX. у свакоме погледу. — а не у Моравској. благословити. Али наука о језику задовољава не само своје сопствене научне интересе. Има се на уму етничка.). делимице опет под грчким утицајем. хоћe да зна како су говорили наши преци. Од свих теорија и погледа који су до данас изношени о македонским диалектима ова је претпоставка највероватнија. Наука о језику хоће да објасни савремени језик народа његовом прошлошћу. реч оцьтъ за сирће још се и сада употребљава у Скопској Црној Гори а и у другим нашим Југозападним крајевима. 4 .

-слов. Дакле некада је и у српском било сънъ. Старије је дакле стање српског језика које се огледа у његовим архаичним диалектима а и у његовим најстаријим споменицима (XII. Ови су се вокали изговарали као носно o и носно е у француским речима bon. дьx. mensо и сл. српским дах. свhшта = свећа. оригинални преводи Словенских Апостола и њихових непосредних ученика нису нам дошли. прелазећи исте или скоро исте ступњеве у своме развитку. веку и у српском језику: у латинској повељи 892 г. спомиље се име српског кнеза Мутимира још у старијем облику Muncimirus. жд у случајевима када се у српском изговарају h и ђ.д.ј. межда == међа и т. X. бhло. bealo или baelo. син у старословенском је одговарао изговор ты. Старословенски језик сведочи да су сви словенски језици пa и српски преживели стадиум са два полугласника. рожден = рођен. Садашњем изговору ти. льв и т. сынъ са тврдим вокалом ы. — у таквим случајевима у старословенском се изговарао вокал за који је Ћирил измислио нарочито слово h (''јат''). лав — ст. ronka. Ми немамо никаквих или скоро никаквих података о томе како се говорило српски у IX. Да завршим општу карактеристику гласовне стране старословенског језика. Садашњкм српским речима сан..ј. речник огледају у истим споменицима. века. Још је једна интересантна гласовна особина старословенског — глас dz поред простог z. нити какав је био у IX—Х веку руски језик или пољски језик и т. Анализа старословенског правописа води закључку да се тај глас изговарао као широко е т. — можемо створити себи појам о језику Ћирила и Методија на основу преписа Х—XI в.. дьнъ. јер су ти језици браћа. Старословенске речи лhто. Нема никакве сумње да су се тако изговарале те речи у IX. који су се одавна развијали паралелно. него са неким муклим вокалом који називамо полугласник. дъхъ. Да наведемо пар примера. И у својим облицима старословенски језик сачувао нам је слику старијег стања свију словенских језика.ј. чак и XI. мошть == моћ. Створивши себи појам о језику Ћирила и Методија можемо тим самим доћи до закључка о томе какав је био и српски. Једна од најмаркантнијих гласовних особина старословенског језика. а има и сада још диалеката (у Црној Гори и у југоисточним нашим крајевима) у којима се те речи изговарају не са вокалом а. За те гласове Ћирил је измислио нарочита слова œ. синтакса. века) то је стање гласовног система са једним полугласником: сьн. а то значи и српског.. веку. поменућу укратко још две-три гласовне његове црте. ношть = ноћ. на тај се начин реч рука изговарала као р@ка т. глас средњи између е и а. Нема сумње да је тај глас био познат у најстарија времена и српском језику. старословенски језик је од великог значаја. Анализа старословенске азбуке и старословенског правописа доводи нас до закључка да су у језику Ћирила и Методија постојала два носна вокала: носно о и носно е. а у нашим јужним диалектима је (у кратким слоговима) или ије (у дугим слоговима). львъ и т. дън. мы. в. чији се облици. као и свим другим словенским језицима. Али пошто су преписивачи радили савесно и марљиво и нису мењали свесно текст са којега су преписивали. дан одговарају у старословенском сънъ. 5 . за који глас опет као што и за ''јат'' налазимо у старословенској азбуци нарочито слово. као у рускоме. д. У старом српском језику било је сьн. јесу сугласничке групе шт. дьнь (са полугласником и на крају). — јер је то било Свето Писмо. рhка и сл. веку. Истина. У случајевима када гласу е штокавских екавских диалеката одговара у икавштини глас и. дьн. али се тај глас у српском изједначио са гласом z (з) још пре почетка српске књижевности.д. изговарале су се као laetо или laeto. ми. поред овог гласа јата. па и сваки други словенски језик у другој половини IX. Свакако наша је наука у стању одвојити језичке црте новијег порекла од првобитне подлоге. Тај се полугласник променио у глас а тек у XIV. реч месо као м<со т. fin и сл. Међутим старословенски језик пружа нам податке о једном јужнословенском диалекту друге половине IX века чији се гласовни систем огледа у словенској азбуци Ћирила (глагољица) и у традиционалном правопису старословенских споменика. Тај глас ы који је иначе стара особина свију словенских језика српски је језик чувао све до краја XII.д. тако да се помоћу латинских слова un бележи носни vокал.За ову науку о језичкој прошлости словенских народа. ¤. геakа или raeka.

рhхъ. остаци су се оваквих облика очували у нашим јужним диалектима: ријех—ст. тако и у погледу облика. Да пређем на друго питање: о његовом историском значају. донhсъ. изузимајући Словенце.д. новому и т. падеж). новуему и т.д. бодъ. то јест о његовој историској улози.д.д. треба нагласити да уопште сваки језик у старијем стању претставља компликованији систем облика. коњу и т. донијех — ст-. Преписивањем старословенских текстова црквеног садржаја отпочео је код тих Словена. У глаголским облицима налазимо у старословенском пуно наше или боље рећи заједничке словенске старине. пад.д. и мимо своју вољу уносио је у тај препис црте свог рођеног језика као у погледу гласовноме. било Србин. додавао облик заменице — его. На тај начин једној деклинацији мушкој у српском језику одговара пет различних мушких деклинација у старословенском: деклинација именица као коњ није се у свему поклапала са деклинацијом именица као човек или нос.д.Његова деклинација много је компликованија него ли садашња српска. српске су се особине током времена гомилале све више и више и тако се стварала нарочита српска редакција црквеног словенског језика. носh али коњи. Са таквих српских преписа правили су се нови преписи на истом. На тај се начин 6 . У придевској деклинацији исто тако налазимо слику која нам даје могућности да схватимо само порекло те придевске деклинације: облицима новога. Али преписивајући те текстове јужни Словенин. Могао бих навести још и друге старинске црте језика Ћирила и Методија у погледу облика а и у погледу синтаксе. — са новијом заменом гласа с са х. него је добио много већи значај у духовном животу тих Словена. ему (њега. језик Ћирила и Методија не само да је истрајао у улози црвкеног језика. например. У Чехоморавској и код Словенаца тај се језик није одржао него је ускоро потиснут од стране латинског.. могъ (могох)и сл. Писма постао је црквени језик код свију јужних Словена.д.сл. Овако је било некада и у српском језику 5 различитих деклинација за именице мушкога рода. — одговара у старословенском оваква промена: камы — чловhкъ — сынъ —— гocть —— Конь — камене — чловhка — сыну —— гости —— коня — камени чловhку сынови гости коню. Нашој савременој једнакости у деклинацији именнца мушког рода у старословенском одговара разноликост у којој се огледа старије стање свију индоевропских језика: српској промени камен — човек — син — гост — коњ — камена — човека — сина — госта — коња — камену и т. код западних Словена у Чехоморавској и код Руса.д. у старословенском одговарају новаего. (бодох). човеку и т. али је доста и тога што сам изнео те да буде јасно од колике је важности тај језик за осветљење историје српског језика. нhсъ (несох) и сл. јужних и источних (Руса) књижевни рад уопште. сину и т.-слов. например 7.: ови су се облици у српском изгубили потпуно. старији облици пређашњег свршеног придъ (дођох). Код осталих јужних Словена. госту и т.: јасно је да се придевска деклинација јавила на тај начин што се кратком именском облику нова (2. а тако исто код Руса. Тако се исто стварала бугарска и руска редакција тог језика. њему) и т. а и компликованији гласовни систем. нову (3. такви су. Књижевни језик који су створили Словенски Апостоли и његови ученици у процесу превода Св. синтаксе и лексичке стране. као и Рус. или рhхъ (рекох).д. падеж) и т. српском терену. било Бугарин.

старих српских повеља. рождение.. просвhштение. архиеп. Какав је био тај језик видимо из најстаријих српских споменика. на бугарском терену — бугарски. у најстаријој нашој повељи 1189 г. jep Србин није знао за тај глас у своме народном језику. него се опет писало слово ь према правописној старословенској традицији. У њему например немамо старе разлике између два полугласника. само у другим речима.ј. т. д. века уступити своје место језику руске цркве т. чест место част. обьштьникь (уп. ношть. Ето например. у језику руске цркве обрнуто у знатној мери очувана је његова старословенска основа. минувшу же времени многу владика мои прhмилостивыи не прhзрh молениh т. Постепено се руски књижевни језик ослобађао све више и више те историске зависности од црквеног словенског језика. —све су то речи са старословенским сугласничким групама шт.стварао на сваком од тих терена засебно. глаголущь = говорећи. Или например није се писало више какво п<ть са словом за старословенско носно eн или п@ть са словом за носно он. морфолошке и лексичке. идушти. За нас ту има интереса формирање руског црквеног и књижевног језика. старословенски језик српске редакције. у повељи 1198 г. а ст. дьнь.-слов. —од краја XII. ми ћемо у њима наћи још више таквих старословенских елемената. богоносьнь. блистаюшти. у повељи 1186—1196 любовнии место народног љубавни. Али да узмемо наше старе повеље. синтактичке и лексичке. Слични процес претпоставља формирање на истој старословенској основи. којим би одговарали у српском народном језику гласови ћ и ђ. на плешту (на раменима) суштимь. Ствар је у томе што је стари српскословенски језик — језик Мирослављева Јеванђеља. која је постојала у језику Ћирила и Методија. Али се писало. мождан и сл. а на руском терену — руски. више сложених речи старословенског порекла. у повељи 1222—1228—утвржденије и надеждю (у српском утврђење. јер је и у народном језику српском било тих сугласничких група. у повељи 1198—1199 —пещи се = бринути се (у српском може бити само пећи се). мощьно место моћно. када је прошло много времена. вождь (вођ). Симеуна: вьхожденiе.д. у Доментиановој биографији Св. старословенска конструкција тако званог ''dativus absolutus'' јавља се не само у самосталним српским књижевним композицијама старе епохе као што су биографије. жд. 7 . језик св. Данила и т. т. нарочити књижевни језик: на српском терену српски књижевни језик.д. па онда — любовьно и сл.. a на крају се није ништа изговарало. као што су: богоумие.у повељи 1198—1199 г.ј. Или: није се писало више нарочито слово за глас dz. например. али на једној истој заједничкој основи. Заједничка им је основа била старословенски језик Ћирила и Методија. морфолошке. него чак и у понеким повељама: уп. почетком XVIII.. свhшта. Док је језик световне руске књижевности сачувао релативно слабе трагове старословенског утицаја. надежда = нада) и т. него подједнако сьнь.д. Српски књижевни језик претстављао је дакле у почетку мешавину старословенских и српских народних језичких елемената. вельлhпиіе. Али да узмемо дела старосрпске књижевности. вьсечьстьныи и т. као што су: крштење. например. Он се формирао на исти начин као и код нас: у језик Словенских Апостола постепено су улазиле црте руског народног језика гласовне. — и у њима налазимо речи које не одговарају по своме изговору народном српском језику: например.. века. не щетъ имати место не ће имати.ј. Наравно да је друкчије било са црквеним књигама. — књижевног језика код Бугара и код Руса. Не пише се рецимо сънъ али дънь. вьсеблагыи. Наравно да се тај утицај огледа и у синтакси. српско општи место народног опћи које имају Хрвати). Тај језик руских црквених књига одиграо је извесну историску улогу и у културном животу српског народа. гласовне. неизреченыи. Доментиана.—любовию = љубављу. на оној основи коју су створили Ћирил и Методије. исхожденiе. будуштиихь и т. јер се заиста у српском народном језику подједнако изгсварало сьн и дьн са муклим вокалом b. као што је например Мирослављево Јеванђеље.ј. иако су у ту основу унете понеке руске црте. межда. владика мој милостиви не одби молбу. госпожда место госпођа. честьникь (да им не буде одь моихь честьниковь силе) место народног часник (част-н-ик). као што су животописи. него према српском изговору пет(ь) и пут(ь). морао касније. Саве. У осталом Мирослављево Јеванђеље је споменик црквеног језика у чијој основи ипак лежи старословенски текст.

него црквенословенски. Било је књижевника који су хтели начинити српски књижевни језик од такве мешавине. Неповољне су политичке прилике. Овакав књижевни језкк и онај који добро зна српски морао би нарочито учити. Али не само у цркви. Ст.. Ове и овакве касније позајмице из рускословенског језика треба одвајати од старијих позајмица које су се јавиле у српском књижевном језику још у XI. Тако су се јавиле речи гордити се. участiе и т.д.старословенском језику руске редакције. које су обично нешто промениле свој гласовни облик у смислу прилагођавања српском гласовном систему и српским гласовним особинама. свећеник. а и Бугари тако исто. Ћирила и Методија. као што су многовековно ропство. а то је било у другој половини XVIII. Ево како је писао: ''О достоинству обхожденія согласно правиламъ добродhтели и лепога воспитанія. од тог ''славеносрпског језика''. У тој су се нужди Срби. која реч одговара рускословенском начало. основана је црквено-руска школа код Срба те се почео ширити црквеноруски језик у српској цркви. таман из тьмьнь и сл. Око 1730 г. веку. века код војвођанских Срба. иако је сама реч принадлежати рускословенска (припадати). те није више било исправних црквених књига. Ово нас неколико позајмица старијег порекла и сада још потсећа на неумрле заслуге Словенских Апостола. свештеник: гласовним особинама српског језика одговарале би речи правадан (из правьдьнь. ратови. Тако неко је у наведеном одломку српска реч. безъ коега најлепши харакгеръ не може све себи принадлежеће високопочитаніе имати''. тачка место рускословен. точка. током XVIII. Додуше. века оставио је својих трагова и у књижевном језику који је створио Вук и који данас употребљавамо. уп. општи (општина). века тај је језик у њој потпупо овладао те се употребљава и данас.. Али је победила идеја гениалног Вука те је нови српски књижевни језик саграђен на чисто народној језичкој основи.д. обратили Русији те отуд добили богослужбене књиге на црквенословенском језику руске редакције. жертва. Ипак ''славеносрпски'' језик XVIII. имати такође српска (словенска реч имати значи узимати). а и сам облик партиципа у првом падежу средњег рода није српски. св. Куљбакин.. као што се види. место рускословенског поднебье. имале као посве природну последицу културно опадање.). али има у њему и српских црта и речи каткад мање а каткад више. 8 . ти су трагови веома слаби те се огледају само у неколико речи. стари су књижевни центри пали. није српска. Било је време када се тај словеноруски језик употребљавао и у световној српској књижевности. жртва место рускосл. а у речи принадлежеће глас ћ je тако исто српска црта.. Доситеј Обрадовић писао је језиком који претставља мешавину тог књижевног војвођанског језика са народним српским језиком. и т. као што су речи: праведан. Есть неко достоинство обхожденія съ людма. начело. за српски народ и за цело Словенство. Већина речи у њему. учешће место рускосл. опћи (из обьћи). поднебље.