You are on page 1of 1

JESEN Jesen je stigla u moju ulicu. Drvede je zaprepašdeno.

Jeste da je leto bilo kilavo i nervozno, ali lišdu niko nije najavio deset stepeni niotkuda. Na foto-tapetu prozora u dnevnoj sobi vide se Kamniški Alpi, čiji su vrhovi ved izdajnički pokriveni snegom. Ulicom, brzim korakom štrikaju prolaznici, modno zbunjeni temperaturom. Gore jakne, a dole mrazom nakostrešene dlake na nogama. Jutranji komšijski klinci, oni dokolenski, tapkaju u obdanište zadundani u sve što se našlo u letnjoj garderobi. Obučeni kao lukac, stiskaju smrznute plišane mede i krpene zečeve, kojima uši venu od nenajavljene hladnode. Za njima cupkaju devojke, sa bubrezima i jajnicima na izvol'te, sa jaknicama čiji šnir nema ni pet zuba i koje bi se pravednije mogle zvati kaišem sa kapuljačom. Vesnik Jeseni u našoj maloj zajednici, prošle nodi, bio je Žmu. Za razliku od mene, koja sam se opremila sa dva debeta, duksom i čarapicamanikadneznaš, Žmu se sportski, junački ogrnuo letnjim debencetom, dizajnerski vrlo osmišljenim, ali nebitnim za održavanje poželjne telesne temperature. U zla doba nodi, bez buđenja, instinkt za opstankom lansirao je Žmua, elegantnim šutom, iz kreveta u orman. Usput je Žmu porušio šta se srušiti dalo, ostvarivši blizak kontakt sa zidovima i retkim nameštajem, osvetljen samo zaprepašdenim fluorescentnim pogledom prestravljenih mačaka. Posle kratke borbe sa netraženom posteljinom, Žmu je stilom Braunovog Šredera dovukao za sobom tačkasti, normalno bračni jorgan. Jesen mora da se kočila od smeha, dok se Žmu, sve u snu, panično zamotavao, dok nije postigao izgled mutirane sarme. Ono što mi nedostaje u jesenjoj idili, koja očito umarširava u septembar, je topli miris pečenja crvenih paprika. Miris u koji se zamotaju beogradska stepeništa, koji ih zagreje i privremeno protera latentnu memlu starih zgrada. Ovde ga nema, jedini miris Jeseni je miris hladnog, koji se srozava sa planina i nagoveštava skoru zimu. Od njega se lišde još brže gužva i krcka. Samo u selima ledenom disanju planina se odupire omaman miris grožđa. To je vreme kada čvorci, kao seme maka bačeno iz ruke, nasrdu na pocrnele zrelošdu vinograde. Tada prolupaju »klopotci«, drveni čuvari grožđa od ptičijih alavaca. Klopotci su kombinacija mlina i vetrenjače, sa preprekom za vrtede se letvice, čime se postiže klepetava galama, koja u zasenak baca sve seoske torokuše. Od tog neprestanog, bandrljivog zvuka, koji ni nodu ne spava, ja lako pobrljavim. Zato kada vidim grožđe i na pijaci, dođe mi da zapušim uši i izvinim se vlasniku vinograda na grešnim mislima protivpravnog otuđivanja njegove pokretne imovine, zvane grožđe. Kako je gladnim čvorcima i ostalim naslednicima dinosaurusa, samo oni znaju. Ipak, ako postoji doba kada su ovi krajevi lepi, lepi do nestvarnog kiča, to je Jesen. Ni ledena jutra, ni hladni dani ne mogu ništa toploj, zladanoj boji šuma, od koje i vazduh dobije zrelu, toplu boju. Šume više no ikad počnu da mirišu na praistorijsku vlagu, lisnati tepih podižu glave pečuraka, a žbunje se okiti perlama crvenih i crnih kapljastih plodova. Nad šumama prelivenim bojama od crvene do sunčano žute, preko poludragog okera do braon čokoladnih bombona, lebde snežne kape planina, sa nebeskom plavom pozadinom, koja zri zajedno sa vazduhom, sve dok se jednog dana ne ukoči od velikih mrazeva i postane stakleno plava, kao led. Tada se i jesenje maglice, koje se pramenasto kače po drvedu, pretvore u prvo inje, pošederivši kristalima medene, prezrele boje.