P. 1
Zitja Svetih Jun

Zitja Svetih Jun

|Views: 199|Likes:
Published by api-3700377

More info:

Published by: api-3700377 on Oct 15, 2008
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

03/18/2014

pdf

text

original

1.

ЈУНИ


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЈУСТИНА ФИЛОСОФА

Свети мученик Христов Јустин роди се у Сирији Палестинској, у пределима Самарије,
у граду који се првобитно звао Сихем, а доцније|1| би назван Hеаполис uлавија.|2|
Oтац nегов Приск беmе знатан пореклом, али незнабоxац по вери; а и сам Јустин беmе
идолопоклоник пре но mто се просвети светлоmhу свете вере. Hмајуhи од младости
велику ¬убав за истину, он успеваmе у наукама које се изучаваху у грчким
незнабоxачким mколама, јер беmе врло бистар. Hзучивmи беседниmтво, он xуhаmе за
]илосо]ијом, и у почетку он постаде ученик једнога ]илосо]а - стојика|3|, xелеhи да
упозна nихово учеnе. Јустин је горео од xе¬е да сазна истину о Fогу, mта је Fог. Hо
провевmи неко време код овог стојичког ]илосо]а, он од nега не сазнаде ниmта о
Fогу, поmто стојик овај не знаhаmе Fога, нити сматраmе потребним учеnе о Fогу.
Стога Јустин напусти овог учите¬а и оде код другога, ]илосо]а - перипатетика|4|, који
је сматран за мудрог. Hе проhе много дана, а овај се ]илосо] стаде погаhати са
Јустином око плате, не xелеhи да га учи забадава. Bидеhи сребро¬убивост nегову,
Јустин осети презреnе према nему као према сребро¬упцу, и изведе зак¬учак да је он
недостојан називати се ]илосо]ом, поmто не зна да презире световна богатства.
Tако Јустин са тих разлога одбаци стојике и перипатетике. Hо xудеhи силно за
истинском ]илосо]ијом, која би га привела к познаnу Fога, он приступи к неком
чувеном учите¬у ]илосо]у - питагорејцу. A овај налоxи Јустину да најпре изучава
астрономију, геометрију, аритметику, музику и неке друге науке, тврдеhи да су оне
неопходне за овај xивот. Pазмиm¬ајуhи о томе, Јустин увиде да му је за изучаваnе
ових наука потребно много година, а од nих нема никакве користи за дуmу. H поmто и
од овога учите¬а не чу ниmта mто би задово¬ило xе¬у срца nеговог, које се из дана у
дан све јаче распа¬иваmе боxанском ¬убав¬у, Јустин напусти и nега.
3атим се Јустин обрати једноме од платоничара,|5| којих се мудрост у то време веома
славила и много поmтовала. Oвај ]илосо] платоничар обеhа Јустину да га од подобија
телесних предмета научи познаnу бестелесних, од подобија зема¬ских - познаnу
небеских, од разумеваnа идеја - разумеваnу Fога. Јер претпостав¬ани заврmетак ове
платоничарске ]илосо]ије био је: прелаз од познаnа идеја ка познаnу Fога. Fлаxени
Јустин пристаде на то, надајуhи се да hе постиhи ци¬ својих стрем¬еnа - боxанску
мудрост: познати Fога и испунити се благодаhу Bеговом. H код овог учите¬а он
остаде доста времена, и убрзо изучи Платонова основна начела и поставке, и постаде
меhу јелинима ]илосо] саврmен и славан. Aли овим путем Јустин јоm не могаmе
1
достигнути истинско хриmhанско богопознаnе, поmто грчки ]илосо]и не
прослав¬аху Fога као Fога, него претвараху славу вечнога Fога у обличје смртнога
човека и птица и четвороноxаца и гадова. Hпак Јустин имаhаmе извесну духовну утеху,
упраxnавајуhи се у богомислију и поучавајуhи се у богопознаnу, уколико то могаmе
постигнути nегов ум, јоm непросвеhен истинским учеnем.
Bетајуhи једном сам изван града на усам¬еном месту близу мора, и размиm¬ајуhи о
разним ]илосо]ским умоваnима, Јустин угледа једног непознатог чесног старца,
украmеног седином. Поmто он паx¬иво посматраmе старца, старац га упита: ¡а ли ме
познајеm, те ме тако паx¬иво посматраm? - Hе познајем те, одговори Јустин, него се
чудим mто те видим у овом пустом месту, где нисам очекивао да сретнем никога.
Старац на то рече: Pоhаци моји одоmе на ову страну; очекујуhи nихов повратак, ја им
изаhох у сусрет, да бих их могао угледати издалека. A ти, mта овде радиm? Јустин
одговори: Ја волим усам¬ене mетnе, да бих несметано размиm¬ао о ]илосо]ским
питаnима. Старац га упита: Kакву корист добијаm од ]илосо]ије? Јустин одговори:
Bта корисније моxе човек наhи од ]илосо]ије? Oна је просветите¬ка ума, воh и
наставница свакоме расуhиваnу, руководите¬ка xивота; ко је добро упозна, као у
огледалу види незнаnе и заблуде других; без ]илосо]ског учеnа и правилне употребе
разума мудрост не моxе постојати. 3ато сваки човек треба да се учи ]илосо]ији, да би
знао mта је корисно а mта није, чега се дрxати а mта одбацивати. Старац упита: Hо
доноси ли ]илосо]ија блаxенство човеку? Јустин одговори: 3ацело доноси. Старац
упита: Pеци ми онда, mта је ]илосо]ија, и које је блаxенство од nе? Јустин одговори:
uилосо]ија је разумеваnе свега постојеhег и познаnе истине; а nено блаxенство је
награда тог самог разумеваnа и мудрости.
Старац упита: Aко се истина познаје помоhу правилног ]илосо]ског разумеваnа, онда
каxи mта је Fог? Јустин одговори: Fиhе које се никада не меnа веh је свагда
подједнако, и узрок је свега постојеhег, - ето, то мислим да је Fог. Старцу се допаде овај
одговор, па настави са питаnима: ¡а ли у свему постојеhем има један опmти разум? 3а
некога ко је вичан у извесном занату, каxе се да разуме тај занат: било то
зем¬омереnе, морепловство или лекарство; не ваxи ли то исто и у погледу осталих
боxанских и човечанских ствари? Стога ми јоm реци: има ли такав разум, из кога се
раhа познаnе и боxанских и човечанских ствари? - Hесумnиво има, одговори Јустин.
Hа то старац упита: Bта онда, је ли једно и исто: разумети Fога, или разумети музику,
аритметику, астрономију, или ма mта слично томе? Јустин одговори: Hи у ком случају,
јер једна је ствар знати Fога, а друга - знати неку науку, занат, уметност.
Hа то старац рече: ¡обро си одговорио, јер нека знаnа ми добијамо или од слуха и
учеnа или од посматраnа предмета сопственим очима. Aко би ти, на пример, неко
причао да у Hндији постоји такав и такав звер, који не личи на друге зверове веh се по
својим особинама потпуно разликује од nих, ти га не би могао знати, не видевmи га
својим очима, нити би могао другоме причати о nему да претходно ниси чуо казиваnе
о nему. A сада те питам: како ваmи јелински ]илосо]и могу правилно разумети о Fогу
или mто истинито реhи о Bему, када никакво познаnе немају о Bему, поmто Iа никада
нису ни видели ни чули? Јустин одговори: Oче, сила Fоxанства се не гледа телесним
2
очима, као mто ¬уди гледају извесна xива биhа на зем¬и, него се само умом Fог моxе
постизати, као mто каxе Платон, чијег сам учеnа следбеник.
Старац га онда упита: Постоји ли у наmем уму нека сила тако способна и толико
моhна, помоhу које би могли постиhи невид¬иво пре но mто помоhу телесних чувстава
познамо и схватимо ма коју ствар? Јустин одговори: 3аиста постоји таква сила; Платон
је назива оком ума које је, по nеговом учеnу, дато човеку да би, очиmhено и
просвеhено учеnем ]илосо]ије, могло гледати саму истину боxанску, која је узрок
свима стварима, постизаваним умом. Tа пак истина нема обличје, нити какво подобије,
нити узраст, нити иmта mто се моxе видети телесним очима, него је Fиhе изнад свих
биhа, непостиxно, неисповед¬иво, једино добро и лепо; самим тим Fиhем од почетка
је засаhена у благородним дуmама xе¬а за познаnем Bега, јер Oн воли да Iа те дуmе
знају и виде.
Старцу беmе пријатно слуmати овакве речи, али ипак не беmе сасвим задово¬ан овим
Јустиновим расуhиваnем о Fогу, по учеnу Платоновом, као несаврmеним и, не
слаxуhи се с Платоном, рече: Aко Платон тако учи, као mто ти исповедаm, заmто онда
он сам не позна и не докучи истину Fоxју? Iовореhи да је Fог невид¬ив и непостиxан,
он се вид¬ивој твари, небу, звездама, дрвеhу и камеnу, истесаним у обличју човечјем,
клаnао као самоме Fогу и, претварајуhи истину Fоxју у лаx, дрxао се
идолопоклонства, и томе учио друге. Стога сматрам да Платон и остали јелински
]илосо]и не поседују прави разум, који моxе постиhи истинско познаnе Fога: "јер
они залудеmе у мислима својим, и помрачи се неразумно срце nихово; кад се граhаху
мудри, полудеmе" (Pим. 1, 21-22). Са сигурноmhу реhи hу: ум ¬удски, не упуhен ¡ухом
Светим и не просвеhен вером, никако није у стаnу да позна и разуме Fога.
¡ок старац говораmе то и многе друге ствари о правом богопознаnу и истинском
богопоmтоваnу, и о осталим боxанским предметима, изобличујуhи заблуде јелинских
]илосо]а, Јустин се див¬аmе. 3атим упита: Iде онда, и каквог учите¬а моxе човек
наhи који би га упутио на истину, ако у Платону и у осталим ]илосо]има нема истине?
Tада му старац стаде казивати о светим пророцима, говореhи: V врло давна времена,
далеко пре свих ]илосо]а, беху неки ¬уди, свети и праведни и угодни Fогу; испуnени
Светога ¡уха, они предсказиваху о ономе mто се сада збива. Tи ¬уди називају се
пророци. Oни једини пре свих познаmе истину и, објав¬ујуhи је ¬удима, они се никога
не постидеmе нити побојаmе; и нико их ничим не могаmе убедити, да макар у једној
речи одступе од истине; и таmта слава их не могаmе победиги. Све mто они у
откривеnима од Fога добиmе или видеmе или чуmе, они казиваху чисто, просто, тачно
и неустраmиво. Bихови списи постоје и сада; ко их са вером чита, доносе му много
користи и просвеhују му ум к познаnу истине. Oви свети пророци потврhују своје речи
не виспреноречивоmhу или со]истичким доказима или умозак¬учцима, веh простим
говором казују саму истину. Јер они сами, без икаквих со]истичких разлагаnа, беху
најсигурнији сведоци истине, јер су веровали у јединог истинитог Fога, Створите¬а
свега, и унапред објав¬ивали долазак у свет Bеговог Сина, Iоспода Христа. H нема
сумnе, пророци заслуxују веру, поmто се нека предсказаnа nихова веh испуниmе, а
друга се сада испуnују. Hстинитост пак неких својих предсказаnа они потврhиваху
3
чудесима, чинеhи дивна дела силом благодати Fоxје, даване им одозго, mто лаxни, не
од Fога постав¬ени пророци, никада не могоmе чинити, веh само заплаmиmе ¬уде
неким демонским привиhеnима и маmтаријама.
Поmто тако поразговара са Јустином, овај непознати блаxeни муx рече најпосле
Јустину: Пре свега моли се при¬еxно истинитоме Fогу да ти отвори врата светлости,
јер само онај моxе видети и разумети оно mто је Fоxје, коме сам Fог изволи открити; а
открива Oн свакоме који Iа траxи молитвом и приблиxује Mу се ¬убав¬у.
Pекавmи то, старац оде од Јустина и постаде невид¬ив: и никада потом Јустин не
могаде нигде пронаhи и видети овога човека. Bта Јустин осети у срцу свом по
старчевом одласку, казао нам је потом он сам у разговору свом са славним Јеврејином
Tри]оном: "Oгаn неки разгоре се у мени, распа¬ујуhи ми дух чеxnом за Fогом, и
порасте у мени ¬убав према светим пророцима и према оним ¬удима који су
пријате¬и Христови. Pазмиm¬ајуhи о старчевим речима, ја доhох до зак¬учка да је
]илосо]ија коју ми он објави - једина истинска ]илосо]ија, и стадох читати пророчке
и апостолске кnиге, и од nих постадох истински ]илосо], то јест истински
хриmhанин".
Kазавmи то касније Tри]ону о себи, блаxени Јустин обавести потомство о почетку
свога обраhеnа к Fогу, да од оног непознатог муxа, као с неба послатог, он би упуhен
на прави пут.
После тог дуmекорисног разговора са богонадахнутим старцем, Јустин се одмах даде
на траxеnе хриmhанских кnига, и стаде са великим усрhем читати Fоxанска Писма.
¡ревна пророчанства сибила|6| он упореhиваmе са предсказаnима светих пророка о
Христовом оваплоhеnу од Пречисте ¡јеве, о Bеговом доброво¬ном страдаnу, о
будуhем Суду и о заврmетку вид¬ивог света; и видевmи потпуну сагласност меhу
nима, он се див¬аmе, и под унутраmnим руководством Светога ¡уха он постепено
залаxаmе у све саврmеније и саврmеније познаnе Fога и Сина Fоxја. Hз дана у дан у
nему се појачаваmе духовна топлота к побоxности и, нагиnуhи хриmhанској вери, он
се подсмеваmе у себи јелинском безум¬у. Hо у то време постојаху извесне сметnе, које
не мало ометаху добру намеру дуmе у nеном стрем¬еnу ка хриmhанском благочеmhу;
то беху честа и ¬ута гоnеnа на хриmhане, и многе срамне, стидне и нечувене клевете,
које су незнабоmци лаxно износили против хриmhана, као да хриmhани на својим
ноhним богослуxеnима, када погасе светnаке, уједно са тим гасе и свеhу чистоте,
узајамно се оскврnујуhи нечистотом, и као да, слично зверима, једу ¬удско месо.
Tаквим и сличним гнусним паnкаnима незнабоmци и Јевреји срамоhаху невине
хриmhане меhу свима народима. Hаxи нева¬алих и безумних ¬уди веровало се као
суmтој истини; и сви неверници мрxаху хриmhане, ¬уде праведне и свете, гнуmаху их
се и ненавиhаху их као највеhе безаконике, одговорне за теmке грехе, и предаваху их на
¬уте и разноврсне муке и смрти.
Oвакве ствари спочетка одвраhаху Јустина од намере да се присаједини хриmhанима;
но ипак он није много веровао оптуxбама, изноmеним против хриmhана, знајуhи добро
да народни неразумни суд често невине осуhује као кривце, чисте осрамоhује као
4
развратнике, и праведнике xигоmе као греmнике. Bидеhи хриmhане како неустраmиво
одговарају на судовима, како су храбри у мукама, како сва вид¬ива блага овога света
презиру као hубре, како се доброво¬но предају на муке за Iоспода свог, и како хитају
на смрт као на пир, Јустин расуhиваmе у себи овако: Hије истина mто се говори о
хриmhанима, као да они чине такве гадости, јер страсто¬убиви греmник, који
необуздано задово¬ава телесне xе¬е и траxи насладе у једеnу ¬удског меса, боји се
смрти, не подноси муке, не предаје себе доброво¬но на ране него их избегава; а кад
допадне каквог суда, стара се на све могуhе начине да се извуче, и не xали средства да
се откупи од казне, да би потом могао xивети безболно и, користеhи се телесиим
здрав¬ем, јоm виmе задово¬авати своје поxуде. Hо хриmhани нису такви: они
доброво¬но изабирају да страдају за Христа у кога верују, и претпостав¬ају смрт
xивоту, - како се онда моxе налазити у nима такво грехо¬уб¬е?
Pасуhујуhи тако, Јустин се бриx¬иво распитиваmе о xивоту хриmhана, и потпуно се
убеди да они пребивају чисто и непорочно у страху Iосподnем, будно чувају своје
целомудрије, постом и уздрxаnем умртв¬ују себе сваки дан, често се моле, и
непрестано се обучавају у свима добрим делима. Vбедивmи се потпуно у све то, Јустин
веома заволе хриmhане, при¬уби се уз nих свим срцем, и прими свето крmтеnе. H
постаде велики поборник Христове вере, бореhи се усменом и писаном речи са
јелинима и са Јеврејима. H постаде непобедив војник Христов, и силан и храбар
подвиxник.
Hmтуhи спасеnе дуmа ¬удских, блаxени Јустин је обилазио разне зем¬е, учеhи и
проповедајуhи о имену Христовом, и обраhајуhи неверне од заблуде nихове к Fогу.
¡оhе он и у Pим, као ]илосо], у ]илосо]ској долами, са ученицима својим.
H поmто многи долаxаху к nему ради учеnа, он основа mколу, и под видом световне
]илосо]ије он учаmе истинској хриmhанској ]илосо]ији. Сревmи тамо јеретичког
првака Mаркиона,|7| он му јуначки противстаде, и написа кnиге против јереси nегове,
као и против других јеретичких учеnа. Tамо у Pиму бејаmе неки незнабоxачки
]илосо] - циник,|8| Kрискент, велики непријате¬ хриmhана. С овим нечестивим
]илосо]ом истински хриmhански ]илосо] свети Јустин непрестано воhаmе борбу,
препируhи се с nим и пиmуhи кnиге против nега. Oвај циник, проводеhи поган и
веома безакон xивот, мрзео је хриmhане због nиховог целомудреног xивота по Fогу, и
завидео доброј слави Јустиновој, поmто је Јустин био слав¬ен и поmтован од свих
Pим¬ана због своје богонадахнуте мудрости и свог чистог и непорочног xивота. V
злоби својој циник је клеветао хриmhане, лаxно их оптуxујуhи за многа срамна дела,
да би у очима народа оцрнио Јустина и nегове једноверце, и подигао народ противу
nих. Слуmајуhи то и гледајуhи, свети Јустин говораmе: Ја xелим да страдам за веру
Христову и да будем убијен од неверника; и мислим да hе ме смрт снаhи преко овог
циника Kрискента, човека безумног, који виmе воли гордост него мудрост, и није
достојан да се назива ]илосо]ом, јер се усуhује јавно тврдити ствари које не зна
поуздано, како су хриmhани тобоx безбоxници, немају Fога, и чине многа гнусна
безакоnа. Tако он хули на нас из мрxnе и злобе, и гори је од простих ¬уди, јер се ови
не усуhују говорити о стварима које не знају.
5
V то време цароваmе у Pиму Aнтонин Пиј (138-161 год.), наследник Aдријанов. Сам
Aнтонин не беmе ¬ут на хриmhане; ипак су, на основу наредби ранијих царева,
нечестиви идолопоклоници који су били на власти, гонили и убијали хриmhане из
велике мрxnе према nима, а и из користо¬уб¬а, да би се дочепали nихових имаnа. H
не толико због исповедаnа имена Христова, колико због лаxних клеветничких
оптуxби, они извоhаху хриmhане на суд, истјазаваху их и предаваху на разне смрти. V
то време догоди се у Pиму овај случај: нека xена незнабоmкиnа, која провоhаmе пр¬ав
xивот, чувmи од хриmhана проповед о истинитом Fогу и учеnе о целомудреном
xивоту, о награди праведника и о мукама греmника, би ганута и поверова у Христа.
Свога пак муxа, ревносног идолопоклоника, огрезлог у телесним нечистотама,
саветоваmе на све могуhе начине са xе¬ом да га упути на уздрxавалачки xивот и
обрати к истинитој вери. Hо када виде да га никако не моxе поправити, она траxаmе
начин да раскине брак са nим, да не би виmе xивела заједно с nим и скврнавила себе
nеговом нечистотом. Mуx пак, дознавmи који хриmhанин научи nегову xену
хриmhанској вери, оде код градоначелника и поxали му се на тог хриmhанина, коме
беmе име Птоломеј. Слуга Христов Птоломеј би ухапmен, и дуго дрxан у смрд¬ивој
тамници. 3атим га градоначелник изведе на суд, и осуди на смрт. V време тог
неправедног суhеnа стајаmе тамо неки човек, по имену Hукије, па видевmи где
блаxени Птоломеј би невин осуhен, рече неправедном судији: 3а какву кривицу,
градоначелниче, предајеm на смрт човека који не заслуxује смрт? Oн није ни
пре¬убочинац, ни насилник, ни убица, ни лопов, ни разбојник, нити је ухваhен у ком
другом безакоnу. Bегова је једина кривица mто је изјавио да је хриmhанин.
Iрозно погледавmи на nега, градоначелник га јаросно упита: ¡а ниси и ти из броја
хриmhана? Hукије одговори: ¡а, хриmhанин сам. - Tада градоначелник нареди да и
nега предаду на смрт. Hо овој двојици хриmhана придруxи се и треhи, друг nихов,
који велегласно објави да је хриmhанин, те сви троје полоxиmе за Христа дуmе своје.
Сазнавmи за ово неправедно погуб¬еnе светих, блаxени Јустин се веома оxалости. H
написавmи Aпологију (Oдбрану)|9| хриmhана и хриmhанског учеnа, он је предаде
цару и синовима nеговим и целом сенату, неустраmиво готов на муке и смрт за Христа.
Hар паx¬иво прочита Aпологију, удиви се мудрости хриmhанског ]илосо]а, и не само
mто се не на¬ути на nега и не предаде га на смрт, него чак похвали ум nегов. V тој
Aпологији свети Јустин изобличи лаxност незнабоxачких богова, јасно приказа силу
Христову, доказа да су клевете на хриmhане лаxне, и показа да је xивот хриmhана
целомудрен и праведан. Iанут, цар издаде наредбу да хриmhане не муче за исповедаnе
имена Христова и да им не одузимају имовину, сем ако би неко био оптуxен за
кривицу, која заслуxује суд и казну. Свети Јустин узе препис ове цареве наредбе, па
отпуmтен од цара, он по nеговом одобреnу отпутова у Aзију, где тада хриmhани
нарочито беху гоnени. H стигавmи у E]ес у ]илосо]ској долами, коју до смрти своје
није остав¬ао, свети Јустин свима објави и објасни наредбу цареву, и разасла је у
тамоmnе покрајине и градове. H настаде мир у Hркви Христовој, гоnеnе престаде на
извесно време, и би радост велика вернима. Fоравеhи у E]есу, свети Јустин имаде
препирку са мудрим равином јеврејским Tри]оном, и однесе победу над nим,
позивајуhи се на кnиге Старога 3авета. O тој препирци, као и о споменутој Aпологији,
опmирно се говори у Јустиновом спису: "Pазговор са Tри]оном Јеврејином".
6
Поmто проведе доста времена у E]есу, понова крену натраг у Hталију. H, по угледу на
Aпостоле, он свуда на путу проповедаmе Христа, и препируhи се с Јеврејима и с
јелинима, он их обраhаmе у свету веру, а верне утврhиваmе. A кад доhе у Pим, на nега
се са страховитом мрxnом и силном злобом окоми гореспоменути незнабоxачки
]илосо] Kрискент циник. uесто водеhи препирку са nим, свети Јустин га увек
побеhиваmе и пред свима посрам¬иваmе. Hе могуhи одупрети се Јустину, и не знајуhи
mта друго да ради, злобни Kрискент га многим лаxима оклевета пред римским судом.
Свети Јустин би ухапmен и, као кривац, мучен у оковима. Hо кад га судиmе на суду, на
nему се не наhе никаква кривица. A завид¬ивац Kрискент, бојеhи се да Јустина не
пусте на слободу, спреми тајно смртоносни отров, и на лукав начин отрова
непобедивог војника Христовог. Aли се зби оно mто писаmе св. Јустин у својој I
Aпологији: "Bи нас моxете убијати, али нам не моxете наmкодити".
Tако сконча|10| истински ]илосо] хриmhански, свети Јустин, оставивmи за собом
многе списе, веома корисне Hркви Христовој, јер су испуnени мудроmhу Светога
¡уха. H представmи подвигополоxнику Христу Iосподу, он доби од Bега венац
мученички и би уврmhен меhу свете Mученике, који славе Свету Tројицу, Oца и Сина и
Светога ¡уха, кроза све векове, амин.


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЈУСТИНА (ЈУСТА)
и његове !"#и$е

V оно време, када безбоxни идолопоклоници беху по свима зем¬ама и градовима
издали безбоxно нареhеnе против побоxних и благи закон дрxеhих хриmhана, да
сваки који верује у Христа, буде приморан принети xртву идо лима, биmе ухваhени
свети мученици: Јустин (Јуст), Харитон и Харита xена, Eвелпист, Јеракс, Пеон и
Hиверијан, доведени у Pим, и изведени на суд пред градоначелника Pустика. H
градоначелник рече Јустину: Покори се боговима и царским нареhеnима, да не би био
осуhен. Свети Јустин му одговори: Hикада не моxе бити осуhен нико, који се повиnава
заповестима Спасите¬а наmег Hсуса Христа. Iрадоначелник га упита: Kојег си учеnа?
Јустин одговори: Ја сам мар¬иво изучавао сва световна учеnа, и у свакоме знаnу
постигао много, али се затим присајединих истинском учеnу хриmhанском, ма да оно
није по во¬и онима који блуде у неправилном умоваnу.
Tада Pустик рече: Tа ли учеnа, бедниче, волиm, која су супротна наmем умоваnу?
Свети Јустин одговори: ¡а, волим, јер следујем истинитом учеnу хриmhана.
Iрадоначелник упита: Kакво је то учеnе? Јустин одговори: Hстинито учеnе које ми
7
хриmhани побоxно дрxимо, јесте ово: знати јединог Fога, Tворца и Саздате¬а свега
вид¬ивога и невид¬ивога, и исповедати Iоспода Hсуса Христа, Сина Fоxја, некада од
пророка предсказаног, који hе доhи и да суди роду ¬удском. Oн је Проповедник
спасеnа и Vчите¬ оних који xеле да се утврде у врлини. O бесконачном Fоxанству
Bеговом, ја немоhни човек, и маnи од свих, не могу ниmта како треба говорити, веh
исповедам да је то ствар пророка, јер они пре много векова предсказаmе долазак на
зем¬у Oнога кога ја назвах Сином Fоxјим.
Iрадоначелник упита: Hа ком се месту скуп¬ају хриmhани? Јустин одговори: Сваки
одлази куда хоhе и моxе. 3ар ти мислиm да се сви ми сабирамо на једно место? Tо је
неоствар¬иво, јер је Fог хриmhански необухват¬ив местом, но као невид¬ив Oн
испуnава зем¬у и небо, и верни Mу се свуда клаnају и свугде се Oн слави.
Iрадоначелник рече: Hпак нам каxи, на ком се месту састајете, и где ти окуп¬аm своје
ученике? Јустин одговори: Ја сам досада боравио близу дома неког Mартина, поред
купатила званог Tимиотини; а доhох у град Pим по други пут, те и не знам друго место
осим поменутог; сваког ко је долазио к мени, ја сам приводио истинитом учеnу. Pустик
га упита: Јеси ли, дакле, хриmhанин? Јустин одговори: ¡а, ја сам хриmhанин.
Tада се градоначелник обрати Харитону с питаnем: Eда ли си и ти хриmhанин? Свети
Харитон одговори: С Fоxјом помоhу, и ја сам хриmhанин. 3атим Pустик упита блаxену
xену Хариту, да ли и она следује Христовој вери. Харита изјави да је и она благодаhу
Fоxјом хриmhанка. Потом Pустик упита Eвелписта: A ти, ко си? Oн одговори: Ја сам
царски роб, али као хриmhанину сам ми Христос дарова слободу, и Bеговим
милосрhем и благодаhу и ја постадох учесник исте наде, као и ови које видиm.
После тога градоначелник упита Јеракса, да није и он хриmhанин. Јеракс му одговори:
3ацело, и ја сам хриmhанин, јер истога Fога почитујем и Bему се клаnам.
Iрадоначелник упита: Јустин ли вас начини хриmhанима? Јеракс одговори: Ја сам и
био, и биhу хриmhанин. A свети Пеон који је ту стајао рече: H ја сам хриmhанин.
Iрадоначелник га упита: Kо тебе научи хриmhанству? Oн одговори: Oд родите¬а
примих ово добро исповедаnе. Hа то Eвелпист рече: H мене моји родите¬и научиmе да
будем хриmhанин, а слуmајуhи Јустинове речи, ја се јоm јаче учврстих у хриmhанској
вери. Iрадоначелник га упита: A где су твоји родите¬и? Eвелпист одговори: V
Kападокији. Oнда градоначелник упита Јеракса: V којој зем¬и xиве твоји родите¬и?
Јеракс му одговори: Hстинити Oтац наm јесте Христос, а мати - вера у Bега; зема¬ски
родите¬и моји преставиmе се, а ја доhох овамо из Hконије uригијске.
Tада се градоначелник обрати Hиверијану, да и он каxе, да ли је хриmhанин и не мари
ли за nихове богове. Hиверијан одговори: H ја сам хриmhанин, почитујем јединог
истинитог Fога и Bему се клаnам, а ваmе богове презирем.
Oбраhајуhи се поново Јустину, градоначелник рече: Слуmај ти који се називаm
красноречивим и сматраm да си следбеник истинитог учеnа, ако од главе па по целом
телу будеm покривен ранама, очекујеm ли да hеm због тога узиhи на небо? Јустин
одговори: Oчекујем, јер ако претрпим то мучеnе о коме ти говориm, онда hу и ја
добити од Iоспода мог ону награду која је припрем¬ена онима који сачувају Христово
8
учеnе. Сигурно знам да све, који побоxно поxиве и на неки начин пострадају за Fога,
очекује до сврmетка целога света сакривена благодат Fоxја. Hа то градоначелник
Pустик рече: Tи дакле мислиm да hеm узиhи на небо и добити неку награду од Fога
твог? Јустин одговори: Hе мислим, него сигурно знам и надам се у то без икакве
сумnе.
Tада Pустик рече: Хајде да приступимо послу mто је пред нама: скупите се заједно, па
сви скупа принесите боговима xртву. Hа то Јустин узврати: Hико који је при здравој
памети неhе заxелети да лиmи себе побоxности и упадне у заблуду и безакоnе.
Iрадоначелник Pустик рече: Aко се наредбама наmим не будете покорили, биhете
став¬ени на муке без икакве милости. Јустин одговори: Bаистину xелимо да
претрпимо муке за Iоспода наmег Hсуса Христа, и да се спасемо, јер hе нам те муке
издејствовати спасеnе и смелост на Страmном суду Bеговом, коме hе сав свет по
Fоxјем нареhеnу предстати. - Tо исто и остали свети мученици рекоmе, додајуhи ово:
uини брзо mто хоhеm; ми смо хриmhани, идолима принети xртву неhемо.
uувmи то, градоначелник изрече овакву пресуду: Oни који неhе да боговима принесу
xртву и да се покоре царској наредби, нека буду mтаповима бијени, па одведени на
смрт: нека им одсеку главе, као mто закони римски прописују.
H тако свети мученици, славеhи Fога, биmе изведени на губилиmте, па поmто их биmе,
и секиром им главе одсекоmе, они заврmиmе страдаnа у спасоносном исповедаnу.
Потом неки од верника тајно узеmе чесна тела nихова и на достојном месту
погребоmе, уз садејство благодати Iоспода наmег Hсуса Христа, коме слава кроза све
векове, амин.


ЖИТИЈЕ %РЕ%ОДО&НОГ О'А
НА(ЕГ АГА%ИТА %ЕЧЕРСКОГ)
&ЕС%ЛАТНОГ ЛЕКАРА

Kада преподобни отац наm Aнтоније Печерски би прослав¬ен даром исце¬иваnа, к
nему доhе у пеmтеру из Kијева овај блаxени Aгапит, xелеhи дуmевно исце¬еnе кроз
постриxеnе у монаmки чин. ¡обивmи постриxеnе, он свом дуmом следоваmе
ангелоподобном xитију преподобног Aнтонија, под nеговим руководством. Aгапит
беmе очевидац како овај велики муx слуxаmе болеснима, и молитвом их својом
исце¬иваmе; али, скривајуhи дар, дат nеговој молитви, он болесницима даваmе би¬а
од своје хране тобоx као лек. Bидеhи то, блаxени Aгапит се много труhаmе, ревносно
подраxавајуhи светога старца у подвизима: јер, када би се ко од братије разболео,
9
блаxени је остав¬ао своју келију у којој није било ничег mто се могло украсти,
одлазио к оболелом брату и слуxио му: подизао га, намеmтао, на рукама својим
износио, и непрестано Fога молио за nегово исце¬еnе. A ако се понекад болест и
продуxавала, тиме је Iоспод xелео да умноxи веру и појача молитву слуге свога
Aгапита. H тако подраxавајуhи подвиге преподобног Aнтонија, блаxени Aгапит се
удостоји постати учесник и исте благодати с nим: јер молитвом својом исце¬иваmе
све болеснике, и исто тако даваmе им би¬е, које је варио за храну себи, због чега и би
прозван лекарем. Iлас о nему пронесе се у Kијеву, и многи болесници долаxаху к
nему, и одлаxаху здрави.
V то време у граду Kијеву xив¬аmе неки лекар, пореклом и вером Јерменин, врло
вичан у лечеnу, да му раније није било равног. Bему је било доста само да погледа
теmког болесника, па да одмах погоди и каxе дан и час nегове смрти; и никада није
погреmио. Један од таквих болесника, први бојарин код великог кнеза Bсеволода, кога
Јерменин баци у очајаnе предсказавmи му смрт кроз осам дана, би донесен у Печерски
манастир. Fлаxени Aгапит, сатворивmи молитву за nега, даде му да једе би¬е, које сам
јеhаmе, и исцели га; и одмах се слава nегова пронесе по целој зем¬и Pуској. A
Јерменин, раnен стрелом зависти, стаде клеветати блаxенога; и посла у Печерски
манастир неког на смрт осуhеног, који је пред Aгапитом имао узети отров и умрети.
Bидевmи овог где умире, блаxени Aгапит му даде од би¬а које сам јеhаmе, твореhи
молитву за nега, и тиме избави од смрти осуhеног на смрт. Oд тада се иноверни
Јерменин нарочито окоми на блаxенога, и подговори своје једноверце да Aгапиту даду
смртоносни отров да попије; блаxени попи отров, и остаде неповреhен. "Јер зна Iоспод
избав¬ати побоxне од напасти" (2 Петр. 2, 9), као mто рече: "Aко и смртно mто попију,
неhе им наудити" (Mк. 16, 18).
Потом се разболе у uерnигову кнез Bладимир Bсеволодович Mономах.|11| Јерменин
овај га је врло бриx¬иво лечио, али без успеха, јер се болест погорmавала. Hалазеhи се
веh на умору, кнез посла молбу тадаmnем игуману печерском Јовану, да блаxеног
Aгапита поmа¬е к nему у uерnигов ради лечеnа. Hгуман призва к себи Aгапита и
обавести о кнеxевој молби; но блаxени Aгапит, кога нико никада не беmе видео да
излази ван манастира ради лечеnа, смирено рече: Aко ради овога поhем кнезу, онда и к
свима морам иhи. Mолим те, оче, не приморавај ме да излазим ван манастирске капије
ради славе ¬удске, од које пред Fогом обеhах беxати до последnег даха. Aко
допустиm, бо¬е да отпутујем у неки други крај, па да се потом вратим овамо када ова
нево¬а буде проmла.
Kада изасланик кнеxев увиде да неhе моhи приволети блаxеног Aгапита да посети
nеговог господара, он стаде молити да му бар да од би¬а ради исце¬еnа. Приморан
игуманом, блаxени даде изасланику од свога би¬а. Hзасланик однесе кнезу би¬е. uим
кнез окуси од би¬а, одмах оздрави, на молитве блаxенога. Tада кнез Bладимир
Mономах доhе сам лично у Печерски манастир, xелеhи да види онога преко кога му
Fог подари здрав¬е, јер се никада раније није срео са блаxеним, и сада је xелео да му
ода поmтоваnе и да га обдари. Aли Aгапит, не xелеhи да буде слав¬ен на зем¬и, сакри
се. Oнда кнез предаде игуману злато, донесено за Fоxјег угодника. Hо после мало
времена, исти кнез понова посла једног свог бојарина са многим даровима к блаxеном
10
Aгапиту. Fојарин наhе светог Aгапита у келији и полоxи пред nим кнеxеве дарове: A
блаxени му рече: uедо, ја никада ни од кога ниmта не узех, поmто никада не
исце¬ивах мојом силом веh Христовом; стога ми ни ово сада није потребно. Fојарин
одговори: Oче, онај који ме посла зна да теби ниmта није потребно; него преклиnем те,
прими ово ради утехе сину твом, коме Fог преко тебе подари здрав¬е; а дарове подај,
ако ти је во¬а, ниmтима. Старац му на то рече: Поmто тако говориm, примиhу с
радоmhу. A ономе који те послао реци, да и остало mто има - туhе је, и да ниmта од
тога неhе понети са собом када буде одлазио из xивота; стога нека и остало разда
ниmтима, јер сам Iоспод, који се налази у ниmтима, избави га од смрти, а ја сам по
себи ниmта успео не бих; и молим, нека се он не оглуmи о ово mто му поручујем, да не
би јоm горе пострадао.
Pекавmи то, блаxени Aгапит узе донесено злато и изаhе са nим из келије, као да хоhе
да га сакрије. H изневmи га ван келије, он га баци, а сам побеxе и сакри се. После
неког времена изиhе бојарин, па видевmи све дарове бачене пред врата, покупи их и
предаде игуману Јовану. 3атим, вративmи се кнезу, бојарин му исприча све mто виде и
чу од блаxенога. H сви разумеmе да је он - истинити слуга Fоxји, који једино од Fога
иmте награде а не од ¬уди. H кнез, не усуhујуhи се да не послуmа светите¬а, стаде
дареx¬иво раздавати своју имовину ниmтима.
После многих богоугодних трудова и подвига разболе се и сам овај бесплатни лекар,
блаxени старац Aгапит. Сазнавmи за то, гореспоменути лекар Јерменин доhе му у
посету, и стаде се расправ¬ати са nим о лекарској веmтини, питајуhи га, каквим се
би¬ем лечи таква болест. Fлаxени одговори: Oнаквим каквим сам Iоспод, као лекар
дуmе и тела, подари здрав¬е. - A Јерменин, сматрајуhи блаxенога за велику незналицу
у лекарству, рече својим пратиоцима: Oвај ниmта не зна у наmој веmтини. - 3атим,
узевmи га за руку, рече: Hстину говорим: треhег дана умреhе; ако се промени реч моја,
онда hу ја променити xив¬еnе моје, и сам hу постати овакав монах. Fлаxени на то
ватрено рече: Tакав ли је твој начин лечеnа: виmе говорити о смрти него о помоhи!
Aко си вичан, дај ми xивот; ако пак тиме не владаm, заmто ме пониxаваm, осуhујуhи
ме да умрем треhега дана? Mене је обавестио Iоспод да hу кроз три месеца отиhи к
Bему. - Јерменин му понова рече: Eто, ти си се веh сав изменио, а такви нипоmто не
могу да xиве виmе од три дана.
Стварно, свети Aгапит беmе веома изнемогао, те се сам није могао ни покренути.
Mеhутим, к блаxеном Aгапиту, који сам беmе толико болестан, донесоmе ради
исце¬еnа неког болесника из Kијева. A блаxени, свечудесном помоhју Fоxјом, одмах
устаде, као да није боловао, узе своје уобичајено би¬е, које му слуxаmе за храну, и
показа га Јерменину, говореhи: Eво би¬а којим ја лечим: види и разумеј! A он,
погледавmи, рече: Oво није од наmег би¬а, него мислим да је из Aлександрије. -
Подсмехнувmи се nеговом незнаnу, блаxени даде болеснику од тог би¬а и,
помоливmи се, одмах га оздрави. 3атим рече Јерменину: uедо, молим те, ако ти је по
во¬и, једи са мном ово би¬е, поmто ничим другим немам да те угостим. Јерменин му
одговори: Oче, ми овога месеца постимо четири дана, и сада ја дрxим пост. uувmи то,
блаxени га упита: Kо си ти, и које си вере? Oн одговори: Hиси ли чуо за мене да сам
Јерменин? Tада му блаxени рече: Kако си се онда усудио да уhеm овде и оскврнавиm
11
моју келију, па ме јоm и дрxиm за греmну руку моју? Hди од мене иноверче|12| и
нечестивче! - H овај посрам¬ен оде.
После тога блаxени Aгапит проxиве, као mто прорече, три месеца и, одболовавmи
мало отиде ка Iосподу првога јуна.|13| H поmто беmе бесплатни лекар на зем¬и, он
прими велику плату на небу, где нема болести. A братија спремиmе nегове чесне
моmти за погреб, и уз прописано опојаnе полоxиmе у пеmтери преподобног Aнтонија.
По престав¬еnу светог Aгапита доhе Јерменин онај у Печерски манастир и рече
игуману: Oдсада напуmтам јерменску јерес и правилно верујем у Iоспода Hсуса
Христа, коме xелим да слуxим у светом чину монаmком. Јер мени се јави блаxени
Aгапит и рече: Tи си обеhао да примиm монаmки образ; ако слаxеm, са xивотом
погубиhеm и дуmу. Ја верујем да је он свет; и да је хтео дуго xивети на зем¬и, Fог би
му то даровао.
Ја сам дрxао да он неhе преxивети три дана, а Fог му додаде три месеца; а да је xелео,
xивео би и три године. Hо ја сада мислим да он сам, као свети, заxеле да нас остави,
xудеhи за царством светих; и ако га је Fог преставио из привременог xивота у овој
обите¬и, Oн му је даровао xивот вечни у небеским обите¬има. 3ато xелим да mто пре
испуним нареhеnе овог светог муxа.
Hгуман, саслуmавmи Јерменина, постриxе га у монаmки свети чин, и дуго поучаваmе
лекара туhих тела, да он, угледајуhи се на блаxеног Aгапита, буде вичан у лечеnу своје
дуmе. A Јерменин, подвизавајуhи се богоугодно, проведе остатак xивота свог у
Печерском манастиру, а ту дочека и блаxену кончину своју, предавmи дуmу своју у
руке лекара дуmа и тела - Iоспода наmег Hсуса Христа, слав¬еног са беспочетним
Oцем Bеговим и са пресветим, благим и xивотворним ¡ухом Bеговим, сада и увек и
кроза све векове, амин.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ДИОНИСИЈА ГЛУ(И'КОГ

Pоhен у Bологодској губернији; од младости подвизавао се као монах у Спасокаменом
манастиру на Kубенском језеру. Oдатле заједно са иноком Пахомијем, иmтуhи
пустиnачко усам¬ениmтво, он преhе на Свету Hуку, и ту обнови запустели
опmтеxиhни манастир. Iодине 1403. он се уда¬и на реку Iлуmицу, основа ту
опmтеxиhни манастир, а на пет километара од nе - други манастир, назван Сосновац.
Преподобни воhаmе суров подвиxнички xивот, изнуравајуhи тело постом и бдеnем,
непрестано боравеhи у молитви и налаxуhи на себе теmке подвиге. Свето, строго
12
подвиxничко xив¬еnе и духовна мудрост преподобнога привлачаху к nему ¬уде
разних зваnа и узраста; и многи остајаху код nега и примаху монаmки чин и подвиге.
Hарод је гледао на nега као на богопосланог пастира и учите¬а. Преподобни бејаmе
вичан xивописац, ковач и кројач. Pадеhи све својим рукама, он ни један минут не
провоhаmе без рада; а храну узимаmе само онда када би потпуно малаксао од
изнурености. Hа седам година пре своје смрти, преподобни ископа себи гроб у
Сосновцу, и сваки дан долаxаmе к nему, непрестано подсеhајуhи себе на смрт, и често
би по читаву ноh провео крај ископане раке на мразу размиm¬ајуhи о томе како да
избегне ледену хладноhу таме најкрајnе. Vпокоји се преподобни 1437. године. Свете
моmти nегове покоје се у Сосновацком манастиру.


С%ОМЕН СВЕТИ*
ДЕСЕТ *И+АДА МУЧЕНИКА

Пострадаmе у Aнтиохији за време безбоxног цара ¡екија Tрајана (249-251.године).


С%ОМЕН СВЕТОГ СВЕ(ТЕНОМУЧЕНИКА
%ИРА

Eпископ; у миру се преставио у Iосподу своме.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ФИРМА

13
Примораван да се одрекне Христове вере и принесе идолима xртву, он јуначки одбио и
неустраmиво веру своју исповедио. 3ато га: тукли xилама, месо му парче по парче
кидали, кичму му ломили, кости му из тела чупали, голенице пребили, кукове сецкали,
камеnем засипали, и најзад му главу одсекли.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕС%ЕСИЈА

Pодом из Kападокије. 3бог исповедаnа вере у Христа примораван од царског
управите¬а Kападокије, да принесе xртву идолима, а он исмеја идоле и наруxи. 3бог
тога му тело резаmе; затим га у уxарену пеh вргоmе, а он чуван благодаhу Христовом
остаде неповреhен. 3атим га одведоmе у идолски храм пред xртвеник, а он сруmи
xртвеник. Oнда га бациmе у казан вреле смоле, зејтина и оцта, у коме два дана остаде;
и изиhе одатле без икакве опекотине и плика на телу. Tо многе незнабоmце привуче
вери Христовој. Hапослетку га изведоmе ван града, и главу му одсекоmе. H блаxена
дуmа nегова венценосна узиhе на небо.


С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИКА
ЕРМИЛА И СТРАТОНИКА

који пострадаmе код Fеограда|14|


С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИКА
*АРИТОНА) *АРИТЕ ДЕВОЈКЕ) ЕВЕЛ%ИСТА)
ЈЕРАКСА) %ЕОНА И ЛИВЕРИЈАНА
14

Oви свети мученици пострадаmе мачем посечени од епарха Pустика заједно са светим
мучеником Јустином (Јустом).


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ГЕРАСИМА




НА%ОМЕНЕ,
1. V првом веку после Христа, када Pим¬ани освојиmе Палестину.
2. Садаmnи Hаблус.
3. Oснивач стојичког учеnа - 3енон, треhи век пре Христа; ци¬ стојичког учеnа
беmе практичног карактера: научити се господареnу над страстима и
равнодуmности према свему mто се збива.
4. Перипатетици - следбеници Aристотела (четврти век пре Христа), учили су да
свако познаnе има свој основ у искуству.
5. Платон (четврти век пре Христа) учио да су идеје о Fогу, о дуmи, о истини, о
добру, уроhене, и да су оригинали зема¬ских духовних стварности у небеском
свету.
6. Сибиле - предсказивачице будуhности код Iрка и Pим¬ана.
7. Mаркион је припадао јеретицима - гностицима; учио је, да је вид¬иви свет
створен не Fогом, него ниxим Силама Bеговим; одбацивао је Стари 3авет.
8. Hиници (оснивач учеnа - Aнтистен, 4. век пре Христа) су доводили до
крајности учеnе о простоти у xивоту, одбацујуhи науку, уметност и сву спо¬ну
културу.
9. Познате су две Aпологије св. Јустина: прва, написана не пре 150 године, има 68
глава, у nој се он стара да хриmhанима издејствује покровите¬ство цара
Aнтонина; друга, написана око 162. године, nоме xели да цара Mарка Aврелија
приволи на блаxије поступаnе према хриmhанима. V својим Aпологијама св.
]илосо] говори "у име неправедно мрxених и гоnених хриmhана".
10. Свети Јустин скончао 165-166. године.
15
11. Mономах је затим кнезовао у Kијеву од 1114. до 1125. године.
12. Јермени су приврxеници моно]изитске јереси, која је осуhена на uетвртом
Bасе¬енском Сабору у Халкидону (451. год.), и одбацују све потоnе
Bасе¬енске Саборе. Суmтина моно]изитске јереси састоји се у овоме: V
Христу су после оваплоhеnа две природе сједиnене у једну. Aко би остале две,
веле они, онда би у Христу морала бити два лица. (Mи православни исповедамо
две природе у Христу а једно Hице). Једна група моно]изита дрxала је да тело
Христово није било подлоxно немоhима ¬удске природе: и кад је xеднео, и
гладнео, и плакао, и замарао се, - све је Oн то чинио зато mто је хтео, а не по
неопходности природе. ¡руга екстремна група моно]изита тврдила је да се тело
Христово, од тренутка свога сједиnеnа са Hогосом, има сматрати не само за
нетрулеxно наго и за нестворено.
13. Свети Aгапит упокоји се око 1095. године.
14. O nима видети опmирно под 13. јануаром.

-. ЈУНИ


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ О'А НА(ЕГ
НИКИФОРА ИС%ОВЕДНИКА) %АТРИЈАР*А 'АРИГРАДСКОГ

Bелики поборник побоxности свети Hики]ор родио се у Hариграду од побоxних и
богобојаx¬ивих родите¬а, Tеодора и Eвдокије. Oтац nегов удостоји се исповедничког
венца, претрпевmи ране и прогонство због поmтоваnа светих икона. 3а цароваnа
Kопронима|1| био је у зваnу нотарија тајне архиве царске.|2| H он би оптуxен
злочестивом цару да он побоxно почитује свете иконе, клаnа се икони Спасите¬а,
Пречисте Fогомајке и свих Светих. Hар одмах призва к себи блаxеног Tеодора,
подврxе га саслуmаnу и, убедивmи се да је оптуxба истинита, он га дуго примораваmе
да се одрекне молитвеног поmтоваnа икона. Hо поmто се слуга Христов не покори
царској во¬и, би xестоко бијен, па онда послат на заточеnе у град Mолин. Tамо би
бачен у најуxаснију тамницу; и у nој он страдаmе за правоверје. После неког времена
он би понова призван у Hариград, и јоm упорније примораван на цареву јерес; али он
остаде као дијамант тврд у побоxности, пристајуhи радије на ране и на смрт, него да
црквене законе и предаnа светих Oтаца наруmи. Oнда по нареhеnу безаконог цара он
би немилосрдно и на разне начине мучен, па понова послат у прогонство; и поmто
проведе у Hикеји mест година у оковима и страmном злостав¬аnу, он преhе ка
Iосподу на вечну слободу у блаxеном xивоту. A супруга nегова, чесна Eвдокија, беmе
учесница у свима нево¬ама и страдаnима свога муxа: она му следоваmе у
16
изгнанствима, и састрадаваmе у оковима, не одвајајуhи се од nега ни телом ни духом.
После муxев¬еве кончине она се поврати у Hариград, и провоhаmе дане своје
богоугодно, као mто и доликује хриmhанској удовици. 3а то време син nен Hики]ор,
поmто најпре изучи науке, би постав¬ен у царском двору у зваnу у ком је раније
слуxио nегов покојни отац. H не умре блаxена Eвдокија док не виде свога сина, најпре
у монаmком, па онда у епископском чину; и узневmи благодарност Fогу, она се повуче
у xенски манастир, постриxе се у монаmтво, и поmто веома угоди Fогу, престави се к
Bему у дубокој старости.
Tаквих родите¬а беmе пород овај блаxени Hики]ор, о коме је реч, - свети изданак
светог корена: од пелена васпитаван у побоxности, одгајан у доброј нарави, и
упуhиван на богоугодни xивот, он провоhаmе године своје младости целомудрено, у
великом уздрxаnу. H беmе испуnен мудрости спо¬аmnе и унутраmnе, то јест
световне и духовне, јер је до саврmенства знао не само кnиге јелинских ]илосо]а него
и Свето Писмо; поред тога он беmе красноречив говорник, украmен свима врлинама,
уман и добродуmан, због чега су га сви волели и поmтовали. A када постаде пунолетан,
Hики]ор би за цароваnа Kопронимовог сина Hава|3| удостојен зваnа царског
саветника; и чуваmе правоверје усред зловерних, клаnајуhи се светим иконама, и друге
приводеhи томе својим богомудрим саветима. Kада пак, после смрти Kопронимовог
сина Hава, за цароваnа nеговог сина Kонстантина и Kонстантинове мајке Hрине,|4| би
у Hикеји сазван 787. године Седми Bасе¬енски Сабор против иконоборачке јереси,
блаxени Hики]ор, онда јоm световnак, указа велику помоh светим Oцима саборским
својом мудроmhу и изврсним познаваnем Светога Писма; и као човеку великог угледа,
nему би поверено да на Сабору говори у име цара. H он се пре свог епископства показа
исповедник и учите¬ православ¬а, надвлаhујуhи и посрам¬ујуhи јеретике при
расправ¬аnу спорних питаnа, због чега га свети Oци саборски величаху и
благоси¬аху.
После Сабора Hики]ор остаде јоm неколико година у високом зваnу царског
саветника. 3атим, убедивmи се да слуxеnе сујетном и метеxном свету није корисно по
дуmу, - он виде да у двору почиnе раздор измеhу сина и мајке - он напусти свој високи
полоxај и, презревmи сву сујетну славу, повуче се из града и настани у једном
усам¬еном и тихом месту на Fос]ору Tракијском.|5| Tу он стаде насамо слуxити
једино Fогу, у молитвама и поmhеnу стремеhи се своме спасеnу. Са временом он
подиxе цркву, сабра иноке и образова манастир, ма да и сам јоm не беmе инок, али се
иночки труhаmе, испитујуhи себе, да ли моxе понети подвиг многотрудног xитија
иночког. H тако он проведе много година, све до половине Hики]орова цароваnе. (Hар
Hики]ор царовао је од 802-811 г.).
Kада свјатјејmи патријарх цариградски Tарасије (784- 806 г.) оде ка Iосподу, тада би
изабран за патријарха овај блаxени Hики]ор, иако по изгледу мирјанин али по xивоту
саврmени монах. Oдмах по избору прими чин монаmки, и све остале чинове редом; а
потом, против своје во¬е, на нава¬иваnе цара Hики]ора, он би узведен на
архијерејски престо на сам пресветли дан Bаскрсеnа Христовог. H украmаваmе он
свету Hркву учите¬ском речју и врлинским xивотом, исправ¬ајуhи покварене,
утврhујуhи праве, и одгонеhи јеретике од духовног стада као вукове. Tих година
17
воhаmе се рат измеhу Iрка и Fугара, и цар Hики]ор, отиmавmи у рат, погибе. После
nега ступи на престо nегов син Ставрикије, но царова кратко, свега два месеца, па
умре. После овога зацари се добри цар Mихаил, прозвани Pанкава, који раније имаhаmе
чин стареmине дворске страxе, но владаmе само две године, докле га Hав Јерменин не
обори и не прогна. Oвоме отмичару, пре но mто се круниса за цара, патријарх Hики]ор
посла по неким епископима кnигу о Православном Bероисповедаnу, молеhи новог
цара да је својом руком потпиmе, по обичају преhаmnих благочестивих царева, mто се
сматрало заклетвом да hе неизмен¬иво дрxати и бранити догмате свете вере, излоxене
у том Bероисповедаnу. Hукави и лицемерни цар на речима се показа врло располоxен
према благочеmhу, и обеhа да hе потписати Knигу, али не пре крунисаnа. "Потписаhу,
рече, када на мене буде став¬ена царска круна".
H повероваmе овоме лисцу. Oдлоxивmи да потпиmе кnигу Православног
Bероисповедаnа, овај лисац тајно потписа кnигу коју му донеmе јеретици,
потчиnавајуhи се радије nему сличним граб¬ивим вуцима него истинским пастирима.
3атим он са великом гордоmhу и царским сјајем доhе у саборну цркву свете Со]ије; и
када се обав¬аmе прописани чин крунисаnа за цара, и свјатјејmи патријарх став¬аmе
круну на nегову недостојну главу, откри Fог пресветом патријарху какав hе то бити
цар: јер се царска круна у рукама патријарха претвори као у трнов венац и оmтро му и
болно бодијаmе руке; и разумеде патријарх да то означава гоnеnе и наси¬е које ускоро
предстоји Hркви од овога цара. H патријарх казиваmе то своме клиру уздиmуhи.
Сутрадан по крунисаnу свети Hики]ор посла к цару, да испуни своје обеhаnе и
потпиmе Hсповедаnе правоверја, као mто и преhаmnи благоверни цареви потписиваху.
Hо овај то одлучно одби, у самом почетку ка¬ајуhи лаxју царску пор]иру. 3атим после
неког времена цар стаде отворено хулити свете иконе, окомивmи се, не на непријате¬е
који су одасвуд надирали у Iрчку и пустоmили је, него на иконе Христа, Пречисте
Fогородице и свих Светих, и на оне који им се клаnају. Па окупивmи к себи у
Hариград све епископе и презвитере, који су за разне кривице били правилно одлучени
од слуxеnа боxанственом олтару, он им даде места у царским палатама, и, товеhи их
као вепрове, он је на тај начин задобијао наклоност оних "којима је Fог трбух" (uлб. 3,
19); и често разговараmе цар са nима, учеhи се иконоборачкој јереси; и саветоваmе се с
nима, на који начин да обнови онај богохулни догмат против икона, који би одбачен
Седмим Bасе¬енским Сабором. ¡а би их mто лакmе придобио на своју страну, он им
обеhаваmе, не само да им поврати преhаmnа зваnа којих су били лиmени, него да им
да јоm веhе почасти. A они, горди због толике цареве наклоности према nима, стадоmе
свесрдно помагати цара, и ствараху пометnу по свима црквама гонеhи правоверне. H
обилазеhи свуда, они у име цара скуп¬аху кnиге; и накупивmи безбројно мноmтво
кnига они их заједнички прегледаху: и кад би наmли коју јеретичку кnигу, написану
против икона, они су је с ¬убав¬у као чесно Eванhе¬е издвајали, и чували је код себе;
а кад би наmли коју кnигу, написану против иконоборачке јереси, одмах су је као
гадост неку у огаn бацали и спа¬ивали.
Потом нареди цар свима грчким епископима да се саберу у Hариград на сабор (815 г.).
Eпископи су се, допутовавmи из својих места у Hариград, по обичају јав¬али
пресветом патријарху Hики]ору. Hар нареди да те епископе одмах похватају и у
18
тамницу бацају. A оне од nих који, из страха од грозног гнева царевог и претnи,
пристајаху на јеретичко једномислије са царем, цар ослобаhаmе уза и тамнице, и
удостојаваmе почасти. Oне пак који беху непоколеб¬иви у правоверју цар срамно
угnетаваmе у тамници и мораmе их глаhу и xеhу. Tако, врло многи из страха
пристадоmе на једномислије са царем, и јеретичко збориmте показа се веома јако. H
стадоmе лаxни учите¬и смело и несметано mирити по свима црквама своја хулна
учеnа, приволевајуhи народ на непоmтоваnе светих икона. Hстинске пак учите¬е
православ¬а они изгоnаху из цркава, злостав¬аху, па чак се труhаху да и самог
пресветог патријарха, богогласну трубу, приморавају на hутаnе, и да му забране улазак
у саборну цркву.
uујуhи и видеhи све mта се ради, слуxите¬ Fоxји, свети Hики]ор непрестано се
мо¬аmе Fогу са сузама, да Hркву своју сачува непорочном и стадо своје очува
неповреhеним од јеретика. H призивајуhи к себи многе правоверне он их саветоваmе,
мо¬аmе, упуhиваmе: да се не друxе с јеретицима; да се чувају квасца nиховог; да од
учеnа nиховог беxе као од уједа гујиног; да се не страmе опаких времена ових, и да се
не боје претnе мучите¬еве који убија тело а не дуmу. "Aко и сав народ, говораmе свети
патријарх, поhе за царем путем јереси, и мало nих остану верни правој вери, то ни
онда нека их не смуhује nихова малобројност, јер Iоспод благоволи не мноmтву: Oн
благоволи и погледа на једнога који стрепи и боји се речи Bегових, веhма него на
мноmтво оних који не маре за страх Fоxји, као mто и сам у Eванhе¬у каxе: Hе бој се,
мало стадо, јер би во¬а Oца ваmега да вам да царство (Hк. 12, 32)".
3атим свјатјејmи патријарх позва код себе најугледније архијереје: Eмилијана кизичког,
Јевтимија сардијског, Јоси]а солунског, Eвдоксија аморејског, Mихаила синадског,
Tео]илакта никомидијског, Петра никејског, и многе друге свете оце, меhу којима беху
Tеодор Студит, Hикита, игуман мидикијски, и други правоверни муxеви. После дугог
разговора с nима о побоxном поmтоваnу светих икона, на основу Fоxанског Писма и
предаnа светих Oтаца, он с вечери поhе у саборну цркву свете Со]ије, и поче свеноhно
бденије, саборно молеhи Fога за умиреnе Hркве и за избав¬еnе од јереси. Сазнавmи за
то, цар се узнемири од страха, јер се много народа беmе слегло у цркву на свеноhно
бденије, па се бојаmе цар да не би патријарх дигао народ против nега: злочестивац
знаhаmе да је патријарх веома оми¬ен у народу, и да су сви готови да га послуmају, па
чак и умру за nега. H рано зором цар посла патријарху у цркву овакву поруку: 3аmто
ствараm пометnу у народу и кујеm заверу против цара, који xели мир и једномислије
меhу свима? 3аmто безумне ¬уде подстичеm на буну, и хоhеm да крв¬у меhусобне
борбе залијеm престоницу?
Пресвети патријарх одговори царевим изасланицима: Tо mто ви говорите, ми ни
помислили нисмо; нити нам је икада на ум пало то mто о нама мисли цар који вас је
послао. Mи смо се сабрали у дом Fоxји, не ради неког договора против цара, веh ради
славослов¬а Fоxјег, ради мо¬еnа и молитве: да се смилује Fог и огради миром Hркву
Своју, цара и сав народ; да униmти јеретичке насртаје, и утврди све у једномисленом
правоверју.
19
Hа то цареви изасланицн рекоmе: Hе, није тако као mто говориm, јер једно говориm
устима, а друго помиm¬аm у срцу свом, и то mто помиm¬аm, хоhеm да приведеm у
дело. Hо поmто је очигледно да се припремаm устати против цара, онда ти сам и твоји
једномиm¬еници, чим се раздани, отидите у царску палату, па тамо одговарајте самоме
цару на питаnе које ти је цар упутио преко нас, да би се сам цар тачније упознао са
намерама ваmим.
Pекавmи то, изасланици отидоmе. Сви пак који беху у цркви, видевmи и чувmи то,
разумеmе mта hе се догодити: какво hе гоnеnе и злостав¬аnе слуxите¬а Fоxјег и
целе Hркве Христове настати, - па се стадоmе јоm усрдније молити са многим сузама и
уздасима. По заврmетку свеноhног бденија, свјатјејmи Hики]ор изиhе насред цркве и
стаде говорити да сви чују: O саборе, сабрани ¡ухом Fоxјим! ко је очекивао да hе на
Hркву наиhи такве нево¬е какве ми сада видимо? Vместо радости она доxив¬ава
xалост, и од спокојства улази у пометnу. Oна која на доброј паmи напаса духовно
стадо, трпи плен од изопачених; и Mајка која сву децу своју упуhује на слоxно
једномислије - раздире се на делове! Oна Hрква, коју Христос стече скупоценом крв¬у
Својом, коју сачува чистом од свакога порока, коју огради апостолима, пророцима,
мученицима и светите¬има свих врста, и показа је као рај бедемима ограhен и
осигуран, - какве сада нево¬е подноси од оних, који по спо¬аmности изгледају наmи, а
уствари далеко стоје од нас, и постадоmе нам непријате¬и, и у злоби својој доhоmе
дотле, да са иконом беmчесте и Hзобраxеног на nој, и заједно са намаланим на дасци
ликом Христовим одбацују и самога Христа: јер како чест тако и беmчеmhе, указивани
икони, односе се на онога који је изобраxен на икони. Сада непријате¬и истине
униmтавају древно предаnе Hркве о поmтоваnу светих икона, а озакоnују ново,
супротно преhаmnем, измиm¬ено од јеретика, и тиме смуhују дуmе верних. Fраhо и
децо, не будимо плаm¬иви и малодуmни! Претnе nихове нека не застраmују срца
наmа, него очекујмо помоh Fоxју. Oни који непријате¬ују против нас и паmте се да
истину униmте у Hркви, слични су онима mто пливају уз матицу речну, јер се они
најзад, изнемогли, даве. Јер, истина је непобедива, и увенчава оне који је поmтују, а
побеhују оне који ратују против nе. Kо се дрxи nе, он hе и ненаоруxан савладати
противника; а ко се лиmио nе, биhе лако побеhен, па макар био војник наоруxан за рат.
Сведоци наmих речи су они о којима говоримо: они немају никакво познаnе истине,
nих исмевају чак и деца која буквар уче, јер они у умоваnима својим противрече сами
себи и, слично бесомучницима, једу тело своје. Pазумете ли, браhо, mто говорим?
Сви у цркви повикаmе: 3намо и убеhени смо, пресвети оче, да је православна вера
наmа истинита, и сви смо готови умрети за nу! - Патријарх на то рече: Oнда, браhо,
треба да останемо слоxни и једнодуmни, да противници наmи не би могли отргнути ни
једнога од нас ка своме зловерју, јер благодаhу Христовом нас је виmе него nих.
Hарод опет, громко вичуhи, даваmе чврсто обеhаnе да hе стајати за Hркву до саме
смрти. После дугог разговора с народом у цркви пресвети патријарх, на освитку дана,
метну на себе омо]ор, па се са присутним епископима, игуманима и целокупним
клиром упути у царску палату, праhени мноmтвом народа. Kада стигоmе до дворске
капије, сви биmе задрxани, само патријарх пуmтен унутра. При патријарховом улазу
цар му не указа уобичајено поmтоваnе: јер је код грчких царева био обичај да узимају
20
благослов од патријарха, при чему су узајамно један другоме целивали десну руку у
знак духовне ¬убави. A злочестиви цар Hав Јерменин погледа грозно на улазеhег
патријарха, не потраxи благослов од nега, па му чак не предлоxи ни да седне, веh му
стаде говорити с гневом:
"Kакав је то раскол настао меhу вама, и против царске власти завера и устанак, јер без
наmег знаnа сазивате саборе, стварате пометnу у народу, и подстичете га на неред и
метеx? Сазивати саборе без наmег пристанка и договора с нама, и mирити по народу
глас како се ми дрxимо тобоx зловерја а не црквеног учеnа, није ли отворено
непријате¬ство и почетак раздора? Aко бисмо ми хтели да искоренимо праве, древне
прописе, као mто ви говорите, онда би нас могли у своје време хулити, униxавати и за
зловерну јерес оптуxивати; сада пак, када ми, обузети ¬убав¬у према правоверју,
xелимо да истребимо раздоре и несугласице, и све приведемо у слоxно једноверје,
заmто нас хулите, и непријате¬ствујете против нас, и говорите како ми тобоx вреhамо
Hркву, док се ми меhутим старамо о nеном миру и спокојству? 3ар ти не знаm да се
много народа помете и од Hркве се отрxе зато mто се иконе малају и постав¬ају; и они
који су се отргли од Hркве доносе кnиге и показују у nима речи из Fоxанскога Писма,
којима се забраnује празноваnе и поmтоваnе икона? H ако на питаnа која су они
покренули, не буде одговора, онда mта је то mто hе спречити да не наступи расцеп у
вери, после чега вера никад неhе доhи до јединства? 3ато је потребно да ви, ради оних
чији су умови узнемирени и недоумицом пометени, одмах приступите расправ¬аnу
питаnа са онима mто су се отргли од Hркве због икона. Hаmа власт xели и нареhује, да
или ви nих победите у том спору и приведете ваmем умоваnу, или да, побеhени од
nих, ви се покорите nима; тада hемо и ми, видевmи где је истина, приhи бо¬ој страни
и учврстити је наmом царском влаmhу, да би она на тај начин стајала непоколеб¬иво".
Свјатјејmи Hики]ор одговори цару: Hе, молим твоје величанство, не сматрај нас за
виновнике раскола и метеxа. Mи се нисмо користили ни молитвом, као оруxјем против
твоје царске власти, јер се из Fоxанског Писма научисмо да се за цара молимо а не да
му зла xелимо (1 Tм. 2, 2). Hсто тако, ми не преобраhамо здраве речи и учеnе вере у
јеретичко умоваnе и погибао, јер оне који се усуhују чинити такве ствари, учите¬
истине свети Јован Fогослов нареhује да у куhу не примамо и да се с nима не
поздрав¬амо (2 Јн. 10). ¡обро је познато не само нама него и свакоме коме је ум ма и
најмаnе просвеhен, да су мир и тиmина - ствар веома добра. A ако ко постане
виновник наруmеnу мира, nега с правом сви треба да назову злочинцем. Oнај цар је
добар који уме ратове преобраhати у мир и метеxе у тиmину; а ти си са својим
једномиm¬еницима намислио да Hркви, која је у миру, наметнеm рат; и, оставивmи
свете законе, по којима се Kрст Христов прослав¬а и побоxност обасјава светлоmhу
васе¬ену, ти си предлоxио да се уведе помрачено учеnе пагубних ¬уди, које ни једна
од Hркава не прима: јер ни Јерусалим, ни Pим, ни Aлександрија, ни Aнтиохија не
одбацују иконе Христа, Пресвете Fогородице, апостола и осталих угодника Fоxјих, веh
их побоxно, по предаnу светих Oтаца, поmтују. Kоји од Bасе¬енских Сабора,
утврhујуhи ¡ухом Светим догмате православне вере, одобри и прими иконоборачка
умоваnа? Стога ни ти, царе, не обнав¬ај ту одбачену јерес и не уводи у свету Hркву
веh осуhено умоваnе. Mи неhемо никакве расправе да имамо са јеретицима; јер каква
21
је потреба препирати се о ономе mто је веh од светих Oтаца саборски и саборно
оповргнуто, одбачено и анатемисано?
Tада цар рече свјатјејmему патријарху: Hије ли Mојсију рекао Fог: Hе гради себи лика
резана нити какве слике од онога mто је горе на небу, или доле на зем¬и, или у води
испод зем¬е. Hемој им се клаnати нити им слуxити (2 Mојс. 20, 4-5). A ви, с каквом
памеhу правите иконе, и оно поmтоваnе, које доликује једино Fогу одајете ликовима и
иконама које сте сами направили и насликали? Bто идолопоклоници чиnаху у
старини, то исто и ви сада чините, пренебрегавајуhи заповест Fоxју, дату Mојсију, а
преко nега и свима ¬удима, не само древним старозаветним, веh и нама
новоблагодатним, верним хриmhанима.
Свјатјејmи Hики]ор одговори: 3ар ти не знаm ради чега Hзраи¬цима, после nиховог
изласка из Eгипта, би дата заповест од Fога да не граде себи резане ликове нити какве
слике? Pади тога mто су Hзраи¬ци, xивеhи у Eгипту, били навикли на незнабоxје и
идолопоклоничко многобоxје Eгипhана, који боготвораху и неке ¬уде, давно веh
умрле, и неке птице небеске, и неке зверове зема¬ске, гмизавце, рибе, и нека
чудовиmта, па граhаху nихове ликове и клаnаху им се као истинитоме Fогу. Xелеhи
дакле да код Hзраи¬аца искорени идолопоклонство на које они беху навикли у Eгипту,
Fог им даде ту заповест о неграhеnу ликова резаних нити какве слике, али не забрани
прав¬еnе чесних ликова и икона, који слуxе не на униxеnе веh на умноxеnе
богопоmтоваnа. Јер, по заповести тог истог Fога не начини ли Mојсије скинију, и окова
одасвуд златом Kовчег завета, у коме су чуване таблице, xезал Aаронов и мана? Hсто
тако, не нареди ли Fог да се направе златни херувими и поставе над кивотом у
скинији? H зар на завесама скиније не беху извезена лица херувима? A све то зар
Hзраи¬ци не поmтоваху као чесно и боxанствено? H пред свим тим зар се Hзраи¬ци
не клаnаху Fогу и не приноmаху xртве? H кад се клаnаху и xртве приноmаху пред
скинијом, и кивотом, и херувимима, они се клаnаху и xртве приноmаху не скинији, ни
кивоту, ни херувимима, него самоме Fогу који на небесима xиви; а скинију и кивот са
оним mто беmе у nему, и слике херувима, они поmтоваху чесно као предмете
боxанске, а не обоготвораване, као mто и ми сада поступамо клаnајуhи се светим
иконама, палеhи пред nима свеhе и прислуxујуhи им кандила. Mи се клаnамо не дасци
и не бојама, веh самом лику Христа оваплоhеног Fога, изобраxеног на икони; и ми
маламо на икони не Fоxанство, - јер је Oно као невид¬иво и непостиxно исто тако и
неизобразиво, - веh човечанство Христово, човечанску природу Христову, која је
некада гледана ¬удским очима и пипана рукама; и ми икону Христову не називамо
Fогом, веh изобраxеnем лица Христа Fога. Mи се дакле Христу Fогу пред светом
иконом Bеговом клаnамо као Fогу, а икону Христову поmтујемо као предмет
боxанствени, али је не обоготворујемо. Слично треба реhи и о икони Пресвете
Fогородице, и о иконама осталих Светих, у којима се поmтује сам Fог, диван у Светима
Својим. Hо почевmи са старозаветним, ми не доврmисмо. 3ар не заповеди Fог Mојсију
да подигне бакарну змију у пустиnи, да би ¬уди, уједани од змија, прибегавали к nој и
погледали на nу? H не беmе ли та бакарна змија чудотворни лик који је чудесно
исце¬ивао оне које уједаху xиве змије? A ова змија имаhаmе целебну силу не од себе
веh од Oнога чији праобраз она беmе, јер она праобразоваmе Христа Спасите¬а наmег,
који се имао подиhи на дрво крсно, по речи, изреченој потом самим Христом у
22
Eванhе¬у: Kао mто Mојсије подиxе змију у пустиnи, тако треба Син uовечији да се
подигне (Јн. 3, 14). H mта је чудновато mто и сада свете иконе бивају чудотворне, када
јоm у Старом 3авету бакарна змија беmе чудотворна? H као mто она, не собом него
силом Oнога кога праобразоваmе, чиnаmе онаква чудеса: тако и свете иконе бивају
чудотворне силом лица изобраxенога на nима. Сетимо се јоm и храма Соломоновог:
да ли Fог уписа Соломону у грех то mто он у подигнутом храму начини друге, сем
Mојсијем начиnених, велике златне херувиме, и ликове nихове изобрази по зидовима и
стубовима и вратима, и сали "бакарно море" које стајаmе на дванаест извајаних волова
(3 Hар. 7, 23-25)? Hе само Fог не уписа то Соломону у грех, него Mу то беmе врло
пријатно, mто Oн показа када Сам посети тај храм и mто је у nему, јер стоји написано:
Слава Iосподnа испуни храм Iосподnи, те свеmтеници не могаху стајати да слуxе од
облака (3 Hар. 8, 11). Tако дакле, царе, заповест закона Fоxјег о неграhеnу никаквих
слика, дата Mојсију, а коју ти најпре спомену, униmтава само многобоxачко
идолопоклонство, а не наmу хриmhанску побоxност - поmтоваnе светих икона. A када
би Fог том првобитном Својом заповеmhу исто тако потпуно забраnивао ма какво
изобраxаваnе и ликова чесних лица, као mто је забраnивао изобраxаваnе
незнабоxачких, онда би Oн противречио сам себи, поmто је потом наредио Mојсију,
као mто би речено да начини скинију и nене принадлеxности, па јоm и да бакарну
змију подигне. Aли, тако говорити није лепо, јер Fог не противречи сам себи, и као mто
је веран у свима речима Својим, тако је и свет у свима делима Својим. Hе градити
незнабоxачке идоле, Oн то нареди речју; а изобраxавати свете иконе за украmаваnе
цркава и за славу Fоxју, Oн томе научи делом, када Сам томе научи Mојсија,
заповедивmи му да изобрази ликове херувима.
Tо и много друго говораху цар и патријарх о светим иконама, најпре насамо, а затим у
присуству епископа и клирика, који биmе пуmтени унутра. A уhоmе и многи сенатори.
Vсто, тамо се по царевом нареhеnу појавиmе и наоруxани војници, са исуканим
мачевима, да би се заплаmили они који се не слаxу са царем. A mта тамо би, какви
разговори, и какву смелост и храброст показаmе неустраmива срца, описано је у
Xитију преподобног Tеодора Студита под 11. новембром, и у Xитију светог Hиките
Hсповедника под 3. априлом. Све се то заврmи гневом и јароmhу царевом, који са
беmчаmhем отера из царске палате патријарха и сву друxину nегову. Eпископи који
беху при свјатјејmем Hики]ору, одмах биmе послати на заточеnе у разна места, а
патријарха оставиmе на свом месту јоm за неко време, једино стога mто се стиhаху да
га одмах почну злостав¬ати, а друго - mто се бојаху да се народ не побуни због
патријарха. Kлирике пак и многе монахе они мучаху по тамницама и затворима, и
мораху их глаhу и xеhу, приморавајуhи их на јерес.
Свјатјејmи патријарх, видеhи да је цар сасвим отпао од правоверја, и да је Hрква у
великој пометnи, и да се духовниmтво гони и злостав¬а, писа царици саветујуhи је да
предлоxи цару користан савет да престане од таквога зла, а писа и градоначелнику
Eвтихијану, царевом једномиm¬енику и nеговом првом саветнику. Понесен
апостолском ревноmhу и пророчким духом, он додаде и ову строгу опомену: Aко не
престанете кварити праве путеве Iосподnе, ето одмаздите¬ске руке Iосподnе скоро на
вас.
23
Aли свети патријарх не само не могаде усаветовати упорне, него их подстаче на јоm
веhу јарост. Hар посла патриција Tому да одузме патријарху управ¬аnе саборном
црквом свете Со]ије, и да не допуmта патријарху да слуxи у nој и да проповеда
народу. H беmе свјатјејmи патријарх у своме патријарmијском дому као у затвору, не
излазеhи никуда. Поред тога, он неmто од туге, неmто од многих подвига изнемоxе
телом, разболе се и леxаmе на болесничком одру, очекујуhи свој крај; а јеретичка ру¬а
не престајаmе са смутnом и траxаmе да се препире с патријархом. Oнда би од цара и
nегових једномиm¬еника послат свјатјејmему патријарху царичин брат Tео]ан, царев
маченосац, да га позове на nихов скуп ради препирке с nима. Светите¬ одговори
изасланику: Пастир, лиmен оваца, не излази у борбу против вукова, и који иmте себи
здрав¬а не бори се са зверовима. 3аmто ви, одузевmи ми поверене ми од Христа овце,
позивате мене на препирку, да се ја један борим са јеретицима као са вуцима? Aко то
xелите, онда ми вратите моје овце, пустите из затвора и тамница свеmтенике и
клирике, и нека сваки заузме своје место; нека буду враhени из прогонства архијереји и
понова заузму своје престоле, а јеретички лаxноепископи који се сада налазе на
nиховим местима, неканонски постав¬ени, нека буду свргнути; и сви правоверни, који
су гоnени и злостав¬ани, нека буду пуmтени на слободу; - тада, ако Fог хоhе и ако ја
оздравим, биhемо готови да саборно изобличимо јеретичка зла и недела. A сабор и
разговор о вери треба да буду у саборној великој цркви, где сам Христос Fог
присуствује у пречистим Tајнама Својим, а не у царским палатама, јер о црквеном
ва¬а расправ¬ати у цркви, а у палатама нека се реmавају граhанске ствари.
Са таквим одговором Tео]ан се врати онима који га беху послали. A ови се јоm виmе
на¬утиmе на светите¬а, па му понова упутиmе неке из свога збориmта, да га сада
позову не на препирку веh на суд. Bима свети патријарх одговори: Kо ме позива на
суд? ¡а ли који патријарх: римски, александријски, антиохијски или јерусалимски? A
ако nих нема на ваmем сабору, онда коме идем? Bи ли позивате мене - патријарха? Bи
ли hете, незаконити, судити мени, законитом пастиру? Ја неhу отиhи к отвореним
непријате¬има мојим, који се као ¬уте звери спремиmе да ме невиног растргну. A и
како hу поhи болестан, када не могу ни са посте¬е да устанем? Oсим ако ме са
посте¬ом не узмете и не однесете?
H ови се изасланици вратиmе празни. Tада јеретичко збориmте, испуnено превелике
злобе, незаконито осуди на свргнуhе невиног, светог и богоугодног муxа, патријарха
Hики]ора, и предаде га анатеми, док је само то збориmте заслуxивало хи¬аде
свргнуhа и анатема; па не само светог Hики]ора, него и претходнике nегове, пресвете
патријархе правоверне: Tарасија и Iермана, који блаxеном кончином отидоmе ка
Iосподу, ово збориmте предаде анатеми. Tиме и заврmиmе своје лукаво зборисаnе
(815. године).
Kасно увече цар посла војнике да светог Hики]ора изведу из патријарmијског двора и
одведу у заточеnе. Свирепи војници наиhоmе на дом са оруxјем и с ко¬ем, вичуhи и
грдеhи свјатјејmег Hики]ора и nегове претходнике патријархе, Iермана и Tарасија.
uувmи то, патријарх заплака, и заблагодари Fогу mто се удостоји таких грдnи за
православ¬е. Iореспоменути патриције Tома, коме од цара би поверена саборна црква
свете Со]ије, а који тада беmе и чувар патријарmијског дома, запрети војницима и
24
нареди им да престану са виком; па зак¬учавmи чврсто улазна врата патријарmијског
дома, оде к цару и рече му: Iосподару, није потребно много војске, да се не би народ,
чувmи галаму, слегао и учинио неко зло; поmа¬и само два муxа и са nима неколико
слугу, да патријарха изнесу на рукама, јер је теmко болестан и не моxе да иде сам.
Hар тако и уради: нареди војницима да се повуку од патријарmијског двора, а кроз
један сат посла два муxа из свога дворца; и свјатјејmи Hики]ор би изведен, или
тачније - изнесен из свога дома. Xелеhи пак да се помоли у својој великој престоној
цркви свете Со]ије, уhе у nу подрxаван двојицом, и наредивmи да се запале свеhе и
тамјаном окади, он се крстолико простре на зем¬у и дуго се мо¬аmе, ридајуhи и
зем¬у сузама квасеhи. 3атим устаде са зем¬е и, угледавmи неке православне који у то
време беху доmли у храм и плакаху за патријархом, он их благослови, и опраmтајуhи се
са nима рече им: uеда, затекох вас као правоверне хриmhане, као правоверне хриmhане
и остав¬ам вас.
H изаhе из цркве. Bојници га онда посадиmе у кола, и у поноh, када сви спаваху,
одвезоmе на морску обалу. Tу га укрцаmе у лаhу и превезоmе у Хрисопо¬,|6| у неко
место звано Bолује, где беmе манастир. Tако, без икакве кривице би прогнан са
престола свог велики угодник Fоxји, свјатјејmи патријарх Hики]ор, после
деветогодиmnег управ¬аnа Hрквом Христовом. После не много времена он би
одаслан да¬е на острво Проконис,|7| у манастир светог великомученика Tеодора. A
када га на лаhи превоxаху ка том острву, пролазеhи мимо краја где обитаваmе
преподобни Tео]ан, игуман Bеликог села,|8| они прозор¬ивим очима угледаmе један
другога и поздравиmе на овакав начин: преподобни Tео]ан, налазеhи се у својој келији
нареди своме ученику да стави xар у кадионицу, па упаливmи свеhе и метнувmи
тамјан у кадионицу, поклони се до зем¬е, говореhи као к некоме лицу које је пролазило
мимо. A кад га ученик упита: Bта то радиm, оче? Kоме се поклони и коме говориm?
Преподобни одговори: Eво, свјатјејmи патријарх Hики]ор, неправедно прогнан за
правоверје, одлази у заточеnе пролазеhи лаhом сада мимо овог краја; због тога
запалисмо свеhе и тамјан, да патријарху одамо потребно поmтоваnе. - A провиде то и
свјатјејmи патријарх Hики]ор налазеhи се на лаhи: јер изненада преклони колена,
поклони се светоме старцу узајамно, па пруxивmи руке у ваздуху, благоси¬аmе. A
један од оних mто са свјатјејmим беху на лаhи упита га: Kога благоси¬аm, свјатјејmи
оче, и пред ким се поклони преклонивmи колена? Патријарх одговори: Eво, Tео]ан
Hсповедник, игуман Bеликог села, поздрави нас и одаде нам поmтоваnе запа¬еним
свеhама и тамјаном, а и ја му се са своје стране поклоних, јер hе и он за кратко време
пострадати слично нама. - Tо се ускоро и зби.
Поmто светите¬ Христов Hики]ор стиxе у место свога заточеnа, он проведе тамо
тринаест година у беди и у лиmеnима сваке врсте и у честим болестима, па преhе ка
Iосподу на вечити одмор. A престав¬ајуhи се ка Iосподу, он радосне дуmе изговори
ове давидовске речи: Fлагословен Iоспод који нас не даде зубима nиховим у плен!
¡уmа се наmа избави као птица из замке ловачке; замка се раскиде, и ми се избависмо
(Пс. 123, 6-7). Pекавmи то, он предаде дуmу своју у руке Iоспода свог, 2. јуна 827.
године.
25
H ридаху за nим верни, а јеретици се радоваху. uесно тело nегово би погребено у
цркви светог великомученика Tеодора. Потом, када јересиарси изгинуmе, и када
иконоборачка тиранија престаде, и када понова сину тиmина и правоверје, чесне
моmти nегове биmе пренете у Hариград 13. марта 846. године, за цароваnа Tео]илова
сина Mихаила|9| и матере nегове Tеодоре,|10| и чесно полоxене у саборној цркви
свете Со]ије,|11| у славу Христа Fога наmег, са Oцем и Светим ¡ухом слав¬еног
вавек, амин.


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
ЈОВАНА СОЧАВСКОГ)
%о./!001ог " А.2!о30./!"

Mного је светих ¬уди који врлински и богоугодно поxивеmе и нама примере за
подраxаваnе оставиmе; меhу nима се налази и овај угодник Fоxји, иако последnи по
времену, но не маnи од претходних. Јер Iоспод Христос удостоји венца не само
мученике првих векова, него и сада, у последnа времена, отвара врата онима који то
иmту, и удостојава их исте славе и дарова. ¡акле, од тога почиnемо повест о светом
Јовану, храбром војнику Христовом, испуnеном благодати Светога ¡уха, - ко беmе он,
и одакле, и на који се начин удостоји лика и венца мученичког.
Oвога муxа даде Tрапезунт, град славан и велики, који се налази на Hстоку, близу
Aсирије и граница велике Јерменије. Hзобилујуhи свим mто је потребно, овај град је
подесно пристаниmте за лаhе које одасвуд уплов¬ују у nега; xите¬и nегови, као
приморци, баве се трговином и морепловством, од чега и добијају дово¬но средстава
за xивот. Tако се и блаxени Јован бав¬аmе трговином, због чега често путоваmе
морем у разне градове. Једном му се догоди да се са много робе укрца у лаhу једног
иностранца, који пореклом беmе uрјаг,|12| вере не православне, по нарави груб,
немилосрдан и нечовечан. 3а време светите¬еве пловидбе са овим човеком, стаде враг
hаво завидети богоугодном xивоту Јовановом: јер враг не могаmе подносити врлински
xивот Јованов, видеhи како се он често моли Fогу, како се пости, како је добродуmан и
свакоме приступачан, како је милосрдан према оскуднима на лаhи и према онима који
се разболе. Слуга Христов теmаmе такве, дајуhи им све mто им треба и у свему их
дареx¬иво помаxуhи; са очима пуним суза он говораmе себи: Aко се покаxеm
милостив према страдајуhем брату, биhеm и сам помилован; и ако утеmиm туxнога,
биhеm и сам удостојен утехе од Fога.
Bидеhи то, невид¬иви враг завиhаmе светите¬у и xе¬аmе да га омете и одврати од
пута спасеnа. H намисли враг да га најпре отргне од благочестиве вере. 3ато он
26
нахуmка против nега вид¬ивог врага, управите¬а лаhе, човека друге вере, те стаде
правоверном слузи Христовом руxити православну веру. V многобројним препиркама
о вери, које они воhаху за време путоваnа лаhом, свети Јован, као човек врло мудар и
искусан у кnиxној науци, увек побеhиваmе uрјага и посрам¬иваmе nегово
неправилно умоваnе; а овај се ¬уhаmе на непобедивог војника Христовог, и
беснијаmе, и много га вреhаmе; па у том непријате¬ском располоxеnу свом смисли да
му учини зло. ¡ок такво непријате¬ство пламhаmе у nему, пристадоmе уз обалу код
Fјелограда (Aспрокастрон), близу Fос]ора. Tамо овај зли лаhар изаhе из лаhе, и оде код
градоначелника тога града, Персијанца по пореклу и вери, који беmе ревносни чувар
предаnа својих отаца, и изнесе пред nих овакву клевету на светог Јована: Hачелниче,
са мном је на лаhи допутовао овамо један човек, који хоhе да се одрекне своје
хриmhанске вере и да приступи ваmој вери; он ме за време пловидбе обавести о томе, и
многим заклетвама потврди да неhе променити своју намеру. Стога се ти mто пре
постарај да га приведеm ваmој вери, да би ти стекао велику похвалу од твога народа,
јер је тај човек врло образован и красноречив, и меhу угледним велмоxама града
Tрапезунта није последnи.
uувmи то, градоначелник се испуни радости; па поmто седе на обичном судиmном
месту, он нареди да му с чеmhу приведу блаxеног Јована Tрапезунhанина. Kада му га
приведоmе, он му рече: Mного сам о теби слуmао, изврсни човече, како си заволео
наmу веру и хоhеm да јој приступиm. Hаmа вера има за предмет размиm¬аnа
скупоцене ствари, и запа¬ује ¬убав¬у према себи срца оних који је разумеју; а који је
с радоmhу примају, nима даје среhан и дуговечан xивот; хриmhанска пак вера
заслуxује исмеваnе. Стога, одлични пријате¬у, не оклевај да је одбациm далеко од
себе, и пред овим свенародним скупом похули громким гласом хриmhанске законе и
предаnа, јер се ради тога и слегоmе овде сви, заједно са xенама и децом, поmто чуmе
да xелиm постати исповедник наmе светле и преславне вере. Приступи дакле, дивни
човече, стани заједно с нама, и најјаснијим гласом прослави светозарно сунце, одај
поmтоваnе звезди mто претходи сунцу, и принеси xртве небеским светилима која
обасјавају васе¬ену, па hеm се удостојити многих почасти и великих чинова од цара
наmег, а нама hеm бити искрени брат и науxиваhеm се xивота који је сладак свима
¬удима.
¡ок ове лукаве речи Персијанац говораmе са злурадоmhу и подмуклоmhу, свети Јован,
уперивmи к небу своје мислене очи, призиваmе у помоh Iоспода који је рекао: Kада вас
поведу пред цареве и кнезове имена мога ради, не брините се унапред mта hете
говорити или mта одговарати у онај час, јер hе се вама дати реч којој неhе бити у стаnу
противити се сви ваmи противници (ср. Mк. 13, 11). 3атим, погледавmи својим
телесним очима на мучите¬а и смело испруxивmи руку, он одговори:
Mени изгледа да ти отворено лаxеm, начелниче! јер ја нисам говорио да хоhу да се
одрекнем Христа мога. Hе било тога са мном! H нека Iоспод мој Hсус Христос не
допусти да ми то икада и на ум доhе! Tо су замисли непријате¬а истине - Сатане, оца
твога. Јер, уmавmи у тебе, као у свој властити сасуд, он кроз тебе разговара са мном,
надајуhи се да ме привуче погибли, и приморава ме да отступим од истинитог Fога,
Створите¬а како свих вид¬ивих и невид¬ивих твари, тако и самог тог сунца које ти
27
поmтујеm као Fога, поmто си опседнут тамом прелести, и у безум¬у указујеm твари
оно поmтоваnе које приличи узносити једино Fогу. Hе прелаmhуј ме, дакле, да скренем
ка лаxи, него напротив, ти сам, сазнавmи од мене тајну истине, одагнај маглу
незнабоxја која ти притискује дуmу, и удостоји се постати син светлости, сијајуhи јаче
од сунца светлостима боxанског крmтеnа. Hе сматрај Fогом вид¬иво сунце на небу,
него знај да је то светило огnене природе, створено у четврти дан и одреhено од
Створите¬а Fога на слуxбу ¬удима. A створеnе зар моxе бити Fогом?
Pекавmи то, свети Јован подиxе и очи и руке к небу, па кликну да сви чују: Hека се не
одрекнем Tебе, Христа Спасите¬а мога, са беспочетним Tвојим Oцем и са Пресветим
¡ухом слав¬енога Fога! Hеhу се поклонити сунцу, нити hу послуxити огnу, нити hу
xртву принети звезди, коју грчка митологија назива Bенером, која је имеnак са
блудном страmhу!
¡ок мученик тако говораmе смелим гласом и радосним лицем, мучите¬ се често
меnаmе у лицу, распа¬иван у срцу огnем гнева, и не могуhи да дуго трпи човека који
говораmе супротно nему, - јер свети Јован слав¬аmе Христа кога незнабоxни
начелник ху¬аmе, и усред огромне масе народа исповедаmе да је Христос истинити
Fог, а безбоxну веру начелникову као заблуду униxаваmе и потпуно побијаmе, - нареди
војницима да са мученика скину одело, mто ови за трен ока учиниmе, и светите¬
стајаmе наг но - у Христа обучен. 3атим начелник нареди да се пред мученика стави
мноmтво тојага, па рече мученику: Tи си обеhао, не да нам басне причаm него да се
некорисне вере своје одрекнеm, и усрдно си xелео да приступиm светлој вери наmој и
да се украсиm законима наmим. Стога, мани своје дуге злоречиве говоре, па испуни
mто си обеhао: поклони се светозарном сунцу. Aко то не учиниm, онда - тако ми
изврсне вере наmе! - ја hу ти овим тојагама не само тело здробити, него hу те ставити и
на друге нај¬уhе и неподноm¬иве муке, па hу те најпосле предати на најгорчу смрт.
Свети мученик на то одговори: O мучите¬у, испуnени сваког нева¬алства! Hисам ја
приповедач басни, веh сам слуга и проповедник истинитог, у Tројици слав¬еног, Fога,
у кога се научих веровати од мојих родите¬а и предака; и сада се Bему Јединоме
клаnам, и Bему приносим xртве хвале; Bега признајем и исповедам за Саздате¬а
свега; Bега очекујем као Судију xивима и мртвима: Oн hе доhи да свакоме плати по
делима nеговим, у оно време, када се ово вид¬иво сунце, које је одреhено на слуxбу
¬удима, по заповести Bеговој буде помрачило. Стога се не надај да од мене чујеm mто
друго, јер mто у почетку рекох, то и сада говорим: докле год ума имам и владам својим
разумом, дотле никада неhу успоmтовати твар уместо Tворца, нити се поклонити
створеnу уместо Створите¬у. Hе оклевај дакле, делате¬у неправде, него обелодани
скривану у теби псеhу и нечовечну нарав, и ослободи себе брига око измиm¬аnа мука
за мене: ма каквом врстом мучеnа и смрти поmа¬и ме моме Iосподу Fогу, за којим
xудим. Bто намераваm чинити, чини брзо, да у мојим уmима не би сувиmе дуго
одјекивале твоје безбоxне речи, за које пророк рече: отров је аспидин у устима
nиховим (Пс. 139, 3), и да очи моје не би дуго гледале свегадно лице твоје. Eво, пред
тобом је наго тело моје, готово на муке од тебе. Fиј тојагама, спа¬уј огnем, утопи у
води, или мачем искасапи; и ако имаm које друге, јоm ¬уhе муке, немој се леnити да
ми их нанесеm: све сам готов радосно поднети за ¬убав Христа мог.
28
uувmи ове мученикове речи, свирепи мучите¬ се запали гневом, па нареди да
мученика одмах испруxе на зем¬у, и немилосрдно бију чворовитим тојагама. Слуге
тако свирепо биmе страдалца Христовог, да многа парчад меса од nеговог
издроб¬еног тела одлетаху у ваздух заједно са моткама; и обагри се крв¬у сво место,
где мучаху светите¬а. A храбри страдалник јуначки подноmаmе такво мучеnе и,
подиxуhи к небу очи ума свог, говораmе: Fлагодарим Tи, Iосподе Fоxе, mто ме
удостоји да се крв¬у својом очистим од грехова својих, који ме, по немоhи ¬удској,
снаhоmе после светог крmтеnа.
A синови погибли, чујуhи молитву мученикову к Fогу, јоm се виmе разбеснеmе, па га
све дотле xестоко тукоmе док глас nегов не умуче. V сумрак начелник нареди да
мученика, који је једва дисао, окују у двоје вериге, па вргну у тамницу и тамо га чувају
до сутрадан за јоm страmније мучеnе. Hо поmто мученик од ¬утих рана не могаmе
иhи сам, то га као неку мрцину одвукоmе и вргоmе у тамницу.
Сутрадан завероподобни мучите¬ седе на судиmту и нареди да му доведу мученика
Јована. Страдалник Христов стаде пред nега светла лица и радосне дуmе. Погледавmи
у мученика и угледавmи nегово светло и радосно лице, нечестиви судија се веома
зачуди, како се после тако ¬утог мучеnа налази дуmа у nему, и он је весео као да
никаква мучеnа није претрпео. H рече му судија: Bидиm ли, Јоване, до каквог те
беmчеmhа доведе твоја непокорност? Vмало се ти не лиmи слатког xивота, који је
свима ¬удима милији од свега. Hо, ако се покориm моме паметном савету, онда ти је
готово и здрав¬е: јер за неколико дана биhе излечено твоје изранав¬ено тело, поmто
ми имамо врло искусне лекаре који су доmли из Hндије и Персије. Aко пак хоhеm да и
нада¬е останеm у хриmhанству, онда знај да те чекају јоm врло многа зла.
Свети мученик одговори: O изранав¬еном телу свом ја се ни најмаnе не бринем,
судијо! Јер, уколико се наm спо¬аmnи човек распада, утолико се унутраmnи обнав¬а,
као mто говори велики апостол Iосподnи (2 Kор. 4, 16). Ја само о једном бринем: да
муке на које ме ти став¬аm претрпим до краја, креп¬ен Христом, који је рекао: Kоји
претрпи до краја, тај hе се спасти (Mк. 13, 13). Стога, ако си измислио неке нове муке
за мене, хајде, став¬ај ме на nих, јер оне прве, на које си ме ставио, ја не сматрам
низаmта.
Посрам¬ен овим мудрим речима светите¬евим, безумни мучите¬ уздрхта од гнева и,
рикнувmи као звер, он нареди да мученика поново простру по зем¬и и јоm свирепије
бију. H слуге дуго бијаху страдалца непоmтедно, смеnујуhи се, те му и унутраmnост
би веома изранав¬ена; а он, mапhуhи устима, молитву твораmе к Fогу. A када
малаксаmе војници бијуhи тело ове дијамантске дуmе, и ¬уди свих узраста, који се
беху скупили да посматрају мучеnе, стадоmе викати на нева¬алог судију, осуhујуhи
nегову бездуmност и свирепост, тада мучите¬ нареди да доведу коnа нејахана и ¬ута,
да му чврсто привеxу за реп ноге мученикове, па да један војник узјаmе коnа и mто
јаче јури по улицама градским, вукуhи страдалца Христова. H тако би светите¬ вучен
по целом граду; и беmе то потресан призор за очи благочестивих. A када јахач јураmе
улицама у којима xив¬аху Јевреји, гомиле Јевреја се ругаху вученом мученику, и
кеxаху се на nега и викаху, и бацаху се на nега свачим mто им беmе у рукама,
29
кикоhуhи се лудо и руxно. Hајзад један од Јевреја утрча у куhу, дохвати го ноx, па
стигавmи вученог светите¬а одсече му чесну главу. H тако овај добри војник Hсуса
Христа заврmи свој мученички подвиг, предавmи свету дуmу своју у руке Iоспода свог,
2. јуна 1492. године у Fјелограду (Aспрокастрон). A чесно тело nегово војник онај
одвеза од репа коnског и остави га ту на том месту, и оно леxаmе са отсеченом главом
непогребено и нечувано, и нико од хриmhана не смејаmе да га се дотакне, бојеhи се
јарости незнабоxаца.
A кад наступи ноh, над телом мучениковим догоди се дивно чудо које се јасно видело:
многа кандила јасно гораху, и три светлоносна човека певаху неисказане свеmтене
песме, и каhаху, и огnени стуб дизаmе се над моmтима светите¬евим. Oво чудо
видеmе многи. A један Јеврејин, чија куhа беmе близу места на коме леxаmе
многострадално тело, мислеhи да су то хриmhански свеmтеници доmли да узму тело и
да га по свом обичају сахране, узе лук са стрелом, привуче се тамо и, xелеhи да
устрели једнога од тих тобоxnих свеmтеника, он упери стелу и затеxе лук mто јаче
могаmе. H када хтеде да пусти стрелу, стрела са тетивом прилепи му се за прсте десне
руке, а лук се прилепи за леву руку, те он не могаmе ни стрелу пустити нити своје руке
од лука и стреле ослободити; и тако се сву ноh мучаmе тај Јеврејин, тај змијин пород.
A кад стаде свитати, они необични ¬уди постадоmе невид¬иви; и огnени стуб, и
кандила, скриmе се. H ¬уди свих узраста, стичуhи се на ово место, посматраху бедног
стрелца како са натегнутим луком и срелом стоји као укопан, свезан невид¬ивом
силом Fоxјом као xелезним оковима. H против своје во¬е Јеврејин тај казиваmе
подробно о свему mто виде над мучениковим телом, и како га снаhе одмазда од Fога за
дрски покуmај злобног дела. После дово¬ног посведочеnа овога чуда, руке се nегове
одреmиmе и он се ослободи казне. Сазнавmи за то, градоначелник се веома уплаmи, и
нареди хриmhанима да узму мучениково тело и погребу. Хриmhани га узеmе и чесно
погребоmе крај своје цркве.
После не много дана онај uрјаг који предаде светите¬а на мучеnе, заxеле да украде
чесно тело nегово и однесе у своју постојбину, јер се веh беmе покајао за недело своје.
H једне ноhи, изабравmи згодно време, он доhе са својим друговима ка гробу
мучениковом, раскопа гроб, отвори ковчег и хтеде да узме чесне моmти. Hо у то време
војник Христов јави се у сну свеmтенику те цркве и рече му: Vстани и брзо иди к
цркви, јер хоhе да ме украду.
Свеmтеник одмах устаде, отрча к цркви, наhе гроб раскопан, ковчег отворен, и
светите¬ево тело умало не однесено. Tада он сазва побоxне ¬уде, исприча им mта се
догодило, и сви прославиmе Fога који прослав¬а Своје светите¬е; па узевmи чесне
моmти светог мученика, унесоmе их у цркву и полоxиmе у олтару крај светог
престола. H свете моmти леxаху ту виmе од седамдесет година, и често биваху над
nима разне чудесне појаве ноhу и даnу: јер некада се показиваmе нека чудна светлост,
некада стуб огnени, некада неисказани миомир излаxаmе из гроба, и даваху се
исцелеnа.
Iлас о томе доhе до благочестивог и христо¬убивог великог војводе Aлександра, који
је у то време владао Mолдовлахијом и приморјем, човека који беmе украсио себе
30
многим врлинама и беmе мученико¬убац; и он силно заxеле да има код себе ту
пребогату ризницу - чесне моmти мученика Христова светог Јована. Поmто се
посаветова са свјаmчеnејmим архиепископом Јоси]ом, он посла у Fјелоград неколико
својих велмоxа са доста војске, и они убрзо донеmе отуда мученикове моmти. V
сустрет изаhе велики војвода са свима велмоxама, и свјаmчеnејmи архиепископ са
свим духовенством, и сав народ, радосно дочекујуhи мученика са свеhама,
кадионицама и миомирисним миром. H велики војвода, припадајуhи к светите¬евом
кивоту, гр¬аmе многострадалне моmти nегове, и прислаnајуhи своје очи и усне на
чесне руке мученикове, он роnаmе сузе од велике радости, и мо¬аmе светог мученика
да буде заmтитник дрxаве nегове. H тако са великом чеmhу полоxиmе чесне моmти
мученикове у свјатјејmој митрополији, у престоном граду Mолдовлахијске дрxаве
Сочави. O исце¬еnима која се догодиmе тада, и касније, и која се даваху и дају од
мученикових моmтију разним болесницима, остав¬амо, - вели описате¬, - тим самим
исце¬еницима, да они причају о тим доброчинствима светог мученика. A овде је доста
излоxити: каква је мучеnа претрпео свети Јован, како је постидео нечестивог
градоначелника, каква је јунаmтва показао у подвигу, и како доби венац из руке
подвигополоxника Христа. Tаква би дивна зарада светога Јована: мало даде а много
заради, оставивmи злобном мучите¬у тело своје као бреме, устреми се, не у Tрапезунт,
него у небески Јерусалим, - у Mученички лик као мученик, у крило Aвраамово, у
насе¬а Светих, у пристаниmта блага, у дворове неразориве, где предстаде Tрисветој и
Hадбоxанственој Tројици, Kојој слава, моh, част, сјај и поклоnеnе, сада и у бескрајне
векове, амин.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ СВЕ(ТЕНОМУЧЕНИКА
ЕРА4МА О*РИДСКОГ

Oвај светите¬ беmе родом из Aнтиохије Сиријске и xив¬аmе у време царева
¡иоклецијана и Mаксимијана (284-305 г.). Bодио подвиxнички xивот на гори
Hиванској, и достигао такво саврmенство да је преко гаврана добијао храну од Fога, и
био обдарен од Fога даром чудотворства. H преко во¬е своје он би постав¬ен за
архијереја. Пун боxанске ревности он је апостолски путовао много, свуда
проповедајуhи Eванhе¬е и чинеhи многобројна чудеса. Стигавmи у град Oхрид
(Hихнида), он молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Aнастасија, и
крсти овога. Tом приликом Eразмо крсти и многе друге незнабоmце и разори у Oхриду
xртвенике идолске. 3бог тога буде оптуxен цару Mаксимијану, који се у то време бавио
у Hлирији. Hар посла по Eразма своје ¬уде који му га доведоmе. Hа царево питаnе, ко
је и каквом се богу клаnа, светите¬ не одговори. Pазјарен, тиранин нареди да га бију
по лицу. Светите¬ упита, заmто га бију. Tиранин одговори: 3ато mто се не клаnаm
31
боговима. - A којим боговима да се клаnам? упита мученик. Ја се клаnам и слуxим
Iосподу мом Hсусу Христу; а ти ми реци, коме Fогу јоm да се клаnам.
Oбрадован овом речју, цар одведе мученика у храм 3евсов. Помоливmи се Fогу,
светите¬ упита цара: A коме богу велиm да се поклоним? Hар му показа бакарни кип
3евсов, који беmе дванаест стопа висок а mест mирок. Свети Eразмо погледа мрко у
кип, и - о чуда! - кип тог тренутка паде и разби се у парампарче, а из идола изаhе
страmна аxдаја, која поплаmи народ. Hар се постиhен врати у свој двор, а врло многи
¬уди, nих двадесет хи¬ада, повероваmе у Христа, и биmе крmтени од светите¬а.
3атим светите¬ опет учини силу, и аxдаја погибе. Oбавеmтен о свему, цар нареди
војницима да посеку свих двадесет хи¬ада ¬уди који примиmе хриmhанску веру.
Oдносно светог Eразма цар издаде заповест да му обуку уxарено бакрено одело, али
благодаhу Fоxјом оно се намах расхлади и постаде као лед. 3атим свети Eразмо би
бачен у тамницу, али му се у тамници јави свети Aрхистратиг Mихаил и ослободи га
тамнице, као mто некада ослободи апостола Петра.
Потом овај слуга Fоxји оде у Kампанију, где проповедаmе Eванhе¬е ¬удима. H тамо
приведе многе вери у истинитог Fога. 3атим се овај равноапостолни подвиxник
Христов врати опет у град Хермелију, где се повуче у једну пеmтеру, да се у nој до
смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама
мо¬аmе се Fогу, да Fог опрости грехе и дарује xивот вечни свима онима који са вером
буду призивали nегово име. По сврmетку молитве чу се глас с неба: "Tако нека буде
како си молио, целебниче мој Eразмо!" Сав радостан погледа светите¬ јоm једном у
небо и виде венац славе како се спуmта на n, и виде хорове анhела, пророка, апостола
и мученика, који прилаxаху да приме nегову свету дуmу. Hајзад узвикну он: "Iосподе,
прими дух мој!" и издахну, око 303. године. Пеmтера с црквицом светога Eразма и
данас стоји недалеко од Oхрида, и од nе се и до данас пројав¬ује велика сила угодника
Fоxјег, Eразма свеmтеномученика.


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
КОНСТАНТИНА

Свети Kонстантин родио се на острву Mитилини, у селу Псилометопон, од
мухамеданских родите¬а. Aли Fог, који гледа не на лица него на срца ¬удска, провиде
у овом детету, док оно јоm беmе у утроби материној, да hе оно имати добро срце, због
чега га унапред изабра за Свога изабраника. Tо се моxе видети из тога, mто одојче веh
од првих дана показиваmе своје будуhе призваnе, јер сисаmе само једанпут на дан, и
mто за све време свога одојчаmтва беmе тихо и никада не заплака, чак ни онда када
32
биваmе гладно. H ово Fогом изабрано детенце задив¬аваmе не само своју мајку него и
све суседе. H тако оно растијаmе до свога дечаmтва.
Mеhутим свезлобни hаво, исконски непријате¬ рода ¬удског, предосеhаnем својим
предвиде да hе ово дете, иако роhено као Tурче, Fог привуhи к себи добротом Својом
због nеговог доброг и незлобивог срца. 3ато се и наоруxа да га униmти. V том ци¬у
он подстаче зло срце једне сусетке да убије несреhно дете. H једнога дана ова сусетка
доhе у посету Kонстантиновој мајци и замоли је да јој да сина да проmета са nим. Hе
подозревајуhи у томе ниmта, мајка јој даде сина, и они одоmе у mетnу. Kада изиhоmе
изван града, xена даде детету раније спрем¬ене са отровом слаткиmе. uим их дете
поједе, отров стаде деловати: Oчи му силно оболеmе, тако да ниmта не виhаmе, а и
цело му тело изнемоxе. Kада пакосна xена доведе мајци болесно и изнемогло дете, она
се зачуди од чега се тако брзо разболе син nен. Сматрајуhи да је то случајно обо¬еnе,
она позва лекаре; лекари употребиmе разне лекове, али, видеhи да лекови ниmта не
помаxу, одустаmе од да¬ег лечеnа. H тако дете боловаmе три године. Aли на ову
нево¬у наиhе друга: јадно дете разболе се од богиnа, и потпуно изгуби вид. Fолест се
толико погорmа, да су болника веh спремали за смрт. Hо свемогуhи Fог, видеhи
невиност и трп¬еnе дететово, благоволе спасти га по великој милости Својој, извевmи
га из таме муслиманске и привевmи га к истинитој светлости хриmhанске вере. H то
Fог учини на следеhи начин:
Једна побоxна хриmhанка, која становаmе недалеко од куhе Kонстантинове мајке, доhе
у посету болеснику. Tеmеhи болесника и nегову туxну мајку она, побуhена одозго и
покренута саxа¬еnем, стаде молити детиnу мајку да јој допусти да nено болесно дете
однесе у хриmhанску цркву и тамо га загnури у свету воду. Ја сам уверена, рече
притом ова побоxна xена, да hе га Fог наm, који је створио небо и зем¬у, исцелити.
Mајка, слом¬ена болом, пристаде на nен предлог. Xена онда одмах узе дете, однесе га
у цркву, и уми га светом водом. После тога дете потпуно оздрави и прогледа на једно
око, али му друго остаде донекле затворено, по неиспитаном промислу Fоxјем који све
премудро уреhује. H дете, које на рукама донеmе у цркву, врати се на својим ногама
куhи, где га задив¬ена мати срете и, прославивmи Христа Fога, промени xалост у
радост.
После неког времена мати Kонстантинова, која веh неколико година беmе удовица,
удаде се за другог, па се са муxем и децом пресели у Aнатолију, у град Mагнисију. Aли
се у том граду не задрxаmе дуго, поmто се поочим показа пијаница и опаке нарави, и
често је свирепо тукао своју пасторчад. 3бог ове породичне неслоге мајка ове јадне
деце одбаци свад¬ивог муxа, па се са својом децом пресели у Смирну.
V Смирни старији брат Kонстантинов постаде јувелир, а он - разносач поврhа и воhа.
Kао такав, он је доста често залазио у митрополију, и тамо понекад ступао у разговор,
или слуmао друге где разгововарају, те је на тај начин научио грчки језик. Hмајуhи
сталне везе са хриmhанима он, уз помоh благодати Fоxје, стаде у срцу свом осеhати
наклоност према хриmhанској вери. Kоначна пак одлука да поверује у Hсуса Христа
створи се у nему при следеhим околностима:
33
Једном се у митрополији Kонстантин срете са једним духовником и замоли га да му
mто прочита из хриmhанских кnига. ¡уховник испуни младиhу xе¬у, прочита му
неmто нз Светога Писма, и то као варница паде у младо срце, и запали у nему огаn
боxанске ¬убави; и од сладости те ¬убавн он донесе чврсту одлуку да одбаци
муслиманску веру и приступи Христовој Hркви.
V то исто време у Смирни беснијаmе силна куга. Fојеhи се заразе, Kонстантин са своја
два друга хриmhанина, које је братски волео, оде у цркву светог великомученика
Iеоргија, верујуhи да hе тамо бити спасени и од заразе и од смрти. H стварно, вера их
спасе од смрти: али, на xалост, лукави враг улови јадног Kонстантина те он паде у
блуд. После пада у блуд он виmе не осеhаmе у своме срцу преhаmnу топлину, него се
место nе појави нека хладноhа и пустота, које ипак не потрајаmе дуго. Јер
човеко¬убиви Fог не остави свога изабраника него му пруxи руку помоhи, те несреhни
младиh брзо доhе к себи. H осетивmи пустоту у срцу, он се стаде кајати и горко
оплакиваmе губитак радости духовне и девственичке чистоте. A да се по други пут не
би занео и пао у сладостраmhе, он, не казавmи никоме, отпутова у Свету Iору Aтонску.
V Светој Iори он се заустави у Hовом скиту; ту проведе петнаест дана, па обелодани
једноме иноку да је мухамеданац и xели да прими хриmhанску веру. Hнок одмах крену
у обите¬ светога Павла и исприча тамоmnим старцима о Kонстантину и о nеговој
xе¬и да ступи у Христову Hркву. Старци због неких разлога отклониmе од себе ту
ствар и саветоваmе иноку да се Kонстантин обрати лаври светог Aтанасија. Kада то чу,
јадноме младиhу би теmко; но, покоравајуhи се нуxди, он се упути у Hавру.
Пропеmачивmи неко време, он осети умор и, руковоhен промислом Fоxјим, сврати у
Kапсокаливски скит, где с родите¬ском ¬убав¬у би прим¬ен од старца Iаврила.
Bидеhи уми¬атост и доброту побоxног старца, Kонстантин му откри своју намеру: да
се крсти. Hе бој се, синко, рече старац, Fог hе испунити твоју xе¬у, само ти имај
стрп¬еnа. - H старац одмах сазва скитске старце, излоxи им младиhеву намеру, и
затраxи од nих савет. Hо старци одлучиmе да младиhа упуте у Hавру поmто је у
питаnу врло ваxна ствар, а nихова обите¬ и они зависе од Hавре. Mеhутим у Hаври,
чим дознадоmе да је Kонстантин Tурчин, не усудиmе се да га крсте бојеhи се турских
власти, него га упутиmе у Hверски манастир, код прогнаног свјатјејmег патријарха
Iригорија V, који тамо борав¬аmе у молитвеном тиховаnу и самоваnу (види 10.
април).
Hаилазеhи свуда на сметnе, младиh заплака горко и сву ноh проведе у сузама и без сна,
и тек се у свитаnе донекле смири. H заспавmи, он види у сну: к nему приступа
Пресвета ¡јева Fогородица, блистајуhи неисказаном светлоmhу, и тихо му говори: "Hе
тугуј, него иди опет у Kапсокаливски скит; о теби се брине сам Fог, Син мој, ка коме ти
xелиm да доhеm, и Oн hе све устројити на добро". - Oд ових речи младиh се пробуди,
али никога веh не беmе пред nим. H не часеhи ни часа, он оде у скит, и исприча старцу
Iаврилу о свом виhеnу. Vдив¬ен младиhевим казиваnем и тронут nеговим сузама,
старац га са једним скитским братом упути к патријарху.
Kада младиh стиxе у Hверски манастир и изаhе пред светите¬а Iригорија, паде пред
ноге патријарху и стаде га са сузама молити да га крсти у хриmhанску веру. Патријарх,
34
xелеhи да стави на пробу nегову намеру, рече му: "3аmто си, младиhу, доmао к нама -
угnетаванима? Bта ти траxиm од нас овако бедних? Hисмо ли ми униxенији од свих
народа? Hије ли у ваmим рукама власт, слава и сва зема¬ска блага? Kако си то ти
једини незадово¬ан и презиреm она привремена зема¬ска уxиваnа, која тако иmту
остали? Fо¬е је, дакле, предомисли се, да не би после xалио и кајао се".
Hе одговарјуhи ниmта светите¬у, младиh је погнуте главе горко плакао и лио сузе...
"3аmто ниmта не одговараm?" упита га патријарх, xелеhи да јоm бо¬е испита nегову
намеру. Vместо одговора младиh стаде ридати. Oво ридаnе дирну светите¬а, и он му
уми¬ато рече: "Vмири се, чедо, и иди натраг у Kапсокаливски скит, па се тамо спремај
за крmтеnе, које hу ја сам изврmити над тобом. Само до тога дана не казуј никоме ко
си". - После тога патријарх га огласи, и при оглаmеnу даде му име Mихаил.
По повратку у Kапсокаливски скит, Mихаил проведе mест месеци у припремаnу себе
за велику тајну крmтеnа. V току тих месеци hаво му никако није давао мира,
смуhујуhи му помисли и сејуhи по nима страх, да би га натерао да беxи из Свете Iоре.
Јоm је наводио на nега и привиде. Aли сва та враxја искуmеnа не наmкодиmе
Mихаилу јоm и стога mто су к nему често долазили братија, па га теmили и крепили у
тој борби. ¡а би ту помоh братије отклонио, hаво се појави на очевидан начин. Tако,
једне вечери Mихаила посети брат Iерасим; и после дугог разговора Mихаило замоли
брата Iерасима да остане код nега и преноhи. Fрат пристаде. H када Iерасим стаде
читати Свето Писмо ради утехе Mихаилу, демон закуца на врата молеhи да га пусте
унутра. Mислеhи да је то неко од братије, они изаhоmе, но, не угледавmи никога, они се
смутиmе, па се вратиmе у келију, и Iерасим настави прекинуто читаnе. Mеhутим,
након мало времена hаво поново доhе и сада веh сам покуmаваmе да отвори врата, mто
nих двојицу нехотице уплаmи. H када они отвориmе врата и изиhоmе, опет тамо не
беmе никога. Tада они, познавmи у томе лукавство hавола који је хтео да их застраmи,
падоmе пред иконом Fогомајке и помолиmе се пред nом. 3атим, mтиhени окри¬ем
Fогородице, они легоmе да спавају, и мирно проведоmе ноh.
A када наступи одреhени за крmтеnе дан, Mихаил се испуни радости. 3а време свете
Tајне крmтеnа, при погруxаваnу Mихаила у купе¬ и изговараnу речи молитве:
"крmтава се слуга Fоxји Kонстантин у име Oца и Сина и Светога ¡уха", лице nегово
тако засија, да се није могло гледати у nега, и око, којим дотле ниmта видео није,
потпуно се исцели. Bидеhи то, братија узнесоmе благодарносг и хвалу Fогу који твори
дивна чудеса.
Hзвесно време после крmтеnа, Kонстантин замоли старца за благослов да посети
Hверски манастир, да би се поклонио икони Fогомајке Bратарке и, по обеhаnу, запалио
свеhу пред nом. ¡обивmи благослов, он оде тамо са једним иноком од скитске братије.
При повратку отуда он сврну у Претечин Скит, поmто беmе чуо да тамо молитвено
тихује и самоhује велики старац - духовник, који је недавно послао ка Iосподу три
своја ученика, пострадалих за исповедаnе имена Христова, и да се делови светих
моmтију nихових налазе у том Скиту. Bидевmи свете моmти, Kонстантин им се
побоxно поклони и целива их, и у том тренутку nему радосно заигра срце и обузе га
xе¬а да поhе путем ових преподобномученика, да подраxава nихово xив¬еnе, а
35
затим да пострада за ¬убав Iоспода Христа који га је извео из мрака на светлост
познаnа истине. ¡уховник пак, разговарајуhи са Kонстантином о користи дуmевној,
исприча му, поред осталога, и о страдаnима светих преподобномученика, nегових
ученика. Tо јоm виmе загреја Kонстантиново срце и утврди га у намерн да пострада за
Христа.
Bративmи се у скит к своме старцу, Kонстантин беmе утучен због свега mто виде и чу.
Oпитни старац примети то, и упита га mто је тако утучен. - O, оче! одговори
Kонстантин са уздахом, како да не будем утучен, и како могу бити спокојан, када
истинске слуге Христове крв¬у посведочиmе своју веру, а ја, mта hу принети као дар
Iосподу мом Hсусу Христу? Kакви су плодови моје вере, моје ¬убави, према Bему?
Признајем ти, оче, откако бејах у Претечином Скиту и целивах свете моmти
преподобномученика, донесох одлуку: да следујем nиховим стопама. Tа ми мисао неда
мира, и стално ме гони. Стога, благослови, оче, и мене да пострадам за Христа! -
Fлагословен Fог, чедо, одговори старац Iаврило. Aко је то угодно Fогу, онда hе Oн сам,
на својствени Mу начин, испунити твоју xе¬у. - Aли Kонстантин остаде упорно при
својој одлуци. Tада старац, видеhи да је теmко разуверити младо срце, у које је запала и
разгорела се мисао о мучениmтву, одреди Kонстантину да проведе четрдесет дана у
затвору, подвизавајуhи се у бдеnу, посту и молитви, са надом да hе за то време сам Fог
открити Kонстантину оно mто је корисно по nега.
Hстински послуmник с радоmhу прими старчеву заповест, усели се у безмолвну келију,
и свим срцем смирено мо¬аmе промислите¬а Fога да му открије, да ли је nегова
намера пријатна Bеговој светој во¬и. H у прву ноh свога затворниmтва, када после
дуге и усрдне молитве заспа, он усни ово: као да се налази у цркви Свете Со]ије;
одједном се отвори црквено кубе, и он угледа на облацима Iоспода Христа, окруxеног
мноmтвом анhела. Један од тих анhела се одвоји, долете ка Kонстантину, узе га за руку
и хтеде да га узнесе ка Iосподу. "Oстави га", чу се глас Iоспода Христа, "јоm је рано". -
H Kонстантин се пробуди. - Kада овај сан он исприча старцу, старац му кратко
примети: "Hз тога се види, да јоm није во¬а Fоxја да ти узмеm на себе подвиг
мучениmтва". H посаветова му старац да се подвизава и да буде у послуmаnу, чиме се
и без мучениmтва човек моxе спасти.
H тако се Kонстантин покори старцу и смири на дуго време. Aли једном када беmе у
цркви и слуmаmе читаnе, у nегово срце западоmе пророкове речи: Aко одвојиm mто је
драгоцено од рhавога, биhеm као уста моја (Јерем. 15, 19). Oве свеmтене речи он
примени на себе, а тајна мисао доmаптаваmе му да иде у град Mагнисију, и да обрати у
хриmhанску веру своју роhену сестру која xиви у том граду. Oва му мисао не даваmе
мира, и он је откри своме старцу, као и xе¬у да ту мисао приведе у дело. Aли старац,
налазеhи да је та ствар изнад nегових моhи, посла га у скит свете Aне к духовнику
јеромонаху Јоаса]у. При томе му рече: "Mа mта ти казао духовник, прими као из
Fоxјих уста, и поступи потпуно по nеговом савету".
Kонстантин оде к духовнику Јоаса]у и откри му своје намеру. ¡уховник га не само не
одврати од добре намере, него га с ¬убав¬у благослови да изврmи добри подвиг. Hа
ово се саосеhајно сагласи и патријарх Iригорије. H они му, сем благослова, дадоmе
36
препоручна писма за представнике цркве у Mагнисији, нарочито за Kидонијског
наставника Iригорија, да би он с очинском ¬убав¬у примио Kонстантина и помогао му
да успеmно оконча похвално дело.
Oпростивmи се са старцима, Kонстантин напусти Свету Iору и ускоро стиxе у
Kидонију. Tамо предаде препоручна писма, и преко nих се упозна са неким
хриmhанима. A поmто у то време не беmе лаhе која би пловила у Aнатолијске крајеве,
Kонстантин се у меhувремену стаде бавити пи¬ареnем. ¡ок се он бавио тиме, једном
га распознаде чиновник Kидонијског аге, који га је познавао израније док је он јоm био
мухамеданац. Hо да се не би преварио, Tурчин се стаде тајно распитивати за nега код
nеговог суседа, који се такоhе бавио пи¬арским послом. Aли овај избеxе да да јасан
одговор и рече да га уопmте не познаје. A увече, када сви стадоmе одлазити својим
куhама, сусед поче тајом распитивати Kонстантина, да ли је истина да је он по роhеnу
Tурчин, као mто тврди агин чиновник. - Hије истина, одговори Kонстантин збуnено, он
се преварио; вероватно се пребацио, а ја сам чист хриmhанин.
Oвај догаhај толико узнемири Kонстантина, да он сву ноh не могаде заспати од страха,
и у зору реmи да беxи из овога града. H чим свану, он оде на морско пристаниmте.
Tамо наhе морнаре са брода који је пловио за Смирну, погоди се с nима, и скочи у
чамац који га је имао одвести до лаhе. Aли у то време разлеxе се са обале глас неког
Tурчина који је захтевао од морнара да му предаду Kонстантина. Vплаmени морнари
без речи предадоmе Kонстантина Tурцима. uим Tурци доведоmе Kонстантина к аги,
овај га упита: "Kо си ти; откуда си доmао у наm град, и како се зовеm?" - Ја сам из
далека, одговори Kонстантин, путујем у Aнатолију, исповедам хриmhанску веру, а име
ми је Kонстантин. - A ако се овде наhе човек који hе доказати да си ти Tурчин? - Tако
неmто једва је могуhе, јер сам ја хриmhанин.
V том тренутку приступи агин чиновник, и обраhајуhи се Kонстантину рече: Vзалуд се
напреxеm да докаxеm како ниси Tурчин! Tа зар ти ниси брат смирнског Tурчина -
јувелира? Ја то врло добро знам, и нико ме не моxе разуверити у томе. - Bидеhи да се
све десило по Fоxјем промислу, Kонстантин одговори храбро: ¡а, заиста сам био
Tурчин, али сам кратко провео у безаконој муслиманској вери, јер ме Iоспод мој Hсус
Христос, по великој милости Својој, изведе из таме и приведе к истинитој светлости.
Сада пак ногама газим ваmу веру са свима обредима, јер она све своје следбенике
одводи у вечну погибао.
uувmи хулу на своју веру, ага нареди да Kонстантина избију, па онда зак¬учају у
тамницу, док не смисли mта hе да¬е радити с nим. H ага написа писмо к Mосхониском
паmи, молеhи га да одмах доhе због једне веома ваxне ствари. Паmа доhе хитно, и
одмах сабра судије да суде Kонстантину. - Јеси ли се, несреhниче, предомислио? упита
га паmа. Aко останеm у наmој вери, онда иmти mто год хоhеm: богатство, почасти, и
остало; све hе ти се дати, само остани веран великом пророку.
- Смеmно је то и слуmати! одговори мученик с осмехом. Bи сте ¬уди
великодостојници, а такве бесмислице говорите, да их и дете не би изрекло. Hа
пример: ви називате великим пророком оног лаxова који пропаде; а пропаmhе и сви
37
они који му следују и верују у nега као у пророка. Hо ја га проклиnем; а ваmе
богатство и почасти које ми обеhавате, сматрам низаmта, поmто је богатство моје,
почасти и слава моја - Hсус Христос, од кога ме нико и ниmта одвојити не моxе.
- Aко је тако, грозно викну паmа, онда hемо ми умети приморати тебе да напустиm
своју заблуду. - H нареди да мученика бију mтаповима по табанима, па да га затим баце
у тамницу. V тамници страдалца Христовог посеhиваху криmом од Tурака неки
хриmhани, који га теmаху и соко¬аху да благодуmно подноси мучеnе и да чврсто стоји
у исповедаnу имена Hсуса Христа, који му веh припрема мученички венац и царство
небеско.
V то време чу за Kонстантиново страдаnе један циганин, ковач, познат са своје зверске
злоhе. Oн заxеле да се наруга Fоxјем човеку, па се јави аги и рече му: Aко ми даm под
моју власт тог хриmhанина кога сте јуче мучили, уверавам те да hе се он одреhи свога
Христа и поверовати у великог пророка Mухамеда. Oгледи моји заслуxују пуно
повереnе, јер сам их десет година опробао на једном хриmhанину Iеоргију, који, иако
се не одрече Христа, ипак умре најуxаснијом смрhу.
Aга са задово¬ством пристаде на циганинов предлог и предаде му на располагаnе
страдалца Христова. 3ли циганин стаде врmити своје огледе: најпре натаче на главу
светом мученику усијани гвоздени mлем, од чега дим излаxаmе страдалцу из ноздрва;
затим му оловним куглама тако стеxе слепе очи и лобаnу, да мученику испадоmе очи
из очних дуп¬а. Све ове паклене муке светите¬ трп¬аmе благодуmно: срце nегово,
обузето ¬убав¬у према Iосподу Христу који га је крепио, беmе туhе страдаnу тела;
¬убав Fоxја заглуmиваmе ¬уте патnе од мучеnа, стога мученик остајаmе чврст и
непоколеб¬ив.
После ових мука опет бациmе мученика у другу тамницу, у мрачном подзем¬у, па му
забиmе ноге у теmке кладе. ¡ок се ту налазио, неки хриmhани видеmе ноhу јарку
светлост, која је излазила из храма светог новомученика Iеоргија и продирала у
тамницу Kонстантинову. Hакон неколико дана свети мученик би опет изведен на суд
пред агу. Aга га упита: ¡а ли hеm нам сада реhи ко си, и јеси ли се предомислио
односно наmе вере? - Vместо одговора, светите¬ као са прекором рече судијама: Јесте
ли ви ¬уди или зверови? ¡овели сте на суд човека потпуно окованог и везаног, или се
бојите да hу вам побеhи из руку? Vспокојте се! Ја сам сав пред вама; чините са мном
mто хоhете: реxите, пеците тело моје, но ја остајем при исповедаnу праве вере, и све
hу поднети за ¬убав Iоспода мог Hсуса Христа. Oдвеxите ми, дакле, руке, па hете
онда видети ко сам ја. Kада му одвезаmе руке, Kонстантин се прекрсти пред свима. H
громко викне: Сада видите ко сам ја!
Oвако неустраmиво исповедаnе вере од стране светог мученика толико разјари
мосхониског паmу, који беmе ту, да он скочи са свога места, потеxе мач и зари га
крстолико у груди мученику, вичуhи: 3ар се тако разговара са судијама? - V тренутку
када се од удара мачем поцепа мучениково одело, на прсима nеговим сину као муnа
златни крст. Bидеhи то, судије се јоm виmе разбеснеmе, и наредиmе да га бичевима
38
бију. 3атим му цело тело од ногу до самога врата оковаmе у теmке ланце, па бациmе у
тамницу.
Свирепо мучеnе светога мученика силно је потресало Kидонијске хриmhане, који су
страховали да млади страдалац не малакmе духом. Hарочито је у том погледу
страховао учите¬ Iригорије, па је ради утехе и окреп¬еnа светога паhеника, тајно слао
к nему у тамницу свога ученика Јована, који је пре тога xивео неколико година на
Светој Iори Aтонској.
Страховаnе благочестивих хриmhана било је потпуно оправдано, јер се сем телесних
страдаnа на мученика Христовог беmе окомио и свезлобни hаво, изводеhи против
nега, особито ноhу, нека плаmила, еда би га поколебао. Tако, понекад се hаво јав¬аmе
пред nим у облику xене, понекад у облику црнца, пса и бика. Aли све те сатанске
привиде непобедиви војник Христов одбијаmе јуначки. A кад к nему доhе Јован, онда
он, после разговора с nим, јоm ниmтавнијима сматраmе све замке hаво¬е.
Fлагочестиви пак хриmhани усрдно твораху молитве за nега по црквама Fоxјим, да
Iоспод укрепи мученика да до краја изврmи подвиг свој. Следеhе ноhи свети мученик
би удостојен посете Fогоматерине. Јавивmи му се у неисказаној светлости и небеској
слави, Fогомајка му рече кротким и тихим гласом: "Pадуј се, Kонстантине, верни
слуxите¬у Сина мог и мој изабраниче! Mолитва је твоја услиmена: ја сам доmла да те
утеmим и известим, да је Сину мом xе¬а да ти страдалачки подвиг свој заврmиm не
овде веh у Hариграду. Xите¬има пак овога града објави, да они моле Fога не за тебе
него за себе, јер греси nихови превазиhоmе дуготрпе¬ивост Fоxју, и Син мој по
праведном суду Свом одлучио је да их истреби са лица зем¬е, као некада Содом и
Iомор, поmто греси nихови вапију на небо; и гнев Fоxји неhе закаснити, свепагубност
огnа веh је близу. Tи греmници се моле због суmе и за киmу, али ради молитава твојих
киmа hе им се послати на зем¬у, када ти ступиm на лаhу да би отпловио у Hариград".
Предсказаnе Свеблагословене се стварно испуни; јер Kидонијски градоначелник, не
xелеhи да сам реmава мученикову ствар, упути мученика у Hариград виmој власти; и
чим свети мученик ступи на лаhу, удари п¬усак.
По доласку у престоницу, светите¬а послаmе на робију, где се раhаху најтеxи радови и
подноmаху највеhе муке. A када надзорник сазнаде да је он раније био мухамеданац па
примио хриmhанску веру, нареди да га mтаповима бију по табанима и онда вргну у
тамницу. Седеhи у тамници, свети мученик је молио хриmhане који га тајно
посеhиваху, да му поmа¬у духовника. ¡уховник убрзо доhе да посети мученика. Hо
видеhи да је младиh изнемогао, духовник се побоја да неhе моhи до краја издрxати, па
му рече: Kонстантине, добро је исповедаnе имена Hсуса Христа, али мучеnа која
Tурци приреhују уxасна су. Стога, испитај себе, па ако се страmиm мука, ми hемо те, с
помоhју Fоxјом, избавити одавде. - Bта ти говориm, духовни оче! са чуhеnем
одговори светите¬. Погледај на моје тело, - и откривmи ноге он их показа духовнику.
¡уховник нехотице уздрхта, када виде nегове искидане ноге и ране од клада у које су
их забијали. Па и само лице nегово, и табани на ногама беху у ранама од батинаnа.
Bидеhи ране и муmко трп¬еnе мучениково, духовник се удиви подвигу младога
страдалца.
39
- Пази, оче! строго рече мученик духовнику, ни помислити немој да ме ослобаhаm
златом и поклонима. Hека вас Fог сачува од тога! Притом знај, ја hу кроз неколико дана
заврmити свој подвиг, као mто ми то откри Пресвета Fогородица. A тебе молим: отиди
до патријарха Iригорија,|13| који ме зна и моли се за мене. Kаxи му да си ме видео и
да hеm ме опет видети касније. - После тога духовник даде благослов мученику, па се
растадоmе у миру.
Сутрадан понова изведоmе светог мученика на суд. H судија, видеhи да мученик, и
после свирепих мучеnа и обеhаnа свих могуhих блага, остаје чврст у своме
вероисповедаnу, осуди га на смрт веmаnем. H тако свети страдалац Христов
Kонстантин заврmи свој мученички подвиг другог јуна 1819. године, и света дуmа
nегова, као миомирисна руxа, процветала усред трnа, одлете у небеске обите¬и,
оставивmи своје многострадално тело које су мучите¬и мучили читавих четрдесет
дана.
¡а би униmтили сваки траг на подвиге светог мученика, Tурци узеmе свето тело
nегово и тајно сахраниmе на муслиманском гроб¬у. Bест о мученичкој кончини светог
Kонстантина убрзо стиxе и до Свете Iоре Aтонске, и благочестиви старац мучеников
из Kапсокаливског Скита Iаврило посла једног од својих ученика у Kидонију, да
покупи податке о страдаnима светог страдалца. Oвај покупи потребне податке у
Kидонији, па одатле отпутова у Hариград. Aли тамо, при свем стараnу свом, он на
xалост не могаде пронаhи свете моmти мученикове, а наhе само једно парче од
nеговог одела, и са тим, као са скупоценим благом, допутова у Свету Iору у
Kапсокаливски Скит, где се свети мученик подвизавао.
Iоспод Fог, слав¬ен у успомени Светих Својих, дарова и овом угоднику свом дар
чудотворства, и то парчету nеговог одела, обагреном крв¬у. Tако, једног послуmника
Kапсокаливског Скита, силно заболе глава баm у време када парче мученикова одела би
донесено у Скит. Fрат који донесе ту светиnу у Скит, сазнавmи за главобо¬у
послуmникову, оде к nему, зави му главу тим парчетом, и он тако проведе сву ноh, а
ујутру му главобо¬а потпуно престаде. ¡руги брат, патеhи од зубобо¬е, са вером
призва у молитви име светог мученика, и тог часа би исце¬ен. A један јеромонах, чије
умне способности беху толико растројене да је он био близу потпуног лудила, чим
додирну са вером одеhу светог Kонстантина, он потпуно оздрави.
Mолитвама светог мученика Kонстантина, нека Iоспод Fог удостоји и нас да добијемо
царство небеско. Aмин.


С%ОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ДИМИТРИЈА
40

Свеmтенички син из uиладел]ије у Mалој Aзији, ¡имитрије рано остаде без оца, и
мајка га одгаји у вери и страху Iосподnем. Скроман, леп и врло мио дечак, ¡имитрије
би отет од стране Tурака. Pазним поклонима и застраmиваnима Tурци најзад
превариmе ¡имитрија, те се он по својој детиnској памети одрече Христа. Oд тада он
xив¬аmе у дому најугледнијег Tурчина у uиладел]ији. 3а неколико година он се
веома обогати; и оxени се једном од првих девојака у граду. Kада му би двадесет пет
година, Fог га посети милоmhу својом, те се ¡имитрије стаде сеhати своје
прародите¬ске вере, које се одрекао, и увиhати лаx муслиманске вере. Vздиmуhи из
дубине срца он са сузама говораmе себи: O, пагубног незнаnа мог! о, несреhе твоје
свекукавни ¡имитрије! Oдрекао си се Iоспода свог, и толико година веh налазиm се у
овом мраку! Aли, ти мораm поново исповедити Iоспода свог Христа пред ¬удима! V
томе hе ти помоhи многи ранији свети Mученици, који су то исто били учинили.
¡оневmи такву одлуку, и наоруxан благодаhу и силом ¡уха Светога, ¡имитрије одмах
крену путем мучениmтва. Oде код градоначелника, окруxеног големаmима, и
неустраmиво му са xаром рече: uуј ме, управите¬у овога града! Bеh је дванаест година
откако ослепих и не видех светлост православне вере моје; а сада, ум је мој озарен
¡ухом Светим, и ја јасно сазнајем и видим да је Iоспод Христос једини истинити Fог;
меhутим, ваmа агарјанска вера је лаx и обмана и нема у nој спасеnа, зато је се
одричем и одбацујем је; обоxавам Христа као истинитог Fога, и ево хриmhанин сам,
као mто и преhе бејах, и зовем се ¡имитрије. Hз ¬убави према Христу готов сам ево на
сваку xртву и на сваку смрт за Bега. 3ато, ни часа не оклевајте, него искасапите тело
моје. Bерујем у Христа Iоспода који ме је спасао, а ваmег пророка ни у mта не сматрам
и одбацујем.
Kад то чу градоначелник и остали агарјански големаmи, одмах наредиmе те ¡имитрија
на зем¬у повалиmе и триста петнаест батина му удариmе. Fијен, мученик се радоваmе
и громко певаmе: Слава Tеби, Fоxе наm, слава Tеби! Свети ¡имитрије, свети Iеоргије,
помозите ми! Свети Hикола, притекни ми у помоh! - После тога мученика вргоmе у
тамницу, надајуhи се да hе се предомислити. Hаредне ноhи Tурци послаmе к
¡имитрију своје најученије ¬уде са једним арапским магом, да мученика на сваки
начин, чак и маhијама, приволе да се одрекне хриmhанске вере. Aли им све то би
узалуд, јер мученик Христов остаде чврст и непоколеб¬ив у својој вери. Hакон
извесног времена, поmто се градоначелник смири, он пусти светите¬а из тамнице на
слободу.
Tуxан mто остаде без мученичког венца, за којим је толико чезнуо, ¡имитрије оде у
једно тулбе, пуно Tурака, и поче их на сав глас изобличавати говореhи: O бедни
Aгарјани! mто уобраxавате да је вера ваmа права и истинита! Tа ви сте у заблуди! ви
сте заведени, триклети! Aх, у каквом сте мраку, и не видите светлост и истину. A ја -
верујем у Христа, истинитог Fога и истинитог човека, који узима на себе све грехе
света. Bему јединоме слуxим. - Pекавmи то, ¡имитрије скиде чалму са своје главе и
зелено одело са себе, и газеhи их ногама рече: Kао mто газим ове ознаке ваmе вере,
тако газим и веру ваmу и закон ваm, и одричем их и одбацујем их.
41
Hа те речи Tурци скочиmе као разјарени лавови: једни га стадоmе туhи mтаповима,
други бацаху камеnе на nега, па га полумртва газиmе по зем¬и, и многи миm¬аху да
је издахнуо. Mеhутим мученик, креп¬ен Христом, мо¬аmе се умом. A када чу где се
Tурци договарају да га мртвог спале, он прекину своју молитву, усправи се и рече им:
Hе мислите да сам умро, јер Iоспод мој Христос даје ми снаге. Eво, имам новаца да
вам дам: купите дрва и спалите ме.
Fесни од муке mто виде ¡имитрија xива, Tурци му трипут зариmе ханuар у леhа, и сва
три пута му изаhе на прса. Aли мученик Христов не сконча, јер га сила Fоxја дрxаmе у
xивоту. Oнда га одведоmе на губилиmте. Tамо га један Tурчин удари мачем посред
главе и расече му је на две половине; али, гле чуда и силе Fоxје, мученик рукама
својим ухвати обе половине своје главе, при¬уби их једну уз другу, па подиxе очи к
небу и призва у помоh светог ¡имитрија, и тог часа се обе половине срастоmе, и глава
постаде читава и здрава. Bидевmи ово чудо, исти обесни Tурчин му поново расече
главу на две половине, али је свети мученик поново исцели и очитави на исти начин,
при чему ниједна кап крви не кану, нити остаде на глави икакав оxи¬ак од рана,
нанесених мачем.
Iледајуhи оваква потресна чуда, бесни Tурци уместо да се тргну, јоm бездуmније
навалиmе на светог мученика, и стадоmе га вуhи на спалиmте. A свети мученик се са
сузама мо¬аmе громко: Iосподе наm Hсусе Христе, ка Tеби идем данас као xртва Tебе
ради, и у свете руке Tвоје предајем дух свој. - Mеhутим проклетници, не могуhи
гледати светог мученика, одсекоmе му обе ноге, и тако дивни јунак Христов оконча
свој зема¬ски xивот и доби венац мучениmтва. Tурци онда довукоmе дрва, налоxиmе
ватру, и бациmе у огаn мртво тело светите¬ево. H гле чуда! огаn се раздвоји, и не
додирну тело светог мученика, и оно остаде цело целцато. Bидевmи ово чудо, Tурци се
јоm виmе разбеснеmе, донеmе пет крчага зејтина, излиmе у огаn, али и овога пута
ватра не наmкоди светом телу светог мученика. Tада, не знајуhи mта да раде, Tурци
дохватиmе сатаре и исекоmе на комаде свето тело мучениково. Hо после тога свете
моmти светог мученика учиниmе многа чудеса, и непрестано их чине дајуhи исце¬еnа
свима који са вером притичу светом мученику, чијим молитвама нека се и ми
удостојимо Hарства небеског. Aмин.|14|


С%ОМЕН СВЕТИ*
ДВАДЕСЕТ *И+АДА МУЧЕНИКА

Oни преко светог Eразма повероваmе у Христа.|15|

42

С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИКА
МАЈКЕ СА ТРИ ДЕТЕТА ЊЕНА

Пострадаmе за Христа Iоспода мачем посечени.


С%ОМЕН СВЕТИ*
ТРИДЕСЕТ ОСАМ МУЧЕНИКА

3атворени у веома загрејаном купатилу, ови се свети мученици угуmиmе, и тако за
Iоспода пострадаmе.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
МАРИНА ВАНА

3а овог преподобног пиmе Iедеон у Bизантијском Eортологиону да беmе родом из
Hариграда од знаменитих родите¬а, друнгарија Hики]ора и Mарије. Fи одгојен у
побоxности у Bизији тракијској и постриxен у монаmтво од свог брата Симеона. Fеmе
веома благочестив, строг подвиxник и искрени давалац милостиnе. Преподобно
поxивевmи преставио се у миру. uесне су му моmти биле полоxене у манастир
Пресвете Fогородице звани Kорона.



43

НА%ОМЕНЕ,
1. Kонстантин V Kопроним царовао од 741. до 775. године.
2. Hотарије уствари значи брзописац. V првим вековима после Христа тако су се
називали царски секретари. Под Kонстантином Bеликим основана је била тајна
канцеларија, у којој су нотарији водили протоколе најваxнијих дрxавних
веhаnа. Секретари Hариградског патри јарха такоhе су се називали нотарији.
3. Hав IV Хазар царовао од 775. до 780. године.
4. 3бог непунолетства свога сина, цара Kонстантина Пор]ирородног, дрxавом је у
почетку управ¬ала Hрина (обоје царовали 780-802 г.).
5. Fос]ор или Hариградски мореуз спаја Hрно Mоре са Mраморним; назван
Tракијским за разлику од других истоимених мореуза.
6. Хрисопо¬ - у Bитинији близу Bизантије, сада Скутари.
7. Проконис - острво у Mраморном Mору; сада Mармара.
8. Bидети о nему и о овом догаhају под 12. мартом.
9. Hаровао од 855. до 867. године.
10. Св. Tеодора - од 842. до 855. године. (Слави се 11. ]ебруара).
11. Спомен преноса моmтију Св. Hики]ора слави се 13. марта.
12. uрјагом су у старо време називали у Pусији првенствено xите¬е 3ападне
Eвропе.
13. V то време паријарх Iригорије V беmе враhен на свој престо (о nему видети под
10. априлом).
14. Свети мученик ¡имитрије пострада у uиладел]ији 1657. године.
15. Bидети о nима под данаmnим даном: Спомен преподобног свеmтеномученика
Eразма Oхридског.

5. ЈУНИ


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЛУКИЛИЈАНА и .0 њи6 7е/и!и е7030,
КЛАВДИЈА) И%АТИЈА) %АВЛА И ДИОНИСИЈА)
и еви8е %АВЛЕ

44
Свети мученик Hукилијан, који пострада у време римског цара Aврелијана,|1| прво
xив¬аmе у незнабоxном многобоmтву и беmе угледан идолски xрец, и као такав
остаре. Xив¬аmе он недалеко од Hикомидије,|2| слуxеhи у идолиmтима поганим
боговима. 3атим, благодаhу Христа Fога наmег, који xели да нико не погине него да се
сви спасу, он увиде демонску обману и заблуду многобоmтва, доhе у познаnе истине,
поверова у јединог истинитог Fога - Iоспода наmег Hсуса Христа, одбаци и поп¬ува
идоле, и обнови се у старости, као орлу, младост nегова: јер се препороди светим
крmтеnем, и сав се при¬уби ¬убави Христовој свом миm¬у својом и свом дуmом
својом. A доказиваmе он и осталим многобоmцима ниmтавност и пагубност nиховог
безбоxја, и упуhиваmе их на спасеnе, својим учеnем приводеhи их Христу. H он
многима постаде пример обраhеnа к Fогу. Mесни пак Јевреји, видеhи Hукилијанов
прелаз из идолопоклонства у хриmhанску веру, и посматрајуhи како многи по nеговом
примеру и учеnу напуmтају идолослуxеnе, присаједиnују се хриmhанима и примају
свето крmтеnе, испуниmе се гнева и мрxnе. H они, потајне и опаке богоубице, из
зависти оклеветаmе Hукилијана и предадоmе на суд многобоmцима.
H слуга Христов би изведен на суд пред управника Hикомидије Силвана. Vправник
силно примораваmе старца да се одрекне Христа и поново врати идолослуxеnу, али он
нипоmто не хте да пристане. Tо разјари управника и он нареди да Hукилијана муче на
разне начине: поломиmе му вилице, мотком га немилосрдно тукоmе, стрмоглавце
обесиmе, па затим, после дугог и ¬утог мучеnа, у тамницу вргоmе. V тамници свети
Hукилијан затече четири дечака: Kлавдија, Hпатија, Павла и ¡ионисија, због вере у
Христа затворених. Oбрадова се старац дечацима, и разговараmе с nима о Христу Fогу,
и соко¬аmе их на подвиг мученички: да се, ради вечне награде на небесима, не плаmе
привремених мука; да се, ради будуhег xивота, не боје смрти, нити да mтеде цвет
младости своје ради Христа, који им припрема неостариво блаxенство у Hарству
Свом. H сви се скупа и даnу и ноhу мо¬аху Fогу, и утеmаваху себе надом Христовом.
Поmто проhе много дана, свети Hукилијан би понова мучен, сада заједно са дечацима,
и у уxарену пеh с nима бачен. Hо свемогуhи Fог показа на nима чудесну милост
Своју, као некада на јеврејским младиhима у вавилонској пеhи, јер се огаn претвори у
хлад, пламен - у росу, и велика киmа, проливmи се одозго, потпуно угаси сву пеh, и
свети Hукилијан и дечаци изиhоmе неповреhени. Hезнабоmци, ослеп¬ени неверјем и
злобом, приписиваху ово преславно чудо Fоxје, не Fоxјој сили него враuбинама
хриmhанским. Tада неправедни судија осуди свете мученике на смрт и посла их у
Bизантију,|3| да се тамо изврmи над nима смртна казна. Kада они стигоmе у Bизантију,
четири света дечака: Kлавдије, Hпатије, Павле и ¡ионисије, биmе мачем посечени, а
свети Hукилијан, распет на крсту, прикован за nега клинцима по целом телу, предаде
дух Fогу. A распет он би на крсту од Јевреја, mто се види из треhе песме канона који
му је посвеhен.
Bиховом мученичком венцу придруxи се и света девица Павла. Pоhена од
хриmhанских родите¬а, и од младости одуmев¬ена пламеном ¬убав¬у према Христу,
она чуваmе своје девичанство Fесмртном Xенику и стараmе се да се покаxе достојна
небеских дворова. Oставmи сироче после смрти својих родите¬а, и поседујуhи велико
имаnе, она обилаxаmе тамнице, и посеhиваmе свете суxnе који страдаху за Христа,
45
код којих добијаmе приступ дајуhи злато тамничким страxарима. H она слуxаmе
слугама Христовим, снабдевајуhи их свима потребама од своје имовине: моренима
глаhу и xеhу она доноmаmе јело и пиhе, нагима даваmе одеhу, лечаmе изранав¬ена и
гнојава тела мученика, умивајуhи их, отируhи, лекове став¬ајуhи, и чистим завојима
их повезујуhи. Hеливајуhи им ране за Христа добијене, она их са сузама мо¬аmе да се
помоле за nу Христу Fогу, да је не лиmи Своје милости. Oва одабрана невеста
Христова долаxаmе и к светом Hукилијану, затвореном са дечацима у тамници у
Hикомидији, и наслаhиваmе се корисним поукама nеговим. A када мучаху светите¬а и
дечаке, она беmе сведок nиховог подвига, и тајно се у срцу свом усрдно мо¬аmе за
nих Христу, да укрепи слуге Своје и да им подари трп¬еnе и помоh, да би истрајали у
мукама до краја, ради славе светог имена Bеговог. A када се народ разилазио са
гледалиmта, она прилаxаmе месту где светите¬и беху мучени, скуп¬аmе крв nихову
по зем¬и проливену, и чуваmе је код себе као велику светиnу. Tако, када старца и
четири дечака воhаху у Bизантију на смрт, она их праhаmе слуxеhи им. A када свети
дечаци биmе посечени, ова света девица сабра чесна тела nихова и побоxно их
погребе. После кончине светог Hукилијана и светих дечака, она се опет врати у
Hикомидију, и настави свој ранији посао. Hо незнабоmци приметиmе да је она
хриmhанка, ухватиmе је и доведоmе пред управника града Силвана. Oвај покуmа да је
придобије многим саблаxnивим ласкама и грозним претnама, али увидевmи да је она
непокорна, он нареди да је обнаxену дуго и немилосрдно бију моткама и mтаповима. A
кад она од многих рана изнемоxе телом но не духом, јави се Aнhео Iосподnи и исцели
је. ¡обивmи телесно исце¬еnе, мученица се показа јоm смелија и храбрија у мукама.
3атим би xестоко бијена по устима, зато mто теmко укори мучите¬а.
После тога мученица би вргнута у тамницу, па понова изведена на мучеnе. H би бачена
у силно усијану пеh; но она изаhе из пеhи без икакве повреде, јер и за nу, као и за
преhаmnе свете мученике, сила Fоxја расхлади силу огnа, да се пламен огnени не
косне невесте Христове. После свега тога мучите¬ је осуди на смрт: да буде посечена
мачем. H посла је у Bизантију, да тамо прими смрт, где сконча и свети Hукилијан са
светим дечацима. H када мученица Христова би доведена на место где свети Hукилијан
прими за Христа крсну смрт, она много благодараmе Fога mто је удостојава
мученичког венца и опmтеnа са светима. H помоливmи се усрдно Iосподу, она радосно
приклони под мач девичанску главу своју; и поmто би посечена, она преhе из доnе у
горnе, и уhе у небеске дворе, у радост Iоспода свог, овенчана од премилог Xеника
свог, Iоспода наmег Hсуса Христа, двоструким венцем: венцем девства и венцем
мучениmтва.


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕ(ТЕНОМУЧЕНИКА
ЛУКИЈАНА

46
Помиnати победе преславних мученика над hаволом и nеговим слугама и страдалачке
подвиге Христових подвиxника, значи објав¬ивати славу Христа Fога наmег и
проповедати силу Bегову, јав¬ену у добро¬убивим мученицима који су страдали за
славу пресветог имена Bеговог. Јер у свима сам Христос беmе победите¬, као mто је и
рекао: Hе бојте се, јер ја победих свет (Јн. 16, 33). H најпре се Oн сам борио са врагом;
а свети мученици, страдајуhи после Bега, као уди Bегови (ср. 1. Kор. 12, 27; Pм. 12, 5),
допуnују, по речи апостола, недостатак нево¬а Христових на телу свом (Kол. 1, 24). H
уколико мученици, бореhи се за пресвето име Bегово, умиру непобеhени, утолико се у
nима Христос јав¬а као победите¬, јер у nима Oн страда као у удима тела Свог, у
nима показује и слав¬е Своје над противником и, прослав¬ајуhи се, Oн заједно са
Собом прослав¬а и Своје удове који су страдали за Bега, то јест свете мученике, који
су Mу утолико блиxи од свију у слави, уколико су били подраxаваоци Bегови у
страдаnима. Стога треба да славимо и похвалама обасипамо добре војнике Христове,
чијим учеnима и примером јуначких подвига Hрква Христова сија у целој васе¬ени; а
сами они почивају у блаxеном xивоту, под олтаром, одевени у беле ха¬ине, властитом
крв¬у nиховом обагрене а Христовом убе¬ене (ср. Oткр. 6, 9.11).
Hику светих мученика припада и свети Hукијан. uим га благодат боxанска обасја
баnом крmтеnа, одмах се могло видети на nему да hе бити велики и славан меhу
¬удима. Bегови родите¬и по телу дадоmе му име Hукије, у част великог проконзула
Hукија, од кога воhаmе порекло. 3атим, благодаhу Светога ¡уха, и по обичају светих
Oтаца, то nегово име у крmтеnу би промеnено на бо¬е. Hазван од родите¬а Hукије,
то јест сјајан, он са умноxеnем у nему Fоxјих дарова доби саврmено име: Hукијан,
mто значи светлозарни. Tо указиваmе да hе он у светлости нове благодати постати
светлост света у Iосподу. Pодом Pим¬анин, благородног порекла, он се јоm виmе
облагороди препородом хриmhанским, јер се обрете усиnен Bечноме Hару. Oн са
великим успехом изучи ]илосо]ију, научи грчки и латински језик, али саврmену
мудрост стече од учеnа светог апостола Петра; јер се он прилепи уз светог апостола, и
беmе nегов ученик, и би напојен од nега небеском мудроmhу. Oд светог апостола он се
научи апостолским трудовима и навикама; и после мученичке кончине апостолове он
пропутова многа места у Hталији, сејуhи семе речи Fоxјих.
Hукијан веh беmе постао саврmен у мудрости Fоxјој, када воhен Fогом доhе у Pим
свети ¡ионисије Aреопагит, xелеhи да посети свете суxnе, апостоле Петра и Павла,
али их не затече меhу xивима. V то време блаxени Kлимент|4| беmе папа и управ¬аmе
апостолским престолом. Oн с ¬убав¬у и великом чеmhу прими ¡ионисија због
светости nегове и због преhаmnе меhу nима дуготрајне ¬убави духовне у Христу; и
¡ионисије се задрxа код nега не мало времена. H они теmаху један другог узајамним
лицезренијем, и наслаhиваху се дуmекорисним разговорима, и креп¬аху један другога
не само речима него и примерима врлине. Једном блаxени Kлимент, испуnен ¡уха
Светог, рече: Bидиm ли, о воз¬уб¬ени брате мој ¡ионисије, како је меhу
незнабоmцима обилна xетва сетве Iосподnе, а мало посленика у проповедаnу речи
Fоxје? A поmто си ти изврсно упуhен у православној вери и саврmен у свима
врлинама хриmhанског закона, то те молим, крени у западне зем¬е ради имена Iоспода
наmег Hсуса Христа, као Bегов добар војник ударај на Bегове непријате¬е, и побеhуј
силом Fога који ти моhи даје.
47
Свети ¡ионисије свесрдно пристаде на то. Tада блаxени Kлимент стаде му траxити и
прикуп¬ати побоxне и мудре помоhнике и саслуxите¬е који светле светим xивотом.
Mеhу nима изабра и светог Hукијана, постави га за епископа и придруxи светом
¡ионисију, да му буде сапутник и саподвиxник у проповедаnу речи Fоxје, а осталима
- отац у ¡уху Светом, учите¬ и наставник. Све то тако уредивmи, блаxени Kлимент
срдачним речима соко¬аmе изабране, говореhи: Hдите, премила браhо! идите,
непобедиви војници Христови; и као mто Iоспод беmе са светим оцима наmим
Aпостолима и са nиховим саподвиxницима, тако нека буде и са вама, проповедницима
светог имена Bеговог: јер hете ви неизбројно много ¬уди од незнабоxаца придобити
Iосподу и увести у Bегов тор. - После дугог разговора с nима, свети Kлимент се
срдачно опрости с nима, благослови их и отпусти с миром. H они одоmе сви заједно, и
проповедаху Христа најпре по целој Hталији.
Kада се они приблиxаваху граду Tицину, блаxени Hукијан на једном месту званом
Парма благовеmhаваmе реч Fоxју народу и одвраhаmе га од бесмисленог
идолослуxеnа. A месни xите¬и, врло ревносни идолопоклоници, не подносеhи увреде
својих богова и не обраhајуhи паxnу на благовеmhе речи Fоxје, дохватиmе светог
Hукијана и, поmто га дуго злостав¬аmе, вргоmе га у народну тамницу. Vлазеhи у nу,
блаxени веома весело певаmе: Покаxи ми, Iосподе, пут Tвој, и иhи hу у истини Tвојој
(Пс. 85, 11); Iосподе, утврди стопе моје на стазама Tвојим, да не залазе кораци моји
(Пс. 16, 5).
H тако радујуhи се у Iосподу, свети муx борав¬аmе у тамници као у сенци крила
Fоxјих и, поверивmи свега себе нади у заmтиту Христову, он се мо¬аmе Bему овако:
Iосподе, изведи из тамнице дуmу моју, да објав¬ујем име Iвоје (Пс. 141, 8), јер мене
чекају они који hе постати праведници, да се преко мене, Христе Спасите¬у света,
обрате к Tеби они од незнабоxаца који су предодреhени за xивот вечни.
Kада светите¬ од свег срца узноmаmе ову молитву, и сличне nој, молитва nегова
одмах проhе небеса и доhе до уmију Iосподnих: јер он мо¬аmе да не буде на путу
лиmен својих саподвиxника, са којима је xелео да иде на страдаnа и да стигне онамо
куда је послан. 3а ово мо¬аmе прекрасни војник Христов, не mто се бојао умрети за
Iоспода свог него mто је xелео да најпре умноxи Iосподу духовни род, па поmто
сабере обилну и благополучну xетву, да заједно са друговима својим прими мученички
венац и награду за трудове своје. H убрзо би му послата помоh Fоxја: јер неки
тамоmnи хриmhани, сазнавmи mта снаhе овог светог муxа, из ¬убави према Христу
доhоmе к тамници, и на неки начин избавивmи Hукијана окова дадоmе му могуhност
да слободно отпутује са својим светим друговима.
Oва света друxина, воhена Iосподом, среhно стиxе у славни град Hталијанске зем¬е
Tицин, друкчије називан Павија. Поmто се ту одмориmе мало од трудова, они
продуxиmе увеличавати славу Fоxју, много и неуморно проповедајуhи реч Fоxју у
разним местима, тако да се на nима могло видети испуnеnе пророчких речи: Kако су
красне ноге оних који благовесте мир, који благовесте добро (Hс. 52, 7). Hемогуhе је
изразити како много хи¬ада ¬уди за кратко време они обратиmе ка Христу,
благовестеhи свима реч спасеnа: nима сила Fоxја толико помагаmе, да су они који су
48
их гледали, мислили да виде небеске граhане, јер знамеnима и чудесима сијаху усред
свих, просвеhујуhи дуmе изабраника Fоxјих.
Потом они напустиmе Hталију и, доmавmи на морску обалу, укрцаmе се у лаhу и
кренуmе куда их ¡ух Свети упуhиваmе. H радосно пристадоmе у пристаниmту града
Aрелата, искрцаmе се из лаhе, и биmе чесно и пријате¬ски прим¬ени од xите¬а тога
града. Поmто се ту одмориmе они, по примеру светих апостола, стадоmе избирати себи
зем¬е за проповедаnе речи Fоxје. ¡а би проповеhу Eванhе¬а Христова
распространили и умноxили Hркву Fоxју свуда меhу незнабоmцима све до Fританског
океана, свети Mаркелин са малим бројем братије поhе у Bпанију, а свети ¡нонисије са
блаxеним Hукијаном и са осталима одоmе у Париске крајеве. Oдатле свети Hукијан са
презвитером Mаксијаном и hаконом Јулијаном отпутова у Fелгију на проповед.
Hапојен и испуnен благодаhу Светога ¡уха, он тамо у име Iосподnе побеhиваmе
враxију силу, насаhиваmе Христову Hркву и руковоhаmе народ ка спасеnу не маnе
примером врлинског xивота него речју. Поред тога, nему беmе дата од Fога сила да
чини чудеса: и он исце¬иваmе сваку болест и сваки недуг по ¬удима; а над hаволима
доби толику власт да су они, чим би само чули nегово нареhеnе, одмах беxали из
¬уди које су мучили. Проповедајуhи Христа непрестано и даnу и ноhу, он пребиваmе у
молитвама и бдеnима, у свакодневном посту, у уздрxаnу, и у сваком умртв¬иваnу
тела, којима непрестано мучаmе себе док, по апостолској речи, не даде себе у xртву
xиву, свету, угодну Fогу (Pм. 12, 1). Bегова свакодневна храна беmе: једно мало парче
хлеба, зе¬е и вода, - јер га сила Fоxја засиhиваmе и благодат Христова укреп¬аваmе
nегове изнурене удове. H он изгледаmе као да је веh умро свету. Kрст свој он ноmаmе
свагда идуhи за Христом Iосподом. Oн знаhаmе да мучеnе бива двојако: једно тајно,
друго јавно; и он, пре но mто би уmао у подвиг јавног мучениmтва, и био од Iоспода
увенчан неувен¬ивим венцем, тајно мучаmе себе умртв¬иваnем тела свог, ма да
nегово уздрxаnе беmе свима познато. Oн дакле беmе умртв¬иваnем тела измоxден,
трп¬еnем украmен, чудним смиреnем угоmhен, кротости испуnен, и достиxе у такво
саврmенство врлина, да он, xивеhи на зем¬и у телу, духом веh, изгледаmе, xиви са
Aнhелима на небу. Oтуда лице nегово беmе светло и мило, ум спокојан; украmен
дивном седином, он по свему беmе земни анhео и небески човек.
Kада се слава Hукијанова пронесе по целој Fелгији, к nему стаде долазити народ,
xелеhи да се крсти. H крmтаваху се од nега у име Oца и Сина и Светога ¡уха, а идоле
своје униmтаваху, које раније обоxаваху. A исконски непријате¬ - hаво, видеhи себе
исмејана од оних које Христос привлачаmе к Себи преко Својих слугу, сва своја
лукавства и hаволије усредсреди на разореnе свете Hркве Fоxје, те ¡омицијана,|5|
који после погинулог Hерона беmе дигао друго гоnеnе на хриmhане, подстаче на
силан гнев и мрxnу против хриmhана, и наговори га да mиром целог римског царства
приморава хриmhане: или да приносе xртве киповима богова, или да их на разне муке
став¬ају и у смрт отерују. H ¡омицијан разасла по свима градовима и селима свога
царства нечестиву наредбу: да сви народоначелници приморавају хриmhане да се
клаnају идолима и да им приносе xртве, а непокорне да погуб¬ују став¬ајуhи их на
разне муке.
49
Tада биmе послани у Iалију гоните¬и имена Христова да траxе војнике Христове, а
нарочито оне mто беху доmли из Pима, чија се слава недалеко беmе пронела, да би
заједно с nима истребили у Iалији и само име Христово. Tамо биmе послани три
гоните¬а, који се зваху: Hатрин, Aрије и Aнтор. Bима беmе дато посебно нареhеnе: да
нарочито потраxе светог слугу Fоxјег Hукијана, да га ухвате и доведу на суд пред
hесара, или да га сместа посеку мачем, ако не буде хтео принети xртву идолима.
Iоните¬и обиhоmе градове и села по Iалији, али нигде не пронаhоmе онога кога
траxаху. Потом допре до nих глас, да човек Fоxји Hукијан просвеhује белгијски народ
проповедајуhи Eванhе¬е вечног царства. uувmи то, гоните¬и просто побеснеmе од
гнева и јарости, па појуриmе у Fелгију. H пре но mто тамо стигоmе, свети Hукијан
откривеnем ¡уха Светога сазнаде за nихов скори долазак, и остаде на месту где
поучаваmе народ речима xивота, и са nим бејаmе врло много ¬уди који nеговом
проповеhу веh беху обраhени ка Христу. Препун наде у славу вечноблаxене награде, он
их са превеликим усрhем саветоваmе, говореhи: Bоз¬уб¬ена у Христу браhо и чеда!
Iоспод мој Hсус Христос веh хоhе да ми за плодове мојих трудова да награду, раније
обеhану. O мили, будите чврсти и непоколеб¬иви у вери Христовој! Ја сам веh стар и
заморен, и радујуhи се мученичком венцу, ја xурим да отидем ка Iосподу од вас, а ви
останите постојани у благодати Fоxјој коју примисте. Hека вас страх од мучите¬а не
одврати од вере Христове; нека вас не устраmе претnе; нека вас не намаме ласке; нека
вас не отргну обеhаnа никаквих почасти и богатстава, - да бисте се наслаhивали вечне
радости у будуhем xивоту, где су вам спрем¬ене неисказане награде. K nима хитам и
ја пун наде, и зато се не плаmим јарости гоните¬а.
Pекавmи то, свети Hукијан подиxе очи к небу и, благодареhи Fога mто га удостојава
удела светих мученика и не одваја од другова, рече: Fлагодарим Tи, Iосподе Hсусе
Христе, Сине Fога xивота, mто си ме спријате¬ио са блаxеним ¡ионисијем и са
саподвиxницима кончине nегове, и изједначио ме с nима у трудовима; молим Tе,
удостој ме да с nима заједно будем и у Hарству небеском.
Hзговоривmи то, он изиhе из града Fелвака,|6| не mто је избегавао мучеnе од страха,
него да би, по заповести Iосподnој која нареhује да беxимо од гоните¬а (Mт. 10, 23),
дао пример своме стаду. H тако путујуhи са блаxеним састрадалцима својим,
презвитером Mаксијаном и hаконом Јулијаном, он за све време путоваnа не престајаmе
са дуmекорисним разговором и молитвом, док не стиxе до врха планине на коју је
иmао и која се налазила близу реке Tаре која тече са запада, а уда¬ена је од града три
потркалиmта. Kада доhе тамо, он се, као град који на врху горе стоји, не могаmе
сакрити, поmто се и сама та планина, која се xивописно дизала над реком, видела
издалека. Tамо блаxени, ставmи чврсто као на отвореном гледалиmту, одлучи да чека
мученички венац.
Стигавmи у град и не наmавmи у nему светог Hукијана, гореспоменути мучите¬и се
стадоmе врло мар¬иво распитивати куда је отиmао. H би им речено да он недалеко од
града поучава народ. Oни одмах на брзим коnима одјуриmе и стигоmе на планину, где
се човек Fоxји налаxаmе с народом и са ученицима својим. Tамо они најпре узеmе
слуxите¬е Fоxје Mаксијана и Јулијана, да би nиховим мукама и смрhу уплаmили
светог Hукијана и привукли га поmтоваnу идола. Oвој двојици мученика они стадоmе
50
грозно нареhивати и претити да принесу идолима xртву, говореhи: Aко не принесете
xртву наmим бесмртним боговима, ми hемо вас одмах погубити мачем. - Hо чврсти у
вери мученици неустраmиво одговараху: Hикада се неhемо поклонити идолима, јер су
они ниmтавни и дела су руку ¬удских: а ми познадосмо јединог истинитог Iоспода
Hсуса Христа, Сина Fога xивога, за чију смо веру готови умрети.
uувmи то, злочестивци их тог часа погубиmе мачем пред очима светог Hукијана. H
тако свети мученици примиmе обеhане им од Iоспода венце, и биmе придруxени лику
светих мученика. A свети Hукијан, радујуhи се и славеhи Fога за nихов подвиг, рече
пред свима: Pадујем се и веселим се са Tебе, Iосподе Fоxе мој, mто видим да ме чеда
моја престигоmе у добијаnу венца славе Tвоје.
Tада Hатрин, Aрије и Aнтор, с јароmhу и гневом као једним устима повикаmе свирепо
к блаxеноме: Јеси ли то ти тај mто маhијама заводиm народ да се не покорава наредби
непобедивог hесара и римском сенату, и да бесмртним боговима не приноси
благопријатне xртве? Fлаxени Hукијан им одговори: Ја нисам маhионичар веh слуга
Hсуса Христа, научен не врачаnу него боxанској мудрости, којом ¬удима Fоxјим
показујем пут истине, и поучавам их како hе без сметnе иhи за Iосподом мојим Hсусом
Христом, који с неба на зем¬у сиhе, да пречистом крв¬у својом откупи саздаnе своје
од робоваnа врагу, и да га одврати од клаnаnа идолима, или бо¬е реhи - демонима, и
да подари спасеnе онима који се из таме зловерја приводе у истиниту светлост: јер је
право да они врат срца својих приклаnају једино Oноме који благоизволе распет бити и
умрети за избав¬еnе свих.
Mучите¬и на то рекоmе: Kако ти исповедаm Fогом онога кога називаm не само умрлим
него и распетим? Свети Hукијан им одговори: Mа да ваmе неверје и не заслуxује да
чује тајне Hебеског Hара, ипак због мноmтва овде присутних верних ја hу неmто реhи
укратко: Fог истинити, Син Fога истинитога, који од вечности свагда беmе са Oцем, на
крају векова, xелеhи обновити род ¬удски, погинули због Aдамовог преступа,
благоизволе родити се нет¬ено и неисказано од Пречисте ¡јеве, да би био истинити
Fог и истинити човек, у једном лицу двоструке природе један Христос: истинити Син
Fоxји и Син uовечији. H Oн, нестрадалан Fоxанством и свагда пребивајуhи са Oцем,
постаде не само вид¬ив него и подлоxан, по човечанској природи, страдаnима за нас:
ради искуп¬еnа наmег он постаде послуmан Fогу Oцу до саме смрти крсне. Јер да Син
Fоxји не узаxеле постати Сином uовечјим, и да се не обуче у обличје смртнога, онда
ни род ¬удски не би добио опроmтај од Fога, ннти би се смртни обукли у бесмртност.
Oве и многе друге речи блаxеног Hукијана силно разјариmе мучите¬е, и они рекоmе:
Tи си веh заmао у дубоку старост, те је крајnе време да престанеm са детиnским
празнослов¬ем. Hо поmто те велика сујета дрxи у заблуди и превелико брб¬аnе
залуhује, зато се ти без икаквог колебаnа усуhујеm иhи на смрт, зато се и не плаmиm.
Hстину ти каxемо: ако се скоро не покајеm, и не напустиm своје безум¬е и смелост, и
не принесеm бесмртним боговима наmим благопријатне xртве, одмах hемо старост
твоју непоmтедно предати на ¬уте муке.
51
3атим мучите¬и седоmе, и на суров начин стадоmе га испитивати: Хајде, брзо нам
каxи своје име и порекло. Bојник Христов им одговори: Mоји родите¬и били су ми
дали име Hукије, а на светом крmтеnу, којим се препородих за вечни xивот у Христу,
ја бих назван Hукијан. По роhеnу сам Pим¬анин; овакво порекло поmтује се у целом
свету. Aли ја се не хвалим тиме mто сам Pим¬анин, веh тиме mто сам слуга Iоспода
мог Hсуса Христа, mто и ви моxете јасно видети у мени: јер нема мени другог xивота
и славе осим Iоспода мог Hсуса Христа, и умрети за Bега мени је добитак.
Tада мучите¬и рекоmе: Mи истину говорасмо: ти си маhионичар и саблазните¬ оних
који те слуmају; а нарочито се показујеm горд, јер не престајеm говорити бестидно,
нити mтедиm своју изнурену старост. Aко си пак Pим¬анин, заmто си онда безумно
одступио од поmтоваnа римских богова, којима се клаnа hесар са целим римским
сенатом и сав свет? Свети Hукијан одговори: Fлагодаhу Христа у кога се крстих, и кога
познадох као истинитог Fога, ја се вером својом одрекох не само hавола и идола него и
свих дела nегових. A оно mто ја говорим и исповедам о Христу Iосподу, ви неhете ни
да слуmате ни да памтите, јер неверје ваmе ослепи вас и hесара ваmег заједно са целим
сенатом nеговим, од којих ви донесте такву наредбу, да ми ¬уди, разумна створеnа,
приносимо xртву hаволима и приклаnамо главе своје пред безосеhајним идолима, који
су направ¬ени рукама ¬удским.
Hе подносеhи руxеnе богова својих и hесарових, Hатрин, Aрије и Aнтор метнуmе руке
своје на светите¬а, и везаног предадоmе војницима. Поваливmи мученнка; војници га
страmним бичевима дуго тукоmе немилосрдно. V том мучеnу, Христовог војника нити
болови савладаmе, нити претnе уплаmиmе, него остаде чврст у вери Христовој.
Hзнемогле од старости и изранав¬ене удове он толико креп¬аmе бодроmhу духа, да му
се ни лице ни ум не измениmе, и он не престајаmе громким гласом исповедати име
Христово, говореhи: Hикада неhу престати да срцем, и вером, и устима хвалим Христа
Сина Fоxија.
Tада мучите¬и, јоm виmе разјарени, наредиmе да светог мученика мачем погубе. Oнда
један војник извуче мач и, ударивmи nиме у веh припрем¬ени за посечеnе врат
светите¬ев, одсече пречесну главу nегову. A када свето тело nегово без даха леxаmе и
јоm се трзаmе, сви видеmе па и саме убице, где над nим засија велика светлост с неба,
и заједно са светлоmhу чу се глас одозго који говораmе: Pадуј се, добри слуго Hукијане,
који се ниси устраmио да крв своју пролијеm за мене. Ходи и прими раније обеhани ти
венац, и настани се на небу са светима. Ходи и наследи обите¬ вечне славе,
уготов¬ену ти са Aнhелима.
Oвај глас би не ради светите¬а, који је свагда чврсто био убеhен у своју награду,
обеhану му од Fога, веh ради присутног народа, да би се јоm јаче утврдио у вери у
Iоспода наmег Hсуса Христа, коју му је тако дуго проповедао свети Hукијан. A све се
ово догоди у суботни дан, на гореспоменутој гори, три поприmта уда¬еној од града.
Bидеhи то и слуmајуhи, ¬уди, како они који вероваху тако и они који не вероваху, сви
биmе обузети великим страхом. Стога неки побегоmе одатле, а неки се с радоmhу
див¬аху, видеhи себе ослобоhене од замки hаволских. Aли поmто не беху у стаnу да
гледају у блистаnе појав¬ене светлости, они мало одступиmе од тог места. A мртво
52
тело светите¬ево, на чудесан начин добивmи од Fога неку силу xивог кретаnа,
подиxе се са зем¬е и стаде на ноге. 3атим, узевmи у руке своју пречесну одсечену
главу, светите¬ несметано крену, воhен благодаhу xивеhег у nему Светога ¡уха и
помоhју Aнhела, и као xив телом стаде чврстим корацима иhи, носеhи своју свету
главу, као mто то учини и друг nегов, свети ¡ионисије у граду Паризу. Hmавmи тако
око три поприmта, и преmавmи по води гореспоменуте реке Tаре, човек Fоxји стиxе
до места које изабра себи за погреб, леxе на зем¬у и с миром се упокоји у Iосподу.
Побоxни ¬уди, који беху обраhени ка Христу мучениковом проповеhу, доhоmе и свето
тело nегово помазаmе мирисима, обавиmе чистим платном и са великим почастима
погребоmе, не без присуства Aнhела: јер када се свето тело nегово предаваmе гробу,
осети се осим зема¬ских мириса јоm и неки други диван и неисказан мирис. Сви
присутни чудеhи се, питаху се меhу собом: Bта је ово? 3атим рекоmе: Слава Tеби,
Iосподе Hсусе Христе, mто си нас удостојио да помириmемо такав мирис, какав никада
ноздрве наmе не омирисаmе! Слава Tеби, Христе Спасите¬у, јер се тако насладисмо
овим мирисом, да сматрамо да се убудуhе неhемо лиmити никаквог блага!
H док они то говораху, дотле им се даваmе тај боxанствени мирис; и то беmе несумnив
доказ присуства светих Aнhела, који од почетка мученикова страдаnа па све до смрти
nегове и погреба беху неодступно покрај nега. Oбавивmи чесни погреб, побоxни
погребаоци се поклониmе до зем¬е, кличуhи скруmеним срцем: Bерујемо, Hсусе
Христе, да си Tи истинити Син Fоxји, који са Oцем и Светим ¡ухом царујеm на
небесима, као mто од светог мученика твог Hукијана уmима слуmасмо, и научисмо се
срцем веровати.
Mноmтво ¬уди, који се из околних градова и села беху слегли на погреб, видеhи то,
разнеxиmе се у срцима својим, и тог дана поверова у Iоспода наmег Hсуса Христа
Сина Fоxјег око пет стотина дуmа. A пре тога учеnем светог Hукијана било је у тој
зем¬и обраhено ка Христу до тридесет хи¬ада ¬уди обојега пола и свакога узраста,
који, оставивmи идоле, исповедиmе Fога Oца нероhеног и Снна Bеговог Јединородног,
заједно са Светим ¡ухом, у Tројици истинитог и једног Fога. Потом неки од nих с
усрhем саградиmе цркву над гробом мучениковим, у славу Fоxију а у част угодника
Bеговог, светог Hукијана. Tела пак светих мученика Mаксијана и Јулијана биmе
погребена на гори, где беху погуб¬ени, но касније, када се хриmhани намноxиmе,
биmе одатле пренета и полоxена заједно са телом блаxеног Hукијана. H молиоцима се
даваху тамо многа добра од Iоспода наmег Hсуса Христа посредоваnем светих
мученика Bегових. Kао mто у nих беmе једна вера, једна ¬убав, и једно исповедаnе у
страдаnима, тако, ми верујемо, и у вечном блаxенству једно им је саxиhе и наслеhе
вечнога царства.
Стога благодаримо Саздате¬а наmег, mто три сведока Bегова, исповедајуhи Tројицу,
мучениmтвом достигоmе саврmенство. Mи их побоxно поmтујемо, знајуhи да
прогледаnа слепих, прохоhеnа хромих, ослобоhеnа од демона, и многобројна
исце¬еnа од разноврсних болести бивају nиховим светим молитвама, а благодаhу
Iоспода наmег Hсуса Христа, коме са Oцем и Светим ¡ухом, част и слава вавек, амин.
53


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ДИМИТРИЈА)
'0!еви90 !".3ог

Свети ¡имитрије би мучки убијен од власто¬убивог Fориса Iодунова у осмој години
свога xивота 1591. године у граду Vгличу. Јавио се после смрти некоме монаху и
прорекао, да hе се појавити лаxни ¡имитрије, који hе убици Fорису Iодунову
проузроковати смрт, mто се после и догодило. Fезбројна чудеса деmавала су се на
гробу убијеног царевиhа. Bегове моmти после 15 година буду откривене целе и
нет¬ене, пренете свечано у Mоскву, и сахраnене у цркви св. Aрханhела Mихаила.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НЕ
ЈЕРИЈЕ

Vдовица римског сенатора; најпре била незнабоmкиnа, но преподобна uевронија је
својим поукама обрати Христу. Посветивmи сав xивот подвизима побоxности и
уздрxаnа, света Јерија се у миру упокоји око 320. године, и би погребена крај гроба
свете uевроније, у Mесопотамији.|7|


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ
%А%А (ИЛИ %А%ИЈА):;<

V миру се преставио у Iосподу.
54


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
АТАНАСИЈА ЧУДОТВОР'А

Преподобни отац наm Aтанасије, који испуни чудесима Tрајанов манастир, беmе син
родите¬а осредnег порекла и богатства, родом из Kивиреотског краја. Kада одрасте, он
напусти свет, оде у пустиnу, имајуhи на себи само једну ха¬ину; и идуhи од места до
места он посеhиваmе духовне муxеве, упијајуhи у себе као сунhер врлине nихове.
Поmто испуни себе сваком врлином и духовним располоxеnем, преподобни Aтанасије
оде у Tрајанов манастир крај реке Сангарије, и постаде монах и свеmтеник. Oн
слуxаmе боxанску слуxбу, и бав¬аmе се преписиваnем кnига. H поmhаmе се сваки
дан до вечера. Pевносном послуmноmhу и исповедаnем својих тајних помисли, он се
ослободи од страсти и достиxе у бестраmhе - ciçtqvuau0ciuv. Aли од многог рада на
преписиваnу кnига nему се очи поквариmе. Стога, затворивmи се у тесној келији, он
се овако мо¬аmе Iосподу и говораmе: "Iосподе, ако сам достојан, подари ми очnи вид
као mто га имах у почетку, и благодаhу Tвојом дај ми снаге за писаnе, еда бих том
зарадом хранио просјаке и сиромахе". H молитва му би услиmена. H од тада он
преписиваmе кnиге двадесет осам година, и виmе, и сав новац који је добијао од тога
он даваmе сиротиnи. H светите¬ овај стално борав¬аmе у колиби својој, и не
излаxаmе из nе, нити виhаmе кога, нити разговараmе с ким, сем суботом и неде¬ом. A
кад стиxе у дубоку старост, он отиде ка Iосподу, воhен на небо светим апостолима
Aндрејем и Јованом, као mто то виде један свети прозор¬иви духовник. Јер овај светац
виде два муnезрачна страmна муxа - споменуте Aпостоле, којима Iоспод беmе
наредио да сиhу у Tрајанов манастир и узму игумана nеговог, овог преподобног
Aтанасија. - Oдмах после овог виhеnа овај свети прозор¬ивац посла човека у Tрајанов
манастир, и овај затече блаxеног Aтанасија где се упокојио.
Преподобни Aтанасије јоm за xивота у телу изрече многа пророчанства, која се сва
испуниmе. A и после смрти он учини безбројна чудеса у славу човеко¬убивог Fога,
дивног у свецима Bеговим.




55
НА%ОМЕНЕ,
1. Aврелијан царовао од 270. до 275. године.
2. Hикомидија - град у малоазијској области Bитинији, на обали Mраморног Mора.
3. Bизантија - мегарска колонија, основана 658 год. пре Христа на европској
страни Fос]ора, заузимала главни полоxај на тесном мореузу mто спаја Hрно
Mоре са Mраморним. Iодине 330. Kонстантин Bелики, после победе над
Hикинијем, пренео туда престоницу Pимске царевине, и Bизантија се стала
називати Kонстантинопо¬ ÷ Hариград.
4. Св. Kлимент епископовао у Pиму од 91. до 101. године. Спомен nегов 25.
новембра.
5. ¡омицијан царовао од 81. до 96. године.
6. Сада Fове у uранцуској.
7. Bидети о светој Јерији под 25. јуном: Xитије и страдаnе свете
преподобномученице uевроније.
8. Mоxда је ово исти онај свети Пап (или Папије), који се спомиnе 24. октобра као
епископ Хитре (Kитреје) на Kипру, и који је хиротонисао св. Eпи]анија
Kипарског (в. 12. мај).

=. ЈУНИ


С%ОМЕН СВЕТОГ О'А НА(ЕГ
МИТРОФАНА)
%0/!и>0!?0 80!иг!0.3ог

Свети отац наm Mитро]ан xив¬аmе у време Kонстантина Bеликог, првог цара -
хриmhанина. Oн беmе син Pим¬анина ¡ометија, човека царскога рода, јер ¡ометије
беmе брат римског цара Прова.|1| Fлагоразуман, овај ¡ометије увиде обману и заблуду
идолопоклонства, и уверивmи се да је хриmhанска вера права и истинита, он се одрече
лаxних богова и поверова у истинитог Fога - Iоспода наmег Hсуса Христа. A поmто у
то време беснијаmе у Pиму велико безбоxје идолопоклоничко и свакодневно убијаnе
многобројних невиних хриmhана, ¡ометије напусти Pим и отпутова у Bизантију са два
сина своја, Провом и Mитро]аном. Tада у Bизантији беmе епископ богоугодан и свети
човек Tит:|2| код nега се настани ¡ометије са својим синовима, учеhи са вери
Христовој и закону Iосподnем, и васпитавајуhи се у врлинском xивоту. Bидеhи да се
¡ометије свим срцем и свом дуmом при¬убио Христу и пламеним духом слуxи
56
Iосподу, епископ га уврсти у црквени клир, рукополоxивmи га за презвитера. A када се
епископ Tит престави ка Iосподу, ¡ометије доби nегов епископски престо.|3| После
кончине блаxеног епископа ¡ометија, на епископски престо ступи nегов син Пров.|4|
По престав¬еnу пак Прова на архијерејски престо визинтијски би доведен овај свети
Mитро]ан, син ¡ометијев а брат Провов.
V то време цар Kонстантин Bелики допутова у Tракију и задрxа се у Bизантији.
Bидевmи ту светите¬а Mитро]ана, он из разговора са nим увиде да је Mитро]ан
велики угодник Fоxји; и дивеhи се много nеговом врлинском xивоту и мудрости, он га
веома заволе. Hо xелеhи да се наслаhује nеговим богоиадахнутим речима, цар га
одведе са собом у Pим.
Vбрзо после тога у цара Kонстантина се појави xе¬а да свој престо пренесе из Pима у
Bизантију, јер му се ово место веома допадало, како због своје лепоте тако и због свог
полоxаја. Hалазеhи се измеhу Eвропе и Aзије, на обали Fос]орског мореуза који спаја
Hрно Mоре са Средоземним, ово дивно место је обиловало прекрасним путевима који
су се стицали у nега и са сува и са мора, и притом је изобиловало разноврсним
плодовима зема¬ским. Све је то утицало на цара Kонстантина, те је одлучио да ту
пренесе престо царевине. Hову престоницу цар украси дивним граhевинама и назва је
Hови Pим. Hо град се често, по имену свога оснивача, називао Kонстантинопо¬, а као
престоница царева - Hариград. Преместивmи престоницу царевине у Bизантију, цар
Kонстантин преведе тамо из Старога Pима и светог Mитро]ана, и назва га својим оцем,
и издејствова му од светих Oтаца Првог Bасе¬енског Сабора назваnе патријарха. H
тако он би првим патријархом Kонстантинопо¬ским.
V време Првог Bасе¬енског Сабора (325. г.) свети Mитро]ан веh беmе старац од 117
година, па не могавmи због престарелости и телесне немоhи узети учеmhа у пословима
Саборским, он одреди за свога заменика свог хороепископа Aлександра, човека
честитог, светог и старог, који беmе много труда улоxио око црквеног мира у Tракији и
Hлирији. Oн на Сабору замеnиваmе свога патријарха Mитро]ана и бораmе се против
Aрија.
По заврmетку овог Bасе¬енског Сабора благочестиви цар Kонстантин Bелики замоли
све саборске Oце, да заједно с nим поhу у Kонстантинопо¬ и посете болесног
патријарха Mитро]ана који се налазио на самртном одру. H једне неде¬е сви они са
царем доhоmе к патријарху Mитро]ану, и дуго разговараху с nим. Tом приликом цар
рече светите¬у: Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од болести, па те
молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник? Свети Mитро]ан радосна лица
одговори цару: 3аиста ¡ух Свети говори сада кроз твоја уста. Јер када пре седам дана
размиm¬ах о томе, Iоспод ми откри да hу после десет дана отиhи из овог света; а
после мене hе доhи на престо мој саслуxите¬ Aлександар - ваистину достојан избора и
дара ¡уха Светога; после пак Aлександра наследник престола биhе Павле, који је сада
чтец.|5| - 3атим, погледавmи у боxанственог Aлександра, патријарха Aлександријског,
рече му: Fрате, и ти hеm после себе оставити изврсног наследника. - Па, узевmи за
руку архиhакона nеговог Aтанасија, изговори: Eво храброг војника Христовог; он hе
наследити тебе;|6| и он hе не само јуначки устати, заједно са мојим братом
57
Aлександром, против аријанског безбоxја, него hе и у велике подвиге уhи, и nега, са
срчаним Павлом, очекују многа страдаnа.
Tако светите¬ изрече ово пророчанство, и десет дана после откривеnа Iосподnег он
сконча у миру 4. јуна 325. године, поmто поxиве сто седамнаест година. A сада
светите¬ xиви у бесконачном xивоту, стојеhи пред престолом Bеликог Aрхијереја који
је проmао небеса - Христа Спаса наmег, коме слава вавек, амин.


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КОНКОРДИЈА

V време цара Aнтонина|7| настаде тако велико гоnеnе на хриmhане у граду Pиму, да
нико није могао ниmта ни купити ни продати, ако боговима не принесе xртву. Tада у
Pиму xив¬аmе неки човек Kонкордије, високородног порекла. Bегов отац Iордијан
бејаmе у свеmтеном чину - презвитер. Hмајуhи сина Kонкордија, Iордијан га одлично
научи разумеваnу Светога Писма и вери Христовој. 3ато Kонкордије би произведен за
ипоhакона од епископа римског Пија, који би мучен за Христа у време цара Mарка
Aврелија.|8| Oвај блаxени муx Kонкордије и отац nегов упраxnаваху се дан и ноh у
постовима и молитвама, и милостиnу даваху убогима. A молиmе Iоспода да им да
могуhности да избегну свирепости гонилаца хриmhана.
Једном блаxени Kонкордије рече своме оцу: Iосподине мој, ако хоhеm, дај ми
благослов да отидем к светом Eвтихију и да се настаним с nим на кратко време, док не
престане свирепост непријате¬а наmег, цара Aнтонина. Oтац му одговори: uедо, бо¬е
је да останемо овде, да бисмо и ми добили од Iоспода венце мученичке. Hа то му
блаxени Kонкордије рече: Bенац мученички ја могу добити свуда где на то буде во¬а
Iоспода Христа, стога ми допусти да идем.
После ових речи отац га пусти, и он отиде к своме роhаку, светом Eвтихију, који се тада
налазио на свом имаnу крај Саларијског пута, у близини града Tребула. Примивmи
Kонкордија са великом радоmhу, блаxени Eвтихије узнесе благодарност Fогу. H они
xив¬аху заједно на том месту, упраxnавајуhи се у молитвама и постовима. Tу к nима
долаxаху многи болесници који су патили од разних болести. A они молеhи се, даваху
им исце¬еnа у име Hсуса Христа. H слава nихова mираmе се по народу. uу за nих
управите¬ Tурсхе области Tоркват, који тада обитаваmе у граду Сполету, па позва к
себи светог Kонкордија, и упита га: Kако се зовеm? Oн одговори: Хриmhанин сам. Hа
то му управите¬ рече: Ја те питам за име твоје, а не за Христа твог. Свети Kонкордије
одговори: Ја ти веh рекох да сам хриmhанин и да Христа исповедам. Vправите¬ му
онда рече: Принеси бесмртним боговима xртву, и буди наm пријате¬, па hу те
58
сматрати као цара, и замолиhу господара мог, цара Aнтонина, да те постави за xреца
боговима. Свети Kонкордије му одговори: Fо¬е, нека богови твоји остану с тобом.
Vправите¬ продуxи наговарати га: Послуmај ме и принеси бесмртним боговима xртву.
Свети Kонкордије одговори: Fо¬е, ти мене послуmај и принеси xртву Iосподу Hсусу
Христу, да би могао избеhи вечне муке. Hе будеm ли то учинио, биhеm мучен у вечном
огnу ти и боговн твоји.
Tада управите¬ нареди да га моткама бију, и баце у опmту тамницу. Hоhу доhе код
Kонкордија блаxени Eвтихије са светим Aнтимом епископом. Поmто Aнтим беmе друг
управите¬у Tорквату, умоли Tорквата да суxnа Kонкордија пусти к nему на неколико
дана. H Kонкордије би пуmтен ноhу из тамнице, и проведе код Aнтима не мало дана. 3а
то време Aнтим рукополоxи Kонкордија за јереја, и они, xивеhи заједно, упраxnаваху
се у молитвама и постовима.
После неког времена Tоркват посла по Kонкордија, и упита га: Bта си смислио
односно здрав¬а свог? Свети Kонкордије одговори: 3драв¬е моје јесте Христос, коме
ја свакодневно приносим xртву хвале; а ти и богови твоји гореhете у паклу.
Tада Tоркват нареди да Kонкордија обесе о мучилиmно дрво. Hо светите¬ с
неописаном радоmhу клицаmе: Слава Tеби, Iосподе Hсусе Христе! A управите¬
настојаваmе: Принеси xртву великоме богу 3евсу.|9| Fлаxени пак Kонкордије
одговараmе: Ја неhу принети xртву глувом и немом камену, јер имам Iоспода мог
Hсуса Христа коме слуxи дуmа моја.
Tада управите¬, разгневивmи се, посла Kонкордија у најстраmнију тамницу, и нареди
да му се на руке и око врата ставе окови, и забрани да нико не улази код nега, јер
xе¬аmе да светите¬а умори глаhу. Hо блаxени Kонкордије, затворен у тамници, стаде
узносити благодарност свемоhноме Fогу и говорити: Слава на висини Fогу, и на зем¬и
мир, меhу ¬удима добра во¬а. - H гле, nему се у поноhи јави анhео Iосподnи, и рече
му: Hе бој се, него неустраmиво се дрxи, јер сам ја с тобом.
После три дана управите¬ посла у поноhи к nему своја два оруxјеносца, наредивmи
им: Hдите и реците суxnу да он, или принесе xртву боговима, или hе му упротивном
глава бити одсечена. - Oруxјеносци доhоmе код Kонкордија са идолом бога 3евса, и
упитаmе га: Јеси ли чуо mта је наредио управите¬? Свети мученик одговори: Ја не
знам. Oни му рекоmе: Hли принеси xртву богу 3евсу, или hеm бити обезглав¬ен. -
Tада блаxени Kонкордије, благодареhи Fога, рече: Слава Tеби, Iосподе Hсусе Христе!
- и п¬уну у лице 3евсу. Bидеhи то, један од војника извуче мач и одсече главу
светите¬у. H тако, блаxени Kонкордије, исповедајуhи Iоспода, испусти дух.|10|
После тога доhоmе у тамницу два клирика и неки побоxни ¬уди, узеmе тело
светите¬ево, па га полоxиmе недалеко од града Сполета, на месту где извире много
воде. Tу, крај гроба блаxеног мученика, слепи прогледају, болесни се исце¬ују, демони
се изгоне молитвама светог мученика Kонкордија, који предстоји Iосподу наmем Hсусу
Христу, који са Oцем и ¡ухом Светим xиви и царује кроза све векове, амин.
59


СТРАДАЊЕ СВЕТИ* МУЧЕНИКА
ФРОНТАСИЈА) СЕВЕРИНА) СЕВЕРИЈАНА И СИЛАНА

Свети uронтасије, Северин, Северијан и Силан беху послани од првог Петрагоријског
епископа uронтона|11| да проповедају реч Fоxју. 3а време проповеди nих ухвати
обласни управите¬ Сквиридон, и стаде их испитивати: Pеците ми, одакле сте, ко сте и
како се зовете? Јер ви не само mто не принесосте боговима xртве, него и многе друге
одвратисте од тога, па и храмове богова поруmисте. Pеците, каквом влаmhу ви то
чините? uронтасије одговори: Tи, управите¬у, лиmен боxанствене врлине, заmто нас
испитујеm, када се паmтиm да сву истину униmтиm? Hо размисли најпре, ко ти је
створио дуmу и тело, па hеm сазнати истину. Hезнабоxачки идоли су дело руку
¬удских, и не могу нити себи користити нити другима помагати. Сквиридон на то
рече: Bидим да сте дрски и многоговор¬иви, чему се од Vчите¬а ваmег научисте.
Северин и Северијан одговориmе: Hаmе речи су испуnене истином, а ти почитујеm
идоле, који су камеnе, од демона понамеmтено, камеnе глуво, немо, ниmтавно.
Сквиридон их прекиде: Mанте се својих расуhиваnа, него ако xелите да останете у
xивоту, принесите xртву боговима! Hа то свети uронтасије одговори: Hама је добитак
- xивети и умрети за Христа.
Tада управите¬, обраhајуhи се Силану који је знао свирати у разне инструменте, упита
га: A ти, младиhу, заmто не приносиm боговима xртву? Свети Силан одговори: Ја
приносим xртву Iосподу мом Hсусу Христу, који благодаhу крmтеnа свог уми свет од
греховне пр¬авmтине. Vправите¬ упита: Hа који начин уми? Силан одговори: Iоспод
мој Hсус Христос рекао је својим ученицима: Hдите и научите све народе крстеhи их у
име Oца и Сина и Светога ¡уха. Kоји узверује и крсти се, спаmhе се; а ко не верује,
осудиhе се (Mт. 28, 19; Mк. 16, 16). Tако и ти, игемоне, ако поверујеm у Христа и
крстиm се, биhеm спасен; а ако не поверујеm, биhеm осуhен.
Pаз¬утивmи се, игемон нареди да их одведу изван града на губилиmте и подвргну
нај¬уhим мукама. Притом мучите¬и, имајуhи у виду Спасите¬а наmег Hсуса Христа,
трновим венцем увенчаног, укуцаmе мученицима у главе гвоздене клинце правеhи
облик трновог венца, па мученике приковаmе уза стуб. V глави сваког мученика беmе
по девет клинаца. Hо поред свега тога, јарост мучите¬ева не могаде ни на који начин
војнике Христове одвратити од Христа. H поmто игемон ни таквим мучеnима не
могаде савладати свете мученике, он напослетку донесе смртну пресуду: да им се
одсеку главе.
Tада свети мученици, преклонивmи на зем¬у своја колена и препоручивmи Fогу своје
дуmе, подметнуmе вратове своје uелатима и примиmе мученичку смрт за Христа.
60
Hезнабоxни војници, одсекавmи главе мученицима, бациmе тела nихова на зем¬у
непогребена ради поруге. Tада боxанствена сила, која беmе присутна у nиховим
светим телима, учини овакво чудо: тела светих мученика, када изненада наиhе на nих
Свети ¡ух, оxивеmе, и свако тело, узевmи у своје руке своју главу, без икакве помоhи
¬удске устаде на своје ноге, и тако доhоmе до реке зване Hл. Ступивmи ту на воду,
оxивела тела светих мученика иhаху по nој као по суву, не оквасивmи ноге. A кад
преhоmе реку, на запрепаmhеnе многих који их посматраху, они изиhоmе на високи
бреxу¬ак. H доmавmи ту до цркве Пречисте Fогоматере ¡јеве Mарије, у којој се свети
uронтон мо¬аmе, свети мученици уhоmе унутра. H преклонивmи колена, они метнуmе
главе своје пред ноге светог епископа, а тела своја крстолико распростреmе на зем¬и, и
она поново постадоmе мртва. Tада свети епископ uронтон, са презвитером Aнијаном и
уз учеmhе многобројног народа, сахрани у том храму uронтасија, Северина и Силана,
чесно и уз небеске песме које су се чуле у ваздуху. Северијана пак, на молбу неке
благочестиве xене, он чесно погребе на другом месту, које се налазило на nеном
имаnу, недалеко од светих састрадалника nегових.
Oви свети мученици пострадаmе у време римског цара Kлавдија,|12| прославивmи
својим делима Iоспода наmег Hсуса Христа, коме са Oцем и Светим ¡ухом част и
слава вавек, амин.


ЖИТИЈЕ %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
4ОСИМА)
е2и.3о20 в0ви1о$.3ог (" Еги2/")

Преподобни 3осим, прозван Kиликс, поmто је био родом из Kиликије,|13| од младости
заволе Fога, одрече се света, оде на Синајску Iору, обуче се тамо у монаmки чин, и
стаде усрдно упраxnавати богоугодне подвиге. Hпак он не остаде дуго на Синају.
uезнуhи за потпуно безмолвним xивотом пустиnачким, он јоm у младим годинама
отиде са Синајске Iоре у Hибијску област,|14| и тамо се настани у пустом месту званом
Aмонијак. Tу он стаде xивети потпуно усам¬ено, слуxеhи једино Fогу. A ходеhи по
тој пустиnи, он обрете некога старца, одевеног у оmтри кострет. Приблиxивmи се к
старцу, 3осим хтеде да му се поклони и да по обичају затраxи од nега благослов. Aли
га старац предупреди, рекавmи му: 3аmто си доmао овамо, 3осиме? Hди одавде, јер ти
не моxеm овде остати. A 3осим, мислеhи да га старац познаје одавно, поклони му се и,
измоливmи благослов од nега, упита га: Vчини ми ту ¬убав, оче, па ми каxи, откуда
ме познајеm? Старац му одговори: Пре два дана јави ми се неки човек необичног
изгледа, и рече ми: Eто, к теби иде један инок са Синаја, по имену 3осим; немој му
61
дати благослов да остане у овој пустиnи с тобом, јер хоhу да му поверим цркву
Bавилонску mто је у Eгипту.
Pекавmи то 3осиму, стари пустиnак се уда¬и од nега на домет баченог камена и стаде
на молитву, подигнувmи руке своје к Fогу. Mоливmи се тако око два сата он,
заврmивmи своју молитву, опет доhе к 3осиму, па загрливmи га очински, по¬уби га у
лице и рече: uедо моје мило, добро је mто си доmао овамо, јер те Fог доведе к мени, да
тело моје предаm зем¬и. 3осим онда упита старца: Kолико година, оче, боравиm на
овом месту? Старац одговори: Hаврmује се четрдесет пет година откако сам овде. - ¡ок
старац говораmе то, лице nегово засија као огаn. H обраhајуhи се понова 3осиму,
стари подвиxник рече: Mир теби, чедо, моли се за мене. Pекавmи то, он леxе на зем¬у,
и отиде ка Iосподу. A блаxени 3осим ископа гроб, погребе чесно тело тог великог
подвиxника; и провевmи на том месту два дана, он се врати на гору Синај славеhи
Fога.
3а време боравка nеговог у манастиру на Синају, к nему доhе један разбојник молеhи
га и говореhи: Смилуј се на ме, аво,|15| и прими ме у монаmтво, да бих у безмолвију, у
молитвеном самоваnу и тиховаnу, оплакао грехе своје. Ја многа убиства починих, и
сада хоhу да одустанем од свих злих дела мојих и да се кајем у све дане xивота свог. -
Поmто га поучи, преподобни 3осим га обуче у иночки образ. Hо после кратког времена
преподобни рече покајаном разбојнику: Bеруј ми, чедо, теби је немогуhе остати овде.
Јер ако који великодостојник сазна да си овде, ухапсиhе те; исто тако, ако који од
непријате¬а твојих дозна, убиhе те. 3ато послуmај мене, и ја hу те одвести у неки
уда¬енији манастир.
Hнок пристаде, и свети старац га одведе у киновију|16| аве ¡оротеја, која се налазила у
близини Iазе.|17| Сместивmи га у тој обите¬и, 3осим се врати у свој манастир на
Синајску Iору. A брат овај проведе у киновији аве ¡оротеја девет година. Hо поmто
изучи Псалтир и навикну на све монаmке трудове, он се понова врати к преподобном
3осиму и рече му: Vчини ми ту милост, оче, дај ми натраг моје световно одело, а
монаmко узми од мене. Преподобни га са тугом упита: 3бог чега, чедо? Hнок му
одговори: Kао mто сам знаm, оче, ево девет година проведох у опmтеxиhном
манастиру, и колико могох постих се, и xивех у уздрxаnу са сваком кротоmhу,
hутаnем и страхом Fоxјим, покоравајуhи се свима, у нади да hе ми Fог по бескрајној
доброти својој и по неисказаном милосрhу свом опростити мноmтво грехова мојих.
Aли, поред свега тога, ја свагда видим пред собом дете које ми говори: "3аmто си ме
убио"? H то видим не само у сну, него и на јави: и када у цркви стојим, и када
Fоxанственим Tајнама приступам, и када у трапези са братијом једем. Просто ме ни на
један тренутак не остав¬а на миру: куда год иmао, ја пред собом видим то дете, које ми
непрестано говори једно и исто: "3аmто си ме убио"? 3бог тога, оче, ја сам одлучио да
идем онамо где сам разбојниmтво изврmио, да би ме ухватили и предали суду. Ја морам
да умрем за безумно убиство тога детета.
H тако, узевmи од преподобног оца световно одело, инок га обуче и оде у свет. A када
доhе у град ¡иоспо¬,|18| он би ухваhен и другог дана му мачем одсекоmе главу. Tако
он отиде к Fогу, поmто крв¬у својом опра грехе своје.
62
Vскоро после тога преподобни 3осим, непрекидно мучен неодо¬ивом xе¬ом за
xивотом у пустиnском безмолвију, молитвеном тиховаnу, и тиmини, далеко од ¬уди,
поново намисли да напусти Синајску Iору. H он, узевmи са собом свог ученика Јована,
отпутова у пустиnу Пор]ирион. Путујуhи по тој пустиnи, они сретоmе два пустиnака:
један од nих, по имену Павле, беmе родом из Iалате,|19| а други, Tеодор, из
Mелитинске области,|20| који се постригао у манастиру аве Јевтимија Bеликог. H један
и други подвиxник имаhаху на себи одеhу од биво¬е коxе. Преподобни 3осим се са
својим учеником настани у близини ових пустиnака, око два поприmта далеко од nих,
и проxиве тамо две године. Hо једнога дана ученика 3осиминог Јована уједе змија:
отров се разли по целом телу nеговом, и Јовану удари силна крв из очију, носа, уmију,
и он умре.
Tо веома оxалости блаxеног 3осима, и он поhе к споменутој двојици пустиnака. A
они, угледавmи га утученог и силно оxалоmhеног, и пре но mто им 3осим иmта
проговори, упитаmе га: Bта, аво 3осимо, умре ли брат твој? A он, удививmи се
nиховој прозор¬ивости, исприча им на који начин умре nегов брат, mто је nима и без
тога веh било познато. Tада оба подвиxника устадоmе и са 3осимом поhоmе к брату
Јовану. A када угледаmе мртвог брата где леxи на зем¬и, они рекоmе 3осиму: Hе тугуј,
аво 3осимо, Fог hе ти помоhи.
После ових речи они се громким гласом обратиmе мртвацу: Fрате Јоване, устани, јер си
потребан твоме старцу. - H тог часа мртвац оxиве, и устаде са зем¬е. Oнда старци
потраxиmе змију, па кад је наhоmе, растргоmе је на двоје. 3атим рекоmе преподобном
3осиму: Aво 3осимо, ми ти несумnиво саопmтавамо во¬у Fоxју: иди на Синајску
Iору, јер Fог хоhе да ти повери епископство цркве Bавилонске mто је у Eгипту.
uувmи то, преподобни 3осим узе благослов од тих светих пустиnака, па се са својим
учеником Јованом поново врати на Синај. Hо после неког времена ава Синајске
Iоре|21| посла блаxеног 3осима, и друга два брата с nим, у Aлександрију ради неких
послова Синајских манастира. Aлександријски патријарх блаxени Aполинарије задрxа
их и рукополоxи за епископе: једнога у Hлиопо¬, другога у Hеонтопо¬, а 3осима у
Bавилон Eгипатски. Јер у старини беху два Bавилона: први - знаменитији и древнији,
налазио се у Халдејској зем¬и, у nему су царовали Hавуходоносор и остали халдејски
цареви, а други - маnе познат и са много маnе xите¬а, налазио се у Eгипту. Oвај град
су основали на обали Hила пресе¬еници из древног Bавилона, и дали му име своје
остав¬ене постојбине (÷ Kаиро).
V овом дакле Eгипатском Bавилону преподобни 3осим, по во¬и Fоxјој и по
пророmтву светих пустиnака, прими архијерејски престо и стаде пасти Христово
стадо. Oн добро управ¬аmе светом црквом, слуxеhи за пример стаду речју и xивотом.
H проведе он на престолу доста година, и многе упути на пут спасеnа. A када светите¬
заhе у дубоку старост, онда он, видеhи своју изнемоглост и очекујуhи блиску смрт,
остави епископски престо и поново се врати на Синај, место свога првобитног боравка.
Поxивевmи ту мало, он сконча у Iосподу,|22| и сада у хору светих јерараха предстоји
Bладици наmем, Iосподу Hсусу Христу, коме слава вавек, амин.
63


С%ОМЕН СВЕТОГ СВЕ(ТЕНОМУЧЕНИКА
АСТИЈА)
е2и.3о20 !073ог

Пострадао у време цара Tрајана, у почетку другог века. Hајпре би бијен оловним
прутовима и xивотиnским xилама, а потом обнаxен и наг распет на дрво. Hаго тело
nегово би намазано медом, да би га осе и стрm¬енови изуједали. V највеhим мукама
свети Aстије славеhи Fога издахну, и прими два венца, и као мученик, и као јерарх.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НЕ МАЈКЕ НА(Е
СОФИЈЕ

Oва светите¬ка беmе из Eнона; кhи побоxних и знаменитих родите¬а у том крају.
Kада Со]ија одрасте, родите¬и је удадоmе, и она роди у браку mесторо деце. Hако се
налаxаmе усред брига и трзавица овога света, ипак она делима својим показа да бриге
и трзавице овога света нису уопmте сметnа да угоди Fогу онај који хоhе, ако само
изврmује заповести Iосподnе и негује бого¬убиве врлине и дела. Стога ова блаxена
Со]ија не изостајаmе од цркве Fоxје; а код своје куhе она сву ноh провоhаmе у бдеnу
и молитвама. Поmто јој помреmе деца, она постаде мајка свима сирочадима и велика
помоhница удовицама. A кад имовину своју раздаде сиротиnи, она од тада провоhаmе
xивот подвиxнички: храна јој беmе сув хлеб, а пиhе - вода; сузе не престајаху из очију
nених; псалми ¡авидови беху непрестано у устима nеним; не малаксаваmе, нити се
леnаmе у молитви; смиреност nена пред сваким човеком, па и оним најмаnим, беmе
неизмерна; милостиnа коју она чиnаmе свима сиромасима, беmе радосна и обилна.
Oва блаxена подвиxница сматрала је да пре треба себе да лиmава потребнога него да
остави сиромаха без своје помоhи; и виmе се радовала када је давала него када је
примала.
Стога је nу пратило необично чудо: она имаhаmе један суд пун вина, из кога је давала
вино сиромасима; кад год је из тог суда давала сиромасима, увек је видела дивно чудо:
суд је стално остајао пун вина; и док је она скривала то чудо и није га обелодаnивала
64
другима, налазила је суд пун вина кад год га је отворила. Aли када она, xе¬на да
покаxе моh и величину Fоxју, обелодани то чудо једној својој роhаки, она виmе не
наhе суд пун као раније веh празан. Tо веома оxалости блаxену Со]ију. H видеhи у
томе недостојност своју, она се одаде јоm веhем подвиxниmтву, и толико осуmи и
изнури тело своје, да је једва могла дисати.
V таквим подвизима, усред xивотних брига и теmкоhа, блаxена Со]ија проведе
тридесет и четири године. Hа крају свога зема¬ског xивота она се постриxе и постаде
монахиnа. H у педесет треhој години свога xивота она преhе ка Iосподу.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
АЛОНИЈА

Eгипhанин; савременик преподобног Aгатона и Пимена Bеликог. Oн се у миру
преставио у петом веку. Hеке nегове духовне поуке сачуване су у "Eвергетиносу".


С%ОМЕН СВЕТОГ %РЕ%ОДО&НОМУЧЕНИКА
ЈОВАНА

Hгуман свете обите¬и Mонагријске, близу Kизика.|23| 3бог поmтоваnа светих икона
он за владе Kонстантина Kопронима (741 - 775. г.) би бачен у море; и тако пострада за
Iоспода Христа.


С%ОМЕН СВЕТИ* МИРОНОСИ'А
МАРТЕ И МАРИЈЕ)
Л0@0!еви? .е./0!0
65

Oве две свете сестре Hазареве, из Bитаније крај Mаслинске Iоре, веровале су у Iоспода
Христа јоm пре но mто Oн васкрсе nиховог брата Hазара, као mто о томе опmирно
говори свети Aпостол и Eванhелист Јован (Јн. 11, 1-45). После васкрсеnа Hазаревог, а
на mест дана пре Пасхе, Iоспод Христос је био у Bитанији на вечери код Симона
прокаxеног, и ту Mу је Mарта слуxила а Mарија помазала скупоценим миром ноге и
власима главе своје отрла (Јн. 22, 1-8; Mат. 26, 6-13; Mр. 14, 3-9). Mарта и Mарија су и
раније угостиле Iоспода у дому своме, где им је Iоспод одрxао дивну поуку о "једином
mто је на потребу" (Hук. 10, 38-42). По вазнесеnу Iоспода Христа свети Hазар је
отиmао да проповеда Eванhе¬е у разним местима. V овоме су му помагале свете
сестре nегове, Mарта и Mарија. Oбе оне у миру су скончале, али се не зна где. (O
светом Hазару видети опmирно под 17. октобром).


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
МЕТОДИЈА %ЈЕ(НО(СКОГ

Пријате¬ и саиспосник светог Сергија Pадонеxског. Са благословом светог Сергија,
xе¬ан усам¬еничког подвизаваnа, он се уда¬ио на реку Јахрому, у Mосковској
губернији. H ту, у храстовој mуми, окруxеној барама начинио себи келију за
пустиnачке подвиге. Fрзо се прочуо, и пустиnе¬упци се слегли к nему. С благословом
светог Сергија он 1361. године основа опmтеxиhни манастир на уmhу реке Пјеmноmе
у реку Јахрому. После дугих и строгих монаmких подвига, преподобни Mетодије у
дубокој старости престави се 1392. године. Свете моmти nегове почивају у nеговој
обите¬и.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НИ* ОТА'А НА(И*
ЕЛЕА4АРА И НА4АРА

Oлонецки чудотворци. ¡оmавmи из Iрчке, они осно вали Претечев манастир у
Oлонецком округу. Mирно упокојили у петнаестом веку. Свете моmти nихове покоје се
у храму nиховог манастира.
66




НА%ОМЕНЕ,
1. Пров или Проб царовао је од 276. до 282. године.
2. Св. Tит био на византијском епископском престолу од 242. до 272. год.
3. ¡ометије био епископ Bизантије од 272. до 303. године.
4. Пров епископствовао од 303. до 315. године.
5. После св. Mитро]ана патријархом цариградским стварно би св. Aлександар (од
325. до 340. год.), а после nега св. Павле, који је са извесним прекидима
патријарховао од 341. до 350. године.
6. После св. Aлександра, који се налазио на александријском престолу од 312. до
328. године, св. Aтанасије стварно постаде патријарх александријски, и био је на
александријском престолу од 328. до 373.. Oн је многа гоnеnа поднео од
аријанаца и аријанствујуhих царева. Hеколико пута се скривао из града, и
спасавао на 3ападу и у пустиnи; понекад су га аријанци изгонили из
Aлександрије. Hсте судбине са nим био је и св. Павле, патријарх
Kонстантинопо¬ски.
7. Pимски цар Aнтонин, прозван од незнабоxаца Пијем, тј. Побоxним, царовао од
138. до 161. године.
8. Mарко Aврелије био на римском царском престолу од 161. до 180. године.
9. 3евс, по римски Јупитер, сматран је за главно боxанство, за оца богова и ¬уди,
и за господара неба и зем¬е, громова и муnа, ветрова и киmа.
10. Tо је било око 175. године.
11. Петрагоријски епископски престо називао се друкчије Перичским. Iрад Перич
находио се у јуxној Iалији.
12. Hаровао од 41. до 54. године.
13. Kиликија - област у Mалој Aзији, граничи Сиријом а јуxно обалом Средоземног
Mора.
14. Hибија - покрајина у северној A]рици, западно од Eгипта.
15. Aва - сиријска реч, значи отац. Oвај назив се обично давао стареmинама
манастира, а и старијој братији. Hнок почетник такоhе се обраhао овом речју
своме духовнику, под чијим се руководством налазио.
16. Kиновија ÷ опmтеxиhе, опmтеxиhни манастир; од грчких речи: koivoç ÷ опmти,
µioç ÷ xивот.
17. Iрад Iаза - на источној обали Средоземног Mора, на крајnем југу Палестине,
недалеко од Eгипта; у то време ваxан трговачки град; о ави пак ¡оротеју видети
под 5. јуном.
67
18. ¡иоспо¬ - палестински град, на северном путу од Јерусалима ка Јопи (÷ Ја]и),
касније назван Hида.
19. Iалата - Iалатија, мала али родна покрајина Mале Aзије, измеhу Bитиније,
Понта и Kападокије.
20. Mелитина - област у северном делу Mале Јерменије, недалеко од реке Eу]рата.
21. Mанастири Синајске Iоре налазили су се под управом једног заједничког
стареmине - аве Синајске Iоре.
22. Скончао крајем mестога века.
23. По некима преп. Јован је био игуман на Kипру.

A. ЈУНИ


С%ОМЕН СВЕТОГ СВЕ(ТЕНОМУЧЕНИКА
ДОРОТЕЈА)
е2и.3о20 /и!.3ог

V време незнабоxног цара римског ¡иоклецијана (284- 305. г.) свети ¡оротеј бејаmе
епископ града Tира. Kада ¡иоклецијан диxе ¬уто гоnеnе на хриmhане, свети ¡оротеј
остави свој престо и скриваmе се по непознатим местима. Hо када се зацари
Kонстантин Bелики, и у Hркви настаде мир, свети ¡оротеј се опет врати у Tир на свој
престо, и с успехом пасаmе стадо духовних оваца, приводеhи к Fогу многе из
идолопоклоничке заблуде. H продуxи се xивот светог ¡оротеја чак до цара Јулијана
Oдступника.|1| Ступивmи на престо, Јулијан спочетка не гоnаmе Hркву отворено веh
потајно, наредивmи својим једномисленим управите¬има обласним да муче и убијају
хриmhане. Tада свети ¡оротеј видеhи ново велико гоnеnе хриmhана, поново остави
престо Tирске цркве, уклаnајуhи се на тај начин од руку мучите¬а и дајуhи места
гневу, јер Iоспод заповеди не утрчавати у јавне опасности, припрем¬ене од гоните¬а,
него их избегавати: Kада вас гоне у једном граду, беxите у други (Mт. 10, 23).
Oтиmавmи из Tира, свети ¡оротеј доhе у Mалу Aзију, али се и тамо не могаде сакрити
од идолослуxите¬а, поmто га је Fог призивао к мученичком венцу. Oн би ухваhен од
Јулијанових улака у граду Vдском.|2| Претрпевmи ту разноврсна мучеnа и теmка
страдаnа, он у мукама предаде блаxену дуmу своју у руке Iосподу Христу, у сто
седмој години свога xивота. Пострада 361. године.
68
Поmто је у потпуности био изучио и световне и духовне науке, свети ¡оротеј је, као
врло учен и мудар човек, оставио после себе разне списе, веома ваxне за хриmhане, и
то на грчком и латинском језику које је одлично знао. Hзмеhу осталога он је саставио
xитија пророка и апостола, и друга веома корисна дела и повести. H сада, будуhи сам
записан у кnизи xивота, он борави на небу са оним светите¬има, чије је xивоте
описао.


С%ОМЕН СВЕТОГ О'А НА(ЕГ
ТЕОДОРА)
е2и.3о20 /и!.3ог:5<

Fеmе муx духоносан и врло образован, xив¬аmе у време царева ¡иоклецијана,
Hикинија и Kонстантина Bе ликог. Fио епископ у граду Tиру и много пострадао за
веру. Vпокојио се у дубокој старости.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ТЕОДОРА %УСТИЊАКА

Преподобни отац наm Tеодор беmе уmкоп¬еник од младости своје. Oн остави свет,
постаде монах и отиде у пустиnу Јорданску. Tрудеhи се да угоди Fогу, он многе
трудове узе на себе, због чега и доби од Fога дар чудотворства. Једном приликом
ва¬ало му је иhи неким послом за Hариград. ¡оmавmи на морску обалу, он наhе лаhу
која је иmла за Hариград и седе у nу. V току пловидбе лаhа залута на пучини морској, и
у том лутаnу нестаде пијаhе воде на лаhи. Kада од xеhи сви морнари и путници на
лаhи беху у великој бризи и очајаnу, преподобни Tеодор подиxе руке к небу и помоли
се усрдно Fогу који дуmе ¬удске спасава од смрти. 3атим с молитвом прекрсти морску
воду крсним знаком, и рече морнарима: Fлагословен Fог! 3ахватите воде колико вам
треба. - Kада они захватиmе и окусиmе, видеmе да се морска вода од горке претворила
у слатку. Oнда све судове напуниmе из мора слатком водом, па сви прославиmе Fога, и
старцу се до зем¬е поклониmе. Hо он им рече: Простите ми, господо моја! Oво чудо
свемоhнога Fога догоди се не ради мене него ради вас, утучених због немаnа воде. Јер
69
Fог, видевmи ваmу тугу и самртну муку, саxали се на вас, па слану воду морску
претвори у слатку.
Vбрзо после тога и лаhа, молитвама светога старца Tеодора, наhе свој пут, и брзо
доплови до пристаниmта, ка коме је иmла. Oвај преподобни отац сатвори и многа друга
чудеса, па се престави к Fогу 583. године.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
АНУВИЈА ИС%ОВЕДНИКА)
еги20/.3ог 2"./и$о#и/еB0

Pодом Eгипhанин, преподобни Aнувије имаhаmе велику веру и ¬убав ка Христу Fогу.
Kада незнабоxни идолопоклоници дигоmе гоnеnе на хриmhане, он неустраmиво
исповеди Христа пред nима, и они га подвргоmе мучеnима. Hо, по промислу Fоxјем,
он би ослобоhен од руку незнабоxаца, и он оде у пустиnу. Подвизавајуhи се и
угаhајуhи Fогу, он се скитаmе по пустиnи до дубоке старости.
Преподобни Aнувије сконча на овај начин. Једном се на једном месту на обали реке
Hила, који наводnава Eгипатску зем¬у, састадоmе три пустиnака, воhени ¡ухом
Fоxјим: ава Сур, Hсаија и Павле. Поmто распитаmе један другог ко куда иде, они
видеmе да сви троје имају исту мисао и намеру, јер је сваки од nих био поmао к ави
Aнувију. Oд места на коме се састадоmе три пустиnака, до Aнувијевог манастира,
беmе три дана путоваnа, и то лаhом уз реку. Пустиnаци седоmе на обали, чекајуhи да
наиhе нека лаhа која плови на ту страну, да би сели на nу и стигли до места где обитава
преподобни Aнувије. Hо поmто за дуго време не наиhе никаква лаhа, nих обузе туга, и
они рекоmе један другоме: Помолимо се Iосподу, да испуни xе¬у наmу и да нам
помогне да савладамо све теmкоhе на предузетом путу.
Oнда Hсаија и Павле рекоmе ави Суру: Oче, помоли се особито ти, јер знамо да те Fог
свагда слуmа, па hе и сада даровати оно mто будеm искао. - Сур нареди и nима да
заједно с nим преклоне колена на молитву, а сам се крстолико простре по зем¬и,
павmи ничице на лице своје пред Iосподом. Kада по заврmетку молитве подвиxници
устадоmе са зем¬е, они угледаmе лаhу где стоји поред обале. Oбрадовани, они
заблагодариmе Iосподу и седоmе на лаhу. Kренувmи се, лаhа плов¬аmе ноmена ветром
и управ¬ана невид¬ивом силом Fоxјом. H она тако брзо плов¬аmе, да је за један сат
превалила пут, којим би она са великом муком требала да путује три дана.
70
Kада лаhа пристаде уз обалу према Aнувијевој обите¬и, оци изаhоmе на обалу. H рече
отац Hсаија: Iоспод ми показа човека ка коме идемо, где нас сусреhе и казује свакоме
од нас тајне mто их у срцима својим имамо. A и отац Павле рече: H мени Iоспод откри,
да hе кроз три дана узети к себи Aнувија из овога света.
После тога они кренуmе од обале ка манастиру, и када мало одмакоmе од реке, гле, у
сусрет им изаhе преподобни Aнувије. Поmто их поздрави, он рече: Fлагословен Iоспод
који сада мени показа вас у телу, а раније вас видех у ¡уху.
H довевmи их с ¬убав¬у у своју келију, он стаде свакоме од nих казивати добра дела
nихова, која су само Fогу била позната: како се ко насамо подвизава, и твореhи врлине
угаhа Bладици своме - Христу Iосподу, и какву ко благодат има од Iоспода. - После
тога ава Hсаија рече преподобном Aнувију: Поmто Iоспод и нама откри о теби, аво, да
hе те кроз три дана узети к Себи из овог привременог xивота, то те молимо да и ти
нама испричаm своје испосничке трудове и подвиге, којима си угодио Fогу. Hе бој се
порока славо¬уб¬а, јер одлазеhи из овог света, ти hеm потомцима оставити пример
богоугодног xивота свог, да би те они подраxавали.
Tада старац стаде говорити: Hе сеhам се да сам учинио иmта велико и славно. По
благодати Fога мог сачувах у сеhаnу само ово: од оног времена гоnеnа на хриmhане,
када пред мучите¬има исповедих име Спасите¬а наmег, из мојих уста не изаhе лаxна
реч. Јер, исповедивmи једном истину, ја потом нисам хтео да изустим ниmта
неистинито и лаxно; и заволевmи једном небеско, ја нисам виmе хтео да волим иmта
зема¬ско. V томе ми је помагала милост Iосподnа, јер ми Iоспод дарова силу да
никада не иmтем ниmта зема¬ско. Kакву год храну поxелех, свети Aнhели ми
доноmаху. H Iоспод не сакри од мене ниmта од онога mто се ради на зем¬и. V срцу
мом не узрасте xе¬а ни за чим другим осим за Fогом. Hmтуhи Iоспода Христа, кога
заволе дуmа моја, ја нисам спавао ни даnу ни ноhу, да бих очима дуmе своје стално
гледао Bега и наслаhивао се посматраnем Bега. Ја стално видим поред себе и Aнhела
Fоxјег који ми показује све силе овога света. Светлост ума мог се никада не угаси. Све
mто сам искао од Iоспода, одмах сам добијао. uесто сам виhао Aнhелске војске mто
пред Fогом стоје; виhао сам ликове светих Mученика и Hсповедника, саборе монаха и
свих Светих, особито оних којима за xивота на зем¬и беmе једино занимаnе: у
простоти срца и вере непрестано славити и благоси¬ати Iоспода. Bидех такоhе Сатану
и анhеле nегове, предане огnу вечитоме. H опет, на супротној страни од nих, видех
праведнике који се наслаhују вечитом радоmhу.
Tо и много других сличних ствари преподобни Aнувије исприча у току три дана оцима
који му беху доmли у посету; исприча им не из сујете, него ради користи слуmалаца.
Јер, примораван nиховим молбама, он им то причаmе чистом савеmhу и простим
срцем, и са великом смерноmhу. A на истеку треhег дана он мирно и радосно предаде
дуmу своју Fогу. H одмах се појавиmе свети Aнhели, прихватиmе дуmу nегову и
узноmаху је у небеске висине, при чему су се у ваздуху чуле преслатке песме анhелске.
Tако се са зем¬е пресели у небеске обите¬и преподобни Aнувије|4| који пред
незнабоmцима исповеди име Христово и због тога претрпе мучеnа. Сада се он пред
71
небеским Aнhелима прослав¬а у лику Hсповедника од Iоспода наmег Hсуса Христа,
коме са Oцем и Светим ¡ухом част и слава вавек, амин.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ДОРОТЕЈА %АЛЕСТИНСКОГ:A<

V младости се овај преподобни отац и мудри подвиxнички писац (око 500 - 565 г.)
много и мар¬иво учио, и многе науке до саврmенства изучио. Поmто заволе монаmки
xивот по Fогу он отиде у опmтеxиhни манастир великог Aве Серида (слави се 13.
августа) у Палестини, где наhе многе и велике испоснике безмолвнике. Mеhу овима
беху најизврснији два велика старца: преподобни Bарсану]ије, и nегов ученик и
саподвиxник Јован, звани пророк (славе се 6. ]ебруара). H ¡оротеј свим срцем
предаде себе на послуmност овим подвиxницима и испосницима.
¡ок је блаxени ава ¡оротеј xивео у киновији аве Серида и проходио подвиг светог
послуmаnа, поменути свети старци наhоmе за добро да отац ¡оротеј подигне болницу
и из хриmhанске ¬убави сам се стара о nој. Јер су братија, кад би се разболели, много
патили, поmто није било никога да их гледа. H помоhу Fоxјом отац ¡оротеј подиxе
болницу уз помоh свога роhеног брата по телу, који му даваmе све mто беmе потребно
за зидаnе. H слуxаmе ава ¡оротеј болесницима са јоm неколицином побоxне братије,
јер на ту слуxбу беmе одреhен од отаца.
Једнога дана дозва га к себи игуман ава Серид и повери му на руковоhеnе некога
младиhа у војничком оделу коме беmе име ¡оситеј. Kако је пак овог младиhа ¡оситеја
духовно руководио ава ¡оротеј, и како га је брзо привео задобијаnу вечног спасеnа о
томе се опmирно говори у xитију преподобног ¡оситеја (под 19. ]ебруаром). Oво пак
руковоhеnе ава ¡оротеј чиnаmе по мудрим саветима споменутих прозор¬иваца
Bарсану]ија и Јована, којима отац ¡оротеј би верни ученик све до саме nихове смрти.
Aва Bарсану]ије премину пре, а ава Јован доцније. Oн од nих сачува драгоцену кnигу
Питаnа и одговора, која садрxи многе дуmекорисне и богоблагодатне поуке. После
смрти свога наставника, преподобног Јована прозор¬ивог, ава ¡оротеј остави
Серидову обите¬ и по во¬и Fоxјој основа свој манастир у околини Iазе Палестинске.
V nему он би игуман и истински руководилац у духовном xивоту. Vпокојио се у другој
половини mестога века, а иза себе оставио својим ученицима и свима нама 24 изврсне
Поуке и 8 краhих писама упуhених својој братији.
Kаква духовна богатства садрxе споменуте Поуке аве ¡оротеја, најбо¬е hе се видети
ако наведемо једну од nих:
72


%ОУКА АВЕ ДОРОТЕЈА
О НЕОСУCИВАЊУ &ЛИЖЊИ* (И О +У&АВИ):D<

Старци су нас учили да морамо избегавати мале погреmке, ако xелимо да се сачувамо
од веhих и теxих. Јер се углавном од тих незнатних попуmтаnа ствара у дуmи рhава
навика и неприметно се пада у све веhе преступе.
Kолико је само, на пример, теmка ствар осуhиваnе других, наmих блиxnих. Oд тога
нема ничег горег, то су и Oци говорили. A у тај велики грех упада човек баm не пазеhи
на те наизглед мале и ниmтавне ствари.
Јер чим почнемо ма и најмаnе подозревати другога и обраhати паxnу на оно mто он
ради, наm ум виmе не пази на своје погреmке. A после тога веh долази оговараnе,
осуhиваnе и презираnе других, и на крају неминовно - падаnе у онај исти грех који
код других осуhујемо. Fаm зато mто се човек не брине о својим слабостима и "не
оплакује свога мртваца", како су говорили Oци, него обраhа паxnу на дела блиxnих,
не моxе напредовати у добру. Iрех осуhиваnа је толико теxи од других, да је Христос
грех блиxnег назвао труном, а осуhиваnе - брвном (Hк. 6, 42).
Oнај ]арисеј, кад је говорио о својим врлинама и славио Fога због nих, није говорио
неистину - и ми смо дуxни славити Fога ако нам поhе за руком да учинимо неко добро
- и није због тога био осуhен, као ни за оно mто је рекао "Hисам као остали ¬уди"; него
кад се окренуо царинику и рекао: "Hли као овај цариник". Tада се подвргао осуди, јер
је осудио човека, осудио nегово располоxеnе дуmе, читав nегов xивот. 3ато је
цариник и изаmао оправдан, а не онај (Hк. 18, 11).
3би¬а, заmто ми осуhујемо, и mта хоhемо од Fоxије твари? H без тога ми имамо о
чему да се бринемо. Hека свако пази на себе. Fогу једином припада право да суди и
оправдава. Oн једини зна моh, обдареност и устројство тела и дуmе и околности
свакога од нас.
Сеhам се, слуmао сам да се некада догодио овакав случај. V једно пристаниmте
пристао брод пун роб¬а. uувmи за то, једна света девојка у том месту обрадова се
веома, јер је xелела да купи једну девојчицу и да је васпита тако да ова и не сазна
пороке овога света. Oна дознаде од сопственика брода да има на располоxеnу две
девојчице, управо онакве какве је она xелела. Oдмах је откупила једну од nих и узела
је код себе. Kад је брод приспео у следеhе пристаниmте, једна развратна xена откупи
ону другу девојчицу.
73
H тако, ова света девојка узе девојчицу и васпита је у страху Fоxјем, упуhујуhи је на
свако добро. A она xена блудница, узевmи ону јадницу, начини од nе оруhе hаво¬е. Јер
чему је она несреhница и могла научити јадно дете, него пропасти дуmе?
Pеците ми сада: mта ми моxемо реhи о nиховој страmној судби? Oбе су девојчице биле
мале, обе продане, не знајуhи ни саме куда. Aли, једна се наmла у рукама Fоxјим, а
друга је упала у канuе hавола.
Mоxе ли неко да претпостави да hе Fог исто траxити и од једне и од друге? Tо је
немогуhе. Једна је знала за суд и за Hарство Fоxје, даноноhно се учила речима Fоxјим,
а друга никада није ни видела ни чула ниmта добро. Kако би, дакле, обе биле суhене
једним истим судом? Mоxе ли ко то сад објаснити?
Hико дакле не моxе ниmта знати о судбама Fоxјим, јер једини Oн све зна и једини Oн
моxе да суди.
¡огаhа се, на пример, да неко греmи по простоти, али има извесну врлину која је
угоднија Fогу много виmе него сав твој xивот, а ти га судиm и осуhујеm, обремеnујуhи
тако само дуmу своју. Aко му се и догодило да погреmи, знаm ли колико се пре тога
борио и колико је труда улоxио да избегне грех, и, mта знаm, моxда је nегово греmно
дело пред Fогом - дело правде. Јер је Fог видео nегов труд и nегову xалост, и
помиловао га је. A ти знаm само nегов грех. H док га Fог милује, ти га осуhујеm, и
губиm дуmу своју. Iрех си nегов видео, али покајаnе ниси. 3наm ли колико је он суза
због тога греха пролио пред Fогом?
H кад бисмо бар само осуhивали... Hо ми имамо обичај и да презиремо греmника и да
окреhемо главу од nега, као од какве гадости. Tо је јоm много горе, и много страmније.
Aли се ни на томе не заустав¬амо, на тој својој сопственој mтети, него одмах идемо и
да¬е, и чим сретнемо кога говоримо: 3наm ли mта је учинио тај и тај, те тако и у
nегово срце уносимо смутnу и грех. H не бојимо се Oнога који је рекао: "Tеmко ономе
који блиxnега својега напаја водом мутном" (Aвак. 2, 15).
Све пак ово ми чинимо зато mто ¬убави немамо. Kад бисмо имали ¬убав, гледали
бисмо на недостатке блиxnега са болеhивоmhу и са саучеmhем, као mто је и написано:
"÷убав покрива мноmтво грехова" (1 Петр. 4, 8); и "÷убав не мисли зла; све сноси, све
покрива" (1 Kор. 13, 5).
Tако дакле, кад бисмо имали ¬убави ¬убав би покрила сваки грех. A Светите¬и тако и
чине када виде ¬удске недостатке. Mислите ли да су Свети слепи и не виде? Hма ли
кога да виmе мрзи грех од nих? Па ипак, они не мрзе човека и не осуhују га, не окреhу
главу од nега, него састрадавају са nим, тугују због nега, уразум¬ују га, лече га и
чине све да би га како спасли. ¡уготрпе¬ивоmhу и ¬убав¬у они га привлаче и
придобијају, поступају с nиме као мајка с развратним сином, како би га временом
исправила.
74
Aко, дакле, xелимо да се сачувамо од оговараnа, осуhиваnа и презираnа, морамо
умноxити ¬убав и помагати један другога. Kоји се то од нас, ако има на руци или нози
рану, грози самога себе и отсеца себи руку, макар била сва у гноју? Hапротив, сву
паxnу обраhа баm тој руци: умива је, маxе је лековитом маmhу, увија је чистим
платном и моли да се исцели. Tако треба поступати и са греmником. Јер ми смо, вели
Aпостол, "једно тело у Христу" (Pм. 12, 5). Свако треба да помаxе другоме према
својим моhима, или поуком, или утехом, или пруxаnем помоhи. Сваки треба да се
стара да има мир и јединство са свима. Јер уколико се човек сједиnује са ¬удима,
утолико се виmе сједиnује са Fогом.
¡а бих вам бо¬е објаснио, представиhу вам то једном сликом, коју су нам Свети Oци
предали:
3амислите један круг, nегов центар, и праве линије које полазе из центра.
Претпоставите сада да је тај круг - свет, центар круга - Fог, а праве линије које иду од
пери]ерије ка центру - путеви xивота ¬удских. Vколико светите¬и, xелеhи да се
приблиxе Fогу, улазе у унутраmnост круга, утолико постају блиxи Fогу и један
другоме. H уколико се приблиxују Fогу, утолико се приблиxују један другоме; и
уколико се приблиxују један другоме, утолико се приблиxују Fогу. Tако исто треба
разумети и уда¬аваnе: када се уда¬ују од Fога и окреhу ка спо¬аmnости, ка
пери]ерији круга, јасно је да уколико се уда¬ују од Fога, утолико се уда¬ују и један од
другога; и уколико се уда¬ују један од другога, утолико се уда¬ују од Fога. Tаква је
природа ¬убави: уколико смо ван и не ¬убимо Fога, утолико је сваки уда¬ен и од
блиxnег. A ако ¬убимо Fога, онда уколико се приблиxујемо Fогу кроз ¬убав према
Bему утолико .е ¬убав¬у сједиnујемо и с блиxnима; и уколико се сједиnујемо са
блиxnима, утолико се сједиnујемо са Fогом.
Hека би нас Fог удостојио да слуmамо оно mто је корисно и да то творимо, јер уколико
се ми старамо да испуnавамо оно mто смо чули, утолико нас Fог просвеhује и упуhује
да разумемо Bегову свету во¬у. Bему слава у векове. Aмин".


ЖИТИЈЕ %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
%ЕТРА КОРИ(КОГ)
и.2о.$и30 и о/Eе1$и30

Kада Српска зем¬а и народ који xиви у nој прими светлост Христовог Eванhе¬а, и
када се апостолским делима и подвизима богоносног оца наmег Саве и осталих
богоугодника српских учврсти благочеmhе меhу Србима, тада засијаmе многи
75
богоугодни светилници по Србији и читавом Fалкану. Mеhу таквим подвиxницима
особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наm Петар, који се
подвизаваmе у Kориmкој пустиnи крај Призрена. Bегов xивот и подвиге описа
хиландарски монах Tеодосије (писац и xитија Св. Саве Српског), који је на позив
кориmког монаха Iригорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и
монаха очевидаца дознао за свети xивот и богоугодне подвиге и чудеса овога
преподобног. Mудри Tеодосије је потом написао и слуxбу преподобном Петру
Kориmком.|7|
Fогоносни отац наm Петар беmе родом из хвостанског краја у области ¡иоклитији,
како се онда звала покрајина око данаmnе Пеhи.|8| Село nегово зваmе се Vnемир, а то
је данаmnи Vјмир крај Пеhи. Pодите¬и му беху побоxни и честити хриmhани, који га
по роhеnу крстиmе и дадоmе да се учи светим кnигама. Јоm у младости блаxени
Петар испо¬аваmе благодат Fоxју која беmе и која имаmе бити на nему, јер од
детиnства беmе кротак и смеран, безлобне дуmе и незлобива ума. 3бог овога он
избегаваmе дечје игре и све некорисне друxбе и забаве, mто родите¬е nегове не мало
xалоmhаmе. Vместо свега другога Петар се усрдно труhаmе у посту, молитви и
похаhаnу храма Fоxјег, и у учеnу боxанствене науке речи Fоxје. Hз Светога Писма он
схвати да ради ¬убави Fоxје треба оставити све на свету, па и саме родите¬е, и зато
му дуmа xуhаmе да се посветн слуxеnу Fогу у самоhи и отmелниmтву. Kада му ускоро
умре отац он беmе готов да се уда¬и из дома и света, али га мајка преклиnаmе да nу и
млаhу сестрицу, коју имаmе, не остав¬а самотне и сироте. Преподобни се смилова на
мајчина преклиnаnа и преузе на се управ¬аnе куhом, али своје подвиге поста и
молитве не умаnи него их напротив удвостручи. Oн кротко ораmе своју nиву на једном
слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога
господара. Vз тело своје преподобни ноmаmе грубу власеницу, и то нико не знаhаmе
осим мајке која беmе приметила nегово нагло телесно слаб¬еnе. Aли се мајка бојаmе
да му иmта примети, из страха да их не остави и оде у пустиnу. Hо ускоро се и мајка
пресели ка Iосподу, те преподобни могаmе испунити своју давнаmnу богоугодну
xе¬у.
Oставmи сам са младом сестром својом, блаxени Петар је питаmе хоhе ли да се уда, јер
је не могаmе оставити тако младу и незбринуту. Hо сестра такоhе ¬уб¬аmе
девственост и чистоту, и не xе¬аmе да остави брата него га мо¬аmе да и nу узме са
собом, обеhавајуhи му да hе се подвизима nеговим поста и молитве и она подвизавати.
Tада јој он смирено рече: "Bо¬а Iосподnа нека буде!" 3атим изаhе са сестром из свога
села и у цркви светих Aпостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монаmки
постриг од једног старца монаха који је у тој цркви xивео. Tу преподобни сагради
посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви.
Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у теmкој борби с демонским
искуmеnима показао се победоносним, као mто hе се да¬е показати. Bима двома
долаxаху сродници и познаници и доноmаху им mто им беmе потребно за xивот, но
блаxени Петар не беmе тиме задово¬ан и предлоxи сестри да се уда¬е на друго место,
mто сестра одмах и прихвати. Oни се уда¬иmе у друго место, где опет беmе близу
црква светог Aпостола Петра, али се ни ту nихова врлина не сакри од честих и многих
посетилаца.|9|
76
uитајуhи Xитија светих и богоносних древних Oтаца преподобни xе¬аmе да се ода
веhим усам¬еничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаmе да учини
због сестре своје. 3ато се у срцу реmи да Fога ради остави сестру и тајно се од nе
уда¬и. Hо када он то покуmа сестра га примети и брзо га сустиxе. Tако они путоваху
заједно и доhоmе до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваmе
Kориmа (данас Kабаm). Fеху се обоје уморили и застадоmе да се одморе. Oд силног
умора сестра одмах заспа и спаваmе тврдим сном. Tад се преподобни помоли Fогу и
реmи да оствари своју намеру: да Fога ради и веhих подвига ради остави и сестру и
уда¬и се у неку скривену распуклу стену. V топлој молитви са сузама Fогу он
говораmе да ово чини из ¬убави према Fогу, Kоме и препуmта на бригу и заmтиту
своју сестру и nене подвиге девичанства и чистоте. 3а себе искаmе да му Fог подари да
почетак покајаnу постави, Fогу послуxи, и спасеnе задобије. После топле молитве
осени сестру крсним знамеnем, и уда¬и се од nе плачуhи и сам због растанка.
Пробудивmи се, сестра га зваmе по имену, и не наmавmи га горко плакаmе: "Iоро
Fоxија света, говораmе она, молим да смрт у теби наhем. Mакар ми ти буди милостива,
прими и мене овде, и дај да не изаhем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у
nему бити не волим, нити сам достојна да xивим не видеhи господина брата мојега".
Плачуhи тако и ридајуhи сестра отиде меhу народ и тамо тајно поxиве у девствености
и целомудрију, док се не престави Fогу у угодности Bему како је брат беmе научио. 3а
nено престав¬еnе дознаде и преподобни и топло из срца благодараmе Fогу, Kоме се
увек мо¬аmе за nено спасеnе.
Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и наhе у једној стени себи
пеhину, где се настани и своје подвиге продуxи. Mразем смрзаван и сунцем опа¬иван,
преподобни се храnаmе само див¬им би¬ем и горким буковим xиром, тако да у телу
провоhаmе xив¬еnе бестелених биhа. Јер он беmе непоmтедан и немилосрдан
непријате¬ телу своме, да би га од страсти очистио и у xртву чисту и xиву Fогу
принео. Oколне звери не узнемираваху преподобнога него са nим у миру xив¬аху, али
га зато демони нападаху и преко једне змије у пеmтери непрестално узнемираваху.
Hоhу му се демони гласовима nегове сестре јав¬аху, као молеhи га да је од зверова
избави и у своју пеhину прими. Hо преподобни знаhаmе за таква и слична лукавства
бесовска, и зато непрекидно појаmе псалме и песме духовне Fогу. Kада му најзад
досади често mиmтаnе споменуте змије у пеhини, он се усрдно Fогу мо¬аmе и
четрдесет дана строго поmhаmе, призивајуhи и Aнhела Iосподnег у помоh, па најзад
изаhе из пеhине и именом Христовим стаде ту ¬уту змију прогонити из стене. Tада се
пред nим појави сјајни Aнhео Iосподnи, а старац од сјаја nеговог уплаmен посрну, но
Aнhео га прихвати и рече: "Hе плаmи се од мене, ја сам Mихаило, Aрхистратиг сила
Iосподnих, и гле, поmто си молио, сада сам ја од Bега послан и доhох да прогнам
лукаву змију, која ти пакост чини. Сада hеm видети славу Fога наmега!". H Aрханhео с
мачем одмах прогна змију, а старцу рече: "Mир теби, дуmо која траxиm Iоспода! Bиде
ли славу Fога наmега? Iле, молбу твоју Fог преко мене испуни, и покварена и лукава
змија виmе никада неhе доhи. Пази на себе и јачај у Iосподу, јер hеm многе нападе
морати да поднесеm од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не
плаmи се nихова застраmиваnа, него им се именом Iосподnим супротстави и они hе
отиhи посрам¬ени". H Aрхистратиг одмах постаде невид¬ив. Преподобни сав у
трепету и великом смиреnу, бијуhи се у прса своја, говораmе: "Kо сам ја, у страстима
77
поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Tи, Iосподе, послао у помоh мени
Tвог преславног и пресветлог врховног Aнhела!" H уmавmи у пеhину он са сузама
заблагодари Fогу и Bеговом Aрханhелу за ово чудо.
По овом виhеnу преподобни се даде на јоm веhе подвиге, и достиxе такву чистоту ума
да је све hаволске замке прозирао и молитвом и тиховаnем их покидао. Tаво се
особито стараmе да преподобнога одагна из пеhине и са стене. Једнога дана навали на
nега у виду великог облака црних гавранова који хоhаху да му очи ископају, но
преподобни их одагна молитвама и произноmеnем исповедаnа вере (тј. читаnем
Символа вере). H многе друге пакости и привиhеnа причиnаваmе му лукави демон,
али светите¬ сва искуmеnа и злостав¬аnа трп¬аmе, знајуhи да све то види Fог, Kоји
hе га за трп¬еnе наградити. Hенаситом ¬убав¬у према Fогу, он ревносно улаxаmе у
све веhе борбе, тако да се и сами беси од nеговог страдалничког трп¬еnа срам¬аху.
Јер они га о стене раnаваху и хтедоmе му на сваки начин доhи главе, али му ниmта не
могаху. Oни му преhаху и гоnаху га, говореhи да је стена и пеhина nихово
пребивалиmте, и застраmиваху га у виду разних зверова и других демонских
маmтарија. Hа све nихове замке преподобни одговараmе све усрднијом молитвом и
мо¬еnем Fогу, а демонима говораmе: "Aко би и јоm веhе мноmтво пукова ваmих на
мене навалило, неhе се бојати срце моје. Aко ме нападнете, показаhу смелост своју
против вас у име Fога мојега". A к Fогу вапијаmе: "Iосподе, помози ми! Смилуј ми се,
Iосподе, немоhан сам, и дуmа се моја веома збунила". H Iоспод милостиви свагда
услиmаваmе молитву слуге Свога. ¡емони покуmаваху да га наведу на помисли
гордости и самопреузноmеnа, но преподобни се ограhиваmе боxанским смиреnем, јер
свагда говораmе: "Ја сам прах и пепео" (1 Mојс. 18, 27) пред Iосподом мојим, и ниmта
без Bега не могу учинити. 3ато је и пост мој и трп¬еnе моје овде у пустиnи, јер је Oн
Fог мој, и Спасите¬ мој, и 3аmтитник мој, и у Bега се уздам".
После ове сјајне победе над свим искуmеnима демонским Iоспод укрепи
преподобнога и испуни га радости неисказане јав¬аnима боxанске светлости у пеhини
nеговој даnу и ноhу. Oво светлосно виhеnе потраја многодневно, тако да се свети
једино nиме наслаhиваmе и на ионако худу храну своју потпуно заборав¬аmе.
Pаспа¬ен ¬убав¬у према Iосподу свом и Спасите¬у, он само понав¬аmе речи ¡авида
псалмопевца: "Xедна је дуmа моја Fога јакога и xивога. Kада hу доhи и јавити се пред
Fогом мојим?" (Пс. 41, 2). V оваквим подвизима над¬удским и врлинама
равноангелним преподобни проxиве и остале године xивота свога на зем¬и, увек се
духовно веселеhи и Fогу за све благодареhи. A hаволи се виmе не усудиmе ни да му се
приблиxе, јер их благодат Fоxја која беmе у преподобноме, увек далеко одгоnаmе. Hо
преподобни се од тога нимало не погорди, веh са страхом и трепетом граhаmе своје
спасеnе, увек се сеhајуhи речи Aпостолове: "Христос доhе у свет да спасе греmнике,
од којих сам први ја" (1 Tим. 1, 15). Oн до краја xивота свога себе осуhиваmе и свагда
пред Iосподом смираваmе.
Hо Iоспод не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к nему неке
бого¬убиве иноке. ¡оmавmи к преподобноме они га замолиmе да их прими и
испосничком xив¬еnу научи, mто преподобни, предвиhајуhи свој скори одлазак Fогу,
радо прихвати и благослови их да xиве у пеhинама испод nега. Пред смрт их замоли
78
да му у стени у пеhини усеку у камену место за гроб, где hе га по смрти nеговој
полоxити. 3атим им на nихову молбу исприча своје xитије и подвиге, па се онда по
¬удској природи неmто мало разболе. Потом се причести боxанским и xивотворним
Tајнама Христовим, изговарајуhи ове речи: "Слава Fогу за све!" Hајзад се јоm једном
топло помоли, говореhи: "Iосподе Hсусе Христе, Сине Fоxји, прими у миру дуmу моју
и удостоји ме да проhем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без
препреке, без опасности и nихове пакости, уз помоh и одбрану Tвојих светих Aнhела,
и воhен и спровоhен nима тамо где hу се Tеби, Fогу мојему, поклонити и од Tебе
примити награду по великој милости Tвојој и без осуде за многа моја зла дела". 3атим
даде братији последnи целив и мирно предаде дуmу своју у руке Iоспода свога, Kога је
од детиnства толико заволео и усрдно Mу подвиxнички слуxио до дубоке старости.
Vпокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног кра¬а
Vроmа. Oне ноhи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свеhа у
nеговој пеhини и чуло се ангелско појаnе. Oд братије је наhен ујутро где почива у
каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пеhине препуне благоуханога
мириса. Iоспод ускоро прослави и сасуmене подвизима моmти преподобнога, јер
даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. 3ато се к nима стадоmе стицати
многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исце¬еnа од nих
добијати.
Vскоро затим пеmтера преподобнога би претворена у цркву Fоxју, и цар ¡уmан (1331
-1355 г.) је предаде на управу старом игуману Iригорију, а потом она постаде метох
манастира Хиландара. Hеки делови моmтију преподобног Петра биmе однети у
Hариград и на друга места, а крајем 16. века монаси кориmког манастира скриmе од
Tурака остатке светих моmтију nегових у пеhинску цркву манастира у Hрној Pеци код
старог Kолаmина, измеhу Mитровице, Пеhи и Hовог Пазара, где оне и до данас
почивају. - Mолитвама преподобног оца наmег Петра Kориmког нека Iоспод и нас
помилује и спасе, као благ и човеко¬убив. Aмин.


С%ОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
МАРКА

Свети Mарко новомученик Христов родио се у граду Смирни. Oтац nегов по имену
Хаuи-Kонстантин беmе родом из Солуна, а мајка му Mарија родом из Смирне. Fеmе
оxеnен, али га hаво наведе те у граду Hови E]ес паде у грех са неком другом xеном и
потом се одрече Христа. Oсетивmи затим гриxу савести отиде и са плачем и сузама
исповеди се једном духовнику.
79
После овога он седе тајно на једну лаhу (1792. г.) са xеном и отпутова за Tрст и
Bенецију. Tамо се опет исповеди и би удостојен помазаnа светим миром и причеmhа
светим Tајнама. Путујуhи затим по разним местима он се на крају одлучи да пострада
мученички за Христа Fога кога се некада беmе одрекао. 3ато се врати на острво Хијос
и одатле у Hови E]ес, где се поново јави своме првом духовнику и повери му своју
xе¬у за мучениmтвом. 3бог тадаmnе градnе хриmhанског храма у Hовом E]есу, као и
због недавног мучениmтва светог новомученика Iеоргија, Tурци у граду беху веома
озлојеhени на хриmhане и зато духовник посаветова Mарку да привремено одлоxи
своју одлуку. Oн овај савет прихвати и послуmа и врати се на острво Хијос.
¡оmавmи на Хијос он се помоли Fогу у виmе цркава и причести се светим Tајнама
Христовим, па се затим пријави сам у турски суд и смело исповеди да се гади и одриче
лаxне муслиманске вере и да верује само у Христа истинитог Fога. Hикаква обеhаnа и
улагиваnа судијина не могоmе Mарка одвратити, те га Tурци зато вргоmе у тамницу. V
тамници он претрпе страховита мучеnа и киnеnа, али за све време свога мучениmтва
он благодараmе Fога и певаmе Mу псалме и химне. Kада би поново изведен на суд пред
судију овај му поче претити, но храбри војник Христов Mарко на све те претnе
одговараmе да га ни огаn, ни мач, нити икаква друга мука не могу раздвојити од
¬убави Христове. Oваква nегова смелост јоm виmе раздраxи присутне Tурке и они
навалиmе на мученика, избиmе га и бациmе низ камене степенице. После овога он би
поново бачен у тамницу, за mто опет благодараmе и хва¬аmе Fога.
Хриmhани мученико¬упци на острву Хијосу, чувmи за nегово храбро стајаnе у вери,
стадоmе постити и молити се Fогу за nега да га Iоспод подрxи и укрепи, а потајно му
послаmе и свете Tајне у тамницу да се nима причести. Hајзад свети новомученик
Mарко би и по треhи пут изведен на суд и опет јоm смелије исповеди своју веру, наду и
¬убав у Христа Fога и Спасите¬а. Tада га турски судија осуди на посечеnе мачем и то
би изврmено 5. јуна 1801. године у среду око 8 сати, ту на истом острву Хијосу.
По nеговом мученичком страдаnу мноmтво верујуhег народа и свеmтеника појаху у
хијоским храмовима песме и похвале новомученику, благодареhи Fога mто веру
хриmhанску узвиси над тиранима и зловернима. Јер овакво храбро страдаnе светог
новомученика Mарка за све хриmhане беmе знак надмоhи и победе истините вере
Христове. По своме мученичком страдаnу за Христа свети Mарко учини и многа
чудеса меhу верујуhима на славу Fога наmег у Tројици слав¬енога, Oца и Сина и
Светога ¡уха, сада и у бесконачне векове. Aмин.|10|


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
НОНА

80
По Јерусалимском Kанонарију nегов мученички спомен празнује се у Hркви на
Јелеонској Iори.


С%ОМЕН &ЛАЖЕНОГ
ИГОРА)
3$е@0 7е!њигов.3ог и 3и>ев.3ог

Iоnен од својих сродника, блаxени Hгор напусти свет и замонаmи се. Kијев¬ани,
незадово¬ни династијом Oлговиhа, хтедну да је истребе. Јурну на манастир, ухвате
невинога и младога схимника Hгора и убију га. 3бог тога злочина многе су беде
постигле Kијев¬ане. A на гробу овога блаxенога виhене су свеhе, саме од себе
запа¬ене, и то у неколико махова, а над црквом, где је сахраnен био, видео се стуб
огnени. Tо је било 1147. године.


С%ОМЕН &ЛАЖЕНОГ
КОНСТАНТИНА)
6и/!о2о1и/0 3и>ев.3ог

V дане онога блаxеног кнеза Hгора, када беmе велика парба и смутnа меhу кнеxевима
руским, беху и у Hркви нереди и честе промене на престолима архијерејским. Tако по
смрти митрополита Kијевског Mихаила кнез Hзјаслав доведе за митрополита неког
ученог монаха Kлима, не траxеhи за то благослов патријарха Hариградског, супротно
древном обичају. Tада патријарх посла овога Kонстантина митрополита да извиди
ствар. Kонстантин збаци Kлима и одстрани из цркве све оне клирике, које Kлим беmе
рукополоxио. 3бог тога се народ раздели: једни се дрxаху Kлима а други Kонстантина.
Tада, по xе¬и кнеxева руских, патријарх посла треhега, некога Tеодора, а Kлим и
Kонстантин биmе уклоnени. Kада умре Kонстантин 1159. год. отвориmе nегов
тестамент, у коме он заклиnаmе, да га не сахраnују него да га баце у по¬е, да га пси
поједу, поmто он сматра себе виновником смутnе у цркви. Hе смејуhи се оглуmити о
завеmтаnе, но ипак са великим уxасом, узму ¬уди тело митрополитово и баце у по¬е,
81
где је леxало три дана. 3а три дана је страmно грмело над Kијевом, муnе су севале,
громови пуцали и зем¬а се тресла. Oсам ¬уди погине од грома. Hад мртвим телом
Kонстантиновим појав¬ивала су се три пламена стуба који су досезали до неба.
Bидеhи све ово кнез Kијевски нареди те узму тело и чесно га сахране у цркви, где је
био и гроб Hгоров. H одмах потом наста тиmина у природи. Tако Fог оправда слугу
Свога смиренога.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
*РИСТОФОРА

Пореклом из Pима; скончао мачем посечен за Христа.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КОНОНА

Pодом из Pима; пострадао за Iоспода бачен у море.


С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИКА,
МАРКИЈАНА) НИКАНДРА) А%ОЛОНА) И%ЕРЕ*ИЈА)
ЛЕОНИДА) АРИЈА) ГОРГИЈА) СЕЛИНИЈА) ИРИНИЈА И %АМВОНА

Pодом Eгипhани; због јуначког исповедаnа своје вере у Христа, они под царем
Mаксимијаном много пострадаmе, и скончаmе у тамници свирепо мучени глаhу xеhу.
82




НА%ОМЕНЕ,
1. Hаровао од 361. до 363. године.
2. Vдски град или Vд налазио се у малоазијској покрајини Mизији.
3. Спомен о nему налазм се у Патмоском кодексу бр. 266.
4. Преподобни Aнувије преставио се у другој половини петога века.
5. Aва ¡оротеј се спомиnе и 13. августа заједно са авом Серидом.
6. Поука 6. (P. G. 88, 1696).
7. Oво Xитије објавио је Стојан Hоваковиh ("Iласник Српског ученог друmтва",
29 (1871.), а nегов српски превод A. Bеселиновиh ("Fратство", Сарајево, 1938.,
16) и ¡. Fогдановиh ("Hетопис матице српске", јули 1970.). Слуxбу видети у
Срб¬аку т. 1, изд. СK3, Fеоград 1970.
8. Преп. Петар Kориmки родио се највероватније измеhу 1211. и 1215. године.
9. Предаnе говори да је то било место Hрна Pека на Hбру, где се касније
подвизавао и св. Јоаникије ¡евички (слави се 26. априла).
10. Слуxбу св. новомученику Mарку написа преп. Hики]ор Хијоски (в. Hеон
Hимонарион).

D. ЈУНИ


ЖИТИЈЕ %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ВИСАРИОНА:1<

Bелики меhу Oцима Bисарион би роhен и васпитан у Eгипту. Oн од детиnства заволе
Fога, и света светлост засија у срцу nеговом. H он сачува себе чиста од сваке греховне
пр¬авmтине, и не ока¬а духовну одеxду у коју се обуче крmтеnем светим. Посетивmи
света места у Јерусалиму, он тамо виде преподобног Iерасима,|2| који крај Јордана
провоhаmе пустиnачки подвиxнички xивот, и коме слуxаmе лав. Hсто тако он виде и
83
многе друге подвиxнике, који xив¬аху тамо по разним местима и сијаху својим
врлинама; разговарајуhи с nима он извуче много користи за своју дуmу.
Bративmи се у свој завичај, Bисарион стече себи духовног оца у преподобном Hсидору
Пелусиоту.|3| uесто долазеhи к nему, Bисарион добијаmе од nега много корисних
поука и одаваmе се све строxијем и строxијем xивоту. Hајзад, раздавmи сиротиnи све
своје имаnе mто му беmе остало од родите¬а, он се одрече света и постаде монах. H
уда¬ивmи се у једно пусто место, он провоhаmе xивот у безмолвију, у самотном
молитвеном тиховаnу. H изнуравајуhи себе многим трудовима, и умртв¬ујуhи тело
своје испосничким подвизима, он се, иако у телу, уподоб¬аваmе Fестелесним Силама.
Поmhеnе nегово беmе неизмерно: понекад по читаву неде¬у ниmта није окуmао, а
понекад је и по четрдесет дана проводио без хране и пиhа. Једном, ставmи на једном
отвореном месту усред трnа, са рукама и очима и умом подигнутим к небу, он проведе
на богомисленој молитви четрдесет дана и четрдесет ноhи, стојеhи непокретно као
стуб. 3а све то време он се нимало не помери телом с места, нити mто окуси, нити mто
проговори с ким, нити задрема, нити малакса од природне немоhи, нити ум свој скрену
ка земном, него, подраxавајуhи Fестелесне Силе, сав устрем¬ен ка Fогу созерцаваmе
Iа очима дуmе. 3ато се он и удостоји од Fога велике благодати: nему би дат толики дар
чудотворства, да у томе беmе сличан древним светим пророцима.
Tако се он усличи Mојсију: јер као mто некада Mојсије, дрветом показаним му од Fога,
претвори у пустиnи горку воду у слатку, да би напојио xедни Hзраи¬, тако и
преподобни Bисарион молитвом и крсним знаком заслади горчину воде морске, да би
напојио ученика свог, изнемоглог од xеhи. Јер када он са учеником својим хоhаmе у
пустиnи крај мора, ученик nегов веома оxедне од путног напора и силне xеге, па рече
светите¬у: Aво, ја сам веома xедан. Преподобни онда, сатворивmи молитву и
осенивmи море крсним знаком, рече свом ученику: V име Iосподnе захвати и пиј! -
Vченик захвати из мора воду чутурицом коју је са собом носио, и окусивmи је, виде да
је слатка, укусна и хладна, као да је из планинског студенца. Поmто се дово¬но напи
воде и расхлади, ученик захвати из мора јоm воде у чутурицу за пут. Oпазивmи то,
старац рече ученику: uедо, заmто напуни чутурицу водом? Vченик одговори: Oпрости
ми, оче! Ја захватих воду за пут, да ме не би понова измучила xеh. A старац му на то
рече: Fог који је присутан на овом месту, присутан је и на сваком другом месту и, као
овде, тако и на сваком месту Oн моxе дати воду xедноме. - A ученику томе беmе име
¡ула.
Преподобни Bисарион усличи се и Hсусу Hавину: јер као mто Hсус Hавин, побеhујуhи
Aморејце, заустави сунце,|4| тако учини и угодник Fоxји Bисарион. Hаиме: када он са
својим учеником путоваmе ка једноме старцу, и сунце стаде залазити, а јоm се много
имало путовати, свети подвиxник се помоли Fогу, говореhи: Mолим Tи се, Iосподе,
нареди да сунце стане, док не стигнем к слузи Tвоме. - H би тако: сунце не заhе све док
преподобни не стиxе к томе старцу.
Свети Bисарион беmе сличан и светом пророку Hлији: јер у време суmе он низведе с
неба на зем¬у обилну киmу. H то он учини не једанпут, и не двапут, веh много пута.
84
Јоm и пророку Јелисеју беmе сличан свети Bисарион: јер као mто овај Hлијиним
огртачем раздвојивmи воду прелаxаmе реку Јордан, тако и свети Bисарион молитвом
својом претварајуhи природу воде у тврд пут, иhаmе по води: велику реку Hил он преhе
као по суву, и свуда где год би при путоваnу наиmао на реке, прелазио их је као по
суву, не оквасивmи ноге.
Једном, када преподобни Bисарион борав¬аmе у скиту, би доведен к цркви човек
бесомучан; и читаху се за nега молитве у цркви, да би се избавио од духа нечистог, али
бес не излаxаmе из nега, поmто беmе веома опак. H говораху меhу собом клирици:
Bта да чинимо са овим бесомучником? - A неки рекоmе: Oвог беса не моxе изагнати
нико сем оца Bисариона. Aли, ако га станемо молити да то учини, онда он неhе хтети
ни у цркву доhи. 3ато да урадимо овако: сутра изјутра он hе први доhи у храм, но ми
hемо пре nега доhи и на nегово место посадити бесног човека, па hемо затим реhи
старцу: Oче, пробуди успаваног.
Kлирици тако и урадиmе. A кад преподобни уhе у храм, примети човека где седи на
nеговом месту, па не xелеhи да га одатле отера, он стаде близу свога места. A када се
црквено правило отпоче врmити, клирици рекоmе старцу: Oче, пробуди успаваног. -
Свети Bисарион приступи ономе човеку, гурну га и рече: Vстани, и склони се одатле. -
H одмах изиhе бес из човека, прогоnен речју светите¬евом, а човек устаде и стаде
благодарити Fогу mто га избави од беснила. H оздрави човек од тога часа.
Hа такав начин клирици изазваmе светите¬а да учини ово чудо: истера беса. Јер овај
преподобни није xелео да твори чудеса јавно, да га ¬уди не би славили. Fудуhи
смирен, и сматрајуhи себе греmником, он је избегавао ¬удске похвале.
Један брат у скиту паде у неки грех, и презвитер му нареди да изаhе напо¬е из цркве,
као недостојан да буде с братијом у црквеном скупу. A преподобни Bисарион устаде и
заједно са сагреmивmим братом изаhе из цркве, рекавmи: H ја сам греmан. - Tакво
беmе смиреnе светог оца Bисариона.
Bегови ученици казиваху о nему, да он у току четрдесет година не леxе у посте¬у да
отпочине, веh је се седеhи или стојеhи предавао сну на врло кратко време. Преподобни
често саветоваmе своје ученике да бде, да би свагда недрем¬иво чували себе од
враxијих искуmеnа. H говораmе: Mонах треба да буде сав око, као херувим и сера]им;
и када неко xиви мирно, немајуhи искуmеnа, тада баm треба да се нарочито чува и да
смирава себе пред Fогом, да не би, погордивmи се пао у какав страmан грех. Јер због
уобраxености, многи су били препуmтени искуmеnима; понекад пак, немоhи наmе
ради, Fог не допуmта да наиhу искуmеnа на нас, да не бисмо пропали сасвим.
Сав xивот овог светог оца бејаmе као xивот птице небеске: јер он никада ниmта
зема¬ско не стече себи, нити имаhаmе своју келију, нити ма какво склониmте, него
прелазеhи с места на место он се скитаmе по пустиnи, по урвинама и дубравама, као
неки залутали путник. Oн се уопmте није бринуо за телесне потребе, нити за храну,
нити за одело; на телу свом имао је само једну подерану рубину, која му је једва
покривала наготу. Hако га је даnу пекла сунчана xега, а ноhу мучио мраз, он се ретко
85
кад склаnао под кров, веh је обитавао по горама као птица, волеhи усам¬еност, и ум
свој узводеhи једино к Fогу, и мисли своје удуб¬ујуhи у Bему. Потоци суза стално су
текли из очију nегових, и чести уздаси отимали се из дубине срца nеговог. Све дане
xивота свог он је провео у сузама, непрестано плачуhи и ридајуhи. A кад достиxе
дубоку старост, он се престави у неостарив xивот,|5| и од плача преhе у вечно
радоваnе са свима светима у Христу Hсусу Iосподу наmем, коме слава вавек, Aмин.


ЖИТИЈЕ %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ИЛАРИОНА НОВОГ

Fлаxени Hларион бејаmе син Петра Kападокијанина, који је прислуxивао хлеб за
царском трпезом, и матере Tеодосије, ¬уди благочестивих и богобојаx¬ивих. V
младости Hларион добро изучи Свето Писмо. A кад наврmи двадесет година Hларион,
по еванhелској речи, остави оца и матер и куhу и богатсво, и постаде монах у обите¬и
Hсихијевој, близу Hариграда. 3атим он доhе у обите¬ ¡алматску; ту прими велики
анhелски образ, тојест постаде великосхимник, и би ученик светог Iригорија
¡екаполита,|6| који у то време xив¬аmе ту. Свети Hларион се подвизаваmе у
послуmаnу, hутаnу и великом смиреnу. Bегово послуmаnе беmе работа у
манастирској градини. Hа том послуmаnу он проведе десет година. uесто
прочитавајуhи повест о врлинском и богоугодном xивоту свога имеnака, преподобног
Hлариона Bеликог,|7| он се, колико могаmе, труhаmе да га подраxава у поmhеnима, у
свуноhним молитвама и у свима монаmким подвизима. Стога и би назван Hларионом
Hовим. Поmто он очисти дуmу своју од свих страсти, те она као сунце сијаmе
врлинама, он доби од Fога власт над духовима нечистим да их изгони.
Hгуман обите¬и постави Hлариона, и против nегове во¬е, за свеmтеника. V то време
свети Iригорије беmе отиmао одатле у друга места. После пак неколико година, када
игуман умре, преподобни Hларион, дознавmи да братија хоhе да га поставе за игумана,
тајно ноhу напусти манастир и оде у Bизантију, у нади да hе тамо наhи свога учите¬а,
светог Iригорија. Aли, овај веh беmе отпутовао у Pим, и по повратку отуда настанио се
на гори Oлимпу.|8| Стога Hларион у Bизантији настани се у једном манастиру, а
монаси ¡алматске обите¬и, дознавmи за то, послаmе свјатјејmем патријарху
Hики]ору молбу, да им за игумана постави Hлариона, иако он не xели. Патријарх
извести о томе цара; и они, позвавmи Hлариона, саветоваху му да се прими за игумана
¡алматског манастира. Hе могуhи се противити царевој и патријарховој во¬и, он се
прими игуманства, и поверене му духовне овце добро пасијаmе у току осам година.
Потом се зацари звероподобни тиранин Hав Јерменин,|9| и стаде стварати пометnу у
Hркви Христовој иконоборачком јересју. Oн многе примораваmе на ову јерес: оне пак
86
који се нису хтели покорити nему, став¬аmе на муке, а многе протериваmе у
најуда¬еније покрајине. V то време по царевом нареhеnу и преподобни Hларион би из
¡алматске обите¬и приведен цару. Hар га примораваmе да усвоји јеретичко учеnе, али
добар војник Христов не само не послуmа цара - јеретика, веh га смело изобличи,
назвавmи га безбоxником и новим одступником, и тиме изазва велики гнев код цара. H
злочестиви цар му нанесе много рана и стави га на неподноm¬иве муке, па га онда
затвори у тамницу.
После неког времена цар опет изведе преда се светог Hлариона и стави га на страmне
муке. Aли поmто тиме не постиxе ниmта, он га предаде своме једномиm¬енику,
патријарху Tеодоту,|10| званом Kаситер, који заузе престо поmто свјатјејmи патријарх
Hики]ор би прогнан за веру. Oвај лаxни патријарх учиин са преподобним Hларионом
исто mто и цар: затвори светите¬а у мрачну тамницу, и много дана мучаmе га глаhу и
xеhу, наредивmи да му се не даје ни хлеба ни воде. A монаси из манастира
преподобног Hлариона доhоmе к цару с молбом, говореhи: Hаре, врати нам пастира
наmег, а ми ти обеhавамо да hемо се повиnавати твојој во¬и. - Hар се обрадова
nиховом обеhаnу, и одмах им пусти оца nиног.
¡оmавmи у обите¬ своју, свети Hларион проxиве ту једну годину. H једва успе да се
мало одмори од претрп¬ених страдаnа и глади, он опет крену на нова страдаnа. Јер
цар, очекујуhи да монаси испуне обеhаnе, увиде да је обманут. Стога посла своје
војнике у манастир. Bојници избиmе монахе, а преподобног Hлариона одведоmе и у
тамницу посадиmе. Потом цар посла преподобног у uанејеву обите¬,|11| и нареди да
га тамо затворе у најтескобнијој тамници. V тој тамници светите¬ се злопатио mест
месеци, подносеhи сваковрсне непријатности и увреде од суровог игумана те обите¬и.
3атим, по царевом нареhеnу, он би понова доведен у Hариград. Tу га цар и ласкама и
претnама наговараmе да пристане на иконоборачку јерес. Hо поmто Христов
страдалник не пристаде на то, цар га посла у другу обите¬, звану Kикловјејева. Tу он
проведе две године и mест месеци, дрxан и злостав¬ан у одвратној тамници. Oтуда би
светите¬ опет доведен к цару. H поmто би силно бијен, посла га цар на заточеnе у град
Проти¬ски.
3атим, злочестиви цар који погуби многе, и сам ¬уто погибе: nегови сопствени
војници га мачевима исекоmе у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво
наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Tако бедник зло изврxе своју
дуmу.
Mихаило Tравлос, ступивmи после nега на престо, нареди да се сви правоверни пусте
на слободу из окова и заточеnа. Tада и преподобни Hларион заједно са осталима би
пуmтен из тамнице, али не оде у своју обите¬, поmто иконоборачка јерес јоm не беmе
престала и на архијерејским престолима налаxаху се лаxни учите¬и и лаxни пастири,
веh се збрину код једне правоверне и побоxне xене, која му на своме имаnу даде
усам¬ено место, устроји му келију са градином и снабде свима осталим потребама
Fога ради.
87
V то време врати се из заточеnа и отиде ка Iосподу преподобни Tеодор Студит,|12|
који такоhе претрпе за православ¬е многа зла од јеретика. Bегову свету дуmу,
узноmену Aнhелима к небу, виде преподобни Hларион, као mто се о томе казује и у
xитију светог Tеодора. Oнога дана у који се свети Tеодор Студит престави, блаxени
Hларион, радеhи у својој градини и појуhи псалме, чу неке чудесне гласове и осети
неки неисказано диван мирис. 3ачудивmи се, он се стаде освртати откуда долази то, па
погледавmи увис, угледа мноmтво Aнhела у белим ха¬инама, којима светла лица
сијаху, и који с песмама силаxаху с неба у сусрет некоме. Bидевmи све то, блаxени
Hларион од силног страха паде на зем¬у, и чу где му неко говори: Tо је дуmа Tеодора,
игумана Студитског манастира, који до крви пострада за свете иконе и до краја јуначки
издрxа муке, а сада усну, и ликујуhи узлази на небо, сусретан од Hебеских Сила.
Vдостојивmи се таквог чудесног виhеnа, преподобни Hларион се испуни велике утехе
и сладости духовне; и много дана радоваmе се дуmом, и лице nегово сијаmе од
радости као лице анhела.
Преподобни Hларион остаде код те xене неmто виmе од седам година. A када после
Mихаила Tравла ступи на престо nегов син Tео]ил,|13| и сабра све исповеднике, па их
стаде, као и преhаmnи злочестиви цареви, приморавати на иконоборство, и непокорне
мучити, тада и преподобни Hларион би узет и приведен к цару. Примораван на
иконоборство, он се не покори царском нареhеnу, веh и овог цара изобличи као
безбоxника и законопреступника који руmи праве догмате вере. 3бог тога светите¬
доби сто и седамдесет батина по леhима, и би заточен на острво A]усију. Tамо
имаhаmе ту олакmицу mто га нису дрxали у тамници ни у оковима; и он начини себи
врло малу келију, у којој xив¬аmе све до смрти Tео]илове. A када овај зловерни цар
умре, царица Tеодора сабра све исповеднике из прогонства у престоницу, утврди
правоверје, и нареди да се свете иконе унесу у храмове Fоxје. Tада и преподобни
Hларион би пуmтен на слободу, и поново прими игуманску дуxност у својој
¡алматској обите¬и, и блистаmе чудесима. Поxивевmи ту три године, и богоугодно
руководивmи своје ученике, он отиде ка Iосподу, 845. год. Bегова чесна и света дуmа
би, као и nиме виhена дуmа светог Tеодора, од Aнhела однесена на небо, где у лику
светих Hсповедника предстоји престолу славе Oца и Сина и Светога ¡уха, Једног у
Tројици Fога, коме слава вавек, амин.


СТРАДАЊЕ СВЕТИ* %РЕ%ОДО&НОМУЧЕНИ'А ДЕВИ'А
АР*ЕЛАЈЕ) ТЕКЛЕ И СУ4АНЕ

¡евство побеhује свет и укроhује телесне страсти. Oно не беmе познато праматери Eви,
јер nој би речено од Fога: V мукама hеm раhати децу, и во¬а hе твоја стајати под
88
влаmhу муxа твога (1 Mојс. 3, 16). A девство је слободно од тога; оно не вене од много
година, веh свагда цвета и краси xивот девујуhих; девственица постаје невестом
Христовом, и улази у небеске дворе Xеника свог.
Vкраmена чистим девством, тим скупоценим и боxанственим даром, блаxена Aрхелаја
се уневести Христу и показа победите¬ком света. Oна xив¬аmе у једном месту близу
Pима, у малом и непознатом манастиру, какав се могаmе имати у та, теmка за
хриmhане, идолопоклоничка времена.
Kада безбоxни цар ¡иоклецијан диxе у Pиму велико гоnеnе на хриmhане, света
девица Aрхелаја, са двема у Христу сестрама и саподвиxницама својим, Tеклом и
Сузаном, из страха од гоnеnа напустиmе Pим и побегоmе у Kампанију,|14|
преобукавmи се у муmко одело, како их не би познали да су девице. Tамо се, недалеко
од града Hоле, свете девице настаниmе у забаченом и пустом месту, дане и ноhи
проводеhи у усрдним молитвама, упраxnавајуhи се у разним богоугодним делима, и
исце¬ујуhи болести болесника, поmто тамо због чистоте и светости свога xивота
добиmе од Fога благодат чудесног исце¬иваnа од болести. Hица nихова беху смерна,
кротка и уједно с тим светла, јер се срцем својим свагда радоваху о Iосподу Fогу свом
Hсусу Христу; и сам поглед nихов показиваmе nихову целомудреност и светост.
Ха¬ине nихове беху грубе, просте, подеране; и сав изглед nихов беmе пустиnачки и
подвиxнички. Kосе им беху оmиmане, као и код муmкараца, те их многи дрxаху за
муmкарце, а не за xене. Mало по мало к nима се стадоmе стицати ¬уди из околине,
једни ради исце¬иваnа, други ради духовних поука, поmто оне, сем дара исце¬иваnа,
имаhаху и дар богонадахнутог учеnа; и оне лечаху не само тела него и дуmе ¬удске, те
многе паганце од многобоxачког незнабоxја привоhаху к вери Христовој; и слава о
nима mираmе се по целом крају оном.
Iлас о светим девственицама допре и до игемона Kампаније, Hеонтија, јер војници
nегови беху распореhени на многим местима, да мотре на хриmhане. Сазнавmи за ове
свете девице, војници известиmе игемона. Hгемон нареди да их ухвате и доведу к nему
у град Салерно, где су тада судили хриmhанима и мучили их. Свете девице биmе
ухваhене, и одведене у Салерно пред игемона на ислеhеnе. A оне схватиmе то, да их
nихов бесмртни и нет¬ени Xеник, Iоспод Hсус Христос, призива к венцу
мучениmтва, да би их у своје небеске дворе примио украmене не само девством него и
крв¬у мученичком, као неком царском пор]иром. Hспуnене великом смелоmhу и
надом у Fога, оне неустраmиво предстадоmе мучите¬у, па му слободним гласом
казаmе сву истину о себи, - ко су, и откуда су; не затајиmе да су по вери и xивоту
хриmhанке, и да су девственице, заручене Христу, коме су обеhале очувати себе у
чистоти до саме смрти. A игемон Hеонтије, посматрајуhи их, и видеhи да је блаxена
девица Aрхелаја најстарија по годинама, смелија у разговору, и да лице nено има неку
нарочиту чесност, обрати се nој и рече: Слуmај, Aрхелаја! С каквим правом ти
призиваm к себи ¬уде добре и рhаве, и учиm их да се клаnају Hсусу Hазареhанину,
који ни себе сама не могаде спасти када га мучаху, нити сада моxе коме помоhи? Kако
се усуhујеm бавити се враuбинама и обмаnивати ¬уде? Kако смеm, покривајуhи се
одеhом муmком, показивати се као муmкарац, док си у ствари погана и пагубна
89
врачара? Bероватно, ти си и ове две девице научила тим враuбинама. H ако те ја не
погубим сада, ти hеm све неискусне ¬уде и xене привуhи својој обмани.
Hа то света девица одговори: Христовом силом ја потирем силу и дејства hавола, а
паметне ¬уде учим да познаду јединог истинитог Fога, који је створио небо и зем¬у и
море, и све mто је у nима. Hменом пак Iоспода мог Hсуса Христа даје се здрав¬е
болеснима преко мене, слуmкиnе Bегове. Ја се не претварам да сам муmкарац, јер сам
одмах и овде изјавила да сам девица и слуmкиnа Христова. A ове две су моје сестре у
Iосподу, од младости са мном васпитане у вери Христовој.
Hгемон онда рече: Сваки који се не покори царевом нареhеnу биhе предан ¬утој
смрти. Светите¬ка одговори: Mи имамо Hара - Iоспода наmег Hсуса Христа; ради
Bега презресмо свет и све mто је у свету; Bеговом се нареhеnу покоравамо, и
очекујемо милост од Bега који влада небом и зем¬ом и свим осталим. Hгемон на то
рече: Fогови наmи све обдрxавају и свим владају; имена су nихова многа: Kронос,|15|
Tрисмегист,|16| Хермес,|17| A]родита,|18| Хера,|19| Aтина,|20| ¡иј|21| који је веhи од
свих. Eто, то су силе Fоxје које обдрxавају васе¬ену и управ¬ају nоме.
¡евица одговори: Tи твоји богови су слепи, и слепци им се клаnају и верују у nих.
Hгемон на то рече: Bаm је Fог један, и није у стаnу да заmтити себе сама, јер Oн би и
на крсту распет, и оцтом напојен, и трновим венцем окиhен, и коп¬ем прободен.
Светите¬ка одговори: Све то Fог наm претрпе ради спасеnа наmег, да ниједан који
верује у Bега не погине, него да сви који верују у Bега имају xивот вечни; а богови
твоји нити виде, нити чују, нити говоре, нити могу себи и другима помагати.
Pазгневивmи се, игемон нареди да свету девицу даду гладним лавовима да је поједу,
очекујуhи да је они одмах растргну; но зверови постадоmе кротки као јагnад, и леxаху
крај ногу светите¬киних. A она се мо¬аmе Fогу, говореhи: Iосподе Fоxе, Oче и Сине
и Свети ¡уmе, Tи си досада сачувао тело моје чистим од сваке пр¬авmтине! Kао mто
си сада укротио зверове, и дао ми да победим свирепијег од зверова игемона, тако и
свагда буди неодступни помоhник мени, слуmкиnи Tвојој.
Bидеhи да зверови неhе ни да такну светите¬ку, игемон се јоm виmе разјари, и нареди
војницима да истуку зверове, а да светите¬ку и nене другарице оковане баце у
тамницу. Hо у тамници nима се јави Aнhео Iосподnи, обасјавајуhи их неисказаном
светлоmhу, и говореhи: Hе бојте се, девице Христове! јер молитве ваmе изиhоmе пред
Fога, и вама су веh припрем¬еии венци на небу. - Oву необичну светлост у тамници
видеmе и страxари, и у страху и уxасу говораху: 3аиста је једини истинити Fог онај
кога ове девице проповедају.
Сутрадан игемон рече слугама: ¡оведите ми ону врачару која јуче разним погрдама
наруxи мене и моје богове. - H одмах света мученица Aрхелаја би доведена на суд пред
игемона, и рече му: Hе ја, него зла дела твоја, о игемоне! руxе те и срамоте, па ти јоm и
огаn неугасиви спремај у, да у nему гориm вечито мучен заједно са боговима твојим.
Xелиm ли пак да избегнеm вечне муке, онда послуmај моје дуmекорисне речи и прими
мој добри савет: поверуј у Fога Oца који те је створио, и у Јединородног Сина Bеговог
90
Iоспода Hсуса Христа, и у ¡уха Светог који од Oца исходи, јер је то Један у Tројици
Fог, слав¬ен и на зем¬и и на небу.
A игемон, сматрајуhи ове речи за смеmне и бесмислене, узврати мученици, говореhи:
Aко ти послуmаm мене и поверујеm у моје богове, биhеm награhена богатствима и
чаmhу, и меhу угледним xенама римским заузеhеm не последnе место; а ако ме не
послуmаm, ја hу те најпре дати блудницима да те осрамоте, затим hу те xестоко
мучити, па ¬утој смрти предати, и најзад hу тело твоје бацити псима, зверовима и
птицама да га поједу.
Светите¬ка му одговори на то: Mени је помоhник Iоспод мој Hсус Христос; Oн је
чувар и дуmе моје и тела мог; Oн hе ме сачувати од скврнав¬еnа које ми ти
припремаm, као mто је и пре мене сачувао од скврнав¬еnа многе свете девице које
пострадаmе; смрти пак не бојим се, јер се надам добити xивот вечни у Iоспода мог,
који hе ме удостојити бесконачне радости и уврстити меhу свете Aнhеле Своје.
После тога игемон нареди да свету мученицу обнаxе, струxу јој xелезним гребенима
чисто девичанско тело, и xестоко бију, а ране јој врелим у¬ем и смолом заливају. H би
свето тело nено остругано и сагорено све до самих костију. H сви присутни,
посматрајуhи страдаnе свете мученице, див¬аху се веома како девица, слабе xенске
природе, могаде тако ¬уте муке поднети и xива остати. A света мученица, подигнувmи
очи своје к небу и раmиривmи руке крстолико, говораmе: Iосподе, погледај с неба са
небеског престола Свог на верну слуmкиnу Tвоју! Pосом благодати Своје угаси гореh
огаn и олакmај патnе телу мом од рана које ми мучите¬ задаје.
Tек mто света мученица изговори ове речи, над nеном главом засија необична светлост
и чу се глас који говори: Hе бој се, ја сам с тобом. - A мучите¬ игемон, видеhи да се
светите¬ки не моxе наудити, mкргутаmе зубима од беса. H како у близини тога места
бејаmе веома велики камен, који су многи ¬уди једва могли покренути, игемон нареди
да се тај камен подигне и под nега метне мученица, еда би је камен смрвио. H кад
слуге са великом муком то учиниmе, Aнhео Iосподnи који је невид¬иво стајао поред
свете девице, брзо одгурну камен на другу страну, те овај згnечи неке мучите¬еве
слуге, а света мученица обрете се xива и хва¬аmе Fога певајуhи: Fлагословен си
Iосподе Fоxе отаца наmих, који спасаваm оне mто се у Tебе уздају!
Посматрајуhи то, народ викаmе: Hстинит је хриmhански Fог кога ова девица
проповеда! A игемон упита своје: Bта да радимо са овом врачаром? Eто, она сва
мучеnа надвлаhује. Vзмите је и водите изван града; са nом поведите и те две девице
mто је прате, па их све три мачем погубите.
Bојници одмах дохватиmе свете мученице, везаmе им руке наопако, па их ван града
одведоmе. Kада доhоmе на губилиmте, и војници хтедоmе да их посеку, они угледаmе
Aнhеле, и препадоmе се: јер свети Aнhели, гледајуhи страдаnе светих мученица,
приhоmе да са славом узму мученичке дуmе. Vгледавmи у најмаnој мери присуство
тих Aнhела, војници се уxаснуmе, и стајаху дрхhуhи као да су ван себе. Hо света
Aрхелаја заврmивmи своју молитву, рече војницима: Hзврmите mто вам је нареhено!
91
Bојници јој на то одговориmе: Hе смемо, госпоhо, јер нас је спопао страх. - Tада им све
три свете девице заједно рекоmе: Aко не изврmите mто вам је нареhено, неhете имати
удела с нама. - uувmи то, војници извукоmе мачеве и одсекоmе им главе. Tо би 293.
године.
Tако три свете преподобне мученице: Aрхелаја, Tекла и Сузана, чисте девице,
заврmивmи подвиг свој, уhоmе у дворе небеске и са Aнhелима предстадоmе Oцу и
Сину и Светоме ¡уху, Једном у Tројици Fогу, коме слава вавек, амин.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
АТАЛА

Oдрекавmи се света и свега у свету, преподобни Aтал постаде монах и одаде се свима
подвизима: посту, бдеnу и сваком другом самомучеnу, јер је у два, три, па често и у
пет дана, само једанпут јео. Oн никада није легао да спава, веh се седеhи или стојеhи
предавао кратком сну, тек да унеколико утеmи немоh природе. 3бог таквих подвига
својих он доби од Iоспода велику благодат и би обдарен огромном силом чудотворства.
H он показиваmе безмерну самилост не само према ¬удима веh и према бесловесним
xивотиnама.
V таквим подвизима и чудесима проведе блаxени Aтал свој xивот. A када хтеде да се
престави Iосподу, он присутнима, који се тада налаxаху поред nега, даде последnи у
Христу целив, и тако предаде дуmу своју у руке Fоxје.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ГЕЛАСИЈА

Kада идолопоклоници дигоmе гоnеnе на хриmhане, онда блаxени Iеласије, понесен
боxанском ревноmhу, раздаде сиромасима сву своју имовину, обуче бело одело, и оде к
мученицима Христовим. Iледајуhи како их став¬ају на разне муке за Христа, он
целиваmе ране nихове, траxаmе да се моле Fогу за nега, и соко¬аmе их да буду
храбри у мукама. 3бог тога га идолопоклоници ухватиmе и изведоmе на суд пред
92
игемона. Hспитиван од овога, мученик исповеди да је Христос истинити Fог, и изјави
да су идоли глуви и безосеhајни. Hгемон га најпре презриво уда¬и као бедника и
ниmтака; затим га подвргну осредnим мукама; па најзад нареди да му отсеку главу. H
тако блаxени Iеласије прими од Iоспода неувен¬иви венац мучениmтва.


С%ОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИ'Е
4ИНАИДЕ

3а xивота чудотворила; пострадала мученички за Христа.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ФИЛИМОНА

Hа крсту распет пострадао за Iоспода. Спомиnе се са светим мученицима Aрхипом и
Oнисимом (о којима видети под 6. јулом).


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ФОТЕ

Пун светлости врлина у миру се упокојио.


93
С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
%АИСИЈА)
иг"60$0 2о3!ов.3ог

V својој једанаестој години отиmао у манастир код свога ујака, светог Mакарија
Kо¬азинског. Oвај га замонаmио, и Паисије под nеговим руководством проводио
монаmки xивот у подвизима послуmаnа. Iодине 1464. преподобни Паисије основао у
близини Vглича опmтеxиhни Покровски манастир, и био у nему изабран за игумана.
Iодине 1469. основао и други манастир: Hико¬ски Iрјехозаручни. Подвизавајуhи се у
Покровском манастиру, преподобни Паисије достиxе дубоку старост, и престави се
1504. године. Свете моmти nегове, прослав¬ене чудесима, почивају у Покровској
обите¬и.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ЈОНЕ КЛИМЕ'КОГ

Hовгородски трговац. Једном, обревmи се у великој опасности од буре на Onеxском
језеру, он се пламено мо¬аmе Fогу и даде обеhаnе да hе, буде ли спасен, сав xивот
посветити покајаnу и слуxеnу Fогу. Hзбачен буром на Kлимецко острво, он се
замонаmи и на месту спасеnа свога основа опmтеxиhни манастир у име Свете
Tројице, но игуманства се из смирености не хте примити. Проводеhи сав остали xивот
у строгим подвизима поста и молитве, преподобни се упокоји 1534. године. Свете
моmти nегове покоје се у nеговом манастиру.




НА%ОМЕНЕ,
94
1. Oвај свети спомиnе се јоm и 20. ]ебруара и 29. новембра.
2. Спомен nегов 4. марта.
3. Спомен nегов 4. ]ебруара.
4. Hсуса Hавина, 10, 12 - 13.
5. Преставио се 466. године.
6. Спомен nегов празнује се 20. новембра.
7. Спомен nегов празнује се 21. октобра.
8. Oлимп - гора у малоазијској области Mизији, на граници измеhу uригије и
Bитиније. Hа nој су били чувени манастири.
9. Hаровао од 813. до 820. године.
10. Tеодот I Kаситер патријарховао од 815. до 821. године.
11. uанејева обите¬ налазила се измеhу Bизантије и Понта.
12. Спомен nегов Hрква празнује 11. новембра.
13. Tео]ил царовао од 829. до 842. године.
14. Kампанија се налази у старој Hталији и граничи са запада Hациумом, са севера
Самниумом, са истока Hуканијом и са југа Tиренским Mорем.
15. Kронос, по грчкој митологији, млаhи син Vрана и Iеје, један од титана. Сматрао
се покровите¬ем усева и xетве, због чега се изобраxава са српом у руци.
16. Tако се називао Јупитер или 3евс.
17. Хермес - бог среhе, напретка.
18. A]родита или Bенера - богиnа ¬убави и лепоте.
19. Хера - покровите¬ка бракова и пороhаја.
20. Aтина или Mинерва - богиnа мудрости.
21. 3евс или Јупитер - врховни бог старе грчке вере, родоначелник свих осталих
богова и виновник свега mто постоји.

F. ЈУНИ


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕОДОТА АНКИРСКОГ

Oвај Христов мученик беmе потајни хриmhанин, и као такав помагаmе цркву и
сахраnи ваmе чесно тела светих мученика. Tако сахрани он и тела седам девојака,
пострадалих за Христа. Kада дознадоmе за n незнабоmци, удариmе и nега на муке и
погубиmе. Xитије nегово и страдаnе опmирно је излоxено са страдаnем седам светих
девојака под осамнаестим мајем. A седми јуни је дан у који свети Tеодот би посечен за
Христа.
95


С%ОМЕН %ЕТ СВЕТИ* МУЧЕНИ'А ДЕВИ'А,
МАРТЕ) МАРИЈЕ) КИРИЈЕ) ВАЛЕРИЈЕ И МАРКИЈЕ

Oве свете девице беху из Kесарије Палестинске. Hаучене хриmhанској вери од једнога
хриmhанина, оне приступиmе вери у Христа и примиmе свето крmтеnе. Oд тада оне
обитаваху у једној куhи, проводеhи xивот у безмолвију, посту, молитви и бдеnу. H
мо¬аху Fога да потпуно униmти у свету заблуду идолопоклонства, и да распростре
светлост хриmhанске вере по целој васе¬ени.
Hако блаxене девице xив¬аху сакривене, ипак их неко проказа градоначелнику
Kесарије, и оне биmе изведене пред nега. H поmто не хтеmе принети xртву идолима,
ставиmе их на страmне и уxасне муке, и у тим мукама оне скончаmе, и примиmе венце
мучениmтва.


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕ(ТЕНОМУЧЕНИКА
МАРКЕЛА)
202е !и6.3ог)
и о./01и? . њи6

Свети Mаркел беmе родом Pим¬анин. Oтац му се звао Fенедикт. После светог
мученика Mаркелина он ступи на престо Pимске цркве и остаде на nему пет година и
mест месеци, у дане незнабоxних царева римских: ¡иоклецијана,|1| Mаксимијана
Херкула,|2| Mаксимијана Iалерија|3| и Mаксенција.|4| V то време у Pиму се догаhало
ово: Hар Mаксимијан Херкул, кога ¡иоклецијан одреди себи за са-цара, вративmи се из
A]рике у Pим, и xелеhи да угоди цару ¡иоклецијану који се задрxао на Hстоку, стаде
у nегову част зидати у Pиму камена купатила, такозване Tерме. Пронаmавmи у
римским пуковима мноmтво војника хриmhана, Mаксимијан их лиmи војничког зваnа
и осуди на онакав рад, на какав некада uараон беmе осудио Hзраи¬це у Mисиру,
наиме: једни су правили цигле, други креч, треhи су копали зем¬у и носили камен за
зидаnе купатила. A то чиnаmе да би заплаmио хриmhане у Pиму, јер је знао да многи
96
Pим¬ани, не само из простог народа него и из средине високородних, дрxе
хриmhанску веру, иако не отворено.
V то време xив¬аmе у Pиму један богат и честит хриmhанин, по имену Tрасон.
Bидевmи да се хриmhани муче на теmком раду и малаксавају од глади, он им потајно
поче слуxити својом имовином. Hзабравmи за то четири богобојаx¬ива човека:
Сисинија, Kиријака, Смарагда и Hаргија, он преко nих снабдеваmе хриmhане храном,
одеhом и свима осталим потребама.
Kада за то сазнаде блаxени папа Mаркел, испуни се великом радоmhу због такве
милостиnе светима, па дозва к себи та четири човека. ¡ознавmи од nих све о
Tрасоновој дареx¬ивости, Mаркел му благодараmе веома много, а Сисинија и
Kиријака постави за hаконе римске цркве.
Једне ноhи када оба ова hакона на својим леhима ноmаху светим мученицима храну од
Tрасона, ухватиmе их безбоxни идолопоклоници и приведоmе трибуну Eксуперију.
Vгледавmи их, трибун нареди да их одмах баце у народну тамницу, а треhег дана
извести о nима цара Mаксимијана. Hар их осуди на исти рад, који и остали хриmhани
обав¬аху, и биmе причислени онима mто су носили песак за зидаnе каменог здаnа.
Mеhу тим хриmhанима бејаmе један човек, по имену Сатурнин, који због старости не
беmе у стаnу носити одреhени му теmки терет. Fлаxени hакони Сисиније и Kиријак
стадоmе помагати томе старцу, и сврmаваху не само свој посао него и посао других, а
устима својим непрестано слав¬аху и хва¬аху Fога. O свему томе страxари
обавестиmе трибуна, а трибун цара.
Hар нареди да му доведу Сисинија. Kад Сисиније би доведен, цар га упита: Kако се
зовеm? Светите¬ одговори: Ја греmни зовем се Сисиније; слуга сам слугу Iоспода
наmег Hсуса Христа. Mаксимијан упита: Kакве су то песме mто ви певате? Tакон
одговори: Kада би ти схватио значај песама које ми певамо, онда би ти познао и
Саздате¬а твог. Hар му на то рече: A ко је наm Саздате¬, ако не непобедиви Херкул!
Свети hакон одговори: Hама је одвратно не само да изговоримо nегово име него и да
слуmамо о nему. Hар онда рече: Fирај једно од двога: или принеси xртву богу
Херкулу,|5| или hу огnем спалити тело твоје. Свети Сисиније одговори цару: Ја одавна
xелим да будем удостојен пострадати за Христа, Fога мог, да бих добио xуhени венац
мучениmтва.
Pаз¬утивmи се, цар предаде Сисинија епарху Hаодикију на мучеnе. Oвај га вргну у
Mамертинску тамницу, у којој мученик проведе седамнаест дана. После тога епарх
нареди да му се суxаn Христов доведе на ислеhеnе. H свети hакон би из тамнице
изведен најпре пред стареmину тамничке страxе Aпронијана. Погледавmи у nега,
Aпронијан виде где му је лице обасјано чудесном светлоmhу с неба, па јоm чу и глас
који говораmе: Ходите благословени Oца мога; примите царство које вам је
приправ¬ено од постаnа света (Mт. 25, 34). Престрав¬ен и уxаснут, Aпронијан паде
пред ноге светом Сисинију, говореhи: 3аклиnем те Христом кога исповедаm, крсти ме
одмах, и учини ме заједничарем твога венца.
97
H одмах би донета вода. Tада свети hакон Сисиније, изврmивmи оглаmеnе|6| над
Aпронијаном, благослови воду; затим рече оглаmеном Aпронијану да наг уhе у
напуnени водом суд, па га упита: Bерујеm ли у свемогуhег Fога Oца, и у Јединородног
Сина Bеговог, и у ¡уха Светог? Oн одговори: Bерујем. Hа то свети Сисиније изговори:
Hека те просвети Oтац, и Син, и Свети ¡ух. - H онда га изведе из воде.
После тога свети Сисиније одведе новокрmтеног Aпронија к светом папи Mаркелу.
Папа помаза новопросвеhеног светим миром. H одслуxивmи свету Hитургију, он
пречистим Tелом и Kрв¬у Iоспода наmег Hсуса Христа причести обојицу, и Сисинија
и Aпронија, и све присутне хриmhане.
V подне тог истог дана епарх Hаодикије нареди да доведу пред nега hакона Сисинија.
Са Сисинијем доhе и стареmина тамничке страxе, блаxенн Aпронијан,
новопросвеhени слуга Христов. Прилазеhи к Hаодикију, Aпронијан громко повика:
3аmто вас подиxе hаво на слуге Fоxје, те толика зла чините невинима? 3ачудивmи се
таквим речима Aпронијановим, епарх му рече: Kако видим, и ти си постао хриmhанин.
Fлаxени Aпронијан одговори: Tеmко мени кукавноме, mто упропастих дане своје у
незнабоmтву, не знајуhи досад истинитог Fога. Hа то епарх викну: 3аиста hеm сада
упропастити дане своје. - H нареди да му одсеку главу, рекавmи: Aко овај један не
погине, онда hе многи други погинути. - Bојници изведоmе светог Aпронијана изван
града за две милиариjе,|7| и на Соларијском путу одсекоmе му главу. Tако
новопросвеhени Aпронијан доби венац мученички.
Светог hакона Сисинија, и с nим гореспоменутог старца Сатурнина, епарх нареди да
баце у тамницу, поmто им претходно рече: Aко не принесете боговима xртве, онда hу
вас уморити најразноврснијим мукама.
¡ок ови светите¬и сеhаху у тамници, к nима долаxаху многи незнабоmци, и
крmтаваху се од nих без икакве бојазни. Hо после четрдесет дана, чувmи за то, епарх
Hаодикије нареди да се у храму богиnе Tе¬уре|8| припреми судиmте. H поmто седе на
судиmту, он издаде заповест да доведу пред nега старца Сатурнина и hакона Сисинија.
H биmе доведени пред nега суxnи Христови боси, у xелезним оковима. H упита их
епарх: Bта дакле, нисте ли најзад напустили сујетну обману хриmhанску? 3ар и сада
не пристајете да се поклоните боговима, којима се цареви клаnају? Свети hакон
Сисиније одговори: Mи греmни клаnамо се Iосподу наmем Hсусу Христу, Сину
Fоxјем, и никада неhемо главе своје приклонити пред hаволом и бездуmним каменом.
Tада Hаодикије рече: Hека се овамо донесу xелезни троноmци, на којима се тамјан
приноси боговима. H одмах биmе донесени xелезни троноmци са xивим уг¬ев¬ем. H
мучите¬ стаде приморавати свете, да тамјан прислуxи идолима. A свети старац
Сатурнин рече: Hека Iоспод затре идоле незнабоxачке! - H тог часа се xелезни
троноmци расточиmе, и као вода разлиmе.
Bидевmи то, два војника, Папије и Mавр, громогласно повикаmе: 3аиста је истинити
Fог - Iоспод Hсус Христос, кога Сисиније и Сатурнин почитују! - Fесан од гнева, епарх
Hаодикије нареди да свете мученике Сатурнина и Сисинија обесе о мучилиmно дрво, и
98
да xестоко бију xилама и чворовитим моткама. Mучени тако, свети узвикиваху,
говореhи: Хвала Tи, Iосподе Hсусе Христе, mто се удостојисмо бити другови слугу
Tвојих који пострадаmе за Tебе!
Tада војници Папије и Mавр, који посматраху страдаnе светих, опет повикаmе ка
епарху: 3аmто вас подиxе hаво против слугу Fоxјих, те тако немилосрдно мучите nих
невине? - Pазбесневmи се на ове војнике, Hаодикије нареди да их камеnем бију по
устима. A када им уста поломиmе, он их врxе у тамницу. V исто време он нареди
својим слугама да мученицима, који су висили о мучилиmном дрвету, свеhама пале
слабине. Hо мученици, трпеhи толике муке, светлим лицем благодараху Fога. Tог истог
дана мучите¬ изрече мученицима смртну пресуду. Стога они биmе скинути са
мучилиmног дрвета, и изведени ван града Hумантијским путем, и мачем посечени.
Iореспоменути благочестиви муx Tрасон, заједно са презвитером Јованом, узе тела
светих мученика и сахрани их на своме имаnу крај Саларијског пута.
A зак¬учани у тамницу војници Папије и Mавр, xе¬ни светог крmтеnа, помолиmе се
Iосподу Христу, и изаhоmе из тамнице на отворена врата, при чему их нико не задрxа.
H доmавmи к свјатјејmему папи Mаркелу, примиmе од nега свето крmтеnе. После
крmтеnа они опет отидоmе и пријавиmе се војницима који су их траxили, а војници их
одведоmе к епарху на суд. Vгледавmи их, епарх им рече: Сада сазнадох да сте
хриmhани. Свети Папије одговори: ¡а, ми смо стварно хриmhани. Hа то им епарх
Hаодикије рече: Oдбаците сујетну обману хриmhанску, и поклоните се боговима којима
се цареви клаnају. Свети Mавр одговори Hаодикију: Hека им се поклоне сви који су
изгубили дуmе своје, ако xеле да погину занавек. A Hаодикије рече на то: Aко одмах не
принесете xртве бесмртним боговима, изгубиhете дуmе своје. Послуmајте ме и
учините mто вам предлаxем, ако xелите остати у xивоту. Свети Папије одговори:
Принеси им xртву ти, ако xелиm да се вечито мучиm.
Tада епарх нареди да мученике простру по зем¬и и да их немилосрдно бију. A они,
бездуmно бијени, ниmта друго не говораху сем ово: Iосподе Hсусе Христе, помози
слугама Tвојим! - 3атим мучите¬ нареди да их бију оловним пруhем. Поmто их дуго
тукоmе оловним пруhем, они предадоmе дуmе своје у руке Fоxје. A презвитер Јован,
по нареhеnу светог папе Mаркела, узе ноhу тела nихова, па их чесно погребе крај
гроба раније пострадавmих светих мученика Сисинија и Сатурнина.
V то време врати се у Pим цар ¡иоклецијан. Eпарх Hаодикије поднесе ¡иоклецијану и
Mаксимијану подробан извеmтај односно светих мученика како их је xестоко мучио и
¬уто погубио. Hареви се обрадоваmе томе и похвалиmе епархову ревност.
Mеhутим, гореспоменути hакон свети Kиријак, кога свјатјејmи папа Mаркел посвети за
hакона заједно са светим Сисинијем, беmе са Смарагдом и Hаргијем, као и са осталим
многобројним суxnима Христовим, у тамници и на теmким радовима. Јер даnу су их
изводили на теmке радове, а ноhу су их затварали у тамници. Fлаxеном пак Kиријаку
би дата од Fога благодат да исце¬ује болести. H многи долаxаху к nему и доноmаху
своје болеснике, које свети Kиријак твореhи молитву исце¬иваmе. H тако, молитвама
99
nеговим: слепи добијаху вид, раслаб¬ени оздрав¬аху, hаволи се из ¬уди изгоnаху, и
болесници се од сваковрсних болести исце¬иваху.
Hар ¡иоклецијан имаhаmе кhер која се зваmе Aртемија. По попуmтеnу Fоxјем она
полуде и мучаmе је нечисти дух. Сазнавmи за то ¡иоклецијан се веома растуxи, и
целог тог дана ниmта не окуси од туге. A кад он уhе у одају своје кhери, где она
борав¬аmе као луда, онда бес повика кроз nена уста: Ја неhу изаhи одавде, и нико ме
не моxе изагнати осим hакона Kиријака.
¡иоклецијан одмах нареди да се пронаhе hакон Kиријак. Пронаhен у тамници, он би
приведен цару са своја обадва друга, Смарагдом и Hаргијем. Hар га стаде молити да
уhе у одају nегове кhери, и да је паhеницу исцели. Vлазеhи у одају цареве кhери, свети
Kиријак се обрати нечистоме духу који ју је мучио: V име Iоспода наmег Hсуса Христа
нареhујем ти: изаhи из ове девојке! - A бес одговори на nена уста: Aко xелиm да
изаhем из nе, онда ми дај друго обиталиmте у које бих могао уhи. - Eво ти моје тело,
одговори свети Kиријак, ако моxеm уhи у nега. Hа то бес узврати: V твоје тело не могу
уhи, јер је одасвуд затворено и запечаhено. Tада му свети Kиријак рече: V име Iоспода
наmег Hсуса Христа распетог изаhи из ове девојке, да би она била чисти сасуд за
слуxеnе Светоме ¡уху. - Hечисти дух онда повика, говореhи: O, Kиријаче! Aко ме
одавде изгониm, ја hу удесити да ти будеm послан у Персију. - Pекавmи то, нечисти дух
изиhе.
¡евица пак Aртемија, ослободивmи се демоновог наси¬а, рече светите¬у: 3аклиnем
те Fогом кога исповедаm: крсти ме, јер ја у да¬ини назирем Iоспода кога ти
исповедаm. - Стајаmе ту и мати Aртемијина, царица Сирена. Oна се испуни двоструке
радости: једно, због исце¬еnа своје кhери, друго - због моhи Христове, јер она беmе
потајна хриmhанка. H поmто спремиmе воду, сутрадан криmом од цара ¡иоклецијана
крстиmе девицу Aртемију у име Oца и Сина и Светога ¡уха.
Oд тога доба свети Kиријак задоби благово¬еnе цара ¡иоклецијана, који nему и
друговима nеговим Смарагду и Hаргију подари слободу, и даде му дом у Pиму близу
својих Tерма, обеhавmи му спокојан xивот. A царица Сирена поучаваmе своју кhер, да
свим срцем ¬уби Христа и да верно испуnује закон Bегов.
После не моного времена ¡иоклецијану стиxе писмо од персијског цара, у коме
персијски цар мо¬аmе ¡иоклецијана да му поmа¬е hакона Kиријака, поmто кhи
nегова демонује, при чему демон на nена уста виче говореhи: Hико ме не моxе
истерати осим римског hакона Kиријака. - Hар ¡иоклецијан рече својој супрузи,
царици Сирени, да позове к себи Kиријака и да га умоли да отпутује у Персију к
демонијачној царевиhки. H свети Kиријак би позван к царици; и упознат са писмом из
Персије, он изјави: V име Iоспода мог Hсуса Христа отпутоваhу неизоставно.
Снабдевен од царице свим mто му је било потребно за пут, свети Kиријак крену у
Персију заједно са друговима својим Смарагдом и Hаргијем. Kада стиxе у Персију, и
би уведен код демонијачне царевиhке, hаво повика на nена уста: Bта велиm, Kиријаче,
не натерах ли те да превалиm толики пут довде, као mто ти обеhах? Светите¬
100
одговори: С помоhу Bладике мог, Iоспода Hсуса Христа, ја доhох овде, да тебе отерам
одавде. Стога, именом Iоспода Hсуса Христа нареhујем ти, нечисти дуmе: изиhи из ове
девојке и виmе се не враhај у nу! Fес на то рече: Hо ти си се уморио од пута, Kиријаче,
па треба прво да се одмориm. Светите¬ одговори: Помоhју Fога који све устројава ја
не осеhам умор. Fес продуxи: Hпак ја, mто хтедох то и учиних: обеhах да те натерам да
доhеm у Персију, и ето доmао си. Светите¬ одговори: Hе моxеm ти, слабиhу и бедниче,
учинити оно mто xелиm, него оно mто ти допусти Саздате¬ наm.
Tада бес стаде мучити девојку. A свети hакон врxе себе на зем¬у ничице, и стаде се са
сузама молити Fогу. Mеhутим бес викаmе к светите¬у: Aко ме изгониm одавде, дај ми
онда обиталиmте у које бих уmао. Светите¬ му одговори: Hигде теби нема места у
саздаnу Fоxјем, о лиmени! јер те одасвуд изгони непобедива и свемоhна сила Iоспода
мог Hсуса Христа. - H hаво одмах изиhе из девојчице, и беxеhи он испуnаваmе ваздух
запомагаnем: O, страmног Hмена које ме изгони!
Oд тога часа девојчица постаде здрава. Hме јој беmе Јовија. Oна поверова у Христа, и
прими свето крmтеnе. Повероваmе у Христа и крстиmе се многи из царевог дома, око
четири стотине nих. Персијски цар нуhаmе многе дарове светом Kиријаку, али он не
узе ниmта, задово¬авајуhи се само хлебом и водом. Поmто проведе у Персији
четрдесет и пет дана он крену отуда, носеhи са собом захвално писмо персијског цара
римскоме цару, које ¡иоклецијан чесно прими. A царица Сирена и nена кhи Aртемија
веома се радоваху Kиријаковом повратку.
Hе дуго после овога ¡иоклецијан отпутова из Pима на Hсток, а Mаксимијан Херкул у
Mедиолан. Mеhутим Mаксимијан Iалерије, кога ¡иоклецијан најпре беmе усинио, па
му затим дао за xену своју старију кhер Bалерију, доhе у Pим и стаде гонити и убијати
хриmhане. Vхвати он и светог hакона Kиријака, гневан на nега mто је Aртемију превео
у хриmhанску веру, и баци у тамницу заједно са nеговим друговима Смарагдом и
Hаргијем. Kуд год је мучите¬ иmао, он је нареhивао те су испред nегових кола водили
Kиријака нага, окована у xелезне вериге. Tо је чинио, да би остале хриmhане
заплаmио. Једном када је мучите¬ иmао некуда, срете га свети папа Mаркел, па му
громко довикну: 3аmто убијаm слуге Fоxје који се моле за твоје царство?
Pаз¬утивmи се, мучите¬ нареди да светог Mаркела немилосрдно бију моткама, па га
осуди да чува стоку. Fи дакле свети папа Mаркел одреhен да чува стоку, а страxари
мотраху на nега, да би он ревносно изврmивао одреhени му посао. A светог Kиријака
са nеговим друговима цар предаде своме намеснику Kарпасију, рекавmи му: Oве
маhионичаре, који заводе народ у хриmhанство, приморај мучеnем да принесу
боговима xртве.
Kарпасије, узевmи светите¬а и хриmhане mто са nим беху, врxе их прво у тамницу.
3атим, засевmи на судиmту у храму Tе¬уре, он изведе преда се на суд свете мученике:
hакона Kиријака, nегове другове Смарагда и Hаргија, и четвртог суxnа с nима, по
имену Kрисцентијана, који је исто тако седео у тамници за Христа. H намесник
Kарпасије обрати им се оваквим питаnем: 3аmто не слуmате царево нареhеnе и неhете
да принесете xртве бесмртним боговима? Oдговори свети Kиријак и остали с nим: Mи
101
приносимо себе саме на xртву вавек xивоме Fогу Hсусу Христу. Kарпасије онда рече
Kиријаку: Старост твоја начинила те је седим; но ја hу сада твоју старост обратити у
младост. - H нареди да се узаври смола, и лије на светите¬еву главу. A светите¬
клицаmе, говореhи: Слава Tи, Iосподе, mто удостојаваm нас слуге Tвоје да уhемо на
врата небеског царства!
Oдносно Kрисцентијана мучите¬ нареди да га нага обесе о мучилиmно дрво, па бију
xилама и моткама, струxу xелезним ноктима, и ребра му пале огnем. V таквим
мукама, све време благодареhи Fогу, свети мученик Kрисцентијан предаде дух свој.
Oнда мучите¬ нареди да се тело nегово одвуче и непогребено баци псима да га
разнесу; а остале свете мученике он понова вргну у тамницу. Hо споменути презвитер
Јован, доmавmи ноhу и узевmи тело мучениково, сахрани га заједно са раније
поменутим мученицима.
uетири дана после овога мучите¬, извевmи преда се само Kиријака, упита га: 3аmто
дане старости своје у ¬утим мукама низводиm у ад? Принеси боговима xртву па hеm
остати xив. Светите¬ му одговори: Ја xелим да свагда будем мучен за Христа Fога
мог; а ваmим боговима нека принесу xртве они који не познаmе истинитог Fога,
Саздате¬а свога.
Pазгневивmи се, мучите¬ Kарпасије нареди да мученика обесе нага на мучилиmту, и да
га муче као и светог Kрисцентијана, бијуhи га xилама и моткама, струxуhи га ноктима,
и палеhи га огnем. Tрпеhи све то јуначки, Христов мученик узвикиваmе: Помилуј ме
греmнога, Iосподе мој Hсусе Христе! Слава Tеби, Сине Fоxји!
Vвидевmи да никаквим мукама не моxе принудити Kиријака на xртвоприноmеnе,
намесник Kарпасије нареди да престану мучити Kиријака, а сам отиде и обавести цара
о свему односно Kиријака и осталих мученика. Hар нареди да се преда на смрт Kиријак
и сви остали mто су заједно с nим у тамници. A у тамници, у којој тамноваmе свети
Kиријак са друговима својим, беmе двадесет и једно лице обадва пола, који Христа
ради беху у оковима. Hзвевmи их све изван града, мачем их посекоmе, заједно са
светим Kиријаком, Смарагдом и Hаргијем. Hоhу пак тамо доhе презвитер Јован са
неким хриmhанима, па сабравmи тела светих мученика, сахрани их на истом месту где
беху сахраnена тела и других мученика.
V то исто време би мучена и за Христа убијена од незнабоxног мучите¬а Mаксимијана
и блаxена Aртемија, кhи ¡иоклецијанова, која тада беmе у Pиму. Јер несреhни
Mаксимијан не поmтеде ни блиске сроднике своје, поmто Aртемија беmе роhена сестра
nегове xене Bалерије; nему пак, као усиnенику ¡иоклецијановом, она беmе сестра.
После посечеnа светог Kиријака и осталих с nим, намесник Kарпасије измоли за себе
у цара Kиријаков дом, који се налаxаmе крај ¡иоклецијанових Tерма, а беmе поклоnен
Kиријаку од ¡иоклецијана. Vселивmи се у тај дом, Kарпасије наhе у nему изванредан
извор, начиnен светим Kиријаком и освеhен папом Mаркелом. V том извору су се
крmтавали многи незнабоmци који су се обраhали у хриmhанство. Hа подсмех и поругу
хриmhанима Kарпасије претвори тај дом у јавно купатило и блудилиmте; и често се
102
сам тамо купаmе, или бо¬е реhи - ка¬аmе: јер, веселеhи се са својим друговима тамо,
они се одаваху одвратним гресима телесним.
Једном нареди он да се тамо за nега приреди гозба, и он доhе са дванаест својих
драгих пријате¬а, да једу, пију, купају се и блудниче. H када nихово недолично весе¬е
и уxиваnе беmе у јеку, сви они изненада попадаmе мртви, невид¬ивом силом Fоxјом
пораxени. Oд тога спопаде страх све околне xите¬е, и они од тога времена затвориmе
тај дом, и нико се не усуhиваmе да уhе у nега.
Mеhутим нечестиви цар Mаксимијан Iалерије отпутова из Pима на Hсток; а престо
царски у Pиму, који је имао припасти Kонстантину, заузе Mаксенције. V то баm време
клирици римски, сабравmи се ноhу, одоmе у онај тор у коме свети Mаркел беmе
одреhен да чува стоку, и изведоmе одатле свога архипастира.
Mаксенције који се отмичарски дочепа престола римског, стаде као и nегови
претходници гонити хриmhане. V то време xив¬аху у Pиму две xене племенитог
сенаторског рода, Прискила и Hукина. Oне обе беху удовице и верне слуmкиnе
Iоспода Христа, коме свим срцем слуxаху. Oне имаhаху велика имаnа, од којих
слуxаху светима у свима nиховим потребама. Hа својим имаnима обе оне начиниmе
изврсне гробнице за сахраnиваnе тела светих мученика, јер је тада огромно мноmтво
хриmhана било убијено за исповедаnе имена Христова. Прискила начини гробницу
крај Саларијског пута на три поприmта далеко од града, а Hукина - крај Oстијског пута
на седам поприmта од града. Tајно ноhу оне су скуп¬але тела мученика, која су бацана
као храна псима, зверима и птицама, и чесно их погребавале у својим гробницама. H
када клирици изведоmе светог Mаркела из тора, где је чувао стоку, он са блаxеном
Hукином оде на место, где свети мученик Kиријак би посечен са Смарагдом и
Hаргијем, извадиmе из зем¬е свете моmти nихове, намазаmе их мирисима, обавиmе у
чиста платна, па однеmе у Hукинину гробницу и чесно полоxиmе у каменим
гробовима.
V то исто време блаxена Hукина поклони римској цркви многа имаnа своја: а дивну
куhу своју, у центру града Pима, подари вернима, да је претворе у цркву. Папа освети
ту куhу по прописаном чину црквеном, и литургисаmе у nој, приносеhи Fескрвне
Xртве Fогу, врmеhи ноhна и дневна богослуxеnа. H на тај начин дом Hукинин постаде
домом Fоxјим и саборном црквом у Pиму.
3а то сазнаде незнабоxни цар; раз¬ути се на Hукину, па је као неку велику греmницу
осуди на беmчесно прогонство из града, а сву nену имовину даде да се разграби. Папу
пак Mаркела покуmаваmе да склони на своје незнабоxје, али без успеха. Hо дознавmи
да је свети Mаркел од преhаmnег цара био осуhен да чува стоку, и он га осуди на то
исто. A xелеhи да обеmчести не само папу, него и цркву, он дивни Hукинин дом,
освеhен у цркву, претвори у xилиmте за стоку, и нареди да се тамо дрxи много стоке.
A светом Mаркелу досуди, да у све дане xивота свог, под страxом, чува стоку у том
дому.
103
H тако овај свјатјејmи пастир и руководилац дуmа ¬удских девет месеци чуваmе стоку;
велики слуга Fоxји, као неки заплеnени роб, беmе исмеван од незнабоxних
идолослуxите¬а. Oд непрестаног пословаnа он не имаhаmе ни одмора ни предаха;
трпео је велику оскудицу у најпотребнијем; није имао дово¬но ни хране и одеhе,
поmто страxари нису допуmтали никоме да му приhе и mто донесе. Сва одеhа му је
била - само једна оmтра и груба власеница на телу. 3бог таквих трудова, страдаnа,
оскудица, и због смрада сточног, свети Mаркел се разболе, и предаде своју
страдалничку дуmу у руке Fоxје.|9| A тело nегово узе ноhу онај исти презвитер Јован,
однесе га у Прискилину гробницу, и тамо га са клирицима чесно сахрани.
Tако оконча течеnе своје свјатјејmи папа римски Mаркел, који претходно путем
мучениmтва посла к Fогу многа чеда своја, па за nима и сам оде да са светим
јерарсима предстане престолу Bеликог Aрхијереја - Iоспода наmег Hсуса Христа, коме
слава сада и увек и кроза све векове, амин.


С%ОМЕН СВЕТОГ СВЕ(ТЕНОМУЧЕНИКА
МАРКЕЛИНА)
202е !и6.3ог

Папа Mаркелин ступи на престо после кончине свјатјејmег папе Kаја,|10| за цароваnа
¡иоклецијана и Mаксимијана, у време нај¬уhег гоnеnа на хриmhане, када у току
тридесет дана би у Pиму после сваковрсних мучеnа погуб¬ено седамнаест хи¬ада
хриmhана обадва пола. Tада би ухваhен и папа Mаркелин, и изведен пред
¡иоклецијана на ислеhеnе. Hо, уплаmивmи се ¬утих мука, он прислуxи тамјан на
идолском xртвенику и у идолиmту принесе xртву Bести и Hзиди.|11| Xелеhи да га
награди за то, цар га одену у скупоцену одеhу и назва га својим пријате¬ем.
Bративmи се после тога дома, Mаркелин плакаmе и ридаmе горко, као некада и свети
апостол Петар када се одрече Христа. H осуhиваmе себе, и стиhаmе се себе, јер он, који
је многе друге у вери утврдио и на мученички подвиг побудио, сам паде ¬утим падом.
H неисказано паhаmе срцем својим због тога.
V то време у граду Синцеси у Kампанији одрxаваmе се помесни црквени сабор,|12| на
коме учествоваху сто осамдесет епископа и презвитера. Mаркелин онда похита на тај
сабор. Oбукавmи се у вреhу и посувmи главу пепелом, он скруmена срца уhе к оцима
на сабор. H ставmи пред nима као осуhеник, он отворено исповеди свој грех пред
свима, горке сузе лијуhи и ридајуhи, и просеhи да му суде. A оци му говораху: Tи сам
устима својим осуди себе: из твојих уста изиmао је грех, нека из твојих уста изиhе и
104
осуда. Mи знамо да се и свети Петар из страха одрекао Христа, али, оплакавmи горко
свој грех, он поново стече благово¬еnе у Iоспода свог.
Tада Mаркелин изрече овакав суд над собом: Hиmавам себе свеmтеничког чина, кога
нисам достојан. H јоm: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима. A дрзне
ли се ко да га погребе, нека буде проклет!
Bративmи се затим по заврmетку сабора у Pим, Mаркелин узе ону драгоцену ха¬ину
коју од ¡иоклецијана доби, оде к ¡иоклецијану, баци је преда n, изобличи га, изруxи
лаxне богове nегове и исповеди веру у Христа, а себе назва теmким греmником, при
чему плакаmе горко. Hар пак, испунивmи се гнева, предаде га на мучеnе, па га затим
осуди на смрт. H блаxени Mаркелин би поведен изван града на посечеnе заједно са
тројицом хриmhана: Kлавдијем, Kирином и Aнтонином. 3а nим иhаmе и презвитер
Mаркел, који је после nега имао заузети престо. ¡озвавmи га к себи, мученик Христов
Mаркелин саветоваmе му да буде чврст у вери. A односно тела свог он објави
завеmтаnе, да се нико не дрзне погребсти га у зем¬у, него да се баци псима. Ја нисам
достојан погреба ¬удског, изјави он; нисам достојан да ме зем¬а прими, поmто се
одрекох Iоспода мог, Tворца неба и зем¬е.
Kада стигоmе на губилиmте, свети Mаркелин се са надом помоли Iосподу Христу који
прима покајане греmнике, и радосно подметну главу своју на посечеnе, и умре за
Христа, кога се беmе одрекао из страха од мучеnа.|13| 3аједно са nим биmе посечени
и три споменута хриmhанина: Kлавдије, Kирин и Aнтонин. Tела nихова биmе бачена
непогребена крај пута. Hо после неколико дана ноhу доhоmе верни, узеmе тела
Kлавдија, Kирина и Aнтонина, и сахраниmе их. A Mаркелиново тело нико се не усуди
узети и сахранити, поmто он то беmе забранио с проклетством. H леxаmе тело nегово
тридесет и mест дана крај пута. Hо тада се свети апостол Петар јави новоме папи
Mаркелу, и упита га: 3аmто Mаркелиново тело ниси до сада сахранио? Mаркел
одговори: Fојим се клетве nегове, јер он све закле, да се нико не дрзне сахранити тело
nегово. Aпостол на то рече: 3ар се не сеhаm онога mто је писано: Kоји се сам пониxује
подигнуhе се (Hк. 18, 14). Hди дакле, и чесно га сахрани.
Tада папа Mаркел оде, узе чесне моmти мученикове, и сахрани их у Прискилиној
гробници mто је крај Саларијског пута.
Tако сконча свеmтеномученик папа Mаркелин, оставивmи образац покајаnа за многе
који су у то време падали у сличан грех, јер су се тада многи одрицали Христа из
страха од мучеnа. Mи пак славимо неисказано милосрhе Fоxје сада и увек и кроза све
векове, амин.


С%ОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИ'Е
105
%ОТАМИЈЕНЕ

V време цара Mаксимијана ова света Потамијена, веома лепа девојка, беmе робиnа у
једног развратног и сладострасног господара. Oвај господар је често приси¬аваmе на
срамно дело. Aли поmто не могаде да је наведе на своје зло, он је, бесан од јарости,
предаде градоначелнику Aлександрије, рекавmи му: Oва млада девојка је моја робиnа,
али не пристаје на моје предлоге. Стога ти је ево предајем у руке да је ласкама или
претnама склониm да пристане на моју xе¬у. Vспеm ли у томе, уверавам те да hу те
достојно наградити. Aко пак она не пристане, онда је као хриmhанку стави на муке, па
је горком смрhу умори.
¡а би је натерао да пристане на предлог свога господара, градоначелник став¬аmе
Потамијену на разне муке. Aли света Потамијена не пристајаmе. Tада градоначелник
одлучи да је баци у котао пун вреле смоле. Kада смола стаде клокотати и кипети,
немилосрдни судија предлоxи блаxеној девици ово: Hли иди, те се покори во¬и свога
господара, или знај, ја hу наредити да те баце у овај котао. - A она одговори: Fоxе
сачувај, никада неhе постојати тако неправедан судија, који би ме приморао да се
покорим сладостраmhу.
Pазјарени судија нареди да је свуку и баце у котао; а она подиxе глас свој и рече:
3аклиnем те xивотом цара, кога се ти бојиm, ако си веh пресудио да ме тако мучиm,
немој нареhивати да ми свуку ха¬ине, него заповеди да ме постепено спуmтају у
кипеhу смолу, да би ти могао видети какво ми је трп¬еnе даровао Христос, кога ти не
знаm.
3бог заклетве градоначелник нареди да је постепено спуmтају у кипеhу смолу. H
будуhи спуmтена у котао постепено, у току три сата, светите¬ка се за све то време,
xива и сагоревана, мо¬аmе Fогу, и издахну када јој смола покри главу. Сви пак
присутни див¬аху се сили Христовој и трп¬еnу девојчином.
Пострадавmи за Христа на такав начин, 304. године, ова блаxена и славна
победоносица оде на небо.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЛУКАРИОНА

106
Oвај свети мученик беmе из града Eрме у Eгипту. Kао хриmhанин он би изведен на суд
пред тамоmnег кнеза. Примораван да се одрекне Христа, он нипоmто не пристаде.
Потом би бачен у најстраmнију и најмрачнију тамницу. A после мало дана изведоmе га
из тамнице и гвоxhем стругаmе; затим га на крст приковаmе, и све му тело у ране
претвориmе; па га онда биmе, и кости му поломиmе, и xелезним mипкама прса и
слабине палиmе; после тога га у уxарену пеh бациmе, у којој светите¬ проведе три
дана, али благодаhу Fоxјом би сачуван неповреhен. Потом му дадоmе те попи
најотровније напитке, али му они не наmкодиmе. Tиме свети мученик привуче вери
Христовој онога који беmе спремио те смртоносне отровне напитке; но овоме би одмах
одсечена глава, и он доби од Iоспода венац мучениmтва.
После тога пресекоmе xиле мученику, па га бациmе у усијани казан; онда му коxу са
главе одераmе, па му напослетку главу одсекоmе. H тако, блаxени Hукарион прими
неувен¬иви венац мучениmтва.


С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИ'А
ЕСИЈЕ И СУ4АНЕ

Vченице светог Панкратија, епископа Tавроменијског (спомиnе се 9. ]ебруара и 9.
јула). Mученички пострадале за Христа у огnу.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ДАНИЛА СКИТСКОГ

Hгуман знаменитог Скита Mисирског. Vченик светог Aрсенија и учите¬ многих.
Mноге nегове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари
напали Скит позову га братија, да заједно с nима беxи. Oн им одговори: "Aко се Fог не
брине о мени, наmто ми и xивети?" Јоm је говорио ¡анило: "V колико се тело твоје
гоји, у толико ти дуmа мрmави". uетрдесет година подвизавао се у опmтеxиhу, а потом,
420. године, повукао се у пустиnу. Oн се догодио у Aлександрији, када је један опаки
свекар убио снаху своју због nеног целомудрија, свету Tомаиду (види 13. април), и он
је са својим учеником и сахранио ову страдалницу.
107


С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИКА
ТАРАСИЈА И ЈОВАНА

Пострадали за Iоспода мачем посечени.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
СТЕФАНА %РЕ4ВИТЕРА

V миру се упокојио у Iосподу коме је слуxио.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
АНТИМА %РЕ4ВИТЕРА

V миру се упокојио у Iосподу.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НЕ МАТЕРЕ НА(Е
СЕВАСТИЈАНЕ ЧУДОТВОРКЕ

108
V миру се упокојила.




НА%ОМЕНЕ,
1. ¡иоклецијан управ¬ао источном половином римске царевине од 284. до 305.
године.
2. Vправ¬ао западном половином римске царевине од 284. до 305. године.
3. Vправ¬ао Hстоком од 305. до 311. године.
4. Vправ¬ао 3ападом од 305. до 312. године.
5. Херкул - национални старогрчки јунак. По казиваnу грчке митологије Херкул је
био син 3евса и Aлкмене, xене тиринтског цара Aм]итриона. Херкулу се
приписивала велика ]изичка снага, због чега се он сматрао за покровите¬а
гимнастичара и гладијатора.
6. Oглаmеnе - усмено поучеnе о истинама вере православне, давано у старој
Hркви онима који су се спремали за свето крmтеnе. Oглаmени су имали право
присуствовати на првом и другом делу свете Hитургије, тојест на проскомидији
и "Hитургији оглаmених", али су пред почетак треhег, најваxнијег дела свете
Hитургије ("Hитургије верних"), они морали излазити из храма, на mта их је
подсеhао hакон возгласом, који се и досада сачувао у Православној Hркви при
врmеnу свете Hитургије. Pок оглаmеnа није био подједнак; многи су остајали
као оглаmени у току целог xивота. V случају потребе, рок оглаmеnа се могао
скратити на неколико дана, па чак и на неколико сати.
7. Mилиарија - римска ми¬а, износила око километар и по.
8. Tе¬ура или Iеја - грчкоримска богиnа зем¬е и плодовитости.
9. Св. Mаркел се упокоји 310. године.
10. Kај управ¬ао Pимском црквом од 283. до 296. године.
11. Bеста - богиnа код старих Pим¬ана и Iрка сматрала се покровите¬ком
породичног огnиmта и xртвеног огnа. Hзида се сматрала богиnом плодности.
12. Oвај сабор био је око 300. год.
13. Свети Mаркелин пострадао око 300. године.

;. ЈУНИ

109

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ О'А НА(ЕГ
ЈЕФРЕМА)
20/!и>0!?0 0$/ио?и>.3ог

Свети Је]рем најпре беmе војвода страна источних у време византијских царева
Aнастасија|1| и Јустина.|2| Потом он би постав¬ен за патријарха антиохијског (526 -
546 г.) као човек велике вере и побоxности, врлинског и богоугодног xивота, веома
милостив према ниmтима, самилостив и састрадалан према онима mто су у нево¬ама и
опасностима, и ¬убак према свима. A избор nегов за патријарха би по Fоxјем
благово¬еnу и откривеnу о томе једном светом епископу, који xив¬аmе у време када
се Aнтиохија, разруmена зем¬отресом, обнав¬аmе.
V то време у Aнтиохији се беху умноxиле разне јереси и јеретици - несторијанци,|3|
евтихијанци|4| и други, ху¬аmе се на Fоxанство Христово и ниподаmтаваmе се
поmтоваnе Пречисте Fогородице. 3бог тога се гнев Fоxји сручи на град Aнтиохију: у
петак двадесет и деветог маја, у подне, поче страmан зем¬отрес, а са nим и поxар
захвати цео град. Oд зем¬отреса се руmаху и падаху камене зграде и бедеми градски, а
поxар униmтаваmе све остало. Tо јасно показиваmе велики гнев Fоxји на греmне
¬уде. H умало Aнтиохија не постаде као Содом и Iомор, јер велики део града пропаде,
и безбројно много ¬уди погибе: једни изгинуmе од зграда које су се руmиле и падале,
други изгореmе у поxару, па и сам патријарх антиохијски E]расије|5| погину од неког
стуба mто паде на nега. A преостале антиохијске xите¬е обузе плач и ридаnе горко;
xите¬е пак околних градова и крајева спопаде страх и уxас. Oвај гнев Fоxји, који се
¬уто обори на Aнтиохију, посматраху прозор¬ивим очима неки од светих отаца који се
налаxаху на великој да¬ини од града (као на пример преподобни Tеодосије Bелики|6|
који се налазио у Палестини, и преподобни 3осима који је био у Kесарији
Палестинској.|7| H ридаху молеhи се Fогу, да не униmти сасвим град, на који се с
правом разгневио.
После овог страmног зем¬отреса и силног поxара цар Јустин посла у Aнтиохију
источног војводу, овог блаxеног Је]рема, да обнови град подиxуhи нове граhевине.
Oвај посао Је]рем обав¬аmе са великом ревноmhу. Mеhу радницима се тамо налазио
један никоме познат епископ, који беmе оставио свој чин и зваnе, и под видом
сиромаmка радио као надничар на једној граhевини. Hо једнога дана војвода Је]рем
имаде овакво откривеnе о томе епископу: уморан од теmкога труда, тај епископ беmе
са осталим радницима прилегао на зем¬у да се одмори, и спаваmе. A војвода Је]рем
виде огnени стуб који се извијаmе од тога човека и досезаmе чак до неба. H ово
блаxени Је]рем виде не једанпут, не двапут, веh много пута, и спопаде га уxас, јер ово
чудо беmе заиста страmно и уxасно. Mеhутим, војвода Је]рем није знао да је овај
радник епископ, јер по спо¬аmnем изгледу није се могло познати ко је он и mта. Oн је
110
имао изглед простог и сиромаmног човека: глава му је пуна праха, одеhа стара и
подерана, и сва блатnава, тело измрmало, изнурено од великог уздрxаnа и безмерног
труда. Призвавmи овог радника, Је]рем га насамо распитиваmе, ко је, и откуда је, и
како се зове. A он му одговори: Ја сам један од убогих xите¬а овога града; поmто
немам од чега да се прехраnујем, ја радим као надничар, и Fог ме храни.
Tада Је]рем, побуhен Fогом, рече му: Bеруј ми, неhу те пустити док ми не каxеm сву
истину о себи. Tако притеmnен, и не могуhи виmе скривати себе, епископ рече
војводи: ¡ај ми реч пред Fогом, да неhеm никоме казати о мени док сам ја xив. -
Је]рем му то обеhа са заклетвом. Oнда радник исприча о себи ово: Ја бејах епископ,
али Fога ради оставих епископство, и допутовах овде меhу непознате ¬уде, и радеhи
зараhујем својим трудом ово мало хлеба; но име своје и име града у коме бејах
епископ, ја ти казати неhу. A ти к милости коју чиниm, додај јоm доброте своје: јер
ових дана Iоспод hе те уздигнути на апостолски престо ове Aнтиохијске цркве, да
пасеm ¬уде које крв¬у својом стече Христос, истинити Fог наm. ¡акле, као mто ти
рекох: чини mто виmе милостиnе и, бореhи се јуначки против јеретика, стој чврсто за
православну веру. Tаквим подвизима ти hеm добро угодити Fогу.
Pекавmи то, овај се непознати епископ уда¬и од Је]рема. Mеhутим, блаxени војвода
Је]рем, чувmи ово, удиви се и рече себи: Kолико има Fог потајних слугу Својих, које
само Oн једини зна! - A епископ онај не остаде виmе меhу радницима, него отиде
некуда, да га ¬уди не би распознали, јер је избегавао сујетну славу ¬удску.
Пророчанство пак nегово ускоро се зби: тих дана, по промислу Fоxјем, блаxени
Је]рем би постав¬ен за патријарха великога града Aнтиохије.
Kолика беmе ревност свјатјејmег патријарха Је]рема за веру и уједно за светиnу, види
се из следеhег. Једнога дана казаmе свјатјејmем Је]рему за неког столпника, који је
xивео у околини Јерапо¬а,|8| да има опmтеnе са зловерним северијанима.|9| Tада
велики архијереј Fоxји сам лично отпутова к nему, и учаmе га, и уједно мо¬аmе, да
одустане од Северовог зловерја и да ступи у опmтеnе са светом саборном апостолском
Hрквом. Hа то столпник одговори патријарху: Ја се никад неhу присајединити ваmој
Hркви. Патријарх га онда упита: Hа који начин хоhеm да те уверим, да је благодаhу
Iоспода наmег Hсуса Христа саборна апостолска Hрква чиста од зловерних заблуда?
Xелеhи да уплаmи патријарха, столпник рече: Iосподине патријарmе, наредимо да се
налоxи велика ватра у коју hемо уhи и ја и ти, па ко од нас изаhе из ватре читав и
неповреhен, онога је вера права, и за nим онда да поhемо сви. Патријарх одговори
столпнику: Tребало је да ме послуmаm као оца, и да не истраxујеm ниmта mто је изнад
наmих моhи. Hо поmто хоhеm да испробаm ствари које превазилазе силу моје
ниmтавости, то ја, уздајуhи се у милосрhе свемоhног Сина Fоxјег, верујем да hе Oн то
учинити ради спасеnа дуmе твоје.
Tада се патријарх обрати присутнима: Hека је благословен Iоспод! ¡онесите дрва
овамо! - Kада донесоmе много дрва, патријарх нареди да се пред столпом налоxи
велика ватра, па онда рече столпнику: Сиhи са стуба, и по предлогу твом уhимо
обојица у огаn. - Столпник се зачуди патријарховој великој вери и чврстој нади у Fога,
и не хте да сиhе са столпа. Патријарх га онда упита: Hиси ли ти сам предлоxио то?
111
Hиси ли ти сам изабрао овај начин да опробаm Fога? 3аmто сада неhеm да учинимо то
- да уhемо у огаn?
После тога патријарх скиде са себе свој омо]ор, па ставmи близу ватре подиxе очи
своје к небу и помоли се Fогу, говореhи: Iосподе Hсусе Христе, Fоxе наm, који си
благоволео ради спасеnа наmег истински се оваплотити и родити од Пречисте
Bладичице наmе Fогородице и Приснодјеве Mарије, - покаxи нам сада праву веру!
3аврmивmи молитву, патријарх баци свој омо]ор усред ватре. Bатра је горела око три
сата, и када дрва најзад изгореmе, патријарх узе из ватре свој омо]ор читав и ни
најмаnе неповреhен. Bидевmи све то, столпник се увери да је патријархова вера
истинита. Стога се одрече свога зловерја и, проклевmи Севера, приhе светој саборној
апостолској Hркви, прими из руку свјатјејmег патријарха Је]рема свето причеmhе
Fоxанских Tајни, и прослави Христа Fога.
Oвај велики угодник Fоxји сатвори и многа друга чудеса. H после мудрог управ¬аnа
паством, он се престави к Fогу,|10| коме верно и истински послуxи у све дане свога
привременог xивота, и уhе у радост Iоспода свог, и Bега, кога побоxно прослав¬аmе
на зем¬и, он сада слави на небу са свима светима, амин.|11|


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
4ОСИМЕ ФИНИКИЈСКОГ

Преподобни 3осима би роhен у ]иникијском селу Синди, двадесет стадија далеко од
града Tира. Vпраxnавајуhи се у монаmким подвизима, 3осима уздрxаnем, поmhеnем
и другим врлинама које сијаху у nему издејствова себи од Fога толику благодат, да је
он не само био слободан од сваког узнемиреnа у својој савести, него прозор¬ивим
очима својим прозираmе у будуhност и у оно mто се на великој да¬ини догаhа као да
се пред nим догаhа. Mанастир nегов се налаxаmе близу села Синде, у коме се он
родио.
Једном се деси да преподобни 3осима беmе у Kесарији Палестинској, где у то време
епископствоваmе преподобни Јован, звани Хозевит,|12| који због врлинског xивота
свог силом би узет за епископа из обите¬и Хозевитске, која се налаxаmе не сувиmе
далеко од Јерусалима, на путу који је водио у Јерихон.|13| V том граду Kесарији
xив¬аmе неки благородни патриције, по имену Aркесилај, човек побоxан и свима
врлинама украmен. Kод nега борави преподобни 3осима, прим¬ен с чеmhу и радоmhу.
H баm у оно време када се Aнтиохија руmила од зем¬отреса,|14| старац 3осима стаде
изненада јецати, и горко ридати, и из дубине срца уздисати; и толико суза проли, да
112
nима зем¬у окваси. 3атим потраxивmи кадионицу и напунивmи је xаром и тамјаном,
он окади све тамо присутне. Потом се крстолико простре по зем¬и, и стаде молитвама
и молбама умилостив¬авати Fога. Tада га Aркесилај упита, заmто се тако узнемири. A
он одговори громко: Tутnава од страmног руmеnа и падаnа Aнтиохије проломи се
пред мојим слухом, и заглуну ми уmи. - 3адив¬ен и запрепаmhен, Aркесилај и остали
тамо присутни, записаmе час у који то преподобни изрече. H убрзо затим сазнадоmе
тачно, да је истина оно mто старац рече; јер Aнтиохија се поруmи баm у оно време, у
које се старац, заплакавmи, простре на молитву, и објави nено руmеnе.
Преподобни 3осима учини и многа друга чудеса, од којих hемо овде споменути само
нека. Tако, једном приликом споменути Aркесилај доhе у обите¬ преподобнога у
Синди. Oбите¬ је била уда¬ена од Kесарије Палестинске пет стотина стадија. V то
време по непаx¬ивости својој, супруга се Aркесилајева убоде иглом у око, и силне
болове имаhаmе од тога. uувmи за то, свети епископ Јован Хозевит хитно оде к nој да
види рану, и угледа где јој је зеница испала и око изаmло из свога места. Tада он
нареди једноме од лекара који се беху сабрали тамо, да сунhером врати око на своје
место и затим привеxе сунhер платном. ¡ок се то догаhало, Aркесилају би послан
гласоноmа да га хитно извести о ономе mто се десило у nеговом дому. V то време
Aркесилај се налазио у синдијској обите¬и и водио духовни разговор са преподобним
3осимом. Oбавеmтен од гласоноmе, Aркесилај стаде горко ридати и косу чупати.
Преподобни 3осима га упита, заmто рида; па, добивmи одговор, уhе у унутраmnу
келију своју, у којој се по обичају свом молио Fогу. 3атим убрзо изаhе к Aркесилају
весела и радосна лица и рече му: Hди радостан своме дому, јер благодат, дата Хозевиту
од Fога, исцели твоју xену; сада су јој оба ока читава и здрава; болест јој ни најмаnе
не наmкоди, поmто је тако хтео Хозевит.
Oва два чудеса биmе учиnена од ове двојице праведника у једном часу: свети епископ
Јован исцели убодено око xенино, а преподобни 3осим прозор¬ивим очима својим
угледа издалека то исце¬еnе, и извести о томе nеног муxа.
Једном приликом 3осима крену у Kесарију са магарцем, на кога беmе натоварио своје
неке ствари. Hо на путу га срете лав, зграби магарца и побеxе са nим у пустиnу. Свети
3осима поhе за лавом по nеговом трагу. A кад се лав, појевmи магарца, засити, старац
му приhе, и осмехујуhи се рече му: 3наm mта, пријате¬у, мени је пут потпуно ометен:
ја сам изнемогао од старости и нисам у стаnу да на својим старачким леhима носим
товар који је носио мој магарац, зато hеm ти понети овај товар, ма да је то несвојствено
твојој природи, ако хоhеm да избавиm себе од 3осима; а после тога опет hеm се вратити
својој свирепој и зверској нарави.
Tада се лав, заборавивmи своју природну јарост, стаде уми¬авати око светог старца и
постаде кротак као јагnе, и самим уми¬аваnем својим показиваmе знаке
послуmности. Свети 3осима натовари на nега товар, који је магарац носио, доведе га
до капије града Kесарије, стовари са nега товар, па га онда отпусти у пустиnу.
V овоме се, с једне стране, показа свемогуhа сила Iосподnа која свирепе звери приводи
у послуmност слугама Bеговим, а с друге - очигледно се показа да се врлинском
113
човеку, који се у свему повиnава заповестима Iосподnим и истински слуxи своме
Fогу Tворцу, повиnава и слуxи му све остало, па чак и неразумна створеnа. H најзад,
овај случај нам потпуно доказује светост оца 3осима uиникијског. Hека је пак за све то
слава Fогу наmем сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети 3осима се упокојио мирно у mестом столеhу.


%РЕНОС МО(ТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
ТЕОДОРА СТРАТИЛАТА

Oвај светите¬ празнује се 8. ]ебруара, и тамо је nегово xитије описано. 8. јуна пак
празнује се пренос моmтију nегових из Hраклије у Eвхаиту.|15| Tако беmе и завеmтао
св. Tеодор при страдаnу своме слузи Vару: "Tело моје, рече, полоxи у Eвхаити на
имаnу мојих предака". Св. Aнастасије Синајски|16| записао је ово чудо од иконе св.
Tеодора: у месту Kарсату близу ¡амаска била је једна црква у име св. Tеодора
Стратилата. Kада Сарацени покориmе ¡амаск, једна група Сарацена са xенама и децом
настани се у тој цркви. Hа зиду је био ]реско лик св. Tеодора. Један Сарацен пусти
стрелу и удари лик светите¬ев у лице. Hаједанпут крв потече из лика. Vскоро после
тога цела та група Сарецена изумре ту у цркви. Св. Aнастасије вели, да је он лично био
у тој цркви, видео лик светите¬ев на дувару и трагове од остинуле крви.


С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИКА
НИКАНДРА И МАРКИЈАНА

Kао хриmhани, ови свети мученици беху истјазавани од игемона Mаксима, па у
тамницу бачени. После двадесет дана изведоmе их из тамнице, па их понова
примораваху да се одрекну Христа. Hо они то одбиmе. 3ато их стругоmе xелезним
ноктима, па о дрва веmаmе, па усијаним гвоxhем xегоmе, па свеhама палиmе, па онда
скидоmе и на xеравицу полоxиmе, па их моткама тукоmе, па им преко рана со и оцат
излиmе, па им ране оmтрим четкама тр¬аmе, па им камеnем уста и вилице поломиmе.
A xена светог Hикандра, која све то посматраmе, соко¬аmе свога муxа да истраје у
мукама. Xена пак светог Mаркијана чиnаmе сасвим супротно: она плакаmе и
114
показиваmе муxу nихово детенце, те мученику потресе дуmу. H мученик, узевmи дете,
подиxе очи к небу и рече: Iосподе, ако хоhеm, старај се о овом детету! - Па по¬убивmи
дете, продуxи путем мучениmтва. После тога светим јунацима ноxем одсекоmе језике,
па им напослетку свете главе одрубиmе.


С%ОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИ'Е
КАЛИО%Е

Света мученица Kалиопа пострадала 250. године у време цара ¡екија. Fлистаmе света
мученица красотом дуmе и лепотом тела. Hстјазавана и приморавана да се одрекне
вере Христове, она се јуначки дрxаmе. 3ато је немилосрдно мучиmе, па јој груди
одсекоmе. Hо Aнhео Iосподnи доhе к nој, и исцели је. 3атим је полоxиmе преко
уxарених цига¬а, и пекоmе је на ватри; онда јој изранав¬ено и пуно опекотина тело
мазаху со¬у, па тр¬аху оmтрим четкама. Hапослетку јој мачем одсекоmе главу. H тако,
блаxена победоносица узиhе на небо.


С%ОМЕН СВЕТОГ О'А НА(ЕГ
ТЕОДОРА)
е2и.3о2 !о./ов.3и

Pодом Iрк, први епископ Pостовски, он постав¬ен за епископа 991. године. Pостовски
крај у то време јоm беmе насе¬ен незнабоmцима и светом Tеодору ва¬ало је да се
много потруди над nиховим просвеhеnем вером Христовом. Iруби и див¬и
незнабоmци много су јада задали светите¬у, много му увреда нанели, па га чак једном
и прогнали. Tада се свети Tеодор настанио у Сузда¬ској области, ту многе просветио
светлоmhу истините вере; и после многих апостолских трудова преставио се у Сузда¬у
1023. године. Свете моmти почивају у Сузда¬ској Fогородичиној саборној цркви.


115
С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
НИКАНДРА

3а веру своју у Христа пострадао мачем посечен.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МАРКА

Пострадао за Iоспода мачем посечен.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
НАВКРАТИЈА

Vченик светог Tеодора Студита; претрпео прогонство и заточеnе због поmтоваnа
светих икона; по повратку из заточеnа, на молбу патријарха Mетодија и царице
Tеодоре, примио се игуманства у Студитском манастиру, сабрао мноmтво монаха, и
својим неуморним трудом украсио манастир као неку баmту, пуну раскоmних руxа
врлина и миомира духа. Vпокојио се 16. априла 848. године.


С%ОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ТЕОФАНА

116
V младости преварен примио ислам. Hо он се убрзо раскаја и прими монаmтво.
Xелеhи да крв¬у откаје своје одречеnе од Христа, он се поче припремати на
мучениmтво и зато се одаде великим подвизима. Припремивmи се тако за мучениmтво,
он оде у Hариград и јавно објави да је хриmhанин. Tурци га ухватиmе и xестоко га
измучиmе: одераmе му коxу и месо у виду крста, отсекоmе му нос и уmи па га о
ченгеле обесиmе. 3атим га ук¬еmтиmе у гвоxhа и тако он сконча мученички за Христа
8. јуна 1559. године у Hариграду.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НЕ МАТЕРЕ НА(Е
МЕЛАНИЈЕ

V миру се преставила.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
АТРА

Vченик преподобног Oра Hитријског; подвизавао се у Eгипту; био узор строге
послуmности; упокојио се у миру у петом веку.


СА&ОР %РЕСВЕТЕ &ОГОРОДИ'Е И АР*АНГЕЛА МИ*АИЛА
" Со./е$и>"


117


НА%ОМЕНЕ,
1. Aнастасије I царовао од 491. до 518. године.
2. Јустин I царовао од 518. до 527. године.
3. Hесторијанство основао Hесторије, патријарх цариградски (од 428. до 431.
године). Oн је учио: Hсус Христос није истинити Fог веh само човек, син
Јоси]а и Mарије, само због светости xивота удостојен нарочите благодати
Fоxје и спасава нас не својим искупите¬ским заслугама, него једино учеnем и
примером. Hесторијанство осуhено на Tреhем Bасе¬енском Сабору у E]есу,
431. године.
4. Eвтихијанство основано цариградским архимандритом Eвтихијем. Oн је учио:
Hсус Христос је имао једну природу, и то боxанску, а човечанска природа је
била потпуно апсорбована боxанском. Oва јерес се стога називала и
моно]изитством (грчка реч µovoç ÷ један, и çuoiç ÷ природа). Oсуhена на IV
Bасе¬енском Сабору у Халкидону 451. год.
5. E]расије патријарховао од 523. до 527. године.
6. Празнује се 11. јануара.
7. Bегово xитије налази се под овим истим датумом.
8. Јерапо¬ се налазио у малоазијској области uригији.
9. Северијани - јеретици, неmто у измеnеном облику дрxали моно]изитску јерес.
Mа да су и они признавали у Hсусу Христу само једну природу - боxанску, ипак
су допуmтали у nој разна боxанска и човечанска својства. Tако, они су тврдили
да је тело Христово до васкрсеnа било као и наmе - трулеxно. Свој назив ова
јерес је добила од имена Севера, патријарха антиохијског (од 512. до 518. год.).
10. Свети Је]рем се преставио 545. године. Свети Симеон ¡ивногорац био је
боxанским откривеnем обавеmтен о nеговом престав¬еnу, и видео је nегову
свету дуmу где је Aнhели узносе на небо, о чему се подробно говори у xитију
св. Симеона ¡ивногорца под 24. мајем.
11. Свети Је]рем се у неким Синаксарима спомиnе и 7. марта.
12. Јован Хозевит добио је такав назив због лавре Хузивске, у којој се он
подвизавао. Tа се лавра налазила у пустиnи Хузив или Хозева, измеhу
Јерусалима и Јерихона, недалеко од низијске долине Јорданске. Oва лавра је
поникла у петом веку. Hме nеног оснивача није познато. Oва је лавра цветала
нарочито у mестом, седмом и осмом веку, када је особито била на гласу због
строгости xивота својих подвиxника. Јован је епископовао у mестом веку.
Спомен nегов Hрква празнује 3. октобра.
13. Iрад Јерихон налази се на западној обали реке Јордана, у врло плодној долини,
усред вртова, пуних палми, због чега се и називао "градом палми". Сада се на
месту старог Јерихона налази бедно сеоце Pиха, а постоји и ново насе¬е
Јерихон.
14. Pеч је о зем¬отресу који се догодио у Aнтиохији 526. године.
118
15. Iрад Eвхаита налазио се у северном крају Mале Aзије, недалеко од Hраклије;
данас - местанце Mарсиван.
16. Патријарх антиохијски; патријарховао од 561. до 572, па потом од 596. до 601.
године. Празнује се 20 априла.

G. ЈУНИ


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ О'А НА(ЕГ
КИРИЛА)
0!?ие2и.3о20 01е3.0$!и>.3ог

Bелики учите¬ црквени, свети Kирил Aлександријски беmе родом из Aлександрије, од
родите¬а правоверних и племиhског порекла, сестриh Tео]ила, патријарха
александријског.|1| Bаспитаnе Kирил доби изврсно: у непрекидном стицаnу мудрости
и у страху Fоxјем; он до саврmенства изучи грчку и римску световну мудрост, а и
духовну мудрост одлично изучи, непрестано изучавајуhи Fоxанска Писма. Vјак nегов,
патријарх Tео]ил, видеhи у nему велике способности и целомудрени xивот, уврсти га
у свој клир, поставивmи младог Kирила за архиhакона. H би свети Kирил као
миомирисан крин, посаhен у црквеном врту, цветајуhи непорочном чистотом и
умирисујуhи Hркву Христову богомудрим учеnем. A би он и ученик преподобног
Hсидора Пелусиота.
По смрти Tео]ила блаxени Kирил би од свију једногласно изабран за патријарха.
Поставmи патријарх,|2| он одмах истера нз града јеретике новацијане, који беху
слични ]арисејима, јер се граhаху праведни пред ¬удима, и тврhаху за себе да су чисти
и далеко од свакога греха, и ноmаху бело одело као знак свога тобоx непорочног
xивота, и учаху да човека, који је после крmтеnа пао у смртни грех, не треба примати
натраг у Hркву. Hема, тврhаху они, опроmтаја смртноме греху такога човека, осим да се
такав човек поново крсти.
Oва јерес води порекло од Hовацијана, који за цароваnа ¡екијева|3| беmе презвитер у
Pиму и xе¬аmе да постане папа после смрти за Христа убијеног свеmтеномученика
папе uабијана.|4| Aли он не успе у томе, поmто блаxени Kорнилије би изабран за
папу.|5| 3авидеhи Kорнилију, Hовацијан се срhаmе на nега и беmе му противник у
свему. V то време бејаmе велико гоnеnе незнабоxаца на хриmhане, и многи од
хриmhана, уплаmивmи се свирепих мучеnа, принесоmе xртве идолима; а затим,
119
долазеhи с покајаnем, они исповедаху грехе своје са сузама. Bидеhи покајаnе nихово,
свети папа Kорнилије примаmе их понова у свету Hркву, као mто и Христос прими
горко плачуhег Петра. Mеhутим, презвитер Hовацијан се против¬аmе папи, тврдеhи да
у Hркви Христовој не треба да се налазе они који се Христа одрекоmе и демонима
xртву принесоmе. При томе он ху¬аmе на светога папу, називајуhи га заједничарем
идолопоклоника. Oнда сам прекину опmтеnе са nим и, наmавmи себи неке
једномиm¬енике, начини се другим папом у Pиму. Tако пониче јерес новацијана.
Oд тада се новацијанска јерес стаде mирити свуда, па доhе и до Aлександрије, и
продуxи постојати тамо све до доба светог Kирила. Tу новацијани умноxиmе противна
православ¬у деловаnа: они понова крmтаваху оне који из православ¬а приступаху
nима, не допуmтаху други брак, и друга неразумна новачеnа беху у nима. - Oве дакле
јеретике, заједно са епископом nиховим Tеопемптом, свети Kирил протера из
Aлександрије у самом почетку свога патријарховаnа.
3атим се свети Kирил наоруxа и против нечистих духова, да их истера из обиталиmта
nихових. Јер недалеко од Aлександрије налазило се једно насе¬е, звано Kоноп, а близу
nега друго место, звано Mанутин. Tамо се налаxаmе стародревно идолиmте и
обиталиmте демона. Tо место беmе страmно, поmто тамо xив¬аху многи нечисти
дуси. Јоm и патријарх Tео]ил, док беmе у xивоту, xелео је да то место очисти од
демона и да га освети за славослов¬еnе Fога. Aли, заузет другим пословима, он не
успе да намеру своју приведе у дело. Свети Kирил пак, наследник Tео]илов на
александријском престолу, реmи се да то учини, па се усрдно мо¬аmе Fогу да му
подари виmnу помоh и силу за победу и прогнаnе нечистих духова из Mанутина. H
јави се светом Kирилу у виhеnу анhео Iосподnи, налаxуhи му да у Mанутин пренесе
чесне моmти светих мученика Kира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле.
Свети Kирил то учини убрзо: пренесе моmти светих у Mанутин, и подиxе тамо цркву у
име nихово. H нечисти дуси одмах биmе прогнани одатле, и то место постаде извор
исце¬еnа од моmтију мученичких.
Прогнавmи на тај начин невид¬иве демоне из предграhа Aлександрије, свети Kирил се
много стараmе да и сам град потпуно очисти од вид¬ивих демона, какви беху
христоненавидници Јевреји, којих издавна беmе врло много у Aлександрији. Јер јоm од
дана Aлександра Bеликог и од осниваnа Aлександрије тамо се доселиmе Јевреји, и
временом се намноxиmе у велико племе. Силно ненавидеhи Христа и христоимене
¬уде, они тајно и јавно чиnаху хриmhанима сваковрсне пакости и непријатности.
Phави и mкод¬иви беху за град гореспоменути јеретици новацијани, но несравnено
гори и mкод¬ивији беху ови непријате¬и - Јевреји, јер они не само изазиваху сваhе и
смутnе у граду, него и многобројна убиства и крвопролиhа приреhиваху. Призвавmи к
себи стареmине јеврејских синагога,|6| светите¬ Fоxји саветоваmе им да свој народ
обуздају и одврате од сличних злочина. Aли они не само не послуmаmе светите¬ев
савет, него загазиmе у јоm веhи злочин.
V граду беmе велика и прекрасна црква; звана Aлександровом, поmто је беmе подигао
епископ Aлександар.|7| Једнога дана Јевреји се договориmе, и наоруxаmе се као да hе
у рат. H кад се спусти ноh, они се растрчаmе по улицама градским, вичуhи на сав глас:
120
Aлександрова црква гори! uувmи то, хриmhани стадоmе излетати из својих домова и
трчати да гасе поxар у својој цркви. H који год хриmhани излаxаху из својих домова,
бездуmни Јевреји их одмах изненада убијаху или мачевима, или коп¬има, или
ноxевима, или нечим другим. H те ноhи би убијено мноmтво хриmhана.
Kад свану дан, сазнаде за тај поко¬ свјатјејmи патријарх Kирил, и силна га xалост
обузе. H захтеваmе светите¬ да се изведу на суд Јевреји - коловоhе поко¬а. Aли
градоначелник Oрест, иако хриmhанин по вери, помагаmе Јеврејима mтитеhи убице, јер
беmе непријате¬ски располоxен према светом патријарху. Tада се сам свети Kирил са
мноmтвом хриmhана упути к јеврејском збориmту, истера из града све Јевреје, куhе им
поруmи и синагогу запали. A градоначелник, пламтеhи гневом на светите¬а, стаде
злостав¬ати nегове сроднике, као и друге угледне граhане који беху на страни
патријарха. Tако он на тргу обнаxи и непоmтедно би честитог човека, Јеракса
граматика (÷ научnака). H изроди се велика несугласица измеhу градоначелника и
патријарха. Јер свјатјејmи патријарх mтиhаmе хриmhане, а градоначелник помагаmе
Јевреје. H сваки од nих писаmе цару Tеодосију Mлаhем|8| све дотле, док од цара не
стиxе нареhеnе, којим се забраnује Јеврејима да xиве у граду.
V то време на улицама града често су избијале побуне и метеxи, у којима су понекад
страдали и невини ¬уди. V Aлександрији xив¬аmе једна девојка по имену Hпатија,
кhи ]илосо]а Tеона. Oна беmе побоxна и врлинска, чувена по xивоту и мудрости, и
провоhаmе дане своје у девичанској чистоти и непорочности. A ]илосо]ији би научена
од оца свог Tеона јоm у младости својој, и толики успех показа у ]илосо]ији, да је
превазилазила све xиве ]илосо]е тога доба, као mто тврде за nу епископ
птолемаидски Сисиније и Суида, величајуhи је многим похвалама. Oна се не хте ни
удавати, да би се несметано бавила ]илосо]ијом и кnигом, а нарочито да би из ¬убави
према Христу чувала своје девичанство. H у Aлександрију се са свих страна стицаху
¬убите¬и ]илосо]ије, да виде премудру деву Hпатију и чују nене мудре речи. H беmе
она многима учите¬ица. Bу поmтоваху све духовне и световне власти, и сав народ, и у
многоме се дрxаху nених мудрих савета. Xелеhи да измири патријарха и
градоначелника, она одлаxаmе к обојици са кротоmhу и смиреnем, и мудрим речима
приволеваmе их на измиреnе. Свјатјејmи патријарх и сам траxаmе прилику да се
измири са градоначелником, али овај, зле нарави, није хтео ни да чује за измиреnе.
Једном када се Hпатија однекуда враhаmе колима својој куhи, миромрзиви побуnеници
је нападоmе, па, извукавmи је из кола, подераmе јој ха¬ине и на мртво избиmе. Aли се
nихова звероподобна јарост не заустави на томе, него се они острвиmе и на мртво тело
nено: исекоmе га на комаде, па спалиmе на месту званом Kинарон. - Kада xите¬и
града сазнадоmе за то, сви силно xа¬аху Hпатију, нарочито ¬убите¬и науке.
Mеhутим глас о метеxу и догаhајима у Aлександрији допре до монаха на Hитријској
Iори.|9| Tо им испуни дуmу ревноmhу, те се сабраmе око пет стотина nих, оставиmе
пустиnу и доhоmе у град са xе¬ом да заmтите патријарха. ¡огоди се да монаси
сретоmе негде градоначелника који је иmао на колима. H стадоmе викати на nега
кореhи га и руxеhи га, и називајуhи га јелином и идолопоклоником, јер је раније
припадао јелинској вери,|10| и тек недавно беmе примио крmтеnе у Hариграду. Један
од монаха баци се каменом на епарха и удари га по глави. Kада се на запомагаnе
121
градоначелникових слугу слеxе много народа, монаси се уда¬иmе од градоначелника,
а слуге nегове ухватиmе једнога монаха, по имену Aмонија. Iрадоначелник пак,
мислеhи да је патријарх наговорио монахе против nега, силно се разгневи и стави
Aмонија усред града на xестоке муке, у којима овај и умре. Сазнавmи за то, свјатјејmи
патријарх силно паhаmе духом, па посла те донеmе мучениково тело, и он га чесно
погребе.
Јевреји пак, протерани из града, начиниmе себи позориmте и игралиmте; па да би се
наругали Христу и увредили хриmhане, они направиmе дугачак крст, ухватиmе једног
хриmhанског дечка и нага распеmе на крст. Aли га за крст не приковаmе клинцима, веh
привезаmе конопцима. H дуго му се ругаху, смејуhи му се и п¬ујуhи га. 3атим га дотле
биmе док дечко не умре на крсту. H тако мученик Христов постаде подраxате¬
Христових страдаnа.
Сазнавmи за овај нови злочин Јевреја, свети Kирил писмом извести о nему подробно
цара. Oд цара, иако не брзо, ипак стиxе праведно нареhеnе. Према том нареhеnу,
коловоhе овог јеврејског злочина биmе каxnене, и епарх уклоnен са дуxности. A
светите¬ Христов Kирил, поmто уклони смутnе, злобе и непријате¬ства ¬удска, на
миру пасаmе поверено му словесно стадо Христових оваца.
Hо поmто се у Aлександрији утиmаmе описане смутnе, потом настаде у целом
поднебесју јоm веhа пометnа од Hесторијеве јереси, и светом Kирилу је требало да
покаxе јоm веhи подвиг. Јер у Hариградској цркви после кончине патријарха
Сисинија,|11| који беmе прејемник Aтика,|12| на патријарmијски престо би подигнут
Hесторије,|13| доведен из Aнтиохије, човек, како се мислило, добар по xивоту и вери,
али унутра потајни јеретик Oн је сејао меhу вернима семе јеретичког учеnа, као куко¬
по пmеници, спочетка не сам лично него преко својих једномиm¬еника. A јерес nегова
беmе хула на Христа Fога и на Пречисту ¡јеву Fогородицу, јер он бедник тврhаmе ово:
од ¡јеве Mарије родио се прост човек Христос, а не Fог, поmто утроба xенска није
могла родити Fога веh само човека; Fог Hогос се сјединио са човеком Hсусом од
тренутка зачеhа само благодаhу и обитавао у nему као у храму; стога ¡јева Mарија
није Fогородица веh Христородица.
Oву Hесторијеву јерес mирили су по народу две nегове присталице: епископ ¡оротеј и
презвитер Aнастасије, које он беmе довео са собом из Aнтиохије. Једнога празника,
говореhи поуку народу у саборној цркви цариградској, епископ ¡оротеј громко повика:
Kо Mарију назива Fогородицом, нека је анатема! - uувmи то, народ се узбуни, и одмах
настаде негодоваnе и метеx у цркви. H то би на велику саблазан вернима. Hсто тако и
презвитер Aнастасије говораmе народу: Hека нико не назива Mарију Fогородицом;
Mарија је била ¬удско биhе xенског пола, а од тела човечијег како се моxе родити Fог?
A када поводом тога би упитан сам Hесторије, он стаде јавно испо¬авати своје
безум¬е, и изригну отров својих ху¬еnа на Христа Fога и на Пречисту Mатер Bегову.
Ја не могу, говораmе он, називати Fогом онога коме, зачетом у утроби xене, бројаху
дане и месеце док се не наврmи време да буде роhен; нити hу назвати Fогородицом
xену која је родила телесног човека, једне природе са собом.
122
H настадоmе у народу распре и сваhе: једни се супроhаху јереси и не xе¬аху да опmте
са Hесторијем, а други се саблаxnаваху јеретичким умоваnем и примаху зловерје
јеретика. Tа јерес узруја не само Hариград, него и све крајеве зем¬е, јер зловерни
Hесторије са својим једномиm¬еницима написа многе кnиге у заmтиту свог јеретичког
учеnа, и разасла их у околне градове, и у најуда¬еније зем¬е, и у пустиnе к монасима.
Tиме он изазва такав раздор меhу хриmhанима, какав раније беmе изазвао зловерни
Aрије, који ризу Христову подера:|14| јер многи од духовенства и световnака поhоmе
за Hесторијем, као mто су раније многи иmли за Aријем.
Патријарх александријски свети Kирил, сазнавmи за јеретичко учеnе Hесторијево и за
успехе nегове проповеди, дуmа га веома заболе и, као верни слуга и добар војник
Христа Fога и Пречисте Mатере Fоxје, он се наоруxа против непријате¬а Христовог и
чврсто стаде за поmтоваnе Fога и Пресвете Fогородице. H показа да је истински
пастир оваца Христових, који будно бди над својим стадом и бори се са вуком. Hајпре
свети Kирил ¬убазно писа Hесторију, саветујуhи му да престане са таквим потхватом,
и да доброверјем исправи оно mто је зловерјем искварио.|15| 3атим, видеhи да се
Hесторије не поправ¬а, он му написа строгу посланицу, изобличавајуhи nегову
заблуду. Свети Kирил исто тако писа и клиру цариградске цркве и царскоме двору,|16|
да се не даду саблазнити Hесторијевим учеnем. После тога он упути посланицу папи
старога Pима Hелестину|17| и осталим патријарсима,|18| извеmтавајуhи их о јереси
Hесторијевој, и предлаxуhи им и молеhи их да саветују Hесторију да се покаје. Поред
тога, он упути писма свима епископима и властима разних зема¬а и градова, да се
чувају од Hесторијеве јереси. uувmи да је ова јерес и многе пустиноxите¬е захватила,
он и nима писа, објаmnавајуhи им дуmегубну mтету ове јереси и одвраhајуhи их од
прелаmhиваnа nоме. Једном речју, свети Kирил не престаде викати на овога вука, док
га сасвим не одагна од Христовог стада.
Mеhутим, Hесторије се не само од Kирилових посланица не исправ¬аmе, него у јоm
горе ствари ср¬аmе, јер стаде на муке став¬ати оне од духовенства и монаха који му се
супроhаху и не пристајаху на nегову јерес. Vједно с тим он се гнев¬аmе и беснијаmе
на светог Kирила, гордеhи се веома; иако сам јеретик, он светог Kирила називаmе
јеретиком. Oн измисли и многе лаxне и одвратне клевете против светог и праведног
угодника Fоxјег, и mираmе их по народу, хулеhи и беmчестеhи име Kирилово. Hо
светите¬ александријски не обраhаmе никакву паxnу на те клевете, веh се једино
стараmе о спасеnу самог Hесторија, као и осталих дуmа ¬удских, и о очиmhеnу Hркве
од јереси.
Hо и поред такве делатности светог Kирила, несторијанска јерес с дана на дан
растијаmе и mираmе се; па и многи епископи заразиmе се овим дуmегубним учеnем
јеретичким и постадоmе Hесторијеве присталице. Mеhу осталима, Hесторију указа
извесну подрmку патријарх антиохијски Јован,|19| који, иако не одобраваmе
Hесторијево учеnе, ипак моли Kирила да не придаје нарочиту ваxност Hесторијевим
речима. Hо, то није могло угасити поxар који беmе узео маха. Стога је било неопходно
да се, ради истреб¬еnа из Hркве тако великог зла, сазове Bасе¬енски сабор. Сазиваnе
Сабора подједнако су xелели и противници и присталице Hесторијеве, јер је свака
страна рачунала да hе на Сабору nено учеnе победити. H сам цар Tеодосије Mлаhи,
123
видеhи да је велики раздор узео маха у Hркви, пристаде на сазиваnе Bасе¬енског
сабора. Oдредивmи малоазијски град E]ес за место где hе одрxати Сабор, цар позва
све митрополите и епископе царевине да се о Педесетници 431. године саберу у E]ес.
При томе цар одреди комита|20| Kандидијана за свога изасланика на Сабору.
Hесторије, праhен mеснаесторицом епископа, допутова у E]ес убрзо после Vскрса; а
пред сам празник Педесетнице стиxе свети Kирил на челу педесет египатских
епископа. Oко четрдесет епископа доhе из околних градова малоазијских. Папа
Hелестин, не могуhи због болести и старости сам да путује на Сабор, посла као своје
изасланике два епископа и једног презвитера са наредбом да се дрxе светог Kирила. Hа
Сабор допутова око двеста епископа. Hо Јован антиохијски и други сиријски епископи,
који су у веhини били на страни Hесторија, не долаxаху. Eпископи који су доmли на
Сабор узалуд су их чекали до 21. јуна, и онда отпочеmе заседаnа, 21. јуна 431. године.
3бог предности свога престола, свети Kирило постаде председник Сабора, при чему
као сапредседници nему биmе одреhени Јувеналије јерусалимски|21| и Mемнон
е]ески. Hо зловерни Hесторије пројави против¬еnе састав¬еном Сабору и не
појав¬иваmе се на nему под изговором да hе чекати долазак Јована антиохијског и
сиријских епископа. Oци Сабора га трипут позиваmе да доhе на Сабор, али он упорно
одбијаmе. Tада Oци приступиmе испитиваnу Hесторијевих списа. H поmто их
паx¬иво испитаmе, Oци их осудиmе као јеретичке. Свети Kирил поднесе Сабору своја
писма Hесторију и другим лицима, у којима је изобличавао безбоxно умоваnе
јеретика; а поднесе и одлуке помесног сабора, одрxаног пре тога у Aлександрији. Oци
Сабора се сагласиmе са учеnем светога муxа, признавmи га православним и
богомудрим, и одобриmе одлуке помесног сабора александријског.
Mеhутим, у E]ес стиxе Јован антиохијски са сиријским епископима. Сазнавmи за ток
рада у Сабору, он, у заmтиту Hесторија, састави посебни сабор, на коме учествоваmе
Hесторије и све nегове присталице. Kомит Kандидијан, зараxен јересју, указа помоh
томе безаконом сабору, и на nему свети Kирил би неправедно оптуxен за јерес
аполинаријевску, која одриче Христу истинску човечанску природу, и тврди да Христос
нема човечанску дуmу веh уместо nе има Fоxанство. Kлевеhуhи лаxно светите¬а
Fоxјег, и оптуxујуhи га неправедно, присталице Hесторијеве се стараху да цара
придобију на своју страну. 3а прво време они успеmе у томе. Hар поверова nиховим
клеветама и нареди да се свети Kирил, заједно са блаxеним Mемноном, епископом
е]еским, баци у тамницу. Aли потом, поmто цар понова испита целу ствар, он увиде да
је праведни Kирил невин, и да су Kирилови противници лаxно и злобно оклеветали
Kирила, па васпостави храброг светите¬а и nеговог присталицу Mемнона у nиховим
дуxностима, величајуhи Kирилово трп¬еnе и кротост; а за јеретике нареди да их
обуздају.
Tако, свети Kирил понова стаде на чело светих отаца, сабраних у E]есу ради
расмотреnа Hесторијевих умоваnа. H на том Сабору свети оци исповедиmе и
утврдиmе стари догмат православне вере: да је Iоспод наm Hсус Христос, који се
оваплотио од Пречисте ¡јеве Mарије, истинити Fог, и да је Пречиста ¡јева Mарија, која
је Bега родила, истинита Fогородица.
124
Kада ова одредба Сабора би објав¬ена народу, велика радост настаде меhу
хриmhанима, и сви граhани града E]еса слав¬енички клицаху, не као некада: "Bелика
је ¡ијана E]еска!" (ср. ¡. A. 19, 23 - 29), него сасвим другачије: "Bелика је Пречиста
¡јева Mарија Fогородица!"
Hа Сабору Hесторије би осуhен као јеретик и богохулник; и не само би лиmен свога
чина, него и од Hркве Христове одлучен, и вечноме проклетству предат. Oвој саборској
одлуци придруxи се потом и Јован антиохијски са сиријским епископима. Hар пак
посла Hесторија у прогонство у најуда¬енију покрајину, која се звала Oасим. Tу он
умре страmном смрhу, јер остајуhи у јеретичком упорству без покајаnа, nему за
xивота би од црва изеден богохулни језик nегов.
Kолико пак Fоxјој Mатери беmе мрско Hесторијево ху¬еnе јеретичко, сведочи догаhај
о коме казује преподобни Јован у својој кnизи "Hуг духовни".|22| Једном, пиmе он, ми
доhосмо к презвитеру Kоломанске лавре|23| ави Kиријаку. H он нам исприча ово:
Једнога дана ја видех у сну где пред вратима моје келије стоји светозарна, прекрасна
¡јева, у пор]иру обучена, и са nом два световидна човека. H ја распознадох да је то
Bладичица наmа, Пречиста ¡јева Fогородица, а два човека с nом - свети Јован
Kрстите¬ и свети Јован Fогослов. H одмах изиhох из своје келије и, поклонивmи се,
молих је да уhе унутра и благослови моју келију, али она не хтеде. Hо ја Је дуго молих,
и говорах: Hека слуга Tвој, о Bладичице! не отиде од Tебе униxен и посрам¬ен! - H
многе друге молбе ја Јој упутих. A она, видеhи моје усрдно мо¬еnе одговори ми: Tи
имаm у својој келији непријате¬а мог, - како онда моxеm xелети да уhем у nу? -
Pекавmи то, Oна оде. A ја, пробудивmи се, стадох туговати и плакати. H размиm¬ах у
себи, да нисам mто у мислима својим сагреmио Пречистој ¡јеви, јер у мојој келији не
беmе никог другог осим мене. Hспитавmи себе подробно н најбриx¬ивије, ја не наhох
ниmта чиме сам Јој сагреmно. Hо видеhи да ме силна туга мори, ја узех једну кnигу, да
бих сс мало разонодио читајуhи је. Tо беmе кnига блаxеног презвитера јерусалимског
Hсихија,|24| коју бејах потраxио од nега за извесно време. Прочитавmи кnигу, ја на
крају nе наhох две беседе зловерног, и тако дознадох који је то непријате¬ Пресвете
Bладичице наmе Fогородице био у мојој келији. Tада се дигох и однесох кnигу ономе
mто ми је беmе дао, и рекох му: Vзми своју кnигу, брате; од nе сам имао виmе mтете
него користи. - A он ме упита, чиме ми је то nегова кnига нанела виmе mтете него
користи. Ја му онда испричах виhеnе које ми се догодило. A он, испунивmи се
боxанствене ревности, исече из кnиге оне две Hесторијеве беседе и саxеxе их у ватри,
говореhи: Hека не остане у мојој келији непријате¬ Bладичице наmе - Fогородице и
Приснодјеве Mарије.
Hе треба исто тако преhутати и то, како је светите¬ Христов Kирил, толико велики
угодник Fоxји, при тако великој светости својој, ипак имао у себи неmто руxно и
супротно богоугодниmтву, - да бисмо видели и чудесно исправ¬еnе nегово. Oн је без
разлога био гневан на светог Јована 3латоуста, светите¬ на светите¬а. Hо то не треба
да нас чуди, јер су и светите¬и, као ¬уди, подлоxни ¬удским слабостима. Једино је
Fог у свему саврmен, а од ¬уди нико не моxе бити саврmен сам по себи, сем ако не
прими од пуноhе Христове. Свети Kирил гнев¬аmе се на светог Јована 3латоуста не
само док овај беmе у xивоту, него га и после кончине nегове не хтеhаmе помиnати
125
меhу светима. Hо овај гнев светог Kирила беmе не из рhавости него из незнаnа. Јер је
он, с једне стране од свога ујака патријарха Tео]ила, а с друге - од других непријате¬а
3латоустових, слуmао много неоснованих клевета против овог васе¬енског светила, и
по безазлености својој веровао лаxи као истини. Јер је писано: Fезазлени верује свакој
речи (Прич. 14, 15). Патријарх цариградски Aтик, који је xивео пре Hесторија, писао је
Kирилу, саветујуhи му и молеhи га да име светог Јована 3латоуста упиmе у црквене
диптихе,|25| тојест у кnиге са именима светих. H сам Aтик спадао је раније меhу
непријате¬е 3латоустове, али касније, уверивmи се у невиност овог светог муxа, и
увидевmи свој грех према nему, покаја се. H ступивmи после Aрсакија на
патријарmијски престо цариградски, он уписа име 3латоустово у диптихе и, докле год
беmе xив, саветоваmе светом Kирилу у писмима да и он поступи тако исто. Aли га он
не послуmа, не xелеhи потценити значај сабора, сазваног Tео]илом|26| против светог
3латоуста.
Hсто тако и свети Hсидор Пелусиот, - роhак светог Kирила -, дубоко стар, видеhи
негодоваnе многих против светог Kирила зато mто 3латоуста иск¬учује из броја
светих, писао му је са великом слободом, саветујуhи му да непристрасно расмотри
разлоге свога гнева на невиног и светог муxа. "Пристрасност није далековидна, а
мрxnа уопmте ниmта не види - писао је свети Пелусиот у једном од својих писама
светом Kирилу. - Стога, ако xелиm да будеm чист и од једног и од другог недостатка,
немој изрицати непромиm¬ене пресуде, него подвргавај дела праведном суду. Јер и
Iоспод Fог, који зна све пре но mто се збуде и учини, благоволи сиhи с неба ка
градовима који сагреmиmе и прогневиmе Iа. Bика је, рече, у Содому и Iомору велика,
и греси су nихови веома велики. 3ато hу сиhи да видим еда ли све чине као mто вика
доhе преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Mојс. 18, 20-21). Oвако поступи Свевидац,
дајуhи нам пример да одмах не верујемо клеветничким речима, него да најпре сами
испитамо и увидимо да ли је то тако као mто нам се прича. Стога и ти не треба да се
гневиm, поmто претходно испитаm и наhеm да ствар због које се гневиm заиста
заслуxује гнев. Јер многи, који су с тобом били на Сабору у E]есу, отворено негодују
против тебе mто се неправедно гневиm на невиног. Oн је Tео]илов сестриh, говоре они
о теби, и подраxава nегову нарав, јер као mто он јавно показа своје безум¬е,
безразлоxно протеравmи с престола светог и бого¬уб¬еног Јована, тако и ти радиm,
потцеnујуhи славу протеранога, који се усто сада ни меhу xивима не налази".
V другом писму свети Hсидор Пелусиот овако пиmе светом Kирилу: "Mене плаmе
примери из Fоxанског Писма и приморавају ме да говорим и пиmем о ономе mто је
потребно. Јер, ако сам ја отац теби, као mто ти каxеm, онда се бојим осуде која снаhе
старозаветног првосвеmтеника Hлија mто није карао своје синове који су греmили; а
ако сам син теби, mто знам да јесам, онда се плаmим да ме не постигне казна која
постиxе Сауловог сина Јонатана зато mто оца свога, који је траxио враuбине, не
одврати од тога греха, а могао га је одвратити, нити учини оно mто је могао учинити.
3бог тога он први би убијен у рату. 3ато и ја, да не бих био осуhен, говорим теби оно
mто је корисно по тебе. H ти, да те Праведни Судија не би осудио, послуmај ме: одбаци
гнев свој који имаm према мртвом, да не би смутио xиву Hркву и раздор у nој
изазвао".
126
H јоm на другом месту свети Hсидор овако пиmе светом Kирилу: "Питаm ме о
околностима под којима је боxанствени муx Јован био изгнан. Hо ја не xелим да ти о
томе подробно пиmем, да не бих испао као човек који друге окрив¬ује и осуhује, јер
многобројне неправде према светите¬у преврmиmе сваку меру. Ја hу те са неколико
речи подсетити на нарав Eгипта коме си сусед:|27| он се одрече Mојсија, предаде се
]араону, нанесе ране смиренима, озлоједи трудбенике, подиxе градове и ускрати плату
радницима.|28| Vпраxnавајуhи таква дела, Eгипат произведе на свет безаконог
Tео]ила, који злато поmтује као Fога;|29| он са својим једномиm¬еницима нанесе
велике неправде светом Јовану, човеку бого¬убивом и Fога проповедајуhем. Hо, поред
свега тога, дом ¡авидов се утврhује и умноxава, а Саулов, као mто видиm,
изнемогава".
Tаква беху писма светог Hсидора Пелусиота светом Kирилу. Прочитавајуhи их, он
стаде увиhати свој грех. Hо особито га онда увиде, и потпуно се покаја, када би
устраmен следеhим виhеnем. Oн виде себе у неком месту, чудесно лепом и препуном
неисказане радости. Tу он виде прекрасне муxеве: Aврама, Hсака и Јакова, и друге
светите¬е, старозаветне и новозаветне. Bиде тамо и огроман пресветли храм, чију
лепоту није у стаnу језик ¬удски исказати, и чу у nему милозвучно појаnе
многобројних гласова. Vлазеhи у храм и дивеhи се срцем пуним ми¬а лепоти и
велико¬епију, Kирил угледа у неописаној слави Пречисту Bладичицу ¡јеву
Fогородицу, окруxену мноmтвом Aнhела. Bиде и светог Јована 3латоуста где на
почасном месту стоји близу Fогородице, блистајуhи свечудесном светлоmhу као анhео
Fоxји, и дрxеhи у руци кnигу својих учеnа, док га многи дивни ¬уди окруxују као
слуге nегове. Сви ти ¬уди беху наоруxани, и као готови за напад. H када Kирил хтеде
да припадне к ногама Fогородице, да Јој се поклони, на nега полете свети Јован са
оруxеносцима mто беху око nега, забраnујуhи му да се приблиxи Пречистој Mатери
Fоxјој и истерујуhи га из чудесног храма. Kирила спопаде страх и трепет видеhи
Јована где се ¬ути на nега и изгони га из храма. Hо утом он чу Пречисту ¡јеву
Fогородицу где се заузима код Јована и моли га да опрости Kирилу и да га не истерује
из храма, поmто се Kирил огреmио о nега не из злобе него из незнаnа. Hо, Јован, као
да не xе¬аmе да опрости Kирилу. Tада Пресвета Fогородица рече Јовану: Oпрости му
мене ради, поmто се он много потруди око чествоваnа мене, и прослави ме меhу
¬удима и назва Fогородицом. - Kада Пречиста Fогородица изговори ове речи, Јован се
одмах умири и одговори Fогородици: Pади Tвога заузимаnа, о Bладичице, праmтам му.
- H приmавmи Kирилу пријате¬ски, он га загрли и целива. H тако се они измириmе
један с другим у виhеnу.
После овог виhеnа свети Kирил се стаде силно кајати, и себе осуhивати, и себе
презирати mто је толико времена безразлоxно дрxао гнев против тако великог
угодника Fоxјег. H одмах сазва све епископе египатске, и устроји велико празноваnе у
част светог Јована 3латоуста, и записа овог боxанственог учите¬а васе¬ене у
црквеним кnигама меhу великим светите¬има. H тако би уклоnена мр¬а са светости
блаxеног Kирила, поmто сама Пречиста Fогородица униmти непријате¬ство меhу
слугама Својим. H од тога доба, па све до краја свога xивота на зем¬и, свети Kирил
величаmе светог 3латоуста.
127
Oстало време свога xивота свети Kирил проведе у великом богоугодниmтву, старајуhи
се не само о свом спасеnу него и о спасеnу многих, и упуhујуhи их на прави пут.
Причају о оваквом доxив¬ају из xивота светог угодника Fоxјег Kирила. V ¡оnем
Eгипту xив¬аmе неки старац, познат по свом светом xивоту. Hо као човек прост и
неук, он по незнаnу свом говораmе да је Mелхиседек|30| Син Fоxји. O таком умоваnу
nеговом би обавеmтен свјатјејmи Kирил, и он призва к себи тог старца. Hо знајуhи да
старац чини чудеса, и да му Fог испуnује сваку молбу, - а да о Mелхиседеку он мисли
неправилно само по својој простоти, - патријарх употреби оваку мудрост, да би га
извео на прави пут. Kротко се обраhајуhи старцу, он му рече: Aво, молим те, помози ми
да реmим једну недоумицу: с једне стране, расуhиваnе ме доводи до зак¬учка да је
Mелхиседек Син Fоxји, а с друге - неmто ми говори да то није тачно него је он обичан
човек и архијереј Fоxји. H ето, ја се налазим у сумnи поводом тога, и не знам чему да
се приклоним. Стога сам те нарочито позвао, да се помолиm Fогу, јер hе теби открити
Fог истину о томе, па hеm ме ти обавестити. - Vздајуhи се у свој богоугодни xивот,
старац смело одговори светом Kирилу: ¡ај ми, владико, бар три дана, и ја hу о овоме
упитати Fога, па hу те известити о ономе mто ми буде откривено.
Старац оде у своју келију и, затворивmи се у nој на три дана, он се мо¬аmе Fогу да му
открије истину о Mелхиседеку. H добивmи мо¬ено, он доhе к светоме Kирилу и рече
му: Mелхиседек је човек, а не Син Fоxји. Патријарх га упита: Oткуда знаm, оче? Oн му
одговори: Fог ми показа све Патријархе, сваког посебно; и ја видех све Патријархе како
пролазе испред мене од Aдама па до Mелхиседека. H Aнhео ми рече: Eто, то је
Mелхиседек. Fуди уверен, владико, да је заиста тако.
Свети Kирил се веома обрадова mто спасе дуmу тога старца и, заблагодаривmи,
отпусти га. Oтиmавmи, старац стаде проповедати свима, да је Mелхиседек човек, а не
Син Fоxји. Tако мудро угодник Fоxји упути неука на пут истине.
Поmто проведе на александријском патријарmком престолу тридесет и две године, и за
своје време потпуно очисти Hркву Христову од јереси, и написа много дуmекорисних
кnига, свети Kирил се упокоји у Iосподу, 27. јуна 444. године. При исходу nеговом
присуствоваmе сама Пречиста Mати Fоxија, поmто Јој он верно послуxи и јуначки се
за чествоваnе Bено бори. H свети Kирил је прибројен светом 3латоусту, да би заједно с
nим у ¬убави која никад не престаје предстојао како Христу Fогу тако и Пречистој
Fогоматери, са свима светима славеhи и величајуhи Bу и роhеног од Bе истинитог
Fога, у бесконачне векове, амин.


ЖИТИЈЕ %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
КИРИЛА &ЈЕЛОЈЕ4ЕРСКОГ

128
Преподобни отац Kирил роhен је и васпитан у Mоскви, од родите¬а високородних и
побоxних. Hа светом крmтеnу он доби име Kозма. Oд малена он би дат на изучаваnе
Светога Писма. Kао врло оmтроуман дечко, он веома напредоваmе у том изучаваnу
Fоxанских Knига, учеhи се у исто време путу спасеnа, јер он растијаmе у уздрxаnу и
чистоти. Aли, пре но mто постаде пунолетан, nегови родите¬и отидоmе из овог
привременог xивота. Vмируhи, они свога сина, дечака Kозму, уручиmе своме роhаку
велмоxи великога кнеза ¡имитрија Tимотеју.
Fлаxени дечак Kозма, имајуhи боxанствену чеxnу у срцу, xе¬аmе да постане монах, и
разгледаmе монаmка обиталиmта и начин xивота у nима, где би се угодно могао
спасавати, али га нико не смејаmе постриhи из страха од велмоxе Tимотеја. Xивеhи у
свету, Kозма показиваmе извесне зачетке монаmког xивота: стално је посеhивао цркву,
чувао чистоту и целомудреност, умртв¬ивао тело своје постом и уздрxаnем и
прихватао се сваке врлине. Bидеhи то у nему, Tимотеј се радоваmе томе, и веома га
¬уб¬аmе. A кад постаде пунолетан, Tимотеј му повери управу над својим домом као
верном, богобојаx¬ивом и, притом, сроднику. Aли он у дуmи својој размиm¬аmе, како
би могао постати монах, јер му боxанска ¬убав као огаn буктаmе у срцу. Hо ову тајну
он никоме не повераваmе, да не би господин nегов Tимотеј дознао и омео оствареnе
nегове намере. 3бог тога блаxени Kозма беmе у великој тузи. Pастрзан световним
бригама, и не знајуhи како да их се отараси, он се усрдно мо¬аmе Fогу, да га Oн на
који било начин избави xитејске вреве и приведе монаmком безмолвију, монаmком
молитвеном тиховаnу. H Iоспод, потпомаxуhи nегову намеру, промислом Својим
удеси те у Mоскву доhе игуман Mахриmчског манастира блаxени Сте]ан, човек
саврmен у врлинама, свима познат и од свију поmтован због богоугодног xивота свог.
Сазнавmи за nегов долазак, Kозма с радоmhу похита к nему, јер одавна слуmајуhи о
nему, xе¬аmе да га види. H припавmи к чесним ногама nеговим, он му лијуhи сузе
каза мисао своју, и мо¬аmе га да га замонаmи. Tебе, освеhена главо, говораmе он
блаxеном Сте]ану, одавна xелим да видим; и ево, сада ме Fог удостоји да видим чесну
светост твоју. Стога те молим, Iоспода ради, не одгурни мене греmнога, као mто ни
Христос не одгурну митара и блудног сина.
Преподобни Сте]ан, видеhи сузе nегове и добру xе¬у, познаде да hе он бити изврстан
сасуд Светог ¡уха. H стаде премиm¬ати на који би начин могао да га начини монахом,
поmто је знао да га велмоxа Tимотеј нипоmто неhе пустити у монаmтво. Aко ли га,
рече, известимо, он неhе допустити; а ако ли га станемо молити, неhе нас послуmати. -
Oнда он смисли оваку ствар: обуче га у монаmку одеhу просто, без пострига и
потребних завета и молитава, и надену му име Kирил. Па, оставивmи га у куhи где
беmе одсео, блаxени Сте]ан поhе сам к велмоxи Tимотеју. Kада овога известиmе да је
игуман Сте]ан доmао, он се обрадова, јер га веома почитаваmе. H уставmи, поклони
му се просеhи благослов. Подавmи му благослов, преподобни рече: Fогомо¬ац ваm
Kирил благоси¬а вас. A он га упита: Kоји Kирил? Hгуман одговори: Kозма, који беmе
ваm слуга, сада изволи постати монах, и Iосподу слуxити, и за вас се Fогу молити. - A
када он то чу, веома се и разгневи и растуxи, па јаросно стаде грдити преподобног
игумана Сте]ана. Hа све то преподобни стојеhи рече му: Oд Спасите¬а Христа
нареhено је: Iде вас приме и послуmају вас, ту останите; и ако вас ко не прими и не
129
послуmа вас, излазеhи оданде отресите прах с ногу својих за сведочанство nима (Mк.
6, 10-11).
Pекавmи то, преподобни Сте]ан оде од nега. A благочестива и богобојаx¬ива xена
Tимотејева Hрина, чувmи речи Сте]анове, или бо¬е - Христове, уплаmи се срцем, и
стаде убеhивати свога муxа да је он увредио светог човека, и да због беmчеmhеnа
угодника Fоxјег моxе на nихов дом изненада наиhи страmан гнев Fоxји. uуо си,
говораmе она своме муxу, страmне и уxасне речи Христове које он изрече, а за којима
у Eванhе¬у долазе ове речи Христове: Hакmе hе бити Содому и Iомору у дан Суда
(Mк. 6, 11). - A муx nен Tимотеј, покајавmи се за грех свој, убрзо посла к светом
Сте]ану, молеhи га да се врати к nему. Kада се светите¬ врати, Tимотеј припаде к
ногама nеговим просеhи опроmтај од nега. H у то време, по тајанственом дејству
Fоxјем, велмоxа Tимотеј се разнеxи срцем и изаhе у сусрет молби преподобнога:
допусти Kозми - Kирилу - да ради по својој во¬и. Oнда Kирил раздаде сиромасима све
mто имаhаmе, не остав¬ајуhи себи ниmта. A блаxеног Сте]ана мо¬аmе да га
постриxеnем уведе у монаmки чин.
Промиm¬ајуhи о ономе mто је корисно за новајлију, преподобни игуман Сте]ан одведе
Kирила у Симонов манастир и предаде га на постриxеnе архимандриту Tеодору, који
беmе сродник и ученик великог меhу оцима Сергија. A Tеодор беmе муx добродете¬ан
и мудар у духовним стварима, искусан и начитан, те је одлично знао да руководи оне
који иду к Fогу. Oн дакле постриxе Kозму и даде му име Kирил, као mто преподобни
Сте]ан беmе предназначио. V то време у Симоновом манастиру борав¬аmе неки
монах, по имену Mихаил, који касније постаде епископ града Смоленска. Oн
провоhаmе диван xивот по Fогу у молитвама, и постовима, и бдеnима, и у сваком
уздрxаnу. Bему архимандрит Tеодор повери новог инока Kирила, да га, као себе,
руководи путем mто води у царство небеско.
Kирил, видеhи испосничке подвиге свога старца, стаде подраxавати добро xитије
nегово, и свом дуmом беmе му послуmан. Tруhаmе се да ради све mто виhаmе да
старац ради, сматраmе пост као ситост, труд као одмор, наготоваnе зими као
загреваnе, сну се врло мало предаваmе, - тако мучаmе тело своје, потчиnавајуhи га
духу. Hе усуhујуhи се да иmта ради без старчева благослова и нареhеnа, он моли
старца да му нареди да се виmе пости од друге братије, те да једе сваког другог или
сваког треhег дана. Старац му то не допусти, веh му нареди да са братијом једе хлеба,
али не досита. A кад старац ноhу читаmе псалтир, он нареhиваmе овом ученику да
чини поклоне; и тако провоhаху ноh до клепаnа за јутреnе. 3а време пак свуноhног
стајаnа у келији, блаxеном Kирилу биваху разноврсна страmила и привиhеnа
hаволска, и то нарочито кад се старац налазио изван келије. Aли он Hсусовом
молитвом и крсним знаком, као моhним оруxјем, прогоnаmе невид¬иве духове. Oн о
томе обавеmтаваmе светог старца свог. A старац, соколеhи га, говораmе му да се не
боји демонских страmила, јер су ниmта.
Kод овог великог подвиxника Kирил проведе не мало времена у истинској
послуmности, немајуhи уопmте во¬е своје. 3атим по нареhеnу архимандрита он оде у
пекару на послуmаnе. Tу се стаде јоm виmе уздрxавати, и труд к труду са смиреnем
130
прилагати, радеhи виmе но mто му је налоxено. Свуноhно мо¬еnе, коме се он код
старца беmе навикао, не остав¬аmе; многе ноhи без сна провоhаmе; на јутарnем
богослуxеnу у цркви он се пре свих појав¬иваmе, и после свих излаxаmе; хране
узимаmе толико, тек да му тело од глади не изнемогне и не падне на зем¬у. Понекад је
тако јео, да братија не би дознала за nегово уздрxаnе. Пиhе му беmе једино вода, и то
тако да је увек био xедан. Сви му се див¬аху mто он беmе тако немилостив мучите¬
свога тела. 3ато и во¬ен беmе од свију. Јер, која то врлина не беmе у nему? Fезропотно
послуmаnе, hут¬ива кротост, дубоко смиреnе, и нелицемерна ¬убав према свима.
V то време преподобни отац наm Сергије, радонеmки чудотворац, јоm беmе у xивоту, и
понекад долаxаmе у Симонов манастир ради посете архимандриту Tеодору, своме
сроднику, и осталој братији. Aли прво залаxаmе у пекару к блаxеном Kирилу, и насамо
разговараmе с nим дуго о дуmевној користи. H беmе милина видети их како обојица
обраhују бразду дуmе: један сејаmе семе врлина, а други натапаmе сузама, да би се у
будуhем веку добила радосна xетва. H док су они дуго разговарали, архимандрит би
дознао за долазак преподобног Сергија, одмах са братијом долазио к nему, и примали
целив ¬убави у Христу. A свима беmе чудновато то mто преподобни Сергије одлази
једино Kирилу, а мимоилази остале свете па и самог архимандрита.
Поmто свети Kирил проведе у пекари не мало времена, би одреhен од настојате¬а на
другу слуxбу, у кујни; и тамо се он подвизаваmе као и на претходној дуxности трудеhи
се. Посматрајуhи огаn у кујни, он се сеhаmе вечних мука у огnу пакленом, и говораmе
себи: Tрпи, Kириле, овај огаn, да би могао избеhи тамоmnи. H од тога Fог му даде
толико умилеnе, да он ни хлеба није могао јести без суза, а понекад - ни речи
проговорити.
Bидеhи такво xив¬еnе nегово, братија гледаху измеhу себе на nега, не као на човека
веh као на анhела Fоxја. A он, видеhи да га братија цене и хвале, па xелеhи да сакрије
своју врлину, он се направи јуродивим, лудим. H стаде збијати mале и правити смеmке,
да га не би ценили и хвалили, веh да би га руxили и грдили. Oн во¬аmе срамоhеnе
виmе него поmтоваnе, и увреде виmе него похвале; и то из ¬убави према Христу, јер
Христа ради он све друго сматраmе за трице. Bидеhи га луда, братија имаhаху двојако
миm¬еnе о nему: једни сматраху да је памет изгубио, а други дрxаху да је упропастио
себе развратним xивотом. Oн пак под видом лудила труhаmе се сакрити велику
мудрост духовну која обитаваmе у nеговом срцу. Aрхимандрит му као неуредном и
развратном налагаmе епитимију: пост и уздрxаnе, четрдесет или виmе дана да једе
само хлеб и воду. A он то с радоmhу прихватаmе и изврmиваmе. Јер он баm то и
траxаmе, да своје произво¬но поmhеnе на које беmе навикао, врmи не произво¬но
него по настојате¬евом нареhеnу. A кад одреhени дани поста истекоmе, блаxени
Kирил се опет на нов начин направи лудим, само да би од настојате¬а добио јоm веhу
епитимију. H бивало је понекад, да му настојате¬ одреди: да mест месеци проведе на
сувом хлебу са по мало воде, које би узимао сваког другог или сваког треhег дана.
¡обијајуhи такве епитимије, па јоm и увреде, преподобни се много радоваmе духом;
јер као mто се горди радују слави и почасти, тако се смиреноумни веселе своме
беmчеmhу и униxеnу. H преподобни се прав¬аmе лудим све док nегова намера не би
131
откривена: да он то чини ради смиреnа. A кад се настојате¬ потпуно убеди у то, он му
виmе не налагаmе епитимије, макар Kирил и чинио mто јуродиво. Потом се у
преподобног Kирила појави xе¬а, да се ослободи слуxбе у кујни и борави у келији
безмолвно, еда би помоhу безмолвија, помоhу молитвеног тиховаnа стекао mто виmе
умилеnа. Aли он не хтеде говорити о томе настојате¬у, да не би био као онај који иmте
во¬у своју, веh то препусти бризи Пречисте Fогоматере, према којој имаhаmе велику
¬убав и веру, и сву наду своју полагаmе на Bу. Oн се помоли Bој, да Oна то уреди како
је најкорисније по nега. H би то уреhено на овај начин: архимандрит заxеле да му се
препиmе нека кnига; па знајуhи да блаxени Kирил уме добро писати, нареди му да
остави посао у кујни, и да седи у келији и преписује кnигу. Bидевmи у томе да је
Пречиста Mати Fоxја услиmила nегову молитву, он Јој узнесе благодарност, и с
радоmhу прихвати келејно безмолвије, келејно молитвено тиховаnе. Преписујуhи пак
одреhену кnигу, он не напуmтаmе своје уобичајено молитвено правило: молити се
много, и проводити ноhи без сна у псалмопјенију и коленопреклоnеnу. Hо после
извесног времена он увиде да му борав¬еnе у келији умаnи оно умилеnе које је он
имао док је у пекари и кујни радио. Стога опет стаде молити Пречисту Fогородицу, да
му подари првобитно умилеnе. H после неког времена настојате¬ га поново посла у
кујну на послуmаnе. Свети Kирил се веома обрадова томе, и подухватаmе се многих
подвига, те тиме веhе умилеnе стицаmе. A проведе на тој слуxби девет година у
великим трудовима и злопаhеnима. Јер даnу се крај ватре пекао, а ноhу од хладноhе
смрзавао; и за то време он не метну коxух на тело своје. По истеку тих година,
архимандрит га узе из кујне и одведе к архијереју, те би рукополоxен за свеmтеника,
иако свети Kирил то није хтео. Kао свеmтеник он је своју чреду дрxао, али од
послуmничког трудо¬уб¬а свог у манастирским пословима он није одступао: јер кад
год је имао слободног времена, он је одлазио у кујну или у пекару, и тамо радио,
одајуhи се све веhем смиреnу пред стареmинством које га је очекивало, по речи
Iосподnој: Kоји хоhе да буде старији меhу вама, нека буде свима слуга (Mк. 10, 44).
После тога архимандрит Симонова манастира блаxени Tеодор, муx достојан чести, би,
по Fоxјој во¬и, изабран за архијереја на престолу Pостовске архиепископије, а на
nегово место у Симоновом манастиру за архимандрита сви силом узведоmе
преподобног Kирила и за стареmину поставиmе, иако се он са много суза отказивао од
тога.
Поставmи стареmина, преподобни Kирил се одаде врло многим трудовима, имајуhи на
уму Спасите¬еве речи: Kоме је много дано, много hе се искати од nега (Hк. 12, 48);
Tако да се светли ваmа светлост пред ¬удима, да виде ваmа добра дела, и славе Oца
ваmега који је на небесима (Mт. 5, 16). Vправ¬ајуhи добро манастиром, он се никада не
понесе миm¬у због зваnа свог, нити своје уздрxаnе умаnи, него воhаmе xивот као
раније, чувајуhи ]илосо]ију свога смиреnа. Према свима, и великима и малима, он
показиваmе нелицемерну ¬убав, и све с радоmhу примаmе, старије као браhу а млаhе
као децу своју. Стога и сам беmе од свију во¬ен, поmтован и слав¬ен. Mноги и од
кнезова и велмоxа долаxаху к nему ради поуке. Hо видеhи како му се наруmава
безмолвије, молитвено тиховаnе, он стаде туговати и xалити; стога и помиm¬аmе да
напусти стареmинство, и да се повуче на безмолвије у келији.
132
После неког времена он то и учини: напусти архимандритско зваnе, отиде у своју
преhаmnу келију, и затвори се у nој, не попуmтајуhи ни на какве молбе. Јер данима и
данима многа братија долаxаху к nему и са сузама изливаху своје молбе, да не
напуmта управу свете обите¬и. Aли он их никако не хте послуmати. Hо поmто обите¬
није могла бити без настојате¬а, узведоmе на архимандритство неког јеромонаха
Сергија, званог Aзаков, који касније постаде епископ рјазански. Свети пак Kирил стаде
безмолствовати у својој келији. Aли се не могаmе сакрити град mто на гори стоји, нити
свети¬ка утајити под поклопцем. Јер уколико он беxаmе од ¬удске славе, утолико га
Fог виmе прослав¬аmе, говореhи: Прославиhу онога који мене слави. Стога са разних
страна и из разних градова долаxаху к nему на савет многи духовници и световnаци.
A nегова реч беmе со¬у разума зачиnена, и благодат се Fоxија изливаmе из уста
nегових, те га сви у сласт слуmаху. Bидеhи то, архимандрит Сергије Aзаков, стаде му
завидети, јер сматраmе да га посетиоци блаxеног Kирила омаловаxаваху. H роптаmе
веома због тога, јер завист не зна да цени оно mто је корисно. A преподобни Kирил,
дознавmи за архимандритово роптаnе против nега, не увреди се нити му mто
приговори. Hезлобив и праведна срца, он даде места гневу и отиде одатле у манастир
Pоxдества Пречисте Fогородице, звани Стари, и тамо обитаваmе. A xуhаmе свом
дуmом, да се повуче негде далеко од света у пустиnу, и свагда се о томе мо¬аmе Fогу и
Пречистој Fогоматери. H гледајуhи у икону Пресвете Fогородице, он говораmе:
Пречиста Mати Христа Fога мог, Tи знаm да од младости своје ја сву наду своју по
Fогу полоxих у Tебе, стога ме Tи, како знаm, упути и каxи ми пут којим да поhем, и
покаxи ми место подесно за спасеnе. - Tако се он често мо¬аmе са сузама, и ускоро
доби мо¬ено: јер Iоспод испуnује во¬у оних који Iа се боје, и заједно са Пречистом
Mајком Својом услиmава nихову молитву.
V преподобног Kирила беmе обичај да сваке ноhи чита Aкатист Пречистој ¡јеви
Fогородици пред Bеном свечесном иконом. Tако једне ноhи, када он по обичају свом
читаmе Aкатист са срцем препуним чеxnе за пустиnачким xивотом, и молеhи се о
томе са уздисаnем, и када доhе до оног места у Aкатисту где се вели: "Bидевmи
необично Pоhеnе, уда¬имо се од света преневmи на небо ум свој", nему се од ових
речи разли по срцу умилеnе, и он застаде са читаnем. H размиm¬аmе у себи како се
Iоспод Христос, неизмеран величином Fоxанства Свог, јави на зем¬и у телу као
смирени човек, да би узвео к висини боговиhеnа оне који се из ¬убави према Bему
уда¬ују из света. H распири се у nему претопла xе¬а да се из ¬убави према Fогу на
сваки начин уда¬и из света у пустиnу. H стаде усрдније са сузама молити Iоспода и
Iоспоhу ¡јеву Fогородицу, да га науче како да се спасе. H одмах чу диван глас изван
келије који му са велике висине из ваздуха говораmе: Kириле, изиhи одавде и иди на
Fело Језеро, и наhи hеm добар покој, јер ти тамо уготових место на коме hеm се спасти.
- Oтворивmи брзо оканце своје келије, преподобни угледа велику светлост где сија с
неба ка северној страни, где се налази Fело Језеро, и својим зрацима као прстом
показује му место где се има настанити. H стојеhи уxаснут, светите¬ гледаmе и својим
очима посматраmе показивано му место као да је близу, иако се налазило у далеком
крају. H он посматраmе то место, све док она чудна небеска светлост не заhе од очију
nегових. A кад се ово виhеnе заврmи, он обрете срце своје испуnено радоmhу и
миром, н разумеде да Пречиста Fогоматер не одбаци nегова мо¬еnа. H са великом
133
благодарноmhу читаmе Aкатист, и сву ноh ту проведе без сна, молеhи се у топлоти
духа; и са див¬еnем размиm¬ајуhи о гласу и виhеnу, он се весе¬аmе славеhи Fога.
Свети Kирил имаhаmе духовног брата, по имену Tерапонта, који му беmе веран и мио;
они беху заједно постриxени у монаmтво. Oвај Tерапонт бивао је и на Fелом Језеру. H
свети Kирил га распитиваmе, има ли на Fелом Језеру место, где би инок могао
безмолствовати, молитвено тиховати. Tерапонт му казиваmе да тамо има много добрих
места за самоhу. Поmто се договориmе, они обојица изиhоmе из манастира и кренуmе
путем ка Fелом Језеру, уздајуhи се у Fога. После многодневног путоваnа они стигоmе
у Fелојезерски крај. H обилаxаху разна пуста места, и ниједно се не допаде
преподобном Kирилу, док не наиhоmе на оно место које искаху према указаnу у
виhеnу, на коме се сада налази манастнр. Hаиmавmи тамо, преподобни Kирил одмах
познаде то место, и оно му се веома допаде. H сатворивmи молитву, рече: Eво покој
мој; овде hу се настанити, поmто Пречиста Mати Fоxја изабра ово место. Fлагословен
од сада и до века Iоспод Fог који услиmи мо¬еnе моје. - H одмах пободе крст на том
месту, и одслуxи 3ахвални канон у славу Пречисте Fогородице. H тада исприча
Tерапонту о виhеnу које је имао у манастиру о овом месту. Oнда обојица
заблагодаривmи Fогу и Пречистој Fогоматери, настаниmе се ту. H најпре ископавmи
себи малу келију у зем¬и, они проxивеmе неко време заједно. 3атим се по договору
раздвојиmе, поmто је блаxени Kирил xелео потпуно безмолвије. Kирил дакле остаде
на истом месту, а Tерапонт се уда¬и одатле за петнаест поприmта. H наmавmи себи
згодно место, настани се на nему Fога ради. Tу он, када се потом сабраmе к nему
братија, подиxе манастир и сагради цркву у име чеснаго Pоxдества Пречисте
Fогородице. H сада се тај манастир, благодаhу Fоxјом проmирен и увеhан и
изванредно уреhен, назива Tерапонтов.
Mесто оно, где се преподобни Kирил настани, беmе густа борова mума, без икаквог
насе¬а ¬удског у близини. Fеmе то место дивно и заокруг¬ено, ограhено наоколо
водом као бедемом. H xив¬аmе тамо свети отац у келији, ископаној у зем¬и,
проходеhи испосничке пустиnачке подвиге и војујуhи против невид¬ивог противника.
Hо после извесног времена нека два хриmhанина, ходеhи по тој пустиnи, обретоmе
овог светите¬а и удивиmе се тако суровом пустиnачком xивоту nеговом. H много се
користиmе од богонадахнутих речи nегових. Потом стадоmе често долазити к nему,
xелеhи гледати светозарно лице nегово, удостојавати се благослова nеговог, и духовно
се користити. H доноmаху старцу понуде. A имена nихова беху ова: Aвксентије,
прозван Bрана, и Mатеј звани Kукос, који касније постаде црквеnак те обите¬и. Tи
¬уди казиваху ово: Пре много година зем¬оделац неки, по имену Hсаија, xив¬аmе
близу оног места где се свети Kирил настани. Tај Hсаија, и они mто беху с nим, често
слуmаху на том месту звоnеnе звона и дивно појаnе, и то нарочито неде¬ом и
празником. Па не само Hсаија, него и други ¬уди, пролазеhи поред тог места, често су
чули звона и певаче где поју. Стога су често пута свраhали на то место да виде, откуда
се то чују звона и појаnе: гласове дакле чујаху, али очима ниmта не виhаху. H одлаxаху
са тог места задив¬ени и запрепаmhени, увиhајуhи да је посреди неmто загонетно.
Са овом двојицом споменутих ¬уди, Aвксентијем и Mатејем, преподобни обилаxаmе
једнога дана ту пустиnу. A ненавидник добра, hаво, поmто никаквим привиhеnима и
134
утварама није могао уплаmити преподобног, јер све то за преподобног беmе слабије од
паучине, и знајуhи да hе одатле бити отеран преподобним Kирилом, измисли против
nега овакву замку: по попуmтеnу Fоxјем, он наведе на nега теxак сан, те светите¬,
морен сном, не могаmе путовати, него xе¬аmе да прилегне и отпочине. H рече оној
двојици ¬уди mто беху с nим: Поседите ви ту, док ја мало одспавам. A они му рекоmе:
Hди, оче, у келију, па се тамо одмори. Hо отац, савладан сном, и неспособан да иде,
притом видеhи да је место добро за одмор, прилеxе да мало одспава. Aли чим заспа,
неки страmан глас разбуди га, говореhи му: Fеxи, Kириле, беxи! - Tргнувmи се од тог
необичног гласа, и престравивmи се, он побеxе са тог места, и у том тренутку паде
једно огромно дрво баm на место где је светите¬ леxао. H разумеде преподобни да је
то била hаволова замка. H стаде од тога времена да бива буднији и обазривији, и
мо¬аmе се Fогу и Пречистој Mатери Bеговој, да се уклони од nега теxина сна. H би
му по молитви nеговој; и он много пута дан и ноh провоhаmе без сна, нимало не
задремајуhи. Hоhу дакле он на молитви стајаmе, а даnу се труhаmе радеhи рукама:
mуму раскрчаваmе, и раmчиmhаваmе место које беmе у густој mуми врло тесно,
xелеhи да посеје неmто, да би се хранио од зноја лица свога и од труда руку својих.
Једном преподобни набра много сувог граnа, па га запали; а hаво подиxе велики ветар,
те дим са пламеном опколи преподобнога са свих страна, и не знаhаmе куда да беxи,
поmто велики дим беmе прекрио место. Bидеhи себе у тако неочекиваној смртној
опасности, светите¬ завапи ка Fрзој Помоhници - Пречистој ¡јеви Mарији
Fогородици, и одмах се појави неко који га узе за руку и рече му: Хајде за мном! - H
извевmи га неповреhеног из огnа, тај постаде невид¬ив. Tако помоh Пресвете
Fогородице брзо избави слугу nеног од неочекиване опасности.
После тога доhоmе к nему из Симонова манастира два брата, 3аведеј и ¡ионисије,
драги преподобноме и nегови једномиm¬еници. Vгледавmи их, преподобни им се
веома обрадова, и прими их у саxив¬еnе с nим. 3атим стиxе неки Hатанаил, који
касније постаде келар те обите¬и. H друга братија стадоmе притицати к светите¬у
ради духовног изграhиваnа. Јер срце nегово, добро обраhено благодаhу Светога ¡уха,
пруxаmе слатке плодове учеnа. 3ато га долазници мо¬аху да остану код nега и да им
он буде отац: xитије nегово беmе чудесно, и реч богонадахнута. Hо он одбијаmе да
буде наставник, називајуhи себе недостојним и греmним. Aли, побеhиван брато¬уб¬ем
и xе¬ом за спасеnем дуmа ¬удских, он стаде примати братију. H братија прав¬аmе
себи мале келије, и xив¬аху поред nега у Fогу.
uовек неки, по имену Aндреј, чије xилиmте не беmе сувиmе далеко од те пустиnе,
стаде ненавидети преподобног Kирила и nегове монахе mто се настаниmе тамо.
Хуmкан hаволом, он доhе једне ноhи са намером да запали светите¬еву келију. H кад се
приблиxи келији, изненада га спопаде велики уxас, и он побеxе од страха. Hо идуhе
ноhи он опет доhе, метну огаn уза зид, па се уклони, и из далека посматраmе да види
када hе се упалити келија са оцем у nој. Aли огаn, став¬ен уза дрвени зид, одмах се
угаси, као да је био став¬ен уз камен или уз лед. Hо тај Aндреј много пута чиnаmе то
исто, долазеhи у разна времена дубоко у ноh, али без икаквог успеха: јер га или страх и
уxас спопадаху, или се огаn став¬ен уза зид гасаmе. Јер Пречиста Mатер Fоxија
чуваmе неповреhеним од огnа не само слугу свог блаxеног Kирила веh и труд руку
nегових. 3атим се тај човек освести и, увидевmи свој грех, уплаmи се да га изненада не
135
снаhе каква казна Fоxја, па прибеxе с покајаnем к преподобноме, и исповеди
подробно свој грех лијуhи сузе. Светите¬ му даде корисне савете и, препоручивmи му
да убудуhе не слуmа враxија лукава наговараnа, подари му опроmтај и отпусти с
миром. A сам стаде појати 3ахвални канон Покровите¬ки својој - Пречистој ¡јеви
Fогородици. После пак кратког времена тај Aндреј понова доhе к светите¬у са молбом
да га прими у своје братство и постриxе за монаха. Преподобни га прими, и постриxе
га. Vдостојивmи се монаmког чина, он провоhаmе време у послуmаnу, непрестано се
кајуhи за преhаmnе грехе своје, и свој братији исповедаmе како је хтео да запали
обите¬.
Oко преподобног Kирила братија се умноxаваху из дана у дан, јер многи долаxаху к
преподобноме са свих страна, једни ради савета а други да би остали у манастиру.
Преподобни пак, угледајуhи се на Iоспода који је рекао: Oног који долази к мени неhу
истерати напо¬е, - примаmе оне који су били во¬ни да се ради Fога труде и подносе
пустиnске теmкоhе. H зидаху се келије, и изграhиваmе се манастир, и установ¬аваmе
се опmтеxиhе за све трудбенике; и све mто им беmе потребно они зараhиваху трудом
својим. V братије се појави xе¬а да подигну цркву, али се меhу nима не наhе искусних
дрводе¬а, а ¬удска насе¬а беху далеко од nих. Стога се они веома оxалостиmе. A
преподобни Kирил, навикнут да се у свима нево¬ама и нуxдама ослаnа на во¬у и
промиm¬аnе Пречисте ¡јеве Fогородице, од које је увек добијао оно mто је молио, и
овом приликом сву наду полоxи на Fогоматер. 3ато се са поуздаnем помоли Bој. H
убрзо доhоmе дрводе¬е, ни од кога позвани; и би подигнута изванредна црква у име
Пречисте ¡јеве Fогородице, у част nеног Vспеnа.
Пронесе се глас меhу xите¬е око Fјелојезерске пустиnе, да се у Fелојезерској пустиnи
скуп¬ају монаси, и да се манастир изграhује, и да је црква веh подигнута, и чуhаху се.
A помиm¬аху да је Kирил донео са собом велика богатства. Па кад јоm дознадоmе да
је он био архимандритом у Симоновој обите¬и, они изведоmе зак¬учак да су му тамо,
док је био на власти, притекла огромна богатства. A неки бојарин, по имену Tеодор,
нахуmкан hаволом, посла разбојнике да нападну обите¬ и оп¬ачкају Kирила.
Pазбојници кренуmе, и када предвече не беху веh одвеh далеко од манастира, они,
чекајуhи ноh, угледаmе око манастира мноmтво ¬уди, од којих неки гаhаху стрелама а
други се нечим другим бав¬аху. Сакривени у густој mуми, разбојници посматраху из
далека те ¬уде, очекујуhи да се они разиhу од манастира. Tако разбојници чекаху до
поноhи, и виmе, али они ¬уди нити се разилаxаху нити спаваху, веh остајаху око
манастира као да га чувају. Pазбојници онда вратиmе се, не урадивmи ниmта. Hо идуhе
ноhи они опет доhоmе, али сада угледаmе много виmе ¬уди него проmле ноhи, који
беху као војници наоруxани и гаhаху стрелама. Pазбојници се уплаmиmе, па отидоmе
натраг, и известиmе о томе бојарина. Oвај помисли да је неки од велмоxа са мноmтвом
слугу доmао к преподобноме ради благослова и молитве, па се задрxао код nега тих
ноhи. H посла Tеодор једног непознатог човека у манастир, да тачно дозна ко је то био
у манастиру јуче и прекјуче. Oвај дознаде да веh виmе од неде¬е дана нико није
долазио у манастир. H тако обавести бојарина Tеодора. uувmи то, бојарин се уједно и
зачуди и препаде, јер га то увери да Fог mтити слугу свог. Hо бојеhи се да га не
постигне казна Fоxја mто је хтео да учини зло угоднику Fоxјем, бојарин брзо оде к
светите¬у, и кајуhи се исповеди му са сузама грех свој. Tом приликом он исприча
136
светите¬у mта видеmе разбојници око манастира. A преподобни Kирил га посаветова
речима из Светога Писма, опрости му, и рече му: Bеруј ми, чедо Tеодоре, ја ниmта
друго немам осим ове подеране рубине коју видиm на мени, и неmто мало кnиxица. -
Tеодор се удиви убоmтво¬уб¬у и добродуmности преподобнога, и отиде дому свом
благодареhи Fогу mто му не допусти да нанесе неправду угоднику Bеговом и да падне
у толики грех, и у руке врага - погубите¬а. Oд тога доба Tеодор стече велику ¬убав и
веру према светите¬у, и имаhаmе га не као човека веh као ангела Fоxја. H посеhујуhи
преподобнога ради благослова, он му је доносио оно mто му је било потребно, и
никада празних руку није одлазио к nему.
¡ок су се гласови о слави преподобнога Kирила mирили свуда, и многи долазити к
nему, доhе у nегову обите¬ неки инок Hгnатије, велики у врлинама и строxијег
xивота од других. H поред блаxеног Kирила он би други образац свој братији.
Iоворило се о том Hгnатију да за тридесет година свога монаmтва никада није легао да
спава, веh је или просто стојеhи или мало седеhи кратким дремаnем отарасивао се
спаваnа. Eто такав муx, и nему слични подвиxници, налаxаху за добро да xиве поред
преподобног Kирила због богоугодничког xивота nеговог.
Vстав и начин xивота монаmког у обите¬и преподобног Kирила беmе овакав: у цркви
нико ни с ким није смео разговарати, нити излазити пре заврmетка богослуxеnа; сваки
је имао стајати са страхом на свом одреhено месту и реду, и паx¬иво пратити
богослуxеnе; к Eванhе¬у и светим иконама приступало се ради поклоnеnа по
стареmинству, да се не би стварао неки неред. H сам блаxени настојате¬, стојеhи у
цркви, никада се није наслаnао на зид, нити неблаговремено седео, ма да му ноге од
стајаnа беху као стубац. Hсто тако се и у трапези будно чувао потребни поредак: сваки
је седео на свом месту кротко и hутке, и нико се није чуо осим чтеца. Fратија су свагда
имали три јела, осим посних дана, и дана у које се пева Aлилуја; у те дане братија су се
уздрxавали по своме нахоhеnу, и према моhи: неки је јео сув хлеб, а неки је цео дан
проводио без хране. Hастојате¬у се у трапези давала иста храна као и братији, и исте
количине, али преподобни никада није јео до сита. Поmто би устали са трпезе, и
узнели благодарност Fогу, сваки је hутке одлазио у своју келију, не ступајуhи ни с ким
у разговор, нити улазеhи у келију један другоме, осим крајnе потребе. Једном се
догоди да један брат, по имену Mартинијан, изиmавmи из трапезе, поhе к другоме брату
неким послом; видевmи то, преподобни га позва к себи и упита: Kуда си поmао? Oвај
му одговорио: Hмам посла код брата, и зато хтедох да идем к nему. Старац онда, као
кореhи га, рече му: Tако ли ти чуваm манастирски ред? Hиси ли могао прво иhи у своју
келију, обавити прописану молитву, па онда, ако ти је нуxно, отиhи к брату?
Mартинијан, као осмехнувmи се, одговори: Oче, када уhем у своју келију, виmе не могу
изаhи. Светите¬ му на то рече: Tако увек ради: прво иди у келију, и келија hе те
научити свему добром.
V обите¬и тој дрxаmе се и овај поредак: ако неки брат добије писмо или поmи¬ку, он
је писмо нераспечаhено, и поmи¬ку неотворену, носио к оцу; исто тако, ако је неко
xелео да пиmе коме ван манастира, он то нипоmто није смео чинити без очевог
одобреnа. V келији није било допуmтено имати иmта осим најнуxнијих ствари, нити
mто називати својим, него, по речи апостола, све им беmе заједничко; новац се меhу
137
братијом није ни спомиnао; постојало је заједничко манастирско складиmте, из кога су
сви добијали оно mто им треба. V келији није било слободно имати ни парче хлеба,
нити икакво пиhе; кад је ко бивао xедан, одлазио је у трпезу, и тамо с благословом
уто¬авао xеh своју. H ако би се коме десило да уhе у келију кога брата, он у nој ниmта
није могао видети сем икона, кnига, и суда са водом за умиваnе руку. Hа тај начин
братија беху слободни од сваког пристраmhа; једина nихова брига бејаmе: угодити
Fогу, имати меhу собом ¬убав и смиреnе, и трудити се за заједничке потребе. Kако на
црквено богослуxеnе, тако и на манастирски посао, сваки са усрhем хитаmе,
претичуhи један другога, ко би био први; и сваки мар¬иво раhаmе према моhи својој,
јер не као ¬удима него као Fогу раhаху. V сваком пак заједничком послу дрxаху се и
тога, да не буде меhу nима никаквог пребациваnа, нити какве празне речи, него да
сваки ради hутке, чувајуhи своју духовну ]илосо]ију, и да сваки сматра као да пред
очима свевидеhег Fога стоји и ради. A ако је ко хтео говорити, могао је то чинити, и то
само из кnига, на корист осталој братији, нарочито неписменима.
Постојаху и многе друге уредбе, корисне братији за богоугодни xивот. Hачин и меру
правила свакоме је давао преподобни отац; и није се меhу nима могао видети нико да
има своју во¬у и своје умоваnе, него сви без поговора и роптаnа изврmиваху
настојате¬еву во¬у као Fоxје нареhеnе. Kоји су знали рукоде¬е, сву су своју
израhевину односили у заједничко складиmте, ниmта без благослова не задрxавајуhи
себи; нити је пак било потребе да ко mто задрxава себи, поmто су сви добијали из
опmтег складиmта: одеhу, обуhу и све остало mто им треба. H сам преподобни није
никако волео да види на себи неку лепу одеhу, веh је носио рубину са много закрпа.
Преподобни имаhаmе и овај обичај: после јутарnег богослуxеnа, и после свог
уобичајеног правила у келији, он је одлазио у кујну да види mта се кува за братију. A
све посленике у кујни мо¬аmе и нареhиваmе им да се старају кувати лепо за братију;
понекад пак и сам им помагаmе спремајуhи с nима за братију јела, која су се могла
спремати у пустиnи од онога mто су сами трудом својим производили. H каква су
угоmhеnа nихова могла бити, када су xивели у сиромаmтву и нестицаnу? Oпојних
пиhа у nих никада није било, јер преподобни Kирил озакони чврсто такав пропис, да се
не само за xивота nегова него и после престав¬еnа nеговог, нико не дрзне унети у
nихову обите¬ какво било опојно пиhе.
Преподобни се веома стараmе да се манастирска правила нипоmто не наруmавају, а
нарочито - предаnа светих отаца и прописи о посту. Једном у Свету Bелику
uетрдесетницу доhе у обите¬ ради молитве благочестивог кнеза Aндреја кнегиnа
Aгрипина; јер место на коме беmе подигнута обите¬, налазило се у кнеxевини овога
кнеза, и било је nегова својина. Kнегиnа Aгрипина беmе веома побоxна и
христо¬убива, и веома поmтоваmе монаmки чин, и имаhаmе усрhе према преподобном
оцу Kирилу. Oна заxеле да братију почасти рибом у неде¬ни дан, али светите¬ не
допусти то. Hо поmто га она много мо¬аmе да разреmи братији да једу рибу, светите¬
одговори: Aко то учиним, онда hу сам ја бити разорите¬ манастирског устава, а после
моје смрти говориhе: Kирило нареди да се уз Bелики Пост једе риба. - Tада кнегиnа
почасти братију посним јелима; и отиmавmи своме дому, она хва¬аmе светите¬еву
138
чврстину у чуваnу предаnа светих отаца. - Tолико о уставу и поретку манастирском. A
сада да се вратимо на повест о другим врлинама преподобног оца.
Tреба да опет напоменемо даровани му спочетка од Fога дар умилеnа и суза: јер када
боxанствену Hитургију слуxиmе, или поуку читаmе, или читано слуmаmе, или на
правилу молитвеном стајаmе, или братију поучаваmе, никада се он није могао
уздрxати од суза. По томе се могло видети, да је у nему била топлина боxанске
¬убави. A имаhаmе он и велику веру са надом у Fога. Јер када се у обите¬и деmавала
оскудица и нестаmица у потребним стварима, и братија му предлагала да то mто им је
потребно потраxе од неких христо¬убаца, он им је говорио: Aко нас Fог и Пречиста
Fогоматер забораве на овом месту, заmто се онда и налазимо у овом xивоту? - H теmио
је братију учеhи их да имају наду у Fога, а да од световnака не траxе милостиnу, да
братија, који ради милостиnе излазе из манастира у свет, не би од врага била заплетени
у неке саблазни. A Fог, видеhи колико поуздаnе има слуга Bегов у Bега, побуhиваmе
срца многах велмоxа, те они сами mи¬аху дово¬но милостиnе преподобноме у
обите¬. A он с братијом примаmе то као да је од Fога послано, и благодареhи Iоспода
Христа и Пречисту Mатер Bегову, утеmаваmе малодуmност братије.
Hека не буде преhутана ни прозор¬ивост преподобнога, коју он имаhаmе од дара ¡уха
Светога, ради чистоте дуmе своје. Fрат неки, по имену Tеодот, који је xивовао у тој
покрајини негде у пустиnи, чувmи за светог Kирила, доhе у nегову обите¬. H
заволевmи оца и обите¬, он га моли да га прими у своје братство. H би прим¬ен, и
xив¬аmе ту. Aли после неког времена hаво му стави у дуmу мрxnу на светога оца. H
уколико раније имаhаmе ¬убав к nему и веру, потом га стаде толико мрзети, да га ни
видети виmе није могао, ни глас nегов слуmати. H зла помисао га вучаmе да изиhе из
манастира, и он воhаmе борбу са помислом. H доmавmи ка гореспоменутом
богонадахнутом муxу, старцу Hгnатију, он му исповеди свој помисао. A старац га
теmаmе, говореhи: Tрпи, брате, Fога ради, јер завет дадосмо Bладици наmем Христу да
све трпимо из ¬убави према Bему. Hо знај насигурно да ти је тај помисао од врага. Јер
mта видиm у оцу mто заслуxује мрxnу? Tа он је као анhео Fоxји. Стога ти каxем: ако
послуmаm зли помисао свој и одеm одавде, наmкодиhеm своме спасеnу а користиhеm
врагу. - Vтеmен мало, Tеодот рече: Почекаhу јоm ову годину, моxда hе се отац
променити према мени. - Hо ускоро га исти помисао стаде узнемиравати, јер hаво не
престајаmе да му убацује мрxnу на светога. Провевmи тако читаву годину у борби са
помислом, и немајуhи мира, брат одлучи да оде к самоме оцу и да му исповеди
узнемиреnе мисли својих. H уmавmи к оцу у келију, и погледавmи у преподобно лице
nегово, застиде се свете седине nегове, и од стида не могаmе ниmта реhи. Oнда се
окрену да изаhе, али га старац задрxа и рече му: Fрате Tеодоте, поmто ти сам неhеm да
ми исповедиm своје помисли, ја hу ти их онда казати. - H стаде светите¬ казивати
брату све mто брат имаhаmе у тајни срца свога. uувmи то, брат се силна препаде, и
дивеhи се прозор¬ивости светога, паде пред ноге nегове и мо¬аmе опроmтај. A
светите¬, теmеhи га, рече: Hе тугуј, брате Tеодоте, јер се сви саблазниmе о мене
погреmно мислеhи о мени да сам добар, док си ти једини истину говорио о мени да сам
рhав и греmан. 3аиста, ко сам ја греmни и непотребни? - A брат, видеhи оца где себе
толико пониxава, јоm се виmе сакруmаваmе у себи, и плакаmе, и исповедаmе да је
низаmта мрxnом неправедном мрзео праведника. Преподобни пак, видеhи Tеодотово
139
покајаnе, опрости му, и отпусти га рекавmи му: Hди, брате, с миром у келију своју,
виmе на тебе неhе наиhи таква борба.
Oд тада Tеодот, наmавmи покој срцу свом, стаде према светом оцу имати јоm веhу
¬убав и веру него раније. Hо преподобни својим прозор¬ивим оком гледаmе не само
Tеодотове помисли, него и многих других: јер посетиоце који долаxаху у манастир он
издалека распознаваmе ко с каквом намером долази, и присутној братији казиваmе,
говореhи: тај и тај брат хоhе да xиви заједно с нама, а тај и тај мисли да нас напусти. H
друге тајне срца ¬удских биваху му откриване од Fога.
Hе треба преhи hутке ни преко чудеса преподобнога, него бар неmто реhи о nима у
слави Fога, дивнога у светите¬у свом. K преподобном Kирилу би доведен неки
бесомучан човек, по имену Tеодор, који је силно патио од нечистог духа, јер опаки бес
беmе у nему. Сатворивmи молитву, преподобни истера беса, и Tеодор се исцели, и не
хоhаmе да иде из обите¬и, веh мо¬аmе светите¬а да га уврсти меhу монахе. Светите¬
постриxе Tеодора у монаmтво, и даде му име Tео]ан.
Једно време нестаде вина за црквену слуxбу. H обавестиmе преподобног да свете
Hитургије неhе бити у суботу и неде¬у. Преподобни позва к себи црквеnака Hи]онта
и упита да ли има бар мало вина. Hи]онт му каза да је сув и сам суд у коме се дрxи
вино. Светите¬ нареди да му донесу тај суд. Hрквеnак оде да донесе суд, али га наhе
пун вина које се преливало. H веома се зачуди, јер је врло добро знао да у суду није
било ни капи вина и да је суд био потпуно сув. Aли се молитвама светите¬евим за
тренут напуни вином, да се вино преливало. ¡ознаmе за то сва братија, и див¬аху се
чуду, и слав¬аху Fога. H то вино дуго времена не нестајаmе у суду, све док неки
христо¬убци не донеmе друго.
Једне године би велика глад меhу ¬удима, и гладни ¬уди стадоmе долазити к обите¬и
преподобнога. Oн нареди да им се даје хлеб, мада је обите¬ сиротовала, јер није имала
имаnа; братија су се хранила трудом руку својих, и милостиnом коју су христо¬убиви
¬уди слали манастиру. V време те глади, у обите¬и је било тек толико хране да се
братија прехране. A по околним селима пронесе се глас да у Kириловом манастиру
хране оне који долазе од глади, и стадоmе се многи премноги ниmти и убоги стицати к
манастиру. Преподобни игуман издаде нареhеnе да се свима даје храна. H уколико се
браmно издаваmе долазницима, утолико се оно умноxаваmе у обите¬и молитвама
преподобнога. H у време те глади мноmтво народа се прехрани из манастира светог
Kирила.
Једном се појави поxар у келијама манастирским, и братија га не могаху угасити,
поmто пламен беmе узео маха, и претио је да униmти сав манастир. Светите¬ узе крст,
и отрча ка поxару. Световnак неки који беmе доmао из града, видевmи светите¬а како
хита са крстом, насмеја се у себи светите¬у, јер поxар беmе огроман и неугасив. A
када светите¬ са крстом стаде према пламену и помоли се Fогу и Пречистој
Fогоматери, поxар се одмах, као застидевmи се од светите¬а, поче гасити, и ускоро се
сав угаси. Поxар опали, али не спали манастир. A човека који се беmе насмејао
светите¬у стиxе Fоxја казна: на nега изненада наиhе болест, и сви му се удови
140
одузеmе. Bидевmи да му је то од тог греха, световnак се исповеди светите¬у с
покајаnем. Светите¬ му опрости и, помоливmи се за nега и осенивmи га светим
крстом, сатвори га здрава. A овај, отиmавmи своме дому, казиваmе свима та чудесна
дела.
uудеса преподобног оца наmег Kирила прочуmе се не само у целом том крају
бјелојезерском него и у другим крајевима. Kнез Mихаило Fје¬евски са кнегиnом
својом Mаријом осам година не имаhаху деце у браку. Tуxан због бездетности, чим
сазнаде да преподобни Kирил добија од Fога све mто иmте, посла к светите¬у два
своја бојарина са молбом, да се помоли Fогу за nега и за nегову кнегиnу, да им Iоспод
подари пород. Kада посланици стигоmе к преподобноме, и док му јоm не беху предали
писмо од кнеза, блаxени им рече: Поmто сте, децо, с муком превалили велики пут,
верујем Fогу моме и Пречистој Fогоматери Bеговој, да ваmа мука неhе бити узалуд:
Fог hе ваmем кнезу дати порода. - Посланици се зачудиmе, како старац сазнаде због
чега су они доmли. H по томе видеmе да је то велики угодник Fоxји. Oнда му
предадоmе писмо од кнеза, а светите¬ нареди да посланике сместе. Tе исте ноhи кнезу
Mихаилу би овакво виhеnе у сну: виде он старца чесна, светлосна, седином украmена,
који дрxаmе у руци три нека суда и говораmе му: прими mто си траxио од мене. -
Tакво исто виhеnе и тог истог часа би и кнегиnи nеговој Mарији. Пробудивmи се од
сна, кнез исприча кнегиnи своје виhеnе; а она му из уста оте реч, и рече: H мени се
такав исти старац јави, и даде ми три нека суда, рекавmи: прими mто си траxила од
мене. - Tо их истовремено и истоветно виhеnе зачуди, и они записаmе тај датум.
Преподобни Kирил задрxа три дана у гостима кнеxеве посланике и nихове слуге, па
их са благословом отпусти. Pастајуhи се с nима, он нареди келару да им за пут да хлеб
и по, и мало рибице. A посланици му рекоmе: Oче, нареди да нам даду виmе хлеба и
риба, поmто нам предстоји далек пут, а места су пуста па неhе имати где да се купи
хлеб и риба. Hа то им светите¬ рече: Hдите с миром, оволико hе вам бити доста све до
ваmе куhе. - Oни онда, не смејуhи виmе да досаhују старцу, отпутоваmе. H путем
размиm¬аху где би могли купити хлеба, јер је ва¬ало двадесет и виmе дана путовати, а
оно mто им је светите¬ дао сматрали су да hе то nима и nиховим слугама бити доста
само за један дан. A кад стигоmе на прво преноhиmте, они метнуmе неmто од риба
манастирских да се кува; и кад се риба куваmе, изгледаmе да је много има. A кад
седоmе да једу, поставиmе пола онога хлеба, и једоmе, и наситиmе се, а половина хлеба
једнако остајаmе иста као да уопmте од nе јели нису; тако исто и рибе, док их јеhаху
оне се умноxаваху и беmе их преизобилно. Tада увидеmе да им је преподобни отац
истину казао, рекавmи им: "Oволико hе вам бити доста све до ваmе куhе". H од тада
беху без брига односно хране. H на целом путу, све док не стигоmе куhи, би им доста
она половина хлеба, а цео хлеб с благословом донесен дадоmе кнезу, и све му
подробно испричаmе.
Kнез с радоmhу прими благослов и хлеб, дивеhи се поводом испричаних чудеса. H
исекоmе хлеб на парчад, и свима у кнеxевом двору дадоmе по парче, и једоmе као
велику светиnу. H који год беху болесни ма од какве болести, одмах оздравиmе чим
окусиmе од тога хлеба. A кнез упита бојаре које беmе послао к преподобноме, у који
дан стигоmе код преподобног. H пронаhоmе да су они стигли код светите¬а онога дана,
141
у ноh кога кнез и кнегиnа видеmе истоветно виhеnе. Oд тога времена кнезу се родиmе
два сина и једна кhер. H разумеmе да то означаваху она три суда, које им преподобни
даде у виhеnу. H имаhаху велику ¬убав к преподобноме, и многе милостиnе mи¬аху у
обите¬ nегову.
Oпmирна повест о xивоту и чудесима преподобног оца наmег Kирила налази се
написана у nеговој обите¬и. Mи hемо овде укратко споменути нека од тих чудеса.
Hекоме Aтанасију, који је xивео далеко од обите¬и белојезерске и био теmко болестан
и на самрти, преподобни посла освеhену водицу, и сатвори га здрава. - Bелику буру,
која се једном беmе подигла на Fелом Језеру, преподобни у тиmину обрати, и спасе
рибаре од потоп¬еnа. - Kнегиnи, супрузи кнеза Јована Kарголомског, која је дуго била
слепа, свети угодник подари вид молитвом и кроп¬еnем свете воде. - Fрата неког, по
имену ¡алмата, који болестан умре без светог Причеmhа (поmто се свеmтеник беmе
задрxао слуxеhи свету Hитургију), преподобни васкрсе из мртвих, да би се причестио
Светих Tајни. Причестивmи се, ¡алмат понова усну у Iосподу. - Fојарин неки, Pоман
Aлександрович, који је xивео на великој да¬ини од обите¬и преподобног и никада
преподобног Kирила није био видео веh само слуmао за nега, беmе теmко болестан и
на самрти. Mолеhи се Пречистој Fогоматери, да му олакmа муке, он виде где му се
Пречиста Fоxја Mати јави са чесним старцем, - са овим преподобним Kирилом, - и
рече му: "Поm¬и к овоме старцу да ти да освеhену водицу; кад окусиm од nе,
оздравиhеm". Fолесник одмах посла к преподобноме, молеhи га за освеhену водицу. H
кад вода би донесена од преподобнога, он пи од nе, и оздрави тог часа. Oнда хитно
поhе к обите¬и и, угледавmи преподобнога, одмах познаде у nему оног старца који му
се у виhеnу беmе јавио са Пречистом Fогородицом. H павmи пред ноге nегове, одаде
му благодарност. - Једној xени која беmе слепа три године, преподобни молитвом и
освеhеном водом дарова прозреnе. H друге слепе он исцели на такав начин. - 3а време
великог помора у крајевима око Fелог Језера нико не умре у обите¬и преподобнога.
Само један брат, по имену Сосипатер, беmе болестан, али и он оздрави молитвама
преподобног оца. H прорече светите¬ говореhи другоме: Bеруј ми, брате Христо]оре,
ниједан од вас неhе умрети пре мене. A по мом одласку многи hе отиhи за мном. H зби
се ово очево пророчанство. - uовек неки, по имену Јаков, који је патио од ¬уте бо¬ке,
би доведен к обите¬и преподобног ради исце¬еnа. Hо преподобни му не само не хте
дати исце¬еnе, него нареди да га ни у манастир не пусте. H болесник леxаmе пред
манастиром, а из уста му и носа иhаmе крвава пена. H мо¬аху преподобног за овог
болесника, али он никако да се саxали на nега. Vто доhе у манастир један човек кога
светите¬ поmтоваmе и во¬аmе. Bидевmи болесникове патnе, овај се човек саxали на
nега и усрдно замоли преподобног оца да се смилује на болесника и измоли му
исце¬еnе од Fога, као mто је многима измолио много mтоmта. Преподобни му на то
рече: "Bеруј ми, чедо, та nегова болест није случајна; она га је снаmла због
блудочинства. Hо буде ли обеhао да hе се покајати и престати од таквих грехова,
верујем Fогу моме и Пречистој Fогомајци да hе се исцелити: не буде ли пак то
учиnено, снаhи hе га јоm неmто горе". uувmи то из уста преподобнога, овај човек оде
и обавести болесника. uувmи себе изобличена за грехе који су само Fогу били познати,
болесник се уплаmи, и стаде са сузама обеhавати да hе се покајати и од греха престати.
Tада, саxаливmи се на болесника, сам преподобни Kирил оде к nему, прими исповест
грехова nегових и, помоливmи се за nега, благодаhу Fоxјом сатвори га здрава.
142
После свега тога, преподобни отац Kирил, изнемогао од многих подвига и старости, и
опхрван телесним немоhима, приблиxи се блаxеној кончини својој. H призвавmи
братију, којих тада беmе педесет и три, завеmта им да се по одласку nеговом нико не
усуди наруmити mто из опmтеxиhног устава. H поmто их дово¬но поучи, означи им за
игумана добродете¬ног муxа Hнокентија. 3атим, причестивmи се Fоxанских Tајни, и
давmи благослов свима и последnи целив свакоме, он са молитвом у устима предаде
чесну и свету дуmу своју у руке Fоxје, 1427. године 9. јуна, у ¡уховски понеде¬ак, на
дан светог Kирила Aлександријског. H светите¬ско лице nегово засија се, и мирис се
стаде mирити из моmтију nегових. H ученици nегови плакавmи много над nим, чесно
га погребоmе.
Преподобни Kирил престави се у деведесетој години xивота свога: у Fелојезерску
пустиnу доhе када му беmе mездесет година, и ту, где и манастир образова, поxиве
тридесет година. H као mто за xивота свог благодаhу Fоxјом и помоhју Пречисте
Fогоматере он учини чудеса, тако и по престав¬еnу свом не преста чудотворити,
изгонеhи нечисте духове из ¬уди, и исце¬ујуhи сваку болест код оних који му са вером
прибегаваху. Mи пак славимо Fога који угодника Свог прослави у славу Пресветог
Hмена Свог, слав¬еног од целокупне твари, сада и увек и кроза све векове, амин.


С%ОМЕН %ЕТ СВЕТИ* МОНА*ИЊА ДЕВИ'А,
ТЕКЛЕ) МАРИЈАМНЕ) МАРТЕ) МАРИЈЕ И ЕНАТЕ

V време персијског цара Сапора, у четвртом веку, xив¬аmе у близини места Aдза неки
богат свеmтеник Павле. Са nим беху и пет монахиnа девица, које беху украmене сјајем
врлина. Oн је слуxио, оне су читале и певале. Hо добромрзац hаво, не могуhи да гледа
напредоваnе ових монахиnа у Iосподу, које су се сваким даном све виmе и виmе
пруxале ка саврmенству, mта свезли измисли? Oн преко неког Персијанца Hирсе
дотури царевом архимагу овакво обавеmтеnе: постоји један богат свеmтеник
хриmhански, и ако хоhеm да присвојиm nегово богатство, ти га, господару, изведи
преда се на суд са пет девица које има; и поmто се оне неhе
одреhи своје вере, ти hеm се докопати целокупног богатства nиховог.
Aрхимаг одмах нареди да му се доведу девице монахиnе и свеmтеник са целокупним
богатством nеговим. Tада уhе Сатана у срце свеmтенику Павлу, и он рече архимагу:
3аmто ми узе новац када ти никакво зло нисам учинио? Aрхимаг му одговори: 3ато mто
си хриmhанин, и не изврmујеm царево нареhеnе. Павле га упита: A mта ми ти
нареhујеm да учиним? Aрхимаг му одговори: Aко се поклониm сунцу као богу и једеm
xртвену крв, добиhеm натраг свој новац, па иди куhи својој. Hесреhни Павле се
143
узврпо¬и, па погледајуhи на новац који стајаmе на зем¬и, срце му се прилепи за n, и
он одговори: Све mто речеm, господару, учиниhу. - H онда се бедник поклони сунцу као
богу, и једе од xртвеног меса, и пи од xртвене крви.
Hо поmто архимаг не успе у намери: да присвоји себи Павлово богатство, он рече
Павлу: Hаговори ове девице, да и оне ураде оно исто mто си ти урадио, и да се удаду,
па hете онда добити натраг своје богатство, и идите куда хоhете. - Павле оде к
девицама и рече им: Aрхимаг узе наm новац, па ме изведе на суд, и примора ме да
изврmим царево нареhеnе. Стога се ја поклоних сунцу и огnу као богу, и једох од
xртвеног меса, и пих од xртвене крви. A сад и вас позива преко мене, да учините mто
и ја, и тако hемо добити своје новце и ствари, и иhи дома.
uувmи то, све девице му слоxно п¬унуmе у лице, и рекоmе му: Fедниче, ти си се
дрзнуо да учиниm тако велики грех, па сада хоhеm и нас да увучеm у nега? O, ти си
други Јуда издајник, јер као mто он за новац предаде на смрт Vчите¬а и Iоспода наmег
Hсуса Христа, и новац не искористи, поmто се после издајства сам обеси, тако и ти
несреhниче, као други Јуда, изгуби дуmу своју ради новца, а не сеhаm се, кукавче,
онога богатаmа који је имао новце и многа блага и говорио дуmи својој: "¡уmо, имаm
много блага; једи, пиј, весели се!" H због тога чуо у одговор ово: "Fезумниче! ову ноh
узеhе дуmу твоју од тебе; а mто си припремио чије hе бити?" Iоворимо ти дакле ово
као пред Fогом стојеhи, и наводимо ти ова два примера: Јудин и богатаmев. - Pекавmи
то, оне му понова п¬унуmе у лице, као отпаднику од вере Христове.
Tада по нареhеnу архимага девице биmе бездуmно бијене много часова. A кад их
бијаху, блаxене мученице говораху: Mи се клаnамо Iосподу наmем Hсусу Христу, а
царева нареhеnа не слуmамо; чини са нама mто хоhеm! - A архимаг непрестано
планираmе како да се дочепа Павловог новца. 3ато донесе одлуку: да Павле својом
сопственом руком одсече чесне главе девицама. A овакву одлуку донесе са овим
ци¬ем: ако Павле не пристане да их својом руком посече, то hе бити разлог да му узме
новац и да га погуби са девицама.
A бедни Павле, чувmи ову одлуку, погледа на своје новце. и би побеhен ¬убав¬у и
xудnом према nима, па изјави архимагу: Bто год наредиm, све hу учинити. - H он
триклети, ослеп¬ен сребро¬уб¬ем, узе мач и приhе девицама да им одсече главе. A
свете девице, гледајуhи га где са мачем иде на nих, запрепастиmе се, па му једногласно
довикнуmе: Fедниче и проклетниче! будуhи пастирем, ти долазиm као див¬и вук да
погубиm нас - стадо своје. Је ли то uесно Tело, је ли то Света Kрв Iосподnа, које
примасмо из твојих нечистих руку и причеmhивасмо се? O, какво слепило! 3нај,
безакониче, да hе нам мач и смрт, које данас примамо од тебе, бити на xивот вечни. Mи
ево одлазимо ка Iосподу наmем Hсусу Христу, а ти, најнесреhнији од свих ¬уди,
изгубиhеm заједно са новцем својим и дуmу своју, и убрзо hеm се уxетом обесити и
отиhи садругу и једномиm¬енику свом - Јуди, да се са nим вечито мучиm. - Tо, и
много друго слично томе, рекоmе му свете девице. 3атим се помолиmе Fогу, и Павле
им одсече главе.
144
Tада архимаг са лукавоmhу рече христоодступнику Павлу: 3нај, Павле, да ја ни у
једном другом човеку не видех даровитост и способност које ти имаm; стога hу те
одвести цару да му каxем, и он hе те удостојити велике части. 3ато сада да се заједно
провеселимо, и ти hеm остати код мене, па hу сутра изјутра поднети цару извеmтај о
теби. - A бедник одговори: Hека буде као mто нареhујеm.
Tе ноhи архимаг посла к Павлу двојицу слугу својих, који му метнуmе омчу око врата,
и удавиmе га. A кад архимаг изјутра доhе, наhе га где виси обеmен, и објави другима да
се сам обесио. 3атим нареди те га скинуmе и бациmе псима да га поједу. H тако овај
бедник изгуби дуmу своју, а архимаг доби сав новац nегов. H испуни се пророчанство
светих девица монахиnа: бедни Павле би обеmен, и прими двоструку смрт: смрт дуmе
и смрт тела.


С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИКА
ОРЕСТА) ДИОМИДА И РОДОНА

Пострадали за Iоспода незнано где и када. Јоси] Песмописац написао им слуxбу.
Спомиnу се у Hариградском Синаксару.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
АЛЕКСАНДРА)
иг"60$0 3"E/.3ог

Преподобни Aлександар беmе родом из града Bологде. Mонаmки постриг он прими у
Kаменском манастиру|31| од игумана ¡ионисија. Hзбегавајуhи славу од ¬уди, он оде
из овог манастира, доhе на реку Kуmту, у близини Kубенског Језера, и ту са
благословом архиепископа ростовског ¡ионисија подиxе цркву у име Пресвете
Fогородице, у част славног Vспеnа Bеног. Јарославски кнеxеви ¡имитрије и Симеон,
сазнавmи то о светите¬у, веома се обрадоваmе и дадоmе му знатну помоh за црквене и
манастирске потребе. A после смрти кнеза ¡имитрија, nегова супруга кнегиnа Mарија,
видеhи подвиге светог Aлександра, поклони му у спомен свога муxа једно велико
145
имаnе за издрxаваnе манастира. После тога свети Aлександар се јоm виmе стаде
трудити. Oн са братијом сам обраhиваmе зем¬у и сабираmе много бериhета.
Преподобни поxиве mездесет година, два месеца и два дана, и престави се у вечни
xивот 9. јуна 1439. године. Oн беmе средnега раста, телом веома сув, главу имаhаmе
средnе величине, лице округло, очи кротке, браду густу, косу затворено смеhу и
проседу.|32|


С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИ'А
ТРИЈУ ДЕВИ'А

Oне са острва Хиоса; пострадале за Iоспода мачем посечене.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АНАНИЈЕ

3а своју веру у Христа пострадао мачем посечен.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
КИРА

V миру се упокојио.

146

С%ОМЕН СВЕТОГ СВЕ(ТЕНОМУЧЕНИКА
АЛЕКСАНДРА

Eпископ Fрусе у Mалој Aзији; пострадао за Iоспода мачем посечен. Mоxда је ово исти
онај епископ Aлександар који се спомиnе 22. октобра.




НА%ОМЕНЕ,
1. Tео]ил био на патријарmијском престолу александријском од 385 - 412. г.
2. Св. Kирил патријарховао од 412. до 444. године.
3. ¡екије царовао од 249. до 251. године.
4. uабијан пострадао јануара 250. године, и папски престо остао не попуnен све
до јуна идуhе године, поmто су xестока гоnеnа ометала изврmеnе избора.
5. Св. Kорнилије био папа у Pиму од 251. до 252. године.
6. Синагога - јеврејска богомо¬а.
7. Подразумева се свети Aлександар, епископ Aлександријски од 312 - 328. год.
8. Tеодосије II или Mлаhи царовао на Hстоку од 408. до 450. године.
9. Hитријска Iора - на југу од Aлександрије, на западу од реке Hила, близу
Hибијске пустиnе. Fила оми¬ено обиталиmте подвиxника и пустиnака.
10. Јелинима су се називали Iрци. Hо поmто су они били главни носиоци
идолопоклоничког многобоmтва, односно незнабоmтва, то су се јелинима
називали сви незнабоmци уопmте, ма које народности били.
11. Св. Сисиније патријарховао од 426. до 427. год.
12. Св. Aтик патријарховао од 406. до 425. год.
13. Hесторије био на цариградском патријарmијском престолу од 428. до 431. год.
14. Aлександријски епископ, свети Петар, виде у сну Iоспода који му се јавио са
подераном ризом на Себи. Kада га светите¬ упита: "Iосподе, ко Tи подера
ризу?" доби овакав одговор: "безумни и безакони Aрије".
15. Tако се св. Kирил обратио Hесторију у својој Vскрmnој посланици 430. год.
16. Св. Kирил је написао две посебне расправе: једну - цару Tеодосију Mлаhем, а
другу - царицама Пулхерији и Eвдокији. Пулхерија је била царева сестра, а
Eвдокија друга xена царева.
147
17. Hелестин I био епископом у Pиму од 422. до 432. год.
18. Tо јест патријарху антиохијском и патријарху јерусалимском.
19. Јован I, патријарх антиохијски, дрxао антиохијски престо од 423. до 440.
године.
20. Kомит - сапутник. Tако су се називала лица цареве свите. V време о коме је реч,
назив комит је постао почасним зваnем, које се давало највиmим
високодостојницима царевине.
21. Јувеналије био на јерусалимском престолу од 420. до 458. године.
22. Hуг духовни, на грчком Hимонар, - кnига монаха Јована Mосха (f 622. год.);
написана почетком VII века; садрxи кратка казиваnа о подвиxницима
Палестине, Eгипта и Сирије.
23. Hалазила се у пустиnи Јорданској, у близини Јордана и Mртвог мора.
24. Спомен преподобног Hсихија, презвитера јерусалимског, празнује се Hрквом у
сирну суботу.
25. ¡иптисима су се називале дрвене, коmчане или металне даmчице, врвцама
повезане меhу собом, и слуxиле су код старих Iрка и Pим¬ана као подсетне
кnиxице. V хриmhанској Hркви се од најстаријих времена јав¬ају као
поменици, у које су се уписивала имена епископа, мученика и свих уопmте
светите¬а.
26. Pеч је о сабору под ¡убом, недалеко од Халкидона, на коме је председавао
Tео]ил, и на коме је свети Јован 3латоуст био осуhен и свргнут 403. године.
27. Oвде се говори о Aлександрији као да се налази ван граница старог Eгипта, јер
је на самој обали Средоземног Mора и грчког је порекла.
28. Oвде се указује на страmна злостав¬аnа, која су врmена у време египатских
]араона над робовима - зидарима пирамида и других египатских здаnа и,
измеhу осталог, над Јеврејима. Hзнуравани теmким радовима, они су били рhаво
храnени и нису добијали никакву плату за свој труд.
29. Претходник Kирилов на александријском престолу, ујак nегов Tео]ил,
одликовао се користо¬уб¬ем, као mто се види из xитија св. Јована 3латоуста
под 14. новембром.
30. Mелхиседек - цар Салимски, свеmтеник Fога виmnега, помиnе се у Knизи
Постаnа, гл. 14, ст. 18 (ср. Псал. 109, 3; Јевр. 5, 6.10; 6. 20; 7, 1.10. 11.15).
31. Kаменски или Kамени манастир налазио се на пустом острву Kубенског Језера у
Bологодској губернији.
32. Побоxно поmтоваnе преподобног Aлександра почело је од mеснаестог века.
Bегове моmти налазе се у Kуmтском манастиру.

1H. ЈУНИ


С%ОМЕН СВЕТОГ СВЕ(ТЕНОМУЧЕНИКА
148
ТИМОТЕЈА)
е2и.3о20 I!".3ог

V граду Fрусу, на граници Bитиније, uригије и Mизије,|1| близу горе Oлимпа,|2| свети
Tимотеј беmе епископ. 3бог чистоте и светости свога xивота он доби од Fога дар
чудотворства. Једном он уби огромног змаја, који се беmе угнездио у једној пеmтери
под кипарисом, и силна зла чинио стоци и ¬удима. H то га уби на тај начин, mто му у
че¬усти убаци покривач којим се на светом престолу покрива освеhени хлеб. ¡ругом
приликом он исцели неког цара, по имену Aрита, који је боловао од теmке смртоносне
болести. Hсто тако он не само исцели једну царицу која је била на самрти, него је и
обрати од таме идолопоклонства ка светлости истините вере. Сем тога, дарованом му
благодаhу он сваковрсне болести исцели, и силом Христовом многа чудеса сатвори, и
учеnем својим паству своју просвети, и мноmтво неверних ка Христу обрати.
A када на римски престо ступи цар Јулијан,|3| који се одрече Христа и поклони
идолима, па стаде xестоко гонити Hркву Fоxију, тада се свети Tимотеј нарочито
труhаmе у проповедаnу речи Fоxије, утврhујуhи верне у вери и изобличавајуhи
незнабоmце због nихових заблуда. uувmи за светите¬а, незнабоxни цар Јулијан
нареди да га ухвате и приведу к nему, па га онда баци у тамницу. Oкованом светите¬у
долаxаху многи у тамницу, и он их учаmе о Христу, истинитом Fогу. Сазнавmи за то,
Јулијан запрети светите¬у да виmе не учи о имену Hсусовом. Hо свети Tимотеј не
послуmа безбоxног и безаконог цара, веh и да¬е неустраmиво чиnаmе оно mто као
епископ треба да чини: учаmе народ. A када цар Јулијан понова сазнаде да свети
Tимотеј без страха проповеда о Христу, разгневи се и посла uелата те светите¬у одсече
главу у тамници, 362. године. После блаxене кончине свеmтеномученикове, верни
узеmе свето тело nегово и чесно погребоmе. Oд nеговог гроба даваху се многа чудесна
исце¬еnа од разних болести и недуга, у славу Христа Fога наmег.


С%ОМЕН СВЕТИ* МУЧЕНИКА
АЛЕКСАНДРА И АНТОНИНЕ

3а време једног гоnеnа на хриmhане, када многи верни биmе разним мукама уморени
за Христа, би ухваhена и приведена свирепом обласном управите¬у uисту једна
хриmhанска девица, по имену Aнтонина, из града Kродамна. 3бог nеног побоxног и
врлинског xивота Iоспод је удостоји мученичког подвига, да би посрамила и победила
лукавог противника, hавола.
149
Kада девицу Aнтонину изведоmе пред свирепог игемона uиста, он је стаде
саблаxnавати многим лукавим речима, говореhи јој: Iоспоhо Aнтонина, ја хоhу тебе,
честиту и целомудрену девицу, да поставим за свеmтеницу богиnе Aртемиде,|4| да ти
дам многе поклоне и почасти, и да те учиним господарицом над свим мојим имаnем. -
Hа овај предлог uистов света Aнтонина дуго време ниmта не одговори, затим рече:
3аmто ми обеhаваm ниmтавне поклоне? Fо¬е би ти било, uисте, да ти сам постанеm
заједничар мојих богатстава, да вером у Iоспода мог Hсуса Христа добијеm ризницу
вечних блага. - Hе било тога mто ти говориm, одврати uист. Hека ме богови сачувају од
тога, да поверујем у таквог бога, или бо¬е реhи човека, који је био на крсту прикован и
умртв¬ен. - Hа то света Aнтонина рече uисту: Hе тајим ни ја то, да Iоспод наm Hсус
Христос би прикован на крсту, умре и у гроб би полоxен; али и ово о Bему исповедам:
Oн васкрсе из мртвих у треhи дан, и сада седи с десне стране Fога Oца Свог, као mто о
томе пиmе у наmим Knигама: Pече Iоспод Iосподу моме: седи мени с десне стране,
док полоxим непријате¬е твоје за подноxје ногама твојим (Пс. 109, 1 ÷ Mт. 22, 44).
Празна су сва та твоја причаnа, рече uист. 3аmто ти радије не послуmаm мене, па
боговима наmим принесеm xртву, да би до миле во¬е уxивала сва блага овога света? -
Oдговори света девица: Ја се неhу поклонити таквим бездахним боговима, јер су они
демони, као mто у закону Iоспода мог пиmе о томе: Сви су богови незнабоxаца
демони; а Iоспод је небеса створио (Пс. 95, 5). - 3ар ти богове наmе називаm
демонима? повика uист. - ¡а, тако их називам, одговори света девојка, јер никакве у
nих нема силе, нити је икаква помоh од nих; заиста, они нису богови него демони.
Oве речи свете Aнтонине веома разјариmе uиста и он нареди војницима да је силно
бију по образима, да не би била тако дрска. 3атим јој се понова обрати оваквим речима:
Kунем се боговима, ако се не покориm царевом нареhеnу, ставиhу те на нај¬уhе муке,
па hу те онда послати у блудилиmте, и тако ти приредити највеhу срамоту. 3ато ти
дајем рок од три дана, да размислиm, да ли hеm коначно одбити да изврmиm mто ти
нареhујем, или hеm се покајати и принети боговима xртву. Јер многе присталице ваmе
вере спочетка су се дрxали као ти, али потом промениmе своје миm¬еnе и поклониmе
се наmим боговима. - Tада света Aнтонина рече игемону: uини mта хоhеm, безбоxни
мучите¬у!
После тога света мученица би дата четворици војника под страxу, са којима она
радосне дуmе и весела лица крену у тамницу. A игемон тајно дозва к себи стареmину
тамничке страxе и нареди, да никакво зло не чине девојци, него да је ласкавим речима
наговарају да се одрекне хриmhанства и боговима принесе xртву; јер је, додаде uист,
теmко принудити хриmhане да се одрекну своје вере.
Kада стареmина тамнички зак¬уча свету девицу у тамницу, он доhе к nој и стаде је
овако саветовати: Свечесна девице Aнтонино, заmто си упорна? 3бог чега не промениm
своје миm¬еnе? Принеси xртву боговима наmим, да би се избавила од мучеnа која ти
предстоје. - Aли света мученица му ниmта не одговораmе, тако да се он веома зачуди и
беmе у недоумици заmто му не одговара. Света пак Aнтонина, преклаnајуhи колена на
зем¬у, дан и ноh мо¬аmе се Iосподу, проводеhи без хране. A по истеку три дана,
изненада настаде тако страховита грм¬авина, да се тамнички катанци поломиmе, врата
150
се сама отвориmе, а тамницу унутра обасја велика светлост, и доhе глас с неба који
овако говораmе: Vстани, Aнтонино; поткрепи се храном; узми хлеба и воде; буди
храбра и ниmта се не бој незнабоxног управите¬а uиста, јер сам ја с тобом. - A света,
заврmивmи своје молитве, изговори: Aмин! 3атим устаде, узе хлеба и воде, и прилеxе
да се мало одмори.
Сутрадан игемон седе на судиmту, и рече: ¡оведите ми ону дрску xену, да сазнамо
nене мисли. - Hзврmујуhи нареhеnе, војници поведоmе свету девицу. Hдуhи ка
судиmту, она подиxе очи своје к небу и рече: Fлагодарим Tи, Iосподе Fоxе мој, mто
во¬у Своју испуnујеm на мени; молим Tе, немој ме оставити све до саме смрти моје. -
H одједном се чу с неба глас који говораmе: Hди на пут свој неустраmиво, јер сам ја с
тобом!
Kада стигоmе на судиmте где заседаваmе uист, насмеја се света девојка Aнтонина.
Vгледавmи је где се смеје, uист је упита: 3бог чега се смејеm? - Света му одговори:
Kазаhу ти разлог: унапред видим да hе се престо на коме седиm убрзо сруmити, и ти
hеm погинути. Eто због чега се насмејах теби. - Vправите¬, видеhи да му се Aнтонина
девица потсмева, нареди да је бичевима бију. A она, подигавmи к небу своје духовне
очи, говораmе: Fлагодарим Tи, Iосподе Fоxе мој, mто си мене, бедну и греmну,
удостојио да примим удео светих Tвојих; а овог безаконика, крвопролиhем ока¬аног,
низрини mто пре на дно пакла, да би несреhник познао немоh својих лаxних богова, на
које сву наду своју полаxе.
Kада крвоxедни управите¬ чу ове речи, он се јоm виmе разјари и рече војницима: Oва
зла и одвратна xена не само богове наmе хули, него и нас саме руxи, зато је одведите у
блудилиmте, да засити похоту своју.
Bојници онда узеmе свету девојку и одведоmе у неку куhу. Oставmи сама у једном
оде¬еnу, света Aнтонина се усрдно мо¬аmе Fогу. V то време анhео Iосподnи јави се
једноме од војника игемонових, коме беmе двадесет и три године и зваmе се
Aлександар, и рече му: Hди к управите¬у и траxи од nега дозволу да уhеm код
Aнтонине. A када уhеm код nе, ти је огрни својим плаmтом, да је при nеном одласку из
куhе не би познао злобни управите¬.
Bрли војник Христов оде к управите¬у и рече му: ¡озволи ми да уhем код Aнтонине,
па ако је усаветујем, биhе добро, а ако не, онда чини с nом mто хоhеm. - Vправите¬ му
дозволи да уhе, рекавmи му: uини са nом mто ти је во¬а.
Vmавmи у куhу у којој се налазила света девица, Aлександар паде пред ногама nеним,
говореhи јој: Слуmкиnо Iосподnа, девице Aнтонина, Iоспод ме посла к теби да ти
јавим, да hе девство твоје, како ми Oн рече, бити сачувано. - Света се уплаmи. H
одједном светлост велика обасја собу, и чу се глас који говораmе: Hе бој се, Aнтонина!
Јер Oнај који тебе позва на овај подвиг, будуhи xалостив и многомилостив, позива и
овог Aлександра на исти мученички венац. Oгрни се дакле nеговим плаmтом, па
погнуте главе и прикривена лица изиhи одавде, да те управите¬ не би познао. A ја hу
те тако чувати, да те управите¬ неhе познати.
151
Tада света Aнтонина узе плаmт од Aлександра, огрну се nиме и главу своју покри, па,
излазеhи напо¬е из куhе, учини знак руком према управите¬у, као да му говори: чини
с nом mто хоhеm. - Tако света Христова девица, као срна избегнувmи замке, оде
својим путем радујуhи се своме избав¬еnу. A управите¬, мислеhи да то Aлександар
изиhе из куhе, посла к Aнтонини јоm четири војника рекавmи им: Hдите код nе и
радите с nом mто год хоhете, па поmто јој се наругате, ви је изведите напо¬е, да се сви
смејемо nеној великој срамоти.
Bојници уhоmе да оскврне девицу, али nу не наhоmе веh само Aлександра. 3ачуhени,
они га упитаmе: A где је та xена? Bто си ти сам? - Oнда узеmе Aлександра, одведоmе
га к управите¬у, и рекоmе му: Mи унутра наhосмо само овога, а девојке нема. - Hсто
тако зачуhен тиме, управите¬ рече Aлександру: Fедниче и нева¬алче, реци нам, како
си се усудио да нас превариm? Iде је она погана блудница? Tи си је обеmчастио, па си
је оденуо у свој плаmт и пустио, xелеhи да је узмеm себи за xену. Aли, то неhе бити,
јер ми неhеm умаhи из руку.
Hа све то Aлександар ниmта не одговараmе управите¬у. 3а то време управите¬ дуго
размиm¬аmе у себи, па онда нареди да Aлександа обесе о мучилиmно дрво и
немилосрдно бију. ¡ок мученика тако бијаху, игемон понова упита Aлександра: Iде је
она гадна xена код које си иmао? - Aлександар опет ниmта не одговараmе, веh само
гледаmе к небу. H одједном би глас с неба који говораmе игемону: Погани uисте, заmто
невиног човека мучиm? - uувmи овај глас, игемон престаде мучити светога, и нареди
да га скину са мучилиmног дрвета и одведу у тамницу, а да девицу Aнтонину траxе
свуда.
Поmто проhе пет дана, управите¬ uист опет изведе Aлександра на суд преда се, и
питаmе га: Bта си намислио? Хоhеm ли принети боговима xртву или не? - Свети
Aлександар му одговори: Tа mта имам да размиm¬ам, погани и свирепи мучите¬у! - A
где је xена код које си иmао? упита uист. - Hе знам где је, одговори Aлександар.
¡ок они тако разговараху, светој Aнтонини се јави сам Iоспод Христос и рече јој: Fуди
храбра и иди тамо где заседава неправедни и погани игемон. - Света Aнтонина оде, и
ступивmи неустраmиво пред игемона рече му: Fезбоxни и погани uисте, кога траxиm,
не мене ли? Eво ме пред тобом, да бих посрамила и униmтила твоју силу.
Vгледавmи је, uист се страховито разбесне и нареди војницима да је обесе о
мучилиmно дрво, па да је бију и питају: Јеси ли девојка или ниси? Силно бијена, она
ни гласа не пусти од себе. A када је скидоmе са дрвета, стаде је сам игемон питати, да
ли је јоm девојка или није. Tада света мученица одговори: Fедни и свирепи мучите¬у!
Mи хриmhани нисмо зароб¬ени ваmом поганом похотом, јер Iоспод и Fог наm
милосрhем Својим и мене сачува невином. - Погледавmи на nу са чуhеnем, uист рече:
Aко си јоm девојка, онда приhи и заједно са Aлександром принеси боговима наmим
xртву, па hете остати читави. - Hа ово свети мученици Христови, Aлександар и девица
Aнтонина, као једним устима одговориmе игемону: Hе постоје такве муке, бедни
uисте, које би нас могле принудити да се поклонимо ваmим поганим боговима, који
немају ни разума ни моhи.
152
После оваквог одговора светих мученика игемон нареди да им се одсеку руке. A свети,
храбри и сјајни војници Христови, пруxивmи руке своје на одсечеnе, говораху: H
раније ти стависмо до знаnа, кукавни и гадни мучите¬у, да никаквим мукама не
моxеm победити побоxни ум наm; чини дакле mто хоhеm! - Bојници исукаmе мачеве и
одсекоmе светим мученицима руке. A они, као не осеhајуhи бол, слав¬аху Iоспода и,
обративmи се затим к игемону, рекоmе му: Hајопакији и најгаднији игемоне! ми ни
најмаnе не осеhамо муке које нам наносиm. A Iоспод наm, чије смо ми слуге, ускоро
hе те бацити у пакао огnени, где hеm се вечито мучити у неизбеxивим мукама.
3ахваhен најстраmнијим бесом због оваквих изобличаваnа, игемон нареди да се ископа
дубока јама, а да претходно обесе мученике и бију их све дотле док не осете болове од
наноmених им удараца. H јоm нареди да се јама напуни до врха дрвима и суварцима, па
да се на тој ватри спале свети мученици. Mеhутим свети мученици, иако ¬уто бијени,
не осеhаху никакве болове, као да беху у туhим телима, веh узноmаху хвалу Iосподу
Христу. Bидеhи то, игемон нареди да им муке на муке домеhу и да им буктиnама ребра
пале. Tада свети мученици Aлександар и Aнтонина повикаmе громко ка игемону:
Hесреhни uисте, ми трпимо ово из ¬убави према Iосподу наmем Hсусу Христу, тврдо
верујуhи да hемо у будуhем xивоту, после овог привременог xивота, примити вечну
награду у царству небеском. A тебе hе Iоспод и Fог наm погубити, зато mто ¬уто
мучиm невине слуге Bегове.
A uист, беснеhи од гнева, нареди својим слугама: 3апалите дрва у јами, да би mто пре
ово двоје били бачени у огаn. - Kада војници испуниmе нареhеnе, тада им свирепи
мучите¬ нареди да мученике обмаxу смолом и баце у јаму која букти огnем. Поmто и
то би учиnено, игемон нареди јоm да се на дрва стави сува смола, да би мученици
потпуно изгорели и кости им се у пепео претвориле. Hапослетку нареди да се јама
заспе зем¬ом, рекавmи: ¡а не би xене nихове покупиле и кости nихове, као mто је то
обичај код хриmhана.
Hареhеnе uистово би изврmено, и јама засута зем¬ом. Oнда се uист врати куhи
својој, али не могаmе окусити ни хране ни пиhа, и онеме. Јер нечисти дух, послат на
nега од светих анhела, мучаmе га у току седам дана. H после седмодневних теmких
демонских мука, он горко изригну своју погану дуmу. Поmто он тако погибе, гоnеnе
на хриmhане престаде у тамоmnим крајевима.
Fлаxени мученици Aлександар и Aнтонина пострадаmе 313. године треhега маја, у
суботу, у три сата по подне, прослав¬ајуhи Iоспода наmег Hсуса Христа, коме част и
слава кроза све векове. Aмин.


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ О'А НА(ЕГ
ВАСИЈАНА)
153
е2и.3о20 10ви>.3ог:A<

Xивоте Светих који су, уз помоh Fоxију, јуначки ратовали против телесних xе¬а,
описивати сада и сеhаnа на nих учинити незаборавним за потомство, од двоструке је
користи. Прво, сеhајуhи се јуначких подвига Светих, ми верујемо да се и Свети сеhају
нас пред Fогом; друго, описујуhи подвиге врлинског xивота Светих, ми побуhујемо и
себе и друге на подраxаваnе тих подвига. Hмајуhи то у виду, и ми hемо се постарати
да укратко опиmемо свети xивот и подвиге светог Bасијана, епископа Hавдијског и
исповедника; уз помоh овог угодника Fоxјег ми hемо излоxити nегове подвиге,
помоhу којих се он удостоји постати заједничар Hарства небеског.
Oвај блаxени муx јоm у детиnству свом беmе старац, не по броју година него по
памети и по добронаравију. Oтац nегов Сергије, поглавар Сиракуске области,|6| беmе
по вери незнабоxац. Oн посла сина свог у Pим да изучи световну ]илосо]ију, да би
могао наследити оца на власти и бити искусан управите¬ над граhанима. Oд природе
оmтроуман и паметан, он се веома мар¬иво учаmе и показиваmе успех у учеnу. V то
време он сазнаде за име Христово и о xивоту хриmhана, и обузе га неисказана xе¬а да
од јелинске ]илосо]ије преhе хриmhанској ]илосо]ији боxанској. H стаде
размиm¬ати, коме од својих слугу, којима га беmе поверио отац nегов, да открије тајну
свога срца.
A Iоспод, не xелеhи да војника Свога дуго дрxи уда¬еног од војниковаnа које му
предстоји, три пута обавеmтаваmе у саном виhеnу једног презвитера светог xивота, по
имену Iордијана, о младиhу Bасијану и о nеговој xе¬и и намери. Пробудивmи се од
сна, презвитер стаде обилазити сва училиmта по граду Pиму, траxеhи младиhа на кога
му Iоспод указа у саном виhеnу. Hајзад, после дугих трагаnа, презвитер га, помоhју
Fоxјом, пронаhе и упита га, одакле је родом, ко су му родите¬и, и због чега xиви у
Pиму. Kада Bасијан исприча о себи подробно, презвитер се удиви nеговим мудрим и
речитим одговорима и познаде да је то младиh кога он траxи. H загрливmи га очински
и целивавmи, он га одведе своме дому и исприча му о виhеnу које му би од Fога о
nему. H обојица прославиmе Fога због тога. Oнда Bасијан припаде к ногама тог
свеmтеног старца, молеhи га свим срцем да га mто пре начини хриmhанином.
Презвитер га најпре стаде поучавати истинама свете вере и објаmnавати му тајне
хриmhанског закона. Слуmајуhи то, јуноmа се испуnаваmе умилеnем и разгореваmе
¬убав¬у Христовом. 3атим га презвитер огласи|7| и научи како се он има дрxати у
време светог крmтеnа. Oд тога времена Bасијан стаде често долазити код светог
презвитера, само са својим најстаријим робом, који му беmе у свему веран, и учаmе се
боxанској ]илосо]ији хриmhанској из богонадахнутих уста свога духовног учите¬а.
Поставmи оглаmен, Bасијан поче водити суров xивот: поmhаmе се и мо¬аmе се често,
и мало се сну предаваmе, проводеhи ноhно време или у молитви или у читаnу кnига.
Oд приноmене му хране он употреб¬аваmе једну треhину, а две треhине раздаваmе
ниmтима.
154
Поmто проhе доста времена, настаде најзад и час крmтеnа Bасијанова. Са верним
робом својим Bасијан оде у презвитеров дом, и тамо би изврmено над nим свето
крmтеnе. Kада Bасијан, као mто то бива при крmтеnу, уhе у свету купе¬, он угледа
младиhа изванредне лепоте који сијаmе као сунце и прислуxиваmе при крmтеnу,
дрxеhи белу одеhу у коју се новокрmтени имао обуhи по изласку из купе¬и. Fлаxени
Bасијан се усуди да га упита: Kо си ти? O откуда си? - Mладиh одговори: Ја сам давно
послан к теби с неба, да ти помаxем у оствареnу твоје свете намере и да одгоним од
тебе све mто смета твојој намери. - Pекавmи то, младиh постаде невид¬ив, а соба се
испуни дивним мирисом који се осеhао по сата, тако да сви присутни миm¬аху да се
налазе не на зем¬и него на небу.
После светог крmтеnа Bасијан стаде водити јоm строxији xивот, умртв¬ујуhи своје
младиhко тело и потчиnавајуhи га духу. A пазите¬и и слуге, које поглавар Сергије
беmе одредио да му чувају сина као зеницу ока, не знајуhи Bасијанову тајну,|8| веома
се чуhаху mто се Bасијан одао тако необичном уздрxаnу, врло мало једе и пије,
проводи ноhи без сна, лице му је сувиmе бледо, тело изнурено поmhеnем и бдеnем.
Bидеhи све то, они се са бригом питаху меhу собом: 3бог чега господин наm тако
изнурава себе? - A најстарији роб, најоданији светом Bасијану, који је знао nегову
тајну, говораmе им: Hе чудите се томе, јер изучаваnе ]илосо]ије захтева такве
прегаоце, који су одбацили све сласти и задово¬авају се само оним mто је неопходно
за одрxаваnе xивота. Стога знајте, да је наm господин, xелеhи да изучи највиmу
]илосо]ију, и налоxио на себе такво уздрxаnе и бдеnе.
Aли слуге не беху задово¬ни тим одговором. При томе се они присеhаху, да је Bасијан,
јоm као дете, прстом правио на песку знак крста или сламчице слагао у облику крста,
због чега се nегова дади¬а често ¬утила на nега. H слуге, из дана у дан испитујуhи и
мотреhи куда то господин nихов Bасијан одлази, почеmе најзад увиhати да је nихов
господин примио хриmhанску веру и xивот. Tо их много узнемири, јер су се бојали
гнева Bасијановог оца, Сергија. H они се коначно увериmе да је Bасијан хриmhанин из
следеhег случаја.
Једнога дана блаxени младиh, после свеноhног бдеnа и подвига, изнурен чврсто заспа.
V време сна он устима изговараmе речи молитве, призивајуhи Fога, Једног у Tројици, и
молеhи Iа да га упути на пут ка слави, обеhаној свима који Iа ¬убе. H чу се глас одозго
који говораmе: Pадуј се и весели се, верни војниче Христов Bасијане, јер је молитва
твоја прим¬ена Fогом и теби спрем¬ено изванредно место на небу.
uувmи ово, слуге које беху код nега, коначно се увериmе да је Bасијан хриmhанин.
3ато они стадоmе, један за другим, тајно беxати из Pима у Сиракузу к старом
господину свом, поглавару Сергију, и саопmтаваху му непријатну вест, да је nегов син
Bасијан примио хриmhанску веру. Fудуhи идолопоклоником, Сергије се веома
оxалости, и стаде размиm¬ати како да сина свог одврати од хриmhанства: да ли
ласкама или претnама. Tако, постепено све слуге одбегоmе тајно од Bасијана из Pима;
код nега остаде само један, најстарији верни слуга nегов, који такоhе верова у Христа.
H намераваmе отац Bасијанов да поmа¬е друге слуге, да узму Bасијана из Pима и
доведу га к nему.
155
V то време догоди се да свети Bасијан у Pиму једне ноhи у прве петлове|9| уhе у цркву
светог евангелиста Јована Fогослова. Tу, молеhи се по обичају, он угледа чесног муxа,
украmеног седином, који му рече: 3нај, верни исповедничке Iосподnи, да је потребно
да са верним слугом својим идеm одавде у град Pавену, јер отац твој, који те родио
телом, смера да омете спасеnе твоје; беxи одавде, да те он, и против твоје во¬е, не би
скренуо с пута. 3бог тога милосрдни Fог, не остав¬ајуhи слуге Своје, посла мене,
апостола Свог, да те обавестим о томе, да те изасланици твога оца, наmавmи те овде, не
би спречили да побегнеm одавде.
Pекавmи то, свети Јован Fогослов отиде од Bасијана. A блаxени Bасијан, веома
обрадован јав¬еnем светог апостола, сатвори многа метанија, молеhи се Fогу да га не
остави. После молитве Bасијан обавести свога слугу о ономе mто виде и чу. H сутрадан
они све своје ствари раздадоmе нево¬нима; па узевmи благослов од духовног оца свог
Iордијана, они напустиmе Pим и кренуmе у Pавену. После путоваnа од неколико дана,
свети Bасијан угледа срну са два срнчета где силно беxи гоnена ловцима. H како веh
беmе заморена и изнемогла, а ловци се приблиxаваху, свети Bасијан се саxали на nу и
на пород nен, па јој довикну: V име Iоспода наmег Hсуса Христа, нареhујем ти, доhи к
мени без страха! - Срна, као разумевmи речи, одмах стаде, и без бојазни приhе к
светите¬у са срнчиhима. Oн је стаде гладити руком, као да су стари познаници, а она
му лизаmе ноге. Kада пак ловци, који су гонили срну, дотрчаmе, и угледаmе где срна
кротко стоји пред путником и он је глади, зачудиmе се веома, не схватајуhи како се
див¬а срна одједном промени у кротку. Притом један од ловаца, рhав и суров човек,
рече својој друxини: Fудале! mто оклевамо и не узимамо свој лов?
Pекавmи то, он стаде отимати срну из светите¬евих руку. A свети Bасијан му рече: Hе
ја, него Bиmnи Fог ти нареhује да никакво зло не учиниm овој див¬ој xивотиnи и
nеним младунчиhима. - Hо ловац ¬утито и дрско одгурну руком Fоxјег угодника; и
тог часа га због тако дрског поступка спопаде демон и стаде силно мучити. V мукама,
ловац паде на зем¬у, вичуhи страmно, и пену бацајуhи, и кочеhи се, и постаде као
мртав. Oстали ловци се препадоmе и дрхтаху од страха, па припавmи к ногама
светите¬у, стадоmе га са сузама молити за опроmтај, бојеhи се да и nих не постигне
слична казна. Oн им нареди да се уклоне са тог места, па се сам крстолико распростре
на зем¬и за молитву, и уперивmи сав ум к Fогу, стаде се молити говореhи: Fоxе,
чудесни Tворче свега, Fоxе милосрдни, Спасите¬у палог рода ¬удског, Tи се радујеm
не пропасти мртвих него спасеnу xивих, - опрости овом јаднику mто леxи, јер Tи у
незнаnу сагреmи и разгневи Tвоју благост.
Поmто се таквим и многим другим дир¬ивим речима помоли Fогу, светите¬ устаде са
молитве, приhе човеку леxеhем на зем¬и, и ухвативmи га за десну руку, рече демону
mто беmе у nему: Tаволе, Oнај који те је с небеске висине стровалио у понор, Tај ти
нареhује да брзо напустиm лик Fоxји - овог човека, и да отидеm у припрем¬ени ти
тартар, где hеm се мучити вавек.
Јоm светите¬ не беmе изговорио ове речи, враг рода ¬удског веh изиhе из човека, кога
до малочас тако ¬уто мучаmе, да је овај био на самрти. A када ловац поче долазити к
себи, ниmта не виhаmе очима и непомичан леxаmе на зем¬и. Светите¬ се онда понова
156
помоли Fогу, па осени крсним знаком очи ловцу, које се одмах отвориmе, и он стаде
видети. 3атим га свети Bасијан целог огради крсним знаком и нареди му да устане. H
устаде човек здрав, као да ниmта није претрпео.
Oстали ловци, који су подалеко стајали и са трепетом посматрали све то, приступиmе к
светите¬у и поклониmе му се. A клаnаmе му се и исце¬ени човек, молеhи опроmтај и
свесрдно благодареhи за исце¬еnе. 3атим се разиhоmе сваки на своју страну: ловци
одоmе својим куhама, срна са срнчиhима би пуmтена у слободу, а сам свети Bасијан са
својим робом настави свој предузети пут.
Kада стигоmе у град Pавену, Bасијан се јави епископу тога града Vрсу, који му беmе
роhак. Bидевmи свога роhака Bасијана, епископ се веома обрадова, нарочито када
сазнаде да у Христа верује и да је из ¬убави према Христу презрео све и дао се у
странствоваnе. По Bасијановој xе¬и епископ му додели за боравак особито спокојно
место изван града, при цркви светог свеmтеномученика Aполинарија,|10| првог
епископа града Pавене, рукополоxеног светим врховним апостолом Петром и
пострадалог за Христа у време цара Bеспазијана.|11| При тој цркви наhе се врло
угодно место за светог Bасијана: xивеhи у самоhи, он слуxаmе Fогу у посту и
молитви, одрекавmи се света и свега у свету. A Iоспод ускоро прослави слугу Свога:
дарова му чудесну благодат, да молитвом исце¬ује болести телесне и да
богонадахнутим поукама лечи недуге дуmевне. 3ато га сви поmтоваху, ¬уб¬аху и
слав¬аху.
V то време доhе од цара Bалентијана|12| нареhеnе управнику града Pавене и свима
граhанима: да предаду на смрт судију градског Bитимнија. A то стога mто Bитимнија
беху оклеветали пред царем, као да је учинио неке страmне злочине. Bитимнија би
окован и доведен на губилиmте, где му се имала одсеhи глава. Hа губилиmту
Bитимније се сети светог Bасијана, и рече у себи: Слуго Fоxји Bасијане, благодаhу
даном ти од Fога, буди ми сада помоhник! - Hа губилиmту пак беmе сам управник
града и мноmтво народа, xелеhи да виде Bитимнијев крај. H када Bитимније приклони
главу на посечеnе, и uелат подиxе обострано оmтри мач да снаxно удари nиме по
врату Bитимнија, одједном се мач истрxе из nегових руку и паде далеко. Hо uелат
понова дохвати мач и, дрxеhи га обема рукама, јоm јаче него први пут замахну nиме да
Bитимнију одруби главу, но и овога пута мач му се отрxе из руку и паде јоm да¬е.
Fесан од гнева, uелат опет дохвати мач, али се и по треhи пут догоди исто. Сви беху
запрепаmhени овим чудом. Vправник града, дрxеhи да uелат mтеди осуhеника mто је
примио неку награду од nега, уда¬и овог uелата и нареди другоме uелату да одсече
главу Bитимнију. Aли се и другоме uелату догоди то исто: три пута му је нека
невид¬ива сила истрзала мач из руку, и одбацивала далеко.
Tада управник града, и веома зачуhен и веома уплаmен, нареди да осуhеника одведу са
губилиmта, утолико пре mто је и народ захтевао да Bитимније буде пуmтен, поmто га
сила Fоxија mтити од смрти. Bитимнија метнуmе у тамницу, и хитно послаmе
извеmтај цару да осуhеника нису могли два uелата да посеку. Hа овај извеmтај одмах
стиxе од цара милостиво помиловаnе: ослободити Bитимнија од смртне казне и
опростити му кривицу.
157
Bитимније пак не скриваmе него свима казиваmе о своме заступнику пред Fогом -
светом Bасијану, кога у својој молитви беmе призвао себи у помоh. Пуmтен из
тамнице, Bитимније xурно оде к светите¬у и, целивајуhи му ноге, узноmаmе му
благодарност. Hо свети угодник Fоxји налоxи му да само Fогу благодари који га је
избавио од смрти. Oд тога времена сви xите¬и града стадоmе јоm виmе поmтовати
светите¬а, и имаху га као анhела Fоxјег и прибегаваху к nему за помоh. A клир и
угледни граhани договориmе се и заједно молиmе епископа да приволи светог Bасијана
да прими свеmтенички чнн, поmто hе богопријатна молитва светите¬ева, узноmена
nиме при врmеnу Fескрвне Xртве, бити силнија пред Fогом. H тако угодник Fоxји, ма
да он није xелео, би хиротонисан у свеmтенички чин, у коме проведе много година.
Потом сконча у Iосподу верни слуга светог Bасијана, који беmе доmао с nим из Pима.
H свети Bасијан стаде приносити Fескрвну Xртву за nега. H у седми дан по nеговом
престав¬еnу, када светите¬ слуxаmе свету Hитургију и усрдно се мо¬аmе за
упокојеnе дуmе покојникове, он чу глас с неба који га извеmтаваmе да је дуmа
покојникова добила милост од Fога и да је прибројана к лику Светих. Oво обавеmтеnе
свети Bасијан достави и Bитимнију, који беmе у цркви на Hитургији, и обојица се
радоваху духом због спасеnа дуmе преминулога.
Oко тог времена град Hавдија, у Hигурији,|13| лиmи се свога епископа, јер се он
престави ка Iосподу. Xите¬и тога града налоxиmе на себе тродневни пост са
молитвом, да им Fог поmа¬е достојног човека, који би, примивmи архијерејски престо,
мудро управ¬ао Hрквом Христовом. ¡ок се они сви тако поmhаху и мо¬аху ради тога,
једноме од презвитера саборне цркве, по имену Kлименту, човеку врлинском и чесном,
када после црквепог труда заспа, јави се у сну светлоносан муx и рече: 3најте да вам је
од Fога припрем¬ен за епископа презвитер Bасијан, који xиви у граду Pавени и
украmен је даровима Fоxјим.
Пробудивmи се од сна, Kлимент одмах призва најчесније ¬уде из црквеног клира и од
мирјана, и обавести их о ономе mто му Iоспод каза у виhеnу. Tада они изабраmе
угледне ¬уде и послаmе их у Pавену са молбом к светом Bасијану, да доhе к nима у
Pавену и прими архијерејски престо. Светом пак Bасијану, пре но mто доhоmе
посланици из Pавене, Fог откри у ноhном виhеnу о nиховом доласку и нареди му да не
одбија него да иде с nима.
Сутрадан изјутра доhоmе к светом Bасијану посланици из Hавдије и предлоxиmе му
mто им беmе нареhено. Oн им на то одговори ово: Fог саздаде човека бесмртним, да би
се свагда повиnавао во¬и и наредбама свога Tворца. Aли човек, преступивmи заповест
Fоxју у рају, припреми смрт себи и својим потомцима. Стога човек не треба да се
противи во¬и Fога свог нити да наруmава заповести Bегове, него да се свим срцем
стара да твори оно mто Fог хоhе и нареhује. 3ато и ја, ма да не xелим почасти, ипак
ради потреба моје једноверне браhе, по Fоxјем нареhеnу, не одбијам примити јарам и
бреме који се став¬ају на мене.
Pекавmи то, свети Bасијан предлоxи путницима да се одморе после путнога напора.
Aли они, силно обрадовани пристанком преподобнога, не хтедоmе да се одмарају, јер
158
xуhаху да mто пре однесу у свој град наhено драгоцено благо. 3ато навалиmе молбама
на светога, да одмах поhе с nима заједно. H веh предвече истога дана посланици
кренуmе са светим на пут. Kада се приблиxиmе граду Hавдији, сав народ са радоmhу и
весе¬ем изиhе у сусрет своме богодарованом пастиру. Mеhу народом се налаxаmе
један човек који је дуго времена био узет, а ни говорити није могао, поmто му се и
језик беmе одузео. Са народом који се тискао да приhе к светите¬у и целива му свету
десницу, с великом муком се довуче и овај узети. H чим целива свету десницу угоднику
Fоxјем, тог часа постаде здрав целим телом; и језик му се одреmи, и он стаде
прослав¬ати величину Fоxју. H сав народ удвостручи своју радост, видеhи каквог им
је светог пастира и чудотворца даровао Fог.
3а посвеhеnе светог Bасијана у архијерејски чин допутова у Hавдију свети епископ
Aмвросије|14| из Mедиолана|15| и гореспоменути сродник светог Bасијана Vрс из
Pавене. H Fогом изабрани муx Bасијан би посвеhен за епископа првог јануара, mто би
на велику радост и слав¬е целоме граду.
Поставmи епископ свети Bасијан стаде управ¬ати својом паством учеhи их речју и
делом и слуxеhи им за углед својим врлинским xивотом. A према светом Aмвросију
он стече велику ¬убав у ¡уху Светом; исто тако и свети Aмвросије гајаmе према nему
духовну ¬убав; и они се често дописиваху.
После извесног времена светите¬ Христов Bасијан подиxе у источном предграhу
града изванредну цркву у име светих Aпостола, и на nено освеhеnе позва светог
Aмвросија медиоланског и uиликса команског (Vрс равенски се у то време беmе веh
упокојио у Iосподу). H када ова три архијереја заједно освеhиваху цркву, меhу народом
који беmе доmао на освеhеnе налаxаmе се и једна бесомучна девојка. H на nена уста
hаво стаде говорити громко: 3аmто, о ¬уди Fоxји, неправедно устадосте на мене?
3аmто се вас тројица наоруxасте неподноm¬ивим оруxјем против мене једнога? 3ар
вам је мало mто нам одузесте силу да науhујемо ма коме од вас, него нас изгоните и из
оних над којима смо добили власт? Aко ме изгоните одавде, онда hу ја узети са собом
два или виmе бесова, па hу преhи на друго место куда ви не моxете доhи.
Јерарси Христови, чувmи овај hаволов вапај, преклониmе колена пред Iосподом и
стадоmе се усрдно молити. H када се усрдно мо¬аху Fогу, hаво, не подносеhи
молитвену силу nихову, врxе девојку на зем¬у и са страmним јауком побеxе из nе.
Светите¬и јој онда приhоmе и, подигавmи је са зем¬е здраву, предадоmе је nеним
родите¬има, нареhујуhи им да свагда узносе благодарност Fогу за ослобоhеnе своје
кhери од демонског наси¬а.
По освеhеnу цркве би постав¬ена у славу Fоxију трапеза, за којом светите¬и
разговараху меhу собом о ономе mто је корисно за Hркву Fоxију. После трапезе и
пријате¬ских разговора, доmавmи архијереји кренуmе сваки у своје место, и свети
Bасијан са чеmhу испрати и једног и другог.
Једном, у време xетве, неки дечко сабираmе снопове меhу xетеоцима; змија га уједе, и
он умре. Pодите¬и, кукајуhи неутеmно за nим, однеmе га ради опела у новоподигнуту
159
блаxеним Bасијаном цркву у част светих Aпостола, где се у то време случајно налазио
и сам архијереј Fоxји, свети Bасијан. Oн је често долазио у ту цркву и слуxио у nој. 3а
време опела, кукnава родите¬а за сином заглуmиваmе гласове певача. Саxа¬евајуhи
родите¬е, архијереј Fоxји нареди свима да изаhу из цркве. A кад остаде сам у цркви,
он се баци на зем¬у пред Fогом, са сузама Iа молеhи да нареди дуmи дечаковој да се
врати у тело. ¡ок се свети усрдно мо¬аmе о томе, тело умрлог дечака стаде се по мало,
а затим све виmе и виmе мицати, поmто се дуmа nегова поврати у nега. Vставmи са
молитве, светите¬ узе дечака за руку и нареди му да устане. ¡ечко, као пробудивmи се
од сна, отвори очи и стаде дозивати мајку, и устаде. Pодите¬и и народ, који беху ван
цркве, чувmи глас дечаков, одмах од радости појуриmе, отвориmе врата и унутра
уhоmе. H кад угледаmе дечака васкрслог из мртвих, сви се силно удивиmе и
запрепастиmе и, припадајуhи к светите¬у, с радоmhу му целиваху руке и одеhу.
Светите¬ онда узнесе благодарност свемогуhем Fогу и изговори народу поуку, па их
све отпусти с миром.
После неколико година смртно се разболе светите¬ Христов Aмвросије, епископ
медиолански. Сазнавmи за nегову болест, архијереј Fоxји Bасијан хитно отпутова за
Mедиолан да посети болесника, свог воз¬уб¬еног у ¡уху Светом оца и пријате¬а.
Tамо, видевmи светог Aмвросија на болесничком одру, он остаде крај nега, и не
одмицаmе се од nега, слуxеhи му, молеhи се заједно са nим, и теmеhи га Христовом
надом. H би светом Aмвросију овакво виhеnе: виде он Iоспода наmег Hсуса Христа
како иде к nему светла лица и мило се смеmеhи. - Tо виhеnе свети Aмвросије исприча
светом Bасијану, који се налаxаmе крај nега. A свети Bасијан, познавmи по томе да се
светом Aмвросију приблиxио час смрти, стаде плакати и уједно радовати се. Pадоваmе
се, јер свети муx одлази Христу који га позива; а плакаmе, јер се лиmава милог
пријате¬а свог у овом привременом xивоту; притом он имаhаmе сигурну у Христу
наду, да hе се опет видети с nим у будуhем xивоту и заједно бити у лику јерараха.
Kада се свети Aмвросије престави, плака за nим свети Bасијан и цео град Mедиолан, и
чесно погребоmе свето тело nегово. После тога свети Bасијан се врати у свој град: и
чиnаmе помене, и Fескрвне Xртве приноmаmе за светог Aмвросија, иако је добро знао
да је дуmа nегова настаnена са светима. Јер и за свете приносити молитве и Fескрвне
Xртве није без користи. Јер молитва за светог, ако нема mта да помогне nему, враhа се
у недра ономе који се моли, као mто и ¡авид каxе: Mолитва моја вратиhе се у недра
моја (Пс. 34, 13).
Поmто проhе доста времена, свети Bасијан понова оде у Mедиолан због неких
црквених послова. Vлазеhи у град, он угледа на тргу вагаuију који је мерио разну робу.
Tај вагаuија беmе неправедан, јер многе веmто обмаnиваmе, и тиме непоmтено
зараhиваmе. Светите¬ угледа на ваги беса, у облику малог црнца, како седи и претеxе
једну страну, mто је неправедни вагаuија непоmтено искориmhавао. Светите¬ упита
оне mто беху са nим, да ли виде неmто необично. Oни му одговориmе да ниmта
необично не виде. Tада се светите¬ помоли Fогу, да се и осталима ради веродостојног
сведочанства отворе очи, да би и они видели то mто види он. H стварно се отвориmе
духовне очи презвитеру Kлименту и hакону Eлвонију, те и они видеmе оно mто види
архијереј Fоxји: малога црнца (÷ мало hаволче) где седи на ваги и изврmује вагаuијина
160
нареhеnа. H они казаmе светите¬у mта виде и потврдиmе речи ¡авида који говори:
Hаx¬иви су синови ¬удски крај мерила (Пс. 61, 10).
Светите¬ онда позва вагаuију и упита га: Помоhу какве неправедне мере ти повеhаваm
теxину те обмаnујеm купце? - Bагаuија одговори да никакву неправду не чини при
мереnу, и закле се да му је вага тачна. Tада му светите¬ показа на ваги пакленог црнца
и рече му: Oвај бес hе овога часа уhи у тебе, сруmити тело твоје и извадити из тебе
дуmу твоју у страmним мукама. - Hеправедни вагаuија се препаде и задрхта, па
припаде к ногама светите¬у обеhавајуhи да hе престати са неправдом. Светите¬ га
поучи из Светога Писма и нареди му да разда ниmтима све mто је неправедно стекао. H
помоливmи се отера беса са оне ваге, па продуxи својим путем.
По повратку из Mедиолана у свој град, угодник Fоxји Bасијан бав¬аmе се својим
уобичајеним богоугодним делима и стараnем о пастви. Поxиве као архијереј тридесет
и пет година, и у деведесетој години свога xивота он, око 409. године, преhе ка
Iосподу, коме је верно и истински послуxио. Bерне овце чесно погребоmе свога
пастира у nиме подигнутој цркви светих Aпостола, и много суза пролиmе mто се
лиmиmе такога оца.
Kао mто за xивота беmе чудотворац, тако свети Bасијан и по кончини својој
чудотвораmе: јер од гроба nеговог чудесно се даваху исце¬еnа болнима - светим
молитвама nеговим а благодаhу Iоспода наmег Hсуса Христа, коме са Oцем и Светим
¡ухом, част и слава, сада и увек и кроза све векове. Aмин.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НИ* И &ЛАЖЕНИ*
ТЕОФАНА И %АНСЕМНЕ

Преподобни Tео]ан родио се у Aнтиохији од родите¬а незнабоxаца. Kада достиxе у
младиhско доба он се оxени, и проведе у браку три године, па му xена умре. Oдмах
после тога он верова у Христа и прими свето крmтеnе. 3атим, оставивmи све, он
начини себи у близини града Aнтиохије једну врло тескобну келију и затвори се у nој.
Tу он постом и молитвом и осталим врлинама очисти себе од свих страсти и постиxе
саврmенство.
¡ознавmи за једну јавну блудницу, која се звала Пансемна, да је многе својом лепотом
завела и упропастила, он се прво помоли Fогу, па изиhе из своје келије, скиде са себе
кострет и обуче скупоцено одело. Oнда узе од свога оца десет литри злата, рекавmи му
да хоhе да узме себи другу xену. 3атим оде код Пансемне. Седеhи са nом за трпезом,
он је уз јело и пиhе упита колико се година она бави својим пр¬авим занатом. Oна му
161
одговори, да има веh дванаест година, и да је он најлепmи од свих nених досадаmnих
¬убавника. Преподобни јој онда рече: Ја хоhу и xелим да те чесним браком узмем за
xену. - Oна с радоmhу пристаде на то. Преподобни јој онда даде злато mто беmе донео
са собом, и рече јој да он сада одлази да припреми све mто је потребно за свадбу.
Oтиmавmи од Пансемне, преподобни начини другу келију у близини своје, па се онда
опет врати к nој и рече јој да она не моxе бити nегова супруга, ако не поверује у
Христа и не постане хриmhанка. Пансемни то паде теmко и потраxи извесно време за
размиm¬аnе. После тога пристаде, припреми се за свето крmтеnе, и крсти се.
Слуmајуhи поуке о хриmhанском xивоту, о Hарству небеском, о вечном xивоту, nој се
благодаhу Хрнстовом просвети разум и срце испуни умилеnем. H она после светог
крmтеnа пусти на слободу све своје робове и робиnе, и све имаnе раздаде сиротиnи, а
сама отиде у келију коју јој беmе спремио преподобни Tео]ан, и затвори се у nој. H
толики успех показа ова блаxена у подвиxничком, врлинском xивоту, да доби од Fога
дар чудотворства: молитвом својом она демоне изгоnаmе и исце¬аваmе од свих
болести и недуга.
Tако преподобни Tео]ан, воhен ¬убав¬у Христовом, начини xилиmтем Светога ¡уха
ону која раније беmе сасуд греха. A и сам преподобни Tео]ан беmе велики чудотворац.
Поmто обоје угодиmе Iосподу, они се у један исти дан преставиmе и отидоmе ка
Iосподу, у другој половини четвртога столеhа.


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
НЕАНИСКА

Kада Mаксим бејаmе покрајински управите¬ у Aлександрији, он гоnаmе и
злостав¬аmе хриmhане. Пред nега би изведен премудри и дивни јунак Христов
Hеаниск, кога издаде слуmкиnа nегова. Vправите¬ Mаксим став¬аmе га у току седам
дана на ¬уте муке, приморавајуhи га да се одрекне Христа. A кад увиде да га не моxе
приморати, он га осуди на смрт. uувmи то, Христов мученик се обрадова и захвали
Iосподу. H идуhи на губилиmте, он се радоваmе mто hе примити многоxе¬ени подвиг
мучениmтва. 3а мучеником иhаmе много народа, а меhу народом беmе и она слуmкиnа
која га издаде. Oсврнувmи се, свети мученик угледа ову слуxавку и даде јој знак руком
да му приhе. Kада му она приhе, он јој даде златан прстен који скину са своје руке, и
рече јој: Хвала ти, xено, mто ми издајом својом причини толика добра. Kада стиxе на
губилиmте, мученик се помоли Fогу, па му глава би одсечена. H тако овај блаxени
јунак прими од Iоспода венац мучениmтва.

162

С%ОМЕН СВЕТОГ О'А НА(ЕГ
А%ОЛОСА

Eпископ; у миру се преставио.


С%ОМЕН СВЕТОГ О'А НА(ЕГ
АЛЕКСИЈА)
е2и.3о20 Ви/0$и>е

Vпокојио се у миру Iоспода свога.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
КАНИДА

Преподобни Kанид xив¬аmе у време цара Tеодосија Bеликог. Fејаmе из Kападокије,
син побоxних и бого¬убивих родите¬а, Tео]ана и Tеодоте. Прича се да nегова мајка
није јела масна јела девет месеци док га је носила у утроби својој. A он као одојче,
каxу, никада није сисао из леве сисе веh само из десне. A када би му мајка виmе јела
него mто треба, онда није сисао ни из десне.
Kада Kанид наврmи седам година, он остави свет и све у свету, и отиде у облиxnу
mуму. Tамо наhе једну малу пеhину и настани се у nој. Tу он провоhаmе време у посту
и молитви; јео је врло мало сировог зе¬а без соли, и то једанпут неде¬но. H тако
проведе овај блаxени подвиxник седамдесет три године, па отиде ка Iосподу.

163



НА%ОМЕНЕ,
1. Bитинија, uригија и Mизија - малоазијске области.
2. Iора Oлимп - у североисточном углу Mале Aзије.
3. Јулијан Oдступник царовао од 36.1 до 363. године.
4. Aртемида или ¡ијана - грчкоримска богиnа светлости и месеца.
5. Hавда или Hодија - у северној Hталији.
6. Сиракуза - једна од првих грчких колонија на источној обали острва Сицилије,
основана на 8 векова пре Христа; доцније - најбогатији и највеhи град тога
острва.
7. V старој Hркви они који су приступали крmтеnу обично су се претходно
подвргавали оглаmеnу, тојест усменом поучаваnу у истинама хриmhанске вере.
Oглаmенима је било допуmтено да на светој Hитургији присуствују при првом и
другом делу, тојест при проскомидији и Hитургији оглаmених; а пред треhи део,
тојест пред Hитургију верних, они су морали изаhи из цркве, на mта их је hакон
позивао говореhи: "Oглаmени, изиhите!" Pок оглаmеnа био је различит: трајао је
неколико дана, или неколико неде¬а, или неколико месеци, па чак и неколико
година.
8. Tојест, не знајуhи да је он постао хриmhанин.
9. Први хриmhани, по угледу на старе Јевреје, делили су ноh на четири дела, сваки
по три сата; и те делове називали страxама. Певаnе петлова било је у треhу
страxу, које се стога и називало: uìcktpoçeviu÷ пјетлоглаmеније, треhа ноhна
страxа ÷ први петлови.
10. Спомен св. свеmтеномученика Aполинарија празнује се 23 јула.
11. Hар Bеспазијан царовао од 70. до 79. год.
12. Hар Bалентинијан II царовао од 383. до 392. год.
13. Hигуријом се у Hталији називала област, насе¬ена Hигурима, племеном
келтског порекла. Hигурија се граничила с Iалијом.
14. Свети Aмвросије - велико светило Fоxје; празнује се 7. децембра.
15. Mедиолан - данаmnи Mилано - древни град у северној Hталији; средиmте науке
и уметности. ¡анас - главни град италијанске области Hомбардије.

11. ЈУНИ


164
ЖИТИЈЕ) %ОДВИ4И И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ А%ОСТОЛА
ВАРТОЛОМЕЈА

Свети Bартоломеј беmе један од дванаест великих апостола Христових. По пријему
Светога ¡уха у виду огnених језика, светом Bартоломеју паде у део да заједно са
светим апостолом uилипом иде на проповед Eванhе¬а у Сирију и у Mалу Aзију. Oни
оба отидоmе тамо; час проповедајуhи заједно, час разилазеhи се одвојено по
градовима, час понова се састајуhи, они мреxом учеnа лов¬аху ¬уде у мору света на
спасеnе.
Проповедајуhи Eванhе¬е у Mалој Aзији, свети uилип се на неко време одвоји од
светог Bартоломеја и обраhаmе ка Христу див¬е и непокорне xите¬е Hидије и
Mизије.|1| V то време светоме Bартоломеју, који је проповедао Христа у суседним
градовима, би нареhено од Iоспода да иде у помоh светоме uилипу. ¡оmавmи к nему,
свети Bартоломеј се једнодуmно подвизаваmе с nим у апостолским трудовима и
подвизима. uилипу следоваmе јоm и сестра nегова, девица Mаријамна, и сви они
заједно слуxаху спасеnу ¬уди. Пролазеhи све градове Hидије и Mизије и
благовестеhи, они подноmаху од неверних многе напасти и нево¬е и бијеnа; по
тамницама их затвараху и камеnем затрпаваху. Hо у свима тим напастима и мукама
они, благодаhу Fоxјом, остадоmе xиви, подухватајуhи се нових трудова у проповедаnу
Eванhе¬а Христова.
V једном лидијском месту они сретоmе воз¬уб¬еног ученика Христовог, светог Јована
Fогослова, који тамо проповедаmе Христа. Поmто се утеmиmе духовном утехом, они
заједно кренуmе у uригијску покрајину. H доmавmи у ]ригијски град Јерапо¬, они
тамо проповедаху Христа. A град тај беmе пун идола, којима се клаnаху ¬уди
заслеп¬ени демонском обманом. Mеhу другим лаxним боxанствима бејаmе тамо и
једна огромна змија, коју xите¬и Јерапо¬а поmтоваху као бога. Oни јој беху подигли
засебан храм, и дрxаху је у nему затворену; и приноmаху јој многе и разноврсне
xртве. Tи безумни ¬уди обоxаваху и друге неке змије и гадове. Свети uилип се,
најпре, са својом друxином наоруxа молитвом против те змије; у томе им помоxе и
свети Јован Fогослов; и они молитвом, као коп¬ем, победиmе змију и силом
Христовом је умртвиmе. После тога свети Fогослов се растаде с nима, препустивmи
nима Јерапо¬ за проповедаnе речи Fоxје, а сам крену у друге градове, носеhи свуда
свету благовест. Свети пак uилип са Bартоломејем и Mаријамном остадоmе у
Јерапо¬у, и усрдно се стараху да одатле отерају таму идолопоклонства разливајуhи
велику светлост познаnа истине. H труhаху се дан и ноh у проповедаnу: учеhи
обмануте, уразум¬ујуhи неразумне и изводеhи на пут заблуделе.
V том граду xив¬аmе један човек, по имену Стахије, који беmе слеп четрдесет година.
Bему свети апостоли молитвом отвориmе телесне очи, а проповеhу Христовом
просветиmе му дуmевне очи. H поmто га крстиmе, они борав¬аху у nеговом дому. H
пронесе се по целом граду глас, да је слепи Стахије прогледао. H стаде се народ
165
стицати у Стахијев дом. H све те долазнике свети апостоли учаху вери у Христа Hсуса.
¡оноmаху тамо и многе болеснике, и свети апостоли их исце¬иваху молитвом, и
изгоnаху hавола из ¬уди. 3бог тога мноmтво ¬уди вероваху у Христа, и крmтаваху се
од светих апостола.
Xену јерапо¬ског градоначелника Hиканора беmе ујела змија, и она леxаmе болесна,
на самрти. uувmи за свете апостоле, који се налаxаху у Стахијевом дому, да речју
исце¬ују сваку болест, ова болесна xена, у одсуству свога муxа, нареди својим
слугама да је однесу к nима. H она доби двоструко исце¬еnе: телесно, од уједа змије,
и дуmевно - од демонске заблуде, јер, научена од светих апостола, она поверова у
Христа. A када се градоначелник врати својој куhи, слуге му казаmе да xена nегова
поверова у Христа, научена од неких странаца који бораве у Стахијевом дому.
Pаз¬утивmи се страховито, градоначелник нареди да одмах апостоле ухвате а дом
Стахијев спале. H поступи се по нареhеnу. Стече се много народа, па дохвативmи свете
апостоле, uилипа и Bартоломеја, и свету девицу Mаријамну, вукоmе их по улицама
градским бијуhи их и ругајуhи им се, и затим их вргоmе у тамницу.
После тога градоначелник седе на судиmту да суди Христовим проповедницима. H
сабраmе се к nему сви xреци идолски, и xреци погинуле змије, xалеhи се на свете
апостоле и говореhи: Iрадоначелниче! одмазди за беmчеmhеnе богова иаmих; јер
откако у град наm доhоmе ти странци, опустеmе олтари великих богова наmих, народ
заборави да им приноси уобичајене xртве, погибе и чувена богиnа наmа - змија, и сав
се град испуни безакоnем. Стога, не дај тим чаробnацима да xиве!
Tада градоначелник нареди да са светог uилипа свуку ха¬ине, говореhи: Mоxда су
чини у ха¬инама nеговим. - H свукавmи ха¬ине, не наhоmе у nима ниmта. Hсто тако
поступиmе и са светим Bартоломејем; али и у nеговим ха¬инама не наhоmе ниmта. A
када приступиmе к Mаријамни са намером да је свуку и обнаxе девичанско тело nено,
она се изненада на очи nихове претвори у пламен огnени, те незнабоmци пренераxени
побегоmе од nе. Iрадоначелник онда осуди свете апостоле на распеhе.
Први пострада свети апостол uилип. Bему провртеmе пете на ногама, па му кроз nих
провукоmе конопце, и онда га распеmе главачке на крсту пред вратима змијиног
идолиmта, и камеnем се бацаху на nега. 3атим распеmе светог Bартоломеја уза зид
идолиmта. Vтом изненада настаде страховит зем¬отрес: зем¬а се отвори и прогута
градоначелника са свима xрецима и мноmтвом незнабоxног народа. A сви који
остадоmе xиви, и верни и незнабоmци, препадоmе се од страха и уxаса, па завапиmе
ка светим апостолима да се саxале на nих и умоле јединог истинитог Fога свог, да
зем¬а не прогута и nих као mто је прогутала оне. H одмах стадоmе хитно скидати са
крстова распете апостоле. Светог Bартоломеја скинуmе брзо, јер не беmе високо
уздигнут. Aли светог uилипа не могаху скинути брзо, зато mто беmе високо подигнут;
и јоm виmе зато mто таква беmе во¬а Fоxја, да Bегов апостол кроз то страдаnе и
крсну смрт преhе од зем¬е на небо, ка коме је целог xивота стремио. Bисеhи тако на
крсту, свети uилип мо¬аmе Iоспода за непријате¬е своје, да им отпусти грехе nихове
и да просвети очи ума nиховог, да би угледали и познали истину. H Iоспод уступи на
молитву nегову: и одмах нареди зем¬и те поврати xиве све ¬уде mто беmе прогутала,
166
сем градоначелника и змијиних xречева. Tада сви они громким гласом исповедаху и
слав¬аху силу Христову, изјав¬ујуhи xе¬у да се крсте. H кад веh хтедоmе скинути с
крста светога uилипа, он предаде свету дуmу своју у руке Христове, те га они скинуmе
мртва. A роhена сестра nегова, света Mаријамна, која је све време посматрала
страдаnе и смрт свог светог брата uилипа, с ¬убав¬у гр¬аmе и целиваmе скинуто с
крста тело nегово, и радоваmе се mто се uилип удостоји пострадати за Iоспода
Христа.
Свети Bартоломеј крсти све који вероваmе у Iоспода Христа, и постави им Стахија за
епископа. 3атим они чесно погребоmе тело светог апостола uилипа. A на оном месту
где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза као сведочанство,
да се свети апостол uилип, за проливену крв своју за Христа, наслаhује вечним
блаxенством са Iосподом својим у Hарству Bеговом.
После погреба апостола uилипа, свети Bартоломеј са блаxеном девицом Mаријамном
проведоmе јоm неколико дана у Јерапо¬у, утврhујуhи добро у вери Христовој
новоосновану цркву, па се онда растадоmе и сваки оде својим путем. Света Mаријамна
отпутова у Hикаонију;|2| и ту се, после успеmног проповедаnа речи Fоxје, престави ка
Iосподу.|3| A свети апостол Bартоломеј отпутова у Hндију. Tамо он остаде дуго
времена трудеhи се у Eванhе¬у Iоспода Христа, по градовима и селима ходеhи и
благовестеhи, и Христовим именом болеснике исце¬ујуhи. Проповеhу својом
просветивmи многе незнабоmце и устројивmи цркве, он преведе на nихов језик
Eванhе¬е од Mатеја, које је са собом носио, и предаде им га. Kод nих он остави и
Eванhе¬е, написано на јеврејском језику, које после сто година би пренето у
Aлександрију Пантеном, хриmhанским ]илосо]ом.|4|
Hз Hндије свети Bартоломеј отпутова у Bелику Јерменију.|5| Kада се он тамо појави,
идоли, или бо¬е реhи беси који обитаваху у идолима, умукоmе, громко изговоривmи
своје последnе речи: да их Bартоломеј мучи и прогони. Па не само из идола, него и из
¬уди прогоnаху се нечисти дуси самим доласком апостоловим; и због тога се многи
обраhаху ка Христу. Hар те зем¬е Полимије имаhаmе бесомучну кhер; на nена уста
бес викаmе: O, Bартоломеје! и одавде нас ти изгониm! - uувmи то, цар нареди да се
одмах наhе Bартоломеј. H када апостол Христов доhе к бесомучној, одмах побеxе бес
од nе, и царевиhка постаде здрава. После тога цар, xелеhи да заблагодари светоме,
посла му камиле натоварене даровима: златом, сребром, бисерима и другим
скупоценим предметима. A апостол, будуhи сиромаmан духом, ниmта од послатих
дарова не задрxа за себе, веh их све одасла натраг цару, са поруком: Ја не тргујем
оваквим стварима, него дуmе ¬удске иmтем; и ако их стекнем и у небеске обите¬и
уведем, онда hу се показати као велики трговац пред Iосподом.
¡арнут овим апостоловим речима, цар Полимије поверова у Христа са целим домом
својим. H рукама светог апостола би крmтен цар Полимије, и царица nегова, и
исце¬ена кhер nегова, и мноmтво велмоxа, и врло много ¬уди из народа: јер до десет
градова и виmе, угледајуhи се на цара, примиmе свето крmтеnе.
167
Bидеhи то, идолски xреци силно негодоваху на светог апостола и теmко им падаmе то
mто се богови nихови униmтавају, идолослуxеnе истреб¬ује, идолиmта опустоmавају
од којих су се они хранили. 3ато одоmе к царевом брату Aстиагу, и наговориmе га да
погуби Bартоломеја и одмазди му за увреду богова. Vлучивmи згодну прилику, Aстиаг
ухвати светог апостола у граду Aлбани,|6| у Bеликој Јерменији, и распе га на крсту
главачке. A свети апостол с радоmhу страдаmе за Iоспода Христа и, висеhи на крсту
стрмоглавце, не престајаmе проповедати реч Fоxију: верне утврhиваmе у вери, а
неверне саветоваmе да познаду истину и да се од таме демонске обрате к светлости
Христовој. Hе могуhи то слуmати, мучите¬ нареди да апостолу одеру коxу. Hо он,
подносеhи и то мучеnе као у туhем телу, неуhутно проповедаmе и славослов¬аmе Fога
и Iоспода Христа. Hајзад мучите¬ нареди да му и главу одсеку. H тек тада, када му
глава би одвојена од тела, умукоmе nегова богоглаго¬ива уста; а тело остаде висеhи на
крсту, са ногама окренутим горе, као показујуhи апостолово путоваnе к небу.
Tако сконча апостол Христов свети Bартоломеј, после многих страдаnа и трудова
преmавmи у безболни покој, у радост Iоспода свог.|7| Bерни који беху присутни при
nеговој кончини, скинуmе са крста чесно тело nегово, па га заједно са главом и коxом
полоxиmе у оловни сандук и погребоmе у том истом граду Bелике Јерменије Aлбани.
H од моmтију светог апостола даваху се чудесна исце¬еnа болесницима, због чега
многи од неверних приступаху Христовој Hркви.
После много времена сурови гоните¬и, помрачени идолодемонством, слуmајуhи од
других и сами видеhи чудеса која бивају од апостолових моmтију, а не xелеhи да
познаду силу Fоxију, узеmе те свете моmти са оловним сандуком и бациmе у море. A
оловни сандук, пловеhи по води као лаки чун, пристаде уз острво Hипар. Tамоmnем
пак епископу Aгатону би откривено од Fога да су моmти светог апостола допловиле до
nиховог острва. Eпископ онда са клиром и целим народом изаhе на морску обалу и,
угледавmи моmти, сви се веома удивиmе како оловни сандук са моmтима не потону у
води него лакmе од чуна преплови тако дуг морски пут. H сви прославиmе Fога због
тако великих и чудних дела Bегових. Oнда узеmе сандук са светим моmтима и радосно
их са псалмопојаnем однеmе у своју цркву.|8|
Oвде не треба преhутати оно mто је о светом апостолу Bартоломеју казано у xитију
преподобног Јоси]а Песмописца.|9| Hалазеhи се једном у Tесалији, преподобни Јоси]
доби од једног врлинског муxа део моmтију светог апостола Bартоломеја. Oдневmи то
у своју обите¬, у близини Hариграда, он подиxе засебну цркву у име светог апостола
Bартоломеја, и чесно полоxи у nој део светих моmтију nегових. Iајеhи велику ¬убав
и веру према светом апостолу, преподобни Јоси] се често удостојаваmе да га у сну
види. Hарочито пак xелео је да празник светог апостола украси похвалним песмама,
али се није на то усуhивао, не знајуhи да ли hе то дело nегово бити угодно светом
апостолу или не. H преподобни усрдно мо¬аmе Fога и апостола Fоxјег да му то на
неки начин открију, и да му подаре премудрост виmnу да би могао написати похвалне
стихове, достојне светог Bартоломеја. Са поmhеnем и сузама мо¬аmе се преподобни о
томе четрдесет дана. H када се приблиxи дан празника апостолова, преподобни уочи
празника виде где се у олтару појави свети апостол Bартоломеј, обучен у белу ризу,
свуче олтарску завесу, и позва га к себи. Kада преподобни Јоси] приhе близу, свети
168
апостол узе са престола свето Eванhе¬е, и полоxи га на груди Јоси]у говореhи: Hека
те благослови десница свемоhног Fога, и нека се на језик твој излију воде небеске
премудрости! нека срце твоје буде храм ¡уха Светога, и нека песме твоје насладе
васе¬ену!
Pекавmи то, свети апостол Bартоломеј постаде невид¬ив. A преподобни Јоси],
осетивmи у себи благодат премудрости, испуни се неисказане радости и
благодарности. H од тога времена он поче писати црквене химне и каноне, којима
украси празник не само светог апостола Bартоломеја, него и многих светих, а нарочито
многим канонима узвелича Пречисту Fогоматер и светите¬а Hиколаја. H испуни свету
Hркву дивним песмама, због чега и доби назив: Песмописац. 3а све то ми славимо
Христа Спаса наmег, са Oцем и Светим ¡ухом, од целокупне творевине слав¬еног
вавек. Aмин.
Hеки мисле да је Bартоломеј једно и исто лице са Hатанаилом, кога uилип приведе
Христу (Јн. 1, 45-51). Hаиме, они дрxе да је име овоме апостолу било Hатанаил, а по
презимену, или бо¬е реhи по оцу, он се називао Bартоломеј, тојест: син Tоломејев. Јер
реч "вар" на јеврејском значи син; као mто се то види и из речи упуhених Iосподом
Христом апостолу Петру: "Fлаго теби, Симоне, вар Јона", тојест: сине Јонин (Mт. 16,
17). H слепац јерихонски звао се Bартимеј, тојест: син Tимејев. Tако објаmnавају и о
Bартоломеју, да се он по оцу називао Bартоломеј - син Tоломејев; јер то име Tоломеј
беmе код Јевреја старо и често се употреб¬авало, а право име Bартоломеју, дрxе, беmе
Hатанаил. A тако дрxе са ових разлога: пре свега, у Eванhе¬у се нигде не говори о
позиваnу Bартоломеја на апостолство, сем ако се под тим именом не разуме Hатанаил;
затим, прва три еванhелиста, спомиnуhи Bартоломеја, не спомиnу Hатанаила; а
еванhелист Јован, спомиnуhи Hатанаила, не спомиnе Bартоломеја, и говореhи о
лов¬еnу рибе при јав¬еnу васкрслог Спасите¬а спомиnе Hатанаила као друга
апостола у лов¬еnу рибе, јер каxе: "Fеху заједно Симон Петар, и Tома, и Hатанаил, и
синови 3аведејеви" (Јн. 21, 2). Hо други тумачи се не слаxу са тим, и сагласно с
Прологом (10. мај) сматрају да је Симон 3илот једно исто лице са Hатанаилом; а неки
дрxе да је Hатанаил један од Седамдесеторице ученика Христових.


ЖИТИЈЕ) %ОДВИ4И И СТРАДАЊА СВЕТОГ А%ОСТОЛА
ВАРНАВЕ

Свети апостол Bарнава бејаmе један од седамдесеторице светих апостола. Пре
апостолства звао се Јоси], а потом је назван Bарнава, као mто hе се касније објаснити.
Oн се родио на острву Kипру|10| од родите¬а Јевреја, из Hевитског племена, из кога су
произаmли и древни велики пророци Fоxји: Mојсије, Aрон и Самуило. Прародите¬и
169
Bарнавини преселиmе се из Палестине на Kипар због ратова који су беснели у
Палестини. Pодите¬и Bарнавини беху веома богати и имаhаху имаnе близу
Јерусалима, које изобиловаmе баmтама и разним усевима и воhкама, и на коме беmе и
куhа nихова. Јер од онога времена када свети пророк Hсаија написа: Fлаxен који има
семе своје у Сиону, и куhу себи у Јерусалиму (Hс. 65, 21 и 23), Јевреји који обитаваху у
далеким зем¬ама, не знајуhи духовни смисао ових речи, стараху се да имају своје куhе
у Јерусалиму. Са тог разлога и Bарнавини родите¬и имаhаху своју куhу и своје имаnе
крај Јерусалима.
Pодивmи овога о коме је реч, они му дадоmе име Јоси]. Јоm измалена они га учаху
кnизи. A кад постаде пунолетан, послаmе га у Јерусалим код најчувенијег у то доба
учите¬а Iамалила, да га он потпуно научи појимаnу јеврејских кnига и целокупног
закона Fоxјег. Tу Јоси]у беmе врmnак и саученик Савле, који касније би назван Павле.
Oбојица се они заједно учаху код једног учите¬а - Iамалила, напредујуhи у разуму, и у
мудрости кnиxној, и у врлини. Јоси] свакога дана јутром и вечером одлаxаmе у храм
Соломонов и усрдно се мо¬аmе Fогу, проводеhи дане младости своје у честим
постовима и у великом уздрxаnу. Bрло бриx¬иво чувајуhи целомудреност своје
девствености, он је избегавао друxеnе са непристојним младиhима и није хтео ни да
слуmа речи које развраhају умове младих ¬уди, него је свагда будно пазио на себе,
поучавајуhи се у закону Iосподnем дан и ноh.
V то време Iоспод наm Hсус Христос, након тридесет година Свога учовечеnа,
почевmи откривати Себе свету доhе из Iалилеје у Јерусалим. Tу Oн учаmе у храму, и
чиnаmе преславна чудеса, те Mу се сви див¬аху, и стицаху се к Bему са свих страна,
да гледају свето лице Bегово и слуmају боxанске речи Bегове, слаhе од меда и саhа.
Bиде Iа и јуноmа Јоси] и, слуmајуhи поуке које излаxаху из пресветих уста Bегових,
nему се срце растапаmе од милине, и он се веома див¬аmе чудесима која Iоспод
чиnаmе. Bидевmи како Iоспод речју исцели раслаб¬еног у баnи Bитезди; исто тако
видевmи и друга чудесна дела Христова, Јоси]у се запали срце ¬убав¬у према
Iосподу и он приступи к Bему, и паде ничице пред ноге Bегове, молеhи Iа да га
благослови и прими меhу Своје ученике. A Iоспод који прозире тајне срца ¬удских,
видеhи да срце Јоси]ово гори боxанском ¬убав¬у, ¬упко га благослови и не забрани
му да иде за Bим. Јоси] онда најпре похита дому тетке своје Mарије, мајке Јована који
доцније би прозван Mарко, и рече јој: Хајде да видиm mто оци наmи xелеmе видети;
јер неки пророк Hсус из Hазарета галилејског учи у храму и чини велика чудеса, те
многи сматрају да је Oн очекивани Mесија.
uувmи то, xена та одмах остави све и хитно оде храму; и угледавmи Iоспода Hсуса,
паде ничице пред ноге Bегове и мо¬аmе Iа говореhи: Iосподе, ако сам наmла милост
пред Tобом, доhи у куhу слуmкиnе Tвоје, да би доласком својим благословио укуhане
моје. - Bидеhи веру nену, Iоспод оде куhи nеној, и благослови nу и све који беху у
куhи nеној. Mарија дочека и прими Iоспода веома чесно, са великом радоmhу и
богобојаx¬ивоmhу. H од тога времена Iоспод је са ученицима Својим свагда свраhао у
куhу Mаријину, кад год је долазио у Јерусалим.
170
При повратку Iосподnем из Јерусалима у Iалилеју, за Bим поhе и Јоси] са осталим
ученицима. H када Iоспод узаxеле послати дванаест апостола Својих на проповед к
изгуб¬еним овцама дома Hзраи¬ева, виде да их је мало, па рече: Xетве је много, а
посленика мало (Mт. 10, 6; 9, 37). 3бог тога Iоспод јави свету и других седамдесет
ученика, које посла по два и два пред лицем Својим у сваки град и место куда mhаmе
сам доhи (Hк. 10, 1). V броју тих седамдесет ученика Iосподnих један од првих беmе
овај свети Јоси], кога свети апостоли прозваmе Bарнавом, тојест сином утехе, јер
проповеhу својом о доmавmем у свет Mесији он теmаmе ¬уде који су xе¬но очекивали
долазак Mесије. H као mто синови 3аведејеви биmе названи синови громови (Mк. 3,
17), поmто су имали да као гром одгрме у васе¬ени проповед еванhелску, тако и овај
свети Јоси] би назван сином утехе, поmто су апостолски трудови nегови имали донети
велику радост избраницима Fоxјим. H свети 3латоуст, тако објаmnавајуhи промену
имена nеговог, каxе: Hзгледа ми да је он добио име по заслузи, јер је био способан и
изврстан да теmи.
По вазнесеnу Iосподnем на небо, свети апостоли xив¬аху сви заједно у Јерусалиму,
као mто о томе пиmе у ¡елима Aпостолским: A у народа који верова беmе једно срце и
једна дуmа; и ниједан не говораmе за имаnе своје да је nегово, него им све беmе
заједничко. H колико их год бејаmе који имаhаху nиве и куhе, продаваху и доноmаху
новце mто узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима (¡. A. 4, 32. 34-35). Tада и
свети Јоси], прозвани од апостола Bарнава, продаде гореспоменуто имаnе, које се
налаxаmе близу Јерусалима и које му остаде у наслеhе од родите¬а; и добијене новце
донесе и метну апостолима пред ноге, не оставивmи ниmта за себе (¡. A. 4, 36-37). Јер
он xе¬аmе да се богати у Fога, у кога се стварно и обогати, као mто се сведочи о томе
за nега: Fеmе човек благ, и пун ¡уха Светога и вере (¡. A. 11, 24).
Bарнава се често виhао са Савлом и препирао с nим из Светога Писма о Iосподу
Христу, xелеhи да га приведе светој вери. Aли Савле беmе веома велики ревните¬
отачких предаnа, и подсмеваmе се светом Bарнави као обманутом човеку, а на Христа
говораmе хуле, називајуhи га сином дрводе¬е, простом незналицом, преданим на
срамну смрт. A када после убиства светог првомученика Сте]ана од стране Јевреја,
Савле поче гонити Hркву, улазеhи у куhе верних, вукуhи ¬уде и xене и затварајуhи их
у тамнице (¡. A. 8, 3), тада свети Bарнава плакаmе за Савла, и мо¬аmе се Fогу
подиxуhи чисте руке своје, да просвети дуmевне очи Савлу, да би познао истину. Јер је
веома xелео да му Савле буде друг по вери хриmhанској, као mто му је био друг у
Iамалиловој mколи.
H не биmе узалуд молитве и сузе светога Bарнаве, јер када доhе време милосрhа
Fоxјег, Савле се обрати ка Христу, призван гласом Iосподnим с висине, на путу за
¡амаск (¡. A. 9, 4). H преобрати се вук у овцу, и хулите¬ имена Христова стаде
прослав¬ати Iоспода Христа, и дотадаnи гоните¬ постаде заmтитник Hркве, јер
поmто прими свето крmтеnе, Савле одмах стаде обилазити зборнице јеврејске и
проповедати Hсуса, да је Oн Син Fоxји, и изобличаваmе Јевреје који xив¬аху у
¡амаску. A кад се врати у Јерусалим, Савле покуmаваmе да се прибије уз ученике
Христове; и сви га се бојаху, јер не вероваху да је и он ученик Христов (¡. A. 9, 26).
Tада свети Bарнава, сревmи га, рече: Kада hеm, о Савле, престати бити хулите¬
171
великог имена Христовог и гоните¬ верних слугу Bегових? ¡окле hеm се противити
страmном тајанству, које је одавна предсказано од пророка, а у садаmnе време се збило
ради спасеnа наmег? - A Савле припаде к ногама nеговим са сузама, говореhи:
Oпрости ми, учите¬у истине, Bарнаво! Сада се уверих да је све истина mто си ми ти о
Христу говорио; и Oнога кога раније хулеhи називах сином дрводе¬иним, сада
исповедам да је Син Fоxји јединородни, савечан Oцу и сабеспочетан, Сијаnе славе
Oчеве и Oбличје биhа Bегова;|11| Oн умаnи себе узевmи облик слуге,|12| постаде
саврmен човек родивmи се од Пресвете ¡јеве Fогородице Mарије, и доброво¬но
претрпе крст и смрт, и, васкрснувmи из мртвих у треhи дан, јави се вама, апостолима
Својим, и узнесе се на небо, и седи с десне стране Fога Oца, и опет hе доhи у слави да
суди xивима и мртвима, и Bеговом царству неhе бити краја.
uувmи овакве речи од ранијег хулите¬а и гоните¬а, свети Bарнава се удиви и заплака
од радости; па загрливmи и по¬убивmи Савла, упита га: Kо те, о Савле, научи да
збориm такве богонадахнуте речи? Kо те убеди да исповедаm да је Hсус Hазареhанин
Син Fоxји? Oткуда се ти научи тако саврmеном познаnу догмата небеских?
Tада Савле, сав у сузама, рече скруmена срца: Сам Iоспод Hсус Христос, кога ја
греmни ху¬ах и гоnах, Oн ме научи свему овоме, јер се Oн јави и мени, као изроду, и
Bегов боxанствени глас јоm ми силно бруји у уmима. Kада ме необична светлост
обасја с неба, и ја падох од страха на зем¬у, к мени доhе глас који ми говораmе: Савле,
Савле, заmто ме гониm? A ја у страху и уxасу рекох: Kо си ти, Iосподе? Oн ми на то
одговори кротко и благо: Ја сам Hсус, кога ти гониm? Vдививmи се веома Bеговој
дуготрпе¬ивости, ја молеhиво рекох: Iосподе, mта хоhеm да чиним? Tада ме Oн научи
свему овоме mто ти рекох.|13|
Свети Bарнава онда узе Савла за руку и приведе га апостолима, говореhи: Eво, онај
који нас гоnаmе, сада је наm; онај који нам се против¬аmе, сада исто мисли с нама о
Iосподу наmем; онај који нам беmе непријате¬, сада је наm пријате¬ и сатрудбеник у
винограду Христовом. Eво представ¬ам вам кротко јагnе, које раније беmе свирепа
звер. - При томе Савле исприча апостолима, како на путу виде Iоспода и mта му
Iоспод рече, и како у ¡амаску смело проповедаmе име Hсусово.
uувmи све то, апостоли се див¬аху и радоваху и слав¬аху Fога. H Савле беmе заједно
са nима, долазеhи и одлазеhи из Јерусалима, и неустраmиво проповедајуhи име
Iоспода Hсуса, и изобличавајуhи Јевреје и јелине. A ови се чуhаху nему, како он, који
је до недавно гонио оне који исповедају име Hсусово, сада сам проповеда Hсуса; и
траxаху да га убију. Kада то сазнадоmе братија, они одведоmе Савла из Јерусалима у
Kесарију и отпустиmе га у Tарс,|14| у постојбину nегову, да тамо проповеда Iоспода
Христа.
V то време стаде се у великом и славном граду, Aнтиохији Сиријској, mирити света
вера у Iоспода наmег Hсуса Христа. Јер када би убијен свети првомученик Сте]ан, и
тог дана настаде велико гоnеnе на цркву јерусалимску, сви се верни, осим апостола,
расејаmе по крајевима јудејским и самаријским. Tада неки од оних mто се расејаmе,
проhоmе до uеникије и Kипра и Aнтиохије, говореhи реч спасеnа најпре само
172
Јеврејима; затим почеmе и јелинима благовестити Iоспода Hсуса, и беmе рука
Iосподnа с nима, и много nих вероваmе и обратиmе се ка Iосподу.|15|
Tо доhе до уmију цркве јерусалимске; и свети апостоли послаmе светог Bарнаву у
Aнтиохију Сиријску да види mта се тамо збива, и да утврди новообраhене. ¡оmавmи
тамо и видевmи благодат Fоxју, он се обрадова, и утврди их да неодступно бораве при
Iосподу. ¡оста времена проповедаmе тамо свети Bарнава и врло много народа
присаједини Iосподу. Hо видевmи да се сваким даном умноxавају ученици а да је
учите¬а мало, и да је xетва велика а посленика не много, свети Bарнава остави на неко
време Aнтиохију и отпутова у Tарс да потраxи свога пријате¬а Савла. Hаmавmи га, он
га доведе у Aнтиохију. H труhаху се обојица на обраhаnу дуmа ¬удских ка Христу
Fогу, приводеhи вери у Христа Јевреје и јелине. H проведоmе у Aнтиохији читаву
годину, сабирајуhи се у храму и учеhи народ. H тамо се најпре ученици назваmе
хриmhанима.
Поmто мину година, Bарнава и Савле реmиmе да се врате у Јерусалим, да обавесте
свете апостоле о томе mта благодат Fоxја чини у Aнтиохији. Tом приликом
Aнтиохијци, сваки колико је ко имао, послаmе mто треба својој сиромаmној и убогој
браhи у Јудеји, поmто тада беmе тамо велика глад, сагласно пророmтву светога Aгава
који беmе један од седамдесеторице апостола (¡. A. 11, 28). Сабравmи доста
милостиnе, антиохијски верници послаmе је старцима по Bарнави и Савлу. Kада свети
апостоли Bарнава и Савле, сада прозван Павле, стигоmе у Јерусалим, они веома
обрадоваmе Hркву, обавестивmи је о умноxеnу верних у Aнтиохији и доневmи обилну
милостиnу од nих. V то време у цркви јерусалимској изненада настаде велика смутnа,
јер цар Hрод подиxе руке да мучи неке од Hркве, и погуби Јакова брата Јованова мачем
(¡. A. 12, 1-2). Bидевmи да је то по во¬и Јеврејима, он нареди да ухвате и Петра, и
затвори га у тамницу, из које Петра изведе свети анhео. ¡ок у Јерусалиму не престаде
та смутnа, изазвана у Hркви од гоните¬а, Bарнава и Савле се кријаху у дому
гореспоменуте Bарнавине тетке Mарије, куда и свети Петар доhе ноhу када га анhео
изведе из тамнице. Потом Bарнава и Савле, сврmивmи свој посао у Јерусалиму,
вратиmе се понова у Aнтиохију, повевmи са собом и сина Mаријиног Јована, прозваног
Mарко. Поmто они проведоmе у Aнтиохији неко време у поmhеnу, и у молитвама, и у
слуxеnу боxанствене Hитургије, и у проповедаnу речи Fоxје, наhе за сходно ¡ух
Свети да их поmа¬е к незнабоmцима на проповед. H рече ¡ух Свети пророцима и
учите¬има који беху у антиохијској цркви: Oдвојте ми Bарнаву и Савла на дело на које
их позвах. Tада постивmи се и помоливmи се Fогу, и метнувmи руке на nих,
отпустиmе их (¡. A. 13, 2-3).
Oни најпре сиhоmе у Селевкију;|16| оданде отпловиmе на Kипар, и задрxаmе се у
Саламини.|17| Свуда где пролаxаху, они јав¬аху реч Fоxију; а слуга им беmе
гореспоменути син Mаријин Јован, назван Mарко. A кад проhоmе острво до Па]а,|18|
наhоmе некаквога врачара и лаxног пророка, Јеврејина, по имену Eлима, који беmе
поред намесника Сергија, човека разумна. Oни ту просветиmе намесника светом
вером, а врачара Eлиму, који им се супроhаmе, ослепиmе речју. Oдвезавmи се из Па]а,
они доhоmе у Пергу Пам]илијску. A слуга nихов Јован, односно Mарко, видеhи како
велике нево¬е они подносе ради Eванhе¬а Христова, па се ни смрти не страmе,
173
уплаmи се, као млад, да путује с nима, и, одвојивmи се од nих, поврати се у Јерусалим
к мајци својој. Bарнава пак с Павлом, отиmавmи из Перге доhоmе у Aнтиохију
Писидијску. Поmто их отуда изгнаmе, они отресоmе на nих прах са ногу својих и
доhоmе у Hконију.|19| Hо и ту Јевреји и незнабоmци намераваху да их камеnем побију.
¡ознавmи за то, они побегоmе у градове Hикаонске:|20| у Hистру и у ¡ерву и у
околину nихову. H тамо проповедаху Eванhе¬е. Tу они исцелиmе једног човека који
беmе хром од утробе матере своје, и не беmе никада ходио. Aпостоли га дигоmе на
ноге, и он стаде сасвим добро ходити. A народ, сматрајуhи их за богове, хтеде им
принети xртве; при томе народ називаmе Bарнаву 3евсом,|21| а Павла Хермесом;|22| и
свети апостоли једва уставиmе народ да им не приносе xртве. Потом тај исти народ,
подговорен од Јевреја, устаде на nих и засуmе Павла камеnем, и извукоmе га из града
мислеhи да је мртав. A он уставmи уhе у град, и сутрадан изиhе с Bарнавом у ¡ерву. H
проповедавmи Eванhе¬е граду том и обративmи многе ка Христу, кренуmе натраг за
Aнтиохију Сиријску идуhи истим путем. Свуда на том путу свети апостоли утврhиваху
дуmе ученика, молеhи их да остану у вери и убеhујуhи их, да нам кроз многе нево¬е
ва¬а уhи у Hарство Fоxје. H рукополоxивmи им презвитере по свима црквама, и
помоливmи се Fогу с постом, оставиmе их Iосподу у кога вероваmе. H зауставивmи се
у Перги, и објавивmи тамо реч Iосподnу, сиhоmе у Aталију. 3атим отпловиmе у
Aнтиохију Сиријску, одакле беху послани ¡ухом Светим да проповедају незнабоmцима
реч Iосподnу. Стигавmи у град, и сабравmи верне, они им испричаmе све mто Fог
учини с nима, и како многе незнабоmце они приведоmе Христу. H остадоmе свети
апостоли у Aнтиохији не мало времена.
Потом меhу вернима од Јевреја и јелина настаде распра поводом обрезаnа, јер неки,
доmавmи из Јудеје, учаху браhу: ако се не обреxете по обичају Mојсијеву, не моxете се
спасти. Bерни из незнабоxаца сматраху обрезаnе великим теретом за себе. Bарнава и
Павле супроhаху се Јеврејима и mтиhаху од обрезаnа јелине. Aли поmто спор и
препираnе око тога не престајаху, то се појави у антиохијској цркви потреба да понова
поmа¬е свете апостоле Bарнаву и Павла у Јерусалим к апостолима и презвитерима, да
их упитају поводом обрезаnа. Oсим тога било је потребно да их Bарнава и Павле
известе о томе "како Fог отвори незнабоmцима врата вере" (¡. A. 15, 4). Послани од
цркве антиохијске, Bарнава и Павле, пролазеhи uеникију и Самарију, обавеmтаваху
верне о обраhаnу незнабоxаца, чему се сва браhа веома радоваху. A кад доhоmе у
Јерусалим, с ¬убав¬у их прими Hрква, и свети апостоли, и старци; и сви с радоmhу
саслуmаmе казиваnе Bарнавино и Павлово о знамеnима и чудесима која учини Fог
преко nих меhу незнабоmцима. Oдносно пак обрезаnа свети апостоли, саборно
испитавmи и посаветовавmи се, одлучиmе да се потпуно укине за верне, не само за оне
из незнабоxаца него и за оне из Јевреја, као непотребно новој благодати. Притом свети
апостоли наhоmе за потребно да од своје стране поmа¬у неке хриmhане са Bарнавом и
Павлом у Aнтиохију ка тамоmnим хриmhанима из незнабоxаца, и изабраmе за то Јуду,
прозваног Bарсава, и Силу, ¬уде знамените меhу браhом, и написаmе овако:
Aпостоли и презвитери и браhа поздрав¬ају браhу која су по Aнтиохији и Сирији и
Kиликији mто су од незнабоxаца. Поmто ми чусмо да неки, изиmавmи од нас, сметоmе
вас речима и раслабиmе дуmе ваmе говореhи да треба да се обрезујете и да дрxите
закон, а на mто они не имаhаху од нас заповест; то ми сабрани једнодуmно, наhосмо за
174
добро да вам поmа¬емо изабране ¬уде са ¬уб¬еним наmим Bарнавом и Павлом, с
¬удима који су предали дуmе своје за име Iоспода наmег Hсуса Христа. Посласмо
дакле Јуду и Силу, који hе вам то и усмено излоxити. Јер наhе за добро Свети ¡ух и ми
да никаквих тегоба виmе не меhемо на вас осим ових потребних: да се чувате од
идолских xртава и од крви и од удав¬енога и од блуда, и да не чините другима оно
mто себи не xелите. Aко се дрxите тога, добро hете учинити. Fудите здрави (¡. A. 15,
23-29).
Са таквом посланицом кренуmе на пут из Јерусалима у Aнтиохију свети апостоли
Bарнава и Павле, а с nима и Јуда и Сила. V то време споменути Јован, звани Mарко,
син Bарнавине тетке Mарије, не усуhујуhи се да приhе светом Павлу, приступи своме
роhаку, светом Bарнави, са покајаnем и сузама, xалеhи mто се беmе одвојио од nих
када они проповедаху Eванhе¬е меhу незнабоmцима, и мо¬аmе светог Bарнаву да га
опет поведе са собом, обеhавајуhи да hе неустраmиво иhи на сва страдаnа и на смрт за
Iоспода. Bарнава га поведе као свог неhака; и тако сви заједно допутоваmе у
Aнтиохију. Сабравmи верне, апостоли им уручиmе посланицу. Прочитавmи је, сви се
веома обрадоваmе. A Јуда и Сила обилном речју утеmиmе браhу и утврдиmе. Hакон
извесног времена Јуда се врати у Јерусалим, а Сила остаде тамо. Павле пак и Bарнава
xив¬аху у Aнтиохији, учеhи и благовестеhи реч Iосподnу.
После неког времена Павле рече Bарнави: Tреба да посетимо браhу наmу по свима
градовима у којима проповедасмо реч Iосподnу, да видимо како xиве. - Свети Bарнава
пристаде на то. Притом Bарнава хтеде да поведе са собом свога неhака Јована - Mарка,
али Павле беmе против тога, говореhи: 3аmто да водимо са собом плаm¬ивог младиhа,
који нас раније остави у Пам]илији, не хтевmи да иде с нама на дело на које смо били
послани, и одвојивmи се од нас врати се својој куhи?
Tако постаде распра меhу nима, поmто је Bарнава хтео да узме са собом Јована, а
Павле није хтео. Стога се они раздвојиmе, са намером да сваки иде својим путем
одвојено. A ово би по промислу Fоxјем, да би они, идуhи одвојено, привели спасеnу
велики број дуmа. Јер је сасвим било доста да један велики учите¬ проповеда онде, где
су намеравали да иду заједно два велика учите¬а; проповедајуhи пак одвојено, они би
Hркви донели двоструку добит, обративmи вери Христовој разне народе, један на
једној, други на другој страни. Свети Павле, узевmи са собом светог Силу, отпутова у
¡ерву и Hистру, а свети Bарнава отплови на Kипар са својим неhаком Јованом (¡. A.
15, 36-41; 16, 1).
Стигавmи на острво Kипар, постојбину своју, свети Bарнава узе на себе не мале
трудове, јер ту много народа обрати Христу. Поmто умноxи на Kипру број верних,
Bарнава отпутова у Pим и, како неки казују, први проповеда Христа у Pиму.
3атим основавmи и утврдивmи епископски престо у граду Mедиолану,|23| Bарнава се
понова врати на Kипар. H када он ту, у граду Саламини, учаmе о Христу, доhоmе из
Сирије неки Јевреји и стадоmе му се противити и бунити народ, говореhи да све mто
Bарнава проповеда противно је Fогу и закону Mојсијеву, и многим клеветама ка¬аху
чесно име Bарнавино и раhаху му о глави, подбадајуhи многе против nега. A свети
175
апостол, провидеhи свој мученички крај, сазва све верне тога града и, поmто их
дово¬но поучи да буду јаки у вери и у добрим делима, он одслуxи боxанствену
Hитургију и све причести Пречистим Tајнама Христовим. 3атим, узевmи насамо свога
сапутника Mарка, рече му: ¡анас hу скончати од руку неверних Јевреја, као mто ми
каза Iоспод; а ти, узевmи тело моје које hеm наhи ван града на западној страни,
погреби га, па иди к другу моме апостолу Павлу и обавести га о свему односно мене.
Свети Bарнава имаhаmе код себе еванhе¬е од Mатеја, које беmе преписао својом
руком; и завеmта светом Mарку да га сахрани са тим еванhе¬ем. 3атим давmи
последnи целив свом роhаку светоме Mарку, сам оде у зборницу јеврејску. H када им
тамо стаде из пророчких кnига говорити о Христу, устадоmе против nега Јевреји mто
беху доmли из Сирије, а побуниmе и друге Јевреје, па, метнувmи на nега своје
убилачке руке, изведоmе га ван града на западну страну и засуmе камеnем; онда
налоxиmе ватру и бациmе у nу тело светог апостола да се саxеxе. Hо када потом доhе
тамо свети Mарко са неколицином браhе, он наhе тело светог апостола Bарнаве
потпуно целим, нимало од огnа повреhеним. Vзевmи свето тело, он га сахрани у једној
пеhини, уда¬еној од града пет поприmта, и на груди стави му еванhе¬е, сагласно
завеmтаnу светог апостола.|24| 3атим свети Mарко поhе да траxи светог апостола
Павла; и наmавmи га у E]есу исприча му све о кончини светог апостола Bарнаве;
свети Павле оплака светог Bарнаву, а Mарка задрxа код себе.
После убиства светог Bарнаве настаде у граду Саламини велико гоnеnе од Јевреја на
верне, те се сви разбегоmе из града куда је ко могао. Oд тога времена паде у заборав
место где беху сахраnене чесне моmти светог апостола Bарнаве. Hакон много година,
када се вера Христова беmе раmирила по свима крајевима зем¬е, и када грчкоримским
царством управ¬аху хриmhански цареви, и када цело острво Kипар сијаmе
побоxноmhу и правоверјем, Iосподу би угодно да прослави оно место где почиваху
моmти светог апостола Bарнаве. Hа том месту почеmе се збивати дивна чудеса. Tако,
најпре један болесник, који случајно преноhи на том месту, доби здрав¬е. Tо се исто
догоди и са другим болесником. Kада то дознадоmе верни, они нарочито долаxаху
тамо, преноhиваху, и добијаху исце¬еnе од својих недуга. Hа тај начин то се место
прочу свуда, те доноmаху многе болеснике и раслаб¬ене, и сви се потпуно исце¬иваху,
и враhаху се здрави домовима својим. ¡овоhаху тамо и бесомучне, и одмах духови
нечисти излаxаху из ¬уди са великом кукnавом. Tамо хроми добијаху ход, слепи - вид,
и уопmте сваки, ма од какве болести боловао, добијаmе исце¬еnе. Pадоваmе се томе
град Саламина, ма да знао није због чега се на том месту збивају таква чудеса, јер нико
знао није о моmтима светог апостола Bарнаве. H називаху то место: Mесто здрав¬а. Hо
треба знати на који начин биmе пронаhене чесне моmти светог апостола.
Hеки зли јеретик, Петар белите¬, звани Kна]еј, противник uетвртог Bасе¬енског
Сабора светих отаца,|25| одрxаног у Халкидону,|26| и заmтитник јереси Eвтихијеве, и
помагач зловерја Aполинаријева, за цароваnа 3енонова,|27| лукавоmhу се докопа
патријарmијског престола антиохијског и наноmаmе Hркви Христовој велику mтету
својим погреmним учеnем. Притом се он не задово¬аваmе епархијом антиохијског
престола, у којој гоnаmе и злостав¬аmе правоверне, предавајуhи их на многа мучеnа,
него заxеле да захвати под своју власт и острво Kипар, које издавна беmе слободно, да
176
би и на nему сејао лаxно учеnе и гонио оне који би му се супротили. Јер Kипарци, као
правоверни хриmhани, одбациваху nегово погреmно умоваnе да је на крсту, тобоx,
пострадало Fоxанство. Aли он, xелеhи да их на сваки начин привуче к себи, говораmе:
Поmто реч Fоxја доhе на Kипар из Aнтиохије, због тога Kипарска црква треба да буде
под антиохијским патријархом.
3бог свега тога архиепископ кипарски Aнтимије паде у велику тугу, јер је знао да
Петар, уxивајуhи велико благово¬еnе царево, моxе лако добити mто хоhе и учинити
по својој во¬и. H стварно, убрзо стиxе на Kипар царево нареhеnе да архиепископ
кипарски отпутује у Hариград, и да на сабору пред патријархом да одговор
Aнтиохијанима, који траxе да се острво Kипар потчини антиохијској епархији.
Aрхиепископ беmе у недоумици mта да ради: јер не смеhаmе да се оглуmи о царево
нареhеnе, и бојаmе се не иhи у Hариград. Hако беmе светог xивота, али не беmе вичан
препиркама, па се бојаmе да hе бити побеhен у спору са противницима. 3ато он стаде
усрдно постити и молити се, са сузама иmтуhи од самога Fога помоh, заmтиту и
користан савет. H једне ноhи када архиепископ задрема од великог молитвеног труда,
пред nим стаде неки боxанствени муx у светлој свеmтеној ризи, обасјан небеским
лучама, и рече: 3аmто, архиепископе, тако много тугујеm и xалостиm се? Hе бој се, јер
неhеm ни најмаnе пострадати од својих противника. - Pекавmи то, јавивmи се муx
постаде невид¬ив. Пробудивmи се из сна, архиепископа спопаде уxасан страх, и он се
крстолико простре на зем¬и за молитву, и са многим сузама мо¬аmе се, говореhи:
Iосподе Hсусе Христе, Сине Fога xивога, не остави ову Hркву Tвоју, него јој помози
ради славе светог имена Tвог. H ако је ово виhеnе од Tебе, онда учини, молим Tе, да се
оно понови и други пут, и треhи пут, да би се ја греmни уверио да си Tи помоhник мој
са мном.
Следеhе ноhи архиепископ имаде исто виhеnе; онај пресветли муx јави му се и рече: Ја
ти веh казах да ни најмаnе неhеm пострадати од својих хвалисавих противника. Hичега
дакле не бојеhи се, иди у Hариград. - Pекавmи то, јавивmи се муx постаде невид¬ив. A
архиепископ Aнтимије, заблагодаривmи Fогу и никоме не казавmи за виhеnе,
присаједини молитву молитви и сузе сузама, да се и треhи пут удостоји истог виhеnа и
да му буде откривено ко је тај mто му се јав¬а.
H треhе ноhи јави се архиепископу исти муx и рече: ¡о када ти неhеm веровати мојим
речима, које hе се збити ових дана? Hди без страха у царствујуhи град, јер hеm се отуда
вратити са славом, не претрпевmи ниmта од својих противника; сам Fог биhе ти
заmтитник ради мене, слуге Свога. - Tада се архиепископ усуди да упита јавивmег се:
Mолим те, господине мој, каxи ми ко си ти mто ми ово говориm?
Oн одговори: Ја сам Bарнава, ученик Iоспода наmег Hсуса Христа, кога је ¡ух Свети
послао заједно са изабраним сасудом светим апостолом Павлом на проповедаnе речи
Fоxје незнабоmцима. ¡а би се уверио у истинитост мојих речи, ево ти знака: изаhи ван
града на западну страну пет поприmта, и на оном месту које називате Mесто здрав¬а
(јер тамо ради мене Fог чудесно даје здрав¬е болеснима), раскопај зем¬у под дрветом
mто раhа роmчиhе, па hеm наhи пеhину и раку, у којој су полоxене моmти моје, и
Eванhе¬е од светог апостола и еванhелиста Mатеја које преписах својом властитом
177
руком. H када противници твоји, који хоhе ову цркву да потчине себи, стану говорити
да је Aнтиохија апостолски престо, ти им онда одговори и реци: и мој град је
апостолски престо, јер имам апостола који почива у моме граду.
Hзговоривmи то архиепископу, свети Bарнава постаде невид¬ив. A архиепископ,
препун радости свесрдно заблагодари Fогу, па сазва клир и све градоначелнике и народ
и исприча свима о трикратном јав¬аnу и речима светог апостола Bарнаве, и крену на
оно место са псалмопојаnем и чесним крстом напред. Kада стигоmе на место које у
виhеnу беmе означио свети апостол, стадоmе раскопавати зем¬у под дрветом; и када
мало откопаmе, наhоmе пеhину, камеnем затворену. Поmто уклониmе камеnе,
утледаmе ковчег и осетиmе силан и неисказано диван мирис. A када отвориmе ковчег,
видеmе у nему чесне моmти светог апостола Bарнаве читаве и неповреhене, и
Eванhе¬е на nеговим грудима.|28| Tада сви, радосни и весели, громко узноmаху славу
Fогу, и побоxно се клаnајуhи чесним моmтима додириваху их с вером и ¬убав¬у. H
збиmе се том приликом многа чудеса: јер додириваnем чесних моmтију добијаху
здрав¬е сви болесници, ма каква болест да беmе на nима.
После тога архиепископ Aнтимије, не усуhујуhи се да покрене са тог места чесне
моmти светог апостола, запечати кивот оловом и одреди да тамо бораве духовници и да
даноноhно врmе уобичајена псалмопојаnа на гробу светог апостола. Сам пак отпутова
у Hариград, и представmи сабору одговараmе противницима онако како га беmе научио
у виhеnу свети апостол Bарнава. Притом обавести цара и патријарха и сав сабор о
обретеnу чесних моmтију светог апостола Bарнаве. Hар 3енон се веома обрадова томе,
mто се у дане цароваnа nегова обрете такво прескупоцено духовно благо, и одмах
издаде наредбу да острво Kипар не буде под влаmhу патријарха него да кипарски
архиепископ самостално управ¬а nиме; и јоm издаде наредбу да кипарског
архиепископа постав¬ају кипарски епископи.
Oваква самосталност би дарована острву Kипру због моmтију светог апостола
Bарнаве. H од тога времена стаде се престо архиепископства кипарског називати
престолом апостолским, као и остали патријарmијски престоли. A блаxени
архиепископ кипарски Aнтимије доxиве велике почасти од цара и од целог духовног
сабора. Hар измоли за себе оно Eванhе¬е које беmе наhено на грудима светог апостола.
¡обивmи га, он га раскоmно украси златом и драгим камеnем и полоxи у цркви своје
царске палате. Aрхиепископу пак даде врло много злата за зидаnе прекрасне цркве на
оном месту где беху пронаhене чесне моmти светог апостола Bарнаве.
H врати се архиепископ на Kипар са славом и чеmhу, и убрзо подиxе велику и дивну
цркву у име светог апостола Bарнаве, и чесне моmти nегове полоxи у светом олтару
на десној страни. H установи да се спомен светог апостола Bарнаве празнује
једанаестог јуна, када чесне моmти nегове беху обретене, у славу Христа Fога наmег,
са Oцем и Светим ¡ухом слав¬еног, сада и увек и кроза све векове. Aмин.


178
%РА4НОВАЊЕ ИКОНЕ
%РЕСВЕТЕ &ОГОРОДИ'Е JДОСТОЈНО ЈЕСТJ

V овај дан празнује се икона "¡остојно јест" због чуда које се десило пред nом у време
патријарха Hиколе Хрисоверга (983-996). Tо чудо састоји се у овоме. V близини
светогорског манастира Пантократора налази се велика јама и у nој разне келије. V
једној од тих келија, званој Vспеnе Пресвете Fогородице, xив¬аmе један врлински
јеромонах старац са послуmником својим. Поmто се у облиxnем Скиту Протата, на
Kареји, сваке неде¬е слуxило бденије, то једне суботе предвече старац, полазеhи на
бденије, рече своме ученику: uедо, ја идем на бденије, а ти како моxеm читај своје
правило.
Tако старац оде. A кад ноh поодмаче, неко закуца на врата од келије. Fрат похита и
отвори врата, и угледа једног непознатог монаха, који уhе и остаде у келији ону ноh. A
кад настаде време за јутреnе, они обојица стадоmе појати јутреnе. Kада доhоmе на
uестnејmују, монах послуmник отпева до краја "uестnејmују херувим...", стари
славопој Fогородици од светог Kозме Песника. A онај монах странац даде други
почетак славопоју, и отпева овако: "¡остојно јест јако воистину блаxити Tја
Fогородицу, присноблаxенују и пренепорочнују, и Mатер Fога наmего"; затим
присаједини: "uестnејmују херувим..." све до краја.
uувmи то, монах послуmник се удиви и рече монаху странцу: Mи певамо само
"uестnејmују...", а "¡остојно јест" нисмо никада чули ни ми нити они пре нас. Hего,
молим те, учини ми ¬убав, па напиmи за мене ту славопојку, да је и ја певам
Fогородици. - Mонах странац му на то рече: ¡онеси ми мастило и хартију, да ти је
напиmем. - Hемам ни мастило ни хартију, одговори послуmник. - Oнда ми донеси једну
плочу, рече странац. Mонах отрча, наhе плочу и донесе је. Странац је узе и прстом
исписа на nој песму: "¡остојно јест". H гле чуда! слова се тако дубоко урезаmе у тврду
плочу као да су исписана по најмекmем воску. 3атим странац рече брату: Oд сада па
убудуhе тако hете певати и ви и сви православни. - Pекавmи то, странац монах постаде
невид¬ив. A то беmе свети Aрхангео Iаврил, послан од Fога да објави ову Aнhелску
песму, најдоличнију Пресветој Mајци Fоxијој. Tо се види из тога mто ондаmnи оци,
празнујуhи спомен овога чуда, сваке године врmаху богослуxеnа и свету Hитургију у
споменутој келији, у исто време чествујуhи и славеhи светог Aрхангела Iаврила, који
је, од почетка до краја, остао богонадахнути славопојац Пресвете Fогородице, и Bен
радосни слуxите¬ и благовесник. Па је и овом приликом послуxио као објавите¬ ове
небеске славопојке истинитој Fогоматери.
Kада се старац врати са бденија у келију, послуmник му отпева "¡остојно јест", као
mто му Aнhео беmе наредио, и показа старцу плочу, исписану анhелском руком. uувmи
и видевmи то, старац беmе запрепаmhен таквим чудом. 3атим узе плочу, оде у Протат и
показа је проту Свете Iоре и осталим старцима, и исприча им све mто се догодило.
Oни једногласно прославиmе Fога и заблагодариmе Пресветој Fогородици за ово чудо.
179
3атим послаmе плочу у Hариград патријарху и цару, са пропратним писмима, у којима
подробно описаmе чудесни догаhај. Oд тада се ова Aнhелска песма разнесе по целоме
свету, да је сви православни хриmhани певају Пресветој Fогомајци. A света икона
Пречисте Fогородице, која се налазила у цркви оне келије и пред којом се десило ово
чудо, би од отаца Свете Iоре пренета у веле¬епну цркву Протата, где се и данас
налази. A келија она доби и сама назив "¡остојно јест".


С%ОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕО%ЕМ%ТА

Са јоm четири мученика пострада за Христа мачем посечен.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
АРКАДИЈА НОВОТОРЖСКОГ

Vченик светог Је]рема, архимандрита Fорисог¬ебског манастира у Hовом Tорxку.
Подраxавајуhи свог наставника, он проводио свети xивот, и био образац послуmности.
Vпокојио се мирно 1077. године. Свете моmти nегове почивају у Fорисог¬ебском
манастиру.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ВАРНАВЕ ВЕТЛУЖСКОГ

Pодом из Bеликог Vстјуга; у зрелим годинама постао јереј. Повукао се у див¬е место
на обали реке Bетлуге, и предао се строгим подвизима отmелничким. Mирно се
180
преставио 11. јуна 1445. године. По престав¬еnу nеговом монаси и бивmи ученици
nегови основали манастир на месту nегових подвига.


С%ОМЕН %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
ВАРНАВЕ МОНА*А

Подвизавао се у селу Bаса на Kипру (код Hемесоса), где се до 1897. године налазио
храм подигнут у nегов спомен. Mоmти му чудотворне. ¡руги Синаксари га не
спомиnу.|29|




НА%ОМЕНЕ,
1. Hидија и Mизија - северозападне области Mале Aзије.
2. Hикаонија - област у средини Mале Aзије, на граници са uригијом.
3. Спомен свете Mаријамне празнује се 17. ]ебруара.
4. Пантен, xивео у III веку, један од најчувенијих учите¬а Aлександријске mколе.
5. Bелика Јерменија - брдовита зем¬а измеhу реке Kуре, Tигра и Eу]рата;
називала се Bеликом Јерменијом насупрот Mалој Јерменији, области измеhу
реке Eу]рата и Iаласа, која је улазила у састав царства Mитридата Понтијског, а
од седамдесете године после Христа - у састав Pимске царевине.
6. Aлбан, или Aлбанопол, - град на западној обали Kаспијскога Језера; сада Fаку.
7. Свети апостол Bартоломеј скончао 71. године после Христа.
8. 3а време цара Aнастасија, око 508. године, моmти светог апостола Bартоломеја
биmе пренете из Aлбане у град ¡ари, у Mесопотамији. Kада 574. године,
Персијанци заузеmе овај град, онда неки дарски хриmhани узеmе свете моmти
апостолове и уклониmе се с nима ка обали Hрнога Mора; ту их сустигоmе
непријате¬и, који чесне моmти бациmе у море. Aли оне не потонуmе, него
чудесно препловиmе до острва Hипара. Kасније, острво заузеmе Aрапи; они
растуриmе моmти св. апостола Bартоломеја, али се оне на чудесан начин опет
сабраmе уједно; свети Bарто ломеј се јави једноме монаху и показа му место где
181
hе их наhи. После тога моmти светог апостола биmе пренесене у Hеаполитански
град Fеневент (у деветом веку); одатле их (у сваком случају један део светих
моmтију) пренеmе у десетом столеhу у Pим. - Пренос моmтију светог апостола
на острво Hипар Hрква празнује 25. августа.
9. Преподобни Јоси] Песмописац xивео у 9. столеhу; празнује се 4. априла.
10. Oстрво Kипар налази се у североисточном углу Средоземног Mора.
11. Јевр. 1, 3.
12. uлб. 2, 7.
13. ¡. A. 9, 36.
14. Tарс - велики у старини град, у малоазијској области Kиликији. Oстаци тога
града постоје и сада.
15. ¡. A. 11, 21.
16. Селевкија - приморски град у Сирији, на обали Средоземног Mора, недалеко од
уmhа реке Oронта, на 25 километара од Aнтиохије. Oвај град био је основан
сиријским царем Селевком Hикатором, на 300 год. пре Христа.
17. Iрад Саламина налази се на источној страни острва Kипра. Pазвалине nегове
показују у близини села uамагуста.
18. Iрад Па] на супротној Саламини обали острва Kипра. Па] је био главни град
острва и седиmте проконзула.
19. Hконија - малоазијски град; сада Kонија.
20. Hикаонија - област у Mалој Aзији.
21. 3евс или Јупитер - врховни бог грчкоримске религије.
22. Хермес или Mеркур - сматран код старих Iрка и Pим¬ана покровите¬ем
трговине.
23. Mедиолан или Mилано - италијански град, у покрајини Hомбардији.
24. Свети апостол Bарнава пострадао око 62. године.
25. uетврти Bасе¬енски Сабор дрxан је 451. године; сазван је био да изобличи и
осуди јерес цариградског архимандрита Eвтихија, који је тврдио, да је у Hсусу
Христу човечанска природа била потпуно прогутана боxанском, па је стога
признавао у Bему само једну природу: боxанску.
26. Халкидон нли Kолхедон - град на обали Mраморнога Mора. 3а време
хриmhанских царева Халкидон је био престоница малоазијске покрајине
Bитиније.
27. 3енон царовао од 474. до 491. године.
28. uесне моmти св. апостола Bарнаве пронаhене су измеhу 485. до 488. год.
29. H. Mахерас, Хроника Kипра, изд. R. N. Dawkins, "Chronicle", O•€or• 1932.

1-. ЈУНИ


ЖИТИЈЕ %РЕ%ОДО&НОГ О'А НА(ЕГ
182
ОНУФРИЈА ВЕЛИКОГ

Преподобни инок Па]нутије, који се подвизавао у једном од пустиnоxите¬них
манастира египатских, оставио нам је повест о томе како је пронаmао у пустиnи
преподобног Oну]рија Bеликог и друге пустиnаке. Своју повест он овако почиnе:
Fоравеhи и побоxно тихујуhи у моме манастиру, у мени се једнога дана појави xе¬а да
одем у унутраmnу пустиnу|1| и видим, има ли тамо неки инок који виmе од мене
слуxи Iосподу. Vставmи, ја узех мало хлеба и воде, и кренух на пут. Hзаhох из свог
манастира, не рекавmи ниmта никоме, и упутих се у најдуб¬у пустиnу. Путовао сам
четири дана, не окусивmи ни хлеба ни воде, и доhох до једне затворене пеhине која је
имала само једно мало прозорче. Ја проведох код прозорчета читав сат куцајуhи, и
очекујуhи да hе неко по обичају монаmком изаhи из пеhине и дати ми поздрав у
Христу. Aли поmто не добих одговора, нити ми ко отвори, ја сам отворих врата и уhох
говореhи: благослови! H угледах у пеhини некаквог старца који је седео и као спавао.
Ја поново рекох: благослови! и додирнух nегово раме с намером да га пробудим, но
оно беmе као прах; и опипавmи тело nегово, ја наhох да је умро пре много година.
Vгледавmи ха¬ину где виси на зиду, ја је додирнух, и она се у мојој руци претвори у
праmину. Ја онда скидох са себе мантију, покрих nоме тело умрлога и, ископавmи
рукама раку у пеmчаној зем¬и, погребох тело подвиxниково са уобичајеним
псалмопјенијем и молитвом, и са сузама. 3атим, прихвативmи се мало хлеба и воде, ја
се окрепих, и преноhих крај гроба тога старца.
Сутрадан изјутра, сатворивmи молитву, ја кренух у најунутраmnију пустиnу. Путујуhи
неколико дана ја наиhох на другу пеhину, и угледах пред nом трагове ногу ¬удских, и
помислих да неко xиви у тој пеhини. 3акуцах на врата, и поmто не добих одговора ја
уhох у пеhину. Hо не наmавmи тамо никога, изиhох напо¬е, помиm¬ајуhи у себи да ту
вероватно xиви неки слуга Fоxји који је у то време отиmао мало у пустиnу. H ја
реmих да ту причекам тог слугу Fоxјег, поmто сам xелео да га видим и поздравим у
Iосподу. H проведох цео дан у очекиваnу, непрестано појуhи псалме ¡авидове. A то
место беmе врло лепо; ту се налаxаmе урмина палма са родом и мали извор воде xиве;
и ја се веома див¬ах лепоти тога места, xелеhи да и сам ту xивим, када би то било
могуhе.
Kада се дан стаде клонити к вечеру, ја угледах стадо бивола које иhаmе к мени, и усред
стада - слугу Fоxјег (то беmе Tимотеј Пустиnак).|2| Kада се стадо приблиxи мени,
угледах човека без одела, који наготу тела свог покриваmе власима. Приmавmи месту
где сам ја стајао, он ме загледа, па мислеhи да сам дух и привиhеnе он стаде на
молитву, јер су га на том месту многи нечисти дуси куmали привиhеnима, као mто ми
после он сам исприча о томе. A ја му рекох: Bто се плаmиm, слуго Hсуса Христа, Fога
наmег? Погледај и види стопе моје, и знај да сам ја такав човек као и ти; опипај ме и
увери се да сам ја тело и крв.
183
Поmто ме је неко време посматрао и уверио се да сам стварно човек, он се успокоји, па
заблагодари Fогу и рече: Aмин. 3атим ми приhе, загрли ме и уведе ме у своју пеhину, и
понуди ми урме и чисту воду са извора, и сам се прихвати због мене. H упита ме: Kако
си овамо доmао, брате? - A ја, излаxуhи му своје мисли и намере, одговорих: Xелеhи
да видим Христове слуге mто се у овој пустиnи подвизавају, ја изиhох из свог
манастира и допутовах овамо; и Fог ми испуни xе¬у, јер ме удостоји видети твоју
светост. - 3атим га ја упитах, рекавmи: Kако си ти, оче, доmао овамо? колико се година
подвизаваm у овој пустиnи? чиме се храниm и заmто идеm наг, не одевајуhи се ничим?
Oнда ми он стаде казивати следеhе: Hајпре сам xивео у једној од тиваидских
киновија,|3| проводеhи монаmки xивот и усрдно слуxеhи Fогу. Pукоде¬е ми беmе
ткаnе. Aли се у мени појави помисао који ми говораmе: изаhи из опmтеxиhа и xиви
сам, и труди се подвизавајуhи се, да би примио од Fога велику награду; јер ти моxеm
од труда руку твојих не само хранити себе, него и ниmте хранити и странствујуhу
братију збриnавати. - С ¬убав¬у послуmавmи овај мој помисао, ја изиhох из братства,
начиних келију себи у близини града и упраxnавах моје рукоде¬е. H имаhох дово¬но
mто ми треба за xивот, јер сам зараhивао трудом руку својих. K мени долаxаху много
по моје рукотворине и доноmаху све mто ми треба; давах уточиmте и путницима, а
преостатке раздавах ниmтима и нево¬нима. Hо моме xивоту позавиде непријате¬
наm, hаво, који увек војује против свију: xелеhи да униmти трудове моје, он стави
једној xени мисао у дуmу, да доhе к мени ради мог рукоде¬а; и она доhе и наручи
платно, које ја израдих и предадох јој. Потом ме она замоли да јој начиним и друго
платно; и меhу нама се развеза разговор и слободније понаmаnе; и зачевmи грех, ми
родисмо безакоnе; и проведох с nоме mест месеци, греmеhи све време. 3атим
помислих у себи да ме данас или сутра моxе снаhи смрт, и ја hу отиhи у вечну муку. H
рекох себи: Tеmко мени, дуmо моја! Fо¬е ти је да беxиm одавде, да би побегла од
греха и уједно с тим од вечне муке! - Стога оставивmи све, ја тајно побегох оданде и
доhох у ову пустиnу; и стигавmи до овог места, ја наhох ову пеhину, извор и урмину
палму која има дванаест грана; и сваког месеца по једна од грана раhа ми то лико рода,
да ми је то доста за исхрану у току тридесет дана. A када се заврmи месец и уједно с
тим род на једној грани, онда сазрева друга грана. H тако се, благодаhу Fоxјом,
храним, и ниmта друго немам у својој пеhини. H одеhа моја од дугог времена оветmа и
распаде се потпуно; и након много година (јер веh тридесет година боравим у овој
пустиnи) израстоmе на мени длаке, као mто видиm, и оне ми слуxе место одеhе
покривајуhи моју наготу.
uувmи ово од тог подвиxника, прича Па]нутије, ја га упитах: Oче, у почетку твојих
подвига на овом месту, да ли те је mто ометало или не? - Oн ми одговори: Претрпео
сам безбројне нападаје од демона. Mного пута они су ступали у борбу са мном, али ме
нису могли савладати, јер ми је благодат Fоxја помагала; одолевао сам им крсним
знаком и молитвом. Oсим враxјих нападаја, мојим подвизима сметала је јоm телесна
болест, јер сам силно патио од стомака, да сам и на зем¬у падао од страmних болова; и
нисам могао стојеhи врmити обичајне молитве, него сам, леxеhи у својој пеhини и
ва¬ајуhи се по зем¬и, обав¬ао молитвено правило са великом муком, и нисам имао
снаге ни да изаhем из пеhине. Mолио сам се милосрдном Fогу, да ми због болести
подари опроmтај грехова мојих. Једном, када сам седео на зем¬и и грчио се од болова
184
у стомаку, ја угледах пред собом чеснога муxа који је стајао и питао ме: Oд чега
болујеm? - Ја му једва могох одговорити: Fолујем, господине, од стомака. - Oн ми рече:
Покаxи ми где те боли. - Ја му показах. A он пруxи руку своју, метну длан свој на
болесно место, и ја се тог часа исцелих. Oн ми онда рече: Eто си здрав, не греmи виmе,
да ти не буде горе, него слуxи Iосподу Fогу свом од сада и до века. - H од тога
времена, хвала Fогу, ја виmе не болујем, благодареhи Fога и славеhи милосрhе Bегово.
V таквом разговору, вели Па]нутије, ја проведох са тим преподобним оцем скоро сву
ноh. Hзјутра устадосмо на обичајну молитву. A кад се раздани, ја много молих тог
преподобног оца, да ми допусти да xивим поред nега или бар негде засебно у nеговој
близини. A он ми рече: Tи, брате, неhеm моhи овде поднети демонске напасти. - H са
тог разлога он не пристајаmе да останем код nега. 3атим га молих да ми каxе своје
име. H он рече: Hме ми је Tимотеј. Помиnи ме, ¬уб¬ени брате, и моли за мене Христа
Fога, да до краја излива на мене Своје милосрhе, којега ме удостојава. - A ја, каxе
Па]нутије, припадох к ногама nеговим, просеhи га да се моли за мене. Oн ми рече:
Bладика наm Hсус Христос нека те благослови, и нека те заклони од сваког искуmеnа
hаво¬ег, и нека те води правим путевима, да би ти несметано преmао к светима
Bеговим.
Fлагословивmи ме, преподобни Tимотеј ме отпусти с миром. Ја примих из nегових
руку урме за пут, захватих у свој суд воду са извора, па поклонивmи се светом старцу
том, одох од nега, славеhи и благодареhи Fога mто ме удостоји да видим таквог
угодника Bеговог, да се користим речима nеговим и да добијем благослов од nега.
Bраhајуhи се отуда, након неколико дана доhох у пустиnски манастир, и задрxах се у
nему да се одморим и проведем неко време. Са тугом сам размиm¬ао и говорио себи:
Kакав је мој xивот? какви су моји подвизи? мој xивот није ни сенка према xивоту и
подвизима овог угодника Fоxјег кога видех. - V таквом размиm¬аnу проведох не мало
дана, xелеhи да у богоугаhаnу подраxавам тог праведног муxа. Fлагодареhи милосрhу
Fоxјем, које ме је подстицало да се бринем о дуmи својој, ја се нисам леnио да поново
кренем у унутраmnу пустиnу, и то непроходним путем где xиви варварски народ,
звани Mазик. Ја сам свим срцем xелео да дознам, има ли и други такав пустнnак који
слуxи Fогу, да га пронаhем и добијем од nега оно mто је корисно по моју дуmу.
Полазеhи на предузети мноме пустиnски пут, ја узех са собом мало хлеба и воде, који
ми трајаху не дуго. A кад ми нестаде хлеба и воде, ја се сневеселих; но ипак соко¬ах
себе и путовах четири дана и четири ноhи без хране и пиhа; онда веома изнемогох
телом и, павmи на зем¬у, очекивах смрт. Tада угледах муxа светолика, прекрасна и
пресветла, где приhе к мени, метну ми руку своју на уста, и постаде невид¬ив. H ја тог
часа осетих у себи снагу, и виmе нисам био ни гладан ни xедан. Vставmи, ја продуxих
путоваnе у унутраmnу пустиnу, и тако проведох јоm четири дана и четири ноhи без
хране и пиhа; али опет стадох изнемогавати од глади и xеhи. Подигавmи руке к небу, ја
се помолих Iосподу, и понова видех онога муxа, који ми приhе, додирну руком својом
уста моја, и постаде невид¬ив. Oд тога ја опет добих велику снагу, и наставих пут. V
седамнаести дан мога путоваnа ја стигох до неке високе горе. Vморан, ја седох у
подгорју да се одморим. Vтом угледах издалека муxа који је иmао к мени, изгледа врло
185
страmног; сав је био обрастао у густе длаке као звер, и био је бео као снег, јер од
старости беmе оседео. Kоса и брада досезаху му до зем¬е, и као одеhа покриваху му
тело; бедра му беху препасана лиmhем од пустиnског би¬а. Kада видех да се овај муx
приблиxава к мени, ја се препадох и утекох на стену mто беmе на врху горе. A он,
доmавmи до тог подгорја, седе у хладу да се одмори, јер се беmе уморио од силне xеге,
а и од немоhи старачке. Погледавmи на гору, он угледа и повика к мени говореhи: Сиhи
к мени, човече Fоxји, јер сам и ја човек као ти; xивим у овој пустиnи Fога ради.
uувmи то, вели Па]нутије, ја свесрдно похитах к nему и падох му пред ноге. A он ми
рече: Vстани, сине мој! Tа и ти си слуга Fоxји и пријате¬ светих Bегових; име ти је
Па]нутије. - Ја устадох, а он ми нареди да седнем, и ја с радоmhу седох близу nега.
Oнда га ја усрдно молих, да ми каxе своје име и исприча свој xивот, како у пустиnи
борави, и колико је времена ту. A он, видеhи да га усрдно молим, стаде ми казивати о
себи, говореhи овако:
Hме ми је Oну]рије; у овој пустиnи xивим mездесет година, лутајуhи по горама, и не
видех ни једнога човека, сем mто тебе сада видим. Pаније сам xивео у једном чесном
манастиру, званом Eрити, близу града Хермопо¬а у Tиваидској области. V том
манастиру има стотину братије; сви су они једнодуmни, проводеhи заједнички xивот
слоxно у великој ¬убави у Iосподу наmем Hсусу Христу. 3аједничка им је храна и
одеhа; проводе испоснички xивот у побоxном тиховаnу и миру, славеhи доброту
Iосподnу. V детиnству свом ја сам тамо, као почетник, упуhиван и поучаван од светих
отаца усрдној вери и ¬убави према Fогу и уставима монаmког xивота. Слуmао сам их
како разговарају о светом пророку Fоxјем Hлији кога је Fог крепио да xиви у пустиnи
постеhи се, и о светом Претечи Јовану коме никада нико од ¬уди не беmе сличан, и о
nеговом xивоту у пустиnи све до дана nеговог јав¬еnа Hзраи¬у.
Слуmајуhи све то, ја сам питао свете оце: Bта, дакле, јесу ли они mто се у пустиnи
подвизавају веhи од вас у очима Fоxјим? - Oдговарајуhи, они ми говораху: ¡а, чедо,
они су веhи од нас; јер ми свакодневно виhамо један другог, и саборно врmимо с
радоmhу црквено богослуxеnе; ако смо гладни, имамо готов хлеб; исто тако ако смо
xедни, имамо готову воду; ако се деси коме од нас да се разболи, братија га дворе, јер
сви заједнички xивимо, и један другог помаxемо и слуxимо ради ¬убави Fоxје. A они
mто у пустиnи xиве, лиmени су свега тога. Aко кога од пустиноxите¬а снаhе туга, ко
hе га утеmити? у болести - ко hе му помоhи и послуxити? ако Сатана нападне на nега,
где hе он наhи човека да му ум ободри или посаветује, када је он сам самцит? и ако не
буде хране у nега, где hе је лако набавити? исто тако и када оxедни, нема воде у
близини. Tамо, чедо, предстоји несравnено веhи труд него нама који xивимо у
заједници: јер који се одају пустиnачком xивоту, ревносније слуxе Fогу, предају се
најстроxијем посту, великодуmно подносе глад, xеh, подневну xегу и ноhну хладноhу,
снаxно одбијају нападе невид¬ивог непријате¬а и приморавају себе на све могуhе
начине да га победе, и усрдно се старају да проhу тесан и туxан пут mто води у
царство небеско. 3бог тога им Fог mа¬е свете анhеле, који им храну доносе, воду из
камена изводе, и толико их укреп¬ују да се на nима збивају речи пророка Hсаије који
говори: Kоји се надају Iосподу, добиhе нову снагу, окрилатиhе као орлови, трчаhе и
неhе сустати (Hс. 40, 31). A ако се неко од nих и не удостојава да очигледно види
186
анhеле, он се у сваком случају не лиmава nиховог невид¬ивог присуства, и они га
чувају на свима путевима nеговим, mтите га од нападаја враxијих, помаxу му у
делаnима nеговим, и молитве nегове приносе Fогу. Aко кога од пустиnака задеси нека
неочекивана напаст враxија, он пруxа руке своје к Fогу, и одмах му се mа¬е помоh с
неба, и све се напасти распрmтавају због чистоте срца nегова. 3ар ниси слуmао, чедо,
mта Свето Писмо говори: Fог не остав¬а оне који Iа траxе, и неhе свагда бити
заборав¬ен убоги, и трп¬еnе нево¬них неhе нигде пропасти (Пс. 9, 19); завикаmе ка
Iосподу у тузи својој, и избави их из нево¬е nихове (Пс. 106, 6); јер Iоспод свакоме
даје према труду који човек узима на себе Iоспода ради. Fлаxен је дакле човек који
твори во¬у Iосподnу на зем¬и; јер таквоме анhели слуxе, ма да невид¬иво; и чине да
се радује духовном радоmhу, и укреп¬ују га сваког часа док се налази у телу.
Све то слуmајуhи у своме манастиру од светих отаца, ја - смирени Oну]рије осетих у
дуmи и срцу сласт слаhу од меда, и чиnаmе ми се да се налазим у неком другом свету:
јер се у мени појави неодо¬ива xе¬а да идем у пустиnу. H ја, уставmи ноhу и узевmи
мало хлеба за четири дана, изиhох из манастира полаxуhи сву наду на Fога, и кренух
путем mто води на гору, са намером да одатле идем у пустиnу. H чим стадох улазити у
пустиnу, угледах испред себе лучу блиставе светлости. Vплаmен силно, ја стадох, и веh
почех помиm¬ати да се вратим у манастир. Mеhутим, луча светлости ми се приблиxи,
и ја чух из nе глас који ми говораmе: Hе бој се! Ја сам анhео који ходим с тобом од
роhеnа твог, јер сам од Fога доде¬ен теби, да те чувам; и сада ми је нареhено од
Iоспода, да те водим у ову пустиnу. Fуди дакле саврmен и смирен срцем пред
Iосподом, и с радоmhу Mу слуxи, а ја неhу одступити од тебе све док ми Саздате¬ не
нареди да узмем дуmу твоју.
Pекавmи то из светле луче, анhео поhе испред мене, а ја му радостан следовах. Поmто
проhосмо mест до седам милиарија,|4| ја угледах изврсну пеhину, и луча анhелске
светлости иmчезе из мојих очију. Приблиxивmи се пеhини, ја заxелех да дознам, има
ли неког човека у nој. ¡оmавmи до врата, ја по монаmком обичају викнух: благослови!
- H угледах старца, чесна и световидна изгледа; из nеговог лица и погледа лијаmе се
велика благодат Fоxја и духовна радост, које беху у nему. Vгледавmи га, ја брзо падох
пред ноге nегове и поклоних му се. A он, подигавmи ме руком својом, по¬уби ме и
рече: Јеси ти брат Oну]рије, мој сатрудник у Iосподу? Vhи, чедо, у моје обиталиmте.
Fог нека ти је помоhник; пребивај у зваnу свом, твореhи добра дела у страху Fоxјем.
Vmавmи у nегову пеhину, ја проведох с nим не мало дана, и труhах се да се научим од
nега врлинама nеговим, mто и постигох, јер ме он научи уставу пустиnачког
xив¬еnа. Kада старац увиде да је дух мој веh просвеhен за појимаnе дела угодних
Iосподу наmем Hсусу Христу и за неустраmиво противстајаnе тајним војеваnима
врага и страmилима, које пустиnа има, он ми рече: Хајде, чедо, да те водим у другу
пеhину, која се налази у унутраmnој пустиnи, да у nој сам xивиm и подвизаваm се у
Iосподу, јер те Iоспод промислом Својим зато и посла овамо, да будеm xите¬
унутраmnе пустиnе.
Pекавmи то, он ме узе и поведе у најдуб¬у пустиnу; путовали смо четири дана и
четири ноhи. Hајзад петога дана наhосмо малу пеhину. Tада ми онај свети муx рече:
187
Oво је место које ти Fог уготови да се настаниm у nему. - H проведе старац са мном
тридесет дана, поучавајуhи ме добрим делима. A по истеку тридесет дана, остав¬ајуhи
ме Fогу, он отиде у своје обиталиmте. H од тада он долаxаmе к мени једанпут
годиmnе; и тако ме је посеhивао сваке године све док се не престави к Fогу. A кад
последnе године, по обичају свом, доhе к мени, он се престави ка Iосподу. Ја много
плаках за nим, и погребох тело nегово близу мог xилиmта.
После тога ја, смирени Па]нутије, упитах га: Oче свети, јеси ли многе труде узео на
себе у почетку, по доласку свом у ову пустиnу? - Fлаxени старац одговори ми: Bеруј
ми, воз¬уб¬ени брате, ја узех на себе тако теmке труде, да сам много пута очајавао за
свој xивот, мислеhи да сам близу смрти: изнемогавао сам од глади и xеhи, јер спочетка
нисам имао ниmта ни да једем ни да пијем, сем mто сам налазио неко пустиnско зе¬е
и nиме се хранио, а xеh сам своју расхлаhивао само небеском росом; даnу ме је пекла
сунчана xега, а ноhу сам се смрзавао од хладноhе, и тело ми се квасило од росе
небеске. H mта све нисам претрпео? и какве све трудове нисам узимао на себе у овој
непроходној пустиnи? Hемогуhе је испричати све трудове и подвиге, а и не треба
објав¬ивати оно mто је човек дуxан ради ¬убави Fоxје радити насамо. Fлаги Fог,
видеhи да сам се сав предао испосничким подвизима и дуmу своју унео у гладоваnе и
xеhоваnе, нареди анhелу Своме да се брине о мени и да ми сваки дан доноси по мало
хлеба и по мало воде ради укреп¬еnа тела мог. Tако ме је анhео хранио тридесет
година. A по истеку тих тридесет година Fог ми удеси обилнију исхрану, јер близу моје
пеhине обрете се урмина палма са дванаест грана: свака грана одвојено од других
доносила је род свој, једна једног месеца, друга другог, и тако свих дванаест редом за
дванаест месеци. Kада се заврmавао један месец, заврmавао се и род на једној грани;
наступаnем другог месеца, настајао је род на другој грани. Поред тога, по заповести
Fоxјој потече у близини мојој и мали извор xиве воде. H ево веh других тридесет
година ја xивим у таквом изоби¬у, јер понекад једем хлеб mто ми анhео доноси, а
понекад се прихватим урми и пустиnског зе¬а, које ми је, по устројству Fоxјем, слатко
као мед, и пијем воду са извора, благодареhи Fога. A виmе свега храним се и напајам
слатко речима Fоxјим, као mто је писано: Hе xиви човек о самом хлебу, него о свакој
речи која излази из уста Fоxијих (Mт. 4, 4). Fрате Па]нутије! ако усрдно испуnаваm
во¬у Fоxју, Fог hе ти послати све mто ти треба; јер је у Светом Eванhе¬у казано: Hе
брините се говореhи: mта hемо јести, или mта hемо пити, или чиме hемо се оденути?
Јер све то незнабоmци иmту; а зна то и отац ваm небески да вама треба све то. Hего
иmтите најпре царства Fоxјега и правде nегове, и ово hе вам се све додати (Mт. 6, 31-
33).
Kада преподобни Oну]рије говораmе све ово, ја се, вели Па]нутије, див¬ах nеговом
чудесном xитију. 3атим га опет упитах, говореhи: Oче, откуда се причеmhујеm
Пречистим Tајнама Христовим у суботу и неде¬у? - Oн ми одговори: Aнhео Iосподnи
долази к мени и доноси Пречисте Христове Tајне и причеmhује ме. H не само к мени
долази анhео са Fоxанственим Причеmhем, него и ка осталим подвиxницима који Fога
ради xиве у пустиnи и не виде лица човечјега; причеmhујуhи их, он их испуnује
неисказаним весе¬ем. Aко пак неко од пустиnака заxели да види човека, онда га анhео
узима и узноси к небесима да види свете и развесели се; и просвеhује се дуmа таквога
пустиnака као светлост, и радује се дуmом mто се удостојио видети небеска блага, и
188
заборав¬а све труде своје којих се подухватао у пустиnи. A када се пустиnак врати на
своје место, онда стане јоm усрдније слуxити Fогу, надајуhи се да на небесима добије
занавек оно mто се удостојио видети.
O свему овом преподобни Oну]рије разговара са мном Па]нутијем у подноxју оне
горе где се сретосмо. Oд таквог разговора са преподобним ја се испуних велике
радости, па заборавих и на све труде мучног путоваnа мог, праhеног глаhу и xеhу.
Vкрепивmи се духом и телом, ја рекох: ја сам блаxен mто се удостојих видети тебе,
свети оче, и слуmати дивне и слатке речи твоје. - A он ми рече: Vстанимо, брате, да
идемо моме обиталиmту. - H уставmи, кренусмо. A ја, каxе Па]нутије, не престајах
дивити се благодати преподобнога старца. Поmто преhосмо две или три милиарије, ми
стигосмо до чесне пеhине светога. V близини пеhине беmе изврсна палма и тецијаmе
мали поток xиве воде. 3ауставивmи се код пеhине, преподобни се помоли Fогу. A кад
заврmи молитву рече: Aмин. 3атим седе, па понуди и мене да седнем поред nега. H
разговарасмо, казујуhи један другоме добра Fоxија. A када се дан стаде клонити к
вечеру и сунце нагиnати западу, ја угледах измеhу нас чист хлеб и воду. H рече ми
блаxени муx онај: Fрате, прихвати се хлеба mто је пред тобом и воде, да се поткрепиm,
јер видим да си изнемогао од глади и xеhи и од путних напора. - Ја му одговорих: Xив
Iоспод мој! неhу јести и пити сам, веh само заједно с тобом. - Hо старац не пристајаmе
да једе; ја га дуго мо¬ах, и једва га умолих да испуни моју молбу. Oнда узесмо хлеба,
преломисмо га и једосмо досита а хлеб нам и претече. 3атим се написмо воде,
заблагодарисмо Fогу, и сву ту ноh проведосмо у молитви.
A када свану дан, ја приметих да се лице преподобнога изменило после јутарnег
молитвеног појаnа, и уплаmих се. Схвативmи то, он ми рече: Hе бој се, брате
Па]нутије, јер Fог, милосрдан према свима, посла те к мени да погребеm тело моје,
поmто hу ја данас заврmити свој привремени xивот и преhи на бесконачни xивот ка
Христу мом у вечни покој. - A беmе тај дан дванаести јуни; и завеmта преподобни
Oну]рије мени, Па]нутију, говореhи: Bоз¬уб¬ени брате, када се вратиm у Eгипат
спомиnи ме пред братијом и пред свима хриmhанима.
A ја му, вели Па]нутије, рекох: Oче свети, ја бих xелео да по твом одласку из тела
обитавам овде на твом месту. - Преподобни ми на то одговори: uедо, није те Fог послао
у ову пустиnу ради тога да се у nој подвизаваm, него да видиm слуге Fоxије, па да се
онда вратиm натраг и причаm о врлинском xивоту nиховом братији, ради дуmевне
користи слуmалаца а у славу Христа Fога наmег. Стога иди, чедо, у Eгипат, к своме
манастиру и ка другим манастирима, и причај mта си у пустиnи видео и чуо; и причај
такоhе и оно mто hеm тек видети и чути; сам пак подвизавај се у добрим делима,
слуxеhи Христу Fогу.
Kада преподобни то рече, ја падох к чесним ногама nеговим говореhи: Fлагослови ме,
свечесни оче, и помоли се за мене да стекнем милост пред Fогом; помоли се за мене, да
ме Спасите¬ удостоји видети твоју светост и у будуhем веку као mто ме удостоји
видети те у овом xивоту. - Преподобни Oну]рије ме подиxе са зем¬е и рече ми: uедо
Па]нутије, Fог те неhе оxалостити него hе испунити молбу твоју; и благословиhе те, и
утврдиhе те у ¬убави Својој, и просветиhе умне очи твоје ка боговиhеnу, и избавиhе те
189
од сваког пада и лукавства hаво¬ег, и доврmиhе у теби почето добро дело; крилиhе те
анhели Bегови на свима путевима твојим и чуваhе те од невид¬ивих непријате¬а, да
они не би наmли ниmта због чега би те оптуxили пред Fогом у часу грозног
испитиваnа.
После тога преподобни отац ми даде последnи целив у Iосподу; па се стаде молити
Fогу са многим сузама и уздасима. Преклонивmи колена и дуго се помоливmи, он леxе
на зем¬у и изговори последnу реч своју: V руке Tвоје, Fоxе, предајем дух мој! - H кад
изговараmе ове речи, nега обасја с неба дивна светлост; и при сијаnу ове светлости,
преподобни весела лица испусти дух свој.|5| H одмах се чу у ваздуху глас анhела који
су певали и благоси¬али Fога; јер они, узевmи дуmу преподобнога, с радоmhу је
узноmаху ка Iосподу.
A ја, вели Па]нутије, стадох плакати и ридати над чесним телом оца, кога недавно
обретох и тако га се брзо лиmих. 3атим свукох са себе мантију, скидох поставу с nе, и
поставом покрих светите¬ево тело, а мантију обукох, да се не бих наг вратио к
братији. Hаhох и камен велики који беmе издуб¬ен као гроб, не рукама ¬удским него
промислом Fоxјим, и у nега полоxих свето тело великог угодника Fоxјег уз
прописано псалмопјеније. 3атим накупих много ситног камеnа и nиме покрих свето
тело.
После свега ја се стадох молити Fогу, да ми допусти да xивим на том месту. H хтедох
да уhем у ту пеhину, но тог часа пеhина се на моје очи сруmи, палма која је хранила
светите¬а, иmчупа се из корена, и извор xиве воде пресуmи. Bидевmи све то, ја
разумех да Fогу није по во¬и да ја xивим тамо.
Hамеравајуhи да кренем на пут, ја поједох парчад хлеба, преосталу од јуче; исто тако
попих и воду mто беmе остала у суду; па опет подигавmн руке и очи к небу, ја се
помолих Fогу. Потом угледах оног истог муxа, кога сам раније видео путујуhи по
пустиnи; то беmе онај исти муx који је, укрепивmи ме, иmао испред мене. Oдлазеhи са
тог места, ја сам веома туговао mто се нисам удостојио да светог Oну]рија дуxе
гледам меhу xивима. Hо потом размисливmи, ја се опет обрадовах дуmом mто се
удостојих насладити се светом беседом nеговом и добити благослов из уста nегових.
H тако путовах славеhи Fога.
После четири дана хода ја наиhох на једну келију која је била високо на подгорју са
пеhином. Vmавmи у nу, ја никога не наhох; и поседех мало размиm¬ајуhи у себи: да ли
ко xиви у овој келији, ка којој ме доведе Fог? ¡ок ја тако размиm¬ах, уhе свети муx,
сав сед, изгледа необичног и дивног, обучен у одеhу од палмовог лиmhа. Vгледавmи ме,
он ме одмах упита: Јеси ли ти брат Па]нутије mто погребе тело преподобног
Oну]рија? - A ја разумевmи да је то nему Fогом откривено о мени, припадох к ногама
nеговим. Oн, теmеhи ме, рече ми: Vстани, брате! Fог те удостоји да будеm пријате¬
светима Bеговим; јер ја од промисла Fоxјег сазнадох за твој долазак к мени. Ја hу ти,
воз¬уб¬ени брате, открити о себи да сам у овој пустиnи ево mездесет година, и за то
време не видех човека који би доmао к мени, сем братије која овде са мном обитава.
190
¡ок ми тако разговарасмо, уhоmе три друга света старца, слична првоме, и одмах ми
рекоmе: Fлагослови, брате! Tи си брат Па]нутије, наm сатрудник у Iосподу. Tи си
погребао тело светог Oну]рија. Pадуј се, брате, mто се удостоји видети велику
благодат Fоxју. Iоспод нас обавести о теби да hеm данас доhи к нама, и нареди ти да
један дан проведеm с нама. Eво ми веh mездесет година боравимо у овој пустиnи,
xивеhи сваки одвојено; а у суботу према неде¬и сабирамо се овде. Mи нисмо видели
човека, сем mто тебе сада видимо.
Поmто поразговарасмо о преподобном оцу Oну]рију и о другим светима, након два
часа ти ми старци рекоmе: Vзми, брате, мало хлеба и поткрепи се, јер си доmао
издалека, и треба да се узрадујемо с тобом. - H уставmи, једнодуmно сатворисмо
молитву к Fогу, и угледасмо пред собом пет чистих хлебова, веома укусних, меких и
вруhих, као да су тог часа испечени. Потом ти оци принесоmе јоm mтоmта од плодова
зема¬ских. H севmи заједно, стадосмо јести. H рекоmе ми старци: Eто ми, као mто ти
казасмо, боравимо mездесет година у овој пустиnи, и свагда нам се по нареhеnу
Fоxјем невид¬иво доносе само четири хлеба; а сада, зато mто си ти доmао к нама, би
послан и пети хлеб. Hепознато нам је откуда се доносе ови хлебови, но сваки од нас,
улазеhи у своју пеhину, сваки дан налази у nој по један хлеб. A када се сабирамо овде
уочи неде¬е, то налазимо овде четири хлеба, свакоме по један.
Поmто једосмо, ми устадосмо и заблагодарисмо Fогу. Mеhутим, сутон се стаде хватати
и приблиxаваmе се ноh. Mи онда, ставmи на молитву у суботу вече, проведосмо сву
ноh без спаваnа, молеhи се до свануhа у неде¬у. A када се раздани, ја стадох усрдно
молити те свете оце да ми допусте да останем с nима до смрти своје. Hо они ми
рекоmе: Hије во¬а Fоxја да ти обитаваm с нама у овој пустиnи, него је потребно да
идеm у Eгипат, да би обавестио христо¬убиву братију о свему mто си видео, у спомен
наm и на корист слуmаоцима.
Kада ми они то рекоmе, ја их молих да ми каxу своја имена. Aли они не хтедоmе да ми
их каxу. Ја их и после тога опет врло дуго и веома усрдно мо¬ах, али моја молба
остаде без успеха. Oни ми само ово рекоmе: Fог који све зна, зна и наmа имена. A ти
нас, брате, помиnи, и моли се за нас, да се удостојимо видети један другог у виmnим
насе¬има Fоxјим. Старај се, воз¬уб¬ени, mто виmе моxеm да избегаваm искуmеnа и
саблазни света, да не будеm посрам¬ен од nих, јер су многе одвукли у погибао. -
Саслуmавmи ове речи од тих преподобних отаца, ја падох к ногама nиховим и,
добивmи благослов од nих, кренух с миром Fоxјим на пут свој. Tи ми оци прорекоmе
неке ствари, које се стварно и збиmе.
Hзиmавmи отуда, ја путовах један дан у правцу најунутраmnије пустиnе. ¡оmавmи до
неке пеhине, крај које беmе извор xиве воде, ја седох да се одморим и насладим
лепотом тога места. Јер то место беmе веома лепо; около извора било је много воhки,
препуних родом. Поmто се мало одморих, ја устадох и проmетах измеhу тих воhки,
дивеhи се изобилном роду nиховом и питајуhи се, ко ли је то дрвеhе засадио овде.
Fило је ту разних воhки: палми, лимунова, јабука великих и дивних, смокава, бресака,
винове лозе начичкане изврсним гроздовима, и других разних плодородних дрвета; ово
191
воhе било је слаhе од меда, и мирисало је као најлепmи мирис, а извор који је туда
протицао, заливао је воhке. Iледајуhи све то, мени се чинило да је то рај Fоxји.
¡ок сам се ја тако дивио чудесној красоти тога места. угледах четири благовидна
младиhа који су иmли к мени далеко из пустиnе, и беху препасани овчијим коxама.
Kада ми се приблиxиmе, они рекоmе: Pадуј се, брате Па]нутије! - A ја, павmи лицем
на зем¬у, поклоних им се. Oни ме подигоmе, седоmе са мном и стадосмо разговарати.
Hица ових младиhа сијаху толико благодаhу Fоxјом, да ми се чинило да то нису ¬уди
него анhели који су сиmли с неба. Oни ми се веома обрадоваmе, и узабравmи воhе,
понудиmе ми да једем. H обрадова се срце моје због ¬убави nихове. H проведох код
nих седам дана, хранеhи се плодовима са оних дрвета. Hзмеhу осталог ја их упитах:
Kако доспесте овде, и откуда сте? - Oни ми одговориmе: Fрате, поmто те сам Fог посла
к нама, то hемо ти испричати наm xивот. Mи смо из града Oксиринха;|6| родите¬и
наmи беху начелници тога града; xелеhи да нас науче кnизи, они нас дадоmе у једно
училиmте, и ми се брзо научисмо читаnу и писаnу. A када стадосмо изучавати виmе
науке, код нас свију појави се заједничка и једнодуmна мисао, јер нам је Iоспод
помогао ка бо¬ем: ми реmисмо да изучавамо духовну мудрост. Oд тога дакле времена,
ми се сваки дан састајасмо и побуhивасмо један другог на усрhе ка слуxеnу Fогу.
Hмајуhи добру намеру у срцима својим, ми смислисмо да потраxимо неко тихо
усам¬ено место, па да тамо проведемо неколико дана у молитви, да бисмо дознали
Fоxју намеру о нама. Стога сваки од нас узе мало хлеба и воде, колико би нам било
доста за седам дана, и изиhосмо из града. После неколико дана путоваnа ми стигосмо
до пустиnе, и када уhосмо у nу, спопаде нас уxас, јер угледасмо пред собом неког
светлог муxа, који је блистао небеском славом. Oн нас узе за руке, доведе нас овде на
ово место, које видиm, и предаде нас врло старом муxу који слуxаmе Fогу, и веh је
mеста година како ми xивимо овде. Са тим старцем проведосмо годину дана, и он нас
учаmе и упуhиваmе како да слуxимо Fогу. По истеку године престави се ка Iосподу
отац наm, и од тога времена ми смо овде сами. Eто, брате мили, ми ти испричасмо ко
смо и откуда смо. V току ових mест година ми не окусисмо хлеба нити какве друге
хране, сем воhа са ових воhки. Сваки од нас xиви одвојено у безмолвију, у молитвеном
самоваnу и тиховаnу. A када доhе субота, ми се састајемо на овом месту, видимо се и
теmимо у Iосподу. H поmто проведемо заједно два дана, суботу и неде¬у, опет се
разилазимо сваки на своје место.
uувmи то од nих, каxе Па]нутије, ја смирени упитах их: Iде се причеmhујете у суботу
и неде¬у Fоxанским Tајнама пречистога Tела и Kрви Христа, Спасите¬а наmег? - Oни
ми одговориmе: Pади тога се ми и сабирамо овде сваке суботе и неде¬е, јер свети
пресветли анhео, mи¬ан Fогом долази к нама и даје нам Свето Причеmhе.
Ја се веома обрадовах, чувmи то, и одлучих да останем код nих до суботе, да бих се и
ја удостојио видети анhела светог и примити из nегових руку Fоxанствено Причеmhе.
H остадох тамо до суботе. A остадоmе и они због мене на том месту, не разилазеhи се у
своја одвојена пребивалиmта. H провоhасмо ми те дане у славослов¬у Fоxјем и у
молитвама, хранеhи се воhем из врта и пијуhи воду са извора. A када стиxе субота,
рекоmе ми те слуге Христове: Спреми се, ¬уб¬ени брате, јер hе сада доhи анhео Fоxји
и донети нам Fоxанствено Причеmhе. Kо се удостоји примити из nегових руку Свето
192
Причеmhе, томе се отпуmтају сви греси и он постаје страmан демонима, и к nему се не
моxе приблиxити сатанско искуmеnе.
¡ок ми они то говораху ја осетих диван мирис, као од изврсног тамјана и
најскупоценијих миомира, и чуhах се, јер никада нигде такав мирис нисам осетио. H
упитах младиhе: Oткуда долази такав неисказан миомир? - Oни ми одговориmе:
Приблиxава се анhео Iосподnи са Пречистим Tајнама Христовим.
H одмах ставmи на молитву, стадосмо певати и славословити Христа Hара, Fога наmег.
H гле, чудесна светлост обасја нас с неба, и ми угледасмо анhела Iосподnа где силази с
висине, блистајуhи као муnа. H ја падох ничице на зем¬у од страха; и младиhи ме
подигоmе, говореhи ми да се не бојим. H ја угледах где пред нама стоји анhео Fоxји у
облику прекрасног младиhа, чију је лепоту немогуhе описати; он дрxаmе у руци свети
путир са Fоxанственим Причеmhем. Oне свете слуге Fоxје приступаху к nему један
по један и причеmhиваху се. После nих приступих и ја греmни и недостојни, са
великим трепетом и уxасом, а уједно с тим и са неизрецивом радоmhу, и удостојих се
причестити се Пречистих Tајни Христових из руку анhела. 3а време причеmhиваnа ја
чух анhела где говори: Tело и Kрв Iоспода Hсуса Христа, Fога наmег, нека вам буде
храном непролазном, весе¬ем бескрајним и xивотом вечним. - A ми одговарасмо:
Aмин.
После светог причеmhа ми добисмо благослов од тог преславног анhела. 3атим он на
наmе очи узиhе на небеса, а ми, павmи на зем¬у, поклонисмо се Fогу, благодареhи Mу
за толику милост. V наmим срцима беmе велика радост, те ми изгледаmе да сам не на
зем¬и него на небу; и од велике радости духовне бејах као у заносу. Потом оне свете
слуге Fоxје донесоmе воhе и поставиmе, и ми, седавmи, прихватисмо се.
A кад субота проhе и наступи ноh, ми ту ноh проведосмо без сна у псалмопојаnу и
славослов¬еnу Fога. V неде¬у пак опет се удостојисмо оне исте благодати Fоxје као и
у суботу: јер к нама доhе на исти начин и у истом облику анhео Fоxји, и причести нас,
и испуни срца наmа превеликом радоmhу. A ја, осмеливmи се мало, молих анhела
Fоxјег да ми дозволи остати до краја xивота мог на том месту са светим слугама
Fоxјим. Hо он ми рече: Hије во¬а Fоxја да ти xивиm овде; него Tи Fог нареhује да
одмах идеm у Eгипат и испричаm свој братији mта си видео и чуо у пустиnи, да би се и
они потрудили проводити добар xивот и угодити Iосподу Христу. Hарочито причај
свима подробно о светом xивоту и блаxеној кончини преподобног Oну]рија, кога си
сахранио у камену. H каxи братији све mто си чуо из nегових уста. A благо и теби mто
си се удостојио видети тако чудесна и