FIZIOLOGIJA PO KOMBINACIJAMA

I KOMBINACIJA
1. Trombociti – koagulacija krvi

Trombocita ima 400 ± 150 ∙ 109/L krvi. Okrugli su, nemaju jedro. Citoplazma na periferiji je homogena – hijalina i zove se hijalomera, a u centru je granulirana i to je granulomera. Građa trombocita – 3 zone: 1. Periferna zona – za adheziju trombocita.Ona sadrži 3 sloja: - spoljašnji sloj - troslojna opna - unutrašnji sloj Spoljašnji sloj je u kontaktu sa plazmom i u sastavu ima sijalinsku kis. – za adheziju (lepljenje) trombocita na mestu oštećnog endotela krvnog suda. U spoljašnjem sloju se nalaze faktori koagulacije. Troslojna opna – ona u koagulaciji daje lipoidni faktor – (trombocitni činilac 3) koji je neophodan za stvaranje tromboplastina koji pretvara protrombin u trombin. Unutrašnji sloj – čine vlakna koja su slična aktinu i miozinu – kontraktilna su. Ona zajedno sa mikrotubulima sol-gel zone održavaju oblik trombocita. 2. Sol-gel zona – u grčenju trombocita. Tu su kontraktilni proteini i mikrotubuli 3. Zona organela – za sekretornu ulogu trombocita. Tu su organele, malo mitohondrija u kojima su oksidacioni procesi i sinteza ATR-a. Podela granula: - α granule – sadrže proteine koji učestvuju u hemostazi – albumini, fibrinogen, fibronektin - delta granule – guste su, tamne, sadrže Sa2+ - lambda granule – lizozomi Trombocitopoeza – trombociti vode poreklo od pluripotentne matične ćelije. Faktori trombocitopoeze: - Faktor sličan eritropoetinu – reguliše pretvaranje pluripotentne matične ćelije u megakariocit - Trombopoetin – megakarioblast → megakariocit – tj. reguliše stvaranje trombocita. Promegakarioblast → megakarioblast → promegakariocit → zreo megakariocit → α granule u citoplazmi. Ispušta pseudopode i njihovom fregmentacijom nastaju trombociti. Sastav trombocita: nemaju jedro, ne sintetišu proteine, imaju 80 enzima i mitohondrije. Za razliku od eritrocita i leukocita trombociti sintetišu MK. Pošto ne sintetišu proteine, proteini u trombocitima vode poreklo iz krvi. U aktivisanim trombocitima se sintetiše puno prostaglandina i tromboksana. Hemostaza: - 1º – lokalna vazokonstrikcija zida povređenog krvnog suda i stvaranje trombocitnog čepa – beli koagulum - 2º – niz reakcija u toku kojih nastaje trombin – enzim koji rastvorljiv fibrin prevodi u nerastvorljiv fibrin koji polimerizacijom gradi niti – mrežu. Koagulacija – zgrušavanje krvi je prevođenje krvi iz tečnog stanja u želatinoznu masu.

Aktivacija trombocita počinje kontaktom trobocita sa mestom oštećenog krvnog suda. Kolagen ispod endotela privlači trombocite koji se lepe za oštećeno mesto – to je adhezija pa se između sebe priljubljuju – to je agregacija.Dolazi do kontrakcije trombocita i pražnjenja sadržaja granula. Glavni faktor agregacije trombocita je ADP. Hemostaza je proces koji omogućava da se oštećenje na k.sudu zatvori i tako spreči isticanje i gubljenje krvi. Mehanizmi hemostaze su: 1. Lokalna vazokonstrikcija se javlja odmah nakon povrede k.suda. K.sud se mora podvezati. Dolazi do kontrakcije k.suda. K.sud čiji je zid oštećen na većoj površini jače se kontrahuje od k.suda koji je oštro presečen. 2. Stvaranje trombocitnog čepa – formiraju ga slepljeni i nagomilani trombociti na mestu oštećenja endotela. Čep je u početku rastresit, ali je kasnije čvrst. Jedinke sa manje trombocita (trombocitopenija) imaju tačkasta krvarenja pod kožom i u organima. 3. Koagulacija → zgrušavanje krvi 4. Fibrinoliza Prva i druga faza predstavljaju 1º hemostazu Prva, druga i treća predstavljaju 2º hemostazu Koagulacija je biohemijski mehanizam hemostaze.To je skup reakcija kaskadnog tipa u koje su uključeni sastojci krvne plazme proteinske prorode, Sa2+ i fosfolipidi tkiva i trombocita. Do sada je otkriveno 13 faktora koagulacije: 1. Fibrinogen 2. Protrombin 3. Tkivni tromboplastin 4. Jon Sa2+ 5. Labilni faktor 8. Antihemofilni globulin 10. Stuart – Prowerov faktor Koagulacija se deli u 3 faze: 1. Stvaranje protrombinaze – traje 5 – 8 minuta.Učestvuje Sa2+ 2. protrombinaza Protrombin -----------------→ trombin – učestvuje Sa2+ 3. trombin Fibrinogen ----------→ fibrin se polimerizuje i nastaju fibrinski konci i to je ugrušak ili koagulum. Sa2+- samo za fibrinsku mrežu. 1. Stvaranje protrombinaze – aktivatora protrombina je najsloženija i najduža faza. Protrombinazu čine: - aktiviran faktor koagulacije 10 - fosfolipidi iz trombocita i tkiva - faktor koagulacije 5 – labilni faktor - Ca2+ Protrombinaza pretvara protrombin u trombin i tako pokreće 3 fazu. Mehanizmi za stvaranje protrombinaze:  spoljašnji – u krvi – (eksplozivni, do zgrušavanja da dođe za 15 minuta) se pokreće oslobađanjem tkivnog faktora i tkivnih fosfolipida iz oštećenog k.suda.Tkivni faktori i fosfolipidi aktiviraju 7 u 7a. 7a, Sa2+ ,tkivni faktor i tkivni fosfolipidi aktiviraju 10 u 10a, a pored toga 7a, tkivni faktor i fosfolipidi aktiviraju 9 u 9a. Aktivni faktor 9a, fosfolipidi, Ca2+, faktor 8 prevode 10

u 10a. Aktivni faktor 10a se spaja sa fosfolipidima iz tromocita, Ca 2+ i faktorom 5 i stvara kompleks koji se zove aktivator protrombina ili protrombinaza.  unutrašnji – traje duže – počinje kontaktom krvi sa kolagenima ispod oštećenog endotela na zidu i aktivira se 12 u 12a . 12a aktivira 11 u 11a, a 11a aktivira 9 u 9a, a 9a prevodi 10 u 10a – završen unutrašnji mehanizam aktivacije. 2. protrombinaza Protrombin ------------------→ trombin Protrombin je protein krvne plazme.Sintetiše se u jetri uz prisustvo vitamina K. Oboljenja jetre i hipovitaminoze K dovode do pada protrombina u krvi i sklonost krvarenju. 3. trombin Fibrinogen ----------→ fibrin Fibrinogen je protein krvne plazme. Sintetiše se u jetri. Sastoji se od 2 subjedinice, a svaka od po 3 peptidna lanca: α, β, γ koji su međusobno povezani disulfidnim vezama.Trombin sa α i β peptidnih lanaca na N – terminalnim krajevima odvaja po 2 peptida A i V i to je fibrin i za nekoliko sekundi stvore se niti. U početku su rastresite ali delovanjem 13 faktora i Ca2+ nastaje koagulum. Krvni ugrušak je tvorevina koja nastaje posle završene koagulacije. Sastoji se od fibrinske mreže u koju su upleteni ćelijski elementi. On se preko fibrinskih niti lepi za rubove otvora na zidu krvnog suda i tako sprečava krvarenje. Retrakcija ugruška – stezanje ugruška in vitro nakon 1 h i iz njega se istiskuje krvni serum – žut.Za retrakciju su neophodni trombociti. Inhibicija koagulacije – antitrombin 3 Vreme krvarenja je vreme koje prođe od povrede tkiva veštačkim putem do prestanka krvarenja iz tog mesta. Traje 4 – 6 minuta. Antikoagulansi: - prirodni – heparin, EDTA, fluorid – 1ml heparina/100ml krvi. Heparin inhibiše protrombin → trombin – 2 faza - veštački – Na citrat veže Sa2+ u obliku nedisosovanih soli i Na oksalat veže Sa2+ u obliku nerastvorljivih soli 2. Uloga gljivica – infuzorija Efikasnije su od protozoa: - celulolitička aktivnost - fermentuju proste šećere - sinteza AK i proteina - detoksikacija sadržaja - V i K vitamini - Troše O2 Ifuzorije - Imaju flagelate, cilijate, treplje i rep. Oko 200h su veće od bakterija, ima ih oko1000 000, ali po volumenu – zapremini isti su sa bakterijama kojih ima više ali su manje. Broj infuzorija varira, ako je hrana bogata lako svarljivim UH njihov broj se može povećati 3h i obrnuto ako su nesvarljivi UH mogu i da nestanu – umru od gladi. Imaju značajnu ulogu u biološkim funkcijama: - proždiru bakterije i njihove proteine pretvaraju u životinjske koji su vredniji - hvataju zrna skroba i pretvaraju u glikogen koji je bolje svarljiv i on predstavlja izvor glukoze za domaćina pošto se stalno kreću – tim kretanjem dovode do boljeg usitnjavanja sadržaja buraga.

Proteini infuzorija su više vredniji kada se vare, od proteina bakterija. Krave koje imaju veći % sadržaja infuzorija imaju veći sadržaj molekulske mase i ređe oboljevaju od pododermatita. 3. Tireoidea U ovoj žlezdi se vrši: sinteza, skladištenje, resorpcija i lučenje hormona. Ova endogena žlezda podseća na egzokrinu žlezdu. Tireoidea luči hormone pod kontrolom TЅH. Stimulusi za TЅH su: - pad koncentracije T3 i T4 u krvi - hipotermija Da bi se sintetisali T3 i T4 potreban je jod, a on je u krvi. Pošto joda u tireocitu ima 200 puta više nego u krvnoj plazmi, jod pomoću jodidne pumpe AT ulazi u tireocit, zatim izađe u koloid i prelazi u molekulski jod. Tireociti proizvode tireoglobulin – sastavljen od tirozina, i luče ga u koloid. U koloidu jod deluje na tirozin tireoglobulina i dobijemo MIT (monojod tirozin) i DIT. Kada se spoje MIT i DIT dobija se T3 – trijod tironin, a ako se spoje DIT i DIT dobija se T4 – tetrajod tironin (tiroksin). Vezivanje joda za tireoglobulin je jodiranje tirozina – organifikacija joda – u koloidu. MIT i DIT – nisu hormoni. Oni se dejodiraju i dobijamo jodid i tirozin – oboje će se reutilizovati – ponovo će se iskoristiti. T3 i T4 su hormoni – izlaze u krv. Mali su pa se zakače za tireoidbajdinglobulin – TBG, albumin. U krvi ima više T4 od T3. T3 je aktivan i brže deluje. T4 je neaktivan, dejodira se u ciljnoj ćeliji i postane T3. T4 deluje sporije. T4 ne može da uđe u jedro, prvo se pretvori u T3 pa onda deluje. TЅN luči adenohipofizu. Stimulus za TЅN je pad [] T3 i T4. TЅN stimuliše: jodidne pumpe, prevođenje jodida u molekulski jod, sintezu tireoglobulina u koloid, razgradnju MIT i DIT, a T3 i T4 upućuje ka krvi, podstiče rast tireocita. Kada nema joda ne mogu se sintetisati T 3 i T4 – gušavost, to je usled hipofunkcije tireoidee. T3 i T4 – pojačavaju: oksidacione procese, potrošnju O2, sintezu ATR i toplote → kalorigeni efekat. Kod povećanja T3 i T4 bazalni metabolizam se može povećati 100 %. Kod mladih i kod ljudi kojima nije hladno podstiču sintezu proteina, a kod starijih i onih kojima je hladno podstiču razlaganje proteina – mišićna slabost. UH: - povećavaju resorpciju glukoze u crevima - podstiču glukoneogenezu i glikogenolizu – da bi se dobilo što više glukoze. Lipidi: - tope masno tkivo – gubitak TM - stimulišu aktivnost lipaze – smanjuju holesterolemiju Nervni sistem: - mijelinizacija vlakana - sinteza neurotransmitera Ako nema T3 i T4 kod mladih – nepravilan razvoj NS i to su kreteni – krembili – debili – moroni – idioti ...., a kod odraslih gušavost. Kada završe ulogu inaktivišu se u ćelijama gde i deluju – mišići, jetra, bubrezi. Kalcitonin – luče ga S ćelije. On reguliše metabolizam Ca2+ (zajedno sa parathormonom). Kalcemija 2 – 2,7 mmol/l, a kod nosilja 7 mmol/l. Ca2+može biti slobodan i vezan. Samo slobodan Ca2+ je aktivan u koagulaciji 4, daje zubima čvrstinu, u kontrakciji. 99 % Ca2+ je u kostima i zubima. Stimulusi za kalcitonin: hiper Ca, Mg, PO4. Hiper Ca2+ izaziva pospanost – udaljava potencijal mirovanja od praga.

Ciljne ćelije kalcitonina: - koštano tkivo – blokira osteolizu da se ne oslobodi Ca2+, stimuliše sintezu matriksa da bi se Ca2+ deponovao. - enterociti – inhbira resorpciju Ca2+ i PO4 iz hrane - tubulociti – inhibira reapsorpciju Ca2+ i fosfata. 4. Limbusni sistem Je deo NS koji kontroliše emocije, ponašanje i razne nagone životinja, npr. strah, razjarenost, apetit, žeđ, polni nagon, materinstvo, biološki časovnik, konsolidaciju kratkotrajnog u dugotrajno pamćenje i dr. Obuhvata medijalne površine moždanih hemisfera koje se nazivaju limbusna (granična) ili visceralna kora. Unutrašnje strukture koje pripadaju limbusnom sistemu : - nukleus amigdale - hipokampus - septalna jedra U održavanju homeostaze organizma, veći deo preuzima limbusni sistem zajedno sa hipotalamusom koji je sa njim usko povezan. Hipotalamus predstavlja efektorni, izvršni organ limbusnog sistema i on putem kontrole aktivnosti mnogih endokrinih žlezda i vegetativnog sistema održva homeostazu, delujući direktno na unutrašnju sredinu. Regulacijom emocija i motivacionog ponašanja održava homeostazu, indirektno delujući kroz spoljašnju sredinu. Ispitivanje motivacionog ponašanja životinje. Ogledna životinja sa fiksiranom elektrodom u mozgu stavi se u specijalni kavez sa papučicom. Kad životinja pritisne papučicu, uključi se stimulator iz kojeg se preko kabla struja prenese u elektrodu, tj. ispitivani deo mozga. Efekat može biti prijatnost i neprijatnost. U prvom slučaju ona će ubrzo početi sve češće da pritiska papučicu, dok ne dođe do potpunog iscrpljenja. Ako se draži struktura koja izaziva neprijatan osećaj, životinja će izbegavati nadraživanje. Stimuator se podesi da automatski u određenim vremenskim razmacima daje seriju nadražaja, a životinja može da isključuje stimulator pritiskivanjem papučce. Ona se brzo nauči da vrlo često pritiska papučicu i na taj način izbegava kaznu, odnosno neprijatan nadražaj. Prvi slučaj samonadraživanja naziva se pozitivno pojačanje ponašanja ili motivacija nagrade, a drugi negativno pojačanje ili motivacija izbegavanja kazne. Obostrana oštećenja piriformnog korteksa kod mužjaka majmuna i mačke prouzrokuju izrazitu hiperseksualnost. Ispitivanja funkcija amigdala. Efekti najčešće zavise od intenziteta nadražaja. Slabiji nadražaj dovede do osećaja prijatnog (efekti nagrade). Nadražaji jačeg intenziteta obično imaju za posledicu agresivno ponašanje (efeti kazne), koje se ispoljava u nakostrešenosti, vokalizaciji (siktanje, reženje, lajanje), a ponekad i u uriniranju i defekaciji. Ekscitacija medijalnog dela isključuje ispoljavanje besa izazvano draženjem hipotalamusa. Prva struktura amigdala inhibira, a druga nadražuje centre u hiotalamusu. Kod obostrane ablacije (odstranjenja) amigdala, životinja postaje pitoma, tako da se sa njom može slobodno manipulisati: mačka koja prethodno nije dozvoljavala da se uzme, sada je mirna i toleriše različite postupke, a majmun koji je bio vođa grupe, prepušta dominaciju drugima. Ispitivanja hipokampusa. Pri vršenju lezije hipokampusa, nekoliko nedelja posle tog zahvata, životinja ispoljava znake straha, preosetljivost i midrijazu.

Kod mačke oštećenja septuma dovode do uznemirenosti, plašljivosti, a često i do agresivnog ponašanja. Funkcije limbusnog sistema. Do sada su utvrđeni sledeći medijatori: acetil-holin, serotonin, dopamin, noradrenalin, gama-aminobuterna kiselina. Prema savremenim shvatanjima ovaj deo CNS imao bi sledeće važne funkcije: a) obezbeđuje odgovarajuću aktivnost unutrašnjih organa i korelaciju njihovih funkcija u odnosu na promene koje se dešavaju u spoljašnjoj sredini, a značajne su za životinju. Reakcije se odvijaju zahvaljujući povezanosti vegetativnih centara u hipotalamusu sa somato-senzornim oblastima KVM. Kad mačka sretne psa. b) pojedini delovi limbusnog sistema, prvenstveno nukleus amigdale, deluje na ventromedijalna jedra hipotalamusa stimulativno ili inhibitorno, pri čemu se ostvaruju brojne reakcije instinktivnog ponašanja i emocija, tj. afektivna stanja životinja. Limbusni sistem reguliše i seksualni nagon, nagon materinstva, prohtev za hranom, strah, zadovoljstvo, agresivno ponašanje ili smirenost. c) Limbusni sistem ima i ulogu biološkog časovnika – to su fiziološke ritmičke oscilacije pojedinih funkcija organizma životinje i čoveka, koje su u vezi sa stalnim periodičnim promenama spoljašnje sredine, kao npr. dan-noć, godišnja doba i dr. Naročito su izražene oscilacije u toku 24 časa i one se nazivaju diurnalnim ritmom. Tu spadaju promene: krvnog pritiska, telesne temperature, krvne slike, adrenokortikalne funkcije, ekskrecije Na+ i K+ jona i dr. Zapaženo je da se biološki časovnik remeti posle lezija u limbusnom sistemu. Različito ponašanje domaćih životinja zavisi prvenstveno od vrste životinje, pola, uzrasta i sredine u kojoj žive. Npr. borbeno ponašanje mužjaka naročito u doba parenja.

II kombinacija
2. Motorika creva Omogućava usitnjavanje sadržaja i njegovo mešanje, resorpciju jer olakšava kontakt himusa sa crevnom sluznicom. Postoje: pokreti mešanja i pokreti (peristaltički) potiskivanja sadržaja. Pokreti mešanja: - segmentacioni - pendularni – pokreti klaćenja - pomeranje crevnih resica - pokreti sluznica Segmentacioni – prstenaste kontrakcije nastaju istovremenom kontrakcijom stratum cirkulare na razmacima od nekoliko sm. Tako se oforme suženja između kojih su prošireni delovi crevnog zida. Ove kontrakcije seku himus i dele ga na manje porcije. Sluznica oformljenih segmenata se isteže zbog pritiska sadržaja i tako se povećava njena kontaktna površina sa hranom. Najjači su u duodenumu. Pendularni se javljaju u okviru oformljenih segmenata. Primer: peškir kada uhvatimo za krajeve i cedimo. Sadržaj se pomera od jedne do druge granice segmenta, udara o njih i meša se sa sokovima za varenje. Pomeranje crevnih resica: skupljanje, opružanje i kovitlanje. Motoriku resica reguliše valikinin. Pokreti creva odigravaju se zahvaljujući kontrakcijama glatke muskulature u zidu creva, koja se

sastoji od spoljašnjeg uzdužnog i unutrašnjeg kružnog sloja. Pokreti sluznice nastaju kontrakcijom lamine muskularis mukoze. Peristaltiči pokreti: potiskuju sadržaj kroz tanko crevo aboralno – kaudalno. Stimulus za ove pokrete je istezanje. Prvo se oralno od himusa kontrahuje stratum cirkulare, a relaksira se stratum longitudinale. U istegnutom segmentu je obrnuto pa se sadržaj utiskuje u susedni segment čiji su stratum cirkulare i stratum longitudinale relaksirani – receptivna relaksacija. Primer: uhvatimo crevo i pomeramo ruku niz njegov zid. U toku peristaltike himus se meša jer se spiralno okreće oko svoje ose. Peristaltika je uvek aboralno. Kada nema varenja – spora peristaltika čisti creva – pomera nesvarene sastojke i tako nedozvoljava preterano razmnožavanje mikrobne populacije u duodenumu i ne dozvoljavaju da bakterije iz ileuma dođu u duodenum. Peristaltika postoji u želucu. Žučnim kanalima, crevima i u jednjaku – pseudoperistaltika. U početku crevnog varenja dominantni su pokreti mešanja, a kasnije je dominantna peristaltika. 3. Krvotok pluća i bubrega Krvotok pluća (mali krvotok) Mali krvotok počinje iz DK (A.pulmonalis) nosi vensku krv u sistem kapilara (V.pulmonalis) nosi arterijsku krv u LPK. * Nutritivni krvotok potiče od nekoliko bronhijalnih arterija koje snadbevaju pluća oksigenisanom krvlju (hranom i O2 snadbevaju pluća). Ta krv se posle uliva u plućne vene pa u LPK.Ova dodatna količina krvi – FIZIOLOŠKI ŠANT je uzrok tome što je sistolni volumen LK veći od sistolnog volumena DK. * Funkcionalni krvotok počinje A.pulmonalis koja pumpa krv u DK.Ovaj krvni sud se grana na 2 grane i svaka grana ulazi u svoje plućno krilo. DK ubacuje krv u A.pulmonalis pod R = 3 KRa.Pritisak u plućnim kapilarima je 1 KRa.Taj pritisak onemogućuje svaku mogućnost filtracije tečnosti iz krvi u međućelijske prostore i alveole.Do te filtracije dolazi usled insuficijencije bikuspidalnih zalistaka i dolazi do plućnog edema. Da se tečnost nebi filtrirala jako je bitno da bude pritisak 1 KRa, to je negativan filtracioni pritisak, sprečava se pojava N2O u plućima, javlja se kada postoji slabost desnog srca. Jako je slaba sposobnost vazokonstrikcije i vazodilatacije na nivou vazomotora – kod plućnog krvotoka nema dovoljno glatkog mišićnog tkiva, nikad se ne može preterano povećati R. Krvotok bubrega Postoji nutritivni i funkcionalni. * Funkcionalni – glavna arterija daje aferentnu arteriolu koja daje kapilare (glomerula – vrši se filtracija mokraće) koji se na kraju ulivaju u venu. Jako visok krvni pritisak na nivou glomerula 10 KRa i javlja se obilna filtracija tečnosti iz krvi (180 L/24 h, goveče 1200L/24 h). U vas eferens (odvodi krv iz glomerula) vlada visok R = 6 KRa.Taj pritisak opada i u peritubularnim kapilarima iznosi 1,7 KRa i omogućava da se isfiltrovana tečnost vrati (99 %) u krv (to je reapsorpcija). Dešava se proces filtracije i na nivou komešanja krvnog pritiska, ako se pritisak na nivou arterija (fiziološki je 17 KRa), varira od 6 – 20 KRa.Ako sistemski pritisak padne u bubregu se neće menjati preterano, ako je pritisak sistemski u rasponu od 6 – 20 KRa on će moći da funkcioniše normalno.Ako je pad R u sistemskoj cirkulaciji dolazi do vazokonstrikcije vasa aferens – sprečava se – smanjuje stepen filtracije. Razlika krvotoka bubrega u poređenju sa krvotokom pluća je visok krvni pritisak.

4. Učenje – pamćenje - Više nervne delatnosti Učenje je sposobnost modifikovanja postojećih i sticanja novih oblika ponašanja na bazi prethodnog iskustva. Postoje: - neasocijativno učenje – nejasna veza između primljenog stimulusa i realizovanog odgovora. Obuhvata:  habituaciju – negativna memorija – navikavanje na stimulus koji je stalno prisutan ali nije bitan  senzitizacija – pozitivna memorija – jedinka se navikava na ponavljanje stimulusa i daje sve jače odgovore pod uticajem nagrade ili kazne - asocijativno – dobro su povezani stimulus i odgovor:  klasično uslovljavanje – povezivanje uslovnog i bezuslovnog stimulusa, pri čemu uslovni ne izaziva odgovor (crveno svetlo ne izaziva lučenje pljuvačke), a bezuslovno izaziva odgovor (hrana izaziva salivaciju)  operantno (instrumentalno) – veza se uspostavlja između nagrade i kazne (gladan pacov u test komoru). Operantno uslovljavanje je složeni oblik uslovnog refleksa. Pamćenje je depnovanje naučenih informacija ili iskustava na svesni ili nesvesni nivo. Pamćenje prema prirodi onoga što se pamti: - deklarativno – pamti pojmove koji mogu da se opišu rečima ili izraze simbolima – br.telefona, adresa. Ona je na svesnom nivou - proceduralna je na svesnom nivou – vožnja bicikle poznatim putem stoti put u životu. Centar je u malom mozgu i bazalnim ganglijama. Prema vremenskim kriterijumima pamćenja: 1. senzorno – radna memorija – traje nekoliko sekundi 2. kratkotrajno – pamte se neki brojevi sve dok se o njima misli. Pamte se samo bitni delovi. Centar za kratkotrajno pamćenje je u hipotalamusu. Osnova je u elekričnim promenama u neuronskim krugovima: - reverberacija (kruženje impulsa) - facilitacija – to je pojava pri kojoj postsinaptički neuroni, posle serije impulsa, ostaju za jedan relativno duži period u stanju povećane razdražljivosti. Tada naknadno pristigli impuls izaziva jači odgovor od prethodnog. 1. dugotrajno – uz ponavljanje može trajati godinama. Čovek se može setiti događaja kad oseti određen miris. Centar je u talamusu.Osnova je u strukturnim promenama (stvaranje novih sinapsi): - sinaptogeneza – za vreme učenja i pamćenja mogu da nastupe 3 tipa promena na sinapama 1) povećanje dužine i površine sinaptičkih kontakata 2) uvećanje broja, tj. razvijanje novih kolaterala u nervnim završecima 3) povećanje gustine molekula-receptora u postsinaptičkim membranama - makromolelska teorija – u toku ponavljanja informacija u određenom kolu neurona se sintetišu neki specifični proteini sa svojstvom facilitacije njihovih sinapsi. Po njoj se memorija zadržava u mozgu kao samoodržavajući sistem biosinteze makromolekula.

III kombinacija
1. Krvna plazma – krvni serum Krvna plazma je bezbojna ili žuta krvna tečnost. Dobija se centrifugovanjem krvi sa heparinom. Krvni serum se razlikuje od plazme : - ne sadrži fibrinogen, protrombin (faktore koagulacije) - dobija se centrifugovanjem defibrisane krvi. Defibrisana krv se dobija mućkanjem krvi u posudi sa staklenim perlama pri čemu se na perle hvataju fibrinski konci koji se odstrane - dobijaju se i spontanom koagulacijom krvi na sobnoj temperaturi – pa se izlije izdvojen krvni serum. Krvna plazma i serum su žućkasti, a kod ovce, psa i mačke su bezbojni. Boja zavisi od ishrane, ako se krave hrane zelenom hranom koja je bogata karotinom krvna plazma je tamno žuta, a u toku zimske ishrane je svetlo žuta. Kod konja je uvek tamno žuta. Ako je crvena – pojačana je hemoliza pa se oslobađa Nb. Kod žutice zbog bilirubina je jako žuta boja. Sastav k.plazme i k.seruma: • Neorganski sastojci: - voda 90 – 92 % nalazi se kao slobodna (rastvarač) i vezana za albumine - neorganske soli 9 g/l – 0,9 %. One su katjoni i anjoni Katjoni k.plazme: - Na+– najvažniji ekstracelularni katjon. U k.plazmi je 140 – 146 mmol/l. Soli Na+ – NaCl, bikarbonati i fosfati. U plazmi NaCl 220 – 260 mmol/l – od NaCl najviše zavisi osmocka [] i osmocki pritisak. NaCl je aktivator amilaze, pljuvačke, izvor Cl- jona za HCl želuca. - K+ – ima ga više u eritrocitima u [] 4,4 – 5,7 mmol/l. Reguliše propustljivost ćelijske membrane i učestvuje u mišićnoj kontrakciji - Sa2+ – može biti jonski i vezan za albumine. Slobodan-jonski – dijalizabilni se može izdvojiti ultrafiltracijom, a vezani se ne može izdvojiti jer albumini ne prolaze kroz ultrafiltar – nedijalizabilni. U k.plazmi ima više jonskog Ca2+ (55 %). Kalcijemija – [] ukupnog Ca2+ u krvi 2 – 2,7 mmol/l. Pad Ca2+ može biti letalan. Uloge Ca2+ : regulator nervno-mišićne razdražljivosti, smanjuje propustljivost Na+ kanala u membrani i pri padu Ca2+ dođe do povećane propustljivosti za Na+ i dolazi do spontanih depolarizacija – grčevi. Ako se grčevi jave kod inspiratornih mišića i mišića larinksa doćiće do smrti zbog nakupljanja CO2 u krvi, taj CO2 ne može da se otstrani preko pluća. Ca2+ – nezamenljiv u koagulaciji, soli Ca2+ – gradivni element kostiju. Graviditet je fiziološko stanje kada organizam gravidne životinje predstavlja jedini izvor Ca2+ za mineralizaciju skeleta fetusa. Puno Ca2+ se gubi i u toku laktacije. Zato se često pred kraj graviditeta i posle partusa javlja hipokalcemija. Tada dolazi do spontanih kontrakcija – grčeva, gubitka svesti i uginuća. Terapija: Ca2+ ѕ/s ne i/v – zaustavlja srce. - Mg2+ – ne u koagulaciji. Ako dođe do pada Mg2+ – tetanije – grčevi. Kada u biljkama i zemljištu nema Mg jona može doći do pašne tetanije – parezis puerperalis. Anjoni k.plazme: Cl, HCO3, PO4, SO4. • Organski sastojci: - azotni – više ih ima – proteini (po elektroforetskoj pokretljivosti : albumini, globulini i fibrinogen) i azotna jedinjenja koja nisu proteini – AK, ureja, kreatinin.

bezazotni – glukoza, lipidi, bezazotni proizvodi metabolizma hormoni, vitamini, enzimi Proteini – ima ih 60 – 80 g/l – i oni su kvantitativno i kvalitativno najvažniji organski sastojci. Ima oko 200 raznih molekula, a za 60 – 70 je određena struktura i funkcija. Razlikuju se po molekulskoj masi, fizičkim i hemijskim osobinama. Svi proteini sem Ig se sintetišu u jetri !!! Kod novorođenčadi (mesojeda) se u k.plazmi kratko nalaze fetalni proteini. Ali kod teleta, ždrebeta, praseta i jagnjeta ih nema, jer placenta ne propušta Ig majke u fetus, i dolaze bez Ig na svet – fiziološka agamaglobulinemija.Taj nedostatak nadoknade preko kolostruma i sluzokoža creva u prvih 38 h ih resorbuje, ali najbolje prva 2 sata post partum. Uloge proteina : - u regulaciji koloidoosmockog pritiska - puferska uloga - transportna – transferin - depo uloga – sprečavaju da se isfiltruju hormoni kroz glomerul - u metabolizmu proteina - uloga u koagulaciji krvi – fibrinogen u fibrin - odbrambena – Ig Ureja – krajnji produkt katabolizma proteina. Sintetiše se u jetri. Slobodno prolazi kroz membrane nervnih ćelija, povlači za sobom vodu, ćelije bubre – uremična koma pasa. Bezazotni sastojci k.plazme: - glukoza – jedini monosaharid u krvi. Svi monosaharidi se u jetri pevode u glukozu. Glikemija je 4 – 6 mmol/l, a kod preživara 2,3 – 3,5. Alimentarna glukozurija – je prolazno povećanje koncentracije glukoze u krvi posle unošenja obroka bogatog UH pa glikemija pređe prag reapsorpcije i javi se u mokraći. - Lipidi – proste masti, holesterol, fosfolipidi. Mlade jedinke imaju nižu [] holesterola. - bezazotni proizvodi metabolizma – [] acetonskih tela se može povećati kod krava u laktaciji, za vreme mišićnog rada može se pojaviti veća količina mlečne kiseline. 2. Fiziologija ezofagealnog želeba Ezofagealni želb (jednjački ili retikularni) je razvijen kod mladunaca. Od kardije po unutrašnjem zidu retikuluma (mežavca) pruža jasno ograničen, sa 2 mišićna nabora u vidu usana jednjački ili retikularni žleb. Žleb je izgrađen od 2 paralelna mišića u vidu usana. Pod određenim uslovima se usne primiču jedna drugoj i oforme zatvoren krivudav kanal koji direktno veže jednjak sa sirištem, tako da sadržaj zaobiđe retikulo – rumen. Ovo se dešava za vreme sisanja. To je bezuslovan – urođen refleks. Centar je u produženoj moždini. Jačina i dužina trajanja ovog refleksa zavisi od : - fizička svojstva hrane: 1. konzistencija – čvrsta hrana ne pokreće refleks 2. temperatura – ako sisančad piju hladno mleko reflek je ne potpun. T mleka mora da bude ista kao T tela da bi ovaj refleks mogao da se desi. 3. način uzimanja tečnosti i veličina gutanja – ako su mali gutljaji (sisanje) refleks se javlja, ako su veliki (napoj iz kofe) sadržaj ide u burag - hemijske osobine hrane: mleko – NaCl – soli mleka i HCO3-. Samo mleko izaziva potpuni refleks. Kod preživara ovaj refleks pokreću : NaHCO3 – kod goveda NaCl, CuSO4- kod ovaca, šećer.

-

-

Starost životinje – starenjem se postepeno gubi, ali se može veštački održavati ako dajemo mleko.

3. Vitamin V2 – V6 V2 – riboflavin : - koenzimska uloga – ulazi u sastav koenzima FMN (flavin-mononukleotid) i FAD (flavinadenin-dinukleotid) - sastojak je enzima koji učestvuju u ćelijskoj respiraciji - oksido redukcioni procesi - za zdravlje kože, noktiju Deficit V2 : - često kod svinja i živine - smanjen intezitet metaboličkih procesa - konjuktivitis, fotofobija - promena na koži - stomatitis angularis - živina – paraliza nogu V5 – pantotenskakiselina - najrasprostranjeniji vitamin u prirodi - esencijalan je za intermedijarni metabolizam UH, masti - sastavna komponenta CoA - za rast, funkciju kože i eritropoezu Deficit V5 : - retko se javlja - pilići : kraste oko kljuna, očiju, prstiju, - koke – smanjena nosivost i fertilnost - prasad – guščiji hod, gruba i suva koža - ljudi – oštećenje mrežnjače, dermatitis V6 – pirodoksin : - čini grupu vitamina piridoksina : a. piridoksin – provitamin b. pirodoksal – biokatalizator c. piridoksamin – biokatalizator - učestvuje u brojnim metaboličkim procesima : proteini, UH - za sintezu i razgradnju AK - katalizuje fosforilaciju i sintezu glukozo – 1 – R Deficit V6 - kod ljudi, svinja i pasa - dermatitis - anemija - usporen rast - ljudi : stomatitis 4. Kičmena moždina (medula spinalis)

Počinje od 1 vratnog pršljena i prostire se u kičmenom kanalu od poslednjeg lumbalnog pršljena, završavajući se u vidu konjskog repa – kauda ekvina. Kičmena moždina ima 3 funkcije: 1. relejna skretnica senzitivnih informacija za pravac cerebralni korteks odnosno ventralni korenovi prema motornim korenovima kičmene moždine 2. provodnik ushodnih aferentnih puteva i nishodnih motornih traktova 3. sedište spinalnih refleksa i nekih vegetativnih refleksnih centara. Na poprečnom ne obojenom preseku razlikuju se 2 dela:  centralni (sivi) u obliku leptira → u njemu su lokalizovana tela neurona  beli sastavljen od mijelinskih nervnih vlakana (bela masa) koja okružuje sivu masu leptira. Siva masa → boja ovog dela potiče od prisustva nemijelisanih deova neurona (some, dendriti), interneurona i glija ćelija. Siva masa je podeljena na 3 dela: - dorzalni rog - intermedijalna zona - ventralni rog Svaka od ovih zona može da se podeli u jedra (nukleuse): 1. gornje marginalno jedro – ovo jedro služi za prenošenje signala bola i Tº 2. supstanca želatinoza – integriše aferentne informacije 3. nukleus proprius 4. Klarkeov nukleus 5. intermediolateralno jedro 6. motorno jedro – sadrži motorne neurone koji inervišu skeletnu muskulaturu U svakom segmentu sive mase kičmene moždine nalazi se nekoliko miliona nervnih ćelija i to : motorni neuroni i interneuroni. Motorni neuroni su grupisani u kolumne ventralnih rogova. U ventralnim rogovima su prisutna 2 tipa motornih neurona: - α-motoneuroni → iz njih polaze aksoni tipa Aα - γ-motoneuroni → deo su γ sistema koji reguliše prag osetljivosti vretena na istezanje. Interneuroni su prisutni u svim delovima kičmene moždine u zantno većem broju od motoneurona. Oni su svim tipovima veza povezani međusobno i sa motneuronima, obezbeđujući na taj način integracijsku funkciju kičmene moždine. Međusobno povezivanje segmenata L i D strane kičmene moždine obavijaju aksoni komisuralnih interneurona koji prelaze na suprotnu stranu kroz intrmedijalne zone. U ventralnim rogovima kičmene moždine pored motoneurona i interneurona nalaze se i specifični inhibicijski interneuroni, nazvani po istraživaču Renšav ćelje. Bela masa → je sastavljena od mijeliskih aksona grupisanih u traktove i od kratkih aksona, koji spajaju lokalne regione kičmene moždine. Podeljna je u 3 obostrane kolumne ili funikulsa: - dorzalna kolumna - lateralna kolumna - ventrlna kolumna koja leži medijalno od ventralnih rogova. Aksoni dorzalnog puta dolaze iz spinalne ganglije i odmah se granaju po ulasku, završavajući se tu u kičmenoj moždini ili tek u produženoj moždini. Putevi dorzalnih kolumna – ovim putevima prenose se impulsi iz receptora kože, zadnjih delova tela i ekstremiteta, kao i iz mišićnih vretena i tetiva (fascikulus gracilis), a fascikulus kuneatus iz

prednjeg ekstremiteta i delova tela. Uloga u prenošenju signala u više centre, učestvuju kao asociacioni traktovi u funkcionalnom povezivanju pojedinih segmenata kičmene moždine. Prekid aferentnih puteva ispod mesta prekida – anestezija → gubitak osećaja. Prekid eferentnih puteva ispod mesta prekida – delimičan gubitak motorike → pareza, a potpun paraliza. Prekid u lumbosakralnom delu (oduzete noge) – gubitak voljne kontrole: mikcija, defekacija, polni refleksi. Prekid u cervikalnom delu između S1 i S2 → pacijent sigurno umire. Ispod S5 – nepokretnost, gubitak osećaja i dijafragmatsko disanje.

IV kombinacija
1. Venski puls Venski puls predstavlja ritmičke oscilacije zida vena koje nastaju u toku rada srca. U toku sistole RK pritisak u njima raste i na početku dijastole K pritisak raste , a nastavlja da raste i tokom izometrijske kontrakcije K. Može da se palpira ili posmatra golim okom na velikim venama blizu srca – V.jugularis. Registruje se aparatom – flebograf, a crtež je flebogram. a – sistola RK s – povećanje pritiska u RK za vreme izometrijske kontrakcije komora v – povećanje pritiska u RK u toku njihovog punjenja krvlju na početku dijastole komora. Venski puls je asihron sa arterijskim, pa se često naziva i negativni venski puls. 2.Disanje kod ptica i riba Ribe su aerobni organizmi koji koriste O2 iz vode. O2 u vodi ima 1 %. Što je viša T vode sve je manja koncentracija O2. CO2 je rastvorljiviji od O2 i sa N2O gradi ugljenu kiselinu koja sa Na+, Ca2+ gradi soli.Organi za disanje riba su lamelarni i to su škrge – zaštićene su škržnim poklopcima. Sastoje se od škržnih lukova na kojima su tanki škržni listići bogati kapilarima. Ako se riba izvadi iz H2O škržni listići se slepljuju i dođe do ugušenja. Da bi došlo do razmene gasova između krvi i kapilara škrga i H2O, H2O mora neprekidno da struji preko listića tako što se kreću škržni poklopci. H2O ulazi na usta ribe pa se pokretima škržnih poklopaca potiskuje preko listića. Ribe imaju riblji mehur koji je ispunjen gasovima koji služe da bi smanjili specifičnu masu tela ribe. Ribe koje žive na dnu mora nemaju riblji mehur. Neke ribe koje žive u mulju (čikov) gutaju vazduh i propuštaju ga kroz dig. trakt. Ribe iz mora imaju manji mehur od slatkovodnih zbog veće specifične mase slane vode. Gasovi iz ribljeg mehura odaju se preko krvi ili preko jednjaka. Mehur se gasom puni preko gasne žlezde u njegovom zidu. U mehuru je uglavnom O2. Ptice : nemaju nos i nosne otvore, već vazduh prolazi kroz hoane 2 otvora na kljunu. Imaju 2 larinksa kranijalni i kaudalni. Kranijalni je sprovodni respiratorni put, a kaudalni za vokalizaciju. Nemaju pleuru, alveole i dijafragmu. Plućni parenhim je delimično utisnut između rebara. Razmena gasova je u respiratornim cevčicama koje su obavijene kapilarnom mrežom. Ptice imaju 9 vazdušnih kesa – one su sastavni deo pluća (u njima je vazduh isti kao atmosferski), one smanjuju specifičnu masu tela (čime se omogućava letenje) i poboljšavaju protok vazduha kroz pluća. Kroz zidove kesa nema razmene gasova. Ptice imaju 3 grupe sekundarnih bronhusa:

→ medioventralnu → mediodorzalnu → lateroventralnu Tercijarni bronhusi ili parabronhusi: → intrapulmonalni 1º bronhus → paleopulmonalne parabronhije - Razmena gasova se odvija po principima difuzije. - Pošto ptice nemaju dijafragmu, širenje grudnog koša i abdomena izazvano je kontrakcijama skeletne muskulature. - Kod ptica su inspirijum i ekspirijum aktivni procesi i za vreme udisaja dolazi do pomeranja sternuma u ventrokranijalnom pravcu dok se rebra pomeraju lateralno.Izdisaj je podpomognut vraćanjem rebara i furkule (jadac) u prvobitni položaj, što je posebno izraženo za vreme leta. - Ako se pticama isključe vazdušne kese iz funkcije, one obično ne uginu, ali nisu sposobne za let i veće fizičke napore. - Grupacije neurona od kojih polaze impulsi za respiratorne mišiće ptice smeštene su u rostralnom delu produžene moždine i u ponsu. - Termoreceptori koji su smešteni u koži, mišićima, kičmenoj moždini i hipotalamusu kada se nadraže toplotom, dovode do plitkog frekventnog disanja koje se naziva dahtanje. Tom prilikom povećava se frekvenca disanja, a respiratorni volumen se smanjuje i dolazi do hiperventilacije pluća. Hiperventilacija pluća dovodi do alkaloze i hipokapnije na koje su ptice mnogo otpornije nego sisari. 3. Fiziologija jetre Jetra je parenhimatozni organ (ne može se živeti bez nje). Osnovna građa jetre je režnjić (lobulus), on je građen od hepatocita koji su postavljeni oko V.centralis. Između hepatocita nalaze se žučni kanalići (bilijarni) oni se skupljaju u sve veće i veće žučne kanale i kao duktus hepatikus (centralni žučni kanal) žuč napušta jetru. Iz žučne kese (kod životinja koje je imaju) duktus hepatikus se spaja sa izvodnim kanalom žučne kese duktus cistikusom koji vode žuč iz žučne kese i formiraju duktus holedokus koji se uliva u duodenum. Jetra čini 2,5 % TM. Ostalih 20 % su lipociti i Kupferove ćelije – tkivni makrofagi. Jetra prima krv preko V.porte (24 % ukupnog minutnog volumena krvi) – funkcionalni krvotok donosi resorbovane hranljive materije (dig.trakta → želuca, creva, slezine, pankreasa i ti kapilari se ulivaju u sve veće krvne sudove dig.trakta i u V.porte. Ona ulazi u jetru i grana se na kapilare) i iz aorte preko jetrine arterije A.hepatike (6 % ukupnog minutnog volumena krvi) → nutritivni krvotok donosi oksigenisanu krv. Vena dovodi sve hranljive materije iz dig. trakta do jetre gde se oni deponuju, prerađuju ili ako su toksične materije → detoksikuju ih. V.porte počinje iz kapilara i završava se kapilarima pa čini portalni krvotok. Kada dođe u jetru grana se u manje ogranke koji ulaze između režnjića, a oni se granaju u kapilare – to su sinusoidni kapilari koji konvergiraju prema centralnoj veni (konvergiraju, idu ka centru). Sinusoidni kapilari su veoma propustljivi pa su hepatociti u direktnom kontaktu sa krvlju. Duž kapilara su Kupferove ćelije koje predstavljaju makrofage retikulo endotelnog sistema i fagocituju krupne čestice. Sinusoidni kapilari se ulivaju u V.centralis, ona u V. hepatiku, a ona u V.kavu kaudalis, a ona u levu RK. Samo žučna kesa i kanali imaju simpatičku i parasimpatičku inervaciju, a ostali deo samo simpatičku. A.hepatika donosi O2 i hranljive materije hepatocitima. Žučni kanali imaju suprotan smer od arterijskih i venskih, idu od centra ka periferiji.

Uloga jetre Jetra je depo krvi, UH (glikogen), mineralnih materija (gvožđe u obliku feritina i bakar), depo je vitamina A, D, B12, proteina koji su sastojci hepatocita i depo je masti. Glukoza se deponuje u vidu glikogena koji gradi koloidne rastvore i ne menja osmotsku koncentraciju koja je ista kao krv. Jetra sintetiše žuč (žučne boje, kiseline i holesterol) – sekretorna i ekskretorna uloga – hepatociti proizvode i luče žuč. Žuč se deponuje i koncentruje u žučnoj kesi zahvaljujući resorpciji vode, a luče se unošenjem masti hranom. Važna je uloga jetre u metabolizmu svih hranljivih sastojaka. Hematopoeza i hemoliza – Kupferove ćelije fagocituju ostale eritrocite. Zaštitna uloga – fagocitoza, proizvodi faktore koagulacije i antikoagulanse – plazminogen. Termoregulacija – pri oksidacionim procesima u hepatocitima nastaje toplotna energija koju raznosi krv po celom telu. Rezervoar krvi. Regulacija izohidrije Endokrina uloga – u jetri je prva hidroksilacija holekalciferola i nastaje 25 – hidroksiholekalciferol. U jetri se sintetiše 15 % eritropoetina. Sintetiše se angiotenzinogen (vazokonstriktor). Metabolička. Metabolizam UH UH se resorbuju kao monosaharidi. Jetra ima ulogu u izomerizaciji monosaharida – sve ih prevodi u glukozu. Jetra deponuje glikogen, ali i mobiliše glukozu iz glikogena (razgradnjom). Glikoneogeneza – stvaranje UH iz drugih neugljohidratnih jedinjenja (masti i AK) Metabolizam masti - depo je masti - tu se odvija β oksidacija MK. Sintetišu se MK iz UH i AK koje su u mnogim tkivima kao izvor E. Sintetišu se važne masti – holesterol, lipoproteini, fosfolipidi. Metabolizam proteina Razgradnja proteina i AK Sintetišu se neesencijalne AK Sintetiše se urea Sintetišu se svi proteini krvne plazme (albumini, α i β globulini), faktori koagulacije (1, 2, 3, 5, 7, 9, 10) sem Ig. Ostale uloge Detoksikacija (u mitohondrijama hepatocita) se obavlja vezivanjem za sumpornu ili glukuronsku kis. acetilovanjem ili metilovanjem. Alkoholi indol, skatol, fenol nastaju truljenjem belančevina u debelom crevu, u jetri se vežu za sumpornu kiselinu – vezani sulfati koji se izluče mokraćom.Svi lekovi kao i metilalkohol se metabolišu u jetri. Pri metabolisanju etanola oslobađa se E, a ima toksične uloge za nervna tkiva. U termoregulaciji → u jetri se odvijaju brojni katabolički procesi, prilikom kojih se oslobađa E, krv koja prođe se zagreva i prenosi toplotu telom. Kao hematopoezni organ (stvaranje eritrocita) – ali samo u fetalnoj fazi života. 4. Auditivni sistem (fiziologija sluha)

Ima ulogu da vrši prijem i analizu različitih zvučnih pojava iz spoljašnje sredine. Zvuk nastaje oscilacijom, tj. vibracijom nekog čvrstog tela. Analizatorski deo uha je u stanju da zvuk razloži na osnovne i sporedne tonove ali i da prima razne nepravilne zvučne nadražaje, npr. šuštanje, škripanje, tresak ili pucanj. Uho se može podeliti na 3 dela: spoljašnje, srednje i unutrašnje. 1. Spoljašnje se sastoji iz 3 dela: ušna školjka (aurikula), spoljašnji slučni kanal i bubna opna (membrana timpani). Ušna školjka se kod isara veoma razlikuje po veličini, obliku i položaju na glavi, a ptice je i nemaju. Kod većine domaćih životinja aurikula je pokretna, čime se povećava njena uloga u skupljanju zvučnih talasa iz pravca njihvog izvora. Životinje kojima je aurikula nepokretna ili spuštena na dole znatno slabije čuju. Spoljašnji slušni kanal prenosi prikupljene zvučne talase iz spoljašnje sredine do bubne opne. U njemu su dlačice koje sprečavaju ulazak prašine i insekata. Lojne žlezde luče ušnu mast, cerumen koja ima baktericidno dejstvo. Bubna opna odvaja spoljašnji slušni kanal od timpanične šupljine srednjeg uha. Sastoji se iz 3 sloja: spoljašnji je nastavak kože iz slušnog hodnika, srednji je sastavljen iz vezivnotkivnih vlakana, a unutrašnji od sluzokože timpanične šupljine srednjeg uha. Njena uloga je da vibracije, nastale pritiskom zvučnih talasa dospelih iz spoljašnje sredine prenosi na slušnu koščicu čekić, odnosno njegovu dršku, koja je srasla za unutrašnju stranu bubne opne. 2. Srednje (kavum timpani) nalazi se u os petrosum slepoočne kosti. Prema spoljašnjem uhu graniči se sa bubnom opnom, a sa unutrašnjim komunicira preko 2 otvora, sa skalom vestibuli, ovalnim otvorom (foramen ovale) na koji se naslanja uzengija, a sa skalom timpani puža okruglim otvorom (foramen rotundum) koji je zatvoren membranom timpani sekundaria. Srednje uho je povezano i sa nosno-ždrelnom šupljinom preko Eustahijeve tube (kanala), koja ima logu da izjednačava pritisak unutrašnjeg uha sa atmosferskim pritiskom. U srednjem uhu se nalaze još 3 koščice: čekić (maleus) čija drška naleže na bubnu opnu, nakovanj (unkus) s jedne strane uzglobljen sa glavom čekića, a sa drugom spojen sa trećom košicom uzengija (stapes). 3. Unutrašnje – prethodni delovi uha su pomoćni koji služe da prime i prenesu zvučne talase do unutrašnjeg dela u kojem su smešteni slušni receptori. Nalazi se u petroznom delu slepoočne kosti, u tzv. labirintu, koji se sastoji iz 2 dela: kostni i membranski labirint, oba ispunjena tečnošću. Membranski labirint je sastavljen iz više kesastih tvorevina (utrikulus i sakulus), kanalića (kanales semicirkulares) i puža (kohlea). Membranske tvorevine: utrikulus, sakulus i polukružni kanalići pripadaju vestibularnom sistemu, tj. čulu ravnoteže. Receptorski deo koji pripada auditivnom sistemu nalazi se u pužu. Puž → podseća na kućicu puža. Kod raznih životinja puž ima više ili manje navoja. Puž se u stvari sastoji iz 3 različite međusobno spojene cevi i zajedno uvijene u obliku spirale. Na njemu se razlikuju gornji kanal koji je u vezi sa ovalnim otvorom i naziva se skala vestibuli, srednji – skala media i donji – skala timpani. Skala vestibuli i skala media odvojene su Reisnerovom membranom, dok se između skale timpani i skale medija nalazi bazalna membrana. Na njoj je smešten tzv. Kortijev organ koji se prostire od početka pa sve do vrha navoja, tj. do helikoterme. Ovaj organ predstavlja receptivni deo auditivnog sistema. Treptaji tečnosti potiču od pokretanja baze uzengije koja je fiksirana prstenastim labavim ligamentom za ivice ovalnog otvora. Pritisak uzengije se prenosi na bazalnu membranu, a sa nje na perilimfu skale timpani, što će izazvati izbočenje membrane okruglog otvora prema srednjem uhu. Talas se odavde odbija i vraća nazad na bazalnu membranu, zbog čega se ona kreće gore – dole. U toku prenosa zvuka koji ima znatno veću frekvencu talasi tečnosti ne stižu do helikoterme već se gase na nekom mestu bazalne membrane izazivajući tu vibracije membrane. Bazalna membrana se nastavlja na kostnu pločicu lamini spiralis osea, koja polazi od središnjeg kostnog dela puža – modiolusa. Vlakna su na bazi

deblja i kraća, a prema vrhu tanja i duža. Vlakna na bazi osciliraju brzo visokom frekvencom, a ona pri vrhu sporo, niskim frekvencama. Talasi visoke frekvence prelaze kraći put na bazalnoj membrani, tj. do mesta gde se rezonancom gube. Kortijev organ je glavni, tj. receptorski deo unutrašnjeg uha. Leži na površini bazalne membrane čitavom njenom dužinom preko elastičnih vlakana (piskovi). Kortijev organ sa svojim receptorskim ćelijama funkcioniše na sledeći način. Zvuk određene frekvence prenosi oscilacije na bubnu opnu, slušne koščice i preko uzengije prenosi vibracije na tečnost u skalu vestibuli, a sa nje na bazalnu membranu. Deo membrane koji vibrira povlači za sobom i taj deo Kortijevog organa. Stvoreni receptorski potencijal izazvan savijanjem dlačica dovodi do razdraženja nervnog završetka kohlearnog nerva koji nosi impulse dalje preko talamusa u somatosenzornu zonu korteksa. Oba uha bilateralno predstavljena u senzitivnim zonama korteksa i takođe pokazuju preciznu tonotopičnu organizaciju. Primarna slušna polja korteksa primaju aferentna vlakna direktno iz genikulatnog korpusa, a sekundarna asocijaciona polja iz njegove okoline. Lokalizacija zvuka. Životinje mogu približno tačno da odrede pravac iz kog dolazi zvuk, a često i mesto na kome se nalazi zvučni izvor. U slučaju kada zvuk dolazi sa strane, zvučni talasi će prvo doći do uha sa te strane na kojoj se nalazi zvučni izvor, i jače će se čuti na tom uhu. Kod slabijih zvukova, radi bolje orijentacije o mestu izvora, okreće se glava u tom pravcu da bi talasi istovremeno i ravnomerno stigli do oba uha. Životinje sa pokretnim ušnim školjkama ne okreću glavu prema izvoru zvuka, nego samo aurikule, i na taj način se bolje orijentišu o položaju izvora.

V kombinacija
1.Ventilacija pluća Procesi disanja dele se na: 1. ventilacija pluća – razmena gasova između alveola i spoljašnje sredine 2. spoljašnje disanje – razmena gasova između šupljine alveola i kapilara kojeg okružuje 3. unutrašnje disanje – razmena gasova između kapilara i intersticijalne tečnosti 4. ćelijsko disanje – potrošnja O2 u ćelijama uz nastanak CO2. Ventilacija pluća je unošenje svežeg atmosferskog vazduha u pluća u onoj meri u kojoj se troši O2.Ventilacija je omogućena aktivnošću respiratorne muskulature. Pri mirnom disanju učestvuju glavni respiratorni mišići, a pri forsiranom disanju se aktiviraju i pomoćni mišići.Glavni inspiratorni mišići: dijafragma i mm.interkostales eksterni. Glavni ekspiratorni mišići: mm.interkostales interni. Inspirijum je aktivan proces (a kod insekata je ekspirijum aktivan i odvija se kontrakcijom ventilacionih traheja, a inspirijum je pasivan jer se traheje šire zahvaljujući elastičnim hitinskim strukturama u svom zidu).Inspirijum otpočinje kontrakcijom inspiratornih mišića.Rebra se pomeraju dorzolateralno i kranijalno. Periferni mišićni deo dijafragme se kontrahuje, a srednji deo se zateže i pomera ka abdomenu.Povećava se zapremina grudnog koša i u njemu dolazi do smanjenja pritiska vazduha. Pritisak vazduha u plućima postaje manji od atmosferskog i vazduh zbog toga ulazi u pluća.Faktori u plućnoj ventilaciji: - elastičnost pluća – u toku inspirijuma elastični vezivni elementi dovode do smanjenja njihove zapremine

intrapleuralni pritisak je uvek negativan – manji je od atmosferskog za 0,4 – 0,6 KPa – postoji između listova pleure Negativnost intrapleuralnog pritiska se kod mladih postepeno povećava usled toga što u toku njihovog rasta grudni koš raste brže od pluća tako da se šupljina između listova povećava, a pritisak se smanjuje.I ntrapleuralni prostor je virtuelna – imaginarna šupljina jer je ispunjen malom količinom serozne pleuralne tečnosti koja smanjuje trenje između listova pleure pri disanju.Nakon spoljašnje povrede grudnog koša i prodora vazduha u intrapleuralni prostor dolazi do slepljivanja alveola i to kolaps – pneumotoraks. U toku inspirijuma listovi pleure se razmiču i pritisak se smanjuje – raste njegova negativnost.Dolazi do širenja alveola i vazduh ulazi u njih.Ako na pluća deluje atmosferski pritisak sa obe strane ona će kolabirati,zbog elastičnosti vezivnotkivnih elemenata, koji teže da se skupe.U širenju plućnih alveola ulogu ima i plućni surfaktant – unutrašnji premaz alveola. Uloge surfaktanta: 1. sprečava izlazak tečnosti iz plućnih kapilara 2. u inspirijumu povećava površinski napon i sprečava preterano širenje alveola, a u ekspirijumu smanjuje površinski napon i alveola zadržava svoj lumen. 3. omogućava elastičnost alveola 4. baktericid (antibakterijsko dejstvo) Rastegljivost pluća zavisi od: - rastegljivosti elastičnih vlakana - površinskog napona u alveolama Mrtav respiratorni prostor je deo pluća u kome nema razmene gasova.Anatomski mrtav prostor sačinjavaju respiratorni putevi, a funkcionalni mrtav prostor sačinjavaju alveole u kojima nema razmene gasova.Mrtav prostor je mali ali se povećava kad je oboljenje pluća.Posle udisaja u aveolarni prostor prvo ulazi vazduh iz mrtvog anatomskog prostora pa posle vazduh iz atmosfere. Mrtav prostor je koristan jer se u njemu vazduh zagreva, zasićuje vodenom parom i uklanjaju se čestice prašine i mikroorganizama. Vitalni kapacitet pluća je ona količina vazduha koja se izdahne iz pluća maksimalnim izdisajem nakon maksimalnog udisaja. Čine ga određeni volumeni: 1.Respiratorni volumen – količina vazduha koja se udahne i izdahne pri normalnom disanju, kod čoveka je 0, 5 l a kod konja je oko 5 l. 2.Rezervni inspiratorni volumen - količina vazduha koja se može udahnuti maksimalnim udisajem posle normalnog udisaja. Kod ljudi je oko 3l, a kod konja oko 12l. 3.Rezervni ekspiratorni volumen – količina vazduha koja se može izdahnuti maksimalnim izdisajem posle normalnog izdisaja. Kod ljudi je oko 1 l, kod konja 12 l.Vitalni kapacitet ljudi je 4 – 5l, a konja 30l.Rezidualni kapacitet je ona količina vazduha što ostaje u plućima posle maksimalnog izdisaja. Kod konja iznosi 12 l, a kod čoveka 1,2 – 1,6 l. Rezidualni kapacitet se sastoji iz kolapsnog volumena ( zapremina vazduha koja se istisne iz pluća posle obostranog pneumotoraksa) i minimalnog vazduha (vazduh koji se ne može istisnuti iz pluća i nastaje nakon prvog udisaja novorođenčeta, pluća sa vazduhom plivaju u vodi što ukazuje na živo rođenu jedinku).Udahnut vazduh se meša sa vazduhom iz anatomskog mrtvog prostora tako da se pluća nikada ne ispune potpuno svežim vazduhom. Funkcionalni rezidualni kapacitet je zbir rezervnog ekspiratornog volumena i rezidualnog kapaciteta – količina vazduha koja ostaje u plućima posle normalnog izdisaja. Kod konja 24 l, a čoveka 2,3l. Inspiratorni kapacitet je zbir respiratornog volumena i rezervnog inspiratornog volumena. Konj 18 l, a čovek 3,5 l. Totalni kapacitet pluća je zbir vitalnog i rezidualnog kapaciteta.

-

Frekvenca disanja je element trijasa (puls,T i frekvenca disanja). Minutni volumen pluća je proizvod respiratornog volumena i frekvence disanja, kod konja iznosi 40L. Pri napornom radu povećava se na račun frekvence, a kod utrniranih životinja se prvo poveća respiratorni volumen. Tipovi disanja prema tome koji mišići učestvuju: - grudni (kostalni) kod konja i pasa - trbušni (abdominalni) kod goveda - mešoviti kod čoveka Moguć je i prelaz sa jednog tipa disanja na drugi.Ako je povređen grudni deo pa respiratorni pokreti izazivaju bol prećiće na abdominalno disanje.Gravidna životinja koja diše abdominalno prećiće na grudni tip disanja.Abdominalni tip disanja je karakterističan za mirno disanje, a grudni tip za otežano ili naporno disanje. Ekspirijum : inspirijum = 1,2 : 1 – ekspirijum je duži. Ventilaciono-perfuzioni količnik pokazuje koliko vazduha i krvi prođe kroz pluća u jedinici vremena. Respratorni minutni volumen : srčani minutni volumen = 40L : 30L = 1,33 – konj Respiratorna membrana – sačinjavaju je zidovi alveola i zidovi kapilara koji su utisnuti u nju, gasovi kroz nju prolaze difuzijom.Debela je 0,5 μm.Slojevi: 1. Surfaktant 2. Tanak sloj tečnosti 3. Alveolarni epitel 4. Bazalna membrana alveolarnog epitela 5. Intersticijalni prostor 6. Bazalna membrana kapilara 7. Endotel kapilara Ukupna površina respiratornog epitela na kojoj se vrši razmena gasova u plućima kod čoveka iznosi 100 m2. 2. Promet vode Voda je kvantitativno najvažniji sastojak organizma. Od ukupne TM 70 % je voda. Voda i u njoj rastvorene materije. Ona može biti: - intracelularna (unutar ćelija) – na nju otpada 2/3 – 80 % - ekstracelularna (van ćelija) – 1/3 vode, a ona se deli – 20 % : a. intravaskularna – 5 % TM - krv i limfa b. intersticijalna (međućelijska tečnost)– 15 % TM c. transcelularna – u trbušnoj i grudnoj duplji, zglobovima, urinu, mleku. Oblici vode u organizmu : - slobodna – 10 % - vezana - 90 % - za proteine i soli. Voda se unosi kao voda za piće ili kao sastavni deo hrane. U dig. traktu se voda resorbuje i to kod preživara najviše u predželudcima, biljojeda nepreživara u debelom crevu, a kod ostalih u tankom crevu. Voda u organizmu nastaje u toku oksidacionih procesa, to je metabolička voda i zadovoljava 15 % dnevnih potreba. Kretanje vode u dig.traktu : - kada je osmotski pritisak u enterocitima veći nego u lumenu voda ulazi u enterocite i obrnuto. Potrebe za vodom: Izlučivanje vode :

Goveče 25 – 50 L - preko bubrega - mokraćom Svinja 3 L - fecesom Konj 30 L - znojenjem Pas 1L - vodenom parom preko pluća Kokoš 0,3 L * Bilans vode → odnos između prinosa vode Čovek 1 – 1,5 L i njenog gubitka iz organizma. Čovek i domaće životinje bez hrane mogu nekoliko nedelja, a bez vode samo nekoliko dana. Žeđ dobro podnose : ovca, magarac. Žeđ : - kad je povećana osmolarnost tečnosti – hiperosmolarnost - suva usta - hipovolemija krvi Uloge vode : 1. voda je kvantitativno najvažniji sastojak svih tkiva i organa osim masnog i kostnog tkiva. 2. voda je rastvarač neorganskih i organskih sastojaka 3. daje tkivima elastičnost i gipkost 4. medijum za biohemijske procese u nekima i učestvuje 5. prenosi organska i neorganska jedinjenja 6. termoregulacija – isparavanjem organizam gubi toplotu. 1 ml vode – znoja oslobodi iz organizma 2,4 KJ energije. Hormoni regulatori metabolizma vode : 1. vazopresin – 1o uloga u regulaciji osmularnosti telesnih tečnosti. Stimulus za vazopresin – antidiuretični hormon je povećana osmotska koncentracija krvi. Vezuje se za protein neurohipofize, pakuje se u vezikule i aksoplazmatskim transportom se te vezikule transportuju do neurohipofize gde se deponuju i po potrebi se izlučuje vazopresin u krv. 2. aldosteron – mineralokortikosteroid – kora nadbubrega. Održava koncentraciju K+. Podstiče reapsorpciju Na+. Luči se kad padne koncentracija Na+ u ekstracelularnoj tečnosti, a poraste K+. 3. Fiziologija mlečne žlezde Mlečna žlezda se nalazi samo kod sisara. Spada u reproduktivne organe. Imaju je ♀ i ♂ rudimentirana. To je kožna, modifikovana znojna žkezda, tubuloalveolarna, apokrina što znači da se pri sekreciji odlubljuje deo membrane epitelne ćelije. Skup više mamarnih kompleksa čini vime. Kod konja i preživara vime je u ingvinalnoj regiji, a kod krmače, mačke i psa na abdomenu. Vime krave ima 4 mamarna kompleksa svaki se završava sa papilom – sisom. Kobila, ovca i koza imaju 2 sise. Slon – u predelu grudi. Na sisi može biti: - 1 otvor – krava, ovca i koza - 2 otvora – kobila - više otvora – mačka, pas i žena. Građa mlečne žlezde: - parenhim → žlezdane epitelne ćelije - sporama

Parenhim čine acinusi iz jednog sloja žlezdanih ćelija (niske ili visoko prizmatične), a ispod njih su mioepitelne ćelije, iz acinusa izlaze kanalići – tubuli laktiferi koji se izlivaju do mlečne cisterne, a iz nje je duktus papilaris. Postoje 2 sfinktera: - na vrhu papile - na početnom delu gde je cisterna Mlečna žlezda je dobro inervisana: - somatski nervni sistem (CNS) - vegetativni nervni sistem Dobro je vaskularizovana. Krv u vime dovodi V.subkutanea abdominalis. Za 1L mleka kroz vime prođe 300L krvi. Lučenje mleka je laktacija. Kod svinja prestane nakon zalučenja. Domestikacijom je postignuto da ovca, koza i krava nastave da luče mleko. Kod krave je laktacija 305 dana, a ovce 120 dana. Maksimum mlečnosti je 8 nedelja od teljenja. Mleko je stabilna emulzija masti u pravom rastvoru šećera i mineralnih materija i koloidnom rastvoru proteina. Mleko je najkompletnija hrana za mladunče – ima sve potrebne sastojke osim Fe. Mladunci imaju depoe Fe u jetri, osim prasadi. Zato drugog dana po rođenju dobijaju preparate Fe parenteralno da se spreči hipohromna anemija. Organski sastav mleka: - masti 3 – 5, 5 % - proteini 3,5 % - UH 3 % Neorganski: - voda 90 % - kao krvna plazma Sastojci mleka: - direktno se filtruju iz krvi – laktoalbumini, laktoglobulini. - proizvod sinteze u samoj mlečnoj žlezdi: kazein, masti i UH, Ig, serumalbumini. Masti nema u krvnom serumu. Masne kapljice su u stabilnoj emulziji jer imaju omotač – haptogenu opnu. Kad se mleko kuva ta opna puca i nastaje kajmak. UH mleka – laktoza. Sintetiše se iz glukoze iz krvi. Glukoza se u mlečnoj žlezdi prevodi u galaktozu koja se spaja sa glukozom i nastaje laktoza – za jogurt i kisela mleka. Laktoza se stvara od laktobacilusa. UH = 30 – 60 g/l - Proteini – 30 do 60 g/l. Podela proteina: - proteini mlečnog seruma – surutka → 1. α laktoglobulin 2. β laktoglobulin 3. Ig 4. serum albumini 3 i 4 – iz krvne plazme 1 i 2 u mlečnoj žlezdi Kazein je kvantitativno najvažniji protein mleka. To je fosfoprotein koji se sintetiše u mlečnoj žlezdi od AK. U sastav kazeina ulaze: - α kazein - β kazein - γ kazein - kapa kazein labferment

Kazein -----------------→ parakazein + Sa2+ → sir Mineralne soli potiču iz krvi. U mleku ima 2 puta više K + nego u krvnoj plazmi. Sadrži i Sa, Mg, NaCl. Fe u tragovima. Kolostrum je prvo mleko koga luči mlečna žlezda neposredno pred partus i prvih nekoliko dana posle partusa. Kod svih životinja osim mesojeda placenta ne propušta Ig u krvotok ploda – agamaglobulinemija. Kolostrum sadrži puno IgG1 – 200 g/l, a obično mleko 10 g/l. IgG1 potiče iz krvi. Kolostrum je slan – visoka koncentracija NaCl i bljutav – MgЅO4 → deluje kao laksantno sredstvo. Kod domaćih životinja žlezda se razvija pred partus – razvija se vezivo. Hormoni: - polni – estrogeni – stimulišu razvoj veziva, progesteron – razvoj parenhima - hormon rasta (ЅTN) – somatotropni hormon prednjeg režnja hipofize. Za sintezu i lučenje mleka: - prolaktin – hormon prenjeg režnja hipofize - hormon tireoidne žlezde (TЅN) – hormon prednjeg režnja hipofize – tireotropni hormon →ADENOHIPOFIZA Muža – ejekcija je refleksan čin. Papila nema dlaka. Uslovno lučenje: U papili su receptori – kada se oni podraže (masažom) krava spusti mleko u cisterne. Impulsi odatle idu do hipotalamusa – nukleus paraventrikularis pa do neurohipofize – oslobodi se oksitocin. Oksitocin putem krvi dođe do mlečne žlezde i deluje na mioepitelne ćelije u zidu ovih žlezda. To traje 5 – 8 minuta i tada treba izvršiti mužu. Bezuslovno lučenje: kada vidi tele ili kofu – spusti mleko. 4. Vizuelni sistem – fiziologija vida U njihov sastav pored specifičnih receptora ulaze pomoćni i zaštitni delovi. Preko ovog parnog organa vrši se prijem svetlosti uopšte, ali i one svtlosti koja se reflektuje sa osvetljenih predmeta u spoljašnjem svetu, a pri tome se dobija prdstava o obliku i veličini posmatranog predmeta, o njegovoj boji i udaljenosti, pokretu itd. Građa očne jabučice Ona se sastoji iz 3 sloja: beonjače (sklere), sudovnjače (horioide) i mrežnjače. Beonjača je fibrozna bela opna, zahvata oko 3/4 zadnjeg dela oka, a prednji deo je malo ispupčen i prozračan. Taj providan deo se naziva rožnjača (kornea). Na zadnjem delu jabučice kroz beonjaču izlazi optički nerv. Rožnjača je prednji deo jabučice, bez krvnih sudova, a hranljive materije i O2 prima iz suza i tečnosti prednje očne komore. Sudovnjača je sloj ispod beonjače obilno snadbevena krvnim sudovima. Između vaskularnog i kapilarnog sloja nalazi se pigmentisani crni sloj, tapetum. Mrežnjača je nervni, receptorski deo vizuelnog sistema, a ostali delovi su samo pomoćni ili optički delovi oka. Cilijarno telo (korpus cilijare) je prstenasto tkivo koje je napred spojeno sa dužicom (iris), a pozadi sa sudovnjačom. Iris (dužica) je mišićna prečaga koja se napred nastavlja na cilijarni mišić i spušta u vidu zavese iza rožnjače, a ispod očnog sočiva. U centru dužice nalazi se otvor, pupila. U irisu se nalaze 2 glatka mišića: muskulus sfinkter pupile (inervisan parasimpatikusom) i muskulus dilatator pupile (inervisan simpatikusom). Iris poseduje 3 sloja: spoljašnji i unutrašnji epitelni sloj i srednji

pigmentisani fibrozni sloj. Od pigmentnog sloja zavisi boja očiju (irisa). Ako u njemu nedostaje pigment, dobija se plava boja očiju. Očno sočivo (lens kristaline) je smešteno između dužice i staklastog tela. Nije snadbeveno krvnim sudovima, a hranljive materije dobija iz očne vodice i staklastog tela. Staklasto telo (korpus vitreum) je providna želatinozna supstanca koja ispunjava očnu jabučicu iza sočiva i održava njen turgor (napetost). Očna tečnost, vodica nalazi se u prednjoj očnoj komori, prostoru između rožnjače i dužice. Mrežnjača (retina) Retina kao direktan izdanak CNS znatno se razlikuje od telesnih receptorskih struktura kože. Retina vodi poreklo od neuroektoderma, dela ektoderma iz kojeg se razvija mozak. Retina kičmenjaka se sastoji iz 5 klasa neurona: receptori, amakrine ćelije, bipolarne, horizontalne i ganglijske ćelije. Tela ovih neurona grupisana su u 3 sloja: spoljašnji jedarni sloj, unutrašnji jedarni sloj i treći sloj ganglijskih ćelija. Receptorske ćelije ne stvaraju AR nego spori gradirajući hiprepolarizujući potencjal. Strktura čepića i štapića – sastoje se iz 2 dela: spoljašnjeg i unutrašnjeg segmenta koji su povezani cilijarnim mostom. Membranske pločice kod čepića povezane su plazma membranom, što nije slučaj kod štapića. Pločice su kod štapića naslagane kao u nekoj vreći, sastavljenoj od plazma membrane. Unutrašnji segmenti oba recepora su podjednaki, sadrže jedro, brojne mitohondrije. U pločicama spoljašnjih segmenata nalazi se fotosenzitivni pigment rodopsin, ugrađen u njihove membrane, čineći deo njihove strukture. Po prolasku kroz optički deo oka svtlosni zraci padaju na unutrašnju površinu (prema staklastom telu) retine tj. na spoljašnje segmente štapića i čepića. Ovi fotoreceptori imaju sposobnost da apsorbuju svetlosnu E i pretvore je u električni signal. Vidni pigment rodopsin je hromoproteid vezan za pločice spoljašnjeg segmenta u relativno velikim koncentracijama oko 40 %. On je fotosenzibilan, prihvata fotone svetlosti i pod dejstvom te E razlaže se na 2 komponente: retinal (ili retinen) i opsin. Retinal je karotinski derivat sa prekursorom vitamina A. Nalazi se u 2 izomerna oblika – cis i trans. Opsin ili skotopsin u štapiću, a jodopsin u čepiću. U mraku se uspostavlja zatvoreni elelektrični krug između spoljašnjeg i unutrašnjeg segmenta kretanja jona Na. Oni izlaze iz unutrašnjeg segmenta u ekstraćelijsku sredinu, a odatle idu u spoljašnji segment. U spoljašnjem segmenu Na ulaskom smanjuje unutrašnju negativnost, snižava membranski potencijal, dok u unutrašnjem segmentu dolazi do hiperpolarizacije izlaskom Na. Usled dejstva svetla, odnosno razlaganja rodopsina i promena nastalih u membrani, otežava se ulaženje Na u receptor, što uzrokuje hiperpolarizaciju. Za razliku od svih receptora, kod štapića i čepića ekscitacija dovodi ne do depolarizacije nego hiperpolarizacije. Ekscitacija čepića – viđenje boja. Postoje 3 vrste opsina tj. čepića, koji su osetljivi na 3 osnovne boje: plavo, zeleno i crveno. Ako su sva 3 tipa čepića istovremeno intenzivno ekscitirana, dobija se utisak bele boje. Konj razlikuje crvenu, zelenu, žutu i plavu boju, ali najbolje razlikuje žutu i zelenu. OPTIČKI SISTEM OKA → Svetlosni zraci na putu za retinu prolaze kroz više optičkih sredina, a to su: rožnjača, tečnost očne komore, očno sočivo i staklasto telo. Ovi delovi oka imaju veću optičku gustinu od vazduha kroz koji prolaze zraci, zato njihovim prelaskom iz vazduha u ove optičke delove dolazi do prelamanja. Oko spada u složeni optički sistem. U razmatranju konstrukcije lika uzima se u obzir samo prednja i zadnja sferna površina, tj. kornea i očno sočivo. Kada prelamanje odgovara dužini vidne ose, slika na žutoj mrlji biće oštra. Kada je oštra slika pomerena napred na nekoliko mm ispred žute mrlje to je miopija (kratkovidost). Kada je oštar lik

pomeren iza žute mrlje pozadi to je hipermetropija (dalekovidost). Postoje rasipna i sabirna sočiva. Staračka dalekovidost (presbiopija). Na žutoj mrlji – emetropija.

VI kombinacija
1.Puferi krvi Puferi su smeše slabih kis. ili baza i njihovih soli koji pri dodavanju kis. ili baze imaju sposobnost da rN rastvora održavaju u određenim granicama. Puferska širina predstavlja granične vrednosti u kojima pufer deluje. Puferski kapacitet je količina kis. ili baze koju može da primi određena zapremina pufera, a da se pri tome rN ne promeni. Podela pufera krvi: 1. puferi krvne plame (seruma) : a) neorganski – čine 5 % ukupnog puferskog kapaciteta pune krvi - bikarbonatni - fosfatni b) organski – čine 10 do 15 % ukupnog puferskog kapaciteta pune krvi - proteini krvne plazme 2. puferi eritrocita – čine 80 % ukupnog puferskog kapaciteta pune krvi - hemoglobin (Nb) Bikarbonatni pufer – glavni pufer. Sastoji se od ugljene kiseline (N2SO3) i Na-bikarbonata u odnosu 1 : 20. Efikasan je, brzo stupa u reakciju kada se pojavi višak kis. ili baze. Sa jačom kis. reaguje Na-bikarbonat i nastaje H2CO3 i so. H2CO3 ide do pluća, razlaže se na H2O i CO2 koji difuzijom prelazi u alveole i izdahne se putem vazduha. Sa bazom reaguje H2CO3 i nastaje bikarbonat koji se izbaci mokraćom. Puferski kapacitet ovog pufera je nizak. Puferska širina je mala jer Na-bikarbonata ima 20 puta više od H2CO3 , a trebalo bi da bude 1 : 1. Zato je ovaj pufer efikasniji u neutralisanju kis. nego baza. Za vreme varenja hrane u dig.trktu se više oslobađaju kis. – acidoza. Fosfatni pufer se sastoji iz Na+ 1º fosfata – reaguje kao kis. i njegove soli Na+ 2º fosfata. Oni čine fosfatni pufer plazme. U eritrocitima fosfatni pufer čine : K+ 1º i K+ 2º fosfat jer je K+ intracelularni katjon. Ovaj pufer se u ekstracelularnoj tečnosti nalazi u maloj količini. Proteini su organski pufer. Proteini su kvantitativno i kvalitativno najvažniji sastojci krvne plazme. Puferska uloga proteina je zasnovana na njihovim amfoternim svojstvima – u kiseloj sredini se ponašaju kao baze, a u baznoj sredini kao kiseline. Pošto je rH krvi 7,35 – 7,45 – proteini disosuju kao slabe kiseline. Hb je glavni pufer krvi. U krvi ga ima 150 g/l. U plućima sprečava alkalozu, a u tkivima acidozu. Dezoksi Hb je slabija kiselina od ugljene, a oksi Hb jača kis. od ugljene. U plućima oksi Hb istisne K+ iz K+-bikarbonata, a H2CO3 se raspadne na H2O i CO2 – pa se CO2 izbaci izdisajem. Hb

veže K+ i sprečava alkalozu u plućima. Zahvaljujući Hb rH venske krvi je samo za 0,02 niži od rH arterijske. Alkalna rezerva krvi je količina alkalija koje reaguju sa (unetim ili novonastalim) kiselinama dospelim u krv. U krvi kvantitativno glavna alkalija je Na+-bikarbonat i kis. reaguju sa Na+bikarbonatom i istisnu H2CO3 → CO2 + H2O. CO2 sa Na+ gradi soli. Alkalna rezerva krvi je količina SO2 koja se istisne iz 100 ml krvi putem jače kis. Ako dođe do priliva velike količine kis. u krv doćiće do zasićenja alkalne rezerve rH se smanji i nastaće manifestna acidoza – ketoza preživara – kada u krv dospeju velike količine acetonskih tela (aceton, acetoacetat, β hidroksibutirat). Terapija ketoze : i/v ubrizgavanje sterilnog Na-bikarbonata.

2. Građa miokarda Srce sisara je četvorokomorna pumpa izgrađena od poprečnoprugasih mišića i neprekidno pumpa krv u sistem krvnih sudova. To je šupalj mišićni organ smešten u grudnoj duplji između oba plućna krila. Nalazi se u perikardu. Kod životinja srce je 0,4 – 0,8 % TM. Kod novorođenčadi desna polovina srca je odvojena od leve preko septuma. U fetalnom dobu između DPK i LPK je foramen ovale pa krv ide iz DPK u LPK. Oksigenacija krvi kod fetusa je u placenti, a kod odraslih u plućima. Na izlasku aorte i A.pulmonalis su semilunarni zalisci i oni se uvek potpuno zatvaraju. Miokard čine : - mišići RK  unutrašnji sloj – poseban za svaku RK  spoljašnji sloj – zajednički za obe RK - mišić K - specijalizovana mišićna vlakna za stvaranje i sprovođenje impulsa Miokard DK ima 2 sloja, a LK 3 sloja. Mišićna vlakna DK pružaju se uzdužno od septuma prema vrhu srca. U LK se vlakna pružaju isto kao u DK ali tu postoji i srednji sloj pa je zid LK deblji od zida DK. U vlaknima su centralno postavljena jedra. Vlakna se granaju pa se spajaju i pružaju u svim pravcima i tako grade sincicijum. Na vlaknima postoje poprečna tamna polja – interkalarni diskovi – tu se kraj jednog vlakna graniči sa drugim. Veza je tipa dezmozoma i poroznih veza → transport jona iz jedne ćelije u drugu bez kontakta sa sastojcima međućelijske tečnosti. Delovi iterkalarnog diska : transferzalni deo – sadrži dezmozome i male porozne veze (25 nm) koji obezbeđuju snažnu vezu između vlakana tako da kontrakcija jednog vlakna povlači i drugo vlakno. Zbog malih poroznih veza nema prolaska jona iz jednog vlakna u drugo. longitudinalni deo – sadrži velike porozne veze – velika propustljivost za jone. Prostor između 2 membrane je 3 nm. U svakoj membrni postoji po jedan konekson koga grade 6 transmembranskih proteina. Između tih proteina jednog koneksona formiran je kanal koji se veže za kanal koneksona susedne ćelije i tako prolaze joni, AK, monosaharidi – supstance čija je masa manja od 100 Dlt i pri tome ne dolazi do mešanja sa ekstracelularnom tečnošću. 3. Gutanje (degluticio)

Je složen fiziološki čin pri kome se sažvakan, natopljen bolus pomera kroz ždrelo i jednjak do želuca.Prema organima kroz koje bolus prolazi gutanje se deli u 3 faze: I faza – usna – voljna faza II faza – ždrelna – refleksna faza III faza – jednjačka – refleksna faza Usna – oralna faza, jedino je ona voljna (gutanje se može prekinuti ili nastaviti), počinje kada se završi žvakanje i bolus postane podesan za gutanje i pomera bolus iz usta do ždrela. Pri gutanju baza jezika se opušta, a vrh se kontrahuje i priljubi uz tvrdo nepce, zatim baza snažno potiskuje zalogaj sa korena jezika kroz ždrelno ušće (istmus faucium) u ždrelo. Ždrelna – faringealna faza se ne može voljno ni prekinuti ni zaustaviti – životinja uvek proguta tabletu postavljenu na koren jezika.Zalogaj se ubacuje u početni deo jednjaka. U ždrelu se ukrštaju put hane i vazduha pa epiglotis naleže na otvor grkljana da ne dođe do aspiracije hrane u disajne puteve. Tokom ove faze prestaje disanje – apnea gutanja. Čim bolus uđe u početni deo jednjaka otvara se put vazduha, zatvara se gornji jednjački sfinkter da se bolus ne vrati nazad. Jednjačka – ezofagealna faza – tokom prolaska kroz ždrelo zalogaj aktivira receptore u sluznici ždrela i tako pokreće ovu fazu. Jednjak ima 3 funkcionalna dela: gornji sfinkter, telo i donji sfinkter. Mišićni zid jednjaka čine stratum cirkulare i stratum longitudinale eksternum. Zalogaj se pomera kontrakcijama stratum cirkulare oralno od njega i stratum longitudinale u delu gde je zalogaj. U delu gde je zalogaj kontrahovan je stratum longitudinale, a relaksiran stratum cirkulare. Oralno od zalogaja je kontrahovan stratum cirkulare, a relaksiran stratum longitudinale. Aboralno su oba sloja relaksirana – receptivna relaksacija da bi lumen mogao da primi bolus. Mišićni deo jednjaka kod preživara i pasa je ceo od poprečnoprugastih mišića. Kod svinja, mačaka i konja je donja trećina od glatkomišićnih vlakana, a ostatak je poprečnoprugast. Pokreti su pseudoperistaltički – podsećaju na crevnu peristaltiku, samo što su to pokreti poprečnoprugastog dela jednjaka. Peristaltiku izvode glatki mišići. Najbrži su kod pasa i preživara – ceo jednjak poprečnoprugast. U glatkomišićnom delu se prvo javlja primarni peristaltički talas i ako ne uspe da ugura bolus u želudac, bolus isteže zid jednjaka i pokreće sekundarni peristaltički talas. Njih može biti više – sve dok se sav sadržaj jednjaka ne utisne u želudac. Ako se zalogaj zaustavi u poprečnoprugastom delu javiće se ponovo faringealna faza – nov bolus ili pljuvačka moraju da prođu kroz ždrelo i ponovo da aktiviraju receptore jednjačke faze u jednjaku. 4. Parasimpatikus Je pojačano aktiviran u psihofizičkoj opuštenosti. Najviši centar je hipotalamus.Medijator je acetil holin. Efekti su suprotni od simpatikusa : 1. mijoza – skupljanje zenice 2. parasimpatčka pljuvačka – bistra, vodnjikava pljuvačka, u njoj se nalazi salivarna amilaza – vazodilatatorna nervna vlakna 3. eferentna vlakna polaze sa ograničenih delova CNS, sa kranio-bulbarnog i sakralnog dela kičmene moždine. 1. negativno hronotropno dejstvo – usporava srčani rad (bradikardija) 2. negativno inotropno dejstvo – smanjuje snagu srčane kontrakcije 3. negativno batnotropno dejstvo – smanjuje razdražljivost miokarda 4. negativno dromotropno dejstvo – smanjuje provodljivost miokarda Parasimpatikus inerviše srčani mišić preko N.vagusa – preko monokarionskih receptora 4. desni ogranci: ЅA čvor, DPK

5. levi ogranci: AV čvor, Hisov snop i LPK

VII kombinacija
1. Fiziologija leukocita Posle centrifugovanja krvi leukociti se izdvajaju u vidu beličastog sloja koji pokriva sloj eritrocita, loptasti su. Najmanji leukocit je limfocit 8 μm, a najveći monocit 25 μm.Pod fiziološkim uslovima do povećanja broja leukocita – leukocitoza, dolazi posle uzimanja hrane, straha, fizičkog rada. Smanjenje broja leukocita je leukopenija – kod oštećenja kostne srži jonizujućim zračenjem, teškim metalima. Podela leukocita po funkciji: - Fagociti - Imunociti Podela leukocita prema sastavu citoplazme: - Granulociti – granule u citoplazmi i prema njihovom afinitetu za boje mogu biti: neutrofilni, eozinofilni i bazofilni. - Agranulociti se dele na limfocite i monocite Odnos pojedinih vrsta leukocita je leukocitarna formula. Kod preživara i živine limfociti 50 – 65 %, a kod ostalih su neutrofilni granulociti 50 – 65 %. Leukocita ima 1000 puta manje nego eritrocita.Goveče 6 – 8 ∙ 109/L - limfociti 50 – 65 %, bazofili 1 %, neutrofili 25 – 35 %. Granulociti se stvaraju u kostnoj srži iz hemicitoblasta. Neophodan je granulopoetin. Zreli granulociti se iz kostne srži ubace u krv i tu ostaju do 10 dana, zatim idu u tkiva pa uginu za 5 dana. Neutrofili – kod govečeta 25 – 35 %. Jedro je režnjevito 1 – 5 režnjeva. Mladi neutrofili imaju 1 – 2 segmenta, a stariji 4 – 5. Najviše neutrofila ima sa 3 režnja. Kada u krvnom razmazu preovlađuju mladi neutrofili – skreću ulevo – povećana produkcija neutrofila – zapaljenja, a kada skreću udesno – znači da su stariji, ne obnavljaju se kod oštećenja kostne srži zračenjem, solima teških metala. U cirkulaciji neutrofili ostaju 10 sati, zatim pređu u tkiva. Priljube se uz endotel kapilar pa se provlače između endotelnih ćelija kroz pore procesom dijapedeze. Pore su manje od neutrofila. U tkivima se ameboidno kreću i tu dolazi do hemotakse – kretanje neutrofila i makrofaga prema materijama koje ih privlače, a to su proizvodi zapaljenja: limfokini (produkti T limfocita) i polipeptidi iz mastocita i bazofila. Uloge neutrofila: - Fagocitoza – gutanje bakterija, stranih čestica. Jedan neutrofil ubije 10 bakterija pa ugine

Prva linija odbrane organizma od bakterijskih infekcija.Pronalaženje bakterija neutrofilima pomoću Ig M i G. Svojstvo da Ig stimulišu fagocitozu je opsonizacija, a ti Ig su opsonini. Gnoj – izumreli neutrofili. Eozinofili su duplo veći od eritrocita. Jedro ima 2 režnja – podseća na bisage.U citoplazmi su crvene granule.Oni su najlepše ćelije krvi ima ih 1 – 3 %, a kod alergije i parazitskih invazija 10 %. Eozinofili oslobađaju sadržaj iz granula koji ubija parazite i to je eozinofilija. Bazofili: (za IgE) 1% - najređi su. Jedro – 2 režnja i krupne plave granule.Učestvuju u alergijskim reakcijama. Agranulociti – nemaju vidljive granule.To su limfociti i monociti. Monociti – makrofagi su najveće ćelije bele krvne loze. Jasna im je membrana, veliko plavo jedro bubrežastog oblika.Oni su fagociti – makrofagi i sadrže peroksidaze za sintezu peroksida za ubijanje bakterija. Tkivni makrofagi: histociti,mastociti i Kupferove ćelije. Pokreću humoralni imuni odgovor. Limfociti – veličine kao eritrociti.Jedro ispunjava skoro celu citoplazmu.Kod preživara ih ima 50 – 65 %, a kod ostalih 25 %. 2. Biohemijski procesi u predželucima su zasnovani na dejstvu enzima mikroflore i mikrofaune. Nežlezdana sluznica ne proizvodi sok sa enzimima. Pseudoruminanti – zamorci i pacovi prevazilaze nedostatak celuloze tako što jedu sopstveni izmet. Mikrofloru čine bakterije i gljivice, a mikrofaunu čine protozoe. Mikroorganizmi : simbioza, antagonizam, koperacija, inkorporacija, bakterije od protozoa. Homeostaza predželudaca: - visoka vlažnost - stalnost pH = 6 – 7 – održava ga pljuvačka – pufer. Protozoe propadnu kada pH padne ispod 5,5 ili poraste iznad 8. - Anaerobna sredina - Stalna sredina 37 oS - Neprestana apsorpcija krajnjih proizvoda fermenta - Stalna osmolarnost 300mmol/L - Spora motorika Mikroflora i mikrofauna svojim enzimima pomažu varenje tako svarljivih sastojaka biljne hrane, a kada sa sadržaja pređu iz predželudaca u pravi želudac i creva i same postaju izvor hranljivih materija. Proizvodi mikrobne fermentacije: - korisni – niže MK, proteini, vitamini, amonijak - neupotrebljivi – metan - štetni – nitrati, višak amonijaka Mikrobna fermentacija predželudaca i debelog creva obezbeđuje preživarima 75 % ukupnih energetskih i gradivnih materija. Bakterije: 1010 – 1011 bakterija po gramu sadržaja. Ukupno 3 – 6 kg. Protozoa ima 105 – 106 – ukupno 3 – 6 kg – veće su od bakterija. To su posebne vrste bakterija prilagođene za život i razmnožavanje u veoma nepovoljnim uslovima: pH slabo kiseo, anaerobna sredina, visoke T oko 39º S ili malo više. Bakterije i sadržaj se vare u pravom želucu i koriste se njihovi sastojci, a jedan deo produkta bakterija se preko želudaca buraga i krvlju odnosi u jetru. Bakterija na osnovu supstrata:

-

- celulolitičke – dominiraju pri ishrani senom - hemicelulolitičke - amilolitičke – dominiraju pri ishrani silažom i koncentratom - proteolitičke - razlažu proteine - urolitičke Na osnovu proizvoda koje oslobađaju bakterije: - amonijak produkujuće vrste - metan produkujuće vrste Uloge bakterija: - u varenju UH - u varenju masti - u varenju proteina u hrani - sintetišu AK i proteine - proizvode neke vitamine - razlažu masi - sintetišu vitamine Bakterijsko razlaganje UH: UH – najveći deo organskih sastojaka biljne mase – celuloza, hemiceluloza. Rastvorljivi šećeri – glukoza, saharoza i fruktoza – brzo podležu fermentaciji, skrob sporije, a najsporije – polisaharidi zida biljnih ćelija – celuloza, hemiceluloza, lignin i pektin. Svi osim lignina mogu da se razlože do monosaharida. Razlaganje celuloze (celulolitičke) nije suštinski značaj mikroflore nego je to oslobađanje sastojaka unutrašnjosti biljnih ćelija. Fermentacija je najintenzivnija 4 sata posle obroka. celulaza Celuloza -------------→ 2 molekula celobioza → glukoza – deo se resorbuje, a veći deo koriste bakterije za svoj rast i razvoj. Pritom nastaje pirogrožđana kiselina. Pirogrožđana kis. Zbog anaerobnih uslova u buragu prelazi u niže (isparljive) MK koje bakterijama netrebaju : - sirćetna – 60 – 70 %, 66 (1,5 - 2) - propionska – 15 – 20 %, 20 (0,5 - 1) - buterna – 10 – 15 %, 14 (0,5) Gasovi : - SO2 – 20 – 70 % - SN4 – 27 – 40 % - N2 – 7 % hemicelulaza Hemiceluloza ------------------→ smeša oligosaharida, pentoza i heksoza → dalja hidroliza. 90 % nižih MK se odmah resorbuje – olakšanom difuzijom kroz kutanu sluznicu – najviše u buragu (imaju manje od 18 S atoma). Najbrže se resorbuje sirćetna, propijonska pa buterna. Resorpcija nižih MK je značajna za održavanje stalne elektohemijske reakcije sadržaja predželudaca. Sirćetna kiselina odlazi preko krvi u jetru i u hepatocitima se pretvara u glukozu → glikogen, a veći deo prelazi u acetil-SoA i učestvuje u sintezi MK i zato je lipogena. Propionska – u buragu dnevno nastaje 0,5 – 1 kg. Za laktozu mleka. Glikogena

Bakterijsko razlaganje proteina :u predželucima se razgradi 50 % proteina hrane. Razlažu se do kratkih peptida i AK. Baj pas proteini su teže rastvorljivi samo prolaze kroz predželuce i tek se u sirištu i tankom crevu razgrađuju. Sinteza AK i proteina bakterja : mikroorganizmi koriste amonijak i ketokiseline. Amonijak potiče iz proteina hrane, uree, pljuvačke. Višak amonijaka odlazi u jetru : - za sintezu AK - ugradnja u ureu – preko krvi opet dolazi u lumen buraga. Ovo kretanje uree iz krvi u burag, jetru i u krv pa ponovo u burag – regeneracija uree – rumenohepatično kruženje azota. Preživarima se obavezno dodaje urea u obrok. Bakterijsko razlaganje masti: bakterije imaju izraženu lipolitičku aktivnost. bakterijska lipaza Trigliceridi -------------------------→ glicerol + MK Protozoe ne razlažu masti. Glicerol prelazi u propionsku kis. i resorbuje se. MK sa više od 18 S atoma – prelaze u tanko crevo i tu se resorbuju zahvaljujući solima žučnih kiselina. MK do 18 S idu u jetru. Protozoe – 3 – 6 kg 105 – 106 po gramu sadržaja. Uloge: - sintetišu AK i proteine - cepaju celulozna vlakna - sadržaj čine rastresitijim - prevode skrob u glikogen - sintetišu V i K vitamine Protozoe nisu neophodni stanovnici predželudaca. 3. Pupilarni refleks → zenica(crni otvor). Refleks se sastoji u sužavanju zenice oka pri direktnom osvetljenju. To je u stvari automatska’’blenda’’ oka za kontrolu količine ulaženja svetlosti. Pri jačoj svetlosti nastupa suženje zenice – mioza, a pri slaboj svetlosti širenje – midrijaza. Centar je smešten u subkortikalnom centru čula vida u talamusu tj. u korpora kvadrigemina anterior i korpora genikulata lateralia. Receptori su čepići i štapići mrežnjače (retine), a impulsi odlaze u centar vlaknima N.optikusa(aferentna nervna vlakna). Eferentna parasimpatikusna vlakna N. okulomotoriusa provode impulse iz cntra u oba m.sfinktera pupile (to je efektor). Vlakna N.optikusa se ukrštaju u hijazmi optikum i to u većem % u koliko su oči više postavljene divergentno. Zbog toga se pri osvetljenju jednog oka sužava zenica ne samo tog oka(direktna reakcija) već i drugog oka(konsezualna, indirektna reakcija), jer se impulsi prenose na oba jedra N.okulomotoriusa. U delimično zamračenoj prostoriji baterijskom lampom se osvetli oba ili jedno oko. Zapaža se mioza oba oka. Ako se u osvetljenoj prostoriji dlanom jedne ruke zatvori oko, na drugom oku će doći do širenja zenice – midrijaza. Midrijaza je širenje zenice u mraku da se poveća oštrina vida.Dolazi do iskolačenja očiju.Aferentni nerv je N.optikus ,centar je u kičmenoj moždini,eferentni nerv – simapatikusni, efektor je m. dilatator pupile. 4. Neurohipofiza

U nju dospevaju hormoni hipotalamusa oksitocin i vazopresin. Oba imaju po 9 AK. Transport ovih hormona je preko neurofizina, sekretne granule idu aksoplazmackim transportom. Vazopresin – antidiuretični hormon (ADH) se sintetiše u hipotalamusu. Ispoljava antidiurezu tako što se veže za V2 receptore (to su antidiuretični receptori) u tubulocitu preko sAMR i dovodi do fakultativne reapsorpcije. U visokim dozama ADH stimuliše kontrakcije zidova krvnih sudova i glatkih mišića u materici i crevima. Tada se veže za V1 (to je vazopresorski receptor) u kapilaru preko Ca2+ i inozitol-3-fosfata. Kod pada arterijskog pritiska baroreceptori utiču na lučenje ADH, više utiču venski nego arterijski baroreceptori. Osomo receptori su u nervusu supraoptikusu i kada su ćelije ovog nukleusa u hipertoničnoj sredini – manjak vode – luči se ADH. Stimulusi za ADH: - hipertonija – povećava osmolarnost krvi - hipovolemija – smanjenje tečnosti u organizmu - pad krvnog pritiska - bol, trauma anksioznost Ihibicija lučenje ADH: - alkohol i kofein Oksitocin sintetiše nervus paraventrikularis. Deluje na: - miometrijum materice – u toku porođaja stimuliše kontrakcije uterusa i ubrzava porođaj. Kada fetus prolazi kroz cerviks njegov pritisak na vaginu stimuliše dodatno lučenje oksitocina – povratna pozitivna sprega. Oksitocin indukuje porođaj. - transport spermatozoida kroz matericu posle parenja stimuliše: mioepitelne ćelije u mlečnoj žlezdi – utiče na lučenje mleka.

VIII kombinacija
1. Automatizam srca Automatizam je sposobnost srca da se kontrahuje i u uslovima van organizma. Potrebno je obezbediti stalnu perfuziju fiziološkog rastvora – Ringerov rastvor i pod takvim uslovima može da se kontrahuje više od 1 h. Žaba : 2 luka aorte, 2 RK, 1 K. Rad srca kontroliše i podstiče sistem za stvaranje i sprovođenje impulsa (SSSI):  ЅA čvor je primarni centar srčanog automatizma – to je skup specijalizovanih mišićnih vlakana – Purkinjijeva vlakna. Membrana ovih ćelija se spontano depolariše bez nadražaja i to su biološki pejs mejkeri. Ćelije ЅA čvora imaju MRM (membranski potencijal mirovanja) – 55 do – 60 mV, a potencijal membrane mišićnih ćelija je – 80 do – 90 mV . MRM Purkinjijevih ćelija je nizak zato što je u mirovanju ćelijska membrana propustljiva za Na+. Pod normalnim uslovima srce se podražuje samo impulsima iz ovog centra. ЅA čvor je subendokardijalno između V.kave kranijalis i V.kave kaudalis. Ćelije ЅA čvora su u kontaktu sa ćelijama koje grade miokard RK i taj kontakt omogućava da se impuls stvoren u ЅA čvoru prenese do AV čvora. Internodusni putevi su mišićna vlakna većeg prečnika od ostalih vlakana i kroz njih se impulsi od ЅA ka AV čvoru prenose duplo brže. U DRK su 3, a u LRK 1 internodusni put.  AV čvor – sekundarni centar srčanog automatizma. Nalazi se u zidu DRK blizu fibroznog septuma. To su takođe Purkinjijeve ćelije. Uloge : 1. prevodi impulse sa RK na K

2. usporava provođenje impulsa sa RK na K – zato se sistola RK pre završi nego što počne sistola K 3. preuzima ulogu predvodnika ritma u slučaju prestanka ЅA čvora, ali retko  Hisov snop MRM – razlika između spoljašnjeg i unutrašnjeg dela u stanju mirovanja. MRM svakog mišićnog vlakna srca u mirovanju je od – 60 do – 80 mV. Kada je membrana u mirovanju K+ izlazi iz ćelije – iz veće u manju koncentraciju. Anjoni zbog svoje veličine ne mogu da izađu, pa ostaju u ćeliji. Ova razlika gradi MRM. Podraživanjem membrane na mestu delovanja poveća se propustljivost za Na – depolarizacija. Spajk potencijal je posledica otvaranja brzih kanala za jone Na+. Ulazak Na+ u citosol mišićne ćelije je depolarizacija (brza). Repolarizacija (duga) je ulazak Ca2+, a izlazak K+. Zakon sve ili ništa: srce se ponaša po ovom zakonu jer na pražni nadražaj – 55 mV reaguje maksimalnom kontrakcijom. Frank-Starlingov zakon: snaga i veličina kontrakcije miokarda je proporcionalna stepenu punjenosti komora krvlju. Ovim se ne dozvoljava nakupljanje krvi u komorama. Refraktarnost: - apsolutna refraktarnost – nepodražljivost miokarda na ekstra nadražaje – traje celu sistolu i 1/3 dijastole. - relativna refraktarnost – 2/3 i 3/3 dijastole – ako se deluje jakim ekstra nadražajima javi se ekstrasistola. Kod srca su tetanije (složene kontrakcije) nemoguće. Skeletni mišić je refraktaran samo u toku trajanja AR. 2. Fiziologija pljuvačke Pljuvačka je mešavina sekreta svih pljuvačnih žlezda i služi za natapanje hrane tokom mastikacije. Tri para pljuvačnih žlezda: 1. zaušne (gl.parotis) – serozne (luče bistar vodenkast sekret u kome se nalaze elektroliti i belančevine, uključujući i enzime). 2. podjezične (gl.sublingvales) – mukozne (luče sluzav, gust sekret bogat mucinima) 3. povilične (gl.submaksilares) – mešovite Male žlezde: gll. labials, bukales, lingvales, palatine (sluzokoža usana, obraza, jezika i mekog nepca). Sve žlezde neprekidno luče pljuvačku. Pljuvačne žlezde su merokrine – njihove ćelije ne pucaju dok oslobađaju sintetisane sastojke u lumen acinusa. Pljuvačni acinusi proizvode primarnu pljuvačku (dodaju joj mucine, enzime – lipaza, amilaza, maltaza; i laktoferin). Pljuvačka se menja tokom prolaska kroz kanaliće – iz nje se pod kontrolom aldosterona reapsorbuju Sa2+, Na+ i Cljoni, a u nju se sekretuju K+, H+, HCO3- i to je 2º pljuvačka ima manje NaCl, a više KHCO3 od krvne plazme. Ako pljuvačka sporije protiče kroz kanaliće ima manje Na+ i Cl- jer ima više vremena za reapsorpciju Ca+ pod uticajem parathormona i kalcitriola. Kada dođe do hipokalcemije daje se parathormon – podstiče reapsorpciju Ca2+ da se što više Ca2+ vrati, da ne ide u pljuvačku. Lučenje pljuvačke: je bezuslovno ili uslovno refleksni čin. Bezuslovni – urođen refleks – hemijske draži hrane – kiseo ukus izaziva lučenje pljuvačke. Uslovni refleks – psihička sekrecija se luči tokom života – kada vidimo, osetimo ili mislimo o hrani. Ovaj refleks pojačava lučenje pljuvačke pre nego što hrana uđe u usta pa je lakše njeno žvakanje i gutanje. Tipovi pljuvačke:

1. Serozna – parasimpatička – ima je puno, vodenasta, niska koncentracija organskih i neorganskih sastojaka. 2. Mukozna – simpatička – u stresnim situacijama – ima je malo, gusta, lepljiva, rastegljiva, bogata mucinima i amilazom. Centar za lučenje pljuvačke: salivatorni centar u produženoj moždini. Količina pljuvačke što je veći sadržaj H2O u hranivu manje se luči pljuvačka.Preživari 100 – 200 L bazne pljuvačke. Osobine pljuvačke: sluzava, penušava, prozirna, bez ukusa i mirisa. Reakcija je bazna zbog uskog sadržaja bikarbonata – kod preživara – neutralizacija nižih MK. Kod karnivora je blago kisela, a u toku varenja bazna. Sastav pljuvačke: Neorganski i organski sastojci. Neorganski sastojci - H2O 99 %. Najprisutniji katjoni K, Na, Ca, Mg, a anjoni Cl-, HCO3- i H2PO4 . [] anjona = [] katjona.U tragovima su sulfati, nitrati, amonijak. Pljuvačka ima istu osmolarnost kao krv 300 mmol/l. Organski sastojci: albumini, globulini i glikoproteini iz krvi, apoprotein – za resorpciju V12, urea – polazno jedinjenje za sintezu AK, malo enzima i puno mucina. Mucini povezuju sastojke hrane u kompaktan zalogaj. Kod preživara su mucini bitni zato što povećavaju viskoznost pljuvačke i time omogućavaju stapanje sitnih mehurića gasova u krupnije i sprečava nadun. Enzimi pljuvačke: amilaza, maltaza, lipaza, DNA – ze i RNA – ze. Materje sa odbrambenom ulogom: lizozim, leukociti, laktoferin, IgA, M, G. Amilaza – ptijalin – dijastaza imaju je svinje,živina i kunići. Deluje prvih pola sata od kada je bolus stigao jer posle amilazu napada pepsin. Amilaza cepa α 1 – 4 glikozidne veze, ali ne raskida terminalne veze pa ne oslobađa monosaharide iz polisaharida. Amilaza cepa amilozu skroba do maltoze i maltotrioze, a amilopektine do izomaltoze i graničnih dekstrina. Amilaza razlaže 3- 5 % skroba u usnoj duplji. Uloge pljuvačke: - natapa hranu - pomaže gutanje, čineći zalogaj kliskim - detoksikuje tanin - kod pasa i mačaka ima posebnu ulogu u termoregulaciji - neutrališe niže MK - razlaže skrob do maltoze - baktericidna 3. Adenohipofiza Hipofiza je mala ali moćna žlezda 3g. Nalazi se na bazi mozga – udubljenje sfenoidne kosti. Luči hormone koji regulišu rad drugih endokrinih žlezda – ima centralno mesto u CNS samo pankreas i tireoidea ne zavise od hipofize. Prema poreklu postoje 2 dela: - adenohipofiza – prednji režanj nastao od krova usne duplje - neurohipofiza – zadnji režanj nastao od ektoderma. Hipofiza je neophodna za život. Ako se odstrani: prestanak rasta, atrofija polnih žlezda. Adenohipofiza: - pars distalis - pars tuberalis – nema endokrinu funkciju - pars intermedia – tu se luči melanostimulirajući hormon

Rars distalis stvara 7 hormona: - acidofilne ćelije: ЅTH i prolaktin - bazofilne ćelije: TЅH, LH, FSH, ACTH, β lipotropni hormon. ЅTN – ima oko 200 AK, 20 000 tona. Podstiče rast organizma – hipertrofija i hiperplazija somatskih ćelija. Deluje indirektno preko somatomedina koji nastaju u jetri, bubrezima i mišićima. Somatomedini stimulišu deponovanje hondroitin sulfata i kolagena u koštanom tkivu. Najizraženije je delovanje na epifizne ploče. Metabolička dejstva – anabolički hormon: - stimuliše sintezu proteina tako što povećava AK u ćeliji - stimuliše sintezu glikogena tako što smanjuje ulazak i trošenje glukoze u ćeliji – održava visoku glikemiju zato su visoki ljudi skloni šećeru - povećava mobilizaciju rezervnih masti i usled toga dolazi do povećanja slobodnih MK u cirkulaciji. Nivo ЅTH je isti i kod mladih i kod starih. Stimulusi za lučenje ЅTH: - gladovanje - hipoglikemija - stres, napor - spavanje Hiperfunkcija ЅTH – džinovski rast kod mladih, a kod starijih akromegalija – razvijena donja vilica, jagodice. Hipofunkcija – patuljast rast – nanozomija pituitaria. ASTH – se luči kod smanjene sekrecije (stres, krvarenje, hipertermija) gluko i mineralokortikosteroida. ASTH stimuliše nadbubreg na lučenje gluko i mineralokortikosteroida. β lipotropni hormon – smanjuje osetljivost na bol – endogeni opijat. 4. Miotatički refleks Refleks predstavlja automacko reagovanje efektora u odgovoru na specifično draženje određenih receptora. Refleks je odgovor efektora na nadražaj. Jedinica rafleksa je refleksni luk. Miotatički refleks čine patelarni refleks i refleks Ahilove tetive. To je refleks na istezanje, značajan je za održavanja tonusa mišića (koriguje mišićni tonus tokom mirovanja i pokretanja organizma). Miotatički refleks se aktivira opuštanjem mišićnih vlakana skeletnih mišića. - receptor – mišićna vretena - aferentni nerv – vlakna tipa I i II - centar – kičmena moždina - eferentni nerv – Aα vlakna - efektor – ekstrafuzna mišićna vlakna → porast tonusa zategnutosi mišića. Laki udar perkusionim čekićem po Ahilovoj tetivi izaziva trzaj stopala (Ahilov refleks). Antigravitacioni mišići učestvuju u održavanju položaja tela, značajni pri pokretima (oni se suprotstavljaju zemljinoj teži). Miotatički refleks je jedini u organizmu koji ima monosinaptički refleksni luk (jednu sinapsu na nivou centra - jednostavan). Delove ovog luka čine sledeći elementi: mišićno vreteno kao receptor,aferentni put → senzitivno nervno vlakno, centar je u kičmenoj moždini, eferentni put → motorno nervno vlakno, efektor je mišić u kome se nalazi mišićno vreteno koje je između mišićnih vlakana u mišiću sa jedne strane u vezi sa sarkolemom miš.ćel., a sa druge strane sa zajedničkom tetivom mišića. Mišićna vlakna u kojima se nalazi

receptor su ekstrafuzna vlakna. Mišićno vreteno čini više specifično građenih miš.vlakana koja se nalaze u vezivnotkivnom omotaču (intrafuzna vlakna → unutar). Lančasta i vrećasta → 2 tipa vlakna → kako su postavljena jedra (u nizu ili u vreće). Vlakna unutar mišićnog vretena → periferni → samo oni imaju kontraktilne elemente, a u centralnom delu vlakna nalaze se jedra. Centralni deo tih vlakna – receptorski deo, od njih polaze anulospiralni završeci (u vidu spirale) od kojih polaze vlakna tipa Aα koja brzo prenose impulse do centra i registruju brzinu istezanja mišićnog vretena. Buketasti završeci (perifernije od prvih) – vlakna Aβ nervna vlakna, a reaguju na vreme istezanja (dužinu vremena istezanja). Kontraktilne polarne delove intrafuznih miš.vlakana inervišu Aγ nervna vlakna, tanja motorna vlakna polaze iz kičmene moždine (pod kontrolom viših – bazalne ganglije i vestibularna jedra), sporije prenose impulse od Aα i Aβ. - vraćanje glave natrag → vraća se u prvobitni položaj Patelarni refleks → receptor mišićnog vretena u mišiću m.qvadriceps femoris, aferentna i eferentna vlakna N.femoralisa centar je u kičmenoj moždini i efektor je m.qvadriceps femoris. Perkusionim čekićem → prekrste se noge, kucne se po tetivi qvadricepsa (udubljenje) ispod patele (kolene čašice) pri čemu dolazi do opružanja noge tj. ekstenzije potkolenice. - miš.vreteno u m.gastroknemiusu (list) afer. i efer. put - N.išiadikus centar je kičmena moždina, efektor je m.gastroknemius, klekne na stolicu, lupi se po Ahilovoj tetivi → dolazi do podizanja stopala na gore (ekstenzija).

IX kombinacija
1. Srčana revolucija Srčana revolucija – jedan srčani ciklus je vremenski period od momenta pokretanja depolarizacije RK i K, repolarizacije RK i K pa do sledeće ponovne depolarizacije RK. Kontrakcija je sistola, relaksacija je dijastola. Srčana revolucija obuhvata: sistolu i dijastolu RK i K i pauzu. Traje 0,8 ѕek. Frekvenca rada srca čoveka 75 otkucaja u minuti. Sistola: 2. izometrijska kontrakcija 3. izotonusna kontrakcija – istiskivanje krvi – ejekcija krvi: - faza brzog istiskivanja krvi - faza sporog istiskivanja krvi Dijastola: 1. protodijastola 2. izovolumetrijska relaksacija K 3. rana faza brzog punjenja K krvlju 4. rana faza sporog punjenja K krvlju 5. kasna faza brzog punjenja krvlju Sistola RK: nastaje kada talas depolarizacije pokrenut impulsom iz ЅA čvora zahvati RK. Kontrakcija D i LRK je u isto vreme.Krv se iz RK istiskuje u K u dijastoli nakon otvaranja AV zalistaka. Za vreme sistole krv iz RK se kreće kroz AV otvore prema lumenu K. Punjenje i sistola K: K se pune krvnju u dijastoli. U 1/3 je period brzog punjenja. U 2/3 dijastole malo krvi se uliva u K i to je dijastaza. U zadnjoj trećini dijastole kontrahuju se RK i krv se istisne u K. Ekstra i redovna sistola nisu iste, visina zavisi od faze dijastole kada je nadražaj došao. Što ranije padne nadražaj, amplituda je niža.

Sistolni – udarni volumen je količina krvi koja se u toku jedne sistole istisne iz LK u aortu ili iz DK u A.pulmonalis. Pri tome se istisne 43 % ukupne krvi – sistolni volumen. Ostalih 57 % je postsistolni volumen. Mali deo krvi koji ostaje u komorama i pri najačoj sistoli je rezidualni volumen. Sistolni volumen je 0,45 – 1 ml/kg/M. Minutni volumen je zapremina krvi koju LK istisne u aortu u toku 1 minuta. MV = SV ∙ F = 5 L MV – minutni volumen SV – sistolni volumen F – frekvenca F = 60 – 80 kod govečeta F = 28 – 44 kod konja F = 80 – 100 kod pasa Preveliko povećanje F može da smanji MV. Kod utreniranih životinja MV se povećava na račun povećanja SV. 2. Varenje u želucu Želudac – ventrikulus – gaster je kesast šupalj organ na kome razlikujemo: telo (korpus), dno (fundus) i pilorus. Telo i dno – depo hrane i tu se hrana natapa pljuvačkom i želudačnim sokom. To je dorzalni deo želuca. Pilorus čini distalni deo – tu se hrana brzim pokretima usitnjava i meša. Sluzokoža jednokomornog želuca ima 3 dela: jednjački (ezofagealni) – predstavlja produžetak sluzokože jednjaka (nedostaje kod pasa i čoveka), kardijalni – sadrži kardijalne žlezde koje luče sluzavi sekret bogat mucinom, pilorusni sadrži pilorusne žlezde koje poseduju gastrinske ćelije (G ćelije) koje sintetišu hormon gastrin. Na osnovu građe želuca životinje mogu biti: - sa jednokomornim želucem – monogastrične životinje (pas, mačka, svinja, konj) - višekomoran – burag, mrežavac, listavac i sirište – poligastrične životinje (ovca, koza i goveda) Monogastrične – sluzokoža želuca proizvodi HCl, mucin, digestivne enzime i hormone. Plastičan tonus je svojstvo želuca (žučne kese, materice, mokraćne bešike) da se prilagođavaju stepenu napunjenosti. Zidovi praznog želuca su naborani i slepljeni. Punjenje želuca: se dešava tokom gutanja.Prvi progutani zalogaji naležu na zid, oni kasnije ispune unutrašnjost, a poslednji u centar želuca. Na dnu je čvrst sadržaj, pa tečan, pa gasovit. Želudačni sok najpre dolazi u kontakt sa prvo progutanom hranom, a hrana u centralnom delu nastavlja da se vari pod uticajem enzima pljuvačke. Motorna aktivnost želuca: mišićni deo iz 3 sloja. Najdeblji i najači mišićni zid ima pilorus – tu dominira stratum cirkulare i od njega je i pilorusni sfinkter pa su kontrakcije najače. Telo i dno se ne kontrahuju jako, ali mogu puno da se istegnu – primaju puno hrane. Motorna aktivnost podrazumeva: - peristaltičke pokrete - pokrete pražnjenja - interdigestivnu motoriku - pokrete praznog želuca Peristaltički pokreti: aboralno pomeranje himusa. Stimulusi za peristaltiku su: rastezanje zida, iritacija epitela. Peristaltički talasi se nadovezuju, sledeći počinje kada se prethodni završi. Snaga peristaltičkih talasa raste što su bliži pilorusu – tu je stratum cirkulare najdeblji. 2 peristaltičke kontrakcije:

prva slabija – gura tečan himus u duodenum i kada jedan deo prođe pilorusni sfinkter zatvara izlaz ka duodenumu - druga – povećava pritisak u pilorusu, gura sadržaj ka zatvorenom sfinkteru od njega se odbija (antiperistaltika) i meša se sa sokom. Ovi pokreti se ponavljaju sve dok se hrana ne usitni na čestice od 2 mm i tada ulazi u duodenum. Uklanjanje – ablacija pilorusnog sfinktera ne utiče na pražnjenje želuca jer to reguliše enterogastrični refleks. Pokreti pražnjenja želuca: kada se želudac prazni kontrakcije pilorusa su snažne i potiskuju himus u duodenum. Želudac se prazni sporo i time se omogućava varenje himusa u duodenumu. Unos tople ili hladne hrane usporava pražnjenje jer aktivira vagus koji smanjuje prokrvljenost želuca. Pražnjenje počinje kada sadržaj može da prođe kroz pilorusni deo i kada mu je pH= 3 – 4. Regulacija pražnjenja: - nervna – putem vagusa – enterogastrični refleks - humoralna – posretstvom tkivnog hormona enterogastrona – enterogastronski refleks. Receptore za ovaj refleks u duodenumu aktiviraju sastojci hrane: svojim rN – ispod 4 ili hemijskim svojstvima. Stimulacija pražnjenja: motilin, glicentin. Inhibicija pražnjenja: holecistokinin, enterogastron. Interdigestivna motorika: obuhvata spore kontrakcije pražnjenja želuca između obroka. Omogućava izbacivanje u duodenum koštica voća, dlaka, perje – ne mogu da se usitne do 2 mm. Podsticaj interdigestine motorike je motilin. Nervna regulacija pokreta želuca: simpatikus inhibira motoriku, a parasimpatikus (vagus) podstiče. Sekretorna aktivnost želuca: u sluznici želuca postoje faveole gastrike – ušća želudačnih žlezda, koje luče želudačni sok. Izgrađene su od 3 vrste ćelija: - ivične – parijetalne – luče H+, Cl- i (Kastleov unutrašnji faktor) instrinsic faktor → štiti B12. - glavne – pepsinogene – pepsinogen i lab ferment. - sporedne – mukozne luče sluz – alkalna i štiti želudac od kiselog sadržaja Konj i svinja u proksimalnom delu želuca imaju sluznicu jednjaka → nežlezdana kutana sluznica, i podseća na burag preživara. Želudačni sok: je mešavina sekreta želudačnih žlezda i sekreta epitela. To je bistra do malo zamućena bezbojna izotona tečnost specifične mase 1,002 – 1,006. Kisela je 1,5 – 2 zbog HCl. Uloge HCl: - aktivira pepsinogen u pepsin - daje kiseo pH za aktivaciju i dejstvo enzima - prevodi proteine hrane u acidalbumine - rastvara soli Cu2+ i Fe3+ soli - Fe3+ → Fe2+ - baktericidno dejstvo Neorganski sastojci: voda 97 – 99 %, HCl, HCO3, PO4, ЅO4, Mg, K, Na, Ca, Fe. HCl je funkcionalno najznačajniji sastojak. Može biti: - slobodna – aktivna - vezana – za belančevine hrane Slobodna + vezana = ukupna kiselost želudačnog sadržaja Hloridi Cl- , HCl potiču iz krvi, a H+ nastaju: CO2 + H2O ----------------------→ H2CO3 → H+ + HCO3–

-

karboanhidraza enterociti eritrociti tubulociti H+ idu u lumen želuca. HCO3– u krvi i sa Na → NaHCO3 gradi deo alkalne rezerve krvi. U vreme lučenja HCl postoji blaga alkalizacija krvi – alkalna plima. HCl je jaka i zato je u želudačnom soku disosovana H+ i Cl-. Organski sastojci: mucini, enzimi (pepsinogen, lipaza, lab ferment, DNA – aze, RNA – aze) i Kastleov faktor. Mucine proizvode mukozne ćelije želudačnih žlezda. Mucini sluz – štiti sluznicu od mikroorganizama, NCl i enzima. Pepsinogen – neaktivan pepsinogen se pod uticajem H+ aktivira u pepsin pri pH 1 – 2. Nastali pepsin aktivira preostali pepsinogen → pepsin, i to je autokatalitičko dejstvo → pozitivna povratna sprega. Pepsin hidrolizuje peptidne veze među AK unutar peptidnih lanaca proteine razlaže do visokomolekulskih peptida. Ne deluje na keratine, mucine i protamine. Lab ferment – himozin – sirilo ubrzava hidrolizu mlečnog kazeina, a kod odraslih mleko zgrušavaju pepsin i HCl. Lab ferment hidrolizuje kazein → parakazein + Ca → Ca parakazeinat – sir. Lipaze hidrolizuju samo sitne masne kapljice. Kastleov faktor proizvode ivične ćelije i on štiti B12 od razgradnje. Lučenje želudačnog soka: u produženoj moždini - humoralna faza – gastrična – gastrin – luči je pilorus; intestinalna 45 % - nervna – refleksna – cefalična Razlaganje hranljivih materija u želucu: Proteoliza – razlaganje proteina je najintezivnije u pilorusu jer je hrana dobro izmešana, koncentracija enzima je visoka i optimalan je pH. HCl denaturiše proteine, pa ih pepsin hidrolizuje do peptona. Amiloliza – razlaganje UH – kod svinja zbog pljuvačne amilaze. HCl zbog slojevitosti slabo prodire u centar želuca i zato ptijalin deluje. Kod svinja se 30 – 40 % skroba razloži do dekstrina i maltoze. Kod konja se skrob vari pod uticajem enzima hrane i mikroorganizama jer pljuvačka nema ptijalin – to je u kardijačnom delu želuca – liči na burag. Skrob → mlečna + sirćetna + buterna – kod konja. ove kiseline sa HCl snižavaju pH - baktericidna sredina. Lipoliza – razlaganje masti – je slabo jer je u želucu malo lipaza. Malo se hidrolizuju samo emulgovane mast. Ako se unese puno lipida dođe do regurgitacije duodenalnog sadržaja i tu se pojavi pankreasna lipaza koja razlaže lipide. Varenje kod mladunaca: u prvim danima zbog mlečne ishrane želudačni sok je bogat lab fermentom. Nizak sadržaj HCl i pepsina omogućavaju da kolostralna antitela ne razložena stignu u duodenum, i tu je resorpcija. Kolostralni tripsin – inhibitor sprečava proteolizu Ig. Uloge želuca: - sinteza B12 - deponovanje i razmekšavanje hrane - zagrevanje – temperiranje - denaturacija proteina

- endokrina uloga – gastrin, somatostati - uništava mikroorganizme hrane Himus – bolusi usitnjeni na čestice 2mm koje su natopljene želudačnim sokom. Vađenje želuca – gasterektomija nije smrtonosna ako životinju hranimo kašastim ili tečnim obrokom ili joj dajemo gvožđe i B12.

3. Tireoidea U ovoj žlezdi se vrši: sinteza, skladištenje, resorpcija i lučenje hormona. Ova endogena žlezda podseća na egzokrinu žlezdu. Tireoidea luči hormone pod kontrolom TЅH. Stimulusi za TЅH su: - pad koncentracije T3 i T4 u krvi - hipotermija Da bi se sintetisali T3 i T4 potreban je jod, a on je u krvi. Pošto joda u tireocitu ima 200 puta više nego u krvnoj plazmi, jod pomoću jodidne pumpe AT ulazi u tireocit, zatim izađe u koloid i prelazi u molekulski jod. Tireociti proizvode tireoglobulin – sastavljen od tirozina, i luče ga u koloid. U koloidu jod deluje na tirozin tireoglobulina i dobijemo MIT (monojod tirozin) i DIT. Kada se spoje MIT i DIT dobija se T3 – trijod tironin, a ako se spoje DIT i DIT dobija se T4 – tetrajod tironin (tiroksin). Vezivanje joda za tireoglobulin je jodiranje tirozina – organifikacija joda – u koloidu. MIT i DIT – nisu hormoni. Oni se dejodiraju i dobijamo jodid i tirozin – oboje će se reutilizovati – ponovo će se iskoristiti. T3 i T4 su hormoni – izlaze u krv. Mali su pa se zakače za tireoidbajdinglobulin – TBG, albumin. U krvi ima više T4 od T3. T3 je aktivan i brže deluje. T4 je neaktivan, dejodira se u ciljnoj ćeliji i postane T3. T4 deluje sporije. T4 ne može da uđe u jedro, prvo se pretvori u T3 pa onda deluje. TЅN luči adenohipofizu. Stimulus za TЅN je pad [] T3 i T4. TЅN stimuliše: jodidne pumpe, prevođenje jodida u molekulski jod, sintezu tireoglobulina u koloid, razgradnju MIT i DIT, a T3 i T4 upućuje ka krvi, podstiče rast tireocita. Kada nema joda ne mogu se sintetisati T 3 i T4 – gušavost, to je usled hipofunkcije tireoidee. T3 i T4 – pojačavaju: oksidacione procese, potrošnju O2, sintezu ATR i toplote → kalorigeni efekat. Kod povećanja T3 i T4 bazalni metabolizam se može povećati 100 %. Kod mladih i kod ljudi kojima nije hladno podstiču sintezu proteina, a kod starijih i onih kojima je hladno podstiču razlaganje proteina – mišićna slabost. UH: - povećavaju resorpciju glukoze u crevima - podstiču glukoneogenezu i glikogenolizu – da bi se dobilo što više glukoze. Lipidi: - tope masno tkivo – gubitak TM - stimulišu aktivnost lipaze – smanjuju holesterolemiju Nervni sistem: - mijelinizacija vlakana - sinteza neurotransmitera Ako nema T3 i T4 kod mladih – nepravilan razvoj NS i to su kreteni – krembili – debili – moroni – idioti ...., a kod odraslih gušavost.

Kada završe ulogu inaktivišu se u ćelijama gde i deluju – mišići, jetra, bubrezi. Kalcitonin – luče ga S ćelije. On reguliše metabolizam Ca2+ (zajedno sa parathormonom). Kalcemija 2 – 2,7 mmol/l, a kod nosilja 7 mmol/l. Ca2+može biti slobodan i vezan. Samo slobodan Ca2+ je aktivan u koagulaciji 4, daje zubima čvrstinu, u kontrakciji. 99 % Ca2+ je u kostima i zubima. Stimulusi za kalcitonin: hiper Ca, Mg, PO4. Hiper Ca2+ izaziva pospanost – udaljava potencijal mirovanja od praga. Ciljne ćelije kalcitonina: - koštano tkivo – blokira osteolizu da se ne oslobodi Ca2+, stimuliše sintezu matriksa da bi se Ca2+ deponovao. - enterociti – inhbira resorpciju Ca2+ i PO4 iz hrane - tubulociti – inhibira reapsorpciju Ca2+ i fosfata. 4. Bazalne ganglije (BG) U debljim slojevima bele mase hemisfera velikog mozga smeštena je grupa jedara koja je nazvana BG. Tu spadaju: - nukleus kaudatus - putamen - globus palidus Sa supstancijom nigrom i nukleusom ruberom su u uskoj funkcionalnoj vezi i zato se ove strukture zajedno nazivaju ekstrapiramidnim sistemom. Nukleus kaudatus i putamen su filogenetski iste strukture i potiču iz telencefalona pa se zajednički nazivaju neostriatum. Palidum je nazvn paleostriatum, koji se kaudalno nastavlja u supstanciju nigra. BG dobjaju impuse iz KVM, tlamusa i supstancije nigre, a šalju impulse na talamus. Posle KVM BG su najviši integrativni centri motorike organizma. Kod lezija većih delova BG ostaju očuvani samo grubi stereotipni pokreti. Difuzno nadraživanje BG dovodi do inhibicije aktivnosti svih mišića. Ova inhibicija se odvija prenošenjem signala u motorni korteks i donje delove motornog stabla. Nukleus kaudatus i putamen stimulišu grube voljne pokrete. Draženjem samo nukleus kaudatusa inhibira se miotatički refleks. Poremećaji ili lezije u BG ljudi ispoljavaju se u vidu hiperkinetičkih ili hipokinetičkih oboljenja. U pitanju je najčešće autoimuno oboljenje u kojem antitela protiv dopaminskih receptora oštećuju ove puteve. Nukleus ruber je deo ekstrapiramidnog sistema. Integriše impulse ostalih motornih struktura koji iz njega odlaze u kičmenu moždinu preko rubro-spinalnog trakta. Njegova pojačana aktivnost stimuliše α i γ neurone kičmene moždine, pojačavajući pri tome mišićnu aktivnost. Supstancija nigra prima nervna vlakna iz nukleus kaudatusa, putamena i gornjih delova retikularne formacije. Ona je inhibitorna struktura ovog sistema i otuda njena lezija kod mladih životinja dovodi do izraženog rigiditeta, ukočenosti i nepokretljivosti. Ove pojave su posledica isključenja inhibitornog tonusnog uticaja na α i γ motoneurone kičmene moždine.

X kombinacija
1. Fiziologija eritrocita U ćelijske elemente krvi spadaju:

- eritrociti→ crvena krvna zrnca - leukociti→ bela krvna zrnca - trombociti→ krvne pločice Ove ćelije čine 40 – 45 % krvi, a eritrociti su najbrojniji. Eritrociti su sferne tvorevine bez jedra.Srednji deo je žut, a ivice su crvene. Dijametar eritrocita je 5 – 8 μm. Eritrociti ptica i kamile imaju jedro. Oblik eritrocita nije stalan. Kada prolaze kroz kapilare njihov oblik se menja. Kapilari imaju prečnik isti ili malo manji od eritrocita. Vazomotori su arteriole i metaarteriole koje služe za održavanje arterijskog krvnog pritiska. Vazomocija je regulisanje protoka krvi pomoću prekapilarnog sfinktera, a to je mišićna ćelija.Sfinkter se otvori 5 – 10 puta u minutu. Eritrociti kod pica žive nekoliko minuta, a kod sisara 120 dana, stalno se raspadaju istrošeni eritrociti i stvaraju se novi mladi. Broj eritrocita zavisi od vrste, graviditeta, ishrane, mišićne aktivnosti, estrusa itd.. Goveče, mače, pas, svinja 6 – 8 ∙ 1012/L Koza i ovca 13 – 15 ∙ 1012/L – najviše – 3 μm – lakša razmena O2 Živina 3 – 4 ∙ 1012/L – najmanje Čovek 4 – 5 ∙ 1012/L Građa eritrocita: Membrana eritrocita: - Proteini 50 % → uronjeni u dvosloj - Lipidi 40 % → fosfolipidi grade dvosloj - UH 10 % Kod sisara nemaju jedro, osim kod kamile i živine. Nemaju ni GA, mitohondrije, ribonukleoproteine i centriole. Unutra je Hb i stroma koja ostaje posle izlaska Hb. Na spoljašnjem delu membrane eritrocita su glikoproteidi koji sadrže sijalinsku kis. od koje potiče negativno naelektrisanje zbog čega se eritrociti odbijaju. Oni predstavljaju i antigene krvnih grupa. Membrana nije propustljiva za Hb, proteine krvne plazme. U potpunosti je propustljiva za N2O u oba smera, propustljiva je za glukozu, ureju, H+, hloride. Hemoliza – kada se eritrociti stave u dH2O ili u jako hipotonični rastvor, H2O ulazi u ćeliju, oni gube oblik diska i postaju loptasti. Ako se preterano istegne membrana ona puca i Hb se izliva i to je hemoliza. Krv postaje providna, a nehemolizovana krv je neprovidna. U organizmu se neprekidno odigrava intravitalna hemoliza u kome se istrošeni eritrociti raspadaju i nestaju. Kod konja se u toku svake sekunde zameni 37 miliona eritrocita. Do hemolize dolazi kada se zapremina eritrocita poveća 15 – 20 %. Hemoliza se može izazvati: - Mehaničkim sredstvima – mućkanjem - Fizičkim sredstvima – zamrzavanje, odmrzavanje - Biološkim sredstvima – zmijski i škorpionov otrov - Hemijskim sredstvima – etar, hloroform, žučne kis. Osmocka rezistencija (min. 0,6 – maks. 0,4, čovek 0,4 – 0,3) – otpornost prema sredstvima koja izazivaju hemolizu.Ispitivanje – sa hipotoničnim rastvorom NaCl u koncentracijama od 7 do 3 g/l u razlikama za po 0,2 g/l. Minimum rezistencije je ona [] hipotoničnog rastvora NaCl u kojoj se hemolizuju najmanje otporni eritrociti (najstariji).Maksimum rezistencije je [] u kojoj se hemolizuju i najotporniji eritrociti – najmlađi. Totalna rezistencija – od maksimuma pa nadalje.Širina rezistencije – opseg između minimalne i maksimalne rezistencije.Mlađi eritrociti su otporniji od starijih. Eritrociti se čuvaju na + 4ºS.

Metabolizam u eritrocitima – prisustvo membrane i enzimski procesi svrstavaju eritrocite u ćelije.Eritrociti su jedinstveni ćelijski elementi koji posle napuštanja kostne srži i ulaska u cirkulaciju ostaju u životu bez jedra, ribozoma i mitohondrija.I pored ovih nedostataka eritrociti žive do120 dana.Najotporniji su kada su u obliku bikonkavnog diska, a prelazak u sferni oblik dovodi do istezanja membrane.Održavanje stabilnosti membrane zavisi od stepena aktivnosti metabolizma u eritrocitu. Odsustvo mitohondrija ukazuje da je glavni energetski izvor za sintezu ATR-a anaerobni put (glikoliza) razlaganja glukoze i oksidacija glukoze preko pentozo-fosfatnog ciklusa anaerobnim razlaganjem glukoze ona se razloži do laktata uz sintezu 2ATP-a. 1 ATP je za aktivnost enzima K – Na ATP-aze koja upumpava AT K+ u eritrocit, a izbacuje Na+.Drugi ATP je za održavanje Hb u redukovanom stanju. Mali deo glukoze se razlaže preko pentozo-fosfatnog ciklusa čija je uloga sinteza NADPH. Proizvod mlečno kiselinskog vrenja je 1,3 DPG koji prelazi u 2,3 DPG je pokazatelj stepena upotrebljivosti krvi.On utiče na afinitet Hb prema O2 – slabi vezivanje O2, zato što se 2,3 DPG veze za β lance dezoksi Hb. Eritropoeza:je proces stvaranja eritrocita. Nastaju proliferacijom i diferencijacijom u hematopoeznom tkivu kostne srži, izvan venskih sinusa.Sve ćelije krvi nastaju iz “pluripotentne matične ćelije hematopoeze” → diferentovanje → opredeljene matične ćelije → specifičan stimulator-hormon → 1. Megakarioblast 2. Eritroblast 3. Mijeloblast 4. Limfoblast Skup matičnih ćelija za eritropoezu se umnožava pa pod dejstvom eritropoetina počinje sinteza Hb.Najmlađa ćelija eritrocitne loze je proeritroblast – on je 3 puta veći od eritrocita, ima jedro.Od jednog proeritroblasta nastane 16 retikulocita – ostaci jedra i sinteza Hb.Stadijumi eritrcita: 2. Proeritroblast 3. Bazofilni eritroblast 4. Polihromatofilni eritroblast 5. Acidofilni eritroblast 6. Retikulocit 7. Eritrocit Faktori koji utiču na sazrevanje i stvaranje eritrocita: - Plastični – esencijalne AK, Fe za sintezu Hb - Regulaciono-katalitički: oligoelementi Cu,Mn,Co, V vitamini, S vitamin. Eritropoeza se odvija tako da se nadoknadi broj ćelija koje se gube hemolizom.Regulisana je negativnom povratnom spregom. Eritropoezu stimuliše smanjen broj eritrocita (hipoksija) i smanjena koncentracija Hb, a koči je policitemija – povećan broj eritrocita. Bubrezi kao veliki potrošači O2 reaguju na hipoksiju oslobađanjem eritropoetina – 30 % UH, 34 000 Dlt.On indukuje sintezu Hb i stvaranje eritroblasta. 2. Ekskretorna funkcija bubrega Ekskrecija je primarna uloga bubrega da iz organizma izluči krajnje produkte metabolizma od kojih su neki i štetni za organizam. Prestanak ekskretorne uloge bubrega uvodi organizam u

autointoksikaciju i za 2 – 7 dana dođe do smrti. U humanoj medicini se koristi veštački bubreg – dijaliza krvi. U kapilarima glomerula se odvija ultrafiltracija krvi. Iz krvi se kroz glomerulsku membranu u lumen Bovmanove kapsule filtruje glomerulski filtrat ili primarna mokraća. To je ultrafiltrat krvne plazme. Sadrži iste sastojke kao i krvna plazma rastvorene u obliku pravih rastvora, ne sadrži ćelijske elemente krvi, proteina ima 200 puta manje tj. 0,3 g/l. Kod čoveka se za 24 h stvori 170 l filtrata, kod većeg psa 90 l, a kod govečeta 1200 l. Količina proteina koja prolazi kroz glomerulsku membranu kod čoveka je 50 g, ali se svi reapsorbuju u proksimalnim tubulima, tako da proteina nema u mokraći. Bubreg iz krvne plazme filtruje sve što se nalazi u obliku pravih rastvora. Konc. NaCl, AK i glukoze je ista u primarnoj mokraći kao i u krvnoj plazmi. U tubulima nefrona 99 % filtrata se ponovo reapsorbuje u krv, a 1 % ide u bubrežnu karlicu i to je konačna mokraća. Krvni pritisak u kapilarima glomerula je dvostruko veći od pritiska u arterijskom delu kapilara perifrnog krvotoka, a propustljivos glomerulske membane je i do 500h veća od propustljivosti zida kapilara u mišiću. Krvni – hidrostatski pritisak je u glomerulu duplo veći do pritiska u drugim kapilarima. On usmerava tečnost iz krvi kroz glomerulsku membranu u Bovmanovoj kapsuli. Krvnom pritisku se suprotstavlja : koloidoonkotski pritisak proteina krvne plazme i pritisak tečnosti u Bovmanovoj kapsuli. Filtracioni pritisak je pritisak kojim se tečnost filtruje kroz glomerulsku membranu. Fp = Hp – (KOp + ICp) = 3,4 KPa Nr – hidrostatski pritisak u kapilarima ISr – interkapsularni pritisak KOp – koloidoonkotski pritisak Vrednosti krvnog pritiska u kapilarima glomerula neposredno zavise od vrednosti krvnog pritiska u sistemskoj cirkulaciji. Pad krvnog pritiska ispod 9 KRa izaziva smanjenje vrednosti Nr u kapilarima glomerula. Anurija – prestanak stvaranja i lučenja mokraće. Poliurija – povećano izlučivanje mokraće, oligurija – smanjeno lučenje mokraće. U nefronu postoje mehanizmi povratne sprege koji obezbeđuju autoregulaciju glomerulske filtracije : - vazodilatacija aferentne arterijole - vazokonstrinkcija eferentne arterijole Tubilska reapsorpcija je vraćanje vode i potrebnih materija iz primarne mokreće u peritubularnu tečnost pa u krv. Konačna mokraća ne sadrži glukozu, proteine, AK, vitamine. Resorbuju se sastojci potrebni organizmu, a koncentruju se štetni i nepotrebni. Ima slobodne i vezane sulfate, 10 g/l hlorida. Slobodni sulfati 80 – 90 %, a vezani N2ЅO4 za indol, fenol, skatol (ovi alkoholi nastaju u debelom crevu truljenjem proteina). Vezani sulfati su u tragovima. U konačnoj mokraći ureje i sulfata ima 100h više nego u primarnoj mok. odnosno krvi. Primarna mokraća se prolaskom kroz tubulski deo nefrona kvantitativno i kvalitativno menja sve do formiranja konačne mokraće. Prag reapsorbcije je koncentracija neke supstance u krvi ispod koje se ta supstanca u potpunosti reapsorbuje iz primarne mokraće, a višak iznad te vrednosti se ne reapsorbuje već se izluči mokraćom. Sastojci mokraće mogu biti : - sa visokim pragom – glukoza 8,5 mmol/l (glukozurija – pojava glukoze u mokraći – veća od 8,5 mmol/l, Kirovska : 8,33 mmol/l), proteini, AK, Na, K, Ca i neki vitamini – potpuno se reapsorbuju. - Sa niskim pragom - ureja, mokraćna kiselina i fosfati – oni se delimično reapsorbuju

Bez praga – kreatinin, sulfati, hipurna kiselina – ne reapsorbuju se, već se koncentruju u mokraći Mehanizmi tubulske reapsorpcije: - prosta difuzija – pasivan transport – voda, ureja. Cl-, HCO3-. - Olakšana difuzija – AT – glukoza, AK, S, Na, K, Ca. - Pinocitoza – proteini AT Iz krvi ----------------→ lumen ←----------------AT, pasivan i Pinocitoza Reapsorpcija Na+ i Cl- - u proksimalnim i distalnim tubulima i sabirnim kanalićima AT. Na+ se iz tubulocita uz pomoć K – Na ATR-aze ispumpa u peritubularnu tečnost. K – Na ATR-aza se nalazi u membrani tubulocita. K – Na ATR-aza u fosforilisanom obliku izbaci 3Na+ u peritubularnu tečnost, defosforiliše se i vraća 2 K+ u tubulocit. Ovaj proces podstiču mineralokortikosteroidi. Reapsorpcija glukoze je povezana za reapsorpciju Na+. U membrani tubulocita je nosač za Na+ i čim se veže Na+ na njemu se oslobodi i mesto za glukozu. Reapsorpcija glukoze je nemoguća bez vezivanja Na+. Ovo je primer 2o AT. Energiju obezbeđuje K – Na ATR-aze. Reapsorpcija AK: njihova konc. u filtratu je ista kao u krvnoj plazmi. Imaju visok prag reapsorpcije. Reapsorbuje se 2o AT – pre nego što se veže AK mora da se veže Na+ za protein nosač. Nosači mogu biti: - za kisele AK - za bazne AK - za neutralne AK - za prolin i oksiprolin Najviše AK se reapsorbuje u proksimalnim tubulima AT. E obezbeđuje Na – K pumpa. Reapsorpcija proteina: preoteina u filtratu ima 200h manje nego u krvnoj plazmi. Resorbuje se pinocitozom i normalno ih nema u mokraći. Reapsorpcija N2O: je kvantitativno najzastupljenija i reapsorbuje se osmozom, najviše u proksimalnim tubulima 80 % i to je obligatorna – obavezna reapsorpcija. Uz prisustvo vazopresina u distalnim tubulima i sabirnim kanalićima dolazi do fakultativne reapsorpcije. Mokraća: prisustvo proteina je proteinurija i to je patološki osim u estrusu, napornom radu, pre i posle porođaja. Ako su proteini velike molekulske mase znači da je povećana propustljivost glomerulske membrane – glomerulonefritis. A ako su u mokraći mali proteini znači da se normalno filtruju ali se ne reapsorbuju već se izlučuju – nefroza – oštećenje tubulskog dela nefrona. Klirens plazma je broj ml krvne plazme koji se u toku 1 min.potpuno očiste od neke supstance. Su ⋅ Vu Cx =------------- ml/min Cp Vu – količina izlučene mokraće ml/min Su – koncentracija u mokraći mg/ml Sr – koncentracija u plazmi mg/ml Klirens je pokazatelj ekskrecione sposobnosti bubrega (odstranjivanje neke materije iz krvne plazme - krvi). Klirens plazme za ureu je 90 ml/min. Sastojci mogu imati:

-

klirens > od inulina (pored filtracije aktivno je luče tubulociti) paraamino hipurna kiselina - klirens jednak nuli – reapsorbuju se potpuno (nema u konačnoj mokraći) – glikoza, AK, proteini, vitamini - klirens > 0 – delimično se reapsorbuje, a delom izlučuju urejom (urea i kreatinin) - klirens kao inulin – ne reapsorbuje se već se u potpunosti izluči mokraćom. Inulin – za merenje nivoa glomerulske filtracije. Supstance za to merenje moraju da: (plazma klirens inulina = 127 ml/min) - da imaju malu molekulsku masu - da se lako i bez ograničenja filtruju - da ne prave komplekse sa proteinima krvi - da se ne reapsorbuju u tubulocitima - da se ne metabolišu i ne deponuju u bubregu - da nisu tokaične 3. Vitamin A Vitamini su grupa organskih jedinjenja nephodnih za život i rast, a nisu izvor E. Vitamini se unose hranom. Deponuju se u jetri, nadbubregu, masnom tkivu, hipofizi, mišićima. Podela : - liposolubilni – rastvorljivi u mastima A, D, E, K. - hidrosolobilni – u vodi – V kompleks i S. Avitaminoza je potpuni nedostatak nekog vitamina. Retka je i izaziva se eksperimentalno. Hipovitaminoza – delimičan nedostatak jednog ili više vitamina, poremećaj rasta, razmnožavanja, metabolički poremećaji, čula vida, kože, mišića, nerava. Hipervitaminoze – retke su. Opisane su: A, D, K, V6 Hipovitaminoze nastaju zbog: - nedovoljnog unošenja hrane - smanjene resorpcije - poremećene bakterijske sinteze - povećanih potreba – intenzivan rast, laktacija, graviditet - antivitamina - nedostatka sunčeve svetlosti – za D vitamin. Vitamin A – retinol, antikseroftalmični → sprečava sušenje očne jabučice. Unosi se u obliku provitamina karotina. Postoje α ,β , i γ karotin, a β je najefikasniji, to su 2 molekula retinola. Izvori A: žuto voće, povrće, riblje ulje, mleko i seno ali ako je sušeno u hladu jer je A osetljiv na sunčevu svetlost. Deponuje se u Kupferovim ćelijama jetre. Razlažu ga UV zraci. Retinal ulazi u sastav vidnog pigmenta – rodopsina. Rodopsin se u fotoreceptornim ćelijama pod uticajem svetlosti razlaže na opsin i cis-retinal. U mraku se rodopsin resintetiše i tom prilikom se gubi jedna količina A i zato se on mora unositi hranom. Uloge A : - u oksido – redukcionim procesima - u sntezi steroidnih hormona - čuvar epitela Deficit A : - usporen rast - noćno slepilo

-

-

keratinizacija epitela

4. Fiziologija perifernih nerava Nervno tkivo je sastavljeno iz nervnih ćelija – neurona i vezivnog tkiva – glija ćelija.Neuroni su osnovne anatomske i funkcionalne jedinice nervnog sistema, sastoje se iz tela (soma, perikarion) i manjeg ili većeg broja izraštaja. Neuroni mogu biti unipolarni (jedan izraštaj), bipolarni (2 izraštaja) i najčešći su multipolarni (sa više izraštaja).Kratki razgranati izraštaji nazvani su dendriti, a najčešće jedan duži i nešto deblji nazvan je akson.Tela neurona sa dendritima smeštena su u CNS i perifernim ganglijama, a dugački izraštaji – aksoni skupljeni su u nerve ili živce.Ona su u većini slučajeva omotana mijelinskim omotačem, proizvodom Švanovih ćelija. Prostori između 2 segmenta mijelinskog omotača, oni na kojima nedostaje mijelin, nazivaju se Ranvijerova suženja. Nerv je skup nervnih vlakana – aksona (različitih aksona), a prostiru se u istom pravcu.Svako vlakno provodi impulse izolovano – potpuno nezavisno od ostalih. Podela nerava po funkciji : - aferentna – ushodna od receptora do centra provodi implse.Prenosi informacije koje ne dopiru do svesti – visina krvnog pritiska - eferentna – nishodna vlakna – provode impulse od centra ka efektorima. Podela nerava po histološkoj građi : - mijelisana vlakna – poseduju mijelinski omotač od Švanovih ćelija – PNS, a u SNS-u oligodendrociti. Postoje i Ranvijerova suženja. To su A i B vlakna. - nemijelisana – C vlakna.Nemaju mijelinski omotač. Pdela po debljini i brzini provođenja biostruja: A, B i C. A se dele : α, β, γ i delta. Aα su najdeblja i najbrže provode impuls. Delta su najtanja – za bol. B su simpatička i parasimpatička. C su nemijelisana.Prenos AR duž nervnog vlakna : nemijelisana vlakna – spor je prenos AR i kontinuiran je. Kontinuirano provođenje AR odvija se spontano bez slabljnja, duž membrane aksona, zahvaljujući lokalnom kolu jonskih struja.Razdraženo mesto aksoleme je elektronegativno u odnosu na susedna nenadražena mesta koja su elektropozitivna, kao i unutrašnja strana membrane nadraženog mesta. Kada sniženje dostigne tačku okidanja – prag nadražaja na nenadraženim mestima doćiće do depolarizacije membrane tj. novonastalih AR, a za to vreme će se razdraženo mesto repolarizovati. Svaki deo vlakna se posebno depolariše i repolariše. mijelisana vlakna – AR se provodi skokovito (saltatorno) jer AR preskače Švanove ćelije ide sa jednog Ranvijerovog suženja na drugo.Što su nervna vlakna deblja to je odstojanje između Ranvijerovih suženja veće, a manji otpor aksoplazme i aksoleme, što sve zajedno omogućava brzo prostiranje AR, bez dodatne potrošnje E. Najveći skokovi su kod Aα vlakana. Prenos AR u organizmu je jednosmeran, a van organizma je dvosmeran. AR celog nerva: jer su u nervu različita vlakna. Regeneracija nervnih vlakana je češća kod mijelisanih nerava. Počinje 36 h nakon povrede. Nemijelisana vlakna ne regenerišu. Glija ćelije (gliociti) su oko 9 puta brojnije od neurona u CNS. Imaju nutritivnu ulogu. Neke od ćelija (Švanove) sintetišu mijelin kojim omotavaju nervna vlakna. Gliociti nemaju aksone, a mogu se podeliti u 4 grupe tj. klase: 1. astrociti koji se mogu podeliti na : protoplazmacke i fibrozne 2. oligodendrociti 3. mikroglija

4. ependimne ćelije Same glija ćelije ne mogu da stvaraju AR jer one nisu uključene direktno u stvaranje impulsa.

XI kominacija
1.Krvne grupe – Rh faktor Membrana eritrocita čoveka ima 30 antigenih i imunih proteina. Imunogenost je sposobnost Ig da izazove imunološku reakciju. Antigenost – sposobnost da reaguje sa proizvodima imunološke reakcije. Antigeni su glikoproteini – 85 % UH, 15 % proteini. Polisaharidni deo je nosilac antigenih determinanti. Antigeni k.grupa se nalaze i u pljuvačci, spermatozoidima. Na eritrocitu se nalaze A antigen, B antigen ili oba, ili nijedan. Ovi antigeni su aglutinogeni – čine eritrocite pogodnim za aglutinaciju. Antitela protiv ovih antigena su aglutinini – Ig M i G klase. Novorođenčad nemaju aglutinine u krvnoj plazmi, pa se može reći da se oni sintetišu kao rezultat imunizacije organizma tokom života. Četiri glavne grupe sistema O – A – B. Krvna grupa O – nema ni A ni B aglutinogene (osobe čiji eritrociti nemaju u membrani aglutinogene A i B) – već anti A i anti B aglutinine. To je univerzalni davalac, a prima samo svoju krvnu grupu. Krvna grupa A, antigen A, a antitelo – anti B. Daje krvnoj grupi A i AB krvnim grupama. Krvna grupa B, antigen B, a antitelo – anti A. Daje krvnoj grupi B i AB krvnim grupama. Krvna grupa AB, antigen AB, a antitelo nema. Daje samo AB krvnoj grupi. To je univerzalni primalac. Kod davanja inkompatibilne krvi – krv čiji eritrociti sadrže različit antigen od eritrocita primaoca dolazi do hemolize eritrocita (pucanje eritrocita i izlaska Nb u spoljašnju sredinu) i aglutinacije,uznemirenost,znojenje,ubrzan rad srca i disanja. Antigeni A i B se nasleđuju po Mendelu A h A → AA ; O h A → A Kod utvrđivanja očinstva poznata je krvna grupa majke i deteta i tada se utvrđuje da neki muškarac nije otac, a ne da jeste. Rh faktor je prvi put otkriven kod jednog majmuna. To je sistem koji sačinjava veliki broj antigena od kojih D antigen poseduje najveću antigenost i imunogenost. Rh (+) je kada eritrociti poseduju D antigen. Rh (–) nemaju D antigen i posle transfuzije Rh (+) stvore se anti D antitela i kod ponovnog primanja Rh (+) nastaje hemoliza (ostaju ćelije pamćenja, ona pamti taj antigen) eritrocita iz Rh (+) krvi davaoca. Zato se ne daje Rh (+) Rh (–) osobi. Rh (–) sme da se da Rh (+) osobi. 85 % belaca je Rh (+), a 15 % Rh (–) . Rh (+) se dominantno nasleđuje, ako je jedan roditelj Rh (+) homozigot i dete je Rh (+).Opasnost je ako Rh (–) majka nosi Rh (+) plod i ako se prekine pupčana vrpca i eritrociti ploda dođu u krv majke – imunizovanje majke. Krvni sudovi fetusa i majke se ne ulivaju. Hemolitička bolest kod mladunčadi (ždrebad). Krvne grupe životinja: - kod govečeta postoji 11 sistema krvnih grupa koji su produkti aktivnosti 11 genskih lokusa - kod svinja 13 - konji i psi 8 - ovca 7

Kod domaćih životinja tipiziranje krvi se koristi u vezi sa problemima dokazivanja roditeljstva potomaka visokovrednih životinja. Koristi se u selekciji (postoji korelacija – pripadnost krvnoj grupi i proizvodna osobina). 2. Uticaj mišićnog rada na organizam Kiseonički dug je lokalna hipoksija tkiva, a njegova veličina je proporcionalna stepenu nakupljanja metabolita (SO2 i mlečne kis.) u tkivu. Uzroci hipoksije: - višestruko povećane potrebe za O2 - nemogućnost brzog uključenja regulatornog mehanizma koji obezbeđuje dovoljno O2 i ATP. Mišićna ćelija u toku aktivnosti troši 20 puta više ATP-a nego u mirovnju – i potrebe za O2 su povećane. Poremećaj usled hipoksije: - prestanak funcionisanja respiratornog lanca koji je glavni izvor ATP-a. - anaerobna glikoliza je jedini izvor E ali ona kratko traje. Pirogrožđana kiselina (piruvat) je nerazložena jer je inhibiran Krebsov ciklus usled čega se nagomilava mlečna kiselina. Koncentracija mlečne kiseline u ćelijama raste i rH: pada i ta rH vrednost zaustavlja aktivnost enzimskih sistema. Mioglobin ovaj problem samo ublažava. Kiseonički dug se formira kada se isprazne mioglobinski depoi O2 i anaerobna glikoliza postaje jedini izvor ATP-a. Veličina kiseoničog duga je srazmerna količini nagomilane mlečne kiseline. Jedinke neko vreme nakon napora imaju tahikardiju i vraćaju kiseonički dug. Kiseonički dug je manji kod jedinki koje se prvo zagrevaju pre napornog rada. Kad mišić vrši umeren rad, osnovi izvor E je anaerobni put razlaganja glukoze, kod intenzivnog rada povećava se snadbevenost mišića krvlju i dolazi do lokalnog razlaganja hranljivih materija, O2 ima iz krvi i mioglobina i oslobođena E je dovoljna za rad. Kiseonički dug nastaje kada jedinka za kratko vreme iz faze mirovanja pređe u intenzivan mišićni rad. U fazi mirovanja O2 i E su u ravnoteži, kada živ. potrči potrebe za O2 mnogo porastu, ali E koja se stvara ne može dostići taj nivo odmah i dok se ne obezbedi dovoljan priliv O2 stvara se kiseonički dug, a E se troši iz depoa, posle naglog prestanka sa radom nastaje vraćanje kiseoničkog duga – vrši se resinteza E utrošene na početku mišićnog rada ( i nakon trčanja životinja kada stane ubrzano diše i brže joj kuca srce). Pri jačem naprezanju povećane su potrebe za hranljivim materijama, O2, ATP-om i veće su potrebe za otklanjanje metabolita – SO2. U slučaju naglog prelaska iz stanja mirovanja u intenzivan mišićni rad nastaje kiseonički dug. Zagrevanje pred trku se radi da bi se obezbedila dovoljna količina E, O2 i hranljivih materija za rad mišića. 1. mali kiseonički dug živ. koje su uvežbane 2. malo uvežbane 3. neuvežbane 4. ne može da se izdrži napor (pada se u nesvest) 3. Vitamin D se naziva i kalciferol, antirahitični. Poreklom je iz provitamina D2 i biljaka. Ivor D : žumance, riblja jetra. Deluje kao hormon, indukuje sinezu : 1,25-dihidroksiholekalciferol. 7-dehidroholesterol se u koži pod uticajem UV pretvara u holekalciferol i on u jetri i bubrezima dobija 2OH grupe i nastaje

1,25- dihidroksiholekalciferol→ pospešuje resorpciju Ca2+, R i mineralizaciju kostiju, indukuje sintezu proteinskog nosača za Ca2+, sintezu Ca2+ ATR-aze (transportuje Ca2+ iz lumena u enterocite), deluje sinergistički sa tireokalcitoninom. Hipovitaminoza D : - rahitis – smanjena resorpcija Ca jona iz creva i otežano je okoštavanje. Simptomi : omekšavanje kostiju – osteomalacija, osteoporoza – gubitak strukture kostiju, tetanije – grčevi. 4. Kornealni refleks(refleks rožnjače) – prvi providni deo oka. Zaštitni refleks oka, onemogućava upadanje bilo kakvih čestica u oko, receptori u kornei. Aferentni put (prema centru) N.trigeminus – centar je u produženoj moždini. Eferentni put(impulsi se prenose eferentnim vlaknima) N.facialis, a efektor čine 2 mišića m.levator palpebre(spuštač očnog kapka) i m.orbikularis okuli(kružni mišić oka). - kontroliše se dubina narkoze, anestezija se koristi zato mu je centar u produženoj moždini, vitalni centri(rad srca, disanja i regulaciju krvnog pritiska) nesmeju biti zahvaćeni u narkozi. Taj refleks se javlja kada se nešto kreće ka oku (npr.vata).

XII kombinacija
1.Srčani tonovi Srčani tonovi su zvučni fenomeni koji se mogu registrovati na grudnom košu u predelu srca u toku rada srčanog mišića. Posledica vibracije miokarda srca, srčanih zalistaka i kao posledica turbulentnog kretanja krvi (čujno kretanje) unutar srca. Razlikujemo 4 srčana tona: 2 glavna i 2 sporedna. Glavni I i II srčani ton se mogu askultovati pomoću stetoskopa na površini ili prislanjanjem uva na grudni koš u predelu srca. Sporedni III i IV srčani ton mogu se registrovati pomoću fonokardiografa (fonokardiogram - crtež). Pri pojačanom mišićnom radu (trening) može se čuti i III srčani ton. Pojačan rad → prva 3 srčana tona , zajednička pojava galopskih tonova. I (S1) sistoličan – nastaje u toku kontrakcije miokarda, javlja se na početku sistola komora, izovolumetrijske faze sistole komora (pritisak u komorama se povećava) dolazi do treperenja zida komornih valvula, turbulentno kretanje krvi u komorama (vibriranje miokarda komora, papilarnih mišića i zalistaka), duži je i niži, LAB, 7 – 12 oscilacija. Fonokardiogram – kriva registrovanja srčanih tonova. Mišićno valvularan. U stvaranju ovog tona učestvuje zatvaranje i treperenje (vibracija) AV – zalistaka i otvaranje semilunarnih zalistaka što se događa na kraju izometrijske i na početku izotonusne faze kontrakcije komora. II (S2) dijastoličan – na početku svake dijastole komora kada se pritisak smanji semilunarni zalisci sprečavaju vraćanje, kraći je od prvog TAB, 5 – 7 oscilacija. Valvularan. U njegovom stvaranju učestvuju samo semilunarni zalisci, njihovo zatezanje, zatvaranje i vibracija. Kod povećanog krvnog pritiska ovaj ton je jak. III (S3) mezodijalostoličan – Nastaje kao posledica vibracije zida K u toku punjenja krvlju, na početku dijastole komora → faza brzog punjenja komora krvlju, 3 – 5 oscilacija. - 70 % krvi iz RK u K – pasivno.

IV (S4) prestistolični - za vreme sistole predkomora. Poslednjih 30% krvi u komorama. 1 – 2 oscilacije. - 30 % krvi iz RK u K – aktivno. Mesta na grudnom košu, a to je međurebarni prostor gde se srčani tonovi najbolje čuju ( 3 i 5 prostor) nazivaju se punkta optima i punkta maxima.To su mesta projekcije srčanih zalistaka i otvora srčanih šupljina. Na grudni koš – iktus kordis - oba srčana tona.A–mesto na grudnom košu gde se najbolje čuju tonovi sa aortinih semilunarnih zalistaka II(I),P–arterije pulmonalis - II (I) najbolje se čuje drugi srčani ton,T–trikuspidalni zalisci (artioventrikularni zalistak DPK, DK) I (II),B–bikuspidalni zalisci (LPK i LK) I (II) srčani ton Ljudsko uho registruje 16 – 20 000 Hz Fiziološki tonovi 25 - 600 Hz Šum – postepeno nastaje i postepeno prestaje Ton – naglo nastaje i naglo prestaje. Bolji je u ekspirijumu. 2. Fiziologija mokraćne bešike Mokraćna bešika je šupalj mišićni organ sa osobinom plastičnog tonusa. Kad je prazna zidovi su slepljeni i nalazi se u karličnoj duplji, a kada je ispunjena onda je u trbušnoj duplji. Na suženom delu – vratu nastavlja se uretra i tu su 2 sfinktera: - spoljašnji – poprečnoprugasti mišići - unutrašnji – glatki Mokraću iz bubrežne karlice u bešiku sprovodi po jedan ureter iz svakog bubrega. Peristaltičkim pokretima zida uretre mokraća se transportuje do bešike. Mikcija – pražnjenje bešike – je refleksni čin. Receptori su u zidu bešike i nadražuju se istezanjem zida u toku punjenja bešike. Ima osobine plastičnog tonusa – prilagođava se stepenu punjenosti bez promene tonusa muskulature. Aferentni put – vlakna parasimpatikusa. Eferentni put – motorna vlakna parasimpatikusa – efekat je mikcija: kontrakcija zida mokraćne bešike, inhibicija tonusa unutrašnjeg sfinktera, relaksira se spoljašnji sfinkter. Efekat mikcije – kod mokrenja spoljašnji sfinkter je relaksiran, ali se on može kontrahovati i sprečiti isticanje mokraće pod dejstvom viših centara – pons i KVM. Cistometrogram – crtež koji pokazuje promene tonusa zida u odnosu na stepen ispunjenosti. Centar za mikciju je centrum veziko spinale u sakralnom delu kičmene moždine. Kod oštećenja kičmene moždine iznad centra za mikciju onemogućena je voljna kontrola mokrenja. Oštećenje centra – gubitak tonusa zida pa je bešika kao maksimalno istegnuta kesa, a mokraća se preliva i curi napolje. Tada dolazi do prskanja zida bešike – mokraća se izliva u trbušnu duplju, što vodi intoksikaciji organizma (izaziva peritonitis). Kada se javi kod životinja vrši se eutanazija. Oštećenje ispod centra nema posledice. Na vratu mokraćne bešike postoji unutrašnji sfinkter pod kontrolom simpatikusa i parasimpatikusa i spoljašnji sfinkter koji je pod kontrolom volje. Oba mogu biti otvorena u toku mikcije. Domestikacijom i dresurom se kod nekih vrsta može razviti i voljna kontrola mokrenja (pas, mačka). 3. Vitamin K se zove i filohinon, antihemoragički. Postoje : - K1 – u lisnatom zelenom povrću, detelini - K2 – sintetišu bakterije – resorbuje se uz pomoć žučnih kiselina - u sintezu 2,7,9 i 10 faktora koagulacije

hipovitaminoza K : Je retka jer ga sintetišu mikroor., ptice ga moraju unositi hranim Antagonisti K : dikumarol, markumar – za uništavanje glodara i u terapiji infarkta i tromboza. 4. Kora velikog mozga (KVM) - veliki ili prednji mozak → telencefalon - izgrađen je iz sive i bele mase - pripadaju mu kora, korpus kalozum i bazalne ganglije KVM delimo na : - senzornu - ЅKVM - motornu - MKVM - limbusnu Sve tri se mogu podeliti na 1º, 2º, 3º(asocijativna kora) - Postoje : • Leva hemisfera : kontroliše precizne pokrete → optimizam, govor, računske radnje, pokrete prstiju.Ona je dominantna kod ljudi koji pišu desnom rukom.Ona imenuje likove i predmete. • Desna hemisfera : pesimizam, pevanje, vizuelna i prostorna shvatanja.Ona raspoznaje likove i predmete. - 1º regije MKVM imaju direktne veze sa specifičnim mišićima za diskretne pokrete, dok su 1º regije ЅKVM povezane sa receptorima somatskog senzibiliteta i sa čulnim receptorima. 2º regije daju smisao funkcijama 1º regije, odnosno daju smisao specifičnim aferentnim i eferentnim signalima, dok 3º (asocijativne) regije primaju i analiziraju signale iz mnogih regiona kore i iz subkortikalnih struktura. • ЅKVM je najviši centar do koga dolaze impulsi sa receptora somatskog senzibiliteta, iz čula ukusa, vida, sluha i podaci o svesnom dubokom senzibilitetu ( sa proprioceptora). U ЅKVM je projekcija receptora somatskog senzibiliteta, čula ukusa, vida i sluha i to je senzorni HOMUNKULUS. ЅKVM može biti : 1º - prima podatke 2º - prima vidne i slušne informacije 3º - asocijativna Mapiranjem senzitivnih regiona u korteksu → utvrđeno je da za svaku ćeliju u korteksu postoji specifično polje na koži koje može da menja stepen pražnjenja te ćelije, ova polja se nazivaju receptivna polja.Receptivno polje je onaj region na receptornoj površini tela koji kada se nadražuje, izaziva akscitaciju ili inhibiciju na specifičnoj ćeliji u korteksu sa koje se vrši registrovanje. Mapiranje senzitivnih regiona korteksa kunića, mačke i majmuna.Položaj i veličina zona su kod različitih životinja različiti.Delovi lica, usta, jezik nesrazmerno su veći od drugih delova tela, prsti proporcionalno veći od udova. Kod ovaca najzastupljenija senzitivna inervacija gornje usne.Otuda su projekciona polja ovih delova tela dominantna u senzitivnim oblastima korteksa.Aferentni putevi iz usana se ne ukrštaju. Kod konja glavni senzitivni signali stižu iz nozdrva. U prepoznavanju objekta učestvuju zajedno receptori nozdrva i čula vida. Kod preživara usne imaju dominantnu senzitivnu ulogu, ali je i čulo mirisa dobro razvijeno. Nervni putevi sa usana, kao i olfaktivni putevi odlaze u korteks ipsilateralno. Kod svinje trup i

udovi nisu skoro ni predstavljeni u korteksu.Kod nje glavni putevi dolaze iz njuške koja dominira u najvećem delu senzitivne regije. Nervna vlakna iz njuške stižu kontralateralno. Kod pasa, mačaka i kunića najveće su projekcione zone za dlake “ antene “ i za šape, kod svinja za njušku, kod konja za nozdrve, a kod ptica za fotoreceptore. Ablacija (odstranjivanje) 2º polja ne izazivaju kod životinja nikakve ozbiljne poremećaje u drugim senzitivnim funkcijama, dok ablacija 1º somato-senzitivnih oblasti ima za posledicu smanjnu mogućnost raspoznavanja u odgovarajućim delovima tela. Poremećaj će biti jače izražen ako su bilateralno odstranjena i 1º i 2º senzitivna polja. • MKVM – projekcije svih pokreta poprečnoprugastih mišića 1º - motorni HOMUNKULUS je predstavništvo pokreta poprečnoprugastih mišića 2º - nalaze se pored 1º • Limbusna KVM ponašanje je motivisano emocijama, tj. donošenjem emotivnih odluka o načinu reagovanja na 1º informacije, a limbusna kora je deo motivacionog – limbusnog sistema. Najveći deo KVM pripada 3º korteksu (asocijativna KVM) od čije aktivnosti zavise najpreciznije funkcije, kao što su govor, pisanje, razmišljanje.

XIII kombinacija
1. Slezina Slezina je organ trbušne duplje, nalazi se sa leve strane želuca. Obavijena je vezivnom kapsulom od koje se pružaju vezivne pregrade koje slezinu dele na režnjiće. Sastoji se iz: - crvena pulpa – sinusoidi (krvni sudovi) - bela pulpa – limfni čvorovi Uloge slezine: 1. limfopoetični organ i sekundarni organ imuniteta 2. depo krvi u organizmu – u toku mišićnog rada kada je potrebno više krvi ona izbacuje krv koncentrovaniju i bogatiju eritrocitima 3. u slezini je hemoliza eritrocita 4. hematopoezni organ u fetalnom razvoju 5. depo gvožđa u obliku feritina Pored svega navedenog slezina nije neophodna za život. Vozačima bi bilo poželjno izvaditi slezinu jer bi u slučau povrede došlo do gubitka većih količina krvi. Nakon uklanjanja njenu ulogu preuzima jetra, ali su osobe podložne infekcijama. 2. Varenje kod živine Razlikuje se od varenja kod sisara. Nemaju zube, imaju kljun, jezik je slabo pokretan, nemaju meko nepce zbog toga moraju pri ishrani da podižu glavu da neode u respiratorne puteve. Samo golub ima meko nepce – komunikacija usne i nosne duplje. Postoji komunikacija preko tvrdog nepca sa nosnom dupljom. Imaju voljku, žlezdani i mišićni želudac koji su razdvojeni, 2 slepa creva (u okviru debelog creva – cekum) i kloaku → završetak. Hranu uzimaju kljunom. Luče pljuvačku – sličnu kao ostale životinje, a ima i amilazu. U ezofagusu su žlezde koje luče mucine. Pljuvačka samo olakšava klizanje zalogaja tokom gutanja jer je u ustima nepovoljna rN za dejstvo amilaze i lipaze. Sve ptice sem golubova moraju da

podignu glavu tokom gutanja jer nemaju meko nepce, pa im hrana ulazi pod uticajem sile gravitacije. Voljka je proširenje jednjaka (ingluvies) – gornji deo do voljke i donji od voljke do želuca. Ptice insektivori nemaju voljku, a kod ptica koje jedu zrnastu hranu je dobro razvijena. U dorzalnom zidu voljke su žlezde koje luče sluz – bogata mucinima i amilazom. Sluz natapa i razmekšava hranu. U voljci dominiraju laktobacilusi. Kod golubova se voljka uvećava u sezoni ležanja na jajima i u početnoj fazi odgoja mladunaca. Njen epitel pod uticajem prolaktina luči ptičije mleko – za ishranu mladunaca bogato proteinima i mastima. U voljci se nalaze mikroorganizmi koji vrše enzimsku razgradnju svih sastojaka hrane, a najviše razlažu skrob do maltoze i glukoze, razlaže se i celuloza ali malo. Skrob (UH) pod uticajem amilaze do maltoza i glukoza se fermentiše dalje do mlečna kiselina, niže MK i alkohola. Celuloza se u voljci ne razlaže znatnije ona se označava kao ptičiji burag zbog bakterijske flore u njoj. U voljci se razloži malo UH, proteina, masti. U voljci nije moguća resorpcija. Bez voljke se može. Voljka vrši čuvanje hrane, vlaženje i maceriranje, u koliko je prazan želudac, prvo se puni želudac pa voljka, ptice koje imaju voljku mogu više da pojedu od onih koje je nemaju. Žlezdani želudac – pars glandularis pravi želudac, luči HCl, pepsinogen i mucine i obezbeđuje rN = 0,5 – 2,5 veoma nizak, kiseliji od soka u mišićnom delu. Uloga je da se hrana tu natapa digestivnim sekretima (želud. sokom). Kod karnivora se hrana tu vari, a kod herbivora se ne vari jer nije mehanički spremna, zrnevlje nije samleveno. Kokoške i golubovi imaju relativno mali žlezdani želudac. U sluznici su žlezde od 2 vrste ćelija: mucini, HCl i pepsinogen. Mišićni želudac – pars muskularis uloga je da mrvi hranu, natapa je sekretima i transportuje dalje. Ovaj je veći od žlezdanog. Omogućava aktivaciju pepsinogena iz žlezdanog dela – pepsin započinje proteolizu. Ima jak mišićni zid kojim stiska i usitnjava zrnevlje. Tu se razvija R = 13 – 35 KRa, razbija ljusku oraha. Epitel ima kutikulu – presvlaku – od orožalih naslaga sekreta i deskvamiranih epitelnih ćelija. Štiti mišiće od velikog pritiska. Kod nekih ptica kutikula ima kutikularne zube – mehanička obrada hrane. U mišićnom želucu su zrna peska i kamenčići – drobljenje hrane. Kamenčići se troše, ptice ih unose. Kamenčići: - kvarcni – mlevenje zrnevlja - krečni – meki ne melju zrnevlje – služe kao izvor jona Sa2+ za nosilje (ljuska jajeta). Nedostatak peska i kamenčića – živina mora jesti samo koncentrat jer je samleven. Bez mišićnog dela želuca se može, ali mora jesti samo koncentrat. Regulacija humoralna (gastrin i holecistokinin) i nervna (vagus). Varenje u crevima Varenje je efikasnije nego kod sisara – veća koncentracija enzima. Creva su relativno kratka. Tu se nalaze Liberkinjijeve žlezde. Imaju brojne resice, ali su kraće i tanje. Na granici tankog i debelog postoje 2 cekuma. Debela creva su kratka i završavaju se kloakom. Jetra je dobro razvijena, imaju žučnu kesu koja nedostaje kod goluba i imaju dobro razvijen pankreas. Varenje u tankim crevima Skoro je potpuno isto kao kod sisara. Odvija se pod uticajem 3 proteolitička soka. Sve isto kao kod sisara sadrže sokove (želuca, pankreasa i žuči – enzima). Varenje i resorpcija su efikasniji u odnosu na sisare zbog više temperature, bržeg metabolizma. Limfni sistem u crevima je slabo razvijen, pa masti prelaze u krv (resorpcija masti preko krvi) Pokreti creva: segmentacioni, peristaltički i antiperistaltički. - rN u digestivnom traktu je je od kiselog do neutralnog. Jedino u jejunumu je prešlo nešto u baznu.

- crevni enzimi – proteolitičke enzime, karboksi, aminopeptidaze, lipazu, maltazu, saharazu - Pankreasni sok – tripsin, himotripsin, karboksi, aminopeptidaze, lipazu, amilazu - Žuč – amilaza, žučne kiseline Voljka: 4 – 6 Žlezdani želudac: 0,5 – 2,5 Mišićni želudac: 2,5 – 3,5 Duodenum: 6 – 7 Jejunum: 6,5 – 7,1 Ileum: 6,8 – 7,5 Varenje u debelim crevima Na granici između ileuma nalazi se i ileocekalni sfinkter. U cekumima se nalaze mikroorganizmi koji razlažu celulozu, prvenstveno celobiozu (imaju mikrofloru) U debelim crevima nema digestije ali se resorbuje voda i mineralne materije. Pokreti su antiperistaltički : 1. omogućavaju punjenje cekuma 2. vraćanje mokraće iz kloake u kolon i cekume radi resorbovanja vode, zato feces sadrži urin i kašast je Pokreta nema u toku defekacije. Ptice defeciraju 50 puta na dan. Resorpcija Kod ptica najveća je u gornjim partijama ileuma. Soli žučnih kiselina se resorbuju u donjim partijama ileuma (distalnim). Monosaharidi idu AT, AK putem nosača, a masti difuzijom idu u krv. 3. Mineralokortikosteroidi Nadbubrežna žlezda : - inervacija – simpatikus - korteks - medula Korteks : - zona glomeruloza – mineralokortikosteroidi – aldosteron - zona fascikulata – glukokortikosteroidi – kortizon, kortizol - zona retikularis – androgeni – dehidroepiandrosteron, androstendion Aldosteron ima slab afinitet za proteine krvne plazme, kontroliše bilans Na+ i K+ u ekstracelularnoj tečnosti. Poluživot aldosterona u plazmi je oko 15 minuta. Deluje u distalnim sabirnim kanalićima bubrega.Podstiče reapsorpciju Na+ i Cl-, a izbacivanje K+ u mokraću, pljuvačku, znoj. Aldosteron utiče na reapsorpciju Na+ i vode iz mokraće, pljuvačke, znoja i želudačnog soka.U prisustvu aldosterona povećava se stepen reapsorpcije Na+ iz lumena tubula u peritubularnu tečnost, a samim tim i stepen izlučivanja K+ u suprotnom smeru. U mišićnim i moždanim ćelijama stimuliše ulazak K+ u ćelije, a izlazak Na+. Aldosteron lako prolazi kroz membranu veže se za receptor u ćeliji.Stimulusi za aldosteron: - hiperkalemija - sistem renin (luče ga jukstaglomerularne ćelije bubrega) – angiotenzin - hiponatriemija - ASTN iz hipofize – najčešće u uslovima stresa 4.Fiziologija sinapsi

To su međućelijske komunikacije, služe za prenos biostruja.Po načinu prenosa biostruja mogu biti hemijske i električne, po lokalizaciji centralne (u CNS) i periferne, a po funkciji ekscitacijske i inhibicijske. • HEMIJSKE : - ekscitacijske - inhibicijske Hemijske sinapse su sporije, nalaze se u skeletnoj muskulaturi, ostvaruju se posredstvom neurotransmitera (hemijski medijator – sintetiše ga i oslobađa presinaptička ćelija). Ova sinapsa ima : - presinaptičku membranu - sinaptičku pukotinu - postsinaptičku membranu Presinaptička membrana je aksonski produžetak neurona. U njoj su voltažno zavisni kanali za Na, Ca i K, receptori za neurotransmitere.Delovi ove membrane gde ima najviše jonskih kanala i vezikula sa neurotransmiterom zovu se aktivne zone. Sinaptički završeci su delovi ćelija koji međusobno sinaptički komuniciraju i zovu se sinaptiči čvorići – BUTONI.U njima su mitohondrije i vezikule.Sadržaj vezikula je KVANT. Postsinaptička membrana ima jonske kanale i receptore za neurotransmiter.Kanali za Na jon.Depolarizacija – ulazak Na jona. Neurotransmiteri su jedinjenja koja se oslobađaju iz nervnih završetaka pod uticajem AR i reaguju sa odgovarajućim receptorima. Kratkoživići su. Jedan neuron koristi jednu vrstu neurotransmitera. Ima preko 100 vrsta neurotransmitera, a veliki deo nastaje u somi. Kada se proizvede u somi pakuju se u vezikule i počinje da ih spušta u akson. Soma sintetiše neurotransmitere i kada ih transportuje ka dole to je anterogradni transport i vezikula se spušta 40 sm na dan (iz some prema aksonskim završecima), a retrogradni transport iz nervnih završetaka u somu (suprotan anterogradnom), transportuju se delovi membrana ili organela koji su oštećeni, razni neutrofilni faktori i to sve jer neuroni ne mogu da se razmnožavaju, pa moraju da se regenerišu produkcijom i zamenom svojih proteina. Retrogradnim transportom se može transportovati i virus besnila, herpes simpleksa i polio virus. Postoje 2 anterogradna transporta brzi ili akson transport i spori ili aksoplazmacki. Kriterijumi za neurotransmitere : - da je prisutan u nervnom završetku - da se oslobađa pod uticajem Sa jona - da ispoljava iste efekte in vivo i in vitro uslovima Neurotransmiteri : acetilholin (Ach), dopamin, adrenalin, noradrenalin, serotonin. Ach : Deluje preko 2 vrste receptora – holinergički receptori : 1. nikotinski – to su jonski kanali za koje se vezuju 2 molekula ATR i počinju da propuštaju Na jone 2. muskarinski – deluju posredstvom G – proteina, ima ih puno Kateholamini - dopamin (DA) neuromelanin - noradrenalin - inhibitorni neurotransmiteri su GAVA i glicin, a ekcitacijski glutamat i aspartat. Svi ostali neurotransmiteri mogu biti i jedni i drugi, a ova 4 samo ono zašta su namenjeni.

Centralne sinapse su veoma brojne u SNЅ. Neuron ima u proseku samo 1000 sinapsi, ako u SNЅ ima 12 ∙ 109 neurona, onda sinapsi ima 12 ∙ 1012. One imaju vodeću ulogu u tom strukturno i funkcionalno najsloženijem sistemu u organizmu sisara. Prema dejstvu neurotransmitera dele se na ekscitacijske i inhibicijske.Prema delovima neurona na aksodendritske, aksosomatske, aksoaksonske i dendrodendritske.Ove sinapse su isključivo ekscitacijske – komunikacija među neuronima. Periferne – neuron i mišićna (žlezdana) ćelija. • ELEKTRIČNE : su mesta direktnog ulivanja jonskih kanala 2 ćelije kroz međućelijski matriks. Joni difunduju kroz kanale bez kontakta sa matriksom. Postoje kod srca, visceralnih glatkih mišića, u retini, u KVM ... Nisu neophodni neurotransmiteri i nema pukotine ni sinaptičkog zadržavanja. Reaguju po zakonu sve ili ništa.Prenose pretežno dvosmerno prevođenje, nemaju neurotransmiter i te sinapse su brze i prenose ekscitaciju. Mogu biti centralne (vestibularna jedra) i periferne. Egzocitoza neurotransmitera AR dođe ili kontinuirano ili skakuće i depolarizacija zahvati presinaptičku membranu i otvara Sa+ voltažne kanale, Sa jon ulazi u buton i pomera vezikule ka presinaptičkoj membrani, one se pripajaju i prazne – egzocitoza, neurotransmiter porolazi do postsinaptičke membrane, širi kanale – ligand i otvara ih za Na+ i ona se depolariše.Prenos depolarizacije je uslovljen oslobađanjem neurotransmitera. Može nastati ekscitacijski postsinaptički potencijal (ERЅR) i inhibicijski postsinaptički potencijal ( IPSP), tako hemijske sinapse delimo na ekscitacijske i inhibicijske. Ekscitacijske sinapse Kada Sa jon ulazi u buton i inicira egzocitozu neurotransmitera recimo acetilholin koji se egzocitozom prebacuje na kanale na postsinaptičkoj membrani, otvara ih za Na i dolazi do depolarizacije to je lokalna ili ERЅR depolarizacija. Zbog svega ovoga postoji sinaptičko zadržavanje (0,5 – 1 m/ѕ) jer za sve ovo treba vremena. 1 ERЅR ne može postići prag, ali ga može približiti momentu okidanja i on je lokalna hipopolarizacija. Inhibicijske sinapse Ista priča samo što je neurotransmiter inhibitorski, on na postsinaptičkoj membrani pušta hloridne jone i razvija se lokalna hiperpolarizacija tj. IPSP, uspavljuje susednu ćeliju. Sumacija ERЅR i IPSP Jedan neuron ima puno sinapsi, praktično nema dela koji nije njima pokriven, a svaki akson ima preko 1000 grama tako da komunicira sa 100 drugih neurona. Aksonski brežuljak, inicijalni segment – bliže je pragu i oni su zajedno najpodražljiviji deo neurona zato što tu ima najviše jonskih kanala – najlakše odreaguje. Na neuron deluju ERЅR-i (više njih), a istovremeno mogu delovati i IPSP – oni se sumiraju i da bi se desio AR moraju dominirati ERЅR, a AR dalje putuje ka aksonima. Na akson delje puno ERЅR ali i jako puno IPSP i oni se takođe sumiraju. Dendriti i soma su glavno receptivno mesto neurona, tu se sve sumira.Broj ulaza u neuron može biti od 800 – 200 000 drugih neurona, oni svi šalju, neki ERЅR, neki IPSP on ih sumira u inicijalnom segmentu i tu se odlučuje šta će poslati na oko 100 neurona sa kojima komunicira preko aksona (kao telefonska centrala). Vremenska sumacija je kada stiže istovremeno jedan za drugim mnogo ERЅR, a neophodno je da dođe najmanje 10 sa jedne sinapse. Prostorna sumacija – više ERЅR dolazi sa različitih sinapsi. Konvergencija sinapsi – neuron prima informacije od drugih neurona. Divergencija sinapsi – neuron šalje informacije drugim neuronima.

XIV kombincija
1. Fiziologija krvnih sudova Sistemska cirkulacija (veliki krvotok) počinje od LK koja pumpa krv u aortu, ta krv se dalje kreće kroz arterije i arteriole do kapilara gde se vrši razmena gasova i hranljivih materija između krvi i tkiva, a zatim se krv preko venula i vena vraća prema srcu i uliva u DRK gde se završava sistemska cirkulacija. U njoj vlada visoki krvni pritisak čime se obezbeđuju dobra snadbevenost svih organa i tkiva krvlju. Idući od arterija ka venama, pritisak progresivno opada, tako da je u DRK oko nule. Plućna cirkulacija (mali krvotok) počinje od DK koja pod malim pritiskom pumpa krv u plućnu arteriju koja tu vensku krv odvodi do pluća, gde se grana u sistem kapilara koji su u prisnom kontaktu sa alveolama. U kapilarima plućnog krvotoka vrši se razmena gasova između krvi i alveolarnog vazduha, a zatim se ta oksigenisana krv, preko plućnih venula i vena, vraća u LRK, gde se završava plućna cirkulacija. Kretanje krvi u zatvorenom sistemu krvnih sudova → hemodinamika. Krvni pritisak je sila kojom krv deluje na jedinicu površine zida krvnog suda. Protok predstavlja količinu krvi koja prođe kroz neko mesto u cirkulaciji u jednom određenom vremenskom periodu. Otpor je sila koja se protivi toku krvi i zavisi od dužine i prečnika krvnog suda i od viskoznosti krvi. Krvni sudovi grade cirkulatorni sistem. Prema anatomskim i funkcionalnim osobinama: arterije, arteriole, kapilari, venule i vene. Zid krvnih sudova: - t.intima – endotelne ćelije i vezivo - t.media – glatka mišićna vlakna - t.adventicija – vezivo Arterije: aorta (najelastičnija) i velike arterije sadrže veliku količinu elastičnih vlakana, a malo mišićnih ćelija. Arteriole imaju više mišićnih ćelija, a manje elastičnih vlakana. Mogu da menjaju svoj lumen. Kapilari su najsitniji krvni sudovi. Venule su malo deblje od kapilara. Vene su najrastegljiviji krvni sudovi. U njima se može smestiti puno krvi pa su one kapacitativni krvni sudovi. U njima je slabo razvijena t.media. T.intima vena gradi nabore – zalisci koji ne dozvoljavaju da se krv vrati nazad, već usmeravaju krv ka srcu. Vene su antigravitacione. Zalisci ne postoje u venama: mozga, unutrašnjih organa i u velikim šupljim venama. Tok krvi u krvnim sudovima može biti: laminaran i turbulentan, ali je češći laminaran. Tanak sloj krvi u kontaktu sa zidom krvnog suda se ne kreće. Sledeći sloj se kreće sporo, onaj do njega malo brže i u sredini je najbrži. Kada brzina laminarnog toka pređe kritičnu brzinu kretanja tok postaje turbulentan. Verovatnoća nastanka turbulencije se objašnjava Rejnoldsovim brojem (Re). Što je veći Re veća je verovatnoća nastanka turbulencije – kada je Re = 200 nastaje turbulencija. U fiziološkim uslovima u velikim arterijama Re = 1000. Laminaran tok je nečujan, a turbulencija stvara šumove. Brzina kretanja krvi na početku aorte je 150 sm/ѕ, u V.jugularis 30sm/ѕ, a u kapilarima 0,05sm/ѕ. U arteriolama je R = 10 KRa.

2. Motorika predželudaca Omogućava mešanje novo prispele hrane sa već postojećim sadržajem buraga, usitnjavanje hrane, maceriranju i potiskivanje himusa prema sirištu. Hrana u buragu 1 - 3 dana. BURAG – STRATIFIKACIJA – uslojavanje Svaki deo predželudaca – sopstveni automatizam – kontrahuje se nezavisno od ostalih. Retikulo (mrežavac) – rumen (burag) čine jedinstvenu celinu – povezane kontrakcije. Retikolorumenski ciklusi za 5 minuta 7 – 12 – krave, ovce 7 – 14. Kontrakcije retikulo – rumena započinju u mrežavcu. Mrežavac ima dvofazne kontrakcije : - prva – kraća faza – mrežavac se delimično skupi na polovinu svoje zapremine. Posle kratka dekontrakcija. - druga – snažna, nagla, mrežavac potpuno gubi lumen. Deo tečnosti sa finim česticama se potiskuje iz mrežavca u listavac kroz relaksiran retikulo – omazalni otvor. Čestice veće od 2 µ m ne prolaze kroz retikulo – omazalni otvor, pa idu ka dorzalnoj buragovoj kesi. Posle druge faze je relaksacija mrežavca pa tečnost iz buraga prelazi u mrežavac. U vreme preživanja dvofazne kontrakcije mrežavca su trofazne. Neposredno pre završetka druge faze kontrakcije mrežavca, njegov kontrakcioni talas ide kaudalno, prema buragu. Kada je kotrahovana dorzalna kesa buraga ventralna je relaksirana i obrnuto : - 1o kontrakcijoni A talas – usmeren unazad – kontrakcija cele dorzalne kese posle dvofazne kontrakcije mrežavca. - 2o – V talas – usmeren unapred – kranijalno – ne predhodi mu dvofazna kontrakcija mrežavca jer je mrežavac relaksiran. Listavac : spore kontrakcije, uvrće se oko svoje ose. Listovi se kontrahuju nezavisno od tela. Sirište : kao pravi jednokomoran želudac. 3. Mikroelementi Ima ih manje od 100 mg/kg TM : Fe, J, Cu, Se, Zn, Mn, Co, F Fe: - 70 mg/kg TM - 70 % Fe je u Hb, 16 % feritin, a 7 % mioglobin - detoksikuje se u vidu feritina - ulazi u sastav Hb, mioglobina - ulazi u sastav fermenata u oksido-redukciji - ima sposobnost recikliranja U biljnij hrani je Fe2+, a u životinjskoj Fe3+ koji pređe u Fe2+ i resorbuje se AT. Cu – bakar: - u krvi se veže za albumine i ceruloplazmin → reguliše stepen resorpcije i nagomilavanja Cu u tkivima. Uloge Cu: - u sastavu metaloenzima - aktivira enzime za pigmentaciju dlake i vune - u eritropoezi J2:

Mn: Zn: Selen : -

95 % resorbovanog J ide u tireoideu ulazi u sastav hormona T3 i T4 T4-tetrajod tirozin – tiroksin ima ga u svim tkivima i organima u sastav enzima, koštanog tkiva i hrskavice – hondroitin sulfat za funkciju polnih organa sastojak karboanhidraze vezan je za endokrini pankreas – za proizvodnju insulina za normalnu spermatogenezu ulazi u sastav glutation peroksidaze → uklanja N2O2 i produžava vek ćelijama. N2O2 vrši peroksidaciju masti, a posebno su osetljive membrane eritrocita, mitohondrija, spermatozoida vitamin E – protiv slobodnih radikala

Co – kobalt : - ulazi u sastav V12 – cijankobaltamin → za eritropoezu i protiv perniciozne anemije. 4.Simpatikus

Simpatikus i parasimpatikus su grane vegetativnog nervnog sistema (periferni autonomni nervni sistem). Deluju antagonistički. Simpatikus ima vezikule sa neurotransmiterom – noradrenalin, a parasimpatikus acetil holin. Samo na pljuvačne i polne žlezde deluju sinergistički. Parasimpatikus – erekcija, a simpatikus – ejakulacija. Organi na koje deluje samo simpatikus : 1. krvni sudovi 2. žlezde nadbubrega 3. znojne žlezde 4. treći očni kapak acetil-holin noradrenalin CNS -----------------------------------→ GANGLIJA ----------------------------------------→ ORGAN preganglijsko vlakno postganglijsko vlakno Simpatikus kontroliše rad organa zajedno sa parasimpatikusom.Najviši centri simpatikusa su u hipotalamusu. Pojačan tonus simpatikusa je u psihofizičkoj uzbuđenosti. Efekti su : 1. midrijaza – širi zenice 2. simpatička pljuvačka – malo lepljiva bogata mucinom – vazokonsriktorna nervna vlakna 3. nakostrešenost 4. znojenje 5. bledo lice 6. dilatirane bronhije 7. eferentna vlakna su difuzno rasprostranjena 8. brzo produbljeno disanje 1. pozitivno hronotropno dejstvo – ubrzava srčani rad (tahikardija) 2. pozitivno inotropno dejstvo – povećava snagu srčane kontrakcije

3. pozitivno batnotropno dejstvo – povećava razdražljivost miokarda 4. pozitivno dromotropno dejstvo – povećava provodljivost miokarda 9. smanjena digestivna motorika i sekrecija, pojačan tonus sfinktera 10. opuštanje zida bešike 11. porast glikemije, lipemije i Tº 12. podsticaj ejakulacije i orgazma 13. podsticaj budnosti 14. tela simpatikusnih preganglijskih neurona smeštena su u intermediolateralnim rogovima sive mase torakalnog i lumbalnog dela kičmene moždine Simpatikus inerviše ceo srčani mišić preko N.akcelerantesa

XV kombinacija
1. Homeostaza Postje 2 sredine u kojima se odvija život: - spoljašnja - unutrašnja sredina Svi organizmi svoje aktivnosti vrše u spoljašnjoj sredini. Životni fenomeni se vrše u rasponu temperature od – 50ºS do + 50ºS (dakle ima određen sastav atmosferskog vazduha, pritiska, temperature. Ono što je spoljašnja sredina za organizam to je unutrašnja sredina za ćeliju. Unutrašnja sredina je ekstracelularna tečnost koja obliva sve ćelije organizma ( u intersticijalnom prostoru) i ta tečnost je preko ćelijske membrane u kontaktu sa tečnošću u ćelijama. Za pavilno odvijanje životnih procesa u ćeliji bitno je postojanje konstantnog sastava unutrašnje sredine. Promene sastava štetno deluju na životne procese, a može doći i do uginuća ćelije. Homeostaza je postojanje i održavanje konstantnosti – stalnosti sastava unutrašnje sredine. Parametri homeostaze: 1. izotonija – stalnost osmocke koncentracije 2. izojonija – stalnost koncentracije jona 3. izohidrija – stalnost koncentracije jona H+ (rH) 4. glikemija – koncentracija glikoze u krvi 5. homeotermija – stalnost telesne temperature Izotonija – Čestice se u rastvoru stalno kreću i udaraju u okolne zidove vršeći na njih pritisak i to je osmotski pritisak. U hipotalamusu su osmoreceptori koji kontrolišu osmolarnost krvi. Kada je ona povećana (znojenje, dijareja, unos soli) osmoreceptori generišu AP koji ide do neurohipofize i iz nje se oslobodi vazopresin (antidiuretični hormon) – fakultativna reapsorpcija H2O. Kada je osmolarnost krvi smanjena – kod unosa puno H2O ne luči se vazopresin – nema fakultativne reapsorpcije i višak H2O se izluči. Terapija kod gubitka tečnosti : ne destilovana H2O već izotonični fiziološki rastvor 0,9 % (1, 25 mol) NaCl. Osmocka [] telesnih tečnosti iznosi 0,330 Oѕm. Izojonija – za stanje ćelijske membrane, za stanje srca, mišića. Višak Ca2+ u rastvoru koji se povodi kroz izolovano srce dovodi do zaustavljanja rada srca u sistoli, a smanjenje nivoa Ca i Mg2+ u krvi izaziva povećanu nervnomišićnu razdražljivost i pojavu tetanija.

Izohidrija – rH krvi 7,35 – 7,45 - ona se održava zahvaljujući puferima, plućima, koži i bubrezima.Ako se desi da je rH = 7,1 ili 7,8 nastupa smrt. Kada je rH = 7,1 životinja pada u komu, a kada je rH = 7,8 dolazi do grčeva. Regulacija homeostaze: Kontrolu aktivnosti organa i koordinaciju tih aktivnosti vrši nervni i endokrini sistem. Povratna sprega (fed-bek) – reakcija koja je pokrenuta od nekog stimulusa dovodi do gašenja tog stimulusa. Primer: visoka [] CO2 izaziva hiperventilaciju pluća koja gasi stimulus – smanjuje SO2 u krvi. - negativna povratna sprega – ako se neki parametar promeni negativna povratna sprega će ga vratiti u normalu i tako se održava homeostaza. Primer: baroreceptori u luku aorte i karotidnom sinusu regulišu krvni pritisak. Kod povećanja krvnog pritiska – stimulus impulsi idu do centra u produženu moždinu i pritisak pada. - pozitivna povratna sprega – uzrok smrti – začarani krug (cirkulus vitiozus) – kada stimulus pokrene neku reakciju ona indukuje sve veće povećanje intenziteta stimulusa. Primer: gubitak krvi – vaskularni kolaps, pada i pritisak, nastaje hipoksija i hiperkapnija, tahikardija – i doćiće do smrti. Najvažnije reakcije pozitivne povratne sprege su : 1. pri porođaju (kada istekne rok graviditeta, dolazi do reakcije miometrije – kontrakcije zida materice, luči se oksitocin, dolazi do porođaja) 2. ejakulacija mleka 3. retikularna formacija mozga 2. Podrigivanje – ruktus, eruktacio Gasovi su CO2 i metan. H, O i N nalaze se u neznatnoj količini i to relativno kratko. CO2 nastaje za vreme fermentacije UH i dekarboksilacije AK. Metan nastaje redukcijom CO2 od strane metanogenih bakterija. Gasovi iz buraga se uklanjaju podrigivanjem ili resorpcijom u krv Najviše gasova nastaje 4 sata od obroka. Većina gasova se izbaci podrigivanjem, manji deo se resorbuje u krv i linfu putem kroz zid buraga i iz krvi eliminiše preko pluća. Podrigivanje je složen refleksni čin kojom se odstranjuju gasovi u buragu – želucu. To je zaštitni refleks – da spreči preterano nakupljanje gasova – nadun. Centar za podrigivanje je u produženoj moždini. Goveče može da odstrani 300 L /čas. Za nastanak podrigivanja neophodan je mehanički podsticaj sluznice u delu kardije i dorzalne buragove kese – tu su mehano receptori. Dolazi do istezanje kardije pod uticajem nagomilanih gasova. Podrigivanje pokreće i prisustvo grubih čestica hrane. Polovina gasova izlazi u spoljašnju sredinu kroz nos ili usta, a druga polovina ide u disajne puteve. Ruktus je poveza sa 2o kontrakcijom buraga – bez prethodne kontrakcije mrežavca. Tečni deo se uklanja iz kardije, a karidija se napuni gasovima koji pokreću refleks ruktusa. Zatim se kontrahuje trbušpni zid da bi podigao pritisak u buragu, da se otvori donji sfinkter jednjaka i da se gasovi utisnu u jednjak. Antiperistatika jednjaka pomera gasove i izbacuje tako što uzrokuje otvaranje gornjeg sfinktera. Povraćanje - refleksni čin 1. faza usisavanja – antiperistatička creva, želuca i nevoljan udisaj 2. faza istiskivanja Prema poreklu :

- periferno – prenatrpanosti i iritiranost želuca - centralno – nadražen je centar Kod konja je teško – jak kardijačni sfinkter, slaba trbušna presa, koso ušće jednjaka u želudac. 3. Endokrini pankreas Pankreas je i egzo i endokrina žlezda. Endokrini deo čini 1 – 2 % ukupnog pankreasa. Endokrini deo to su Langerhansova ostrvca sastavljena od 5 tipova ćelija: - B – insulin - A – glukagon - D – somatostatin - C – pankreatični polipeptid - enterohromafilne Insulin je proteinski hormon. Čine ga: - A lanac - B lanac - C peptid – povezuje A i B lanac to je disulfidna veza. Insulin se sintetiše u B ćelijama u procesu sinteze proteina u jedru. Prvo se sintetiše pre pro insulin → on odlazi u gERR i tamo se odvoji N terminani peptid i nastane proinsulin – A, B lanci i C peptid. Proinsulin ide GA i formiraju se vezikule u citoplazmi B ćelija. Pored insulina se oslobode proinsulin i C peptid. Količina endogenog insulina se utvrđuje na osnovi C peptida. Lučenje insulina je bifazno. Stimulus za lučenje je: glukoza – hiperglikemija – posle obroka i insulin je anabolički hormon; AK i MK. Oni deluju na B ćelije, stvori se puno ATP i taj ATP zatvori kanale za K+. Zbog povećanog zadržavanja K+ dolazi do depolarizacije membrane i otvore se voltažno zavisni kanali Ca2+. Ca2+ uđe u B ćeliju, aktivira proteine koji omoguće egzocitozu insulina i to je prva faza (akutna faza). Insulin nema nosače, poluživot nekoliko minuta. Receptori su na membrani. Insulin ne utiče na unošenje glukoze u : - nervne ćelije - hepatocite - tubulocite - eritrocite - enterocite - leukocite Insuli utiče na unošenje glukoze u: - mišićne ćelije - ćelije masnog tkiva Insulin stimuliše ulazak glukoze u ćelije i sintezu glikogena. Stimulusi za insulin: gastrin, sekretin, holecistokinin, glukagon, gastrointestinalni peptid. Kod preživara – propionska kiselina. Inhibicija insulina: aktivacija simpatikusa, pad K+, somatostatin. Šećer: tip 1 – nedostatak insulina; tip 2 nema receptora za insulin. Glukagon luče A ćelije. On je katabolički stimulus. On je glavni za glukoneogenezu samo kod preživara, a kod ostalih je kortizol za glukoneogenezu. Dejstvo glukagona: - stimuliše glukogenolizu - stimuliše lipolizu

- stimuliše glukoneogenezu Somatostatin luče D ćelije. On inhibira lučenje insulina i glukagona. 4. Produžena moždina (medulla oblongata) Produžena moždina je nastavak kičmene moždine (medulla ѕrinalis) prema mozgu. Čini dno 4 moždane komore. Njena siva masa je organizovana u vidu većeg broja skupine neurona sličnih funkcija (nukleusi) raspoređenih na više mesta, a između njih se nalaze snopovi nervnih vlakana koji predstavljaju ushodne i nishodne puteve (bela masa) poreklom od neurona iz susednih bližih i daljih područja sive mase. Produžena moždina predstavlja najosetljiviji deo CNS. Skupine neurona sa istom funkcijom u produženoj moždini grade nervne centre. Refleksni centri koji se nalaze u njoj mogu se svrstati u 3 grupe: 2. Centri vitalnih funkcija - centri za disanje (inspiratorni i ekspiratorni) - vazomotorni centar sastoji se iz 2 dela lateralnog i medijalnog područja. Lateralno područje prenosi impulse preko simpatikusnih vlakana koji ubrzavaju rad srca (tahikardija) i povećavaju tonus glatke muskulature u zidu krvnih sudova što dovodi do vazokonstricije (skupljanja) i povećanja krvnog pritiska → to je PRESORNO područje. Medijalni i donji deo presornog cenra šalju inhibicijske impulse u presorno područje i smanjuje tonus simpatikusnih vlakana koji idu prema srcu i zidovima krvnih sudova, povećava se tons vagusa, usporava rad srca (bradikardija), vazodilatacija (širenje) i pada krvnog pritiska → to je DEPRESORNO područje. 3. Centri zaštitnih refleksa - kašljanje, kijanje, lučenje suza, povraćanje, kornealni refleks (procenu dubine narkoze, utvrđivanje da li je životinja u životu ili ne), učenje, dahtanje, podrigivanje. 3. Centri digestivnih funkcija - žvakanje, lučenje pljuvačke (salivacija), gutanje, preživanje, sisanje, refleks ezofagealnog žleba. Tu je i bulbarni centar za defekaciju ali on povezuje defekaciju sa disanjem, prilgođava rad srca pri defekaciji. U produženoj moždini izlaze 9, 10, 11 i 12 kranijalni nervi. Tu su i centri za fonaciju – oglašavanje. Kod ljutnje dolazi do ubrzanog rada srca, opšte vazokonstrikcije praćene bledilom lica i povećanja krvnog pritiska kod ljudi.

XVI kombinacija
1. Fiziologija kapilara Kapilari su najsitniji krvni sudovi i u njima se odvija razmena hranljivih materija između krvi i tkiva. Dužina kapilara je 0,5 mm, prečnik 5 – 8 μm, a debljina zida 0,3 – 0,5 μm. Sa spoljašnje strane zida je pericit koji ima fagocitnu i nutritivnu ulogu. Krv u kapilar ulazi kroz arteriolu, a izlazi venulom. Podela kapilara: - kontinuirani – endotelne ćelije nemaju pore, bazalna lamina je kompletna - fenestrovani sa dijafragmom – endotelne ćelije imaju pore, bazalna lamina je kompletna - fenestrovani bez dijafragme → diskontinuirani

sinusoidni – diskontinuirani – široke pore → kontakt između endotelnih ćelija nije direktan već postoje sinusi pore, nalaze se u koštanom tkivu, kroz njih mogu proći cele ćelije. Svi krvni sudovi osim kapilara u svom zidu imaju mišićne ćelije. Promena prečnika kapilara, zavisi od količine krvi u njima, naziva se vazomocija. Kapilarna membrana po propustljivosti je dijalitička što znači da propušta čestice pravih rastvora. Materije se najčešće transportuju difuzijom. Voda prolazi pasivno u oba smera. Sistem krvnih sudova koji gradi jednu osnovnu jedinicu kapilarnig korita naziva se terminalni krvotok ili mikrocirkulacija. Difuzija: - kroz membranu endotelne ćelije – H2O, O2, CO2 (liposolubilni) - kroz pore – voda, glukoza (pravi rastvori) Pore su slabo propustljive za proteine, posebno za albumin. Najlakše prolazi mioglobin. Pore najlakše propuštaju: - vodu - NaCl - ureju - glukozu - mioglobin - hemoglobin - albumin Na prolazu kroz membranu utiču: molekulska masa ali i struktura molekula. Za Hb je propustljivost 100 puta veća nego za albumin: Hb = 68 000 Dlt. Alb = 69 000 Dlt. Razmena materija difuzija ima najviše udela u razmeni materija između krvi (teče kroz kapilar) i međućelijske tečnosti. Prema međućelijskoj tečnosti difunduju O2 i glukoza jer ih ima više u krvi. Prema krvi difunduju CO2 i mlečna kiselina. Voda difunduje u oba pravca → količina vode koja difunduje u jednom pravcu jednaka je količini vode koja difunduje u drugom pravcu. filtracija – voda i pravi rastvori (AK, glukoza). Filtracija zavisi od dve sile:  gradijent hidrostatskog pritiska (NR = 4,8) – sila koja tera tečnost iz kapilara.  gradijent osmotskog pritiska (OR = 3,3) – usmerava tečnost prema lumenu kapilara. FP = 1,5 KRa – od arterijskog ka venskom delu pada. Venski kapilar je deo kapilara koji uvlači tečnost iz međućelijskih prostora. Povećanje metabolizma – povećava protok krvi i broj krvnih sudova. Stvaranje novih krvnih sudova je angiogeneza. 2. Makroelementi se nalaze više od 100 mg/kg TM, a mikro manje od 100 mg/kg TM. Makroelementi : Na, K, Ca, Mg, Cl, HCO3, sulfati, fosfati. Na+: - glavni ekstracelularni katjon - 142 mmol/L - izaziva depolarizaciju - u sastav NaCl

-

K :
+

sastav pufera

membranski potencijal mirovanja 99 % K+ je u ćeliji – rast, deoba ćelije, 1 % K+ je ekstracelularno i ima ga 4 mmol/L, a preko 5 mmol je hiperkaliemija, ispod 3,5 mmol – hipokalijemija - velika razlika u koncentraciji K+ između membrana održava se aktivnošću Na – K ATR-aza. Cl- - hloridi : - u ekstracelularnoj tečnosti – 110 mmol/L, u ćeliji 10 mmol/L - ulazi u sastav NCl - aktivator je enzima koji razlažu skrob: amilaze – pljuvačka i pankreas HSO3- - bikarbonati - u pljuvačci dig.sokovima, sastav su pepela. Ca2+ -ima ga više ekstracelularno. U krvi 2,2 – 2,4 mmol/L. U krvi je u 3 oblika: - jonski-difuzibilni – 50 % - većina - vezan za proteine – nedifuzibilni 41 % - kao fosfatne i citratne soli 9 % 99 % Ca2+ je u kostima – kao hiproksiapatit – Ca3(PO4)2 Ca2+ se unosi hranom u obliku nerastvorljivih soli koje HCl prevodi u rastvorljive. Resorbuje se olakšanom difuzijom. Uloge Ca2+: - daje čvrstinu kostima i zubima - reguliše se nervno-mišićna razdražljivost - aktivator kontrakcije - u koagulaciji 4 faktor - aktivator Ca2+ zavisne ATR-aze – enzim - 2o glasnik u ćeliji Regulacija Ca2+: - parat hormon – kod hipokalcemije: stimuliše resorpciju Ca iz kostiju, iz bubrega i stimuliše sintezu D3 – kalcitriola - kalcitriol – D3 kod hipokalcemije i hipofosfatemije - kalcitonin Fosfor: - odnos Ca : P = 2 : 1 - fosfatni pufer - u sastav ATP, kreatin-R, DNK, RNK, fosfolipida, fosfoproteina - 86 % P je u kostima, a 14 % intracelularna tečnost Regulacija P: parathormon i D vitamin. Mg: - jonski – difuzibilni 70 % i vezan 30 % - 62 % Mg – u kostima - aktivator enzima, u mišićnoj kontrakciji Regulacija Mg: - parathormon - aldosteron ЅO42- : - potiču iz AK sa Ѕ-cistin, cistein, metionin

-

3. Žuč

detoksikuju metabolite ulaze u sastav hondroitin sulfata u kostima

Žuč je proizvod koga hepatociti neprekidno izlučuju u žučne kapilare. Žučni kapilari se spajaju u veće žučne sudove od kojih se na kraju formira jedan izvodni kanal – duktus hepatikus. Kod životinja koje nemaju žučnu kesu ovaj kanal se uliva direktno u duodenum, a kod životinja koje je imaju, on se spaja sa izvodnim kanalom žučne kesice – duktus cistikus i kao zajednički izvodni kanal - duktus holedokus dospeva do duodenuma. Žuč je: - sekret jer sadrži soli žučnih kiselina i holesterol koji vare masti. - ekskret jer sadrži krajnje produkte metabolizma koji se izbacuju fecesom: žučne boje, višak holesterola, otrovi, lekovi. Biljojedi zbog kontinuiranog varenja ne koncentruju žuč. U žučnoj kesi žuč je koncentrovana, tamnija rH = 5,3 – 7. Žuč jetre je tečna, svetlija i bazna rH = 8. Sastav žuči: neorganski – voda, HSO3- - daju baznu reakciju. Organski: soli žučnih kiselina, žučne boje, holesterol. Žučne kiseline nastaju od holesterola. Primarne žučne kis. su holna i kod svinje henodezoksiholna. Vezane su za Na+ u vidu soli žučnih kis. Hidroksilacijom primarne holne nastaju sekundarne dezoksi i litoholna, koje ulaze u enterohepatično kruženje. Zbog smanjenja lučenja soli žučnih kis. dolazi do poremećaja u varenju masti pa izmet sadrži mnogo nesvarenih masti koje mu daju beličastu boju – steatorea. Tada dolazi do smanjene resorpcije liposolubilnih A, D, E i K – hipovitaminoze. Uloge soli žučnih kis. : → resorbuju se u ileumu - deterdžentska - aktiviraju kolipazu i lipazu - omogućavaju lakšu resorpciju proizvoda lipolize i ostalih liposolubilnih materija - ispoljavaju holeretično dejstvo – podstiču proizvodnju žuči u hepatocitima i holagogno dejstvo – izlučivanje žuči u duodenum - pojačavaju motoriku tankog creva - održavaju holesterol u rastvorljivom obliku: holesterol : žuč.kis. = 1 : 13 - baktericidi Holecistokinin (hormon) – podstiče proizvodnju i izlučivanje žuči. Holesterol je normalan sastojak žuči, čija je [] mnogo niža od [] žučnih soli. Hlesterol se može koncentrovati u žučnoj kesi, pa je njegova [] znatno veća u vezikularnoj žuči nego u hepatičnoj. Iz raspalih eritrocita oslobađa se Hb koji prelazi u krvnu plazmu, gde biva prihvaćen od strane haptoglobina, tako vezan Hb kruži u krvi sve dok ga iz krvi ne prihvate ćelije RES-a, jetre, slezine i koštane srži. Prvo dolazi do denaturacije proteina globina, koji se potom odvaja od hema. Žučne boje: žuti bilirubin, zeleni biliverdin → čine žuč ekskretom. U ćelijama RES-a nastaje biliverdin koji se pod uticajem biliverdin-reduktaze redukuje u bilirubin koji napušta ćelije RES-a i vezan za albumine krvne plazme odlazi do ćelija jetre. Bilirubin se nagomilava u krvi i kada dostigne određenu [] difunduje iz krvi u tkiva, koje se oboje žuto → žutica ili ikterus. Kod pojačane destrukcije eritrocita (hemolitički ikterus) ili oštećenja parenhima jetre (toksični ikterus), u krvi je povećana [] indirektnog (nerastvrljivog) bilirubina, a u slučaju začepljenja žučnih kanala (opstrukcioni ikterus), [] direktnog (rastvorljivog) bilirubina. Direktni bilirubin se zog svoje ratvorljivosti može otkriti u mokraći, za razliku od indirektnog (nerastvorljivog) koga nema u mokraći. Razlaganjem hema hemoglobina nastaje biliverdin → bilirubin. Bilirubin se veže za

proteine krvne plazme i ide do hepatocita – slobodan, nekonjugovan (toksičan), indirektan bilirubin. U hepatocitima se konjuguju sa glukuronskom kis. i nastaje bilirubin diglukuronid – netoksčan – rastvorljiv u vodi – vezan, konjugovan, direktan. On ide u žuč pa u debela creva i odvaja se glukuronska kis. , a bilirubin se redukuje u urobilinogen (daje boju mokraći). Polovina urobilinogena → sterkobilinogen – daje boju fecesu, a druga polovina u entero-hepatično kruženje i entero-hepato-renalno kruženje. Bez žučne kesice se može. Žučnu kesu nemaju konj, jelen, žirafa, kamila, slon, pacov, hrčak i golub. Regulisanje lučenja žuči odigrava se pod uticajem nervnih, humoralnih (najznačajniji su soli žučnih kiselina) i hemijskih faktora. Draženjem vagusa podstiče se lučenje žuči, a draženjem simpatikusa se inhibira. Supstance koje stimulišu kontrakcije žučne kese i izbacivanje žuči iz žučnih kanala nazivaju se holagoga.

4. Glukokortikosteroidi Luči ih zona fascikulata – kortizon, kortizol (luči se kod konja, svinja, ovaca, pasa, mačaka i čoveka), kortikosteron (kod zečeva, miševa i pacova).Kortizol je glavni proizvod nadbubrega kod novorođene teladi, a kortikosteron se ne može uočiti do starosti od 10 dana.U samoj jetri glukokortikosteroidi deluju anabolički, tj. dolazi do pojačane sinteze proteina jetre i plazminih proteinaUtiču na metabolizam UH, masti i proteina, utiču na limfatično tkivo smanjujući broj limfocita i eozinofila u krvi.Koriste se u terapiji ketoza.Kortizon je glavni za glukoneogenezu.Kortizon stimuliše glukoneogenezu u digestivnom traktu povećava resorpciju glukoze i mobiliše AK iz mišića.Dovodi do vazokonstrikcje, stimuliše srce, povećava sekreciju želudačnog soka i povećava diurezu jer inhibira vazopresin.Oslobađa se pri stresu i hiperaktivnosti.Ovi hormoni deluju : - antialergijski - antiinflamatorno - imunosupresivno - smanjuju propustljivost kapilara i smanjuju se edemi – otoci

XVII kombinacija
1. Fiziologija krvi Krv je telesna tečnost koja stalno tokom života kruži, zahvaljujući radu srca protiče u zatvorenom sistemu krvnih sudova. Kratko vreme po izlasku iz krvnog suda u dodiru sa stranom površinom krv se zgrušava, iz tečnog stanja prelazi u želatinoznu masu. Koagulacija (zgrušavanje) je složen biohemijski proces koji sprečava dalje isticanje i gubitak krvi. Krv čini 6 – 8 % TM, toliko je teška i koža. Sme da se izgubi 1/3 krvi. Dobijanje krvi : dobija se punkcijom većih venskih krvnih sudova koji se nalaze bliže površini tela. - konji i preživari – V.jugularis - psi i mačke – V.brahialis na prednjem i V.safena na zadnjem ekstremitetu - velike svinje – punkcija brahiocefaličnog pleksusa

prasad – punkcija srca ili venskog pleksusa u medijalnom očnom uglu ispod 3 očnog kapka - perad – punkcija srca ili velikih krilnih vena - kod čoveka male količine krvi se uzimaju iz vene na ušnoj školjci ili iz jagodice prsta Krv je tečno vezivno tkivo, sastoji se iz 2 dela : - tečni – krvna plazma - korpuskularni koga čine ćelijski elementi – eritrociti, leukociti i trombociti Ove ćelije se nalaze u obliku stabilne suspenzije u krvnoj plazmi.Tečna i korpuskularna faza se lako mogu razdvojiti in vitro centrifugovanjem krvi u koju je dodat antikoagulans – heparin ili citrat koji sprečavaju koagulaciju. Hematokritska vrednost : je odnos tečne i korpuskularne komponente krvi. Hematokrit je posebna graduisana epruveta sa oznakama 0 – 100. U nju se unosi krv sa heparinom i nakon centrifugovanja 10 – 15 minuta na 3000 obrtaja/ѕ odvoji se tečan od korpuskularnog dela. Hematokritska vrednost je visina stuba koji se pri tome formira. Formiraju ga eritrociti. Iznad njega je beo-tanak sloj – leukociti i trombociti. Hematokritska vrednost je oko 40 % ako se gubi krv ova vrednost se smanjue jer se gube eritrociti. Pri gubitku tečnosti (povraćanje, znojenje, dijareja) hematokrit se povećava – hemokoncentracija – broj eritrocita se ne menja. Boja krvi potiče od Hb. Arterijska je svetlocrvena jer sadrži oksi Hb, a venska je tamnocrvena jer sadrži dezoksi Hb → nastao od oksi Hb nakon otpuštanja O2. Specifična težina : zavisi od broja eritrocita, sadržaja Hb, od [] belančevina i soli u krvnoj plazmi. Iznosi 1,035 – 1,060. Pvećanje specifične težine – kod dehidratacije i policitemije (povećan broj eritrocita). Smanjenje specifične težine – kod anemije i krvarenja. Sedimentacija eritrocita (taloženje): Posle vađenja krvi i dodavanja antikoagulansa, eritrociti kao najbrojnije ćelije jedno vreme lebde i ravnomerno su raspoređeni, a zatim se postepeno talože i izdvajaju iz krvne plazme. Brzina taloženja je merilo za procenu zdravstvenog stanja. Ne ukazuje na određenu bolest. Kod tuberkuloze i anemije – ubrzano taloženje eritrocita. Metoda po Westergrinu : U brizgalicu od 2 ml prvo se unese 0,4 ml 3,8 % Na-citrata radi sprečavanja zgrušavanja krvi i iz vene se uvuče krv do 2 ml i sve se izmeša. Pipeta se postavi uspravno i fiksira, a kod preživara i svinja da bi došlo do taloženja epruveta se postavi pod uglom od 45º. Podeljci do kojih se spustio stub čitaju se posle 1, 2 i 24 h. Brzina sedimentacije zavisi od : - broja eritrocita – što je manje eritrocita brža je sedimentacija – eritrociti su negativno naelektrisani (eritrociti u membrani sadrže glukoproteide sa visokim sadržajem sijalinske kiseline koja im daje negativan naboj) pa su odbojne sile manje, pa se brže talože. Kod policitemije (povećan broj eritrocita u krvi) sedimentacija je sporija. - sadržaja Hb u njima - sklonost eritrocita ka nagomilavanju (adhezivnost – lepe i aglutinacija) - kvantitativnih odnosa proteina u krvnoj plazmi. Albumini usporavaju, a fibrinogeni i globulini ( Ig ) ubrzavaju sedimentaciju - sastava krvne plazme – holesterol↑, lecitin↑ i temperatura↑ ubrzavaju sedimentaciju Taloženje eritrocita : ♂ za 1h – 1mm, ♀ za 1h – 3mm, kod žene je veća brzina jer ima manje eritrocita. Konj 1h – 69 mm, 2h – 72 mm , kod krava 1h – 1 mm, 2h – 2 mm. U krvi [] svih organskih i neorganskih sastojaka je 300 mmol/l, a osmocki pritisak krvi 750 KRa. Za odvijanje životnih procesa neophodna je izotonija – stalnost osmockog pritiska u krvi. U krv dospevaju razne materije, ali se osmocka [] zahvaljujući bubrezima održava u fiziološkim granicama. Održavaju je i :

-

- belančevine – vezuju N2O za sebe - eritrociti – elastične membrane u hipotoniji primaju N2O, a u hipertoniji otpuštaju N2O. Koloidoosmocki – onkotski pritisak je sila kojom proteini (belančevine) krvi vežu N2O za sebe, iznosi 3,3 – 4 KRa. Pošto su albumini kvantitativno najzastupljeniji proteini u krvi 80 % ovog pritiska otpada na albumine zato što imaju najveći električni naboj i najviše su hidratisani. Kad je [] albumina smanjena, smanjena je vrednost ovog pritiska - N2O izlazi u međućelijske prostore i nastaje edem. rH krvi je slabo bazna rH = 7,35 – 7,45. Venska krv zbog veće koncentracije CO2 ima za 0,02 niži rH od arterijske. Granične vrednosti rH = 7,1 – 7,8. Kiselost ili baznost se mora povećati nekoliko desetina puta da bi rH dostigao granične vrednosti. Kada se poveća kiselost rH se smanji – acidoza – gubitak svesti – koma. Kod povećane rH – alkaloza – kontrakcije – grčevi – tetanus. U toku metabolizma u organizmu se stalno oslobađaju kisele i bazne supstance koje teže da promene rH krvi i ćelije. Kisele supstance : H2CO3 (ugljena kiselina) u toku oksidacionih procesa, mlečna kiselina u toku mišićnog rada. Bazna jedinjenja : amonijumov jon (NH4+) koji je nastao od amonijaka (NH3). Sva ova jedinjenja ulaze u krv. rH krvi se čuva zahvaljujući : - puferima krvi - daljoj potpunoj oksidaciji tih jedinjenja - izlučivanju preko bubrega, izmeta i znoja - izdisajem – pluća izbace CO2 Sastav krvi : neorganski i organski sastojci • Neorganski sastojci krvi : - H2O – kvantitativno je najzastupljenija u krvi. U 1000 ml krvi 800 ml je H2O. Može biti: + slobodna – rastvarač i prenosilac materija + vezana – za proteine krvne plazme (albumini) - neorganske soli – 8-10 g/l. To je količina pepela koja ostaje posle sagorevanja 1 L krvi. Katjoni : K+ i Na+. Na+ je ekstracelularan, a K+ je intracelularan. NaCl u krvi – za održavanje osmotske [] krvi. • Organski sastojci krvi: - azotni to su proteini i preostali (nebelančevinasti) azot. [] proteina u krvi je 180 – 200 g/l, a u krvnoj plazmi 60 – 80 g/l. U eritrocitima je glavni protein Nb. - bezazotni : - UH – jedini oblik je glukoza, koncentracija u krvi je 4 – 6 mmol/l, a kod preživara 2,3 – 3,5 mmol/l. Povećanje [] glukoze – zbog obroka bogatog UH (hiperglikemija i glukozurija) ili zbog hipofunkcije endokrinog dela pankreasa – luči se manje insulina pa glukoza ne može da uđe u ćelije već se povećava u krvi. - lipidi – MK, fosfolipidi, holesterol. [] se može povećati 10 puta usled masnog obroka. Resorbovane masti u krvi su u obliku hilomikrona – svinje. Serum bogat hilomikronima je lipemičan serum. Uloge krvi : ćelijski elementi čine 40 – 45 % krvi: - prenosilačka uloga – produkti aktivnosti ćelija se stalno uklanjaju kao nepotrebni organizmu i izluče se preko bubrega, pluća, jetre napolje. Krv prenosi O2 od pluća do tkiva i CO2 od tkiva do pluća, prenosi hranljive materije od organa za varenje do jetre. Krv prihvata i prenosi hormone od mesta sinteze do target tkiva i organa - održavanje homeostaze – krv učestvuje zahvaljujući hidrofilnosti proteina, propustljivosti membrane enterocita za H2O u oba smera. Izotonija – krv se u kontaktu sa organima za izlučivanje oslobađa viška soli i H2O. Izohidrija – puferi krvi

- humoralna korelacija – u krv dospevaju proizvodi metabolizma, tkivni hormoni i raznose se. - termoregulacija – generatori toplote su oksidacioni procesi u ćelijama – najviše u jetri i mišićima. Krv prolazi kroz njih, prima toplotu i raznosi je - odbrambena – leukociti – celularni, Ig – humoralni , štite organizam od stranih materija. One se putem krvi raznose do organa za izlučivanje gde se izluče. 2. Endokrina uloga bubrega Su svi hormoni sem renina – enzim. Eritropoetin je glikoproteinski hormon sa 30 % UH. Kod pasa se sintetiše isključivo u bubrezima, a kod drugih i ekstrarenalno – Kupferove ćelije jetre. Ciljni organ eritropoetina je kostna srž, u njoj je pluripotentna matična ćelija od koje nastaju određene matične ćelije za eritrocitnu (proeritroblast – najmlađa ćelija), granulocitnu i megakariocitnu lozu. Ta ćelija za eritrocitnu lozu sadrži u membrani receptore za eritropoetin i tako se pokreće sinteza Hb. Renin je proteolitički enzim - prohormon koji luče ćelije jukstaglomerularnog kompleksa. Jukstaglomerularni aparat je struktura sastavljena od specijalizovanih epitelnih ćelija distalnog tubula koji dodiruje vas aferens i vas eferens (makula densa). Renin se iz bubrega oslobađa u krv, gde reaguje sa supstratom, a to je belančevina krvne plazme angiotenzinogen. angiotenzinogen + renin → angiotenzin 1 (neaktivan) + konvertaza angiotenzina 1 (luče ga endotele ćelije plućnih kapilara) → angiotenzin 2. Pretvaranje angiotenzina 1 u angiotenzin 2 vrši se u plućima. Angiotenzin 2 – biološki aktivan – 10 puta jače vazokonstriktorno dejstvo od noradrenalina. Poluživot mu je nekoliko minuta. Efekti angiotenzina 2 : 1. stimuliše oslobađanje kateholamina (hormon srži nadbubrega) 2. povećava snagu kontrakcije miokarda komora 3. deluje na koru nadbubrega i stimuliše oslobađanje aldosterona. Sistem renin – angiotenzin je glavni regulator sinteze i oslobađanja aldosterona koji je odgovoran za promet Na i K u organizmu 4. deluje na oslobađanje noradrenalina i tako povećava noradrenergičnu aktivnost na kardiovaskularni sistem Prostaglandini se najviše proizvode u srži bubrega (luče ih i kora i srž). Deluju lokalno – gde su se i sintetisali. Aktivnost ispoljavaju lokalno u organu na mestu sinteze, a odlaskom u krv razgrade se u plućnim kapilarima. Povećavaju nivo glomrulske filtracije izazivaju vazodilataciju (širenje) krvnih sudova u meduli – bolje snadbevanje sa krvi i O 2. Odlaze u koru – tu učestvuju u stimulisanju sinteze eritropoetina, a time podstiču i eritropoezu pa će doći do bolje oksigenacije tkiva medule. Kalikrein – kinin sistem – učestvuje u održavanju homeostaze krvnog pritiska i bolje vaskularizacije tkiva bubrega. U kori se oslobađa – za vaskularizaciju bubega. Bradikinin je produkt aktivacije kalikrein – kinin sistema bubrega i on izaziva vazodilataciju krvnih sudova, što doprinosi boljoj vaskularizaciji i blagovremenoj preraspodeli krvi u tkivu bubrega. 1,25 dihidroksiholekalciferol: bubreg je glavno msto sinteze, ciljna tkiva su bubrezi, creva i kosti. Steroidni je hormon. Učestvuje u homeostazi Ca, Mg i fosfata. UV zraci 7 dehidroksiholesterol ---------- → D3 holekalciferol. Dospeva u jetru i prelazi u 25 hidroksiholekalciferol, iz nje putem krvi dođe do bubrega i pod dejstvom 1α - hidroksilaze se

prevodi u 1,25 dihidroksiholekalciferol to je aktivan oblik vitamina D3. 1,25 dihidroksiholekalciferol podstiče reapsorpciju Ca2+ u tubulima i neophodan je za mineralizaciju kostiju. U bubrezima omogućava reapsorpciju Ca i P. U crevima sintezu nosača za Ca. 3. Vitamin B1 Je hidrosolubilan. Oni su: - male molekulske mase - izučavaju se preko bubrega - nema depoa - sintetišu se u predželucima, odnosno u debelom crevu - koenzimi su - daju se per os To su : V1 – tiamin, V2 – riboflavin, V3 – nacin, V5 – pantotenska kiselina, V6 – pirodoksin, V8 – biotin, V9 – folna kiselina, V12 – cianokobaltamin, S. B1 ukoge : - u metabolizmu za proizvodnju E - nalazi se kao tiamin pirofosfat - pretvara piruvat u acetat - za funkciju CNS-a → u nastanku acetil holina - za funkciju mišića dig.trakta, srca, - regulacija prometa vode Deficit B1 : - ljudi – beriberi – zapaljenje većeg broja nerava. Oblici beriberi : nervni, srčani i edemski - pilići – polineuritis – promene u CNS-u - mesojedi – častekova paraliza - u papratima i rastaviću je enzim tiaminaza te i biljojedi mogu ući u hipovitaminozu 4.Simpatikus Simpatikus i parasimpatikus su grane vegetativnog nervnog sistema (periferni autonomni nervni sistem). Deluju antagonistički. Simpatikus ima vezikule sa neurotransmiterom – noradrenalin, a parasimpatikus acetil holin. Samo na pljuvačne i polne žlezde deluju sinergistički. Parasimpatikus – erekcija, a simpatikus – ejakulacija. Organi na koje deluje samo simpatikus : 1. krvni sudovi 2. žlezde nadbubrega 3. znojne žlezde 4. treći očni kapak acetil-holin noradrenalin CNS -----------------------------------→ GANGLIJA ----------------------------------------→ ORGAN preganglijsko vlakno postganglijsko vlakno Simpatikus kontroliše rad organa zajedno sa parasimpatikusom.Najviši centri simpatikusa su u hipotalamusu. Pojačan tonus simpatikusa je u psihofizičkoj uzbuđenosti. Efekti su :

1. midrijaza – širi zenice 2. simpatička pljuvačka – malo lepljiva bogata mucinom – vazokonsriktorna nervna vlakna 3. nakostrešenost 4. znojenje 5. bledo lice 6. dilatirane bronhije 7. eferentna vlakna su difuzno rasprostranjena 8. brzo produbljeno disanje 1. pozitivno hronotropno dejstvo – ubrzava srčani rad (tahikardija) 2. pozitivno inotropno dejstvo – povećava snagu srčane kontrakcije 3. pozitivno batnotropno dejstvo – povećava razdražljivost miokarda 4. pozitivno dromotropno dejstvo – povećava provodljivost miokarda 9. smanjena digestivna motorika i sekrecija, pojačan tonus sfinktera 10. opuštanje zida bešike 11. porast glikemije, lipemije i Tº 12. podsticaj ejakulacije i orgazma 13. podsticaj budnosti 14. tela simpatikusnih preganglijskih neurona smeštena su u intermediolateralnim rogovima sive mase torakalnog i lumbalnog dela kičmene moždine Simpatikus inerviše ceo srčani mišić preko N.akcelerantesa

XVIII kombinacija
1. Krvni pritisak Krvni pritisak je sila kojom krv deluje na jedinicu površine zida krvnog suda. Pritisak stvaraju: - srce – snagom kontrakcije LK - napetost zidova krvnih sudova Pad krvnog pritiska ispod normalne vrednosti dovodi do zaustavljanja rada srca i kolapsa ako to stanje potraje nekoliko minuta. Porast krvnog pritiska izaziva bradikardiju i prskanje zida krvnih sudova. Ako se se to desi u mozgu – apopleksija (šlog). Najvišu vrednost (sistolni pritisak) pritisak dostiže pri kraju sistole. Najniža vrednost (dijastola) je na početku sistole komora, neposredno pred otvaranje semilunarnih zalistaka. Pulsni pritisak je razlika između sistolnog i dijastolnog pritiska (6 KRa). Srednji pritisak dobija se tako što se dijastolnom pritisku doda 1/3 pulsnog pritska. U toku sistole komora pritisak u aorti naglo raste do veličine sistolnog pritiska i tu se zadržava kratko vreme. Pritisak zatim počinje naglo da opada do pojave incizure ili dikrotnog zupca, posle čega pritisak sporije opada do dijastolnog nivoa. Dikrotni zubac se javlja u vreme zatvaranja semilunarnih zalistaka i nastaje zbog promene pritiska i kretanja krvi. Uzlazna linija se naziva anakrot, a silazna linija se naziva katakrot. Sistola kraće traje od dijastole. Sfingomanometar je aparat, a sfigmogram je crtež. KPa = mmHg x 0,133 mmHg = KPa x 7,5 Krvni pritisak se meri u horizontalnoj ravni srca. Ako se meri ispod nivoa srca (u nozi kada životinja stoji) biće veći od pritiska izmerenog u nivou srca. Ako se meri iznad nivoa srca biće niži.

Merenje pritiska: - direktno – zahteva povredu krvnog suda i uvlačenje igle u lumen suda. - indirektno a) auskultacija – sfingomanometar, stetoskop b) palpacija – tri prsta Indirektno – aparat se sastoji od gumene manžetne, gumene pumpe i živinog manometra. Manometar je crevom povezan sa manžetnom. Kod ljudi manžetna se stavlja na levu ili desnu ruku (na desnoj – niži pritisak). Kod konja i goveda na prednji ekstremitet A.radialis i na koren repa A.kokcigea, a kod malih životinja A.femoralis. Ispod manžetne je stetoskop. Mlaz krvi koji prolazi kroz komprimovano mesto udara u zidove arterije i stvara tonove – šumove i to su Korotkovljevi tonovi. Oscilacije krvnog pritiska: - pulsne – promene pritiska u toku sistole i dijastole - respiratorne – pneumogram – promene pritiska za vreme inspirijuma i ekspirijuma - vazomotorne – najsporije su. Nastaju usled promene tonusa vazomotornih centara u produženoj moždini Regulacija arterijskog pritiska I sistem brze regulacije (nervni i humoralni) II sistem dugoročne regulacije Nervna brza regulacija se uključi za nekoliko sekundi i to je prva linija odbrane od nenormalnog pritiska. Postoje 3 mehanizma: 2. baroreceptorski mehanizam sa povratnom spregom – baroreceptori su u luku aorte i sinusu karotikusu. Nadražaj baroreceptora dovodi do bradikardije i vazodilatacije i pritisak pada. Nedostatak je što se baroreceptori brzo adaptiraju na bilo koju visinu arterijskog pritiska. 3. ishemijska reakcija nervnog sistema – u produženoj oždini su: vazomotorni i vagusni centar. Ako pritisak padne, smanji se dotok krvi i kiseonika u vazomotorni centar – ishemija, neuroni vazomotornog centra će se razdražiti – dejstvo simpatikusa i doćiće do vazokonstrikcije. Ovaj mehanizam je skoro inertan jer se aktivira kada pritisak opadne na nivo koji ugrožava život. Zato je on poslednji rov odbrane. 4. hemoreceptorski mehanizam – kad pritisak padne smanji se protok krvi kroz hemoreceptore. Impuls dolazi do vazomotornog područja – tahikardija i vazokonstrikcija – povećanje pritiska. Humoralna brza regulacija povećava frekvencu: - vazokonstrikcija – adrenalin, noradrenalin - vazokonstrikcija – renin – angiotenzin - vazokonstrikcija – vazopresinom Oni se uključuju za nekoliko minuta. II Sistem dugoročne regulacije – kontrola pritiska bubregom i volumenom telesne tečnosti. Tu je sistem renin – angiotenzin – aldosteron. Ovi sistemi deluju i kod povećanja pritiska (izlučuju višak tečnosti Na+ i soli), a i kod smanjenja pritiska (smanjuje se izlučivanje mokraće ali se ne smanjuje izlučivanje štetnih sastojaka). 2. Fiziologija glatkih mišića

Skeletni mišići rade pod uticajem volje, dok glatki rade bez uticaja volje (menjaju oblik i veličinu organa). Glatki mišići ispoljavaju spore kontrakcije slabije snage ali dužeg trajanja i sporog zamaranja. Glatka muskulatura ulazi u sastav zida digestivnog, respiratornog, urogenitalnog trakta, zida krvnih sudova. Osnovna strukturna i funkcionalna jedinica glatkih mišića je glatka mišićna ćelija. Mišićna ćelija glatkog mišića je izdužena, vretenasto sa jednim centralno postavljenim jedrom. Ove ćelije su priljubljene jedna uz drugu. Tu se nalaze mitohondrije, Goldžijev aparat, ribozomi, granulirani ER i zrnaca glokogena koji prekrivaju plazma membranu i ulaze u sastav endomizijuma. Glatka mišićna ćelija ne pokazuje porečnu ispruganost. Snopovi miofibrila nisu uzdužni već grade trodimenzionalnu mrežu. Nema troponina. Po čitavoj dužini miozina su glavice. Jedan miozin je okružen sa 12 aktina (a u skeletnom mišićnom vlaknu 6 aktina). Kontraktilna jedinica su zgusnuća sarkoplazme vretenastog oblika, a to su gusta tela. Ova tela su povezana proteinskom mrežom. Tipovi glatkih mišića:  visceralni – utrobni – u sastav distalnog dela jednjaka svinje, konja i čoveka, želudac, creva, urogenitalni trakt. Ćelije su povezane preko neksusa ili dezmozoma. U ovim delovima membrana nalaze se Na+ i Sa2+ jonski kanali koji obezbeđuju da se jonske struje (impulsi) iako direktno prenose sa ćelije na ćeliju (nije zastupljeno u višejediničnim glatkim mšićima i skeletnoj muskulaturi). AR se prenosi direktno – električno pa se ne izlučuje hemijski medijator. Posduju osobinu spotane aktivnsti.  višejedinični – ćelije su odvojene vezivnotkivnim elementima jedna od druge. To su mišići preciznih pokreta koji brzo reaguju na prispeli signal – mišići oka, trećeg očnog kapka, u zidovima krvnih sudova. Impulse primaju samo preko nervnih završetaka. Svaka ćelija je posebna jedinica inervisana jednim nervnim završetkom. Ne poseduju spontanu aktivnost. Inervacija: aktivnost skeletnih mišića pokreće nervni sistem. Glatki mišići se mogu aktivirati delovanjem pravih hormona, tkivnih hormona i metabolita. Neki od ovih jedinjenja umesto aktivacije mogu izavati inhibiciju kontrakcije – razlika glatke od skeltne muskulature. Hormoni: estrogen, progesteron, vazopresin, oksitocin deluju na glatke mišiće preko receptora u njihovoj membrani. Ako veza hormon-receptor povećava propustljivost membrane za jone Na i Sa doćiće do kontrakcije i suprotno, ako ta veza zatvara ove jonske kanale doćiće do inhibicije kontrakcije glatke muskulature. Neuromišiće sinapse glatkih mišića – motorna nervna vlakna vegetativnog nervnog sisema organizuju difuzne sinapse. Ako mišićna masa ima više slojeva glatkih mišićnih ćelija, transmiter oslobođen iz nervnih vlakana ativira ili inhibira samo onaj sloj mišićnih ćelija koji je najbliži nervnom vlaknu, a razdraženje se dalje u dublje slojeve širi direktnim prenošenjem AR preko kontaktnih – električnih sinapsi. Kod višejedinične glatke muskulature proširenja na terminalnim nervnim vlaknima motornih neurona leže direktno na membrani svake mišićne ćelije. Na ovim mstima se oslobađa medijator pa sve to podseća na perifernu sinapsu mišićnog vlakna skeletnog mišića. MRM glatkih mišića je – 60 mV, a kod skeletnih – 90 mV jer je veća konc. Na+ u glatkomišićnoj ćeliji nego u skeletnomišićnoj, jer membrana ima više kanala za Na i permeabilnija je. Pri padu MR na pražni nivo – 35 mV nastaje AR – sporotalasna aktivnost ovih ćelija. Tada se otvore kanali za Ca i Na. Oblici AR glatkih mišća:  spajk – klasični šiljak – po zakonu sve ili ništa  plato tip – u srčanom mišiću, uretri, materici. Šiljak nastaje ulaskom Sa2+ i depolarizacija je brza, a plato je ulazak Na+ Kontrakcija (je spora): Kod skeletnih i miokarda Sa2+ je u cisternama vezan za kalsekvestrin. Glatke ćelije nemaju cisterne ni troponin – zato se pri stvaranju AR u membrani otvaraju Sa2+

kanali. Sa2+ koji ulaze u ćelije vežu se za kalmodulin, taj kalmodulin postaje aktivan, aktivira se miozin kinaza koja razlaže ATP → ADP + H3PO4 + E. Glatki mišići (sfinkter) – može biti u stanju grča – tetanusa više sati ili dana bez zamora i uz minimalnu potrošnju E. Plastičan tonus – mišić se prilagođava na novu dužinu uz smanjenje tonusa u odnosu na prvobitnu vrednost – želudac, mokraćna bešika, materica, žučna kesica. Glatki mišići se znatno razlikuju od skeletnih, dužina mišića u toku kontrakcije, dužina u toku istezanja i tonus mišića. Tipovi mišićnih vlakana: - brza vlakna – bela – jača im je kontrakcija (brza, jaka). Imaju puno miofibrila – brzo se kontrahuju, brzo se zamore. To su fleksori. - spora – crvena – imaju razvijene krvne sudove i kapilare da bi bio bolji priliv O 2. Kontrakcija je jaka, spora i sporo se zamore. - zamor – povećanje pasivne faze. 3. Resorpcija Resorpcija – apsorpcija je skup procesa tokom kojih rastvoreni proizvodi varenja prelaze u krv kroz sluznicu dig.organa. Resorpcija zavisi od: 1. Svojstva supstance koja se resorbuje 2. Vremena zadržavanja supstance u dig.traktu – ako se duže zadržava bolja je resorpcija 3. Motorne aktivnosti organa 4. Ukupne resorptivne površine i pogodnosti enterocita Oblici resorpcije: 1. Prosta difuzija – kroz membranu i kanale. Kroz kanale: - pasivno – stalno su otvoreni za K+ - aktivno – kontrolisano – kanali se otvaraju prilikom rastezanja kanala – streč kanali – za Na+. Može biti: - ligand zavisna – acetilholin otvara kanale za Na+ - voltažno zavisni – otvaraju se pri određenoj voltaž ćelije. Ako je u pitanju voda prosta difuzija je osmoza. 2. Olakšana difuzija – iz manje u veću [] uz pomoć proteina. Nosač je u membrani. 3. AT – iz manje u veću [] uz pomoć energije. Proteini su pumpe – proteinska pumpa – izbacuje N+ . Na – K pumpa - 3 Na+ iz ćelije i 2 K+ u ćeliju 4. Sekundarni AT 5. Vezikularni transport – endo i egzocitoza • Fiziološka agamaglobulinemija – telad, prasad – placenta je nepropustljiva pa su bez Ig. Materije koje imaju molekulsku masu preko 70 000 Dlt prvo odlaze u limfu pa preko duktus toracikusa u krv. Resorpcija: 1. Transcelularna kroz enterocite. Pasivnim transportom se resorbuju liposolubilne materije (A,D, E, K, steroidni hormoni), a za hidrosolubilne su u membrani enterocita potrebni jonski kanali, nosači, pumpe za AT. 2. Paracelularna – prolazak materija između enterocita – voda Na+, K+. Resorpcija je selektivna – resorbuje ono što je organizmu potrebno.

Resorpcija vode: osmozom. Može ići u oba smera – iz lumena u krv – resorpcija i iz krvi u lumen – sekrecija. Na+ : najviše u jejunumu pasivnim i aktivnim transportom i olakšanom difuzijom. Olakšana difuzija – preko nosača u enterocitu za Na+ i glukozu, AK – sekundarni AT. K+ : prosta difuzija u oba smera – sporije od Na+. Ca2+: se u želucu pod uticajem HCl prevodi u CaCl2 pa se Ca2+ u duodenumu resorbuje prostom difuzijom ili AT. Resorbuje se 10 % Ca2+ iz hrane, a ostalo se izbaci fecesom. Fe3+: najviše u duodenumu. Resorbuje se 10 % Fe. U hrani za biljojede je Fe3+ i u tankom crevu se dejstvom C vitamina i cisteina redukuje u Fe2+ i brzo se resorbuje. U hrani za mesojede je kao Fe2+. Fe se veže za apoferitin. UH : pentoze – prosta difuzija. Heksoze – olakšana difuzija, AT. Simport Na i glukoze – sekundarni AT. Sinteza i ugradnja ovih nosača ne zavisi od insulina. AK: olakšana difuzija. Di, tri peptidi i proteini: pinocitoza. Kod odraslih proteini ne prolaze kroz sluznicu creva. Prva 2 dana po rođenju Ig se resorbuju pinocitozom – a najviše 2 h po rođenju. Nakon 2 dana prvi enterociti se zamene novim enterocitima sa sve manjom sposobnošću za resorpciju Ig koja se posle gubi. Hidrosolubilni vitamini: prosta difuzija osim B12. Resorpcija u predželucima: najviše u buragu (ventralna kesa) i listavcu. Što je veća [] MK i što im je manji broj C atoma brže se resorbuju: sirćetna, propionska, pa buterna olakšanom difuzijom. Sluznica resorbuje 2 kg sirćetne, 1 kg propionske i 0,5 kg buterne kis. dnevno. Resorpcija vode je najintenzivnija u listavcu. Resorbuje se osmozom 100 L vode dnevno. U želucu: je neznatna resorpcija jer hranljive materije nisu dovoljno svarene. U tankom crevu: najintenzivnija resorpcija zbog: 1. najintenzivnija hidroliza 2. sluznica ima veliku resorptivnu površinu zbog nabora, resica i mikrovila 3. odlična prokrvljenost crevnih resica 4. pokreti zida tankog creva 5. membrana enterocita ima: jonske kanale, nosače, pumpe 6. himus se u tankom crevu zadržava dugo U tankom crevu se resorbuju: - voda - mineralne materije - mono i disaharidi - AK, di i tri peptidi - holesterol - vitamini - glicerol U debelom crevu se resorbuju: voda, glukoza, elektroliti. U njemu nastaju niže MK, AK i resorbuju se. Resorbovane materije idu u jetru. 4. Mali mozak (cerebelum) – (MM) Je 10 puta lakši od velikog, a u njemu je 50 % svih neurona. MM dobija informacije od čula vida, sluha, ravnoteže, iz kože. Zajedno sa ponsom MM pripada mezencefalonu, nalazi se iza velikog

mozga, a iznad medule i ponsa gde čini krov 4 moždane komore. Sa moždanim stablom je povezan pomoću 3 drške odnosno 3 para pedunkula: 1) prednji – brahium konjuktivum 2) srednji – brahium pontis 3) zadnji – brahium restiformis Sastoji se iz 2 hemisfere koje međusobno odvaja vermis – crv. Od bronih lobusa strukturno i fukkcionalno su najbolje proučene 3 i to: 1) prednji – paleocerebelum 2) srednji – neocerebelum 3) zadnji – arhicerebelum Kora čini sivu masu, a dublji slojevi belu. Kora malog mozga sadrži 3 sloja, a KVM ima 6 slojeva. Spoljašnji – molekularni sloj ima Purkinjijeve, Goldžijeve i korpaste ćelije. Srednji – granulirani sloj sa malim granuliranim neuronima. Unutrašnji – medularni sloj uglavnom sastavljen od aferentnih i eferentnih nervnih vlakana. U njegovoj beloj masi nalaze se 3 para jedara: 1) nukleus interpositus 2) nukleus fastigeus 3) nukleus dentatus Aferentne veze malog mozga. Mali mozak prima ogroman broj informacija iz mnogih delova CNS. Brojne su veze sa vestibularnim aparatom, a naročito veliki broj impulsa stiže iz propriceptora i receptora kože. Preko donjeg pedunkula takođe stižu i nervna vlakna iz retikularne formacije moždanog stabla. Eferentne veze malog mozga. Nervna vlakna cerebeluma prolaze kroz gornje i donje pedunkule i završavaju se na različitim delovima CNS, a posebno na vestibularnim jedrima, na crvenom jedru, talamusu i motornim zonama VM. Purkinjijevi neuroni preko inhibitornih interneurona modulišu bioelektričnu aktivnost jedra MM i na taj način kontrolišu obim informacija koje cerebelum šalje u drugu strukturu CNS. Funkcije MM: Osnovna uloga MM je u motorici, kretanju životinje, ona se manifestuje u više oblika: 1. koordinaciji pokreta – utiče na tok i intenzitet mišićnih kontrakcija 2. u započinjanju i zaustavljanju brzih pokreta – započinjanje voljnih pokreta zavisi od impulsa koji polaze iz motornih zona KVM, MM preko informacija koje dobija brzim putevima o stanju i položaju ekstremiteta u svakom trenutku, kontroliše i vodi voljne pokrete. 3. kontroli i održavanju tonusa ekstenzornih mišića – održava se miotatičkim refleksom. Paleocerebelum učestvje u održavanju tonusa mišića podešavanjem odnosa aktivnosti između α i γ neurona u kičmenoj moždini, tako što stimuliše γ neurone, a inhibira α neurone. 4. vršenju ispravke eventualnih grešaka voljnih pokreta – za obavljanje ove uloge MM prima istovremeno informacije sa 2 strane: iz motorne zone KVM sa jedne i kinetičkih receptora iz perifernih delova tela sa druge strane. Ovu ulogu ima neocerebelum. 5. održavanju ravnoteže, kontroli stava i položaja tela – odvija se preko arhicerebeluma zajedno sa vestibularnim aparatom koji se nalazi tu, odmah pored njega. Pri naglim promenama položaja tela, sa receptora iz srednjeg uha (čulo ravnoteže) odlaze signali u antagonističke mišiće, najčešće ekstenzore, koji sprečavaju dalji razvoj promene položaja tela.

XIX kombinacija
1. Arterijski puls Kad srce izbaci krv u aortu, početni deo aorte se proširi i pritisak se u tom delu poveća, a zatim se to povećanje pritiska prenosi duž aorte i arterijskog dela cirkulatornog sistema. Prenošenje ovog pritiska izaziva rastezanje zidova aorte i arterija, što se na nekoj arteriji na periferiji može opipati kao pulsni talas. Puls predstavlja ritmičke oscilacije zida arterijskog krvnog suda koje nastaju u toku rada srca. Brzina prenošenja pulsnog talasa zavisi od elastičnosti zida arterija. Idući od većih ka manjim arterijama, pulsni talas postaje sve manji, tako da u kapilarima potpuno nestaje. Kod ljudi puls se palpira na A.metakarpici, A.femoralis... Kod konja i govečeta puls se palpira na A.facialis u predelu incizure vazorum, a kod malih preživara, pasa, mačaka na A.femoralis. Puls se može registrovati i posebnim aparatom koji se zove sfigmograf, a crtež je sfigmogram. Na krivi pulsa razlikuje se ulazna grana koja odgovara sistoli leve komore, nizlazna odgovara dijastoli, a na toj nizlaznoj grani se nalazi incizura – mali ekstra zubac, nazvan dikrotni zubac. Frekvenca pulsa je broj pulsnih oscilacija u minuti, odgovara frekvenci srčanih kontrakcija. Kod mlađih jedinki frekvenca pulsa je veća nego kod starijih. Puls normalne frekvence je pulsus normalis, ubrzani puls se naziva pulsus frekvens i on se javlja kod ubrzanog rada srca ili tahikardije. Usporen puls je pulsus rarus i nastaje kod bradikardije ili usporenog rada srca. Visina pulsa – puls može biti visok pulsus magnus (altus) i nizak pulsus parvus. Visok puls nastaje pri jačoj snazi kontrakcije leve komore, a nizak kod slabijeg punjenja leve komore krvlju. Tvrdoća pulsa. Kod povećane napetosti zidova arterija i visokog krvnog pritiska javlja se tvrd puls – pulsus durus, a pri niskom krvnom pritisku mek puls – pulsus molis. Ritam pulsa. Svaki normalan puls je ritmičan puls – pulsus ritmikus i tada se pulsne oscilacije javljaju u jednakim vremenskim intervalima. I kod ekstra sistole kada se one javljaju u jednakim vrenmenskim intervalima, javlja se ritmičan puls. Aritmičan puls – pulsus aritmikus nastaje kod srčanih aritmija i kod njega se pulsne oscilacije javljaju bez nekog reda. Brzina odigravanja pulsne oscilacije. Kod oštećenja aortnih zalistaka nastaje brz puls – pulsus keler. Sporo pojavljivanje ili iščezavanje pulsnog talasa sa niskim oscilacijama – pulsus tardus. U nekim teškim patološkim stanjima, kao što su hipovolemični i neurogeni šok (kolaps), zbog velike frekvence pulsa i malog sistolnog volumena, puls se teško palpira i to je – pulsus filiformis ili končasti puls. Ako je stanje u kardiovaskularnom sistemu veoma teško, puls se nekada ne može ni opipati – pulsus insenzibilis. Izostanak pulsa ne znači da su se kod životinje ugasile životne funkcije, a prisustvo pulsa je siguran pokazatelj da srce radi. 2. Koncentraciono diluciona sposobnost bubrega Diluciona sposobnost je sposobnost bubrega da kod opterećenja organizma H2O luči razređenu mokraću (ne zahteva utrošak E). Kocentraciona sposobnost je sposobnost bubrega da kod deficita H2O u organizmu (znojenje, povraćanje) luči malu količinu koncentrovane mokraće (zahteva utrošak E). Izlučivanje H2O reguliše vazopresin. Na početku Henleove petlje osmolarnost mokraće je 300 mmol/l , a na kraju ushodnog dela i sabirnog kanalića 100 mmol/l. Kada nema vazopresina nema fakultativne resorpcije H2O i luči se puno razređene mokraće – taj mehanizam ne zahteva E, brzo se uključuje i efikasan je. Tada je zid

Henleove petlje, distalnih i sabirnih kanalića u potpunosti nepropustljiv za H2O. U nedostatku H2O u bubrezima je maksimalna reapsorpcija H2O iz mokraće pod uticajem vazopresina i za ovaj proces treba E. U hipotalamusu se nalaze receptori koji kontrolišu osmolaritet i volumen krvi. Kod unošenja veće količine H2O u organizam, zbog obilne resorpcije u dig. traktu doćiće do povećanja volumena ekstracelularne tečnosti, a smanjenja osmotske koncentracije. Kod sisara osmolarnost u meduli bubrega, na vrhu i zavoju Henleove petlje je 1200 mmol/l. Henleova petlja (jukstamedularnih nefrona) je protivstrujni umnoživač jer se pri jednom prolasku mokraće kroz srž bubrega koncentracije NaCl umnoži nekoliko puta. Vasa rekta (kapilarni krvni sudovi) je protivstrujni izmenjivač (pasivan proces) jer istovremeno sa povećanjem osmocke koncentracije u meduli bubrega dolazi do porasta osmocke koncentracije krvi. Do toga dolazi zbog : - položaja i izgleda krvnog suda – oblik slova U - smera toka krvi – ista je sa smerom oticanja tečnosti u nizlaznom kraku Henleove petlje Zid nizlaznog kraka Henleove petlje – nepropustljiv za soli, a propustljiv za H2O. H2O izlazi u intersticijum u pravcu veće osmocke [] i stoga [] Na+ u tubulskoj tečnosti raste. Zid uzlaznog kraka Henleove petlje je nepropustljiv za H2O, a tubulociti tog dela nefrona imaju veliku [] enzima KNa-ATP-aze, što znači da učestvuju u AT Na+ iz lumena tubula u intersticijalnu (peritubularnu) tečnost. U nizlaznom delu vasa rekta paralelno postavljenom sa nizlaznim krakom Henleove petlje, rastvorene soli i ureja iz međućelijske tečnosti difunduju u krv u pravcu svoje niže [], a H2O napušta krv u pravcu intersticijuma, gde je zahvaljujući procesima koji se odigravaju u Henleovoj petlji, osmocka [] visoka. Obrnut tok izmene soli i H2O se odigrava kroz kapilarni zid uzlaznog kraka vasa rekta. Krv koja napušta medulu bubrega, ima neznatno veću osmotsku [] od krvi koja je ušla u v.rekta. Protivstrujna izmena N2O i soli kroz kapilarni zid v.rekta je pasivan proces. Ovim procesom NaCl i ureja recirkulišu u meduli i tu se zadržavaju, a H2O se otprema dalje u cirkulaciju. Izmenjivač i umnoživač – održavaju visoku osmotsku koncentraciju u meduli bubrega. Kada se u organizmu pojavi potreba za H2O, oslobodiće se vazopresin, zidovi distalnih tubula i sabirnih kanalića će postati maksimalno propustljivi za H2O i tada će se H2O reapsorbovati u medulu u pravcu visoke osotske [], a u lumenu tubula će ostati koncentrovana mokraća. 3. Antianemični vitamini Kod svih profesora se kaže da su: B12, C i holin (ako pitaju dalje da nabrajaš kažeš da su to svi hidrosolubilni vitamini) B9 – folna kiselina : - aktivan metabolički oblik – folinska kiselina - za sntezu DNK - za procese rastenja i razvoja - za formiranje eritrocita – antianemični vitamin Deficit B9 : - makrocitna hipohromna anemija, - leukopenija i trombocitopenija - promene na koži i nervni poremećaji - živina – ispadanje perija B12 – cijanokobaltamin :

-

je velike molekulske mase u sastavu ima kobalt sintetišu ga isključivo mikroorganizmi jedino γ B12 deponuje u tkivima životinja za B12 γ veže Kastleov faktor – štiti B12 od pankreasnih proteaza i omogućava resorpciju B12 – pinocitozom

Uloge B12 - neophodan u metabolizmu UH, masti, proteina - učestvuje u glukoneogenezi - pretvara propionsku u ćilibarnu kiselinu - omogućava sintezu AK – serin, metionin, proteina - za sazrevanje enterocita i sintezu hemoglobina - redukuje folnu kis. u folinsku – biološki aktivan oblik Deficit B12 : - ljudi – perniciozna anemija 1 – 1,5 ⋅ 1012 - životinje – nema anemije - smanjen prirast i otpornost, nosivost i % oplodnje - visoka smrtnost embriona B8 – N- biotin : - široko rasprostranjen - proizvodi ga i crevna flora - u metabolizmu masti, proteina, UH Deficit B8 : - dermatitis, anemija, nervni poremećaji - živina – perozis – promene na nogama - prasad – guščiji hod i gruba koža 4. Talamus Je deo somatskog NS. Talamus podrazumeva 2 jajolike strukture sive mase, koje grade krov i stranice 3 moždane komore. Oko talamusa se nalazi kapsula interna koja ga odvaja od bazalnih ganglija. Kroz nju prolaze aferentni i eferentni putevi koji povezuju talamus sa KVM. Jedra talamusa su na osnovu njhovog položaja svrstana u 3 grupe: epitalamus, dorzalni talamus ( u njemu se nalazi specifični i nespecifični projekcioni sistem) i ventralni talamus. Uloge: 1. Integrativna → prima informacije sa receptora 2. Modulatorska → pojačava bitne, a umanjuje nebitne informacije ili ih potpuno gasi (jedinka se skoncentriše na ono što je u tom trenutku bitno) 3. Relejna uloga → prebacuje podatke senzitivne KVM. Ima ne specifični talamički projekcioni sistem → podiže budnost senzitivne KVM. Ima i specifični talamički projekcioni sistem → povećava pažnju prema određenim informacijama. Talamus je jedan od centara dugotrajnog pamćenja. Osim aferentnih puteva kroz talamus prolaze i u njemu se sintetički prekidaju motorni putevi ( u motornim ventroanterijornim jedrima) koji povezuju mali mozak i bazalne ganglije sa KVM. Talamički sindrom kod ljudi nastaje začepljenjem (tromboza) zadnje cerebralne arterije i to grane koja snadbeva krvlju postero-ventralna jedra talamusa.

XX kombinacija
1.EKG Elektokardiogram je zbir AP sa svih ćelija miokarda srca. Svi ti AP se zovu bioelektrične struje srca. AP nastaju kao rezultat depolarizacije membrana ćelija miokarda od strane impulsa iz ЅA čvora. Te struje se od srca zahvaljujući elektrolitima u telsnim tečnostima i tkivima prenose na površinu tela gde se uz pomoć elektrokardiografa mogu registrovati. Aparat za registrovanje bioelektričnih struja sa srčanog mišića zove se elektrokardiograf, a kriva koja se pri tom dobija elektrokardiogram. P – depolarizacija miokarda PK (kod konja je P zubac podeljen).Kada se završi depolarizacija posle R talasa ide jedna ravna izoelektrična linija.R talas obuhvata i depolarizaciuju SA čvora PQ interval – odgovara prolasku impulsa kroz AV čvor gde se impuls izvesno vreme zadržava Q zubac – depolarizacija mišića međukomorne pregrade, odgovara prolasku impulsa kroz Hisov snop R – depolarizacija miokarda K S –depolarizacija baze leve K (sportski zubac) dosta je izražen kod hipertrofije LK T – repolarizacija miokarda K ST interval – kada je talas depolarizacije obuhvatio ceo miokard K i tada se K nalaze u fazi sistole RR – vreme sprovođenja impulsa od ЅA čvora do komora, vremenski razmak od početka depolarizacije RK do početka depolarizacije K U – repolarizacija papilarnih mišića(Purkinjijevog sprovodnog sistema) TR interval – vreme trajanja pauze između 2 kontrakcije srca. EKG se vrši na milimetarskoj hartiji. Metode za registrovanje EKG – a: 1.Bipolarno 2.Monopolarno a) registrovanje pojačanih odvoda sa ekstremiteta b) putem prekordijalnih odvoda (sa grudnog koša) EKG se registruje pomoću elektroda. Oko srca se nalaze organi, dobri provodnici struje → lako se prenose do površine tela. Te elektrode su preko kablova vezane za aparat koji pojačava te struje. MONOPOLARNO REGISTROVANJE Jedna aktivna elektroda spojena sa + polom se postavlja na određeno mesto na telu. Druga indiferentna je povezana sa ekstremitetima i ona registruje nulti potencijal. a) registrovanje pojačanih odvoda sa ekstremiteta D noga je uvek uzemljenje aVR - pojačani odvodi iz D ruke – pozitivna elektroda postavljena je na D ruku, a ostala 2 ekstremiteta su povezana sa negativnim polom aparata. Vidimo normalnu sliku – sliku u ogledalu. Ovo je stanje D polovnine srca. Kod pasa je naopačke. aVL - pojačani odvodi iz L ruke– pozitivna elektroda postavljena je na L ruku, ovo je stanje L polovine srca. aVF - pojačani odvod iz L noge – pozitivna elektroda postavljena na L nogu (stanje vrha srca) jasna i lepa slika EKG. Ovako se dobija veća voltaža zupca. b) putem prekordijalnih odvoda (sa grudnog koša) u predelu projekcije miokarda srca. Diferentna elektroda se postavlja na zid grudnog koša iznad određenog dela srca vezana je za pozitivni deo aparata, a ostale elektrode za negativni pol aparata. Postoji 6 standardnih mesta na

koja se postavlja aktivna elektroda koja je spojena sa pozitivnim polom EKG-a. Elektrode su oblika pumpice.Zapisi se označavaju od V1 do V6 V1– elektroda iznad DPK i potencijal SA čvora V2– elektroda iznad DK i potencijal AV čvora V3– elektroda iznad Hisovog snopa, potencijal AV snopa V4– elektroda iznad srca V5 i V6– elektrode iznad LK Kod pasa – pas leži na desnom boku sa prednjim i zadnjim ekstremitetima ispruženim, D zadnja noga uzemljenje, a na L nogu u predelu kolenog zgloba, lakatnog zgloba – L ruka i D ruka, 5 i 6 elektroda u međurebarnom prostoru sa L strane. Konj – ne postavljaju se na ekstremitete zato što su mnogo udaljeni od srca. BIPOLARNO REGISTROVANJE Jedna elektroda je spojena sa +, a druga sa – polom instrumenta. Obe elektrode se postavljaju na određena mesta na ekstremitetima. Postoje 3 odvoda (derivacije). DERIVACIJA I (D1)– aparat prepoznaje levu (+) i desnu (-) ruku. DERIVACIJA II (D2) – desna ruka (-) , a leva noga (+), najlepša slika EKG – a, najviše paralelna (poklapa se sa smerom u kome se nalazi srce) DERIVACIJA III (D3) - leva ruka (-), a leva noga (+), lepa slika EKG – a Eithovenov zakon – na krajevima električnog polja oblika jednakostraničnog trougla sa izvorom struje u cenru – srce, zbir potencijala = nula. 2. Polni hormoni Ženski polni hormoni Mogu pripadati grupi steroidnih i proteinskih hormona. Fetalni razvoj ženke – u toku njega je u kontaktu sa majkom preko posteljice, pod dejstvom hormona materice hormonski gonadotropin (posteljice) deluje na jajnike fetusa i stimuliše ih da stvaraju jajne ćelije. Po rođenju jedinka ima oko 200 000 jajnih ćelija i njihov broj se neće povećati. Do puberteta nema lučenja gonadotropina na nivou hipofize pa ni stimulacije jajnika. Nastaje pubertet koji se karakteriše pojačanim lučenjem gonadotropina, žena ulazi u polni ciklus (stimulacija jajnika) u toku ciklusa se potroši 6 – 12 folikula pa se u svaki sledeći ciklus ulazi sa manjim brojem jajnih ćelija koje će se potrošiti do kraja reproduktivnog procesa. Pubertet Pitanje je koji faktor utiče na lučenje gonadotropina i LH: to su faktori spoljašnje i unutrašnje sredine koji kao nervni stimulusi deluju na hipotalamus koji deluje na hipofizu. Ali i dalje nije jasno šta predstavlja taj nervni stimulus, moguće je da je to telesna masa. U pubertetu se luče FSH i LH. Polni ciklus Nakon puberteta nastaje kompleks fizioloških i morfoloških promena ženskih polnih organa i nervnog sistema koji se periodično ponavlja u pravilnim razmacima. Kod žene se naziva menstrualni ciklus, a kod domaćih životinja je estralni ciklus jer nastaje estrus – polni žar. Kod krave traje 21 dan (poliestrična životinja). Menstrualni ciklus Karakteriše se pojačanim lučenjem gonadorilizing hormona koji portalnim krvotokom idu do adenohipofize. Karakteriše ih pulsativno lučenje čija je manja frekvenca, a veća amplituda lučenja u drugom delu ciklusa, ovo uslovljava da se u prvoj fazi luči FSH u hipofizi, a pred 14-ti dan

njegova kocentracija je manja, na nivou jajnika dolazi do početka ovarijalnog ciklusa. Karakteristično je da svaki ciklus kod žena pod uticajem FSH počinje razvoj 6 – 12 folikula i oni počinju da luče estrogen i otprilike 7-og dana najbolji od ovih folikula počinje da luči inhibin (deluje na razviće folikula) – protein hormon koji inhibitorno deluje na FSH i zbog toga praktično propadaju svi ostali folikuli, a ovaj najdominantniji ostaje (7 – 14 dana), koji uslovljava dalje podizanje [] estrogena, a tada je [] progesterona mala. Estrogen mehanizmom negativne povratne sprege inhibira lučenje luteinizirajućeg hormona (LH), ali kada dostigne kritičnu [] (12 – 13 dana) mehanizam pozitivne povratne sprege stimuliše lučenje LH – on dovodi do prskanja folikula i oslobađanja jajne ćelije (omogućuje koji će sigurno za 12 – 14 sati dovesti do ovulacije). Dolazi do ovulacije, prska folikul, opada [] estrogena i FSH pa dolazi do razvoja žutog tela (2 faza) koga održava viša [] LH, a ima više progesterona koga žuto telo luči (to je lutealna faza). Progesteron održava graviditet. Estrogen Grupa steroidnih hormona u koje spada estradiol, estron, estriol, sintetiše se u folikulima, luče ih ćelije teke interne, ali i ćelije žutog tela. Ćelije teke interne (pod uticajem LH iz holesterola sintetišu androgene, androstendion i testosteron) veže se LH za receptor, aktivira se sistem protein kinaza koji stimuliše lučenje steroidnih hormona... Najače estrogeno dejstvo ima estradiol – priprema ženske polne organe za ovulaciju. Jedan deo estrogena odlazi u folikularnu tečnost, a jedan deo ide u cirkulaciju koji je vezan za nosače (albumine, globuline). Biološki efekti: ima efekat na polne organe (promene na jajniku – folikularna faza ciklusa – razvoj folikula) utiče i na matericu (endometrijum) dovodeći do proliferacije endometrijuma tj. priprema sluzokožu materice za ovulaciju i eventualnu implantaciju embriona. Deluje na jajovod, vaginu, vulvu..., edematozne promene. Sekundarne polne karakeristike: stimuliše razvoj mlečnih kanalića na mlečnoj žlezdi, dolazi do ženstvenog ponašanja ženki. Drugi efekti: anabolički – stimuliše na sintezu proteina, na folikulogenezu – deponuje masno tkivo, ima efekat aldosterona zadržava vodu, omekšava kosti (pred porođaj). Progesteron Luči se u 2 fazi ciklusa od strane žutog tela, steroidni je hormon. Sinteza je stimulisana od strane LH. Ima poluživot od nekoliko min. – malo duže. Luči se u cirkulaciju. Izaziva promene na jajniku – lutealna faza ciklusa, kao i na promene na materici – sekretorna faza deluje na endometrijum. Biološki efekti: zatvara cervikalni čep (koristi se kao kontraceptivno sredstvo), izaziva promene na mlečnoj žlezdi – stimulacija razvoja žlezdanog parenhima. Nervoza žena. Nema graviditeta U prvih 14 dana je isto kao i da je gravidna. Ako ne dođe do graviditeta 26 – 27 dana [] progesterona dostigne toliku [] da deluje inhibitorno na lučenje LH, a [] FSH počinje da raste, a ono što je još značajnije uterus koji nema ploda luči RGF2α koji dovodi do luteolize, pada nivoa progesterona, raste [] FSH i ulazi se u novi ciklus. U slučaju kada ima graviditeta, nema luteolize jer uterus sa plodom ne luči RGF2α i [] progesterona ostaje visoka. Kada nema graviditeta smanjuje se lučenje LH. U graviditetu se zadrži žuto telo. U slučaju patoloških stanja, sluzokoža patološko stanje prepoznaje kao plod i nastaje korpus luteum perzisten i ako nema graviditeta. Po 28 danu kada postoji graviditet, oko embriona nastaje posteljica koja luči hormon koji održavaju trudnoću, ti hormoni su:

hormonski gonadotropin (ima efekat LH) održava žuto telo to je prvi hormon posteljice (otkriva se u urinu prvih 15 dana graviditeta) - kod konja se luči ekvini gonadotropin ima efekat FSH (serum ždrebnih kobila) otkriva se u urinu posle 40 dana - progesteron Estrgen posteljica sintetiše samo uz sadejstvo funkcionalnog i živog ploda. Pretvaranje progesterona u estrogen Kraj graviditeta iz progesterona koji se sintetiše u posteljici pod dejstvom kore nadbubrega embriona sintetiše estradiol od koga kasnije nastaje estrogen. Da bi se desio porođaj mora da padne [] progesterona, a da se poveća [] estrogena koja dovodi do pojačanog lučenja RGF2α koji dovodi do luteolize, a i povećava se [] oksitocina, kreće otvaranje grlića, metodom povratne sprege, plod će biti izbačen. Na osnovu [] estrogena u krvi majke odredi se vitalnost ploda. RGE2 – ima imunosupresivno delovanje u semenim kanalićima (prvi put su otkriveni u spermi, a nazvani su tako jer se smatralo da ih samo luči prostata), sprečavaju imunološki odgovor ženke na spermatozoide. Muški polni hormoni Fetalni razvoj muškog pola – njegove polne žlezde su aktivne jer su izložene dejstvu gonadotropina, pa luče polne hormone koji izazivaju diferentovanje kanala i spuštanje semenika u skrotum. U pubertetu dolazi do stimulacije testisa i otpočinjanja procesa spermatogeneze. Na proces spermatogeneze značajno je prisustvo Sertolijevih ćelija, a u intersticijumu su Lajdigove ćelije koje utiču na sintezu testosterona koji se sintetiše iz acetata i holesterola. FSH utiče na Sertolijeve ćelije, LH na Lajdigove. Intersticijalni stimulišući hormon – ICSH je drugi naziv za LH kod muškaraca. Testosteron Androgeni efekat – uticaj na spermatogenezu – testosteron se vezuje za receptore na Sertolijevim ćelijama utiču na spermatogenezu. Potereban je za normalnu funkciju pasemenika, uticaj na sekundarne polne karakteristike. Anabolički – utiče na sintezu proteina, zato se vrši sterilizacija (kastracija životinja), a i povećanje mišićne mase. Androgeni se daju životinjama i radi poboljšanja njihovih proizvodnh sposobnosti, oni izazivaju i sporedne efekte – povećanje libida i agresivnost itd. Najveća [] testosterona je u 8 h ujutru, a najmanja oko ponoći. Nivo testosterona kod nekih vrsta živ. po rođenju pada, da bi pred pubertet došlo do ponovnog rasta (ovca, svinja, čovek). Semenici nerasta luče androsteron. Testosteron kontroliše lučenje LH, a inhibira FSH. 3. Uloga bubrega u acidobaznoj ravnoteži  Bubreg je paran, pasuljastog oblika mali, ali moćan organ. Smešteni su retroperitonealno sa obe strane kičmenog stuba u predelu 1 i 3 lumbalnog pršljena. Bubreg obavija kapsula fibroza (fibrozna opna je inervisana), a preko nje je kapsula adipoza. Površina bubrega je glatka – kod preživara je režnjevita. Presek bubrega : korteks (spoljašnji sloj – kora) i medula (unutrašnji sloj – srž). Ima bubrežnu karlicu gde se uliva mokraća. Mesto u bubregu gde ulaze krvni sudovi i nervi naziva se hilus. Uloge bubrega : 1. ekskrecija štetnih produkata metabolizma 2. održavanje volumena i konstantnosti sastava telesnih tečnosti 3. regulacija acidobazne ravnoteže 4. endokrina uloga

-

Nefron je osnovna funkcionalna jedinica bubrega. Kod čoveka ima 1 – 2 miliona nefrona. Nefroni se uglavnom nalaze u korteksu. Delovi : 1. Malpigijevo telo → glomerul – splet arterijskih kapilara → Bovmanova kapsula – okružuje glomerul 2. sistem kanalića – tubula : - proksimalni deo tubula – pars konvoluta prima i pars rekta - Henleopva petlja - Distalni deo tubula – pars konvoluta sekunda - Sabirni kanalići Bubreg troši 15 % unetog O2 i kroz bubreg prođe 15 % minutnog volumena krvi. Tipovi nefrona : - kortikalni – blizu površine kore – kratka Henleova petlja - jukstamedularni – dublje u korteksu do srži, duge Henleove petlje. Čine 20 % nefrona Glomerul je splet arterijskih kapilara nastalih grananjem arterijskog krvnog suda vas aferensa koji dovodi krv u glomerul, kapilari se ponovo sjedinjuju, gradeći ponovo arterijski krvni sud vas eferens koji odvodi krv iz glomerula. Čini ga 20 – 40 kapilarnih petlji. Vas eferens se ponovo po izlasku iz glomerula grana na kapilare u predelu tubulskog dela nfrona (peritubularni kapilari). Vas aferens i vas eferens mogu aktivno da menjaju prečnik – glatka muskulatura – inerviše ga parasimpatikus → time se postiže sposobnost regulacije visine krvnog pritiska u glomerulu i protoka krvi. Bovmanova kapsula ima 2 sloja : - parijetalni - visceralni – grade ga podociti i on prekriva kapilare. Glomerulska membrna – (filtar) razdvaja krv u glomerulu od tečnosti filtrata u Bovmanovoj kapsuli. Ona je dialitička – pušta prave rastvore, preko nje se vrši ultrafiltracija krvi. Građena je od : - endotela kapilara – fenestrovani kapilari glomerula - bazalne membrane (izgrađena je od 3 sloja – lamine glukoproteida) kapilara glomerula - Podocita (epitelne ćelije) – visceralni sloj Bovmanove kapsule Iako je višeslojna 500 puta je propustljivija od drugih kapilara. U potpunosti je propustljiva za vodu. Faktori od kojih zavisi propustljivost glomerolske membrane : - molekulska masa proteina – ako je veća od albumina 67000 Dlt. ne prolazi - tercijarna struktura - naelektrisanost Tubulski deo nefrona: 1. proksimalni tubuli – ćelije su srednje prizmatične, imaju mnogo mitohondrija, imaju dosta mikrovila koje čine četkastu prevlaku. 2. distalni tubuli, Henleova petlja (nishodni krak) i sabirni kanalići – niskoprizmatični epitel, mali broj mitohondrija, mikrovila – niži su od tubulocita iz proksimalnog dela. Zajedno sa krvnim sudovima u hilus renalis ulaze i nervna vlakna simpatikusa i parasimatikusa. U bubregu postoje i holinergična vlakna.  U održavanju rH (rH krvi je 7,35 – 7,45) telesnih tečnosti učestvuju puferi krvi i organi : jetra, želudac, pluća i bubrezi.

Tubulociti izlučuju H+ jone u tubule. U proksimalnim tubulima sekrecija H+ je primer 2o AT zavisi od AT Na+, dok se H+ u distalnim tubulima preko protonske pumpe i sabirnim kanalićima aktivno izlučuje i nije u vezi sa transportom Na+- zahteva se utrošak E. H+ potiče iz H2CO3 koja se sintetiše iz H2O + CO2 uz karboanihdrazu (eritrociti, enterociti, tubulociti). CO2 produkt katabolizma organskih materija. H2CO3 → H+ + HCO3-, H+ ide u tečnost (krv) zajedno sa Na+ i HCO3-. - H+ se izlučuje u lumen u zamenu za resorbovani Na+ - Na+ i HCO3 odlaze u intersticijum - Anti port – isti nosač, Na+ ulazi, a H+ izlazi iz ćelije - nema sekrecije H+ bez reapsorpcije Na+ Aktivnost protonske pumpe podstiče aldosteron, on podstiče i reapsorpciju Na+. Mehanizmi za sekreciju H+ u tečnost su aktivni sve do rH mokraće ne padne ispod 4,5, ako padne onda aktivnost pumpe prestaje, nema sekrecije H+ i dolazi do acidoze. Da do toga ne dođe u urinu postoje 3 puferska sistema koja vežu H+ : bikarabonatni – najviše neutrališe H+ u proksimalnim tubulima. U glomerulskom filtratu se nalazi NaHCO3. U lumenu tubula se stvara H2CO3, a u tubulocitima NaHCO3, koji odlazi u krv. H2CO3 se pod uticajem enzima karboanhidraze razlaže na H2O + CO2. CO2 ulazi u tubulocite i preko krvi odlazi do pluća i izbhacje se, a jedan deo H2CO3 se konačnom mokraćom takođe izbacuje u spoljašnju sredinu. fosfatni – najfunkcionalniji u distalnim tubulima i sabirnim kanalićima. Ovaj pufer gradi Na+ 1º fosfat i njegova so Na+ 2º fosfat. Aktivno secenirani H+ iz tubulocita u mokraću lumena tubula reaguje sa Na+ 2º fosfatom (so koja reaguje bazno) i nastaje Na+ 1º fosfat. amonijačni - najfunkcionalniji u distalnim tubulima i sabirnim kanalićima. NH3 nastaje u tubulocitima dezaminacijom AK alanina i glicina – on se mora izbaciti sa H+, izlaze difuzijom, sjedinjuju se gradeći NH4+ koji reaguje sa Cl i gradi NH4Cl koji ne može promeniti acidobaznu ravnotežu. Bubrezi učestvuju u regulaciji acidobazne ravnoteže izlučivanjem H+. Te jone kupe pomenuti puferski sistemi. 4. Olfaktivni sistem (fiziologija mirisa) – gustativni sistem (fiziologija ukusa) Fiziologija mirisa Ovaj sistem je veoma razvijen kod nekih životinja, a naročito onih koje treba na većim daljinama da osete prisustvo plena (pas, vuk i druge zveri) ili seksualnog partnera. Receptorski deo olfaktivnog sistema smešten je duboko u nosnoj šupljini, obuhvatajući sluzokožu gornjeg dela nosnog septuma i etmoturbalnu oblast. Sluzokoža je izgrađena iz 3 vrste ćelija: receptorskih, potpornih ili žlezdanih ćelija. Olfaktivne ćelije su ustvari bipolarne nervne ćelije koje su se razvile iz CNS. Prema vrhu tela ćelije nalazi se dendrit u obliku štapića sa kojeg štrči 10 – 12 treplji (dlačica) dužine oko nekoliko μm, za koje se pretpostavlja da su receptorski elementi. Sa njihovog bazalnog kraja polaze tanka senzitivna nervna vlakna nazvana fila olfaktoria. Između receptorskih ćelija ugrađene su potporne ćelije. Pored njih na pojedinim mestima membrane postoje i žlezdane ćelije iz kojih su izgrađene Bovmanove žlezde koje preko izvodnih kanala luče sluz na površinu sluzokože. Nadraživanje olfaktivnih ćelija. Ove receptorske ćelije spadaju u hemoreceptore na osnovu vrste nadražaja koji na njih deluju, u koje se ubrajaju različita hemijska jedinjenja, odnosno materije. Da bi mogle da deluju na receptore, uslov je da su isparljive ili u obliku veoma finih čestica, a isto tako da su rastvorljive u vodi ili lipidima. Materije vazdušnom strujom nastalom udisajem

dospevaju u gornja područja nosa na olfaktivnu sluzokožu. Materije dolaze u ove šupnjine sa 2 strane: kroz nozdrve ili iz ždrela preko hoana. Usled toga miris se ne oseća kontinuirano, nego u ciklusima, prateći inspirijum. Supstance dospele u nosnu šupljinu rastvaraju se u sluzi koja prekriva sluzokožu i tako rastvorene deluju na cilije receptorskih ćelija. Povećanje jonske permeabilnosti receptorske membrane. U oba slučaja posle navedenh međureakcija nastaje povećana membranska propustljivost koja dovodi do razvoja receptorskog potencijala. Kada u file olfaktoria potencijal dostigne pražni nivo, stvara u njima AR, koji se zatim prenosi u glomerul bulbus olfaktoria i dalje u CNS. Receptori za miris ispoljavaju osobinu brze adaptabilnosti. Posle glomerulusa bulbusa olfaktoriusa impulsi dolaze preko mitralnih ćelija u medijalna mirisna područja i lateralna mirisna područja. Prvo područje obuhvata veliku grupu jedara smeštenih u srednjem delu mozga iznad i ispod hipotalamusa. Lateralna mirisna područja sastoje se iz: perifernog područja, lateralnog dela supstance perforate i dela amigdaloidnog jedra. Iz navedenih jedara nervni putevi idu u sekundarna mirisna područja i to u: hipotalamus, septum , talamus, hipokampus, girus subkalozus i jedra moždanog stabla. Fiziologija ukusa Razlikovanje korisnih od štetnih sastojaka hrane. Receptori ovog sistema (gustativni receptori) po osobinama pripadaju grupi hemoreceptora, jer reaguju u kontaktu sa hemjskim supstancijama. Kod sisara i ptica receptori su smešteni u usnoj duplji, prvenstveno na jeziku. Receptore predstavljaju cilindrične izdužene trepljaste ćelije grupisane sa potpornim ćelijama u tzv. gustativne pupoljke ili gustativna telašca. Telašca su smeštena u papile kojih ima različitog oblika: pečurkaste (papile fungiformes), končaste (p. filiformes), listaste (p. foliate) i opšančane (p. valate). Sa bazalnog dela receptorskih ćelija polaze senzitivna nervna vlakna i zavisno od mesta gde se one nalaze, odlaze preko više nerava u više delove nervnog sistema. Prednje 2/3 jezika inervišu vlakna nervusa horda timpani, grane nervusa facialisa. Zadnju trećinu inerviše nervus glosofaringeus, a receptore farinksa i larinksa kod životinja inerviše nervus vagus. Vlakna svih ovih nerava, posle prolaska kroz odgovarajuće moždane ganglije, završavaju se u produženoj moždini ili ponsu. Domaća perad ne oseća slatko i gorko, na slatko je u početku indiferentna, a zatim pri većim koncentracijama pokazuje averziju. Telad za razliku ode peradi radije piju rastvor saharoze od čiste vode, ali su indiferentna prema rastvoru laktoze. I telad i koze vole rastvor glukoze. Kod ljudi postoje 4 osnovna (gorko, slano, slatko i kiselo) i 3 sporedna (alkalno, metalno i ljuto) modaliteta gustativnih osećaja. Da bi došlo do razdraženja gustativnih receptora neophodno je da sastojci hrane budu rastvoreni u pljuvačci i tako u rastvoru prodru u pukotine gustativnih telašaca.

XXI kombinacija
1.Regulacija srčanog rada Srce čoveka u mirovanju iz LK u aortu u toku 1 minuta ispumpa 5L krvi. Funkcija srca je regulisana: - autoregulacijom – srce reaguje na promene veličine dotoka krvi - preko autonomnog NS – simpatikus i parasimpatikus Autoregulacija – pri aktivnosti pojedinih organa povećava se količina krvi koja protiče kroz te organe na račun smanjenja protoka krvi kroz organe sa manjom aktivnošću i to je preraspodela krvi u organimu. Povećan priliv krvi u organe koji rade ima za posledicu povećano oticanje venske krvi iz njih i povećan priliv venske krvi u srce i ono se jače kontrahuje.

Nervna regulacija – centar je u produženoj moždini. Tu su i centri za regulisanje tonusa krvnih sudova i krvnog pritiska. To su bulbarni vazomotorni centri. Srčani mišić inervišu simpatikus i parasimpatikus. Simpatikus inerviše ceo srčani mišić preko N.akcelerantesa. 4 efekta simpatikusa: 1. pozitivno hronotropno dejstvo – ubrzava srčani rad (tahikardija) 2. pozitivno inotropno dejstvo – povećava snagu srčane kontrakcije 3. pozitivno batnotropno dejstvo – povećava razdražljivost miokarda 4. pozitivno dromotropno dejstvo – povećava provodljivost miokarda Parasimpatikus inerviše srčani mišić preko N.vagusa – preko monokarionskih receptora - desni ogranci: ЅA čvor, DPK - levi ogranci: AV čvor, Hisov snop i LPK 4 efekta parasimpatikusa: 1. negativno hronotropno dejstvo – usporava srčani rad (bradikardija) 2. negativno inotropno dejstvo – smanjuje snagu srčane kontrakcije 3. negativno batnotropno dejstvo – smanjuje razdražljivost miokarda 4. negativno dromotropno dejstvo – smanjuje provodljivost miokarda 2. Preživanje (ruminancio) je vraćanje jednom progutane hrane u usnu duplju na dodatno žvakanje i natapanje jer im žvakanje kratko traje. Da bi preživanje nastupilo preživar mora da miruje. Počinje 1 sat nakon obroka. Grub sadržaj se vraća u usta nekoliko puta sve dok se ne usitni i ne natopi pljuvačkom da padne na dno rumena. Telad počinju da preživaju kad počnu da jedu grubu hranu – 2 i 3 nedelje života. Receptori koji pokreću preživanje su u kardiji i zidu mrežavca. Aktiviraju se : - mehanički – prisustvo grube hrane u predelu kardije - povećanje tonusa zida buraga kao posledca napunjenosti predželudaca - hemijski – aktiviraju se sastojcima hrane, lekovima. Preživanje je složen refleksni čin. Faze : - rejekcija – regurgitacija – vraćanje jednom progutanog zalogaja iz buraga u usta. Pod faze : 1. Usisavanje – pojačana salivacija da bi se navalažio put. Ulazak hrane u jednjak omogućen je jednim dubokim inspirijumom, koji je povezan sa kontrakcijom kapuure. Inspirijum se odigrava sa zatvorenim glotisom i u većini slučajeva većeg je volumena od normalnog inspirijuma pri disanju uz snažnu kontrakciju dijafragme. Grudni deo jednjaka se širi, otvor kardije refleksno otvara i zbog razlike u pritiscima, u jednjaku (negativan), a u predželudcima (pozitivan), polutečni sadržaj biva usisan u jednjak celom dužinom grudnog dela jednjaka. 2. Istiskivanje je brzo jer je ceo jednjak od poprečno prugastih mišića. Počinje refleksnim zatvaranjem kardije. Pri transportu hrane u usta značajnu ulogu ima antiperistaltički talas čiji se centar obrazuje u sredini jednjaka. - remastikacija – ponovno žvakanje hrane - reinsalivacija – ponovno natapanje pljuvačkom - redegluticija – ponovno gutanje bolusa

Ciklus preživanja obuhvata ove 4 faze i pauzu. Trje 60 sekundi. Periodi preživanja – sadrže više ciklusa preživanja. Goveda i ovce provedu dnevno u preživanju 1/3 vremena – 7 do 8 h dnevno. Grubost hraniva utiče na dužinu preživanja. Ovce hranjene senom preživaju 8 – 9 h dnevno, na obroku isitnjenog sena trava 5 h, a na konentrovanom samo 2,5 h dnevno. Refleks preživanja je pod kontrolom vagusnih nerava sa aferentnim i eferentnim vlaknima. Centar je u produženoj moždini. 3. Vitamin E Vitamin E – tokoferol, antisterilitetni : Izvori : jaje, mleko, meso, ulje. Ulje je čist vitamin E. Javlja se u 4 oblika : α , β , γ , δ (delta). Najzastupljeni je α . Tokoferol oksidiše u tokohinon → antioksidans sprečava oksidaciju nezasićenih jedinjenja i sprečava nastanak peroksidnih radikala od viših MK u lipidima ćelijske membrane. On je kofaktor transporta elektrona u respiratornom lancu. Deluje sinergistički sa selenom. Hipovitaminoza : poremećaj plodnosti, anemija, distrofija mišića. 4. Retikularna formacija (RF) Je mrežolika struktura izgrađena iz mnogo neurona. Tu je preko 100 nukleusa: vestibularni nukleusi, nukleus ruber, nukleus rafe. RF obuhvata medulu, pons, mezencefalon i delove malog mozga. RF je najviši integrativni sistem senzitivnih informacija koje prima iz: spino-retikularnih i spino-talamičkih traktova, vestibularnih jedara, malog mozga, bazalnih ganglija, KVM i to iz motornih zona i iz hipotaalmusa. RF i vestibularna jedra su funkcionalno usko povezane, imaju svojstvo spontanog stvaranja imulsa, odnosno samonadraživanja. Njihovu aktivnost prigušuju druge inhibicijske strukture prvenstveno bazalne ganglije, a preko njih neki delovi KVM. Otklanjanje inhibtornih sruktura koje deluju na RF i vestibularna jedra, dolazi do njihove pojačane spontane aktivnosti koja preko retikulo-sinalnog trakta simuliše γ neurone kičmene moždine, a prko njih mišićna vretena sa ishodom rigiditeta. U normalnim uslovima, kod zdrave životinje, RF i vestibularni aparat navedenim dejstvom na ekstenzorne mišiće dovode do njihovih kontrakcija, pri čemu udovi podupiru telo protiv sile teže. Kada životinja počne da pada na jednu stranu ekstenzorni mišići te strane se kontrahuju, a na suprotnoj strani se relaksiraju. RF dobija podatke o osećaju sa površine tela: ukus, miris, vid, sluh i sve to ide prema talamusu i senzornoj KVM. Kroz RF prolaze i visceralni recetori (protok krvi u jetri, glikemija) idu u hipotalamus pa u limbusnu koru. RF zna šta se dešava u organizmu, na i oko njega. U RF su vitalni cetri, centri budnosti i hipnogeni centri za spavanje.

XXII kombinacija
1.Fiziologija limfocita Limfociti su ovalni imaju veliko plavo jedro koje ispunjava celu unutrašljost, a na periferiji je uska citoplazma. Ona sadrži enzime za sintezu antitela i limfokina. Limfokini se izluče u spoljašnju sredina i tu deluju, a antitela ostaju fiksirana za membranu i predstavljaju receptor za antigen.Postoje: 1. Mali limfociti do 8μm – najbrojniji, zreli 2. Srednji 8 – 12 μm

3. Veliki – preko 12 μm Limfociti prolaze direktno kroz endotelnu ćeliju kapilara. Recirkulacija limfocita je stalno kretanje limfocita iz krvi u limfu i limfne čvorove pa ponovo u krv. Vrste limfocita: - B limfociti – nosioci humoralnog imuniteta, razbarušena im je membrana zbog molekula antitela na površini membrane koji štrče spolja. - T limfociti – nosioci celularnog imuniteta. Membrana im je glatka jer su antitela uronjena u membranu. Svi limfociti potiču od pluripotentne matične ćelije koja se nalazi u žumančetnoj kesi.Onda cirkulacijom ide u timus i kostnu srž kod sisara i Burzu fabrici kod ptica. Tu su 1º organi imuniteta (kostna srž, timus i Burza) jer u njima limfociti sazrevaju. U timusu nastaju T limfociti, a u kostnoj srži i Burzi B limfociti.Limfociti nastali u 1º organima su imunokompetentni – zreli su, sa receptorima u mebrani za prepoznavanje antigena. Zreli limfociti napuste 1º organe i cirkulacijom dospeju do 2º organa: limfni čvorovi, krajnici, slezina. Limfno tkivo urogenitalnog, digestivnog i respiratornog trakta. Kod limfnog čvora korteks naseljavaju B limfociti, a parakorteks T limfociti. T lifociti čine 2/3 ukupnih limfocita.On su timus zavisni.Faze nastanka T limfocita: - Pretimusna faza – pluripotentna matična ćelija se u jetri, a po rođenju u kostnoj srži diferentuje u protimocit – i on migrira u timus - Timusna faza – protimocit dolazi u timus i tu pod dejstvom timozina i timopoetina sazreva u timocit - Posttimusna faza - 1 % T limfocita napusti timus i ode u limfno tkivo i tu se odigra završno sazrevanje i tada su sposobni da prepoznaju antigen. Podela T limfocita: 1. Pomoćni (Th) – helper → regulatorna uloga u humoralnom odgovoru 2. Supresorski (Ts) → regulatorna uloga u humoralnom odgovoru 3. Citotoksični (Tc) – ubijaju ćelije sa antigenima na površini 4. Senzibilisani – sintetišu limfokine za zapaljensku reakciju. B limfociti čine 1/3 limfocita. Nastaju iz pluripotentne matične ćelije koja se u 1º organima diferentuje u zreo B limfocit i to je antigen-nezavisna faza, pa se u 2º organima transformiše u plazmocit – sintetiše antitela i to je antigen-zavisna faza. Broj klonova B limfocita oko 100 000 – odgovara broju antigena na koje jedinka može da odgovori stvaranjem antitela. Pre B limfociti nemaju receptore za antigen. Nezreli B limfociti – receptori za određeni antigen Ig M klase. Zreo B limfocit – dobija nove molekule receptora za antigene IgD i M). Monomeri IgD i M u membrani B limfocita su receptori za antigen. Za imuni sistem važno je prisustvo MNS antigena u membrani ćelija. Oni su karakteristika samo ćelija te jedinke. Njihova brojnost jednaka je brojnosti populacije jedinki jedne životinjske vrste. Ima 3 klase tih antigena – MNS I (nalaze se u svim ćelijama sa jedrom, to su pravi transplantacioni geni), MHC II (nalaze se na B limfocitima, aktivisanim T limfocitima, monocitima, makrofagima), MHC III. Antigen prezentujuće ćelije (ARS) – makrofagi, B limfociti, folikularne dendritične ćelije.Ima ih svuda: limfni čvorovi, slezina, timus, koža idr. Imaju veliki broj antigena klase MHC II. Fc receptore i receptore za komplement. Vrše obradu antigena. Prezentovanje obrađenog antigena imunocitima zajedno sa MNS II klasom. Humoralni imuni odgovor: - antigen nezavisna faza – u 1º organima imuniteta - antigen zavisna faza – u 2º organima imuniteta

- kontakt B limfocita sa antigenom - aktivacija, nastanak limfoblasta, deoba, diferentovanje (plazmociti, ćelije pamćenja) - plazmociti sintetišu antitela - ćelije pamćenja bitne su kod sledećeg kontakta sa antigenom - svrha vakcinacije – stvaranje ćelija pamćenja - limfociti sintetišu antitela iste specifičnosti kao što su bili receptori na membrani Ćelijski imuni odgovor: - receptori za antigen u membrani T limfocita - imaju receptore za Fc fragment i C3b komponentu komplementa - sazrevanjem stiču receptore u membrani za prepoznavanje određenog antigena - stiču sposobnost razlikovanja sopstvenih od stranih antigena - tolerancija - 1 % T limfocita odlazi u 2º organe imuniteta (u T zavisne zone) - kontakt T limfocita sa antigenom - proliferacija klona i nastanak ćelija pamćenja, citotoksičnih i senzibilisanih limfocita NK (natura kiler cels) ćelije: - treća populacija limfocita - 10 % od svih limfocita - nemaju receptore za antigen - reaguju nespecifično - imaju citotoksičnu aktivnost (prema tumorskim ćelijama, ćelija sa virusom) - pružaju uspešnu zaštitu od antigena celularne prirode Primarni i sekundarni imuni odgovor: - latentni period, faza porasta, maksimalna [] ,opadanje nivoa efektorskih ćelija - 1º – prvi kontakt imunog aparata sa antigenom; duži latentni period, sinteza IgM klase u većoj [] od IgG - 2º (anamnestička reakcija) – kod ponovnog unošenja istog antigena; kraći latentni period, glavna kategorija Ig koja se sintetiše su IgG klase, a manje IgM. 2.Razmena gasova u plućima i tkivima U plućima a.pulmonalis dolazi venska krv siromašna O2, a bogata CO2. Najviši PO2 : atmosferski → alveolarni → venski U plućima se venska krv obogaćuje O2, a smanjuje se SO2 pa nastaje arterijska krv. O2 : arterijska pa venska CO2 : venska pa arterijska Atmosfera : 78 % N2, 21 % O2;0,03 % CO2 – stabilan je vazdušni sastav i ne menja se.Zbir parcijalnih pritisaka svih gasova u atmosferi je 100 %. Pri atmosferskom pritisku od 101 KPa RO2 = 21 KPa, RSO2 = 0,03 KPa.U vodi se najbolje rastvara CO2, pa O2, a N2 je inertan. Alveolarni vazduh : O2 = 13 %, CO2 = 5,3 % Izdahnuti vazduh : O2 = 16 %, CO2= 3,3 % Izdahnuti vazduh je po sastavu bliži alveolarnom nego atmosferskom, zagrejan je i zasićen vodenom parom. U alveole dolazi 1/3 respiratornog volumena, a 2/3 su u mrtvom prostoru.

Ventilacioni kojeficijent je odnos svežeg i upotrebljenog vazduha u plućima i iznosi 1 : 6 pri mirnom disanju kod konja. Transport gasova u krvi : u krvi O2 i CO2 grade labilna jedinjenja, a N2 i inertni gasovi ostaju nevezani. Molekulski O2 se u u eritrocitima veže za Fe2+ hema Fe ostaje dvovalentno i tako nastaje oksigenisan Hb. Jedan molekul Hb može da veže maksimalno 4O2.Što je više O2 vezano za Hb lakše se vežu i naredni molekuli. Hb u rastvoru lakše veže O2 od Hb u eritrocitima. RO2 = 13,3 KPa – potpuna zasićenost Hb.Što je veći PCO2 → teže se veže O2, ali je olakšana disocijacija Hb – O2 – to je u tkivima.Pad PCO2 – lakše se veže O2 → u plućima. Uticaj SO2 na oksigenaciju Hb je Borov efekat. Smanjenje rH → teže vezivanje O2 → u tkivima zbog nastanka kiselih metabolita – ugljena kiselina, mlečna kiselina. U plućima – kontinuirani kapilari. Povećanje Tº - teže se veže O2 u tkivima jer je Tº veća od spoljašnje.U plućima je niža Tº nego u tkivima pa se O2 lakše veže. 2,3 DPG – difosfoglicerinska kis. se veže za β lance globina i smanjuje se vezivanje O2. Životinje sa intenzivnijim metabolizmom i manjom TM njihov Hb lakše otpušta O2 u tkivima. Razmena gasova u tkivima : po principu difuzije ali u suprotnom smeru. Na nivou kapilara O 2 brzo prelazi iz : eritrocita u → plazmu pa u → tkiva, a CO2 : tkiva → pazma → eritrociti. CO2 nastaje u oksidacionim procesima pa je u tkivima njegov pritisak veći nego u arterijskoj krvi. Višak stvorenog CO2 dovodi do otvaranja prekapilarnih sfinktera i boljeg snadbevanja tkiva krvlju, a time i O2. 3. Poprečnoprugasti mišići Mišićno tkivo je građeno od visokospecijalizovanih mišićnih ćelija – miocita – pretvaraju hemijsku E u mehanički rad. Osnovne odlike mišićnih ćelija su: 1. kontraktilnost – odvija se zahvaljujući specifičnim proteinima 2. razdražljivost – osobina svih živih ćelija. Kontrolu razdražljivosti vrše nervni i endokrini sistem Skupovi mišićnih ćelija zajedno sa krvnim sudovima, nervima i vezivom čine mišiće. Mišići ljudi i životinja: - poprečnoprugasti – mišićne ćelije na svetlosnom mikroskopu pokazuju poprečnu ispruganost. - Glatki mišići – bez poprečne ispruganosti - Skeletni – povezani su sa kostima za pokretanje i održavanje tela u fiziološkom položaju - Visceralni – isti su kao skeletni, samo što su u tkivima i organima - Srčani – gradi miokard Od ukupne TM 40 % - skeletna muskulatura, a glatka i srčana 10 %. Hemijski sastav mišića: 100 gr mišića – 77 % vode – 23 % suva materija: 1. 90 % proteina 2. 10 % - UH, mineralnih soli

Voda je kvantitativno najzastupljenija u mišićnom tkivu, nalazi se kao slobodna i vezana. U vodi su rastvorene mineralne soli. Voda daje gipkost mišićnom tkivu, i sa solima učestvuje u mišićnoj kontrakciji. UH – glavni je glikogen ima ga 0,5 – 1,5 % u mišićnom tkivu. Glikogen kao depo glukoze je osnovni energetski izvor za mišićnu kontrakciju. Kod intenzivnog mišićnog rada glukoza iz krvi ulazi u mišićne ćelije i odmah se uključuje u kataboličke procese. Ako je mišić dobro snadbeven O2 u toku rada se oslobađa mala količima mlečne kiseline. Ako mišić nije pripremljen za rad – hipoksija tkiva – poveća kiseonički dug, nivo mlečne kiseline je povećan i javlja se bol. Mlečna kiselina se povećava i postmortalno – to pozitivno utiče na zrenje mesa. Masti – 3 – 25% - zavisi od mesta mišića i uhranjene životinje. Proteini su kvantitativno najvažniji organski sastojak mišića. Proteina ima 20 %. Dele se na: - proteini sarkoplazme (albumini, globulini, mioglobin – obezbeđuju E za mišićnu kontrakciju) – nekontraktilni. Čine 30 % proteina - proteini miofibrila – 50 % proteini vezivnog tkiva Mioglobin – depo O2 i pigment mesa. Proteini miofibrila – odgovorni za kontrakciju mišićne ćelije. Čine 50 % proteina u mišiću. To su: miozin – 35 %, aktin 15 %, a regulaciono – katalitički proteini su troponin i tropomiozin. Proteini vezivnog tkiva – 20 % ukupnih proteina. To su kolagen i elastin – povezuju miofibrile u snopove unutar ćelije. Azotne neproteinske materije – ATR, ADP i kreatinfosfat. Strukura skeletnih mišića: izgrađeni su od velikog broja tankih dugih cilindričnih ćelija – mišićna vlakna. Mišićne ćelije su prečnika od 10 – 100 μm, a duge su od 1mm do 1m – mišići vrata žirafe. Duži mišići imaju deblje ćelije, a kraći tanje ćelije. Kod dugih mišića mišićne ćelije mogu biti nastavljene jedna na drugu. Mišićne ćelije u toku ontogeneze nastaju spajanjem većeg broja monojedarnih ćelija – mioblasta – jedro je centralno postavljeno. U tako novoformiranoj ćeliji počinje sinteza miofibrila (to su kontraktilne organele). Jedra su na periferiji. Može ih biti oko 100, postavljena su na približno istim rastojanjima. Svaka mišićna ćelija ima pojedinačno tanak sloj vezivnog tkiva – endomizijum. U endomizijumu su krvni, limfni sudovi i periferni nervi. Veći broj vlakana se udružuje u snopove koje okružuje masivnije vezivo – perimizijum. Više snopova – fascikula grade 1 mišić koji je okružen još masivnijim vezivom – epimizijum. Na epimizijum naleže fibrozna opna. Mišićna ćelija – vlakno – na svetlosnom mikroskopu pokazuje poprečnu ispruganost. Mišićna ćelija: - sarkolema – membrana je građena od 2 sloja: 1. spoljašnji (endomizijum) – vezivo koje povezuje vlakna u snopove 2. unutrašnji sloj – prava membrana od fosfolipidnog dvosloja – selektivno propustljiva, razdražljiva, transportni sistemi su u njoj. - sarkoplazma – najveći deo je ispunjen miofibrilima. Ima ih u poprečnoprugastim mišićima, trombocitima, nervnim završecima. Miofibrili: su osnovne kontraktilne i funkcionalne jedinice mišićne ćelije. To su končaste tvorevine paralelno postavljene duž ćelije. Svako mišićno vlakno ima od nekoliko stotina do nekoliko hiljada miofibrila. Miofibril je građen od: - tanki filamenti – aktinske niti - I - debeli – miozinske niti – A U jednom miofibrilu u proseku ima 3000 aktinskih i 1500 miozinskih niti. Sarkomera je osnovna kontraktilna jedinica skeletnog mišića. Kada je mišić relaksiran duga je 2 – 3 μm, a kada je kontrahovan 1μm, a istegnut 4 μm.

Jedan miofibril sadrži od nekoliko stotina do nekoliko hiljada sarkomera. Sarkoplazmacki retiklum je ERR u sarkoplazmi. Sastoji se: - dugi longitudinalni tubuli - transferzalni kratki tubuli Dugi longitudinalni tubuli predstavljaju sistem razgranatih cevčica koji okružuju svaki miofibril. Ovaj sistm se pruža paralelno sa miofibrilima i na granici između svetle i tamne pruge tubuli se spajaju i grade proširenja – terminalne cisterne. U cisternama je protein kalsekvestrin koji ima veliki afinitet za Ca2+ - veže 40 Ca2+. U cisternama je [] Ca2+ 2000h veća od [] u okolnom citosolu – to je važno za mišićnu kontrakciju. Kratki transferzalni tubuli: T tubuli su uvrnuća ćelijske membrane, počinju od membrane sa jedne strane i protežu se do membrane na drugoj strani. Postavljeni su poprečno u odnosu na miofibrile. Na mestu odakle polaze od membrane otvoreni su prema spoljašnjoj sredini – kroz njih prolazi ekstraćelijska tečnost. T tubuli su između 2 terminalne cisterne. Trijada je morfološka tvorvina sastavljena od jednog T tubula i 2 terminalne cisterne. Jedna sarkomera ima 2 trijade. T tubuli služe da se talas depolarizacij koji se širi duž membrane prenosi dubko u mišićno vlakno, i dođe do depolarizacije membrane terminalnih cisterni iz kojih se joni Sa oslobađaju i dođe do kontrakcije. Tanki filamenti: aktinske niti su građene od: - aktina – čine ga 2 lanca polimerizovanog aktina G koji su uvijeni kao heliks – spirala. U sastav jednog lanca ulazi 200 g aktina. Na svakoj globuli aktina je po jedan ADP – on je aktivno mesto za vezivanje glavica miozina kod kontrakcije. - tropomiozina – 2 peptidna lanca uvijena jedan oko drugog. Lanci se nastavljaju jedan na drugi – obrazuju dugu nit. Kada mišić miruje tropomiozin je na površini aktivnih mesta na aktinu i tako sprečava nastajanje aktomiozinskog kompleksa i mišićne kontrakcije. - troponina – 3 proteina: troponin T, S, I. Svaka subjedinica ima posebnu ulogu u kontrakciji. Troponin S ima veliki afinitet prema jonima Ca2+ - okidač procesa mišićne kontrakcije. Troponin I (aktin) – sprečava interakciju aktivnih mesta na aktinu sa miozinskim nitima. Troponin T – povezuje ceo kompleks sa tropomiozinom. Debeli filamenti: miozinske niti – 200 – 350 molekula miozina. Molekul miozina je heteropolimer od 6 polipeptidnih lanaca (2 teška i 4 laka). Teški lanci: - fibrilarni deo - uvijeni – glavica - globularni deo – mostić Pravi delovi teških lanaca su umotani jedan oko drugog u vidu dvostrukog heliksa – i to je rep. Vrhovi teških lanaca su umotani u globulu i to je miozinska glavica. Na vrhu repa miozinskog molekula se nalaze 2 glave miozina koje divergiraju jedna od druge. Na površini svake miozinske glave se nalaze pribijena po 2 laka lanca. Kratak deo na kraju teškog lanca na kome se nalazi glavica naziva se vrat i on sa glavicom gradi poprečan most koji je savitljiv na 2 mesta: - baza vrata (prvi zglob) – vrat i glavica se odvajaju od tela miozinskog filamenta - drugi zglob – mesto gde je glavica pričvršćena za vrat. Srednji deo miozinskog filamenta je go – nema glavica. Na glavici miozina se nalazi nekoliko aktivnih mesta: - jedno mesto ispoljava veliku ATR-aznu aktivnost hidrolizuje ATR i oslobađa hemijsku E potrebnu za mišićnu kontrakciju - drugo mesto veže molekule ATR- a. - treće mesto preko koga se glavice miozina vežu za aktivna mesta na aktinu.

Kada je mišić u relaksaciji glavice miozina su položene uz telo miozinskih filamenata. Kod kontrakcije glavice miozina zahvaljujući bazi vrata se ispružaju prema akivnim mestima na aktinu formirajući poprečni most koji se kači za aktivno mesto na aktinu, sve dok poptpuno nestane izotropna zona, a anizotropna se ne menja. Proteini koji imaju regulatornu ulogu ili izgrađuju pravilan raspored miofilamenata u miofibrilu: u sarkomeri su: - titin – održava filamente u centralnom položaju - nebulin održava pravilan položaj i raspored aktinskih filamenata unutar sarkomere. - α aktinin Van sarkomere za izgradnju citoskeleta: - dezmin – povezuje sarkomere susednih miofibrila u istu ravan i tako održava pravilan raspored miofibrila u ćeliji. Osobine poprečnoprugastih mišića: 1. elastičnost – nakon istezanja se veličina mišića vraća na prvobitnu. Istezanje nije proporcionalno snazi opterećenja koja vrši istezanje. Što je mišić snadbeveniji oksigenisanom krvlju ima veću elastičnost. 2. kontraktilnost – na dejstvo nadražaja mišić se kontrahuje tj. skraćuje dužinu 3. razdražljivost – osobina svih ćelija organizma. Mišić reaguje na razne nadražaje: mehaničke, hemijske, osmotske, električne. Podraživanje: - indirektno – fiziološko podraživanje električnim stimulusima koji dolaze iz motornih centara preko perifernih nerava - direktno – mišić se izloži delovanju alkaloida kurare – inhibira prenošenje impulsa u nervnomišićnoj sinapsi ili motornoj ploči. Kod mišićne distrofije stepen transmisije impulsa je drastično smanjen zbog minimalne količine acetil-holina u perifernim sinapsama. Transmisija impulsa u perifernoj sinapsi može biti i drastično povećana što dovodi do grča – spazma mišića i kada spazam zahvati muskulaturu larinksa onda dolazi do gušenja. Supstance koje ispoljavaju ove efeke deluju inhibitorno na holinesterazu i tada dolazi do nakupljanja oslobođenog acetil-holina koji onda stalno podražuje mišićnu membranu. Neke od ovih supstanci spadaju u grupu nervnih bojnih otrova, a antidot njima je atropin. Bolest Miastenija gravis (opaka mlitavost mišića), u organizmu postoje antitela protiv receptora za acetilholin – nema mišićne aktivnosti. Botulinusni otrov usporava transmisiju impulsa i dolazi do smanjene aktivnosti mišića (danas se koristi i kao lek). Nadražaji mogu biti: - podpražni – subliminalni – vrlo su slabog intenziteta – ne izazivaju nikakvu reakciju mišića. - prag nadražaja – najmanji intenzitet nadražaja koji dovodi do minimalne kontrakcije – kontrahuje se samo srednji prst zadnjeg ekstremiteta žabe (m. gastroknemius). Povećanjem jačine nadražaja mišić reaguje sve do maksimalne kontrakcije. Posle maksimalne kontrakcije povećanje jačine nadražaja je bez efekta. Svako vlakno i motorna jedinica posebno reaguje kao srčani mišić – po zakonu sve ili ništa – nadažaj pražnog intenziteta reaguje maksimalnom kontrakcijom - supraliminalni – iznad jačine koja proizvodi maksimalnu kontrakciju. Mišić kao celina se ne kontrahuje po zakonu sve ili ništa. - maksimalni – maksimalna kontrakcija - supramaksimalni

Motorna jedinica je broj mišićnih vlakana koja su inervisana jednim nervnim vlaknom. svaka motorna jedinica ima različit potencijal mirovanja – zato je kontrakcija po zakonu sve ili ništa. MRM – potencijal ćelije kada ona miruje. Da bi se kontrahovala potencijal mora dostići pažnu vrednost. Motorne jedinice od – 60 mV – mali nadražaj ih kontrahuje. Ako nadražaj pojačamo uključiće se i motorne jedinice od – 70 mV, a ako još pojačamo uključiće se i od – 80 mV – maksimalna kontrakcija. Mišićna kontrakcija je složen proces koga pokreću ali i zaustavljaju bioelektrične i biofizičke promene koje se javljaju u mišiću. Konrakciju izaziva nervni impuls koji motornim neuronom dolazi do mišića. Impuls dovodi do oslobađanja acetilholina – neurotransmiter. Acetilholin se veže za receptore u membrani mišićnog vlakna što dovodi do otvaranja acetilholin zavisnih kanala i naglog ulaska Na+ u mišićno vlakno – i to je depolarizacija i generiše se AP. AP se širi duž membrane i u unutrašnjosti mišićnog vlakna gde na trijadi depolariše membranu terminalnih cisterni i usled toga dođe do erupcije Ca2+ iz cisterni u okolinu. Ca2+ brzo izlaze jer im je [] u cisternama nekoliko hiljada puta veća nego u citosolu. Kontrakcija se pokreće kada se uspostavi interakcija između oslobođenih Ca2+, aktinskih i miozinskih filamnata. Svaka globula aktina ima aktvno mesto za vezivanje poprečnih mostića glavica miozinskog filamenta. Kada je mišić u fazi opuštanja ili kada je u mirovanju, aktivna mesta aktina su pokrivena tropomiozinom. Kada se oslobodi Ca2+ on se veže za Ts troponina – vežu se 4 Ca2+ i usled toga se tropomiozin svlači sa aktivnih mesta aktina. Debeli miozinski filamenti se aktiviraju tako što Ca2+ aktiviraju ATR-aznu aktivnost glavice poprečnih mostića. Sarkomera je osnovna kontraktilna jedinica miofibrila. Klizanje miofilamenata – filamenti aktina i miozina ne menjaju dužinu u toku kontrakcije i pored toga što se dužina sarkomere skraćuje i samo mišićno vlakno se skraćuje. Za vreme mirovanja mišića, za glave poprečnih mišića miozina vezan je ATR ali je ATR-azna aktivnost miozina mala. Aktin povećava kapacitet ATR-azne aktivnosti miozina. Zaveslaj je naginjanje glavice i vraćanje u prvobitan položaj. Kada glavica napravi jedan zaveslaj ona se oslobodi od ADP i fosfora koji su bili vezani za nju, a na to mesto se veže nov ATR i on odvaja glavicu od aktina. Jačina kontrakcje zavisi od broja poprečnih mostova koji su uključeni u privlačenje aktinskih filamenata. Najača kontrakcija je kada su svi poprečni mostovi sa obe strane prekriveni aktinskim filamentima. Ne veslaju sve miozinske glavice istovremeno. 1 filament miozina je okružen sa 6 filamenata aktna. Starlingov zakon: što je veće opterećenje snaga kontrakcije je veća ali to pravilo važi do određene granice. 4. Receptori Su delovi NS koji služe za prijem određenog stimulusa i prevođenje tog stimulsa u jedinstveni oblik E koji može da se prenosi kroz nervna vlakna – receptori su transdjuseri (zakon specifičnosti nervne E). Što je jači stimulus, frekvenca AR je veća, intenzitet nadražaja se prenosi tako što se intenzitet stimulusa povećava ili opada. Zajednička osobina svih receptora je pretvaranje apsorbovane E u AR, koji će zatim biti prenešeni u receptivnu oblast KVM. Modalitet osećaja je suma svih centara somatskog senzibiliteta u KVM. Delovi tela sa puno receptora imaju i velike centre, a sa manjim brojem imaju male centere. Podela receptora po lokalizaciji (da li se nalaze na površini tela ili u njegovoj unutrašnjosti): 1. telereceptori – primaju informacije za dalje okoline – zvuke, mirise

2. eksteroreceptori – su na površini tela, primaju draži iz bliže okoline – dodir, bol, toplota, hladnoća 3. interoreceptori – streč receptori – primaju nadražaje iz unutrašnjosti tela (proprioceptori i svi visceralni receptori). Podela receptora po vrsti draži koju registruju : 1. mehanoreceptori – preso, baro, streč. Tu spadaju: Pačinijevo i Majsnerovo telašce, Merkelovi diskovi 2. termoreceptori – za hladno ili toplo 3. hemoreceptori – obuhvataju receptore čula za PO2, PCO2, [] N+, [] AK u krvi, za glikemiju 4. fonoreceptori – za zvuk 5. fotoreceptori – za svetlost → čepići i štapići 6. osmoreceptori – za osmotsku koncentraciju 7. nociceptori – za bol Podela receptora po građi : 1. nemijelisani nervni završeci senzornih pseudounipolarnih neurona. Mogu biti : - slobodni – neinkapsulirani – receptori za bol - učaureni – Pačinjijev korpuskul, Majsnerovo telašce 2. mijelisani nervni završeci → kompletne – čulne ćelije → fotoreceptori ili olfaktivni receptori Podela receptora po adaptaciji : 1. brzo adaptivni (fazni) – čulo mirisa, dodira – registruju samo početak i kraj delovanja draži ali nisu u stanju da registruju intenzitet stimulusa. 2. sporo adaptivni (tonusni) – čulo ukusa, baroreceptori u luku aorte i na mestu grananja karotidnih arterija, termoreceptori kože 3. skoro ne adaptivni – proprioceptori i nociceptori. Kada bi se proprioceptori adaptirali došlo bi do poremećaja ravnoteže pri kretanju. Kada bi se nociceptori – za bol adaptirali ne bi bilo dalje informacije organizma o nastanku oštećenja i moglo bi doći do smrti. Biofizika receptora : zakon projekcije – ako stimulišemo receptor (centar) osećaj se uvek javlja na mestu gde je receptor ili gde je on nekada bio. Fantomski bol je bol dela tela kojeg nema. Nemijelisani nervni završetci mogu da generišu receptorski AR – lokalne jonske struje. Kompletne čulne nemogu same da generišu AR, već pri draženju oslobode medijator pomoću koga nadražaj prenose na sledeći neuron. Water Pačinijevo telašce je mahanoreceptor za dodir koji registruje vibracije. Vibracije deformišu aksolemu Water Pačinijevog telašca i dovode do otvaranja njenih streč zavisnih kanala za Na+. Ulazak Na+ omogućava nastanak receptorskog potencijala. Kada on dostigne pražnu vrednost najbližeg Ranvijerovog suženja, aktivira njegove voltažno – zavisne kalnale za Na+, tako da postaje generatorski potencijal jer omogućava razvoj AP. Prvo Ranvjerovo suženje je u telašcu, a drugo na mestu izlaska iz telašca. Nadražaj tj. dodir, pritisak deluje na površinu telašca. Somatski telesni osećaji Osećaji koji potiču iz some. Podrazumeva: 1. mehanoreceptivnost 2. termoreceptivnost 3. nocicepciju

Svesni duboki senzibilitet je svest o položaju različtih delova tela u odnosu jedni na druge i na okolinu. Receptori su propioceptori, mišićna vretena, Goldžijevi tetivni receptori, receptori u zglobnim kapsulama. Mehanoreceptivnost → mogu biti trojaki: osećaj dodira, pritiska i vibracija, a može i osećaj položaja. Nastaje mehaničkim promenama u mišićima i zglobovima, a ispoljava se u 2 komponente: 1) osećaj statičke pozicije udova 2) osećaj kretanja udova (kinestezija) Taktilni osećaji su vezani za receptore kože. Možemo ih svrstati u 2 podgrupe: 1. brzoadaptivni – Mejsnrova i Pačinijeva telašca 2. sporoadaptivni – Merkelovi diskovi, Rufinijeva i kožna telašca - četkanje ili milovanje životinje prouzrokuje stvaranje AR visoke frekvence. Osećaj vibracije – reaguju Pačnijeva telašca na male i brze deformacije tkiva koja deluju na dublje slojeve kože. Osećaj pritiska – nastaju deformacijom dubljih tkiva. Termorecepivni → nastaju stimulacijom termoreceptora za toplo i hladno koji su smešteni neposredno ispod kože (slobodni senzitivni nervni završeci). Kod primata brojnost receptora je veći sa bržim prenošenjem impulsa. Receptori za toplo reaguju pri povišenju temperature kože, a prestaju sa emitovanjem AR u toku smanjenja temperature. Receptori za hladno se nadražuju snižavanjem temperature kože, a inhibiraju povišenjem T. Obe vrste receptora pri promeni T u početku reaguju velikom frekvencom stvaranja AR, a zatim posle nekoliko sekundi ona se smanjuje i održava dosta dugo konstantan nivo usled adaptacije receptora. Ako nastaju jake temperaturne promene kože ispod 10º S ili preko 45º S umesto termoreceptivnog osećaja nastaće osećaj bola, koji je utoliko jači ukoliko su promene T veće. Osećaji položaja – ovi osećaji nastaju draženjem brzo (faznih) i sporo (tonusnih) adaptivnih receptora u zglobnim kapsulama. Nocicepcija → ovaj osećaj se razvija u toku dejstva jakih nadražaja sa potencijalnim oštećenjem tkiva, otuda se i nazivaju nociceptori (receptori za bol). Postoje 3 glavna tipa: 1.mehanonociceptori 2. termonociceptori 3. mešani tip nociceptora Svi imaju veoma visok prag nadražaja, prvi se draže jakim mehaničkim nadražajima, oštrim predmetima, ubodom igle i slično. Drugi se draži visokim T. Mešoviti reaguju na sve vrste nadražaja kada deuju sa visokim intenzitetom. Razlikuju se 2 tipa bola: 1. brzi bol (akutni) 2. spori bol (hronični) Životinje ispoljavaju bol promenom ponašanja: strahom, opštim uznemirenjem, mukanjem, režanjem, lajanjem, grčenjem i drugim načinima, zavisno od vrste životinja, vrste i intenziteta bola. Vrste bola: bockanje, žarenje i mukli bol. Bockanje nastaje pri ubodu igle u kožu ili kada se ona preseče nekim oštrim predmetom. Žarenje se ispoljava u slučau kada se koža opeče. Mukli bol je unutrašnji, duboki bol sa izazivanjem neprijatnosti različitog stepena u zavisnosti od zahvaćene oblasti tela.

Može se razlikovati oštar spoljašnji bol od untrašnjeg muklog bola. Kod pojedinih vrsta životinja (domaćih) relativno je čest oštar visceralni bol, kao što su stanja kolika kod konja. Hiperalgezija – stanje pojačane osetljivosti Ishemija tkiva uzrokuje bol – nedovoljno snadbevanje tkiva O2.

XXIII kombinacija
1.Fiziologija antitela Antitela su proteini velike molekulske mase i složene biohemijske građe. Antitela su efektori humoralnog imunog odgovora, a sintetišu ih plazma ćelije koje nastaju posle aktivacije V limfocita. Antitela mogu da sintetišu i V limfociti pa tada nastaju u membrani kao receptor za antigen. Ig – antitela: osnovna jedinica je četvorovalentni heteropolimer sastavljen od 2 duga – teška i 2 kratka – laka polipeptidna lanca. Laki lanac ima 220 AK, a težak 440 AK. Laki i teški lanci su međusobno povezani jednom disulfidnom vezom Ѕ – Ѕ. I teški lanci su povezani Ѕ – Ѕ disulfidnom vezom. Ig mogu prelaziti iz jednog oblika u drugi i to zahvaljujući 10 AK na polovini teškog lanca i to je zglobni region. Slobodan Ig ima oblik slova T, a vezan za antigen U. Deo N – terminalnog kraja koji je sastavljen od prvih 110 AK je V region → promenljiv je. Na lakim lancima je VL, a na teškim VH. Na V regionu je aktivno mesto Ig → PARATOP (antitelo) i on se veže za EPITOP antigena. U obrazovanju paratopa učestvuje 15 AK VL i VH regiona i to je hipervarijabilna regija – VRUĆA TAČKA. Laki lanci imaju 3, a teški 4 vruće tačke. Preostali deo prema S kraju ima konstantan sastav. Tercijarna struktura je globularna – struktura petlje se održava disulfidnom vezom između 2 ostatka cisteina. Domeni Ig su nosioci efektornih funkcija. Paralelno postavljeni homologi regioni na L i H lancima grade DOMENE. Domen V je odgovoran za vezivanje antitela za antigen, pošto se na njemu nalazi aktivno mesto ili paratop. Ig su proteini pa se razlažu pod dejstvom proteaza i proizvodi su fragmenti Fab i Fc. Fab ima sposobnost antitela (aktivno mesto) i sadrži B i C1 domene, a Fc kristališe i sadrži C2 i C3 domene, a kod IgM i E i C4 domen. Fc učestvuje u razaranju antigena. Efektorske funkcije Fc: - aktivacija komplementa - stimulacija fagocitoze (opsonizacija) - homocitotropizam – sposobnost Ig da se vežu za površinu ćelijske membrane - sposobnost Ig da prođu kroz placentu Grupe antigenih markera: - izotipski su na konstantnim delovima lanca - alotipski – na konstantnim delovima N lanca kod nekih klasa Ig - idiotipski Laki lanci mogu biti: kapa i lambda. U jednom Ig može biti samo 1 tip lakog lanca. Klase Ig na osnovu strukture konstantnog dela N lanca: monomeri → IgA, D, G, E (alergijska reakcija) i pentamer IgM. IgG - predstavlja 80 % svih Ig krvi - glavni Ig 2º imunog odgovora - neutrališu toksine i viruse, stimulišu fagocitozu, aktivišu komplement

IgM IgA IgE IgD -

mogu proći kroz placentu (čovek, mesojedi, glodar) mogu proći u kolostrum predstavlja 5 – 10 % svih Ig krvi glavni Ig 1º imunog odgovora aktiviše komplement spadaju antitela krvnih grupa može da se sintetiše i u plazma ćelijama submukoze creva (sekretorni IgM) ne prolazi kroz placentu i u kolostrum nalaze se kao monomeri, dimeri, trimeri ima ih 10 % od svih Ig krvi stabilizuje se sekretornom komponentom (ЅS) i nastaje ѕIgA egzocitozom se izbacuje ѕIgA na površinu sluzokže ЅS ga štiti od proteolitičkih enzima dig.trakta ѕIgA onemogućava priljubljivanje i prodiranje mikroorganizama nerastvorljive komplekse sa mikroorganizminma. nemaju sposobnost aktivacije komplementa nalaze se u kolostrumu

i

grade

nalazi se u krvnom serumu na Fc fragmentu nalazi se i S4 domen oni su homocitotropna antitela (vezuju se za mastocite, bazofile) oslobađanje medijatora (histamina, serotonina) iz tih ćelija izaziva alergijsku reakciju povećan nivo IgE kod parazitskih invazija fiziološka uloga nepoznata nalaze se kao receptori za antigen na V limfocitima

Valenca je broj epitopa i paratopa. Uslovi za antigen: - da bude stran imunološkom sistemu - veličina – da bude veći od 10 000 Dlt - hemijska struktura – što složeniji Reakcije antigena i antitela - 1º → je specifična, nevidljiva, traje kratko - 2º → reakcija je vidljiva: - precipitacija → antigen rastvorljiv – obrazovanje taloga - aglutinacija → antigen vezan za površinu ćelije – nastaje aglutinat - citoliza → kada antitela vezana za ćelijsku membranu aktiviraju komplement. 2. Mišićna kontrakcija Tipovi mišićne kontrakcije: 1. Može biti prosta i složena. Složena se naziva i tetaus i može biti nepotpuni i potpuni 2. izometrijska i izotonusna

Prosta mišićna kontrakcija nastaje kada se na mišić deluje samo jednim nadražajem. To može samo na izolovanom mišiću. U organizmu ih nema ali se može izvoditi eksperimentalno, a cretež koji se dobija je mehanogram proste kontrakcije. Period od nekoliko milisekundi gde se ništa ne događa je latentni period, zatim ima faza kontrakcije i dekontrakcije koja je duža. Između A i B latentna faza mišićne kontrakcije,između B i C aktivna faza (traje 0,05 sek.) mišićne kontrakcije – faza skraćenja, između C i D – period dekontrakcije,faza relaksacije mišića – pasivna faza (traje 0,1 sek.). Latentnni period – refraktarni period (pražnog i nadpražnog) prvi se dešava – vezikule presimpatičke pukotine. Predstavlja vreme od draženja mišića - nerva pa do početka skraćenja mišićnih vlakana. Za to vreme se širi depolarizacija mišićnom membranom, oslobađa se Sa2+ iz kalsekvestrina, aktivacija tankih i debelih filamenata i počinje njihovo klizanje. U ovo vreme mišić je nepodražljiv za drugi nadražaj ma koliko on bio jači od predhodnog zato je latentni period refraktaran. Aktivna faza počinje stvaranjem aktomiozinskog kompleksa kada tanki filamenti počinju da klize duž debelih privlačeni zaveslajima glavica debelih filamenata. U to vreme se hemijska E pretvara u rad i toplotu. Pasivna faza počinje prestankom privlačnih sila aktomiozinskog kompleksa, vraćanjem sarkomera u prvbitno stanje – ponovno blokiranje aktivnih mesta aktina. Mišići koji vrše dugotrajan rad sporije se kontrahuju. Složena mišićna kontrakcija se odvija u toku fizičkog rada. U mišić preko motornih nerava stiže serija impulsa različite frekvence i nastaje složena tetanusna kontrakcija. Tetanus je zbir brojnih pojedinih kontrakcija. Zavisno od broja impulsa u jedinici vremena kojima se deluje na mišić složena kontrakcija:  nepotpun svaki sledeći impuls stiže u vreme pasivne faze predhodne kontrakcije (zupčasti). Dejstvo nadražaja na manje frekvence. Kontrakcije se sumiraju pri započetoj relaksaciji – pasivna faza  potpuni – veoma visoka frekvenca nadražaja – vrši se za vreme aktivne faze pojedinačnih kontrakcija. Kod sisara 40 Hz. Nadražaji su česti pa se kontrakcije sumiraju u aktivnoj fazi pojedinih kontrakcija – zato su vrhovi krivih za vreme draženja spojeni u jednu pravu liniju. Kod skeletnih mišića moguć je tetanus zbog kratkog latentnog perioda pa je zato mišić podražljiv i u aktivnoj fazi kontrakcije. Mišićna kontrakcija može biti izometrijska i izotonusna.  Izometrijska je kontrakcija mišića pri istoj dužini, ona se javlja u uslovima kada mišić obavlja neki rad (kod dizanja nekog predmeta) - ekstenzori. Npr. podizanje predmeta. Sve dok mišić ne svlada silu tereta napetost u mišiću se povećava, aktinski filamenti neznatno klize duž miozinskih ali se krajevi mišića ne približavaju jedan drugom – ne skraćuju se.  Izotonusna kontrakcija – kada se pri istom tonusu pri istoj napetosti mišića, mišić skraćuje vršeći rad. Ova kontrakcija se nadovezuje na izometrijsku osim ako je teret teži od snage ceo rad će se zaustaviti na izometrijskoj kontrakciji. 3. Vitamin PP i C RR – B3 – nijacin – protiv pelagrični – amid nikotinske kiseline : - komponenta je koenzima NAD (nikotinamid-adenin-dinukleotid), NADP - učestvuje u reakcijama intermedijarnog metabolizma - u procesima anaerobne i aerobne glukoze

deficit B3 : -

oksidacija i sinteza MK sinteza ATP, ADP rast, razvoj, funkciju kož, CNS-a smanjuje nivo holesterola

kod biljojeda nema deficita – proizvodi ga crevna flora sintetiše se iz triptofana opšti nedostatak energije poremećaj rasta, CNS-a promene na koži pilići : stomatitis, dermatitis ljudi : pelagra – D trijas – dermatitis, demencija i dijareja – to je senilnost zbog izumiranja nerava - pas ''bolest crnog jezika'' – nekrotične, ulcerozne promene i krvarenje na jeziku Vitamin C – L – askorbinska kiselina : - rastvara se u vodi, kiselog je ukusa - izlučuje se mokraćom i mlekom - za sintezu kolagena, za zdravlje kostiju, zuba, krvnih sudova - antioksidans – uništava efekat slobodnih radikala - redukuje gvožđe u duodenum Deficit C : - čovek i primati obolevaju od deficita – skorbut – otok i zapaljenje desni, krvarenje iz desni, ispadanje zuba, oštećenje kapilara - ne postoji hipervitaminoza - izvori – kivi, limun, sveže povrće

4. Tkivni hormoni Sintetišu se od strane difuznog endokrinog sistema, a to su endokrine ćelije rasute po organima koji nemaju primarnu endokrinu funkciju. Svaki organ u organizmu ima par ćelija koje kontrolišu njegovu funkciju, ali i nekih drugih organa (u manjoj meri). Najveći deo tkivnih hormona luče se u dig.traktu. Dig.trakt luči gastrin u G ćelijama pilorusnog dela želuca i utiču na lučenje HCl. Zatim luči sekretin u Ѕ ćelijama u početnom delu duodenuma i utiče na lučenje pankreasnog soka bogatog vodom i elektrolitima (bikarbonati zbog bazne sredine). Zatim holecistokinin koji stimuliše lučenje pankreasnog soka bogatog enzimima. Zatim vasoaktivni intestinalni peptid (VIP), gastrični inhibitorni protein (GIP) – inhibira lučenje želudačnog soka, somatostatin, motilin, neurotenzin – utiče na kontrakcije muskulature tkivnog trakta. Ako ćelija nema receptor može biti i tone hormona ali oni neće delovati.  Bubrezi → renin (tunika media i vas aferens), eritropoetin (glikoprotein je) utiče na eritropoezu, 1,25 dihidroksiholekalciferol luči se pod uticajem parathormona.  Srce → ima u sebi ćelije koje luče atrijalni natriuretični peptid (ANP), luče se u RK i utiče na lučenje mokraće bogate Na+, pa je stimulus za lučenje ANP-a visok pritisak. Eikosanoidi

Luče ih sve ćelije, predstavljaju derivate arahidronske kiseline (nezasićene MK sa 20 C atoma prenose efekat hemijskog signala na slične ćelije). Kada jedna ćelija bude stimulisana stvaraju se aktivne materije koje utiču na ćelije u okolini. Imaju parakrino i autokrino delovanje. Predstavlja derivat arahidronske kis. koja nastaje odvajanjem od fosfolipida aktiviranjem ćelija, a od nje nastaju: tromboksani (koagulacija), mukotrijeni i prostaglandini → sve ovo su eikosanoidi. Prostaglandini (RG) RGE – ima imunosupresivno delovanje u semenim kanalićima (prvi put su otkriveni u spermi, a nazvani su tako jer se smatralo da ih samo luči prostata), sprečavaju imunološki odgovor ženke na spermatozoide. RGF2α – luče se u posteljici – utiče na luteolizu – razgradnju žutog tela, deluje na krvne sudove, izaziva bronhodilataciju. RGI2 – prostaciklini se luče u endotelu krvnih sudova i sprečavaju agregaciju trombocita, vazodilatacija.

XXIV kombinacija
1. Termoregulacija Prilikom sagorevanja organskih materja oslobađa se : - hemijska E u obliku ATR-a. - Velika količina toplote - služi za održavanje stalne T tela. Prema telesnoj T životinje : - pojkilotermne – hladnokrvne – vodozemci, gmizavci – T im je za nekoliko stepeni viša od spoljašnje T. T im nije stalna već zavisi od T spoljašnje sredine - homeotermne – toplokrvne – ptice i sisari – T održavaju i pri velikim promenama T spoljašnje sredine. - Prezimari – hrčak, medved. T im je samo nekoliko stepeni manja od spoljašnje, za vreme zimskog sna - hibernacija Novorođene životinje u prvim danima su nesavršeni homeotermi jer im mehanizam za termo regulaciju nije potpuno razvijen. Treba ih zaštiti od rashlađivanja i pregrevanja. T se meri termometrom : može biti podpazušna, rektalna, oralna. Konj, ždrebe, pas – 38o C Goveče, tele, svinja, mačka – 39o C Ovca i koza – 39,5o C Čovek 37o SC Kokošaka 41o C Faktori koji utiču na T : - uzrast – mlade zbog intezivnog metabolizma imaju višu telesnu T - rasa – kod plemenitih je viša zbog intezivnog metabolizma imaju višu telesnu T - fizički rad – podiže T - uzimanje hrane i vode - spoljašnja T – ako je niža brži je metabolizam - doba dana – najveća 14 – 18 h, najmanja u 5. Noću je niža - godišnje doba - estrus, emocije, bolest – kod hiperfunkcije tireoideje je viša T

Toplota se u organizmu stalno stvara kao sporedni prozvod oksidacionih procesa u ćelijama. Intenzitet ovih procesa je naročito izražen u ćelijama jetre i mišićima koji rade, pa su to i glavni izvori toplote. Pod normalnim uslovima, kod svakog homeotermnog organizma postoji ravnoteža između količine toplote koja se stvara i one koja se oslobađa u spoljašnju sredinu. Ako iz bilo kojih razloga izostane ova ravnoteža, doćiće do pregrejavanja ili rashlađivanja organizma. Toplota koja se oslobađa u organizmu je ključni činilac održavanja stalne T tela. U faktore koji određuju koliko će se toplote osloboditi u organizmu ubrajaju se: kontrakcija skeletne muskulature (uključujući i drhtanje), funkcionalna aktivnost tireoideje i srži nadbubrega, povećan tonus simpatikusa, BM svih ćelija u telu itd. Reakcije koje učestvuju u regulaciji telesne T homeoterma mogu biti refleksne i polurefleksne. Aktiviranje jedne grupe reakcija povećava odavanje toplote, a smanjuje njeno stvaranje, dok uključivanje druge grupe reakcija smanjuje stepen odavanja toplote, a povećava njeno stvaranje. Regulacija telesne T : (0pširnije u knjizi od 346 do 350) Odbrana od rashlađivanja → mehanizmi koje aktivira hladnoća : - povećavaju stvaranje toplote - smanjuju gubitak toplote - drhtanje - vazokonstrikcija u koži - glad - stiskanje - povećan apetit - ježenje - povećana voljna mišićna aktivnost - lučenje kateholamina. Odbrana od pregrevanja → mehanizmi koje aktivira toplota : - povećavaju gubitak toplote - smanjuju stvaranje toplote - vazodilatacija - anoreksija - znojenje - apatija – slaba reakcija na spoljašnju sredinu - pojačano disanje - dahtanje - zračenje, sprovođenje – kondukcija i konvekcija - isparavanje Životinje koje se drže u hladnim prostorijama, stalno osećaju glad. Razlog je hipoglikemija. Na hladnoći se povećava motorna aktivnost – cupkanje u mestu. Kateholamini – adrenalin i noradrenalin povećavaju nivo oksidacionih procesa u ćelijama i oslobađanje toplote – to je hemijska termogeneza. Stiskanje i ježenje – da se smanji površina, da se što manje toplote odaje u okolinu – sklupčavanje. Zakoni fizike za održavanje toplote : - zračenje - kondukcija je prenošenje toplote sa jednog predmeta na drugi, koji su u kontaktu i rezličite su im T - konvekcija – kretanje molekula vazduha (tečnosti) iz jednog područija u drugo kada su im T različite

- isparavanje – isparavanjem 1 ml vode – znoja iz organizma oslobodi se 2,4 KJ toplote Pas ne može obilno da se znoji, od pregrevanja se brani ubrzanim disanjem → dahtanje (površno disanje). Zbog dahtanja se ne javljaju nikakve posledice – ne dolazi do alkaloze, jer se ne menja sastav alveolarnog vazduha. Centri za termoregulaciju su u hiputalamusu. Hipotalamusni termostat – mehanizmi za proizvodnju toplote koji se isključuju na T = 37 o (stepen osetljivosti), međutim kod pojave groznice se isključuje na T = 40o. Povećanje praga osetljivosti izazivaju pirogene materije. Nastanak groznice : razni proteini u organizmu deluju na ćelije monocitno-makrofagnog sistema (monociti) koje oslobađaju interleukin 1 – endogeni pirogen. On dolazi putem krvi do hipotalamusa i deluje na preoptičkiu regiju (tu je centar za produkciju toplote) uključuje mehanizme za proizvodnju toplote i mehanizme za sprečavanje odavanja toplote što vodi nastanku febre – hipertermije. Toplotni udar – kada T tela pređe 42o C. Svinja se kaljuža, mačka liže dlaku na stomaku. 2. Fiziologija ishrane Potrebe u energiji ljudi i životinje zadovoljavaju unošenjem hrane. Potrebe zavise od : - vrste životinje - starosti - telesne mase - uslova držanja - graviditeta - proizvodnih i reproduktivnih karakteristika. Hrana sadrži : - hranljive materije – UH, masti, proteine – izvor E - neophodne sastojke koji nisu izvor E – voda, vitamini, mineralne soli. Jedinka mora unositi dovoljno hrane koja će zadovoljiti sve energetske potrebe. U organizmu se ne iskorišćava sva E hrane tako da je čista - neto E manja od ukupne E. Bilans ishrane je odnos između količine unete hrane i količine metaboličkih proizvoda koji se izlučuju – mokraćom, fecesom, znojenjem, izdahnutim vazduhom. Na osnovu bilansa se procenjuje pravilnost ishrane i potreba za hranljivim materijama. Bilans može biti : - uravnotežen - količina unete hrane = količini izlučenih sastojaka - pozitivan – unosi se više nego što se izluči – gojenje – višek se deponuje u vidu masti i glikogena. Kod mladih – rast. - Negativan – unosi se manje od izlučene količine – gladovanje, TM opada, gube se glikogen, masti i proteini. Gladovanje je negativan bilans. Može biti : - kvalitativno – unosi se dovoljna količina hrane ili više, ali u toj hrani nema važnih sastojaka – UH, proteini, vitamini, minerali. - Kvantitativno :  Potpuno – jedinka ne unosi hranu  Nepotpuno – unosi kvalitetnu hranu sa svim sastojcima ali nedovoljno. Čovek može da gladuje 40 dana, ako pije vodu. Goveče i konj – 10 dana.

Bilans S : ugljenik se nalazi u sastsavu UH, lipida i proteina. Bilans S se određuje na osnovu njegove količine u hrani, količine oslobođenog C i CO2 – izdisanjem i izlučenog C u urinu i fecesu. Može biti : - pozitivan – višak C za sintezu masti. RQ je visok – gojenje - negativan – manjak C se nadoknađuje razlaganjem masti, RQ je nizak, gubi se TM. - Uravnotežen – uneti C = izlučeni C RQ – respiratorni količnik Bilans N : je odnos između N u hrani i količine N u ekskretima – urin, feces, znoj. Može biti : - uravnotežen – odnos = 1 u normalnim uslovima - pozitivan > 1 – graviditet, period rasta, posle gladovanja, oporavak posle preležane bolesti - negativan < 1 - unošenje biološki manje vrednih proteina, nedovoljne količine proteina sa hranom, kod poremećaja varenja i resorpcije proteina u digestivnom traktu, proteinurije, hemoglobinurije N – samo u proteinima. Unosi se i sa : aminošećerima, AK, purinskim i pirimidinskim bazama. Belančevinski minimum (bazalni metabolizam - BM) – je najmanja količina proteina koja obezbeđuje uravnotežen bilans N i zadovoljava osnovne potrebe u proteinima. U toku duge ishrane proteinima ispod BM – trajan negativan bilans N: prestanak rasta, anemija, smanjena koncentracija proteina u krvnoj plazmi. BM kod zdravih je 1 g/kg TM, a kod gravidnih 2 g/kg TM. Obrok ishrane : pravilno sastavljen obrok sadrži vodu, mineralne materije, UH, masti i proteine. Hranljivi sastojci – uloge : - izvor E - plastična uloga – obnavljanja sastojaka ćelija tkiva i organa - regulaciono – katalitička – ulaze u sastav fermenta, kofermenata, aktivatora fermenata. 3. Biohemijske i biofizičke promene u toku mišćne kontrakcije Mišićna kontrakcija je složen proces. Na nivou sinapse nervni imulsi dovode do oslbađanja male količine acetil-holina koji ima ulogu neurotransmitera. Oslobođeni acetil-holin se vezuje za receptore u membrani mišićnog vlakna u predelu sinaptičkog žleba što dovodi do otvaranja acetilholin zavisnih kanala i naglog ulaska jona Na u unutrašnjost mišićnog vlakna. Ulazak jona Na stvara depolarizaciju membrane i generisanje AR koji se širi u oba smera od sinapse duž membrane mišićnog vlakna. Mehanizam mišićne kontrakcije se pokreće kada se uspostavi interakcija između oslobođenih Ca jona, aktnskih i miozinskih filamenata i aktiviraju sile koje postoje između ovih posebno organizovanih proteinskih struktra iz sastava miofibrila. Miofibril su kontraktilne organele, čija je osnovna jedinica sarkmera položena između 2 membrane. Sastoji se od miofilamenata sa tankim i debelim nitima. Kod kontrakcije mišića nema promene dužine miofilamenata, skraćuje se samo dužina sarkomera ( Z membrane prilaze jedna drugoj). Na svakoj globuli na aktinu nalaze se aktivna mesta koja su prekivena tropomiozinom (kada je mišić relaksiran). Do mišićne kontrakcije dolazi (teorije tzv. zupčaste letve). Impuls dolazi do periferne ploče, zahvati se pupoljak, oslbađa se acetil-holin, ulazi Na kroz kanale dolazi do depolarizacije i AP ide duž mišićnog vlakna. Kada se impuls kreće duž membran putem

transferzalnog sistema ide u mišićna vlakna, izaziva se depolarizacija terminalnih cisterni i Ca2+ ulazi u citoplazmu, on se vezuje za troponin S (Ts) koji je vezan na kraj tropomizina, menja se komformacija i on povlači trpomiozin u brazdu između 2 vrpce fibrilarnog aktina sa aktivnih mesta na aktinu. Glavice miozina se odjednom zakače na aktivna mesta na aktinu i odjednom miozin (maksimalna hidroliza ATP) akumulira se E u prvom zglobnom regionu i dovede do promene komformacije (rotacije u roku od milisekunde), uz pomoć ponovo ATR odvaja se glavica i glavica se kači za sledeći zubac – time se privlače aktinske niti jedna ka drugoj i kod maksimalne kontrakcije se maltene ne preklapaju i nestaje izotropna zona, može se skraćivati sve dok Z membrane ne udare u krajeve miozina (to je maksimalna kontrakcija). Starlingov zakon kod srca – kada mišić više opterećujemo on se jače kontrahuje do određene granice. Mišić nemože vršiti rad kada se toliko istegne da se izgubi kontakt aktina i miozina. Motorna jedinica je broj mišićnih vlakana inervisanih jednim nervnim vlaknom. Postoje crveni – tonusni i beli – fazni mišići. Cveni imaju dosta mioglobina i velike motorne jednice, sporo se kontrahuju, ispoljavaju velki radni efekat i sporo se zamaraju. Beli mišići (to nije bela muskulatura od domaće živine – ne mešati) imaju malu motornu jedinicu, brzo se kontrahuju i brzo se zamaraju. Glavni izvor E za kontrakciju mišićne ćelije (čija je osnovna sposobnost da hemijsku E pretvaraju u mehanički rad) je ATP, njegove rezerve u mišiću su male sa njima mišić može da se kontrahuje oko 1 sek. – deo ove E obezbeđuje aktivnst Ca i Na – K pumpe neophodne za kontrakciju mišića. Drugi izvor E je kreatinfosfat, u okviru njega rezerve ATR su oko 10 puta veće, a kada se i te zalihe E istroše, mišić kao organ stvara E aktiviranjem biohemijskih procesa. Kod slabe mišićne kontrakcije E se podmiruje anaerobnim razlaganjem glukoze uz stvaranje mlečne kiseline – na početku rada. Deo mlečne kiselne putem krvi odlazi u jetru, a drugi deo se u mitohondrijama dalje kataboliše, uz prisustvo O2 oslobođenog iz depoa mioglobina. Pri intenzivnoj fizičkoj aktivnosti veća je potreba za E od anaerobnog razlaganja glukoze. Usled nagomilavanja metabolita SO2 neophodno je da se brzo uklone iz mišića. U tom slučaju se povećava tonus simpatikusa dođe do tahikardije, sekrecije adrenalina. Povećava se minutni volumen i arterijska hipertenzija, nastaje ubrzana cirkulacija i poveća se razmena materija u kapilarima. Potrebe za O2 su povećane – ubrzano i produbljeno disanje. Adrenalin stiže do jetre i tamo izaziva razlaganje glikogena i nastaje puno ATR-a. Karboksilacija (pruvat + CO2) nastaje oksalacetat, ključno jedinjenje za Krebsov ciklus, a ako se dekarboksiliše (piruvat CO2) nastaje jedinjenje koje se koristi za proizvodnju masti. Respiratorni lanac (oksidativna fosforilacija) – od supstrata oduzme se H (oksidacija jer se prima O2) – NAD – FAD – koenzim Q – citohrom b, citohrom s – citohrom Q, sintetiše se 3 ATP-a ili 2 ATP-a i gradi se H2O + E. Funcioniše samo ako ima dovoljno O2, a ako nema dovoljno O2, dehidrogenaza 2H predaje piruvatu i nastaje mlečna kis.(znak da se radi o lokalnoj hipoksiji). 4. Uslovni refleksi → nisu urođeni, nego nastaju u toku života pod određenim uslovima i zasnivaju se na stečenom iskustvu (uvežbavanjem). Uslovni refleks je otkrio Pavlov. U njima učestvuju određena čula (vida, sluha, mirisa) i njihovi centri u KVM. Razdraženje sa ovih čula prevodi se do KVM, gde se uspostavlja privremena funkcionalna veza između centra za lučenje pljuvačke i centra za odgovarajuće čulo, što dovodi do lučenja pljuvačke i bez prisustva hrane u ustima. Za uspostavljanje pomenute veze između centara neophodno je prethodno istovremeno davanje hrane i stvaranje indiferentnog nadražaja (svetlo, zvuk).Posle toga pljuvačka će se lučiti i bez davanja hrane, pri samom dejstvu nespecifičnog nadražaja.Ovaj uslovni refleks je privremen i može se

ugasiti.Tako izlučena pljuvačka naziva se psihičkom pljuvačkom.Uslovno lučenje pljuvačke nastaje pri samom viđenju hrane ili mirisu (kada ugledaju posude iz kojih se hrane ili čuju njihov zveket).Utvrđeni su kod pasa i svinja, a kod goveda i konja u ograničenoj meri.U slučaju kada se KVM odstrani ili preseče veza između kore i produžene moždine, uslovno lučenje soka se prekida.Kod psa koji nikad nije jeo meso neće se pokrenuti uslovni refleks pri viđenju i mirisanju mesa.Pas koji prvi put uzima meso pri lažnom obroku luči želudačni sok.Za uslovne reflekse ushodni nervi su viši čulni nervi.Centrom za sekreciju želudačnog soka smatra se jedro vagusa u produženoj moždini.Pavlov je merio količinu izlučenog želudačnog soka na osnovu spoljnih faktora (svetlo) gde je hranio životinje koje su živele u mraku uključivši svetlo.Želudačni sok se lučio posle niza tih postupaka i pri samom paljenju svetla bez hranjenja.Pravio je otvore na jednjaku psa i fistulu na želucu da bi izmerio količinu želudačnog soka, tako što je hranio pse, a hrana nije dolazila u želudac i samim tim to je količina izlučenog želudačnog soka pod mehaničkim dejstvom hrane u ustima.Pravio je posebne odeljke na želucu i na osnovu površine izračunavao količinu želudačnog soka kada je hrana u želucu. Odnos je 45:45:10, 45% pri vizuelnim efektima, 45% pod mehaničkim dejstvom i 10% kada je hrana u želucu tj. pod hemijskim dejstvom. Krave u laktaciji počinju da luče mleko kada čuju zveckanje pribora za mužu. Pas koji je hranjen žitaricama čitav život, ako mu se pokaže meso neće reagovati i neće doći do lučenja HCl pošto nije upoznat sa tim.Kada stavi u usta i počne da žvaće doćiće do lučenja HCl. Pse u mraku je tukao kada je palio svetlo, pa su se psi pri paljenju svetla sami povlačili u ćoškove bez primene sile i lučio im se adrenalin.

XXV kombinacija
1. Budno stanje – spavanje Aktivnost u NS se odvija u 2 pravca: 1. facilitacija (stimulacija) 2. supresija (inhibicija) Facilitacija je aktivnost KVM preko difuznog talamo-kortikalnog projekcionog sistema uzrokuje budnost, a supresija spavanje. Centar budnosti je retikularna formacija (RF). Buđenje je prekidanje sna. RF difuzno aktivira KVM. Tonusna aktivnost neurona sive mase KVM uslovljava svesnost tj. budno stanje. Ako se u određene delove moždanog stabla ubrizga acetil-holin ili se električki nadražuju, stimuliše se budnost, a lezije ovih struktura ili ubrizgavanje atropina u njih dovode do besvesnog stanja – kome ili do dubokog spavanja. Elektroencefalografija – registrovanje električne aktivnosti (biopotencijala) KVM. Aparat je elektroencefalograf, crtež elektroencefalogram → EEG. U EEG-u razlikuju se 2 tipa talasa α i β, a javljaju se i teta, a retko delta talasi. Kod čoveka registruju se sva 4. α talasi → u početnom stadijumu spavanja (sporotalasno spavanje) – kod životinja. Kod čoveka – u budnom stanju ali su oči zatvorene i u mirovanju → sinhronizovani EEG. Velike doze atropina i sedativa daju sinhronizovani EEG kod životinja. β talasi → pojačane, desinhronizovane aktivnosti KVM. Niske su amplitude, a visoke frekvence – to su talasi budnog stanja, isključuju α talase. Delta talasi → najmanje frekvence, najdužeg trajanja – ukazuju na patološko stanje. Kod čoveka – za vreme sna ili u dubokoj narkozi.

Teta talasi → sinhronizovani talasi visoke ampiltude, male frekvence. Izraženi su za vreme stvaranja uslovnih refleksa. Spavanje je reverzibilno nesvesno stanje iz koga jedinka može da se probudi spontano ili nekim stimulusom. To je aktivan proces. Pokreću ga hipnogeni centri (preoptička regija, nukleus kaudatus, talamus, hipotalamus). Različite kombinacije i intenzitet aktivnosti ekscitacijskih (RF) i inhibicijskih (hipnogene oblasti) centra određuju faze ponašanja životinje, budnost, laki i duboki san. Povećani tonus aktivacijskog sistema izaziva budnost, a njegovo smanjenje dovodi do povećanja tonusa hipnogenih struktura i dolazi do spavanja. Za vreme spavanja smanjena je aktivnost korteksa – dovodi do gubitka svesti, prekida kontakta sa okolinom i isključenja uslovnih refleksa. Disanje je usporeno i dublje, usporava rad srca, snižava se telesna T i krvni pritisak, slabi funkcija bubrega. Postoje 2 faze spavanja: 4. REM faza – paradoksalni san 5. nerem faza – sporotalasna faza (pojava α talasa) One se naizmenično smenjuju 3 – 6 puta tokom noći. Prvo je nerem faza i traje 60 – 90 minuta. Podfaze: 6. uvod u spavanje 7. lak san 8. dubok san 9. najdublji san REM faza – brzi pokreti očnih jabučica, u ovoj fazi dolazi i do sanjanja. Najduža je kod mladunčadi. EEG u toku paradoksalnog sna ima sledeće karakteristike: 1. u korteksu dolazi do desinhronizacije EEG-a (β talasi) – registruju se talasi niske amplitude, a visoke frekvence. 2. nepravilni visoki talasi registruju se iz RF ponsa i lateralnih kolenastih tela. 3. postoji smanjena aktivnost u elektromiogramu, dolazi do fazičnih trzaja mišića u predelu lica i ekstremiteta. 4. elektromiogram mišića očnih jabučica pokazuje brze pokrete očiju. Registruju se nepravilni talasi visoke amplitude. Frekvenca rada srca i pritisak u perifernom krvotoku su smanjeni, što znači da je smanjen i tonus simpatikusa. Prema javljanju i trajanju ciklusa san-budnost, životinje možemo da svrstamo u 2 grupe monofazične (ovce, svinje, ptice) i polifazične (većina divljih životinja, mladunci domaćih sisara, konj – oni se često bude, odrasli preživari malo spavaju). Konji spavaju dosta površno, veći deo spavanja provedu stojeći, ali povremeno mogu ležati na trbuhu ili na strani. Mozak troši 20 % više O2 nego u toku budnosti zato je san desinhronizovan. Hormon spavanja je melotonin (epifiza). Fiziološke promene u toku spavanja: izraženo je smanjenje pokreta i tonusa mišića, visceralne funkcije su smanjene – bradikardija i laka arterijska hipotenzija, disajni pokreti su sporiji, nivo SO2 u alveolama opada, rN krvi je nešto niži, smanjuje se bazalni metabolizam i T tela, očni kapci su spušteni. 2. Fiziologija kože Koža je najveći organ tela (a posle je jetra). Koža čini 6 – 8 % TM (kao i krv). Prekriva celokupnu površinu tela. Prekrivena je dlakom, vunom ili perjem. Na prirodnim otvorima telesnih duplji

(usta, nozdrve, anus, polni ogani) koža prelazi u sluzokožu. Jedinka može da izgubi 1/3 krvi, a ako gubi više dolazi do smrti. Slojevi kože : - epidermis – kutis - dermis – korium (krzno) - subkutis – potkožno tkivo Osobine : - boja zavisi od rase i starosti (ljudi : belci, crnci, žuta rasa) – boju je teško ustanoviti zbog dlačnog pokrivača. Različiti stepeni priliva krvi u kožu ili pojedine njene delove utiču na promenu boje. Može biti : bleda, crvena i cijanotična. - Debljina – je različita među jedinkama iste vrste, a različite rase, kao i između jedinki iste rase, a različitog pola i uzrasta. Najdeblja je na leđima, dorzalnom delu vrata, a najtanja na abdomenu, ingvinalnoj regiji i u predelu ispod prednjih ekstremiteta. Uloge kože : 1. zaštitna – štiti telo od mehaničkih nadražaja, od toplotnih i radijacionih oštećenja, od štetnog delovanja hemijskih supstanci i mikroorganizama. Zdrava koža ne propušta patogene bakterje. Na koži su kolonije saprofitskih mikroor. koje luče kisele materje koje predstavljaju nepovoljnu sredinu za patogene mikroor. 2. resorpcija – kroz epidermis : propustljivost kože povećavaju povišena T, hiperemija, vlaženje. Epidermis predstavlja neprolaznu barijeru za čitav niz supstanci, a dermis je manje propustljiv od epidermisa. Kroz kožu se resorbuju : voda, elektroliti i fenoli i polni hormoni rastvoreni u mastima. Kroz kožu prolaze vitamini D i K, teški metali, skoro svi gasovi i lako isparljve materije, O2, SO2, N, helijum, vodonik sulfid, pare amonijaka itd. Kod oštećene kože i raznih kožnih oboljenja propustljivost kože se znatno povećava. 3. sekrecija i ekskrecija – lojne i znojne žlezde. Lojne žlezde luče sekret – kožni maz. One su acinusne građe sa izvodnim kanalom koji se završava u gornjem delu folikula dlake. Loj se razlikuje kod vrsta životinja. Zajedničko za loj : MK i holesterol. U loju su : voskovi, alkoholi, ugljovodonici. Loj – daje gipkost koži, štiti dlaku od suvišnog vlaženja. Znojne žlezde luče znoj (ekskret). Znoj je bistra tečnost : 99 % vode, 1 % suve materije. Neorganske soli – najviše NaCl, a organski sastojci : ureja, kreatinin, mokraćna kiselina – slična je urinu ali su koncentracije u znoju niže nego u urinu. Znojne žlezde nikad ne mogu zameniti bubreg. Najviše se znoji konj. Vidljivo znojenje – visoka vlažnost, pred kišu. Nevidljivo znojenje : vlažnost vazduiha je mala. Lučenje znoja je i efikasan mehanizam u borbi organizma od pregrevanja kod homeotermnih životinja. 4. disanje – kod sisara je preko kože beznačajno. Kod hladnokrvnih životinja čija se koža stalno vlaži, razmena gasova preko kože se odvija u skoro istom obimu kao preko pluća. 5. hemijske sinteze – melanociti sintetišu melanin – štiti kožu od UV zraka. Preterana stimulacija melanocita oni se preterano razmnožavaju. U koži se pod dejstvom UV zraka vrši i sinteza vitamina D iz provitamina ergosterona. 6. termoregulacija – koža je velika površina, vaskulorzovana. Pri niskim T – vazokonstrikcija, životinja se sklupčava, da se smanji odavanje toplote. Pri visokim T – vazodilatacija. Gustina dlake na koži se menja u zavisnosti od godišnjeg doba – od T spoljne sredine.

7. sedište čulnog aparata – masa receptora. Čula : za dodir, pritisak, bol, toplo i hladno. Receptora za pritisak, bol i hladno ima 3h više i brzo se adaptiraju. 8. depo vode i soli – koža ima ogromnu površinu, a u potkožnom tkivu se nalaze rastresita vezivna vlakna koja lako bubre i vezuju vodu i soli, pa se u koži mogu nakupiti znatna količina vode i soli. Nakupljanje tečnosti u potkožnom tkivu iznad fizioloških granica naziva se edem. 9. depo krvi – (najviše jetra i slezina). I koža prima dosta krvi. Kod potrebe za krv – dođe do vazokonstrikcije i ona se izbaci u cirkulaciju. Kada mirujemo aktivno je 20 % kapilara. 3. Nervna regulacija disanja Centar za disanje je vitalni centar i nalazi se u produženoj moždini i Varolijevom mostu.Nervna regulacija je brža od humoralne.Respiratorni centri su povezani. Respiratorni centri su u produženoj moždini i Varolijevom mostu i sastoje se od 4 simetrično raspoređene grupacije neurona – ovim položajem obezbeđuju istovremene kontrakcije leve i desne polovine toraksa i dijafragme. Presorni centar je stalno tonusno aktivan. Centri : - inspiratorni – dorzalna grupacija neurona – on je tonusno aktivan.Stimuliše ga apneustički centar – za inspirijum - ekspiratorni – ventralna grupacija neurona može dovesti i do inspirijuma i do ekspirijuma.Ako se ova 2 centra istovremeno nadraže doćiće do inspirijuma što znači da je inspiratorni dominantan.Ovaj centar se aktivira kada je prenadražen inspiratorni centar → hipoksija, periferni receptori. - apneustički – tonusno aktivan – u ponsu - pneumotaksični – u ponsu – reguliše frekvencu i dubinu disanja. Uticaj n.vagusa – Hering – Breuerov refleks – inflacioni refleks.U zidovima bronhija, bronhiola i u visceralnoj pleuri su streč receptori koji reaguju na istezanje za vreme inspirijuma.Nadražajem ovih receptora inhibira se inspiratorni centar, a stimuliše se ekspiratorni centar. Ovaj refleks štiti alveole od prekomernog rastezanja i moduliše frekvencu i ritam disajnih pokreta. Humoralna kontrola disanja : - centralni hemoreceptori ne reaguju na promene CO2 - periferni su u luku aorte i karotidnom sinusu i reaguju na promene H+, PCO2 i PO2 u arterijskoj krvi. Intenzivna ventilacija alveola : porast CO2, H+.Smanjenje PO2. Slabljenje ventilacije alveola : smanjenje CO2, H+.Povećanje PO2. Forsirano disanje – kada je prenadražen inspiratorni centar. Dahtanje – površno ubrzano disanje koje dovodi do razmene gasova između mrtvog prostora i spoljašnje sredine, tako da nema posledica – nema alkaloze i hipokapnije. Kašalj (tusis) – izbacivanje stranih čestica iz vazdušnih puteva. Kijanje (sternutacio) – izbacivanje sadržaja iz nosnih šupljina. Eupneja – pravilno, mirno disanje Dispneja – otežano, naporno disanje Hiperpneja – povećanje frekvence i/ili dubine disanja Hipopneja – smanjenje frekvence i/ili dubine disanja

Tahipneja – ubrzano disanje Bradipneja – usporeno disanje Polipneja – površno, brzo disanje – dahtanje Apneja – prestanak disanja Hipoksija – smanjenje PO2 u vazduhu, krvi ili tkivima Hiperkapnija i hipokapnija – povećanje ili smanjenje PCO2 Cijanoza – plavičasto do ljubičasto prebojavanje sluzokoža ili kože zbog povećane količine dezoksigenisanog Hb Asfiksija – hipoksija zajedno sa hiperkapnijom Atelektaza – nemogućnost alveola da održe svoj lumen (javlja se kod rudara). 4. Biohemijski procesi u debelom crevu Debelo crevo se sastoji iz 3 dela: slepo (cekum), kolon (mali – tenue i veliki – krasum) i pravo (rektum). U debelom crevu nema digestivnih sokova ni enzima. Debelo crevo konja je slično buragu – mikrobno razlaganje celuloze. U debelom crevu je resorpcija vode i elektrolita. Spoljašnji stratum longitudinale (tunika muskularis) kod konja i svinja obrazuje tenije, a između njih su haustre. Nema crevnih resica, ima malo enterocita i mikrovila. Liberkinjijeve žlezde luče sluz i bikarbonate. Sluz slepljuje nesvarene sastojke hrane i uobličava ih u izmet i oblaže ga. Sluz štiti zid creva od mikroorganizama. Mikroorganizmi su: - korisni jer proizvode B vit., K vitamin, razlažu celulozu, proizvode esencijalne AK - štetni - koriste vitamine B12,C Uloge debelog creva: - anaerobni procesi – vrenje celuloze i skroba, truljenje belančevina, redukcija holesterola, sinteza AK, proteina. - celulaza razlaže celulozu i nastaju niže MK i gasovi (90 % se resorbuju) – H2, CO2, CH4. Iskorišćavanjem nižih MK dobija se 75 % ukupne telesne energije. Količina nastalih nižih MK u crevu konja je ista kao i u buragu ali je resorptivna sposobnost sluznice debelog creva manja nego u buragu pa konji lošije koriste celulozu nego preživari pa nemaju osećaj sitosti kad jedu celuloznu hranu. - truljenje belančevina i nastaju smrdljiva jedinjenja: alkoholi – indol, skatol. Oni odlaze u hepatocite i tamo se detoksikuju sa H2SO4 i glukuronskom kiselinom. Tako nastaju vezani sulfati, prelaze u krv i izluče se mokraćom. Oslobađaju se i H2, CO2, CH4. AK se dekarboksilišu do amina. - holesterol se redukuje u koprosterol urobilinogen se redukuje u sterkobilinogen, a sterkobilinogen se oksiduje u sterkobilin – braon boja fecesa. - hidroksilacija holne kiseline→ 2º žučne kiseline – litoholna i dezoksiholna. - sinteza V i K vitamina Izmet – feces sdrži: - nesvarene materije – dlake, vuna, perije - teško svarljive – kosti, koža, hrskavice - svarljive materije koje nisu resorbovane - izumrele i deskvamirane epitelne ćelije - mikroorganizme

Indol, skatol, N2Ѕ, NH3 daju fecesu neprijatan miris. Feces biljojeda je mekši. Mekonijum – prvi izmet, nastaje u vreme fetalnog života. Sasavljen je od crevne sluzi. Podsticaj za prvu defekaciju je MgSO4 koji se unosi kolostrumom. Izbacivanje mekonijuma je važno jer bi on ometao resorpciju hranljivih materija. Pražnjenje debelog creva je složen refleksni čin kojim se izmet izbacuje iz završnog dela kolona i rektuma preko anusa u spoljašnju sredinu. Nastaje zbog gastrokoličnog refleksa – streč receptori. Konj i goveče prazne debelo crevo u bilo kom položaju, a psi i mačke stojeći pogrbljene. Centar za pražnjenje – lumbosakralni deo kičmene moždine.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful