You are on page 1of 116

RELIGIJE SVETA budizam, hrianstvo, islam Dino Abazovi Jelena Radojkovi Milan Vukomanovi

mr Dino Abazovi Jelena Radojkovi dr Milan Vukomanovi RELIGIJE SVETA budizam, hrianstvo, islam Izdava Beogradski centar za ljudska prava Beogradska 54, Beograd Tel/fax: (011) 308 53 28 e-mail: bgcentar@bgcentar.org.yu www.bgcentar.org.yu Za izdavaa dr Vojin Dimitrijevi Fotografije Milan Vukomanovi na stranama: 56, 70, 76, 7980, 82, 90, 104106 Jelena Radojkovi na koricama i stranama: 2829, 3133, 3536, 3945, 54, 68, 76, 84, 94, 96, 99, 102103, 106111 Ilustracije Tamara Proti Urednik mr Marko Milanovi Tehniki urednik Mirko Milievi Tira 1250 ISBN 978-86-7202-107-3 tampa Dosije, Beograd

Dino Abazovi Jelena Radojkovi Milan Vukomanovi

RELIGIJE SVETA
BUDIZAM, HRIANSTVO, ISLAM

Beograd 2007

Objavljivanje ove knjige pomogli su

Evropska komisija, State Department Biro za obrazovanje i kulturu Ron Brown alumni program i Ambasada Kraljevine Norveke u Beogradu. Ovo izdanje je deo projekta Upoznajmo ljudska prava. Za sadraj knjige i iznete stavove iskljuivo odgovara Beogradski centar za ljudska prava.

Beogradski centar za ljudska prava veruje da bi upoznavanje s religijama koje ispoveda preko 60% oveanstva moglo da doprinese razumevanju razliitosti i jaanju tolerancije kod uenika srednjih kola. Ideja da to budu ba budizam, hrianstvo i islam rodila se u kineskom restoranu u Beogradu, gde niko od gostiju nije znao da jede tapiima. Ovakva knjiga ne bi imala toliko smisla u onim mestima gde svi ljubitelji kineske kuhinje, bez obzira na svoje poreklo, rasu ili religiju bez tekoa koriste tapie. Oni ive u multikulturalnim i multietnikim sredinama, svakodnevno se susreu s najrazliitijim obiajima, linim iskustvom upoznaju razliitost i imaju mogunost da bez predrasuda odaberu ono to im se dopada. Onda su se neki setili verovatno najlepeg susreta Istoka i Zapada susreta budizma sa grkom milju, pre oko 2000 godina, potom filmova i slika iz knjiga istorijskog Bude obuenog u grku togu, Isusa Hrista i Muhameda u istoj odori. Sve tri veroispovesti uspele su da ostvare kulturno jedinstvo razliitih naroda. To je ono to ih ini svetskim religijama. Klju uspeha budizma, hrianstva i islama je u prihvatanju, a ne iskljuivanju razliitog i nalaenju onog to je zajedniko. Nedavni ratovi na prostoru bive Jugoslavije, nematina, izolovanost i nemogunost mladih iz Srbije da putuju i upoznaju drugaije kulture doprineli su tome da i dalje rastu etnike udaljenosti, od kojih su najjae zasnovane na verskoj netrpeljivosti i rasistikim stavovima. Religija opredeljuje ivot ljudi. Ova knjiga bi trebalo da omogui da bolje razumemo ivote drugih naroda, obiaje i kulturu. U korenu veine ljudskih nedaa je neznanje. Kako sada stvari stoje, izgleda da mnogi pogreno veruju da nevolja stie od suseda s Istoka. Osim toga, skoro niko ne zna ta zaista znai re sekta, ali svi se slau da je to neto loe. Da li je ba tako? Iz neznanja dajemo pojmovima pogreno znaenje, koje veoma lako sklizne u mrnju ili bar u netrpeljivost. Tekst o budizmu priredila je Jelena Radojkovi iz Beogradskog centra za ljudska prava, o hrianstvu dr Milan Vukomanovi, vanredni profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a o islamu mr Dino Abazovi, vii asistent na Katedri za sociologiju Fakulteta politikih nauka i dugogodinji direktor Centra za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu. elja prireivaa nije bila da izloe to vie podataka ve da se ono to je najvanije lako uoi i razume. U knjizi su prikazani ivoti Bude akjamu-

nija, Isusa Hrista i Muhameda, njihov uticaj na religiju, uenje, svete knjige, razvoj i irenje religija, glavni praznici, verski objekti, monatvo i simboli ovih religija. Ako knjiga bude zanimljiva i korisna, ako nekoga podstakne da i sam dalje istrauje i da ui i saznaje neto o drugima, ako pone da razume one drugaije onda su autori uspeli. Komentari i ideje ta bi itaoci jo voleli da saznaju i proitaju veoma e ih obradovati. U Beogradu i Sarajevu, 2007.

Sadraj
Budizam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hrianstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Islam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Proitajte, pogledajte, saznajte vie . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 48 84 113

Na mapama su prikazane preovladavajue religije u veini drava. U obzir nisu uzete neke male zemlje za koje nema dostupnih podataka, dok za pojedine ne postoje tani statistiki podaci. U tim sluajevima navedene su samo religije koje se najvie ispovedaju. Zemlje su obojene (narandastom budistike, plavom hrianske i zelenom islamske) prema tome koja od ove tri religije je najzastupljenija. Treba imati u vidu da su zaista izuzetno retke drave u kojima stanovnici ispovedaju samo jednu veru.

Broj sledbenika

Hrianstvo (ukljuujui katolike, protestante, pravoslavne, pentakostalce, anglikance, evaneliste, itd.) Islam (iiti, suniti, ostali) Nereligiozni (ukljuujui ateiste, agnostike, itd.) Hinduizam Kineska tradicionalna verovanja Budizam Domorodaka verovanja Drugo (ukljuujui afrika tradicionalna verovanja, sikizam, judaizam, bahai, into, kaodaizam, unitarizam, rastafarijanstvo, itd.)

2,1 milijardi 1,5 milijardi 1,1 milijardi 900 miliona 394 miliona 376 miliona 300 miliona 198 miliona

10

AFRIKA Alir Angola Benin Bocvana Burkina Faso Burundi islam (dravna religija) 99% (suniti), hrianstvo i judaizam 1% hrianstvo 88% (rimokatolici 68%, protestanti 20%), domorodna verovanja 12% domorodna verovanja (animizam) 50%, hrianstvo 30%, islam 20% hrianstvo 70%, ateisti 20%, domorodna verovanja 6%, drugo 4% islam 55%, hrianstvo 25%, tradicionalna verovanja 20% hrianstvo 67% (rimokatolici 62%, protestanti 5%), domorodna verovanja 23%, islam 10%

Centralno Afrika hrianstvo 50% (protestanti 25%, rimokatolici 25%), islam Republika 15%, domorodna verovanja 35% ad Demokratska Republika Kongo Dibuti Egipat Ekvatorijalna Gvineja Eritreja islam 51%, hrianstvo 35%, animizam 7%, druga domorodna verovanja 7% hrianstvo 70% (rimokatolici 50%, protestanti 20%), domorodna verovanja 20%, islam 10% islam 94%, hrianstvo 6% islam 94%, koptsko hrianstvo i drugo 6% nominalno hrianstvo (prvenstveno rimokatolici), pagani hrianstvo 50% (prvenstveno pravoslavni), islam 48%, domorodna verovanja 2% islam (suniti) 4550%, hrianstvo 45% (etiopski pravoslavni hriani 40%, protestanti 5%), domorodna verovanja hrianstvo (55%75%), islam, animizam islam 95%, hrianstvo 4%, animizam 0.8% hrianstvo 69%, islam 15.6%, tradicionalna i domorodna verovanja 8.5% islam 85%, hrianstvo 8%, tradicionalna verovanja 7%

Etiopija Gabon Gambija Gana Gvineja

11

AFRIKA GvinejaBisao Junoafrika Republika Kamerun Kenija Komori Lesoto Liberija Libija Madagaskar Malavi Mali Maroko Mauritanija Mozambik Namibija Niger Nigerija Obala Slonovae Republika Kongo Ruanda domorodna verovanja 50%, islam 45%, hrianstvo 5% preovladavajue hrianstvo, tradicionalna afrika verovanja, hinduizam, islam, Jevreji hrianstvo 53%, islam 22%, domorodna verovanja 25% hrianstvo 80%, islam 10%, tradicionalna afrika verovanja 9%, Hindu/Siki/Bahai/Jevreji 1% islam (suniti) 98%, hrianstvo 2% (rimokatolici) 80% hrianstvo (veina rimokatolici, evanelisti, anglikanci i druge denominacije), islam, hinduizam, domorodna verovanja hrianstvo 40%, animizam 40%, islam 20% islam 97% (suniti) tradicionalna verovanja 47%, hrianstvo 45%, islam 7% hrianstvo 75% (protestanti 55%, rimokatolici 20%), islam 20%, domorodna verovanja 3%, drugo 2% islam 90%, domorodna verovanja 6%, hrianstvo 4% islam 99%, judaizam i hrianstvo islam domorodna afrika i druga verovanja 40%, hrianstvo 35%, islam 25% veinom hrianstvo, domorodna verovanja islam 95%, tradicionalna verovanja i hrianstvo islam, hrianstvo, domorodna afrika verovanja islam 35%40%, hrianstvo 25%35%, domorodna verovanja 10%20% tradicionalna verovanja 50%, hrianstvo 50% (rimokatolici 35%, drugi hriani 15%), islam 2% hrianstvo 93.5%, islam 4.6%, ateisti 1.7%, tradicionalna afrika verovanja 0.1%

12

AFRIKA Sao Tome i Prinipe Sejeli Senegal Sijera Leone Somalija Sudan hrianstvo 80% (rimokatolici, evanelisti, adventisti) hrianstvo 95.9% (katolici 86.6%, anglikanci 6.8%, drugi hriani 2.5%), drugo 4.1% islam 95%, hrianstvo 4%, tradicionalna verovanja 1% (otprilike) islam 60%, hrianstvo 30%, animizam 10% zbog rata nema podataka islam (zvanina religija), domorodna verovanja (juni Sudan), hrianstvo pretpostavlja se: hrianstvo 60% (protestanti 35%, rimokatolici 25%), domorodna verovanja 30%, islam 1%, ostalo 9% islam 45%, hrianstvo 45%, domorodna verovanja 10% pretpostavlja se: hrianstvo 47.1%, animizam 33%, islam 13.7%, drugo 6.1% islam 98%, hrianstvo 1%, judaizam manje od 1% hrianstvo 85%, islam 12%, drugo 2% hrianstvo, domorodna verovanja, islam, hinduizam hrianstvo (rimokatolici, protestanti) hrianstvo 75%, animizam, islam

Svazilend

Tanzanija Togo Tunis Uganda Zambija Zelenortska Ostrva Zimbabve

13

14

AZIJA Istona Azija i Pacifik Bruneji Fidi Filipini Indonezija Japan Juna Koreja Kamboda Kina Kiribati Laos islam hrianstvo 52% (metodisti i rimokatolici), hinduizam 33%, islam 7% hrianstvo 94% (katolici 85%, protestanti 9%), islam 5%, budizam, drugo 1% islam 88%, hrianstvo 8% (protestanti 5%, katolici 3%), hinduizam 2%, budizam, drugo 1% into i budizam, hrianstvo (oko 0.7%) hrianstvo, budizam, amanizam, konfuijanizam budizam 95%, islam, animizam, hrianstvo zvanino ateisti, taoizam, budizam, islam, hrianstvo hrianstvo 91% (rimokatolici 55%, Kiribati protestanti 36%), drugo 9% budizam 66.8%, hrianstvo 1.5%, drugo 31.6% (ukljuujui animizam, bahaizam i islam) islam 60.4%, budizam 19.2%, hrianstvo 9.1%, hinduizam 6.3%, konfuijanizam 2.6%, domorodna verovanja 0.8%, drugo 0.4%, nedeklarisani 1.2% hrianstvo (veinom protestanti) hriani 95.4% (rimokatolici 53%, protestanti 42.4%), drugo 4.6% tibetanski budistiki lamaizam 94%, islam 6% (prvenstveno na jugozapadu), amanizam hrianstvo ( protestanti, rimokatolici) hrianstvo (rimokatolici i protestanti), modekngei (domorodna religija) hrianstvo oko 96% (rimokatolici, luterani, adventisti) hrianstvo 98.9%

Malezija Maralska Ostrva Mikronezija Mongolija Nauru Palau Papua Nova Gvineja Samoa

15

Istona Azija i Pacifik Severna Koreja Singapur Solomonska Ostrva Tajland Tajvan Timor-Leste Tonga Tuvalu Unija Mjanmar (Burma) Vanuatu Vijetnam budizam, konfuijanizam, amanizam, hrianstvo, nezavisne religijske aktivnosti praktino ne postoje od 1945. godine budizam, taoizam, islam, hrianstvo, hinduizam hrianstvo 95% (vie od treine su anglikanci, rimokatolici 19%, evanelisti 17%, metodisti 11%, adventisti 10%) budizam 9495%, islam 45%, hrianstvo, hinduizam, drugo 75% budisti ili taoisti, tradicionalna verovanja, konfuijanizam i hrianstvo hrianstvo 96.5% (katolici) hrianstvo Crkva Tuvalu 97%, adventisti 1.4%, bahai 1%, drugo 0.6% budizam 89%, hrianstvo 4% (baptisti 3%, rimokatolici 1%), islam 4%, animizam 1%, drugo 2% preovladava hrianstvo budizam, hoa-hoa, kaodaizam, hrianstvo (rimokatolici i manje protestanata), animisti, islam Evroazija Azerbejdan islam 93.4% (veina iiti), hrianstvo 4.8% (Ruska pravoslavna crkva 2.5%, Jermenska prvoslavna crkva 2.3%), drugo 1.8% hrianstvo 96% (pravoslavci 80%, rimokatolici 14%, protestanti 2%), drugo 4% hrianstvo 88.6% (pravoslavci 83.9%, Jermenska pravoslavna crkva 3.9%, rimokatolici 0.8%), islam 9.9%, drugo 0.8%, ateisti 0.7% hrianstvo vie od 90% (Jermenska pravoslavna crkva) hrianstvo (Ruska pravoslavna crkva, rimokatolici, protestanti), islam, judaizam, budizam, drugo islam 99%, hrianstvo, bahai i judaizam

Belorusija

Gruzija Jermenija Rusija Turska

16

Evroazija Ukrajina hrianstvo (ukrajinski pravoslavci, ukrajinski grkokatolici, ukrajinski rimokatolici), islam, judaizam, drugo Bliski Istok Bahrein Irak Iran Izrael Jemen Jordan Katar Kuvajt islam 98% (iiti 70%, suniti 30%), hrianstvo, judaizam i hinduizam islam 97%, hrianstvo 3%, drugo ispod 1% islam 98% (iiti 89%, suniti 9%), zoroastrijanizam, judaizam, hrianstvo i bahai 2% judaizam, islam, hrianstvo, druzi islam, mali broj Jevreja, hriana i hinduista islam 95% (suniti), hrianstvo 4%, drugo 1% islam (dravna religija) islam 80% (suniti 70%, iiti 30%), hinduizam, hrianstvo, budizam i zajednice Sika islam 60% (iiti, suniti, druzi, alaviti i drugi), hrianstvo 39% (katolici Maroniti, grki pravoslavci, katolici Melkiti, jermenski pravoslavci, sirijski katolici, jermenski katolici, sirijski pravoslavci, rimokatolici, Kopti, protestanti), drugo 1% islam (suniti i iiti), ibadi, hinduizam, hrianstvo

Liban

Oman

Saudijska Arabija islam Sirija Ujedinjeni Arapski Emirati islam 74% (suniti), alaviti 12%, hrianstvo 10%, druzi 3% i mali broj drugih islamskih sekti i Jevreja islam 96%, hinduizam, hrianstvo Juna i Centralna Azija Avganistan Banglade Butan Indija islam 99% (suniti 80%, iiti 19%), drugo 1% islam 88.3%, hinduizam 10.5%, hrianstvo 0.3%, budizam 0.6%, drugo 0.3% lamaistiki budizam 75% (dravna religija), hinduizam 25% hinduizam 82.4%, islam 12%, hrianstvo 2.3%, religija Sika 1.9%, drugo 2.5%

17

Juna i Centralna Azija Kazahstan Kirgistan Maldivi Nepal Pakistan ri Lanka Tadikistan Turkmenistan Uzbekistan islam 47% (suniti), hrianstvo 46% (ruski pravoslavci 44%, protestanti 2%), drugo 7% islam, hrianstvo (ruski pravoslavci) islam (suniti) hinduizam 81%, budizam 11%, islam 4%, drugo 4% islam 97%, hrianstvo, hinduizam, drugo budizam, hinduizam, islam, hrianstvo islam 90% (suniti 85%, iiti 5%), drugo 10% islam 89%, istono pravoslavlje 9%, nedeklarisani 2% islam 88% (suniti), istoni pravoslavci 9%, drugo 3%

18

EVROPA Albanija Andora Austrija Belgija Bosna i Hercegovina Bugarska islam 70% (suniti i bektai), hrianstvo 30% (albanski pravoslavci 20%, rimokatolici 10%) hrianstvo (rimokatolici) hrianstvo 78.3% (rimokatolici 73.6%, luterani 4.7%), islam 4.2%, drugo 5.5%, ateisti 12.0% hrianstvo (najvie rimokatolici, protestanti), judaizam, islam, grki i ruski pravoslavci, ateisti hrianstvo 50% (pravoslavni 31%, katolici 15%, protestanti 4%), islam 40%, drugo 10% hrianstvo 83.7% (bugarski pravoslavci 82.6%, rimokatolici 0.6%, protestanti 0.5%), islam 12.2%, drugo

19

EVROPA Crna Gora eka Danska Estonija Finska Francuska Grka Holandija Hrvatska hrianstvo (pravoslavci 74%, rimokatolici 4%), islam 18% hrianstvo (rimokatolici, protestanti) hrianstvo 98% (luterani 95%, drugi protestanti i rimokatolici 3%), islam 2% hrianstvo (luteranci, Estonska apostolska pravoslavna crkva, estonski pravoslavci, baptisti) hrianstvo (luterani 82.5%, pravoslavci 1.1%) hrianstvo 87% (rimokatolici 85%, protestanti 2%), islam 10%, judaizam 1% hrianstvo (grki pravoslavci 98%, katolici, protestanti), islam 1.3%, drugo hrianstvo (rimokatolici, protestanti), islam, drugo hrianstvo 92.2% (rimokatolici 87.8%, pravoslavci 4.4%), islam 1.28%, drugo 6.52% hrianstvo 92.07% (rimokatolici 88.4%, Irska crkva 2.9%, prezbiterijanci 0.52%, metodisti 0.25%), islam 0.49%, judaizam 0.1%, drugo 4% hrianstvo (luterani 86%) hrianstvo (rimokatolici) hrianstvo (grki pravoslavci, rimokatolici, jermenski pravoslavci), islam, maroniti hrianstvo (luterani 19.9%, rimokatolici 21.7%, ruski pravoslavci 15.2%) hrianstvo (rimokatolici 80.4%, protestanti 7.1%), drugo 12.5% hrianstvo (rimokatolici 79%, ruski pravoslavci 4.1%, protestanti 1.9%) hrianstvo (prvenstveno rimokatolici). Meutim, zakoni Luksemburga zabranjuju sakupljanje podataka o religijskim uverenjima i praksama hrianstvo 96% (rimokatolici 68%, kalvinisti 21%, luterani 4%, metodisti 3%), Jevreji 1%, drugo hrianstvo 69% (pravoslavni 65%, katolici 4%), islam 29%, drugo 2%

Irska Island Italija Kipar Letonija Lihtentajn Litvanija

Luksemburg

Maarska Makedonija

20

EVROPA Malta Moldavija Monako Nemaka hrianstvo (rimokatolici 98%) hrianstvo (pravoslavci 93.3%, baptisti 1%, adventisti, rimokatolici), judaizam hrianstvo (rimokatolici 90%), drugo 10% hrianstvo (protestanti 36%, rimokatolici 34%), islam 3.88%, drugo hrianstvo 89.3% (Norveka crkva (luterani) 84.9%, pentekostalni hriani 1%, rimokatolici 1%, drugi hriani 2.4%), islam 1.8%, drugo/ateisti/nedeklarisani 8.1% hrianstvo (rimokatolici 90%, pravoslavci, unijati, protestanti), judaizam hrianstvo (rimokatolici 97%) hrianstvo (pravoslavci 86.8%, rimokatolici 5%, reformisti, baptisti i pentekostalni hriani 5%, grki katolici (unijati) 1 do 3%), islam 0.2%, judaizam manje od 0.1%. hrianstvo (rimokatolici) hrianstvo 82.9% (rimokatolici 69%, protestanti 9%, grki katolici 4%, pravoslavci 0.9%), drugo 4.1%, ateisti 13% hrianstvo 60.1% (rimokatolici 57.8%, pravoslavci 2.3%), nedeklarisani 15.7%, ateisti 10.1%, islam 2.4%

Norveka

Poljska Portugalija Rumunija San Marino Slovaka Slovenija

Srbija (podaci hrianstvo (pravoslavci 85%, rimokatolici 5.5%, protestanti bez Kosova, iz 1%), islam 3%, drugo 5.5% 2002) Sveta stolica panija vajcarska vedska Ujedinjeno Kraljevstvo hrianstvo (rimokatolici) hrianstvo (veina rimokatolici), znaajan procenat protestanata i muslimana hrianstvo 65% (rimokatolici 42%, protestanti 33%), islam 4.3%, drugo 5.4%, ateisti 11% hrianstvo (luterani 87%, rimokatolici, pravoslavci, baptisti), judaizam, budizam, islam hrianstvo (Crkva Engleske (anglikanci), rimokatolici, Crkva kotske (prezbiterijanci)), islam, budizam, hinduizam, drugo

21

22

AMERIKA i zapadna hemisfera Antigva i Barbuda Ostrva Argentina hrianstvo (prvenstveno anglikanci, evanelisti i rimokatolika manjina) hrianstvo (rimokatolici 70%, protestanti 9%), islam 1.5%, judaizam 0.8%, drugo 2.5% hrianstvo (rimokatolici 81%, protestanti 3%, metodisti, anglikanci, Jehovini svedoci), hinduizam, islam, judaizam hrianstvo (baptisti 32%, rimokatolici, anglikanci, evanelisti, metodisti), tradicionalna afrika verovanja hrianstvo 71% (protestanti 67% (anglikanci 40%, pentekostalna crkva 8%, metodisti 7%, drugi 12%), rimokatolici 4%), ateisti 17%, drugo 12% hrianstvo (rimokatolici, anglikanci, metodisti, drugi protestanti), islam, hinduizam, budizam hrianstvo 60% (anglikanci 23%, rimokatolici 15%, Afrika metodistika episkopska crkva 11%, adventisti 7%, metodisti 4%), drugo ili nedeklarisani 40% hrianstvo (prevladavajue rimokatolici, manjina protestanti) hrianstvo (rimokatolici 74%) hrianstvo (rimokatolici 89%, protestanti 11%) hrianstvo (rimokatolici, protestanti (metodisti, pentekostalna crkva, adventisti, baptisti)), islam, bahai, rastafarijanci, anglikanci, Jehovini svedoci, nazareni, ostalo hrianstvo (rimokatolici 95%) hrianstvo (rimokatolici 95%) hrianstvo (rimokatolici oko 52%, znaajni procenat protestantskih grupa koje su u stalnom porastu) hrianstvo (rimokatolici, razliite protestantske denominacije), islam, rastafarijanci hrianstvo 57.4%, hinduizam 28.3%, islam 7.2%, drugo 7.1%

Aruba Bahami

Barbados

Beliz Bermudska Ostrva Bolivija Brazil ile Dominika Dominikanska Republika Ekvador El Salvador Grenada Gvajana

23

AMERIKA i zapadna hemisfera Gvatemala Haiti Holandski Antili Honduras Jamajka Kajmanska Ostrva Kanada Kolumbija hrianstvo (rimokatolici, protestanti), tradicionalna verovanja Maja indijanaca hrianstvo 96% (rimokatolici 80%, protestanti 16%), vudu (voodoo) prakse hrianstvo (rimokatolici, protestanti), judaizam, islam, hinduizam hrianstvo (veina rimokatolici, protestanti) hrianstvo (anglikanci, baptisti i drugi protestanti, rimokatolici), rastafarijanci, judaizam hrianstvo (unionisti, anglikanci, drugi protestanti, rimokatolici) hrianstvo 70.3% (rimokatolici 42.6%, protestanti 23.3%, drugi hriani 4.4%), islam 1.9%, drugo 11.8%, ateisti 16% hrianstvo (rimokatolici 90%) hrianstvo 92% (rimokatolici 76.3%, evanelisti 13.7%, Jehovini svedoci 1.3%, drugi protestanti 0.7%), drugo 4.8%, ateisti 3.2% zvanino, od poetka vladavine Fidela Kastra, Kuba je ateistika drava. Najvea crkvena organizacija je rimokatolika, zatim slede evanelisti, a praktikuju se i domorodna afro-kubanska verovanja hrianstvo 95% (rimokatolici 89%, protestanti 6%), drugo 5% hrianstvo (veina rimokatolici, rastui procenat evanelista) hrianstvo 99% (rimokatolici 84%, protestanti 15%), drugo 1% hrianstvo (rimokatolici 90%, menoniti i druge protestantske donominacije) hrianstvo (rimokatolici 81%), drugo 10%

Kostarika

Kuba

Meksiko Nikaragva Panama Paragvaj Peru

24

AMERIKA i zapadna hemisfera Sjedinjene Amerike Drave, drava u kojoj se ispoveda najvie religija na svetu Surinami Sv. Kits i Nevis Sv. Lucija Sv. Vinsent i Grenadin hrianstvo 76.5% (protestanti 52%: baptisti 12.9%, juni baptisti 7.1%, drugi baptisti 5.8%, metodisti 8.2%, luterani 3.9%, prezbiterijanci 2.5%, itd; rimokatolici 24%, mormoni 2%, pravoslavci 1%), nereligiozni 13.2%, judaizam 1.3%, islam 0.5%, budizam 0.5%, hinduizam 0.4%, drugo hinduizam, islam, rimokatolici, nekoliko hrianskih denominacija, judaizam, bahai hrianstvo (veina anglikanci, evanelisti, rimokatolici) hrianstvo (rimokatolici, adventisti, druge protestantske denominacije) hrianstvo (anglikanci 47%, metodisti 28%, rimokatolici 13%, druge protestantske denominacije), hinduizam

hrianstvo (rimokatolici 26.0%, anglikanci 7.8%, pentekostalna crkva 6.8%, baptisti 7.2%, druge hrianske Trinidad i Tobago denominacije 5.8%), hinduizam 22.5%, islam 5.8%, drugo 14.8%, nedeklarisani 1.4%, ateisti 1.9% Urugvaj hrianstvo (rimokatolici 52%, protestanti i druge hrianske denominacije 16%), judaizam 2%, ateisti, drugo 30% hrianstvo (preko 90% rimokatolici, oko 5% protestanti, prvenstveno evanelisti)

Venecuela

25

AUSTRALIJA Australija Novi Zeland hrianstvo (katolici 26%, anglikanci 19%, drugi hriani 9%), drugi ne-hriani 5%, ateisti 19%, nedeklarisani 12% hrianstvo (anglikanci 15.2%, rimokatolici 12.6%, prezbiterijanci 10.8%)

26

BUDIZAM
Buda
Put budizma poinje polovinom 6. veka p.n.e. na granici izmeu severoistone Indije i junog Nepala, kada se poglavaru ratnikog plemena akja, kralju udhodani, i njegovoj eni, kraljici Maji, rodio sin Sidharta. Sve to znamo o ivotu Sidharte je iz legendi nastalih mnogo posle njegove smrti koje kau da je deaka odmah po roenju posetio uveni indijski mudrac Asita i prorekao mu da e biti ili veliki vladar ili veliki duhovni voa. Odluan da od svog sina napravi velikog vladara, kralj udhodana je Sidhartu zatvorio u palatu i okruio ga izobiljem, vrsto reen da se deak nikad ne suoi s bedom ili patnjom. Sidharta se oenio lepoticom Jasodarom i dobio sina Rahulu. Jednog dana (kada je imao otprilike 29 godina) Sidharta je krenuo ka etiri rajska vrta u neposrednoj blizini palate koje je za njega napravio otac. Na putu ka prvom vrtu ugledao je slabanog oveka, tela obogaljenog od starosti potom, u drugom vrtu, oveka na ivici smrti usled bolesti, a u blizini treeg vrta pogrebnu povorku. To suoavanje s ljudskom patnjom ga je opredelilo da trai put kojim bi ljudi bili osloboeni od stradanja. Na putu ka etvrtom vrtu sreo je putujueg monaha koji je prosio milostinju. Monah je, izgleda, imao neki unutranji mir i spokojstvo koje Sidharta do tad nikada nije video. Uveren da njegov dalji put treba da bude posveen veri i duhovnom ivotu, Sidharta naputa svoju porodicu i palatu, uzima ime Gautama i zapoinje ivot putujueg monaha. est godina je ovladavao uenjima raznih duhovnih uitelja, upranjavao najstroiji asketicizam, liavao se hrane dok od njega nisu ostale samo kosti i koa. Meutim, shvatio je da se do prosvetljenja ne dolazi nikakvim ekstremnim ponaanjem, poeo je ponovo da jede i povratio snagu. Putujui dalje stigao je u Bod Gaju gde je njegovu panju privuklo jedno drvo (indijska smokva, ficus religiosa). Seo je ispod tog drveta, licem okrenut ka istoku, i meditirao 49 dana. Poslednjeg dana doiveo je duhovno buenje. Prosvetljenje, koje budisti nazivaju nirvanom, je u stvari potpuno razumevanje ivotnog ciklusa koje dovodi do prekida i oslobaanja od neprekidnog kruga ponovnog roenja, tj. samsare iji uzrok su neznanje, elja i mrnja. To verovanje da ovekov ivot i dela (karma) odreuju u kakvom telu e se dua ponovo roditi (tj. nai posle smrti) budisti su nasledili od hinduizma koje je bilo preovladavajua religija u Indiji. Kada je doiveo prosvetljenje tj. buenje (nirvanu), Gautama je postao poznat kao Buda (Probueni). Pored ovog imena, dobio je i titulu ak-

27

jamuni (prorok/mudrac akja plemena kome je pripadao roenjem). Buda akjamuni putovao je Indijom preko 50 godina i prenosio svoje uenje ili zakon (dharmu) svima koji su hteli da uju od kraljeva do najveih siromaha. Stekao je mnoge sledbenike i uenike, od kojih mu je najprivreniji bio Ananda koji je esto prikazan kako sedi pored svog uitelja. Buda akjamuni umro je najverovatnije u osamdeset prvoj godini, pod kronjama

Hram Ananda u Baganu, Unija Mjanmar, poetak 12. veka

svetog drvea u Kuinagari, u severnoj Indiji. Smru je doiveo konano oslobaanje, parinirvanu. Legende kau da je pozvao svoje najvernije uenike i rekao im da e napustiti ovaj svet, ali je odbio da im kae ta se dogaa posle parinirvane jer je to izvan ljudske sposobnosti spoznaje i mogunosti izraavanja.

Buda u budizmu
Iako mnogi budisti veruju da je postojalo vie od jednog Prosvetljenog tj. Bude, osniva budizma najee se pominje kao istorijski Buda ili akjamuni. On je predmet oboavanja u svim pravcima budizma. Osnovna razlika izmeu June tradicije Theravada budizam (ri Lanka i zemlje Jugoistone Azije) i Severne tradicije Mahajana i Vadrajana budizam

28

(Japan, Koreja, itd.) je to se u Junoj tradiciji esto, a negde i jedino, potuje i oboava istorijski Buda, dok u Severnoj tradiciji oboavaju i druge Bude, boanstva i bodisatve (samilosna bia koja pomau drugima da doive spasenje). Tek 600 godina posle smrti istorijski Buda dobija ljudski oblik u umetnosti. Pre toga on i njegovo uenje bili su predstavljani samo simbolima. To su najee bili toak simbol zakona ili uenja, otisak stopala i tron tj. presto simboli Budinog prisustva. Sam Buda predstavljen je u etiri situacije poloaja (sane na sanskritu), dok: sedi, stoji, koraa i lei, od kojih su prve dve najee. Osim u situaciji kad lei, Budine poruke itamo iz gestikulacija njegovih ruku (mudre). Najei sedei poloaj Bude je nogu prekrtenih u lotos poloaju. To moe biti pun lotos poloaj, pri emu su mu tabani okrenuti potpuno ka nebu, ili polu-lotos poloaj, u kome su mu jedno ili oba stopala skriveni pod tunikom. Buda, takoe, moe sedeti po evropski, tj. onako kako mi sedimo na stolicama. Ovaj Mudra meditacije

29

poloaj je verovatno nastao pod uticajem grko-rimske kulture kao, uostalom, i tunika u koju je odenut Buda (a kasnije i Isus Hrist). U sedeem poloaju Buda najee pokazuje mudre meditacije (dlanovi jedan na drugom u krilu), pozivanja zemlje da posvedoi o njegovom prosvetljenju (vrhovima prstiju desne ruke dotie zemlju), objanjenja (palac i kaiprst se dodiruju pravei krug koji je simbol savrenstva tj. prosvetljenja), itd. Ako sedi na tronu, levom nogom sputenom i dotiui zemlju, a desnom savijenom i poloenom na presto, najverovatnije je re o Buduem Budi, tj. onom koji dolazi. Taj poloaj se naziva promiljanjem i predstavlja Budu koji razmilja kad je pravi momenat da sie s neba i spasi svet. Kad stoji, najee na lotosovom tronu, Budine noge malo su rairene, a rukama uglavnom pokazuje mudru odsustva straha ili darivanja. Mudra odsustva straha (tj. ne boj se) je desna ruka savijena u laktu sa akom u visini ramena okrenutoj ka onom ko stoji ispred Bude. To je stari simbol mira i prijateljstva nastao jednostavnom eljom da se pokae da je desna ruka, u kojoj se nosi oruje, prazna. Mudra darivanja je desna ruka, ispruena pored tela sa akom takoe okrenutom ka onom ko stoji ispred Bude. Ako je prikazan kao dete, onda je to kako prstom upire ka nebu. Hodajui poloaj je zaista redak i moe se nai samo u Tajlandu, Laosu i Vijetnamu. U budistikoj ikonografiji to je neko blii prosvetljenju, to je njegovo telo statinije, simbolizujui odvajanje od ovog sveta. Stoga se smatra da je taj hodajui poloaj, tj. iskorak koji pravi Buda, u cilju ostavljanja otiska svog stopala drevnog simbola Budinog prisustva. U leeem poloaju prikazan je samo istorijski Buda akjamuni i to samo u dva sluaja kad se odmara i kad umire tj. oslobaa se od neprekidnog ciklusa ponovnog raanja. Danas zapadna kultura, u potrazi za venim ivotom i eliksirom mladosti, esto tumai budizam kao put ka ponovnom ivotu. To je samo delimino tano. Budisti zaista veruju da postoji ciklus ponovnog raanja ali sve ine da se njihova dua vie ne rodi u drugom telu. Naime, prema budizmu postoji est oblika u kojima dua moe

30

Leei Buda u poloaju odmaranja, hram vedagon, Jangon, Unija Mjanmar

da se nae ponovnim roenjem: boanski, ljudski, ivotinjski, gladnih duhova, ratobornih demona i pakla. Samo boanski je bolji od ljudskog u smislu napretka ka postizanju prosvetljenja i stoga je cilj budista da dostignu parinirvanu tj. oslobaanje od ponovnog raanja. I kad odmara, i kad umire, Buda na licu ima isti blaeni osmeh. Svrha toga je da se kod vernika ne stvori oseaj tuge ili straha i da im se ulije nada da je mogue da svako dostigne parinirvanu. Ove pomenute situacije najee opisuju pet najvanijih trenutaka iz Budinog ivota roenje, odlazak iz kue, prosvetljenje, prvu propoved i smrt. Prema legendama, princ Sidharta je odmah po roenju mogao da govori i hoda. Navodno je odmah zakoraio ka svim pravcima sveta i prstom pokazao ka nebu rekavi za sebe da je jedino bie koje treba oboavati i slediti kako na nebu tako i na zemlji. Svoju palatu je, prema legendi, napustio usred noi i krenuo u potragu za duhovnim prosvetljenjem i nainom da ljude oslobodi patnje. Uzjahao je konja, odeven u prinevsku odeu, a konje su poneli bogovi kako njihov topot ne bi razbudio ukuane. Ovaj momenat veoma esto je naslikan na zidovima manastira, a pored Sidharte koraaju sluge nosei suncobran koji e ga tititi od sunca. Sunanje je, naime, ulo u modu tek u drugoj polovini 20. veka, a do tada u svim kulturama i u svim vremenima svetla

31

Zlatni suncobrani u hramu na planini Popa u blizini Bagana, Unija Mjanmar

koa bila je simbol dobrog porekla ili materijalnog blagostanja. Odatle je suncobran esta dekoracija budistikim hramovima i stupama jer, izmeu ostalog, simbolizuje i Budino kraljevsko poreklo. Sidharta je doiveo prosvetljenje posle 49 dana meditacije pod kronjama indijske smokve. Prema legendama, zli kralj Mara poslao je demonske ratnike i prelepe zavodnice da Sidhartu odvuku s puta duhovnog prosvetljenja. Sidharta je odoleo svim iskuenjima i, u trenutku prosvetljenja, desnom rukom dotakao je Zemlju i pozvao je da svedoi o njegovoj nepokolebljivoj veri. Ovaj izuzetno vaan momenat u Budinom ivot jedan je od najeih motiva u budistikoj umetnosti i prikazuje Budu kako sedi, nogu prekrtenih u lotos poloaju meditacije,

i vrhovima prstiju desne ruke dotie Zemlju. Svoju prvu propoved Buda je odrao odmah poto je doiveo prosvetljenje u Jelenskom parku u Sarnathu (na reci Gang, izmeu Delhija i Kalkute). To se smatra poetkom budizma kao religije. O ovom momentu u svom ivotu Buda nam govori mudrom koja se zove okretanje toka budistikog zakona. Buda akjamuni umro je u 81. godini, u Kuinagari, severno od VaBronzani Buda, ranasija. Smru je doiveo konano Unija Mjanmar, 18. vek prosvetljenje ili parinirvanu. U budistikoj umetnosti Buda uvek lei na desnoj strani, glave naslonjene na dlan desne ruke. Kao mrtav prikazan je s nogama potpuno ispruenim, paralel-

32

nim, jednom preko druge celom duinom. esto je okruen svojim najMudra okretanje toka zakona bliim uenicima i sledbenicima, ali i drugim boanstvima i bodisatvama. Dok odmara noge su mu savijene u kolenima i nekad je jedna presavijena preko druge.

Iako su vekovima budistiki umetnici pokuavali da ustanove i slede pravila o tome kako se predstavlja lik Bude ili drugih boanstava, budizam nije proizvod jedinstvenog, unicifiranog sistema verovanja, niti je proizvod jednog naroda i jedne kulture. U budizmu je najvanija simbolika, tj. ta neka slika ili skulptura predstavlja, a ne toliko sam nain i forma kako je predstavljena. Stoga je laicima najee veoma teko da razlikuju da li je neka slika ili skulptura Buda ili bodisatva. Osim toga kako Buda tako i bodisatve imaju mnoge atribute i javljaju se u veoma razliitim formama. Na primer, jedna ili jedan (i

33

pol varira u zavisnosti od zemlje do zemlje) od najoboavanijih bodisatvi, Avalokitevara, ima vie od 30 atributa i naina na koje je predstavljen/a. Ipak, kad je u pitanju predstavljanje Bude postoje izvesna pravila kojih se svi dre. Najvanija je predstava lica, a na licu (kao i u mnogim drugim kulturama) oi. Oi su uvek poluzatvorene, kao u stanju meditacije. Druga stvar koja je upadljiva na licima predstava Bude su veoma dugake une resice. One su simbol izuzetne mudrosti, duhovnosti i dugovenosti. Duge une resice verovatno odgovaraju realnosti jer su indijski prinevi tradicionalno zaista nosili teke minue koje su izduivale resice. Usta Bude uvek su zatvorena, u blaenom osmehu, pozivajui vernike da imaju poverenje u njegovo uenje. Nekad je oko Budine glave ili celog tela prikazan oreol (akra na sanskritu). Oreol moe biti jednostavan krug (kao oko glave Isusa Hrista) ali i ukraen drugim boanskim biima ili svetlima. Istorijski Buda uvek je obuen u skromnu monaku tuniku, bez ikakvog nakita, ime se pokazuje njegova odvojenost od materijalnog sveta. Ukoliko sedi onda je to na tronu, najee od lotosovog cveta koji je simbol istote i savrenstva, a postolje trona nekad krase i jeleni (simboli Budine prve propovedi) ili lavovi (simboli budistikog zakona).

Budino uenje (dharma)


Budizam ine Tri dragulja: Buda tj. njegov ivot, Budino uenje (dharma) i budistika zajednica (sangha). Budizam je religija stara preko 2500 godina, koja je svoj put krila na ogromnoj teritoriji azijskog kontinenta meu brojnim postojeim kulturama i verovanjima tamonjih naroda i plemena. Stoga se, bez preterivanja, moe rei da je ova religija, od svog poetka, imala meunarodni karakter. Jedan od glavnih razloga uspeha budizma je injenica da je njena dogma (uenje) bila veoma otvorena, fleksibilna i sposobna da se prilagodi razliitim kulturama i domorodnim verovanjima. Svoje uenje Buda je nazvao Srednjim putem jer je bio protiv bilo kakvog ekstremnog ponaanja od strogog asketizma i liavanja, do ivota u preteranom izobilju. Reju, zalagao se za umerenost u svemu i saoseajnost prema svim ivim biima. Smatrao je da se samo empatijom, tj. razumevanjem i prihvatanjem drugih, moe doi do unutranjeg mira i postii duhovna sloboda. Svoje uenje Buda akjamuni formulisao je kroz etiri plemenite istine: 1. ceo ivot ispunjen je patnjom i prolaznou

34

2. patnja je posledica udnji ili htenja 3. da bi prekinuo patnju ovek mora da prevazie elje ili htenja 4. da bi se prevazile udnje ili htenja ovek mora da sledi Osmostruki put. Ovaj Budin put, oien od sebinosti, vodi do nirvane. Osmostruki put koji prekida krug neprekidnog ponovnog raanja i dovodi do blaenstva (nirvane) sastoji se od: ispravnog vienja stvari tj. gledita ispravnog uverenja tj. namere ispravnog govora ispravnog delanja ispravnog naina ivota ispravnog napora ispravnog stanja svesti ispravne koncentracije tj. meditacije. Neka kasnija uenja podelila su ovaj put u tri stadijuma: uverenje, meditacija i mudrost tj. spoznaja. Uverenje je vera u mogunost prosvetljenja kroz Budino uenje. Meditacija je vana jer njome ovek svoj duh oslobaa od uzroka samsare neznanja, elja i mrnje. Mudrost, tj. spoznaja, je stanje oslobaanja, nirvane.

Sveta knjiga
(sanskrit: Tripitaka, pali: Tipitaka)
Buda nije zapisao nita od svog uenja. Nekoliko vekova posle njegove smrti odravani su sabori budistikih poglavara, uenjaka i prosvetljenih sledbenika u cilju ouvanja Budinog uenja i kodifikacije pravila monakih redova. Budino uenje irili su misionari, najpre usmeno, Indijom, ri Lankom i celom jugoistonom i istonom Azijom. Tek u 1. veku n. e. sr doktrine zapisana je u svete tekstove, sutre. Prve sutre June tradicije, tj. Theravada budizma, bile su zapisane na jeziku ri Lanke paliju, dok su sutre Severne tradicije, Mahajana i Vadrajana budizma, zapisane na sanskritu. Oba jeziTripitaka, pozlaeni laker, ka pripadaju grupi indo-evropskih Unija Mjanmar jezika. Sa palija ili sanskrita sutre su

35

prevoene na druge azijske jezike i prepisivane u razliitim formatima u zavisnosti od mogunosti i lokalnih tradicija na palminom liu, papiru, u formi svitaka, ploa, nekad su bile dekorisane crteima, itd. Sveta knjiga budizma, kasnije nazvana Tripitaka (Tri korpe u prevodu), sastoji se od tri dela: Sutre (na sanskritu) zbirka svetih tekstova, tj. Budinih rei kako ih je preneo Budin prvi uenik i sledbenik Ananda Vinaja pravila monakog i manastirskog ivota Abidharma budue uenje, metafizika uenja koja se kasnije veoma razvila u budistikoj Sutre na palminom liu, okolina skolastici. jezera Inle, Unija Mjanmar

Razvoj i irenje budizma


U vreme zapisivanja prvih sutri (1. vek n. e.), na jednom od sabora, dogodio se i raskol u budizmu, tj. podela na kole Hinajana (Mala kola) i Mahajana (Velika kola). I jednima i drugima oboavanje istorijskog Bude je primarno. Meutim, Hinajana budizam, u koji spada najstariji oblik budizma, Theravada (Uenje starih), put ka spasenju trai u epizodama iz Budinog ivota na zemlji. Ova tradicija oslanja se na ranije monake tradicije prema kojima monasi slede Budino uenje kako bi doiveli lino prosvetljenje tj. spasenje od kruga ponovnog raanja. Osnovni predmet oboavanja je istorijski Buda akjamuni i najvaniji dogaaji u njegovom ivotu. Mahajana budizam se vie bavi apstraktnim, nebeskim silama akjamunija, smatrajui da kljunu ulogu u dostizanju prosvetljenja imaju bodisatve samilosna bia koja odlau ili se odriu svog linog prosvetljenja kako bi pomogli drugima da doive spasenje. Mahajana budizam stoga ima veliki panteon (poredak bogova i boanstava) jer ui da se Buda moe javiti u hiljadu oblika, da je mogue da u isto vreme postoji pet transcendentalnih, nebeskih, Djani Buda, a osim njih tu su i brojne bodisatve i razna druga boanstva, od kojih su mnoga pozajmljena iz hinduizma. Najvanija (u meri u kojoj je rangiranje mogue) bodisatva je Maitreja budui Buda.

36

Kasnije, u prvoj polovini prvog milenijuma, javio se i trei, ezoterini, pravac Vadrajana budizam (Dijamantska kola) koji je proistekao iz indijskog tantrizma. Ovaj pravac takoe ui da bodisatve i druga boanstva mogu pomoi ljudima na putu spasenja ali uz korienje tantri starih indijskih magijskih tekstova, raznih rituala, plesa, gestikulacija, zvunih i vizuelnih pomagala. Ikonografija Vadrajana budizma najvie od svih pravaca obiluje enskim boginjama. Budizam poinje da se iri kao religija tek otprilike 300 godina posle smrti istorijskog Bude. Prvi svetovni vladar koji je prihvatio budizam i reio da ga proiri na celu zemlju bio je indijski kralj Aoka (vladao od 272. do 231. p. n. e.). On je izgradio mnoge hramove i stupe u zemlji, slao misionare da ire novu religiju i postao uzor mnogim kasnijim vladarima. Kralju Aoki dugujemo i raanje budistike umetnosti. Pre stubova i hramova koje je on podigao Buda nije bio predstavljen u ljudskom obliku, a budistika umetnost bila je ikonografska tj. predstavljani su samo simboli Bude i njegovog uenja. Do 6. veka n. e. u Indiji su cvetali Theravada, Mahajana i Hinajana budizam, kada je polako ova religija poela da ustupa mesto hinduizmu i rastuem islamu, da bi do 12. veka budizam praktino iezao iz svoje postojbine Indije. Iz Indije, u 2. i 3. veku, Theravada budizam se rairio najpre u ri Lanku, a odatle, u druge zemlje jugoistone Azije Tajland, Burmu (danas Uniju Mjanmar) i Laos. Zato se ovaj pravac jo naziva i Junom tradicijom budizma. ri Lanka se, nezvanino, smatra centrom budizma ve vie od 2000 godina. Prema jednoj legendi Buda je ak tri puta posetio to ostrvo, a sin kralja Aoke je navodno doneo granicu drveta pod kojim je Buda doiveo prosvetljenje i zasadio je u prvoj prestonici ri Lanke. I danas je glavni predmet oboavanja i hodoaa u toj zemlji drvo za koje se veruje da je potomak pomenute sadnice. Mahajana budizam je Putem svile doputovao u Kinu u 1. veku, a odatle u Koreju i Japan. Ovaj pravac zaiveo je i na Javi i u Indoneziji oko 9. veka, dok je u Kambodi zamenio hinduizam tek u 12. veku. Negde u 78. veku Vadrajana budizam postao je dominantan na Tibetu, Nepalu i u Mongoliji i prodro do nekih delova Kine i Japana. Zbog toga se Mahajana i Vadrajana kole nazivaju Severnim tradicijama budizma. Put i promene koje je budizam doiveo u Japanu i na Tibetu bile su vrlo specifine. U Japanu su oblik Mahajana budizma, ve u 6. veku prihvatili najobrazovaniji slojevi i postao je religija elite. Tek zahvaljujui naporima dvojice monaha, u 12. veku, stvoren je Zen budizam hibrid starog, narodnog (into) verovanja i kineskog an uenja meditacije putem kratkog, ritmikog disanja. Tibetanski budizam jo nazivaju i lamaizmom

37

(ime potie od tibetanskog naziva za vernika lama). Pred kraj 16. veka Mongoli uvode teokratiju, tj. od Tibeta prave versku dravu. To znai da verski voa vri i vrhovnu civilnu vlast. Prestonica vrhovnog poglavara, Dalaj-lame, je u gradu Lasi. Tibetanci veruju da je Dalaj-lama reinkarnacija bodisatve Avalokitevare. Meutim, posle kineske okupacije Tibeta, 1959. godine, poslednji Dalaj-lama (14. po redu) izbegao je u Indiju gde jo uvek ivi i bori se za ponovnu nezavisnost Tibeta.

Budizam danas
Danas u svetu ivi preko 300 miliona budista. Znaajan procenat budista ima u preko 80 zemalja, najvie u Aziji, razume se. Od toga je preko 50% pripadnika Mahajana tradicije, Theravada blizu 40%, lamaizma oko 6%, itd. Meutim, budizam stie sve veu popularnost i na teritorijama kojima tradicionalno dominiraju druge religije. To nije iznenaujue jer budizam ne zabranjuje osobama druge religije da slede Budin put. Isto tako nije zabranjeno budistima da prihvate i neku drugu religiju. Naprotiv, ako neki hrianin, musliman, hinduista ili ateista izrazi elju da neko vreme provede u budistikom manastiru i tamo ui dharmu i meditaciju, sigurno nee biti odbijen. Mnoge poznate linosti hrianske civilizacije postale su budisti (reditelji Oliver Stoun i Dord Lukas, pevaice Denifer Lopez i Tina Tarner, glumica Uma Turman, glumac Kianu Rivs i dr.), a neki od njih redovno provode izvesno vreme meu budistikim monasima (npr. peva Leonard Koen, i to punih 10 godina, glumac Riard Gir, i dr.).

Praznici
Praznici se raunaju prema lunarnim kalendarima, u svakoj budistikoj zemlji razliito. Zavise ne samo od toga koji kalendar je u upotrebi, ve i od toga koji pravac budizma preovladava u nekoj zemlji kao i od lokalnih obiaja. Isto vai i za verske obrede, koji su jo arolikiji. Praznici koji su zajedniki za sve budistike zemlje odnose se na glavne dogaaje iz ivota istorijskog Bude. To su roenje Sidharte, prosvetljenje i smrt tj. parinirvana. U nekim budistikim zemljama ova tri praznika slave se istog dana, dok se u nekim tradicijama (npr. Mahajana budizma) konano oslobaanje ili parinirvana praznuje kao zaseban praznik. Osim pomenutih, svuda se slavi i praznik okretanje toka zakona u spomen na prvu propoved koju je

38

Buda akjamuni odrao u Jelenskom parku. Izuzetno je lepo prisustvovati takvim proslavama, koje nekad traju i nedeljama, a u procesijama esto uestvuju okieni slonovi i druge ivotinje. O praznicima budisti, sveano obueni, najpre poseuju lokalni hram u koji nose darove
Sveana povorka ka budistikom manastiru na putu ka planini Popa, Unija Mjanmar

hranu, tkanine, cvee. U nekim tradicijama hramovi se obilaze tri puta u krug, u slavu tri dragulja budizma Bude akjamunija, njegovog uenja i budistike zajednice. Vernici sluaju propoved, mole se i meditiraju i veoma esto ceo dan provedu u hramu. Deo dana obavezno je posveen hranjenju najsiromanijih. Nemogue je pobrojati ostale praznike jer budisti, naroito u dravama Mahajana tradicije, sve to rade posveuju nekom Budi, bodisatvi ili drugom boanstvu, oekujui za uzvrat njihovu zatitu. Osim toga, postoji mnogo praznika koji su posveeni simbolima budizma npr. praznik vode i svetla, ali i praznici posveeni motima svetaca.

Hram vedagon, Jangon, Unija Mjanmar

Verski objekti
Osnovni zadatak verskih objekata je da obezbede mir i tiinu za molitvu i meditaciju. Po svom izgledu veoma variraju, potpuno prilagoeni i uklopljeni u lokalne uslove, tradicije i obiaje.

39

Stupe i pagode
Najpoznatiji i najprepoznatljiviji budistiki spomenici su stupe. One imaju formu izduene kupole sa stubom na vrhu. Stupe su zatvorene sa svih strana i u njih se ne moe ui. Smatraju se simbolom Budinog prosvetljenja i svete planine Meru, centra budistikog kosmosa. Njihov oblik najvi-

Stupe u Pjai (9. vek), Mjauk U (16. vek), Mandaleju (18. vek) i Baganu (12. vek), Unija Mjanmar

e lii na poloeno zvono i u njima se uvaju relikvije moti istorijskog Bude, velikih svetaca i uitelja budizma. U svakoj zemlji stupe su razliite negde zlatne s puno dekoracija, negde je ono to ona predstavlja daleko vanije od toga kako je napravljena. U krajnjoj liniji, Budi je kronja drveta bila dovoljna da doivi prosvetljenje. Ako je izgraena po svim pravilima, stupa bi trebalo da ima pet geometrijskih elemenata, simbole kosmosa etvrtastu osnovu (simbol materije), zatim krug (simbol znanja), trougao

40

Lica bodisatve Avalokitevare u hramu Bajon, Kamboda, kraj 12. i poetak 13. veka

(simbol duha), polukrug/suncobran (simbol budistikog zakona) i na vrhu dragulj (simbol vrhovnog principa). Vernici obilaze stupe, kao i hramove, u pravcu kretanja kazaljke na satu, a do dana dananjeg one koje u sebi uvaju najvee svetinje poseuje na hiljade hodiasnika. U zemljama Severne tradicije (Kini, Vijetnamu, Ja-

panu, Koreji) stupe su evoluirale u formu viespratnih pagoda. Od forme stupa zadrale su samo suncobran na vrhu, a u neke od njih se moe i ui.

Hramovi
Budistiki hramovi mogu biti veoma raznoliki. U najoptijem smislu, oni simbolizuju budistiki kosmos. U osnovi su graeni prema emi mandala, glavnog amblema budizma i vodia u meditaciji. Najee je u sredini najvia kula ili stupa koja je simbol planine Meru, centra kosmosa. Oko najvieg vrha (planine Meru), kao i u mandalama, nalazi se Hram neba, srednji Vijetnam sedam planinskih venaca koje razdvajaju sedam okeana u sluaju hramova to su najee terase s ogradama. Obino je forma tih terasa kvadratna, a njihova etiri kraja (ugla) simboli su etiri kontinenta. U najjunijem kontinentu ive ljudi, dok na vrhu planine Meru ive etiri nebeske Bude, okrenute ka etiri strane sveta. Peti, nebeski Buda Vajroana obitava na vrhu planine Meru. Meutim, kao i u drugim stvarima u budizmu, simbolika je najvanija i ni sluajno ne treba misliti da su svi hramovi izgraeni po ovom pravilu. Neki su jednostavno islikane peine, neki su ogromni i

41

Hramovi u Mingunu i Baganu (11-13. vek), Unija Mjanmar

po svojoj untranjosti podseaju na trobrodne crkve, neki su lavirintski splet hodnika i spratova, itd.

Oltari i svetilita
U budistikim manastirima, osim u nekim hramovima Vadrajana tradicije u Nepalu i na Tibetu, ne postoji prostor iza predstave Bude rezervisan za svetenike. U velikoj veini budistikih hramova oltar je vrlo skroman. Obino je to samo mali prostor podno nogu boanstva gde vernici prinose darove (cvee, vodu i hranu, pale insens tapie). Budisti esto, u tiim delovima svojih kua, ukoliko su u mogunosti, prave oltare i male molitvenike. Ako nemaju prostora prave drvene prenosive molitvenike, a nije retkost videti oltare i molitvenike u prodavnicama i poslovnim prostorijama.

42

Monatvo
Budistika zajednica predstavlja pre svega monahe iji zadatak je da odre u ivotu Budino uenje, sistem vrednosti i nain ivota, a u irem smislu predstavlja sve sledbenike budizma. U budizmu takoe ne postoji jedno strogo pravilo ko i kada moe biti monah, ali postoje pravila manastirskog ivota. Najvanije je prenoenje duhovnog znanja i u tom smislu negovanje odnosa uitelj-uenik. Samog Budu nazivaju i Uiteljem te je tako i jedan od glavnih zadataka starijih monaha i stareina manastira da osiguraju dalji ivot budizManastir Mahagandajon u blizini Mandaleja, Unija Mjanmar ma prenoenjem uenja (dharme) i tehnike meditacije. Molitva/meditacija ima za cilj postizanje takve (de)koncentracije koja duh odvaja od tela i time utire put ka nirvani. Meditacija moe da se obavlja svuda i na najrazliitije naine specijalnom tehnikom disanja (zen budizam), ponavljanjem mantri (tantriki budizam), pesmom, sviranjem, batovanstvom, slikanjem, pisanjem ...
Jedno od najsvetijih budistikih mesta Zlatna stena (aktijo), Unija Mjanmar, u kojoj su navodno pohranjene vlasi kose istorijskog Bude. enama nije dozvoljeno da dodirnu stenu

43

U veini budistikih drava svaki mukarac bar jedno vreme provede u manastiru. Osim toga, u siromanim zemljama, manastiri imaju i veoma vanu obrazovnu ulogu. Nije retkost da osnovnu pismenost budisti mnogih zemalja duguju vremenu provedenom u nekom manastiru. Budizam je religija izuzetne tolerancije, ali postoje neke situacije iz kojih su ene iskljuene. Na primer, enama nije dozvoljeno da dodirnu neke stupe u kojima se navodno uvaju moti istorijskog Bude.

Simboli
Budizam je sav satkan od simbola i mogla bi se napisati posebna, obimna, knjiga posveena samo njima. Simboli se mogu grupisati u nekoliko kategorija: predmeti oni iz stvarne upotrebe i oni koji su plod mate, biljni i ivotinjski istinski svet, mitske ivotinje, apstraktni simboli, itd. Ovde emo navesti i objasniti samo najvanije. Lotosov cvet je simbol duhovne istote i Budinog jezika. Budin presto je najee lotosov cvet jer se veruje da, kao to beli lotosov cvet izraste iz mulja i tame (simboli ljudskih elja), tako svako moe da se izdigne i dostigne prosvetljenje. Osim toga legende kau da je Sidarta, prohodavi odmah po roenju, svaki put kad bi stopalom dotaknuo zemlju uinio da se lotosovi pupoljci rascvetaju. Budino stopalo je simbol prisustva istorijskog Bude akjamunija. Navodno je Buda, pre nego to e umreti, stao na jedan kamen i u njemu ostavio otisak svog stopala za budua pokolenja. Dok Buda nije poeo da bude predstavljan u ljudskom obliku, otisak stopala bio je simbol budizma. Suncobran je simbol plemenitog roda i Budine glave. Ovaj simbol materijalnog bogatstva (sluge su nosile suncobrane kako bi svoje gospodare titili od sunca ili kie) u budizmu predstavlja simbol duhovnog bogat-

44

stva i snage. Osim toga predstavlja i kronju drveta pod kojim je Buda akjamuni doiveo prosvetljenje. Toak zakona je simbol Budinog uenja, dharme, i prve propovedi koju je odrao. U sredini je lotosov cvet simbol istote, osam krakova simbolizuju osmostruki put ka prosvetljenju, a krug okolo savrenstvo Budinog uenja koje nema ni poetak ni kraj. Osim toga, krug Suncobran vrh stupe simbolizuje i nepreZlatne stene, kidni ciklus ponovnog Unija Mjanmar raanja samsaru. Drvee je veoma vano u budistikoj umetnosti. Pod drvetom se istorijski Buda rodio, pod drvetom je doiveo prosvetljenje i pod drvetom umro. Drvee se dosta pojavljuje i u predstavama o budistikom raju, kao i na vrhu planine Meru, koja je centar budistikog kosmosa. Jelen je simbol Jelenskog parka u Sarnathu tj. Budine prve propovedi i poetka budizma kao religije. Lavovi koji se najee nalaze na vratima ili ulazima u hramove ili na vrhu stubova simbolizuju odranje budizma. Veruje se da ove kraljevske ivotinje svojom rikom prenose Budino uenje Zlatne ribice su najee predstavljene u paru i simbol su plodnosti i spasenja od patnje.

Lav na ulazu u pagodu Mjateindan (1816. godina) u Mingunu, Unija Mjanmar

45

Dhammapada
Put Istine ili Put Ispravnosti (pali: Dhammapada, sanskrit: Dharmapada) je kompilacija 423 stiha, podeljenih u 26 poglavlja, Budinih po(r)uka. Ovo evanelje svetlosti i ljubavi spada meu najvie duhovne tvorevine ovekove. Svaki njegov stih je poput malene zvezde to svetluca, dok celina zrai snagom Univerzuma (Juan Mascar, prevodilac Dhamapade s palija na engleski jezik). 2 Um je pretea svih stvari. Ono to mi danas jesmo proishodi iz naih proteklih misli, dok nae sadanje misli tvore na budui ivot. Ko s ispravnim naumom govori il radi toga srea prati nerazdvojno kao sena. 9 Ko sveto ruho isposnika nosi, a besprekorno ne ivi i ne poznaje istinu taj ruha toga dostojan nije. 17 Na ovome i na drugome svetu tuguje onaj ko zlodela ini. Mui ga misao da je zlo uinio. 33 Kolebljiva je i neumorna misao, teko ju je zaustaviti i obuzdati. Pametan ovek stoga izotrava svoju misao kao to to strelac sa svojim strelama ini. 50 Nemoj za tue greke da brine, ve radije misli na svoje sopstvene; na ono to si uinio, ili jo postigao nisi. 51 Ko samo govori, a nita ne ini, taj je ko aren cvet bez ikakva mirisa. 64 ak i ako ceo svoj ivot budala provede pored mudra oveka, njemu se opet nee ukazati put mudrosti ba kao to ni kaika nikad ne osea ukus orbe.

46

76 Posluaj oveka koji ti otkriva tvoje sopstvene slabosti, mudrog oveka koji ti ukazuje na ivotne opasnosti. Oni koji ga slede naii e samo na dobro, nikad na zlo. 100 Od hiljade uzaludnih rei vrednija je jedna jedina re koja spokojstvo prua. 118 Ko dobro ini, pomozi mu da u tome istraje. Neka takav ovek nae sreu u svojim dobrim delima. 130 Sva stvorenja se opasnosti boje, ivot je svima mio. Ko ovo spozna, ne ubija niti smrt izaziva. 136 Kada nerazumnik uini neko zlo on ne zna da time potpaljuje vatru na kojoj e jednoga dana i sam goreti. 152 Neznalica odraste poput vola miii mu se razviju, ali se pamet ne uvea. 156 iji ivot u mladosti ne bee skladan, ko jo tada stekao nije prvo ivotno blago, taj ko odbaene strele ali promaene ciljeve. 159 Ko najpre samoga sebe dobro izui u onome to druge pouava, taj je, tek, pravi uitelj. Samim je sobom najtee ovladati. 253 Ko uvek samo tue greke ispravlja, svoje ne stigne ni da primeti. 292 Ko ini ono to ne treba da ini, a ne ono to treba, izabrao je laki, ali opasniji put. 317 Od ega pametan bei, tome se ludi priklanja. 364 Istina (Dhamma) nee napustiti onog ko u nju veruje i ko joj se priklanja, ko o njoj razmilja i nikad je ne zaboravlja. Prevod s engleskog: Milan Vukomanovi

47

HRIANSTVO
Isus Hristos
Isus Hristos (gr. Iesous od aramejskog i hebrejskog Jeua (Jehoua) bukv. Bog je spasenje i gr. Hristos hebr. maiah, pomazanik, Mesija)

Roenje, porodica, ivot


Pripovesti o Isusovom roenju i njegovoj porodici najpotpunije su sauvane u novozavetnim jevaneljima. Ta jevanelja sadre rodoslove Isusa Hrista, prie o njegovom udesnom zaeu i roenju u jaslima, tradiciju o bekstvu njegove porodice u Egipat i njihovom povratku u Galileju. Prema tim izvetajima, Isus je roen u galilejskom Vitlejemu. U tom gradu se i danas nalazi crkva podignuta u vreme Konstantina, a obnovljena u estom veku, pod Justinijanom. Prema Matejevom kazivanju Isus je, preko svog oca Josifa, bio potomak slavnog jevrejskog cara Davida koji je roen posredstvom Duha svetoga. U Lukinoj verziji on je takoe Davidov potomak, ali sa mnogo duim rodoslovom koji vodi ak do Adama. U Luke se spominje i predskazanje o Marijinom udesnom zaeu, te o posredovanju Duha u tom neobinom inu. Epizoda o poseti pravednog Simeuna Isusovom domu, koja pomalo podsea na stariji, budistiki mit o roenju Zlatni medaljon sa likom cara Bude akjamunija, nalazi se jedino u Justinijana Lukinom jevanelju. U Matejevom spisu spominju se, opet, neki mudraci s Istoka koji su, videvi Spasiteljevu zvezdu, doli da mu se poklone u Jerusalimu. Evanelisti spominju i varo Nazaret u kojoj je Isus odrastao i odakle (ili, pak, iz oblinjeg Seforisa) vodi poreklo njegova mati Marija. Marijin mu Josif bio je drvodelja, koji je za enu uzeo verenicu zatrudnelu od Svetog Duha. Iako se obino veruje da je Josif bio puno stariji od Marije, ta pretpostavka se ne temelji na izvetajima evanelista. Iz jevanelja jo saznajemo da je Isus imao brau (Jakova, Jo-

48

Mapa rimske provincije Palestine iz Isusovog vremena

49

siju, Judu i Simona) i sestre koje, meutim, nisu imenovane. U Marka se i sam Isus naziva drvodeljom, to bi moglo znaiti da je on taj zanat preuzeo od svoga oca.

Marija Bogorodica
Mati Isusa Hrista je u hrianskim religijsko-mitolokim predstavama prikazana kao savreni lik device-majke. U jednom poznatom Isaijinom proroanstvu govori se o buduem roenju Emanuela (bukvalni prevod Bog je s nama), koje e doneti utehu i blagostanje za ceo Izrael. Ba to proroanstvo dovode evanelisti Matej i Luka u neposrednu vezu sa zaeem i roenjem Hristovim. Kanonska jevanelja daju, inae, malo podataka o Mariji, tako da se potpunija slika o njenoj linosti moe dobiti tek ako se uzme u obzir obimna apokrifna i hagiografska literatura, narodne legende i srednjovekovna ikonografija. Neke od tih Bogorodica Marija sa Isusom, legendi sakupljene su u srednjem muzej Sv. Sofija, Istanbul, Turska veku u itave zbirke u kojima se vrlo podrobno opisuju mnogi dogaaji iz Bogorodiinog ivota. Prema tim matovitim opisima, ona se jo kao trogodinje dete vaspitavala u Jerusalimskom hramu, bavila runim radom i primala hranu iz ruku anela. S dvanaest godina se zavetovala na veno devianstvo, a u galilejskom Nazaretu joj je arhanel Gavrilo najavio roenje Sina bojeg. Kada je o novozavetnim tekstovima re, neto potpunije svedoanstvo o Mariji Bogorodici nalazi se u prologu Matejevog i Lukinog jevanelja. Tu se, izmeu ostalog, govori o njenoj veridbi za pobonog drvodelju Josifa, rodbinskim vezama s Jelisavetom, majkom Jovana Krstitelja, i njihovom susretu u kui Zaharijevoj, Hristovom roenju u Vitlejemu i privremenom bekstvu porodice u Egipat, te o povratku iz Egipta u Nazaret i Isusovom detinjstvu. Epizoda o bekstvu u Egipat verovatno je inspirisana biblijskom knjigom Izlazak, gde Mojsije izbegava faraonovu srdbu beanjem u zemlju

50

Madijansku. Isus bi tu, dakle, predstavljao nekog novog Mojsija. Mati Isusova se pojavljuje i u nekim epizodama Jovanovog jevanelja: na svadbi u Kani Galilejskoj, gde joj se sin prilino osorno obraa; u Kafarnaumu, zajedno s Hristovom braom i uenicima i, najzad, neposredno uoi Isusove smrti na krstu, pored apostola Jovana. Kratko se Marija spominje i u Delima apostolskim, u drutvu apostola i drugih ena, za vreme zajednike molitve posle Hristovog vaznesenja. Marija, mati Isusova, proglaena je Bogorodicom na crkvenom saboru u Efesu 431. godine. U pravoslavnom predanju ona ravnopravno s ostalim apostolima uestvuje i u rebu kojim je odreena njihova budua misija. U toj verziji ona svoje poslednje dane provodi u Gruziji, to se dovodi u neposrednu vezu s njenim mistinim pojavljivanjem kroz tzv. iversku (gruzijsku) ikonu. Prema jednoj drugoj varijanti mita o Bogorodici, ona je svoju starost mirno doekala u kui Jovana Bogoslova u Efesu, predana molitvama i runom radu. I u katolikoj, i u vizantijsko-ruskoj ikonografiji, znaajan motiv iz tog predanja je uspenje Bogorodiino, predstava koja se temelji na nekim apokrifnim izvetajima o njenom telesnom vaskrsenju.

Jevanelja gotovo uopte ne opisuju period izmeu Hristovog roenja i krtenja, odnosno njegovog mesijanskog propovednitva koje traje svega nekolike godine. Tek malo pomena o njegovom detinjstvu i mladosti (to, najverovatnije, predstavlja deo neke docnije uobliene legende) nalazi se na svretku druge knjige Jevanelja po Luki gde se govori o tome da je Isus, kada je imao svega dvanaest godina, vodio razgovore s nekim uiteljima u Jerusalimskom hramu. Pored povesti o krtenju, sva tri jevanelja sadre, kao jednu od prvih epizoda iz Isusovog ivota, i priu, legendu o njegovom boravku u Judejskoj pustinji. Ova epizoda je u jevaneljima naroito vana, jer tek posle 40 dana provedenih u pustinji Isus poinje svoje propovedanje i okupljanje uenika. Boravak u pustinji predstavlja tako neku vrstu njegovog oienja i pripreme za javno delovanje. Prema starom verovanju naroda iz okoline Jordana i Mrtvoga mora, pustinja je boravite neistih duhova. Judejska pustinja bila je i redovno boravite Jovana Krstitelja, askete i pustinjaka koji u jevanelju propoveda skori dolazak Mesije. Jovan je ve krtavao u pustinji i propovedao krtenje kao pokajanje za oprost grehova, kada Isus dolazi na Jordan. Isus je od Jovana primio krtenje ali, po svemu sudei, i tradiciju asketskog ivota i boravka u pustinji poteklu jo od proroka Ilije. U Marku se opisuje kako Duh sveti u liku goluba silazi na Isusa prilikom krtenja da bi ga, odmah zatim, izveo u pustinju. A tek tu je mladi Nazare-

51

anin savladao i poslednju prepreku koja mu se postavljala na putu izmeu njegovog dotadanjeg ivota i mesijanskog propovednitva. Isus je svoje uenje saoptio najpre samo uskom krugu najbliih i najprivrenijih uenika, da bi tek docnije njegovo jevanelje poelo da se propoveda i ire, u narodu. Hristos je prvo odabrao nekoliko ribara, svojih najodanijih uenika, da ih uini ribolovcima ljudskijem. To su bila braa Simon (Petar) i Andrija Jonini i Jakov i Jovan Zevedejevi. Ubrzo se okupilo i svih dvanaest uenika. Novozavetna jevanelja puna su pria o udesnim delima Isusovim: isceljivanju bolesti, isterivanju zlih duhova, hodanju po vodi, stiavanju oluje, podizanju mrtvih, nahranjivanju 5000 ljudi sa samo pet hlebova i dve ribe i sl. Najvei broj tih pria ponikao je u narodu i predstavlja izraz optih duhovnih prilika u Galileji i Judeji u prvom veku. Neke od tih pripovesti imaju, meutim, i svoj zasebni, simboliki i alegorijski smisao, naroito u Jovanovom jevanelju. Isusova udesa okupljala su, najzad, i sve vei broj pristalica oko novog uenja. Njegove propovedi, onako kako su ih zabeleili evanelisti, imaju oblik saetih mudrih izreka i aforizama, dok su njegove izreke i parabole britke, slikovite, dinamine, nabijene emocijama, pa ostavljaju momentalno dejstvo na sluaoca. Za razliku od prikaza ivota, jevanelja veoma detaljno opisuju Isusovo hapenje, osudu i surovo pogubljenje. Moemo samo pretpostavljati zato je Isus uhapen i razapet na krstu. Reklo bi se, najpre, na osnovu onoga to znamo iz izvora, da Isusov pokret nije bio ni u kom sluaju militantan. Najblii sledbenici, apostoli, nisu bili ni toliko brojni pa, prema tome, nisu predstavljali ni vidljivu opasnost za rimske vlasti. S druge strane, Isusovo uenje o carstvu bojem, kao i posledice tog uenja na drutveno-istorijsku realnost Jevreja uoi predstojeeg rata s Rimljanima (6670. g. n. e.), mogli su da predstavljaju izvesnu smetnju vlastima, naroito u vreme kada se veliki broj hodoasnika okupio u Jerusalimu da proslavi Pashu. U tom kontekstu bi se ak moglo pretpostaviti da su glasine koje su kruile oko Isusa i njegove zajednice dole i do guvernera Pontija Pilata i da je Hristovo hapenje i raspee moglo uslediti kao nekakvo kanjavanje za primer kako bi se spreile mogue pobune u Jerusalimu i Judeji u tom, inae, uzburkanom periodu. U skladu s tim je izvetaj da je Isus bio tajno uhapen, predat rimskim vlastima i brzo pogubljen, tako da nije postojao rizik od ire narodne pobune. ini se da je kazna koja je usledila bila vie usmerena na to da se umiri mnotvo u Jerusalimu, koje Isusa inae masovno oznaava kao Mesiju jo nedelju dana uoi Pashe, nego to je sam pokret, predvoen tim Mesijom, predstavljao opasnost za Rimljane. Isusovo pogubljenje na krstu je, doista, bilo brzo, nemilosrdno i okantno, to je upravo efekat koji bi Rimljani eleli da postignu. Tek docnije su autori i prireivai jevanelja pokuali da ublae ulogu rimskih vlasti, i krivicu za Isusovu smrt

52

u veoj meri prebace na druge Jevreje i njihove lidere u Jerusalimu. U etvrtom veku, kada hrianstvo postaje i zvanina religija Rimske imperije i kada ovi tekstovi poprimaju i svoj zavrni oblik, hriani su morali biti dosta obazrivi i politiki korektni u nainu na koji su prikazali smrt svoga Mesije. Tu je, svakako, dolo i do izvesnog retuiranja i skidanja bar dela odgovornosti s rimskih vlasti. Virtuelna rekonstrukcija Zanimljivo je i to da se o Isusu i Jerusalimskog hrama iz Isusovog vremena njegovoj smrti gotovo nita ne zna iz del tadanjih rimskih i jevrejskih istoriara, a do danas nije tano utvrena ni godina Isusovog pogubljenja (pretpostavlja se da je to bilo u prolee 30. ili 33. godine n. e.).

Isus Hristos u hrianstvu


U hrianskoj religiji Isus Hristos je Sin Boji, Spasitelj, druga boanska osoba Svete Trojice. U novozavetnim tekstovima Isus Hristos ima vie imena i epiteta: on je Spasitelj, Sin oveji, Sin boji, Sin Davidov, te Gospod, Uitelj i dr. Novozavetne pripovesti o Isusu kao Spasitelju naslanjaju se u velikoj meri na legendu i mit o Mesiji u delima jevrejskih proroka. Na primer, u jednom od najznaajnijih proroanstava proroka Isaije govori se o buduem dolasku Mesije bojeg sluge i izbavitelja izraelskog naroda. Prema Isaijinom predskazanju, taj pravedni sluga e na sebe preuzeti grehe itavog naroda i doneti mu spasenje. Put njegov treba da bude put patnje, ali i slave. Hebrejski prorok ga zamilja kao prezrenog i odbaenog izmeu ljudi, vinog bolestima, kao onoga koji e biti ranjen za nae prijestupe, izbijen za naa bezakonja.
Ikona Isusa Hrista, manastir Sv. Katarina, Sinaj, Egipat, 6. vek

53

Istovremeno, on e sa sobom doneti pravdu, mir i spasenje. U Isaijinom opisu javlja se znamenita vizija bojeg jagnjeta to e dati svoj ivot kao rtvu za iskupljenje ljudskih greha. Ranohrianska ideja o Mesiji kao boanskom Spasitelju u izvesnom je raskoraku s uenjem starozavetnog Nauka (Tore), gde se ne doputa mogunost ikakvog posredovanja izmeu svemonog JHVH i jevrejskog naroda u liku nekakvog spasitelja koji bi i priblino bio ravan Bogu. U opisima evanelista taj Mesija, Hristos, razlikuje se, u manjoj ili veoj meri, od onih predstava i vizija koje su docnije zaokupljale jevrejske proroke i apokaliptiare. Ta odstupanja su, pod uticajem razliitih kulturno-istorijskih i ideolokih promena, vremenom bivala sve izrazitija i upravo na njima se postepeno obrazovala i jedna sasvim nova svetska religija hrianstvo, koja svoje ime duguje ba onoj drevnoj legendi i uenju o dolasku Mesije. Naime, re Hristos je grki prevod hebrejske imenice maiah koja znai pomazanik, Mesija. U hrianstvu se, meutim, jevrejska ideja o Mesiji kao bojem izabraniku i pomazaniku razvila do predstave o Hristu kao Bogu, odnosno Sinu bojem u biolokom smislu. U razvijenijoj hrianskoj doktrini Sin boji je stoga i osoba Svete Trojice. Centralna tema Isusovog propovedanja jeste upravo uenje o carstvu bojem. Ta ideja tumaena je, po svemu sudei, jo za Isusova ivota, a naroito posle njegove smrti, na razliite naine. Na jedan nain shvatali su je, na primer, Hristovi uenici, apostoli, kao i docniji predvodnici nove, hrianske zajednice. Drukije su, opet, toj ideji pristupali fariseji, pripadnici znaajne jevrejske religijsko-politike partije, i drugi jevrejski poznavaoci Biblije. Carstvo boije se as shvata bukvalno, kao odreeno mesto na zemlji ili nebu, as kao boja vladavina (u duhu jevrejske Biblije) ili, opet, kao neto to tek treba da nastupi u blioj ili daljoj budunosti. To poslednje gledite prihvatila je i hrianska Crkva, u smislu predstave o dolazeem carstvu Hristovom, njegovom povratku u pratnji nebeske vojske. Isus Hristos je u svojim nastupima dosta nepredvidiv: on ume da se nae u stanju potpunog blaenstva, a zna da ispolji i jarost i bes; ponekad biva u molitvenom zanosu, pun milosra, ali je i u stanju da proKupola iznad oltara Elmali crkve kune sve one ljude (pa i itave gradou Greme, Kapadokija, Turska, ve) koji mu se suprotstavljaju. On
12. vek

54

dolazi i odlazi, isceljuje bolesne, pa zatim nestaje, povlai se u tiinu, a ume da bude i zaslepljen od srdbe, izgonei, na primer, fariseje iz Jerusalimskog hrama. I sve to u ime Boga. Ba u tim opisima Isus i najvie izgleda kao autentina, istorijska linost, kao pravi Sin oveji, dok za mitoloke sadraje tu ima najmanje mesta. Za nekolike godine svog propovednitva Isus, s neprekidnim zanosom i strau, objavljuje veru u Boga po celoj Galileji i jednom delu Judeje, da bi, ubrzo, na surov nain bio optuen i raspet na krstu. Od tog dogaaja u jevaneljima istorija ponovo ustupa mesto mitu, a galilejski Sin oveji vaskrsava, poput nekog drevnog sumerskog ili egipatskog boanstva (Tamuz, Oziris). Povest o stradanju, smrti i ponovnom pojavljivanju boanstva dobro je poznat motiv, prisutan u veini antikih mitova. Ono to je, pak, posebno karakteristino za hriansku tradiciju jeste unoenje mnotva simbola, prorokih vizija u taj obrazac. Prva tri jevanelja slau se, recimo, u tome da je neposredno uoi Isusove smrti pomraenje zahvatilo celu Zemlju, a zavjes crkveni razdrije se nadvoje s vrha do na dno. Zatim se grobovi otvorie, ustae mnogi i prikazae se ljudima. Svi ovi simbolini dogaaji treba da u jevaneljima potvrde samo jednu stvar: Isus Hristos zaista bee Sin boji. etrdeset dana posle svog vaskrsenja Isus se, prema Markovom i Lukinom kazivanju, uzneo na nebo da bi potom samom Bogu seo s desne strane. Neto iri opis tog dogaaja dat je u jednoj zasebnoj verziji, na poetku Dela apostolskih. U Jovanovom jevanelju uobliena je, najzad, i jedna sasvim zasebna teoloko-mitoloka koncepcija o Isusu kao venoj boanskoj Rei (Logosu), posredniku izmeu Boga i ljudi. Jo dalje od te kanonske predaje o Hristovom ivotu i uenju, prvi hrianski gnostici i mistiari shvatali su, jo krajem prvog veka, mit o Isusovom vaskrsenju vie simbolino, doivljavajui svog Spasitelja pre svega kao duhovnu pojavu, privid. Kao istorijska linost, Isus iz Nazareta je najvie pripadao onim tokovima u jevrejskoj religiji prvog veka u kojima su se, s vremena na vreme, pojavljivali razni proroci, mesijanski harizmatiari i svete linosti, tzv. hasidi. Posle Isusovog raspea, njegov pokret ubrzo se proirio i premestio van svog matinog, palestinskog konteksta u Rim, Siriju, Malu Aziju, Grku, Egipat u jedan vie helenistiki, kosmopolitski, grko-rimski svet iji su jezici i religije bili bitno drukiji od onog to je sam Isus propovedao u Palestini. Ljudima iz takvog kulturnog i duhovnog okruenja morao je ve apostol Pavle da prevodi i prilagoava ideje koje su poticale iz tradicionalnog judaizma. A upravo kroz taj proces helenizacije izvorni Isusov pokret morao je biti i znatno transformisan da bi na kraju postao i jedna potpuno nova, univerzalna, svetska religija jasno odvojena od judaizma.

55

Hrianstvo
Hrianstvo je danas, sa oko dve milijarde vernika, najvea i najrasprostranjenija svetska religija. Poreklo, glavna uenja i ime ove religije neposredno se temelje na linosti Isusa Hrista, njegovom ivotu, smrti i poukama

Pravoslavna crkva Sv. Preobraenja, ostrvo Kii, jezero Onjega, Rusija

Katolika katedrala u Sevilji, panija

Protestantska anglikanska crkva u Dablinu, Republika Irska

zabeleenim u jevaneljima i drugim spisima Novoga zaveta. Naziv hrianstvo potie od rei Hristos grkog prevoda hebrejske imenice maiah koja znai pomazanik, Mesija. Hrianstvo je nastalo u prvom veku, u istonim provincijama Rimske imperije, a Isusovi sledbenici su po prvi put nazvani hrianima u sirijskoj Antiohiji, oko 50. g. n. e. Isus iz Nazareta u Galileji, rodonaelnik ove religije, jeste, nesumnjivo, centralna linost ne samo u istoriji hrianstva, ve i itave jedne kulture i civilizacije kojoj je ta religija, tokom puna dva milenijuma, dala svoje dominantno obeleje.

56

Hrianske crkve dele se u tri velike grupe: Rimokatolika crkva, Istone pravoslavne crkve i Protestantske crkve. Pored njih, u porodicu hrianskih crkava ubrajaju se i Prehalkidonske crkve (tzv. monofiziti), Crkva istoka (nestorijanci), dok veliki broj razliitih sekti i denominacija (prelazni oblik religijskog organizovanja izmeu sekte i crkve), koje mahom potiu iz protestantizma, svoja uenja takoe vezuje za Isusa Hrista. Otuda danas u svetu ima vie od 20.000 zasebnih hrianskih crkava, denominacija i sekti.

Poeci hrianstva
Svet u kome je roen Isus iz Nazareta i u kome su sastavljena jevanelja bio je, u religijskom smislu, jedan vrlo raznolik svet. ivot u njemu odvijao se unutar granica velike Rimske imperije ije stanovnitvo je, u doba cara Avgusta (31. g. p. n. e. 14. g. n. e.), brojalo oko 7080 miliona ljudi. Dogaaji koji se opisuju u jevaneljima zbili su se u rimskoj provinciji Palestini i pripadali su stoga zvaninoj istoriji carstva. U Palestini je u Isusovo doba (prva treina prvog veka n.e.) ivelo oko tri miliona stanovnika. To je bila etniki meovita provincija, s jevrejskom veinom, u kojoj su se govorila ak etiri jezika: hebrejski, aramejski, grki i latinski. U rimskoj dravi praktikovani su razliiti oblici religijskih verovanja i rituala, kultovi i misterije: kult rimskog imperatora, ali i kult boga Mitre; misterijske religije, ukljuujui oboavanje Velike Boginje, egipatske misterije posveene Izidi i Ozirisu, ali i vera u jednog, jevrejskog Boga oznaenog s etiri slova hebrejskog alfabeta JHVH. U kojoj meri je osvetljavanje najranijeg, judeo-hrianskog perioda u istoriji nove religije znaajno i za razumevanje njene vodee linosti Isusa iz Nazareta? Kada je re o istorijskom Isusu, tu prvenstvo imaju tri jevanelja Markovo, Matejevo i Lukino iz kojih najvie saznajemo o njegovoj linosti i uenju. Ova tri jevanela nazvana su sinoptikim jer dele veliki deo zajednike grae, pri emu se njihovi tekstovi mogu paralelno pratiti jednim pogledom (gr. synopsis). U istorijskom smislu, tu je re o voi jednog od mnogih religijskih pokreta u Palestini pod rimskom upravom. Jevrejski istoriar toga doba, Josif Flavije, potvruje da su ideje o dolasku Mesije i spasenju bile dosta rairene meu Isusovim savremenicima. Eshatologija, uenje o poslednjim stvarima koje e nastupiti na kraju istorije, bila je, zapravo, meu starim Jevrejima oduvek ne samo religijska, ve i politika stvar.

57

U takav istorijski kontekst bismo mogli da stavimo i tradiciju o Isusovom hapenju, osudi i pogubljenju pod rimskim vlastima, koja je vrlo detaljno opisana u jevaneljima. Tu se, meutim, prepoznaju i bitne razlike u odnosu na druge jevrejske religijsko-politike i mesijanske lidere i njihove zajednice. Jedna od najvanijih razlika je, svakako, to to, osim Isusa, niko drugi od lanova njegove zajednice nije bio uhapen ili pogubljen u vezi s dogaajima koji su usledili uoi velikog praznika Pashe u Jerusalimu. Kada je re o rimskoj istoriografiji prvog veka, moramo se, najpre, zadovoljiti ogranienim izborom tekstova u kojima se hriani uopte i spominju. Neke od tih zabeleki nalazimo u delima vrsnih istoriara kao to su Tacit, Svetonije, Josif Flavije i Gaj Plinije Mlai. Meu tim tekstovima nalazi se i svedoanstvo od izuzetne vanosti: direktna, i od hrianskih izvora nezavisna, potvrda o tome da je Isus Hristos bio istorijska linost. Osvrnimo se kratko na Tacitov izvetaj. U jednom od svojih spisa (Anali 15.44) Tacit se osvre na dogaaje koji su pratili izbijanje velikog poara u Rimu u periodu Neronove vladavine (64. g. n.e.). Taj tekst je dragocen za istoriare ranog hrianstva bar iz dva razloga. On, s jedne strane, osvetljava jedno nedovoljno poznato razdoblje u istoriji hrianske crkve kada su, kako se veruje, u progonima hriana u Rimu stradali i apostoli Petar i Pavle. S druge strane, u Analima se nalazi i izuzetno vano svedoanstvo o pogubljenju Isusa Hrista pod Tiberijem, ba u vreme kada je Pontije Pilat bio guverner Judeje. S obzirom na to da je ovaj izvetaj potekao iz nehrianske sredine, tavie, iz ruke jednog od najveih antikih istoriara, ak i najvei skeptici teko mogu osporavati injenicu da je Isus Hrist bio istorijska linost, koja je, kao to i jevanelja kazuju, stradala posle sudskog procesa kojima je verovatno rukovodio Pontije Pilat.
Navodimo taj znaajni odlomak iz Tacitovih Anala u celini: Ali ni ljudski napori, ni careva tedrost, ni obredi oienja nisu izbrisali sramotu, nisu prekinuli prie da je poar zapaljen po nareenju. Da stane na put glasinama, pronae Neron krivce i stane ih kanjavati probranim mukama. To su bili ljudi omraeni zbog zlodela koja su inili, a koje narod nazivae hrianima. Ime su dobili po Hristu koji je za Tiberijeve vlade pogubljen po presudi prokuratora Pontija Pilata; potisnuto samo zamalo, ovo gnusno praznoverje izbilo je i rairilo se ponovo, ne samo po Judeji, gde se to zlo i rodilo, ve i po Rimu, gde se stiu i neguju sve mogue sramne i gadne vere sa svih strana sveta. Najpre su pohvatani ljudi koji su ispovedali tu veru, a zatim su oni prokazali itavo mnotvo drugih. Njima nije dokazana toliko krivica za podmetanje poara koliko mrnja na ljudski rod. Pogubljenje hria-

58

na sluilo je ostalima za zabavu: oblaili su ih u koe divljih zveri, putali pse da ih rastru, raspinjali su ih na krstove i palili, poput buktinja, kad se spusti no. Neron je dao svoje vrtove za te predstave, prireivao cirkusne igre i, odeven u koijako odelo, umeao bi se meu svetinu, ili bi sa svojim kolima i sam uestvovao u trkama. I mada su hriani inae bili krivi i zasluivali najteu kaznu, raala se u narodu samilost prema njima jer su padali kao rtve svireposti jednog oveka, a ne za opte dobro.

Pored samog svedoanstva o Isusovoj smrti, jo nekoliko podataka privlai panju u ovom jezgrovitom odlomku. Godine 64, kada je u Rimu izbio veliki poar, sledbenici Isusa Hrista u toj prestonici bili su ve nazivani hrianima. To je, svakako, u skladu s podatkom iz Dela apostolskih da su se, desetak godina ranije, pristalice Isusovog puta u Antiohiji po prvi put poele nazivati hrianima. U Tacitovom izvetaju potvreno je da je ta nova religija ponikla u Palestini (Judeji) te da se ubrzo rairila i po Rimu. Primetno je tu Tacitovo nastojanje da krivicu zbog samog poara prebaci na Nerona ali, iako on bar donekle saaljeva hriane u pogledu nepravedne sudbine koja ih je zadesila, uzdrani, konzervativni istoriar ipak smatra da su oni krivi to uopte podleu svom gnusnom praznoverju. Zbog toga, ako ni zbog ega drugog, oni, po njemu, zasluuju najteu kaznu. U svakom sluaju, Tacitov neprijateljski stav prema hrianima je dodatni argument u prilog autentinosti njegovog prikaza. Slika o ranoj crkvi koju dobijamo iz hrianskih dokumenata s kraja prvog i poetka drugog veka prilino je raznolika, ponekad i protivrena. S jedne strane, re je o relativno statinoj, hijerarhijskoj instituciji koja je izrazito patrijarhalna i pragmatina u pogledu svog unutranjeg ureenja. S druge strane, najraniji hrianski pokreti imali su obeleja dinaminih, idealistikih zajednica u kojima su apostoli i putujui uitelji, harizmatske linosti, imali prilino radikalne poglede na porodini ivot, versku hijerarhiju i privatno vlasnitvo. Taj drugi socijalni model je stariji, i mogao bi se dovesti u vezu s istorijskim pokretom Isusovim. Prvi model je, pak, docniji, ali ba taj oblik crkvene organizacije, koji se uglavnom stabilizovao tokom drugog i treeg veka, najvie je doprineo opstajanju hrianske crkve u doba velikih progona. Iz pisama apostola Pavla, najstarijih tekstualnih izvora za prouavanje ranog hrianstva, doznajemo, na primer, da u oblasti u kojoj je on propovedao nije bilo nikakvih posebnih crkvenih graevina. Religijska sluba obavljala se uglavnom po privatnim kuama, a crkvi se pristupalo posle krtenja kome je prethodio dui pripremni period. Crkva je tako predstav-

59

ljala svojevrsnu liturgijsku zajednicu u kojoj se proslavljala Isusova Poslednja veera i uestvovalo u svetoj tajni njegovog tela i krvi. U tom najranijem periodu hriani su predstavljali samo jednu religijsku sektu, relativno malu religijsku zajednicu koja se borila za svoj opstanak u irem, neprijateljskom okruenju. lanovi te zajednice vodili su poreklo iz razliitih drutvenih slojeva. Neki su bili bogati i imali robove, dok su drugi, opet, i sami bili robovi. Iz ovakvih spisa vidi se jasno da su se prve crkve nalazile u gradovima i da je bilo potrebno izvesno vreme dok Mozaik sa likom apostola Pavla, se hrianstvo proirilo i u seoskim Ravena, Italija podrujima. Znamo, na primer, da su prve crkve osnivane u Jerusalimu, Antiohiji, Efesu, Korintu, Aleksandriji, Filipima, itd. Treba, meutim, imati u vidu da je sam Isusov pokret bio izrazito orijentisan prema ruralnim regijama u Galileji, Samariji i Judeji. Hriani su, dakle, bili prisutni i u gradu i na selu, a Isusova misija bila je uglavnom usredsreena na ruralne oblasti. U takvom okruenju, prvi Hristovi sledbenici razvili su svojevrsni kodeks ponaanja i nain ivota. Iz Dela apostolskih doznajemo, na primer, da su apostoli i drugi vernici u Jerusalimu delili svoju imovinu. Isusove izreke zabeleene u jevaneljima razotkrivaju jo tri tipine karakteristike te rane hrianske ideologije. Prvo, apostolski poziv podrazumevao je, u velikoj meri, odricanje od kunog ivota i stalnog boravka u nekom mestu, pa se tako meu ovim misionarima, ukljuujui, naravno, i samog Hrista, poeo iriti svojevrstan ideal beskunitva. Da bi se pristupilo Isusu i njegovom uenju, poeljno je bilo napustiti svoje ognjite, kuu, vlasnitvo. Ideal beskunitva bio je, izgleda, dosta rasprostranjen meu hrianima tokom prva tri veka. Jedan od praktinih razloga njihove stalne selidbe i lakog odricanja od sopstvenog doma bio je zbog toga to su esto bili proganjani. Prema Uenju dvanaestorice apostola, spisu s poetka drugog veka, pravi hrianski prorok nikad ne ostaje na jednom mestu due od dva-tri dana. On takoe ne prima novac,

60

ve je, kao i radnik, dostojan hrane svoje, pa mu uvek treba ponuditi prvinu s vinograda i od stoke. Prema Isusovim izrekama, druga upadljiva karakteristika apostolskog i prorokog ivota bila je odricanje od porodinih veza. Naputanje stalnog doma podrazumevalo je, svakako, i raskid s familijom. Prema Markovom izvetaju, uenici su naputali kue, njive, rodbinu. Neki od njih morali su ak da prekre i minimalne obzire prema lanovima svojih porodica, ukljuujui i njihovo sahranjivanje. U realnim uslovima ivota, meutim, nije bilo tako lako raskinuti sve veze sa svojom porodicom, pa su neki apostoli na putovanja vodili i svoje ene. U jevaneljima se, najzad, u skladu s tim ranim kodeksom ponaanja, preziralo bogatstvo i privatno vlasnitvo. Blago ne treba sakupljati na zemlji, gde moljac i ra kvari, ve na nebu, kao to to savetuje Matejev Isus (Mt 6.1921). To je, u pravom smislu rei, bio ivot proveden na putu. Potrebno je sve izgubiti da bi se sve dobilo. Ako, na primer, prorok zatrai novac, to znai da je on lani prorok; ako na istom mestu, u istoj kui, on ostane due od tri dana, opet bi se za njega moglo tvrditi da je lani prorok. A sam Isus je govorio: Koji vas prima, mene prima; a koji prima mene, prima onoga koji me je poslao. Ili, opet: Trai, i bie ti dato. Iz svega ovoga moglo bi se zakljuiti da je Isus Hrist u stvari bio prvi od tih putujuih uitelja, proroka, harizmatiara. Navedene izreke iz jevanelja su autentine to, naravno, moe znaiti samo to da su one, bar u poetku, dosledno sprovoene u svakodnevnom ivotu. Ako, dakle, pod crkvom podrazumevamo samo neku lokalnu instituciju u kojoj se povremeno okupljaju vernici kako bi uestvovali u liturgiji ili uli po neku propoved, onda se moramo sloiti s tim da u sociolokom smislu ba i nema kontinuiteta izmeu Isusovog pokreta i hrianstva iz docnijih vekova. Hrianstvo je, naime, moralo da se znatno transformie kako bi se od tog prvobitnog, idealistikog pokreta pretvorilo u statinu, vrsto ustanovljenu crkvenu organizaciju. Taj preobraaj imao je, meutim, dalekosene istorijske posledice: jedna relativno beznaajna judejska sekta iz prvog veka postala je na taj nain nova, svetska religija. Putujui uitelji, apostoli, proroci i iscelitelji koji su sebe, bez razlike, smatrali Isusovim sledbenicima, preneli su novo uenje iz Galileje, Judeje i Samarije u druge krajeve Rimske imperije. Tako je rano hrianstvo postalo preteno gradska, urbana religija. U sociolokom smislu, moe se, dakle, uoiti razlika izmeu ruralnog (seoskog) i urbanog (kosmopolitskog) okruenja u kome se razvijalo rano hrianstvo, a zatim i razlika izmeu radikalizma putujuih propovednika i statine hijerarhijske institucije iz kasnijih vekova.

61

Novi zavet
Najvaniji izvori za prouavanje hrianstva su novozavetni tekstovi, meu kojima sasvim posebno mesto zauzimaju jevanelja. Hriansko sveto pismo je Biblija (Stari i Novi zavet), a smo hriansko Predanje, pored Biblije, sadri i vie drugih elemenata: Simvol vere (Ispovedanje vere) i uenje o Svetoj Trojici; religijske i politike odluke sedam vaseljenskih sabora; evharistiju (liturgija, misa); dela crkvenih otaca; Kodeks Novog zaveta, 4. vek ikone u pravoslavlju, itd. Ideja o hrianskoj Bibliji kao Novom zavetu proizila je iz onih ranohrianskih tekstova u kojima se sam Hrist, svojom smru, istie kao posrednik u novom savezu s Bogom, novom zavetu. Iako se ideja o novom zavetu javila dosta rano u hrianskoj literaturi, sve do kraja drugog veka sam izraz nije se upotrebljavao da se njime oznai i lista knjiga koja bi za hriane imala obavezujui znaaj. U stvari, zna se samo da je oko 180. g. hrianski biskup Melit sastavio spisak knjiga koje pripadaju Starom zavetu, tj. jevrejskoj Bibliji. Na osnovu toga se obino pretpostavlja da je u Melitovo vreme postojala i nekakva ideja o Novom zavetu kao zbirci hrianskih dokumenata. Uostalom, Novi zavet se ba u tom kontekstu prvi put direktno spominje jo 192. godine, u spisu nepoznatog hrianskog polemiara. Za razliku od tekstova koji su uli u sastav jevrejske Biblije, novozavetne knjige svedoe o mnogo manjem vremenskom jazu izmeu opisanih dogaaja i pisanih izvetaja o njima. Dogaaji izloeni u jevaneljima zbili su se uglavnom oko 30. godine, a prvo pisano jevanelje je nastalo ve oko sedamdesete. Evanelista je, dakle, sastavljao svoj zapis, svoju hroniku tih dogaaja samo etrdesetak godina (jednu geFragment rukopisa neraciju) posle Isusove smrti. Jevanelja po Jovanu

62

Novi zavet je sastavljen od ukupno 27 spisa. Re je tu, zapravo, o etiri vrste religijskih tekstova: 1. etiri jevanelja (Matej, Marko, Luka i Jovan) 2. jednoj ranoj crkvenoj istoriji (Dela apostolska) 3. dvadesetjednoj poslanici (ukupno etrnaest pisama pripisuje se apostolu Pavlu, dok je ostalih sedam optijeg karaktera) 4. jednoj apokalipsi (Otkrivenje Jovanovo). Jo dosta rano u crkvenoj tradiciji Matejevo i Markovo jevanelje spominju se skupa, dok se Dela apostolska pripisuju Luki, autoru treeg jevanelja. Iz Druge Petrove poslanice vidi se, opet, jasno da su krajem prvog veka, kada je ovaj tekst i napisan, Pavlova pisma bila hrianima poznata u formi zbirke koja je imala gotovo kanonski znaaj. Znano je, najzad, i to da su novozavetni tekstovi pripisani Jovanu (jevanelje, tri pisma i apokalipsa) inili zaseban segment ranohrianske literature.

Hrianstvo je vrlo brzo posle odvajanja od judaizma postalo svetski religijski pokret. Otuda postoji i veliki broj verzija novozavetnih tekstova sauvanih na raznim klasinim jezicima. Re je o priblino 5.000 rukopisa na grkom i ak 10.000 rukopisa na drugim jezicima (latinskom, sirijskom, arapskom, koptskom). Izvorni jezik Novog zaveta je tzv. koine, ili opti, obini grki jezik. Kopije ovih tekstova se, naravno, ne podudaraju. U tim prepisima se, po pravilu, nalazi i izvestan broj greaka nastalih kao rezultat rune pisarske delatnosti. Nije, na alost, sauvan nijedan originalni dokument nekog novozavetnog teksta. Izuzev jednog fragmenta iz Jovanova jevanelja koji se obino datira u 125. g, najstariji rukopisi (prepisi prepisa) su s kraja drugog i poetka treeg veka. Za razliku od hebrejskih biblijskih tekstova koji su izvorno pisani i prepisivani na svicima, kompletni novozavetni dokumenti sauvani su u formi kodeksa ili knjige. Najstariji sauvani primerci tih kodeksa sastavljeni su tek u etvrtom veku.

U izvornim zbirkama Novoga zaveta, kao i u njegovim modernim prevodima, prvo po redu je Matejevo jevanelje. Jevanelja, meutim, nisu i najstariji tekstovi u hrianskoj Bibliji. Tu primat pripada Pavlovim pismima, obino datiranim izmeu etvrte i este decenije prvog veka. Slede zatim sinoptika jevanelja (po Mateju, Marku i Luki) koja su priredili anonimni autori iz druge i tree hrianske generacije, iako su ti tekstovi tradicionalno pripisani samim apostolima ili njihovim saradnicima. Protivno tradiciji koja Mateja tu stavlja na prvo mesto, najstarije novozavetno jevanelje je Markovo, napisano oko 70. godine. Matej i Luka pisali su iz-

63

meu 70. i 100. godine, a poslednje kanonsko jevanelje, spis pod imenom apostola Jovana, nastalo je, po svemu sudei, krajem prvog ili poetkom drugog veka. Iz tog perioda su i poslanice pripisane Pavlu koje su sastavili njegovi uenici (npr. pisma Efeanima, Timotiju, Titu), dok su Otkrivenje Jovanovo i Poslanica Jevrejima s kraja prvog veka. Prva celovita lista novozavetnih knjiga obelodanjena je 367. godine u Uskrnjem pismu episkopa Atanasija iz Aleksandrije crkvama u Egiptu. Ta lista sadrala je ukupno 27 tekstova, a Atanasije je, prvi put, pomenuo i re kanon da bi ukazao na njihov znaaj i vrednost kao hrianskog Svetog pisma. Samo etrdesetak godina ranije (325. g.), Eusebije iz Cezareje verovao je da se svega 20 od tih tekstova mogu smatrati za autoritativne, svete spise, dok je ostale tekstove taj crkveni jerarh i istoriar tretirao kao problematino, ideoloki osporavano tivo. Ima, prema tome, puno osnova da se pretpostavi kako je novozavetni kanon od 27 ranohrianskih dokumenata bio uoblien ba u tom etrdesetogodinjem periodu koji je Atanasijev kanon delio od Eusebijeve zbirke tekstova. I doista, godine 331. rimski car Konstantin poslao je pismo svom crkvenom savetniku Eusebiju u kome je od njega zatraeno da uestvuje u pripremi prvih 50 primeraka Biblije u kojima je, naravno, trebalo da se nau i hrianski tekstovi. To je, u svakom sluaju, bio vrlo skup i znaajan poduhvat, pa se moe pretpostaviti da je jedan od Eusebijevih zadataka, kao carskog poverenika i savetnika, bio i da napravi selekciju onih dokumenata koji bi bili uvrteni u Novi zavet. Postojei hrianski kanon je stoga, po svemu sudei, bio uoblien tridesetih ili, najkasnije, etrdesetih godina etvrtog veka. U svakom sluaju, prilino je izvesno da su politiki, dravni razlozi i motivi predstavljali jedan od odluujuih faktora prilikom izbora tih kanonskih tekstova.

Zato je, uopte, odabrano ba 27 knjiga Novog zaveta? Kakvim kriterijima izbora su se rukovodili crkveni oci koji su formirali listu ovih spisa? Merila koja su Eusebije i Atanasije primenjivali u svom izboru kanonskih tekstova nisu sasvim poznata. Danas se zna da su se morala potovati bar neka pravila. Bilo je, na primer, izuzetno vano da se u Novi zavet uvrste dela koja su pisali sami apostoli ili njihovi bliski saradnici. Ako je neki tekst, s izvesnim pouzdanjem, pripisivan apostolu (npr. Mateju, Jovanu, Petru), on bi bio uvrten u kanon. Tu je ak i lino poznanstvo s apostolom bilo od znaaja za sastavljae: Marko ili Luka nisu bili Isusovi direktni uenici, apostoli, ali poto ih tradicija dovodi u vezu s Petrom i Pavlom, tekstovi pripisani njima mogu se, prema miljenju sastavljaa Novog zaveta, prihvatiti kao autentini i autoritativni. Tako su se, recimo, u hrianskoj Bibliji odmah nale sve poslanice pripisane svetom Pavlu. Poto je, prema crkvenoj tradi-

64

ciji, tree jevanelje i Dela apostolska sastavio Pavlov saradnik Luka, tu je onda moralo biti uvrteno i njegovo dvotomno delo dodue, u formi dva zasebna spisa. Marko, s druge strane, nije bio Hristov apostol, ali je, prema tradiciji, bio Petrov tuma i pratilac, pa se tako u Novom zavetu nalo i jevanelje pripisano Petrovom bliskom saradniku. Za prireivae hrianske Biblije bilo je veoma vano i da je izabrani dokument, po sadraju i tematici, bio u skladu s temeljnim naelima hrianskog religijskog uenja. Ta ideoloka podobnost nekog dokumenta odreivana je na osnovu njegove prilagoenosti tzv. kanonu istine ili pravilu vere. Tu se, konano, moralo uzeti u obzir i to da li je neko delo esto korieno i koliko je bilo popularno u ranoj hrianskoj crkvi. Iako su, na primer, neki crkveni autoriteti smatrali da Jovanovom Otkrivenju i Poslanici Jevrejima nije mesto u Novom zavetu, oba spisa su docnije prihvaena ba zbog toga to su se jo od najranijih vremena upotrebljavala u crkvi.

U pristupu samoj Bibliji nuna je, pre svega, svest o mogunosti razliitih teorijskih i praktinih upotreba ovog religijskog tiva, te svete biblioteke. I hrianska i hebrejska Biblija mogu se, naime, itaocu otvoriti na vie razliitih nivoa, u zavisnosti od naina na koji se pojedini spisi itaju. Knjievni teoretiar tu, svakako, zapaa poneto to ne vidi neki arheolog ili teolog, dok je pristup istoriara religije, opet, bitno drugaiji od naina na koji Bibliju koristi svetenik u nedeljnoj liturgiji. Znamo, dakako, da se teoretiar knjievnosti bavi, pre svega, Biblijom kao knjievnim delom, dok je arheolog tu, moda, u potrazi i za lokalitetima na kojima bi bilo mogue otpoeti terenska istraivanja, neka budua iskopavanja. Biblija se, prema tome, u izvesnom smislu moe posmatrati i kao svojevrsna geografska karta. Svetenik tokom nedeljne liturgije, ita odabrane, prigodne tekstove, nekakav kanon unutar kanona, pa mu Biblija bar u pravoslavnoj i katolikoj tradiciji slui i kao vaan liturgijski predmet ili simbol. Istoriara religije, kao i filozofa, zanimaju, pak, vie znaenja i funkcije pojedinih simbola, motiva i dogaaja, odnosno njihov iri drutveno-istorijski kontekst.

Teologija
Poput judaizma i islama, hrianstvo je monoteistika religija. Nju, dakle, odlikuje vera u jednog, jedinog Boga, ali i vera u Isusa Hrista kao Boga, odnosno Sina Bojeg. Najvanija pitanja doktrine i organizacije rane i sred-

65

njovekovne crkve razmatrana su na vaseljenskim ili ekumenskim saborima. Takvih velikih crkvenih skupova, od univerzalnog i obavezujueg znaaja, bilo je sedam, u: Nikeji (325. g.), Carigradu (381. g.), Efesu (431. g.), Halkidonu (451. g.), Carigradu (553. g.), Carigradu (68081. g.) i Nikeji (787. g.). Prema teolokim doktrinama formulisanim i potvrenim na prva dva vaseljenska sabora (u Nikeji i Carigradu), hrianski Bog se otkriva kao Trojica, tj. kao Otac, Sin i Sveti Duh. Na taj nain je, prema hrianskoj doktrini i veri, Bog sebe obznanio u ljudskoj povesti. U jevaneljima mu se, na primer, Isus obraa kao Ocu, dok, s druge strane, i sam Isus biva prepoznat kao Sin Boji. Sveti Duh se, pak, pojavljuje u nekim kljunim momentima u toj povesti (Inkarnacija, krtenje Isusovo, Preobraenje, Duhovi i dr.). Linosti Svete Trojice (Otac, Sin i Duh Sveti) su, zapravo, tri osobe sa jednom, boanskom sutinom. Meu njima postoji razlika, ali nikad odvojenost. One su tri vene osobe i svaka od njih poseduje boanstvo u njegovoj celokupnosti. Prema teolokim dogmama potvrenim na docnijim vaseljenskim saborima, sam Isus Hrist u potpunosti poseduje i boansku i ljudsku prirodu u jednoj svojoj linosti. Re teologija (u nas bogoslovlje) jeste grkog porekla. Theologia na grkom znai uenje ili doktrinu o Bogu. Da bi se, meutim, mogla formulisati doktrina o Bogu, potrebno je najpre znati ko, ili ta, Bog jeste. Prema judeo-hrianskoj religijskoj tradiciji nije mogue da ljudi, pa tako ni teolozi, spoznaju Boga. Kao to je crkveni otac Evagrije iz Ponta govorio: Bog se ne moe umno spoznati. Kada bi se mogao spoznati, on ne bi bio Bog. Da bi se mogao razviti nekakav racionalni govor o Bogu, ak i u sasvim uslovnom smislu, mora se poi od nekih minimalnih pretpostavki. Prva pretpostavka je da ne postoji znanje o Bogu u pravom smislu rei, te da je Bog nesaznatljiv, odnosno, jedna tajna, misterija. Taj uvid je, recimo, vrlo vaan za pravoslavnu hriansku tradiciju, jer, kako istie jedan ruski bogoslov, istona tradicija jasno razlikuje misticizam od teologije, lino iskustvo boanskih tajni od dogmi koje saoptava Crkva... Daleko od toga da se jedna drugoj suprotstavljaju, teologija i mistika se uzajamno proimaju i dopunjuju. Poto se, dakle, Bog shvata, pre svega, kao jedna tajna, misterija, svaka teologija koja tretira Boga kao misteriju jeste mistika teologija. Teoloka dogma, kao sistem verovanja, jeste sekundarna u tom smislu. Da li je, onda, mogue racionalno pristupiti pojmu Boga u pravoslavnom bogoslovlju? To je mogue u izvesnoj meri, s tim to ovaj dodatak u izvesnoj meri treba shvatiti sasvim ozbiljno. Ako, na primer, sledimo bilo koje standardne prirunike pravoslavne bogoslovije, videemo da je mogue napraviti razliku izmeu dva aspekta u konceptu Boga. S jedne strane,

66

Bog je ono sasvim drugo, drukije, nesaznatljivo u svojoj sutini i u toj perspektivi Bog nadilazi mogunost intelektualne spoznaje on je bezimen i neodrediv. S druge strane, mada je nespoznatljiv u svojoj sutini, Bog je sveprisutan putem svojih delatnosti, svoje energije. Prema hrianskom ocu Vasiliju Velikom, niko nikada nije video boansku sutinu, ali mi verujemo u tu sutinu jer doivljavamo njegovu energiju. Ta energija je, opet, stvar iskustva, pre nego li znanja. Prema pravoslavnoj tradiciji, ima puno naina da se te boanske energije, ili njegova milost, ispolje. Na primer, boanska milost razotkriva se u svetu oko nas, u ljudskom srcu, u naim odnosima s drugima, odnosno u ljudskom drutvu.

Crkva na Zapadu i Istoku: raskoli


Tokom srednjeg veka, hrianska crkva je bila jedina zvanina religija u Evropi. Dravne granice i religijska pripadnost poklapali su se, a crkva je imala najvaniju ulogu u drutvu i kulturi evropskog srednjovekovlja. Na zapadu Evrope, biskupi i nadbiskupi koji su, po pravilu, dolazili iz plemikih porodica, ne samo da su upravljali svojim biskupijama, ve su obavljali i vodee funkcije u vlasti. Bez obzira na postojee geografske i etnike razlike, crkva je tada predstavljala jedinstvenu kulturnu zajednicu svih hriana. Taj svoj ugled i vanost crkva je, meutim, poela znaajno da gubi u zapadnoj Evropi jo posle Velikog raskola 1054. godine, a naroito tokom Vavilonskog ropstva u 14. veku. Neki crkveni poglavari poeli su da prodaju svoje usluge, kre osnovna biblijska naela i vode ivot ne mnogo razliit od svetovnjaka, trgovaca ili politikih linosti. S druge strane, vladari novih gradova-drava, kao i novi monarsi, nisu vie morali da se toliko oslanjaju na crkvu kako bi se odrali na vlasti. To, naravno, nije nuno imalo za posledicu i odbacivanje hrianstva kao univerzalne religije. Naprotiv, tokom 14. i 15. veka dolo je do religijske obnove koja je dostigla svoj vrhunac s reformacijom u 16. veku. U petom, jedanaestom i esnaestom veku dolo je u istoriji hrianstva do tri velike deobe koje su u velikoj meri odredile budui razvoj ove religije. Re je tu o doktrinarnom i institucionalnom raskolu: 1. izmeu pristalica i protivnika Halkidonskog crkvenog sabora (tzv. halkidonaca i monofizita) 2. izmeu pravoslavaca i katolika 3. izmeu katolianstva i protestantizma. Prve dve od tih deoba neposredno su uticale na sudbinu Istone pravoslavne crkve u vizantijskom i postvizantijskom periodu.

67

Vizantijsko carstvo ili Vizantija je ime srednjovekovne drave koja je postojala vie od 1000 godina. Vizantija je bila najvea i najtrajnija hrianska drava u istoriji. S jedne strane, ona je predstavljala produetak, nastavak Rimskog carstva, njegovog pravnog i administrativnog ustrojstva. S druge strane, prehriansko Rimsko carstvo moralo je doiveti znaajnu transformaciju da bi se pretoilo u Vizantiju: 1) drava je, najpre, bila potpuno hristijanizovana; 2) u njoj se, pre svega, upotrebljavao grki jezik, a njeno sredite se pomerilo u istoni deo imperije, na Balkan i istoni Mediteran. Vizantinci su svoju dravu i dalje nazivali Rimskim carstvom, a sebe Rimljanima ili Romejima. Naziv Vizantion odnosio se samo na glavni grad, ubrzo preimenovan u Konstantinopolj, odnosno Carigrad. Termin Vizantija, kao ime za dravu, ne uvodi se u nauku pre 16. veka, dok su vizantologiju, kao istorijsku disciplinu, promovisali tek francuski naunici u 17. stoleu. Stanovnitvo Vizantije bilo je multietniko, a inili su ga, pre svega, Grci, Jermeni i Sloveni. Poetkom 7. veka, u Maloj Aziji i na Balkanu ivelo je oko 10,7 miliona stanovnika. Od tada je i grki postao slubeni jezik carstva, a hrianstvo glavna religija, s tim to su Jevreji i muslimani imali pravo da ispovedaju svoju veru i praktikuju njene obrede. Carigrad je postao glavni grad 330, dok je Nikeja samo privremeno obavljala tu funkciju pod latinskom okupacijom od 1204. do 1261. godine. Izvorno je teritorija Vizantije obuhvatala celo Sredozemno more (pod vlau Justinijana I od 527. do 565). Docnije se smanjila na dravu koja je preteno zahvatala Balkan i severoistoni Mediteran, a jo kasnije, pri kraju svoje istorije, ona se suzila na malu oblast oko Bosfora. Godine 1453. Vizantija se konano nala u rukama monog Osmanskog carstva, a Carigrad postao njegova nova Aja Sofija, Istanbul, Turska prestonica.

Prvi raskoli
Od samih svojih poetaka hrianska religija suoavala se s mnogim iskuenjima, pa su i razliite crkvene podele i nesuglasice bile dosta uobiajena pojava. Jo u prvom veku, apostol Pavle je, na primer, molio Hristove sledbenike u Korintu da se meusobno ne spore, ve da svi jedno govore, da meu njima ne bude raskola, i da budu utvreni u jednom razumu i u jednoj misli. Vasilije Veliki je, pak, pravio jasnu razliku izmeu jeresi i

68

raskola (shizme), smatrajui da su raskolnici, za razliku od jeretika, oni koji su se odvojili od ostalih zbog nekih nesuglasica u samoj crkvi ili pitanja koja je mogue razreiti. Mnogi crkveni nesporazumi to su se javili u vizantijskoj duhovnoj hemisferi bili su na kraju razreeni, ali su neki, opet, prerasli u dugotrajne, bolne, i katkad definitivne rascepe izmeu pojedinih crkava. Godine 451, na etvrtom vaseljenskom saboru u Halkidonu, dolo je do velike podele unutar crkve izmeu onih hriana koji su zastupali doktrinu o dve prirode u Hristu (boanskoj i ljudskoj) koje su sjedinjene u jednoj Spasiteljevoj linosti, i pristalica uenja o samo jednoj Isusovoj prirodi koja je u isti mah i boanska i ljudska. Zbog svog uenja o jednoj prirodi (gr. monos physis), ovi drugi nazvani su docnije monofizitima. Sabor u Halkidonu prihvatio je kao svoje zvanino teoloko stanovite shvatanje o dve razliite prirode Isusove u nerazdelnom, neizmenljivom, nedeljivom, nerazluivom sjedinjenju. Gledano iz dananje perspektive, zauuje, svakako, injenica da je ova suptilna teoloka razlika dovela do petnaestovekovnog raskola izmeu Orijentalne, monofizitske pravoslavne crkve (kojoj pripadaju koptski, jermenski, etiopski i neki sirijski hriani) i Istone pravoslavne crkve, koja se danas stara o veini pravoslavaca u svetu. Pa ipak, taj dugotrajni i nepotrebni raskol javio se u najveoj meri kao rezultat politikih proKoptska crkva Sv. Sergija, blema koji su i pre odravanja sabora tereKairo, Egipat tili crkvu na istoku. Raspad Vizantijskog carstva i potpadanje obeju crkava pod vievekovnu tursku dominaciju, doprineli su, svakako, tome da ove dve pravoslavne zajednice nisu uspele da ranije razree svoje teoloke nesuglasice. U drugoj polovini 20. stolea preduzeti su, meutim, neki ohrabrujui koraci koji bi, moda, uskoro mogli dovesti i do dugo iekivanog ujedinjenja. U periodu od 1964. do 1971. godine odrane su etiri konsultacije predstavnika obeju crkava, pa se tako dolo i do zajednike spoznaje da meu njima nema bitnijeg teolokog razmimoilaenja. Ubrzo je obrazovana i zajednika crkvena komisija koja se krajem 20. veka sastala u enevi i Egiptu. Iako su obe crkve nedavno odluile da ukinu sve anateme koje su ih delile u prolosti, jo uvek se razmilja o pravom nainu na koji bi se one, posle toliko vremena, mogle i formalno ujediniti.

69

Raskol izmeu pravoslavnog Istoka i katolikog Zapada (1054. g.)


Za razliku od ove deobe unutar samog pravoslavlja, raskol izmeu pravoslavnog Istoka i katolikog Zapada imao je dalekosenije istorijske posledice. Otpoevi 1054. godine kao obian incident koji se ticao samo najvieg svetenstva, taj raskol prerastao je u vreme etvrtog krstakog rata (1204) u trajan, dramatian, neopoziv raskid ne samo izmeu dve crkvene sfere uticaja, ve i dve samosvojne kulture i civilizacije. Dok je halkidonska shizma zapoela kao teoloki spor koji je tek docnije prerastao u politiki problem, raskol iz 1054. godine bio je uslovljen nizom istorijskih, politikih, kulturnih, ekonomskih i jezikih faktora, a teologija i liturgijska praksa posluile su tu samo kao povod da se opravda jedan mnogo dublji jaz izmeu dve hrianske veroispovesti. Iako su jo u 9. veku dve crkve neposredno dole u sukob zbog nekih obrednih razlika, ve vie stolea je tu centralni predmet spora predstavljala doktrina o papstvu i tumaenje Simvola vere (Ispovedanja vere), tj. naknadno dodavanje latinske rei filioque (...i Sina) u onaj deo teksta ispovedanja koji se odnosi na svetog Duha. Navedimo tu spornu reenicu u celini: Verujem... i u Duha Svetoga, Gospoda, ivotvornoga, koji od Oca [i Sina] ishodi.

Crkva Vaznesenja Gospodnjeg, Sankt Peterburg, Rusija

Katedrala u Napulju, Italija

70

Pravoslavna crkva oduvek se pozivala na princip da se Simvol vere, koji je usvojen jo u etvrtom veku i predstavlja jedan od temelja hrianske vere, ne moe naknadno i arbitrarno menjati. Pored toga, pravoslavci dre da je uenje o izlasku Svetog Duha iz Sina, a ne samo iz Oca, teoloki netano. S druge strane, Pravoslavna crkva nikad nije osporavala presti koji je Rim imao jo u ranohrianskom periodu. Na hrianskom Istoku nikad se, meutim, nije verovalo da je papa, biskup Rima, obdaren nekom posebnom boanskom milou ili harizmom koju nemaju i drugi crkveni poglavari. Prema pravoslavnom tumaenju, papa bi se, kao i vaseljenski patrijarh, mogao izdvajati samo kao prvi meu jednakima, a nikako kao vrhovni biskup Crkve. Pravoslavci, uostalom, ne prihvataju ni dogmu o papskoj nepogreivosti koja je formulisana na Prvom vatikanskom saboru 1870. godine. Iako bi se, dakle, papi moglo dodeliti poasno mesto meu drugim biskupima (episkopima), pravoslavci nikako ne prihvataju da poglavar Rimske crkve moe donositi ili nametati odluke nezavisno od volje drugih jerarha. O dubini velikog raskola izmeu Pravoslavne i Rimokatolike crkve najbolje, moda, svedoi podatak da su anateme koje su njihovi poglavari proglasili jo 1054. godine, ukinute tek 1965, tokom istorijskih susreta pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Rimu i Istanbulu. Pre toga, lideri ovih crkava nisu se sretali jo od petnaestog veka!

Raskol izmeu katolianstva i protestantizma (15171648)


Protestantska reformacija je pokret, tj. pokuaj da se reformie katolika crkva. Pokrenuo ga je Martin Luter 1517. godine, a zavren je Vestfalskim mirom 1648. godine. Danas postoji mnogo protestantskih crkava, od kojih emo ovde pomenuti samo najvee: luterane, kalviniste, anglikance, baptiste, metodiste, prezbiterijance. Reformacija je prouzrokovala strane ratove, dovela do ogromnih promena i podela, pre svega u Evropi, i nemogue ju je razumeti bez detaljnijeg objanjenja drutvenih okolnosti u periodu od 14. do 16. veka.

Portret Martina Lutera

71

Renesansa i reformacija
Otkrie sveta i oveka i razvoj individue predstavljali su dve glavne teme renesanse u periodu od 14. do 16. veka: ovek je postao duhovna individua i sebe je prepoznao kao takvog. Ali za renesansne mislioce ideal ili olienje univerzalnog oveka je i dalje bio Hristos, a hrianstvo jedina univerzalna religija. tavie, renesansa, koja ustanovljava novi pojam ljudskosti, umetnosti i knjievnog i naunog ivota, ne nastaje iz suprotnosti prema hrianskoj religiji, ve iz pune vitalnosti religijske obnove. Moglo bi se u tom smislu rei da je renesansa predstavljala period u kome srednjovekovnu ideju hrianstva nije zamenio nikakav sekularni, tj. svetovni, humanizam, ve obnova i razvoj duhovnosti u pravcu jednog religijskog humanizma. Paralelno s tom humanistikom obnovom religije tekao je, meutim, jo jedan znaajan proces koji mnogi autori nazivaju obnovom antikog, pre svega grkog naslea. Ne treba pritom smetnuti s uma da je znaajan deo tog naslea, bar kada je re o filozofiji, ostao najpre sauvan u arapskim prevodima na univerzitetima islamske panije od 8. do 13. veka. Pa ipak, veina srednjovekovnih mislilaca nije bila u stanju da koristi ak ni grki original Novog zaveta. tavie, Homerova Ilijada i Odiseja bili su mahom nepoznati na zapadu Evrope tokom srednjeg veka. U renesansi su, meutim, pored Cicerona, svoje mesto nali i klasini helenski autori. Kada je o Bibliji re, u 15. i 16. veku ona poinje sve vie da se tumai na osnovu grkog izvornog teksta, i u tom domenu posebno mesto pripada, svakako, Lorencu Vali, jednom od najoriginalnijih i najuticajnijih italijanskih humanista. U svom satirinom spisu o Tomi Akvinskom, Vala programski poziva na zaokret ka hrianskim antikim izvorima Autograf (originalni svojeruni koje predstavljaju Avgustin, grki crrukopis) Sv. Tome Akvinskog kveni oci i, naravno, sam Novi zavet. Pravi pomak ka buduoj reformaciji Crkve nainio je, meutim, tek Erazmo iz Roterdama (14691536), koji je povratak izvornoj Isusovoj poruci pretvorio u obuhvatan program crkvene reforme i teoloke renesanse. U osvit Luterove reformacije, Erazmo poziva na oslobaanje hrianskog naslea od pogrenih i tendencioznih itanja i tumaenja latinskog prevoda Biblije, a kao glavni teoloki program tu se, zapravo, istie povratak njenom izvornom tekstu. Pored toga, humanisti su kritikovali i popularnu re-

72

ligioznost, a sam Erazmo je izloio podsmehu brojne slabosti poznog srednjovekovnog katolicizma. Na meti njegove kritike nali su se praznoverje, lane relikvije, neumerena hodoaa, gojazni kalueri i drugi vidljivi znaci crkvene korupcije. Pa ipak, jedna od glavnih odlika crkvene istorije u 15. veku bio je neuspeh mnogih pokuaja njene reforme. Neki od vidljivijih znakova te reformske aktivnosti u krilu same rimokatolike crkve bili su, svakako, opti crkveni sabori u Konstancu, Bazelu i Firenci. Crkva je trpela dosta otru kritiku u skoro svim institucionalnim aspektima, osim Portret Erazma iz Roterdama, doktrine, dogme. Budua crkvena orgaKventin Masis, 1517. godina nizacija, smanjenje papskog birokratskog aparata, pa ak i osporavanje same institucije papstva nisu, meutim, bili poteeni rasprave i kritike. Sama rimokatolika crkva je, meutim, ba zahvaljujui papskom uticaju, uspevala da zaustavi bilo kakav pokuaj reforme. Pojmovi reforma i reformacija danas se obino dovode u vezu s imenom Martina Lutera i protestantima 16. veka koji su promenili ne samo slubu, nego i doktrine Rimokatolike crkve. Ta obnova i reforma otpoela je oko 1517. godine, izvan Rima, i bila je usmerena protiv Svete stolice. Termin protestanti uao je, pak, u iru upotrebu krajem 16. veka, iako se pojavljuje jo 1529. godine, u vreme odravanja Drugog dravnog sabora u pajeru. Zanimljivo je da izvorni podsticaj tih reformatora nije puno prevazilazio ranije zahteve da se izvre promene u crkvenoj organizaciji i birokratiji, porezima i nekim obredima. Hrianski vernici skloni reformi u 15. veku nisu u poetku smatrali da je potrebno reformisati i samu veru, religiju. Meutim, ve krajem tog stolea teoloke promene bile su iznenaujue velike. Mnoge od tih promena postale su praktino neopozive u periodu od 1517. do 1555. godine. Pored humanizma i renesanse, nekoliko drugih novina doprinelo je uspehu protestantske reformacije. Tu, svakako, treba spomenuti stabilizaciju drava-gradova i kneevina u Evropi, kao i monarhija u Engleskoj, Francuskoj i vedskoj. U tim zemljama je antipapsko raspoloenje bilo praeno manje-vie izraenim nacionalizmom. Severno od Alpa, papa i njegovi slubenici smatrani su strancima koji se neopravdano meaju u lokalne po-

73

slove drugih drava, pa je politika mo tu rasla na raun crkvene. tavie, mnogi vladari su se sami otvoreno uplitali u crkvena pitanja na svojoj teritoriji. Jo jedna znaajna novina tog vremena bilo je otkrie tamparske prese, potpuno nove tehnologije koju je izumeo Johan Gutenberg iz Majnca. Zahvaljujui toj novoj maini, informacije su se irile mnogo bre nego inae, a potranja za verskim knjigama je bila naroito velika. Kada je, na primer, Martin Luter poeo da tampa svoje prevode Biblije i druga teoloka dela na nemakom jeziku, nijedan drugi reformator nije se mogao porediti s njim. Samo izmeu 1517. i 1520. ak 370 izdanja njegovih dela pojavilo se u popularnom formatu, kao pamfleti u tiraima od preko 300.000 primeraka. Bez takve podrke, avgustinski kaluer Luter ostao bi zapamen verovatno samo kao jo jedan jeretik-muenik u istoriji crkve. A on je, zapravo, pruio potpuno novo i svee razumevanje hrianske vere. S tim svojim novim razumevanjem i tumaenjem Biblije, Luter je omoguio i teoloki, ideoloki raskid sa srednjovekovnom crkvom. Prouavajui Pavlova pisma u originalu, on je obnovio ranohrianske ideje, ugradivi ih u temelj svog uenja zasnovanog na sledea tri principa: 1. Samo verom vernici svoje spasenje zadobijaju verom, a ne toliko dobrim delima ili posredstvom Crkve. Rimokatolika crkva je, sve do Reformacije, imala gotovo apsolutni monopol na boansku milost, koja se zadobijala posredstvom svetih tajni i garantovala davanjem oprotajnica. Pavlovo uenje o opravdanju verom je u Luterovoj interpretaciji otklonilo potrebu za posredovanjem svetenika izmeu Boga i vernika. 2. Samo Svetim pismom religijske istine mogu se spoznati jedino usvajanjem Rei Boje otkrivene u Pismu. Ovaj princip je predstavljao osnov za docnija, radikalnija tumaenja Biblije, usmerena protiv tradicionalnih katolikih doktrina i obreda. 3. Samo milou Bojom ljudi su u osnovi nesposobni da spoznaju boanske istine ili ine dobra dela bez posredstva boanske milosti. Vera je Boji dar i jedino putem njegove milosti e izabrana manjina biti spasena. Naroito je Reformatska, kalvinistika crkva docnije usvojila uenje o predodreenosti, kao i ideju o robovanju volje telesnim porivima kod onih koji nisu odreeni za spasenje.

Hrianstvo i prosveenost (18. vek)


Renesansa, pa i reformacija, predstavljale su, dakle, periode u razvoju hrianstva u kome srednjovekovnu ideju religije nije zamenio nekakav sekularni humanizam, nego obnova i razvoj duhovnosti u pravcu religijskog

74

humanizma. Prosveenost 18. veka znaila je, meutim, pravu prekretnicu upravo ka tom svetovnom humanizmu. Ne samo da se francuski enciklopedisti okreu protiv crkve kao institucije, ve Volterov programski poziv (Sruite bestidnicu!) prati i vrlo konkretna kritika religije u gotovo svim domenima: od naglaene sklonosti prosvetitelja ka isto intelektualnoj emancipaciji od vere, do kritike religijskog morala i socijalno-politikih obrazaca starog reima. Prosvetitelji, tavie, ine presudan korak dalje u odnosu na pionire reformacije, proglaavajui svoju nezavisnost od crkve, ali i same Biblije, kao izvora boanske objave. U Emilu Ruso polemiki dovodi u pitanje neke od temeljnih stubova hrianske vere: ta! U istom gradu u kom je bog umro, nisu ga priznali ni stari ni dananji stanovnici, pa ipak zahtevate da ga priznam ja, koji sam roen dve hiljade godina kasnije i dve hiljade milja daleko od tog grada!. Umesto religija otkrivenja, u koje spada i hrianstvo, prosvetitelji se zalau za deizam ili prirodnu religiju. Deizam je uenje koje se razvilo, pre svega, u krilu engleskog prosvetiteljstva i predstavlja pokuaj da se iz religije ukloni iracionalno, tj. sve ono to predstavlja posledicu religijske objave (otkrivenja), a ne razumskog, prirodnog i moralnog rasuivanja. U tim okvirima, deizam je, ipak, prihvatao postojanje Boga, kao i religijski moral i osnovni ritual. Odnos prosvetitelja prema religiji bi se, moda, mogao saeti u nekoliko vanijih aspekata njihove kritike: 1) odbacivanje verskih predrasuda i praznoverja; 2) kritika dogmatske teologije i naglaeni intelektualizam; 3) ideja o primatu morala nad religijom; 4) pozitivno odreenje verske tolerancije i njegovo dovoenje u vezu s religijskim slobodama i prihvatanjem postojanja razliitih verskih uenja; 5) utemeljenje moderne ideje o slobodi misli, savesti i veroispovesti; 6) afirmacija prirodne religije naspram religija otkrivenja.

Hrianski dijalog danas


Danas je mnogobrojnost crkava, denominacija i sekti jedna od glavnih odlika hrianske religije. To se, moda, najbolje moe razumeti ako se, na primer, iz atmosfere jedne lokalne hrianske zajednice u Srbiji s Pravoslavnom crkvom u centru grada (s dobro poznatim ikonostasom, lusterima, mirisom tamjana i svea) naas preselimo, makar samo i u mislima, u jednu globalnu perspektivu i zapitamo se ta je to hrianska Crkva danas. O toj religijskoj instituciji se, zapravo, teko moe govoriti u jednini. Jer danas pod hrianstvom podrazumevamo i luteransku crkvu u Finskoj, i koptsku crkvu u Etiopiji; pentekostalnu hriansku zajednicu u Tenesiju ili Zapadnoj Virdiniji, iji lanovi, tokom svoje nedeljne liturgije, padaju u religijski zanos i trans. Hrianstvo su potom, kao to je znano, i Sveta gora,

75

Vaseljenska patrijarija, Istanbul i Bazilika Sv. Petra, Vatikan

i Vatikan, ali i Tomini hriani sirijskog porekla u junoj Indiji, pravoslavci u Japanu i Poljskoj, pravoslavni Indijanci na Aleutskim ostrvima podno Aljaske, te katolici u zapadnoj Africi, Obali Slonovae. U zemljama kao to su SAD, ta raznolikost crkava i denominacija, njihova specifinost, lokalna i etnika obojenost, jasno se uoava i na malom prostoru oko neke kole ili univerziteta, gde se, du samo nekoliko blokova kua, mogu prepoznati: rimokatolika katedrala i pravoslavna crkva; jevrejski i muslimanski hram; grkokatolika, ali i baptistika, luteranska i metodistika crkva. Samo u SAD danas deluje oko 500 razliitih hrianskih verskih zajednica. Tendencija podele hrianskih crkava na razliite denominacije naroito je prisutna u protestantizmu, gde se stalno stvaraju nove, reformistike grupe. Sredinom osamdesetih godina je, na primer, u okviru Baptistike crkve, u svetu delovalo etrdesetak zasebnih religijskih pravaca. U metodizmu ih ima oko dvadesetpet, u luteranizmu petnaestak, a meu prezbiterijancima jo desetak. I sve te religijske zajednice, uglavnom, bez problema deluju jedna pored druge. A ta rei o odnosima Rimokatolike i Istone pravoslavne crkve danas? Ukupni odnosi izmeu Rima i Carigrada popravili su se neposredno posle Drugog vatikanskog koncila (1962. do 1965. godine), a njihov dijalog se odvija, s promenljivim uspehom, na nivou zajednike meunarodne teoloke Komisije. Iako je ta Komisija bila dosta aktivna tokom osamdesetih godina 20. veka, dijalog izmeu dveju crkava tek je u poetnim fazama i, po svemu sudei, glavni predmeti sporenja, koji su i doveli do raskola, nee jo dugo biti razreeni. Treba tu, naravno, imati u vidu da je ekumenizam, pokret za zbliavanje i jedinstvo svih hrianskih crkava, jedna relativno novija pojava u

76

meucrkvenim odnosima, i da je on obeleio tek drugu polovinu 20. veka. Svetski savet crkava (SSC) osnovan je 1948, dakle, kada i Ujedinjene nacije, a zajednika meunarodna Komisija za teoloki dijalog izmeu pravoslavaca i katolika poela je s radom relativno nedavno, 1980. godine. S druge strane, period raskola i sukoba trajao je mnogo due jo od srednjovekovnih vremena. Danas, meutim, jo vie zabrinjava injenica da je i unutar Svetskog saveta crkava, kome su temelj postavile protestantske i pravoslavne hrianske zajednice, dolo, poslednjih desetak godina, do izvesnih razmimoilaenja koja su dovela i do zahteva nekih pomesnih pravoslavnih crkava za izlaskom iz ove meunarodne ekumenske organizacije. tavie, prolea 1998. je, s meupravoslavnog susreta u Solunu, upuen i zvanian zahtev za reformom Svetskog saveta crkava, a decembra iste godine, Ruska pravoslavna crkva je i zvanino, na zasedanju Saveta u Harareu, zamrzla svoje lanstvo u toj organizaciji. Zbog ega jo uvek dolazi do takvih udaljavanja i sporenja meu hrianskim zajednicama? Tu je, moda, od presudnog znaaja razliit stepen razvoja drutava u kojima deluju ove crkve pre svega pravoslavnog Istoka i katolikog i protestantskog Zapada. Dananji poloaj ena na Zapadu, naroito u SAD, omoguio je, na primer, ne samo upotrebu izmenjenog jezika u savremenim izdanjima Biblije, nego i sve znaajnije prisustvo ena u slubi protestantskih crkava. Nedavno je ak i u Anglikanskog crkvi, u Engleskoj, jedna ena rukopoloena za biskupa. U tim drutvima vea prava imaju i pripadnici razliitih seksualnih orijentacija, pa se i to, dakako, odraava na stav crkve prema venanju i slinim ceremonijama. S druge strane, na Istoku je znaaj Tradicije jo uvek neprikosnoven, tako da se ni od Pravoslavne crkve ne moe oekivati brza i laka transformacija u pravcu modernizacije. Istorijski gledano, to, uostalom, nikad nije ni bio vaan elemenat pravoslavlja. Veinsko prisustvo protestantskih crkava u Svetskom savetu crkava pravoslavne crkve doivljavaju kao ozbiljnu pretnju svojoj samobitnosti, iako odluke Saveta nemaju obavezujuu prirodu, ve, pre svega, karakter zajednikog apela. Zbog toga i u susretanju hrianskog Istoka i Zapada treba biti svestan tih razliitosti koje su najee bile istorijski uslovljene. Utoliko, onda, treba imati veu osetljivost prema razlikama i vie sluha u meusobnom dijalogu. Te razlike, kao i razliita reenja pojedinih problema u crkvama na Istoku i Zapadu, doveli su i do izvesnog nepoverenja meu pojedinim hrianskim veroispovestima, a ponekad i do njihove netrpeljivosti. Zajedno s ratom u prethodnoj Jugoslaviji, u nekim pravoslavnim krugovima javio se, ini se, i izvestan strah od velikih, svetskih institucija, pa tako i od Svetskog saveta crkava. Na Zapadu se, opet, jo uvek s dosta stereotipa gle-

77

da na pravoslavni Istok. Otuda bi, moda, bilo primerenije da se poverenje u ekumenski dijalog povrati najpre na regionalnom i lokalnom nivou, tamo gde se ljudi svakodnevno susreu i gde se razliite crkve esto suoavaju sa slinim problemima.

Crkva
Po svojoj arhitektonskoj strukturi, izgledu i funkciji, hramovi velikih svetskih religija, u najveoj meri, izraavaju potrebe bogosluenja, religijskog rituala. To je, dakako, sluaj i s hrianskim crkvama. Sama re crkva je na prevod grke rei ekklsia, koja je izvorno znaila mesto okupljanja ili zbornicu u kojoj su se sastajali prvi hriani. U Bibliji se ta zbornica bojeg naroda oznaava pomou dva termina he ekklsia i he synagog. I dok su Jevreji u prvom veku svoju religijsku instituciju nazivali sinagogom, hriani, koji su uglavnom govorili grki, upotrebljavali su re crkva. U Novom zavetu taj termin se koristi u nekoliko razliitih znaenja. On, s jedne strane, upuuje na grupu ljudi bilo da je tu re o celokupnoj religijskoj zajednici u jednom gradu ili, opet, o vernicima to su se okupili u nekoj kui. S druge strane, u nekim novozavetnim spisima pojam crkve ima i univerzalni, generiki smisao, pa se tu onda, pre svega, misli na crkvu svih hriana. U svakom sluaju, u rana hrianska vremena re ekklsia nikad nije oznaavala religijsku graevinu ili veroispovest, denominaciju, a to su, kao to znamo, dve najee savremene upotrebe te rei. Kada je re o samoj graevini, ona je obino krunog oblika (pravoslavna crkva) ili pravougaonog, izduenog oblika, kao to je najee sluaj

Plan crkve Hrista Pantokratora, Nesebar, Bugarska, 13. vek

78

s crkvama i katedralama na Zapadu. iroki, centralni prostor crkve, koji je u pravoslavlju natkriljen kupolom, naziva se brodom crkve, jer podsea pomalo na unutranjost broda. U pravoslavnim crkvama, osim ponekim na Zapadu, u brodu crkve nema stolica ili klupa, kao to je to sluaj u katolianstvu i protestantizmu. Zbog toga pravoslavni vernici stoje za vreme slube, i mogu se slobodnije kretati u njenoj unutranjosti, ulaziti i izlaziti, paliti svee, celivati ikone i sl., dok su katoliki i protestantski vernici vie vezani za svoje sedite i po pravilu ostaju za vreme celokupnog trajanja slube, koja je inae kraa nego u pravoslavlju. U svim crkvama oltar sa rtvenikom, asnom trpezom, zauzima posebno mesto, s tim to je u pravoslavnim graevinama on odvojen od ostalog prostora ikonostasom, obino drvenom pregradom razliite visine (najvie su u ruskim crkvama), na kojoj se nalaze ikone. U ranim hrianskim crkvama oltar je obino bio odvojen samo niskom pregradom koja je sveteniku omoguavala da bude malo udaljen od vernika, kako bi nesmetano mogao da vri slubu. Ikonostas ima troje vrata: sredinje, carske dveri, kroz koje se moe videti oltar, a kada su zatvorene, iza njih se Ikonostas pravoslavne crkve u navlai zavesa; dveri na severnoj i Dubrovniku junoj strani crkve, levo i desno od ikonostasa (kada se prilazi iz broda). Ta bona vrata vode ka trpezi, mestu gde svetenik priprema asne darove za liturgiju, i ka akonikonu, gde se uglavnom odlae odea, a nekad su se uvale i knjige. Iza oltara se jo nalazi i arhijerejski presto. Pozicija ikona na ikonostasu je jasno strukturirana i sledi odreena kanonska pravila. Unutranjost crkve, njeni zidovi, ukraeni su freskama i mozaicima, dok u katolikim hramovima tu ima i statua i bonih oltara. Za vreme glavih slubi se u hrianskim crkvama uje muzika, koja je u pravoslavlju vokalna, horska, a u zapadnim crkvama i instrumentalna. Crkve imaju zvonike ija zvona najavljuju slubu, ali i odzvanjaju u posebnim trenucima tokom trajanja slube. Svi navedeni delovi crkve, kao i njena dekoracija i ikonografija, imaju odreenu simboliku koja iziskuje teoloko tumaenje, a sve to zajedno je stavljeno u slubu liturgije (mise), odnosno bogosluenja.

79

Simboli
Krst je najtipiniji, najjezgrovitiji i najpopularniji simbol hrianstva. Sloena simbolika krsta sadrana je jo u ranohrianskoj teologiji apostola Pavla, prema kojoj se Isusova smrt tumai kao rtva podneta za iskupljenje greha. Poto takvu smrt osuuje jevrejski Zakon, Hristova smrt na krstu obeleava i kraj Zakona. S druge strane, krtenje u krstu obeleava poetak novog ivota. U jevaneljima se, opet, naglaava noenje krsta kao simboliko odricanje od samoga sebe i kao znak sledbenitva u Isusovom pokretu. Krst je, nesumnjivo, simbol koji objedinjuje suprotnosti: on ujedno izraava Isusovu patnju i poniavajuu smrt, kao i njegov trijumf i slavu

Krst na zidu srednjovekovne crkve u Kapadokiji, Turska Krst sa kupole hrama Sv. Save u Beogradu Krst u Meugorju, Bosna i Hercegovina Luteransko groblje, Bergen, Norveka Manastir Sv. Kevina, Glendalou, Republika Irska

80

obeleenu vaskrsenjem. U hrianskoj tradiciji ovaj simbol je ikonografski predstavljen na mnotvo razliitih naina, pa tako razlikujemo forme latinskog i grkog krsta, pravoslavni ruski i Lazarev (trolisni) krst, jerusalimski i koptski krst, itd. Riba je vrlo rano u hrianstvu postala simbol samog Isusa Hrista. Pet slova grke rei za ribu () ine monogram koji u prevodu znai: Isus Hristos, Sin Boji, Spasitelj. Riba je i simbol krtenja, jer se hrianin, poput ribe, spasava jedino pomou vode krtenja. U ranohrianskim katakombama su, pored riba, na zidovima i drugim mestima, bili ponekad crtani i delfini. Golub(ica) je u hrianskoj ikonografiji u neposrednoj vezi s epizodom o Isusovom krtenju, opisanom Ranohrianska zdela u jevaneljima. Jovan Krstitelj, pus predstavom riba i ptica stinjak koji je krstio samog Isusa, svedoi o pojavi goluba koji je siao s neba u trenutku krtenja i ostao na Isusu. U starozavetnoj pripovesti o potopu, Noje puta golubicu iz barke, a ona donosi maslinovu granicu kao znak da se voda povukla i da se Bog pomirio s ljudima. Zbog toga je golubica s maslinovom granom u kljunu i danas simbol pomirenja. Taj simbol se potom dovodi u vezu i sa Svetom Trojicom i Marijinom Blagoveu.

Svetenstvo
U hrianskoj religiji postoje tri glavna nivoa svetenstva: episkop, svetenik i akon. U pravoslavlju se oni rukopolau (hirotoniu) tokom liturgije, i to pojedinano. U Rimokatolikoj crkvi se moe rukopoloiti i vie njih tokom jedne slube. Svi svetenici rimskog obreda su neoenjeni, ive u celibatu. Kod pravoslavaca se razlikuje oenjeni (beli) i neoenjeni (crni, monaki) klir. Pre svog rukopoloenja, pravoslavni svetenici se moraju odluiti kojoj grupi ele da pripadaju, jer enidba nije mogua posle hirotonije. U ranoj hrianskoj crkvi episkopi i svetenici su, meutim, bili i oenjeni ljudi, a ta praksa je za episkope (biskupe) prestala da vai oko 67. veka. U Pravoslavnoj crkvi episkopi se jo od vizantijskog doba biraju iz

81

redova monatva. U toj crkvi je stepen akona, po pravilu, stalna sluba, a ne tek prelazna faza ka svetenstvu. akon u pravoslavlju ne moe samostalno obavljati bogosluenje, ali je neophodan u liturgiji. U Rimokatolikoj crkvi on moe obavljati krtenje, venanje, priest i drati propoved. Samo episkop ima pravo rukopoloenja, a postavljanje novog episkopa mora obaviti sabor episkopa od najmanje dva-tri lana. Imenovanje episkopa upranjenih eparhija vri Sveti arhijerejski sabor, najvie kolektivno telo svetenika u Pravoslavnoj crkvi. Titule kao to su arhiepiskop, mitropolit (nadbiskup) pripadaju takoe episkopima/biskupima, samo je tu re o njihovim irim nadlenostima u glavnom gradu neke oblasti (mitropolit) ili crkvenoj oblasti s vie biskupija, odnosno eparhija (nadbiskup, arhiepiskop). Patrijarh je takoe episkop, ali i poglavar Pravoslavne crkve u rangu patrijarije, koji, po pravilu, doivotno nosi tu titulu. Papa je, s druge strane, jo od estog veka, poseban naziv i poziv biskupa Rima, naslednika svetog Petra. Papa je najvii svetenik u Rimokatolikoj crkvi koji ima duhovnu vlast nad svim ostalim biskupima, svetenstvom i vernicima. Kada govori ex cathedra papa Patrijarh Pavle je, prema katolikoj dogmi, nepogreiv (nezabludiv), to je svojstvo koje mu pravoslavci ne priznaju. U Pravoslavnoj crkvi se ne smatra da rimski papa ima ikakvu posebnu harizmu ili vlast u odnosu na bilo kog drugog biskupa/episkopa u hrianstvu. On je tu samo prvi meu jednakima, otprilike kao i neki pravoslavni patrijarh. Rukopoloenje ena danas je vrlo aktuelno pitanje u hrianskim crkvama oko koga ima dosta sporenja. Dok se u protestantskim crkvama (ukljuujui i Anglikance) ena sada rukopolae ne samo za sveteniko zvanje, ve i u rang episkopabiskupa, u pravoslavlju i katolianstvu se smatra da je to nedopustivo. Kao glavni razlog se navodi kontinuirana praksa crkve tokom dva mileniPravoslavna monahinja juma, a kod pravoslavaca jo i to da

82

svetenik tokom slube predstavlja Hrista, pa kako je Hristos bio mukarac, onda i svetenik mora biti muko. S druge strane, u pravoslavnim crkvama se enama u principu doputa da budu rukopoloene u stepen akonise, to je bila praksa i u ranoj crkvi. Meutim, iako taj in nikada nije ukinut u pravoslavlju, praktino je nestao oko 9. veka.

Praznici
Dva najvanija hrianska praznika su Uskrs (Vaskrsenje Hristovo) i Boi (Roenje Hristovo). Uskrsu u pravoslavlju, ipak, pripada posebno mesto u crkvenom kalendaru. On je praznik nad praznicima. Slavi se, kao pokretni praznik, izmeu 4. aprila i 8. maja, dok se kod katolika i protestanata praznuje izmeu 22. marta i 25. aprila. Svi pravoslavci slave Vaskrs po starom, julijanskom kalendaru, dok se Boi u Pravoslavnoj crkvi svetkuje prema oba kalendara (julijanskom i gregorijanskom). U zapadnim crkvama (katolici i protestanti), na snazi je samo gregorijanski, novi (reformisani) kalendar. Odlukom prvih vaseljenskih sabora, Uskrs se poeo slaviti posle proletnje ravnodnevnice, i to u prvu nedelju iza punog meseca, utapa. S obzirom na razlike u kalendarima u zapadnom i istonom hrianstvu, ovaj datum se moe razlikovati za jednu, etiri ili pet sedmica, a moe se i poklapati. Pored Uskrsa, slavi se jo dvanaest Velikih praznika, i to onim redosledom kako se navode u crkvenom kalendaru, poevi od meseca septembra. To su: Roenje Presvete Bogorodice (Mala Gospojina), Uzdizanje asnog Krsta (Krstovdan), Vavedenje Presvete Bogorodice (u Hram), Boi, Bogojavljenje (Krtenje Hristovo), Sretenje (Uvoenje Gospoda u Hram), Blagovesti, Cveti Detalj iz pravoslavne liturgije (Ulazak Gospoda u Jerusalim), Spasovdan (Vaznesenje Gospodnje), Pedesetnica (Silazak Svetog Duha), Preobraenje Gospodnje i Uspenje Presvete Bogorodice (Velika Gospojina). Tri od tih dvanaest praznika su vezani za Uskrs, pa su stoga pokretni (Cveti, Spasovdan i Pedesetnica), dok su ostali nepokretni, tj. imaju stalan datum u kalendaru. Kao to se vidi s prethodne liste, sedam praznika se ubraja u Hristove, a etiri u Bogorodiine. Sretenje se ponekad stavlja u jednu, a ponekad u drugu grupu praznika.

83

ISLAM
Muhamed: ivot i poslanje; poeci islama
Muhamed (Muhammad ibn Abdullah sin Abdulahov), roen 570. godine, poreklom je iz Meke, tadanjeg grada-drave na Arapskom poluostrvu. Njegova porodica pripadala je arapskom klanu Banu Haim iz uglednog plemena Kurej. Pripadnici klana Banu Haim bili su uvari vanog arapskog predislamskog hrama Kabe u Meki. Verovalo se da je prvi hram Kabu podigao prvi ovek Adem (hrianski: Adam), a posle potopa ponovo ga je izgradio praotac Arapa Ibrahim (hrianski: Avram ili Abraham) kome je uveni crni kamen za temelj hrama dao melek (aneo) Dibril (hrianski: Gavrilo ili Gabrijel). Postoji mnogo podataka o Muhamedu i njegovom ivotu poto je poeo priMedina u Marakeu, Maroko mati objavu (boiju poruku), ali period pre toga relativno je nepoznat. Ono oko ega se biografi uglavnom slau jeste da je Muhamedov otac Abdulah umro nekoliko dana pre sinovljevog roenja, tako da je u prvim godinama ivota o detetu brinuo deda Abdulmutalib. Prema predislamskim arapskim obiajima Muhamed, kao maloletnik, nije mogao da nasledi oca. Muhamedova majka Amina, shodno tadanjim obiajima, dala ga je beduinskoj dojilji (Muhamedovoj pomajci Halimi) s kojom je Muhamed proveo nekoliko godina u pustinji. Po povratku kui iz pustinje, kada mu je bilo est ili sedam godina, Muhamedu je umrla majka, a u osmoj godini ivota i deda, tako da je praktino ostao siroe ve u najranijem detinjstvu. Potom je jedan period iveo kod strica Ebu Taliba s njegovom mnogobrojnom porodicom, i ve u tim godinama morao je da radi i zarauje za ivot. U veini pisanih izvora najee se pominje da je Muhamed putovao s karavanima, brinui o tuoj trgovakoj robi, te je bio poznat i kao El-Emin (Poverljivi). Inae, tradicija pripisuje Muhamedu 200 imena meu kojima su, u prevodu s arapskog jezika, i Boiji miljenik, Verovesnik, Klju milosti, Duh istine, Onaj koji je bio na nonom putovanju, Radost stvorenog i mnoga druga. Po verovanju muslimana (u doslovnom prevodu musliman znai predan Bogu, od arap-

84

ske rei aslama, to znai predati se, traiti mir) u Bibliji se Muhamed spominje pod imenom iloh. Kada mu je bilo 25 godina, Muhamed se oenio bogatom etrdesetogodinjom udovicom Hatidom, kod koje je nekoliko godina bio u slubi. S njom je imao dva sina (oba su umrla u detinjstvu)

85

i etiri erke. Prema nekim izvorima, Muhamedova erka-miljenica bila je Fatima, a ono to je sigurno jeste da se ona udala za Aliju, etvrtog halifu, koji je utemeljitelj jednog od dva velika pravca u islamu iitskog pravca. Prema veini biografa i istoriara, brak s Hatidom bio je stabilan i sretan. Iako je poligamija (vieenstvo) bila rairena pojava i u predislamskom periodu na tom podruju, Muhamed se nije enio drugim enama za Hatidina ivota. Malo toga je poznato o Muhamedovom verskom ivotu pre njegove etrdesete godine kada je prvi put dobio objavu. Ipak, navodi se da nije posebno potovao i verovao u idole, u to doba veoma prisutnu praksu meu Arapima u Meki. S obzirom da je iveo u podruju koje je geografski bilo vana raskrsnica trgovakih puteva, kao i da je esto putovao karavanima, bio je upoznat s praksom i verovanjima hriana nastanjenim u oazama na jugu Arabije i Jevreja koji su iveli u i oko Medine, uz Meku takoe vanog centra na arapskom poluostrvu. Biografi uglavnom navode da je u periodu pre poetka primanja objave Muhamed, poput svog dede, u vreme meseca ramazana (koje je ime devetog meseca u arapskom lunarnom kalendaru) praktikovao da odlazi u osamu radi meditiranja. Najee je boravio u peini poznatoj pod imenom Ghar Hira (Peina pronalaenja) pri vrhu planine Debelunur (Planina svetlosti). Smatra se da je negde 610. godine, kada mu je bilo etrdeset godina, Muhamed poeo da prima objavu od Boga, upravo u toj peini, i to preko meleka (anela) Dibrila. U jednoj od poslednjih noi ramazana (muslimani je nazivaju Lejletul-kadr) Peina Hira na vrhu brda melek Dibril obratio se Muhamedu prvom objavom, rekavi mu: itaj u ime Gospodara tvoga, Koji stvara, stvara ovjeka od ugruka! itaj, plemenit je Gospodar tvoj, Koji pouava peru, Koji ovjeka pouava onome to ne zna. (Kuran, 96: I5) Radi se zapravo o prvim reima jedne od sura (poglavlja) svete knjige muslimana Kurana. Prema izvorima, Muhamed se u prvi tren prestravio i uplaio, mislei da se radi o nekim zlim inima i radnjama, s obrizom na

86

to da nije znao ni da ita ni da pie, te se navodno dao u beg, ali mu se Dibril ponovo obratio i rekao mu kako mu se obraa Boiji aneo, a da je njega Alah odabrao za glasnika i poslanika ljudima. Alah je arapska re za Boga i sadri odreeni lan, tako da u doslovnom prevodu znai pravi Bog (Jevreji i hriani koji ive na arapskom poluostrvu tom reju takoe nazivaju Boga). Prema predanju, Muhamed je izjavio kako je tada imao oseaj kao da je itava knjiga urezana u njegovo srce u jednom trenu. O svemu ovome Muhamed je priao samo svojoj eni Hatidi, koja je ujedno bila prva osoba koja je poverovala da je Muhamed doista poslanik. Interesantno je da su potom Muhamed i Hatida o tom prvom dogaaju razgovarali s njenim roakom, Varak ibn Navfalom, poznavaocem jevrejskih i hrianskih svetih spisa, koji je i sam prihvatio hrianstvo. Ibn Navfal je upozorio Muhameda da mu nee biti lako poto je dotadanja tradicija naroda na arapskom poluostrvu svedoila kako tamonji ljudi u poetku odbacuju poslanike ili mesije, i da e ga smatrati laovom. Naredne tri godine Muhamed nije primao objavu, da bi se posle te pauze, desila druga objava koja je bila nalog za propovedanje, a potom se objava nastavila sporadino dajui Muhamedu uputstva kako da deluje i reaguje u veoma sloenim drutvenim okolnostima. U prvoj fazi saoptavanja i irenja boije poruke, tajno u krugu porodice i najbliih prijatelja i saradnika, Muhamed je naroito otro napadao idolatriju (oboavanje idola), politeizam (mnogobotvo) i ateizam, zahtevao strogi monoteizam, ukazivao na potrebu pokoravanja jednom jedinom Bogu, te je pozivao na milosre i dobroinstvo. Uz Hatidu, prvi koji su prihvatili novu veru bili su Muhamedov roak i kasnije zet Alija (etvrti halifa), te Muhamedov rob Zejd kome je Muhamed poklonio slobodu. Izvan kruga porodice, prvi musliman bio je ugledni trgovac iz Meke Ebu Bekr, kasnije Muhamedov tast i prvi halifa. Objave koje je dobijao Muhamedovi prvi sledbenici uili su napamet i zapisivali, te potom prepisivali jedni od drugih, jer je boija poruka obznanjivana deo po deo predstavljajui odgovore na odreena pitanja. U poetku su sledbenici (nazivani el-muslimun, tj. pokorni Bogu) bili mladi ljudi iz uglednih porodica, te oni iz slabijih i siromanih porodica svi koji su se nadali reformi. Bili su malobrojni, ali do kraja postojani i odani novoj veri.

87

Kako se poveavao broj Muhamedovih pristalica tako je rastao otpor ostalih, naroito bogatih i uglednih stanovnika Meke. Prvi muslimani, ba kao i prvi hriani, neretko su bili mueni, neki ak i ubijani. Suoeni s problemima i nasiljem u Meki, muslimani su poeli da se iseljavaju u druge gradove i okolne drave. lanovi plemena Kurej sve vie su brinuli kako za svoja idolopoklonika verovanja, tako i za prosperitet Meke i profit od hodoaa, naroito iz hrama Kabe koji je u to vreme bio ispunjen razliitim idolima. Kao to smo rekli, Muhamed se naroito borio protiv idolopoklonstva, a stanovnike Meke proglaavao je paganima. Svi vieniji lanovi plemena Kurej zatraili su bojkot lanova klana Banu Haim (poznatim i pod imenom Haimije) sve dok se ne odreknu Muhameda i ne predaju ga predstavnicima Kurejija. Haimije, bilo da su prihvatili islam ili ne, odbili su takav zahtev i nali su se u potpunoj izolaciji. ak je i trgovina s njima bila zabranjena. Iako je izolacija ukinuta kasnije, oko 620. godine, kada umiru Hatida i Muhamedov stric Ebu Talib, poloaj u kome se naao Muhamed naroito se pogorao. Iako Ebu Talib nije prihvatio islam, davao je podrku i zatitu Muhamedu, za razliku od drugog Muhamedovog strica Ebu Leheba, velikog neprijatelja nove vere koji je posle smrti svog brata postao voa klana. Postalo je jasno da Muhamed vie ne uiva podrku porodice Haimija. U to vreme deo hodoasnika koji su iz Medine dolazili u Meku su, po upoznavanju s Muhamedovim uenjem, prihvatali novu veru i postajali muslimani. Kako se poveavao broj Medinjana koji su prihvatali islam i koji su se zavetovali da e tititi poslanika Muhameda, a istovremeno se poveavao pritisak Kurejija, u pratnji vernog prijatelja Ebu Bekra Muhamed je napustio Meku i preselio se u Medinu, 622. godine. Taj dogaaj je poznat pod imenom Hidra (preseljenje) i od te godine muslimani raunaju vreme. Drugi halifa Omer proglasio ju je prvom godinom islamIslamski kalendar na astrolabu skog kalendara i poetkom islamske ere. U Medini je Muhamed osnovao umu (ili umet), prvu zajednicu muslimana, odeljenu od jevrejske zajednice koja je imala versku i kulturnu autonomiju. Takoe, radio je na organizaciji nove drave iji su stanovnici, uz muslimane, bili i Jevreji, pagani, a najverovatnije i hriani. Tu je napisan i Medinski ustav, dokument-ugovor izmeu muslimana predvoenih Muhamedom i predstavnika jevrejskih plemena o meusobnim odnosima i zajedninom radu za dobrobit zajednice. Ovaj dokument smatra se prototi-

88

pom-modelom kako da muslimani ive i grade multikonfesionalnu dravu. Medinskim ustavom naroito su tretirana pitanja zajednike odbrane i spoljne politike, sistem osiguranja za sluajeve veih teta, ukinuta je praksa linog pribavljanja pravde, a sloboda veroispovesti bila je priznata. U Medini se Muhamedu ubrzo pridruila i njegova druga supruga Saida, a tu se ubzo oenio i treom suprugom Ajom, erkom Ebu Bekra. Muhamed se potom enio jo nekoliko puta, po nekim izvorima najmanje jo devet puta. Poznato je da je stupao u brakove iz politikih i diplomatskih razloga radi vanih saveza te je, prema tadanjim obiajima, enio udovice koje su ostajale same i nezatiene. Imao je i dve robinje, Rejhanu koja je bila zarobljena Jevrejka, i Mariju, hrianku, koju je dobio na poklon i s kojom je imao sina Ibrahima, koji je umro u dobi od dve godine. Poslednja Muhamedova ena bila je udovica Mejmuna. Smatra se da je Muhamedu verovatno najdraa supruga bila Aja, ali se zna da je naroito uvao uspomenu na svoju prvu suprugu Hatidu. Sve njegove erke bile su udate, ali su ga samo Zejneb i Fatima nadivele. Sve vei broj stanovnika Meke poeo je da emigrira i da se nastanjuje u Medini. Pored toga naroite probleme stanovnicima Meke pravila su okolna beduinska plemena koja su zakljuivala sporazume s Medinom oko prolaska karavana. Mekelije, nezadovoljne situacijom, postavile su ultimatum Medini traei da se odraknu Muhameda i da ga proteraju iz grada. Poto je Medina odbila ultimatum, Mekelije su skupile vojsku i krenule u ratni pohod ka Medini sa ciljem nasilnog svrgavanja reima i namerom da ubiju Muhameda. Muhamed je poveo muslimane iz Medine koji su se suprotstavili tri puta brojnijoj vojsci Meke u mestu Bedr, 623. godine, i trijumfalno odneo pobedu. Uspeh u ovom boju doneo je Muhamedu i muslimanima znaajan politiki kredibilitet meu ostalim plemenima. Meutim, posle bitke na Bedru pogorali su se odnosi izmeu muslimana i jevrejskih plemena u Medini. Jedno jevrejsko pleme odmah je napustilo Medinu, a pripadnici drugog plemena bili su optueni da su pokuali da ubiju Muhameda. Ve sledee godine dogodila se druga velika bitka, na Uhudu, gde je etiri puta brojnija vojska porazila muslimane (po nekim izvorima ishod bitke bio je nereen), ali se nita znaajnije posle ovog krvavog boja nije reilo. U nadolazeem periodu nastavlja se pogoravanje politikih odnosa izmeu muslimana i okolnih jevrejskih plemena, a negde u tom periodu Kibla (pravac molitve) menja se od Jerusalima prema Meki. U narednih desetak godina, sve do 632. godine, Muhamed i muslimani ratovali su mnogo puta, a kada nije bilo sukoba i u periodima primirja Muhamed je slao misionare irom Arabije kao i u susedne drave (Abisiniju, Persiju, Vizantiju) da propagiraju i ire veru. Bitna karakteristika tog razdoblja je Muhamedova blagost prema poraenim neprijateljima koju su

89

pristajali da prihvate islam mogli su ak da zadre imetak koji su do tada stekli, tako da je otpor prema novoj veri i na ovaj nain slabio. Predvodei 10.000 muslimana Muhamed je bez veeg otpora osvojio Meku, 630. godine. Hram Kaba oien je od idola, a veina Mekelija prihvatili su islam. Devet godina posle preseljenja, 632. godine, poslanik Muhamed je iz Medine poveo povorku od 30.000 muslimana na tzv. oprosno hodoae u Meku. Ta deveta godina hidre poznata je i kao godina deputacija, kada je Muhamed u Medini primao veliki broj delegacija iz Arabije koje su dolazile kako bi primile islam. Iste godine, u junu mesecu, Muhamed je umro u Meki i, po Velika damija u Medini vlastitoj elji, sahranjen je u svojoj kui. Prema predanju, Ebu Bekr je vernicima tada rekao: O ljudi! Ako bilo ko od vas slavi Muhameda, onda je Muhamed umro, ali ako bilo ko od vas slavi Boga, onda Muhamed nije umro i on je iv. U vreme Muhamedova smrti, gotovo itava Arabija bila je ujedinjena pod zastavom islama.

Muhamed u islamu
Muslimani Muhameda smatraju Boijim poslanikom (a ne prorokom kao to se to esto, pogreno, navodi u literaturi na domaim jezicima) i svaki put kada ga spominju imenom ili zvanjem dodaju, odnosno izgovaraju, sallallahu alejhi ve sellem (to znai neka mu je Alahov blagoslov i mir) ili alejhis-salatu vesselam (to znai neka mu je blagoslov i mir). To je ujedno praksa pri pominjanju i svih drugih poslanika koje priznaju poput, recimo, Adema (hrianski: Adam), Nuha (hrianski:

Ime poslanika Muhameda na arapskom, Hadi Sinanova tekija, Sarajevo

90

Noa), Ibrahima (hrianski: Avram ili Abraham), Muse (hrianski: Mojsije) ili Ise (hrianski: Isus). esto se moe uti da uz ime Muhamedovo, i ime drugih poslanika, muslimani izgovaraju samo alejhis-selam to znai neka je mir na njega. U pisanim izvorima uz Muhamedovo ime, i ime drugih poslanika, dopisuju se skraenice s.a.v.s odnosno a.s kao akronimi prethodno objanjenih znaenja. Za muslimane Muhamed je bio ovek ali smatraju da je, kao to je reeno, bio ...ovjek, ali ne kao drugi ljudi, nego kao dragulj meu kamenjem. Iako je prvu objavu dobio u snu, smatra se da su sve ostale objave dolazile kada je bio budan. Tradicija belei da je Muhamed govorio kako mu je nekada objava dolazila od anela u vidu oveka, tj. kao od ovjeka ovjeku, a ponekad kao zvonjava u glavi, nerazumljiva i njemu i ljudima, da bi potom zvonjavu u potpunosti razumeo. U nekim izvorima navedeno je da se, u vreme primanja objave, znao prekrivaem ili ogrtaem pokriti po glavi, zadrhtati i najeiti se. Neto pre hidre, odnosno oko 620. godine, Muhamed je imao jednu veoma specifinu viziju, odnosno iskustvo veoma znaajno kako za njega, tako i za ispovedanje vere. U izvorima je to oznaeno kao isra i mirad (nono putovanje). U toj viziji, Muhamed je bio primljen kod Boga i bio je svedok nebeskih uda, susreo se s Boijim poslanicima pre njega meu kojima su bili i Ibrahim, Musa i Isa (Avram, Mojsije i Isus). Predanja kau da je Muhamed zaspao u hramu blizu Kabe kada ga je melek Dibril (aneo Gavrilo) probudio i odveo do belog buraka (krilate ivotinje za jahanje sline kobili, manjoj od mule, a veoj od magarca). Noen na buBurak raku leteo je do Jerusalima (isra putovanje), a potom se odatle kroz sedam nebesa uzdigao do Boijeg prisustva (mirad uspinjanje). Na kraju uzaaa (Muhamedovog uznesenja na nebo) bio je sidretul-munteha (granica izmeu Bia i Apsoluta). Tada je Muhamed primio naredbu o obavezi klanjanja, odnosno o namazu (molitvi). Ipak, muslimani Muhamedu ne pripisuju nikakva boanska svojstva i zaista ga smatraju ovekom, ali i uzorom koga treba slediti. I u Kuranu je navedeno da Muhamed nije bio izuzetak meu poslanicima i da nije bio prvi koji se obraao ljudima u vezi s objavom, ali se navodi da je poslednji Boiji poslanik. Poznato je da je za ivota Muhamed bio veoma smeran i skroman ovek koji je do kraja ivota iveo ne razlikujui se u materijal-

91

nom bogatstvu od drugih, a svaki vernik ga je mogao posetiti u bilo koje doba dana ili noi bez prethodne najave. esto su ga viali kako sam obavlja svakodnevne poslove sve do kraja ivota. U istoriji oveanstva zaista su izuzetno retki ljudi koji su ostavili takav utisak i postali ideal koji stotine miliona ljudi pokuava da sledi, oponaa i smatra savrenim uzorom vlastitog uenja.

Kuran
Sveta knjiga islama, Kuran (arapski Al-Quran), doslovno znai recitovanje, itanje, ono to se ponavlja. Muslimani je smatraju za re Boiju, savrenu i nepromenjivu. Po muslimanskom verovanju, to je posljednja re i volja Boija. Za muslimane nema sumnje da je Kuran Boija objava i da je njegov autor samo i iskljuivo Bog, bez ljudskog ureivanja. Smatra se da je Kuran ve postojao na nebu u pra-verziji, objavljen na ploi pomno uvanoj, odakle je ploa prvo sputena na nebesa blia Zemlji a potom, preko meleka Dibrila, objavljen je Muhamedu. Na zapadu je uvreen naziv Kuran, Jemen, poetak 14. veka Kuran, Koran, Alkoran, a muslimani je obino nazivaju Mushaf (u prevodu Sakupljene stranice, Sveti tekst), El-Furkan (Razluivanje istine od neistine), El-Kitab (Knjiga). U formalnom govoru najee se naziva El-Kuranul-kerim (Kuran asni). Iako se objava Kurana deavala postepeno (u periodu od oko 23 godine), smatra se da je Kuran sputen u jednoj noi u duu Muhameda, a od tada se kroz njega manifestovao u segmentima. Sam pojam objava u arapskom jeziku oznaava se dvema reima: wahy (vahj) to dolazi od korena inspirisati (a podrazumeva boanski izvor inspiracije, dakle izvor izvan ovog sveta i izvan primaoca), i reju tenzil koja oznaava sputanje (naroito se koristi za objavu Kurana ili druge objave koje se u nekom obliku sputaju s neba; tako se, na primer, u Kuranu navodi da je Isus primio tenzil od Boga).

92

esto se postavljalo pitanje da li je Kuran Muhamedu dostavljan na nekom univerzalnom jeziku pa ga je on prevodio na arapski jezik, ili je dostavljen na arapskom jeziku. Samim Kuranom odgovoreno je na to pitanje poto u njemu stoji zapisano da je Knjiga objavljena na arapskom jeziku, jer je to Boiji govor i po znaenju i po izrazu. Radi se o obliku knjievnog arapskog jezika bliskog aristokratiji, ali su ga lako usvajali svi oni koji govore razliitim narejima arapskog jezika. Ipak, jezik Kurana ne moe se poistovetiti sa onim to je opteprihvaeni jezik Arapa jer, iako je postao standardom knjievnog i govornog arapskog jezika, veina strunjaka se slae da ga je nemogue imitirati poto ne podlee pravilima ili standardima. Stoga i muslimani kojima to nije maternji jezik veoma potuju arapski jezik. U osnovni Kuran se sastoji od 114 sura (poglavlja, nizova) koje sadre ajete (znakove, stihove). Duina sura varira, tako da najkraa ima tri, a najdua 286 ajeta. Svaka sura nazvana je po neemu to se u njoj spominje. Sve, osim jedne, poinju Bismillom, odnosno reima BismillahirRahmanir-Rahim, to u prevodu znai U ime Boga, Milostivog, Samilosnog. Deveta sura At-Tewba (Pokajanje) je jedina u Kuranu koja ne poinje Bismillom, meutim tu suru komentatori Kurana smatraju nastavkom osme sure Al-Anfal (Plen). Muslimani Bismillu esto izgovaraju u svakodnevnom ivotu, recimo kao posveivanje nekog zapoetog posla ili radnje. Nikada se ne izostavlja pre jela gde je ekvivalent blagoslovu. Kuran je ureen tako da due sure dolaze isped kraih a cela knjiga je, u svrhu redovnog itanja, podeljena na trideset priblino jednakih delova koji se nazivaju duzovi. Tako muslimani jedan duz proue svakog dana u mesecu. Uopteno gledajui, objave su razvrstane po tome da li su Muhamedu obznanjene u vreme njegovog boravka u Meki ili Medini. Objave u Meki su krae i prve su u postepenoj objavi, a one objavljene u Medini su due, i objavljene su u kasnijoj fazi primanja Boije rei. Postoje razliita objanjenja razloga za to, ali praktian smisao ogleda se u tome da je na taj nain objava lake pamena i bre prihvatana i praktikovana. Naime, ve smo rekli da se objava u prvoj fazi pamtila i usmeno prenosila meu prvim muslimanima. Iako je kasnije objava zapisivana (na papirusu, na ravnim kamenim ploama, ploastim kostima i rebrima ivotinja, komadiima koe, drvenim ploama...), a mnogo kasnije i tampana, nikada nije prestala potreba da se Kuran ili njegovi delovi pamte. Danas postoji znaajan broj

93

ljudi koji znaju itav Kuran napamet (te osobe se nazivaju hafizi) i stotine miliona vernika koji delove Kurana izgovaraju u vreme molitve. Po dikciji i tonalitetu, ranije objave su poetskije i s vie ara, imperativnije, govore o slikama kraja sveta i povratku Gospodaru, dok su kasnije smirenije i uglavnom se odnose na zakone i drutvene odnose. Meutim, neke sure objavljene u Meki sadre ajete objavljene u Medini, i obrnuto. Smatra se da je Kuran objavljivan najvie po pet do deset ajeta odjednom, a nekada se dogaalo da se objavi samo jedna reenica. Imajui u vidu da je postepenost objave Kurana vana karakteristika, postavlja(lo) se pitanje, odnosno otvara(la) se tema o redosledu objave, odnosno o disproporciji izmeu dananjeg reda sura i redosleda objave Kurana. Muslimani smatraju da je dananji red Kuranskih sura takoe dat upravo od Boga i, s obzirom da je Kuran za njih vena knjiga, vremenski poredak objavljivanja nije od bitne vanosti za upoznavanje unutarnje povezanosti. Prema tradiciji, konanu formu Kuran je dobio u vreme treeg halife Osmana (vladao od 644. do 656. godine), mada se smatra da su prve zbirke sainjene jo u vreme Ebu Bekra, prvog halife. Iako ne prva po objavi, ime prve sure u Kuranu je El-Ftiha, to u prevodu doslovno znai uvodno, pristupno ali i pobedonosno poglavlje. Ui se prilikom svakog stajanja u namazu (molitvi) i zajedno s drugih 12 sura i surom El-Ilhas (Iskrenost) smatra se minimumom koji bi svaki musliman morao znati napamet. El-Ftiha se smatra za sr Sura I, al-Ftiha Kurana, bit islama, i u njoj je saet odnos (Pristup) prema Bogu. U prevodu glasi: U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog, Tebe, Allaha, Gopodara svjetova hvalimo, Milostivog, Samilosnog, Vladara Sudnjeg dana, Tebi se klanjamo i od tebe pomo traimo! Uputi nas na Pravi put, na put onih kojima si milost svoju darovao, a ne onih koji su protiv sebe srdbu izazvali, niti onih koji su zalutali! Amin (Kuran, 1: I7)

94

Nadalje, Kuran na specifian nain potvruje istinu prethodnih objava (Tore, Evanelja), tako da mnoge pripovesti u Kuranu lie na one biblijske dogaaje zapisane u Svetom pismu. Meutim, neki Biblijski likovi ponekad su u Kuranu prikazani u iznenaujuoj razliitosti, ili se na neke dogaaje gleda sa razliitog stanovita. Takoe, prethodni poslanici se imenom spominju i u Kuranu (npr. Adam, Noa, Avram/Abraham, Mojsije, Isus) kao to se pominje i Muhamed kao poslednji poslanik. Veoma znaajna karakteristika Kuranskog uenja je, uz strogi monoteizam, insistiranje na moralnom ponaanju i zalaganje za socijalnu pravdu. Kao i sve druge religijske doktrine, i islamska ima veoma razvijen sistem moralnih definicija, sainjenih od propisa, dozvoljenog i zabranjenog, onog to se preporuuje i tome slino. Za muslimane, Kuran je nepogreivi izvor autoriteta za sva pitanja doktrine (uenja), prakse i zakona. Osnova i primarni izvor islamske doktrine je Kuran, a posle njega dolaze sunnet (doslovno obiaj, navika, upotreba) i hadis (u doslovnom prevodu govor, dogaaj, vest). Iako se to ponekad misli, ova dva pojma nisu sinonimi i predstavljaju dve etape u istorijskom razvoju Muhamedove predaje. Funkcija Muhamedova nije bila samo u verbalnom prenoenju objave ve i u praktinoj demonstraciji same poruke. Bio je primer za konkretne modalitete ponaanja ljudi koji su ga sledili. Prema znaajnom broju uenjaka, sunnet predstavlja merodavni obrazac i smernice za izvorno tumaenje i praktino ivljenje islama. Postoje razmimoilaenja u definisanju sunneta po jednima on obuhvata celokupni Muhamedov ivot, i pre i posle poslanja (npr. ono to je odobrio, dozvolio ili oprostio), a po drugima sunnet je sve ono to se odnosi na Muhamedova kazivanja, postupke i preutne saglasnosti, a to ne ulazi u Kuran. Meutim, svi uenjaci smatraju da pojam obuhvata Muhamedov ivot kao poslaniki ivot u celini. Dakle, posle Kurana, sunnet je najkompetentniji izvor islamskog uenja i prakse, tj. njegova sutinska dopuna. Iako se u literaturi esto ne pravi razlika, odnosno hadis se smatra verbalnim sunnetom (tj. sunnet se smatra optijim pojmom od hadisa), veina islamskih uenjaka pravi razliku izmeu ova dva pojma. Prema njima, pod pojmom sunneta treba podrazumevati naroito uspostavljen ivot poslanika Muhameda, dok je hadis izvod ili pisana informacija koja se odnosi na posebne fragmente tog ivota. Hadisi se naelno dele u dve grupe, sveti hadis u kojima sam Bog govori kroz poslanika, i potovani hadis to su Muhamedove vlastite rei. Najee se hadisom pojanjava verovanje ili se verovanje komentarie. Uglavnom se bave sadrajem Kurana, drutvenim i verskim ivotom, pa i svakodnevnim ivotom. Postoji est kanonski priznatnih zbirki pisanih hadisa, a dve najpoznatije i najcenjenije su zbirka nazvana Sahihajn, od el-Buharija (preko sedam hiljada hadisa), i zbirka na-

95

zvana Muslima, od el-Hadada (preko etiri hiljade hadisa). Muslimani iitskog pravca hadise nazivaju haber (vest). Ukoliko bi se morala pronai jedna re za koju se moe smatrati da je primarni teoloki, socioloki i politiki impuls islama, doktrina koja zauzima centralno mesto u islamu, onda je to tevhid (tawhad; uiniti jednim, proglasiti ili priznati jedinstvo ili jednost, svedoenje jednog, jedinost). Tako pripadnici islama veruju da nema Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik. Vera u Alaha osnova je islamskog uenja kroz koju se izraava beskompromisni i strogi monoteizam. Pripadnici islama veruju u besmrtnost due, u kijamet (sudnji dan), uskrsnue mrtvih i ahiret (zagrobni ivot), strani sud, dennet (raj) i dehennem (pakao), meleke (anele) i ejtane (avole). Jedna od najstroijih zabrana u islamu je irk (zabrana oboavanja idola) i smatra se najveim grehom, izvorom svih grehova. Izmeu ostalog irk se odnosi i na pridruivanje Bogu onoga to Bog sam nije. Pripisati bilo emu, osim Bogu, epitet realiteta znai poiniti greh i taj greh Bog ne moe oprostiti poto se pridruivanjem negira sam Bog. Stoga je ehadet (izjava vere) naroito bitan element uenja. Svaki musliman je obavezan da potuje i praktikuje osnovne verske dunosti, odnosno ibadete (obredne dunosti) preko pet osnovnih naela (islamski: arti), poznatih i kao pet stubova islama. Pet stubova islama su: 1. izjava vere (ehadet, od glagola ehade svedoiti, biti svedok) 2. klanjanje namaza, tj. obredna molitva (salat) 3. milodar, tj. obavezna milostinja (zekat) 4. post tokom meseca ramazana (saum) 5. i hodoae u Meku (had). Izjava vere je in svedoenja (izgovaranjem pred svedocima) da nema Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik. Obredna molitva, ili namaz, je forma ritualnog klanjanja u kojem su telesni pokreti vani koliko i duhovna aktivnost koja ih prati. Muslimani su duni da obavljaju molitvu pet puta dnevno (u zoru, u podne, poslepodne, na zalasku sunca i uvee). Tano vreme molitve (vakat) zavisi od poloaja sunca na nebu, i to vreme je naznaeno u religijskom kalendaMolitva, Fes, Maroko ru (takvim). Vreme za molitvu tako-

96

e se oznaava ezanom, koji daje mujezin (osoba koja poziva na molitvu), najee sa damijskog minareta/munare (visoki cilindrini ili etvorougaoni tornjevi uz damiju). Uenje ezana naziva se okuisanje. Smatra se da je prvi mujezin bio Bilal, abisinski crnac, jedan od prvih muslimana koji su se pridruili Muhamedu, a koji je bio poznat po svom zvonkom glasu. Pre pristupanja molitvi vernici su duni da se ritualno oiste to se postie velikim i malim pranjima (tzv. uzimanje abdesta, najee vodom, a ako nema vode moe i peskom), zavisno od stepena oneienja do kojeg dolazi telesnim izluevinama, seksualnom aktivnou, dodirivanjem ivotinja, itd. Molitva se moe obaviti praktino na svakom mestu ali se osoba koja klanja mora okrenuti prema Kibli smer Kabe u Meki. Zajednika molitva obavlja se petkom u podne (naziva se duma-namaz). Tada se skupe svi odrasli mukarci lanovi zajednice, a ene klanjaju iza mukaraca ili u pregraenom delu damije. Posle molitve besedu okupljenim vernicima dri imam (muslimanski uenjak) ili voa molitve. Obavezna milostinja, odnosno porez za opte dobro, je vrsta poreza koji jednom godinje plaaju svi odrasli muslimani. Procenjuje se na oko 2,5 odsto ukupnog bogatstva koje prelazi preko minimuma poznatog kao nisab. Porez se plaa na bankovne depozite, plemenite metale, trgovaku robu koja se koristi za trgovinu, stoku i useve s obraene zemlje. Prikupljena sredstva moraju se davati siromanima i ubogima. U ranija vremena muslimanska vlast je prikupljala zekat, a danas je deljenje milodara obino ostavljeno na savest vernika. Ovu vrstu obavezne milostinje treba razlikovati od sadake. Sadaka je neobavezna, ali preporuljiva, milostinja koja se praktikuje kao milosrdni in tokom cele godine. Sadaka podrazumeva ne samo davanja u materijalnom smislu ve i injenje dobrog dela, govorenje lepe i istinite rei, irenje znanja. Post u mesecu ramazanu traje tokom dnevnih sati, od izlaska do zalaska sunca, i podrazumeva uzdravanje od jela, pia, puenja i seksualnih aktivnosti. Post je zabranjen enama kada imaju meseni ciklus ili krvare posle poroaja, dok dojilje, trudnice, bolesnici i putnici mogu da ne poste, ali su u obavezi da nadoknade proputene dane naknadnim postom u toku iste godine. Tradicionalno, period ramazana koristi se kao Trpeza za iftar prilika za porodine susrete, okuplja-

97

nja prijatelja i saradnika kako bi se dodatno razmiljalo o veri, naroito u vreme iftara, odnosno zajednikog obroka po zalasku sunca. Hodoae u Meku je peti stub islama tako da su svaki odrasli musliman i muslimanka duni da, bar jednom u ivotu, izvre ovu zahtevnu versku obavezu. Had, tj. hodoae se odrava svake godine tokom poslednjih deset dana dvanaestog lunarnog meseca, pred Praznik rtve. Mali had ili umra moe da se obavi u bilo koje doba godine. Obred se sastoji od hoda oko hrama Kabe, breuljaka Safe i Merve, stajanja na visoravni Arefat, prolaska kroz uski klanac Muzdelife, kamenovanja tri kamena stuba koji predstavljaju ejtana (avola) i rtvovanja ivotinje (najee ovce ili kamile) na Mini. Tek po obavljanju svih obrednih radnji vernici dobijaju naziv hadija ili hadinica. U sluaju da, iz zdravstvenih razloga, vernici nisu u mogunosti da obave had, oni tu dunost mogu preneti na drugu osobu. Osoba koja obavlja had za drugog zove se bedel i najee obavlja dunost za bolesnu ili umrlu osobu koja se zavetovala da e ii na hodoae. Treba pomenuDuma namaz oko Kabe, ti da je obred hada obavezan za one priMeka padnike islama koji poseduju ne samo dovoljno sredstava za odlazak na putovanje, ve i sredstva koja su dovoljna da porodica ivi bezbrian ivot u vreme njihovog odsustva, dakle ne smeju biti u dugovima.

Neki od obiaja i obreda u islamu; erijat; etiko uenje u islamu


Pored obaveznih pet stubova islama, jedan od najrasprostranjenijih obreda i obiaja meu muslimanima je obrezivanje muke dece. Obred obrezivanja (uklanjanja prepuciuma, krajnje koice s polnog organa mukog deteta) obavlja se u dobi od roenja do trinaeste godine starosti deteta i smatra se savezom s Bogom. Postoje specifini i raznoliki obiaji i obredi koji prate in venanja, a prava i obaveze suprunika regulisana su verskim zakonom. Po pitanju

98

meureligijskih, odnosno bikonfesionalnih, brakova islam dozvoljava mukarcima muslimanima da mogu eniti nemuslimanke (ukoliko su pripadnice religije koja ima pisani sveti spis, tj. ukoliko su sledbenice Knjige), ali je uslov da se deca iz tog braka odgajaju kao muslimani, odnosno u duhu islama. Muslimankama nije dozvoljeno da se udaju za nemuslimana, a jedan od razloga su upravo deca, jer se smatra da ne postoje garancije da bi deca iz takvog braka bila pripadnici islama. U nekim muslimanskim zajednicama dozvoljena je poligamija, ili vieenstvo, ali pod specifinim uslovima koje suprunik mora da ispuni (jedan od uslova je i pristanak prethodne supruge ili supruga ukoliko ih je vie). Meutim, u savremenom svetu to je sve rea praksa. Pogrebni obred u islamu naziva se denaza. Telo pokojnika ritualno se opere i zamota u beli arav, ne zatvara se u koveg ve se stavlja na drvenu plou koja se naziva tabut. Bez obzira da li se radi o bogatoj ili siromanoj osobi procedura je ista i nema razlike u pogrebnoj opremi. Tabut pri pogrebu nose samo muGrob Sulejmana Velianstvenog i Haseki karci. Telo pokojnika polae se u mezar (grobnu raku) tako da je glava Hurem sultanije (Rokselane), okrenuta u pravcu Kible. Vreme aSulejmani damija, Istanbul losti za umrlim moe trajati sto dana. Nadgrobni kamen na grobu muslimana naziva se baluk ili nian. Nian nad grobom ima isklesano turbe ili fes. Za razliku od mukog, nian na groblju muslimanke nema fes, deblji je i iri pri dnu. Grobnica u vidu mauzoleja uz damiju ili na nekim islamskim grobljima takoe se naziva turbe, a ukraena je reljefima i nat- Groblje u dvoritu damije Sulejmana Velianstvenog, Istanbul krivena je kupolom. Islam zahteva revnosno obavljanje verskih dunosti i drugih tradicionalnih obiaja vezanih za islamsku religijsku praksu. S obzirom na reformatorski karakter islama, naroito u vreme nastanka ali i u kasnijim epohama, posebno se istie etika dimenzija kao bitna karakteristika ove religije. U tom smislu bitno je ukazati na verski zakon u islamu, formulisa-

99

nom u Kuranu i sunnetu erijat (od arapske rei shariah, izvedene od glagola uvesti, sprovesti, propisati, ali i obznanjeni verski zakon). erijat je obraen u etiri sunitske kole (mezheba): afijskoj, hanbelijskoj, hanefijskoj i malikijskoj, zajedno sa iitskom, koja ima vlastitu pravnu kolu. Njime se utvruju propisi i obaveze, verske, porodine i drutvene kojih se svaki pripadnik islama mora pridravati tokom itavog ivota. Tradicionalno govorei, erijat se sastoji iz dva dela: ibadat (bogotovana dela) i muamalat (vrenje tih dela). Neki autori delom erijata smatraju i ukubat, odnosno sistem kanjavanja. U etikom usvajanju islama naelno se razlikuje ono to je zahtevano ili obavezno (farz), ono to je proskribovano ili zabranjeno (haram), ono to je preporueno (mendub), ono to je pokueno ili mrsko ali nije zabranjeno (mekruh), i ono doputeno ali moralno indifirentno (mubah). Kuranom i sunnetom naglaena je velikodunost i potenje, solidarnost i bratstvo meu pripadnicima zajednice ali ne po srodstvu ve po veri. U islamu nailazimo i na konkretne zabrane u jelu (ne sme se jesti strvina i svinjsko meso) i piu (stroga zabrana konzumiranja alkoholnih pia). Strogo je zabranjeno kockanje kao i uzimanje kamate (lihvarstvo). Takoe je zabranjena prostitucija, narkomanija, gatanje i vraanje. Ve u ranoj fazi nastanka bilo je jasno da islam meu ljudima ne pravi razliku na osnovu klasne, kastinske ili rasne pripadnosti, tako da je moralni sistem islama nediskriminatorski, tj. nosi ideju jednakosti svih ljudi pred Bogom. Stoga se islam, uz budizam i hrianstvo, ubraja u svetske religije.

Islam kratak istorijat razvoja; pravci u islamu


Posle smrti Muhameda, za vou zajednice i halifu (onaj koji je ostavljen iza, poverenik ili naslednik) izabran je Ebu Bekr (vladao od 632. do 634. godine), pod ijim vostvom je nastavljena ekspanzija islama. Ve za ivota Muhameda gotovo itava Arabija prihvatila je islam, a u narednih sto godina, u dramatino razliitim okolnostima od onih u kojima je iveo Muhamed, arapska plemena su pod zastavom islama osvojila glavninu tadanjeg civilizovanog sveta, ukljuujui Egipat, Palestinu, Siriju, Mesopotamiju i visoravni Persije. Meutim, uporedo sa irenjem, sami muslimani su kompromitovali zemaljsko jedinstvo, tako da se slobodno moe rei da je smrt Muhameda stvorila krizu vlasti na zemlji koja ni do danas nije reena. Naime, radilo se o pitanju Muhamedovog nasledstva. Shodno arapskim obiajima, za prvog naslednika tj. halifu, izabran je Ebu Bekr, verni Muha-

100

medov prijatelj i tast, to je pokuao da ospori Muhamedov roak Alija, koji je ujedno bio oenjen Muhamedovom erkom Fatimom. Ipak, ovom i u naredne dve prilike Alijine primedbe da bi nasledstvo trebalo da pripadne njemu kao srodniku i zetu zaobiene su, tako da su drugi i trei halifa bili Muhamedovi prijatelji Omer (vladao od 634. do 644. godine) i Osman (vladao od 644. do 656. godine). I u vreme drugog i tree halifata nastavlja se irenje islama, preko Egipta u pravcu severne Afrike. Posle Osmanove smrti Alija je izabran za halifu (vladao od 656. do 661. godine) kako su od poetka zahtevale njegove pristalice (na arapskom iije, u prevodu frakcija, partija, stranka, pristae). Meutim, ve je bilo kasno i tada je Alijino vostvo bivalo snano osporeno, tako da on nije uspeo da nametne vostvo celoj zajednici. Deo vojnih trupa, naroito one stacionirane u Iraku, podravale su Aliju, ali vojne trupe u Siriji, pod vostvom Muavije, koji je pripadao dinastiji Omajada, opirale su se Alijinom vostvu. Ove unutranje razmirice, koje e kasnije prerasti u otvoreni rat, privremeno su zaustavile ekspanziju i teritorijalna osvajanja. Kako Alija nije uspeo da postigne kompromis, deo njegovih pristalica ga je napustio. Oni su nazvani haridije, ili otcepljeni, to je bila prva frakcija unutar iitskog pravca u islamu. Jedan pripadnik haridija ubio je Aliju, i tada poinje teka istorija iitskog pravca u islamu. Alijin najstariji sin Hasan, biran za halifu, sklopio je potom Velika damija Omajada, primirje s Muavijom i prepustio mu haliDamask, Sirija fat, i tada je carska prestonica iz Medine premetena u Damask, u Siriji, gde je kao namesnik stolovao Muavija. Drugi Alijin sin Husein die ustanak posle Muavijine smrti, ali biva pobeen od Muavijinog sina Jezida. Posle ovog poraza Huseina, Alijinog sina, kontrolu nad halifatom u potpunosti preuzima dinastija Omajada koja se suoava i s unutranjim problemima monog carstva koje je tada obuhvatalo veliki dio Srednjeg istoka i severne Afrike. Bez obzira na nereen problem sa iitima, dinastija Omajada vladala je narednih sto godina i islamsko carstvo se u tom peridu povealo i osnailo. Meutim, raslo je i nezadovoljstvo vladavinom dinastije, naroito oko raspodele bogatstva i

101

privilegija, tako da su protivnici Omajada, oko 750. godine, uspeli da ih svrgnu s vlasti i od tada poinje doba vladavine dinastije Abasida. Abasidi su vladali sve do 1258. godine i u tom dugotrajnom periodu carstvo je osnailo, obilovalo bogatstvom i prosperitetom. Razvili su poseban administrativni sistem upravljanja, a sedite carstva premeteno je u Bagdad. Nova prestonica postala je i najvei urbani centar, centar politike i ekonomske aktivnosti itave imperije. Period vladavine abasidskih kalifa obeleen je i snanim razvojem nauke, kolstva, prava, ali i procvatom umetnosti. Ipak, tokom 10. veka, dolazi do krize abasidske dinastije, i stvara se novo carstvo predvoeno iitskom dinastijom Fatmida, koje su pokorile Bagdad i osnovale novi centar u Kairu. Iako su narednih 200 godina nominalno vladali Abasidi, stvarna vlast bila je u rukama dinastije Fatmida koji su Kairo pretvorili u novu prestonicu. Iz ovog perioda datira i izgradnja al-Azhara, najuticajnijeg islamskog obrazovnog centra. Vladavinu Fatmida okonao je Saladin koji je, 1171. godine, osvojio Kairo. Time je okonana i vladavina iita na zadovoljstvo veine stanovnitva carstva. U meuvremenu su hrianske krstake vojske osvojile Jerusalim, to je Saladina nagnalo da skupi vojsku i povrati grad, 1187. godine. Tako je uz Egipat, Siriju i Mesopotamiju zavladao i Jerusalimom. U to vreme, abasidske kalife nominalno su vladale iz Bagdada, ali je carstvo ve bilo podeljeno u nekoliko delova. Prodor Mongola preko Kine i Rusije, krajem 12. veka, i njihovo osvajanje Bagdada, oznailo je definitivni kraj i faktike i nominalne vladavine dinastije Abasida. Posle pada abasidskog halifata, nikada vie nijedna dinastija nee vladati itavim islamskim carstvom. Iako su mongolski prodori u 13. veku opustoili velike delove carstva, ve u 15. veku dolazi do konsolidacije imperije i javljaju se tri nova islamska carstva: jednog Mogulskog sa seditem u Delhiju, drugog iitskog, pod vladavinom dinastije Sefevida iz Isfahana u Iranu, i treeg Osmanlijskog carstva u Anadoliji. Na vrhuncu svoje moi Osmanlijsko carstvo kontrolisae oblasti veeg dela severne Afrike, itavu Anadoliju, i vei deo jugoistone Evrope. Osmanlijski vladar Mehmed II je, 1453. godine, osvojio i vizantijsku prestonicu Konstantinopolj, te je preimenovao u Istanbul, novu prestonicu carstva i sedite sultanata. U periodu od 15. do 19. veka islam se irio meu nemuslimanskim stanovnitvom, naroito u novoosvojenim Ulaz u damiju Sulejmana dravama i teritorijama, stvarale su Velianstvenog, Istanbul se trgovake i politike veze, razvija-

102

la se nauka i umetnost. U tom periodu su verski uenjaci uleme, imali znaajnu ulogu u sva tri carstva to je vladarima u Delhiju, Isfahanu i Istanbulu na izvestan nain odgovaralo u cilju kontrole stanovnitva. Veliki deo njih bili su i formalni lanovi vladajueg aparata. Ipak, i meu ulemama je dolo do razdvajanja po hijerarhijskoj liniji viim slojevima Ostaci privatne palate ulema odgovao je poloaj u kojem su (Porfirogenitova palata), se nalazili, a nii slojevi ulema poeli Istanbul, poetak 14. veka su da se distanciraju od vladara i pristaju uz nezadovoljno stanovitvo. Kao i mnoga druga carstva okotala u sopstvenim strukturama, Mogulsko i Sefevidsko carstvo raspalo se u 19. veku, a Otomansko u 20. veku. Iz ovog kratkog prikaza razvoja tadanjeg islamskog sveta vidljivo je da su ovozemaljske razmirice meu muslimanima bile trajna karakteristika jo od smrti poslanika Muhameda. Naroito je pomenuta smrt Huseina, sina etvrtog halife Alije, u bici na Kerbeli bila bitan dogaaj za pripadnike iitskog pravca u islamu. Taj dogaaj se u iitskom svetu obeleava do dananjih dana kao znak muenitva i patnje. Za razliku od sunitskog pravca (suniti, pridevski oblik od sunnet, u prevodu obiaj Poslanika), kome pripada blizu 90 odsto muslimana sveta, iitski pravac u islamu obuhvata manjiski deo populacije (oko 10 odsto ukupnog broja muslimana). Meu njima daleko najveu grupu ine iiti dvanaest imama ili duodecimalisti, zvanina religija Persije (dananjeg Irana) jo od 1501. godine. Najvei broj duodecimalista ivi u Iranu, Iraku i Libanu, a kao manjina nalaze se i u Avganistanu, Pakistanu i Siriji, kao i u jednoj provinciji Saudijske Arabije. Duodecimalisti priznaju dvanaest imama, od kojih se naroito istiu prvi Alija, i dvanaesti, Mehdi, koji je misteriozno nestao i jo se oekuje njegov povratak. iiti veruju da e se on vratiti na kraju vremena kao mesija, da donese mir, pravdu i jedinstvo itavom svetu. Sledea velika grupa u iitskom pravcu su zejdije, koje nazivaju i iiti pet imama, koji uglavnom nastanjuju dananji Jemen, te trea grupa po brojnosti iiti sedam imama koji su koncentrisani u Indiji, i ratrkani po centralnoj Aziji, Iranu, Siriji i istonoj Africi. Pripadnici sunitskog pravca u islamu priznaju prve etiri halife i ne priznaju nikakvu posebnu versku ili politiku funkciju potomcima Muhamedovog zeta Alije. iiti, meutim, dre da je Alija imao specifinu duhovnu funkciju, koja mu je davala apsolutno pravo na duhovno vostvo poznato pod imenom imamet. Ova funkcija se, u tom tumaenju, prenosila po

103

imenovanju na njegove potomke koji su zajedno s Alijom imami. Za sunite, imam je samo onaj koji predvodi molitvu namaz, a prvo znaenje iz kojeg se izvode ostala jeste primer ili model. Nezavisno od pitanja nasleivanja, usled problema doslednosti u pristupu praksi, tj. prihvatanja odnosno odbacivanja doslovnog tumaenja svetog teksta, u islamu se razvilo i znaajno mistino (ezoterino) uenje poznato pod imenom sufizam. Naziv dolazi od arapske rei suf (u prevodu vuna, gruba tkanina) koju su nosile rane askete, sledbenici ovakvog pristupa i uenja. I njihova praksa i uenja bazirani su na Kuranu, ali su u poecima bili pod uticajem drugih mistinih uenja, poput ranih istonih hriana, severoazijskih amana i hinduistikih jogija. U ranom periodu sufije su odbacivale, ili su manje naglaavale, spoljne ili formalistike oblike potovanja Boga u korist poDerviki red Mevlevije bonosti kojom su nastojali da shvate Boiju jedinost linim iskustvom. esto se u literaturi moe pronai odrednica da je sufizam unutranja dimenzija islama, te da je ista, bezinteresna ljubav prema Bogu, bez nade u nagradu i bez straha od kazne vekovima bila glavni motiv sufija. Istorijski gledano, sufije su se grupisale u organizacije zvane tawaif (u prevodu staza). Jednina te rei je tarikat, tako da se ovaj izraz i danas koristi kao termin za ovu vrstu ezoterinog uenja. Tarikat je vrsta okupljanja oko duhovnog uitelja, sastanak radi duhovnih sesija, najee u tekijama, to je naziv za mesta gde se ti skupovi odravaju. Sufizam poprima mnoge oblike ali uvek sadri dva pola: doktrinu (razdvajanje stvarnog i nestvarnog kroz ispovedanje islamske vere) i Tekija Mejta, Sarajevo metod, to je koncentracija na stvarno putem spominjanja Boijeg imena (zikr; u prevodu pominjanje, prizivanje). Dervii su jedni od pripadnika sufizma. Sufijska doktrina poredi se i s neoplatonizmom, Vedantom, mistinom teologijom istonog hrianstva, pa ak i s taoizmom.

104

Uz sunitski i iitski pravac u islamu, postoje i malobrojne sledbe kao to su haridije (ili ibadije) i ahmedije, te pokreti poput selefijskog i vehabijskog.

Religijski objekti u islamu


Hram u islamu, mesto namenjeno bogosluenju, naziva se damija (turska re). Na arapskom se naziva mesdid, to u prevodu znai mesto padanja niice. Reju mesdid oznaava se svako ritualno isto mesto koje slui obavljanju namaza kao delu salata (molitve). U predislamsko doba prostor oko hrama Kabe zvao se mesdid. Meutim, Plava damija, Istanbul prototip prve damije, objekta sagraenog namenski u svrhu zajednike molitve, jeste ona u Kabau u Medini, koju je izgradio Muhamed posle dolaska iz Meke. Stilovi izgradnje damija mogu varirati, ali nekoliko elemenata se uvek pojavljuje. Najvaniji je prostor za obavljanje namaza, otvoreni ili zasvoeni (ili i jedno i drugo) gde vernici, poreani iza imama, stojei, kleei i padajui niice, obavljaju obaveznu molitvu. U taj prostor vernici ulaze bez obue, mukarci pokriveni od pupka do kolena, a ene po itavom telu osim lica i ruku. Niko ko nije u stanju verske istoe ne bi smeo da ue u ovaj prostor u vreme molitve. Udubljenje u jednom od unutranjih damijskih zidova (vrsta nie), izraeno s veim ili manjim stepenom preciznosti i ukraavanja, naziva se mihrab i prema njemu se vernici orijentiu jer se u tom pravcu nalazi Kibla obavezan smer molitve. U veim damijama, desno od mihraba nalazi se minber (propovedaonica) s koje se dri beseda petkom (ta beseda zove se hutba). Damija esto ima kube (kupolu), neke su sa otvorima za sunevu svetlost, kao i jednu ili vie munara/minareta. Na munarama se naMihrab u Hadi Sinanovoj tekiji, lazi jedna ili vie galerija (koje se Sarajevo nazivaju eref), s kojih mujezin pozi-

105

va vernike na molitvu. Na vrhu minareta nalazi se alem, najee polumesec s kuglama. Pre minareta, uz

Kupola damije sultana Selima II, biser najveeg otomanskog arhitekte Mimara Sinana, Jedrene, Turska, kraj 16. veka

damije su graene izdignute platforme sa stepenicama koje su bile mesta s kojih je mujezin pozivao na molitvu. Otvorena dvorita uz damiju dopunjavaju zasvoeni deo damije, a u njima su esto fontane, odnosno sve drugo to je potrebno i neophodno za obavezno ritualno pranje pre moli-

Damija Hasana II, najzapadnija taka islamskog sveta, Kazablanka, Maroko

Damija Selima II, Jedrene, Turska

tve. Uobiajeno je da ovi sakralni objekti budu svetli i tihi. U islamu je dvodimenzionalno i trodimenzionalno predstavljanje stvorenih bia zabranjeno (izmeu ostalog zbog zabrane idolopoklonstva, ali i da se ne bi na umetnika gledalo kao na nekoga ko prisvaja Boiju mo stvaranja) tako da su unutranji zidovi damije

Kaligrafski natpis iznad ulaza u Gazi-Husrev begovu damiju, Sarajevo

106

najee ukraeni kaligrafski (krasnopis) izvedenim stihovima iz Kurana i geometrijskim arama. Jo jedan vaan element veih damija jeste unutranje osvetljenje koje tradicionalno daju damijski lusteri, posebno pravljena remek-dela majstora za obradu metala. U damijama nema nametaja niti drugih predmeta, kao ni muzikih instrumenata u islamu nema muzikog ili horskog uestvovanja u bogosluenju. Mnoge dami-

Kaligrafski natpisi ispod i iznad prozora damije Mehmed-pae Sokolovia, Istanbul

je su imale, i jo imaju, medresu u svom sastavu. Medresa je prvobitno bila verska kola u kojoj su se Kuran i hadisi prouavali i uili napamet. Danas su medresa mesta veronauke, srednje verske kole. Iz medresa je potekao obiaj da islamski verski slubenici nose crne mantije.

Luster u damiji Selima II, Jedrene, Turska

Simboli i pozdravi u islamu


Simbol ili amblem islama polumesec, simbolizuje boanstvenost i suverenost. Nalazi se na minaretima damija. Na islamskim zastavama se, uz polumesec, moe videti i zvezda. Shodno erijatu (obiajnom pravu), pozdrav i otpozdrav su obavezni za muslimane. Kada musliman sretne mu-

107

slimana pozdravie ga reima Es-sellamu alejkum, to u prevodu znai neka je mir na tebe, a pozdravljeni odgovora reima Ve alekumumus-selam, odnosno neka je i na tebe mir. U svakodnevnom ivotu esto je u upotrebi skraena verzija pozdrava, dakle samo selam, to doslovno znai mir. Poto se esto koristi zaboravlja se da je verski pozdrav, ali s obzirom na znaenje (pozivanje na mir) muslimani esto ovim pozdravom pozdravljaju i nemuslimane. U nekim muslimanskim zajednicama ene se ne rukuju s mukarcima, izuzev sa onima s kojima ne mogu sklopiti brak (otac, brat, strievi i ujaci).

Pitanje svetenstva u islamu


U principu, u islamskom svetu izraz svetenstvo odnosi se samo na hrianske svetenike ili monahe drugih religija, poto islam ne priznaje svetenstvo. Stoga je esto korieni izraz u zapadnoj literaturi i medijima islamski svetenik, kao odredba za imama i mulu (titula uenjaka i verskih autoriteta u Iranu i centralnoj Aziji), pogrean i iz njega Pred molitvu, Fes, Maroko se mogu izvui pogreni zakljuci. Za razliku od, recimo, hrianstva u kojem obavljanje svetenikih funkcija podrazumeva posebno posveene osobe i sposobnost da se predvode obredi, u islamu ne postoji nijedan obred koji svaki vernik ne moe predvoditi. Veina javnih funkcija u islamskim zajednicama, kao to su npr. imam, kadija (sudija), alim (islamski uenjak), zasnovane su na znanju i obrazovanju (nekada i vetini), ali ne zahtevaju posveenje koje vrioca funkcije izdvaja u odnosu na druge vernike. U tom smislu govori se da u islamu nema svetenstva. Meutim, u islamu, naravno, postoji religijsko vostvo ulema (arapski: ulama, mnoina od alim, uenjak) koji su priznati kao uenjaci ili autoriteti u verskim naukama i najee se radi o imamima vanih damija. To su i sudije i profesori na verskim fakultetima i univerzitetima, tj. osobe kompetentne da odluuju o verskim pitanjima. Sama re imam (model, primer) oznaava osobu koja je predvodnik u namazu, tokom pogrebnih obreda i sl. Osnova za rangiranje na ovu funkciju je znanje (posebno Kurana), starosna dob i drutveni ugled. Svaka damija ima jednog ili vie imama. Imam je takoe i titula koja moe biti pridodata voi zajednice ili grupe. Osnivai pravnih

108

kola u islamu nazivani su imamima, kao i voe nekih ogranaka islama. Imam je i poasni naziv za vane islamske uenjake. Meutim, meu muslimanima iitskog pavca imam se smatra za posrednika, jedinstvenog i predodreenog, koji mora biti priznat i praen u cilju spasenja. Tako je za iite imam i titula i duhovna funkcija, i smatra se da moe Ispred damije Hasan II, biti samo jedan imam u jednom vreKazablanka, Maroko menu. Takoe, smatraju da je imam obdaren izuzetnim znanjem i autoritetom, te duhovnou koja je produetak Muhamedove. Ekstremne sekte iita, poznate pod nazivom gulat, smatraju da je njihov imam boanske prirode.

Praznici u islamu
Praznici koji se obeleavaju u islamu su Aura, Lejletul-kadr, Lejletulberat, Mevlud i Bajram (Ramazanski bajram i Kurban bajram). Aura je deseti dan meseca muharrema prvog meseca u lunarnom kalendaru. Smatra se da je Muhamed preporuio da se na taj dan posti, a za iite je to dan podseanja na Huseinovo ubistvo. Lejletul-kadr (No snage ili No sudbine) je no u kojoj je, smatra se, itav Kuran sputen u Muhamedovu duu. Ova no je u zadnjoj treini meseca ramazana i zbog toga se ti dani smatraju naroito bitnim. Muslimani smatraju da je ova no bolja od hiljadu meseci, a raireno je verovanje da se radi o dvadeset i sedmoj noi meseca ramazana. Lejletul-berat (No opratanja, No oslobaanja) je petnaesta no islamskog meseca abana. Za nju se kae i da je no sudbine poto se, po verovanju, u toj noi potrese sidretul-munteha (granica izmeu Bia i Apsoluta) i popadaju listovi sa imenima onih koji e umreti u narednoj godini. Mevlud pada dvanaestog dana meseca rebiul-evel i to je Muhamedov roendan. Obeleavanje mevluda datira iz 12. veka, a nain obeleavanja je stvar lokalnih obiaja. Najee je to recitovanje pobonih spevova u damijama, a u nekim zemljama organizuju se uline povorke. Bajram je turski naziv za praznike Id al-adha (Kurban bajram) i Id alfitr (Ramazanski bajram). Kurban bajramom se obeleava seanje na Ibra-

109

himovu (Avramovu) rtvu ovna umesto vlastitog sina i poinje desetog dana meseca zul-hide. Obeleava se etiri dana i u tom periodu se ritualno kolju ivotinje (kurban, prinoenje rtve). Meso kurbana se ne prodaje, ve se treina zadrava za sebe i porodicu, treina podeli komijama, a treina sirotinji. Kurban-bajram je poznat i pod nazivom hadijski bajram. Ramazanskim bajramom obeleava se kraj meseca posta i poinje prvog dana meseca evvala, a obeleava se tri dana. Muslimani takoe obeleavaju Novu godinu po lunarnom kalendaru, odnosno prvi dan meseca muharrema.

Islam danas
Prethodni, 20. vek, bio je znaajan i za tzv. islamski svet kao i za oveanstvo u celini, imajui u vidu slom kolonijalizma, dva svetska rata, fenomen globalizacije, razvoj novih tehnologija i medija, itd. U najznaajnije promene u delu sveta u kome su muslimani veina sigurno se ubrajaju osnivanje nacionalnih drava u Aziji, na Bliskom Istoku i u Africi, otPored autobuske stanice u Fesu, krie velikih nalazita nafte, razvoj Maroko nove industrije i formiranja trita kroz multinacionalne kompanije. Danas su neke od najbogatijih ali i najsiromanijih zemalja na sveta tzv. muslimanske drave. Globalizacija, olakana komunikacija i novi mediji uinili su svet ba onakvim kakvim se odreuje u esto korienoj frazi globalnim selom. Sve to je nagnalo i tzv. islamski svet da se suoi s modernim vremenima. Ve u 18, a naroito krajem 19. i poetkom 20. veka, dolo je do pojave brojnih reformatorskih pokreta u islamskim zemljama. Neki su bili u funkciji prilagoavanja modernom dobu, neki u borbi za ouvanje islamske tradicije i naina ivota, a eleznika stanica u Fesu, neki u funkciji osloboenja od evropMaroko skih kolonizatora i osvajaa, koji su

110

poetkom 20. veka pod svojom vlau drali najvei broj islamskih zemalja. Uporedo s razvojem pokreta koji su teili zapadnjakom nainu ivota, razvijali se se i radikalni pokreti (esto nazvani fundamentalistikim) koji su zahtevali organizovanje ivota po strogo islamskim verskim i etikim naelima razume se, prema njihovoj interpretaciji islama. Razmiljajui u tzv. zapadnim kategorijama, moe se rei da dananji islam moe biti versko uverenje, politika ideologija i osnova linog i grupnog identiteta. Meutim, te tri odrednice niti iskljuuju niti ukljuuju jedna drugu, pri emu je veoma bitan drutveni i politiki kontekst pojedinane situacije. Jedan od boljih primera moe biti i razumevanje odnosa islama i demokratije. Prisutne su etiri razliite perspektive kao naroito uticajne u tzv. islamskom svetu. Prema jednima, demokratija je anatema islamu, pri emu je za ovo gledite naroito bitno miljenje Sayyida Qutba, jednog od osnivaa desnog krila pokreta Muslimanske brae, i Ali BenProdavnica tepiha, Marake, haja, jednog od lidera pokreta IslamMaroko skog fronta spasa (FIS) iz Alira. Druga perspektiva je islam nije kompatibilan s demokratijom, i ovu perspektivu naroito je razvijao Abul-Ala Mawdudi, osniva grupe Jamaat-IIslami (Islamska grupa). Trea perspektiva istie da su islam i demokratija kompatibilni, a za ovu tvrdnju naroito su bitni radovi egipatskog intelektualca Abbas Mahmud al-Aqqada, i iranskog iitskog mislioca Abdolkarima Sorousha, i konano, etvrta perspektiva naroito istie da islam zahteva demokratiju. Dva najistaknutija predstavnika ove ideje su Bassam Tibi, poreklom Sirijac, trenutno profesor meunarodnih odnosa na univerzitetu u Getingenu i gostujui predava na Harvardu, i Fatima Mernissi, profesorica sociologije na Muhammad V univerzitetu u Maroku. Koja od ovih perspektiva e preovladati, gde i u kojoj meri, ostaje da se vidi, ali treba se nadati da je modernizacija svetski proces koji vie nee biti uslovljen iskljuivo zapadTrni centar, Dubai nom kulturnom hegemonijom, to je

111

esto deo problema, a ne deo reenja budunosti planete. Danas u svetu ivi preko milijardu i dvesta miliona pripadnika islama (blizu 21 odsto svetske populacije) koji ive u preko 120 zemalja sveta, i po broju sledbenika druga je religija na svetu, odmah iza hrianstva. Blizu dve treine pripadnika islama ivi u Aziji. U trideset i pet zemalja sveta su veinsko stanovnitvo, a velikom broju drava su druga religija po broju pripadnika. Na poetku 21. veka, u Evropi ivi oko 200 miliona muslimana (od ega blizu dve treine ine imigrantske zajednice). to demografski, to konverzijom, islam je religija koja se neprestano iri. Iako doktrinarno svugde isti, praktikovanje islama je raznoliko, te postoje razlike u praksi muslimana u Americi, Africi, Aziji ili Evropi.

112

PROITAJTE, POGLEDAJTE, SAZNAJTE VIE

Bouker, Don (ur.), Religije: Kembridova ilustrovana istorija, Stylos, Novi Sad, 2006. Boovi, Rade i Simi, Vojislav, Pojmovnik islama, Narodna knjiga, Beograd, 2003. Cvitkovi, Ivan, Religije suvremenog svijeta, Fakultet politikih nauka Sarajevo, Svjetski kongres religija za mir, Sarajevo, 2005. Elijade, Mira, Vodi kroz svetske religije, Narodna knjiga, Beograd, 1997. Enciklopedija ivih religija, Nolit, Beograd, 1992. Glasse, Cyril, Enciklopedija islama, Libris d.o.o, Sarajevo, 2006. Ihsanoglu, Ekmeleddin, Zapad i islam ka dijalogu, El-Kalkem, Sarajevo, 2001. Karijer, an Klod, Nasilje i saoseanje razgovori s Dalaj Lamom, Lom, Beograd, 1998. Kolakovski, Leek, Religija, BIGZ, Beograd, 1992. Silajdi, Adnan, O predaji u islamu, 40 hadisa sa komentarom, Fakultet islamskih nauka El-Kalem, Sarajevo, 2005. Sveto Pismo, Novi Zavjet, prev. Komisije Svetog arhijerejskog sinoda SPC, Jugoslovensko biblijsko drutvo, Beograd, 1998. unji, uro, Dijalog i tolerancija iskustvo razlike, igoja tampa, Beograd, 1997. Veljai, edomil, Budizam, Opus, Beograd, 1990. Vukomanovi, Milan i Vuini, Marinko (ur.), Religijski dijalog: drama razumevanja, BO, Beograd, 2003. Vukomanovi, Milan, Rano hrianstvo od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi Sad, 1996. Vukomanovi, Milan, Religija, Tematske sveske sociologija, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004. Vukomanovi, Milan, Sveto i mnotvo: Izazovi religijskog pluralizma, igoja tampa, Beograd, 2001. Wangu, Madhu Bazaz, Budizam, igoja tampa, Beograd, 2002.

113

2001 Odiseja u svemiru (Stenli Kjubrik), 1968. Andrej Rubljov (Andrej Tarkovski), 1969. Deset zapovesti (Sesil B. Demil), 1956. Gandi (Riard Atenboro), 1982. Gladijator (Ridli Skot), 2000. Isus iz Nazareta (Franko Zefireli), 1977. Kraljica Margo (Patris ero), 1994. Kundun (Martin Skorsiz), 1997. Mali Buda (Bernardo Bertolui), 1993. Misija (Roland Dofi), 1986. Poslednje Hristovo iskuenja (Martin Skorsiz), 1988. Quo Vadis (Martin Leroj), 1951. Sedam godina na Tibetu (an ak Ano), 1997. Stradanje Isusovo (Mel Gibson), 2004.

www.adherents.com www.buddhanet.net www.buddhism.about.com www.islamcity.com www.religion-online.org www.religiontoday.com www.reformation.org www.religioustolerance.org www.spc.org.yu www.vatican.va

114

CIP , 24+27/28 (02.062) , Religije sveta : budizam, hrianstvo, islam / Dino Abazovi, Jelena Radojkovi, Milan Vukomanovi ; [fotografije Milan Vukomanovi, Jelena Radojkovi ; ilustracije Tamara Proti]. Beograd : Beogradski centar za ljudska prava, 2007 (Beograd : Dosije). 114 str. : ilustr. ; 23 cm Tira 1.250. Proitajte, pogledajte, saznajte vie: str. 113114. ISBN 978-86-7202-107-3 1. , [] [] 2. , [] [] ) b) c) COBISS.SR-ID 146221068