KULTUROLOGIJA (skripta) 1. Pojam kulture i civilizacije. Istorija pojmova Termin kultura ima latinski koren.

Osnov može da se vidi u izrazu cultus (u smislu gajenja, obrade polja), colere (negovanje, gajenje, obrađivanje) ili cultura (u smislu obrade polja). Vremenom termin kultura evoluira i dobija metaforički smisao "obrada duha". U Engleskoj u 16. veku pojam kultura označava religijski kult, a u 17. veku izraz se odnosi na razvoj duha, na prefinjene manire. U 18. veku pojavljuje se termin civilizacija. Civilizacija postaje viši stupanj razvoja čoveka kao društvenog bića i sledi posle faze divljaštva. Termin civilizacija je razvio filozofiju odnosno ideologiju koja će preciznije odrediti status divljih naroda. Dolazi do stvaranja niza teorija o tome kakva je razlika između divljih i civilizovanih naroda. Pitanje je da li je to razlika samo u stepenu, samo istorijska razlika, ili razlika u kvalitetu. Rasističke teorije verovale su da se "divlji" narodi ne mogu dostići stupanj "civilizovanih". Počev od 19. veka termin kultura počinje sve više da se dovodi u vezu sa osobenim duhovnim svojstvima naroda (religija, umetnost, filozofija). Na osnovu nemačkog poimanja termina, kooperacija među narodima moguća je samo na tzv. civilizacijskoj ravni. Svaki narod ima svoje osobene sisteme kultura, one se tradicijski prenose i čuvaju. Elias smatra da "civilizacija" dopušta da se nacionalne razlike naroda do izvesnog stepena mogu eliminisati, dok nemački pojam Kultur potencira nacionalne razlike. 2. Evolucionistička teorija Evolucionizam je teorija koja se prvobitno odnosila na biološku nauku. Prema ovoj teoriji složeni organizam se razvijao od jednostavnih ka složenijim oblicima. Pristalice evolucionistička teorije (Tajlor, Morgan, Spenser i Bastijan) smatraju da su razlike među različitim kulturama u osnovi samo kvantitativne razlike, tačnije samo u stepenu razvitka. Pojedinačne kultura treba shvatiti kao razvojne stupnjeve jedinstvenog i univerzalnog razvojnog procesa. Tajlor smatra da se civilizacija razvija na podlozi razuma i naučnog saznanja, i da civilzacija stoji u mestu kada njom upravljaju stari običaji koje nameću pradedovi. Napredak traži nesputani razum. Do "kulturne evolucije" dolazi zato što na kraju "razum" preovlada nad tradicionalnim shvatanjima. On smatra da se na području kulture svako mora koristiti racionalističkim načelima i da će tradicija na kraju popustiti pred razumom. Što je neka kultura na višem stupnju, to je tradicija slabija. Tu se vidi Tajlerov otpor preme mitu i mitologiji. Mitologija je po njemu niži stupanj razvoja dok je naučno saznanje viši stupanj razvoja. Lesli Vajt je unapredio evolucionističko shvatanje kulture. Smatra da društvena grupa stvara kulturu i da je samim tim značajnija od pojedinca. Pojedinac nije u stanju da

menja kulturu niti da je nadzire i usmerava. "Ne određuju ljudska bića kulturu po želji i zamisli: upravo kultura određuje ponašanje ljudi."

3. Funkcionalistička teorija Antropolog Branislav Malinovski smatra da su ljudska bića jedna životinjska vrsta što znači da čovek mora prvo biološki da opstane tj. preživi kao i svaki drugi organizam u prirodi, a zatim čovek stvara sekundarnu sredinu - kulturu. Kultura se mora stalno reprodukovati, održavati i usmeravati. Svaka kultura stvara svoj kulturni standard. U temelju kulture nalaze se ljudske potrebe. Drugi važan pojam je pojam funkcije. Funkcija se objašnjava kao zadovoljenje neke potrebe aktivnošću u kojoj ljudska bića sarađuju, upotrebljavaju rukotvorine i troše dobro. Pozorišna institucija, kao institucija kulture, obavlja funkciju zadovoljenja jedne važne kulturne potrebe. Sve što radimo ima funkciju da zadovolji jednu potrebu. Treći važan pojam je tradicija. Kulturna tradicija se mora prenositi sa pokoljenja na pokoljenje uz pomoć mehanizma "vaspitne prirode". Četvrti elemenat kulture je njena organizacija unutar institucije. Tako bi institucija "umetnosti", na primer, bila zbir shvatanja ljudi jedne zajednice o tome šta je umetnost. Malinovski određuje kulturu kao "jedan integral sastavljen od delimično samostalnih, delimično koordiniranih institucija". Kultura se mora shvatiti kao sredstvo za postizanje cilja. Malinovski pokazuje da ljudi kao kulturna bića žive u skladu sa normama, običajima, tradicijama i pravilima. 4. Antiintelektualizam Franca Boasa. (metafizičke teorije o kulturi) Franc Boas je američki antropolog koji smatra da svaki narod ima vlastitu kulturu. Smatrao je da je kultura presudni faktor koji utiče na sveukupnu strukturu društva. Veruje da je politička promena u nekom narodu potekla iz kulture. Boas uvažava i tradiciju i osećanja kao bitne faktore kulture. Ukazivao je da se i danas u najrazvijenijim društvima uobičajeno mišljenje vodi pre svega osećanjima i tradicijom, a ne razumom. Rut Benedikt smatra da je osećanje pojedinca odlučujuće u razjašnjenju suštine kulturnog sistema, dok je razum sporedan činilac. Ona uvodi pojam "kulturnog obrasca" koji predodređuje položaj svakog novog člana u nekoj zajednici. Kulturni obrasci deluju na pojedince prinudom. Ističe da ipak ima mesta za "individualni elascitet" gde pojedinac dobro prilagođen obrascima svoje sredine, može da se pojavi i kao njen dalji kreator. Emil Dirkem ističe princip "kolektivne svesti". Smatra da je pojedinac nemoćan da stvori kulturnu instituciju. Za njega je kultura kolektivno osećanje i verovanje koje je suprotstavljeno razumu i umu. Po njemu je osnov kulture u "kolektivnoj volji", u "kolektivnom osećanju". Alfred Luis Kreber smatra da se kultura mora objašnjavati sopstvenim načelima. Prihvata pojam kulturnog obrasca koji svakoj kulturi daje celovitost i sprečava je da postane bezoblična, da bude skup nepovezanih elemenata. On uvodi i "krivulju rasta" po kojoj svaki stilski obrazac teži svom vrhuncu kome sledi opadaje. Kreber se odupirao tezi 2

da su veliki izumi i otkrića tvorevine pojedinačnih genija, već je smatrao da su bili stvoreni uslovi da se nešto pojavi i da je ta pojava bila neizbežna.

5. Teorija kulturnih ciklusa. (metafizičke teorije o kulturi) Teoriju kulturnih ciklusa izneo je Špengler. Ta teorija negira dotadašnju teoriju o stalnom progresu u kulturi već zastupa ideju o cikličnosti. Kada se jedan kulturni ciklus ostvari, dosegne svoj maksimum, počinje da nazaduje i odumire. Nikolaj Danilevski je smatrao da postoje opšti zakoni kulturnog razvitka. 1. Narod koji ima poseban jezik predstavlja samobitni kulturno-istorijski tip; 2. Neophodno je da ti narodi imaju političku nezavisnost; 3. Svaki tip svoje osnove izgrađuje za sebe, pri većem ili manjem uticaju tuđih civilizacija; 4. Civilizacija karakteristična svakom tipu doseže svoj maksimum samo onda kada raznovrsni etnički elementi koji ga čine imaju svoju nezavisnost; 5. Tok razvitka tipova najsličniji je dugogodišnjim jednoplodnim biljkama kod kojih je period rasta neodređeno dug, ali period cvetanja i donošenja plodova veoma kratak i jedanput zauvek iscrpljuje njihovu životnu snagu. Danilevski smatra da slovenski tip civilizacije tek treba da doživi svoj procvat. On tu uključuje Ruse, Čehe, Srbe i Bugare. Ukoliko se to ne desi taj tip će se raspasti dajući materijal za postizanje tuđih ciljeva. Utemeljivač ciklusne teorije 20. veka je Osvald Špengler. On smatra da kultura odumire kada kolektivna duša naroda dosegne svoj maksimum u jeziku, verskom učenju, umetnosti, državnosti, nauci. Došavši do kraja kultura odumire postavši civilizacijom. Kod njega se pojavljuje i dualizam kulturnih snaga: uloga ženskog i muškog činioca u stvaranju kulture. Tu se žena vezuje za porodicu, a muškarac za društvenu zajednicu. Žena predsavlja simbol pasivnog, centripetalnog sistema, dok je muškarac izraz istorijskog dinamizma i državne volje naroda. On brine o višim interesima naroda, a žena o uskom porodičnom krugu. 6. Psihoanalitička teorija kulture. (metafizičke teorije o kulturi) To je teorija prema kojoj je kultura manifestacija subliminarnih seksualnih energija čoveka. Tu teoriju je prvi izložio Sigmund Frojd. On ističe da je osnov za stvaranje kulture grupni subjekt. Lična sloboda nije produkt kulture. Frojd kulturu gleda negativno - ona sputava erotsku energiju čoveka i lišava ga njegovih sloboda. Istorija kulture je istorija lišavanja čoveka njegovih potencijala, sloboda i kapaciteta uživanja. Začeci kulture pojavljuju se u trenutku prvog pokušaja da se urede društveni odnosi. Na početku jednog grupnog plemenskog života uspostavljeni društveni sistemi po strogim pravilima kojih su se morali pridržavati ostali članovi zajednice. Međutim, ljudima koji nisu mogli da bezgranično zadovoljavaju svoje nagone libida ostalo je da se bave kulturom, umetnošću, plesom, crtanjem, a sve u funkciji trošenja viška seksualne energija.

3

Smatra da žene zastupaju interese porodice i seksualnog života, da su neprijateljski raspoložene prema kulturi i da kultura zahteva sve veće nivoe sublimacije za koje žene nisu dorasle. Na drugoj strani muškarac poseduje znatnu količinu psihičke energije. Sve što utroši u kulturne svrhe, on najvećim delom oduzima od žene i seksualnog života. 7. Pojam simbola. Simbol, alegorija, znak Bitna odlika čoveka je njegova mogućnost da stvara simbole. Najreprezentativnije simboličke forme su: umetnost i mit, vera i filozofija, jezik, moralne vrednosti. Reč simbol dolazi od grčke reči σύμβολο što znači znak, simbol. Simbol je sa jedne strane fizička, materijalna stvar, a sa druge strane ona je nematerijalna - to je ljudska zamisao, naša projekcija, da u čulnim predmetima vidimo još i nešto drugo. Jezik je jedan od prvih oblika ljudske simboličke aktivnosti. Prema Marksu, jezik je star koliko i svest, on nastaje iz potrebe opštenja sa drugim ljudima. Jezik je instrument izražavanja ali i formiranja i oblikovanja čovekovih misli i osećanja. Znak i simbol pretpostavljaju materijalni predmet koji se može čuti, videti, opipati. (Čuje se na primer pisak lokomotive. Istog trenutka kada čujemo pisak, obelodanjuje se prisustvo same lokomotive). Da bi neki materijalni znak, predmet, zvučni signal, postao simbol on mora da se nalazi u jednom posebnom odnosu prema čoveku. Čovek mora biti u stanju da prilikom opažanja takvog materijalnog predmeta zamisli ili doživi jedan drugi, dublji smisao. Simbol je spoj "konačnog" i "beskonačnog", "slike" i "ideje". Razlikujemo simbol u užem smislu (beskonačno koje se izražava u konačnom) i alegoriju (formu u kojoj konačno teži da se u beskonačnom poništi i ukine). U razumevanju simbola nije potrebna nikakva konvencija (u vatri svi vide neku dinamiku, polet, revoluciju), dok je ona neophodna kod alegorije (žena koja u jednoj ruci drži kantar, a u drugoj isukani mač predstavlja pravdu). 8. Frejzerovo shvatanje magije, religije i nauke. Kritika Magija, po Frejzeru, nastaje iz naivnog misaonog procesa čoveka koji je još nemoćan da shvati one dublje, unutrašnje veze i odnose među pojavama sveta. Magijska slika sveta građena je na osnovu "opažajnog mišljenja", koje odlikuje primitivna svest, i "pojmovnog mišljenja" visoko razvijenog, civilizovanog čoveka. Prema Frejzeru, misaoni procesi na kojima se zasniva magija svode se na dva principa. Prvi princip je "zakon sličnosti" gde slično proizvodi slično, ili gde posledica liči na svoj uzrok. (Lovac pre polaska u lov najpre gađa strelom crtež životinje koju ide da lovi). Drugi princip je "zakon dodira ili prenosa" gde stvari koje su jedanput bile jedna s drugom u dodiru produžuju da delaju jedna na drugu. (Primer je "uziđivanje senke". Sa crvenim koncem se izmeri senka nekog čoveka, a zatim se taj konac ugradi u temelje nekog objekta koji se gradi. "Izmereni čovek" će ubrzo umreti, a zgrada će se trajno održati). Pod religijom, Frejzer podrazumeva umilostivljavanje ili pridobijanje sila viših od čoveka, za koje se veruje da vladaju sudbinama čoveka. Kao i magija, religija sadrži dva 4

elementa: teorijski - vera u višu silu i praktični - mogućnost da se delanjem, molitvama, obredima i žrtvama te sile umilostive i zadovolje. U nauci se veruje u neumitni tok prirodnih događanja i nema načina da se prirodne sile umilostive. Edvard Pričard u kritici Frejzerovog gledišta smatra: da postoji afektivna idejna sličnost između nauke i magije; da razvoj misli prolazi kroz stadijume magije, religije i nauke; da je pogrešna Frejzerova analiza magijske simbolike. Za Pričarda je neprihvatljiva pojmovna i istorijska diferencijacija magije i religije. Smatra da je magija obavezno prethodni stupanj, a da religija dolazi kasnije. Ističe da magija kao sistem verovanja i postupaka, nije jedinstvena i istovetna za sve narode i kulture sveta. Magija nije neki puki sistem veza među predstavama, već je sistem ritualnih postupaka. 9. Magija i religija u teoriji Bronislava Malinovskog Bronislav Malinovski smatra da ne postoji kvalitativna razlika između svesti primitivnog i civilizovanog čoveka. Smatra da ne postoji ni jedan narod bez religije i magije, ma kako primitivan bio. Ne postoji ni jedna vrsta primitivnih ljudi kojoj nedostaje naučni stav ili nauka. Magija, nauka i religija idu zajedno. Prvobitnim religijama, dakle magiji i animizmu, Malinovski pripisuje karakter "kolektivne svesti". Zajednica doprinosi formiranju prvobitnih opštih predstava, uključujući tu i totemizam. Malinovski pravi razliku između magije i religije. Magijski obred se izvodi kao sredstvo koje vodi jednom cilju, on ima određenu praktičnu svrhu poznatu svima koji ga vrše. Magijska radnja ima cilj koji je praktičnog karaktera, pa je samim tim okrenuta budućnosti. Religijska radnja nama nikakav drugi cilj osim da očuva i integriše ljude zajednice. Ona je okrenuta sopstvenoj tradiciji, kulturi i prošlosti. 10. Dirkemovo shvatanje magije, religije i obreda Dirkem polazi od pretpostavke da ne postoji ljudska zajednica bez religije, ali religija nije nešto čime započinje život neke zajednice. U spoljašnje manifestacije religije spadaju pojam natprirodnog i pojam božanstva. Religija bi bila neka vrsta spekulacije o svemu što izmiče nauci i, uopšte, distinktivnom mišljenju. Ona nadilazi ideju o bogovima ili duhovima. Dirkem smatra da pojam verovanja pretpostavlja dva aspekta: teorijski i praktični (obred). Religija je delo kolektiva. Ona se određuje kao čvrsto povezan sistem verovanja i običaja. Sve religije Dirkem deli na dve osnovne vrste: naturizam - koji se obraća stvarima prirode kao što su reke, nebo, zvezde itd; i animizam - čiji su predmet duhovna bića, duhovi, duše, demoni, božanstva. Kult označava obožavanje ili obogotvorenje stvari, predmeta ili bića iz prirode (kult prirode) i obožavanje duša ili duhova predaka (kult predaka). Dirkem je napravio razliku između obreda i kulta. Kult se javlja kao sistem raznih obreda, svečanosti ili ceremonija čija je zajednička odlika da se periodično obnavljaju u pravilnim vremenskim 5

običaja i kulta. Treba pomenuti i hetitsko hijeroglifsko pismo koje se sastojalo od 220 znakova. ali je stvar u tome što se naša predstava podudara i sa objektivnim osobinama predmeta. Sumersko pismo bilo je klinasto. razvoj nauke. Odlike kultura Istoka i Zapada Civilizacija predstavlja "veliki kulturni organizam" sastavljen od više nacionalnih kultura. Na evropskom tlu to su: civilizacija Lepenskog vira. Razlika među njima nije u stepenu. intelektualnu dimenziju. egipatska. a sa druge strane ona poseduje teorijsko-saznajnu. Između 1500. važne događaje (obred venčanja. Najstariji primerci kineskog pisma nalaze se na kostima i oklopima kornjača. koje se upotrebljavalo za natpise i zapise na spomenicima i hijeratsko pismo. sahranjivanja. hrišćansaka. i kao glagol. na tlu južne Mesopotamije. i 1200. Na afro-azijskom tlu mogu se uočiti četiri najznačajnije i najstarije civilizacije: sumerska. Najraniji primerci potiči iz 14. kada dostigne izvestan stepen intenziteta. U ljudskom društvu postoje dva osnovna mentaliteta: primitivni i civilizovani. ne znači da je on manje logičan od civilizovanog čoveka. 11. a ne objektivan sled činjenica. već je suštinska. nadnacionalni jezik.e. a primitivna misao je orijentisana na natprirodno. Između subjekta i viđenog predmeta isprečava se mistična predstava kojom predmet odmah biva interpretiran. formiranje gradova. rimska.razmacima (kult predaka). Religija je sa jedna strane jedinstvo sistema obreda. koje često odlikuje zajednički. vizantijska (kao poseban oblik hrišćanske) i naučno-tehnička ili zapadno-evropska civilizacija. Obred je vezan za pokretne.n. Kod starih Egipćana postojale su dve vrste pisma: hijeroglifsko. Ti su ljudi razumna bića. Svaka reč je potpuno zasebna celina i ne menja se u sintaksičkoj upotrebi: ista reč može služiti i kao imenica. Primitivac u pojavama vidi ono što mu je tradicija i kultura nametnula. ali "razmišljaju u kategorijama različitim od naših". ali da misli neneučno i nekritično.n. Teorija primitivnog mentaliteta Lisjen Levi-Brila Prema Brilu mentalitet pojedinca proističe iz "kolektivnih društvenih predstava". pa je utoliko naše saznanje "objektivno". Plemena indoevropske rase. Civilizovani narodi za osnov kulture i života uzimaju logiku. Osim jezika. 6 . budi religijsko mišljenje. Bril priznaje da i civilizovan čovek posmatra predmete saglasno svojoj kulturi. Dirkem ističe da kolektivni život. Pismo ranih civilizacija. i kao pridev prema tome kakav položaj zauzima u rečenici. važne odlike civilizacije su: pismo. kojim su se pisali verski i svetovni natpisi na papirusu. Poznato je oko 2500 piktograma iz dinastije Šang. dogodila se jedno od najvećih masovnih seoba naroda. Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja. krštenja). Svaki tip društva ima svoj mentalitet. godine p. indijska i kinaska.e. koja je sudbinski delovala na dalji razvoj civilizacija. To što primitivac izbegava logičke operacije koje odlikuju civilizovanog čoveka. 12. Takav tip mišljenja Bril naziva predlogičan što znači da je primitivan čovek racionalan. veka p. grčka. sagledan. svoje običaje i ustanove.

n. Egipatska kultura . Ostaci starih Egipćana su današnji Kopti. Sumerani su verovali u zagreban život. i 4. prelaze Kavkaz i kreću prema istoku i zapadu. na tlu južne Mesopotamije. koja se prema vrhu sužava. Iza njega je bila kasta sveštenika i dvorskih činovnika. Ono zatim prelazi u ruke Nabukodonosora što je dovelo do novog uzleta Vavilona kao grada. Nubijci i Semiti.n. a Zemlja trave i žita. religija. U periodu robovlasništva dolazi do sinteze totemizma i ideje o bogočoveku. Svi ostali bogovi neba se pokoravaju vlasti Anua. domorodačke osnove kulture. Vrhovni bog je Anu. milenijumu p. krava.e.n. umetnost Sumerska civilizacija pojavila se u 5. Tako je usledio niz kratkotrajnih civilizacijana ovom tlu: sumerska.n.e. bik. Verovali su u mnogobrojna božanstva.. Nakon vladavine Hamurabija sledi asirsko carstvo. Građevine su bile u obliku stepenastog tornja. 7 .e. Vrhunac je dostigla kada je kralj postao Hamurabi koji je pokorio Sumer postavši kraljem Sumera i Akada. Sumersko pismo bilo je klinasto. Najstarija egipatska božanstva bila su u obliku životinja: soko. Iz simbioza.e. na ušću Tigra i Eufrata. Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja. Na severu su bili semitski narodi. 332. Stanovništvo Egipta su činili Libijci. Najpoznatije sumersko pisano delo je Ep o Gilgamešu. 14. Govori o delima tog sumerskog vladara. Sumerska civilizacija potpuno je formirana oko 3 milenijuma p. U neolitu se javlja kult mrtvih (htonizam). Vremenom su se Akadi osnažili i u Vavilonu su formirali svoju dinastiju.e. Na čelu Egipta bio je faraon. 13.n. kralj Sunca. U Egiptu se srećemo sa jedinstvenom centralizovanom državom na čitavom prostoru reke Nila kojom je vladao jedan kralj. u brojne demone i duhove.e. Egipćani su verovali da je suštinski element ljudskog postojanja bilo Sunce. Ovaj hram je bio i svetovnog i duhovnog karaktera. o tome kako je taj narod vodio borbu sa svojim bogovima i demonima. da je ono jedini izvor života. U najstarijoj fazi Egipat je prošao kroz totemizam. nalik čuvenoj Vavilonskoj kuli koju je podigao Nabukodonosor oko 600. g. Prvu dinastiju uspostavljaju kraljevi Ura oko 2600 p. koji su prihvatili sumersku kulturu i pismo. Od svih tih različitih etnosa stvoren je jedan narod. vavilonska i asirska. Ovaj oblik hrama naziva se zigurat. a potom su počeli da ih sahranjuju iza kuće. akadska. kada dostiže i svoj vrhunac. Razdoblja egipatske epohe dele se na dinastije. Akadi. dok je na dnu društvene lestvice stajao narod i robovi. nove pridošle i stare.prozvana "konjički narodi". godine p. o procesu individualizacije. Egipat je skončao kao helenska provincija. gospodar neba. sahranjivali su mrtve na grobljima. p. Ova vera dobija krajnji izraz u sfingi (telo životinje i glava čoveka). Enlil je bog vetra. Prema Veberu pojavila se u se u velikim talasima na celom prostoru od Kine do Grčke.religija i umetnost Egipatska civilizacija se formira u dolini reke Nil u 5 milenijumu pre n. Sumer i Vavilon – istorija. nastaje "nov period sveta". koje čini 12 ploča ispisane klinastim pismom.

Kineska umetnost je autohtona i snažno je uticala na susedne kulture. ratu. Pisano je na okolopima kornjača. Glava i noge su u profilu. tamu i otežavanje. veka p. vezanog za tlo. gde se završava u jednoj tački. Han. Čin (kineski zid). a njen najstariji brat rukovodio je grupom. za vreme vladavine dinastije Šang. Drugo je bilo hijeratsko kojima se pisali svetovne i verske spise pisane na papirusu. 16. Taoizam predstavlja idealizaciju jednostavnosti i jednostranosti "primitivnog" društva. majku. Smisao je bio prodreti do najvišeg. školsko znanje. Kinu odlikuju dva drevna kulta: kult predaka (Konfučije) i kult prirodnih sila i pojava (Taoizam). jedinicu.n. Jang i Jin predstavljaju odnos muškog i ženskog principa. prezirali su naučno. Možemo reći da je ona bila monumentalna i uzvišena. U vajarstvu su zastupljene teme životinjskog porekla. Na reljefima i slikama telo se uvek prikazuje na jedan način. Mrtvima su prinosili žrtve. Istoriju Kine posmatramo kroz vladajuće dinastije: Hsia. Kult predaka je bio rasprostranjen u čitavom kineskom društvu. Čou.Umetnost Egipta bila je podređena postizanju određenih ciljeva. U kini su se razvile dve filozofije: taoizam i konfučijanstvo iz kojih se vremenom razvijaju istoimene religije. ženskost. Počeci dvorske drame datiraju iz perioda dinastije Han.e. Pokrećući životni princip su Jang i Jin. itd. matrijarhatski obojena. Kinesko pismo je bilo ideografsko.n. Razlikuju prirodno od onog što 8 . Kineska istorija je borba sa rekom i poplavama. Iz potrebe da aktivnost čitavog stanovništva bude koordinirana. Duhovi predaka mogli su da pribave ili uskrate uspeh u lovu. a torzo u amfasu. muškost. Kuća u drevnoj Kini pripadala je ženi. 15. Reljefi i slike su uvek u nekom nizu koji nas vodi ka cilju. Taoisti su osuđivali civilizaciju. Stari Egipćani su poznavali dva pisma. Jin predstavlja nesavršenstvo. oca. Epoha dinastija Tang smatra se smatrana je epohom cvetanja likovne umetnosti i poezije kao i keramike. Taoizam Dve osnovne filozofske škole bile su taoistička i konfučijanska. U severnim delovima Kine pronađeno je polirano kamenje. Kaligrafija (krasnopis) je činila osnovu školskog sistema i likovne umetnosti. Zemlje i Čoveka. Iz tog perioda poznato je oko 2500 piktograma. Oblast kulta obuhvatala je tri obreda: kult Neba. Od htoničnog. oličenog u bogu Sunca. Kineska kultura Prvi spomenici materijalne kulture Kine datiraju iz 8 milenijuma p. Prvi tragovi ovog pisma potiču iz 14. U periodu dinastije Tang razvija se narodna drama. svetlo i lakoću. dvojnost. Šang. javila se centralizovana vlast. Kult Neba je najstariji kult u Kini. Jang označava savršenstvo. Jedno hijeroglifsko koje su koristili za natpise i zapise na spomenicima. ka vrhu piramide. Drevna Kina isto kao i antička Grčka može se nazvati zemlja filozofije.e. Sva egipatska umetnost vezana je za htonično i personifikovano božanstvo. zemljoradnji. To je najbolje predstavljeno u piramidama. zemlju. Mitologija Kine je htonično. nebo.

U knjizi opisuje Tao kao nešto bez imena. Prema bramaizmu duša posle brojnih života ima nadu da će se osloboditi svih patnji i sjediniti sa Apsolutnim. veku p.e. odbacivanjem strasti. Rođen je 604. hinduizam se temelji na tri vrhovna božanstva: Brama . Reformisani bramaizam. U 6. Budizam nastaje kao reakcija na obrede žrtvovanja koji su vršeni u bramaizmu. i 5. a da bi to uspeo mora se osloboditi telesnog.bramaizam/hinduizam. Do velike harmonije dolazimo oslobađajuči se spoljašnjeg sveta. a ipak je izvor Neba i Zemlje.e. Poezija i muzika po njemu mogu imati veliku društvenu snagu koja se može upotrebiti u rukovođenju i upravljanju državom. Napisao je jednu knjigu "Anali proleća i jeseni". ali zahteva njihovu kontrolu. godine p. U temeljima budizma postoje četiri istine: da u životu postoji tzv.Apsolutnim duhom. Unutrašnju lepotu.onaj koji razara svet. Konfučijanstvo je izvršilo najveći uticaj na kinesku kulturu. amorfno. Nestali su sredinom drugog milenijuma p. Za razliku od filozofije taoizma koja je okrenuta nadzemaljskom. Konfučije je rođen sredinom 6. neopipljiv. Ovo učenje će poslužiti za oblikovanje triju najznačajnijih indijskih religija budizam. Indija .e. Smisao i cilj života u bramaizmu je spajanje sa brahmom . Bramaizam je bio prvobitno vezan za žrtvene obrede. U bramaizmu čovek treba da dostigne moralno načelo.n. doprinosi razvoju čovekovog karaktera. Ono se bavi problemima države i društva. ona potiče s Neba. Osnovao je školu Ju. prazno.je čovekovo. Ta spoljašnja lepota izražava se u terminima mej i šan. ali je ona niže vrednosti. budizam. možemo dostići odricanjem od čulnog. Smatra da preko poezije. Konfučijanstvo ne odbacuje ljudska osećanja. liturgije (morala) i muzike se dostiže savršenstvo.onaj koji održava svet i Šiva .n. 18. žudnja za čulnim 9 .n. i označava lepotu spoljašnjih stvari koja se doseže čulima. Bio je savremenik Zaratustre i Bude. konfučijanstvo je okrenuto ovozemaljskom. Višnu .n.nirvanu. kaste Civilizacija stvorena u dolini reke Inda u 3 milenijumu p. đainizam i hinduizam. univerzalna patnja. a ostala njegova kazivanja sakupili su njegovi učenici i objavili pod nazivom "Konfunčijansko štivo".e. Ovo načelo vodi u budizmu ka nirvani kao savršenog oblika oslobađanja pojedinca. Razvio je verovanje u apsolutno blaženstvo . dosežemo samo na putu oslobođenja od čula i strasti. na kastinski sistem i na vrhovni autoritet Veda.n.e. Tajnu života. Insistirao je na socijalnoj funkciji umetnosti (kao Platon). veštačko. Lao-Ce ne negira spoljašnju lepotu. Tao je nevidljiv. pod najezdom Arijskih plemena. Buda i Mahavira uspostavili su dve nove vere budizam i đainizam. Muzika izražava harmoniju svemira. a tek kasnije razvio se kao filozofski princip. Tao. obrazovanja. 17. Filozofija taoizma izložena je u "Knjizi o putu" koju je napisao Lao-Ce. nečujan. Tao. Kultura i umetnost kod njega vode disciplinovanju čoveka. Isticao je i saznajnu funkciju umetnosti. Konfučijanstvo Dve osnovne filozofske škole bile su taoistička i konfučijanska. veka p. da je uzrok te patnje je želja. Osnivač i propovedač je Buda.stvoritelj.

Razvila se sredinom trećeg milenijuma p. pavije (najniši sloj). Bramani su naručivali najveći broj skulptura. Postoje dva pravca u budizmu: hinajana i mahajana. ne kradi. Drugi značajan ep je Ramajana. Minoj je tražio svake devete godine da mu Grci šalju 10 .e. Umetnost budizma. 20. U pogledu književnosti posebno mesto pripada epskom delu Mahabharata. put ka Nirvani. Višnu i Šivu. zanatlije). U budizmu postoji pet zapovesti: ne ubij. Grupa ima svoje običaje i odeljene su od drugih. ne pij alkohol. Najviše biće se ne može direktno i neposredno prikazati u čulnoj formi. celokupni biljni i životinjski svet. Motivi prikazivanja bili su čovekova svetovna okolina. Umetnost Indije Umetnost bramaizma. angažovali su umetnike za izradu slika na zidovima hramova. ne vrši preljubu. Za lamaizam je važan pojam reinkarnacije duše. a znatno manje pod uticajem budizma. radni deo stavovništva).n. Duhovni vođa lamaizma je Dalaj Lama. Prema legendi bik je rastrgao Androgeja. Svetovna arhitektura i vajarstvo stvarani su za običan svet. Razlika bramaizma i budizma u umetnosti se pojavljuje kao razlika dveju estetičkih teorija: simboličkog i alegorijskog prikazivanja božanstva. šudve (ratari. alegorijski. 19. Đainizam je vera koju je utemeljio Budin savremenik Mahavira. Teološki gledano to simbolizuje put idealizacije. Bramani su nastojali da u umetnosti hrama prikažu svoje apstraktne zamisli o kosmosu i životu. nastalo između 6. Bog se nije smeo prikazivati u ljudskom obliku sa individualnim karakteristikama. Kasta je zatvorena grupa čijim se članom postaje rođenjem. To se pre svega odnosi na tri vrhovna božanstva neohinduizma: Bramu. već kao idealizovano.zadovoljstvom. kšatrije (plemići). veka p.n. i 3. Indijsko vajarstvo i slikarstvo uticalo je i na umetnost Kine i Japana. Istorija i religija stare Grčke. Reč je o biku kralja Minoja sa Krita. apstraktno Biće. Prema novim istraživanjima može se uočiti i treća grana budizma tantrizam i njgova novija varijanta lamaizam. sina Minoja. Kad Dalaj Lama umre on ulazi u dušu određenog deteta koje se kasnije traži. Naziva se kritska ili minojska civilizacija što se vezuje za mit o Minotauru. Kad su Grci pali kasnije u ropstvo. kao i na kulturu naroda Indokine. ne laži. vaišije (trgovci. već zaobilazno. u kojoj su prikazani doživljaji princa Rame. Članovi grupe se uzajamno pomažu. Vrhunac vere je identifikacija sa Đainom.e. Kultovi Grčka civilizacija pojavila se na tlu Krita. Indijsko društvo je bilo uređeno po principu kasti. Reljefi budističkog hrama su građeni tako da figura odozdo ka gore gubi realističku osnovu. Najveći broj umetničkih dela u Indiji nastao je pod uticajem bramaizma. da je potrebno osloboditi se te želje i da je to moguće uz pomoć osmokrakog puta. Kaste su bile podeljene na: bramani (sveštenici).

e. iracionalan. do 5.e. civilizaciju razaraju Mikenjani.n. aristokratije. g.n. Dioniski je intuitivan. Razvijaju se gradovi i tehnologija.) glavni motiv je ljudska figura izgrađena prema već ustaljenom Polikletovom kanonu. a drugi se iselio na ostrva Jonskog mora i na zapadni obalni pojas Male Azije. zasnovan na matrijarhatu i htoničnom verovanju u snagu prirode i volje.p.p. dioniski i orfički kult. a svoj vrhunac dostiže između 16.n. i 4. idealistički sa verovanjem u ideju i besmrtnost duše. Dolaskom Dorana jedan deo drevnog stanovništva je pokoren.e. 21. a to je ujedno i epoha dorskog stila.n. godine p.e.). Grčki polisi grupisani oko Atine i Sparte vode međusobne. likovna umetnost.sedam mladića koje bi bik rastrzao. Od 8. traje tzv. Bila je to epoha Velike Grčke. U likovnoj umetnosti razlikujemo četiri razdoblja: 1) geometrijski stil (900. godine p.e. Od 1200. Svuda niču gradovi-države koji se nazivaju polisi.n. Tek od dolaska Dorana Grci počinju da se nazivaju Helenima. Umetnost Grčke . Poliklet. dok je apolonski kult bio kult viših socijalnih slojeva.p.bronzano doba. veka p. 146. i na tragično doba od 500.e. veka počinje treći i poslednji veliki period antičke grčke civilizacije.n. Apolonski kult je racionalan. Odlikuje ga korintski stil. Najznačajniji stvaraoci koji su obeležili ovaj "zlatni vek" grčke klasične umetnosti su bili Fidija. Počinje da se koristi prvo hijeroglifsko pismo.e.e.p. zbog čega je dobila naziv kritsko-mikenska civilizacija. Orfički kult je utemeljio pevač Orfej. Ovaj stil bi se mogao odrediti i kao jonski. O njemu znamo samo na osnovu Homerove Ilijade i Odiseje. veka p. Grčku konačno porobljava Rim. Miron i Apeles.n. Grci su prošli kroz dva mitološka perioda: od htonizma i starih ženskih božanstava do solarnih bogova na čelu sa Zevsom. Jača institucija olimpijskih bogova.e. od 1200. g. pokriva period od 20.likovne umetnosti.drama i tragedija.n. 11 . Od 8.p. Krit je stvorio autentičnu civilizaciju koja će se kasnije proširiti i na grčko kopno. Ova civilizacija se razvija paralelno sa mikenskom.e. šireći granice Grčke do Indije.e.-500. veka. do 750.n. g.hrišćanstvo. o sudbini čoveka nakon smrti. veka traje novi talas kolonizacije. svaki grad ima svog boga zaštitnika. čiji su motivi bogovi i ljudi. 4) Helenistički stil vlada posle Aleksandra Makedonskog. 3) klasični stil (5. 2) arhajski stil (700. Ovaj kult implicira razmišljanje o ljudskoj duši kao staništu božanskog. 338. U Grčkoj počinje snažan razvoj trgovine.). g.e. mračni ili Homerov period grčke civilizacije.n. do 16. Srednji period grčke civilizacije . a zatim i linearno. vek p. patrijarhalan. Niče je primetio da da će se iz ovih triju grčkih kultova razviti: iz orfičkog . zanatstvo i trgovina. Od 413. ali i tri vrlo snažna kulta u grčkoj: apolonski.n.p.p. g. Dioniski i orfički kult bili su kultovi nižih slojeva. i 14. do 400. do 500.-700. g. Od 8. iz apolonskog . bili su Dorani. Razlog za kolonizaciju bila je potraga za novim obradivim površinama. književnost Istoriju umetnosti stare Grčke možemo podeliti na pretragičnu epohu.n. Heleni koloniziraju celo Sredozemlje. do 404. Atina gubi ovaj rat. Konjički narodi koji upadaju na ovaj prostor oko 1200. Aleksandar Makedonski osvaja Grčku.. peloponeske ratove. a iz dioniskog . geometrijski oblici slikarstva na vazama. g.arhitektura. Oko 1400.

Sofokle je bio pisac. 22. do 120. • Prva karakteristika je da za razliku od orijentalnih religija hrišćanstvo i islam vide sebe kao jedinu pravu religiju. vek je sudar dva kulta: apolonskog i dioniskog. dotle u većini religijskih tradicija na Istoku je po sredi odnos emocije i intelekta. koji je uobličavan u vremenu od 30. Nasuprot njima razlikujemo i prirodne religije gde se Božanstvo pojavljuje u formama prirode: u zvezdama i kamenu. U hrišćanstvu vlada paralelizam crkve i države. Antigona. • Sedma odlika religija Istoka i Zapada ima u vidu odnos prema političkoj sferi. Hrišćanski monoteizam je nastojo da sebe prikaže kao univerzalnu religiju. godine nove ere. Budizam. dela apostolska. državi i vlasti. anatemišu druga božanstva. svoje drame sastavljao je daleko od gradskog života.Otkrovenje Jovana Bogoslova. • Šesta odlika odnosi se na subjektivni stav čoveka prema veri. Milanskim Ediktom 313. islamske i budističke. U njima je naglašen sukob novog humanizma i drevnog htoničnog mita. a možda i duže. • Druga karakteristika orijentalnih kultura je njihova tolerantnost prema različitim religijskim idejama i raznim filozofskim školama. dveju mitologija: novih olimpijskih i starih htoničnih božanstava. Jevreji i hrišćani. Sedmorica protiv Tebe. Njegovi najznačajniji komadi su Car Edip. kao Jedan i jedinstven. Bog se pojavljuje u duhovnom obliku. a u budizmu je potpuna razdvojenost religije od države. na primer. • Treća odlika je hrišćanski zahtev da religijske dogme budu logički neprotivrečno izložene. Njegovi komadi su Medeja i Hipolit. u formi životinje ili kao antropomorfno biće. Najznačajnija Eshilova dela su Okovani Prometej. Kod Eshila se ukrštaju momenti božanskog i nadzemaljskog. Orestija. ali i htoničnog i ljudski-stradalačkog. islam i hrišćanstvo su religije otkrovenja u kojima je individualna egzistencija potčinjena Jednom Bogu.Troje najvećih grčkih tragičara bili su Eshil. Euripid je bio usamljenik. istorija Hrišćanstvo se pojavilo na prostoru Rimskog carstva na prelazu stare u novu eru. godine je priznato za zvaničnu crkvenu religiju. Brajan Vilson je uočio niz karakteristika po kojima se mogu jasno diferencirati razlike među tim religijama. dve filozofije: Sokrata i sofista. 21 poslanica i Apokalipsa . • Peta odlika je da su u istočnim kulturama prihvatljivi mnogi i različiti izvori mudrosti. Dok je u hrišćanstvu bitna "intelektualna preokupacija". Hrišćanstvo – odlike. dok su budizam prihvatala već visoko civilizovana društva. U islamu su potpuno spojene religijske i političke ustanove. političar i strateg. U tom vremenu napisana su četiri jevanđelja. Čitav 5. B. Vilson – opšte odlike budizma. Sofokle i Euripid. Filozofija hrišćanstva je izložena u Novom zavetu. hrišćanstva i islama Razvoj srednjovekovnih civilizacija obeležen je usponom triju velikih religija: hrišćanske. pa se budistička religija uklapala u starije verske i filozofske obrasce. 23. Ajant i dr. Posle drugog 12 . • Četvrta odlike je da je hrišćanstvo donelo Zapadnoj Evropi civilizaciju.

e. Protestanti se vezuju isključivo za Sveto pismo. relikvija i ikona. da slike daju moć nad onim što prikazuju. grčkom tlu. Ne postoje nikakvi sabori na kojima bi se tumačio biblijski tekst. a posle nekoliko vekova i katolička. imaterijalno biće. apostole.. Isusov rad rimska vlast je zabranjivala. Današnji protestantizam ima dve svoje grane: anglikanstvo i luteranstvo. Umetnost u hrišćanskoj kulturi srednjeg veka Ernest Kris smatra da se umetnost u hrišćanskoj civilizaciji zasniva na verovanju u magijsku moć slika. Smisao hrišćanstva je bio u ispovedanju vere o skorom nailasku kraljevstva ili carstva božijeg na zemlji. pratioce. kada se pojavljuje protestantizam. Za reformaciju je izvor otkrovenja sama Biblija. Formalno otcepljenje vezuje se za 1054. Na čelu reformi bili su Luter i Kalvin. Marku i Jovanu. 24.svetskog rata u pećinama na obali Mrtvog Mora otkriveni su Kumranski rukopisi u kojima je izložena svojevrsna filozofija novog verskog pokreta koji je bio samostalan.pravoverni tip interpretacije hrišćanstva. a ostala tri su iz 2. v. prikazivanje tema iz Starog i Novog zaveta prvo je prihvatila pravoslavna crkva. Pravoslavna i katolička crkva priznaju kult svetca. Hrišćanski bog je bez atributa. Prve hrišćanske opštine imale su. Sve crkve usvajaju dogmu o Svetom trojstvu. a pravoslavna patrijarha. Od tog doba se već uočavaju sporovi istočne crkve. Raskoli u katoličanstvu Hrišćanstvo se od trenutka kada je priznato za državnu religiju na čitavoj teritoriji Rimskog carstva počinje institucionalizovati. bez čulnih svojstava. godinu. Imao je učenike.e. Istočna i zapadna hrišćanska crkva. Zbog toga reformacija je zabranila stvaranje ikona i slika o bogu i drugim religijskim bićima. veku dolazi do novih potresa u katoličkoj crkvi.n. zapadna varijanta hrišćanstava sve više neguje nove izvore zapadne teorijske misli. Mateju. 13 . kao i sedam svetih tajni. stekne suverenu vlast nad smrtnicima. kao posledica zahteva za reformame u katoličkoj crkvi. Pravoslavna crkva odbacuje pojam čistilišta i u tome je saglasna sa luteranskom i kalvinističkom crkvom. i zapadne crkve. Novi zavet je sastavljen posle Kumranskih rukopisa i nakon Hristove smrti. Prema konačnoj redakciji ostala su četiri jevanđelja: po Luki. i zapadne filozofske misli ponikle na evropskom. Vizantija se zalaže za pravoslavni . Katolička. Kao jeretičku veru. 25. a njihov broj 12 je mitskog porekla. Najstarije jevanđelje potiče iz 70. rimske. Međutim. Suština hrišćanstva treba da se sagleda kao susret orijentalne kulture preko ideje i mita o Hristu spasitelju.ne pokazujući se ljudima. poništavanje telesnog u ime Duhovnog. Osnovni filozofsko-moralni stav je predavanje individualne egzistencije Beskonačnom. a njegove istine kanonizovati. pri čemu se oslanja na grčka učenja i učenja svetih otaca. ali ne i za odluke crkve. U 16. pre ustanovljenja Novog zaveta na stotine jevanđelja. Katolička crkva ima na čelu papu. godine n. Isus je istorijska ličnost. Crkva je nastojala da Bog . vizantijske. čak direktno suprotstavljen jevrejstvu.

Vizantijska civilizacija. Stvorena je osobena ikonografija. U slikarstvu je posebno značajno slikarstvo renesanse. Vremenom je ona dopustila upotrebu "ikona" i čak teološki opravdala njenu svrhu. iz bojazni da bi magijskom identifikacijom sa Bogom vernici izgubili distancu prema Bogu. na čijem je mestu car Konstantin u 4. veku podigao grad Konstantinopolis..e. Na oblikovanje pravoslavlja uticala je u zantnoj meri grčka filozofija. kada je praktično došlo do odvajanja istočnog i zapadnog hrišćanstva. Smatra se da najstarije ikone potiču od egipatskih pogrebnih portreta iz helenističkog i rimskog doba. osudio celibat. i "službena". veka. Od tog događaja dve dogmatike se uobličavaju kod katolika na koncilima.n. Kult ikona je nevidljiv deo dogmi pravoslavne crkve i vizantijski misionari su ga uveli u sve zemlje koje su priveli hrišćanstvu. Boga treba voleti. na severu Evrope. kasnije Carigrad.Arhitektura katoličke i protestantske crkve razvijena je kroz dva stilska obrasca: romanski. a do konačnog raskola došlo je 1054. U pravoslavnoj crkvi se radilo o nečem drugom: potrebno je uznošenje ka Bogu. Carigradski patrijarh Mihajlo Kerularije u strahu od saveza pape Lava IX i vizantijskog cara Konstantina IX zatvorio je latinske crkve i samostane u Carigradu. Umetnost u pravoslavnoj kulturi Za pravoslavnu religiju je karakterističan kult ikona. o Nibelunzima. godine. Često se ime "vizantijska civilizacija" povezuje sa pravoslavljem. godine. Do prvog raskola došlo je za vreme patrijarha Fotija 867. "verska" književnost pisana na latinskom jeziku. a time i neophodno strahopoštovanje. današnji Istanbul. a zatim. Kerularije je odmah potom. od 9. a po svom sadržaju verskog je karaktera. Teološki spor dve crkve Ime "vizantijska civilizacija" potiče od imena grada Vizantiona. baroka. U narodnoj književnosti ističu se epovi o Rolanu. počev od kanonskih pitanja. U srednjem veku. do 14. koje se već od prvih vekova nove ere postepeno počelo diferencirati. odnosno carigradskog patrijarha. Glavni sporovi istočne i zapadne crkve počeli su nakon propasti Rimskog carstva (476) oko primata katoličke crkve sa papom na čelu. U književnosti se zapažaju dve umetničke vrste: "narodna književnost" pisana na narodu razumljivom jeziku. a odnosila su se na tumačenje dogmi i problema Svete Trojice. a kod pravoslavaca na saborima. propisane su 14 . godine p. 27. umetanje Filikove (tumečenje porekla Sverog Duha) u veronauku itd. približiti mu se. Crkvena književnost je bila u službi vere. Papski legati su bacili anatemu na patrijarha Kerularija i na istočnu crkvu u celini. 26. na saboru bacio anatemu na papske legate i Rimsku crkvu. Sa Božanstvenom komedijom Dantea Algijerija prestaje uspon strogo religiozne hrišćanske kulture. dok je katolička teologija pretrpela znatan uticaj rimskog eklekticizma i stoicizma. crkveno slikarstvo je zabeležilo najveći uspon upravo u pravoslavnom svetu. na jugu i gotski. koji je sagrađen na Bosforu 667. Ernst Kris ukazao je na zabranu ikona u hrišćanstvu prvih vekova. Postepeno su se uvećavali razlozi za sukob.

veka. pre svega sagrađena je Sveta Sofija i druge njegove zadužbine. 28. stil i tehnika slikanja. Svaki musliman dužan je da poštuje pet stubova vere: šehada . naročito u Kapadokiji i u slovenskim zemljama na Balkanu i Rusiji.norme. Islamsku umetnost odlikuje odsutnost skulpture i figurativne umetnosti uopšte. Još za vreme cara Justinijana u Carigradu su otvorena velika gradilišta. Islam je primio elemente Judaizma. trijumfa razuma 15 . Danas postoje dve tendencije: za i protiv mita. Razvijala se i narodna muzika. 29. Stanovništvo Jastriba prihvatilo je Muhamedovo učenje. epohi prosvetiteljstava. nastala na osnovu otkrovenja koje je u 7. i finansijski prilog državi i zajednici. U 18. Vokalna muzika je postala najomiljeniji tip muzike. Sveti zakon islama je šerijat koji sledi iz Kurana i suna. hodočašće – hadž. godine. a od te se godine računa muslimanski kalendar. do 13.ispovedanje vere. pa mit gubi na važnosti. Preko Carigrada vizantijska umetnost se širila izvan granica carstva. Pre pojave islama postojao je "kult prirode". Preseljenje Muhameda i pristalica iz Meke u Medinu naziva se hidžra. obožavanje drveta i svetog kamena. Oko 622. veku propovedao Muhamed u Arabiji. a manje instrumentalna. Najstarije plemensko božanstvo Hubal bilo je predmet posebnog obožavanja. Jastrib postaje centar nove vere i vernika pod imenom Medina. Zlatno doba vizantijske umetnosti je ono koje je došlo posle 1204. da nema drugog boga do Alaha. Zidno fresko-slikarstvo se posebno razvilo od 9. Sa Muhamedom počinje epoha islamske kulture i civilizacije. pa su ga vremenom počeli nazivati Alahom (svemoguć). preislamskih kulturnih elemenata i tradicije hrišćanstva. Jedna od najraširenijih i autentičnih formi muslimanske umetnosti je kaligrafsko arapsko pismo. Pojam mita Ni jedan fenomen moderne kulture ne može se razumeti. Islam polazi od stava da je ovu religiju Bog saopštio Muhamedu preko anđela Gavrila. Konstitutivan element muzike je arapski jezik i arapska poezija. Postepeno ovi drevni kultovi će ustupiti mesto lokalnim božanstvima koja predstavljaju korak bliže ka monoteizmu. U arhitekturi osnovni objekat je džamija. dolazi do dominacije razma. Islamska kultura – istorija. Umetnost koja je nastala u inspiraciji islama je dekorativna umetnost. cilj hodočašća. godine Muhamed se nagodio sa emisarima iz grada Jastriba. Temelji islama nalaze se u Kuranu i Muhamedovim sunama. a da se u njemu ne sagleda značajno prisustvo mita. biljnim stilizacijama i pejzažom. a najznačajniji njen element je minaret. veku. Još su Platon i Ksenofan kritikovali mit i govorili da nastupa doba trezvenosti. molitva pet puta dnevno. Muhamed je imao negativan stav prema idolima. Arapi su svoje bogomolje spolja ukrašavali ornamentom. U narodnoj umetnosti nalazimo brojne primere ornamentlne umetnosti sa geometrijskim crtežima. U muzici islama je je vremenom došlo do sinteza brojnih uticaja. umetnost Islam je monoteistička religija. post – ramazan.

U mitu su prisutne tri najvažnije ljudske funkcije: religijska. sve mitske predstave su zaodenute u estetske forme. U mitu su prisutne tri najvažnije ljudske funkcije: religijska. Karl Abraham ukazuje na odnos sna i mita. sumnju. apatiju. Mit je regulator egzistencije i ponašanja. San je više okrenut sadašnjosti. 16 . Mit je pokretač moralnih i civilizacijskih aktivnosti. Mit može provocirati progres. dobro. duhovnog i materijalnog. Funkcija mitologije u primitivnoj zajednici je da obavi harmonizaciju i da dovede do većeg stepena reda u zajednici i time predupredi stanje haosa. 2. Sinkretička funkcija. Komparativna mitologija pokazuje da mit zauzima istaknuto mesto u svakoj civilizaciji i da u mitu umetnost. dobro. pesimizam. Mit objašnjava postojeći društveni i kosmički poredak shvaćen na način svojstven datoj kulturi. Mit je katarza za oslobađanje strahova i drugih osećanja. 4. Estetska i simbolička funkcija. 3. Funkcije mita Ni jedan fenomen moderne kulture ne može se razumeti. ishrane i seksualnog života. Mit je najstarija dominantna forma ljudske zajednice. pesimizam. sa apsolutizovanjem razuma sam čovekov život je postao siromašniji jer je čovek izgubio sve ono što mu je davalo nadu. Mit objedinjuje suprotnosti: umno i čulno. Da je neprihvatljiva dilema: mit ili razum i mitologija ili nauka. 6. apatiju. na oblast nesvesnog. religija i filozofija imaju svoje iskonsko poreklo. Smatra da je razlika između sna i mita u tome što je san izraz ličnog kompleksa. Mit oslobađa čoveka od svakodnevnice. Delotvorna funkcija. Ima i onih koji smatraju da se istinski mit ne suprostavlja razumu. svetovnog i sakralnog. ali i u socijalnoj praksi 19. Sa Hegelom u teoriji i filozofiji. Katartička funkcija. razum i volju. i 20. briše razliku između realnog i nerealnog. Funkcija mitologije u primitivnoj zajednici je da obavi harmonizaciju i da dovede do većeg stepena reda u zajednici i time predupredi stanje haosa. Prelazak od sveta mita na svet refleksnog mišljenja bio je presudan za razvoj evropske civilizacije. Funkcije mita su: 1. veka dovršeno je ukidanje mitskog i imaginarnog. biti inspiracija revolucionarnim promenama. a mit rezultat prvobitnih kompleksa čiji je stvaralac ljudska vrsta u celini. a da se u njemu ne sagleda značajno prisustvo mita. duhovno i materijalno. istina i lepota.i racionalne svesti. Mit objašnjava postojeći društveni i kosmički poredak shvaćen na način svojstven datoj kulturi. Omogućava apstraktno predstavljanje. saznajna i estetska. 5. Međutim. saznajna i estetska. Regulativna funkcija. a mit prošlosti. Umetnost u svakoj zajednici konstantno ide sa mitom i u svakoj velikoj kulturi se susrećemo sa nastojanjem umetnika koji u mitu tragaju za svojom inspiracijom. Mit pokreće čoveka na aktivnost ali i na duševnost. 30. Prelazak od sveta mita na svet refleksnog mišljenja bio je presudan za razvoj evropske civilizacije. istina i lepota. Transcedentalna ili utopijska funkcija. sumnju.

10. Mit je predstupanj logičkog razmišljanja. U okviru naturalističke teorije mita razvijen je i poseban filološki metod analize poznatiji kao "jezičko-etimološko objašnjenje" mitova. sposobnost da se momentalno uspostavi celina. na početku čovekove istorije. a animustička insistira na subjektivnom. Mit je jedno od simboličkih formi kulture sa svojim običajima koji oblikuju čovekove čulne i emotivne doživljaje. 32. sklad sadržaja i forme. Prema Mileru prvi mitovi su nastali tako što bi neposredni sadržaj spoljašnjeg sveta trenutno i snažno zaokupio sve mentalne snage primitivnog čoveka. oblaka itd. Mit je "otelotvorenje ideje". Objašnjava nejasne stvari i forme. 9. iz sećanja ili iz sećanja u snovima. tj. to je čulno iskazana misao. Mit se javlja kao element u integraciji društva. mit se morao dugo održati u kolektivnoj svesti. kiše. Prema njoj mit se mora dovesti u vezu sa prvobitnim čovekovim objašnjenjima prirodnih zbivanja.7. Naturalistička i animistička teorija mita Marks Miler je utemeljio naturalističku teoriju mita. veka iz koje su se razvile. U grčkoj filozofiji bila je na snazi ideja da se mitovi moraju "alegorijski" tumačiti. Mitovi su usko povezani sa magijom i obredom. Socijalno-politička funkcija. Mit kao elemenat strukture može naći mesta u najrazličitijim formama kulture. čak i kada za njegovo postojanje nije bilo nikakvih racionalnih osnova. kretanje nebeskih tela. bio je višeznačan. da je intelektualistička. Smatra da zbog toga što su mitske predstave stvorene u trenutku snažnog afektivnog pražnjenja. Inkorporativna funkcija. Alegorijska teorija. Vunt kritikuje naturalističku teoriju i kaže sa suviše insistira na činjenicama. Mitovi se prema naturalističkoj teoriji dele na: solarne. Kultna funkcija. 31. astralne i meteorološke. već upravo obrnuto. uključujuči tu i umetnost. podupire kolektivno mišljenje. Saznajna funkcija. Čovek je objašnjavao pojave iz prirode. Svaki jezički znak. Kao religijski kult mit spaja životne zajednice ljudi i bogova bez obzira da li je u pitanju politeizam ili monoteizam. Vunt je nastojao da prevlada naturalističku i animističku koncepciju mita i istovremeno negira racionalističko i psihološko objašnjenje. "doslednog" tumačenja 17 . a upravo u toj višeznačnosti treba tražiti izvor i poreklo svih mitova. 2. Metode tumačenja mita 1. izbegavati metod "bukvalnog". Mitovi su predstave verovanja u duhove umrlih predaka. u demone. 8. Simboličku teoriju. uticaj sunca. Utemeljivač ove teorije je Fridrih Krajver. mitovi nastaju iz subjektivnih izvora. Prema animističkoj teoriji mitovi nisu reakcija čovekove fantazije na prirodne. Mitovi su refleks čovekove fantazije na objektivna prirodna događanja. objektivne događaje. Vunt je smatrao da obe teorije nose slabosti osnovnih teorijsko-filozofskih misli 19. Mit je povezan sa religijom i verovanjem u natprirodne moći. lunarne. a objekt je prouzrokovao posledicu u subjektu. na grmljavinu.

Psihoanaliza deli strukutru umetnosti na: formu ili estetsko i sadržaj ili vanestetski sloj dela. Mnogi teoretičari uveravali su da gotovo sva bitna pitanja estetskog ostaju nerazrešena ukoliko se ostane kod dimenzije svesnog. U porodičnom krugu "sin" je po porodičnom pravu. Umetničko delo je forma u kojoj se nesvesno pojavljuje. Kritika Psihoanaliza polazi od stava da se osnovni razlog umetničkog stvaranja i doživljavanja dela nalazi u nesvesnom.sadržaja. veštački preneo na svet odraslih. inferiorniji u odnosu na svoga oca. Tako se Zevs prikazuje kao civilizator čovečanstva koji je ljude iz varvarstva uveo u moralni život. U srednjem veku teoretičari su pokušavali da na alternativan način protumače i stare filozofije. bez obzira na vrednosti. Euhemeristička teorija. dok je kod Junga i psihoanalitičara uopšte ovaj sadržaj "libidarne" odnosno "erotske" prirode. svesti i samosvesti. Psihoanaliza se do skoro bavila snom i neurozom. Ova teorija spada u istorijskoracionalističke interpretacije mita. Kod Hegela saznajni sadržaj je izraz logosa. Došlo se do važnog zaključka da se umetnost nalazi na sredini puta između sna i neuroze. u svom podsvesnom osećanju nose "Edipov kompleks" i "kompleks oceubistva". Jungov učenik. 4. Frojd je mitove tumačio preko snova. kao i odrasli. Frojd smatra da deca. To znači da se rešenje mora tražiti u nesvesnom delu duše. On u svom delu "Sveti zapis" tumači nastanak bogova tako što tvrdi sa su bogovi koje ljudi obožavaju i idealizuju. U knjizi "Tumačenje snova" opisuje Edipov kompleks. a da se ne sklizne u neuruozu. Dobila je ime po filozofu Euhemeresu sa Sicilije. nekada bili ljudi koji zbog nekih svojih zasluga narod vremenom uznosi. Kranfeldova kritika. Kranfeld smatra da je Frojd razumevanje i značenje mita sveo na "porodični skandal". 18 . Razlika je što većina dece tu "mržnju" oseća nesvesno. Suština ove teorije je suprotstavljanje alegorijskoj i euhemerističkoj teoriji mita. Ono predstavlja način da se izgladi konflikt sa nesvesnim. a u bogovima je alegorija i moralnih. Borba bogova u Ilijadi je sukob elemenata u prirodi. (Frojd polazi od ličnog nesvesnog. Šeling smatra da se smisao mita nalazi u samom mitu. smatra da je Frojd apsolutizovao realnu stranu "porodičnog romana" previđajuči njegov dublji smisao. stav prema roditeljima. Kranfeld. Po njemu je politeizam astralna religija gde su ljudi bogove shvatali kao zvezde. Što se tiče Edipa kao i samog sadržaja mita. Hofšteterova kritika. Mitski oblici su autonomne tvorevine duha. Po Frojdu roditelji igraju glavnu ulogu u infantilnom duševnom životu svih kasnije psihoneurotičara i normalnih. Po njemu je problem "vođe" odnos između "sposobnog" i "nesposobnog". Frojd je doživljaj iz vlastitog detinjstva. Tumačenje mita o Edipu (Frojd). On polazi od socio-psihološkog stanovišta. Psihoanaliza i mit. Utemeljivač ove teorije je Šeling. da mit treba tumačiti iz njega samog. dok Jung polazi od kolektivnog nesvesnog). 3. Tautegorijska teorija. dok psihoneurotičar to oseća u naglašenom vidu. zaljubljenost u jednom i mržnja prema drugom roditelju karakteristika je i psihoneurotičara i normalnih. a ne samo prirodnih principa. 33.

34. Modernu književnost koja se oslanja na mit odlikuje prevladavanje socijalnoistorijskih i prostorno-vremenskih granica. On je ne poznaje. iako je delom povezana sa nebom.Fromova kritika. U drugoj polovini 19. Sa druge strane u "Ulisu" Džojs se bavi problemom vezanosti-nevezanosti za porodicu i 19 . već simbol pobune protiv vlasti oca u patrijarhalnoj porodici. Romansijeri skloni mitologizovanju pretrpeli su snažan uticaj Frojda. Suprotno tome alegorizam omogućava da se ono konačno ukine u beskonačnom. Mit nam ne govori da se Edip Zaljubio u Jokastu. a time i otpor racionalizmu. Važnu ulogu u tome ima simbolizam. ali paralelno sa ovim procesom demitologizacije tekao je i sve primetniji suprotan proces remitologizacije. Pelegrinova kritika.mesto koje simbolizuje blizinu smrti. Ističe da u pozadini umetnosti mora ležati neko verovanje mitološkog tipa. veka dolazi do talasa remitologizacije. Adlera i Junga. Istraživanje o tome koliko je mit prisutan u književnosti izvršeno je u delima Tomasa Mana i Džejmsa Džojsa. Najmanje potrebe za mitskim imaju srednji slojevi. Čitav smisao on vidi u tome što je Edip ogrubo odgurnut od roditelja još kao odojče. Osobenost je monoteizma. Pelagrino vidi u Edipu pregenitalnog traumatizovanog neurotičara. izvan istorijskog vremena. Demitologizacija i remitologizacija U doba racionalizma i prosvetiteljstva učinjen je odlučan udarac mitskom i religijskom mišljenju. veka. Karakteristika je politeističkih religija. čija je funkcija da beskonačno pokaže u konačnom. Spacijalizacija u savremenoj književnosti znači ukidanje istorijskog vremena i njegovo pretvaranje u kosmičko ili večno vreme. U "Čarobnom bregu" Man glavnog junaka smešta u sanatorijum . Mitologizam je karkteristična pojava u književnosti 20. veka je prenošenje radnje u unutrašnji svet. odnosno. zatvorenici). Razlika između starih i novih mitova je što današnji mitovi se brzo demitizuju i što im je vreme trajanja znatno kraće. Psihološki gledano postoje delovi društva sa većom. uporedo sa afirmacijom filozofije života. U oba romana unutrašnja radnja potiskuje spoljašnju. Mit o Edipu ne predstavlja incestuoznu ljubav između majke i sina. Ova dva pisca su klasični primeri mitološkog romana 20. Junak je u potpunoj izolaciji od svakodnevnog života. veka. najkarakterističnija je kod Ničea. 35. Mruz ističe da nove mitove odlikuje veća individualizacija. Leh Mruz smatra da je stvaranje mita izvesna forma bekstva i oslobođenja od straha i da i danas postoje šanse za stvaranja mita. jer se sfinga isto kao i Joksata odrekla majčinstva da bi ostala večito mlada. Ne poznaje ni oca pa samim tim nema kompleks oceubistva. Mit se ispoljio u drami. manjom potrebom za mitom. Jedna od karakteristika romana 20. On smatra da ovaj mit predstavlja pokušaj da se razreši sama trauma iz Edipovog života. Svoju kritiku izneo je u delu "Zaboravljeni jezik". Smatra da je sfinga simbol "smrti majke". Andre Žid smatra da je umetnost ljudska stvar. Taj otpor racionalizmu. poeziji i romanu. a najvidljivije potrebe imaju ugrožene zajednice (npr. Mit u savremenoj književnosti Mit i književnost imaju blisku vezu.

veka. dovodi do toga da se određenoj osobi počinju prepisivati takvi kvaliteti koji je uzdižu na nivo mitskog heroja. Mit. Njegova snaga dovodi do značajnih ostvarenja u umetnosti i drugim formama društvenog života. kako se u duši pojedinca začinje delo i kako ga konzument prima. pri čemu on nužno preobražava "estetsku dimenziju" u kič. radi fašističke propagande. Džojsova "Ulisa" aludira na Homerovu "Odiseju". Jednom umetničkom delu pristupamo tako što ćemo izolovati pojedine njegove slojeve i posmatrati ih kao simbole ili kao manifestacije pojedinih aspekata same ličnosti autora. tri osnovne teorijske discipline: Psihologija. kao najmasovnija umetnost 20. kulturne i nacionalne karakteristike. masovna kultura. Poetika mitologizovanja kod Mana i kod Džojsa je jedan od vidova intelektualnog. kič U film. S druge strane. gde nalazimo ključnu tačku fašističke ideologije o ženi – izjednačavanje: čovek = dete. štampom. 37. postoje situacije gde preovladava mitološki karakter koji teži da dâ mitsku i ritualnu vrednost činjenicama. dimenzija njegove stvaralačke umetničke ličnosti: individualne psihologije. osobama. žena = majka = učiteljica. U najžešće antisemitske filmove ubrajaja se „Jevrejska opasnost“. opšteljudske strane njegove ličnosti. Danas se mit uključuje u delotvorno konstituisanje novih vrednosti. Mehanizam kojim je običan čovek svakodnevno bombardovan mas-medijima. Psihologija umetnosti ispituje stvaralački proces autora kao individualnopsihološkog subjekta i način kako se delo doživljava od strane pojedinca. Sociologija i Filozofija umetnosti. Teorijski pristupi umetnosti U delu jednog umetnika nalazi se više slojeva. godine reditelja Roselinija. mitski elementi postali su sredstvo propagande nacističke ideologije. Reč je o obnovi mita o germanskoj. 36. Nacistički mit i film. Pitanje estetske vrednosti dela je izvan kruga interesovanja psihologije umetnosti. kroz slojeve koji se odnose na: psihološku. Mit može ne samo da se efikasno koristi u filmu npr. čak filozofskog romana i oslanja se na poznavanje „stare kulture.pojavljivanje umetnika u formi boga-oca. U Italiji je jedan od najpoznatijih filmova koji su podržavali fašizam bio „Bela lađa“ iz 1941. godine smatra se pretečom fašističkog filma. kulturno-istorijsku i univerzalnu stranu ličnosti autora. reklamama. Film Frica Langa „Metropolis“ iz 1926. Ona treba da odgovori na pitanje kako je jedno umetničko delo stvoreno. 20 . elementima kojima se takva vrednost inače ne može pripisati. Ovde je reč o pseudo mitu za koji je karakteristično da kratko traju (Bitlsi). već i da propagira sam kič. Danas se mit uključuje u delotvorno konstituisanje novih vrednosti. Iz toga se uočavaju tri osnovna pristupa umetnosti. istorije religije i savremenih naučnih teorija“. koji je imao za cilj da skrene pažnju na opasnost od Jevreja koji navodno doprinose degeneraciji Nemačke. arijevskoj rasi kao višoj. o nemačkoj kulturi kao takođe višoj od ostalih.

koja se vidi i ekspresivnu koja se oseća. kulturno-istorijsku i univerzalnu stranu ličnosti autora. 21 . oblikovane komade bronze. pronalazeći "tipične" odnose i veze. religije. drveta koji predstavljaju prirodne predmete. Ovu relativističku teoriju vrednosti razvili su sofisti Gorgija i Protagora ("čovek je merilo svih stvari"). kroz slojeve koji se odnose na: psihološku. i to u formama: individualnog subjekta. Estetika traga za univerzalnim smislom umetnosti. Ne postoji jedna trajna vrednost o nekom umetničkom delu. i opštedruštvenih tokova. kolektivno-istorijskog (klasa. Jednom umetničkom delu pristupamo tako što ćemo izolovati pojedine njegove slojeve i posmatrati ih kao simbole ili kao manifestacije pojedinih aspekata same ličnosti autora.kao vrednost koja je konstantna i važi univerzalno. Prirodna sadržina se deli na: faktičku .Sociologija i Istorija umetnosti ispituju umetnost u socijalno-istorijskom kontekstu. U svemu ostalom njihovi metodi se razlikuju. Estetska vrednost nekog dela se interpretira na dva načina: subjektivistički .u duhu relativizma. nema sigurnih kriterija. Filozofija umetnosti i Estetika bave se odgovorom na pitanje: Šta je to što "umetničku formu" razlikuje od drugih kulturnih oblika: od filozofije. narod. Vrednost i vrednovanje umetničkog dela. Struktura umetničkog dela – E. 38. Kao sekundarnu ili konvencionalnu sadržinu podrazumeva dalji postupak koji se može odrediti kao objašnjavalački. Pod suštinskim značenjem Panofski podrazumeva da se umetničko delo interpretira kao znak. i objektivistički . nacija. na jednoj slici. Panofski U delu jednog umetnika nalazi se više slojeva. običaja itd. za onom suštinom po kojoj se fenomen umetnosti razlikuje od svih drugih. Ervin Panofski te slojeve naziva "sadržinama" i razlikuje tri takve sadržine: primarnu ili prirodnu sadržinu. istorije. u skulpturi. 39. epoha) i civilizacijskog subjekta (rod. zatim. dimenzija njegove stvaralačke umetničke ličnosti. jedne epohe. Struktura estetskog akta Umetničko delo je tvorevina duha čiji se smisao i vrednost određuju tek u odnosu prema čoveku. Sociologija umetnosti razmatra pretpostavke i mogućnosti opštih odnosa: stilskih orijentacija. ljudska vrsta). ili izraz "nečeg drugog": kao izraz nacije i epohe. određene linije i boje. kao izraz i simbol ličnosti koja stvara. nacije. Pod primarnom sadržinom Panofski podrazumeva. strukture društva. kamena. sloj. Istorija umetnosti bavi se konkretnim činjenicama istorijskog razvoja umetnosti. sadržaja jedne škole. sekundarnu ili konvencionalnu i sloj suštinskog značenja. Motivi kao primarna sadržina sada se shvataju kao nosioci sekundarnog ili konvencionalnog značenja i mogu se nazvati "predstavama" a kombinacije predstava čine "priče i alegorije". Prema jednom stanovištu estetske vrednosti variraju. relativne su. simbol. Subjekt stvaranje se može posmatrati apstraktno ili izdvojeno u umetničkoj tvorevini uz pomoć uslovno pretpostavljenih triju odgovarajućih objektivacija umetnika.

a ne religiji". veku. Sud ukusa je po tipu individualan. 22 . odnosno primaoca dela .kao intelektualnog zauzimanja stava prema tom delu. "dobro" i "istina" postoje objektivno. b) Formom suda kritike: "Tajna večera je delo izvanredne lepote" . onda bi to bio sud ukusa. posredstvom imaginacije . "subjekta". preme kojoj je u kompoziciji. c)Formom suda estetike: "Tajna večera je delo koje pripada umetnosti.recipijenta. stvaraoca dela. Braumgarten je ukus odredio kao sposobnost čulnog prosuđivanja. Ukus uslovljava estetski doživljaj. i konstitutivni elemenat "estetskog stvaranja" i "estetske recepcije". što se za sud ukusa ne može reći. Možemo razlikovati tri posredna nivoa odnosa subjekta prema objektu: sudove ukusa. rasporedu likova i koloritu uspostavljen princip harmonije. dok je ukus sposobnost da se delo adekvatno primi. Tek kada umetnost prosuđujemo istovremeno i uz pomoć čula i razuma. tada se naš sud preobražava u kritički sud. među prvima. to jeste da bude sud o estetskoj vrednosti dela. Ova vrednost je stalna i nepromenljiva. Kant smatra da kad umetnička dela prosuđujemo isključivo čulima. estetska vrednost uopšte nije moguća. Ukus je i sastavni deo strukture umetničkog dela. Ukus je teorijski zasnovan tek u 17. 40. Recepcija ili prijem dela odigrava se u aktu doživljavanja umetničkog dela i u aktu suđenja . Benedeto Kroče smtra da je genije sposobnost da se delo stvori. koji nemaju nikakve veze sa istinskim sudovima. Estetika postavlja pitanja: Kako je uopšte moguće doneti sud o delu.Druga teorija vrednosti polazi od stava prema kome: "lepo". bio on sud ukusa ili kritički sud? Kako znamo da je delo estetski uspelo? U kakvom su odnosu doživljavanje i refleksija? Analizirajući Leonardovu "Tajnu večeru" možemo reći da: a) Formom suda ukusa: "Tajna večera mi se veoma dopada" .posledica toga suđenja je izricanje atributa lepote. to su sudovi čula. već im vrednost pripisuje subjekt u neposrednom suočenju sa umetničkim delom. sudove kritike i stavove estetike i metaestetike. ali samo sa "ukusom" takva se vrednost kao estetska još ne može dostići. Estetika započinje ispitivanje estetskog fenomena na onom mestu na kome se završava kritički sud.zadovoljava se stav ličnosti. istina i dobrota nisu svojstvo samih predmeta. razvili pitagorejci. dok je sud kritike univerzalan. Pojam ukusa nastao je iz potrebe da se odredi lična dimenzija koja sledi iz čovekovog suočenja sa predmetnim svetom. Ovu teoriju su. Onaj koji izriče "sud ukusa" svestan je njegove relativnosti važenja. ona važi za sve ljude. a zatim Sokrat i Platon. Venturi je rekao da ako sudimo na osnovu čulnih odjeka koje je predmet izazvao. Bez "ukusa" nema mogućnosti da neki pojedinac doživi "estetsku vrednost". U savremenoj estetici preovladalo je mišljenje da bez aktivne uloge "ličnosti". Danas je preovladalo mišljenje da tri temeljne vrednosti: lepota. Sud kritike teži da postane sud sa apsolutnim važenjem. Ukoliko sudimo bez ovih ličnih predubeđenja. bez njega se ne može pristupiti delu. Sudovi ukusa i kritičko prosuđivanje dela Ukus je u istoriji estetike određivan kao sposobnost prosuđivanja lepote i umetnosti.zadovoljava se kriterijum estetike.

ekstremni slučaj. Danas je preovladalo stanovište da su i kritika umetnosti i suđenje o ukusima u osnovi socio-istorijski uslovljeni. uživanje je važna kategorija recepcije. pisac. prilagodljivim svetu i logici kapitala. stila i kritike. nepredmetne ili nefigurativne umetnosti.Pojam kritika potiče od grčke reči κρίνω što znači suditi. Jaus pravi razliku između dva tipa čitalaca: implicitni čitalac (onaj koji čita sva velika dela istorije) i eksplicitni čitalac (onaj koji je vezan za svoje vreme). Prema Markuzeu. Upućivati za Difrena znači otkrivati publici smisao dela. Erih From smatra da je uživanje zadovoljenje želje koja ne zahteva aktivnost. Kantova tipologija ukusa Pored ukusa. Postepeno će se kritika od verbalne ocene klasičnih dela poistovećivati sa problemom razumevanja i suđenja. refleksija . pri čemu misli na uživanje u hrani. Teorije umetničke recepcije. Smatra da pisac mora da vodi računa o ulozi implicitnog čitaoca. On upozorava da je uživanje u suprotnosti sa radom kao i da se izdvaja od saznavanja i delanja. bilo istorijskim okolnostima. jer je predmet ukinut u velikom delu moderne. da objasne i da ocene delo. današnja kultura je izbacila iz uživanja duhovnost. Delo je za kritičara uslovljeno bilo određenim psihološkim procesima. dok su objašnjenje i ocenjivanje operacije koje se oslanjaju na nešto što je izvan dela. gledaoci ili slušaoci u osnovi nekompetentni. Pisac ne samo što ne nestaje u svom delu. Što se funkcije kritičara tiče ona se istorijski menjala. kao savetnici. Difren smatra da je osnovna funkcija kritičara da upućuje i opisuje samo delo. budući da su čitaoci. Jaus estetsko iskustvo smatra pravim tek ako je ostavilo za sobom svekoliko uživanje i izdiglo se na stupanj estetske refleksije.bez uživanja u predmetu. Objašnjavati znači posmatrati delo kao proizvod u svetu kulture. Kad se kritičari obraćaju publici njihov je zadatak trojak: da upućuju. piću. Smatra da nije svako u stanju da se oslobodi svoje zainteresovanosti u korist čistog posmatranja. ogolila ga i učinila sve kulturne tvorevine funkcionalnim. Danas u masovnoj kulturi je dominantno upravo golo uživanje . Istina dela je u samom smislu dela. ali ako bi pritom zanemario eksplicitnog onda bi pisac stvarao za specifičan sloj ljudi. Gajger je uočio da estetsko posmatranje isključuje svaku zainteresovanost u pogledu uživanja. Kritičar ne treba da se bavi biografijom umetnika. Oceniti delo znači pripisati mu određenu vrednost. već nam delo kaže šta je on sâm. 41. a kritičar je stručnjak koji tu vrednost otkriva. U vreme tek osnovane Francuske akademije kritičari su se gotovo profesorski obraćali piscima kao sudije. seksu itd. Delo je iznad svog tvorca. odnosno κριτής što znači sudija.bez posredstva duha dok je avangardnoj ili elitnoj umetnosti na delu suprotan. Sam pisac ne može pomoći kritičaru. 23 . sa teorijom znanja i saznanja. Kant je formulisao stav o "bezinteresnom dopadanju" po kome se estetsko iskustvo od prostog čulnog razlikuje udaljavanjem posmatračevog ja od predmeta ili estetičkom distancom.

mere.) i moderni. idealnog i realnog.Sud ukusa je fenomen iz reda "suda vrednosti" ali isto tako "ukus" je jedan od opštih uslova mogućnosti za konstituisanje estetskog predmeta u procesu estetske komunikacije.tipičnog za modernu umetnost. ljubav. a moderni na ideji ružnoće. U estetici Imanuela Kanta je data osnova za teorijsko promišljanje tipologije estetskih ukusa. Prijatno je nepravi ukus. Estetika lepog i estetika ružnog. iracionalnog isplivaju potisnute libidiozne želje. umnog činioca na štetu čulnog. Psihoanaliza polazi od stava da je umetnost neka vrsta terapije i za umetnika i za konzumenta. Da bi objasnili estetiku lepog i estetiku ružnog moramo razlikovati dva osnovna stila: tradicionalni (do 19. figuracije duboko je bilo prožeto pozitivnim osećanjem. izazivajući nesvesno. uživanje čulnog reda. Voringer. fabule. a apstraktni tip nezadovoljstvo.koja se vezuje za kategoriju "ružnog". Umetnost mora da obavi dva zadatka: 1. Za Kanta relativni su bili oni tipovi stilova i ukusa koji odgovaraju pojmovima "prijatnog". srce. izražava povratak i obnovu kosmičke i biološke energije. harmoniju čulnog i duhovnog. avangarde. Realistički tip izaziva uživanje. da pruži površno zadovoljstvo. nisu uspeli da zadrže razliku između "prijatnog" i "lepog" na kojoj je Kant insistirao. težnje za despotskom vlađću. Tim pojmovima Kant se bavi u svojoj knjizi "Kritika moći suđenja". subjektivni ukus. Pretpostavke modernog ukusa 24 . ukus uživanja.koje se vezuje za kategoriju "lepog" i apstrakciju . Kroz sve epohe u istoriji umetnosti prisustvo harmonije. Simbolizuje klasični ukus. 43. Danas imamo realistički i apstraktni tip umetnosti. Uživanje i uosećavanje Estetičari psihologističke orijentacije predviđauju razliku između "estetskog doživljaja" i "empirijskog doživljaja". Kod njega važi pravilo "De gustibus non est disputandum". a u umetnosti realistički stil. ruža simbolizuje savršenstvo. v. Žan Mari Gijo je tvrdio da je izazivanje osećanja zadovoljstva dovoljan razlog za izrastanje "estetskog predmeta" i "estetskog zadovoljstva". lav je simbol snage sile. zadovoljstvo i radost. Ako uzmemo na primer Grezovu sliku "Rasprsli vrč": vrelo predstavlja usta devičanske vode odnosno slimbol materinstva. ukus dopadanja. 42. Tu postoje i dva osnovna osećanja: zadovoljstva tipičnog za tradicionalnu i nezadovoljstva . po njemu "ništa drugo ne razdvaja lepo od prijatnog sem prosta razlika u stepenu i obimu". izazivanjem emocije zadovoljstva. da stvori veštačku kamuflažu. izvor fizičkog i duhovnog života. život. za brutalnim nametanjem. Ona je sredstvo kojom se konflikt sa nesvesnim rešava na takav način da ličnost umetnika i uživaoca obezbedi da ne sklizne u neurozu. ćup simbolizuje matericu. Uzvišeno dobija neki "viši smisao" do kojeg dovodi umetnost "uzvišenog tipa" u delima romantičke umetnosti tj. sklada. U tim delima naglašena je prisutnost idejnog. i 2. Tradicionalni stil se temelji na ideji lepote. Voringer je uočio da ružne forme nisu i neestetske. da omogući da iz našeg nesvesnog. On razlikuje dva stava: uživljavanje . Otuda. strah. "lepog" i "uzvišenog". Lepo simbolizuje sklad. To je hedonični ukus. čine ga čulni oseti koje ima i bezumna životinja.

čime se izražava negativan stav prema savremenoj tehničkoj civilizaciji. Kič koji se danas proizvodi stvaraju psiholozi masa. Intelektualna elita. Abraham Mol Kulturna industrija omogućila je pojavu kiča. Ideologija kiča je usredsređena na osećanje. Čovek "masovnog društva" odbacuje avangardnu umetnost. Danas su na delu dva osnovna tipa ljudi: čovek masovne kulture i čovek intelektualne elite. Suština "kičerskog" je želja da umetnik udovolji kupcu. u knjizi Fenomenologija kiča polazi od stava da je kič vezan za uživanje. organizacija. Konformistički ukus. tako da u svakoj umetnosti ima bar trunke kiča. Sve što ide iz Razuma. što je "preteško" i "zamara" ne dolazi u obzir. Kič je jedan od sadržaja kulture masovnog društva. Postoji i treći tip ukusa "tradicionalistički" ili "akademski".Moderna tehnologijska svest nema potrebe za istinskom umetnošću. konzervativni na prošlost a avangardistički na budućnost. Ludvig Gic. 44. Čovek masovne kulture lišen je zadovoljstva na emocionalnom planu. celina nad delovima. ali i istinskoj lepoti. Kič se suprotstavlja uzvišenom i avangardi. u kojoj dominiraju: umnost. upravlja pogled na sadašnjost. Mentalna struktura savremenog čoveka je takva da posmatra stvari iz kič ugla. što pokušava da nadoknadi u slobodno vreme kroz uživanje i zadovoljstvo. Kič čini svakodnevni život prijatnim pomoću niza rituala koji ga ulepšavaju. Socijalni slojevi koji su nosioci ovog stila su izvan banalnog uživanja i intelektualne krajnosti karakterističnih za konformistički i avangardni ukus. Ideja lepote je zamenjena idejom zadovoljstva. Konformistički ukus i njemu pripadan socijalni sloj. koja mu nudi osećanje negativnog zadovoljstva. avangardistički nastrojena. Savremena tehnička civilizacija. Ta svest teži da se prepozna u tvorevinama koje simbolički nose trag savremenosti. već kritičkoj misli. U umetnosti joj odgovara konformistička umetnost koja pruža maksimum zadovoljstva uz minimum utrošene snage. Masovni mediji doveli su do poraza maštovitosti i kreativne aktivnosti čoveka. nastoji da komunicira sa delima u kojima nema mesta pukom čulnom zadovoljstvu. realizam i avangardizam. 25 . red. Prema Abrahamu Molu kič je neodvojivo vezan za umetnost. Snažna osećanja koja prate kič u suprotnosti su sa određenom hladnoćom osećanja u modernim umetničkim delima. Hegel je upozorio da umetnost danas ne zadovoljava najviču potrebu duha vremena. izmiče kontroli pojedinca. Stvorio ga je "mali čovek". a ne na razum. On razlikuje "estetsko uživanje" od "prostog ili banalnog uživanja" koje se vezuje za doživljaj kiča. To su tvorevine "masovne ili industrijske kulture" i u tome redu kič-tvorevine kao surogati umetnosti. Došlo je do poništenja razlike između umetnosti i svakodnevnog života. Postoje bar tri dominantna tipa "modernog ukusa": konformistički. konzervativni (tradicionalistički) i avangardistički i njima odgovarajuća tri stila: stil industrijske kulture.

Inteligencija je konzervativna. To su ideološki i pragmatički momenti avangardne umetnosti. Ludvig Gic je rekao da za modernu umetnost kao karakteristično ostaje činjenica da negativna raspoloženja kao što su strah. Adorno Ideološka i filozofska osnova tradicionalizma je u indiferentnom i neaktivnom stavu prema savremenosti. Duhovno opredeljenje inteligencije je "tradicionalističko". u prvom redu. On avangardu razmatra kao pre kao sociološku nego kao estetsku činjenicu. Mišljenje i um se u modernom svetu ne javljaju u funkciji kritike postojećeg sveta. Smatra da je jedan od prvih vidova avangardnog pokreta "aktivizam i aktivistički momenat". Ističe da se moderna industrijska kultura temelji na pretpostavci da je zabava izbavljenje i spas. ona umetnost smatra izrazom moralne. To je kultura koja afirmiše prosečnost. Adorno kritikuje potrošačko društvo. 45. Renato Pođoli smatra da je tradicionalistički ukus u državama kontinentalne Evrope konzervativan.Lepota u kiču sa svojom težnjom da usreći čula. filozofske ideje. u radikalnoj je suprotnosti sa transcedentalnom lepotom umetničkog dela. neautentično postojanje. zatim da se pokret stvara "protiv nekoga ili nečega". U biti avangardnog stila pojavljuju se obeležja: aktivizma. kiča. Inteligencija je privržena imitativnom elementu u strukturi umetnosti jer teži da odbaci svaku kreaciju u kojoj dominira čisto estetski princip.istorijske prirode. Ukus i stil klasične umetnosti pripadaju prošlom vremenu. nego u ružnom. "razara sve što mu je putu". Lansira se mit zabave kao ideal 26 . Ističe da je odlika ove umetnosti aktivizam koji se stvara da bi podsticao protiv nekoga ili nečega i osporavanje svega postojećeg kroz razaranje svega što mu je na putu. dok je intelektualna elita okrenuta avangardi. Pravi razliku između inteligencije i intelektualne elite. Avangardistički ukus. a snob je onaj koji podržava revoluciju bez obzira da li je u stanju da formuliše i kritički sud. masovni ukus i tvorevine masovne kulturne industrije. Tradicionalistički ukus. a njihov zadatak je da formulišu važeći kritički sud i da sa razumevanjem prihvate datu revoluciju ukusa. dosada i gađenje dolaze na mesto harmoničnog raspoloženja. Renato Pođoli je napisao studiju o avangardnoj umetnosti. antagonizma i nihilizma. Mišljenje da se čovekovo postojanje otkriva tek u neraspoloženju ne vlada samo u filozofiji već i u literaturi. već ga brane i nastoje ga opravdati. Pojam "avangardnog ukusa" neodvojiv je od pojma "avangardne umetnosti". Ističe da je inteligencija bliža tradicionalističkom ukusu. Renato Pođoli Kod avangardističkog ukusa osnov traganja nije u lepom. da avangardizam "ruši barijere". 46. ideološke. Konstanta doživljaja avangardnog ukusa je osećanje nezadovoljstva. Intelektualna elita je ona grupa ljudi koja smatra da je avangarda jedini mogući umetnički program. Samo razumevanje revolucije ukusa je dovoljno za članstvo u intelektualnoj eliti. Razlika klasičnog i modernog nije estetske već kulturno .

godine Kajzer je promenio mišljenje i rekao da književnost uopšte. "lepu književnost". javlja se 822. uzdizanjem i saznavanjem sebe i vremena u kojem živi. Po dolasku na balkan srpskim narodom upravljali su kneževi. Poreklo imena Sloven i Srbin je nerazjašnjeno. Alfons Zilberman utemeljio je "sociologiju književne popularne kulture". Značajna je analiza Jirgena Šarfšverta koju je dao povodom stanovišta Volfanga Kajzera. Ona se bavi kulturnim razvijem demokratskog i postindustrijskog društva. Kompenzatorska funkcija trivijalne književnosti Leo Levental smatra da je poplava masovne književnosti.n. veka tri postojeće srpske države: Raška. Od početka 11.građanske kulture. On kaže da društvo dopušta kritiku u onoj meri u kojoj je zagarantovana njena relativna neefikasnost. njegovu strukturu. reč Sloven se izvodi iz reči sclavus što znači rob. Akademska nauka o književnosti je donedavno branila monopol nad područjem tzv. 1958. u pisanim dokumentima.). kao otvorenu sliku sveta koja se najavljuje u pojmu utopijskog. u franačkim analima. tj. Prema analizama koje je Kajzer imao u vidu. stripova itd. Kajzer smatra da "masovna književnost" treba da zadovolji osnovnu čovekovu potrebu za: zabavom. Adorno zasniva ukus na ideji kreacije. klase i grupe. Po Srbima ova oblast se nazina Servija. popularnih časopisa. veku. Prema Konstantinu VII Porfirogenitu (10. vizantijski car Iraklije dozvolio je Južnim Slovenima da se nasele oko Soluna. s jedne strane. Pojam Srbi. Duklja i Zahumlje postaju vazali Vizantije. koja je suprotna imitaciji i ponavljanju na kojoj se zasniva masovna kultura. društvene slojeve. a b) najveći deo druge polovine čita čistu "potrošačku literaturu". ne samo "konzumentska" može biti zabavna i može uzdizati i razviti problematiku svoga doba. koja stoji u kritičkom odnosu prema društvu. 48. Smatra da život. emocionalne tenzije traže književnost koja rasterećuje. visokom književnošću. odlikuje racionalni tip ponašanja u procesu proizvodnje. s druge strane.e. a da. Pojam "autonomne umetnosti" nastao je kao posledica funkcije umetnosti u građanskom društvu kad je trebalo suprotstaviti se vladajućoj ideji korisnog. Peter Birger smatra de je iluzija da u razvijenom građanskom društvu postoji slobodna konkurencija shvaranja umetnosti. 47. Iz toga proizlazi da će umetnost i dalje vršiti funkciju saznavanja. v. Adorno je utemeljio filozofiju ili ontologiju nemira. Ističe da je književnost u građanskom svetu jasno odvojena od ostalih kulturnih delatnosti. "visoke" književnosti. izvršila prepad na akademske discipline. proizilazi da a) skoro polovina stanovništva ne čita "klasičnu". 27 . dok se c) samo ograničena društvena grupa bavi avangardnom. Doseljavanje na Balkan i stvaranje države Južni Sloven stižu na Balkan u 6. Potom se Srbi povlače na sever prema svom današnjem stanovištu. U srednjovekovnom latinskom. bestselera. ali sada najvišeg filozofskog tipa. istražujući upotrebu i funkciju kulture u okviru društva.

godine. godine za prvog srpskog kralja uz pomoć papskog legata. Srpska država oduhvatala je čitavu Makedoniju. svoju zadužbinu. Uspeo je da prenese mošti svetog Save iz Bugarske u Srbiju i pohrani ih u. Počinje da vlada 1166. U spoljnoj politici okrenuo se Bugarskoj. Pomirio je srpsku i carigradsku crkvu. Krunisao ga je Sava Nemanjić. Pored njega. uticaj katoličke crkve. Lazar Hrebeljanović se veštom politikom nametnuo ostalim vladarima kao naslednik Nemanjića. godine u Skoplju kruniše se za Cara "Srba i Grka". U državi je počelo da vlada bezakonje. manastir Mileševo. međutim. godine Srbija je ostvarila veliku pobedu protiv Bugarske. zemlja je opustela. godine izdejstvuje autokefalnost srpske pravoslavne crkve. Stefan Prvovenčani vlada u doba poljuljanog autoriteta Vizantije. septembra 1371. Srbiju su počeli da komadaju provincijalni gospodari.Stefan Nemanja. Time je Sava osnovao snažne duhovne temelje srpskom pravoslavlju. Srpski arhijereji mogli su samostalno da biraju svog arhiepiskopa. svog oca sa vlasti i krunisan je za kralja 1331. a glad i bolest su uzimali maha. bio i dalje snažan uticaj Vizantije. Dobrovoljno se povukao sa prestola u korist srednjeg sina Stefana. a na zapadu. Posle pada sa konja povukao se sa prestola u korist mlađeg brata Milutina. nezadovoljna time. značajni srpski velikaši bili su Vuk Branković. Njegovu vladavinu obeležio je veliki broj zadužbina i crkava. Na čelo države došao je Stefanov najmlađi sin Vladislav. Ojačao je i proširio granice srpske države. Albaniju i Epir. koji donose nov način i tehnologiju vađenja i prerade rude. Proširio je granice države osvojivši Duklju i Zetu. Njegov sin Dragutin. Milutin je najduže vladao u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Vukašin je potisnuo sa prestola Uroša i postao srpski kralj. Dolazi u grad Ras po kome je srpska država nosila ime Raška. rodonačelnik je dinastije Nemanjića. Rastko Nemanjić uspeo je da 1219. On je srpski narod doveo do vrhunca političke i osvajačke moći. Sasi. 25. koji je vladao na Kosovu i Đurać Balšić u Zeti. i 26. uz pomoć vlastele. izdejstvovao je srpskom poglavaru titulu patrijarha. Nakon njegove smrti nasleđuje ga Uroš Nejaki koji vlada uz pomoć Vukašina Mrnjavčevića i despota Uglješe Mrnjavčevića. Nakon Stefana Prvovenčanog na vlast dolazi kratko njegov najstariji sin Radoslav koji u spoljnoj politici čini zaokret prema istoku. Protiv Srbije su se ujedinili Bugari i Vizantija. Sa istoka je. Nakon Milutina na vlast dolazi Stefan III Dečanski. Makedoniju i zadobili prevlast na Balkanu. godine Turci su porazili srpsku vojsku u bici na reci Marici. zbacila ga je sa vlasti. Tako je došlo do novog poleta srpske srednjovekovne privrede i trgovine. Srpska vlastela zbacila je i njega sa vlasti i dovela na presto trećeg sina Stefana Prvovenčanog Uroša I. On se priklonio zapadu i krunisan je 1217. 28 . godine. a sina Uroša proglasio je za kralja Srbije. Stefan Dušan zbacio je. Srbi su zatim osvojili Niš sa okolinom. 1346. Srpska vlastela. a potom se zamonašio u Hilandaru pod imenom Simeon. Pokušavao je konstantno da se oslobodi vizantijskog uticaja. zbacio ga je sa prestola i postao novi srpski kralj 1276. U bici kod Velbužda 1330. Veliki župan. Poginuli su i kralj Vukašin i despot Uglješa. Za vreme vladavine Uroša I u Srbiju dolaze nemački rudari. godine. skoro 40 godina.

u poslovicama i pesmama Savin lik se pojavljuje u brojnim oblicima.p. Nakon pada Srbije pod tursku vlast 1459. Vatoped. Od tog doba njegov kult se proširio u Srbiji. veka. Prvi veliki manastir. godine. Hrvatskom i Slovenijom formiraju Kraljevinu SHS. nakon ustanka u Banatu 1594. koju je Srbija izgubila. Sveti Sava je posvećen početkom 13. Ostaće poznat i po svojoj zadužbini. 29 . Na Atosu su živela tračko-ilirsko-grčka plemena. pre svih u Bugarskoj i Rusiji. Nastojali su da žive i rade u skladu sa osnovnim načelima hrišćanstva. Time je Sava osnovao snažne duhovne temelje srpskom pravoslavlju. Sklanjajući se od Arapa na Atos se sklanjaju i kaluđeri. mešajući se sa prehrišćanskim srpskim legendama. Značajnu ulogu u srpskoj istoriji srednjeg veka odigrao je Mehmed-paša Sokolović. manastiru Manasija. U srpskoj epskoj poeziji. Moć Srbije počela je da opada. čime je omogućila običnom narodu da postepeno počne prihvatati pravoslavno hrišćanstvo kao svoju veru. 1198. Sveta gora i kult Svetog Save Veliki uticaj Vizantije doveo je do brze hristijanizacije Srba u drugoj polovini 9. godine izdiže se nova srpska dršava. osmanski vladari su više od jednog veka uvažavali Savin kult. 49. Međutim. protopopijate i parohije. Patrijaršija je dobila pravo da objedini versko-crkveni rad na celokupnom prostoru na kojem žive Srbi. godine pod Karađorđem Petrovićem i diplomatijom kneza Miloša Obrenovića.Juna 1389. drveni kovčeg sa telom svetog Save prenet je iz Mileševa u Beograd gde je spaljen na Vračaru.e. na Atosu podignut je krajem 10 veka.n. Prvi slovenski kaluđeri dolaze u drugoj polovini 10 veka. veka. na čelu sa svetim Savom. ali i u ostalim pravoslavnim zemljama. svog brata. za potrebe crkvene organizacije. godine odlukom Vizantojskog cara Hilandar je dodeljen Svetom Savi i Svetom Simeonu. Vizantijom i Mletačkom Republikom. godine izdejstvuje autokefalnost srpske pravoslavne crkve. Kraljevina Srbija i Kneževina Crna Gora su nakon 1918. Državnu teritoriju Srbije. podelio je na episkopije. 1557. Priznavao je tursku vlast. dok je većina prostog naroda još dugo držala u svesti drevnu pagansku veru. Makarija Sokolovića. godine pristale da zajedno sa Bosnom i Hercegovinom. godine. u narodnim pričama i legendama. Uspeo je da uspostavi prijateljske odnose sa Ugarskom. je paganske praznike zamenila hrišćanskim. Hatišerifom iz 1830. Prijem hrišćanstva. v. Prvi monasi na Atosu su zabeleženi u 12 veku. Nakon ustanka 1804. a od 9. Prva značajna ličnost na čelu Srbije nakon pada Kosova bio je despot Stefan Lazarević. Srpski arhijereji mogli su samostalno da biraju svog arhiepiskopa. Rastko Nemanjić uspeo je da 1219. Atos je bio uglavnom pust i nenaseljen. Postavio je za patrijarha. Hrišćanstvo je primio prvo viši socijalni sloj srpskog naroda. Srpska pravoslavna crkva. godine. a konačni pad predstavlja tursko zauzimanje Smedereva 1459. godine odigrala se bitka na Kosovu. godine obnovio je Pećku patrijaršiju.

U tom vremenu se zapaža postojanje dva paralelna toka: srpska redakcija crkvenoslovenskog ili srpskoslovenski jezik i narodni jezik. monaštvo i jeresi u pravoslavlju Monaštvo u Srbiji je bilo veoma razvijeno i predstavljalo je kamen temeljac pravoslavlja. Isihizam se javlja sa početkom monaštva. U Resavskoj školi stvoren je novi ćirilični pravopis srpskog jezika. Prva srpska štamparija osnovana je na Cetinju 1493. godine. poznat kao "resavski pravopis". 1847. zapad i istok. ruskoslovenski i narodni jezik. Reč je o stanovištu preme kome čovek može da uspostavi neposredan odnos sa Bogom a da mu za to nije potrebna zvanična crkvena vlast. govorili su jezikom koji se danas naziva praslovenskim. 1814. godine objavio je Srpski riječnik i novu verziju gramatike. godine. danas nazivamo staroslovenski. Za vreme vladavine Osmanlije novi centri srpske pismenosti i obrazovanja nastajali su na severu. odnosno štokavski govor u pismenoj upotrebi. Ishija znači molitveno "tihovanje" u sjedinjenju sa Bogom. na ćirilici je Miroslavljevo jevanđelje iz 1185. Ono predstavlja monaški podvig koji preobražava čovekovo biće. Ovaj verski pokret zasnovan je na ideji o večnom sukobu dobra i zla. Crkvenoslovenski jezik se u srednjem veku pisao dvema azbukama: glagoljicom i ćirilicom. To je otpor širokih narodnih slojeva učenoj hrišćanskoj i vizantijskoj religiji. Iz Jermenije se proširilo prema zapadnim oblastima Carstva. Vremenom su mladi književnici sve češće koristili narodni jezik. Dovodi se u vezu sa istočnim asketizmom. Kliment je uprostio glagoljicu i stvorio novo pismo . začelo se na Istoku. Prvi značajni pisani tekst na staroslovenskom. među njima i Sava Mrkalj koji je pre Vuka izvršio reformu ćirilice izbacivši nepotrebne znakove. i 18. Propoveda da je vidljivi svet deo Satane."bosanska crkva". godine je godina "Vukove pobede" kada je narodni jezik prihvaćen kao književni jezik. veka do sredine 15. Bogumilstvo je naročito bilo rasprostranjeno u Bosni. godine objavio je prvu gramatiku. veku. 30 . 1818. bogumili su uspešno delovali pod imenom "patareni". Staroslovenski jezik je postao književni jezik.glagoljicu koja je imala 40 slova. Oni su u Bosni uspeli da osnuju i zvaničnu crkvu . a u Srbiji u 12.50. Ona je ubrzo prihvaćena u Rusiji u 11. veku koristila su se tri jezika: srpskoslovenski. u doba seobe na jug. 51. kojim su prevodili značajne bogoslužbene knjige sa grčkog na slovenski. Od kraja 12. U 17. a da je Bog stvorio nebeski svet kome čovek teži. Isihazam. Bogumilstvo. Crkvenim jezikom su se koristili crkva i viši socijalni staleži. dok je narodni jezik bio u upotrebi kod prostog naroda. Pismenost kod Slovena počela je da se razvija tek u vremenu okončanih seoba na Balkan. Jezik Ćirila i Metodija.ćirilicu. u srpskim zemljama pod Austrijom i Ugarskom. Jezik u srednjem veku u Srbiji Slovenski preci Srba. ali je korene uhvatilo u Bugarskoj pre nego što su Bugari prihvatili hrišćanstvo. Ćirilo je stvorio prvu slovensku azbuku . veka. otvara ga dejstvu božanskih energija koje čoveka uzdižu na viši stupanj duhovne egzistencije. Vuk Karadžić izvršio je jezičku reformu kod Srba. veku. kao pravoslavna jeres.

U narodu se razvija narodni ep i književni narodni izraz uopšte. osmolisti. a nastao je za vreme vladavine kralja Milutina. Žiča. Mileševa. Gradac. Ova književnost izrasta na kosovskom kultu u čijem je središtu knez Lazar. pisano oko 1185. Jedno od prvih samostalnih ostvarenja srpske književnosti jeste Letopis popa Dukljanina iz 12. U srednjovekovnoj crkvenoj arhitekturi razlikujemo tri osnovna arhitektonska stila: a) raški . godine za humskog kneza Miroslava. veka i traje do poraza Srpske despotovine (1389-1459). žitija. i c) moravski stil. U obradi fasada zapaža se snažan uticaj zapadnog romanskog stila. zatim Studenički tipik. Njima se veliča kult Kneza Lazara i Miloša Obilića. veka. Bila je to literatura viših socijalnih slojeva. arhitektura i književnost. U najranijem periodu izgrađene su dve značajne crkve Sveti Nikola u Toplici i katedrala u vizantijskom Kotoru.v. Presudno razdoblje za postanak srpske književnosti je vreme od 10. Žiča. kao ni pozorišta i skulpture. Srpsko-vizantijski stil ili stil srpskog klasicizma nazvan je još i stilom renesanse doba Paleologa. Arhitektura u srednjem veku – stilovi Prema stilskim odlikama sve se crkvene građevine mogu podeliti na dve osnovne skupine: 1) na crkve sa centralnom osnovom i 2) na crkve sa podužnom osnovom. veka.od Nemanje (kraj 12. je opevano stradanje neroda. dok su autori drugih Domentijan i Teodosije. Arilje iz 13. Crkvena i epska književnost U srednjem veku. Najznačajniji jezički spomenik svakako je Miroslavljevo jevanđelje. Najviši dometi su bili postignuti u žitijskoj književnosti. Književnost u srednjem veku u Srbiji. U srednjovekovnoj književnosti vladali su strogi zakoni određenih rodova: pohvala. duhovna i crkvena poezija. Zapažaju se dve vrste žitija: a) iz Studenice i Žiče i b) Hilandara. koji počinje od kraja 14. tj. Epske i lirske pesme pevale svakom prilikom. U 13. Sveti Sava napisao je kratko žitije Simeona Nemanje Hilandarski tipik. Posle poraza na Marici i Kosovu srpska književnost razvija se sa osloncem na vizantijsko-pravoslavnu tradiciju. kao i građevine sa osnovama u obliku izduženog slobodnog krsta. povelja. slikarstvo. Sopoćani. Osnovna odlika ovog stila je ta što su građevine nosile obeležje tradicije vizantijske umetnosti. Muzike gotovo da i nije bilo. U prvoj grupi se primećuju okrugle crkve ili rotonde. 53. Morača. Najveći polet srpska književnost dostiže za vreme kralja Milutina.) do kralja Milutina (kraj 13. b) srpskovizantijski ili klasični stil . U usmenom predanju. Peć. Prostrana i osvetljena unutrašnjost crkvi bila je pogodna za monumentalno fresko slikarstvo. Raški stil. Mileševa.).-11. Reč je o trobrodnim ili 31 .v. u drugoj se nalaze jednobrodni i trobrodni hramovi. veka.od Milutina skoro do kraja 14. Tom tipu raških građevina pripada čitav niz važnih crkava: Studenica. veka kada je stara slovenska književnost posrbljena postajući tako osnovom srpske srednjovekovne književnosti. uz gusle. šestolisti i trolisti. veku se zaokružuju glavni književni žanrovi toga doba: žitija i službe. Studenica. u Srbiji tri umetnosti su bile naročito razvijene: živopis. ugledajući se na gradnju crkava u Carigradu i Solunu. i formiraju se glavni književni centri rane nemanjićke Srbije: Hilandar.52. Stefan Prvovenčani napisao je Žitije svetog Simeona. Srpskog seljaka se žitijina književnost nije ni doticala. zatim. pisama i zapisi. Pisci prvih žitija su sveti Sava i Stefan Prvovenčani.

Vladislav je podigao svoju zadužbinu Mileševo. Kasnije je kao zadužbine sagradio Đurđeve Stupove. crkva Svetog Stefana. Ovom stilu pripadaju: Lazarica u Kruševcu. veka. To je crkvena arhitektura koja je nastala za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića. 54. Protivnici upotrebe ikona nazivali su se ikonoborcima. Manastiri i crkve srpskih vladara Stefan Nemanja podigao je manastir Sveti Nikola kod Kuršumljije. 55. Kraljeva crkva u Studenici. veku. Veće građevine poseduju pet kupola. Uroš I je podigao Sopoćane i crkvu Svete trojice. čime bi se ostvario utisak mozaika. osnovno pitanje je bilo da li se na ikonama može prikazati božanstvo. U istočnom hrišćanstvu Boga nije moguće naslikati. Stefan Prvovenčani i Sava počeli su izgradnju crkve Svetog Spasa u Žiči. Počev od zidnog slikarstva u Bogorodičinoj crkvi u Studenici teče razvitak monumentalnog stilskog izraza 13. Svoju stilsku inspiraciju slikarstvo je pronalazilo u vizantijskoj pravoslavnoj duhovnosti. Likovna umetnost i minijatura Slikarstvo se veoma živo razvijalo na prostoru Vizantije i pravoslavnog hrišćanstva. 32 . ali je moguće slikati Isusa Hrista kao Bogo-Čoveka. Likovnu poetiku artikulisali su Domentijan i Jovan Damaskin. pred kraj 14.petobrodnim crkvama sa razuđenim svodovima. veka. Car Dušan podigao je mauzolej crkvu Sveti Arhanđel kod Prizrena. U dugim raspravama koje su se vodile sve do 8. Kalenić i Manasija. U 8. U Sopoćanima je naslikan jedan od ikonografski najsloženijih zahvata zidnog slikarstva. Stefan Dečanski podigao je Visoke Dečane. Knez Lazar Hrebeljanović Ravanicu. Najvažnije crkve u ovom stilu su Gračanica i Nagoričino. Ljubostinja. i u 15. Studenicu i Hilandar. veku vladaju dva osnovna žanra crkvenog slikarstva: živopis i ikonopis. crkva Bogorodice Ljeviške. Jovan Damaskin je pozivao slikare da naslikaju sve osnovne događaje iz Hristovog zemaljskog života. Osnova je u obliku upisanog krsta. Za ovaj period srpskog graditeljstva značajno je to da se središte srpske umetnosti seli na sever. Uroš I je zahtevao da se čitava unutrašnjost prekrije freskama sa zlatnim listićima na pozadini i da se na njoj islika mreža kvadratića. U Uvodu Života svetog Simeona Domentijan kaže da umetnost samo prenosi božiji dar. Pobedila je struja koja je dopuštala mogućnost upotrebe ikona. Lazaricu i dr. sa jednom ili pet kupola. Despot Stefan Lazarević i njegovi naslednici podigli su niz crkava i manastira. Do savršenstva su dovedeni plastičnost i monumentalnost scena i figura. Milutinovu zadužbinu čine Crkva kralja Milutina na Hilandaru. Gračanica. Arhitektura je postala kitnjasta. U osnovi crkava pojavljuje se oblik trolista. a manji je broj sa jednom. crkvu Svete Bogorodice na ušću reke Kosanice. ali sa osnovnom nacionalnom sadržinom. Ravanica. Moravski stil. crkva Svetog Đorđa itd.

Tek se u 14. groblje. Veruje se da je animizam osnova celokupne religioznosti srpskog naroda. Nekad su prinošene ljudske žtrve. Najpre je bilo zabranjivano od strane crkve. Cilj je održavanje veze sa dobronamernim silama kako bi one one uzvratile dobročiniteljstvom ljudima. najpre vrši vladar. Žrtvovanje. Mesta kulta u okviru porodice su: prag. odnosno. Prema vizantijskom istoričaru Prokopu. Principi animologije Srbi. u razne dobre i zle duhove. žrtvovati. 57. Osnovni smisao fenomena žrtvovanja je da se jedna zajednica ovim ritualom suprotstavi sili destrukcije i nereda. u demone. Žrtve se prinose na određenom mestu za vreme kultnih praznika ili u posebnim prilikama. vode. dati ono što bogovi žele. Obredom žrtvovanja uspostavlja se prisna veza unutar članova zajednice. Bogu Perunu. ognjište. pročišćenja od suvišne energije. ali je usred propasti srpske države sve ubrzo zamrlo. Drevna srpska religija. Smisao žrtvenog obreda. Žrtvu je stalno pratila molitva. i danas još poseduju duboko verovanje u duše. kada se počinju graditi crkve sa fasadama od skupocenog kamena. ali i same te zajednice sa božanstvom kome se prinosi zajednička žrtva. medvede i jarce. veku. kao i drugi Južni Sloveni. kod Istočnih i Južnih Slovena. Žrtve koje se prinose bogovima nazivaju se trebi. U religijskom ritualu dominiraju molitve i prinošenje žrtvi u krugu porodice ili zajednice. Reč "treb" označavala bi: da nešto treba.čiji su manifestni oblici: kultovi prirode i kultovi predaka. obred žrtvovanja ima karakter katarse. Vajarstvo nikad nije zaživelo. Animizam je verovanje po kome je celokupna stvarnost prožeta ili nastanjena duhovima ili dušama. izvori. kao i većina drugih religija. Opšta animologija . utvare i sablasti. kad je reč o opštedržavnom interesu. raskršća. obročišta (mesta u prirodi. a mesto za žrtvovanje trebišta. Žrtvenici i hramovi Čin žrtvovanja podrazumeva voljno davanje ili odricanja pojedinca ili društvene grupe od neke visoko vrednovane stvari ili bića u korist neke svete sile ili bića višeg statusa. Na planu kolektivne psihologije. mogao očekivati razvoj vajarstva. a onda je došlo do zamene klanjem životinja. hramovi. U Miroslavljevom jevanđelju ukras odlikuje zapadni uticaj i raskid sa staroslovenskom tradicijom. od potrebe za nasiljem. Forme žrtvenika u okviru zajednice su crkve. Prvi oblik te religioznosti bio je manizam (poštovanje predaka). bikove. žrtvovali su mu petlove. kraj drveća i kamenog krsta).Od najznačajnijih dela minijature u srednjem veku izdvajaju se Miroslavljevo jevanđelje i Vukanovo jevanđelje. da se mora dati. istočni zid kuće. bio je posvećen hrast. može se proučavati kroz četiri osnovna odseka: 1. 56. U hrišćanskom folkloru Perun je zamenjen svetim Ilijom. a u patrijarhalnoj porodici pater familias. u plemenu to je žrec. 33 .

hrpa gomila kamenova. kao najmlađi stupnjevi religijske individuacije. 59. 34 . Manifestne forme ove vrste religioznosti bile bi totemizam. Porodilja koja nema mleka. Posebno mesto imao je kult hrastovog drveta. značajnu magijsku funkciju imaju kamen u funkciji nadgrobnog spomenika. Kod Srba postoji verovanje u nezavisne duše. Kult drveta i biljaka je brzo pravoslavna hrišćanska crkva prihvatila. Kamen služi u mnogim obredima i magijskim radnjama. U težnji da se duša umrlog učini nepokretnom dovoljno je da se "veže" za kamen. Koristi se prirodni. Kamen stanac je.kao višeg i u istorijskom smislu mlađeg sloja religioznosti. prag. zoomorfizam i demonizam. Priroda i ljudski svet posmatraju se kao inkarnacije demona koji nastanjuju šume i vode. usamljeni kamen većeg oblika . Religija i kult kamena U srpskoj narodnoj religiji postoji veći broj primera vezivanja duše za kamen. islam.hrišćanstvo. Otkrivena religija . Isto tako. krov itd. neobrađeni kamen različite veličine. kamen se zadene za granu nerodne šljive. Svako važnije bilje imalo je svog boga. sa verovanjem da će i sve slične šljive roditi. pre izlaska sunca. a hteo bi da se oslobodi ovih noćnih mora. Duše mrtvih se brzo kreću i sveznajuće su. Mitologija . Onaj ko sanja svoje umrle. u cilju zaštite od ujeda zmija. Značajnu ulogu imaju kult masline. u stvari. pri čemu se ta druga forma čoveka naziva duša ili sen. Osim kamena stanca. bosiljka i kult badnjaka. zatim. kao čovekovog duplikata. 3. u novijim oblicima čuva starije slojeve religioznosti. budizam. Staništa duša su: uglovi kuće. koja sadrži niz mitskih likova/božanstava. o Božiću. kada se prilikom obredne muže ovaca kroz takav kamen "protera" prvi mlaz mleka.2. Pojedini primerci hrasta kod Srba vršili su ulogu prvobitnih hramova. Za kamen stanac se vezuje veliki broj rituala. Postoji i običaj magijskog bacanja kamena sa desne noge u dalj. O Đurđevdanu.bogovi donjeg sveta i solarna božanstva .bogovi gornjeg sveta. kamen i vasionu. Kod paganskih slovena važno je bilo sveto drvo povezano sa kultom duša umrlih. Demonologija . dolazi na kamen stanac gde izvodi prigodni magijski ritual. jevrejstvo.viši i mlađi nivo religioznosti. kraj ognjišta. groblje. biljaka i vatre Prema narodnom verovanju svaka biljka je dobila svoju dušu od duša umrlih ljudi. Kult drveta. Kult vatre je karakterističan element indoevropskih religija. Srpski narod. u formama svoje vere. raskršće. odžak. dovoljno je da dođe do kamena stanca i da na njemu zapali sveću. 4. stan umrloj duši. Manifestne forme ove religioznosti su htonizam . i probušeni kamen. heroja nadljudske snage. 58. u strogo ljudskom obliku.kamen stanac. ali i životinjski svet. kao i probušeni kamen. tavan. U ritualnom loženju badnjaka sam badnjak predstavlja zamenu boga sunca. Probušeni kamen se koristi u dva obreda.

Zmija kao demonsko biće U zmiji je inkarnirana duša predaka. 61. dakle. umivaju se. ima širu socijalnu. U srpskoj mitologiji čovek se plaši zmije i čini sve da predupredi njeno negativno dejstvo. Vračare u bajanjima obično traže vodu sa levog ili desnog vodeničnog točka kako bi oterale zlu nameru dušmana. vode i izvora U svakom kraju u Srbiji postoji neka proglašena zdrava voda oko koje se ljudi okupljaju. s obzirom da se na Badnje veče okupljaju domaći pokojnici. ispod kućnog praga. Badnjak se dovodi i u vezu sa kultom pokojnika. Zmija i zmaj Zmija odgovara htoničnom (zemaljskom. Kult zmaja vezuje se za razvijeni stupanj društva. piju je i kupaju se. Motiv borbe sa zmajem se ne pojavljuje nigde gde već nije formirana država. Zmija u srpskoj mitologiji odgovara htoničnom . Zmaj se pojavljuje kao spoj nekoliko životinja najčešće gmizavaca i ptice. Zmija se zamišlja i kao inkarnacija umrlih predaka.starijem i praslovenskom mitološkom supstratu. Voda koja izvire iz vrela kao i kiša predstavlja božansku krv. Zmaj leti. zaštitnu funkciju: on brani naselja i polja od nepogoda. Velika je moć protočne vode upošte. Ona brani čoveka od svakog nevidljivog zla. Kult vatre. odiže se od zemlje i htonskog. kad se pojede. na mestima trajnog prebivališta ljudske duše. a zmaj odgovara antropomorfnom mitološkom sistemu. dakle. Veruje se da svaka kuća ima svoju zmiju i ona se naziva čuvarkuća. 60.Badnjak je božanstvo koje se spaljuje da bi opet oživelo. kraj ognjišta. leži u htonskom supstratu. poklapa se sa nastankom državne organizacije jednog naroda. 35 . grada i oluje. odnosno ognjištem. Srpski narod veruje da zmija živi u temelju kuće. Zmija se pojavljuje i kao životinjski predstavnik žitnog demona i utiče na rod useva. ispod kućnog praga. Srpski narod veruje da zmija živi u temelju. Istovremeno čovek istu zmiju obožava i prinosi joj žrtve. a posebno one koja se zahvata kraj vodenice. Na istoj mitološko-strukturalnoj liniji sa zmijom nalazi se lunarna simbolika. Protočna voda se koristila da se opere odeća umrlog što je simbolizovalo odlazak mrtvog iz sveta živih. boravi u poljima ili na planinama. a s tim u vezi ideja plodnosti. Samim tim ona je i simbol plodnosti.. na mestima trajnog prebivališta ljudske duše. kraj ognjišta. Tako da možemo utvrditi da pojava zmaja kod nas datira iz vremena kosovskog i postkosovskog ciklusa. Čovek se plaši zmije i čini sve da predupredi njeno negativno dejstvo. 62. U tom smislu je raširen motiv da od pojedene zmije postaje razumljiv jezik ptica. a koren verovanja je iz osobene dioniske tradicije. Čudotvorna moć koju daje zmija. Zmaj je ognjeno biće. Veruje se da svaka kuća ima svoju zmiju i ona se naziva čuvarkuća. podzemnom) praslovenskom supstratu. U srpskom folkloru zmaj uvek ide sa ognjem.

petao – demonska bića Kod Srba konj se pojavljuje u vezi sa demonima donjeg sveta. Vampiri su oni koji umiru neprirodnom smrću. kada kreće i poslednji. Opšte je shvatanje da je mora demon koji noću pritiska. u obliku kopita. Vučiji oblik vampira je tipično srpski i kod nas se češće naziva vukodlakom. Kod Srba postoji verovanje da je veštica svaka stara žena kad umre. Dobroćudan kao domaća kokoš i petao. i zloćudna u obliku gavrana i vrane. Na dan Svetog Mrate kolje se crno pile. koji se nisu ispovedili. samoubice. Mora je slična ili čak srodna veštici. Kod nas je poznato ritualno klanje petla koje se vezuje za dva praznika: Sveti Ilija i Mratindan. Veruje se da se ona hrani ljudskim srcima i džigericom. U istočnoj Srbiji je dobro očuvan kult svetog Todora. Često se smatra da je mora veštica koja se pokajala. veštica. Vuk i pas kao demonska bića Kult psa je posebno razvijen kod stočara. Klanje petla obavljala bi najstarija žena u domaćinstvu i to na kućnom pragu. Mitsko oblikovanje vuka vezuje se za istočnoslovensko božanstvo gospodara šume. Veštica poprima oblik leptira. crne ptice. Dobar deo običaja oko Badnjeg dana povezan je sa žitnim demonom sagledanim u obliku ptice. To je mrtvo telo koje je oživelo. psa. U konje se pretvaraju grešne duše. On ima dva lika. kokoš ili petao. mačke. staništu kulta predaka. Taj običaj je u vezi sa htonskom prirodom srpskog vrhovnog božanstva. veštice. davi ljude i pije im krv. ustalo iz groba i luta okolo. mori ljude na spavanju i zaustavlja im disanje. pa ne jede više ljude. Jesenji praznici su smatrani „vučijim“ i posebno se slavio poslednji dan. čobaninom. Konj. koji su iznenada umrli itd. mora i vukodlak. Ako bi takav petao ostao živ posle Ilindana. mori. Crni konj pomaže pri pronalaženju blaga i otkrivanju vampira. Vuk u dobrom liku je domaći pas. Sva sakata mitska bića predstavljaju mesec u opadanju. već ih samo muči. dok mlada žena kad umre postaje vila. veruje se da će umreti domaćin iz te kuće. Vukodlak je demon prekriven vučijom dlakom. sakati. životinja i ptica koji je zamišljen kao beli vuk. Sa hrišćanstvom ovaj beli vuk je doveden u vezu sa Svetim Đorđem. mora Vampir pripada krugu demona vezanih za kult predaka. vuka itd.63. 65. Vampir. Najstariji petao se prinosi kao žrtva svetom Iliji. Pas je i pratilac lovačkih božanstava (Dijana). U staroj srpskoj religiji pas se identifikuje sa čovekom. kako bi se usevi zaštitili od gaženja od strane Todorovih konja. hromi vuk. Veštica je ženski korelat vampira. 64. a u lošem liku u obliku divlje životinje koja nanosi štetu. Konji se prvo jašu poljima radi plodnosti a onda se daje konju kolač todorčić. 36 . Vuk ima dve forme: dobro i zlo.

Raskršća imaju isti status kao groblja. porodilja i novorođenčadi. Postoji. 67. zaštitnica je braka i plodnosti.66. čitav niz zabrana. za koje se vezuju brojni običaji magijskog i mitološkog karaktera. i kumstvo u nevolji. Zbog verovanja da su trudnica i njen plod u utrobi na magijski način povezani. Kod svadbenih običaja. Raskršća i groblja Raskršće je kod Srba i drugih naroda važno kultno i obredno mesto. Njoj je zabranjeno šutiranje domaćih životinja. dalje. On pramenove kose stavlja u belu maramu koju majka stavlja na neko visoko mesto. proizilazi i niz tabua. u neparnom danu. krštenje. Antropološki ciklus. jer bi. zaštitnik porodičnog kulta. Drevni je običaj kod Srba strižba ili šišanje deteta. tzv. mrtvacem. 68. Za raskršća se vezuju i sudbine tzv. To je kultno mesto na kome obitava htonska boginja. koji se u antropologiji nazivaju ritualima prelaza iz jednog egzistencijalnog stanja Bića u drugo. kao i rituala koji se obavljaju nakon rođenja deteta. Magijske radnje se obavljaju noćima i na grobljima i na raskršću. nevesta prilaže novac na raskršću. venčano. Njeni spomenici se nalaze na grobljima i raskršćima gde joj se prinose žrtve. očekujući za uzvrat potomstvo i uspeh u braku. na primer. Strižba se obavlja ujutru. kao i kontakt sa "nečistim mestima" i bićima: grobljem. kondenzovane istorije života i potrebe da se opstane. Rođenje. koji se u antropologiji nazivaju ritualima prelaza iz jednog egzistencijalnog stanja Bića u drugo. šišano. I u nevestinoj i u 37 . Kod mnogih naroda raskršća se smatraju kao opasna. Ona se isključivo obavlja u kući deteta. kojih se trudnica morala pridržavati. venčanje i smrt predstavljaju četiri osnovne faze u antropološkom ciklusu. U grčkoj mitologiji boginja raskršća je Hekata. Kumstvo je ustanova starija od hrišćanstva. Sve ti rituali proizvod su iskustva. za koje se vezuju brojni običaji magijskog i mitološkog karaktera. posebno da onemoguće uspešnu "prvu bračnu noć". Na svadbi su prisutni zli demoni koji bi da spreče srećan završetak socijalne veze dveju porodica. nečista mesta. "nečistu" vodu posle kupanja prosipaju na raskršću. zabrana. Na čelu obreda je kum. Svadbeni običaji Rođenje. Tu se skupljaju duhovi i zli demoni. Njoj se u principu brani svako kretanje van kuće. u suprotnom dete bilo rođeno sa manom. posebno u toku noći. odnosno godini. odnosno tu se sahranjuju tuđinci i zločinci. Antropološki ciklus. venčanje i smrt predstavljaju četiri osnovne faze u antropološkom ciklusu. krštenje. neobičnih smrti. Kod Srba postoje četiri kumstva: kršteno. strižba Rođenje. krštenje. Kada bolesno dete okupaju u kući. kao žrtvu boginji raskršća.

Smisao paljenja sveće je u tome da se preminuli ne povampiri. jer se demoni nalaze ispod praga. Smrt i pogrebni običaji Rođenje. uglavnom batinom. Njegova odeća i samrtne stvari bacaju se ili se trećeg dana po smrti peru u reci i na nekoj livadi. Prokletija je običaj proklinjanja nepoznatog krivca za učinjeno rđavo delo. Narod i dan-danas veruje u dostižnost kletve. Pošto je umirući izdahnuo otvaraju se vrata i prozori. Njegov cilj je da se posle godinu dana lutanja duše umrloga. za koje se vezuju brojni običaji magijskog i mitološkog karaktera. ređe kamenjem ili sekirom. pre ulaska u kuću ritualno pere ruke.mladoženjinoj kući stavlja se žar na kapiju kroz koju prolaze svatovi i posebno mlada i mladoženja. Na isteku godine dana umrlome se podiže kameni spomenik. prinosi muško dete. Koga su god vodili na lapot on bi išao bez ikakvog straha. a žena maramu. Po povratku sa groblja svaki učesnik pratnje. krštenje. venčanje i smrt predstavljaju četiri osnovne faze u antropološkom ciklusu. 70. na mišici. Antropološki ciklus. Pokojnika iz kuće iznose najbliži i to tako da noge idu napred. Prazan sanduk i prazan grob ne smeju prenoćiti. Ljudi umrli na neprirodan način sahrajivani su van groblja. došavši u mladoženjinu kuću. Kod odra izloženog mrtvaca stavljaju se darovi u jelu. Običaj se održao uglavnom u istočnim delovima Srbije. koje ona diže tri puta u vis kako bi najpre dobila muško dete. baca čašu preko ramena unazada sa ciljem da je razbije. suprotstavlja dezintegrativnim silama kako bi sačuvala potrebnu životnu energiju. odnosno što će "na onom svetu ići po mraku". koji se u antropologiji nazivaju ritualima prelaza iz jednog egzistencijalnog stanja Bića u drugo. U dvorištu svojih roditelja. odluke i presude donosili su i "selo" ili "narod". pošto mlada popije vino. ispod kolena. 38 . po dolasku. Ovi obredi imaju religijsku i socijalnu snagu. U narodu postoji i običaj zvani "nakonče". Veruje se da se pokojnik može služiti hranom. konačno ovu duša veže. Da se pokojnik ne bi povampirio zaseca mu se prst na nozi. Umrli na glavi mora obavezno imati kapu. 69. Žar predstavlja zaštitu od zlih demona. Njima se grupa. Pred skupljenim svetom familija bi premlatila starca ili babu. kada se nevesti. Objavljivanje smrti u kući najavljuje se naricanjem. Sahranjuje se sutradan. Lapot je običaj starih Slovena napuštanja i ubijanja staraca i iznemoglih. Nakon što osoba izdahne pali se sveća. da je aktivan na nevidljiv način. Mlada u mladoženjinoj kući preskače prag. ustali. Prokletije i lapot Osim sudskih i državnih organa. užasnuta fenomenom smrti. Ona čini sve da se ne zameri duhovima kuće novog doma u koji ulazi. Smisao ritualnih postupaka vezanih za smrt jeste pripremanje duše umrloga za što uspešniji i bezbolniji prelaz u onaj svet. ne okrećući se.

i takođe bile polivane vodom. jer nema nasumičnog korišćenja zvukova i slučajnih izmena. taj hleb stoji stalno na stolu i seče se treći dan slave. Primarna struktura se nalazi u sintaksičkoj ravni (reči). Svako ko govori svoj maternji jezik u stanju je da sastavi i razume bezbroj novih rečenica. zajedno sa cvećem i hranom. Baba je manji hleb koji gost po čestitanju slave poljubi. pomešani su sa kultom predaka. čijom se krvlju orosi kamen i drvo. 71. kolač „baba“ Krsna slava je praznik obožavanja svojih predaka. 72. Mitološku paralelu ovom običaju nalazimo i u japanskoj religijskoj i običajnoj praksi ostavljanja staraca i starica u planini. Sve je povezano sa vodenim demonima. a zatim se krst. Priozvoljan je jer nema objektivne veze između prirode stvari i jezičke jedinice koja se 39 . Zavetine. Krsna slava se slavi tri dana. jer poseduje određen broj zvukova. To je simbol vatre. u ravni glasova. Slave i zavetine. od drugog putem varijacije zvuka ili reda. jer razlikuje jedan pojam. ognja. Dobri dani za setvu su ponedeljak i četvrtak. fonološka. Drugo mišljenje je da je slava dan posvećen živima. Agrarni ciklus. događaj. Igrale su. ili se živa mačka baca u zažarenu peć. Ova praksa raširena je u dinarskim predelima. Magijski obredi za dobijanje kiše Oranje i sejanje se kod svih naroda smatra činom oplodnje zemlje. Zasnovan na nizu pravila i ograničen je.nadajući se boljem životu na onom svetu. Zvuci koji ga čine stvoreni su preko govornih organa i oni se mogu linearno i sekvencijalno predstaviti na simboličan način. ostaci starog slovenskog poštovanja drveća. 73. Jezik je i sistemski. sa verovanjem da će preći u bolji život. Zavetine su zavet sela svecu da će ga praznovati kao seosku slavu ako ga izbavi od nevolja. Agrarni ciklus. izraz zahvalnosti. Dodole su bile devojčice od 6 do 14 godina koje su okićene cvećem prizivale kišu. ognjišta – kulta predaka te kuće i zato se ne seče dok traje slava. Jezik i teorije o jeziku Ljudska komunikacija podrazumeva postojanje pojedinaca koji imaju zajednički simbolički sistem. Jedna od devojčice je imala poseban status i njoj se vezivao krst za nogu sa neznanog groba. Dodole bi dobijale darove u hrani. Druga važna osobina ljudskog jezika je njegova stvaralačka sposobnost. Veče uoči slave se mesi kolač večernjača. Baba je simbol patrijarhalnosti. bacao u reku. a za samu slavu slavski kolač i „baba“. Jezik je linearan i sekvencijalan. a druga. pa u istočnoj Srbiji i Makedoniji. a loši petak i subota. pevale i prskale ukućane idući od kuće do kuće. Za prestanak kiše ukopavala se živa mačka ili magarac. Bira se hrastovo ili orahovo drvo gde se prinosi zajednička seoska žrtva. poštovanja. objekt. jagnje. On je sistem razlika i kontrasta. Taj simbolički sistem je jezik i odlikuje ga dvojstvo strukture.

Sociolingvistička teorija objašnjava kako je simbolično ponašanje sistem povezan sa društvenim varijablama korisnika i konteksta. U savremenoj lingvistici sistem se opisuje preko pravila (morfologija. 40 . sposobnost. Čovek ima um koji mu omogućava da postupa po slobodnoj volji. • 74. fonološku i semantičku. dok jezik kao živa reč ne može da se proučava bez uvida u širu govornu zajednicu. Podelio je pravila na tri komponente: sintaksičku. poseduje svaki pojedinac. Moderna lingvistika nastoji da pronađe neke opštije gramatičke teorije kojom bi se mogli opisivati svi ljudski jezici. Čomski u svom delu „Sintaksičke strukture“ smatra da lingvistika postaje generativna gramatika koja se bavi procesima nastajanja jezika. autonomna celina. Osnovna pretpostavka generativne gramatike je u tome da je suština lingvističkog sistema znanje koje čovek mora da ima da bi razumeo i stvorio rečenice u svom jeziku. jezik je sistem međusobno povezanih znakova. on je odvojio društveno od individualnog. Govorni predstavnik ima prećutno ili unutrašnje znanje svojih pravila jezika. U tome se sastoji "sosirovski paradoks" jer jezik kao sistem. Sve brojne postavke i tumečenja jezika mogu se svrstati u tri glavne teorije o jeziku: • Lingvistička teorija je teorija o čovekovom sistemu simbolizacije u komunikaciji. proučava odnose između zvuka i značenja. oslanja se na unutrašnju saglasnost korisnika da se pridržavaju pravila značenja i upotrebe. odnosno govora. Čomski smatra da postoje univerzalna načela koje poznaje svaki govornik i koja su mu urođena. Odvajanjem jezika od žive reči. proučava kako ljudi odnose između zvuka i značenja mogu da izvode u kodnom ponašanju. sintaksa i semantika). Jezik je jedinstven za ljudsku vrstu i mada se razlikuje od etnosa do etnosa svi su oni složeni u određena gramatička pravila i jednako dobro služe u komunikaciji. tako da vrednost jednog znaka zavisi od prisustva drugih znakova. Pojava antropološke lingvistike. nezavisno od spoljašnje sredine.na to odnosi. kako odnose između zvuka i značenja koriste pojedini jezički predstavnici u nekoj osobenoj komunikacionoj situaciji. mada pripada društvenom delu jezika. Taj korpus znanja mu omogućava jezičku kompetenciju. Ova pravila koja čine teoriju jezika jesu gramatika. Po Sosiru. Lingvisti vide jezik kao teorijski problem odnosa između zvukova i značenja. Lingvistika i kompjuterska lingvistika Lingvistika proučava osnos između zvukova i značenja. prvenstveno rečenice. Prihvaćeno je antropološko shvatanje da se svet može objektivno gledati jedino kroz oči onih koje proučavamo. po mišljenjima nekih autora. tj. dovela je do značajnih promena u lingvistici. On je i konvencionalan. • Psiholingvistička teorija je teorija o čovekovoj osnovnoj sposobnosti da se ponaša simbolično. Napravio je razliku između jezika kao sistema i jezika kao žive reči. Jezik se posmatrao kao koherentna.

Ono što je za Čomskog jezička kompetencija ljudi. Kognitivni psiholingvistički pristup pretpostavlja da ljudi imaju unutrašnju sposobnost da razvijaju jezik. Oblast koja se zove veštačka inteligencija najviše je zainteresovana za jezik. Hil naziva jezik "prvom i najizrazitijom ljudskom simboličnom aktivnošću". Skiner je definisao osnovne tipove stimulativnih uslova koji vode ka ponašanju u jeziku i odredio uslove gde je jezik sam stimulans za neko ponašanje. istraživanje tekstova i sve ono što se podrazumeva pod terminom hyper text. 75. Smatraju da kao govornici najbolje što možemo da uradimo je da koristimo čujne i vizuelne simbole koji u našim slušaocima mogu da dodirnu izvesne elemente njihovog prošlog iskustva.Kompjuterska lingvistika bavi se opisom i objašnjenjem formalnih jezika i ona pokriva širok krug aktivnosti koje su u vezi sa računarom. Restriktivni kôd se često nalazi u situacijama društvene 41 . govori o verbalnom ponašanju. pronalaženje matemetički preciznog načina na koji bi se opisao i formulisao jezik. Bernštajn razlikuje dva koda – restriktivan (sintaksa minimalno složena) i razvijen jezički kôd (složenija sintaksa). međutim. Skiner. Sociolingvistika Prema sociolingvistici ni komunikacija ni jezik nisu nezavisni od ličnog i društvenog konteksta. Entiteti jezika su simboli. Psiholingvisti su proučavali kako se jezička kompetencije (znanje. a ne same rečenice. Tu spada pre svega mašinsko prevođenje sa prirodnih jezika. Jezik se više posmatra kao nešto što su ljudi razvili svojom aktivnošću. Kognitivni pristup smatra da dete uči pravila i strategije za razvoj ili tumačenje rečenica. Psiholingvistika Psiholingvistika proučava ponašanje pri upotrebi jezičkog sistema. 76. ali ne i o prirodi značenja. bihevoristika nije mogla da objasni. nego kao pasivan proizvod jezičkog učenja. Način govora često nije produkt individualnih sposobnosti već postoje obrasci. Viver i Nes smatraju da je govor psihofizički proces putem kojeg jedna osoba pokušava da utiče na drugu. Ovaj pristup je kritikovao Čomski. Blek i Mur smatraju da je govor kako stimulans za ponašanje tako i odgovor koji ponašanje upućuje samom stimulansu. Sociolingvistika se bavi problemima društvenog raslojavanja jezika. Cilj je konstituisati inteligentne sisteme koji mogu da komuniciraju. ali veza između simbola i stvari je arbitarna i društveno kontrolisana. tj. Ova oblast istražuje mogućnosti i probleme koji se javljaju kada postoji ogroman broj tekstova na kompjuteru koji se mogu prikazati na različite načine. proučava korelacije koje postoje između jezičkih i društvenih struktura. opis onih tipova procesa mentalnog ponašanja koji su uključeni u stvaranje i razumevanje jezičkih iskaza. Tako će slušaoci proizvesti za sebe značenjske obrasce koje mi želimo da one imaju. tj. oni imaju značenje. Naučnici su sve više tražili kognitivni pristup teorijama jezičkog ponašanja. sposobnost) razvija kod dece.

dok Hopi žive isključivo u svom psihološkom vremenu koje je vezano za udaljenost i kretanje. Kod Hopi Indijanaca nema bezobličnog: postojanje može ili ne mora imati oblik. na primer. Vreme i prostor se kod njih izražavaju kroz događaje. Kod nas je. 77. ali se naučno ne može shvatiti sve dok se znanje koje imamo o njemu ne pretoči u jezik. bez čega interpersonalna komunikacija ne bi bila moguća. Labov se suprotstavio generativnim gramatičarima i njihovom isključivom usmerenju na individuu. Vorf smatra da spoljni svet postoji. Razradio je pojam pravila varijacije koja pretpostavljaju da je govor podložan stalnoj promeni. Gledišta Sapira i Vorfa se dosta razlikuju. Hajmz smatra da dete razvija obrazce za korišćenje jezika i time ustanovljava svoju sociolingvističku kompetenciju. istražujući u celini njene komunikativne navike. Etnografija komunikacije za kontekst uzima celu zajednicu. Sapir je formiranje jezika posmatrao unutar društva i tvrdio da tek onda kad se formira jezik može da deluje na oblikovanje pogleda na svet. bez obzira na društvene grupe. Ideje Vorfa su naročito bile pod udarom kritike. dok razvijeni kôd odgovara raspravama. objašnjenjima i instrukcijama.razmene. Tvrdio je da je kulturno i društveno znanje nekog društva bitna odlika uspešne komunikacije. a posebno gramatike. Jezik je sredstvo za socijalizaciju. Del Hajmz u svom delo „Osnovi sociolingvistike“ govori o etnografiji komunikacije koja proizilazi iz antropološke lingvistike. a kultura oblikuje stvarnost. Vorf smatra da pojmovi vremena i materije zavise od prirode jezika kroz koji se razvijaju. Smatra da jezički sistem (njegova gramatika) oblikuje ideje. materija bezoblična masa kojoj je potrebna forma da bi realno postojala. One su dobrim delom poticale iz nemogućnosti pozitivističkog preispitivanja njegovih hipoteza. Sapir – Vorfova hipoteza Njena glavna pretpostavka je da naš način mišljenja zavisi od jezika kojim govorimo. Etnografija govora podrazumeva da neko može da ima znanje gramatike ali ne mora da ima i znanje o govornim obrascima koji postoje u određenoj zajednici. Jezik doprinosi kulturi. društveni odnosi ne mogu da postoje bez njega. Mislili su da jezik nije samo mentalni način izražavanja stvarnosti već i sredstvo koje uobličava način na koji govornik vidi stvarnost. smatrajući da prvi utiče na drugi. a ne lingvistika i jezik ti koji određuju pojmovni okvir putem koga se procenjuje mesto jezika u kulturi i društvu. Jezik je uzrok a ne posledica. U svojim istraživanjima oni su povezali gramatički sistem jezika američkih Indijanaca sa njihovim pogledom na svet. On ima veliku ulogu u prenošenju tradicije. održavanja društvenih odnosa. 42 . Suprotno tome. ali uvek ima intenzitet i trajanje. Smatra da su etnografija i komunikacija. Čovek Zapadne civilizacije živi u koordinatama prostora i vremena.

slikarstvo. Kulturna lingvistika je sinteza kognitivne lingvistike i boasovske lingvistike. Kulturna lingvistika treba da konotira široki interes za jezik i kulturu. arbitarne i estetske. On smatra da različiti jezici klasifikuju iskustva različito i da takve klasifikacije nisu nužno svesne. zatim saobraćajni znaci. 43 . matematika. • Estetski kodovi su različiti. zajednička iskustva članova neke zajednice ili kulture. načini na koje će uređivati svoj život i svakodnevnicu. oslanjajući se pri tom na etnografske i lingvističke metode. pismo.78. mada se najviše oslanja na kognitivnu lingvistiku. To su pre svega kodovi nauke kao što su brojevi. • Kod arbitarnih kodova radi se o dogovorenom odnosu između oznake i označenog. Teorija kulturne lingvistike Kulturna lingvistika zasnovana je na starim tradicijama kao i savremenim teorijama u antropološkoj lingvistici. a ne već u oformljenim kategorijama indoevropskih jezika. i etnografiju govora. note. Najznačajniji naučnik koji se bavio etnografijom govora bio je Hajmz. Simbolički su. Kognitivna lingvistika pretpostavlja da jezik izražava mentalne predstave ili koherentne ideje. Konvencionalni estetski kodovi omogućavaju uklapanje članova društva u njihovu kulturu. Masovna i narodna umetnost koristi konvencionalne estetske kodove. On smatra da je govor sistem kulturnog ponašanja.) i analoške (slike. Kad je reč o kulturnim kodovima oni se mogu podeliti na digitalne (jezik. mirisi. Kodovi čine sisteme u koje su organizovani znakovi. bezlični i statični. bitna za antropološku lingvistiku: Boasovu lingvistiku. U svakom društvu postoje kodovi ponašanja i značenjski kodovi. srodnici. Na osnovu dogovora kodovi se dele na konvencionalne. 79.). da lingvistička kompetencija govornika ne uključuje samo sposobnost da se proizvede sintaksa. Vezani su za kulturni kontekst. etnosemantiku. životinje. Čine ih ponašanje ljudi. • Konvencije su nepisana pravila. itd. brigu za poznavanje folklora naroda čiji se jezik istražuje. U najširem smislu kodovi mogu biti veštački (Morzeovi znaci) i prirodni (jezik). Obuhvataju unutrašnji. bonton. a značenjski kodovi se odnose na sisteme znakova koji imaju više jedinica koji se mogu kombinovati (paradigmatska dimenzija koda) po pravilima koja su stvar dogovora (sintagmatska dimenzija koda). hemijski simboli. itd. kao što su biljke. od oblačenja do građanja kuća. itd. a njima upravljaju pravila koja prihvataju svi članovi zajednice koji ih koriste. etnosemantike i etnografije govora. Kodovi i njihove vrste Kodovi su znakovni sistemi različitih vrsta (jezik. promenljivi i teško mogu da se odrede. itd. Etnosemantika proučava načine na koje različite kulture organizuju i kategorizuju oblasti znanja. subjektivni svet. matematički znaci. dodiri. notni znakovi. Kodovi ponašanja regulišu načine ponašanja zajednice i pojedinih članova (zakoni. već i sposobnost da se jezik koristi pragmatično u određenom društvenom i kulturnom kontekstu. mape.). pokreti tela. vojne uniforme. Kognitivna lingvistika se može vezati za tri tradicionalna pristupa. Boasova lingvistika predstavlja pre svega opis gramatike jezika u njihovim vlastitim terminima. Boasovu jezičku relativnost nastavili su njegovi učenici Sapir i Vorf. i razna druga pravila).

Konotacija je za Barta idealno oruđe za analizu književnog teksta pošto denotacija dozvoljava da se otkrije samo prost. Predmet postaje simboličan kada kroz konvenciju i upotrebu dobije značenje koje mu omogućuje da postane nešto drugo. kuće. ulice. Pod konotacijom Bart ne misli samo drugi smisao. Eko smatra da denotacija ukazuje na značenje. bukvalan odnos. U Vebsterovom rečniku metafora je govorna figura u kojoj se reč ili fraza koja označava jednu vrstu objekta ili radnje koristi umesto neke druge da bi ukazala sličnost ili analogiju između njih. 81. Književna kritika polazi od pretpostavke da je književnost pre svega konotativne prirode za razliku od denotativnog jezika i govora. Denotaciju identifikuje sa primarnim značenjem reči ili rečenice.Konvencionalizacija je kulturni proces koji se javlja kada kodovi koji su do skora bili sasvim nekonvencionalni. već da uključuje sve osim jednog odnosa denotacije koji ostaje tajna. metafora pokriva različite govorne figure. U nekim novijim studijima postoji tendencija da se nauka o metafori podeli na komparativne teorije koje metaforu shvataju kao sličnost ili poređenje između dva 44 . Fotografija nekog dela grada. Denotacija se odnosi na očigledan. Denotacija i konotacija U sholastici pojmovi konotacije i denotacije su se upotrebljavali da bi se razlikovali apstraktni od konkretnih termina. Denotativni red značenja je deskriptivan. denotira taj deo grada. nasuprot konotaciji koja implicira više od jednog značenja. ali tu postoje različita stanovišta koja su posledica različitog stava prema književnom tekstu i njegovom tumačenju. Još jedan problem je i nemogućnost jesnog razlikovanja između konotacije i denotacije. Metafora i metonimija Aristotel smatra da je metafora prenošenje izraza sa jednog predmeta na drugi i to ili sa roda na vrstu ili sa vrste na rod ili sa vrste na vrstu ili na osnovu analogije. U širem smislu. Bart razlikuje dva reda značenja: denotativno i konotativno. postaju popularni i svakodnevni. on opisuje odnos između označitelja i označenog. dok se konotacija vezuje za moguća asocijativna značenja. hiperbola. dok je smisao konotacije određen značenjem. Termin denotacija se koristi u mnogim teorijama da se odredi prvo glavno ili jedino značenje. usled činjenice da ih je prihvatila masovna publika. Fisk smatra da metaforom pokušavamo da nepoznato odredimo poznatim. U tradicionalnoj upotrebi. U užem smislu ona predstavlja samo jednu od tropa kao što su metonimija. Nejasnost pojma konotacije dovela je do brojnih kritika i čak odbacivanja konotacije kao činjenice značajne za književnost. sinegdoha i sl. Bart razlikuje i treći red značenja koje naziva simboličnim. bukvalan smisao znaka. širem i užem. U tradicionalnoj semantici konotativno značenje je sekundarno zančenje koje znak može imati pored primarnog. metafora se koristi u dva različita smisla. standardnog ili suštinskog značenja. 80.

već beleži njegovu prisutnost. Kada kažemo: čuo je violinu (tj. Mokre ulice su ponekad indeksni znaci kiše. indeks. mokre su od kiše. Jakobson smatra da je ona glavni način romana dok je metafora glavni način poezije.predmeta. pošto je kiša i sama mokra. Simbol je znak koji bi izgubio svoj karakter kad ne bi bilo tumača. koristimo metonimiju u kojoj se mesto javlja kao političko središte. 83. Kada kažemo Bela kuća je najavila ili beli dvor je potvrdio. U tom pogledu. indeks i simbol Pers deli znak na tri osnovne kategorije: ikona. indeks uključuje u sebe ikonu. Ferdinand de Sosir – proizvoljna priroda jezičkog znaka 45 . ako se uzme da počiva na pravilima gramatike i diskursa koji je osoben za neki jezik. Njena osnovna definicija je da deo stoji za celinu. ikona se već sadrži u indeksu. tj. Njene osobine sliče osobinama objekta i to pobuđuje analogne senzacije u svesti koja zapaža tu sličnost. a simbol mogućnost (hipotetično). zvuk violine) zamenjujemo odliku neke stvari sa samom tom stvari. Indeksi za cilj imaju da opštu misao dovedu do pojedinačnog iskustva. Ikona liči na objekat. Ikona deluje faktičkom sličnošću između oznake i označenog. Svaka reč u knjizi je simboličan znak. Metafore povezane sa ikoničnim znacima se teže mogu odgonetnuti i nalazimo ih uglavnom u reklamama. indeksnost . računamo. Simbolički znaci su oni aspekti znakova koji zavise od drugih znakova da bi mogli da se prepoznaju i tumače. Ali onda mokre ulice čine ikonu. gde ikonično predstavlja aktuelno. jer je ona na njih uticala.nužnost (ono što je logički nužno). Simbol nam omogućava da stvaramo apstrakcije. "potrošnja" vremena. "gubljenje" vremena itd. Želeo je da stvori sistem logičkih pojmova zasnovan na znacima koji bi mu omogućili da u potpunosti objasni proces mišljenja. Persova teorija znaka – ikona. ali nema dinamičku vezu sa objektom koji predstavlja. Pers je predložio da ova tri aspekta znaka imaju svoje korespondente u logici. Metafora nije vezana za princip bliskosti na istom planu značenja kao metonimija. Indeks je jedini znak koji je u vezi sa stvarnošću i blizak sa svojim objektom. Indeksi se moraju jasno razlikovati od ikona iz dva razloga: mnogi znaci imaju i ikoničnu i indeksnu prirodu. tj. Američka zastava sa zvezdama i belim linijama predstavlja 50 država koje se nalaze u Uniji (zvezde) i 13 kolonija koje su u početku formirale Uniju (linije). i teorije semantičkog tipa koje drže da se do metafore dolazi putem verbalne opozicije ili interakcije semantičkih sadržaja. Ikonični znak samo predstavlja objekt. na primer. da. njegovo tumačenje ne uzrokuje sličnost. Može se razumeti jedino u odnosnu na prethodno uspostavljeno pravilo koja određuje šta će predstavljati (crveno svetlo za zabranu). Primer korišćenja metafore u svakodnevnoj komunikaciji odnosi se na upotrebu novca kao metafore vremena. To je znak koji se odnosi na objekt koji označava time što je taj objekt zaista uticao na njega (mokre ulice i kiša). a ikona je građa deduktivnog mišljenja. već umesto toga traži princip asocijacija. Metonimija asocira značenje unutar istog plana stvarnosti. ikoničko značenje zastave može biti razumljivo samo onom ko poznaje američku istoriju. i simbol. 82. pa tako kažemo "ušteda" vremena.

Ograničenje se odnosi na uticaj koji označeno vrši na označitelja. Što je znak motivisaniji. Jezički znak je dvostrani psihološki entitet koji se sastoji od pojma (označeno) i zvučne slike (označitelj) koji ukazuju na opozicije koje ih odvajaju kako jedan od drugog tako i od celine čiji su deo. Njena vrednost nije utvrđena sve dok ne možemo da je razmenimo sa nekim drugim pojmom da nešto znači. a govor je izbor iz onoga što se naučilo). nasuprot koga se nalazi govor. Vrednost označitelja može se odrediti jedino u odnosu ili u razlici sa drugim fenomenima jezika (ako je reč o lingvističkoj vrednosti). Sosir smatra da je značenje vrednost pojma unutar celog semiološkog sistema. Ferdinand de Sosir . Govor je heterogen (ne 46 . Značenje nije statično. on je samo materijal koji jezik koristi. Govor je pojedinačna upotreba društvenog sistema znakova u govornim radnjama ili tekstovima. Vrednost je element značenja. Motivacija i ograničenje opisuju u kojoj meri označeno određuje označitelja.jezik i govor. Proizvoljna priroda znaka ukazuje da nema nužne veze između označitelja i označenog. Jezik je neneamran. Visoko motivisan znak je vrlo ikoničan: fotografija je više motivisana od saobraćajnog znaka. ali značenje se od nje razlikuje i istovremeno od nje zavisi. Govor je aktivan. Sosir je jezički sistem nazvao jezik. Ono je promenljivo. Model dvostruke strukture znaka sastoji se od tri termina: znak. od znaka. 84. Elementi govora su individualno određeni. ikonično. a govor uključuje nameru prilikom izbora asocijativnih zvučnih slika sa pojmovima u jeziku). Materijalni element (zvuk) po sebi ne pripada jeziku. to je više njegov označitelj ograničen označenim. Sosir označitelja smatra materijalnim delom vrednosti. Semiologija vidi komunikaciju kao stvaranje značenja u poruci. označitelj (znaci na hartiji. dok je označeni pojmovni deo. pošto su upravo razlike te koje nose značenje. Dijahronija se bavi razvojem znakovnog sistema u istorijskoj perspektivi. pa zato nisu društveni. strukturalan pojam značenja i arbitarnost jezičkog znaka. a govor je nameran (jezik pojedinac prima pasivno. a jezik pasivan (jezik je zbir onoga što se naučilo. Jezik je socijalan u smislu njegovog saznavanja. motivacija i ograničenje i svi su oni povezani među sobom. U reči su važne zvučne razlike koje nam omogućavaju da ih odvajamo od drugih reči. Glavni pojmovi koji se koriste u odnosu između označitelja i označenog su proizvoljno (arbitarno). već da se radi o osobenoj komunikaciji koja čini arbitarni entitet. To su: dvostruka struktura znaka.Ferndinand de Sosir bavio se načinom na koji se znaci (reči) povezuju sa drugim znacima. On pravi razliku između vrednosti i značenja. tj. njegova mentalistička zavisnost. Sinhronijska analiza bavi se sistemom znakova u nekom datom trenutku bez obzira na njegovu istoriju. Jedna reč može biti zamenjena nekom drugom ili upoređena s nekom drugom. organizovanje znakova U okviru analize fenomena znaka kao sistema iznosi se važnost dve dihotomije: jezik naspram žive reči (govora) i sinhronija naspram dijahronije. Njegova teorija znaka ima nekoliko osnovnih pretpostavki. predstavlja aktivan proces. zvuci u vazduhu) i označeno (mentalni pojam na koji se ta slika odnosi). Ikona je znak gde je oblik označitelja određen na neki način preko označenog.

odnosa između različitih umetnosti. bračnog stanja i sl. Znaci su organizovani u kodove na dva načina: putem asocijacije ili paradigme i putem sintagme. kao i razvoja umetničkih sistema. u muzici melodija. Umetnički jezik je 47 . Naučnici su počeli da se bave pitanjima koja su se ticala značenja umetnosti. Dokazivali su tri glavne pretpostavke: 1. Gledište o postojanju drugih znakovnih sistema osim jezika koji čine složeni sistem sistema semiotičkih kodova svih vrsta. I umetnost i kultura. itd. 2. 86. Sintagma je kombinacija izabranih znakova. Paradigma je niz znakova. sintaksa. 85. Mukaržovski je predstavio jednu sveobuhvatnu semiotičku estetiku. nacionalnosti. 3. odnosa između umetničkog dela. rečnik je paradigma. kulture i društva. Gledište o funkciji i polifunkcionalnoj prirodi ljudske aktivnosti. tj. strukturu i po tome je sličan drugim "jezicima". Jezik umetnosti ima svoja pravila. a koji je u bliskoj vezi sa vrednosnim sistemima kulture nekog perioda. Stav da znakovni sistemi nisu emanentni i da su na jedan složen način međusobno povezani. Mukaržovski smatra da se delo posmatra kao povezano sa sistemom onog jezika u kome je nastalo. Mukaržovski i praški jezički krug Osnove moderne teorije o znakovima postavili su dvadesetih godina XX veka članovi Praškog jezičkog kruga. nošnja od običnog upotrebnog predmeta postaje znak koji funkcioniše na isti način kao verbalni znaci i u njemu se nalazi mnoštvo značenja. mada ima nešto osobeno po čemu se od njih razlikuje. Preko funkcije. Potvrdio je stanovište Praške škole o međuzavisnosti sistema što nikako ne ugrožava autonomiju umetnosti i njenu estetsku funkciju. Ono što je ključno u povezivanju književnog dela sa vanliterarnim sistemima jeste jezik. rečnik. i nijedno ni drugo nije a priori iznad jednog ili drugog.postoji obrazac između društvenog konteksta i rečenog). složenih odnosa između umetnosti. Tako narodna nošnja funkcioniše kao znak društvene i ekonomske diferencijacije. po njihovom viđenju imaju svoj autonoman razvoj. Tumačenje i proučavanje umetničkog književnog dela pretpostavlja ispitivanje koda prirodnog jezika i koda književnog jezika. a rečenice sintagma. profesije. Jurij Lotman – jezik umetnosti Lotman smatra da je umetnost jedno od sredstava komunikacije i da se može odrediti kao jedna vrsta jezika. U paradigmi sve jedinice moraju imati nešto zajedničko što ih čini članom paradigme i moraju se jasno razlikovati od drugih u paradigmi. moraju imati distinktivne odlike znaka. poput azbuke. njegovog stvaraoca i recipijenta. iz kojeg se pravi izbor da bi se formulisala poruka. U jeziku. Praški jezički krug video je sve kulturne pojave povezano i međuzavisno u jednom aktivnom i složenom međuodnosu. Zato Lotman umetnost naziva drugostepenim modelativnim sistemom (prvostepeni je prirodni jezik). a jezik homogen (zvučne slike i pojmovi su nepromenljivo povezani). Važna odlika sintagme su pravila kako se prave kombinacije U jeziku to su gramatika. i odredio umetničko delo kao semiotički iskaz.

Južnoamerikanci i Južnoevropljani spadaju u prvu grupu. originalan po sadržaju. kvalitet glasa. prostora. Kod većine zapadnih naroda muškarci se ustežu od bilo kakvog drugog dodira osim stiska ruke. Jezik je nepromenljiva i trajna strana umetničkog dela.složeniji od prirodnog. Telesni dodir je kulturno kodiran i u pogledu količine i kvaliteta. 48 . Ljudi različitih kultura suštinski mislc na različite načine i to izražavaju ne samo jezikom. U tom ponašanju neverbalna poruka se javlja kao moćan deo komunikativnog procesa. da ono živi u sprezi sa čitaocem predajući mu upravo onu vrstu poruke koju on hoće da primi. raspoređivanjem vremena i brojnim drugim načinima koji se nazivaju kulturnim ponašanjem. jer prenosi složene informacije. 88. Prezentativni kodovi su razni gestovi. Ono što je informacija jeste novina i originalnost umetničkog dela. neverbalna komunikacija spada u takozvane prezentativne kodove koji su u bliskoj vezi sa svojim komunikatorima (koderima) i koji su indeksne prirode. Jezik književnost je poseban jezik i on se nadograđuje na prirodni jezik kao drugostepeni sistem. Sve što ljudi rade je naučeno. vcć i na brojne neverbalnc načine: gestovima. orijentacija i izgled Argajl. 87. Svako umetničko delo je jedinstven znak. Neverbalna komunikacija Kultura se uči počev od jezika pa preko svih neverbalnih načina izražavanja ljudskih emocija i stavova do specifičnih oblika kulture kao što su religija. dok bi Azijati. Lotman kaže da se umetničko delo ponaša kao živi organizam. dodirom. dok je poruka informacija koju donosi sam tekst. dok je poruka promenljiva i može da zastari. Za razliku od reprezentativnih kodova. Oni se najčešće koriste u komunikaciji licem-u-lice. Kodovi dodira. mišljenjima koje saznaje slušalac. Bergun i Gerero su opisali brojne različite kodove ili načine izražavanja koji se pri tom koriste. 1. Indijanci i Severni Evropljani (Amerikanci) pripadali drugoj. grimase. što znači da je to takva vrsta komunikacije u kojoj je nužno prisutan sam komunikator. jednostavan stisak ruke je nesto vrlo bezlično. poimanjem prostora. Istraživači su pronašli da postoje kulture kontaktnog i nekontaktnog tipa. Lotman u umetničkom delu izdvaja poruku i jezik kao dva osnovna aspekta umetničkog dela. jer time gubi svoj smisao. i zato se umetničko delo ne može prepričavati. Arapi. Jezik je nešto što postoji i pre samog dela i mora do izvesne mere biti zajednički i za stvaraoca i za recipijenta. Fisk utvrđuje da neverbalna komunikacija ostvaruje dve osnovne funkcije. (na primer. Pa i to se često izbegava. stavovima. poimanjem vremcna. Za Latinoamerikance međutim. Jedna je da prenosi indeksnu informaciju i o govorniku i o njegovoj situaciji. Telesni dodir ili haptički način. nauka i umetnost. Druga se odnosi na uspostavljanje međusobnog odnosa. neki tekst) koji su sastavljeni od ikoničnih simbola i znakova.

kao što je golicanje ili lažno rvanje. Amerikanci bi to smatrali agresivnošću i nepristojnošću. Kako se okrećemo prema nekome takođe je neka vrsta poruke o našem odnosu. na primer. kontrolisani. Orijentacija. 4. Sekundamu predstavljaju razna javna mesta. društveni status. skaču i viču. mada time i ne komunicira sa pacijentom. Mikrokineza: klasa kina koje imaju isto društveno značenje (na primer. Pol. zadati i slučajni. Kontrolisani dodiri teže da usmere ponašanje kao što je dodir po ramenu. Teritorijalna se dalje deli na tri kategorije: primarnu. Hol razlikuje infrakulturno i prekulturno proksemično ponašanja. kratak zagrljaj pri pozdravu ili opraštanju. ljubavni ili seksualni interes. ali svaka osoba ima svoj vlastiti kinetički model. Makroprostor se proširuje na veće teritorije od naselja do gradova i dalje. prirodne boje) nose poruku o nama. ritualni. stambeni ili radni prostor ličnosti. Emocionalno stanje se može otkriti kroz pokrete lica. Arapi. baš kao i Italijani ili Grci. Ljudi su skloni da stvaraju stereotipne predstave o drugima na osnovu njhovog oblačenja. Hola je skovao izraz proksemija. utiču na komunikaciono ponašanje. Infrakulturno ponašanje možemo zvati i teritorijalno ponašanje. Ritualni dodir se odnosi na stisak ruke. igrački. Kod mnogih naroda jačina glasa i brojne gestikulacije znače iskrenost i dobronamernost. odnosi se na fiziologiju telesnog pokreta. kultura. proksemički ili prostorni kod. Hibridan dodir kombinuje pozitivan efekat i ritualni dodir. Izgled. Mezoprostor je sledeći korak. galame. 89. Igrački se vezuje za potrebu da se olakša situacija kroz neku vrstu igre. Odnosi na način kako ljudi uobličuju i koriste prostomu komunikaciju. Pod njim on podrazumeva kako čovek nesvesno strukturiše svoj mikroprostor. Spoljni izgled koji se na izvestan način može kontrolisati (odeća. kao što su škola. Telesni jezik (kinetičan ili mimičan kod) Berdvistel je svoju analizu telesnog jezika podelio u nekoliko područja: 1. kad žele da iskažu svoju iskrenost i dobru volju. težina. Fizički izgled često prenosi vrlo važne poruke drugom. ustanova u kojoj se radi. Tu se izdvajaju najmanje jedinice neverbalnog ponašanja koje imaju različitu vrednost u različitom kontekstu. razumevanje. ponašanja u javnosti. hibridni. Glas u verbalnoj komunikaciji je prenosilac emocionalnih poruka. Džounsa i Jarbroa o značenju dodira analizira se sedam primarnih oblika dodira kod odraslih ljudi: pozitivan efekat.U studiji Džounsa. 3. i one se odreduju kao kine. sekundamu i javnu. prekineza. Zadati i slučajni dodiri su više kontakti nego stvar komunikacije. Pozitivan efekat se odnosi na onu vrstu dodira koja želi da izazove podršku. Čovek ima dve osnovne prostome potrebe. uključivanje. i to je područje njegove privatnosti. odnosno čovekova šira okolina. 2. boja kose i šminka kod žena) i unutrašnji koji se odnosi na naše fizičke osobenosti (visina. Javna teritorija se odnosi na javna mesta uopšte. Mikroprostor je neposredna čovekova okolina. jedna je teritorijalna. Primama teritorija je lično okruženje. 49 . i sl. kao što je to na primer ljubljenje i grljenje pri susretu. klimanje glavom) određuje se kao kinema. Bliskost. Glasovne osobenosti predstavljaju veoma značajan kod u komunikaciji. druga je lična. kao što je to na primer situacija kod zubara ili lekara gde on dotiče. Kad se radi o kultumoj dimenziji. Prekulturna proksemija se odnosi na čovekovo čulno percipiranje prostora. 2.

tela. održi. ritmički koji opisuju ritam ili tempo nekog događaja. glave. Pokreti mišića lica mogu se menjati. udaranjem olovke o sto. Izbegavanje nečijeg pogleda ili slobodno gledanje u oči. 3. ekspresivna i konativna. 5. Način na koji sedimo. Adaptatori ili telesni manipulatori pomažu ličnosti da zadovolji ili ukaže na nake vlastite probleme ili dešavanja. 4. komunicira takođe neka značenja: prijateljstvo. Primarne ili namerne gestove Moris je podelio na šest kategorija: 50 . nogu. Konativna funkcija dobija na važnosti kada je reč o onome kome je pogled upućen. Ilustratori su gestovi povezani sa govorom. osmeh ili mrštenje čela. spacijalni koji opisuju prostor i deiktički ukazuju na predmete. piktografi pokazuju predmete. kao što prst na ustima označava tišinu ili mahanje rukom pozdrav. U telesni jezik spadaju: 1. Znamenja se mogu direktno razumeti. fizički znak onome ko posmatra. Ekman razlikuje više tipova ilustratora. iznenađenja ili besa. zavisno od pravila koja postoje u pojedinim kulturama. kinetografi koji slikaju radnje. I upravo ova vrsta ponašanje može dosta toga da nagovesti o nekom pojedinicu i njegovoj društvenoj okolni. nogu ili glave. pojačavati. gestovi koji naglašavaju pojedine reči. kontakt preko oka. Telesni gestovi mogu biti primarni ili namerni i slučajni. očiju. gde ima za cilj poticanje ili održavanje razgovora. Oni se najčešće odnose na izraz lica koji nam ukazuje šta neko oseća. kroz gestove. posredstvom ruku. Položaj. 4. pa i celog tela. Gestovni amblemi su ograničeni na posebne kulture. Najčešće su vezani za govor i dopunjuju verbalnu komunikaciju. Pomažu da se pokrene. Pokazatelji osećanja su neverbalni izrazi emocija i afekata. kao što je češljanje. inferiornost ili nadmoć. Regulatori su gestovi povezani sa govorom i oni regulišu govornu interakciju između govornika i slušaoca. od namigivanja. Gest je način uspostavljanja komunikacije i da bi neki pokret bio i gest on mora da prenosi neku poruku ili informaciju. i služe da se ilustruje ono što se govori. Amblemi ili znamenja su konvencionalni. ideografi. igranje brojanicama i sl. 90. govori mnogo o međusobnom odnosu ljudi. neprijateljstvo. 2. namerni znaci koji su autonomni u odnosu na jezik. do pućenja usana ili mrštenja čela. ležimo. gestovi koji nagoveštavaju pravac misli. stojimo. ili rečenice. Izraz lica se odnosi na različite grimase lica kojima se prenose brojne poruke. Gestovi Gestovi predstavljaju vrstu telesne komunikacije. Ekspresivna funkcija vidljiva je u reakcijama koje se preko očiju mogu izraziti kada se radi o emocijama zadovoljstva. 3. Dezmond Moris je definisao gestove kao radnje kojima se daje neki uočljivi. zavise od konvencije i zbog toga ih posmatramo kao kodove. Gestovi se najčešće odnose na pokrete ruku. Primarne funkcije pogleda su: fatička. Fatička se ogleda pre svega tokom razgovora. Ekman i Frizen klasifikovali su gestove na pet kategorija: 1. Pokreti oka. strukturiše i završi međuodnos. 2. na primer. kao što su palice tj.

Tu spadaju sve vrste facijalnih znakova.1. Kod parcijalne mimikrije radi se o podražavanju nečega što podražavalac ne može da bude. ali i pokreti koji se stvaraju pomoću ostalih delova tela. Društvena mimikrija se odnosi na masku koju stavljamo na lice u društvu da bismo prikrili prava osećanja. Novi resursi informacija utiču na društvo. To su osmeh. Teatralna mimikrija se odnosi na svet glumaca koji simuliraju da bi nas zabavili. Zajednička veza izmedu starih i novih medija je mogućnost da ponude obilje informacija i zabave širokoj publici veoma povoljno i po pristojnim cenama. Šematski gestovi se odnose na podražavanja koja skraćuju ili sažimaju. ili nevericu time što povučemo prstom donji kapak. 2. 4. čime počinje da se povećava jaz između onih bogatih informacijama i onih siromašnih. Tehnički gestovi su takvi gestovi kojim se služe stručnjaci u pojedinim zanimanjima ili ljudi koji pripadaju određenim profesionalnim sredinama. 51 . 3. gestovi koje čine članovi nekog televizijskog studija kada jedni drugima prenose upustva za rad. Rezultat je dalja fragmentacija društva. Mimički gestovi su takva vrsta pokreta kojima se nešto ili neko podražava. bledilo. Ako je čovek gladan ili žedan. Svake dve godine u proseku dolaze nove čip generacije. Šifrovani gestovi predstavljaju formalne znake koji su povezani uzajamno i čine sistem koji predstavlja određeni kôd ili jezik. mahanje. jer faktor koji odvaja ekonomske klase u razvijenom zapadnom društvu sve je više pristup informacijama i kontrola. Specifični su za određenu kulturu i moramo ih naučiti da bismo ih mogli razumeti. Simbolički gestovi se tiču apstraktnih pojmova. 5. 91. klimanje. gunđanje itd. Većina elektronskih istraživanja u poslednjim decenijama zasnovana je na poboljšanju u oblasti tehnologije čipa. crvenilo. Masovni mediji su značili centralno proizvedene standardizovane informacije i proizvode zabave koji su se distribuirali širokoj publici kroz posebne kanale. durenje. teatralnu. na primer. Sadašnje promene modernog vremena zasnovane su na kompjuterizovanoj tehnologiji masovnih medija. radnja se vrši u odsustvu predmeta na koji se odnosi. Izražajni gestovi. kad glupost pokazujemo tako što okrećemo kažiprst na slepočnici. veće nepoverenje u vladu i druge institucije. Moris razlikuje četiri vrste mimičkih gestova: društvenu. 6. naročito ruku. rukom će pokazivati šta želi da jede ili pije. Novi elektronski sistemi ne potiču iz jednog izvora i obično vrše posebne usluge za relativno male grupe publike. Takvi su na primer. Ključ za ovu promenu je pojava poluprovodnog čipa. Tradicionalne granice između medija nestaju otkako im je zajednički kompjuterski modem. Kod vakumske mimikrije. kao kad šakom podražavamo pištolj. Najvažniji sistemi tog tipa su jezik gluvonemih i mornarski semaforski jezik. Novi i stari mediji Osnovna razlika između starih i novih medija je u tome da novi mediji nisu masovni u klasičnom smislu. rukama let krila i sl. sleganje ramenima. parcijalnu i vakumsku mimikriju. Oni izdvajaju samo jednu crtu onoga što opisuju u cilju veće efikasnosti i brzine.

U budućnosti će oni verovatno izgledati više kao televizori sa daleko većim mogućnostima od današnjih. u vizijama sveta. praforma. praslika. bezuslovno istinit i kome ne može protivrečiti nijedan drugi stav. To je nova vrsta spoja ljudskog i kompjuterskog koja nudi svet fantazije u kome će igre i druge zabave biti dostupne u domaćinstvu. Apercepcija .nemogućnost rešenja nekoga problema. Aporija . Jasno je da se nalazimo usred masovnih komunikacija kojima će vladati sve više multimedijalni servisi i u oblasti informacija i u sferi zabave. misaono saznanje. naučnog stava. model. opažanje jedinstva u refleksiji. oblika kulture.branioci nekog učenja. sa zahtevima vremena. Anahronizam .učenje po kome je osnova stvari za čoveka nesaznatljiva. tehnološkom produžetku konvencionalnih kompjutera. Apodiktički dokaz . percepcija je ono što je doživljeno a da pri tome ne mora biti jasno shvaćeno.psihička težnja da se istovremeno izraze dva suprotna osećanja. Najčešće to su dva suprotna mišljenja ili stava na jedno te isto pitanje za koje postoje jednake logičke šanse. u fantaziji. Do sad se multimedijalna tehnologija uglavnom zasnivala na visokom.ono što je u suprotnosti sa vremenom.kulturni proces koji se odvija između dveju kultura koje se nalaze u trajnom kontaktu. u umetničkim delima svih kultura i epoha. 52 . za Junga to su praiskonske slike koje je formirala kolektivna svest i koje se nalaze u snovima.Multimedijalni kompjuteri su visokotehnološki hibrid koji daje fotografije i filmove na istom ekranu sa tekstom i zvukom. Apologeti . u mitu. Današnji svet živi u sredini u kojoj informacioni uređaji zasnovani na kompjuteru menjaju načine na koji se stvaraju i pohranjuju informaeije.koji je logički nužan. REČNIK POJMOVA Agnosticizam .U logici i teoriji saznanja: jasno shvatanje predmeta. u religijskim predstavama. Ambivalencija . Akulturacija . uvid u unutrašnje psihičko stanje. Još jedna nova tehnologija u medijima postaće u budućnosti deo multimedijalnog obrasca: virtuelna stvarnost. nesavremenost.prauzrok. Arhetip .

pravac u modernoj psihologiji. intelektualnim opažanjem. a manje genijalnosti i talenta. duhovnog sagledavanja boga bez bilo kakvog posrednika. najvažniji deo hrišćanskog bogusluženja.opažajno-prostorna forma čulnog predmeta. stav bez dokaza.oslobaćanje izvesnih religijskih pogleda i pojmova njihovog mitskog sadržaja. artizam označava dominaciju čisto formalnih sredstava u umetnosti: „igra boja" u slikarstvu ili „igra reči" u signalisgičkoj poeziji.Artizam . Disponibilitet . Razlikuje se od hrišćanskog „boga". Zapaža se i kod psihičkih i istorijsko-kulturnih tvorevina. teorija prema kojoj u našoj percepciji stvari. strasti. Supr. Demitologija . Gnoseologija .način umetničkog izražavanja koji je više rezultat veštine i tehnike. kritičko-racionalna analiza mitova koja nastoji da dokaže da su „mitovi" rezultat čovekove nemogućnosti da racionalno shvati pojave u prirodi i društvu.„dogma".„čišćenje".teorija saznanja. E.u grčkoj mitologiji demoni podzemnog sveta. savršenog Bića. Demijurg . koji svet stvara ni iz čega. strukturom i zakonima saznanja. već kao skupovi koji konstituišu autonomna jedinstva. o materinsko načelo. U hrišćanskoj dogmatici: učenje o kraju sveta. sadržavati u svom pojmu. o božjem carstvu na zemlji. U grčkoj arhitekturi tri osnovna stila: dorski. slabljenje. obredno jedenje hleba (Hristovo telo) i pijenje vina (Hristova krv) kao vid sjedinjenja sa Hristom i u Hristu. nastajanje nižeg.nešto što se može shvatiti samo pomoću intelekta. Erinije .u Eumenide. Insuficijencija .pravac u teoriji saznanja koji svako saznanje izvodi iz čulnog iskustva (empirije). Empirizam . Involvirati . su se svetile ljudima i proganjale su sve one koji su se ogrešili o porodični princip. Evharistija . za pitagorejce smrt 53 . uskrsnuću mrtvih. Dogmatizam je doktrina prema kojoj je ljudski duh snosoban da shvati bivstvo u njegovoj apsolutnoj realnosti. Emanacija . Erinije su službenice moćne htonične boginje Hekate. Kritika mitske svesti.opadanje. Kapitel . Geštalt . odnosno struktura nad njihovim elementima. nedostatak.stanje nečega što je na raspolaganju. savršenog.teološki pokret utemeljen na Avgustinovom učenju a usmeren protiv jezuita.imati u sebi. što pripada nečulnom svetu. Involucija . Jansenizam . elementi strukture ne postoje pre celine čiji su deo. j. „prečišćavanje duše" od navale čulnosti.tajna pričešća. oskudpost. su najvatreniji branitelji stava o potrebi unutrašnjeg. raspoloživost. „racionalizam". Sinonim: „kritika saznanja".nedovoljnost. izražavajući unutrašnju koherentnost. Invarijabilan . uprljavši ruke krvlju. Eshatologija . Geštalt teorija . jonski i korintski upravo se po kapitelu najjasnije razlikuju. Fenomeni se ne posmatraju kao izolovani skupovi elemenata.je tvorac sveta koji stvara svet iz prvobitnog haosa ili iz pramaterije.nauka o krajnjim istinama čoveka i sveta. Dogmatizam . nesavršenog. pojava i događaja premoć dobija „totalitet" ili „forma". Katarsis . deo filozofije koji se bavi suštinom.je ukrašena glava na vrhu stuba. Inteligibilan .proizlaženje iz Jednog. pojavljuju se i u obličju zmije i pasa. iz višeg. odnosno. katkada se preobražavaju u dobroćudne likove .nepromenljiv.

reči i označenog. bez vidljivog "sadržaja". fizičke iscrpljeposti.(„ono što je posle. kao fizičke tvorevine.stanovište po kome se neka situacija ili iskustvo prevodi u pojmove. Racionalizacija . katarsis duše od tela.znači osloboćenje. Za Aristotela cilj je tragadije da „izazivanjem osećanja straha i sažaljenja vrši pročišćenje (katarsis) takvih osećanja". život. može se javiti u okviru saznanja i osećanja neke nadmoćnosti koju subjekt ne može savladati. praksu. „empirizmu" i „nominalizmu". lepota. „reprezentativne umetnosti". sociologije umetnosti. groblje. posmatranje. duhovno opažanje natčulnog. Pragmatičan . u hrišćanskoj mistici). Misticizam . duša. sloboda. praksa preobraćanja pristalica jedne vere u drugu. Poliandrija . Konceptualizam . psihologije i političke sociologije. sa simboličkom funkcijom. Rezignacija . takve su umetnosti: arhitektura. pak. božanskog u duši i u svetu. razvoj se odvija po strogim. tradicionalnom slikarstvu.one u kojima se umetničko u umetnosti . preživeli ostaci u našoj individualnoj ili kolektivnoj svesti. Označava nameru umetnika ili.oni koji prelaze u drugu veru. Semantika . gledište koje uvažava aktivnu ulogu pojmovnog mišljenja zapostavljajući iskustvo i činjenice. bog. o osnovnim pojmovima saznanja u njegovom poslednjem za nas shvatljivom smislu.pojam psihologije. čiji se dublji smisao nalazi u latentnom sloju tvorevine. ideju treba posmatrati kao apsolutnu stvarnost sveta. filmu.verovanje u mogućnost neposrednog saznanja tajanstvenih i zagonetnih natprirodnih bića. Organicizam . Supr. Pagoda . prozelitizam je pokret. nefigurativne umetnosti. kao ostvarenje uma. „semiotika". već ih uzima kao da su stvoreni u cilju označavanja.gledanje. kritike da se pažnja čitalaca i javnosti svesno odvrati od pravih poruka dela.pomirenje sa sudbinom. 54 . unapred datim zakonima. u odrećenju svoga zadatka.tumačenje društvenih i kulturnih pojava po analogiji sa biološkim organizmom. prema kome logos. ili za vreme bolesti. semantika apstrahuje od toga da su ovi znakovi proizvodi odrećenih grupa ljudi. sredstvo mističnog saznanja (u budizmu.usredsrećen na akciju. Obeležje gotovo svake religije. najčešće „libido". kod kojih se jasno prikazuje „sadržaj": u književnosti. Nekropola . Pažnja se. iza fizičkog") to je nauka o prvim principima i uzrocima. stoga zadržava na tzv.grad mrtvih. sila. odnosno „subverzivna politička poruka". Predmeti metafizike su sledeći: bivstvo. istina. „bezopasnim" slojevima manifestiog plana dela. materija.neposredno-čulno pokazuje samom „formom". Prezentativne umetnosti . sa onim neizbežnim. ima za predmet odnos izmeću znaka i njegovog značenja. nauke o znacima.u psihologiji arhaični.učenje o sveprisutnosti uma. Upor. muzika.Semantika je deo opšte semiotike. podzemna grobnica. Panlogizam . Metafizika . Semantika ne ispituje znakove kao takve. tromosti. odnosio. Prozeliti . a čiji je agens. bez skretanja od već ustaljene šeme: mladosti-zrelosti-kraja organizma. Ciklusna teorija o razvoju kulture je organicistička. Supr. često u obliku višespratne kule sa bogato ukrašenim izvijenim krovovima iznad svakog sprata. Rezidue . bivanje. i predstavlja nauku ili teoriju o značenju reči. priroda.biti u braku sa više muževa. svetski duh. individua itd.istočnjački hram ili deo hrama. Kontemplacija .

god. U estetici prosuđivanje umetničkog dela sa njemu stranog vrednosiog stanovišta. nijs ničim višim uslovljeno.Transcendentalno ne znači nešto što nadilazi svako iskustvo (to bi bilo transcendentno) nego ono što. odnosno. kakva je npr.„zatvorenost". t. Transcendentno .teorija tumačenja.e. najzad.kod Kanta transcendentalno dobija metodološko značenje. „imanentno". ire n.period grčke kulturs posle smrti Aleksandra Makedonskog (323.e. Sinestezija .opšta teorija o znacima. označava pojavu da u nekim umetnostima. objašnjavanja. opera. koje treba da bude apriori mogućno. umetnički ples. nego što omogućava samo saznanje iskustva". pozicije „istine" (saznanje) i „dobra". Hermetizam . u estetici .oznaka za sve što nadilazi iskustvo. pak. deluju u recepciji „jednog bića umetnosti" više naših čula istovremeno. Proizvođači kiča bespoštedno koriste efekte sinestetičkog delovanja predmeta. Supr. što prekoračuje područje ljudske svesti. najzad. 1) Sintaktika se bavi odnosom znaka prema ukupnom „sistemu znakova". doduše. „autonomiji". o vrstama znakova. Hermeneutika . Semiotika se deli na tri discipline.) do cara Augusta (63.gledište po kome umetnost ima primarno za cilj da zadovolji neke društveno-političke potrebe. delo se ne može „otčitati". što je s one strane mogućnog iskustva.). Transcendentalno . „razumeti" bez poznavanja određene samo tom delu ili samo toj stilistici odgovarajuće poetike. U estetici: „hermetičan tekst" ukazuje na nepristupačnost delu.Semiotika .zavisnost od tuđih. drugih. filmska. je svako ono saznanje „koje se ne bavi predmetima. a ne vlastitih zakona. Helenizam . u estetici s. rečima.. sadejstvo više čula".. pre n. Utilitarizam . Heteronomija . ali što. Utilitarna estetika je primer teorije umetnosti koja ns uvažava princip umetničke autonomije. na pragmatiku.znači „saradnju. 3) pragmatika ispituje odnos znaka prema „govorniku". Supr. dolazi pre iskustva. semantiku i sintaktiku. 2) semantika ispituje odnos znaka prema „predmetu" koji on označava. odnosno balet. već našim načinom saznanja predmeta. 55 .korisnost. koji ga upotrebljava. jezika.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful