DETE U PLAMENU Kad god bi se na vrhu brega zapalio žbun vresa pričali su da to Ris baca u plamen svoje dete

. Goreći veselo, žbun je u njihovim očima dobijao tužne, bele crte i slabašne, male udove vikareve bebe u plamenu. Ostatke detinjeg pepela koji vetar nije raspršio, Ris Ris je zapečatio u kameni ćup. Zajedno sa njegovim prahom ležao je detinji prah, a pored njega prah njegove ćerke u sanduku od belog drveta. Čuli su njegovog sina kako zavija sa vetrom. Videli su ga kako hoda preko brega pružajući mrtvu životinju prema svetlosti zvezda. Videli su ga u senkama doline dok se kretao kao čovek koji kosi žito, povijen nad zemljom. U nekom sanatorijumu iskašljao je svoje pluće u lavor, mešajući očarano prstima po krvi. To što se kretalo s nevidljivom kosom kroz dolinu, bila je senka, nekoliko senki koje je bacilo ozbiljno sunce. Žbun je sagoreo a lice deteta se stopilo zajedno sa lišćem koje se dimilo. Bilo je to, kažu, jednog lepog subotnjeg jutra sredinom leta, kada se Ris Ris zaljubio u svoju ćerku. Vres se toga jutra razgoreo u plamen. Ris Ris, u crnoj svešteničkoj odeći, video je kako plamenovi ližu u nebo, a žbun na vrhu brega gori crveno kao bog među bleđim plamenovima trave. On uze ruku svoje ćerke dok je ležala u vrtnoj mreži i reče joj da je voli. Rekao joj je da je lepša od svoje mrtve majke. Njena kosa miriše na miševe, zubi joj prelaze preko usnice a očni kapci su joj crveni i vlažni. Video je kako iz nje izbija lepota kao potok biljnog soka. Nabori njene haljine nisu mogli da sakriju od njega sramnu golotinju njenog tela. Nije on iznenada otkrio ni lepotu njene kosti ni njenog mesa ni njene kose. Jadna zemlja podrhtava pod suncem, reče on. Gladio je rukom njenu mišicu. Samo nespretni i ružni, samo neplodni donose plod. Meso njene mišice pocrvenelo je od njegovog milovanja. On dodirnu njene grudi. Kada ih je dodirnuo saznao je sve o svakom deliću njenog tela. Zašto me tu diraš? pitala je. Toga jutra u crkvi je govorio o lepoti žetve, o obećanju u uspravnom žitu, i o obećanju u oštrici kose kad obara žito i kad zazviždi vazduhom pre nego što zaseče u zrelinu. Kroz otvorene prozore u dnu crkve video je žuta polja i mrlju vresa na livadi. Svet je bio zreo. Svet je zreo za drugi dolazak sina čoveka, rekao je glasno.

Ali nije to zrelina Gospoda bleštala sa brega. Bilo je to obećanje i zrelina mesa, dobrog mesa, jadnog mesa, mesa njegove ćerke, mesa, mesa, mesa sa glasom grmljavine koja je urlala pred smrt čovekovu. Te noći držao je pridiku o gresima ploti. O Gospode u obličju našega mesa, molio se. Njegova ćerka je sedela u prvoj klupi i gladila mišicu. Dodirivala bi i grudi tamo gde ih je on dodirnuo, da oči čitavog skupa nisu bile uprte u nju. Meso, meso, meso govorio je vikar. Njegov sin, koji je lutao poljima za krtičnjakom ili za tragom crvene lisice, zviždao je pticama i tapšao ždrebad koja su stajala pored svojih majki, naiđe na mrtvog zeca ispruženog na kamenu. Glava zeca bila je izbušena sačmom, psi su mu rasporili utrobu a na grlu su se videli tragovi lasičjih zuba. On ga nežno podiže, golicajući ga iza ušiju. Krv iz zečje glave kapnu mu na ruke. Iz rane na trbuhu prosula se utroba po kamenu. Stegao je malo telo sasvim uz kaput i trčao kući kroz polja a zec je poigravao. Kada je stigao do kapije parohijske kuće, vernici su baš izlazili iz crkve. Razgovarali su se i podizali šešire, smejući se na sirotog dečaka sa zelenom kosom, magarećim ušima i smrću ispod kaputa. On je uvek za njih bio siroti dečak. Ris Ris je sedeo u svojoj radnoj sobi, drška lule bila mu je zakačena između dugmadi na šlicu, biblija je ležala neotvorena na njegovim kolenima. Dan Gospodnji je prošao i sunce je, kao i neke druge subote, zalazilo iza bregova. On upali lampu, ali je njegovo sopstveno ulje gorelo mnogo svetlije. Navuče zavese da spreči ulazak nepoželjne noći. Ali zato otvori sopstveno srce i goli puls koji je tamo udarao bi mu dobrodošli stranac. Ovakvu ljubav nije osetio još od vremena kada ga je žena ranila i videći vešticu u njegovim muškim očima, pala mu u naručje, poljubila ga, i šapnula velške reči dok ju je on uzimao. Ona je bila majka njegove ćerke i umrla je na porođaju odnevši sa sobom sina njegove druge ljubavi i ostavljajući mu zelenokoso podmetnuto dete. Sav srećan od želje, Ris Ris baci bibliju na pod. On pruži ruku za drugom knjigom i u tami osvetljenoj lampom čitao je o starici koja je prevarila đavola. Đavo je jadno meso, reče Ris Ris. Uđe njegov sin sa zecom u rukama. Mršavi dečak u crvenom kaputu bio je meso iz prošlosti. Sa kožom nesahranjenih mrtvaca nalepljenoj na kostima,

sa osmehom podmetnutog deteta sa kosom boje mora, koja mu je strčala na glavi, stajao je pred Ris Risom kao duh svoje majke i blago pritiskao zeca ljuškajući ga tamo-amo. Lukav, ispod poluzatvorenih kapaka, video je kako se njegov otac trza pred vizijom smrti. Nosi se, reče Ris Ris. Ko je taj zeleni stranac koji se usudio da unese smrt i da je pod toplim krznenim ogrtačem ljulja kao dete pred njim? Čitav trenutak meso sveta je mirovalo; negdašnji strah se useli; vode u grudima presušiše; bradavice počeše da rastu kroz pesak. On onda povuče rukom preko očiju i samo zec ostade, vrećica mesa, upola prazna, koja se ljuljuškala u naručju njegovog sina. Odlazi, reče on. Dečko čvršće prigrli zeca i ljuljušnu ga i zagolica ponovo. Ti, podmetnuti, reče Ris Ris. On je moj, reče dečak. Odraću ga i sačuvaću lobanju. Njegova soba na mansardi bila je puna lobanja, suvih krzana i malih kostiju u bocama. Daj ga meni. On je moj. Ris Ris ščepa zeca i gurnu ga duboko u džepove svog kućnog ogrtača. Kada je njegova ćerka, sa svećom u ruci, ušla obučena i spremna za spavanje, Ris Ris je nosio smrt u džepu. Bila je stidljiva, jer je od njegovog dodira još osećala bol na ruci i grudima, ali se ne crveneći naže nad njim. Poželela mu je laku noć i poljubila ga, i on ugasi njenu sveću. Smejala se dok je uvlačio fitilj u lampu. Svuci košulju, reče on. Gola, ona zakorači prema njegovim rukama. Hoću malu lobanju, reče glas u mraku. Iz svoje sobe na mansardi, kroz paučinu na prozorima, i preko krzna i boca, dečak vide milju zelenog brega kako nestaje u tami prve zore. Letnja oluja u vrelini letnje kiše, ućutkavši milje pokrivene zelenom travom, ostavila je za sobom posle mrtve noći novi jutarnji sjaj, u svakom uspravnom korenu. Smrt je zgrabila noge njegove sestre dok je hodala kroz vres visok kao ždrebe na bregu. I oštrice vetra, koji se dizao iz četiri vetrom doneta mirisa satrulelih mrtvaca, mogle bi da probiju kroz tabane njenih nogu, uz vene na nogama i stomaku, pa u njenu utrobu i u srce koje je kucalo. Gledao ju je kako se penje. Stajala je dahćući na bregu većeg brega, gladeći svoju bešiku,

milujući svoje dlakave grudi (jer dlake su rasle na njoj kao na odraslom čoveku), osećajući srce u zglavku, zaljubljena u svoju poželjnu mršavost. Njemu je bila isto toliko ružna kao i žena sa licem krčme iz Hlareguba, koja ga je naučila užasima mesa. On se sećao požuda ružne žene. Ona je ugasila njegovu sveću kada joj je prišao one noći, kada je pao veliki grad, i on se od surovog vremena sklonio u njenu natrulu kuću. Sada, pola milje daleko, njegova sestra je stajala na jutru i sve grabljivice brda mogle su da skoče na nju dok stoji neobrižljiva, zaokrugljujući uglove svoje ružnoće. Nasmejao se na pomisao o proždrljivim pacovima i pogledao po sobi, tražeći bocu u koju će staviti njeno srce. Njena lobanja zakačena kroz očnu duplju na ekser iznad njegovog kreveta bila bi vesela dobrodošlica prvim bolovima pri buđenju. Ali on vide Ris Risa kako se penje uz breg a glava njegove sestre, nevidljivo pričvršćena iznad njegovog kreveta raspade se. Stojeći uspravno pored drveta okupanog rosom, njegova sestra klimnu glavom. A Ris Ris se peo kroz vres visine ždrebeta, kroz smrt u travi, preko kamenja, i dalje, kroz uspavanu mahovinu, do mesta gde je ona stajala. Uzeo je za ruku. Dve senke su se držale za ruke i zajedno se popele do vrha brega. Dečak ih je video kako idu i okrenuo je lice zidu kada su nestali kao jedna senka, dole, u pošumljenoj dolini, na zapadnoj strani ljubavničke doline. Kasnije se setio zeca. Strčao je dole i našao ga u džepu kućnog ogrtača. Prigrlio je smrt, i dok se zadovoljen peo natrag svojim sjajnim bocama i lobanjama, osećao je na jeziku kašalj pun krvi. U prvoj rosi svetlosti video je oca kako poseže za njenom belom rukom. Ona, koja je bila njegova sestra, hodala je s naduvenim trbuhom preko brega. Ona ga dodirnu između nogu i on uzdahnu i skoči na nju. Ali mišići na njenom licu pomešaše se sa podrhtavanjem njegovih bedara i ona se naglo odvoji od njega. Ris Ris ju je preko stenovite ivice odveo do užasa. On uzdahnu i skoči na nju. Ona se pomeša sa njim u četvrtom i petom užasu mesa. Ris Ris reče: oči tvoje majke. Nisu ga njene oči videle ponosnog pred sobom, niti oči na njegovom palcu. Trepavice njenih prstiju se podigoše. On vide oko pod noktom. Kažu da mu je jednog lepog subotnjeg dana, rano s proleća, rodila muško dete. Začela od svog oca, vriskala je za anestetikom kada je dečja glava probijala napolje. Spavala je do sumraka u svojoj košulji od krvi a iz ušiju joj je iskočila zvezda sva krvava. Sa makazama i krpom Ris Ris je radio oko

nje i gledajući u smežurano lice i ruke kao u krtice, on blago uze dete a grudi njegove ćerke zaplakaše, pa otrča u usta okolnih senki. Senka se pućila za mlekom i pelenama. Dete je balilo u njegovim rukama, buka uskomešanog vazduha bila je slepa u njegovim ušima a gluva svetlost nestala je iz njegovih očiju. Prigrlivši mrtvo dete, Ris Ris zakorači u noć; čuo je kako majka ječi u snu a smrtonosna senka, bolesno puna mleka, lebdi oko kuće. Okrenuo je lice prema bregovima. Jedna senka mu se približi, a u senci razlistalog drveća, čekaše pritajen podmetnuti sin. On napravi sliku meseca i mesečevo meso spade ostavljajući zvezdama lobanju sa očima. Onda sa osmehom potrča natrag preko travnjaka, pa u zaplakanu kuću. Na pola puta uz stepenice čuo je kako njegova sestra umire. Ris Ris je nastavio da se penje. Na vrhu brega on položi bebu na zemlju i uspravi je uz živicu. Smrt uspravi tamno cveće. Beba se ukoči na hladnoj mesečini. Jadno meso, reče Ris Ris, čupajući mrtav vres. Jadni anđeo, reče on ustima koja su slušala. Plod mesa pada sa crvom sa drveta. Stvarajući crva, kora se truni. Tu je ležala jedna zvezda mesa koja je kroz bradavicu crvljivog drveta pala kao kap željenog mleka. Naslagao je iščupani vres u krug. Na vrh purpurne gomile stavio je suvu travu. Plast smrti je dostigao njegovu visinu i najzad nadvisio njegovu vetrom razbarušenu kosu. Iza stene kretala se senka pratilaca, a senka dečaka bila je utisnuta u vatreni bok drveta. Senka ugleda dečaka, a dečak ugleda kosti golog deteta pod njihovim naježenim pokrivačem, i ugleda kako trava grebe po ćelavoj lobanji, i mesto gde je njegov otac izabrao putanju u bolesnim izraslinama ćutljivog kruga. Video je kako Ris Ris diže dete i stavlja ga na vrh plasta, video je glavu zapaljene šibice i čuo pucketanje žbuna koji se lomio kao ruke deteta. Plast je zaplamteo. Ispred crvenog oka zmijolike vatre, Ris Ris ispruži ruke i pozva senku iza stene. Okružen senkama molio se ispred rasplamtelog plasta a varnice vresa proletale su pored njegovog osmeha. Gori dete, jadno meso, bedno meso, meso, meso, meso, bolesno, žalosno meso, meso nečiste utrobe. Sagori natrag u prašinu, molio se on.

I dete se zapali. Plamenovi su se kovitlali oko njegovih usta i lizali desni koje su se grčile. Plamenovi oko njegove crvene pupčane vrpce gutali su njegov mali stomak sve dok sirovo meso nije palo na vres. Plamen dodirnu njegov jezik. Jaooo, povika dete koje je gorelo, a osvetljeni breg odgovori.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful