Savremene francuske pesnikinje

Izabrala i prevela s francuskog Mirjana Vukmirovic Ani Zadek NASI SINOVI Neko se priblizava. Lupa na vrata. - Ko je tamo? - Ja sam. - Ko je to, "ja"? - Ja. Glas mi je snazan. Progovaram. Dobro izgovaram francuski. Nokti su mi kratki i negovani. Umem da se poklonim. Ujutro sam uvek veseo. (Uvek veseo ujutro, posto bih vodio ljubav.) Volim da pricam o svom zdravlju. Da analiziram svoja osecanja. Da pevusim ciganske pesme. "... sunce sija, sneg se topi, a seva...", da ucim pesmice napamet. Da se satro sevim. Previse se posmatram u ogledalu.

Hvalisa sam. Zderonja. Mekusac. Izvestacen. Lazov. Bezvoljan. Odvec siguran u sebe. Razbludan. Nepostojan. Neodlucan. Uznemiren. Cak pohotan u vodi. Istovremeno sam i prijatan i odvratan. Ali, od sutra... Da li je greh voditi ljubav dva puta zaredom sa svojom zenom? I tri puta? njene ruke. njen smeh. Ah, da, svinjarija. Ah, devojcura jedna. (Pre sam govorio: "Ah! Boze!") Vecera je bila spremna, a ona nije jela. Bila je lose raspolozena: "Koncertni klavir, muzika, da li je klavir najzad stigao? Da li su najzad isporucili taj klavir?" Lepota! Umetnost! Venera Miloska! Sve su to sitnice! Tricarije! Ona mi svakog dana pricinjava bol. Kao zub. A nasi sinovi... Jedan sa svojom bolescu,

drugi sa svojom pokvarenoscu (svira harmoniku u kuhinji i zaudara mu iz usta), treci sa svojom gluposcu. On govori o poeziji, dobroti i religiji, jer je lisen poezije, dobrote, religije. Odvratna bitanga, eto, to je sve. Njima bliski meni su neprijatni. Njihovi prijatelji nisu moji prijatelji. Pricaju o drustvu. Podsticu na umerenost, i tom prilikom se opijaju. Ali od sutra, ustajem rano. Ne slusam vise muziku. Ne citam vise romane. Ne posecujem vise Cigane. Ne izlazim vise bez sesira i bez rukavica. A ipak, ispisujem na svojim noktima: 1 - para 2 - elektricitet 3 - Ajfelova kula 4 - gimnastika 5 - alatljika 6 - napredak 7 - telegraf 8 - Nebesko Kraljevstvo. Na noktima malih prstiju - nista.

Od sutra, radim. (Jos nekoliko lepih tema koje nisam naceo. A da ne govorimo o...) Danas sam imao ukupno dvadeset misli. Juce, samo jedanaest. A od sutra, ne radim nista, ja se... Pokricete me novinama.

KRALJ VALCERA
(odlomak) .... Parkove i vrtove, uvek sam volela. A vrtove Izole Bele, svi su nam rekli da je to zbilja nesto sto treba videti. Narocito u ovo godisnje doba. A posebno staklene baste. Zanimljivost. Nesto sto svakako treba videti. "Jedan dan ne bi bio odvec dug." Medjutim, kad ponovo razmislim, u tome nema niceg izvanrednog, niceg odista posebnog, niceg stvarno izuzetnog, na stranu sto sam, prvi put, videla prava narandzina stabla. Drvece s pravim pravcatim narandzama.

Fotogafisali smo ih. Sa mnom u stojecem, sa mnom u lezecem stavu, u sedecem, sa mnom oslonjenom na stub, kako sedim na klupi, kako lezim na travnjaku, "Sa mnom kako hranim kosute" i takodje "Sa mnom kako stojim ispod magnolije". Odista se pitam gde su te fotografije. Pitam se da li smo ih cak ikad dali na razvijanje. Svi ti filmovi, sve te filmske trake, to je steta, sve te filmske trake. Sigurno bi nam pricinilo zadovoljstvo da ih sad opet vidimo. To bi probudilo u nama uspomene, cela istina! To uvek budi izvanredne uspomene. To je kao kad sam, onomad, nabasala na tvoja stara pisma. Pisma koja si mi pisao kad smo se tek upoznali, (na pocetku, seti se, nijednog dana bez tvog pisma). Sacuvati, sacuvati, sacuvati,

baciti, cvetovi u papiru, trake, ljubavna pisma, fotografije, stari usecereni bademi na kojima su ispisani datumi. Ono sto je izvesno to je da. Svi od tog prave pornografske fotke. Svi ih prave. Bilo ko. Perunike, prvi bozuri, prvi strukovi jorgovana naslonjeni nocu uz moja vrata. Ujutro otvarajuci ih, dodirivala bih cvasti nogom, od kolena do stopala, u prolazu ih obarajuci. Poruke nezne, reci blage, pisma ljubavna, Boze moj, pisao si mi lepa ljubavna pisma. ANI ZADEK (ANNI ZADEK) je rodjena 1948. u Lionu, gde zivi i radi. Objavila je sledece zbirke: Varburtonov kuvar (Le Cuisinier de Djarburton), 1979, Sudbina svilenih tkanina (La Condition des Soies), 1982, Nasi sinovi (Nos fils) sa dvadeset cetiri crteza Zan-Marka Skanresa (Scanreich) 1990, Kralj valcera (Le Roi da la valse), 1991. godine. Sabina Mase

NA MOM PISACEM STOLU 1

dve kutije filmskih traka vise gomila postanskih karata

pisma koja cekaju odgovor olovke u boji pozorisni program s fotografijom i sa mnom usred skupine stilo sto se umace u mastilo kutija sa srcima od olovke dobijenim na poklon sapun iz nekog austrijskog hotela bela stipaljka za rublje kutija sibica fotografije moje bake kada je bila mlada porculanska kutija u obliku srca s natpisom "verna ljubav" tamnocrven i granat u crvenom tilu cek koji treba popuniti novcici od dvadeset santima grozd od plastike izvod iz bankovnog racuna traka za kosu komadic bele hartije koji sam otcepila od marke dopisnica s polumajmunom prstasem fotografisanim nocu sa crvom mamcem u ustima paklo cigareta krajicak papirne servijete kutija traka za pisacu masinu moja pisaca masina i ja koja se njom sluzim casa iz koje sam pila sampanjac

pepeljara koju sam odavno kupila da me podseca na jednu ljubav NA MOM PISA?EM STOLU 2 moje ogledalo i moj odraz u njemu dok pisem vaza sa dva struka zutilovke fotografija ribe od plastike okrugla zdela za caj tanki listovi belog papira dve knjige jedna o drugoj reklama iz pedesetih godina s lepim cvetnim ukrasom reprodukcija Mikelandjelovog crteza fotosi portreti izdvojeni da bi se izbegao jedan problem bocica lepka gumarabike par makaza koje sam nasla u kuhinji kljucevi pariza moja providna kutija u obliku slikarske tube daljinski telefonski uredjaj netaknut moj fotografski aparat u vreci boje kajsije moje fascikle s nedoteranim tekstovima pokajnica madlene misel vise ispravki jedne pesme boca mastila dve ukosnice crna kutija s dijapozitivima dve narukvice

poruka da je zvao pjer plava kutija sibica plav plavcat cajnik abazur od ruzicastog stakla dva cveta zutilovke opala sa svojih stabljika prvi odeljak teksta koji govori o suncu NA MOM PISA?EM STOLU 3 hotelska pepeljara zelena jabuka dva paradajza crveni lak za nokte breskva sto opojno mirise plehana kutija s mojim olovkama nebeska svadba mircea elijadea traka za kosu modra cista novine od prekjuce dnevnik koji pisem moja leva ruka sa satom omoti kristal moja desnica sto drzi crvenu olovku aktentasna iz koje vire lepe trake NA MOM PISA?EM STOLU 4 bela zdela za caj plavo vostano platno alatka za sve

dva kljuca od ovog stana hartija s beleskama za jedno pismo bela breskva mikado svetloplavi upaljac i drska za olovku misis delovej virdzinije vulf presecena boca badenskog pica sto sluzi kao vaza veoma lepoj ruzi koja se skoro sva sparusila moja macka koja sedi pored mene case "duraleks" program izlozbe robera kombaa moje cigarete polozene crveni lak za nokte nacet paket "klineksa" moja futrola za pero na svom crtezu moja zelena fascikla i njene trake beli koverat koji stavljam ispod svoje ruke dok pisem da ne bih umastila list. SABINA MASE (SABINE MACHER) rodjena je 1955. Bavi se plesom. Saradnica casopisa "Banana Split" ("Banana Split"), "Umetnicke sveske" ("Cahiers d'Arts")... Objavila je zbirke: Vrlo nizak krevet (Le lit tres bas), 1992, Ne dirati, ne topiti (Ne pas toucher, ne pas fondre), 1993. godine. Ana Talvaz PESMA Sum kise je dragocen, klinasto pismo na oknu, predsoblje oluje koja dolazi ili, naprotiv, dosadno ocajanje vremena koje ne zna sta ce sa sobom. *

Uvece, moja macka zuri kroz prozor ( s kim li to razgovara, s mesecom ili s farovima koji prolaze u noci?) Bilo kako bilo, ona uporno posmatra, pocasni gost, spokojnog repa, i ovog puta bilo bi svetogrdje prekinuti je. Ona veceras pripada sebi. DRVO ZIVOTA Zive boje, Eva, Adam preko puta nje, oko njih u grancicama plodovi i zivotinje zemaljske, svi su tu. Mozda bih mogla da dovedem jednu i da je postavim, da li prema salonu, ili prema vrtu? Nigde ta zivotinja ne bi bila kao kod kuce. Povrh toga, suvise je lomna, sto je svojstvo pecene zemlje. Juce sam i ja otvorila atlas da u njegovim bojama vidim kuda sam to putovala. PLANETE Nekad je samo Saturn imao prstenove, sad ih i drugi imaju, te sam izgubila racun. Kad ispitujemo nebesa da bismo saznali buducnost, jedino je izvesno da smo podigli glavu. Potom, sve ostaje da se vidi.

One imaju neceg licnog, te krupne zvezde privremene; zaustavile su se za trenutak da popricaju. * Razocarenje. A zatim, kao da nista nije bilo, opet svezina, obilje koncerata, ali svi su izuzetni i teraju svaku stvar da kaze: ti mozes podici svet. Mislim na svoje lice podignuto ka tebi, na taj izraz nuditelja, koji se da lako zamisliti; ali cinjenica je: tvoj glas je promukao, a moje culo sluha nije bas kako valja. * Ruza vetrova je ponovo procvetala; sve veze se jednog dana zavrsavaju. Umetnost je imati prisnog prijatelja: najpre je trebalo savladati umetnost govora. Zivimo sami, umiremo sami, lekcija nikad naucena - i to nije kraj sveta.