P. 1
Uvod_u_filozofiju

Uvod_u_filozofiju

|Views: 10,139|Likes:
Published by Dunja Bugarinovic

More info:

Published by: Dunja Bugarinovic on Oct 26, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/01/2014

pdf

text

original

Stoicizam je direktno povezan sa hri šćanstvom i to ne samo preko etike već i preko drugih delova stoičke
filozofije. Stoicizam je filozofska škola koja pripada epohi helenizma. Iako su rimljani fizički pokorili grke, na neki
način grci su duhovno pokorili rimljane. Rim je preuzeo sve od Grka osim prava koji je ustvari jedini originalni
rimski izum. Novi centri kulture jesu Aleksandrija, Antiohija i Pergam. U ovom periodu filozofska misao beleži
stagnaciju ali zato dolazi do prvog velikog razvoja samostalnih nauka i tako imamo važne naučnike iz raznih oblasti
kao što su Arhimed, Eratosten, Euklid, Galen, Ptolomej.
Epoha helenizma uvodi i novi pojam kosmopolite, čoveka kao građanina kosmosa. Ljudska vrlina i sreća se
posmatraju kao individualne kategorije, nevezano za politiku i državu. Uopšte, etika više nije vezana za politiku čemu
je verovatno uzrok raspad poliskog sistema.

Najuticajnije filozofske škole helenističkog perioda su Stoičari i Epikurejci. Termin stoik se održao do danas u
neizmenjenom obliku za razliku od mnogih drugih pojmova. Skeptici su bili takođe veoma uticajna struja mišljenja.
Stoici i epikurejci se direktno nadovezuju na sokratovske škole – kiničare i kirenjane. Ipak oni su na višem
filozofskom nivou od svojih prethodnika. Iako potpuno oprečnih stavova, ove dve filozofske škole zapravo su imale
isti cilj a to je postizanje autarhije, ataraksije, unutrašnjeg mira i nepomućenosti. Obe škole postavljaju ideal
mudraca koji ume da se kontroliše
. Takođe im je zajedničko da se ne ograničavaju državom već kao što smo već
pomenuli uvode pojam kosmopolite, građanina sveta
. Najvažniji deo filozofije za njih je etika i ovo će biti
karakteristika cele helenističke epohe. Filozofija je shvatana kao nešto što treba da poduči kako postići vrlinu, sreću.
Izraz stoičar potiče od reči stoa koja je označavala trem a vezana je za prvog stoičara Zenona koji je svoje
učenike sakupljao ispod jednog trema. Zenon je bio trgovac ali mu je to jednog dana dojadilo i okrenuo se filozofiji.
Kod stoičara razlikujemo tri perioda to jest tri stoe. Takođe treba naglasiti da su i stoicizam i epikurejstvo bili
dobro prihvaćeni kako u Grčkoj tako i u Rimu. Navedimo nekoliko važnijih stoičara: Hrisip, Seneka, Marko
Aurelije, Epiktet.

Izuzetno važan pojam kod stoičara jeste logos. Tu su oni slični Heraklitu. Stoičari kažu da svetom vlada
zakon čvrste nužnosti
. Ovo se naziva determinizmom – postojanje sudbine, nečeg što se ne može izbeći. Ovakvo
razmišljanje se dobro primilo u narodu.
Filozofiju su podelili na fiziku, dijalektiku i etiku i porede ove oblasti respektivno sa baštom(zemljom),

ogradom i plodovima.

Za stoičare je vrhunsko dobro vrlina i smatraju da postoje 4 kardinalne vrline, kao kod Sokrata. Ipak tu
dolazimo do jedne problematične tačke u stoicizmu – oni vrlinu poistovećuju sa srećom.
S obzirom da u životu nema slobode, sve je već predodređeno: Sudbina vuče one koji neće a vodi one koji
hoće
, jedino što čovek može potpuno da kontroliše jeste kakav će čovek biti. Vrilna je jedini sektor u kome smo
slobodni.

Što se vrline tiče oni kažu da je vrlina dobra sama po sebi. Bogatstvo, snaga, lepota, zdravlje nisu ni dobri ni
loši ali sami po sebi ne donose sreću ni vrlinu nikome. Ni zadovoljstvo nije izvor sreće – na vrhuncu prerasta u bol ili
prestaje. Po stoicima mudar čovek je onaj koji se potpuno oslobodi afekata.

Skeptičari su filozofski pravac koji je osnovao Piron. A od istaknutih pretstavnika tu je još i Sekstem Pirik. Skeptici pretstavljaju gašenje helenizma i racionalnog
razmišljanja i podlogu za hrišćanstvo. Oni donose novi odnos prema spoznaji, gasi se ideja da se sve može spoznati i to ostavlja prostora za iracionalnost i mistiku.
Skeptici polaze od sofističkog modela spoznaje kao relativne i smatraju da nema pravog saznanja koje je objektivno i za sve isto. Za svaki stav postoji pro i contra i
podjednako su snažni. Skeptičari nas za razliku od sofista dovode do sumnje koja je kod njih i polazna i krajnja tačka dok je kod Sokrata bila samo početak koji vodi saznanju.
Oni u sve sumnjaju i sva pitanja ostavljaju otvorenim. Skeptici smatraju da je mudrost u uzdržavanju od donošenja bilo kakvih sudova. Uzdržavanjem od sudova se postiže
ataraksija. Nema vrednosti koje su to same po sebi već je sve pitanje nomosa, konvencije ( i ovde su slični sofistima). Kako onda treba živeti? Prilagoditi se prilikama u kojima
se nađete. Ovim se iz etičkog perioda helenizma prelazi u religijski period -

U vreme konstituisanja hrišćanstva postojale su mnoge druge zajednice , sekte, koje su govorile o kontrastu
između dobra i zla( judaisti, manihejci). Međutim iz raznih razloga baš hrišćanstvo će postati najrasprostranjenija
religija.

Osnovna postavka hrišćanstva je postojanje 2 sveta, čulnog i onog drugog gde duše ide posle smrti. Za
hrišćane je duša suština čoveka a telo je samo oklop (orfička tradicija). Što više patimo na ovom svetu to ćemo biti
više nagrađeni na drugom svetu – hrišćanstvo je religija utehe. Hrišćani će od stoičara preuzeti askezu kao princip
života.

Dobru podlogu za stvaranje i širenje hrišćanstva dalo je rimsko carstvo svojim propadanjem, kako iznutra tako
i spolja. Hrišćanstvo je prvo bilo religija nižih slojeva ali ga ubrzo prihvataju i patriciji. 313. godine car Konstantin
će proglasiti hrišćanstvo za ravnopravnu religiju dokumentom koji se zove Milanski edikt
.
U početku su rimljani, iako generalno tolerantni prema drugim religijama, proganjali hrišćane. U ovome je
pogotovo bio poznat Neron. Razlog netrpeljivost i Rima prema hrišćanima je bio u njihovom prvobitnom potpunom
nepoštovanju careva. Hrišćanima je pak smetala apoteoza – običaj da se Rimski carevi proglašavaju za bogove posle
smrti ili još gore, poput Dioklecijana još za života.

Za vreme cara Konstantina uvedena je institucija vaseljenskog sabora. Prvi vaseljenski sabor – nikejski 325. godine. Tu se ustanovljava način funkcionisanja
hrišćanstva kao institucije. Raspravljalo se o prirodi boga, zašto je Hrist rođen...O tome se slobodno diskutovalo a do zaključka se dolazilo glasanjem i nakon toga se o
zaključenom više nije smelo raspravljati. Izglasava se dogma a ko drugačije misli je jeretik.

U početku se hrišćanstvo oslanjalo na stari zavet i bilo religija jevreja ali kasnije se pojavljuje novi zavet.
Filozofski najzanimljivije je jevanđelje po Jovanu koje počinje rečima : Na početku beše logos što se kod nas
prevodi kao reč ali to je i zakon.

Suštinska razlika između starog i novog zaveta jeste u koncepciji etike koja je potpuno različita. Dok je
stari zavet pozivao na odmazdu (oko za oko, zub za zub), novi zavet nas poziva da na loše uzvratimo dobrim.

Ovo se često čini nelogičnim ali zapravo smisao ovoga je u potpunom uništenju zla. Ukoliko na zlo budemo
odgovarali zlom zlo nikada neće nestati.
Jedan od najvažnijih razloga dominantnosti hrišćanstva je njegov kosmopolitski duh, takođe zajednička
crta sa stoicima. Hrišćanstvo se ne obraća jednom narodu već čovečanstvu i kaže da su svi ljudi jednaki i braća
u Hristu
. Hrišćanstvo se obraća poniženima, siromašnima kako materijalno tako i onima siromašnim duhom –
njihovo je carstvo nebesko.

Ovo će biti stalna tema hrišćanske filozofije – da li se do boga dolazi verom ili razumom i preovladavajuća
struja će biti ova prva
. Bog se ne može pojmiti razumom, put vere je kvalitetniji. Vera vas direktno vodi ka bogu.
Plotin kaže da se treba osloboditi i telesnosti i misaonosti. Ne ceni se razum.
U razvoju hrišćanske misli postoje dve etape. Prva koja je trajala negde od početka razvoja hrišćanstva pa do
8,9. veka – Patristika, čiji su nosioci crkveni oci(patres) Druga Sholastika koja će trajati do renesanse i koja se
razvija isključivo kao školska učenost – nema raprave na trgu. Kasnije pojam sholastike počinje da označava nešto
rigidno, nezanimljivo i koristi se sa pogrdnom konotacijom.
Prva imena hrišćanske filozofije koja ne spadaju u ovu podelu su Filon(Aleksandrija) i i Pavle (Tars).
Filon je prvi koji iznosi tvrdnju da se do istine verom dolazi. To je direktan, brz i neposredan put i zato je
religija bolja od filozofije. Filon uvodi pojam ekstaze koji će preuzeti Plotin. Filon je bio obrazovan i pokušavao je
da spoji hrišćanstvo i grčku misaonu tradiciju.
Pavle iz Tarsa, kasnije Apostol Pavle, kasno je pristupio hrišćanstvu a kao mlad je i sam kamenovao hrišćane.
Pavle je insistirao na kosmopolitskoj koncepciji hrišćanstva. Iako ne spada u apologete kod njega vidimo prvu
objavu rata filozofiji: Braćo, ne dajte da vas neko zarobi filozofijom i praznom pričom.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->