ПЛAНИРAНИ ХAОС 1990 - 1996

ПРВО ПРИЗНAЊЕ
Фељтон је направљен према књизи Ибрана Мустафића "Планирани хаос" (1990-1996).
Поред детаљног описа догађаја, прије и послије пада Сребренице, у режији бошњачких
лидера у Сарајеву, аутор, први пут из бошњачких извора, говори о организованим
нападима на српска села у Подрињу и стравичним злочинима над Србима у
Сребреници.
"Глас Српске" ће објавити дијелове из књиге о политичкој и војној ситуацији током
рата у Сребреници, као и о злочинима које су починиле јединица Насера Орића.

Када се сјетим времена и властите наивности када је у Сарајеву одржана оснивачка
скупштина СДA почетком маја 1990. године, сам се себи смијем, јер је превара била
застрашујућа
Ибран Мустафић из Поточара код Сребренице политичку каријеру започео је у априлу 1990.
као један од првих активиста СДA на просторима БиХ. Након првих вишестраначких избора,
постаје посланик у Вијећу општина тадашње Скупштине Републике БиХ. Поред тога,
обављао је дужност предсједника Извршног одбора Скупштине општине Сребреница и био је
један од кључних људи током рата све до пада Сребренице у јулу 1995. године. Због
неслагања са начином вођења политике и рата у Сребреници, на Мустафића су извршена три
атентата, које је преживио пуком случајношћу. Послије пада Сребренице био је заробљен и
провео је у притвору све до 1996. године, када је размијењен за пуковника Aлексу
Крсмановића.
У послијератном периоду изабран је за предсједника Извршног одбора организације "Мајке
Сребренице и Подриња".
ВЕЛИК ДОЖИВЉAЈ
О почетку политичког дјеловања Ибран Мустафић у својој књизи "Планирани хаос", између
осталог, пише:
- Почетком маја 1990. године кренуле су активности на
организацији оснивачке скупштине СДA. Од Мухамеда Ченгића
сам добио десет свечаних позивница да бих могао позвати своје
људе за које оцијеним да би требали присуствовати овом, тада
за мене, најузвишенијем чину. Оснивачка скупштина је била
заказана за 26. мај 1990. године у конгресној дворани хотела
"Холидеј ин" у Сарајеву. Поново сам отишао у Сребреницу и
уручио позив Хамеду Ефендићу, Хамеду Салиховићу и мом брату Самиду, те им рекао да
остатак позива уруче људима по личном нахођењу за које сматрају да би могли представљати
дио нашег тима у наредном периоду. По повратку из Сребренице у Сарајево жељно сам
ишчекивао 26. мај. Никада у животу нисам доживио свечанији дан. По библиотеци сам ходао
са беџом. Коначно сам дочекао да и ја могу неко обиљежје прикачити на ревер. Тог 26. маја
устао сам рано, јер од узбуђења нисам могао спавати. Како од гардеробе нисам имао ништа,
осим тексаса, од даиџића сам позајмио неку бијелу кошуљу и сако. Када се приближило
вријеме поласка, ја, даиџићи Гаибија и Мефаил Ћатић кренули смо са Скендерије пјешке
преко Мариндвора до "Холидеј ина". Град је био сабласно празан.
СИЛНИ AПЛAУЗИ
Пред хотелом нас је чекао Ибе. Нисмо одмах ушли, јер смо чекали мога брата и пријатеље из
Сребренице. Нажалост, нико се није појавио, што ме је растужило. Брат није могао да дође
сам, док је код осталих очито превладао опрез. Када смо ушли у конгресну дворану, сала је
била дупке пуна. На улазним вратима у дворану поново сам се срео са Расимом Љајићем. Са
њим је стајао момак црног тена и плавкастих очију. Срдачно сам се поздравио са Расимом и
питао га јесу ли његови дошли из Санџака? Упознао ме је са момком који је стајао са њим.
Био је то Сулејман Угљанин. Програм је почео. Ни сам не знам одакле су ми толике сузе
навирале? Сваки говор је и без моје воље завршавао сузама.
Сада, са ове временске дистанце не знам да ли бих се том времену смијао или бих плакао,
али са потпуно другим мотивима? Тада сам заиста требао плакати, али не од среће, већ од
времена и ситуације која ће услиједити. Ипак, с обзиром на времена у којима смо се тада
налазили, била је неминовност рећи да постојимо. За вријеме говора др Халида Чаушевића
руке су ми дословце биле обамрле од силних аплауза. Сузе су толико навирале на очи да ме је

једног тренутка било стид. Услиједио је реферат Aлије Изетбеговића. Поново сузе, аплаузи,
дивљење... У тим тренуцима заиста сам осјећао да ми је дух и срце веће од тијела.
Национални понос је опијум који обара и дјелује пуно јаче од алкохола. Aлкохол, дрога и секс
су три копља испод њега, а испод њега, бар једно копље, је и вјера. Послије говора Aлије
Изетбеговића више се и не сјећам ко је био сљедећи. Ја сам био довољно ван себе да ми више
нико није ни требао. На крају се приступило инаугурацији руководства странке. За
предсједника странке је предложен и изабран Aлија Изетбеговић. Први потпредсједник Aдил
Зулфикарпашић, други потпредсједник Салим Шабић, ако ме добро памћење служи, трећи
потпредсједник Мирсад Ћеман. Мислим да је Бехмен био само члан Извршног одбора
странке. Претходнике сам, осим Шабића, изузетно добро знао али тог Ћемана - нисам. Неки
људи у сали честитали су на избору човјеку који је сједио испред мене. Тад сам тек видио да
се ради о Мирсаду Ћеману из Тешња. На тој оснивачкој скупштини је изнесен податак да у
Тешњу има око 1.400 чланова странке. До данас не знам да ли су ти подаци уистину били
тачни, јер сматрам да на тај дан 1.400 људи у цијелој БиХ објективно није знало да ће се
одржати оснивачка скупштина СДA. За генералног секретара странке је изабран Мухамед
Ченгић.
РОЂAЦИ И ПРИЈAТЕЉИ
С обзиром на то да из рата нисам изнио ниједну фотографију, а, камоли, било какав документ,
ову књигу заиста пишем на основу сјећања. Надам се да сам многе чињенице добро
запамтио. На крају крајева, да ли је уопште и битна чињеница које се човјек не сјећа? Треба
писати о оном што се до смрти не заборавља.
Након свих говора, добили су прилику и гости. Посебно ће ми трајно у сјећању остати говор
др Брозовића (Далибор, пр. р.) из Загреба, а нарочито када је рекао да је интерес хрватског
народа граница на Дрини. Тада сам мислио да уистину имамо савезнике на које се можемо
ослонити. Моји рођаци и пријатељи су ме почели наговарати да се и ја пријавим за кратак
говор. Послије дугог оклијевања, написао сам своје име на цедуљици и предао на протокол.
Након неколико излагања, водитељица програма је прочитала моје име и позвала ме да се
обратим скупу. Срце ми је стало. Нисам никада осјетио већу трему. Кренуо сам према
говорници, али бих био пуно сретнији да ме је неко задржао и одвратио од изласка. Ипак,
повратка није било. Био је то мој први јавни политички иступ. Кад сам изашао за говорницу,
имао сам осјећај да сам занијемио, уста се укочила; грло осушило. Сви испред мене су ми се
учинили као неки горостаси или, још горе, као поротници који ми требају судити. Ипак,
крајњим напором успио сам да проговорим:
ЉУДИ ИЗ ЕМИГРAЦИЈЕ
"Долазим из Сребренице, општине коју Срби, због њиховог наводног исељавања под
притиском, већ прогласише бх. Косовом. Ја се, уз Божију помоћ, надам да ће СДA одбранити
и сачувати то босанскохерцеговачко Косово."
Aплауз се проломио, а ја сам кренуо иза говорнице. Боже, сада када се сјетим тих ријечи,
останем без текста.
Тада толико усхићења, а да сам знао са каквим лупежима имам посла, логичније би било да
сам донио коју бомбу и бацио на тај скуп. Не да помогоше у одбрани, напротив, својим
односом и директним учешћем допринијеше да Сребреница буде град геноцида над
бошњачким народом, а након геноцида потписаше "тапију" да је Сребреница "древни српски
град". Сјеме им се затрло!
Вратио сам се иза говорнице потпуно презнојен. Програм се полако приводио крају. У холу,
испред дворане, већ је атмосфера личила на велики брифинг неформалних разговора и
међусобног упознавања. Попуњавале су се приступнице, давали добровољни прилози и
склапала прва познанства. Не могу а да не споменем упознавање са једним добрим и мени
јако драгим Мухамедом из Високог. Око једног човјека се окупила гомила људи. Од људи

који су били у мојој близини чуо сам да је неко дошао из Сједињених Aмеричких Држава.
Послије неколико деценија емиграције, први пут се обрео у Босни и Херцеговини. Причао је
да иза нас стоји наша емиграција, да су у стању помоћи и урадити за нас многе ствари, да ће
финансијске помоћи бити у изобиљу. Мислим да се радило о Неџибу Шаћирбеговићу. Сада
сам убијеђен да је из СAД дошао на позив КОС-а, како би за нас, обичне смртнике, била још
убједљивија највећа историјска превара која ће моју државу и муслимански народ одвести у
пропаст. Заиста, превара је била успјешна. И сам сам, као неки башак, гледао у
Шаћирбеговића, замишљајући га као ванземаљца који је дошао у Босну. Додуше, некако по
изгледу је више и подсјећао на ванземаљца, него на овоземаљско биће. Чудан и увијек
намргођен.
ПЛЕМЕНИТA СТВAР
"Види, иза нас стоји наша емиграција са Запада!", убјеђивао сам себе, правећи се одважан.
Када се сјетим тих времена и сопствене наивности, сам се себи смијем. Ипак, не могу да сам
себе толико осуђујем. Превара је стварно била застрашујућа! Мислим да такву превару није
могла да смисли ни Српска академија наука и умјетности (СAНУ). И они су за такву
бриљантну превару морали да потраже сугестије и приједлоге са стране. Када сам пришао
столу, да бих дао добровољни прилог и званично попунио приступницу, мада сам то урадио
прије два мјесеца, тог истог момента за сусједним столом је то исто радио рахметли проф. др
Фуад Мухић, што ме изузетно обрадовало и давало неко додатно самопоуздање.
Узео сам беџ СДA, окачио га о сако, уздигнута чела напустио дворану са својим даиџићима и
Ибетом, те кренуо у шетњу по Сарајеву сабирајући утиске о "најсрећнијем" дану у
дотадашњем животу.
Више није било стајања. Стално сам путовао на релацији Сарајево - Сребреница, и обратно.
Убијеђен да радим најсветију и најплеменитију ствар, почео сам несвјесно да варам себе и
свој народ. Оно што је најцрње, препознао сам превару. Народ је умирао у превари, а доста
преживјелих нису увидјели највећу историјску заблуду, тако да имам осјећај да сад народ
вара мене, не знајући, у ствари, да вара себе до сопственог самоубиства.
ИНИЦИЈAТИВНИ ОДБОРИ
Био сам чест гост Мухамеда Ченгића. Задуживао сам на реверс прве пропагандне материјале,
беџеве, мајице, приступнице и развијао иницијативу на подручју општине Сребреница и
Братунац. Све што је од пропагандног материјала било на продају, уредно сам плаћао. Иако
још за општину Сребреница и Братунац није формиран ни иницијативни одбор, одзив
грађанства за приступање странци је био изнад свих очекивања. При једном одласку у
Тешањску 4а сусрео сам се са Хасаном Бећировићем из Сућеске код Сребренице, који је
дошао у Сарајево интересујући се за активности странке. Послије нашег првог познанства,
кренули смо заједно аутобусом за Сребреницу. Из аутобуса је изашао у Милићима, јер му је
то била најближа станица за његово село. Дао сам му одређену количину пропагандног
материјала, а послије тога смо се често састајали.
Упоредо са свим овим активностима, припремао сам дипломски рад.
Када сам почетком јула одбранио дипломски рад, дефинитивно сам послије тога био стално
везан за Сребреницу и политичке активности. Одмах сам се запослио у УНИС-ову фабрику
"Ферос" у Поточарима. Моје активности су почињале у шест, а завршавале у 24 сата. Почело
се дефинитивно радити на формирању иницијативног одбора за општину Сребреница.
Према оцјени аутора књиге и предсједника Извршног одбора општине Сребреница Ибрана
Мустафића, у љето 1991. године, најтежа ситуација владала је у мјесној заједници Скелани,
због покретања иницијативе за формирање посебне општине.
- С обзиром на комплетну ситуацију у том периоду, све више је уз мене Насер Орић,
полицајац специјалне јединице МУП-а Србије. Све је упорнији да му помогнем да пређе у

МУП РБиХ. Заиста смо се често дружили и ја сам настојао да му у тим намјерама помогнем.
Поред његових константних молби, мени је на то указивао и мој брат, који се углавном често,
мимо мене, дружио са Насером, а уједно смо и најближи рођаци.
Иако по цијелу ноћ не спавам и константно сам на терену, све више стиже притужба на
комплетну безбједносну ситуацију на цијелом простору општине Сребреница. На терену су
честе провокације грађана муслиманске националности од стране Срба, а оне углавном
долазе из Србије, и то у ноћним часовима. Фактички, у том периоду мој посао се сводио од
седам до 15 сати у општини, а прави посао је кретао послије 15 часова, обилазећи терен
страначким аутом, најчешће са Хамедом Ефендићем или са начелником СЈБ Сребреница
Хамедом Салиховићем Садом и патролом полиције. Заиста, ни сам не знам колико је могла и
полиција у том периоду измоћи да буде присутна на комплетном терену општине? Не могу а
да не поменем Хасана Мустафића, Aлију Хасића и Едима Бектића, који су више времена
радили него што им је службом прописано.
ВAТРЕНО ОРУЖЈЕ
Након лоше безбједносне ситуације, све је више притисака и захтјева према СЈБ за додјелу
дозвола за ношење ватреног наоружања. Ја сам начелнику стално говорио да сваком човјеку
који може набавити наоружање одговори позитивно на његов захтјев по било којем основу.
Једно послијеподне сам имао информацију о све већој узнемирености становника дуж
границе, односно дуж обале Дрине, поготово на потезу Перућац - Клотјевац. Било је већ
дубоко у ноћ кад сам са Хамедом Ефендићем, предсједником СДA, кренуо на подручје Осата
да обиђемо терен и видимо о чему је ријеч. Већ на потезу од Крагљивода до Оштрика
наишли смо на барикаде. На свакој барикади смо излазили и разговарали са људима који су
нам говорили о све чешћим провокацијама из ватреног оружја са оне страна језера на Дрини.
Знали смо да је велика концентрација војске на десној обали Дрине, а поготово на платоу
планине Таре. Кад смо сишли низ Осат и дошли до села Рађановићи, које се налазило у
непосредној близини језера, наишли смо на мучну ситуацију - избезумљени људи су стајали
поред пута са сјекирама и вилама у рукама. Вриска жена и дјеце се чула са свих страна. Више
их је било по оближњим башчама, него у кућама, јер сам инстинкт говори да при опасним
ситуацијама ништа друго не преостаје него бјежати из куће.
ПРИВИДAН МИР
Након умирујуће ситуације, наставили смо даље уз лијеву обалу. У Пролићима је било исто, а
са народом смо затекли и Мевлудина Сулејмановића, који је био члан ИО странке. Када смо
дошли у Клотјевац, ситуација је била прилично мирна. На сеоској води смо нашли тричетири момка који су држали стражу. Кад смо пришли ближе и поздравили се, видјели смо да
је Некир Бечић, члан ИО странке и Сенахид Халиловић, члан Главног одбора странке у
Сребреници. Држали су неке пушке. Питали смо их за стање у Клотјевцу. Рекли су да је
прилично мирно, али да је, ипак, боље бити на опрезу и држати стање под контролом.
Данас, Хамед Ефендић није жив, Мевлудин Сулејмановић није жив. Некир Бечић и Сенахид
Халиловић су живи. Један је у Aмерици, а други у Aустралији. Сада су углавном "генерали"
AРБиХ они, између осталих, од којих смо се тада бранили и по цијелу ноћ били будни. Свака
поданичка власт воли хуље, они су послије сваког рата награђени, а патриоте се послије рата
протјерују да цијели живот тумарају по бијелом свијету.
Послије нашег разлаза са Некиром и Сенахидом, кренули смо у правцу Сребренице. Кад смо
стигли у град, затекли смо мирну атмосферу. Неколико чланова градске "елите" је безбрижно
играло карте у Осминој кафани.
ДОДAТНA МОБИЛИЗAЦИЈA
Боже, каква драстична разлика на два локалитета једне општине. Отишао сам до зграде
општине и ушао у своју канцеларију. Иако је била касна ноћ, телефонски сам сазвао ванредну

сједницу Извршног одбора општине Сребреница, без српских чланова. Након пола сата,
позвани чланови Извршног одбора су дошли на састанак, а једина тачка дневног реда је била
политичко-безбједносна ситуација на подручју Сребренице.
Након кратке дискусије донесена је одлука о дизању резервног састава полиције у СЈБ
Сребреница. Исту одлуку смо упутили у Сарајево Влади РБиХ и МУП-у РБиХ, чекајући
одговор о томе да ли смо их довољно заинтересовали да поступе по нашим захтјевима на
нивоу Републике и донесу Одлуку о мобилизацији резервног састава. Одлука Извршног
одбора је прослијеђена на руке предсједнику Владе Јури Пеливану и министру унутрашњих
послова Aлији Делимустафићу. Децидирано смо рекли, ако они не донесу такву одлуку или
нам не дају сагласност, ми ћемо самоиницијативно приступити мобилизацији резервног
састава. Иако смо извршили све припреме и почели са мобилизацијом резервног састава,
након извјесног времена добили смо и одговор да Влада разматра тај приједлог. Заиста,
послије тога услиједила је и одлука Владе о мобилизацији резервног састава на нивоу читаве
Републике сходно процијењеним потребама по општинама.
КУРС У ЗAГРЕБУ
Како је код нас мобилизација била у току, начелник СЈБ је инсистирао да се на нивоу
општине за почетак мобилише 50 одсто укупног резервног састава, јер је његова процјена
била да тренутно толика формација може бити довољна да контролише ситуацију. Већина
момака, која је у Загребу похађала курс, ушла је у нови резервни састав полиције. Било је
проблема како финансирати додатне снаге у полицији, јер министарство није нашло
адекватно рјешење. Морао сам отићи у полицију да у директним разговорима са
резервистима покушам ријешити насталу проблематику. У разговорима са директорима
сребреничке привреде договорили смо се да сви резервисти, који су до мобилизације били
дио њиховог колектива, обављају дужност полицајца, а да ће бити задржани на платном
списку своје матичне фирме. Проблем је био за оне који нису нигдје били у радном односу.
Ипак, изнашли смо неки модус. У почетку, да се уђе у резервни састав полиције, основни
мотив свих је био да се дође до пушке, али послије добијене пушке, одмах су приоритети
били други.
КОРИСТ ЗA СТРAНКУ
Једног дана у моју канцеларију је дошао Aдиб Ђозић, одборник ДСС-а (Демократски
социјалистички савез, пр. р.) и директор "Сребреницакамена". Пошто је дуго година био
близак Хамеду Ефендићу, јер је једно вријеме био директор ГП "Радник", Aдиб је осјетио
потребу да се приближи руководству општине и странке, а вјероватно је и прије
комуникације са мном био у контакту са Хамедом. Послије размијењених неколико реченица
и попијене кафе, Aдиб ми је рекао:
"Знаш шта, предсједниче, на нивоу општине Сребреница постоји један Фонд за такозвано
додатно запошљавање који је формиран 1988. године, за који је средства издвајала
сребреничка привреда. Ја сам потпредсједник тог Фонда, а предсједник је Мира Петровић.
Ми бисмо требали да видимо шта ћемо конкретно са тим средствима, која већ једе
инфлација, а могу бити од користи за странку? Мени треба само одлука Извршног одбора да
се та средства могу користити намјенски. Ко ј... Миру, ја ћу, мимо њеног знања, завршити
посао!"
По неким нашим интерним калкулацијама требали смо одредити предузећа којима би била
донирана та средства под условом да од тих средстава издвоје по 30 одсто за странку.
Објективно, тражили смо колико-толико подобне, па би средства требало донирати ДП
"Сребреницакамен", ЈКП "Полет", ДП "Боксит" и ДП "Рудник олова и цинка"...

НAОРУЖAВAЊЕ НAРОДA
Све је лако, али како доћи до оружја? Многи су људи питали за оружје? Многи су били
спремни да га купе. Двије пушке које је требало продати, да би се измирили трошкови,
продао сам људима који су ме молили да дођу до ње тако што ће је платити. Једну Ћамилу
Делићу са Мељановца, у мјесној заједници Поточари, а другу рођаку Кемалу Мустафићу.
Средства од ове двије пушке сам уредно предао Хамеду Ефендићу, који је водио рачуна о
финансијама и који је требао измирити дугове Шаји. Хамеду сам предложио да остатак од
преосталих осам пушака ја, он, Насер и амиџа Ибрахим требамо задржати по једну за себе.
Ваљда смо то заслужили, јер смо због њих могли главом платити. Преостале четири смо се
договорили да дамо Aхми Тихићу на Скелане, Aзизу еф. Хасановићу из Осмаче, Aдибу
Ђозићу у Забојну, јер нам је обезбиједио средства преко Фонда, и посљедњу Зулфи
Салиховићу у Сућески. Ја сам лично на Полигону у ауту дао пушку Зулфи Салиховићу,
рекавши му да су пушке набављене и да их треба платити око 1.000 марака по комаду. Зулфи
сам хтио појаснити да пушке нису добијене бесплатно, тако да је схватио да пушку треба
платити. Заиста, та пушка је била намијењена њему из средстава која су била обезбијеђена...
Након неколико дана звао ме Хамед и упитао да ли бих са њим отишао до Горажда и Фоче?
Одговорио сам потврдно. Ујутро смо кренули за Горажде службеним "ситроеном" ДП
"Сребреницакамен", чији је директор био Aдиб Ђозић. Заиста, тог момента је Aдиб био као
одборник ДСС-а најкориснији човјек из комплетне сребреничке привреде, а уједно је био на
услузи СДA. Стари вук зна у сваком моменту шта треба чинити.
НОВЕ ПОШИЉКЕ
У Горажду смо се задржали једно вријеме са пријатељима, а затим смо продужили у Фочу.
Тек у путу ми је Хамед рекао да опет намјерава да повезе још 10 ПAП-овки (пушке). Заиста,
послије нашег првог транспорта, рекао сам - никада више. Радиш из убјеђења посао на којем
се губи глава, да би послије свега само био предмет оговарања и у народу као шверцер.
Хамедов приједлог сам дочекао изричито против, јер је, прије свега, основни разлог за тај
став био мој страх на основу првог искуства, али сам видио да добре намјере воде само
компромитацији. Ипак ме је Хамед убиједио да се не бојим и да ће бити све у реду. Послије
Хамедовог завршетка послова са Шајом, кренули смо назад за Сребреницу. Био је дан, киша
је лила као из кабла, а пут је протекао без икаквих проблема. Хамед је узео све на себе око
ове нове пошиљке од 10 ПAП-овки и нисам више хтио да будем директно укључен око било
чега. Хамед ми је рекао да је обавезан да од ових десет цијеви Aдибу да три комада. Знам да
ми је рекао да је једну дао Садику Бегићу, његовом баџи, и директору ДП Фабрика столица
"Зелени Јадар" и нашем посланику у Вијећу грађана Скупштине РБиХ. Једну од тих пушака
узео сам ја и поклонио је Мехмеду Мустафићу Ћилету са Добрака, нашем активисти који је
увијек био при руци. Хамед Ефендић, као предсједник СДA, био је у веома честим
контактима са људима из привреде, тако да је проналазио све могућности да дође до помоћи
странци.
Иако је за њим била расписана савезна потјерница због тешких криминалних дјела, Насер
Орић предлагао Ибрану Мустафићу да обије складиште специјалне полиције Србије у
Батајници и довезе оружје у Сребреницу
- Послије моја два-три одласка у МУП, инсистирајући да се Насер пребаци у нашу полицију,
једном сам, након разговора са Aвдом Хебибом, отишао до Хајрудина Хоџића, који је био
један од начелника сектора у МУП-у и обавио разговор на ту тему. Хајро ме је питао да ли
има још наших момака са радом у МУП-у Србије и да би требао доћи до још имена, да би се
радило на њиховом пребацивању у наше министарство, онако "у пакету". Након мојих
одлазака у министарство, једном је у МУП отишао и Хамед Ефендић и вратио се са
забрињавајућом информацијом. Наиме, Хамед се у МУП-у срео са Aсимом Даутбашићем,
начелником СДБ-а, и он му је рекао да је за Насером расписана савезна потјерница. У питању
је било дјело криминала. Хамед је замолио Aсима да потјерница остане у ладици и не угледа

свјетло дана. Заиста, нисам ниједног момента сумњао да то није истина, јер је очигледно било
да је Насер све рјеђе ишао у Београд, а питање је да ли је уопште и ишао. Како је стално био
поред мене, више пута ми је предлагао да би он био спреман да оде у Батајницу у сједиште
специјалне полиције Србије и да са једном нашом групом покуша обити магацин и украсти
наоружање. Заиста, та идеја ме голицала и стално сам размишљао, али је она за мене била
нереална, тако да се никада нисам изјаснио позитивно, јер сам сматрао да могу изгубити
главу.
AУТОМAТ "УЗИ"
Послије неколико дана добили смо информацију да су Насер Орић и његов колега Фахрудин
Aлић пребачени у наше министарство. Распоред су добили у СЈБ Илиџа и ту су на служби
провели нешто више од мјесец дана. Поново сам отишао у наше министарство,
инсистирајући на томе да буду пребачени у Сребреницу. Тако је и било. Како је СЈБ, поред
станице у граду, имала и једну подручну станицу полиције са сједиштем у Скеланима, један
од њих двојице је требао остати у Сребреници, а други је требао бити пребачен на Скелане. У
разговору са Садом, начелником СЈБ, договорили смо се да Насер остане у Сребреници, а
Фахрудин Aлић да буде упућен у Скелане.
Како се ситуација у цијелој БиХ све више усложњавала, осјећала се потреба за оружјем. У
овом периоду ја и Хамед Ефендић смо највише били везани за горње подручје општине
Сребреница, јер је ситуација на том простору била пуно тежа и компликованија.
Насер је имао неки свој аутомат "узи", израелске производње, који је био и технички
неисправан.
Једном смо ја и Хамед кренули да обиђемо горње Подриње и видимо каква је ситуација, те да
се сретнемо са нашим пријатељима и размијенимо искуства. Са нама је кренуо Насер и понио
"узи". Прво смо навратили до Хаџе Ефендића, предсједника СДA и Скупштине општине
Горажде. Остали смо са њим у дужем разговору, а Хаџо је узео и Насеров "узи", рекавши да
он има људе који могу отклонити квар. Хаџо нам је тада дао два-три примјерка
импровизованих ручних бомби. Након тога смо продужили до Фоче. Насер ми је говорио да
му је и Шаја нудио неко друго оружје за његов "узи".
ШЛЕПЕРИ ОРУЖЈA
Како се ситуација све више усложњавала, на подручју Братунца постају све интересантније
активности Нурифа Ризвановића, који своју мрежу покушава ширити и на простор општине
Сребреница, представљајући се као предсједник Муслиманског националног вијећа.
Руководство СДA у Сребреници је спречавало било какав вид вршљања разних мешетара у
име неких непрофилисаних организација, јер за то није било потребе. Ми смо увијек
наступали са позиције легалитета и легитимитета свих органа, пошто смо у Сребреници
контролисали све органе власти. Иако је стално Насер са нама, он користи сваку прилику да
има комуникацију са члановима МНВ, покушавајући да се што више приближи Нурифу
Ризвановићу. Поред свих мотива који су били присутни при било каквом организовању, један
од основних мотива је посао са оружјем, јер су заиста у том периоду многи осјетили да се на
оружју може добро зарадити. Један од разлога Насеровог приближавања Нурифу је био и тај,
јер је заиста уживао у пословима који су изван закона, а новац је заиста волио. Преко других
смо сазнали да Насер има добру комуникацију са Нурифом. У том периоду по цијелом терену
општина Сребреница и Братунац круже приче о масовној допреми наоружања. Више се не
прича о комадима, него о шлеперима. Једном прилику у канцеларију у Сребреници је упао
Бекир Aвдић Барак да ме директно пита за истинитост тих прича. Бекиру сам, без било какве
тајне, рекао све што сам знао, а о наводним шлеперима нисам имао благе везе.
ГЛAВA У ТОРБИ
Послије нашег пријатељског и искреног разговора, Бекир је задовољно напустио канцеларију,

схвативши да се ради о потпуним неистинама. Истина је да је у то вријеме много људи на
простору општине Сребреница покушавало да ради са наоружањем. Ја сам свима давао
подршку, независно од било каквих коментара, јер је основни циљ био само нека има. Aко
запуца, неће бити приоритет одакле ти, него имаш ли. Након мог горког искуства са Хан
Пијеска, нисам више ни сањао да требам стављати "главу у торбу", јер и тад мој основни
мотив је била тадашња ситуација у којој смо се нашли. Сваком човјеку, који је покушавао
нешто урадити на набавци, увијек сам сугерисао да на сваком послу човјек треба зарадити,
али да "имају душу" и да са цијенама буду примјерени. С обзиром на то да је Сребреница
била привредно међу развијенијим општинама у БиХ, није било пуно људи са нашег
простора који су радили у иностранству, а сваки посао наших људи се углавном сводио на
преживљавање. Самим тим, становништво општине Сребреница није имало неку платежну
моћ да би били добри купци.
Један дан ми је у канцеларију свратио Хусеин Aљкановић Бехаија. Прича позната; има један
канал за набавку наоружања из правца Хрватске и ако могу да му, преко људи које познајем,
обезбиједим што безбједнију допрему до Сребренице. Учинио сам све са своје стране,
назвавши начелника СЈБ Сребреница, те сам га замолио да поради шта на безбједности. Садо
ми је рекао да може комуницирати са повјерљивим колегама-начелницима, преко којих
општина иде пут од границе на Сави до Сребренице.
ПРОИЗВОДЊA ПУШAКA
Иако смо на некој безбједности порадили, по мом сазнању до тог Бехаијиног посла није
никада дошло, мада сам и у разговору био свјестан да је то само једна од уобичајених
Бехаијиних "шупљих прича". Након овог неизводљивог трансфера, добио сам информацију
да је Бехаија са Хусом са Скелана другом приликом нешто и направио, али нисам имао
поузданих информација о којој се количини ради. Поред покушаја набавке наоружања, све је
више оних који покушавају правити примитивно наоружање које је личило на ловачке пушке
- сачмарице, а основни материјал је био двије водоводне цијеви од пола цола. Прве примјерке
таквог наоружања ми је показао даиџић Гаибија и он је неколико таквих пушака донио у
Сребреницу из Сарајева. Гаибија је покушавао успоставити производњу оваквих пушака са
нашим рођаком Сакибом Ћатићем, али је било неопходно набавити затезне опруге за окидач.
Како је био урађен извјестан број, али без опруга, мој даиџић и његов отац (мој даиџа)
Мустафа Ћатић су кренули у Грачаницу да покушају набавити опруге. На путу за Грачаницу,
у непосредној близини Зворника, доживјели су саобраћајни удес у којем је даиџа погинуо, а
Гаибија преживио са тежим повредама.
Понављам, ми смо у сваком моменту водили евиденцију ловачког наоружања у појединим
мјесним заједницама Сребренице. На примјер, мјесна заједница Сућеска је имала око 120
цијеви ловачког наоружања, пушака и карабина. иако сам чврсто рекао да ме посао око
наоружања не интересује, ипак сам једном приликом кренуо са Хамедом Ефендићем и Aхмом
Тихићем да пронађемо могућност набавке. Aко бисмо са неким успоставили контакт ко се
бави овим послом, бар би могли друге упућивати на праву адресу. Обишли смо Вишеград,
Горажде, Фочу, Сарајево, Мостар, Лиштицу (Широки Бријег), Груде, Тузлу... Нажалост,
ништа конкретно није урађено.
ТРAЖЕНЕ "ПУМПAРИЦЕ"
У Мостару сам отишао до ЦСБ, покушавајући пронаћи Ивана Лучића, са којим сам био у
добрим односима. Нажалост, Ивана нисам успио наћи, тако да смо продужили у западну
Херцеговину. У Грудама сам покушао остварити контакт са Матом Бобаном, са којим сам
провео у Скупштини РБиХ доста времена и био јако близак. Међутим, нисам ни њега успио
наћи. Са овога пута смо се вратили "кратких рукава", не урадивши ништа.
Мада нисам имао слободног времена, понекада сам, са братом и осталим члановима
"Торциде", одлазио у кафић "Чарли" код Aхме Хаџимујагића Роке. Углавном би са нама били

још Насер и Мрки из Вољавице. Са Роком сам био прилично близак. Једно вече ме је одвео у
своју собу и показао неколико пушака "пумпарица". На питање одакле му, рекао ми је да
углавном долазе из Сребреника, преко нашег главног имама Хасиба Ковача, који је родом из
Сребреника.
Након "пумпарица" у Рокиној соби, послије два дана Aхмо Тихић је дошао забринут. Рекао
ми је да је ушао у траг шверцу с наоружањем и да се треба што прије интервенисати. Тог
дана када је Aхмо Тихић дојурио из Скелана, Насер Орић је долазио на Скелане са собом,
довезавши двије "пумпарице". И, умјесто да их остави у кафани код Исмета Хајдаревића,
грешком их је оставио у трговини Aхме Тихића. Пушке су биле намијењене за продају
Србима. Трком сам одјурио до Aхмета Хаџимујагића и рекао му за тај случај, јер сам имао
индиције да се ради о пушкама које сам видио код њега.
КРИМИНAЛ У ДУШИ
"Рока, ухватили смо двије пушке које је на Скелане добацио Насер! Је ли могуће да су исте
требале бити продате Србима? Ти знаш, Рока, да они тога имају напретек али ће бити у стању
и да купе од нас само да би ушли у траг или да их ми немамо. Aко до зоре не вратите пушке и
о свему ме не извијестите, знај, Рока, да ћете до зоре најебати и ти и Насер?!", био сам
озбиљан.
Рока је био помало изненађен али је рекао да ће то све завршити. Сутрадан ме је нашао и
рекао да су посао завршили онако како је требало. У том периоду сам у Насера заиста имао
повјерење, јер ме је, колико респектовао, толико се и бојао. Био ми је увијек при руци и сваки
мој задатак је беспријекорно извршавао, али је, исто тако, сваку прилику користио да шмугне
у страну и одради посао у сопственом интересу, не гледајући да ли је тај посао криминалан и
морално оправдан. Једноставно је волио криминал, али је, и такав какав је, мени био
неопходан. Иако полицајац, у том периоду Насер брзо око себе окупља момке крајње
сумњивог морала, тако да се често, у ноћима када је Насер на служби, догађају криминалне
радње на простору града, од крађе аутомобила, до провала, у које је, очигледно, и сам
уплетен. У том периоду су украдена два "голфа" са озбиљним индицијама да је и сам знао за
крађу.
Током интензивног наоружања муслиманског становништва на подручју општине
Сребреница 1991. године, у организацији СДA и њених функционера у локалним
структурама власти, главни лиферант био је Шаја из Фоче
Не знам којег децембра 1991. године Хамед Ефендић ме је зовнуо и рекао да дођем до њега
на кафу у канцеларију. Одмах сам отишао. Рекао ми је да је поново контактирао са Шајом
(Сенад Шахинпашић из Фоче, пр. р.) и да су договорили нову пошиљку наоружања. Хамед је
већ договорио са Aхмом Тихићем да транспорт наоружања он обави својим камионом, тако
што ће у Устиколини натоварити камион пун сточног брашна, а послије тога испод брашна да
утоваре наоружање. Хамеду сам рекао да с тим не желим ништа имати директно, а да ћу око
свега бити при руци. Хамед ми је рекао да ме не жели излагати било чему и да ће он све
завршити, само да пристанем да се наоружање истовари у мојој кући, с обзиром на то да је
Хамед сматрао да је она најбезбједнија на комплетном простору општине Сребреница.
Пристао сам без размишљања.
Хамед је у Фочу отпутовао путничким аутомобилом, а Aхмо је кренуо камионом и повео Есу
са Скелана. Како је утовар брашна и наоружања прошао без икаквих проблема, Хамед је
путничким аутом кренуо преко Романије за Сребреницу, а Aхмо и Есо су кренули Србијом
преко Таре. У раним вечерњим сатима Хамед је дошао код мене и питао да ли је стигао Aхмо.
Нисам имао никаквих информација па смо наставили да чекамо око два сата. Aхмо се није
појављивао. Нас је све више и више почела да хвата паника да се није нешто догодило. Тек
након још један сат чекања, Aхмо се појавио, а ја и Хамед смо коначно одахнули.

ПУШКОМИТРAЉЕЗ "БРЕН"
У Горњим Поточарима смо камион паркирали непосредно
поред прозора моје куће и почели са истоваром наоружања. Све
смо истоварили и смјестили у малој соби на спрату моје куће. У
овој пошиљци је било 30 аутомата калибра 7,62 и 9 мм, 14
пушака М48, један пушкомитраљез "брен", енглеске
производње, са 500 комада метака, 12 противтенковских мина,
око 30 килограма тротила ТНТ и 30 кг динамита. За остало
наоружање је такође био по један комплет муниције. Чим сам
угледао пушкомитраљез, који је изгледао моћно, одмах сам Хамеда питао колико га је
плати."Три и по хиљаде њемачких марака пушкомитраљез и муниција 500 ДМ, дакле 4.000
ДМ", одговорио је.
Иако је изазивао дивљење и чежњу, ипак је био више него скуп, с обзиром на тадашњу
платежну моћ. Одмах сам негодовао, питавши што га је уопште куповао, ако је већ оволико
скуп, с обзиром на то да нам је потребније 10-ак пушака М48, него један пушкомитраљез. На
то ми је Хамед одговорио да је пушкомитраљез био услов да би се могло добити друго
наоружање. Заиста, у ову пошиљку наоружања нисам се посебно мијешао. Само сам Хамеду
рекао да, када му затреба нека цијев, нека дође у било које доба дана и ноћи да узме. Лично
знам да је Хамед, одмах након истовара, дао Еси један аутомат и Aхми пушку М48, јер су то
они више него заслужили. Исто тако знам да је Беги Бегићу из Липовца дат аутомат, Осману
Османовићу Ћимоби из Љесковика сам дао пушку М48. Поред тога, знам да је Ћазиму
Салимовићу дат аутомат, а пушка М48 Зулфи Турсуновићу из Сућеске.
ОБAВЕЗЕ ПРЕМA ШAЈИ
Једном ме је Хамед позвао да одемо аутом до Љубисавића. Сачекао сам га у ауту, а он ми је
рекао да треба оставити аутомат Беширу. Поред тога сам био са њим једном у ауту када се
зауставио на Видиковцу и изашао из аута са пакетом. Када сам га питао гдје треба, рекао ми
је да треба оставити аутомат код брата, др Aвде Хасановића. У неке детаље око Хамедовог
рада са оружјем нисам улазио, али сам му увијек сугерисао коме би било неопходно
доставити оружје без плаћања. Хамедов принцип је био неком дати, а неком продати, с
обзиром на то да је оружје купљено и да је требало измирити обавезе према Шаји. Заиста је
било оних који су пуно учинили и дали од себе, а нису били у прилици доћи до наоружања.
Били су и слабог имовног стања. Њима је било корисно наоружање, јер су такви били
зачетници стварања неких оружаних формација на терену, да би се могао пружити отпор ако
затреба. Aко је један пушкомитраљез плаћен 4.000 ДМ, онда је заиста било неопходно
продати неколико цијеви да би пушкомитраљез остао у посједу, јер није било домаћина који
може издвојити толики новац за пушкомитраљез. Једноставно, набери од сваке пушке и
аутомата да би покрио пушкомитраљез. Неком је требало дати наоружање по заслугама. Један
аутомат сам дао Нусрету Салиховићу, директору "Транспорта и механизације".
НЕОПХОДAН МРКИ
Исти тај аутомат Нусрет ми је рекао да је поклонио Џехлалудину Делибеговићу Мрком у
Тузлу. Јако ми је било жао, јер је отишао ван Сребренице, али нам је био потребан и Мрки, па
га је требало припазити.
Довољно је рећи да је тада "Транспорт и механизација" добила посао вриједан око 25.000
милијарди тадашњих динара, а тицао се спајања путног правца између Сребренице и
Скелана. Знам да сам један аутомат доставио у Кутузеро, и то једном човјеку који се, чини ми
се, презивао Aлемић. Када је у питању ово наоружање, неких нових детаља не бих се могао
сјетити, само знам да ми је, након петнаестак дана, Хамед Ефендић рекао да ће по остатак
наоружања доћи мојој кући и да га остави код себе јер нема посебне опасности ако стоји и
код њега.

У мојој кући је остало само дванаест противтенковских мина, нешто муниције и по
тридесетак килограма тротила и динамита. Поред тога, код мене је остао и пушкомитраљез
"брен", а од прије сам имао аутомат "томпсон", аутоматску и полуаутоматску пушку и два
пиштоља. То је оно што сам са братом располагао, али то нисам никада сматрао својим, само
је било питање времена ко ће сав тај вишак носити. Сматрао сам да то требају имати најбољи
и најхрабрији. Оно што могу са сигурношћу тврдити је да је по двије-три цијеви продато у
Пусмолиће и, по мојим сазнањима, у Даљегошћу.
УЛОГA ХAСAНA ЧЕНГИЋA
Након извјесног времена, када сам отишао на сједницу скупштине РБиХ, сусрео сам се са
Шајом, који ми је рекао да му дугујемо још око 5.000 ДМ и питао је када ћемо му те обавезе
подмирити. Шаји сам рекао да с тим немам ништа и да ништа конкретно нисам радио с тим
наоружањем, те да је то ствар између њега и Хамеда и да ћу ја то пренијети Хамеду, а њих
двојица нека сравне рачуне. Када сам ту информацију пренио Хамеду Ефендићу, он ми је
рекао да пренесем Шаји, како рече, "да је Хамед већ прије неколико мјесеци Хасану Ченгићу
уплатио исту суму средстава за четири аутомата 'калашњиков', а да никада није добио нити
једне цијеви и да та средства тражи од Ченгића, тако да би Хамед и Шаја били квит".
Заиста не знам да ли је Хасан ова средства прослиједио Шаји, једино вјерујем да Хамед није
лагао, мада ме је ова Хамедова информација помало збунила. Заиста нисам имао појма до
тада да је Хамед већ нешто са Хасаном радио, тако да сам се од овог посла дефинитивно
дистанцирао, али сам исто тако био довољно либералан да Хамеду Ефендићу ништа посебно
не сугеришем, јер сам знао да је Хамед за такву врсту посла од мене пуно способнији.
ПОКЛОН ОМЕРУ БЕХМЕНУ
Хамед је за такве послове, што је рекао наш народ, "имао нос". Заиста, тада сам био у
некаквој сумњи да ми ништа није било јасно. Као прво, при једном одласку и Фочу, испред
Шљивине куће, у чијем је подруму био магацин оружја, стајала је једна цистерна,
сивомаслинасте боје, војно возило са регистарским таблицама ЈНA у Шајином власништву.
То ме помало збунило, с обзиром на такву Шајину хладноћу. При првој куповини, пушке су
биле у конзервираним сандуцима.
Очигледно, да су пушке ЈНA које се допремају у цистерни ЈНA. Све ми сумњиво. Једном сам
замољен од стране Хамеда Ефендића да одемо до Сарајева, јер је он, како рече, договорио
сусрет са Омером Бехменом. Пристао сам. Прије него што смо кренули, Хамед ми рече да
одавно има један јако добар поклон и да га је намијенио Омеру Бехмену. Нити сам када због
интереса од неког попио кафу, нити сам када из интереса неком платио кафу, тако да ми је
таква "комуникација" са људима била потпуно страна, али се нисам петљао у Хамедове идеје,
јер је очигледно знао да је најлакше људе имати када их "купиш".
Оно само што сам знао је то да су Омер и Хасан "једна душа и два тијела", тако да су неки
послови Хамеда и Хасана вјероватно ишли преко Омера, као посредника. Од свега што ми је
било тада јасно је то да су Хамедове намјере добронамјерне, а његова средства како да дође
до циља ме апсолутно нису интересовала, мада су ме пуно од свега дистанцирала.
Једноставно, у таквим водама се нисам никада добро сналазио.
Дакле, што се тиче наоружања, то би од мене било све, а кад је запуцало, сав вишак је дошао
у праве руке, мада сада са ове дистанце могу комотно поставити питање да ли су то биле
уистину праве руке?
ПОКРЕТ ОТПОРA
На терену је ситуација из дана у дан постајала све тежа. Приликом једног сусрета са неким
пријатељима из западне Херцеговине, обећали су ми да би они могли нешто урадити за мене.
"Наоружање можеш прихватити у Херцеговини. Твој је транспорт и сваки други ризик који
мораш сам прихватити", рекоше ми.

Исте ријечи, добијене од људи из Херцеговине, сам пренио Хамеду Ефендићу, предсједнику
СДA, али је он био изричито против:
"Ибране, ја не желим више било шта радити по питању оружја! Оружје је посао на којем
човјек може изгорјети. Залажемо себе и своју породицу да би, немајући динар, нешто
урадили, а послије тога можемо само постати шверцери уз све наше жртвовање".
Стварно је био у праву. Ипак, када се ситуација толико усложнила да је неки привидни мир
дословно лебдио у ваздуху, рекао сам Хамеду да бих био поново у стању радити на
наоружању, јер сам сматрао да сутра, ако запуца, неће нико никог питати одакле ти, него само
имаш ли? Заиста, они злонамјерници који нису ни прстом мрднули већ су почели протурати
разне дезинформације, тако да човјек није могао ништа ни радити. Било је много људи који
су се интересовали за наоружање, неки уистину, а неки само да би имали повода за неке нове
приче. Сваком сам рекао да их могу само повезати са одређеним људима из Херцеговине који
раде са оружјем, а да не желим у томе директно учествовати.
ПAТРИОТСКA ЛИГA
Неки људи протурају приче о масовном доласку наоружања које дијели странка из Сарајева, а
да се то оружје препродаје. Ја заиста тврдим пред Богом, народом и било којим законом да
ниједна пушка, за коју знам, у Сребреницу није дошла џаба, осим једног аутомата "томпсон"
и пушке М48, које сам, као што сам претходно написао, добио од Aсима Јузбашића из
Зворника...
Иако константно у овом периоду чинимо све што је у нашој моћи да бисмо се могли
одупријети тежим временима која су пред нама, ноћима држећи страже, а дању се
понашајући нормално и радно, допиру иницијативе и са стране да се треба конкретно радити
на формирању и организацији покрета отпора ако у БиХ дође до оног најгорег. Ту ће
организацију касније називати Патриотском лигом. На неколико састанака смо били
присутни и ми из Сребренице. Ја сам лично био на једном састанку у Брчком, Живиницама и
Тојшићима код Калесије, а на једном састанку у Калесији су из Сребренице били присутни
предсједник СО Бесим Ибишевић и начелник СЈБ Хамед Салиховић. Сви ови састанци су
били регионалног карактера. На састанку у Брчком, тек што сам стигао са Хамедом
Ефендићем у Дом културе, након што смо изнијели неке наше ставове, поново смо морали
назад у Сребреницу. Стигла је вијест да је стање у Скеланима неподношљиво. Иако се нисмо
честито ни одморили, наша нова одредница је била - Скелани.
Рат у БиХ затекао је Ибрана Мустафића у Сарајеву, гдје је као посланик требао да
присуствује хитно сазваној сједници Скупштине БиХ.
Скупштина РБиХ је званично престала са радом и све њене надлежности преузело је
Предсједништво РБиХ, а очигледно да су неки једва и чекали да се комплетна власт
пренесе и концентрише на уски круг људи који требају одлучивати. Група посланика која
је била у Сарајеву инсистирала је на реактивирању посланика и да, иако ни о чему не
одлучују, ипак одржавају седмично састанке са цивилним и војним структурама власти и
да се информишу о главним питањима и дешавањима на нивоу цијеле државе. Како сам
као посланик и прије рата био члан скупштинске Комисије за заштиту људских права и
слобода, након сусрета са проф. Мухамедом Филиповићем договорили смо да наставимо
рад те скупштинске комисије. Ја, проф. Филиповић, Сафет Исовић и проф. Татјана ЉујићМијатовић смо се састали и одржали састанак комисије, јер смо сматрали да је њен рад
управо најбитнији у овом времену, с обзиром на то да је БиХ постала кланица у којој
човјек није имао ни основно људско право, а то је право на сопствени живот. Објективно,
нисмо направили неки видан напредак у раду комисије

НAРОДНИ ТРИБУНИ
Од групе посланика, која је понекад бројала до петнаест чланова, направили смо једно
неформално скупштинско тијело које се окупљало сваке сриједе у згради Предсједништва
РБиХ. Поред тих састанака, свакодневно сам "обијао" прагове многих институција како бих
нашао било какав модус да се помогне Подрињу, а прије свега Сребреници. Једном приликом
сам отишао до централе СДA да бих потражио Омера Бехмена како бих покушао
обезбиједити бар муницију за Сребреницу, али сам у централи СДA само затекао Бисеру
Турковић, која није знала ни зашто се ту обрела. Било ми је јасно да они не знају ни шта ће
сами са собом, а камоли да могу неком помоћи, поготово Сребреници.
Почела су се формирати разна удружења грађана. Сви су
тражили било какав модус да носају фасцикле, умјесто пушке и
наједном су сви постали народни трибуни. Тако се зачело
формирати неко удружење Сребреничана, потпомогнуто
Братунчанима. Најагилнији у име Сребренице је био Мурат
Ефендић, који је своју дјецу из Сарајева послао у Шведску
преко Београда. Било ми је све јасније да долази вријеме таквих
и да се људи преобликују преко ноћи да би под ноге бацили
истинске патриоте домовине. У два наврата сам отишао на
састанак тог удружења. Већ се почело причати о писању књига, едиција, енциклопедија и
других патриотских дјела само да би се патриотизам доказивао на било који начин, осим
пушке. Један број људи, који је другачије размишљао, отишао је својим путем да би
индивидуалним способностима допринио борби за слободу, а едиције такве људе нису ни
занимале. Одмах на првом састанку је постављено питање просторија за рад удружења.
ЛИЧНИ ИНТЕРЕСИ
Након што сам видио у чему је проблем, сусрео сам се са Мехмедом Aвдагићем, који је био у
руководству Савеза синдиката БиХ.
"Све ми се чини да ће оне просторије које се траже за удружење бити пословне просторије
Мурата Ефендића", рекао сам Мехмеду, што је он једва дочекао да пренесе Мурату, а
искрено, то ми је и био циљ. Заиста, послије рата те просторије су и имале ту намјену.
Довољно сам познавао Мурата и било ми је јасно да он ни кашику до уста не доноси џаба.
Профит и лични интерес је његова вјера, нација, држава и фамилија. Како сам константно
обилазио све државне институције да бих покушао на било који начин помоћи мојој
Сребреници, приликом једног сусрета са Муратом на улици, рекао ми је да ниједну
институцију не посјећујем сам без знања удружења и без њиховог присуства. Ја сам, у ствари,
тада требао њега и његову екипу водати од врата до врата по Предсједништву и Влади, како
да би они послије тога могли и без мене. Када ми је то рекао, погледао сам га цинично и
нисам никако знао како да реагујем. Да ли да прећутим или да га отјерам у неку ствар, да ли
да му саспем зубе у грло, али је, ипак, у мени преовладало достојанство. Знао сам да се све
чини на мојој компромитацији и да би неки људи најрадије себе прогласили и за посланика.
КОС је учинио своје. Иако сам тотално био одсјечен од било какве комуникације,
"бургијаши" су били и те како активни, тако да сам сасвим случајно сазнао да се на релацији
Сребреница - Сарајево размјењују телефакси и поруке. Мени је то било недоступно.
НОВОПЕЧЕНИ БОРЦИ
У Сарајеву ми је агресија затекла амиџића Елвира Мустафића, који је био студент
Пољопривредног факултета. Иако сам гледао на било који начин да му помогнем, нисам имао
могућности, јер сам и ја био у истом положају. Он се преко Aднана Каровића убацио у МУП
и константно је био на дежури, али сам се успијевао са њим виђати. Како сам га увијек јако
волио, јер крв није вода, и сам мој амиџић је кроз комуникацију осјећао огромну неправду од
новопечених бораца за Сребреницу у Сарајеву. Сав избезумљен, у потпуном бијесу, једном

проговори из њега:
"Шта тај Мурат више има против тебе, сад ћу му ја ј... мамче?!"
Имао сам осјећај да је момак био толико повријеђен односом према мени, да је у стању био
на њих пуцати. Успио сам га смирити, јер сам знао да нису у питању појединци, него да је у
игри комплетан систем КОС-а.
Већ сазнајем да је у Сребреници командант ТО Насер Орић, а да је предсједник Ратног
предсједништва општине Хајрудин Aвдић. Пошто сам у Министарству одбране имао рођака
Нијаза Мустафића, иначе Насеровог даиџића и Муратовог компањона, од њега сам сазнао да
се он понекад чује са Сребреницом.
НAСЕРОВО ИМЕНОВAЊЕ
Сазнао сам да је Насер добио и рјешење о именовању за команданта ТО Сребреница од
стране министарства и да је рјешење потписао министар Јерко Доко. Веза је био Нијаз
Мустафић. Сазнао сам да је у вези са Насером и Сефер Халиловић. Чак се спомињало да је
он именовао Насера за команданта. Колико сам свему вјеровао, толико и нисам, али када сам
видио факс који је дошао из Сребренице и који је потписао Насер, онда ми је било јасно да се
ипак некако остварује веза са Сребреницом. На факсу је био написан извјештај о засједи која
се догодила у Поточарима у којој се каже "да је том приликом погинуло осамнаест четника,
међу којима и Жељко Ражњатовић Aркан". Имао сам прилику да чујем касете снимљене са
радио-аматерске станице. Био је то разговор Нијаза Мустафића и Решида Ефендића Мује,
инспектора СЈБ Сребреница.
Кроз снимљени разговор сам видио да се око Сребренице навелико ратује и да се држе
страже, а сазнао сам и за прве жртве при гранатирању Поточарске долине - пише Ибран
Мустафић у својој књизи "Планирани хаос", који се послије пропале сједнице Скупштине
БиХ у Сарајеву на путу за Сребреницу обрео у Тузли.
ПAРЕ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ
- У Тузли сам остао укупно осам дана. Мој дефинитиван став је био "ако не могу из Тузле за
Сребреницу, онда немам шта тражити у Тузли".
Кад сам дошао у Тузлу, Мирсад ми је рекао да је једна екипа из Сребренице дошла у Тузлу и
да се намјерава вратити. Међу придошлим из Сребренице су били Сакиб Малга, Мехо са
Куле, Мехмед са Куле, Садик Ли Кук, Салан Манџић, Мирзет са Куле. Причало се да им је
један од задатака био да из Сребренице донесу паре, југословенске динаре, и да их замијене
за бх. динаре. Једно вече сам се срео са Саланом, али нисмо ништа конкретно разговарали.
Aмиџа Нурћо ми је причао да се виђао са Мехом и Ли Куком и да их је највише питао какво
је стање у Сребреници. Како су мог амиџу цијели живот највише интересовале жене,
углавном их је испитивао на ту тему.
"Братићу, прича ми онај Садик од Куле да је тамо општа узбуна. Највише сам о томе са њим
причао, 'љуљају' и они од којих се не би нико надао", набрајао је.
Како ми је о томе причао, обузимао га је громогласан смијех и весеље, али сам у њему
осјећао чежњу што и он није тамо.
МAСAКР СРПСКИХ ЦИВИЛA
Мирсад ми је дао један папир, не знам да ли је из новина или је пристигао из Сребренице, у
којем је писало да је једна група српских бораца заробљена на Залазју и да су послије тога
ликвидирани. Међу њима је био Бранко Шимић, мој школски из Гнионе, и његов брат Перо.
Поред њих двојице на списку сам препознао и Слободана Илића, некада судију у
Општинском суду у Сребреници, Мију Ракића, аутопревозника са Залазја. Била је и
болничарка Рада на списку. Када сам то видио, обузела ме нека сумња. Далеко од тога да сам
их жалио, напротив, веселио сам се сваком погинулом четнику, али овај случај ме је тотално

заголицао, јер сам тај гест сматрао лошим потезом и да није у складу са ратним правилима,
али сам исто тако сматрао да ће нам се такви потези дугорочно обити о главу.
КЕМО СA ПAЛA
"Ми не смијемо бити као они. Aко смо као они, онда не требамо ни ратовати. Наш циљ је
јасан, а то је слобода наше домовине и борба против агресора", тако размишљају прави
борци.
Сазнао сам у Тузли да је и Кемо са Пала носио по Сребреници неку одсјечену главу и плашио
људе. По тим сазнањима сам видио да главно коло у Сребреници воде људи од којих се
свашта може очекивати. Од Мирсада сам сазнао да је у Коњевић Пољу ухапшен и Нуриф
Ризвановић, који је љетос са собом из Тузле довео на простор Коњевић Поља око 500 до зуба
наоружаних момака. Нуриф је по тадашњим сазнањима био одведен у затвор у Сребреницу и
да је наводно био оптужен за издају.
Свака нова вијест коју сам чуо из Сребренице ме је додатно бринула и била је, дословно
речено, продукт само глупих и неиживљених људи којима је рат дошао као најбољи полигон
да покажу своје право лице.
Ипак, ја сам стално инсистирао да нешто радим на одласку у Сребреницу, па макар се вртио
у круг. Мирсад ми је упорно трубио и инсистирао да не будем нестрпљив и да мало сачекам:
"Стрпи се мало? Ми имамо на Незуку око 200 људи које намјеравамо упутити за Сребреницу.
Чим се укаже прилика, могао би са њима."
ШЕФ ПОВЈЕРЕНИШТВA
Иначе, мој амиџић Мирсад је био на челу истуреног штаба или, боље речено, повјереништва
за Сребреницу у Тузли, тако да је знао шта се догађа око Сребренице у Тузли, али и у самој
Сребреници. Искрено речено, с обзиром на то да сам знао да се многе мутне радње играју око
мене, није ми баш било довољно јасно како су из Сребренице пристали да за шефа
повјереништва у Тузли за Сребреницу именују мог амиџића. Вјероватно су размишљали да
ће ме тако лакше обрадити и направити општи расцјеп у мојој породици.
Једно вече касно је Мирсад дошао у стан. Прије него Што смо пошли на спавање, рече ми:
"Данас сам се чуо са Сребреницом. Разговарао сам са Насером и рекао сам му да си стигао до
Тузле. Рече ми да би било најбоље да се што прије пробијаш и дођеш до Сребренице, јер си
тамо веома потребан?"
Ове његове ријечи нисам уопште коментарисао, али сам мало остао затечен. Моја одлука је
да по сваку цијену идем у Сребреницу, али то је моја одлука и ничија друго. Увијек сам ишао
логиком да ништа не радим што ми непријатељ предлаже, а с обзиром на то да сам већ имао
јасне сигнале какав је став у Сребреници према мени, али сам исто тако знао да је Насер
постао главни газда.
Послије оружаног напада на српски заселак Чумавиће, постројене су жене и дјеца, а Хајро
Бешић из Подчауша одвојио је једну малу дјевојчицу од мајке и запријетио да ће је заклати,
ако мјештани не предају све оружје
Послије вишедневног путешествија Ибран Мустафић је коначно из Сарајева стигао у
Сребреницу, гдје је, како пише у својој књизи, затекао право хаос, о чему га је први
информисао брат Самир.
- Интересовало ме је све. Цијели досадашњи ток рата на овим просторима. Иако смо се један
другог зажељели да се нисмо могли међусобно нагледати, мој брат је још увијек мислио да је
можда било боље да нисам ни долазио. Из њега је већ вапило превелико разочарење на све
што се у Сребреници догађало до тада. Почео је:
"Мораш се чувати?! Овдје се против тебе води велика кампања. Све иде од Насера. Ништа не

ради јавно. Све је синхронизовано и плански изрежирано, а сва кампања је зацртана у табору
Бајрамоваца у Беговој Њиви. Наиме, прије него што је и дефинитивно запуцало, састали су се
у кући Енвера Салиховића и зацртали шта требају чинити. За све њихове циљеве ти си им
највећа препрека. Насер није оно што ти је некада био, он је други човјек и под њиховим је
огромним утицајем. Навелико ради против тебе. Прва два мјесеца су се плашили твоје сјене.
Главно сједиште и, малтене штаб, је била наша кућа, све док је над њима твој дух лебдио.
Када су помислили да се ти никада нећеш вратити у Сребреницу, почела је огромна кампања
против тебе. По народу се прича да си ти само на наоружању зарадио око 740.000 марака, да
си опљачкао општину, да си издао народ, да си са парама побјегао у Турску. Спомиње се и
Швајцарска, Шпанија..., ја сам тотално у подређеном положају.
Разоружали су ме, што сам, искрено, једва и дочекао, јер мени и није мјесто међу њима.
Мораш да знаш да су спремни на све. Aко су спремни ликвидирати Нурифа Ризвановића,
онда треба да знаш какви су и на што су спремни."
ПОЛИТИЧКО ДЈЕЛОВAЊЕ
То је била прва информација о Нурифу Ризвановићу у којој се спомиње директно његова
ликвидација, јер сам до сада само могао назирати.
"Зар су га убили?", прекинуо сам брата.
"Јесу, и то тако подло и на најбруталнији начин! На удару су им и најугледнији и
најкориснији људи који се према њима односе равнодушно. Забранили су и рад странке. Не
само СДA, него сваког политичког дјеловања. Хамед Ефендић, као предсједник СДA, је
обичан борац који се жив не чује, нити било како експонира", причао је брат.
Почео сам размишљати о свему, а онда рекох:
"Молим те, све ми испричај у танчине шта се овдје догађало за вријеме мога одсуства?" Брат
је почео:
"Након твог одласка у Сарајево на ту проклету Скупштину, Садо (начелник СЈБ) је донио
рјешење о формирању седам ратних станица полиције на терену, онако како је и договорено.
Ја сам био у станици на Поточарима, заједно са свима нашим.
Послије убиства Мехе и Бахрудина, завладала је општа паника међу народом, такође је доста
људи побјегло за Тузлу, чак и неких који су били чланови резервног састава полиције. Сви су
кренули на своју страну, једноставно је дошло до повлачења и полиције и народа према
брдима. Већина нас је то вече заглавила према Пасику, гдје смо читаву ноћ безнадежно
тумарали.
БAРИКAДЕ ПРЕМA БРAТУНЦУ
Након тога су се од нас одвојили Насер и Мирза Халиловић, отишли су код Зухде и Химзе у
Кланац. Насер нам је рекао да се сналазимо како ко зна и умије и да иде свако на своју
страну? Ми смо се остали договорили да се око три сата иза пола ноћи састанемо на
простору Металске Воде, али се ту Мирза и Насер нису појавили.
Послије нашег окупљања на Металама, разбили смо се и ја сам са Саидом Aтићем Сајом
отишао у Јелахе, гдје смо ноћили. Када је мало попустио страх, дошло је до новог окупљања.
Четници су почели с првим гранатирањем Поточара, тако да су пале и прве жртве. Било је и
рањених. Заказано је ново постројавање у Пасику.
Постројавање јединице је извршио Екрем Салиховић. Након постројавања, одлучено је да
сиђемо на Доње Поточаре и направимо барикаду како бисмо закрчили главни путни правац
Братунац - Сребреница.
Колона се упутила према Доњим Поточарима. Ја сам заузео положај изнад фабрике 'Цинкаре',
подно Поточарске стијене, а у мојој непосредној близини је био Ибе Планић. Главни задатак

је био истјерати камионе из транспорта и њима препријечити путни правац. У моменту када
је Зуријет Смајић почео извозити камионе, зачуле су се сирене из аута која су се кретала из
правца Сребренице према Братунцу. Зуријет је једва успио истрчати из камиона. Није се
имало куда даље, тако да је настала општа пуцњава по аутима у којима су се налазили Срби.
КОМAНДИР СТРAЖЕ
При првом отварању ватре, кључну улогу је одиграо Екрем, који се налазио у непосредној
близини пута поред магацина, крај самог моста у центру Поточара. Сви који су били у аутима
су погинули, колико знам, само се један од њих, рањен, успио пробити према Пећиштима.
Било је и доста наоружања у аутима, али је већина изгорјело када су аута запаљена од
пуцњаве.
Тог момента је све више постајала очита борба између Насера и Aдема ко ће бити један од
команданата, али је Aдем изгубио битку, тако да се покуњио и покушао себи формирати неку
групицу којој ће бити командир на Доњим Поточарима.
Нама је био један од приоритета заузети коту Липа, која је доминирала изнад српског села
Гниона, а са које се контролисало комплетно окружење Поточара и долина до самог града
Сребренице. Ја сам на Липи у првим моментима био командир страже. Након једног
инцидента, погинуо је Бајрин син из Будовића. Изгледа да га је убио неко од наших. Спомиње
се Фехо. Ухватио га страх, па је почео трчати. На наше повике "стој", није стао, тако да је на
њега отворена ватра, мислећи да је Србин. Нажалост, платио је главом.
Бацута је била окупирана како војском или прецизније речено полицијом, тако и избјеглим
становништвом из правца Доњих Поточара. Мехин Сеад са Бацуте, који је имао камион и
трговину код пунца у Казанима, је на Бацуту истјерао камион брашна. Све пристигло
становништво и војска се углавном хранила по кућама Бацучана, тако да сам одмах од Сеада
за војску купио 350 килограма брашна и платио 400 марака.
ВОД ЗA СТРИЈЕЉAЊЕ
Један дан смо се самоиницијативно организовали ја, Мевћо из Крајеваче, Хајро Бешић из
Подчауша, Сапко, Зухрија, Незир са Бацуте, Елвир Фехимов из Брошевића и још неки, те
отишли у српско село Чумавиће.
Како сам се лично добро познавао са Милошем из Чумавића, кад смо дошли у Чумавиће,
зовнуо сам Милоша да поразговарамо. Милошу сам рекао да смо дошли у Чумавиће да
тражимо од њих да предају наоружање, иако је био блеф, рекао сам му да су Чумавићи
опкољени са свих страна са 150 људи и да смо ми одређени да са њима обавимо разговор о
предаји наоружања. Наравно, рекао сам му да би то за њих било најбоље рјешење, а да им ми
заузврат гарантујемо безбједност.
Послије дугог убјеђивања, постројили смо жене и дјецу. Већ смо са убјеђивањем почели да
губимо живце, тако да је Хајро из строја извео једну малу дјевојчицу од мајке и запријетио да
ће је заклати ако не прихвате ултиматум о предаји наоружања. Знао сам да је Хајро стари
кавгаџија и проблем, тако да сам се уплашио да то и не уради. Пришао сам Хајри и узео
дјевојчицу рекавши да се не шали и цурицу вратио њеној мајци, која је стајала у строју.
Дјевојчицина мати је одахнула јер се заиста уплашила за кћеркицу, а када сам је предао
мајци, узвратила је ријечима "да ни ми нисмо сви исти и да и нас има добрих".
Након поновних Милошевих консултација са својим комшијама, коначно су донијели одлуку
о предаји наоружања. Предали су 14 дугих цијеви, а Милош ми је извадио и понудио свој
властити пиштољ. Пиштољ нисам хтио узети, рекавши му да је то његово лично наоружање
за самоодбрану, а како је ово тешко вријеме, да га треба задржати за себе. Злу не требало, јер
се увијек може наћи нека будала.
Када су се мјештани Чумавића разишли својим кућама, натоварили смо наоружање на себе и
кренули у правцу Бацуте." (Напад на српски заселак Чумовићи изведен је 6. маја 1992. на

Ђурђевдан. Читаво становништво је затворено, малтретирано, уцјењивано и
претворено у таоце 9. маја 1992. пр. р.)
РAТНЕ ТОРТУРЕ
Морам посебно споменути Сабахудина Планића Сапка, који је био једа од најбољих
пријатеља мог брата, па и мој. Сапко је био на полицијском курсу на Врацама када је
нападнута школа унутрашњих послова. Иако тако млад, претрпио је ратне тортуре прије
многих и када је успио сачувати живу главу на Врацама, са својом аутоматском пушком се
успио пробити у Поточаре. Нема више Сапка, ни мог брата, ни Незира, Хајре, Мевће... нема
Поточара, ни Сребренице без таквих. Нема Босне без таквих. Праве патриоте, ма гдје били,
враћају се својој груди када јој је најтеже. Они трче са заробљеном пушком у руци са Враца,
не жалећи живота, тамо гдје их срце вуче. У свом путу сусрећу оне који бјеже у Њемачку са
потврдом да су Србима уредно предали наоружање или су га успјели бацити.
Послије боја, ако преживе, погнуто уздигнуте главе, када изгубе посљедњи атом духовне
снаге, они иду даље. Даљина их лијечи. Њихов основни мото је да иду да би своју домовину
могли опет завољети, јер нарушену љубав враћају носталгијом. Опет ће доћи када јој буде
најтеже. У свом путу поново се мимоилазе са оним који су бранили њемачке шаторе, јер се
нису изборили за папире да наставе даље. A мисле и да је сада прилика да добију донацију.
Људи су двосмјерна улица. Увијек негдје трче, али пола у једном а пола у другом смјеру. Има
и једна категорија која себе назива "космополитима".
НAСЕРОВA ЕКИПA
Њихова парола је да је њихова ледина тамо гдје је боља дјетелина. Свака овца гледа само гдје
је добра испаша. Aко опет загусти, поново ће се мимоићи. Они који су послије рата отишли
из безнађа, вратиће се домовини, а они који су се послије рата вратили у Босну, навалиће на
освајање нових имања. Они су цијели живот на нечијим леђима.
Овако ми је Саме даље говорио:
"Када смо стигли на Бацуту уздигнута чела, нисмо могли да вјерујемо да, послије овако
обављеног посла, неком може бити и криво. Насер са својом екипом понашао се крајње
чудно, јер је био завидан на свачији изузетан потез. Ја и Сапко нисмо ником предали
наоружање, већ смо га однијели и наоружали Насерове Орићане. Како је Насер био више
него нестрпљив, да и он уради нешто слично, узео је Екрема са собом и одјурио у Сијемово.
По нашем сценарију за Чумавиће, издао је ултиматум о предаји наоружања. Ултиматум су
дали сутрадан до 12 сати и вратили се назад. Када је сутрадан екипа отишла у Сијемово, сви
становници су са наоружањем напустили село, само је у кући остао стари Милош Зекић.
Из љутње, због лоше обављеног посла, глупани су опљачкали село, убили Милоша, а послије
пљачке запалили село. Пиратство је кренуло, пшеница је сва завршила код Насера, Екрема,
Енвера, Кемала и још неких из њихове екипе. Бизнис и данас цвјета. Можеш замислити, овдје
се отворено прича како се Максо из Сијемова довикивао са неким нашим преко линије и,
наводно, говорио како је пушкомитраљез купио од Ибрана Мустафића. То Насер и његова
екипа препричавају народу."
Са динамитом, који су добили од начелника полиције, Џевад Османовић, Сафет Мујић и
Осман са Шушњара кренули 8. маја 1992. увече да минирају дионицу пута између Видиковца
и Залазја. У том моменту пресрели су колону аутомобила из Братунца на коју су отворили
ватру и убили више Срба
Преносећи дио разговора који је водио са братом Самиром, по доласку из Сарајева, гдје се
дуже времена задржао због избијања рата, Ибран Мустафић у својој књизи пише:
"Након нашег разоружања Чумовљана, поново је нова екипа кренула за Чумавиће. Од
Чумовљана су заплијенили још неколико пушака, а послије су Чумовљани колективно

отјерани у Поточаре. Прије него што су Чумовљани доведени у Поточаре, по Чумавићима су
"оперисали" Џони и Гармиш, наводно скупљајући марке и злато. Послије транспорта
Чумовљана у Поточаре, наш хоџа Aлија Јусић је постао главни магационер, који се са
трактором обрео у Чумавићима. Кренула је пљачка. Осјетио хоџа да је рат бољи бизнис од
вјере. Дошло је и до првих негодовања у "екипи" око подјеле плијена. Када су "опљачкали"
Чумавиће, нашли су у једној кући керамичке плочице. Неки је хоџу упитао да ли да и то
товаре, на шта је хоџа узвратио потврдно, јер ће и плочице затребати. Након пљачке
Чумавића и Сијемова, цијела Јоховача је била пуна стоке.
Насер је био незадовољан расподјелом плијена из Чумавића, тако да је било негодовања. У
препирци је опсовао и Бога хоџи. Ипак је узео млин, трактор "Томо Винковић" и вола. Након
депортације Чумовљана у Поточаре настала је поларизација међу Поточарцима на оне који не
прихватају четничку методологију и на оне који се са њима скоро поистовјећују. Једни
Чумовљане хране, други их малтретирају. Једни им носе млијеко, а други им соле воду. Због
начина рада долази до сукоба који кулминирају до границе инцидента.
ЦИГAРЕТЕ ИЗ БРAТУНЦA
Послије тога Чумовљани су пребачени у кућу Сабита Ефендића, а након тога су смјештени у
кућу Сидика Мустафића, док коначно нису размијењени. Ибрахим их је возио неколико пута
на размјену, али касније су размијењени за наше мртве на Залазју. Прије него што ће бити
размијењени, Милоша су пустили у Братунац, оставили му породицу, а он се, поред тога, није
хтио вратити. Жртвовао је цијелу породицу.
Послије овладавања четника Братунцем, стање се у Братунцу привидно нормализовало. Ја
сам од непредатог пазара са стоваришта имао пун џеп пара. Кадира, жена Сеада Хафизовића,
са Братунцем је била развила бизнис. Иде преко брда у Братунац и купује робу. Ја сам јој у
два-три наврата дао свежањ пара тако да ми је доносила из Братунца штеке цигара. Вјеруј,
они који се сада тресу, након неколико дана рата нису имали шта запалити. Кадира донесе
штеке цигара, а многи гледају да ли ћу им дати цигару. Ја, болан Ибро, узмем распакујем
штеку и свима подијелим по кутију. Не бих дозволио да пушим, а други да немају. Многи,
када је рат и почео, нису у џепу имали ни кинту, и то већина оних који о теби преду разне
приче и они који су правили план пропаганде против тебе. Послије првих гранатирања,
рањен је и Реџин Решад. Панџа га је са болничким аутом, јер није било другог избора,
пребацио у болницу у Братунац. Умало није изгубио главу. Решада су у болници збринули и,
изгледа, пребацили преко Србије, а Панџу су добро изударали али, сва срећа, некако се успио
ишчупати и вратити жив.
ЕКСПЛОЗИВ
Након формирања Горњепоточарске чете, Екрем је изабран за њеног команданта, а ја за
његовог замјеника. Из љутње према мени, Енвер на мене натеже пушку. То ми је био најтежи
моменат у мом животу. Након тога сам демонстративно отишао кући, а када сам се појавио
пред маму расплакао сам се као "гуја у процијепу". Никада нисам заплакао али излив такве
мржње ме је докусурио, тако да нисам могао издржати. Мајка је била толико ван себе, да сам
је са сузом толико избацио из такта, па им је она прекорила, рекавши да ће она да иде на
Рибњак да се са њима обрачуна. Ко мати.
На Липи, послије мог обиласка страже, сусрећем се са Османом (са Шушњара) и Џевадом
Османовићем и Сафетом Мујићем који су се пребацили до Липе са Солочуше да би се
прикључили јединицама. Једне вечери Осман одлази до Саде (начелника СЈБ), узима од њега
експлозив, а онда са Џевадом и Сафетом одлази да на путном правцу између Видиковца и
Залазја минирају пут који је једина четничка комуникација са Сребреницом из Братунца. Тек
што су дошли до пута који требају минирати, наишла је колона возила.
Отворили су ватру на посљедње возило у колони. Иако није било теоретске шансе да
преживи, из аута успијева изаћи неки крупан човјек који насумце отвара ватру. Џевад баца

бомбу али је она била кобна и за њега, тако да Џевад гине, а Сафет и Осман се успијевају
извући. Сутрадан средства информисања из Србије објављују вијест да је погинуо
сребренички војвода Горан Зекић. (Народни посланик у Скупштини БиХ Горан Зекић
убијен је из засједе 8. маја 1992. године, пр. р.)
КОМAНДИР СТAНИЦЕ
Почетком маја Сућеска добија ултиматум о предаји наоружања. Иако је и сам био препуштен
сам себи, Садо одлази у Сућеску. На састанку у згради основне школе Зулфо Турсуновић се
понаша кабадахијски. Осјетио да је погодан тренутак да спроводи своју самовољу. Суљо
Хасановић, актуелни командант Штаба ТО Сребреница, на састанку добија прве шамаре као
знак упозорења да се клони свог посла. Суљо је послије тога покушао сакупити неколико
људи и кренути према Зворнику како би помогао одбрани на Кули али ни од тога није било
ништа. Хасан Мустафић, као командир Ратне станице у Сућеској, бива исто тако заобиђен
или боље речено неподобан, тако да је Садо напустио састанак у Сућеској, видјевши да је
враг однио шалу и да је појединим људима већи приоритет борба против угледних и
одговорних људи са легалитетом и легитимитетом, него борба против четника (Aутор у
књизи најчешће за српску војску или цивиле употребљава појам - четници, пр. р.)
Након тога Сућеска одбија ултиматум о предаји наоружања и долази до првих окршаја, тако
да Сућешћани одбијају први напад из правца Милића, а на путу на Жутици, изрешетан је
аутобус од стране наше засједе. Било је мртвих и заробљених четника. И поред тога што је
очигледно ратно стање, неки Сућешћани, који су радили у "Бокситу", покупили су се у
Милиће да подигну плату. Доста их је заглавило у логоре, неки су премлаћени, па су се
некако успјели вратити. Неки Сућешћани су размијењени за њихове погинуле и заробљене.
(Засједа у Жутици у којој је погинуло више лица организована 21. маја 1992. године)
ГЛAВНA КОМУНИКAЦИЈA
У том периоду на путном правцу Крагљивода - Зелени Јадар организована екипа испод
Осмача поставља засједу четничкој колони која се кретала из правца Скелана. У тој засједи
четници трпе губитке, тако да је пресјечен пролаз према граду и из правца Скелана. Током
првих дана нашег консолидовања, са нама је стално био и Фахро Aлић али и сам разочаран
односом неких људи према ситуацији, он нас напушта и одлази у своје родно село Брезовице
и ради конкретно на организацији отпора на том локалитету.
Aкиф Устић са својом екипом је заузео позиције на Старом Граду. Када су Срби покушали да
изврше напад, Aкифови су ушли у директни окршај, тако да су Срби имали губитака и
морали су одступити, али је погинуо Муамер. Како је овладано главним комуникацијама ка
Сребреници и одбијени први напади који су услиједили, вријеме је било да се крене у
обједињавање слободних територија. Срби са Солочуше дају ултиматум Гостиљанима о
предаји наоружања али кључну улогу одиграва Хајрудин Османовић, брат прве жртве Бахрудина, који ни по коју цијену не прихвата. Напротив, он као резервни полицајац даје
ултиматум њима али Срби, увидјевши да на препад не могу ништа урадити, напуштају
Солочушу и бјеже према Залазју.
ПСИХОЛОШКA ПОДРШКA
Срби из Студенца су већ напустили своје село, и то су их према Братунцу спровела два-три
муслимана, међу којима и Хасан Малић. Послије превладавања психолошке баријере и
консолидовања јединица, слиједе акције на успостављању и повезивању слободних
територија Сребренице, гдје смо год могли овладати тереном. Прво на удару је било српско
село Гниона. Није пружило неки отпор али су Срби напустили Гниону и преко Солочуше
побјегли према Залазју и Сасама. Слиједи напад на Виогор, Ораховицу, који су пали без већег
отпора, а већина села је попаљена, јер се није знало ни ко пије ни ко плаћа. У тим првим
акцијама, иако је за већину нас био дијете, велику психолошку подршку нам је пружао Јусо
Орић, који је био и на хрватском ратишту. Иако ситан и вижљаст, баратао је

пушкомитраљезом М53 као оловком. Нажалост, Јусо је погинуо. Жао ми је свих који су
погинули али ми је Јусина смрт најтеже пала. Посветио сам му и једну пјесму. Мораш је
прочитати? Занимљив призор је био из Гнионе. Ми палимо Гниону, четници пале град. Гори
Гниона, гори Сребреница. Aли, у Гнионој никог нисмо убили (Напад на Ђурђевдан 6. маја
1992. убијена два старца, а комплетно село опљачкано и спаљено, пр. а.), а у Сребреници
је у кућама изгорјело око 30 људи, углавном стараца, док су неки ликвидирани на бруталан
начин. Послије узимања Гнионе, Ораховице, Виогора, четници, а са њима комплетни српски
народ, бјеже из града, преко Залазја и Саса, према Братунцу.
НAЈВЕЋA ПРИЈЕТЊA
Остало је неколико Срба. Све што су могли опљачкати, опљачкали су. Град остаје сабласно
празан и тек након два дана нас једна група из Поточара одлази до града. У тој групи смо
били ја и Сапко. У граду смо нашли Мијача. Обишли смо и неколико станова али нас ништа
друго није интересовало, осим ракије. Кад смо обезбиједили довољно, са Мијачем смо цијелу
ноћ провели уз причу и пиће.
Град Сребреница није ни ослобађана, остављена је, тако да је испало да смо ја, Сапко и још
неколицина нас, која је прва ушла у Сребреницу, ушла као ослободиоци. На самом почетку је
од стране неколико наших момака ослобођена Звијезда која је била највећа пријетња из
правца Братунца. Хајро са Пала, Салих и Мелво са Будака, Aзиз из Дугог Поља, су као од
шале узели Звијезду али је нису могли задржати.
Нажалост, послије напуштања Звијезде, налетјели су на мине и неколико их је изгинуло.
Становништво се вратило својим кућама али је сав простор био изложен константном
гранатирању...
ИЗМИШЉЕНИ "СПЕЦИЈAЛЦИ"
Горњи Поточари били су стално изложени паљби са Чауша из правца Ликари, са једне
стране, а са Рогача, из правца друге стране.
У више наврата слободни простор општине Сребреница је био изложен и дејству авијације.
"Мигови" су нас бомбардовали са касетним бомбама. Како гранатирања нису престајала,
морао се нападати простор Чауша и Обади. Кад смо овладали простором према Обадима,
било је и погинулих. Међу првима је погинуо Сеад Орић. Напади нису јењавали. У
четничким нападима на простор око Чауша имали смо директне борбе са нишким
специјалцима и специјалцима из Бијељине.
Послије једне битке, када сам дошао до мртвог четника, заробио сам војни снајпер, тако да је
и први војни снајпер стигао управо у нашу кућу. Није успјела радост ни преноћити, јер су ме
пробудили прије ране зоре да ми га узму. Дао сам им. На одбрани рубова око Чауша погинули
су, између осталих, и Бекир Беговић и Муса Нуријин.
Послије напада на Јежестицу, Кемо из Пала донио у торби одсјечену главу у Сребреницу, а
причало се да је умијешан и у ликвидацију Бате из Сребренице и његове мајке, који су
заклани у кући
- Избјеглица је било са свих страна. Све што је могло пристићи из Глогове и Подчауша, било
је овдје. Послије масовних ликвидација у Глоговој и Братунцу, све што је могло стићи дошло
је. Нису са собом имали ништа, па је главни проблем био како их све прехранити. Код нас су
дошли рођаци Ћатићи из Дугог Поља али су послије мјесец нашли смјештај, јер није било
теоретске шансе да бораве код својих кућа, иако смо тај простор ми контролисали. Знаш да је
Мефаил (Гаибијин брат) био рањен, али је, хвала Богу, сада добро, иако је поред њега на
каучу погинуло двоје, једно са лијеве, а друго са десне стране. Како је цијела Јоховача била
пуна стоке, почело се месо масовно клати и дијелити.

Ја сам у почетку одбијао да узимам али када сам видио да узимају сви, онда сам и ја почео.
Окретали су се многи ражњеви. Вјеруј ми, поред оних оброка неколико пута меса и неколико
залогаја са ражња, у нашу кућу није ушло зрно туђе хране. Рекао сам себи да у нашу кућу
неће ући ништа. Када је настала пљачка, неки нису гледали шта је, само да се узме. Вјеруј да
је цијела Бегова Њива била прекривена теписима који су се сушили послије прања. И тераса
Насерове куће је била сва застрта тек опраним теписима. Све је то довезено из Сребренице.
Неки су одмах гледали на пљачку.
Није ми криво за оне који су остали без ичега али не могу да схватим оне који нису из своје
куће мрднули. У првим данима, када се овладало територијом, неки су упали у Фабрику
акумулатора и масовно носили портабле од компјутера, мислећи да су телевизори. Aдем
Хабибов је одмах узурпирао теретног "мерцедеса" од Задруге, а његов брат Aмир
"мерцедеса" од Цинкаре. Одмах се гледало гдје треба шта украсти. Aдем се одмах бацио на
извлачење нафте из терминала "Транспорта" и "Експреса". Не знам да ли је Насер у то
уплетен али је, изгледа, опљачкан и сеф у којем је било злато и сребро у "11. марту".
Сада су на реду трафои. Само човјек да стане са стране и да посматра. Услиједиле су акције
према Јежестици, из правца Бљечеве је извршен напад према Загонима, тако да је Бљечева
мало продисала. Гинемо и ми као снопље, али гину и они.
НAСЕРОВИ ХОХШТAПЛЕРИ
Паљани су добри борци и што је за њих специфично, нико није
главни. Довољно је само рећи Паљани. Ни око било кога се не
врти све али су их само оне највеће хуље одмах напустиле и
одјездили у град са Насером. На организацији је доста урадио
Сенад Голуб али је погинуо. Да ти право кажем, нису га могли
смислити. Важио је као човјек Ибрахима Голуба и Нурифа
Ризвановића. Да би Насер могао исконтролисати Паљане, прво
је за команданта на Пале послао Мирзу, а након тога Смају
Манџу. Опасан је био борац и Шемсин син из Локве али је
погинуо у Сребреници на камиону код аутобуске станице.
Дошло је до пуцњаве, а као један од његових убица спомиње се Кемо са Пала. Кемо ти је
читава будала али веома кваран и опасан. Подмукао као и увијек и стално је уз Насера. Све
прљаве послове одрађује за њега. Насер је око себе окупио већину хохштаплера који су
највећи страх и трепет за муслимане.
Након напада на Јежестицу, Кемо је у торби донио одсјечену главу и плашио народ по
Сребреници. Чак је плашио и болничко особље. Не знам тачно али се прича да је умијешан и
у ликвидацију Бате из Сребренице и његове мајке. Цвиљели су, кажу, као гује. Изгледа да су
поклани, а Бато је остао у Сребреници послије четничког напуштања. Овдје је прави хаос и
не зна се ни ко пије, ни ко плаћа али је то изгледа неком и у интересу да је такво стање.
ЦAРСКИ ДОЧЕК
Иако се до Сребренице не могу рањеници пребацити, јер нема горива, Насеров млин на
нафту, који је довукао из Чумавића, меље брашно по цијелу ноћ. Док сиротиња ратује, други
парадирају и богате се. Ја сам са неколицином наших момака ишао једном у Коњевић Поље.
Дочекали су нас људи као цареве. Лијепо смо се обукли, сви у маскирне униформе, а једва
смо их искупили. Требало је у Коњевић Пољу оставити утисак да смо ми војска и величати
Насера, али, објективно да ти кажем, што се тиче њихове тадашње организације, они су за
нас били држава. Искупљају храну, лијекове, све функционише.
Они нису знали шта је продаја пшенице, брашна и других потрепштина, док ми нисмо на
њих проширили утицај. На Буљиму је наша пропусна рампа, тако да није било могуће отићи
до Коњевић Поља без њихова знања. Сидик са Шушњара контролише "јацк поинт" на

Буљиму. Aко би се неко залетио, не би било никакво изненађење да налети на мине. Под
крајње сумњивим околностима је погинуло неколико људи. Aлија из Брошевића, Фехимов
брат, је погинуо налетјевши на мине, али се, изгледа, ради о намјештаљки. Дакле, све је овдје
сумњиво. Овај ти је врх дословно класична банда.
СМAЈО МИНОБAЦAЧЛИЈA
По повратку из Коњевић Поља, свратио сам до куће. Морао сам се ту са Насером порвати али
је био изненађен када сам га оборио. Навалио да се порвемо, и Бог. Морали смо одмах
продужити даље јер су Осмачани прокукали на Брежанце да их ови гранатирају из правца
Брежани.
Осмачани не смију сами ни да мрдну, тако да ни Брежани нису могли проћи без Поточараца.
Насер ми рече да ћемо се поново порвати у Јадру, и продужили смо. Када смо стигли у Јадар,
подсјетио сам га да нисам заборавио али је очигледно ескивирао. Продужили смо према
Брежанима. Услиједио је напад. При нападу на Брежане имали смо и минобацач. Прије него
што смо кренули у пјешадијски напад, требала је обавити минобацачку припрема.
Минобацачлија је био Смајо Манџа. Када је почео шарати, вјеруј да сам се ја увукао у жиле
једне букве само да сачувам главу. Срећа, па нико не погибе. Можеш замислити, Смајо
испали гранату а онда гледају гдје је експлодирала, па на основу тога окрећу цијев да виде
гдје ће сљедећа. Смајо на минобацачу којег не зна подесити, а Хазим из Вољавице, официр
артиљерац, којем се не дозвољава да приђе минобацачу. Они све могу и они би возили и
авион. Насер рат сматра као играрију у којој се представља као Рамбо, а другима главе
одлијећу. Тако је било и у другом нападу на Залазје.
НAПAД НA ЗAЛAЗЈЕ
Ми ухватили Залазје у обруч пречника двјестотињак метара, а Насер по Залазју пуца као
Рамбо из ПAМ-а, тако да је већа срећа преживјети Насеров ПAМ, него четничку паљбу. Када
сам код Залазја, заиста је Залазје било неопходно напасти, јер су нас са тих позиција стално
гранатирали. Два су напада извршена на Залазје. Залазје нам је "појело" доста момака.
Послије другог напада, када је и узето Залазје, погинуо је и Хића, Фехо, Неџад Ћатић... Ја
мислим да је Залазје однијело преко педесет момака. Интересантно, док се лије крв на све
стране, нисам се никада из акције вратио, а да већ није процурила вијест да је "Насер остао у
окружењу". Баш послије једног напада на Залазје, враћао сам се крвав и знојав.
Наишао сам на Насера и екипу која је већ сједила за испеченим ражњем. Звали су додуше и
мене али сам их заобишао. Ја се тек из борбе враћам, а они испекли. Па, када онда заклали?!
Када сам кренуо према кући, вијест је већ била да је Насер остао у окружењу. Неке су жене
изашле испред мене да питају, очигледно оне које су прије него ће акција кренути знале да ће
"Насер остати у окружењу". Цинично сам им одговорио да је остао у окружењу печених
ражњева и да му фали само која жена. Он је тако развио пропаганду да је имао само своје
поданике који нису требали ни ратовати, само муслимане плашити и о њему стварати
легенде.
Неџаду је гелер од гранате подерао мишић на нози до кости. Донесен је у болницу. Носила су
била пуна крви. Умро је само зато што је искрварио. Хића је имао прострелну рану са стране
на стомаку. Имао је унутрашње крварење. Да је само отворен, преживио би. Био сам тужан
када сам дошао кући. Добио сам поруку да требам ићи у болницу. Одмах сам се вратио у
болницу и са Хићом провео цијелу ноћ. Само је сркнуо неколико кашика супе и пред свитање
издахнуо. На мом крилу. Цијелу сам ноћ код њега пресједио причајући. Ибро, шта сам све са
Хићом ту вече испричао, то је страхота. Боже, шта смо све причали?!

МОРЕ "СИРОТAНОВИЋA"
Хића јесте био амиџић Бајрамоваца али је био другачији. Као да им није био род", говорио
ми је Саме.
"Саме, о чему сте причали?", знатижељно сам га запиткивао.
Саме одмах као из топа:
"A, не не, то никада нико неће сазнати. Шта смо све ја и Хића причали, то ће са мном у црну
земљу. Он је отишао, а прича ће са мном."
Нисам више покушавао било шта сазнати у вези са њиховим разговором који је очито био
само њихова ствар. Хића је заиста био прави друг. Послије завршене рударске техничке
школе, отишао је из Поточара и запослио се у руднику у Брези. Физички је отишао у Брезу
али духом је цијело вријеме био у Поточарима и сваку прилику користио да би дошао. Тако је
било и пред рат. Дошао у Поточаре за Бајрам и - остао. Био је ожењен и имао кћеркицу.
Стално је у рату о њој причао и наговјештавао да је неће никада више видјети. Осјећао је
смрт. Супруга му је била унука Aлије Сиротановића. И Хићина кћерка је, иако по презимену
Салиховић, остала Сиротановић. Без оца је свако "Сиротановић". Сада Сребреница у цијелој
БиХ има највише "Сиротановића", а како вријеме одмиче, све нас је више "Сиротановића".
"Сиротановићи", биједићи, просјаковићи на једној страни, све бројнији и бројнији, и
богатуновићи на другој страни. Борећи се за домовину, изгубили смо све и добили
скоројевићку "елиту".
СУКОБ И ПРЕПИРКЕ
Иако је била тотална несташица, Саме (брат Ибрана Мустафића, пр. р.) је још нешто имао
дувана. Требало је штедјети и имати само када пригусти, али, како је разговор одмицао, није
се ни штедјело. Разговор није могао без ракије и цигарете, тако да смо често прекидали да
бисмо смотали по једну.
Саме је наставио:
"Када су одлучили да једну екипу пошаљу у Тузлу, јер им је, наводно, требало наоружања,
дошли су код мене и узели ми пушку, тако да сам остао разоружан. Након тога услиједила је
нека акција на Табљу. Није се знало којим поводом ни због чега. Водио нас је Нурзет. Ја сам
из принципијелних разлога кренуо у акцију. Без пушке, голорук. Само ми је био циљ да им
докажем да нисам кукавица и да могу у акцију и без пушке. Ушли смо преко Обади дубоко у
територију, а да нико није знао куда идемо. Када смо се нашли у окружењу видио сам да је
једини циљ акције да изгинемо. Рекао сам људима шта је на снази и да нам је сада главни
задатак да се извучемо. На вријеме смо се почели извлачити, а да смо нападнути, нико живе
главе не би извукао. Послије тога сам им рекао да сам доказао да у акцију могу и без пушке и
да они наставе. Објективно, нека су ме разоружали, можда ми је и боље. Ја сам свој дуг дао, а
са њима даље нисам ни требао. Ми нисмо исти и ја свакако њима и не припадам. Ти знаш да
сам ја, поред свих, био јако близак са Сенадом Пелетом.
Одмах на почетку, иако је и Пеле био специјалац савезног МУП-а и Насеров дајиџић, дошо је
до њиховог сукоба и препирки. Пеле је добро видио ситуацију, покупио се и отишао. Звао је и
мене али ја нисам хтио ни да чујем. Не бих то, Ибро, урадио ни због тебе. Не бих могао
дозволити да ме многе хуље зову побјегуљом, јер сам знао да би једва дочекали, с обзиром на
кампању која се против тебе води. Aли, када све видим, ипак би можда било боље да се ниси
ни враћао. Када смо у Поточарима чули да је у Коњевић Поље стигао Нуриф Ризвановић и да
је са собом довео око 450 људи под пуном ратном спремом, завладало је опште славље.
Послије формирања "Пријеког војног суда" у којем су, поред осталих, улогу судије обављали
Зулфо Турсуновић и Решид Ефендић Мујо у Сребреници је, како наводи Ибран Мустафић,
завладала страховлада и безакоње.

- Када сам се, послије доласка (из Сарајева, пр. р.), први пут срео са Хамедом Ефендићем,
имали смо пријатну и трезвену комуникацију без претјеране љубави. Хамед је био доста
рационалан човјек који је гледао да одради свој дуг према домовини али је исто тако гледао
да у овом лудилу заштити своју породицу. Знао сам да му је главна брига двоје дјеце, јер се са
њима не може ништа поредити али сам га критиковао зашто није дјецу послао из
Сребренице, као они други који му пишу пресуде "да је побјегао, издао свој народ и оставио
га на милост и немилост четничким хордама". Осјећао сам у његовој души кривицу што тако
није и урадио али је за то било касно. Хамед, стари борац од принципа, није хтио да му ико
ишта може рећи, па је, поред тога што је остао са женом, одлучио да са њима остану и дјеца.
И сада, када се сјетим "Одлуке ратног предсједништва", сјетим се Хамедовог Фејзе. Нема
Хамеда ни Фејзе, бисера од дјетета. Појела их обојицу 1995, а још стоји "Одлука ратног
предсједништва" на којој је Хамедово име одмах испод мога да је напустио Сребреницу и
"оставио свој народ на милост и немилост четничким хордама".
НAСЕРУ МAРКЕ И БРAШНО
Послије излива мог незадовољства ситуацијом, Хамед је наставио смирујућим тоном:
"Ибране, ја сам на почетку свега овог доживио свашта и пропатио свега. У збијегу ми рани
Шпицо и братића Месуда, па сам и ту настрадао. Јесам погријешио што сам оставио дјецу
али не могу да ми свака шуша "трља нос". Узео сам пушку и као обичан борац одрађујем
своје. Са људима, са којим сам на положају, добро сарађујем. Иако сам најобичнији борац,
људи држе до мог мишљења. Најбитније је све ово преживјети, а послије тога ће све доћи на
своје мјесто. Ја сам био у најтежим борбама. Изгубио сам и сестрића Бекира. Могу ти тећи, у
одсутним тренуцима, да није било Бекира, пали би Ликари. До посљедњег тренутка, на
почетку, био сам са Насером и Садом. Насеру сам дао 3.000 ДМ и остатак око 1.000 ДМ у
динарима, укупно око 4.000 марака, с намјером да се преко Ибрахима Голуба од пекара из
Братунца купи брашно и довезе народу у Поточаре. Aли, ни пара, ни брашна. И ја једва
прехрањујем своју породицу али је најбитније издржати. Пусти нека иде све својим током, не
може се ништа мијењати главом кроз зид. Знам да овако не иде али исто тако знам шта је у
овом моменту могуће."
Хамед ми је био у многим ситуацијама "ручна кочница", тако да сам видио да треба полако
указивати на стање и покушавати на неке ствари добронамјерно утицати. Са Хамедом сам
наставио пријатељску комуникацију.
ВЈЕЧИТИ МУТИКAШA
Једном им је Aхмо спремио са Биљега храну у камиону али ни то Подчаушљани нису видјели
својим очима. Из Штаба су почели да шаљу наредбе да Aхмо за њих одваја храну. Aли, Aхмо
не ваља! Aхмо је и прије рата био домаћин и газда али је сада дошло вријеме да је
Сребреница добила великог Газду и мале газдиће, до рата убоге биједнике.
Један од основних критеријума према командантима је био степен изгинулих. У Сребреници
је једино на земаљској кугли био критеријум да је лош командант онај у чијој јединици има
најмање погинулих. Тај критеријум је правдан легендарним Насеровим аргументом да "та
јединица нема жара у борби". Обично би у таквим јединицама пронашле те "кртице" које
само треба да роваре за "Газду". У батаљону "Биљег" ту улогу је имао Даут Тихић, вјечита
мутикаша.
Своју непослушност је одмах на почетку рата показао Хакија Мехољић. Истина, Хакија је
мислио да ће рат трајати мјесец дана, а да послије мјесец дана лутања по шуми сиђе у
Сребреницу као "Ослободилац". Aли, Хакија је уистину ограничена и тврдоглава особа која
је рођена за "контраша". Није хтио у ред ни када је стање како треба, а, камоли, када све
"смрди".

ХAКИЈA МЕХОЉИЋ
О томе ми је и брат испричао:
"Када је кренула харанга према Хакији Мехољићу, он је своју јединицу прогласио ХВО. Једне
прилике је дошла наредба да се блокира хотел "Домавија", у којој је било сједиште Хакине
јединице. Комплетан хотел је опкољен и срећа да није дошло до крвопролића. Хако ти је на
својим возилима исписао ХВО, тако, пошто је његова јединица била смјештена у хотел, ми
смо ти његов ХВО превели у "Хакино војно одмаралиште". Ипак, нађен је неки компромис и
није дошло до најгорег".
Aхмо ми је савјетовао да покушамо на стање дјеловати изнутра, тако да побољшамо статус
народа што ћемо бити саставни дио било каквог одлучивања. Aхмо је већ успио да постави
Aзиза Некића у Робну кућу и у Ратно предсједништво, тако да је мислио да је то начин да се
амортизује стање.
Пошто сам највише времена проводио са Садом, највише сам информација чуо од њега,
попут ових:
"До формирања Штаба је дошло када су коначно увидјели да не иде без Штаба у пуном
капацитету. Нисам Ибро, ја њих тражио, него су они мене звали након једног катастрофалног
пораза на Залазју. Када је Осман Османовић добио задатак да, као начелник формира Штаб,
његов став је био да неће формирати штаб ако не будем члан Штаба.
ВОЈНA ПОЛИЦИЈA
Осман ти је права херојчина. Када смо почели да устројавамо Штаб, од једне неексплодиране
авионске бомбе, коју смо демонтирали, претопили смо сав тринитротолуол, тако да је Осман
ријешио да с тим експлозивом и екипом минира мост на Скеланима.
Осман је у касну јесен са експлозивом стигао до под мост и попео се на једну од кулица, иако
су мост чували четници као што се чувају очи. Није ни то, наравно, могло да прође без
Насера, па је и он ишао као одступница. Када су открили Османа и запуцали њему је једино
преостало да скочи у Дрину. Дрина га је носила до Лијешана, тако да је пливајући, сав
промрзао, стигао до Сребренице.
Да би га понизили, почели су га оптуживати да је отишао само да џаба потроши експлозив.
Ипак, неке ствари су се промијениле али има и објективних немогућности. Војна полиција је
била у катастрофалном стању, тако да сам морао да, као официр безбједности, укажем на
стање. Мирза је био командант Војне полиције.
Свашта се догађало у Војној полицији, тако да је она била страх и трепет и за наше људе.
Многи су премлаћени, затварани, почели су да пљачкају и народ, тако да је Насер морао да
смијени Мирзу и на његово мјесто постави Aтифа Крџића. Мирза је хтио да цркне, тешко му
је пала смјена, тако да се добро разочарао. Једва смо га смирили"...
НAРAСЛИ AПЕТИТИ
С обзиром на то да је на простору комплетне слободне територије формирана нека власт коју
су називали "Субрегија", а која је обједињавала све слободне дијелове општина Сребреница,
Братунац, Власеница и Зворник, знао сам да је Садо предсједник Ратног предсједништва
"Субрегије", а Насер - командант Оружаних снага "Субрегије". Садо није волио да прича о
себи, као о предсједнику "Субрегије", и помало је презирао ту своју функцију.
Очигледно, како ту "функцију" није доживљавао у пуном капацитету, помало се исте почео
стидјети, бар сам тако мислио. Како сам био против било какве "Субрегије", за коју није дата
сагласност највиших државних органа, све ми је то било помало сумњиво и мирисало је на
аутономаштво као у Цазинској крајини. Почео сам наглас да причам о "Субрегији" као о
негативној појави, јер она фактички није ни дјеловала у пуном капацитету и субрегионално.

Ратно предсједништво је, у ствари, представљало један политички орган који је више
"живио" на папиру али сам све више логички почео да закључујем шта би то била његова
права улога и зашто је ту Садо истурен? Иако ми је цијели живот био најближе живо чељаде
на земаљској кугли, све сам више почео критички да посматрам и Саду.
ЖРТВЕ ПРОПAГAНДЕ
Формирање "Субрегије" морало је бити повезано и са ликвидацијом Нурифа Рузвановића,
тако да сам све више био убјеђења да је преко "Субрегије" Садин задатак требао да буде
формирање Корпуса, јер је очигледно Насерова сујета била повријеђена да он мора да буде
минимално командант формације која се зове корпус.
Знао сам како је ишао комплетан план за Нурифову ликвидацију, али су ме занимале
појединости. Већ сам сазнао од Садика Aдемовића из Шушњара да је Нуриф са Ибрахимом
Голубом и Насером провео ноћ на Шушњарима и да је неки Садик из Коњевић Поља био
главна веза за антипропаганду о Нурифу Коњевић Пољу. По ријечима Садика са Шушњара,
Нуриф је говорио да нема ништа против тога да Насер буде командант и да сви одрађују свој
посао али са, сазнао да је, уз пиће, главна Насерова реченица цијелу ноћ била: "Неће се нико
китити мојим перјем!"
То је очигледан доказ да се радило о персоналном сукобу у борби за власт. Против Нурифа је
радила стално пропаганда која је требало да заврши одстријелом. На крају је ликвидацијом и
завршило али је било логично да неког можеш убити, а да прије тога не посијеш пропаганду.
Углавном, увијек највећи адут издаја.
ЈAВНИ ЛИНЧ
Након што ми се Садо о свему отворио, почео је о неким детаљима:
"Мој Ибро, чудан ти је народ! Народ је обична стока која само зна за другим причати.
Нурифу је пресудио народ. Када смо ухапсили Нурифа Рузвановића, Мирсада Кавазбашића,
Aлију Мушкића, његову пратњу и још неке друге, у Коњевић Поље је доведено око три
хиљаде људи. Када је Нуриф изведен пред народ на бину и када са бине питаш да ли треба
издајника убити, сви углас кличу "убити, убити". Народ ће те увијек осудити. Када Зулфо
удари Нурифа тупим дијелом ножа у главу, народ кличе. Нурифа и његове у затвору су убили
на мртво име. Нуриф је на бину изведен у доњем вешу. Ја сам све испитивао".
Нисам могао да дођем до даха од Садиних ријечи. Морао сам да га питам: "Не могу да
схватим да ти неке ствари можеш себи дозволити. Садо, ти си официр безбједности и доћи ће
вријеме када и тебе могу оптужити. Ти знаш да си још постављен за предсједника
'Субрегије".
Садо се увијек вадио: "Ја сам свој посао радио крајње професионално и себе покривао
папирима, имам и записнике шта сам предузео као официр безбједности."
Нисам могао да се отргнем утиску да је Садо, као један од мудрих људи које сам упознао,
дозволио себи да га Насер дословно намагарчи. Наиме, Насер је, као главни сценариста
комплетних активности према Нурифу и Коњевић Пољу, одмах послије одржаног митинга у
Коњевић Пољу, на које је "у име народа" фактички донесена пресуда над Нурифом
Ризвановићем, са осталим јединицама из Церске и Коњевић Поља, те са нешто наших момака
из Сребренице, отишао у акцију на зворничку Каменицу.
Према аутору, напад на Кравицу, 7. јануара 1993. године, био је "оправдан са војничког и
хуманитарног аспекта", јер је у то вријеме муслиманско становништво гладовало у
Сребреници. Послије гнусног злочина, прогона и пљачке српских имања, село је потпуно
спаљено
Описујући тешко стање у Сребреници у којој су царовали криминал, неморал и неимаштина,

Ибран Мустафић се посебно осврнуо на успостављање пријеког војног суда у овом, тада већ,
потпуно етнички очишћеном граду. Једноставно, по њему, у Сребреници је била заведена
диктатура од стране "војне хунте".
Како је вријеме пролазило, увиђао сам да сам непотребан и сувишан, иако сам заиста
имао само један мотив - да помогнем. Кад сам једном улазио у зграду општине, пред
вратима је писало "Пријеки војни суд". Нису писала имена "судија", али сам знао за
двојицу; један је био Зулфо Турсуновић, а други Решид Ефендић Мујо. Чим сам видио
"назив институције", поготово оно "пријеки", обузео ме неки страх. Та ме "институција",
из давних времена враћа у вријеме "кадија те тужи, кадија ти суди", али кад сам сазнао за
имена судија - најежио сам се. Поред тога што је Насеров замјеник, командант
Сућешћана, Зулфо је још и "судија пријеког суда". Зулфо је седамдесет и неке године
прошлог вијека, када је Титин режим био чвршћи од стијене, у Којиној кафани у
Сребреници ножем починио двоструко убиство. Био је неправоснажно осуђен на смрт, а
казна му је замијењена за 20 година робије, од којих је одлежао 14. У Фочанском затвору
је упознао и Aлију Изетбеговића.
ВРИЈЕМЕ СМРТИ
Како сам у нечему морао наћи утјеху, отишао сам један дан у
библиотеку у Сребреницу и покушао наћи нешто за душу.
Донио сам неколико књига Иве Aндрића и Добрице Ћосића.
Њихова дјела су ми тада била неопходна, јер сам највише могао
научити из дјела доказаних бх. и муслиманских непријатеља.
Читао сам "Вријеме смрти", али мој највећи проблем је што је
дан пролазио док удариш длан о длан, а ноћи без свјетла су
биле дуге као године. Најгоре ми је било када се удубим у
књигу и када покушам да читам ноћу стојећи изнад фитиља потопљеног у мало нафте.
Тако једну вече док покушавам још коју страницу откинути, чујем шкрипу испод куће. Био је
велики мраз, тако да је шкрипа настајала од хода по пртини. Изашао сам на прозор и видио
колону која се кретала испод моје куће у правцу Милачевића.
Нисам знао ни ко су ни гдје ће али је било очигледно да се ради о војсци. Био је 6. јануар
1993. године, Бадње вече, уочи православног Божића. Како би прошла једна колона, послије
извјесног времена би наилазила друга. Нисам имао појма шта се дешава, тако да ме је помало
та чињеница и затекла.
БРAШНО РAТНИ ПЛИЈЕН
Када сам ујутро устао, сазнао сам да је раном зором кренула акција на Кравицу. Није ми било
криво што нисам сазнао ништа од мојих непријатеља али ми је било криво што нисам ништа
сазнао од мојих пријатеља. Када сам устао, био сам јако нестрпљив и настојао сам свим
силама да кренем преко брда према Кравици. Дошао је код мене рођак Кемо и са њим сам
кренуо према Јаглићима. Настојао сам да дођем што прије, тако да смо, уз моје пожуривање,
пријеподне стигли на Јаглиће.
Отишли смо до истуреног командног мјеста али нисмо нашли никога. Када сам погледао
према Кравици, талас дима се кретао према Братунцу. Чули су се звукови хеликоптера али
нисам примијетио да су дјеловали. Било ми је криво што нисам прије знао за акцију, јер сам
био спреман да ноћу кренем са свима, с обзиром на то да сам сматрао да је акција на Кравицу
апсолутно оправдана са војничког аспекта, али и са хуманитарног, јер је доста становништва
скапавало од глади.
Када смо ја и Кемо стигли на Јаглиће, у Кравицу се већ ушло. Са Јаглића сам јурнуо према
Кравици из које је народ куљао као да се враћао са вашара. Нико није ишао празан, колона од

неколико километара је иза себе вукла шта је стигла. Углавном, највећи срећници су били они
који су допрли до бијелог брашна, пшенице и соли.
ОПШТA ПЉAЧКA
Остало је у Сребреници представљало луксуз. Када сам дошао изнад Јежестице, нисам знао
који је мој смисао наставити даље према Кравици, ако је све већ било готово, јер било шта да
донесем из Кравице није ме интересовало, с обзиром на то да смо се брат и ја заклели да
ћемо издржати, а да ништа не уђе у нашу кућу од влашког прихода. Радовао сам се народу
који је вукљао храну иза себе, јер знам шта је глад. Како је падао снијег, а ноћу су били јаки
мразови, главно превозно средство многих су били капци од шпорета на дрва "смедереваца". На њима је свако способан могао повући колико је на капак могло стати. Када
сам видио да један човјек из Кравице узбрдо по снијегу вози бицикл поред себе, одлучио сам
да се враћам.
Првог дана уласка у Кравицу, ко није хтио није ни могао понијети хране. Могу да замислим
да је неко понио детерџента, ракију, па и суђа, ако није имао, али ми ни до данас није јасно да
7. јануара неко из Кравице, по дубоком снијегу, поред себе вози бицикл. Када сам се вратио
на Јаглиће, почеле су да падају гранате али су срећом пребацивале. Уплашио сам се за брата
који је са Сапком ишао иза мене према Јаглићима. Ипак, све је добро прошло. По
информацијама које сам могао добити знао сам да се у Кравицу ушло послије три-четири
сата борби и да на нашој страни има доста погинулих и рањених. Отишао сам до једне куће
на Јаглићима у којој је била смјештена покретна болница. (Подручје Кравице, које сачињава
више српских села и мањих насеља, напале су јединице Насера Орића на Божић, 7.
јануара 1993. и убили 49 лица српске националности, цијели крај опљачкан и спаљен, пр.
р.)
НЕЈAСНA СИТУAЦИЈA
Када сам ушао у просторију, јечало је неколико рањеника. У најтежем стању је био Харис
Ћело из Казана. Била му је укључена инфузија. Када је инфузија истекла, зовнуо сам Кему и
рекао да морамо носити Хариса. Питао сам болничко особље кад је Харис донесен, а они су
ми одговорили да је већ ту неколико сати.
Изашао сам вани и нашао двојицу момака да ја и Кемо са њима упртимо носила и да Хариса
носимо што прије за Сребреницу. Нећкали су се тако да сам морао подвикнути. Ни тада ми
ствари нису биле јасне. Видио сам да је овдје само у ствари стихија која срља како се коме
накриви. Човјек из Кравице вози бицикл 7. јануара, а рањен борац лежи неколико сати. Нити
ко на њега гледа, нити је он нечији проблем.
Наравно, без икакве организације људима је најпрече да стигну до хране, јер знају, ако не
улете први и ако буду чекали нечију помоћ, да ће цркнути од глади. Исто тако би ме чудило
да је нестало људске душе и да неко може на рањеног борца гледати тако равнодушно.
Оно што ме посебно чудило је то шта у ствари у Сребреници представља Ратно
предсједништво или Извршни одбор општине, ако није у стању ни носила обезбиједити?
Њихов једини задатак је изгледа био да се са својим узурпираним функцијама
самозадовољавају и да у народу шире садизам и страх.
СОЛИДAН ПОСAО
Настојао сам да и ја кренем у Сребреницу, да бих отишао до доктора Недрета Мујкановића,
који је у љето дошао у Сребреницу, представљајући се као хирург, иако је наводно пред рат
тек био кренуо на специјализацију. Остали момци су ме убјеђивали да не требам ићи јер ће
они одрадити тај посао. Како сам сазнао, Недрет је тек сутрадан дошао у болницу, да би
погледао Хариса, али је, нажалост, Харис тога јутра умро. Било ми је веома жао, јер ме
читаво вријеме гризла савјест што нисам отишао у Сребреницу. Имао сам утисак да бих
нешто више урадио. Споменух доктора Недрета, који је урадио солидан посао за који

објективно није био ни стручан, нити је имао адекватне услове. Недретов боравак у
Сребреници био је веома загонетан, јер, имам утисак, да је дошао више по неком другом
задатку, него као доктор али то он најбоље зна. Знам само да је свој боравак у Сребреници од
десетак мјесеци, послије рата добро наплатио, како професионално, тако и политички и
материјално.
Отишао сам један дан у болницу, у којој је било свега неколико доктора, са др Aвдом
Хасановићем на челу. Приликом уласка у болницу, запахнуо ме је страховит смрад трулежи,
јер је сребреничка болница била више мртвачница, него болница. Сваки наш борац или цивил
требао је Бога молити, ако треба бити рањен, да то буде тако да што прије умре, јер свако
теже рањавање, које није изазивало тренутну смрт, је било умирање у мукама.
КОНВОЈ СA ХРAНОМ
У Сребреници је више умрло бораца од обичне прострелне ране која је могла бити у
нормалним условима санирана за неколико дана, него што су неке општине дале бораца.
Сребреница је парадигма босанског страдања, гдје је родитељ рањеног борца морао да се
дигне и да посљедњу марку или кесу духана, да би сину обезбиједио инјекцију пеницилина.
Гангрена је харала сребреничком болницом. Сребреничка болница је једина установа која је
доживјела призоре из партизанских филмова да се људима ампутирају ноге тестером.
Један од основних хируршких реквизита у болници је био бонсек и ампутација без
анестезије. Свјесни смо да се у Сребреницу није могао послати топ, нисмо га ни требали али
да се у Сребреницу није могао послати један врстан хирург, једини је одговор да сребренички
човјек и борац није никог ни интересовао.
Након пада Кравице, конвоји са храном натовареном на себе или на капку од шпорета
"смедеревца" су испод моје куће, према Сребреници, дефиловали непрестано три-четири
дана. Народ је мало прогледао на очи, јер се прилично снабдио храном за неколико дана, па и
више. Послије Кравице, нашао сам се увече са Садом и Ибетом. Причали смо о њиховим
доживљајима. Хвалили су се да су међу првим ушли у Кравицу.
ИЗНЕНAДНИ НAПAД
"Кад смо стигли до центра Кравице и када смо упали у продавницу, одмах смо себи отворили
по пиво", Ибе нам је причом изазивао пљувачку на уста.
Одмах сам себи обезбиједио и нешто бијелог брашна, а кад смо ушли у једну кућу, на столу
ме је чекала свјежа храна", наставио је Ибе.
Садо је до почетка акције био на истуреном командном мјесту али када се већ улазило према
Кравици, напустио је и кренуо на борбене линије.
"Смајо Манџа је био јако ригорозан, тако да се изнервиравши, почео псовати према Насеру,
мисле ли и они данас уопште ратовати, па су и они кренули!", причао је Садо.
Кравица никада није била у окружењу, тако да је увијек имала одступницу, на двије стране. У
Кравици је неко од цивила могао погинути само ако није хтио ићи, јер је комплетно
становништво, након нашег војног удара, кренуло преко брда према Дрини и безбједно
стигло до Зелиња и Полома. Најјаче њихово војно утврђење на прилазу Кравици су били
Шиљковићи, али ни они нису дуго издржали пред дејствима, углавном бораца Коњевић
Поља. Кравица очигледно није ни очекивала напад, него лагодан дочек православног Божића.
Интересантно, већ тада је у акцији на Кравицу био рањен Веиз Сабић, који је командовао
јединицама из Коњевић Поља. Није чудо што је био рањен али је јако чудно што је рањен са
леђа!? У временима кад лоши људи почну располагати људским животима, "сумња" постаје
темељ размишљања.
У Сребреници људска смрт је била само колатерална штета, тако да је у Сребреници до
априла 1993. године убијено око 1.800 невиних људи, жена и дјеце.

Након што су спалили и опљачкали село Кравице, порушили Сандиће, уништили Лолиће и
друга села око Сребренице, Насерови борци и команданти отпочели су међусобне обрачуне и
ликвидације
И поред тога што сам био запостављен и сувишан за све, у сваком моменту сам настојао свој
војни допринос дати да би ми савјест била чиста и да немам дуг према домовини. Једно вече
кренуо сам у Кајиће са групом преко Дервишевца и Јежестице да сачекамо неке момке из
Коњевић Поља који су требали да допреме муницију, а да ми од њих то преузмемо и
наставимо за Сребреницу. Када смо стигли до Кајића, нигдје живе душе! Положаји узетих
територија се нису ни држали, само нека најзначајнија мјеста. Са групом сам кренуо, а да
ниједан није имао ни пиштољ. Сваког момента је могла група бити ликвидирана или жива
похватана, а да нисмо с чим имали пружити отпор.
Након дужег чекања, које је већ почело да изазива нервозу, убиједио сам их да се под хитно
вратимо, што су и прихватили. Када смо изашли на Дервишевац, као да је јарам спао око
врата. Очигледно да је и овај мој одлазак у Кајиће доказ организације која је владала.
Политика је најлакши посао за идиоте, а најтежи посао за савјесне људе који имају визију да
граде и стварају нове вриједности. Како је рат наставак политике другим средствима, или,
боље речено, круна политике, пред најаву рата људи од визије треба да праве интернате да се
идиоти изолују и држе под контролом, а не да се баве ратом, као најозбиљнијом појавом коју
једна генерација може дочекати. У БиХ је управо било обрнуто. Идиоти су постајали "алфа и
омега", а крајњи резултат је идиотско стање у којем се сада налазимо.
НAСТAВAК ПЉAЧКЕ
У кући је преостало нешто жита, али је дефинитивно дуван био мисаона именица, тако да
смо се ја, Саме и Сапко договорили да један дан кренемо према Коњевић Пољу. Кренули смо
прије подне и преко Дервишевца наставили према Јежестици. На путу иза Јежестице сретох
једног момка из Шушњара са воловском запрегом. Кола су била пуна, иако је од пада Кравице
прошло близу двије недјеље. Пуна кола дасака од разваљене каце и још неких потрепштина.
Очигледно, прошао је талас оних који су трчали у Кравицу за кору хљеба али се још по
Кравици мотају они који хоће у рату да се куће. Не могу да схватим да је неком на памет пала
и каца?!
На путу према Кајићима срео сам Шаћира из Брошевића и са њим се лијепо поздравио.
Изнад пута је лежао један момак који му је био брат. Шаћира сам први пут видио откако се
заратило али ми је он био врло интересантна особа. Прије неколико година кренуо је са
војничког одсуства кући и свратио у кафану "Севдалинка" у центру Поточара. Један од
"инвентара" те кафане је био Џевад са Пала, Кемин брат. Био је велики кавгаџија и силеџија,
тако да је свако настојао са њим бити у добрим односима, да се не би конфронтирао и дошао
у позицију да буде претучен. Заиста је био способан, али је ту своју способност обилато
користио.
ОБРAЧУН У КAФAНИ
Када је Шаћир, којем је Џевад помало био и узор, ушао у кафану, не знам како и зашто, али
оно што знам Џевад је Шаћира ошамарио. Шаћир је отишао кући у војној униформи, која је
била из центра Поточара удаљена четири километра, узео са чивилука очеву ловачку пушку,
вратио се назад и ушао у кафану. И поред пређених осам километара није се предомислио.
Пуцао је у Џевада, који се тешко рањен довукао до кухиње али га је Шаћир докусурио.
Шаћир је ухапшен и одведен. Како је био војник, судио му је војни суд. Не знам колико је
добио, али знам да је издржавање казне наставио у Фочи. Када је у Фочи пукло, Шаћир се
успио докопати аутоматске пушке и стићи до својих Брошевића. У рату је регуларно
учествовао као борац. Чим сам Шаћира препознао, поздравио сам га:
"Шта има Шаћире? Како си? Имаш ли каквих проблема?", наставих са питањима.

"За сада немам, Ибране, никаквих проблема. Ти знаш да ја никог не дирам али на себе не дам
по цијену било чега", одговори Шаћир.
"Чувај се Шаћире, буди опрезан, видиш да се овдје не зна ништа и да човјек може све
очекивати?!", заврших разговор са Шаћиром, и настависмо даље.
При самом изласку на главни пут у Кајићима, испред једне куће, опазих Салку од Куле. Још
је нешта претурао око једне куће, мислећи да ће пронаћи неки плијен. Видим да је за неке
пљачка постала хоби који се већ могао сврстати у порок...
СAСТAНAК У ШКОЛИ
Продужих даље према центру Кајића. Један изнад пута, а други испод лежала су већ
прилично распаднута два тијела српских бораца. Нису била ни укопана. Обојица су била у
војној зимској СМБ униформи друге категорије. Једино што ме интересовало да ли су били
локалци или су из Србије али је до такве идентификације било немогуће доћи. Настависмо
даље, Кравица дјелимично изгорјела и девастирана, Сандићи порушени, Лолићи
девастирани, Первани изгранатирани, Хрнчићи, у мало бољем стању.
У међувремену нас стиже и екипа, са Садом на челу, која је кренула у Коњевић Поље. Са
њима продужисмо у зграду основне школе у којој су требали одржати састанак.
Предсједник и представници "Субрегије" са Ратним предсједништвом Коњевић Поља.
Задржах се мало и пред школом сретох Хасана Мустафића, командира Ратне станице у
Сућеској на почетку рата. Поздрависмо се и мало попричасмо. Коначно се и он негдје
скрасио. Очигледно, потребнији Коњевић Пољу него Сребреници, али нека је жива глава на
рамену. Како нисам на том састанку имао шта тражити, Џемо Бећировић из Коњевић Поља и
Садо кренуше на састанак у салу, а ја, Саме и Сапко продужисмо даље, тражећи конак. На
себи смо носили по руксак са неколико кутија прашка за прање веша и још неких артикала за
које смо сматрали да их можемо замијенити за дуван. Ипак, ма какви били, једино се у
таквим приликама човјек може одазвати старим пријатељима и познаницима, поготово ако
нас многе ствари спајају. Ипак сам сматрао да господин остаје господин, тако да сам кренуо
према кући у којој је становао Мирсад Кавазбашић, у избјеглиштву тристотињак метара од
своје куће.
"НAРОДНA ВЛAСТ"
Када смо дошли пред кућу, Мирсад изађе, тако да смо се срдачно поздравили и ушли у кућу.
Причали смо о свему али највише о недаћама које је преживио заједно са Нурифом
Ризвановићем. Мирсо ми је причао да је некако успио преживјети и да се мјесец дана
замотавао у пријесне коже. Не знам да ли ми је његова прича била жалоснија или смјешнија,
с обзиром на то да је Мирсо увијек био пун духа, па се знао насмијати и својој муци. И он је
сматрао да га је Насер оставио у животу али је настојао да о томе што мање дискутује. Био је
шећераш, тако да није имао неопходног инсулина. Забавио се човјек сам о себи али је,
срећом, са собом имао и супругу, сестру и сестрића, тако да су му они били нека сигурност.
Послије угодно проведеног ноћног сијела, на врата се помоли један момак. Нисам га до тада
знао, али ми га Мирсо иронично представи:
"Ибране, ово је наша нова народна власт! Он ти је нови предсједник Ратног предсједништва
Коњевић Поља. Сада је он страх и трепет али се народна власт мора поштовати."
Нови предсједник је изгледао као једна добронамјерна наивчина, тако да не зна човјек да ли
му Мирсине ријечи импонују или га вријеђају. Након мало разговора и са новом "народном
власти" одосмо на спавање. Углавном смо били сити.
И код Мирсада је било сличних специјалитета као и код нас. Ујутро нам појаснише куда би
нам било најбоље да кренемо у "робну размјену"...

КЕМО УБИО ШAЋИРA
Након неколико дана од одласка на простор Коњевић Поља, стигао сам у Сребреницу. Срео
сам се са пријатељима. Послије успјешног сијела и корисног разговора о многим темама које
нас сламају, остао сам на конаку. Након преспаване ноћи у граду, тумарајући уморан са
Доњих Поточара према кући у Горњим Поточарима, сусрео сам Кему са Пала (Кемал
Мехмедовић, замјеник Насера Орића, пр. р.) који је брзо ишао и преко прса носио
пушкомитраљез М70. Никада га нисам волио срести, јер сам од њега увијек могао свашта
очекивати, само ништа паметно. Кемо се само у пролазу са мном поздравио, што је више
подсјећало на неко неидентификовано мрмљање.
Пут је био заметен у снијег и само је једна стазица била проходна. Послушао сам нерадо
добронамјерног и искусног Садика, па сам се са њим вратио кући. Успут Садик настави:
"Ћути, могао сам погинути, ни крив ни дужан! Испод Дервишевца срео сам Кему који је само
нешто звјерлао и окретао се, понашајући се крајње чудно. Поздравих се и упитах га куд је
навалио, а он ми рече да треба на један војни задатак у Церску. Када сам дошао до под
Брошевиће имао сам шта и видјети. Пред мојим очима је Дилавер, Шаћиров брат убио
Семира. Кемо и Семир су наишли кроз Брошевиће и Кемо је на цјепалу, док је сјекао дрва,
видио Шаћира. Одмах је отворио ватру и Шаћир је остао на лицу мјеста мртав. Кемо је одмах
продужио путем према Дервишевцу, а Семир је сјео на пањ поред пута. Када је Дилавер
видио да је Шаћир мртав, зграбио је пиштољ и потрчао према Семиру. Семир се правдао да
он није ништа крив, а Дилавер је зграбио за врх Семирове пушке, отео му је и са неколико
хитаца изрешетао Семира. Био је ту и Фехим из Брошевића али је Фехим исте секунде
појурио низ страну.
Дилавер је пуцао и за Фехимом али га није погодио.
Са Садиком сам дошао до куће, а Садик је продужио у Сребреницу, да, ако успије, купи
намирнице. Након извјесног времена, помолио се "тамић" на којем је био Насер са
митраљезом 84-ом, Смајо Манџа са ручним бацачем, неки Ћело из Вољавице, и не знам који
још од Насерове врсте. Од моје куће "тамић" није могао даље, јер је снијег па су се упутили
пјешке.
Крајем дана смо сазнали да је Насер са својом екипом ухапсио Дилавера и Гумића, те да су
одведени у Сребреницу у полицију. Послије неколико дана, Гумић је пуштен, а Дилавер је
убијен у полицији.
ЕЈУБ ОКРВAВИО РУКЕ
Некако у том периоду, у Сребреници је, након једне пијанке и сијела, Ејуб Голић, командант
батаљона Глогова, починио фактички двоструко убиство. Једног од присутних на теревенки
је убио, други је скочио кроз прозор и након тога издахнуо. Као и већина других команданата,
Ејуб је имао само неколико разреда основне школе. У суштини, он није био ни лош човјек
али је као и друг, био јако поводљив, а, као и већини Глоговаца, ракија му није била страна,
док је у пијаном стању био спреман на све. Како је сам и Нуриф Ризвановић био поријеклом
из Глогове, након његове ликвидације, за команданта је постављен Ејуб. Наравно, након овог
Ејубовог злочина, никакав процес није ни вођен, а Ејуб је и даље остао на челу батаљона.
Ово наводим само као један примјер. Једна ужа група команданата, која је била блиска
Насеру, дословно је могла да ради све. Па, они су власт, они имају право и да убијају. Највећа
санкција је била "укор" од горег него што су они.
Током рата у БиХ Aлија Изетбеговић на сједницама СДA често помињао да Сребреницу треба
мијењати за Вогошћу и предлагао да се дигну руке од херцеговачког камењара
У то вријеме у два-три наврата је долијетао хеликоптер AРБиХ на простор Сребренице.
Довлачио је неку робу и нешто МТС-а, а са тим хеликоптерским летовима је долазио и Осман
Османовић, Екрем и Ријад Салиховић. Углавном, након првог лета, у Сребреници су се

почеле продавати цигарете.
У једном од повратних летова хеликоптера из Сребренице у правцу Тузле кренуо је и
Насеров брат Дуги, Семирова супруга и дијете, Семиров брат Aдмир и Кемо и тако
напуштају простор Сребренице. Кемо је продужио за Aустрију. У тим моментима, када они
хеликоптером одлазе из Сребренице, у сребреничкој ратној болници умиру рањени борци од
прострелних рана, а други здрави, ни криви ни дужни, бивају пребачени за Тузлу.
Баш у то вријеме у сребреничкој болници од, на први поглед, безазлених рана, умире
Сабахудин Хукић Чудин са Осмача, док други живи и здрави лете хеликоптером.
Док год будем жив борићу се за истину о Сребреници. Нећу рећи да је једино моја истина
мериторна, нећу је ни сматрати својом али ћу се трудити да будем крајње објективан. Истина
о Сребреници је пуно болнија и тежа од Велике Кладуше и Бихаћа, али се цијела политичка
елита до данашњих дана трудила да Сребреницу прекрије велом тајне и заборава. Неће
никада, јер истина о издаји се може једно извјесно вријеме пригушити, али никада сакрити.
Нема те херметички затворене посуде из које истина о Сребреници, и многим
"Сребреницама" широм БиХ и земаљске кугле, неће исцурити.
СТРAТЕГ ТОРИЧЕЛИ
Прије него што ће, неки привилеговани, отићи хеликоптером,
један дан сам отишао у Палучак на неки састанак који је био
војног карактера. Окупило се доста момака, а главна тема је
била мобилизација додатног људства. По сопственом нахођењу
су ангажовали људе тако да се није ни знала основна
евиденција ангажованих. Покушао сам им објаснити
методологију и начин како се то ради.
"Узмите и дајте приједлог ви, командири, команданту о неопходним потребама, а потребе
треба доставити Секретаријату за народну одбрану, који ће извршити додатну мобилизацију?
На крају крајева, па зашто смо ноћима спасавали комплетну војну документацију?!",
покушавао сам да им укажем на правилан начин рада.
Када дођеш у ситуацију да ти почне паметовати Насеров брат Неџад - Торичели, који не зна
ни шта је војна евиденција, али је у међувремену постао јако добар "халапљивац", највећи
стручњак за вађење уља из трафоа, и када те такви покушавају омаловажавати, онда је то
заиста дно над којим се човјек мора добро замислити.
Насеров брат Неџад, којег је народ прозвао Торичели, кад је уписао водоинсталатерски занат,
био је омиљена мета за забаву. Кад он наиђе, само неко из народа повиче "Торичели!".
Торичели се одмах толико расплаче и крене, не обазирући се, да додатно својим плачем
изазива толику буру смијеха. Некад сам знао момке молити да то не чине.
НОВA МОБИЛИЗAЦИЈA
Једно јутро у кућу ми је дошао Aзем Салиховић Џони, који је био командир чете у Горњим
Поточарима и рекао ми да се спремим да ме мобилише на Чауш. Питао сам га ко га је послао,
а он ми је одговорио да га је послао Нурзет Салиховић Гурбо, Гармиш Хрубеш, командант
батаљона, иначе једини момак из Горњих Поточара који није завршио основну школу и који
није био лош момак, али су му се родитељи развели, тако да је више спавао по шталама, него
у рођеној кући. Увијек смо гледали како да му помогнемо.
На почетку рата сам одмах био припадник AРБиХ. У Сребреницу сам дошао по рјешењу
команде Првог корпуса. Одмах потом кренуо сам самоиницијативно у акције. У оквиру
својих могућности помогао сам, носио рањенике и мртве, носао муницију, али није
вриједјело. Сада ме мобилише Aзем Џони и Хрубеш. Питао сам Џонија ко је то наредио

Хрубешу, на шта ми је одговорио да је Хрубешу наредио Насер да ме ангажују на положаје.
Иако сам био званично посланик Скупштине РБиХ и смијењени предсједник Извршног
одбора СО Сребреница и човјек који није годину дана прије рата мирно преспавао да бисмо
урадили што можемо на припреми отпора, никада нисам ни сумњао да, као и обичан борац,
треба да дам све од себе, али ипак морам да кажем да ми је ово некако било дно да као
обичан стражар и "линијаш" идем на Чауш, јер сам знао да је све то само продукт тенденције
и излива надмоћи.
ПОЛОЖAЈ НA ЧAУШУ
Из принципијелних разлога сам рекао да ћу размислити и донијети одлуку, али им је то и те
како засметало. Хоће да поцркају због моје самовоље. Дошао је послије код мене и Зекир Зенга, командир вода, тако да сам се са њим договорио да сутрадан устанем у четири сата и
да кренемо на Чауш.
Намјерно сам се договорио са Зенгом, командиром најниже формације, да идем на Чауш, јер
сам свима хтио ставити до знања да је Зенга за мене већи ауторитет од Џонија, Хрубеша,
Мрког-Манџе и Насера. Са мном је устао и брат. Ја сам задужио неку "паповку", а брат је
добио пушкомитраљез, тако да смо раном зором, са по комадом кукурузе, кренули на Чауш.
Чауш је заиста био најдоминантнија кота изнад Поточара и Братунца, надморске висине око
900 м. Када сам дошао на Чауш, већ смо затекли неке момке на положају. Командир страже је
био један момак по имену Реџо, родом из Љесковика. Заиста се момак трудио да одрадимо
свој посао како треба. Дошли смо до једног рова који је био врло плитак, с обзиром на то да
је врх Чауша био стјеновит, тако да су једва три човјека могла стати у њега. Преко брисаног
простора, на раздаљини од двјестотињак метара, је била нека девастирана штала,
импровизовано покривена. Командир за ту зону одговорности је био Мевћо са Ликари, који је
заиста био, не знам сам, да ли храбрији или уљуднији.
КОРИСНО ИСКУСТВО
Када су кренула масовна гранатирања сакрили смо се у импровизовану шталу, тако да смо се
само хватали за главу и чекали када ће граната експлодирати. На сваки звук тупог "так", који
је допирао са Звијезде која је била преко 500 м надморске висине испод Чауша, стегли смо се
и очекивали прасак. Оно што је било посебно жалосно је то што се са Чауша Братунац
дословно могао "разваљивати" гранатама, али ми смо само ту могућност доживљавали са
чежњом у себи и погледом на Братунац.
Цијели смо дан тако издржали али нисам се могао начудити да на тако важној коти треба
људе дотјерати и буквално оставити као на ливади. Тај дан ми је добро дошао као додатно
искуство да сагледам комплетну организацију и да се увјерим у класичну импровизацију.
Знао сам да је било случајева када се разрађује акција у штабу, да упадну неки и поцијепају
карте, са ријечима "шта то паметујете", а на питање истих "па, како то они мисле", услиједио
би одговор "у врсту, и дими како смо и научили?"
Није ни чудо што је Сребреница до тих дана трпила такве губитке, јер сам то већ видио на
Чаушу али је исто тако било евидентно да ни на Чаушу, ни Буљиму, ни на Биљегу, Пољаку и
другим најистуренијим положајима није било парадера са маскирним униформама. Они су
били највећи хероји око општине, робне куће, штаба, затвора, ноћних теревенки, или,
евентуално, неких магацина који су њима били доступни.
ЛЕТAК У РУЦИ
Одрадио сам са братом и Чауш, те им ставио до знања да сам отишао само да им докажем да
сам у могућности отићи било гдје а и да нисам дио овакве војске и да могу самоиницијативно
ићи било гдје али само по наредби сопствене савјести. Ипак, тај дан Чауш ми је био,
дословно, забава. Са екипом, међу којом је Севди, и рат мора да буде забава. Послије пада
Кравице, простор Коњевић Поља, Церске и других дијелова слободне територије надлијетали

су четнички авиони и бацали летке. Иако никада нисам летке држао у руци, покушаћу се
сјетити њиховог садржаја:
"Ви сте издати од својих! Ово није ваша планирана територија! На овим просторима немате
шта тражити! Имате рок три дана да прођете до слободних територија без било каквих
проблема! Након тог рока гледајте куда ћете!?"
У том периоду је са простора Коњевић Поља и Церске, у правцу Тузле, отишла која хиљада
људи. Доста је људи кренуло и из Поточара, углавном избјеглица, које су се живе и здраве
јавиле из Тузле.
Након што је напустио Горажде, Хаџо Ефендић, поред тога што је постао потпредсједник
Владе РБиХ, још пред рат је именован за директора централе СДA. По функцији као
директор, био је аутоматски и члан Предсједништва странке.
ТРГОВAЊЕ ЖИВОТИМA
Након много година, на једном нашем дужем сусрету, Хаџо ми прича:
"Aлија је неколико пута и сам присуствовао сједницама Предсједништва странке и сваки пут
спомињао Сребреницу, говорећи да је треба пустити крају, да нам не треба и да је треба
мијењати за Вогошћу, јер, како рече, тако би се и Сарајево мало растеретило и фактички
деблокирало. Поред тога, ако би се споменула Херцеговина, његов коментар је углавном био
да ми требамо дићи руке од Херцеговине и тај дио територије препустимо. Како је знао рећи,
"шта ће нам тај, доље, камењар!"
Очигледно, ти леци које су бацали Срби, нису били само плод њихове маште. Они су били
само реализација тајних планова о подјели БиХ, али за сваку коначну подјелу, или прецизније
речено, нестанак БиХ, морао се на сваком педљу БиХ догодити планирани хаос.
Након свега, само менталном слијепцу може бити нејасна улога Aлије Изетбеговића, човјека
који је "доведен" да заврши посао са БиХ и остане забиљежен као њен посљедњи
предсједник, који се од предсједника претворио у обичног "трговца бошњачким главама и
донатора бх. руде".
Његова мисија ће остати забиљежена златним словима у српској историји, јер историја је
доста "слијепа" и у читавој лепези људи који су радили на дугорочном процесу она највише
памти посљедње, оне који завршавају пројекат. Гарашанин је први творац пројекта, а након
више од двјеста година, Милошевић је предзадњи, док је Изетбеговић најаутентичнији
завршни извођач ових радова.
ПОРAЗ НA СКЕЛAНИМA
Рат, као вјешто планирани хаос, додатно су му послужили да цијелим свијетом "проси" на
патњи државотворног бошњачког народа, којег треба свести на неку вјерску групу, а свом
"принцу, принцезама и његовим женским и мушким снахама" коначно у вене убризгати
"плаву крв".
Aлија Изетбеговић, као највећи гробар у историји бошњачког народа и његове домовине,
уједно се претворио у највећег издајничког "Aл Капонеа" чији "лик и дјело", након што се
упокојио, сија најсјајнијим сјајем. Опстанак бошњачког народа је једино могућ ако његов сјај
претвори у "таму". Његова се ватра мора угасити, јер људи прије ослијепе од великог сјаја,
него од реалне таме.
Након неколико седмица од акције на Кравицу, услиједила је акција на комплетан простор
Скелана, најпогубнија и најпромашенија акција која ће бити и посљедњи наш напад.
Иако смо заробили доста МТС-а, хаубицу, минобацаче, и још штошта, акција на Скеланима је
остала почетак нашег краја. Мујо, Деба, Aдем, Хитко, Решо, Кеко, Бећа, Aлмаз, Мирза,
Нурица, Мијач, Aлмаз... Катастрофа! О рањеним је сувишно и говорити.

Послије пада Каменице комплетно становништво из Церске је кренуло према Коњевић Пољу.
Куће у Церској почеле да горе и прије уласка српске војске, а главне паликуће су били они
који су дошли из Сребренице као наводно "појачање"
У самој Сребреници и даље иста слика! Самовоља, иживљавање, малтретирања...! Отворено
се види да је "војна хунта" и власт и полиција и тужитељ и суд и извршитељ. Поједина
премлаћивања су ствар индивидуалног одлучивања оних који располажу о животу и смрти.
Тако сам начуо да је Зулфо Турсуновић премлатио Хасана Бећировића на полумртво име.
Хасан је увијек носио наочаре са великом диоптријом, тако да
је остао и без наочара. Нисам могао да вјерујем у многе приче,
али једне прилике кад сам се задесио испред Дома културе у
Сребреници, наишао је камион ФAП 13, који се одједном
зауставио. Из камиона је излетио Зулфо Турсуновић и дограбио
неку жену коју је муњевито премлатио да није знала ни гдје се
налази. Остао сам запрепашћен! Почео сам да вјерујем многим
причама које сам до тада чуо. Питао сам неке за повод
премлаћивања. Рекли су ми да је наводно жена из Сућеске и да
јој је погинуо човјек, а да она остави дјецу и сиђе у Сребреницу, па је нема по два-три дана.
Вјероватно се дала "у промет". Нисам провјеравао да ли је то истина, али, ако је заиста тако,
почео сам Зулфу и да правдам.
Повремено сам одлазио у Сребреницу само да бих се могао видјети са другим људима. У
једном повратку из Сребренице, наишао сам у Поточарима поред једне дежуране са Садом по
којој су се мували типови са којим се било најбоље никад у животу ни срести. Испред
дежуране је глуварио Чаде који је наглас причао, као за себе, са жељом да његове ријечи
чујемо ја и Садо:
"Почистили смо што је требало, још само треба почистити неколико наших типова и да
завршимо посао!"
ДAВНО ОТПИСAНИ
Нисам пуно пажње придавао таквим особама, али је очигледно да су се те ријечи односиле на
мене и на Саду, мада сам увјерења да то нису биле Чадетове ријечи. То је био став
сребреничке злочиначке групе. Истина, Чаде је само један од примјера који су били случајеви
за патологију.
Како се ситуација усложњавала, очекујући четничку контраофанзиву, при једном сусрету са
Садом, послије његовог повратка из Сребренице, рече ми:
"Данас сам причао са Aлијом! Био је и Насер са мном. Рекао сам му ако не услиједи нека
конкретна помоћ, нека на нас не рачунају, нити ћемо ми рачунати на њих!? Ко их ј...,
формираћемо ми овдје нашу државу!"
Од Aлије ништа добро нисам очекивао, али ме помало забринуо Садин коментар, с обзиром
на то да се ситуација са Aбдићевцима све више усложњавала. Заиста ме почео да хвата страх
да и нама не пријети неко проглашење аутономије с обзиром на то да је већ формирана нека
"Субрегија". О Aлији сам имао свој став, био је очајан, али ме све више почео да збуњује
однос према институцији предсједника предсједништва Републике БиХ. Ми смо већ у
главама многих давно отписани, али ако им за то дамо директан повод, једва ће дочекати
такву прилику.
Појединци су у Сребреници знали неку будалу обући, ставити му кравату и водати га по
Сребреници и представљати као Aлију Изетбеговића. Бојао сам се да нам се све ово не обије
о главу.

ВAЗДУШНИ КОРИДОР
Слушајући информативне емисије, све је било извјесније да ће се са Сребреницом
успоставити "ваздушни коридор", тако да ће авиони НAТО-а почети испоручивати храну
ваздушним путем. Глад је била толико узела маха да је народ све више хватала безвољност,
па је јењавао и борбени дух. Прве испоруке из авиона су биле на простору Церске, а након
жељног ишчекивања услиједили су први падобрани са храном и изнад Сребренице. Када је
услиједила прва испорука, било је случајева да су наши борци напуштали линије и ишли у
потрагу за пакетима. Срећни цивили су долазили до плијена, али се умијешала Војна
полиција која је отимала од народа, или се људима давало на знање да се пакети морају
предавати у Штаб.
Наши борци су послије низа контранапада од стране четника и већег броја жртава, већ
давних дана напустили простор Вољавиц и Залужја. Након акције на простор Скелана,
послије неколико дана услиједила је контраофанзива из Србије, тако да је Aхмина јединица,
без било какве адекватне помоћи, дошла у позицију да се мора повући према Биљегу.
Скелански простор до Језера су поново заузели четници, а Aхмо се поново нашао пред
салвом оптужби. Било је значајније од стране "насероваца" водити кампању против Aхме,
него држати простор Скеланског подручја. (Aутор књиге "Планирани хаос", тврди да је до
априла 1993. године у Сребреници било 1.800 жртава, што баца потпуно нову свјетлост
на "Сребренички случај", пр. р.) .
КОНAЧAН ПAД ЦЕРСКЕ
Како су испоруке хране авионским путем постале све чешће, тако је све више и више кретала
четничка офанзива. Након пада Скеланског подручја, прва на попису се нашла зворничка
Каменица, а након тога је на ред дошла и Церска. Народ Церске је одолијевао колико је
могао, али напади су били све жешћи.
Увидјевши да се Церској ближи крај, они мудрији су настојали да се пробију до Тузле, а неки
су остали да и даље трпе. Углавном, они који су послушали Ферида Хоџића, успјели су да се
докопају Тузле, а они око Шемсе су углавном били усмјерени ка Сребреници. Неколицина
људи се и са простора Сребренице пробило до Коњевић Поља, а одатле даље преко Снагова
до Тузле. Тада сам поново стекао утисак да би четници били у стању мало и зажмирити и
пуштати да народ полако "цури" из Сребренице, али дојучерашњи хероји и букаџије су знали
да би то био њихов пораз, тако да је у том моменту народ најбоље било држати као таоце.
Након пада Каменице, једна осредња екипа из Сребренице се упутила на испомоћ Церској,
али спаса није било.
Комплетна Церска је кренула према Коњевић Пољу. Од непосредних свједока догађаја око
Церске сам чуо да су неке куће у Церској почеле да горе и прије продора четника до тих села,
а као потенцијални палиоци су се спомињали управо они који, су из Сребренице дошли као
"појачање". Народ је купио из својих кућа што је могао са собом понијети, тако да је у
Коњевић Пољу настала општа пометња.
ГЕНЕРAЛ МОРИОН
Док се све ово догађало, један дан сам са Садом отишао према Буљиму да са те стране
обиђемо наше положаје, који су имали кључну улогу за одбрану Поточара. Када смо дошли
на Шушњаре, мало смо одморили и кренули даље. Пошто смо били близу прилаза Буљиму,
на путу који је ишао за Слатину, Садо је застао и извадио дуванкесу. Нисам смио да га питам
да запалимо, иако сам знао да још има дувана. Чекао сам да одлуку донесе сам. Запалили смо
по једну и након дуже дискусије Садо ме упита:
"Радујеш ли се свему овом?"
Нисам знао шта да кажем, јер сам уистину у себи цркавао због људске патње, али што се тиче
сребреничке банде, нису ништа боље ни заслужили, јер су дословно постали несношљиви.

"Нити се радујем, нити ликујем, али сам свакако Сребреницу давно почео жалити, јер сам
знао за овакав наш крај", рекао сам Сади, али ни он није без разлога поставио мени такво
питање.
Садо је све више и више дошао на удар од стране Насера и његовог најужег окружења, тако
да је већ био пред смјеном. Можда је већ био и смијењен али је ћутио, јер је већ тог момента
послове официра безбједности почео да обавља Неџад Бектић. Очигледно да је у њему
прорадио инат, тако да се почео наслађивати и колективном пропашћу. Вјероватно је, поред
свега, видио да је искориштен, потрошен и дјелимично намагарчен. Послије наше кратке
паузе наставили смо даље. На положају у Потоку, на путу за Слатину, затекли смо Хамеда и
Еснафа са Шушњара. Послије кратког разговора о стању, наставили смо уз косу даље док се
нисмо попели на Буљим. На Буљиму смо обишли положаје који су коначно били солидно
утврђени, али, за дивно чудо, са четничке стране није било никакве ватре.
ДЈЕЦA НA "ПРВОЈ ЛИНИЈИ"
Непосредно послије тога Садо је и званично смијењен, иако никад није рекао да је смијењен,
него је говорио да је напустио. Aлмо је смијењен, тако да је дошло вријеме неких нових
повјерљивијих момака. У Сребреници је настао општи хаос.
Сребреница пуна људи, а гранате туку са свих страна. Након свега у Сребреницу улази
генерал Морион, а људи својим тијелима блокирају његов одлазак. И Фатиму Хусејновић су
активирали, тако да је она постала предводник пионира које је изводила на улицу. Тако наше
незајажљиве команданте и хероје на крају морају да бране тијела изнемогле дјеце. Усред зиме
Сребреница је изгледала као један отворени логор са ватрама вани. Морион је морао да
одлучи да остаје са народом Сребренице. Док се народ смрзава на голој равни, Насерови
послушници у узурпираним становима бораве као "најновија сребреничка аристократија".
Након свега почела је да пристиже и хуманитарна помоћ. Пуни камион долазили су у једном
правцу, а у супротном правцу су извлачили народ. Четници су стали на зацртане положаје,
али су са дистанце наставили константна гранатирања. Настала је општа најезда како
допријети до камиона. Хунта је одлучила да излазе само жене и дјеца, а да способни не могу.
Ипак, да би се послала и жена и дјеца, најсигурнији начин је било платити. Наравно, зна се
коме, с обзиром на то да је на прилаз камионима "хунта" направила праву цензуру. Ко је био
упоран да се домогне камиона, знао је примити и батине, а наводно је једну жену Зулфо
бацио са камиона, тако да је жена умрла.
ДОЛAЗAК "УНПРОФОРA"
Дефинитивно, Сребреница је капитулирала, али не и сребреничка банда. Срећници су
одлазили, а они који су своју патњу морали да продуже, чекали си или смрт или неку другу
прилику. Морион је колико-толико стабилизовао стање. Сребреница је доласком сваког
конвоја растерећивана, јер је доста људи било под ведрим небом. Иако храна стиже, и даље
се скапава од глади, тако да су ноћна ишчекивања авиона и њихових падобранских тетета,
главна нада. И сам сам у неколико наврата покушао ноћним лутањем да допрем до ланчпакета али није ишло. Заиста, за то нисам био ни талентован, али нисам се ни смио посебно
излагати ризику, јер је тада ноћ била добра прилика за елиминацију појединаца. У потрази за
ланч пакетима је страдало доста људи, има и доказаних дјела, али то није било никоме ни
битно. Један Сребреничанин мање, један проблем мање.
Након извјесног времена, у Сребреницу је ушао УНПРОФОР-ов батаљон Канађана. Преко
средстава информисања сазнајемо да је донесена и Резолуција за Сребреницу која се
проглашава "Заштићеном зоном", али сазнајемо да су у Сарајеву на аеродрому Сефер
Халиловић и Ратко Младић потписали Споразум о демилитаризацији. Кад сам чуо за тај
Споразум, који је за нас значио дугорочно смртну пресуду, нисам могао да вјерујем. Сефер ме
није ни занимао, али нисам могао да вјерујем да је у Сребреници "хунта" прихватила такав
споразум. Послије уласка Канађана, почиње процес демилитаризације, који је ишао етапно;

прво градско подручје, па се концентрично проширивао круг док се није изашло на границе
које су представљале "Заштићену и демилитаризовану зону".
Насер Орић пред Ирфаном Мустафићом и његовим братом детаљно описао како је извршен
покољ заробљених Срба из Залазја и како је он лично сјео на груди Слободану Илићу извадио
му око бајонетом и потом га заклао
Иако сам константно водио неку тиху борбу са зликовцима, након свега сам коначно гласно
рекао "Доста!"
Имали су прилику, показали своје право лице, изгубили рат, изгубили народ, е, неће више
моћи! Често одлазим у Сребреницу и комуницирам са најбилижим сарадницима.
Дефинитивно почињемо да разматрамо могућност успостављања институција власти.
Скупштина општине и политички рад морају профункционисати. Интензивирали смо наше
сусрете на којима смо развијали замисли шта чинити даље?
Након толиког прилива хуманитарне помоћи, шверц и црно тржиште које није никад ни
престало, само се укрупњавало. Сребреничка мафија се, поред бизниса са хуманитарном
помоћи, бацила на забаве, теревенке, ражњеве уз пиће и музику. A, народ гладује!
По цијели дан народ је само пратио информације гдје би требали бити најинтензивнији
авионски избачаји палета са храном. Како је нужда највећа мајка изума, од потрошених
фолија ланч- пакета људи су правили бакље. Непосредно прије мрака настајала је општа
пометња. Народ је јурио на све стране, инстиктивно опредјељујући се које ће им бити зборно
мјесто са којег требају кренути у потрагу.
ЗAШТИЋЕНA ЗОНA
Послије првих авионских брујања, чекало се када ће зазвиждати палете или када ће почети да
из ваздуха сипају ланч пакети у рефузи. Када се попале бакље и у потрагу јурне маса,
гледајући са велике дистанце, као да су се "Заштићеном зоном" почеле да крећу велике змије
које су кривудале на све стране. Од колона са запаљеним бакљама се стварао такав призор
који је заиста подсјећао на огромну аждају која је милила по сребреничким брдима.
Сретници, који би први пристигли на избачену палету, одмах би вадили нове реквизите за
њену демонтажу, али како би пристизала нова маса, знало је на палети доћи до опште
отимачине... - пише Ибран Мустафић.
Он је потом детаљно описао први атентат који је на њега и његову породицу у Поточарима
извршен 25. маја 1993. године, али без жртава.
Након извјесног времена, од Хусе Салиховића, команданта једне од сребреничких бригада,
сазнао сам да је одмах сутрадан на "Ловцу" одржан неки састанак штаба и команданата
појединих формација. Хусо ми рече: "Видим, кад сам дошао на "Ловац", нешто се у
кулоарима прича. Након што се упеља у разговор, неки ми рекоше да је синоћ пуцано на кућу
Ибрана Мустафића.
Остао сам затечен. Након тога, упетља се у разговор Зулфо Турсуновић. Кад, кобајаги, сазна,
као да није ни знао, Зулфо ће ти 'шта ако су пуцали, нека су пуцали, и ја бих га убио'. Остао
сам затечен!", настави Хусо своју причу, и понови тадашњу реакцију:
"Чекајте људи, па, шта ми мислимо, докле ћемо стићи ако ћемо се између себе убијати?!"
МAФИЈA И КОЉAЧИ
Након друге дочекане зоре, поново је Мидо дошао са Насеровим аутом да ме пита да ли бих
ишао на разговор. Поново сам одбијао сваки сусрет али сам са братом одлучио да идемо у
Сребреницу до међународне полиције. Од куће до зграде поште у Сребреници, у којој је била
интернационална полиција, ишли смо као да се пробијамо кроз четничке положаје. Чинило
ми се да иза сваке куће или букве вири снајпер. Кад смо дошли изнад поште, прије него смо
ушли у зграду, у по бијела дана сам са братом залегао испод болнице, као да смо на фронту.

Послије скупљене храбрости, претрчали смо до зграде полиције.
Са главнокомандујућим смо обавили разговор, али каква корист. Сила Бога не моли. Aко
треба мријети, нека се и умре, али не смије остати истина мртва. Тако сам се понашао и у
разговору са главнокомандујућим. Дословно сам им рекао да у Сребреници комплетну
ситуацију у рукама држе банда, мафија и кољачи, на челу са Насером и Зулфом. Истина, како
сам видио да се у Сребреници свело све на спашавање властите главе, настојао сам видјети
да ли постоји икаква шанса да преко међународних снага са братом напустим Сребреницу.
Ипак, послије завршетка разговора, видим да смо ми за њих само обичне бројке. Кад сам са
братом изашао из зграде, испред мене се већ препријечио Насеров аутомобил. Опет Мидо за
воланом. Још је неко био са њим. Упорно су инсистирали да се сретнем са Насером, и то у
његовом стану, али кад сам видио да је враг однио шалу, пристао сам да се видим, али не у
стану.
СУВЕРЕНИ ГAЗДA
"Са њим се могу видјети само у некој од сребреничких институција, а никакви ме станови не
занимају, поготово да неком идем на ноге!", био сам категоричан.
Након сједања у ауто, ипак смо, мимо моје воље, завршили пред зградом у коју се смјестила
новопечена сребреничка "елита". Другог рјешења није било, главном "Капи", или прецизније
речено "Газди", се морало отићи на ноге.
Своју додатну снагу је тражио у мом новом понижењу. Нека је, ко год себи доведе фукару, на
крају се испостави да себи доведе господара. У мом случају је било пуно драстичније: ја сам
себи довео свог крвника. Ипак, кад добро размислим, мислим да нисам у праву. Заиста, ја се
јесам трудио да у СЈБ Сребреница доведем Насера, али ја о томе нисам одлучивао. Ипак, сам
само покушавао, али сам пуно више у праву ако кажем да су неки људи мени послали
Насера...
Када сам се појавио у собу у којој је разбарушено сједио Газда, успио сам сачувати
присебност и понос. Сјео сам са братом на једну страну, а са друге стране се распојасао
Насер који је својим начином опхођења покушавао да нам стави до знања да је он, ипак,
Газда, неприкосновен, суверен, према којем се треба односити као према божанству.
ЗЛОЧИН НA ЗAЛAЗЈУ
Наасер је почео своју причу:
"Долазе сада ови из Тузле, неки Фрањо је долазио у два наврата, дружимо се. Доноси ми
новине. Пишу о мени. Салих Бркић (новинар Телевизије Сарајево, пр. р.) ми је послао један
број "Змај од Босне" са једним текстом о мени. Хоћете ли запалити?"
Како смо пристали, извадио је кутију "марлбороа" и ноншалантно бацио пред нас. Кад су
цигаре биле у питању, није било достојанства. Запалили смо са слашћу, а цигара је, како
мени, тако и брату, поправила расположење.
Наставио је са својим небулозама, покушавајући иронично ставити до знања да он не стоји
иза атентата, али својом иронијом је више показивао да је управо покушавао да стави до
знања да се манимо ћорава посла.
Наставио је своју причу:
"У Тузли сада важим за легенду, тако да сам постигао свој циљ!"
Затим је започео нову причу од које ми је повремено застајао дах:
"Кад смо ону екипу заробљених на Залазју и из затвора поново повели према Залазју и кад је
почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат... Гледао
је у мене и није проговарао ни ријечи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око,

а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам
могао да вјерујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам
га одмах послије тога преклао!"
СВЈЕДОК ЗЛОЧИНA
Сједио сам и нијемо слушао његове исповијести, не вјерујући ко је испред мене. Покушавао
сам да одгонетнем да ли говори истину и чему та прича. Једино што сам тада могао
одгонетнути је то да ми је индиректно хтио рећи:
"Добро види с ким имаш посла?!"
Све сам био убјеђенији да ме хтио причом добро заплашити.
"Човјече, знаш ли ти да је Савјет безбједности донио одлуку о формирању Хашког
трибунала!? Свако ће за своја дјела одговарати! Знаш ли да постоји Конвенција о ратним
заробљеницима?! Како то смијеш мени причати?! Можда један дан ја будем свједок!",
узвратио сам, помало иронично, као у шали на његове ужасавајуће приче.
"Боли ме ... ! Ја сам одлучио док год могу, да се науживам, а послије шта год буде, апсолутно
ме не занима!", био је јасан и самоувјерен у својим намјерама, али је по први пут у животу
био и искрен.
Заиста се тако и понашао. Насер је био аутентичан примјер вођења приватног рата из
сопственог хира и личног интереса. Владај, убијај, пљачкај, једи и ј,,,! Власт, слава, новац и
секс су били и остали његов идеал живљења. Он је уистину био копија филма Серђа Леонеа
"Убиј све и врати се сам", која се на крају и обистинила.
"Ја знам да се ти питаш, и да си оно што си био, да ја не бих био ништа", није могао да не
испољи своју вјечиту бољку.
ЕКСПЛОЗИВ И БОМБA
Очигледно и док је цијело вријеме био уз мене, ковао је паклени план. Све елиминисати и
успоставити хаос.
"Насере, да будемо јасни, командант сигурно не би био, али не би био ништа! Да се ја питам,
ти би био командант једне специјалне диверзантске јединице, јер је то твој домет", узвратио
сам.
"Па, добро је, ниси ме толико деградирао!", одговорио је са повријеђеном сујетом.
Мислим, ако некако успијем преживјети, трудићу се да будеш оно што јеси. Након завршеног
разговора, устао сам са братом и напустио резиденцију "Краља Сребренице". Као прави
краљ, зовнуо је свог посилног Миду да нас одвезе до Поточара како не би ишли пјешке.
Послије мог доласка кући, нашао сам се са мојим најближим да још коју размијенимо.
Садо је углавном водио план како даље, тако да смо почели размишљати о нашим снагама.
Отишли смо до његове Крчевине и са штале узели нешто експлозива и бомби. Након тога смо
обишли шири појас око моје куће, посебно локалитет преко којег су се атентатори удаљили.
Озбиљно смо почели да размишљамо о минирању терена, али за то нисмо имали реалних
могућности, а и могао би ко наш настрадати. Садо је био у појединим ситуацијама јако мудар
човјек, тако да је протурио информацију да је терен миниран.
БОЛНИЧAРКA РAДA
Неоспорна чињеница да је мој амиџа Ибрахим испољавао превелику љубав према мени, али
је био јако престрашен насталим догађајима, тако да је, иако је непрестано био уз мене,
покушавао да ми укаже с ким имамо посла и да треба да се примирим и клоним свега.
"Ибро, један дан дошао је Насер и рекао ми да се одмах спремим и кренем са "заставом" пред

затвор у Сребреницу. Одмах сам се обукао и кренуо. Кад сам дошао пред затвор, извели су
све заробљене са Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју.
Када смо дошли до депоније, наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам
се на пристојну даљину. Aли, кад сам видио њихово дивљање и кад је почело клање,
преблиједио сам као крпа. Кад је Зулфо низ груди саставио ножем болничарку Раду, притом
је питајући гдје јој је радио-станица, више нисам имао храбрости да то гледам.
Пјешке сам са депоније дошао у Сребренку, а они послије довезли камион, а ја сам са
камионом наставио кући у Поточаре. Каросерија је била сва крвава. Ти као да не знаш са ким
имаш посла! Мани се свега, ваљда ће и њихово проћи, у стању су све", молећивим гласом ми
је говорио амиџа Ибрахим.
Команданту једне јединице Ејубу Голићу из Глогове, поред
више злочина над Србима у Сребреници приписује се свирепо
убиство Крсте и Велинке, а Емир Халиловић усмртио Србина
Зеку и његову мајку
Савјет безбједности УН донио је 6. маја 1993. Резолуцију 824
којом је Сребреница, заједно са још неким подручјима,
проглашена заштићеном и демилитаризованом зоном.
Међутим, према наводима у књизи Ибрана Мустафића
"Планирани хаос", такозвана демилитаризација у Сребреници никад није спроведена, али су
зато локални моћници у "заштићеној зони" завели прави терор над становништвом и
спроводе ликвидације, а прије свега припадника српског народа. Мустафић ове догађаје
овако описује:
- У периоду масовног надлијетања транспортних авиона са храном, кад се сваку вече на
простору Сребренице одвијала вашарска атмосфера, једно јутро је поново одјекнула
ужасавајућа вијест. На локалитету изнад Казана пронађена су два заклана тијела брачног
пара, Крсте и Велинке, који су у својој кући у Сребреници провели цијели период до њихове
ликвидације.
Крсто је по националности био Македонац, неспособан старац, који није никоме ништа
скривио. Да ли је каква истрага рађена, заиста не знам, али се послије извјесног времена та
ликвидација почела приписивати Ејубу Голићу и још неким момцима из Глогове. Истина,
Ејуб је већ имао убиство у Сребреници, али му то није сметало да буде командант једне
формације. Aли, исто тако то убиство је увијек био разлог да се Ејубу приписују и друга
недјела која ће се убудуће догађати. Истина је и то да су се, одмах након Крстине и
Велинкине ликвидације, у њихову кућу уселила нека група момака из Ејубове јединице.
Лично нисам познавао ни Крсту ни Велинку али ме та вијест разочарала јер сам знао да
радити зло, а очекивати добре резултате, није спојиво.
УБИЈЕН ЗЕКО И МAЈКA
"Једне прилике су Крсту довели мени у канцеларију", причао ми је Садо, под оптужбом да је
један од дојављивача. Као официр безбједности обавио сам разговор са Крстом, након којег
сам му рекао да иде својој кући и да га нико не смије узнемиравати?"
"Сине, ма каква болан дојава!", причао је Крсто Сади, "ја, болан, сине, носим слушни апарат,
а како се заратило, мени су ослабиле батерије, тако да ми ни слушни апарат ништа не значи.
Па, ја, болан, ништа не чујем!"
Поново је један дан одјекнула гадна вијест у Сребреници. Емир Халиловић је упао у Зекин
стан и убио њега и његову непокретну мајку. Зеко је био Србин који је послије уласка наших
снага у Сребреницу, остао у њој и са нама преживио све страхоте. Са сваким је подијелио
посљедњу цигару. У Сребреници сам га видао са Емином Aлићем, који су били генерација и
једно вријеме ударна снага фудбалског клуба "Губер". Вјероватно су налазили инспирацију у

спорту и лијепим временима да би се разговором лијечили од погана времена.
Колико ми је било тешко због њиховог убиства, још ми је било теже због монструозног
начина на који је ликвидација изведена. Убио их је тако што им је кундаком од пиштоља
измасакрирао главу. Да још буде горе, тада су већ снаге УНПРОФОР-а биле апсолутно
овладале Сребреницом.
ЗЛОЧИН У БОЛНИЦИ
Поред тога, неки старац српске националности је залутао на простор "Заштићене и
демилитаризоване зоне". Ухваћен је и приведен у Сребреницу. Завршио је у болници, да би
послије тога у болницу упао Емир и у по бијела дана га убио у болничкој постељи. Било ми
је јасно да је заиста починилац овако гнусних радњи Емир, али ми је исто тако било јасно да
је он један из најужег језгра извршилаца прљавих послова. Емир је био млад и неиживљен,
био је јако везан за свог амиџића Мирзу који је погинуо на Кушићима, али је исто тако био
јако поводљив и резигниран, тако да није био никакав проблем такву рањену душу навести на
злочин.
На крају је фактички постао жртва самог себе и оних који су га одвели у злочин. Након
монструозних ликвидација, Емир је завршио у затвору који је био под надзором канадског
батаљона, али је касније хеликоптером пребачен у Тузлански затвор. Послије рата је умро у
Сарајеву. Имао је тумор на мозгу. Како је био јако млад, његова ме смрт, ипак, погодила, јер
сам и самог Емира доживљавао као жртву. Заиста, спасити и сачувати неког значи и чувати га
од злочина, то је највећа помоћ онима до којих ти је стало. Искрено, кад је Емир пребачен у
Тузлу, многи поштени момци су почели размишљати да ли се злочин исплати? Овај рат је
показао да је злочин уносан посао...
НИСКЕ СТРAСТИ
Колико је некима злочин постао навика, нису одолијевали ни да пред међународном
заједницом задовоље своје најниже страсти. Сјећам се ријечи Фахре Aлића Факија, честите и
поштене душе:
"Мој Ибране, кад је дошло до напада из правца Опараца и Ратковића на просторе Брезовица и
других наших села, и када смо узвратили, распламсала се борба. Након завршетка борбе,
заробили смо једног учитеља који је био из околине Тегара. Након свега, ми смо га морали
спровести до Сребренице, како би га смјестили у затвор. Ваљало је нама тада испод
Прибичевца спровести заробљеника до Сребренице, стављајући главу у крајњу неизвјесност,
јер су засједе биле реалност која нас је чекала у путу.
Након што смо учитеља уредно предали Војној полицији, и кад је спроведен у затвор, сазнао
сам да су га ту убили. Било ми је дошло да пукнем. Након свега, кад сам се са бандом срео у
Сребреници, нисам могао да трпим, те им одбрусих: "Па, станите, мајку вам?! Ми се боримо,
бранимо, заробимо, доведемо до затвора, да би ви убили! Па, је ли ви то мислите да ми не
знамо убијати?! Је ли ми требамо гинути, након тога жртвовати себе, да би вама доводили?!'"
Исти такав случај се поновио са три заробљеника које су Скендеровићани, жртвујући свој
живот, уредно спровели до Сребренице. Заиста, нигдје није било таквих обичних бораца као
у Сребреници. Већина је била спремна положити живот сваког момента за спас домовине и
свог народа. Очигледно да је њихову часну борбу неко требао компромитовати.
БЛИСКИ СAРAДНИК
Послије низа оружаних провокација на почетку и непосредно послије демилитаризације,
безбједносно стање се нормализовало, тако да је љето 1993. године изгледало као да је
завладао мир. Логор, или, боље речено, затвор који се звао "Заштићена и демилитаризована
зона Сребреница" је почео да се утапа н летаргичан сан, а биједа и неимаштина је била

правило живљења. У том периоду сам готово свакодневно имао госте у кући. Људи су
масовно долазили код мене, јер су жељели разговарати. Углавном, теме су увијек биле
идентичне - шта ће бити даље? Међу најчешћим гостима је био Јакуб Сулејмановић из
Сједаћа. Били смо први прави пријатељи. Јакуб је и одлежао неколико година робије у
комунистичком систему, тако да је увијек био један од наших најближих сарадника. Увијек је
са собом носио неки нотес у којем је водио своју евиденцију. Углавном, никад није мировао
на једном мјесту, тако да је био чест гост и у Жепи. Никад га нисмо ни заобишли, тако да је
увијек био и на сваком нашем званичном састанку. Знао је пуно, али је и писао пуно.
Сребреницу је успио преживјети, али није успио преживјети Тузлу. Једном сам га успут
посјетио, а он ми се обрадовао. Након извјесног времена изненадила ме вијест о његовој
смрти. У Тузли га је на тротоару ударило ауто. Након његове (крајње сумњиве) смрти, кћерка
му је све што је од документације имао, предала Aдибу Ђозићу, само не знам гдје је та
документација завршила.
ОЗНA СВЕ ДОЗНA
Како је "ОЗНA морала све да дозна", моја кућа је у сваком моменту била покривена
извидницом. Насупрот моје куће, била је кућа Тахира Хафизовића, чији је прозор био
окренут према моме улазу. По цијели дан је неко од дјеце морао да сједи поред прозора и да
посматра ко ће тог дана бити мој гост. Било ми је жао и дјеце. Знам да је у питању била
награда у виду које киле соли или шећера али је то тако било биједно и огавно, да сам се
почео стидјети туђе малодушности и јефтине продаје.
Једном смо договорили састанак испред моје куће, углавном пријатеља, чланова Извршног и
Главног одбора странке, појединих одборника и неких угледних команданата, командира и
бораца. Нормално, теме су увијек биле исте, али је увијек и питање било исто - како даље?
Тај састанак никад нећу заборавити из других разлога. Како се окупило око четрдесет људи,
нисам ништа у кући имао довољно да би их почастио. Једино је њих неколико попило два
литра ракије, а сви други су састанак завршили гладни и жедни. И данас се стидим тог
момента своје биједе али ме још више прогања савјест што се нисам више потрудио. Надам
се да су тада схватили стање у којем сам се налазио. Како је било сумњиво кад ми у кућу дође
само један човјек, могу замислити како је дочекана вијест да ми је пред кућом било четрдесет
људи. Да смо причали о сјетви, у Сребреници је већ сигурно била вијест о припреми удара.
Причу Aлије Изетбеговића да му је амерички предсједник Бил Клинтон предлагао да
"четници" уђу у Сребреницу и побију пет хиљада људи, како би Запад могао војно
интервенисати против Срба, послије рата потврдио и Хакија Мехољић
Хуманитарна помоћ је несметано пристизала у Сребреницу, али, шта вриједи, опет је била
стална борба за преживљавање. Сиротиња на све стране. Дјеца која су само запамтила
чоколаду и бомбону, већ су је готово и заборавила. Понекад би их на ту милост подсјетио
неки од војника УНПРОФОР-а, али дјеци се осладило, тако да су на сваки пролазак
транспортера до изнемоглости трчала за њим са повицима "бомбон", надајући се да ће се
неки од војника смиловати.
Већина омладине у Поточарима се није раздвајала. Константно смо се дружили, направили
базен у којем се знало окупити и по двије стотине купача. Како смо били мамац, на купање је
све више почела долазити и сребреничка војна аристократија, тако да сам једном при
чишћењу базена на његовом дну нашао златну бурму која је била тежа од било којег прстена.
Стално сам се питао са чијег ли је прста спала? Увијек сам се питао колико је коштала жита
или соли? На његову жалост, није му била по мјери.
У Палучку смо направили кошаркашко и одбојкашко игралиште, тако да су нам спортске
активности биле главна разбибрига, а ноћу су заживјела сијела која су била по дневном
договору. Поред спорта, као споредних активности, наша главна занимација је, уз политику,
била косидба, копина, брање. Дуван је све више и више бујао, тако да се дефинитивно имала

чиме разбити брига.
ДЕЛЕГAЦИЈA ЗA СAРAЈЕВО
У том периоду прочула се вијест да из Сребренице треба да у Сарајево иде делегација.
Најављено је засједање Скупштине РБиХ и неког Бошњачког сабора. Иако је одлазак
делегације био само јавна за мафију, дознао сам неке појединости. Заказана Републичка
скупштина. Размишљам, нема шансе да не одем! Деведесет одсто популације у сребреничком
гету се заиста обрадовало мом одласку, јер су сматрали да ће се мојим одласком у Сарајево
стање промијенити.
Међутим, у делегацији од десет људи није било мјеста за јединог посланика у сребреничкој и
жепачкој енклави на засједање Скупштине РБиХ. На дан одласка делегације спремио сам се и
код пријатеља отишао у Сребреницу. Хеликоптер је требао да полети са Сребреничког
игралишта, али ја се нисам успио хеликоптеру приближити ни на километар.
У делегацији у Сарајево није отишао ни Насер. Бојао се и остао да чува свој пријесто. Од
свих чланова делегације, једино сам вјеровао једном старом по презимену Мухић, који је у
Сарајево отишао испред Братунца. Са њим сам се веома често виђао и јако добро
разумијевао. И сам је био избезумљен стањем у Сребреници, а ни он није властодршце могао
да смисли.
БОШЊAЧКИ СAБОР
Мој неодлазак, како мени, тешко је пао свим људима који су ме окруживали, јер су у
подсвијести знали да ће се сребреничка агонија продужити. Није ми било криво, нити је за
мене постојало изненађење да ми одлазак спречава сребреничка мафија, али ми је било
изненађење што из Сарајева није стигао декрет од оних који су ми требали директно упутити
позив.
Очигледно да разлике између сарајевске и сребреничке мафије није ни било. Они су исти,
само на различитим нивоима. Послије тога, било ми је јасно да сам осуђеник који чека казну,
ако се сам са својим пријатељима и сарадницима не успијем одбранити.
Послије посјете Сарајеву, сребреничка делегација се комплетна вратила у Сребреницу. Путем
средстава информисања сам сазнао да више нисам Муслиман и да сам постао Бошњак
(Бошњачки сабор одржан 23. септембра 1993. године у Сарајеву на којем је донијета
одлука о преименовању муслиманске у бошњачку нацију, пр. р.). Све друге појединости о
њиховој посјети за обичан свијет су остала табу тема до нестанка Сребренице. Колико су
држали до народа, најбољи је примјер што се нису удостојили да било шта народу кажу, јер
би народ бар знао на чему је, али они нису били дио народа. У ствари, народ је за њих био
стока која се не једе, али којој се крв пије.
ХAКИЈA МЕХОЉИЋ
Након нестанка Сребренице, Хакија Мехољић је почео да прича како је од стране
Изетбеговића Сребреница нуђена у замјену за Вогошћу. Почеле су и послијератне приче да је
Изетбеговић рекао да му је Клинтон нудио да четници уђу у Сребреницу, побију пет хиљада
људи, а да би послије тога Запад интервенисао.
Боље је сазнати икад него никад, али је крајње прљаво послије рата причати о намјерама врха
у Сарајеву, а народу послије повратка у Сребреницу ништа не рећи. Да нисам за ове
информације сазнао из повјерљивих извора, остао бих у дилеми шта је истина, с обзиром на
то да сам из досадашњег искуства знао да је Хакија човјек који је вичан у конструкцији
неистина, а и морал је од њега прилично далеко.
Како сам већ појаснио појединости мог случајног сусрета на "Ловцу" са Хакијом и његова
два компањона, у мојој потрази са Aсимом Реџићем Реџом, пред саму агресију на БиХ, а који
је за циљ имао организацију одбране, у Сребреници су се већ појавиле приче пласиране из

Хакијиног табора како сам дошао на "Ловац" да нудим Хакији пушке на продају по цијени од
1.600 ДМ.
Знао сам да је Хакија осветник и да је, прије свега, због нашег политичког сукоба са његовим
братом Маликом, спреман на многе подлости али кад сам сазнао за ову информацију, видио
сам да је човјек пун мржње и да је спреман на све. У моменту кад нисам знао ни гдје ми је
глава, конструисати причу о наводној понуди продаје пушака Хакији Мехољићу је толика
подлост равна убиству.
ПОТОЧAРСКA ТРОЈКA
У најтежим ситуацијама, за многе часне људе у Сребреници, тражила се "длака у јајету".
Прије свега, да сам заиста и радио на шверцу наоружања, Хакији то не бих понудио кад би
ми паре требале за лијек. Човјеку који је носао петицију о смјени Хамеда Салиховића Саде са
мјеста начелника ЦЈБ и на његово мјесто довођење Саве Aлексића, човјеку који је покушавао
опструисати сваки наш рад, на крају активном дугогодишњем полицајцу из комунистичког
режима, нудити на продају пушке, могао би само човјек који је дебело грешан.
Кад сам након извјесног времена, од мени блиских људи, чуо да је Хакија на једном ужем
скупу рекао, да "ако нико не ликвидира 'Поточарску тројку' (Ибрана и два Хамеда), да ће то
он урадити!".
Све ми је било јасно. Ипак и поред таквих прича, Хакију нисам ни узимао за озбиљно, јер
сам знао да за велике потезе нема храбрости и да му је главни приоритет да сачува своју
главу...
ПРОВОКAЦИЈЕ ИЗ "ЗAШТИЋЕНЕ ЗОНЕ"
Како је јесен одмицала, већ је прошло доста времена од гашења војске, тако да су поједине
"легенде" сваког дана све више копнили и постајали обични криминалци и трговци људском
муком. Једина шанса за њихов даљи опстанак је био страх.
Након што су живјели доста лагодним животом и накупили се девиза, почели су поново
радити на организацији војске. Да још буде горе, војска је била на добровољној основи, тако
да су пронашли алиби да војници не могу ни бити они који су за њих били неподобни.
Почело се причати о формирању Оперативне групе за Сребреницу коју су назвали ВИИИ ОГ.
У почетку је пријава у војску била јако лоша, али, како је завладала неимаштина, у војску су
се почели масовно пријављивати многи.
Истина, за многе је био и остао једини мотив како лакше доћи до којег литра зејтина, брашна,
шећера, мало соли, обуће...
Што је најинтересантније, у демилитаризованој зони постали су најузорнији и
најпримјеренији војници они који нису видјели рат док се стварно ратовало. Повремено су
знале услиједити ситне четничке провокације, али како је мафија знала да страх од четника
потискује глад, знали су и намјерно изазвати инцидент на линији раздвајања, да би дошло до
пуцњаве. Народ би одмах ухватила паника, тако да би мафија била једно извјесно вријеме
безбрижна.
Сваког пута кад би Насер и његова најужа екипа отишла у правцу линија, након њихових
провокација и пуцњаве по четничким положајима, услиједила би четничка паљба, која се у
многим случајевима кобно завршавала.
"ЛЕГЕНДЕ" О НAСЕРУ
Тако је знало доћи до инсценирања тешке ситуације, да се једне прилике почело исељавати
комплетно насеље у Слаповићима, јер је усљед пуцњаве, наводно, пријетио напад на насеље.
Такве ситуације је користила мафија да се поново експонирају "као спасиоци".
Како су са разних ратишта у БиХ долазиле позитивне вијести о успјесима Aрмије, а ми

капитулирали, Сребреничка хунта на челу са Насером је била све нервознија. Од "легенди"
све су више постајали обични лешинари, тако да им је таква ситуација и третман тешко
падао.
Није више било мјеста ни на радио-станицама "о подвизима" за које је била блага варијанта и
најжешћи садржаји српских "епских песама". Баш у периоду када је Сребреница фактички
постала један гето у којем влада нека врста примирја, у цијелој БиХ се води жестоки рат. Што
је најгоре, у ратним извјештајима се најмање спомињу борбе са српским окупатором, али
извјештаји сваког дана постају богатији о борбама са ХВО.
Посебна прича постаје Цазинска крајина и борбе између "абдићеваца" и Петог корпуса
AРБиХ. Поред тога што су многа нова дешавања постала крајње сумњива, у појединим
моментима сам осјећао стид због једне дефинитивно сребреничке пасивности. Ми смо се
након априла 1993. године дословно нашли у ситуацији нијемих посматрача. Како је
Сребреница постала "заштићена и демилитаризована" зона, а многим, више због себе, треба
војска, све више сам мислио да војска треба тамо гдје се ратује и да најактивнији војни дио
треба излазити из Сребренице и стављати се под команду Другог корпуса.
НОВA ВОЈНA ФОРМAЦИЈA
Након што је, по незваничним информацијама, формирана ВИИ ОГ, настао је и нови устрој
војних формација, тако да су угашени батаљони, осим једног самосталног брдског батаљона
који је изричито окупљао Глоговце и чији је командант био Ејуб Голић.
Све друге су формације биле нивоа бригада, тако да је нова Оперативна група чинила пет
бригада и један самостални брдски батаљон. Знам да је, поред Насера, као команданта ВИИИ
ОГ, начелник штаба био Рамиз Бећировић, а чланови су, колико се сјећам, били, Нијаз
Машић, Мустафа Салиховић, Неџад Бектић, Ибрахим Смајић, Шемсо Салиховић и још неки,
а команданти бригада су били Зулфо Турсуновић у Сућеској и уједно Насеров замјеник,
Ибрахим Манџић у Поточарима.
Командант бригаде, која је углавном окупљала људе који су гравитирали Коњевић Пољу, је
био Вејз Шабић, командант Осачке бригаде Ибро Дудић, а командант бригаде која је
окупљала простор око Скендеровића је био Хусо Салиховић. На "Ловцу", ресторану који је
доминирао изнад Сребренице, је био успостављен пакет-уређај преко којег се остваривала
комуникација са Другим корпусом и Генералштабом. Пакет-уређај је био под директном
Насеровом контролом, тако да ниједан који је радио на уређајима није смио ни ока отворити
без његовог знања.
(Крај)

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Pretuchen-Ibran-Mustafic.sr.html
Свет

Претучен Ибран Мустафић
Група Бошњака напала и тешко повредила аутора књиге „Планирани хаос” у
којој је, поред осталог, описао убијање Срба у Сребреници и међубошњачке
обрачуне и ликвидације
Од нашег сталног дописника
Бањалука, 27. априла – Ибрана Мустафића, аутора књиге „Планирани
хаос”, у којој је, поред осталог, описао како су Насер Орић и његове
присталице убијали Србе у Сребреници и међусобним ликвидацијама
Бошњака, прексиноћ је напала и тешко повредила група Бошњака.
Мустафић је нападнут у центру града, и прва медицинска помоћ му је
указана у сребреничком дому здравља, а јуче је прегледан у сарајевском
Центру ургентне медицине где су лекари констатовали озбиљне повреде
главе, грди и колена.
О нападу, у којем је неколико удараца добио и Ћамил Дураковић с којим је
био у друштву, Мустафић је данас, у телефонском разговору, нашем листу
рекао: „Да нисам нападнут у центру града, пред много људи, и да у близини
није била полиција, можда не бих извукао живу главу. Уверен сам да је
напад на мене организован и да су нападачи плаћени за обављање свог
прљавог посла. Нападнут сам због истине изнесене у књизи 'Планирани
хаос', која, очигледно, није по вољи многима.”
Мустафић нам је рекао да не верује да иза напада на њега, који
квалификује као покушај убиства, стоји ратни командант Сребренице Насер
Орић, којег је означио као човека који је заклао бившег судију сребреничког
Општинског суда Слободана Илића. „Разговарао сам јуче са Орићем и он
ми је рекао да ме мрзи, али да са нападом на мене нема ништа. Верујем му,
јер знам да он није наиван и знам да је потпуно свестан да би му се сваки
покушај да се на овакав начин обрачуна са мном разбио о главу. Такође, за
мене није никаква тајна да је много људи којима смета истина о
Сребреници”, казао је Мустафић, додавши да му од објављивања књиге
„Планирани хаос” непрекидно стижу озбиљне претње. Он је, иначе, био
посланик Странке демократске акције у предратној и ратној Скупштини
Босне и Херцеговине и председник Извршног одбора Скупштине општине
Сребреница.
Мустафићеву информацију да су двојица осумњичених за напад на њега
ухапшена, потврђена нам је у бијељинском Центру служби јавне

безбедности. У Оперативном дежурству речено нам је да су „због основане
сумње да су учествовали у нападу на Ибрана Мустафића два лица лишена
слободе и предата надлежном тужиоцу”. Такође, саопштено нам је да се
оперативни рад на овом предмету – откривање осталих нападача и,
евентуалних, налогодаваца – наставља и да због тога не можемо добити
више детаља.
Поводом бруталног напада на Ибрана Мустафића, председник Скупштине
општине Сребреница др Радомир Павловић је за „Политику” рекао следеће:
„Истина о Сребреници цензурише се више од 15 година, са основним
циљем да у јавности остане нереална слика о ратним догађајима у овој
општини која је створена бошњачком пропагандом и уз помоћ међународног
фактора и стране штампе. Мустафићева књига је деманти 'званичне истине'
о Сребреници и зато је он на удару, првенствено одређених сарајевских
политичких кругова.”
Павловић тврди да се само на реалним чињеницама и пуној истини може
постићи помирење и Сребреници омогућити да се нормално развија, а
њеним становницима, без обзира на националност, миран и нормалан
живот. Невоља је, међутим, наглашава наш саговорник, што многим
бошњачким званичницима никако не одговара то што се „клупко
сребреничке истине почело одмотавати, а поготово им смета што у томе
учествују и поједини Бошњаци”.
Боро Марић
објављено: 28/04/2008.

Objavljeno 26.04.2008. u 13:58
Vijesti iz BiH

Mustafić: Napali su me oni koje sam
prozvao u knjizi "Planirani haos"
Ibran Mustafić, autor knjige „Planirani haos“ pretučen je sinoć u centru
Srebrenice. Mustafića je napala grupa mladića i nanijela mu teže povrede po
glavi i tijelu, zbog čega je morao potražiti liječnićku pomoć u srebreničkom Domu
zdravlja.
„Bio sam u diskoteci, otišao kući i poslije se vratio. Prilikom izlaska iz auta,
napala su me četiri mladića. Ovo je smišljen napad na mene i čuo sam da je
neko platio 5.000 maraka da me ovi momci likvidiraju. Srećom, izbjegao sam
najgore. Ovo je nastavak „Planiranog haosa“ na moju ličnost koji je započeo još
u toku rata kada je na mene izvršen atentat", izjavio je za FENU Ibran Mustafić.
Mustafić je nedavno objavio knjigu „Planirani haos“ u kojoj je objelodanio niz
svjedočenja iz ratnog perioda, od kojih su mnoga, po mišljenju aktera, netačna i
proizvoljna. Zbog tih navoda, Mustafiću su više puta stizale prijetnje, a već drugi
put fizički napadnut.
„Ovo su učinili oni koji su pogođeni i koje sam prozvao u svojoj knjizi. Njima
smeta istina. Ja vjerujem u pravdu i vlast i nadam se da će policija utvrditi
identitet napadača, kaže Mustafić.
Bošnjaci iz Srebrenice, uglavnom su ogorčeni na sadržaj Mustafićeve knjige
„Planirani haos“ dok je Srbi koriste za potkrepljivanje svojih tvrdnji i prilažu kao
dokaz za zločine koje su Bošnjaci činili nad njima tokom ratnog perioda.
(FENA)
http://www.sarajevo-x.com/bih/clanak/080426014