Проф.

др Јордана Марковић
Филозофски факултет у Нишу
Департман за српски језик
Владислав Б. Сотировић
СРПСКИ КОМОНВЕЛТ
Рецензија рукописа
Рукопис Владислава Сотировића под насловом Српски комонвелт садржи
136 страна А4 компјутерског текста, са резимеом на енглеском језику. О богатству
литературе која је аутору послужила као основа за рад сведочи веома богат списак од 114. до 133. стране.
Аутор је одабрао два аутора – Вука Стефановића Караџића и Илију
Гарашанина и два писана извора – Срби сви и свуда (Вука Караџића) и
Начертаније (Илије Гарашанина) за предмет свог интересовања, са жељом да
укаже на њихову повезаност.
Рад садржи више тематских целина. У жељи да што боље осветли период о
коме говори, аутор даје историјски осврт на појам и појаву национализма – као
термина и као појаве. У следећем поглављу се тема прецизира, тј. даје се осврт на
19. век и положај Срба у том периоду – под Турцима и у Хабзбуршкој монархији.
Централни део рада представља осврт на два поменута дела. Дело Срби сви
и свуда Вука Стефановића Караџића аутор посматра као манифест лингвистичког
национализма. Наиме, аутор потенцира Вуков став о томе да су сви штокавци
Срби – Срби грчкога, римскога или турскога закона, тј. Срби православци, Срби
католици и Срби муслиманске вере. На другој страни, као допуна овоме ставу стоји
Вукова тврдња да су Хрвати једино чакавци, а да су кајкавци (“којим је говорило
становништво Крањске и северозападне Хрватске (Загребачке, Крижевачке и
Вараждинске жупаније или, по Вуку, 'вармеђе'))” Словенци. Овај проблем –
повезаност српскога језика са српством (у складу са Вуковим погледом на овај
проблем под српским језиком подразумева се само штокавштина) аутор посматра
у једном ширем контексту, тј. на ширем простору – јужнословенском.
Следећи своју основну идеју, аутор Гарашаниново Начертаније посматра
као “план и програм оснивања штокавске државе српског народа”, како стоји у
наслову овог поглавља. Иако је у фусноти дато да би превод овог наслова на
савремени српски језик био нацрт или скица, Начертаније се назива списом
(„Гаршанинов спис – начертаније“), тј. радом („овај Гарашанинов рад“), али
разматра се, пре свега, као „српски национални програм под којим се
подразумевало окупљање свих Срба у границама своје (уједињене) националне
државе“. В. Сотировић налази да је Гарашанин у своје Начертаније уткао Вуков
концепт „лингвистичког“ српства, тј. „лингвистички концепт одређивања српске
нације“, не прихватајући притом „илирску идеју јужнословенске узајамности“.

Указано је и на чињеницу да су Начертаније и Срби сви и свуда штампани у
размаку од пет година, тј. на податак да се Начертаније појавило пре Вуковог
списа. Међутим, аутор се позива на податак да је Вуково дело настало још 1836,
као и да је постојала преписка између Вука и Гарашанина, те је „Гарашанин био
упознат са Вуковим лингвистичким моделом дефинисања српске нације“ , па је „тај
модел у потпуности прихватио и применио у свом Начертанију“.
Оно што ову расправу, насловљену као Српски комонвелт, чини актуелном
и препоручује је за штампу јесте њена неспорна универзалност. Питање којим се
аутор овог рукописа бави старо је, али уједно и ново, тј. универзално. У овоме раду
могу се наћи многа питања и различити одговори које чујемо и данас. Међу њима
је увек изнова истицано питање стварања велике Србије, питање статуса Босне и
Херцеговине, питање српског порекла католика штокаваца, али и простора Косова
и Метохије. Све то било је и остало повезано са статусом српског језика – шта све у
овом тренутку можемо и морамо посматрати као српски језик и који то народ (или
народи) и са којих простора говори српским језиком.
О Вуковом чланку Срби сви и свуда и Начертанију Илије Гарашанина
говорило се и раније, а говорили су и писали о томе многи аутори – домаћи и
страни. Дакле, сам предмет разматрања није ни нов ни непознат. В. Сотировић је у
овоме раду окупио све те осврте и показао оно што их повезује и оно што их
раздваја. Он је, међутим, понудио и свој став, тј. указао је на основну нит која ова
два дела и два аутора спаја, а то је да су и један и други Србима сматрали
говорнике штокавског дијалекта. То су основе на којима се заснива Вуков српски
језик, а то су и основе на којима је требало да настане „уједињена српска држава“,
по И. Гарашанину. Свој став аутор овог рукописа потврдио је бројним подацима из
радова двојице анализираних аутора, али и подацима из радова оних аутора који су
тумачили ова два списа.
Актуелност теме, једноставан и приступачан начин излагања материје јесу
елементи који недвосмислено препоручују овај рад за штампу – како онима који се
са ауторовим ставом слажу тако и онима који мисле другачије.
Стога са задовољством препоручујем овај лингвистичко-историјски спис за
штампу, уверена да ће наћи своје место у науци и прокрчити свој пут до читалаца.
П. С.
Саветујем обавезно лекторисање овога рукописа, па се из тих разлога не
упуштам у бројна језичка, тј. првенствено правописна одступања од прописане
норме.
У Нишу, 19. 1. 2011. године
Проф. др Јордана Марковић