P. 1
Miso Lekovic - Martovski Pregovori 1943

Miso Lekovic - Martovski Pregovori 1943

|Views: 620|Likes:
Published by Ibrahim Kabil
Martovski pregovori iz 1943. godine su jedna od najvećih kontroverzi Drugog svjetskog rata na tlu Jugoslavije. Desili su se za vrijeme bitke na Neretvi, a održali su ih predstavnici NOVJ i Trećeg rajha.
Martovski pregovori iz 1943. godine su jedna od najvećih kontroverzi Drugog svjetskog rata na tlu Jugoslavije. Desili su se za vrijeme bitke na Neretvi, a održali su ih predstavnici NOVJ i Trećeg rajha.

More info:

Published by: Ibrahim Kabil on Nov 04, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/28/2015

pdf

text

original

Biblioteka STUDIJE I MONOGRAFIJE

Urednici Vidak Perić Vasilije Kalezić Recenzenti dr Pero Damjanović dr Bogdan Krizman

Likovna oprema Zoran Branković

Mišo Leković

MARTOVSKI PREGOVORI 1943.

NARODNA KNJIGA BEOGRAD

PREDGOVOR

Malo je koji događaj iz oslobodilačkog rata i revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije ostao tako nedovoljno razjašnjen, postavši neka vrsta „tabu" teme, kao što je slučaj sa pregovorima Vrhovnog štaba NOVJ i nemačkih komandi i ustanova u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj marta 1943. O tim, takozvanim „martovskim pregovorima" nije do danas, ni posle nešto više od četiri decenije, objavljen u nas ni jedan naučni rad. Doduše, o pregovorima se mogu naći fragmentarni, oskudni podaci u nekim člancima i feljtonima, u publicističkim radovima u kojima se, najčešće, obrađuju delatnost obaveštajnih službi i tajna diplomatija. Znatno više radova o toj temi objavljeno je, međutim, u inostranstvu. O „martovskim pregovorima" pisali su u nas i u inostranstvu i istoričari, ali je među autorima bilo najviše publicista i novinara, uglavnom neupućenih, ili nedovoljno upućenih, čije je interesovanje za tu, kako se smatralo, „osetljivu" temu bilo najčešće motivisano profesionalnim traganjem za senzacionalnošću, za „razotkrivanje tajni". Stoga ti radovi, u najvećem broju slučajeva, nemaju naučne vrednosti, a mnogi od njih se mogu svrstati i u obične pamflete. Upadljivo je da su inostrani autori, pre svega oni iz jugoslovenske političke emigracije, gotovo isključivo pisali o pregovorima jednostrano, pristrasno i tendenciozno, ne iz naučnih pobuda, već sa opskurnim političkim ciljevima: da mistifikacijom ovog istorijskog događaja umanje i degradiraju vrednosti i veličinu oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije. Činjenica da u našoj istoriografiji „martovski pregovori" nisu dugo, gotovo do današnjeg dana, tretirani na za5

dovoljavajući način, da o njima nije dato naučno tumačenje, uprkos znatiželji javnosti da dobije pravi odgovor, pogodovala je rađanju nedoumica i sumnji da je reč o nečemu što je „tabu" tema, što se ne želi obelodaniti, jer, navodno, predstavlja „mrlju" u istoriji jugoslovenskog oslobodilačkog rata i revolucije. Jugoslovenski istoričari se nisu upuštali u obradu ove teme, jer nisu imali na raspolaganju pouzdane izvore na osnovu kojih bi mogli da, na naučno prihvatljiv način, dođu do autentičnih podataka i saznanja, do činjenica neophodnih za rekonstrukciju i objektivno tumačenje pregovora. Sem jednog dokumenta, tzv. „memoranduma" partizanska pregovaračka strana nije ostavila nikakav pismeni trag: delegati su dobijali usmena uputstva, a i sami su podnosili usmene izveštaje. Postoje i neka dokumenta u kojima se pregovori samo spominju, ili naslućuju. Razumljivo je da se na osnovu tako oskudnih izvora nije moglo saznati o sadržini i pravom značenju pregovora. Ni nemačka dokumenta, do kojih se znatno kasnije došlo, delom iz arhiva u Bonu i Londonu, a delom iz Nacionalnog arhiva u Vašingtonu, nisu, zbog fragmentarnosti i pristrasnosti, mogla da daju pouzdane i naučno prihvatljive odgovore o ovom značajnom događaju. Ona su, ipak, bacila više svetla na pregovore, pogotovo na prve, preliminarne razgovore u Gornjem Vakufu, čija se sadržina mogla saznati iz zapisnika i pismenih predloga koje je delegacija Vrhovnog štaba podnela, te izveštaja nemačkog poslanika u Zagrebu Zigfrida Kašea. Nedostajala su, međutim, svedočenja, objašnjenja i tumačenja upućenih ličnosti partizanske strane. Bila je, stoga, razumljiva suzdržljivost istoričara da pišu o „martovskim pregovorima", o događajima koji su i dalje ostajali „tabu" tema. Neki publicisti se, međutim, nisu ustručavali da — iako nedovoljno upućeni — pišu o pregovorima, stvarajući svojim proizvoljnim rekonstukcijama, interpretacijama i tumačenjima više nejasnoća i mistifikacija. Obradi ove teme pristupio sam po službenoj dužnosti. Kako sam bio angažovan na prikupljanju, istraživanju i obradi istorijske građe za Titove memoare, bilo mi je 1968. stavljeno u zadatak da pripremim elaborat u kome bi se što potpunije, koliko su to izvori dozvoljavali, obradili „martovski pregovori". Taj je elaborat trebalo da posluži Titu kao pomoć u objašnjenju tih događaja, jer je o njima nameravao
6

pisati u svojim „Ratnim memoarima". Uz pomoć Vlajka Begovića, rukovodioca Redukcije za pripremu i obradu memoarske grade, taj sam zadatak izvršio, koristeći, uz sve tada dostupne izvore, i pismenu izjavu Vladimira Velebita, glavnog partizanskog pregovarača, koju je za tu svrhu napisao. Elaborat je dostavljen Titu, a ja sam, u međuvremenu, nastavljao sa daljim istraživanjima. Titova izjava „da ćemo to sve napisati tačno onako kako je bilo", izrečena u govoru koji je 1978. održao u Jablanici, prilikom proslave 35-te godišnjice bitke na Neretvi, podstakla me je da intenzivnije radim na obradi ove teme. Podstrek je bio uvećan kada mi je glavni i odgovorni urednik edicije „Josip Broz Tito, Sabrana djela" dr Pero Damjanović saopštio da Tito očekuje da se napiše naučna monografija o „martovskim pregovorima" i da je Redakcija taj zadatak poverila meni. Tito, na žalost, nije stigao da završi svoje memoare, i pored toliko puta izražavane želje i najavljivanih obećanja da će to učiniti. Posle njegove smrti bilo je jasno da se knjiga o „martovskim pregovorima" mora što pre napisati. To je dug prema našoj istoriji, jer će se time popuniti jedna njena praznina. Ova su objašnjenja bila potrebna da bi se razumelo zašto se o „martovskim pregovorima" u nas nije dosad pisalo i zašto se tek sada pojavljuje knjiga o njima. Nastojao sam da što studioznije istražim ovu temu, da iskoristim sve dostupne izvore, da ne ostane ni jedna nepoznanica i nedoumica, ništa što bi rađalo sumnje da sve, ipak, nije „otkriveno". Trudio sam se da verno i objektivno rekonstruišem svaki iole značajan detalj i objasnim pregovore, od nastanka ideje da se oni održe i obostrane — partizanske i nemačke — zainteresovanosti za njih, preko detaljnog opisa njihovog toka, do zaključnih razmatranja i ocena o njihovim rezultatima, smislu i značaju. Radeći na ovoj temi, stalno sam bio pod nelagodnim utiskom da mi nedostaje svedočenje jednog, možda najvažnijeg aktera, „krunskog svedoka", Nemačkog opunomoćenog generala u NDH Gleza fon Horstenaua, ličnosti koja je sa nemačke strane bila najupućenija u pregovore. Znalo se, naime, da postoji njegov dnevnik (koji se nalazi u Državnom arhivu u Beču) i da on neće biti dostupan javnosti sve do 1996. godine. Kako se, međutim, pokazalo da je dnevnik stavljen na korišćenje austrijskim istoričarima koji
7

pišu monografiju o Horstenauu (nekadašnjem direktoru tog Arhiva) i da su oni utvrdili da u njemu nema ni reci o „martovskim pregovorima", to više nije bilo razloga za sustezanje od okončavanja istraživanja, tj. pisanja knjige o pregovorima. U nedostatku primarnih izvora naše provenijencije, veoma su mi bila korisna svedočenja ličnosti koje su, kao delegati Vrhovnog štaba, vodile pregovore sa nemačkim predstavnicima: memoari Milovana Đilasa, pismena izjava Vladimira Velebita i dnevnik Koče Popovića. Njihove tekstove, gotovo u celini, citirao sam u svojoj knjizi. Od Velebita i Popovića sam, u više razgovora koje sam vodio sa njima, dobio i dopunska objašnjenja. Prilikom rada na knjizi koristio sam, razume se, literaturu, radove objavljene u inostranstvu i našoj zemlji u kojima se govori o „martovskim pregovorima". Kako radovi objavljeni u inostranstvu nisu dostupni našoj javnosti, smatrao sam da je uputnije ako se u posebnom prilogu dà, koliko je to bilo moguće, što kompletniji pregled inostrane literature i, bilo citiranjem čitavih tekstova ili njihovih najvažnijih, suštinskih delova, bilo prepričavanjem njihovih sadržaja, korektno interpretira sadržina tih radova. Čitaocu, tako, neće biti teško da i sam oceni njihovu objektivnost i naučnu vrednost. O radovima naših autora, budući da su dostupni čitaocima, dao sam kraće, najnužnije podatke. Smatrao sam da su za potpunije razumevanje suštine i značaja „martovskih pregovora" neophodna šira objašnjenja o okolnostima koje su ih uslovile. Zbog toga sam o njima, o vojno-političkoj situaciji u jugoslovenskim i širim razmerama, govorio opširnije u uvodnom delu ove monografije. Recezentima dr Peru Damjanoviću i prof, dr Bogdanu Krizmanu dugujem zahvalnost na pomoći koju su mi pružili svojim korisnim primedbama i sugestijama. Mišo Leković

8

VOJNO-POLITIČKA SITUACIJA POČETKOM 1943. I OKOLNOSTI KOJE SU USLOVILE PREGOVORE VRHOVNOG ŠTABA NOVJ SA NEMACKIM KOMANDAMA U NDH

Narodnooslobogilačka vojska Jugoslavije je već krajem 1942. stvorila značajno ratište u porobljenoj Evropi
U toku 1942. godine, koja se, ne bez razloga, naziva prelomnom godinom, završena je jedna značajna etapa u kojoj je narodnooslobodilački pokret naroda i narodnosti Jugoslavije postigao krupne vojne i političke pobede, kako na unutrašnjem planu, tako i u pogledu međunarodne afirmacije. Uprkos nepovoljnom razvoju vojnih operacija na velikim svetskim ratištima, naročito u prvoj polovini godine — uspešne ofanzive fašističkih armija na istočnom frontu prema Volgi i Kavkazu, i na severnoafričkom, gde su izbile do El Alaine j na, nadomak Sueca i Aleksandrije, kao i na dalekoistočnom i pacifičkom, gde je ekspanzija japanskog osvajanja dostigla kulminaciju — u Jugoslaviji je oružani ustanak, uspešno odolevšd mnogobrojnim okupatorskim i kvislinškim ofanzivama i krizama izazvanim kontrarevolucionarnom delatnošću protivnika narodnooslobodilačkog pokreta, u prvom redu četnika, prerastao u široko razgranatu i dobro organizovanu oružanu borbu, koja je poprimila bitna obeležja jednog novog ratišta, osobenog i značajnog po tome što je nastalo unutar okupirane Evrope. Na to ratište, na kome su neprekidno besnele borbe koje su ugrožavale stabilnost nemačke i italijanske odbrane na Balkanu, odražavajući se i na strategijsku situaciju u Sredozemlju, sve ozbiljnije su morale da računaju vrhovne komande Nemačke i Italije, angažujući na njemu sve više snaga. U čitavom nizu krupnih operacija koje su uzastopno, jednu za drugom, preduzimali protiv žarišta narodnooslobodilačke borbe širom
9

zemlje (takozvane prva i druga ofanziva u Srbiji i istočnoj Bosni, treća u istočnoj Bosni, Crnoj Gori, Hercegovini i na Kozari, te čitav niz lokalnih — u zapadnoj Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, južnoj Srbiji, Sremu), okupatori i kvislinzi su, uz široku primenu brutalnih represivnih mera, naneli znatne gubitke narodnooslobodilačkoj vojsci i stanovništvu, izazvavši velika razaranja i stradanja naroda, ali nisu uspeli da uguše narodnooslobodilačku borbu i likvidiraju jugoslovensko ratište, koje je već potkraj 1942, zbog bliskog sloma fašističkih armija na severnoafričkom ratištu, postalo vrlo aktuelno. Zbog stalnih potreba da na jugoslovenskom ratištu drže znatan broj svojih divizija i da ih, čak, povećavaju, uprkos sve akutnijem nedostatku vojnih efektiva na glavnim ratištima, nemačke i italijanske vrhovne komande su osećale svu ozbiljnost svog strategijskog položaja na jugoistoku Evrope. Situacija na jugoslovenskom ratištu je za okupatore postala krajnje ozbiljna u toku jeseni 1942. godine, jer je, kao rezultat velikih pobeda grupe proleterskih brigada na njenom poznatom pohodu sa tromeđe Crne Gore, Hercegovine i istočne Bosne ka zapadnoj Bosni i Hrvatskoj i intenzivnijeg razvoja borbe u zapadnim krajevima zemlje, bila stvorena prostrana slobodna teritorija od blizu 50.000 km 2 (tzv. Bihaćka republika ili „Titova država", kaiko su je Nemci nazvali) i snažna armija na njoj, koja je ozbiljno ugrozila vitalne komunikacije i vojno-privredne objekte u unutrašnjosti zemlje i dovela u pitanje odbranu obale. Ta je vojska krajem 1942. narasla na 37 brigada (od kojih 28 svrstanih u 8 divizija) i veći broj odreda i samostalnih bataljona i četa. Bila je to već oružana sila od blizu 150.000 boraca, znatne borbene sposobnosti i bogatog ratnog iskustva, prava armija koja je vrlo aktivno i efikasno dejstvovala na samostalnom, jugoslovenskom ratištu. Ona je postala važan činilac u opštesavezničkoj borbi protiv Nemačke i Italije, snaga koja je u okupiranoj Evropi stvorila neku vrstu novog „pozadinskog" fronta koji je ozbiljno poremetio stabilnost odbrane „evropske tvrđave" i za koji će biti vezivano sve više okupatorskih snaga, tako potrebnih na ratištima na kojima su se vodile odlučujuće bitke. Uspesi koje je narodnooslobodilački pokret postigao u toku 1942. godine nisu se ogledali samo u krupnim vojnim
10

pobedama, u stvaranju velike slobodne teritorije u centralnom delu Jugoslavije i u narastanju jedinica narodnooslobodilačke vojske (koja je postala dostojan partner savezničkim armijama u zajedničkoj borbi protiv fašizma), već i u značajnim političkim tekovinama koje je taj pokret postigao. Uporedo sa jačanjem vojne sile, postignuti su krupni rezultati u razvoju nove, demokratske narodne vlasti i širokom okupljanju naroda u narodnooslobodilačkom pokretu. Značajni uspesi NOP-a imali su i krupan spoljnopolitički efekat. Već od leta 1942. istina o narodnooslobođilačkoj borbi protiv okupatora i kvislinga i o izdajničkoj ulozi četnika i emigrantske vlade, koja ih je podržavala, počela se sve više i sve uverljivije širiti van zemlje i prodirati u svetsku javnost. Pobede narodnooslobodilačke vojske naišle su na snažan odjek u zemlji i van nje i bile najuverljiviji dokaz da se u Jugoslaviji, pod vodstvom Komunističke partije, vodi bespoštedna borba protiv okupatora i kvislinga, da je stvoreno ratište s kojim su i okupatorske i savezničke komande morale ozbiljno da računaju. U svetsku javnost su prodirale vesti o uspešnoj borbi jugoslovenskih partizana, o njihovoj vojsci koja je narasla na divizije i korpuse, o oslobađanju sve većeg broja gradova i rušenju komunikacija i privrednih objekata, o stvaranju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, najvišeg političkog organa, o izdaji četnika i njihovoj kolaboraciji sa okupatorima. Time su pozicije narodnooslobodilačkog pokreta postajale sve čvršće, što je bilo od velikog značaja za povoljan rasplet složene jugoslovenske političke situacije. Rasplamsavanje narodnooslobodilačke borbe je, prirodno, jako uznemirilo okupatora. Stvaranje prostrane slobodne teritorije u zaleđu obale, sve češći napadi partizanskih jedinica na važne komunikacije i privredne objekte i vanredno teška situacija u kojoj se našla kvislinška država NDH, koja je bila takoreći pred raspadom, ugrozili su pozicije okupatora na Balkanu u tolikoj meri da se nametao kao hitan i neodložan zadatak da se preduzmu opsežne vojne operacije, kako bi se konačno ugušila narodnooslobodilačka borba u Jugoslaviji i izvršila pacifikacija tog važnog područja na jugoistoku Evrope. Najodgovornije nemačke ličnosti — Vrhovni komandant Jugoistoka general-pukovnik Aleksander Ler (Alexander Lohr), Nemački opunomoćeni general u NDH general-potpukovnik Edmund Glez
11

1

fon Horstenau (Edmund Glaise von Horstenau) i nemački poslanik u Zagrebu Zigfrid Kaše (Siegfried Kasche) — još 1. oktobra 1942. uputili su Hitleru izveštaj o teškoj situaciji u NDH, ukazavši na potrebu da se preduzmu odlučne vojne mere i obrazuje jedinstvena komanda nemačkih, italijanskih i ustaško-domobranskih trupa koja će rukovoditi zajedničkim operacijama za uništenje partizana. Po njihovom mišljenju trebalo je, za razliku od dotadašnjih izolovanih operacija koje ni po vremenu ni po prostoru nisu bile sinhronizovane, preduzeti jednovr emene opsežne operacije protiv svih žarišta ustanka. „Nemiri nisu pojava koja se događa samo u Hrvatskoj", stajalo je u izveštaju. „Ako se toj pojavi hoće da zada odlučan udarac, borba bi se morala proširiti na celo područje bivše Jugoslavije. Prema dosadašnjim iskustvima, za ovu borbu je potrebno nekoliko meseci". 1 Upozorenje na tešku situaciju u Jugoslaviji ozbiljno je proučeno u nemačkoj Vrhovnoj komandi. Ubrzo su otpočeli dogovori između Hitlera, Musolinija i Pavelića i između nemačke i italijanske vrhovne komande o preduzimanju krupnih zajedničkih operacija protiv partizanskih snaga u zapadnoj Bosni i jednom delu Hrvatske. Potkraj 1942. i u januaru 1943. održan je čitav niz sastanaka vodećih nemačkih i italijanskih ličnosti: Hitlera sa Pavelićem i Lerom oktobra 1942. u Vinici; ministara spoljnih poslova Nemačke i Italije Ribentropa (Joakim von Ribbentrop) i Ćana (Galeazzo Giano) i načelnika vrhovnih komandi feldmaršala Kaj tela (Keitel) i maršala Kavalera (Cavallero) 18. i 19. decembra u Rastenburgu; Lera sa vodećim italijanskim vojnim ličnostima generalima Kavalerom i Ambrozijem (Ambrosio), te komandantima trupa na Balkanu, generalima Roatom (Roatta), Birolijem, Dalmacom (Dalmazzo) i Gjelozom (Geloso), 3. januara u Rimu. Mada je teška situacija na istočnom i afričkom frontu, nastala zaustavljanjem fašističkih armija pred Staljingradom i u Egiptu, kao i opasnost od invazije na evropsko tie, zahtevala da se sva pažnja usredsredi na ta ratišta, pomenute vrhovne komande su bile prinuđene da ozbiljnu pažnju poklone stanju u Jugoslaviji: da nove divizije, i te kako
1

Arhiv VII, mikrofilm London 12, snimci 305482—93.

12

potrebne na drugim ratištima, dovlače za operacije protiv Narodnooslobodilačke vojske. Pred krupnim događajima koji su se posle teških poraza fašističkih armija na istočnom i severoafričkom frontu, očekivali u 1943. godini nemački i italijanski okupatori će, dakle, biti prinuđeni da već u toku zime preduzmu operaoije protiv NOVJ (poznate kao „Vajs", odnosno četvrta ofanziva) u cilju njenog uništenja i konsolidovanja svoje ugrožene odbrane na Balkanu. Biće to dotad najveće operacije protiv NOVJ. U njima će, pod komandom komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj general-majora Rudolfa Litersa (Rudolf Lüters), biti angažovane četiri nemačke i tri italijanske divizije i desetak bataljona NDH — ukupno oko 90.000 vojnika, podržavanih sa 14 eskadrila avijacije. Te će snage, u prvoj fazi operacije „Vajs", uspeti da prodru na oslobođenu teritoriju „Bihaćke republike", ali ne i da razbiju partizanske snage na njoj, i da potom nastave dejstva ka Neretvi, gde će se krajem februara i početkom marta voditi dramatična bitka za ranjenike, koja će, s pravom, biti nazvana jednom od naj humanijih bitaka drugog svetskog rata.

Odluka rukovodstva NOP-a o strategijskom nastupanju Operativne grupe divizija NOVJ u istočne krajeve zemlje
Dok su okupatorski štabovi vršili užurbane i opsežne pripreme za zimske operacije protiv partizanske slobodne teritorije u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, Vrhovni štab je, pored mera preduzetih da spremno dočeka neprijateljsku ofanzivu, pristupio i stvaranju povoljnijih uslova za realizaciju dugo odlaganog strategijskog plana o prodoru jakih snaga NOVJ u istočne krajeve zemlje — u Crnu Goru, Srbiju, Kosovo i Makedoniju, i o razbijanju četnika, što je bilo uslov izrastanja NOP-a u dominantnu vojnu i političku snagu u zemlji. Kao prvi, neposredni zadatak trebalo je poraziti glavninu četničkih operativnih trupa u Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku i razbiti njihovu vojnu i političku organizaciju u tim oblastima zemlje koju su oni
13

stvorili uz pomoć Italijana. Usledio bi, potom, dalji prodor na istok — u Srbiju i Makedoniju. Još sredinom novembra 1942. Vrhovni štab je uputio dve divizije (1. proletersku i 3. udarnu) preko Vrbasa ka dolini Bosne, da bi na proleće prešle u istočnu Bosnu i približile se Srbiji, a 2. proletersku diviziju je uputio u Dalmaciju, da bi je potom usmerio ka dolini Neretve. Proširenje slobodne teritorije na istok, ka dolinama reka Bosne i Neretve, ostvareno u snažnoj ofanzivi od sredine novembra 1942. do kraja januara 1943, bilo je, dakle, u skladu sa planovima Vrhovnog štaba o pripremanju terena i stvaranju povoljnijih uslova za odlučno nastupanje u istočne krajeve zemlje, u kome će, pored pomenutih divizija (koje su se nalazile pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba) biti, shodno razvoju situacije, angažovane i druge, pre svega krajiške snage. Odluka Vrhovnog štaba o upućivanju jakih snaga NOVJ u istočne krajeve zemlje imala je dubok vojni i politički smisao i bila je podređena ostvarenju dalekosežnih strategijskih ciljeva. Ona nije bila iznuđena neprijateljskom ofanzivom, niti je značila uzmicanje sa ugrožene teritorije zahvaćene neprijateljskim operacijama. Ta je odluka, u stvari, značila realizovanje ideje koja je neprestano, od onih dana potkraj 1941, kada su partizanske snage bile prinuđene da napuste Srbiju, zaokupljala pažnju Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta KPJ i bila u središtu njihovih preokupacija i strategijskih planova: prodreti u Srbiju sa jakim snagama i ponovo učvrstiti pozicije narodnooslobodilačkog pokreta u tom ustaničkom delu zemlje, koji je — kao „čvor rešenja" — bio od izuzetnog značaja za pobedu oslobodilačke borbe i revolucije naroda Jugoslavije. Ta je ideja, kako je Tito izjavio, „od početka bila u prvom planu i njoj je sve bilo podređeno" 2 . Obrazlažući tu ideju, on je rekao: „Nas nikada, za čitavo vrijeme što smo bili van Srbije, nije napustila misao da moramo, čim za to budu stvoreni uslovi, doći natrag u Srbiju, koju smo smatrali vrlo važnim faktorom za završetak narodnooslobodilačke borbe. Mi smo znali da ćemo tamo moći da skupimo najveći broj ljudi za jednu snažnu armiju.
1

J. B. Tito, Vojna djela, knj. IV, Beograd, 1978, str. 74.

14

Srbija nam je bila važna iz više razloga. Prvi razlog je bio taj što je bilo mnogo kvislinga koji su zaveli strahoviti teror protiv naroda. Drugo, mi smo smatrali da se borbom koju smo vodili — a to se vidi iz naših akata i govora u toku rata — vodi socijalna borba za novi društveni sistem protiv starog sistema i da će nam, ako u Srbiji ostavimo one reakcionarne elemente koji su ostali uz pomoć Nijemaca, biti vrlo teško, pošto mi u Srbiji gledamo jedan od najglavnijih faktora naše nacionalne zajednice, po njenom broju i inače. Mi smo nastojali da u Jugoslaviji Srbija ne bude Vandeja (departman u zapadnoj Francuskoj u kome je 1793, za vreme francuske revolucije, izbila pobuna kontrarevolucionara — roj alista, koja je bila ugušena tek februara 1796 — prim. M. L.) i da reakcionari ne naprave od nje žarište koje bi kasnije moglo dovesti do strahovitog građanskog rata. Zato smo uvijek i svakom prilikom, gdje god je to bilo mogućno, vodili brigu o Srbiji". 3 Nakon gubitka slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji, Šumadiji i Pomoravlju (tzv. Užičke republike) i povlačenja većeg dela partizanskih jedinica u Sandžak i istočnu Bosnu, krajem novembra 1941, narodnooslobodilački pokret u Srbiji je, uprkos održanju pozicija u južnim i jugoistočnim oblastima, preživljavao tešku krizu. U Vrhovnom štabu je, međutim, postojalo uverenje da će se pokret brzo oporaviti i ponovo rasplamsati ukoliko bi se tamo uputile jače partizanske snage. U toku čitave prve polovine 1942. godine Vrhovni štab je nastojao da se stvori, održi i učvrsti slobodna teritorija u istočnoj Bosni, Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini, u oblastima susednim Srbiji, kako bi se stvorili pogodni uslovi za upućivanje jačih snaga u Srbiju, gde se, kako se smatralo, u mnogome rešavala sudbina oslobodilačkog rata i revolucije. Ni velike neprijateljske ofanzive u zimu i proleće 1942, u kojima su privremeno bile izgubljene slobodne teritorije u istočnoj Bosni, ni jačanje četničkog pokreta, koji je, uz izdašnu pomoć italijanskog okupatora, uzimao sve većeg maha, nisu prinudili Vrhovni štab da odustane od te ideje. Tek kada su sredinom juna izgubljene i preostale partizan» Isto, knj. III, str. 54. 15

ske teritorije u Crnoj Gori, Sandžaku i Hercegovini, postalo je jasno da se planovi o prodoru u Srbiju ne mogu realizovati, već da se moraju odgoditi za povoljnije vreme, kada uslovi za to budu sazreli. Ta će ideja, međutim, i dalje dominirati u vojnim i političkim razmatranjima i procenama rukovodstva NOP-a. Ona će, kao crvena nit, biti protkana u svim budućim, dalekosežnim planovima Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta KPJ. Cak je i istorijska odluka o udaljavanju od Srbije, o „pohodu na zapad", odnosno o prodoru grupe proleterskih brigada ka zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, doneta na sednici Centralnog komiteta KPJ 19. juna na Zelengori, bila, u krajnjoj liniji, podređena ostvarenju te ideje. Odlučivši se da sa četiri brigade, tada najvećom partizanskom grupacijom, krene u zapadne krajeve, u Bosansku krajinu i Hrvatsku, tamo gde je narodnooslobodilačka borba bila u usponu i gde su izgledi za narastanje i jačanje narodnooslobodilačke vojske bili najpovoljniji, rukovodstvo NOP-a je bilo na visini svog istorijskog zadatka. U toj njegovoj odluci bila je sadržana duboka strategijska koncepcija: stvoriti najpre snažnu vojsku i pripremiti bitne osnove za prodor u Srbiju, obezbediti uslove koji će obećati uspeh tog zamašnog pothvata od dalekosežnog, reklo bi se, sudbonosnog vojnog i političkog značaja. Događaji u toku leta i jeseni 1942. godine potvrdili su opravdanost te odluke. Nastupanje proleterskih brigada ka Bosanskoj krajini, pod neposrednim rukovodstvom Vrhovnog štaba, pretvorilo se u snažnu ofanzivu, u koju su se uključile i krajiške i hrvatske jedinice, ofanzivu koja je ispunila čitavo leto i jesen i koja je, uz angažovanje sad već stvorenih divizija, trajala sve do sredine januara 1943, upravo do trenutka kada je otpočela velika neprijateljska operacija „Vajs". Rezultati te ofanzive, kako je poznato, bili su izvanredno krupni i značajni. Bila je stvorena velika slobodna teritorija između Neretve i Bosne na istoku, Save na severu, Kupe na zapadu i jadranske obale na jugu, na kojoj je bila organizovana narodnooslobodilačka vlast. Stvaranjem AVNOJ-a, jedinstvenog i najvišeg političkog organa sa realnom perspektivom da preraste u faktičku vladu, narodnooslobodilaoki pokret je, što je bilo posebno značajno, postigao i prve, veoma ozbiljne
16

i zapažene uspehe u borbi za svoju međunarodnu afirmaciju i priznanje, jer je istina o narodnooslobodilačkoj borbi i o izdaji četnika i njihovoj kolaboraciji s okupatorima i kvislinzima, kao i o sramnoj podršci koju im pruža emigrantska vlada, počela od leta 1942. polako, ali sve upornije, da prodire u svetsku javnost. 4 I, konačno, što je bilo najvažnije, bila je stvorena snažna Narodnooslobodilačka vojska sastavljena od krupnih operativnih jedinica — brigada, divizija i korpusa, oružana snaga velikih operativno-strategijskih mogućnosti, sposobna za izvođenje krupnih operacija, za uspešno izvršenje strateškog cilja — za prodor u istočne krajeve zemlje i razbijanje četničkih snaga. U Vrhovnom štabu se, razumljivo, računalo i na podršku naroda u krajevima kroz koje će nastupati Operativna grupa divizija. Znalo se, doduše, da je situacija u njima teška, ali se verovalo da će napredne, rodoljubive snage, koje su svoje slobodarske težnje tako očito ispoljile u toku ustaničkih dana 1941. godine, uspeti da uz pomoć jedinica Operativne grupe savladaju krizu, da ponovo razbuktaju oslobodilačku borbu i obračunaju se s četnicima. Na tom uverenju su, uostalom, Vrhovni štab i Centralni komitet KPJ i gradili svoje planove o prodoru glavnih snaga NOVJ na istok. Uverenje u privrženost većine naroda sa tih teritorija narodnooslobodilačkom pokretu bilo je opravdano, što će nastupajući događaji najrečitije i potvrditi. Nesumljivo je, dakle, da je odluka o nastupanju jakih snaga NOVJ — Operativne grupe divizija, ili Glavne operativne grupe, kako se često naziva grupacija od pet divizija kojom je Vrhovni štab neposredno rukovodio — u istočne krajeve zemlje doneta pre početka neprijateljske ofanzive bila opravdana. Vrhovni štab je bio obavešten o velikoj koncentraciji četničkih jedinica i njihovim planovima za „veliku operaciju", za učešće, zajedno sa okupatorima, u ofanzivi protiv partizanskih snaga na slobodnoj teritoriji u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj. On je, čak, imao obaveštenje (koje, doduše, nije bilo tačno) da je i sam Draža Mihailović došao u Split sa oko 1.500 četnika da bi sa njima sa tog pravca i uz podršku italijanskih trupa, učestvovao u toj operaciji. 5
4 M. Leković, „ZnaCaj skupštine rodoljuba u Tjentištu u borbi za razobličavanje D. Mihailovića u svetskoj javnosti i za međunarodnu afirmaciju NOP-a", Istorijski zapisi, 4, Titograd, 1966. 5 J. B. Tito, Sabrana djela, tom 14, str. 121.

Svestan, dakle, ozbiljnosti trenutka, Tito je odlučio da preuzme inicijativu, da preduhitri četnike i razbije njihove snage pre nego one pređu u napad. „U vezi sa time", pisao je Tito 30. marta Štabu 1. bosanskog korpusa, „što je Draža Mihailović mobilisao sve snage Crne Gore, Hercegovine, Sandžaka, istočne Bosne itd. i još u decembru mesecu načinio sporazum sa Talijanima, Nijemcima i ustašama za zajedničku ofanzivu protiv nas, koja je počela u januaru mjesecu ove godine — to smo mi riješili uperiti sve naše snage na razbijanje i uništenje te izdajničke bande, koja predstavlja najveću opasnost ne samo za narodnooslobodilačku borbu no i ubuduće". 6 Velika neprijateljska ofanziva, koja je otpočela 20. januara 1943, nije osujetila realizovanje odluke o prodoru na istok i razbijanje glavnih četničkih snaga. Ona je, naprotiv, samo ubrzala njeno ostvarenje, ali je zato Vrhovnom štabu stvorila veoma tešku situaciju, prisilivši ga da realizovanje planova o prodoru na jugoistok sprovodi pod vrlo nepovoljnim, složenim — gotovo dramatičnim okolnostima. I, tako, upravo zbog te ofanzive, umesto na proleće, Operativna grupa krenuće na istok, ka Neretvi, i dalje, ka Drini i Limu, još u toku februara. Sredinom meseca ona će izbiti širokim frontom u doline Rame i Neretve, gde će razbiti italijanske garnizone i zauzeti Prozor, Drežnicu, Jablanicu, Ostrožac, Ramu i Ivan-sedlo i voditi borbe za Konjic. Krajem februara i prvih dana marta ona će biti prinuđena da u dolinama Neretve i gornjeg Vrbasa vodi dramatičnu i sudbonosnu bitku za ranjenike, da pod teškim uslovima forsira Neretvu i vrši proboj i nastupanje preko neprohodnog Prenja, vodeći teške i odsudne borbe sa glavnim četničkim snagama pod neposrednom komandom Draže Mihailovića.

Planovi Draže Mihailovića o „velikoj operaciji" — o uništenju „partizanske države" u zapadnim krajevima Jugoslavije
Planovi Vrhovnog štaba NOVJ o upućivanju jakih partizanskih snaga sa slobodne teritorije zapadne i srednje Bosne
6

Zbornik, tom II, knj. 8, dok. br. 216.

18

na istok, ka Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji u cilju razbijanja četnika i učvršćenja pozicija NOP-a u tim krajevima zemlje podudarali su se, bolje reći sučelili se, sa planovima Draže Mihailovića o izvođenju „velike operacije" — o upućivanju glavnine operativnih četničkih snaga (prikupljenih u Hercegovini, Crnoj Gori, Sandžaku, istočnoj Bosni i delovima Srbije) protiv „partizanske države" u zapadnim krajevima zemlje. Tako je, početkom 1943, u toku izvođenja velike okupatorsko-kvislinške ofanzive protiv slobodne teritorije partizanske „Bihaćke republike", došlo do konfrontiranja, do „sudara" dvaju planova — Titovog i Mihailovićevog. Partizanske snage Operativne grupe divizija kretale su se ka Neretvi i, dalje, na istok, da bi porazile četnike, a četničke snage su se pripremale da, zajedno s okupatorskim jedinicama i u sklopu njihovih ofanzivnih operacija, krenu preko Neretve na zapad, u „poslednju bitku s komunistima", u kojoj će — kako je Draža Mihailović patetično najavljivao — biti ostvareno „definitivno uništenje partizana". 7 I jedna i druga strana su, dakle, krenule u „konačan obračun", angažujući glavnine svojih snaga. Planovi o četničkoj „velikoj operaciji" nastali su još sredinom 1942, po završetku okupatorsko-kvislinške prolećne ofanzive, u kojoj su partizanske snage izgubile slobodnu teritoriju u istočnoj Bosni, Crnoj Gori, Sandžaku i Hercegovini i bile prinuđene da se upute u zapadnu Bosnu. U toj ofanzivi protiv crnogorskih, sandžačkih, hercegovačkih i istočnobosanskih partizanskih jedinica i 1. i 2. proleterske brigade, vidnu ulogu su odigrale upravo četničke jedinice koje su, uz izdašnu pomoć Italijana, znatno ojačale. Trebalo je, po oceni Draže Mihailovića i njegove Vrhovne komande, iskoristiti zadobijene pobede i, ne gubeći vreme, nastaviti operacije, protiv partizanskih snaga u zapadnim krajevima zemlje, ne dozvoljavajući da se tamo konsoliduju i ojačaju. Ma koliko bio zadovoljan razvojem situacije na teritoriji sa koje su partizanske snage bile potisnute, Mihailović je, opravdano, bio zabrinut zbog situacije nastale u zapadnim krajevima zemlje — u zapadnoj Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji. Tamo su partizanske jedinice, naročito nakon dolaska
7 Arhiv VII, k. 299, reg. br. 19/1—22; Zbornik, tom XIV, knj. 2, dok. 74.

19

Vrhovnog štaba sa grupom proleterskih brigada, znatno ojačale, oslobodivši veliki broj gradova i stvorivši prostranu slobodnu teritoriju. Četničko rukovodstvo je, dakle, bilo svesno da potiskivanjem partizanskih jedinica iz većeg dela Srbije, pred kraj 1941, i iz Crne Gore, Sandžaka, Hercegovine, istočne i srednje Bosne u proleće 1942, partizanskom pokretu nije bio nanet poraz, jer — sve dok partizani ne budu potučeni i u zapadnim krajevima, tamo gde je bilo preneto težište narodnooslobodilačke borbe i gde su se nalazile jake partizanske snage — postojala je ozbiljna i potencijalna opasnost da će Narodnooslobodilačka vojska (koja je krajem septembra već imala 22 brigade i veliki broj odreda) u toku jeseni i zime još više ojačati i da će, potom, već u proleće 1943, ponovo preneti dejstva u istočne krajeve zemlje, tamo odakle su partizanske jedinice bile potisnute. Bilo je, stoga, razumljivo što je četničko rukovodstvo još sredinom 1942. ocenilo da je najvažniji zadatak, od kojeg je zavisila sudbina, odnosno konačna pobeda njihovog pokreta, uništenje glavnine partizanskih snaga koja se nalazila na teritoriji zapadne Bosne i delovima Hrvatske, južno od Save. Tom je rukovodstvu, međutim, bilo jasno da je za izvođenje te, takozvane „velike operacije" neophodno angažovanje i jakih okupatorskih snaga, jer četničke snage, očigledno, nisu bile dorasle tom zadatku. Preko svojih predstavnika koji su se nalazili pri italijanskim štabovima Mihailović je zatražio od Italijana odobrenje za operacije protiv partizana u zapadnim krajevima, zamolivši ih da i oni u njima angažuju svoje jedinice. Italijani, međutim, nisu bili voljni da se ponovo angažuju na teritoriji koju su, upravo zbog snažne aktivnosti partizanskih snaga, i vlastite nemoći da se na njoj održe, morale napustiti, povukavši svoje trupe bliže jadranskoj obali. Ostvarenju ove zamisli četnika suprotstavile su se i vlasti NDH, koje nisu dale pristanak da se četničke trupe iz Hercegovine i istočne Bosne, a pogotovo one iz Crne Gore i Sandžaka, sa teritorija van njihove ustaške države, angažuju u zapadnoj Bosni i Dalmaciji. I tako, zbog odbijanja Italijana da se u njoj angažuju i zbog negativnog stava vlade NDH, četnička „velika operacija", od koje su Draža Mihailović i njegova vlada u ino20

stranstvu mnogo očekivali, nije mogla biti izvedena u toku druge polovine 1942. Mihailović je, međutim, i dalje, pogotovo pred kraj 1942, bio zaokupljen idejom o uništenju partizanske države. On je sve više uviđao šta znači prostrana partizanska teritorija u zapadnoj i srednjoj Bosni koja se, posle oslobođenja Bihaća, spojila sa oslobođenom teritorijem Hrvatske i proširila na veliko prostranstvo od Neretve i Bosne na istoku do Karlovca na zapadu i od doline Save na severu do blizu jadranske obale na jugu. Na toj teritoriji nalazile su se krupne snage Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije — brigade, divizije i korpusi, pored većeg broja odreda i samostalnih bataljona. Svestan činjenice da su propali pokušaji o stvaranju jake četničke organizacije u zapadnim oblastima zemlje naseljenim srpskim življem, Mihailović je shvatio opasnost koja se nadvila i nad istočnim područjima u kojima su četnici, uz pomoć okupatora, učvršćivali svoje pozicije. Narodnooslobodilačka vojska, koja je razbila četničke jedinice u zapadnoj i srednjoj Bosni i delovima Hrvatske (izuzev Kninsku krajinu) i tako osujetila planove četničkog rukovodstva da i u zapadnim krajevima ojačaju četnički pokret, pretila je da će ubrzo, već u proleće 1943, krenuti u nastupanje na istok — ka Hercegovini, istočnoj Bosni, Crnoj Gori i Srbiji, da bi tamo ponovo razbuktala narodnooslobodilačku borbu, koja je bila prigušena, i razbila četnike. Trebalo je, stoga, žuriti sa uništenjem „partizanske države", jer je bilo očigledno da vreme sve više radi za partizane, kako zbog njihovih krupnih vojnih pobeda i sve veće podrške naroda, tako i zbog sve vidnijeg razumevanja i naklonosti koju napredna svetska javnost ukazuje njihovoj borbi protiv okupatora i kvislinga. Velika slobodna teritorija „Bihaćke republike" je, dakle, u drugoj polovini 1942. zaokupila pažnju četničkog rukovodstva u zemlji i emigrantske vlade u Lnodonu. Planovi 0 „velikoj operaciji", uprkos mnogim nastojanjima, nisu se mogli ostvariti pre svega zbog snage Narodnooslobodilačke vojske i njene superiornosti nad četnicima, a zatim i zbog nemogućnosti da se organizuje zajednička okupatorsko-kvislinška operacija. Pa ipak, Mihailović je i dalje uporno insistirao na njoj. Kada su, u toku decembra, otpočele pripreme Nemaca 1 Italijana za veliku zimsku ofanzivu protiv glavnih snaga
21

NOVJ na teritoriji zapadne Bosne i Hrvatske (operacija „Vajs", ili četvrta ofanziva), koja je trebalo da dovede do „konačnog i definitivnog uništenja 'Titove države' ", Draža Mihailović je zaključio da će se njegovi planovi ipak ostvariti. Kako su Italijani odlučili da u toj ofanzivi angažuju i četničke snage (uprkos obećanjima datim Nemcima da to neće učiniti), Mihailović je požurio da koncentriše što više svojih jedinica koje će učestvovati u toj, toliko dugo priželjkivanoj operaciji. Pred kraj 1942. i početkom 1943. izvršena je u Hercegovini, južnom delu istočne Bosne i u Crnoj Gori i Sandžaku široka mobilizacija četnika za pohod na partizansku teritoriju u zapadnoj Bosni. Prikupljene jedinice upućivane su užurbano ka Neretvi. Glavnini trupa Komande operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine (oko 2.800 četnika), koja se, pod komandom Petra Baćovića, nalazila u rejonu Knina, naređeno je da dejstvom preko Bosanskog Grahova i Glamoča u pravcu Jablanice napadne s leđa Operativnu grupu divizije NOVJ. Crnogorske četničke jedinice, pod komandom pukovnika Baja Stanišića, jačine 2.200 vojnika (Zetski leteći odred i Nikšiićka brigada), hitno su prevožene vozom iz Nikšića za Mostar da bi i one uzele učešća u uništenju partizanske grupacije u dolini Neretve. I četnici Limsko-sandžačkih odreda užurbano su upućivani ka Neretvi: najpre je prva grupa od oko 1.500 vojnika još 22. februara stigla u Kalinovik, odakle je upućena ka Konjicu i Jablanici, a zatim je, četiri dana kasnije, i druga grupa (tzv. Veskovićev odred), jačine oko 1.200 četnika, stigla u Kalinovik. Sa tom grupom stigli su i Mileševski korpus, jačine 1.200 četnika i Leteća brigada, jačine 400 četnika. Sve su te jedinice, tamo gde je to bilo moguće, prevožene italijanskim prevoznim sredstvima, vozovima i kamionima, i snabdevane hranom iz italijanskih magazina. U četničkim štabovima su se, uz to, nalazili italijanski oficiri koji su se brinuli o organizaciji sadejstva četničkih i italijanskih trupa i o snabdevanju četničkih jedinica ratnim materijalom i hranom. 8 Tako su jake četničke snage, jačine oko 13.000 vojnika, dobro naoružanih i opremljenih od italijanskih saveznika,
8 Arhiv VII, Fond CA, k. 2, reg. br. 17/1; 18/1; k. 299, reg. br. 19/1; k. 133, reg. br. 31/1; k. 134, reg. br. 27/1; k. 280, reg. br. 8/1: 9/1; k. 293, reg. br. 3/1; k. 289, reg. br. 8/1; Zbornik, tom V, knj. 12, dok. br. 172.

22

upućene u drugoj polovini februara 1943. ka Neretvi da bi, pod komandom majora Zaharija Ostojića, komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande, zajedno sa okupatorskim trupama, učestvovale u „poslednjoj bici sa komunistima", u „definitivnom uništenju partizana". Mihailović je procenio da se ukazala izvanredna prilika ikoju ne treba ispustiti i unapred je likovao uveren u konačnu pobedu nad partizanima. Ocenjujući da su partizanske snage u njihovoj „državi" u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj potučene od Nemaca i da njihovi ostaci, nekoliko divizija, napustivši „sovjetsku republiku", vrše prodor ka dolini Neretve, on je 18. februara naredio svojim komandantima da izvrše koncentričan napad na tu partizansku grupaciju. „Sad bismo ih mogli do nogu potući kad bismo bili pametni i složni", stajalo je u njegovoj depeši. Naročito je računao sa napadom Baćovićeve grupe (koja se vraćala iz rejona Knina) u pozadinu partizanske Operativne grupe, jer bi taj napad na pravcu Livno—Duvno—Jablanica bio ,,od kapitalnog značaja za definitivno uništenje komunista", za njihov „odsudan poraz". Mihailović je, međutim, bio svestan da taj „istorijski zadatak" četničke snage mogu izvršiti samo uz pomoć okupatora. On je, stoga, u pomenutom naređenju stavio u zadatak Jevđeviću, četničkom predstavniku kod Italijana, „da učini sve da olakša ovaj (Baćovićev — prim. M. L.) pokret", jer bi „udar u leđa komunistima bio strašan". 9 A deset dana kasnije, 28. februara, Mihailović je preko Ostojića naložio Jevđeviću da sa Nemcima i Italijanima sklopi sporazum da se četnicima dodeli „za čišćenje od boljševika zona Rama—Prozor—Sujica—Livno—Makarska—morska obala do ušća Neretve—desna obala Neretve —Rama", da Italijani daju municiju, hranu i automatska oruđa i drugi ratni materijal za 20.000 četnika i da obezbede artiljerijsku i avijacijsku podršku i prevažna sredstva za prebacivanje četničkih snaga na operacijsku prostoriju. 10 I komandant četničkih snaga kojima je bio poveren „istorijski zadatak" da na Neretvi unište Operativnu grupu divizija NOVJ, major Ostojić, bio je uveren u uspeh te predstojeće operacije. Smatrajući da sa pojačanjima koja su pristizala iz Crne Gore i Sandžaka i sa istočnobosanskim i
9

Arhiv VII, Fond CA, k. 299, reg. br. 19/1. >° Zbornik, tom XIV, knj. 2, dok. br. 57. 23

hercegovačkim jedinicama koje su se već nalazile na Neretvi ima na raspolaganju dovoljno snaga sa kojima će, zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama, napasti i uništiti partizansku grupaciju, on je 5. marta, sa puno optimizma, obavestio Dražu Mihailovića da je prikupljeno oko 12.000 četnika i da je potčinjenim komandantima naredio da „svom snagom udare boljševike". „Mislim da smo jači od boljševika", samouvereno je javljao, „moral je sjajan, pa se nadam, ako Bog da, i komandanti budu na visini, da ćemo postići i ovom prilikom odlučno uništenje boljševičkih glavnih snaga, jer su najzad uhvaćene na udicu . . . Pobeda je sigurno naša!" 11

Procene ratujućih strana u Jugoslaviji o mogućem iskrcavanju savezničkih trupa na Balkan
Na situaciju u Jugoslaviji u mnogome su, prirodno, uticala zbivanja na glavnim ratištima drugog svetskog rata. U borbi za svoju afirmaciju, za sticanje svoje „legitimnosti", kako u zemlji, tako i u inostranstvu, narodnooslobodilački pokret se morao oslanjati, naročito u prve dve godine rata, isključivo na svoje vlastite snage, lišen podrške i pomoći saveznika iz antifašističke koalicije, koju je, zbog značajnog doprinosa opštesavezničkoj borbi protiv Nemačke i Italije i stvaranja „pozadinskog fronta" u porobljenoj Evropi, i te kako zasluživao. Umesto toga — za njega nije bilo razumevanja, ostao je gotovo anoniman, od zapadnih saveznika je čak bio ignorisan. I više od toga: preduzimane su mere i aktivnosti da se on oslabi, uguši, pri čemu se izbeglička jugoslovenska vlada, koja se identifikovala sa Mihailovićevom borbom protiv NOP-a, nije ustručavala da njena četnička „vojska u otadžbini" postane kclaboracionistička, da se stavi u službu okupatora i da, zajedno sa njihovim i kvislinškim trupama, učestvuje u borbi protiv Narodnooslobodilačke vojske. Bilo je to naročito očevidno u velikoj ofanzivi „Vajs" protiv „partizanske države" prvih meseci 1943. godine, u kojoj su četničke snage uzele vidnog učešća.
11

Arhiv VII, Fond CA, k. 293, reg. br. 3/1.

24

Bilo je, stoga, razumljivo, što je u Vrhovnom štabu NOVJ postojalo uvereinje da britanska vlada stoji iza „kulisa", da je ona ta koja „vuče konce" i da ona mora znati za tu kolaboraciju. Nije bilo sumnje da je London upoznat sa činjenicom da Italijani daju svestranu podršku i pomoć četničkom pokretu u svojoj okupacionoj zoni, da formiraju, naoružavaju i snabdevaju četničke jedinice, koje, pod komandom italijanskih štabova i oficira, vode borbe protiv partizanskih snaga. Uprkos takvoj, izdajničkoj ulozi četnika, britanska vlada je nastavila da ih podržava, ne osuđujući njihovo savezništvo s italijanskim okupacionim snagama u borbi protiv partizana. To je, prirodno, rađalo sumnje u spregu Velike Britanije i Italije u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta. 12 Jedan od najbližih Titovih saradnika, član Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog štaba, Edvard Kardelj je još 22. maja 1942. pisao iz Slovenije Titu (koji se nalazio u Crnoj Gori) da se ,,u odnosu prema Italiji moramo spremati kao prema jednoj engleskoj imperijalističkoj bazi sa koje će, nesumnjivo, Englezi pokušavati da ubace k nama i našu 'voljenu' londonsku vladu na silu i protiv jedinstvene volje naroda Jugoslavije". On je tvrdio „da je u Italiji daleko preovladavajući štimung anglofilia pod rukovodstvom italijanskih klerikalaca (Sforca) sa kojima svakako stoji i Vatikan". U vezi s tim, Kardelj je isticao po12 U svojim radovima V. Dedijer tvrdi da su četnici sarađivali u operaciji „Vajs" sa okupatorom „ne samo sa znanjem i odobrenjem jugoslovenske kraljevske vlade, nego i izvesnih odgovornih britanskih krugova i da je britanski oficir za vezu u štabu Draže Mihailovića pukovnik S. V. Bejli (S. W. Bailey) savetovao da treba svim silama 'uništiti komunizam' ". Tu tvrdnju on potkrepljuje izjavom kapetana Nedeljka Plećaša (koji je u Kairu završio specijalni kurs britanske obaveštajne službe i potom bačen padobranom u štab Draže Mihailovića) da su mu britanski oficiri govorili o savezničkim planovima za iskrcavanje na Balkansko poluostrvo i o potrebi da se Sovjetski Savez stavi pred svršen čin time što bi se „komunističke grupe do proleća uništile". Plećaš je, dalje, u svojim sećanjima (pod naslovom „Iz ratnih uspomena", objavljenim u četničkom listu „Sloboda" u Čikagu 19. septembra 1956), tvrdio da je pukovnik Bejli doneo poruku Mihailoviću „da sa četničkim snagama likvidira partizane" i da bi „uništenje partizana bilo od koristi obema ratujućim stranama — Englezima i Nemcima". Plećaš je, čak, tvrdio da su Englezi, koji su otkrili nemačku šifru, znali nemačke operativne planove za prvu fazu četvrte ofanzive i da su dali saglasnost za učešće četničkih jedinica u toj ofanzivi. (Vidi opširnije: VI. Dedijer, „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", tom 2, str. 749—765.)

trebu što većeg aktiviranja oslobodilačke borbe u Slovenačkom primorju, u oblastima koje su bile u sastavu Italije, naglašavajući posebno važnost „partizanskog nadiranja prema Trstu", jer, „ukoliko se približava kraj / r a t a / , utoliko je važnije da smo bliže Trstu jer, bogme, možda će ga trebati braniti i od — Engleza". 13 Slažući se s Kardelj evim mišljenjem, Tito je o tome obavestio Kominternu. „Drugovi iz Slovenije" — javljao je on u telegramu od 16. jula 1942. — imaju obaveštenje da se dio jugoslovenske londonske vlade „preko Vatikana povezao s italijanskom vladom. .. Smatramo da postoji saradnja između Italije i Engleske u borbi protiv nas. Zarobljeni četnici su nekoliko puta izjavljivali da su oružje i drugi materijal koji oni dobijaju od Talijana plaćeni iz Engleske". 14 Bilo je, dakle, sasvim razumljivo što je u rukovodstvu narodnooslobodilačkog pokreta i uopšte među partizanima, postojalo nepoverenje prema politici britanske vlade. Ono je iz dana u dan raslo, pothranjivano sve izrazitijom podrškom i pomoći koja je iz Londona pružana Draži Mihailoviću i sve napadnijom propagandom kojom su britanska štampa i ostala sredstva informisanja zasipali javnost o Draži Mihailoviću, „proslavljenom vođi jugoslovenskih ustanika", „neustrašivom jugoslovenskom orlu", slaveći ga kao legendarnog vojskovođu. O toj velikoj obmani i gnusnoj laži, o izdaji četnika, Tito je neprestano, a znatno naglašenije u toku velike okupatorske ofanzive „Vajs", obaveštavao Moskvu : „Napominjem da se četnici Draže Mihailovića i ovdje bore protiv nas na strani okupatora . .. Draža Mihailović sa svih strana šalje svoje četnike u pomoć Talijanima i Nijemcima . . . Mihailovićevi četnici došli Talijanima u pomoć i ponovo s leđa napali naše jedinice . .. Sada se Mihailovićevi četnici koncentrišu kod Mostara — oko 25.000 — kao pomoć Talijanima.
13 14

Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/306. J. B. Tito, Sabrana djela, tom 11, str. 106.

26

Sve se to, ja mislim, radi po naređenju londonske izbegličke vlade"15 (podvukao — M. L.). Titova osuda se nije odnosila samo na jugoslovensku, već i na britansku vladu, jer ona — kako se verovalo — odobrava saradnju četnika s okupatorima i namerno odlaže otvaranje drugog fronta na zapadu Evrope. I o tome je Tito, s puno gorčine, obaveštavao Moskvu: „U Mihailovićevom štabu nalazi se još oko 25 engleskih oficira u srpskoj nacionalnoj nošnji. Njihov starešina je jedan potpukovnik, koji je lično izjavio da je predstavnik engleske vlade (odnosi se na pukovnika Bejlija, šefa britanske vojne misije u Mihailovićevom štabu — prim. M. L.). I Mihailović i engleski oficiri sastaju se često s predstavnicima talijanskih v l a s t i . . . Ne samo u redovima naših boraca nego i kod svih naroda Jugoslavije raste mržnja prema Englezima zbog toga što ne otvaraju drugi front u Evropi, smatrajući da Englezi svjesno žele slabljenje Sovjetskog Saveza u teškoj borbi s Nijemcima". 16 Nepoverenje u zapadne saveznike, koji podržavaju kralja i njegovu vladu i pružaju pomoć kolaboracionisti Draži Mihailoviću u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta, iako su znali za njegovu saradnju s okupatorima i kvislinzima, postojalo je još od ustaničkih dana. Rukovodstvo NOP-a je, štaviše, bilo uvereno da je Draža Mihailović odbio saradnju s partizanima i otpočeo borbu protiv njih upravo na „mig iz Londona". Njemu je bilo jasno da britanska politika teži da održi svoj uticaj i stečene pozicije na Balkanu i da će, u cilju ostvarenja svojih imperijalističkih ciljeva, davati podršku onim snagama u zemlji koje će podržavati tu politiku. A te su snage, prirodno, bile one koje su se okupljale i organizovale u četničkom pokretu Draže Mihailovića. Nije, dakle, bilo sumnje da će britanska vlada nastojati da se u Jugoslaviji spreči pobeda narodnooslobodilačkog pokreta, kojim rukovodi Komunistička partija, i ne dozvoli promena društvenog uređenja, a time i gubitak pozicija u
15

Isto, tom 14, str. 90, 95. »« Isto, str. 154, 201. 27

tom značajnom delu Evrope. Bila je, otud, i razumljiva bojazan od iskrcavanja angloameričkih trupa na Balkansko poluostrvo jer bi one — u to nije bilo sumnje — pod maskom oslobođenja zemlje od okupatora, nastojale da, ako treba, i oružanom intervencijom uguše narodinooslobodilački pokret i predaju vlast jugoslovenskoj vladi, odnosno njenoj četničkoj vojsci. Na mogućnost savezničke invazije na Balkan u Vrhovnom štabu NOVJ ozbiljno se računalo. I, razumljivo, strepelo od nje. O tome se, prirodno, nije javno govorilo, ali se u poverljivim direktivama Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba ukazivalo na tu opasnost. Tito je, tako, u pismu Centralnom komitetu KP Hrvatske od 8. aprila 1942, obaveštavajući ga o dolasku u Jugoslaviju više britanskih „vojnih misija", i dovodeći u vezu njihov dolazak s pojačanom borbom četnika protiv partizana, s njihovim mučkim napadima na partizanske štabove i partijske aktiviste i pučevima koje su izazivali u partizanskim jedinicama, kao i s povezivanjem četničkih štabova s okupatorima, nedvosmisleno ukazao na pravi smisao britanske politike i njen stav prema narodnooslobodilačkom pokretu, otvoreno je osudivši. O tome je Tito pisao sledeće: „Radi vašeg ravnanja, ali ne za širi publicitet, mi smo dužni da vas obavijestimo o vrlo interesantnim stvarima koje smo nepobitno utvrdili. Naime, mi znamo pozitivno da Engleska u Jugoslaviji preko svojih agenata ne podržava nas, nego, naprotiv, raspiruje sukobe između nas i nekih grupa kao što su vojni četnici itd. Ona podržava razne četničke bande isto tako kao i Nijemci, s tim da nas napadaju. Engleskoj politici je stalo, i mi za to imamo dokaza, da u Jugoslaviji što više zamuti, da kompromituje narodnooslobodilačku borbu i da u momentu kada za to bude zgodna situacija, to jest kada se Italija presaldumi u njeno naručje i ostavi Hitlera, iskrca svoje trupe u Dalmaciju i druga mjesta, da se pojavi ovdje kao spasilac i da izvede zemlju iz haosa. U tu svrhu već je došlo u Jugoslaviju oko 10 njenih tzv. 'vojnih misija' (radilo se, u stvari, 0 četiri misije: kapetana Hadsona (D. T. Hudson), majora Atertona (T. Atherton), majora Eliota (C. Elliot) 1 poručnika Rapoteca — prim. M. L.), koje sada po
28

raznim mjestima Jugoslavije vrše svoju prljavu rabotu". 17 Titovo verovanje da se Englezi pripremaju za iskrcavanje na jadransku obalu bilo je potvrđeno i izjavom poručnika Nedeljkovića, člana Atertonove vojne misije koju je britanska SOE služba uputila februara 1942. u Jugoslaviju. ,,Nedeljković smatra da Englezi pripremaju teren za iskrcavanje svojih trupa u Dalmaciji čim Italija ostavi Hitlera i pođe na sporazum s Englezima", stajalo je u Titovom telegramu upućenom 7. aprila Moskvi,18 (V. Dedijer navodi da se Pavle Savić, šifrant Vrhovnog štaba, „seća da je bio stigao jedan telegram iz Moskve, u kome se skreće pažnja Vrhovnom štabu o mogućnosti otvaranja drugog fronta na Balkanu i ulaska anglo-američkih trupa u Jugoslaviju, s tim da unište partizane", ali da se „kopija tog telegrama ne nalazi u arhivu CK SKJ"). 19 A u telegramu koji je 26. avgusta 1942. uputio Moskvi, tražeći od Generalštaba Crvene armije pomoć u ratnom materijalu, Tito se osvrnuo i na „slučaj otvaranja drugog fronta na Balkanu": partizani su ,,u stanju da unište sve komunikacije i da stvore vojsku od najmanje 500.000 boraca", ali da bi „prisustvo jedinica Crvene armije na Balkanu bilo mnogo poželjnije kod naših naroda od ostalih savezničkih jedinica". 20 O iskrcavanju savezničkih trupa na Balkan u bliskoj budućnosti i o negativnim reperkusijama koje bi ono imalo po narodnooslobodilački pokret u Jugoslaviji, ne isključujući i mogućnost oružanog sukoba s njima, pisao je Titu Kardelj, čija je mišljenja Tito osobito uvažavao. U pismu koje je 17. januara 1943. uputio iz Slovenije Titu Kardelj je ovako ocenjivao situaciju koja bi nastala u slučaju iskrcavanja: „Jako je verovatno da će doći do engleske intervencije na Balkanu. Istina, naši dosadašnji uspesi su tako obimni da ih engleski imperijalisti neće moći da obiđu, a da ne dođu u sukob sa SSSR-om, a kamoli da pokušavaju već u samom početku (sa) nasilnom likvidacijom naših snaga. No, samo prisustvo Engleza na
17 18 19 20

J. B. Tito, Sabrana djela, tom 9, str. 207. Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/12. V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, knj. 2, str. 755. J. B. Tito, Sabrana djela, tom 11, str. 245. 29

našem terenu dalo bi našoj reakciji mogućnost ujedinjavanja i učvršćivanja svojih vojnih formacija. Nema sumnje da bi došlo do ujedinjavanja svih reakcionarnih snaga, od Nedića i Pavelića do HSS, SDS itd. . . . Ja i ne računam na najtežu mogućnost — ali je i ne isključujem — mogućnost oružanog sukoba sa imperijalističkim interventima, nego prosto sa mogućnošću da intervencija dođe ovamo u 'legalnoj' formi, kao saveznik, koji će nas kao vojnu snagu formalno priznati, ali koji će samim svojim prisustvom stvoriti mogućnost da i reakcija formira svoju vojsku i da se osloni na elemente sadašnjih okupatorskih režima i na one mase koje mi svojom akcijom i propagandom nismo uspeli da zahvatimo u naš politički uticaj. Kolebljivci će se pod uticaj em tuđe intervencije osloniti na reakciju, koja će se eventualno pojaviti pod demokratskim zastavama. Nema sumnje da bi u takvom slučaju mogla situacija i odnos snaga bitno da se promene na našu štetu. Čak ako ćemo u isto vreme mi dobiti legalnu pomoć sa strane SSSR-a, naš će položaj ipak biti težak. Osim toga držim da mi kod toga moramo računati na sukob imperijalizma sa SSSR-om u različitom obliku . . . Držim da je nova jugoslovenska 'vlada' u Londonu rezultat odlučne volje engleskih imperijalista da ove baze (teritoriju Jugoslavije — prim M. L.) ne prepuste SSSR-u". 21 Uverenje da će se anglo-američke trupe iskrcati na Balkan učvršćivalo se u Vrhovnom štabu sve više, ukoliko se rat u severnoj Africi bližio kraju i približavao južnoj i jugoistočnoj Evropi. Pobedonosna bitka kod El Alamejna i uspešni desanti savezničkih trupa u severnoj Africi potkraj 1942. nagoveštavali su da je bitka za Sredozemlje dobijena i da će dalji invazioni ciljevi saveznika biti usmereni na jug Evrope. Bilo je, stoga, prirodno očekivati da će se pojačati zainteresovanost Britanije za Balkan, posebno za Jugoslaviju. I to ne samo zbog vojno-strategijskih potreba i najoptimalnijih uslova za uspešan ishod invazije, budući da je u Jugoslaviji već bilo stvoreno jedno svojevrsno savezničko ratište na kome je dejstvovala snažna armija koja je čvrsto držala zaleđe znatnog dela jadranske obale, već i
11

Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1943/49.

30

radi ostvarenja dalekosežnih političkih ciljeva: da se, ako treba i silom oružja, uguši revolucionarni pokret koji je vodila Komunistička partija Jugoslavije i koji je stekao čvrste pozicije u zemlji i, tako, otvorenom intervencijom spreči da to značajno područje na jugoistoku Evrope, koje je bilo od posebne važnosti za britansku imperijalističku politiku, bude izgubljeno. Čerčil je, sigurno, i pre svega, imao to u vidu kada je na sastancima sa Ruzveltom u Kazablanci, januara, i u Vašingtonu, maja 1943, insistirao na invaziji na Balkan, na udarac u „meki trbuh" Evrope, jer se preko Jadrana — kako je uveravao — najlakše dolazi u srce „evropske tvrđave". I u danima velike okupatorske ofanzive „Vajs", koja je Vrhovni štab stavila pred ogromne teškoće, Tito nije smetao s uma mogućnost savezničkog iskrcavanja. On je opravdano zaključio da su i okupatori računali na tu mogućnost i da su, upravo zbog toga, i preduzeli tako zamašne ofanzivne operacije, žureći da u toku zime, pre nego bi došlo do invazije, razbiju partizanske snage i unište „Titovu državu" u zaleđu obale, kako bi oslobodili vitalne komunikacije koje iz unutrašnjosti vode ka jadranskoj obali i učvrstili odbrambene položaje na njoj. I pregrupaciju nemačkih divizija u drugoj polovini marta, po završetku ofanzive, Tito je doveo u vezu sa pripremom trupa za sprečavanje invazije. Izveštavajući Moskvu o koncentraciji nemačkih trupa duž železničke pruge Sarajevo — Višegrad, on je naveo „da to nije samo protiv nas, već i radi obezbeđenja od iskrcavanja Saveznika na Balkan". 22 Prirodno je bilo da je Tito mobilizaciju glavnih četničkih snaga iz Hercegovine, Crne Gore, Sandžaka i istočne Bosne i njihovo upućivanje na zapad, u „veliku operaciju" protiv partizanske slobodne teritorije, dovodio u vezu sa očekivanim savezničkim iskrcavanjem. On je računao da je Draža Mihailović, upravo u očekivanju tog iskrcavanja, i planirao da te istorijske događaje dočeka što spremnije, kao pobednik nad partizanima. I kasnije, kad god se postavljalo pitanje iskrcavanja savezničkih trupa na tlu Jugoslavije, Tito se nije ustručavao da jasno i nedvosmisleno istakne protivljenje takvom poduhvatu koji bi bio izvršen bez saglasnosti Vrhovnog štaba
** J. B. Tito, Sabrana djela, tom 14, br. 1943/613. 31

NOVJ. Tako je i generalu Maklejnu (Fitzroy Maclean), šefu britanske vojne misije, na pitanje kakav bi bio stav Vrhovnog štaba u slučaju savezničkog iskrcavanja, makar s manjim snagama, na jugoslovensku obalu, energično odgovorio da to ne bi bilo poželjno ni celishodno. Obaveštavajući o tome Moskvu, Tito je 12. oktobra 1943. javio: „Mi nećemo dozvoliti ovo iskrcavanje bez naše saglasnosti i spremni smo da se suprotstavimo i silom". 23 I u leto 1944, kada se činilo da bi do iskrcavanja savezničkih trupa moglo doći, Tito je svoje protivljenje izneo u pismu koje je 5. jula sa Visa uputio Staljinu, tražeći da SSSR pruži NOP-u pomoć u naoružanju i u odbrani „političke i vojne samostalnosti" nove Jugoslavije. Tito je ukazivao na „politiku Engleza prema Srbiji, gde se na sve moguće načine pokušava pojačati pozicije pristalica kralja, odnosno četnika a oslabiti naše pozicije" i tražio pomoć „da bi mogli što prije riješiti pitanje Srbije, koje je za nas vrlo važno, jer od toga zavisi konačan uspjeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije". Ističući da bi najjaču podršku narodnooslobodilačkom pokretu Sovjetski Savez pružio „ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga", jer bi time bili „sprečeni mnogi planovi na Balkanu sa strane onih koji žele da pomoću razdora učvrste svoje pozicije", Tito je izrazio protivljenje iskrcavanju savezničkih trupa na Balkan. „Saveznici sada još nisu pred nas postavili pitanje njihovog iskrcavanja na teritoriji Jugoslavije", stoji dalje u pismu. „Moram da kažem da takvo iskrcavanje nama ne bi bilo drago, jer sam uveren da će nam praviti neprilike u zemlji, zbog čega bi moglo dolaziti do raznih sukoba". Tito je ponovio stav da bi do iskrcavanja, ukoliko se na njemu bude insistiralo i njegova neophodnost pravdala opštesavezničkim interesima borbe protiv Nemačke, moglo doći samo na osnovu sporazuma, odnosno pristanka rukovodstva nove Jugoslavije — Vrhovnog štaba i Nacionalnog komiteta. „Ali ako dođe do pregovora o iskrcavanju", stoji dalje u Titovom pismu, ,,mi ćemo predložiti da to budu što manje snage i, ako se prihvati, uglavnom na sektoru Istre i Hrvatskog primorja (gde četnički pokret nije imao nikakvog uticaj a — prim. M. L . ) . . . U slučaju iskrcavanja mi ne možemo pristati na njihovu ma kakvu vojnu ili civil» Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ-KI, br. 1943/613. 32

nu vlast u našoj zemlji, koju Saveznici uspostavljaju tamo gdje dolaze, jer kod nas postoji kako vojna tako i civilna vlast. Isto tako nećemo pristati da bilo kakva naša jedinica bude pod njihovom komandom". 24 U stavu da ni jedna saveznička armija ne može da stupi na teritoriju Jugoslavije bez odobrenja njenog rukovodstva Tito je istrajao do kraja rata. Tako su trupe Crvene armije, u jesen 1944, ušle na teritoriju Jugoslavije na osnovu sporazuma postignutog između Tita i Staljina, odnosno Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i vlade Sovjetskog Saveza. 25 Na iskrcavanje savezničkih trupa se, dakle, stalno računalo i strepelo od njega. Pogotovo početkom 1943, kada je Operativna grupa divizija NOVJ, pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba, bila prinuđena da u svom nastupanju na istok, ka Crnoj Gori, Sandžaku i Srbiji, vodi teške borbe na Neretvi, da vodi dramatičnu „bitku za ranjenike". Bez obzira na to da li se tada, i kasnije, u najvišim štabovima zapadnih saveznika ozbiljno računalo na iskrcavanje na Balkan i da li su o tome postojali neki planovi (o čemu, u nedostatku dovoljno pouzdanih izvora, među istoričarima postoje neslaganja), 28 činjenica je da se ta mogućnost u Vrhovnom štabu NOVJ uzimala kao izvesna, gotovo sigurna. Na mogućnost savezničkog iskrcavanja na Balkan je, i te kako, i sa velikim nadanjima, računala i četnička Vrhovna komanda. Draža Mihailović je, uostalom, vojnu i političku koncepciju četničkog pokreta, poznatu strategiju
Bonpochi H C T O P H M K n HaijHOHaJiHOM c o J i H f l a p H o c r a " ,
24

25 Oslobodilački rat 1965, knj. 2, str. 297. 26 Vojni istoričar pukovnik Mehmedija Bojić tvrdi da su „britanske vojne vlasti, početkom marta 1943, u jeku bitke na Neretvi, tražile od jugoslovenske izbegličke vlade da im dostavi plan za invaziju Jugoslavije". Takav plan, bolje reći predlog, koji je sugerisao da se iskrcavanje savezničkih trupa izvrši na crnogorsku obalu i da se one u nastupanju kroz Jugoslaviju oslanjaju na formacije D. Mihailovića, bio je — tvrdi Bojić — sačinjen i već 12. marta dostavljen nadležnim organima. Neizvesno je, navodi on dalje, da li je to bilo sračunato kao obmana nemačkih i italijanskih vrhovnih komandi, „ali se zna da su britanski generalštabovi ipak pravili varijante takvog invazionog plana na jugoslovensku jadransku obalu i da je Mihailović bio o tome obavešten" („Politika", 26. mart 1983.).

c c 1984. rofl. JVs 9 ( „ f l o K y M e H T M M H T e p C T p . 3—18). naroda Jugoslavije 1941—1945, Beograd,

33

„čekanja" (koja mu je sugerisana iz Londona), temeljio na očekivanju tog odsudnog istorijskog trenutka kada će angloa m e r i č k e invazione trupe stići u Jugoslaviju i pružiti punu podršku četnicima u uspostavljanju njihove vlasti. Nestrpljivo očekujući to iskrcavanje, Mihailović je, kako je već rečeno, još u drugoj polovini 1942. i planirao svoju „veliku operaciju" protiv „partizanske države" u zapadnoj Bosni. Njenim uspešnim ishodom, računao je on, bile bi uništene glavne partizanske snage a četnička vojska bi ostala jedina vojna snaga u zemlji kojoj bi saveznici predali vlast. 27 Velika koncentracija operativnih četničkih jedinica na Neretvi preduzeta je s ciljem da se, u saradnji s okupatorskim trupama, glavnini partizanskih snaga zada konačan udarac i iskrcavanje svezničkih trupa dočeka sa što čvršćim pozicijama. I pokolj muslimanskog življa u Sandžaku i jugoistočnoj Bosni, februara 1943, izvršen je da bi se stvorio „čisti srpski koridor" i spojile teritorije Srbije, istočne Bosne, Orne Gore i Hercegovine, a patom i Dalmacije i Like, i tako, sa prostranom teritorijom pod vlašću četnika, dočekali saveznici. Približavalo se, dakle, kako je Mihailović računao, ostvarenje njegovog strategijskog cilja i potvrđivala opravdanost politike „čekanja" onog istorijskog trenutka kada će se savezničke trupe iskrcati u Jugoslaviji — da bi se tek tada preduzeo „opšti napad na okupatora". Do čvršćih uverenja o savezničkoj invaziji na Balkan, koja bi usledila već na proleće 1943, Mihailović je došao još u jesen 1942. Obaveštenja o tome preneli su mu emisari jugoslovenske izbegličke vlade, oficiri Plećaš i Trbojević, koji su iz Kaira stigli u njegov štab. Njihove poruke koje su, po njihovom uveravanju, „predstavljale gledišta engleske vlade i savezničke komande" glasile su: Afrika će biti očišćena od osovinskih trupa do proleća 1943, nakon čega će britanske invazione snage imati odrešene ruke za dejstva na Balkanu, a pri iskrcavanju će im sadejstvovati četničke snage u Jugoslaviji. 28
27 O tome vidi: M. Leković, Planovi D. Mihailovića o uništenju „partizanske države" u zapadnoj Bosni u drugoj polovini 1942, Zbornik „Prvo zasedanje AVNOJ-a", Bihać, 1966; B. Latas, Četnici D. Mihailovića u borbi za uništenje „Bihaćke republike", Zbornik „AVNOJ i NOB u BiH", Beograd, 1974. 28 J. Marjanović, Borbe na Neretvi i Sutjesci u svetlosti savezničkih planova za iskrcavanje na Balkan, Zbornik „Neretva — Sutjeska 1943", Beograd, 1969.

34

Ista uveravanja o iskrcavanju savezničkih trupa na Balkan Mihailović je dobio i od britanske vojne misije s pukovnikom V. S. Bejlijem (W. S. Bailey) na čelu, koja je krajem decembra 1942. stigla u njegov štab u selu Lipovu, kod Kolašina. Bejli mu je, kako je Mihailović izjavio na saslušanju, stavio do znanja da će se anglo-američke trupe iskrcati u Jugoslaviji i da je on, stoga, preduzeo mere da bi što spremnije dočekao invaziju: razradio je i svim komandantima dostavio operacijske direktive za slučaj opšteg napada na okupatora. „Takav momenat — rekao je Mihailović — bilo bi iskrcavanje saveznika na jadranskoj obali. Sećam se da se prvo imala da oslobodi čitava zona duž obale i da bi za to bile angažovane sledeće snage: snage iz stare Crne Gore zajedno sa Hercegovcima imale su da dejstvuju duž obale u pravcu Splita; dinarske (naziv po planini Dinari — prim. M. L.) snage u svom pravcu na ovoj prostoriji, a ličke snage duž Hrvatskog primorja da izbiju na Sušak". 29 Ostvarenje ovih planova je, razumljivo, podrazumevalo prethodno uništenje partizanskih snaga. Uveren da iskrcavanje anglo-američkih trupa predstoji neposredno, u bliskoj budućnosti, Mihailović je 24. januara 1943. uputio potčinjenim komandantima širom zemlje raspis u kome je, između ostalog, stajalo: „Naši saveznici preko radija ukazuju na važne i velike odluke ovih dana . .. Pripremajte se na odsudnu akciju. Raščistite teren svuda od komunista da bismo imali odrešene ruke za odsudni momenat". 30 O naređenju koje je Draža Mihailović dobio „da drži ustanike spremne za borbu prilikom iskrcavanja" izvestio je Vrhovnu komandu Vermahta šef nemačke vojno-obaveštajne službe admiral Kanaris (Canaris), upozorivši na ozbiljnu opasnost od invazije savezničkih trupa na Balkan. 31 Na mogućnost, bolje reći na verovatnost invazije saveznika na Balkan računali su, kao što je rečeno, i okupatorske komande, koje su i preduzele mere da je spremno dočekaju, odnosno osujete: da najpre, još u toku zime, snažnom ofan28 Zapisnik sa saslušanja D. Mihailovića (izvod objavljen u „Politici Ekspres", 10. jul, 1982). 50 Arhiv VII, k. 299, reg. br. 18/1—28. 31 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-77, r. 875, s. 5623165—8.

35

živom razbiju „Titovu državu" i unište partizanske snage i da potom razoružaju četnike. Bilo je posve prirodno što su nemačka i italijanska vrhovna komanda postavile kao neodložan i hitan zadatak da likvidiraju jugoslovensko ratište koje je, zbog nepovoljnog razvoja situacije na istočnom i severnoafričkom frontu, te mogućeg iskrcavanja savezničkih trupa na Balkan, moglo da veoma ozbiljno oteža odbranu „evropske tvrđave" na njenom južnom delu. U Jugoslaviji je Narodnooslobodilačka vojska — ako se tako može reći — predstavljala jednu „iskrcanu" armiju koja je mogla da znatno olakša savezničku invaziju. I sam Hitler je bio veoma zabrinut i, kako je izjavio, „preneražen" snagom partizanske vojske koja je ozbiljno otežavala odbranu Balkana. Procenjujući gde bi najpre moglo doći do invazije savezničkih trupa, on je u prvi plan isticao Balkan. O tome je obavestio Musolinija u pismima koja mu je u toku februara u dva navrata (16. februara i neutvrđenog datuma) uputio, naglašavajući u njima da je „zabrinut za položaj na Balkanu". „Rasprostranjenost Titovih pobunjeničkih organizacija", jadao se Hitler Musoliniju, „predmet je preneraženja i brige. Jedva imamo vremena da suzbijemo ustanak, ako želimo izbeći opasnost napada na našu pozadinu u slučaju anglosaksonskog iskrcavanja na Balkanu . . . Pokaže li se nemogućim, Duče, da razoružamo i komuniste i četnike i da zaista umirimo zemlju, planut će ustanak kod savezničkog iskrcavanja, linije prema Peloponezu biće odsečene i naših će se nekoliko divizija morati boriti protiv komunista i četnika. Same italijanske trupe ne mogu sprečiti iskrcavanje na Peloponezu ili Jadranu. Verujem, Duče, da postoje stanoviti zadaci koje nije moguće izvršiti jednostavno pomoću političke vestine. U njih treba unositi silu, bez obzira na cenu u ljudskim životima. Smirivanje te zone Balkana nalazi se među takvim zadacima. Ako se događaji budu odvijali kao što sam to gore opisao, imaćemo, dakle, u času savezničkog iskrcavanja takvu situaciju da će nemačke divizije biti prisiljene da suzbiju bande partizana, a ne da nam stoje
36

na raspolaganju kao efikasne odbrambene trupe za borbu s invazionom armijom". 32 Uverena da će se operacijom „Vajs" postići glavni cilj — da će biti razbijena „Titova država" i uništene glavne snage Narodnooslobodilačke vojske, nemačka Vrhovna komanda je predvidela da po završetku te operacije preduzme novu, kojom će, kako je Hitler naložio, biti razoružane četničke snage. Taj, u osnovi, paradoksalan zadatak — razoružati kolaboracionističke snage koje su svojom borbom protiv partizana pružale dragocenu pomoć okupatorima u pacifikaciji zemlje — nametao se zbog opasnosti da će se one, u slučaju savezničkog iskrcavanja, priključiti invazionim trupama i postati neprijateljske. U pomenutom pismu od 16. februara Hitler je upozorio Musolinija da se, „koliko god izgledala privlačna misao izigravati jedne protiv drugih (partizane protiv četnika — prim M. L.), ta taktika ne isplati u situaciji kad predstoji saveznička invazija na Balkan". „Mislim", isticao je Hitler, „da se to ne isplati od časa kad se ti elementi slažu u jednom pitanju: u bezgraničnoj mržnji prema Italiji i Nemačkoj". U duhu tih Hitlerovih direktiva i naređenja Vrhovne komande Vermahta, komandant Jugoistoka general-pukovnik Ler je razradio zadatke potčinjenih jedinica na jugoistoku Evrope. Ocenjujući situaciju na Sredozemlju, on je u svom naređenju od 15. februara (koje je nosilo naziv „Odbrana i komandovanje na Jugoistoku") naznačio da treba „pripremiti sve mere koje su nužne u slučaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkanu", odnosno da treba „preduzeti konačno smirenje pozadine i uništenje ustanika i bandi svih vrsta". 33 A već 14. marta Ler je predložio Vrhovnoj komandi da se pristupi izvođenju operacije „Svare", tj. razoružanju četnika na teritoriji Hercegovine, Sandžaka i Crne Gore, jer je bio uveren da se u dolini Neretve završava uništenje glavnine partizanskih snaga i da četnici kao saveznici više nisu potrebni. Njegov predlog je Hitler 30. marta odobrio. „Nakon uništenja Titove komunističke države", stajalo je u naređenju Hitlerovog Glavnog stana, „treba pristupiti uništenju organizacije i oružanih snaga nacionalnog srpstva
„Hitler e Mussolini — Letere e documenti", Milano, 1946, s. 128—136. 83 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-78, r. 344. s. 6301552—57. 37
32

pod komandom Draže Mihailovića, da bi se obezbedila pozadina u slučaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkanu. Borbena dejstva izvoditi brzo i bezobzirno". Naglašeno je, dalje, „da je Fireru naročito stalo da se akcija drži u strogoj tajnosti s obzirom na uske veze komandanta D. Mihailovića sa italijanskim vlastima". 34 Upozorenje je bilo umesno jer se znalo da će Italijani — i pored saglasnosti da se četnioi imaju razoružati, saglasnosti koja je bila samo formalna, na rečima, iznuđena — i dalje podržavati te kolaboracionističke jedinice bez kojih ne bi mogli držati najveći deo svoje okupacione zone, onaj u zaleđu obale, i da će upozoriti četničke štabove čim budu saznali da će Nemci pristupiti razoružanju njihovih jedinica. Hitlerove sumnje da se Italijani neće pridržavati preuzetih obaveza i da je njihova saglasnost sa predviđenom akcijom razoružanja četnika nakon uništenja „partizanske države" (ikoju su na sastanku održanom u Hitlerovom Glavnom stanu 18. i 19. decembra 1942. dali grof Ćano, ministar spoljnih poslova, i maršal Kavalero, načelnik Glavnog generalštaba) bila formalna, bile su opravdane. Italijani, zaista, nisu nameravali da razoružaju četničke jedinice — „svoje četnike", kako su ih opravdano nazivali — i liše se tako odanog i pouzdanog saveznika u borbi protiv partizana. Prema zabelešci („promemoriji") generala Robotija (Robotti), na sastanku koji je general Ambrozio, načelnik Generalštaba, održao 3. marta u Rimu sa komandantima italijanskih trupa u Jugoslaviji generalom Roboti j em, komandantom 2. armije, i generalom Birolijem, guvernerom Crne Gore, zauzet je upravo takav stav: da se odugovlači sa tom akcijom, da se ona odloži „dok se ne završi stvarno uništenje partizana", koje se — a to su italijanski generali i te kako dobro znali — neće nekad ostvariti, odnosno „bogzna kada", kako je Roboti rekao. Ambrozio je, doduše, reda radi, upoznao Robotija i Birolija da su Nemci nepopustljivi i uporni u odluci da se četnici razoružaju i da Hitler, koji računa „na moguću englesku invaziju na Balkan, neće da čuje za italijanske razloge i da posmatra četnike apsolutno kao buduće neprijatelje koje treba razoružati i uništiti". Na sastanku koji je sa pomenuta tri generala održao iste večeri Musolini se saglasio sa njihovim stavom da se „na konkretno i od54

Zbornik, tom XII, knj. 3, str. 191.

38

lučno izvršenje razoružanja četnika može preći tek pošto partizani budu uništeni", a da Nemce treba uveravati „da imamo nameru da izvršimo to razoružanje". 35 Musolini i njegovi generali, kao što se vidi, nisu bili iskreni prema Nemoima koji se, pak, nisu mogli pouzdati u postojanost njihovog savezništva. Nije bilo isključeno, čega se Hitler pribojavao, da bi Italija u pogodnom trenutku mogla ispasti iz Osovine, pa čak i preći na stranu savezničke koalicije. U tom slučaju bi italijanske trupe, veoma brojne u Jugoslaviji, mogle postati, zajedno sa četnicima, značajan činilac angloameričke strategije i politike u Jugoslaviji. I, tako, dok će nemački komandanti uništavanje glavnine partizanskih snaga uzimati kao gotovu činjenicu i pripremati se za razoružanje četnika, situacija u bici na Neretvi će se bitno izmeniti, a očekivanja generala Ler a biće izneverena. Glavna operativna grupa NOVJ neće biti uništena, kako je Ler prebrzo zaključio, već će se probiti preko Neretve i razbiti četničke i italijanske snage na svom nezadrživom nastupanju na istok, ka Crnoj Gori i Sandžaku, ostvarujući uspešno svoj strategijski cilj. „Pod ovakvim okolnostima", nemački poslanik u NDH Kaše pisaće 30. marta ministru spoljnih poslova Rajha Ribentropu — „nije celishodno da mi sada preduzimamo razoružanje tamošnjih četnika". 36 I general Ler će uvideti svoju zabludu da partizanske snage nisu uništene u bici na Neretvi, te će 1. aprila obavestiti Vrhovnu komandu da je „jakim neprijateljskim snagama uspelo da izbegnu uništenje blagovremenim izvlačenjem" i da su „uspesi koje su postigli u borbi protiv četnika poslužili komunistima da ponovo ojačaju". I tako će nemački štabovi biti prinuđeni da izmene cilj predstojeće operacije „Svare": ona će sredinom maja biti preduzeta ,,u cilju uništenja komunističkih snaga koje su se probile prema jugoistoku i jedinica D. Mihailovića u Hrvatskoj (misli se na Hercegovinu, koja je bila u sastavu NDH — prim. M. L.) i Crnoj Gori", kako je Ler izvestio Vrhovnu komandu, obrazloživši to činjenicom da su se „pretpostavke za ovaj poduhvat potpuno izmenile, jer se više nije radilo o tome da se ostatak četnika rasturi". ,,5taviše" — naglasio je on — „sada se Tito nalazi sa jakim i vrlo
35 3

Zbornik, tom IV, knj. U, dok. br. 185. « Arhiv VII, mikrofilm London N-12, s. N 305274—8. 39

borbenim snagama u severnoj Crnoj Gori". 37 Planovi o razoružanju četnika više nisu imali smisla i opravdanja. Njihove glavne snage, koje su februara 1943. kretale u svoju „veliku operaciju" protiv „partizanske države" u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, u „poslednju bitku s komunistima" u kojoj će, kako su čvrsto verovali, biti ostvareno „definitivno uništenje partizana", bile su u bitkama na Neretvi i Drini, marta i aprila 1943, od strane Operativne grupe divizija NOVJ razbijene u tolikoj meri da više nisu predstavljale iole značajnu snagu od koje bi trebalo strepeti u slučaju savezničkog iskrcavanja (radilo se o „ostatku četnika", kako je Ler opravdano zaključio). Nemačke trupe u Crnoj Gori i Hercegovini će, doduše, u duhu Hitlerovog naređenja, razoružati izvestan broj četnika, 38 ali će i dalje, sve do kraja rata, ne samo tolerisati četnički pokret i četničke jedinice, već se i oslanjati na njih, pružajući im pomoć i sarađujući s njima u borbama protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.
Isto, mikrofilm NAV-N-T-78, r. 332, s. 6290035—72. Sredinom maja 1943. su nemačke trupe na teritoriji Crne Gore, Sandžaka i Hercegovine, oglušujući se o proteste Italijana, razoružale oko 4.000 četnika, koji nisu pružili nikakav otpor već su poslušno došli na zborna mesta i predali oružje. Držanje četnika je, kako stoji u jednom nemačkom izveštaju, bilo prijateljsko. Četnici su, čak, izražavali želju „da se bore protiv komunista pod nemačkim vodstvom". Četnički komandant major Pavle Đurišić je 10. maja, u razgovoru s potpukovnikom Hajncom (Heinz), oficirom za vezu, izjavio da „stavlja na raspolaganje četničku miliciju za borbu protiv Tita", da „nakon uništenja Tita garantuje razoružanje svojih ljudi" i da je „spreman da se sa delom svojih ljudi bori na Istoku protiv komunizma pod nemačkim rukovodstvom" (Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 64, s. 653—4; Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 63, 65).
38 37

Na sektoru 98. puka 1. brdske divizije u rejonu Kolašina bile su, zajedno sa nemačkim trupama, u borbama protiv partizana angažovane četničke jedinice, koje su se pokazale „verne i pouzdane". „Bilo je to rešenje" — izveštava nemački komandant — „koje je nametnula nužda i samo takvom rešenju možemo zahvaliti što smo uspeli da u teškim borbama zauzmemo i očistimo visove zapadno od Kolašina... U svakoj četničkoj jedinici bio je po jedan nemački narednik kao taktički starešina, a podnarednik kao komandir odeljenja" (Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 64, s. 1194—96; Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 65, 67). Od četnika je bila formirana i jedna pomoćna jedinica, takozvani „Nosački bataljon 54", koju su Nemci koristili za nošenje ranjenika i ratnog materijala na teško prohodnom planinskom zemljištu (Isto, s. 1186—89). 40

Kao što se vidi, rukovodstva svih odlučujućih faktora u Jugoslaviji — i okupatora i narodnooslobodilačkog i četničkog pokreta — bila su početkom 1943. uverena da predstoji iskrcavanje savezničkih trupa na Balkanu. Predstojali su odlučujući događaji koje je trebalo spremno dočekati. Stoga su i vrhovne komande Nemačke i Italije, i Vrhovni štab NOVJ, i četnička Vrhovna komanda preduzeli mere koje bi im obezbedile ostvarenje strateških ciljeva: — okupatori su preduzeli zamašne vojne operacije, dotad najveće u Jugoslaviji, protiv glavnih partizanskih snaga u zapadnim i centralnim delovima zemlje da bi likvidirali slobodnu teritoriju u zaleđu obale (tzv. „Titovu državu" ili „Bihaćku republiku") i učvrstili odbranu, kako bi spremno dočekali invazione trupe, ukoliko bi pokušale da se iskrcaju na jadransku obalu, predvidevši istovremeno da po uništenju partizanskih snaga razoružaju i četničke jedinice, za koje su opravdano bili uvereni da će se priključiti invazionim trupama; — rukovodstvo Narodnooslobodilačkog pokreta, svesno opasnosti koje bi se, u slučaju iskrcavanja anglo-američkih trupa u Jugoslaviju i njihovog spajanja sa četničkim snagama, dobro naoružanim i opremljenim od Italijana, nadvile nad narodnooslobodilačkim pokretom, ozbiljno ugrožavajući tekovine postignute u jednoipogodišnjim teškim borbama protiv okupatora, kvislinga i kolaboracionista, preduzelo je odlučno nastupanje sa Operativnom grupom divizija na istok, ka Hercegovini, jugoistočnoj Bosni, Crnoj Gori i Sandžaku, da bi razbilo glavne četničke snage koje su se, pod neposrednim rukovodstvom Draže Mihailovića, nalazile u tim oblastima, izdašno potpomagane od Italijana, i tako sprečilo ili otežalo realizaciju britanske intervencionističke politike protiv NOP-a, uz oslonac na vojnu snagu četnika; — četnička Vrhovna komanda je, pak, mobilišući glavninu svojih operativnih snaga, pristupila izvođenju svoje „velike operacije" protiv slobodne partizanske teritorije u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj da bi, zajedno sa okupatorskim trupama, uništila osnovnu snagu Narodnooslobodilačke vojske i tako, !kao jedini respektujući vojni činilac u zemlji, spremno dočekala invaziju savezničkih trupa i uz njihovu pomoć preuzela vlast. Već krajem februara i prvih dana marta 1943. izgledalo je da se planovi okupatora i četnika uspešno ostvaruju. Ne41

mačke trupe su, uprkos višednevnim ogorčenim odbrambenim borbama hrvatskih i krajiških divizija, prodrle u „Bihaćku republiku" i nastavile nadiranje ka dolini Neretve kamo se uputila Operativna grupa divizija NOVJ sa više hiljada ranjenika. Četničke snage su se, pak, u velikom broju, već nalazile na levoj obali Neretve i u rejonu Mostara, dok su druge pristizale iz Crne Gore, Sandžaka, istočne Bosne i Hercegovine, a Baćovićeva grupacija iz Dalmacije, planirajući da tu, zajedno sa okupatorskim trupama, unište partizane. Operativna grupa Vrhovnog štaba se, uprkos velikim pobedama nad italijanskim snagama u Prozoru i u dolinama Rame i Neretve, našla u veoma teškoj, kritičnoj situaciji. Ne uspevši da zauzme Konjic i obezbedi jedini pogodni pravac kojim bi se sa ranjenicima probijala preko Neretve na istok i ustremila na četničku grupaciju, činila je očajničke pokušaje da zadrži i odbaci nemačke trupe koje su sa zapada i severa, od Livna, Bugojna i Sarajeva, nastupale ka Neretvi, kako bi spasila ranjenike i dobila u vremenu da pristupi veoma teškom, ali u toj situaciji jedino mogućem izlazu — forsiranju Neretve i proboju preko planinskog masiva Prenja. U takvoj, veoma složenoj situaciji došlo je do pregovora delegacije Vrhovnog štaba NOVJ sa nemačkim vojnim i upravnim vlastima u NDH, na kojima je, pored pregovora 0 razmeni zarobljenika, Vrhovni štab pokušao da nametne 1 razgovore o priznanju Narodnooslobodilačke vojske kao zaraćene strane i, u vezi s tim, primene odredaba ratnih konvencija na njene zarobljene pripadnike i ranjenike, kao i o privremenoj obustavi neprijateljstva — u nadi da će se eventualno dobiti u vremenu i olakšati situacija u kojoj je Operativna grupa divizija vodila dramatičnu bitku za spašavanje ranjenika.

42

PRELIMINARNI RAZGOVORI U GORNJEM VAKUFU

Zarobljavanje nemačkog majora Strekera — povod za pregovore o razmeni zarobljenika
U jeku najžešćih borbi u bici na Neretvi zarobljen je 4. marta 1943. jedan nemački viši oficir — major Artur Štreker (Arthur Strecker), komandant 3. bataljona 738. grenadirskog puka 718. pešadijske divizije. Ovaj na izgled običan događaj, kakvi se u ratu često dešavaju, imaće poseban, izuzetan značaj, jer će biti povod važnim zbivanjima koja će ubrzo uslediti i koja će dobiti šire, dalekosežne političke dimenzije i reperkusije. Upravo zbog toga, kao i zbog neobičnih okolnosti pod kojima je taj nemački oficir zarobljen, biće zanimljivo opisati taj događaj. Krajem februara 1943. bitka na Neretvi je dostizala kulminaciju. Operativna grupa divizija NOVJ, opterećena sa oko 3.500 ranjenika, našla se u izvanredno teškoj, gotovo kritičnoj situaciji. Nastojanja da se zauzme Konjic, preko kojeg je bio predviđen prodor preko Neretve na istok, u duhu strategijskog plana Vrhovnog štaba, i izvrši prebacivanje i transport velike mase ranjenika i bolesnika, nisu dala očekivane rezultate. Uprkos višednevnim napadima (od 20. do 26. februara) jedinica 1. proleterske i 3. udarne divizije, otpor branilaca nije mogao biti slomljen. U kritičnoj situaciji, kada su borbe već vođene u gradu, italijansko-domobranskoj posadi stigli su u pomoć oko 2.000 četnika i jedna nemačka borbena grupa („Anaker"), koja je prodrla iz Sarajeva preko Ivan-planine. Pomoć četnika bila je vrlo efikasna. I komandant italijanske divizije „Murđe" („Murge") veoma se pohvalno izrazio o pomoći koju su četnici pružili
43

njegovom ugroženom bataljonu u Konjicu. „Partizanske snage žestoko su napale danas, 23. ovog meseca, garnizon Konjic artiljerijskom vatrom minobacača", izveStio je on Komandu 6. armijskog korpusa. „Garnizon saopštava da je primio poziv za predaju za 18 časova danas 23. ovog meseca, na koji je garnizon odgovorio vatrom. Snage pravoslavnih V. A. C. (dobrovoljaca antikomunista, kako su Italijani nazivali četnike — prim. M. L.), koje su nadošle, jako su angažovane sa neprijateljem u zoni Bijela . . ,"39 I Nemci su rado prihvatili angažovanje četničkih snaga u odbrani Konjica. Četnički komandant kapetan Vojislav Lukačević je odmah, prilikom stupanja u kontakt sa nemačkim jedinicama, ostvario saradnju sa komandantom nemačkog puka. 40 Uvidevši da u novonastaloj situaciji, kada su okupatorske i četničke snage (četnička Konjička grupa pod komandom kapetana Lukačevića imala je 1. marta oko 5.500 četnika) postigle nadmoć, nema više izgleda za uspešan ishod borbi za Konjic, Vrhovni štab je odustao od daljih napada. Situacija se, taško, na tom, glavnom, pravcu bitno izmenila: iz Konjica je, niz dolinu Neretve ka Jablanici, došlo do nastupanja neprijateljskih snaga, dok su partizanske jedinice bile prinuđene da pređu u odbranu. 41 Više uspeha je postignuto na južnom pravcu, nizvodno prema Mostaru. Tamo su jake četničke snage, jačine oko 4.200 četnika, pod komandom pukovnika Baja Stanišića, zajedno sa i talijanskim trupama i uz podršku avijacije i tenkova, 27. februara prešle u napad uz dolinu Neretve, ali ih je 2. proleterska divizija najpre zadržala, a zatim, u protivnapadu, odbacila ka Mostaru. Po mišljenju majora Ostojića, zbog ovog neuspeha dovedena je u pitanje realizacija plana o „uništenju komunista u džepu Neretve" kojim je trebalo „izbiti na Jablanicu i potpuno odseći odstupnicu komunistima k Prozoru". „Ceo moj plan će pasti u vodu, a ovakvu priliku za uništavanje boljševika više nećemo imati", obaveštavao je on jetko kapetana Lukačevića, dodavši da je sramota što obe Stanišićeve kolone, jačine oko 4.200 četnika,
Arhiv VII, Fond IA, k. 28/A/9. Arhiv VII, Fond CA, k. 289, reg. br. 9/1. 41 Arhiv VII, Fond CA, k. 2, reg. br. 18/1; k. 141, reg. br. 16/6; k. 289, reg. br. 8/1; Zbornik, tom IV, knj. 10, dok. br. 164 i 166.
40 39

44

kojima je sadejstvovalo oko 1.000 italijanskih vojnika, „nisu uradile ništa i nisu mrdnule s mesta". 42 Tako se, uprkos odbijanju neprijateljskog napada sa juga, sa pravca Mostara, zbog neuspelog zauzimanja Konjica li nadiranja nemačkih trupa sa severa, severozapada i zapada ka dolini Neretve, Operativna grupa našla sabijena na relativno uzanom prostoru u rejonu Prozora, Jablanice i Konjica. Najkritičnije je bilo na pravcu Gornji Vakuf—Prozor, gde su nemačke trupe (717. pešadijska divizija i jedan puk 718. pešadijske divizije), uz sadejstvo jedinica NDH, izbile na prilaze Prozora i Sćita, neposredno ugrozivši ranjenike koji su se prikupljali u Prozorskoj kotlini. Ozbiljna opasnost je i dalje pretila sa juga, sa pravca Mostara, od jakih snaga itali janskog 6. armijskog korpusa i grupacije Stanišićevih četnika. Na levoj, pak, obali Neretve bila je u toku koncentracija jakih četničkih snaga koje su se pripremale da zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama nastave dejstva preko Neretve i učestvuju u uništavanju opkoljenih partizanskih snaga. U takvoj, neobično teškoj, situaciji održana je 28. februara u selu Gračanici, u dolini Rame, zajednička sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba NOVJ na kojoj su, pored članova tih najviših rukovodstava narodnooslobodilačkog pokreta i njegove oružane sile (Tita, Aleksandra Rankovića, Milovana Đilasa, Ivana Milutinovića, Sretena Zujovića i Moše Pi jade), prisustvovali i predsednik Izvršnog odbora AVNOJ-a dr Ivan Ribar i komandanti i politički komesari 1. i 2. proleterske divizije Koča Popović, Peko Dapčević, Filip Kljajić i Mitar Bakić i komandant 3. udarne divizije Pero Cetković. Vrhovni komandant je izložio situaciju i objasnio svoju operativnu zamisao: da se, najpre, sa glavninom Operativne grupe izvrši snažan protivudar na pravcu Gornjeg Vakufa, kako bi se razbile neprijateljske snage i otklonila opasnost koja se nadvila nad ranjenicima, a da se potom izvrši proboj cele grupacije i ranjenika preko Neretve i pristupi uništavanju četničkih snaga. U toku 1. i 2. marta, dok su dve divizije Operativne grupe (1. i 2. proleterska) užurbano vršile pokrete iz doli« Arhiv VII, Fond CA, k. 293, reg. br. 3/1; k. 165, reg. br. 3/4—19; k. 133, reg. br. 40/6; k. 280, reg. br. 8/1 i 9/1; Zbornik, tom IV, knj. 10, dok. br. 143 i 176; knj. 11, dok. br. 170. 45

ne Neretve ka frontu prema Gornjem Vakufu, nemačke trupe su uz jaku podršku artiljerije, tenkova i avijacije izvodile snažan napad ka Prozoru i uspele da zauzmu severoistočne padine planine Raduše. Nastupile su dramatične borbe u kojima su nemačke trupe bile zadržane, a 3. marta je otpočeo snažan protivnapad glavnine Operativne grupe (devet brigada) u kome su neprijateljske snage bile odbačene ka Gornjem Vakufu. Sa položaja na Makljenu Tito je neposredno rukovodio protivudarom. Sledećeg dana, 4. marta, uspešno je nastavljen protivnapad partizanskih snaga. Na središnjem delu fronta, u zahvatu druma Gornji Vakuf — Prozor, vodio je odbrambene borbe bataljon majora Strekera. Kako su na njegovom levom krilu partizanske snage izvršile dublji prodor, zapretivši da ugroze pozadinu njegovog bataljona, moj or Streker je požurio u Gornji Vakuf, u sedište štaba puka, da bi se lično, od komandanta puka pukovnika Fogela (Vogel), potanko upoznao sa situacijom i saznao šta se, zapravo, tamo, kod njegovog suseda na levom krilu, zbilo. Prethodno je odredio da ga, do svog povratka, na dužnosti zamenjuje komandir 12. čete poručnik Vizner (Wiesner). „U štabu puka u Gornjem Vakufu", naveo je Streker u svom „izveštaju o zarobljavanju" koji je podneo nakon puštanja iz partizanskog zarobljeništva, 43 „saznao sam da su partizani tamo izvršili napad u pozadinu naših linija, ali da je posle teške borbe napad odbijen. U toku razgovora s komandantom puka pukovnikom Fogelom primljen je radiogram iz mog bataljona da su partizani posle jednog napada s jugozapadnog pravca zauzeli vis 1188 na desnom krilu. U pratnji četiri kurira-konjanika, preko Uzričja i Jelače, ubrzanim tempom od jahao sam u bataljon". Dok je major Streker hitao ka svom komandnom mestu, situacija se na položajima izmenila. Druga proleterska brigada je, zajedno sa delovima 7. banijske, na levom krilu, ;i 1. dalmatinske brigade, na desnom krilu, izvršila snažan napad na položaje inemačkih jedinica južno od Gornjeg Vakufa. Pošto je 737. grenadirski puk bio nateran na povlačenje prema Voljicima, to je Streker ovom
43 Arhiv Vojnoistorijskog instituta JNA, mikrofon NAV-N-T-315, snimci 1448—52.

46

bataljonu ostao nezaštićen desni bok. Poručnik Vizner je odmah povio desno krilo bataljona da bi izbegao obuhvat partizana sa padina Kobile (k. 1370). No, naglo se pogoršala situacija i na levom krilu bataljona. Tamo je 1. bataljon 2. proleterske brigade razbio položaje 1. bataljona 750. grenadirskog puka na Crnom vrhu, s druge strane druma Prozor — Gornji Vakuf, i odbacio ga na kotu 803, iznad velike okuke. Partizani su nezadrživo nastavili juriš, prešli drum kod zaseoka Trlice i uputili se ka Mačkovcu. Strekerov bataljon se našao u vrlo teškoj situaciji i poručnik Vizner je naredio povlačenje na novu liniju, koja se protezala od sela Mračaja, preko kote 957, do kote 803. Izveštaj o povlačenju bataljona Vizner je uputio u štab puka, u Gornji Vakuf. Major Streker je, u međuvremenu, hitao ka svom komandnom mestu, ne znajući da se njegov bataljon povukao. „Otprilike u okolini kote 935" — nastavlja Streker — „otpustio sam tri kurira sa svim konjima i s jednim kurirom krenuo peške prema komandnom mestu bataljona. Borbena buka se nije čula. Pošto štab bataljona nisam zatekao na onom mestu gde sam ga napustio, krenuo sam kroz jednu dolinu u pravcu kote 952. Upravo kada smo ja i moj kurir u blizini kote 952 hitali da iziđemo iz jedne male doline, obrasle gustim žbunjem, bili smo iznenada sa svih strana obasuti snopovima puščanih zrna, delom s udaljenosti 15—20 metara. Čuli smo uzvike na srpskom jeziku i uvideli da su nas partizani opkolili. Odmah smo odgovorili vatrom, pokušavajući u isto vreme da se kroz gusto žbunje probijemo nazad. Pokazalo se, međutim, da nema nikakvog izgleda da umaknemo iz udolja, opkoljenog od oko 40—50 partizana, i zato smo se morali predati". Zarobljenici su, vezanih ruku, sprovedeni u Stab 2. proleterske divizije koji se nalazio na jednom visu severozapadno od Makljena. Članovi štaba su pokušali da od majora Strekera dobiju podatke o sastavu, jačini i planovima neprijateljskih jedinica, ali se u itome nije uspelo zbog odbijanja nemačkog oficira da dà bilo kakva obaveštenja. 44
44 M. Leković, „Dragoceni zarobljenik", „Front" br. 7, 16. februar 1973.

47

O zarobljavanju nemačkog majora bio je odmah radio-putem obavešten Vrhovni štab, gde je vest primljena s neskrivenim zadovoljstvom jer se radilo o prvom nemačkom višem oficiru koga su partizani zarobili. Tom događaju je pridat poseban značaj i zbog toga što se, kako je u Vrhovnom štabu ocenjeno, ukazala prilika da se ponudom za razmenu zarobljenog majora obnove i uspešno okončaju pregovori o razmeni zarobljenika koji su dva meseca ranije bili prekinuti. Moglo bi se, naime, očekivati da će sada, kada je u pitanju jedan viši oficir, komandant bataljona, nemačka strana biti zainteresovana za razmenu zarobljenika i da će prihvatiti ponudu o pregovorima. Razmatrajući tu mogućnost, u Vrhovnom štabu se došlo na ideju da se na pregovorima o razmeni zarobljenika, ukoliko bi do njih došlo, postavi i pitanje priznanja Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane i, u vezi s tim, prihvatamja obaveze da se u tretmanu ratnih zarobljenika i ranjenika primenjuju odredbe međunarodne konvencije. O tim pitanjima se već razgovaralo na poslednjem sastanku partizanskih i nemačkih pregovarača održanom 17. novembra 1942. blizu Livna, kada se pregovaralo o razmeni zarobljenika (posade oborenog bombardera, nemačkih privrednih stručnjaka iz Jajca i oficira NDH zarobljenih u Bihaću). Na tim pregovorima su sa nemačke strane učestvovali inženjer Hans Ot (Hans Ott), kapetani Hans Hejs (Hans Heyss), oficiri za vojnu privredu, i Alfred Hajnrih (Alfred Heinrich), specijalni referent Ajnzac-komande policije i službe bezbednosti (Einsatz-commando Polizei und Sieherh eitsdients) u Sarajevu koji se prestavio kao Kulih (Kulich), dok su partizanski pregovarači bili dr Vladimir Velebit Vlatko (pod pseudonimom Vladimir Petrović) i kapetan Mihovil Tartalja Miša.45 Pored pregovora o razmeni zarobljenika, koji se nisu završili uspešno,48 na sastanku je bilo reči i o zahtevu partizanske
S. Odrić, „Neostvareni planovi", Naprijed, Zagreb, 1961, str. 81. Četiri dana kasnije, 21. novembra, kod Livna je izvršena razmena „27 zarobljenih partizana sa taocima koje su partizani odveli prilikom povlačenja iz Livna", kako stoji u izveštaju Orižničkog voda iz Livna (Arhiv VII, k. 62, reg. br. 5/4-2 i 1/4-2). Među razmenjenim pripadnicima NOP-a, nije, međutim, bilo lica koje su partizanski pregovarači tražili na sastanku od 17. novembra. 48
45 48

strane da se Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije prizna kao zaraćena strana, što su Nemci od samog početka ustanka i organizovanja narodnooslobodilačke borbe odbijali da prihvate, ističući da su borbe partizana, koje smatraju banditima, neregularne i da se prema pripadnicima Narodin©oslobodilačke vojske ne mogu primenjivati odredbe međunarodnog ratnog prava. Kako nemački pregovarači nisu bili ovlašćeni da o tim pitanjima razgovaraju, ito su im partizanski delegati uručili pismo Vrhovnog štaba za nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj general-potpukovnika Edmunda Gleza fon Horstenaua. Pismo nije sačuvano, ali je izvesno da je u njemu, pored pitanja koja su se odnosila na razmenu zarobljenika, bilo reči i o zahtevu za priznanje Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije kao zaraćene strane. Na to pismo, međutim, od Nemaca nije stigao odgovor. Po oceni Vrhovnog štaba trebalo je sada, kada se računalo da se ukazala prilika za obnovu, odnosno nastavak pregovara, pokušati da se ponovo pokrenu razgovori o tim pitanjima, prvenstveno zbog ranjenika, kako bi se dobio pristanak nemačke strane da se oni tretiraju u duhu međunarodne konvencije. Briga za sudbinu oko četiri hiljade ranjenika i bolesnika koji su se nalazili u teškoj situaciji u rejonu Prozora morila je tih dana Tita i partizanske štabove. Iz dotadašnjeg toka operacije, koja je dostizala kulminaciju, noseći u sebi sve neizvesnosti oko sudbine ranjenika, bilo je očigledno da je bitka koju je Operativna grupa divizija već više dana vodila da bi se izvukla ispod udara veoma jakih nemačkih snaga i izbegla okruženje sve više postajala grčevita bitka za ranjenike, za njihovo spasavanje. Ni ubrzana evakuacija ranjenika i bolesnika i njihovo prikupljanje u Prozorskoj kotlini, bliže dolini Neretve preko koje se nameravalo probijati na istok u pravcu Crne Gore i Sandžaka, ni uspešan protivudar kod Gornjeg Vakufa koji je upravo bio u toku i kojim su nemačke trupe bile odbačene ka Bugojnu, nisu trajnije otklonili opasnost koja je i dalje ozbiljno pretila ranjenicima. Moralo se, dakle, računati i sa time da veći broj ranjenika i bolesnika, pogotovo onih najtežih, nepokretnih, neće biti spasen i da će ih Nemci, kako su to i dotad činili sa partizanskim zarobljenicima, pobiti. Trebalo je, stoga, pokušati da se, uporedo s razgovorima o razmeni majora Štrekera i ostalih zarob49

ljenika, zatraži od nemačke strane da se Narodnooslobodilačkoj vojsci prizna status zaraćene strane, jer je to ona faktički bila, izrastavši u gotovo dvogodišnjoj borbi u snažnu i dobro organiizovanu armiju sa svim bitnim obeležjima jedne regularne vojske, i da se, shodno tome, prema njenim zarobljenim pripadnicima, pogotovo ranjenicima, imaju primenjivati odredbe međunarodnih konvencija o ratnim zarobljenicima i ranjenicima. Uz to, kako su Tito i njegovi najbliži saradnici koji su se toga dana nalazili s njim u sedištu Vrhovnog štaba u jednoj vodenici na reci Prozorčici (Ranković, Đilas i Pijade) zaključili, moglo se nemačkoj strani predložiti da se privremeno, dok pregovori budu trajali, obustave neprijateljstva. 47 Računalo se da su u dotadašnjim jednoipomesečnim borbama, a naročito posle poraza kod Gornjeg Vakufa, nemačke trupe iscrpljene i da im je potreban predah. Obostrana obustava borbenih dejstava bila bi za partizansku stranu i te kako korisna jer bi se dobilo u vremenu i stvorili povoljniji uslovi da se Operativna grupa divizija, oslobođena pritiska nemačkih divizija sa zapada i severa, iz rejona Livna, Bugojna i Konjica, ustremi na četničke snage na levoj obali Neretve, razbije ih i otvori put za dalji prodor na istok — u duhu strategijskog plana Vrhovnog štaba. Trebalo je Nemce zavarati, „neutralizirati" ih, kako je Tito govorio, nudeći im neke prividne ustupke. Računalo se da bi nemačka strana bila zainteresovana za primirje ako bi joj se pružila uveravanja da partizanske snage neće dejstvovati severno od demarkacione linije, u nemačkoj okupacionoj zoni, već da će nastupati samo preko Neretve, u italijanskoj zoni, da bi tamo razbile četnike koji se pripremaju da se priključe angloameričkim trupama, ukoliko se one budu iskrcale na jadransku obalu. Na takvu se mogućnost, kako je već rečeno, tada ozbiljno računalo u vrhovnim komandama — kako četničkoj i nemačkoj, tako i partizanskoj. Da partizanske snage ne nameravaju dejstvovati preko demarkacione linije,
47 U svojim memoarima Đilas taj dogovor Tita, Rankovića. Pijade i sebe naziva sednicom Centralnog komiteta KPJ i navodi da je ona održana „istog dana ili dan posle razbijanja četnika na Neretvi, tj. pošto je otvoren prolaz preko Prenja", što bi značilo da je to bilo 7. ili 8. marta. Taj dogovor je, međutim, bio 4. marta, onog dana kada je zarobljen major Streker (M. Đilas, „Une guerre dans la guerre Yougoslavie 1945", Paris, 1979, str. 342).

50

moglo je kao dokaz biti zaustavljanje njihovih jedinica koje su u protivudaru kod Gornjeg Vakufa gonile razbijene nemačke jedinice. Trebalo je, dalje, uveriti Nemce da bi se partizanske snage, posle prelaska Neretve i razbijanja četnika, prebacile u Sandžak, na teritoriju u italijanskoj okupacionoj zoni, gde bi, udaljene od komunikacija i važnijih privrednih objekata, najmanje smetale Nemcima, jer ne bi ugrožavale njihove vojne i privredne interese. Ideja o ovom predlogu, o nekoj vrsti neutralne zone, potekla je od generala Horstenaua. Prema izveštaju upravitelja Kotarske oblasti u Livnu, upućenom 14. oktobra 1942. Glavnom stanu poglavnika, koji je kao zarobljenik imao priliku da razgovara sa „članom Vrhovnog štaba dr Vladom Petrovićem (Velebitom — prim. M. L.), bivšim advokatom iz Zagreba", i nekim partizanskim vodećim ličnostima, i da od njih sazna za misiju partizanskog pregovarača Marijana Stilinovića u Zagrebu, avgusta 1942. i za njegove razgovore sa Horstenauom, nemački general je „ponudio partizanima jednu teritoriju da se oni kao najjača vojna snaga na Balkanu primire, da će ih Nemci tolerisati i da će na toj teritoriji partizani biti suvereni", a za uzvrat da „partizani dozvole Nemcima da izvoze u Nemačku rude i ostale sirovine i poljoprivredne proizvode". 48 Izgledi da bi takva ponuda sa nemačke strane bila prihvaćena bili su, doduše, mali, ali je trebalo, ipak, pokušati sa tom „diplomatskom akcijom", u stvari nekom vrstom ratne varke. Ako ni zbog čega drugog, a ono radi umirenja savesti da je učinjeno sve da se ranjenici spasu od masakriranja koje bi bilo izvršeno nad njima, ukoliko bi pali u ruke neprijatelja — na što se, prirodno, moralo računati. 49 Čim je dobio vest o zarobljavanju nemačkog majora, Tito je naredio Štabu 2. proleterske divizije da se zarobArhiv VII, k. 65, reg. for. 43/5-1. Nemci su zarobljene partizane najčešće streljali, oglušujući se o odredbe međunarodne konvencije. U jednom telegramu koji je Nemačko poslanstvo dobilo 19. novembra 1943. od Ministarstva spoljnih poslova, stoji, između ostalog, da se odobravaju pregovori s partizanima o pitanju razmene zarobljenika, ali da ,,ma kakvi zahtevi partizana u smislu koji bi nemačke vlasti pismeno obavezivali da se pridržavaju međunarodnih odredaba o postupku sa zarobljenicima i ranjenicima moraju načelno da se odbiju, jer takvi obostrani sporazumi sadrže i priznanje Tita kao ratujuće strane" (Arhiv VII, mikrofilm London — 9, s. H 303042).
49 48

ljenik odmah sprovede u Vrhovni štab. Kako je Streker naveo u pomenutom „izveštaju o svom zarobljavanju", on je u toku noći autom sproveden u „Operativno odeljenje Štaba grupe" koje se nalazilo ,,u jednom mlinu udaljenom 10 km od Prozora". Njemu, razumljivo, nije bilo rečeno da se nalazi u Vrhovnom štabu i da je priveden pred vrhovnog komandanta Tita i članove Vrhovnog štaba Rankovića, Đilasa i Pijade. Streker dalje navodi da su, pored ostalih, bili „bivši predsednik Narodne skupštine Jugoslavije demokrata dr Ribar i profesor Marković". Sto se „profesora Markovića" tiče, reč je o Milovanu Đilasu, koji se tim imenom predstavio. Po dolasku u Vrhovni štab, Strekeru je, uz izvinjenje što je sproveden vezanih ruku, data „obilata večera" — kako je sam rekao. U razgovoru koji je potom usledio (Streker ga je nazvao „zabavnim razgovorom") bilo je reči 0 mnogim pitanjima, a dominirala su, razumljivo, ona obaveštajne prirode koja se, kako je to uobičajeno, postavljaju zarobljenicima da bi se od njih dobili podaci o numeraciji, jačini i rasporedu protivničkih jedinica i planovima njihovih štabova. Partizanski rukovodioci su, kako Streker navodi, bili posebno zainteresovani za planove i namere nemačkih snaga u rejonu Gornjeg Vakufa, a postavljali su i pitanje zašto se nemačke jedinice bore protiv partizana 1 kakav je stav Nernaca prema četnicima. Streker nije želeo da dà nikakve podatke, što je i Tito u svom telegramu upućenom 8. marta Izvršnom komitetu Kominterne potvrdio. 50 Strekeru su, zatim, data objašnjenja o ciljevima za koje se Narodnooslobodilačka armija bori. Njih je on, u pomenutom izveštaju, ovako interpretirao: „Pošto je jugoslovenski narod u 1941. godini sramno napušten od svoje vlade i kako je od tada cela zemlja morala da pod novom vladom u Hrvatskoj i pod okupacijskom vlašću podnosi strahovite muke, to je Narodnooslobodilačka armija uzela kao cilj — oslobođenje zemlje od okupatora. Najveću prepreku na tom putu u sopstvenoj zemlji predstavljaju četnici i zato je njihovo uništenje postavljeno kao prvi cilj. Osim toga, partizani se bore protiv ustaša, Italijana, Nemaca, a tek na dru50

Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 14, str. 136.

52

gom mestu protiv hrvatskih domobrana. Mada ne postoji namera da se borba prenese preko granica Nemačke, ipak se ovom borbom želi da pruži pomoć Sovjetskoj Rusiji, jer samo pobedom internacionalnog komunizma nad kapitalističkom Nemačkom sa Hitlerom, Geringem, Meseršmitom i Krupom kao najvećim kapitalistima, a docnije nad Engleskom i Amerikom, pružiće se garantija za bolju budućnost čovečanstva. Računa se da će najkasnije za tri meseca Sovjetska armija izvoj evati pobedu i u trenutku prelaska granica Nemačke, odnosno Poljske od strane Sovjetske armije, Engleska i Amerika će istovremeno obrazovati Dragi front na raznim mestima južne Evrope, a naročito u Italiji. Italijanski narod više ne veru je u pobedu Musolinija i Hitlera, a italijanska armija već je potpuno prožeta komunizmom. U štabovima i kod političkih komesara moglo se često uočiti da se nerado vodi borba protiv nemačkog naroda i da se narod ne identifikuje sa samim Hitlerom. Za italijansku armiju se kaže da poseduje vrlo slabu borbenu vrednost. U saradnji italijanskih generala sa nacionalnim četnicima uočava se opasnost za Nemačku pošto se čvrsto veru je da je pomoć koja se upućuje četnicima u hrani, municiji i novcu engleskog porekla." Strekerova interpretacija razgovora u Vrhovnom štabu bila je uglavnom tačna. Napisao je ono što je zapamtio iz razgovora koji je te noći vodio, kao i ono što je čuo od svojih sagovornika, vodećih ličnosti Narodnooslobodilačkog pokreta, dodavši i ono što je saznao i u drugim štabovima (2. proleterske brigade i 1. i 2. proleterske divizije). Rečeno mu je, što je on, uostalom, znao (jer se sa svojom jedinicom borio protiv partizana još od leta 1941) da je oslobođenje zemlje od okupatora osnovni cilj narodnooslobodilačke borbe i da glavnu prepreku ostvarenju tog cilja predstavljaju četnici, zbog čega je njihovo uništenje primaran zadatak Narodnooslobodilačke vojske. Ukazano je i na činjenicu da četnike podržavaju i snabdevaju Englezi i da sa njima sarađuju Italijani — što može predstavljati opasnost za Nemačku. Bio je to nagoveštaj onoga što će se pokušati u razgovorima sa nemačkim komandama o razmeni majora Štrekera i drugih zarobljenika, ukoliko do njih dođe, neka vrsta pripre53

manja terena: da se Nemcima predloži da se privremeno obustave dejstva, kako bi se partizanske jedinice mogle angažovati u borbama sa četnicima, nakon čega će se prebaciti na teritoriju (mislilo se na Sandžak) sa koje neće ugrožavati nemačke garnizone i njihove vojne i privredne objekte. I, na kraju, napisao je Streker, bilo je reči o pitanjima kojima se „utiru putevi za razgovore sa nemačkom komandom". To se, svakako, odnosilo u prvom redu na razmenu zarobljenika, o čemu su već vođeni pregovori koji su, na žalost, bili prekinuti. U vezi s tim, piše Streker, „zamoljen sam da napišem jedno pismo nemačkoj komandi u kome se — u vezi ranijih predloga — traži što hitniji sastanak komandanata i dodela teritorije". Major Streker je, razumljivo, prihvatio predlog, jer je i sam bio veoma zainteresovan da dođe do pregovora o razmeni zarobljenika koji bi, ukoliko se budu uspešno završili, doneli i njegovo oslobođenje. Još iste večeri napisao je pismo za generala Horstenaua, adresovano na štab svoje 718. divizije u Sarajevu, i ono je sledećeg jutra upućeno po kuriru (verovatno istom onom koji je bio zarobljen sa Strekerom) ka nemačkim položajima kod Gornjeg Vakufa. Pismo nije sačuvano, ali se njegova sadržina sa dosta pouzdanosti može naslutiti: javljao je o svom zarobljavanju i o predlogu partizanske komande da se povedu pregovori 0 razmeni zarobljenika, o priznanju Narodnooslobodilačke vojske kao zaraćene strane i o „dodeli teritorije" partizanskim snagama, na koju bi se one prebacile. Nemci nisu morali nagađati o kojoj je „partizanskoj komandi" reč, jer su isuviše dobro znali da se u dolini Neretve sa glavnim partizanskim snagama nalazi njihov Vrhovni štab. Neizvesno je da li se uz Streker ovo pismo nalazio i pismeni predlog Vrhovnog štaba. U jednom radiogramu koji je Operativno odeljenje Štaba 718. divizije uputilo 9. marta komandantu nemačkih trupa u Hrvatskoj generalu Litersu kaže se da je major Streker, komandant 3. bataljona 738. puka, zarobljen 3. marta (greška — treba: 4. marta) 1 da je uputio jedno posebno pismo Narodnooslobodilačke vojske u kome se, između ostalog, iznosi zahtev za vođenje pregovora o razmeni zarobljenika i o priznanju narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane i traži da se
54

utvrdi vreme i mesto održavanja zajedničkog sastanka. 51 I Đilas u svojim memoarima tvrdi da je Nemcima upućeno pismo, ali da na njemu „nije stajao ni pečat Vrhovnog štaba ni potpis Titov, nego neke naše jedinice". 52 Strekerovo pismo je još istog dana, 5. marta, stiglo u Štab 717. divizije u Bugojnu, koji ga je, smatrajući sebe nenadležnim za donošenje bilo kakve odluke, prosledio višoj komandi. Pismo je 6. ili 7. marta stiglo u Štab komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj general-major a Rudolfa Litersa, koji se nalazio u Slavonskom Brodu. O tome se nalaze podaci u telegramu italijanskog oficira za vezu pri Litersovom štabu majora Bobia (Bobbio), upućenom 12. marta Komandi 2. italijanske armije i štabovima 6. i 18. armijskog korpusa: „Major Streker, komandant 3. bataljona, zarobljen je. Komandant nemačkih trupa u Hrvatskoj primio je od majora Streker a pismo u kome se gospodinu generalu dostavlja poziv Vrhovnog štaba NOV Jugoslavije da pošalje delegata u svrhu razgovora o eventualnom priznanju Titove armije za zaraćenu silu. Na spomenuti zahtev nije odgovoreno". 53 I general Liters se, razumljivo, kao komandant jedinica koje izvode vojne operacije protiv partizanskih snaga, smatrao nenadležnim za uspostavljanje kontakata sa predstavnicima neprijateljske strane. Stoga i nije odgovorio na „spomenuti zahtev" Vrhovnog štaba NOVJ, već je Strekerovo pismo uputio u Zagreb generalu Horstenauu, kome je i bilo namenjeno i u čiju su nadležnost spadala pitanja te vrste. Horstenau se, uostalom, mogao o tome konsultovati i sa diplomatskim predstavnikom, nemačkim poslanikom u NDH Zigfridom Kašeom. Horstenau je pismu majora Strekera, odnosno predlogu Vrhovnog štaba NOVJ o vođenju pregovora, poklonio punu pažnju, zaključivši da predlog treba prihvatiti, jer se radilo o izbavljenju iz partizanskog zarobljeništva jednog višeg nemačkog oficira i većeg broja vojnika i privrednih stručnjaka. On je i ranije smatrao da je za nemačku stranu korisno da uspostavi i održava vezu sa partizanskim vrhovnim štabom i bio je spreman da lično primi njegove pred51 52 53

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 2264, s. 514, 731. M. Đilas, cit. delo, str. 342. Zbornik, tom IV, knj. 11, dok. br. 213. 55

stavnike, kako je to već jednom, krajem avgusta 1942, učinio, primivši partizanskog pregovarača Marijana Stilinovića, koji je, pod imenom Srećko Šunjevarić, kao predstavnik Vrhovnog štaba, vodio razgovore o razmeni nemačkih stručnjaka iz firme „Hanza-Lajhtmetal" zarobljenih u Livnu. 54 0 tome je Has Ot, glavni nemački pregovarač, po povratku iz Zagreba u Vrhovni štab, 3. septembra lično obavestio Tita, 55 koji je zaključio da o tome, kao uostalom i o svim drugim važnijim pitanjima, treba obavestiti Moskvu. U telegramu koji je 14. oktobra uputio Izvršnom komitetu Kominterne Tito je, uz molbu da se ne objavi izvor te vesti, javio da je inženjer Ot „doneo iz Zagreba prijedlog za pregovore između predstavnika Vrhovnog štaba i jednog njemačkog Opunomoćenog generala (Gleza fon Horstenaua — prim. M. L.)", dodavši da su „oni to činili već nekoliko puta, ali mi smo odbijali sve te pregovore", i tražeći od Kominterne njeno mišljenje. 56 General Horstenau je, očigledno, realnije nego je to činila Vrhovna komanda Vermahta procenjivao snagu i vitalnost Narodnooslobodilačke vojske, zaključivši, na osnovu dotadašnjih iskustava, da se ona nikakvim vojnim merama ne može uništiti. Njemu je sa najvišeg mesta bilo naređeno da je, zajedno sa komandantom nemačkih trupa u Hrvatskoj, odgovoran „za područje Hrvatske" i da je potčinjen komandantu Jugoistoka generalu Leru. Kako je u Lerovom naređenju od 15. februara 1943 („Odbrana i komandovanje na Jugoistoku") stajalo da se može očekivati da u „dogledno vreme" može doći do invazije na Balkanskom poluostrvu 1 da se „mora računati sa time da će ovaj napad biti podržan od strane ustanika u zapadnim balkanskim zemljama", te da treba ..pređuzeti konačno smirenje pozadine i uništenje ustanika i bandi svih vrsta u sadejstvu sa italijanskom 2. armijom", to je bilo razumljivo da je Horstenau zaključio da sa svoje strane mora pređuzeti sve što bi doprinelo izvršenju tog zadatka, odnosno „smirenju pozadine" na poverenom mu području preko kojeg se, komunikacijom Zagreb — Beograd, odvija znatan deo ratnog transporta za
54 M. Stilinović, ..Ratni dnevnik", JAZU, Zagreb, 1965; Arhiv VII, k. 153-a, reg. br. 11/5-21; k. 65, reg. br. 19/3-1. 55 Arhiv VII, mikrofilm London 19, s. 311300—10. 56 J. B. Tito, Sabrana djela, tom 12, str. 15.

56

trupe Komande Jugoistoka. 57 Ako se to već ne može postići vojnim merama, u što se bio toliko puta uverio, onda je bilo razumno pokušati i drugim merama — pregovorima. Horstenau je, uz to, smatrao da partizanske snage treba priznati kao „zaraćenu stranu". Toga su mišljenja bili i general-pukovnik Ler, komandant Jugoistoka i njegov načelnik štaba general-potpukovnik Herman Ferč (Hermann Föritsch), koji su predlagali Vrhovnoj komandi Vermabta „da Titove jedinice, koje su se sve više sistematski borile, prizna kao zaraćenu stranu". 5 8 Neizvesno je da li je o Streker ovom pismu i predlogu Vrhovnog štaba Horstenau upoznao svoje pretpostavljene pre nego je 9. marta poručio generalu Litersu, komandantu nemačkih trupa u Hrvatskoj, čije su jedinice izvodile operacije u dolini Neretve, da obavesti partizanski Vrhovni štab da nemačka strana prihvata predlog o razgovorima i da on organizuje sastanak sa partizanskim delegatima. Horstenau je, uostalom, već imao Lerovo odobrenje da se može stupati u kontakte s partizanskim Vrhovnim štabom. U razgovoru koji su njih dvojica vodili 15. decembra 1942, kako stoji u zapisniku sa tog sastanka, „Ler nema ništa protiv stupanja u vezu s Titom jedino u informativne svrhe i to preko posrednika", uz napomenu da pri tom nemačka strana ,,ne treba da se suviše mnogo ispoljava". 59 Liters je ocenio da bi najprikladnije bilo da se t a j sastanak održi u štabu 717. pešadijske divizije, jer je taj štab već bio obavešten o „pokrenutim namerama" partizana, pošto je preko njega i stiglo Streker ovo pismo. Stoga je istog dana u 22,45 časova uputio komandantu divizije generalu Benignusu Dipoldu (Benignus Dippold) sledeće naređenje: ,,U vezi pisma majora Strekera od 4. 3. 1943. treba saopštiti Vrhovnom štabu ustanika da je Nemačka komanda spremna da primi jednog opunomoćenog delegata.
Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 21. Dr Karl Hnilicka, „Bihaćka republika i jugoslovenski partizanski pokret u ogledalu njemačkih izvora i ocjena njemačkih generala koji su komandovali na Jugoistoku", Zbornik radova „Prvo zasedanje AVNOJ-a", Bihać, 1967. 59 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-501, r. 267, s. 437—8.
58 57

57

Kao termin predviđa se 12. 3. Mesto sastanka je Bugojno. Garantuje se bezbednost delegata". 60 Već sledećeg jutra, 10. marta, iz Štaba 717. pešadijske divizije upućena je poruka Vrhovnom štabu da uputi svog delegata (ili delegate) u Bugojno.

Forsiranjem Neretve uspešno je prebrođena najkritičnija faza bitke za ranjenike
Istog jutra kada je štrekerovo pismo upućeno nemačkoj komandi Vrhovni štab je, uz napomenu „strogo poverljivo, nikome ne govoriti ništa", saopštio svoju odluku o forsiranju Neretve i o prodoru na istok. „Odlučili smo da našim glavnim snagama i ranjenicima nadiremo pravcem: Prozor—Jablaniica—Prenj i dalje k istoku", pisao je Tito 5. marta štabovima divizija Operativne grupe. Ukoliko je do tog trenutka i postojala dilema o pravcu proboja — na sever prema srednjoj Bosni, što je poslednjih dana ozbiljno uzimano u obzir, ili na istok, preko Neretve, u duhu ranije usvojenog strategijskog plana — sada je bilo jasno: Operativna grupa će se, zajedno s ranjenicima, probijati preko Neretve i Prenja ka Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku! Uspešno izvedenim protivudarom kod Gornjeg Vakufa i odbacivanjem neprijatelja ka Bugojnu bila je za izvesno vreme otklonjena opasnost koja se bila neposrerdno i preteći nadvila nad sudbinom ranjenika u Prozorskoj kotlini i stvoreni su uslovi da se istrage u sprovođenju strategijskog plana Vrhovnog štaba o prodoru na istok, čije je ostvarenje, posle neuspeha u zauzimanju Konjica, bilo dovedeno u pitanje. Tito je izdao naređenja da se dejstva u dolini Vrbasa obustave i jedinice sa tog fronta ubrzanim maršem prebace ka Neretvi, ostavljajući zaštitnice za evakuaciju ranjenika, i da se smelim napadom forsira Neretva kod Jablanice. Trebalo je, potom, od priručnih sredstava (drvene građe) opraviti porušeni most kod Jablanice, kako bi se preko njega na stvoreni mostobran mogle prebacivati trupe, ra60

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 2264, s. 731.

58

njenici i bolesnici i lako oružje, uključujući i oruđa na rasklapanje. 61 Obrazlažući tadašnju situaciju i mere koje je preduzeo, Tito je septembra 1965. u članku za ediciju „Neretva" napisao sledeće: „Naša ideja da idemo prema Crnoj Gori bila je od početka u prvom planu i njoj je sve bilo podređeno. I kada sam naredio da se poruše mostovi na Neretvi, ja nisam mislio da idemo u drugom pravcu. U početku smo srušili samo jedan most. Kod mene je tada došao Vlado Šegrt, komandant Desete hercegovačke bridade, koji je kod Ostrošca naišao na jake četničke snage. O četničkoj koncentraciji snaga bili smo još ranije obaviješteni od drugova iz Crne Gore i Hercegovine i znali smo da se te jedinice postepeno kreću prema Kalinoviku i Mostaru. Donoseći ovu vijest, Šegrt mi je ispričao kako je naišao na jake četničke snage, koje su došle od Boračkog jezera i pružile žilav otpor. Bili su to četnici uglavnom iz Vašojevića. Čim sam ovo saznao odmah mi je bilo jasno o čemu se radi. Ja nisam znao tačno kolike su te četničke snage, ali mi je bio jasan vojno-politički karakter ove udružene akcije kojom su Nijemci, Talijani, četnici i ustaše htjeli da nas samelju. Pošto su se Nijemci preko Ivan-planine probili u Konjic i ojačali ovaj garnizon, mi smo se našli u vrlo teškoj situaciji. Tada sam naredio da se poruši i drugi, poslednji most kojim se moglo preći sa jedne obale Neretve na drugu. Rušenje ovog mosta predstavljalo je manevar, ali i zaštitu od iznenađenja sa te strane, da bi Nijemci stekli utisak da idemo natrag. Taj manevar je potpuno uspio. Nijemci su oslabili pritisak u dolini Neretve, a mi smo izgradili improvizovani most i prebacili ranjenike i jedinice preko rijeke. Nijemci su bili ubijeđeni da će nas uništiti. Može se reći da je rušenje prvog mosta bilo iz taktičkih — odbrambenih razloga, a rušenje drugog — zbog taktičke varke, sa ciljem maskiranja naših namjera. Odmah zatim naši inženjerci su izgradili
61 J. B. Tito, Sabrana djela, knj. 14, str. 122, 123, 126, 128, 130, 133.

59

pješački most na mjestu porušenog. Tako smo mi imali slobodan put na Prenj, koji je bio vrlo težak. Morali smo ići bespućem, noću i po velikom snijegu. Da smo otišli za Nijemcima (u pravcu srednje Bosne — prim. M. L. ), mi bismo bili poraženi. U toku ove bitke neki naši komandanti, među kojima i neki drugovi oko Vrhovnog štaba, nisu mogli da se snađu i shvate šta se tu događa. Jer, oni su vodili računa samo o svom uskom sektoru, na kome su se nalazili. A, strategija je bila naša, Vrhovnog štaba. Mene niko nije pitao zašto sam naredio da se poruše mostovi. Kasnije su svi vidjeli zbog čega je to učinjeno. Nijemci su se već bili povukli i nisu mogli ponovo da dođu da nam zatvore put. Da su to mogli da učine, mi bismo stradali." 62 Ovaj smeli manevar je uspešno izvršen: u toku noći 8/7. marta preko gvozdene konstrukcije porušenog železničkog mosta u Jablanici, koja se u vodi nije bila rastavila, bombaško odeljenje iz 2. dalmatinske brigade prešlo je neopaženo na levu obalu i uništilo četničko osiguranje. Iskoristivši taj uspeh, preko Neretve se potom prebacilo šest bataljona 2. proleterske divizije, koji su, razbijajući dezorganizovane i ošamućene četničke jedinice, do mraka 7. marta uspostavili mostobran dubine sedam kilometara. Pošto je u toku dana 35 boraca Tehničke čete Vrhovnog štaba uspelo, uz ogromna naprezanja, da za nepunih 19 časova učvrsti drvenu građu uz konstrukciju porušenog, bolje reći prelomljenog mosta i tako od dasaka i balvana napravi stazu, to su se preko tog improvizovanog mosta ubrzano prebacivale jedinice Operativne grupe, a od noći 8/9. marta i kolone ranjenika i bolesnika, kako onih lakših, pokretnih, tako i onih na nosilima. Sva motorna vozila, tenkovi, haubička artiljerija, vozeća komora i sve ono što se nije moglo dalje, preko besputnih padina krševitog i surovog Prenja, nositi na rukama ili konjima uništavano je i survavano u nabujalu Neretvu.
82

J. B. Tito, Vojna djela, IV, str. 74—75

SO

U daljem nastupanju jedinice su, učvršćujući i proširujući mostobran, slamale otpore četnika, koji su se povlačili u pravcu Krsca, a odatle u rejon Konjica. Bilo je očigledno da je smeli i neočekivani prodor Operativne grupe divizija preko Neretve iznenadio i ošamutio četničke štabove i jedinice. Na stotine četnika, i ne stupivši u ozbiljnije borbe, napuštali su položaje i gotovo u rasulu bežali pred partizanima, ili im se predavali. O porazu četničkih jedinica na Neretvi izvestio je komandant četničke Konjičke grupe kapetan Lukačević Vrhovnu komandu još istog dana, 7. marta u 23,30 časova: „Komunisti stegnuti obručem uništenja odlučili su se za izvršenje proboja kod Jablanice. U tu svrhu nekoliko odlučnih odelenja naoružanih velikim brojem automatskih oruđa prebacili su se preko mosta na Neretvi. Pobili stražare i jakom automatskom vatrom branili uži mostobran koji se postepeno proširivao. Usled noći i nespremnosti jedinica nastalo je vatreno dejstvo međusobno, a potom gubljenje veze i odstupanje bez plana i komande. U toku 7. o.m. komunisti su u svojim rukama imali Krstac i dovoljnu snagu prebačenu preko Neretve i sa uspehom gonili demoralisane delove Leve kolone". 63 U drugom izveštaju Lukačević javlja majoru Ostojiću, koji je, kako je rečeno, u ime Vrhovne komande komandovao svim četničkim jedinicama u bici na Neretvi, da je tog kritičnog dana, kada je u 8 časova izjutra bio obavešten da su partizani prešli Neretvu, izbili na Krstac i razbili 1. durmitorsku brigadu kapetana Nikole Bojovića, odmah požurio iz Konjica autom (koji su mu Italijani stavili na raspolaganje) prema Jablanici, kamo je uputio i Leteću brigadu. Nameravao je, kako kaže, „da spase Ivana (kapetana Ivana Ružića, komandanta 2. durmitorske brigade — prim. M. L.) koji je padom Krsca i nastupanjem partizana prema Kuku, bio opkoljen". „Uz put", nastavlja Lukačević, „već oko 8,30 časova sreo sam celu Bojovićevu brigadu kod samog Konjica u paničnom begstvu. Jedva sam ih zadržao, možeš misliti što sam im sve radio. Pokrenuti ih napred nisam mogao. Oko 9 časova u Ostrošcu sam zatekao samog Kasalovića
63

Arhiv VII, Fond ČA, k. 141, reg. br. 21/6. 61

(Zdravka, komandanta kolone Konjičke grupe u čijem su sastavu bili: 1. i 2. durmitorska, Fočanska, Konjička i Kalinovačka brigada, ukupne jačine 2.130 četnika — prim. M. L.). Uopšte nije umeo da mi objasni šta se događa. Sa kose sam gledao kako grupice četnika beže bezobzirce prema Konjicu (tražeći spas od Nemaca — prim. M. L.).. . Ivanove jedinice raspršene. U 19 časova nije bilo ni jednog četnika na pravcu nastupanja komunista... Kakva je panika bila sve zahvatila — ne mogu ti opisati". 64 O porazu četnika kod Jablanice i Konjica Ostojić je 8. marta izvestio Dražu Mihailovića, jadajući se da ga „nesposobnost komandanata i sistematsko sabotiranje naređenja dovodi do besa" i da je „očajan što nema s kime raditi": „Gospodine ministre, jedino zbog neposlušnosti, nesposobnosti i nemarnosti komandnog elementa došlo je do prodora komunista kod Jablanice i razbacanosti snaga na južnom delu fronta. Usled ovoga situacija je vrlo ozbiljna, a komandanti produžavaju s neprekidnim greškama. Pošto sam uvek primao i primam odgovornost za sve poslove kojim rukovodim, a krivicu potčinjenih mi komandanata za nepotrebno pale žrtve kod Jablanice i nepovoljan obrt situacije osečam kao svoju, ja Vas molim da odredite specijalan preki sud koji će izreći presudu prvo meni, a potom ostalima. Dolaze u obzir vojvoda Jevđević, major Radulović, pukovnik Stanišić i majori Pantić, Gojnić i Baćović". 65 Kako je od strane nekih četničkih komandanata izražavano uverenje da je za pretrpljeni poraz prilikom forsiranja Neretve koje su izveli partizani kod Jablanice kriv Ostojić, Mihailović je požurio da uzme u zaštitu svog najbližeg vojnog saradnika, uputivši 9. marta potčinjenim komandantima sledeći telegram: „Celokupnim radom rukovodim ja preko Branka (konspirativno ime Ostojića — prim. M. L.). Nijedno preduzeće nije naređeno bez mog odobrenja. Branko me obaveštava o svemu do najmanjih sitnica. Svi njegovi predloži se pregledaju, studiraju, odobravaju ili korežiraju." 66
64

Arhiv VII, Fond CA, k. 142, reg. br. 56/1. Isto, k. 289, reg. br. 2/3 i k. 161, reg. br. 18/3. •« Arhiv VII, Fond CA, k. 2, reg. br. 29/1.
85

62

Četnički komandanti su se, kao što se vidi, međusobno optuživali, branili ili uzimali krivicu na sebe. Kao da nisu mogli da shvate ili priznaju đa su glavni „krivci" za njihov poraz bili partizani, njihov visok moral i neviđena hrabrost sa kojom su jurišali na četničke položaje, svesni da biju odlučujuću bitku za spas više hiljada ranjenika. Znatan broj četnika, među kojima je bilo i mobilisanih, međutim, nije bio spreman da se odlučno bori. To su, u svojim izveštajima upućenim Vrhovnoj komandi, konstatovali i četnički komandanti. Tako je major Baćović 12. marta javljao da su „obe Durmitorske brigade i Sandžaklije izdali, jer su javno izjavili da neće da se bore protiv svojih sinova, sestara i braće koji se nalaze u redovima komunista". „Pri nailasku komunista", stoji u njegovom izveštaju, „iste su pozdravljali sa uzvikom: ,Smrt fašizmu'!" 67 A major Radulović, izaslanik Vrhovne komande, pisao je 18. marta Ostojiću da su „sve grupe predstavljale inertnu masu koja je samo čekala udarce partizana". 68 I Ostojić je, nakon svega, morao zaključiti da je panika koja je zahvatila četničke jedinice „rezultat komunističke propagande u našim redovima" i da se ona može suzbiti streljanjem dezertera i onih koji odbijaju da se bore. On je izvestio Mihailovića da je „zalaganje partizana odlično, dok kod četnika vrlo slabo". 69 O uspešnom forsiranju Neretve i o razbijanju četnika na levoj obali reke Tito je izvestio Moskvu. Kako je već bilo uobičajeno, Tito je svakodnevno, preko radio-stanice, slao obaveštenja Moskvi o najvažnijim događajima u Jugoslaviji, prvenstveno o dejstvima Narodnooslobodilačke vojske. Tako je 7. marta javio o uspešnom protivudaru kod Gornjeg Vakufa, naglasivši da je zarobljen i jedan nemački major, komandant bataljona, a sledećeg dana je, javljajući o forsiranju Neretve i razbijanju četnika, dao i podatke o zarobljenom majoru: da se zove Artur Streker, da je iz Vupertala i da „neće da da nikakve podatke o vojnoj dislokaciji". 70 U istom telegramu Tito je upoznao Moskvu i sa daljim planovima:
s7

Isto, k. 293, reg. b.r 3/1-89. Isto, k. 162, reg. br. 3/1. w Isto, k. 293, reg. br. 3/1-93. '» Isto, str. 132, 136.
,8

63

„Na sektoru Mostar — Konjic — Gornji Vakuf operacijama neposredno rukovodim ja. Imam na raspolaganju 20.000 boraca, pravih heroja. Naš cilj je: razbiti neprijateljski obruč i spasti 5.000 ranjenih drugova. Ali pošto dosad nismo uspjeli da zauzmemo grad Konjic, moraćemo da ovladamo planinskim masivom Prenj i da najtežim putem prenosimo ranjenike. Tenkove i šest baterija haubica moramo da uništimo zbog nedostatka puta. Sa sobom ćemo ponijeti 20 topova malog kalibra i oko 80 teških minobacača. Drugi naš cilj jeste: uništiti četnike u Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku, mobilisati sve sposobne muškarce u našu vojsku i pređuzeti novo nastupanje s tom vojskom (misli se na južnu Srbiju, Kosovo i Makedoniju prim. M. L.). Nijemci odvode sve odrasle muškarce i žene i šalju ih u Njemačku. Oni zalaze po kućama i noću odvode ljude, hvataju ih na ulici itd." 71 Mada je forsiranje Neretve uspešno izvršeno, položaj Operativne grupe i velike mase ranjeniika i bolesnika bio je i dalje težak (samo u Centralnoj bolnici bilo ih je oko 4.000, od kojih 800 na nosilima i 1.500 koje je trebalo prenositi na konjima, dok se neutvrđen broj nalazio u divizijskim bolnicama i brigadnim ambulantama). Sva ta masa vojske, ranjenika i bolesnika, koja je hitala da se što brže prebaoi u rejon Boračkog jezera, pre nego je nemačke trupe eventualnim prodorom iz Konjica, uz Neretvu, ka Borcima, onemoguće u tome, nalazila se na skučenom prostoru, tako reći na jednoj jedinoj planinskoj stazi na strmim padinama Prenj a, izložena neprekidnoj vatri nemačke artiljerije i avijacije. Veliki broj ranjenika i bolesnika, naročito onih najtežih i nepokretnih, još uvek se nalazio na desnoj obali reke. Situacija je bila utoliko teža što je epidemija tifusa i dizenterije zahvatila veliki broj ranjenika i boraca i što su, pored oko 600 zarobljenih italijanskih vojnika, za nošenje ranjenika i bolesnika morale biti angažovane i dve divizije, čime je borbena sposobnost Operativne grupe bila znatno umanjena. Osvrćući se na tu situaciju, Tito je napisao sledeće: „Sto smo mi sve preduzimali da bismo spasili ranjenike?
71

Isto, str. 137.

64

Ne samo da smo odvajali borce da ih spasavaju, nego smo odredili i čitavu Devetu dalmatinsku diviziju, dio Sedme divizije i zarobljenike da nose ranjenike i bolesnike, kojih je bilo mnogo, naročito tifusara. To je bio veliki teret, ali i dug prema tim drugovima. Razumije se, posljedice su bile teške, jer se većina boraca tih divizija zarazila tifusom od bolesnika koje su nosili, što je znatno smanjilo borbenu snagu naših udarnih jedinica. Bilo je slučajeva da su iscrpeni i gladni borci sjedeći umirali: čovek je sjeo i više se nije digao; od velikog umora srce mu je popustilo. Teško je to bilo gledati." 72 Vrhovni štab je ocenio da bi narednih nekoliko dana situacija mogla postati još teža ukoliko bi usledilo nastupanje nemačkih trupa iz Konjica ka Borcima i Glavatičevu i četničkih snaga, u susret njima, iz rej ona Kalinovika, Uloga i Nevesinja. O tome kako su Tito i njegovi najbliži saradnici u Vrhovnom štabu ocenjivali situaciju neposredno posle forsiranja Neretve, Đilas je u svojim memoarima napisao sledeće: „(...) Ali mi smo znali da time naše teškoće i neizvesnosti nisu prestale. Sta ako nam se Nemci navrzu i posle proboja, vezujući nam snage za odbranu ranjenika? A broj ranjenika samo u Centralnoj bolnici već je bio oko 4.000 i pegavi tifus je široko zahvatio neke jedinice, uprkos budnosti i staranju saniteta: tifusavi su bili krajevi kroz koje smo prolazili, kuće u koje smo svraćali, proplanci na kojima smo se odmarali. I šta će u tom slučaju biti od našeg osnovnog plana — učvršćivanja na jugu Srbije. Istopićemo se pre nego se za cilj uhvatimo.. . Uz to, četnici su bili za nas problem, više politički nego vojnički. Sta, ako se iskrcaju saveznici i zateknu na širim prostorima četnike, koji će im se u većini pridružiti? Pa i ako ne dođe do iskrcavanja, četnici se u savezu sa okupatorima mogu održavati dugo, možda do kraja rata, a potom, kao kraljevska vojska, naći podršku kod Britanaca. . ,"73 Situacija je, dakle, bila takva da je trebalo žuriti da se, pre nego bi došlo do jačeg angažovanja nemačkih i četničkih
72 7S

J. B. Tito, Vojna djela, IV, str. 74. M. Đilas, cit. delo, str. 242—3. 65

trupa ka Borcima i Glavatičevu, izađe sa ugrožene prostorije, stešnjene u uzanoj dolini gornje Neretve, između planinskih masiva Prenj a, Bjelašnice i Visočice, na kojoj je bio otežan, gotovo onemogućen manevar, i izbije u rejon Glavatičeva, odakle su se nudile mogućnosti za dalje, lepezasto nastupanje na širokom frontu ka Kalinoviku, Ulogu i Nevesinju, odnosno Hercegovini i Crnoj Gori. Zadržavanje nemačkih trupa u rejonu Konjica i nizvodno u dolini Neretve, bar za nekoliko narednih dana, bilo bi, kako je u Vrhovnom štabu ocenjeno, i te kako dobro došlo, jer bi Operativnoj grupi olakšalo dalje nastupanje na istok, omogućavajući joj da se svim snagama angažuje u borbama sa četnicima, čije su jedinice posle pretrpljenih poraza na Neretvi bile u znatnoj meri pokolebane, čak i rastrojene.

Određivanje delegacije Vrhovnog štaba i dogovori pitanjima koja će ona postaviti na pregovorima

o

Forsiranjem Neretve su bile prebrođene najveće teškoće, ali je situacija i dalje bila teška, posebno zbog opasnosti od nastavljanja operacija nemačkih trupa na levoj obali Neretve. Otud je, po mišljenju Vrhovnog štaba, i dalje bila aktuelna ideja o pregovorima za razmenu zarobljenika, na kojima bi se pokušalo i sa ponudom o obustavi neprijateljstva dok pregovori budu trajali, čime bi se dobilo u vremenu za lakše prevazilaženje situacije koja je i dalje bila kritična. Odgovor sa nemačke strane, međutim, nije stizao. Pomišljalo se da Štrekerovo pismo možda i nije stiglo do nadležne nemačke komande. Zaključeno je, stoga, da se uputi novo pismo, ovoga puta u Mostar, u kome se nalazila nemačka vojno-privredna ustanova sa kojom je ranije održavana veza prilikom vođenja pregovora o razmeni nemačkih vojnika i privrednih stručnjaka zarobljenih u toku leta i jeseni 1942. u Divnu i Jajcu. Sa nemačke strane pregovarači su, kako je već rečeno, bili kapetan Hans Hejs, oficir za vojnu privredu, i inženjer Hans Ot, sa kojim je Tito 3. septembra 1942. u Glamoču vodio razgovore. Zaključeno je da bi njima dvojici trebalo uputiti pismo u kome bi se tražilo da se nastave prekinuti pregovori o razmeni zarobljenika,
66

s tim što bi se naglasilo da je partizanska strana spremna i za razmenu „drugih grupa zarobljenika, među kojima i majora Štrekera". U pismu bi se još navelo da je major Streker već uputio jedno pismo za generala Gleza fon Horstenaua i da bi se trebalo zainteresovati za to pismo, i odrediti vreme kada bi se pregovori održali. Sedmog marta Vladimir Velebit, šef Vojno-sudskog odseka Vrhovnog štaba, koji je i dotad vodio pregovore sa Nemcima, sastavio je sledeći koncept pisma za „gospodina kapetana Heyss^a", u čijem je zaglavlju stajalo „Vojno-sudski odsek NOV i POJ": „Kao što Vam je poznato poslali smo pre više od mesec i po dana g. Leinschiitza sa jednim pismom za Vas u kome smo predlagali da se već jednom okončaju naši pregovori u pogledu razmene zarobljenika koji su se otegli i suviše dugo. Verovatno Vam je g. Leinschütz rekao da je poslat kao pregovarač i da mu je određen rok povratka sa 1. februarom o. g. Iznenađuje nas da nakon više od mesec dana g. Leinschütz nije našao za potrebno da se povrati ni da se javi. Koliko je taj postupak nepravilan prema nama, koji smo mu poklonili poverenje, toliko je još neverovatnije njegovo nedrugarstvo prema ostalim zarobljenicima, koji su dolazili u kombinaciju da budu razmenjeni. Prema tome očekujemo da će se g. Leinschütz odmah vratiti. Obavešten sam, doduše, da je po jednom seljaku doneto jedno pismo g. Hans Ott-a za mene, međutim, ovo se je pismo izgubilo tako da mi nismo upoznati sa njegovim sadržajem. Mislim da bi bilo korisno za okončanje pitanja razmene da dođe do sastanka između Vas i jednog našeg predstavnika. Pored toga smatram da bi bilo korisno da ovom sastanku prisustvuje i g. Hans Ott, pa Vas molim da ga o tome najhitnijim putem obavestite." 74 Tito je na konceptu pisma učinio neke ispravke. Pre svega, zaglavlje je promenjeno u „Viša komanda Narodnooslobodilačke vojske", a pored nekih manjih stilskih intervencija
74

Arhiv VII, k. 11, reg. br. 26-1. 67

učinjene su i neke bitne izmene kojima je stavljeno do znanja da pismo upućuje Vrhovni štab a ne jedan oficir iz njegovog aparata. Koncept pisma Tito je dopunio sledećim tekstom (kojim se skretala pažnja na Strekerovo pismo): „Ova komanda je spremna izvršiti razmenu i drugih grupa zarobljenika, među kojima i g. majora Štrekera, zarobljenog 4. III kod Gornjeg Vakufa. Upozoravamo Vas da je g. major uputio 5. III jedno pismo preko svoje- divizije za g. generala Glez-Horstenaua. Smatramo da je i ovo pismo jedan dokaz više naše iskrenosti u pitanju razmene. Ukoliko ste Vi opunomoćeni za vezu sa nama, molimo da se zainteresujete za to pismo. Određivanje dana i časa pregovora ostavljamo Vama s tim da se Vaš par lamentar ac javi prvoj partizanskoj jedinici — najbolje u pravcu Mostara kod Karaule. 8. mart 1943. g." 75 Neizvesno je da li je ovo pismo stiglo u Mostar kapetanu Hejsu, pa čak ni da li je bilo upućeno. No, to više i nije bilo od značaja, jer je u međuvremenu, kako je već rečeno. Strekerovo pismo bilo prosleđeno generalu Horstenauu u Zagreb, koji je odlučio da se prihvati predlog Vrhovnog štaba NOV i POJ o vođenju pregovora i u vezi s tim izdao odgovarajuće naređenje i uputstva. U očekivanju nemačkog pozitivnog odgovora Tito, Ranković i Đilas su razmatrali i pitanje sastava delegacije koja bi sa nemačkim opunomoćenim predstavnicima vodila pregovore. U dotadašnjim pregovorima koji su, počev od avgusta 1942, vođeni sa predstavnicima nemačke strane, partizanski delegati su bile ličnosti iz aparata Vrhovnog štaba: Marijan Stilinović, koji je vodio razgovore i sa generalom Horstenauom u Zagrebu 76 i dr Vladimir Velebit Vlatko. U pismenoj prepisci o razmeni zarobljenika učestvovao je pod svojim pravim imenom i funkcijom (kao komandant 1. proleterske brigade) Koča Popović. Bilo je prirodno da član delegacije bude svakako dr Vladimir Velebit, jer se on već osvedočio kao uspešan preArhiv CK SKJ, br. 8661 (stara signatura). ™ M. Stilinović, cit. delo; Arhiv VII, k. 153a, reg. br. 11/5-21; k. 65, reg. br. 19/3-1. 68
75

govarač. Odlično je govorio nemački i italijanski, što je bilo od posebnog značaja za ovu pregovaračku misiju (između ostalog, isključivala se potreba za angažovanje tumača, a time i obezbeđivala veća konspiracija). Velebit je, ako se tako može -reći, već bio neka vrsta partizanskog diplomate. Njemu je Tito još m a j a 1942, ubrzo po njegovom dolasku iz Zagreba na oslobođenu teritoriju, poverio zadatak da u Hercegovini saslušava zarobljene italijanske vojnike, kako bi se dobili podaci o italijanskim jedinicama. U razgovoru koji je 3. septembra 1942. vodio u Glamoču sa inženjerom Otom Tito je rekao da će, ukoliko nemačke vlasti budu pristale na vođenje pregovora, uputiti u Zagreb „svoga oficira koji osim hrvatskog govori tečno i nemački, italijanski, francuski i engleski, tako da se izbegne mnogo tumača", misleći svakako na Velebita. 77 Kako se očekivalo da pregovori neće biti vođeni samo 0 razmeni zarobljenika, za šta bi kao pregovarač bio dovoljan samo Velebit, već i o drugim, važnijim pitanjima, smatralo se da bi u delegaciji morala biti i jedna veoma odgovorna ličnost — član Vrhovnog štaba i Politbiroa Centralnog komiteta KPJ. Saglasili su se da to bude Milovan Đilas, kome je Tito i ranije nameravao da poveri odgovorne pregovaračke zadatke. Tako je bilo predviđeno da Đilas 1 Velebit vode u ime Vrhovnog štaba pregovore sa predstavnicima vlade NDH koji je trebalo da se održe 23. januara 1943. u selu Vrpolju kod Aržana, ali do kojih, zbog početka velike okupatorsko-kvislinške ofanzive „Vajs", nije došlo.78 Pošto se smatralo da bi u delegaciji trebalo da bude i neka od istaknutijih vojnih ličnosti, što bi delegaciju učinilo reprezentativnijom, odlučeno je da to bude komandant 1. proleterske divizije Koča Popović. On bi jedini nastupao pod svojim pravim imenom, a bio je dobro poznat nemačkim vlastima, pored ostalog i kao ličnost koja je u toku prethodne jeseni u ime partizanske komande vodila preArhiv VII, mikrofilm London 19, s. 311300—10. Zbornik, tom II, knj. 7, dok. br. 129; Arhiv VII, k. 1491, reg. br. 13-5; 15-5; 16-5; 21-5; 28-5; 1/22-7; 1/23-7; k. 12, reg. br. 5-1; 6-1.
78 77

69

pisku sa nemačkim pregovaračima oko razmene zarobljenika. 79 Popović je, uz to, govorio više jezika. Iako odgovor na ponudu pregovora još nije stizao, delegacija Vrhovnog štaba je bila određena, i njenim članovima su 8. marta napisana punomoćja, overena pečatom Vrhovnog štaba i potpisom zamenika načelnika VŠ, kapetana Velimira Terzića. Sačuvano je samo Popovićevo punomoćje, 80 ali su i ostala dva — Đilasovo, na ime Miloša Markovića, i Velebitovo, na ime Vladimira Petrovića — bila istovetna sa Popovićevim. Na zaglavlju punomoćja stajao je sa jedne strane naziv „Stab Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije", a sa druge napomena „Predmet: Pismo majora Štrekera od 4. 3. 1943". Tekst punomoćja je glasio: „PUNOMOĆ koja se daje drugu KOCI POPOVlCU, komandantu I P. U. divizije sa time da u ime ovog Štaba kao delegat pregovora sa nemačkom vojnom Komandom u Bugojnu po sledećim pitanjima: 1. O razmeni zarobljenika, 2. O pitanju primene međunarodnih ratnih pravila u odnosu prema Narodno-Oslobodilačkoj Vojsci Jugoslavije sa strane njemačkih vojnih vlasti, 3. O svim ostalim pitanjima koja će postaviti ova delegacija a o kojima je već bilo reči sa g. kapetanom Hejsom prilikom poslednje razmene zarobljenika u Livnu 17. novembra 1942. g."
78 Nemci su raspolagali tačndm podacima o svim većnicima Zasedanja AVNOJ-a u Bihaću 26. novembra 1942. O Koči Popoviću stoji podatak da je književnik iz Beograda i komandant 1. partizanske divizije (Arhiv VII, mikrofilm London H 302587). 80 Original punomoćja se nalazi kod Koče Popovića, a njegov faksimil je objavio V. Dedijer u „Novim prilozima za biografiju J. B. Tita", knj. 2, Rijeka, 1981, str. 844. Prevod punomoćja na nemačkom jeziku nosi naznaku NOKW — 1082.

70

Pristanak Nemaca da prime delegaciju Vrhovnog štaba
Desetog marta u Vrhovni štab je stigao odgovor Nemaca. Bilo je to pismo „Komande njemačkih trupa", u stvari Štaba 717. divizije, upućeno istog dana sa „položaja" (iz Bugojna) Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske. Tekst tog kratkog pisma je glasio: „Veza: Pismo majora Štrekera od 4. marta 1943 Njemačko zapovjedništvo spremno je da primi jednog Vašeg delegata. Kao rok se predlaže dan 12. ožujak 1943. god. Mjesto sastanka u B u g o j n u . Zajamčuje se delegaciji potpuna sigurnost. Naše trupe su upućene da nesmetano propuste najviše tri delegata, koji će nositi bele zastave, te da ih dovedu do najbliže njemačke Komande. Put delegacije: cesta Rama — Prozor — G. Vakuf." 81 Na pismu je bio potpis stožernog bojnika (general-štabnog majora) Barta (Barth). Kako, zbog čuvanja vojne tajne, nije bila naznačena njegova funkcija i jedinica (major Bart je bio načelnik Operativnog — Ia — odeljenja), niti je bilo pečata, to se u Vrhovnom štabu nije znalo o kojoj se nemačkoj komandi radi. No, nije bilo sumnje da je reč o nekoj višoj komandi, tim pre što se ta „Komanda njemačkih trupa" pozivala na pismo majora Štrekera, koje je bilo adresovano na generala Horstenaua, Nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj. Čim je primljen nemački odgovor, u kome se javljalo o pristanku na pregovore, Tito, Ranković i Đilas su se sastali radi dogovora i utanačenja pojedinosti koje su se ticale nastupa delegacije Vrhovnog štaba na pregovorima. O tom dogovoru osim Đilasovog sećanja iznetog u njegovim memoarima nema drugog izvora. Đilas je o tome napisao sledeće :
81 Pismo nije sačuvano, jer su ga delegati Vrhovnog štaba nosili sa sobom kao propusnicu prilikom odlaska na pregovore i predali ga nemačkoj komandi u Bugojnu. Prepis pisma nalazi se u Arhivu Vojnoistorijskog instituta (neregistrovan). V. Dedijer ga je objavio u cit. delu, str. 804.

71

„Istog dana kada je stigao nemački odgovor — najverovatnije 9. marta 1943 (pismo nemačke komande je bilo upućeno 10. marta — prim. M. L.) — održan je još jedan sastanak na kome smo bili jedino Tito, Ranković i ja. Trebalo je odrediti delegaciju (delegacija je, kako se vidi na punomoćjima, bila određena još 8. marta — prim. M. L.) i izraditi taktiku prema hipotetičnim nemačkim ponudama. Tito je smatrao pitanje toliko delikatnim i odgovornim da je predložio mene kao člana Politbiroa: nikog nije ni bilo da stavi na to primedbu, a ni ja se nisam protivio. Nemački sam znao ipak toliko da sam mogao pratiti razgovor i kako-tako se sporazumevati — ni inače nismo nameravali raspravljati Getea i Kanta. Tito je takođe smatrao da treba da ide i jedan viši komandant — određen je Koča Popović, utoliko pre što je prilično znao nemački. Učešće Vlatka Velebita u delegaciji se podrazumevalo : on se već pokazao veštim u razmeni Nemaca iz Livna, a tako dobro je znao nemački — iz porodice i sa studija u Beču — da su Nemci, u toku pregovora, pomislili za njega da je Bečlija. Taktika u pregovorima je, pak, jedino mogla biti okvirno određena, utoliko pre što se Tito nije upuštao u hipoteze i kombinacije. Nemci nisu smeli znati ni naš glavni cilj — prodor u Srbiju, ni prostor koji smo nameravali zauzeti — severnu Crnu Goru, Sandžak i delove Kosova i južne Srbije, jer smo bili svesnii nemačke osetljivosti na Srbiju, kao na centralnu balkansku oblast i narod sa snažnim antinemačkim i državotvornim osećanjima. Ali nešto uverljivo smo im morali pružiti: Sandžak je bio „najbezvrednije", jer najsiromašnije i najzabačenije tie, a četnici naš neprijatelj od koga su i Nemci zazirali, uprkos tome što se već poodavno nisu s njima tukli, a ponegde — kao, eto, na Neretvi — čak i sadejstvovali. Prema tome: Sandžak kao buduća partizanska teritorija, a četnici kao „glavni protivnik". Pitanje Italijana, budući su nemački saveznici, trebalo je izbegavati, a u krajnjem slučaju postaviti oštro: budući oni naoružavaju četnike i zajedno s njima se bore — sukobi s njima se ne mogu izbeći. Nije bilo reči o obustavi borbi između Nemaca i nas, ali — to se podrazurne-

vaio. Iz Titovog gledanja i reagovanja je izlazilo: dok se raširimo i ojačamo — do tada će i Nemci oslabiti, pa ćemo videti. . . Sve ovo nije tako decidirano zaključeno, nego je delom izlazilo iz same situacije, a delom iz izdvojenih Titovih misli. Ali — dovoljno da se sve to tako u mom saznanju uobliči." 82 Đilas dalje navodi da je na sastanku bilo reči i o tome kako će Moskva reagovati kada bude saznala o pregovorima, o čemu će je Tito obavestiti. Tito je, kaže Đilas, skoro ljutito rekao: ,,Pa i oni najpre misle na svoj narod i svoju vojsku! Naša je prva dužnost da vodimo računa o svojoj armiji i svom narodu." 83 „Bilo je to prvi put" — nastavlja Đilas — ,,da je neko u Politbirou, i to baš Tito, tako decidirano iskazao različitost od Sovjeta — različitost ne u ideologiji, nego u životu". Na kraju je odlučeno da se delegacija uputi u Bugojno već sledećeg jutra, kako bi na vreme stigla na pregovore zakazane za 12. mart. Trebalo je stoga i druga dva člana delegacije — Velebita i Koču Popovića — upoznati sa pregovorima i zadacima delegacije. Odmah je upućen poziv Koči Popoviću, koji se nalazio u rejonu Prozora, gde je njegova divizija vodila zaštitničke borbe sa nemačkim trupama koje su oko podne ušle u Prozor, da dođe u Vrhovni štab, gde se nalazio i Velebit. Uveče su njih dvojica primljeni kod Tita, Rankovića i Đilasa. Tito ih i e upoznao da će se održati pregovori sa Nemcima o razmeni zarobljenika i da će se na njima razgovarati i o drugim pitanjima. Saopštio je potom odluku Vrhovnog štaba o sastavu delegacije i dao uputstva o načinu vođenja pregovora. O tom sastanku, kako ga se seća, Velebit je napisao sledeće: „Posle povlačenja iz Prozora, početkom marta 1943, pozvan sam jedne večeri u malu vodenicu koja je stajala na jednom potoku koji je bio desna pritoka rečice Rame u uskoj dolini nedaleko sela Rame. U toj vodenici bio je štab druga Tita za vreme priprema za forsiranje Neretve. Ukoliko me ne vara sećanje, u vodenici su bili, pored druga Tita, drugovi Ranković, Đilas, Koča Popović i Velimir Terzić (Terzić je autoru
82 83

M. Đilas, cit. delo, str. 243. M. Đilas, „Conversations with Stalin", New York, 1962, str. 9. 73

izjavio da nije bio prisutan ni na jednom sastanku na kome se razmatralo pitanje pregovora — prim. M. L.). Meni je saopšteno da treba sledećeg jutra da se priključim drugovima Đilasu i Koči Popoviću. Rečeno mi je da je naš zadatak da uspostavimo kontakt sa nemačkim trupama koje su nadirale za nama iz pravca Bugojno — Prozor. Trebali smo da povedemo razgovore u cilju razmene zarobljenika, u prvom redu zarobljenog nemačkog majora Štrekera, da tražimo status zaraćene strane sa svim ratno-pravnim konsekvencijama takvog statusa kao i da izdejstvuiemo usporavanje nemačkog napredovanja. Koliko sam razumeo instrukcije, našim jedinicama stešnjenim u dolini Neretve trebalo je nekoliko dana predaha, da bismo mogli, pored forsiranja Neretve, evakuisati ranjenike i smestiti ih na istočnom delu Prenjskih obronaka, -kao i da se oslobodimo situacije koja nas je silila da istovremeno vodimo borbu frontalno — sa četnicima, koji su nastojali da nam spreče prodiranje u Hercegovinu, i u odstupanju — sa Nemcima, koji su nas uporno napadali s leđa. U svrhu zaustavljanja nemačkod nadiranja dobili smo zadatak da nemačkom komandantu izjavimo da u datoj situaciji ne smatramo Nemce našim glavnim protivnicima, već četnike, i da smo spremni da sa njima povedemo pregovore koji bi mogli dovesti do obustave borbenih akcija. Ja sam bio iznenađen tim zadatkom i primljenim direktivama, međutim sam ovo rešenje Vrhovnog štaba shvatio kao ratno lukavstvo koje je trebalo da nas oslobodi nemačkog pritiska koji je pretio da nam onemogući prebacivanje naših ranjenika na levu obalu Neretve." 84 O ovom sastanku sa članovima delegacije Đilas navodi samo to da se na njemu ,,u pojedinostima ulazilo manje nego na sastancima članova Centralnog komiteta (misli se na dogovore Tita, Rankovića, Pijade i njega — prim, M. L.)". Koča Popović je, pak, u svom dnevniku zabeležio da je, čim je upoznat da će se održati pregovori s Nemcima,
84 V. Velebit, „O razgovorima s Nemcima 1943", pismena izjava data 11. 11. 1967. Redakciji za pripremu građe za memoare Josipa Broza Tita (kopija kod autora).

74

predložio sebe kao jednog od pregovarača. Činjenicu da sva tri punomoćja nose datum 8. mart objašnjava mogućnost da je datum na Kočinom punomoćju antidatiran, odnosno usklađen sa ranije napisanim Đilasovim i Vele'oitovim. Ostalo je, ipak, nejasno da li je Popović ranije, još 8. marta, određen za člana delegacije (što navode i Đilas i Velebit) i da je zbog toga i bio pozvan da te večeri, kada je njegovo prisustvo na položaju, u štabu njegove 1. proleterske divizije, bilo i te kako potrebno, dođe u Vrhovni štab, ili je, pak, za člana delegacije određen 10. marta na svoj zahtev. Iako se predviđalo da će na pregovorima, pre svega i najviše, biti reči o razmeni zarobljenika, delegacija nije nosila sa sobom spisak lica, zarobljenih i uhapšenih pripadnika NOP-a, koje će tražiti za razmenu. Smatralo se da to nije potrebno jer su nemačkoj strani prilikom ranije vođenih pregovora bili podneti zahtevi sa naznačenim imenima lica koja se traže za razmenu. Tako su, još septembra 1942, za zarobljene avijatičare (posadu oborenog aviona majora Romeo Aduma) zatraženi Andrija Hebrang, Zlata Šegvić, Ivan Lavčević-Lučić, Ana Pavelić i dr Ozren Novosel, istaknuti funkcioneri KP Hrvatske. 85 A na pregovorima vođenim novembra 1942. sa nemačkim predstavnicima, zahitevano je da se za Adumovu posadu oslobodi Olga Nakić (supruga Svetozara Vukmainovića Tempa, člana Vrhovnog štaba) i deset devojaka koje su se nalazile u logoru u Nojhkirhenu kod Beča, te Ozren Novosel (za koga se nije znalo da nije živ) ili, umesto njega, Stjepan Kokot. Hebrang nije ovog puta tražen jer je u međuvremenu bio oslobođen, a nisu obnovljeni zahtevi ni za LavčeVića, Segvićevu i Pavelićevu, jer se u međuvremenu saznalo da nisu živi. Za ustaške funkoionere zarobljene u Bihaću zatraženo je u razmenu 27 lica, čija će imena biti naknadno saopštena. Sa partizanske strane je tada još obećano da će svih 860 domobrana zarobljenih u Bihaću biti oslobođeno, pod uslovom da protivnička strana pristane da za zarobljene oficire i podoficire oslobodi isti broj pripadnika NOP-a. 86 I, ko85 J. B. Tito, Sabrana djela, tom 12, str. 35; Arhiv VII, k. 701, reg. br. 1/1-24; 2/1-12; 14; k. 65, reg. br. 52/6-3; Arhiv VII, k. 701, reg. br. 8/5. 86 Arhiv VII, k. 62, reg. br. 1/4-7; k. 65, reg. br. 35/7.

75

načno, za nemačke privredne stručnjake zarobljene u Jajcu zatraženo je oslobađanje tri istaknuta rukovodioca iz 3. sandžačke brigade: Vladimira Kneževića Volođe, komandanta brigade, Rifata Burdžovića Trše, zamenika političkog komesara brigade, i Tomaša Zižića, komandanta bataljona. Oni su početkom oktobra 1942. nestali kod Mrkonjić-Grada i verovalo se da se nalaze negde u zarobljeništvu. Njih su, međutim, četnici mučki pohvatali i na zverski način ubili. Pored njih trojice zatraženo je i pet partizanki iz iste brigade, koje su bile zarobljene još septembra 1942. u borbama južno od Banje Luke, kao i Vanda Novosel Mates i Zvonko Bilan (nije se znalo da nije živ). Svi su se oni navodno, prema podacima kojima je Vrhovni štab raspolagao, nalazili u zatvorima u Travniku i Banjoj Luci. Zatražen je još i Momir Tomić Moša, kandidat za člana CK KPJ, koji je kao vojnik zarobljen u aprilskom ratu i odveden u zarobljenički logor u Nemačkoj. 87 Mnoga od traženih lica, kako se vidi, nisu bila živa, što Vrhovnom štabu nije bilo poznato. Na takvu se mogućnost, međutim, moralo računati, i delegaciji je naloženo da u toku pregovora utvrdi spisak lica koja će biti razmenjena.

Dolazak delegacije Vrhovnog štaba u Gornji Vakuf
Delegacija je 10. marta bila spremna za put, za izvršelje značajne misije. Bila je to, nesumnjivo, veoma reprezentativna delegacija, ne samo zbog toga što ju je predvodio član Politbiroa Centralnog komiteta KPJ i Vrhovnog štaba (M. Đilas). Delegati su — kako je već rečeno — bili snabdeveni pun omoćj ima overenim pečatom Vrhovnog štaba i potpisom zamenika načelnika VS Velimira Terzića, koji ie, u odsustvu načelnika Arsa Jovanovića (ovaj se nalazio u Sloveniji), obavljao njegovu dužnost. Đilasovo punomoćje glasilo je ria ime Miloša Markovića. On je to ime „davnašnjeg, ne mnogo poznatog crnogorskog junaka'', kako je sam izjavio, u?.eo jer je bilo „obično", a pravo ime, odveć po87 Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/576; Arhiv VII, k. 701, reg. br. 9/5.

76

znato neprijatelju, nije hteo da otkrije. I Velebit je nastupao prd lažnim imenom, kao Vladimir Petrović, jer se plašio da bi u slučaju otkrivanja njegovog identiteta mogla da strada njegova porodica u Zagrebu. Za Koču Popovi ča nije bilo razloga da prikriva svoje ime, jer se — kako je rečeno u prepisci sa nemačkim ustanovama oko razmene zarobljenika potpisivao pravim imenom. 88 U reprezentativnost, tj. visok nivo delegacije Nemci su mogli da se uvere ne samo na osnovu punomoćja, iz kojih se videlo da je reč o delegaciji najvišeg partizanskog rukovodstva, Vrhovnog štaba NOVJ, već i po ličnostima koje su je sačinjavale. Za Koču Popovića su znali da je jedan od najistaknutijih komandanata — komandant elitne 1. proleterske divizije. Velebit (kao Vladimir Petrović) bio im je, pak, poznat kao prvi čovek Titove „diplomatije". Treći član delegacije — Đilas, budući je nastupao pod drugim imenom, Nemcima nije bio poznat, ali su morali zaključiti da je taj „profesor" neka značajna politička ličnost u partizanskom rukovodstvu. Delegacija je nosila pismo koje je „Komanda nemačkih trupa" prethodnog dana uputila „Vrhovnom štabu narodnooslobodilačke vojske". Na pismu, kako je u svom dnevniku zabeležio Koča Popović, nije bilo pečata, ali je potpis majora Barta garantovao da će ono moći da posluži kao propusnica prilikom stupanja u kontakt sa nemačkim jedinicama. Posle primljenih uputstava delegati su napustili sedište Vrhovnog štaba i uputili se ka drumu koji je dolinom Rame vodio ka Prozoru, da bi se još u toku noći približili liniji fronta, koju su nameravali da pređu posle svanuća, kako bi njihovo kretanje drumom mogli da zapaze nemački vojnici. Pošto su bili obavešteni da su nemačke prednje jedinice bile u toku popodneva primećene kod sela Kranjčića, gde je sa njima vodio borbu jedan bataljon 3. krajiške brigade, odlučili su da se zadrže kod mosta koji su pioniri Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba upravo pripremali da zapale (pošto su preko njega prešli poslednji zaštitnički delovi). Tu, u jednoj jaruzi pored mosta, Đilas, Popović i Velebit su proveli noć, u iščekivanju neizvesnosti sutrašnjeg dana.
» Arhiv VII, k. 701, reg. br. 7/5; 19/4; Arhiv CK SKJ, br. 3232, 3234 i 4368 (stara signatura).

Noć uoči polaska na pregovore, provedenu u jaruzi, ovako je u svom dnevniku opisao Koča Popović: „Kad nailazimo na most, već je poliven naftom. Vojska koja je imala da prođe, prošla je. Govori se da su Nemci na kosama istočno od druma. Pošto bi se posle teško prešla Raima, resili smo da se odmah prebacimo i da sačekamo dan u jarku koji strmo izbija kod samog mosta. Oko nas se još žure neki drugovi oko pripremanja mosta za paljenje, a drugi prelaze i spuštaju se ka vodi: jedan ranjenik na konju okliznuo se, poleteo prema vodi, uspeo da se zadrži. Najzad su neki drugovi čuli njegovo dozivanje i pronose ga pored nas . . . Smestili smo se u jaruzi i založili vatru. Valjda nam neće biti hladno . . . Dreniamo u kamenju oko vatre koja nas privlači i tera. Most puca, veliko komade greda pada u reku, nestaje lili se zadržava na gvozdenoj konstrukciji koja je ostala u vodi već od prošlog rušenja. Vlatko odlazi po drva za našu vatru . . . Kroz nekoliko časova treba da pođemo ka Nemcima sa kojima smo vodili tako krvave borbe kod G. Vakufa, ka omrznutim Fricevima..." Jedanaestog marta, rano izjutra, delegaoija je krenula drumom ka Prozoru, očekujući svaki čas da će naići na nemačke vojnike. Krenulo se tako rano da se ne bi gubilo u vremenu: bilo je poželjno da se još u toku istog dana povedu razgovori sa nemačkom komandom. Žurba se ogledala i u tome što je delegacija krenula u nemački štab dan ranije nego što su Nemci očekivali, jer je u pismu nemačke komande o pristanku na razgovore stajalo da partizanski pregovarači treba da stignu 12. marta. Sve do Prozora, udaljenog oko 12 km, delegati su se kretali nesmetano, kroz „ničiju zemlju", ne susrevši ni partizane ni nemačke vojnike. Partizanske zaštitne jedinice su u toku noći napustile taj rejon, povukavši se ka Neretvi, a nemačke prethodnice nisu tog jutra još krenule iz Prozora drumom ka Rami. Put do Prozora Popović je ovako opisao: „U samo svitanje krećemo drumom. Vlatko je razvio belu zastavu. Brzo ćemo ih sresti, zaustaviće
78

nas i odvesti dalje autom — obavešteni su o našem dolasku. Pregledamo papire: na njihovom pozivu nema pečata, pogrešili smo što jedan primerak nismo ostavili Terziću. Gde li su naše zasede? Nigde se niko ne primećuje . . . Nigde se ne čuje ni puška. Idemo brzim korakom i bezbrižno pričamo a i šalimo se. .. Put je prašnjav, nema tragova od tenkova, nego jedino od naših kamiona koji su prevozili ranjenike. Prešli smo priličan broj kilometara. Nigde ni jednog vojnika . . . Opet je — kao što sam toliko puta primetio — glavni pravac najotvoreniji. Već od sinoć, najistureniji vojnik naš prema neprijatelju bio je onaj koji je, potpuno neobezbeđen, palio most. Tenkovi su mogli prodreti lako do mosta, pa i ovladati njime, ali nisu ni pokušali. Kasnije ćemo primetiti da sada pešadija otvara put motorizaciji, krilnim prodiranjem preko brda. Već ima više od deset kilometara između našeg na drumu najisturenijeg vojnika i neprijateljskog. Nailazimo na uništene kamione i spaljenu burad: šoferi su temeljito svršili svoj posao — kao što su neumorno, i danju i noću, bez prestanka, prevozili ranjenike. Zaslužili su da budu pohvaljeni. .. Tek na jedan kilometar pred Prozorom nailazimo na tragove velikih neprijateljskih tenkova. Vidi se da su dotle izašli, okrenuli se i vratili." Na ulazu u Prozor, ispod zidina tvrđave na brežuljku, delegati Vrhovnog štaba su bili zaustavljeni od nemačkih vojnika koji su, sudeći po njihovom držanju, bili iznenađeni pojavom partizana. Verovatno su, na osnovu bele zastave koju je nosio Velebit, zaključili da se radi o grupici partizana koja je došla da se preda, ili da ponudi predaju neke jedinice. Bilo je očigledno da još nisu bili obavešteni da se očekuje dolazak partizanske delegacije, koja je — eto — stigla pre zakazanog termina. Pošto je nemački oficir pročitao od delegata primljeno pismo nemačke komande kojim se daje saglasnost za dolazak partizanske delegacije u Bugojno i pošto je pregledao punomoćja delegata, sproveo ih je u štab svoje jedinice — verovatno puka. O pristizanju partizanskih parlamentaraca odmah je obavešten komandant 717. pešadijske divizije general Benignus Dipold (Benignus Dippold), koji je naredio da se
79

dovedu u njegov štab. U međuvremenu su delegatima ispražnjeni revolveri i bili su, uprkos njihovom protivljenju, fotograf is ani. Posle kraćeg zadržavanja u Prozoru, delegati su prevezeni automobilima u Gornji Vakuf, u koji su stigli oko 9 časova. Uz put im je bilo zabranjeno da razgovaraju, a bili su im preko očiju stavljeni povezi. U njihovoj pratnji je bio H. Kr. I. Čermak, inspektor vojno-pravne službe, rezervni vojni službenik. Dolazak delegacije Vrhovnog štaba u Prozor i Gornji Vakuf, Popović je u svom dnevniku slikovito opisao: „Eno tvrđave na šiljku ispred samog Prozora . . . Odozgo motre na nas, nailazimo na prve kuće. Nismo još stigli do prve, a iz nje izlazi 6—7 nemačkih vojnika, okreću se prema nama, staju širinom druma. U sredini mali oficir sa bradicom. Dočekuje nas iznenađeno i preteći: „Na nu! Stigli ste u pravi čas! - ' — „Mi smo parlamentarci!" — „Je li vas poslao Tito? Koliku vojsku predstavljate?" Mi smo se malo zbunili, vadimo punomoćja i pozivno pismo — bez pečata! — ali nismo nimalo u p l a š e n i . . . Nemački nam kaže da treba da predamo oružje. Dosta zbunjeno mu objašnjavamo da to nije na mestu. Utvrđujemo da traži da ispraznimo r e v o l v e r e . . . Oficir je pročitao poziv. Na kapama imamo svi petokrake. Krupni nemački vojnici koji su oko oficira ne izgledaju iznenađeni. Oficir vojnički pozdravlja i predstavlja se, pruža ruku. Rukujemo se i pozdravljamo stisnutom pesnicom .. . Brzo stižemo pred jednu od retkih čitavih kuća. Sigurno je komanda. Izlaze još neki oficiri i vojnici. Jedan oficir, sed, gleda u zvezdu na mojoj kapi (sa srpom i čekićem, kakvu su nosili pripadnici proleterskih jedinica — prim. M. L.), pokazuje na nju i nešto se tiho buni. Očevidno niko nije obavešten o našem dolasku. Tri-četiri ustaša stoje malo dalje, iza Nemaca, ne smeju da priđu. Pod zaštitom smo njihovih gospodara — makar i kao zarobljenici. . . Počinju da nas slikaju. Ja svaki put okrenem glavu . .. Dido i ja sedamo u jedan auto, Vlatko u drugi. Oči su nam vezali. Pre nego što pratilac seda pored mene, čujem bradatog oficira kako mu kratko daje instrukcije. Mislim da mu je rekao i „ako išta poku80

šaju, pucajte!" Osećam Nemca pored sebe, znam da drži revolver u ruci. Posle sam doznao da je Vlatka njegov pratilac sa uperenim revolverom razoružao čim su seli u auto. Za sve vreme dok smo bili u G. Vakufu nije uspeo da dobije natrag revolver. Krećemo. Palim cigaretu. Penjemo se uz Makljen . . . Đido me nešto pita. Onaj pored mene zabranjuje razgovor. Susrećemo nekoliko kamiona i tenkova. Pratim u glavi krivine: ovde su im Sandžaklije uništile tenk, ovde je porušen most, prelazimo li pontonom". Nemački automobili sa delegatima Vrhovnog štaba zaustavili su se u Gornjem Vakufu, jer se u toj varošici nalazio Štab 717. divizije, u kome je trebalo da se održe razgovori. On je, verovatno prethodnog dana, prešao iz Bugojna u to mesto, bliže frontu, te nije bilo potrebe da se razgovori vode u Bugojnu, kako je prvobitno bilo najavljeno. Pošto su im skinuti povezi sa očiju, delegati su uvedeni u zgradu u kojoj se nalazio nemački štab. Jedan oficir je najpre zatražio od njih obaveštenje o svrsi njihovog dolaska. Rečeno mu je da su došli kao ovlašćeni parlamentarci u cilju razgovora sa nadležnim nemačkim komandantom o razmeni zarobljenika i o priznanju Narodnooslobodilačke vojske kao zaraćene strane. Ujedno mu je saopšteno da bi želeli da u razgovorima sa nemačke strane učestvuje i inženjer Hans Ot, sa kojim su i ranije, u toku proteklog leta i jeseni, održavani kontakti i vođeni pregovori oko razmene zarobljenika. „Ulazimo u štab", zapisao je Popović. „Na jednim vratima na prvom spratu piše: 'Major Barth' — ime onog koji je potpisao poziv. Jedan crnomanjasti kapetan, četrdesetih godina — izgleda ađutant generalov — prima nas veoma pristojno. Sad će da nas uvede kod generala. Ulazimo u susednu sobu. General nas stojeći pozdravlja, ljubazno. Traži odmah sekcije koje mu donose i koje on širi na malom stolu za kojim je seo. Nas je takođe ponudio da sednemo, i mi smo seli. Čemu ove sekcije? Da ne misli i on da smo došli da ponudimo predaju kao onaj bradati oficir?"

81

Preliminarni razgovori sa komandantom 717. nemačke

divizije

Jedanaestog marta 1943. godine u 9.30 časova počeli su razgovori delegacije Vrhovnog štaba i komandanta nemačke 717. pešadijske divizije generala Dipolda. Vođeni su na nemačkom jeziku, a njihov tok je pratio kapetan Veber (Weber), obaveštajni oficir (Ic) u Štabu divizije, koji je sačinio i zabelešku, neku vrstu zapisnika. 89 U ime delegacije Vrhovnog štaba istupao je Velebit, koji je najbolje govorio nemački. Na početku razgovora general je stavio do znanja da će saslušati predloge partizanske delegacije i o njima obavestiti nadležne, ali da sam nije ovlašćen da razmatra pitanja koja će delegacija postaviti, a još manej da donosi odluke. O stavu nadležnih — naglasio je — delegacija će, što je pre moguće, biti obaveštena. („General ima sigurno preko 50 godina", zapisao je Popović, „deluje nekako čisto, očuvan je, ima lepe zube i lep osmejak . ..") Potom je Velebit govorio u ime delegacije. Najpre je izrazio nezadovoljstvo što su delegati u Prozoru bili razoružani i fotografisani. General je odgovorio da žali zbog toga, ali da je po sredi mali nesporazum, jer nemačka jedinica koja je na ivici Prozora susrela pregovarače nije bila obaveštena o njihovom dolasku, jer je sa nemačke strane bilo predloženo da oni stignu 12. marta, pa se tada i očekivao njihov eventualni dolazak. Obećao je da će delegatima biti vraćena municija, i o tome se više nije raspravljalo. „Objašnjavamo zašto smo došli", stoji dalje u Popovićevom dnevniku, „ađutant stenografiše, predajemo punomoćja. Pažljivo i zainteresovano sluša naša objašnjenja. Kažemo mu: 'Da ne bi bilo nesporazuma, moramo Vam odmah reći da nismo nikako došli da ponudimo neku kapitulaciju. Na to i ne pomišljamo, a Vi vrlo dobro znate da nas ne
89 Kopija zabeieške, na kojoj je signatura NOKW—1088, nalazi se u Arhivu VII, mikrofilm NAV-N-T-1119, r. 16, s. 68—74. Na osnovu '.e zabeieške (zapisnika) i pismenih predloga („memoranduma") doJ'igacije Vrhovnog štaba sačinio je istog dana svoju zabelešku operativni oficir (OI) rezervni kapetan dr Kriš (Krisch). U njoj se citira ili prepričava tekst zapisnika i „memoranduma". Krišovu zabelešku je objavio V. Dedijer u cit. knjizi na str. 806.

82

možete uništiti'. On ozbiljno klima glavom. . . Razgovor sa generalom traje dugo. Vlatko vrlo lepo govori nemački. U razgovoru sa generalom ja sam teško nalazio reči. Đido, onim svojim odsutnim izrazom, pitao je često: 'Sta kaže' i govorio srpski šta treba reći generalu." Velebit je potanko upoznao generala sa pitanjima o kojima je delegacija ovlašćena da vodi razgovore: prvo — 0 razmeni zarobljenika; drugo — o primeni međunarodnog ratnog prava na tretman zarobljenika i, treće — o političkim pitanjima o kojima je već razgovarano 17. novembra 1942. na sastanku koji su kod Livna održali partizanski 1 nemački pregovarači (sva ta pitanja bila su izložena i u pismu koje je sa partizanske strane bilo istog dana upućeno Nemačkom opunomećenom generalu u Zagrebu Glezu fon Horstenauu). 90 » Pošto nemačka strana nije stavila primedbe na predložena pitanja o kojima je trebalo voditi razgovore, Velebit je izložio predloge Vrhovnog štaba za razmenu zarobljenika. Partizanska strana, istakao je on, oduvek je, u skladu sa međunarodnom konvencijom, imala human odnos prema zarobljenim okupatorskim vojnicima, i, ukoliko nije došlo do njihove razmene za zarobljene ili uhapšene pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta, oslobađala ih je. Takav je slučaj bio sa oko 300 nemačkih zarobljenika koji su prilikom povlačenja partizanskih jedinica iz Užica krajem novembra 1941. bili pušteni da se vrate u nemačke garnizone. Isti je slučaj bio i sa oko 120 italijanskih vojnika zarobljenih kod Rudog 23. decembra 1941, koji su mesec dana kasnije ostavljeni na Romaniji da bi ih nemačke trupe, koje su izvodile ofanzivu, „oslobdile". Za razmenu zarobljenika — nastavio je Velebit da izlaže stav Vrhovnog štaba — postoji obostrana zainteresovanost, što su pokazali pregovori koje predstavnici Vrhovnog štaba i nadležnih nemačkih komandi i ustanova vode još od avgusta 1942. Pregovori oko razmene nemačkih privrednih stručnjaka i službenika preduzeća „Hanza Lajhtmetal", koje je izvodilo istraživačke rudarske radove u okolini Livna, a koji su se kao vojnici s oružjem borili i bili zarobljeni od partizana, uspešno su okončani. Tada je za
90 Pismo koje je 17. novembra 1942. upućeno generalu Horstenauu nije pronađeno.

83

zarobljene Nemce i neke ustaške funkcionere iz Livna pušteno iz zatvora 49 pripadnika NOP-a. Razmena je izvršena 5. septembra 1942. kod Studenog Vrela blizu Posušja. Te pregovore sa nemačke strane je uspešno vodio jedan od zarobljenika, inženjer Hans Ot, koji je čak bio primljen od vrhovnog komandanta Tita, i delegacija bi želela da on bude uključen i u ove pregovore. Naknadni pregovori oko razmene drugih grupa zarobljenika nastavljeni su u toku jeseni, ali nisu okončani. Vrhovni štab je nudio za razmenu trojicu pripadnika nemačke narodnosti (folksdojčere), zarobljene u Jajcu 25. septembra 1942: direktora fabrike „Elektrobosna", inženjera Otmara Ziglhubera (Othmar Siegelhuber), knjigovođu Franca Lajnšica (Franz Leinsohütz) i trgovca Ota Bajera (Otto Bayer); zatim podoficira Vili Birgera (Wily Bürger), zarobljenog prilikom napada 5. crnogorske brigade na voz na pruzi Donji Vakuf — Travnik. Pored njih, nuđena je za razmenu posada jednog domobranskog bombardera, oborenog avgusta 1942. kod Kupresa (koju su sačinjavali major Romeo Adum, jedan oficir i dva podoficira) i 120 oficira, podoficira i vojnika NDH, zarobljenih novembra 1942. u Bihaću. Sada se nude za razmenu još i nemački major Artur Streker, zarobljen pre nedelju dana kod Gornjeg Vakufa, i 25 nemačkih vojnika, zarobljenih noću 19/20. novembra kod Sitnice, južno od Banje Luke, i 16. i 17. decembra kod Prijedora. Partizanska strana najavljuje mogućnost razmene oko 600 italijanskih vojnika, podoficira i oficira nedavno zarobljenih u borbama za Prozor i u dolini Neretve. Delegacija Vrhovnog štaba će, naglašeno je, u toku daljih pregovora podneti spisak lica koja će tražiti da budu zamenjena, a posebno je zainteresovana da među njima bude profesor Ivo Marinković, iz Karlovca, koji se nalazi u ustaškom zatvoru u Zagrebu. On bi mogao biti zamenjen za majora Štrekera. Delegacija je, dalje, upozorila na dotadašnja loša iskustva oko razmene, kada ustaške vlasti nisu udovoljavale nemačkim zahtevima da im stave na raspolaganje lica koja su se nalazila u ustaškim zatvorima i logorima i koja je trebalo predati partizanima, uz obrazloženje i izgovor da su nepoznati ili da nisu živa. General Dipold je pažljivo saslušao izlaganje i predloge delegacije Vrhovnog štaba. Bio je očigledno zaintere84

sovan za razmenu zarobljenika, jer se radilo o jednom višem oficiru, komandantu bataljona, i većem broju podoficira i vojnika Vermahta, kao i o stručnjacima jedne hemijske fabrike značajne za ratnu privredu. Odgovorio je da će o partizanskim predlozima biti odmah obavešteni nadležni organi i da se nada da će razmena biti izvršena. Zatim se prešlo na drugo pitanje koje je delegacija postavila: na priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane i, u vezi s tim, na neophodnu primenu odredbi međunarodnog ratnog prava koja se odnose na zarobljenike. Na traženje generala Dipolda ovom delu razgovora prisustvovao je i Inspektor pravne službe, vojni službenik Cermak, jer je predmet razgovora sadržao pitanja pravnog karaktera. ,,Onaj oficir što nas je sproveo iz Prozora (Cermak — prim. M. Ii.)", stoji u Popovićevom dnevniku, „promenio je držanje, iako ne kaže ništa, nego stoji pozadi generala. Crte mu nisu onako stroge i tuđe, po koji put se nasmeje". Delegacija je obrazložila stav Vrhovnog štaba: narodnooslobodilačka vojska nije „banda", kakvom je smatraju okupatori, već legalna, organizovana vojska koja poseduje sva obeležja i osobine prave, regularne oružane sile .— čvrstu vojničku organizaciju i ustrojstvo, unutrašnji red i disciplinu, izgrađen sistem rukovođenja i komandovanja, snabdevačke, sanitetske, pravne i druge službe. Njeni borci i starešine su položili zakletvu i nose ambleme i oznake. 91 Oni su rodoljubi koji se bore za oslobođenje svoje zemlje i u toj se borbi, kada je reč o odnosu prema ratnim zarobljenicima, pridržavaju humanih principa međunarodnog ratnog prava i poznatih konvencija. Velebit je pomenuo slučaj puštanja na slobodu nemačkih zarobljenika kod Užica, novembra 1941. I partizanski zarobljenici zaslužuj,u, naglasio je, da budu na isti način tretirani — da budu smatrani ratnim zarobljenicima. Zbog toga Vrhovni štab predlaže da se zarobljenici i ranjenici obostrano humano tretiraju. Sa svoje strane Vrhovni štab se obavezuje da će se i dalje striktno pridržavati usvojenih konvencija i da će intervenisati ukoliko se neka njegova jedinica ne bude
91 Još marta 1942. Vrhovni štab NOP i DVJ je izdao „Naredbu o oznakama vojnih i političkih starešina u jedinicama NOP i DVJ". Naredba je objavljena u „Biltenu Vrhovnog štaba", br. 14—15 za februar—mart 1942.

85

držala dobij enih uputstava. Velebit je, kako se seća, uzgred dodao da bi bilo poželjno ,,da se odmah obustave neprijateljstva da bi se iz humanih razloga dala mogućnost da se prikupe ranjenici i pruži im se lekarska nega". Nemački general je samo saslušao ove pregloge Vrhovnog štaba, ne komentarišući ih, jer, kako je izričito ponovio, nije nadležan da o tome raspravlja. Njemu je, uostalom, bio jasan stav da se NOVJ ne može smatrati redovnom vojskom. Dva meseca ranije, na sastanku koji je 15. i 16. januara održan sa komandantima divizija koji će učestvovati u operaciji „Vajs", general Liters je izričito naglasio da se NOVJ ne može smatrati regularnom vojskom. 92 Delegacija je potom prešla na obrazlaganje predloga 0 trećem, glavnom pitanju, koje ima „politički karakter". Po njenom mišljenju o tom se pitanju moglo razgovarati 1 ranije, tim pre što je ono bilo predmet neobavezujućih razgovora na sastanku koji je, povodom pregovora o razmeni zarobljenika, održan 17. novembra 1942. kod Livna i na kome su sa nemačke strane učestvovali vojno-privredni oficiri kapetani Hejs i Kulih 93 i već pomenuti inženjer Hans Ot. O tom pitanju bilo je reči i u pismu koje je tada bilo upućeno nemačkom generalu u Zagrebu Glezu Horstenauu i na koje nije dobijen odgovor. Delegacija, obrazložio je dalje Velebit, stavlja do znanja da Vrhovni štab ne vidi razloge da se neprijateljstva sa nemačkim oružanim snagama i dalje nastavljaju. Partizanske jedinice vode borbu protiv nemačkih trupa, jer su prinuđene da se brane. Narodnooslobodilački pokret predstavlja nezavisan nacionalni pokret koji niko sa strane ne potpomaže. On se, doduše, u svojoj propagandi oslanja na Sovjetski Savez, ali sa Londonom, koji podržava jugoslovensku izbegličku vladu i njenu četničku vojsku u zemlji, ne želi da ima nikakvu vezu. General Dipold je posebno zainteresovano pratio ovaj deo izlaganja. „Ja sam vojnik i ne razumem se u politiku, ali. ..", zabeležio je Koča Popović generalovu upadicu,
92 Zapisnik o saslušanju general-majora Frica Najdholda (Fritz Neaudholdt;, komandanta 369. legionarske divizije, od 10 juna 1946. u Beogradu (Arhiv VII, k. 18—1, reg. br. 52/4a). 93 Pod imenom kapetana Kuliha krio se oficir službe bezbednosti Alfred Hajnrih.

86

dodavši da se general „naročito raspituje o našem odnosu prema Sovjetskom Savezu, komunizmu, ali ne špijunski, nego radoznalo, zainteresovano". Zadržavajući se šire na objašnjavanju stava prema četnicima, koje partizani smatraju glavnim neprijateljem protiv koga vode bespoštednu borbu, Velebit je upozorio na činjenicu da Italijani daju punu podršku i pomoć četnicima, organizujući i snabđevajući oružjem, municijom, hranom i novcem njihove jedinice, takozvanu Dobrovoljačku antikomunističku miliciju (MVAC). Zahvaljujući toj izdašnoj pomoći, četnici su vidno ojačali i pripremaju se da se priključe britanskim trupama, ako bi se one iskrcale na Balkan. Oni održavaju radio i kurirsku vezu sa Britancima i spremni su da izvršavaju njihova naređenja. Sa time su upoznati i Italijani koji se prećutno saglašavaju sa takvom politikom i namerama četnika. Narodnooslobodilačka vojska će se, pak, naglasila je delegacija, suprotstaviti britanskoj podršci četnicima i neće se ustručavati ni od suprotstavljanja britanskim invazionim trupama. U vezi sa tim, delegacija ističe da su jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije svoj glavni udar usmerile na četnike koji su grupisali svoje glavne snage iz većeg dela zemlje prema partizanskim jedinicama u dolini Neretve. Borbe su u toku i bilo bi poželjno da se obe strane, partizanska i nemačka, saglase o određivanju jedne zone u kojoj bi partizanske jedinice mogle nesmetano boraviti. Delegacija je nagovestila i mogućnost sklapanja primirja, ali je pri tom izričito naglasila da to nipošto ne treba shvatiti kao nekakav predlog za kapitulaciju, jer Narodnooslobodilačka vojska neće nikada, ni pod kojim uslovima, to učiniti. Ona je neuništiva, uživa punu podršku većine naroda i dovoljno je snažna da odoli svim neprijateljskim ofanzivama i da se iz svake, i najteže, situacije izvuče. To je tako u ver lj ivo dokazala u svim dotadašnjim ofanzivama iz kojih je, iako brojno slabija nego što je to sada, i uprkos gubicima, izlazila jača. Njeni borci su nepokolebljivi, spremni na žrtve i svakovrsna lišavan ja (u hrani, municiji, lošem smeštaiu i dr.). Na kraju je delegacija izrazila želju da se treća tačka drži u tajnosti. Ona će sačekati odgovor nadležnih nemačkih vlasti, ali insistira na tome da do njega dođe što brže, jer ima zadatak da se što pre vrati u svoj štab. Zbog toga
87

je nužno da nemačka strana hitno odredi opunomoćene predstavnike koji bi vodili pregovore. Time je delegacija Vrhovnog štaba završila svoje izlaganje. General Dipold je ponovio da nije ovlašćen da vodi bilo kakve pregovore i da je, prema uputstvima koje je dobio od svojih pretpostavljenih, samo saslušao partizanske predloge o kojima će izvestiti nadležne. Ukoliko oni odluče da se pregovori vode, on će delegaciju Vrhovnog štaba uputiti onoj komandi ili ustanovi koja bude ovlašćena da vodi pregovore. Izlaganje delegacije i njene predloge, rekao je Dipold, tačno je zabeležio prisutni oficir i njegova će zabeleška biti upućena nadležnim organima, ali je nužno da delegacija u pismenoj formi izloži svoje predloge i da na taj dokumenat, koji će biti smatran zvaničnim, stavi svoje potpise („Zamoljeni smo da naše predloge napišemo kako bi se mogli dostaviti nadležnima", zapisao je u svom dnevniku Koča Popović). Sto se, pak, tiče predloga o eventualnoj obustavi borbenih dejstava da bi se partizanima dala mogućnost da zbrinu svoje ranjenike, on je izričito naglasio da nije nadležan da izda takvo naređenje i da je kao vojni komandant obavezan da izvršava naređenja pretpostavljenih koji su propisali ispunjavanje dnevnih ciljeva koje on sa svojim trupama mora bezuslovno postizati. Razgovori u Gornjem Vakufu, u Stabu nemačke 717. pešadijske divizije, bili su time završeni, Ostalo je još da delegacija Vrhovnog štaba sačini traženi dokumenat, „memorandum", i uruči ga nemačkom štabu, te da sačeka i vidi da li će nadležne nemačke komande i ustanove prihvatiti da se razgovori nastave i da dođe do stvarnih pregovora, jer — očigledno — razgovori u Gornjem Vakufu to nisu, u pravom značenju te reči, bili. Na tom sastanku je samo jedna strana, partizanska, iznela svoje predloge o kojima se druga, nemačka, ogradivši se da je nenadležna, nije ni izjasnila. Bili su to — moglo bi se reći — samo preliminarni, uvodni razgovori, a stvarni pregovori bi trebalo da uslede ukoliko bi nemačka strana na njih pristala. Tako su te razgovore shvatili i delegati Vrhovnog štaba. Utisak koji su oni poneli po završetku razgovora sa generalom Dipoldorn bio je „da mogućnosti za pregovore postoje" — kako je u svom dnevniku zabeležio Koča Popović, dodavši, da im je rečeno „da će pregovori započeti sutra, 12. marta,
88

kao što je predviđeno u pismu majora Bartba". Uostalom, delegacija Vrhovnog štaba je, što će navesti u pismenom dokumentu, u „memorandumu", bila „opunomoćena da izvrši preliminarne razgovore", a za vođenje pregovora tražila je da nemačka strana odredi svoje opunomoćene predstavnike. Posle sastanka, koji je završen u 11 časova, delegati su se zadržali u prostorijama Štaba divizije da bi sačinili i potpisali traženi dokumenat. Koristeći zabelešku koju je na sastanku vodio kapetan Veber, obaveštajni oficir, sastavili su sledeći tekst, koji je Velebit na nemačkom jeziku izdiktirao štapskom pisaru: „Gornji Vakuf, 11. marta 1943. Pismena zabeleška predloga delegacije Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije koja je od strane Vrhovnog štaba te vojske opunomoćena, a na osnovu zabeieške gospodina majora Barta (Barth) od 10. 3. 1943.94 1. Krajem januara ove godine je od strane NOV Jugoslavije gospodin Lajnšic poslan u Mostar da bi se privelo kraju pitanje razmene ratnih zarobljenika koje je, u ranije vođenim razgovorima sa delegacijom nemačkog Vermahta, već bilo dotaknuto. On je morao da se vrati do 1. februara 1943, ali se do današnjeg dana nije pojavio. Mi smo mišljenja da razmenu zarobljenika treba što pre izvršiti. Za razmenu dolaze u obzir: a/ zarobljeni folksdojčeri iz Jajca i posada oborenog hrvatskog aviona o čijoj je razmeni gospodin Lajnšic trebao da vodi razgovore, b/ gospodin major Streker za koga mi putem razmene tražimo prof. Ivana Marinkovića iz Karlovca. On se nalazi u policijskom zatvoru u Zagrebu, c/ 25 zarobljenih nemačkih vojnika koji su zarobljeni u borbama na Sitnici, d/ oko 100 oficira, podoficira i službenika hrvatskih oružanih snaga i hrvatske države, e/ 15 i talijanskih oficira, f/ oko 600 italijanskih vojnika i podoficira.
94 Misli se na dopis generalštabnog majora Barta od 10. marta 1943. koji je upućen Vrhovnom štabu i u kome se daje saglasnost „Komande njemačkih trupa" da će primiti partizanske pregovarače.

89

2. Mišljenja smo da komanda nemačkog Vermahta u odnosu na NOV Jugoslavije treba da primeni odredbe međunarodnog ratnog prava. Ukoliko nemački Vermaht usvoji ovaj predlog, naročito u odnosu na ranjene i zarobljene pripadnike NOVJ, što je u obostranom interesu, komanda NOVJ sa svoje strane nudi punu garanciju o striktnom pridržavanju tih odredaba. 3. Komanda NOV Jugoslaviie smatra: a/ da u datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Venmaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ s obzirom na situaciju, protivnika i interese jedne i druge strane. Prema tome bilo bi u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena. U vezi s tim nemačka komanda i ova delegacija morali bi da preciziraju svoje predloge o eventualnoj zoni i pravce ekonomskih ili drugih interesa. b/ NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima. 4. U toku trajanja pregovora po svim ovim tačkama predlažemo prestanak ratnih dejstava između nemačkih trupa i trupa NOVJ. 5. Ova delegacija je opunomoćena da izvrši preliminarne razgovore dok eventualna konačna saglasnost mora biti potvrđena od strane naše više komande. Okončanje ovih razgovora je delegaciji od strane njene više komande naznačeno kao hitno i zahtevaju od nemačke komande da odredi opunomoćene predsavnike za pregovore. M. Marković, s.r. K. A. Popović, s.r. V. Petrović, s.r". 95 Sadržaj ovog dokumenta, „memoranduma", koji su potpisala sva tri člana delegacije, gotovo je u svemu istovetan sa zabeleškom (zapisnikom) vođenom u toku razgovora. Jedino se u njemu ne spominje odlučnost Narodnooslobodilačke vojske da se suprotstavi britanskim trupama u slučaju njihovog iskrcavanja na jugoslovensku teritoriju, ukoliko bi došlo do njihove podrške četnicima. Takva odlučnost je postojala i razlozi za nju su bili razumljivi, ali je delegacija zaključila da to nije potrebno isticati u tom pisanom dokumentu.
85 Dokumenat (bez signature) nalazi se u Arhivu Vojnoistorijskog instituta. Faksimil je Dedijer objavio u cit. knjizi na str. 805.

90

U očekivanju nemačke saglasnosti o vođenju pregovora
Pošto su predali „memorandum" i — kako je Popović zabeležio — bili posluženi hranom i cigaretama, delegati su napustili zgradu u kojoj su vođeni razgovori i smestili se u obližnjoj kući koja je za njih bila pripremljena. Na njoj je, kako je Popović zapisao, stajala tabla sa natpisom „Komanda mesta". Tu su im vratili šaržere, a punomoćja su zadržali „dok ih ne prevedu". „Soba je neugledna i ne baš čista", stoji u Popovićevom dnevniku. „Jedan sto, jedna peć, dve slamarice, u ćošku jedan paket letaka . .. Naša soba je sa dvorišta . . . Kad idemo u klozet preko avlije, niko nas ne prati. Sa ulice dopire do nas zuka kamiona i tenkova. Jedna nemačka divizija, eto, kreće za Prozor." U toj sobi ostali su delegati da sačekaju odgovor nadležnih nemačkih organa, u nadi da će on, kako im je obećano, brzo stići i da će pregovori početi sledećeg dana, 12. marta. Njihova očekivanja su, međutim, bila izneverena, jer odgovor nije stigao ni tog, ni naredna dva dana. Bili su zbog toga zabrinuti. Mučila ih je neizvesnost šta će se dalje desiti. Bili su, ipak, dovoljno strpljivi, jer su bili svesni ozbiljnosti zadatka koji im je bio poveren. Nisu, razumljivo, znali kako se odvija situacija na frontu i da li Operativna grupa divizija uspešno nastavlja nadiranje na levoj obali Neretve i u njenom izvorišnom delu. Vreme su provodili u sobi iz koje su mogli da prate kretanje drumom nemačkih pešadijskih i motorizovanih trupa ka Prozoru, što je bio dokaz da se operacije u dolini Neretve nastavljaju. K njima su povremeno dolazili nemački oficiri, verovatno iz Obaveštajnog odeljenja Štaba divizije, s kojima su vođeni razgovori uglavnom o ratnim temama koje su i njih zaokupljale. Prema Đilasovom sećanju, razgovaralo se otvoreno. „Mi smo im dokazivali bezizglednost, besmislenost njihovog ratovanja protiv nas", piše on. „Ja sam obrazlagao: mi ne možemo biti poraženi. Cak i da uništite našu grupaciju, što smo već izbegli, mi bismo 'je obnovili negde drugde, a postoje i druge neuništene . . . A Koča: ja mogu kroz vaše redove da provučem svoju diviziju kadgod hoću — eto, noćas, ako hoćete! Na to je nemački major odgovorio:
91

Da, tako je lako ratovati: komad hleba i nešto metaka u torbi pa — u planinu!" U međuvremenu su obaveštenja o dolasku delegacije Vrhovnog štaba u Gornji Vakuf, u Štab 717. pešadijske divizije, i o predlozima koje je podnela u razgovorima sa generalom Dipoldom bila veoma brzo, istog dana, najpre preko telefona, a zatim li pismenim putem, dostavljena pretpostavljenim vojnim komandama i ustanovama u Sarajevu, Zagrebu, Beču i Berlinu. Iz Štaba 717. divizije stiglo je najpre telefonsko obaveštenje u štab komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj, a kasnije, verovatno sledećeg dana, i pismeni izveštaj operativnog oficira kapetana Kriša. General Liters je u Sarajevu upoznat sa predlozima partizanskih parlamentaraca: o razmeni zarobljenika, priznanju Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene sile i obustavi neprijateljstava, odnosno sklapanju privremenog primirja. Liters je, kako se moglo i očekivati, odbio da se upušta u pregovore, jer je bio ovlašćen isključivo da vodi operacije protiv partizanskih snaga na teritoriji NDH. On je odbacio svaku mogućnost za sklapanje primirja, ali je ooenio da pitanja koje je predložila delegacija Vrhovnog štaba „mogu imati dalekosežne političke posledice" i da eventualni pregovori o njima spadaju u nadležnost Nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj Gleza fon Horstenaua. Načelnik Litersovog štaba generalštabni major Verner Pfapfenrot (Werner Pfapfenrott) o dobij enom obaveštenju telefonom je javio generalu Horstenauu, koji je vest dalje prosledio u Beč, da bi sa njom bio upoznat general-pukovnik Aleksander Ler, komandant oružanih snaga Jugoistoka, koji se tamo zatekao po povratku iz Berlina. Ler je narneravao da se, pre povratka u svoj štab u Solunu, zadrži u Sarajevu, da bi u Litersovom štabu bio pobliže upoznat sa tokom i rezultatima operacije „Vajs". On je Horstenauu odgovorio „da će odlučiti da li će se pri povratku avionom 12. marta iskrcati u Zagrebu da, bi saslušao referat Opunomoćenog generala, ili će tek po pristizanju u Sarajevo eventualno narediti da se pozove Opunomoćeni general radi savetovanja". O telefonskom razgovoru koji je 11. marta vodio sa pukovnikom Pfapfenrotom, oficir u štabu Nemačkog opu92

nomoćenog generala u Zagrebu sačinio je u večernjim časovima sledeću zabelešku: fcäs* ; -L "» „11. marta 1943. 1. Kod 717. pešadijske divizije stigla su tri partizanska parlamentarca, i to jedan oficir (komandant jedne udarne divizije) i dva profesora. Ponuda parlamentara: u zamenu za nemačkog majora Štrekera, koji se nalazi u zarobljeništvu kod partizana, traži se profesor Ivan Uminković iz Karlovaca. Ovaj poslednji treba da se nalazi u ustaškom zatvoru u Zagrebu (prema izveštajima koje je Glavni ured za bezbednost Raj ha pribavio do 17 časova 11. marta, profesora Uminkovića niko ne poznaje i nigde se nije mogao pronaći). Dalja nastojanja da se utvrde mesto i vreme hapšenja Uminkovića još su u toku. 2. Sem majora Štrekera u rukama partizana nalaze se još 25 Nemaca, 120 Hrvata, 600 Italijana. 3. Partizani nastoje da dođe do pregovora da bi se postiglo postupanje prema obostranim ratnim zarobljenicima prema „humanim shvatanjima". 4. Oni izjavljuju da se ne bore protivu hrvatske države, i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika. Oni su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg mi ukažemo, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja. Ovi parlamentarci ne nose sovjetske zvezde na kapi već oznaku ,,M", koja verovatno treba da znači „Maček". 5. Partizani žele da dođe do primirja, što je Komandant (nemačkih trupa) odbacio. Sem toga žele da budu priznati kao „zaraćena sila". Komandant u ovom pitanju, koje može imati dalekosežne političke posledice, neće doneti nikakvu odluku i preporučuje saradnju sa Opunomoćenim generalom. Komandant (Jugoistoka) je preko majora Šenka (Schenk) u Beču telefonom ukratko obavešten i odlučiće da li će se pri povratku avionom 12. 3. iskrcati u Zagrebu da bi saslušao referat Opunomoćenog generala, ili će tek po pristizanju u Sarajevo eventualno
93

narediti da se pozove Opunomoćeni general radi savetovanja. Zagreb, 11. marta 1943."90 Obaveštenja koja su potekla iz Gornjeg Vakufa i koja su telefonskim putem bila preneta višim nemačkim štabovima nisu — kao što se vidi — tačno tumačila najvažnija pitanja koja su bila predmet razgovora. To se u prvom redu odnosi na predlog delegacije Vrhovnog štaba o obustavi neprijateljstava i na obrazloženje stava partizana prema četnicima i Englezima. Isticanje četnika kao glavnih neprijatelja i odlučnost partizana da se suprotstave i Englezima ukoliko bi se iskrcali na jugoslovensku teritoriju i pružili pomoć četnicima pogrešno su ocenjeni kao spremnost partizana da se bore „protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci budu ukazali". Takva interpretacija je očigledno predstavljala običnu izmišljotinu i nije bila saglasna sa onim što je od strane delegacije bilo stvarno rečeno i što je, uostalom, bilo tačno navedeno u zapisniku (zabelešci) nemačkog oficira i u zvaničnom dokumentu („memorandumu") koji je delegacija podnela. Ni podatak o oznaci na kapama par lamentar aca nije bio tačan. Oni su, kako stoji u Popovićevom dnevniku, na kapama imali petokrake zvezde. Mada se iz raspoloživih dokumenata ne može utvrditi da li je general-pukovnik Ler nešto preduzeo, ipak je izvesno da se ni on, kao ni njegovi podređeni komandanti (generali Liters i Dipold), nije želeo izjasniti o vođenju pregovora iako je intimno bio ubeđen u njihovu korisnost. On nije iz Beča odleteo u Zagreb „da bi saslušao referisanje Opunomoćenog generala", već je otišao u Sarajevo, ali tamo nije pozvao Horstenaua. Zaključio je, svakako, sam, ili mu je tako sugerisano ili naređeno iz Vrhovne komande, koju je morao informisati o tako važnom pitanju, da eventualni pregovori sa partizanima nisu stvar vojnih komandi, imaju isključivi zadatak da vode borbe protiv ustanika. Pregovore sa partizanskim parlamentarcima, pre svega o razmeni zarobljenika, mogle bi eventualno da vode upravne i političke vlasti — Opunomoćeni general u Zagrebu Horstenau i nemački poslanik u NDH Zigfrid Kaše. Horstenau je, ipak, još istog dana kada je bio obavešten o predlozima delegacije Vrhovnog štaba, preduzeo mere
M

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-501, r. 267, s. 528—9.

94

da se pripremi teren za razmenu zarobljenika. Kako se u dobijenom obaveštenju o partizanskoj ponudi govorilo o majoru Strekeru, za čiju je razmenu tražen neki profesor iz Karlovca koji se navodno nalazio u ustaškom zatvoru u Zagrebu, preduzete su mere da se on pronađe. Radilo se, u stvari, o istaknutom revolucionaru i jednom od organizatora ustanka u Hrvatskoj Ivi Marinkoviću, članu CK KP Hrvatske i sekretaru Povjerenstva CK KPH za severnu Hrvatsku i grad Zagreb, koga su ustaše uhapsile 19. februara u Zagrebu pod imenom Franjo Sulentić, železničar. U izveštaju je, međutim, bilo pogrešno napisano njegovo prezime: umesto Marinković, stajalo je Uminković. Greška je, očigledno, nastala prilikom prenošenja teksta telefonom. Svi pokušaji da se pronađe ličnost pod tim prezimenom ostali su, razumljivo, bezuspešni. (Marinkovića su ustaše ubile 14. aprila 1943.)97 Razloga za vođenje pregovora o obustavi neprijateljstava, po oceni nemačkih komandi, nije bilo i zbog toga što su oni zaključili da je „partizanska država" protiv koje su izvođene operacije „Vajs I" i „Vajs II" zauzeta, da su partizani potučeni i da se njihovi ostaci prebacuju preko Neretve u italijansku okupacionu zonu. Zadatak nemačkih trupa bio je sada, u novonastaloj situaciji: održavanje reda na zauzetoj teritoriji, posebno u boksitnoj oblasti oko Mostara, zatvaranje demarkacione linije da bi se sprečilo prelaženje partizanskih grupa iz italijanske u nemačku zonu, prediskolacija nemačkih trupa, njihov odmor, popuna i reorganizacija. Još 10. marta Hitler i Vrhovna komanda su naredili da oblasti NDH koje su „oslobođene od komunista" i koje su bile obuhvaćene operacijom „Vajs" ostaju i dalje nemačko operativno područje, te da se u njima imaju angažovati nemačke policijske jedinice sa zadatkom da, zajedno sa operativnim trupama, „oslobođene oblasti konačno obezbede i umire". 98 Bio je to, očigledno, izraz nepoverenja u NDH, u njene oružane i policijske snage, jer su se pokazale nemoćnim da održavaju vlast u zemlji i da se suprotstave partizanskim snagama koje su gotovo razbile ustašku državu. Ovo naređenje je proizašlo iz zaključaka donetih na
B. Krizman „Ustaše i Treći Rajh", I, Zagreb, 1983, str. 104. »8 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-77, r. 788, s. 5517499. 95
87

sastanku koji su 4. marta u Hitlerovom Glavnom stanru održali Hitler, načelnik Vrhovne komande feldmaršal Vilhelm Kajtel (Wilhelm Keitel), komandant Jugoistoka general-pukovnik Ler i rajhsfirer SS Hajnrih Himler (Heinrich Himmler). Na tom sastanku su, naime, vođeni razgovori „po pitanju kakve su mogućnosti za organizaciju izvršne vlasti na teritorijama Hrvatske koje su oslobodile nemačke jedinice" i zaključeno je da vojne uspehe u Hrvatskoj treba „politički eksploaitisati", u kom cilju je „potrebno uspostaviti nemačku upravu odozdo do gore", jer — po Hitlerovom mišljenju — „u Hrvatskoj ne postoji policija a ustaše predstavljaju razbojničku bandu". 99 I, tako, dok je delegacija Vrhovnog štaba boravila u Gornjem Vakufu, očekujući odgovor od nemačke strane o predlogu za vođenje pregovora, a Vrhovni štab žurio da i poslednjeg vojnika i ranjenika prebaci preko Neretve i proširi uspeh postignut razbijanjem četničkih jedinica prilikom forsiranja Neretve, kako bi zadobio odlučujuću pobedu nad glavnim četničkim snagama pre nego bi nemačke trupe nastavile operacije i na levoj obali Neretve, ili se, pak, angažovale iz pravca Sarajeva ka Kalinoviku da bi uhvatile u „klješta" Operativnu grupu — nemačke komande, od najviših do onih operativnih koje su izvodile operacije, smatrale su da je ofanziva protiv „Titove države" uspešno okončana. Pregovori s partizanima mogli su u takvoj situaciji imati smisla samo o razmeni zarobljenika, a njih je trebalo voditi u Zagrebu sa opunomoćenim generalom Horstenauom. To je 14. marta u popodnevnim časovima saopšteno Đilasu i Velebitu. Treći član delegacije je već bio napustio Gornji Vakuf, da bi se vratio na partizansku teritoriju.

Povratak Koče Popovića iz Gornjeg Vakufa u Vrhovni štab
Nezadovoljna čekanjem koje se, mimo obećanja generala Dipolda, oteglo, delegacija je četvrtog dana boravka u Gornjem Vakufu, 14. marta, zaključila da nema svrhe da se
89

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-77, r. 788, s. 5517500—1.

96

Razmena zarobljenika kod Studenog Vrela, blizu Posušja, 5. septembra lì Na slici levo, sa naočarima, partizanski pregovarač Vladimir Velebit.

Razmena zarobljenika kod Studenog Vrela, blizu Posušja, 5. septembra 1942. U građanskom odelu nemački pregovarač inženjer Hans Ot.

Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito i komandant 1. proleterske divizije Koča Popović (u Jajcu, oktobra 1943).

Članovi Vrhovnog štaba NOV i POJ i Politbiroa CK KPJ Milovan Dil Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković (u Jajcu, oktobra 1943).

Marijan Stilinović, predstavnik Vrhovnog štaba NOV i POJ na pregovorima sa nemačkim vlastima održanim avgusta 1942.

Vladimir Velebit sa komandantom Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba Momom Đurićem (u Bihaću, januara 1943).

Grujo Soknić, kurir Vrhovnog štaba NOV i POJ, angažovanu Velebitavoj misiji (Snimak iz predratnog perioda).

Kolona nemačke SS divizije „Princ Eugen" u nastupanju početkom 1 1943. za vreme bitke na Neretvi. Zarobljenog nemačkog majora Artura Štrekera, komandanta 3. batal 738. grenadirskog puka 718. pešadijske divizije, sprovode kuriri 2. proleterske divizije (4. mart 1943. kod Gornjeg Vakufa).

i

Saslušanje majora Šrekera u Štabu 2. proleterske divizije 4. marta 1943. u dolini Rame (na slici, pored drugih partizana, komandant i politički komesar divizije Peko Dapčević i Mitar Bakić).

Milovan Đilas, Filip Kljajić Fića, politički komesar 1. proleterske divizije, Mijalko Todorović, politčki komesar 1. proleterske brigade, i major Streker (u selu Medeškovići, kod Konjica, 18. marta 1943).

Ministar spoljnih poslova Rajha fon Ribentrop pozdravlja ministra spo poslova NDH Perića.

Porušeni železnički most na Neretvi kod Jablanice preko koga je Operat grupa divizija NOVJ sa ranjenicima prešla preko Neretve marta 1943.

Dvojica razmenjenih pripadnika NOP-a: Viktor Kučan (drugi s leva) i Stjepan Kokot (prvi s desna) snimljeni ispred nemačkog vojnog zatvora u Zagrebu pre puštanja na slobodu.

Komandant Jugoistoka -pukovnik Aleksander

generalLer.

Draža Mihailović i Dragiša Vasić, njegov glavni politički savetnik, okruže grupom četnika.

Komandant nemačkih trupa u Hrvatskoj general-major Rudolf Liters.

Četnički vojvoda Dobrosav Jevđević u društvu italijanskih oficira.

Nemački poslanik u NDH Zigfrid Kaše.

Komandant Istaknutog dela četničke Vrhovne Ostojić i britanski pukovnik V, Bejli.

komande

major

Zahari

Nemački opunomoćeni general u NDH general-potpukovnik Glez fon Horstenau, (u sredini) i Poglavnik Ante Pavelić.

: a re « • re ^

f £ c<o i o C
Sg. 2- O » ä s- a 3 s
? cf >

3 a -i c 5

Nš t 8 a _ » p » 'S 0 o » o » 1 a crö "3 • o 3 a P Ts C k a ro O c/ a ^ e a

VKf AU

POSAOE ILI G A R N I Z O N I N E P R I J A T E L J A PRAVCI NASTUPANJA JEDINICA SLAVNE OPERATIVNE

S UE N SJ RP O/
KUPRES G VAKUF

OBEZBJEĐENJA JEDINICA SLAVNE OPERATIVNE GRUPE N O V J

G MDLOVÀN

fOjHIC*

VISOKO

Pf?0?0'

PROLETERSKA DIV.

.SARAJEVO
Tarćin

G učenica
ÌBrdani' u~bian,c a,
Ariano

plvan Sedlo Bradma ^ ^

, KONJIC

Ona G'aOOv.cJl 6 Grjoo^icđ"- , lo ( \i0 Gì atfOviCd •• ^ vßreinicä \ <• LGidvđtićevo

K ALINOVI*

I IMOTSKI

Prodor Glavne operativne grupe NOVJ u istočnu Hercegovinu i Crnu Goru. (marta—aprila 1943)

Koča Popović i dalje zadržava u tom mestu, već da je celishodnije da se vrati u svoju diviziju, gde je bio potrebniji, i u Vrhovni štab, da bi Tita upoznao sa rezultatima razgovora u Gornjem Vakufu. Popoviću je rečeno da saopšti Vrhovnom štabu da treba organizovati prihvat i ostale dvojice delegata, koji će za dan-dva takođe stići na partizansku teritoriju na levoj obali Neretve. Dok se pripremao da napusti Gornji Vakuf, Popoviću su prišli neki nemački oficiri i čestitali mu rođendan. On se, kako kaže, nije tome iznenadio, jer je znao da su Nemci, sa kojima je pod svojim pravim imenom i funkcijom još od prošlog leta vodio prepisku oko razmene zarobljenika, prikupili o njemu podatke za koje su bili zainteresovani. Pošto je dobio propusnicu za nesmetan prelazak preko linije fronta, prevezen je autom do najisturenijih nemačkih jedinica, negde između Rame i Jablanice, a potom se uputio pešice drumom ka Jablanici, u koju je stigao predveče, ne susrevši uz put ni jednog partizanskog borca. Tog dana i naredne noći završen je prelaz ranjenika i partizana preko porušenog mosta na levu obalu Neretve, na teritoriju sela Krstac i Dobrigošća i prevoja Str bine, oko 5 km istočno od Jablanice. Čim je, prešavši preko mosta, stigao u Krstac, Popović je upoznao pomoćnika načelnika Vrhovnog štaba Pavia Ilića (koji je, zajedno sa Vladimirom Dedijerom, rukovodio prebacivanjem ranjenika) da će u toku 15. ili 16. marta stići i Đilas i Velebit, kojima treba obezbediti prihvat, a zatim se uputio u Vrhovni štab. Ilić je odmah naredio Stabu 1. proleterske divizije (kojom je, u odsustvu komandanta Popovića, komandovao načelnik Štaba Vaso Jovanović) da zaštitničke jedinice prihvate Đilasa i Velebita. 100 Njihov dolazak se očekivao u rejonu Jablanice, jer se nije znalo da su oni u međuvremenu, dok se Popović vraćao na partizansku teritoriju na levoj obali Neretve, bili upućeni u Sarajevo. Obavestivši Terzića, zamenika načelnika Vrhovnog štaba, da su ,,uz teške napore i poslednji ranjenici prebačeni u toku noći 14/15. marta preko Neretve", Ilić je javljao i o očekivanom dolasku Đilasa i Velebita. Žureći da što pre stigne u Vrhovni štab, koji se nalazio kod Boračkog jezera, Popović se nije zadržavao na putu, koji je vodio planinskom stazom preko Mome ja Sela, Visa i
100

Arhiv VII, k. 9, reg. br. 36-1. 97

Bijele. U Borce je stigao posle ponoći 16. marta, i odmah je bio primljen kod Tita i Rankovića, kojima je podneo izveštaj o razgovorima koje je delegacija vodila u Gornjem Vakufu sa komandantom nemačke divizije. Na osnovu Popovićevog izveštaja nije se moglo zaključiti kakva će biti sudbina pregovora, odnosno da li će do njih doći i da li će Nemci prihvatiti predlog Vrhovnog štaba o razmeni zarobljenika i o razmatranju druga dva pitanja — o priznanju Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane i o privremenoj obustavi neprijateljstava. Trebalo je sačekati dolazak i druge dvojice delegata, da bi se na osnovu odgovora nemačkih vlasti, koji bi oni, kako se računalo, doneli, odlučilo šta treba dalje preduzeti. A u međuvremenu, i bez obzira na odgovor Nemaca, trebalo je što odlučnije nastaviti sa nadiranjem prema istoku i razbij an j em četnika, kako bi se što pre izašlo sa veoma nepovoljnog terena gornje Neretve, na kome su i jedinice i ranjenici bili stešnjeni između visokih d teško prohodnih planina Prenja i Crvnja, sa leve, i Bjelašnice, Visočice i Treskavice, sa desne strane Neretve uzvodno od Konjica, sputane za širi manevar. Razumljiva je, stoga, bila bojazan od nastavljanja nemačke ofanzive preko Neretve. Tito je opravdano ocenjivao da bi ta ofanziva znatno otežala položaj Operativne grupe divizija i ranjenika u situaciji kada se sa četnicima vodila odlučna bitka d kada je u toku bilo uspešno nastupanje ka Kalinoviku, Ulogu i Nevesinju, sa dobrim izgledima da se nastavi dalje na istok — ka dolinama Drine, Sutjeske i Pive. Tito je bio uveren da će nemačke trupe nastaviti operacije preko Neretve, pored ostalog, i radi toga da bi uništile rukovodstvo Narodnooslobodilačke vojske, za koje su znali da se nalazi sa svojim glavnim snagama u rejonu Konjica. Smatrajući da je jedan od glavnih ciljeva ove zamašne, dotad najveće, nemačke ofanzive uništenje Vrhovnog štaba NOVJ, Tito je pomišljao kako bi neprijatelja trebalo zavarati dovođenjem u zabludu o pravom boravištu Vrhovnog štaba i skrenuti mu pažnju na drugu, pogrešnu stranu. Kako je znao da nemačka prislušna služba prati emisije Radio-stanice „Slobodna Jugoslavija" i preko njih saznaje dosta toga što Vrhovni štab javlja o situaciji u Jugoslaviji, Tito je došao na ideju da tobožnjim slanjem jedne otvorene depeše „Drugoj grupi Narodnooslobodilačke vojske —
98

sektor Konjic—Mostar", tj. Operativnoj grupi divizija (jer je, navodno, zbog promene radio-talasa, ostao bez neposredne radio-veze s njom), „otkrije" da se probio u srednju Bosnu i da se nalazi kod „Prve grupe Narodnooslobodilačke vojske". Pretpostavljao je da bi Nemci u tom slučaju, možda, obustavili dejstva u dolini Neretve i preneli ih na sever, prema srednjoj Bosni. Tito je, stoga, 17. marta uputio Izvršnom komitetu Kominterne sledeću depešu: „Molimo da objavite preko 'Slobodne Jugoslavije' ovo saopštenje radi kamuflaže našeg štaba jer su Nijemci saznali da se ja nalazim kod Konjica i koncentrišu sve svoje snage kako bi nas uništili: 'Komandi Druge grupe Narodnooslobodilačke vojske — sektor Konjic—Mostar. Već dva dana mi vas slušamo, ali vaša radio-stanica ne odgovara. Radite ponovo na starim talasima dok ne uspostavimo vezu na novim talasima. Ja sam se srećno probio severno od planine Bitovnje. Tito' ' : . 101 Nije se moglo utvrditi da li je tekst ove dobro smišljene Titove poruke emitovala Radio-stanica „Slobodna Jugoslavija". Sigurno je, međutim, da Nemci nisu saznali za nju.

Izbijanjem na Neretvu Nemci su okončali operaciju ,.Vajs"
Opasnosti od daljeg nastupanja nemačkih trupa preko Neretve, čega se Vrhovni štab pribojavao i zbog čega je naložio svojoj delegaciji da pokuša da privoli Nemce na privremenu obustavu neprijateljstva, kako bi se dobilo u vremenu, i na pristanak da se partizanskim snagama omogući da se prebace u Sanžak — u stvari, nije bilo. Operacija „Vajs" je još 10. marta bila završena. O tome je general Roboti, komandant italijanske 2. armije, toga dana obavestio svoju Vrhovnu komandu u Rimu. „General Liters", stajalo je u njegovom telegramu, ,,mi je jutros, 10. t. m.,
101

J. B. Tito, Sabrana djela, tom. 14, str. 149. 99

javio da smatra da je sa današnjim danom operacija 'Weiss' završena". 102 Da je neprijateljska ofanziva završena i da se operacije neće nastaviti i na levoj obali Neretve, Vrhovnom štabu, razumljivo, nije bilo poznato. Smatralo se da najveća opasnost i dalje preti od dveju nemačkih divizija koje sa zapada i severa nadiru ka dolini srednje Neretve: od 717. divizije, koja je nastupala iz rejona Prozora u zahvatu doline Rame, i od 718. divizije, koja se nalazila severnije, u rejonu Konjica, odakle je mogla usmeriti napad ka izvornom delu Neretve, tamo gde se kretala Operativna grupa s ranjenicima. Pred tim divizijama su, međutim, tih dana, sredinom marta, stajali drugi zadaci: da čvrsto posednu komunikaciju u dolini Neretve, nizvodno od Konjica do Drežnice, i spreče probijanje partizanskih snaga na sever, preko demarkacione linije, u nemačku okupacionu zonu. Tako je još 14. marta, istog dana kada se završavao boravak delegacije Vrhovnog štaba u Gornjem Vakufu i kada su i poslednji ešaloni ranjenika i partizanske zaštitne jedinice prelazili preko improvizovanog mosta kod Jablanice, komandant 717. divizije general Dipold obaveštavao generala Litersa, Komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj (koji je rukovodio operacijama u ovoj velikoj ofanzivi protiv „partizanske države"), da njegova divizija „nastupa prema Rami i Podhumu da bi tamo uspostavila vezu sa 718. pešadijskom divizijom" i da će osiguravati put Rama—Konjic prema jugu, odnosno prema partizanskim snagama koje su prešle na levu obalu Neretve. Na dostignutoj liniji, izveštavao je Dipold svog pretpostavljenog starešinu, njegova će se divizija zadržati i pristupiće pročešljavanju terena s obe strane doline Neretvice i „spečavati da se neprijatelj probije prema severu", u nemačku okupacionu zonu.103 Bojazan Vrhovnog štaba od nastupanja 717. divizije preko Neretve je, dakle, bila suvišna, tim više što je toj diviziji dva dana kasnije general Liters dodelio nov zadatak: da što hitnije napusti rejon Prozora, Rame i Konjica i prebaci se na prostor severoistočno od Sarajeva i zapreči
102 103

Zbornik, tom IV, knj. 11, dok. br. 211. Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 37.

100

liniju Sarajevo—Višegrad. Liters je, naime, procenjivao da bi partizanske snage, koje su iznenada i tako odlučno prodrle preko Neretve i koje uspešno nastupaju ka Foči, mogle pokušati prodor na sever, preko pomenute linije. Nakon izvršenja tog neposrednog i hitnog zadatka, toj je diviziji predstojao odlazak u Grčku. Ova divizija, od koje se najviše strahovalo, nije, dakle, imala zadatak da nastavi nastupanje preko Neretve. Ni ostale četiri nemačke divizije koje su učestvovale u ovoj velikoj ofanzivi nisu nameravale da nastave operacije. Naređenjem generala Litersa od 16. marta bilo je predviđeno da će te divizije „biti prebačene u rejone osiguranja na teritoriji Hrvatske gde će vreme do kraja aprila iskoristiti za obuku, popunu rezervi i popunu ljudstvom". Tako je 714. diviziji naloženo da ostane u zapadnoj Bosni i na Baniji, 369. legionarskoj da preuzme rejon u istočnoj Bosni koji je pre ofanzive držala 718. divizija, a SS diviziji „Princ Eugen" da obezbeđuje boksitne rudnike u okolini Mostara. U dolini Neretve, ostaće samo jedan puk 718. pešadijske divizije, ali ni on neće imati ofanzivne zadatke: obezbeđivaće rejon Jablanica—Konjic—Prozor i osiguravaće snabdevanje SS divizije „Princ Eugen" drumovima koji iz Sarajeva i Bugojna vode u pravcu Mostara. 104 Bitka na Neretvi je, dakle, sredinom marta bila završena. Operacije nemačkih divizija protiv Operativne grupe NOVJ bile su okončane i pred nemačkim trupama su stajali zadaci osiguranja zauzetih teritorija na kojima su, naročito u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj, partizanske jedinice obnavljale, odnosno nastavljale borbena dejstva. Nijedna nemačka divizija nije bila upućena preko Neretve, na teritoriju na koju je prodrla Operativna grupa, vodeći teške i uspešne borbe sa glavnom četničkom grupacijom kojom je komandovao Draža Mihailović. Toj grupi, dakle, nije pretila opasnost od intervencije nemačkih trupa. General Liters je, procenjujući situaciju u prvoj polovini marta, konstatovao da je „Titova država razbijena i da je njegova vojska u raspadanju", da je partizanski otpor protiv nemačkih divizija „uglavnom slomljen" i da je „operacija 'Vajs' u suštini završena". Prema tome, zaključio je Liters, „daljem razbijanju neprijatelja postavljene su granice, pošto
104

Zbornik, tom XII, knj. 3, dok. br. 38. 101

gonjenje neprijatelja nije moguće na teritoriji južno, odnosno istočno od Neretve zbog političkih odnosa sa Italijanima". Stoga je, precizirao je on neposredne zadatke nemačkih trupa na teritoriji NDH, „sigurnost umirenih teritorija protiv ponovnog prodora ustanika glavni zadatak za najbližu budućnost"103 (podvukao M. L.). Ocenjujući situaciju u kojoj se nalazila Operativna grupa NOVJ posle forsiranja Neretve, general Liters je zaključio da razbijene partizanske jedinice, koje se, „sa malo municije i hrane, deprimirane nemačkim udarima i zadržavane velikim brojem ranjenika i bolesnika", nalaze južno od linije Konjic—Rama, na levoj obali Neretve, pokušavaju da se izvuku ka Crnoj Gori. On nije isključivao ni mogućnost da bi te partizanske snage mogle „odstupiti" i prema severu, u nemačku okupacionu zonu, i da su za taj slučaj „pripremljene protivmere", misleći na pregrupisanje nemačkih divizija, odnosno njihovu predislokaciju, koja je upravo predstojala, da bi, duž komunikacije Sarajevo—Višegrad, zatvorile demarkacionu liniju. Nemačke trupe su, kako je Liters zaključio, uspešno izvršile zadatke postavljene operacijom „Vajs" i sada je predstojalo obezbeđenje „umirenih" teritorija u nemačkoj okupacionoj zoni i sprečavanje „ponovnih prodora ustanika" na te teritorije. Uz to, što je takođe bilo značajno, te trupe trebalo je odmoriti, popuniti ljudstvom i materijalom, jer su u proteklim operacijama pretrpele znatne gubitke. Četiri divizije (717. i 718. pešadijska, 369. legionarska i SS „Princ Eugen") imale su izbačenih iz stroja 39 oficira i 2.005 vojnika, među kojima više od trećine poginulih. Te divizije, uz to, tebalo je pripremiti za novu operaciju („Svare") koja je planirana za početak maja. I general-pukovnik Ler, komandant Jugoistoka, u svom izveštaju Vrhovnoj komandi Vermahta konstatovao je da je „operacija protiv komunista, koja je otpočela 20. januara i izvođena po fazama 'Vajs I', 'Vajs II' i 'Mostar', okončana sa usipehom posedanjem oblasti boksitnih rudnika u rejonu Mostara i izbijanjem na Neretvu". 106 Tvrdnju o „uspešnom okončanju operacije" Ler je, međutim, doveo u
105 106

Isto. Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-78, r. 332, s. 6290035—72.

102

sumnju: ,,Mada je jakim neprijateljskim snagama" — izveštavao je on Vrhovnu komandu — „uspelo da izbegnu uništavanje blagovremenim izvlačenjem prema jugu na italijansku okupacionu teritoriju, i to uglavnom preko Neretve na jugoistok, ipak se, vojnički posmatrano, razbijanje 'Komunističke Titove države', koja je obrazovana na teritoriji koju su napustili Italijani, 107 može oceniti kao potpuni uspeh". Zahvaljujući tome, tvrdi Ler, otklonjena je za izvesno vreme opasnost da se u Jugoslaviji obrazuje jedan novi front. Uspeh operacije se, između ostalog, ogledao u tome što su rudnici boksita u rejonu Mostara, nakon dolaska SS divizije „Princ Eugen" u to područje, ponovo otpočeli proizvodnju koja je bila prestala zbog borbi koje su tamo vodile partizanske jedinice. Pored priznanja da su glavne partizanske snage izbegle uništenje izvlačenjem preko Neretve u italijansku okupacionu zonu, Ler je morao da prizna da se i u nemačkoj okupacionoj zoni i dalje nastavlja aktivnost partizanskih snaga, naročito u Slavoniji, na području Papuk—Psunj—Bilogora. „Sa tog područja", stoji u citiranom izveštaju Vrhovnoj komandi, „preduzimaju se brojni napadi i sabotaže protiv glavne železničke linije Zagreb—Beograd". I u oblastima južno od Save — na Kordunu, u Baniji, Lici i zapadnoj Bosni — prikupljaju se jače partizanske jedinice koje su u toku izvođenja operacije „Vajs I" uspele da se probiju iza nemačkih divizija koje su nastupale na jugoistok, ka dolini Neretve. Ler je izveštavao i o partizanskim snagama koje su se probile preko Neretve, u italijansku okupacionu zonu. Procenjujući da se radi o oko 6—8.000 partizana, o „ostacima komunista koje su nemačke snage razbile", on je naveo da su te partizanske snage (za koje, ipak, kaže da sačinjavaju „gro komunističkih snaga pod komandom Tita") „uspele da razbiju odbranu Mihailovićevih četnika na istočnoj obali Neretve" i da su se probile u rejon Kalinovika, Foče i Nevesinja. „Uspesi koje su postigli u borbi protiv četnika" — konstatovao je Ler — „učinili su da komuni107 Reč je o teritoriji tzv. druge i treće zone u zaleđu obale koju su italijanske trupe, nemoćne da je održe pred razmahom partizanskog pokreta, napustile u toku juna 1942, povukavši se u prvu zonu, na priobalno područje.

103

sti ponovo ojačaju". Ocenjujući, u nastavku izveštaja, stanje u kome su se našle četničke jedinice posle pretrpljenog poraza u bici na Neretvi, Ler je naveo da se neke od njih nalaze u rasulu i da Mihailović, „koji snosi glavnu krivicu za dosadašnje neuspehe zbog nepravilne procene vremena, prostora i zemljišta i zbog toga što nije iskoristio opšte date mogućnosti", pokušava da sa ostacima svojih snaga, ojačanim jedinicama koje su dovučene iz Crne Gore i Srbije, spreči dalji prodor komunista. I Ler je, kao i nemački vojni i diplomatski predstavnici u NDH general Horstenau i poslanik Kaše, smatrao da je međusobni obračun partizana i četnika u interesu Nemaca. „Ukoliko Mihailović uspe", stajalo je u Lerovom izveštaju Vrhovnoj komandi, „da svoje celokupne snage angažuje u borbi protiv Titovih komunista, koji su pretrpeli značajne gubitke, može se računati sa sigurnim slabljenjem obeju ustaničkih grupa". Nazivajući i četničke jedinice „ustaničkim", Ler je mislio na to da bi se one, u slučaju savezničkog iskrcavanja na Balkan, pridružile invazionim snagama. Uostalom, i zbog opasnosti od takvog obrta, kada bi dotad lojalne, kolaboracionističke snage postale neprijateljske, bila je od strane nemačke Vrhovne komande i planirana operacija „Svare", u kojoj je trebalo razoružati četničke jedinice u Crnoj Gori i Hercegovini. U zaključku svog izveštaja Ler je konstatovao da će novom ofanzivnom operacijom „Svare" postići ono što, ipak, nije postignuto u tek završenoj operaciji „Vajs": uništenje partizanskih snaga koje su se probile preko Neretve i koje bi mogle „ugroziti srpsku jugozapadnu granicu", uz prethodno razoružanje četnika u Crnoj Gori i Hercegovini. Tim merama, koje će biti izvršene pre savezničkog iskrcavanja „na prostoru Jugoistoka", biće „uveliko ojačana sopstvena odbrana u vremenu kada neprijatelj bude eventualno izvršio napad". Te su mere podrazumevale i obezbeđenje vitalnih komunikacija, naročito železničke pruge Zagreb— Beograd—Solun, koja je često bila u prekidu. „Ključno pitanje odbrane Jugoistoka i dalje predstavlja situacija na planu transporta koja u martu nije mogla biti poboljšana", stajalo je u Lerovom izveštaju. I sa vojničkog i sa političkog stanovišta te je mere, dakle, trebalo neodložno izvršiti, jer — kako je Ler izveštavao Vrhovnu komandu — ,,u slučaj u savezničkog iskrcavanja, na Balkan sa sigurnošću
104

se može očekivati opšti narodni ustanak protiv okupacionih sila, uz učešće obeju neprijateljskih grupa". „Izgleda da Mihailović i Tito računaju sa jednim takvim iskrcavanjem", zaključio je Ler razmatranje situacije i događaja koji bi mogli ubrzo nastupiti na jugoistoku Evrope, odnosno na jugoslovenskom ratištu. I Hitler je, odobravajući predlog za izvođenje operacije „Svare" (kako je stajalo u telegramu koji je Vrhovna komanda Vermahta uputila 30. marita komandantu Jugoistoka), uzimao u obzir mogućnost „neprijateljskog iskrcavanja na Balkan". 108 Na tu je mogućnost on računao i ranije, još u jesen 1942, kada je na osnovu njegovog naređenja i planirana zajednička nemačko-italijanska ofanzivna operacija „Vajs" protiv partizanske države u zaleđu jadranske obale, kojom je trebalo, pre nego dođe do iskrcavanja savezničkih trupa, razbiti tu državu, osloboditi komunikacije koje iz unutrašnjosti vode ka moru i učvrstiti odbranu obale. Hitler je, kao što je već rečeno, na opasnost od savezničke invazije na Balkan ukazao Musoliniju u pismu od 16. februara 1943, upozorivši ga da bi u tom slučaju moglo doći do ujedinjavanja partizana i Mihailovićevih četnika i da bi zbog toga trebalo uništiti sve bande „ako želimo i da izbegnemo opasnost napada na našu pozadinu u slučaju iskrcavanja Anglo-saksonaca na Balkansko poluostrvo". OA je, dalje, upozoravao da bi, ukoliko se to ne izvrši, nemačke divizije bile prisiljene da suzbijaju partizane umesto „da budu na raspolaganju kao efikasne odbrambene trupe za borbu s invazionim armijama". 109 I izveštaji diplomatskih predstavnika koji su tih dana stizali u Berlin bili su jedinstveni u oceni da je operacija „Vajs" uspešno okončana. Tako je nemački poslanik u Zagrebu Kaše, u telegramu ministru inostranih poslova Ribentropu od 23. marta, izveštavao da su nemačke divizije zaposele boksitno područje zapadno od Mostara, koje italijanske trupe nisu uspele zaštititi, i teritoriju oko Prozora i Konjica i da su zatvorile demarkacionu liniju istočno od Sarajeva prema Višegradu. Ostaci partizana, koji se nalaze jugoistočno od nemačkih jedinica, angažovani su u borbama sa četnicima kod Kalinovika i Nevesinja, koje su
108 109

Arhiv VII. mikrofilm NAV-N-T-78, r. 344, s. 6301543. „Hitler e Mussolini — Letere e documenti", Milano, 1946, 105

italijanske i četničke trupe morale napustiti. Takav, nepovoljan obrt situacije u njihovoj zoni prinudio je Italijane da od nemačkih trupa zatraže da intervenišu na levoj obali Neretve. No — naglašavao je Kaše — takva akcija nemačkih trupa trenutno nije moguća, budući da im je nužan odmor. Uostalom, smatrao je on, italijanska armija bi sa svojim četnicima mogla vrlo uspešno razbijati partizane, koje su, isticao je, nemačke trupe porazile. I, na kraju, Kaše zaključuje da se čini da je borba partizana protiv četnika, u vezi sa saopštenim izjavama njihovih predstavnika, sasvim korisna, jer nemačka strana može da u međuvremenu odmori svoje jedinice i da ujedno zadrži odluku u svojim rukama. 110 Kašeova zaključivanja bila su sasvim neosnovana. Italijanske trupe koje su stajale pred Operativnom grupom divizija NOVJ bile su razbijene u dolini Neretve, a one koje su se nalazile u dolini Drine i u Hercegovini, i same zaplašene za svoju sudbinu, nisu ni pomišljale da krenu u napad na nadiruće partizanske snage. I četničke jedinice bile su dobrim delom razbijene i nalazile se u povlačenju, a mnoge od njih su bile zahvaćene rasulom. „Italijanska armija" i njeni četnici nisu se, očigledno, mogli odupreti nastupanju „poraženih" partizanskih snaga, a kamoli ih „uspešno razbijati", kako je Kaše zaključivao. Sve ove okolnosti i trenutna situacija u kojoj se u drugoj polovini marta nalazila Operativna grupa sa oko 4.000 ranjenika i bolesnika i perspektive daljeg razvoja te situacije u svetlu nemačkih planova nisu bile poznate Vrhovnom štabu. On je računao — što je bilo logično — na nastavak nemačke ofanzive i preko Neretve, na pregrupaciju njihovih trupa i angažovanje na pravcu Sarajevo—Kalinovik—Nevesinje i u dolini gornje Drine. Bila je, stoga, i razumljiva Titova odluka da se nastave pregovori sa Nemcima i pokuša sa njihovom privremenom „neutralizacijom", kako bi se dobilo u vremenu i stvorili što povoljniji uslovi za ostvarenje strategijskih ciljeva: razbijanja četničkih snaga i prodora na istok — u Crnu Goru, Hercegovinu i Sandžak, sa perspektivom daljeg nastupanja ka južnoj Srbiji, Kosovu i Makedoniji. Uz to, što je bilo posebno važno, da se spasu ranjenici i bolesnici. Bila je, s druge
110

Arhiv Jugoslavije, T-120, r. 212, Nr. 1271 od 23. III.

106

strane, razumljiva i odluka najviših nemačkih vlasti u NDH, opunomoćenog generala Horstenaua i poslanika Kašea, da se sa partizanskim predstavnicima, delegatima Vrhovnog štaba NOVJ, povedu pregovori o razmeni zarobljenika i o obustavi partizanskih dej stava u nemačkoj okupacionoj zoni, pre svega na železničkoj pruzi Zagreb—Beograd i u industrijski značajnim oblastima istočne Bosne. U vezi sa tom odlukom delegati Vrhovnog štaba Đilas i Velebit bili su upućeni iz Gornjeg Vakufa u Sarajevo, da bi tamo sačekali dalja obaveštenja.

Đilasov povratak u Vrhovni štab po nove instrukcije
U popodnevnim časovima 14. marta Đilasu i Velebitu je u Gornjem Vakufu saopšteno da treba da krenu u Sarajevo, gde će biti nastavljeni razgovori. Pošto su Đilasu vraćeni meci (Velebitu nisu vratili ni revolver), terenskim kolima su preko Bugojna i Travnika prevezeni u Sarajevo, u koje su stigli po noći. Smešteni su u jednu zgradu na obali Miljaeke, rekviriranu od organizacije Tot, u udobnom stanu neke žene čiji se muž, oficir bivše jugoslovenske vojske, nalazio u nemačkom zarobljeništvu (Velebitu je ostalo u sećanju da je to bila neka vrsta hotela za nemačke oficire i službenike iz organizacije „Tot"). Sledećeg dana, 15. marta, pre podne Đilas i Velebit su odvedeni u nemačku komandu (koja se nalazila u zgradi „Konak"). U hodniku su primetili jednog borca 1. proleterske brigade koji je prebegao Nemcima. Đilas se, kako kaže, priboj ao da će ga dezerter prepoznati, što bi bilo vrlo neugodno, jer nije želeo da se otkrije njegov identitet. Za Nemce je on bio profesor Marković i nikako ne bi bilo dobro da saznaju da je jedan od pregovarača član Vrhovnog štaba i jedan od najistaknutijih rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije i bliski Titov saradnik. Srećom — kako je Đilas zabeležio — ili ga dezerter nije primetio, ili ga nije hteo odati. (Velebit misli da je to bilo kasnije, pri njihovom povratku iz Zagreba). U nemačkom štabu u Sarajevu (verovatno je to bilo u štabu 718. divizije) Đilasa i Velebita je primio jedan viši oficir iz Obaveštajnog odeljenja. Bio je prisutan i in107

ženjer Ot, kome su Horstenau i Kaše naložili da se uključi u razgovore. Razgovor s njima, kako se Đilas seća, „kretao se u okviru utvrđenih stavova" i bio je „informativan i suzdržan s obe strane". Nemački oficir je obećao da će nemačka strana pristati na razmenu zarobljenika. O drugim pitanjima — kako se moglo i očekivati — nije ništa odlučeno. Sa nemačke strane je zahtevano, kako Đilas dalje kaže, „da se odmah, pre ikakvog dogovora, obustave diverzije na pruzi Zagreb—Beograd". Partizanski predstavnici su, međutim, insistirali na tome da se ta pitanja moraju vezivati za priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa i prava zaraćene strane. Na tome se i završio razgovor. Nikakvi zaključci nisu doneti i trebalo je sačekati dalje korake. Đilas je, kako sam kaže, odlučio da se vrati u Vrhovni štab po nove instrukcije, a da Velebit ostane u Sarajevu, odakle će izvestiti da li će se pregovori voditi, u kom slučaju bi se i Đilas vratio u Sarajevo. U protivnom — i Velebit bi se vratio u Vrhovni štab. Nemci su se saglasili sa odlukom partizanskih delegata, tim pre što su bili veoma zainteresovani za razmenu majora Štrekera i ostalih nemačkih zarobljenika. Kako su im data uveravanja da će nemački zarobljenici biti oslobođeni, oni su obeĆLll üa će sa svoje strane učiniti sve da, što je moguće pre, prikupe zarobljenike i zatvorenike koje je partizanska strana tražila u ranije podnetim spiskovima. Sledećeg dana, 16. marta, Đilas je, u pratnji jednog nemačkog podoficira, prevezen autom u Konjic, odakle su nastavili vožnju drumom niz Neretvu ka selu Celebiću. Ispod sela izašli su iz vozila. Tu je, kako se Đilas seća, prema dogovoru sa Rankovićem i „našim štapskim oficirima", trebalo da pređe na partizansku teritoriju. Bilo je dogovoreno da partizanska jedinica koja bude držala taj rejon bude o tome obaveštena. Toga dana su, međutim, delovi 7. i 3. krajiške i 5. crnogorske brigade vodili na tom odseku borbu sa nemačkom jedinicom iz sastava 718. divizije koja je, uz podršku artiljerije, tenkova i avijacije, nastojala da posedanjem visova iznad druma obezbedi komunikaciju Konjic—Jablanica. Borba je, kako ju je video i doživeo Đilas, bila veoma žestoka. U njoj su Nemci, prema sopstvenom priznanju, imali dva mrtva i sedam ranjenih. Izlažući se opasnosti, Đilas i nemački narednik su pokušavali da pređu na partizansku teritoriju, ali su bili doće108

kivani mitraljeskom vatrom. Tek uveče, po padu mraka, pošlo im je za rukom da stupe u dodir sa partizanskom jedinicom, koja nije bila obaveštena da bi na tom odseku mogli stići partizanski parlamentarci. Do toga je došlo, kako je Đilasu kasnije objašnjeno, zbog toga što je u međuvremenu izvršena smena jedinica na položajima, te komandant smenjeme jedinice nije to obaveštenje preneo komandantu jedinice koja je preuzela položaje. O Đilasovom prelasku preko linije fronta seća se Luka Vučinić, starešina jedinice koja je prihvatila Đilasa. Ističući da je toga dana njegova jedinica (2. četa 4. bataljona 5. crnogorske proleterske brigade) „vodila jednu od najtežih bitaka" i da je izdržala tri snažna nemačka juriša potpomognuta i avijacijom, štiteći kolonu ranjenika koja se povlačila na udaljenosti od oko dve stotine metara, Vučinić kaže: „Pred sam zalazak sunca dobili smo naređenje da se povučemo sa kote koju smo držali i sa nje branili povlačenje ranjenika. Čim smo se povukli, Njemci su zaposjeli našu kotu. Poslije kraćeg vremena, jedno, lice, koje sa te udaljenosti nijesam mogao prepoznati, počelo je da maše sa bijelom zastavom i da viče 'Alo, drugovi!'. Ja sam u tom momentu izdao naređenje puškomitraljescu da puca u tog „neznanca". Tri do četiri puta „neznanac" je padao i ustajao. Utoliko se i noć bližila. Raniji poziv ponovo sam razgovetnije čuo. Bio je sve bliži. Sa patrolom sam mu pošao u susret. Sa „neznancem" su bila još dvojica. Pitao sam: 'Ko je to?'. Odgovorio je: 'Ovde je Milovan Đilas, član Vrhovnog štaba'. Sa njim su bila dvojica njemačkih oficira. Bio je siguran da smo mi partizani. Đilasa sam poznavao; susrio sam ga dvije godine ranije, poslije 13-to julskog ustanka. Kada sam se ubijedio da je to Đilas, pošao sam prema njemu. Prve riječi koje mi je uputio bile su: 'Bio sam u Sarajevu po naređenju Vrhovnog štaba i druga Tita da pregovaram sa Njemcima. Kada sam se vratio, cijeli dan sam bio u podnožju tvoje kote u štabu njemačke divizije . . Još je dodao da bi se njemačkom generalu stomak izvrnuo da zna koliko je nas malo na toj koti bilo u odnosu na njihove jedinice. Rekao je još da je nje109

i

mački general upravo priznao, ili u razmišljanju dodao, da je njemačka vojska najbolja na svijetu, ali da je partizanski moral neuporedivo snažniji". 111 Pošto se kratko vreme zadržao u Štabu 5. crnogorske brigade, kod komandanta Save Kovačevića (koji mu je, kako se Đilas seća, „lukavo se smejući" rekao: „Nemojte vi, počem, da nas izmirite s Njemcima!"), Đilas je sa nemačkim podoficirom nastavio put ka Boračkom jezeru, jer je bio obavešten da se tamo nalazio Vrhovni štab. Putovali su cele noći i izjutra 17. marta stigli su do jezera, gde su se nalazili nemački zarobljenici. Tu je Đilas ostavio nemačkog podoficira, a sam se uputio u Vrhovni štab, koji se nalazio u obližnjoj šumi, u pećini „Slapski potok". Obradovani što su ugledali Đilasa, Tito i Ranković su pažljivo saslušali njegovo referisanje. O razgovorima u Gornjem Vakufu već su prethodnog dana bili upoznati od Koče Popovića, a Đilas ih je upoznao i sa razgovorima vođenim u Sarajevu. Kako se on svog referisanja seća, rekao je da Nemci nisu dali nikakva čvrsta obećanja, niti su „ni o jednom političkom pitanju izneli svoj određeni stav". Jedino su se saglasili da će pristati na razmenu zarobljenika. Sto se ostalih pitanja tiče — priznanja Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane i obustave neprijateljstava dok pregovori budu u toku — mogao se steći utisak da bi Nemci eventualno i pristali na dalje razgovore, ali uz uslov da partizanske jedinice obustave dejstva u Slavoniji, duž komunikacije Zagreb—Beograd. Tito je — seća se Đilas — primetio da je znao ,,šta Nemce svrbi", ali da se na njihov zahtev ne može pristati „dogod Nemci ne obustave napade na nas". Pošto je Đilas izneo svoje ubeđenje da će Nemci izručiti tražene zarobljenike, odlučeno je da se major Streker i ostali nemački zarobljenici puste na slobodu, ne čekajući na razmenu, odnosno na oslobađanje partizanskih zarobljenika. Bilo bi to, kako su se saglasili, od Nemaca primljeno kao znak „dobre volje" partizanske strane. I, konačno, odlučeno je da razgovore treba nastaviti, u kom cilju je Đilas dobio zadatak da se vrati u Bijelu, gde će sačekati Velebitovu poruku iz Sarajeva. Tamo su bili prikupljeni nemački zarobljenici, kojima je iste večeri saopšteno da će biti oslobođeni.
111

„Pobjeda", 18. decembar 1984.

110

VELEBITOVI RAZGOVORI SA NEMAČKIH I ITALIJANSKIM PREDSTAVNICIMA U ZAGREBU

Velebitov odlazak u Zagreb i razgovori sa generalom Horstenauom
Šesnaestog marta, istog dana kad je Đilas otputovao iz Sarajevo u Vrhovni štab po nove instrukcije, stigla je iz Zagreba, od opunomoćenog generala u NDH Gleza fon Horstenaua, poruka da partizanski parlamentarci dođu u Zagreb, da bi sa nadležnim nemačkim i italijanskim predstavnicima vodili pregovore. Horstenau se prethodno o tome konsultovao sa poslanikom Kašeom koji se saglasio sa njegovom odlukom. Kako je Đilas već bio otputovao iz Sarajeva, Velebit se morao sam odlučiti da li da prihvati poziv i ode u Zagreb. Zaključio je da je već dosta vremena izgubljeno u očekivanju pristanka nemačke strane na pregovore i da treba videti šta će mu reći u Zagrebu, gde će ga primiti general Horstenau. Odlučio je, stoga, da prihvati poziv. U pratnji inženjera Ota, pošao je avionom sa butmirskog aerodroma i istog dana je bio primljen kod Horstenaua. Sastanku je prisustvovao i inženjer Ot. Njega je, kao što je već rečeno, delegacija Vrhovnog štaba tražila da učestvuje u pregovorima, jer se već bio osvedočio kao dobar pregovarač. O Velebitovim razgovorima sa generalom Horstenauom nema zapisnika, niti drugih pisanih podataka. Jedino se u jednom izveštaju šefa Italijanske vojne misije u NDH spominje ovaj Velebitov boravak u Zagrebu. 112 Čak ni u zabeleškama koje je Horstenau vodio i koje predstavljaju neku vrstu njegovog dnevnika, nema ni reči o njegovim susre1,2

Arhiv VII, k. 107, reg. br. 36-1/1. 111

I

tima sa Velebitom. 113 Ovaj razgovor je Horstenau, po svoj prilici, organizovao da bi se lično i podrobnije upoznao sa zahtevima koje partizanska strana postavlja i ustanovio da li bi moglo doći do obustave dejstava njihovih jedinica u nemačkoj okupacionoj zoni. Poslanik Kaše je sledećeg dana, 17. marta, o razgovorima sa partizanskim predstavnicima obavestio Ministarstvo spoljnih poslova u Berlinu telegramom br. 1174, pod oznakom „tajna državna stvar". 114 Međutim, neizvesno je da li se njegov izveštaj odnosio samo na razgovore koji su vođeni u Gornjem Vakufu i Sarajevu, ili i na one koje je Horstenau prethodnog dana vodio u Zagrebu sa Velebitom. Pošto je najpre konstatovao da su uspešnim prodorom SS divizije „Princ Eugen" u boksitno područje zapadno od Mostara vojne operacije „uglavnom završene" (uz proizvoljnu, svakako preteranu, brojku o 6.000 mrtvih partizana) i da su veće partizanske snage pod Titovim vodstvom u rejonu Konjica prodrle kroz četničke položaje prema istoku, Kaše se osvrće na razgovore (odnosi se na one u Gornjem Vakufu) koji su vođeni sa- partizanskim predstavnicima oko razmene jednog zarobljenog nemačkog majora. Ti su razgovori, konstatuje Kaše, „utrli put daljim razgovorima" (misli na razgovore u Sarajevu) koje je sa „uticajnim Titovim sarađnicima" vodio inženjer Hans Ot, osoba koja je za Kašea „još od ranije delovala u tom pogledu" i koja je od strane nemačkih vojnih vlasti (generala Horstenaua) bila uključena u razgovore o razmeni ne samo nemačkih, već i i talijanskih i hrvatskih zarobljenika. Kaše, zatim, zakljuSve do skora, do stavljanja na uvid Horstenauovog dnevnika („Uspomene"), koji je pohranjen u Bečkom arhivu, smatralo se da su u njemu zabeleženi i Horstenauovi razgovori sa Velebitom. Prema tvrdnjama njegovih biografa, koji koriste pomenuti dnevnik za pisanje monografije o Horstenauu, u njemu nema ni reči o tim razgovorima. U pismu koje je 17. aprila 1984. dr Peter Broucek, naučni saradnik Austrijskog državnog arhiva, uputio Velebitu, tražeći od njega informacije o razgovorima sa Horstenauom, stoji o tome sledeće: „Glez u ovim zabeleškama nije ostavio nikakve napomene o Vama, vrlo poštovani generale, ni o razgovorima koje ste vodili, verovatno da ne bi ugrozio uspeh njegovih napora i iz straha da bi njegove zabeleške mogle da dođu u ruke Gestapoa, ili SS ili Pavelićevih službi. On je tek kasnije, kad je bio svedok u Nirnberškim procesima protiv ratnih zločina i kratko vreme pre svog samoubistva jula 1946, govorio o tome dr. Wilhelmu Höttlu", 114 Arhiv VII, mikrofilm London 12, s. H. 305285. 112

čuje da na osnovu predloga partizanske strane „postoji mogućnost da Tito sa pristalicama prekine borbu protiv Nemačke, Italije i Hrvatske i povuče se u Sandžak da bi se tamo razračunao sa četnicima Mihailovića". On, dalje, navodi: da postoji mogućnost da se Tito pod izvesnim okolnostima demonstrativno odrekne Moskve i Londona „koji su ga ostavili na cedilu"„ da su želje partizana da vode borbu protiv četnika u Sandžaku, nakon čega će se razoružani vratiti u svoja sela, te će tako doći do smirenja u srpskim i hrvatskim područjima. Za uzvrat, sa nemačke strane bi trebalo da dođe do „odustajanja od mera egzekucije nad vodećim ličnostima". Kaše, očigledno, nije tačno interpretirao razgovore sa delegatima Vrhovnog štaba, odnosno nije istinito naznačio predloge i „želje" partizanske strane. Po njemu, partizanska strana je gotovo bila spremna na takve ustupke koji su bezmalo bili ravni kapitulaciji. Delegacija Vrhovnog štaba je još na prvim razgovorima u Gornjem Vakufu — kako je to tačno zapisao obaveštajni oficir Štaba divizije koji je vodio zabelešku — izričito naglasila da njen predlog za sklapanje primirja dok pregovori budu trajali „nipošto ne treba shvatiti kao nekakav predlog za kapitulaciju, jer Narodnooslobodilačka vojska neće nikad, ni pod kojim uslovima, to učiniti". Narodnooslobodilačka vojska je, stoji dalje u zabelešci, „neuništiva, uživa punu podršku većine naroda i dovoljno je snažna da odoli svim neprijateljskim ofanzivama. To je pokazala u svim dotadašnjim ofanzivama iz kojih je, uprkos gubicima, izlazila jača. Njeni borci su nepokolebljivi, spremni na sva lišavanja (u hrani, municiji, lošem smeštaju) i žrtve". U svojoj pismenoj izjavi, Velebit odbacuje kao krajnje neistinite ovakve Kašeove interpretacije razgovora u Gornjem Vakufu i Sarajevu i razgovora sa Horstenauom i Otom u Zagrebu. O svom razgovoru sa Horstenauom on kaže sledeće: „Za vreme mog prvog susreta sa generalom Glezom razgovarao sam u okvirima našeg pismenog memoranduma od 11. marta. Ne isključujem da mi je Glez postavio pitanje — kad smo došli na razmatranje našeg predloga o obustavi neprijateljstava — koji bi bio naš stav u slučaju iskrcavanja engleskih voj113

ni'h snaga na našoj obali. Odgovorio sam mu u duhu primljenih direktiva: da mi smatramo AVNOJ jedinim predstavnikom jugoslovenskih naroda pa, prema tome, i nosiocem državnog suvereniteta Jugoslavije. Ni jednoj stranoj oružanoj sili ne možemo dozvoliti pristup na našu teritoriju bez prethodnog odobrenja AVNOJ-a. Ako bi se, pema tome, engleske trupe bez takve dozvole iskrcavale na našoj teritoriji, bili bismo spremni da takvo iskrcavanje odbijemo po potrebi i oružanom silom. U tom slučaju smatrali bismo njihovo iskrcavanje intervencijom u korist restauriranja monarhije, dovođenja emigrantske vlade i pomaganja naših ogorčenih neprijatelja četnika. Nije bilo nikada govora o tome da bismo mi zajedno sa Nemcima vršili takve operacije. Koliko se sećam, kod mojih razgovora sa generalom bila su prisutna dva oficira, za koje mislim da je jedan bio generalov načelnik ili ađutant, a drugi vojno-obaveštajni oficir. Za vreme svog boravka u Zagrebu ni prvi ni drugi put nisam ynao bilo kakve kontakte sa osobljem nemačkog poslanstva ili bilo kakvim civilnim licima, kao ni sa bilo kakvim predstavnicima kvislinške vlade." Pošto je u takvom svetlu „objasnio" partizanske predloge, Kaše je izneo svoje mišljenje da se ukazane mogućnosti moraju iskoristiti, „jer bi napuštanje tabora naših protivnika od strane ove, u svetskoj javnosti cenjene borbene grupe bilo veoma značajno". Ovoj laskavoj oceni vrednosti i ugleda Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije Kaše dodaje da Titovi partizani nisu u većini komunisti i da u postupcima sa zarobljenicima i u odnosima sa stanovništvom nisu počinili nikakve neuobičajene ispade. U prilog te tvrdnje Kaše se pozvao na svoje ranije izveštaje i na svojevremeno usmeno referisanje kod državnog sekretara fon Vajczekera (von Weizsaeker). Na kraju svog izveštaja on je molio da mu se daju uputstva šta dalje treba preduzeti, dodavši da je ustanovio da bi i italijanski poslanik Kazertano (Raffaele Casertano) i ministar spoljnih poslova NDH Lorković, sa koj ima je, sa svakim ponaosob, razgovarao, pozitivno ocenili takav razvoj događaja. Pošto je primio Kašeov telegram i o njegovoj sadržini upoznao odgovorne ličnosti Raj ha, verovatno i samog Hit114

lera, Ribentrop je 19. marta radiogramom uputio Kašeu sledeću poruku koju je sastavio Riter, funkcioner njegovog Ministarstva : „U odnosu na Vaš radiogram gospodin ministar inostranih poslova osvrnuo se u tom smislu da svaki Vaš kontakt s partizanima nije celishodan. U odnosu na ostala pitanja iz Vaše radio-poruke on bi želeo da zna sledeće: 1. Kakvo stanovište zauzimaju nadležni nemački komandanti, naročito u pogledu daljih akcija protiv Mihailovića koje su Vam poznate (misli se na planiranu operaciju „Svare" za razoružanje četnika — prim. M. L.). 2. Kakvu garanciju nude Titovi saradnici, koje ste Vi pomenuli, u pogledu ozbiljnosti i autentičnosti njihovih predloga. Da li smatrate potpuno isključenim da će Titovi partizani, ako im mi obezbedimo povlačenje u Sandžak i pošto se tamo oporave, nastupati protiv nas, ili da će, čak, zajedno sa četnicima i Mihailovićem, biti protiv nas. Kakva sigurnost se može zagarantovati da ne dođe do takvog razvoja situacije." 115 Ribentrop je, kao što se vidi, opravdano bio nepoverljiv prema predlozima Vrhovnog štaba i sumnjao je u njegovu navodnu spremnost da sa Nemcima sklopi primirje. On je prozreo da se radi o pokušaju partizana da se bezbolnije izvuku iz teške situacije i da se, dobijanjem u vremenu i prebacivanjem u bezbedniji rejon, oporave, kako bi nastavili sa „nastupanjem protiv Nemaca". On je, čalk, uzimao u obzir i mogućnost saradnje partizana i četnika u borbi protiv Nemaca — što je bilo bez ikakvih osnova. Ministar spoljnih poslova Rajha je, uz to, smatrao za potrebno da upozori Kašea da lično ne stupa u kontakt s partizanima, uviđajući da nije celishodno da se zvanične ličnosti nemačke diplomatije upuštaju u pregovore sa „banditima".
115

Arhiv VII, mikrofilm London 12, H-305284. 115

Velebitovi

razgovori

u

Italijanskoj

vojnoj

misiji

U međuvremenu je Velebit, nakon posete kod generala Horstenaua, bio primljen i u Italijanskoj vojnoj misiji u Zagrebu. O sadržaju razgovora je šef Misije brigadni general Dan Karlo Re (Gian Carlo Re) odmah, istog dana, telegramom br. 1470 (koji nije mogao biti pronađen), obavestio Superslodu (Višu komandu oružanih snaga „Slovenija — Dalmacija"), a sledećeg dana je (telegramom br. 1490) dao dopunska objašnjenja vestima od prethodnog dana, iznevši „neke pojedinosti o razgovorima Misije sa dr Petrovićem, predstavnikom partizanske komande 'TITO' po pitanju razmene zarobljenika". U telegramu se najpre daju podaci o Velebitu, čiji pravi identitet Dan Karlu nije bio poznat: „Dr. Petrović je advokat iz Zagreba, hrvatske narodnosti (Velebit je srpske narodnosti — prim. M. L.), koji je otišao pre duže vremena partizanima, čija se porodica još uvek nalazi u Zagrebu. Star je oko 40 godina, visok, otprilike 1,70 m, finih manira i građanskog izgleda. Nosi naočare, govori vrlo dobro italijanski, nemački i f r a n c u s k i . . . Za vreme svog boravka u Zagrebu stanovao u sedištu komande Nemačkog generala, poluslobodan, i s njim se postupalo vrlo obzirno, tako da je mogao da se kreće po gradu, iako je bio podvrgnut diskretnoj kontroli i išao da poseti svoju p o r o d i c u . . . Prema podacima koje smo primili od generala Gleza, nije uvereni komunista, ali je prišao partizanima najviše zbog toga jer je veran pristalica unitarističke jugoslovenske ideje i protivnik ustaškog pokreta. Prema podacima istog generala među partizanima ima samo 15% onih koji imaju komunističke ideje; ostali su u većini nehrvatski elementi koji su došli iz pograničnih krajeva Hrvatske (misli se na partizane iz Crne Gore, Sandžaka i Srbije koji su kao borci proleterskih i udarnih brigada došli u Bosnu u toku leta 1942 — prim. M. L.) sa jugoslovenskim uverenjima, koji ne odobravaju četnički pokret i nezadovoljni su ustaškim režimom, i takav elemenat koji je bio prisiljen da sledi partizane budući da živi na teritoriji okupiranoj od partizana."
116

U nastavku telegrama govori se veoma šturo o pregovorima koje je Velebit vodio u nemačkoj komandi, jer o njima italijanska strana, očigledno, nije bila dovoljno obaveštena. O tome je general Re izveštavao sledeće: „Zajedno sa Petrovićem prisustvovao je pregovorima i dr. Ot (reč je o inženjeru Hansu Otu — prim. M. L.) koji je u neku ruku garantovao za Petrovića. Ot je dobar Nemac koji je mnogo godina živeo u Livnu radeći na trgovačkim poslovima. Bio je partizanski zarobljenik i tom je prilikom upoznao dr. Petrovića. Što se tiče ishoda pregovora sa Nemcima, još se ništa konkretno ne zna, te prema tome oni još nisu konačno zaključeni. Cini se da je razmena zarobljenika i sa strane Nemaca postavljena i kao uslov za smirivanje slavonske zone, gde bi partizani, u svrhu razmene zarobljenika, morali prestati sa diverzionom aktivnošću. Zna se da je Petrović otputovao juče posle podne iz Zagreba da bi referisao partizanskoj komandi. Vratiće se u Zagreb za 4—5 dana da nastavi pregovore sa nemačkom komandom." U telegramu se, zatim, nešto detaljnije govori o razgovorima koji su sa Velebitom vođeni u Italijanskoj vojnoj misiji: „Razgovor u vezi sa razmenom italijanskih zarobljenika vodio se u sedištu ove Misije uz prisustvo dr. Ota. Dr. Petrović, kako je već javljeno, potvrdio je da se u zoni Konjica nalazi 15—16 oficira i 600 podoficira i vojnika italijanskih i zamolio je da se pre glavnih pregovora poimenično popiše isto toliki broj partizanskih komandanata (vođa) i partizana koji bi trebalo da budu oslobođeni. U tu svrhu zamolio je da što pre dobije popis partizana koji su zarobljenici kod Italijana. Sa naše strane dr. Petrović je zamoljen za popis italijanskih zarobljenika koji bi trebalo da budu razmenjeni. Sledeći pregovori sa Petrovićem, prema podacima koje je dobila ova komanda, održavaće se preko kapetana Mecgera (Metzger), pomoćnika generala Gleza." Na kraju je šef Misije general Re podsetio na to da je u telegramu od prethodnog dana predložio, što potvrđuje
117

i sada, da, ukoliko Superslođa namerava da nastavi pregovore o razmeni zarobljenika (o broju, mestu razmene itd.), treba da odredi lice koje bi te pregovore vodilo. Ono bi, kako stoji u telegramu, „trebalo da dođe u Zagreb u pogodnom času na molbu ove misije i imalo bi slobodne ruke u vezi pregovora i moglo bi o njima odlučivati". „Molim da me upoznate sa odlukama u vezi pregovora i pitanja kako ih je postavio dr. Petrović", stoji na kraju telegrama generala Rea. Pregovori sa italijanskom stranom o razmeni zarobljenika nisu, međutim, više vođeni. Nije se moglo utvrditi da li je šta preduzeto od strane italijanskih vojnih i diplomatskih ustanova u NDH da bi se oni nastavili. Do Vrhovnog štaba nije u tom smislu stigla nikakva poruka. U izveštaju Generalnog konzulata u Sarajevu od 10. maja 1943, upućenom Ministarstvu spoljnih poslova u Rimu, kaže se da se u partizanskom zarobljeništvu još uvek nalazi oko 600 italijanskih vojnika i oficira, ali da „nije poznata njihova tačna dislokacija". „U toku su pregovori od strane 6. korpusa',', stoji dalje u izveštaju, „kao i od strane Italijanske misije (misija Petrović u Zagrebu)". 118 Najveći broj italijanskih zarobljenika će, u međuvremenu, biti oslobođen, ali će znatan broj njih i stradati, deleći sudbinu stotina partizanskih boraca, ranjenika i bolesnika zahvaćenih epidemijom pegavog tifusa, u toku teških, iscrpljujućih marševa, trpeći od gladi i drugih lišavanja. Razgovori koje je Velebit vodio 17. marta u Zagrebu, najpre u nemačkoj komandi, a zatim u Italijanskoj vojnoj misiji, ticali su se uglavnom razmene zarobljenika. Na njima nije ništa određeno odlučeno, sem da pregovore treba nastaviti. I ovi se razgovori, kao i oni u Gornjem Vakufu nedelju dana ranije, mogu smatrati preliminarnim, jer će, kako je odlučeno, glavni pregovori uslediti za četiri do pet dana, kada delegati Vrhovnog štaba dobiju nove instrukcije. Bilo je izvesno da neće biti teškoća oko razmeme zarobljenika, mada su Nemci postavljali kao uslov obustavu dejstava partizanskih jedinica na železničkoj pruzi Zagreb— —Beograd.
118

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-821, r. 296, s. 777.

118

Velebit je već sledećeg dana, 18. marta, zajedno sa inženjerom Otom, vraćen avionom u Sarajevo, da bi Vrhovnom štabu javio da će pregovori biti nastavljeni i da Đilas treba da se vrati u Sarajevo da bi njih dvojica otišli u Zagreb na pregovore. Sudeći po tome da se i u nemačkim i u italijanskim izveštajima spominje dr Petrović i njegov boravak u Zagrebu moglo bi se zaključiti da Velebitov identitet još uvek nije bio otkriven. Nemačke vlasti su, međutim, znale da je on advokat i da ima porodicu u Zagrebu koju je, uz njihovu dozvolu, i posetio. Logično je, stoga, pretpostaviti da su Nemci otkrili, istragom ili Velebitovim priznanjem, da se pod imenom dr Petrović krije dr Velebit, ali da o tome nisu obavestili italijanske i ustaške vlasti. Najverovatnije je, ipak, da je Velebitov identitet bio poznat samo generalu Horstenauu, jer se i u Kašeovim telegramima Ribentropu spominje dr Petrović kao partizanski pregovarač. I sam Velebit tvrdi da su Nemci brzo otkrili njegov identitet. O tome on kaže sledeće: „Kad sam vođen na sastanak sa generalom Horstenauom (u zgradi predratnog Džokej-kluba na Zrinjevcu), prolazio sam ulicama Zagreba i tom prilikom sreo dosta ljudi koji su me poznavali. Nekolicina mi je prišla da se sa mnom pozdravi, no ja sam glumio da ih ne poznam. Sećam se, na primer, da sam među ostalima susreo gđu Ljerku Horvat, ženu dr. Zdenka Horvata, lekara iz Zagreba, koju sam vrlo dobro poznavao pre rata. Kad sam ušao u jednu apoteku da kupim četkicu za zube, kasirica me je prepoznala i začuđeno uzviknula: 'Zar ste Vi ovde, gospodine doktore, pa ja sam čula da ste Vi u partizanima'. Ovo sretanje sa mojim poznanicima nije moglo ostati nezapaženo od nemačkog podoficira koji me je pratio. Ubeđen sam da su oni ispitivali neka od tih lica i tako doznali moj pravi identitet. Samo tako mogu da tumačim da mi je general Glez rekao da oni znadu da ja nisam Petrović, već zagrebački advokat Vladimir Velebit, sin generala Ljubomira Velebita. Nemci su
119

mi tada omogućili da posetim roditeljsku kuću na Srebrnjaku . .. Sto je navelo Nemce da prema meni zauzmu tako korektan stav — teško je objasniti. Verujem da je general Glez kao Austrijanac tako postupio iz nekog osećanja drugarstva prema mom pokojnom ocu. Oni su obojica bili oficiri u austrougarskoj vojsci, u kojoj je bio jako razvijen kastinski osećaj povezanosti među pripadnicima oficirskog kora".

120

ODLUKA VRHOVNOG ŠTABA O NASTAVLJANJU PREGOVORA I UPUĆIVANJE ĐILASA I VELEBITA U ZAGREB

Oslobađanje nemačkih zarobljenika i njihove svom zatočeništvu

izjave

o

Cim je, zajedno sa inženjerom Otom, stigao iz Zagreba u Sarajevo, Velebit je uputio poruku u Vrhovni štab da su Nemci pristali na vođenje pregovora i da Đilas treba da se vrati u Sarajevo. Poruku je nosio jedan nemački oficir koji je, u pratnji dvojice vojnika, stigao istog dana, 18. marta, predveče u Bijelu. Nosili su belu zastavu. Zanimljivo je da su prošli kroz položaje a da ih niko nije primetio. Njihov dolazak u selo Bijelu ovako je u svom „Lekarevom dnevniku" 117 opisala dr Julka Mešterović (pod pogrešnim datumom — 30. martom): „U Bijeloj su nam došli nemački parlamentari (jedan oficirčić — gestapovac sa dva vojnika), a kod škole, gde je poginuo Šarić, španski borac, ostalo je još 12 Nemaca koji su došli da nose nekog ranjenog Nemca koga smo zarobili. Uz put, od škole do kuće gde je bio štab 1. divizije, niko ih nije zadržao. Izgleda da ih niko nije primetio dok su dolazili prema štabu. Bila je noć. Imali smo partijski sastanak kome je prisutan i Đilas. Iznenada u sobu banu Dalmatinac Tonči. Išao je u patrolu i sav zadihan dotrčao natrag. 'Idu Nemci i pivaju — par-la-men-ta-ri'. Đido se dosetio. Očekivao je njihov d o l a z a k . . . — Đido — pozva ga Koča šapatom i povukoše se da porazgovaraju povodom dolaska ovih Nemaca. U to su i Nemci
117

J. Mešterović, „Lekarev dnevnik", VIZ, Beograd, 1968. 121

s t i g l i . . . Đido i Koča ostadoše sa gestapovcem da razgovaraju, a mi se raziđosmo." Još iste večeri Đilas je, saglasno odluci koju su prethodnog dana doneli Tito, Ranković i on, krenuo preko Konjica za Sarajevo. 118 Prethodno je utanačeno da veza između njega i Vrhovnog štaba treba da se održava preko Štaba 1. proleterske divizije, koji će obezbediti da njegove jedinice omogućavaju prelazak nemačkih kurira preko položaja. Sa Đilasom su pošli i nemački oficir i oba vojnika. Za vreme kratkotrajnog zadržavanja u Konjicu, u jednoj krčmi, ugledao je — kako se seća — grupu četnika. No, i on je bio primećen od njih, a i Nemci su obavestili četnike da je to delegat Titovog štaba profesor Miloš Marković. Četnička Vrhovna komanda, koja se nalazila u Lipovu, kod Kolašina, bila je odmah obaveštena o tome od majora Zaharija Ostojića, komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande, koji joj je iz Kalino vika (u kome se od 18. marta nalazio i Draža Mihailović) uputio sledeću depešu: „Od Voje (Lukačevića — prim. M. L.) dobiven izveštaj da su komunisti stupili u neke pregovore s Nemcima. U noći između 18. i 19. dr. Miloš Marković, profesor Tehničkog fakulteta u Zagrebu, došao u Konjic kao delegat Titovog štaba. Iz Konjica je produžio odmah u Sarajevo. Očekuje se u toku 19-tog njegov povratak. Najhitnije koristite ove nemačko-komunističke pregovore i izvestite vladu. Vest je potpuno sigurna. Voju nemojte pominjati (kapetan Lukačević se nalazio u nemačkom štabu u Konjicu — prim. M. L.). U fazi smo pripreme za opšti napad. Dotle se vrše manje akcije. Pozdrav Ciča".119 Nekoliko dana kasnije, 25. marta, i sam Mihailović je telegramom naložio svojoj Vrhovnoj komandi da javi predsedniku vlade Slobodanu Jovanoviću da „komunisti i dalje vode pregovore sa Nemcima kojima je cilj da nas podvojene uništavaju, upotrebljavajući na prvom mestu komuniste protiv nas". 120
118 118 120

Zbornik, tom IV, knj. 11, dok. br. 96. Arhiv VII, Fond CA, k. 293, reg. br. 4/1. Isto.

122

Neizvesno je da li su jugoslovenska, a preko nje i britanska vlada bile upoznate sa vestima koje su potekle iz Konjica. Iz raspoloživih arhivskih fondova se to ne može zaključiti. No, sigurno je da bi ih, da su do nje stigle, i te kako koristile u svojoj propagandi protiv narodnooslobodilačkog pokreta. Đilas se nije dugo zadržavao u Konjicu, već je iste večeri kamionom prevezen u Sarajevo, gde je zatekao Velebita i inženjera Hansa Ota. U međuvremenu je, u duhu odluke o puštanju na slobodu nemačkih zarobljenika, koju su Tito, Ranković i Đilas doneli 17. marta, upućena iz Gornje Bijele u Konjic 19. marta izjutra prva grupa nemačkih zarobljenika. 121 Bili su to šestorica inženjera i službenika ,,Elektrobosne" iz Jajca, zarobljenih 25. novembra 1942. Oni su 21. marta saslušani u Štabu 718. divizije u Sarajevu. Saslušanju je prisustvovao i inženjer Hans Ot, koji je o dolasku ove grupe zarobljenika sledećeg dana obavestio generala Horstenaua. 122 U zajedničkoj pismenoj izjavi (saslušanju) oslobođeni nemački službenici su dali iscrpne podatke o svom zatočeništvu. Naveli su da su boravili u Glamoču, Drvaru i Bosanskom Petrovcu i da je bilo između 100 i 150 zarobljenika smeštenih u zgradi bivšeg Sreskog načelstva. Postupak prema zarobljenicima bio je korektan i nisu upotrebljavani za radove. Kada je počela nemačka ofanziva, zarobljenici su evakuisani preko Glamoča, Livna, Šujice, Šćita i Prozora u dolinu Rame, a zatim su prebačeni preko Neretve kod Jablanice i dovedeni u Gornju Bijelu, ,,poslednje mesto našeg boravišta". U nastavku izjave nemački privredni stručnjaci su dali i druge podatke za koje je bila zainteresovana nemačka vojno-obaveštajna služba: o brojnom stanju i naoružanju partizanskih jedinica; o lokaciji skladišta municije, namirnica i drugog ratnog materijala; o obučenosti, disciplini i moralu partizanskih jedinica; o organizacionom ustrojstvu i formaciji partizanskih jedinica,
121 U njihovoj izjavi, datoj u Štabu 718. divizije, stoji da su oslobođeni 18. marta. Iz pisma Koče Popovića, upućenog Vrhovnom štabu 19. marta u 13,15 časova, u kome se kaže da je „prva grupa zarobljenika — civila jutros otišla za Konjic", vidi se da su oslobođeni 19. marta (Zbornik, tom IV, knj. 11, dok. br. 96). 122 Arhiv VII, mikrofilm, London — N — 20, s. 311655.

123

njihovoj tehničkoj opremljenosti, zdravstvenoj službi, propagandnoj i kulturno-prosvetnoj aktivnosti, izdavačkoj delatnosti. „U njihovim redovima ima mnogo žena i one se nalaze i u borbenim jedinicama", kaže se u njihovoj izjavi i nastavlja: „Politički kursevi, nastava i kursevi za obuku oficira održavaju se čim dođe do zatišja. Raspolažu i sa pozorišnom grupom od oko 14 članova. Izvode se uglavnom komunistički komadi. Ulaz je besplatan te su izvedbe uvek dobro posećene. Jednom smo svi mi morali da prisustvujemo predstavi. Imaju svoju štampariju. Svakog dana izdaju bilten o sopstvenim događajima i o toku borbenih dejstava na Istočnom frontu. Izlaze i nedeljne novine „Borba". U toku prvih šest nedelja zarobljeništva za nas su održavana predavanja o komunizmu. Savetovano nam je da pristupimo komunističkoj partiji. Kada su uvideli da nisu imali uspeha, ostavili su nas na miru." U izjavi su dati i neki podaci o komandantima partizanskih divizija i o načelniku Vrhovnog štaba i njegovom zameniku. Zanimljivo je da su podaci bili tačni. Posebno je naglašeno da su partizani prilikom zauzimanja Prozora zaplenili 20 italijanskih tenkova i ogromne količine ratnog materijala i pogonskog goriva. Istakli su i da partizani oskudevaju u sanitetskom materijalu, a da kao zavojni materijal koriste čaršave, staro rublje i dr. Dali su i podatke 0 zdravstvenom stanju. Ono se sa početkom ofanzive jako pogoršalo: bilo je oko hiljadu slučajeva obolelih od tifusa 1 oko tri hiljade ranjenika, a lekara imaju malo. O namerama partizana kažu da će „na zauzetom području obrazovati sopstvenu državu" i da „žele da idu u Sandžak i Crnu Goru da bi se tamo prikupili i odmorili" i potom ponovo krenuli u Bosnu. Po njihovoj proceni, „preostalo boračko brojno stanje" partizana iznosi oko 35.000 boraca. „Kao neprijatelja broj 1 — izjavili su — smatraju četnike, potom ustaše, zatim Nemce i Italijane kao okupatore i na kraju Hrvate (misli se na domobrane — prim. M. L.)." Na kraju svoje pismene izjave oslobođeni zarobljenici su dali sledeću „opštu ocenu": „Razvoj komunističkog pokreta bio je pot124

cenjivan. Oni su svojim idejama toliko prožeti da — i ako bi bili razbijeni na sasvim male grupice ili čak na pojedince — nikada ne bi napustili svoju podrivačku delatnost". Po dolasku u Sarajevo Đilas je od Velebita bio informisan da će se pregovori voditi u Zagrebu sa generalom Horstenauom i da će u njima učestvovati i Hans Ot. Velebit ga je upoznao i sa zahtevom Nemaca i Italijana da im se dostave spiskovi njihovih zarobljenika, kao i obaveštenje šta partizanska strana traži za njihovu zamenu. Smatrajući da razmenu zarobljenika treba ubrzati, Đilas je odmah, preko Štaba 1. proleterske divizije, uputio Vrhovnom štabu poruku „da je tok stvari uglavnom dobar", da mu se „hitno dostavi spisak zarobljenih i Talijana i što mi za njih zahtevamo" i da se Nemci „interesuju i za hrvatske zarobljenike". On je još predložio da se odlah puste na slobodu i ostali nemački zarobljenici — major Streker, podoficiri i vojnici, o čemu je bila postignuta saglasnost na sastanku kod Tita. 123 Obaveštavajući Vrhovni štab o Đilasovoj poruci iz Sarajeva, komandant 1. proleterske divizije Koča Popović (koji se nalazio u selu Medakoviću, oko 5 km južno od Konjica) javio je da su „na Đilasov predlog" major Streker i ostali nemački zarobljenici, izuzev dvojice koji su zadržani kao kuriri, 20. marta izjutra upućeni u Konjic. Sto se, pak, traženog spiska italijanskih zarobljenika tiče, Popović je naveo da njegov štab ne može učestvovati u sastavljanju spiska „jer nema ni pregleda, ni komande nad njima". U njegovom pismu se navodi da je 20. marta po jednom od dvojice nemačkih kurira upućeno Đilasu u Sarajevo pismo Vrhovnog štaba, a da će 21. marta biti upućen i drugi vojnik sa „direktivama Vrhovnog štaba o razmeni italijanskih zarobljenika". Na kraju je stajalo obaveštenje da će Stab 1. proleterske divizije posredovati u održavanju veze između Vrhovnog štaba i Đilasa.124 Oslobođeni nemački zarobljenici (major Streker i 20 podoficira i vojnika) po dolasku u Sarajevo su saslušani u Stabu 718. pešadijske divizije. 125 Major Streker je najpre dao iscrpne podatke o okolnostima pod kojima je zarobljen
123 124 125

1461—5.

Arhiv VII, k. 6/1, reg. br. 18/2. Arhiv VII, k. 706-A, reg. br. 7/23. Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 2271, s. 1448—52; 125

4. marta u rejonu Gornjeg Vakufa i o saslušanjima kojima je bio podvrgnut u štabovima 2. proleterske brigade i 2. proleterske divizije, kao i u sedištu Vrhovnog štaba. Zatim je opisao svoje kretanje od Prozora do sela Bijele, iz kojeg je pušten na slobodu, da bi, potom, dao opsežne podatke o partizanskim jedinicama za koje su bili zainteresovani nemački štabovi: o njihovom sastavu i rukovođenju, o opremi i naoružanju, ishrani, zdravstvenom stanju, organizaciji službe veze i o ciljevima za koje se partizani bore. Iako, razumljivo, nemački major nije bio u mogućnosti da za vreme svog petnaestodnevnog zatočeništva dođe do pouzdanih podataka o partizanskim snagama sa kojima se kretao, ipak su njegova zapažanja, do kojih je najvećim delom došao iz razgovora sa odgovornim partizanskim ličnostima, bila veoma zanimljiva i za nemačke štabove dragocena. U pismenom izveštaju, koji je nakon saslušanja oformio, Streker je naveo da se ne može požaliti na postupke partizana prema njemu, izuzev što je prvog dana bio vezan. Naglasio je da je hrana bila dobra. Posebnu pažnju privukli su sledeći delovi njegovog izveštaja o protivniku sa kojim su nemačke trupe imale toliko muka: „Sastav i rukovođenje: Partizani, formirani u čete, bataljone, brigade, divizije i grupe, obuhvataju sve slojeve stanovništva i to iz svih krajeva Jugoslavije. U štabovima je naročito zastupljena inteligencija (studenti, đaci, učitelji, profesori). Sa raznih strana naročito mi je naglašeno da svi partizani nisu komunisti, nego da među njima ima demokrata i socijalista svih boja. Spolja se razlikuju na taj način što komunisti na kapama nose sovjetsku zvezdu sa srpom i čekićem, a ostali crvenu zvezdu. Broj ovih poslednjih, koje sam mogao da vidim, bio je veliki, naročito u bataljonima. U sastavu — verovatno 2. divizije — nalazi se i jedan muslimanski bataljon. Zatim postoji i jedan ženski bataljon, kojim komandu ju studentice, a upotrebljava se za osiguranje puteva i mostova. Sem toga, u svakom bataljonu nalaze se i žene borci, a u štabovima studentice i učenice od 18—22 godine, gde obavljaju dužnosti daktilografkinja, pomoćnih kuvarica, političkih komesara itd. Sve su naoružane pištoljem
126

i ručnim bombama, a mnoge puškama. Imaju i opasače. Rukovođenje je isključivo u komunističkim rukama i to bivših jugoslovenskih oficira.
(...) *

Oprema i naoružanje: Svi partizani nose uniforme, pre svega italijanskog, hrvatskog i nemačkog porekla. Obuća im je u vrlo lošem stanju. Nadaju se da će za nekoliko meseci dobiti sopstvenu odeću (uniforme izrađene od vune), koju delimično već nose rukovodioci i članovi štabova. Navodno je u pogonu jedna radionica čizama. Naoružanje je većinom italijanskog porekla. U bataljonima je svaki peti ili šesti borac naoružan automatom. Pored toga, u poslednjim borbama sa Italijanima i Hrvatima zaplenili su oko 100 artiljerijskih oruđa, među kojima su razni modeli brdskih topova. Na odseku Prozor—Jablanica lično sam video osam haubica i šest brdskih topova. Kod Prozora i Rame u njihove ruke pale su velike količine municije; kod Rame navodno tri vagona artiljerijske municije i dva vagona pešadijske i minobacačke municije. Izgleda da je nedavno izgrađena fabrika za izradu ručnih bombi. Jajaste ručne bombe koje su tamo izrađene imaju na osiguraču oznake sovjetske zvezde. Imaju d oko 20 tenkova, od kojih sam kod Prozora i Jablanice lično video 11. Vozači na tenkovima delom su Italijani, koji su se dobrovoljno stavili na raspolaganje partizanima. Uopšte, veći deo zarobljenih Italijana javio se za stupanje u partizanske bataljone. U noći 9/10. marta na putu Prozor—Rama—Jablanica kretalo se 18 italijanskih vozila koja su, navodno, zaplenjena kod Prozora i Rame. Ova vozila su, navodno, kasnije, usled nemačke ofanzive ostavljena na putu, pošto su partizani morali da koriste isključivo planinsko zemljište. Ishrana: Koliko sam mogao da vidim, svakog dana su izdavali dva obroka hrane, i to ujutro i uveče, većinom makarone, pirinač, supu sa grizom i mnogo mesa. Hleba imaju vrlo malo. U štabu grupe je za 14 dana deljeno po jedno parče hleba. Životne namirnice vode poreklo iz italijanskih skladišta. Za snabdevanje mesom stoka se uzima od seljaka uz potvrdu. Poje127

dini partizani koji su bili na straži izjavili su da je hrana u izvesnoj meri obilata samo onda kada se dobije kao plen. Za štabove postoje posebne kuhinje i tamo je hrana dobra. Zdravstveno stanje: Kao što proizlazi iz izjava ljudstva sa straže, u sadašnjem trenutku u redovima partizana vlada tifus i to u velikoj meri. Nadalje, za vreme marša iza svake brigade mogla se videti duga kolona bolesnih i ranjenih partizana, pa i onih kojima je noga amputirana, koji se sa štakama mučno vuku po planinskim stazama. Svaki put tu je bilo 100—150 ljudi i žena. Gubici od bombardovanja položaja i visova prilično su veliki, dok su napadi iz vazduha na naseljena mesta prolazili gotovo uvek bez gubitaka, jer partizani svako posednuto naseljeno mesto redovno po danu napuštaju u vremenu od 6,30 do 19 časova. Ostaju samo manje straže jačine od 8—10 ljudi. Ostali partizani nalaze se na obroncima šuma ili u šikarama, odnosno u klisurama pod stenovitim izbočinama. Prilikom napada aviona „Štuka" na Prozor, osim građanskih lica, ranjena su samo dva zarobljena I tali j ana. Služba veze: Izgleda da se raspolaže dovoljnim brojem telefonskih aparata i kablova. U štabu grupe nalazi se radio-uređaj sa benzinskim motorom. Inače, u službi veze koriste se u velikom broju kuriri, koji se uvek kreću po dvojica." Izveštaj majora Streker a bio je većim delom objektivan. Iz razgovora koje je vodio sa pojedinim partizanskim rukovodiocima i borcima, posebno sa nekim ličnostima u Vrhovnom štabu, i na osnovu ličnih zapažanja i utisaka do kojih je došao boraveći sa partizanima i krećući se u njihovoj koloni od Prozora, preko Jablanice i padina Prenja, do Boračkog jezera, stekao je dobar i pouzdan uvid u stanje jedinica Operativne grupe: u njihovu jačinu, naoružanje, opremljenost, moral — u sve ono što je bilo od interesa za nemačke štabove, što im je omogućavalo da što tačnije procene svoga protivnika, sa kojim već puna dva meseca vode tako teške i iscrpljujuće borbe u središnom delu Jugoslavije, od Kupe i Korane do Neretve. Neki po128

daći, kao na primer oni o postojanju ženskog i muslimanskog bataljona i o tome da je rukovođenje u rukama bivših jugoslovenskih oficira, nisu bili tačni, ali to nije umanjivalo vrednost podataka koji su, u celini uzevši, bili dosta iscrpni, verodostojni i, kao takvi, korisni. Strekerovi podaci, kao i oni koje su dali ostali islobođeni zarobljenici, potvrđivali su tačnost već poznate i u dotadašnjim borbama širom Jugoslavije toliko puta potvrđene ocene: da je Narodnooslobodilačka vojska veoma ozbiljan protivnik koji se mora respektovati, da su partizanske jedinice visoke borbene i moralne vrednosti, prožete rodoljubivim i internacionalističkim duhom, dobro naoružane, vođene iskusnim štabovima, odlučne da se bespoštedno i bez uzmicanja bore za ostvarenje svojih ciljeva — oslobođenje zemlje od okupatora. Ti su podaci, očigledno, dovodili u sumnju i opovrgavali ocene nemačkih štabova, kao onu Litersovu, da je „partizanska vojska u raspadanju", da su partizanske jedinice „deprimirane nemačkim udarima. sa malo municije i hrane". Podaci dobijeni od oslobođenih zarobljenika pokazaće se veoma brzo tačnim, jer će narednih dana, u snažnom nastupanju na širem prostranstvu jugoistočne Bosne, severnih oblasti Hercegovine i Crne Gore i zapadnog Sandžaka, od Neretve preko Drine, Sutjeske, Pive i Tare do Lima, ta „partizanska vojska u raspadanju" do nogu potući jake četničke i italijanske snage. U netačnost takvih ocena uveriće se i komandant Jugoistoka i Vrhovna komanda Vermahta, koji će biti prinuđeni da preduzmu užurbane pripreme za novu ofanzivu protiv partizanskih snaga, u kojoj će, pored snaga kojima je Liters raspolagao, biti angažovana i jedna divizija koja će biti dovedena iz Grčke, kao i neke bugarske trupe. Pismenom izveštaju i usmenom referisanju majora Strekera poklonjena je puna pažnja. U intenzivnim razgovorima koji su 22, 23. i 24. marta vođeni u Sarajevu, i u kojima su učestvovali komandant nemačke 718. divizije general Kibler (Kübler Josef) sa svojim obaveštajnim i operativnim oficirom, konzul Gerdes i šef italijanske civilne uprave ministar Canki, te komandant 3. domobranskog korpusa general Lukić, bio je uključen i major Streker. Prema izveštaju SA-Standartenfirera Rekvarda (Willi Requard), službenika (ađutanta) nemačkog Poslanstva u Zagrebu, major Streker je „ocenio jačinu samo one kolone
129

sa kojom se kretao na oko 10.000 ljudi". On je, kaže se dalje u izveštaju, „naročito istakao organizaciju i skromnost partizana", koji su pri povlačenju poneli sa sobom sve svoje ranjenike. Na pomenutim sastancima je zaključeno da bi „trebalo produžiti neoficijelno pregovore sa partizanima, ne zato da bi sa njima došlo do sporazuma, već više da bi se postiglo izvesno smirenje". 126 Zainteresovani da dobiju što više podataka o partizanima, Nemci su saslušali i svoje vojnike i podoficire koje su partizani oslobodili. Tako je u Štabu 718. divizije, na osnovu njihovih iskaza, obaveštajni oficir oformio opširan izveštaj. U njemu se, najpre, govori da su nemački vojnici, nakon zarobljavanja (jedna grupa je bila zarobljena noću 19/20. novembra 1942. godine kod Sitnice, na drumu Banja Luka—Mrkonjić-Grad, a druga 16. i 17. decembra kod Prijedora), bili dovedeni u Bosanski Petrovac, gde su zadržani do početka nemačke ofanzive „Vajs". Povlačeći se pred nemačkim trupama, partizani su ih evakuisali. Boravili su u Glamoču, Livnu, Duvnu i Prozoru, a zatim su preko Rame i Jablanice stigli do porušenog mosta na Neretvi, preko kojeg su se prebacili, i dovedeni u selo Borci, gde im je saopšteno da su oslobođeni. Dobar deo izveštaja odnosi se na podatke o stanju na teritoriji koju su partizani držali i o opremi, naoružanju i ishrani partizanskih jedinica. Navodi se, između ostalog, da su nemački zarobljenici u Bosanskom Petrovcu imali prilike da više puta vide Tita, koga prepoznaju i na fotografiji koja im je u Štabu divizije predočena. O partizanskoj vojsci se pozitivno izražavaju: disciplina je „prilično stroga"; imaju školu za obuku starešina, starešine oslovljavaju sa „druže"; organizuju kulturno-umetničke priredbe za vojsku i narod koje se rado posećuju i koje koriste i u propagandne svrhe; hrana je dosta oskudna, ali to ne umanjuje njihovo borbeno raspoloženje i odlučnost da izdrže sve teškoće („sa lecima bačenim iz aviona u kojima se pozivaju na predaju zbijaju šale i kažu da im ne pada na pamet da dezertiraju jer će, ma koliko rat trajao, oni svakako pobediti"); dobro su naoružani, naročito posle ve126

Arhiv VII, mikrofilm London-N3, H-298645—81.

130

likog ratnog plena koji su zadobili od Italijana u Prozoru; u njihovim redovima se nalazi veliki broj žena, koje obavljaju sve vojničke zadatke.

„Glavni pregovori"

u Zagrebu

Nakon kratkotrajnog zadržavanja u Sarajevu i primljenog obaveštenja da su svi nemački zarobljenici oslobođeni, Đilas i Velebit su, zajedno sa Hansom Otom, krenuli za Zagreb. Neizvesno je da li je to bilo 20. ili 21. marta. Sudeći po Titovom telegramu upućenom 30. marta Izvršnom komitetu Komin terne, u kome stoji da su Đilas i Velebit boravili u Zagrebu od 20. do 25. marta, verovatnije je da su njih dvojica krenuli iz Sarajeva za Zagreb 20. marta. Kako se Đilas seća, putovali su automobilom do Slavonskog Broda, a odatle vozom do Zagreba, u kupeu koji je bio obezbeđen nemačkom stražom. Uz put su, seća se on, razgovarali sa Otom „prilično otvoreno", izražavajući svoje uverenje da će Nemačka izgubiti rat. Stekli su utisak da je njihov sagovornik bio istog mišljenja, mada to nije direktno rekao — što je bilo razumljivo. Prilikom razgovora o pitanjima koja su se odnosila na razmenu zarobljenika, Otu je stavljeno do znanja da je partizanska strana zainteresovana da među oslobođenim svakako bude Herta Haas, ne navo-, deći da je reč o Titovoj supruzi. Po dolasku u Zagreb, partizanski pregovarači su smešteni u zgradu nemačke Feldkomandanture u Gajevoj ulici (pre rata sedište Savske divizijske oblasti), u kojoj su i vođeni razgovori. O njima ne postoje (verovatno nisu ni vođeni) zapisnici, niti druge zabeleške, ali se o njihovom sadržaju može sasvim pouzdano saznati iz Kašeovog telegrama, upućenog 26. marta Ribentropu, zatim iz Velebitove izjave date 31. marta u Štabu 718. divizije u Sarajevu, kada je, po treći put, kretao za Zagreb i, konačno, na osnovu Đilasovog i Velebitovog sećanja. Đilas se seća da su održana dva sastanka na kojima je najviše bilo reči o razmeni zarobljenika. I prema pomenutoj Velebitovoj izjavi u Sarajevu, održana su dva sastanka: jedan u Štabu Nemačkog opunomoćenog generala, a drugi u nemačkom Poslanstvu. Na čelu nemačkih pregovarača
131

nalazio se jedan pukovnik (verovatno je reč o načelniku obaveštajne službe), što je — po Đilasu — umanjivalo značaj pregovora, jer su on i Velebit očekivali da će nemačka delegacija biti na višem nivou, a verovatno su računali da će biti primljeni kod generala Horstenaua. Razgovori su vođeni sa predstavnicima nemačkih vojnih vlasti. Poslanik Kaše se nije neposredno uključio u njih, ah je zato preko svog, kako kaže, „pouzdanika" bio u kontaktu sa partizanskim pregovaračima. On se, zapravo, nije hteo direktno angažovati, jer mu je od strane ministra spoljnih poslova Ribentropa u telegramu od 19. marta bilo poručeno da „svaki njegov kontakt sa partizanima nije celishodan". Iz Kašeovog telegrama, upućenog 26. marta Ribentropu127, može se zaključiti da su, pored nemačkih predstavnika, u razgovore bili uključeni i predstavnici italijanskih i hrvatskih vojnih vlasti. „Dva Titova opunomoćenika, dr. Petrović, Hrvat, i Marković, Crnogorac", stoji u telegramu, „razgovarali su ovde sa nemačkim, italijanskim i hrvatskim službenim vojnim organima u vezi razmene zarobljenika". Đilas i Velebit, međutim, navode da su vodili razgovore samo sa nemačkim predstavnicima. U razgovorima o razmeni zarobljenika nije bilo teškoća. Pošto su nemački zarobljenici već bili oslobođeni, radilo se samo o tome da se udovolji zahtevima partizanskih pregovarača. Tu su, međutim, nastale teškoće, jer su nemački predstavnici tvrdili da ne mogu pronaći neka od lica koja partizanska strana traži, pošto ih policijske vlasti NDH uveravaju da se ona ne nalaze u njihovim zatvorima i logorima, ili da nisu živa. Tako je, negativan odgovor dobijen i za Hertu Haas, na čijem su oslobađanju partizanski pregovarači posebno insistirali. Nije se moglo utvrditi, jer o tome ne postoje dokumenta, koja su se lica nalazila na spisku koji je bio predočen nemačkoj strani. Nemačke vlasti su nastojale da izađu u susret partizanskim zahtevima i u tom cilju su nudile spiskove lica koja bi mogla doći u obzir za razmenu, odnosno koja bi pustile na slobodu. U očekivanju zadovoljavajućeg rešenja, Đilasov i Velebitov boravak u Zagrebu se nešto odužio. Velebit je, kako
127 Arhiv VII, mikrofilm London 12, s. H-305281—3 i NAV-N-T-501 r. 265, s. 1281—3.

132

se seća, najviše bio zaposlen kontrolisanjem lista interniraca, zatvorenika i zarobljenika koje su Nemci nudili u zamenu za one koje je partizanska strana tražila. ,,Za većinu lica koja su bila navedena na našim listama", kaže on, „Nemci su rekli da ih ne mogu pronaći, ili da se nalaze u rukama ustaša koji neće da ih puste. Ovo čekanje na liste i natezanje sa Nemcima oko lica koja smo voljni da primimo kao zamenu za ona koja se nisu mogla pronaći trajalo je nekoliko dana". Saglasnost o ovom pitanju je, ipak, postignuta: partizanski pregovarači su od ponuđenih zatvorenika izdvojili dvanaestoricu za koje su se odlučili — bilo da su im bili poznati, bilo da su ih, na osnovu krivica za koje su od ustaških vlasti bili uhapšeni, smatrali partijskim aktivistima. Među njima su bila četni člana KPJ (profesor Ivo Frol, Adolf Pondelak, Stjepan Kokot i Viktor Kučan), jedan kandidat KPJ (sveučilišni nastavnik Vuk Vernić) i dva lekara (Nikola Nikolić i Ivan Pavletić). Ostala petorica (Stjepan Grdiš, Marko Ećim, Dujan Grubor, Fric Pavlik i Jakob Latinović) bili su uhapšeni od ustaških vlasti kao pripadnici NOP-a. 128 Bilo je dogovoreno da će svi oni biti prikupljeni u Sarajevu, odakle će, zajedno sa partizanskim pregovaračima, biti upućeni na partizansku teritoriju. Tako je na donekle neuobičajen način rešeno pitanje razmene zarobljenika koje je delegacija Vrhovnog štaba postavila još pre petnaestak dana, na pregovorima u Gornjem Vakufu. Najpre je Vrhovni štab jednostrano, ne sačekavši da to i nemačka strana uzvrati, pustio na slobodu nemačke zarobljenike (njih dvadeset sedmoricu, među kojima jednog majora, komandanta bataljona i petoricu stručnjaka industrijskog preduzeća važnog za nemačku ratnu privredu), a zatim su i Nemci oslobodili dvanaest uhapšenika, partijskih aktivista, a potom još četiri zarobljene partizanke. Za razliku od prve razmene, septembra 1942. u Studenom Vrelu kod Posušja, kada je za osam Nemaca razmenjeno dvadeset partizana, sada je razmena bila u korist Nemaca. No, Nemci su obećali — kako će Velebit izjaviti nekoliko dana kasnije u Štabu nemačke 718. divizije — „da će za oslobođene nemačke vojnike i privredne stručnjake partizani dobiti još 20 zarobljenika".
128 Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/576; Arhiv VII, k. 9, reg. br. 5/10; k. 706A, reg. br. 29-6.

133

Ovakav neobičan način razmene u kojoj je nemačka strana — ako se tako može reći — izvukla više, može se shvatiti i opravdati. Bilo je to, u skladu sa namerama Vrhovnog štaba da nemačkoj strani pruži dokaz svoje dobre volje i spremnosti da se pregovori o razmeni zarobljenika uspešno okončaju i da se povedu i pregovori i o drugim, očigledno, važnijim pitanjima. I iz ovog primera se može zaključiti da pitanje razmene zarobljenika, bez obzira na to što je samo o njemu postignuta saglasnost, zahvaljujući najviše dobroj volji partizanske strane, nije bilo primarno u planovima Vrhovnog štaba kada se odlučio da nemačkoj strani predloži pregovore. I u Zagrebu, kao i u Gornjem Vakufu, njegovi delegati su insistirali na drugim, važnijim pitanjima: na priznanju Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane, a time i primene ratnih konvencija 0 tretmanu zarobljenika, i na privremenoj obustavi ratnih dejstava. Prema Velebitovoj izjavi datoj 31. marta u Obaveštajnom odeljenju Štaba 718. divizije u Sarajevu, 129 gde se zadržao na putu za Zagreb i, dalje, za Slavoniju, delegati Vrhovnog štaba su nemačkim pregovaračima u Zagrebu 23. 1 24. marta izneli sledeće stavove: „Mi smo mišljenja, a to nam je i nezvanično stavljeno do znanja, da Nemci nemaju nikakvih teritorijalnih aspiracija na teritorije bivše Jugoslavije, nego da u sadašnje vreme imaju samo strategijske i privredne, a eventualno i političke interese. Prema tome, oni će po završetku rata napustiti zemlju. Mi sa našim norodnooslobodilačkim pokretom težimo da stvorimo slobodnu Jugoslaviju u kojoj će sva slovenska plemena imati sva prava i u kojoj neće vladati samo Srbi. Zbog toga u nacionalnom četničkom pokretu mi vidimo našeg najvećeg i najopasnijeg neprijatelja, pošto oni teže da stvore Veliku Srbiju, a nas da istisnu. Pod takvim okolnostima mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u celoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode, a takođe i
129 Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. NAV-I-T-821, r. 296, s. 777, 779.

2271, s.

1475—9;

134

interesima saobraćaja. Mi ne tražimo nikakvu protivuslugu. Treba nam samo dati priliku da se borimo protiv četnika da bi ih uništili. Vrlo je žalosno što će i I talij ani biti u to uvučeni i snositi posledice, ali to je sudbina 'saveznika'. Posle ovih opštih zamisli nama je odgovoreno da najpre dokažemo da ćemo stvarno poštovati nemačke interese i da će se tek posle toga nastaviti razgovori po ovoj stvari. Kao primer takvog dokaza navedeno je: puštanje zarobljenika na slobodu, obustava neprijateljstava itd. Mi smo zarobljene Nemce već predali i spremni smo — i bez protivusluge — da obustavimo neprijateljstva u Slavoniji i istočnoj Bosni." O ovim stavovima i predlozima delegata Vrhovnog štaba na pregovorima u Zagrebu poslanik Kaše je ovako izvestio svog ministra spoljnih poslova u Berlinu: „Pri tome su Titovi opunomoćenici ponovo ponudili obustavljanje borbi ako bi im se prepustilo područje Sandžaka. Naši vojni predstavnici su ih obavestili da mogu razgovarati samo o likvidaciji borbe". Razgovori o obustavi ratnih operacija su, dakle, već u začetku bili prekinuti: nemački predstavnici su odbili da o tome razgovaraju, naglasivši da mogu prihvatiti samo razgovore o predaji protivnika. Uostalom, kako Kaše dalje navodi u telegramu Ribentropu, nemački komandanti „su vezani dobivenim zapovestima", a „vojnički borbeni uspeh sada je postignut". Zagrebački pregovori delegata Vrhovnog štaba i nemačkih vojnih predstavnika sveli su se, kao što se vidi, na pitanje razmene ratnih zarobljenika i o tome je, kako je već rečeno, postignut sporazum. No, pored tog, nazovimo ga, zvaničnog karaktera, razgovori su imali i drugi, nezvanični — „privatni" karakter, kako ih je Kaše nazvao. On je, naime, preko svog „pouzdanika" SA-Štandartenfirera Vilija Rekarda, prihvatio razgovore i o ostalim pitanjima, o kojima je u nemačkom Poslanstvu izvršena razmena mišljenja. Prema Đilasovom i Velebitovom referisanju Titu, njima je u Zagrebu stavljeno do znanja da bi se nemački poslanik Kaše želeo sastati sa Titom.130 O tome, međutim,
130

J. B. Tito, Sabrana djela, tom 14, str. 201. 135

nema podataka u Kašeovim telegramima Ribentropu. O svojim posrednim kontaktima sa delegatima Vrhovnog štaba Kaše je ovako izvestio ministra Ribentropa: „Ja sam im (partizanskim delegatima — prim. M. L.) posredstvom svog pouzdanika u privatnom razgovoru dao do znanja otprilike sledeće: da kod nas postoji jako nepoverenje prema Titovim predlozima. Ukoliko bi oni (partizani — prim. M. L.) u prostoru severno od Save ubrzo obustavili borbe i likvidirali nemire, bili bi stvoreni preduslovi za dalje razmišljanje." I Kaše je, dakle, ponovio ono što je Velebitu nekoliko dana ranije bilo rečeno u razgovoru sa generalom Horstenauom: da su Nemci veoma zainteresovani da se obustave dejstva partizana u Slavoniji, odnosno napadi i diverzije na pruzi Zagreb—Beograd. I Đilas u svojim memoarima potvrđuje da su Nemci postavili takav zahtev i zaključuje da je na zagrebačkim pregovorima „učinjen napredak ka primirju". „Nemci su nam stavili do znanja" — kaže on — „da će obustaviti operacije čim mi obustavimo diverzije na vozove u Slavoniji. Ali nikakav sporazum nije postignut ni tada, a ni kasnije". 131 Nagovestivši mogućnost za eventualne dalje pregovore o obustavi neprijateljstava, pod uslovom da partizani prestanu sa dejstvima severno od Save, Kaše je u telegramu Ribentropu naglasio da „nijedan nemački organ ne bi bio u stanju da sa njima vodi ma kakve razgovore, ukoliko se oni ne bi nedvosmisleno odrekli Moskve, Londona i Vašingtona". Kaše navodi i drugi uslov: partizani bi morali priznati i odnose koje je Osovina stvorila u Hrvatskoj. Drugim rečima, morali bi priznati postojanje ustaške Nezavisne Države Hrvatske. I Đilas se seća da je u razgovoru bilo reči o odnosima partizana prema ustašama, ali da „obustavljanje borbi protiv ustaša nije pretreseno". „Ako bi Nemci spomenuli stav prema ustašama", piše on, „izgovarali smo se time što ustaše ubijaju naše ljude, masakriraju Srbe i si. i da zbog toga nije mogućno obustaviti borbe protiv njih". Đilas, dalje, navodi da on i Velebit nisu u razgovorima isticali
131

M. Đilas, cit. delo, str. 254.

136

ustaše kao „glavne neprijatelje", budući da su ih Nemci smatrali „svojima", ali da su stavljali do znanja da na ustaše, kao svoje unutrašnje neprijatelje, partizani „polažu pravo" isto kao i na četnike. Razgovore službenika svog poslanstva Rekarda sa „Titovim opunomoćenicima", u prisustvu inženjera Hansa Ota, Kaše je u pomenutom telegramu ovako interpretirao: „Prilikom dosadašnjih razgovora mog pouzdanika sve je više isticana želja za obustavom borbe. Sa Londonom su se Titovi partizani zavadili već prošle godine, a s Vašingtonom nisu imali nikakve veze. Povremeni prijateljski ton Titove radio-stanice (misli se na Radio-stanicu 'Slobodna Jugoslavija' — prim. M. L.) prema tim silama, koji se pojavio potkraj prošle godine, poslednjih nedelja je ponovo izostao. Izostanak bilo kakve ruske pomoći uništio je sa svoje strane i poverenje u Rusiju". U razgovorima u Zagrebu, kao i u onim u Gornjem Vakufu, delegati Vrhovnog štaba su isticali da partizani neće dozvoliti iskrcavanje savezničkih trupa u Jugoslaviju. O tome Đilas kaže: „Nismo se ustezali od izjava da bismo se tukli protiv Britanaca ukoliko se iskrcaju: takve izjave nas nisu obavezivale, jer se Britanci još nisu bili iskrcali, a i držali smo da bismo se morali s njima boriti ukoliko bi — kao što se još uvek dalo zaključiti iz njihove propagande i zvaničnih izjava — rušili našu vlast, odnosno pomagali uspostavu četničke vlasti". 132 U svom telegramu Ribentropu Kaše o pregovorima sa delegatima Vrhovnog štaba NOVJ iznosi neka svoja razmišljanja i predloge do kojih je došao konsultujući odgovorne vojne ličnosti — generale Horstenaua i Li tersa. On je, naime, u želji da se bolje informiše ,,o situaciji koja je nastala najnovijim razvojem operacija i o političkim gledištima koja su sa tim u vezi" — na što će ga obavezati i Ribentropovo traženje u telegramu od 19. marta — još 17. marta izdao nalog savetniku svog poslanstva Rekardu da od generala Litersa, komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj, dobije potrebna obaveštenja za koja je bio zainteresovan. U pratnji dr Kačinke, službenika zaduženog za
132

Isto, str. 255.

propagandu u Odjelu za štampu Poslanstva, Rekard je 21. marta, istog dana kada su delegati Vrhovnog štaba stigli u Zagreb, otputovao u Sarajevo kod generala Litersa. Po povratku u Zagreb, Rekard je Kašea obavestio da je „partizansko vodstvo sa jezgrom trupa potisnuto na područje Hercegovine", da su partizani na delu fronta na Neretvi, između Konjica i Mostara, koji su držali četnici i Italijani, „probili kazan koji je bio obrazovan na prostoru Konjic, Mostar, Duvno, G. Vakuf" i „da se pokazalo da su partizani kao borbena snaga daleko nadmoćniji od četnika, uspevši da izvuku iz obruča glavni deo svojih snaga". U njegovom izveštaju je dalje stajalo: „Prema svemu dosad iznetom, ukratko se nameću sledeći zaključci: 1. Titova država je kao takva razbijena; doduše u predelima koje smo očistili još se nalaze znatne partizanske bande, ali je njihov broj mnogo preteran. Nemački vojnik uživa sada, kao i pre, najveće poštovanje i samo se od njega očekuje konačno smirenje zemlje. Osim u dalmatinskoj obalskoj zoni i pojedinih grupa u Bosni, gro četnika se nalazi istočno od Neretve. Posle napuštanja II zone Italijani se sa svojim glavnim snagama takođe nalaze istočno od Neretve. 2. Da bi se oblast koju smo mi poseli umirila, morale bi nemačke trupe zajedno sa hrvatskim trupama i nemačkom policijom da ostanu u nemačkoj operacijskoj oblasti da bi tamo samo svojim prisustvom, a ne isključivo borbom protiv partizana, doprinele umirenju stanovništva. Hrvatske trupe se ne bi mogle upotrebiti bez nemačke pomoći, pošto nemaju autoriteta kod stanovništva i zato što se partizani boje jedino od Nemaca." Na osnovu takve ocene situacije, Rekard je dao sledeće predloge: „Oblast istočno od Neretve trebala bi da ostane bez naše pomoći i da bude prepuštena sama sebi, ovo utoliko pre što su naši interesi — vađenje boksita — najvećim delom zapadno od Neretve. Time ne bismo došli u sukob sa Italij anima, pa ni sa četnicima, koje
138

bi lako mogli da uputimo u njihovu oblast istočno od Neretve. Isto talko bi naše traženje teritorije istočno od Neretve moglo ozbiljno da oteža našu politiku izigravanja četnika i partizana (pod „izigravanjem" podrazumeva se huškanje četnika protiv partizana i obrnuto — pnim. M. L.). Istovremeno bi trebalo produžiti neoficijelne pregovore sa partizanima, ne zato da bi se sa njima došlo do sporazuma, već više da bi se postiglo izvesno smirenje. Ti bi pregovori znatno olakšali akciju na smirivanju i oni nas ni u kom pogledu ne obavezuju prema četnicima, pošto četnike od oblasti koju su posele naše trupe deli reka Neretva a mi ih uvek možemo uputiti u njihovu oblast. Kada bi sada istovremeno istupili i protivu četnika, razvukli bismo svoje snage, a to bi nas dovelo i do ozbiljnih konflikata s Italij anima, koji već sada smatraju obalsku oblast jugoistočno od Metkovića italijanskom, a u najmanju ruku hoće da anektiraju Dubrovnik. Da bi pregovori sa partizanima uspeli, morale bi naše divizije da ostanu u zemlji. Povlačenje ili znatno smanjenje naših snaga ponovo bi stvorilo haotične prilike u zemlji i stanovništvo bi izgubilo i poslednje ostatke poverenja u hrvatsku vladu, a time i u nas." 133 Rekard je, kao što se vidi, sugerisao da se sa partizanima nastave neoficijelni pregovori, kako bi se postiglo „izvesno smirenje", jer se vojnim operacijama to nije uspelo postići, a nemačke trupe, tako potrebne na drugim frontovima, morale bi se neprekidno zadržavati na jugoslovenskom ratištu. Kaše se saglasio sa ocenama i predlozima svog savetnika (a bili su to, nesumljivo, i stavovi generala Litersa, najpozvanije vojne ličnosti i Hrvatskoj). Stoga je u pomenutom telegramu Ribentropu upozorio da će nemačka strana, i uz angažovanje jačih policijskih snaga, morati da računa sa snažnim otporom partizana koji, ukoliko nastave borbu, može potrajati sedmicama, ako ne i godinama. Kaše je ukazao da će taj otpor biti nastavljen ne toliko zbog komunističke orijentacije, već „zbog borbenog raspo133

Arhiv VII, mikrofilm London N-3, s. 298656—658. 139

loženja i političke psihoze uznemirenog stanovništva". Po njegovom mišljenju, „javno Titovo odricanje od nama neprijateljskih sila i obustava borbi doveli bi, verovatno, do najjačeg smirenja na političkom planu", ali da treba računati s tim da će i nakon toga na terenu preostati pojedine bande koje će se i dalje boriti. Kaše je, dakle, predlagao da bi, ipak, trebalo pregovorima postići da partizani prekinu borbu. Nije se — kako je on zaključivao — radilo samo o pacifikaciji teritorije NDH, u kojoj su partizani imali najjača uporišta, već i ostalih područja Jugoslavije. „Vidim" — konstatuje on — „da se ukazala mogućnost da se na našoj strani uštede snage i krv i da se brže dođe do uspeha koji bi mogao biti od opšteg značaja, koji bi prešao granice ovog područja. U svakom slučaju stvar je veoma osetljiva i zahteva obazriv i vest postupak. Moj pouzdanik se u tom pogledu do sada odlikovao." Sa takvim rešenjem, smatra Kaše, saglasio bi se i Lorković, ministar spoljnih poslova NDH, a i italijanski poslanik u Zagrebu Kazertano se u razgovoru sa Kašeom o tome dosad pozitivno izjašnjavao. Italijani su, što se moglo i očekivati, pokazali veliko interesovanje u razgovorima o razmeni zarobljenika, jer se više stotina njihovih zarobljenika i oficira nalazilo u partizanskom zarobljeništvu. O tome, međutim, nije postignut nikakav sporazum. „I Nemci su izbegavali pitanje Italijana", seća se Đilas, „ali nisu ni stigli da to postave: pregovori nisu ni ušli u detalje, nego su se vrteli oko opštih stavova". Kaše je — kako je već rečeno — delegatima Vrhovnog štaba do znanja da stane sa Titom, ali — budući da o tome bentropa — nameravao je to, po svoj svoju ruku. preko Ota stavio bi želeo da se sanije obavestio Riprilici, učiniti na

Berlin

zabranjuje

pregovore

s

partizanima

Kašeov telegram nije zadovoljio Ribentropa, jer, po njegovom mišljenju, nije davao „precizan odgovor" na pitanja koja su Kašeu bila postavljena u telegramu od 19. marta: kakvu garanciju u pogledu ozbiljnosti i autentičnosti nji140

hovih predloga nude Titovi delegati i da li je isključena mogućnost da bi partizanske snage, ako bi im se omogućilo povlačenje u Sandžak, gde bi se oporavile, nastavile borbu protiv Nemaca same ili, čak, zajedno sa četnicima. Stoga je Ribentrop 29. marta, svakako nakon konsultovanja sa najodgovornijim ličnostima Raj ha, uključujući i Hitlera, uputio Kašeu telegram 134 u kome je izričito zahtevao da se on „ubuduće uzdrži (podvučeno u telegramu — prim. M. L.) od svakog direktnog ili indirektnog kontakta ili pregovora sa Titom na način koji je spomenut u Kašeovom telegrafskom izveštaju br. 1174". (Reč je o telegramu od 17. marta, u kome je Kaše obavestio Ribentropa da su sa delegatima Vrhovnog štaba vodili razgovore nemački vojni predstavnici i njegov „pouzdanik", kao i da je o predlozima partizanske strane Kaše razgovarao sa italijanskim poslanikom u Zagrebu Kasertanom i ministrom spoljnih poslova NDH Lorkovićem.) Obrazlažući razloge zbog kojih se trebalo uzdržati od daljih kontakata i pregovora s Titom, odnosno njegovim opunomoćenim predstavnicima, Ribentrop je naglasio da „za ovu negativnu odluku nije merodavno samo nepoverenje prema Titovim obećanjima i obećanjima njegovog izaslanika (reč je o Velebitu i njegovim razgovorima koje je vodio u Zagrebu 17. marta — prim. M. L.), nego u prvom redu bojazan da bismo, u odnosu na nas, Italiju potpuno dezavuisali zbog njenih ranijih pregovora sa četnicima" (podvučeno u telegramu — prim. M. L.). Ribentrop je, očigledno, prozreo prave namere Titove, izrazivši nepoverenje prema njegovim „obećanjima". Njemu i najvišem vrhu Raj ha bilo je jasno da su partizani nepomirljivi neprijatelji nemačkih okupatora i da ovim pregovorima žele samo da olakšaju svoj položaj i dobiju u vremenu. Pregovora sa partizanima — kako je Ribentrop naglasio — ne sme biti i zbog toga što bi oni mogli poslužiti Italij anima kao dobar razlog za opravdanje njihove saradnje sa četnicima, kojoj se nemačka strana suprotstavljala, upućujući mnoge prigovore i proteste u proteklih godinu i po dana. Bila su potrebna velika natezanja dok u pregovorima u Rimu Italijani nisu konačno pristali (pokazaće se, međutim, da je to bio samo formalan pristanak) da raskinu
134

Arhiv VII, mikrofilm London — 12, s. H 305279—80. 141

s četnicima i da u predstojećoj zajedničkoj operaciji „Švarc" nastupaju i protiv njih. Ako bi sad, rezonovao je Ribentrop, Nemci pregovarali s partizanima, Italijani bi imali pravo da opravdavaju svoju saradnju s četnicima, da Nemcima poruče: kad možete vi pregovarati sa partizanima, sa zakletim neprijateljima koji se već godinu i po dana uporno bore protiv nas i vas, zašto ne bismo mi sarađivali sa četnicima koji su dokazali da su iskreni saveznici okupatora u borbi protiv partizana. On je to jasno istakao u svom telegramu Kašeu ovim rečima: „Kada bismo sada pregovarali sa Titom ili se sporazumeli, bojim se da bi Italija to mogla uzeti za' povod da ponovo dovede u pitanje jasne nemačko-italijanske sporazume iz Rima o odlučnom nastupanju proitiv četnika, protiv Mihailovića" (podvučeno u telegramu — prim. M. L.). I, da ne bi više bilo ikakvih dilema, Ribentrop je poručio Kašeu: „Ako bi Tito i dalje pokušavao da sa Vama stupi u kontakt preko izaslanika, onda bih molio da ga upoznate da sa njim u obzir dolaze samo pregovori o polaganju oružja i predaja" (podvučeno u telegramu — prim. M. L.). Ribentrop je na kraju poručio Kašeu da stavi do znanja i ministru spoljnih poslova NDH dr Lorkoviću i italij anskom poslaniku Kazertanu da se sa partizanskim predstavnicima ne sme pregovarati. „Mislim da se ovo stanovište", naglasio je Ribentrop, „najenergičnije zastupa i prema Lorkoviću i Kazertanu. Bilo kakvi pregovori sa Titom ne dolaze u obzir ni pod kakvim okolnostima". Kaše je Ribentropov telegram primio sa negodovanjem, ocenjujući ga kao kritiku svog stava o pregovorima sa partizanima. Bio je uveren da je u pravu i da, ipak, treba nastojati da dođe do političkog rešenja „partizanskog problema". On je o tome, u svom telegramu koji je već sledećeg dana, 30. marta, uputio Ribentropu, 135 izneo sledeće: „Smatram da se partizansko pitanje kod nas načelno pogrešno shvata. Borba protiv partizana nije dosad polučila nigde neke znatnije rezultate. Koreni ovog problema mnogo su više u političkim nego u vojnim odnosima. Potpuno uništavanje partizana do poslednjeg čoveka vojnim i policijskim merama is135

Arhiv VII, mikrofilm London — 12, s. H 305274—8.

142

ključeno je. Vojnim merama mogu se samo razbiti kompaktna ustaoička područja, a policijskim merama mogu se otkriti razgranate veze i delimično likvidirati partizani i njihovi pomagači. U kojoj će se meri uspeti, zavisi od raspoloživih trupa i raspoloživog vremena. Ako moramo računati s tim da oskudevamo i u jednom i u drugom, ne bi trebalo, po svaku cenu, unapred odbaciti mogućnost za politička rešenja. Naređenjem u telegramu br. 396 (od 29. marta — prim. M. L.) sada mi je zabranjeno da uzimam u obzir i takvu mogućnost" (podvučeno u telegramu — prim. M. L.). Kaše je, što se rešenja „partizanskog pitanja" preduzimanjem vojnih i policijskih mera tiče, bio potpuno u pravu. Sve dotad preduzimane vojne operacije, čak i one velikih razmera u kojima su bile angažovane jake okupatorske snage od više divizija, uključujući i one dovedene sa drugih ratišta i okupiranih teritorija Evrope, te brojne kvislinške jedinice, nisu dale očekivane rezultate. Osvajane su partizanske teritorije, ali su ubrzo, ili istovremeno, nastajale nove na drugim područjima Jugoslavije. Bio je to uzaludan, „sizifovski" posao: nakon prolaska broda, talasi su se za njim ponovo sklapali — kako je slikovito jedan italijanski general opisao uzaludnost vojnih operacija protiv jugoslovenskih partizana. Ni brutalne policijske mere (hapšenja, interniranja, mučenja, masovna streljanja, uništavanja čitavih naselja i imovine) niisu mogle pokolebati spremnost naroda da se uključi u narodnooslobodilački pokret i da pruža moralnu i materijalnu pomoć partizanima. Ne videći mogućnost drugih rešenja, jer su se vojne i policijske mere pokazale bezuspešnim, Kaše je smatrao da treba tražiti politička rešenja, a to je značilo da treba održavati kontakte sa partizanskim predstavnicima i u pregovorima ih privoleti da odustanu od dalje borbe. Ribentropovim naređenjem je, međutim, odbačena ta mogućnost — što je Kaše teško primio. Odgovarajući na Ribentropove prekore što su održavani kontakti sa partizanskim predstavnicima, delegatima Vrhovnog štaba NOVJ, Kaše je u svom telegramu dao objašnjenje kako su i zašto s partizanima vođeni pregovori. Napomenuvši da su Italijani ,,i sami veoma zainteresovani za pregovore s partizanima", Kaše je izričito tvrdio da s
143

nemačke strane „dosad nikada nisu vođeni pregovori", da se ni on lično, ni njegovo Poslanstvo, „nikad nisu pojavili prema Titu", već da su „razgovori o razmeni zarobljenika vođeni isključivo s vojnim ustanovama". Kaše je, kako kaže, bio zainteresovan za te razgovore i vršio je na njih potreban uticaj, pošto se radilo o razmeni zarobljenih nemačkih industrijskih stručnjaka, inženjera i tehničara, koje su partizani zarobljavali. „Da ja to nisam pokrenuo" — objašnjava Kaše svoje angažovanje i uticaj na sporazumevanje s partizanima o razmeni zarobljenika — „već odavno bismo morali napustiti najdragocenija privredna uporišta, kao što su naftonosna polja, nalazišta boksita i uglja, tvornička postrojenja i rudnički pogoni. Kad već ne možemo sva ta uporišta dovoljno obezbediti vojskom, morao sam Nemcima koji padnu partizanima u ruke pružiti garanciju za povratak". Razlozi su, po Kašeovom osećanju, bili opravdani i on je to činio jer je smatrao „da je to potrebno u interesu privredne strane vođenja rata". Prvi povod za razgovore o razmeni zarobljenika bilo je, objašnjava Kaše, zarobljavanje u Livnu grupe od devet nemačkih stručnjaka koji su, s inženjerom Otom na čelu, vršili istraživačke radove — bušenja u potrazi za ugljem i boksitom. Oni su „nakon junačke borbe do poslednjeg metka (što je bilo tačno — prim. M. L.) pali u Titove ruke" i bili ,,u partizanskom zarobljeništvu preko osam nedelja" (što nije bilo tačno, jer su u zarobljeništvu bili 29 dana — prim. M. L.). Razloge za dalje vođenje razgovora s partizanima o razmeni zarobljenika Kaše je video i u mogućnosti da se od nemačkih pregovarača koji budu boravili na partizanskoj teritoriji i dolazili u dodir s partizanskim štabovima dobiju važni podaci o partizanima, a koji se na drugi način nisu mogli dobiti. „Lično poznavanje partizanskih prilika koje je Ot tom prilikom stekao", kaže Kaše, „stvorilo nam je spomenute mogućnosti razmene zarobljenika i omogućilo uvid u unutrašnje i vojne prilike kod partizana, što dosad nije bilo mogućno ni na koji drugi način." „Već radi toga" — zaključuje Kaše — „molim da se ne zabrani održavanje te veze, koja nas ni na šta ne obavezuje". Sto se i ovog razloga za održavanje veze s partizanima tiče, Kaše je bio u pravu. Za razmenu zarobljenika, među
144

kojima su se nalazili i tako važni stručnjaci neophodni za nemačku ratnu privredu kao što su bili privredni stručnjaci zarobljeni avgusta u Livnu i septembra u Jajcu, Nemci su bili i te kako zainteresovani. Trebalo je računati s tim da će u partizansko zarobljeništvo i dalje padati važne ličnosti za čiju će se razmenu morati pregovarati. I, konačno, iskustvo sa podacima o partizanima koje su zarobljenici donosili bilo je dragoceno. Oni su mogli da neposredno, „na licu mesta", uoče i upoznaju mnoge pojedinosti koje su bile od interesa za nemačke vojne i upravne vlasti. Referisanja majora Štrekera, koji je imao prilike da boravi i u najvišim partizanskim štabovima, te grupe privrednih stručnjaka i nemačkih vojnika nedavno oslobođenih, pružila su važne podatke vojne prirode: o brojnosti, naoružanju, rukovodećem kadru, ishrani i moralu partizanskih jedinica sa kojima su se kretali, o stanju na oslobođenim partizanskim teritorijama i o drugim pitanjima. A Hans Ot, koji je kao pregovarač nemačke strane povodom razmene zarobljenih privrednih stručnjaka u l i vnu, boravio u sedištu Vrhovnog štaba u Glamoču i 3. septembra 1942. bio primljen kod vrhovnog komandanta Tita, sa kojim je vodio razgovor o nizu pitanja, doneo je važne podatke o organizaciji života na partizanskoj teritoriji, a dao je i objektivan opis Titove ličnosti (uočio je čak i takvu pojedinost da je nokat na Titovom desnom kažiprstu deformisan). U svom telegramu Kaše je dao odgovore na ona pitanja koja je Ribentrop postavio u telegramu od 19. marta. Kaše je, doduše, na njih odgovorio svojim telegramom od 26. marta, ali oni nisu zadovoljili Ribentropa, jer po njegovom mišljenju nisu bili „precizni". Ovoga puta Kaše je bio „precizniji" i na Ribentropovo pitanje: kakvo stanovište zauzimaju nadležni nemački komandanti u vezi s predlozima partizanskih delegata o obustavi neprijateljstava i o pitanju „dalje akcije protiv Mihailovića koje su Vama poznate" (reč je o operaciji „Svare" kojom se predviđalo razoružanje četnika u Crnoj Gori i Hercegovini — prim. M. L.), dao je odgovor „da je general Liters izjavio da se ne smatra nadležnim za bilo kakvo političko pitanje", dok bi „general Glez (Horstenau) pozdravio svaki put kojim bi se najbrže okončao otpor partizana" i da je „sklon i političkim rešenjima". A na Ribentropovo pitanje ,,ka145

kvu garanciju nude Titovi saradnici u pogledu ozbiljnosti i autentičnosti njihovih predloga", Kaše je odgovorio da se „pouzdanost Titovih obećanja dokazala u svim dosadašnjim događajima", a da se „stvarne garancije mogu postići uzimanjem talaca iz redova njegovih vodećih saradnika". Govoreći o „pouzdanosti Titovih obećanja", Kaše je sigurno imao u vidu korektno držanje partizanske strane u dotadašnjim pregovorima o razmeni zarobljenika i humani odnos prema nemačkim zarobljenicima. Sto se, pak, uzimanja Titovih „vodećih saradnika" kao talaca tiče, nejasno je na što je Kaše mislio. Kako su se Titovi „vodeći saradnici" nalazili s njim, na slobodnoj partizanskoj teritoriji, to se sigurno na njih nije mislilo. Ostaje jedino pretpostavka da se pomišljalo da se delegati Vrhovnog štaba, Đilas i Velebit, zadrže kao taoci dok se pregovori ne okončaju. I, konačno, u vezi sa poslednjim Ribentropovim pitanjem, Kaše je zamolio da se preispita ne bi li bilo bolje da on pred Lorkovićem i Kasertainom ne zauzima određen stav o ovom pitanju, tim pre što se „dalja obrada i onako nameće vojnim ustanovama", koje postupaju po dobivenim naređenjima. U svom telegramu Kaše je dao sažet pregled i ocenu vojne situacije. Uz podatke koje je dobio od generala Litersa da su partizani u operaciji „Vajs" imali 15.000 mrtvih (prema Litersovom izveštaju toliko je bilo izbačeno iz stroja: poginulo je 11.915, po zarobljavanju streljano 616, a zarobljeno još 2.506 partizana), on je naveo da su se partizanske snage u jačini preko 40.000 boraca probile preko Neretve, teško porazivši četnike kod Nevesinja i Kalinovika i da se već sa znatnim delovima nalaze u Sandžaku. Jačinu partizanskih snaga Kaše je očito dobro precenio (bila je to, sigurno, procena vojnih komandi), jer je Operativna grupa imala oko 20.000 boraca. Uz to, ona još nije bila u Sandžaku, ali je bilo izvesno da će nakon forsiranja Drine, prodreti u tu oblast. Uostalom, i sam je Kaše izneo tvrdnju „da se više ne može sprečiti Titova namera da dođe u Sandžak". Kaše, dalje, objašnjava da se Italijani protive daljem nemačkom nadiranju preko dosegnute linije, odnosno Ne146

retve, ali da su se njihove niže vojne ustanove u više navrata obraćale štabovima nemačkih divizija tražeći pomoć. „Obzirom na datu situaciju i postojeća naređenja da nemačke trupe ne prelaze u italijansku zonu", kaže Kaše, „pomoć im se nije mogla pružiti". Držanje Italijana prema četnicima (uprkos njihovom pristanku da će prekinuti saradnju sa četnicima i u predstojećoj ofanzivi „Svare" nastupati protiv njih) ne samo da se nije u stvarnosti promenilo — zaključuje Kaše — već su očigledno pokušavali da ih politički zaštite. I to ne samo četnike pod svojom komandom (tzv. MVAC — Antikomunistička dobrovoljačka milicija), već i Mihailovićeve. U pismenom izveštaju o ovom pitanju u celini, obaveštava Kaše, biće citiran izveštaj italij anskog generalnog konzula Mamalele (Mammalella). Kaše je izneo i svoje mišljenje o necelishodnosti dejstava nemačkih trupa protiv četnika koji su se pred partizanskim nadiranjem povlačili u Crnu Goru i Sandžak. „Ako bismo sada krenuli protiv Mihailovića", kaže on, „morali bismo istovremeno nastupati na veoma teškom terenu i protiv njega i protiv Tita. A Italijani bi, verovatno, nastupali s nama, ali protiv svoje volje." Sledi, potom, čudan zaključak koji govori o nepoznavanju suštine sukoba partizanskog i četničkog pokreta: „Time bismo neizbežno ujedinili Tita i Mihailovića i otežali našu vojnu situaciju". Zanimljivo je uočiti da su i nemački štabovi uzimali u obzir mogućnost sporazuma partizana i četnika. Tako je Stab 717. pešadijske divizije prodor Operativne grupe divizija NOVJ preko Neretve ocenio kao njeno povlačenje u cilju „nalaženja pribežišta u pokretu Draže Mihailovića u Hercegovini i Crnoj Gori' i da se ono „može pripisati sporazumu komunista sa Dražom Mihailovićem". Nastavljajući svoje obrazlaganje da se ne bi trebalo sada angažovati i protiv Mihailovićevih četnika, jer bi to — eto —moglo dovesti do „ujedinjenja" partizana i četnika i otežati vojnu situaciju, Kaše dodaje: „Zato sam smatrao da bi nas obračun između Tita i Mihailovića bar delimično oslobodio ovog zadatka, dok bismo mi stajali spremni i čistili bosanski i slavonski prostor od partizana koji se još tamo nalaze. Time obezbeđujemo naše linije u pozadini koje dosadašnjim operacijama uopšte još nisu obezbeđene. U međuvremenu mogle bi operativne hrvatske trupe, koje postepeno pristižu, osloboditi naše divizije za upotrebu na drugim prostorima".
147

Mada to nije rekao, Kaše je u stvari ovim potvrdio da velika nemačko-italijanska ofanziva „Vajs" od koje se očekivalo konačno uništenje glavnih partizanskih snaga i „obezbeđenje linija u pozadini", nije uspela. Partizanske jedinice (procenjene čak na 40.000 boraca) prodrle su preko Neretve i nastupaju ka Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku, a teritorije u Hrvatskoj i Bosni u koje su nemačke trupe prodrle nisu bile umirene, niti komunikacije na njima obezbeđene. 136 Tamo su ostale snage dvaju korpusa, 1. hrvatskog i 1. bosanskog, jačine oko 30.000 boraca. Trebalo je, dakle nastaviti sa čišćenjem „bosanskog i slavonskog prostora", na kojem su dejstvovale partizanske snage — a za taj su zadatak bile potrebne jače snage. Uz to, divizije koje sii vodile gotovo dvomesečne operacije bile su iznurene i trebalo im je stvoriti vremena i mogućnosti za oporavak i popune. Zato je Kaše smatrao da treba ostaviti da se Tito i Mihailović međusobno obračunaju, a da Nemci ostanu po strani, da bi „stajali spremni" i nesmetano obavljali druge zadatke: čistili svoju zonu od partizana, koju u tek završenoj operaciji nisu uspeli da sasvim očiste, i pripremali se za druge zadatke (predstojala je operacija „Svare", za koju su već bili sačinjeni planovi u Stabu general-pukovnika Lera, komandanta Jugoistoka, koje su odobrili Vrhovna komanda Vermahta i Hitler lično). Sve je to, zaključio je Kaše, opravdavalo potrebu pregovaranja s partizanima u cilju postizanja političkog rešenja partizanskog pitanja. „Ako bi bilo mogućno" — naveo je on u telegramu Ribentropu — „iskoristiti mogućnost političkog rešenja partizanskog problema, koje je do sada bilo isključivo u fazi razmatranja (podvukao M. L.), moglo bi se to iskoristiti za ubrzanje i olakšanje čišćenja pozadinskih područja. Na taj način bi se, uz to, mogla uništiti politička, a s njom i moralna, osnova partizanske borbe". Jer, otvoreno je i opravdano Kaše naglasio, ,,s bezuslovnom kapitulacijom Tita i njegovih partizana ne može se računati". Bio je to, nesumnjivo, pravi odgovor na poruku dobijenu 29. marta iz Berlina „da s Titom dolaze u obzir samo pregovori o polaganju oružja i predaji".
130 Glavni štab Hrvatske je s pravom, u svom saopštenju od 14. marta, zaključio „da je neprijateljska ofanziva doživjela potpuni neuspjeh" (Zbornik, tom V, knj. 13, dok. br. 40).

148

No, bez obzira na vlastito mišljenje i na uverenost u njegovu opravdanost, Kašea je Ribentropovo naređenje obavezivalo da s Titom, odnosno njegovim predstavnicima ne stupa u kontakte i pregovore. Dalje razgovore, ali samo o razmeni zarobljenika, vodice vojne ustanove i u njima će, kao i dotad, učestvovati inženjer Ot.

Konferencija vodećih nemačkih ličnosti u NDH u cilju razmatranja svrsishodnosti pregovora s partizanima
Da se dotadašnji pregovori s partizanima, zbog kojih je dobio prekore iz Berlina, ne bi smatrali isključivo kao njegova aktivnost, Kaše je 1. aprila zamolio generala Litersa i njegovog načelnika štaba pukovnika Pfapfenrota, koji su toga dana boravili u Zagrebu, te generala Horstenaua i njegovog ađutanta kapetana Metzgera da dođu u nemačko Poslanstvo da bi zajednički pretresli pitanje koje se odnosi na „postupak prema Titovim partizanima". Tom sastanku, koji je, prema zabelešci koju je napisao Kaše, 37 nazvan „konferencijom", prisustvovao je i savetnik Poslanstva fon Šubert (von Schubert). Kaše je, najpre, upoznao učesnike sastanka sa političkom situacijom, odnosno sa svim onim što se ticalo pregovora koji su vođeni s Titovim predstavnicima. On je, kako kaže, „pročitao doslovno telegrame izmenjene u poslednje vreme po ovom pitanju između Ministarstva spoljnih poslova i Poslanstva". Da se tim delikatnim pitanjem ne bi bavio samo on, odnosno da ne bi samostalno, bez konsultovanja nadležnih vojnih komandi i ustanova, zauzimao stavove, on se — kako je naglasio — o svemu dogovara sa generalom Horstenauom, a SA-pukovnika Rekarda uputio je 21. marta u Sarajevo generalu Litersu „i radi toga da bi, između ostalog, saznao njegov stav". Bilo je očito da je Kaše želeo da podeli odgovornost sa nadležnim vojnim ličnostima za sve ono što je dotad bilo preduzeto u vezi s vođenjem pregovora sa partizanskim predstavnicima. Posle Kašeovog izlaganja govorio je general Liters. On je ponovio ono što je i ranije izjavljivao: „da on, zapravo,
137

S. Odić, cit. delo, str. 291—2. 149

nije nadležan za ovakva pitanja, ukoliko ona prelaze njegov čisto vojnički delokrug, već da je to mnogo više stvar generala Gleza". Zbog toga on nije SA-pukovniku Rekardu, prilikom njegove posete Litersovom štabu u Sarajevu, „dao nikakve izjave po ovom pitanju". Liters se, kao što se vidi, želeo distancirati od svega što se ticalo pregovora sa partizanima. On je samo vojnik koji izvršava naređenja svojih pretpostavljenih i njega se ne tiču politički problemi, za koje nije nadležan. Kaše je Litersu objasnio zašto se moraju obaveštavati i pitati i nemačke vojne ustanove i o takvim — političkim pitanjima. O njima on svaki put „prethodno i naknadno obaveštava generala Gleza", rekao je Kaše, što je Glez potvrdio. Na kraju razgovora, „prilikom zaključnog utvrđivanja stava o političkim koracima u vezi s Titovim partizanima", kako je Kaše zabeležio, konstatovano je da su svi učesnici sastanka „zajednički zastupali mišljenje da izgledi za političke puteve nisu naročito dobri i da je tretiranje ovih problema veoma delikatne prirode". General Liters je ponovio „da ga obavezuju primljena naređenja", a general Horstenau je izjavio „da bi pozdravio svako rešenje koje bi moglo dovesti do brze pobede i što skorije pacifikacije zemlje". Tako je na ovoj konferenciji najodgovornijih nemačkih ličnosti u NDH zaključeno ono što se i pre znalo: da je partizanski problem „veoma delikatne prirode", da se vojnim merama ne može rešiti i da izgledi da će se to resiti političkim putem „nisu naročito dobri". Bilo je, dakle, jasno da daljih pregovora s Titovim predstavnicima, sem kad je reč o razmeni zarobljenika, više neće biti. Uostalom, i Hitlerovo izričito naređenje „da sa banditima ne sme biti pregovora" sve ih je obavezivalo.

Povratak Đilasa i Velebita u Vrhovni štab
Za vreme četvorodnevnog boravka u Zagrebu Đilas i Velebit su imali i nekoliko razgovora sa nemačkim oficirima iz vojne obaveštajne službe, koji su — kako Velebit kaže — „hteli da od nas izvuku podatke o stanju i rasporedu naših trupa,
150

0 njihovoj snazi i naoružanju, a naročito su insistirali da im kažemo imena naših komandanata u raznim područjima naše zemlje". Partizanski pregovarači su, prirodno, odbili da daju bilo kakve podatke. „Rekli smo im" — nastavlja Velebit — „da smo došli radi razmene zarobljenika i dogovora o priznanju prava zaraćene strane Narodnooslobodilačkoj vojsci i u vezi s tim o odgovarajućem postupanju sa našim zarobljenicima i ranjenicima". Prema delegatima Vrhovnog štaba nemačke vlasti su za sve vreme i u svemu imale korektan odnos. Bilo im je omogućeno da se, uz diskretnu pratnju, kreću Zagrebom. Velebit je išao u posetu svojoj porodici, a Đilas je jednom, s nemačkim pratiocem, išao u bioskop. Pošto su razgovori o razmeni zarobljenika bili okončani 1 delegati Vrhovnog štaba obavešteni da su traženi zatvorenici prikupljeni u Sarajevu i pošto je nemačka strana odbila da vodi razgovore o drugim pitanjima, Đilas i Velebit su 25. marta, u pratnji nemačkih službenih lica, napustili Zagreb i otputovali vozom za Sarajevo. Time, ipak, kontakti sa nemačkim vojnim vlastima nisu bili prekinuti. Ostalo je da se Vrhovni štab obavesti o predlozima Nemaca da se obustave partizanska dejstva u Slavoniji, duž železničke pruge Zagreb—Beograd, i da, u slučaju njihovog prihvatanja, Velebit prenese naređenje odgovarajućim partizanskim štabovima, koristeći usluge Nemaca koji bi mu omogućili bezbedno kretanje preko teritorije koju su kontrolisali. Bio je to, kako je Kaše, preko Ota, stavio do znanja Đilasu i Velebitu, preduslov koji je partizanska strana trebalo da ispuni da bi se o daljim pregovorima moglo „razmišljati". Vrata su, dakle, ostala otškrinuta i trebalo je računati s tim da će pregovori biti nastavljeni. Bilo je, uz to, predviđeno da se još razgovara o razmeni zarobljenika, jer ona još nije bila ostvarena u zamišljenom obimu. Po povratku u Sarajevo, Đilas i Velebit su bili smešteni u istoj kući u kojoj su i ranije boravili. Prema Velebitovom sećanju, bili su odvedeni u Stab nemačke 718. divizije, gde su obaveštajni organi bezuspešno pokušavali da od njih dobiju podatke o partizanskim snagama, za koje su bili zainteresovani. U jednom trenutku kada su bili ostavljeni sami, seća se Velebit, iskoristili su priliku da iz jednog dokumenta koji se nalazio na stolu pribeleže podatke o brojnom stanju i razmeštaju četničkih odreda u zapadnoj i istočnoj Bosni,
151

u nemačkoj okupacionoj zoni. Moguće je da su Nemci namerno bili „nebudni", kako bi stavili do znanja partizanskoj strani da imaju potpun uvid i kontrolu nad četničkim jedinicama u svojoj okupacionoj zoni, koje su nazivali „saborcima". Kako su bili obavešteni da se u zatvoru u Sarajevu nalaze neki partizani koji su zarobljeni u nedavnim borbama i koje će im Nemci ustupiti, Đilas i Velebit su otišli u zatvor koji se nalazio u kasarni oficirske škole, blizu železničke stanice. Ispostavilo se da su zarobljenici bile četiri partizanke iz 4. bataljona 3. sandžačke brigade, koje su bile zarobljene još septembra 1942. u borbama južno od Banje Luke: Lenka Jurišević, Milena Obradović, Milena Rudić i Zorka Fuštić. 138 Pošto su "prikupljena sva lica koja su određena za razmenu za već oslobođene nemačke vojnike, uključujući i četiri partizanke, tako da ih je ukupno bilo šesnaest, Đilas i Velebit su 27. marta sa njima otpremljeni kamionom za Trnovo, koje je držala jedna domobranska jedinica. Nedaleko od tog bosanskog gradića na obroncima Jahorine, naišli su na partizanske jedinice i uputili se u Vrhovni štab koji se nalazio u selu Drače, na putu između Jeleča i Kalinovika (u kući Husnije Mušanovića). Sa njima su pošla i dva nemačka podoficira, da bi partizanskim delegatima, ukoliko budu ponovo upućeni u Sarajevo, olakšali prelazak preko linije fronta. 139 Po dolasku u Vrhovni štab gde su stigli predveče, 140 Đilas i Velebit su odmah podneli Titu izveštaj o razgovorima koje su vodili u Zagrebu i Sarajevu i o navodnoj želji nemačkog poslanika Kašea da se sastane sa Titom — kako im je to nezvanično, preko jednog nemačkog majora, bilo stavljeno do znanja. Kako se Đilas seća, Tito „već nije bio tako zainteresovan, jer su Nemci već bili obustavili gonjenje, a naše jedinice, izvojevavši na Treskavici mučnu pobedu i nad četnicima Pavia Đurišića, prodirale su u Hercegovinu i ka Crnoj Gori i Sandžaku. Pa, ipak, nastavlja Đilas, Tito je „odmah odobrio Velebitov povratak u Zagreb, a iz Zagreba u
138 Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/576; Zorka Fuštić, „Bila sam nemački zarobljenik", „Treća proleterska sandžačka brigada", I knjiga, Beograd, 1970, str. 298. 139 U knjizi „Jasenovački logor smrti" (Sarajevo, 1975) dr Nikolić je izneo svoja sećanja o ovom događaju. 140 Zbornik, tom IV. knj. 11, dok. br. 146.

152

Slavoniju — radi prenošenja naređenja o obustavi dejstava slavonskih partizana, naročito na pruzi Zagreb—Beograd". 141 Đilas i Velebit su u Vrhovnom štabu izneli i svoje utiske 0 razgovorima koje su imali sa nemačkim obaveštajnim oficirima i o svemu što su mogli zapaziti. Tako su, između ostalog, ispričali da su na železničkoj pruzi Zagreb—Beograd uočili transportovanje prema istoku jakih nemačkih snaga i ratnog materijala i da su dobili obaveštenje da Nemci nameravaju da napadnu Siriju ,,u vezi s Kavkazom". Smatrajući da će te vesti biti od interesa za nadležne vojne organe Sovjetskog Saveza, Tito je odmah, 29. marta, o tome obavestio Izvršni komitet Kominterne, napomenuvši da su te vesti doneli delegati Vrhovnog štaba koji su bili upućeni u cilju obavljanja razmene zarobljenika. U Titovom telegramu bili su navedeni i podaci o borbama koje su poslednjih dana vodile partizanske jedinice protiv četničkih i italijanskih snaga u Hercegovini 1 u dolini Drine, između Ustikoline i Foče, i o koncentraciji i utvrđivanju četničkih i italijanskih jedinica u Foči i na desnoj obali Drine. 142 Oslobođeni zatvorenici su raspoređeni po jedinicama, pošto su prethodno dali izjave o okolnostima pod kojima su bili uhapšeni, odnosno zarobljeni, i o držanju u zatvorima i logorima. 143

141 142 143

M. Đilas, cit. delo, str. 256. J. B. Tito, Sabrana djela, tom 14, str. 189. Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/576. 153

NOVA VELEBITOVA MISIJA

Odluka Vrhovnog štaba NOVJ o ponovnom upućivanju Velebita u Zagreb
Situacija u kojoj je Tito razmatrao Đilasovo i Velebitovo referisanje, nakon njihovog povratka iz Zagreba, bila je drugačija, znatno povoljnija od one pre desetak dana kada su bili upućeni u Zagreb na „glavne pregovore". Bitka za ranjenike bila je konačno dobijena: Operativna grupa je sa ranjenicima izašla iz uzane doline gornje Neretve u kojoj je bila stešnjena između nemačkih trupa koje su je, nastupajući sa zapada i severa u širokom frontu ka Neretvi, pritiskivale sa leđa i velike grupacije četničkih snaga koje su je napadale sa čela. Mada iznurene u teškim i neprekidnim dvomesečnim borbama i, uz to, zahvaćene epidemijom tifusa i sputane mučnom evakuacijom oko 4.000 ranjenika i bolesnika, divizije Operativne grupe su, nakon izvanredno izvedenog forsiranja Neretve kod Jablanice, snažnim jurišima i neodoljivim nastupanjem izvojevale nekoliko veoma značajnih i — što će se pokazati — odlučujućih pobeda nad glavnim četničkim snagama kojima je neposredno rukovodila njihova Vrhovna komanda. I sam Draža Mihailović, koji se za vreme tih bitaka nalazio u neposrednoj blizini fronta, od 18. marta u Kalinoviku, uveren da će biti očevidac uništenja glavnih partizanskih snaga i njihovog Vrhovnog štaba, jedva je, bekstvom spasao glavu, umakavši ka Crnoj Gori, odakle je nekoliko dana ranije i došao. O svom bekstvu pred partizanima on je 25. marta ovim, kako je smatrao, duhovitim
155

rečima javio svojoj Vrhovnoj komandi: „Za mene ne brinite. Po potrebi prelazim u treću brzinu." 144 Pošto su razbile četničke jedinice na Neretvi, najpre kod Jablanice, a potom, 15. marta, kod Čičeva i Glavatičeva, divizije Operativne grupe su nastavile nastupanje ka Hercegovini i Drini. Predstojale su borbe za Kalinovik i Nevesinje. Pristupajući odbrani Kalinovika, major Ostojić je nestrpljivo očekivao dolazak četničkih jedinica kapetana Pavia Đurišića iz severnih oblasti Crne Gore i Sandžaka, a tražio je i pomoć Nemaca, Italijana i ustaša. U telegramu koji je 18. marta uputio pukovniku Baju Stanišiću naredio je da hercegovačke jedinice majora Baćovića „energično gone iz pozadine komuniste pomoću Nemaca" (podvukao M. L.). U telegramu, pak, koji je istog dana uputio neposredno Baćoviću, Ostojić je bio određeniji. Naređujući da njegove i Stanišićeve snage „moraju po svaku cenu .. . sprečiti prodor komunista bilo ka Kalinoviku, bilo ka Nevesinju do dolaska Đurišića", Ostojić je naglasio: „Učini sve napore da se zadatak izvrši i preko Jevđevića iskoristite Nemce, Talijane, ustaše, domobrane, jer cilj opravdava sredstvo. Ja ostajem ovde do poslednjeg borca da branim Kalinovik. Za izvršenje ovog izuzetnog zadatka moramo svi biti spremni da izginemo." Kao da je italijanska avijacija i njegova, Ostojić je naložio „da avijacija tačno utvrdi koliko i gde ima boljševika na desnoj obali Neretve i kuda im teži glavna snaga". 143 Jevđević je, razumljivo, preko komandanta italijanskog korpusa generala Arnika (Amicco) „zatražio nemačku pomoć za ugroženu zonu Nevesinje", 146 jer se nije mogao pouzdati u italijanske i četničke snage koje su branile taj grad. O tome je bila obaveštena i Vrhovna komanda u Rimu, koja je 24. marta zatražila od komandanta 2. armije „razjašnjenje", jer se radilo o prelasku nemačkih trupa na levu obalu Neretve, što italijanska strana, smatrajući se suverenom u svojoj okupacionoj zoni, nije htela dozvoliti. Načelnik Vrhovne komande general Ambrozio (Ambrosio) je u svom telegramu generalu Robotiju preneo saopštenje dobijeno od odeljenja Ministarstva spoljnih poslova za vezu sa komandom 2. armije da je ,,s obzirom na tešku opasnost za Neve144 145 140

Arhiv VII, fond CA, k. 293, reg. br. 4/1—54. Arhiv VII, fond CA, k. 162, reg. br. 17/2; 24/1; 39/2. Arhiv VII, fond IA, k. 3 C/3.

156

sinje, Jevđević zatražio od Nemaca, preko italijanskih vojnih komandi, da hitno pošalju pomoć". „Na taj način", upozoravao je Ambrozio, „nemačke trupe će preći na levu stranu Neretve, gde su ih pozvali četnici, protivno nedavnim sporazumima Robotti-Lüters" 147 (reč je o sporazumu na sastanku u Mostaru održanom 10. marta — prim M. L.). U svom „razjašnjenju" Roboti je potvrdio „da je tačno da je Jevđević, s obzirom na malo zalaganje formacija Antikomunističke dobrovoljačke milicije (četnika — prim. M. L.) i crnogorskih (četničkih) odreda, a nalazeći se pred napredovanjem partizana prema Nevesinju, urgirao kod Komande 6. armijskog korpusa slanje nemačke pomoći, pored italijanske", ali je naglasio da „to traženje nije bilo dojavljeno nemačkim komandama". 148 I, tako, dok su se četnici užurbano pripremali za odbranu Kalinovika i Nevesinja, vapijući za pomoć Nemaca, Italij ana i ustaša i nestrpljivo očekujući pristizanje Đurišićeve grupacije, divizije Operativne grupe su se približavale tim jakim garnizonima. Treća divizija je, posle teških trodnevnih borbi, u kojima je najpre odbila napade četničkih snaga jačine oko 3.650 vojnika i italijanskih jedinica (26. pešadijskog puka i Borbene grupe „Škoti", ojačane četom tenkova), 22. marta zauzela Nevesinje (koje je četiri dana kasnije morala napustiti, da bi ga 29. marta ponovo zauzela). Prodor 3. divizije u Hercegovinu je izazvao veliko uzbuđenje i uznemirenje u italijanskim štabovima. Svesna opasnosti koje su se nadvile nad garnizone u zaleđu obale, Komanda 6. armijskog korpusa je odlučila „da ne uspostavlja ponovo garnizone Nevesinje, Gacko i Stolac i da odustane od garnizona Bileće", da se „ne bi ponovile bolne epizode (misli se na uništenje italijanskih garnizona u Prozoru i u dolinama Rame i Neretve — prim. M. L.)" — kako je komandant korpusa general Piaconi (Alessandro Piazzoni) 26. marta obavestio komandu 2. armije. 149 Velike uspehe postigla je, u međuvremenu, i 2. divizija. Ona je, posle zauzimanja Glavatičeva, usmerila dejstva ka Kalinoviku, u koji je 18. marta stigao i sam Draža Mihailović sa oko 2.300 novomobilisanih četnika iz Crne Gore koje je predvodio major Pavle Đurišić. Ove četničke tru147 148 t4S

Zbornik, tom. IV, knj. 11, dok. br. 285, 210. Zbornik, tom IV, knj. 11, dok. br. 286. Isto, dok. br. 292. 157

pe su dovezene italijanskim kamionima. U teškim trodnevnim borbama sa oko 5.800 četnika 2. proleterska divizija je 23. marta zauzela Kalinovik, odbacivši četnike ka Foči i Dobrom Polju. U sadejstvu sa italijanskim trupama Mihailović je užurbano pristupio organizovanju odbrane na desnoj obali Drine i na liniji Piva—Golija da bi sprečio dalje nadiranje partizanskih snaga ka Sandžaku i Crnoj Gori. U tom cilju je naredio da se privuku i neke četničke jedinice iz Srbije. „Zbog ispoljenog manevra komunista u pravcu Volujaka i radi bržeg i sigurnijeg sprečavanja prodora ka Crnoj Gori i Sandžaku", javio je Mihailović 24. marta svojoj Vrhovnoj komandi u Lipovu, „napustili smo Kalinovik i prešli u oblast Foče. Odavde ćemo organizovati odbranu Crne Gore i Sandžaka' 1 . Bekstvom pred partizanima su se spašavali i Draža Mihailović i major Ostojić, koji nije — kako je to patetično izjavio — ostao „da do poslednjeg borca brani Kalinovik". Kod Kalinovika su borci 1. proleterske brigade zarobili Propagandno odeljenje četničke Vrhovne komande koje se kretalo sa Mihailovićem. 150 Ovim uzastopnim pobedama na Neretvi, u kojima su do nogu potučene glavne četničke snage, i prodorima na istok, ka Drini i severnoj Hercegovini, bitka na Neretvi, opravdano nazvana, „bitkom za ranjenike", bila je dobijena. Operativna grupa divizija NOVJ je uspešno prebrodila kriznu situaciju u kojoj se krajem februara i prvih dana marta nalazila i, nanevši teške poraze četnicima, izbila je na širi prostor jugoistočne Bosne i severne Hercegovine. Time su bili stvoreni veoma povoljni uslovi za njeno dalje ofanzivno nastupanje ka istočnim i jugoistočnim krajevima zemlje, za ostvarenje strategijskih vojnih i političkih ciljeva Vrhovnog štaba. No, sve opasnosti, kako je Vrhovni štab s pravom ocenjivao, nisu bile otklonjene. Rukovodeći neposredno odlučujućim borbama protiv četnika na pravcu Kalinovika i Nevesinja, Tito je strahovao od daljeg angažovanja nemačkih trupa, kako na pravcu Konjic—Boračko jezero, tako, i naročito, iz Sarajeva duž komunikacije Trnovo—Kalinovnik—
134, 327, reg. reg. 158
150 Zbornik, tom IV, knj. 11, dok. br. 89, 97, 100, 109—19, 147, 149, 158, 237, 340, 270, 272, 278, 279, 282, 287, 288, 291, 298, 337—9, 343; knj. 12. dok. br. 27; Arhiv VII, Fond CA, k. br. 4/1; k. 162, reg. br. 24/1 i 40/1; k. 134, reg. br. 27/1; k. br. 23/10; k. 161, reg. br. 57/2.

124, 325, 293, 231,

—Nevesinje. Do toga, međutim, nije došlo. Nemačke trupe, koje su sa zapada i severa izbile u dolinu Neretve, nisu — kako je rečeno — nastavile dejstva, sem što su vodile lokalne borbe za visove koji su obezbeđivali komunikaciju Konjic—Jablanica. Izostanak nemačkog pritiska iz doline Neretve, tačnije — iz rejona Konjica, znatno je olakšao situaciju i omogućio Vrhovnom štabu da sve snage Operativne grupe usredsredi na izvršavanje glavnog zadatka — na razbijanje četnika. Prestanak dejstva nemačkih trupa mogao je u Vrhovnom štabu biti protumačen kao završetak jedne etape ofanzive, posle koje će uslediti predah nužan za pregrupaciju trupa i pripreme za nastavak operacije. Tito je, međutim uzimao u obzir i mogućnost da se pregovorima, koji su poslednjih petnaestak dana vođeni, uspelo postići to da Nemci obustave, ili uspore svoja dejstva, da budu, kako će tih dana (30. marta) napisati Štabu Bosanskog korpusa, „neutralizovani od četnika i Italijana", 151 sa kojima su partizanske snage upravo vodile teške borbe. Bilo je, stoga, kako je Tito zaključio, korisno učiniti sve da se ta „neutralizacija" nastavi, da potraje što duže, kako bi se dobilo u vremenu i olakšalo Operativnoj grupi da dovrši razbijanje četničkih jedinica i da, preko Drine, Pive i Tare, prodre u Sandžak i Crnu Goru, odakle će, nakon neophodnog predaha i oporavka, ojačana prilivom novih boraca, nastaviti svoje strategijsko nastupanje ka južnoj Srbiji, Kosovu i Makedoniji. Za postizanje tako krupnih, dalekosežnih vojnih i političkih ciljeva trebalo je učiniti i manje ustupke: izaći u susret nemačkim zahtevima o privremenoj obustavi partizanskih dejstava na komunikaciji Zagreb—Beograd i u srednjoj i istočnoj Bosni. Takav privremeni „ustupak" činio se opravdanim, tim pre što su i nemačke trupe, stigavši do Neretve, prekinule dejstva, ne ispoljavajući namere za nastavak operacija na levoj obali reke, tamo gde su partizanske snage nadirale, razbijajući četnike. Da su to učinile, odnosno da su mogle Operativnoj grupi „zatvoriti put" — kako je Tito napisao u jednom posleratnom članku — „mi bismo stradali". 152 I Đilas je, koliko je u Zagrebu i Sarajevu mogao saznati, obavestio Tita da „Nemci ne naraeravaju preduzeti ofanzivne akcije prema ovim našim snaga151 152

Josip Broz Tito, ..Sabrana djela", tom 14, str. 188. J. B. Tito, Vojna djela, IV, str. 75. 159

ma" i da nisu dali Italijanima traženu pomoć. Bilo je to sasvim tačno, jer su Nemci zaista odbili da pruže pomoć Italijanima. General Liters je 22. marta naložio komandantu 718. divizije „da obavesti generala Pjaconija (Alessandro Piazzoni), komandanta italijanskog 6. armijskog korpusa, „da nemačke trupe ne mogu uzeti učešća u operaciji 'Nevesinje' ". 153 U duhu takvih zaključaka i predviđanja, doneta je odluka da se Velebit ponovo uputi u Zagreb, odakle će se prebaciti na oslobođenu partizansku teritoriju u Slavoniji, da bi Stabu 3. operativne zone Hrvatske preneo usmeno naređenje Vrhovnog štaba da povuče svoje jedinice sa komunikacije Zagreb—Beograd i privremeno obustavi njihova dejstva protiv Nemaca. O nekim pojedinostima koje se tiču izvršenja tog zadatka trebalo je još da se pregovara u Zagrebu. Velebitu je stavljeno u zadatak da sa Nemcima razgovara i o mogućnosti obustave dejstava jedinica Bosanskog korpusa NOVJ u dolini reke Bosne (kod Teslića). Trebalo je, očigledno, „razvući" pregovore, da bi se što više dobilo u vremenu. U Zagrebu je Velebit trebalo da nastavi razgovore i o razmeni zarobljenika, jer, kako su Nemci bili obećali, trebalo je da oslobode još 20 partizanskih zarobljenika, koje su ostali „dužni", a naloženo mu je da pokrene i pitanje razmene zarobljenih vojnika i funkcionera NDH koji su se već duže vremena nalazili u partizanskom zarobljeništvu. Jedna grupa tih zarobljenika (njih dvadeset osmorica, od ukupno 120 koji su se nalazili u zarobljeničkom logoru u selu Boriji, kod Kalinovika) 31. marta je, naime, uputila molbu Vrhovnom štabu da ih pusti na slobodu. „Sa svoje strane obećajemo i dajemo časnu riječ", stajalo je u njihovoj molbi, „da ćemo tu velikodušnost i dobrotu znati cijeniti tim više što smo se uvjerili da se je nama od Vrhovnog štaba do sada posvećivala puna pažnja, briga i opskrba, kao i dobro postupanje". Ostali zarobljenici se nisu solidarisali sa potpisnicima molbe, izjavivši da čekaju „okončanje pregovora za razmjenu". 154 Pored pomenutih zadataka koje je trebalo da izvrši, Velebitu je naloženo da pokuša nabaviti veću količinu vakcine protiv pegavog tifusa i što veći broj termometara za potrebe Centralne bolnice.
153 154

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 2271, s. 1142. Arhiv VII, k. 10 A, reg. br. 8/la.

160

Naređenje Vrhovnog štaba istočnobosanskim jedinicama da izbegavaju sukobe sa Nemcima i da se prebace u Sandžak, u so.stav Operativne grupe
Velebitov put je trebalo iskoristiti da bi se uputilo naređenje 6. istočnobosanskoj brigadi da sa delovima Majevičkog i Fruškogorskog odreda odmah krene u sastav Operativne grupe divizija, kako bi, pošto pređe Drinu između Goražda i Međeđe, svojim dejstvom u pravcu Zaborka i Cajniča, u bok četničkih snaga koje su se povukle preko Drine, sadejstvovala s 1. proleterskom divizijom u forsiranju Drine i prodoru ka Limu. Da bi što brže i nesmetani je izvršila taj zadatak, brigada se nije smela sukobljavati sa Nemcima, niti preduzimati bilo kakve akcije na pruzi Sarajevo—Višegrad. Naređenje u tom smislu, koje su potpisali Tito, Ranković i Zujović, bilo je adresovano na Isu Jovanovića, sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH, koji se, kako se pretpostavljalo, nalazio sa Štabom 6. istočnobosanske brigade.155 Naređenje je uručeno kuriru Gruji Sokniću, koji je trebalo da ide sa Velebitom do Sarajeva, a da potom ode na oslobođenu teritoriju na Romaniji ili Birču (jer se u Vrhovnom štabu računalo da se 6. brigada nalazi tamo) i preda ga Isi Jovanoviću. Soknićev put iz Sarajeva na oslobođenu teritoriju trebalo je, kako se računalo, da omoguće nemačke vojne vlasti, koje će mu staviti na raspolaganje prevozno sredstvo i pratioca. Velebitu je stavljeno u zadatak da to uredi u nemačkom štabu. Soknić je poticao sa tog područja (iz Plandišta, kod Ilidže) i dobro je poznavao teren (na kome je još od ustaničkih dana ratovao), te je kao pogodna ličnost određen za izvršenje tog važnog kurirskog zadatka. Njemu je stavljeno u zadatak i da brigadu dovede u Sandžak. Da ne bi bilo ikakve sumnje u autentičnost naređenja, jer je njegova sadržina mogla da deluje zbunjujuće, potpisali su ga Tito, Ranković i Zujović, čije je potpise Isa Jovanović dobro poznavao. A da bi autentičnost naređenja, koje je bilo otkucano na pisaćoj mašini, bila još uverljivija, Ranković je sa svoje strane dopisao neke poruke ličnog karaktera u kojima je spomenuo ličnosti koje su bile poznate
155

br. 215.

Arhiv VII, k. 9, reg. br. 57/1; Zbornik, tom II, knj. 8, dok. 161

Jovanoviću, njegovom dugogodišnjem drugu i bliskom prijatelju. U toj dopuni pisma Ranković je podsećao na svoju suprugu Anđu (koja je bila Jovanovićeva sestra) i njenu hrabru pogibiju u borbi sa četnicima juna 1942. kod Gacka, a spominjao je i svoga sina Mićka, o kome već 4—5 meseci nema vesti, i nekog Đorđa koji je, izgleda, stradao. Obaveštavao je još da se u Vrhovnom štabu već 20 dana nalazi Kulturni (Avdo Humo), član Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH. A dve poslednje rečenice (od kojih je jedna glasila: „Kurira i ovo pismo primite bez rezerve") Ranković je napisao svojim, Jovanoviću dobro poznatim, rukopisom. Naređenje upućeno 29. marta Isi Jovanoviću glasilo je: „Dragi Iso, Malo će te začuditi način na koji ti dostavljamo ovo pismo. Ali, neka te to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo, objasnićemo vam sve. Evo, o čemu se radi. Sa VI brigadom, pojačanom sa delovima Majevičkog odreda ili Fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Međeđe na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Cajniča. Tamo ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I divizije i dobiti dalje direktive. Na svome putu. tj, prilikom prebacivanja, ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašeg prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama. Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihailovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljni tok narodnooslobodilačke borbe. Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo. U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI brigade sa delovima Majevičkog odreda ne sme ići na račun brzine pokreta u gore predviđenom pravcu. 29. III — 1943. g. S drugarskim pozdravom Stari, Marko, Crni"
162

Sa sadržajem svoje misije u Slavoniji i Soknićeve u istočnoj Bosni Velebit je trebalo da upozna nemačke štabove u Sa rajevu i Zagrebu, kako bi ih i dalje uveravao u spremnost Vrhovnog štaba da udovolji njihovim zahtevima o obustavi dejstava partizanskih jedinica u Slavoniji i u istočnoj i srednjoj Bosni. Odlazak 6. istočnobosanske brigade iz istočne Bosne u Sandžak, gde će se „priključiti glavnim snagama", trebalo je prikazati kao „povlačenje" iz nemačke u italijansku okupacionu zonu, na „četničko područje", kamo se „povlače" i glavne partizanske snage. To bi područje, po mišljenju Vrhovnog štaba, moglo da bude u italijanskoj okupacionoj zoni: na zapadu bi se prostiralo do Neretve, a na severu do linije Konjic—Kalinovik—Foča, dok bi se prema jugoistoku granica mogla naknadno utvrditi. Velebitu su data uputstva da predoči Nemcima da su četnici u sprezi s Italijanima i Britancima i da se u štabu Draže Mihailovića nalaze italij anski i engleski oficiri, što se vidi iz zaplenjenih četničkih dokumenata. Da bi dejstva Operativne grupe divizija protiv četnika i dalje bila uspešna i njeno nadiranje ka Sandžaku i severnoj Crnoj Gori zadržalo dotadašnji tempo, Tito je ocenio da bi tu grupu, koja je zbog pretrpljenih gubitaka, epidemije tifusa i iznurenosti pokazivala znake iscrpljenosti, trebalo ojačati ne samo novim borcima sa teritorije koju je oslobađala (na čije se pristupanje u partizanske redove, opravdano, računalo), već i sa jedinicama iz istočne i srednje Bosne. Naređenje za dolazak istočnobosanskih jedinica (6. brigade i delova Majevičkog i Fruškogorskog odreda) upućeno je 29. marta po Velebitu, odnosno kuriru Sokniću. Sledećeg dana Tito je uputio naređenje i Štabu 1. bosanskog korpusa (komandantu Kosti Nađu) da pošalje jednu svoju diviziju koja „na putu neće praviti nikakvih akcija". 156 Toj diviziji, koja će učestvovati u „razbijanju četničkih bandi u istočnoj Bosni", Vrhovni štab će uputiti u susret svoje vodiče — stajalo je u naređenju. Da bi objasnio zašto divizija ne sme „praviti nikakve akcije" protiv nemačkih i ustaško-domobranskih trupa, kao, uostalom, što to- neće činiti ni ostale snage Bosanskog korpusa u srednjoj Bosni i Bosanskoj krajini, Tito je naveo sledeće: „Iskoristivši kontakt za razmenu zarobljenika sa Nijemcima, mi smo uspjeli neutralizirati Nijemce od čet156

Arhiv VII, k. 7, reg. br. 14—2.

163

nika i Talijana. O tome morate voditi i vi računa i svu vašu borbu upotrebiti protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu ili pomažu četnike. To je privremeno — do dalje naredbe." U želji da naglasi veliki, presudni značaj borbe protiv četnika, Tito je istakao sledeće: „U vezi sa time što je Draža Mihailović mobilisao sve četničke snage Crne Gore, Hercegovine, Sandžaka, istočne Bosne itd. i još u decembru mjesecu načinio sporazum s Talijanima, Nijemcima i ustašama za zajedničku veliku ofanzivu protiv nas, koja je počela u januaru mjesecu ove godine — to smo mi riješili uperiti sve naše snage na razbijanje i uništenje te izdajničke bande koja predstavlja najveću opasnost ne samo za narodnooslobodilačku borbu no i u buduće." I, dalje, Tito daje obaveštenja o dotadašnjim borbama Operativne grupe divizija protiv četnika: „U borbi na sektoru Mostar—Konjic te su nam bande zadavale najviše muke. One su brojale oko 12.000 i zaposjele su sve visove sa lijeve strane Neretve, tako da smo bili sa sviju strana opkoljeni u dolini rijeke, i samo blagodareći neviđenom, u historiji ratova, herojstvu naših boraca mi smo strahovito razbili Nijemce kod Vakufa, Talijane, Nijemce, ustaše i četnike kod Konjica i spasili 4.000 naših ranjenika. Ova borba je trajala šest nedelja i naši su gubici vrlo veliki." Naređenje o upućivanju jedne divizije (radilo se o 5. krajiškoj diviziji) u istočnu Bosnu, odakle će nastaviti pokret za Sandžak, Štab 1. bosanskog korpusa neće moći izvršiti, jer je bio prinuđen da dve brigade te divizije (2. i 4. krajišku) zadrži najpre u Bosanskoj krajini, gde su bile angažovane u borbama, a potom u srednjoj Bosni, gde su se tek u toku maja priključile 1. krajiškoj brigadi. Tito je ocenio da bi u istočnu Bosnu, bliže Operativnoj grupi, trebalo prebaciti i izvesne snage iz Slavonije i u tom cilju je naložio Velebitu da Štabu 3. operativne zone Hrvatske prenese njegovo naređenje da uputi preko Save u istočnu Bosnu 4. slavonsku diviziju.
164

Istovremeno sa naređenjima o obustavi dejstava protiv nemačkih trupa u Slavoniji i istočnoj Bosni i o prebacivanju navedenih jedinica u sastav Operativne grupe, odnosno u istočnu Bosnu, Vrhovni štab je izdao naređenje i Stabu 1. proleterske divizije (koja je, kao najsevernija kolona, nastupala neposredno uz demarkacionu nemačko-italijansku liniju) da izbegava dodir sa nemačkim trupama, koje se mogu očekivati u rejonu Goražda. Pred tom divizijom, koja je izbila na Drinu nizvodno od Foče, stajao je težak zadatak: trebalo je forsirati Drinu, na čijoj su se desnoj obali u utvrđenjima nalazile četničke i italij anske snage, i produžiti nastupanje u Sandžak, ka dolini Lima. Da bi se taj veoma važan zadatak uspešno izvršio (prvi pokušaj forsiranja nije uspeo), trebalo je izbegavati sukobe sa nemačkim trupama koje se, kako se vero vaio, nalaze u Goraždu, u blizini Ustik oline, gde se pripremao novi pokušaj forsiranja reke. Komandant divizije Koča Popović je, stoga, 30. marta u 22,15 časova uputio Štabu 1. proleterske brigade naređenje da nipošto ne dolazi u sukob sa nemačkim trupama. 157 U naređenju je o tome stajalo sledeće: „Treba maksimalno da urgirate sa izgradnjom sredstava za prebacivanje (splavova i čamaca — prim. M. L.). Pri tome, obzirom da ćete pokušaj morati vršiti niže no do sada, treba dobro paziti da tim ili drugim povodom NIKAKO NE DOĐE DO SUKOBA SA DELOVIMA NEMAČKE VOJSKE (velika slova u originalu — prim. M. L.), koja se prema vašim izveštajima nalazi u Goraždu. Treba izbegavati svaki, ma i najmanji okršaj, ma i sa njihovim patrolama. Es muy importante que este lado nuestro permanesca sin actividad ninguna." Koča Popović, očigledno, nije želeo da o pregovorima sa Nemcima o privremenoj obustavi neprijateljstava sazna neko drugi osim komandanta brigade Danila Lekića koji je, kao i on, bio španski borac. Zato mu je objašnjenje „da je važno da se naša strana (odnosi se na 1. proletersku diviziju koja se u borbenom rasporedu Operativne grupe nalazila na levom, severnom krilu, „strani", tik uz demarkacionu li157

Arhiv VII, k. 710, reg. br. 16/1—5. 165

niju — prim. M. L.) uzdrži od bilo kakve aktivnosti" protiv nemačkih jedinica napisao na španskom jeziku. Na tome da se Nemci ne smeju napadati Tito je insistirao i narednih nekoliko dana. On je bio obavešten da se duž komunikacije Sarajevo—Višegrad koncentrišu jake nemačke snage. Obaveštajna služba je njihov broj procenila petostruko većim — na 80.000 vojnika. Bile su to, u stvari, jedinice 717. divizije koje su, posle završene operacije „Vajs", krajem marta i prvih dana aprila bile prebačene na prostor duž železničke pruge Sarajevo—Višegrad, da bi sprečile prelazak jedinica Operativne grupe u nemačku okupacionu zonu, nakon čega im je predstojao odlazak u Grčku. U Vrhovnom štabu je, međutim, ocenjeno da se radi o koncentraciji nemačkih trupa za novu ofanzivu protiv Operativne grupe i radi obezbeđenja od iskrcavanja savezničkih trupa. O tome je Tito 4. aprila poslao telegram Izvršnom komitetu Kominterne kako bi o tome bili obavešteni i nadležni vojni organi Sovjetskog Saveza: „Prema podacima dobijenim od stanovništva, Nijemci su koncentrisali na železničkoj pruzi Sarajevo— Višegrad oko 80.000 vojnika s mnogo artiljerije i tenkova. Zasad nam nije poznato kakav im je cilj. Na sarajevskom aerodromu i u okolini nalazi se sada 200 nemačkih aviona. Mi mislimo da to nije samo protiv nas, već i radi obezbeđenja od iskrcavanja saveznika na Balkanu. Stalno nam stižu informacije da se nemačka vojska i ratni materijal neprekidno prevoze u pravcu istoka — Tursske i Grčke." 158 O koncentraciji nemačkih trupa duž pomenute železničke komunikacije Tito je istog dana obavestio i Stab 1. bosanskog korpusa, upozorivši ga da budno prati kretanja nemačkih jedinica i otkrije njihove namere, o čemu treba odmah da obavesti Vrhovni štab. Ukoliko dođe do „nove ofanzive protiv nas", pisao je Tito, moraćete udariti snažno na prugu Sarajevo—Brod i koncentrisati već sada u centralnoj Bosni te snage — jednu diviziju ili bar dve brigade." 159
158 159

J. B. Tito, Sabrana djela, tom 14, str. 215. Isto, str. 219.

166

Tito je, dakle, strahovao od nove nemačke ofanzive u jugoistočnoj Bosni i u Sandžaku, a verovao je da će doći do iskrcavanja savezničkih trupa na Balkan. I jedno i drugo bilo bi, razumljivo, nepovoljno i trebalo je, stoga, žuriti sa daljom realizacijom strategijskog plana — sa razbijanjem četnika i prodorom na istok. Bilo je zato prirodno da je sve trebalo podrediti ostvarenju tih ciljeva i ne činiti ništa što bi ih ugrozilo. A, to je značilo: ne preduzimati dejstva protiv nemačkih i domobranskih trupa, ne uznemiravati ih u njihovim garnizonima i ne navlačiti ih na sebe u vreme kad je sve snage trebalo — sve više i jače — angažovati protiv glavnih četničkih snaga, već znatno rastrojenih i demoralisanih. Kako je najbliža položajima nemačkih i domobranskih trupa bila 1. proleterska divizija, to je njenom komandantu i naređeno da se ne angažuje prema Goraždu. Tito je 14. aprila, iz Govze kod Kalinovika, uputio naređenje Velimiru Terziću, zameniku načelnika Vrhovnog štaba, koji se nalazio na položajima, da javi komandantu 1. proleterske divizije Koči Popoviću „da ni po koju cijenu još za sada ne dolazi u obzir zauzimanje Goražda, na lijevoj obali Drine". 160 Pošto je Terzić, na pitanje Štaba 1. proleterske divizije „da li smemo zauzeti Goražde", bio mišljenja da ga treba zauzeti, 161 jer nije bio upoznat sa Titovim planovima, Tito mu je ovim rečima objasnio necelishodnost takve akcije: „Druže Terziću, tvoje mišljenje je nepravilno, jer što bi se dogodilo da se sada zakačimo s ovima (misli se na Nemce — prim. M. L.) prema Sarajevu kad znaš da imamo ovdje dvije bolesne divizije (misli se na 7. banijsku i 9. dalmatinsku, koje su bile najviše zahvaćene epidemijom tifusa — prim. M. L.) s ogromnim brojem ranjenika. Javi ovo Koči i reci mu da dobro pazi da ne napravi neku nepravilnost." 162 Terzić je istog dana uputio Štabu 1. proleterske divizije sledeće naređenje, potpisavši Tita: „Za sada nikako ne napadati Goražde niti dolaziti u sukob s tim garnizonom, kao ni s ostalim njemačko-hrvatskim posadama u dolini Drine." 163
160

Arhiv i" Arhiv, 162 Arhiv 163 Arhiv

VII, k. 14, reg. br. 7/4. k. 13, reg. br. 53/8. VII, k. 14, reg. br. 7/4. CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/576. 167

Nemci odbijaju zahtev Italijana da se angažuju u njihovoj okupacionoj zoni
Titova bojazan od angažovanja nemačkih snaga (o čijoj je koncentraciji duž komunikacije Sarajevo—Višegrad bio obavešten) bila je opravdana. Te su snage mogle, bez većih teškoća, prodre ti iz doline Prače ka Goraždu i, dalje, ka Foči, u kojoj se nalazila italijanska posada. Takva mogućnost je, uostalom, i razmatrana u nemačkom štabu. O tome je nemački poslanik u Zagrebu Kaše obaveštavao ministra spoljnih poslova Rajha fon Ribentropa u telegramu od 17. aprila. Ovo pitanje je bilo ne samo vojničko, već i diplomatsko, jer je zadiralo u međusavezničke, nemačko-italijanske odnose, te je bilo razumljivo da su se oko njegovog rešavanja angažovali diplomatski predstavnici — Kaše i Ribentrop. Radilo se, naime, o angažovanju nemačkih trupa u italijanskoj okupacionoj zoni, čemu su se, bar dotad, italij anske vlasti protivile, ili se s tim nerado saglašavale. Ovoga puta je blokirani italij anski garnizon u Foči, zaplašen za svoju sudbinu, zatražio od Nemaca pomoć, jer je sa drugih strana, od italijanskih jedinica iz susednih oblasti Hercegovine, Crne Gore i Sandžaka, nije mogao dobiti, pošto su i u te oblasti snažno prodirale partizanske jedinice Operativne grupe. U pomenutom telegramu Kaše je javljao da ga je general Horstenau obavestio da će nemačke trupe zauzeti Foču i izaći u susret italijanskom garnizonu koji je tražio da ga Nemci deblokiraju. „Smatram da mi nemamo takve obaveze", izneo je svoje mišljenje Kaše, obrazloživši to „italijanskim postupkom u Lici", u operaciji „Vajs". Tada su trupe italijanske 2. armije, s gorčinom je objašnjavao Kaše, dopustile da se znatne partizanske snage povuku u Liku, a sada su italijanske trupe, uprkos dogovoru sa Musolinijem „da Italijani ostanu u Lici još izvesno vreme", kako je Horstenau obavestio Kašea, napustile najveći deo te oblasti, uključujući i Ogulin, tako da se prostrano kompaktno područje između Gračaca i Brinja nalazi u rukama partizana, koji ugrožavaju na istoku Bihać, a na zapadu Gospić. „Pošto italijanska 2. armija — pisao je Kaše — nije sačekala da naši obezbede i izvrše smenjivanje njihovih jedinica nemačkim ili hrvatskim trupama, onda se — pri takvim pojavama — ne može ozbiljno govoriti o bilo kakvoj saradnji".
168

Suprotstavljajući se najavljenom nastupanju nemačkih trupa ka Foči, Kaše je, pored iznetog razloga („nemanja takve obaveze" prema Italijanima), naveo i drugi: da bi to bilo „veoma opasno". Tu „opasnost" on je objasnio ovim rečima : „Kao rezultat operacija 'Vajs' mi smo zadobili važnu prednost time što se već nekoliko nedelja između Foče, Kalinovika i Nevesinja i crnogorske granice vode oštre borbe između delova Titovih bandi koje su se tamo probile i Mihailovićevih četnika. Te borbe, koje neposredno pratimo, jako slabe obe strane, a nas poštedu ju žrtava. Već sam u ranijem telefonskom izveštaju predložio da se prati taj razvoj, a da se u međuvremenu čisti naša pozadina. Ako bismo sada nastupali na Foču protiv Titovih bandi, dali bismo im podstreka da se udruže sa četnicima i došlo bi do opšteg ustanka o kojem se inače govori među srpskim stanovništvom da će izbiti 6. m a j a . . . Ako sada posmatramo borbe između Tita i Mihailovića i ne mešamo se, raspašće se snage koje izazivaju nemire i onemogućiće se opšta želja za ustankom srpskog stanovništva, do kojeg bi došlo ako bi se oni udružili i zajednički istupili protiv nas. Pošto smo stalno dobro obavešteni o događajima u Titovom taboru, ne postoji opasnost da se razočaramo." 164 Kaše je, dakle, procenio da bi u interesu Nemaca bilo pustiti da se partizani i četnici međusobno razračunaju, drugim rečima, samo „posmatrati" njihove borbe koje „slabe obe strane" i pošteđuju Nemce žrtava. U tom pogledu Kaše je bio u pravu, ali je bio u velikoj zabludi kada je procenjivao da bi nastupanje nemačkih trupa protiv partizana u dolini gornje Drine, u rej onu Goražda i Foče, stvorilo uslove da se partizani i četnici udruže i da dođe do opšteg ustanka srpskog stanovništva. I još je jedan razlog, po Kašeovom mišljenju, opravdavao stav „nemešanja" u partizansko-četničko razračunavanje. Nemci su insistirali kod Italijana na tome da prekinu saradnju sa četnicima. Na razgovorima u Rimu, kao što je
164

Arhiv Jugoslavije, T-120, n. 212, s. 126480—82. 169

rečeno, Italijani su nevoljno pristali na to, ali se nisu držali preuzetih obaveza. Kaše je u pomenutom telegramu obaveštavao Ribentropa „da se još ne primećuje da se Italijani odvajaju od svojih četnika". Na to će ih, zaključuje on, naterati pobede partizana nad četnicima, te stoga ne treba preduzimati ništa što bi zaustavilo ili omelo te pobede. „Sto se više sada Titove bande bore protiv četnika", stoji u Kašeovom telegramu, „a u tome imaju uspeha, utoliko će se više Italijani u svom vlastitom interesu odvajati od četnika. Ako bismo sada oslobodili Italijane kod Foče, samo bismo ispustili iz ruku povoljnu situaciju, a oni nam za to ne bi bili zahvalni". Kaše je oeenjivao da Italijani žele da „pre vremena uvuku Nemce u situaciju koja pogoduje italijanskim vojnim interesima u obalskom području". Nemačke trupe bi se našle suočene sa „sve većim brojem ustanaka", dok bi italijanskoj armiji, koja je zainteresovana „za održavanje nemira", to pogodovalo jer bi joj omogućavalo da „nastavlja igru uznemirivanja tog obalskog područja". I, na kraju, Kaše je smatrao potrebnim da objasni zašto sada predlaže takav stav koji se razlikuje od onog koji je izneo Ribentropu prilikom svog boravka u Berlinu. Jednostavno zato što su partizani prodrli na četničku teritoriju, što se ranije nije predviđalo. „Svestan sam da je ovde" — pisao je Kaše — „teško proceniti razvoj događaja i da to skriva u sebi mnoge probleme. Uzimajući i to u obzir, izgleda mi da je najpogodniji predloženi postupak, nasuprot predlozima koje sam u Berlinu dao ministru inostranih poslova, jer se situacija utoliko izmenila što je Titu pošlo za rukom da se probije sa pomenutim snagama na područje jugoistočno od Mostara i tamo odmah prihvati borbe sa Mihailovićem četnicima". Ribentrop je 21. aprila odgovorio Kašeu, odbacivši njegove predloge i obrazloženja. „Izlaganja u Vašem telegramu br. 1607 od 17. aprila" — pisao je Ribentrop — „daju mi povoda da primetim da sa našeg stanovništa ne dolazi u obzir da veštim taktiziranjem izigramo četnike i partizane natutkajući ih jedne protiv drugih, već ih moramo uništiti i jedne i druge. Pošto smo postigli da i Duče usvoji naš stav da i četnike i partizane treba na isti način uništiti, ne možemo se sada zalagati za postupak koji se ne razlikuje mnogo od dosadašnjeg italijanskog metoda — koristi četnike pro170

tiv partizana". 165 Drugim, rečima, preneo je Ribentrop stav najvišeg vrha Rajha, sa partizanima ne treba voditi nikakve pregovore, niti pomišljati na neko taktiziranje prema njima i četnicima u smislu korišćenja jednih protiv drugih.

Podozrenje Moskve i prekori upućeni Titu
O pregovorima sa Nemcima Tito je obavestio Moskvu tek po povratku Đilasa i Velebita, ocenivši da su se tada, nakon razgovora u Zagrebu, mogli steći čvršći zaključci o njihovim rezultatima. I ovoga puta, kao što je to i dotad redovno činio, Tito je obaveštavao Kominternu o onome što je smatrao značajnim, tražeći ujedno njeno mišljenje. U telegramima koje je gotovo svakodnevno, kad-god bi uslovi to dozvoljavali, slao Izvršnom komitetu Ko min terne, Tito je izveštavao 0 situaciji u Jugoslaviji: o ratnim dejstvima partizanskih jedinica širom zemlje i neprijateljskim operacijama i represalijama, o svim važnijim političkim zbivanjima, kretanjima 1 procesima, naročito o kolaboraciji četnika sa okupatorima i kvislinzima i podršci koju im emigrantska jugoslovenska vlada i zapadni saveznici pružaju. Nije bilo pitanja, iole značajnijih, o kojima Moskva nije bila obaveštena, dakle i o onima koja bi se mogla smatrati delikatnima. Tako je, kao što je već rečeno, 14. oktobra 1942. obavestio Kominternu o svom razgovoru sa inženjerom Hansom Otom i o predlogu nemačke strane za vođenje pregovora predstavnika Vrhovnog štaba NOVJ sa Nemačkim opunomoćenim generalom u Zagrebu Glezom Horstenauom. 166 Naročito učestali bili su Titovi telegrami u toku trajanja neprijateljske ofanzive „Vajs". Od 20. januara 1943, kada je počela ofanziva, pa do kraja marta, Tito je uputio Kominterni 58 telegrama, u kojima je izveštavao najviše o toku ofanzive, naglašavajući da se četnici bore na strani okupatora po nalogu emigrantske vlade („sve se to, ja mislim, radi po naređenju londonske izbegličke vlade") i da se partizanske snage sa velikim brojem ranjenika nalaze u kritičnom položaju, apelujući da im se hitno uputi pomoć.
165 160

Arhiv Jugoslavije mikrofilm, T-120. r. 212, s. 162488. J. B. Tito, Sabrana djela, knj. 12, str. 15. 171

Posebno se u tom pogledu izdvajala njegova depeša od 31. januara, u kojoj je, gotovo vapijući, tražio da se učini sve kako bi se borcima i narodu, koji su bili izloženi velikim lišavanjima i iskušenjima, pružila materijalna pomoć: „Moram ponovo da vas pitam: zar vam nikako nije moguće da nam pružite ma kakvu pomoć? Stotinama hiljada izbjeglica prijeti smrt od gladi. Zar se poslije 20 mjeseci naše herojske, skoro natčovječanske borbe ne može naći put da nam se pomogne? Dvadeset mjeseci mi se borimo bez i najmanje materijalne pomoći s bilo koje strane. Ja vas uvjeravam da je ovaj naš divni junački narod Bosne, Like, Korduna, Dalmacije potpuno zaslužio maksimalnu pomoć. Kod nas se ponovo pojavio pjegavi tifus, ali mi nemamo lijekova: narod nam umire od gladi, ali ne ropće. Taj gladni narod daje našim borcima posljednji komad hljeba, a sam umire od gladi; daje posljednji par čarapa, košulja ili obuće, a sam ide bos i go po ovoj zimi. Učinite sve što možete da nam pomognete." 167 Odgovor iz Moskve stigao je tek 11. februara. U njemu se, uz izražavanje divljenja prema herojskoj borbi Narodnooslobodilačke vojske, javljalo da se „zbog nesavladivih tehničkih prepreka" pomoć ne može poslati. Tekst tog telegrama je glasio : „Vi ne treba ni za trenutak da sumnjate u to da bismo mi, kad bi postojala ma i najmanja mogućnost da pomognemo vašu divnu, herojsku borbu — davno to učinili. Sovjetski narod, zajedno sa svim rukovodiocima, čitav stoji na vašoj strani, ispunjen divljenjem i dubokim bratskim simpatijama prema Narodnooslobodilačkoj vojsci. Mi smo u više mahova lično s Josifom Visarionovičem razmatrali načine i mogućnosti da vam se pomogne. Na žalost, i pored svih napora, nismo uspeli pozitivno rešiti ovaj zadatak zbog nesavladivih tehničkih prepreka. I dalje ćemo ulagati napore za savlađivanje teškoća i traženje načina i mogućnosti da vam pošaljemo pomoć.
178

Isto, knj. 14, str. 349 (napomena 348).

172

Čim budu stvorene te mogućnosti, učinićemo sve što je potrebno. Zar možete sumnjati u to? Molim da pravilno shvatite postojeće stanje i da to objasnite drugovima borcima. Ne žalostite se, nego upregnite sve svoje snage da biste izdržali i sadašnje neobično teško iskušenje. Vi činite veliko delo, koje naša sovjetska zemlja i svi slobodoljubivi narodi nikad neće zaboraviti. Bratski pozdrav svim drugovima i najlepše želje u toj herojskoj borbi protiv prokletog neprijatelja. Djeda" (pseudonim za Izvršni komitet Kominterne). 168 Tito je uvažavao razloge zbog kojih pomoć iz Sovjetskog Saveza nije mogla biti upućena, ali je nastavljao da je traži, nadajući se da će tehničke teškoće u dopremanju traženog ratnog materijala vazdušnim putem biti savladane. Tako je 4. marta, izveštavajući o veoma teškoj, gotovo kritičnoj situaciji u kojoj se nalaze partizanske snage u dolini Neretve, vodeći bitku za spas ranjenika, Tito uputio i sledeću dramatičnu poruku, koja je sadržavala i prizvuk prekora ratnim saveznicima: „Možemo li se nadati ma kakvoj pomoći od saveznika? Molimo odgovorite, jer je neizvjesno koliko još možemo izdržati ovakav napor. Naše žrtve su ogromne, a ranjenici nam strašno smetaju u operacijama". 169 Ubrzo je iz Moskve stigao odgovor koji, kao i raniji, nije davao nade da će materijalna pomoć stići. Kominterna je samo uveravala da se narodnooslobodilačkoj borbi daje svestrana moralna i politička podrška. Tekst njenog telegrama od 7. marta, koji je samo delimično bio dešifrovan, glasio je (tačkice u zagradama označavaju nešifrovane delove teksta) : „Mada mi (razmatramo) sve mogućnosti i (činimo) napore (...) vama (u) korist (ne možete) računati u najskorije vreme na ozbiljnu materijalnu pomoć. Mi se odavde trudimo da pružimo maksimalnu pomoć vašoj herojskoj borbi. Šaljemo vam informacije, proglase i dokumenta (...). Dajemo radio-emisije na engleskom i francuskom jeziku. Mobilišemo javno mnjenje u Engle168 169

Isto, knj. 14, str. 298. Isto, knj. 14, str. 121. 173

skoj i Americi da bude vama naklonjeno radi što brže promene stava engleske vlade u korist Vrhovnog štaba i protiv izdajstva D. Mihailovića i njegovih četnika(.. .). Osloniti se sada samo na snage sopstvenog naroda. Želimo vam od sveg srca da i u buduće ispoljavate tu (...) i odlučnost, kojima ste do sada odu(ševljavali) sve slobodoljubive ljude sveta i da podnesete i (naj)teža iskušenja, dok bude moguća i efikasna pomoć, kako bi (bio) uništen (...) fašistički neprijatelj (...). Dragi junački drugovi partizani (. ..) 'borbi (...) sveta'." 170 Istog dana kad je primio ovaj telegram, Tito je obavestio Kominternu o uspešnom ishodu teških i dramatičnih osmodnevnih borbi na sektoru Prozor—G. Vakuf—Konjic, kojima je otklonjena neposredna opasnost za sudbinu ranjenika, i o zarobljavanju jednog nemačkog majora, komandanta bataljona. O pregovorima koji su potom vođeni oko razmene tog nemačkog oficira i drugih zarobljenika Tito nije izveštavao Moskvu, čekajući da se oni završe. Tek 30. marta, kada su oni praktično bili okončani (iako je Velebit bio ponovo upućen u Zagreb na naknadne razgovore), Tito je izvestio Moskvu da su dva delegata Vrhovnog štaba boravili u Zagrebu, gde su sa nemačkim predstavnicima vodili pregovore u vezi s razmenom zarobljenika, iznevši neke pojedinosti koje su tamo delegati saznali, a koje bi mogle biti od interesa i za Moskvu. Tekst Titovog telegrama je glasio: „Tajno. U našim jedinicama masovno se pojavio pjegavi i trbušni tifus. To je naš najopasniji neprijatelj, ali mi nemamo sredstava i uslova da se borimo protiv njega. U dvomjesečnim neprekidnim borbama naši borci su veoma iscrpljeni i lako podliježu ovoj epidemiji. Odmor i karantin borcima ne možemo obezbij editi, zato što neprijatelj to ne dopušta i mi moramo voditi ofanzivne operacije. Za vrijeme boravka dvojice naših delegata u Zagrebu od 20. do 25. marta u vezi razmjene njemačkih i hrvatskih zarobljenika za naše drugove po zatvorima i koncentracionim logorima, njemačke vlasti i oficiri svakojako su pokušavali da vode razne pregovore i tom
178

Isto, knj. 14, str. 349 (napomena 348).

174

prilikom su naši drugovi, pored ostalog, saznali slijedeće: 1. Autoritativni njemački krugovi ne vjeruju u invaziju Engleza u Evropi. 2. U Africi Englezi imaju oko 250.000 vojnika, a Nijemci samo 50.000, pa ipak Englezi ne preduzimaju ozbiljne operacije. 3. Nijemci ne vjeruju Talijanima i sumnjaju da oni nešto pregovaraju sa Englezima, naročito krugovi princa Umberta, i preko Vatikana. Nijemci znaju i to da su Mihailovićevi četnici povezani s Londonom i preko Vatikana. Njemački vojni krugovi raduju se i smiju se što mi razbijamo talijanske divizije i s prezrenjem govore o talijanskoj vojsci. 4. Nijemci su otvoreno govorili našim delegatima da oni smatraju narodni partizanski pokret najopasnijim po njihove interese na Balkanu. Oni znaju da nas ne mogu uništiti, ali se nadaju da će razbiti našu vojsku na sitne odrede i uništiti naše baze. 5. Oni sumnjaju da mi imamo neka tri podvodna čamca na Jadranskom moru. 6. Njemački poslanik u Zagrebu izjavio je preko jednog majora (reč je o inženjeru Hansu Otu, rezervnom majoru •— prim. M. L.) da želi da se sastane sa mnom. 7. Nijemci vjeruju da će oni pobijediti još u toku ove godine i da između njih i Engleza može doći do sporazuma. Ne samo u redovima naših boraca nego i kod svih naroda Jugoslavije raste mržnja prema Englezima zbog toga što ne otvaraju drugi front u Evropi, smatrajući da Englezi svjesno žele slabljenje Sovjetskog Saveza u teškoj borbi s Nijemcima. Molimo javite što se može preduzeti po ovom pitanju." 171 U Moskvi je Titov telegram primljen nepovoljno, sa neskrivenim nezadovoljstvom. Tamo se nije moglo prihvatiti da neka komunistička partija, članica Kominterne, preuzima samostalno, ne konsultujući Izvršni komitet Kominterne, ili, bolje reći, Moskvu, neke korake poput ovog koje je rukovodstvo KP Jugoslavije preduzelo, odlučivši se za vođenje
178

Isto, knj. 14, str. 349 (napomena 348). 175

pregovora sa nemačkim vlastima o razmeni zarobljenika i o drugim pitanjima. Iz Moskve su i ranije izražavana neslaganja i upućivane zamerke i prekori Centralnom komitetu KPJ povodom nekih njegovih odluka, koje, po mišljenju vlade SSSR-a, nisu bile u skladu sa njenim interesima i međusavezničkim obavezama (davanje brigadama naziva „proleterska", namera da se na zasedanju AVNOJ-a obrazuje telo slično vladi i dr.). Moskva je naročito bila osetljiva na kritike koje su iz Jugoslavije, od rukovodstva Narodnooslobodilačkog pokreta, upućivane jugoslovenskoj i britanskoj vladi zbog njihove podrške kolaboracionisti Draži Mihailoviću i njegovim četnicima. Ona je, stoga, upozoravala da AVNOJ ne treba „suprotstavljati jugoslovenskoj vladi u Londonu", da se ,,u datoj etapi" ne postavlja pitanje monarhije i republike, da će se pitanje režima u Jugoslaviji rešavati posle oslobođenja zemlje, da treba „uzimati u obzir da se Sovjetski Savez nalazi u ugovornim odnosima s jugoslovenskim kraljem i vladom i da bi otvoreno istupanje protiv njih stvorilo nove teškoće u zajedničkim ratnim naporima i u odnosima između Sovjetskog Saveza, s jedne, i Engleske i Amerike, s druge strane", i da pitanje narodnooslobodilačke borbe ne treba posmatrati „samo sa svoje, nacionalne tačke gledišta, nego i s internacionalne tačke gledišta englesko-sovjetsko-američke koalicije". 172 Tako je i ovog puta Moskva reagovala iznenađujuće oštro, ne skrivajući svoje sumnje i podozrenje u namere Vrhovnog štaba u pomenutim pregovorima. Iako je razmena zarobljenika među zaraćenim stranama tako uobičajena i primenjuje se otkako ratovi postoje, Moskva je uputila Titu pitanje kojim se izražava čuđenje, pa i prekor, zašto Vrhovni štab razmenjuje zarobljenike sa Nemcima i zašto upućuje svoje delegate na pregovore. Cak se i prigovaralo što je nemački poslanik u Zagrebu izrazio želju da se sastane s Titom. Moskva je tražila od Tita objašnjenje o svemu tome, što je moglo da se shvati kako ona gaji izvesno nepoverenje prema rukovodstvu KPJ. Njena aluzija da su pregovori „povezani sa politikom Nemaca" i da se iza njih krije njihova namera da na taj način uguše narodnooslobodilačku borbu, mogla se shvatiti kao sumnja i neverica u sposobnost tog rukovodstva koje, eto, ne može da prozre prave namere Ne171

Isto, knj. 13, str. 270 (napomena 65).

176

maca. Od rukovodstva K P J se zahtevalo da ima obzira prema interesima Sovjetskog Saveza, a pri tom nije bilo dovoljno razumevanja za poteze koje je ono činilo u interesu narodnooslobodilačke borbe. Tekst tog Kominterninog telegrama (na kome, greškom dešifranta, stoji datum 3. mart) od 31. marta glasio je (ni ovaj telegram nije u celini dešifrovan): „Zbunjuje nas okolnost što vi razmenjujete ratne zarobljenike s Nemcima. Upućujete im delegate koji vode svakakve pregovore s Nemcima, kao i to što je nemački poslanik u Zagrebu izrazio želju da se sastane lično s Vama. U čemu je tu stvar? (. ..) vodi se žestoki rat s okupatorima, i odjednom (dolazi) do odnosa između vas i Nemaca. Nije li to sve povezano sa politikom Nemaca da iskoriste naše ljude za raspaljivanje međusobne borbe među samim (...) na taj način postići uništenje (. ..). Molim Vaše objašnjenje po ovom pitanju. Dalje, ta činjenica da kod celog naroda postoji nezadovoljstvo prema Englezima sasvim je razumljiva. Ali, ne mislite li da su u sadašnjem momentu interesi narodnooslobodilačke borbe (...) nezadovoljstva protiv Engleza (...) raspaljivanje mržnje naroda prema okupatorima, i na prvom mestu prema Nemcima (. ..) bez sumnje mogu da oslabe tu (. ..) neophodnu mržnju naroda. Očekujem Vaš odgovor. Djed." 173

Titovo neslaganje sa kritikom Kominterne i njegov odgovor Moskvi
Kominternin telegram su Tito i članovi Politbiroa CK KPJ, koji su bili upućeni u pregovore, primili sa velikim nezadovoljstvom. Osećali su se uvređenim što se, od onih od kojih se to najmanje moglo očekivati, ispoljava nepoverenje prema rukovodstvu KPJ koje je, organizujući i uspešno vodeći bespoštednu borbu protiv okupatora, pored ostalog, i u cilju pomoći Sovjetskom Savezu u njegovoj teškoj borbi, na delu
178

Isto, knj. 14, str. 349 (napomena 348). 177

pokazalo svoju odlučnost da narodnooslobodilački rat vodi do konačne pobede i bez ičije pomoći. To nezadovoljstvo i neslaganje sa kritikom Moskve Tito je otvoreno, bez ustezanja, izneo u telegramu koji je 3. aprila uputio Izvršnom komitetu Kominterne: „Vaša depeša od 3. marta (ista greška u datumu — prim. M. L.) vrlo nam je teško pala. Vaša zbunjenost i sumnje u vezi sa mojom informacijom govore o postojanju izvjesnog nepovjerenja i sumnje prema našim akcijama. Ta okolnost, poslije dvogodišnjih natčovječanskih napora u ovoj borbi, nikako nas ne ohrabruje u ovoj teškoj situaciji u kojoj se mi sada nalazimo, već naprotiv." Tito je, zatim, dao šira objašnjenja zašto su vođeni pregovori o razmeni zarobljenika, navodeći razloge za njihovu opravdanost. Taj deo telegrama je glasio: „Što se tiče razmjene ratnih zarobljenika, stvar je u ovome: 1. Kod nas u zarobljeništvu bilo je svega 27 Nijemaca, većinom građanskih lica. Ovi Nijemci bili su kod nas još od oslobođenja Jajca i o njihovoj razmjeni za naše odgovorne drugove i komandante govorilo se još od Livna, gdje je razmjenjena grupa od osam Nijemaca — građanskih lica. I tada su Nijemci htjeli s nama pregovore, ali mi smo to odlagali. Ali. ovdje se više radi o razmjeni hrvatskih domobranskih oficira, 100 ljudi koji neće da stupe u redove naše vojske; nemamo čime da ih hranimo, a da ih likvidiramo bilo bi vrlo nepravilno politički i imalo bi krupne posljedice. 2. Vi treba da znate da u uslovima naše borbe mi ne možemo voditi sa sobom veliki broj ratnih zarobljenika.174 Ranije smo to praktikovali i gotovo uvijek su zarobljenici dolazili opet u ruke svojih, a da mi pri tom nismo dobijali nijednog našeg čovjeka koji se nalazi u
1,4 Ranković je još 22. februara pisao Titu da su zarobljeni neprijateljski vojnici „nesposobni za dalji put", da su se mnogi od njih razboleli, između ostalog i od tifusa, da su neupotrebljivi za nošenje ranjenika i za ma kakav rad, da predstavljaju „veliki balast". te da ih treba pustiti kućama (Arhiv CK SKJ. Fond CK KPJ. br. 1943/114).

178

kandžama okupatora. Od ofanzive u Srbiji do sada mi smo na taj način izgubili oko 1.000 zarobljenih Nijemaca i Talijana. Takva pojedinačna razmjena praktikovana je i s Talijanima u Crnoj Gori, Dalmaciji i Hrvatskoj, a da pri tom nimalo nije oslabljena naša borba protiv okupatora, već naprotiv. 3. U koncentracionim logorima i zatvorima Pavelićevim nalazi se još stotine patriota i naših rukovodećih drugova koji još nisu ubijeni, i takva razmjena i spašavanje tih drugova veoma su značajni za široke narodne mase Hrvatske, Bosne, Dalmacije itd., a da i ne govorimo (o značenju) za našu narodnu vojsku, koja u tome vidi našu brigu o ljudima. 4. Sto njemački predstavnik (poslanik - prim. M. L.) u Zagrebu želi da govori sa mnom i pored svih svinjarija koje su napisane u njemačkim i hrvatskim novinama o meni — za to niko nije kriv, i znači da ja ne želim s njim da razgovaram, čak i ne mislim na to. 5. U ovoj našoj nemilosrdnoj borbi, a naročito u posljednje vrijeme, u borbi ginu većinom partijski kadrovi koji moraju da budu uvijek prvi da bi svojim primjerom povukli ostale borce. Ti gubici u kadrovima tako su strašni da to predstavlja ozbiljnu opasnost za našu narodnu vojsku. Zato moramo iz kandži neprijatelja iščupati što više naših drugova koji su ostali živi, da bi oni stupili u redove naše vojske." Kao poseban razlog za slanje delegacije u Zagreb Tito je naveo neodložnu potrebu za nabavku lekova protiv tifusa, jer je epidemija te opake zarazne bolesti već desetkovala jedinice, zapretivši da dovede u pitanje borbenu sposobnost Operativne grupe divizija, tim više što su borci uveliko umirali i od iscrpljenosti i gladovanja. O tome je u telegramu stajalo: „Delegati koji su u vezi s razmjenom išli u Zagreb dobili su i zadatak na nabave lijekove protiv tifusa itd. Posljednjih dana kod nas je počela prava epidemija tifusa. Osim toga, zbog iscrpljenosti i gladovanja u dvomjesečnim borbama, borci nam jednostavno počinju da umiru: borac na izgled zdrav, samo iscrpljen, ide, ali odjednom pada mrtav. I to nisu pojedinačni slučajevi."
179

Tito nije propustio da istakne veliku oskudicu u hrani i lekovima koja strahovito pogađa borce, ranjenike i bolesnike i da ujedno, s gorčinom, uputi reči prekora zbog izostanka materijalne pomoći od ratnih saveznika: „Kod nas je sada veoma teško pitanje snabdjevanja boraca i ranjenika namirnicama i lijekovima. Naši borci nemaju odmora, borbe se vode neprekidno, a mi ni od koga nemamo nikakve materijalne pomoći. Sovjetski Savez nam ne može pomoći zbog tehničkih poteškoća, a Englezi, koji se takođe nazivaju našim saveznicima, pomažu saveznike okupatora i naše najgore neprijatelje — Mihailovićeve četnike." Kritikujući Engleze zbog pomoći koju pružaju četnicima, okupatorskim saveznicima, Tito je izrazio i nezadovoljstvo što Moskva ne osuđuje četnike. „Nije nam jasno" — obraćao se on Kominterni — „zašto ,Slobodna Jugoslavija' više ne spominje Mihailovićeve četnike (od 23. marta ta Radio-stanica nije emitovala vesti o borbama protiv četnika koje je Tito slao u svojim telegramima Izvršnom komitetu Kominterne — prim. M. L.). Na ovo pitanje očekuju odgovor borci, AVNOJ i narod, jer se to svakojako tumači baš sada kada se vode teške borbe protiv tih četnika. Molimo javite nam u čemu je stvar." I, na kraju, Tito je s negodovanjem odbio prekore Moskve, ističući da narodnooslobodilački pokret to nije zaslužio i da je svako nepoverenje prema njegovom rukovodstvu neosnovano. Ujedno je podvukao odgovornost rukovodstva KPJ pred svojim narodom i pokretom. „Možete biti sigurni", naglašavao je Tito, „da će naša borba ostati neokaljana, kakva je i dosad bila, ali vi treba da znate i to da mi odgovaramo za živote nekoliko miliona stanovnika koji imaju povjerenja u nas i u našu borbu i da moramo postupati tako da to povjerenje ostane čvrsto. Na kraju, ponavljam, da vaše prekore mi nismo zaslužili i oni su nam veoma teško pali." 175 Moskva nije odgovorila na ovaj Titov telegram i o tom pitanju više nije bilo govora u radio-porukama koje su izmenjivane. Sigurno je, međutim, da se ton Titovog odgovora nije svideo rukovodiocima Sovjetskog Saveza i Kominterne (koja je upravo tih dana bila raspuštena). O tome je Tito
178

Isto, knj. 14, str. 349 (napomena 348).

180

r
nešto rekao u govoru koji je održao na narodnom zboru 12. novembra 1978. u Jablanici povodom 35-togodišnjice bitke na Neretvi. Osvrćući se na pregovore koji su vođeni marta 1943. sa Nemcima, on je rekao: „Oko toga (pregovora — prim. M. L.) ja sam imao teškoća sa Staljinom koga sam obavještavao preko Kominterne. Javio sam da mi s Nijemcima razmjenjujemo zarobljenike, imajući, pored ostalog, u vidu i to da nas mori glad, da ljudi od iscrpljenosti padaju mrtvi. On je meni odgovorio vrlo grubo, zamjerajući nam što razmjenjujemo zarobljenike sa neprijateljem. A, sa kime drugim da ih razmjenjujemo, ako ne sa neprijateljem? Ja sam tada Staljinu kratko odgovorio: Ako nam ne možete pomoći, ostavite nas na miru, mi ćemo se nekako snaći. Kad sam se 1944. godine sa Staljinom sreo u Moskvi, on mi je oštro zamjerio zbog takvog odgovora. Ja sam ga gledao i rekao : Druže Staljin, da ste bili na mome mjestu, Vi biste, vjerovatno, napisali to i grublje. Onda je zašutio." 176 Tito je, kao što se vidi, obavestio Moskvu samo o razmeni zarobljenika. O ostalim pitanjima koja je Vrhovni štab nastojao da na pregovorima pokrene (o priznanju Narodnooslobodilačkoj vojsci statusa zaraćene strane i o privremenoj obustavi neprijateljstva), ali o kojima se nije pregovaralo zbog odbijanja nemačke strane, Moskva nije bila obaveštena. Bilo je to posve razumljivo: Tito je obaveštavao o onome o čemu se faktički pregovaralo i o čemu je i postignut sporazum. Uz to, bilo je i određenih rezervi i suzdržljivosti, jer se moglo očekivati da sa sovjetske strane neće biti razumevanja za ove poteze Vrhovnog štaba, iako su oni bili motivisani humanim pobudama i podređeni ostvarenju viših, strategijskih vojnih i političkih ciljeva: da se davanjem privremenih i manjih, u stvari, prividnih, ustupaka dobije u vremenu i glavnoj grupaciji NOVJ olakša da se sa ogromnom masom ranjenika i bolesnika izvuče iz veoma teške, gotovo kritične, situacije i da, oslobođena pritiska nemačkih trupa, porazi glavne četničke snage pre nego bi došlo do iskrcavanja anglo-američkih trupa na Balkanu i stvori povoljne uslove za prodor na teritoriju južne Srbije, Kosova i Makedonije.
170

J. B. Tito, Vojna djela, knj. 6, str. 229. 181

Titova suzdržljivost je, imajući u vidu dotadašnja iskustva i više puta izraženo nerazumevanje pa i nepoverenje Moskve, bila razumljiva. Ona je, naime, i dotad s neslaganjem i prekorima reagovala na kritike i proteste koji su iz Jugoslavije, od strane rukovodstva NOP-a upućivani jugoslovenskoj izbegličkoj vladi i vladama savezničkih zemalja zbog podrške koju pružaju Draži Mihailoviću, te se opravdano računalo s tim da bi Moskva i sada, pogotovo kada bi saznala da se Vrhovni štab usudio da bez konsultovanja s njom i bez njenog odobrenja pregovara s nemačkim vlastima i o pitanjima koja spadaju u dornen „državne diplomatije", reagovala znatno oštrije. To je, uostalom, potvrdio Kominternin telegram u kome se izražavalo neslaganje sa tako normalnim i uobičajenim aktivnostima kao što su ona koja se tiču razmene ratnih zarobljenika. (Đilas navodi da je aprila 1944, kada je, zajedno sa generalom Velimirom Terzićem, zamenikom načelnika Vrhovnog štaba, boravio u Moskvi, razgovarao sa Georgi Dimitrovom, generalnim sekretarom Kominterne. ,,U jednom trenutku" — piše Đilas — „Dimitrov je pomenuo naše pregovore sa Nemcima — u neizazovnom, nesumnjičavom obliku: ,Bili smo se tada uplašili za vas, no sve se srećom dobro završilo'. Nisam na to uzvratio, primio sam to kao njegovo prisećanje".) 177

Velebitov ponovni boravak u Sarajevu i razgovori u Štabu 718. divizije
Na svoju novu misiju, na nastavak pregovora u Zagrebu o razmeni zarobljenika i o privremenoj obustavi neprijateljstva, Velebit je krenuo 30. marta. On je imao i zadatak da prenese usmeno naređenje Vrhovnog štaba partizanskom štabu u Slavoniji da „pripremi nemačke zarobljenike, ukoliko ih budu imali, za razmenu, i da do dalje naredbe obustave akcije protiv nemačkih jedinica," kako je napisao u svojim sećanjima. Sa njim je pošao i kurir Soknić sa pismom koje su Tito, Ranković i Zujović uputili Isi Jovanoviću, sekretaru Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH. Od sela Drače, sedišta Vr177

M. Đilas, cit. delo.

182

hovnog štaba, putovali su, zajedno sa dva nemačka podoficira, pešice do Trnova. Uz put su bili zadržani od grupe četnika, ali su ih oni, na intervenciju nemačkih podoficira, pustili da nesmetano prođu preko njihove teritorije. Od Trnova su se nemačkim terenskim kolima prebacili do Sarajeva. Sledećeg dana Velebit je bio primljen u Stabu nemačke 718. divizije, gde je u obaveštajnom odeljenju vodio razgovore. I dalje se predstavljao kao dr Vladimir Petrović, računajući da je njegov pravi identitet poznat samo generalu Horstenauu. Bio je u pi'avu, jer je i za nemačkog poslanika u Zagrebu Kašea on još uvek bio Petrović. Horstenau je, očigledno, iz obzira prema Velebitovom ocu, svom drugu iz austrougarske vojske, zadržao samo za sebe njegov pravi identitet, ne želeći da ustaške vlasti čine neprilike njegovoj porodici koja je živela u Zagrebu. 178 Pošto je, najpre, upoznao sagovornike sa sadržajem razgovora koje su Đilas i on pre nedelju dana vodili u Zagrebu, Velebit je nemačkim oficirima objasnio smisao svoje nove misije. U zabelešci koju je vodio nemački obaveštajni oficir, o tome stoji sledeće: „Nas dvojica (dr. Petrović i Grujo Soknić) ovde smo kao kuriri da bi preneli odgovarajuća naređenja naših rukovodilaca. Dr. Petrović treba sad da krene u Zagreb, da bi otuda bio upućen u Slavoniju, a Grujo Soknić u 6. udarnu brigadu u istočnu Bosnu. O izvršenju zadatka u pogledu Slavonije treba o nekim pojedinostima da se još u Zagrebu pregovara. Grujo Soknić je dobio naređenje da 6. udarnu brigadu odvede preko pruge Sarajevo— Višegrad dalje prema jugu, da bi se priključila glavnim snagama. Naređenja izričito sadrže stroga uputstva da se prilikom ,povlačenja' ne pričinjavaju nikakve štete, naročito na železnici, mostovima ili drugim saobraćajnim objektima. Kako će 6. udarna brigada da izvrši taj marš, stvar je njenog komandanta, ali se naređenje moU razgovoru sa autorom, 24. 9. 1984, Velebit je objasnio zašto je još od dolaska u partizane, krajem marta 1942, imao pseudonim Petrović. Nije želeo, kako kaže, da vlasti u Zagrebu saznaju da se nalazi u partizanima, jer je strahovao za sudbinu svoje porodice. Stoga je, pre napuštanja Zagreba, preko nekih svojih veza u Italiji, uspeo da njegovoj porodici bude upućeno nekoliko razglednica, u kojima je javljao da se nalazi u Italiji i da je dobro. 183
178

ra izvršiti. Soknić će kontrolisati izvršenje i zato će ostati kod brigade." Kao što se iz ove zabeleške vidi, Velebit je nemačkom štabu dao tačne podatke o svojoj i Soknićevoj misiji. Izneo je i ono najhitnije što je sadržavalo naređenje koje su Tito, Ranković i Žujović uputili Isi Jovanoviću: da 6. istočnobosansku udarnu brigadu uputi u sastav Operativne grupe, odnosno „glavnih snaga." Odlazak te brigade iz istočne Bosne značio je, kako je Velebit uveravao nemačke oficire, njeno povlačenje iz nemačke okupacione zone, čime se Nemcima želelo staviti do znanja da partizanske snage neće izvoditi akcije protiv nemačkih trupa i objekata. Nemcima je, međutim, bilo jasno da se ne radi o povlačenju te brigade, već o ojačavanju grupacije glavnih partzianskih snaga, koja se probija ka Sandžaku i Crnoj Gori, te su u zabelešci reč „povlačenje" stavili pod znake navoda. Velebit je još pomenuo da „za grupu koja operiše kod Teslića (tamo se tada nalazila 2. krajiška brigada 5. udarne divizije sa delovima 4. krajiškog odreda — prim. M. L.) za sad nema nikakvih naređenja" i da će se ,,o ovome u Zagrebu još raspravljati." Govoreći o planovima Vrhovnog štaba, Velebit je ponovio već više puta isticanu nameru da glavne snage stignu u Sandžak, gde bi se zadržale. „Mi želimo" — rekao je Velebit — „da se povučemo na određeno područje, i to prvenstveno na četničko područje. U geografskom smislu to bi na zapadu mogla da bude Neretva, a na severu linija Konjic—Kalinovik —Foča. Granica prema jugoistoku bi se mogla navesti (tačniji prevod bi, verovatno, bio: naznačiti, odrediti — prim. M. L.)." Velebit je govorio i o borbama sa četnicima koje su poslednjih dana vođene u rejonu Kalinovika: četničke jedinice su potpuno razbijene, zarobljeno je Propagandno odeljenje njihove Vrhovne komande, a sam Draža Mihailović je ,,umakao u poslednjem trenutku", veći broj četnika je pobegao a neki prilaze partizanima; četničke jedinice opremaju oružjem, hranom i ostalom ratnom opremom Italijani, sa kojima Mihailović održava i radio-vezu. Velebit je još naveo da se, prema izjavama zarobljenih četnika, u Mihailovićevom štabu stalno nalaze dva italijanska oficira sa dva kurira (u italijanskim uniformama) i tri engleska oficira (u civilu).
184

Na pitanje nemačkog oficira „kako je moguće da se Srbi (kojih, po Velebitovoj izjavi, ima u partizanskim redovima 70%) bore protiv četnika", Velebit je odgovorio: „Mi smo Srbe ubedili i oni su uvideli da ovde u zemlji prevlast Srba nije dobra. Oni su se sada uverili da svi narodi na ovoj teritoriji moraju da budu ravnopravni. Zato se u našim redovima međusobno slažu i Hrvati i Srbi; ipak, kod njih postoje razlike — uz pretpostavku ravnopravnosti — ali samo verske". 179 U daljem razgovoru Velebit je govorio o jačini Narodnooslobodilačke vojske, koja broji 50—60.000 boraca i čiji se broj, posle nemačkih ofanziva, povećava. On je istakao da su gubici partizana za vreme nastupanja Nemaca „bili neznatni". Posebno je govorio da su partizani vodili „prave pomorske bitke" sa Italijanima, u kojima su zaplenili sedam brodova i savladali italijanske posade u tri luke u okolini Makarske. Na kraju je izrazio spremnost da bi Nemcima mogli predati fotografije zaplenjenih četničkih i italijanskih dokumenata, ukoliko bi od njih dobili aparat za fotokopiranje. Bilo je dogovoreno da sledećeg jutra, 1. aprila, Velebit odleti avionom za Zagreb, a da Soknić otputuje prema Vlasenici i Šekovićima, gde će stupiti u vezu sa Štabom 6. istočnobosanske brigade i predati mu naređenje Vrhovnog štaba koje je bilo adresovano na Isu Jovanovića. Pretpostavljalo se, kako je već rečeno, da se ta brigada, sa kojom Vrhovni štab nije imao veze, nalazi u Birču, u poznatom ustaničkom području koje je neprekidno bilo u partizanskim rukama ili pod njihovom kontrolom. Sesta brigada se, međutim, nije nalazila u tom rejonu. U duhu naređenja Vrhovnog štaba upućenog preko radio-stanice „Slobodna Jugoslavija" da se uputi ka Igmanu, kako bi sadejstvovala s Operativnom grupom divizija u borbama na Neretvi, ona je, zajedno sa Grupom majevičkih bataljona, krenula iz Sekovića 29. marta i, preko Javor-planine, Ponjerke, Milan-planine, stigla 31. marta u rejon sela Kalauzovića, Kostreše i Vrhovina. Sledećeg dana, 1. aprila, prebacila se bliže Sarajevu, u rejon sela Čevljanovića, Ivančića i Srednjeg, odakle je trebalo da pokuša da preko partijskog punkta
179

Arhiv VII, mikrofilm NAV-N-T-315, r. 2271, s. 1475—9. 185

u Sarajevu uspostavi vezu sa Vrhovnim štabom i dobije naređenje za dalji pokret i zadatak. 180 Tako se desilo da je kurir Vrhovnog štaba, koji je 1. aprila izjutra krenuo iz Sarajeva motociklom u pratnji nemačkog podoficira i vojnika, preko Sokoca i Han-Pijeska, u pravcu Vlasenice, u stvari otišao u pogrešnom pravcu. On je istog dana stigao u Sekoviće i Titovo, Rankovićevo i Žujovićevo pismo za Isu Jovanovića predao Brani Saviću, političkom komesaru Birčanskog NOP odreda. Pismo dakle, sticajem prilika, nije bilo uručeno onima kojima je bilo namenjeno.

Velebitova poseta i Hercegovine

Glavnom štabu

Bosne

I plan o Velebitovom odlasku u Zagreb se poremetio. Kako su tog istog dana (31. marta) delovi 6. istoenobosanske brigade (koja se, kao što je rečeno, niije nalazila u Birču, već severoistočno od Sarajeva, gde je stigla na putu za Igman, kamo je trebalo da se prebaci na osnovu već zastarelog, događajima prevaziđenog, naređenja Vrhovnog štaba) uništili u selu Srednjem pilanu koja je radila za Nemce i kod Stubline vodili borbu sa jednom nemačkom jedinicom, to je iz Štaba 718. nemačke divizije zatraženo od Velebita da ode u taj rejon i partizanskom štabu prenese naređenje da, u duhu direktiva koje ima od Vrhovnog štaba, obustavi napade na nemačke jedinice i privredne objekte. Velebit je prihvatio molbu Nemaca ,i 1. aprila izjutra krenuo je automobilom, u pratnji jednog nemačkog oficira i vlasnika pilane, za Srednje. Njegovo putovanje je bdio rizično, jer nije znao gde će i na koga naići i da li će mu se verovati ukoliko srećno stigne do neke partizanske jedinice. Za razliku od ranijih prelazaka preko „linije fronta", koji su bili dogovoreni i utanačeni, ovaj prelazak je nosio puno meizvesnosti. Iza sela Ljubine Velebit i njegovi pratioci su nastavili put pešice po uskotračnoj pruzi i posle nekoliko kilometara hoda začuli su pucnjavu. Kako se Velebit seca, na jednom proširenju doline naišli su na grupu partizana
180 „Petnaesta majevačka brigada", Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1979, str. 120.

186

kao im da imam poruku za njihovu komandu i tražio da me dovedu do nje. Oni su zahtevali od nas da požurimo, jer su utvrdili da ih Nemci gone i prate u stopu. Posle kraćeg marša u istoj dolini došli smo do jedne kuće u kojoj je bio štab. Ja sam se predstavio drugovima koje nisam poznavao". Velebitov dolazak u selo Nišiće, u Stab 6. istoenobosanske brigade (sa kojim su se nalazili i sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH Isa Jovanović i član tog Komiteta Uglješa Danilović) zabeležio je u svom dnevniku zamenik političkog komesara 1. bataljona 6. brigade Dane Olbina. Pod 1. aprilom u dnevniku stoji sledeće: „Kada smo prelazili prugu kod spaljene Ćorovića pilane. . . ugledasmo čovjeka koji nam se odozgo približavao. Bio je u plavom smučarskom odijelu, na kačketu je imao petokraku zvijezdu, nosio je naočare. Kada nam je prišao na nekoliko koraka, nepoznati nas pozdravi pesnicom i reče ,Smrt fašizmu'! (. . .) Reče nam da je delegat Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske za razmjenu zarobljenika i da će sada stići dva čovjeka: jedan u njemačkoj oficirskoj uniformi, a drugi u građanskom odijelu, koji nose bijelu zastavu. . . Delegat nam reče da treba da prenesemo naređenje Vrhovnog štaba Stabu naše brigade, jer se večeras mora vratiti u Sarajevo, odakle će avionom u Zagreb. . . Umorni i znojni stigosmo u selo Nišiće. Delegat je ljut na nas. Ništa za to. Mi smo izvršili svoju dužnost, a drugovi iz Pokrajinskog komiteta i Štaba brigade neka ocijene da li je tačno ono o čemu ovaj čovjek govori." 181 U Stabu brigade Velebit je, razumljivo, bio primljen sa nepoverenjem, jer ga niko nije poznavao, a kod sebe nije imao nikakav dokument, punomoć je ili pismo over eno pečatom Vrhovnog štaba. Nepoverenje je bilo tim veće jer ono što je preneo kao naređenje Vrhovnog štaba bilo je gotovo nezamislivo: da brigada treba da krene u novom pravcu, preko (komunikacije Sarajevo—Višegrad i stigne u Sandžak i da, uz to, ne vrši nikakve akcije protiv nemačkih jedinica, niti diverzije na neprijateljske saobraćajne i druge objekte! Ve181

Dane Olbina, „Ratni dani", Sarajevo, 1972, str. 37—9. 187

lebitu je bilo potrebno dosta upornog objašnjavanja i „legitimisanja", dok su se Jovanović, Danilović i članovi Štaba brigade uverili da je on zaista došao iz Vrhovnog štaba. O Velebitovom dolasku u Stab 6. istoenobosanske brigade i o direktivama koje je, kao delegat Vrhovnog štaba, preneo, Uglješa Danilović je u svom dnevniku zapisao: „1. aprila 1943. — Nišić (. . .) Došao delegat Vrhovnog štaba za razmjenu zarobljenika u pratnji dvojice Nijemaca — jednog njemačkog kapetana i jednog civila. On nam ispriča stvari u koje u prvi mah nismo povjerovali. Pošto nam je naveo mnoge detalje čime je potvrdio svoj identitet, povjerovali smo onome" što nam je ispričao. Radi se o jednoj bitnoj promjeni taktike, ali o tome ću poslije pisati kad za to bude vrijeme. On nas je istovremeno izvjesilo o slijedećem: pošao je kurir od Vrhovnog štaba sa naređenjem za nas (reč je o kuriru Gruji Sokniću i pismu koje su Tito, Ranković i Zujović uputili Isi Jovanoviću — prim. M. L.). Kurir je pošao jutros u 6 sati u pratnji dvojice Nijemaca motorom za Sekoviće. Drug nam je ispričao ukratko sadržaj naređenja. Sesta brigada treba da pođe pravcem Čajniča, prelazeći Drinu između Međeđe i Goražda, sa zadatkom da udari u bok (četničkih i italijanskih snaga — prim. M. L.). Odmah je naređeno da se spremi jedna četa koja će rano u j u t r o krenuti za Sekoviće koja će donijeti naređenje. Napominjem da je ovaj kurir išao ovim putem (na nemačkom motociklu i u pratnji nemačkih vojnika — prim M. L.) tako što je iskoristio pregovore s Nijemcima za razmjenu zarobljenika. Jedna je četa odmah poslata za Kalauzoviće za hvatanje veze sa Grupom udarnih bataljona (reč je o bataljonima Majevičkog odreda — prim. M. L.). Njima je naređeno da obustave pokret koji im je dat po planu (reč je o pokretu preko Igmana — prim. M. L.). Zakazali smo da se sutra u 10 sati održi sastanak u Rakovoj Nozi. Drug sa Nijem188

cima odmah je krenuo nazad preko Srednjeg za Sarajevo. Data im je jedna četa za pratnju." 1 8 2 Velebitovog dolaska u Nišiće („stigao je jedan civil sa petokrakom zvijezdom na kapi") i objašnjenja sećaju se i neki članovi Štaba brigade. Rudi Petovar i Miloš Zekić su o tome napisali sledeće: „Velebit nam je podrobno izneo situaciju: (. . .) Sada je osnovni zadatak: razbiti preostale četničke formacije na Drini koje se još drže posredstvom Italijana i na prostoriji Kalinovik—Pljevlja—Crna Gora stvoriti uslove za predah i odmor našim izmorenim divizijama, a posebno uslove za liječenje većeg broja ranjenika i oboljelih od tifusa". 183 Objašnjenja o „bitnoj promjeni taktike", odnosno o pregovorima koji se vode sa Nemcima o privremenoj obustavi neprijateljstava, koja je Velebit dao, prihvaćena su sa dosta rezerve. Njih Danilović nije uneo u dnevnik. Zašto to nije učinio, objasnio je u pismu koje je, kako stoji u Dedijerovoj knjizi „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", uputio Dedijeru 15. novembra 1972. godine. 184 U njemu se o tome kaže sledeće: „(. . .) U bilješci od 1. aprila nisam naveo jasno i određeno što nam je to Velebit rekao, nego sam to kamuflirao rečenicom: ,Radi se o jednoj bitnoj promjeni taktike'. Tako sam postupio iz razloga konspiracije, iz bojazni da mi ,Dnevnik' ne padne u ruke neprijatelju, ali tako sam postupio i iz drugog razloga, što još nisam bio uvjeren da je tačno ono što nam je Vlatko rekao. Iz svega bi se moglo izvesti zaključak da je Vlatko zaista govorio nešto u smislu primirja. A o čemu se zapravo radilo, vidi se jasno i nedvosmisleno iz Titovih riječi koje sam zabilježio odmah poslije razgovora". Nepoverenje Danilovića i ostalih istočnobosanskih partijskih i vojnih rukovodilaca koji su prisustvovali razgovoru sa Velebitom nestalo je kada su, deset dana kasnije, od Tita (kod koga su, u selo Govzu, stigli 10. aprila) dobila objašnjenje koje je Danilović ovako zapisao:
182 Citirani izvod iz Danilovićevog dnevnika objavljen je u Dedijerovim „Prilozima...", str. 809. 183 R. Petovar i M. Zekić, „Sesta istočnobosanska i 15. majevačka brigada", Zbornik „Neretva", knj. 1, 1965, str. 325—6. 184 V. Dedijer, cit. delo, str. 810.

189

..Dao nam je (Tito — prim. M. L.) pravilno tumačenje onoga što nam je Vlatko ispričao u Nišiću. Tu se ne radi ni o kakvom primirju nego samo o obustavljanju napada na jednog neprijatelja dok se obračunamo sa drugim. Četnici su za sada najopasniji neprijatelj s obzirom na sutrašnjicu. Naročito ako dođe do iskrcavanja saveznika na Balkan kad ,jugoslovenska vlada' u Londonu može pokušati da iskoristi situaciju da bi pobrala plodove naše borbe. Mi dosad nismo koristili taktiku korištenja suprotnosti neprijatelja, a to treba da se čini." 185 Iako su naređenje Vrhovnog štaba o upućivanju istočnobosanskih jedinica ka Sandžaku primili sa izvesnom dozom sumnjičavosti, članovi Pokrajinskog komiteta i Glavnog štaba BiH, te štabova 6. istoenobosanske i 15. majevačke brigade (koja je tih dana formirana od Grupe majevičkih bataljona), odlučili su da ga izvrše. Najpre su upućeni kuriri sa izveštajem za Vrhovni štab, koji se, kako ih je Velebit obavestio naiazio u selu Drače, između Kalinovika i Foče. Obe brigade su odmah krenule, sa Romanije preko Glasinca i približile se komunikaciji Sarajevo—Višegrad. Na sastanku, koji su G. aprila održali članovi Pokrajinskog komiteta i pomenutih štabova, odlučeno je da se odustane od pokreta preko Drine prema Čajniču, odnosno o prelasku reke između Goražda i Ustiprače, jer je ocenjeno da za forsiranje tako velike reke nema tehničkih mogućnosti, a nije se raspolagalo ni podacima o neprijateljskim snagama u tom rejonu. Doneta je, stoga, odluka da jedinice krenu ka Foči, gde će se spojiti sa Operativnom grupom Vrhovnog štaba. 180 U međuvremenu je i Vrhovni štab doneo odluku da se istočnobosanske jedinice prebace u rejon Foče, izmenivši svoju raniju odluku, onu od 29. marta, kojom je bilo predviđeno da se prebace preko Drine u Sandžak. Da bi ta nova odluka stigla što pre do njihovog štaba, Tito je 7. aprila uputio Izvršnom komitetu Kominterne telegram u kome je zamolio da se preko Raddo-stanice „Slobodna Jugoslavija" objavi sledeća poruka za Isu Jovanovića i Uglješu DanUovića, računajući da oni slušaju emisije te Radio-stanice: ,,Ku185 166

Izvod u Arhivu VII (neregistrovano). Zbornik, tom IV, knj. 12, str. 355.

190

riri druga Ise i Čokalije (U. Đanilovića — prim. M. L.) stigli u naš Stab. Isa d Čak ali ja takođe moraju sa svim svojim drugovima što prije doći k nama ovim istim putem, (kojim su stigli kuriri — prim. M. L.), a ne kako smo ranije odredili".187 U toku noći između 6. i 7. aprila istočnobosanske jedinice su kod sela Sudića i Varošišta prešle nabujalu Praču i na Hranjenu zarobile domobransku posadu od 24 vojnika i dva oficira. U međuvremenu je drumom iz pravca Sarajeva naišla nemačka motorizovana kolona na koju je izvršen napad: uništena su 4 kamiona i 3 motocikla, ubijena su dva i ranjena dva vojnika, a zarobljeni jedan oficir i sedam vojnika. Oficir je protestovao zbog tog napada partizana, tvrdeći da između njih i partizana postoji primirje. 188 Igrom slučaja bio je to onaj isti oficir koji je bio u Štabu 717. nemačke divizije u Gornjem Vakufu kada je delegacija Vrhovnog štaba tamo vodila razgovore i koji je 14. marta čestitao lično Koči Popoviću rođendan. On se. kako se Popović seća, pozivao na „brigadira Popovića" i tražio da bude njemu priveden. Njegovom zahtevu je udovoljeno, te su on i ostali zarobljenici bili pušteni. Napad na ovu kolonu pripadnika Feldžandarmerije dz sastava 717. divizije, koja se upravo tih dana prebacivala na prostor Sarajevo—Višegrad, izvršile su jedinice kojima očigledno nije bilo preneto naređenje da se Nemci ne napadaju. Posle ovog sukoba sa nemačkom kolonom, istočnobosanske jedinice su nastavile pokret ka Drini, koju su, upravo tada, kod Ustikoline forsirale jedinice 1. proleterske divizije. Tu su se, u blizini Ustikoline, 6. istočnobosanska i 15. majevieka brigada spojile sa Operativnom grupom Vrhovnog štaba. Istočnobosanski rukovodioci (Isa Jovanović, Uglješa Danilović i članovi štabova obe brigade — ukupno ih je bilo desetorica) stigli su 10. aprila u selo Govzu, u Vrhovni štab. Tu i m se priključio i Avdo Humo, koji je još početkom marta stigao iz istočne Bosne u Vrhovni štab. 189 Kako je Tito trenutno bio odsutan, primili su ih Ranković i Zujović. ObaJ. B. Tito, Sabrana djela. knj. 14, str. 228. ..Petnaesta majevačka brigada", str. 121—3, 149, 173, 176; R. Petovar i S. Trikić, „Sesta proleterska istočnobosanska brigada", Beograd, 1982, str. 264; Zbornik, tom IV, knj. 12, dok. br. 162, str. 355—6. 189 A. Humo, „Moja generacija", Sarajevo, 1984, str. 817.
188 187

191

veštavajući o njihovom dolasku, zamenik načelnika Vrhovnog štaba Velimir Terzić je Titu napisao sledeće: „Stigli su drugovi (Iso) iz VI i Majevičke brigade. Njihove brigade ovde jake su po 600 boraca jer su ostavile po jedan bataljon na svom terenu. Dobro su odeveni, prilično naoružani i zdravi — većinom omladina. Drug Vlatko je bio prinuđen da na molbu Nemaca interveniše, zbog napada ovih brigada na neka nemačka uporišta — pilane, koje su naši zapalili i uništili. Izgleda da su se Švabe bili dobro uplašili — čim su angažovali Vlatka da interveniše. Zaista Vlatko je bio došao sa jednim nemačkim oficirom u Stab VI brigade i sa drugovima razjasnio te naše odnose i objasnio situaciju. O tome će vam drug Iso detaljno referisati." 190 Pošto se predveče vratio sa položaja, Tito je primio istočnobosanske rukovodioce. O tom susretu je nekoliko dana kasnije, 16. aprila, Danilović zapisao u svom dnevniku (pored dela koji smo već citirali, a koji se odnosi na tumačenje „bitne promene taktike", o čemu im je Velebit u Nišiću govorio): „Desetog ov. mj. stigli smo konačno do Vrhovnog štaba. .. U Vrhovni štab nas je stigla cijela ekipa. Bili smo ja, Iso i štabovi obje brigade. Poslije podne smo proveli kod drugova Marka i Crnog (Rankovića i Zujovića — prim. M. L.), a naveče smo bili kod Starog (Tita — prim. M. L.). Naš izvještaj je bio kratak i više u formi razgovora, jer je pismeni izvještaj stigao prije nas. Naš vojnički rad je odobren i nije nam se ništa zamjerilo. Stari nam je samo primjetio u pogledu našeg nedolaska na Igman. Raspitivao se za stanje i prilike na našem dosadašnjem terenu. Dao nam je pravilno tumačenje onoga što nam je Vlatko ispričao u Nišdću... Za akciju naših jedinica na Hranjenu rekao je da je sasvim pravilna. Ovo posljednje naročito nas je golicalo i strahovali smo da nismo napravili grešku. Stari nam je rekao da će Bosanski korpus prebaciti dvije brigade na teren istočne Bosne. Ove dvije brigade, Sesta i Majevička, privremeno će vršiti obezbjedenje
180

Arhiv VII, k. 9A, reg. br. 48—2.

192

slobodne teritorije, a poslije će ići u ofanzivne operacije." Tito je, dakle, odobrio napad koji su istočnobosanske jedinice izvršile dva dana ranije na nemačku kolonu na Hranjenu. Bilo je to sasvim razumljivo: naređenje o nepreduzimanju akcija protiv nemačkih jedinica, koje im je Velebit preneo deset dana ranije, bilo je već prevaziđeno. Operativna grupa je uspešno izvršila glavni zadatak: forsiranjem Neretve i prodorom u severnu Hercegovinu i jugoistočnu Bosnu, te daljim nastupanjem preko Drine i Pive ka Sandžaku i Cmoj Gori, razbila je glavne četničke snage i izašla iz teške situacije u kojoj se krajem februara i prvih dana marta našla u Prozorskoj kotlini i u dolinama Rame i Neretve. Više nije bilo razloga za „taktiziranje", za nastavljanje sa pokušajima da se Nemci „neutraliziraju", jer su bile prebrođene sve one opasnosti i teškoće zbog kojih se Vrhovni štab i bio odlučio da stupi u pregovore sa Nemcima. Borbe sa Nemcima, koje se u stvari i nisu prekidale, nastavljale su se, a ubrzo će, već sredinom narednog meseca, dostići takve razmere i toliku žestinu kakve dotad nisu imale. Tako se Velebitova misija u istočnoj Bosni, iako neplanirana, završila uspešno. Zahvaljujući njoj, u sastav Operativne grupe Vrhovnog štaba, već dosta iznurene, stigle su dve istočnobosanske brigade, sastavljene od prekaljenog ljudstva, čime je ta grupa bila znatno ojačana.

Velebitov treći boravak u Zagrebu i njegova misija u Slavoniji
Nakon uspešno obavljenog zadatka u selu Nišići, gde je Pokrajinskom komitetu KPJ za BiH i Stabu 6. istočnobosanske brigade preneo Titovo naređenje o upućivanju 6. d Majevičke brigade u sastav Operativne grupe, Velebit se istog dana, 1. aprila uveče, vratio u Sarajevo, odakle je narednog dana otputovao za Zagreb. U Zagrebu se Velebit zadržao nekoliko dana. Ovoga puta kako se seća — nije bio smešten u sedištu nemačke Feldkomandature u Gajevoj ulici, već u hotelu „Central",
193

blizu železničke stanice. Za vreme relativno dugog zadržavanja u Zagrebu (sedam ili osam dana) kontaktirao je samo sa inženjerom Otom i nekolicinom nemačkih oficira. Tražio je da se razmena zarobljenika nastavi i da Nemci izruče obećanih 20 uhapšenih pripadnika NOP-a, koje su ostali „dužni" za oslobođene nemačke vojnike i privredne stručnjake. Obnovio je i zahtev za oslobođenje Herte Haas. Nije, razumljivo, rekao da je reč o Titovoj supruzi. Od Nemaca je dobio uveravanja da će učiniti sve što je u njihovoj moći, mada im ustaške vlasti čine smetnje u pronalaženju i izručenju traženih lica. Velebit je obavestio nemačke predstavnike da se Vrhovni štab saglasio sa njihovim zahtevima da se obustave napadi partizanskih jedinica i diverzanata na železničku prugu Zagreb—Beograd i da je on dobio ovlašćenje da takvo naređenje prenese partizanskom štabu u Slavoniji. Uostalom, on je o tome već dao obaveštenja i u Stabu 718. divizije u Sarajevu, gde se zadržao na putu za Zagreb, i bio je siguran da su ona bila prenota generalu Horstenauu. Ujedno je rekao da će lizdejstvovati oslobađanje nemačkih zarobljenika, ukoliko se oni budu nalazili u partizanskom zarobljeništvu. Nemcima je i te kako bilo stalo do toga da slavonski partizani prekinu dejstva na toj važnoj saobraćajnici, te su omogućili Velebitu da dođe do partizanskih jedinica u rejonu Psunja*. Snabdeven nemačkim vojnim ispravama u pratnji inženjera Ota i jednog podoficira, Velebit je 9. aprila prevežen automobilom do Pakraca, gde je dobio obaveštenje da se nedaleko, u pravcu Bučja, vode borbe sa partizanima. Sa svojim pratiocima, produžio je put prema položaju koji su držale jedinice domobranskog 4. gorskog zdruga. Komandant, zdruga, kako se Velebit seća, nije hteo da mu pomogne da se poveže sa partizanskim jedinicama, jer je bio gnevan što je njegova jedinica prethodne noći pretrpela velike gubitke. Radilo se o borbama koje su jedinice 12. i 17. slavonske brigade 4. slavonske divizije NOVJ vodile 8. aprila kod Bučja sa domobranskim zdrugom, nanevši mu gubitke od 42 mrtva i 60 ranjenih domobrana. Na intervenciju nemačkih pratilaca, domobranski oficir je pristao da se po jednom seljaku, taocu, uputi partizanskoj komandi pismo kojim bi se tražilo da se utanači vreme i mesto gde bi se delegat Vrhovnog štaba povezao sa partizanima. Velebit je napisao pismo i, u očekivanju odgovora, vratio se u Pakrac.
194

Naredna tri dana odgovor nije stizao i postojala je opravdana sumnja da Velebitovo pismo nije ni bilo uručeno partizanskom štabu. Pošto je morao da obavi dobijeni zadatak, Velebit je 13. aprila krenuo sam automobilom prema Bučju. Od mesta gde su se nalazili prednji domobranski položaji nastavio je put pešice i ubrzo je naišao na partizansku patrolu koja ga je, posle dužeg pešačenja, dovela u Stab 3. operativne zone Hrvatske. U Stabu zone (komandant Vinko Antić, politički komesar Duško Brkić) Velebita, koji se predstavio kao Vladimir Petrović, niko nije poznavao, tako da su ga, razumljivo, primili sa nepoverenjem. On ih je uveravao da je delegat Vrhovnog štaba i da Stabu zone nosi važnu poruku i naređenje Vrhovnog štaba. Prema Velebitovom sećanju, on se pozivao na Marjana Stilinovića, sa kojim je u toku protekle godine bio u Vrhovnom štabu. Kada je Stilmović došao u Stab, potvrdio je da poznaje Vlatka i da ga treba primiti sa poverenjem. Velebit se pozivao i na Radojicu Nenezića, koji se do avgusta 1942. godine, kada je bio upućen u Slavoniju, nalazio pri Vrhovnom štabu i poznavao Velebita (samo kao Vlatka). Velebit je članovima Štaba objasnio svoju misiju i preneo im poruku Vrhovnog štaba. „Poruka se sastojala u tome" — seća se on svog izlaganja — ,,da smo započeli pregovore oko razmene zarobljenika, kao i za privremeno obustavljanje ofanzivnih akcija protiv nemačkih trupa, a naročito protiv glavne komunikacije Zagreb—Beograd. Zamolio sam drugove da mi predaju zarobljenike, ukoliko ih imaju, i da se pridržavaju uputstava koja sam im preneo. Rekao sam im takođe da će im daljnje direktive biti saopštene preko Radio-stanice , Slobodna Jugoslavija'." Štab 3. operativne zone Hrvatske je odmah pristupio izvršenju naređenja Vrhovnog štaba, obavestivši o tome potčinjene štabove. Još istog dana, 13. aprila, Stab 4. divizije je o dolasku delegata Vrhovnog štaba obavestio štabove 12, 16, 17. i 18. brigade sledećim dopisom: „U povjerenju vam saopštavamo da je ovdje jedan drug iz Vrhovnog štaba koji je donio osobite direktive za daljnji rad naše Divizije. To je drug Vlatko koji pozna druga Radojicu (Nenezića, komandanta 17. brigade — prim. M. L.), a sigurno i ovaj njega. Ovo treba da ostane u najvećoj konspiraciji, štapska tajna". 191
101

Arhiv VII, k. 907, reg. br. 11/2. 195

Sledećeg dana Stab 4. divizije je štabovima svojih brigada uputio naređenje u kojem je pod tačkom 5. stajalo sledeće: „Odmah po prijemu ovog naređenja treba da sve brigade povuku sve svoje diverzantske grupe u sastav svojih brigada i da im smjesta narede da od danas ne vrše diverzije na prugama, a osobito ne na pruzi Beograd—Zagreb. Isto tako svi štabovi brigada koji imaju najbliže veze sa drugim raznim diverzantskim grupama van njihove brigade treba da te grupe upoznaju s ovim naređenjem koje bazira na naređenju Vrhovnog štaba." 192 Da bi se istakao značaj ovog naređenja, ovaj deo teksta (tačka 5), za razliku od ostalog, bio je otkucan velikim slovima. Istog dana je upućeno naređenje i štabovima 1. i 2. odreda da narede svim svojim diverzantima „da do daljnjeg ne vrše nikakve diverzije na prugama, odnosno vlakovima", uz napomenu da će „objašnjenje dobiti naknadno preko političkog komesara", a da se za sada preduzimaju samo akcije ekonomskog karaktera i vrši šira mobilizacija novih boraca. U naređenju je posebno naglašeno da se zabranjuje likvidacija nemačkih zarobljenika i pripadnika nemačke narodne skupine (tzv. „kulturbundovaca") i da se isti moraju upućivati u komande područja, „pošto postoji mogućnost zamjene za naše drugove". 193 Naređenje Vrhovnog štaba bilo je u Slavoniji snrovedeno u život, o čemu je Stab 4. divizije u svom 20-todnevnom operativnom izveštaju (za vreme od 16. aprila do 5. maja) obavestio Glavni štab Hrvatske. U delu izveštaja u kome se govori o „radu naših jedinica u općim crtama" stajalo je: „Poslije 16. IV naše jedinice nisu imale nikakvih akcija. Ovo je u vezi s razgovorima koje smo imali s drugom Vlatkom koji je došao iz Vrhovnog štaba". 194 O dolasku delegata Vrhovnog štaba i o direktivama za obustavljanje vojnih akcija na železničkoj pruzi Zagreb—
Isto, reg. br. 12/2. Historijski institut Slavonije: Građa za Historiju NOP-a u Slavoniji, knj. 5, Slavonski Brod, 1966, str. 90. 104 Arhiv VII, k. 907, reg. br. 46—4. 196
192 193

Beograd, koje je on izdao u ime Vrhovnog štaba, Štab 3. operativne zone je u svom pismu od 19. aprila obavestio Glavni štab Hrvatske, tražeći „hitno obaveštenje". „Nazad šest dana", pisao je politički komesar zone (komandant zone je bio odsutan, jer je već bio otišao u Glavni štab na referisanje), „došao je delegat od Vrhovnog štaba, drug Vladimir Petrović Vlatko, koji nam je dao neke direktive od strane Vrhovnog štaba a koje će Vam iznijeti drug komandant, pa Vas molimo da nas o tome hitno obavijestite". 195 U drugom izveštaju Štab zone je izvestio da „smo za sada prestali sa napadima i čišćenjem iz razloga koji ćete vidjeti iz posebnog izvještaja". I Oblasni komitet KP Hrvatske za Slavoniju je smatrao za potrebno da upozna Centralni komitet KP Hrvatske o ovom događaju. „Kod nas je bio drug Velebit (samo se u ovom dokumentu spominje pravo prezime, što navodi na zaključak da je Stilinović „odao" pravo prezime samo Oblasnom komitetu — prim. M. L.) i dao nam je neke direktive za koje mislimo da ih vi poznate". 196 Obaveštenje o misiji delegata Vrhovnog štaba u Slavoniji stiglo je u Glavni štab Hrvatske sa znatnim zakašnjenjem, prvih dana maja. Neizvesno je od koga je najpre dobij eno: od komandanta zone ili iz pisma političkog komesara zone. Vesti o naređenju Vrhovnog štaba da se obustave napadi na nemačke komunikacije primljene su i u Glavnom štabu Hrvatske sa dosta nepoverenja i sumnjičavosti, tim više što ličnost navodnog delegata Vrhovnog štaba pod imenom Vladimira Petrovića nikome nije bila poznata. Stoga je odlučeno da se od Vrhovnog štaba zatraži objašnjenje. U telegramu koji je 5. maja iz Glavnog štaba Hrvatske upućen Vrhovnom štabu stajalo je sledeće: „Dana 13. aprila došao u Štab naše 3. operativne zone neki Vladimir Petrović, navodno Vaš delegat. On (je) odredio da (se) privremeno prestane s ofanzivnim akcijama i to vrijeme upotrebi za odmor. Zabranio (je) diverzije na prugama i napade na uporišta. Divizija (je) trebala krenuti u istočnu Bosnu prema navodno datim naređenjima preko ,Slobodne Jugoslavije'. Mo195 Historijski institut Slavonije, k. 6-1, reg. br. 11—1; 12—1. 106 Isto, str. 140.

citirano, str. 132; Arhiv VII,

197

limo izvestite o pravom stanju stvari, a ukoliko ne odgovara istini hitno javite preko ,Slobodne Jugoslavije' Stabu operativne zone da niste nikog slali i što treba da rade.. ,"197 Tri dana kasnije, 8. maja, Glavni štab Hrvatske je ponovo od Vrhovnog štaba tražio „obaveštenje o Petroviću", kako bi mogao izvestiti Stab 3. operativne zone da li je zaista reč o delegatu Vrhovnog štaba. 198 Cim je dobio prvi telegram, Tito je 7. maja iz sela Donje Kruševo, na Pivi, odgovorio Glavnom štabu Hrvatske, potvrdivši da je u Slavoniji zaista boravio delegat Vrhovnog štaba i da je slavonskom štabu preneo njegova naređenja. Tekst Titovog telegrama je glasio: „Petrović zaista bio u Slavoniji za vrijeme razmjene zarobljenika u vrijeme velikih bojeva kod Konjica i Kalinovika. Napad na prugu bilo riješno privremeno obustaviti u slučaju prebacivanja Slavonske divizije u Bosnu u vezi sa njemačko-ustaškom, ofanzivom u Slavoniji (odnosi se na ofanzivu 'Braun' koju su nemačke i ustaške trupe izvodile od 20. marta do 7. aprila 1943. u cilju uništenja 4. slavonske divizije — prim. M. L.) ili zbog vojnih potreba u Bosni. On ugovorio znake sa drugovima u Stabu 3. operativne zone preko 'Slobodne Jugoslavije'. Akcije na prugu moraju se svim silama nastaviti i o tome ćemo odmah izdati naređenje preko 'Slobodne Jugoslavije'... Glavna bitka se vodi sada ovdje radi uništenja Dražine vojske. . ."199

Velebitov

povratak u

Vrhovni

štab

U Stabu 3. operativne zone Hrvatske Velebit se nije dugo zadržao. Već 14 aprila, drugog dana boravka, upućen je sa kurirom u Stab 17. slavonske brigade da bi preuzeo zarobljenog nemačkog lekara — Folksdojčera. U štabu se
197 198 199

Arhiv VII, k. 6-1, reg. br. 11/1. Arhiv VII, k. 6-1, reg. br. 12/1. Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 15, str. 84.

198

Velebit susreo sa komandantom brigade Radojicom Nenezićem, koga je poznavao, dok se Nenezdć pre upućivanja u Slavoniju avgusta 1941, nalazio u Pratećoj četi Vrhovnog štaba. Sa nemačkim lekarem Velebit je tek narednog dana stigao u Pakrac, pošto je prethodnu noć proveo u jednoj napuštenoj štali, a zatim se, bez smetnji, vratio u Zagreb. U Zagrebu, u kome se zadržao još tri-četiri dana, Velebit je bio primljen od generala Horstenaua, koga je upoznao sa rezultatom svoje misije u Slavoniji i porukama koje je preneo tamošnjem partizanskom štabu. Ne seća se, kako kaže, da li su tom prilikom vodili još kakve razgovore. Sigurno je, međutim, da je bilo reči o razmeni zarobljenika, odnosno o oslobađanju nekolicine uhapšenih pripadnika NOP-a koje su Nemci bili dužni da izruče partizanima. Za vreme Velebitovog odsustvovanja iz Zagreba Nemci su saznali da se u ustaškom zatvoru u Petrinjskoj ulici nalazi tražena Herta Haas, preuzeli je i doveli u svoju Feldkomaindamturu, gde se srela sa Velebitom. Tog susreta se Velebit ovako seća: „Na hodniku nemačke Feldkomandature sreo sam drugaricu Hertu koja nije htela da sa mnom razgovara kad sam joj se približio. Ona nije mogla da shvati kako se ja slobodno krećem sa Nemcima i mislila je da sam je izdao i da je moj posao da je identificiram. Koštalo me je dosta napora da joj objasnim pravo stanje stvari. Bila je vrlo slaba i iscrpljena. U zatvoru je pokušala da izvrši samoubistvo sekući vene na rukama." Sa Hertom Haas i Hansom Otom Velebit je 19. aprila krenuo vozom iz Zagreba za Sarajevo. Noćili su u Slavonskom Brodu, a sutradan su produžili putovanje i stigli u Sarajevo, gde su njih dvoje bili smešteni u kasarni Feldkomandature. Trebalo je da tu, prema dogovoru, nemačke vlasti predaju Velebitu izvestan broj zatvorenika koje su ostali dužni u razmeni izvršenoj prethodnog meseca. Do toga, međutim, nije došlo, jer su se, navodno, kako se Herta Haas seća, „drugovi razboleli od tifusa". 200 Dogovaranje oko ove naknadne razmene bilo je razlog što se Velebit za200

Izjava Herte Haas (kod autora). 199

držao u Sarajevu puna tri dana. To je vreme iskoristio da nabavi neki sanitetski materijal. Ne seća se, kako kaže, da je nabavio vakcinu protiv tifusa, ali je zato u jednoj apoteci, čijeg je vlasnika poznavao, kupio sve termometre koje je ovaj imao u skladištu. Tek 23. aprila krenuli su kamionom, na kome je bila istaknuta bela zastava, preko Trnova ka partizanskoj teritoriji. Na prevoju Rogoj, oko 10 km južno od Trnova, na kamion su pripucali partizani i nakon Velebitove intervencije i objašnjenja prekinuli su vatru i prihvatili njega i Haasovu. Pre opraštanja od inženjera Ota, sa kojim je već više od mesec dana bio u kontaktu i vodio razgovore, Velebit se sa njim dogovorio da će mu preko nemačke komande u Trnovu dostaviti „na pregled" četnički propagandni matrijal zaplenjen prilikom zarobljavanja Propagandnog odeljenja četničke Vrhovne komande u borbama za Kalinovik pre mesec dana. Bilo je reči, kako stoji u Otovoj zabelešci koju je napisao za nemačkog poslanika u Zagrebu Kašea, i o utanačavanju „konačnog razgovora sa Titom". 201 Nastavljajući put pešice, Velebit i Herta Haas su u toku prepodneva stigli u Govzu, selo između Kalinovika i Foče, u kojem se nalazio Vrhovni štab. Bili su odmah primljeni kod Tita, kome je Velebit podneo izvešaj ,,o izvršenim zadacima kao i o razgovorima koje je vodio sa generalom Gleise-om i drugim nemačkim oficirima". O misiji koju je, sticajem prilika, Velebit obavio u istočnoj Bosni, Tito je već bio obavešten od Ise Jovanovića i Ugljene Danilovića, koji su sa 6. istočnobosanskom i Majevičkom brigadom stigli u Vrhovni štab pre 13 dana. Velebit ga je zato podrobnije upoznao sa svojim boravkom u Štabu 3. operativne zone Hrvatske u Slavoniji i o razgovorima koje je vodio u Sarajevu u Štabu 718. nemačke divizije i u Zagrebu sa generalom Horstenauom i drugim nemačkim oficirima. Velebit je obavestio Tita i o razmeštaju i kretanjima neprijateljskih jedinica — koliko je to mogao ustanoviti. Posebno su bile zanimljive vesti o većim transportima vojske i tenkova železničkom prugom Zagreb—Brod—Beograd. Prema saznanjima do kojih je došao, nemačke trupe
201

Arhiv VII, mikrofilm London, br. 588976.

200

su prevožene prema Turskoj i Siriji, navodno, u veži s predstojećom ofanzivom na Kavkazu. Radilo se, u stvari, 0 prebacivanju nemačkih trupa za Grčku i severnu Afriku. U telegramu od 25. aprila Tito je o tome obavestio Moskvu, napomenuvši da je te podatke doneo „naš provereni drug koji je ovih dana putovao železničkom prugom Zagreb—Brod". 202 Mada su svi dotadašnji razgovori koje su sa nemačkim predstavnicima vodili delegati Vrhovnog štaba — naj pre njih trojica u Gornjem Vakufu, a zatim, dvojica u Sarajevu i Zagrebu i, konačno, sam Velebit, takođe u Sarajevu 1 Zagrebu — imali kao rezultat samo razmenu zarobljenika i izvesne ustupke partizanske strane (obustava dejstva na železničkoj pruzi Zagreb—Beograd, koja je kratko trajala) i obećanje nemačke strane da će se o predlozima Vrhovnog štaba o obostranoj obustavi neprijateljstava „razmišljati", trebalo je, kako je Tito zaključio, nastaviti sa održavanjem kontakata i sa daljim razgovorima, pre svega o razmeni zarobljenika. Prošlo je već više od mesec dana kako su nemačke trupe, pošto su izbile na Neretvu, obustavile svoja dejstva, prekinuvši kontakt sa Operativnom grupom divizija i ne ispoljavajući nameru da nastave ofanzivu na levoj obali Neretve. Na takav razvoj događaja, koji je znatno olakšao položaj Operativne grupe, omogućivši joj nesmetana dejstva protiv četničkih snaga, mogli su uticati, kako je Tito računao, ne proniknuvši u prave razloge prestanka nemačke ofanzive, i pregovori koje su delegati Vrhovnog štaba vodili sa nemačkim komandama. Ta „neutralizacija Nemaca od četnika i Italij ana", kako je Tito u pismu Stabu 1. bosanskog korpusa od 30. marta nazvao prestanak nemačke ofanzive u dolini Neretve, pripisana je upravo tim pregovorima, koje je, ukoliko za njih postoje iole kakvi izgledi, trebalo nastaviti. Tito je, stoga, naredio da se oslobode nemački vojnici koje su 7. aprila zarobili borci istočnobosanskih jedinica, 203 a pristao je i da se sastane sa inženjerom Otom, sa kojim se već jednom sastao prošlog leta u Glamoču. O tome je, kako je Ot pisao u pomenutoj zabelešci za poslanika Kašea, Velebit uputio pismo Otu u
202 203

J. B. Tito, Sabrana djela, tom 15, str. 54. Arhiv, VII, k. 706, reg. br. 3/1—5. 201

kome je javljao da bi se taj razgovor mogao održati 10. maja negde između Kalinovika i Foče, zamolivši ga „da do tog termina dovede ostale zarobljenike za razmenu". Ot je primio još dva pisma — jedno za Horstenaua, a drugo za Kašea, u kome je bilo reči o pregovorima za razmenu 104 zarobljenih domobrana, kojima se nemačke strane treba da rukovodi Ot. ,,Kad sam primio to pismo", zapisao je Ot, „pokušao sam da preko Goražda uspostavim vezu s partizanima koji su tada već obrazovali mostobran južno od Foče, što mi nije uspelo zbog četnika koji su tu krstarili. Zato je morao da izostane razgovor sa Titom, odnosno preuzimanje propagandnog materijala (četničkog — orim. M. L.)". Uostalom, više to nij e imalo nikakvog smisla, i er je za koji dan otpočela nova, još žešća, neprijateljska ofanziva. Jake okupatorske i kvislinške snage (četiri nemačke i tri italijanske divizije, jedna nemačko-bugarska borbena grupa jačine divizije, jedna domobranska brigada i jedan nemački puk za specijalnu upotrebu) peduzeće sredinom maja, uz snažnu podršku avijacije, koncentričan napad na Operativnu grupu divizija NOVJ koja se, na svom strategijskom nastupanju na istok, ka Srbiji, Kosovu i Makedoniji, bila zadržala u severnim oblastima Crne Gore i u zapadnom Sandžaku. I sve računice, pretpostavke i iluzije o „neutralizaciji" Nemaca, ukoliko su još i postojale, bile su raspršene.

202

SMISAO I ZNAČAJ MARTOVSKIH PREGOVORA

Pregovori koje su marta 1943. delegati Vrhovnog štaba NOVJ vodili u komandama nemačkih operativnih jedinica u Gornjem Vakufu i u Sarajevu (u štabovima 717. i 718. pešadijske divizije) i u Zagrebu u štabu Nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj bili su nastavak dotad vođenih pregovora o razmeni zarobljenika. I pre i posle njih, vođeni su na raznim nivoima i u raznim krajevima zemlje pregovori dveju zaraćenih strana, partizanske i okupatorske, o razmeni ratnih zarobljenika. Bila je to, dakle, uobičajena praksa, poznata i primenjivana otkako postoje ratovi. Pa, ipak, ovi, martovski pregovori imaju posebno obeležje po kojima se donekle razlikuju od ostalih pregovora koji su u toku rata vođeni između partizanskih i okupatorskih predstavnika. Oni su, pre svega, održani u izuzetnim, za partizansku stranu neobično teškim, uslovima, kada je Vrhovni štab bio spreman da po cenu privremenih ustupaka traži mogućnosti za spasavanje više hiljada ranjenika i bolesnika, kojima je, zbog trenutno nepovoljnog razvoja situacije u velikoj bici na Neretvi, zapretilo uništenje. „Mi smo preduzimali sve što je bilo moguće da zaštitimo ranjenike", rekao je Tito, sećajući se tih dana. 204 Ta okolnost je, što se namera partizanske strane tiče, tim pregovorima davala duboko humani karakter i značaj. Vrhovni štab je pokušao da pregovore o razmeni zarobljenika iskoristi za eventualno rešavanje i drugih, veoma značajnih pitanja: prvo, da zatraži od Nemaca da i formalno priznaju da je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, sa ko204

J. B. Tito, Vojna djela, knj. 4, str. 73. 203

jam su oni u pravom ratu već više od godinu i po dana, u pravom smislu zaraćena strana, te da se u ratovanju s njom imaju pridržavati odredaba međunarodnog ratnog prava i Ženevskih konvencija o postupanju sa ratnih zarobljenicima, ranjenicima i bolesnicima (donetih 1929. godine), čega se partizanska strana dosledno pridržavala i, drugo, da ponudom privremene obustave neprijateljstava pokuša da „neutralizuje Nemce", da ratnim lukavstvom olakša tešku situaciju u kojoj se u dolini Neretve našla Operativna grupa divizija sa velikim brojem ranjenika i tako dobije u vremenu, kako bi se stvorili povoljniji uslovi za proboj preko Neretve i razbijanje glavne grupacije četnika. U situaciji kada se očekivalo iskrcavanje angloameričkih ftrupa na Balkan, četnici su, kao „vojska u otadžbini", kao „regularna" vojska Kraljevine Jugoslavije pod komandom vojnog ministra njene legalne vlade koja je uživala pomoć vlada zapadnih savezničkih zemalja, postali glavni neprijatelj narodnooslobodilačkog pokreta, kome će invazione snage — u to nije bilo sumnje — pružiti punu vojnu i političku podršku u borbi protiv NOP-a i njegove oružane sile. Insistiranje Vrhovnog štaba na tome da se Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije prizna status zaraćene strane bilo je motivisano željom da se poseban, privilegovan položaj u slučajevima ranjavanja i zarobljavanja, koji međunarodno ratno pravo priznaje samo pripadnicima redovnih oružanih snaga, prizna i pripadnicima Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, jer ta vojska, budući da učestvuje u oružanom sukobu međunarodnog karaktera i da poseduje svojstva regularne armije i oslanja se na vlast na određenoj teritoriji, ima svojstva punovažnog subjekta međunarodnog ratnog prava. Predloži Vrhovnog štaba o privremenoj obustavi neprijateljstva bili su samo manevar, sračunat na olakšanje teške situacije u kojoj se našla Operativna grupa sa više hiljada ranjenika i stvaranje povoljnijih operativnih uslova za njeno izvlačenje iz okruženja i prodor na istok. Nikakav drugi smisao nije taj predlog imao. Još na prvim razgovorima 11. marta u Gornjem Vakufu delegacija Vrhovnog štaba je, kako je i zabeleženo u zapisniku, nemačkoj strani izričito stavila do znanja da predlog za sklapanje primirja nipošto ne treba shvatiti kao nekakav predlog za kapitula204

ciju, jer Narodnooslobodilačka vojska neće nikada, ni pod kojim uslovima, to učiniti. Ona je neuništiva, uživa podršku naroda i dovoljno je snažna da odoli svim neprijateljskim ofanzivama i da se iz svake, i najteže situacije izvuče, što je pokazala u svim dotadašnjim ofanzivama iz kojih je izlazila jača; njeni su borci nepokolebljivi, „spremni su da umru" i da izdrže sva lišavanja. I bez tog uveravanja Nemcima je bilo i te kako jasno da će se partizani bori/ti do kraja, ako treba do poslednjeg, i da su nepokolebljivo uvereni u pravednost svoje borbe i u svoju pobedu. Nemci su, kako se iz prepiske njihovih vojnih i diplomatskih predstavnika iz Zagreba i Berlina vidi, prozreli prave namere partizanskog Vrhovnog štaba i smisao njegovog predloga o „obustavi neprijateljstava". „S Titom dolaze u obzir samo pregovori o polaganju oružja i predaji", bio je odgovor Berlina na vest o predlozima partizanske delegacije, sa čime se saglasio i nemački poslanik u Zagrebu, istakavši ipak da se ,,s bezuslovnom kapitulacijom Tita i njegovih partizana ne može računati". O apsurdnosti i pomisli o predaji Tito je rekao ono što bi rekao i svaki borac Narodnooslobodilačke vojske: „Naše jedinice, sve naše borce prožimao je duh najveće čvrstine i riješenosti da pošto-poto pobijedimo. Svatko drugi bi se predao. Nijedna vojska ne bi nastavila dalje ratovanje. A kod nas nije bilo nikakvog dezerterstva. Postojala je vjera da ćemo izaći iz tih teškoća.. . Naši borci — zbijeni oko naše Partije i Vrhovnog štaba — znali su da će sve teškoće biti savladane; imali su jasnu perspektivu. Svjesni ciljeva naše oružane borbe, uvijek su bili spremni da pobijede i u situaciji koja je na izgled bila bezizlazna". 205 Predloži Vrhovnog štaba da se pregovara o priznanju NOVJ kao zaraćene strane i o privremenoj obustavi vojnih dejstava nisu od nemačke strane bili usvojeni, te su se pregovori sveli na samo jedno pitanje: na razmenu ratnih zarobljenika, o čemu su i postignuti sporazumi. Nije nevažno spomenuti da se pri tom partizanska strana pokazala velikodušnijom: pustila je na slobodu veći broj nemačkih zarobljenika nego što je, za uzvrat, dobila svojih. Bio je to svojevrstan kuriozitet, jer je obično jača r a t u 205 Zbornik „Neretva", I, Beograd, 1965; Titov govor na zboru u Jablanici 12. 11. 1978, „Narodna armija", 16. 11. 1978.

205

juća strana, i radi svog prestiža, za svoje zarobljene pripadnike razmenjivala veći broj protivnikovih. Uz ove, rekli bismo, osnovne zaključke, nameću se i drugi: 1. Bez obzira na to što Nemci nikad nisu priznali narodnoslobodilačku borbu kao pravo naroda jedne okupirane zemlje da se bori za svoju slobodu i njegove oružane snage kao zaraćenu stranu i što je sa najvišeg vrha, od Hitlera, zabranjivano da se sa ustanicima („banditima") pregovara, sama činjenica da su sa delegacijom Vrhovnog štaba te oružane snage ipak vodili pregovore, u kojima je učestvovala čak i najodgovornija vojna ličnost u NDH — Nemački opunomoćeni general, i da su je uvažavali kao ravnopravnog partnera, govori o tome da su, ako ne i na rečima, ono na delu, priznavali Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije kao respektujuću zaraćenu stranu, koja je svojom organizovanom oružanom borbom stvorila svojevrsno ratište na jugoistoku Evrope. Bila su, stoga, posve razumljiva insistiranja vodećih nemačkih ličnosti (generala Horstenaua i poslanika Kašea) o potrebi vođenja pregovora sa partizanima, kao i nastojanja general-pukovnika Lera, komandanta Jugoistoka, da uveri Vrhovnu komandu Vermahta da Titove jedinice treba priznati kao zaraćenu stranu. Tog mišljenja je bio i general-feldmaršal baron Maksimilijan fon Vajks (Maximilian Freiherr von Weichs), koji će na dužnosti komandanta Jugoistoka zameniti Lera. On je, naime, kako je sam tvrdio, u svim svojim procenama situacije i u mnogim memorandumima ukazivao Vrhovnoj komandi Vermahta da borba protiv ustanika u Jugoslaviji „nema ništa zajedničko sa partizanskim ratom, već da se mora shvatiti i voditi kao protiv regularnih jedinica". „Kasnije" — izjavio je on — da bih potvrdio svoje shvatanje, uneo sam u svoje izveštaje izraz 'jugoslovenska armija' umesto partizani. Međutim, ovo je Hitler zabranio."206 2. Iz činjenica da je pregovore predložio Vrhovni štab NOVJ i da je izrazio svoju spremnost da se razmotri mo2or ' Zaostavština fon Vajksa u Voinom muzeju u Koblencu (dr Karl Knilicka, „'Bihaćka republika' i jugoslovenski partizanski pokret u ogledalu njemačkih izvora i ocjena njemačkih generala koji su komandovali na Jugoistoku", Zbornik „Prvo zasjedanje AVNOJ-a", Bihać, 1966, str. 237).

206

guónost privremene obustave neprijateljstava nikako se ne može izvući zaključak da je za pregovore bila zainteresovana samo partizanska strana. Odgovorni nemački vojni i diplomatski faktori na Balkanu su bez dvoumljenja prihvatili ponudu za pregovore, jer su ih i sami želeli: znali su, naime, da se partizanski problem ne može na zadovoljavajući način resiti vojnim putem, te da treba pokušati sa političkim rešenjem, odnosno sa političkom nagodbom. „Smirivanje, prema jednodušnom mišljenju svih konsultovanih nemačkih vojnih ustanova, a i po ličnom shvatanju oficira sa kojima se razgovaralo, je politička stvar", stoji u jednom nemačkom izveštaju upućenom Vrhovnoj komandi Vermahta. 207 Nemačka strana je tražila, moglo bi se reći, molila da partizani obustave dejstva u nemačkoj okupacionoj zoni, jer je bila svesna da se vojnom silom ne mogu sprečiti napadi partizana na vitalne vojne i privredne objekte, naročito na železničku prugu Zagreb—Beograd i na rudarske i industrijske objekte u Bosni. Time su Nemci priznali svoju nemoć. Nije se, kako su oni pravilno ocenjivali, radilo samo o Operativnoj grupi divizija, o glavnoj partizanskoj grupaciji koja je, ipak, uspela da se izvuče iz teške situacije u dolini Neretve, već o snažnoj partizanskoj vojsci širom zemlje, koja je stvorila za njih veoma neugodno ratište. Nemački štabovi na jugoistoku Evrope su već ozbiljno sagledavali vlastite teškoće, naslućujući i ispadanje Italije iz rata. U takvoj situaciji, kada se strahovalo i od savezničke invazije na Balkan, bilo je jasno koliko je krupan i aktuelan značaj dobijalo jugoslovensko ratište. Zato je bila posve razumljiva zainteresovanost Nemaca da se sa partizanskom stranom vode pregovori, kako bi se postigla pacifikacija strategijski vrlo značajnih područja na jugoistoku Evrope. „Opunomoćeni nemački general u Hrvatskoj Glez fon Horstenau je" — kako navodi nemački istoričar pukovnik Diakov (Diakow) — „pokušavao više puta da stupi u neposredan kontakt sa Titom da bi humanizirao partizanski rat, razmenio zarobljenike itd." 208 Prihvatanje pregovora je, dakle, bilo iznuđeno — došlo je kao razultat realnosti situacije. Bez obzira na to
207 208

Dr Karl Hnilicka, cit, članak. Isto. 207

što je sa najvišeg vrha Rajha bila upućena zabrana, najodgovornije nemačke vojne i političke ličnosti na Balkanu su smatrale da i dalje treba držati „otvorena vrata" za kontakte sa partizanskom stranom u interesu vlastitih potreba. I nakon Hitlerove naredbe, Horstenau će održavati kontakte sa delegatima Vrhovnog štaba i tražiti da partizani obustave dejstva na nemačke objekte i garnizone, a Kaše će biti zainteresovan i za sastanak s Titom. „Tito i njegov pokret nisu više bili sporedne pojave", s pravom je zaključio nemački istoričar, „već je Tito sve više postajao centralna ličnost koja je mogla da nudi i da zahteva". 209 Martovski pregovori su, može se to slobodno reći, bili dokaz nemoći Nemaca da vojnom silom uguše narodnooslobodilačku borbu u Jugoslaviji. 3. Martovski pregovori su bili pregovori, u pravom smislu te reči, samo kada se raspravljalo o razmeni zarobljenika. Na razgovorima u Gornjem Vakufu, na kojima je tročlana delegacija Vrhovnog štaba učestvovala u punom sastavu, nemački predstavnik, komandant 717. pešadijske divizije, nije prihvatio pregovore ni o jednom pitanju koje je delegacija Vrhovnog štaba predlagala, izjavljujući da za to nije ovlašćen. On je samo saslušao predloge partizanske strane, o čemu je sačinjena pismena zabeleška koju je, zajedno s „memorandumom" (sastavljenim na traženje nemačkog generala od strane delegacije Vrhovnog štaba), prosledio svojoj višoj komandi. Razgovori u Gornjem Vakufu se, prema tome, mogu smatrati samo kao uvodni, preliminarni razgovori, na kojima je jedna strana, partizanska, iznela i obrazložila svoje predloge, o kojima se, međutim, druga, nemačka strana nije izjasnila, jer za to nije bila ovlašćena. U Sarajevu, pak, partizanski delegati Đilas i Velebit nisu bili primljeni ni od jedne značajnije nemačke ličnosti i vodili su neobavezujuće razgovore sa nekolicinom oficira iz Štaba 718. pešadijske divizije i sa inženjerom Hansom Otom, licem koje je bilo zaduženo za vođenje pregovora o razmeni zarobljenika. Ni u Zagrebu, gde je trebalo da se vode glavni pregovori, nije došlo do pravih pregovora, jer je, u međuvremenu, nemačkim vojnim i diplomatskim ustanovama (opunomoćenom generalu i poslaniku) bilo s najvišeg mesta Rajha zabranjeno da
21,9

Dr Karl Hnilicka, cit. članak.

208

vode pregovore s partizanskim predstavnicima. Partizanske delegate Đilasa i Velebita nisu, stoga, primili ni Horstenau ni Kaše, već ličnosti iz njihovih ustanova, njihovi „pouzdanici", a razgovori su se ograničili na razmenu zarobljenika, uz izraženu želju nemačke strane da partizani obustave napade na pruzi Zagreb—Beograd. S generalom Horstenauom je imao priliku da razgovara samo Velebit, kada je sam boravio u Zagrebu, ali je tom prilikom nemački general samo saslušao izlaganje svog sagovornika. Moglo bi se čak reći da ti razgovori — budući da o njima Horstenau nije izvestio svoje pretpostavljene — nisu imali službeni, oficijelni karakter. Njih je nemački general vodio na svoju inicijativu, čak uprkos jasnim direktivama da se sa predstavnicima partizana ne vode pregovori, jer je bio uveren da će se moći nešto više postići na smirivanju situacije u nemačkoj okupacionoj zoni. On je od partizanske strane tražio da se obustave napadi na pomenutoj železničkoj komunikaciji koja je za Nemce imala vitalan značaj, ne nudeći nikakve protivustupke, već samo dajući obećanje da će nemačka strana „razmišljati" o predlozima Vrhovnog štaba za obustavu neprijateljstava. Cak je zadržao za sebe pravi identitet partizanskog pregovarača Velebita. Ni razgovori u italijanskoj vojnoj misiji u Zagrebu koje je vodio Velebit nisu 'išli dalje od razmatranja mogućnosti razmene više stotina italijanskih zarobljenika. Za razliku, dakle, od partizanske strane, koja je imala zvaničnu delegaciju ovlašćenu da vodi pregovore, za šta je imala i punomoć je od svog Vrhovnog štaba i koja je podnela „memorandum" u kome su bili izneti predloži o kojima bi pitanjima Vrhovni štab NOVJ želeo pregovarati, nemačka strana nije imala svoju delegaciju. To je bilo jasno i delegaciji Vrhovnog štaba još na prvim razgovorima u Gornjem Vakufu, zbog čega je tom prilikom i zatražila da nemačka strana hitno odredi svoje opunomoćene predstavnike za pregovore. Tom zahtevu, međutim, nije udovoljeno, tako da su na više naknadnih razgovora koji su u Sarajevu i Zagrebu vođeni s partizanskim pregovaračima nemački sagovornici bile ličnosti iz štabova nemačkih operativnih jedinica (divizija) i iz štaba Nemačkog opunomoćenog generala u NDH, koje su se ograđivale da nisu ovlašćene za vođenje pregovora o bilo kojim drugim pitanjima osim o razmeni zarobljenika.
209

4. Iako su na martovskim pregovorima postignuti sporazumi samo o razmeni zarobljenika, to pitanje — što se namera Vrhovnog štaba tiče — nije trebalo da bude glavno. Za pregovore o razmeni zarobljenika mogli su se, kao i dotad, i kao što će biti praktikovano i kasnije, odrediti manje reprezentativni pregovarači, odnosno neka ovlašćena lica koja bi zastupala neku partizansku komandu. Ovog puta Vrhovni štab je uputio svoju delegaciju, koja je, uz to, bila sastavljena od veoma odgovornih ličnosti: sačinjavali su je jedan član Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog štaba, bliski Titov saradnik, zatim jedan od najistaknutijih vojnih starešina, komandant 1. proleterske divizije i ličnost koja je u Vrhovnom štabu bila zadužena, ako se tako može reći, za diplomatsku delatnost. I činjenica da partizanska delegacija nije na pregovore došla sa spiskom lica koje traži za razmenu (traženi su poimenično samo Ivo Marinković u prvim razgovorima, a kasnije i Herta Haas) i da su nemački zarobljenici pušteni na slobodu pre postignutog dogovora i utvrđenog aranžmana o broju i imenima partizanskih zarobljenika koje će nemačka strana osloboditi, potvrđuje zaključak da je pitanje razmene zarobljenka trebalo da posluži kao povod za razgovore o ostala dva, nesumnjivo glavna pitanja — o priznanju NOVJ kao zaraćene strane i o privremenoj obustavi dejstava. 5. Na martovskim pregovorima došlo je, kao što je rečeno, samo do dogovora o razmeni zarobljenika. Ni o jednom drugom pitanju koje je delegacija Vrhovnog štaba predlagala, nisu ni vođeni pregovori, te nije moglo doći do sporazuma. 210 Uveren da pregovorima koji su se protegli na pun mesec dana ipak postiže željeni cilj — ,,neutralizuje" Nemce, usporava izvođenje njihovih operacija u naj kritičnijoj fazi bitke na Neret vi i tako dobij a u vremenu i odrešenije ruke za uspešan prodor preko Neretve — Tito je smatrao da je odluka o ponudi pregovora bila
210 I Italijani su pravilno ocenili rezultate martovskih pregovora. Njihov Generalni konzulat u Sarajevu, koji je bio dobro obavešten o tim pregovorima, obavestio je Ministarstvo spoljnih poslova u Rimu „da su kontakti Nemaca i partizana preko emisara imali za predmet samo razmenu zarobljenika'' i da je „jedan zahtev partizana u a budu priznati kao ratujuća strana nemačka strana glatko odbila". Prema tome, konstatuje se u izveštaju, „glasine o prekidu neprijateljstava između partizana i Nemaca nemaju nikakvog osnova" (Arhiv VII, mikrofilm NAV-I-T-821, r. 296, s. 777).

210

umesna. Na zadržavanje nemačkih divizija u dolini Neretve i na izostanak njihovih operacija istočno od nje, martovski pregovori, međutim, kao što je rečeno, nisu imali uticaja. Ne raspolažući podacima o planovima Nemaca, Tito je, međutim, morao zaključivati da su pregovori mogli uticati na prestanak nemačke ofanzive, odnosno da su nemačke trupe posle izbijanja na Neretvu zadržane i da se nalaze u stavu iščekivanja ishoda pregovora. Možda su takve pretpostavke uticale na stvaranje uverenja, pothranjivanog još i razbijanjem četničkih snaga, da u dogledno vreme ne predstoji nova nemačka ofanziva. A kada je ta ofanziva, veća od prethodne i tek završene, otpočela sredinom maja protiv Operativne grupe divizija u severnoj Crnoj Gori, Sandžaku i severoistočnoj Hercegovini, Vrhovni štab je bio iznenađen. Tito je u jednoj posleratnoj izjavi rekao da je „poslije lekcije na Neretvi imao iluzije da će period do nemačkog novog napada biti malo duži". To je uverenje, kako kaže, temeljio na činjenici da su Nemci izgubili bitku na Neretvi i da su partizanske jedinice, zbog toga što su „Nijemci, prilično osakaćeni, bili odustali od dalje borbe", mogle da se „nesmetano posvete uništavanju i razbijanju četnika". 211 Tito je, međutim, uzimao u obzir i uticaj pregovora na duži predah nemačkih trupa između dveju ofanziva. „Taj predah u borbi sa okupatorom iskoristili smo za obračun sa četnicima. Tu, na Neretvi četnici su dobili udarac od koga se više nisu oporavili", napisao je Tito sepstembra 1965.212 A Đilas je u svojim memoarima naveo da je sredinom maja 1943, na vest o koncentraciji veoma jakih nemačkih snaga u dolinama Lima i Tare i o početku njihove ofanzive, Tito rekao da su nas Nemci prevarili, misleći, očigledno, na pomenutu „neutralizaciju" Nemaca postignutu pregovorima. O „neutralizaciji" Nemaca, međutim, nije bilo govora: martovskim pregovorima oni nisu bili dovedeni u zabludu. Oni su već uveliko pripremali novu ofanzivu — „Svare", koja će se sredinom maja svom silinom s r u č i n a Operativnu grupu divizija u severnim oblastima Crne Gore. 6. Vođenjem pregovora i ponudom da se u međuvremenu obustave neprijateljstva Vrhovni štab je želeo da
211 212

J. B. Tito, Vojna djela, knj. 3, str. 62. Isto, knj. IV, str. 75. 211

dobije u vremenu, kako bi mogao sve snage Operativne grupe usmeriti u napad na četničku grupaciju od blizu 15.000 vojnika, koja se nalazila na levoj obali Neretve. Za glavni sudar sa četnicima, za konačni obračun s njima, trebalo je, po mogućnosti, stvoriti što povoljnije uslove — u prvom redu osloboditi se pritiska nemačkih snaga koje su nastupale sa zapada i severa ka dolini Neretve i izbeći njihovo angažovanje na njenoj levoj obali. To je — kako je već rečeno — bila svrha ponude da se privremeno, dok pregovori budu trajali, obustave obostrana ratna dejstva. Pokazalo se, međutim, da je razbijanje četničkih snaga kod Jablanice i Konjica, pre nego je delegacija Vrhovnog štaba i krenula na pregovore, bilo odlučujuće za konačan ishod borbe sa četnicima. Razbijanjem Konjičke grupe, jačine 2.130 četnika, bila je u pravo vreme, pre nego su pristigle sve predviđene četničke snage, praktično poražena glavna grupacija četnika na pravcu prodora Operativne grupe. Demoralisane, zahvaćene panikom i osipanjem, četničke jedinice će se povlačiti i svi grčeviti pokušaji četničke Vrhovne komande da se na novim položajima, kod Cičeva, Glavatičeva, Kalinovika i Nevesinja, organizuje otpor sa novopridošlim snagama biće uzaludni. U snažnim jurišima jedinice Operativne grupe će potpuno razbiti i dotući četničke snage. Bitka sa četnicima dobijena je, dakle, pre otpočinjanja pregovora koji, očigledno, nisu imali nikakvog uticaja na te borbe. Bojazan Vrhovnog štaba od angažovanja nemačkih trupa preko Neretve, što bi otežalo borbe sa četničkom grupacijom i dovelo u pitanje spašavanje ranjenika, bila je, međutim, razumljiva, mada će se pokazati izlišnom. Budući da nije mogao prozreti planove nemačkih štabova i njihove namere da će izbijanjem u dolinu Neretve okončati svoju ofanzivu, Tito je morao računati na nastavljanje njihovih dejstava na levoj obali Neretve i na intervenciju nemačkih trupa duž komunikacije Sarajevo—Trnovo—Kalinovik—Nevesinje i, dublje, uz dolinu gornje Drine, što bi Operativnu grupu i ranjenike ponovo dovelo u tešku situaciju. To je bio i razlog njegovog insistiranja na tome da se pregovori nastave i odluke da se privremeno obustave dejstva partizanskih jedinica na železničkoj pruzi Zagreb—Beograd. Operativna grupa je, dakle, iako iznurena dugotrajnim borbama i bez teškog naoružanja koje je morala ostaviti na desnoj obali Neret212

ve, razbila glavne četničke operativne snage, odmorne, dobro naoružane, opremljene i podržavane italijanskom artiljerijom i avijacijom, pre nego je i došlo do pregovora. Vrhovni štab je, tako, uspešno ostvario najvažniji cilj — razbijanje glavnih četničkih snaga. I, umesto „velike operacije", u kojoj će postići „konačnu pobedu", četnici su na Neretvi doživeli „veliko povlačenje", težak poraz od koga se više neće moći oporaviti. Draža Mihailović će uvideti da njegove jedinice ne predstavljaju snagu koja se u otvorenoj borbi može odupreti partizanskoj vojsci i stoga će narediti reorganizaciju preostalih snaga, od kojih će biti formirane manje jedinice, da bi prešle na gerilsko ratovanje, na dejstvovanje iz zaseda i izvođenje napada na pozadinu i bokove partizanskih jedinica. 7. Suštinu i smisao martovskih pregovora, povode i motive koji su ih uslovili, najubedljivije je objasnio Tito upravo u vreme kada su oni vođeni. „Tu se ne radi ni o kakvom primirju, nego samo o obustavljanju napada na jednog neprijatelja dok se obračunamo sa drugim", rekao je on 10. aprila 1943. istočnobosanskim rukovodiocima, dodavši da su četnici „za sada najopasniji neprijatelj, s obzirom na sutrašnjicu, naročito ako dođe do iskrcavanja saveznika na Balkan kad jugoslovenska vlada u Londonu može pokušati da iskoristi situaciju da bi pobrala plodove naše borbe". Tito je tada još rekao da „mi dosad nismo koristili taktiku korišćenja suprotnosti, a to treba da se čini". Tito je ukazao na opravdanost „taktike korišćenja suprotnosti neprijatelja", odnosno takvih prividnih ustupaka („potrebnih i korisnih kompromisa") koji doprinose da se, bez i najmanjeg žrtvovanja revolucionarnih principa, ostvare viši, dugoročniji ciljevi, kojima se štite, a ne ugrožavaju, interesi narodnooslobodilačke borbe i revolucije. Radi se, dakle, o principijelnoj elastičnosti kojom se postiže ostvarenje željenih rezultata: „obustavljanje napada na jednog neprijatelja dok se obračunamo s drugim", odnosno „neutralizacija" jednog neprijatelja da bi se naneli što snažniji udarci drugom, onom koji se trenutno činio glavnim. „Ko nama može danas zamjeriti ako smo činili nešto što je jačalo našu snagu ne prestajući, naravno, da se borimo", rekao je Tito na proslavi 35-te godišnjice bitke na Neretvi, misleći na martovske pregovore. „Niko od
213

nas" — nastavio je — „nije ni pomislio da Nijemci više neće ići protiv nas. Jedino smo znali da je i njima potreban predah da bi napravili novi strategijski plan i da ćemo se sigurno ponovo sukobiti. Ja nijednog momenta nisam sumnjao u to da oni neće, čim prije to budu mogli, udariti na nas.213 Ali, mi smo sprovodili naš strategijski plan da idemo prema Crnoj Gori i Sandžaku i dalje prema Kosovu, južnoj Srbiji i Makedoniji, da bismo naše jedinice ojačali novim snagama". Ove Titove reči su pravo tumačenje martovskih pregovora, povoda zbog kojih su vođeni, njihove suštine i značaja.

213 U svom dnevniku, pod 31. martom 1943, Dedijer je zapisao neke Titove misli iskazane u razgovoru s Đilasom, u selu Drače, kod Kalinovika, u kome se tih dana nalazio Vrhovni štab. Ocenjujući situaciju posle razbijanja četnika na Neretvi, Tito je ukazao na neposredne zadatke koji stoje pred Operativnom grupom i na borbe koje će ona morati da vodi u daljem nastupanju ka istoku. „Biće s Nemcima još mnogo bojeva", zaključio je Tito (V. Dedijer. Dnevnik, drugi deo, Beograd, 1946, str. 195).

214

PRILOZI

PREGOVORI VRHOVNOG ŠTABA NOVJ I NEMAČKIH KOMANDI U NDH MARTA 1943. U INOSTRANOJ I JUGOSLOVENSKOJ ISTORIOGRAFIJI I PUBLICISTICI

Tretiranje pregovora i publicistici

u

inostranoj

istoriografiji

O pregovorima delegata Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i nemačkih komandi i ustanova u NDH marta 1943. o razmeni zarobljenika, priznanju NOVJ kao zaraćene strane i o privremenoj obustavi neprijateljstava objavljeno je u inostranstvu više radova. Prvi je, koliko nam je poznato, o njima pisao S. Klissold u knjizi „Whirlwind. An Account on Marschal Tito's Rise to Power", koja je 1949. objavljena u Njujorku. 1 On navodi da je Tito bio spreman da se silom odupre invaziji angloameričkih trupa i da je „njegov delegat Velebit tajno posetio Zagreb radi pregovora s Nemcima o razmeni zarobljenika". Nemci su, tvrdi dalje Klis old, „detaljno ispitivali Velebita kako će se držati partizani u slučaju anglo-američkog iskrcavanja u Dalmaciji i, štaviše, dali su naslutiti mogućnost zajedničkog otpora nemačkom i partizanskom akcijom". Velebit je, međutim, bio oprezan — tvrdi Klisold — i zaključuje: „Tajna nagodba sa Nemcima bila je opasna igra. Ako bi se pojavila samo slutnja o takvom sporazumu, uništilo bi se odmah i za uvek dobro ime partizanskog pokreta". Klisold se ne poziva ni na kakav dokumenat za svoje tvrdnje, ali je očigledno reč o podacima koje je svom prijatelju Vilhelmu Hetlu dao general Glez fon Horstenau posle rata, dok je boravio u zatvoru, očekujući suđenje na Nirnberškom procesu.
1 Stephen Clissold: „Whirlwind. An Account on Marchal Tito's Rise to Power", New York, 1949, str. 151.

217

Godinu dana kasnije, 1950. godine, u Beču i Linču je V. Hetl, (Wilhelm Hötl) pod pseudonimom Valter Hagen, objavio knjigu „Die geheime Front", 2 u kojoj govori o pregovorima, nazvavši ih „interesantnom epizodom". Hetl je bio rukovodilac referata za Jugoslaviju u berlinskom Uredu VI Glavnog ureda bezbednosti Rajha i bliski prijatelj generala Horstenaua, koga je, pre njegovog samoubistva, posetio u zatvoru i od njega saznao o pregovorima s partizanima. Hetl najpre govori o pregovorima o razmeni zarobljenika vođenim između partizanskih i nemačkih predstavnika posredstvom inženjera Hansa Ota, koga su partizani zarobili avgusta 1942. u Livnu. Pregovori koje je, potom, u proleće 1943, vodio u Zagrebu delegat Vrhovnog štaba V. Petrović (u stvari Vladimir Velebit), „Titov poverljivi opunomoćenik i njegov savetnik u spoljno-političkim pitanjima", doveli su, kako Hetl kaže, do „iznenađujućeg nastavka" — jer je Vrhovni štab NOVJ predložio zaključenje primirja. O tome Hetl kaže sledeće: „Nakon nekoliko dana Petrović je generalu Glezu preneo čudnovatu izjavu da je on ustvari general Velebit i da ima zadatak da prenese ličnu Titovu poruku nemačkom vojnom komandovanju. Prema toj izjavi Tito je spreman da zaključi primirje pod sledećim uslovima: ukoliko su Nemci spremni da se obavežu da ga neće napadati u granicama jednog određenog područja, po mogućstvu u zapadnoj Bosni, tada će se on odreći širenja ustanka u drugim oblastima hrvatske države. Kao dokaz iskrenosti svojih namera narediće obustavljanje za određeno vreme svih terorističkih i sabotažnih akcija". General Horstenau je, kako Hetl dalje navodi, ozbiljno shvatio poruku, pridajući joj poseban značaj, i o njoj je obavestio nadležne organe. U novom razgovoru koji je zatražio, pošto je od Tita primio nove instrukcije, Velebit je Horstenauu „saopštio novu važnu Titovu ličnu poruku upućenu nemačkoj vladi". „Radilo se" — kaže Hetl — ,,o zvaničnoj ponudi Tita nemačkom komandovanju da u slučaju anglo-američkog iskrcavanja zajednički nastupaju sa
2 Walter Hagen: „Die geheime Front", Linz und Wien, 1950, str. 263—268.

218

nemačkim divizijama koje se nalaze u Hrvatskoj protiv snaga zapadnih sila koje bi se iskrcale na obalu." Dalji razgovori bili su, kako Hetl tvrdi, obustavljeni pošto je od Hitlera stigao odgovor da ,,sa pobunjenicima ne treba pregovarati, već da ih treba streljati". U vezi sa ovim pregovorima u Hetlovoj knjizi se govori i o hapšenju u Mađarskoj, u rejonu Pečuja, nekog kurira koji je navodno nosio Titu Staljinovu poruku da se ne dozvoli anglo-američko iskrcavanje na jadransku obalu. Ovu izmišljotinu će koristiti još neki inostrani autori koji su pisali o pregovorima. Knjiga „Tajni front" izašla je 1953. u Londonu pod pravim Hetlovim imenom. 3 Delovi o razgovorima Horstenau —Velebit skrenuli su pažnju i na njih su u svojiim komentarima i prikazima pomenute knjige 11. septembra 1953. ukazali neki britanski listovi („Daily Telegraph" i „Yorkshire"). Na pisanje ovih listova reagovao je u svom govoru u Splitu 13. septembra Tito, nazvavši ga „mrskom i podlom klevetom". 4 Hetlova knjiga je, zbog spektakularnosti „otkrića", izazvala izvesno zanimanje javnosti, ali njegove tendenciozne tvrdnje o navodnoj spremnosti partizana za saradnju s Nemcima nisu bile ozbiljno primljene. Tri godine kasnije, 1956. godine, u Gracu i Kelnu izašla je knjiga Rudolfa Kislinga „Die Kroaten", 5 u kojoj se detaljnije govori o pokušajima Vrhovnog štaba NOVJ da sa nadležnim nemačkim komandama sklopi sporazum o primirju. Za razliku od Hetla, koji svoje tvrdnje ničim ne potkrepljuje, Kisling nastoji da svom tekstu da naučnu argumentaciju i uverljivost. On se, naime, poziva na predavanje Jozefa Matla (koji je za vreme rata bio šef obaveštajne službe Abvera u Srbiji i NDH) „Die Europäisierung des Südostens", održano u Društvu za jugoistočnu Evropu u Minhenu 1955. godine, 6 zatim na članak dr. Vjekoslava
3 W. Höttl: „The Secret Front. The Story of Nazi Political Espionage", London, 1953, str. 168—172. 4 Tito: „Govori i članci", knj. Vili, str. 212—3. 5 Rudolf Kiszling: „Die Kroaten", Verlag Hermann Böhlaus Nach. Graz — Köln, 1956, str. 199—800. 8 „Chiemseer Vorträge des Südosteuropa Gesellschaft", München,

1955.

219

Vrančića (visokog državnog funkcionera — ministra NDH) „Aufstellung der kroat. Streitkräfte" i, konačno, što bi trebalo da bude najubedljivije, na Horstenauov dnevnik kojii nosi naslov „Erinnerungen an Kroatien". Pokazaće se, međutim, da u tom dnevniku nema ni reči o razgovorima koje je Horstenau vodio sa Velebitom. Inače, o pregovorima Kisling iznosi isto što i Hetl, tako da bi se moglo zaključiti da on u stvari samo prepričava ono što je već rečeno u knjizi „Die geheime Front". On iznosi i sledeće: „Nekoliko dana docnije Velebit je preneo generalu Glezu zvaničnu ponudu Tita da u slučaju angloameričkog iskrcavanja stupi u dejstvo protiv iskrcanih trupa zapadnih sila zajedno sa nemačkim divizijama koje se nalaze u Hrvatskoj. Ovaj predlog je učinjen uz prethodnu saglasnost Staljina pošto je Rusija bila odlučna u tome da oružjem, pa čak i uz pomoć Nemaca, spreči ma kakav upad Angloamerikanaca na Balkan, pošto je Staljin smatrao Balkan svojom interesnom sferom. Oba predloga bila su od tako velikog vojničkog značaja da se Glez nije usudio da stupi u ma kakve pregovore bez odobrenja više komande. U tom smislu Ribentrop je obavestio Hitlera. Međutim, on je odlučio: 'Sa pobunjenicima ne treba pregovarati; pobunjenike treba streljati". Time je put za sporazum zatvoren jer da se tim putem produžilo, tok rata, barem na Balkanu, mogao je poći u drugom pravcu. Surovi partizanski rat je i dalje produžen". Horstenauov dnevnik (ili beležnica) koji se nalazi u Državnom arhivu u Beču nije objavljen, niti je bio dostupan. Austrijski istoričari, koji upravo rade na objavljivanju višetomne publikacije o generalu Homstenaiu«, pregledali su sve njegove zabeleške koje je vodio dok je kao nemački opunomoćeni general boravio u Zagrebu, i ustanovili da u njima nema ni reči o razgovorima koje je marta i aprila 1943. vodio sa Velebitom. 7 Hetlove i Kislingove tvrdnje o razgovorima Horstenau —Velehit i tendenciozne interpretacije koje im daju ko7 Pismo oberrata Petera Brouceka (iz Austrijskog Državnog arhiva — Odeljenja Ratnog arhiva) Vladimiru Velebitu od 17. aprila 1984 (kopija kod autora).

220

rišćene su u radovima još nekih zapadnonemačkih istoričara i publicista. Tako su 1960. godine u Frankfurtu na Majni i u Tibingenu izašle iz štampe knjige Paula Leverkina „Der geheime Nachrichtendienst der deutschen Wermacht im Kriege" 8 i Helmuta Gintera Damsa „Der zweite Weltkrieg" 9 u kojima se, između ostalog, govori o tim pregovorima. I u knjizi „Geschichte des zweiten Weltkrieges"10, koja je iste godine izašla u Vircburgu, nalaze se iste tvrdnje o pregovorima. U toku 1961. i 1963. godine objavljene su u Londonu, Kaselu i Njujorku knjige Antoni Pirija „Operation Bernhard" 11 i Žak de Lonija „Secret Diplomacy of World War III 12 u kojima se takođe govori o pregovorima i osuđuje navodno izražena spremnost NOVJ da se iskrcavanju angloameričkih trupa na jadransku obalu odupre po svaku cenu, pa makar i u savezništvu sa nemačkom vojskom. U Briselu je 1965. izašla knjiga već pomenutog Lonija „Historie contemporaine de la diplomatic secrète", 13 koja predstavlja nešto širu verziju navedene knjige. Trebalo bi još spomenuti i knjigu Urliha Kaja „Jagd auf Tito", objavljenu 1966. u Minhenu i Rastatu 14 , u kojoj se, pored niza izmišljenih i iskonstruisanih tvrdnji, ističe da je Staljin dao Titu nalog da pregovara s Nemcima i ponavlja izmišljena epizoda sa hvatanjem u Mađarskoj sovjetskog špijuna koji je nosio Staljinovu poruku za Tita. U Njujorku je 1962. objavljena knjiga Milovana Đilasa „Conversations With Stalin", 15 u kojoj autor spominje
8 Paul Leverkühn: „Der geheime Nachrichtendienst der deutschen Wermacht im Kriege", Verlag für Wehrwesen Bernard und Gräfe, Frankfurt an Main, 1960, str. 124. 8 Hellmut Günther Dahrns: „Der zweite Weltkrieg", Tübingen, Rainer vunderlich Verlag, Hermann Leins, 1960, str. 329. 10 Plötz: „Geschichte des zweiten Weltkrieges", Würzburg, 1960, str. 816. 11 Anthony Pirie: „Operation Bernhard, The Greatest Forgery of All Time", Cassel, London, 1961, str. 91. 12 Jacques de Launay: „Secret Diplomacy of World War 81", New York, Simmens Boardman, 1963, str. 104. 13 Jacques de Launay: „Historie contemporaine de la diplomatic secrète", Bruxelles, 1965. 14 Urlich Kai: „Jagd auf Tito", Landser-Grossband 39, Copiright by Erich Pabel Verlag, Rastatt (Baden), str. 45 i dalje. 15 Milovan Đilas: „Conversations with Stalin", New York, 1962. str. 9—10.

221

martovske pregovore i daje im sledeće objašnjenje: ,.U toku takozvane četvrte ofanzive, u martu 1943, došlo je do pregovora između Vrhovnog štaba i nemačkih komandi. Povod za razgovore bila je razmena zarobljenika, ali je njihova suština bila da Nemci priznaju partizanima pravo ratujuće strane, kako bi se zaustavilo ubijanje ranjenika i zarobljenika jedne i druge strane. To je došlo u vreme kada su se Vrhovni štab, glavnina revolucionarne armije i hiljade naših ranjenika našli u smrtnoj opasnosti, pa nam je trebao svaki predah koji smo mogli dobiti." Đilas, dalje, objašnjava zašto Moskva nije bila obaveštena o svim pitanjima o kojima se razgovaralo sa nemačkim predstavnicima. „Moskvu je o svemu tome trebalo obavestiti", kaže on, „ali mi smo vrlo dobro znali — Tito zato što je poznavao Moskvu, a Ranković više instinktivno — da je bolje da se Moskvi ne kaže sve. Moskva je samo bila obaveštena da mi pregovaramo s Nemcima o razmeni ranjenika. Međutim, u Moskvi nisu čak ni pokušali da se stave u našu situaciju i posumnjali su u nas — i pored reka krvi koje smo već prolili — i vrlo oštro odgovorili. Sećam se — bilo je to u vodenici na reci Rami uoči našeg proboja preko Neretve, februara (treba marta — prim. M. L.) 1943 — kako je Tito na sve to reagovao: 'Naša je prva dužnost da vodimo računa o svojoj armiji i o svom narodu'." I u radovima nekih publicista jugoslovenske političke emigracije spominju se ovi pregovori. Tako se u knjigama: Zivka Topalovića („Pokreti narodnog otpora u Jugoslaviji 1941—1945", izdatoj 1958. u Parizu), Borivoja Karapandžića („Građanski rat u Srbiji 1941—1945", štampanoj u Klivlendu, SAD, 1958) i Mihaila Minića („Rasute kosti", objavljene 1965. u Detroitu, SAD) uglavnom prepričavaju Hetlove tvrdnje. Topalović, tako, govori o „Titovoj ponudi Nemcima za saradnju protiv Angloamerikanaca", pa kaže: „Ovu činjenicu da je Velebit zaista bio u Zagrebu kod nemačkog generala, Titovci nisu smeli odlučno da demantuju." A Karapandžić navodi da je „kruna komunističko-hitlerovske saradnje bila misija Titovog generala Vladimira Velebita", koji je „pod lažnim imenom 'dr Petrović' bio od strane Tita akreditovain kao zvanični predstavnik Vrhovnog komunističkog štaba kod Hitlerovog glavnokomandujućeg generala u Zagrebu Gleza fon Horstenaua". „Titov predstavnik u Zagrebu, advokat Velebit", ka222

že on, „kao hrvatski komunista (Velebit je po nacionalnosti Srbin — prim. M. L.), sporazumno sa hrvatskom perjanicom Pavelićem, radi preko nemačkog komandanta za Hrvatsku, đenerala Gleza, da se Tito s partizanima drži na teritoriji ustaške Hrvatske i pripremi za borbu protiv četnika i srpskog naroda". U doba besomučne kampanje protiv Jugoslavije i njenog državnog i političkog rukovodstva, nakon rezolucije Informbiroa, u Sovjetskom Savezu i ostalim socijalističkim zemljama pisano je dosta o navodnoj sprezi rukovodstva KPJ sa fašistima. O tome su pisala i glasila mnogih komunističkih partija u svetu. U svim navedenim radovima, kako onim koji pretenduju na naučnu objektivnost, tako i u onim ikoji predstavljaju obične pamflete, uzeti su isključivo navodi Hetla i Kislinga, odnosno Horstenauova prisećanja na razgovore koje je vodio u Zagrebu sa Velebitom, o čemu je pričao Hetlu. Nikakvi dokumenti o pregovorima (mada su postojali u arhivama u Bonu, Londonu i Vašingtonu) nisu korišćeni od strane pomenutih pisaca, jer arhivski fondovi nisu još bili otvoreni istraživačima. Uočljivo je da su svi autori pisali samo o Velebitovoj misiji u Zagrebu, a ne i o boravku trojice delegata Vrhovnog štaba u Gornjem Vakufu i Đilasovom i Velebitovom boravku u Sarajevu 'i Zagrebu, što govori o tome da još nisu bila dostupna dokumenta nemačke provenijencije (zapisnik razgovora u Gornjem Vakufu, „memorandum" Vrhovnog štaba, telegrami Kašea i Ribentropa i drugi). Međutim, 1964. godine u Štutgartu je izašla knjiga L. Horija i M. Brošata „Der kroatische Ustascha-Staat 1941 — —1945",16 u kojoj se javnosti prvi put predočavaju i neki dokumenti u kojima se govori o pregovorima. U knjizi se dosta opširno govori o situaciji u kojoj su se našle glavne partizanske snage u vreme bitke na Neretvi i kasnije, nakon njihovog proboja u severnu Hercegovinu, Sandžak i Crnu Goru, da bi se konstatovalo da je Tito, zbog bojazni da će „partizanska armija iskrvariti a da će Mihailović na kraju rata imati na raspolaganju nedirnute oružane snage", jednim „više ili manje neoficijelnim načinom stavio do
10 Ladislaus Hory, Martin Broszat: „Der kroatische Ustascha — Staat 1941—1945", Deutsche Verlags — Austalt, Stuttgart, 1964, str. 143—146.

223

znanja hrvatskim i nemačkim posrednicima da je pre svega zainteresovan za razbijanje Mihailovića i da je eventualno spreman na primirje ukoliko bi bio ostavljen na miru". „Razni izveštaji poslanika Kašea od proleća 1943", navode dalje autori, „potvrđuju ove kontakte koji su bili epizodnog značaja ali važni zbog toga što otkrivaju da je i Tito u tadašnjoj situaciji razmatrao i pripremao teren za jedno taktičko i privremeno primirje sa okupacionim silom. Razočarenje u vezi s rezervama koje je Moskva pokazala i strah od toga da bi Sovjeti zapadnim saveznicima ostavili slobodu dejstva u Jugoslaviji odigrali su pri svemu tome određenu ulogu". Hori i Brošat su imali na raspolaganju Kašeove izveštaje od 17. i 31. marta i 17. aprila i Ribentropove telegrame od 19. marta i 21. aprila. Neke od ovih dokumenata su i citirali. Može se konstatovati da su autori korektno koristili i interpretirali dokumente i da su dali objektivne ocene o suštini pregovora. Kašeovu i Ribentropovu prepisku oko pregovora koristio je i Ilija Jukić, podsekretar u Ministarstvu inostranih poslova jugoslovenske vlade, u svojoj knjizi „Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda", koja je 1965. izašla u Londonu. 17 Jukić je, kako u svojoj knjizi kaže, u leto 1957. boravio u Beču i razgovarao s Kislingom. Od njega je, navodno, dobio potvrdu da ga je Horstenau, kada je Kisling bio kod njega u poseti u Zagrebu, upravo u vreme kada su vođeni razgovori, obavestio ,,o toj Titovoj čudnovatoj ponudi". Od Kislinga je takođe saznao za Horstenauov dnevnik koji se nalazi u Državnom arhivu u Beču. Početkom 1965. Jukić je došao u Bon i sa dozvolom tamošnjeg Ministarstva spoljnih poslova pregledao arhivu tragajući za dokumentima o pregovorima partizana i Nemaca. U dosijeima u kojima su se nalazili brojni izveštaji nemačkog poslanika u Zagrebu Kašea upućeni Ministarstvu spoljnjih poslova naišao je na Kašeove depeše od marta i aprila u kojima se spominju pregovori. Neke od njih Jukić je, kao faksimile, objavio u svojoj knjizi.
17 Ilija Jukić: „Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda", Hrvatska politička knjižnica, London, 1965 (štampano na srpskohrvatskom jeziku u „Logosu", Gmbh, Minhen 19. Bothmerstr. 14), str. 148—153.

224

Pošto je izneo da su kontakti između Vrhovnog štaba NOVJ i nemačkih vojnih vlasti bili uspostavljeni još u toku leta 1942. radi razgovora o razmeni zarobljenika, Jukić prelazi na Kašeov telegram od 17. marta, citirajući deo u kome se govori o mogućnosti prekida neprijateljstava. On, međutim, ne spominje Ribentropov odgovor od 19. marta u kome se Kašeu stavlja do znanja da nije celishodan njegov kontakt s partizanima i izražava sumnja u ozbiljnost predloga partizanskih pregovarača. Činjenica da merodavni faktori u Berlinu nisu hteli da dozvole pregovore jer bi time priznali partizansku vojsku kao zaraćenu stranu, Jukiću, očigledno, nije odgovarala i on je naprosto prećutkuje. Iz istih razloga Jukić ne spominie ni Kašeovu zabelešku sa konferencije održane 1. aprila sa generalima Litersom i Horstenauom, u kojoj se takođe govori o pregovorima, uz zaključak ,,da izgledi za političke puteve pacifikacije zemlje nisu naročito dobri". U tretiranju pregovora Jukić je, nesumnjivo, otišao dalje od svih autora koji su dotad pisali o tom pitanju. Za razliku od mnogih koji su se pre njega upuštali u „objašnjenja" pregovora, Jukić poriče da je sa strane predstavnika NOVJ bilo ikakvih ponuda o zajedničkoj borbi s nemačkom vojskom protiv angloameričkih trupa u slučaju njihovog iskrcavanja na jadransku obalu. „Nisam našao nijednu riječ o takvoj ponudi u Kašeovim telegramima", zaključuje on. U Minhenu je 1966. izašla knjiga Gert Bulhajta „Der deutsche Geheimdienst" 18 , u kojoj se pominje „propuštena prilika" za pregovore s partizanima. „Pri tome je" — stoji u toj knjizi — „da se blagovremeno uočilo, bilo moguće sa Titom postići sporazum i uz pomoć vojnoobaveštajne službe, koja je za takve zadatke bila naročito pogodna. U toku 1943. pokušao je Tito preko generala Velebita (alijas dr Petrovića) da sa nemačkim oružanim snagama postigne sporazum. Na osnovu telegrama koji mu je u vezi s tim iz Zagreba uputio general Horstenau, Hitler se nije u to upustio, pošto — kako je rekao — 'sa partizanima se ne pregovara'." Za ovu tvrdnju Bulhajt se poziva na Jukića.
18

Gert Bulhajt: „Der deutsche Geheimdienst", Münhen, 1966, 225

str. 355.

U svojoj knjizi „Mihailović prema nemačkim dokumentima", koja je 1969. objavljena u Londonu, 19 Ivan Avakumović, istoričar iz Vankuvera (Kanada), osvrće se na martovske pregovore. On pokušava da dokaže da je Draža Mihailović sa svojom četničkom vojskom bio najopasniji protivnik nemačkih okupatora, protiv koga su Nemci odlučili „da organizuju jedan od najvećih poduhvata". „U želji da izbegne Nemce" — kaže on dalje — ,,i da isstovremeno uništi četnike u hercegovačkim i crnogorskim planinama", protiv Mihailovića se uputio i Tito, jer je bio svestan da su četnici „najopasniji, jer su posle pobede nad Hitlerom samo oni, a ne Pavelić i Nedić, mogli da pretenduju na vlast". Pobede partizanskih jedinica nad četničkim snagama u bici na Neretvi Avakumović nastoji da opravda navodnim primirjem koje su partizani sklopili s Nemcima. „U borbama koje su partizani vodili sa odstupajućim Mihailovićevim odredima, čiji su komandanti potcenili komunističku snagu", kaže on, „prodor Titovih jedinica bio je mnogo olakšan od časa kada su Titovci potpisali primirje sa nemačkom vojskom." O razgovorima u Gornjem Vakufu i Zagrebu Avakumović ističe, pozivajući se na nemačke izveštaje i pisanje Jukića, da su partizani izrazili spremnost „da prekinu neprijateljstva protiv okupatora i da se suprotstave savezničkom iskrcavanju na Balkanu". I britanski istoričar Stevan K. Pavlović u knjizi „Yugoslavia", koja je 1971. objavljena u Londonu 20 , piše o pregovorima. I on, poput Avakumovića i ostalih, iznosi netačnu i zlonamernu tvrdnju da su partizani uspeli da se izvuku iz teške situacije na Neretvi zahvaljujući sporazumu sklopljenom sa Nemcima. „Pregovori nisu bili postignuti po svim tačkama usled Hitlerovog veta", kaže Pavlović i dodaje: „Međutim, partizani su ipak dobili slobodan put na desnom boku četnika, koji je ostao neotkriven." Drugim rečima, partizani su porazili četnike u bici na Neretvi jer su im Nemci omogućili „slobodan put".
19 Dr Ivan Avakumović: „Mihailović prema nemačkim dokumentima", Savez „Oslobođenje", London, 1969, str. 111—114. 2 " Stevan K. Pavlowitch: „Yugoslavia", Benn, London, 1971, str. 140—141.

226

O martovskim pregovorima je nešto opširnije pisao i Volter Roberts, bivši zamenik direktora Odeljenja za istraživanje Informativne službe vlade SAD, koji je od 1960. do 1966. bio savetnik Ambasade SAD u Beogradu, u knjiiz „Tito, Mihailović and the Allies, 1941—1945"21, koja je 1973. objavljena u SAD. Pošto je spomenuo neke pregovore koji su u toku 1942. vođeni između partizana i Nemaca o razmeni zarobljenika, Roberts se osvrće na razgovore koje je delegacija Vrhovnog štaba NOVJ vodila u Gornjem Vakufu i Zagrebu, prepričavajući sadržaj nemačke zabeleške sa sastanka u Gornjem Vakufu i partizanskog „memoranduma". On, zatim, navodi i neke telegrame koje su razmenili Kaše i Ribentrop, da bi konstatovao da „razgovori u vezi mogućeg prestanka neprijateljstava nisu imali uspeha, ne samo zbog toga što su partizanski predloži bili neprihvatljivi za Nemce, već, pre svega, što se Berlin potpuno suprotstavio svakom pregovaranju sa partizanima". Na kraju Roberts napominje da nijedan od zvaničnih jugoslovenskih dokumenata ne pomin je put Velebita i Đilasa u Zagreb i da „nije čudo što postoji velika osetljivost u jugoslovenskim komunističkim krugovima zbog toga poglavlja u istoriji". Od inostranih autora o pregovorima je, koliko nam je poznato, pisao još i Jozo Tomašević, istoričar iz SAD. U svom obimnom delu „The Chetniiks" koje je objavljeno 1975. u Stanfordu 22 , SAD (1979. objavljeno u Zagrebu pod naslovom „Četnici u drugom svjetskom ratu 1941—1945"), on prepričava sadržaj „memoranduma" koji su partizanski delegati podneli u razgovorima u Gornjem Vakufu 11. marta 1943. i Kašeov telegram Ribentropu od 17. marta. U traženju odgovora na pitanje ,,šta je potaklo Tita na ove pregovore" i na predlog, naveden u punomoćju delegata, da se, pored pregovora o razmeni zarobljenika i primeni međunarodnog ratnog prava prema NOVJ, pregovora i o „ostalim pitanjima", Tomašević spominje dve mogućnosti: „izgovor da bi se dobilo u vremenu radi prelaska Neretve" i „traženje izvesnog trajnijeg modus-vivendija sa
11 Walter R. Roberts: „Tito, Mihailović and the Allies, 1941— —1945", Rutgers unuversity press, New Brunswick, New Jersuy, 1973, str. 106—112. " Jozo Tomasevich: „The Chetniks, War and Revolution in Yugoslavia 1941—1945", Stanford, California, 1975, str. 243—247.

227

Nemcima". On se ne izjašnjava u prilog ni jednoj ni drugoj, jer — kako kaže — „nikakav dokaz o 'drugim pitanjima' nije raspoloživ iz Jugoslavije", a postavlja i pitanje „zašto je ta stvar bila tako dugo tabu u Jugoslaviji". Za razliku od Jukića, Robertsa i drugih inostranih autora koji partizanske predloge poistovećuju sa četničkom saradnjom sa okupatorima, Tomašević naglašava da ,,svedočanstvo o nemačko-partizanskim odnosima od 1941. do 1945, uzeto u celini, dokazuje da partizani nisu nikada mogli postići neki sporazum sa Nemcima koji bi otišao mnoso dalje od razmene zarobljenika" i da je „pokušaj od 11. marta 1943. da se postigne neki sporazum bio učinjen pod kranje teškim okolnostima, kada su se glavne partizanske snage, njihovo rukovodstvo i nekih 4.000 bolesnih i ranjenih našli u skoro sigurno i potpuno bezizlaznom položaju". Tomašević pravilno zaključuje da su ne samo Horstenau i Kaše, već i predstavnici nemačkih privrednih preduzeća želeli jedan modus-vivendi s partizanima jer im je i te kako bilo stalo do pacifikacije područja južno od Save i prestanka diverzija na važnoj železničkoj saobraćajnici Zagreb—Beograd. „Ali, Hitler i fon Ribentrop su se", ističe Tomašević, „mnogo usprotivili svakom modus-vivendiju, bojeći se da će im neki formalni sporazum s partizanima nametnuti status regularne zaraćene strane. Njihovo mišljenje je, naravno, bilo odlučujuće i partizanski predloži su ostali bez odgovora." Martovski pregovori se spominju i u zvaničnoj publikacije „Le operazioni delle unità italiane in Jugoslavia (1941—1943)", koju je izdalo Istorijsko odeljenje Ministarstva odbrane u Rimu 1978.23 Pozivajući se na S. K. Pavlovića, u njoj se navodi da je Tito, „s obzirom na očajnu situaciju u kojoj se nalazio, uputio emisare u Zagreb postigavši sporazum sa Nemc'ma i Hrvatima" i da je general Liters obustavio dejstva protiv partizanskih jedinica, priznavši im status regularnih snaga, kako bi se one mogle koncentrisati protiv četnika. Uz ovu izmišljotinu o postignutom sporazumu na osnovu kojeg je došlo do obustave dejstava nemačkih jedinica, u knjizi se iznosi i besmislica
" Ministero della difesa, Stato maggiore dell'esercito, Ufficio storico: „Le operazione delle unità italiane in Jugoslavia (1941—1943)", Roma, 1978, str. 216—219.

228

da je Tito „ponudio da se rame uz rame s Nemcima suprotstavi eventualnom pokušaju angloameričkog desanta na Balkanu". U inostranstvu (u SAD, Nemačkoj, Austriji, Svajcarskoj i Francuskoj) se 1977, 1978. i 1979. pojavila knjiga Milovana Đilasa, njegovo memoarsko delo, u kojoj je opširno opisao pregovore koje su on, Velebit i Popović, kao delegati Vrhovnog štaba, vodili sa nemačkim komandama u NDH marta 1943.24 „Suštinu ovih pregovora sa Nemcima" — kaže Đilas — „ne bih objavljivao da ona stranoj javnosti nije već naširoko poznata." Pri tom je ukazao da je o toj temi najopširnije pisao Volter Roberts u knjizi „Tito, Mihailović and the Allies", na koga se u svom radu jedino i poziva. Iako se najviše oslanja na svoje sećanje (zbog čega je učinio nekoliko nebitnih faktografskih grešaka i nepreciznosti), Đilas je dao detaljan i objektivan prikaz pregovora. Budući da je, pored Tita i Rankovića, bio najupućenija ličnost u pitanja pregovora i, uz to, najodgovorniji za njihovo vođenje, Đilasovo svedočenje predstavlja, nesumnjivo, najbolji prilog o ovoj temi. Gotovo sve, iole značajno iz Đilasovog rada, autor knjige „Martovski pregovori 1943" je citirao ili prepričao, kako bi čitaoci bili upoznati sa Đilasovom interpretacijom ovih pegovora. Poslednji (koliko nam je poznato) od inostranih autora koji je pisao o pregovorima bio je francuski istoričar Emil Gikovati. U svojoj knjizi „Tito", koja je objavljena u Parizu u izdanju kuće „Hachette-Litterature", on uglavnom ponavlja interpretaciju pregovora koju su dali drugi pisci.25 Nedeljnik "L'Express" je u broju od 17. marta 1979. objavio deo teksta koji se odnosi na pregovore, uz napomenu da Gikovati „otkriva tajnu koju su jugoslovenski rukovodioci čuvali 35 godina". 26 Očigledno neupućen u događaje oko zarobljavanja nemačkog majora Strekera, Gikovati daje netačne podatke o toj epizodi, da bi, potom, prešao na opisivanje toka i suštine pregovora. Objašnjava24 M. Đilas: „Wartime", New York, 1977; „Der Krieg der Partisanen. Memoiren 1941—1945", Wien—Münhen—Zürich—Innsbruck 1978; „Une guerre dans la guerre Yougoslavie 1941—1945", Paris, 1979. 25 Emile Guikovaty: „Tito", Hachette—Literature „Grands aventuriers", Paris, 1979. 20 Emile Guikovaty: „Quand Tito négociait avec l'Abwer", L'Express, No. 1444, 17. 3. 1979, Paris.

229

juói da nemačka vojno-ohaiveštajna služba Abver, s kojom su Titovi delegati vodili pregovore, „nije imala ništa zajedničko sa nacističkom službom i SS trupama" i da šef Abvera admiral Kanaris „nije bio hitlerovac", on izvlači zaključak da je ta služba bila zainteresovana za pregovore s partizanskom stranom o razmeni zarobljenika, „pod uslovom da komunisti prekinu sabotaže koje ometaju saobraćaj na železničkoj pruzi između Zagreba i Beograda". O samim pregovorima Gikovati ne kaže ništa novo što već nisu drugi autori napisali: u jednoj rečenici samo spominje razgovore u Gornjem Vakufu, a zatim — na bazi Đilasovog sećanja — nešto detaljnije opisuje Đilasov povratak u Vrhovni štab i razgovore u Zagrebu. Gikovati se u nastavku osvrće na „memorandum" delegacije Vrhovnog štaba i na telegrame koje su Kaše i Ribentrop razmenili, da bi konstatovao da je Hitler zabranio vođenje pregovora s partizanima i time se „bezuslovno suprotstavio Nemcima u Zagrebu koji su pokušali da iskoriste Tita". Pa, ipak, zaključuje Gikovati, „agenti Abvera su smatrali da im je dozvoljeno da sklapaju primirje s partizanima i da Đilas i Tito ne sumnjaju u njihovu reč". Iz svega sledi zaključak: vodeći pregovore s partizanima, Abver je uspeo da ih zavara, da navede Tita na pogrešno uverenje da protiv njegovih snaga u severnoj Crnoj Gori (Operativne grupe divizija) ne predstoji nova nemačka ofanziva. U međuvremenu su, međutim, nemačke trupe vršile opkoljavanje partizanskih snaga i, prešavši sredinom maja u ofanzivu, iznenadile ih. Suština Gikovatijevog tumačenja martovskih pregovora je u sledećem: „Abver je, pod pokroviteljstvom glavnog komandanta u Zagrebu fon Horstenaua, pregovarao samo da bi uspavao budnost komunista i lakše ih namamio u klopku koja im se pripremala." Tito je, konsultuje Glikovati „toliko verovao u 'zagrebačko primirje' da nije poklanjao nikakvu pažnju prvim porukama o kretanju nemačkih snaga u pravcu Lima, Drine i u području Gackog". Bio je, dakle, iznenađen novom nemačkom ofanzivom. To bi, po Gikovatiju, bili rezultati martovskih pregovora. Moguće je da su o martovskim pregovorima pisali i još neki autori. Pojedini inostrani istoričari i publicisti koji se pobliže zanimaju za našu prošlost, u očekivanju da čuju 230

,-jugoslovensku verziju" o ovim pregovorima, nisu se hteli upuštati u obradu ove teme, ali su upućivali zamerke jugoslovenskim istoričarima što ovo pitanje, koje pobuđuje posebno interesovanje, ne osvetle i naučno objasne. Tako se na naučnom skupu „Prvo zasedanje AVNOJ-a", održanom oktobra 1966. u Bihaću, dr Karl Hnilicka, istoričar iz Minhena, osvrnuo na pregovore kao na „još prilično tamno poglavlje". U zapaženom saopštenju „'Bihaćka republika' i jugoslovenski partizanski pokret u svijetlu njemačkih izvora i ocjena njemačkih generala koji su komandovali na Jugoistoku" on je rekao sledeće: „U kolikoj je mjeri nezadrživo rastući značaj Tita i njegovog pokreta priznavan i uvažavan i na njemačkoj strani, pokazuju nastojanja general-pukovnika Lohra i generala Förtscha, koji su 1943. godine predložili Vrhovnoj komandi Wermachta da Titove jedinice, koje su se sve organizovanije borile, prizna kao zaraćenu grupaciju. Feldmaršal Weichs preduzimao je slične napore. Isto tako — prema njemačkim izvorima — na osnovu Titovóg istupanja (Veleb : tova misija), kod Glaise Horstenaua vođeni pregovori u cilju aranžmana između Nijemaca i partizana spadaju u ovo poglavlje, jer se sa nemoći (misli se: sa slabim protivnikom — prim, red.) ne pregovara! Ovo poglavlje je, međutim, još prilično tamno. Moglo bi, prije svega, putem jugoslovenskih izvornih saopštenja da bude osvijetljeno, ali, izgleda, da to iz političkih razloga još uvijek nije poželjno". 27 Istu zamerku upućuje i drugi nemački istoričar, Otmar Nikola Haberl, iz Esena, u članku „Proces emancipacije KPJ u periodu od 1941. do 1945", objavljenom u časopisu „Prilozi za istoriju socijalizma" 1976. godine. „Poznato je", kaže on, „da u Jugoslaviji postoje dokumenta o tim pregovorima, ali dosad nije ništa objavljeno u jugoslovenskoj literaturi." Po njegovom mišljenju pregovori su bili „motivisani prelaskom rukovodstva partizanskog pokreta na teren „realne politike' ",28
" „Prvo zasjedanje AVNOJ-a", Zbornik radova naučnog skupa, Bihać, 1966.
28 „Prilozi za istoriju socijalizma", 10, Institut za savremenu istoriju i „Narodna knjiga", Beograd, 1976.

231

Tretiranje martovskih pregovora u radovima jugoslovenskih pisaca
O martovskim pregovorima se u Jugoslaviji do skora nije pisalo. Oni su, doduše, spominjani u nekim publicističkim i novinskim napisima, člancima i feljtonima, ali ni u jednom od njih nije objašnjeno zašto je do pregovora došlo, 0 čemu se na njima raspravljalo, kakav je bio njihov ishod, smisao i značaj. U periodu od 1980. do danas, objavljeno je 1 nekoliko radova sa naučnim pretenzijama, ali ni u njima nisu na zadovoljavajući način obrađeni i objašnjeni ovi pregovori. Prvi napisi, ako se tako mogu nazvati, o martovskim pregovorima nalaze se u dokumentima koje je Vojnoistorijski institut objavio u svojim zbornicima dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu. Tako su 1959. i 1960. godine u Zborniku dokumenata Vrhovnog štaba NOVJ i Centralnog komiteta KPJ objavljeni: pismo koje su Tito, Ranković i Zujović uputili 29. marta 1943. sekretaru PK KPJ za BIH Isi Jovanoviću, Titovo naređenje Stabu 1. bosanskog korpusa od 30. marta i naređenje Glavnom štabu Hrvatske od 5. maja, u kojima se, mada se direktno ne spominju pregovori, govori o „kontaktu" sa Nemcima u cilju razmene zarobljenika i o uzdržavanju od napada na nemačke trupe, kao i o Velebitovoj misiji u Slavoniji. Redakcija zbornika nije dala objašnjenja, sem što je navela da je „krajem marta 1943. izvršena kod Konjica razmena zarobljenika". 29 Prvi rad u kome se mogu naći izvesni podaci o martovskim pregovorima bila je njiga publiciste Slavka Odića „Neostvareni planovi", koja je objavljena 1961.30 Na osnovu nekoliko nemačkih dokumenata, uglavnom telegrama Kašea i Ribentropa, on je pokušao da protumači pregovore, ali je bilo očigledno da su mu istraživanja bila nedovoljna. Četiri godine kasnije, 1965. godine, u knjizi „Neretva" objavljen je članak Milorada Jankovića „Sa Pratećim bataljonom Vrhovnog štaba" 31 , u kome se spominju prego" Zbornik, tom II, knj. 8, dok. br. 215 i 216; kr-j. 9, dok. br. 162. '» Slavko Odić: „Neostvareni planovi", Zagreb, 1961, str. 104—111. S1 „Neretva", knj. 1, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1965, str.

450.

232

vari, čija suština, kako Janković konstatuje, „nije imala karakter samo razmene zarobljenika", jer su se, pomoću njih, „uspeli pasivizirati Nemci sa pravca Konjica na štetu Italij ana, a naročito četničke grupacije koja se našla izolovana na levoj obali Neretve, što se kasnije odrazilo na razbijanje glavnine četničkih snaga u rejonu Glavatičevo—Kalinovik". Mada se u članku ne kaže određeno da je sa Nemcima razgovarano i o privremenoj obustavi neprijateljstava, ipak se izraz o „pasivizaciji nemačkih snaga" može tako shvatiti. Autor, kao što se vidi, izvodi zaključak da su pregovori, u kojima je, navodno, postignuta „pasivizacija Nemaca", imali uticaj na „razbijanje glavnine četničkih snaga u rejonu Glavati če vo—Kalinovik' '. I u članku R. Petovara i M. Zekića „Sesta istočnobosanska i 15. majevička brigada", objavljenom u istoj knjizi,32 govori se neodređeno o nekoj misiji „opunomoćenika Vrhovnog štaba" Vladimira Velebita, koji je, na putu za Zagreb, posetio štabove istočnobosanskih brigada da bi im preneo naređenje Vrhovnog štaba. O ovoj poseti govori se još u nekim radovima, u kojima se daje nešto više pojedinosti o Velebitovom boravku kod štabova istočnobosanskih brigada i o razgovorima koje je vodio sa njihovim rukovodiocima. 33 O martovskim pregovorima mogu se naći neki podaci u feljtonu „Paukova mreža protiv Tita" koji su napisali publicisti R. Timotijević i P. Stevčić 1969,34 kao i u knjizi „Heroji Ljubinog groba" publiciste Đurice Labovića, koja je štampana 1972. godine. 35 Podaci ovih autora, budući da su i suviše oskudni i dobrim delom iskonstruisani, ne zaslužuju pažnju. Prve detaljnije podatke o martovskim pregovorima zasnovane na naučnim izvorima dao je dr Bogdan Krizman u knjizi „Pavelić između Hitlera i Musolinija", koja je objavljena u Zagrebu 1980. godine. 36 On je istraživao nemačka
Isto, str. 325—6. „Petnaesta majevička brigada", Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1979, str. 120; 121—3; 149; 173; 176. Dane Olbina: „Ratni dani", Sarajevo, 1972, str. 37—9; R. Petovar i S. Trikić: „Sesta proleterska istočnobosanska brigada, Beograd, 1982, str. 264. 84 „Politika ekspres", 3. i 4. maj 1969. 85 Đ. Labović: „Heroji Ljubinog groba", Beograd, 1972, str. 58—60. 86 B. Krizman: „Pavelić između Hitlera i Musolinija", Zagreb, 1980, str. 539—544.
83 51

233

dokumenta koja se odnose na pregovore i u sažetom obliku prezentirao njihovu sadržinu (uglavnom, telegrame Kašea i Ribentropa). Sto je osobito bilo značajno, on je dao i podatke o arhivama u kojima se nalaze navedeni dokumenti. Potpuniju obradu martovskih pregovora dao je Vladimir Dedijer u svojoj knjizi „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita" koja je objavljena 1981.37 U glavi „Martovski pregovori između Nemaca i Tita" on je, na j pre, dao neka od glavnih obeležja vojnopolitičke situacije u vreme kada je došlo do pregovora, da bi, potom, objasnio motive koji su ih uslovili, njihovu sadržinu i rezultate. Navodeći da je istražujući istorijsku građu u SAD. u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, došao do kopija „većine dokumenata o pregovorima između Vrhovnog štaba i nemačke vojne komande" Dedijer objavljuje dva „ključna" dokumenta: pismeni predlog delegacije Vrhovnog štaba podnet 11. marta u Gornjem Vakufu i zabelešku načelnika štaba nemačke 717. divizije o razgovorima u Gornjem Vakufu. Na osnovu svojih razmatranja suštine i smisla pregovora, Dedijer je dao svoj sud — odnosno hipotezu, kako sam kaže — da su martovski pregovori, osim kada je reč o razmeni zarobljenika, bili nepotrebni, da se njima, sa stanovišta partizana, „ništa nije postiglo, pa ni na planu ratnog lukavstva". Na ove Dedijerove zaključke i ocene kritički su se osvrnuli dr Pero Damjanović, Dušan Biber i Mehmedalija Bojić na Okruglom stolu „Borbe", januara 1982, iznevši svoje ocene o martovskim pregovorima. 38 Opširniji članak o martovskim pregovorima, pod naslovom „Pregovori predstavnika NOP-a i nemačkog Vermahta o razmeni zarobljenika za vreme bitke na Neretvi", objavio je pukovnik Sekula Joksimović, saradnik Vojnoistorijskog instituta, u časopisu „Godišnjak Društva istoričara BiH" 1982. godine.39 Veći deo članka posvećen je razmatranjima „odnosa okupatorsko-kvislinških vlasti prema oslobodilačkom pokretu u pogledu njegovog tretmana i razmene zarobljenika" i „nekih važnijih događaja koji su ne57 V. Dedijer: „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", knj. 2, Rijeka—Zagreb, 1981, str. 801—812. 89 „Razgovori o knjizi V. Dedijera .Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita'", Beograd, " „Godišnjak Društva istoričara BiH", Sarajevo, 1982, str. 75— -100.

234

posredno prethodili bici na Neretvi početkom 1943". Same pregovore autor razmatra na osnovu izvesnog broja j i e mačkih dokumenata i objavljenih radova, stavljajući akcenat na pitanje razmene zarobljenika. Na martovske pregovore se priređivač 14. toma „Sabranih djela J. B. Tita", pukovnik Mehmedalija Bojić osvrnuo u napomenama, u kojima je dao tumačenja Titovih pisama Isi Jovanoviću i Stabu 1. bosanskog korpusa od 29. i 30. marta 1943.40 A u feljtonu „Bitka na Neretvi", koji je marta 1983. objavljen u„Politici", Bojić je kritički ocenio interpretacije pregovora u radovima nekih inostranih istoričara, odnosno tvrdnje da je, kao rezultat pregovora, došlo do prekida ratnih dej stava. 41 Uz Titovo naređenje Stabu 1. bosanskog korpusa od 30. marta 1943. priređivači tematske zbirke dokumenata „AVNOJ i revolucija" Slobodan Nešović i Branko Petranović su u kratkoj napomeni dali tumačenje pregovora. 42 Poslednji napis o martovskim pregovorima objavljen je kao feljton pod naslovom ,,0či u oči sa neprijateljem za zelenim stolom" u listu „Pobjeda" 1984.43 Publicist Burica Labović je ponovo, ovoga puta sa većim pretenzijama, pisao opširnije o događajima vezanim za pregovore. On je pokušao da na osnovu izvesnog broja dokumenata šire protumači pregovore, ali mu je, očigledno, nedostajala potrebna informisanost.

40 J. B. Tito, „Sabrana djela", tom 14, Beograd, 1982, str. 346, 347, 349, (nap. br. 320, 330, 348). 41 „Politika", 25. mart 1983. 42 S. Nešović, B. Petranović, „AVNOJ i revolucija", Narodna knjiga, Beograd, 1983. 43 Đurica Labović: „Oči u oči sa neprijateljem za zelenim stolom", „Pobjeda", Titograd, novembar—decembar 1984.

235

VAŽNIJA DOKUMENTA O MARTOVSKIM PREGOVORIMA

239

NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ČETNIČKE VRHOVNE KOMANDE MAJORA OSTOJIČA OD 28. FEBRUARA 1943. VOJVODI JEVĐEVIĆU DA SE SPORAZUME SA NEMCIMA (BROJ 11)1 IT ALU ANIMA (BROJ 22) O SARADNJI U BORBI PROTIV PARTIZANSKIH SNAGA U DOLINI NERETVE
(faksimil dokumenta)

240

241

OBAVEŠTENJE VRHOVNOG KOMANDANTA NOV I POJ TITA OD 2. MARTA 1943. STABU 4. OPERATIVNE ZONE HRVATSKE O TEŠKOJ SITUACIJI U DOLINI NERETVE
(faksimil dokumenta)

242

NAREĐENJE VRHOVNOG KOMANDANTA NOV I POJ TITA OD 4. MARTA 1942. STABU 1. BOSANSKOG KORPUSA DA SVIM SNAGAMA KRENE U POMOĆ OPERATIVNOJ GRUPI DIVIZIJA I RANJENICIMA U DOLINI NERETVE
(faksimil dokumenta)

243

ZAPOVEST VRHOVNOG KOMANDANTA NOV I POJ TITA OD 3. MARTA 1943. ZA PROTIVUDAR NA NEPRIJATELJSKU GRUPACIJU KOD GORNJEG VAKUFA
(faksimil dokumenta)

NAREĐENJE VRHOVNOG KOMANDANTA NOV I POJ TITA OD 5. MARTA 1943. O FORSIRAN JU NERETVE I NASTUPANJU OPERATIVNE GRUPE DIVIZIJA NA ISTOK, KA HERCEGOVINI, CRNOJ GORI I SANDŽAKU
(faksimil dokumenta)

244

IZVESTAJ

NEMACKOG MAJORA STREKERA O ZAROBLJAVANJU 4. MARTA 1943.
(faksimil dokumenta)

SVOM

245

248

249

NAREĐENJE KOMANDANTA ITALIJANSKE 2. ARMIJE OD 5. MARTA 1943. KOMANDANTU 6. KORPUSA DA SE UTVRDE UZROCI VELIKIH GUBITAKA PRETRPLJENIH U BORBAMA PROTIV JEDINICA NOVJ U PROZORU I DOLINI NERETVE
(faksimil prve stranice dokumenta)

250

FAKSIMIL PUNOMOĆJA ZA VOĐENJE PREGOVORA S NEMCIMA KOJE JE VRHOVNI STAB NOV I POJ IZDAO 8. MARTA 1943. SVOM DELEGATU KOCI POPOVlCU

FAKSIMIL PROPUSNICE ZA NESMETANI POVRATAK NA PARTIZANSKU TERITORIJU KOJU JE NEMAČKI KAPETAN 14. MARTA 1943. IZDAO KOCl POPOVlCU

252

ZABELEŠKA (ZAPISNIK) SA PRELIMINARNIH RAZGOVORA ODRŽANIH U GORNJEM VAKUFU 11. MARTA 1943. S-l 11. 3. 0011 NOKW-1088 Z a b e l e š k a Prisutni: Gen. pukovnik i komandant divizije, Cl povremeno H. I. Inspektor Čermak sastav delegacije: Popović, Marković i" Petrović Mesto pregovora: G. Vakuf Vreme pregovora: 11. 3. 1943, 09.30—11.00 časova Predmet pregovora: Delegacija je pokazala punomoć (vidi u prilogu) i iznela sledeće: a) Delegacija je upozorila na to da su joj pri dolasku u Prozor oduzeti oružje i municija i da je bila fotografisana. Odgovor: U vezi ovoga nije postojala neka posebna namera. Nije se sa sigurnošću znalo kada će i gde delegacija prispeti pa otuda i taj mali nesporazum. Municija će biti vraćena, međutim sa službene strane nije ništa preduzeto da se nesporazum izgladi. b) Delegacija će na osnovu punomoćja raspravljati o sledećem: 1. Razmena zarobljenika 2. Primena međunarodnog ratnog prava 3. O ostalim pitanjima koja su već ranije, 17. XI 1942. godine, bila predmet razgovora sa kapetanom Hejsom (Heyss), kapetanom Kulihom (Kulich) i gospodinom Otom (Ott) /civil inženjer razmenjen sa partizanima/.

253

Ad 1.

Razmena je već jednom izvršena. Nastavak pregovora nije doveden do kraja. Delegat Lajnšic (Leinschütz), koji je poslan, do danas se nije vratio. Ponuđeni su: Ziglhuber (Siiglhuber), Bajer (Bayer), Birger (Bürger) i posada jednog aviona sa hrvatskim ljudstvom koja je izvršavala zadatak za račun nemačkog Vermahta, major Štreker (Strecker), 25 nemačkih vojnika, 120 oficira i podoficira domobrana i 600 italijanskih vojnika. S njihove strane je naročito tražen profesor Ivan Marinković iz Karlovca koga su ustaše držale u Zagrebu u zatvoru. Delegacija upozorava da se često dešava da nemački Vermaht (u vezi akcije razmena) nije mogao navodno da pronađe zaihtevana lica kod hrvatskih vlasti, odnosno da su ih u to vreme Hrvati već streljali.

Ad 2.

Delegacija upozorava na to da Narodnooslobodilačtka vojska predstavlja organizovanu armiju sa vojnom disciplinom a ne bandu. Oni se bore kao patrioti i sinovi svoje zemlje u cilju njenog oslobođenja. Oni su uvek tretirali zarobljenike prema međunarodnom pravu kao što je na primer bio slučaj novembra 1941. godine kada su zarobljenike kod Užica ostavili pošto tada nisu bili u stanju da ih sa sobom povedu. Predlog: Zarobljenike i ranjenike treba obostrano humano tretirati. Delegacija se obavezuje da će lintervanisaiti ukoliko njiihove jedinice ne budu poštovale takvo uputstvo. Ad 3. Politička pitanja: Ova pitanja su već jednom bila tretirana i to 17. novembra 1942. godine u pismu upućenom Glezu Horstenauu. Delegacija je mišljenja da se tada o ovom pitanju moglo razgovarati. Trenutno oni ne vide nikakvog razloga da vode rat sa nemačkim oružanim snagama. Oni žele

254

da vode borbu samo protiv četnika i do sada su se samo branili jer su ih nemačke trupe napadale. Delegacija izjavljuje da oni predstavljaju potpuno samostalan i nezavisan nacionalni pokret. U propagandi se pozivaju na sovjetsku Rusiju jer ne žele da imaju nikakvu vezu sa Londonom. Delegaciji je poznato da Italijani favorizuju četnike i da ih snabdevaju naoružanjem. Četnici su u poslednje vreme jako ojačali i predstavljaju u stvari samo organe izbegličke vlade u Londonu i spremni su da u svakom momentu izvršavaju njena naređenja. Narodnooslobodilačka vojska bi, međutim, vodila borbu i protiv Engleza ukoliko bi se oni ovde iskrcali. Četnici, naprotiv, ne bi jer oni samo i čekaju na tu priliku, imaju sa Englezima radio-vezu, primaju kurire, a sve to uz prećutni pristanak Italij ana. Delegacija upozorava na to da sve ovo ne predstavlja predlog za kapitulaciju (njih se ne može uništiti, oni imaju dovoljno mogućnosti za izvlačenje, nakon svake ofanzive postajali su jači, spremni su da umru, uvek su izdržavali bez smeštajnih uslova, hrane i municije), već žele da svoj glavni udar usmere na četnike i zbog toga predlažu da se obostrano odredi interesna zona. Umoljavaju da se tačka 3. drži u tajnosti. Pitanje primirja obazrivo je nagovešteno. Delegacija ima zadatak da se vrati što pre. potpis nečitak kapetan i Cl

PISMENI PREDLOZI KOJE JE DELEGACIJA VRHOVNOG ŠTABA NOVJ PODNELA NA PRELIMINARNIM RAZGOVORIMA U GORNJEM VAKUFU 11. MARTA 1943.
(faksimil dokumenta)

256

FAKSIMIL 10. I 14.

STRANE DNEVNIKA KOČE POPOVIĆA

257

OBAVESTENJE KOMANDE ITALIJANSKOG 6. ARMIJSKOG KORPUSA OD 13. MARTA 1943. O ZAJEDNIČKOJ BORBI ITALIJANSKIH I ČETNIČKIH (V.A.C.) JEDINICA PROTIV PARTIZANSKIH SNAGA U DOLINI NERETVE
(faksimil dokumenta)

258

NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ČETNIČKE VRHOVNE KOMANDE MAJORA OSTOJlCA OD 15. MARTA 1943. KOMANDANTU OPERATIVNIH JEDINICA ISTOČNE BOSNE I HERCEGOVINE MAJORU BACOVICU ZA SPREČAVANJE PRODORA PARTIZANSKIH SNAGA KA KALINOVIKU I NEVESINJU
(faksimil dokumenta)

259

260

NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ČETNIČKE VRHOVNE KOMANDE MAJORA OSTOJIĆA OD 16. MARTA 1943. KOMANDANTU ZETSKOG ČETNIČKOG ODREDA PUKOVNIKU B. STANIŠIĆU ZA NAPAD NA PARTIZANSKE SNAGE KOJE NASTUPAJU KA KALINOVIKU
(faksimil dokumenta)

261

262

TELEGRAM NEMACKOG POSLANIKA U NDH Z. KASEA OD 17. MARTA 1943. MINISTRU SPOLJNIH POSLOVA RAJ HA ,U KOME OBAVESTAVA O RAZGOVORIMA SA i PARTIZANSKIM DELEGATIMA
(faksimil dela prve strane dokumenta)

263

NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ČETNIČKE VRHOVNE KOMANDE MAJORA OSTOJIČA OD 17. MARTA 1943. PUKOVNIKU STANlSlČU DA SPREČI BEKSTVO RAZBIJENIH ČETNIČKIH JEDINICA I UZ POMOĆ ITALIJANA ORGANIZUJE ODBRANU NEVESINJA
(faksimil dokumenta)

264

IZVESTAJ Š E F A ITALIJANSKE VOJNE MISIJE U NDH OD 18. MARTA 1943. ŠTABU 2. ARMIJE O RAZGOVORIMA SA DELEGATOM VRHOVNOG ŠTABA NOVJ V. PETROVICEM (V. VELEBITOM) Broj 1490 — Poverljivo Zagreb, 18. marta 1943-XXI

P R E D M E T : Razmena zarobljenika VlSOJ KOMANDI ORUŽANIH SNAGA -DALMACIJA" (2. armija) „SLOVENIJA-

VOJNA POSTA 10 U vezi sa dodatkom telegrama boj 1470 od 17. tekućeg meseca smatram značajnim zabeležiti neke pojedinosti u vezi sa nemačkom komandom i razgovorima ove misije sa dr Petrovićem, predstavnikom partizanske komande „TITO" po pitanju razmene zarobljenika. Dr Petrović je advokat iz Zagreba, hrvatske narodnosti, koji je otišao pre duže vremena partizanima, čija se porodica još uvek nalazi u Zagrebu. Star je oko 40 godina, visok otprilike 1.70 m, finih manira i građanskog izgleda. Nosi naočare, govori vrlo dobro italij anski, nemački i francuski. Prema podacima koje smo primili od generala Gleza, nije uvereni komunista, ali je prišao partizanima najviše zbog toga što je veran pristalica unitarističke jugoslovenske ideje i protivnik ustaškog pokreta. Prema podacima istog generala među partizanima ima samo 15% onih koji imaju komunističke ideje; ostali su u većini nehrvatski elementi koji su došli iz pograničnih krajeva Hrvatske sa j ugodio venskim uverenjima, koji ne odobravaju četnički pokret, nezadovoljni su ustaškim režimom, i oni koji su bili prisiljeni da slede partizane, budući da žive na teritoriji okupiranoj od partizana. Petrović je za vreme boravka u Zagrebu stanovao u sedištu komande nemačkog generala, poluslobodain, i s njim se postupalo vrlo obzirno, tako da je mogao da se kreće po gradu, iako je bio podvrgnut diskretnoj pasci, i išao je da poseti porodicu.
265

Zajedno sa Petrovićem pregovorima je prisustvovao i dr Ott, koji je u neku ruku garantovao za Petrovića, dobar Nemac koji je mnogo godina živeo u Livnu po trgovačkim poslovima. Bio je partizanski zarobljenik i tom je prilikom upoznao dr Petrovića. Sto se tiče ishoda pregovora s Nemcima, još se ništa konkretno ne zna, te prema tome oni još nisu konačno zaključeni. Izgleda da je razmena zarobljenika i sa strane Nemaca postavljena i kao uslov za smirivanje slavonske zone, gde bi partizani u svrhu razmene zarobljenika morali prestati sa terorističkom aktivnošću. Zna se da je Petrović otputovao juče posle podne iz Zagreba da bi otišao da referiše partizanskoj komandi. Vratiće se u Zagreb za jedno 4—5 dana da nastavi pregovore sa nemačkom komandom. Razgovor u vezi sa razmenom italijanskih zarobljenika vodio se u sedištu ove misije uz prisustvo dr Ota. Dr Petrović, kako je već javljeno, potvrdio je da se u zoni Konjica nalazi 15—16 oficira i 600 podoficira i vojnika italijanskih i zamolio je da se pre glavnih pregovora napravi poimenični spisak isto tolikog broja partizanskih komandanata (vođa) ii partizana koji bi trebali biti oslobođeni. U tu svrhu zamolio je da bi što pre mogao dobiti jedan potpis partizana koji su zarobljenici kod Italijana. Sa naše strane dr Petrović je zamoljen za jedan isto takav popis italijanskih zarobljenika koji bi trebali biti zamenjeni. Naredni pregovori sa Petrovićem, prema podacima koje je dobila ova komanda, održavaće se preko kapetana Metzgera, pomoćnika generala Gleza. Kako sam već javio telegramom broj 1470, što ovim potvrđujem, ako ta komanda ima nameru da se pregovori nastave, predlažem da se uputi neko ko hi te pregovore vor^o u vezi sa zarobljenicima partizanskim i našim (broj, dislokacija itd). Taj bi trebalo da dođe u Zagreb u pogodnom času na molbu ove misije, imao bi slobodne ruke što se tiče pregovora i mogao bi o njima odlučivati. Molim da me upoznate s odlukama u vezi pregovora kako ih je [postavio dr Petrović. Ađutant: Major Bonetti
266

BRIGADNI GENERAL, SEF MISIJE POTPISAN Dan Karlo Re

TELEGRAM MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA RAJHA OD 19. MARTA 1943. NEMAČKOM POSLANSTVU U ZAGREBU U KOME TRAZl OBJAŠNJENJA O PREDLOZIMA PARTIZANSKIH PREGOVARAČA
(faksimil dokumenta)

267

ZAJEDNIČKO

SASLUŠANJE NEMACKIH (faksimil

ŠESTORICE OSLOBOĐENIH ZAROBLJENIKA dokumenta)

268

-

2

-

269

270

ZAIEDNIČKO SASLUŠANJE DVADESETORICE BOĐENIH NEMAČKIH VOJNIKA
(faksimil prve strane dokumenta)

OSLO-

271

NAREĐENJE ITALIJANSKE VRHOVNE KOMANDE OD 25. MARTA 1943. KOMANDI 2. ARMIJE ZA DOSTAVLJANJE IZVEŠTAJA O TRAŽENJU D. JEVĐEVICA, DELEGATA DRAŽE MIHAILOV1ČA, DA NEMCI PRUŽE POMOĆ ČETNICIMA U BORBI PROTIV JEDINICA NOV U REJONU NEVESINJA
(faksimil dokumenta)

272

NAREĐENJE KOMANDANTA GLAVNE NACIONALNE KOMANDE GENERALA ĐUKANOVlCA OD 27. MARTA 1943. ZA SPREČAVANJE PRODORA PARTIZANSKIH SNAGA U CRNU GORU
(faksimil dokumenta)

ZABELESKA O RAZGOVORU VLADIMIRA VELEBITA U STABU NEMACKE 718. DIVIZIJE U SARAJEVU 31. MARTA 1943.
(faksimil dokumenta)

274

275

277

278

TELEGRAM MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA RAJHA R1BENTR0PA NEMAČKOM POSLANIKU U ZAGREBU OD 29. MARTA 1943. KOJIM SE ZABRANJUJE VOĐEN IE PREGOVORA SA PARTIZANIMA
(faksimil 1. strane dok.)

279

TELEGRAM NEMACKOG POSLANIKA U ZAGREBU KASE A OD 30. MARTA 1943. UPUĆEN MINISTRU SPOLJNIH POSLOVA RAJHA FON RIBENTROPU U KOME DAJE OBJAŠNJENJA O PREGOVORIMA SA DELEGACIJOM VRHOVNOG ŠTABA NOVJ (faksimil dokumenta) - 361;

2uu

281

28

283

PISMO TITA, RANKOVIČA I ZUJOVIĆA OD 29. MARTA 1943. UPUĆENO SEKRETARU POKRAJINSKOG KOMITETA KPJ ZA BiH ISI JOVANOVICU (faksimil dokumenta)

284

TITOVO NAREĐENJE STABU PRVOG BOSANSKOG KORPUSA OD 30. MARTA 1943.
(faksimil dokumenta)

285

286

NAREĐENJE ŠTABA PRVE PROLETERSKE DIVIZIJE OD 30. MARTA 1943. UPUĆENO STABU PRVE PROLETERSKE BRIGADE
(faksimil dokumenta)

287

PISMO DVADESETOSMORICE ZAROBLJENIH OFICIRA I DRŽAVNIH FUNKCIONERA NDH OD 31. MARTA 1943. KOJIM MOLE VRHOVNI STAB NOVJ DA BUDU OSLOBOĐENI
(faksimil dokumenta)

288

289

290

TELEGRAM

IZVRSNOG KOMITETA KOMINTERNE OD 30 (ILI 31. MARTA) 1943.
(faksimil dešifrovanog teksta)

TITU

291

292

TITOV

TELEGRAM IZVRSNOM KOMITETU NE OD 4. APRILA 1943.
(faksimil dokumenta)

KOMINTER-

293

294

296

TITOVO PISMO ZAMENIKU NAČELNIKA VRHOVNOG ŠTABA VELIMIRU TERZlCU UPUĆENO 14. APRILA 1943.
(faksimil dokumenta)

297

TELEGRAM MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA RAJ HA FON RIBENTROPA OD 21. APRILA 1943. UPUĆEN NEMACKOM POSLANSTVU U ZAGREBU U KOME PONAVLJA GLEDIŠTE O NECELISHODNOSTI RAZGOVORA SA PARTIZANIMA
(faksimil dokumenta)

298

ZABELESKA O RAZGOVORIMA NEMAČKOG PREGOVARAČA INŽENJERA HANSA OTA I VLADIMIRA VELEBITA VOĐENIH KOD TRNOVA 23. APRILA 1943. (faksimil 1. strane dokumenta)

299

REGISTAR LIČNIH IMENA

A Adum Romeo 75, 84 Ambroz io Vitorio (Vittorio Ambrosio) 12, 38, 156, 167 Amiko Đuzepe (Giuseppe Amicco) 156 Antić Vinko 195 Aterton Terens (Atherton Terence) 28, 29 Avakumović dr Ivan 226 B Baćović Petar 22, 23, 62, 63, 156 Bajer Oto (Otto Bayer) 84 Bakić Mitar 45 Bart (Barth) 71, 77, 81, 89 Begović Vlajko 7 Bejli Sten] i Vili jam (Bailey Stanly William) 25, 27, 35 Biber Dušan 234 Bilan Zvonko 76 Birger Vili (Wily Bürger) 84 Biroli Pircio Alesandro (Birolli Pirzio Alesandro) 12, 38 Bobio (Bobbio) 55 Bojić Mehmedialija 33, 234, 235 Bojović Nikola 61

Branko vidi Ostojić Zaharije Brkić Dušan Duško 195 Brošat Martin (Martni Broszat) 223, 224 Broucek Peter 112, 220 Bulhajt Gert (Gert Bulhait) 225 Burdžević Rifat Tršo 76
C

Canki 129 Crni vidi Zujović Sreten C Cermak 80, 85 Ciča vidi Lukačević Vojislav Voja Cerčil Vinston (Churchill Winston) 31 Cokalija vidi Danilović Uglješa Cano Galeaco (Ciano Galeazzo) 12, 38 Cetković Pero 45 Corović 187
301
C

D Dalmaco (Dalmazzo) 12 Damjanović Pero 7, 8, 234 Dams Ginter Helmut (Helmut Güntter Dahms) 221 Danilović Uglješa 187—192, 200 Dapčević Peko 45 Dedijer Vladimir 25, 29, 70, 71, 82, 90, 97, 18P. 215, 234 De Loni Zak (Jaques de Launay) 221 Diakov (Diakow) 207 Dimitrov Georgi 182 Dipold Benignus (Dippold Benignus) 57, 79, 82, 84, 85, 88, 92, 94, 96, 100 Duce vidi Musolini Benito
D

Firer vidi Hitler Adolf Fogel (Vogel) 46 Frol Ivo 133 Fuštić Zagorka 152 G Gerdes 129 Gering Herman (Hermann Goring) 53 Gete Johan Volgang (Johann Wolgang Goethe) 72 Gikovati Emil (Emile Guikovaty) 229, 230 Gojnić Blažo 62 Grdiš Stjepan 133 Grubor Dujan 133 H Haberl Otmar 231 Hadson Djuen Bil (Bili Duane Hudson) 28 Hagen Valter (Walter Hagen) vidi Hetl Viilhelm Hajnc (Heinz) 40 Hajinrih Alfred (Heinrich Alfred) 48, 86 Has Herta (Haas Herta) 131, 132, 194, 199, 200, 210 Hebrang Andrija 75 Hejs Hans (Heyss Hans) 48, 66, 70, 86 Hetl Vii helm. (Hötl Wilhel m) 112, 217—220, 222, 223 Himler Hajnrih (Himmler Heinrich) 96 Hitler Adolf 12, 28, 29, 36—40, 53, 95, 96, 100, 105, 114, 141, 148, 150, 206, 220, 225, 228, 233

Dido vidi Đilas Milovan Dil as Milovan 8, 45, 50, 52, 55, 65, 68—71, 73—77, 80, 81, 83, 90, 91, 96, 97, 107—111, 119, 121—123, 125, 131, 132, 135, 136, 140, 146, 150—153, 155, 159, 171, 182, 183, 208, 209, 211, 214, 221—223, 227, 229, 230 Đorđe 162 Đurišić Pavle 48, 152, 156, 157 E Ećim Marko 133 Eliot Kouen (Elliot Cawen) 28 F Fere Herman (Förtsch mann) 57, 231
302

Her-

Hnilicka dr Karl 57, 206—208, 231 Hori Ladislav (Ladislaus Hory) 223, 224 Horstenau Glez Edmund (Edmund Glaise von Horstenau) 7, 8, 11, 12, 49, 51, 54—57, 67, 68, 71, 83, 86, 92, 94, 90, 104, 107, 108, 111—113, 116. 119, 120, 123, 125, 132, 136, 137, 145, 149, 150, 168, 171, 183, 194, 199, 200, 202, 206— 209, 217—220, 222—225, 228, 230, 231 Horvat Ljerka 119 Horvat dr Zdenko 119 Humo Avdo 162, 191 I Ilić Pavle 97 J Jevđević Dobrosav 23, 62, 156, 157 Joksimović Sekula 234 Jovanović Arso 76 Jovanović Iso 161, 162, 182, 184—188, 190, 191, 200, 232, 235 Jovanović Slobodan 122 Jovanović Vaso 97 Jukić Ilija 224, 225, 228 Juričević Lenka 152 K Kačinka 137 Kaj Urlih (Urlich Kai) 221 Kajtel Vilhelm (Wilhelm Keitel) 12, 96

Kanaris Vilhelm (Wilhelm Canaris) 35, 230 Kant Imanuel (Immanuel Kant) 72 Karapandžić Borivoje 222 Kardelj Edvard 25, 26, 29 Kasalović Zdravko 62 Kaše Zigfrid (Siegfried Kasche) 6, 12, 39, 55, 94, 104— 108, 111—115, 119, 131, 132, 135, 152, 168—170, 183, 200, 201, 206, 209, 223, 225, 227, 228, 230, 232, 234 Kavalero Ugo (Ugo Ca vallerò) 12, 38 Kazertano Rafaele (Raffaele Casertano) 114, 140—142, 146 Kibler Jozef (Josef Kübler) 129 Kirš (Kirsch) 82 Kisling Rudolf (Rudolf Kiszling) 219, 220, 223, 224 Klisold Stefan (Stephen Clissold) 217 Kljajić Filip 45 Koča vidi Popović Konstantin Koča Kokot Stjepan 75, 133 Knežević Vladimir Volođa 76 Kovačević Sava 110 Krizman Bogdan 8, 95, 233 Krup Alfred (Alferd Krupp) 53 Kučan Viktor 133 Kulih vidi Hajnrih Alfred L Labović Đurica 233, 235 Lajnšic Franc (Franc Leinschütz) 67, 84, 89 Latas Branko 34 Latinović Jakob 133
303

Lavčević-Lučić Ivan 75 Lekić Danilo 165 Leković Mišo 17, 34, 47 Ler Aleksander (Lohr Alexander) 11, 12, 37, 39, 40, 56, 57, 92, 94, 96, 102—105, 148, 206, 231 Leverkin Paul (Paul Leverkühn) 221 Liters Rudolf (Rudolf Lüters) 13, 54, 55, 86, 92, 94, 99— 102, 129, 137—139, 145, 146, 149, 150. 157, 160, 225, 228 Lorković Mladen 114, 140, 142, 146 Lukačević Vojislav Voja 44, 61, Lukić 129 M Maklejn Ficroj (Maclean Fitzrou) 32 Mamalela (Mammalella) 147 Marinković Ivan 84, 81!, 93— 95, 210 Marjanović Jovan 34 Marko vidi Ranković Aleksandar Marković vidi Đilas Milovan Marković Miloš vidi Đilas Milovan Mati Jozef (Josef Mati) 219 Mecger (Metzger) 117, 149 Meseršmit Vili (Willy Messerschmitt) 53 Mesterò vic dr Julka 121 Mihailović Dragoljub Draža 17—21, 23—27, 31, 33—35, 38. 39, 41, 62, 63, 101, 103—105, 113. 115, 122, 142, 145, 147, 148, 155, 157, 158, 162—164,
304
122

169, 174—176, 180, 182, 184, 198, 213, 223, 224, 226 Milutinović Ivan 45 Minić Mihailo 222 Musolini Benito (Benito Mussolini) 12, 36, 37, 39, 53, 100, 105, 168, 170, 233 Mušanović Husnija 152 N Nad Košta 163 Najdhold Fric (Neudholdt Fritz) Nakić Olga 75 Nedić Milan 30, 226 Nenezić Radojica 195, 199 Nešović Slobodan 235 Nikolić dr Nikola 133, 153 Novosel Ozren 75 Novosel-Mates Vanda 76 O Obradović Milena 152 Odić Slavko 48, 149, 232 Olbina Dane 187, 233 Ostoiić Zahariie 23, 44, 61—63: 122, 156, 158 Ot Hans (Ott Hans) 48, 56, 66, 67, 69, 81, 86, 108, 111—113, 117, 119, 121, 123, 125, 131, 137, 140, 144, 145, 149, 151, 171, 175, 194, 199—202, 208, 218 P Pamti ć Jovan 62 Paveldć Ana 75 Pavelić Ante 12, 30, 223, 226 Pa vieti ć dr Ivan 133 Pavlik Fric 133
86

Pavlović K. Stevaii 226, 228 Petovar Rudi 189, 191, 233 Pe tranovi ć Branko 235 Petrović dr Vladimir Vlatko vidi Velebit Vladimir Pfapfenrot Verner (Pfafenrott Werner) 92, 149 Pijade Moša 45, 50, 52, 74 Piri Antoni (Anthony Pànie) 221 Piaconi Alesandro (Alessandro Piazzarti) 157, 160 Plećaš Nedeljko 25, 34 Pondelak Adolf 133 Popović Konstantin Koča 8, 45, 68, 70, 72 — 75, 77, 78, 80 — 82, 85, 86, 88, 90, 91, 94, 96 _ 98, 110, 121 — 123, 125 165, 176, 191 R Radulović Borivoje 62, 63 Ranković Aleksandar 45, 50, 52, 68, 71 — 74, 98, 108, 110, 122, 123, 161, 162, 178, 182, 184, 186, 188, 191, 192, 222, 229, 232 Ranković Anđa 162 Ranković Mićko 162 Rapotec Staraislav 28 Re Dan Karlo (Dan Karlo Re) Rekuard Vili (Requard Wili) 129, 135, 137 — 139, 149, 150 Ribar dr Ivan 45, 52 Ribentrop Joakim fon (Ribbentrop Joakim von) 12, 39, 105, 115, 131, 132, 135 — 137, 139 — 143, 145, 146, 148, 149, 168, 170, 171, 220, 223 — 225, 227, 228, 230, 232 234 Riter Karl (Ritter Karl) 115
116 — 118

Roata Mario (Roatta Mario) 12 Roberts Valter (Walter R. Roberts) 227 — 229 Roboti Mario (Robotti Mario) 38, 99, 156, 157 Rudić Milena 152 Ruzvelt Franklin Delano (Roosevelt Franklin Delano) 31 Ružić Ivan 61, 62 S Savić Braniislav Brano 186 Savić Pavle 29 Sforca Karlo (Sforza Carlo) 25 Soknić Gru jo 161, 163, 182 — 185, 188 Staljin Josiif Visarionovič 32, 33, 172, 181, 219 _ 221 Stanišić Bajo 22, 44, 45, 62, 156 Stevčić Petar 233 Stari vidi Tito, Josip Broz Stilinović Marjan 51, 56, 68, 195, 197 S Sarić 121 Šegrt Vlado 59 Šegvić Zlata 75 Senk (Schenk) 93 Streker Artur (Strecker Arthur) 43, 46, 47, 49, 50, 52 — 55, 57, 58, 63, 66 — 68, 70, 71, 74, 84, 89, 92, 95, 108, 110, 125, 126, 128, 129, 145, 229 Šubert (Schubert von) 149 Šulentić Franjo vidi Marinković Ivan Sunjevarić Srećko vidi Stilinović Marjan
305

T Tartalja Mihovil Miša 48 Terzić Velimlr 70, 73, 76, 79, 97, 167, 182, 192 Timotdjević 233 Tito Josip Broz 6, 10, 14, 17 — 19, 22, 25 — 29, 31 — 33, 35 — 37, 39 — 41, 45, 46, 49 — — 52, 55 — 60, 63, 64, 66 — 75, 80, 84, 96 — 99, 101, 105 — 107, 109, 110, 112 — 115, 122, 123, 125, 130, 131, 135, — 138, 140 — 142, 144 — 150, 152, 153, 159, 161 — 164, 166, 171, 173, 174, 176 — 180, 182, 184, 186, 188 — 193, 198, 200 — 203, 205, 206, 208, 210 — 214, 217, 230, 231, 232, 234, 235 Tomašević Jozo 227, 228 Tomić Mocnir Moša 76 Tomči 121 Topalović Zivko 222 Trbojevdć 34 Trikić Savo 191, 233 U Uminković Ivan vidi Maririković Ivian V Vajoeker Ernst (Ernst Weizsäcker) 114

Vajks Maksiimilijam fon (Maximlilian von Weichs) 206, 231 Veber (Weber) 82, 89 Velebit Ljubomir 119 Velebit Vladimir 7, 8, 48, 51, 67 — 69, 72 — 75, 77 — 79, 80, 82, 83, 86, 87, 89, 90, 96, 97, 107, 108, 111 — 113, 116 — 119, 121, 123, 125, 131, 132, 134, 136, 146, 150 — 153, 155, 160, 161, 163, 164, 171, 174, 182 — 190, 192 — 200, 208, 209, 217, 218, 220, 222, 223, 225, 227, 231, 232, 233 Vernić Vuk 133 Veskovnć Amdrija 22 Vizmer (Wie&ner) 46, 47 Vlatko vidi Velebit Vladimir Vrančić dr Vjekoislav 220 Vučinić Luka 109 Vufcm/ainoviić Svetozar Tempo 75 Z Zekić Miloš 189, 233 Ziglbuber Otmar (Siegelhub er Othmar) 84 2 Zižić Tomas 76 Zujović Sreten Crnii 45, 161, 162, 182, 184, 186, 188, 191, 192, 232

306

IZVORI I LITERATURA

A. IZVORI Arhivska građa 1. Arhiv Vojnoistori j skog instituta, Beograd: a) Fondovi dokumenata: niarodnooslobodilačkog pokreta, Nezavisne Države Hrvatske, nemačkih jedinica, italijanskih jedinica, četničkih jedinica. b) Mikroteka: filmovi London i Vašington. 2. Arhiv Centralnog komiteta SKJ, Beograd. 3. Arhiv Jugoslavije, Beograd. Štampana građa 1. Zbornik dokumenata d podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, izdanje Vojnoistorijskog instituta JNA, Beograd, tom II, knj. 7, 8, 9; tom III, knj. 5; tom IV, knj. 10, 11, 12; tom. V, knj. 12, 13; tom XII, knj. 3; tom XIII, knj. 3; tom XIV, knj. 2. 2. Josip Broz Tito, Sabrana djela, tomovi 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, Beograd, 1981. i 1982. 3. Historijski institut Slavonije: Građa za historiju NOP-a u Slavoniji, knj. 5, Slavonski Brod, 1966. Ratni dnevnici, memoarski napisi i obrade 1. Koča Popović: Ratni dnevnik (privatno vlasništvo). 2. Vladimir Velebit: O razgovorima s Nemcima 1943, pismena izjava iz novembra 1967 (kopija kod autora). 3. Herta Haas: Sećanje o oslobađanju iz zatvora, pismena izjava (kopija kod autora). 4. Mišo Leković i Vlajke Begović: Elaborat o „Martovskim pregovorima 1943" (kopija kod autora).
307

B. LITERATURA Knjige i članci Antonovski Ivan, „Razbijanje četničkih oružanih formacija u okuci Neretve i istočnoj Hercegovini", zbornik radova „Neretva— Sutjeska 1943", Beograd, 1969. Avakumovič Ivan, „Mihailović prema nemačkim dokumentima", London, 1969. Barker Elisabeth, „Britanska politika na Balkanu u II svjetskom ratu", Globus, Zagreb, 1978. Bojić Mehmedalija, „Pripreme Nemaca za izvođenje operacije 'Svare' i njihove procene o mogućnostima iskrcavanja saveznika na Balkanu u prvoj polovini 1943", zbornik „Neretva—Sutjeska 1943", Béograd, 1969. Bojić Mehmedalija, „Bitka na Neretvi (Ratni put Josipa Broza Tita)", feljton u „Politici" od 14. do 27. marta 1983. Broz Josip Tito, „Vojna djela", knj. 3, 4, 6, Beograd 1978. Bulhajt Gert, „Der deutsche Geheimdiinst", München, 196fi. Clissold Stephen, „Whirlwind. An Account on Marshal Tito's Rise to Power", New York, 1949. Dedijer Vladimir, „Dnevnik", drugi deo, Beograd, 1946. Dedijer Vladimir, „Međunarodni aspekt oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije u prvoj polovini 1943", zbornik „Neretva—Sutjeska 1943", Beograd, 1969. Dedijer Vladimir, „On military Conventions", Lund, 1961. Dedijer Vladimir, „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", knj. 2, Rijeka, 1981. Đilas Milovan, „Conversation with Stalin", New York, 1962. Đilas Milovan, Une guerre dans la guerre Yougoslavie 1941— 1945", Paris, 1979. Fuštić Zorka, „Bila sam nemački zarobljenik", zbornik sećanja „Treća proleterska sandžačka brigada", knj. 1, Beograd, 1970. ,.Geschichte des zweiten Weltkrieges ', 2 Teil, Würzburg, 1960. Guikovaty Emile, „Tito", Paris, 1979. Günther Dahms Hellmuth, „Der zweite Weltkrieg", Tübingen, 1960. Hagen Walter (Höttl Wilhelm), „Die geheime Front", L i n z Wien, 1950.
308

Hnilicka Karl, „Bihaćka republika i jugoslovenski partizanski pokret u ogledalu nemačkih izvora i ocena nemačkih generala koji su komandovali na Jugoistoku", zbornik radova „Prvo zasjedanje AVNOJ-a", Bihać, 1966. Humo Avdo, „Moja generacija", Sarajevo, 1984. Hory Ladislaus, Broszat Martin, „Der kroatische Ustascha-Staat 1941—1945", Stuttgart, 1964. Joksimović Sekula, „Pregovori predstavnika NOP-a i nemačkog Wermahta o razmeni zarobljenika za vreme bitke na Neretvi", Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1982. Jukić Ilija, „Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda", London, 1965. Karapandžić Borivoje, „Građanski rat u Srbiji 1941—1945", Cleveland, 1958. Kai Ulrich, „Jagd auf Tito", Rastatt (Baden) Kiszling Rudolf, „Die Kroaten", Graz—Köln, 1956. Kljaković Vojmir, „Promjena politike Velike Britanije prema Jugoslaviji u prvoj polovini 1943", Jugoslovenski istorijski časopis, 3/1969. Kljaković Vojmir, „Pripreme neprijatelja za Četvrtu ofanzivu gledane po stranim izvorima i neprijateljskim dokumentima", Vojnoistorijski glasnik, 2/1951. Krizman Bogdan, „Pavelić između Hitlera i Mussolinija", Zagreb, 1980. Krizman Bogdan, „Ustaše i Treći Rajh", Zagreb, 1983. Labović Đurica, „Heroji Ljubinog groba", Beograd, 1972. Labović Đurica, „Oči u oči sa neprijateljem za zelenim stolom", feljton u „Pobjedi", Titograd, novembar—decembar, 1984. Latas Branko, „Četnici Draže Mihailovića u borbi za uništenje 'Bihaćke republike' ", zbornik radova „AVNOJ i NOB u BiH", Beograd, 1974. Latas Branko, „Saradnja četnika i Nemaca u borbama protiv Glavne operativne grupe divizije NOVJ u dolini Neretve", Prilozi Instituta za istoriju, br. 17. od 1980, Sarajevo. Latas Branko, „Četnici u borbama protiv Operativne grupe divizija NOVJ u dolini Neretve (februar—mart 1943)", Vojnoistorijski glasnik, br. 3. od 1983. Launau (Jacques de), „Secret Diplomacy of World War II", New York, 1963. Leković Mišo, „Ofanziva proleterskih brigada u leto 1942", Beograd, 1965.
309

Hitler e Mussolini — Letere e documenti", Milano, 1946.

Leković Mišo, „Planovi D. Mihailovića o uništenju 'partizanske države' u zapadnoj Bosni u drugoj polovini 1942", zbornik radova „Prvo zasjedanje AVNOJ-a", Bihać, 1966. Leković Mišo, „Značaj skupštine rodoljuba u Tjentištu u borbi za razobličavanje D. Mihailovića u svetskoj javnosti i za međunarodnu afirmaciju NOP-a", Istorijski zapisi, br. 4/1966, Titograd. Leković Mišo, „Upućivanje jakih snaga NOVJ ka Srbiji u proleće 1943 — pokušaj da se ostvari ideja Vrhovnog štaba odlagana u toku 1942", zbornik radova „Neretva—Sutjeska 1943", Beograd, 1969. Leković Mišo, „Dragocenii zarobljenik", Front, br. 7/1973. „Le operazioni delle unità italiane ,in Jugoslavia 1941—1943", Roma, 1978. Leverkiihn Paul, „Der geheime Nachrichtendienst der deutschen Wermacht im Kriege", Frankfurt am Main, 1960. Marjanović Jovan, „Borbe na Neretvi i Sutjesci u svetlosti savezničkih planova za iskrcavanje na Balkan", zbornik radova „Neretva—Sutjeska 1943", Beograd 1966. Mešterović Julka, „Lekarev dnevnik", Beograd, 1968. Minić Mihailo, „Rasute kosti", Detroit, 1965. „Nemačka obaveštajna služba", knj. 5, Beograd, 1958. Nikolić Nikola, „Jasenovačtai logor smrti", Sarajevo, 1975. Odić Slavko, „Neostvareni planovi", Zagreb, 1961. Olbina Dane, „Ratni dani", Sarajevo, 1972. „Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941—1945", Beograd, 1965. Pavlowitch Stevan, „Yugoslavia", London, 1971. „Perché e come cadde il fascizmo", Milano, 1970. Petovar Rudi i Zekić Miloš, „Šesta istočnobosansika i 15. majevi čka brigada", zbornik „Neretva", knj. 1, Beograd, 1965. Petovar Rudi i Trikić Savo, „Sesta proleterska istoönobosanska brigada", Beograd, 1982. „Petnaesta majevička brigada", Beograd 1979. Pirie Anthony, „Operation Bernhard", London, 1961. „Titove istorijske odluke", Beograd, 1978. Roberts Walter, „Tito, Mihailović and the Alles 1941—1945", New Jersey, 1973. Stilinović Marijan, „Ratni dnevnik", Zagreb 1965. Tomašević Jozo, „The Chetniks, War and Revolution in Yugoslavia 1941—1945", Stanford, California, 1975. Topalović Zivko, „Pokreti narodnog otpora u Jugoslaviji 1941—1945", Pariz, 1958. Trgo Fabijan, „Četvrta i peta neprijateljska ofanziva", zbornik radova „Neretva—Sutjeska", Beograd, 1969.

SADRŽAJ

PREDGOVOR

_

_

_

_

5

VOJNO-POLITIČKA STTUACIJA POČETKOM 1943. I OKOLNOSTI KOJE SU USLOVILE PREGOVORE VRHOVNOG ŠTABA NOVJ SA NEMACKIM KOMANDAMA U NDH Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je već krajem 1942. stvorila značajno ratište u porobljenoj Evropi — — — — — — — — — — Odluka rukovodstva NOP-a o strategijskom nastupanju Operativne grupe divizija NOVJ u istočne krajeve zemlje — — — — — — — — Planovi Draže Mihailovića o „velikoj operaciji" — o uništenju „partizanske države" u zapadnim krajevima Jugoslavije — — — — — — — Procene ratujućih strana u Jugoslaviji o mogućnosti iskrcavanja savezničkih trupa na Balkan — — PRELIMINARNI RAZGOVORI U GORNJEM VAKUFU Zarobljavanje nemačkog majora Strekera — povod za pregovore o razmeni zarobljenika — — — Forsiranjem Neretve uspešno je prebrođena najkritičnija faza bitke za ranjenike — — — — — Određivanje delegacije Vrhovnog štaba i dogovori o pitanjima koja će ona postaviti na pregovorima Pristanak Nemaca da prime delegaciju Vrhovnog štaba Dolazak delegacije Vrhovnog štaba u Gornji Vakuf 43 58 66 71 76
311

9 13 18 24

Preliminarni razgovori sa komandantom 717. nemačke divizije — — — — — — — — — — U očekivanju nemačke saglasnosti o vođenju pregovora — — — — — — — — — — Povratak Koče Popovića iz Gornjeg Vakufa u Vrhovni štab — _ — _ — — Izbijanjem na Neretvu Nemci su okončali operaciju „Vajs" — _ — _ — — — — Đilasov povratak u Vrhovni štab po nove instrukcije VELEBITOVI RAZGOVORI SA NEMAČKIH I ITALIJANSKIM PREDSTAVNICIMA U ZAGREBU Velebitov odlazak u Zagreb i razgovori sa generalom Horstenauom — — — — — — — — Velebitovi razgovori u Italijanskoj vojnoj misiji — ODLUKA VRHOVNOG STAB A O NASTAVLJANJU PREGOVORA I UPUĆIVANJE ĐILASA I VELEBITA U ZAGREB Oslobađanje nemačkih zarobljenika i njihove izjave o svom zatočeništvu — — — — — — — „Glavni pregovori" u Zagrebu — — — — — — Berlin zabranjuje pregovore s partizanima — — — Konferencija vodećih nemačkih ličnosti u NDH u cilju razmatranja svrsishodnosti pregovora s partizanima — — — — — — — — — — Povratak Đilasa i Velebita u Vrhovni štab — — — NOVA VELEBITOVA MISIJA Odluka Vrhovnog štaba NOVJ o ponovnom upućivanju Velebita u Zagreb — — — — — — — Naređenje Vrhovnog štaba istočnobosanskim jedinicama da izbegavaju sukobe s Nemcima i da se prebace u Sandžak, u sastav Operativne grupe — Nemci odbijaju zahtev Italijana da se angažuju u njihovoj okupacionoj zoni — — — — — — Podozrenje Moskve i prekori upućeni Titu — — — Titovo neslaganje sa kritikom Kominterne i njegov odgovor Moskvi — — — — — — — —
312

82 91 96 99 107

111 116

121 131 140 149 150

155 161 168 171 177

Velebitov ponovni boravak u Sarajevu i razgovori u Stabu 718. divizije — — — — — — — Velebitova poseta Glavnom štabu Bosne i Hercegovine Velebitov treći boravak u Zagrebu i njegova misija u Slavoniji — _ _ _ _ _ — _ _ _ _ _ _ Velebitov povratak u Vrhovni štab — — — — SMISAO I ZNAČAJ MARTOVSKIH PREGOVORA —

182 186 193 198 203

PRILOZI
PREGOVORI VRHOVNOG ŠTABA NOVJ I NEMACKIH KOMANDI U NDH MARTA 1943. U INOSTRANOJ I JUGOSLOVENSKOJ ISTORIOGRAFIJI I PUBLICISTICI Tretiranje pregovora u inostranoj istoriografiji i publicistici — — — — — — — — — Tretiranje martovskih pregovora u radovima jugoslovenskih pisaca — — — — — — —

217 232

VAŽNIJA DOKUMENTA O MARTOVSKIM PREGOVORIMA
REGISTAR LIČNIH IMENA — IZVORI I LITERATURA — — — — — — — — — — — — 301 307

Mišo Leković MARTOVSKI PREGOVORI 1943. 1985 — prvo izdanje

Izdaje NARODNA KNJIGA Beograd, Šafarikova 11 Za izdavača Vidak Perić, v. d. direktora Tehnički urednik Đorđe Dragosavac Lektor Drago Cupić Korektor Julkica Udovički Tiraž 5 000 primeraka

Stampa GRO „Kultura", OOUR „Slobodan Jović" Beograd, Stoj ana Protića 52

PREGOVORI VRHOVNOG ŠTABA NOVJ I NEMAČKIH KOMANDI U NDH MARTA 1943. U INOSTRANOJ I JUGOSLOVENSKOJ ISTORIOGRAFIJI I PUBLICISTICI

Tretiranje pregovora i publicistici

u

inostranoj

istoriografiji

O pregovorima delegata Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i nemačkih komandi i ustanova u NDH marta 1943. o razmeni zarobljenika, priznanju NOVJ kao zaraćene strane i o privremenoj obustavi neprijateljstava objavljeno je u inostranstvu više radova. Prvi je, koliko nam je poznato, o njima pisao S. Klissold u knjizi „Whirlwind. An Account on Marschal Tito's Rise to Power", koja je 1949. objavljena u Njujorku. 1 On navodi da je Tito bio spreman da se silom odupre invaziji angloameričkih trupa i da je „njegov delegat Velebit tajno posetio Zagreb radi pregovora s Nemcima o razmeni zarobljenika". Nemci su, tvrdi dalje Klis old, „detaljno ispitivali Velebita kako će se držati partizani u slučaju anglo-američkog iskrcavanja u Dalmaciji i, štaviše, dali su naslutiti mogućnost zajedničkog otpora nemačkom i partizanskom akcijom". Velebit je, međutim, bio oprezan — tvrdi Klisold — i zaključuje: „Tajna nagodba sa Nemcima bila je opasna igra. Ako bi se pojavila samo slutnja o takvom sporazumu, uništilo bi se odmah i za uvek dobro ime partizanskog pokreta". Klisold se ne poziva ni na kakav dokumenat za svoje tvrdnje, ali je očigledno reč o podacima koje je svom prijatelju Vilhelmu Hetlu dao general Glez fon Horstenau posle rata, dok je boravio u zatvoru, očekujući suđenje na Nirnberškom procesu.
1 Stephen Clissold: „Whirlwind. An Account on Marchal Tito's Rise to Power", New York, 1949, str. 151.

217

Godinu dana kasnije, 1950. godine, u Beču i Linču je V. Hetl, (Wilhelm Hötl) pod pseudonimom Valter Hagen, objavio knjigu „Die geheime Front", 2 u kojoj govori o pregovorima, nazvavši ih „interesantnom epizodom". Hetl je bio rukovodilac referata za Jugoslaviju u berlinskom Uredu VI Glavnog ureda bezbednosti Rajha i bliski prijatelj generala Horstenaua, koga je, pre njegovog samoubistva, posetio u zatvoru i od njega saznao o pregovorima s partizanima. Hetl najpre govori o pregovorima o razmeni zarobljenika vođenim između partizanskih i nemačkih predstavnika posredstvom inženjera Hansa Ota, koga su partizani zarobili avgusta 1942. u Livnu. Pregovori koje je, potom, u proleće 1943, vodio u Zagrebu delegat Vrhovnog štaba V. Petrović (u stvari Vladimir Velebit), „Titov poverljivi opunomoćenik i njegov savetnik u spoljno-političkim pitanjima", doveli su, kako Hetl kaže, do „iznenađujućeg nastavka" — jer je Vrhovni štab NOVJ predložio zaključenje primirja. O tome Hetl kaže sledeće: „Nakon nekoliko dana Petrović je generalu Glezu preneo čudnovatu izjavu da je on ustvari general Velebit i da ima zadatak da prenese ličnu Titovu poruku nemačkom vojnom komandovanju. Prema toj izjavi Tito je spreman da zaključi primirje pod sledećim uslovima: ukoliko su Nemci spremni da se obavežu da ga neće napadati u granicama jednog određenog područja, po mogućstvu u zapadnoj Bosni, tada će se on odreći širenja ustanka u drugim oblastima hrvatske države. Kao dokaz iskrenosti svojih namera narediće obustavljanje za određeno vreme svih terorističkih i sabotažnih akcija". General Horstenau je, kako Hetl dalje navodi, ozbiljno shvatio poruku, pridajući joj poseban značaj, i o njoj je obavestio nadležne organe. U novom razgovoru koji je zatražio, pošto je od Tita primio nove instrukcije, Velebit je Horstenauu „saopštio novu važnu Titovu ličnu poruku upućenu nemačkoj vladi". „Radilo se" — kaže Hetl — ,,o zvaničnoj ponudi Tita nemačkom komandovanju da u slučaju anglo-američkog iskrcavanja zajednički nastupaju sa
2 Walter Hagen: „Die geheime Front", Linz und Wien, 1950, str. 263—268.

218

nemačkim divizijama koje se nalaze u Hrvatskoj protiv snaga zapadnih sila koje bi se iskrcale na obalu." Dalji razgovori bili su, kako Hetl tvrdi, obustavljeni pošto je od Hitlera stigao odgovor da ,,sa pobunjenicima ne treba pregovarati, već da ih treba streljati". U vezi sa ovim pregovorima u Hetlovoj knjizi se govori i o hapšenju u Mađarskoj, u rejonu Pečuja, nekog kurira koji je navodno nosio Titu Staljinovu poruku da se ne dozvoli anglo-američko iskrcavanje na jadransku obalu. Ovu izmišljotinu će koristiti još neki inostrani autori koji su pisali o pregovorima. Knjiga „Tajni front" izašla je 1953. u Londonu pod pravim Hetlovim imenom. 3 Delovi o razgovorima Horstenau —Velebit skrenuli su pažnju i na njih su u svojiim komentarima i prikazima pomenute knjige 11. septembra 1953. ukazali neki britanski listovi („Daily Telegraph" i „Yorkshire"). Na pisanje ovih listova reagovao je u svom govoru u Splitu 13. septembra Tito, nazvavši ga „mrskom i podlom klevetom". 4 Hetlova knjiga je, zbog spektakularnosti „otkrića", izazvala izvesno zanimanje javnosti, ali njegove tendenciozne tvrdnje o navodnoj spremnosti partizana za saradnju s Nemcima nisu bile ozbiljno primljene. Tri godine kasnije, 1956. godine, u Gracu i Kelnu izašla je knjiga Rudolfa Kislinga „Die Kroaten", 5 u kojoj se detaljnije govori o pokušajima Vrhovnog štaba NOVJ da sa nadležnim nemačkim komandama sklopi sporazum o primirju. Za razliku od Hetla, koji svoje tvrdnje ničim ne potkrepljuje, Kisling nastoji da svom tekstu da naučnu argumentaciju i uverljivost. On se, naime, poziva na predavanje Jozefa Matla (koji je za vreme rata bio šef obaveštajne službe Abvera u Srbiji i NDH) „Die Europäisierung des Südostens", održano u Društvu za jugoistočnu Evropu u Minhenu 1955. godine, 6 zatim na članak dr. Vjekoslava
3 W. Höttl: „The Secret Front. The Story of Nazi Political Espionage", London, 1953, str. 168—172. 4 Tito: „Govori i članci", knj. Vili, str. 212—3. 5 Rudolf Kiszling: „Die Kroaten", Verlag Hermann Böhlaus Nach. Graz — Köln, 1956, str. 199—800. 8 „Chiemseer Vorträge des Südosteuropa Gesellschaft", München,

1955.

219

Vrančića (visokog državnog funkcionera — ministra NDH) „Aufstellung der kroat. Streitkräfte" i, konačno, što bi trebalo da bude najubedljivije, na Horstenauov dnevnik kojii nosi naslov „Erinnerungen an Kroatien". Pokazaće se, međutim, da u tom dnevniku nema ni reči o razgovorima koje je Horstenau vodio sa Velebitom. Inače, o pregovorima Kisling iznosi isto što i Hetl, tako da bi se moglo zaključiti da on u stvari samo prepričava ono što je već rečeno u knjizi „Die geheime Front". On iznosi i sledeće: „Nekoliko dana docnije Velebit je preneo generalu Glezu zvaničnu ponudu Tita da u slučaju angloameričkog iskrcavanja stupi u dejstvo protiv iskrcanih trupa zapadnih sila zajedno sa nemačkim divizijama koje se nalaze u Hrvatskoj. Ovaj predlog je učinjen uz prethodnu saglasnost Staljina pošto je Rusija bila odlučna u tome da oružjem, pa čak i uz pomoć Nemaca, spreči ma kakav upad Angloamerikanaca na Balkan, pošto je Staljin smatrao Balkan svojom interesnom sferom. Oba predloga bila su od tako velikog vojničkog značaja da se Glez nije usudio da stupi u ma kakve pregovore bez odobrenja više komande. U tom smislu Ribentrop je obavestio Hitlera. Međutim, on je odlučio: 'Sa pobunjenicima ne treba pregovarati; pobunjenike treba streljati". Time je put za sporazum zatvoren jer da se tim putem produžilo, tok rata, barem na Balkanu, mogao je poći u drugom pravcu. Surovi partizanski rat je i dalje produžen". Horstenauov dnevnik (ili beležnica) koji se nalazi u Državnom arhivu u Beču nije objavljen, niti je bio dostupan. Austrijski istoričari, koji upravo rade na objavljivanju višetomne publikacije o generalu Homstenaiu«, pregledali su sve njegove zabeleške koje je vodio dok je kao nemački opunomoćeni general boravio u Zagrebu, i ustanovili da u njima nema ni reči o razgovorima koje je marta i aprila 1943. vodio sa Velebitom. 7 Hetlove i Kislingove tvrdnje o razgovorima Horstenau —Velehit i tendenciozne interpretacije koje im daju ko7 Pismo oberrata Petera Brouceka (iz Austrijskog Državnog arhiva — Odeljenja Ratnog arhiva) Vladimiru Velebitu od 17. aprila 1984 (kopija kod autora).

220

rišćene su u radovima još nekih zapadnonemačkih istoričara i publicista. Tako su 1960. godine u Frankfurtu na Majni i u Tibingenu izašle iz štampe knjige Paula Leverkina „Der geheime Nachrichtendienst der deutschen Wermacht im Kriege" 8 i Helmuta Gintera Damsa „Der zweite Weltkrieg" 9 u kojima se, između ostalog, govori o tim pregovorima. I u knjizi „Geschichte des zweiten Weltkrieges"10, koja je iste godine izašla u Vircburgu, nalaze se iste tvrdnje o pregovorima. U toku 1961. i 1963. godine objavljene su u Londonu, Kaselu i Njujorku knjige Antoni Pirija „Operation Bernhard" 11 i Žak de Lonija „Secret Diplomacy of World War III 12 u kojima se takođe govori o pregovorima i osuđuje navodno izražena spremnost NOVJ da se iskrcavanju angloameričkih trupa na jadransku obalu odupre po svaku cenu, pa makar i u savezništvu sa nemačkom vojskom. U Briselu je 1965. izašla knjiga već pomenutog Lonija „Historie contemporaine de la diplomatic secrète", 13 koja predstavlja nešto širu verziju navedene knjige. Trebalo bi još spomenuti i knjigu Urliha Kaja „Jagd auf Tito", objavljenu 1966. u Minhenu i Rastatu 14 , u kojoj se, pored niza izmišljenih i iskonstruisanih tvrdnji, ističe da je Staljin dao Titu nalog da pregovara s Nemcima i ponavlja izmišljena epizoda sa hvatanjem u Mađarskoj sovjetskog špijuna koji je nosio Staljinovu poruku za Tita. U Njujorku je 1962. objavljena knjiga Milovana Đilasa „Conversations With Stalin", 15 u kojoj autor spominje
8 Paul Leverkühn: „Der geheime Nachrichtendienst der deutschen Wermacht im Kriege", Verlag für Wehrwesen Bernard und Gräfe, Frankfurt an Main, 1960, str. 124. 8 Hellmut Günther Dahrns: „Der zweite Weltkrieg", Tübingen, Rainer vunderlich Verlag, Hermann Leins, 1960, str. 329. 10 Plötz: „Geschichte des zweiten Weltkrieges", Würzburg, 1960, str. 816. 11 Anthony Pirie: „Operation Bernhard, The Greatest Forgery of All Time", Cassel, London, 1961, str. 91. 12 Jacques de Launay: „Secret Diplomacy of World War 81", New York, Simmens Boardman, 1963, str. 104. 13 Jacques de Launay: „Historie contemporaine de la diplomatic secrète", Bruxelles, 1965. 14 Urlich Kai: „Jagd auf Tito", Landser-Grossband 39, Copiright by Erich Pabel Verlag, Rastatt (Baden), str. 45 i dalje. 15 Milovan Đilas: „Conversations with Stalin", New York, 1962. str. 9—10.

221

martovske pregovore i daje im sledeće objašnjenje: ,.U toku takozvane četvrte ofanzive, u martu 1943, došlo je do pregovora između Vrhovnog štaba i nemačkih komandi. Povod za razgovore bila je razmena zarobljenika, ali je njihova suština bila da Nemci priznaju partizanima pravo ratujuće strane, kako bi se zaustavilo ubijanje ranjenika i zarobljenika jedne i druge strane. To je došlo u vreme kada su se Vrhovni štab, glavnina revolucionarne armije i hiljade naših ranjenika našli u smrtnoj opasnosti, pa nam je trebao svaki predah koji smo mogli dobiti." Đilas, dalje, objašnjava zašto Moskva nije bila obaveštena o svim pitanjima o kojima se razgovaralo sa nemačkim predstavnicima. „Moskvu je o svemu tome trebalo obavestiti", kaže on, „ali mi smo vrlo dobro znali — Tito zato što je poznavao Moskvu, a Ranković više instinktivno — da je bolje da se Moskvi ne kaže sve. Moskva je samo bila obaveštena da mi pregovaramo s Nemcima o razmeni ranjenika. Međutim, u Moskvi nisu čak ni pokušali da se stave u našu situaciju i posumnjali su u nas — i pored reka krvi koje smo već prolili — i vrlo oštro odgovorili. Sećam se — bilo je to u vodenici na reci Rami uoči našeg proboja preko Neretve, februara (treba marta — prim. M. L.) 1943 — kako je Tito na sve to reagovao: 'Naša je prva dužnost da vodimo računa o svojoj armiji i o svom narodu'." I u radovima nekih publicista jugoslovenske političke emigracije spominju se ovi pregovori. Tako se u knjigama: Zivka Topalovića („Pokreti narodnog otpora u Jugoslaviji 1941—1945", izdatoj 1958. u Parizu), Borivoja Karapandžića („Građanski rat u Srbiji 1941—1945", štampanoj u Klivlendu, SAD, 1958) i Mihaila Minića („Rasute kosti", objavljene 1965. u Detroitu, SAD) uglavnom prepričavaju Hetlove tvrdnje. Topalović, tako, govori o „Titovoj ponudi Nemcima za saradnju protiv Angloamerikanaca", pa kaže: „Ovu činjenicu da je Velebit zaista bio u Zagrebu kod nemačkog generala, Titovci nisu smeli odlučno da demantuju." A Karapandžić navodi da je „kruna komunističko-hitlerovske saradnje bila misija Titovog generala Vladimira Velebita", koji je „pod lažnim imenom 'dr Petrović' bio od strane Tita akreditovain kao zvanični predstavnik Vrhovnog komunističkog štaba kod Hitlerovog glavnokomandujućeg generala u Zagrebu Gleza fon Horstenaua". „Titov predstavnik u Zagrebu, advokat Velebit", ka222

že on, „kao hrvatski komunista (Velebit je po nacionalnosti Srbin — prim. M. L.), sporazumno sa hrvatskom perjanicom Pavelićem, radi preko nemačkog komandanta za Hrvatsku, đenerala Gleza, da se Tito s partizanima drži na teritoriji ustaške Hrvatske i pripremi za borbu protiv četnika i srpskog naroda". U doba besomučne kampanje protiv Jugoslavije i njenog državnog i političkog rukovodstva, nakon rezolucije Informbiroa, u Sovjetskom Savezu i ostalim socijalističkim zemljama pisano je dosta o navodnoj sprezi rukovodstva KPJ sa fašistima. O tome su pisala i glasila mnogih komunističkih partija u svetu. U svim navedenim radovima, kako onim koji pretenduju na naučnu objektivnost, tako i u onim ikoji predstavljaju obične pamflete, uzeti su isključivo navodi Hetla i Kislinga, odnosno Horstenauova prisećanja na razgovore koje je vodio u Zagrebu sa Velebitom, o čemu je pričao Hetlu. Nikakvi dokumenti o pregovorima (mada su postojali u arhivama u Bonu, Londonu i Vašingtonu) nisu korišćeni od strane pomenutih pisaca, jer arhivski fondovi nisu još bili otvoreni istraživačima. Uočljivo je da su svi autori pisali samo o Velebitovoj misiji u Zagrebu, a ne i o boravku trojice delegata Vrhovnog štaba u Gornjem Vakufu i Đilasovom i Velebitovom boravku u Sarajevu 'i Zagrebu, što govori o tome da još nisu bila dostupna dokumenta nemačke provenijencije (zapisnik razgovora u Gornjem Vakufu, „memorandum" Vrhovnog štaba, telegrami Kašea i Ribentropa i drugi). Međutim, 1964. godine u Štutgartu je izašla knjiga L. Horija i M. Brošata „Der kroatische Ustascha-Staat 1941 — —1945",16 u kojoj se javnosti prvi put predočavaju i neki dokumenti u kojima se govori o pregovorima. U knjizi se dosta opširno govori o situaciji u kojoj su se našle glavne partizanske snage u vreme bitke na Neretvi i kasnije, nakon njihovog proboja u severnu Hercegovinu, Sandžak i Crnu Goru, da bi se konstatovalo da je Tito, zbog bojazni da će „partizanska armija iskrvariti a da će Mihailović na kraju rata imati na raspolaganju nedirnute oružane snage", jednim „više ili manje neoficijelnim načinom stavio do
10 Ladislaus Hory, Martin Broszat: „Der kroatische Ustascha — Staat 1941—1945", Deutsche Verlags — Austalt, Stuttgart, 1964, str. 143—146.

223

znanja hrvatskim i nemačkim posrednicima da je pre svega zainteresovan za razbijanje Mihailovića i da je eventualno spreman na primirje ukoliko bi bio ostavljen na miru". „Razni izveštaji poslanika Kašea od proleća 1943", navode dalje autori, „potvrđuju ove kontakte koji su bili epizodnog značaja ali važni zbog toga što otkrivaju da je i Tito u tadašnjoj situaciji razmatrao i pripremao teren za jedno taktičko i privremeno primirje sa okupacionim silom. Razočarenje u vezi s rezervama koje je Moskva pokazala i strah od toga da bi Sovjeti zapadnim saveznicima ostavili slobodu dejstva u Jugoslaviji odigrali su pri svemu tome određenu ulogu". Hori i Brošat su imali na raspolaganju Kašeove izveštaje od 17. i 31. marta i 17. aprila i Ribentropove telegrame od 19. marta i 21. aprila. Neke od ovih dokumenata su i citirali. Može se konstatovati da su autori korektno koristili i interpretirali dokumente i da su dali objektivne ocene o suštini pregovora. Kašeovu i Ribentropovu prepisku oko pregovora koristio je i Ilija Jukić, podsekretar u Ministarstvu inostranih poslova jugoslovenske vlade, u svojoj knjizi „Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda", koja je 1965. izašla u Londonu. 17 Jukić je, kako u svojoj knjizi kaže, u leto 1957. boravio u Beču i razgovarao s Kislingom. Od njega je, navodno, dobio potvrdu da ga je Horstenau, kada je Kisling bio kod njega u poseti u Zagrebu, upravo u vreme kada su vođeni razgovori, obavestio ,,o toj Titovoj čudnovatoj ponudi". Od Kislinga je takođe saznao za Horstenauov dnevnik koji se nalazi u Državnom arhivu u Beču. Početkom 1965. Jukić je došao u Bon i sa dozvolom tamošnjeg Ministarstva spoljnih poslova pregledao arhivu tragajući za dokumentima o pregovorima partizana i Nemaca. U dosijeima u kojima su se nalazili brojni izveštaji nemačkog poslanika u Zagrebu Kašea upućeni Ministarstvu spoljnjih poslova naišao je na Kašeove depeše od marta i aprila u kojima se spominju pregovori. Neke od njih Jukić je, kao faksimile, objavio u svojoj knjizi.
17 Ilija Jukić: „Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda", Hrvatska politička knjižnica, London, 1965 (štampano na srpskohrvatskom jeziku u „Logosu", Gmbh, Minhen 19. Bothmerstr. 14), str. 148—153.

224

Pošto je izneo da su kontakti između Vrhovnog štaba NOVJ i nemačkih vojnih vlasti bili uspostavljeni još u toku leta 1942. radi razgovora o razmeni zarobljenika, Jukić prelazi na Kašeov telegram od 17. marta, citirajući deo u kome se govori o mogućnosti prekida neprijateljstava. On, međutim, ne spominje Ribentropov odgovor od 19. marta u kome se Kašeu stavlja do znanja da nije celishodan njegov kontakt s partizanima i izražava sumnja u ozbiljnost predloga partizanskih pregovarača. Činjenica da merodavni faktori u Berlinu nisu hteli da dozvole pregovore jer bi time priznali partizansku vojsku kao zaraćenu stranu, Jukiću, očigledno, nije odgovarala i on je naprosto prećutkuje. Iz istih razloga Jukić ne spominie ni Kašeovu zabelešku sa konferencije održane 1. aprila sa generalima Litersom i Horstenauom, u kojoj se takođe govori o pregovorima, uz zaključak ,,da izgledi za političke puteve pacifikacije zemlje nisu naročito dobri". U tretiranju pregovora Jukić je, nesumnjivo, otišao dalje od svih autora koji su dotad pisali o tom pitanju. Za razliku od mnogih koji su se pre njega upuštali u „objašnjenja" pregovora, Jukić poriče da je sa strane predstavnika NOVJ bilo ikakvih ponuda o zajedničkoj borbi s nemačkom vojskom protiv angloameričkih trupa u slučaju njihovog iskrcavanja na jadransku obalu. „Nisam našao nijednu riječ o takvoj ponudi u Kašeovim telegramima", zaključuje on. U Minhenu je 1966. izašla knjiga Gert Bulhajta „Der deutsche Geheimdienst" 18 , u kojoj se pominje „propuštena prilika" za pregovore s partizanima. „Pri tome je" — stoji u toj knjizi — „da se blagovremeno uočilo, bilo moguće sa Titom postići sporazum i uz pomoć vojnoobaveštajne službe, koja je za takve zadatke bila naročito pogodna. U toku 1943. pokušao je Tito preko generala Velebita (alijas dr Petrovića) da sa nemačkim oružanim snagama postigne sporazum. Na osnovu telegrama koji mu je u vezi s tim iz Zagreba uputio general Horstenau, Hitler se nije u to upustio, pošto — kako je rekao — 'sa partizanima se ne pregovara'." Za ovu tvrdnju Bulhajt se poziva na Jukića.
18

Gert Bulhajt: „Der deutsche Geheimdienst", Münhen, 1966, 225

str. 355.

U svojoj knjizi „Mihailović prema nemačkim dokumentima", koja je 1969. objavljena u Londonu, 19 Ivan Avakumović, istoričar iz Vankuvera (Kanada), osvrće se na martovske pregovore. On pokušava da dokaže da je Draža Mihailović sa svojom četničkom vojskom bio najopasniji protivnik nemačkih okupatora, protiv koga su Nemci odlučili „da organizuju jedan od najvećih poduhvata". „U želji da izbegne Nemce" — kaže on dalje — ,,i da isstovremeno uništi četnike u hercegovačkim i crnogorskim planinama", protiv Mihailovića se uputio i Tito, jer je bio svestan da su četnici „najopasniji, jer su posle pobede nad Hitlerom samo oni, a ne Pavelić i Nedić, mogli da pretenduju na vlast". Pobede partizanskih jedinica nad četničkim snagama u bici na Neretvi Avakumović nastoji da opravda navodnim primirjem koje su partizani sklopili s Nemcima. „U borbama koje su partizani vodili sa odstupajućim Mihailovićevim odredima, čiji su komandanti potcenili komunističku snagu", kaže on, „prodor Titovih jedinica bio je mnogo olakšan od časa kada su Titovci potpisali primirje sa nemačkom vojskom." O razgovorima u Gornjem Vakufu i Zagrebu Avakumović ističe, pozivajući se na nemačke izveštaje i pisanje Jukića, da su partizani izrazili spremnost „da prekinu neprijateljstva protiv okupatora i da se suprotstave savezničkom iskrcavanju na Balkanu". I britanski istoričar Stevan K. Pavlović u knjizi „Yugoslavia", koja je 1971. objavljena u Londonu 20 , piše o pregovorima. I on, poput Avakumovića i ostalih, iznosi netačnu i zlonamernu tvrdnju da su partizani uspeli da se izvuku iz teške situacije na Neretvi zahvaljujući sporazumu sklopljenom sa Nemcima. „Pregovori nisu bili postignuti po svim tačkama usled Hitlerovog veta", kaže Pavlović i dodaje: „Međutim, partizani su ipak dobili slobodan put na desnom boku četnika, koji je ostao neotkriven." Drugim rečima, partizani su porazili četnike u bici na Neretvi jer su im Nemci omogućili „slobodan put".
19 Dr Ivan Avakumović: „Mihailović prema nemačkim dokumentima", Savez „Oslobođenje", London, 1969, str. 111—114. 2 " Stevan K. Pavlowitch: „Yugoslavia", Benn, London, 1971, str. 140—141.

226

O martovskim pregovorima je nešto opširnije pisao i Volter Roberts, bivši zamenik direktora Odeljenja za istraživanje Informativne službe vlade SAD, koji je od 1960. do 1966. bio savetnik Ambasade SAD u Beogradu, u knjiiz „Tito, Mihailović and the Allies, 1941—1945"21, koja je 1973. objavljena u SAD. Pošto je spomenuo neke pregovore koji su u toku 1942. vođeni između partizana i Nemaca o razmeni zarobljenika, Roberts se osvrće na razgovore koje je delegacija Vrhovnog štaba NOVJ vodila u Gornjem Vakufu i Zagrebu, prepričavajući sadržaj nemačke zabeleške sa sastanka u Gornjem Vakufu i partizanskog „memoranduma". On, zatim, navodi i neke telegrame koje su razmenili Kaše i Ribentrop, da bi konstatovao da „razgovori u vezi mogućeg prestanka neprijateljstava nisu imali uspeha, ne samo zbog toga što su partizanski predloži bili neprihvatljivi za Nemce, već, pre svega, što se Berlin potpuno suprotstavio svakom pregovaranju sa partizanima". Na kraju Roberts napominje da nijedan od zvaničnih jugoslovenskih dokumenata ne pomin je put Velebita i Đilasa u Zagreb i da „nije čudo što postoji velika osetljivost u jugoslovenskim komunističkim krugovima zbog toga poglavlja u istoriji". Od inostranih autora o pregovorima je, koliko nam je poznato, pisao još i Jozo Tomašević, istoričar iz SAD. U svom obimnom delu „The Chetniiks" koje je objavljeno 1975. u Stanfordu 22 , SAD (1979. objavljeno u Zagrebu pod naslovom „Četnici u drugom svjetskom ratu 1941—1945"), on prepričava sadržaj „memoranduma" koji su partizanski delegati podneli u razgovorima u Gornjem Vakufu 11. marta 1943. i Kašeov telegram Ribentropu od 17. marta. U traženju odgovora na pitanje ,,šta je potaklo Tita na ove pregovore" i na predlog, naveden u punomoćju delegata, da se, pored pregovora o razmeni zarobljenika i primeni međunarodnog ratnog prava prema NOVJ, pregovora i o „ostalim pitanjima", Tomašević spominje dve mogućnosti: „izgovor da bi se dobilo u vremenu radi prelaska Neretve" i „traženje izvesnog trajnijeg modus-vivendija sa
11 Walter R. Roberts: „Tito, Mihailović and the Allies, 1941— —1945", Rutgers unuversity press, New Brunswick, New Jersuy, 1973, str. 106—112. " Jozo Tomasevich: „The Chetniks, War and Revolution in Yugoslavia 1941—1945", Stanford, California, 1975, str. 243—247.

227

Nemcima". On se ne izjašnjava u prilog ni jednoj ni drugoj, jer — kako kaže — „nikakav dokaz o 'drugim pitanjima' nije raspoloživ iz Jugoslavije", a postavlja i pitanje „zašto je ta stvar bila tako dugo tabu u Jugoslaviji". Za razliku od Jukića, Robertsa i drugih inostranih autora koji partizanske predloge poistovećuju sa četničkom saradnjom sa okupatorima, Tomašević naglašava da ,,svedočanstvo o nemačko-partizanskim odnosima od 1941. do 1945, uzeto u celini, dokazuje da partizani nisu nikada mogli postići neki sporazum sa Nemcima koji bi otišao mnoso dalje od razmene zarobljenika" i da je „pokušaj od 11. marta 1943. da se postigne neki sporazum bio učinjen pod kranje teškim okolnostima, kada su se glavne partizanske snage, njihovo rukovodstvo i nekih 4.000 bolesnih i ranjenih našli u skoro sigurno i potpuno bezizlaznom položaju". Tomašević pravilno zaključuje da su ne samo Horstenau i Kaše, već i predstavnici nemačkih privrednih preduzeća želeli jedan modus-vivendi s partizanima jer im je i te kako bilo stalo do pacifikacije područja južno od Save i prestanka diverzija na važnoj železničkoj saobraćajnici Zagreb—Beograd. „Ali, Hitler i fon Ribentrop su se", ističe Tomašević, „mnogo usprotivili svakom modus-vivendiju, bojeći se da će im neki formalni sporazum s partizanima nametnuti status regularne zaraćene strane. Njihovo mišljenje je, naravno, bilo odlučujuće i partizanski predloži su ostali bez odgovora." Martovski pregovori se spominju i u zvaničnoj publikacije „Le operazioni delle unità italiane in Jugoslavia (1941—1943)", koju je izdalo Istorijsko odeljenje Ministarstva odbrane u Rimu 1978.23 Pozivajući se na S. K. Pavlovića, u njoj se navodi da je Tito, „s obzirom na očajnu situaciju u kojoj se nalazio, uputio emisare u Zagreb postigavši sporazum sa Nemc'ma i Hrvatima" i da je general Liters obustavio dejstva protiv partizanskih jedinica, priznavši im status regularnih snaga, kako bi se one mogle koncentrisati protiv četnika. Uz ovu izmišljotinu o postignutom sporazumu na osnovu kojeg je došlo do obustave dejstava nemačkih jedinica, u knjizi se iznosi i besmislica
" Ministero della difesa, Stato maggiore dell'esercito, Ufficio storico: „Le operazione delle unità italiane in Jugoslavia (1941—1943)", Roma, 1978, str. 216—219.

228

da je Tito „ponudio da se rame uz rame s Nemcima suprotstavi eventualnom pokušaju angloameričkog desanta na Balkanu". U inostranstvu (u SAD, Nemačkoj, Austriji, Svajcarskoj i Francuskoj) se 1977, 1978. i 1979. pojavila knjiga Milovana Đilasa, njegovo memoarsko delo, u kojoj je opširno opisao pregovore koje su on, Velebit i Popović, kao delegati Vrhovnog štaba, vodili sa nemačkim komandama u NDH marta 1943.24 „Suštinu ovih pregovora sa Nemcima" — kaže Đilas — „ne bih objavljivao da ona stranoj javnosti nije već naširoko poznata." Pri tom je ukazao da je o toj temi najopširnije pisao Volter Roberts u knjizi „Tito, Mihailović and the Allies", na koga se u svom radu jedino i poziva. Iako se najviše oslanja na svoje sećanje (zbog čega je učinio nekoliko nebitnih faktografskih grešaka i nepreciznosti), Đilas je dao detaljan i objektivan prikaz pregovora. Budući da je, pored Tita i Rankovića, bio najupućenija ličnost u pitanja pregovora i, uz to, najodgovorniji za njihovo vođenje, Đilasovo svedočenje predstavlja, nesumnjivo, najbolji prilog o ovoj temi. Gotovo sve, iole značajno iz Đilasovog rada, autor knjige „Martovski pregovori 1943" je citirao ili prepričao, kako bi čitaoci bili upoznati sa Đilasovom interpretacijom ovih pegovora. Poslednji (koliko nam je poznato) od inostranih autora koji je pisao o pregovorima bio je francuski istoričar Emil Gikovati. U svojoj knjizi „Tito", koja je objavljena u Parizu u izdanju kuće „Hachette-Litterature", on uglavnom ponavlja interpretaciju pregovora koju su dali drugi pisci.25 Nedeljnik "L'Express" je u broju od 17. marta 1979. objavio deo teksta koji se odnosi na pregovore, uz napomenu da Gikovati „otkriva tajnu koju su jugoslovenski rukovodioci čuvali 35 godina". 26 Očigledno neupućen u događaje oko zarobljavanja nemačkog majora Strekera, Gikovati daje netačne podatke o toj epizodi, da bi, potom, prešao na opisivanje toka i suštine pregovora. Objašnjava24 M. Đilas: „Wartime", New York, 1977; „Der Krieg der Partisanen. Memoiren 1941—1945", Wien—Münhen—Zürich—Innsbruck 1978; „Une guerre dans la guerre Yougoslavie 1941—1945", Paris, 1979. 25 Emile Guikovaty: „Tito", Hachette—Literature „Grands aventuriers", Paris, 1979. 20 Emile Guikovaty: „Quand Tito négociait avec l'Abwer", L'Express, No. 1444, 17. 3. 1979, Paris.

229

juói da nemačka vojno-ohaiveštajna služba Abver, s kojom su Titovi delegati vodili pregovore, „nije imala ništa zajedničko sa nacističkom službom i SS trupama" i da šef Abvera admiral Kanaris „nije bio hitlerovac", on izvlači zaključak da je ta služba bila zainteresovana za pregovore s partizanskom stranom o razmeni zarobljenika, „pod uslovom da komunisti prekinu sabotaže koje ometaju saobraćaj na železničkoj pruzi između Zagreba i Beograda". O samim pregovorima Gikovati ne kaže ništa novo što već nisu drugi autori napisali: u jednoj rečenici samo spominje razgovore u Gornjem Vakufu, a zatim — na bazi Đilasovog sećanja — nešto detaljnije opisuje Đilasov povratak u Vrhovni štab i razgovore u Zagrebu. Gikovati se u nastavku osvrće na „memorandum" delegacije Vrhovnog štaba i na telegrame koje su Kaše i Ribentrop razmenili, da bi konstatovao da je Hitler zabranio vođenje pregovora s partizanima i time se „bezuslovno suprotstavio Nemcima u Zagrebu koji su pokušali da iskoriste Tita". Pa, ipak, zaključuje Gikovati, „agenti Abvera su smatrali da im je dozvoljeno da sklapaju primirje s partizanima i da Đilas i Tito ne sumnjaju u njihovu reč". Iz svega sledi zaključak: vodeći pregovore s partizanima, Abver je uspeo da ih zavara, da navede Tita na pogrešno uverenje da protiv njegovih snaga u severnoj Crnoj Gori (Operativne grupe divizija) ne predstoji nova nemačka ofanziva. U međuvremenu su, međutim, nemačke trupe vršile opkoljavanje partizanskih snaga i, prešavši sredinom maja u ofanzivu, iznenadile ih. Suština Gikovatijevog tumačenja martovskih pregovora je u sledećem: „Abver je, pod pokroviteljstvom glavnog komandanta u Zagrebu fon Horstenaua, pregovarao samo da bi uspavao budnost komunista i lakše ih namamio u klopku koja im se pripremala." Tito je, konsultuje Glikovati „toliko verovao u 'zagrebačko primirje' da nije poklanjao nikakvu pažnju prvim porukama o kretanju nemačkih snaga u pravcu Lima, Drine i u području Gackog". Bio je, dakle, iznenađen novom nemačkom ofanzivom. To bi, po Gikovatiju, bili rezultati martovskih pregovora. Moguće je da su o martovskim pregovorima pisali i još neki autori. Pojedini inostrani istoričari i publicisti koji se pobliže zanimaju za našu prošlost, u očekivanju da čuju 230

,-jugoslovensku verziju" o ovim pregovorima, nisu se hteli upuštati u obradu ove teme, ali su upućivali zamerke jugoslovenskim istoričarima što ovo pitanje, koje pobuđuje posebno interesovanje, ne osvetle i naučno objasne. Tako se na naučnom skupu „Prvo zasedanje AVNOJ-a", održanom oktobra 1966. u Bihaću, dr Karl Hnilicka, istoričar iz Minhena, osvrnuo na pregovore kao na „još prilično tamno poglavlje". U zapaženom saopštenju „'Bihaćka republika' i jugoslovenski partizanski pokret u svijetlu njemačkih izvora i ocjena njemačkih generala koji su komandovali na Jugoistoku" on je rekao sledeće: „U kolikoj je mjeri nezadrživo rastući značaj Tita i njegovog pokreta priznavan i uvažavan i na njemačkoj strani, pokazuju nastojanja general-pukovnika Lohra i generala Förtscha, koji su 1943. godine predložili Vrhovnoj komandi Wermachta da Titove jedinice, koje su se sve organizovanije borile, prizna kao zaraćenu grupaciju. Feldmaršal Weichs preduzimao je slične napore. Isto tako — prema njemačkim izvorima — na osnovu Titovóg istupanja (Veleb : tova misija), kod Glaise Horstenaua vođeni pregovori u cilju aranžmana između Nijemaca i partizana spadaju u ovo poglavlje, jer se sa nemoći (misli se: sa slabim protivnikom — prim, red.) ne pregovara! Ovo poglavlje je, međutim, još prilično tamno. Moglo bi, prije svega, putem jugoslovenskih izvornih saopštenja da bude osvijetljeno, ali, izgleda, da to iz političkih razloga još uvijek nije poželjno". 27 Istu zamerku upućuje i drugi nemački istoričar, Otmar Nikola Haberl, iz Esena, u članku „Proces emancipacije KPJ u periodu od 1941. do 1945", objavljenom u časopisu „Prilozi za istoriju socijalizma" 1976. godine. „Poznato je", kaže on, „da u Jugoslaviji postoje dokumenta o tim pregovorima, ali dosad nije ništa objavljeno u jugoslovenskoj literaturi." Po njegovom mišljenju pregovori su bili „motivisani prelaskom rukovodstva partizanskog pokreta na teren „realne politike' ",28
" „Prvo zasjedanje AVNOJ-a", Zbornik radova naučnog skupa, Bihać, 1966.
28 „Prilozi za istoriju socijalizma", 10, Institut za savremenu istoriju i „Narodna knjiga", Beograd, 1976.

231

Tretiranje martovskih pregovora u radovima jugoslovenskih pisaca
O martovskim pregovorima se u Jugoslaviji do skora nije pisalo. Oni su, doduše, spominjani u nekim publicističkim i novinskim napisima, člancima i feljtonima, ali ni u jednom od njih nije objašnjeno zašto je do pregovora došlo, 0 čemu se na njima raspravljalo, kakav je bio njihov ishod, smisao i značaj. U periodu od 1980. do danas, objavljeno je 1 nekoliko radova sa naučnim pretenzijama, ali ni u njima nisu na zadovoljavajući način obrađeni i objašnjeni ovi pregovori. Prvi napisi, ako se tako mogu nazvati, o martovskim pregovorima nalaze se u dokumentima koje je Vojnoistorijski institut objavio u svojim zbornicima dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu. Tako su 1959. i 1960. godine u Zborniku dokumenata Vrhovnog štaba NOVJ i Centralnog komiteta KPJ objavljeni: pismo koje su Tito, Ranković i Zujović uputili 29. marta 1943. sekretaru PK KPJ za BIH Isi Jovanoviću, Titovo naređenje Stabu 1. bosanskog korpusa od 30. marta i naređenje Glavnom štabu Hrvatske od 5. maja, u kojima se, mada se direktno ne spominju pregovori, govori o „kontaktu" sa Nemcima u cilju razmene zarobljenika i o uzdržavanju od napada na nemačke trupe, kao i o Velebitovoj misiji u Slavoniji. Redakcija zbornika nije dala objašnjenja, sem što je navela da je „krajem marta 1943. izvršena kod Konjica razmena zarobljenika". 29 Prvi rad u kome se mogu naći izvesni podaci o martovskim pregovorima bila je njiga publiciste Slavka Odića „Neostvareni planovi", koja je objavljena 1961.30 Na osnovu nekoliko nemačkih dokumenata, uglavnom telegrama Kašea i Ribentropa, on je pokušao da protumači pregovore, ali je bilo očigledno da su mu istraživanja bila nedovoljna. Četiri godine kasnije, 1965. godine, u knjizi „Neretva" objavljen je članak Milorada Jankovića „Sa Pratećim bataljonom Vrhovnog štaba" 31 , u kome se spominju prego" Zbornik, tom II, knj. 8, dok. br. 215 i 216; kr-j. 9, dok. br. 162. '» Slavko Odić: „Neostvareni planovi", Zagreb, 1961, str. 104—111. S1 „Neretva", knj. 1, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1965, str.

450.

232

vari, čija suština, kako Janković konstatuje, „nije imala karakter samo razmene zarobljenika", jer su se, pomoću njih, „uspeli pasivizirati Nemci sa pravca Konjica na štetu Italij ana, a naročito četničke grupacije koja se našla izolovana na levoj obali Neretve, što se kasnije odrazilo na razbijanje glavnine četničkih snaga u rejonu Glavatičevo—Kalinovik". Mada se u članku ne kaže određeno da je sa Nemcima razgovarano i o privremenoj obustavi neprijateljstava, ipak se izraz o „pasivizaciji nemačkih snaga" može tako shvatiti. Autor, kao što se vidi, izvodi zaključak da su pregovori, u kojima je, navodno, postignuta „pasivizacija Nemaca", imali uticaj na „razbijanje glavnine četničkih snaga u rejonu Glavati če vo—Kalinovik' '. I u članku R. Petovara i M. Zekića „Sesta istočnobosanska i 15. majevička brigada", objavljenom u istoj knjizi,32 govori se neodređeno o nekoj misiji „opunomoćenika Vrhovnog štaba" Vladimira Velebita, koji je, na putu za Zagreb, posetio štabove istočnobosanskih brigada da bi im preneo naređenje Vrhovnog štaba. O ovoj poseti govori se još u nekim radovima, u kojima se daje nešto više pojedinosti o Velebitovom boravku kod štabova istočnobosanskih brigada i o razgovorima koje je vodio sa njihovim rukovodiocima. 33 O martovskim pregovorima mogu se naći neki podaci u feljtonu „Paukova mreža protiv Tita" koji su napisali publicisti R. Timotijević i P. Stevčić 1969,34 kao i u knjizi „Heroji Ljubinog groba" publiciste Đurice Labovića, koja je štampana 1972. godine. 35 Podaci ovih autora, budući da su i suviše oskudni i dobrim delom iskonstruisani, ne zaslužuju pažnju. Prve detaljnije podatke o martovskim pregovorima zasnovane na naučnim izvorima dao je dr Bogdan Krizman u knjizi „Pavelić između Hitlera i Musolinija", koja je objavljena u Zagrebu 1980. godine. 36 On je istraživao nemačka
Isto, str. 325—6. „Petnaesta majevička brigada", Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1979, str. 120; 121—3; 149; 173; 176. Dane Olbina: „Ratni dani", Sarajevo, 1972, str. 37—9; R. Petovar i S. Trikić: „Sesta proleterska istočnobosanska brigada, Beograd, 1982, str. 264. 84 „Politika ekspres", 3. i 4. maj 1969. 85 Đ. Labović: „Heroji Ljubinog groba", Beograd, 1972, str. 58—60. 86 B. Krizman: „Pavelić između Hitlera i Musolinija", Zagreb, 1980, str. 539—544.
83 51

233

dokumenta koja se odnose na pregovore i u sažetom obliku prezentirao njihovu sadržinu (uglavnom, telegrame Kašea i Ribentropa). Sto je osobito bilo značajno, on je dao i podatke o arhivama u kojima se nalaze navedeni dokumenti. Potpuniju obradu martovskih pregovora dao je Vladimir Dedijer u svojoj knjizi „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita" koja je objavljena 1981.37 U glavi „Martovski pregovori između Nemaca i Tita" on je, na j pre, dao neka od glavnih obeležja vojnopolitičke situacije u vreme kada je došlo do pregovora, da bi, potom, objasnio motive koji su ih uslovili, njihovu sadržinu i rezultate. Navodeći da je istražujući istorijsku građu u SAD. u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu, došao do kopija „većine dokumenata o pregovorima između Vrhovnog štaba i nemačke vojne komande" Dedijer objavljuje dva „ključna" dokumenta: pismeni predlog delegacije Vrhovnog štaba podnet 11. marta u Gornjem Vakufu i zabelešku načelnika štaba nemačke 717. divizije o razgovorima u Gornjem Vakufu. Na osnovu svojih razmatranja suštine i smisla pregovora, Dedijer je dao svoj sud — odnosno hipotezu, kako sam kaže — da su martovski pregovori, osim kada je reč o razmeni zarobljenika, bili nepotrebni, da se njima, sa stanovišta partizana, „ništa nije postiglo, pa ni na planu ratnog lukavstva". Na ove Dedijerove zaključke i ocene kritički su se osvrnuli dr Pero Damjanović, Dušan Biber i Mehmedalija Bojić na Okruglom stolu „Borbe", januara 1982, iznevši svoje ocene o martovskim pregovorima. 38 Opširniji članak o martovskim pregovorima, pod naslovom „Pregovori predstavnika NOP-a i nemačkog Vermahta o razmeni zarobljenika za vreme bitke na Neretvi", objavio je pukovnik Sekula Joksimović, saradnik Vojnoistorijskog instituta, u časopisu „Godišnjak Društva istoričara BiH" 1982. godine.39 Veći deo članka posvećen je razmatranjima „odnosa okupatorsko-kvislinških vlasti prema oslobodilačkom pokretu u pogledu njegovog tretmana i razmene zarobljenika" i „nekih važnijih događaja koji su ne57 V. Dedijer: „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", knj. 2, Rijeka—Zagreb, 1981, str. 801—812. 89 „Razgovori o knjizi V. Dedijera .Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita'", Beograd, " „Godišnjak Društva istoričara BiH", Sarajevo, 1982, str. 75— -100.

234

posredno prethodili bici na Neretvi početkom 1943". Same pregovore autor razmatra na osnovu izvesnog broja j i e mačkih dokumenata i objavljenih radova, stavljajući akcenat na pitanje razmene zarobljenika. Na martovske pregovore se priređivač 14. toma „Sabranih djela J. B. Tita", pukovnik Mehmedalija Bojić osvrnuo u napomenama, u kojima je dao tumačenja Titovih pisama Isi Jovanoviću i Stabu 1. bosanskog korpusa od 29. i 30. marta 1943.40 A u feljtonu „Bitka na Neretvi", koji je marta 1983. objavljen u„Politici", Bojić je kritički ocenio interpretacije pregovora u radovima nekih inostranih istoričara, odnosno tvrdnje da je, kao rezultat pregovora, došlo do prekida ratnih dej stava. 41 Uz Titovo naređenje Stabu 1. bosanskog korpusa od 30. marta 1943. priređivači tematske zbirke dokumenata „AVNOJ i revolucija" Slobodan Nešović i Branko Petranović su u kratkoj napomeni dali tumačenje pregovora. 42 Poslednji napis o martovskim pregovorima objavljen je kao feljton pod naslovom ,,0či u oči sa neprijateljem za zelenim stolom" u listu „Pobjeda" 1984.43 Publicist Burica Labović je ponovo, ovoga puta sa većim pretenzijama, pisao opširnije o događajima vezanim za pregovore. On je pokušao da na osnovu izvesnog broja dokumenata šire protumači pregovore, ali mu je, očigledno, nedostajala potrebna informisanost.

40 J. B. Tito, „Sabrana djela", tom 14, Beograd, 1982, str. 346, 347, 349, (nap. br. 320, 330, 348). 41 „Politika", 25. mart 1983. 42 S. Nešović, B. Petranović, „AVNOJ i revolucija", Narodna knjiga, Beograd, 1983. 43 Đurica Labović: „Oči u oči sa neprijateljem za zelenim stolom", „Pobjeda", Titograd, novembar—decembar 1984.

235

VAŽNIJA DOKUMENTA O MARTOVSKIM PREGOVORIMA

239

NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ČETNIČKE VRHOVNE KOMANDE MAJORA OSTOJIČA OD 28. FEBRUARA 1943. VOJVODI JEVĐEVIĆU DA SE SPORAZUME SA NEMCIMA (BROJ 11)1 IT ALU ANIMA (BROJ 22) O SARADNJI U BORBI PROTIV PARTIZANSKIH SNAGA U DOLINI NERETVE
(faksimil dokumenta)

240

241

OBAVEŠTENJE VRHOVNOG KOMANDANTA NOV I POJ TITA OD 2. MARTA 1943. STABU 4. OPERATIVNE ZONE HRVATSKE O TEŠKOJ SITUACIJI U DOLINI NERETVE
(faksimil dokumenta)

242

NAREĐENJE VRHOVNOG KOMANDANTA NOV I POJ TITA OD 4. MARTA 1942. STABU 1. BOSANSKOG KORPUSA DA SVIM SNAGAMA KRENE U POMOĆ OPERATIVNOJ GRUPI DIVIZIJA I RANJENICIMA U DOLINI NERETVE
(faksimil dokumenta)

243

ZAPOVEST VRHOVNOG KOMANDANTA NOV I POJ TITA OD 3. MARTA 1943. ZA PROTIVUDAR NA NEPRIJATELJSKU GRUPACIJU KOD GORNJEG VAKUFA
(faksimil dokumenta)

NAREĐENJE VRHOVNOG KOMANDANTA NOV I POJ TITA OD 5. MARTA 1943. O FORSIRAN JU NERETVE I NASTUPANJU OPERATIVNE GRUPE DIVIZIJA NA ISTOK, KA HERCEGOVINI, CRNOJ GORI I SANDŽAKU
(faksimil dokumenta)

244

IZVESTAJ

NEMACKOG MAJORA STREKERA O ZAROBLJAVANJU 4. MARTA 1943.
(faksimil dokumenta)

SVOM

245

248

249

NAREĐENJE KOMANDANTA ITALIJANSKE 2. ARMIJE OD 5. MARTA 1943. KOMANDANTU 6. KORPUSA DA SE UTVRDE UZROCI VELIKIH GUBITAKA PRETRPLJENIH U BORBAMA PROTIV JEDINICA NOVJ U PROZORU I DOLINI NERETVE
(faksimil prve stranice dokumenta)

250

FAKSIMIL PUNOMOĆJA ZA VOĐENJE PREGOVORA S NEMCIMA KOJE JE VRHOVNI STAB NOV I POJ IZDAO 8. MARTA 1943. SVOM DELEGATU KOCI POPOVlCU

FAKSIMIL PROPUSNICE ZA NESMETANI POVRATAK NA PARTIZANSKU TERITORIJU KOJU JE NEMAČKI KAPETAN 14. MARTA 1943. IZDAO KOCl POPOVlCU

252

ZABELEŠKA (ZAPISNIK) SA PRELIMINARNIH RAZGOVORA ODRŽANIH U GORNJEM VAKUFU 11. MARTA 1943. S-l 11. 3. 0011 NOKW-1088 Z a b e l e š k a Prisutni: Gen. pukovnik i komandant divizije, Cl povremeno H. I. Inspektor Čermak sastav delegacije: Popović, Marković i" Petrović Mesto pregovora: G. Vakuf Vreme pregovora: 11. 3. 1943, 09.30—11.00 časova Predmet pregovora: Delegacija je pokazala punomoć (vidi u prilogu) i iznela sledeće: a) Delegacija je upozorila na to da su joj pri dolasku u Prozor oduzeti oružje i municija i da je bila fotografisana. Odgovor: U vezi ovoga nije postojala neka posebna namera. Nije se sa sigurnošću znalo kada će i gde delegacija prispeti pa otuda i taj mali nesporazum. Municija će biti vraćena, međutim sa službene strane nije ništa preduzeto da se nesporazum izgladi. b) Delegacija će na osnovu punomoćja raspravljati o sledećem: 1. Razmena zarobljenika 2. Primena međunarodnog ratnog prava 3. O ostalim pitanjima koja su već ranije, 17. XI 1942. godine, bila predmet razgovora sa kapetanom Hejsom (Heyss), kapetanom Kulihom (Kulich) i gospodinom Otom (Ott) /civil inženjer razmenjen sa partizanima/.

253

Ad 1.

Razmena je već jednom izvršena. Nastavak pregovora nije doveden do kraja. Delegat Lajnšic (Leinschütz), koji je poslan, do danas se nije vratio. Ponuđeni su: Ziglhuber (Siiglhuber), Bajer (Bayer), Birger (Bürger) i posada jednog aviona sa hrvatskim ljudstvom koja je izvršavala zadatak za račun nemačkog Vermahta, major Štreker (Strecker), 25 nemačkih vojnika, 120 oficira i podoficira domobrana i 600 italijanskih vojnika. S njihove strane je naročito tražen profesor Ivan Marinković iz Karlovca koga su ustaše držale u Zagrebu u zatvoru. Delegacija upozorava da se često dešava da nemački Vermaht (u vezi akcije razmena) nije mogao navodno da pronađe zaihtevana lica kod hrvatskih vlasti, odnosno da su ih u to vreme Hrvati već streljali.

Ad 2.

Delegacija upozorava na to da Narodnooslobodilačtka vojska predstavlja organizovanu armiju sa vojnom disciplinom a ne bandu. Oni se bore kao patrioti i sinovi svoje zemlje u cilju njenog oslobođenja. Oni su uvek tretirali zarobljenike prema međunarodnom pravu kao što je na primer bio slučaj novembra 1941. godine kada su zarobljenike kod Užica ostavili pošto tada nisu bili u stanju da ih sa sobom povedu. Predlog: Zarobljenike i ranjenike treba obostrano humano tretirati. Delegacija se obavezuje da će lintervanisaiti ukoliko njiihove jedinice ne budu poštovale takvo uputstvo. Ad 3. Politička pitanja: Ova pitanja su već jednom bila tretirana i to 17. novembra 1942. godine u pismu upućenom Glezu Horstenauu. Delegacija je mišljenja da se tada o ovom pitanju moglo razgovarati. Trenutno oni ne vide nikakvog razloga da vode rat sa nemačkim oružanim snagama. Oni žele

254

da vode borbu samo protiv četnika i do sada su se samo branili jer su ih nemačke trupe napadale. Delegacija izjavljuje da oni predstavljaju potpuno samostalan i nezavisan nacionalni pokret. U propagandi se pozivaju na sovjetsku Rusiju jer ne žele da imaju nikakvu vezu sa Londonom. Delegaciji je poznato da Italijani favorizuju četnike i da ih snabdevaju naoružanjem. Četnici su u poslednje vreme jako ojačali i predstavljaju u stvari samo organe izbegličke vlade u Londonu i spremni su da u svakom momentu izvršavaju njena naređenja. Narodnooslobodilačka vojska bi, međutim, vodila borbu i protiv Engleza ukoliko bi se oni ovde iskrcali. Četnici, naprotiv, ne bi jer oni samo i čekaju na tu priliku, imaju sa Englezima radio-vezu, primaju kurire, a sve to uz prećutni pristanak Italij ana. Delegacija upozorava na to da sve ovo ne predstavlja predlog za kapitulaciju (njih se ne može uništiti, oni imaju dovoljno mogućnosti za izvlačenje, nakon svake ofanzive postajali su jači, spremni su da umru, uvek su izdržavali bez smeštajnih uslova, hrane i municije), već žele da svoj glavni udar usmere na četnike i zbog toga predlažu da se obostrano odredi interesna zona. Umoljavaju da se tačka 3. drži u tajnosti. Pitanje primirja obazrivo je nagovešteno. Delegacija ima zadatak da se vrati što pre. potpis nečitak kapetan i Cl

PISMENI PREDLOZI KOJE JE DELEGACIJA VRHOVNOG ŠTABA NOVJ PODNELA NA PRELIMINARNIM RAZGOVORIMA U GORNJEM VAKUFU 11. MARTA 1943.
(faksimil dokumenta)

256

FAKSIMIL 10. I 14.

STRANE DNEVNIKA KOČE POPOVIĆA

257

OBAVESTENJE KOMANDE ITALIJANSKOG 6. ARMIJSKOG KORPUSA OD 13. MARTA 1943. O ZAJEDNIČKOJ BORBI ITALIJANSKIH I ČETNIČKIH (V.A.C.) JEDINICA PROTIV PARTIZANSKIH SNAGA U DOLINI NERETVE
(faksimil dokumenta)

258

NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ČETNIČKE VRHOVNE KOMANDE MAJORA OSTOJlCA OD 15. MARTA 1943. KOMANDANTU OPERATIVNIH JEDINICA ISTOČNE BOSNE I HERCEGOVINE MAJORU BACOVICU ZA SPREČAVANJE PRODORA PARTIZANSKIH SNAGA KA KALINOVIKU I NEVESINJU
(faksimil dokumenta)

259

260

NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ČETNIČKE VRHOVNE KOMANDE MAJORA OSTOJIĆA OD 16. MARTA 1943. KOMANDANTU ZETSKOG ČETNIČKOG ODREDA PUKOVNIKU B. STANIŠIĆU ZA NAPAD NA PARTIZANSKE SNAGE KOJE NASTUPAJU KA KALINOVIKU
(faksimil dokumenta)

261

262

TELEGRAM NEMACKOG POSLANIKA U NDH Z. KASEA OD 17. MARTA 1943. MINISTRU SPOLJNIH POSLOVA RAJ HA ,U KOME OBAVESTAVA O RAZGOVORIMA SA i PARTIZANSKIM DELEGATIMA
(faksimil dela prve strane dokumenta)

263

NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ČETNIČKE VRHOVNE KOMANDE MAJORA OSTOJIČA OD 17. MARTA 1943. PUKOVNIKU STANlSlČU DA SPREČI BEKSTVO RAZBIJENIH ČETNIČKIH JEDINICA I UZ POMOĆ ITALIJANA ORGANIZUJE ODBRANU NEVESINJA
(faksimil dokumenta)

264

IZVESTAJ Š E F A ITALIJANSKE VOJNE MISIJE U NDH OD 18. MARTA 1943. ŠTABU 2. ARMIJE O RAZGOVORIMA SA DELEGATOM VRHOVNOG ŠTABA NOVJ V. PETROVICEM (V. VELEBITOM) Broj 1490 — Poverljivo Zagreb, 18. marta 1943-XXI

P R E D M E T : Razmena zarobljenika VlSOJ KOMANDI ORUŽANIH SNAGA -DALMACIJA" (2. armija) „SLOVENIJA-

VOJNA POSTA 10 U vezi sa dodatkom telegrama boj 1470 od 17. tekućeg meseca smatram značajnim zabeležiti neke pojedinosti u vezi sa nemačkom komandom i razgovorima ove misije sa dr Petrovićem, predstavnikom partizanske komande „TITO" po pitanju razmene zarobljenika. Dr Petrović je advokat iz Zagreba, hrvatske narodnosti, koji je otišao pre duže vremena partizanima, čija se porodica još uvek nalazi u Zagrebu. Star je oko 40 godina, visok otprilike 1.70 m, finih manira i građanskog izgleda. Nosi naočare, govori vrlo dobro italij anski, nemački i francuski. Prema podacima koje smo primili od generala Gleza, nije uvereni komunista, ali je prišao partizanima najviše zbog toga što je veran pristalica unitarističke jugoslovenske ideje i protivnik ustaškog pokreta. Prema podacima istog generala među partizanima ima samo 15% onih koji imaju komunističke ideje; ostali su u većini nehrvatski elementi koji su došli iz pograničnih krajeva Hrvatske sa j ugodio venskim uverenjima, koji ne odobravaju četnički pokret, nezadovoljni su ustaškim režimom, i oni koji su bili prisiljeni da slede partizane, budući da žive na teritoriji okupiranoj od partizana. Petrović je za vreme boravka u Zagrebu stanovao u sedištu komande nemačkog generala, poluslobodain, i s njim se postupalo vrlo obzirno, tako da je mogao da se kreće po gradu, iako je bio podvrgnut diskretnoj pasci, i išao je da poseti porodicu.
265

Zajedno sa Petrovićem pregovorima je prisustvovao i dr Ott, koji je u neku ruku garantovao za Petrovića, dobar Nemac koji je mnogo godina živeo u Livnu po trgovačkim poslovima. Bio je partizanski zarobljenik i tom je prilikom upoznao dr Petrovića. Sto se tiče ishoda pregovora s Nemcima, još se ništa konkretno ne zna, te prema tome oni još nisu konačno zaključeni. Izgleda da je razmena zarobljenika i sa strane Nemaca postavljena i kao uslov za smirivanje slavonske zone, gde bi partizani u svrhu razmene zarobljenika morali prestati sa terorističkom aktivnošću. Zna se da je Petrović otputovao juče posle podne iz Zagreba da bi otišao da referiše partizanskoj komandi. Vratiće se u Zagreb za jedno 4—5 dana da nastavi pregovore sa nemačkom komandom. Razgovor u vezi sa razmenom italijanskih zarobljenika vodio se u sedištu ove misije uz prisustvo dr Ota. Dr Petrović, kako je već javljeno, potvrdio je da se u zoni Konjica nalazi 15—16 oficira i 600 podoficira i vojnika italijanskih i zamolio je da se pre glavnih pregovora napravi poimenični spisak isto tolikog broja partizanskih komandanata (vođa) ii partizana koji bi trebali biti oslobođeni. U tu svrhu zamolio je da bi što pre mogao dobiti jedan potpis partizana koji su zarobljenici kod Italijana. Sa naše strane dr Petrović je zamoljen za jedan isto takav popis italijanskih zarobljenika koji bi trebali biti zamenjeni. Naredni pregovori sa Petrovićem, prema podacima koje je dobila ova komanda, održavaće se preko kapetana Metzgera, pomoćnika generala Gleza. Kako sam već javio telegramom broj 1470, što ovim potvrđujem, ako ta komanda ima nameru da se pregovori nastave, predlažem da se uputi neko ko hi te pregovore vor^o u vezi sa zarobljenicima partizanskim i našim (broj, dislokacija itd). Taj bi trebalo da dođe u Zagreb u pogodnom času na molbu ove misije, imao bi slobodne ruke što se tiče pregovora i mogao bi o njima odlučivati. Molim da me upoznate s odlukama u vezi pregovora kako ih je [postavio dr Petrović. Ađutant: Major Bonetti
266

BRIGADNI GENERAL, SEF MISIJE POTPISAN Dan Karlo Re

TELEGRAM MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA RAJHA OD 19. MARTA 1943. NEMAČKOM POSLANSTVU U ZAGREBU U KOME TRAZl OBJAŠNJENJA O PREDLOZIMA PARTIZANSKIH PREGOVARAČA
(faksimil dokumenta)

267

ZAJEDNIČKO

SASLUŠANJE NEMACKIH (faksimil

ŠESTORICE OSLOBOĐENIH ZAROBLJENIKA dokumenta)

268

-

2

-

269

270

ZAIEDNIČKO SASLUŠANJE DVADESETORICE BOĐENIH NEMAČKIH VOJNIKA
(faksimil prve strane dokumenta)

OSLO-

271

NAREĐENJE ITALIJANSKE VRHOVNE KOMANDE OD 25. MARTA 1943. KOMANDI 2. ARMIJE ZA DOSTAVLJANJE IZVEŠTAJA O TRAŽENJU D. JEVĐEVICA, DELEGATA DRAŽE MIHAILOV1ČA, DA NEMCI PRUŽE POMOĆ ČETNICIMA U BORBI PROTIV JEDINICA NOV U REJONU NEVESINJA
(faksimil dokumenta)

272

NAREĐENJE KOMANDANTA GLAVNE NACIONALNE KOMANDE GENERALA ĐUKANOVlCA OD 27. MARTA 1943. ZA SPREČAVANJE PRODORA PARTIZANSKIH SNAGA U CRNU GORU
(faksimil dokumenta)

ZABELESKA O RAZGOVORU VLADIMIRA VELEBITA U STABU NEMACKE 718. DIVIZIJE U SARAJEVU 31. MARTA 1943.
(faksimil dokumenta)

274

275

277

278

TELEGRAM MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA RAJHA R1BENTR0PA NEMAČKOM POSLANIKU U ZAGREBU OD 29. MARTA 1943. KOJIM SE ZABRANJUJE VOĐEN IE PREGOVORA SA PARTIZANIMA
(faksimil 1. strane dok.)

279

TELEGRAM NEMACKOG POSLANIKA U ZAGREBU KASE A OD 30. MARTA 1943. UPUĆEN MINISTRU SPOLJNIH POSLOVA RAJHA FON RIBENTROPU U KOME DAJE OBJAŠNJENJA O PREGOVORIMA SA DELEGACIJOM VRHOVNOG ŠTABA NOVJ (faksimil dokumenta) - 361;

2uu

281

28

283

PISMO TITA, RANKOVIČA I ZUJOVIĆA OD 29. MARTA 1943. UPUĆENO SEKRETARU POKRAJINSKOG KOMITETA KPJ ZA BiH ISI JOVANOVICU (faksimil dokumenta)

284

TITOVO NAREĐENJE STABU PRVOG BOSANSKOG KORPUSA OD 30. MARTA 1943.
(faksimil dokumenta)

285

286

NAREĐENJE ŠTABA PRVE PROLETERSKE DIVIZIJE OD 30. MARTA 1943. UPUĆENO STABU PRVE PROLETERSKE BRIGADE
(faksimil dokumenta)

287

PISMO DVADESETOSMORICE ZAROBLJENIH OFICIRA I DRŽAVNIH FUNKCIONERA NDH OD 31. MARTA 1943. KOJIM MOLE VRHOVNI STAB NOVJ DA BUDU OSLOBOĐENI
(faksimil dokumenta)

288

289

290

TELEGRAM

IZVRSNOG KOMITETA KOMINTERNE OD 30 (ILI 31. MARTA) 1943.
(faksimil dešifrovanog teksta)

TITU

291

292

TITOV

TELEGRAM IZVRSNOM KOMITETU NE OD 4. APRILA 1943.
(faksimil dokumenta)

KOMINTER-

293

294

296

TITOVO PISMO ZAMENIKU NAČELNIKA VRHOVNOG ŠTABA VELIMIRU TERZlCU UPUĆENO 14. APRILA 1943.
(faksimil dokumenta)

297

TELEGRAM MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA RAJ HA FON RIBENTROPA OD 21. APRILA 1943. UPUĆEN NEMACKOM POSLANSTVU U ZAGREBU U KOME PONAVLJA GLEDIŠTE O NECELISHODNOSTI RAZGOVORA SA PARTIZANIMA
(faksimil dokumenta)

298

ZABELESKA O RAZGOVORIMA NEMAČKOG PREGOVARAČA INŽENJERA HANSA OTA I VLADIMIRA VELEBITA VOĐENIH KOD TRNOVA 23. APRILA 1943. (faksimil 1. strane dokumenta)

299

REGISTAR LIČNIH IMENA

A Adum Romeo 75, 84 Ambroz io Vitorio (Vittorio Ambrosio) 12, 38, 156, 167 Amiko Đuzepe (Giuseppe Amicco) 156 Antić Vinko 195 Aterton Terens (Atherton Terence) 28, 29 Avakumović dr Ivan 226 B Baćović Petar 22, 23, 62, 63, 156 Bajer Oto (Otto Bayer) 84 Bakić Mitar 45 Bart (Barth) 71, 77, 81, 89 Begović Vlajko 7 Bejli Sten] i Vili jam (Bailey Stanly William) 25, 27, 35 Biber Dušan 234 Bilan Zvonko 76 Birger Vili (Wily Bürger) 84 Biroli Pircio Alesandro (Birolli Pirzio Alesandro) 12, 38 Bobio (Bobbio) 55 Bojić Mehmedialija 33, 234, 235 Bojović Nikola 61

Branko vidi Ostojić Zaharije Brkić Dušan Duško 195 Brošat Martin (Martni Broszat) 223, 224 Broucek Peter 112, 220 Bulhajt Gert (Gert Bulhait) 225 Burdžević Rifat Tršo 76
C

Canki 129 Crni vidi Zujović Sreten C Cermak 80, 85 Ciča vidi Lukačević Vojislav Voja Cerčil Vinston (Churchill Winston) 31 Cokalija vidi Danilović Uglješa Cano Galeaco (Ciano Galeazzo) 12, 38 Cetković Pero 45 Corović 187
301
C

D Dalmaco (Dalmazzo) 12 Damjanović Pero 7, 8, 234 Dams Ginter Helmut (Helmut Güntter Dahms) 221 Danilović Uglješa 187—192, 200 Dapčević Peko 45 Dedijer Vladimir 25, 29, 70, 71, 82, 90, 97, 18P. 215, 234 De Loni Zak (Jaques de Launay) 221 Diakov (Diakow) 207 Dimitrov Georgi 182 Dipold Benignus (Dippold Benignus) 57, 79, 82, 84, 85, 88, 92, 94, 96, 100 Duce vidi Musolini Benito
D

Firer vidi Hitler Adolf Fogel (Vogel) 46 Frol Ivo 133 Fuštić Zagorka 152 G Gerdes 129 Gering Herman (Hermann Goring) 53 Gete Johan Volgang (Johann Wolgang Goethe) 72 Gikovati Emil (Emile Guikovaty) 229, 230 Gojnić Blažo 62 Grdiš Stjepan 133 Grubor Dujan 133 H Haberl Otmar 231 Hadson Djuen Bil (Bili Duane Hudson) 28 Hagen Valter (Walter Hagen) vidi Hetl Viilhelm Hajnc (Heinz) 40 Hajinrih Alfred (Heinrich Alfred) 48, 86 Has Herta (Haas Herta) 131, 132, 194, 199, 200, 210 Hebrang Andrija 75 Hejs Hans (Heyss Hans) 48, 66, 70, 86 Hetl Vii helm. (Hötl Wilhel m) 112, 217—220, 222, 223 Himler Hajnrih (Himmler Heinrich) 96 Hitler Adolf 12, 28, 29, 36—40, 53, 95, 96, 100, 105, 114, 141, 148, 150, 206, 220, 225, 228, 233

Dido vidi Đilas Milovan Dil as Milovan 8, 45, 50, 52, 55, 65, 68—71, 73—77, 80, 81, 83, 90, 91, 96, 97, 107—111, 119, 121—123, 125, 131, 132, 135, 136, 140, 146, 150—153, 155, 159, 171, 182, 183, 208, 209, 211, 214, 221—223, 227, 229, 230 Đorđe 162 Đurišić Pavle 48, 152, 156, 157 E Ećim Marko 133 Eliot Kouen (Elliot Cawen) 28 F Fere Herman (Förtsch mann) 57, 231
302

Her-

Hnilicka dr Karl 57, 206—208, 231 Hori Ladislav (Ladislaus Hory) 223, 224 Horstenau Glez Edmund (Edmund Glaise von Horstenau) 7, 8, 11, 12, 49, 51, 54—57, 67, 68, 71, 83, 86, 92, 94, 90, 104, 107, 108, 111—113, 116. 119, 120, 123, 125, 132, 136, 137, 145, 149, 150, 168, 171, 183, 194, 199, 200, 202, 206— 209, 217—220, 222—225, 228, 230, 231 Horvat Ljerka 119 Horvat dr Zdenko 119 Humo Avdo 162, 191 I Ilić Pavle 97 J Jevđević Dobrosav 23, 62, 156, 157 Joksimović Sekula 234 Jovanović Arso 76 Jovanović Iso 161, 162, 182, 184—188, 190, 191, 200, 232, 235 Jovanović Slobodan 122 Jovanović Vaso 97 Jukić Ilija 224, 225, 228 Juričević Lenka 152 K Kačinka 137 Kaj Urlih (Urlich Kai) 221 Kajtel Vilhelm (Wilhelm Keitel) 12, 96

Kanaris Vilhelm (Wilhelm Canaris) 35, 230 Kant Imanuel (Immanuel Kant) 72 Karapandžić Borivoje 222 Kardelj Edvard 25, 26, 29 Kasalović Zdravko 62 Kaše Zigfrid (Siegfried Kasche) 6, 12, 39, 55, 94, 104— 108, 111—115, 119, 131, 132, 135, 152, 168—170, 183, 200, 201, 206, 209, 223, 225, 227, 228, 230, 232, 234 Kavalero Ugo (Ugo Ca vallerò) 12, 38 Kazertano Rafaele (Raffaele Casertano) 114, 140—142, 146 Kibler Jozef (Josef Kübler) 129 Kirš (Kirsch) 82 Kisling Rudolf (Rudolf Kiszling) 219, 220, 223, 224 Klisold Stefan (Stephen Clissold) 217 Kljajić Filip 45 Koča vidi Popović Konstantin Koča Kokot Stjepan 75, 133 Knežević Vladimir Volođa 76 Kovačević Sava 110 Krizman Bogdan 8, 95, 233 Krup Alfred (Alferd Krupp) 53 Kučan Viktor 133 Kulih vidi Hajnrih Alfred L Labović Đurica 233, 235 Lajnšic Franc (Franc Leinschütz) 67, 84, 89 Latas Branko 34 Latinović Jakob 133
303

Lavčević-Lučić Ivan 75 Lekić Danilo 165 Leković Mišo 17, 34, 47 Ler Aleksander (Lohr Alexander) 11, 12, 37, 39, 40, 56, 57, 92, 94, 96, 102—105, 148, 206, 231 Leverkin Paul (Paul Leverkühn) 221 Liters Rudolf (Rudolf Lüters) 13, 54, 55, 86, 92, 94, 99— 102, 129, 137—139, 145, 146, 149, 150. 157, 160, 225, 228 Lorković Mladen 114, 140, 142, 146 Lukačević Vojislav Voja 44, 61, Lukić 129 M Maklejn Ficroj (Maclean Fitzrou) 32 Mamalela (Mammalella) 147 Marinković Ivan 84, 81!, 93— 95, 210 Marjanović Jovan 34 Marko vidi Ranković Aleksandar Marković vidi Đilas Milovan Marković Miloš vidi Đilas Milovan Mati Jozef (Josef Mati) 219 Mecger (Metzger) 117, 149 Meseršmit Vili (Willy Messerschmitt) 53 Mesterò vic dr Julka 121 Mihailović Dragoljub Draža 17—21, 23—27, 31, 33—35, 38. 39, 41, 62, 63, 101, 103—105, 113. 115, 122, 142, 145, 147, 148, 155, 157, 158, 162—164,
304
122

169, 174—176, 180, 182, 184, 198, 213, 223, 224, 226 Milutinović Ivan 45 Minić Mihailo 222 Musolini Benito (Benito Mussolini) 12, 36, 37, 39, 53, 100, 105, 168, 170, 233 Mušanović Husnija 152 N Nad Košta 163 Najdhold Fric (Neudholdt Fritz) Nakić Olga 75 Nedić Milan 30, 226 Nenezić Radojica 195, 199 Nešović Slobodan 235 Nikolić dr Nikola 133, 153 Novosel Ozren 75 Novosel-Mates Vanda 76 O Obradović Milena 152 Odić Slavko 48, 149, 232 Olbina Dane 187, 233 Ostoiić Zahariie 23, 44, 61—63: 122, 156, 158 Ot Hans (Ott Hans) 48, 56, 66, 67, 69, 81, 86, 108, 111—113, 117, 119, 121, 123, 125, 131, 137, 140, 144, 145, 149, 151, 171, 175, 194, 199—202, 208, 218 P Pamti ć Jovan 62 Paveldć Ana 75 Pavelić Ante 12, 30, 223, 226 Pa vieti ć dr Ivan 133 Pavlik Fric 133
86

Pavlović K. Stevaii 226, 228 Petovar Rudi 189, 191, 233 Pe tranovi ć Branko 235 Petrović dr Vladimir Vlatko vidi Velebit Vladimir Pfapfenrot Verner (Pfafenrott Werner) 92, 149 Pijade Moša 45, 50, 52, 74 Piri Antoni (Anthony Pànie) 221 Piaconi Alesandro (Alessandro Piazzarti) 157, 160 Plećaš Nedeljko 25, 34 Pondelak Adolf 133 Popović Konstantin Koča 8, 45, 68, 70, 72 — 75, 77, 78, 80 — 82, 85, 86, 88, 90, 91, 94, 96 _ 98, 110, 121 — 123, 125 165, 176, 191 R Radulović Borivoje 62, 63 Ranković Aleksandar 45, 50, 52, 68, 71 — 74, 98, 108, 110, 122, 123, 161, 162, 178, 182, 184, 186, 188, 191, 192, 222, 229, 232 Ranković Anđa 162 Ranković Mićko 162 Rapotec Staraislav 28 Re Dan Karlo (Dan Karlo Re) Rekuard Vili (Requard Wili) 129, 135, 137 — 139, 149, 150 Ribar dr Ivan 45, 52 Ribentrop Joakim fon (Ribbentrop Joakim von) 12, 39, 105, 115, 131, 132, 135 — 137, 139 — 143, 145, 146, 148, 149, 168, 170, 171, 220, 223 — 225, 227, 228, 230, 232 234 Riter Karl (Ritter Karl) 115
116 — 118

Roata Mario (Roatta Mario) 12 Roberts Valter (Walter R. Roberts) 227 — 229 Roboti Mario (Robotti Mario) 38, 99, 156, 157 Rudić Milena 152 Ruzvelt Franklin Delano (Roosevelt Franklin Delano) 31 Ružić Ivan 61, 62 S Savić Braniislav Brano 186 Savić Pavle 29 Sforca Karlo (Sforza Carlo) 25 Soknić Gru jo 161, 163, 182 — 185, 188 Staljin Josiif Visarionovič 32, 33, 172, 181, 219 _ 221 Stanišić Bajo 22, 44, 45, 62, 156 Stevčić Petar 233 Stari vidi Tito, Josip Broz Stilinović Marjan 51, 56, 68, 195, 197 S Sarić 121 Šegrt Vlado 59 Šegvić Zlata 75 Senk (Schenk) 93 Streker Artur (Strecker Arthur) 43, 46, 47, 49, 50, 52 — 55, 57, 58, 63, 66 — 68, 70, 71, 74, 84, 89, 92, 95, 108, 110, 125, 126, 128, 129, 145, 229 Šubert (Schubert von) 149 Šulentić Franjo vidi Marinković Ivan Sunjevarić Srećko vidi Stilinović Marjan
305

T Tartalja Mihovil Miša 48 Terzić Velimlr 70, 73, 76, 79, 97, 167, 182, 192 Timotdjević 233 Tito Josip Broz 6, 10, 14, 17 — 19, 22, 25 — 29, 31 — 33, 35 — 37, 39 — 41, 45, 46, 49 — — 52, 55 — 60, 63, 64, 66 — 75, 80, 84, 96 — 99, 101, 105 — 107, 109, 110, 112 — 115, 122, 123, 125, 130, 131, 135, — 138, 140 — 142, 144 — 150, 152, 153, 159, 161 — 164, 166, 171, 173, 174, 176 — 180, 182, 184, 186, 188 — 193, 198, 200 — 203, 205, 206, 208, 210 — 214, 217, 230, 231, 232, 234, 235 Tomašević Jozo 227, 228 Tomić Mocnir Moša 76 Tomči 121 Topalović Zivko 222 Trbojevdć 34 Trikić Savo 191, 233 U Uminković Ivan vidi Maririković Ivian V Vajoeker Ernst (Ernst Weizsäcker) 114

Vajks Maksiimilijam fon (Maximlilian von Weichs) 206, 231 Veber (Weber) 82, 89 Velebit Ljubomir 119 Velebit Vladimir 7, 8, 48, 51, 67 — 69, 72 — 75, 77 — 79, 80, 82, 83, 86, 87, 89, 90, 96, 97, 107, 108, 111 — 113, 116 — 119, 121, 123, 125, 131, 132, 134, 136, 146, 150 — 153, 155, 160, 161, 163, 164, 171, 174, 182 — 190, 192 — 200, 208, 209, 217, 218, 220, 222, 223, 225, 227, 231, 232, 233 Vernić Vuk 133 Veskovnć Amdrija 22 Vizmer (Wie&ner) 46, 47 Vlatko vidi Velebit Vladimir Vrančić dr Vjekoislav 220 Vučinić Luka 109 Vufcm/ainoviić Svetozar Tempo 75 Z Zekić Miloš 189, 233 Ziglbuber Otmar (Siegelhub er Othmar) 84 2 Zižić Tomas 76 Zujović Sreten Crnii 45, 161, 162, 182, 184, 186, 188, 191, 192, 232

306

IZVORI I LITERATURA

A. IZVORI Arhivska građa 1. Arhiv Vojnoistori j skog instituta, Beograd: a) Fondovi dokumenata: niarodnooslobodilačkog pokreta, Nezavisne Države Hrvatske, nemačkih jedinica, italijanskih jedinica, četničkih jedinica. b) Mikroteka: filmovi London i Vašington. 2. Arhiv Centralnog komiteta SKJ, Beograd. 3. Arhiv Jugoslavije, Beograd. Štampana građa 1. Zbornik dokumenata d podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, izdanje Vojnoistorijskog instituta JNA, Beograd, tom II, knj. 7, 8, 9; tom III, knj. 5; tom IV, knj. 10, 11, 12; tom. V, knj. 12, 13; tom XII, knj. 3; tom XIII, knj. 3; tom XIV, knj. 2. 2. Josip Broz Tito, Sabrana djela, tomovi 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, Beograd, 1981. i 1982. 3. Historijski institut Slavonije: Građa za historiju NOP-a u Slavoniji, knj. 5, Slavonski Brod, 1966. Ratni dnevnici, memoarski napisi i obrade 1. Koča Popović: Ratni dnevnik (privatno vlasništvo). 2. Vladimir Velebit: O razgovorima s Nemcima 1943, pismena izjava iz novembra 1967 (kopija kod autora). 3. Herta Haas: Sećanje o oslobađanju iz zatvora, pismena izjava (kopija kod autora). 4. Mišo Leković i Vlajke Begović: Elaborat o „Martovskim pregovorima 1943" (kopija kod autora).
307

B. LITERATURA Knjige i članci Antonovski Ivan, „Razbijanje četničkih oružanih formacija u okuci Neretve i istočnoj Hercegovini", zbornik radova „Neretva— Sutjeska 1943", Beograd, 1969. Avakumovič Ivan, „Mihailović prema nemačkim dokumentima", London, 1969. Barker Elisabeth, „Britanska politika na Balkanu u II svjetskom ratu", Globus, Zagreb, 1978. Bojić Mehmedalija, „Pripreme Nemaca za izvođenje operacije 'Svare' i njihove procene o mogućnostima iskrcavanja saveznika na Balkanu u prvoj polovini 1943", zbornik „Neretva—Sutjeska 1943", Béograd, 1969. Bojić Mehmedalija, „Bitka na Neretvi (Ratni put Josipa Broza Tita)", feljton u „Politici" od 14. do 27. marta 1983. Broz Josip Tito, „Vojna djela", knj. 3, 4, 6, Beograd 1978. Bulhajt Gert, „Der deutsche Geheimdiinst", München, 196fi. Clissold Stephen, „Whirlwind. An Account on Marshal Tito's Rise to Power", New York, 1949. Dedijer Vladimir, „Dnevnik", drugi deo, Beograd, 1946. Dedijer Vladimir, „Međunarodni aspekt oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije u prvoj polovini 1943", zbornik „Neretva—Sutjeska 1943", Beograd, 1969. Dedijer Vladimir, „On military Conventions", Lund, 1961. Dedijer Vladimir, „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita", knj. 2, Rijeka, 1981. Đilas Milovan, „Conversation with Stalin", New York, 1962. Đilas Milovan, Une guerre dans la guerre Yougoslavie 1941— 1945", Paris, 1979. Fuštić Zorka, „Bila sam nemački zarobljenik", zbornik sećanja „Treća proleterska sandžačka brigada", knj. 1, Beograd, 1970. ,.Geschichte des zweiten Weltkrieges ', 2 Teil, Würzburg, 1960. Guikovaty Emile, „Tito", Paris, 1979. Günther Dahms Hellmuth, „Der zweite Weltkrieg", Tübingen, 1960. Hagen Walter (Höttl Wilhelm), „Die geheime Front", L i n z Wien, 1950.
308

Hnilicka Karl, „Bihaćka republika i jugoslovenski partizanski pokret u ogledalu nemačkih izvora i ocena nemačkih generala koji su komandovali na Jugoistoku", zbornik radova „Prvo zasjedanje AVNOJ-a", Bihać, 1966. Humo Avdo, „Moja generacija", Sarajevo, 1984. Hory Ladislaus, Broszat Martin, „Der kroatische Ustascha-Staat 1941—1945", Stuttgart, 1964. Joksimović Sekula, „Pregovori predstavnika NOP-a i nemačkog Wermahta o razmeni zarobljenika za vreme bitke na Neretvi", Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1982. Jukić Ilija, „Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda", London, 1965. Karapandžić Borivoje, „Građanski rat u Srbiji 1941—1945", Cleveland, 1958. Kai Ulrich, „Jagd auf Tito", Rastatt (Baden) Kiszling Rudolf, „Die Kroaten", Graz—Köln, 1956. Kljaković Vojmir, „Promjena politike Velike Britanije prema Jugoslaviji u prvoj polovini 1943", Jugoslovenski istorijski časopis, 3/1969. Kljaković Vojmir, „Pripreme neprijatelja za Četvrtu ofanzivu gledane po stranim izvorima i neprijateljskim dokumentima", Vojnoistorijski glasnik, 2/1951. Krizman Bogdan, „Pavelić između Hitlera i Mussolinija", Zagreb, 1980. Krizman Bogdan, „Ustaše i Treći Rajh", Zagreb, 1983. Labović Đurica, „Heroji Ljubinog groba", Beograd, 1972. Labović Đurica, „Oči u oči sa neprijateljem za zelenim stolom", feljton u „Pobjedi", Titograd, novembar—decembar, 1984. Latas Branko, „Četnici Draže Mihailovića u borbi za uništenje 'Bihaćke republike' ", zbornik radova „AVNOJ i NOB u BiH", Beograd, 1974. Latas Branko, „Saradnja četnika i Nemaca u borbama protiv Glavne operativne grupe divizije NOVJ u dolini Neretve", Prilozi Instituta za istoriju, br. 17. od 1980, Sarajevo. Latas Branko, „Četnici u borbama protiv Operativne grupe divizija NOVJ u dolini Neretve (februar—mart 1943)", Vojnoistorijski glasnik, br. 3. od 1983. Launau (Jacques de), „Secret Diplomacy of World War II", New York, 1963. Leković Mišo, „Ofanziva proleterskih brigada u leto 1942", Beograd, 1965.
309

Hitler e Mussolini — Letere e documenti", Milano, 1946.

Leković Mišo, „Planovi D. Mihailovića o uništenju 'partizanske države' u zapadnoj Bosni u drugoj polovini 1942", zbornik radova „Prvo zasjedanje AVNOJ-a", Bihać, 1966. Leković Mišo, „Značaj skupštine rodoljuba u Tjentištu u borbi za razobličavanje D. Mihailovića u svetskoj javnosti i za međunarodnu afirmaciju NOP-a", Istorijski zapisi, br. 4/1966, Titograd. Leković Mišo, „Upućivanje jakih snaga NOVJ ka Srbiji u proleće 1943 — pokušaj da se ostvari ideja Vrhovnog štaba odlagana u toku 1942", zbornik radova „Neretva—Sutjeska 1943", Beograd, 1969. Leković Mišo, „Dragocenii zarobljenik", Front, br. 7/1973. „Le operazioni delle unità italiane ,in Jugoslavia 1941—1943", Roma, 1978. Leverkiihn Paul, „Der geheime Nachrichtendienst der deutschen Wermacht im Kriege", Frankfurt am Main, 1960. Marjanović Jovan, „Borbe na Neretvi i Sutjesci u svetlosti savezničkih planova za iskrcavanje na Balkan", zbornik radova „Neretva—Sutjeska 1943", Beograd 1966. Mešterović Julka, „Lekarev dnevnik", Beograd, 1968. Minić Mihailo, „Rasute kosti", Detroit, 1965. „Nemačka obaveštajna služba", knj. 5, Beograd, 1958. Nikolić Nikola, „Jasenovačtai logor smrti", Sarajevo, 1975. Odić Slavko, „Neostvareni planovi", Zagreb, 1961. Olbina Dane, „Ratni dani", Sarajevo, 1972. „Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941—1945", Beograd, 1965. Pavlowitch Stevan, „Yugoslavia", London, 1971. „Perché e come cadde il fascizmo", Milano, 1970. Petovar Rudi i Zekić Miloš, „Šesta istočnobosansika i 15. majevi čka brigada", zbornik „Neretva", knj. 1, Beograd, 1965. Petovar Rudi i Trikić Savo, „Sesta proleterska istoönobosanska brigada", Beograd, 1982. „Petnaesta majevička brigada", Beograd 1979. Pirie Anthony, „Operation Bernhard", London, 1961. „Titove istorijske odluke", Beograd, 1978. Roberts Walter, „Tito, Mihailović and the Alles 1941—1945", New Jersey, 1973. Stilinović Marijan, „Ratni dnevnik", Zagreb 1965. Tomašević Jozo, „The Chetniks, War and Revolution in Yugoslavia 1941—1945", Stanford, California, 1975. Topalović Zivko, „Pokreti narodnog otpora u Jugoslaviji 1941—1945", Pariz, 1958. Trgo Fabijan, „Četvrta i peta neprijateljska ofanziva", zbornik radova „Neretva—Sutjeska", Beograd, 1969.

SADRŽAJ

PREDGOVOR

_

_

_

_

5

VOJNO-POLITIČKA STTUACIJA POČETKOM 1943. I OKOLNOSTI KOJE SU USLOVILE PREGOVORE VRHOVNOG ŠTABA NOVJ SA NEMACKIM KOMANDAMA U NDH Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je već krajem 1942. stvorila značajno ratište u porobljenoj Evropi — — — — — — — — — — Odluka rukovodstva NOP-a o strategijskom nastupanju Operativne grupe divizija NOVJ u istočne krajeve zemlje — — — — — — — — Planovi Draže Mihailovića o „velikoj operaciji" — o uništenju „partizanske države" u zapadnim krajevima Jugoslavije — — — — — — — Procene ratujućih strana u Jugoslaviji o mogućnosti iskrcavanja savezničkih trupa na Balkan — — PRELIMINARNI RAZGOVORI U GORNJEM VAKUFU Zarobljavanje nemačkog majora Strekera — povod za pregovore o razmeni zarobljenika — — — Forsiranjem Neretve uspešno je prebrođena najkritičnija faza bitke za ranjenike — — — — — Određivanje delegacije Vrhovnog štaba i dogovori o pitanjima koja će ona postaviti na pregovorima Pristanak Nemaca da prime delegaciju Vrhovnog štaba Dolazak delegacije Vrhovnog štaba u Gornji Vakuf 43 58 66 71 76
311

9 13 18 24

Preliminarni razgovori sa komandantom 717. nemačke divizije — — — — — — — — — — U očekivanju nemačke saglasnosti o vođenju pregovora — — — — — — — — — — Povratak Koče Popovića iz Gornjeg Vakufa u Vrhovni štab — _ — _ — — Izbijanjem na Neretvu Nemci su okončali operaciju „Vajs" — _ — _ — — — — Đilasov povratak u Vrhovni štab po nove instrukcije VELEBITOVI RAZGOVORI SA NEMAČKIH I ITALIJANSKIM PREDSTAVNICIMA U ZAGREBU Velebitov odlazak u Zagreb i razgovori sa generalom Horstenauom — — — — — — — — Velebitovi razgovori u Italijanskoj vojnoj misiji — ODLUKA VRHOVNOG STAB A O NASTAVLJANJU PREGOVORA I UPUĆIVANJE ĐILASA I VELEBITA U ZAGREB Oslobađanje nemačkih zarobljenika i njihove izjave o svom zatočeništvu — — — — — — — „Glavni pregovori" u Zagrebu — — — — — — Berlin zabranjuje pregovore s partizanima — — — Konferencija vodećih nemačkih ličnosti u NDH u cilju razmatranja svrsishodnosti pregovora s partizanima — — — — — — — — — — Povratak Đilasa i Velebita u Vrhovni štab — — — NOVA VELEBITOVA MISIJA Odluka Vrhovnog štaba NOVJ o ponovnom upućivanju Velebita u Zagreb — — — — — — — Naređenje Vrhovnog štaba istočnobosanskim jedinicama da izbegavaju sukobe s Nemcima i da se prebace u Sandžak, u sastav Operativne grupe — Nemci odbijaju zahtev Italijana da se angažuju u njihovoj okupacionoj zoni — — — — — — Podozrenje Moskve i prekori upućeni Titu — — — Titovo neslaganje sa kritikom Kominterne i njegov odgovor Moskvi — — — — — — — —
312

82 91 96 99 107

111 116

121 131 140 149 150

155 161 168 171 177

Velebitov ponovni boravak u Sarajevu i razgovori u Stabu 718. divizije — — — — — — — Velebitova poseta Glavnom štabu Bosne i Hercegovine Velebitov treći boravak u Zagrebu i njegova misija u Slavoniji — _ _ _ _ _ — _ _ _ _ _ _ Velebitov povratak u Vrhovni štab — — — — SMISAO I ZNAČAJ MARTOVSKIH PREGOVORA —

182 186 193 198 203

PRILOZI
PREGOVORI VRHOVNOG ŠTABA NOVJ I NEMACKIH KOMANDI U NDH MARTA 1943. U INOSTRANOJ I JUGOSLOVENSKOJ ISTORIOGRAFIJI I PUBLICISTICI Tretiranje pregovora u inostranoj istoriografiji i publicistici — — — — — — — — — Tretiranje martovskih pregovora u radovima jugoslovenskih pisaca — — — — — — —

217 232

VAŽNIJA DOKUMENTA O MARTOVSKIM PREGOVORIMA
REGISTAR LIČNIH IMENA — IZVORI I LITERATURA — — — — — — — — — — — — 301 307

Mišo Leković MARTOVSKI PREGOVORI 1943. 1985 — prvo izdanje

Izdaje NARODNA KNJIGA Beograd, Šafarikova 11 Za izdavača Vidak Perić, v. d. direktora Tehnički urednik Đorđe Dragosavac Lektor Drago Cupić Korektor Julkica Udovički Tiraž 5 000 primeraka

Stampa GRO „Kultura", OOUR „Slobodan Jović" Beograd, Stoj ana Protića 52

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->