P. 1
Ignjatije Brjančaninov - SLOVO O SMRTI

Ignjatije Brjančaninov - SLOVO O SMRTI

5.0

|Views: 1,333|Likes:
Published by api-3773727

More info:

Published by: api-3773727 on Oct 18, 2008
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/09/2014

pdf

text

original

Sveti Ignjatije Brjančaninov SLOVO O SMRTI

SMRT JE NEPOJMLJIVA ČOVJEKU BOGOM NAM SE OTKRIVA PRIRODA SMRTI UDIO TIJELA POSLIJE SMRTI UDIO DUŠE POSLIJE SMRTI RAJ I NEBESA PAKAO RAZDVAJANjE DUŠE OD TIJELA SMRT PRAVEDNIKA I GREŠNIKA SMRT DUŠE VJEČNA SMRT ADSKE MUKE ZRAČNA MITARSTVA DUHOVNI PROLAZAK KROZ MITARSTVA ZA ŽIVOTA NA ZEMLJI SMRTNI GRIJEH STRAST PRIPREMANJE ZA SMRT

PAMČENJE SMRTI ILI SJEČANJE NA SMRT POZIV NA SJEČANJE I RAZMIŠLJANJE O SMRTI TROPAR

Sveti Ignjatije Brjančaninov SMRT JE NEPOJMLJIVA ČOVJEKU

Da se opominješ dana kada si izašao iz Misira dok si god živ.(1) Smrt je velika tajna. Ona je - rađanje čovjeka iz zemnog vremenog života za vječnost. U trenutku odvijanja tajne smrti, mi svlačimo sa sebe svoj grubi omotač - tijelo, i, duševnim bićem, tananim, eternim, prelazimo u drugi svijet, u obitelj bića istorodnih s dušom. Svijet je taj nedostupan grubim organima tijela, kroz koje, za vrijeme našeg prebivanja na zemlji, djeluju osjećanja, koja, inače, i pripadaju duši. Duša, kad izađe iz tijela, nevidljiva nam je i nedostupna, kao i drugi predmeti nevidljivog svijeta. Mi u trenu odvijanja tajanstvenog čina smrti samo opažamo ne-disanje, naglu beživotnost tijela. Zatim ono počinje da se raspada, i mi žurimo da ga sakrijemo u zemlju. Tamo ono postaje žrtva truleži, crva, zaborava. Tako su umrla i zaboravljena bezbrojna ljudska pokoljenja. Što se zbivalo i zbiva s dušom kad napusti tijelo? To nam ostaje, pri našim mogućnostima poznanja, neizvjesno. Skrivena je tajna - smrt. Dok svijetlost kršćanstva nije ozarila ljudski rod, on je o besmrtnosti duše imao uglavnom grube i lažne predstave. Najveći paganski mudraci jedino su mogli da samoumno zaključuju i nagađaju o tome. No. Ipak je srce palog čovjeka, kao da ne bješe pomračeno i ograničeno, istrajno opipavalo, da tako kažemo, svoju vječnost. Sva idolopoklonička vjerovanja služe kao dokaz za to; sva ona obećavaju čovjeku život poslije smrti, - život ili sretan ili nesretan, zavisno od zemaljskih zasluga. Ako već za vrijeme kratkog ovdašnjeg stranstvovanja svoje brige usredsrđujemo na to da udaljimo od sebe svaku tugu i okružimo se svakom prijatnošću, tim prije smo dužni da se pobrinemo o svom udjelu u vječnosti. Što smrt čini sa nama? Što duši predstoji iza predjela materijalnog? Zar tamo nema plaće za dobro i zlo koje je čovjek činio na zemlji voljno i nevoljno? Zar tamo nema nagrade, kad zlo na zemlji većinom caruje i vlada, a dobro je progonjeno i strada? Neophodno, neophodno nam je da otkrijemo tajnu smrti, i da ugledamo nevidljivu tjelesnim očima budućnost čovjeka poslije smrti. 1. (Zak. Pon. 16, 3).

Sveti Ignjatije Brjančaninov BOGOM NAM SE OTKRIVA PRIRODA SMRTI

Tajna smrti objašnjava nam se riječju Božjom, a posredstvom djelovanja Svetoga Duha čini se čak dostupnom i otkrivenom osjećanjima, očišćenim i oplemenjenim blagodaću: Sveti Duh, rekao je apostol Pavle, ispituje dubine Božje, ne samo čovječje.(1) Smrt je - razlučenje duše od tijela, sa kojim se sastavlja voljom Božjom, i voljom Božjom opet rastavlja. Smrt je razlučenje duše od tijela, što je posljedica našega pada, čime je tijelo prestalo da bude netruležno, kako je prvobitno bilo stvoreno Tvorcem. Smrt je - kazna besmrtnom čovjeku kojom je on unesrećen za neposlušnost Bogu. Smrću se bolno rascijepa i razdire čovjek na dva dijela koja ga sačinjavaju, i po smrti već nema čovjeka: posebno postoji duša njegova, a posebno tijelo njegovo. 1. (1 Kor. 2, 10). Sveti Ignjatije Brjančaninov UDIO TIJELA POSLIJE SMRTI

I tijelo produžava da živi, mada znamo da se ono raspada i vraća u zemlju iz koje je uzeto: ono produžava da živi u samom truljenju svome; ono nastavlja da živi u raspadu, kao sjeme u zemlji, očekujući ponovo sjedinjenje sa dušom, poslije čega će postati više nedostupno ovoj vidljivoj smrti. Tijela posebnih izabranika Božjih, ne podliježu truljenju, jer su obilno ispunjena blagodaću Božjom, i u samoj sjeni smrtnoj projavljuju početak svoga slavnog uskrsnuća. Umjesto zadaha, ona odišu miomirom; umjesto da okolinom šire smrtonosnu zarazu, ona donose iscjeljenje od svih bolesti, ulijevaju život. Takva tijela su istovremeno mrtva i živa - mrtva po prirodi čovječjoj, živa prisustvom u njima Svetoga Duha. Ona svjedoče u kakvom je dostojanstvu i svetosti stvoren Bogom čovjek, a to dostojanstvo, ta svetost vraćeni su iskupljenjem. Sveti Ignjatije Brjančaninov UDIO DUŠE POSLIJE SMRTI

U vrijeme, kada tijelo usni smrtnim snom, što se dešava s dušom? Riječ Božja nam otkriva da se naše duše, po razlučenju svom od tijela, zavisno od izraženog opredjeljenja u zemaljskom životu, prisjedinjuju ili silama dobra, ili silama zla, Anđelima svijetlosti, ili palim anđelima. S anđelima one čine, po svojoj prirodi, jednu vrstu bića, dijeleći se po kakvoći, slično njima, što je posljedica slobodne volje bića, prvobitno neporočnih i svetih. Neposredne dokaze za to nalazimo u Svetom Pismu i u spisima Svetih Otaca. Gospod je obećao pokajanom razbojniku skoro preseljenje dušom s križa u raj. Zaista ti kažem, rekao je On njemu, danas ćeš biti sa mnom u raju.[1] Stradalnik, ubogi Lazar, odnesen bješe po kraju svom Anđelima do mjesta u raju, nazvanog naručjem Abrahamovim, a kada je umro nemilosrdni bogataš koji se veseljaše u vrijeme zemnoga života svaki dan sjajno, bačen bijaše u pakao.[2] Duše pravednika, razlučivši se od tijela, ozaruju se blaženstvom na nebu, u očekivanju uskrsnuća tijela, kako kazuje tajnovidac Ivan Bogoslov;[3] u paklu, u strašnim mukama, čekaju ga grešnici.[4] Kada zatrubi uskršnja truba, tada će raj pokazati nebožitelje radi slavnog sjedinjenja sa svojim tijelima, koja će oživjeti od glasa Sina Božjega,[5>] kao što je čuo taj glas Lazar koji, poslije četiri dana već bijaše počeo da truli u grobu, i oživio je: pakao će pokazati mrtvace svoje za Strašni sud i konačnu presudu. Po izricanju presude i po njenom izvršenju, udvostručit će se blaženstvo pravednika, - grešnici će se vratiti u pakao, gdje će dvostruko biti mučeni.[6] O stanju pravednika po uskrsnuću Gospod je blagovijestio da su oni kao Anđeli Božji na nebu, ravni su Anđelima.[7] Navješćujući o svom drugom dolasku i Strašnom sudu, Gospod je kazao da će On tada reći pravednicima što Mu stoje s desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta; a grešnicima koji Mu stoje s lijeve strane reći će: Idite od mene prokleti u oganj vječni koji je pripravljen đavolu i anđelima njegovim.[8>] I to je neosporno, da će plača kako pravednika, tako i grešnika, biti sasvim različita. Pravednost Božja uzvratit će svakom čovjeku po djelima njegovim.[9] Nije samo bezbrojno mnoštvo nebeskih obitelji, po svjedočenju Spasitelja, no i pakao ima mnoštvo raznih tamnica i raznovrsnog mučenja: ko je sagriješio u znanju bit će mnogo bijen, a ko je sagriješio u neznanju bit će malo bijen.[10] Kršćani, samo pravoslavni kršćani, koji su uz to vodili blagočestiv život na zemlji, ili su sebe očistili od grijehova iskrenim pokajanjem, ispoviješću pred duhovnim ocem i ispravljanjem sebe, naslijedit će zajedno sa svijetlim Anđelima vječno blaženstvo. Suprotno njima, bezbožni, to jest u Krista nevjerujući, zločestivi, to jest heretici i oni od pravoslavnih kršćana koji su provodili život u grijesima, ili pali u bilo koji smrtni grijeh i nisu iscijelili sebe pokajanjem, naslijedit će vječno mučenje zajedno sa palim anđelima.

Patrijarsi Istočno Vaseljenske Crkve u poslanici svojoj kažu: "Duše ljudi palih u smrtne grijehe, koji na samrti ne pokazaše očajanje, nego se prije razlučenja od ovog života pokajaše, samo ne stigoše da prinesu nikakve plodove pokajanja, kao što su: molitve, suze, koljeno preklonjenja na molitvenim bdijenjima, srdačna skrušenost, tješenje nevoljnih i izražavanje vjere djelima ljubavi prema Bogu i bližnjima, što sve Saborna Crkva od samog osnivanja smatra bogougodnim i blagopotrebnim - duše takvih ljudi nizlaze u pakao i podnose kazne za grijehe koje su učinile, ne lišavajući se, međutim, nade na olakšanje od njih. A olakšanje će dobiti oni po beskonačnoj blagosti, molitvama svećenika i dobrotvorenjima koja se čine za umrle, a posebno silom Beskrvne Žrtve koju pojedinačno prinosi svećenik za rodbinu svakog kršćanina, i uopće za sve što svakodnevno prinosi Saborna i Apostolska Crkva."[11] Strašna je smrt grešnika,[12] kaže Pismo, a za blagočestive ona je prelazak iz meteži i vreve ovoga svijeta u nenarušivo spokojstvo, iz neprekidnog mučenja u neprestano i beskrajno blaženstvo, prelazak sa zemlje na nebo i sjedinjenje sa bezbrojnim mnoštvom svih ljudi. U nenasitom sozercanju Boga i neugasivom ognju ljubavi ka Njemu odvija se viši stepen blaženog života nebožitelja.. Prepodobni Makarije Veliki ovako rasuđuje o tome: "Kada ishodi iz tijela duša čovječja, tada se odvija neka velika tajna. Ako je ona bila potčinjena grijehu, onda joj prilaze čopori demona i anđeli protivljenja i sile tame i odvode dušu u svoju oblast. Ovome se i ne treba čuditi, kao nečem neobičnom. Ako se čovjek, još u ovom životu, njima pokorio i potčinio, i načinio se njihovim robom: tim prije, kada odlazi iz svijeta, biva njima zaplijenjen i porobljen. Tako je i u suprotnom slučaju, pri dobrom ustrojstvu duše: svete Božje sluge već sada okružuju Anđeli i čuvaju ih i prate duhovi svijetlosti. A kada iz tijela izađu, horovi Anđela odmah prihvaćaju njihove duše, odnose ih na svoju stranu, u carstvo svetinje, i privode ih Gospodu."[13] Već samo to: što je dušama čovječjim predodređeno jedno mjesto obitavališta, isto blaženstvo i ista kazna kao i anđelima, dovoljan je pokazatelj da su duše - bića u svemu podobna anđelima. To je očigledno i iz riječi koje je Gospod više puta navodio, govoreći da su pravedni ljudi, po uskrsenju, slični i ravni Anđelima. Drevnim pravednicima Abrahamu, Lotu, Jakovu i drugima, Anđeli su se javljali u ljudskom obličju, tako da oni nisu odmah znali da su im došli bestjelesni, a ne ljudi. Po uskrsenju Kristovom, Anđeli su se javili Ženama Mironosicama u ljudskom liku odjeveni u sjajno bijele rize.[14] U vrijeme uznesenja Kristovog oni su se javili Apostolima također u ljudskom obliku, odjeveni u bijelu odeždu.[15] Sveti Oci su često viđali Anđele u blistavo sjajnim haljinama, a demone - kao crne nakazne utvare. Gospod je, po svom uskrsenju, iznenada stao među Apostole, koji bijahu na okupu u sobi. Apostoli su se uplašili, misleći da vide duha; no Gospod ih je umirio, objasnivši razliku između pojave duha i Svoga javljanja u proslavljenom tijelu. Što ste zbunjeni, rekao im je On, i zašto takve pomisli ulaze u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje, da sam ja glavom;

opipajte me i vidite; jer duh nema tijela i kostiju kao što vidite da ja imam.[16] Ovdje nije rečeno da duh nema nikakvog oblika. To je nedovoljno: ostavljeno je da se zakljući da duhovi, to jest Anđeli i duše, imaju oblik; rečeno je samo da oni nemaju tijela i kostiju koje je sačuvalo tijelo Kristovo i u svom proslavljenom obliku. Svoje razumijevanje da duhovi imaju oblik pokazali su jeruzalemski kršćani priznavši duhom priliku apostola Petra, čudesno izbavljenog iz tamnice, pokazanu Rodi. To je anđeo njegov,[17] rekli su oni. Sveti Makarije Veliki kaže da Anđeli imaju oblik i izgled, isto kao što i duša ima svoj oblik i izgled i da je taj oblik, vanjski izgled, kako Anđela, tako i duša, oblik i izgled vanjskog čovjeka u njegovom tijelu.[18] Ovaj ugodnik Božji uči da Anđeli i duše, iako veoma lagani po svojoj suštini, opet su, pri svoj svojoj tananosti, tijela. Oni su - tijela lagana, eterna, kao što su, sasvim suprotno, naša zemna tijela veoma gruba i materijalna. Grubo čovječje tijelo služi kao odežda tananom tijelu - duši. Na oči, uši, ruke, noge koji pripadaju duši nadjeveni su odgovarajući članovi tijela.[19] Kada se posredstvom smrti duša razdvaja od tijela, ona ga svlači, kao haljinu. Sveti Makarije kaže da najsavršeniji među kršćanima, očišćeni i prosvečeni Svetim Duhom, vide oblik duše, samo što takvo savršenstvo i viđenje dostižu veoma rijetki među Svetima.[20] Ovaj veliki Otac potvrđuje da duša onih koji se mole molitvom Duha ponekad ishodi iz tijela, naročitim, neshvatljivim djelovanjem Svetoga Duha.[21] I u ono doba, kada je procvao u pustinji egipatskog skita Makarije Veliki, u vijeku visokog monaškog podvižništva, veoma rijetki među svetim inocima udostojavahu se da vide izgled duše; tim rjeđe ovi sada. No i danas se takvi mogu naći, po velikoj milosti Božjoj i po istinitom obećanju Gospoda Isusa Krista da će prebivati sa vjernim učenicima Svojim do svršetka vijeka. Po ličnom svjedočenju takvog izabranika Božjeg koji je, pri izobilnom blagodatnom djelovanju molitve, iznenada spazio da mu je duša van tijela i da lebdi u zraku, ona je - eterno, veoma tanano lebdeće tijelo, koje ima isti oblik našeg grubog tijela, sve njegove udove, čak i kosu, njegov oblik lica, riječju - potpunu sličnost sa njim. Nisu samo sile uma i srca bile uz dušu, nego su sa njom bili i svi čulni organi: vid, sluh, dodir, u njoj je bio sav život, a tijelo je ostalo na stolici, kao mrtvo, kao skinuta odjeća, dok se, po zapovijesti Božjoj nije vratila u njega duša, isto tako neshvatljivo, kao što je neshvatljivo izašla iz njega.[22] Anđeli liče na duše: imaju udove, glavu, oči, usta, trup, ruke, noge, kosu, riječju - isto obličje koje čovjek ima u vidljivom tijelu. Ljepota vrline i Božja blagodat sjaju na licima svetih Anđela; to je obilježje utisnuto i na licima najčestitijih kršćana. Očajnička zloba je osobina palih anđela; njihova lica podsjećaju na izopačena lica zločinaca i prestupnika među ljudima. To nam otkrivaju oni koji su vidjeli Anđele svjetlosti i anđele tame. Anđel i duša nazivaju se bestjelesnima, jer nemaju tijela kao mi; nazivaju se duhom, kao bića tanana, potpuno se razlikujući od predmeta koji čine materijalni svijet. Tako se nazivaju oni i običnim ljudskim jezikom, i u Svetom Pismu, i u djelima svetih Otaca:[23] njihova materijalnost neusporedivo je tananija od bilo kakve zemaljske stvari, nama vidljive. Kako

se nalazimo u stanju pada, mi ne vidimo duhove, ali osjećamo njihov utjecaj na nas, ako brižljivo i blagočestivo živimo. Blagodatno, živo, misleno osjećanje duhova je duhovno viđenje njih.[24] Vjetar, zrak, razni plinovi i isparenja obično se nazivaju, čak i u Svetom Pismu i u djelima Otaca duhom. Tako je Gospod usporedio djelovanje Svetoga Duha sa djelovanjem vjetra; vjetar je na tom mjestu u Evanđelju nazvan Duhom.[25 Ali u pravom, istinskom smislu, samo je Bog - Duh. On, kao Biće sve savršeno, potpuno se razlikuje prirodom Svojom od prirode tvari, tako da, u poređenju sa Njim, druga bića i ne izgledaju tanana i savršena. Nema bića istobitnih sa Bogom! I zato, osim Boga, nema drugog bića duhovnog po suštini.[26] Bog je duh,[27] koji čini anđele svoje duhovima i sluge svoje plamenom ognjenim[28] - Bog je postao Čovjek Da bi bacio oganj[29] u srca naša umrtvljena grijehom i zaleđena od grijeha, da bi nas kroz sjedinjenje sa Sobom plamenom i duhom, načinio nepristupnim truleži i đavolu. Daleko su od istinskog života i istinske duhovnosti i pali anđeli i duše odbačenih grešnika.[30] Buduća obitavališta duša odgovaraju njihovoj prirodi, to jest njihovoj bestjelesnoj prirodi. Toj prirodi odgovara edem ili raj, odgovara joj i pakao. Osim duhovne blagodati i Nebeskog carstva unutar svete duše, koje je u njoj prisutno već ovdje, po mjeri njenog očišćenja, njoj je pripremljen predio i obitelj, koji odgovara njenom stupnju čistoće, pošto je, milošću Božjom, udostojena vječnoga blaženstva. Duša grešna i od Boga odbačena, ne muči se samo svojom savješću i svojim stanjem odbačenosti, nego se zatvara u strašnu podzemnu tamnicu, nazvanu adom, tartarom, geenom, gdje se podvrgava ljutim mukama koje imaju razorno djelovanje na njenu eternu prirodu. Sve je ovo rečeno u Svetom Pismu, i otkriva se Svetim Duhom, po Njegovom odbiru i rasudi, ljudima dostojnim takvog otkrivenja, otkrivenja duši najkorisnijeg. Često, kada hoćemo pažljivo da osmotrimo bilo kakav predmet vidljivoga svijeta, mi biramo sebi najpogodnije mjesto, odakle taj predmet možemo što bolje da vidimo i razgledamo: to činimo ne zato što to iziskuje sam predmet, već zato što nam je potrebno da se pomognemo u našoj ograničenosti. Nikako neće biti suvišno da samima sebi nađemo odgovarajuće misleno mjesto pri sadašnjem našem razmatranju. Mi ćemo nepogrešivo naći to mjesto, i stacemo na njega, kada uvidimo i poznamo nasu nistavnost usred ogromnog svemira, nistavost nasih sredstava za sticanje poznanja, nistavnost samih poznanja, potrebu, nasusnu potrebu, upravo za samoznanjem u Bozanstvenom Otkrovenju. Mi ne vidimo ni raj ni pakao nasim culnim ocima; ali sta mi vidimo njima? Sta vidimo njima - ne govorim o svetu duhova - nego o ovom opazajnom svetu, koga sa takvom uverenoscu nazivamo vidljivim svetom? U njemu vidimo samo jedan mali deo predmeta, nista u poredjenju s celinom. To nam dokazuje i teleskop i mikroskop, kao i nasa cula mirisa i dodira, koja osecaju duhove, ocima

nevidljive, i tako otkrivaju njihovo prisustvo, skriveno od pogleda. To nam dokazuje prostranstvo koje ogranicava i otezava nas pogled, neprestano suzavajuci horizont; to nam dokazuje neprobojnost zemlje i mnogih drugih predmeta na njenoj povrsini; dokazuje nam ogranicenost, krajnja ogranicenost naseg pogleda, koji nije u stanju da vidi nijedan predmet u njegovom pravom obliku,[31] i koji ne vidi duhove zbog njihove tananosti, i ne moze da pronikne grube predmete zbog njihove cvrstine, cak ne moze da vidi jednu stranu predmeta, a da druga strana ili mnoge strane ne ostanu skrivene. Sta vidimo mi u vidljivoj prirodi? - Najnistavniji njen delic! ... I nasu priviknutost na skucenost naseg pogleda smatramo potpunim i dovoljnim vidnim poljem. Poznanjem nase ogranicenosti, smirenim i istinskim poznanjem, mi cemo bogobojazljivo ustremiti umni vid ka tim predmetima, koji su skriveni od nasih grubih cula, ali nam se otkrivaju milosrdjem i blagodacu Bozijom. NAPOMENE: 1. Lk. 23, 43. 2. Lk. 16, 19-31. 3. Otk. 6; 10, 11. 4. Otk. 20, 13. 5. Jn. 5, 25. 6. Ps. 9, 18. 7. Mt. 20, 30; Lk. 20, 36. 8. Mt. 25, 34-41. 9. Otk. 22, 12. 10.Lk. 12, 47-48. 11.Cl. 18. 12.Ps. 18, 22. 13.Bes. 22. 14.Lk. 24, 4; Jn. 20, 12. 15.D. Ap. 1, 10. 16.Lk. 24, 38-39. 17.D. Ap. 12, 13-15.

18.Bes. 7. 19.Bes. 4, gl. 9; Slovo 5, gl. 6. 20.Bes. 7, gl. 6 i 7. 21.Slovo 6, gl. 8. Opisujuci natprirodna dejstva bozanstvene blagodati u vreme molitve, Makarije Veliki kaze: "U tom casu se coveku cini da zajedno sa molitvom kroz njegova usta izlazi i njegova dusa." Ocigledno je da se to desilo samom Svetom Makariju. 22.U nasem veku, koliko je poznato piscu ovog Slova, dva inoka su se udostojila ovog vidjenja za vreme molitve: Sibirski pustinjak, monah Vasilisk, koji je skoncao 1825. godine, i Nikiforovski pustinjak, shimonah Ignjatije, koji je skoncao 1852. godine. Poslednji je licno otkrio o sebi spisatelju Slova, a sa najblizim ucenicima prvog sastavljac Slava se udostojio saziteljstva i druzbe u Gospodu. 23.Poznato je da duhovni ljudi i duhovna dela sa potpunom tacnoscu izlazu misao Duha, veoma cesto upoprebljavajuci rec savremenog ljudskog govora, kao svima razumljivu, nimalo ne strahujuci kako ce se ta misao prihvatiti ucenoscu covecijom. Tako je izgovorio Isus Navin: Stani Sunce (Is. 10, 12), i dan ce trajati duze nego obicno: sila Bozija se pokazala duhovnom recju Vere, osporavajuci snagu tela i sujetnu glasnost ljudske ucenosti sto kritikuje materijalnu tacnost reci koja je izazvala natprirodni dogadjaj. Proniknuvsi u dela Otaca, naci cemo da recju Duh, po tadasnjem njihovom tumacenju, koje se ne tako davno izgubilo, oduvek su se oznacavali gasovi i pare, najpre vazduh, vetar i covecije disanje. (Prepodobni Grigorije Sinait, gl. 1, iz 15. glave o bezmolviju i o dva nacina molitve. Dobrot. c. 1.). 24.Duhovno vidjenje duhova blagodatnom cistotom uma i srca neuporedivo je iznad vidjenja duhova telesnim ocima, ili dusevnim, kada te oci vide samo spoljni izgled duhova. Kod ovog drugog vidjenja neopitni posmatrac skoro uvek se izlaze ili obmani, ili dusevnoj opasnosti. Vidjenje duhovno, nasuprot ovome, plod je blagocestivog zivota podviznika, osenjenog Bozijom blagodacu i Bozijim blagoslovom. Ono je prepuno dusevne koristi, stoga sto ono vidi svojstvo duhova, nacin njihovog dejstva, pa se zato cuva lukavih duhova, kao sto je i sveti Apostol Jovan rekao: Rodjen od Boga cuva sebe, i necastivi ga se ne dotice (1. Jn. 5, 18). 25.Vidi tumacenje blazenog Teofilakta, episkopa bugarskog, Evandjelja od Jovana, glavu 3, stih 8. Tako i prepodobni Grigorije Sinait govori: "Duh dise gde hoce (kaze Gospod), uzimajuci za primer duvanje prirodnog vetra". Glava 3, iz 15. glave gore navedenog dela. 26."Bestelesnim i nevestastvenim - kaze sveti Jovan Damaskin, naziva se andjeo u poredjenju sa nama. Jer sve, u poredjenju sa Bogom, Jedinim nesravnjivim, pokazuje se grubo i vestastveno. Samo Jedno Bozanstvo u

strogom smislu nije vestastveno i bestelesno je." (Tacno izlaganje Pravoslavne vere, knjiga 2, glava 3, "O Angelima"). "Po prirodi", kaze ovaj isti Svetitelj, "bestelesan je samo Bog: Angeli pak, demoni i duse bestelesni su po blagodati i u poredjenju sa grubom tvari". (Isto, gl. 12, "O coveku"). "Niti su premudri premudroscu svojom", kaze sveti Makarije Veliki, "niti razumni razumom svojim uspeli da razumeju tananost duse, ili da kazu na koji nacin ona postoji, osim oni kojima je Duhom Svetim otkriveno razumevanje i tacno poznanje duse. Ali ti ovde razmisli, rasudi i pojmi, i poslusaj, sta je ona? On je Bog, a ona nije Bog; On je Gospod, a ona je sluskinja; On je Tvorac, a ona je tvar; On je Sazdatelj, a ona je sazdanje; nema nikakve slicnosti izmedju prirode Njegove i njene." (Beseda 49, glava 4.). "Iako mi nazivamo", kaze prepodobni Kasijan Rimljanin, "mnoga bica duhovnima, kao. sto su Angeli, Arhangeli i ostale Sile, kao i sama nasa dusa, ili kakav je ovaj prozirni vazduh, ipak ih nikako ne bi trebalo smatrati bestelesnima. Oni imaju odgovarajuce telo u kome postoje, mada je neuporedivo lakse od naseg tela. Oni su tela, po misljenju Alostola koji je rekao: Postoje tjelesa nebeska i tjelesa zemaljska, i opet: Sije se tijelo dusevno, ustaje tijelo duhovno (1. Kor. 15; 40, 44), cime se jasno pokazuje da je bestelesan samo Jedan Bog." (Razgovori, 7, gl. 13). Prepodobnog Kasijana uvrstila je sveta Pravoslavna Crkva medju likove svetih ugodnika Bozijih (spomen njegov je 29. februara); dok papski sledbenici hule i ubrajaju ga u jeretike i polu-pelagajance zato sto je on jos pocetkom 5. veka izoblicavao Rimljane zbog odstupanja, sto je kasnije potvrdjeno na Sestom vaseljenskom saboru, i cinjenicama je dokazivao da je hriscanstvo neuporedivo vise razvijeno na Istoku, nego na Zapadu. Dela prepodobnog Kasijana izdao je, uz opsirne komentare, jezuita Alard Gazej. Izdavac deli neraspolozenje svoje sekte prema Prepodobnome, kritikujuci na mnogim mestima njegovo sveto delo. On kritikuje i misljenje Prepodobnoga, da su duhovi tanana tela (Razgovori 7, gl. 13, napomena 6, i Razgovor 8, gl. 12, napomena A). Alard naziva ovo misljenje paradoksom (ucenjem novim, cudnovatim) i nastranoscu, protivstavlja ovom misljenju misljenje, kako ga naziva, opste-prihvaceno, da su Angeli potpuno bestelesni, potpuno duhovni, nevestastveni. Kritika koja sama po sebi ne zasluzuje nikakve paznje! Na zalost, i kod nas neki dele mracno i neodredjeno misljenje jezuita i zapadnih mislilaca u pogledu bestelesnosti stvorenih duhova. Sveto Pismo i Sveti Oci ih nazivaju besplotnim i nevestastvenim, ali tako ih nazivaju samo relativno: u odnosu na gruba ljudska tela i na grubi materijalni svet, a niposto ne u odnosu na Boga - jedinoga Duha. Samo je Bog - potpuno Duh. Andjeli, kako sveti, tako i pali, podredjeni su vremenu i prostoru. Misljenje o potcinjenosti prostoru nerazdeljivo je od misljenja o potcinjenosti obliku. Ako se odbaci misljenje o potcinjenosti angela prostoru, treba ili sasvim odbaciti njihovo postojanje, ili ih smatrati beskrajnima, to jest, pripisati im sveprisustvo Bozansko. Samo dve neodredive velicine - nista i beskonacno - ne podredjuju se nikakvoj formi; nasuprot tome, svaka odrediva velicina, ma koliko da je velika ili mala, bezuslovno ima formu, samom svojom

odredjenoscu. Saglasivsi se da su angeli ograniceni, neophodno je prihvatiti da su oni, u odnosu na prostor, ograniceni formom, a prema finoci svoje prirode, neizbezno su tela, ma kako bila tanana. Oblik ogranicenog bica neminovno se ocrtava, tako reci, samim njegovim granicama konacnostima; ocrtano na takav nacin bice ima svojstven vid. Beskonacno se ne potcinjava nikakvoj formi, jer ni u kakvom pravcu nema nikakvih granica; iz ovog razloga ono nema nikakvog oblika. Boga niko nije video nikad (Jn. 1, 18). Beskonacno bice ne moze da bude telo - ono je tananije od svega tananog sto se zamisliti moze. Ono je potpuno duh. Takav je Duh Bice, neuporedivo ni sa kakvim sazdanim bicem; jedino bice u tacnom smislu - je Bog. Nije samo prepodobni Kasijan bio misljenja da angeli imaju tanana tela, nego i svi ugodnici Boziji, koji su se udostojili da vide licem u lice Angele svetlosti i videli su andjele tame. Mnogi od njih podneli su ljute udarce od demona (na primer Antonije Veliki); drugi, dobivsi silu od Boga, behu izlozeni udarcima palih andjela (vidi zitije sv. Andreja, 2. oktobra, zitije sv. mucenice Julijane, 21. decembra). Kako bi to moglo da se dogodi, ako bi pali andjeli bili sasvim bestelesni, kako govori o njima zapadni spisatelj? Nasuprot tome, njihovu ociglednu borbu sa Svetima jedino je i moguce objasniti, ako se prihvati da oni imaju tanka tela. Alard govori da su prepodobni Oci Egipatskog Skita prihvatili misljenje o tananoj telesnosti duhova od grckog filosofa Platona (Collatio, 7. cap. 13); ali Makarije Veliki, osnivac Skita, uverava da je poznanje o prirodi bica duse, a onda i duhova, skriveno od premudrih ovoga sveta, a predaje se iskljucivo Svetim Duhom. Ucenje o stvorenim duhovima, prihvaceno u Ruskoj Crkvi i u celom istocnom Pravoslavlju, izlozeno je, mada kratko, ali veoma jasno i tacno, u dogmatskom bogoslovlju Pravoslavne vaseljenske istocne Crkve, koje, po odredjenju Svetog Sinoda, sluzi kao udzbenik po kome ce se upravljati u ruskim bogoslovijama. "Oni (duhovi) - receno je u "Bogoslovlju" - su bestelesni. Uostalom sveti Oci shvataju bestelesnost Angela u ogranicenom smislu, odnosno da su oni bestelesni samo u poredjenju sa nama, ovestalim u grubi telesni omotac. Sveti Jovan Damaskin kaze: bestelesnim i nevestastvenim naziva se Angel u poredjenju sa nama. Jer svi, u poredjenju sa Bogom, jedinim nemerljivim, izgledaju grubi i vestastveni. Jedno, samo Bozanstvo u strogom smislu je nevestastveno. A duhovi su - nevidljivi. Ali i kod ovog svojstva Oci se ogranicavaju: Angel, dusa, demon, kaze sveti Damaskin, mada nemaju telesnu grubost, ipak poseduju oblik i ogranicenost, svojstvenu svojoj prirodi. Samo je bozansko bice neopisivo, potpuno nevidljivo, neizobrazivo i neograniceno." Gl. 97, str. 95 i 96, izd. sedmo, 1857. god. 27.Jn. 4, 24. 28.Jev. 1, 7. 29.Lk. 12, 49.

30."Umovi nekada postojecih i demoni izgubise bestelesnost i svaku lakocu. Svako od njih ima svoju tezinu, po odredjenju, ili dejstvu u zemaljskom telu, sledstveno stepenu posrnulosti: buduci da i oni, slicno coveku, izgubise angelsku blagodat, lisivsi se bozanstvenog blazenstva, u zemlji, kao i mi nasledje imaju, postavsi vestastveni primanjem strasti, poput nekada zivucih gresnika. I ne treba se cuditi, i nasa dusa, buduci sazdana po obrazu Bozijem, slovesna i umna, a ne primivsi Boga, nacini se skotna i bezosecajna, i veoma bezumna opredelivsi se da se nasladjuje vestastvom, sto joj postade navika." (u rukopisu imstvo, to jest, primanje bilo cega izvan svoje prirode, menjati prirodu samovoljno). Dobrot. gl. 123, cl. 1. prepodobnog Grigorija Sinaita. Na koji se nacin bice, primanjem bilo cega izvan sebe potcinjava dejstvu onoga sto je tudje bicu, sa ociglednoscu se moze primetiti kod uzimanja jela i pica. Praroditelji, prestupivsi zapovest Boziju, istog casa se potcinise dejstvu zla, primivsi ga svojevoljno, iako im ono ne bese svojstveno. 31.Poznato je da blizi predmeti ocima izgledaju veci, a udaljeniji manji. Na ovoj osobini nasega oka zasniva se nauka: deskriptivna ili nacrtna geometrija. Sveti Ignjatije Brjančaninov RAJ I NEBESA

Bogovidac Mojsije, opisujuci u Knjizi postanja sveta, kaze da je u ono vreme Gospod postavio na Istoku Vrt u Edemu,[1] gde je i smestio prvo dvoje ljudi, rodonacelnika covecijeg plemena. I uze Gospod Bog coveka koga sazda, i uvede u vrt edemski, da ga radi i da ga cuva.[2] Saglasno ovoj povesti, Gospod je posvedocio, (kao sto je gore receno, da je Carstvo nebesko ljudima pripremljeno od pocetka sveta. Praroditelji su prestupili u raju zapovest Boziju: nakon prestupa oni su se odjednom promenili dusom i telom, postavsi nesposobni da prebivaju u svetom raju. Tada Bog - kaze nadahnuti Pisac Postanja - izagna coveka iz raja, i odgurnu na zemlju, i nastani ga na njoj prema raju sladosti.[3] Reci prema raju sladosti upucuju na zakljucak da je zemaljska priroda po svojoj lepoti slicna raju, i time palog coveka podseca na raj. Kada ugledamo lepotu naseg izgnanstva - zemlje, nehoticno klicemo: Evo raja! Takav je izraz upotrebljen i u Svetom Pismu o plodonosnoj zemlji Sodomskoj do njenog preokreta: ona bese slicna raju Bozijem.[4]. Bogovidac Mojsije opisuje raj kao prekrasni i prostrani vrt.[5] Upravo su takvim videli raj mnogi Boziji ugodnici Novozavetne Crkve. Takav je on i u samoj stvari: ali njegova tvarnost i priroda su tanani, odgovaraju prirodi njegovih zitelja - duhova, i zato su nedostupni nasim culima,

ogrubelim i otupelim od pada. Kada je izgnan bio iz raja covek, koji je prvobitno bio njegov cuvar, tada je duznost rajskog strazara prenesena na Heruvima;[6] dusa razbojnika, koji je ispovedio na krstu Gospoda, smestena je u raj;[7] tu su smestene duse mnogih hriscana koji su se udostojili spasenja: time se objasnjava svojstvo rajske prirode. Sveti Makarije Veliki govori o ljudima koji su zadobili nebesko bogatstvo: "Znaju njihovi sazitelji, tj. duhovi Svetih i Angela, i s divljenjem govore: Veliko su bogatstvo pridobila nasa braca na zemlji. Oni (ta zemaljska braca nebozitelja), pri odlasku iz ovoga sveta, imajuci uz sebe Gospoda, idu sa velikom radoscu k nebeskim ziteljima: a oni sto obitavaju s Gospodom primaju ih i odvode u obitelji koje su im blagovremeno pripremljene (stanovi i vrtovi, na grckom ???'???????, vrtovi - raj u mnozini) i polazu na njih dragocene i dostojanstvene odezde."[8] Prepodobni Grigorije Sinait, pozivajuci se na one koji su videli raj i o njemu pripovedali, govori da je to najnize nebo i da obiluje miomirisnim vrtovima, zasadjenim Bogom; da je drvece u tim vrtovima neprestano prekriveno cvetovima i plodovima, da usred raja tece reka koja ga napaja i deli na cetiri rukavca.[9] Ta reka pominje se i u Svetom Pismu; A voda, kaze ono, tecijase iz Edema napajajuci vrt, i odande se dijeljase u cetiri rijeke.[10] Sveti prorok David takodje spominje reku koja se nalazi nad nebesima.[11] Odrediste raja, prema Svetom Pismu, je na istoku. U tom pravcu nalazi se raj u odnosu na zemlju. Prepodobna Teodora je govorila kako se ona, po napustanju tela, zajedno sa Angelima koji su je pratili, uputila da dospe do nebeskih obitelji ka istoku.[12] Veliki ugodnik Boziji Simeon Divnogorac video je raj na istoku;[13] na istoku ga je videla prepodobna Efrosinija Suzdaljska u divnom vidjenju svome.[14] Na istoku se grade pravoslavni hramovi; pravoslavni hriscani se na molitvama svojim okrecu ka istoku; tela umrlih se sahranjuju u pravcu istoka - prema raju edemskom. Onima koji nisu sasvim zadovoljni odredistem raja na istoku, izrecenim u Pismu, odgovoricemo recima prepodobnog Grigorija Sinaita: "Obicaj je do sada da se o stvarima u Pismu koje stvaraju nedoumice govori prosto i ne ljubopitljivo."[15] Apostol Pavle bio je uznesen u raj, a zatim do trecega neba - da li u tijelu, da li izvan tijela, ne znam, kaze on, i cuo je tamo neiskazane reci, koje covjeku nije dopusteno govoriti.[16] Priroda raja, nebesko savrsenstvo, izobilje blagodatnog blazenstva, toliko prevazilaze svaku lepotu i krasotu zemaljsku, da je sveti Apostol, opisujuci vidjenje koje je imao u svetom zanosu, upotrebio ove izraze: Sto oko ne vidje, i uho ne cu, i u srce covjeku ne dodje, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube. A nama Bog otkri duhom svojim."[17] U ovim recima Apostola skrivena je tuzna istina: covekov pad je toliko dubok, da on u stanju pada vec ne moze sam po sebi da dobije nekakvu predstavu o svom izgubljenom blazenstvu; greholjubivo njegovo srce izgubilo je svaki osecaj za duhovno umilenje. Ali ove reci, iako pokazuju bedno stanje palog coveka, koji i dalje prebiva u svom padu, zajedno s tim navescuje radosnu istinu: obnovljenje Svetim Duhom onih ljudi koji su

verom i pokajanjem stupili u duhovno srodstvo Novoga Adama, Gospoda nasega Isusa Hrista. Sveti Duh, nastanivsi se u coveka, razara u njemu carstvo greha, unistava nevidljivu unutarnju borbu i pometnju, useljava mir Hristov koji radja takvo duhovno blazenstvo, da srce, ushiceno njim, umire za greh i pocinje postojano da prebiva uz Boga i u Bogu. Nastanivsi carstvo Bozije u coveka, Duh Sveti cesto uzvodi dostojne sluge svoje u naselja prepuna mira, u obitelji pripremljene pravednicima za njihovo vecno blazenstvo. Mnogi od ugodnika Bozijih bili su uzneseni u raj, iz njega su dospeli u nebo, u nebesa nad nebesima, do samog prestola Gospoda, okruzenog plamenim Serafimima i Heruvimima. Svedocenja ocevidaca o raju su istovetna. Tako je prepodobni Simeon Divnogorac video u raju cudesne vrtove, video je tamo dusu praoca Adama i dusu razbojnika, prvoga od ljudi koga je Bogocovek po iskupljenju uveo u raj.[18] Od nama poznatih vidjenja svetih Otaca koji behu zritelji raja, veoma je jasno i podrobno izlozeno vidjenje svetoga Andreja, jurodivog Hrista radi, koji je natprirodno prebivao, tokom cele dve nedelje, u sozercanju nevidljivog sveta. On je ispricao svome satajniku, jereju Nikiforu, o tom vidjenju ovo: "Ugledao sam sebe u raju, prekrasnom i precudesnom, i ushicujuci se duhom, razmisljao: Sta je ovo? Znam, zivim u Konstantinopolju, no kako sam ovde dospeo - ne mogu da shvatim. Video sam sebe obucenog u najsvetlije ruho, kao da je satkano od munje; na glavi mi bese venac, spleten od velikih cvetova, i ja bejah opasan carskim pojasom. Radujuci se tom savrsenstvu, diveci se umom i srcem neiskazanom blagolepiju Bozijeg raja, isao sam po njemu pun veselja. Tamo behu mnogi vrtovi sa visokim drvecem, ciji su se vrhovi njihali i uveseljavali pogled, dok su njihove grane sirile obilan miomir. Jedno drvece je neprekidno cvalo, drugo je bilo ukraseno zlatastim liscem, trece je imalo na sebi razne plodove neiskazane lepote i prijatnosti. To drvece se ne moze uporediti ni sa kakvim drvecem zemaljskim: jer ga je zasadila Bozija ruka, a ne covecija. Ptica je u tim vrtovima bilo bezbrojno mnostvo: neke od njih imale su zlatna krila, druge - bela kao sneg, a neke - raznobojno isarana; one su sedele na granama rajskog drveca i pevale umilno; od njihovog slatkog poja ja zaboravih na sebe - toliko je srce moje uzivalo, i cinilo mi se da je glas njihovog pevanja dostizao cak do visine nebeske. Ti prekrasni vrtovi behu u redovima, kao puk naspram puka. U to vreme, dok sam tuda isao u radosti srca, ugledah veliku reku koja tece posred njih i napaja ih. Na drugoj obali reke bese vinograd, cije su se loze, ukrasene liscem i zlatastim grozdovima, siroko razgranale. Sa cetiri strane tihi vetrovi su donosili miomir; od njihovog lahora pokretale su se grane i stvarale divan sum svojim liscem."[19] Slicno ovom pripovedala je prepodobna Teodora o rajskoj obitelji velikog ugodnika Bozijeg Vasilija Novog, kako ona bese prepuna slave, a u njoj behu razni zlatolisti i mnogobrojni vrtovi. Svetoj Teodori su Angeli koji su je pratili

svestrano pokazali raj. "Videla sam", govorila je ona, "prekrasna naselja i mnogobrojne obitelji, prepune slave i blagodati, koje je Bog ugotovio onima koji Ga ljube. Moji vodici pokazivali su mi posebno obitelji apostolske, posebno prorocke, posebno mucenicke, posebno obitelji svakog cina Svetih. Svaka obitelj bese neizrecive lepote, sirinom i duzinom, rekla bih, slicna Carigradu, no neuporedivo lepsa, sa mnogim presvetlim, nerukotvorenim palatama. I po svim obiteljima sirio se glas radosti i veselja duhovnog, i mogla su se videti ozarena lica. Kad me ugledase, svi se radovahu mome spasenju i krenuse mi u susret i grljahu me, slaveci Gospoda Koji me izbavi od zamki vrazijih."[20] Ponavljamo: priroda zemaljska sluzi samo kao slaba slika raja, cije su lepote nepropadljive, neizrecivo blistave, pune svetog mira i blagodati. Zemlja je, posle sagresenja nasih praotaca, prokleta Sazdateljem, i neprestano odrazava to prokletstvo svojim nemirima i svojim poremecajima. Cas se trese i guta citave gradove i sela, cas je preplavljuju njene surove vode i odnose mnoge predele; cas se obrusavaju na nju bure i vihori, munje, gromovi, ostavljajuci za sobom pustos. Covecanstvo koje zivi na njoj, nalazi se u neprestanoj borbi, i pojedinacnoj i opstoj, cineci tako nepreglednu pozornicu raznoraznog stradanja, neprekidnog mucenja, bezbrojnih grehova, strasnih prestupa, gradjenje kule vavilonske. Dobrodetelj jedva da nalazi na njoj tesni i zalosni zaklon. Neumoljiva i nenasita - smrt hara njome i uporno istrebljuje ljudska pokolenja, koja zakon razmnozavanja, ustanovljen od Tvorca ljudskom rodu, zamenjuje novim pokolenjima. I tako ce pustositi ona i ubirati ljudske zrtve, dok sama ne pogine zajedno sa svetom koji se rusi. Zveri, sto nastanjuju zemlju, ustase jedne protiv drugih i nepostedno istrebljuju jedne druge. I same su stihije u nepomirljivoj mrznji i neprestanoj borbi medju sobom. Na zemlji se sve bori, sve strada, sve tezi uzajamnom unistenju. Kakvo surovo i neprestano rasulo! Kakvi sveopsti zestoki sukobi! To je neprimetno ili jedva primetno onima koji stalno ucestvuju u tome; ali iz osame i manastirske tisine to je ocevidno tudjinu, koga je Bog nastanio prema raju sladosti, da bi neprestano uzdisao i ceznuo za Njim.[21] Iako Bogom prokleta zemlja - nase izgnanstvo, predeo patnje, iskusenja, zlodela, smrti, osudjena Bogom na spaljivanje,[22] ima svoje lepote kojima se divimo: kako onda treba da izgleda raj, Bogom ugotovljen za vecno staniste i blazenovanje onima koji Ga ljube? Sto oko plotsko ne vide, uho plotsko ne cu, i na srce, zaneseno uzivanjem, ne dodje, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube. A nama je Bog otkrio duhom svojim. Sveti Andrej bese uznesen ne samo u raj, nego, slicno svetom Apostolu Pavlu, i do treceg neba. Nastavljajuci zapocetu povest o raju, on dalje kaze: "Posle toga spopade me neki zanos, i ja osetih kako stojim iznad nebeskog svoda. Preda mnom je isao mladic lica sjajnog kao sunce. Iduci za njim, ja ugledah veliki i predivan krst koji je licio na dugu. Oko njega su stajali pevaci, svetli i plamenoliki, i pevali umilnu pesmu, slaveci Gospoda Koji na

krstu raspet bese. Mladic sto me je predvodio, pridje Krstu, celiva ga, i dade mi znak da i ja ucinim isto: ja pripadoh k svetom Krstu, sa strahom i velikom radoscu, i svesrdno ga celivah. U tom casu ispunih se neizrecive duhovne blagodati i takvog miomira, kakvog ni u raju nisam osetio. Prosavsi pored Krsta, ja pogledah nanize i pod sobom ugledah bezdan - jer mi se cinilo da idem po vazduhu - tada se uplasih i povikah mome putovodji: Bojim se da se ne stropostam u ponor! On, okrenuvsi se ka meni, rece: "Ne boj se, predstoji nam jos vece uspinjanje", - i pruzi mi ruku. Kada se dohvatih za njegovu ruku - nadjosmo se iznad drugog nebeskog svoda; tamo ugledah divne muzeve, i mir njihov, i radost njihovog slavlja, neizrazivu covecijim jezikom. Posle toga udjosmo u cudesan plamen koji nas nije zegao, nego samo obasjavao. Mene spopade strah, a moj putovodja mi se opet obrati i dade mi ruku, govoreci: "Treba da se uspnemo jos vise". Nakon ovih reci, mi se nadjosmo iznad treceg nebeskog svoda, gde sam ugledao i cuo mnostvo Nebeskih sila koje pevaju i proslavljaju Boga. Stadosmo tada pred zavesu blistavu kao munja pred kojom stajahu strasni mladici visoka rasta, slicni ognjenom plamenu; lica su sijala jace od sunca, a u rukama im bese ognjeno oruzje; svuda unaokolo sa strahom stajalo je bezbrojno mnostvo nebeske vojske. Mladic koji me je predvodio rece mi: "Kada se ukloni zavesa i kada ugledas Gospoda Hrista, tada se pokloni prestolu slave Njegove." Cuvsi to, sav ustreptah i razveselih se; obuze me tada uzas i neizreciva radost; stajao sam i gledao kada ce se ukloniti zavesa. Nju podize neka plamena ruka, i ja ugledah Gospoda moga, kao nekada Isaija Prorok, kako sedi na prestolu visokom i preuzvisenom, okruzen Serafimima. Na Njemu bese porfirna odezda, a lice Mu sijase neiskazanom svetloscu, i On s ljubavlju okrenu ka meni Svoje oci. Videvsi Gospoda, ja padoh nicice pred Njim, poklanjajuci se presvetom i strasnom prestolu slave Njegove. A kakvo me tada od gledanja Lica Gospodnjeg obuze blazenstvo, nemoguce je opisati, jer se i sada, pri secanju na to vidjenje, ispunjavam neizrecivom radoscu. Lezeci nicice pred Gospodom, sav potresen divio sam se tolikom Njegovom milosrdju, sto je dopustio meni, gresnom i necistom coveku, da dodjem pred Njega i vidim Bozanstvenu lepotu Njegovu. Ispunih se umilenjem, razmisljajuci o svojoj nedostojnosti, i, posmatrajuci velicajnost moga Vladike, ponavljah u sebi reci Isaije Proroka: Jao meni! jer sam covek necistih usana, a udostojih se da vidim Gospoda moga ocima svojim?[23] I cuh ja kako mi svemilostivi Tvorac moj rece precistim i sladcajsim ustima Svojim tri Bozanstvene reci, koje toliko umilise moje srce i rasplamsase u meni takvu ljubav ka Njemu, da sam se sav topio, kao vosak, od dejstva duhovne topline, i nada mnom se ispuni rec Proroka Davida: srce moje posta kao vosak, rastopilo se u meni.[24] Zatim sve vojske angelske zapevase pesmu predivnu i neiskazanu, i ja se, ne znam kako, nadjoh opet u raju. Dodje mi misao kako ne videh Vladicicu Presvetu Bogorodicu: i gle, ugledah nekakvog muza svetlog, kao oblak, nosi krst, prilazi mi i govori: "Hteo si da vidis Presvetu Caricu Nebeskih Sila? Nije ona ovde. Otisla je u mnogonapaceni svet da pomaze ljudima i utesi nevoljne. Pokazao bih ti

Njeno svetlo obitaliste, no sada nije vreme: treba da se vratis otkuda si dosao, posto tako zapoveda Gospod." Dok je on to govorio, meni se ucini kako sam slatko sanjao. Probudivsi se, videh da se nalazim na istom mestu na kome sam i ranije bio." Iz ovog vidjenja svetoga Andreja ocigledno je da je raj zemlji najbliza nebeska obitelj, ili prvo nebo, iznad koga se nalaze druga nebesa, opevana pesmom duhonosnog Davida, koji ih naziva: nebesa nad nebesima.[25] U ovim gornjim obiteljima prebivaju sada duse pravednika, prema svome dostojanstvu; tamo ce biti nastanjeni pravednici, nakon sjedinjenja dusa njihovih sa telima vaskrsenjem na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu i tako ce svagda sa Gospodom biti.[26] Nad njima ce se obnoviti Spasiteljem iskupljeno i vraceno ljudskom rodu dostojanstvo - uznosenje sa zemlje i primanje u raj Adama. Sveta tela njihova, a ne samo duse, obnovljene i preporodjene Bogocovekom, bice pripremljene za takvo uspinjanje i uznosenje na nebo, kao sto je bilo i telo prvosazdanog coveka.[27] Vidjenje Svetoga Andreja, kao i sva slicna vidjenja drugih ugodnika Bozijih, sluzi kao dokaz i objasnjenje gorenavedenog misljenja svetog Makarija Velikog, da Angeli i duse imaju svoj oblik i izgled, i da je taj izgled - izgled spoljasnjeg coveka. Toliko su slicni oblik tela i oblik duse, da sveti Andrej nije jasno shvatio da li uznesen u telu ili van tela. Navescemo njegove sopstvene reci, koje nam prenosi svestenik Nikifor u opsirnom zivotopisu: "Ja videh sebe, govori sveti Andrej, kao da sam bez tela, jer ne osecah tela." Dalje Sveti govori o odeci koja bese na njemu, pri cemu navodi delove tela. Vracajuci se na jasniji opis svoga stanja, Sveti je rekao: "Po svoj prilici bio sam u telu, no ne osecah tezine telesne; nisam imao nikakvih telesnih potreba citave dve nedelje, koliko trajase umilenje. To me navodi na zakljucak da sam bio van tela. Ne znam kako da kazem verodostojno: to zna srcevidac Bog." Sveti je video Angele u liku svetlih muzeva i mladica. On je razgovarao sa njima. Angel kaji ga je predvodio nekoliko puta mu je pruzio ruku; Angeli sto stajahu pred zavesom licili su na mladice visokog rasta, strasnog izgleda, s plamenim oruzjem u rukama. Govoreci o Angelima, navodeci njihov sastav: lice, oci, ruke, noge, kao da se trudi da objasni samu njihovu prirodu, Sveti je rekao da su - oni tela bestelesna, ili, prema nasem shvatanju, fluidna. Sveti Andrej je video ustrojstvo i prirodu gornjih obitelji, sto odgovara njihovim bestelesnim ziteljima, koja neuporedivo prevazilaze sve ono sto zna i sto moze da zamisli telesni covek, prikovan za zemlju, neobnovljen i neodnegovan Duhom Svetim, a stoga i nesposoban da pronikne u tajanstvo buduceg veka. NAPOMENE: 1. Post. 2, 8. 2. Post. 2, 1.

3. Post. 3, 23-24. 4. Post, 13, 24. 5. Post. 2, 9. 6. Post. 3, 24. 7. Lk. 23, 43. 8. Bes. 16, 8. 9. Rukopis Moldavskog Njameckog manastira kojeg je sastavljac Slova imao kod sebe, u kome se nalazi zitije i delo prepodobnog Grigorija Sinaita, gl. 10; isto i Dobrot. c. 1. 10.Post. 2, 10. 11.Ps. 148, 4. 12.Zitije prepodobnog Vasilija Novog. Cti-Minej,26. marta. 13.Cti-Minej, 24. maja. 14.Rukopisno zitije Prepodobne. 15.Dobrot. c. 1. Glave koje su u grckom izdanju oznacene akrostihom, od velike su koristi, gl. II. 16.1 Kor. 12; 3, 4. 17.1 Kor. 2; 9, 10. 18.Zitije prepodobnog Simeona Divnogorca, 24. maja. Cti-Minej. 19.Zitije Svetoga Andreja, Cti-Minej, 2. oktobra. 20.Zitije prepodobnog Vasilija Novog, Cti-Minej, 26. marta. 21.Sveti Petar Damaskin; O prvom razumu i o tome, kako treba misliti. Knjiga I. Dobrot., c. 3. 22.2. Pt. 3; 7, 10. 23.Is. 6, 5. 24.Ps. 22, 14. 25.Ps. 148, 4. 26.1. Sol. 4, 17. 27. Po vaskrsenju telo ce biti duh. Prep. Makarije Veliki, Slovo 6, gl. 13.

Sveti Ignjatije Brjančaninov PAKAO

Ad[1] je smesten u unutrasnjosti zemlje. Bog je, izricuci presudu nad Adamom, pri izgnanstvu njegovom iz raja, najpre pobrojao zemaljske kazne za prestupnike rajske zapovesti, a zatim je objavio da ce tim kaznama Adam biti podvrgnut dok se ne vrati u zemlju iz koje je uzet. Prah si, rekao mu je Gospod, i u prah ces se vratiti.[2] Ovde nije receno kako ce on da ode u zemlju samo telom: izrecena presuda onome koji se drznuo da ustane protiv Boga kudikamo je strasnija nego sto izgleda na prvi pogled[3]. Pravednici Staroga Zaveta, kao sto je ocigledno iz Svetog Pisma, oduvek su zemljinu utrobu smatrali mestom ada. S tugom cu u grob leci za sinom svojim,[4] govorio je sveti patrijarh Jakov, kada su mu doneli laznu vest o smrti njegovog sina Josifa. Ostavi me, da se malo odmorim, moli Boga pravedni, mnogostradalni Jov, nalazeci se okruzen iskusenjima sa svih strana, prije nego otidem odakle se necu vratiti, u zemlju tamnu kao mrak i u sjen smrtni, gdje nema promjene i gdje je vidjelo kao tama.[5] Bogonadahnuti zakonodavac Izrailja, Mojsije, objavljujuci narodu gnev Boziji na Koreja i njegove saucesnike, rekao je: Ako ovi umru kao sto mru svi ljudi, i ako budu pokarani kao sto bivaju pokarani svi ljudi, nije me poslao Gospod. Ako li sto novo ucini Gospod, i zemlja otvori usta svoja i prozdere ih sa svijem sto je njihovo, i sicu zivi u grob... a kad izgovori rijeci ovde, stoji dalje u Pismu, rasjede se zemlja pod njima... i sidjose zivi u grob.[6] Prorok David pevao je Gospodu: Milost je tvoja velika nada mnom, i izvadio si dusu moju iz pakla najdubljega.[7] Kada je dusu svetog Proroka Samuila dozvala zena carobnica, na molbu cara izrailjskog Saula, kako bi se savetovao o predstojecoj borbi sa neprijateljima, tada je carobnica, videvsi dusu, rekla: Vidjeh covjeka stara gdje izlazi iz zemlje ogrnut plastom. Tada razumije Saul da je to Samuilo.[8] Prorok Isaija govori satani: A ti se u pakao svrze, u dubinu grobnu.[9] Slicno ovome govori o palom andjelu, uklonjenom od lica Bozijeg, Prorok Jezekilj: Svalih ga u grob sa onima koji silaze u jamu; i utjesise se na najdonjoj strani zemlje sva drveta edenska... ali ces biti oboren s drvetima edenskim u najdonji kraj zemlje.[10] Prorok je nazvao palog andjela

Faraonom, i izjednacio ga sa rajskim drvecem; drugi andjeli koje je glavni pali andjeo uvukao u pogibelj, takodje su nazvani edenskim drvecem, prema njihovom stanju do pada. A to mesto ada odredjuje i Sveto Pismo Novoga Zaveta. Objavljujuci o silasku u ad Svojom dusom i neodvojivim od nje Bozanstvom, Bogocovek je rekao: Bice sin covjeciji u srcu zemlje tri dana i tri noci.[11] Objasnjavajuci Spasiteljeve reci, blazeni Teofilakt Bugarski kaze da je Gospod ispunio Svoje predskazanje "sisavsi u preispodnju zemlju do ada." Gospod, po recima svetoga apostola Pavla Sidje u najdonja mjesta zemlje, - sto znaci: u adske predele zemlje;[12] a po recima apostola Petra: Sidje i propovijeda duhovima u tamnici.[13] "Obozena dusa Hristova", kaze sveti Jovan Damaskin; "silazi u ad da obasja svetloscu one koji su pod zemljom u tami i smrtnoj seni, kao sto je onima koji zive na zemlji zasijalo sunce pravde."[14] U 14. oglasenoj pouci svetoga Kirila Jerusalimskog citamo: "Gospod nas Isus Hristos u Jevandjelju je rekao: Kao sto je Jona bio u utrobi kitovoj tri dana i tri noci; tako ce biti i sin covjeciji u srcu zemlje tri dana i tri noci.[15] Razmatrajuci pricu o Joni, naci cemo u njoj dejstvo veoma slicno dejstvu Isusa. Isus bi poslan da propoveda pokajanje: i Jona bi poslan.[16] No, on je bezao, ne znajuci sta ce se zbiti, a Isus je dobrovoljno dosao radi spasonosnog pokajanja... Jona je bio ubacen u utrobu kita: a Isus je dobrovoljno sisao tamo gde je bio misleni kit, da bi smrt izbacila one koje je progutala, kako je receno u Pismu: Od groba cu ih izbaviti, od smrti cu ih sacuvati.[17] Jona se u utrobi kita molio govoreci: Zavapih u nevolji svojoj, iz utrobe grobne povikah.[18] On je to govorio dok se jos nalazio u kitu. No, nalazeci se u kitu, govorio je za sebe da se nalazi u grobu: jer je bio praslika Hrista Kome je predstojalo da sidje u ad. Nesto dalje, sasvim ocevidno, proricuci, rekao je o licu Hristovom: Bezdan me opkoli, sidjoh do krajeva gorskih.[19] Ako je on bio u utrobi kita: kakve su onda tamo gore? Znam to - odgovara on, ali ja sam sluzim kao slika Onoga koji ce biti polozen u isklesani kameni grob. Nalazeci se u moru, Jona kaze: Prevojnice zemaljske nada mnom su do vijeka,[20] jer je on predstavljao lik Hrista koji je sisao u zemlju?[21] Na slican nacin Sveti Epifanije Kiparski nedvosmisleno postavlja ad u unutrasnjost zemlje, opisujuci u besedi svojoj na Veliku Subotu spasenje ljudi Bogocovekom. Mi cemo navesti ovde tu besedu u nesto skracenom obliku. "Otkuda takva tisina na zemlji? Velika je tisina: Car je utonuo u san. Zemlja se prestravila i zanemela: jer je Bog u telu usnuo. Bog je usnuo i ad se uzasnuo. Bog je usnuo na kratko vreme, da bi one sto od davnine spavaju, od Adama, vaskrsao. Sada je spasenje onima na zemlji i onima sto su od pamtiveka pod zemljom; sada je spasenje celom svetu, i vidljivom i nevidljivom. Sada je dvostruki dolazak Hristov, dvostruko promisljanje, dvostruko pohodjenje ljudi: Bog silazi s neba na zemlju, a sa zemlje pod zemlju, Vrata pakla se otvaraju, a vi, koji spavate od veka, radujte se sada! Vi koji sedite u tami i smrtnoj seni, primite veliku svetlost: sa robovima je Gospod, sa mrtvima je Bog, s umrlima je Zivot, sa stanovnicima tame je svetlost, sa zarobljenima Osloboditelj, sa ziteljima preispodnje je Onaj Koji nad nebesima obitava. Hristos je medju mrtvima:

sidjimo tamo s Njim, da poznamo tajne tih predela, da poznamo tajnu Boziju pod zemljom, i razumemo cudesa Gospodnja; da naucimo kakvu blagovest donosi Gospod onima u adu, a sta sa vlascu zapoveda svezanima. Izadjite, objavljuje - vi koji u tami boravite, i prosvetite se; izadjite i ustanite vi koji lezite! I tebi naredjujem, Adame: ustani iz sna! Nisam te ja stvorio zato da bi ti ostao vezan u adu: vaskrsni iz mrtvih! Ja sam - zivot coveciji i vaskrsenje! Radi tebe je Bog tvoj postao sin tvoj - Radi tebe, ja, Gospod tvoj, uzeh obraz sluge. Radi tebe, ja, Koji nad nebesima obitavam, sidjoh na zemlju i pod zemlju. Ustani i izadji odatle!! Ustanite, izadjite odatle: iz tame u vecnu svetlost, iz muka u radost! Ustanite, izadjite odatle, iz ropstva na slobodu, iz tamnice u gornji Jerusalim, iz pod zemlje na nebo."[22] Na svecane sluzbe Velike Subote i Svetog Vaskrsenja, Crkva, slaveci i opevajuci spasenije ljudi Bogocovekom, Koji, postradavsi za nas, smrcu smrt razori, smrska vrata i okove paklene, vaskrse covecanstvo u Sebi i Sobom, sasvim jasno izrazava svoje misljenje o mestu gde se nalazi kako pakao, tako i raj. Crkva ne pokazuje posebno interesovanje da istrazuje gde je pakao i gde raj, vec, slaveci Gospoda, i govoreci o paklu i raju, iz neophodnosti, iako uzgred, pokazuje svoje misljenje o mestu gde su smesteni, govori o tome kao i opstepoznatoj stvari. Velicanstveno pesmopojanje na jutrenje Velike Subote posle citanja sestopsalamija i velike jektenije, zapocinje sa dva milozvucna i istovremeno blistavo poeticna tropara, gde se u prvom opeva pogreb Gospoda, a u drugom silazak Njegov u ad. "Blagocestivi Josif, skinuvsi sa drveta precisto telo Tvoje, uvi ga u cisto platno, mirom ga pomaza, i polozi u grob nov." - "Kada si sisao do smrti, Zivote besmrtni, tada si ad usmrtio blistanjem Bozanstva, i kada si umrle vaskrsao iz pakla, sve sile nebeske dozivahu: "Zivotodavce Hriste, Boze nas, slava Tebi". - Posle toga svi svestenosluzitelji, a u manastirima i sva bratija, izlaze sa upaljenim svecama na sredinu hrama, zaustavljaju se pred plastanicom, i pocinju da klicu pohvale Gospodu, odredjene Crkvenim ustavom, sjedinjujuci ih sa stihovima 118. psalma. Od tih pohvala izdvojicemo one u kojima se sa najvecom jasnocom napominje da se ad nalazi u unutrasnjosti zemlje. "Sisao si pod zemlju, Svetlonosce pravde, i mrtve podigao kao iz sna, odagnav svaku tamu sto bese u adu".[23] Ti sto zemlju u desnici drzis, umrevsi telom, pod zemljom si sada, gde mrtve izbavljase od paklenih stega.[24] "Na zemlju si sisao, da spases Adama, i na zemlji ga ne nadje, Vladiko, nego cak do ada sidje, trazeci ga."[25] O radosti njihova! O sladosti mnogih! O radosti onih kojih ad bese pun, cije dane mracne svetloscu prosveti![26] "Voljno si sisao, Spase, pod zemlju, umrtvljene ljude oziveo si, i uveo ih u slavu Ocevu."[27] - "Poslusav, Slove, Oca Tvoga, cak do ada ljutog sisao si, i vaskrsao rod coveciji."[28] "Zasto si pod zemlju, Ti Koji si rukom Svojom sazdao coveka, da podignes iz pada sabore ljudi svesilnom moci."[29] - "Uplasi se Adam, kada je Bog hodio u raju, a raduje se Onome Koji je sisao u ad, pre pali, a sada podignuti."[30] U narucju Ocevom neishodno prebivas, Milostivi, i blagovoleo si covekom da

postanes i u ad da sidjes, Hriste."[31] "Ustani, Milostivi, iz dubina adskih izbavi nas."[32] Pod zemlju voljom sidje kao mrtav da izvedes iz zemlje na nebesima one sto su pali, Isuse."[33] U poslednje dve pohvale Crkva objavljuje da sav narod cuje ne samo o mestu gde se nalazi pakao, nego i o mestu gde se nalazi raj. Ljudi su, preko svojih praotaca, svrgnuti na zemlju iz raja: Crkva odredjuje mesto raja govoreci da su ljudi svrgnuti sa neba. - U kanonu na jutrenje Velike subote peva se: "Da svojom slavom sve ispunis, sisao si u najnize predele zemlje."[34] Dalje se govori da je Gospod javio Sebe onima u adu, da: "Ad Slove, srete Te, ogorci se, sto dusa Tvoja u adu ne osta," da ad dole stenje, da ad u srce bi ranjen primivsi Probodenog kopljem u rebra, da Gospod sidje do najdubljih adskih sakrovista. U Sinaksaru Velike subote cita se da na taj dan mi praznujemo pogrebenje Gospoda i Njegov silazak u ad, da je On sisao u ad netruleznom i Bozanstvenom Svojom dusom, razdelivsi se od tela smrcu. Upotrebljeni su izrazi o adu, kao o dubokoj provaliji, koja je, sto je ocigledno iz cele sluzbe, smestena pod zemljom i nalazi se unutar zemlje.[35] Isto misljenje o mestu gde se nalazi raj i pakao vidimo i u sluzbi na sveto Vaskrsenje: Sasvim odredjeno izrazeno je misljenje o mestu ada u irmosu 6. pesme kanona: "Sisao si u adske predele zemlje, Hriste, i pokidao vecne lance u kojima behu okovani." U Sinaksaru, posle 6. pesme kaze se: "Gospode, sada iz adskih dubina prirodu coveciju izbavi, na nebesa uzvisi, i na drevno dostojanstvo vrati netrulezno. No, sisavsi u ad, nije sve vaskrsao, nego samo one koji behu spremni da Mu veruju. I duse svetih od postanja, koje po nuzdi behu u adu, od ada oslobodi, i svima dade na nebesa da se vinu." Ovde se opet drevno dostojanstvo, to jest, raj, odnosi na nebo: "Vaskrsenjem Tvojim, Gospode, raj si nam otvorio,[36] i put ka nebu nam obnovio."[37] Misljenje da se ad nalazi unutar zemlje prisutno je na svim prostorima bogosluzenja Pravoslavne crkve. Ona svuda govori o tome kao i ospteprihvacenoj i opstepoznatoj stvari: zato se ponekad i navodi to odrediste. No ono se moze sresti i stoga sto kao opsteprihvaceno i opstepoznato sluzi kao jasniji dokaz i svedocanstvo. "Zavesa se pocepa", peva Crkva, "kada su Te raspeli, Spase nas, i odvezase se mrtvi, jer pokosi smrt, i ad se otvori, ugledavsi Te u preispodnji zemlje."[38] "Tebi Koji si dusom dosao u utrobu zemlje, duse koje spase, ad pustase zurno, klicuci Tvojoj sili pesmu blagodarnu."[39] "Tebe Koji si sisao do najdubljih krajeva zemlje, i spasao coveka, pohodjenjem Tvojim njega uzvisio, mi velicamo."[40] "Ne bojim se vise, Vladiko, povratka u zemlju, kada me Ti iz zemlje izvede, zaboravljena."[41] "Adam nizveden bi, obmanom gurnuvsi sebe u adski ponor: no Ti, Bog po prirodi i milostiv, sisao si na iskanje i na plecima iznevsi ga, savaskrsao si ga."[42] "Iz najdubljeg ada izvede me palog, blagoslovite sva dela Gospoda i proslavljajte Ga u vekove."[43] "Kad Ti dodje do vrata adskih, Gospode, i sirom ih otvori, zarobljenik ovako

vapijase: Ko je ovaj sto nije osudjen na preispodnju zemlju, nego kao senku razori tamnicu smrti."[44] "Zadrhta ponor pakleni danas, ad i smrt, zbog Jednog od Trojice, zemlja se potrese, a vratnice adske, videvsi Te, uzasnuse se."[45] - "U dubine morske dospev i tri dana u utrobi kita, nemani morske, boravivsi, slicno drevnom Joni, zovem Te: Spase moj, izvedi me iz ada preispodnjeg."[46] "Ne daj mi da udjem u zemlju placa, ne daj da vidim mesto tame, Hriste moj, Slove."[47] "Nema u adu pokajanja, nema tamo nikakve utehe: tamo je crv neuspavljivi, tamo je zemlja tamna, i sva pomracena."[48] Isto tako, uzgred, kao o opstepoznatoj stvari, napominje o smestistu ada u unutrasnjnosti zemlje, sveti Jovan Lestvicnik. On savetuje podvizniku blagocesca da se neprestano seca beskonacnih muka u paklenom ognju, strasnih i pogubnih podzemnih mesta, strmoglavih nizina, da bi takvim razmisljanjem i podsecanjem odvojio dusu od sladostrasca na koje se navikla.[49] Ucenje da se ad nalazi u unutrasnjosti zemlje je ucenje Pravoslavne crkve; u mnogim delima svetih Otaca susrece se ovo ucenje;[50] nijedan od njih ga ne odbacuje;[51] Bozanstvena Otkrovenja objavljena ugodnicima Bozijim ga potvrdjuju. U prvim vremenima hriscanstva, kada je razjarena i slepa revnost idolopoklonika da sacuvaju na zemlji idolopoklonstvo, prolivala reke nevine hriscanske krvi, u Brusi, glavnom gradu Vitanije, pretrpeo je mucenje i pogubljenje episkop grada, Patrikije. Mucitelj - igemon imao je obicaj da se kupa na toplim celebnim izvorima u blizini grada,[52] gde je dotukao i usmrtio episkopa. O tim vrelim vodama ciju je temperaturu i lekovitost igemon pripisivao dejstvu idola koje je obozavao, sveti Patrikije je ovako govorio: "Presvetli igemone! Ako zelis da saznas istinu o nastavku, tecenju i toploti ovih voda, ja ti je mogu otkriti, ako me pazljivo budes saslusao. Svako ko ispoveda sveto hriscanstvo i klanja se Jedinome istinitom Bogu stice um ispunjen razumevanjem Bozanstvenih tajni: tako i ja, buduci sluga, makar i gresan, mogu da objasnim istinu o ovim vodama. Bog, predvidevsi da ce ljudi koje je stvorio progneviti Njega - Boga, Sazdatelja svega, i, odbacivsi istinsko Bogostovanje, saciniti sebi bezdusne kumire i njima se klanjati, ugotovio je dva mesta za preseljenje ljudi posle njihovog zemaljskog zivota. Prvo mesto On je obasjao vecnom svetloscu i ispunio ga izobilnim i neiskazanim dobrima; a drugo je mesto ispunio neprobojnom tamom, neugasivim ognjem i vecnom mukom. On je prvo mesto namenio onima koji se budu postarali da Mu blagougode ispunjavanjem Njegovih zapovesti, a drugo, mracno, onima koji progneve Tvorca zlim zivotom svojim i zasluze kaznu. Oni koji se budu udostojili mesta svetlog zivece besmrtnim zivotom u neprestanoj i beskonacnoj radosti, a baceni u tamno mesto bice muceni neprestano, beskonacno. Sazdatelj, deleci oganj od vode i svetlost od tame, da budu odvojeni, kao sto ih je i stvorio posebno, postavio ih je na odvojenim mestima. I nad nebeskim svodom, kao i pod zemljom, su oganj i

voda. Voda koja je na povrsini zemlje, sabrana u odredjene celine, za potrebe ljudi i zivotinja koji nastanjuju zemlju, vode se podizu kroz nedra zemlje, stvaraju izvore, bunare i reke. Neke od njih koje se priblizavaju podzemnom ognju, zagrevaju se njime i teku vrele; a one koje teku dalje od ognja zadrzavaju prirodnu hladnocu. Na pojedinim mestima bezdna ima toliko hladnih voda da se pretvaraju u led, s obzirom da su na velikoj udaljenosti od ognja. Podzemni oganj ustrojen je za mucenje necastivih dusa. Paklena voda, pretvorena u led, naziva se tartarom.[53] U tartaru se podvrgavaju mucenju vasi bogovi i njihovi sluzitelji, kako je ispevao jedan od vasih stihotvoraca: "Krajevi zemlje i mora nisu nista drugo, do predeli daljni, gde se Japet i Saturn - tako se zovu vasi bogovi - ne tese ni blistanjem sunca, niti daskom vetra." To znaci: vase bogove, zakljucane u tartaru, ne osvetljava i ne greje Sunce, a bacene u oganj ne rashladjuje vetar. Tartar je dublji od svih bezdni sto se nalaze pod zemljom. U to, da se pod zemljom nalazi oganj, pripremljen gresnicima, neka te, u krajnjem slucaju uveri onaj oganj koji se izbacuje iz utrobe zemlje na Siciliji." - Tako je rasudjivao o podzemnom paklu sveti episkop Hristove Crkve prvih vekova.[54] Gorepomenuta prepodobna Teodora, posetivsi rajske obitelji, spustena bese do paklenih dubina, gde je videla strasne, nepodnosljive muke, pripremljene gresnicima u paklu.[55] Vaskrsli vojnik Taksiot pricao je kako su ga zgrabili demoni bludnog mitarstva: oni su ga spustili iz vazdusnog prostranstva nanize, na zemlju. Zemlja se rastvorila i on je bio spusten po uskim i smradnim stepenicama do najdaljih paklenih tamnica, gde su duse gresnika osudjene na vecnu tamu i vecnu muku.[56] NAPOMENE: 1. Ad, tartar (????, ????????) - grcke reci koje oznacavaju nisko, veoma duboko mesto. Njima odgovara slovenska rec: preispodnja; Geena jevrejska rec, naziv duboke jaruge u blizini Jerusalima. 2. Post. 3, 19. 3. Zemlja si i u zemlju ces se vratiti. Sveta Crkva pripisuje ovu presudu prvenstveno dusi coveka koji je zbog prestupa zapovesti Bozije osudjen na pogreb u zemlju i telom i dusom; presuda pada svom tezinom na dusu, koja, i po razlucenju od tela, cuva u sebi sposobnost da misli i oseca, koja, sama, oseca na sebi dejstvo presude; a telo, po razlucenju svom od duse, umire u potpunoj neosetljivosti. Tropar 2. pesme 5. kanona na jutrenje u sedmu nedelju posle Vaskrsa. Sveti Atanasije Veliki u Slovu na Vaskrs kaze: "Covecija priroda sjedinjena sa Bozanskom (u liku Spasitelja) dovela je u trepet preispodnju. Uskliknuo je ad u sretanje Izbavitelja umrlih: Zasto Ti

izvrces odredjenje koje si Sam izrekao u raju? Zasto ponistavas zapis napisan i potvrdjen protiv ljudskog roda? Znam ja odrediste pravedno dosudjeno ljudima: Zemlja si i u zemlju ces se vratiti." Opera omnia sancti Athanasii, Tom. IV, pag. 1, 079 i I, 680. 4. Post. 37, 35. 5. Jov, 10, 20-22. 6. Broj. 16, 29-35. 7. Ps. 86, 13. 8. Prva knj. Sam. 28, 14. 9. Is. 14, 15. 10.Jezek. 31, 16 i 18. 11.Mt. 12, 40. 12.Ef. 4, 9. 13.1. Pt. 3, 19. 14.Tacno izlaganje Pravoslavne vere. Knj. 3, gl. 29. 15.Mt. 12, 40. 16.Jona, 1, 2-5. 17.Osija, 13, 14. 18.Jona, 2, 3. 19.Jona, 2, 6. 20.Jona, 2, 7. 21.Pouka 14, gl. 17 i 20. 22.Sabrane pouke; sastavila Redakcija Vaskrsnog ctenja pri Kijevskoj Duhovnoj Akademiji. Tom I. 23.Pohvala 56. stihu 119. psalma. 24.Poh. st. 17. 25.Poh. st. 25. 26.Poh. st. 48. 27.Poh. st. 53.

28.Poh. st. 59. 29.Poh. st. 80. 30.Poh. st. 58. 31.Poh. st. 117. 32.Poh. st. 160. 33.Poh. st. 46. 34.Pesma I, trop. 3. 35.Triodion. 36.2. stihira u ponedeljak na vecernje Svetle Sedmice. 37.1. stihira u utorak na vecernje Svetle Sedmice. 38.Tropar 1. pesme 8. kanona na jutrenje u 4. nedelju posle Vaskrsa. 39.Tropar 2. pesme 3. kanona na jutrenje u 4. nedelju posle Vaskrsa. 40.Tropar 2. pesme 3. kanona na jutrenje u 5. nedelju posle Vaskrsa. 41.Tropar 2. pesme 5. kanona na jutrenje u 5. nedelju posle Vaskrsa. 42.Tropar 2. pesme 6. kanona na jutrenje u 7. nedelju posle Vaskrsa. 43.Tropar 2. pesme 8. kanona na jutrenje u nedelju Svih Svetih. 44.Vaskrsna pohvalna stihira 8. glasa. 45.Vaskrsni ikos 7. glasa. 46.Irmos 6. pesme 2. glasa. 47.Iz svakodnevne kanonske sluzbe. 48.Cin sahranjivanja svestenika. 49.Lestvica, 7. stepen: O placu koji donosi radost. 50.Sveti Atanasije Veliki nedvosmisleno tvrdi da se ad nalazi u sredistu zemlje (gore navedeni citat, kao i poslanica Antiohu, odgovor na pitanje 19.). Istog je misljenja i sveti Vasilije Veliki (tumacenje proroka Isaije, gl. 5, 14.). Sveti Kiril Aleksandrijski, kako ce se posle videti, priznavao je da je ad u sredistu zemlje; i drugi Oci ukazuju da je on tamo. Nas sunarodnik, sveti Dimitrije Rostovski, kaze: "Na Strasnom sudu Hristos Bog nas kada bude rekao gresnicima: - Idite od mene, prokleti, u oganj vecni! - istog ce se casa zemlja pod njima otvoriti, kao sto se otvorila pod Korejem, Datanom i

Avironom u Mojsijevo doba, i tada ce sve gresnike progutati ad, - potom ce se zemlja opet zatvoriti. A gresnici ce ostati u paklu pod zemljom, cvrsto zatvoreni, kao u gvozdene sudove iz kojih se u vekove ne moze izaci." Deo 2, pouka druga na ulazak u Jerusalim Gospoda Boga i Spasa nasega Isusa Hrista. 51.Sveti Jovan Zlatoust kaze: "Pitas se na kakvom ce se mestu nalaziti pakao? Verujem, izvan celog ovog sveta. Kao sto su carske tamnice i rudokopi sasvim daleko: tako ce i pakao biti van ovog sveta. No mi treba da trazimo ne mesto gde ce se on nalaziti, vec nacine da ga izbegnemo." (Tumacenje poslanice Rimljanima, beseda 31. Opera omnia Chrysostomi). Misljenju da je ad smesten u dubini zemlje nimalo se ne suprotstavlja, vec ga, naprotiv, potvrdjuje ovo: Zar se moze naci bolji nacin da se ad sakrije od pogleda svega sveta, nego sto je skroviste u nedrima zemlje? Iz 16. glave Jevandjelja od Luke, stih 22. u nekim grckim izdanjima ovako glasi: Umre i bogatas i zakopase ga u ad. I u Grckoruskoj crkvi reci Gospodnje o bogatasu: zakopase ga imaju znacenje da je bogatas bio dusom nizveden u ad, - tako tumaci ove reci blazeni Teofilakt. Zlatoust ne samo da odobrava ljubopitljivost kod odredjivanja mesta ada, ne samo da ne zabranjuje razmisljanje i ispitivanja o adu, kada ona privode strahu Bozijem i uklanjanju od zla, nego i zavestava neprekidno udubljavanje u njih i da neprestano treba imati pred ocima pakao ognjeni koji ceka bezakonike. Slovo 1. Dimitriju o pokajanju. Kasnije, u vreme posle Zlatoustog, Crkva je sasvim jasno pokazala svoje misljenje o mestu ada, objavila ga i objavljuje Bozanstvenim pojanjem i citanjem na opstu pouku i znanje. 52.Zemljotres koji je razorio Brusu 1854. god. unistio je vrele izvore; tako je bar bilo objavljeno u savremenim novinama. 53."Bojim se tartara, jer je udaljen od toplote", - Sveti Kiril o ishodu duse. 54.Cti-Minej, 19. maja. Sveti Patrikije je ziveo pocetkom 4. veka i postradao je za vreme imperatora Julijana 343. godine po Hristu. 55.Vidi gore. 56. Vojnik Taksiot, iz africkog grada Kartagine, provodio je zivot u gresima. Dogodi se da Kartaginom zavlada smrtonosna kuga. Videci kako mnogi umiru, Taksiot dodje k sebi, pokaje se za grehove svoje i preseli se van grada. Tamo upadne u preljubocinstvo sa zenom zemljodelca kod koga je ziveo; uskoro ga ujede zmija, i, ne stigavsi da se pokaje, umre. Sahranili su ga u obliznjem manastiru. Sest sati nakon pogreba, on vaskrsne i jedva dodje k sebi cetvrtog dana. Tada sve sto mu se dogodilo po smrti on isprica, sav u suzama, Kartagenskom arhiepiskopu, blazenom Tarasiju. (Cti-Minej, 28. marta). Sveti Ignjatije Brjančaninov

RAZDVAJANjE DUŠE OD TIJELA

Sam nacin izlaska duse iz tela i sve okolnosti koje prate taj cin izlozili su sveti Oci nama na pouku i spasenje. Prepodobni Teodor Studit u Trecoj objavi kaze: "Braco! Hocemo li zauvek ostati ovde? Ne! Ne! Jao nama, braco! Kako je strasna tajna smrti! Kako je potrebno da uvek budemo brizljivi, ispunjeni pokajanjem, rasudjivanjem, razmisljajuci o predstojecoj smrti, razmisljajuci kako ce se desiti razlucenje duse od tela, kako ce doci Angeli, da ne govorim o tome kako ce doci demoni. A doci ce i oni onima koje privlace strasti. Zamislite, kakva ce biti muka i nevolja pri tom strasnom prizoru kada se zacuje zapovest: "Duso, izlazi!" Tada ce ljudima koji se razdvajaju od tela veliku pomoc, utehu, radost pruziti dobra dela i cistota savesti. Tada ce poslusnost imati veliku slobodu; tada ce smirenoumlje doneti veliku utehu, suze pomoc, dobra dela ce izgoniti demone, trpljenje ce pomoci i protivnici ce se vracati bez ikakvog uspeha, - i duse ce tada u velikoj radosti otidji zajedno s Angelima k Spasitelju. Ali ce dusu koja se navikla ia strasti i koja je pobedjena grehom obuzeti veliki strah: tada ce pobediti demoni, i povesti tu gresnu dusu sa sobom u preispodnji ad, u tamu i tartar, na mucenje." Jednom su se dva Angela javila prepodobnom Makariju Aleksandrijskom, savremeniku i sapodvizniku Makarija Velikog, koji je obilovao darovima Duha, i besedili s njim. U toj besedi jedan od Angela je rekao: "Osmatraj, Makarije, na koji nacin duse, kako vernih, tako i nevernih, izlaze iz tela i odlaze, i tako ces znati da rasudjujes o nebeskom. Kao kada zemaljski car posalje vojnike po nekoga, a oni ga zgrabe i uhapse, bez obzira na njegovo protivljenje, a zarobljenik porazen strahom drhti i uzasava se prisustva onih koji ga nemilosrdno odvlace sa sobom; tako, kada se posalju Angeli da izvedu iz tela neciju dusu, svejedno da li blagocestivog coveka ili gresnika, ona se prenerazi od straha kada ugleda strasne i pretece Angele. Tada, napokon, ona uvidja da joj nema nikakve koristi ni pomoci od silnog bogatstva, poznanika i prijatelja; ona cuje i vidi suze i ridanja ljudi oko nje, no ne moze da izgovori ni jedne reci, ni glasa da ispusti, jer nikada nije ispoljila potrebu za saznanjem o odlasku. Nju zastrasuje neizmerno prostranstvo puta i promena nacina zivota; uzasava se i izgleda onih u cijoj se vlasti vec nalazi i koji za nju nemaju nikakvog osecaja ni samilosti. A pritom nju muci zalost jer je vezana za telo; ona boluje i tuguje zbog razdvajanja i razlucenja s njim, kao svojim prirodnim saziteljem. Njoj ne pritice u pomoc nikakva uteha od savesti, osim saznanja koje dusa ima o svojim dobrim delima. Na taj nacin dusa, i pre izricanja Vrhovnog Sudije, sudi sebi savescu.[1]

O okolnostima koje prate smrt opsirno govori sveti Kiril, patrijarh Aleksandrijski, u spisu o ishodu duse. Iz tog spisa izdvajamo ovde kratak odlomak: "Kakav te strah i trepet, duso, ocekuje u dan smrti! Ugledaces strasne, divlje, zestoke, nemilosrdne i bestidne demone kao tamne nakaze, kako stoje pred tobom. Jedan pogled na njih tezi je od bilo kakve muke. Dusa, kada ih ugleda, postaje smucena, uznemirena, uzdrhtala, trazi da se sakrije, hrli Bozijim Angelima. Sveti Angeli drze dusu; prolazeci s njima vazduhom i uzvisujuci se, ona susrece mitarstva koja cuvaju put od zemlje na nebu, zadrzavaju duse i sprecavaju ih da idu dalje. Svako mitarstvo ispituje odredjene grehe; svaki greh, svaka strast ima svoje mitare i mucitelje. Kakav strah, trepet i nemir ima da oseti dusa, videvsi sve to, dok se ne izrekne konacna presuda koja je oslobadja! Bolan je, mucan, prepun jauka neutesni cas iscekivanja. Bozanstvene Sile stoje nasuprot lica necistih duhova, i pokazuju dobre pomisli, reci i dela koja pripadaju dusi, a ona, u strahu i trepetu, izmedju Angela i demona koji se o njoj prepiru, ocekuje ili svoje opravdanje i oslobodjenje, ili osudu i pogibelj. Ako je ona provodila zivot blagocestivo i bogougodno i nacinila se dostojnom spasenja, nju ce prihvatiti Angeli, i ona ce vec tada spokojno poci ka Bogu, imajuci za svoje saputnike Svete Sile. Tada ce se ispuniti ono sto je receno: Nestadose tuga, bolest i uzdisanje. Tada, oslobodivsi se od zlih, pogubnih i strasnih duhova, ona odlazi u neiskazanu radost. Ako se, pak, pokaze da je dusa prozivela u nemaru i bludu, tada ce se cuti najljuci glas: "Neka se ukloni gresnik, neka ne ugleda slave Gospodnje!" Tada ce je sustici dani gneva, tuge, nevolje i teskobe, dani tame i mraka! .. Angeli je ostavljaju, a odvode nakaze demoni. Oni pocinju da je tuku bez milosti i odvlace je na zemlju; ubacuju dusu, vezanu nerazresivim uzama, u tamnu i mracnu zemlju, u preispodnje zatvore i adske tamnice, gde su zatvorene duse svih gresnika od postanja sveta, kako govori Jov, u zemlju tamnu i mracnu, u zemlju vecne tame, gde nema ni svetlosti, ni zivota ljudima, no bolest vecita i tuga beskrajna i plac neprestani i skrgut zuba neucutni i uzdasi neprekidni. Tamo se cuje neprestano: "Avaj! Avaj!" Tamo dozivaju - i nema ko da pomogne; tamo vapiju - i niko ih ne izbavlja. Nema nacina da se iskaze tamosnja nevolja; nemoguce je opisati tamosnji bol kojim su obuzete tamo bacene i zakljucane duse. Svaka usta covecija iznemognu pri pokusaju da opisu strah i trepet kojima su izlozeni adski zatocenici: nema usta ljudskih koja su u stanju da izraze nevolju i plac njihov: neprestano i vecno stenju, ali niko da ih pomiluje; ispustaju duboke uzdisaje, ali ih niko ne cuje; ridaju, ali ih niko ne izbavlja; dozivaju i biju se, no niotkuda milosti. Gde su tada pohvale ovoga sveta? Gde je slavoljublje? Gde naslada? Gde presitost? Gde je visoko poreklo? Gde telesna snaga? Gde lepota zenska, varljiva i pogubna? Gde je bestidna drskost? Gde ukrasavanje raskosnom odecom? Gde je sladost greha necista i gnusna? Gde su oni sto se mazahu mirisima i pomadama? Gde oni sto pirovahu uz timpan i gusle? Gde je strasna vezanost za novac i imanje i nemilosrdnost koja proistice iz toga? Gde je necovecna gordost sto se svakog gnusa i uci se da uvazava samo sebe? Gde je pusta i sujetna

ljudska slava? Gde su priredbe i ostale zabave? Gde su hulitelji sto prazno i nemarno zive? Gde je fina odeca i meka postelja? Gde su visoka zdanja i siroka vrata? Gde je mudrost mudrih, glasnorecivost govornika i sujetna ucenost? Avaj! Svi ce se smutiti, uzdrmati, kao izbezumljeni; izgubice se sva njihova mudrost. O, braco! Zamislite kakvi treba da budemo mi koji cemo dati odgovor o svakom postupku svome, i velikom i malom! Cak cemo za svaku praznu rec dati odgovor Pravednom Sudiji.[2] Saglasno ovome pricao je o svojoj koncini vojnik Taksiot: "Kada bejah na samrti, ja ugledah nakaze kako stoje preda mnom. Izgled im bese neopisivo strasan; dusa moja, gledajuci ih, sva se potrese. Potom ja ugledah dva prekrasna mladica, i dusa moja polete na njihovim rukama. Odmah krenusmo da se uspinjemo vazduhom na visinu, kao da letimo, i dostigosmo mitarstva, odakle se nadgleda penjanje i gde se zadrzava dusa svakog coveka. Svako mitarstvo je ispitivalo posebnu vrstu greha: jedno - laz, drugo - zavist, trece - gordost; svaki greh ima u vazduhu svoje ispitivace. I ja videh kako Angeli drze u kovcezicu sva moja dobra dela, izvlaceci ih, sravnjuju ih sa mojim zlim delima. Tako prodjosmo mi mitarstva. A kada se priblizismo nebeskim vratima, stigosmo na mitarstvo bluda. Tamo me zaustavise i pokazase sva moja bludna dela, ucinjena od detinjstva do kraja zivota. Angeli koji su me predvodili, rekose: "Sve telesne grehe koje si pocinio u gradu, oprostio ti je Bog, jer si se pokajao za njih." Na to mi se obratise moji protivnici: "No, otisavsi iz grada, na selu si zgresio sa zenom zemljodelca tvoga." Angeli, cuvsi to, i ne nasavsi dobrog dela kojim bi mogli da izmere moj greh, ostavise me i udaljise se. Tada me zgrabise zli duhovi, i, muceci me udarcima, odvukose na zemlju. Zemlja se rastvori; a mene spustise po uskim i smradnim nizinama u najdonju tamnicu ada.[3] Veoma podrobno pricala je o koncini svojoj prepodobna Teodora, ucenica velikog ugodnika Bozijeg, Vasilija Novog. Ovde cemo navesti njeno kazivanje u skracenom obliku. Uceniku prepodobnog Vasilija, Grigoriju, koji ju je u vidjenju upitao o okolnostima koje su pratile njenu smrt i onome sto je usledilo nakon smrti, Teodora je rekla ovo: "Cedo Grigorije! O strasnoj me stvari pitas; uzasno je i setiti se nje. Kada je nastupio cas moje smrti, ja ugledah lica koja nikada nisam videla i cuh reci koje nikada nisam cula. I sta da kazem? Ljute i teske nevolje o kojima nista nisam znala, snadjose me zbog dela mojih: no molitvama i pomocu naseg zajednickog oca Vasilija, ja se izbavih od njih. Kako da ti opisem telesne patnje, strahotu i muku koje snalaze onoga koji umire? Kao kad bi neko, nag, upao u veliki oganj, pa goreo, topio se, pretvarajuci se u pepeo; tako se smrtnom ranom u gorki cas razlucenja duse i tela razara covek. Kada se moj zivot priblizi kraju i nastupi cas razlucenja od tela, ja ugledah mnostvo djavola kako stoje oko moga odra. Lica im behu crna kao ugalj i katran, oci kao zeravice, a pogled tako strasan, kao i sam pakao ognjeni. Oni stadose da stvaraju vrisku i pometnju. Jedni su vikali kao zveri i stoka, drugi lajali kao psi, treci zavijali kao vuci.

Gledajuci besno u mene pretili su mi, skrgucuci zubima, spremni da me istog casa progutaju. Pocese da spremaju hartije i da otvaraju knjige u kojima behu zapisana sva moja zla dela, i kao da ocekivahu nekog sudiju koji treba da stigne. Moja uboga dusa bese obuzeta velikim strahom i trepetom. Ne samo sto me snadjose smrtne muke, vec i taj grozni prizor besnih i strasnih demona bese mi kao neka druga, jos zesca smrt. Ja odvracah oci svoje na sve strane, da ne gledam njihova strasna lica i da im ne cujem glas, ali ih ne mogoh izbeci, jer su me bili potpuno opkolili, i nikog ne bese da mi pomogne. Kada sasvim iznemogoh, tada ugledah dva svetlosna Angela Bozija u liku divnih mladica neobicne lepote kako idu ka meni. Lica im sijahu, pogled njihov bese prepun ljubavi, a kose bele kao sneg sa zlatastim odsjajem; odezda im bese poput munje, a preko grudi behu krstoliko opasani zlatnim pojasima. Priblizivsi se mome odru, oni stadose s moje desne strane, tiho razgovarajuci nesto medju sobom. Kada ih videh, ja se ozarih i radosno gledah u njih; a crni djavoli ustuknuse i odstupise podalje. Jedan od svetlonosnih mladica s gnevom im se obrati rekavsi: "O bestidni, prokleti, mracni i zlobni neprijatelji roda ljudskog! Zasto uvek vi prvi dojurite do onih koji umiru i vriskom svojom plasite i smucujete svaku dusu koja se razdvaja od tela? No, nemojte se mnogo radovati, jer ovde necete naci nista. Na ovoj je dusi Bozije milosrdje i nema vam u njoj nikakvog udela." Kada Angel to rece, djavoli se uskomesase, nadadose silnu dreku i galamu, pocese da iznose moja zla dela, ucinjena od mladosti, i vikahu: "Nista u njoj nemamo, je li? A ovi gresi, ciji su? Nije li ona ucinila to i to? Tako vicuci, oni stajahu i ocekivahu smrt. I gle, dodje smrt, ricuci kao lav, veoma strasna po izgledu, nekako slicna coveku, ali bez mesa na telu, sastavljena samo od golih kostiju ljudskih.[4] Donela je raznovrsna orudja za mucenje: maceve, strele, koplja, srpove, testere, sekire, udice i mnoge druge naprave. Ugledavsi to, moja jadna dusa uzdrhta od straha. Sveti Angeli rekose tada smrti: "Sta oklevas? Razresi ovu dusu od tela, razresi je brzo i tiho: "ona nema mnogo tereta grehovnog." Smrt mi pridje, uze malu sekiru i odsece mi najpre noge, potom ruke; zatim mi drugim orudjem oduze sve clanove, odvojivsi ih jedan od drugoga. I ja ostadoh bez ruku, nogu, citavo moje telo se umrtvi, tako da vise ne mogah da se pokrenem. Zatim mi odsece glavu, i ja je vise ne mogoh pomaci, tako da mi je izgledala kao tudja. Posle svega toga, ona napravi u casi nekakav napitak i prinevsi ga mojim ustima, primora me da ga popijem. Ta tecnost bese toliko gorka, da moja dusa ne bese u stanju da je podnese; ona sva uzdrhta i iskoci iz tela, otrgnuvsi se od njega nasilno. I odmah je svetlosni Angeli uzese za svoje ruke. Tada se okrenuh i videh kako moje telo lezi mrtvo, neosetljivo i nepomicno. Kao kad bi neko, skinuvsi svoje odelo i bacivsi ga, stajao i gledao na njega, tako sam i ja gledala na svoje telo, cudeci se. Dok su me sveti Angeli drzali, opkolise nas mnogi demoni, vicuci: "Ta dusa ima mnostvo grehova, ona mora da nam odgovara!" - I pokazivahu moje grehe. A sveti Andjeli pocese da traze moja dobra dela. Nalazili su ih, blagodacu Gospodnjom. Oni sabrase sva dobra koja sam s pomocu Bozijom bila ucinila i spremahu se da ih stave nasuprot

mojim zlim delima. A djavoli, videvsi to, skrgutahu na mene zubima, jer su zeleli da me odmah dograbe iz ruku angelskih i odvuku na dno pakla. U tom casu neocekivano se tu pojavi prepodobni otac nas Vasilije i rece svetim Angelima: "Angeli Boziji! Ova mi je dusa mnogo posluzila u starosti mojoj; za nju sam se zato Bogu molio i Bog mi je podari." Rekavsi to, on izvadi iz svojih nedara napunjenu crvenu kesu, - cinilo mi se da je u toj kesi bilo cisto zlato - i, pruzivsi je Angelima, rece: "Kada budete prolazili vazdusna mitarstva i zli dusi stanu da muce ovu dusu, vi je ovim otkupljujte od njenih dugova. Blagodacu Bozijom, ja sam bogat. Sabrao sam veliko blago svojim znojem i trudom i ovu kesu poklanjam dusi koja mi je posluzila." Rekavsi to, on ode. A zli dusi dodjose u nedoumicu, zatim pocese da jadikuju i napokon se udaljise. Utom opet dodje prepodobni Vasilije, noseci sa sobom mnoge sasude pune cistog jeleja i skupocenog mira. I otvarajuci jedan za drugim, on ih izlivase na mene: ja se ispunih duhovnog miomira i osetih kako se promenih i postadoh veoma svetla. Tada prepodobni rece svetim Angelima: "Kada s ovom dusom ispunite sve sto je potrebno, onda je odvedite u obitavaliste koje mi je od Gospoda pripremljeno, da u njemu zivi. Rekavsi to, on postade nevidljiv. A sveti Angeli me uzese, i mi se uputismo ka Istoku." I u samom svetom Jevandjelju ukazano nam je da su okolnosti koje prate coveciju smrt upravo takve kako su opisane u gorenavedenim kazivanjima svetih Otaca. Gospod je posvedocio da su Angeli odneli dusu ubogoga Lazara u narucje Avramovo.[5] A skrtom bogatasu, koji je mastao, posto mu je njiva obilno rodila, o dugotrajnom zivotu na zemlji, o podizanju jos vecih zitnica, o plotskim nasladama, Bog je rekao: Bezumnice, ove noci trazice dusu tvoju od tebe, a ovo sto si pripremio, cije ce biti?[6] "Trazice", veli Gospod, kako ove reci tumaci blazeni Teofilakt, zato sto nemilosrdni mitari andjeli strasno i nasilno cupaju dusu gresnika. Dusa pravednika ne cupa se iz njega; nego on, radujuci se i veseleci se, predaje duh svoj Bogu i Ocu." Iako se smrt pravednika i potpuno pokajanih gresnika sasvim, ili bar u velikoj meri razlikuje od smrti odbacenih gresnika, ipak su strah i muka svojstveni svakom coveku na samrti. A tako i mora da bude: jer je smrt kazna. Bez obzira sto se kazna umanjuje pravednicima, kazna opet ostaje kazna. Sam Bogocovek, pripremajuci se da prihvati dobrovoljnu smrt, radi spasenja ljudskog roda, bio je u podvigu, mucio se i tugovao; kaplje znoja Njegovog padale su na zemlju kao kaplje krvi: Tuzna je dusa moja do smrti,[7] rekao je on Apostolima zaspalima od zalosti, no neosetljivim za nesrecu koja se priblizava. Oce moj, ako je moguce neka me mimoidje ova casa; ali opet ne kako ja hocu, nego kako ti[8] - tako se molio On Ocu. Predsmrtni strah osecala je i Presveta Djeva Bogomajka pred svojim blazenim uspenjem, iako joj je Arhangel Gavrilo navestio Njeno preseljenje u gornje obitelji i slavu koja je tamo ceka, iako je Duh Sveti koji je izobilno u Njoj obitavao upravljao sve zelje i sve pomisli Njene ka nebu.[9]

Strahom i placem pripremali su sebe za smrtni cas svi Sveti: oni su shvatali znacaj toga casa za coveka. Kada se priblizilo vece koncine prepodobnog Agatona, on je proveo tri dana u dubokom posmatranju sebe, ne progovarajuci ni sa kim. Tada mu se braca obratise: "Ava Agatone, gde si sada?" "Ja predstojim na sudu Hristovom", odgovorio je on. Braca ga upitase: "Zar se i ti, oce, bojis?" A on im odgovori: "Trudio sam se, prema svojoj moci, da ispunjavam zapovesti Bozije, no - ja sam covek i otkuda znam da li su moja dela bila ugodna Bogu?" Braca ga tada upitase: "Zar se ti ne nadas na svoj zivot koji je bio saobrazan volji Bozijoj?" "Ne mogu da se nadam", odgovorio je on, "jer jedno je sud coveciji, a drugo sud Boziji." Oni htedose jos da ga pitaju, no on im rece: "Ucinite mi ljubav, ne govorite sada sa mnom, jer sam zauzet." I on umre s radoscu. "Videli smo ga kako se veseli - pricali su njegovi ucenici - kao da se susrece i pozdravlja s dragim prijateljima." Ovaj ugodnik Boziji u svemu je strogo i postojano pazio na sebe i govorio kako je bez brizljivog bdenja nad sobom coveku nemoguce da dostigne uspon.[10] Takav je put ka spasenju. Svetitelji Boziji, neprestano posmatrajuci sebe, uvek bi nalazili u sebi nove nedostatke i, nalazeci ih, sve vise su se pogruzavali u pokajanje koje ih je cistilo i usavrsavalo za nebo. Nasuprot tome, teska rasejanost i mnogobriznost neraskidivo su vezani s dubokim nepoznavanjem sebe; a takvo nepoznavanje uvek je veoma gordo, zadovoljno sobom. "Mnogi zavode sebe", kaze blazeni Teofilakt, "uzaludnom nadom, misleci da ce dobiti Carstvo nebesko, i prisajedinjuju sebe liku onih koji stoje na visini vrline, visoko mastajuci o sebi u srcu svome ... Mnogo je zvanih, jer Bog priziva mnoge, cak i sve, no malo je izabranih, malo onih koji se spasavaju, malo dostojnih izabranja Bozijeg. Prizvanje - delo je Bozije, a izabranje i neizabranje zavisi od nas: Judejci su bili zvani, ali se nisu pokazali izabranima, ispoljivsi neposlusnost Prizivatelju.[11] Veliki medju svetim inocima, Arsenije, u sve dane zivota svoga, dok se bavio rukodeljem, stavljao bi na kolena maramicu zbog suza koje su tekle iz njegovih ociju. I on umre. Ava Pimen, Otac koji je obilovao darom duhovnog rasudjivanja, cuvsi o njegovoj koncini, rece: "Blazeni Arsenije, ti si oplakivao sebe tokom zemaljskog zivota! A ko sebe ovde ne oplakuje, plakace u vecnosti. Nemoguce je izbeci placa - ili ovde voljnog, ili tamo, u mukama nevoljnog." O ovoj smrti cuo je Teofil, patrijarh Aleksandrijski, i rekao: "Blazeni ava Arsenije! Ti si neprestano pamtio cas smrtni."[12] NAPOMENE: 1. Bibliotheca veterum patrum Gallandii, T. VII, Macarii Alexandrini sermo de excessu iustorum et peccatorum. 2. Sveti Kiril je ziveo u 5. veku i predsedavao je na Trecem Vaseljenskom saboru. Ovde navedeno Slovo njegovo o ishodu duse. Uvrsteno je u Psaltir sa posledovanjem. Ucenje slicno svetom Kirilu propovedao je i patrijarh Teofil, ciji je Kiril bio srodnik i naslednik. Vidi Znamenite price.

3. Cti-Minej, 28. marta. 4. Mnogi su pred kraj zivota videli smrt. Ako nam je veci deo pojava u ovom vidljivom svetu nepoznat, tim pre su nam nepoznate pojave u nevidljivom svetu, narocito onima koji nisu svu svoju paznju obratili na njihovo izucavanje, nego se za njih interesuju samo povrsno. Nije sve sto izgleda neobicno plotskom umu covecijem i samo po sebi neobicno. Mi ne treba da ogranicavamo svemogucstvo Bozije svojim predrasudama. Svaki covek koji se ne trudi da stekne istinski duhovni razum, prepun je predrasuda, jer je ispunjen povrsnim znanjem ovoga sveta - tim nasiljem u odnosu na Boga. 5. Lk. 16, 22. 6. Lk. 12, 20. 7. Mt. 26, 38. 8. Mt. 26, 39. 9. Cti-Minej, 15. avgusta. 10.Skitski Paterik. 11.Blagoves. Mt. 22, 14. 12.Skitski Paterik. Sveti Ignjatije Brjančaninov SMRT PRAVEDNIKA I GREŠNIKA

Utesna je povest o smrti pravednika, poucno je i dusespasonosna pricanje o tome sa kakvom su se skrusenoscu i smirenoscu srca oni pripremali za nju, sa kakvim su joj svetim strahom isli u susret. Nekom Ocu, zbog cistote njegovog zivljenja, Bog nije odbijao nijednu molbu. Starac je jednom pozeleo da vidi razlucenje od tela duse gresnika i duse pravednika. Doveden rukom Bozijom u neki grad, on se zaustavi kod njegovih vrata, u manastiru, gde je ziveo isposnik na glasu. U to vreme isposnik bese bolestan i ocekivase smrt. Starac vide kako se priprema veliki broj vostanica i kandila za isposnika, kao da je Gospod radi njega davao hleb i vodu gradu i cuvao ga. Narod je govorio medju sobom: "Ako umre isposnik, i mi cemo smesta izginuti." Uskoro nastupi cas njegove smrti. Starac vide adskog pristava s ognjenim trozupcem u rukama kako nasrce na isposnika i cu glas: "Kako mi ova dusa ni jednog casa ne pruzi pokoja: tako i ti nju istrgni bez milosti."

Adski pristav tada zabode ognjeni trozubac u srce isposnika i, posto ga je neko vreme mucio, istrgnu mu dusu. Posle toga starac ode u grad, gde naidje na nekog bolesnog siromaska kako lezi na ulici. Njemu bese potrebno da ga neko posluzi, te starac provede s njim dan. Kada nastade cas njegove smrti, starac vide kako Arhangeli Mihailo i Gavrilo sidjose za njegovu dusu. Jedan sede s desne, a drugi s leve strane ubogoga i stadose da mole dusu njegovu da izadje. Ona ne htede da ostavi telo, i ne izlazase. Tada Gavrilo rece Mihailu: "Uzmimo dusu i podjimo." A Mihailo odgovori: "Nama je Gospod zapovedio da je uzmemo bez bola, ne smemo da upotrebimo nasilje." Odmah iza ovih reci Mihailo uzviknu gromkim glasom: "Gospode! Sta zapovedas za ovu dusu? Ona nece da nam se povinuje i nece da izadje." I dodje mu glas: "Evo! Ja saljem Davida sa Psaltirom i pevace Bozije Nebeskog Jerusalima, kako bi dusa, kada cuje psalmopojanje i glasove njihove, izasla." Oni se spustise i okruzise dusu, pevajuci himne: tada se ona podize na ruke Mihailu, i primljena bijase s radoscu.[1] Ko da se ne zadivi Bozijoj ljubavi i milosrdju prema rodu ljudskom? Na nesrecu, na najvecu nesrecu, mi grubo odbacujemo sve milosti Bozije i s bezumnom zaslepljenoscu stajemo u red slugu i poklonika neprijatelja Bozijeg i neprijatelja naseg. Koncina izabranika Bozijih prepuna je slave. Kada je velikom Sisoju doslo vreme da umre, njegovo lice je zasijalo i on je rekao ocima koji su bili kod njega: "Evo, dosao je ava Antonije." Malo je zatim pocutao, pa je dodao: "Evo, lik prorocki je dosao." Zatim je jos vise zasijao i rekao: "Evo, dosao je lik apostolski." I opet je dvostruko zasijalo njegovo lice; tada je poceo s nekim da razgovara. Starci ga zamolise da im kaze s kim razgovara. A on im rece: "Angeli su dosli da me uzmu; no ja ih molim da mi ostave jos malo vremena radi pokajanja." Starci mu tada kazase: "Ali ti, oce, nemas potrebe za pokajanjem." Na to im on odgovori: "Uistinu ne znam o sebi, ni da li sam postavio pocetak pokajanju."A svi su znali da je on savrsen. Tako je govorio istinski hriscanin, ne obaziruci se na to sto je za vreme svoga zivota vaskrsavao mrtve jednom recju i bio ispunjen darom Svetog Duha. I jos je vise zasijalo njegovo lice, zasijalo kao sunce. Svi se tada uplasise. A on im rece: "Vidite - Gospod je dosao i rekao: - Prinesite mi izabrani sasud iz pustinje." S ovim recima ava ispusti duh. Tada videse svetlost kao munju i hram se ispuni miomirom.[2] Tako je okoncao zemaljske dane jedan od najvecih ugodnika Bozijih. No i gresnici koji prinese iskreno pokajanje za grehe, udostojise se milosti Bozije. Za vreme grckog cara Mavrikija bese u Trakiji razbojnik. svirep i zestok. Nikako nisu mogli da ga uhvate. Blazeni car, cuvsi o tome, posla razbojniku svoj naprsni krst i naredi da mu se kaze da se ne boji: a to je znacilo oprostaj svih njegovih zlodela, pod uslovom da se popravi. Razbojnika to ganu, on dodje caru i pripade k njegovim nogama, pokajavsi se za prestupe svoje. Uskoro zatim on se razbole i smestise ga u

stranoprijemnicu, gde vide u snu Strasni sud. Probudivsi se i videvsi pogorsanje bolesti i priblizavanje kraja, on s placem pristupi molitvi i ove reci govorase: "Vladiko, covekoljubivi Care, koji si pre mene spasao slicnog meni razbojnika, okreni i k meni milost Svoju: primi plac moj na samrtnom odru. Kao sto si primio one koji Ti dodjose u jedanaesti cas nista dostojno ne ucinivsi: tako primi i moje gorke suze, ocisti me i krsti me njima. Vise od ovog ne trazi od mene, jer ja vec nemam vremena, a zajmodavci se priblizavaju. Ne trazi i ne ispituj: nikakvog dobra u meni neces naci; preduhitrise me bezakonja moja, sustize me noc; bezbrojna su zlodela moja. Kao sto si primio plac Apostola Petra, tako primi ovaj mali plac moj i izbrisi zapise mojih pregresenja. Silom milosti Svoje ocisti grehove moje." Tako se ispovedajuci nekoliko casova i otiruci suze maramicom, razbojnik predade dusu. U casu njegove smrti glavni lekar stranoprijemnice video je u snu kako su odru razbojnika prisli demoni s hartijama na kojima su bili ispisani mnogobrojni njegovi gresi; a zatim su dva prekrasna mladica u carskom ruhu donela vagu. Demoni su stavili u jednu casu sve sto je bilo zapisano protiv razbojnika: ta strana je pretegnula, a suprotna njoj se podigla uvis. Sveti Angeli se upitase: "Imamo li mi ovde stogod?" - A sta mozemo da imamo, - rece jedan od njih - kada tek sto je deseti dan kako se on uzdrzava od ubistva?! "Uostalom", dodadose oni, potrazimo makar kakvo dobro." Jedan od njih nadje razbojnikovu maramicu natopljenu suzama i rece drugome: "Zaista, ova je maramica sva mokra od njegovih suza. Da je stavimo na drugu stranu, a sa njim je covekoljublje Bozije, i videcemo sta ce biti?" Tek sto stavise maramicu u casu, a ona naglo pretegnu i unisti sve zapise koji behu u drugoj casi. Angeli uskliknuse u jedan glas: "Uistinu, pobedilo je covekoljublje Bozije!" Uzevsi dusu razbojnika, oni je povedose sa sobom; a demoni zaridase i pobegose posramljeni. Posto usni ovaj san, lekar podje u stranoprijemnicu, i kada pridje odru razbojnika, nadje njegovo telo jos toplo, dok ga dusa vec bese napustila. A maramica, natopljena suzama, bese na njegovim ocima. Saznavsi od onih koji behu s njim o njegovom pokajanju prinesenom Bogu, lekar uze maramicu, ponese je caru i rece: "Gospodaru! Proslavimo Boga: i pri tvojoj se vlasti spasao razbojnik." Ipak - sasvim blagorazuman zakljucak izvodi onaj koji nam je predao ovu povest - kudikamo je bolje blagovremeno pripremati sebe za smrt i predusretati njen strasni cas pokajanjem.[3] Ispravno zakljucuje sveti Jovan Lestvicnik kako zlo, kada se putem dugotrajne navike pretvori u osobinu, postaje vec nepopravljivo.[4] "Zla navika caruje kao vlastoljubivi tiranin, cesto i nad onima koji placu", tuzno uzvikuje ovaj isti ucitelj monaha.[5] Ovome treba dodati da je pokajanje moguce samo pri takvom, makar i prostom znanju pravoslavne hriscanske vere, izdvojeno od svake jeresi i zloumlja. Oni koji usvajaju nacin misljenja o vrlinama i prihvataju pravila zivota iz romana i drugih dusegubnih jeretickih knjiga, ne mogu da imaju istinskog pokajanja: mnoge smrtne grehe koji vode u pakao, oni smatraju nistavnim, oprostivim omaskama, a teske grehovne strasti - lakim i

prijatnim slabostima; oni se ne plase da im se predaju ni na samim vratima smrti. Nepoznavanje hriscanstva - najveca je nesreca! Gospod priziva coveka na pokajanje i spasenje do poslednjeg minuta njegovog zivota. U tom poslednjem minutu jos su otvorene dveri milosrdja Bozijeg svakome ko kuca na njih. Neka niko ne ocajava! Sve dok popriste ne bude zatvoreno, podvig je delotvoran. Poslednji covekovi minuti mogu da iskupe sav njegov zivot. U Egiptu, neka devica, po imenu Taisa, ostavsi siroce posle roditelja, odluci da pretvori svoj dom u gostoprijemnicu za skitske inoke. Dugo vremena je ona tako primala i docekivala oce. Napokon se i njen imetak potrosi, i ona stade da trpi oskudicu. Sa njom se upoznase nedobronamerni ljudi i odvratise je od vrline; ona poce da vodi rdjav zivot, cak i razvratan. Oci, cuvsi to, veoma se rastuzise. Tada pozvase avu Jovana Kolova i rekose mu: "Culi smo za sestru Taisu, da je posrnula. Dok imadjase imetak, pokazivase nam svoju ljubav: pokazimo i mi sada nasu ljubav k njoj i pomozimo joj. Potrudi se da je posetis i, po premudrosti danoj ti od Boga, ispravi je!" Ava Jovan ode k njoj i kada je stigao, rece vratarki da javi svojoj gospodji o njegovom dolasku. A ona mu odgovori: "Vi, monasi, pojeli ste sve njeno imanje." Ava Jovan joj rece: "Samo je ti obavesti, a ja cu joj ostaviti veliko blago." Starica joj to saopsti, a mlada gospodja rece: "Ti monasi neprestano prolazeci pokraj Crvenog mora nalaze cilibar i drago kamenje; idi, dovedi ga k meni." Ava Jovan dodje i sede kraj nje. Pogledavsi je u lice, on saze glavu i poce gorko da place. Ona ga upita: "Avo, zasto places?" A on joj odgovori: "Vidim kako satana igra na tvom licu, i kako onda da ne placem? Zasto ti se Isus nije svideo, nego si se okrenula Njemu protivnim delima?" Ona, cuvsi to, uzdrhta i zapita ga: "Oce, ima li za mene pokajanja?" "Ima", odgovori joj on. "Odvedi me kud god zelis", rece mu ona i, ustavsi, odmah podje za njim. Jovan, opazivsi da se ona ne dvoumi, cak ni reci nije rekla o domu svome, udivi se. Kada stigose do pustinje, vec se smrkavalo. On nacini za nju uzglavlje od peska, a tako i drugo, malo podalje, za sebe. Osenivsi njen lezaj krsnim znakom, rece joj: "Ovde spavaj!" I on, posto zavrsi svoje molitve, ode na pocinak. U ponoc Jovan se probudi - i vidi: obrazovao se nekakav put od onog mesta gde je pocivala Taisa, do neba; a Angeli Boziji uznose njenu dusu. On ustade i poce da je budi, no ona vec bese skoncala. Jovan nicice pade na molitvu i cu glas: "Jedan cas njenog pokajanja bolje je prihvacen, nego dugotrajno pokajanje mnogih koji ne pokazuju u kajanju takvo samoodricanje."[6] "Gospode! Za Tvoje sluge, - kaze sveti Vasilije Veliki - koji se sa telom razdvajaju i dolaze Tebi, Bogu nasem, nema smrti, nego prelazak iz zalosti u vecno blazenstvo, spokoj i radost."[7] Zaista, u pravom smislu razlucenje duse od tela nije smrt; ono je - samo posledica smrti. Postoji smrt neuporedivo strasnija! Postoji smrt - pocetak i izvor svih ljudskih patnji, i dusevnih i telesnih i opake bolesti, koju mi iskljucivo zovemo smrcu. "Istinska smrt", kaze prepodobni Makarije Veliki, "skrivena je unutra u srcu i kroz nju je spoljasnji covek ziv umro. Jer ko je u tajni srca presao iz smrti u zivot, taj uistinu zivi

u vecnosti i za njega nema umiranja. Iako se i tela takvih na neko vreme razdvajaju sa dusom, ali, opet, ona su osvecena i ustace sa slavom. Zato mi i nazivamo snom smrt svetih."[8] NAPOMENE: 1. Patrologia, Vitae Patrum. Lib. VI, cap. 13. 2. Skitski Paterik. 3. Prolog, 17. oktobra. 4. Lestvica, 6. stepen. 5. Lestvica, 5. stepen. 6. Skitski Paterik. 7. Molitva na vecernje Pedesetice. Trebnik. 8. Slovo I, gl. 2, prema izdanju iz 1833. god. Sveti Ignjatije Brjančaninov SMRT DUŠE

Rec i pojam smrt porazili su prvi put sluh i misao covekovu, pri njegovom stupanju u raj. Medju rajskim drvecem bili su posebno upecatljivi drvo zivota i drvo poznanja dobra i zla. Gospod, uvodeci coveka u raj, zapovedio mu je jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusis s njega, smrcu ces umrijeti.[1] Ne osvrcuci se na strasnu pretnju smrcu, covek je prestupio zapovest, i po prestupu, istog je casa umro; smrt se istovremeno pojavila u svakom pokretu duse i svakom delicu tela. Sveti Duh Koji obitava u coveku i pokazuje besmrtnost duse i tela, bese tada u njihovom zivotu, no odstupi od njih, posto narusise opstenje sa Bogom svojevoljnim odbacivanjem Bozijih zapovesti i samim tim svojevoljnim stupanjem u jednomislije i savez sa satanom. Sveti Grigorije, arhiepiskop Solunski, kaze: "Kao sto je odvajanje duse od tela smrt tela, tako je i odvajanje Boga od duse smrt duse. Na ovu smrt je ukazivao i Bog zapovescu datom u raju, kada je rekao: u koji dan okusis sa zabranjenog drveta, smrcu ces umrijeti. Tada je umrla i dusa Adamova, odvojivsi se neposlusnoscu od Boga; a telom je on od toga doba poziveo do devetsto trideset godina. Ova smrt koja je postigla dusu zbog neposlusnosti, ne samo da dusu cini nedolicnom, nego rasprostire

prokletstvo na celog coveka; a samo telo izlaze mnogim mukama, teskom stradanju i trulezi. Tada, nakon usmrcivanja unutarnjeg coveka neposlusnoscu, cuo je trosni Adam: Zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ces se od nje hraniti do svojega vijeka. Trnje i korov ce ti radjati, a ti ces jesti zelje poljsko. Sa znojem lica svojega jesces hljeb, dokle se ne vratis u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ces se vratiti.[2] Oznacavajuci smrt duse, sveti Jovan Bogoslov je rekao: Ima grijeh na smrt; a ima grijeh ne na smrt.[3] On je smrtnim grehom nazvao onaj greh koji usmrcujuci dusu potpuno odvaja coveka od Bozanstvene blagodati i cini ga zrtvom ada, ukoliko se ne isceli delotvornim i snaznim pokajanjem, koje je u stanju da uspostavi naruseno jedinstvo coveka sa Bogom. Takvim pokajanjem je sveti Apostol Petar iscelio svoj smrtni greh - odricanje od Hrista, a sveti prorok David svoja dva smrtna greha: preljubocinstvo i ubistvo. Pokajanje za smrtni greh smatra se delotvornim kada covek, pokajavsi se za greh i ispovedivsi ga, odstupi od njega.[4] Takvim su pokajanjem bludnici, preljubocinci, carinici, razbojnici dostigli Nebesko carstvo; na takvo pokajanje - na vaskrsenje iz dusevne smrti priziva Apostol Pavle: Ustani ti koji spavas i vaskrsni iz mrtvih, i obasjace te Hristos.[5] A ko slusa taj glas, tu duhovnu trubu koja zove na vaskrsenje duse, na vaskrsenje vaznije za spasenje, negoli ono koje ozivljava telo, a ne ozivljava dusu umrtvljenu grehom? Svi mi zivimo u mrtvilu, udovoljavajuci nasim grehovnim zeljama, koje ne samo sto vojuju na dusu, no, buduci zadovoljene, i usmrcuju je. Ukazujuci na smrt duse, na sustinsku smrt, Spasitelj sveta je nazvao mrtvacima sve ljude koji su ziveli u vreme Njegovog boravka na zemlji, a nisu obratili paznju na Njegovo svesveto ucenje, neophodno za spasenje, jedino potrebno za istinski coveciji zivot: neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace[6], rekao je On svome pratiocu koji je trazio odobrenje da se na vreme odvoji od Gospoda i od Njegovog svetog ucenja, kako bi sahranio svoga roditelja. Mrtvima je nazvao Gospod one koji, iako zivi telom, behu u stvari mrtvi, buduci umrli dusom.[7] Od svih mrtvaca oni koji ostaju udaljeni od Hrista tokom sveg zemaljskog zivota i u takvom stanju odlaze u vecnost - nece poznati vaskrsenja, ukljucujuci citavo vremensko razdoblje koje je dano radi tog vaskrsenja i koje je sadrzano izmedju dva dolaska Hristova, prvog - koje se ispunilo, i drugog - koje treba da se ispuni. A ostali mrtvaci ne ozivjese, kaze o njima tajnovidac, sveti Jovan Bogoslov, dok se ne svrsi hiljada godina.[8] Blazen je i svet, navescuje sin duhovnog groma,[9] onaj koji ima udjela u prvom vaskrsenju; nad njim druga smrt nema vlasti, nego ce biti svestenici Bogu i Hristu, i carovace s njim hiljadu godina.[10] Hiljadu godina, prema opsteprihvacenom tumacenju svete Crkve, ne oznacava ovde odredjeni broj godina, vec predstavlja znatan vremenski raspon, dat milosrdjem i dugotrpeljivoscu Bozijom, kako bi sav plod zemaljski, dostojan neba, sazreo, i kako ne bi nijedno zrno, pogodno za gornju zitnicu, propalo. Cak kada su i

sami svetitelji Boziji mislili da su se gresi sveta prepunili, i da je zato konacni sud Boziji neophodan, tada su culi od Boga: da pocinu jos malo vremena, dokle se napuni i broj satrudnika njihovih i brace njihove.[11] Tako je dugotrpeljivo veliko milosrdje Bozije! "Hiljadu godina", kaze sveti Andrej, arhiepiskop Kesarijski, "je vreme od ovaplocenja Hristovog do drugog slavnog Njegovog dolaska... Hiljadu godina - je vreme tokom kojeg ce se blagovestiti Jevandjelje. Nema potrebe da se doslovno razume hiljada godina. Tako broj nema doslovno znacenje ni u recima Pesme nad pesmama: Cuvar donese za rod tisucu srebrnika. Moj vinograd koji ja imam preda mnom je. Neka tebi, Solomone, tisuca, i dvije stotine onima koji cuvaju rod njegov,[12] ni u recima Gospoda Isusa Hrista: donosahu rod, jedno po sto, a jedno po sezdeset, a jedno po trideset,[13] Punim brojem oznacava se obilje i savrsenstvo u prinosu ploda. Tako se i ovde hiljadom godina oznacava puno ispunjenje plodoprinosa vere,[14] za koje je dano svo potrebno vreme; punoca vremena oznacena je recima "hiljadu godina". Na pocetku tog hiljadugodisnjeg perioda ostvarilo se, i sada produzava da se ostvaruje prvo, tajanstveno, sustinsko vaskrsenje mrtvih; ono ce nastaviti da traje do kraja vremena. Zaista, zaista vam kazem: ko Moju rijec slusa i vjeruje Onome Koji Me je poslao, ima zivot vjecni, i ne dolazi na sud, nego je presao iz smrti u zivot.[15] Objasnjavajuci ove Spasiteljeve reci, blazeni Teofilakt kaze: "Ko veruje u Hrista nece ici na sud, to jest u muku, nego ce ziveti vecnim zivotom, ne izlazuci se dusevnoj i vecnoj smrti, bez obzira sto podleze ovoj prirodnoj vremenskoj smrti." A to znacenje imaju i reci Gospoda koje je izgovorio Marti pred vaskrsenje njenog brata Lazara: Ja sam vaskrsenje i zivot; i svaki koji zivi i vjeruje u mene nece umrijeti vavijek.[16] Sinovi i kceri staroga Adama, rodjeni po njegovom obrazu i na isti nacin pali, rodjeni za vecnu smrt, verom prelaze u novog Adama i vecni zivot. Ovaj prelazak, ovo vaskrsenje neprimetni su telesnim ocima, nedostizni telesnom umu, ali su jasni i vidljivi dusi u kojoj se to ostvaruje. "Kada cujes", kaze sveti Makarije Veliki, "da je Hristos, sisavsi u ad, oslobodio tamosnje duse, ne misli kako bi to bilo daleko od ovoga sto se ovde zbiva. Znaj: grob je - srce: tamo su zakopani i skriveni u neprobojnoj tami tvoj um i tvoje pomisli. Gospod dolazi dusama koje Ga iz ada, to jest iz dubine srca dozivaju i tamo naredjuje smrti da otpusti zakljucane duse koje mole za oslobodjenje Njega koji stize da ih oslobodi. Zatim, odvalivsi teski kamen koji lezi na dusi, otvara grob, vaskrsava uistinu umrtvljenu dusu i izvodi je, zakljucanu u tamnici, na svetlost.[17] Prvo vaskrsenje ispunjava se posredstvom dveju tajni: krstenja i pokajanja. Putem svetog krstenja vaskrsava dusa iz groba neverja i bezbozja, ili iz prvorodnog greha i sopstvenih grehova ucinjenih u bezbozju; a putem pokajanja vec verujuca dusa vaskrsava iz smrti nanesene joj smrtnim gresima, ili nemarnim, slastoljubivim zivotom, posle krstenja. Savrsitelj vaskrsenja je - Duh Sveti. Vaskrsle iz dusevne smrti video je sveti Jovan Bogoslov i rekao o njima: Vidjeh prijestole i sjedjahu na njima, i dade im se sud, i duse isjecenih za

svjedocanstvo Isusovo i za rijec boziju, koji se ne poklonise zvijeri ni ikoni njezinoj, i ne primise ziga na celima svojima i na ruci svojoj; i ozivljese i carovase s Hristom hiljadu godina... ovo je prvo vaskrsenje,[18] koje se sastoji u ozivljenju duse iz smrti verom u Gospoda Isusa Hrista, u umivanju grehova svetim krstenjem, u zivotu prema zavestanju Hristovom i u ociscenju pokajanjem grehova ucinjenih posle krstenja. Prestoli svetih njihova vlast nad strastima, nad samim demonima, nad bolestima covecijim, nad stihijama, nad zverima, obilje su njihovih duhovnih darova. Njima je dat sud, to jest rasudjivanje duhovno, kojim oni razoblicavaju greh, kao da nije prikriven spoljasnjom lepotom, i odbacuju ga; njima je dat sud kojim oni prosudjuju andjele tame koji uzimaju lik Angela i ne dopustaju im da ih prevare. Oni se nisu poklonili zveri, ni ikoni njenoj: ni Antihristu, ni njegovim izobraziteljima - gonicima hriscanstva sto su trazili od hriscana odrecenje od Hrista i odbacivanje Njegovih svesvetih zapovesti. Oni nisu primili ni na celu ni na rukama znak neprijatelja Bozijeg, no sami usvojivsi um Hristov, postojano su ga ispoljavali i mislju i delom, ne stedeci ni krvi svoje radi potvrdjivanja vernosti Hristu, i zato su se zacarili sa Hristom. Za njih nema smrti! Za njih razlucenje duse od tela - da ponovimo gorenavedenu misao Vasilija Velikog - nije smrt, nego prelazak iz tuznog zemnog stranstvovanja u vecnu radost i spokojstvo. Smrt druga, to jest, konacna osuda na vecne adske muke i predavanje njima, nema vlasti nad vaskrslima prvim vaskrsenjem; vaskrsli njime bice svestenici Bogu i Hristu, i carovace s njim hiljadu godina.[19] Ovo carovanje svestenika Bozijih u Duhu Svetom ne moze biti prekinuto razlucenjem duse od tela: ono se razvija i utvrdjuje. I kad se svrsi hiljada godina,[20] ispune se vremena i sazri sav slovesni plod zemlje, - nastupice drugo vaskrsenje, vaskrsenje tela. Posle njega udvostrucice se blazenstvo pravednika koji su blagovremeno vaskrsli prvim vaskrsenjem; udvostrucice se posle njega i smrt odbacenih gresnika koji su liseni prvog vaskrsenja. NAPOMENE: 1. Post. 2, 16, 17. 2. Poslanica monahinji Solunskog. 3. Jn. 5; 16, 17. 4. Misljenje prepodobnog Pimena Velikog (Skitski Paterik). Tako misle i mnogi drugi sveti Oci, kao i sveti Tihon Voronjeski. To je i opste misljenje Crkve, a zasnovano je na recima Spasitelja, kada je iscelio bolesnika na ovcjoj banji Virezdi, Gospod mu je rekao: Eto postao si zdrav, vise ne grijesi da ti se sto gore ne dogodi (Jn, 5, 14). A zeni uhvacenoj u preljubi Gospod je rekao: Ni ja te ne osudjujem; idi, i odsada vise ne grijesi (Jn. 8, 14). 5. Efes. 5, 14. Kseniji svetoga Grigorija Palame, arhiepiskopa

6. Lk. 9, 10. 7. Prema objasnjenju svetoga Grigorija Palame (Poslanica monahinji Kseniji), blazenog Teofilakta Bugarskog i drugih Svetih Otaca. 8. Apok. 20, 5. 9. Sinovima groma Gospod je nazvao dvojicu apostola: Jakova i Jovana Zavedejeve (Mk. 3, 17). 10.Apok. 20, 6. 11.Apok. 6, II. 12.Pesm. 8; 11, 12. 13.Mt. 13, 8. 14.Tumacenje Apokalipse Svetoga Andreja. 15.Jn. 5, 24. 16.Jn. 11, 25, 26. 17.Slovo, 7, gl. 1. 18.Apok. 20; 4, 5. 19.Apok. 20, 6. 20.Apok. 20, 7. Sveti Ignjatije Brjančaninov VJEČNA SMRT

"Iako ce u buducem veku", kaze sveti Grigorije Palama, "kada vaskrsnu tela pravednika, vaskrsnuti zajedno sa njima tela bezakonika i gresnika, njihovo vaskrsenje bice samo radi toga da bi se podvrgnuli drugoj smrti: vecnoj muci, neuspavljivom crvu, skrgutu zuba, krajnjoj i neprobojnoj tami, mracnoj i neugasivoj geeni ognjenoj. Ovako govori Prorok: A odmetnici i grjesnici svi ce se satrti, i koji ostavljaju Gospoda, izginuce.[1] U tome se sastoji druga smrt, kako nam saopstava Jovan u svom Otkrovenju. Da cujemo i velikog Pavla: Jer ako zivite po tijelu, veli on, pomrijecete; ako li duhom djela tjelesna umrtvljujete, zivjecete.[2] On ovde govori o zivotu i smrti koji se odnose na buduci vek. Taj zivot je - blazenstvo u vecnom

carstvu; a smrt - osuda na vecne muke. Prestup zapovesti Bozije - uzrok je svake smrti, dusevne i telesne, i one kojoj cemo biti podvrgnuti u buducem veku, vecnoj muci. Smrt se u stvari sastoji u razlucenju duse od Bozanstvene blagodati i u jedinstvu sa grehom. To je za razumne - smrt od koje treba bezati; to je smrt istinska i strasna. Ona je za one koji ispravno misle uzasnija od geene ognjene. Potrudimo se da je izbegnemo na svaki moguci nacin! Sve odbacimo, sve ostavimo, odrecimo se od usvajanja, delanja, zelja, od svega onoga sto nas otudjuje i razdvaja od Boga i radja u nama takvu smrt. Ko od ove smrti strahuje i cuva se nje nece se uplasiti priblizavanja telesne smrti, imajuci u sebi ostvaren istinski zivot, kome telesna smrt ne moze vise nauditi." "Kao sto je smrt duse istinska smrt, tako je i zivot duse istinski zivot. Zivot duse je - sjedinjenje njeno sa Bogom, kao sto je zivot tela sjedinjenje njegovo sa dusom. Dusa je, odvojivsi se od Boga prestupanjem zapovesti, umrla; no ispunjavanjem zapovesti, ona se opet sjedinjuje sa Bogom i ozivotvorava tim sjedinjenjem. Otuda i govori Gospod u Jevandjelju: Rijeci koje vam ja rekoh duh su i zivot su.[3] A to je i Petar, poznavsi opitom, izrekao Spasitelju ovim recima: Ti imas rijeci vjecnoga zivota.[4] No reci zivota vecnoga su reci zivota za poslusne, a za prestupnike zapovest zivota postaje uzrokom smrti. Tako su i Apostoli bili Hristov miomir, jednima miris zivota za zivot, a drugima miris smrti za smrt.[5] Opet, taj zivot pripada ne samo dusi, nego i telu, omogucavajuci mu besmrtnost vaskrsenjem. Jer on ne samo sto ga izbavlja od smrti, vec istovremeno i od neprestanog umiranja - buduce muke. On daruje telu vecni zivot u Hristu, bez patnje, bez bola, bez tuge, uistinu besmrtni. Kao sto je nakon dusevne smrti, to jest posle prestupa i greha, u svoje vreme usledila telesna smrt - sjedinjenje tela sa zemljom i pretvaranje njegovo u prah, a nakon telesne smrti usledilo je smestanje odbacene duse u ad, tako i po vaskrsenju duse, koje se sastoji u povratku duse Bogu, posredstvom ispunjavanja Bozijih zapovesti, - u svoje vreme treba da se ostvari vaskrsenje tela sjedinjenjem njegovim sa dusom, a posle vaskrsenja treba da usledi netruleznost i vecno prebivanje sa Bogom onih koji se udostoje tog prebivanja, ucinivsi se od plotskih duhovnima, sposobnima, slicno Angelima Bozijim, da zive na nebu. I mi zajedno sa njima bicemo uzneseni na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu, i tako cemo svagda s Gospodom biti.[6] "Sin Boziji, postavsi covek, umro je telom: dusa Njegova razdvojila se s telom, ali se nije razdvojila s Bozanstvom; zatim On, vaskrsnuvsi svoje telo uzneo ga je na nebo u slavi. Tako biva i sa onima koji ovde zive po Bogu. Razdvajajuci se sa telom, oni se ne razdvajaju sa Bogom; a po vaskrsenju oni ce se i telom vazneti ka Bogu, odlazeci s neizrecivom radoscu tamo gde je pre njih usao Isus, da se sa Njim ozaruje Njegovom slavom koja ce se tada javiti.[7] Oni ce se naciniti ucesnicima ne samo vaskrsenja Gospodnjeg,

no i vaznesenja Njegovog i svekolikog Bozanskog zivota. A toga se nece udostojiti oni koji ovde zive po telu i koji nisu u casu ishoda svoga stupili ni u kakvu vezu sa Bogom. Iako ce svi vaskrsnuti, opet ce svako, kaze Pismo, u svome cinu.[8] Ko ovde duhom umrtvi prohteve telesne tamo ce ziveti Bozanstvenim i uistinu vecnim zivotom sa Hristom: a ko ovde umrtvi duh pohotama i strastima - avaj! Bice osudjen s pociniocem i vinovnikom zlobe, i predan nepodnosljivom i neprestanom mucenju - drugoj i beskonacnoj smrti"[9] "Gde se zacela prava smrt - uzrok i razlog vremenske i vecne smrti duse i tela? Nije li u mestu zivota? I zato je covek - avaj! - smesta bio osudjen i izgnan iz raja Bozijeg, posto je svoj zivot ucinio smrtnim, nedolicnim za Bozanstveni raj. Tako i suprotno, pravi zivot, uzrok besmrtnog, istinskog zivota duse i tela, mora da ima svoj pocetak ovde, u mestu smrti. Ko se ne stara ovde da u svojoj dusi ostvari takav zivot, neka ne zavarava sebe laznom nadom kako ce ga dobiti tamo; neka se tamo ne uzda na covekoljublje Bozije. Tamo je - vreme nagrade i kazne, a ne milosrdja i covekoljublja, vreme pokazivanja jarosti, gneva i pravosudja Bozijeg, vreme podizanja silne i pravedne ruke pokrenute za mucenje nepokornih. Jao onome koji padne u ruke Boga zivoga! Jao onome ko tamo upozna jarost Gospodnju, ko se ovde ne nauci strahom Bozijim poznanju sile gneva Njegovog i ne obruci delima covekoljublja Njegovog, na sta je podareno sadasnje vreme. Dajuci mesto pokajanju, Bog nam je dopustio zemaljski zivot."[10] NAPOMENE: 1. Is. 1, 28. 2. Rim. 8, 13. 3. Jn. 6, 63. 4. Jn. 6, 68. 5. 2. Kor. 2, 16. 6. 1. Sol. 4, 17. 7. Jev. 6, 20. i Rim. 8, 18. 8. 1. Kor. 15; 22, 23. 9. Jev. 10, 31. 10.Sveti Grigorije Palama: Poslanica monahinji Kseniji. Sveti Ignjatije Brjančaninov

ADSKE MUKE

Vecne muke koje ocekuju gresnike u paklu, tako su strasne, da covek ziveci na zemlji, ne moze da ima o njima jasnu sliku bez narocitog otkrivanja Bozijeg. Sve nase teske bolesti i nesrece, sva najstrasnija zemna stradanja i patnje nistavne su u poredjenju sa adskim mukama. Uzalud uzvikuju sladostrasni epikurejci[1]: "Ne moze biti da adska muka, ukoliko ona uopste postoji, bude tako strasna i vecna! To je nespojivo i sa milosrdjem Bozijim i sa zdravim razumom. Covek postoji na zemlji radi nasladjivanja; on je okruzen predmetima za uzivanje: zasto onda da se ne koristi njima? Sta je tu lose i gresno?" Ostavljajuci ovaj poklic samovolji njegovih izumitelja i protivnika Bozanstvenog Otkrovenja i Ucenja, sin svete Crkve, prebivajuci na zemlji radi pokajanja, rukovodi se u svojim shvatanjima o vecnosti i strahoti adskih muka Slovom Bozijim. Sta nije odbacilo mnogostrasno covecije srce, kako bi se slobodnije predavalo razvratu! Ono je upotrebilo razum za slepo orudje svojih grehovnih zelja, iako ga naziva zdravim. Radi svoje grehovne slobode ono je odbacilo ucenje o Bogu i Njegovim zapovestima, objavljeno na zemlji Samim Sinom Bozijim, odbacilo je najumilnije duhovno radovanje koje izvire iz ljubavi Bozije: Zar je mudro sto je ono odgurnulo upravu i strah koji zaustavljaju gresnika na putevima njegovim, odbacilo ad i vecne muke? No oni postoje. Greh svake ogranicene tvari pred njenim Tvorcem, beskonacno savrsenim, je greh beskonacni; a takav greh zahteva beskrajnu kaznu. Kazna stvorenju za greh pred njegovim Tvorcem treba potpuno da razgradi njegovu bivstvenost: ad sa svojim ljutim i vecnim mukama odgovara toj potrebi neumoljive pravednosti.[2] Sveto Pismo svuda naziva adske muke vecnima: to je ucenje postojano propovedala i propoveda sveta Crkva. Gospod nas Isus Hristos nekoliko je puta u svetom Jevandjelju potvrdio strasnu istinu. Predskazujuci odbacenim gresnicima zajednicki udeo sa palim andjelima, On je objavio da ce im reci na strasnom sudu Svome: Idite od mene prokleti u oganj vjecni koji je pripravljen djavolu i Andjelima njegovim.[3] Po izricanju konacnog odredista rodu covecijem, izginuli ce otici u muku vjecnu.[4] U prici o nemilosrdnom bogatasu i ubogom Lazaru Gospod je posvedocio da je medju obiteljima vecnog blazenstva i adskim tamnicama postavljena velika provalija i nema prelaska iz blazenstva u muke, niti iz muka u blazenstvo.[5] Crv njihov ne umire i oganj se adski ne gasi.[6] Preispodnje tamnice predstavljaju cudovisno i strasno unistavanje zivota, pri cemu ostaje neunistiv. Tamo je potpuni prekid svake delatnosti; tamo je - samo stradanje; tamo gospodari najuzasnija od svih dusevnih bolesti - ocajanje; tamo su plac i jecaji; tamo su lanci i okovi neraskidivi; tamo je tama neprozirna; tamo je carstvo vecite

smrti. Toliko su uzasne adske muke, da je u odnosu na njih nistavna najteza od zemnih muka - nasilna smrt. Spasitelj sveta, ukazujuci ucenicima Svojim na popriste mucenistva, rekao je: A kazem vama, prijateljima svojim: ne bojte se onih koji ubijaju tijelo i potom ne mogu nista vise uciniti. Nego cu vam ukazati koga da se bojite: bojte se onoga koji, posto ubije, ima vlast baciti u pakao; da, kazem vam, onoga se bojte.[7] Gledajuci okom vere na pripremljeno neiskazano blazenstvo vernim slugama Bozijim i isto tako neizrecive muke koje ocekuju neverne sluge, sveti mucenici su podneli najteze kazne koje je podigla na njih pobesnela zloba mucitelja, i bezbrojnim patnjama i umiranjima,[8] srusili su pod svoje noge vecnu smrt. Na paklene muke neprestano su gledali secanjem na njih sveti inoci - tajni mucenici, i tim pamcenjem odbijali pomisli i predstave iskusivaca koje je on slikovito i zavodljivo stvarao pred njihovom mastom izostrenom pustinjackim zivotom pogibeljno sladostrasce. Orudje, zavestano Gospodom, secanje na smrt i vecne muke, koristio je prepodobni Antonije Veliki, osobito na pocetku svoga podviga. Nocu je djavo uzimao na sebe izgled prekrasnih zena i pokazujuci se Antoniju u tom oblicju, nastojao da pobudi u njemu grehovnu pohotu; no Antonije se suprotstavljao djavolskim mastarijama zivim predstavljanjem geenskog plamena, neuspavljivog crva i ostalih paklenih strahota, - ovim je oruzjem gasio oganj sladostrasca i rusio sablaznjive prizore.[9] Samo nas zato pobedjuju nase strasti sto zaboravljamo na kazne koje slede za njima; samo zato smatramo teskim zemaljske nevolje sto nismo izucili adske muke. Neki monah, podviznickog zivota, rece svetome starcu: "Moja dusa zeli smrt." A starac mu odgovori: "Ti tako govoris jer bi hteo da izbegnes muke, a ne znas da je buduca muka neuporedivo teza od ovdasnje." Drugi brat upita Starca: "Zasto ja, ziveci u svojoj keliji, provodim vreme u nemaru?" Starac mu je odgovorio: "3ato sto nisi upoznao ni ocekivanog spokojstva, ni buduce muke. Kada bi ti znao o tome kako treba, trpeo bi i ne bi klonuo ni onda kada bi kelija tvoja bila prepuna crva i ti stajao okruzen njima do vrata."[10] Gospod je, po velikoj milosti Svojoj, donekle otkrio o vecnim mukama nekim Svojim izabranicima, radi njihovog spasenja i uzrastanja. Njihovim prenosenjem i nase razumevanje o adskim mukama postalo je jasnije i detaljnije. "Bejahu dva druga", kaze se u jednoj svetoj povesti, "i jedan od njih, tronut Slovom Bozijim, ode u manastir, gde je provodio zivot u suzama pokajanja; a drugi ostade u svetu provodeci zivot razuzdano, i naposletku, dodje u takvu ozlojedjenost, da je poceo drsko da se podsmehuje nad Jevandjeljem. Usred takvog zivota mirjanina postize koncina. Saznavsi za njegovu smrt, monah pobudjen uspomenom na druzenje, stade da moli Boga da mu otkrije zagrobni udeo umrloga. Nakon izvesnog vremena, u lakom snu, javi se inoku njegov drug. "No, kako ti je? Je li dobro?" - upita monah dosavsega. "Ti bi hteo da saznas o tome", stenjuci progovori umrli, "jao meni nesrecniku! Neumorni crv me nagriza, ne da mi i nece mi dati mira kroz svu vecnost." "Kakve je vrste to mucenje? - produzi da ispituje

monah. "To je mucenje nesnosno!" - povika umrli, "ali nema mogucnosti da se izbegne gnev Boziji. Radi tvojih molitava sada mi je dana sloboda, i ako zelis, pokazacu ti moje mucenje. Ti ne bi podneo, ako bih ti ja otkrio kakvo je ono u potpunosti; no, makar delimicno, evo da vidis." Govoreci to, umrli podize odecu svoju do kolena. O, uzasa! Cela noga bese pokrivena strasnim crvima koji je izjedahu, a od rane je izlazio nepodnosljivi zadah, da se monah sav potresen u tom casu probudi. No pakleni smrad napuni svu keliju, i toliko silno, da monah u begu iskoci iz nje i zaboravi da zatvori vrata za sobom. Smrad se sirio dalje i razli se po manastiru; sve se kelije ispunise njime. Kako ga ni vreme nije unistilo, monasi behu prinudjeni da napuste manastir i presele se na drugo mesto, a monah koji je video adskog zatocenika i njegovu uzasnu muku, tokom celog svog zivota nije mogao da se izbavi od zadaha koji se za njega bese prilepio, niti da ga ublazi bilo kakvim mirisima.[11] Saglasno ovoj povesti svedoce i drugi podviznici blagocesca, kojima su bile pokazane adske muke: oni nisu mogli bez uzasa da se secaju svojih vidjenja, i u neprestanim suzama pokajanja i smirenja trazili su da dobiju utehu - izvesnost spasenja. Tako se dogodilo sa Isihijem Horivskim. Kad je tesko bio bolestan dusa je njegova ostavila telo ceo jedan sat. Dosavsi k sebi, zamolio je one koji su ga okruzivali da se udalje od njega. Zagradivsi vrata kelije, on je proveo dvanaest godina u neishodnom zatvoru, ne progovarajuci ni sa kim ni reci, ne kusajuci nista, sem hleba i vode; u samoci on se udubljivao u vidjenje koje je imao u vreme ishoda, i neprestano je prolivao tihe suze. Kada se priblizilo vreme njegove smrti, rekao je braci koja su mu dosla, posle mnogih njihovih molbi, samo ovo: "Oprostite mi! Ko je stekao secanje na smrt, taj ne moze da sagresi."[12] Slicno Horivskom zatvorniku, umirao je i vaskrsao zatvornik nasih otackih Kijevskih pestera, Atanasije, koji vodjase sveti bogougodni zivot. Nakon dugotrajne bolesti, on umre. Bratija tada pripremise njegovo telo, po monaskom obicaju, ali pokojnik ostade nesahranjen cela dva dana, jer se pojavise nekakve prepreke. Trece noci dogodi se bozanstveno javljanje igumanu i on cu glas: "Covek Boziji, Atanasije, lezi dva dana nesahranjen, a ti se ne brines o njemu." Rano izjutra iguman sa bratijom dodje do pocivseg s namerom da predaju njegovo telo zemlji, no nadjose ga kako sedi i place. Oni se uzasnuse kada videse da je oziveo, potom stadose da ga ispituju: kako je on oziveo? Sta je gledao i slusao u vreme kada se odvojio od tela? Na ovakva pitanja on je odgovarao samo ovim recima: "Spasavajte se!" A kada su braca neodstupno trazila da im kaze radi koristi, tada im je on zavestao poslusnost i neprestano pokajanje. Odmah zatim Atanasije se zatvorio u pecinu iz koje nije izasao punih dvanaest godina, dan i noc provodeci u neprestanim suzama, svaki drugi dan uzimajuci po malo hleba i vode, i ne razgovarajuci ni sa kim za sve to vreme. Kada je nastupio cas njegove koncine, on je ponovio sabranoj braci pouku o poslusnosti i pokajanju, i s mirom se upokojio u Gospodu.[13]

Predstoji strasno ocekivanje suda, govori sveti apostol Pavle, i jarost ognja koji ce progutati protivnike. Kad neko prestupi zakon Mojsijev, po iskazu dva ili tri svjedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko ce sada tezu kaznu zasluziti onaj koji gazi Sina Bozijega, i krv zavjeta kojom je osvecen za nesvetu drzi, i duha blagodati vrijedja? Jer znamo onoga koji rece: Moja je osveta, Ja cu uzvratiti, govori Gospod. I opet: Gospod ce suditi narodu svojemu. Strasno je pasti u ruke Boga zivoga."[14] Prostranstvo izmedju neba i zemlje, prostranstvo kojim se odvaja Crkva nebeska od Crkve zemaljske, obicno se naziva i u Svetom Pismu i u spisima svetih Otaca, i uobicajenim ljudskim jezikom - vazduhom. Ostavimo istrazivacima zemlje hemijsko ispitivanje tog vazduha, to jest gasova i drugih tankih slojeva sto okruzuju zemlju i prostiru se od njene povrsine na prostranstvo nepoznato i samim naucnicima: okrenimo se ispitivanju onoga sto je od sustinske vaznosti i koristi za nase spasenje. Sta je to - taj plavi svod koji gledamo nad sobom i nazivamo nebom? Je li to odista - nebo? Ili je to - samo beskrajna dubina vazduha, nedogledna, obojena plavom bojom, koja zaklanja od nas nebo? Ovo drugo je verovatnije: svojstveno je vazduhu na velikom prostranstvu da prima za nase oci plavicastu boju i da njome osenjuje druge predmete koji se nalaze daleko od nas. U to svako moze da se uveri licnim opitom. Treba samo da se svetlog suncanog dana popne na znatnu visinu i pogleda na daljinu: zeleni sumarci, uzorana polja, zdanja, recju - sve se pokazuje ne u svojoj boji, no sa plavicastim prelivom koji se stvara od boje vazduha sto se nalazi izmedju nasih ociju i onih predmeta koje gledamo. Sto su ti predmeti udaljeniji to se cine jos plavlji, napokon zajednicko plavetnilo prekriva najudaljenije predmete, i spaja ih u jedan plavi pojas. Zalosno je ovo ocigledno ispoljavanje nase ogranicenosti, stvorene i odrzavane u nama grehom! No bolje je znati o tome, negoli u neznanju zavaravati sebe laznim misljenjem o neogranicenosti znanju i vidu. Savrseni hriscani, ocistivsi svoja cula jasno su videli nebo, i ugledali na nebu i u vazduhu ono sto mi ne vidimo nasim grubim ocima. Tako je sveti prvomucenik ugledao, po dejstvu Svetoga Duha, otvoreno nebo, pre svoje mucenicke koncine, nalazeci se usred mnogobrojnih Judejaca, neprijatelja Hrista i hriscanstva. A Stefan, kaze Sveto Pismo, pun Duha Svetoga, pogleda na nebo i vidje slavu Boziju i Isusa gdje stoji s desne strane Bogu. I rece: evo vidim nebesa otvorena i Sina Covecijega gdje stoji s desne strane Bogu.[15] Nebo su videli i ulazak svoga ucitelja na vrata nebeska sveti ucenici Makarija Velikog, isto kao i Stefan, posredstvom Svetoga Duha[16]. Video je i prepodobni Isidor Skitski koji je prisustvovao koncini mladog podviznika Zaharija, lako su se otvorila vrata nebeska umirucem, i uskliknuo: "Raduj se, sine moj Zaharije: Tebi se otvorise nebeska vrata!" Video je, kao sto je i ranije receno, prepodobni Jovan Kolov lucezarni put od

zemlje do neba, kojim su Angeli iznosili dusu pocivse Taise[17]. Ugledala je, dusevnim ocima, kako se nebo otvara i kako otuda silazi svetlonosni Angel, mati starca Pajsija Njameckog, koja je neutesno tugovala zbog odlaska njenog sina u monastvo[18]. Kada pocnu da dejstvuju cuvstva nesputana vise padom, njihovo dejstvo se neobicno izostrava, sam krug dejstva prima siroke razmere - prostor se za njih skracuje. Gore navedena vidjenja Svetih su savrsen dokaz za to; no radi jos vece jasnoce treba da navedemo i druga duhovna iskustva. Sveti Antonije Veliki, obitavajuci u jednoj od egipatskih pustinja, nedaleko od Crvenog mora, ugledao je kako Angeli uznose na nebo dusu prepodobnog Amona koji se podvizivao na drugom kraju Egipta, u Nitrijskoj pustinji. Ucenici Velikog upamtili su dan i cas vidjenja, potom su doznali od bratije koja su dosla iz Nitrije da se prepodobni Amon upokojio upravo onoga dana i casa kada je vaznesenje njegove duse video prepodobni Antonije Veliki. Rastojanje izmedju pustinja bilo je na trideset dana hoda[19]. Ocigledno je da se vid hriscanina, obnovljen Svetim Duhom, dostigavsi tako visok stepen savrsenstva, prostire daleko od domasaja covecijeg vida u njegovom uobicajenom stanju; slicno obnovljenom vidu dejstvuje i obnovljeni sluh. Nije bilo tesko duhonosnim ucenicima Makarija Velikog da vide kako njegova dusa putuje po vazduhu i da cuju reci koje je ona izgovarala u vazduhu i pri ulasku na nebeska vrata. Kada su ovome velikom Makariju doveli zenu ciji se izgled promenio pod uticajem necistog duha, i neki od njegovih ucenika nisu mogli da primete dejstvo djavola, koje bese ocigledno za Velikoga, on im je tada rekao da je uzrok tome - plotsko stanje njihovih cula, nesposobnih za gledanje duhova i njihovih dejstava[20]. Takvo stanje za nas isto je kao tamnica i okovi. No znatan deo ljudi ne oseca svoje ropstvo i svoje utamnicenje: oni im se cine sasvim pogodnom slobodom. Poznanje i osecanje takvog naseg stanja dar je Boziji. Ovo je otkrio Sveti Duh proroku Davidu, i David je prineo od sveg covecanstva i od svakog coveka najumilniju molitvu Bogu za izbavljenje iz najbednijeg polozaja. Izvedi, molitvenom pesmom preklinje on, iz tamnice dusu moju, da slavim ime tvoje.[21] Apostol Petar naziva plotsko i dusevno stanje ljudi, makar i blagocestivih, tamnim mestom. Mesto moze biti ne samo stvarno, no, u prenesenom znacenju, i misleno i prirodno, kako govori Pismo: U miru (srca) mesto je njegovo (Bozije)[22]. Oni koji su zatvoreni u tamnom mestu i zele da se izbave, treba da se rukovode, kao svetilnikom, svestenim i svetim Pismom, dok se ne spusti na njih Sveti Duh i ne nacini se za njih zivom knjigom bozanstvenog ucenja, uvek otvorenom i neucutnom. Imamo najpouzdaniju prorocku rijec, i dobro cinite sto pazite na nju, kao na svjetilnik koji svijetli u tamnom mjestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vasim[23]. Zakljucani u tamnicu zemnog mudrovanja! Cujmo one koji su stekli u Gospodu duhovnu slobodu, i ozarili se duhovnim razumom! Slepi od rodjenja! Cujmo one koji su progledali kada se prst Boziji dotakao njihovih

ociju, koji ugledavsi svetlost istine, ugledase i poznase pri sijanju tog svetla, ono sto je nevidljivo i neznano plotskim i dusevnim umovima. Rec Bozija i Duh koji je u sadejstvu sa njom otkrivaju nam, posredstvom izabranih sasuda svojih, da prostor izmedju neba i zemlje, sav vidljiv azurni beskraj vazduha, podnebesje, sluzi kao staniste palim andjelima, svrgnutim s neba. I posta rat na nebu, pripoveda veliki zritelj tajni, sveti Jovan Bogoslov. Mihailo i Andjeli njegovi udarise na azdahu, i bi se azdaha i andjeli njezini. I ne nadvladase, i vise im se ne nadje mjesta na nebu.[24] To svrgavanje djavola i njime zavedenih duhova s neba, prema tumacenju svetog Andreja Kesarijskog, usledilo je nakon prvog njihovog sagresenja, kada su oni bili odstranjeni svetim silama iz Angelskog drustva i izbaceni iz njega, kako govori o tome sveti prorok Jezekilj.[25] U Knjizi o Jovu pali andjeo vec se predstavlja kao lutalica po neizmernom prostranstvu podnebesja; on je tumarao njime, brzo ga je obisao, mucen nenasitom zlobom prema ljudskom rodu.[26] Sveti Apostol Pavle naziva pale andjele duhovima zlobe u podnebesju,[27] a glavu njihovu - knezom koji vlada u vazduhu.[28] Pali Andjeli rasejani su u mnostvu po citavom prozracnom beskraju sto ga mi vidimo nad sobom. Oni ne prestaju da smucuju sve ljudske zajednice i svakog coveka posebno; nema zlodela niti prestupa gde oni nisu zacetnici ili sudeonici; oni navode i uce coveka grehu svemogucim sredstvima.[29] Suparnik vas, djavo, kaze sveti apostol Petar, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere,[30] i za vreme naseg zemaljskog zivota, i po razlucenju duse od tela. Kada se dusa hriscanina, ostavivsi svoje zemno zdanje, uputi vazdusnim prostranstvom prema gornjem otacestvu, demoni je zaustavljaju, staraju se da u njoj nadju srodstvo sa sobom, svoju grehovnost, svoj pad, i da je svedu u ad, pripremljen djavolu i andjelima njegovim. Tako oni dejstvuju po pravu koje su zadobili. Bog, stvorivsi Adama i Evu, predao im je vlast na zemlji. On ih je blagoslovio, kaze Pismo, govoreci: Radjajte se i mnozite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja sto se mice po zemlji.[31] Ne samo sto je zemlja bila poverena prvim ljudima, njima je bio poveren i sam raj, koji su oni morali da neguju i da cuvaju.[32] Oni su imali nad sobom samo jednog Gospodara - Boga. A sta su oni pocinili u raju? Avaj! Zlosrecno slepilo! Avaj! Slepilo i bezumlje neshvatljivo! Poslusavsi lukavi i ubistveni savet palog andjela, oni su zbacili sa sebe blagi jaram poslusnosti Bogu, i stavili na sebe gvozdeni jaram poslusnosti djavolu. Avaj! Praroditelji nasi prestupili su zapovest Boziju, i poslusali savet svezlobnog neprijatelja svoga, duha mracnog, duha bogohulnog, varljivog i laznog. Tim postupkom, po sasvim prirodnom poretku, oni su narusili svoj odnos sa Bogom, i ne samo sto su stupili u vezu sa djavolom, nego su i svojevoljno potcinili sebe njemu, a sa sobom i onaj deo stvorenja koja behu sazdana za njih i nad kojima je Bogom bila ustanovljena njihova vladavina. "Djavo, prevarivsi Adama", kaze Makarije Veliki, "i na taj nacin zadobivsi vlast nad njim, lisio ga je svake

vlasti i postao knez ovoga sveta. U pocetku je Bog postavio coveka da vlada svim svetom i bude gospodar svega vidljivog."[33] Nasi praroditelji izbaceni su iz raja na zemlju, zemlja je prokleta zbog njih, i Heruvim sa plamenim macem koji se okrece postavljen je da cuva put ka drvetu zivota.[34] Novi drugi heruvim[35] stao je na put coveku u raju, onaj heruvim koji nije postedeo svoje cudesno dostojanstvo, nacelnik i roditelj zla i smrti, koji je, upavsi u propast pogibelji, odvukao tamo mnostvo andjela i sav ljudski rod. Taj heruvim, po pravednoj kazni i odredjenju Bozijem, sa mnostvom palih andjela, knez vazdusni, knez sveta i ovoga veka, knez i glava andjela i ljudi koja mu se dobrovoljno pokorise, stao je na put od zemlje ka raju, i od toga vremena do spasonosnog stradanja i zivotvorne Hristove smrti nije propustio na tom putu nijednu ljudsku dusu razlucenu od tela. Vrata nebeska zatvorise se ljudima zauvek. I pravednici i gresnici silazili su u ad. Vecna vrata i putevi neprohodni otvorili su se pred Gospodom nasim Isusom Hristom, Koji je, primivsi voljnu smrt, sisao Presvetom Svojom Dusom i neodvojivim od nje Bozanstvom u ad, pokidao njegove lance i vrata, oslobodio njegove zarobljenike,[36] potom Svojim vaskrslim telom prosao podnebesko prostranstvo, nebo, nebesa nad nebesima, i stupio na presto Bozanstva. Uzasnule su se sile tame, u pomami i slepilu svome, videci Bogocoveka kako dolaskom Svojim unistava svu silu njihovu: u duhovnoj radosti, u najvecem slavlju cinonacalnici svetih Angela otvorili su pred Njim dveri.[37] Zatim je opet obuzeo uzas demone kada su ugledali razbojnika koji se za ispovedanje Hrista uznosio za Hristom u raj: tada su oni sa zaprepascenjem poznali silu iskupljenja. Nedokucivom premudroscu Bozijom, nakon iskupljenja roda covecijeg Gospodom nasim Isusom Hristom, ostavljena je coveku sloboda pri izboru zivota i smrti, i hoce li prihvatiti Iskupitelja i iskupljenje, ili odbaciti. I mnogi, na zalost, zaista mnogi, pozelese da ostanu u savezu sa satanom, u plenu i ropstvu njegovom, i tako sebe otvoreno proglasise neprijateljima Spasitelja i Njegovog Bozanstvenog ucenja. A tako i mnogi, upisavsi sebe u Njegovu vojsku i oglasivsi sebe Njegovim slugama, narusavaju zavet vernosti Njemu - svojim delima, javnim i tajnim, stupaju u savez sa duhovima zlobe. Svi koji otvoreno odbacise Iskupitelja, otada predstavljaju posed satane: njihove duse, po razlucenju s telima, silaze pravo u ad. No i hriscani, naklonjeni grehu, nedostojni su neodloznog preseljenja iz zemnog zivota u blazenu vecnost. Sama pravednost zahteva da se te sklonosti ka grehu, da to izdajstvo Iskupitelja bude izmereno i ocenjeno. Neophodni su sud i rasprava, da bi se odredio stepen skretanja ka grehu hriscanske duse, da bi se odredilo preovladava li u njoj vecni zivot, ili vecna smrt. Stoga svaku hriscansku dusu, po ishodu iz tela, ocekuje nepristrasni Sud Boziji, kako je rekao sveti apostol Pavle: Ljudima je odredjeno jednom umrijeti, a potom Sud.[38]

Pravosudje Bozije vrsi sud nad hriscanskim dusama, koje izlaze iz svojih tela posredstvom Andjela, kako svetih, tako i zlih. Prvi, tokom zemnog zivota covecijeg zapisuju sva njegova dobra dela, a drugi zapisuju sve njegove prestupe. Kada dusa hriscanina krene da uzlazi ka nebu, rukovodjena svetim Angelima, duhovi tame je optuzuju za grehe neizbrisane pokajanjem, kao zrtvu satane, kao zalog opstenja i jednakog vecnog udela sa njim. NAPOMENE: 1. Epikur, grcki filosof, tvrdio je da covek boravi na zemlji radi uzivanja i svoje je sledbenike upucivao da mu se potpuno predaju. Da bi ostavio razvratu ovu slobodu, on je odbacio Bice Bozije i besmrtnost covecije duse. Za sve koji zele da razruse zakon, jer sputava njihovu zlu volju, cak i da uniste secanje na Boga, na vrlinu, na kaznu za greh, ucenje Epikura se pokazalo veoma pogodnim, jer je naslo mnostvo sledbenika u drevna i osobito u novija vremena. 2. Ove odredbe o beskonacnosti adskih muka prenesene su iz poznate matematicke teorije o beskonacnom. Ovoj teoriji mi se obracamo cesto, kako bismo, po mogucnosti, pravilno i tacno objasnili odnos tvari prema Tvorcu, koji je u pravom smislu neshvatljiv i nedokuciv. Za takvo objasnjenje nijedna nauka nije sposobna, osim matematika. Samo ona, dokazujuci nemogucnost da se beskonacno dosegne, stavlja u pravilan odnos prema njemu sve brojeve, to jest sve oblike tvari. Vaseljena je broj i svi njeni sastavni delovi su brojevi. Neposvecen u tajne matematike nikako ne moze da primi misao da su sve brojevi, samo razliciti medju sobom, istovremeno potpuno ravnopravni s drugim brojevima u odnosu prema beskonacnome. Uzrok takve ravnopravnosti veoma je prost i jasan: on se nalazi u beskonacnoj, prema tome neprekidnoj ravni, drugacijoj od beskonacnog ili bilo kog drugog broja. Pomocu nepobitnih matematickih zakljucaka sasvim je ocevidno da je pojam o broju poimanje relativno, a ne potpuno. Ovaj pojam, odredjujuci prirodnu pripadnost ogranicenih razumnih tvari, postavljajuci nepobitni sled uticaja pod cije dejstvo tvari dospevaju zajedno sa stupanjem u zivot, nikako ne moze da bude svojstvo beskonacnog bica. Beskonacno, obuhvatajuci u sebi sve brojeve, istovremeno prebiva iznad svakog broja po svojstvu savrsenstva, nemajuci ni u cemu nikakvog nedostatka, nepodlozno nedostatku. Prema ovome svojstvu, beskonacno, obuhvatajuci sobom sve impresume, prebiva iznad svakog impresuma; da nije tako, ono bi se podvrglo promenama, sto je svojstveno brojevima, i nesvojstveno beskonacnome. Ako, pak, broj nema stvarno znacenje: onda je sasvim prirodno da svet bude stvoren iz nicega dejstvom beskonacnoga, koje jedino ima stvarno znacenje. Prirodno je dejstvu beskonacnoga da bude iznad shvatanja covecijeg. Takve neoborive istine dobio je um coveciji matematikom: njena nula, izobrazena idejom o nebivajucem, pretvara se u broj, kada na nju dejstvuje beskonacno. Matematiku u pomoc prizivaju

prirodne nauke, prema kojima se ona odnosi kao dusa prema telu. Bez matematike one ne mogu da postoje; one se grade i odrzavaju na njoj kao telo na skeletu. U citavoj prirodi gospodari najstroziji matematicki proracun. A sta nam otkrivaju prirodne nauke? To, da materiju usred koje se mi krecemo, koju vidimo i osecamo na razlicite nacine, i dodirom, i sluhom, i ukusom, i mirisom, - da tu materiju ne samo ne razumemo, ne shvatamo, nego i da nam je nemoguce da je razumemo. Uspostavljena je teorija atoma, sto bi bila mogucnost zaustavljanja i zasnivanja daljih sudova na necemu verodostojnom. Teorija atoma ostaje relativna pretpostavka (hipoteza). U tacnom smislu nema sustastva u prirodi: u njoj su samo pojave. Ovom zakonu potcinjeni su i brojevi: nema broja koji ne bi mogao da se promeni ako mu se sto doda ili oduzme; nema broja koji ne bi mogao da se obrati u nulu. Svaki broj je pojava. Samo beskonacno postojano prebiva nepromenljivim, ono se ne menja ni od dodavanja njemu, ni od oduzimanja od njega. Samo beskonacno sadrzi u sebi sav zivot; samo je ono u pravom smislu sustastvo. Ako je tako, onda je stvaranje sveta Bogom. matematicka neophodnost i istina. Koliko je tacna ta istina, toliko je tacna i ova istina, kako svemir, delo Uma neogranicenog, ne moze biti shvacen ogranicenim umom covecijim. Prvu istinu otkriva ljudima, zajedno sa naukom, Bozanstveno Pismo; na osnivanje druge istine ljudski razum nema ni prava, niti priziva da odbacuje predanje o stvaranju sveta, koje citamo u knjizi Postanja. To isto potvrdjuje nauka. S neba nam grmi apostol Jovan Bogoslov: U pocetku bjese rijec i rijec bjese u Boga, i Bog bjese rijec. Matematika odgovara sa zemlje: "Istina je, svesveta Istina! Drugacije ne moze biti. To je svojstvo beskonacnoga: ono, samo, zivi u sebi i sobom. Ono je - samozivot. Dejstva njegova na brojeve, ma i neizmerna bila, nemaju i ne mogu da imaju nikakvog uticaja na obraz postojanja beskonacnog, odvojenog od svih tvari beskonacnom razlicitoscu; Ono obitava medju slicnosti izmedju postojanja i Postojanja. Opet grmi Bogoslov: Sve je kroz nju postalo, i bez nje nista nije postalo sto je postalo. I opet odgovara matematika: "Istina je, svesveta Istina! Pojave, kao i brojevi, moraju da imaju svoj izvor, izvor nepresusni, - i taj izvor je beskonacno, a to je Bog!" Boga niko nikad nije video, produzava da obznanjuje covecanstvu nebeski Vesnik, i opet kao odgovor njemu izgovara matematika: "Istina je, svesveta Istina! Sledstveno razlici kojom se razlikuje beskonacno od svakog broja, nijedno ograniceno bice, ma kako ono bilo uzviseno, nema mogucnosti da vidi Boga, ni telesnim vidom, ni postignucem uma!" Bog prebiva u svetosti nepristupnoj u svakom pogledu, rekao je Apostol. Bog je objavio o Sebi u Jevandjelju: Ja sam - zivot. Zivot je taj toliko svemoguc, da je dao postojanje svoj tvari, koja zivi u Sustastvenom, pozajmljujuci ga iz samozivota; i vraca zivot onim tvarima koje gube svoj zivot smrcu. Zivot beskonacni ne moze da ne bude svemoguci. Saglasno sa naukom, sveta Crkva ispoveda da su duse covecije i Angeli besmrtni ne po prirodi, vec po Bozijoj blagodati. Kakav istinit sud: on je donesen u ono vreme kada je matematika cutala o tom predmetu. Neophodno je usvojiti misao o

beskonacnoj razlicitosti beskonacnog, i po prirodi i po svojstvima, od brojeva, i pri sudovima o Bogu uvek imati u vidu tu razlicitost, ustanoviti je, kako ne bismo dopali pod sudove koji prevazilaze nasu sposobnost razumevanja, a samim tim i pod sudove koji su u osnovi nepravilni. Bez toga desice se da se sopstvena glupost predstavlja za istinu na pogibelj svoju i na pogibelj covecanstva. Zanesenjaci su se nacinili bezboznicima, a koji su duboko izucili matematiku, uvek su priznavali ne samo Boga, no i hriscanstvo, makar i ne poznavali hriscanstva kako valja. Takvi su bili Njutn i drugi. Bilo bi pozeljno, kada bi neko od pravoslavnih hriscana, izucivsi fundamentalne nauke, zatim temeljno izucio podviznistvo Pravoslavne crkve i darovao covecanstvu istinsku filosofiju, osnovanu na egzaktnim znanjima, a ne na proizvoljnim pretpostavkama. Grcki mudrac Platon zabranjivao je bavljenje filosofijom bez prethodnog proucavanja matematike. Ispravan pogled na stvar! Bez prethodnog izucavanja matematike i drugih nauka na koje ona utice, i bez delatnih i blagodatnih poznanja u hriscanstvu nije moguce u nase vreme izlaganje pravilnog filosofskog sistema. Mnogi koji smatraju sebe vestim u filosofiji, a neupuceni u matematiku i prirodne nauke, susrecuci u delima materijalista proizvoljne namisli i hipoteze, nikako ne mogu da ih razlikuju od znanja koje pripada samoj nauci, niti da uzvrate na odgovarajuci nacin i opovrgnu najbezumnije besmislice nekakvog zanesenjaka, nego se cesto i sami ushicuju ovim odvodjenjem u zabludu, priznajuci ga za dokazanu istinu. Jedino logika moze bez matematike; no i logika je u sustini nerazdeljivo povezana s matematikom, i od nje moze da pozajmljuje svojevrsnu tacnost i potpunost. Sta je silogizam? To je algebarska jednacina. A sta je proporcija i progresija? Logicki sled razumevanja. 3. Mt. 25, 41. 4. Mt. 25, 46. 5. Lk. 16, 26. 6. Mk. 9, 48. 7. Lk. 12; 4, 5. 8. Trebnik, redosled postrizenja u malu shimu. 9. Vita beati Antonii, Patrologia, Tom. LXIII. Isto i Cti-Minej, 17. januara. 10.Pouke prepodobnog ave Doroteja o strahu od buducih muka. 11.Pismo 6. Svetogorca. Slicno ovome u nase vreme neka starica u Gorickom zenskom manastiru, blizu grada Kirilova Novgorodske gubernije, videla je u snu adske muke i, u svedocanstvo istine snovidjenja, adski zlodah ostao je u njoj celih sedam dana, ne dopustajuci joj tokom tog vremena da okusi bilo kakve hrane. - Sveti Dimitrije Rostovski ovako opisuje adske muke: "Tamo

ce biti trpljenje i oganj neugasivi; jer je rekao Hristos Spasitelj nas da se oganj njihov ne gasi (Mk. 9, 44). - A tamo ce biti i ljuta zima i od te nepodnosljive studeni gresnici ce skrgutati zubima. O tome je rekao Hristos Spasitelj nas: Tamo ce biti plac i skrgut zuba (Lk. 13, 28)... Bice tamo i crvi koji ce neprestano muciti, nagrizati i izjedati gresne ljude i oni nikada nece umreti, jer je receno da crv njihov ne umire (Mk. 9, 44) ... Tamo ce biti jos i nepodnosljivi smrad od zestokog ognja, jer je napisano: Oganj i sumpor i ognjeni vjetar bice im dio iz case (Ps. 11, 6)... Bice tamo i velika tuga, toliko teska, da bi, kada bi bilo moguce umreti, smrt bila docekana kao najveca uteha, no nikada nece umreti. Jer je napisano: Trazice ljudi smrt, i nece je naci; i zeljece da umru, i smrt ce od njih bjezati (Otk. 9, 16)... Jos ce biti tamo i krajnja tama: jer je pisano: Svezite mu ruke i noge, pa ga bacite u tamu najkrajnju (Mt. 22, 13); i koji u tu tamu budu baceni prebivace u njoj vecito, i nece ugledati lica Bozijeg nikada... Bice tamo i glad, jer je rekao Sam Hristos: Tesko vama siti sad, jer cete ogladnjeti (Lk. 6, 25)... Bice tamo i velika zedj, jer je i Sam Hristos rekao: jer cete ozednjeti. Tamo ce biti i velika teskoba: jer ce pakao biti pun gresnih ljudi od kojih ce se jedni nalaziti na vrhu, drugi u sredini, a neki na samom dnu pakla. To je kao kad neko napuni vrecicu novcicima, pa je sveze, ili kad neko napuni do vrha neki sud ribom, pa ga zatvori: tako ce i Bog zakljucati ad kada se napuni gresnicima, kako oni otuda ne bi izlazili. 12.Lestvica, 6. stepen. 13.Pecerski Paterik. Spomen prepodobnog Atanasija je 2. decembra. 14.Jev. 10, 27-31. 15.Dela, 7, 55-56. 16.Skitski Paterik. 17.Skitski Paterik. 18.Zitije Pajsija Njameckog, § 14. 19.Skitski Paterik. 20.Zena je bila podvrgnuta demonskom iskusenju zato sto je provela celih sest nedelja bez pricesca svetim Hristovim Tajnama. Pri izobilnom dejstvu Bozanstvene blagodati u prvobitnoj Crkvi i takve pogreske, koje se sada cine beznacajnim, povlacile su za sobom kaznu Boziju, (Dela, gl. V). Skitski Paterik. 21.Ps. 142, 7. 22.Ps. 75, 3. 23.2. Pt. 1, 19.

24.Otk. 12; 7, 8. 25.Jez. 26, 16. 26.Jev. 1, 7. 27.Efes. 6, 12. 28.Efes. 2, 2. 29.Cassiani collatio VIII. To se vidi i iz spisa mnogih drugih svetih Otaca. 30.1. Pt. 5, 8. 31.Post. 1, 28. 32.Post. 2, 15. 33.Slovo 4, gl. 3. Da vlast satane nad palim andjelima i ljudima nije njegovo svojstvo, nego je steceno od onih koji su mu je dragovoljno predali, on je sam posvedocio pred Spasiteljem kada mu je pokazao sva carstva ovoga svijeta za gren oka, i rekao za njih: Tebi cu dati svu vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana i kome hocu dajem je (Lk. 4; 5, 6). 34.Post. 3, 24. 35.Prep. Kasijan smatra da je satana do pada pripadao liku Heruvima (Sol. VII, sar. VIII). I drugi sveti Oci su saglasni da je on iz reda visih andjela. 36."Uzasnula se smrt, videvsi da je sisao u ad Neko novi, nezadrzavan tamosnjim uzdama. Zasto ste se, ugledav Ga, preplasile vi, vratnice adske (Jov. XXXVIII, 17)? Kakav je to neobican strah ovladao vama? Bezala je smrt i bekstvo je pokazalo strah. Sabrali su se sveti Proroci, i zakonodavac Mojsije, i Avraam, i Isaak, i Jakov, i David, i Samuil, i Isaija, i Krstitelj Jovan, koji navescuje i svedoci: Jesi li ti onaj sto cg doci, ili drugoga da cekamo (Mt. XI, 3)? Iskupljeni su svi pravednici koje je progutala smrt: jer je propovedanome Caru valjalo da se nacini Iskupiteljem dobrih propovednika. I, posle toga svaki je od pravednika rekao: Gdje ti je, smrti, zalac? Gdje ti je, pakle, pobjeda (1 Kor. 15, 55)? Nas je iskupio Pobeditelj." (14. Objavljeno Slovo Svetoga Kirila Jerusalimskog). 37.Kada je sisao Gospod Isus Hristos u ad, uplasili su se knezovi adski i zavapili: Otvorite se vrata placevna: Dosao je car slave, Hristos. Kada je Gospod razorio ad, i posto se, oslobodivsi iz njegovog ropstva duse pravednika, uznosio na nebo, tada su Nebeske Sile, diveci se novom cudu, pevale: Otvorite vrata. Jedni od njih su pevali: Ko je car slave? A drugi su odgovarali: Gospod nad silama, ovaploceni Bog - Rec, Koji sedi na prestolu slave, Sin Oca, prevecno jednosustni sa Ocem, Koji je sisao na zemlju, primio covecije telo i vazneo ga sa Sobom na nebo - car slave." (Tumacenje

uzeto iz svetih Otaca i smesteno posle trece katizme u Psaltiru s tumacenjem, izdanje Kijevo - Pecerske lavre). 38.Jev. 9, 27. Sveti Ignjatije Brjančaninov ZRAČNA MITARSTVA

Za mucenje dusa koje prohode vazdusno prostranstvo ustanovljeni su od tamnih vlasti sudovi i straze u besprekornom poretku. Po slojevima podneblja, od zemlje do samog neba, stoje pukovi strazara palih duhova. Svaki odsek bavi se posebnim vidom greha, i muci u njemu dusu kada dusa dospe u to nadlestvo. Vazdusne demonske straze i sudovi nazivaju se u spisima Otaca mitarstvima, a duhovi koji u njima sluze - mitarima. Mitarem se nazivao u vreme Hrista i u prvim vekovima hriscanske Crkve sakupljac drzavnih poreza. Kako se ta duznost, prema jednostavnosti drevnih obicaja, poveravala licu bez utvrdjene odgovornosti i polaganja racuna, to su mitari dopustili sebi sva sredstva nasilja, razne oblike prepredenosti, sitnicarenja, beskrajne zloupotrebe i necovecno otimanje. Oni bi se obicno zaustavili kod gradskih vrata, na trznicama i drugim javnim mestima, kako niko ne bi mogao da promakne njihovom budnom oku. Drzanje mitara ucinilo ih je strahom i trepetom za narod. Za njega je naziv mitar oznacavao coveka bez osecanja, bez pravila, spremnog na svaki zlocin, na svaki najnizi postupak, koji time dise i zivi - coveka odbacenog. U tom smislu Gospod je uporedio upornog i beznadeznog prestupnika Crkve sa neznaboscem i mitarem.[1] Starozavetnim poklonicima istinitog Boga nista nije bilo odvratnije od sluzenja idolima: a isto toliko im je bio mrzak i mitar. Naziv mitar preneo se od ljudi na demone koji cuvaju put od zemlje ka nebu, prema slicnosti duznosti koje obavljaju. Kao sinovi i poverenici lazi, demoni ne samo sto suocavaju duse covecije sa njihovim nedelima i gresima, nego ih optuzuju i za ono sto nikada nisu ucinili. Oni pribegavaju izmisljanjima i lazima, sjedinjujuci klevetu sa bestidnoscu i drskoscu, kako bi istrgnuli dusu iz ruku Angela i njome povecali bezbrojno mnostvo adskih zatocenika.[2] Ucenje o mitarstvima je ucenje Crkve.[3] Nesumnjivo je da sveti apostol Pavle govori o njima kada objavljuje kako hriscanima predstoji borba sa duhovima zlobe u podnebesju. Ovo ucenje susrecemo u najstarijem crkvenom predanju i u crkvenim molitvoslovljima. Presveta Djeva, Bogomajka, izvestena Arhangelom Gavrilom o svom bliskom prestavljenju,

prinela je sa suzama molitve Gospodu za izbavljenje Njene duse od lukavih duhova podnebesja. Kada je nastupio sam cas Njenog casnog uspenja, kada je sisao k Njoj Sam Sin i Bog Njen s mnostvom Angela i duhova pravednih, Ona je, pre no sto je predala presvetu dusu svoju u svete ruke Hristove, izgovorila u molitvi Njemu i sledece reci: "Primi sada u miru duh moj, i ogradi me od oblasti tamne, kako me ne bi susreo nikakav pogled satane."[4] Sveti Atanasije Veliki, patrijarh Aleksandrijski, u zivotopisu prepodobnog Antonija Velikog, pripoveda ovo: "Jednom on (Antonije), kada je nastupio deveti cas, pocevsi da se moli pre jela, bese iznenada uzet Duhom, i uznesen Angelima na visinu. Vazdusni demoni su se protivili njegovom putu: Angeli, prepiruci se sa njima, trazili su razloge njihovom suprotstavljanju, jer Antonije nije imao nikakvih grehova. Demoni su se starali da iznesu grehe koje on bese ucinio od samog rodjenja; no Angeli su pregradili usta klevetniku, rekavsi im da oni ne treba da nabrajaju njegova sagresenja od rodjenja, koja behu izgladjena blagodacu Hristovom, nego neka pokazu, ako mogu, grehe ucinjene posle onog vremena od kada je on stupanjem u monastvo, posvetio sebe Bogu. Optuzujuci ga, demoni su navodili mnogo bestidnih lazi; no kako su njihove klevete bile lisene dokaza, to se Antoniju otvorio slobodan put. Toga casa on je dosao k sebi i video da se nalazi na onom istom mestu na koje je stao radi molitve. Zaboravivsi na hranu, proveo je svu noc u suzama i jecajima, razmisljajuci o mnostvu neprijatelja covecijih, o borbi sa takvom vojskom, o mukotrpnom putu ka nebu kroz vazduh i o recima Apostola koji je kazao: Jer nas rat nije s krvlju i tijelom, nego s poglavarima i vlastima ispod neba[5] koji, znajuci da vazdusne vlasti samo to i traze, o tome se staraju svim silama, naprezu se i ustremljuju kako bi nas lisili slobodnog prolaza ka nebu, savetuje nam: Obucite se u sveoruzje Bozije, da biste se mogli odrzati protiv lukavstva djavolskoga,[6] da se posrami protivnik, nemajuci nista lose reci za nas.[7] Sveti Jovan Zlatoust, rekavsi kako umiruci, makar bio i veliki vlastelin na zemlji, biva obuzet smutnjom, strahom, neizvesnoscu kada ugleda strasne sile Angleske, i protivne sile koje dolaze da razluce dusu od tela, - dodaje: "Tada su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomocnici, mnoga dobra dela, veliko zastupanje Angela na putu kroz vazdusno prostranstvo. Ako putujuci u stranu zemlju ili strani grad trazimo vodica: koliko su nam tek potrebniji putevoditelji i pomocnici da nas provode pored nevidljivih staresina i vlasti koje vladaju tim vazdusnim prostranstvima, sto se nazivaju i gonicima i mitarima i skupljacima poreza!" U ime pocivsih hriscanskih mladenaca Zlatoust ovako svedoci i bogoslovi: "Nas su sveti Angeli mirno razlucili od tela i mi smo slobodno mimoisli poglavare i vazdusne vlasti. Imali smo pouzdane rukovoditelje! Lukavi dusi nisu nasli ono sto su trazili; nisu videli u nama ono sto su zeleli da vide. Ugledavsi telo neoskrvnavljeno postideli su se, ugledavsi dusu cistu, daleko od svake zlobe, posramili su se;

ne nadjose u nama porocnih reci, i ucutase. Mi smo prosli i unistili ih; prosli smo kroz njih i zgazili ih; "Zamka se raspade, i mi se izbavismo. Blagosloven Gospod koji nas ne dade zubima njihovijem da nas rastrzu"[8] Kada se to okoncalo, Angeli, nasi putevoditelji, silno su se radovali; poceli su da nas, opravdane, ljube i da govore u veselju: "Jaganjci Boziji! Neka je blazen vas dolazak ovde; otvorio vam se praroditeljski raj; rasireno vam je narucje Avramovo! Primila vas je desnica Vladike; prizvao vas je Njegov glas na desnu stranu! Blagonaklonim ocima pogledao je On na vas; u knjigu zivota upisao je On vas. I rekli smo mi: "Gospode! Pravedni Sudijo! Lisio si nas zemaljskih blaga, ne lisi nas nebeskih! Odvojio si nas od otaca i majki, nemoj da nas odvojis od Svetih Tvojih. Znamenja krstenja sacuvala su se netaknuta na nama; telo nase prinosimo Ti cisto, kao Tvoji istinski mladenci!"[9] Prepodobni Makarije Veliki kaze: "Slusajte kako se pod nebesima nalaze reke zmija, usta lavova, vlasti tame, oganj goruci sto sva bica u smutnju privodi, ne znas li da ce ovi, ako ne primis zaloga Svetoga Duha, pri ishodu tvome iz tela zgrabiti tvoju dusu i spreciti te da se vines na nebesa."[10] Sveti velikomucenik Evstratije, posto je pretrpeo strasne udarce i mucenja, i nakon divnih cudesa koja je satvorio, pre izvrsenja smrtne kazne zbog postojanog i snaznog ispovedanja Hrista, prineo je molitvu Bogu, u kojoj je najpre uzvelicao Boga Koji je pogledao na njega i darivao mu u vreme zemnog stradanja da pobedi nevidljivog vraga, djavola; a zatim je presao na predstojece razlucenje duse od tela, govoreci: "Smutila se i raslabila dusa moja pri svom ishodu iz ovog gresnog i skvernog tela, neka je lukavi vrag ne ulovi u necem i baci u tamu zbog nevidljivih i vidljivih grehova koje sam pocinio za vreme ovoga zivota! Vladiko! Budi milostiv meni, i neka moja dusa ne ugleda mracna lica lukavih demona, nego neka je prihvate Tvoji svetli i presvetli Angeli! Proslavi Ime Tvoje sveto, i silom Tvojom uzvedi me na Bozansko Sudiste Tvoje! Kada mi se bude sudilo, neka mene, gresnika, ne zgrabi ruka kneza tame ovoga sveta i neka me ne baci u dubinu pakla: nego mi predstani Ti i budi mi Spas i Zastupnik. A ova telesna mucenja su radosti za sluge Tvoje." Na slican nacin i sveti velikomucenik Georgije, koji je blagodacu Hristovom podneo sva najstrasnija mucenja, izmisljena zlobom mucitelja, koji je pred njihovim ocima vaskrsao mrtvaca i Imenom Gospodnjim srusio idole, kada je dosao na mesto kazne, izlio je ovakvu predsmrtnu molitvu: "Blagosloven Gospod Bog moj Koji me ne predade celjustima lovitelja mojih i ne dopusti da se neprijatelji moji o meni razvesele, Koji izbavi dusu moju, kao pticu od zamki lovaca! Vladiko! I sada me uslisi: Budi kraj mene u casu moje smrti, i izbavi dusu moju od zamki vazdusnog kneza, tog strasnog protivnika, i njegovih necistih duhova. I ne upisi u greh onima koji su prema

meni sagresili u neznanju, no im podari Tvoj oprostaj i ljubav, da bi i oni, poznavsi Te, primili udeo s izabranicima Tvojim u Carstvu Tvome."[11] Veliki ugodnik Boziji, tajnovidac, sveti Nifont, episkop kiparskog grada Konstancije, stojeci jednom na molitvi, ugledao je otvorena nebesa i mnostvo Angela od kojih su jedni silazili na zemlju, a drugi se uspinjali navise, uznoseci covecije duse u nebeske obitelji. Pazljivo je posmatrao taj prizor i video - kako dva Angela streme ka visini, noseci dusu. Kada su se priblizili bludnom mitarstvu, izasli su demoni bluda i gnevno rekli: "Ta dusa je nasa! Kako se usudjujete da je nosite mimo nas, kada je ona nasa?!" Angeli su upitali: "Na cemu se zasniva to vase tvrdjenje?" A besi su odgovorili: "Do same smrti ona je gresila, prljajuci se ne samo prirodnim, no i protivprirodnim gresima, uz to je i osudjivala bliznjega, a sto je gore od svega, umrla je bez pokajanja: sta cete reci na to?" Angeli su uzvratili: "Uistinu, necemo poverovati ni vama, ni ocu vasem, satani, dok ne upitamo Angela-hranitelja ove duse." Upitani Angel-hranitelj je rekao: "Zaista, mnogo je gresio ovaj covek, no cim se razboleo, smesta je poceo da place i da ispoveda grehove svoje Bogu. Da li mu je Bog oprostio, o tome On odlucuje. Njegova je vlast, neka je slava Njegovom pravednom sudu." Tada Angeli, prezrevsi optuzbe demona, udjose na vrata nebeska. Zatim je blazeni ugledao i drugu dusu nosenu Angelima. Demoni, dobezavsi k njima, vikahu: "Sto nosite duse bez naseg znanja, kao i ovu, zlatoljubivu, bludnu, svadljivu, razbojnistvu vicnu?" Angeli odgovorise: "Mi zacelo znamo da je ona, makar i upala u sve to, ipak plakala, uzdisala, ispovedajuci se i dajuci milostinju, pa joj je Bog podario oprostaj." Demoni rekose: "Ako je ta dusa dostojna milosti Bozije, onda uzmite gresnike celoga sveta; mi ovde nemamo sta da se trudimo." Tada im Angeli uzvratise: "Svi gresnici koji sa smirenjem i suzama ispovedaju grehe svoje primaju oprostaj po milosti Bozijoj; a onima sto umiru bez pokajanja sudice Bog." Tako posramivsi demone, oni prodjose. Opet je video Sveti kako se uznosi dusa nekog bogoljubivog muza, casnog, milostivog, svima omiljenog. Besi stajahu podalje i skrgutahu na tu dusu zubima, a Boziji Angeli izlazahu kroz vrata nebeska u susret njoj, i pozdravljajuci je, klicahu: "Slava, Tebi, Hriste Boze, sto je nisi predao u ruke neprijatelja, nego si je izbavio od preispodnjeg ada!" - Takodje je video blazeni Nifont kako demoni vuku neku dusu prema paklu. To je bila dusa nekog roba koga je gospodar mucio gladju i batinama i koji se, ne izdrzavsi mucenje, udavio, buduci nagovoren djavolom. Angelcuvar isao je podalje i gorko plakao; a demoni su se radovali. Tada je dosla zapovest od Boga Angelu koji je plakao da ide u Rim, kako bi tamo preuzeo brigu o novorodjenom detetu koga su u to vreme krstavali. - Opet je video Sveti dusu nosenu po vazduhu Angelima, koju su oteli od njih demoni na cetvrtom mitarstvu, i bacili je u bezdan. To je bila dusa coveka predanog bludu, vracanju, razbojnistvu, koji je iznenada umro bez pokajanja.[12]

Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, dostigavsi visinu hriscanskog savrsenstva, kazujuci satajniku svome djakonu Jovanu o smrti koja mu se blizila, i velikoj nagradi na nebu, pokazanoj mu otkrivenjem odozgo, govorio je: "Ne znam niceg u sebi sto bi moglo da bude dostojno nebeske nagrade, sem sto Gospod zeli da me pomiluje Svojom blagodacu. Znaj da ces i ti uskoro biti uzet odavde, stoga se postaraj, koliko god imas snage, o dusi svojoj, kako bi uspeo da bezbedno prodjes oblast vazdusnih duhova i umaknes ljutoj ruci kneza tame. Zna Gospod moj da sam i ja obuzet silnom tugom i velikim strahom, dok ne mimoidjem ta strasna mesta na kojima se ispituju sva dela i reci covecije."[13] Blazeni Jovan Milostivi, patrijarh Aleksandrijski, neprestano je govorio o smrti i ishodu duse iz tela, otkako mu je o tome bio otkrio prepodobni Simeon Stolpnik: "Kada dusa izadje iz tela", govorio je on, "i pocne da ushodi ka nebu, susrecu je prilike demona, i podvrgavaju mnogim mucenjima. Oni je zlostavljaju zbog lazi, klevete, jarosti, gneva, zlopamcenja, tvrdosti, sramnih reci, neposlusnosti, podmitljivosti, srebroljublja, pijanstva, prejedanja, osvetoljubivosti, gatanja, mrznje, ubistva, kradje, nemilosrdnosti, bluda, preljubocinstva. Za vreme puta duse od zemlje ka nebu, ni sami sveti Angeli ne mogu da joj pomognu: pomazu joj jedino njeno pokajanje, njena dobra dela, a vise od svega njena milostinja. Ako se ne pokajemo ovde zbog nekog greha, iz zaborava, tada milostinjom mozemo da se izbavimo od nasilja demonskih mitarstava. Braco! Znajuci to, zaplasimo se gorkog casa susreta sa surovim i nemilosrdnim mitarima, onog casa kada cemo doci u nedoumicu kako da odgovorimo nasim muciteljima. Ovde se pokajmo za sve grehove nase, dajmo prema nasim mogucnostima milostinju koja moze da nas provede od zemlje do neba i izbavi od zadrzavanja demona. Velika je njihova mrznja prema nama, veliki nas strah ocekuje na vazduhu, velika nevolja!"[14] Simeon Stolpnik, koji je otkrio o mitarstvima patrijarhu, bio je Divnogorac, savremenik patrijarha, samo stariji od njega. Do nas je dosao odlomak pouke koju je satvorio licno sveti Simeon, gde on govori o zagrobnom udelu hriscana. U ovoj pouci prepodobni najpre otkriva da mu je javljeno Svetim Duhom o malom broju onih koji se spasavaju, o malom broju onih koji su zasticeni na rukama angelskim u sadasnje vreme, to jest, u vreme zivota Ugodnika Bozijeg. Dalje on govori kako dusu neoskvrnjenu i pravednu Angeli prihvataju sa ljubavlju, tese je, s pesmopojem uznose, otklanjajuci demonsku silu i uzvisujuci se iznad domasaja mitarstava. Nasuprot tome, gresna dusa ne dopusta da se vine u predele iznad vazduha: djavo ima povod da je optuzi. On se prepire sa Angelima koji je nose, pokazujuci njena sagresenja, zbog kojih mora njemu da pripadne, navodeci njenu nedovoljnost u onom stepenu vrline koji je neophodan za spasenje i za slobodan prohod kroz vazduh.[15]

Prepodobni Jovan Raitski, u poslanici prepodobnom Jovanu Lestvicniku napominje o vazdusnim knezovima, mocnicima ovoga sveta, duhovima zlobe, zeleci da dusekorisne pouke Sinajskog Svetilnika rukovode inoke ka vratima nebeskim, i sacuvaju ih od tamnih vlasti koje sprecavaju uspon ka nebu. Sveti Jovan Lestvicnik kazuje kako su pali monasi, prinoseci duboko i neprestano pokajanje, izmedju ostalih svojih reci, ispunjenih umilenjem i pracenih uzdisajima, govorili i ovo: "Da li ce dusa nasa preci uzburkanu vodu vazdusnih duhova?" Tako su govorili oni, jer jos nisu mogli da osete izvesnost, nego su izdaleka posmatrali ono sto se desava na vazdusnim mitarstvima.[16] Prepodobni Isaija Otselnik u zavestanju svojim ucenicima zapovedio je da: "svakodnevno imaju pred ocima smrt i da se brinu na koji ce nacin napustiti telo i kako ce proci pored vlasti tame, koje ce nas docekati na vazduhu."[17] U 17. Slovu on govori: "Pomisli, kakva je radost duse onoga koji je predao sebe na sluzenje Bogu i koji vrsi tu sluzbu! Pri ishodu njegovom iz ovoga sveta, dela njegova ce se truditi za njega; Angeli, ugledavsi ga izbavljenim od vlasti tame, obradovace se zbog njega. Kada dusa izadje iz tela, nju prate Angeli, a u susret joj idu tamne sile, zeleci da je zadrze, i muce je, ne bi li nasli u njoj stogod svoje. Tada se Angeli ne bore protiv neprijatelja, no dela koja je dusa ostvarila, ogradjuju je i cuvaju od demona, ne dopustajuci im da joj se priblize. Ako pobede njena dela, tada joj Angeli upucuju pohvalne pesme i vode je s radoscu pred lice Bozije. U tom casu ona zaboravlja sve sto pripada zemaljskom zivotu i sve muke koje je podnela. Brizljivo se postarajmo da za vreme ovog kratkog veka na svaki nacin cinimo dobro i da ga sacuvamo nepovredjenim od zla, kako bismo uspeli da se spasemo od ruku knezova tame koji nas ocekuju: oni su lukavi i nemilosrdni. Blazen je onaj u kome se nece naci bilo sta sto njima pripada: njegova radost, mir, veselje i venac su iznad svake mere."[18] Neki inok, ziveci u opstezicu ave Serida, gde je u zatvoru molitveno tihovao veliki ugodnik Boziji, starac Varsanufije, priblizivsi se koncini svojoj, molio je ovoga svetoga Starca da ga prati po vazduhu na tom putu koji on (umiruci inok) nije poznavao. Veliki Varsanufije mu je odgovorio: "Brate! Predajem te Hristu, Koji je blagovoleo da umre za nas, Vladici neba i zemlje i svega postojeceg, da On ublazi u ocima tvojim smrtni strah i ucini slobodnim prohod tvoje duse."[19] Prepodobni ava Dorotej, vaspitanik u monastvu ovog istog optezica ave Serida pise u jednoj od svojih poslanica: "Kod neosetljivosti (okorelosti) duse korisno je cesto citanje Bozanstvenog Pisma i umilnih reci bogonosnih Otaca, secanje na Strasni sud Boziji, na ishod duse iz tela, o strasnim silama koje treba da je sretnu, uz cije je saucesnistvo ona cinila zlo u ovom kratkotrajnom i bednom zivotu."[20]

Sveti Jovan Karpatijski, teseci inoke Indije koji su istovremeno trpeli silno gonjenje od vidljivih i nevidljivih neprijatelja i priblizavali se propasti ocajanja, ovako govori: "Ratujuci i ozledjujuci, drsko nasrce na dusu izaslu iz tela, vrag, taj gorki i strasni klevetnik u njenim gresima. Tada bogoljubiva i verna dusa, makar bila i ozledjena mnogim gresima, nece se ustrasiti od nasrtaja i pretnji. Ukrepljavana Gospodom, sticena krilima radosti, podrzavana svetim Silama, koje je poucavaju, ogradjivan svetloscu vere, ona se sa velikom smeloscu suprotstavlja lukavom djavolu i odgovara mu: Sta imam ja i ti koji si tudj Bogu? Sta imam ja sa tobom, begunce s neba i slugo zli? Ti nemas vlasti nada mnom: vlast nada mnom i nad svima pripada Hristu, Sinu Bozijem. Pred Njim smo sagresili mi, Njemu cemo i dati odgovor, imajuci Njegov casni krst kao zalog Njegovog milosrdja prema nama i naseg spasenja. Rusitelju! Bezi daleko od nas: nema niceg zajednickog izmecu tebe i slugu Hristovih! Kada dusa neustrasivo govori ovako, djavo se daje u bekstvo i vice: Ne mogu se suprotstaviti Imenu Hristovom! A dusa se uznosi iznad demona. ... I posle toga u radosti je prinose Bozanstveni Angeli na mesta koja su joj odredjena prema stepenu njenog duhovnog uzrasta."[21] "Dusa, kada posle smrti uzleti vazduhom ka vratima nebeskim", kaze sveti Isihije, "imajuci uz sebe i u sebi Hrista, nece se tako uplasiti neprijatelja svojih, nego ce smelo, kao i ovde, odgovarati na vratima. Samo da ne oslabi ona do svoga ishoda, dan i noc vapije ka Gospodu Isusu Hristu. On ce se osvetiti za nju uskoro, po istinitom i Bozanstvenom Njegovom obecanju, pokazanom u prici o nepravednom sudiji. Istinu vam govorim, osvetice se i u sadasnjem zivotu i po ishodu duse iz tela. - Sustici ce nas cas smrtni, doci ce on, i bice nemoguce da se izbegne. O, kada bi knez sveta i vazduha, koji ce morati tada da nas susretne, nasao da su nasa bezakonja nistavna i beznacajna i da ne moze da nas izoblici kako je namislio! U suprotnom slucaju, zaplakacemo bezuspesno. Sluga, kaze Pismo, koji zna volju Gospodara svojega, i ne ispuni je, bice bijen mnogo.[22] Ne vidi svetlosti ko se rodio slep: tako i ko ne prebiva u trezvenoumlju, ne vidi bogatstvo sijanja visnje blagodati i nece se osloboditi od lukavih i Bogu mrskih dela, reci i pomisli. Takav, u vreme smrti, nece slobodno mimoici tartarske knezove."[23] Prepodobni Teognost: "Neizreciva je i neiskazana radost one duse koja se razlucuje od tela sa izvesnoscu o svom spasenju. Ona svlaci telo, kao odecu. U cvrstom uverenju ona prima ono sto je obrucenjem vec primljeno, bez tuge odlaze telo, mirno izlazi iz njega ka svise poslanom za nju Angelu, svetlom i tihom. Pracena tim Angelom, ona bez prepreka prohodi vazdusno prostranstvo, nimalo ne uznemiravana zlim duhovima; radosno i smelo ushodi ona, klicuci blagodarenja Bogu, i dospeva napokon na poklonjenje Sazdatelju svome. Tamo se iskazuje o njoj opredeljenje koje nalaze da se smesti sa ravnima njoj po vrlini gde ce sa njima prebivati do opsteg

vaskrsenja."[24] "Ako si se ti, postojano prebivajuci u cistoj molitvi koja nevestastveno sjedinjuje s Bogom nevestastveni um, udostojio da vidis, kao u ogledalu, blazeno stanje koje te ocekuje po okoncanju ovdasnjeg zivota, udostojio si se toga, primivsi zalog Duha i stekavsi nebesko carstvo unutar sebe blistavo jasnim i opredeljenim cuvstvom duse, nikako ne pristaj da se razresavas od tela nepredupredjen navescenjem o nastupajucoj smrti. Moli se priljezno za to i budi ispunjen dobrom nadom da ces dobiti to objavljivanje, kada se priblizi tvoj kraj, ako je to korisno. Spremaj se svagda za smrt, udaljujuci svaki strah; spremaj se svagda, kako bi uspeo da prodjes vazdusno prostranstvo, da izbegnes lukave duhove, da udjes smelo i neustrasivo u nebesko okruzenje, da se pridruzis angelskim cinovima, da sobom umnozis lik svih izabranih i pravednih, da vidis Boga, koliko je dostizno to vidjenje."[25] Duhovno cuvstvo, o kome govori prepodobni Teognost, naziva se, sasvim ispravno, u Otackim spisima, izvescenjem, prema svojstvu nesumnjive verodostojnosti. Ono nastaje nailaskom Bozanstvene blagodati koja prima u duhovna nedra otaca pokajanog i ometenog gresnika. Ono se javlja u dusi neocekivano, kao novi zivot, o kome covek do tada nije mogao da stvori u sebi nikakvog pojma. Ono oslobadja dusu od nasilja lukavih duhova i strasti, menja celog coveka, sjedinjuje ga sa Bogom, uvodi celog coveka u cudesnu molitvu koju upucuje ka Bogu iz coveka Duh Boziji. Sve kosti takvog coveka reci ce neiskazanim duhovnim slavoslovljem i blagodarenjem: Gospode, Gospode, ko je kao Ti, koji izbavljas siromaha iz ruke tlacitelja, nistega i ubogoga od onih koji ga upropascuju? To duhovno osecanje je toliko jako, da, ispunivsi sobom coveka, utire u njemu osecanja za sve druge stvari: ukratko receno - ono je predvorje Carstva Bozijeg u dusi. Ko je stekao to osecanje ne zivi vise sebi, vec Bogu,[26] okrenuvsi se svecelo k Njemu i imajuci Njega u sebi. U onima koji su se izlozili samoobmani i demonskoj prelesti javlja se mnenje takvog cuvstva, i razlikuje se od blagodatnog i njemu suprotnim plodovima. "Opomeni se duso moja", dirljivo se obraca skitski inok Evagrije samome sebi, "i pomisli, kako ces podneti iznenadno razlucenje tvoje od tela kada strasni andjeli dodju za tebe i zgrabe te u casu koji ti ne ocekujes i u vreme o kome ti ne znas! Kakva ces dela poslati ti na vazduh, kada stanu da te ispituju o delima tvojim neprijatelji tvoji koji borave u vazduhu?"[27] Tako su osecali i govorili sveti ugodnici Boziji: oni su razumeli i istrazivali dubinu pada covecijeg; oni su razumeli i istrazivali vlast demona nad ljudima, izniklu iz tog pada. Zatvorenik Zadonski, Georgaje, opisuje nam dogadjaj koji se zbio skoro u nase vreme: Arhimanrit Varsanufije (Zadonskog manastira) bio je u stanju obamrlosti tokom tri veceri. Za to vreme on se dusom nalazio na vazdusnim mitarstvima, podvrgavajuci se mucenjima za sve grehe ucinjene od same mladosti, ali je cuo glas Boziji: Radi molitava Presvete Bogorodice,

svestenomucenika Mokija i stratilata Andreja, prastaju mu se gresi i daje se vreme za pokajanje.[28] Ucenje o mitarstvima, slicno ucenju o smestilistu raja i pakla, srece se kao osptepoznato i opsteprihvaceno ucenje u svim krajevima bogosluzenja Pravoslavne crkve. Ona ga objavljuje i napominje svojim cedima, kako bi posejala u njihovim srcima dusespasonosni strah i pripremila ih za blagouspesan prelazak iz vremenog zivota u vecni. U molbenom kanonu Gospodu Isusu Hristu i Bozijoj Majci, koji se cita na samrti svakog pravoslavnoga,[29] kaze se: vazdusnog kneza, nasilnika, mucitelja, presretaca na strasnim putevima, i svih praznih reci ispitivaca udostoj me da mimoidjem neuskraceno, odlazeci sa zemlje."[30] "Da izbegnem pukove bestelesnih neprijatelja i vazdusne se bezdne oslobodim, i da se na nebesa uspnem, udostoj me."[31] "Gorkog mitarstva poglavara, kneza ovoga sveta, oteraj daleko od mene."[32] Kod kelijskog pravila, u molitvama posle katizmi, Crkva nalaze molitveniku da izgovara ovakve prozbe: "Gospode moj, Gospode, podari mi suze umilenja, kako bih Te njima umolio da se pre smrti ocistim od svakoga greha: jer strasno i grozno mesto moracu da prodjem, razlucen od tela, gde me mnostvo mracno i demoni surovi cekaju."[33] "Usavrsi me Tvojim savrsenstvom, i tako me iz sadasnjeg zivota izvedi, da netaknut mimoidjem nacela i vlasti tame, kako bih, Tvojom blagodacu, i ja ugledao neiskazanu dobrotu nepristupne Tvoje slave."[34] U molitvama pred kondacima i ikosima akatista Bozijoj Majci cita se: "O Mati Cara neba i zemlje! Oprostaj svih mojih pregresenja isprosi, zivotu mome podari ispravljenje, i na smrti od vazdusnih neprijatelja nesmetan prohod."[35] "Mrtvi Tobom (Bogomajko) ozivljavaju, jer si zivot ipostasni rodila: koji bejahu nemi pocinju da govore, gubavi se ciste, bolesni ozdravljaju, mnostva vazdusnih duhova bivaju pobedjeni."[36] U Osmoglasniku se upucuju sledeca moljenja Bozijoj Majci: "Na casu, Djevo, smrti moje od ruke demonske me otrgni, i suda, i trulezi, i strasnog mucenja i mitarstava gorkih, i kneza ljutog, i vecne osude."[37] "Precista, izbavi me od demonskog mucenja na casu samrtnom."[38] "Na casu, Djevo, koncine moje od ruke besovske i osude, i odgovora, i ispitivanja, i mitarstava strasnih i kneza ljutog i ognja vecnog izbavi me"[39] "Vladicice i Mati Izbavitelja, u casu ishoda moga, Ti stani pred mene, mucenog od vazdusnih duhova zbog svega sto nerazumnom mislju ucinih."[40] "Kada se od plotskog saveza dusa moja bude razdvajala, tada mi predstani, Vladicice, i bestelesnih neprijatelja savete razori, i razmrskaj celjusti onih koji traze da me progutaju nepostedno: kako bih netaknuto prosao vazduhom gde boravi knez tame."[41] U "Cinu razlucenja duse od tela kada covek dugo strada", cita se: "Sada su vec svi dani zivota moga kao dim ostali za mnom, i pristupice Angeli, poslani od Boga, da moju bednu dusu traze nemilosrdno."[42] "Pristupice mnostvo lukavih duhova, koji drze mnoge zapise mojih grehova i zovu, trazeci da nepostedno pokore moju dusu."[43] "Pomilujte me Angeli svesveti Boga Svedrzitelja i izbavite me od mitarstava

svih lukavih."[44] U Kanonu Angelu Cuvaru stoji: "Neka sram i stid pokriju mracna i smradna lica vrazja kada se moja dusa bude razdvajala od tela."[45] "Daj mi da te ugledam, kada dodje vreme ishoda moga, s desne strane moje bedne duse kako stojis, pesmom odgoneci strasne demone."[46] "Molim tebe, hranitelja moga, budi mi zastitnik i zastupnik neoborivi, kada budem prolazio mitarstva ljutog mirodrsca."[47] U drugoj molitvi svetitelju Nikolaju: "Na ishodu duse moje pomozi mi, bednom: umoli Gospoda, sve tvari Sazdatelja, da me izbavi od vazdusnih mitarstava i vecnog mucenja."[48] Prozbe o izbavljenju od vazdusnih mitarstava sadrzane su u molitvi prepodobnom Sergeju Radonjeskom i u molitvama drugim svetiteljima. Prepodobni Teodosije Pecerski, osetivsi krajnju iznemoglost od bolesti, legao je na postelju i rekao: "Volja Bozija neka bude: kako blagoizvoli o meni, tako i neka ucini. No molim Te, Vladiko moj, Isuse Hriste, milostiv budi dusi mojoj, da je ne presretne lukavstvo protivnih duhova, no da je prihvate Angeli Tvoji, i provodeci kroz tamna mitarstva dovedu k svetlosti Tvoga milosrdja."[49] Svetitelj Dimitrije Rostovski molio se: "Kada dodje strasni cas razlucenja duse moje od tela, tada je, Iskupitelju moj, primi u ruke Tvoje i sacuvaj od svake nevolje nepovredjenu, i neka moja dusa ne ugleda mracna lica lukavih demona, no da spasena prodje sva mitarstva."[50] Podroban opis mitarstava i poredak po kome oni slede jedan za drugim, u vazdusnom bezdanu, uzecemo iz povesti prepodobne Teodore. Ona je, ostavivsi na zemlji svoje bezdahno telo, uz rukovodjenje dva sveta Angela, zapocela, kako smo vec videli, putovanje vazduhom prema Istoku. Kada se uspinjala ka nebu, presreli su je tamni duhovi prvog mitarstva, na kojem se ispituju gresi coveciji ucinjeni recju, kao sto su: praznoslovlje, skvernoslovlje, podsmeh, vredjanja, pevanje strasnih i nedolicnih pesama i himni, nepristojna klicanja, grohotan smeh, i tome slicno. U velikoj meri covek ova pregresenja ne racuna ni za sta, ne kaje se za njih pred Bogom i ne ispoveda ih duhovnom ocu. No Gospod je jasno rekao: Da ce za svaku praznu rijec koju reku ljudi dati odgovor u dan suda. Jer ces zbog svojih rijeci biti opravdan i zbog svojih rijeci biti osudjen.[51] I Apostol zavestava: Nikakva rdjava rijec da ne izlazi iz usta vasih, ni sramotne ni lude rijeci ili sale.[52] Demoni su zestoko i uporno optuzivali dusu predstavljajuci sva njena sagresenja koja je ucinila recju od same mladosti; sveti Angeli su to pobijali i protivstavljali gresima dobra dela koja je dusa ucinila. Na taj nacin Teodora, iskupljena na ovom mitarstvu, pocela je da se uspinje navise i priblizila se (drugom) mitarstvu lazi, na kojem se istrazuje svaka laz, narusavanje zakletve, prizivanje Imena Bozijeg uzalud, neispunjavanje zaveta danih Bogu, utaja grehova pred duhovnikom na ispovesti. Izbavivsi se i ovde, ona je dospela na (trece) mitarstvo klevete gde se ispituje klevetanje bliznjeg, osudjivanje, ponizavanje, sramocenje, ruganje i podsmehivanje njemu, pri zaboravu sopstvenih sagresenja i nedostataka i neobracanja paznje na njih. One koji su se izlozili iskusenjima ove vrste ljuti

mucitelji muce (istjazavaju) s narocitom zestinom, kao antihriste, koji preuzimaju Hristovu ulogu i cine se sudijama i pogubiteljima bliznjih. Na (cetvrtom) mitarstvu stomakougadjanja ispituje se prejedanje, pijanstvo, prevremeno i tajno jedenje, jedenje bez molitve, narusavanje postova, slastoljublje, presicivanje, pirovanje, recju - sve vrste ugadjanja stomaku. Nakon izbavljenja od ovog mitarstva, Teodora, obodrivsi se malo, stupila je u razgovor sa svetim Angelima i rekla im: "Cini mi se da niko zivi na zemlji ne zna sta se desava ovde i sta ceka gresnu dusu posle smrti." Sveti Angeli su joj uzvratili: "Zar ne govori o tome Bozanstvena rec koju svakodnevno citaju u crkvama i propovedaju Boziji sluzitelji? No oni koji su strascu vezani za zemnu sujetu ne obracaju paznju na Rec Boziju, smatraju za nasladu svakodnevno prejedanje i pijanstvo, presicuju se i opijaju bez straha Bozijeg, imajuci sebi za boga stomak, ne pomisljajuci o buducem zivotu, ne osvrcuci se na Pismo, koje kaze: Tesko vama koji ste siti sada, jer cete ogladnjeti.[53] Oni basnom smatraju Sveto Pismo, zive u nemaru i prostranstvu, svakodnevno se vesele bezbrizno i piruju uz zvuke muzike i pevanje horova, slicno bogatasu koji se pominje u Jevandjelju. Ipak, oni medju njima koji su milostivi, koji dobro cine siromasnima i pomazu nevoljnima, lakse ce dobiti od Boga oprostaj svojih grehova, i radi milostinje svoje, proci ce mitarstva bezbedno. Pismo kaze: Milostinja od smrti izbavlja, i ona ociscava svaki greh: ko tvori milostinju i pravdu ispunjava se zivota, a koji grese neprijatelji su svoga zivota.[54] Onima koji se ne staraju da milostinjama ociste svoje grehe, nemoguce je da izbegnu nevolje na mitarstvima: njih otimaju mitari, i nizvode, ljuto ih muceci, u preispodnje tamnice ada, gde ih drze u okovima do strasnog Hristovog Suda." Tako govoreci, dostigli su do (petot) mitarstva lenosti. Tamo su sabrani svi dani i casovi provedeni u lenosti, u nemaru za sluzenje Bogu; tamo se ispituje unilost (camotinja), zanemarivanje crkvenih i kelijskih molitvoslovlja iz lenosti, iz nebrige i hladnoce prema Bogu; tamo se zlostavljaju gotovani koji zive od tudjeg rada i nece sami da se trude, kao i najamnici koji primaju platu, ali svoju obavezu nemarno obavljaju. Za ovim mitarstvom usledilo je (sesto) mitarstvo kradje, na kome se istrazuju sve vrste otimanja i lopovluka, grubih i laksih, javnih i tajnih; zatim (sedmo) mitarstvo srebroljublja i tvrdicluka; nesto dalje je (osmo) mitarstvo lihve, gde se optuzuju zelenasi, lihvari i prisvojitelji tudjega. Jos dalje je (deveto) mitarstvo nepravde, gde se okrivljuju nepravedne sudije, koji su se upravljali pri sudovima pristrasnoscu ili nagradom, opravdavajuci krive i osudjujuci nevine; ovde se otkrivaju lazne vage i merenja trgovaca i ostale nepravde. (Deseto) je mitarstvo zavisti, na njemu se muce oni koji su se predali toj pogubnoj strasti i njenim posledicama. Iznad je smesteno (jedanaesto) mitarstvo gordosti, gde nadmeni dusi s prezrenjem zlostavljaju zbog gordosti, sujete, samomnenja, umisljenosti, uznosenja, nedavanja duznog postovanja roditeljima, duhovnim i gradjanskim vlastima, nepokornosti i neposlusnosti njima. Gore je (dvanaesto) mitarstvo gneva i jarosti, zatim (trinaesto) mitarstvo zlopamcenja. Po izlasku iz ovog

mitarstva, Teodora je upitala Angele: "Molim vas da mi kazete, otkuda ove strasne vazdusne vlasti znaju sva zla dela svih ljudi koji zive po svoj zemlji, ne samo javna, nego i tajna?" Sveti Angeli su joj odgovorili: "Svaki hriscanin dobija od Boga na svetom Krstenju Angela-cuvara koji, nevidljivo cuvajuci coveka danonocno ga uci svakom dobrom delu tokom citavog njegovog zivota do samog smrtnog casa. On zapisuje sva dobra dela toga coveka, za koja bi on mogao da dobije milost i vecnu nagradu od Gospoda u nebeskom carstvu. Isto tako i knez tame koji zeli da uvuce sav ljudski rod u svoju pogibelj dodeljuje coveku jednog od lukavih duhova koji svuda prati coveka, motri na sva njegova zla dela, podstice ga smicalicama svojim i, posecujuci mitarstva, zapisuje tamo sve covekove grehe, noseci svaki greh na odgovarajuce mitarstvo. Eto kako su poznati vazdusnim vlastima gresi svih ljudi po celom svetu. A kada dusa, razlucivsi se sa telom, stane da stremi ka nebu, k Sazdatelju svome, tada je lukavi dusi ometaju u tome, optuzujuci je njenim gresima, zapisanim kod njih. Ako dusa ima vise dobrih dela, negoli grehova, tada oni ne mogu da je zadrze. Ako, pak, nadju u njoj vise grehova, onda je zadrzavaju na odredjeno vreme i zakljucavaju u tamnicu da ne vidi Boga; tamo je oni muce, dokle im sila Bozija dopusti da je muce, i dok ta dusa ne bude iskupljena crkvenim molitvama i milostinjama bliznjih. Ako li se dusa pokaze toliko gresna i mrska pred Bogom, da joj ne ostaje nikakva nada na spasenje, nego je ocekuje vecna pogibelj, onda je oni istog casa svode u bezdan, gde je i njima samima pripremljeno mesto za vecno mucenje; oni ce je tamo drzati do drugog dolaska Hristovog, posle koga ce se dusa sjediniti sa telom, i tada zajedno sa njim biti mucena u geeni ognjenoj. Znaj jos i ovo, da ovim putem idu i na njemu se podvrgavaju mucenju samo oni koji su prosveceni svetom hriscanskom verom i umiveni svetim Krstenjem. Ovde ne dolaze idolosluzitelji, muslimani i svi tudji Bogu: oni, iako zivi telom, vec su mrtvi, i pogrebeni su u ad dusom. Kada oni umiru, istog casa, bez ispitivanja, demoni ih uzimaju kao deo koji njima pripada, i nizvode u geensku propast. Posle ove besede, Teodora je dospela na (cetrnaesto) mitarstvo ubistva, gde se istrazuju ne samo razbojnistvo i ubistvo, vec i svaki udarac, povreda i rana. Iznad je bilo (petnaesto) mitarstvo caranja, na kome se ispituje vracanje, bajanje, spravljanje otrova, magija, i carobnjacko prizivanje demona. Na ovom mitarstvu nisu nasli nista cime bi optuzili blazenu Teodoru i u jarosti su joj uzviknuli: "Doci ces ti na bludna mitarstva, pa da vidimo hoces li ih izbeci?" Uspinjuci se jos vise, ona je upitala svete Angele: "Zar svi hriscani prolaze ovim putem, i niko od njih ne moze da prodje ne izlazuci se mukama i strahu?" A sveti Angeli su joj odgovorili: "Nema drugog puta za hriscanske duse koje idu ka nebu; sve prolaze ovuda, no ne bivaju sve tako mucene kao sto se muci dusa koja je pala u grehe i nije se u potpunosti ispovedila za njih, stideci se duhovnog oca i skrivajuci pred njim svoja sramna dela. Ako neko istinski ispoveda svoje grehe, tuguje zbog njih i kaje se za ucinjeno zlo, njegovi se gresi nevidljivo izgladjuju Bozijom miloscu, i kada dusa dodje ovde, vazdusni mucitelji, rasirivsi svoje knjige, nista ne nalaze u njima,[55] pri cemu ne

mogu ni da je rastuze, niti uplase, i dusa s radoscu uzlazi k Prestolu Blagodati." Tako razgovarajuci, dospeli su na (sesnaesto) bludno mitarstvo, na kome se ispituje bludocinstvo svake vrste, to jest, bludni greh lica nevezanih brakom; takodje se ispituje misleno mastanje, saglasnost sa grehom, nasladjivanje grehom, sladostrasni pogledi, skverni dodiri i doticanja. Kada je Teodora dosla na to mitarstvo, tamni dusi koji pripadaju njemu, veoma su se zacudili kako je stigla cak do njih, i sa zestinom su je optuzivali, narocito zbog njene neotvorenosti pred duhovnim ocem. Zatim su dospeli na (sedamnaesto) mitarstvo preljubocinstva, na kome se istrazuju bludni gresi lica koja ziveci u braku nisu sacuvala supruznicku vernost i bracnu postelju neuprljanu; ovde se strasno kaznjavaju otmice i bludna nasilja, kao i padovi u blud lica posvecenih Bogu, koja svoju cistotu obecase Bogu, no narusise zavet. Nakon ovog je (osamnaesto) mitarstvo sodomsko, gde se ispituju svi protivprirodni bludni gresi i rodoskrnuca. Kada su prosli ovo mitarstvo, sveti Angeli rekose Teodori: "Videla si strasna i odvratna bludna mitarstva! Znaj da ih retko koja dusa prodje slobodno: Sav svet lezi u zlu sablazni i necistote, svi su ljudi slastoljubivi i greholjubivi. Misao srca covecjega zla je od malena?[56] i jedva da ko cuva sebe od necistota bludnih. Malo je onih koji umrtvljuju telesne pozude i malo je onih koji ova mitarstva prolaze slobodno! Velika vecina, dosavsi ovde, gine: opaki islednici bludnih grehova grabe duse bludnika i odvlace ih u pakao. Vlasti bludnih mitarstava se hvale kako oni sami vise od svih ostalih mitarstava pune pakao ognjenim rodom. Blagodari Boga, Teodora, sto si izbegla ove bludne mucitelje molitvama tvoga oca, prepodobnog Vasilija: jer vise neces videti straha." Posle toga oni su dosli na (devetnaesto) mitarstvo jeresi, gde se ispituje nepravilno tumacenje Vere, sumnja o Veri, odstupanje od Pravoslavne vere, bogohule, i tome slicna sagresenja protiv jedinoga istinitog ispovedanja Vere. Kad prodjose ovo mitarstvo, oni se vec priblizise vratima nebeskim; no jos su ih presreli zlobni dusi poslednjeg (dvadesetog) mitarstva nemilosrdja, na kome se ispituju nemilosrdnost i surovost. Ako je ko ostvario mnoge podvige, postove, bdenja, kolenopreklonjenja, molitvoslovlja; ako je ko sacuvao cistotu devstva netaknutom i iznurio uzdrzanjem telo, ali ako je bio nemilosrdan i zatvorio srce svoje za bliznjega: takav se sa ovog mitarstva nizvrgava dole i zatvara u adski bezdan na vekove. Napokon, s neiskazanom radoscu oni se priblizise nebeskim vratima. Vrata nebeska su blistala kao kristal; iz njih se razlivalo neopisivo sijanje, a na njima su stajali sunceobrazni mladici. Oni, ugledavsi Prepodobnu, predvodjenu Angelima, ispunise se veseljem zbog nje, jer je, pokrivana Bozijim milosrcem, izbegla vazdusna mitarstva, i sa velikom ljubavlju je uvedose kroz vrata. Za vreme svog puta po mitarstvima Teodora je zapazila da je svako mitarstvo potcinjeno posebnom knezu i da su dusi svakog mitarstva po spoljasnjem izgledu odgovarali grehu ispitivanom na mitarstvu.

Veliki ugodnici Boziji, preobrazivsi se potpuno od prirode starog Adama u prirodu Novog Adama, Gospoda nasega Isusa Hrista, u tom novom i svetom stanju prohode casnim svojim dusama vazdusna demonska mitarstva s neobicnom brzinom i velikom slavom. Njih uznosi na nebo Sveti Duh, Koji je i za vreme njihovog zemnog stranstvovanja neprestano ulivao u njima zelju da se odvoje od tela i budu sa Hristom.[57] Preleteo je, kao munja, podnebesje Veliki Marko Traceski u roku od jednog sata.[58] Kada je nastalo vreme koncine prepodobnog Makarija Velikog - Heruvim, buduci njegov Andjeo cuvar, pracen mnostvom nebeske vojske, dosao je za njegovu dusu. Sa cinovima Angela sisla su lica apostolska, prorocka, mucenicka, svetiteljska, prepodobnih. Demoni su se zaustavili u redovima i gomilama da gledaju uspinjanje Duhonosne duse. Ona je pocela da se uznosi. Stojeci daleko od nje, tamni dusi sa svojih mitarstava su uzvikivali: "O, Makarije! Kakve si se slave ti udostojio!" A smirenoumni muz im je odgovarao: "Ne! I jos se bojim, jer ne znam ucinih li sto dobro." Zatim se hitro uspinjao ka nebu. Sa drugih visih mitarstava opet su cicali vazdusni zlobnici: "Zaista! Izbegao si nas, Makarije!" - "Nisam", odgovarao je on: i jos trpim u bekstvu." Kada je on vec zakoracio na nebeska vrata, oni, ridajuci od zlobe i zavisti, cicahu: "Uistinu! Izbegao si nas, Makarije! - On im je tada odgovorio: "Silom Hrista moga ogradjivan, izbegao sam vase zamke."[59] Sa tako velikom slobodom veliki ugodnici Boziji mimoilaze vazdusne straze tamnih vlasti, jer u zemaljskom zivotu stupaju u nepomirljivu borbu sa njima i, osvojivsi nad njima pobedu, u dubini srca sticu savrsenu slobodu nad grehom, postaju hramom i svetilistem Svetoga Duha koji svoju slovesnu obitelj cini nepristupnom palom andjelu. Kao sto se vaskrsenje hriscanske duse iz grehovne smrti odvija ovde, u vreme zemnog stranstvovanja: isto tako tajanstveno se vrsi ovde, na zemlji, njeno mucenje od vazdusnih vlasti, njeno porobljavanje njima, ili oslobodjenje od njih; pri prolasku kroz vazduh ta sloboda i ropstvo samo se ispoljavaju. NAPOMENE: 1. Mt. 18, 17. 2. Sveti Jovan Lestvicnik prica kako je neki Stefan, koji je ziveo na Sinaju i voleo pustinju i bezmolvije, mnoge godine proveo u monaskom podvigu, ukrasen postom i jos vise suzama, procvao i drugim blistavim vrlinama, dostigavsi do istinskog pokajanja, dan uoci svoje smrti, dosao u ekstazu; tada je poceo da se osvrce cas na desnu cas na levu stranu svoga odra i, mucen nevidljivim bicima, govorio je tako da su svi prisutni mogli da cuju: "Da, stvarno, istina! No za to sam ja postio tolike godine!" A zatim: "Ne, vi lazete, ja to nisam ucinio!" Onda opet: "Da zaista je tako, da! Ali sam plakao zbog toga, i predao sebe na sluzenje braci." I opet: "Ne, vi me klevecete!" A ponekad je odgovarao: "Da, zaista je tako, i ne znam sta da kazem na to... Ali u Boga je milost!" Bejase to zaista grozan i strasan prizor: to nevidljivo sudjenje na kome

nema milosti. Sto je jos strasnije, okrivljavali su ga i za ono sto nije ucinio. Avaj! Jedan takav bezmolvnik i otselnik govorase o nekim od svojih grehova: "Ne znam sta na to da kazem!" A proveo je u monastvu cetrdeset godina, imao i dar suza... Gde se sakrilo tada prorocanstvo Jezekilja: Sudicu ti za ono sto nadjem u tebi, rece Bog (Jezek. 33; 12-20)? Nista slicno tome on ne mogade reci: zato neka je slava Jedinome Sveznajucem! A neki su pricali, pozivajuci se u pravednosti svojih reci na Gospoda, kako je Stefan u pustinji hranio iz svoje ruke leoparda. No on se razdvojio od tela u takvim mukama... i ostalo je neizvesno sa kakvim se ishodom okoncao taj sud, to mucenje (Lestvica, stepen 7.). - Nemoj me dati na volju neprijateljima mojim; jer ustase na me lazni svjedoci; ali zloba govori sama protiv sebe (Ps. 27, 12), tako govori Sveti Duh kroz lice duse covecije, opisujuci njenu nevidljivu borbu sa nevidljivim neprijateljima. 3. "Casni sud Boziji nad dusama, po njihovom razlucenju od tela, zapocinje, po ucenju pravoslavne crkve, mucenjem na mestima zvanim mitarstva, kroz koja se one uspinju od zemlje u pratnji Angela, prohode vazdusno prostranstvo, gde ih zli duhovi zadrzavaju i pokazuju sve grehe koje su pocinili u zivotu." Dogmaticko bogoslovlje Pravoslavne Katolicanske Istocne Crkve, preosvecenog Antonija, gl. 341, str. 244 i 245, izd. 7., 1857. god. 4. Cti-Minej, 15. avgusta. 5. Efes. 6, 12. 6. Efes. 6, 13. 7. Tit. 2, 8. Vita beati Antonii, caput XXXVII. Prepodobni Antonije Veliki ziveo je u 3. veku i pocetkom 4. Sudeci po dugovremenom njegovom zivotu i dolasku u manastir kada mu je bilo dvadeset godina, sa pouzdanoscu se moze zakljuciti da je on napustio svet u drugoj polovini 3. veka. Ovde opisanim ishodom duse Prepodobnoga na vazdusna mitarstva u ono vreme kada on bese stao na molitvu, potvrdjuje se misljenje sv. Makarija Velikog, da duse najuspesnijih u blagocestivom podvigu ponekad napustaju telo za vreme molitve, po narocitom dejstvu Svetoga Duha. 8. Ps. 124; 7, 6. 9. Margariti, Slovo o trpljenju i blagodarenju, i o tome kako ne treba da placemo neutesno za umrlima. Ovo Slovo cita se u sedmu nedelju po Vaskrsu i na svakoj sahrani. 10.Bes. 16, gl. 18. 11.Sveti velikomucenici Evstratije (spomen njegov je 13. decembra) i Georgije (spomen njegov je 23. aprila) postradali su za vreme cara Dioklecijana, izmedju 301. i 310. godine po Hristu. Cti-Minej. Molitva svetog Evstratija unesena je u zbornik od dvanaest psalama. Vidi Kijevo - Pecerski paterik.

12.Sveti Nifont ziveo je u drugoj polovini 3. i pocetkom 4. veka. Cti-Minej, 23. decembra. 13.Prepodobni Simeon ziveo je u 6. veku. Cti-Minej, 21. jula. 14.Prolog, 19. decembra. Sveti Jovan Milostivi upokojio se u drugoj polovini 7. veka, po zauzecu Aleksandrije od muslimana. 15.Prolog, 13. marta. 16.Prep. Isaija, Slovo 1. 17.Slovo 5, glava 22. 18.Prepodobni Isaija ziveo je u 6. veku. 19.Pitanje 145. Veliki Varsanufije ziveo je u 5. i 6. veku po Hristu. 20.Poslanica 1. 21.Prep. Jovan Karpatijski - Utesna glava 25. 22.Lk. 12; 47, 48. 23.Slovo Svetoga Isihija, prezvitera Jerusalimskog, O trezvenju, glava 149, 161 i 4. Dobrot., c. 2. 24.2. Filip. I, 9. - Glave 60 i 75, prema prevodu starca Pajsija. Asketsko delo prep. Teognosta, objavljeno u Hriscanskom casopisu za 1826. god. br. XXIII. 25.Na istom mestu. Vidi prethodnu primedbu. 26.2. Kor. 5, 75. 27.Prolog, 27. oktobra 28.Dela Georgija, zatvorenika Zadonskog Bogorodicnog manastira, deo 1, str. 65, prema izdanju iz 1850. god. 29.Trebnik mali, Moskva, 1838. god. 30.Pesma 4, tropar 4. 31.Pesma 8, tropar 2. 32.Pesma 8, tropar 3. 33.Posle 4. katizme. 34.Posle 47. katizme. 35.Akatisti sa kanonima, izdanje Kijevo - Pecerske Lavre.

36.4. tropar, 8. pesma kanona u akatistu Bozijoj Majci. 37.Petak, glas 4, pesma kanona 8. 38.Cetvrtak, glas 4, pesma 6. 39.Utorak, glas 4, pesma 8. 40.Petak, glas 3, pesma 6. 41.Subota, glas 2, pesma 9. 42.Trebnik, Moskva, 1852. god. Pesma 1, tropar 2 i 3. 43.Trebnik, Moskva, 1852. god. Pesma 1, tropar 2 i 3. 44.Pesma 7, tropar 2. 45.Kanonik, Pesma 6. 46.Pesma 9. 47.Pesma 9. 48.Akatisti i kanoni, izd. Kijevo - Pecerske Lavre. 49.Pecerski Paterik. 50.Pravoslavno - dogmatsko bogoslovlje preosvecenog Makarija, tom 5., str 85, izdanje 1853. god. "Neprestano, svagdasnje i sveopste ucenje o mitarstvima prihvaceno u Crkvi, a narocito medju Uciteljima cetvrtog veka, neporecivo svedoci da je ono predano njima od Ucitelja prethodnih vekova i zasniva se na apostolskom predanju." Na istom mestu, str. 86. 51.Mt. 12, 36-37. 52.Ef. 4, 29 i 5, 4. 53.Lk. 6, 25. 54.Tovit. XXI, 9, 10. 55.Sveti Jovan Lestvicnik prica kako je za vreme njegovog boravka u jednom opsteziteljnom manastiru blizu Aleksandrije dosao u taj manastir radi pokajanja i postrizenja u monastvo, razbojnik. Veliki Otac, iguman manastira, zapovedio mu je da ispovedi svoje grehe pred svim sabranim bratstvom u crkvi. Kada je razbojnik to ucinio sa gorucom revnoscu i samoodricanjem, tada ga je Veliki bez odlaganja obukao u shimu. Sveti Jovan je upitao nasamo svetog igumana: zasto je postrigao razbojnika tako brzo? Iguman je kao razlog naveo to sto se razbojnik ispovescu udostojio potpunog otpustenja grehova. "I nemoj da ne verujes u to", dodao je Veliki,

"jer me je neko od tamo prisutne brace uveravao, govoreci: "Video sam nekog strasnog coveka gde drzi ispisanu hartiju i pero; i kako bi koji greh pokajnik izgovorio, on bi ga smesta perom precrtao, i pravedno je, jer kaze Pismo: Rekoh: Ispovijedam Gospodu prijestupe svoje; i ti skide s mene krivicu grijeha mojega (Ps. 32, 5)." Lestvica, slovo 4. Nece biti suvisno da napomenemo ovde o dogadjaju, tako reci iz nasih dana. U okolini Vologde nalazi se veliko selo, Kubenskoe, koje ima nekoliko parohija. Tu se razboleo jedan od parohijskih svestenika, i blizeci se kraju, ugleda on odar svoj okruzen demonima koji su se spremali da zgrabe njegovu dusu i svedu je u pakao. Tada su se pojavila tri Angela. Jedan od njih je stao kraj odra i poceo da se prepire o dusi sa strasnim demonom koji je drzao otvorenu knjigu gde su bili zapisani svi svestenikovi gresi. Utom je prisao drugi svestenik kako bi poucio sabrata. Otpocela je ispovest; bolesnik, bacajuci uplasene poglede na knjigu, uz samoodricanje navodio je grehe svoje, kao da hoce da ih izbaci iz sebe, - i sta je imao da vidi? Jasno je video da, tek sto bi izgovorio koji greh, tako bi on nestajao iz knjige, u kojoj su ostale beline umesto zapisa. Ispovedivsi se na taj nacin, on je izbrisao iz demonske knjige sve svoje grehe i, dobivsi isceljenje, ostatak zivota proveo je u dubokom pokajanju, pricajuci bliznjima, radi njihove pouke, vidjenje, krunisano cudesnim isceljenjem. 56.Post. 8, 21. 57.Filip. 1, 23. 58.Cti-Minej 5. aprila. "Pogledavsi", kaze prepodobni Serapion, koji je prisustvovao koncini prepodobnog Marka, "videh dusu Svetoga vec razresenu plotskih veza, kako je Angeli na rukama nose, prekrivenu sjajnobelom odezdom, i na nebo uznose." 59. Skitski paterik. "Uspinjanje Velikog Makarija od zemlje ka nebu videli su njegovi ucenici, koji behu na visokoj lestvici duhovnosti, a o ovom uspinjanju ispricao je prepodobni Pafnutije koji je posle Velikoga postao nastojatelj Skita. Sveti Ignjatije Brjančaninov DUHOVNI PROLAZAK KROZ MITARSTVA ZA ŽIVOTA NA ZEMLJI

Zapovest, dana coveku u raju, koja zabranjuje kusanje od drveta poznanja dobra i zla, nije ukinuta.[1] Ona i sada zabranjuje da se vidi zlo u bliznjem i da se on osudjuje, zabranjuje da mu se cini osveta, zapoveda uzvracanje dobrom za zlo; zabranjuje gledanje sa zeljom na lepotu zene, na

lepotu koja do pada nije izazivala zelju; zabranjuje ne samo izgovaranje bogohulnih reci, koje su u raju izasle iz usta djavola, no i izgovaranje Imena Bozijeg uzalud, i svaku praznu rec, svaku grehovnu pomisao. "I blazeni Mojsije", kaze sveti Makarije Veliki, "pokazujuci primerom kako dusa ne treba da sledi dva medjusobno suprotna nacela, to jest, dobro i zlo, nego treba da se priklanja samo jednom - dobru, kao i da ona ne treba da radja dvostruki plod - korisni i stetni, no samo korisni, ovako govori: Ne uprezi na njivi svojoj raznorodne zivotinje zajedno, to jest, vola i magarca, nego istorodnu spegu, kako bi ubrao letinu svoju.[2] To znaci da na njivi srca tvoga ne sme da se ispoljava dejstvo vrline i zlobe, nego da dejstvuje samo vrlina. I opet on govori: Ne oblaci haljine tkane od vune i od lana zajedno. Ne sij na zemlji svojoj dva semena zajedno.[3] Zivinceta svojega ne pustaj na zivince druge vrste; no istorodno sa istorodnim spajaj.[4] Svim ovim skriveno se pokazuje kako ne treba da budu posejani u nama i zlo i dobro, nego kako treba da radjaju samo jednog roda plodovi - plodovi vrline, kao i da dusa ne treba da ima opstenje sa dva duha, to jest, Duhom Bozijim i duhom sveta."[5] Kao sto je stajao u raju, tako i sada stoji protiv coveka njegov ubica, pali heruvim, sa svojim plamenitim macem koji se okrece, nepopustljivo se bori sa covekom, stara se da ga uvuce u krsenje zapovesti Bozije i u jos tezu pogibelj, nego sto bese ona kojom poginuse nasi praroditelji. Na nesrecu, uspeh sve vise i vise ohrabruje vraga. Plameni mac koji se okrece u rukama vazdusnog kneza, prema objasnjenju najvecih svetih Otaca,[6] znaci da vlast demona okrece umom i srcem coveka, kolebajuci ga i raspirujuci ga razlicitim strastima. Apostol Pavle naziva oruzje vraga ognjenim strelama,[7] a Prorok yporedjuje dejstvo ovog oruzja sa dejstvom ognja u topionici.[8] "Od onog vremena", kaze sveti Simeon Novi Bogoslov "od kada je djavo udesio za coveka putem neposlusnosti izgnanstvo iz raja i odlucenje od Boga, on je sa svojim besima dobio slobodu da misleno podriva slovesje svakoga coveka, jednog vise, drugog manje. Umu je nemoguce drukcije da se zastiti, sem neprestanim secanjem na Boga. Kada se silom Krsta upecati u srce pamcenje Boga, tada slovesnost postaje nepokolebljiva. Do ovoga dovodi misleni podvig, koji mora da upraznjava svaki hriscanin na popristu vere. Bez ovog ploda uzaludan je trud."[9] Zapovest se odnosi ne samo na dela i reci, nego prvenstveno na njihov zacetak, na pomisli, jer je borba neprijatelja usmerena pre svega na um. Ako se taj coveciji vodja ne saglasi tajno na greh, tada ne moze da se rodi ni rec, ni gresno delo. Oruzje vraga je - pomisao i grehovno mastanje.[10] Covek mora da se bori protiv vazdusnih vlasti u mislenom svetu. Ovde mu je odredjeno ili da osvoji pobedu, ili da pretrpi poraz; ovde on zadobija slobodu nad mitarima, ili im se potcinjava; ovde se resava njegov vecni udeo - on dobrovoljno bira ili vecni zivot, darovan mu Sazdateljem, povracen Iskupiteljem, ili vecnu smrt, objavljenu jos u raju pravosudjem Bozijim

stvorenjima koja su pogazila dobrocinstva Tvorca. Na ovaj veliki i najvazniji boj poziva sveti apostol Pavle kada govori: Obucite se u sveoruzje Bozije, da biste se mogli odrzati protiv lukavstva djavolskoga: jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebecjy.[11] Apostol ukazuje na oblast te strasne borbe i na vrstu oruzja koju treba koristiti u njoj: jer oruzje nasega vojevanja, veli on, nije tjelesno nego silno Bogom za rusenje utvrdjenja, obracajuci pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Bozijega, i pokoravajuci svaku pomisao na poslusnost Xpucty.[12] Apostol zapoveda da svako stavlja u poslusnost Hristu ne samo grehovne pomisli koje su ocigledno protivne Njemu, no i razum, - jer nas lukavi neprijatelj, iskusan u pogubljenju ljudi, ne nagovara nas, pri prvom sukobu sa njim, na pomisli ocigledno grehovne,[13] vec se stara da duhovnom razumu, to jest, jevandjelskom ucenju, protivstavlja coveciji prirodni, pali, plotski i dusevni, laznozvani razum, i, nazvavsi ga zdravim, osnovnim, pravednim, uzvisenim, upravo njegovim posredstvom, odbija poslusnost Hristu. Kao primer laskanja i lukavstva kojima djavo privlaci volju coveciju na odbijanje blagog jarma Hristovog, sveti Makarije Veliki navodi sledecu mislenu borbu: "Neko, svadjajuci se sa bratom svojim, smucuje sebe samog, razmisljajuci ovako: Da li da mu to kazem ili ne? Ne! Necu! On me toliko vredja! Reci cu mu, bez obzira na sve? Ipak, bolje da zacutim... Istina, imamo zapovesti Bozije, ali treba cuvati i svoju cast... Na taj nacin tesko je potpuno se odreci samoga sebe.[14] Stoga Apostol zapoveda reseno i potpuno samoodricanje, zapoveda oblacenje u sveoruzje Bozije, a ne spasavanje samo jednom vrstom oruzja. Nedovoljan je samo post, nedovoljna je samo molitva, nedovoljna je samo milostinja, nedovoljno je samo celomudrije! Sveoruzje Bozije - to su sve jevandjelske zapovesti. Ko ukine jednu od njih - ukinuo je sav njihov sabor, sav zakon; ko ukine jednu od njih nazvace se najmanji u carstvu nebeskome,[15] poslace se u geenu ognjenu.[16] Toga radi na zapovijesti Tvoje drzim da su vjerne, na svaki put lazni mrzim.[17] Zato uzmite sveoruzje Bozije, da biste se mogli odupreti u zli dan, i odolevsi svemu, odrzati ce.[18] Samo onaj koji uzme sve oruzje Bozije moci ce da se odupre u zli dan; samo onaj koji ispuni sve zapovesti, bez izuzetka, moci ce da ustane protiv vraga. Dan zli - vreme je zestokog demonskog iskusenja i nasrtaja kome se podvrgavaju hrabri vojnici Hristovi za vreme zemnog stranstvovanja i pomocu kojih pobednici prelaze iz vecne smrti ka vaskrsenju duse.[19] Za sve ostale hriscane dan zli je dan razlucenja duse od tela, dan puta po vazdusnim mitarstvima. U sveoruzje Bozije oblacili su se svetitelji Boziji. Pravilo njihovog zivota bilo je Jevandjelje, a rec njihova, rec usta, uma i srca, bila je rec Bozija,[20] Ime Gospoda Isusa Hrista. Ovim duhovnim macem oni su porazavali i sasecali kruzece ognjeno oruzje vraga: reci podsticane djavolom, i mastanja, izobrazavana njime, nisu mogli da prodru u dusu, nego su se odbijali od nje bez odjeka. U najstrozem bdenju i trezvenju ugodnici Boziji pazili sy na um i srce. Ozareni Bozanstvenom blagodacu, oni su vec izdaleka opazali kako im se priblizavaju misleni

kradljivci i ubice, i u svojoj budnosti su videli, kao u ogledalu, crna lica mislenih etiopljana.[21] Odbacivsi vezu sa njima ovde, oni su ih lisili svakog prava nad sobom i, nakon smrti, bez ikakvih smetnji prosli su mimo vazdusnih vlasti, jer su ih blagovremeno bili otklonili. "Samo onaj ko se istinski odrekne sveta," kaze sveti Makarije, "koji se podvizava, skine sa sebe zemno breme, oslobodi sebe i iskreno se udalji od sujetnih zelja, telesnih strasti, vlasti i ljudskih pocasti, dobivsi tajno u tajnom podvigu pomoc od Gospoda, cvrsto prebivajuci u sluzenju Njemu, sav se predajuci svom dusom i telom Gospodu - samo takav, kazem, nailazi na protivljenja, tajne strasti, nevidljive zamke, skriveni rat, unutarnju borbu. Nalazeci se usred te borbe i neprestano moleci se Bogu, on ce dobiti s neba duhovna oruzja, koja je naveo blazeni Apostol: oklop pravde, slem spasenja, stit vere i mac duhovni; opasavsi se njima on ce uspeti da se suprotstavi tajnim zamkama vrazjim, uperenim na njega. Zadobivsi ova oruzja pomocu molitve, trpljenja, prozbi, posta, vere, on moze smelo da vodi borbu protiv upravitelja, vlasti i gospodara ovoga sveta i, pobedivsi protivnicke sile uz pomoc Duha i sopstvenim podvizima, postaje dostojan vecnog zivota.[22] NAPOMENE: 1. Prep. Marko Podviznik - Slovo o raju i duhovnom zakonu. 2. Zak. pon. 22, 10. 3. Zak. pon. 22, 11 4. Levit. 19, 19. 5. Sveti Makarije Veliki, Slovo 2, gl. 4. 6. Beseda 37, gl. 5. Sv. Makarija Velikog i Slovo 6 prep. Marka Podviznika. 7. Efes. 6, 10. 8. Ps. 66, 12. 9. U Slovu Nikifora monaha, Dobrot. c. 2. Isto i u 1. Slovu Ustava prep. Nila Sorskog i u 7. Slovu, gl. 2. Makarija Velikog. 10.Slovo o trezvenju prep. Isihija Jerusalimskog. 11.Ef. 6; 11, 12. 12.2. Kor. 10; 4, 5. 13."Kada djavo vidi da neko ne zeli da sagresi, onda on nije tako nepromisljen da bi mu predlagao otvoreno zlo. On mu ne govori: "Idi, ucini blud, ili: Podji, ukradi". On zna da mi necemo to i ne trudi se da nam govori ono sto necemo, nego se stara da poseje u nama bilo kakvu potrebu, i tako nam

nanosi stetu. Zato i kaze Pismo: Lukavi cini zlodela, kada se zdruzuje sa pravednim (Price, 11, 15). Lukavi je - djavo. Onda on cini zlo, kada nasoj prirodi dodaje svoju pravdu; onda se osnazuje, onda pricinjava vecu stetu, onda dejstvuje. Kada se rukovodimo po svojim zeljama i idemo za svojom pravdom, tada, misleci da cinimo dobro, sami sebe optuzujemo, i cak ne primecujemo, kako ginemo." Pouka ave Doroteja: "O tome kako ne treba sjedinjavati svoj razum". 14.Slovo 4, 23. 15.Mt. 5, 19. 16.Prema tumacenju Teofilakta Bugarskog. 17.Ps. 119, 128. 18.Ef. 6, 13. 19.Ovo je ocigledno iz zitija prep. Mnogostradalnog Pecerskog i drugih. 20.Ef. 6, 17. 21.Prep. Isihije, gl. 23. Dobrot. c. 2. 22.Bes. 21, gl. 5. Sveti Ignjatije Brjančaninov SMRTNI GRIJEH Antonija Velikog, prep. Jovana

Ranije je bilo receno da smrtni greh pravoslavnog hriscanina, neisceljenog duzim pokajanjem, podvrgava sagresivseg vecnoj muci; takodje je receno da neznabosci, muslimani i druga lica koja pripadaju religijama, jos ovde predstavljaju posed ada i liseni su svake nade na spasenje, buduci liseni Hrista, jedinog sredstva za spasenje. Smrtni gresi za hriscane su sledeci: jepec, raskol, bogohulstvo, otpadnistvo, vracanje, ocajanje, samoubistvo, blud, preljuba, protivprirodni bludni gresi, rodoskrvnuce, pijanstvo, svetogrdje, ubistvo, kradja, lopovluk i svaka surova, necovecna ozleda. Samo jedan od ovih grehova - samoubistvo - ne podleze lecenju pokajanjem, a svaki od njih usmrcuje dusu i cini je nesposobnom za vecno blazenstvo, dok ona ne ocisti sebe odgovarajucim pokajanjem. Ako covek padne samo jedanput u jedan od ovih grehova, on umire dusom: Jer koji sav zakon odrzi, rekao je Boziji brat, a sagrijesi u jednome, kriv je za sve.

Jer onaj koji je re kao: Ne cini preljube! Rekao je i: Ne ubij! Ako dakle ne ucinis preljubu a ubijes, postao si prestupnik zakona.[1] Ko padne u smrtni greh neka ne zapada u ocajanje! Neka pribegne leku pokajanja, na koje ga do poslednjeg minuta njegovog zivota priziva Spasitelj, blagovesteci u svetom Jevandjelju: Koji vjeruje u Mene, ako i umre, zivjece.[2] No veoma je mucno prebivati u smrtnom grehu, mucno je kada se smrtni greh pretvori u naviku! Nikakva dobra dela ne mogu da iskupe iz ada dusu koja se do svoga razlucenja od tela nije ocistila od smrtnog greha. U vreme vladavine grckog cara Lava ziveo je u Konstantinopolju covek, veoma slavan i bogat, koji je davao obilnu milostinju siromasnima. Na nesrecu, on se predavao grehu preljubocinstva, i ostao u njemu do starosti, jer se odavno u njemu bese ustalio ovaj zli obicaj. Neprestano dajuci milostinju, on ne odstupase od preljube - i tako iznenada umre. Mnogo je razmisljao o njegovom udelu patrijarh Genadije sa drugim episkopima. Jedni su govorili da je on spasen, prema recima Pisma: Otkup je za zivot covjeku bogatstvo njegovo.[3] Drugi su govorili suprotno, jer sluga Boziji mora da bude neporocan i neuprljan, kako je takodje receno u Pismu: Jer koji sav zakon odrzi, a sagrijesi u jednome, kriv je za sve,[4] Od sve pravde njegove nista se nece spomenuti,[5] i Bog je rekao: U cemu te zateknem, u tome cu ti i suditi.[6] Patrijarh je zapovedio monasima po svim manastirima i svim zatvornicima da mole Boga, kako bi im otkrio o sudbi pocivsega, i Bog je to otkrio nekom zatvorniku. Onda je on pozvao patrijarha i ispricao mu pred svima: "Prosle noci dok sam stajao na molitvi, ugledah neko mesto koje je s desne strane izgledalo kao raj, pun neiskazanih blaga, a s leve - kao ognjeno jezero, ciji se plamen uzdigao do oblaka. Izmedju blazenog raja i strasnog ognja stajao je umrli svezan i stenjao strasno; on je cesto bacao pogled ka raju, a zatim gorko ridao. I videh svetlonosnog Angela kako mu pristupa i govori: "Covece! Zasto stenjes uzalud? Evo, radi milostinje tvoje, izbavljen si od muke, a zato sto se nisi ostavio necistog bluda, lisen si blazenoga raja." Patrijarh i oni koji bejahu s njim, cuvsi to, ispunise se strahom, i rekose: Istinu je objavio apostol Pavle: Bjezite od bluda. Svaki grijeh koji covjek ucini van tijela je, a koji bludnici svome tijelu grijesi.[7] Gde su oni sto govore: Ako i upadnemo u blud, mi cemo se spasti milostinjom! Milostivi, ako je on zaista milostiv, duzan je da najpre samog sebe opravda i stekne cistotu tela bez koje niko nece ugledati Boga. Ne donosi nikakve koristi srebro, razdavano rukom necistom i dusom nepokajanom.[8] NAPOMENE: 1. Jk. 2; 10, 11. 2. Jn. 11, 25. 3. Price, 13, 8.

4. Jk. 2; 10, 11. 5. Jezek. 33, 13. 6. Jezek. 33, 20. 7. 1. Kor. 6, 18. 8. Prolog. 12. avg. Sveti Ignjatije Brjančaninov STRAST

Liseni su nade na spasenje i oni pravoslavni hriscani koji su stekli grehovne strasti i njihovim posredstvom stupili u opstenje sa satanom, odbacivsi vezu sa Bogom. Strasti su grehovne navike duse, preobracene od dugog vremena i cestog upraznjavanja u greh, kao da su to prirodne osobine. Takve su: ugadjanje stomaku, pijanstvo, sladostrasce, rasejan zivot, povezan sa zaboravom na Boga, zlopamcenje, surovost, srebroljublje, tvrdicluk, camotinja, lenost, licemerje, lazljivost, kradja, sujeta, gordost i tome slicno. Svaka od ovih strasti, obrativsi se u karakter coveka, i postavsi nacin njegovog zivota, cini ga nesposobnim za duhovno blazenovanje na zemlji i na nebu, makar covek i ne upadao u smrtni greh. Ne varajte se, veli sveti apostol Pavle, ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubocinci, ni samobludnici, ni muzeloznici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadaci, ni otimaci, nece naslijediti carstvo bozije.[1] A poznata su djela tijela, koja su: preljuba, blud, necistota, caranje, neprijateljstva, svadje, pakosti, gnev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalasnosti, i slicna ovima za koja vam unaprijed kazujem, kao sto sam vam i ranije govorio, da oni koji tako nesto cine nece naslijediti carstva Bozijega. A koji su Hristovi, raspese tijelo sa strastima i zeljama.[2] Strast zahteva brizljivo lecenje pokajanjem i blagovremeno iskorenjivanje pomocu suprotne njoj vrline. Strast se ne ispoljava uvek delom; ona moze tajno da zivi u covecijem srcu, ovladavsi njegovim osecanjima i pomislima. Strast se poznaje po tome kada covek ne prestaje da zamislja greh i nasladjuje se mastajuci o njemu, kada se, zarobljen njime, on vise ne protivi opcinjujucoj sili grehovnih pomisli i slika koje svojom neprilicnom slascu potiskuju svu njegovu mudrost i vrlinu. Strastan ne prestaje da cini greh u mastanju i osecanju srca, cime odrzava svoje opstenje sa tamnim dusima i svoju potcinjenost njima, a samim tim i svoju vecnu pogibelj. Vici iz grla, zapoveda Gospod Proroku Svome, ne ustezi se, podigni glas cvoj kao truba,

i objavi narodu mojemu bezakonja njegova i domu Jakovljevu grijehe njihove. Premda me svaki dan traze i radi su znati puteve moje, kao narod koji tvori pravdu i ne ostavlja suda Boga; istu od mene sudove pravedne, zele pribliziti se k Bogu. Zasto postismo, vele, a ti ne pogleda, mucismo duse cvoje, a ti ne htje znati? Gle, kad postite, cinite svoju volju,[3] to jest, zle misli vase! Vi im prinosite zrtve paljenice, kao idolima! Priznali ste za bogove vase ljute pomisli, i prinosite im zrtvu, casniju od svih zrtava: slobodu vasu, koju vam je dolicilo da posvetite Meni vasim blagotvarenjem i cistom savescu."[4] Samo onda osenjuje coveka nada na spasenje, kada on sagleda sebe u nevidljivoj borbi kao postojanog pobeditelja. Ovu misao je izrazio sveti prorok David, kada se molitveno obratio Bogu: Po tome cu poznati da sam ti mio, ako se ne uzraduje neprijatelj moj nada mnom".[5] On se molio da zadobije to blazeno stanje, kada je govorio: Od tajnih pogresaka ocisti me, i od tudjih sacuvaj slugu svojega,[6] da ne ovladaju mnome. Tada cu biti savrsen i cist od velikog prjestupa. Vrati mi radost spasenja svojega, i duh vladalacki neka me potkrijepi. Da su ti rijeci usta mojih ugodne, i pomisao srca mojega pred tobom, Gospode, kreposti moja i izbavitelju moj.[7] Ocigledno je da je tajnim grehom, a isto tako i velikim grehom Prorok nazvao strast. On ju je nazvao i grehom tudjim, jer se ona sastoji od primljenih i dusom usvojenih demonskih pomisli, tudjih dusi, od kojih se ona muci i boluje, kao od protivprirodnog svoga stanja. Neporocnost, dostojna raja, dolazi posto se iz srca iskorene strasti. Jedino Sveti Duh moze u potpunosti da ocisti coveka od strasti i da mu povrati vlast nad samim sobom, otetu djavolom. U stanju bestrasca covek dostize cistu ljubav, i misao njegova pocinje postojano da prebiva uz Boga i u Bogu. Dusa, osetivsi zaklon Duha, ugledavsi sebe pobednicom grehovnih pomisli i mastanja, pocinje da oseca neizrecivu radost spasenja. Ta radost nema nikakve slicnosti sa uobicajenom covecjom radoscu, koja se radja jedino od sujete, pociva na samozadovoljstvu; kada covek laska sam sebi, ili kada mu laskaju drugi, ili kada mu, pak, laska zemaljski uspeh. Duhovna radost, koja objavljuje spasenje, puna je smirenomudrija, puna blagodarenja Bogu, pracena je obilnim i postojanim suzama, neprestanim molitvama, ne zasicuje se osudjivanjem i unizavanjem sebe, izliva se u ispovedanju Boga, u slavoslovlju Boga, ispoljava se umiranjem za svet. Ona je - predokus vecnog zivota! Ona je - zivo poznanje Boga, koje klice tajanstveno: glas radosti spasenja cuje se u kolibama pravednickim: "Desnica Gospodnja daje silu, desnica Gospodnja uzvisuje, desnica Gospodnja daje silu." Necu umrijeti, nego cu ziv biti, i kazivati djela Gospodnja: Karajuci pokara me Gospod; ali me smrti ne dade. Otvorite mi vrata od pravde, uci cu na njih, slavicu Gospoda. "Evo vrata Gospodnja na koja ulaze pravednici!" Hvalim te sto si me uslisio i postao mi spasitelj.[8] Vrata Gospodnja - to je blagodatno smirenje.[9] Kada se otvore pred umom ova vrata Bozanstvene Pravde, on prestaje da osudjuje bliznjega, da pamti zlo koje mu je naneo, da optuzuje

njega i druge okolnosti, prestaje da opravdava sebe, u svemu sto se dogadja poznaje nedokucivu pravdu Boziju, i zato odbacuje svoju pravdu, kao mrskost. Ovim vratima u ispovedanju nebrojenih Bozijih dobrocinstava i bezbrojnih svojih sagresenja, umiven suzama pokajanja i umilenja, covek uzlazi cistom molitvom i duhovnim vidom pred lice Bozije. Bezimo, bezimo od ubice naseg - greha! Bezimo od greha, ne samo smrtnog, no i oprostivog, kako se on ne bi od naseg nemara obratio u strast, koja nizvodi u ad isto kao i smrtni greh. Postoje gresi koji se mogu oprostiti. Tako, ako se dogodi da se neko preda ugadjanju stomaku, bludnim pomislima i pogledima, izgovori ruznu rec, slaze ili ukrade nesto neznatno, pohvali se, pogordi, prognevi, na krace vreme naljuti na bliznjega, ili zlopamti, u svim takvim slucajevima, iz nemoci ljudske, kada za njima usledi poznanje i pokajanje, mi nesmetano dobijamo oprostaj od milosrdnog Boga. Oprostivi greh ne razlucuje hriscanina od Bozanstvene blagodati, i ne usmrcuje dusu njegovu, kao sto cini smrtni greh; ali i oprostivi gresi su pogubni, kada se ne kajemo zbog njih, vec samo umnozavamo njihovo breme. Prema poredjenju koje su izrekli sveti Oci, jednako moze da potopi coveka i obesen o vrat teski kamen i obesena vrecica s peskom: na isti nacin odvlace u adsku propast i smrtni greh i nakupljeno mnostvo malih, oprostivih grehova. Kakvo je, na primer, ucinio posebno zlo jevandjelski bogatas, koji se svakodnevno predavao veselju, imajuci za to sopstvena sredstva? Kao razlog njegove pogibelji naveden je u Jevandjelju iskljucivo njegov rasejani zivot, koji ga je doveo do potpunog zaborava o vecnom i vrlinskom zivotu. Rasejanost je postala njegova strast: van nje on nije razumevao zivot. Nesreca je zadobiti ranu srca - strast! To zlo ponekad izaziva najnistavnija okolnost: jedan nepazljiv, naizgled bezazlen pogled, jedna nepromisljena rec, jedan lakomislen dodir, mogu da zaraze neizlecivo. U kakav je tezak greh mogao da padne ranije pomenuti zatvornik, posebno uvazavan od gradjana, nikuda ne izasavsi iz kelije, nikoga ne sablaznivsi, vec naprotiv, sluzeci kao primer mnogima, a posrnuvsi zbog svog nevidljivog mislenog opstenja sa satanom, zbog cera on ne uspokoji Svetoga Duha nijednoga casa? - U nekim zenskim manastirima zivela je uz igumaniju njena rodjaka, prekrasnog izgleda i po spoljasnjosti besprekornog drzanja. Sve sestre divile su se i poucavale njenom angeloobraznoscu i neobicnom skromnoscu. I ona umre. Sahranili su je dostojno, u cvrstoj uverenosti da se njena dusa vinula u rajsku obitelj. Ozaloscena rastankom sa njom, igumanija se predavala neprestanoj molitvi, pojacavajuci je postom i bdenjem, i molila je Gospoda da joj otkrije kakve se nebeske slave udostojila njena rodjaka u liku blazenujucih devstvenica? Jednom, dok je igumanija u kelijnoj tisini usred noci stajala na molitvi, iznenada se otvorila zemlja pod njenim nogama - i pred ocima molitvenice potekla je uskljucala ognjena lava. Van sebe od straha, ona je bacila pogled na otvoreni pred njom ponor - i ugledala usred

paklenog plamena svoju rodjaku. "Boze moj", ocajno je uzviknula ona, "vidim li to tebe?!" - Da, strasno stenjuci odgovori joj poginula. "A zbog cega je to?", sa tugom i saosecanjem upita je starica, "ja sam se nadala da cu te videti u rajskoj slavi, u likovima angelskim, medju neporocnim jaganjcima Hristovim, a ti... Zbog cega je to?" - "Jao meni gresnoj!" zajeca ona koja bese sva u mukama. "Sama sam vinovnica svoje vecne smrti u ovom plamenu koji me vecno prozdire, ali me ne unistava, i Bog ti je otkrio tajnu moga polozaja." "A zasto je tako?", opet je kroz suze upita igumanija. "Zato", odgovori zlostavljana, "sto sam u vasim ocima izgledala devstvenica, neporocni andjeo, a u samoj stvari ne bejah to. Ja ne uprljah sebe telesnim grehom, no moje misli, moje tajne zelje i zla mastanja svedose me u geenu. Uz neporocnost moga devstvenog tela, ja ne znadoh da sacuvam u cistoti svoju dusu, svoje misli i unutarnje pobude srca, i zato sam predana na mucenje. Pri nepaznji svojoj ja negovah u sebi osecanje dusevne privezanosti za jednog mladica, nasladjivah se u svojim mislima i masti zamisljanjem njegovog prekrasnog izgleda i sjedinjenjem sa njim, i, shvatajuci da je to greh, stidela sam se da ga otkrijem duhovniku na ispovesti. Kao posledica mog nasladjivanja necistim mislima i mastanjima usledilo je to sto su se nakon moje smrti sveti Angeli uzgnusali mene i ostavili me u rukama demona. I evo, ja sada gorim u paklenom plamenu, vecno cu goreti i nikada, nikada necu sagoreti: Nema kraja mucenju odbacenih od neba!" Rekavsi to, necasna snazno zastenja, zaskrguta zubima i, obuhvacena zestokom lavom, nestade sa svim vidjenjem od pogleda igumanije.[10] "Treba cuvati dusu i na svaki je nacin paziti", kaze sveti Makarije, "kako se ona ne bi priklonila necistim i zlim pomislima. Kao sto se telo, ujedinivsi se sa drugim telom, zarazava necistotom: tako se i dusa razvracuje saglasavajuci se sa necistim i zlim pomislima spajajuci se u jedno sa njima. Treba razumeti da se to odnosi ne samo na jednu ili dve vrste pomisli koje dovode do greha, nego uopste na sve zle pomisli, kao sto su: pomisli neverja, pohvale, sujete, gneva, zavisti i pakosti. U odbacivanju svih ovih pomisli sastoji se ociscenje od svake necistote tijela i dyxa.[11] Znaj, da i u tajnosti duse dejstvom nepotrebnih pomisli dolazi do razaranja i posunovracenja, po recima velikog Apostola: Ako neko razara hram Boziji, razorice njega Bog.[12] Pod pojmom hrama Bozijeg treba razumeti ovo nase vidljivo telo. Tako i onaj koji razori dusu i um, sjedinjujuci se i saglasavajuci se sa zlom, podleze kazni. Kao sto je potrebno da se telo cuva od vidljivog greha, tako je potrebno da se i dusa, ta nevesta Hristova, cuva od nepotrebnih pomisli. O6rucih vas, veli Apostol, muzu jedinome, da djevojku cistu privedem Hristu.[13] I drugo Pismo govori: Svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi zivot.[14] I opet: Nauci se iz Bozanstvenoga Pisma da samovoljne pomisli odlucuju od Boga.[15] Prepodobni Nil Sorski ovako rasudjuje o strasti: "Strast podleze ili srazmernom pokajanju, ili buducoj muci. Potrebno je kajati se zbog strasti i

moliti se za izbavljenje od nje: Ona podleze buducoj muci zbog nekajanja, a ne zbog unutarnje borbe koju ona izaziva. Ako bi se vecnom mukom kaznjavala sama borba, onda bez savrsenog bestrasca ne bi bilo ni otpustanja grehova, sto su, ipak, zadobili mnogi, kako kaze sveti Petar Damaskin. Ko je obuzet bilo kakvom strascu treba svim silama da joj se protivi, rekli su Oci. Uzmimo, na primer, strast bluda: Ako neko gaji tu strast prema bilo kojoj osobi, neka na svaki nacin izbegava i razgovore sa njom i njenu blizinu i neka bezi i od mirisa odece njene. Ko ne cuva sebe od svega ovoga, pothranjuje strast i cini mislenu preljubu u srcu svome, rekli su Oci. Takav sam u sebi raspaljuje plamen strasti i, kao zveri, uvodi zle pomisli u dusu svoju."[16] NAPOMENE: 1. 1. Kor. 6; 9, 10. 2. Gal. 5; 19-24. 3. Is. 58, 1-3. 4. Isak Sirin, Slovo 53. prema prevodu Starca Pajsija. 5. Ps. 41, 11. 6. Prema tumacenju Makarija Velikog, Slovo 2, Gl. 3. 7. Ps. 19; 12, 13; 51; 14; 19, 14. 8. Ps. 118, 15-21. 9. U Alfavitinom Pateriku susrecemo ovu misao prepodobnog Jovana Kolova: "Vrata Bozija - to je smirenje. Oci nasi, usli su, radujuci se, u hram Boziji, putem mnogih ponizenja." 10.16. Pismo Svetogorca. 11.2. Kor. 7, 1. 12.1. Kor. 3, 17. 13.2. Kor. 11, 2. 14.Price, 4, 23. 15.Prem. Sol. 1, 3. 16.Prepodobni Nil Sorski, Slovo I. Sveti Ignjatije Brjančaninov

PRIPREMANjE ZA SMRT

Pripremamo se za vecnost i za prelazak u vecnost, u ovom predvorju vecnosti. Zemni zivot nije pravi zivot, vec neprestana borba izmedju zivota i smrti, gde se naizmenicno priklanjamo cas jednom, cas drugom, kolebamo se izmedju toga, dvoumimo se. Ako pravilno procenimo ovo kratko magnovenje, na koje smo postavljeni ovde, na zemlji, i uporedimo ga sa neizmernom i velicanstvenom vecnoscu: naci cemo samo jedan ispravan nacin zivota na zemlji - a to je kada se provodi u pripremi za vecnost. Tako sudi o zemaljskom zivotu i Rec Bozija; ne boj se, malo stado, zavestava Gospod ucenicima Svojim za vreme njihovog zemnog stranstvovanja, jer bi volja oca vasega da vam dade carstvo. Prodajte sto imate i dajte milostinju; nacinite sebi kese koje nece ovestati, riznicu na nebesima koja se nece isprazniti, gdje se lupez ne priblizava, niti moljac kvari: jer gdje je blago vase, ondje ce biti i srce vase. Neka budu bedra vasa opasana i svjetiljke zapaljene: a vi slicni ljudima koji cekaju Gospodara svojega, kad ce se vratiti sa svadbe da mu, cim dodje i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje Gospodar dosavsi nadje budne. Zaista vam kazem da ce se zapregnuti, i posadice ih, i pristupice te ce im sluziti. I ako dodje u drugu strazu, u u trecu strazu dodje, u nadje ux tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domacin u koji ce cas doci lupez, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopavaju kucu. I vu, dakle, budite spremni; jer u koji cas ne mislite doci ce Sin Covjeciji. Ko je, dakle, taj vjerni i mudri pristav kojega ce postaviti Gospodar nad celjadi svojom da im daje obrok na vreme? Blago onome sluzi kojega Gospodar njegov, kada dodje, nadje da izvrsuje tako. Zaista vam kazem: nad svim imanjem svojim postavice ga. Ako li rece sluga taj u srcu svojemu: nece moj Gospodar jos zadugo doci; i stane biti sluge i sluskinje, i jesti i piti, i opijati se: doci ce Gospodar toga sluge u dan kad ne ocekuje, i u cas kad ne zna, i rasjeci ce ga, i dio njegov metnuce sa nevjernima.[1] Malo je i ponizeno slovesno stado istinskih hriscana; ono je prezreno i gonjeno od gordih sinova sveta; Gospod mu zapoveda da ne iznemogne u nevoljama i da ih se ne boji, zapoveda da se ne osvrce na te nevolje, nego da sva stremljenja upravi ka nebeskom carstvu, obecanom blagovoljenjem Oca Boga. On zapoveda da se zemno blago milostinjom preobrazi u nebesko blago, kako bi sama riznica covekova, nalazeci se na nebu, privlacila njega navise. On nalaze da covek tako ustroji svoj zivot, kako bi u svako vreme bio spreman za smrt. Nazivajuci zivot na zemlji nocu, On objavljuje da je neizvesno u koju ce strazu te noci stici smrt: u detinjem uzrastu, ili mladom dobu, zrelom, ili u dubokoj starosti. Gospod preti neocekivanom smrcu onome koji, misleci kako je ona daleko od njega, dopusta sebi da zloupotrebljava zemaljski zivot i darove Bozije.

Istinski ucenici Hristovi savrseno su ispunili zavestanje Gospoda. Apostol Pavle kaze za sebe da je umirao svakodnevno.[2] Zaista: ko je svakoga dana spreman za smrt, taj umire svakodnevno; ko je odbacio sve grehe i sve grehovne zelje, cija se misao odavde preselila na nebo i tamo obitava, taj umire svakodnevno, ko umire svakodnevno, taj vec zivi vecnim, istinskim zivotom.[3] Takav zivot - mislju i srcem na nebu, pri zivotu telom na zemlji, takvo svakodnevno preseljenje u vecnost dostize veoma mali broj hriscana, cak iako provode zivot u svetim obiteljima; tim je manje dostupno to duhovno stanje hriscanima koji zive usred sveta. Zemne brige neprestano vuku misao ka zemnom, privezuju za vremensko i trulezno, kraduci joj secanje na vecnost. To, medjutim, ne treba da dovodi hriscanina u ocajanje. Ako on ne moze neprestano da obitava u oblasti vecnoga i duhovnoga: onda moze da joj se obraca cesto, i blagovremeno da se priprema za smrt. Za nju se treba pripremati cuvanjem sebe od svakog dela, reci i pomisli zabranjenih Hristovim zapovestima. Za nju se treba pripremati svakodnevnim ili, po mogucnosti cestim ispovedanjem svojih sagresenja, kako pred duhovnim ocem, tako i u dusevnoj kleti pred jedinim Srcevidcem - Bogom. Treba se pripremati za smrt uzdrzavanjem od jela i pica, uzdrzavanjem od praznoslovlja, sala, smeha, rasejanosti, veselja i igara, uzdrzavanjem od raskosi koju podstice sujeta sveta, i od svega suvisnog, sto cini secanje na smrt tudjim umu, lazno predstavljajuci zemni zivot kao da je beskrajan. Treba se pripremati molitvama srcem skrusenim i smirenim, suzama, uzdisanjima, ridanjima; treba se pripremati obilnim davanjem milostinje, prastanjem uvreda, ljubavlju i dobrocinstvima prema neprijateljima, trpljenjem svih zemaljskih nedaca i iskusenja kojima se iskupljuju vecne adske muke. Ako smrt zatekne hriscanina u tom podvigu, onda ce ga, svakako, zateci spasenim, to jest spremnim za odlazak na daleko putovanje od zemlje ka nebu, i sa gorucim svetilnikom, to jest sa razumom i drzanjem obasjanim Bozanstvenom Istinom. NAPOMENE: 1. Lk. 12, 32-40; 42-46. 2. 1. Kor. 15, 31. 3. Prep. Makarije Veliki, Beseda 49, gl. 2. Sveti Ignjatije Brjančaninov PAMČENJE SMRTI ILI SJEČANJE NA SMRT

Jedan od najvaznijih nacina pripremanja za smrt je secanje i razmisljanje o smrti. Ocigledno je iz gorenavedenih reci Spasitelja, da je ono zapovedjeno Gospodom. I Sveto Pismo Starog Zaveta govori: Secaj se poslednjih trenutaka svojih, i neces nikada sagresiti.[1] Sveti su inoci sa posebnom paznjom obradjivali ovaj deo umnog podviga. Kod njih se razmisljanje o smrti, osenjeno blagodacu, obracalo u zivo sozercanje tajne smrti, a takvo sozercanje pratila je goruca molitva sa obilnim suzama i dubokim jecajima srca. Bez postojeceg secanja na smrt i Sud Boziji, oni su smatrali opasnim i sam uzviseni podvig, koji bi mogao da da povoda ka samoobmani. Prepodobni Antonije Veliki u poukama svojim ucenicima savetuje razmisljanje o smrti: "Posmatrajuci, - kaze on - prevrtljivost ljudskog zivota i neizvesnost njegovog kraja, mi cemo se takvim razmisljanjem udaljiti od greha. Kada ustanemo od sna, sasvim je nesigurno - hocemo li dostici veceri. Opet, kada zelimo da odmorimo telo snom, isto je tako neizvesno hocemo li ugledati svetlost nastupajuceg dana. Razmisljajuci o nesigurnosti nasega zivota i prirode u svakom pogledu, mi dolazimo do poznanja da Boziji Promisao upravlja nama. Tada prestajemo da gresimo i da se ushicujemo polozajima pustim i nistavnim, tada se ne gnevimo ni na koga, ne stremimo sabiranju zemnih riznica, zatiremo sve trulezno strahom od moguceg svakodnevnog odlaska odavde i neprestanim razmisljanjem o razlucenju duse od tela; tada prestaje da dejstvuje ljubav prema zenskom polu, gasi se plamen plotske ljubavi, prastamo jedan drugom nase grehe, imajuci neprestano pred ocima dolazak konacnog ishoda. Bojaznoscu od suda i strahom od muka unistavaju se varljive pohote tela i ujedno se zaustavlja dusa, kada klone padu.[2] Sveti Isak Sirin kaze: "Ko je dostojan da se nazove razumnim? Onaj koji je istinski razumeo sta je kraj ovoga zivota; taj moze da ucini kraj svojim sagresenjima.[3] Prva misao upucena covekoljubljem Bozijim coveku, upravljajuci dusu njegovu ka vecnom zivotu, je misao o ishodu koja se urezuje u srce. Tu misao prirodno prati prezrenje prema svetu; njome se zacinje u coveku svaka dobra pobuda koja ga poucava zivotu. Bozanstvena sila, sadejstvujuci u coveku, kada hoce da javi u njemu zivot, polaze mu tu misao kao temelj, kako smo rekli. Ako je covek ne ugasi zivotnim brigama i sujetom, no uzraste u bezmolviju, udubljujuci se u sebe i baveci se njome: tada ce ga ona odvesti u duboku spoznaju, neiskazivu recju. Ovu misao krajnje mrzi satana i upotrebljava svu silu, kako bi je iscupao iz coveka. Ako bi bilo moguce, on bi dao coveku carstvo celog sveta, kako bi putem zaborava izbrisao tu misao iz uma covecijeg; on bi to rado ucinio, kada bi mogao. Lukavi! Zna on, ako se pomisao o smrti ukoreni u coveku, da njegov um nece ostati vise na strani prevare i da mu se demonska lukavstva vise nece primaci. Nemojte da pomislite kako mi govorimo o prvoj pomisli koja

napominjanjem svojim pobudjuje u nama secanje na smrt; mi govorimo o punoci dela, kada neprestano dolazi coveku podsecanje i razmisljanje o smrti, koje ga svagda utvrdjuje i dovodi u udivljenje. Prva pomisao je telesna, a ovo drugo je - duhovno stanje i divna blagodat, kada je covek zaodenut svetlim mislima. Ko je to stekao, ne obraca paznju na svet i ne brine se za svoje telo."[4] Kada se priblizis postelji svojoj reci joj: O odre moj! Neces li mi ove noci postati grob? Neizvesno mi je, hoce li me ove noci umesto vremenog sna, postici buduci vecni san. Dok imas noge, hitaj na rad, pre negoli se one svezu uzom, koja vise ne moze da se odresi. Dok imas ruke, siri ih na molitvu, pre negoli dodje smrt. Dok imas oci - ispunjavaj ih suzama, pre negoli ih prekrije prah. Kao sto ruza vene, cim dune na nju vetar, tako i ti umires cim se pokrene unutar tebe bilo koja od stihija koje ulaze u tvoj sastav. O covece! Ukoreni u svom cpcu misao o tvom odlasku, i opominji sebe neprestano: Evo! Onaj koji je za mene poslan vec je stigao do vrata. Zasto sedim? Ceka me putovanje vecno, bespovratno!"[5] "Kao sto je hleb potrebniji od svake druge hrane", kaze sveti Jovan Lestvicnik, "tako je razmisljanje o smrti potrebnije od svakog drugog podviga. Secanje na smrt podstice monahe koji zive u zajednici na trud, na neprestano usavrsavanje u ostvarivanju jevandjelskih zapovesti, a narocito na radosno podnosenje uvreda. A kod onih koji zive u bezmolviju ono dovodi do prestanka brige o bilo cemu zemaljskom, neprestane molitve i cuvanja uma. Te vrline istovremeno su i mati i kci secanja na smrt. Delatno secanje na smrt preseca neuzdrzanje u hrani; a kada je ono preseceno sa smirenjem - zajedno sa njim odsecaju se i druge strasti. Kao sto Oci tvrde da savrsena ljubav ne moze pasti, tako i ja mislim da je savrseno osecanje smrti liseno straha. Kao sto neki zamisljaju bezdan beskonacnim, vec na osnovu samog naziva, tako i pomisao na smrt cini da nasa cistota i podvig postanu besmrtni. Coveku je nemoguce da jedan dan provede pobozno, ako ne bude mislio da je to poslednji dan njegovog zivota. Treba da znamo da je secanje na smrt, kao i svako drugo dobro, dar Boziji. Mi cesto ostajemo bez srca, ravnodusni, cak i kada se nalazimo kraj samih grobova, a veoma cesto nas dirne sasvim suprotan prizor."[6] Veliki Varsanufije tvrdi da covek koji odsece svoju volju u svemu, imajuci smireno srce i uvek smrt pred ocima, moze da se spase blagodacu Bozijom i ma gde on bio, njime nece ovladati strah: takav sto je za njim zaboravlja, a stremi za onim sto je pred njim.[7] "Neka ukrepi tvoju misao", pise ovaj prepodobni Otac nekom bratu, "secanje na dolazak smrti ciji je cas neizvestan bilo kome od ljudi. Postarajmo se da cinimo dobro, pre nego sto odemo iz ovog zivota. Ne znamo u koji cemo dan biti pozvani, da nam se ne dogodi da budemo nespremni i da ostanemo van dvora sa pet ludih devojaka koje uzese fitilje, ali ne uzese jeleja u sasudima svojim.[8]

Drugom bratu Prepodobni pise: "Shvati da vreme ne okleva i, kada nastupi cas, vesnik smrti je neumoljiv. Ko ga je molio, i bio uslisen? On je istinski sluga istinskoga Vladike, koji u potpunosti ispunjava naredbu Njegovu. Zaplasimo se strasnog dana i casa, u koji nas nece zastiti ni brat, ni srodnik, ni upravitelj, ni vlast, ni bogatstvo, ni slava: nego ce ostati samo covek i njegov trud.[9] "Dobro je coveku da se seca smrti, kako bi usvojio znanje o svojoj smrtnosti; smrtan - nije vecan; a nevecan ce biti primoran da napusti ovaj vek. Neprestanim secanjem na smrt covek pocinje i nehoticno da cini dobro.[10] Prepodobni Filotej Sinajski savetuje Hristovom podvizniku da celo jutro posvecuje trezvenoj i dugotrajnoj molitvi, a nakon uzimanja hrane da neko vreme posveti secanju i razmisljanju o smrti.[11] Navodeci u svedocenje ovog drevnog Oca, nas prepodobni Nil Sorski takodje savetuje da se vreme za trpezom posvecuje razmisljanju o smrti i sudu.[12] Ovom poukom svetih Otaca, izvedenom iz blazenog opita, korisno je i potrebno da se sluze svi koji zele da se nauce secanju na smrt, koji zele da se oslobode varljivog i laznog mislenog stanja, kojim se covek samom sebi cini kao da je vecan na zemlji, i smrt smatra udelom samo drugih ljudi, a niposto i svojim. Nakon napornog primoravanja na delatno razmisljanje o smrti, milosrdni Gospod salje zivi predokus tog secanja - i ono dolazi da pomaze podvizniku Hristovom pri njegovoj molitvi. Ono ga blagovremeno uzvodi na strasni sud Hristov; na tom sudu covek pravovremeno umoljava covekoljubivog Gospoda za oprostaj svojih grehova, i dobija ga. Stoga je sveti Jovan Lestvicnik i rekao da je "molitva onih koji se istinski mole sud Gospodnji, sudjenje pred prestolom Njegovim pre Strasnog suda."[13] Prepodobni Filotej Sinajski svedoci da secanje na smrt (tako uopste sveti Oci nazivaju razmisljanje o smrti) ociscava um i telo. "Ugledavsi njenu lepotu, - kaze on - i buduci zaplenjen duhom, a ne okom, pozeleo sam da mi ona bude saputnica tokom ovog zemnog zivota, ucinivsi se ljubiteljem njenog blagolepija i vrline. Kako je ona smirena, radosno-tuzna, promisljena! Kako se ona neprestano plasi buducih pravednih muka! Kako se ona boji da odlaze iz dana u dan vrlinski zivot! Ona izliva iz cuvstvenih ociju zivu, celebnu vodu, a iz mislenih ociju - istocnik najmudrijih misli koje teku i izbijaju, veseleci razum. Ovu, kako rekoh, kcer Adamovu, secanje, govorim o smrti, ceznuo sam postojano da dobijem za nerazdvojnu saputnicu, i da sa njom besedim i istrazujem, sta ce sa mzdom biti po razlucenju od tela."[14] "Svagdasnje i zivo secanje na smrt radja plac, sjedinjen sa radoscu i umilenjem, i trezvenost uma."[15] "Ko pazljivo provodi zivot svoj, neprestano prebivajuci u secanju na smrt i razmisljanju o njoj, i time premudro odvlaceci um od strasti, jasnije vidi stalne nailaske demonskih predloga, nego onaj ko hoce da provodi zivot van

secanja na smrt, cisteci srce samo pomocu razuma, a ne cuvajuci svoje misli uvek placem i tugom. Takav, misleci da ce pobediti ostroumljem svojim sve pogubne strasti, vezan je, ne znajuci to, najgorom od njih, i cesto skrece daleko od Boga svojim visokoumljem. Takav mora strogo da pazi na sebe, kako se ne bi pogordio, i zbog toga sisao s uma. Obicno se duse, kaze Pavle, koje sabiraju znanje sa ovih strana, uznose nad malima, kakvima im se oni cine: u njima nema ni plamicka istinske ljubavi, kako ja mislim. Nasuprot tome, ko ima secanje na smrt, videci jasnije od drugih nailaske demona, svake veceri ih obara i progoni."[16] "Uistinu, mnoge vrline sadrzi u sebi delatno secanje na smrt: ono je majka placa, podsticaj ka uzdrzavanju u svemu, podsecanje na geenu, mati molitve i suza, radjanje bestrasca razotkrivanjem kratkotrajnosti zivota, istocnik ostroumlja sjedinjenog s blagorazumnoscu; njihova su deca dvostruki strah Boziji i ociscenje srca od strasnih pomisli, cime se obuhvataju mnoge zapovesti."[17] Sveti Isihije Jerusalimski ubraja medju nacine trezvenja neprestano drzanje u dusi secanja na smrt. On uporedjuje secanje na smrt sa vratarem koji stoji na vratima duse i zabranjuje zlim pomislima da ulaze u nju. "Treba, - kaze on - ako je moguce da se neprestano secamo smrti. Od takvog secanja u nama se radja odlaganje briga i svega sujetnog, cuvanje uma i neprestana molitva."[18] Postojano secanje na smrt je divna blagodat, udeo svetih Bozijih, prvenstveno onih koji su se predali brizljivom pokajanju u nenarusivom bezmolviju. Samo u bezmolviju sazrevaju i cvetaju najuzvisenije vrline, kao sto se u staklenim bastama neguju najredje i najdragocenije sadnice! No i mi, nemocni i strasni, treba da primoravamo sebe na pamcenje smrti, da stvaramo u srcu naviku razmisljanja o njoj, bez obzira sto je takvo razmisljanje krajnje protivno greholjubivom i slastoljubivom srcu. Za takvo poucavanje, saglasno gorenavedenom ucenju svetih Otaca, korisno je da se svakodnevno odvoji izvesno vreme, oslobodjeno briga, koje ce se posvecivati spasonosnom secanju na strasnu, neumitnu smrt. Ma koliko da je neizbezan taj dogadjaj svakom coveku, ipak je u pocetku potreban veliki trud u primoravanju sebe cak i na povrsno secanje na smrt, sto sluzi kao jedan od beskrajnih dokaza pada nase prirode, koje ona u sebi nosi. Neprestano rasejavanje misli, na sta smo navikli, i mracni zaborav, neprekidno potkradaju misao o smrti onima koji pocinju da se staraju o cestom razmisljanju o njoj. Zatim se javljaju druga protivljenja: neocekivano se pojavljuju vazniji poslovi i brige upravo onoga casa koji smo odvojili u danu za staranje o svojoj vecnosti, kako bi nam ukrali taj cas, a potom, da potpuno ukradu i sam trud, cak i samo secanje o opstanku duhovnog, najspasonosnijeg delanja - razmisljanja o smrti. A kada se, uvidevsi zamke vazdusnih vlasti, zaustavimo u podvigu: tada cemo ugledati u sebi novu

borbu protiv njega - pomisli sumnje u ispravnost i korist podviga, pomisli poruge i hule kako ga nazivaju cudnovatim, glupim i smesnim, pomisli laznog smirenja koje nam savetuju da se ne odvajamo od drugih ljudi nasim zivotom. Ako se, po velikoj milosti Bozijoj, osvoji i ova bitka, - sam strah mucni, uzrokovan delatnim secanjem i predstavljanjem smrti, kao njenim predokusom, u pocetku je neobicno tezak nasem starom coveku: on dovodi do uzasa um i mastu; hladni trepet prozima telo, potresa ga, raslabljuje; srce se muci nepodnosljivom tugom, povezanom sa beznadjem. Ne treba odbacivati ovo stanje, ne treba se bojati da ce njegove posledice biti pogubne. "Svakome koji pocinje da zivi po Bogu", veli sveti Simeon Novi Bogoslov, - koristan je ovaj mucni strah i bol koji iz njega proistice. Ko misli da postavi pocetak bez ovakvog bola i okova, ne samo sto polaze temelj na pesku svoga truda, neto je i slican onome ko pokusava da sagradi hram na vazduhu, bez ikakvog temelja, sto je nemoguce. Od ove bolesti uskoro se radja svaka radost; ovim okovima kidaju se okovi svih sagresenja i strasti; ovaj mucitelj biva uzrocnikom ne smrti, no vecnog zivota. Ko nece da izbegne bol koji se radja iz straha od vecnih muka, i ne utekne od njega, nego mu se po volji srca preda i stavi na sebe lance, taj, saobrazno tome, pocinje uskoro da se uspinje i on ga predstavlja Caru nad carevima. A kada se to dogodi, i podviznik donekle uzre slavu Boziju: tada se brzo raskidaju okovi, nestaje mucni strah, bol srca prerasta u radost, javlja se istocnik osecanja iz koga kao reka teku neprestane suze, a u mislima se radja tisina, krotost, neiskazano umilenje, smelost sto slobodno i neometano vode ka potpunom ispunjenju zapovesti Bozijih."[19] Ocigledno je: do takve promene dolazi od blagodatne pojave u srcu nade na spasenje. Tada se, pri razmisljanju o smrti tuga mesa sa radoscu, a gorke suze prelaze u slatke suze. Covek koji pocinje da place opominjuci se smrti, misleci pritom na kaznu, iznenada pocinje da place pri tom razmisljanju kao o povratku u svoje besceno otacastvo. Takav je plod secanja na smrt. S obzirom na vrednost ploda, potrebna je odvaznost pri njegovom obradjivanju i odolevanje svim preprekama razumnim trudom i postojanoscu; treba verovati da cemo plod i ubrati u svoje vreme, po milosti i blagodati Bozijoj. Secanje na smrt, praceno strahovima koji ga ne napustaju, ovo secanje, povezano sa usrdnom molitvom i placem za sebe, moze da zameni sve podvige, da obuhvati sav zivot coveciji, da mu omoguci cistotu srca, da privuce k njemu blagodat Svetoga Duha, i time mu podari slobodan ushod na nebo mimo vazdusnih vlasti. Pre nego dostignemo do takvog molitvenog blazenog stanja, pri kojem um neposredno gleda predstojecu koncinu, i uzasava se smrti, kao sto i prilici stvorenju da se uzasava pretnje Tvorca, izrecene zajedno sa zapovescu, korisno je pobudjivati u sebi secanje na smrt posecivanjem groblja, posecivanjem bolesnika, prisustvovanjem na koncini i sahrani bliznjih, cestim razmisljanjem i obnavljanjem u secanju razlicitih nacina smrti u nase vreme, o kojima smo slusali i ciji smo bili ocevici. Koliko je nasih poznanika,

ljubeci ovaj zemni zivot i uzivajuci u njegovim carima, nadajuci se da ce dugo ziveti, jer ne behu stari, - pokoseno iznenadnom smrcu! Niko od njih ne bese u stanju da kaze smrti posto je dosla: "Sacekaj! Udalji se! Ja jos necu da umirem!" Neki od njih ne stigose na samrtnom casu da ostave bilo kakvu poruku ili oprostaj; neki su bili zgrabljeni usred vesele gozbe, sa raskosne trpeze: neki okoncase na putu; neki se ubise sami, a neki behu ubijeni; jedne rastrgose zveri, a drugi legose na postelju da kratkotrajnim snom odmore telo, a usnuse vecnim snom. Pogledajmo oko sebe: koliko je mnostvo rodbine, prijatelja i poznanika, uzetih smrcu, otrgnuto iz naseg drustva! Slavni mecu njima ostavise imanje i novac, sakupljane sa velikim trudom, cuvane sa velikim tvrdiclukom. Smrt je razdvojila roditelje od mnogobrojne porodice, supruga od supruge, druga s drugom; ona je pogodila genija usred velikih njegovih dela; ona je otela iz ljudskog drustva njegovog najvaznijeg clana, i to u trenutku najvece potrebe za njim. Niko nije mogao da je zaustavi i da joj se usprotivi; niko nije mogao da od nje dobije objasnjenje za njeno delovanje, toliko nepomirljivo sa covecijim razumom. Sta nije promenljivo? Sta ima bilo kakvu postojanost? Uistinu samo zivot u Hristu, koji se nastavlja van granica groba i razvija u punoj lepoti i svetlosti nakon smrti tela. A sve drugo su slabi odsjaji, varljivi kao snovidjenja... Dugogodisnje muke covecije unistava smrt u jednom trenu, u jednom magnovenju.[20] NAPOMENE: 1. Sirah, 7, 39. 2. Patrologiae, tomus LXXIII, vita beati Antonii, cap. XV. 3. Slovo 12. 4. Slovo 86. 5. Slovo 141. 6. Izvuceno iz 6. stepena Lestvice. 7. Fil. 3, 13. 8. Odgovori na pitanja 229 i 623. 9. Odgovori na pitanja 799 i 645. 10.Odgovori na pitanja 799 i 644. 11.Prep. Filotej, gl. 2. Dobrot. c. 2. 12.Prep. Nil Sorski, Sl. 7. 13.Lestvica, stepei 28.

14.Prepodobni Filotej, gl. 6. 15.Isto, gl. 13. 16.Isto, gl. 21. 17.Isto, gl. 38. 18.Slovo o trezvenju, gl. 17, 18. 19.Delatne i bogoslovske glave 66 i 67; v. Dobrot. c. 1. 20.Uzeto uglavnom iz 7. Slova prep. Nila Sorskog. Iznenadna smrt postize samo one koji se ne staraju o svom spasenju: O tome je i Sam Gospod objavio (Lk. 12, 46). "Bog", rekao je prepodobni Varsanufije Veliki bratu koji se bojao nagle i prevremene smrti "nece uzeti dusu njegovu (podviznika, koji se bori sa strastima) sve dotle dok ga ne dovede u meru visoku, u coveka savrsena." Odgovor 265. Sveti Ignjatije Brjančaninov POZIV NA SJEČANJE I RAZMIŠLJANJE O SMRTI

Shvativsi kratkocu naseg zemnog zivota i sujetnost svih zemnih dobitaka i preimucstava, shvativsi uzasnu buducnost koja ocekuje one koji prenebregavsi Iskupitelja, prinese sebe svecelo na zrtvu grehu i trulezi, odvratimo mislene oci nase od netremicnog gledanja na varljivu i opcinjujucu lepotu sveta, koja lako zarobljava slabo srce covecije u ljubav prema sebi i u sluzenje sebi; obratimo ih strasnom, ali spasonosnom prizoru, - smrti koja nas ocekuje. Oplacimo sebe blagovremeno, umijmo, ocistimo suzama i ispovedanjem grehova svojih zapisanih u knjigama kneza ovoga sveta. Potrudimo se da zadobijemo blagodat Svetoga Duha - taj pecat, to znamenje izbranja i spasenja: ono je neophodno za neometan hod po vazdusnom prostranstvu i sticanje prava na ulazak kroz nebeska vrata i nebeske obitelji. Nepravedno bogatstvo[1] - tako je nazvano u Jevandjelju svako zemno imanje, sto je posledica naseg pada - upotrebimo, po savetu Jevandjelja, na zadobijanje nebeskih riznica obilnim razdavanjem milostinje. Upotrebimo nas zemaljski zivot, taj veliki dar Boziji, shodno odredjenju naznacenom od Boga, na poznanje samih sebe, na nazidanje svoga vecnog udela. Nemojmo gubiti vreme; iskoristimo ga pravilno: drugi put ono se nece dati; gubitak je njegov nenadoknadiv. Izgnanici iz raja! Ne nalazimo se mi na zemlji radi veselja, ni radi slave, ni radi igre, nego zato, da bismo

verom, pokajanjem i krstom ubili smrt koja je ubila nas i povratili sebi izgubljeni raj. Milosrdni Gospod neka podari citaocima ove knjige i njenom sastavljacu da se secaju smrti za vreme zemnog zivota; da secanjem na nju, umrtvljavanjem sebe za sve sujetno i zivotom za vecnost odstrane strahotu smrti, kada nastupi njen cas, i predju iz nje u blazeni, vecni, istinski zivot. Amin. NAPOMENE: 1. Lk. 16, 11. Sveti Ignjatije Brjančaninov TROPAR

(prepev) Pravoslavne vere sveti pobornice, Kajanje, molitve, Bozijeg prostranstva Ucitelju s kojim celomudrost nice Hristovog svetog vladicanstva Monahujuci slava data ti je Srcem u Hristu kroz Kog je postanje Moli se, struno, Svece Ignjatije Pre smrti da nas stekne pokajanje. (prevod) Pravoslavlja pobornice, Pokajanja i molitve delatelju i ucitelju mudri,

Arhijereja ukrase bogonadahnuti, slavo i pohvalo monaha: Pisanjima svojim sve si ucelomudrio. Pesmo duhovnosti, Ignjatije bogomudri, Moli Rec Hrista Boga Kojeg si u srcu svome nosio uvek Pre smrti da nam podari pokajanje. KONDAK (prepev) Sveti Ignjatije, kraju zivot svede Poucivsi mnoge: ni nas ne previdi Molitva tvoja nek i nas uzvede Da nas se pred Ocem Hristos ne postidi. (prevod) Okoncavsi stazu zemnoga zivota, Ignjatije Sveti, Dok si na njoj bio ti si zivot vecni neprestano zreo Recima si svojim ucenike mnoge poucio I za nas se moli, svetitelju, njima da sledimo.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->