ESHIL Orestija PRVI DEO ORESTIJE Agamemnon Prevod: Miloš N.

Đurić LICA AGAMEMNON, car argivski KLITEMESTRA, žena njegova EGIST KASANDRA, kći trojanskoga cara Prijama TALTIBIJE, glasnik STRAŽAR HOR argivskih starešina vojska, trojansko roblje, carska nratnja Pozornica: dvor Atrejića u Argu. PROLOG (PRVI ČIN) (Pred dvorom Atrejića dižu se oltari i kipovoi božji. Noć se primiče kraju. Na krovu leži stražar i očekuje doglsnu svetlost.) PRVA POJAVA Stražar (sam). STRAŽAR Od ovih muka da me spasu bogovi! Već straži mojoj puna, evo, godina što bdim na krovu Atrejića kao pas. Već noćnih zvezda jata sva raspoznajem, vladare svetle što u etru blistaju, i zimsku stud i letnji žar što donose, kad zvezde zalaze i kad se rađaju. I sada, evo, pazim na znak buktinje, na ognjan zrak iz Troje što će doneti o padu glas. To gospa mi narsđuje na svojim nadama što muški snuje san. I vetar, noć i kiša biju odar moj, i nikad san i pokoj da ga pohodi. A gde će? San mi svagda strah zamenjuje i ne da sanku da mi oči celiva. Pa kad se pesme setim il' pevušenja, i pesmom tražim leka san da oteram, ja uzdišem i žalim ove kuće kob, gde nema više stare dobre uprave. (Podiže se i stane piljiti u noć, prema dalekim brdima.) Ej! Da mi danas ovoj muci grane kraj

i noćni oganj radosnu donese vest! (Tišina. Mala pausa. Za čas plane vatra doglasnica.) O zdravo, lučo noćna, svetlog dana sjaj i mnogih kola igranje u Argu ti navešćuješ, u slavu ove pobede! Haj, ijuju! Agamemnonovu ljubu sad izvestiću da s odra brže ustane i radosno po dvoru klikuje i svetlost doglasnu da pozdravlja nam, ako pade Ilij grad, ko otuda što sjajne vatre javljaju. I sam ću prvo kolo da povedem ja! Gospode uspeh dobra igra za me bi, na straži sve mi kocke na šest dođoše. Ej! Kad bi se domaćin dvora vratio i ja mu rukom dragu ruku dotako! O drugom ćutim, jer mi usta strašan bič zavezao; da sama kuća prozbori, najjasnije bi kazala. A zna li ko, taj shvata moju reč, a ne zna l', ćutaću. (Silazi s krova i odlazi u dvor. Pomalo sviće. Dolazi hor staraca. Oni o boku nose mač, a u ruci drže palicu. Na njima je svečano ruho, a na glavi im venac. Dok oni ulaze i zauzimaju stav, horokođa govori uz pratnju svirale.) DRUGA POJAVA Hor, Klitemestra. ULAZNA PESMA HOR Već deseta ovo je godina što Prijamu žestoki dušmani, car Menelaj i s njim Agamemnon, dva vladara soja bogovskoga, dva čuvara dva prestola sjajna, mnogu silnu podigoše vojsku, strašnu silu — tisuć' ratnih lađa, a iz Arga, ove zemlje naše. I klicahu silnoga Areja ko jastrebi što visoko lete, strašne muke iznad gnezda muče, bol boluju za tićima svojim, u vazduhu visoko šestare, ko veslima krilima veslaju, zalud svoju čuvali su pilad. Cvile glasne iz ptičjega grla, gorki jauk za porodom dragim, višnji bog ti čuje, — il' Apolon, ili gorštak Pane, ili Dive — pa na krivce poznu Srdu šalje. Tako čuvar gostinskoga prava, silni Dive, Atrejiće šalje na Parida radi preljubnice, i u mnoge borbe teške, ljute, baca vojsku danajsku i trojsku, — tu se koplja u ratnika lome, na kolenih kleči se u prahu,

i žestoka nastavlja se borba. Kakva bila bitka sad, da bila, suđenome primiče se kraju, ni dim žrtve ni levanje kakvo, ni beskrvna sveta žrtva druga, neće stišat neugasnu srdnju. A mi ovde ostasmo bez slave, staro telo ne dade nam u boj, već ko deca kretasmo se štapom. Deca liče na slabe starkelje, u srcu im krvca teče mlada, al' junačke snage u njih nema. I šta starost može kad se lišće već poslednje na granama suši? Tronoga je, vrluda ko dete, — loman sanak usred bela dana. (Klitemestra je već, u svečanom ruhu, došla s velikom pratnjom i, dok horovođa govori dalje, ona sprema na oltarima žrtve i darove.) Gospo naša, Tindareju ćerko, Klitemestro, ti kraljice naša, šta je novo? Šta bi? Šta to sazna? Kakvi su ti glasi pristignuli te žrtvuješ io svim hramovima? Svim bozima, čuvarima grada, vladarima visova i nizi, i nebesa i našega trga, žrtvom plamte njihovi oltari. Na sve strane svugde vatre gore, silan plamen do neba se diže, a mirisom mekanim i čistim sveto ulje života mu daje, prava kaplja iz riznice carske. Ded nam reci i što smeš kazati i sve što nam saopštiti možeš! Rasteraj nam ovu brigu tešku, što nas na čas zlim slutnjama muči, a na čas nam iz žrtava tvojih slatka nada sine i razgoni jad beskrajni što nam srce grize! (Pausa. Klitemestra se i dalje bavi oko svetih poslova.) HOR Strofa Mogu o znamenju dobrom da pevam kada u borbu krenuše vrsni junaci. Još milošću božjom dišu mi godine snagom i poletom pesme Ahejske junačke glave i helenske mladosti lepe dva cara i vojvode složne — koplje im osvetno beše u junačkoj desnici ruci — smeona otprati ptica u Troju. Vladarima brodova dva se ukazala ptičja vladara — jedan crna bi repa a drugi bela — blizu tabora behu na jasnu vidiku, do ruke kopljem što maše. Žderu nedonošnji plod iz utrobe zečice bređe,

život mu suđen ne beše. Avaj, o avaj, klikni, al' srećno da bude! Antistrofa Ali kad je Atride, dva junačka različna srca, mudri sagledo gatar u vojsci, on trganju vešte zečje krvopije shvati ko pratnju i tada ovo o znamenju reče: „Jedared će polazak ovaj razoriti Prijamu kule; i sve bogatstvo silno što narod ga u kule snese svirepom silom će Sudba isprazniti. Da samo zbog božije mržnje ne zatvore oblaci crni strašna usta — vojsku što grmi na Troju! Nerado gleda i mrzi na očeve krilate psine Artemida čista, žao joj zečice bedne i njena kukavna ploda, orlovski gadan joj ručak". Avaj, o avaj klikni, al' srećno da bude! Epoda „Ti, lepotice, čuvaš nejaku mladunčad lavova ljutih, sve ti je zverinje po polju drago, slabu mu odojčad voliš, al' opet znake nam ispuni dobre, srećna znamenja daj nam, a zlokobna spreči! U pomoć prizivam Peana, u pomoć prizivam Peana, suprotne vetrove da ne bi na danajske brodove digla, zapreku putu, svirepu novu da ne bi neprirodnu tražila žrtvu, svađe rođačke izvor i uvir ljubavi bračne. Ostaje strašni gnev, i on gospodari domom, svega se seća i vreba i za krv se dečiju sveti." Tako s velikom srećom što vojsci navestiše ptice Kalhant proreče sudbu i carskom je oglasi domu. Zato jednoglasno sad: Avaj, o avaj klikni, al' srećno da bude! Prva strofa Dive, Dive, mili l' ti se tim imenom da te zovem, njime tebi zborim sada. Sve na svetu merio sam, ali s tobom, Dive, ništa ne može se porediti, ako zbilja treba stresti breme sumnje uzaludne. Prva antistrofa No ni sila nekadašnja puna besne bojne snage, neće više spominjat se. A za njom i druge nesta,

nameri se brus na kosu. A ko Divu rado kliče, pobedne mu peva pesme, pravu mudrost taj će steći. Druga strofa Smrtnom stvoru on pokaza kojim putem um da ide: patnjama se pamet stiče. Sanka nema kome spomen o zlu delu srce mori; protiv volje svest mu sviće. Svest bogovi snažno drže, al' su opet milostivi. Druga antistrofa I tad vođa uzvišeni ahejskijeh silnih lađa vrača ničim ne ukori. Valu sudbe predade se kad Ahejce bura veza, da uzalud hranu troše; od Halkide vetar dunu, u Aulidi vojska osta. Treća strofa Strimonski besni dunuše vetri, donose glad, i smetnju i očaj, kidaju užad, brodove krše, dugo se vreme oteže dvaput, — argivsku mladost danguba guši. A kad je gatar protivu bure još teži lek oglasio sada, kad je vrač o Artemidi gukno, na zemlju žezlo Atridi bace, od bola gorke proliju suze. Treća antistrofa Stariji car govoriti stade: „Teško je vraču odbiti reči, teško je dete zaklati svoje, ponos mi dvora; devičkom krvlju očinske svoje kaljati ruke. Kako da lađe ostavim bojne, kako da verne drugove gubim? Vojska mi žudi devičke krvce, njome da besne vetrove smiri. Grešim li u tom? Srećno da bude!" Četvrta strofa Kad savi vrat pod jaram nužde i kleta strast mu krenu srce, kolebanje mu svako presta, na svako delo spreman beše.

Kad ljude luda strast ponese, sramota niče, beda raste. On usudi se ćerku klati, rad jedne žene bojak biti, da sveti bratovu sramotu i brodu more otvori. Četvrta antistrofa Dok ćerka moli: „Babo, babo!" na devojačku mladost ljenu bes vojvoda ne osvrće se. Kad molitvu pred žrtvu svrše, tad na znak očev sluge počnu: ko jagnje dignu je nad oltar, s ramena oklizne se veo, pa snažno pomaknu je napred i lepa zatisnu joj usta da kletvu kući ne krikne. Peta strofa Bez reči osta, — usta zaptivena. Dok šafranasto ruho na tle pada, po redu svakog žreca ona strelom iz oka bije, moli sažaljenje. Ko kip je lepa, htela bi da zbori, a često je za sofrom zapevala pred vojvodama očevim u dvoru; pri trećoj žrtvi kad se kaplja lila peanom slatkim čista usta njena slavljahu sreću oca dragoga. Peta antistrofa Što dalje bi — nit videh niti pričam. Reč Kalhantova ispuni se uvek. A Pravda onima što pate daje da još i poznu doznaju budućnost. Budućnost znaj kad svane, a ne napred, jer znanje prerano i plač je preran. Ko svetlost zore ona brzo sine. (Razdanilo se. Klitemestra, posle žrtvovanja, obraća se horu.) Da srećno bude što carica želi, sa žrtve, evo, nama ona ide, apijske zemlje straža jedina! PRVA EPISODIJA (DRUGI ČIN) PRVA POJAVA Klitemestra, Hor. HOROVOĐA Pokloniti se dođoh tebi, carice, ta red je poštovati ljubu vođa svog, bez muške glave kad nam presto ostaje. Ču l' dobro što il' žrtvu s nadom prinosiš u dobre izveštaje, rado slušaću, al' da i ćutiš, neću ti zamerati. KLITEMESTRA Noć majka dobre donese nam glasove,

ta zora, kako kažu, prava beše kći! Od svake nade čućeš radost veću još: Argivci Prijamov osvojili su grad. HOROVOĆA Šta kažeš? Al' oprosti, sumnja pusti reč. KLITEMESTRA Sad Troja ahejska je! Jasno kažem li? HOROVOĐA Veselje osvaja me; suzi gradi put. KLITEMESTRA Ta suza otkriva mi srce odano. HOROVOĐA Za Trojin pad da l' imaš dokaz pouzdan? KLITEMESTRA Da! Imam! Ali samo bog da ne vara! HOROVOĐA Zar tamnom u snu priviđaju veruješ? KLITEMESTRA U tlapnju snene duše nemam vere ja! HOROVOĐA Nadojiše l' te kakvi glasi beskrilni? KLITEMESGRA Ti rugaš mi se kao da sam devojče. HOROVOĐA A koliko je vremena što pade grad? KLITEMESTRA Te noći — velim, — koja ovaj rodi dan. HOROVOĐA Brzinom takvom kakav glasnik stigo bi? KLITEMESTRA Hefesto s Ide sjajnu svetlost izasla. Sa visa visu leti pošta ognjena. A s Ide primi Hermova na Lemnu hrid. Za ostrvom ti planu treći silni plam na Atosu, na strmom visu Divovu. Do neba blesnu plam, i vatra selica po moru prosu se i kolo zaigra, pa šalje glas vitiljači na Makistu, snop zlatne svetlosti, ko luča sunčeva. A Makist ne bi prispor nit ga svlada san, no skupo drži svoju stražu glasničku, daleko posla oganj preko Euripa, i stražu izvesti na Brdu Mesapskom. Ta kresom dade odgovor i posla glas odande dalje, suv potpaljujući vres. I dalje blistav prosipo se mlaz, pa leteć preko Asopove Nizije, ko jasni mesec, doleti na Kiteron i stražu diže da joj preda ognja vest. Tu svetlost izdaleka straža prihvati,— i kres još veći planu no što poziv bi. Sjaj sevnu preko Gorgonskoga Jezera i stiže tamo na goru — na Kozji Vrh i pozva stražare da oganj pale jak. Zažegu oni vatru silnu, obilnu, i buknu oganj kao jezik do neba pa pređe strme žale Drage Saronske. I leti dalje, dalje, dokle ne stiže na vrlet Pauk, vidik nama najbliži. I svetlost, idskog ognja prapraunuče,

sve do nas dopade, na Atrejića dvor. Trkači moji tako su se redali; iz ruke luča redala se u ruku, — pobedio je prvi ko i poslednji. Te znake, eto, nabrajam ti kao glas iz Troje što ga meni otpravio muž. HOROVOĐA Zahvaliću se bogu, gospo, docnije. Još jednom redom rad bih čuti reči te i divit im se, — još jedared ispričaj! KLITEMESTRA Od danas Troju drži vojska ahejska. U gradu, mislim, krik se ori svakojak. U jedan pehar mast i sirće ulivaj, u jedno ne sliju se, dvoje ostaju. Dvojake glase pobeđen i pobednik imadu, jer je dvojaka im sudbina. Tu jedni na muževlji bacaju se leš, na braću drugi rođenu, do staraca tu leže deca, stabla grana poslednja, — već ropskim grlom sudbu dragih plaču svi. A pobednike s noćna boja zove glad na doručak što grad ga može da im da. Tu kockom nikom ne deli se noćište, no kockom puste sreće svako grabi ga. U zauzetoj Troji svugde veće stanuju po domovima, rosna stud ih ne bije ni mraz pod vedrim nebom, nego celu noć k'o srećni boraviće sanak bez straže. A poštuju li čedno gradske bogove i zauzetoj zemlji božje svetinje, na pobednike neće pasti osveta. Da vojsku samo kakva strast ne obuzme, da, žedna blaga, otima što ne treba, jer spasenja joj treba još za povratak! A krene l' kući ne uvrediv bogova, sa cilja natrag još će cilju prispeti, ne ustane l' iza sna pokojnika krv i nova kakva ne natovari joj zla. Od mene žene takvu, eto, čuješ reč. Da srećno bude, nesreće da ne vidim! Ta mnogog dobra sad sam okusila slast. HOROVOĐA Ko mudar čovek zboriš, gospo, pametno. A ja ću, kad sam čuo pouzdanu vest, zahvaliti se bogovima molitvom. Taj trud zaslužila je milost njihova. (Klitemestra odlazi u dvor.) Dive care i ti, noći mila, roditeljko golemih divota! Gustu mrežu ti si razapela, bacila je na trojanske kule; ni od ljudi ni od dece niko ne ote se moćnoj mreži ropstva: sve je teška sustignula kazna. Ja se klanjam Divu velikome, zaštitniku gostinskoga prava. Na Parida luk on davno nape, da ne baca u oblake strele ni uludo ni pre prava časa.

DRUGA POJAVA Hor PRVA STAJAĐA PESMA HOR Prva strofa Da Dive gađa, sme se reći. A svako ovo razumeće: kako seja, tako pože. Mnogi misli: bogovi ne mare za ljude kad ovi zakon sveti ruše. To ne radi pobožan čovek. Jer Arej brzo onde stiže gde drskost suviše poraste, gde kuća isuviše buja i raskoš preko mere brekne. Toliko kuća neka ima da skromno dane svoje traje ko zdravim umom na svet gleda. Jer ko je bogat preko mere i svojom opije se srećom te sruši silni oltar Pravdin, svim blagom on se neće spasti. Prva antistrofa Zamama jadna svlada njega, kći pusta zavodnice strasti. Leka nema tu. Zločinstvo ne gasi se, no sija svojim strašnim žarom. On iziđe ko prljav novac što diranjem i premetanjem sjaj gubi, istrt sav pocrni; on liči — misli svet — dečaku što vija pticu krilaticu i kalja grad sramotom crnom. Bog svaki molitvu mu prezre, — i svakoga nepravednika i krivca Pravda ruši, ništi. I Parid tako prođe. On uđe u dvor Atrejića i sto gozbeni osramoti domaćinove ljube krađom. Druga strofa Svojemu gradu nametnu ona lađe i koplja i štitova lom; Troji ko miraz donese propast ostaviv hitro muža i dom. Grozni su gresi. Vračevi dvorski udare u plač, započnu zbor: „Dvorovi carski, o bračni odre, na kome dragi ležaše lik! Samac on ćuti, ništa ne zbori,

ne gubi vere, sasvim je blag. Čežnja ga mori, sve mu se čini: duh njen u dvoru vlada ko trag. Kipove krasne, njene lepote ne gleda više razboljen car; otkad je okom ne vide žudnim ljubavi svake uvenu čar. Druga antistrofa U snu mu svanu zamamne slike, ali mu praznu donose slast. Lik ti se divan čini, al' zalud: ruke ti nad njim izgube vlast. Pričine čar se ne vraća više, odleće dalje stazama sna." Vladarska kuća jaduje tako, drugi su jadi dublji no ti. Svim što iz naše pođoše zemlje satire kuće duboki bol, u svakoj kući srce će pući. Na srce težak pašće nam jad. Svako se seća dragoga svoga koga je borbe odveo mah, ali će mesto slavnih junaka prispeti kući urna i prah. Treća strofa A bog je Arej menjač kivan, u bojnoj gužvi kantar drži i menja tela kao zlato; al' ne menja ko pravi menjač, no s lomača, iz grada Troje, on ljudskim prahom gurne puni i težak, suzan pepo šalje. A svet junake plačem slavi; u boju ovaj veštak beše, u seči onaj slavno pade — za ženu pade, al' za tuđu. Potiho tako narod mrmlja, a srce pune bol i srdnja na vojvode na Atrejiće. A tamo u dalekoj Troji, u grobovima oko zida, cvet leži divotnih junaka, dušmanska tu ih pokri gruda. Treća antistrofa Gnev naroda je koban znamen, njegovu kletvu kivan plaća. Ne ostavlja me mučna slutnja: iz crna mraka čuću nešto. Jer ti grobari silnog ljudstva izmaći neće oku božjem. A ko bez pravde sreću stekne, progoniće ga crne Srde; i s vremenom, u toku žića, s visina sreće pašće u mrak,

sjaj uspeha potamneće mu, a taman život nema snage; i slava silna opasna je, — iz oka Dive munjom bije. Ja skromnu za se biram sreću, gradova nikad ne rušio, i nikada ne dočekao da život svoj u ropstvu trajem. Epoda Glas ognjani rastura se, dobre vesti gradom lete. Ko zna jesu l' istinite, il' su samo božja varka. Ko je dete, ko je luda, te da plane s glasa toga, a svi glasi razbiju l' se, bol obmane da ga muči? Blagodarit bogovima pre no sama stigne sreća liči samo ženskoj ćudi. Ženska želja — laka vera, brzim krokom ona kroči, sjajna reč joj brzo tamni. DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Glasnik HOROVOĐA Obaznaćemo skoro da l' su buktilje, te luče, straže, smena vatri doglasnih baš istiniti, il' je slatka svetlost ta ko sanak došla i srce opčinila. Od luke, vidim, glasnik hita s maslinom na glavi; putnikova pratnja, suvi prah i blato, bliznak njegov, kazaće nam već; to nije glasnik nem, on drvlje ne pali u gorama, i dimom ognja ne javlja, no radosnim potvrdiće nam pozdravom, a mrzi me da kažem reči suprotne. Da starom dobru novo dobro osvane! Ko zemlji našoj drugo želi nego to, taj prema setvi neka žetvu svoju žnje! (S leve strane dolazi glasnik Taltibije kao bez duše i sav prašnjav. On hita oltarima, pada na kolena i celiva tle.) GLASNIK Otaca mojih grudo, zemljo argivska, gle, desetoga leta vratih ti se ja! Po slomu mnogih nada jedna mi se tek ostvarila. Ta jedva smedoh slutiti u Argu da ću smrt i dragi naći grob. Sad zdravo, zemljo, zdravo, sjaju sunčani, i Dive višnji, i ti, care pitiski, što strela s luka na nas više ne mećeš! Ti na Skamandru dosta beše protiv nas,

a sad nam opet, care Apolone, spas i lekar budi! I čuvare bogove na trgu zdravim sve i moju zaštitu, glasnika dragog, Herma, slavu glasničku, i vas junake, pratnju, — toplo primite ostatke vojske koju koplje ne stiže! O carske odaje, o dragi krovovi, vi, svete klupe, bogovi pred vratima, s tim vedrim okom, ako ikad, cara svog što dugo odsustvova lepo primite! Ta svima nama ko vama zasija ko buktinja u noći Agamemnon car. Al' pozdrav'te ga toplo! To i zasluži: budakom Diva pravdonosca Troju svu on raskopa i mesta ispretura sva. Oltari padoše, i božji kipovi, i seme cele zemlje, — sve to izginu. U takav jaram car ti Troju zapreže i stiže kući Atrid prvorođeni u sjaju sreće: njega prva ide čast. Ni Parid se ni Troja, njegov sukrivac, razmetat neće da ne okajaše sve. Zbog otmice i krađe sud se nad njim izvrši, izmače mu se lov, — on kuću očinsku i celu zemlju zatre, sruši u propast. Greh Prijamovi dvostruko isplatiše. HOROVOĆA Pa srećan budi, vojske naše glasniče! GLASNIK I jesam! Ako hoće bog, ja rado mrem. HOROVOĆA Za postojbinom žudnja nauči te to? GLASNIK I zato od radosti suzu prolivam. HOROVOĐA Vi znate, dakle, gorke slasti suza tih. GLASNIK Šta misliš? Kaži da ti bolje shvatim reč. HOROVOĐA Na vašu čežnju i mi čežnjom vraćasmo. GLASNIK I zavičaj za vojskom zar je čeznuo? HOROVOĐA Iz bolna srca koliko li uzdisah! GLASNIK A otkuda vas mračna tuga morila? HOROVOĐA Već davno ćutanje je melem bolu mom. GLASNIK Dok cara ne bi zar te od kog beše strah? HOROVOĐA Ko i ti kažem: i ja rado' mreću sad. GLASNIK Ta sve se dobro svrši. Ali svaka stvar u nizu godina i bedu donosi, ne samo sreću. A ko, osim bogova, svog veka dane provodi bez bolova? O našoj mučnoj kad bih pričo plovidbi — tu nevreme, pa tesna mesta, odar tvrd — ta koji čas bi ostao bez uzdaha?

Na kopnu još nas veće muke morile. Naš tabor beše pored zida dušmanskog, sa neba mraz, sa zemlje vlaga livadna ubijala nas, kosa divlja, čupava, u odeći se gamad stala rađati. 0 zimi da vam pričam, ptičjem dušmanu, što s Ide nepodnošljiv šiljaše je sneg, o žezi kad o podne more počiva i sniva san bez valova i vetrova, — al' zašto da se jadam? Ode muka sva, a ode i za mrtve: oni leže sad i ne brinu se hoće l' opet ustati. Al' zašto da sad pokojnike nabrajam, a žive bolovi da muče ponovo? Nek idu zbogom bede sve, naređujem! A nama, vojske argivske ostacima, dobitak veći je no jadi minuli. I zato s pravom hvalimo se; sunčev zrak po moru i po kopnu širi slave glas: „Grad Troju uze najzad snaga argivska i plen taj pobednički daje bozima za ukras drevnim hramovima helenskim." Zbog takva glasa treba proslavljati grad i vojvode. I milostivom Divu čast što stvori ovo! Tako, eto, znate sve. HOROVOĐA Ne stidim se što tvoja pobedi me reč. Za učenje i starac uvek ti je mlad. (Iz dvora izlazi Klitemesšra s pratnjom.) Taj izveštaj se dvora tiče najviše i Klitemestre, al' smo i mi srećni svi. DRUGA POJAVA Klitemestra, Hor, Glasnik KLITEMESTRA Već odavno sam od radosti kliknula, kad obnoć stiže prvi glasnik plameni i javi slom i propast grada Ilija. I čuh po koji prekor: „Ognju veruješ i misliš da je Troja sada srušena? U žene srce baš se lako zapali!" A takve reči zbuniše me očito, al' ipak žrtvovah; i pobožan se klik iz grla ženskih ovde-onde orio po gradu, i na božjim žrtvenicima od kada dizao se miris ugodan. A sada — našto dalje da mi pričaš ti? Od cara samog sve ću skoro doznati. Požuriću se da svom mužu dostojnom na povratku što bolji doček priredim. Ta koji dan bi ženi slađi svanuo no kad joj muža kući s vojske vrati bog, i vrata otvore se? Javi mužu mom što brže neka dođe — građanima drag! U dvoru svome vernu ženu naći će, onakvu kakvu ostavi; ko dobar pas u dvoru beše ona, dušmanima zla,

i u svem drugom ista, — niko ne razbi ni jedne brave, mada dugo ne bi ga. Sramote ne znam, slast od muža tuđega ne poznah više nego bojom bojen tuč. Ja smem to reći. To je živa istina, a hvala dobroj ženi nije sramotna. (Ode u dvor.) TREĆA POJAVA Glasnik, Hor. HOROVOĐA To reče ona. Ti si je razumeo, ni jedan tumač jasnije ne govori. Sad, glasniče, za Menelaja pitam te, za vladaoca ovoj zemlji dragoga, da l' dođe s vama, vrati li se živ i zdrav? GLASNIK Ne mogu prijatelju lepu reći laž, njen plod se samo kratko vreme uživa. HOROVOĐA Zar ne možeš lepotu reći s istinom? A nema tajenja kad nisu zajedno. GLASNIK Iz ahejske se vojske junak izgubi, i on i njegov brod. Ne kazujem ti laž. HOROVOĐA Iz Troje da li krenu, ili bura ga, ta opšta nevolja, iz vojske otkide? GLASNIK Ti pogodi ko strelac vešt u belegu, te celu tešku bedu kratko izreče. HOROVOĐA A da li živi il' je poginuo gde? Šta govore brodari drugi o njemu? GLASNIK To niko jasno ne može ti kazati, do Sunca gore što nam zemlju hrani svu. HOROVOĐA A kako grunu bura što je božji gnev na lađe vaše posla? Kako prestade? GLASNIK Dan radosti da kaljam vešću žalosnom ne priliči. Bog svaki svoje zahteva. Kad glasnik mračna lica javlja gradu svom neiskazana stradanja i poraze, te gradu jednu ranu, jaram robovski, a mnogim domovima smrti premnoge, to dvostruk bije mač, Arejev ljubimac, jad s dva oštrica, s dve ubice krvave; — kad s takvim glasovima glasnik dolazi, on s pravom tada peva pean Srdama. Moj glas je radost, spasenje vam donosim, i grad nam napaja se slašću pobede, pa kako s radošću da žalost pomešam, da božji kažem gnev i buru ahejsku? Dva stara dušmanina, vatra i mors, udružili se, zakletvom se vezali,

te stali biti jadnu vojsku argivsku. U noći burnoj strašna mora stiže nas. 0 lađu lađom grunu trački vetrovi, i one kljunom o kljun stanu treskati; oluja, vihor, kiša lađe rasture, ko pastir loš kad mirno stado rasplaši. A sjajna kad se rodi svetlost sunčeva, pred očima se beli more egejsko od truplja ahejskog i lađa smrvljenih. A nas i ranjen brod ponesu vali ceo, i neko ote nas i spase, — neki bog, ne čovek, što se srećno maši kormila. Na putu Sreća nas je verno pratila: nit pukotinu igde besan naće val, nit ikad nas o kršnu tresnu hridinu. Od ždrela morskog ako se i spasosmo, sred bela dana sumnjali smo u sreću. U glavi nam se novi jadi vrteli zbog vojske što se rasprša i postrada. A od njih ako iko i sad živi još, zacelo spominje nas kao pokojne. Pa šta? To isto i mi za njih kažemo. Da srećno bude! Menelaj će zaista — očekuj to — još prvi da se povrati. Jer ako živa ga i zdrava sunčev zrak ma gde obasjava, a Div još ne misli da vladalačko istrebi nam koleno, još ima nade da će kući prispeti. Toliko kazah. Znate celu istinu. (Ode.) ČETVRTA POJAVA Hor. DRUGA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Ko to Lelu tako nazva nju — što diže koplja, bitke, pravo joj je ime dao. Stvor nevidljiv to mu dahnu, te on celu sudbu vide, i jezik mu pravo reče. Ona svima lele beše, lele brodu, lele vojsci, lele gradu! Sa dušeka sjajna, meka, u brod uđe i otplovi snažnim dahom Zefirovim; mnogi lovac štitonoša krenu za njom tamnim tragom; na Simoent prispeo je, bujnim lisnim obalama, da krvave bitke bije. Prva antistrofa

Brak taj beše prava žalost. U grad Ilij ubaci je srdnja, stroga osvetnica; bruku stola i ognjišta u dan pozni ona sveti; kazni kolo, kazni gozbu, kazni ijuk i svatovsku pesmu onu što su tada deveri je vili u čast nevestinu. Al' im grknu taj svatovac, stari negde grad Prijamov suzu lije, uzdah vije: proklet Parid, proklet brak mu! Bolan kune i nariče i građane drage plače i krv jadnu prolivenu. Druga strofa U svom domu mlado lavče pastir hrani i neguje a bez sise materine. U osvanku svog života biva igra deci maloj i starcima radost čini. I ko dete sitno, malo, na rukama svi ga nose; a kad glad ga opomene, ruci hita, repom mašs. Druga antistrofa A s vremenom kad poraste, izbije mu ćud otaca: jer za hranu hvalu vraća, bez poziva ručak traži, jagnjad kolje, bleka stoji. A krvlju se puni kuća, ukućani glede, blede: stada nesta, silna šteta! Ko od boga izbi krvnik, kući beda othrani se. Treća strofa Tako ona u grad Troju stiže ko osmejak vedra, mirna mora, sjajan alem, blago skupo, pogled mekan, pun ljubavi, cvet mirisav, izvor čežnje. Ali nada raspline se, gorčinom se radost svrši; s njena bekstva i dolaska Prijamove beda stiže; čuvar sofre, Dive, posla Srdu nevu, izvor suza. Treća antistrofa Često stare

kazuju se reči: roditi se, ne mreti bez dece to je puna sreća ljudska. Al' iz sreće unucima žalost niče neizmerna. Ja drukčije mislim o tom. Grešna dela i bezbožna rađaju još više greha, pravih slika starih „dika". A čestitoj kući usud lepu decu uvek daje. Četvrta strofa Stara obest voli da donese novu obest u kućama grešnim. Pre il' posle, u času rađanja, svane drskost grozna, neodolna, dete starih crnih greha, demon krvi donese ga, pravu sliku roditelja. Čstvrta antistrofa Pravda sija i u kolibama, pravednika ume poštovati. Nađe l' zlato pod prljavom rukom, odmah ode, čistoj hita kući. Ne poštuje moć bogatstva, praznu hvalu gomilinu. Sve istini ona vodi. (Na kolima, u carskom sjaju, dolazi Agamemnon. Za njim sedi Kasandra, ćerka Prijamova, zarobljenica. Vunena traka ovija joj čelo, a u ruci joj se nalazi lovorova palica, znamenje proročko. Vojska i roblje prate ih.) TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA Agamemnon, Hor. HOROVOĐA Zdravo care, ti razorioče grada Troje, Atrejev potomče kako da ti zborim, da te zdravim, u pohvali meru da ne pređem, il' u čemu da te ne umanjim? Mnogi ljudi istinu ti gaze i neguju samo privid prazan; s nesrećnikom svak je na plač spreman, ali ujed žalosti preteške u njihovo ne dopire srce! Iz oka im radost se preliva

na obrazu lažan osmeh igra, A ko dobro stado svoje znade, oku toga ne ote se ništa; gde ti laska srce tobož verno, tu je ljubav vodena i prazna. Kad ti vojsku rad Helene diže, ti mi tada — neću da prećutim — ne bi onaj koji mudro vodi i upravlja krmilom razbora; kao da si ljudma na samrti srce praznim tešio nadama. A sad kad je podvig srećno svršen, klanjam ti se vernim srcem svojim. A s vremenom pitaćeš i čućeš od građana ko ti pravo i pošteno grad čuvaše, a ko ga kaljaše. AGAMEMNON Pre svega drugog red je pozdraviti Arg i naše bogove, jer oni povratak i pravo daše što ga oteh Prijamu. U sporu sami bozi behu sudije. Tu jezik ne presudi. Kamen po kamen u urnu pade krvavu i Troji slom i vojsci njenoj propast hladno nameni, a praznom sudu samo Nada stizaše. Trag palom gradu sad još dim pokazuje. Tek bura bede besni; tinja žerava, sa starim blagom gine i dim diže gust. A za to bogovima večna pripada zahvalnost, jer mreže gneva beskrajnog razapesmo, — u prah i pepeo sruši grad rad jedne žene ona zverka argivska, kot konjski — srčan borac štitom oružan. Bi ponoć kada lave skokom iskoči, krvolok pusti, skoči preko zidova i sit se onde carske krvi naliza. Oduljih ovaj prvi pozdrav bozima. A sad se tebi vraćam. Tvoje reči znam, i kažem isto, primam tvoJe shvatanje. Ta malo ljudi takvu ima prirodu da sreću bližnjeg poštuju bez zavisti. Ko u svom srcu nosi otrov pakosti, taj bede svoje teret podvostručava; on sam pritiskuje se svojim jadima i uzdiše kad sreću tuđu posmatra. To smem da reknem, ovaj svet ja poznajem: znam društva ljudskog varljivo ogledalo, sva odanost se meni čini sad ko sen. Odisej samo, mada pođe nerado, u boju beše odan drug i pouzdan. Al' ne znam je li sada mrtav ili živ. A o drugom što traže grad i bogovi svi zajednički donećemo odluke u skupštini na trgu. Treba većati o dobru da nam dugo srećno ostane. A čemu treba leka, nege lekarske, to s pažnjom ćemo seći ili paliti i bolna mesta pokušat izlečiti. A pod krov kada stigoh i svom ognjištu, pomoliću se najpre svojim bozima

što na put me povedoše i vratiše. A pobeda me svagda verno pratila! (Iz dkora dolazi Klitemestra i ide prema kolima da stane između Agamemnona i kola. Prate je sluškinje što nose smotane ćilimove.) DRUGA POJAVA Agamemnon, Klitemestra, Hor. KLITEMESTRA O ljudi građani, o časti argivska, ne stidim se što pred vama ću priznati za gospodarem svojim čežnju svagdanju. Ta vreme kida svaki obzir. Ne pričam što saznah od drugih, no mučan život svoj, to dugo vreme dok pod Trojom beše on. Već to je strašan jad kad žena bez muža u domu svome sama sedi samcita i navek mora slušat vesti žalosne. Tek jedan glasnik stigne, drugi nosi već još goru bedu — svaki kući javlja zlo. Tolikih rana da je dopo junak taj, koliko put je kući donošena vest, od mreže više rupa on bi imao! I da je umro svaki put kad stiže glas, on drugi bio bi Gerion s trupa tri i pokrio se zemnim plaštem trostrukim odozgo silnim — 6 donjem ne govorim — i svakim telom on bi jednom pogino! Zbog takvih vesti, uvek novih bolova, već mnogo puta kušah da se obesim, al' drugi silom uže mi odrešiše. (Okrene se kolima, mužu.) Pa zato ovde nema sina Oresta, tog tvrdog jemstva naše bračne ljubavi, da pozdravi te. Nemoj da se začudiš! Jer njega hrani Strofije iz Fokide tvoj verni prijatelj. Ta on mi pomenu dva jada; prvi je: opasnost za tebe pod Trojom, drugi: može puk da ustane i veće za se privoli, jer voli svet da palu slavu još jedared udari. To beše prav i dobar savet zaista. A mojih suza već su bujni izvori presahli, više nemam kap da izronim. Iz očiju mi dugo bdenje ispi sjaj, jer dugo seđah, čekah vatre doglasne, al' nikad njihov plamen da donese glas. Iza sna često zukom krila tananih komarac dizao me; tvojih nevolja ja više videh no što kratak traja san. To sve otrpeh, ali sad mi prođe jad, i pozdraviću muža, stadu verna psa, to uže, brodu spasenje i stamen stub visoku krovu, jedinca sina očeva, brodaru kopno iznenada granulo, najlepši oku danak posle vihora, putniku žednom izvor vode hlađane.

A slatko je izmaći svakoj nevolji. Moj vojno takva dostojan je pozdrava. Ne zamerite! Mnoga dosad ja sam zla pretrpela, a sada, dragi druže moj, s tih kola siđi, ali ne staj na zemlju tom nogom svojom što je Troju smrvila! (Sluškinjama što drže ćilimove.) Što oklevate, dvorkinje? Ta rekoh vam te ćilimove da po zemlji prostrete? Nogostup nek se odmah stvori purpuran, da Pravda preko nade u dvor vodi ga! A drugo moja briga, nesvladana snom, uz božju pomoć, kako treba svršiće. (Sluškinje prostiru ćilimove.) AGAMEMNON O Ledin rode, dvora moga čuvarko, tvoj govor mojoj odsutnosti priliči. Ti mnogo otegnu. Al' hvala pristaje kad takva čast iz drugih usta izlazi. A inače me ženski ne raznežavaj i ne laskaj, ne ponašaj se preda mnom ko čovek varvarin da padaš na zemlju. Ne steri ćilima da bogu ne zgrešim! Ta pošta samo bogovima pripada. Ko smrtan čovek ne smem ja bez bojazni da hodim tom lepotom sjajno vezenom. Ko čoveka, a ne ko boga, poštuj me! I bez tog puta, prostirača šarenih, moj glas je slavan. Kloniti se gordosti najveći je dar božji. Onog proslavljaj ko život svrši slatkom srećom ovenčan! Da sve mi tako uspe, srećan bio bih. KLITEMESTRA Al' opet želji mojoj ne protivi se. AGAMEMNON Od svoje volje, znaj to, ja ne odstupam! KLITEMESTRA Zar bogovima zakle se? To strah te zar? AGAMEMNON Znam, ako iko, — zato želju rekoh ti. KLITEMESTRA Šta misliš šta bi Prijam da to izvede? AGAMEMNON Zacelo gazio bi po tom purpuru. KLITEMESTRA Al' nemoj ljudskog bojati se prekora! AGAMEMNON Glas naroda je vrlo moćan, presudan. KLITEMESTRA Taj nije srećan kome se ne zavidi. AGAMEMNON Ne priliči da žena kavgu zameće. KLITEMESTRA Al' red je da i silni kadgod popuste. AGAMEMNON U kavzi zar ti stalo do te pobede? KLITEMESTRA Popusti! Kao jači mene poslušaj! AGAMEMNON Kad želiš, brže drešite mi obuću

što noge moje uslužno mi pokriva! (Jedna od dvorkinja skida mu obuću.) Po sagovima dok ja stupam skerletnim, iz oka božjeg nek me zavist ne bije! Od stida ustežem se da obesvetim to skupo blago, ćilimove bogate. (Silazi s kola.) O tome dosta. Ali s usrdnošću svom uvedi ovu tuđinku. Jer ljubazno bog ozgo gleda gospodara milosna. Ta ropski jaram niko rado ne nosi. Od silna plena ona cvet je odabran, ko dar od vojske sa sobom povedoh je. Pa kad se, dakle, tvojoj volji podvrgoh, ja idem u dvor skerletom koračajuć. (Ide po ćilimovima polašno u dvor a za njim Klitemestra; dvorkinje idu za njima i smotavaju ćilimove. Pratnja Agamemnonova sa strane.) KLITEMESTRA (idući u dvor) Ta more ga je, ko će da ga isuši? Tog soka mnogo ima, srebra vredi on, za boju sagu on se uvek rađa ponovo. Za nj blaga, care, hvala bogu, imamo, a kuća naša ne zna oskudevati. A mnoge ja bih žrtvovala ćilime, od mene da ih proročište tražilo ko cenu za tvoj život, za tvoj povratak. Dok živi koren, i list kući listaće i širit hlad kad zvezda pasja pripali. Na domaće si vratio se ognjište, ti granu posle zime ko dan prolećni; ko vetrić kada leti vino kuva Div u gorku grozdu, tako nama dođe hlad, gospodar valjan kad se kući povrati! (Agamemnon prolazi kroz brata; ona govori na ulasku.) Svemoćni Dive, molitvu mi usliši! Izvrši što nameravaš da učiniš! (Uđe za Agamemnonom.) TREćA POJAVA Kasandra, Hor. TREĐA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Zašto sada strašne slike kroz dušu mi navek lete i srce mi slutnje more? Šta u pesmi proričem bez poziva i plaće? Zašto srce ne može mi otresti se ludih snova, da u dušu moju milu useli se pokoj dragi? Davno već je prošlo vreme od udara palamara kad se pesak uzvitlao,

i na more vojska se navezla, na grad Troju krenula se. Prva antistrofa I povratak vidim njezin, svedok su mi oči moje, al' bez lire pesmu crnu duša peva iz dubina, — nauči je sama. Svaka hrabrost ostavi me, odbeže me slatka nada. Ne zbori mi duša zalud kad pravedno srce dršće i nemirno o grud bije pred blizinom teškog jada. O, smiluj se, dragi bože, slutnje moje lažne bile! Što se zbori ne satvori! Druga strofa Gde je zdravlje u najvećem jeku, uska meća deli ga od bede, jer mu svagda bliska bolest preti, ali melem popravlja ga opet. Šajka sreće ako hitro plovi, o nevidljiv udariće greben; strah za blago trgne li se tada, budna briga poskoči li brzo, pa od blaga dobar deo baci, neće cela potonuti kuća, a ni vali progutati šajku. Kada prospe Div obilne blagoslove i sve brazde obilnim se ospu rodom, glad i beda zemlju tada ostavljaju. Druga antistrofa Ali život izgubi li kogod, crnu krvcu na zemlju prolije, kakve čini mogu da ga dignu? Čarobnika onog i veštaka što je mrtve podizo iz groba Div je satro za užasan primer. Da nas nije zakon božji stego, sudba sudbu da nije vezala, srce tada jezik bi preteklo, osećanja izlilo slobodno. Al' mi ono dršće sad u mraku, strah ga hvata, a duša mi cela gori, pa me veće svaka nada ostavila da će zora iz tog mraka osvanuti. (Iz palate brzo izlazi Klitemestra.) EKSODA (PETI ČIN)

PRVA POJAVA Kasandra, Klitemestra, Hor. KLITEMESTRA (Kasandri) Unutra i ti pođi! Zborim Kasandri. Dopustio ti ovde milostivi Div da pored žrtvenika staneš njegova i svete vode s društvom uzmeš ostalim. (Kasandra i dalje osšaje u kolima.) S tih kola silazi i gorda ne budi! I sin Alkmenin, svet pripoveda, kad prodan beše, ropskog hleba okusi. Kad koga takva stigne kob, nek zahvali što služi kući od starina gospodskoj. Ko nenadano pusta blaga nagrabi taj roblje zlostavi, bez svake milosti, al' kod nas, kako treba, živećeš. (Kasandra ćuti.) HOROVOĐA To gospa tebi jasne reči uputi. A mreža sudbe kad je uhvatila te, ti slušaj, ako hoćeš; ili ne slušaj. KLITEMESTRA (Horu) Na lastin cvrkut ako reč joj ne liči, te jezik znade samo neznan, varvarski, govori tako da joj prodreš u srce! HOROVOĆA (Kasandri) Ta idi! Kaže tebi što je najboljs, pokori joj se i ta kola ostavi! (Kasandra i sad ćuti.) KLITEMESTRA Ja nemam vremena da čekam robinju. Kraj ognjišta mi stoje ovce sred kuće. za žrtvu da ih koljem. Nemam nade ja ovakvu radost da ću ikad imati. (Kasandri) Ti, volja li te slušati, ne oklevaj! No ako ne znaš, ne razumeš govor moj, — (Horu) ti, mesto rečju, rukom kazuj varvarki! HOROVOĐA Tumača vešta kanda treba varvarka, ko uhvaćena zverka još se ponaša. KLITEMESTRA Tvrdoglava je, sluša srce mahnito. Iz grada istom pala dođe ovamo i ne naviknu još da uzde podnosi, al' bes joj pena isteraće krvava. Sad dosta. Ja se više ne ponizujem! (Ode u dvor.) DRUGA POJAVA Kasandra, Hor.

HOROVOĐA A ja se neću ljutiti, jer žalim te. Ta siđi nesrećnice, pusti kola ta, popusti sili i ponesi jaram nov! ZAJEDNIČKA TUŽALJKA Prva strofa KASANDRA Lele meni! Lele meni! Apolone, Apolone! HOR Šta zaleleka, što li zovnu Loksiju? Tom bogu plačem niko se ne obraća. Prva antistrofa KASANDRA Lele meni! Lele meni! Apolone, Apolone! (Silazi s kola.) HOR I opet s bolom zove boga ponovo, al' bolu tome on se ne odaziva. Druga sgrofa KASANDRA (Ugleda kamen Apolonu posvećen.) Apolope, Apolone! O zaštitniče staza, Apolone moj! To drugi put me sasvim upropasti sad! HOR Proricaće o svojoj, mislim, sudbi zloj, dar božji nosi, eto, i ko robinja. Druga antistrofa KASANDRA Apolone, Apolone! O zaštitniče staza, Apolone moj! Ah, kud me dovede? U kakav ovo dom? HOR U kuću Atrejića. Ne vidiš li ti, to ja ti kažem. Nećeš reći da je laž. Treća strofa KASANDRA (brzo se strese) Ah, bogu mrska kuća, mnoga znade zla, zna za krvi, zna za pokolje, to kasapnica ljudska, pod je krvav tu! HOR Ta varvarka ko pseto oštar ima njuh, za tragom odlazi, ubistvo otkriće. Treća antistrofa KASANDRA Ta tu svedoci stoje, ljima verujem. Deca plaču, eno kolju ih i njino meso peku, otac jede ga! HOR O tvojoj slušali smo slavi proročkoj,

al' ovde proroci nam nisu potrebni. Četvrta strofa KASANDRA Jao, jao! Šta snuje to ona? Zar ponovo nesreću tešku i grozan jad u dvoru sprema svojima? Lekara nema rani toj, nit pomoći kakve! HOR Tih proroštava ne razumem smisao, razumeh ono; sav je grad nam toga pun. Četvrta antistrofa KASANDRA Ao, jadna, zar na to se spremaš? U kupalu bračnoga druga ti pereš, potom — kako ću da dovršim? To za čas biće, ide čin iz ruke u ruku. HOR Još ne shvatam. Te reči su mi nejasne, ta proroštva sve više mrak obavija. Peta strofa KASANDRA Jao, jao! Oh, šta to sada izlazi? To neka mreža hadska! Sekira je, njen drug na odru, krivac krvi! Nek užasnu sada pozdravi žrtvu razdora kućnog mahniti duh! Prva strofa hora HOR A kakvu Srdu zoveš to da poklikne u kući ovoj. Tvoja reč me zbunjuje. U žilama mojim krv se sleđuje kao ratniku kad koplje sruši ga i života poslednji kad mu zraci zalaze, crna brzo hita smrt. Peta antistrofa KASANDRA Oh, gle! Oh, gle! Od krave bika sačuvaj! Na njega tkanja padaju i tajno već crni rozi bodu. On u vodu pada, ruši se ranjen, podmukle banje pričam ti kob. Prva antistrofa hora HOR Pohvalio se ne bih da u proroštva razumevam se, ali slutim: biće zla. Zar je ikad nama mudrost proročka dobre glase otkrila? Ta proroštva, te veštine premnoge, ništa drugo ne kažu nego bede, muke, zla. Šesta strofa KASANDRA

Jao! Kako sam jadna ja! Kakva me čeka kob! Otkrivaš udes moj, liješ u pehar žuč. Zašto me jadnu on ovamo dovede? Zacelo s njim da poginem tu. Zašto li? Druga strofa hora HOR Mahnita si, u zanosu proročkom, pesmu jadikovku ti sama sebi pevaš kao slavuj siv; večno tužan, on u bolnom srcu svom uzdiše za Itisom, za Itisom, sav mu život čemeran. Šesta antistrofa KASANDRA Ah, ah! Kako li lepa kob slavujem stiže glas! Pernatu haljinu bozi mu dadoše, suza ne roni on, život mu sladak sav, a mene čeka udar oštre sekire! Druga antistrofa hora HOR Otkuda te zanos božji obuze i te muke mahnite? Strašno pevaš, bolne slutnje izvijaš, pevaš pesmu zlogukijem zvucima! Otkud tebi glasi teku božanski, otkud pevaš vesti zle? Sedma strofa KASANDRA Avaj! Paridov brače! Grobe kuće moje! Skamandro sveti, zavičajna reko, na tvome bregu nekad sam rasla, negom se digla, a sad ću uskoro da prorok postanem na Kokitu, na aherontskim žalima. Treća strofa hora HOR A kakvu to jasno izreče reč? Ta dete može da je shvati. Kao ujed ljute guje žeže tvoj gorki udes što ga plačeš. Strah me da slušam! Osma antistrofa KASANDRA Avaj, srušena Trojo, muko grada moga! Goleme žrtve što ih otac zakla, — pretila stada, nikakva leka ne daše gradu, no pade kako danas leži razoren. Ja dišem još, a brzo pašću na zemlju. Treća antistrofa hora HOR To drugo uz prvu ide ti reč. I neki zlobni demon besni

obara se na tebe i goni te da pevaš ljute jade, skoru propast. Kraja ti ne znam. KASANDRA Da, reč mi više neće ličit nevesti što mlada sakriva se iza koprene. I kako vetar duše prema istoku i goni maglu, tako poput talasa sve veće bede rastu, suncu dižu se. Zagonetke vam neću više davati. Vi posvedočite da hitro kao pas zločinstvu starom umem nagaziti trag. Tu kuću nikad skladan, ali piskav hor ne ostavlja, jer kletva mu je pevanje! Da više besni, zbor se krvi napije i neće napolje, no sedi u kući — hor Srda, pokajnica krvi rođačke. U dvoru vrebaju i pesmu pevaju o starom, prvom grehu; kunu onoga što bratu svome srdit odar pogazi. Zar minuh ili gađam kao streljač vešt? Il' gatara sam, brbljivica uboga? Zakuni se i posvedoči tim da znam, sva stara grešna dela dvora ovoga! HOROVOĐA A da se pravom i zakunem zakletvom, tu leka ne bi bilo. Ali, čudim se, ti preko mora odraste, na tuđem tlu, pa jasno reče, ko da sama vide sve. KASANDRA Apolon prorok taj mi poziv prideli. HOROVOĆA Zar ljubav prema tebi boga osvoji? KASANDRA Da. Ali stid me beše da to priznam pre. HOROVOĐA U sreći svako voli da se razmeće. KASANDRA Al' zapali se plamom neodoljivim! HOROVOĐA Pa da l' iz pune kupe ljubav pijaste? KASANDRA Obećah bogu, ali reč ne ispunih. HOROVOĐA Već onda zar ti božja proročica bi? KASANDRA Već onda gradu sve proricah nevolje. HOROVOĐA Pa kako Apolonov gnev te ne kazni? KASANDRA Kad zgreših, niko ništa ne verova mi. HOROVOĐA Al' nama, eto, prorokuješ istinu. KASANDRA Lele, lele! Već opet prožima me bol proricanja, i muke dolaze te pamet smućuju! Gle dečice! U dvoru, eno, vidite l' gde sede, slična bledim prilikama sna? Dečaci mrtvi — kao stric da zakla ih!

Gle, ruke pune mesa — njino meso to — drob s jetrima — o strašna zalogaja, gle, od koga rođeni im otac okusi! Al' zato, kažem, neki lave plašljivi, po dvoru i na odru što se premeće, osvećuje se sada gospodaru mom na povratku mu, — njegova sam robinja. On — vođ mornarice, osvajač Ilija — on ne zna kakvo zlo mu snuje kuja ta što podmuklim ulizuje se jezikom i, puna greha, ćuli uši radosno! O drskosti! Tu žena mužu krvnik je! Ta koje gadne zverke ime da joj dam? Da zmijom zovem je il' Skilom nekakvom što vreba lađe i u ždrela odvodi, što Hadu žrtve mori, mržnjom nesitom na drage reži? Kako drsko zaklikta, ko pobednik što dušmanina potera! I tobož radosna što srećno stiže on. Pa ni sad ako ne veruješ, — ne marim. Budućnost ide. Uskoro ćeš priznati i požalit što prorok bejah istinit. HOROVOĆA Tijesta gozbu, meso dsce njegove, — razumeh to, i gnušam se, i dršćem još kad čuh gde jasno reče bez uvijanja, a ono drugo, — s puta skrenuh, lutam još. KASANDRA Smrt Agamemnonovu, velim, videćeš. HOROVOĐA Zatvori, jadna, svoja usta zlosrećna! KASANDRA Al' za to što ti kažem nema melema. HOROVOĐA Ne, ako tako bude, ali ne do bog! KASANDRA Ti želiš to, al' oni smrt pripremaju. HOROVOĐA A ko je taj što takvo sprema nedelo? KASANDRA Baš nisi ušo u trag mome proroštvu. HOROVOĐA Razumeh delo, ali krivca ne shvatih. KASANDRA A sve što rekoh, vašim rekoh jezikom. HOROVOĐA I Delfi njime zbore, pa je tamno sve. KASANDRA O lele! Opet mene zgrabi groznica! O avaj meni, Apolone Likiski! Gle, lavica što s vukom spava dvonoga, dok plemeniti lav ne beše kod kuće, umoriće me jadnu! Otrov sprema već i za me platu u napitak naliće! I bruseć' nož za muža svoga hvali se: nagradiće ga smrću što me dovede. Al' zašto ovo ruglo svoje nosim još — i štap i oko čela venac proročki? (Strgne venac.) Pre smrti svoje tebe najpre slomiću!

(Prelomi štap i baci ga..) Sad propadajte! I ja s vama propašću. Tim darom kletim drugoj sreću nosite! Gle, sam Apolon evo skida s mene haljinu, to ruho proročko. On sam je video u ovom ruhu kako svet me ismeva, i drag i nedrag složno mi se rugaju. Ko vračara skitačica podnesoh ja da jadnu gladnom prosjakinjom zovu me! I prorok pošto dar mi dade proročki u takvu bedu dovede me, — u propast. A mesto žrtvenika mojih predaka sad panj me čeka, moju toplu traži krv. Al' neću mreti prezrena od bogova, osvanuće mi drugi opet osvetnik da majku ubije i oca osveti. U bedi živi taj van zavičaja svog; povratiće se rodu greh da okruni. Ta tvrdom kletvom zakleli se bogovi krv palog oca da će pokajati on. Al' našto suze? Šta da ovde uzdišem? Ta videh sudbu što grad Troju sustiže, a oni što nam zavičaj osvojiše, po sudu božjem tako, eto, prolaze. Pa idem, suđeno je, hrabro umreću. Ta vrata (pokazuje na dvorska vrata) pozdravljam ko vrata Hadova i molim da me udar dobro pogodi, bez trzanja, bez grča, da isteče krv, sa dušom svojom da se lako rastavim! HOROVOĐA Jad, ženo, silan ti je, mudrost silna ti, baš duge behu žalbe ti. Al' ako znaš sudbinu svoju pravo, kako predano oltaru ideš kao june za žrtvu? KASANDRA Tu leka nema, dragi, šta da oklevam? HOROVOĐA Bar poslenji života čas dragocen je. KASANDRA Gle, stiže dan, od bekstva mala korist mi! HOROVOĐA Znaj, u tu bedu smelo srce baci te! KASANDRA Al' mirno mreti — to je prava uteha. HOROVOĐA Od srećnih niko takav savet ne sluša. KASANDRA Jao, oče, tebi, tvojoj deci čestitoj! (Pođe vratima, ali se naglo trgne.) HOROVOĐA A šta je? Kakav strah to tebe ustavi? KASANDRA Kuku, kuku! HOROVOĐA Šta zakuka? Od nečega se prepade. KASANDRA Dvor miriše umorstvom, sveža teče krv! HOROVOĐA

Ta otkud? S ognjišta to žrtva miriše! KASANDRA To zaduh, ko iz groba da je, dopire. HOROVOĐA A ne kažeš da sirske pale mirise. KASANDRA Al' idem, — udes moj i Agamemnonov u dvoru plakaću. Života dosta mi! (Okrene se još jednom.) Argivci! Ne cvilim ko u grmu ptica plašljiva, — al' kad ja umrem, reči mi potvrdite, kad mesto mene žene žena izdahne i mesto muža padne gadne žene muž! Ko gostu dar to tražim ja na samrti. HOROVOĐA O jadna, žalim tvoju predskazanu kob! KASANDRA Još jednu reč vam želim reći poslednju, — il' tužbalicu sebi. Lučom poslednjom sunčanom osvetnike svoje zaklinjem, nad krivcima kad stanu vršit odmazdu, da pomenu i bednu, mrtvu robinju! Životi ljudski! Kad je sreća uza vas, i senka zbuni vas, a kad ste nesrećni, tu mokar sunđer jednim mahom zbriše lik. Daleko više to no ono boli me. (Ode u dvor.) HOROVOĐA Ta svako za srećom nezasitno žudi. I nijedna kuća na koju zbog sreće pokazuje svako neće je odbit i kazati: „Više da nisi mi ušla!" I ovom su blaženi bogovi dali da Prijamov obori Ilij: od bogova poštovan vraća se kući. Al' plaća li sada za staro ubistvo i umire l' drugi za mrtve one, krv mora da svojom okaje krvlju. Ta ko bi se kleo, kad sasluša to, da nije s prokletstvom došao na svet! AGAMEMNON (iz kuće) Jao, mene more! Udar smrtno pogodi! DRUGI STARAC IZ HORA Mir! Čujte! Ko to viče smrtno pogođen? AGAMEMNON Jao meni opet! Udari me drugi put. TREĆI STARAC To krik je carev. Već je delo gotovo. Sad svi da razmislimo šta da radimo! ČETVRTI STARAC Ja odmah, evo, predlog svoj vam iznosim: pred dvore amo građane pozovimo! PETI STARAC Ja mislim: sami brže u dvor jurnimo i golom sabljom raspravimo stvar! ŠESTI STARAC S tim predlogom se i ja slažem potpuno. I glasam: na rad! Ne smemo oklevati.

SEDMI STARAC Sad sve se vidi; koji delo vrše to, ti nasilničku vladu gradu spremaju. OSMI STARAC Jer dok mi oklevamo, oni nogama oklevanje nam gaze, — ruka njima bdi. DEVETI STARAC Ja ne znam kakav savet da vam ponudim. Ko radit misli, treba i da razmisli. DESETI STARAC To i ja mislim; praznim samo rečima ni jedna mudrost mrca dići ne može. JEDANAESTI STARAC Iz straha zar pred smrću da mi priznamo za gospodare one što nam ruže dvor? DVANAESTI STARAC To trpeti se ne da. Bolja nam je smrt. Ta smrt je lakši udes no robovanje. TRINAESTI STARAC Dokazuju li oni krici dovoljno da čovek pade, da je mrtav zaista? ČETRNAESTI STARAC Razaznaj pravo, onda na njih diži gnev. Kolebanje i znanje — nisu jedna stvar. PETNAESTI STARAC Ja s tim se slažem, jer sve za to govori da jasno znamo šta se s Atrejićem zbi. (Kad oni hoće da navale, otvori se pozadina pozornice. Vidi se kupaonica u kojoj je ubispvo izvršeno.) U kadi leži Agamemnon ubijen, pokrioen oelikim pokrioačem s resama. Kraj kade leži mrtoa Kasandra, a pored nje Klitemestra.) TREĆA POJAVA Klitemestra, Hor. (Klitemestra zakrči put horu. U desnoj ruci joj sekira, a po čelu joj se vide mrlje krvi.) KLITEMESTRA Sad mnogu reč što pre je rekoh podesno poreći moram, al' se neću stideti. Ko hoće dušmaninu, drugu nevernu, da osveti se, kako može drukčije no mrežu tako dići da ne iskoči? Na ovaj boj već odavno sam mislila, pobedih, najzad, posle dugih godina. Tu stojim gde ga zgodih. Sve je svršeno. Izvrših to, i neću da vam poričem. Golemo tkanje, kobno ruho bogato ko ribar mrežu, bacih brzo na njega; ne beše mu ni bežanja ni odbrane. Dva udarca mu dadoh, dvaput kriknu on i uda opruži; i kad se sruši već, još treći dodadoh ko svetu miloštu pod zemljom Divu, spasitelju pokojnih. U ropcu tako pade, dušu ispusti. Iz ljute rane šiknu tople krvi mlaz, i orosi me kaplja rose purpurne.

I ja se radovah ko zrno klijalo što nebeskom se blagoslovu raduje! Pa kad je tako, časni starci argivski, sad u klik, svidi l' vam se. Ja se radujem! A liči li nad mrtvim žrtvu livati, nad ovim s pravom, s mnogim pravom liči to. On za me pehar nali kletim jadima, al' kad se kući vrati, sam ga iskapi! HOROVOĐA Tvom jeziku se čudim, besu njegovu. Nad mužem još se takvim hvališ govorom! KLITEMESTRA Vi plašite me kao ženu glupavu. A ja vam kažem srca neustrašiva — ta sve vi znate: hval'te ili korite, svejedno mi je. Agamemnon leži tu, moj muž; on pogibe od ove desnice, od vešte osvetnice ove! Tako Je! HOR Strofa Kakvu si travu otrovnu sa zemlje, ženo, pojela? Kakva si ljuta otrova iz mora ti se napila, te si ljutinom planula, narodnu kletvu podigla? Pred tobom grad se zatvara, silno te mrze građani. KLITEMESTRA Sad iz grada me goniš, bacaš na mene i mržnju graćansku i kletvu narodnu, a onda na čoveka tog ne ustade. Ko da je reč o klanju jednog jagnjeta iz stada bogatog ovaca runastih, on ćerku svoju žrtvova, najmiliji moj porod, da bi tračke stišo vetrove. Zar nije trebalo da njega proteraš da greh se kazni? Ali znadeš delu mom strog sudija da budeš. Nego sad me čuj: ti pretiš, a ja milo vraćam za drago, pokoriću se kad me rukom savladaš. A dadu l' bozi nadmoć meni, vi ćete, pa bilo dockan, opametiti se još. HOR Antistrofa Srčana ti si, smeona, al' ti je drsko klicanje. Kako ti srce likuje s krvave tvoje radosti, na tvome čelu kazuje blistava mrlja purpurna. Prezrena, svojih lišena, udarcem udar platićeš! KLITEMESTRA I ovu svetu čuj od mene zakletvu: svog čeda Pravdom zaklinjem se osvetnom, Erinijom i Atom, — rad njih ubih ga — u moju kuću, mislim, neće ući strah, dok Egist vatru na mom pali ognjištu i dok mi dobro misli kao dosada. To nije malen štit za moju srčanost. Tu leži on što svoju ženu prevari, pod Trojom onde Hrisejide milova. Kraj njega, evo, proročica, robinja, ta bračna druga, verna draga vračara, što veslarsku je klupu s njime delila!

A kakvo delo, takva beše nagrada. Tu leži on a ona poput labuda u čase poslednje još pesmu zapeva i pade ovde — milosnica njegova, a meni začin mojoj gozbi osvetnoj. HOR Prva strofa Ah, da mi sudba osvane brzo, poslednji čas mi da bezbolan bude, večan mi sanak da sudba donese! Najodaniji pade mi čuvar, mnoge zbog žene on podnese muke, opet od žene mora da strada, glavu da gubi. Avaj, avaj, o Helena, kobno ime! Ta ti jedna mnoge duše u smrt posla! Ti pod Trojom mnoge duše uništi nam! Silnom krvlju što se isprat ne da večan pečat ti udari sebi; svome domu ti bi svađa teška, mužu svome žalost neodolna. KLITEMESTRA Sudbu smrti nemoj prizivati a ni srce gnevom nadimati, ni Helenu nemoj proklinjati, što je svoga napustila muža i danajske mnoge smakla duše, neisceljiv jad nam zadala! HOR Prva antistrofa Demone, na dva što nasrćeš dvora, na sbj na Tantalov napadaš sada ženama dvema što na tebe liče, njima ti vladaš, i srce me boli! Eto, nad lešem, vidim te, stojiš i kao gavran grakćeš i pevaš svirepu himnu! Avaj, avaj o Helena, kobno ime! Ta ti jedna mnoge duše u smrt posla! Ti pod Trojom mnoge duše uništi nam! Silnom krvlju što se isprat ne da večan pečat ti udari sebi; svome domu ti bi svađa teška, mužu svome žalost neodolna. KLITEMESTRA Što si reko, sad si ispravio, — ove kuće staru zoveš kletvu, krvi žedna ona krvcu liže, jer na telu roda opet rastu čiri novi iz sokova kletih, rana stara dok je sveža još. HOR Druga strofa Demona silnog spominješ, pretešku kletvu kolena. Grozna li, avaj, spomena, žedan je greha večito. Sve ti to Dive udesi, sve su to dela njegova. Išta li biva bez Diva?

Nije l' to delo božije? Avaj, avaj! Avaj, avaj! Kako da te oplakujem, care, care! Srce moje tebi verno šta da kaže? U paukovoj ležiš mreži, moj junače! Grešno tebe umoriše, te izdišeš! Lele meni, sramotna li odra tvoga! Dvoseklica sekira te udarila! LJuba tvoja mučki tebe pogubila! KLITEMESTRA Ovo delo kažeš da je moje. Da me nisi zvao ženom Agamemnonovom! Stari kivni usta osvetniče, demon grozne Atrejeve gozbe, stvorio se ženom tog mrtvaca; nežnu decu da bi pokajao, pogubi ti ovoga junaka. HOR Druga antistrofa Da si ubistvo skrivila niko poreći ne može! Grehovi starih njegovih sluge su duhu osvetnom. Rekama krvi srodničke Arej ti crni nasrće; kuda on krokom pokroči odmazda decu gutaće. Avaj, avaj! Avaj, avaj! Kako da te oplakujem, care, care! Srce moje tebi verno šta da kaže? U paukovoj ležiš mreži, moj junače! Grešno tebe umoriše, te izdišeš! Lele meni, sramotna li odra tvoga! Dvoseklica sekira te udarila! LJuba tvoja mučki tebe pogubila! KLITEMESTRA (Ja ne mislim da je smrt mu sramna.) Zar on sam se o dom ne ogreši i mučku smrt svojim grehom u kuću unese? Cvet moj nikli, Ifigeniju mi, večni plač moj, on je pogazio. Kaznu trpi prema delu svome! Nek u Hadu ne hvali se jadom, — što je sejo, to je i požeo. HOR Treća strofa Pameti nemam, ne znam veštinu leka da nađem nevolji ovoj. Kako da krenem kad kuća se ruši? Strah me oluje, krvave kiše; odneće dvor nam! Kaplja već pade. Ponovo Pravda za nove grehe na drugom brusu mač svoj već oštri. Avaj, avaj! Zašto pre me ti ne pokri, zemljo, zemljo, dok još kadu ovde na tlu ne primetih, grob srebrni, gde on leži, kuku! lele! Ko će njega da sahrani, jaoh meni,

ko će njega da oplače, lele meni! Zar ćeš moći, zar ćeš smeti, nevernice, i da plačeš, kukaš nad njim pri sahrani? Zar ćeš moći kad ga ubi, muža svoga, za junaštvo izreći mu ljubav ružnu? Na tvom grobu ko će sada, moj junače, gorke suze prolivati, diko moja, ko će rukom ruho svoje raskidati, vernim srcem ko će tebe uzdisati? KLITEMESTRA Nije tvoje da se za to staraš. Moje, moje ubile ga ruke, moje ruke i sahraniće ga. Plač njegovih neće ga pratiti. Nego ćerka Ifigenija mi, kako treba, dočekaće oca, pohitaće jadikovcu čunu, ocu svome ususret će poći, zagrliće i poljubiće ga! HOR Treća antistrofa Poruga tu se porugom vraća. Teško je u tom sudija biti. Ko gađa pada, — plaća ubica. Tako će biti dokle je Diva: ko skrivi strada, takav je zakon. Prokleto seme ko će da zatre? Za greh je cela vezana loza. Avaj, avaj! Zašto pre me ti ne pokri, zemljo, zemljo, dok još kadu ovde na tlu ne primetih, grob srebrni, gde on leži, kuku! lele! Ko će njega da sahrani, jaoh meni, ko će njega da oplače, lele meni! Zar ćeš moći, zar ćeš smeti, nevernice, i da plačeš, kukaš nad njim pri sahrani? Zar ćeš moći kad ga ubi, muža svoga, za junaštvo izreći mu ljubav ružnu? Na tvom grobu ko će sada, moj junače, gorke suze prolivati, diko moja, ko će rukom ruho svoje raskidati vernim srcem ko će tebe uzdisati? KLITEMESTRA Što ti reče po istini reče. A ja sama hoću to da rešim i s demonom kuće Plistenića mir da sklopim: ovo grešno delo, ma i teško bilo, neka prosti i odavde drugom rodu ide da ga kolje i smrću zatire! Od svega delić mi je dosta ispod krova tek da mogu prognat besna klanja, uzajamne krvi! (Dolazi Egist s oružanim pratiocima.) ČETVRTA POJAVA Klitemestra, Egist, Hor. EGIST

O draga svetlosti, o dane odmazde! Sad mogu reći, osvetnici bogovi da s neba gledaju zemaljska nedela; jer čovek taj u tkanini Erinija — na moju radost, vidim — mrtav leži tu, okajava zločinstva ruke očeve. Ta Atrej, car negdanji, otac ovoga, Tijesta, oca moga — jasno reći ću — a brata svog, u svađi oko prestola, iz otadžbine i iz dvora protera. Ko dobeglica svom se vrati ognjištu Tijesto bedni, nađe zaklon pouzdan, da krvlju svojom očev trag ne poprska. Al' Atrej, grozni otac Agamemnonov, s veseljem, ali neiskreno, spremi čast mom ocu; tobož slavi pomirenja dan, a ponudi ga mesom dece njegove! Sa nogu i sa ruku prste odreza i sakri pod komade mesa ostalog. Moj otac ništa ne sluti i okusi od jela, kući našoj — vidiš — pogubna. Kad najzad kleto delo sazna, jauknu te pade nauznak i prosu zalogaj i strašnu smrt zaželi Pelopićima; pa sruši sto i kletvu reče pravednu: „Nek Plistenova kuća tako padne sva!" I zato, vidiš, ovaj ovde pogibe. I ja sam s pravom to ubistvo spremao. Ta mene najmlađega s oca nesrećnim on izgna, — dete bejah, još u povoju. Odrastoh ja, i Pravda kući vrati me. Još izdaleka vrebah toga čoveka, i moje ruke svu mu mrežu spletoše! Pa sad mi srcu lako, mogu i da mrem kad videh ovog da je Pravda skleptala. HOROVOĆA Egiste, gordost posle greha ne volim. Ti kažeš da si cara svesno smakao i sam ti ovu bednu smrt mu zasnovo. A ja ti kažem: kletvi nećeš izbeći, i narod tebe, znaj to, kamenovaće. EGIST Zar tako ti odozdo, s klupe veslarske da zboriš meni koji brodom upravljam? Ta uvidećeš da je teško učenje kad ostariš i kad ti treba pameti. Al' teška glad i tamnica i starcima lekari znaju biti, vrači odlični. Zar ne vidite to a oči imate? Ne otimaj se biču, gorko plakaćeš. HOROVOĆA Ti, babo, kod kuće si čeko ratnike, junaku ovom bračni odar kaljao i skovo propast ovom dičnom vojvodi! EGIST Još i te reči izvor suza biće ti. Ko izvraćeni Orfej činiš mi se sad. on slatkom pesmom svaku stvar je kretao, a ludi lavež tvoj podjariće mi gnev. Al' tamnica će tebe pripitomiti.

HOROVOĐA Pa ti da meni vladar budeš argivski, a kad mu sudbu skova, gde ti srce bi da svojom rukom sam to delo izvršiš? EGIST To nadmudrivanje — to liči ženama. Podozriv bejah ja ko davni dušmanin. Gospodar dvora sad sam ja i umeću da vladam gradom: ko mi se ne pokori, u jaram ću ga; konja goni zob za povodnika neću, ali teška glad i tamna staja divlju ćud mu smekšaće. HOROVOĆA Što srcem strašivim junaka ovoga ti sam ne smače, no ga žena pogubi, rug zemlji nam i bogovima domaćim? Al' Orest ako sunce negde gleda još — pa dade l' bog da srećno amo vrati se, i vama dvoma strašan biće sudija! EGIST Kad ti tako zboriš, tako radiš, znaćeš brzo sad! Pazi, draga vojsko moja, delu već je stigo čas! (Pratnja mu se poređa i uperi koplja.) HOROVOĆA Pazite, na balčak ruke svaki, za boj sprem'te se! EGIST I moj mač je za boj spreman, smrti ja se ne plašim! (Stane pred četu.) HOROVOĐA Dobro reče, mreti hoćeš: bojna sreća sudiće. KLITEMESTRA (stavši između jednih i druth) Nikako, moj dragi mužu, novo zlo ne činimo! Još i ovaj usev žeti — mučna žetva bila bi. Jada toga dosta već. Ne prolevajmo novu krv! Kren'te, časni starci, svaki svome domu sućenom, dok još niste u zlo pali. S delom se pomirimo. Dosta li je bilo muka naših, pozdravimo ih, teška srdnja demonova sve nas teško udari. Tako žena svetuje vas, mari l' ko da posluša. EGIST (odstupajući) Oni mene zar da ruže drskim svojim jezikom, takve reči prosipaju izazivajući kob, mudru miso gube i vladaru svom se rugaju? HOROVOĆA Rđi klanjati se — to Argivca nije dostojno. EGIST Ali dan će doći već i s njime moja osveta! HOROVOĐA Nikad, ako povratak Orestu demon dosudi! EGIST Znadem ja to: izgnanici hrane sebe nadama. HOROVOĐA Teraj samo, debljaj, osramoćuj pravdu — možeš sad! EGIST Ali znaj mi: gorko platićeš mi za svoj nerazum. HOROVOĐA Hrabro se šepuri kao peto pored kokoške! KLITEMESTRA

Šta te briga za taj njihov lavež ludi! Ja i ti u tom dvoru lepo vladaćemo. Sad je naša vlast! (Egist i Klitemestra idu u dvor, a hor u grad.) DRUGI DEO ORESTIJE Pokajnice LICA OREST, sin Agamemnonov PILAD, prijatelj njegov HOR zarobljenica ELEKTRA, ćerka Agamemnonova SLUGA KLITEMESTRA, mati Orestova DADILJA EGIST, Klitemestrin ljubavnik Pratnja Klitemestrina, građani. Pozadina pozornice predstavlja dvor Atrejića u Argu; sa strane nahodi se grob Agamemnonov. (PRVI ČIN) PRVA POJAVA Orest, Pilad. (Oresš, u iušničkom ruhu, s mačem o boku, sšoji iored groba. Pilad, stariji mladić od Oresta, slično odeoen, stoji do njeŠ sa doa koplja u ruci.) OREST Podzemni Hermo, stražo vlasti očeve, pomozi me i spas mi budi, molim te! U ovaj stigoh kraj, svom domu vraćam se Kraj groba ovog dižem roditelju glas da čuje, da me sasluša - - Inahu svome jedan srezah uvojak sa glave mladićke, a drugi ocu prinosim. (Stavlja na grob uvojak.) Kad pade, ja ti, oče, smrt ne oplakah, ne lomih ruku kad te sahranjivahu. (Primećuje povorku koja se sa suprotne strane približuje pozornici, ali je gledaocijoš ne vide.) Gle, šta to vidim? Kakva ženska povorka u crnim plaštevima ide ovamo? Šta znači to? Da l' slutim kakvu nesreću? Zar nova žalost našu kuću sustiže? Il' bolje da li slutim: sad levanicu mom ocu za ispokoj duše prinose? Zacelo tako. Ta i sestru Elektru po teškoj tuzi, čini mi se, poznajem. O Dive, daj mi oca svog da pokajem, pomoćnik budi u mom činu osvetnom. Uklonimo se brzo s puta Pilade, da jasno doznam kuda idu žene te! (Orest i Pilad otidu. Dolazi Elektra, starija no Orest, odrezane kose, u crnu ruhu, bez ikakva znaka koji bi ukazivao na njen plemićki položaj. Kao ona, odevene su i žene, robinje, koje s njome idu. Neke od njih nose vrčeve s levanicom, a druge se biju u grudi, kao što to zahteva ritual.)

DRUGA POJAVA Hor, Elektra. ULAZNA PESMA HOR Prva strofa Levanicu na grob nosim, busanje je s plačem prati. Crven obraz nokti su mi izbrazdali, išarali. Al' se plačem vazda hranim, laneno mi već se ruho od bolova rasparalo, na grudma mi dronjci vise, zbog nesreće busajuć se plašte svoje poderasmo. Prva antistrofa I Feb, strašan vrač i jasan u tom domu, gnevom dišuć' u ponoćno doba, za sna, zbog užasa krikom kriknu, u gospinu grunuv sobu. I tumači boga puni san ovako tolkovaše: pod zemljom se pokojnici strahovito ljute, bune, gnev podižu na ubice. Druga strofa Takvu milost neprijatnu, lek zlu tome, majko zemljo, iziskuje, pa me amo bogu mrska šalje žena. Al' se bojim da to reknem. Otkud leka kad krv na tle pade? Zle li kobi na ognjištu! O propasti kuće ove! Svetlost dvoru ugasi se, pokrila ga tama strašna domaćina kad izgubi. Druga antistrofa Puk je nekad bez gunđanja svoga slušo vladaoca, svim ga srcem poštovao. Sve to proće. Takve sreće strah je nekog, bila ona ko bog il' još nešto više ljudma. Udar pravde brzo obdan spazi krivce očigledne; a sumraku povere l' se, to s vremenom jad ih čeka; a noć crna čuva neke. Treća strofa Majka zemlja gde krvi okusi,

tu odmazda neodolno raste. Muka što je grešno delo stvara krivca samo zavarava, dokle najzad čir greha ne pukne. Treća antistrofa Krivca neće ni stan devojački zakloniti; sa svih strana vode da se sliju u jedno korito, zalud, — ni ta voda neće moći krv oprati s ubičine ruke! Epoda A ja ipak (bozi me na silu preseliše, s ognjišta očinskog u ropstvo me oni odvukoše) preko srca moram ko robinja da i dobro i zlo svako hvalim, gorku mržnju obuzdavajući. Lice svoje haljinom zastirem, ovlakujem udes gospodarov, tajna žalost sledila mi srce. PRVA EPISODIJA (DRUGI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Elektra. ELEKTRA O robinje, vi poslenice po kući, kad s ovom litijom ko pratnja idete, pomozite mi još i svojim savetom! Kad ovu žrtvu na grob linem za dušu, svom ocu s kakvom rečju, s kakvom molitvom da obratim se? Da l' da kažem: nosim to od svoje majke, mile žene mužu milome? Ja nemam snage, ne znam šta bih kazala ovakvu žrtvu lijuć' na grob ocu svom. Il', kao mnogi, reknem ovu molitvu: nek onima što ukras ovaj šalju mu zlo za zlo vrati, poklon prema poklonu? Il' ćutke, ružno, ko što otac pogibe, levanicu da ovu u prah izlijem, za leđa potom bacim vrč i otidem, ko neko vodu kada splakne sudove? Pomozite mi, drage, u tom bespuću! Ta sve nas ovde mržnja veže jednaka. Zbog straha kakva ništa kriti nemojte! Ta svakog, bio slobodan il' živeo u ropstvu, čeka ono što je suđeno. Posavetuj me ako nešto bolje znaš! HOROVOĐA Grob oca tvoga poštujem ko žrtvenik, i zato, kad već želiš, savet iskren čuj. ELEKTRA Govori ko što grobu poštu odaješ! HOROVOĆA Dok liješ, moli blagoslov za odane!

ELEKTRA Pa koga da od naših sada pominjem? HOROVOĆA Ta sebe, svakoga ko mrzi Egista. ELEKTRA Zar za se tek i za vas da se pomolim? HOROVOĐA Učini sama što te srce svetuje! ELEKTRA A koga još da s društvom našim spomenem? HOROVOĐA Daleko živi Orest, al' spomeni ga! ELEKTRA Ta valja ti, baš pametno me pouči. HOROVOĐA Spomenuv one što ubistvo skriviše — ELEKTRA A kako? Nevešta sam; ti me savetuj! HOROVOĐA Nek neko njima dođe, bog il' smrtan stvor — ELEKTRA Ko sudija, da kažem, ili osvetnik? HOROVOĐA Iskaži prosto: krvlju krv da osveti. ELEKTRA A primaju li bozi takvu molitvu? HOROVOĐA Zar ne znaš: dušmaninu zlo se vraća zlom? ELEKTRA Ti, posredniče izmeđ' bogova i pokojnih, pomozi, noćni Hermo, budi glasnik moj, da molitve mi čuju donji bogovi, svedoci gnevni pogibije očeve, i s njima sama Zemlja, koja rađa sve i klicu od svog ploda prima ponovo! I ovu svetu vodu na grob lijući ja zovem oca: „Na mene se sažali i na Oresta dragog! Za dom veži brod, jer sad se potucamo kao prodani od majke svoje: ona sebi Egista za muža uze, on te s njome pogubi! I ja sam kao robinja, a Orest moj s imanja prognan, dok se oni raspusno naslađuju i troše tvoje muke plod. U dobar čas da Orest ovde osvane, to molim te, i ti me, oče, usliši! A meni samoj srce daj čestitije no majčino i ruku daj mi čistiju! To za nas molim, a za svoje dušmane — da skoro tvoj im, oče, stigne osvetnik i one pogubi što tebe ubiše. To uplećem u svoju lepu molitvu i molim da ih kletva moja sustigne. A nama šalji blagoslov sa bozima, sa Zemljom i sa Pravdom pobedonosnom!" Sa željom takvom ovu žrtvu izlivam, i vi je, kako treba, plačem kitite i pokojniku tome pean pevajte! (Elektra stane pored groba i lije žrtvu.) HOR

Grozne suze lijte sada na grob svome gospodaru, njegov grob nam posta zaklon u radosti i u bolu. Čuj nas, čuj nas, diko naša, kroz mrak što ti dušu krije! Avaj meni! Avaj meni! Da kopljanik dođe junak i dom spase, i ko Arej skitske strele zapinjao il' se bio prsimice! ELEKTRA (uspravljajući se) Grob ocu prelih, — zemlja žrtvu popi već. (Primeti na grobu pramen kose Orestov.) Al' evo nove brige! Čujte me i svetujte! HOROVOĐA Govori samo! Srce od stra dršće mi. ELEKTRA Na grobu, gle, ja nađoh ovaj uvojak. HOROVOĆA Od koga? Od muškarca ili devojke? ELEKTRA Tu tajnu može svako lako otkriti. HOROVOĆA Od mlađe rado objašnjenje primiću. ELEKTRA Do mene ko bi drugi ovo odrezo? HOROVOĐA Ta drugi što bi mogli — svi su dušmani. ELEKTRA Al' opet vrlo liči kad ga pogledaš. HOROVOĆA Na čiju kosu? To ja želim čuti sad. ELEKTRA Na moju sasvim liči kad ga pogledaš. HOROVOĐA Da nije ovo tajni poklon Orestov? ELEKTRA Zacelo. Liči baš na kosu njegovu. HOROVOĐA Al' kako smede on da ovde osvane? ELEKTRA Ko milost posla ocu svoje kose pram. HOROVOĐA Odranjaće mi nove suze tvoja reč u ovu zemlju neće l' nogom kročiti. ELEKTRA I meni srce zaljulja se od bola, i ko da strela prodorna ga probode: iz očiju mi tople suze poleću, i nemam snage njihov tok da ustavim kad ovaj spazih pram. Za koga inače da pomislim da ovde stavi kosu tu? Al' ne odreza pram ni ona krvnica, da — mati moja, što se prema porodu pokazala ko gruba huda maćeha. Al' kako ja da pouzdano ustvrdim da ukras taj na grobu ovde ostavi moj Orest predragi, al' nada laska mi.

Avaj! Ko glasik ovaj pram da milo prozbori, da dvoumicom srce svoje ne mučim, no jasno znadem ili da ga odbacim sa glave mrske ako amo dopade, al' ako bratov je, da sa mnom nariče, za ukras grobu tom i u čast ocu mom! Al' pozvaćemo bogove, jer znaju sve u kakvoj buri ko brodari lutamo. No ako nam je sudba da se spasemo, iz sitna semena izrašće velik dub. (Vraća uvojak na grob i primeti stope.) Gle, stope ovde! To je drugo znamenje. Ti tragovi na moja liče stopala. Te pete i te crte kao merene poklapaju se u svem s mojim stopama. Al' dva čoveka ovde ostaviše trag — sam vlasnik pramena i njegov saputnik. Ah, muka mi je, nestaje mi razuma! (Oresš i Pilad izlaze iz svoga zaklona. Elektra ih tek sad primećuje; uplaši se kad ugleda strana lica i za jedan korak ustukne.) DRUGA POJAVA Orest, Pilad, Elektra, Hor. OREST Zahvaljuj, bogovi ti molbu slušaju, i moli da se i sve drugo ispuni! ELEKTRA A šta mi sada božja milost podari? OREST Pred očima ti što si davno želela. ELEKTRA Zar znaš čoveka koga sam dozivala? OREST Znam: za Orestom često čezneš, uzdišeš. ELEKTRA Po čemu mi se ispunila molitva? OREST Ta ja sam to! Ne traži nikog milijeg! ELEKTRA Zar meni, stranče, pleteš neku prevaru? OREST I protiv sebe onda pletem varku sam. ELEKTRA Al' jadu mome hoćeš da se podsmevaš. OREST I svom se jadu rugam, smejem li se tvom. ELEKTRA Ti Orest? U tvom liku da ga pozdravim? OREST Ne poznaješ me, a sam stojim pred tobom! A baš kad vide bratske kose uvojak i kad si mojih stopa trag posmatrala, ti okrilati misleć' moj da gledaš lik. Osmotri mesto gde pram ovaj odrezah: sve poklapa se! Tvojoj kosi sličan je. A vidi i ogrtač, tvoje ruke rad! Baš tvoja igla zverinjem ga ukrasi.

(Elektra ga zagrli.) Obuzdaj svoju radost i saberi se, jer znaj da na nas mrze naši najbliži. ELEKTRA O slatka brigo domu oca svojega, ti nado suzna, mladice spasonosna, za borbu krepak očev dom obnovićeš. Ti slatko oko, ja te četvorostruko zavoleh: odsad moram da te pozdravljam ko oca svog, na majku s pravom omrznuh, i zato i ko majka ti mi osvanu, i sestra si mi mesto sestre zaklane, a veran brat mi bi, moj sjaj i moja čast. Al' samo Snaga da ti sada pomogne, i Pravda i Div treći, od svih najveći! OREST 0 Dive, Dive, budi svedok svemu tom! Gle porod što bez orla starog ostade! Ovijen kolutima guje ljutice on dušu ispusti. A ptiće sirotne glad ljuta mori, jer još snage nemaju da, ko i otac, gnezdu lovak donose. I mene sad i ovu, mislim Elektru, ti možeš videti gde, oca lišeni, bez doma svoga ostadosmo oboje. A uništiš li decu ovu, žrecu svom, što obilnim te poštovaše žrtvama, dar takav koja će ti ruka davati? Jer, orlu ako zatreš ptiće, ne možeš čoveku pouzdana slati znamenja, a osuši l' se staro stablo, neće ti o praznicima stovolovke plamteti. Pomozi! Kuću što se sroza tbliko iz razvalina lakom rukom podigni! HOROVOĐA O deco, spase očinskoga ognjišta, umuknite nam da vas kogod ne čuje, i jezik brbljav o svem da ne izvesti vladare naše! Da ih jednom vidim ja na lomači na borovoj gde izdišu! OREST Da krenem u opasnost, to mi naredi Apolon silni, on me neće izdati! Neprestano me zove, svagda preti mi olujom bede — vrela ledi mi se krv, — ubice ako očeve ne napadnem te istim, kaže, načinom ne pogubim i, ko bik besan, merom istom odmerim. Sam inače životom svojim platiću, satrven mnoštvom nevolja strahovitih. Jer, veli, ako pokojnike uvrediš, gnev njihov srodnicima rađa bolesti: po svemu telu guba se izasipa, lepotu staru ljutim zubom razjeda, te meso sve u bele kraste pretvara. I druge reče eriniske napade iz krvi očeve što na me ustaju. U tami budan jasno slike gledaću. Jer kome rod u grobu traži odmazdu, neprestano ga budi strela potajna,

i plaši besnilo i prazni noćni strah, a narod udarcima biča gvozdenog osramoćeno telo tera iz grada. Pa takav jadnik ne sme s prijateljima ni pinuti ni žrtvu s njima izliti, od žrtve goni ga nevidljiv očev gnev, i niko ne prima ga, klone ga se svi, dok najzad od svih prezren, sam, inokosan, sav jadan, ama kost i koža, ne umre. Ja takvim moram verovati rečima i, ma i ne verovo, čin izvršiti! U jedno mi se mnoge želje slivaju: reč božija, za ocem žalost velika, i još neimaština, teška oskudnost, i želja da mi narod, što se junaštvom nada sve proslavi kad Troju razori, ovako dvema ženama ne robuje. Ta žena on je. Nije l', znaće uskoro. TUŽALJKA UVOD HOROVOĐA Moćne Mere, po Divovoj volji učinite da se stvar izvrši, tako da se pravda zadovolji! „Gdeno jezik grdnu reč isturi, grdnom rečju nek se jezik sveti", tako Pravda viče i dug traži. „Za ubistvo ubistvom uzvrati! Ko uradi krivo, neka pati!" Reč prastara tako naređuje. PRVI DEO OREST Prva strofa O moj oče zlosrećniče, koja molba, koja žrtva izdaleka može tebi do tvog odra srećno stići? Svetlost i mrak međa deli. Al' tužaljka naša glasia zadovoljstvo jeste pravo za Atride, pretke naše. HOR Prva strofa Sinko, dušu pokojniku nezasitno ždrelo plama nikad neće progutati, — on i posle gnevom plamti. Smrtno ranjen kad uzdiše, osvetnik se pojavljuje. Ubijeni roditelji i u pepo kad se stvore, žudno traže pokajanje. ELEKTRA Prva antistrofa Oče, čuj i moje žalbe, počuj i moj vapaj suzni! Dvoje dece sad na grobu tužbalicu pevaju ti.

Grob ti, evo, dočekao pribeglice i begunce. Gde je radost? Gde zla nema? Nije l' beda neodolna? HOROVOĐA Sistem Ali opet bog će, ako hoće, probuditi pesme radosnije. Mesto ovih zapevaka tužnih carskim dvorom oriće se pean i kap sveža liće se u čašu. OREST Druga strofa Da te, oče, pod Ilijem Likijanac koji kopljem udario, pogubio, kuća bi ti slavom sjala, tvojoj deci ceo svet bi svaku poštu iskazivo. Grob visoko strčao bi preko mora na obali, i nama bi lakše bilo. HOR Prva antistrofa Drag je dragim drugovima štono slavno izginuše; sad pod zemljom sjajan sija kraj vladara divan vladar; najmoćniji vladaoci do sebe ga postaviše. Car je bio za života; svoj zadatak vršio je moćnim žezlom vladalačkim. ELEKTRA Druga antistrofa Ne to, oče, da si pao pod bedemima trojanskim! Da te koplje s drugom vojskom kraj Skamandra u grob sruši! No krvnici tvoji da su smrću takvom izginuli! Za njihovu tešku sudbu izdaleka ko bi pito, muka ovih ne bi imo! HOROVOĐA Reč ta, dete, skuplja je od zlata. Sve te želje od sveg blaga veće samo puste želje ostaće ti. Al' se čuje: dvostruk bič fijuče, pod zemljom su naši pomoćnici, a krv prlja vladarima ruke — šta se može, šta se gore od njih može, deco, vama dogoditi? OREST Treća strofa Reči tvoje kao strela kroz uho mi proleteše Dive, Dive, dockan ozdo posla duha osvetnika na krvničku, drsku ruku,

da pokoja otac naće. HOR Druga strofa Da mi je to dočekati da radosnim kliknem klikom nad krvnikom ubijenim, i krvnicom pogubljenom! Šta da tajim, da oduške srcu ne dam? Ko jak vetar oko prove, u srcu mi gnev i mržnja vitlaju se. ELEKTRA Treća antistrofa Kad će Dive svemogući svoju ruku na njih dići i glavu im raskoliti? Zemlja da bi odahnula! Pravdu tražim za nepravdu — čujte sile podzemaljske! HOROVOĐA Antisistem Svaka kaplja krvi prolivene po zakonu traži krvcu novu. Izdisanje Erinije budi, te zbog davno veće ubijenih starom jadu one nov dodaju. OREST Čstvrta strofa Sile mraka, gde ste? Tu su moćne kletve ubijenih, poslednji smo mi Atridi, izgnanici nesrećnici! Kuda, Dive, da krenemo? HOR Druga antistrofa Srce milo zadršće mi plač i vapaj kad ti čujem. Gasi mi se nada svaka, na srce mi tama pada, reč žalosnu kad ti slušam. Al' kad tebe jaka gledam, nada žalost rastera mi — vedro gledam u budućnost! ELEKTRA Čstvrta antistrofa Šta da kažem? Bol što mati zada mi ga otrpeću, a za drugo leka nema. Vučje besne imam ćudi od mahnite svoje majke. DRUGI DEO HOR Prva strofa Ja udarih u lelek persijski ko kisiska strasna pokajnica, pa se busah u glavu i grudi, za udarcem udarac padaše, ozdo, ozgo, jadna moja glava

od udara silnih sva mi buči. ELEKTRA Lele, majko kivna, drska, ko dušmana, bez građana, bez jauka i žaljenja, kako smede da sahraniš vladaoca i svog muža! OREST Druga strofa Svu sramotu reče, avaj! Što nam oca unakazi platiće nam, — bog to želi, a i moja želi ruka. Ma pogino kad je smaknem! HOR Druga antistrofa Ona, da znaš, nagrdi ga, nagrdi ga i sahrani. Tvom životu želela je strašan udes da pripremi. Tako oca unakazi. ELEKTRA Prva antistrofa Kob očevu znadeš, ja daleko odbačena bejah i prezrena. Kao ljut pas režah zatvorena, plač mi beše bliži no smejanje. Tajno plakah, grozne suze ronih. Sve što ču sad u srce zapiši! HOR Sve razmisli i kroz uši na dno srca reč usadi! Tako, eto, stvari stoje. Drugo žudiš sam da kušaš. Hrabra srca u boj idi! TREĐI DEO Strofa OREST Ja zovem te: pomozi, oče, svojima. ELEKTRA Tvom pozivu se plačuć ja pridružujem. HOR I naša četa isto tako postupa. svi Pojavi se, pomozi nam! Priteci protiv dušmana! Antistrofa OREST S Arejem Arej, s Pravdom Pravda biće boj. ELEKTRA O bozi višnji, pravedno presudite! HOR Sva zadršćem kad takvu čujem molitvu. svi Sudbina čeka davno već, na molbu nam osvanula! (Orest s Elektrom korača na grob. Hor ih okruži, i svi pevaju.)

ČETVRTI DEO HOR Strofa Avaj, muko nasleđena! 0 krvava rano greha, za pevanje nestvorena! Avaj, brige nesnošljive! Avaj, muko neprestana! Antistrofa Za gnojavu tešku ranu melem kući daće samo naslednik joj, a ne stranac, ljutim mačem krvavijem. Donjim pevam bogovima. ZAVRŠETAK TUŽALJKE HOROVOĐA Vi blaženi donji bozi, čujte molbu i za pobedu deci pomoć pošaljite! OREST (klečeći na grobu i opirući se rukom o zemlju) Ti umre, oče, kako caru ne liči, — al' kad te molim, daj mi svoje kuće vlast! ELEKTRA (kao Orest) I ja te, oče, molim: dođi u pomoć da smaknem Egista, pa da se udomim! OREST Prinosiće ti narod žrtve svečane, a inače ti neće poštu odati na zadušnice mirisne i bogate. ELEKTRA O svadbi svojoj i ja od svog nasledstva iz doma očinskoga žrtvu liću ti i od svih najpre tebi okitiću grob. OREST O zemljo, oca pošlji mi da vidi boj! ELEKTRA Persefaso, za pobedu nam snage daj! OREST I kupala gde pade, oče, seti se! ELEKTRA I one mreže, nečuvene prevare! OREST U nekovane baciše te okove! ELEKTRA I ružno tkanom pritisnuše koprenom! OREST Sramote takve, oče, zar te ne bude? ELEKTRA Zar deci svoju milu glavu ne dižeš? OREST Pošalji pravdu kao pomoć svojima, il' daj da i mi latimo se prevare, pretučen ako opet želiš pobedu! ELEKTRA (ustajući)

I ovaj čuj mi, oče, vapaj poslednji: gle, tvoji ptići na tvoj grob se spustili, na ženski i na muški sažali se plač! OREST (ustajući) I ne iskopaj seme Pelopovića! Jer tako i po smrti svojoj živećeš. ELEKTRA Ta deca pokojniku spomen čuvaju, ko pluto što na valu mrežu povlači i na dnu morskom njenoj pređi čuva trag. OREST Čuj vapaj naš, za tebe ovo plačemo. Sam sebe spašćeš, poslušaš li našu reč. (Oboje silaze s groba.) HOROVOĐA Već dugo naričete, al' ne korim vas. Neožaljenu grobu čast učiniste. Al' drugo, kad si srcem na čin pregao, izvršuj već i sreću sada ogledaj! OREST Pa hoću. Neće s puta zaći pitanje zbog čega posla žrtvu tu livenicu? Što tako dockan vida neizvidni jad? Mrtvacu, kome do tog nije, zašto sad — ne mogu shvatit' — šalje bedno pozdravlje, jer ti su dari manji nego njezin greh. Da za kap krvi neko ceo dade mal, — badava sav mu napor. Tako stoji stvar. A znadeš li, to kaži meni za volju! HOROVOĐA Znam, sinko! Bejah prisutna. Zločinku tu sni, strašne noćne uplašiše utvare, i zato posla žrtvu tu livenicu. OREST Da l' tačno i to znate šta je sanjala? HOROVOĐA Da zmaja rodi, — sama to je pričala. OREST Pa kakav bi svršetak? Šta je svemu kraj? HOROVOĐA U pelene ga povila ko napršče. OREST A kakve hrane mlada zverka željna bi? HOROVOĆA San usnila gde sama ga podojila. OREST A kako da joj neman grudi ne rani? HOROVOĐA Mlaz guste krvi s mlekom zver joj izvuče. OREST Ta avet ne doće joj u san uzalud. HOROVOĐA Iza sna prenu se i vrisnu zbunjena. I mnogi luč, u noći što se utuli, u domu radi gospe sinu ponovo. I ona odmah posla na grob žrtvu tu sve misleć': jadima će ustuk biti jak. OREST Ja molim zemlju ovu, raku očevu,

da meni njena ispuni se pričina. Po tolkovanju mom podudara se sve. Ta dođe l' zmaj iz iste utrobe ko ja, i u mbme savijaše l' se povoju, i sisaše li dojku, moju hranilju, i s mlazom krvi smeša l' mleko majčino, a ona prestravljena vrisnu od bola, to važi za nju. Ona zmajče podoji, i mora mreti na silu: a zmaj sam ja, i ja sam njen ubica, — tako kaže san. HOROVOĐA Ja biram tebe da mi snove tolkuješ. Da bude tako! Još nam samo savetuj šta svakoj druzi u taj poso pristaje. OREST Sve ukratko. Unutra, sestro, vrati se i moju molim te da kriješ nameru! Iz prevare junaka časna ubiše, iz prevare će, kad ih mreža uhvati, i oni mreti, kako reče Loksija, Apolon gospod, svagda dosad pravi vrač. Ko stranac udešen, u ruhu putničkom, na dvorska vrata s Piladom ću krenuti, ko domu ovom da sam gost i ratni drug. A parnaskim govorićemo jezikom, i glas i govor biće pravi fokidski. Al' vratar možda neće rado vrata nam otvoriti, jer demon jadom bije dom. Pa čekaćemo dok nas neki prolaznik pred vratima ne primeti i ne rekne: „Šta Egist s vrata goni pribeglicu tu? Da l' dobi izveštaj? Zar nije kod kuće?" Na vrata ako preko praga koračim, i onoga na tronu nađem očevu, il' on me odnekuda sretne, — dobro znaj, čim oko na me baci, smetne, u taj mah, još pre no rekne: „Otkuda, stranče, ovde ti?" već mrtav biće, mačem hitrim uhvaćen! I Erinija neće žedna ostati, nepomešanu krvcu piće treći put. (Obraćajući se Elektri.) Ti, sestro, dobro pazi na sve u kući, da naša tačno izvrši se namera! (Obraćajući se horu.) A vas opominjem da jezik vežete, — gde treba ćuti, i u pravi zbori čas! U svemu drugom neka onaj pripazi što amo posla me da mačem bijem boj! (Orest i Pilad odu na levu stranu, a Elektra u dvor.) PRVA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Mnoge zemlja hrani jade — grozne, grdne grdosije; bezdan morski obiluje nemanima strahovitim. Iznad zemlje i pod nebom iz oblaka munja puca;

sve što leti u vazduhu, i po zemlji sve što gmiže, o besnilu vetra priča. Prva antistrofa Ali ko bi ocrtao drsku smelost muške volje, ko li strasti ženskog srca, žud ljubavnu, na sve spremnu, drugaricu bede ljudske? Raskine li vezu bračnu ženska ljubav zločinačka, užasnije ona hara, no sve bure i sve zveri. Druga strofa Kogod nije lakomislen neka čuje, neka znade Testijevu ćerku ljutu što usmrti svoga sina. Nesrećnica požeg smisli: spali glavnju što joj sinu, kad se rodi i zacvile, usudnice namenile, da mu život s glavnjom teče od rođenja do samrti. Druga antistrofa I ubicu mrzim Skilu kada čujem priču o njoj. Milom ocu skrati život a za volju dušmaninu, — dar Minojev zaslepi je — kretska zlatna ogrlica. Zaspa Niso, zla ne sluteć', a iz kose nit besmrtnu iščupa mu bestidnica, i Hermija odvede ga. Treća strofa Kad se kobnih setih žudnja, zar taj mrski brak da krijem, to prokletstvo našeg dvora, ženske pletke protiv borca, protiv borca ubojnika, što bi vojsci čast i slava? Da ognjište trpim hladno i mač ženski kukavički? Treća antistrofa Najveći je greh lemniski, — na čin kleti svet se gadi. I već mnogi bruku našu kraj lemniskog stavi jada. Zbog zločinstva bogu mrska rod čovečji poštu gubi. Bog što mrzi svak prezire. Šta ja s pravom tu ne rekoh? Četvrta strofa

Mač oštrljat krivce gađa, probija im srce grešno, ubija ih rukom Pravde. Odbaciše strah od Diva, i zakone odvrgoše božje, te svetinje nogom gaze. Četvrta antistrofa Al' nakovanj Pravda biva, i mač kuje kovač Usud, i sad, evo, kući vodi dete krvi davno prolivene. A pamtilja slavna Srda naposletku krivce kazni. (Dolaze Orest i Pilad u putničkom ruhu i kucaju u vrata.) DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA Orest, Pilad, Hor. OREST Hej, momče! Čuj, u vrata kucam ja! Da l' čuje ko? Hej, momče, opet zovem te. Već zovem treći put da neko otvori, Egistov dvor dočekuje li strance još! VRATAR (otvara vrata) Izvoli, čujem! Ko si, stranče? Odakle? OREST Izvesti gospodare da sam stigao i da im važne nosim vesti. Pohitaj! I noć na crnim atovima hita već, i vreme je da konak putnik uhvati, da pođe luci, gde će sidro spustiti. (Vratar odlazi.) Nek iziđe iz dvora neko nadležan, — domaćica, al' muško biće zgodnije. Jer tamna biva reč kad stid je zastire. Muškarac sa muškarcem zbori slobodno i jasno, otvoreno miso kaže svu. (Izlazi s Oratnjom Klitešstra.) DRUGA POJAVA Orest, Pilad, Klitemestra, Hor. KLITEMESTRA Izjavite mi, gosti, treba li vam što! Ta sve je tu što ovom dvoru priliči; i toplo kupalo, i odar umornom za odmor, i još pažnje puna posluga. A želite li saveta ozbiljnijeg, — to stvar je muška, — kazaću muškarcima. OREST Dauljanin sam, gost iz zemlje Fokide. Zaputih poslom svojim u Arg, prtljag svoj

sam noseć. Putem sretne neki neznanik neznanca mene — Strofije iz Fokide, u razgovoru doznah to — i upita kud idem, sam svoj kaza put i reče mi: „O prijatelju, kad već u Arg putuješ, ko veran glasnik javi roditeljima da Orest preminu, ne smetni s uma to! Da l' žele oni da mu telo prenose, il' da u stranoj zemlji navek počiva — donesi o tom roditeljska uputstva. Mladića pošto ožalismo svečano, sad prah mu krije krilo urne medene." To zamoli me, sad izvestih tebe ja. No ne znam da l' to srodnicima govorim — al' ko me sluša, taj sve pouzdano zna. KLITEMESTRA Vaj meni! Tvoja vest me sasvim uništi! O kuće ove kletvo nesavladljiva, ti vrebaš čak i sreću dobro sakritu te izdaleka gađaš strelom dostižnom! Ti drage grabiš meni — teškoj jadnici! I Orest sada — kanda vrlo srećan bi, jer nogu oslobodi kala pogubnog — al' mir i ove kuće slatka uteha i san o burnom kliku — sve to propade. OREST Ja rad bih da sam dobre vesti doneo domaćinima tako sjajnim, uglednim, i potom njihov gost i znanac postao. Jer šta je gostu draže od domaćina? Al' savest mi je moja naređivala da kažem što vam Strofije poručuje, kad njemu — prijatelju već obećah to. KLITEMESTRA Ne, nećeš manje naći no što zasluži, i nećeš našoj kući manje biti drag. A ipak drugi s takvim glasom stigo bi. Al' gostu koji ceo putovaše dan sad vreme je od umora da počine. (Obraća se jednom od slugu iz pratnje.) Povedi gosta sad u izbu gostinsku, a s n>im i pratioca, saputnika mu, nek onde trudna tela nađu odmora! Izvršuj to i pazi, odgovaraćeš! (Orestu) A ja ću gospodaru našem reći to. U krugu vernih prijatelja mi ćemo o ovoj dogovoriti se nesreći. (Klišemesšra s prašnjom ide na desna vraša u ženske odaje, a sluga s Orestom i Piladom na srednja vrata.) TREĆA POJAVA Hor. HOROVOĆA Sad pregnite, mile druge! Kad ćete pokazati moć molitve za Oresta?

HOR Sveta zemljo, sveta humko iznad rake gdeno leži car i vođa mornarice, sad usliši, sad pomozi! Nek lukava Pita — čas je — s njima krene, nek ih u boj prati Hermo, bog podzemlja, i pomogne maču njinu! (Dolazi stara dadilja Kilisa.) ČETVRTA POJAVA Dadilja, Hor. HOROVOĐA Zacelo stranac glase crne donese, — ta suznu vidim Orestovu dadilju. (Dadilji) Na vrata dvorska, Kiliso, kud zaputi? A žalost nekupljena saputnik je tvoj. DADILJA Egistu gospa posla me da zovnem ga što brže neka dođe — stranci traže ga da muško 6d muškbga čuje jasnije vest novu. Lice ona pravi žalosno pred poslugom, al' krije smeh u očima, jer za nju cela stvar je srećno ispala, a za dom ovaj strašan jad je poruka što putnici je razgovetno javiše. Koliko li će biti rad i veseo tek on, kad reč im čuje! Jao! Jadna ja! Koliki su se stari jadi nesnosni na Atrejevu kuću izručivali i u srcu mi grdan bol zadavali, al' nikad još ovakav ne bolovah bol! Ta druge jade strpljivo sam trpela, al' svog Oresta, duše svoje slast i bol, pregoret neću, — ja ga primih od majke, othranih; namučih se, noću s odra svog na svaki krik mu skočih — zalud sve to sad! Ta ludo dete na živinče liči mi, pa razumno ga treba hranit — kako ne? U pelenama dete ne zna kazati da l' glad ga muči, žeđ il' druga potreba — a dečji stomak prava je samovolja. Pogađah žud mu, često se i prevarih, i morala sam dečje prati pelene, i dadilja i pralja beh u isti mah. Taj dvostruk poso ja sam nekad vršila, i ocu dizah Oresta i podigoh, a sada čujem jadna, mrtav Orest moj! Čoveku idem što nam osramoti dom i što će veso ovu prihvatiti rsč. HOROVOĐA Šta želi s kakvom opremom da stigne on? DADILJA Šta pitaš? Kaži još jedared, jasnije! HOROVOĆA Sa svojom stražom da l' ide ili sam?

DADILJA Naređuje da kopljanici prate ga. HOROVOĆA Ne, mrskom gospodaru ne poručuj to, nek sam on dođe, na poverljiv razgovor. Izvesti ga što brže srca vesela! Ta uspeh često nosi prećutana reč. DADILJA Pošteno misliš li kad naredi mi to? HOROVOĐA Dabome, učini li Dive jadu kraj. DADILJA A kako? Domu nade nesta — Oresta. HOROVOĆA Ne, još ne! To će reći samo gatar loš. DADILJA Šta kažeš? Znaš li bolje no što rekoh ja? HOROVOĆA Hajd' idi, javljaj, kako rekoh postupaj! A bog se brine gde mu briga priliči. DADILJA Ja idem već i tvoju poslušaću reč. Što bolji uspeh neka dadu bogovi! (Dadilja otide.) PETA POJAVA Hor. DRUGA STAJAĐA PESMA HOR Prva strofa Dive, oče Olimpljana, čuj molitvu moju sada, dobru sreću daj da vidim, daj pobedu dobroj stvari! Reč izrekoh s pravom svaku, ti mu, Dive, budi čuvar! Ah, ah, Dive, daj Orestu da savlada dušmanina! Ti opasa njega snagom, dvostruku će i trostruku palit žrtvu zahvalnicu! Prva antistrofa Dragog oca jadno ždrebe vuče kola puna jada, daj trku mu pravu meru! Preko polja ovog sada neumorno neka leti srećno stigne svojoj meti! Ah, ah, Dive, daj Orestu da savlada dušmanina! Ti opasa n>ega snagom, dvostruku će i trostruku palit žrtvu zahvalnicu! Druga strofa

Čujte i vi, bozi verni, što čuvate dvorske izbe gde ss krije blago silno, krvcu starih zločinstava operite novom pravdom! Nek prestane staro klanje! A ti što u silnom grotlu na prestolu krasnom sediš, daj da dom taj glavu digne, da očima vidi dragim sjajnu svetlost u slobodi posle mračne, tamne noći. Druga antistrofa Pomozi mu, Majin sine, podaj snage pregaocu smelo delo da izvrši. Zagonetna reč je moja: obnoć oči pomračuje, a ni obdan nije vidan. A ti što u silnom grotlu na prestolu krasnom sediš, daj da dom taj glavu digne, da očima vidi dragim sjajnu svetlost u slobodi posle mračne, tamne noći. Treća strofa Odmah tada zvonku pesmu, začin igri, lek od straha, ženski glasi zapevaće; iz naših se neće grla naricanje razlegati. Sreća gradu zasijaće, a i meni ševa zapevaće, kletva drage ostaviće. A tvom delu čas kad svane, pa ti „Sine!" ona vrisne, ti joj tada bez drhtanja vriskom „Oče!" odgovori, i krv prolij bez krivice! Treća antistrofa Persejevo smelo srce nosi sada u grudima, i svojima čini ljubav što pod zemljom i na zemlji pokajanje očekuju! Svoj krvavi vrši poso i ubistvom kazni one, što ti oca usmrtiše! A tvom delu čas kad svane, pa ti „Sine!" ona vrisne, ti joj tada bez drhtanja vriskom „Oče" odgovori, i krv prolij bez krivice! (Dolazi Egist.) TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN)

PRVA POJAVA Ešst, Hor. EGIST Ne dođoh nezvan, glasnik došo po mene, a čujem da su stranci stigli nekakvi i novost nama nose ne baš prijatnu, — smrt Orestovu. Za dom ovaj, ranjav još od krvi ranije i bolom izmučen, i ovaj udar biće breme krvavo. Da l' treba to za živu smatrat istinu? Il' samo reči ženske što ih rađa strah u vazduhu se viju te ih nestaje? Šta znadeš o tom da mi jasno bude sve? HOROVOĆA Da, čusmo, al' unutra sam ti pohitaj i strance pitaj! Šta ti vredi moja reč kad čovek može sam da pita nekoga? EGIST To želim: stranca videti te pitati da l' beše prisutan kad umiraše on, il' samo tamne glase ču te govori. Mom oštrom vidu ništa neće sakriti. (Ode u dvor.) DRUGA POJAVA Hor. HOR Šta da kažem, Dive? Čim da počnem da se bogu molim, da ga zovem? I rečima najzad kako verno da izrazim svoja osećanja? Sada će se u grudima muškim šiljak mača omastiti krvlju, i tako će il' udarom smrtnim zatrt kuću Agamemnonovu, il' slobodi palit oganj i žar i uzeti vladalačko žezlo i vratiti sjaj sreće predačke. Takvu borbu sam će divni Orest ko nov takmac sa dva takmičara zametnuti. Neka steče pobedu! EGIST (iznutra) Ah, jao meni, jao! HOR Čujete li? Čujte! A šta je? Svrši li se stvar? HOROVOĐA Uklonimo se; nek ne misle da smo mi ubistvu krive dok se podvig vrši sad! Završila se borba, — odluka je tu. (Hor se povuče. Već je noć. Pozornica je nekoliko trenušaka prazna. Na srednja vrata istrči sluga.)

TREĆA POJAVA Sluga, Hor. SLUGA Vaj meni! Jao, gospodara ubiše! Vaj meni još jedared! Vičem treći put. Egista smakoše! (Kuca u vrata ženskog stana.) Što brže možete otvorite! I ženskom stanu vrata sad odjazite! Tu treba snage mladačke, al' ne za pomoć ubijenu, — šta će mu? Hej, hej! Svi gluvi, spavaju, ja vičem uzalud. Al' gde je Klitemestra? Šta li okleva? Sad vrat joj — čini mi se — dohvatiće mač, kraj panja glava pašće radi odmazde. (Izlazi Klitemestra.) ČETVRTA POJAVA Sluga, Klitemestra, Hor. KLITEMESTRA A šta se dogodi? Šta vičeš toliko? SLUGA Ah, živa — kažem — mrtvi sad ubijaju! KLITEMESTRA Vaj meni! Shvatih smiso te zagonetke. Na prevaru ću ginut, ko što ubismo. Al' brže daj mi ubojitu sekiru, da znamo gde je poraz a gde pobeda! Tolike, eto, dopala sam nevolje! (Sluga ošrči u žensku odaju. Na glavna vraša izlazi Oresš s Piladom. Vrata ostaju otvorena, i vidi se mrtvo telo Egistovo.) PETA POJAVA Klitemestra, Orest, Pilad, Hor. OREST I tebe tražim, — onaj dosta dobi već. KLITEMESTRA (uiedavši mršva Egista) Vaj meni! Pogibe mi, dragi Egiste! OREST Ti njega voliš? Zato u grob isti s njim! Kad umreš, izdati ga nećeš nikada. (Trše mač.) KLITEMESTRA (odgali grudi) Stoj, sine! Odaj poštu ovim grudima! Na njima ti si često dremo s kosicom, iz ovih grudi pio mleko majčino. OREST (Piladu) Šta sad? Poštedet majku smem li, Pilade? PILAD A kud će drugo što ti pitski Loksija naredio? I kud li vernost zakletvi?

Sve ostavi, al' ostaj veran bozima! OREST Tvoj lepi savet primam, poslušaću te. (Klitemestri) Sad za mnom! Hoću pred njim da te pogubim, — on živ ti beše od mog oca miliji. I zato s mrtvim spavaj! NJega voliš ti, a kog je trebalo da voliš, mrziš na lj. KLITEMESTRA Othranih te, i s tobom daj da ostarim! OREST U domu mom, ubico oca mojega? KLITEMESTRA Sudbina, sine, svemu onom kriva je. OREST Sudbina ti je i tu smrt namenila. KLITEMESTRA Zar nije strah te, sine, kletve majčine? OREST Ti rodi mene, al' me u jad uvali. KLITEMESTRA Ne, ne uvalih, — poslah u dom gostu svom. OREST Bih sramno prodan, a sin oca slobodna! KLITEMESTRA A gde je plata što je za te primih ja? OREST Tu sramotu da reknem sprečava me stid. KLITEMESTRA A zašto? Seti se i greha oca svog! OREST Ne grdi ratnika! Ti beše kod kuće. KLITEMESTRA Al' ženi, dete, živa muka bez muža. OREST Al' nju muževlja muka hrani u kući. KLITEMESTRA I zbilja, dete, majci zar ćeš kidisat? OREST Ne ja, no sama sebe ti ćeš ubiti. KLITEMESTRA Al' pazi! Boj se strašne kletve majčine! OREST Poštedim li te, šta ću s kletvom očevom? KLITEMESTRA Ko grob si gluv i hladan. Zalud plačem ja. OREST Ta očev udes ovu odredi ti smrt. KLITEMESTRA Vaj meni! Rodih i othranih guju tu! OREST Da, dobar vrač je ona u snu utvara. Tvoj čin je bio greh, to isto trpi sad! (Odvodi majku na glavna vrata. Za njima ide Pilad. Hor dolazi ponovo; dok se on skuplja, govori horovođa.) ŠESTA POJAVA Hor.

HOROVOĆA I ovo jadnih dvoje ja oplakujem; al' jadni Orest kad je na kraj stigao tom silnom klanju — jeste želja sviju nas — nek dvoru ovom ne gasi se zenica. TREĆA STAJAĆA PESMA Prva strofa Stiže najzad rodu Prijamovu teška pravda, ruka osvetnička. I u kuću Agamemnonovu dva su lava stigla, dva Areja. Uskok što ga Pit javio dođe kući, steče venac, mudrost božja dovela ga. Nek dom klikne domaćinu, nesta jada, nesta hulja što harčili blago skuno, nesta sreće zločinačke. Prva antistrofa Stiže kom je mila borba tajna i ko žudi za osvetom muklom. I divova stiže ćerka prava — s pravom pravdom smrtnici je zovu — i u borbi Orestovu diže ruku na dušmane dišuć' mržnjom smrtonosnom. Nek dom klikne domaćinu, nesta jada, nesta hulja što harčili blago skupo, nesta sreće zločinačke. Druga strofa To proreče Loksija Parnaski štono drži silno srce zemlje. On ne vara, a napada sada na lukavstvo staro, zločinačko. A providnost božja kako može od pomoći biti zlikovcima? Vlast nebesku treba poštovati. Sunce, evo, granulo je, okovi su pali teški! Ustaj, kućo! Dugo, dugo ležala si oborena. Druga antistrofa Kad svi gresi budu okajani, i sve ljage sprane, i s ognjišta očišćanjem oterana kletva, svesvršavno vreme staće na prag. Vedra lica neka sreća sine i nek svugde klicanje se ori: „Strani dusi ostaviće kuću!" Sunce, evo, granulo je, okovi su pali teški! Ustaj, kućo! Dugo, dugo ležala si oborena.

(Pozadina se rasklopi; vide se ubijeni Egist i Klitemestra; pored njih stoji Orest s maslinovom grančicom u ruci, i kraj njega Pilad; od slugu jedni buktinjama osvetljavaju pozornicu, a drugi drže tkanje, pod kojim je Klitemestra ubila Agamemnona. Pred dvorom se kupi narod.) EKSODA (PETI ČIN) PRVA POJAVA Orest, Pilad, Hor. OREST (pokazujući na mrtva tela) Tu leže naše zemlje dvoje silnika, što oca ubiše mi, kuću zatrše! Na presto seli, mili jedno drugome, a mili i sad, što svedoči udes njin, i veza njina osta verna zakletvi. A kleli su se da će smaći oca mi il' pasti zajedno, — i reč održaše. I ovo glete, strašnog čina svedoci, tu zamku, jadnog oca moga okove, sindžire na ruke i puta na noge! (Pokazuje na tkanje što ga sluge drže.) Raširite i naokolo nosite tu mrežu ljudsku, neka vidi roditelj, ne moj, no onaj sve što vidi, Helije, to bezbožničko delo moje matere! Na sudu nek mi svedok jednom bude on, da majku s punim pravom smrću kaznih ja! O Egistovoj smrti nije ovde reč, tog sramotnjaka stiže smrt po zakonu. Al' o njoj, što nad mužem užas učini, od koga decu pod srcem je nosila, drag teret nekad, a sad mrzak dušmanin, šta misliš? Je li guja ili aspida, što trulež rađa dodirom, bez ujeda, zbog drskosti, zbog svoga srca opakog? (Sluge se vrate s tkanjem.) Al' gde da nađem pravo ime za tu stvar? Je l' zamka to za zveri? Il' u kovčegu za mrca pokrov? To je mreža lovačka, to negve, saponi što noge sapinju. A takve zamke voli drumski razbojnik što prolaznika vara, pljačka, ubija, i od te pljačke živi, — lukavštinom tom on lovi bogat lov i gove srcu svom. (Pogleda na mrtvu Klitemestru.) Pod jednim krovom s takvom ja ne živeo, bez dece bolje da me bozi ostave! HOR Strofa Avaj, avaj, strašnih dela! Žalosnom li pade smrću! Lele, lele! Čekaocu i bol cveta. OREST Da l' učini il' ne učini? Ruho to

svedoči da Egistov omasti ga mač. Još vreme nije mrlju krvi zatrlo što mnoge boje ništi na tom grimizu. Sad hvalim sebe, sebe sad oplakujem dok zborim haljini, ubici oca svog, oplakujem i dela, patnje, sav svoj rod, i ruke ukaljane jadnom pobedom. HOR Antistrofa Niko neće bez nevolje život mirno proživeti. Lele, lele! Sad il' sutra svako stradaU OREST (s jasnim znacima početnog rastrojstva) Da znate, — ne znam kako će se svršiti, jer konji duše moje skreću s puta svog, i uzde uma mog iz ruke padaju, u grudma strah mi svoju pesmu počinje, i srce žudi mahnito da zaigra — pri svesti dok sam, ovo čuj me, narode: ne ubih — kažem — svoju majku bespravno, taj bogu mrski rug, mog oca krvnicu; napitak za to vrač mi dade Loksija u Pitu — on mi reče, izvršim li čin, na mene niko neće bacat krivicu; a propustim li, — kaznu tu ne spominjem, jer do tog jada strele nema ničije. I sada gledajte me: s ovom grančicom i vrvcom idem spreman pupku zemljinu, u sveto mesto, Loksijinu svetinju, do sjajnog ognja što ga večnim zove svet, od materine krvi bežim, — ne da bog da pomoć tražim na kom drugom ognjištu. A vas Argivce molim, jad mi pamtite, da potvrdite kad se vrati Menelaj! Ko beskućnik iz ove zemlje odlazim, te živ i mrtav glas ovakav ostavljam. HOROVOĐA Ti dobro uradi, al' ne daj ustima da reči zbore zle, i nemoj psovati! Ti argivski nam narod oslobodi sav, i brzo srubi glavu dvema gujama. OREST Ah, ah! Gle, strašne žene vidim, ko Gorgoie u crnu ruhu, — guste guje kosu im preplele! Ovde više ja ne ostajem. HOROVOĐA A kakve tlapnje tebe, diko očeva, to muče? Ne daj strahu da te pobedi! OREST Ne, nisu tlapnje. To su moji užasi! Ta oni, materini osvetnici psi. HOROVOĆA To s ruku tvojih jošte sveža kaplje krv, pa zato nesvestica dušu hvata ti. OREST Al' sve ih više, Apolone gospode! Iz očiju im krv se cedi nemila!

HOROVOĆA Očišćanje ti treba. Čim te dirne Feb, od svih tih jada oslobodiće te on! OREST Vi ne vidite njih, al' ja ih vidim, ja. I gone me, ne mogu više ostati! (Otrči.) DRUGA POJAVA Hor. HOROVOĆA Pa srećan nek ti bude put, i milostiv nek bog te pazi i od bliskog čuva zla! (Narod se razilazi; pozadina se sklopi.) HOR Na vladarske naše dvore strašan oluj sručio se, treći put je udario. Najpre dečje grunu klanje strašne muke Tijestove! Drugi udar cara stiže, na kupanju smakoše ga, — pade junak, vođ ahejski. Evo trećeg: da li srećom il' propašću da ga zovem? Šta će biti naposletku, bes prokletstva gde će stati? (Odlazi u dvor.)

TREĆI DEO ORESTIJE Eumenide LICA PITIJA, sveštenica APOLON OREST DUH KLITEMESTRIN HOR ERINIJA (EUMENIDA) HOR sveštenica boginje Atene ATENA Većnici, sveštenici, narod atinski PROLOG (PRVI ČIN) Pozornica predstavlja Apolonov hram u Delfima. Iz svoga stana dolazi Pitija sa s vešteničkim ukrasom, s lovorovim vencem na glavi i s proročkom palicom u ruci. PRVA POJAVA PITIJA Od bogova se najpre Zemlji obraćam i molim, prvom proroku, pa Temidi, što posle majke druga, prema pričanju, na ovaj presto sede; s voljom njenom tad,

ne silom, Feba, druga ćerka Zemljina i Titanka, na presto treća pope se. To Febu na dan rodni ona pokloni, i on po babi Febi dobi ime Feb. On jezero i delski greben ostavi, na Paladin brodovit iskrca se žal i dođe u kraj ovaj, ispod Parnasa. A pratili ga, poštu mu odavali potomci Hefestovi, put mu krčili, i tim od kraja divljeg pitom stvarali. Kad stiže, sav mu narod poštu činio i s njime Delfo, zemlji ovoj krmilar. Div proročkom veštinom obdari mu duh, na presto stavi ga ko vrača četvrtog, i tako Divov prorok posta Loksija. Ta boštva najpre prizivam u molitvi, a pozdravljam i Paladu u predvorju. I nimfe slavim koričke u pećini gde ptice viju gnezda, bozi borave — kraj drži, dobro pamtim, bučni Bromije, u borbi štono Bakhantkinje povede i Penteju ko zecu samrt pripremi — i Plistov izvor i moć Posidonovu i višnjeg Diva što sve svrši prizivam; i zatim boga puna na svoj sešću tron. I nek mi pristup više sad no ikad pre blagoslove! Pa ima l' Helen koji tu, po kocki neka idu! To je običaj. Jer kako bog me vodi, tako proričem. (Uđe u hram, ali se posle nekoliko trenutaka prestravljena vraća.) Ah, užas je izreći, užas glednuti! Iz Loksijine kuće strah me istera; izgubih svest, ne mogu ići uspravno, već trčim rukama, ne brzim nogama. Jer staru ženu strah u dete pretvara. Dovučem se do iskićenog svetišta i tu na pupku bogu mrska primetim čoveka, moli zaštitu, a sveža krv sa ruku još mu kaplje; drži trgnut mač i maslinovu granu lepu, uzrasnu, a smerno okićenu vrvcom vunenom sa sjajna runa. Jasno to izložiću. Pred tim čovekom videh čudan ženski hor, na stolicama sedi i san boravi. To nisu žene, već su, mislim, Gorgone, al' svojim likom baš ni na njih ne liče. Već videh sliku: žene ručak Fineju rasturaju, al' ovaj hor je na pogled bez krila, crn je, celim bićem strahotan. I hrkom one hrču nepodnošljivom, iz očiju im kanlje voda odvratna. A s ruhom njihnim nikome ne priliči ni pred kip božji ni u ljudske stanove. Još takva roda, gakvih žena ne videh, ni zemlje da se gakvim diči plemenom i da ga hrani bez štete i kajanja. A dalje za tu kuću nek se stara sam gospodar njezin, moćni, silni Loksija. Ta on je lekar, prorok, tumač znamenja i svima drugima i kuće očišća.

(Pitija ode u svoj stan. Pozadina se rasklopi, i u hramu pred kamenom, vunicom omotanim, vidi se Orest. On u jednoj ruci drži mač, a u drušj maslinovu grančicu, obavijenu vunenom vrpcom. Oko njega na stolicama spavaju Erinije. U tamnoj pozadini pojave se Apolon i Hermo.) DRUGA POJAVA Orest, Apolon, Hermo, Hor Erinija. APOLON Ne ostavljam te! Svagda čuvar biću tvoj pa bio blizu il' daleko 6d tebe; i dušmanima tvojim neću biti blag. Sad vidiš mahnitice savladane snom, te gadne od sna iznemogle devojke, te stare ćerke Noći, koje ne voli ni bog ni čovek niti zverka ikakva. A rodile se na zlo, jer je tama zla prebivalište njihovo u Tartaru, a mrzi na njih čovek i bog olimpski. Al' opet beži od njih, nemoj klonuti! Ma prošo kopnom dalekim, tle pustio pod nogom lutaličkom, goniće te još i pučinom i gradovima ostrvskim. Umoriće te muke takve, al' ih ti podnesi, a kad u grad stigneš Paladin, tu spusti se i kip njen stari zagrli! I onde za to naći ćemo sudije i reči utešne i blage meleme, i sasvim ćeš se muka tih oprostiti. I ja te nagnah majci krv da proliješ. OREST O Apolone moćni, ti za pravdu znaš, pa kada znaš, nauči za me mariti! Da dobro činiš, za to tvoja jamči moć. APOLON To pamti, da te nikad strah ne savlada! (Obraćajući se Hermu.) A ti ga, brate, krvi oca jednoga, moj Hermo, čuvaj! Veran svome imenu, ti vođ i pastir budi štićeniku mom. Glasnika svetu službu sam Div poštuje kad pratnjom svojom sreću nose ljudima. (Hermo odvede Oresta.. Apolona nestaje u pozadini. Ispod zemlje ustaje Klitemestrin duh i obraća se zaspalim Erinijama.) TREĆA POJAVA Klitemestra, Hor. KLITEMESTRA Da, spavale bi! Na što vaše spavanje? Vi mene, dakle, tako zanemariste! I za me drugi važi zakon: pokojni što ja ih ubih psuju me neprestano. I lutam pod sramotom, javno kažem vam: najtežim prekoravaju me prekorom. Gde takav užas prepatih od najdražih,

bog nijedan za mene gnevom ne planu, a pogubi me ruka sina rođenog. (Odgali vrat, pa se obrati horovođi.) A gledaj srcem svojim ove rane tu, jer duh, kad oko spava, jasno prozire, dok danju ne može daleko videti. S imanja mog se često vi nasrkaste levanica bez vina, treznih žrtava; na ognjištu i sveta jela žrtvovah u noći, kad se žrtva bogu nijednom ne prinosi. Sad sve to vidim prezreno. A on vam ode kao srndać, pobeže, da — ispred klopke lakim skokom iskoči i silnom sad se podrugom podruguje. Al' čujte, jer o duši svojoj govorim! Osvetite se, podzemaljske boginje, ja, Klitemestra, u snu sada zovem vas! (Hor zastenje.) Vi stenjete, a mladić dalje odmiče, jer pomagače ima drukčije no ja. (Hor zastenje.) Snom tvrdim spavaš, srca nemaš za jad moj, ubica Orest, majčin krvnik, uteče! (Hor zaječi.) Ti ječiš, spavaš! Nećeš brže ustati? A šta je dužnost tvoja no zlo stvarati? (Hor zaječi.) To san i umor, jaka saveznika dva, aždaji strašnoj, eto, snagu slomiše. (Hor dvaput zastenje.) HOROVOĆA (U snu) Ta zgrabi, zgrabi, zgrabi, zgrabi, pripazi! KLITEMESTRA Zver u snu goniš, kevćeš, ko pas lovački, što službu svoju nikad ne zaboravlja. Šta radiš? Ustaj! Nek te hajka ne smori! Na štetu misli i kad san te savlada! Nek u srce te dirne prekor pravičan, jer svaki razum bocka on ko ošljača! Potrči! Duni za njim dahom krvavim, iz utrobe ga mori parom ognjenom, i goni, satiri ga novom poterom! (Duha nestane. Hor Erinija se budi, najpre se probudi horovođa, a zatim redom svi ostali.) ČETVRTA POJAVA Hor. HOROVOĆA Hej budi, budi drugu ti, ko tebe ja! Ti spavaš? Diži se, iza sna trgni se, da vidimo je l' naša pesma jalov trud. Prva strofa A. Ah, lele! Šta li, drage, mi pretrpesmo — B. Da, mnogo ja pretrpeh, a sve uzalud. A. Ah, bolnu, tešku prepatismo nevolju, jad neprebolan!

Iz mreže zver nam iskoči i pobeže! B. San prevari me, lov mi uteče. Druga antistrofa A. Hej sine Divov, baš si lopov podmukao — B. Ti mladić u prah sruši stare bogove — A. Begunca štitiš, zmiju roditeljima, sina bezbožna, ti bog ubicu majke nama ugrabi! B. Pa ko će takvo delo pravdati? Drugastrofa A. Oštar prekor u snovima u srce me udario, kao vozar na kolima kad bič zgrabi po sredini. B. Strašna jeza poduze me ko kad kivan krvnik bije bičem ubojitim. Druga antistrofa A. Tako rade mlađi bozi, na Pravdin se penju presto, krvave mu kaplju kapl>e oko nogu, oko glave. B. Pogledajte pupak zemljin kako na se natovari strašnu mrlju, greh ubistva. Treća strofa Sam ognjište oskrnavi svoje, sam proročku svoju kuću grdnim grehom opogani. Štiti ljude mimo zakon božji i vlast ruši Sudiljama starim. Treća antistrofa Vređa mene, onog ne izbavi; i pod zemlju da se skloni, on se nikad neće spasti. Zbog svojega greha on će ia se izazvati drugog osvetnika. (Apolon se ponovo pojavljuje, drži napregnut luk sa strelom.) PRVA EPISODIJA (DRUGI ČIN) PRVA POJAVA Apolon, Hor. APOLON Iziđite, naređujem! Napustite dom ovaj! Nosite se s praga proročkog, da ne stigne te sjajna guja krilata, s tetive kad je pustim, zlatnog užeta, da ne skoči iz droba crne pene bol i grude krvi gutane da ne bljuješ. Ne priliči da ovom domu pristupiš, no gubilište gdeno oči kopaju, i seku glave, kolju, decu jalove i seme nište; gdeno strašno sakate i kamenuju, gde na kolac namiču, i vriska stoji mučenika. Čujete l' u kakvoj svetkovini uživate vi,

a bogovi se na nju gade. Kaže to vaš oblik sav. I vama dolikuje stan u pećinama lavova krvožednih, a ne da krvlju sjajni dom taj gadite. Van odavde, ko stado bez svog čobana, a takav krd ni jednom bogu nije drag. (Istera hor iz hrama.) HOROVOĆA O care Apolone, čuj i našu reč! Ti u tom činu nisi samo sukrivac no sam sve skrivi, — sve je tvoja krivica. APOLON A kako? Dopuštam ti rok za odgovor. HOROVOĐA Ti naredi da čovek majku pogubi. APOLON Naredih: moraš oca pokajat! Pa šta? HOROVOĐA A zatim svežoj krvi dade zaštitu. APOLON I ovom domu pozvah ga pod okrilje. HOROVOĆA Šta grdiš nas, a mi ko pratnja stigosmo? APOLON Ne priliči u ovaj dom da uđete. HOROVOĆA Al' dužnost naše službe to naređuje. APOLON A kakva dužnost? Još se hvališ službom tom! HOROVOĐA Ubicu majke progonimo s ognjišta. APOLON A da l' i ženu koja muža pogubi? HOROVOĆA Krv svoje krvi tim se činom ne lije. APOLON Bez ikakve je časti i bez važenja spoj sveti kojim Div i Hera vežu brak. Vi svojom rečju poričete Kiparku, što smrtnom stvoru sreću daje najveću. Ta ljubav suđena i Pravdom štićena u braku važi više nego zakletva. Kad popuštaš ubici druga bračnoga i ne svetiš ga nit se gnevom puniš na nj, e onda ni Oresta s pravom ne goniš. Ta jedno, vidim, srce gnevom puni ti, za drugo, očigledno, iišta ne mariš. Al' boginja Palada pravdu krojiće. HOROVOĆA Al' onog ostaviti neću nikada! APOLON A ti ga goni, — meći muku na muku! HOROVOĐA Ne smanjuj moju službu svojom porugom! APOLON Ni na dar ne bih tvoje službe primio. HOROVOĆA Ta velik si na Divovu na prestolu, al' mene goni majke krv na osvetu,

i zato hitam u lov za čovekom tim! (Hor mahnito odjuri.) APOLON A ja ću u pomoć beguncu, spašću ga! Kad štićenika izda kogod namerno, to strašno plaća, bio čovek ili bog. (Apolona nestane. Pozornica se menja. Nova glavna dekoracija predstavlja hram Atene Polijade na atinskom akropolju. Pred hramom je stari boginjin kip, a pored njega žrtvenik. Pojavljuje se Orest, padne pred kip i zagrli ga.) DRUGA POJAVA OREST Atena carice, na Loksijinu reč osvanuh, — milostivo krivca dočekaj! Očišćanje mi ne treba, ta ruka mi već očisti se, strah me jezni minu već, jer u dom uđoh mnogi, idoh s mnogima dok zemljama i morem lutah jednako. I veran Loksijinoj reči proročkoj tvom domu i tvom kipu stigoh, boginjo! Tu ostaću dok sudu kraj ne sačekam. (Najpre se iojavljuje horovođa s prvom polovinom hora, a zatim čanovi drugog poluhora.) TREĆA POJAVA Epiparoda HOROVOĐA (kao da na zemlji vidi krv) Ha! Evo ga! Begunčev jasan to je trag! Koračaj kuda bezglasan te vodi znak! Ko lovni pas što goni lane ranjeno po krvavome tragu tražimo ga mi! Od teška truda kojim njega trudimo već dašćemo! Na zemlju svaki proćoh kraj, i sve bez krila gonih krivca po moru i amo stigoh, brza kao galija. Tu negde on se savre, tu se ščučunji: od krvi ljudske sladak miris dopirs. HOR Gle, gledaj opet, pazi da se bežanjem ubica majčin ne sakrije nekažnjen! Gle, kleči, misli da je našo sklonište i besmrtnome biću zagrlio kip, pred sudom želi da se opravda. Badava! Na tle pade materina krv! I zemlja — lele! — popi je! U život više nema povratka. No daćeš u zamenu da ti rujni sok iz živa tela sišem; hoću iz tebe da osvežim se pićem nepitkim. Ko živu senku baciću te pod zemlju ubistva materina greh da okaješ. I tu ćeš videt: boga uvredi li ko il' ko se ogreši

o gosta il' o roditelje predrage, krivicu svoju mora svak da ispašta. Jer silni Had je onde smrtnim ljudima pod zemljom sudija, on vidi sve i u pamet zapisuje. DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA Orest, Hor. ORG.ST Opreznosti me mnogoj moja nevolja naučila, te znam gde treba zboriti a gdeno ćutati. Al' mudar učitelj u ovoj stvari naredi da govorim. Na rukama mi sva se krv osušila, i spran je strašan greh ubistva majčina. Dok mrlja sveža beše, na svom ognjištu Feb očisti je toplom krvlju prasećom. A dugo bilo bi da pričam s kojima u društvu bejah, ali nikom ne škodih. Sve vreme očišća i stari zajedno. I sada čistim ustima i pobožno Atenu zovem, ovoj zemlji vladarku, da meni pomogne, — bez borbe steći će ko svoga verna saveznika zasvagda i mene, zemlju, ceo narod argivski. Pa bilo krajevima zemlje Libije, uz Triton, dragu reku zavičaja svog, da sedi ili hitrim hita korakom da svoje brani, il' na Polju Flegarskom ko smeon vođa vojsku raspoređuje, nek dođe, — bog i kad je dalek čuje me — od ovih nevolja da mene izbavi! HOROVOĐA Ni Apolon te neće spasti, a ni moć Atenina! Bez odbrane ćeš lutati, iz duše zadovoljstvo svako nestaće! Ti žrtvo beskrvna, ti senko avetna, zar nećeš odgovorit? Reč mi prezireš? A moj si, moja žrtva, za me hranjena. I neću da te koljem, častićeš me živ. Sad čuj nam pesmu, svome srcu vigove! (Hor se, na poziv horodođe, postavlja u red.) Haj'te, sestre, vrstajte se brže u kolo se uhvatimo sada da strahotnu zapevamo pesmu i da svoju objavimo službu što je naša izvršuje družba. Mi želimo da krojimo pravdu. Kom su ruke čiste i bez ljage, ko životom živi čestitijem, do tog naša ne šunja se srdžba, on će mirno život svoj da traje. A ko zgreši ko taj čovek ovde i krvave krišom krije ruke, mi mu onda dolazimo smelo,

da čoveku mrtvu svedočimo, krv prolitu da osvećujemo. PRVA STAJAĐA PESMA HOR Prva strofa Majko moja, majko Noći, što me mrtvim, što me živim za sud rodi, saslušaj me! Letin sin mi pravo gazi, on mi zeca grabi toga, čija krvca mora teći, krv majčinu da otkaje. Nad tom žrtvom ja sad bajem: nek bezumlje i ludilo duh mu more, srce lome! To je pesma Erinija — bez forminge srce veže i suši srž u kostima. Prva antistrofa Usud jaki neodolni tu mi večnu dade službu: ako ludo čovek neki ruku digne ubojnicu, njega svugde progonimo dokle grob ga ne pokrije, ne može ga ni smrt spasti. Nad tom žrtvom ja sad bajem: nek bezumlje i ludilo duh mu more, srce lome! To je pesma Erinija, bez forminge srce veže i suši srž u kostima. Druga strofa Ovu službu od rođenja vršim ali ne smem besmrtniku prići, nikad ni s kim ne sedam za sofru, belo ruho, stajaći ogrtač, nikad ne bi praznična mi radost. Volim kuće da obaram, svoj kad svome glavu ssče. Ovako ga napadamo, ma koliko snažan bio, krv mu svežu ispijamo! Druga antistrofa Ove brige mesto drugih brinem, nebesnike oslobodih od njih, o ubistvu ne vode istragu — naše pleme mrsko i krvavo Div iz dvora pogna nebeskoga. Volim kuće da obaram, svoj kad svome glavu seče. Ovako ga napadamo, ma koliko snažan bio, krv mu svežu ispijamo.

Treća strofa Ma se slava i do neba digla, u prah pada, gine, rastura se, kad u crnu navalimo ruhu i zlokobno zaigramo kolo. Snažnim skokom skačem, igram, plahovito krivca gazim, stoji tutanj noge krepke; on se žuri, al' posrće, osveta ga strovaljuje. Treća antistrofa A da pada, zbog ludila ne zna, mrakom takvim greh ga obavio, ali ljudi, puni jeze, šapću: „Gustom tamom dvori potamneli." Snažnim skokom skačem, igram, plahovito krivca gazim, stoji tutanj noge krepke; on se žuri, al' posrće, osveta ga strovaljuje. Četvrta strofa Kaznu čeka. Znamo sredstva, znamo cilju naći pute, greh mu s uma ne smećemo. Jesmo svete, neumolne, dužnost mrsku i nečasnu odgurnute otpravljamo; baciše nas bozi u glib večni, nepristupan ni zdravu ni slepu. Četvrta antistrofa Ima l' koga ko ne bledi, ko ne zebe, ko ne dršće kad moj čuje zakon večni? Sam ga Usud predo meni, a bogovi potvrdnli. Stara pošta još mi traje; pod zemljom sam, gde caruje tama, al' sam časna, jer boravim sama. (Pojavljuje se boginja Atena, naoružana kopljem i štitom.) TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA Atena, Orest, Hor. ATENA Daleko na Skamandru vaš ja poziv čuh, gde primah i pregledah ono zemljište što ahejske ga vojvode i knezovi ko velik deo ratnog plena zasvagda u državinu meni celo dadoše — dar odabran za Tesejeve sinove. Odande stigoh, brzim hitah korakom bez krila, moga štita nosio me svod, ko kola s upregnutom jakom omadi.

U svojoj zemlji nov ja svet primećujem, ne zebem, al' su čudo mojim očima. A ko ste? Svima vama zborim jednako i strancu tome što kraj kipa sedi mog, i vama; ni na kakav ne ličite stvor, nit bog vas vide kad i krugu boginja, nit vaše obličje na ljudski liči lik. Al' blnžnjem rugati se što je nakazan pošteno nije, niti pravdi priliči. HOROVOĐA Sve ukratko ćeš čuti, ćerko Divova! Ta mi smo grozna deca Noći strahotne, a Kletve zovu nas pod zemljom, kod kuće. ATENA Sad ime tvoje i poreklo poznajem. HOROVOĆA A odmah i za službu moju doznaćeš. ATENA Da čujem, samo jasna neka bude reč! HOROVOĐA Ubice gonimo iz kuća njihovih. ATENA A gde ubica stiže na kraj bežanju? HOROVOĐA Gde nigde nema radosti ni nadanja. ATENA I ovom takvim gonjenjem priprećuješ? HOROVOĐA Da. Usudi se on da majku pogubi. ATENA Da l' strah od gneva druge moći nagna ga? HOROVOĐA Ko sme te nagnati da majku pogubiš? ATENA Tu dve su stranke, a ja samo jednu čuh. HOROVOĆA Ne zaklinje se, a to ne da ni nama. ATENA Ti voliš pravo imati no krojiti. HOROVOĐA A kako? Reci! Obiluješ mudrošću! ATENA Ne priliči da kletvom krivda pobedi. HOROVOĆA Saslušavaj i sudi sudom pravednim! ATENA Zar meni ostavljaš da spor i dokrajčim? HOROVOĐA Dabome, takvu pažnju i zaslužuješ. ATENA (obraćajući se Orestu) A šta ćeš na to, stranče, ti da izjaviš? Svoj zavičaj, poreklo i svoj kaži jad, a onda se od ove brani optužbe, ukoliko u pravo svoje veruješ i kip taj grliš kraj mog sedeć' ognjišta i kajan, ko Iksion, moliš očišćaj. Na sve to razgovetan daj mi odgovor! OREST Ateno, gospođo, iz reči poslednjih

ukloniću ti najpre brigu veliku. Ja ne molim očišćenje, krv nikakva ne skrnavi mi ruke što tvoj grle kip. A jako za to svedočanstvo reći ću: krvniku zakon mučanje naređuje sve dotle dokle neko ruke krvave ne pokropi mu svežom krvlju prasećom. A mene davno već u drugim kućama krv opra praseća i voda s izvora. Oslobađa te od te brige moja reč. A za rod kakav mi je odmah doznaćeš. Iz Arga sam; mog oca dobro poznaješ — to beše Agamemnon, vođ mornarice; ti s njime u prah satre trojski tvrdi grad. Kad stiže kući, pogibe, al' sramotno — jer mati moja, crna duša, ubi ga; u potaji ga pokri mrežom šarenom, i mreža još svedoči smrt u kupalu. I kad se vratih — dotad bejah prognanik — pogubih majku, neću to prećutati, i smrću smrt osvetih milog oca svog. A za to delo kriv je sa mnom Loksija, jer proreče mi muke, badalj za srce, ukoliko se krivcima ne osvetim. Da l' pravo bi il' ne bi, ti presudi to, ma šta da bude, složiću se s presudom. ATENA Za smrtan stvor ta stvar je teška suviše da o njoj sudi, pa ni meni ne liči u ljutoj svađi toj da budem sudija. Pogotovo kad sveti obred svrši ti, te hramu mom ko pribeglica stiže čist, a gradu ne skrivi, ne odbijam te ja. Al' opet ove nije lako odbiti; u sporu ako ne odnesu pobedu, od brektanja im pašće otrov na zemlju, i strašna, teška kuga zemlju moriće. Stvar tako stoji. Da l' će one ostati il' ići, za me opasno je oboje. Al' kad već spor taj amo stiže preda me, sud porotni za palu krv odrediću, i za sve veke zakon postaviću taj. Vi zovite svedoke, dajte dokaze i kletve, oslonce za svoje sućenje! Od svojih građana ću izbrat najbolje i amo ih dovesti — raspru savesno presudiće, i kletve neće gaziti. (Atena ode.) DRUGA POJAVA Orest, Hor. DRUGA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Zakoni će sada novi oboriti staro pravo,

pobedi li stvar i delo te ubice materine. Moja propast u svih ljudi lako obest izazvaće! I potonji roditelji mnoge jade dočekaće: deca će ih rukom biti. Prva antistrofa Mi devojke mahnitice vrebale smo grehe ljudske, za ubistvo svetile se. Sad krv svaku oslobađam. Svako svugde primetiće njegov bliži da je strado, a napori naši stali. Slaba leka nalaziće, — tanki tu su razgovori. Druga strofa Pritisnu li koga jadi, neka više ne zove nas, neka niko ne jauče: „Avaj, Pravdo, sveta moći Erinija!" Uskoro će takvim plačem otac ovde, majka onde zbog uvrede zaplakati kuća pravde kad se sruši. Druga antistrofa Ponekad je i strah dobar, i on treba da ostane tvrda straža srcu ljudskom. Blago onom ko je plačuć na red viko! Strah nikakav kada ne bi nikad srce obuzdavo, koji grad bi ili smrtnik poštu pravdi još odavo? Treća strofa Ni slobodu bezgraničnu ni pod jarmom život ropski ne pohvali! Vlast sredini bog je dao, vlado il' ovako il' onako. S tim u skladu kažem ovo: obest plod je bezbožnosti; — iz pameti samo zdrave svim se rađa sreća mila i napredak mnogo žuđen. Treća antistrofa Zasvagda mi srcu primi: da poštuješ oltar Pravdin! Iz gramženja nikad kletom ne gazi ga nogom, kazna će te dohvatiti! Neće gresi zastareti.

Zato poštuj roditelje, svaku njima čini poštu, i gost pod krov kad ti uđe, poštuj pravo gosta svoga! Četvrta strofa Ko je čestit s voljom, a ne silom, bez napretka neće biti, nikad neće bez traga propasti. A ko drsko pogazi svetinju, on će — tvrdim — jednom kao brodar, što je blaga zgrno te ga vozi, silom skupit i spremati jedra, kad mu bura poprečnicu slomi. Četvrta antistrofa Iz vrtloga dozivaće burnog, al' ga niko neće čuti; bog se smeje obesnu čoveku gde je klono, tone u talase u nevolji teškoj, nenadanoj; najzad sreća ostavi ga stara, o hrid pravde tresne i potone, niko za njim suze ne prolije. (Pozornica se menja. Nameste se klupe za sudije i sto sa dve urne za glasanje. Orest na jednoj strani zauzme mesto optuženičko, a hor tužiočevo. Atena dolazi sa sudijama i glasnikom. Dolaze građani da slušaju suđenje. Atena zauzme predsedničko mesto.) ČETVRTA EPISODIJA (PETI ČIN) PRVA POJAVA Atena, Orest, Hor. ATENA (glasniku) Sad zovi narod. glasniče, i miri ga, zatrubi snagom svom u trubu tirensku, nek do nebesa oštar zvuk se razleže, i obavesti narod glasom gromovnim! Kad iskupi se ovde savet sudiski, nek bude mir, da ceo grad i sudije moj saslušaju zakon za vremena sva, po pravdi da se spor presuđuje. (Pojavljuje se Apolon pored Oresta.) DRUGA POJAVA Atena, Apolon, Orest, Hor. HOROVOĆA 0 Apolone, u svom budi sudija, a kakva posla s ovim sudom imaš ti? APOLON Ko svedok dođoh, — meni čovek pribeže po zakonu, do moga sede ognjišta, i ja ga očistih od greha njegova.

I dođoh kao sukrivac: on majku pogubi, al' ja sam za to kriv. (Obraćajući se Ateni.) Otvori sada spor i stvar presudi po svom znanju najboljem! ATENA (Erinijama) Reč vama dajem — raspru, evo, otvaram. Jer uzmem li da zbori najpre sudija, on pravce u spor sudije uputiće. HOROVOĆA (prvi član hora) Nas mnogo ima, al' će kratka biti reč. (Obraćajući se Orestu.) Na pitanja nam redom sad odgovaraj! DRUGI ČLAN HORA Pre svega reci da li majku pogubi? OREST Pogubih je — to delo ja ne poričem. TREĆI ČLAN HORA U tri se maha rve; prvi dobih već. OREST Još nisam oboren, a ti se hvališ već. ČETVRTI ČLAN HORA A sada moraš reći kako ubi je. OREST Odvratiću ti: vrat joj mačem udarih. PETI ČLAN HORA A ko te nagovori, čij' to savet bi? OREST (pokazujući na Apolona) Tog boga proročanstvo. On svedoči to. ŠESTI ČLAN HORA Bog prorok nagna te da majku pogubiš? OREST I dosad se na udes još ne požalih. SEDMI ČLAN HORA Kad osude te, drukčije govorićeš. OREST Grob očev šiljaće mi pomoć, — uzdam se. OSMI ČLAN HORA Ko ubi majku uzda se u pokojne! OREST Ta dvostrukim se grehom ona uprlja. DEVETI ČLAN HORA A kako? Obavesti ove sudije! OREST Svog muža ubi, meni oca pogubi. DESETI ČLAN HORA Krv ona smrću plati, a ti živiš još. OREST A zašto nisi živu nju progonila? JEDANAESTI ČLAN HORA Kog pogubi, taj ne bi rod joj po krvi. OREST A ja zar svojoj majci srodnik po krvi? DVANAESTI ČLAN HORA Zar svojom ne hrani te krvlju, krvniče? Zar majčine se drage krvi odričeš? OREST

(obraćajući se Apolonu) Sad ti svedoči, Apolone! Tolkuj im i kazuj da li sam je s pravom ubio! Izvrših, to je istina, ne poričem. A da li s pravom krv učinih ili ne, to reši ti da ovima odgovorim! APOLON Ja vama, sudu velikom Ateninom, govoriću po pravdi. Vrač sam, ne lažem. Sa trona proročkog ne rekoh nikada o muškom, ni o ženskom, ni o državi što Dive, ogac nebeski, ne naredi. Težinu toga prava, kažem, shvatite i poslušajte volju oca mojega, jer nikad nije jača zakletva no Div. HOROVOĆA Div, kažeš, posla one reči proročke za Oresta smrt očevu da iokaje, a majci da ne čini poštu nikakvu? APOLON To nije isto kada junak pogine — a Div mu, ceneći ga, žezlo pokloni — i to od ženske ruke, ne u kreševu gde Amazonka smrtne strele zapinje, no čuj, Palado, i vi čujte, sudije, da glasom svojim ovaj presudite spor! Kad s vojne dođe, gde ga sreća pratila u mnogom, ljubazno ga žena dočeka, i kupalu povede. Kad se diže on iz kade, ona velik na n>ga baci plašt, u mrežu spetlja muža svog i ubije. I tako pade junak nad junacima i slavom ovenčani vođ mornarice. To rekoh o njoj, ne bi l' gnevom plano sud po naređenju što će pravdu skrojiti. HOROVOĐA Ti reče: očev udes Divu teži je, a sam on sveza starca Krona, oca svog! Taj čin zar tvojoj reči ne protivreči? Vas zovem za svedoke da ste čuli to. APOLON Rugobe strašne, bogu mrske grdulje! Ta puta skidaju se lako, ima lek i mnogih mera ima za otkivanje. Al' krvi kad se prah jedared napije, mrtvacu nikad više nema vaskrsa! Moj otac čini za to nema nikakvih. Sve drugo lako gore dole prevraća i podiže, — ne zamara ga muka ta. HOROVOĆA Al' gledaj kako želiš da ga izbaviš! On proli krvcu svoje majke rođene, u Argu zar da živi, domu očevu? Na kom oltaru gradskom sme da žrtvuje? I može l' bratstvo svete vode da mu da? APOLON I to ću reći. Čujte! Pravo kazaću. Što zovu detetom, to mati ne stvori, no mladi samo odnegova zametak. A otac rađa; mati čuva mladicu

ko prijateljev zalog, ne udi li bog. A za te reči dokaz reći ću ti jak. I bez majke se može otac postati: svedoči za to ćerka Diva Olimpskog, u mračnoj majčinoj ne dozre utrobi, a pravi plod je, ne rodi ga boginja. A ja ću, sestro, znam to, grad i narod tvoj učinit velikim u mnogim stvarima. I zato ovog poslah tvome ognjištu, za sva vremena da ti veran ostane, ko saveznika da ga stečeš, boginjo, a s njim potomke njegove, da savez taj u sva vremena pozna čuva unučad. ATENA ( Erinijama) Govoriste već dosta! Zvaću sudije da savesno predadu svoje glasove. HOROVOĐA Iz našeg tula sve su strele bačene, sad čekam njihovu da čujem presudu. ATENA (opšuženicima) A šta? Zar od vas žalbe nema nikakve? APOLON Što čuste, čuste. A sad, suci, glasajte i verni svojoj ostanite zakletvi! ATENA Čuj zakon sada, puče zemlje atičke! 0 krvi prolivenoj sudiš prvi put. U Egejevu puku i unapredak za sva vremena ovo veće ostaće. To hrid je Arejeva, stan i čadorje Amazonki, kad besne s vojskom dođoše na Teseja i tad nasuprot gradu mom nov podigoše grad i tvrde bedeme; a žrtvovahu Areju, i otuda to sad se zove stena i breg Arejev. Tu jednako će poštovanje i brat strah i danju i u noći krivdu stezati u narodu, — al' zakon da ne menjaju! A ko mutljagom bistru vodu zamuti, napitka čista on se neće napiti! Ja savetujem: klonite se, građani, i pustog bezvlašća i jarma ropskoga, i svaki strah ne gonite iz države! Zar voli pravdu ko se ničeg ne plaši? Sa svetim strahom ovaj zakon poštujte, pa grad i zemlja imaće vam zaštitu na svetu kakve ljudi nemaju — ni Skitija ni Pelopovi krajevi. Još ovo: savet ne sme mito primati, no biće blag i strog, i ja ga postavljam ko budnu stražu kada zemlja mirno spi. Već dugo savetujem svoje građane za vreme potonje, a sad se dižite, kamenčić uzimajte, raspru ovu rešite, na umu držeć' zakletvu! Sad čuste sve. (Sudije prilaze stolu, uzimaju svaki po jedan kamenčić, crn ili beo, i bacaju ga ili u urnu za tužioca, ili u urnu za optuženika, ali tako da se ne može primetiti u koju.)

HOROVOĐA (sudijama) Moj savet čujte: našu čast ne prezrite, naš pohod zemlji može biti opasan! APOLON (sudijama) I proroštva se bojte mog i Divova, to kažem ja, ne kvarite mu ispunjaj! HOROVOĆA ( obraćajući se Apolonu) Ti krvav braniš čin, a nisi ovlašćen, — ukaljao si svoju službu proročku. APOLON I otac da l' se ukalja kad očisti Iksiona što nekad prvu proli krv? HOROVOĆA To kažeš, a ja, ako nravo izgubim, osvetiću se ovoj zemlji svirepo. APOLON Ni sadašnji ni stari tebi bogovi ne čine poštu, — moja biće pobeda. HOROVOĆA U Feretovoj kući isto učini — od Mera ti za smrtne život iznudi. APOLON Zar nije pravo svome poštovaocu pomagati, pogotovo kad moli te? HOROVOĆA Ti sruši stara prava, drevni poredak, ti starim boginjama vinom doskoči. APOLON Ti možda, ali padne l' protiv tebe sud, na protivnike zaman otrov bljuvaćeš. HOROVOĐA Ti mene staru misliš pregaziti mlad, al' čekaću da sudsku čujem presudu; još ne znam da l' se na grad moram srditi. (Sudije su glsale i vraćaju se na svoja mesta.) ATENA Sad na me red je glas da dadem poslednji. (Uzima kamičak i drži š u ruci.) Kamičak ovaj za Oresta daću ja. Ta majke nema što je mene rodila: svim srcem hvalim celo muško načelo, al' nisam za brak, u svom ocu živim sva. I zato manje cenim jedne žene smrt što ubi muža, kući štit — a Orest će pobedit, ma se glasi izjednačili. Iz urna glase neka brže sudije istresu, kojima je takav poso dan! (Dve sudije istresu glasove i ređaju ih na dve daske.) OREST O Apolone, kakav raspri biće kraj? HOROVOĐA O majko, Noći crna, da li vidiš to? OREST Il' u smrt idem, il' ću sunčev gledat sjaj! HOROVOĐA Mi u propast, il' dalje čast nam ostaće! APOLON

Istresene kamičke brojte brižljivo, Atinjani, ne grešite pri podeli. Glas jedan manje, eto jada golema; a jedan više, eto kući spasenja! (Sudije predaju Ateni dve daske s jednakim brojem glasova.) ATENA (stavljajući uz jednu iolovinu svoj kamičak) Taj čovek je od krivice oslobođen: na obe strane kamičaka jednak broj! (Apolon neprimetno nestaje.) TREĆA POJAVA Atena, Orest, Hor. OREST O Palado, o spase doma mojega, ti mene, pradedovske zemlje lišena, mom domu vrati. Mnogi Helen kazaće: „Argivljanin je opet, živi ponovo u domu očinskom — Palada, Loksija i treći što sve vrši njega spasoše!" Div, ganut smrću oca moga, odbaci braniče majčine i mene izbavi. Pre no što kući pođem, ja se zemlji toj i tvojim građanima za vremena sva odsada ovom kletvom obavezujem: ni jedan neće amo glavar argivski provaliti, ni koplja svetlog podići! Ko moju bude pogazio zakletvu, ja sam ću njemu, ma u grobu ležo tad, natovariti teške jade, užasne, i na put slati očaj, crna znamenja — zacelo će mu trud i napor prisesti. A kletvu bude l' čuvo i ko saveznik na koplju grad Paladin svagda poštovo, svim srcem gradu svome biću milostiv. Sad zbogom i ti i svi tvoji građani, nek vešta ruka svagda bije dušmane i s koplja spasenje joj sja i pobeda! (Orest ode.) ČETVRTA POJAVA Atena, Hor. TUŽALJKA HOR Prva strofa Avaj! Mladi bozi, stari zakon oteste mi, pogaziste. Uvređena, jadna, gnevna, tamaniću zemlju ovu. Otrov, otrov štono žalost opet rađa prosipaću. Rašće lišaj, te bez lišća

i bez ploda sve će polje, avaj pravdo, opusteti. Čuma ljudstvo podaviće. Ah, uzdišem, — šta da radim? Narod će nas ismejati! Avaj, avaj, ćerke Noći žale pravo izgubljeno, žaloste se zbog sramote. ATENA Bez gneva, molim, presudu podnosite! Ta nis ge propale, iziđs jsdnak broj glasova, — bez sramote za vas ikakve. Sam Div nam svedočanstvo posla blistavo, i onaj ko proreče sam tu svedok bi da Orest kaznu za ubistvo ne plati. Ne izlivajte na tu zemlju čemer ljut, ne besnite i plod joj ne tamanite, ne kropite je kapljama smrtonosnim što seme proždiru i nište useve. A ja se vama zavetujem svečano, u zemlji imaćete stan po zasluzi, na sjajnim sedećete žrtvenicima i punu poštu činiće vam građani. HOR Prva antistrofa Avaj! Mladi bozi, stari zakon oteste mi, pogaziste. Uvređena, jadna, gnevna, tamaniću zemlju ovu. Otrov, otrov štono žalost opet rađa prosipaću. Rašće lišaj, te bez lišća i bez ploda sve će polje, avaj pravdo, opusteti. Čuma ljudstvo podaviće. Ah, uzdišem — šta da radim? Narod će nas ismejati! Avaj, avaj, ćerke Noći žale pravo izgubljeno, žaloste se zbog sramote. ATENA Bez pošte niste, — vaš božanski besni gnev tom gradu ne bi smeo mir da remeti! U Diva i ja uzdam se — da pretim zar? Na Olimpu za ključeve od odaje u kojoj grom se čuva znadem samo ja! Al' ne treba mi to. Ti mene poslušaj, iz ludih usta ne sej mržnju otrovnu iz koje zemlji niče samo nesreća. Ublaži gorku srdžbu crnog talasa, čast svetu u mom susedstvu uživaćeš! Kad budeš navek primala i prvine od zemlje prostrane ko žrtvu za decu i za brak srećan, taj ćeš savet hvaliti. HOR Druga strofa Ja da, avaj, to podnesem! Da pod zemlju stara zađem ko gad mrzak, prezren, avaj!

Dišem mržnjom, dišem gnevom, avaj, bože, avaj, avaj! Kakav bol mi srce lomi? Majko moja, Noći, čuj me! Mladi bozi pletkom svojom staru čast mi uništiše! ATENA Oprostiću ti gnev, jer ti si starija, razume se, i mudrija si nego ja, al' Div ni meni lošu pamet ne dade. U drugu dođete li zemlju, kažem vam unapred, ovaj ćete željkovati kraj. Budućnost biće slavom još bogatija za ovaj grad, a i časno sedište uživaćeš kraj doma Erehtejeva. Od muškaraca i od žena primaćeš što nikad nigde ne biste dobivale. Po mojoj njivi ne sej seme otrovno što slepu strast u mladim rađa grudima i pjanu mahnitost u ljudi trezvenih. I ne raspiruj bes u mojih građana, ko petli da se bore, ne uvaljuj grad u bratski rat, ne draži jednog na drugog! Nek spolja besni rat — a začas bukne on — nek tu se gasi žeđ za slavom junačkom; ne želim u svom domu bitku pevaca. Te lepe poklone na izbor nudim ti: za dobro primajući uzdarje i čast da s nama deliš zemlju najpobožniju. HOR Druga antistrofa Ja da, avaj, to podnesem! da pod zemlju stara zađem ko gad mrzak, prezren, avaj! Dišem mržnjom, dišem gnevom, avaj, bože, avaj, avaj! Kakav bol mi srce lomi? Majko moja, Noći, čuj me! Mladi bozi pletkom svojom staru čast mi uništiše! ATENA Na dobro ću te navraćat neprestano, da ne kažeš da tebe — staru boginju ja mlađa s građanima grada ovoga osramoćenu s polja toga proterah. Al' svetu poštuješ li Uverinu moć u medu i u slatkom čaru glasa mog, ti ostani! A nećeš li da ostaneš, nepravično bi bilo da na ovaj grad i narod mržnju, gnev i štetu tovariš. Ta prosto ti je punu vlast nad zemljom tom da stekneš, da te pošta prati večita. HOROVOĆA Ateno, gospo, kakav meni stan određuješ? ATENA Gde nikakva ti nema jada — primi ga! HOROVOĐA A primim li ga, kakvu čast uživaću? ATENA Bez tvoje volje nema kući napretka.

HOROVOĐA Toliku moć i čast zar ti mi poklanjaš? ATENA Ko tebi gove, svaku sreću daću mu. HOROVOĐA Da l' daješ jamstvo za to za sve vekove? ATENA Što reknem, nikad ne smem to da poreknem! HOROVOĆA Zadobićeš me, vidim, — gnev ustegnuću. ATENA U zemlji ovoj prijatelje steći ćeš. HOROVOĆA Pa kaži čim da zemlju tu blagoslovim? ATENA Svim onim što već lepa traži pobeda. To znači: kopno sve i morska vlaga sva i vetrovi i nebo nek po zemlji toj uz osmeh sunčev tihim dahom zrače svud! Nek zemlji plod i stoka budu napredni, da narod svagda ima sveg u obilju! I seme ljudsko blagoslovi uspehom! A bezbožnike trebi neštedice sve! Jer ja se, kao vrtlarica, radujem kad rod se pravednički zla oslobodi. To vaš je poso. A ja stalno radiću u ratu, nadmetanju časnom, krvavom da pobedničkom slavom ovaj kitim grad. EKSODA HOR Prva strofa Kraj Palade primam stanak ovaj grad ću poštovati, što ga silni Div i Arej ko tvrđavu vole božju. On je ukras, on je branič svih oltara helenskijeh. Usrdno se za njga molim, od srca ga blagosiljam: nek obilje dobra roda sjajna svetlost i zrak sunčev iz zemljina mame krila! ATENA Za svoj narod ja to rado činim kad božanstva moćna, neumolna pomirih i ovde ih naselih. Udes im je službu poverio svom da ljudskom upravljaju srećom. Koga njihov gnev ne stiže teški, taj ne znade šta je bič života. Gresi pređa njima ga dogone; ma koliko on se razmetao, nesreća se tiho približuje, srdžba ljuta pretvara ga u prah. HOR Prva antistrofa Vetar voća ne kvario — tako milost zovem svoju —

suša nikad ne stizala, ošca bilju ne palila! Nikad snet nam ne banula i plodove ne pustošila! I Pan stada podizao, zemlja svagda hranila ih, svuda ovce bliznile se! I stenina žila silna božjem daru vrednost dala! ATENA Čujete li ovo, gradska stražo, šta vam nudi Erinija časna? NJena reč je moćna i na nebu i pod zemljom; svud na ljudma ona svetu volju jasno izvršuje: jedan pesmu od radosti peva, drugi plače od žalosti ljute. HOR Druga strofa Nikad čuma, ljudska mora, mladu snagu ne grabila! LJupkoj momi muža dajte, bračnu sreću, — vlast imate — o boginje Usudnice, vi, po majci sestre naše, što krojite pravdu pravo, svakoj kući druge verne, al' i teške svakom tronu zbog pravične službe svoje, o boginje najčasnije! ATENA Radujem se što mi zemlji one rado dele sve te blagoslove! LJubim oči Uveri boginji što mi reč i usta nadzirala da savladam njihov otpor divlji, al' ih svlada Dive, štit besede; oko dobra kad se nadmećemo mi pobedni odnećemo venac. HOR Druga antistrofa Nikad buna, izbor jada, gradom ovim ne besnela, još je i to želja moja! I građanske crne krvi prah se nikad ne napio, i krv krvlju ne platila besna srdnja osvetnička! Milo milim uzvraćali, složno ljubav negovali, složni bili i u mržnji! To je lek u mnogom jadu. ATENA Vidite li kako dobra volja dobroj reči ume stazu naći? Ova lica užasna pogleda silnu sreću obrekoše gradu. Odanima budete l' odani i svagda ih silno poštovali, vazda će vam država i zemlja

sjati slavom pravde i poštenja. HOR Treća strofa Radujte se, radujte se a u sreći zasluženoj! Raduj mi se, grade, puče, blizu Diva ti mi sediš, devojci si miloj mio i umeren u čas pravi. Kog Palada zaštićuje i otac mu poštu čini. (Dok se peva poslednja strofa, u pozadini se pojavljuju dognana crna i bela jagnjad; i drugi se žrtveni pokloni donose u košarama i suđu; dolaze sveštenice Atenine, devojčice i zubljonoše — svi u svom zvaničnom ruhu. Načini se povorka, i Atena staje na čelo povorke.) PETA POJAVA Atena, hor Eumenida i hor sveštenica. ATENA Radujte se i vi! Prva treba ja da idem, da vam stan pokažem pri svetlosti ovih zubljonoša. Sa žrtvama ovim svetim hajte u pećinu! Svaku bedu i zlo zatvarajte, ali sreću svaku atinskijem građanima dajte! A ti sada, Kranajeva lozo, štite gradski, povedi nam gošće! A građani nredano i smerno neka prate pobožnu povorku! HOR Treća strofa Radujte se, radujte se — svima opet isto kažem — grada celog stanovnici, i bogovi i smrtnici, puče grada Paladina! Poštujete l' gošće naše, nećete se nikad žalit na nevolje u životu! ATENA (na čelu povorke) Za sve te blagoslove ja zahvaljujem. Uz sjajnu pratnju zapaljenih lučeva, sa službenicima što kip moj čuvaju, u podzemaljske pratiću vas odaje onako kako treba. Sjajna povorka — čast, ponos, dika zemlje Tesejeve sve, i devojke i žene, buljuk starica — u skerletnome ruhu nek se poređa i boginjama moćnim Eumenidama — to ime im je sada — neka poštu odaje! Sad pođite, i lučev neka svetli plam, da ta mi družba zemlji bude odana i svagda stvara silne, slavne građane! (Povorka krene. Iza Atene idu njene sveštenice, za njima sudije, a za ovima hor Eumenida i narod. Zubljonoše na čelu povorke i sa strane.)

HOR SVEŠTENICA PRATILJA Prva strofa Hajte kući, silne, časne, devičanske ćerke Noći, odana vas prati pratnja! svi Svi pobožno molite se! HOR SVEŠTENICA PRATILJA Prva antistrofa U skrovište hajte drevno, tu su za vas pripremljene svete žrtve i počasti! SVI Svi pobožno molite se! HOR SVEŠTENICA PRATILJA Druga strofa Milostive, zemlji sklone, hajte amo, svete gospe, plamu zublje radujte se putem! SVI Sad uz pesmu pokliknite! (Narod kliče.) HOR SVEŠTENICA PRATILJA Druga antistrofa S Eumenidam' večan savez ugovori grad Paladin. Div svevidnik stvori to sa Sudbom. SVI Sad uz pesmu pokliknite! (Narod kliče.)

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful