You are on page 1of 26

Autoritarna Linost: Psihoanaliza antisemitizma i predrasuda1

Ako su strah i destruktivnost glavni emocionalni izvori faizma, eros pripada demokratiji. Autoritarna linost

Predrasude prema Jevrejima imaju dugu istoriju, sa korenima u sloenim istorijskim, kulturnim i religijskim procesima (Wistrich, 1992). Nakon emancipacije evropskih Jevreja u 19. veku, verovalo se da e njihova integracija u ire drutvo, i njihova asimilacija, smanjiti te predrasude. Stoga su najvanije preporuke bile samo-transformacija Jevreja, i prosveenje ostalih o ivotu Jevreja (Smith, 1996). Uspon sekularnog i politikog antisemitizma u Evropi, posebno u Nemakoj 20-tih i 30-tih godina, pokazao je da je problem mnogo komplikovaniji. Psihoanalitiari su prvi koji su pisali o tome iz psiholoke perspektive, mada su isticali antisemitizam kao kulturni fenomen.2 Meutim, uspon nacizma je usmerio panju na problem individualnih razlika. Prema Milneru "sama opscenost holokausta je ukazivala na neku vrstu masovne patologije, kolektivnog ludila. Objanjenja su se dakle traila u poremeenoj linosti, jer je bilo teko shvatljivo da to mogu biti postupci normalnih ljudi" (navedeno u Duckitt, 1992). Autoritarna Linost je bio prvi i najuticajniji rad koji je istraivao "potencijalno faistiku linost, ija je struktura takva da izraava posebnu podlonost antidemokratskoj propagandi", ukljuujui i antisemitizam (Adorno, Frenkel-Brunswik, Levinson i Sanford, 1950, str. 1).3 Mada se AL pokazao kao izuzetno uticajan rad, bio je takoe i predmet raznih, esto protivrenih tumaenja.4 U ovom radu se obrazlae postavka da je najvaniji element teorije o autoritarnoj linosti analiza psiholoke funkcionalnosti predrasuda. Koristei psihoanalitika konceptualna sredstva, autori su pokuali da opiu kako psiholoku logiku koja se krije iza naizgled kontadiktornih predrasuda, ukljuujui antisemitizam, tako i funkcije predrasuda u linoj psiholokoj 'ekonomiji'. Na taj nain, autori AL su psihoanalizirali' kako predrasude tako i osobe sklone predrasudama. Da bi se potkrepilo ovo tumaenje neophodno je predstaviti AL na detaljniji nain, i citirati autore vie nego to je uobiajeno kada se prikazuje teorija koja postoji ve vie od pola veka.

ta se desilo ranije: Pozadina teorije


Autoritarna linost ima sloene istorijske i teorijske korene. Neposredan podsticaj za istraivanje je dao Ameriki Jevrejski Komitet 1944. godine, kada je formiran Sektor Naunih Istraivanja. Za

Ranija verzija ovog rada je objavljena kao Todosijevi, B. (1999). Az autoriter szemlyisg: az eltletessg

pszichoanalzise. U A. Kovcs (ur.), A Modern Antiszemitizmus (str. 242-272). Budapest: j Mandtum.


2 3

Na pr., Freud u knjizi Mojsije i Monoteizam (1939), i Fenichel (1940). U daljem tekstu AL. Citati iz originalne publikacije iz 1950-te ne prikazuju godinu objavljivanja, citati iz

skraenog izdanja su referisani sa godinom izdanja (1982). U prevodima, kurziv se javlja kao i u originalu, osim kada je drugaije naznaeno.
4

Prema Meloenu (1993), nakon 1950-te pojavilo se vie od 2000 publikacija o autoritarnosti samo u psiholokim asopisima.

direktora tog sektora postavljen je Max Horkheimer, koji je pokrenuo ambiciozan istraivaki projekat o antisemitizmu, pod imenom Studije o predrasudama (AL, predgovor; vidi takoe Samelson, 1993, Werz, 1998, Worrell, 1998). 5 Jasno je da su podsticaj za takav projekat dali tadanji dogaaji: razorni Drugi Svetski Rat i holokaust. U takvom kontekstu nije iznenaujue da je "glavni predmet bila potencijalno faistika osoba(e)" (AL, str. 1), kao i procena mogunosti uspeha faistike i antisemitske propagande u SAD-u. Prema reima jednog od autora AL-a, "Koji problemi mogu biti vredniji prouavanja, tokom tog perioda kataklizmikih promena u ljudskom drutvu, nego anti-semitizam, etnocentrizam, i faizam?" (Levinson, AL, 1982, str. vi). Teorijski koreni AL-a su u nekim od glavnih intelektualnih tradicija dvadesetog veka: akademska pozitivistika psihologija, psihoanaliza, i kritika teorija, ili Frojdo-Marksizam Frankfurtske kole.6 Sanford, Levinson i Frenkel-Brunswik u to vreme behu ukljueni u rad Berkli Studije javnog mnenja. Po reima Levinsona, oni su bili "akademski psiholozi koje je zaokupila vizija potpunijeg uvoenja psihoanalize u akademsko-naune vode" (AL, 1982, str. v-vi). Pored interesovanja za psihoanalizu, oni su u to istraivanje doneli neke od glavnih karakteristika tadanjih amerikih drutvenih nauka: metode istraivanja javnog mnenja, tehnike konstrukcije psiholokih skala, kvantitativne metode analize podataka, i slino. U ranim etrdesetima oni ve behu objavili nekoliko izvetaja o antisemitizmu i autoritarnosti, koji su sadravali mnoge elemente koji e se kasnije nai u AL-u. Levinson i Sanford su, 1944. godine, objavili prvu ikada konstruisanu skalu antisemitizma, zajedno sa preliminarnim rezultatima i teorijskom diskusijom, slinim onome u AL-u. Frenkel-Brunswik i Sanford su 1945. godine istraivali strukturu linosti visoko antisemitskih osoba. Studija je pre svega bazirana na uporeivanju profila linosti visoko i nisko vrednovanih subjekata na skali antisemitizma. Struktura linosti je istraivana upitnicima i kvalitativnim metodama, ukljuujui intervjue i TAT. Na osnovu preovlaujuih rezultata oni su napravili novu skalu koja je sadravala "indirektne stavke" za merenje antisemitske linosti (Ibid., str.100). Visoko antisemitske linosti su opisane kao nesigurne "ispod povrine" (str. 103), anti-intraceptivne, sklone potinjavanju u odnosu prema roditeljima i autoritetima uopte, sa konvencionalnim tipom savesti, zatim kao sklone ispoljavanju socijalne anksioznosti, te agresivnosti i destruktivnosti u projektivnim odgovorima, Ovo istraivanje je sadravalo praktino sve metodoloke i teorijske odlike kao i budui AL: kombinaciju kvantitativnih i kvalitativnih tehnika, te psihoanalitiki konceptualni okvir. Razlika je u tome to se to istraivanje bavilo samo antisemitizmom, dok je u AL-u centar panje pomeren prema optim predrasudama ili etnocentrizmu, dok je antisemitizam vien samo kao jedan od njegovih pojavnih oblika. Frenkel-Brunswik, Levinson i Sanford su 1947. godine objavili lanak pod naslovom Antidemokratska linost", gde su dalje doradili opis sada ve antidemokratske, a ne samo antisemitske, linosti.

5 6

AL je objavljen kao druga od pet publikacija u seriji Studije predrasuda (za vie detalja vidi Werz, 1998). Iako je malo autora koji se ne bi sloili sa ovim, pojedini autori navode i druge intelektualne korene AL-a. Na

primer, Smith (1998) kae da je AL "proiziao iz istraivanja iznad svega Maksa Vebera i Eriha Froma o ambivalentnosti nemake radnike klase" (str. 35; uporedi sa Worrell, 1998).

Adorno i Horkheimer (koji je bio urednik Studije o prerasudama) su predstavnici tradicije Kritike Teorije.7 Dva glavna intelektualna stuba Frankfurtske kole su Marksizam i Frojdovska psihoanaliza. Iznenaeni i razoarani revolucionarnim neuspehom nemakog proletarijata da se odupre usponu nacizma, oni su osetili potrebu da preispitaju ekonomsko-deterministiku drutvenu teoriju marksizma (vidi Samelson, 1993, Worrell, 1998, Smith 1998, Billig, 1982). Kritika i subverzivna priroda psihoanalize (Elliott, 1994) izgledala je kao nit koja moe da povee drutvene procese sa ideologijom.8 Takoe je vano da je psihoanaliza tada bila na svom vrhuncu to se tie ugleda i uticaja u akademskim krugovima. Tokom tridesetih godina lanovi i saradnici Frankfurtske kole razradili su koncept autoritarnosti, ija je svrha pre svega bila da objasni podrku radnike klase autoritarnom vostvu. Veza sa antisemitizmom i predrasudama je dola tek kasnije (Worrell, 1998, Smith, 1998, Werz, 1998, Samelson 1993). Wilhelm Reich je bio meu prvima koji je povezao Marksizam i psihoanalizu (Reich, 1929) i ve je predstavio odreene pojmove koji su se pojavili kasnije u AL-u. Godine 1930. on je ve pisao o porodici kao o "fabrici buroaske ideologije" (navedeno u Samelson, 1993, str. 24), i o istovremenoj seksualnoj i politikoj represiji. Te teme su dalje elaborirane u Masovnoj psihologiji faizma (Reich, 1933). Erich Fromm je jo jedan autor koji je doprineo ranom razvoju koncepta autoritarnosti. Godine 1932., opisao je sado-mazohistiki karakter u svojoj raspravi o psihoanalitikoj karakterologiji, to je kasnije obilno citirano u zakljunim poglavljima AL-a. Bekstvo od slobode (1941) sadri njegovu ve razraenu koncepciju razvoja potreba pojedinca da se potini autoritetima.9 Fromm (1936) takoe daje svoj doprinos knjizi, pod urednitvom Horkheimera, na temu veze izmeu drutvenih sila i linosti, i o ulozi porodice u prenoenju autoritarnosti. U toj knjizi se i pojavio koncept autoritarne linosti "kao veze izmeu psiholokih dispozicija i politikih stremljenja" (Horkheimer, AL, str. xi). Smith (1998) na primer, tvrdi da je ideja autoritarnosti u sutini zajedniki doprinos Fromma i Horkheimera. Fenichel, koji nije bio lan Frankfurtske kole ali je objavljivao u njihovom asopisu, napisao je prvi lanak o antisemitizmu iz psihoanalitike perspektive 1940. godine.10 U njemu je istakao ulogu projekcije u antisemitizmu, to je zadralo vanu ulogu i u teoriji Adorna i saradnika. Kao to ovaj kratki prikaz pred-istorije Autoritarne Linosti pokazuje, njeni autori su uinili jedinstveni pokuaj da ujedine neke od glavnih teorijskih struja u tadanjim drutvenim naukama psihoanalizu, psihometriju i Kritiku teoriju. U daljem prikazu e se videti da su prve dve dobro zastupljene u AL-u. Veliki prostor u knjizi je posveen prikazivanju metodologije i pitanjima merenja, dok, s druge strane, glavni eksplanatorni pojmovi dolaze iz psihoanalize (naprimer, projekcija,

Takoe poznati kao Frankfurtska kola, jer su institucionano bili bazirani na Institutu za drutvena istraivanja

u Frankfurtu. Drugi poznati lanovi behu Marcuse, Fromm, Reich, Pollock.


8

Prema Billigu (1982), Frankfurtska kola je usvojila psihoanalizu u nadi da bi se "ilo dalje od samog

priklupljanja injenica kao u pozitivistikoj psihologiji", te da bi se "ogolili mehanizmi manipulisane iracionalnosti " (str. 95).
9

Po Fromovom vienju, "kolektivne ideologije" su "maskirani i racionalizovani izrazi instiktivnih nagona"

(citirano u Billig, 1982, str. 96).


10

Prema Samelsonu (1993) rad je napisan verovatno u ranim tridesetim, ali je zbog politikih okolnosti

objavljen tek kasnije.

pomeranje, potiskivanje, racionalizacija). Meutim, mada se rani razvoj koncepta autoritarnosti moe u potpunosti pripisati Frankfurtskoj koli, kritiki aspekti Kritike teorije, posebno marksistike osnove, u stvari su potpuno nestali iz AL-a (vidi Samelson, 1993, Worrell, 1998, Billig, 1982, Ferrarotti, 1994).

Studija
Problem
Autori AL-a su poeli od opte pretpostavke da je "individua najprijemivija onim ideologijama koje pruaju najpotpuniji izraaj njegovoj celokupnoj strukturi linosti" (Frenkel-Brunswik et al., 1947, str. 536; vidi takoe TAP, str. 1, i str. 100; izraeno u mukom rodu u originalu). To je u osnovi Frojdov credo da svi psiholoki dogaaji imaju neko znaenje i funkciju.11 Primena ovog principa na problem predrasuda vodi do dve hipoteze: (1) da politiki stavovi i ideologije (ukljuujui predrasude) nisu nasumino izabrani, tj., da treba da budu povezani i integrisani, ali ne toliko u logikom smislu koliko u odnosu na njihovo psiholoko znaenje; i (2) da ti ideoloki sistemi vre odreenu funkciju u psiholokoj 'ekonomiji pojedinca (vidi AL, str. 3). Polo se od pretpostavke da je antisemitizam u vezi sa drugim predrasudama, (na primer, prema crncima), i da je legitimno govoriti o etnocentrizmu kao o univerzalnom odbacivanju "spoljnih grupa" i velianju "unutranje grupe". Dalje, pretpostavili su da su ove ideologije (orijentacije) u vezi sa irim politikim i ekonomskim stavovima. Koherentnost ovakve sloene ideoloke strukture je objanjena psiholokim funkcionalnou u okviru odreene strukture linosti, nazvanom autoritarna linost. Razvoj ovog tipa linosti je determinisan autoritarnom porodinom strukturom, koja je u velikoj meri zapravo odraz dominantnog drutvenog sistema. Sklonost drutva ka irokom prihvatanju faistike ideologije je viena kao zavisna od proporcije autoritarnih osoba u tom drutvu.12 Oni su verovali da znanje o psiholokoj dinamici u pozadini predrasuda moe pomoi u razvoju tolerantnije drutvene klime.

Metodologija: Integrativni pristup


Ispitivanje psihodinamikih osnova ideologije zahteva sloen metodoloki pristup. Trebale su im (1) "tehnike za merenje mnenja, stavova, i vrednosti koje su na povrini", (2) metode za "posredna ispoljavanja" inhibiranih ideolokih sklonosti, i (3) "za osvetljavanje sila linosti koje lee u subjektovom nesvesnom" (AL, str. 11-12). Za 'dublje nivoe' linosti osoba sa visokim ili niskim nivoom predrasuda, korieni su kvalitativni metodi, najpre kliniki polu-struktuirani intervjui i Test tematske apercepcije (TAT). Da bi se procenilo "koliko je mogue da se generalizuje iz toga" (AL, 12), davani su upitnici raznim grupama. Obe tehnike su koriene na meuzavisan i uzajaman nain. Intervjui su korieni, sa jedne strane, kao izvor stavki za skale, a sa druge strane, "kao provera valjanosti upitnika" (AL, str. 13). Sve skale su revidirane nekoliko puta uzimajui u obzir razna statistika merila.

11 12

Ili, kako je sam Frojd citiran u AL: "dass alle unsere erlebnisse einen Sinn haben" (str. 748) Iako antidemokratska propaganda [...] u ovoj zemlji zavisi prvenstveno od stanja najmonijih ekonomskih

interesa, od toga da li oni, sa ili bez svesne namere, upotrebe ovo sredstvo za odravanje svog dominantnog statusa (str 7), autori su ipak verovali da ...je na narodu da odlui da li e ova zemlja postati faistika ili ne (AL, 1982, str. 10).

Skala anti-semitizma (A-S): Razotkrivena iracionalnost


O antisemitskoj ideologiji je raspravljano kroz itavu knjigu, ali nekoliko poglavlja se koncentriu pre svega na nju. Levinsonovo poglavlje o antisemitskoj ideologiji opisuje konstrukciju A-S skale. Antisemitizam je bio definisan kao "ideologija, to jest, kao relativno organizovan, relativno stabilan sistem miljenja, vrednosti, i stavova u vezi Jevreja i odnosa Jevreja i nejevreja" (AL, 58). Iracionalnost je viena kao glavna osobina antisemitizma, izraena u samoj injenici da "ljudi daju opte izjave o Jevrejima, kad su Jevreji u stvari tako heterogeni" (str. 57). Pojedinane stavke u skali su bile "formulisane pseudodemokratski koliko god je to mogue" (str. 61), tj., izraeno neprijateljstvo prema nekoj grupi je donekle ublaeno i prikriveno pomou nekog kompromisa sa demokratskim idealima" (str. 60). Na taj nain, oni koji se sloe sa antisemitskim stavovima mogu istovremeno i da se dre svojih predrasuda, i da o sebi misle da su demokratini. Iracionalnost antisemitizma je bila integrisana i u sadraj itave skale. Prva od pet podskala je sadravala izjave koje su opisivale Jevreje kao "nametljive, neprijatne i uznemirujue" (str. 62), implicitno sugeriui da su "mane Jevreja [...] glavni uzrok antisemitizma" (str. 63). Jedan primer: "Glavni nedostatak Jevreja je njihova uobraenost, prevelik ponos, i njihova ideja da su oni izabrana rasa" (str. 63). U drugoj podskali, Jevreji su opisani kao pretea, "opasna, dominirajua, korumpirajua drutvena grupa", koja ima veliku politiku i ekonomsku mo, ali u isto vreme i kao siromasi, koji "ive na niskom nivou " (str. 63). Tipian primer stavke: "Jevrejska mo i gospodarenje u pitanjima u vezi sa novcem je daleko iznad srazmere sa brojem Jevreja u itavoj populaciji" (str. 64). Trea podskala sadri izjave koje podravaju "razne stepene diskriminacije koje idu od jednostavnog izbegavanja pa do ugnjetavanja i napada" (str. 64). Primer: "Ponekad je u redu Jevrejima zabraniti useljavanje u neke stambene zgrade " (str. 65). etvrta i peta podskala opisuju Jevreje kao izdvojene odnosno nametljive. Tvrdnje iz etvrte subskale zastupaju "stanovita da su Jevreji suvie strani i neasimilovani", dok stavke iz pete "optuuju Jevreje za preveliku asimilaciju i za preterano ukljuivanje" (str. 67). Odgovarajui primeri za takve tvrdnje su: "Jevreji su skloni da ostanu strani element u amerikom drutvu, da sauvaju njihove stare drutvene norme i da se odupru amerikom nainu ivota", te da "Jevreji idu predaleko u prikrivanju svog Jevrejstva, naroito u takve krajnosti da menjaju svoja imena, ispravljaju noseve, i imitiraju hrianske manire i obiaje" (str. 66). Dalje, bilo je ukljueno jo nekoliko stavki koje nisu bile razvrstane ni u jednu od gornjih podskala. Primer iz ove kategorije: "Postoji mala nada za ispravljanje rasnih nedostataka Jevreja, poto su ti nedostaci jednostavno u njihovoj krvi". itava skala je, dakle, bila dizajnirana da meri antisemitsku ideologiju, koja se sastoji od "stereotipnih negativnih miljenja koja opisuju Jevreje kao pretee, nemoralne, i kategoriki razliite od nejevreja, te od neprijateljskih stavova koji zahtevaju razne oblike ograniavanja, iskljuivanja, i suzbijanja kao sredstava za reenje Jevrejskog pitanja" (str. 71). U Levinsonovoj analizi, antisemitsku ideologiju karakterie stereotipno vienje Jevreja, i sastoji se od "sklonosti da se pojedinane karakteristike preterano uoptavaju", "stereotipnih predstava o grupi kao celini", i logiki kontradiktornih stereotipnih predstava (str. 94). Dakle, antisemiti nisu u stanju da "doive Jevreje kao osobe" (str. 94).13 Psiholoki koren tih crta je naen prvenstveno u oseanju da su Jevreji pretei. Oni se opaaju kao "moralna pretnja" (tj., oni su vieni kao "krioci

13

ovek ne moe ispraviti stereotipije iskustvom; on mora obnoviti svoju sposobnost za primanje iskustva da

bi se predupredio rast ideja koje su maligne u najdoslovnijem, klinikom smislu (AL, str. 617).

[moralnih] vrednosti"), te kao drutvena opasnost (tj., oni remete drutveni ivot) (str. 95-96). Ovakva opaanja su zasnovana na dva glavna straha: "strah od kontaminacije" (tj., "da e blizak ili intenzivan kontakt sa nejevrejima imati kvarljiv i izopaujui uticaj"), i "strah da e se biti nadvladan" (tj., da postoji "velika opasnost da e nejevrejske grupe biti progonjene, viktimizovane, izrabljivane" od strane Jevreja (str. 98). Skala A-S sadri 52 stavke u Likert formatu, sa pouzdanou od 0,92. Korelacija meu podskalama, te izmeu podskala i ukupnog skora su dosta visoke, tako dajui "podrku hipotezi da je antisemitizam jedan opti mentalni okvir" (str. 74-5). injenica da se ova ideologija sastoji od prilino razliitih ali ipak blisko integrisanih stavova, prema autorima, protivrei objanjenjima antisemitizma zasnovanim na bilo kojem pojedinanom faktoru, kao to je religija, rasizam ili ekonomski motivi (str. 92-3). Oni su pretpostavili da postoje odreene "sredine ideje" o Jevrejima (tj., da postoji njihova zavera, ili su radikalni ili seksualni), "koje su od primarnog emocionalnog znaaja" (str. 92, naglasio BT), i koje onda ine osobe prijemivim i za druge logiki nepovezane negativne stereotipe, i emocionalno otpornim prema menjanju stavova u pozitivnijem smeru. Putem ovakvih analiza, Levinson je pokuao da razotkrije sutinsku iracionalnost antisemitske ideologije. Rezultati su pokazali da antisemiti istovremeno vide Jevreje i kao siromane i kao bogate, snane i slabe, nametljive i izdvojene. To ukazuje da "ono to ljudi kau protiv Jevreja zavisi vie o njihovoj sopstvenoj psihologiji nego o stvarnim karakteristikama Jevreja" (str. 57), i da je za dalje razumevanje antisemitske ideologije potrebna analiza njene psihodinamike funkcionalnosti.

Antisemitizam i etnocentrizam
U toku istraivanja, autori AL-a su pomerili svoju panju sa antisemitizma prema optim predrasudama, ili etnocentrizmu. Skala etnocentrizma (E) se sastojala od tri podskale u visokoj uzajamnoj korelaciji. "Negro podskala" je sadravala negativne tvrdnje o crncima (na primer, da su lenji, neznalice i manje vredni od belaca). "Podskala manjina" se bavila raznim grupama, ukljuujui religiozne sekte, radnike sindikate, etnike manjine (Japanci, stanovnici Oklahome, Filipinci), i 'moralne spoljne grupe', kao to su kriminalci, 'ludaci' i zootsuiteri14 (str. 106-7). Podskala "patriotizam" je bila dizajnirana da meri pseudopatriotizam, tj., "slepu privrenost [amerikim] nacionalnim kulturnim vrednostima, [...] i odbacivanje drugih nacija kao stranih grupa" (str. 107). AS skala je bila u visokoj korelaciji i sa celom E skalom i sa svim podskalama. Stoga su zakljuili da je "antisemitizam najbolje posmatrati [...] kao jedan aspekt ovog ireg naina razmiljanja; a celokupna etnocentrika ideologija, pre nego predrasude protiv neke odreene grupe, je ono to zahteva objanjenje" (str. 122).

Adorno: Psihoanaliza antisemitskih predrasuda


Bez obzira na promenu fokusa, Adorno se u svom poglavlju "Predrasude u materijalu iz intervjua" bavio pre svega antisemitizmom. Osim intervjua sakupljenih za AL studiju, on je koristio materijal iz 15 takozvane 'Radnike studije'. Adorno je poeo od hipoteze da podsvesno neprijateljstvo "nastalo

14

Termin dolazi od zoot suit, to znai "odelo ekstremnog kroja koje se tipino sasatoji od sakoa duine do

butina sa irokim vatiranim ramenima i klinastim pantalonama sa uskim manetama" (Webster's Dictionary).
15

To istraivanje se bavilo antisemitizmom kod amerikih radnika, i sprovedeno je 1944. godine (str. 605).

Navodno, ostalo je neobjavljeno zbog otkria vrlo visokog nivoa antisemitizma (Samelson, 1993).

iz frustracije i potiskivanja i drutveno pomereno od svog pravog objekta, ima potrebu za zamenskim objektom kroz koji moe dobiti stvarni oblik" (str. 607).16 Ciljne grupe su zamenjivi objekti "transfera nesvesnih strahova"(str. 609): "im on [potencijalni faista] dostigne odreenu i konkretnu kontra-kateksu, koja je neophodna za njegovu fabrikovanu drutvenu pseudo-realnost, on moe 'kanalisati' svoju inae slobodno-plivajuu agresivnost, a onda ostaviti na miru ostale mogue objekte progonjenja" (str. 611). Racionalni motiv za predrasude, na primer, moe biti elja za neijim vlasnitvom. Kognitivno uproavanje moe biti jo jedna funkcija predrasuda. Sloena i otuena drutvena realnost, zajedno sa "sve-proimajuim neznanjem i zbrkom naih subjekata kada je re o drutvenim pitanjima izvan dometa njihovog najneposrednijeg iskustva", stvara dezorijentisane, otuene osobe, "sa prateim strahom i nesigurnou" (str. 618). Ova kognitivna konfuzija moe biti reena pronalaenjem 'deurnog krivca. Po Adornovom vienju, Jevreji su vrlo "pogodni za psiholoku funkciju 'loih ljudi'" (str. 619). Oni su vieni kao "Velika panacea, obezbeujui odjednom intelektualnu ravnoteu, kontra-kateksu i kanalisanje elja za 'promenom'" (str. 619).17 "Psihokognitivna dra antisemitizma je prvenstveno bazirana na rairenim verovanjima da postoji 'Jevrejski problem', da su 'svi Jevreji isti' i da "Jevreji mogu biti prepoznati kao takvi bez izuzetka" (str. 619). U sluajevima manje ekstremnih predrasuda, moe se javiti sukob izmeu iskustva, savesti i uoptenih predrasuda. "Antisemitska dilema" koja tako nastaje, esto se izraava kroz poznati klie da "ima i dobrih i loih Jevreja". Korene takvih Manihejskih ideja Adorno vidi delimino u "automatizaciji crno-belog razmiljanja", u elji ispitanika da "odre utisak objektivnosti dok izraavaju neprijateljstvo", te u snebivanju subjekata da u potpunosti stanu iza otvoreno diskriminatorskih stavova, koji su u suprotnosti sa zvaninim normama 'demokratije'. Na psiholokom planu, ova ideja o dobrim i loim primercima predstavlja samo "jedan naklon superegu koja ozbiljnije ne spreava sutinsko neprijateljstvo" (str. 625). Protivrenost izmeu predrasuda i 'demokratije' je psiholoki predstavljena sukobom izmeu "odreenih pred-svesnih ili potisnutih sklonosti id-a sa jedne strane i superega [...] sa druge" (str. 629). Ovo zahteva od predrasuda da budu "moralistiki racionalizovane" (str. 630). Nagoni id-a postaju "tuilac, a savest sudija" (str. 630). Ispred ovakvog 'suda', gde je superego "zastupnik id-a" (str. 630), prema Adornu, Jevreji nemaju nikakve anse da se odbrane. Na primer, povremeno pripisivanje Holokausta 'gresima Jevreja' ('sami su tome krivi'), je "jasan pokazatelj osvajanja superega antisemitskom ideologijom" (str. 630). ak i kada osoba sa predrasudama govori o odreenim 'pozitivnim Jevrejskim karakteristikama', poznati primer bi bila inteligencija, to se zasniva na dvostrukim vrednostima i to onim na kojima je utemeljena savremena kultura, prema Adornu. Sa jedne strane su to vrednosti saoseanja, nesebinosti, velikodunosti, a sa druge "dostignue, uspeh i status" (str. 634). Dok, verovatno,

16

Iako se AL ponekad predstavlja kao verzija teorije fustracije-agresije, ili teorije rtvenog jarca, (na pr.,

Brown, 1995), Adorno i saradnici su eksplicitno odbacili takvu interpretaciju (cf., str. 233, 1982, str. 163). Po njihovom shvatanju, autoritarna osoba mora, zbog unutranje neizbenosti, da usmeri svoju agresiju protiv stranih grupa (AL, 233), tj., ne usled spoljanje frustracije, recimo, u ekonomskoj sferi.
17

Adorno odbacuje vienje da "Jevreji moraju da navuku mrnju na sebe", ali veruje da bi teorija koja bi

objasnila jedinstveni fenomen antisemitizma bila nita manje nego teorija modernog drutva u celini (str. 608).

mnogi Jevreji i antisemiti prate drugi skup vrednosti, antisemiti hvale sebe za potovanje 'plemenitih' vrednosti, dok krive Jevreje to te vrednosti ne slede: "ono to iz toga proizilazi je da antisemita dobija najgore u ivotu zato to ga njegova plemenita priroda spreava da bude sauesnik u toj preutnoj zaveri"18 (str. 634). Socioloki, za antisemite srednje klase Jevreji su rivali za isti socijalni status pa otud nisu vieni kao "prava buroazija", nego kao "neodgovarajua buroazija". (str. 638).19 Potreba da se Jevreji vide kao "neodgovarajua buroazija" je izraena u tri tipina atributa: 'Jevrejska slabost', ideja da kad se Jevreji identifikuju sa srednjom klasom onda se radi u stvari o "preteranoj kompenzaciji koja nije uspela", i vera u nelojalnost srednjoj klasi Jevreja (str. 638). Adorno posebno naglaava treu osobinu, jer je "preovlaujue projektivna i jedna od glavnih racionalizacija elje da se otarasi itave te gomile'" (str. 639). Glavni Adornov zakljuak je da se "mora priznati da postoji veza izmeu antisemitizma i antidemokratskih oseanja" (str. 653). Zbog ovog razloga, antisemitizam i predrasude nisu samo problem manjina, nego takoe i veine. Drugim reima, po Adornu pravi problem su neizbene antidemokratske posledice antisemitizma (str. 653). Ono to je uraeno u Adornovom poglavlju, moe biti oznaeno kao psihoanaliza antisemitskih predrasuda. Sadraj raznih tipinih optubi na raun Jevreja je istraen na razliitim nivoima. Prvo je analizirana potencijalna racionalnost njihovog bukvalnog znaenja, zatim njihova psiholoka funkcionalnost, ali takoe i povezanost sa irim drutvenim i kulturnim okruenjem. Najjai naglasak je stavljen na psiholoku funkcionalnost predrasuda, posebno na vezu izmeu tipinih drutvenorairenih antisemitskih stereotipa i njihovog psihodinamikog funkcionisanja. Glavna implikacija je da su unutar formalno demokratskog drutva, individualne razlike u predrasudama u velikoj meri bazirane na strukturi linosti. Da bi izvrili ovaj zadatak, oni se uputaju u jo detaljnije istraivanje linosti osoba sa predrasudama, naroito njihovog razvoja.

Linost i predrasude: F skala


Iako je prouavanje linosti bilo u fokusu njihovih istraivanja od samog poetka, ideja o razvoju posebnog instrumenta za merenje osobina linosti je tek "postepeno evoluirala" (str. 222). Jedna funkcija takve skale je bila da meri "predrasude a da ne izgleda da ima taj cilj, i bez pominjanja imena bilo koje manjinske grupe" (str. 222). To se moglo uraditi tako to bi se pronale stavke koje bi bile indikatori istih psiholokih procesa koji su izraeni u etnocentrizmu. Ovo je bila "druga - i glavna - svrha nove skale" (str.222): da "stvori valjanu procenu antidemokratskih tendencija na nivou linosti" (str. 223). Zbog ovog razloga, "novi instrument je nazvan F skala, da naznai to da se bavi sa implicitnim predfaistikim tendencijama" (str. 224). Prethodno istraivanje ih je navelo da pretpostave devet 'varijabli' koje su "zamiljene da zajedno formiraju jedan sindrom, vie manje postojanu strukturu u osobi koja ga ini prijemivim za antidemokratsku propagandu" (AL, str. 228). Te varijable su operacionalizovane stavkama koje su izraavale stavove koji su "dinamiki, mada ne i logiki, u vezi sa predrasudama" (str. 225). Te varijable ili klasteri koji ine autoritarnu linost su:

18 19

U originalu: his noble nature prevents him from the practice of connivance. Slinost sa kasnije razvijenom Teorijom drutvenog identiteta i Teorijom grupnog konflikta je oigledna.

(1) Konvencionalizam, definisan kao kruto pridravanje konvencionalnih vrednosti srednje klase; (2) Autoritarna submisivnost, ispoljena u pokornom, nekritikom stavu prema idealizovanim autoritetima sopstvene grupe; (3) Autoritarna agresivnost - izraena u osudi i odbacivanju onih koji kre konvencionalne vrednosti, i u zahtevu za njihovo grubo kanjavanje; (4) Antiintraceptivnost - protivljenje svemu subjektivnom, matovitom, odbijanje sopstvenog unutranjeg psihikog ivota i iskustva; (5) Kruto razmiljanje, sujeverje i stereotipi - naklonost ka razmiljanju u krutim kategorijama i verovanje u mistine uzroke sudbine pojedinca; (6) Mo i vrstina (toughness) - poistoveivanje sa onima koji poseduju mo, preterano isticanje vanosti snage, vrstine, discipline; (7) Destruktivnost i cinizam - uopteno neprijateljstvo, "racionalizovana, ego-prihvaena, nemoralizovana agresivnost" (str. 239); (8) Projektivnost - projekcija unutranjih nesvesnih impulsa na spoljanji svet, vera da svetom dominiraju tajne i opasne sile; i (9) Seks - preterani interes za seksualne devijacije, lana moralnost (vidi AL, str. 228). Zbog utede prostora, samo neke od ovih 'varijabli' e biti predstavljene sa vie detalja, da bi ilustrovali psiholoko rezonovanje koje stoji iza njihovog ukljuivanja u skalu. Autoritarna submisivnost, ili "mazohistika komponenta autoritarnosti", je sutinski povezana sa sadizmon, tj. autoritarnom agresivnou (str. 232), poto je "neprijateljstvo prema autoritetima sopstvene grupe, izvorno roditeljima, moralo biti potisnuto; 'loi' aspekti tih figura [...] su onda vieni kao stvarni u tuim grupama [outgroups]" (str. 232). Kruto moralno obuzdavanje (tj. konvencionalizam) sa kojim autoritarna osoba pokuava da uskladi svoj ivot, je bazirano na frustrirajuim iskustvima iz detinjstva, ali takoe i na linoj psiholokoj nemogunosti da se doive "osnovna zadovoljstva", i na drutvenim ogranienjima u sticanju takvih iskustava. Dakle, "neprijateljstvo koje je prvobitno bilo podstaknuto i usmereno prema autoritetima sopstvene grupe je pomereno na spoljanje grupe" (str. 233). To je jedan od izvora nesrazmerne tenje da se kanjavaju krioci vrednosti. Osim toga, autoritarna osoba "ima prisilu da vidi nemoralne osobine" u drugima, bez obzira na dokaze, jer njen kruti superego mora biti odobrovoljen projektovanjem sopstvenih neprihvatjivih impulsa ka njima.20 Rezultat je autoritarna agresivnost: "...jednom kada osoba ubedi sebe da ima ljudi koje treba kazniti, ona je snabdevena kanalom kroz koji se mogu izraziti njeni najdublji agesivni impulsi, a pri tome da misli o sebi da je potpuno moralna. Ako njeni spoljni autoriteti, ili gomila prue podrku ovoj formi agresije, onda to moe uzeti najnasilnije oblike, i ostati postojano nakon to su konvencionalne vrednosti, u ime kojih je preuzeto, izgubljene iz vida." (str. 233). Strukturalnim renikom, iza tih psihodinamikih procesa je "slabost ega", koji nije uspeo da "integrie superego sa sobom samim" (234). Superego ostaje "spoljni" u odnosu na linost, i zato "pokazuje te krute, automatske i nestabilne aspekte" (234). Ego-slabost ima dalje posledice: "odbijanje introspekcije", praznoverje, stereotipe, odbacivanje seksualnosti strane egu, i "preterano

20

Projekcija je dakle sredstvo da se nagoni ida odravaju tuim egu, i moe da se uzme kao znak egove

neadekvatnosti u vrenju te funkcije (AL, str. 240).

isticanje naduvanog ega i njegove navodne snage" (str. 234)21 to su sve aspekti autoritarnog sindroma. Strategija u pravljenju stavki F skale je bila slina kao u sluaju antisemitizma: "Svaka stavka je morala da u odreenom stepenu deluje racionalno, ali je morala biti formulisana na takav nain da racionalno stanovite nije bilo glavni faktor od uticaja na slaganje ili neslaganja" (AL, str. 241). Koritena su indirektna sredstva validacije skale - poreenje osoba sa visokim i niskim skorovima, i ispitivanje korelacija izmeu F skale i antisemitizma, etnocentrizma, i politiko-ekonomskog konzervatizma. Nekoliko verzija skale je bilo testirano i prepravljano. Trea i konana forma je sadravala trideset stavki, predstavljenih u istom formatu kao i A-S skala. Prosena pouzdanost u raznim uzorcima je bila 0,90. Korelacija izmeu F i E skale je bila u proseku 0,75 a izmeu F i A-S skale 0,53.22 Dakle, zakljueno je da je pokuaj indirektnog merenja predrasuda bio "prilino uspean", ali da "ostaje da bude konano dokazano, meutim, da su varijable kojima se F skala bavila, u stvari, varijable linosti" (AL, 1982, str. 208). Ovaj zadatak je bio dodeljen kvalitativnim metodama.

Frenkel-Brunswik: Predrasude u intervjuima


Presudno svedoanstvo o psiholokim procesima koji stoje iza predrasuda je potraeno u klinikim intervjuima. Njihova prednost "lei u opsegu i slobodi izraavanja koje daju osobi koja je prouavana" (1982, str. 221). Intervjui, dakle, mogu "dati dublje razumevanje potencijalno faistikog obrasca i njegovog razvoja unutar osobe" (1982, str. 208). Subjekti za intervjue su bili birani prema rezultatima na A-S i E skalama (gornji i donji kvartili). Priblino 100 subjekata je bilo intervjuisano. Rezultati su kvantifikovani uz pomo "skupa kategorija za ocenjivanje" (1982, str. 223). Polu-struktuirani intervjui su pokrivali razne teme, grupisane u est oblasti: zanimanje i stav prema "radu uopte"; prihodi i "aspiracije i fantazije u vezi sa novcem"; religija - bilo konvencionalna ili 'internalizovana'; kliniki podaci - porodino poreklo, porodine figure, detinjstvo, seks, drutveni odnosi i kola; politiki stavovi; i stavovi u vezi manjina i 'rase' (1982, str. 232-255).

Porodini odnosi i razvoj linosti


Porodice subjekata sa visoko izraenim predrasudama su okarakterisane kao "grube i sa preteim tipom kune discipline" (1982, str. 256). Odnosi meu lanovima porodice su u glavnom "zasnovani na prilino jasno definisanim ulogama dominacije i pokoravanja" (1982, str. 256-7). Po drutvenom stavu, te porodice pokazuju "statusnu anksioznost", te su "netolerantne na bilo kakvo pokazivanje impulsa", i stoga zahtevaju striktno konvencionalno ponaanje od dece (1982, str. 257). Rezultat toga je da se svako ponaanje dece koje je izvan prepisanih obrazaca "naini strano egu i 'otcepljeno' od ostatka linosti" (1982, str. 257). tavie, "To je u oblasti socijalnih i politikih stavova da potisnuti ali ipak nemodifikovani impulsi pronalaze jedan od svojih izoblienih oduaka i javljaju se sa naroitim intenzitetom. Naroito, moralna indignacija koja je prvo doivljena u stavu roditelja prema sebi je preusmerena prema slabijim stranim grupama" (1982, str. 257).

21 22

Poslednje se odnosi na odbrambeni mehanizam reakcione formacije. Poslednji koefiijenat je baziran na manjem broju uzoraka, i na primeni samo prve verzije F skale.

10

Takva porodina atmosfera ne dozvoljava "odgovarajui razvoj [...] samopouzdanja", nego pre podstie zavisnost od roditelja. To dalje vodi ka detetovom "samonegirajuem potinjavanju", ali takoe i "sutinskoj ozlojeenosti i oseanju iskoritenosti [victimization] od strane roditelja" (1982, str. 258). Ozlojeenosti i srdba, prirodno, moraju biti "nainjeni stranim egu", dok na povrini ostaje "esto kruto velianje i idealizacija roditelja" (1982, str. 258). Istaknuto je da posebno mukarci sa predrasudama "izvetavaju o tome da su imali 'strogog i dalekog' oca koji izgleda da dominira u porodici" (1982, str. 259). Osobe bez predrasuda, prema AL-u, predstavljaju manje homogenu i specifinu sliku. Uopte uzev, od njih je oekivano manje poslunosti, dok je ljubav ispoljavana na otvorenije naine (vidi 1982, str. 260). Naroito se pokazalo da mukarci sa niskim skorovima esto izvetavaju o emocionalno toplim odnosima sa majkom. Umesto prekomernog korienja mehanizama pomeranja i projekcije, oni "se nose sa svojim sukobima tamo gde im je i poreklo: sa svojim roditeljima i sa sobom samim" (1982, str. 280). Ova analiza je bila dopunjena sa podacima iz Frenkel-Brunswikove ranije studije etnocentrizma kod dece (1949). Ta studija se bavila i sa decom i sa njihovim roditeljima. Nalazi su potkrepili hipoteze razvijene kroz istraivanje sa odraslima: "strah i zavisnost [...] obeshrabruju etnocentrino dete od svesne kritike roditelja", a potisnuti antagonizam je pomeren ka stranim grupama (1982, str. 276).

Linost
Kvalitativna analiza 'slepo bodovanih' intervjua dovela je do konceptualizacije skupa osobina linosti karakteristinih za ispitanike sa visokim i niskim skorovima. (1) 'Niski' subjekti su obino svesniji svojih neprihvatljivih impulsa i unutranjeg ivota uopte, dok su 'visoki' skloniji potiskivanju. Oni potiskuju svoj "strah, slabost, pasivnost, seksualne impulse, i agresivna oseanja prema autoritetima" (1982, str. 268-9). (2) Kao odbrana od takvih sklonosti, iste se projektuju ili eksternalizuju. Na taj nain, drugi su vieni kao "neprijateljski i pretei" ili su odbaeni kao slabi, dok se kao kompenzacija razvijaju "nagon za moi, snagom, uspehom" (1982, str. 269). Ispitanici sa niskim skorom, sa druge strane, su skloni internalizaciji, bavljenju sa sopstvenim unutranjim ivotom. (3) Eksternalizovani psiholoki agensi, ukljuujui superego, stvaraju snanu potrebu za drutvenim odobravanjem, iz ega proizilazi konformizam i konvencionalizam. Ispitanici sa niskim skorovima se vie odlikuju autentinou [genuineness] i spontanou u raznim sferama ivota. (4) Zato to je "status kao mera neije vrednosti opti fenomen u amerikoj civilizaciji" (1982, str. 273), visoko bodovani ispitanici oboavaju mo i status. Sa druge strane, nisko bodovani cene "intrinzike i temeljne vrednosti" (1982, str. 272). Oni su vie orijentisani ka ljubavi, i zainteresovani su za ljude, umetnost, itd. (5) Subjekti bez predrasuda pokazuju "fleksibilniju vrstu prilagoenosti, mada to ide esto sa neurotinim trendovima" (1982, str. 275, dodat kurziv). Rigidnost osoba sa predrasudama je rezultat potrebe "da zadre neprihvatljive tendencije i impulse izvan svesnog" (1982, str. 274). Poto je impulse teko drati pod kontrolom, oni "svugde izviruju ispod povrine" pravei tako prilagoenost visokih zavisnom od toga da li "kultura daje socijalno prihvatljiv oduak za potisnute nagone" (1982, str. 274). U stvari, "Ideja o otroj dihotomiji mi-oni data od strane nae kulture ini moguim za visoko rangiranog da potisne zastraujuu svesnost o sopstvenom neprijateljstvu prema prestinim figurama, od kojih je zavisan, pomerajui to na slabe spoljanje grupe od kojih se ne treba plaiti odmazde. Ovaj mehanizam omoguava mu, dalje, da ostane relativno nesvesan sopstvene psiholoke slabosti, budui da se sad moe oseati superioran u odnosu na drutveno slabiju grupu. Izmeu ostalog, strah od sopstvenih nemoralnih

11

tendencija moe biti ublaen preterivanjem i osuivanjem nemoralnosti drugih, pogotovo spoljanjih grupa." (1982, str. 274).

Rezultat: Psiholoki tipovi i predrasude


Jedan od glavnih problema sa akademskom recepcijom AL-a je tumaenje da je autoritarnost (pogotovo kao operacionalizovana F skalom) jedina psiholoka osnova predrasuda. U stvari, vei broj posebnih sindroma su bili opisani, kako kod osoba sa visokim tako i sa niskim skorovima. Meu osobama sa visokim skorovima, opisano je est sindroma. (1) sindrom povrinske ogorenosti odnosi se na "ljude koji prihvataju stereotipije predrasuda prihvaene spolja, kao gotove formule,... da bi racionalizovali i - psiholoki ili stvarno - prevazili oigledne tekoe u sopstvenom ivotu". Prema Adornu, "ako postoji bilo kakva istina u popularnoj 'teoriji rtvenog jarca' kada se radi o antisemitizmu, to je primenljivo na ovakve ljude" (756). (2) 'Konvencionalni' sindrom takoe prihvata predrasudu "spolja", ali "kao deo opteg konformizma" (str. 756). Predrasude ne igraju neku bitnu psiholoku ulogu po sebi, "nego jedino kao sredstvo lagane identifikacije sa grupom" (str. 756). (3) Sindrom autoritarnosti je vredan malo opsenijeg citiranja: "Ovaj sindrom je najblii optoj slici osoba sa visokim skorovima kako se ona istie kroz nau studiju. On sledi "klasian" psihoanalitiki obrazac ukljuujui sadomazohistiko razreenje Edipovog kompleksa, i on je bio oznaen od Eriha Froma pod imenom "sadomazohistiki" karakter. Po Max Horkheimerovoj teoriji u kolektivnom radu u kojem je on napisao socijalnopsiholoki deo, spoljna drutvena represija je istovremena (concomitant) sa unutranjim potiskivanjem impulsa. Da bi se postigla "internalizacija" drutvene kontrole koja nikad ne daje pojedincu onoliko koliko od njega uzima, stav pojedinca prema autoritetu i njegovom psiholokom zastupniku, superegu, poprima iracionalan oblik. Subjekt postie sopstveno drutveno prilagoenje samo uivajui u pokornosti i potinjavanju. Ovo uvodi u igru sadomazohistiku grau impulsa, i kao uslov i kao rezultat drutvenog prilagoavanja. U naem obliku drutva, sadistike kao i mazohistike tendencije u stvari nalaze svoje zadovoljenje. Obrazac za prevoenje ovakvih zadovoljenja (gratifikacija) u karakterne crte je specifino razreenje Edipovog kompleksa koje definie stvaranje sindroma koji je ovde u pitanju. [...] deo ranije agresivnosti je upijen i pretvoren u mazohizam, dok je drugi deo preostao kao sadizam, koji traga za odukom u pravcu onih sa kojima se subjekt ne identifikuje: u krajnjem sluaju spoljanja grupa. Jevrej esto postaje zamena za omraenog oca, esto uzimajui, na nivou fantazije, potpuno iste kvalitete protiv kojih se subjekt bunio kod oca, kao to je praktinost, hladnoa, dominacija, pa ak i seksualno rivalstvo." (AL, str. 759). Kod ovog tipa, predrasude oigledno igraju odluujuu psiholoku ulogu. (4) Sindrom pobunjenika i psihopate je osoben po pobuni protiv autoriteta roditelja, koja vodi u "iracionalnu i slepu mrnju svih autoriteta, sa snanim destruktivnim konotacijama" (str. 762). Sa nerazvijenim superegom, i agresijom kao izvorom zadovoljstva, ovaj tip je izvor "siledija i kavgadija, grubijana, muitelja i svih onih koji ine 'prljavi posao' za neki faistiki pokret." (str. 763). (5) Osobenjak odgovara neprilagoenim ljudima, "koji nisu uspeli [...] da uspostave ravnoteu izmeu odricanja i zadovoljenja, i iji je itav unutranji ivot odreen uskraenjima koja su im

12

nametnuta spolja " (str. 765). Oni su socijalno izolovani 'gubitnici', za koje su "predrasude jako vane: to je sredstvo da se izbegne akutna mentalna bolest putem kolektivizacije, i izgradnje pseudorealnosti" (str. 765). Oni su naroito skloni idejama zavere. (6) 'Manipulativni' tip je specifian po "nekoj vrsti preteranog realizma koji tretira sve i svakog kao objekt koji se obrauje, manipulie, [....] njihova trezvena inteligencija, zajedno sa njihovim gotovo potpunim izostankom bilo kakvih oseanja ini ih moda najnemilosrdnijim od svih. Njihov organizacijski nain gledanja na stvari ini ih sklonim totalitarnim reenjima. Njihov cilj je pre pravljenje gasnih komora nego pogrom" (str. 767-8). Prema AL-u, najee se javljaju konvencionalni i autoritarni tipovi. Meu osobama sa niskim skorovima je opisano pet sindroma. (1) Rigidni nisko-rangirani su skloni stereotipijama kao i visoko-rangirani. Njihov superego je esto neumoljiv i prisilan, to ih naginje "prema totalitarnom razmiljanju" (str. 772). Nedostatak predrasuda na povrini potie od odreene ideologije koju se desi da prihvate. To moe biti, na primer, tolerancija izvedena iz proleterskog internacionalizma, ili iz hrianstva, ali bez iskrenog prihvatanja. (2) 'Protestujui' nisko-rangirani imaju snanu "internalizovanu sliku oca", ali su takoe i "protiv oinskog autoriteta" (str. 774). Njihov "superego je tako snaan da se okree protiv sopstvenog 'uzora', oca, i svih spoljanjih autoriteta" (str. 774). Oni su skloni da gotovo kompulzivno budu na strani 'rtava', "iz isto moralnih razloga", ali oni takoe esto nemaju dovoljno psiholoke snage da se otvoreno odupru diskriminaciji (str. 774). (3) 'Impulsivni' nisko-rangirani imaju relativno slab ego i superego, i otuda nestabilnu politiku orijentaciju. Ali snaga njihovog ida, koji je "relativno slobodan od destruktivnih impulsa", ini ih da "simpatiu sa svime to im se ini da je potisnuto" (str. 777), i otuda su neupotrebljivi za totalitarne ideologije. (4) Razvijen superego, id sublimiran do samilosti, i relativno neodluan ego, su dinamike crte 'nehajnog' nisko-rangiranog. Njihova ivotna filozofija je ivi i pusti druge da ive, zasnovana na "sutinskoj nespremnosti da ine nasilje ka bilo kojem objektu" (str. 778). "Mada od njih nikakvu akciju ne teba oekivati, na njih se moe raunati kao na osobe koje se, ni pod kojim okolnostima, nee nikad prilagoditi politikom ili psiholokom faizmu" (str. 779). (5) Na drugoj strani, 'istinski liberal' "je vrlo "otvoren u reagovanju i miljenju. [...] ima snaan oseaj line autonomije i nezavisnosti" (str. 781). Funkcije ega (nije slab, ali nije ni narcisoidno 'libidizovan'), superega (snana moralna uverenja), i ida su uravnoteene. Ovaj tip nije samo otporan na faistiku propagandu, nego joj se takoe aktivno suprotstavlja.

Zakljuci i poruka
Adorno i saradnici su zakljuili da je njihova poetna hipoteza o zajednikoj psiholokoj osnovi iza razliitih stavova, verovanja, miljenja, bila potvrena: Tako u osnovi hijerarhijski, autoritarni, iskoritavajui odnos roditelj-dete je sposoban da se prenese u stav koji je orijentisan na mo, eksploatatorski zavisan prema svom seksualnom partneru i Bogu i lako moe kulminirati u politikoj filozofiji i drutvenom stavu gde nema mesta za bilo ta osim za oajno kaenje za to god izgleda snano te prezrivo odbijanje svega to je namenjeno dnu. Inherentna dramatizacija se na isti nain prostire od dihotomije roditelj-dete do dihotomne koncepcije seksualne uloge i moralnih vrednosti, kao i

13

do dihotomnog voenja drutvenih odnosa to se ispoljava naroito u stvaranju stereotipa i podeli na nas i njih. Konvencionalnost, rigidnost, potiskivanje sa negacijom, i sledstveni proboj sopstvene slabosti, straha i zavisnosti su samo razliiti aspekti istog fundamentalnog obrasca linosti, i oni se mogu videti kako u linom ivotu tako i u stavovima prema religiji i drutvenim pitanjima. Sa druge strane, imamo sklop koji se karakterie u glavnom oseajnim, u osnovi egalitarnim, i permisivnim meuljudskim odnosima. Ovaj sklop obuhvata stavove unutar porodice i prema suprotnom polu, isto kao i internalizaciju religioznih i drutvenih vrednosti. Vea fleksibilnost i potencijal za nepatvorena zadovoljstva javljaju se kao rezultati ovog osnovnog stava." (AL, str. 971). Adorno i saradnici su bili rezervisani, ali jo uvek optimistini, glede mogunosti za drutvenu akciju na osnovu svojih rezultata. to se tie anti-diskriminatornog zakonodavstva, oni sigurno nisu bili protiv njega, ali su bili skeptini u pogledu efikasnosti tog pristupa. Oni su radije predlagali borbu protiv same pojave "stereotipija, emocionalne hladnoe, identifikacije sa moi, i opte destruktivnosti" (1982, str. 477). Iz oiglednih razloga, "direktan doprinos individualne psihoterapije se mora smatrati zanemarljivim" (1982, str. 479).23 Ipak, u pogledu obrazovanja, oni su verovali da "Ne bi bilo teko [...] predloiti program koji bi, ak i u sadanjem kulturnom obrascu, mogao proizvesti neetnocentrine linosti. Sve to je bitno je da deca budu iskreno voljena kao individualni ljudi " (1982, str. 479). Bez obzira koliko je ova zadnja preporuka jednostavna, to je ipak "lake rei nego uiniti" (Ibid). To pretpostavlja psiholoku transformaciju edukatora, pre svega roditelja. Zaarani krug drutvene reprodukcije autoritarijanizma preko porodice mora biti izmenjen, moda u smeru spirale rastueg nepatvorenog liberalizma'. Meutim, ovaj cilj "ne moe biti postignut samo psiholokim sredstvima". Poto su predrasude proizvod "celokupne organizacije drutva", problem se moe reiti "samo kako se to drutvo menja" (1982, str. 479). Uloga psihologije moe i pored toga biti u "prevazilaenju otpora" autoritarnih osoba ka objektivnijem vienju sebe samih i stvarnosti. tavie, psihologija bi mogla pokazati da "Mada ima razloga da se veruje da su osobe sa predrasudama bolje nagraene u naem drutvu to se tie spoljnih vrednosti [...], mi ne moramo da pretpostavimo da tolerantni moraju ekati i biti nagraeni tek na nebu, to se kae. U stvari, ima razloga da verujemo da tolerantni bolje prolaze to se tie gratifikacije osnovnih potreba. [...] Ako su strah i destruktivnost glavni emocionalni izvori faizma, eros pripada uglavnom demokratiji." (AL, 1982, str. 480).

Reakcija
Reakcija naune zajednice na AL je bila podeljena. Mada je u poetku "hvaljen kao model matovite i integrativne drutvene nauke" (Samelson, 1993, str. 35), ubrzo su se pojavile kritike (naprimer, Cristie i Jahoda, 1954). Veina njih, pogotovo rane kritike (naprimer, Hyman i Sheatsley, 1954), su se ticale metodolokih pitanja, "primenjujui ono to je izgledalo kao idealni standardi metodolokog savrenstva, koje bi teko zadovoljio bilo koji postojei primer istraivanja u drutvenim naukama osim vebi u tekstovima Eksperimentalnog dizajna." (Ibid., str. 35).

23

Bergman (1988) je doao do iste ocene nakon prikazivanja teorije AL, i zato zakljuio da je ona

pesimistika.

14

Kritiari su zamerali da uzorci nisu reprezentativni, pa otuda, da nalazi ne mogu biti generalizovani ire od samih ispitanika (vidi na pr. Rot, 1989, Stone et al., 1993a).24 Autori AL-a su razmatrali ovaj problem i sugerisali su ponavljanje istraivanja u obliku studije "na nivou ire zajednice " (1982, str. 194) koristei reprezentativnije uzorke. Takoe je primeeno da intervjui i projektivne tehnike nisu bili analizirani na 'dvostruko-slep' nain, tako da su oekivanja anketara i analitiara, koji su svi bili upoznati sa ciljevima i glavnim teoretskim hipotezama, mogla uticati na dobijene rezultate (vidi Rot, 1989). Takoe, zamereno je da nisu preduzete odgovarajue statistike kontrole varijabli kao to su obrazovanje, socio-ekonomski status, inteligencija.25 Meutim, najvea panja bee usmerena na F skalu. Moda najpoznatije metodoloko pitanje koje je proizalo iz AL-a je bilo problem preutne saglasnosti (acquiescence). Poto su sve stavke iz F skale (kao i u drugim skalama iz AL -a) formulisane u pozitivnom smeru, tj., slaganje sa nekom stavkom znaio viu autoritarnost (ili antisemitizam, etnocentrizam itd.), zamereno je da skale u stvari mere tendenciju slaganja sa bilo kojom tvrdnjom (naprimer, Bass, 1955). Ponovo, kritika je zanemarila kako su se autori nosili sa ovim problemom i opravdali primenjeno reenje u AL-u (uporedi sa Samelson, 1993). Na primer, reeno je da preutno pristajanje moe biti karakteristinije za manje inteligentne i obrazovane, pa su zato i sugestibilniji. Sa substantivne take gledita, to nije ozbiljan problem jer je "pasivna sugestibilnost antidemokratskoj ideologiji" (1982, str. 209) takoe jedan vaan aspekat istraivanog problema. Politiki usijana debata se razvila oko problema o 'vrsti autoritarnosti' koju F skala meri. Naime, mnogi su su se osetili isprovocirani kada su videli da je politiki konzervatizam doveden u vezu sa sklonou ka faizmu, i ta vie, sa neim to zvui kao psihopatologija. Znaajan istraivaki napor je utroen na pokuaje da se razviju koncepti i dizajniraju skale koje e meriti 'leviarsku autoritarnost', ali bez ubedljivog rezultata (Altemeyer, 1988, Stone i Smith, 1993).26 Na primer, Eysenck (1954) je sugerisao da su britanski komunisti i faisti jednako grubog mentaliteta (toughminded).27 Rokeach (1956) je razvio 'ideoloki neutralni' koncept dogmatizma, operacionalizovan D skalom. Meutim, pokazalo se da je D skala takoe povezana sa konzervatizmom i sa F skalom, pa je prema tome jo uvek 'ideoloki pristrasna' (vidi Stone et al., 1993a).

24

U AL-u, na upitnike je odgovorilo 2099 ispitanika, pri emu su svi bili lanovi nekih formalnih grupa (na pr.,

univerzitetski studenti, 'professional women', pacijenti neke psihijatrijske klinike, grupa zatvorenika, lanovi radnikih sindikata, pripadnici crkve). Veina je ivela u oblasti Zaliva San Franciska (str. 23). Prema autorima, uzorak se moe smatrati solidnom osnovom za uoptavanje o ne-jevrejskoj, belakoj, domaeroenoj, amerikoj srednjoj klasi (AL, 23). U poreenju sa mnogim kasnijim istraivanjima, tipino na studentima psihologije, heterogenost njihovog uzorka zavreuje potovanje.
25 26

Meutim, pogledaj AL, poglavlje naslovnjeno Etnocentrizam u odnosu na inteligenciju i obrazovanje. Prema Samelsonu, debata je u vezi sa Hladnim ratom i Makartizmom u SAD-u, kada je komunizam postao

nacionalni neprijatelj broj jedan (vidi Stone and Smith, 1993). Leviarskia autoriarnost je, meutim, diskutovana i u AL-u. Niski etnocentrizam uparen sa visokim skorom na F skali meu lanovima liberalnih radnikih sindikata je pripisana uspenoj indoktrinaciji u antidiskriminaciji, a ne drugaijoj strukturi linosti (AL 1982, str. 198).
27

Metodoloki problemi sa Eysenckovim istraivanjem u svakom sluaju nisu manji nego sa AL-om (vidi Rot, 1989).

15

Ozbiljnija substantivna primedba je bila da je veza izmeu predrasuda i linosti prenaglaena. Prema ovom vienju, predrasude se prenose putem socijalizacije i odraavaju kulturne norme, bez obzira na strukturu linosti. Jedan od istaknutijih predstavnika ove perspektive je Pettigrew (e.g., 1959), koji je naao vii nivo anticrnakog rasizma na jugu SAD-a, ali ne i viu autoritarnost, niti visoku uzajamnu vezu meu njima. Nalazi Heavena na uzorcima iz June Afrike podravaju ovo tumaenje (1976, 1984). Meutim, nasuprot ovoj 'hipotezi o normativnom pritisku', Duckitt je, na primer, u Junoj Africi utvrdio da je "autoritarnost u visokoj korelaciji sa predrasudama bez obzira na stepen doivljenog normativnog pritiska" (1994, abstr; takoe 1988, 1993; Todosijevi i Enyedi, 2002). Ipak, izgleda da veina nalaza ukazuje da kada su predrasude ili izrazite, ili relativno nevaan deo meugrupnih odnosa, autoritarnost je manje povezana sa njima. Ovaj drugi sluaj moe se ilustrovati Forbesovim (1985) nalazima o vrlo maloj ili neznaajnoj korelaciji izmeu autoritarnosti i etnocentrizma u Kanadi.28 Ono to je interesantno, meutim, je da se u AL-u diskutuje o tom problemu. Regionalne razlike o kojima oni raspravljaju su izmeu Istoka i Zapada: ispitanici sa istoka su pokazivali vii nivo predrasuda, ali ne i autoritarnosti, a korelacija izmeu E i F skala je bila "jedna od najniih dobijenih" (1982, str. 198). Ova protivrenost je objanjena ukazivanjem na "preovlaujuu klimu miljenja" (Ibid.). U vezi sa ovim problemom je Forbsova (1985) hipoteza o manje autoritarnoj prirodi manjinskog etnocentrizma: politiki nekonformizam nekih manjinskih pokreta moe nai odraza u izostanku ili niskoj korelaciji sa autoritarnou. Podrka za ovu hipotezu, na primer, je naena u nioj korelaciji izmeu etnocentrizma i autoritarnosti meu etnikim Maarima u Jugoslaviji nego meu veinskim narodom (Todosijevi, 1999). Neki od gornjih problema su u vezi sa optijim problemom uloge drutvenih, ekonomskih, kulturnih i istorijskih faktora u predrasudama. Naime, zamereno je Adornu i saradnicima da su zanemarili vanost ovih faktora (naprimer, Ferrarotti, 1994, Asch 1987). Oni su optueni za psiholoki redukcionizam. Prema Ferrarottiju, "Rasizam... podrazumeva postojanje rasistike zajednice" (1994, str.116), naime, nije dovoljno da se poseduju odreene crte linosti, drutvo mora da popuni te crte sa odreenim sadrajem. Pojedini autori izraavaju aljenje to je AL 'razvodnio' drutvenokritiki pristup koji je bio specifian za Frankfurtsku kolu (na primer, Samelson, 1993, Ferrarotti, 1994, Billig, 1982), dok drugi opet tvrde da je "teorija autoritarne linosti, u konanoj analizi, zasnovana na marksistikoj teoriji faizma i kapitalizma" (Bergmann, 1988, str. 28). Dosadanja prezentacija pokazuje da su Adorno i saradnici bili svesni uloge drutvenih i istorijskih faktora u predrasudama i isticali njihovu vanost na vie mesta u knjizi (Werz, 1998). Iako se ne moe negirati da su drutveno-kulturni faktori bili uzeti u obzir pri interpretaciji rezultata, moe se opravdano zameriti da ispitivanje ovih faktora nije bilo ugraeno u upitniki deo njihovog istraivanja, mada su intervjui pokrili iroku oblast ovih tema (vidi 1982, str. 238). Sa druge strane, treba se podsetiti da je cilj studije bio da istrai psiholoke aspekte, ili individualne razlike u podlonosti faizmu i predrasudama (Stone et al., 1993a). Dakle, optube o psihologizmu nisu vrste, mada je to prihvatljivije za nain na koji je njihova studija primljena od akademske zajednice. Jo jedan fundamentalni problem je da li je autoritarnost koncept iz domena psihologije linosti ili se zapravo radi o dimenziji ideologije. Ako je ovo drugo sluaj, objanjavanje predrasude pozivanjem

28

Forbes je definisao etnocentrizam kao negativan stav belih anglofonih i frankofonih kanaana jedno prema

drugima. Mogue je da bi dobio drugaije rezultate da je ispitivao rasistike predrasude.

16

na autoritarnost bi znailo objanjavanje jednog aspekta ideologije drugim.29 Da bi se izbegla cirkularnost, potrebno je objasniti ta to vezuje elemente ovog ideolokog paketa'. Vie autora je iznelo ovaj prigovor. John Ray tvrdi, na primer, da je F skala samo jedna nesavrena mera konzervatizma, tj., da meri "staromodnu linost" (Ray, 1990), i podrku 'viktorijanskim vrednostima' (Ray, 1988). Rot i Havelka (1973) su zakljuili, nakon prve iroke primene F skale u Jugoslaviji, da ta skala ustvari meri prihvatanje uverenja karakteristinih za patrijarhalno okruenje, a ne stepen i postojanje neke stabilne osobine linosti. Kovarijansa autoritarnosti i etnocentrizma je objanjena socijalizacijom unutar zajednikog kulturnog ili subkulturnog okvira. Ovde takoe pripada tumaenje da veza izmeu predrasuda i autoritarnosti nije uzrona, nego da odraava uticaj neke 'tree' varijable, kao to je obrazovanje ili klasa.30 Kumulativna evidencija sugerie da je stepen obrazovanja konzistentno povezan sa autoritarnou, mada nema slaganja u interpretaciji te veze (Dekker i Ester, 1993, Scheepers et al., 1990). Multivarijantni kazalni modeli ukazuju da je autoritarnost varijabla koja posreduje izmeu predrasuda i obrazovanja (na pr., Todosijevi i Enyedi, 2002, Scheepers et al., 1990).31 Adorno i saradnici su takoe diskutovali o ovom problemu. Oekivalo se da e kliniki metodi dati odluujue dokaze o tome da li je F skala valjana mera linosti. Oni su "istakli da se ovde moe govoriti o linosti samo u meri u kojoj se koherencija meu elementima skale moe bolje objasniti na osnovu neke unutranje strukture nego na osnovu spoljanjih veza." (AL, str. 228-9). Dakle, kritiari trebaju dati dokaz o 'spoljanjim vezama' izmeu, recimo, 'viktorijanskih vrednosti' i antisemitizma u Maarskoj. Nekoliko karakteristika je oznailo inicijalnu kritiku recepciju Autoritarne linosti od strane naune javnosti. U centru panje su bila metodoloka pitanja, pre svega F skala, dok je teorija AL-a bila uglavnom zanemarena, naroito njeni psihoanalitiki aspekti (Stone et al, 1993a, Billig, 1982, Worrell, 1998). Njihov tretman antisemitizma je takoe u znatnoj meri ignorisan.

Posledice: Trendovi i problemi


Kasniji istraivai su, kao i prvi kritiari, pokazali 'opsesiju F skalom', i sledstveno zanemarivanje relevantnih teoretskih pitanja (Samelson, 1993, Worrell, 1998). Bez obzira na kritike, F skala i koncept autoritarnosti su postali vrlo popularni i iroko korieni. Meloen je pregledao bukvalno hiljade studija o autoritarnosti, i zakljuio da je "F skala instrument za merenje antidemokratskih i faistikih tendencija koja je sauvala svoju validnost tokom vremena" (1993, str. 61, takoe 1998). Autoritarnost, merena razliitim skalama, po pravilu znaajno korelira sa raznim merama etnocentrizma i predrasuda (Scheepers et al., 1990; Billig i Cramer, 1990; Van Ijzendoorn, 1989; Altemeyer, 1988; Rot i Havelka, 1973). Mnogo je manje studija koje se bave odnosom izmeu autoritarnosti i antisemitizma (cf., Bergmann, 1988), ali i ti nalazi podravaju hipoteze AL-a (na primer, za nalaze iz Maarske vidi Enyedi, 1998; Fbin, 1998; za poreenje Maarske i Jugoslavije/Srbije vidi Todosijevi, 1998; Austrija -

29

Bergmann (1998) je utvrdio da je antisemitizam povezan sa autoritarnou u Nemakoj, ali je smatrao da je

problematino to je takvo objanjenje bazirano na ideolokim faktorima.


30 31

Primeri su Lipsetova teza o 'autoritarnosti radnike klase' (1959), ili kritika od strane Dekkera i Estera (1993). U pojedinim istraivanjima, statistika kontrola obrazovanja je zapravo povisila korelaciju izmeu

autoritarnosti i predrasuda (Todosijevi, 1999).

17

Kindervater, 1997; Nizozemska - Konig et al., 1998). Kao ilustracija moe biti pomenuta studija Kindervater (1997). Ona je nala da su razliite mere autoritarnosti znaajno povezane sa njenom skalom antisemitizma. Na primer, antisemitizam je u korelaciji sa 'optom autoritarnou' (r=0,52), sa 'jezgrom autoritarnosti (r=0,44), sa skalom 'potovanja dravnog autoriteta' (r=0,57), ali neto manje sa 'skalom autoritarne strukture porodice' (r=0,18). Porodinim antecedentima autoritarnosti je posveeno neobino malo panje. Posebno su retke studije zasnovane na direktnom posmatranju i longitudinalnim podacima. Christie i Cook su jo 1958. godine tvrdili da "masa dokaza podrava hipotetiku vezu izmeu strogog odgajanja dece i netolerantnih verovanja" (navedeno u Stone et al., 1993a, str. 19). Veina istraivanja, meutim, su bila metodoloki slaba (vidi na pr. Cherry i Byrne, 1977). Jedan zanimljiv, i bolje teorijski zasnovan, pristup je napravila Hopf (1993). Ona je reinterpretirala originalne intervjue iz AL-a u svetlu modernih teorija o afektivnom vezivanju i zakljuila da je uloga oca bila bezrazlono istaknuta, dok je uloga majke, posebno kod osoba sa niskim skorovima, potcenjena. Istraivanja posle AL-a su se razvijala u raznim metodolokim i teoretskim pravcima. Najpre, razvijene su brojne revidirane i uravnoteene (balansirane) skale autoritarnosti, ali sa nesigurnim uspehom.32 Takoe, razvijeni su novi psiholoki koncepti kao alternative 'ideoloki pristrasnom' konceptu autoritarnosti. Rokeachov dogmatizam i Eysenckovo tvrdi mentalitet su ve spomenuti. Dogmatizam je koncipiran kao vie kognitivna karakteristika. Tvrdo razmiljanje je prvo povezano sa ekstraverzijom, u kasnijim radovima sa psihoticizmom, a u krajnjoj instanci sa genetskim faktorima (Eysenck, 1954, 1982, Eysenck i Wilson, 1978). Christie je razvio koncept makijavelizma (Christie i Geis, 1970), dok je Ray predloio koncepte asertivnosti i direktivnosti (naprimer, 1986), te potrebe za postignuem (naprimer, 1984a). U skorije vreme, veu panju su privukli koncepti Orijentacije ka drutvenoj dominaciji, Sidaniusa i saradnika (Sidanius i Pratto, 1999), te koncept motivisane drutvene kognicije (Jost et al., 2003). U naelu, veina ovih konstrukata ili nemaju prediktivnu valjanost kao F skala, ili su i dalje u visokoj korelaciji sa istom starom F skalom.33 Neki autori su zadrali koncept autoritarnosti, ali su umesto psihoanalize prihvatili neki drugi teorijski okvir. Na primer, Smither (1993) je interpretirao autoritarnost i njegovo poreklo u okviru evolucione psihologije, dok su Altemeyer (1981, 1988) i Lewis (1990) prihvatili teoriju drutvenog uenja. Lipset (1959) i Gabennesch (1972) su predstavnici socioloke interpretacije autoritarnosti. Gabennesch (1972), na primer, vidi autoritarnost kao pogled na svet, a naglasak je stavljen na procese socijalilzacije u irem drutvenom kontekstu pre nego na odnose unutar porodice (vidi takoe Bojanovi, 2004). Autoritarnost na individualnom nivou je protumaena kao pogled na svet ukorenjen u reificirani doivljaj drutvene stvarnosti. Odreeni poloaj u drutvenoj strukturi, kao na primer odreen niim obrazovanjem ili kulturnom deprivacijom, ograniava razvoj irih drutvenih gledita. Ako su neija drutvena gledita uska, drutveni svet e toj osobi izgledati kao reifikovana pojava " (Gabennesch, 1972, str. 869, kurziv u originalu). Onima koji dolaze iz autoritarnog mikrosveta e, po Gabenneschu, ceo drutveni svet izgledati kao ustrojen na autoritarni nain

32

Ray (1984b) je pregledao ak 37 razliitih skala razvijenih kao alternativne mere autoritarnosti! Od tog doba

se pojavilo jo najmanje toliko.


33

Jedan od izuzetaka je skala Orijentacije ka drutvenoj dominaciji. Ovaj konstrukt se u vie navrata pokazao

kao komplementaran skalama autoritarnosti, jer objanjava deo varijanse predrasuda koji nije obuhvaen autoritarnou (Pratto et al., 1994; Sidanius i Pratto, 1999, Van Hiel i Mervielde, 2002).

18

Altemeyerovo istraivanje, meutim, zavreuje malo vie prostora. On je sproveo najopseniju i najtemeljniju seriju istraivanja autoritarnosti nakon Berkeley grupe i uveo nekoliko konceptualnih i metodolokih promena. Prvo, on je vrlo paljivo razvio uravnoteenu skalu Desniarke autoritarnosti (Right Wing Authortiarianism, RWA skala). Zakljuio je da su samo tri od originalnih devet aspekata autoritarnosti jo uvek korisni koncepti: autoritarna agresivnost, autoritarna pokornost, i konvencionalizam. Pride, te dimenzije su redefinisane kao klasteri stavova, a ne kao crte linosti (Altemeyer, 1988). Iako Altemeyer u vie navrata odbacuje teoriju Berkeley grupe, on je u svojim kasnijim radovima doao do upadljivo slinih zakljuaka (1988). Budui da se autoritarna agresivnost javlja kao glavni izvor korelacije izmeu predrasuda i RWA skorova, on je pokuao da nae objanjenje za to (Altemeyer, 1988). Konani rezultat je bio da su strah od opasnog sveta i samo-ispravnost (vera u sopstvenu superiornu moralnost) dosledno povezani sa RWA skorovima (Ibid.). Ako se ovakvo objanjenje ispita paljivije, Jasno je da su koncepti linosti, tavie gotovo psihoanalitiki kocepti, ipak uli u Altmeyerovu teoriju. Oigledno, njegov zakljuak je slian kao i kod Adorna i saradnika: oseanje nesigurnosti, i rigidna, kanjavajua moralnost imaju neto sa autoritarnou. Razlika je u tome da u Altemeyerovoj teoriji ovi koncepti imaju eksplanatorni status, dok su u AL-u oni samo elementi sindroma koji je dalje objanjen psihoanalitikim razvojnim konceptima. U pogledu daljeg objanjenja straha od opasnog sveta i samo-pravinosti, Altemeyer treba da ponudi neto vie od opte tvrdnje da je to naueno tokom socijalizacije. Naravno, razvoj crta linosti moe biti objanjen kroz socijalno uenje, i to je u naelu kompatibilno sa bilo kojom teorijom linosti, ukljuujui psihoanalizu, osim ako se ne radi o istom genetskom determinizmu. Jedan od najozbiljnijih problema sa kojim je suoena Berklijevska koncepcija autoritarnosti je da li se tu radi o osobini linosti ili o dimenziji ideologije. esto je zaista teko dokazati da pojedine, naroito skraene, skale autoritarnosti mere 'strukturu nesvesne linosti', pre nego neki usko definisan socijalni stav.34 Pojedini znanstvenici su koristili faktorsku analizu da bi ispitali i jasnije definisali komponente autoritarnosti, umesto da koriste samo jedan zbirni indikator (naprimer, O'Neil i Levinson, 1954; Kerlinger i Rokeach, 1966; Kline i Cooper, 1984; Raden, 1981; Billings i Guastello, 1993; uri, 1987; Todosijevi, 1995, 1999). Bez obzira na heterogene rezultate, izgleda da kumulativni nalazi podravaju Altemeyerov tro-komponentni model autoritarnosti.35 tavie, u vie studija se autoritarna agresivnost javlja kao osobina od primarne vanosti za predrasude. Na primer, po nalazima Todosijevia (1998), samo autoritarna agresivnost, od tri faktora autoritarnosti, je znaajan direktan prediktor antisemitizma u Maarskoj i Jugoslaviji. Savremene teorije crta linosti su doprinele dvosmislenosti autoritarnosti. Takozvane 'iste' osobine linosti su esto slabo ili nikako povezane sa predrasudama. Heaven (1976), na primer, nije naao korelaciju izmeu Cattellovog 16 PF upitnika i antisemitizma. Wilson i Brazendale (1973) su nali slabu povezanost etnocentrizma i netolerancije manjina samo sa neuroticizmom iz Eysenckovog EPQ. Ovo bi moglo znaiti da su skale autoritarnosti u korelaciji sa predrasudama jer zapravo mere stavove ili ideologiju.

34 35

Obino u odnosu na ulogu discipline u podizanju dece. Podrava u smislu viekratnog izolovanja tih faktora. Kada se koriste kompletnije skale, neretko se javlja

vei broj faktora, koji esto podseaju na onih devet izvornih komponenti autoritarnog sindroma (e.g., uri, 1987; Krug, 1961).

19

Sa druge strane, Billings et al. (1993) su nali da su razne mere autoritarnosti u vezi sa dimenzijama linosti iz Cattellovog 16PF. tavie, u faktorskoj analizi o kojoj izvetavaju Kline i Cooper (1984), autoritarnost se javlja kao relativno posebna dimenzija linosti opsesivna linost. Faktorska zasienja raznih skala linosti na faktoru autoritarnosti opisuju autoritarne osobe kao "krute, savesne, konvencionalne i opsesivne" (Ibid., str. 175). Oigledno, autoritarnost ima neto zajedniko i sa stavovima i sa linou. Zato bi se mogla interpretirati kao 'kontekstualizovani' konstrukt linosti, kao rezultat interakcije izmeu bazinije strukture linosti i drutvenog konteksta upravo na nain na koji je taj koncept i bio izvorno zamiljen. Konano, treba pomenuti relativno skori trend primene multivarijatnih metoda, tj. simultanog ispitivanja relevantnosti razliitih faktora. To je znaajno za probleme kauzalnih veza i psiholokog znaenja autoritarnosti, i uopte vie odgovara sloenim teoretskim propozicijama AL-a nego jednostavni bivarijatni istraivaki nacrti. Multivarijatno uzrono modeliranje je primenjeno u brojnim skoranjim studijama (naprimer, Enyedi, 1998, Todosijevi i Enyedi, 2002, Todosijevi, 1998, Scheepers et al., 1990, 1992, Dekker i Ester, 1991, Billig i Cramer, 1990). Rezultati generalno ukazuju da je autoritarnost (ili poddimenzije autoritarnosti) znaajno povezana (obino najjaa direktna veza) sa predrasudama ak i nakon uvoenja kontrole za brojne druge znaajne varijable, kao to je obrazovanje, prihodi, ili politika ideologija.

Projekcija
Adorno i saradnici su fokusirali svoje istraivanje na drutvene probleme od najvee vanosti faizam, koji je u to vreme bio odgovoran za milione ljudskih rtava. Oni su pokuali da objasne ta ini neke osobe posebno sklonim da prihvate takvu ideologiju. Koncept autoritarnosti opisuje strukturu linosti u kojoj antidemokratska ideologija slui odreene funkcije. Preporod antisemitizma i ekstremne desnice, te tzv. 'proto-faistikih' pokreta irom zapadnog sveta podseaju znanstvenike, a ne samo ugroene manjine, da pretnja faizma ostaje prisutna (Stone et al., 1993b, Smith, 1996). Potreba za teorijom koja bi mogla objasniti ovaj obnovljeni drutveni problem dovela je do "oivljavanja istraivanja autoritarnosti" (Stone et al., 1993b, str. 236). U skladu sa time, "istraivai antisemitizma ga [AL] smatraju sve ubedljivijim" (Smith, 1996, str. 217), barem oni vie teoretski orijentisani (na primer, Smith, 1996, Young-Bruehl, 1996). Sudbina prouavanja autoritarnosti, posebno promenljiva popularnost tog koncepta, podsea na Duckittovu (1992) analizu istorije psihologije predrasuda. Ova istorija, po njegovom vienju, se sastoji od 'sistematskih promena' u istraivakim paradigmama tokom vremena, pre svega "kao odgovor na specifine drutvene i istorijske okolnosti". tavie, "Tipino, starije perspektive i teorije nisu opovrgnute niti je ak pokazano da su ozbiljno neadekvatne" (Ibid., str. 1182). Dakle, u meri u kojoj su predrasude i diskriminacija rairen drutveni fenomen, i da naunici nalaze da su individualne razlike u 'sklonosti ka faizmu' vaan problem za istraivanje, tradicija Autoritarne linosti moe i dalje biti plodan izvor za budua istraivanja. Problem je u tome to su kasnija istraivanja uveliko zanemarila problem sklonosti ka antidemokratiji, i fokusirala se na autoritarnost per se, posebno na njegovu operacionalizaciju - F skalu (Stone et al., 1993b). Budui da postojei nalazi ukazuju da su osnovne empirijske veze koje AL predlae generalno potvrene, ukljuujui kros-kulturne provere, istraivai treba da obrate panju na kompleksnija teorijska pitanja. Ovaj trend, delom zastupljen u multivarijatnim istraivanjima, je ve oigledan.

20

Da li e taj obnovljerni interes takoe ukljuiti i psihoanalitike hipoteze i terminologiju, zavisi od toga da li e akademska klima ostati relativno nenaklonjena psihoanalizi. injenica je, meutim, da mnoge od ideja elaborirane u AL-u mogu biti, i jesu, ugraene u druge pristupe prouavanju predrasuda (Stone et al., 1993a). Na primer, funkcionalnost predrasuda u odravanju samopotovanja je vaan element teorije socijalnog identiteta. injenicu da su istraivai nenaklonjeni psihoanalizi, kao Altemeyer, doli do gotovo psihoanalitikih zakljuaka, takoe valja imati na umu. Adorno je verovao u blisku vezu izmeu antisemitizma i antidemokratije a odjek tog verovanja nalazimo i kod Smitha, koji je kae "Mitski Jevrej [] je demonizovana demokratija" (1996, str. 233). Autoritarna linost je osvetlila onaj deo te veze koji prozilazi iz procesa unutar linosti. Mada "nijedna studija dosad nije imala jai uticaj na socijalnu psihologiju predrasuda i antisemitizma" (Bergmann, 1988, str. 28), kasnija istraivanja su istraila samo deo od bogatstva hipoteza koje sadri knjiga Adorna i saradnika. Stoga, izgleda opravdano da se zakljui, ili da se nada, da e budunost biti svedok novih i originalnih istraivanja u ovoj tradiciji.

21

Literatura
Adorno, T. W., Frenkel-Brunswik E., Levinson, D. J. i Sanford, R. N., (1950). The Authoritarian Personality, Harper and Row, New York. Abridged edition: (1982), Norton & Company, New York, London. Altemeyer, B. (1981). Right-wing authoritarianism. Winnipeg, Univ. of Manitoba Press. Altemeyer, B. (1988). Enemies of Freedom: Understanding Right-Wing Authoritarianism. Jossey-Bass Publishers, San Francisco, CA. Asch, S.E. (1987). Social Psychology. Oxford University Press, Oxford. Bass, B. M. (1955). Authoritarianism or acquiescence? Journal of Abnormal and Social Psychology, 51, 616623. Bergmann, W. (1998). Difficulties in Explaining Antisemitic Attitudes in Present-Day Germany. Rad prikazan na konferenciji Authoritarianism and Prejudices in an International and Inter-Generational Perspective, CEU, Budimpeta, Maarska, Jun 1998. Bergmann, W. (1988). Approaches to Antisemitism Based on Psychodynamics and Personality Theory. U: W. Bergman, (Ed.): Error Without Trial: Psychological Research on Antisemitism. Walter de Gruyter: Berlin, New York. Billig. M. (1982). Ideology and Social Psychology: Extremism, Moderation and Contradiction. Blackwell, Oxford. Billig, M. i Cramer, D. (1990). Authoritarianism and Demographic Variables as Predictors of racial Attitudes in Britain. New Community, 16, 2, 199-211. Billings, S. B., Guastello, S. J. i Rieke, M. L. (1993). A Comparative Assessment of the Construct Validity of Three Authoritarianism Measures. Journal of Research in Personality, Vol. 27, 328-348. Bojanovi, R. (2004). Autoritarni pogled na svet. Centar za primenjenu psihologiju, Beograd. Brown, R. (1995). Prejudice: Its Social Psychology. Blackwell, Oxford, UK. Cherry, F. i Byrne D. (1977). Authoritarianism. U: Blass, T. (Ed.): Personality Variables in Social Behaviour. Lawrence Erlbaum Associates, Pub. Hillsdale, New Jersey. Christie, R. i Geis, F. (1970). Studies in Machiavellism. Academic Press, New York. Christie, R. i Jahoda, M. (Eds.) (1954). Studies in the Scope and Methods of "The Authoritarian Personality". Free Press, Glencoe IL. Dekker, P. i Ester, P. (1993). Authoritarianism and socio-economic differentiation: the Lipset thesis. U: Dekker, P. i Ester, P. Social and Political Attitudes in Dutch Society: Theoretical Perspectives and Survey Evidence. Social and Cultural Studies, Vol.16, SCP, Rijswijk. Dekker, P. i Ester, P. (1991). Authoritarianism, Socio-demographic Variables Ands Racism: A Dutch replication of Billig and Cramer. New Community, 17, 2, 287-293. Duckitt, J. (1988). Normative Conformity and Racial Prejudice in South Africa. Genetic, Social, and General Psychology Monographs, 114, 4, 415-437. Duckitt, J. (1992). Psychology and Prejudice: A Historical Analysis and Integrative Framework. American Psychologist, 47, 10, 1182-1193. Duckitt, J. (1993). Right-wing authoritarianism among White South African students: Its measurement and correlates. Journal of Social Psychology, Vol. 133(4) 553-563. Duckitt, J. (1994). Conformity to Social Pressure and Racial Prejudice among White South Africans. Genetic, Social, and General Psychology Monographs, 120, 2, pp.123-143.

22

uri, . (1987). Prilog prouavanju strukture autoritarnosti kod studenata. Zbornik Instituta za pedagogiju, Univerzitet u Novom Sadu, str. 13-21. Elliot, A. (1994). Psychoanalytic Theory: an introduction. Blackwell, Oxford Enyedi, Zs. (1998). Causal Models of Anti-Semitism: Two Hungarian Studies. Rad prikazan na konferenciji Authoritarianism and Prejudices in an International and Inter-Generational Perspective, CEU, Budimpeta, Maarska, Jun 1998. Eysenck, H. J. (1954). Psychology of Politics. Routlege and Kegan, London. Eysenck, H. J. i Wilson, G. D. (Eds.) (1978). The Psychological Basis of Ideology. MTP Press Ltd. Lancaster. Eysenck, H. J. (1982). Personality, Genetics, and Behavior. Praeger Publishers, New York. Fbin, Z. (1998). Authoritarianism, socio-demographic variables and socialization in the explanation of prejudiced attitudes: Antisemitism and Anti-Gypsy attitude in Hungary. Rad prikazan na konferenciji Authoritarianism and Prejudices in an International and Inter-Generational Perspective, CEU, Budimpeta, Maarska, Jun 1998. Fenichel, O. (1940). The Psychoanalysis of Anti-Semitism. American imago, 1, 24-39. Ferrarotti, F. (1994). Beyond the Authoritarian Personality: Adorno's Demon and Its Liberation. International Journal of Politics, Culture and Society, Vol.8, No.1. 105-127. Forbes, H.D. (1985). Nationalism, Ethnocentrism and Personality. University of Chicago Press, Chicago. Frenkel-Brunswik, E. (1949). A Study of Prejudice in Children. Human relations, 1, pp. 295-306. Frenkel-Brunswik, E. i Sanford, R. N. (1945). Some personality factors in anti-Semitism. Journal of Psychology, 20, 271-291. Frenkel-Brunswik, E., Levinson, D. J. i Sanford, R. N. (1947). The Antidemocratic Personality. U: Newcomb, T. M. i Hartley, E. L. (Eds.) Readings in Social Psychology, Henry Holt & Co., New York. Freud, S. (1939). Moses and Monotheism. Knopf, New York. Fromm, E. (1936). Sozialpsychologischer Teil. U: M. Horkheimer (Ed.) Studien uber Autoritat und Familie. (pp. 77-135). Alcan, Paris. Fromm, E. (1941) Escape from Freedom. Reinehart, NY. Gabennesch, H. (1972). Authoritarianism as world view. American Journal of Sociology, 77, 857-875. Heaven, P. C. L. (1984). Afrikaaner Patriotism Today: The Role of Attitudes and Personality. Canadian Review of Studies in Nationalism, Vol. 11, No.1, 133-139. Heaven, P. C. L. (1976). Personality Factors and Anti-Semitism among a Group of Afrikaans-Speaking Students. Humanitas, 3, 4, 483-484. Hopf, C. (1993). Authoritarians and their Families: Qualitative Studies on the Origins of Authoritarian Dispositions. U: Stone et al., (Eds.), (1993a). Horkheimer, M. (Ed.) (1936). Studien uber Autoritat und Familie. Alcan, Paris. Hyman, H. H. i Sheatsley, P. B. (1954). The Authoritarian Personality: A methodological Critique. In Christie, R. i Jahoda, M. (Eds.) (pp. 50-122). Jost, J. T., Glaser, J., Kruglanski, A. W., i Sulloway, F. (2003). Political conservatism as motivated social cognition. Psychological Bulletin, 129, 339-375. Kerlinger, F. i Rokeach, M. (1966). The Factorial Nature of the F and D scales. Journal of Personality and Social Psychology, 4, 391-399.

23

Kindervater, A. (1997). Measuring Antisemitism: An Example of Austrian Youth in 1992. Rad prikazan na XX ISPP konferenciji, Krakow, Poljska, Jul 1997. Kline, P. i Cooper, C. (1984). A Factorial Analysis of the Authoritarian Personality. British Journal of Psychology, Vol. 75/2, 171-176. Konig, R., Scheepers, P. i Felling, A. (1998). Research on Antisemitism: A review of previous findings and the case of the Netherlands in the 1990s. Rad prikazan na 3. Maarsko-Holandskoj konferenciji o etnikim i manjinskim pitanjima, Budimpeta, Oktobar 1998. Krug, R. E. (1961). An analysis of the F scale: I. Item factor analysis. Journal of Social Psychology, 53, 187200. Levinson, K. i Sanford, N. (1944). A Scale for Measurement of Anti-Semitism. Journal of Psychology, 17, 339370. Lewis, T. T. (1990). Authoritarian Attitudes and Personalities: A Psychohistorical Perspective. Psychohistory Review, 18, 2, 141-167. Lipset, S. M. (1959). Democracy and working-class authoritarianism. American Sociological Review, 24, 482502. Meloen, J. D. (1993). The F Scale as a Predictor of Fascism: An Overview of 40 Years of Authoritarianism Research. U: Stone et al., (Eds.), (1993a). Meloen, J. D. (1998). Fluctuations of Authoritarianism in Society. Social Thought and research, 21, 1-2, 107132. O'Neil, W. M. i Levinson, D. J. (1954). A Factorial Exploration of Authoritarianism and Some of Its Ideological Concomitants. The Journal of Personality, 22, 449-463. Pettigrew, T. F. (1959). Regional Differences in Anti-Negro Prejudices. Journal of Abnormal and Social Psychology, Vol.59, No.1, 28-36. Pratto, F., J. Sidanius, L. M. Stallworth, i B. F. Malle (1994). Social Dominance Orientation: A Personality Variable Predicting Social and Political Attitudes. Journal of Personality and Social Psychology 67:741-63. Raden, D. (1981). Authoritarianism Revisited: Evidence for an Aggression Factor. Social Behavior and Personality, 9, 2, 147-153. Ray, J. J. (1990). The Old-Fashioned Personality. Human-Relations, 43, 10, 997-1013. Ray, J. J. (1988). Sexual Liberation, Old-Fashioned Outlook, and Authoritarianism: A Comment on Kelley. Journal of Sex Research, 24, 385-387. Ray, J. J. (1986). Assertiveness as Authoritarianism and Dominance. Journal of Social Psychology, 126, 6, 809-810. Ray, J. J. (1984a). Achievement Motivation as a Source of Racism, Conservatism, and Authoritarianism. Journal of Social Psychology, 123, 1, 21-28. Ray, J. J. (1984b). Alternatives to the F Scale in the Measurement of Authoritarianism: A Catalogue. Journal of Social Psychology, 122, 2, 105-119. Reich, W. (1929). Dialektischer Materialismus und Psychoanalyse. Unter dem Banner des Marxismus, 3 (5). Reich, W. (1933). Massenpsychologie des Fascismus. Verlag fur Sexualpolitik, Copenhagen. Rokeach, M. (1956). Political and religious dogmatism: An alternative to the authoritarian personality. Psychological Monographs, 70.

24

Rot, N. (1989). Osnovi Socijalne psihologije. ZUNS Beograd. Rot, N. i Havelka N. (1973). Nacionalna vezanost i vrednosti kod srednjokolske omladine. Institut za psihologiju, Beograd. Samelson, F. (1993). The Authoritarian Character from Berlin to Berkeley and Beyond: The Odyssey of a Problem. U: Stone et al., (Eds.), 1993a, p. 22-43. Scheepers, P., Felling, A. i Peters, J. (1990). Social Conditions, authoritarianism and Ethnocentrism: A theoretical model of the early Frankfurt School updated and tested. European Sociological Review, Vol.6, No.1, 15-26. Scheepers, P., Felling, A. i Peters, J. (1992). Anomie, Authoritarianism and Ethnocentrism: Update of a Classic Theme and an Empirical Test. Politics and the Individual, Vol.2, No.1, 43-59. Sidanius, J. i F. Pratto (1999). Social Dominance: An Intergroup Theory of Social Hierarchy and Oppression. Cambridge and New York: Cambridge University Press. Smith, D. N. (1996). The Social Construction of Enemies: Jews and the Representation of Evil. Sociological Theory, 14, 3, 203-240. Smith, D. N. (1998). The Ambivalent Worker: Max Weber, critical theory and the Antinomies of Authority. Social Thought and Research, 21, 1-2, 35-83. Smither, R. D. (1993). Authoritarianism, Dominance, and Social Behavior: A Perspective from Evolutionary Personality Psychology. Human Relations, 46, 1, 23-43. Stone, W. F., Lederer, G. i Christie, R. (Eds.) (1993a). Strength and Weakness: The Authoritarian Personality Today. Springer-Verlag, New York. Stone, W. F., Lederer, G. i Christie, R. (1993b). The Status of Authoritarianism. U: Stone et al., (Eds.), 1993a, p. 229-245. Stone, W. F. i Smith, L. D. (1993). Authoritarianism: Left and Right. U: Stone et al., (Eds.), 1993a, 144-156. Todosijevi, B. (1995). Some Social and Psychological Correlates of Ethno-Nationalist Attitudes: Yugoslavia 1995. Neobjavljena magistarska disertacija, CEU, Prag. Todosijevi, B. (1998). Anti-Jewish and Anti-Gypsy Attitudes in Hungary and Yugoslavia: Social And Psychological Determinants. Neobjavljena magistarska disertacija, CEU, Budimpeta. Todosijevi, B. (1999). Relationship Between Authoritarianism and Nationalist Attitudes. U: Zs. Enyedi i F. Ers (Eds.): Authoritarianism and Prejudice: Central European Perspectives (str. 54-88). Budapest: Osiris. Todosijevi, B. i Enyedi, Zs. (2002). Anti-Jewish Prejudice in Contemporary Hungary: A Socio-Psychological Causal Model. Social Thought and Research, Vol. 24, 1-2, 313-342. Van Ijzendoorn, M. H. (1989). Moral judgment, Authoritarianism and Ethnocentrism. Journal of Social Psychology, Vol.129, No.1, 37-45. Van Hiel, A. i Mervielde, I. (2002). Explaining Conservative Beliefs and Political Preferences: A Comparison of Social Dominance Orientation and Authoritarianism. Journal of Applied Social Psychology 32, 5, 965 976. Werz, M. (1998). Personality, Authority and Society: Remarks on the Analysis of Authoritarianism and Prejudice in the Social Sciences. Social Thought and Research, Vol. 21, No.1-2, 85-106. Wilson, G. D. i Brazendale, A.H. (1973). Social Attitude Correlates of Eysencks Personality Dimensions. Social Behavior and Personality, 1, 2, 115-118. Wistrich, R. S. (1992). Antisemitism. The Longest Hatred. Thames Mandarin, London.

25

Worrell, M. P. (1998). Authoritarianism, Critical Theory, and Political Psychology: Past, Present, Future. Social Thought and Research, Vol. 21, No.1-2, 3-33. Young-Bruehl, E. (1996). The Anatomy of Prejudices. Harvard University Press, Cambridge, Mass.

26