SADRZAJ:

Uvod.1 Osnovne koncepcije o ulozi monetarnih faktora u reprodukciji..2 Teorijska shvatanja o prenosenju monetarnih efekata u reprodukciji..4 Novac i privredna aktivnost.6 Zadaci monetarne politike8 Ciljevi monetarne politike9 Efikasnost monetarne politike10 Monetarna politika i formiranje optimalne kolicine novca11 Zakljucak12 Literatura.13

UVOD

Monetarna politika predstavlja jedan veoma vazan segment ekonomske politike koja treba da, preko svojih instrumenata, regulise kolicinu novca u opticaju, te obim i strukturu kredita i obezbedi njihovo pozitivno delovanje na ukupna realna privredna kretanja. Pozitivno delovanje na ukupna realna privredna kretanja monetarna politika moze da ostvari ukoliko ona bude adekvatno vodjena i sinhronizovana sa drugim segmentima ekonomske politike. Adekvatno vodjenje monetarne politike podrazumeva da se primenjuju efikasni instrumenti monetarnog regulisanja, te da preduzete mere budu blagovremene imajuci u vidu odgodjeno delovanje odnosno vremensko kasnjenje u delovanju mera monetarne politike. Zbog toga monetarna politika mora biti dovoljno fleksibilna kako bi mogla da brzo reaguje na nastale poremecaje. Sto se tice sinhronizovanog delovanja monetarne i drugih segmenata ekonomske politike, fiskalne, devizne, spoljnotrgovinske itd. od narocitog znacaja je dobra usaglasenost mera monetarne i fiskalne politike.1 U nastavku cemo se opsirnije upoznati sa osnovnim koncepcijama o ulozi monetarnih faktora u reprodukciji, formiranju optimalne kolicine novca, te zadacima i ciljevima monetarne politike.

1.

MONETARNA EKONOMIJA I BANKARSTVO, Prof. dr. Jovan B. Dusanic, S. Sarajevo-Beograd, 2004.

OSNOVNE KONCEPCIJE O ULOZI MONETARNIH FAKTORA U REPRODUKCIJI

Novac je ne samo slozen i vrlo heterogen savremeni fenomen vec i vrlo znacajan faktor normalnog odvijanja procesa reprodukcije. Pod novcem i monetarnim faktorima treba podrazumevati pre svega, kolicinu novca i kredita u privredi, bez obzira u kojem se ona obliku trenutno nalazi, kao i instrumente neposrednog monetarnog regulisanja i mehanizme prenosenja njihovog delovanja u privredi. Osnovne koncepcije o ulozi monetarnih faktora u reprodukciji su:
1. Monetaristicka koncepcija, prema kojoj monetarni faktori imaju

dominantno delovanje u opredeljivanju tokova reprodukcije (proizvodnja, cene, zaposlenost, stabilnost, platno-bilansna ravnoteza, koriscenje kapaciteta i dr.). 2. Realna ili materijalisticka koncepcija, prema kojoj presudno delovanje na tokove reprodukcije imaju realni faktori (investicije, potrosnja i raspodela, proizvodnja, nivo dohotka i dr.). 3. Varijanta realistickog pristupa, u prvi plan istice primarnu ulogu realnih faktora, ali priznaje i povratno aktivno delovanje novcanog faktora. Ova teorija danas, uglavnom, dominira u monetarnoj teoriji. Prema prvoj koncepciji monetarni faktori, a time i monetarna politika, imaju odlucujuce delovanje na sve tokove reprodukcije. Da li ce privredni rast biti brzi ili sporiji, da li ce ekonomska politika uspeti da ocuva vecu ili manju stabilnost privrede u osnovi zavisi od uspeha kojim je u stanju da sebi podredi monetarni faktor, da "upravlja" novcem u privredi. Ciklicno kretanje konjunkture ova koncepcija objasnjava delovanjem novcanog faktora. Liberalna kreditna politika i ekspanzija novca dovode redovno do brzeg razvoja privrede i uzlazne faze ciklusa. Nasuprot tome, kontraktivnokreditna politika vodi depresiji i visokoj nezaposlenosti rada i kapaciteta. Ova koncepcija nije u stanju da sagleda da promene ciklusa i zaokret konjunkture poticu od realnih faktora reprodukcije, te da monetarni faktori samo prate takva kretanja, prilagodjavajuci se nastalim promenama.

Druga, realna koncepcija, polazi od stava da su realni tokovi reprodukcije od primarnog znacaja, dok su monetarni faktori sekundarnog. To su faktori koji se samo prilagodjavaju promenama realnih faktora reprodukcije, omogucavajuci njihov normalan tok. Prema ovoj koncepciji realni faktori dovode do ciklicnog kretanja privrede, do zaokreta konjunkture, dok se monetarni faktori samo prilagodjavaju tim, vec nastalim promenama. Visoku fazu konjunkturnog ciklusa prati rast novca i kredita u privredi, dok fazu recesije ili krize prati oskudica novca i restrikcija kredita. Isto tako povecanje nivoa cena povlaci za sobom rast mase novca u opticaju kao sto i njihovo snizenje dovodi do smanjenja potrebne kolicine prometnih znakova za obavljanje smanjenog robnog prometa. Prema trecoj koncepciji, bankarski sistem ce kroz odgovarajucu monetarnu politiku staviti na raspolaganje privredi onoliko novca i kredita koliko to zahteva dati nivo proizvodnje i robnog prometa, uz dati nivo cena. Ova varijanta je danas dominantna u teoriji i politici, sto je usko vezano za razvoj kreditnog novca, manipulisanog novca u sve razvijenijem drzavnom intervencionizmu, pri cemu drzava za ostvarenje odredjenih ciljeva ekonomske politike (razvojnih, socijalnih, strukturnih i dr.) koristi novac i novcanu politiku centralne banke. Za uspesno sprovodjenje monetarno-kreditne politike, treba paralelno sprovoditi i drugi kompleks mera na podrucju stabilizacije, kao:
1. Fiskalnu politiku

2. Spoljnotrgovinsku politiku 3. Deviznu politiku 4. Politiku dohodaka 5. Politiku investicijai i dr. da bismo dobili odgovarajuci rezultat na podrucju politike novca i kredita.2

2. MONETARNE I JAVNE FINANSIJE, Prof. dr Jovan Sejmenovic, Prof. dr Slobodan Komazec, Prof. dr Zarko Ristic, Banja Luka, 2008.

TEORIJSKA SHVATANJA O PRENOSENJU MONETARNIH EFEKATA U REPRODUKCIJI

Novac je ne samo dosta heterogen mehanizam u modernoj privredi, vec i izvanredno efikasan faktor u procesu stabilizacije privrednog organizma, ali i omogucavanja tokova reprodukcije u celini. Novac i monetarne mere deluju na ekonomsku aktivnost. Sto se tice prirode i mehanizma transmisije ovog delovanja shvatanja se u samoj osnovi mnogo razlikuju. Jedno shvatanje je kejnzijanska koncepcija (u cijoj osnovi su odnosi prihodi-rashodi) i mehanizam kamate kao glavna veza izmedju novca i ekonomske aktivnosti, odnosno dinamike i ponasanja osnovnih agregata (investicija, zaposlenosti, dohotka i dr.). Drugo shvatanje odbacuje podelu ekonomske teorije na analizu nacionalnog dohotka (makroekonomija) i na teoriju cena (mikroekonomija). Prema ovoj teoriji proizvodnja i zaposlenost se objasnjavaju odgovarajucim promenama relativnih odnosa i promenama cena. Ovo bi se moglo smatrati srednjim shvatanjem. I konacno, na sasvim drugom polu, nalazi se poznata neokvantitativna koncepcija s poznatim elementima. Predstavnici kvantitativne teorije posmatraju varijacije kolicine novca u odnosu prema nacionalnom dohotku kao stratesku kategoriju stabilnosti i ekonomskog rasta. Predstavnici neokvantitativne teorije novca, polaze od toga da su novac i monetarna politika od primarnog znacaja u regulisanju konjunkture, da promene monetarne baze odlucujuce deluju na nacionalni dohodak i ostale makroagregate. Promena volumena novca postaje globalni izraz monetarne politike, a provodi se uz neposredno delovanje mase novca na ekonomsku aktivnost. Time promena stope rasta obima novca deluje na realni drustveni proizvod. Monetarna politika je putem kontrole novcane mase veoma efikasna kao instrument stabilizacije, znatno efikasnija od fiskalne politike.

Funkcija traznje novca i traznje kredita se ukljucuje u celovit sistem funkcijama investicija, potrosnje i formiranja dohotka. Investicije predstavljaju samo sastavni deo globalne traznje, koja deluje na privredni rast. Postoje i druga shvatanja prema kojima promene i serije novcane mase prethode serijama dohotka, ali to jos ne znaci da uzrocna veza ide od novca prema dohotku, jer -promene novcane mase, koje prethode promenama serija dohotka mogu biti posledica reagovanja monetarne politike na faze ciklicnog kolebanja. -promene koje se ocekuju u troskovima mogu dovesti do promena u novcanoj masi, odnosno do promena novcane mase pre promena dohotka. U kracim vremenskim periodima postoji uzajamno delovanje novca i dohotka, i to kroz stalni proces monetizacije privrede. Kako postoji cvrst odnos izmedju dohotka i kolicine novca, raspoloziva kolicina novca moze da se menja autonomnim monetarnim merama, pri cemu preduzeca i proizvodjaci prilagodjavaju svoje izdatke stanja opste likvidnosti, da bi uspostavili zeljeni nivo sredstava. Ukupna kolicina novca u krajnjem slucaju, deluje na izdatke privrede, a ovi na nacionalni dohodak i zaposlenost te se povecanja vrse do onog nivoa koji odgovara novom odnosu novca i dohotka. Teorija novcane baze je uspela da dokaze usku vezu izmedju stopa promena novcane mase i drustvenog proizvoda, ali se time jos nista ne kaze o uzrocnoj vezi ovih agregata. Promene stope rasta novcane mase, prema ovim shvatanjima redovno prethode fluktuacijama privrednog ciklusa. Znaci, ukoliko se zele stabilizovati oscilacije konjunkture treba stabilizovati ekspanziju ukupne kolicine novca, a time se prema M. Fridmanu, doslo do konstantne godisnje stope rasta novcane mase.3

3. MONETARNE I JAVNE FINANSIJE, Prof. dr Jovan Sejmenovic, Prof. dr Slobodan Komazec, Ristic, Banja Luka, 2008.

Prof. dr Zarko

NOVAC I PRIVREDNA AKTIVNOST

Prema jednima, novac vrsi kontrolu nad ekonomskim procesima, drugi veruju da on nema neki veci uticaj na ekonomske procese, odnosno da je on gotovo neutralan faktor u reprodukciji. Tvrdnju da je novcana masa aktivan faktor u privrednim procesima, obicno se nastoji potkrepiti s tri sledeca elementa: 1. Promene kolicine novca u privredi imaju redovno odredjena veca ili manja delovanja u celokupnoj privredi. 2. Odnos novca prema vecem broju makroagregata (dohodak, investicije, potrosnja) nije relativno stabilan i predvidljiv u vremenu, a time postaje instrument svesnog usmeravanja privredne aktivnosti. 3. Novcanu masu u privredi je moguce dosta efikasno kontrolisati preko instrumenata monetarne politike, a s njom danas uspesno manipulise centralna banka s krugom poslovnih banaka. Kod Kejnza i neokejnzijanaca u razradjenoj teoriji potrosnje dohotka poslo se od toga da sklonost likvidnosti odredjuje kamatnu stopu, a odnos kamatne stope i stope marginalne efikasnosti kapitala odredjuje ponasanje investicija. S druge strane, u jednom logicnom nizu, investicije i marginalna sklonost potrosnji, odredjuju dohodak, proizvodnju i nivo zaposlenosti. Buduci da je marginalna sklonost potrosnji dosta stabilna, kao i multiplikator investicija, odredjivanje nacionalnog dohotka je dato proizvodnjom promene investicija i multiplikatora (Y = I Mm). Predstavnici neokvantitativne teorije polaze od toga da porast novcane mase(M) dovodi do porasta dohotka, a on je jednak proizvodu porasta kolicine novca i brzine formiranja dohotka, dakle Y = M V.

Kontrola ukupne kolicine novca, prema monetaristima, predstavlja glavni instrument ne samo inflacije vec i deflacije, odnosno rasta nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Prema njima je ranije, narocito posle velike ekonomske depresije i drugog svetskog rata, teorija dohodak rashodi pokazivala vecu efikasnost, zbog cega je doslo do kejnzijanske revolucije, ali je u savremenim privredama delovanje politike novca daleko vece i efikasnije od fiskalnih mera. Sve je to dovelo do velikog zaokreta u regulisanju privrede s dotadasnjeg osnovnog odnosa dohodak rashodi, k novom odnosu, na relaciji novac investicije nacionalni dohodak novac. Pocetak i kraj tog lanca medjuzavisnosti jeste novac. On sada postaje osnovni faktor pokretanja ili kocenja privredne aktivnosti. Novac i monetarni faktor danas je jedan od kljucnih varijabla makrosistema i deluje na sve podsisteme privrede (raspodelu, cene, devizni, trgovinski, bankarski sistem i sistem prosirene reprodukcije u celini). To istovremeno ukazuje da on ne moze biti osnovni ili iskljucivi faktor procesa stabilizacije, odnosno regulisanja potrosnje i stope ekonomskog rasta.

ZADACI MONETARNE POLITIKE

Zadaci monetarne politike se najcesce svode na:

1. Kvantitativni (regulisanje potrebne kolicine novca u privredi novcane

mase) 2. Kvalitativni (selektivni krediti, kreditiranje budzeta, kao i drugih neposrednih korisnika emisije) Monetarno kreditna politika u ostvarivanju ciljeva mora redovno da ostvaruje osnovni zadatak: snabdevanje proizvodnje i prometa potrebnom kolicinom novca koja nece izazvati negativna kretanja, odnosno poremecaje. To znaci da istovremeno treba nastojati da preko novca i kredita otklanja i onemogucava negativne tokove u privredi, posebno one koji mogu poticati od preterane ili nedovoljne kolicine novca u privredi. U sprovodjenju monetarne politike treba voditi racuna o suprotnim efektima njenog delovanja. Restrikcija novca i kredita dovodi do usporavanja tempa ekonomskog rasta, do pojave nezaposlenosti, uz eventualne pozitivne efekte na podrucju stabilizacije cena smirivanja potrosnje. Ekspanzija novca i kredita, s druge strane dovodi do ubrzavanja stope rasta, do povecanja investicija, potrosnje i zaposlenosti. Medjutim, ta pozitivna delovanja pracena su istovremenim pritiskom na rast cena, inflacionim ponasanjima privrednih subjekata i pritiskom na platni bilans. Sve ovo skupa izaziva monetarnu nestabilnost privrede. U tome se i sastoji protivrecno delovanje monetarne politike u njenom planiranju, sprovodjenju i pokusaju ostvarivanja odredjenih ekonomskih ciljeva.

CILJEVI MONETARNE POLITIKE

Osnovni ciljevi monetarne politike mogu biti:
1. Dugorocni, strateski ciljevi delovanja monetarne politike 2. Kratkorocni, trenutni ciljevi.

Dugorocni ciljevi monetarne politike predstavljaju njenu osnovnu orijentaciju u ostvarivanju odredjenih razvojnih i stabilizacionih zadataka. To su i njeni osnovni ciljevi, u koje bi mogli navesti: 1. Ostvarivanje optimalne stope ekonomskog rasta, 2. Ostvarivanje politike pune zaposlenosti, 3. Stabilnost nivoa cena (monetarna i ekonomska stabilnost privrede) 4. Stabilnost spoljne vrednosti novca, vezana za ravnotezu platnog bilansa i spoljnih finansija uopste, 5. Ostvarivanje odredjenih strukturnih promena u privredi. 6. Stimulacija ili destimulacija stvaranja akumulacije u privredi i dr. Kratkorocni ciljevi monetarno kreditne politike krecu se oko cisto korektivnih mera, kojim treba da se u okviru dugorocnih ciljeva monetarne politike, operativnim potezima, resavaju odredjene disproporcije nastale u procesu ekonomskog razvoja. Kratkorocna monetarna politika treba da otklanja manje i prolazne disproporcije u privredi, sto znaci da ovako usmeravana monetarna politika mora biti vrlo elasticna, brzo reagovati na uocene slabosti privrede, ali i davati brze efekte. Ciljevi kratkorocno vodjene monetarne politike obicno se postavljaju u toku jedne godine, u toj godini se nastoje i ostvariti, tako da je svaka godina u okviru dugorocno planirane monetarno kreditne politike u stvari obelezena specificnim ciljevima kratkorocne monetarne politike.

10

EFIKASNOST MONETARNE POLITIKE

Kada se govori o efikasnosti monetarne politike ona se posmatra, pre svega, sa stanovista ostvarivanja zadataka i ciljeva koji se pred monetarnu politiku postavljaju. Vazne karakteristike efikasnosti monetarne politike jesu:
1. Elasticnost monetarne politike koja se ogleda u sposobnosti brzog

menjanja odredjenih instrumenata monetarnog regulisanja i njihovom prilagodjavanju izmenjenim privrednim procesima. 2. Izolacija od politickih pritisaka. U ekonomski razvijenim zemljama centralne banke imaju veliku nezavisnost i tesko su podlozne politickim pritiscima. Medjutim, za ekonomski manje razvijene zemlje instrumentarijum monetarnog regulisanja je znatno siromasniji te su politicki pritisci znatno izrazeniji. Monetarna politika ima i citav niz ogranicenja sto umanjuje njenu efikasnost. Medju njima treba posebno istaci slozenost transmisionog mehanizma monetarnih procesa i relativno dugo vremensko kasnjenje u delovanju mera monetarne politike. U principu moze se konstatovati da je za efikasno vodjenje monetarne politike od posebne vaznosti da postoji adekvatan sistem instrumenata monetarnog regulisanja, da su monetarne vlasti, u velikom stepenu, samostalne u vodjenju monetarne politike i da potrebne mere preduzimaju pravovremeno, te da se delovanje preduzetih monetarnih mera u privredi ispoljava dovoljno brzo.4

11

4. NOVAC, KREDIT I BANKE, Prof. dr Jovan B. Dusanic, Beograd-S.Sarajevo, 2002.

MONETARNA POLITIKA I FORMIRANJE OPTIMALNE KOLICINE NOVCA

Znacajnije i teze je to sto se u savremenom bankarskom sistemu ne pojavljuje samo centralna banka kao emisiona ustanova, vec i svaka poslovna banka u sistemu postaje specificna emisiona banka. Nije samo problem u regulisanju novca koji emituje centralna banka, problem se javlja u regulisanju kredita u krugu poslovnih banaka i stvarno prisutnog procesa multiplikacije kredita i depozita. Procesi stvaranja i ponistavanja novca koji se tu razvijaju otezavaju i gotovo onemogucavaju vodjenje adekvatne monetarno kreditne politike i snabdevanje privrede potrebnom kolicinom novca. Teorijski se moze reci da je u datom trenutku optimalna novcana masa, determinisana sa dva kompleksna faktora: - visinom nominalnog dohotka ili ukupnih transakcija - brzinom opticaja novca pri cemu, sa porastom nominalnog dohotka ili ukupnih transakcija raste i potrebna kolicina novca u opticaju, dok se ona smanjuje sa povecanjem brzine opticaja novca. Dinamicki posmatrano, optimalna novcana masa je neki dugorocni prosek odstupanja navise ili nanize, u odnosu na stvarno optimalnu novcanu masu, tako da se monetarno kreditna politika postavlja u polozaj da se stalno prilagodjava vec nastalim: - Proizvodno - finansijskim procesima u privredi, - Eventualno neophodnoj korekturi kojoj treba pribeci da bi se otklonili neki vec nastali poremecaji iz prethodnog perioda, - Veca ili manja restrikcija ili ekspanzija novca i kredita u tekucem periodu, da bi se suzbio razvoj negativnih procesa u narednom periodu, sto znaci da u tekucem periodu odstupa od stvarno optimalne zone novcane mase. Utvrdjena optimalna kolicina novca u masi ne znaci da je postignuta optimalna kolicina u svim sektorima privrede. U masi moze biti na optimalnom nivou, ali na nekim sektorima je iznad optimalnog, a na drugim ispod optimalnog nivoa, sto je vec dugorocna karakteristika nase privrede.

12

ZAKLJUCAK
Kada se govori o znacaju monetarne politike, i uopste novca, za normalno odvijanje tokova realne privredne aktivnosti, odnosno procesa drustvene reprodukcije, sve vise se izbegavaju ekstremni teorijski stavovi koji tvrde da novac nije vazan, odnosno da je samo novac vazan. Danas se uglavnom zastupa teorijski stav po kome je znacaj monetarne politike veoma naglasen, ali ne i presudan za normalno odvijanje tokova privredne aktivnosti. Drugim recima, sada se najcesce istice teorijski stav da realni ekonomski faktori primarno odredjuju formiranje performansi date ekonomije (stopa rasta proizvodnje, stopa nezaposlenosti, stopa inflacije, suficit ili deficit u platnom bilansu itd.), ali da monetarne varijable igraju znacajnu povratnu ulogu u formiranju performansi ekonomije. U ovom radu smo se upoznali sa teorijom monetarne politike koja ima veliki znacaj u razvijanju privrede. Naime, videli smo da je monetarna politika jedan veoma vazan segment ekonomske politike koja treba da regulise kolicinu novca u opticaju i obezbedi njihovo pozitivno delovanje na ukupna realna privredna kretanja. Zatim smo se upoznali sa karakteristikama monetarne politike: osnovnim koncepcijama o ulozi monetarnih faktora u reprodukciji, novac i privredna aktivnost, zadaci i ciljevi monetarne politike, te efikasnost monetarne politike i optimalna kolicina novca.

13

LITERATURA
MONETARNE I JAVNE FINANSIJE, Prof. dr Jovan Sejmenovic, Prof. dr Slobodan Komazec, Prof. dr Zarko Ristic, II izdanje, Banja Luka, 2008. MONETARNA EKONOMIJA I BANKARSTVO, Prof. dr Jovan B. Dusanic, CONSSECO INSTITUT, S. Sarajevo Beograd, 2004. NOVAC, KREDIT I BANKE, Prof. dr Jovan B. Dusanic, CONSSECO INSTITUT, Beograd S. Sarajevo, 2002.

14