VODIČ KROZ PC TEHNOLOGIJU

DIGITALNE KAMERE

Prevod sa engleskog: Dr Radomir Janković

Nije teško shvatiti uspon koji ovih dana doživljavaju proizvođači digitalnih kamera. Mnoštvo primena jednostavnih za upotrebu, dramatično proširenje Weba i njegove nezasite gladi za vizuelnim zapisima, kao i pojava velikog broja jeftinih štampača sposobnih da daju fotorealističan izlaz, učinili su digitalnu kameru veoma poželjnim dodatnim uređajem. Ovi činioci, kombinovani sa sve boljim kvalitetom slike i sve nižim cenama, stavljaju digitalnu kameru u sam vrh poželnih standardnih periferijskih uređaja za domaćinstva ili poslovne PC računare. U principu, digitalna kamera je slična tradicionalnom fotoaparatu koji koristi film. Ona ima vizir (tražilo) kojim se usmerava ka objektu snimanja, objektiv kojim se slika uoštrava i prenosi na uređaj osetljiv na svetlost, neko sredstvo pomoću koga više slika može da se zapamti i premesti za kasniju upotrebu, a sve to je smešteno u jedinstveno kućište. Kod konvencionalne kamere, film osetljiv na svetlost služi za registrovanje slika i memoriše ih posle hemijskog razvijanja. Digitalna fotografija koristi kombinaciju napredne tehnologije senzora za slike i memoriju koja omogućava registrovanje slika u digitalnom formatu, praktično trenutno, pa nema potrebe za procesom "razvijanja". Iako princip može biti isti kao kod kamere sa filmom, unutrašnji rad digitalne kamere je sasvim različit, jer se slika stvara ili pomoću uređaja sa spregnutim naelektrisanjem (Charge coupled device - CCD) ili pomoću CMOS senzora (komplementarni metal-oksidni poluprovodnici). Svaki od senzorskih elemenata pretvara svetlost u napon proprocionalan njenom sjaju; taj se napon onda propušta kroz analogno-digitalni konvertor koji prevodi fluktuacije u CCD uređaju u diskretni binarni kôd. Digitalni izlaz analogno-digitalnog konvertora šalje se u digitalni procesor signala (DSP - digital signal processor) koji podešava kontrast i detalje te komprimuje sliku pre nego što je uputi u memorijski medijum. Što je sjajnija svetlost, napon je viši i odgovarajući piksel je sveliji. Što ima više elemenata, veća je rezolucija i može da se registruje više detalja. Ceo proces je vrlo udoban za korisnika. CCD ili CMOS senzori fiksirani su na jednom mestu i nastavljaju da registruju slike tokom celog radnog veka kamere. Nema potrebe za premotavanjem filma između dva kalema, a broj pokretnih delova sveden je na najmanju meru.

CCD
CCD je tehnologija koja se nalazi u srcu većine digitalnih kamera, a zamenjuje i zatvarač i film iz konvencionalnih kamera. Ona potiče iz šezdesetih godina, kada su svi tražili jeftina rešenja za masovnu proizvodnju memorijskih uređaja. Eventualna primena CCD za uređaje za registrovanje slika nije ni padala na pamet naučnicima koji su se u početku bavili tom tehnologijom. U Bellovim laboratorijama 1969. godine Willard Boyle i George Smith su uspeli da memorišu podatke pomoću CCD uređaja. Prvi CCD uređaj za stvaranje slike, u formatu 100x100 piksela, napravljen je 1974. godine u firmi Fairchild Electronics. Sledeće godine, uređaj je upotrebljen u TV kamerama za komercijalno emitovanje i uskoro je postao opšte mesto u konstrukcijama teleskopa i uređajima za rad sa slikama u medicinskim primenama. Nešto kasnije, CCD postaje deo glavne tehnologije za digitalne kamere. CCD radi kao elektronska verzija ljudskog oka. Svaki CCD uređaj se sastoji od miliona ćelija koje se zovu fotodiode. One su u suštini "izvori" za prikupljanje svetlosti koji pretvaraju optičke informacije u električno punjenje. Kada čestice svetlosti, poznate kao fotoni, prodru u silicijum od koga se sastoje fotodiode, one unesu dovoljne energije da se emituju negativno naelektrisani elektroni. Što više svetlosti padne na fotodiodu, to je više slobodnih elektrona na raspolaganju. Svaka fotodioda ima na sebi električni kontakt i kada se na njega priključi napon, silicijum ispod fotodiode može da prihvata slobodne elektrone, pa se ponaša kao njihovo skladište. Na taj način, svaka fotodioda ima posebnu količinu naelektrisanja koja joj je pridružena; što je to naelektrisanje veće, veći je intenzitet sjaja odgovarajućeg piksela. Sledeća faza u procesu predaje tu struju onome što se zove registar za očitavanje. Kako naelektrisanja ulaze i zatim izlaze iz registra za očitavanje, ona se uništavaju i, pošto je naelektrisanje svakog reda "spregnuto" sa sledećim, sve to ima efekat povlačenja sledećeg iza njega. Signali se zatim propuštaju - kao signal što je moguće više oslobođen od šuma - do pojačivača, a zatim na analogno-digitalni konvertor. Fotodiode CCD uređaja u stvari daju odziv samo na svetlo, a ne na boju. Boja se dodaje slici pomoću crvenih, zelenih i plavih filtera, koji se postavljaju iznad svakog piksela. S obzirom na to da CCD uređaj imitira ljudsko oko, udeo zelenih filtera u odnosu na crvene i plave iznosi dva prema jedan. Kako piksel može da predstavlja samo jednu boju, prava boja se pravi uprosečavanjem intenziteta svetlosti na susednim pikselima; taj proces poznat je kao interpolacija boja. Dodavanjem staklenog sloja konvencionalnoj konstrukciji uređaja sa spregnutim naelektrisanjem (CCD), firma Fujifilm je razvila nov, radikalno drugačiji CCD sa većim, osmougaono oblikovanim fotodiodama, smeštenim pod uglovima od 45º, umesto standardnog kvadratnog oblika. Ovaj nov raspored služi da bi se izbegao šum signala koji je ranije postavljao ograničenje u gus-

tini fotodioda u CCD uređaju, što obezbeđuje poboljšanu reprodukciju boja, širi dinamički opseg i povećanu osetljivost. Svi ovi atributi rezultuju oštrijim digitalnim slikama sa više boja.

CMOS
Godine 1998. pojavio se CMOS (komplementarni metal-oksidni poluprovodnik), kao alternativa tehnologiji CCD u registrovanju slika. Procesi proizvodnje CMOS-a jesu oni isti koji se koriste i za proizvodnju miliona procesora i memorijskih čipova širom sveta. Za sve te procese ustanovljene su tehnike visokog prinosa, čija je infrastruktura već na licu mesta, što znači da je proizvodnja CMOS čipova daleko jeftinija od proizvodnje specijalizovanih CCD uređaja. Druga prednost je u tome što CMOS ima značajno manje zahteve za napajanjem od CCD uređaja. Pored toga, dok CCD uređaji imaju samo jednu funkciju registrovanja gde je svetlost pala na svaku od stotina hiljada tačaka za uzorkovanje, CMOS može obavlja i druge zadatke, na primer, analogno-digitalna konverzija, obrada signala, podešavanje ravnoteže belog i upravljanje kamerom i sl. Moguće je, takođe, povećati gustinu CMOS uređaja i dubinu bitova bez rasta troškova. Iz tih i još nekih razloga mnogi industrijski analitičari veruju da će na kraju gotovo sve jednostavnije i jeftinije digitalne kamere biti zasnovane na CMOS tehnologiji, a da će samo one iz srednje klase i vrhunske koristiti CCD uređaje. Ostaju i problemi koje treba rešiti, na primer, slike sa šumom i nemogućnost korektnog registrovanja pokreta, pa je na početku novog milenijuma potpuno jasno kako CMOS treba da pređe izvestan put pre nego što dostigne ravnopravnost sa CCD tehnologijom. Ipak, perspektive ove tehnologije veoma su se povećale krajem 2000. godine, kada je firma Foveon Inc. iz Silicijumske doline objavila proizvodnju svog CMOS senzora za obradu slike od 16,8 miliona piksela (4096x4096) - oko tri puta veća rezolucije od bilo kog ranije objavljenog CMOS senzora za sliku i više od pedeset puta veće rezolucije nego najčešće proizvođeni CMOS senzori digitalnih kamera za najšire tržište u tom trenutku. Do sada je u proizvodnji CMOS senzora za sliku korišćena tehnologija 0,35–0,50-mikronskog procesa i bilo je opšte prihvaćeno da će 0,25 mikrona predstavljati sledeću rundu ponuda. Foveonov 16-megapikselski senzor prvi je senzor za sliku bilo koje veličine proizveden upotrebom tehnologije 0,18-mikronskog procesa - što je vlasnički proces proizvodnje analognih CMOS uređaja razvijen u saradnji sa firmom National Semiconductor Corporation - i to predstavlja dva skoka unapred u industriji CMOS uređaja za primene u obradi slike. Upotreba 0,18-mikronskog procesa omogućava da se više piksela spakuje na dati fizički prostor, a ovo daje bolju rezoluciju senzora. Tranzistori napravljeni 0,18-mikronskim procesom su manji i zato ne zauzimaju mnogo prostora senzora, pa on može biti upotrebljen za detekciju svetla. Ta prostorna efikasnost omogućava projekte sa "pametnijim" pikselima, koji mogu da obezbede nove mogućnosti za vreme ekspozicije, bez žrtvovanja osetljivosti na svetlo. Senzor 4096x4096 ima dimenzije 22 mm x 22 mm i ima procenjenu ISO brzinu od 100 sa dinamičkim opsegom od 10 tačaka, a sastoji se od blizu 70 miliona tranzistora. Očekuje se da se senzor, osamnaest meseci posle pojavljivanja, nađe u proizvodima za profesionalno tržište visokog kvaliteta - uključujući tu profesionalne kamere, filmske skenere, medicinsku obradu

slike, skeniranje dokumenata i muzejsko arhiviranje. Predviđa se da će takva senzorska tehnologija, na duži rok, preći i na veće tržište, za široku potrošnju.

Kvalitet slike
Kvalitet slike digitalne kamere zavisi od više činilaca, kao što su optički kvalitet objektiva i čipa za registrovanje slike, kompresioni algoritmi i druge komponente. Međutim, najvažnija odrednica kvaliteta slike jeste rezolucija CCD uređaja. Što je više elemenata, viša je rezolucija i zato se može registrovati više detalja. U 1997. godini tipična prirodna rezolucija digitalnih kamera za tržište široke potrošnje bila je 640 x 480 piksela. Godinu dana kasnije, kako su se poboljšale tehnike proizvodnje i tehnologija napredovala, pojava "megapikselskih" kamera značila je da se za isti novac mogao kupiti model od 1024 x 768 ili čak 1280 x 960 piksela. Do početka 1999. godine rezolucije su došle da 1536 x 1024, a pre sredine te godine, pojavom CCD uređaja od 2,3 miliona elemenata, koji su podržavali rezolucije od 1800 x 1200, bila je probijena barijera od dva megapiksela. Godinu dana kasnije, nezadrživi marš megapiksela probio je barijeru od tri megapiksela pojavom CCD uređaja od 3,34 megapiksela, koji su davali makismalnu veličinu slike od 2048 x 1536 piksela. Na tom nivou, sirova rezolucija teško da je nešto više od igre brojeva i sporedna je u odnosu na druge činioce kvaliteta kamere. Jedan od njih - i gotovo najvažniji za kvalitet krajnje slike kao količine informacija koju je CCD uređaj sposoban da registruje na prvom mestu - jeste čistoća informacija prosleđenih na analogno-digitalni konvertor. Kvalitet procesa upravljanja bojama CCD uređaja drugi je važan činilac i jedan od glavnih uzroka razlika u izlazima kamera koje imaju CCD uređaje sa istim brojem piksela. Proces ne bi trebalo mešati sa metodom interpolacije koji koriste isti proizvođači da bi došli do datoteka bit mapa sa rezolucijom većom od prave optičke rezolucije (odnosno rezolucije CCD matrica). Ovaj metod - koji se tačnije zove ponovno uzorkovanje - dodaje piksele koristeći već prisutne informacije i, mada povećava efektivnu rezoluciju, čini to po cenu smanjenja oštrine i kontrasta. To radi kvantifikovanjem piksela i njihovim kvalifikovanjem prema zajedničkim crtama. Umesto standardne interpolacije, u kojoj se pikseli kopiraju i umeću da bi se stvorile veće slike, neke kamere koriste softversku tehniku povećavanja za koju se tvrdi da daje bolje rzultate od onih koji bi se dostigli konvencionalnom interpolacijom. Ona kopira i umeće piksele tamo gde softver za povećavanje smatra da su oni potrebni da bi napravili linije, oblike, uzorke i konture - da bi se stvorile veće slike. Drugi ograničavajući činilac jesu rutine za komprimovanje slike, koje mnoge digitalne kamere koriste da bi omogućile pamćenje više slika u datoj količini memorije. Neke digitalne kamere memorišu slike u sopstvenom formatu, zahtevajući softver koji obezbeđuje proizvođač da bi im se moglo pristupiti, ali većina digitalnih kamera komprimuje i memoriše slike u industrijskim standardnim formatima JPEG ili FlashPIX, koje mogu da pročitaju gotovo svi grafički paketi. Oba formata koriste kompresiju sa nešto gubitaka, što dovodi do izvesnog smanjenja kvaliteta slika. Međutim, mnoge kamere imaju različita podešavanja kompresije, a to dozvoljava da korisnik traži kompromis između kvaliteta rezolucije i kapaciteta slika, uključujući i opciju da se slike, za baš najbolji traženi kvalitet, pamte bez ikakve kompresije ("CCD sirovi režim").

Osobine
Displej sa tečnim kristalima (LCD) u boji jeste osobina koju poseduju gotovo sve savremene digitalne kamere. On radi kao mini grafički korisnički interfejs, dozvoljavajući korisniku da podesi širok opseg komandi koje nudi kamera i, kao takav, predstavlja neprocenjivu pomoć za prethodno pregledanje i uređivanje fotografija, bez potrebe za povezivanjem sa PC računarom da bi se to izvelo. On se obično može upotrebiti da prikaže veći broj minijaturnih prikaza memorisanih slika istovremeno ili da obezbedi opciju da se vidi pojedinačna slika na celom ekranu, njen povećani deo ili, ako se to želi, da se ona izbriše iz memorije. Dok manji broj kamera dolazi na tržište sa pravim jednookim refleksnim vizirom (SLR), kroz koji korisnik vidi tačno ono što "vidi" CCD uređaj kamere, većina njih imaju tipični odvojeni vizir kompaktne kamere, na kome se slika registruje pod donekle različitim uglom i zbog toga ima problem sa paralaksom. Najveći broj digitalnih kamera koristi displej sa tečnim kristalima za kompoziciju umesto optičkog vizira, čime se problem paralakse eliminiše. Na nekim modelima displej je skriven na zadnjem delu, pomoću poklopca koji treba da se otvori, rotira i zatim natrag zatvori. To je pomalo nezgodno, ali ima ima nekoliko prednosti u odnosu na fiksirani ekran. Prvo, ekran je zaštićen kada se ne koristi i, drugo, može fleksibilno da se postavi dozvoljavajući fotografu da napravi sopstveni portret ili da drži kameru iznad glave dok istovremeno zadržava kontrolu nad kadriranjem snimka. To takođe pomaže u vezi s problemom koji se često javlja prilikom upotrebe displeja sa tečnim kristalima kao vizira - otežanog gledanja pri direktnom sunčevom svetlu. Druga loša strana je, naravno, u tome što produžena upotreba brzo troši baterije. U opisu digitalnih kamera često se navodi da imaju objektive čije su žižne daljine ekvivalentne onima kod popularnih objektiva 35-milimetarskih kamera. U stvari, većina digitalnih kamera ima objektive sa žižnim daljinama oko 8 mm; to obezbeđuje pokrivanje ekvivalentno standardnoj kameri na film, jer je CCD uređaj za sliku mnogo manji od kadra 35-milimetarskog filma. Otvor blende i komanda brzine zatvarača takođe su potpuno automatizovane na nekim kamerama, ali su dozvoljena i ručna podešavanja. Mada optička rezolucija nije činilac koji mnogo utiče na to kako se digitalne kamere predstavljaju na tržištu, ona može imati značajnu ulogu u postizanju kvaliteta slike. Objektivi digitalnih kamera obično imaju efektivni opseg do 20' (oko 6,5 metara), ISO ekvivalent između 100 i 160 i podržavaju brzine zatvarača u opsegu od 1/4 do 1/500 sekunde.

Sposobnost zumiranja - motorizovani zum-objektivi sa ekvivalentom žižne daljine koji odgovara žižnim daljinama između 36 mm (srednji širokougaoni objektiv) i 114 mm (srednji teleobjektiv) na kamerama formata 35 mm - postaje sve popularnija karakteristika. Neke kamere imaju postepeno zumiranje preko celog opsega žižnih daljina, a druge obezbeđuju dve ili tri unapred definisane postavke. Digitalni zum ne poboljšava kvalitet slike, nego samo uzima deo slike i koristi softver kamere da bi, interpolacijom, automatski promenio njenu veličinu na pun ekran. Neke digitalne kamere obezbeđuju digitalni zum kao alternativu pravom optičkom zumu, a druge ga daju kao dodatnu osobinu, efektivno udvostručavajući opseg mogućnosti zuma na kameri. Za snimanja iz velike blizine često se obezbeđuje makro funkcija, koja dozvoljava da se fotografije snimaju i sa veoma malih rastojanja, na primer, 3 cm, a obično podržavaju žižne daljine od oko 10 do 15 cm. Neke digitalne kamere čak imaju objektive koji se mogu okretati, sa mogućnošću rotacije od 270 stepeni, a dozvoljavaju pogled na vizir sa tečnim kristalima bez obzira na ugao objektiva. Neke od kamera nude veliki broj opcija za ekspoziciju slike. Jedan od najpopularnijih je "rafalni" režim koji dozvoljava da se veći broj snimaka napravi pomoću jednog pritiska na zatvarač - do 15, brzinom od 1 do 3 snimka u sekundi. Takođe je uobičajen i vremenski programiran režim, kojim se snima u unapred izabranom intervalu. Drugi primeri su mogućnost četiri uzastopna snimka od kojih svaki koristi samo po četvrtinu raspoložive CCD matrice, što kao rezultat daje kadar u kome su četiri različite slike, ili višestruki snimci u unapred izabranom vremenskom intervalu, koji se onda poređaju u jedinstveni kadar. Neke od kamera imaju ručni režim koji dozvoljava fotografu veliki stepen umetničke slobode. U ovom režimu obično mogu da se podese četiri parametra: ravnoteža boja, kompenzacija ekspozicije, snaga i sinhronizacija fleša. Ravnoteža boja može da se postavi za odgovarajuće uslove osvetljenosti - dnevno svetlo, tungstenov ili fluorescentni izvor veštačke svetlosti. Kompenzacija ekspozicije menja ukupnu ekspoziciju snimka koja se odnosi na izmerenu "idealnu" ekspoziciju. Ova osobina je slična onoj kod jednookih refleksnih

(SLR) kamera i dopušta da snimak bude namerno podeksponiran ili preeksponiran kako bi se dobio poseban efekat. Podešavanje snage fleša omogućava da se jačina fleša menja u inkrementima, a postavljanje sinhronizacije fleša dozvoljava da se isforsira njegova upotreba, bez obzira na druga podešavanja kamere. Veoma uobičajene postaju karakteristike koje dozvoljavaju različite likovne efekte. To može biti izbor monohromatskog režima, negativa ili sepije. Pored umetničkih efekata, monohromatski režim je veoma koristan za snimanje dokumenata koji posle prolaze kroz optičko prepoznavanje karaktera (OCR). Neke digitalne kamere takođe imaju "sportski" režim, koji dodaje oštrinu registrovanim slikama pokretnih objekata, i režim za "noćno snimanje", koji dozvoljava duge ekspozicije. Panoramski režimi razlikuju se u stepenu složenosti. Na jednostavnijem kraju spektra nalazi se opcija u kojoj se naprosto odseku gornja i donja ivica standardne slike, što zauzima manje memorijskog prostora u toku procesa. Složenija je mogućnost dobijanja pseudopanoramskih snimaka registrovanjem serije slika pa njihovim kombinovanjem u jedinstven panoramski pejzaž upotrebom softvera posebne namene. Samookidač je uobičajena osobina; obično obezbeđuje kašnjenje od 10 sekundi između trenutka kada je zatvarač aktiviran i trenutka kada se slika registruje. Sve moderne digitalne kamere imaju ugrađen automatski fleš, sa ručnom opcijom za preuzimanje. Najbolji među njima imaju domet do 12' (oko 4 metra) i obezbeđuju veći broj različitih radnih režima, kao što su automatski fleš za slabo svetlo ili za pozadinsko osvetljavanje, fleš za rasvetljavanje radi smanjenja oštrih senki direktnog svetla, eliminisanje efekta "crvenih očiju" i slično. "Crvene oči" se pojavljuju zbog svetla reflektovanog od mrežnjače koja je prekrivena krvnim sudovima. Sistem radi tako što sija svetlom boje ćilibara sekund pre nego što se aktivira glavni bljesak, tako da se zenica skupi, pa se smanjuje količina svetla koje se reflektuje od mrežnjače. Još jedna od uobičajenih karakteristika kamera na film koja je sada raspoloživa i na njihovim digitalnim parnjacima jeste mogućnost da se slika označi datumom i vremenom ili neki drugim izabranim tekstom. I to nije sve. Poslednja inovacija - ugrađeni mikrofon - omogućava zvučno obeležavanje u standardnom WAV formatu. Posle snimanja ovaj zvuk može da se pošalje na spoljašnji uređaj za reprodukciju ili da se sluša na slušalicama uz pomoć odgovarajućeg priključka. Nekoliko karakteristika koje pokazuju blisku povezanost digitalnih kamera sa drugim aspektima tehnologije PC računara jesu funkcija koja omogućava da slike smanjenog formata budu poslate elektronskom poštom direktno sa kamere pomoću odgovarajućeg softvera i sposobnost da se registruju kratke video sekvence memorisane u formatu MPEG-1. Skuplji modeli takođe obezbeđuju podršku za dve memorijske kartice i osobine koje se više sreću kod jednookih refleksnih (SLR) kamera - kao što su izmenljivi objektivi i sposobnost da se fleš uređaj napaja ili iz integrisanog priključka ili iz spoljašnjeg izvora. Do početka 2000. godine neki od glavnih proizvođača, među njima Nikon i Kodak, pripremali su se da prate svog konkurenta Minoltu u pravcu pomeranja digitalnih kamera ka glavnom profesionalnom tržištu nuđenjem tehnologije jednookih refleksnih kamera po "prihvatljivim cenama".

Dok razlika između profesionalnih modela i onih za široku potrošnju ostaje značajna, ona se dramatično smanjila u krajem devedesetih. kao što se to dogodilo i sa jazom između digitalnih kamera uopšte i njihovih analognih parnjaka.

Rad
Važno je zapaziti da snimanje digitalnom kamerom nije uvek isto kao snimanje kamerom na film. Većina uređaja ispoljava vreme kašnjenja od 1 do 2 sekunde od pritiska na dugme zatvarača do trenutka kada kamera registruje sliku. Potrebno je neko vreme da se navikne na taj problem, što čini kameru neprikladnom za akcione snimke. Međutim, ovo se veoma brzo poboljšava i neke od najnovijih kamera stižu na tržište gotovo bez ikakvog intervala kašnjenja. Većina kamera zahteva takođe izvesno vreme oporavka između snimaka, zbog obrade posle snimanja (analogno-digitalna konverzija podataka, preslikavanje, izoštravanje, kompresija i memorisanje slike kao datoteke). Ovaj interval može da traje od nekoliko sekundi do pola minuta, što zavisi od tipa kamere i stanja baterija. Većina digitalnih kamera koristi nikl-kadmijumske ili nikl-hidridne baterije koje se mogu ponovo puniti, kao i obične alkalne baterije (najšešće 4 AA baterije). Životni vek baterija varira od kamere do kamere. Kao opšte pravilo, baterije koje se mogu ponovo puniti obično traju od 45 minuta do 2 sata snimanja, u zavisnosti od toga koliko se koriste LCD i fleš, dok skup od četiri alkalne baterije obično traje 1 sat.

Memorijski prostor
Mnoge digitalne kamere prve generacije imale su unutrašnju memoriju od jednog ili dva megabajta, pogodnu za smeštanje oko 30 slika standardnog kvaliteta i veličine od 640 x 480 piksela. Na nesreću, kada je memorija jednom bila napunjena, više nije moglo da se snima dok se postojeće slike ne prenesu u PC računar i izbrišu iz kamere. Moderne digitalne kamere koriste zamenljivu memoriju. Ovo ima dve prednosti: prvo, kada je memorijska kartica jednom napunjena, ona se može jednostavno izvaditi i zameniti drugom; drugo, imajući u vidu potreban PC hardver, memorijske kartice se mogu direktno uključiti u PC računar i slike sa njih mogu se pročitati kao sa čvrstog diska. Do početka 1999. godine dva rivalska formata vodila su borbu za dominaciju na tržištu digitalnih kamera: • CompactFlash: prvi put ga je uvela korporacija SanDisk 1994. godine. Zasnovan na tehnologiji fleš memorije, CompactFlash obezbeđuje trajnu memoriju kojoj ne treba baterija da bi zadržala podatke. U suštini to je PC fleš kartica smanjena na oko četvrtinu originalne veličine, a koristi vezu od 50 pina koja odgovara standradnom 68-pinskom PC adapteru za kartice tipa II. To je čini kompatibilnom sa uređajima projektovanim da koriste PC karticu fleš RAM. Kartice CompactFlash imaju dimenzije 43 mm x 36 mm. One su raspoložive i u tipu I i u tipu II, mada najviše u prvom od njih. Kartica tipa I ima debljinu od 3,3 mm, a radiće u priključcima i tipa I i tipa II. Kartica tipa II ima debljinu od 5 mm i radiće samo u priključku tipa II. Krajem 2000. godine kapaciteti su bili 192 Megabajta i 300 Megabajta za tipove kartica I i II, respektivno.

SmartMedia: u početku, kada su se pojavile 1996. godine, poznate pod nespretnom skraćenicom SSFDC (Solid-State Floppy Disk Card), SmartMedia kartice koje je razvila Toshiba su mnogo manje i lakše od kartica CompactFlash, imaju masu od 0,48 grama, dimenzije 45 x 37 mm i debljinu od samo 0,78 mm. One koriste sopstvenu 22-pinsku vezu, ali je kao i njen rivalski format PCMCIA-ATA kompatibilna i zato može da se adaptira za upotrebu u priključcima za kartice u prenosnim PC računarima. Kapaciteti su manji od onih za CompactFlash - 128 Megabajta je bio najveći kapacitet krajem 2000. godine, što je moglo da posluži za smeštanje 560 fotografija visoke rezolucije (1200 x 1024) - ali sa nižom cenom po megabajtu.

Postoje uređaji raspoloživi za obe vrste medija, koji dozvoljavaju pristup preko pogona standardne fleksibilne diskete ili preko paralelnog priključka PC računara. Opcija sa najboljim performansama jeste SCSI uređaj koji takođe dozvoljava da PC slotovi za kartice budu dodati na stoni PC računar. CompactFlash ima daleko jaču konstrukciju od svog rivala, jer mu je elektronika memorije ugrađena u jako kućište. SmartMedia ima pozlaćene kontakte izložene spoljnim uticajima i produžena upotreba može da bude uzrok ogrebotinama na njenoj površini. Njena elektronika za memoriju je zatopljena u smoli i nalazi se u sendviču između kartice i kontakta. CompactFlash može da radi u temperaturnom opsegu od 250C do 750C i tvrdi se da joj je životni vek 100 godina; SmartMedia može da se koristi između 00C i 500C i tvrdi se da se u nju može upisivati najmanje 250000 puta. Sa bojama od 24 bita i slikama rezolucije 1800 x 1200 koje proizvode potrošački modeli sredinom 1999. godine (a one zauzimaju masivnih 6,2 Mbajta) kapacitet memorije postaje sve važniji aspekt tehnologije digitalnih kamera. Još nije jasno koji će format izaći kao pobednik u ovoj borbi između standarda. SmartMedia je imao dobar start, ali CompactFlash se koristi i u ličnim digitalnim pomoćnicima (PDA - personal digital assistant), pa bi se ta dodatna svestranost na dužu stazu mogla pokazati kao značajna prednost. Krajem 1999. godine pojavila se treća memorijska tehnologija, u vidu Sonijevog Memory Sticka. Manji od žvakaće gume, Memory Stick kapaciteta 32 Mbajta projektovan je za upotrebu u malim audiovizuelnim elektronskim uređajima kao što su digitalne kamere i kamkorderi. Njegov sopstveni 10-pinski konektor obezbeđuje sigurno ubacivanje, lako vađenje i pouzdanu vezu, a jedinstveni prekidač za sprečavanje brisanja pomaže da se zaštite uneseni podaci od slučajnog brisanja.

Memorijski prostor na disku
Neke skuplje profesionalne kamere koriste PCMCIA (Personal Computer Memory Card International Organization - Međunarodna Asocijacija za memorijske kartice personalnih računara) čvrste diskove kao memorijski medijum. Mada oni ne troše energiju jednom kada su slike registrovane i imaju mnogo veći kapacitet od fleš memorije (uređaj od 170 Mbajta može da smesti do 3200 "standardnih" slika 640 x 480), opcija čvrstog diska ima neke nedostatke. Prosečna PC kartica za čvrsti disk troši oko 2,5 W snage kada se disk slobodno vrti besposlen, više kada se čita/upisuje i još više kada ubrzava. To znači da nije praktično zavrteti disk, snimiti nekoliko snimaka i ponovo ga isključiti; sve slike treba da se snime i memorišu u jednom pro-

lazu, pa čak i tada će baterije na kameri trajati žalosno kratko vreme. Krhkost i pouzdanost su takođe velika briga. Pokretni delovi i izuzetno uske mehaničke tolerancije na čvrstim diskovima čine ih prirodno manje pouzdanih od medija u čvrstom stanju. Sa ubrzanim porastom rezolucija digitalnih kamera za fotografije i pojavom digitalnih video kamera, potreba za fleksibilnom memorijom za slike velikog kapaciteta nikada nije bila veća. Firma Iomega je 1999. godine uvela inovativni izmenljivi memorijski uređaj, namenjen digitalnim kamerama, kao i prenosnim računarima i ručnim uređajima. Uređaj Clik!, napajan iz baterija, podržava PC spregu za kartice i obezbeđuje kapacitet od 40 Mbajta na medijumu mase 10 grama i dimenzija 50 x 50 mm. On dolazi na tržište u kompletu sa adapterom i dozvoljava prenos slika sa kartica CompactFlash i SmartMedia na mnogo jeftiniji magnetni disk kapaciteta 40 Mbajta. Sledeće godine kamera ePhoto CL30 Clik! postala je prva digitalna kamera koja je koristila Clik! diskove kao primarni memorijski prostor. Sredinom 1999. godine IBM je ušao u bitku uvodeći najmanji čvrsti disk na svetu, revolucionarni Mikrodrajva. Mikrodrajv koristi ploču prečnika jednog inča (2,54 cm), koja ima masu od tačno 16 grama i vrti se brzinom od 4500 obrtaja u minutu. Koristeći spregu za CompactFlash tipa II, novi uređaj - u početku raspoloživ u kapacitetima od 170 i 340 megabajta uvodi memoriju CompactFlash u novu dimenziju. Do kraja 1998. godine najveća raspoloživa CompactFlash memorijska kartica mogla je da drži 64 Mbajta, a sredinom 2000. godine bile su retke digitalne kamere sa karticama većim od 8 Mbajta. Štaviše, pošto gustina podataka verzije od 340 Mbajta iznosi 5,04 Gbajta po kvadratnom inču, a IBM već proizvodi konvencionalne diskove dvostruko veće gustine, trebalo bi da se uskoro pojavi Mikrodrajv sa dva do tri puta većim kapacitetom. Jednu od glavnih prednosti digitalne kamere predstavlja to što ona nije mehanička. Pošto je sve digitalno, nema pokretnih delova - zbog toga mnogo stvari manje može da pođe naopako. Međutim, to nije odvratilo firmu Sony da preduzme korak koji može da se smatra istovremeno i maštovitim i nazadnim - da integriše uređaj fleksibilne diskete od 3,5 inča u neke od svojih digitalnih kamera iz serije Mavica. Ova eksluzivna Sonijeva tehnologija dozvolila je dvostruku brzinu kada se slike registruju ili prikazuju. Motor sa velikom brzinom obrtanja osovine kombinovan sa novim digitalnim procesorom signala takođe dozvoljava i bržu JPEG kompresiju. Svaki disk može da drži do 40 nepokretnih slika odnosno 60 sekundi MPEG audio ili video snimka. Kako je kapacitet fleksibilne diskete donekle ograničen, kamere Mavica sa integrisanom disketom nisu pogodne za rad u visokoj rezoluciji. Međutim, pošto se uređaj dokazao kao pouzdan, Sony bi mogao da bude pobednik na tržištu široke potrošnje. Dok njihova tvrdnja da fleksibilna disketa ostaje memorijski medijum za izbor možda postaje sve manje tačna, činjenica da je fleksibilna disketa univerzalno kompatibilna, jeftina i lako dostupna ne može da se porekne. Takođe, ona se lako koristi - nema nevolja sa žicama za spajanje ili spregama. Dok integrisani disk očigledno dodaje i masu i obim uređaju koji se obično projektuje tako da bude što kompaktniji, neki od korisnika stvarno više vole konstrukcije koje vode ka spravi koja se drži sa obe ruke. Njena potencijalna nepouzdanost se odnosi u izvesnoj meri na uređaj za kopiranje

"celog diska" koji omogućava korisnicima da lako naprave kopije diskova. Taj uređaj kopira slike sa originalnog diska u unutrašnju memoriju kamere, a odatle na drugi disk. U drugoj polovini 2000. godine Sony je obnovio svoj inovativni pristup pitanju ograničenja memorije digitalnih kamera kada je uveo model Mavica koji je smeštao slike na specijalnom upisivom kompakt disku (CD-R) od 3 inča, kapaciteta 156 Mbajta. To je obezbedilo dovoljan kapacitet da se smesti 300 slika rezolucije 640 x 480, uz upotrebu kompresije JPEG.

Spojivost
Uprkos težnji ka izmenljivoj memoriji, digitalne kamere još uvek dozvoljavaju vezu sa PC računarom radi preuzimanja slika. Prenos se obično obavlja preko konvencionalnog serijskog kabla RS-232, maksimalnom brzinom od 115 Kbita u sekundi, mada neki profesionalni modeli nude brzu SCSI vezu. Izdanje operativnog sistema Windows 98 sredinom 1998. godine donelo je izglede za vezu preko univerzalne serijske magistrale (USB), pa su digitalne kamere danas često opremljene i serijskim i USB kablom. Ovaj poslednji je omiljenija opcija, jer omogućava najmanje tri puta brži prenos slika u računar nego kada se koristi serijska veza. Takođe, postaje uobičajeno opremanje digitalne kamere TWAIN drajverima koji dozvoljavaju korisnicima da jednostavno prenose slike do standardnih aplikacija za obradu slika. Neke digitalne kamere obezbeđuju priključak za video izlaz i kabl S-video kako bi omogućile da slike budu prikazivane direktno pomoću projektora, televizora ili videorekordera. Dalje proširujući mogućnost "slajd šou", neke od njih dozvoljavaju da se slike prenesu u kameru, čineći je pokretnom alatkom za prezentacije. Sve veći broj digitalnih kamera ima mogućnost da se preskoči računar i da se izlazne slike usmere direktno na štampač. Ali, bez zasnovanih standardnih sprega, svaka kamera zahteva štampač koji je posebno razvio njen proizvođač.

Primene
Digitalna fotografija može više da koristi poslovnim korisnicima nego kućnim potrošačima. Tehnologija dozvoljava korisniku da stavi fotografiju na računar za nekoliko minuta snimanja, pretvarajući je u veliko poboljšanje produktivnosti i vrednu konkurentsku prednost. Digitalne fotografije se pojavljuju na prezentacijama, poslovnim pismima, u novinama, ličnim identifikacionim značkama te u štampanim i WEB katalozima. Štaviše, segmenti poslovanja koji su se u velikoj meri oslanjali na tradicionalnu fotografiju - na primer trgovci nekretninama (zbog fotografija nekretnina) i službe osiguranja (zbog izrade dokumentacije na terenu) - sada su od sveg srca prihvatili digitalne kamere. Ako je potrebno dobiti sliku u elektronskom obliku u što kraćem vremenu, onda je digitalna kamera jedini izbor. U stvari, one su idealne za bilo kakvu upotrebu u izdavaštvu na ekranu ili za prezentacije, gde ljudi obično rade na PC računarima sa rezolucijama između 640x480 i 1024x768 piksela, jer mogu brzo da snime i izbace sliku u bitmapiranoj datoteci pogodnoj za računar, spremnoj za unošenje u prezentaciju, za primene u stonom izdavaštvu, za publikovanje na WEB-u itd.

Digitalno prema filmu
Uprkos krupnim koracima napravljenim poslednjih godina, ostaje da važi konvencionalna mudrost koja kaže da, mada digitalne kamere nude prednosti u pogledu fleksibilnosti, kada se dođe na pitanje kvaliteta slike, one su i dalje daleko iza tradicionalnih kamera na film. Međutim, kako ova tvrdnja obuhvata poređenje dve radikalno drukčije tehnologije, vredi je detaljnije razmotriti. Prvo treba uzeti u obzir rezoluciju. Dok je lako ustanoviti rezoluciju CCD uređaja digitalne kamere, izražavanje rezolucije tradicionalnog filma u apsolutnim terminima znatno je teže. Pretpostavljajući rezoluciju snimanja od 1280 x 960 piksela, tipičan model kamere iz 1999. godine u stanju je da proizvede veličinu kadra od preko 1,2 miliona piksela. Objektiv moderne kamere najviše klase može da razlaže najmanje 200 piksela po milimetru. Kako standardni 35-milimetarski negativ osetljivosti od 100 ASA ima dimenzija 24 x 36 mm, to daje efektivnu rezoluciju od 24 x 200 x 36 x 200 = 34560000. Ta rezolucija se retko kada dostiže u praksi i zaista retko za njom ima potrebe. Međutim, na osnovu rezolucije jasno je da digitalne kamere treba da pređu još deo puta put pre nego što dostignu performanse njihovih konvencionalnih parnjaka. Međutim, to je samo deo odgovora. Sledeći činilac za razmatranje jeste boja, a tu digitalne kamere imaju prednost. CCD uređaji u digitalnim kamerama obično snimaju informacije o boji na 24 bita po pikselu. To znači 16,7 miliona boja, što se obično smatra maksimalnim brojem boja koji ljudsko oko može da zapazi. Samo po sebi, to nije neka velika prednost u odnosu na film. Međutim, za razliku od srebro-halogenih kristala na filmu, CCD uređaj registruje svaku od tri komponente boje (crveno, zeleno i plavo) bez ikakve dominante. Fotografski film teži da ima specifičnu dominantu boje - u zavisnosti od tipa filma i, u izvesnoj meri, od proizvođača - a to može da loše utiče na ravnotežu boja na slici. Ipak, srebro-halogeni kristali jesu ono što daje ključnu prednost fotografskom filmu. Dok su ćelije na CCD uređaju postavljene u redovima i kolonama, kristali na filmu su, za sve svrhe i namene, slučajno raspoređene, bez unapred određenog obrasca. Kako je ljudsko oko veoma osetljivo na obrasce, ono teži da veoma lako sagleda uređeni raspored piksela registrovanih pomoću CCD uređaja, posebno kada susedni pikseli imaju značajno različite tonske vrednosti. Povećajte fotografski film i, mada će se tačke razaznavati, neće biti upadljivih regularnosti. Iz tog razloga moderni ink-jet štampači koriste tehniku poznatu kao "stohastičko umekšavanje tonova", koja dodaje slučajni element rasporedu tačaka mastila kako bi se ugladili prelazi sa jednog tona na drugi. Fotografski film to radi prirodno, tako da oko manje vidi rezultat u "blokovima" nego na digitalnim fotografijama. Postoje dva načina da se zaobiđe ovaj problem digitalnih kamera. Proizvođači ili mogu da razviju i izgrade modele koji mogu registrovati višu rezoluciju od one koju oko može da zapazi ili mogu da izgrade algoritme za umekšavanje tonova koji menjaju sliku nakon što je registruje CCD uređaj. Obe ove opcije imaju loše strane, kao što su povećanje datoteka i duže vreme obrade.

Digitalni video

Sada se pojavljuje se nova generacija potpuno digitalnih video kamera, a sa njom i težnja ka potpuno digitalnoj video produkciji. Ranije se stono video izdavaštvo oslanjalo na "snimanje" analognog videa, ili sa potrošačkih formata kao što su Super VHS ili Hi-8 ili sa profesionalnog formata nivoa Betacam SP, i na konvertovanje u digitalne datoteke na čvrstim diskovima PC računara, što je mukotrpan proces, obavezno sa "gubicima" i sa značajnim problemima sa propusnim opsegom. DV kaseta je mala, metal-oksidna traka, veličine oko tri četvrtine digitalne audio trake. Taj format nudi značajnu prednost jer dozvoljava da kamera, kartice za snimanje, uređivanje i konačno glavni zapis ostanu unutar digitalnog domena. Naravno, sa DV kamerom nije potrebna tradicionalna kartica za video snimanje, jer je izlaz iz kamere već u komprimovanom digitalnom formatu. DV datoteke su, međutim, još uvek velike i trend ka digitalnom videu uključuje digitalne video kamere koje su standardno opremljene spregom IEEE 1394. Zato je kartica za spregu IEEE 1394 sve što je potrebno na sistemu za uređivanje zasnovanom na PC računaru. Krajem 1998. godine sistemi za uređivanje zasnovani na sprezi IEEE 1394 ostali su skupi i namenjeni više profesionalnom delu tržišta. Međitim, sa povećanjem naglaska na rukovanju audio, video i opštim tipovima podataka, industrija PC računara blisko sarađuje sa gigantima potrošačke industrije, na primer sa Sonijem, kako bi se komunikacija, kontrola i razmena digitalnih, audio i video podataka uveli u glavne tokove tržišta.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful