NASLOV ORIGINALA: Thomas Morus

Tomas Mor

Utopia

Herausgegeben von Victor Michels und Theobald Ziegler, Berlin 1895.

Utopija

preveo Franjo Barii predgovor Milo Mili

UTOPIJA
Copvright za ovo izdanje Utopija Beograd 2002.

PREDGOVOR

Tomas Mor, sin Dona Mora, istaknutog londonskog advokata i sudije, roenje 1478. godine u Londonu. Po za vretku osnovnog obrazovanja postao je pa kanterberijskog nadbiskupa Dona Mortona. Tu je imao priliku da se upozna sa opasnostima i intrigama u politici, to je ostavilo veliki uticaj na njegov ivot - nikada nije mogao u potpunosti da se posveti samo politikom delovanju i esto je razmiljao o povlaenju u manastir. Pod Mortonovim pokroviteljstvom i uz oevo odobrenje, Mor je na Oksfordu studirao grku i la tinsku knjievnost. Meutim, toliko se posvetio studijama daje to izazvalo zabrinutost njegovog oca, koji je smatrao daje za Tomasa neophodno da naui i neto korisno, pa je primorao svog sina da se vrati u London i da studira prava. Iako su studije prava bile veoma teke i zahtevne, Mor je na stavio sa izuavanjem grkog i latinskog jezika, filozofije, knjievnosti i teologije uz poznate uitelje, kao i uz pobone i uene kartezijance. Kasnije je upoznao i Erazma Roterdamskog, s kojim se brzo sprijateljio i koji mu je ak posve tio svoje delo Pohvala ludosti. Posle zavrenih studija prava, Mor je zapoeo uspenu advokatsku karijeru. I dalje se dvoumio izmeu javnog ivo-

6 ta advokata (ili eventualno politiara) i privatnog, meditativ nog i povuenog ivota u manastiru. Iako se odluio za kari jeru u javnoj slubi, neprestano gaje privlaio kontemplativ ni ivot pa je, izmeu ostalog, nosio koulju od kostreti ispod odela. Posle petnaest godina uzornog graanskog ivota, Mor je bio pozvan na dvor, na poloaj koji nije eleo. Bio je dobro upoznat s opasnostima politikog ivota, voleo je svo ju nezavisnost a znao je i da e ga naputanje uvaene i uno sne advokatske prakse zarad javne graanske slube stajati znatan deo bogatstva. Ipak, smatrao je daje dunost svakog dobrog oveka" da sluenjem dravi doprinese drutvu. Mor je za raun kralja Henrija pisao napade na Lutera, ijih je Devedeset pet teza i zapoelo protestantsku reformaciju. U to vreme, Henri je jo uvek bio vezan za Kato liku crkvu i ak gaje papa Lav X 1521. godine, proglasio braniteljem vere". Meutim, kada je kralj zatraio razvod od svoje prve ene, Katarine od Aragona, uz izgovor da mu nije obezbedila mukog naslednika, dolo je do razlaza s Rimom. Vrhovni sudija, Kardinal Volsi (Wolsey), nije imao uspeha u ubeivanju pape da prizna razvod. Sam Mor nije podravao kraljeve poteze, ali javno nije dovodio u pitanje njegove odluke i suverenitet, tako daje ubrzo postavljen na Volsijevo mesto. Kao kancelar, Mor je bio usredsreen na dva osnovna zadatka: 1) oblikovanje i unapreivanje sudskog sistema, 2) otkrivanje i sankcionisanje postupaka koje je smatrao opa snim, kako po dravu, tako i po crkvu. Kako tvrdi Don Gaj (John Guy), istoriar perioda Tjudora, Mor je reformisao pravni sistem mnogo vie nego stoje to reformama 1530-ih godina postigao Kromvel (Cromwell).

7 Na poloaju vrhovnog sudije Mor je proveo samo 31 mesec. Primoravanjem parlamenta da crkvi ukine slobodu koja joj je bila zagarantovana jo u Magna Carta-\, Henri VIII i Kromvel doveli su u pitanje ne samo opstanak crkve, ve i samu sutinu zakona i dravnog zakonodavnog auto riteta. Kada se Henri, otvoreno odbacujui autoritet Rimske crkve, razveo od Katarine i oenio Anom Bolejn (Anne Boleyn), Mor je, kao odluku savesti, podneo ostavku na funk ciju kancelara, ali je kralj nije prihvatio. Dalji pritisak koji je kralj vrio nije uticao na poziciju koju je Mor imao u dravi, mada je oprezni Mor pazio da ne izjavi neto to bi moglo da se smatra izdajom. Meutim, 1534. godine nita nije moglo da zatiti Mo ra od kraljevog besa. Odbio je da prihvati dekret po kojem bi svako Anino dete bilo punopravni naslednik trona, kao i da prizna Henrija za vrhovnog svetovnog i duhovnog vla dara. Uhapen je i zatvoren u zloglasni londonski Tauer (The Tower of London), gde je bio izloen neprestanom pri tisku porodice i prijatelja da potpie dekret kojim bi prihva tio Henrija VIII kao vrhovnog poglavara Engleske crkve. Mor je to uporno odbijao, ali nije zamerao onima koji su od njega traili da popusti. Tokom zatoenitva, napisao je mno ge pobone tekstove i tumaenja Svetog pisma. Pogubljen je 6. jula 1535. godine, a etiri stotine godina kasnije, 19. maja 1935, Katolika crkva gaje proglasila svecem.

8 Prvobitna akumulacija kapitala i ..krvavo zakonodavstvo" Kmetstvo je u Engleskoj iezlo krajem XIV veka, i najvei deo stanovnitva predstavljali su slobodni seljaci sa svojim samostalnim posedima. Meutim, razvoj flamanske vunarske manufakture izazvao je porast cene vune, to je u novom ostrvskom plemstvu rodilo nezasitu pohlepu za la kim sticanjem novca. Poinje pretvaranje oranica u panja ke, slobodni seljaci se nasilno proteruju sa svojih gazdinsta va, ak su i pojedina sela bila razruena da bi se oslobodilo to vie zemljita za ispau ovaca. U veoma kratkom vre menskom periodu, i Engleska i Evropa bile su preplavljene prosjacima, razbojnicima i skitnicama. Veinu tih skitnica predstavljali su seljaci eksproprisani od zemlje i pripadnici rasputenih feudalnih pratnji. Krvavo zakonodavstvo" sa kraja XV veka na ove skitnice gledalo je kao na dobrovoljne zloince, smatrajui da je neprihvatanje novih drutvenih uslova koje je prouzrokovala prvobitna akumulacija kapita la stvar linog izbora i morala. Zakoni Henrija VII i Henrija VIII teili su da surovou iskorene ove probleme, ili da nateraju obespravljene seljake na rad. Tako je tokom vladavi ne Henrija VIII izvravano 120 pogubljenja meseno! Mor, koji je tokom svoje sudske karijere nastojao da ot kloni greke u zakonima i pravosuu, posvetio je veliku panju stanju u Engleskoj svoga doba. Razlono analizira jui prvobitnu akumulaciju kapitala, koju ipak nije mogao potpuno da sagleda usled nedovoljne razvijenosti novih pro izvodnih odnosa, on je uvideo odnos izmeu eksproprijacije seljaka od njihove zemlje i rastueg talasa razbojnitva i pro-

9 sjaenja, osiromaenja stanovnitva i ekonomske nejedna kosti. Taj uzrono-posledini odnos Mor naglaava u prvoj knjizi Utopije, slikovito predstavljajui stanje u Engleskoj recima ovce prodiru ljude". Za Mora drutvena situacija nije bila tako jednostavna kako ju je predstavljalo tadanje pravosue. Smrtna kazna za prestupe koji se kvalitativno razlikuju, ne doprinosi iskorenjivanju razbojnitva. Ona po tie iz povrnog ili ak nikakvog uvida u ekonomsku i soci jalnu situaciju: smrtna kazna ne reava probleme koji nasta ju prvobitnom akumulacijom kapitala, a koji su pravi uzrok razbojnitva i sveopteg osiromaenja seljaka i najamnika. Ona ak deluje kontraproduktivno, jer izaziva revolt kod sta novnitva koje je, s jedne strane, izgubivi svoje posede i mogunost da proda svoju radnu snagu, dovedeno do ruba egzistencije, a sa druge strane prestrogo sankcionisano za stanje u kome se nalazi. Kratkovidost i ogranienost pravo sua, kao i stvaranje novih proizvodnih odnosa, kapitalisti kih, predstavljaju stvarnu pozadinu neefikasnosti smrtne kazne u Engleskoj s kraja XV i poetka XVI veka. Sledei pojedine Platonove misli, bogato lino iskustvo i nadovezujui se na izvorne hrianske ideale, Mor uzrok drutvenih problema nalazi u postojanju privatne svojine. U svetu u kojem ivi, vidi samo neku zaveru bogatih, koji se, tobo za raun i u ime dravnih interesa, bore jedino za svo je line interese". Feudalni sistem, koji je izrodio plemstvo Morovog doba, omoguavao je sticanje bogatstva eksploa tacijom kmetova, kao i ratnim pljakanjem. Nasleivanje tako steenog bogatstva sve vie je produbljivalo razlike izmeu siromanih i bogatih. Bogatstvo se gomilalo u ruka ma plemstva, porodica sa dugom tradicijom pljakanja to

10 lokalnih kmetova, to suseda tokom raznih sukoba u borbi za presti. Meutim, upravo su takvi ljudi upravljali dra vom, i Mor je na dvoru imao priliku da se lino uveri koli ko je to licemeran i sebian stale, koliko vrsto i beskom promisno dri stege drutva u svojim rukama, koristei dravu za zatitu svojih interesa. Uviajui daje drava in strument koji jedan stale koristi da bi sebi osigurao privilegovan poloaj u drutvu, Mor je shvatio da nije dovoljno samo promeniti drutvene odnose, ve daje potrebno i sa mu dravu organizovati na nain koji nikome nee pruiti priliku daje koristi u line svrhe. Problem ostvarivanja savrenog drutva Rani teoretiari politike filozofije uglavnom su se vie bavili oslikavanjem idealnog drutva, njegovih institucija i zakona, nego konkretnim predlozima kako da se takvo drutvo i ostvari. Od vremena Platona i grke politike mi sli preovladavaju dva naina promiljanja problema prakse, tj. naina ostvarivanja promene. Oba naina su u sutini idealistika, poto se od konkretnih datosti isuvie apstrahuje i zakljuuje bez dubljih analiza i uvianja materijalnih odnosa u drutvu. Jedan od ova dva pristupa je uoblien u hrianskoj eshatologiji i teologiji, mada je karakteristian i za mnoge druge religije i ezoterino-mistika uenja. Osno va ovih pristupa je pronalaenje ili istrajavanje na putu in dividualnog osloboenja, oienja i afirmacije pred viim silama" ili idealima. Metodi okretanja drugog obraza", ivota u skladu s prirodom" ili zapoinjanja od sebe sa-

11

mih" predstavljaju smernice za individuu u njenom naporu da se promeni i time sprovede unutranju" revoluciju. Ovakav pristup problemu promene u drutvu postavlja ne zavisnog pojedinca za njen poetak i kraj i nema potrebu da drutvene odnose posmatra kao osnovu za razvoj i afirma ciju pojedinca, jer je njegov pogled upravljen iskljuivo na pojedinca, apstrahovanog od svog okruenja, pretpostavlja jui da su individua i materijalno okruenje dva odvojena sveta koja, dodue, imaju veze i meusobnog uticaja, ali ko ji nisu od presudnog znaaja za odreenje pojedinca. Uni verzalna unutranja" revolucija treba da vodi do promene u svakom pojedincu, ime e i njihovi meusobni odnosi da se promene i na taj nain da ostvare idealno drutvo. Ono to ovakav pristup problemu promene u drutvu previa ili potcenjuje je uticaj materijalnog okruenja na oveka. ivotna sredina, ekonomski odnosi, kulturno naslee i tradicija, nisu proizvodi nesputanog samoodreenja i slobodne volje pojedinca, ve spleta prirodnih zakona, istorijske uzronosti i nunosti materijalne proizvodnje. Bez uvianja tih veza i uzronosti, pojedinani akt izbora drugaijeg ivota dovodi pojedinca u sukob s okruenjem, a esto se zavrava monakim ili pustinjakim ivotom iz van zajednice koju eli da promeni, ili stvara od njega eks centrinog idealistu, oveka nesposobnog za saradnju na pi tanjima konkretne materijalne promene. Pored unutranje" revolucije, princip dravnog zakonodavstva predstavlja najire prihvaen oblik promene drutva. Platon u Dravi zastupa stav po kojem drutvene promene mogu da sprovo de samo filozofi-kraljevi koji su sposobni da drutvene od nose urede u skladu sa apsolutnim vrednostima. Ideje o pro-

12 sveenim vladarima naputene su posle buroaskih revolu cija XVIII i XIX veka, kada je nada u prosveenje apsolu tistike monarhije zamenjena novom, naizgled drugaijom idejom - idejom demokratske republike. Jaanje graan skog drutva, preko razvijanja buroaske samosvesti, dove lo je do velike promene u ureenju drutvenog ivota: raz dvajanja graanskog drutva od drave, tj. politike. Samosvesna buroaska individua postavlja se kao odvojen totali tet u odnosu na zajednicu, dok se pripadnost zajednici iska zuje kroz uestvovanje u sferi politikog angamana, pre svega u zakonodavnoj vlasti. Rascepkanost drutvenog i vota spaja se u celinu tek u vlasti, ime najvanije pitanje politikog sistema postaje nain izbora zakonodavne vlasti. Meutim, dravna vlast u sebi uvek objedinjuje interese sa mo odreene klase ljudi. Zakonodavna elita sprovodi inte rese vladajue klase, ime je njena tolerantnost prema indi vidualnim revolucijama bitno odreena. Tanije, zakonoda vna elita, kao produetak ekonomske elite, tolerie samo promene koje nisu revolucionarne, koje ne tee menjanju postojeeg drutva, ve omoguuju njegovo neprekidno reprodukovanje i afirmisanje. Zbog toga moe da se primeti da dokle god dravni aparat tolerie unutranju" revoluci ju, ona slui njegovom opravdavanju. U Utopiji nije izloen nain na koji treba da se izvre konkretne promene i ostvari idealno drutvo. Meutim, Mor za Utopa, prvog kralja ostrva, kae daje od sirove i divljake gomile stvorio narod koji danas svojom kulturom i civilizacijom prevazilazi gotovo sve ostale'". Dakle, apso1

13 lutni prosveeni vladar upravlja drutvom imajui u vidu ono to je najbolje za elu zajednicu. U ovom smislu, Mor ima isti pristup problemu promene kao i Platon. Ono to, meutim, naruava ovakvu sliku, stavovi su koji su uobli eni u raspravi s Rafaelom oko pitanja uestvovanja u drav nim poslovima. Ovaj problem je muio Mora kada gaje Henri VIII po zvao na dvor za svog savetnika. Bio je zadovoljan poslom uspenog advokata i mirnim graanskim ivotom uglednog dobrostojeeg oveka. Hrianski vaspitan, nije teio slavi i moi, pa je kraljeva ponuda u njemu izazvala veliku dilemu. Ulazei u politiku, on je oseao razdvajanje dve sfere ivo ta - graanskog (linog) i politikog (javnog, zajednikog). To razdvajanje e na nivou celog drutva da se ostvari tek posle buroaskih revolucija, nekoliko vekova kasnije. Po trebno je rei daje Morov pogled na drutvo, tj. svest o raz dvajanju materijalne proizvodnje ivota i politike moi i angamana, vie bio proizvod njegovih hrianskih ideala, nego uvida u konkretno stanje u srednjovekovnoj Engleskoj. U svakom sluaju, svoj unutranji sukob oko prihvatanja po ziva kralja Henrija VIII jasno je predstavio u razgovoru s Rafaelom u prvoj knjizi Utopije. Moe se rei daje posluni hrianin i ugledni graanin Mor, oseao potrebu da prihva ti poziv, pa je i govorio Rafaelu da ...e postii bar toliko da neko zlo umanji, ako ve nisi u stanju da ga preokrene na dobro" 2 . Neosporno je, meutim, daje duboko sumnjao u to, jer Rafaelu dozvoljava da odgovori: kad bih ja postu pio... na nain koji mi ti predlae, zadesilo bi me samo jed2

Tomas Mor, Utopija, (Utopija, Beograd. 2002), str. 92.

Tomas Mor, Utopija, str. 81.

14

no: leei ludilo drugih s njima bih i sam poludeo", i neto dalje: ,,...U optenju s ovim izopaenim ljudima ili e se i sam izopaiti ili e kao nevin i poten sluiti kao zaklon tuoj zloi i gluposti. Nema, dakle, nikakve mogunosti da onim zaobilaznim putem neto popravi".3 Kritiari najvie zameraju Moru da nije posvetio do voljno panje pitanju promene u drutvu, uslovima za izgrad nju Utopije. Zbog toga je Utopija i itana vie kao idealistiki i romantiarski san oveka koji je mnogo znao, ali smeo i mogao vrlo malo da uradi. Meutim, ne srne da se zaboravi daje Mor bio uzoran hrianin, katolik. Tome je, zaista, po sveena znatna panja, ali uglavnom od strane katolike istoriografije, dok je socijalistika kritika to ak uzimala kao pre preku konkretnosti Utopije. Nesumnjivo je da su hrianski ideali savrene zajednice prisutni u Utopiji toliko daje Mora moda ispravnije zvati hrianskim socijalistom, nego utopij skim. Moda Mor i nije imao konkretnu viziju kako bi do promene moglo da doe, pa je preskoio tu najhitniju etapu razvoja drutva. U svakom sluaju, revolucionarnost njego vog pristupa mogue je pronai u odreenim detaljima na ko je se manje obraa panja. Na primer, sam naslov dela dovo di u pitanje ideju o savrenom drutvu; da li je Utopija vie dobro mesto" nego nepostojee mesto", ili je ta njena sa vrenost ostavljena na onoj strani, nedostinoj? Zanimljivo je i to se prvi vladar zove Utop ...po ijem se imenu ostrvo i 4 nazvalo..." , to moe da u znatnoj meri utie na promenu pri stupa problematici naslova dela, kao i ideje autora.
3 4

15 Nije ostrvo Abraksa, kako se zvalo pre Utopovog osva janja, ono to nosi sumnju nedostinosti, ve je to vladar koji preureuje drutvene odnose! Mor ovim ne tvrdi daje takvo drutvo najbolje i ujed no nepostojee, ve to govori za njegovog prvog zakono davca, oveka koji je zasluan za promenu. Ako, dakle, ima neeg to Mor smatra nemoguim, onda to nije savreno drutvo, ve savreni zakonodavac! Ovakvo tumaenje, ko je etatistiki orijentisani kritiari ne komentariu, ili smatra ju nebitnim, moda najbolje ocrtava ideju promene u drutvu koju je Mor imao u vidu. Naravno, Mor pre svega oekuje da se ovek menja ,,u sebi", po svim hrianskim merilima vrline, kao to kae Rafaelu: ...Jer nemogue je da sve bude dobro ako svi ljudi nisu dobri, a ja oekujem da svi ljudi budu dobri tek kroz dugi niz godina"5, i time zastu pa miljenje da do konkretne promene nee doi preko noi, niti u neko odreeno vreme. Zaista, Mor nema viziju revo lucije kao naina menjanja drutvenih odnosa, ali takoe ne ma ni iluziju da e neki savreni zakonodavac sprovesti re forme i izbaviti drutvo iz stanja u kojem se nalazi. U ovom smislu, Mor je vie prethodnik Tolstojevog hrianskog anarhizma, nego Sen-Simonovog socijalizma, iako ga esto svrstavaju meu takve a ne anti-etatistike socijaliste. Kao lord-kancelar, Mor je imao najbolje uslove da se upozna s funkcionisanjem dravnog aparata. Dobro je znao kakvi problemi mogu da se nau na putu reformatoru dru tva - esto je morao da bude vrlo paljiv, ak i u izboru reci kojima je kritikovao pojedine kraljeve odluke, i pone5

Tomas Mor, Utopija, str. 83. Tomas Mor, Utopija, str. 92.

Tomas Mor, Utopija, str. 81.

>

16 kad je i dolazio u sukob s njim, to gaje, konano, i stajalo ivota. ovek takvog politikog iskustva i znanja, sigurno nije izneo proizvoljnu pretpostavku nazvavi Utopom sav renog vladara i reformatora. Mor je, kako u Utopiji esto naglaava, uviao da drutvene promene podrazumevaju ukidanje privatne svojine, ali je bio svestan da bi svaki ko rak u tom pravcu izazvao otpor vladajue klase koja bi smelog zakonodavca odmah uklonila sa funkcije. Sumnjajui u mogunost pojave prosveenog vladara i zakonodavca i zahtevajui ukidanje institucije privatne svo jine, Mor je prethodnik revolucionarnih socijalista, a ne utopista. Utopisti, u marksistikim analizama, predstavljaju ljude zagledane u budunost, romantiarske humaniste ija se utopija ili nikad ne ostvaruje, ili zahteva donacije boga tih da bi zaivela. Meutim, autoru Utopije se ne moe zameriti to se ne poziva na revoluciju. On je bio hrianin, vaspitavan u duhu koji nije mogao da pozove na nasilje ra di ukidanja nasilja. Takoe, Mor je bio ugledan graanin na odgovornim i visokim funkcijama u dravi, a njegovo pro tivljenje kralju najbolje pokazuje sa koliko razboritosti i opreza je pokuavao da utie na njegove odluke. Ipak, daje smatrao da ne moe nita da uini, verovatno ne bi ni napi sao Utopiju. Tano je daje Mor utopista, meutim on u svom delu i analizira, a ne samo zamilja. Najznaajnijim uzrokom dru tvenih problema smatra postojanje privatne svojine, na ko joj se zasniva svaka pojedinana nepravda i podela. Takoe i sumnja u mogunost pojavljivanja nekog prosveenog za konodavca koji bi stvorio drutvo pravde i jednakosti. A ideja po kojoj najbolje drutvo nastaje osvajanjem, pobe-

17 dom nad prethodnim sistemom, pokazuje koliko je Mor da leko od naivnog utopizma. Da je Mor smatrao da takav na silni preokret nije etiki dopustiv i konkretno izvodiv, lako bi zaobiao daleku istoriju Utopije. Da se podsetimo, Mor je jasno ukazao na nastanak najboljeg drutvenog ureenja: prosveeni vladar nasilno osvaja teritoriju i radikalno menja zateene drutvene odnose. Osvajanja su bila svakodnevnica srednjovekovnih ap solutistikih monarhija, i sasvim je mogue da Mor nije mogao da zamisli drugaiji nain ostvarivanja drutvenih promena. Takoe, otkrie Novog sveta je stvorilo nadu u stvaranje novog drutva zaposedanjem tue teritorije na nain na koji je i u Utopiji objanjeno irenje najbolje dra ve. Za Mora nije bilo nimalo problematino ono to je na zivao opravdanim ratovanjem": zaposedanje teritorije ko ju starosedeoci ne koriste. Interesantno je i da starosedeoci, neprijatelji u opravdanom ratu, ne dozvoljavaju drugome narodu, koji po prirodnoj nudi mora da ivi od tog zem 6 ljita, da ga zaposedne i koristi" . Ovo se verovatno odnosi na amerika indijanska plemena koja su nastojala da sauvaju svoju teritoriju od panskih osvajaa, ali isto tako moe da se odnosi i na engleske veleposednike koji su ve like obradive povrine pretvorili u panjake, oduzimajui seljacima zemljite od kojeg su ovi po prirodnoj nudi" iveli. Tako bi seljaci s punim pravom mogli da upotrebe nasilje da bi povratili ono to e njima vie koristiti nego bespravnom posedniku, plemiu. Ova kratka Morova primedba o opravdanosti nasilja istovremeno je i kritika stanja
6

Tomas Mor, Utopija, str. 112.

18 u Engleskoj, u kojoj su ovce pojele ljude": izriit je u sta vu da se krivica ne svaljuje na eksproprisane seljake, ve na veleposednike. Naravno, Morova namera nije bila da ak ni izmeu redova pozove na ustanak seljaka, ali je injenica da nije apstrahovao pojam nasilja, ve da gaje shvatao u kon kretnim odnosima i situacijama, tako da je mogao odreena njegova ispoljavanja da smatra opravdanim, a neka druga nedopustivim. U tom smislu on je mnogo manje naivan od nekih kasnijih socijalista-utopista. Meutim, ostaje pitanje koliko je Mor uopte verovao da je drutvene promene realno oekivati. Sumnjao je u mo gunost pojave prosveenog vladara, a i sam koncept osva janja radi preureivanja odnosa ne izgleda kao realna nada. Verovatnije je da je Mor nadu polagao u postepeno menjanje pojedinaca, unutranju" revoluciju, ali da je oekivao da e mnotvo izmenjenih" pojedinaca sruiti stari sistem neprav de. Taj narodni pokret, na osnovama zajednikih interesa, so lidarnosti i razvijene svesti o nepravednosti sistema, pokre nuo bi manje-vie nasilnu promenu, jer postojee strukture vlasti, kao to Mor naglaava u prvoj knjizi, ne bi dopustile institucionalizovane drutvene reforme. Poverenje koje je Mor imao u osveivanje irokih slojeva drutva verovatno je bilo rezultat izvetaja iz Novog sveta koji su govorili o drutvenim ureenjima razliitim od evropskih. Prvi izvetaji moreplovaca i osvajaa poetkom XVI veka opisivali su amerike Indijance kao divljake", bez ve re, zakona i kralja. Mnoga plemena nisu poznavala privatnu svojinu, dok su neka priznavala svojinu nad predmetima od posebne vanosti za individuu, ali ne i nad zemljitem, oru em ili kuama. Znaajna karakteristika tih divljih" pleme-

19 na bila je nepromenljivost drutvenih odnosa, kao to su nepromenljivi i u Utopiji. Primitivno" drutvo ne doputa uspon bilo kakve individualne, centralne i separatne vlasti. Sva kretanja i promene u njemu odvijaju se u odreenim granicama, po odavno ustanovljenim pravilima, pa i uloga poglavice. Po mnogo emu amerike poglavice XVI veka nalikuju na vladare Utopije. Poglavica nema vlast, to je in stitucija liena svoje sutine - autoriteta. Ne postoji nijedno sredstvo prinude kojim moe da se poslui, nema policije, vojske, nema posebnog sloja ili stalea u plemenu na koji bi mogao da se osloni ukoliko bi mu saplemenici uskratili po verenje. ak ni u sporovima meu saplemenicima nema ne ku presudnu funkciju; njegova uloga je savetodavna, on po ziva na razum, na dobru volju suprotstavljenih strana, pozi va se na drevnu tradiciju dobrih odnosa koju su nasledili od predaka. To je govor drutva o sebi samom, govor kojim ono potvruje sebe kao jednu nedeljivu zajednicu i objavljuje volju da sauva svoje nepodeljeno bie. Ko je poglavica" u Utopiji? Mor je i ovde napravio od luan iskorak u odnosu na sistem u kojem je iveo. Umesto autoritarne, neprikosnovene vladavine jednog, kralja ili pa pe, Mor ne samo da nije predlagao klasian primer posred ne demokratije, ve je pozivao na mnogo iru vladavinu na roda. Cesto se nailazi na tvrdnju da je kao dravno ureenje predlagao izbornu republiku. Meutim, ini se da je potreb no ponovno promiljanje ovog problema. Paljiva analiza Morovog dela pokazuje da je on bio na klonjen onome to se danas naziva federalnim" ureenjem drave i drutva. Utopljanski gradovi, manje zavisni i autonomniji od svojih uzora, antikih i srednjovekovnih grao-

20

21

va, povezani su u sistem organizacije i raspodele dobara ko ji svakom od njih ostavlja dovoljno prostora za samoupravu. Samoupravne gradske optine", tj. grad sa oblinjim nase obinama zemljoradnika, predstavljaju suprotnost tendenciji koja je postojala u Morovo doba, i koja se potom sve vie razvijala. To je tenja da se svaka sfera drutvenog ivota stavi pod patronat dravne uprave. Tako poetak stvaranja graanskog drutva i razvijanja kapitalistikih odnosa pred stavlja i snaenje dravne kontrole i moi, preko obaveznog oporezivanja, meanja u organizovanje ivota unutar grado va putem postavljanja narodnih" predstavnika ili crkvenih poglavara u regiji, kao i putem upravljanja privredom u skla du s makroekonomskom politikom. Mor je protiv svake in tervencije spolja''. Organizovanju drutvenog ivota unutar utopljanskih gradova on ak daje toliki znaaj da nigde i ne objanjava bilo kakvu instituciju vlasti viu od gradske upra ve. Jedini izbori koje opisuje tiu se samoupravne gradske optine. Naime, u svakom gradu ivi est hiljada porodica, od kojih po trideset biraju sebi filarha, predstavnika, dok de set filarha bira protofilarhe, kojih stoga u gradu ima dvade set. Iznad njih postavlja se vladar kojeg predlae narod (sva ka etvrtina grada predlae po jednog kandidata), a biraju filarsi. Meutim, via vlast od toga se ne pominje. Dodue, Mor kae da svake godine tri iskusna graanina (to znai da to ne moraju da budu filarsi ili protofilarsi) iz svakog grada dolaze u Amaurot, grad koji je glavni grad samo zbog toga to je, s obzirom da se nalazi u sreditu ostrva, najbolji za okupljanje delegata. Oni na tom skupu raspravljaju o pitan jima koja se ne tiu lokalne uprave - ureuju preraspodelu vika proizvedenog u skladu s potrebama svakog pojedinog

grada, svodei makroekonomiju samo na dve sfere: spoljnu trgovinu i unutranju razmenu. Taj dravni" senat, dakle, i nema mo nad gradovima, ve jedino slui njihovoj me usobnoj koordinaciji. Utopljansko dravno" ureenje je tako federacija nezavisnih gradskih optina. Drava Utopija je, za razliku od realnih drava, u slubi graana - ona ne postoji kao posebna struktura institucionalizovane kontrole i prinude, ona nema posebne predstavnike, posebna ovlaenja kojima raspolae nezavisno od odluka sastavnih jedini ca, gradskih optina. Sa druge strane, to ne znai da su utopljanski gradovi ekonomski samostalni. Oni imaju politiku nezavisnost i suverenitet, ali ih ekonomski uslovi vezuju u zajednicu u kojoj je razmena proizvoda nuna. Pored eko nomskih uslova, gradove vezuje, naravno, i isto drutveno ureenje zasnovano na kolektivnom vlasnitvu. Naravno, neposredna demokratija ne postoji ni u Utopi ji, ona je i u njoj posredovana posebnim telima koja nisu za visna od baze koja ih je birala. Tako filarsi, demokratski iza brani, odreuju protofilarhe, tj. predstavnike graana u grad skoj skuptini. Ti predstavnici su posebno telo za ije je po stojanje teko pronai neko opravdanje u utopljanskom drutvenom ureenju. Protofilarsi se biraju svake godine, ali uvek isti, osim ako postoji poseban razlog da ne bude tako. Filarsi, opet, biraju izmeu predloenih kandidata jednog za vladara grada, pa tako oni predstavljaju telo koje u raspodeli vlasti" donosi najvanije odluke. Mor istie da filarsi imaju funkciju uvara" drutvenog ureenja, i da im je go tovo jedina dunost da se staraju da niko ne sedi besposlen ali i da se niko ne zamara bez potrebe. Za razliku od njih, protofilarsima je Mor posvetio mnogo manje prostora. Nji-

22

23

hova dunost je da svakog treeg dana, a ponekad i ee, s vladarom raspravljaju dravna" pitanja i reavaju eventual ne sporove meu graanima. Dakle, funkciju filarha mogue je svesti na sprovoenje izvrne, a protofilarha na sprovoenje zakonodavne i sudske vlasti. Zakonodavna vlast, sa druge strane, u Utopiji praktino ne postoji ili je bar mini malna, jer je drutvo zamiljeno kao nepromenljivo uz ma lobrojne i jednostavne zakone. Tako se zakonodavna vlast protofilarha i vladara svodi na povremene odluke koje ima ju samo trenutni znaaj. Utopljanski drutveni sistem je uho dano bie kojem je promena praktino nepoznata, kao u pri mitivnim" drutvima Indijanaca. Sudije, kao i poglavice u plemenskim zajednicama, mogu da se pozivaju samo na ve ustanovljena pravila, uobliena u malobrojnim zakonima, ali pre svega na tradiciju dobrih odnosa u nepromenljivom drutvu. Protofilarsima i vladaru u sudskoj praksi" najvie pomae religija i nepisani zakoni meuljudskih odnosa, ali i ti zakoni su, kao i pisani, potpuno transparentni i poznati sva kom graaninu. Zato je gradska skuptina telo koje nema ni kakvu odreenu vanost i funkciju koju ne moe da sprovo di skuptina filarha. Ona je rezultat drutveno-istorijskog naslea u okviru kojeg se kree Morova politika misao. Izvetaji o Novom svetu i drutvenim odnosima koji su postojali meu tamonjim plemenima, pojaali su Morovo uverenje da je ravnopravnije drutvo ipak mogue. Utopija je tako predstavljala ono to je on smatrao najboljim u organizovanju i odlikama drutvenog ivota u nezavisnim an tikim i srednjovekovnim gradovima, plemenskim zajedni cama, kao i ono to je bilo u skladu sa osnovnim naelima izvornog hrianstva.

Crkva i etika u Utopiji Tomas Mor je bio uzorni katolik, lojalan pre svega cr kvi, pa tek onda dravi, to je i bio jedan od razloga zbog ko jih je pogubljen. Ipak, lojalnost crkvi ne treba shvatati kao puku odanost i slepo poverenje u njen autoritet. Autoritet cr kve za Mora nije nepogreiv, jer lojalnost i poslunost i nisu prvi zahtev koji pisac Utopije postavlja pred nas, ve je to ideal reda i stabilnosti drutvenih odnosa. Verska naela ko jima se Mor rukovodio, kao i ona koja je uspostavio u sa vrenom drutvu, jesu hrianska, ali se i razlikuju od naela koja je zastupala zvanina crkva. Na vie mesta u Utopiji mogu da se pronau pojedine ideje koje su u suprotnosti s ureenjem hrianskih crkava. Srednji vek je bio vreme naj izraenije verske netolerancije, ak mrnje, i zato se huma nista Mor u Utopiji zalae za neophodnu toleranciju: irei svoju veru niko ne srne da drugoga od njegove odvraa, da tue versko ubeenje vrea, niti da se slui ikakvom primenom sile. Ko pokae netrpeljivost u verskim raspravama, 7 kanjava se progonstvom ili ropstvom". Zakoni protiv ver ske netolerancije i mrnje u Utopiji treba da obezbede red u meuljudskim odnosima. Mor o tome kae: Utop je ovim merama teio da odri mir, jer je iz iskustva znao da ga stal ne verske borbe i verska netrpeljivost potpuno onemo 8 guuju" . Malo dalje, objanjavajui zato u Utopiji nije do zvoljeno verovanje da dua propada i da svetom upravlja sluaj: Takvog oveka oni izbacuju i iz reda svojih graana
7 8

Tomas Mor, Utopija, str. 174. Tomas Mor, Utopija, str. 174.

24

25

poto smatraju da bi on, samo kad bi smeo, potpuno nipodatavao njihov poredak i moral".9 Takoe, ivot po od reenim verskim naelima ne garantuje samo nagradu posle smrti, ve pre svega odrava poredak, pa zato i decu treba vaspitavati na osnovu tih naela: To veoma mnogo doprino si odranju i jaanju drutvenog poretka poto se ovaj, inae, raspada jedino pod uticajem ljudskih poroka, a ti se raaju iz izopaenog naina miljenja"10. Polazei od ideje daje vera u postojanje Boga pre svega vera u Boga kao Tvorca, Mor proglaava potpunu slobodu individue da svoje religiozne stavove sa te osnove razvija na nain koji eli. Meutim, to nije samo pitanje verske tolerancije, ve ijedan od osnovnih mehanizama odravanja drutva: Bog Tvorac je najvii za konodavac i sudija, njegovi zakoni su nepromenljivi. Stoga je, u cilju da se zaslui naklonost i milost boanstva, jedan od najhitnijih zahteva koje Mor postavlja pred stanovnike Utopije potovanje poretka. Kakva je onda veza izmeu ze maljskog, ljudskog poretka u Utopiji, i kosmikog, prirod nog poretka koji je Bog ustanovio stvaranjem sveta? Mor Utopljane svrstava meu pristalice stranke ovoze 11 maljskog uivanja" . Razvijajui ideju o ivotu u skladu s prirodom, neophodnosti pomaganja drugima i potrebi da se zaslui nagrada od Boga, on kae: Utopljani, stoga, smatra ju daje nuno uvati ne samo ugovore koje su meusobno sklopili pojedinci, ve da treba potovati i dravne zakone koji obezbeuju ravnomernu upotrebu ivotnih dobara, to
9 Tomas Mor, Utopija, str. 175. 10 Tomas Mor, Utopija, str. 180. 11 Tomas Mor, Utopija, str. 128.

jest sve ono to sainjava ljudsko zadovoljstvo...",12 u osnovi ovog zakljuka nalazi se ideja da utopljansko drutveno ure enje zaista i zadovoljava sve potrebe stanovnitva i da bi svaka promena takvog poretka samo nanela tetu zajednici. Nalazei i metafiziko opravdanje za poredak koji sma tra savrenim, Mor religiji odreuje posebno mesto u poret ku: ona treba da odrava drutvene odnose. To se postie na dva naina. Jedan nain je vaspitavanje dece na osnovu verskih naela koja ne uznemiravaju strasti i ne vode menjanju sistema, a drugi je postavljanje svetenstva na posebno me sto u tom sistemu. Svetenici nemaju vlast, nemaju nepo srednu politiku mo, ali je njihov uticaj veoma veliki u sva kodnevnom ivotu Utopije. Oni vaspitavaju decu, a njihova osuda neijeg neasnog ponaanja moe da dovede u pita nje slobodu tog pojedinca, jer senat moe da ga osudi zbog neasnog ivota. Dalje, svetenici ne podleu javnom sudu, ve samo bojem". Ipak, pored ovih karakteristika koje ih izdvajaju iz zajednice obinih" stanovnika, utopljanski svetenici se ipak biraju na demokratski nain. Njih ne po stavlja samo svetenstvo ili senat, ve sami graani biraju najasnije sugraane i zbog toga imaju potpuno poverenje u njih. Interesantno je da graani imaju vei uticaj na izbor svetenstva nego svetovnog vladara njega biraju direktno, dok za vladara predlau kandidate izmeu kojih filarsi bira ju najboljeg. Dakle, i pored injenice da na drutvo imaju vei uticaj od vladara, utopljanski svetenici su blii narodu. Tomas Mor je potovao rimskog papu i crkvene kanone i zasluio je da ga Katolika crkva proglasi muenikom, ali
12 Tomas Mor, Utopija, str. 131.

26 prema njoj nije imao drugaiji stav nego prema kraljevskoj vlasti: i jednoj i drugoj vlasti povinovao se vie nudom ne go voljom. Iskrena pobonost i hrianski moral vie su ga pribliili crkvi nego kralju. To nije znailo da je Mor crkvu video kao olienje tog morala, ali je kralja u svakom sluaju smatrao manje moralnim. Naizgled protivurean Morov od nos prema realnoj funkciji crkve i onome to razotkriva u Utopiji mogue je sagledati ukazivanjem na njegov odnos prema autoritarnosti. Kao stoje u savrenom drutvu napao autoritarnost i odvojenost institucija vlasti od naroda, tako je i religiju oduzeo" crkvi i vratio" je narodu. Uobiajena cr kvena hijerarhija ne postoji u Utopiji, ba kao to ne postoji ni dravna struktura na kakvu smo navikli. Mor ipak nije iz veo doslednu kritiku opravdanja koje instiutucionalizovane religije imaju za sistem nepravde, mada je bio na tragu da u potpunosti razotkrije spregu svih autoritarnih institucija za snovanih na strogoj hijerarhiji i dogmama. Utopljani svoju dravu i crkvu ureuju po istom principu: i jedna i druga tre ba da objedine ono zajedniko u interesima stanovnika ostrva. Vernici razliitih religijskih ubeenja okupljaju se u istim hramovima, izgovaraju iste molitve i izvode iste ritua le koji se svode na ono stoje zajedniko u pojedinanim verovanjima. Sve izvan toga, svaki poseban ritual koji zahtevaju verska naela, a koji se razlikuje od opteg interesa, iz vodi se u krugu porodice, tj. u okruenju istomiljenika. Po novo je potrebno istai i da su utopljanski svetenici zastup nici optih uverenja, a ne pojedinanih religija - njihova sluba je podreena optim interesima, i vie deluju kao uitelji i uvari morala" nego kao propovednici svetih taj ni. Tako Mor, govorei o religioznim ritualima, eksplicitno

27

kae: Znaju oni vrlo dobro da sve to, kao uostalom i same ljudske molitve, na boansku prirodu uopte ne utie...".13 Funkcija svetenstva u savrenom drutvu nije uspostavlja nje nekog posebnog kontakta sa boanstvom ili tumaenje svetih spisa, ve jedino staranje o onome to drutvo ve pri hvata kao najvie vrednosti, i to pomae odravanju i una preivanju oseaja zajednitva. Vraajui se antici, kao i svi humanisti renesanse, i Mor pokuava da oivi antike ideale ivota ,,u skladu s priro dom", mada ih povezuje s hedonistikim principima. Spoj epikurejstva i stoicizma, naizgled protivurean, opravdanje verovanjem da razum i osnovna hrianska naela ogra niavaju hedonizam individue i tako ga stavljaju u funkciju odravanja zajednitva i uzajamne pomoi. Mor odbacuje asketizam jer smatra da je ljudska srea u razumnim uiva njima i umerenosti, a ne u odricanjima i udaljavanju od drutvenog ivota. Mor kae za Utopljane da smatraju daje ivotna radost odnosno uivanje od same prirode odreeno kao cilj svih naih delovanja, i iveti prema toj odredbi... je vrlina".14 On takoe smatra da politiki sistem Utopljana omoguuje postizanje te ivotne radosti, to pokazuje da pi tanja politike filozofije ne odvaja ni od pitanja znaajnih za privatni ivot individue, niti od metafiziko-religijskih verovanja. U tom smislu ak se moe govoriti i o Morovom filo zofskom sistemu, iako je oigledno da bi takav sistem izgle dao prilino oskudno i u velikoj meri nedoreeno.

13 14

Tomas Mor, Utopija, str. 184. Tomas Mor, Utopija, str. 131.

28

29

Znaaj Morovog utopizma

Morov ideal najbolje drave danas nije ostvarljiviji ne go stoje bio pre skoro pet stotina godina, iako su postojali razni pokuaji ureivanja samostalnih malih zajednica po njegovim idejama. Poto su ostale zavisne od donacija bo gatih ili zavrile u drugaijem svetu, nezainteresovane za realne probleme ostatka sveta, takve samostalne" zajedni ce opravdavaju marksistiku kritiku. Morova Utopija je moda ak i manje ostvariva danas nego u njegovo vreme, jer je radikalizovanje kapitalistikih proizvodnih odnosa dodatno uvrstilo klasne razlike, vodei jaanju institucija drave u tenji da se ouva postojei sistem. Produbljivanje klasnih razlika i jaanje antagonizma vodi sve veoj opa snosti za dravu i kapitalizam, jer sve jasnija postaje funk cija prvog u ouvanju drugog. Marksistika oekivanja da e se kapitalizam nuno sam uruiti i da e nova drava, proleterska, obezbediti blagostanje i prelazak u komuni zam, pokazala su se pogrenim. Kapitalizam se uspeno prilagoava, a proleterske drave su uguile ideale revolucija iz kojih su nastale. Sasvim je opravdano pitati kakve pouke moemo da izvuemo iz Utopije, kad ni njeni naslednici", marksisti, nisu uspeli da ostvare ideje naunog socijalizma za koji su tvrdili da ima korene u Morovom delu. Nauni socijalizam bi za Mora predstavljao obian re formizam. Marksisti nisu naslednici utopijskog socijalizma, naroito ne Morovog, jer su instituciju vlasti, tj. dravnu stru kturu, shvatili kao neophodnost u socijalistikom drutvu. Daleko od Morovog ideala iroke narodne demokratije i redukovanja funkcija dravne strukture na najobiniji savez

nezavisnih gradskih optina, marksisti zadravaju postojeu autoritarnu dravnu strukturu i oekuju daje mogue da se na taj nain ostvare socijalistiki ideali. Moda to i nije na putanje osnovnih ideja socijalizma, ali je, u svakom slu aju, u sukobu s Morovim idejama. Utopiju je potrebno ita ti na nov nain, imajui u vidu istorijska deavanja XIX i XX veka. Potrebno je da se obrati panja na detalje kojima delo obiluje, kao i na tok socijalistike misli i pokuaje njenog ostvarivanja od esnaestog veka do danas. Teina Morove kritike drutvenog ureenja kao sprege dravne vlasti i kla se eksploatatora premeta se na usku kritiku proizvodnih od nosa. Etatistiki socijalisti zbog toga i nisu nastavljai Morovih ideja, oni su jednostavno zanemarili problematiku dr avne sile koju su odvojili od njene osnovne funkcije: obezbeivanja privilegija vladajuoj klasi. Mor je ukazao na neto to uvek treba da se ima u vi du: stoje dravna vlast jaa i sigurnija u sebe, to su pravda i sloboda dalji. Drutvo organizovano odozgo na dole, pre ko diktata i autoriteta, ma koliko kompetentni" ti autorite ti bili, daleko je od Morovog ideala. Mor poruuje da samo ukidanje privatnog vlasnitva, bez pratee reforme sistema nepravde, nije dovoljno. Drutvo je potrebno urediti tako da se potuju vrednosti koje dele svi, a da njegove institucije sprovode volju graana. Sve drugo nije dostojno oveka. Milo Milit

O najboljem ureenju drave

i o novom ostrvu

UTOPIJI

DOISTA ZLATNA KNJIICA, KOLIKO KORISNA TOLIKO I ZABAVNA napisana od Tomasa Mora uglednog graanina i vikonta slavnog grada Londona

TOMAS MOR ALJE POZDRAV PETRU EGIDIJU

Mene je malo stid, dragi Petre Egidije1, to ti aljem ovu knjiicu utopljanskoj dravi2 gotovo posle godinu dana. Ti si je oekivao, pouzdano znam, ve posle est meseci, tim pre to si znao da ja pri izradi ovog dela ne moram da gubim vreme na prikupljanje grae niti da razmiljam kompozi ciji dela, ve samo treba da napiem ono to smo nas dvoji ca zajedno sluali od Rafaela. Iz istog razloga nije bilo po trebe da se brinem ni lepoti izraza, jer jezik samog pripovedaa nije mogao biti doteran, zato stoje, prvo, on govorio iznenada i bez ikakve pripreme, a drugo, on je ovek koji, kao to zna, latinski jezik ne poznaje tako kao grki. I uko liko moje pripovedanje bude blie nemarnoj jednostavnosti njegove prie, utoliko e biti blie istini, a njoj jedino tre ba ovde da se brinem, kao to se stvarno i brinem.
Petrus Aegidius ili Cillius. engleski Peter Gilles (14861533), hu manist, drug Mora i Erazma Roterdamskog. 2 Utopljanska drava ili Utopija. Re sastavljena od grkog ov (ne) (mesto), i prema tome znai: nepostojee mesto odnosno zemlja. U jednom pismu, upuenom Erazmu. Mor Utopija prevodi sa Nusquama (nusquam nigde). Inae, Mor predstavlja daje ostrvo Utopija nazvano po svom osnivau koji se zvao Utop.
1

34 Priznajem, dragi Petre, daje ovaj ve spremljeni mate rijal mene gotovo sasvim oslobodio truda. Inae, izmiljanje kao i sastavljanje ovakvog dela zahtevalo bi mnogo vreme na i truda i za onoga koji nije bez ikakvog talenta i koji ima izvesno obrazovanje. A kad bi se jo trailo da se stvar pri kae ne samo verno ve i stilski doterano, onda ja ne bih bio u stanju da to ostvarim, ma koliko se trudio i ma koliko vre mena utroio. Meutim, sada kada sam osloboen takvih briga koje bi mi zadale mnogo truda, meni preostaje samo to da jednostavno napiem to sam uo, a to mi uopte nije teko. Pa ipak, i ovako lak posao nisam stigao da brzo oba vim, jer zbog drugih mojih poslova nisam uopte imao slo bodnog vremena. Stalno sam zaokupljen sudskim poslovima, i jedne parnice ja vodim, druge sluam, tree okonavam kao posrednik, etvrte reavam kao presuditelj. Pa onda mo je posete, od kojih jedne obavljam po dunosti, a druge po nekom poslu. I tako gotovo ceo dan provodim van doma, a ono vremena to ostane posveujem svojim blinjima, tako da meni samome, to jest knjizi, ne preostaje nita. Svake veeri, po povratku kui, treba popriati sa enom, treba avrljati s decom, treba prozboriti koju sa slugom, a sve te stvari ja ubrajam u poslove, jer se neizostavno moraju oba viti. A sve to mora da bude, sem ako ne eli da bude stra nac u svojoj kui. I uopte, treba se starati da prema onima koje ti je kao pratioce u ivotu dodelila priroda ili sluaj, ili si ih ti sam odabrao, bude to ljubazniji, samo se pri tome treba uvati da ih svojom blagou ne pokvari ili da svojom popustljivou ne napravi od slugu gospodare. Eto, u tim poslovima to ih nabrajah prolaze mi dani, meseci i godine. I kad onda da piem? A snu, meutim, ne rekoh nita, kao

35 ni jelu koje mnogima oduzima isto toliko vremena koliko i sam san, koji nam, inae, oduzima blizu polovine ivota. A to se mene tie, slobodnog vremena imam samo toliko ko liko ukradem od sna i odjela. Malo je to, ali ipak neto zna i, pa sam stoga radio polako i najzad sam uspeo da zavrim Utopiju. I aljem ti je, dragi Petre, daje proita i da me podseti ako sam togod propustio. Istina, u tom pogledu ja imam prilino samopouzdanja, i kamo sree da mi je um to liko snaan i da sam toliko uen koliko me slui pamenje. Pa ipak, nisam toliko samouveren da mislim da nisam mo gao nita zaboraviti. U veliku me je zabunu doveo i moj pitomac Don Klemens3, koji je, kao to zna, zajedno s nama prisustvovao i kome se uopte ja staram da prisustvuje svakom razgovoru gde e se bar neto okoristiti, jer se na dam da e on jednog dana pobrati odline plodove od ove trave koja je poela da se zeleni iz njegovog interesovanja za latinsku i grku knjievnost. Evo u emu je stvar. Koliko se ja seam, Hitlodej je priao da je onaj amaurotski most koji je postavljen preko reke Anider dugaak pet stotina koraka, dok moj Don tvrdi da je za dve stotine krai, jer irina reke na tom mestu, kae on, ne prelazi tri stotine koraka. Molim te, podseti se i ti toga. Jer ako si i ti njegovog miljenja, on da sam saglasan i ja, i priznajem svoju omaku. Ako li ne moe da se seti onda ostavljam kako sam napisao, jer mi se ini da se ja tano seam. Naroitu panju obraam na to da u knjizi ne bude nieg lanog, sem ako sam u nekoj nedoJoannes Clemens, odrastao je u kui Mora. Radio je najpre na Oksfordskom univerzitetu pri katedri za grki jezik, a potom je bio lekar u Londonu. Umro 1572. godine.
3

34

35 ni jelu koje mnogima oduzima isto toliko vremena koliko i sam san, koji nam, inae, oduzima blizu polovine ivota. A to se mene tie, slobodnog vremena imam samo toliko ko liko ukradem od sna i odjela. Malo je to, ali ipak neto zna i, pa sam stoga radio polako i najzad sam uspeo da zavrim Utopiju. I aljem ti je, dragi Petre, daje proita i da me podseti ako sam togod propustio. Istina, u tom pogledu ja imam prilino samopouzdanja, i kamo sree da mi je um to liko snaan i da sam toliko uen koliko me slui pamenje. Pa ipak, nisam toliko samouveren da mislim da nisam mo gao nita zaboraviti. U veliku me je zabunu doveo i moj pitomac Don Klemens3, koji je, kao to zna, zajedno s nama prisustvovao i kome se uopte ja staram da prisustvuje svakom razgovoru gde e se bar neto okoristiti, jer se na dam da e on jednog dana pobrati odline plodove od ove trave koja je poela da se zeleni iz njegovog interesovanja za latinsku i grku knjievnost. Evo u emu je stvar. Koliko se ja seam, Hitlodej je priao da je onaj amaurotski most koji je postavljen preko reke Anider dugaak pet stotina koraka, dok moj Don tvrdi da je za dve stotine krai, jer irina reke na tom mestu, kae on, ne prelazi tri stotine koraka. Molim te, podseti se i ti toga. Jer ako si i ti njegovog miljenja, on da sam saglasan i ja, i priznajem svoju omaku. Ako li ne moe da se seti onda ostavljam kako sam napisao, jer mi se ini da se ja tano seam. Naroitu panju obraam na to da u knjizi ne bude nieg lanog, sem ako sam u nekoj nedoJoannes Clemens, odrastao je u kui Mora. Radio je najpre na Oksfordskom univerzitetu pri katedri za grki jezik, a potom je bio Iekar u Londonu. Umro 1572. godine.
3

Priznajem, dragi Petre, daje ovaj ve spremljeni mate rijal mene gotovo sasvim oslobodio truda. Inae, izmiljanje kao i sastavljanje ovakvog dela zahtevalo bi mnogo vreme na i truda i za onoga koji nije bez ikakvog talenta i koji ima izvesno obrazovanje. A kad bi se jo trailo da se stvar pri kae ne samo verno ve i stilski doterano, onda ja ne bih bio u stanju da to ostvarim, ma koliko se trudio i ma koliko vre mena utroio. Meutim, sada kada sam osloboen takvih briga koje bi mi zadale mnogo truda, meni preostaje samo to da jednostavno napiem to sam uo, a to mi uopte nije teko. Pa ipak, i ovako lak posao nisam stigao da brzo oba vim, jer zbog drugih mojih poslova nisam uopte imao slo bodnog vremena. Stalno sam zaokupljen sudskim poslovima, i jedne parnice ja vodim, druge sluam, tree okonavam kao posrednik, etvrte reavam kao presuditelj. Pa onda mo je posete, od kojih jedne obavljam po dunosti, a druge po nekom poslu. I tako gotovo ceo dan provodim van doma, a ono vremena to ostane posveujem svojim blinjima, tako da meni samome, to jest knjizi, ne preostaje nita. Svake veeri, po povratku kui, treba popriati sa enom, treba avrljati s decom, treba prozboriti koju sa slugom, a sve te stvari ja ubrajam u poslove, jer se neizostavno moraju oba viti. A sve to mora da bude, sem ako ne eli da bude stra nac u svojoj kui. I uopte, treba se starati da prema onima koje ti je kao pratioce u ivotu dodelila priroda ili sluaj, ili si ih ti sam odabrao, bude to ljubazniji, samo se pri tome treba uvati da ih svojom blagou ne pokvari ili da svojom popustljivou ne napravi od slugu gospodare. Eto, u tim poslovima to ih nabrojah prolaze mi dani, meseci i godine. I kad onda da piem? A snu, meutim, ne rekoh nita, kao

36

37
4

umici, a onda u radije kazati netano no to u slagati , jer vie volim da budem dobar nego mudar. Uostalom, ova bolj ka lako bi se dala izleiti ako bi ti pitao samog Rafaela, bilo lino bilo pismeno. A potrebno je da to uini i povodom jed nog drugog propusta koji mi se potkrade, i to ne znam da li vie krivicom mojom, tvojom ili samoga Rafaela. Ja se, naime, ne seam da smo ga pitali niti da nam je on kazao u kojem se kraju onog novog sveta nalazi Utopija. Bio bih spreman da poloim prilinu sumu novaca da se ni je potkrao taj propust, jer, prvo, mene je pomalo stid to ne znam u kojem se moru nalazi ostrvo kome toliko mnogo priam, i drugo, kod nas ima nekoliko ljudi, a medu njima naroito jedan veoma estiti bogoslov, koji prosto izgara od elje da poseti Utopiju, i to ne iz neke prazne elje i Ijubopitljivosti za novim svetom, ve da neguje i iri nau veru, koja je tamo dobar koren uhvatila. I da bi sve ispalo po pro pisu, on se zaloio da ga sam papa poalje, pa ak da bude naimenovan i za utopljanskog episkopa. Pri tome njemu nita ne smeta to za ovaj crkveni in mora da moljaka. Oigled no, on smatra svetom onu ambiciju koja je potekla ne iz e lje za slavom ili bogatstvom, ve iz pobonih pobuda. Stoga te molim, dragi Petre, obrati se Hitlodeju lino, a ako je to nemogue onda pismeno, i preduzmi sve mere da se u ovo moje delo ne uvue kakva netanost ili kakav ne dostatak istine. Prosto nisam pametan da li bi bilo bolje da mu pokaem samu knjigu. Jer niko kao on nije u stanju da
4 potius mendacium dicam quam mentiar, izraeno u duhu skola stike. Aul Gelije (II vek n. e) u Alikim noima (XI, 11) pie: ,. lae (mentitur). sam se ne vara ve pokuava da drugog prevari: ko govori la (mendacium dicit), taj sam sebe obmanjuje".

ispravi mogue greke, a, s druge strane, ni on sam to ne moe uiniti ako moj napis sam ne proita. Sem toga, na ovaj nain doznae da li mu je drago ili mu je, naprotiv, krivo to sam ja ovo delo napisao. Ako je on moda odluio da sam opie svoja putovanja, onda mu verovatno nee biti pravo to ja, objavljujui izvetaj utopljanskoj dravi, od uzimam dra i miris novine njegovom putopisu. Svakako, ni ja sam ne bih bio rad da to uinim. Uostalom, pravo da kaem, ni sam nisam jo dovoljno naisto da li u uopte iz dati knjigu. Ukusi ljudi su toliko razliiti, nastrojenja nekih toliko udljiva, prirode toliko nezahvalne, rasuivanja toli ko nemogua da s takvim kudikamo bolje, ini mi se, pro laze oni koji prijatno i veselo ive predajui se uivanjima, nego oni koji rastru sebe brigama kako e poneto objavi ti to bi moglo doprineti neku korist ili uivanje raznim lju dima, koji e, u stvari, to primiti s odvratnou i nezahvalnou. Ogromna veina ne poznaje literaturu, a mnogi je ak preziru; neznalica odbacuje kao dosadu sve to nije sa svim neznalako; nedoueni preziru kao banalnost sve to ne kipti staromodnim izrazima; nekima se dopada samo sta ro, a ogromnoj veini samo njihovo sopstveno. Jedan je to liko natmuren da ne podnosi alu, a drugi toliko ogranien da ne trpi dosetku; neki su toliko ustajali da se i najmanje novosti boje kao to se vode plai onaj koga je ugrizao be san pas: drugi su opet toliko nepostojani da jedno odobra vaju sedei, a drugo stojei. Neki sede u gostionici i pri ai vina donose sudove talentima pisaca i s velikim autorite tom odriu sve to im se prohte, cupkajui dlaice po delima svakog pisca, a oni sami, meutim, nalaze se u potpunoj sigurnosti i van dometa strele, kako kae grka poslovica. I

38

stvarno, oni su toliko glatki i sa svih strana izbrijani da ne maju ni dlaice estitosti za koju bi se mogli uhvatiti. Sem toga, ima ljudi toliko nezahvalnih da prema piscu, iako su u njegovom delu silno uivali, ne oseaju nikakve naroite naklonosti. Oni podseaju na nepristojne goste koji, iako lepo primljeni i obilato poaeni, odlaze siti kuama bez ijedne rei zahvalnosti domainu. Hajde sada i spremaj go zbu svom troku ljudima tako istananog ukusa, tako raz novrsnih prohteva, a pored toga i ljudima koji tako pamte i koji su tako zahvalni! Pa ipak, dragi Petre, uredi sa Hitlodejem onako kako ti rekoh, a posle u ja ve imati punu slo bodu da ovoj stvari ponovo razmislim. Ja tek sada postadoh pametan kada sam zavrio rad na pisanju. Ako Hitlodej bude saglasan sa ovim delom, onda u u pogledu na sve ono to je preostalo oko izdavanja knjige posluati savet prija telja, a pre svega tvoj. Mili moj Petre Egidije, ostajte mi zbogom, ti i tvoja ena. elim da me voli kao i dosada, a ti si meni jo drai nego pre.

KNJIGA PRVA
beseda izvrsnog Rafaela Hitlodeja NAJBOLJEM UREENJU DRAVE

Engleski kralj Henri, osmi istog imena, ukraen svim osobinama izvrsnog vladara, nedavno je imao s presvetlim vladarem Kastilije Karlom razmirice5 zbog nekih vanih poslova. U cilju raspravljanja i sreivanja ovih stvari mene kao delegata otpremi u Flandriju, i to kao pratioca i druga neuporedivom muu Kutbertu Tunstalu6, kome je nedavno, uz sveopte odobravanje, poverio upravu dravne arhive. Ovde neu nita da iznosim u njegovu pohvalu, ne stoga to se pribojavam da prijatelju kao svedoku ne treba mno go verovati, nego zato to njegova vrlina i njegovo znanje premauju moje pohvale i to je on svuda ve toliko ugle dan i poznat daje nepotrebno tome govoriti, osim ako ne
Spor izmeu engleskog kralja Henrija VIII (15091547) i panskog princa Karla (docnijeg ncmakog kralja) bio je izazvan time to je Karlo uzeo za enu neku drugu devojku, iako je bio veren sa Henrijevom sestrom. Kad je 1515. godine Karlo dobio na upravu Holandiju, Henri je zabranio izvoz vune u tu zemlju. 6 Cuthbertus Tunstallus (14741559). ugledna linost. Bio je prija telj Erazma i Mora, ali se s njima konano raziao zbog njihovog preteranog liberalizma.
5

42

43

bih hteo da budem onaj to, kako se kae, sveti ljkom poka zuje sunce.7 U Briu se s nama naoe (tako je bilo ugovoreno) oni koje je na pregovore uputio Karlo, sve istaknuti ljudi: gra donaelnik Bria, ugledan ovek, bio je voda i glava dele gacije, a usta i grudi predstavljao je Georgije Temzicij8, stareina suda u Mont-Kaselu, uen i prirodom obdaren go vornik, a pored toga veoma spreman pravnik i veliki vetak u voenju poslova, koji ima da za to zahvali koliko linim sposobnostima toliko i svom dugogodinjem iskustvu. Ka ko se i posle dva odrana sastanka ne sloismo u svim stva rima, panski izaslanici se oprostie od nas i odoe u Brisel da saekaju vladarevu odluku. U meuvremenu ja otputu jem poslom u Anvers. Za vreme boravka u ovom gradu mnogi me posetie a najdrai posetilac bio mi je Petar Egidije, rodom iz Anversa. On je meu svojim sugraanima uivao veliki ugled i zauzimao je lep poloaj, a bio je dostojan i kudikamo lepeg, jer prosto ne umem da kaem da li je ovaj mladi ovek vie obrazovan ili vie plemenit, postoje i neobino dobar i neobino uen. Njegova dua je svakome otvorena, a prema svojim prijateljima pokazuje toliko naklonosti,

solem lucerna ostendere. U Utopiji ima mnogo poslovica koje je Mor, kako se obino tumai, uzeo najvie iz velikog zbornika izreka {Adagia), koji je sastavio i izdao 1500. godine njegov prijatelj Erazmo.
8 Georgius Tomsicius, obino se identifikuje sa Georg van Temsecke, belgijskim piscem i velikodostojnikom (umro 1530. godine). njemu Mor kae daje Cassiletanus praepositus i stoga se uzima daje to grad Cassel u severnoj Francuskoj, gde je Georgije vrio vane crkvene funkcije.

ljubavi, vernosti i iskrene odanosti, da bi teko igde naao oveka kojem bi mislio da se kao prijatelj s njim u sve mu moe uporediti. On je neobino skroman, daleko od svakog pretvaranja, izuzetno trezven i jednostavan. U raz govoru toliko zabavan i toliko duhovit bez trunke zajedljivosti, da mi je svojom ljupkom prisnou i svojim veoma ugodnim prianjem u velikoj meri ublaio enju za do movinom, kuom, enom i decom kojih sam se bio silno zaeleo poto sam tada bio vie od etiri meseca odsutan od kue. Jednog dana bio sam na misi u crkvi Bogorodice Mari je. Crkva je divno graena i uvek je prepuna sveta. Dok sam se, po zavrenoj svetoj slubi, spremao da poem natrag u gostionicu, ugledam sluajno Petra kako razgovara s nekim strancem, ovekom ve poodmaklog doba, preplanulog li ca, duge brade, s kabanicom nemarno prebaenom preko ramena. I po izrazu lica i po njegovom dranju meni se ui nilo da je to neki brodovlasnik. Ali Petar, im me spazi, pri e mi, pozdravi me i, dok sam ja pokuavao da otpozdravim, odvede me malo u stranu i, pokazajui na oveka s kojim je pre toga bio u razgovoru ree: Vidi li onoga? Ba sam se spremao da ga odavde vodim upravo tebi. Zbog tebe dobro bi mi doao, rekoh ja. Samo kad bi ti oveka poznavao, dobro bi on doao i sam sobom. Jer ne postoji danas ovek koji bi ti mogao bolje i sa vie pojedinosti opisati nepoznate zemlje i ljude, a znam da te silno interesuju takve stvari. Dakle, nisam ravo nagaao, rekoh. Jer na prvi poled osetih da je onaj ovek neki brodovlasnik.

44

45

Ali se grdno prevari, ree. On doista putuje brodom, ali ne kao Palinur9, nego kao Odisej, tavie, kao Platon. Jer onaj Rafael, to mu je ime, a preziva se Hitlodej13, dobro po znaje i latinski i potpuno vlada grkim jezikom, koji je vie prouavao no latinski zato to se sav bio posvetio proua vanju filozofije, od koje na latinskom jeziku nije naao nieg to bi predstavljalo izvesnu vrednost, izuzevi neka Senekina i Ciceronova dela. Svoj deo naslea to gaje imao kod kue (on je Portugalac) ustupio je brai i, gonjen eljom da posmatra svet, prikljui se Amerigu Vespuiju" i od nje gova etiri putovanja, koliko ih je bilo i kojima se ve svuda pie, Rafael ga je na trima poslednjim pratio stalno, s jedinim izuzetkom to se s poslednjeg nije s njim zajedno vratio. eleo je i konano je od Ameriga iznudio odobrenje da i on bude jedan od one dvadeset etvorice", koji su na kraju poslednjeg putovanja ostali u Novoj Kastiliji. I tako je ostao da bi udovoljio svojoj dui, zainteresovanoj vie za putovanja no za grobnicu. Stalno su mu na jeziku izreke:
9 Palinurus, kormilar na Enejinom brodu koji je plovio od Troje do Lacijuma, kako kazuje Vergilije u Eneidi. Kako se on na tom putu nije po kazao nimalo vest ni sposoban (gledajui u zvezde pao je u vodu i tako se udavio), njegovo ime oznaava sinonim za obinog mornara koji ne ume da zapaa.

Hvthlodaeus znai: naklapalo, brbljivac. Tako je nazvan jer pria zemlji koja ne postoji, gradu koji se ne vidi, reci koja je bez vode itd. Ime izvedeno od grke imenice (trice, besposlice) i (uim). Dakle, ime bi znailo: ueni brbljivac. Amerigo Vespui (14511512), florentinski moreplovac, koji je etiri puta posetio Novi svet. i tome napisao svoj Putopis. Po njegovom imenu nazvana je Amerika.
11

10

.,Ko nema urne, nebo ga pokriva i: Odasvud su isti putevi do bogova"13. Takva priroda mogla mu je biti kobna da ga provienje nije titilo. Poto je, po Vespuijevom odla sku, u drutvu petorice Novokastilijanaca prokrstario mno ge zemlje, nekim srenim sluajem dospe u Taprobanu14, a otuda stie u N. Kalikut. Tu lako pronae portugalske lae i najzad se, mimo oekivanja, povrati u domovinu. im je to Petar ispriao, ja mu se zahvalih to je bio prema meni toliko paljiv pa se tako dobro pobrinuo da mi priredi uivanje razgovorom sa meni, kako se i on nadao, zanimljivim ovekom. Posle toga priem Rafaelu i, poto se uzajamno pozdravismo i izgovorismo ono to se obino govori pri prvom susretu, odemo odatle u moj stan. Sedei u vrtu na klupi prekrivenoj zelenim busenjem vodili smo razgovor. Rafael nam najpre ispria kako su, posle Vespuijevog odlaska, on i njegovi drugovi koji su bili ostali u Novoj Ka stiliji zapoeli da se susretima i umiljatim ophoenjem malo-pomalo pribliuju uroenicima i kako su se uskoro meu njima kretali ne samo bez opasnosti nego i kao prijatelji i kako su najzad postali veoma dragi nekom plemenskom po glavici, ije sam ime i zemlju zaboravio. Ovaj dareljivi ovek, priao je Rafael, pribavi njemu i petorici njegovih drugova dovoljno hrane i putne spreme i veoma pouzdanog vodia s nalogom da ih vodi do ostalih poglavica. njima
12 13

12

Stih rimskog pesnika Lukana iz I veka n. e. (Pharsalia 7, 818).

Slina izreka pripisivana je grkom filozofu Anaksagori (V vek prc n.e) kako pie Ciceron u Tusculanae 1, 43, 104.
14

Taprobana, ostrvo jugoistono od Indije.

46

47

su ili nosei sa sobom dobre preporuke. Po vodi su puto vali amcima, a po kopnu kolima. Priao je da su posle pu tovanja od mnogo dana otkrili naselja i gradove, pa i drave sa mnogo stanovnika, kojima se dobro upravljalo. U pojasu ekvatora, zatim i sa jedne i sa druge strane polutara u irini koju otprilike zahvata Suneva putanja, lee prostrane pu stinje koje veito sagorevaju pod uarenim nebom. Na sve strane beda i alost, prizor strahote i divljine. Jedini su sta novnici divlje zveri, zmije i, najzad, ljudi koji su isto tako divlji i opasni kao i zveri. Sto se vie udaljava od ekvato ra, malo-pomalo sve postaje pitomije: Sunce manje pee, zemlja je nasmejana u zelenilu, ivotinje su pitomije. Naj zad, pojavljuju se narodi, gradovi, naselja i u njima iva tr govina, i to ne samo izmeu njih i njihovih suseda no i sa jako udaljenim plemenima, na suvom i na moru. Otuda im se pruila mogunost da posete mnoge zemlje, s ove i one strane, jer se nije spremala na plovidbu nijedna laa u koju Rafael i njegovi drugovi ne bi bili rado primljeni. Prvi bro dovi to su ih ugledali imali su, po njegovom prianju, rav no dno, a na njima razapeta jedra bila su saivena od papirusovih listova ili vrbovog prua, a ponegde su bila od koe. Kasnije su videli lae sa strmim dnom, jedra od ko noplje i, naposletku, sve slino naemu. Brodari su dobro poznavali more i nebo. Ali Rafael je, kako nam je priao, zadobio veliku naklonost kad ih je nauio da se slue mag netskom iglom, kojoj dotle nisu uopte nita znali. I sto ga su se dotle bojaljivo druili s morem i nisu mu inae la ko verovali osim preko leta. Sada, uzdajui se u busolu, pr kose zimi, vie bezbrini no to su stvarno zatieni, tako da postoji opasnost da im onaj predmet, kojem se mislilo da

e im mnogo koristiti, ne postane zbog njihove neoprezno sti izvor velikih nesrea. Bilo bi suvie dugako, a to nije ni cilj ovog dela, izno siti sve to je Rafael, po svom prianju, video na raznim stranama sveta. Moda u njegova prianja izneti u poseb noj knjizi, gde u pre svega izloiti ono stoje korisno da se zna, a to se u prvom redu odnosi na pravine i mudre zakon ske odredbe koje je on zapazio kod raznih, bar donekle civilizovanih naroda. Jer i mi smo ga ovim stvarima najvie zapitkivali, a i on je najradije ba tome priao. Izostavili smo svako raspitivanje udovitima koja ne predstavljaju nikakvu novost. Svuda se susreu grabeljive Skile i Celeni15, ljudoderi Lestrigonci16 i druga slina udovita, ali graani vaspitani po zdravim i razumnim pravilima ne mo gu se svuda nai. Uostalom, kao stoje on kod tih novih na roda primetio mnogo tota ravog, tako je video i dosta stvari koje bi mogle posluiti kao podesni obrasci za odstra njivanje zabluda iz naih gradova, naroda, plemena i dr ava. Kao to rekoh, tome u govoriti na drugom mestu. Ovde mislim da iznesem samo ono to nam je priao obi ajima i ustanovama Utopljana, izloivi prethodno razgo vor koji nas je doveo do pominjanja ove drave. Rafael je veoma otroumno zapaao kako nae tako i njihove zablude (a ima ih na obe strane jako mnogo), isto tako i one stvari koje su kod nas kao i one koje su kod njih
Celaeni, mitska udovita sa licem devojke i telom neke grabljive ptice sa ogromnim kandama. Upor. Vergilijevu Eneidu 3. 211. 16 Laestrigonae. neko mitsko divlje i ljudodersko pleme u Italiji. Mor ih naziva populivoros (koji deru narode) verovatno da bi se narugao preteranostima koje se nalaze u priama njemu savremenih putopisaca.
15

48

49

postavljene mudrije. On je tako dobro pamtio obiaje i usta nove svakog pojedinog naroda da se inilo kao daje proveo ceo ivot u mestima kroz koja je samo proao. Petar je bio zadivljen time, pa mu ree: Dragi moj Rafaele, zaista se udim zato ti ne stu pi u slubu nekog kralja, jer sam potpuno siguran da bi te svaki od njih veoma rado primio. Svaki kralj bio bi ne sa mo oaran tolikim tvojim znanjem i tolikim poznavanjem zemalja i ljudi, ve bi ti svakoga od njih mogao na raznim primerima i da pouava i da mu pomae savetom. Na ovaj nain ti bi istovremeno i sebe dobro obezbedio, i mnogo doprineo srei svoje rodbine. Sto se tie mojih roaka, odgovori Rafael, to me mnogo ne uzbuuje, jer smatram da sam prema njima iz vrio dunost kako treba. Drugi ljudi naputaju svoju imo vinu tek kad ostare i obole, pa i onda teka srca iako vie ni su u stanju daje dre. A ja sam svoju imovinu razdelio rod bini i prijateljima jo dok sam bio ne samo zdrav i u snazi ve i mlad. Stoga smatram da oni treba da budu zadovoljni ovom mojom velikodunou i da izvan toga ne trae i ne oekuju da njih radi postanem kraljevski sluga. Sasvim tano, odgovori Petar, ali ja nisam mislio da slui (servias), no samo da poslui (inservias) nekom kralju. Kad se kae ,.poslui", onda je to samo jedan slog vie no kod slui", odgovori Rafael. Bez obzira kojim e imenom stvar nazvati, ja osta jem pri svom miljenju daje to jedini put kojim bi ti mogao da koristi ne samo drugima, bilo kao pojedincima bilo kao drutvu, ve i svoj poloaj da pobolja.

Da poboljam svoj lini poloaj putem nad kojim se zgraa moja dua? upita Rafael. Sada ivim onako kako ja hou, a sumnjam da je to zapalo ijednom to nosi purpur! Uostalom, ima dovoljno onih to revnosno trae prijatelj stvo sa ljudima na vlasti, pa stoga nemoj misliti da e ovi mnogo izgubiti ako ostanu bez mene ili meni slinih. Tada uzeh i ja re: Jasno je, dragi moj Rafaele, da ti ne eli ni bogatstvo ni vlast, i oveka takvog kova ja ne potujem manje i manje ga ne cenim nego ma koga od onih to imaju i najveu mo. Pa ipak, ini mi se da bi bilo dostojno jednog plemenitog i fi lozofskog duha kao to je tvoj kad bi se ti odluio da svoje sposobnosti i svoj rad posveti dravnim poslovima, makar i po cenu izvesnog rtvovanja line ugodnosti. A to bi sa naj vie uspeha mogao ostvariti ako bi postao savetnik nekog ve likog vladara i davao mu, u ta sam ubeen, mudre i potene savete. Jer od vladara kao iz nekog nepresunog izvora izliva se po elom narodu bujica svake sree i zla. A kod tebe je to liko savrene uenosti da bi ti i bez velikog ivotnog iskustva, a toliko opet ivotnog iskustva ima da bi i bez ikakve ueno sti, za svakog vladara predstavljao izvrsnog savetnika. On odgovori: Dvostruko se vara, dragi moj More, prvo u pogledu mene, a onda u pogledu same stvari. Pre svega, nemam ja one sposobnosti koju mi ti pripisuje, ali kad bih je i imao u najveem stepenu, pa ak kad bih i svoju dokolicu sasvim rtvovao poslu, nita time ne bih unapredio dravu. Na pr vom mestu stoga to se vladari radije bave vetinom ratova nja (koju ne poznajem niti elim daje upoznam) nego blago tvornim vetinama mira. Oni sa kudikamo vie revnosti na-

50 stoje da bilo kojim sredstvima, dozvoljenim ili neasnim, do biju nova carstva, nego da dobro upravljaju zemljom koju su stekli. Pored toga, izmeu svih onih koji se nalaze u kraljev skim savetima nema nijednog koji nije ili doista toliko pame tan da mu je nepotrebno tue miljenje, ili sam sebi izgleda toliko pametan da nije raspoloen da prihvati tua miljenja. Ali postoji i izuzetak. Ovi isti ljudi ulaguju se i povlauju i najbesmislenijim recima onih koji kod vladara uivaju veli ko poverenje i koje zbog toga ele da za sebe pridobiju. I do ista, po samoj prirodi je tako ureeno da se svakome dopada ono stoje njegovo. Tako se i avki svia njen goludravac, a majmunici je milo njeno majmune. I zbog svega toga, ako neko pred takvim skupom ljudi koji ili tue iz zavisti zapo stavljaju ili svoje precenjuju iznese neto stoje proitao negde u istoriji ili video u nekoj zemlji, onda njegovi sluaoci postupaju upravo onako kao daje ceo njihov ugled kao mu drih ljudi doao u pravu opasnost i kao da e odjednom biti smatrani za budale, samo ako ne budu pronali neku zamerku tuim predlozima. Kad im drugo nita ne pomae, onda pribegnu ovakvoj izjavi: Nai su preci tako radili, a kamo sree da smo im u mudrosti ravni!" I rekavi ovo oni sedaju kao posle izvrsno zavrenog govora. Kao da e nastati velika opasnost ako se neko ma u kom pogledu pokae pametniji od svojih predaka prema ijim se mi inae preporukama odnosi mo utoliko ravnodunije ukoliko su one korisnije; ali im se ukae mogunost da u nekoj stvari postupamo mudrije no nai stari, odmah se grevito hvatamo za njih. Tako sam se i ja u raznim zemljama vie puta spotakao ova ohola, besmi slena i mrana miljenja, a jednom ak i u Engleskoj. ta kae, rekoh, ti si bio kod nas?

51

Bio sam, odgovori, i tamo sam proveo nekoliko meseci, neto malo posle one nesrene bitke kojom se zavrila pobuna17 graana zapadne Engleske protiv kralja, uz uasni pokolj pobunjenika. Tada me je mnogo zaduio preuzvieni otac Don Morton18, kanterberijski arhiepiskop i kardinal, a tadanji i lord kancelar Engleske. To je ovek, moj Petre (ovo je Moru sve poznato), koji je isto toliko cenjen zbog svoje mudrosti i vrline koliko i zbog svog visokog dostojanstva. Bese srednjeg rasta i dobro se drao, iako ie bio u poodmaklim godinama. Izraz njegovog lica ulivao je potovanje, a ne strah. U ophoenju pristupaan, pa ipak ozbiljan i dostojan stven. Voleo je da na jedan stroi nain, ali bez vreanja, iskuava sposobnost kao i prisebnost onih koji su ga neto molili. I oni koji su je pokazivali, ali pod uslovom da ne pre laze u drskost, njemu su se dopadali, jer je prisebnost bila nje gova uroena osobina. Takve ljude on bi rado uzimao u razne slube. Njegov je govor bio uglaen i ubedljiv. Posedovao je duboko poznavanje pravne nauke, neuporedivo snaan um i pamenje koje je bilo pravo udo. Uenjem i uvebavanjem on je svoje retke sposobnosti jo i usavrio. Dok sam tamo bo ravio izgledalo mi je da kralj najvie polae na njegovo miljenje i da dravna uprava dobrim delom na njemu poiva. Jer on je stupio na dvor iz kolske klupe, jo kao sasvim mlad. Zaokupljen najvanijim dravnim poslovima tokom celog ivota i stalno bacan prevrtljivim strujama sree, on je kroz mnoge ozbiljne opasnosti stekao ivotno iskustvo, koje se ni kad ne gubi kad se jednom na taj nain steklo.
17

18

Ova se pobuna desila 1491. godine. Joanes Morton (14201500) bio je kancelar Henrija VII.

52

53

Kad sam jednog dana bio za njegovim stolom, tu se srenim sluajem naao i neki svetovnjak, dobar poznava lac vaih zakona. Taj ovek, ne znam kojim povodom stade da hvali naveliko onu strogost pravosua koja se tada tamo primenjivala prema kradljivcima. On je priao da ih u raz nim krajevima esto po dvadeset podiu na ista veala. I go vorio je kako ga veoma udi ta zlokobna pojava da lupei jo uvek, i to u velikom broju i svuda, vre krae iako ma lo koji od njih izbegne smrtnoj kazni. Tada se umeah u raz govor i ja, jer sam pred kardinalom mogao da se izraavam sasvim slobodno. Ja rekoh: Nemoj da se udi, jer takav nain kanjavanja kradljivaca prelazi granice pravde i ne koristi optem dobru. Kao odmazda za samu krau takva je kazna suvie svire pa, pa ipak nedovoljna da je suzbije. Jer niti je obina kraa tako strahovit prekraj da bi ga trebalo plaati gla vom, niti je opet ikakva kazna sama po sebi u stanju da od vrati od vrenja krae one koji ne raspolau drugim sred stvom za odravanje ivota. Stoga mi se ini da vi u ovoj stvari, ali ne samo vi ve i dobar deo ovog naeg sveta, podraavate onim ravim uiteljima koji uenike radije ibaju no ue. Kradljivcu se odmeravaju teke i strane ka zne, dok bi mnogo korisnije bilo raditi na tome da se obezbede izvesna sredstva za ivot, tako da niko ne zapadne u prokletu nudu da mora da otpone sa kraom, a zavri na gubilitu. Ta su sredstva dovoljno obezbeena, odgovori pravnik. Postoje razni zanati, postoji zemljoradnja. Od njih bi mogao svako da ivi, samo kad ne bi bilo onih koji po svojoj prirodi vie vole da budu zlikovci.

nee mi tako izbei, rekoh mu ja. Eto da ostavimo po strani one koji se esto, bilo iz spoljnih bilo iz graanskih ratova, vraaju kuama kao invalidi, kao oni to su se kod vas nedavno vratili iz kornvolskog19 rata i neto ranije iz onog u Francuskoj2". Oni su tamo gubili noge i ruke bilo za kralja bi lo za dravu, a sada niti im sakatost doputa da se prihvate svog starog posla niti im godine pruaju mogunost da naue novi. ovakvim, rekoh, ne govorimo, poto se ratovi javlja ju u manje-vie dugim vremenskim razmacima. Pogledajmo ono to se deava svakog dana. Postoji veliki broj plemia i ne samo da oni lino kao lenji trutovi ive od rada svojih ko lona koje stalno deru do koe zbog poveanja prihoda sa zemlje (tu su jedino tedljivi ti ljudi, koje inae njihova rasip nost dovodi do prosjakog tapa), ve oni sa sobom vuku i bezbrojnu gomilu besposlenih pratilaca, koji ne znaju nika kav zanat od koga bi mogli iveti. Ovakve izbacuju napolje im im gospodar umre ili oni sami obole. Tome je razlog to plemii radije hrane besposlene no bolesne pratioce, a s dru ge strane, esto se deava da naslednik umrlog plemia nije u stanju da nadalje izdrava oevu pratnju. 1 tada oni hrabro gladuju, ukoliko hrabro ne kradu. ta drugo i da rade, jer obi jajui pragove ubrzo upropaste i odeu i zdravlje, a ljude ta ko izobliene od bolesti i odevene u rite vlastela se ne udostojava da primi, a seljaci se opet ne usuuju, jer znaju da onaj ko je vaspitan u razneenosti i navikao na nerad i uivanje, ko je jedino nosio kratki ma i tit, ko je za celu svoju okoli19

Cornubiensi praelio. Ovaj rat je bio 1497. za vlade Henrija VII. e Gallico (se. praelio). Ovaj rat je trajao od 1512. do 1514. godine, za vlade Henrija VIII.
20

54 nu imao smueni izraz potcenjivanja i prezira prema svima, da takav nikad nee biti sposoban da verao slui siromahu s budakom i motikom u ruci, uz malu nadnicu i postan zalogaj. Na ovo pravnik ree: Ljudima ove vrste treba pokloniti posebnu panju. U njih je vie uzvienosti duha i vie hrabrosti no kod zana tlija i seljaka, i stoga oni predstavljaju snagu i mo vojske kad zatreba da se vodi rat. Doista, odgovorih ja, mogao si sa isto toliko osnova da kae kako treba zbog ratovanja pokloniti panju lu peima, kojih e kod vas bez sumnje biti na pretek sve dotle dok budete imali onih bivih pratilaca. Uostalom, niti su lu pei slabi vojnici, niti su vojnici najbezazleniji lupei oba se zanata dobro slau. Meutim, ovaj porok, ma koliko kod vas rairen, nije jedino va. On je zajedniki gotovo svim na rodima. Francusku, pored ovoga, pustoi jo mnogo strasnija kuga. Tamo ak i u miru (ako je to mir) celu zemlju preplav ljuje i opseda plaena vojska, koju su stvorili iz istog onog razloga zbog kojeg vi mislite da ovde treba izdravati bespo slene sluge. Tako je to kad nadrimudraci misle da se bezbednost zemlje postie time to e se u pripravnosti drati mno gobrojni i jaki garnizoni sastavljeni najveim delom od sta rih boraca. U vojsku koja nije prola kroz borbu oni se nima lo ne uzda ju, tako da bi trebalo da vode rat ako ni zbog ega drugog a ono radi toga da ne dre neiskusne vojnike; isto ta ko trebalo bi da se ljudi bez povoda kolju da im ne bi, kako duhovito ree Salustije, ruke iii duh od nerada poeli da mli tave.21 Ali, kako je opasno izdravati ovu vrstu zveri Francu21

55 ska zna po sopstvenom zlu, a to jasno pokazuju i primeri Rimljana, Kartaginjana, Asiraca i tolikih drugih naroda. Svim ovim narodima njihove sopstvene stajae vojske upropastie, ovom ili onom prilikom, ne samo dravu nego i po lja, pa ak i gradove. A da nije ba tako potrebno drati voj sku, jasno se vidi ak i po tome to se ni Francuzi, iako na viknuti na oruje jo od mladih nogu, ne mogu pohvaliti da su iz borbe s vaim novajlijama izlazili tako esto kao pobednici. Navodim to samo da se prisutnima ne bi uinilo da vam se umiljavam. Ali ne verujem da se ba mnogo pribojavaju dokonih plemikih pratilaca ni one vae zanatlije iz gradova kao ni snani i sirovi seljaci, izuzevi jedino one kojima je telesna slabost oduzela snagu i smelost ili one kojima je kraj nje siromatvo slomilo snagu duha. Prema tome, ne postoji nikakva opasnost da e ljudi ija zdrava i snana tela (a do stojanstvo plemia zahteva da kvare jedino odabrane) sada od nerada mlitave ili se razneuju gotovo enskim poslovi ma, da e ti isti ljudi postati mekuci ako se budu osposoblja vali za ivot korisnim zanatima i ovravali tekim poslovi ma. Uostalom, bilo kako bilo, meni nikako ne ide u glavu da je za dravu korisno kada za sluaj rata, koji imate samo on da kad ga elite, hrani bezbrojnu gomilu one eljadi to kui mir, kojem bi inae trebalo da se vodi vie rauna no ratu. Ono to rekoh nije jedini razlog koji nuno stvara lu pee. Postoji i jedan jo vei koji, po mom miljenju, vai posebno za vau zemlju. Koji je to? upita kardinal. Vae ovce, odgovorih ja. One, koje su toliko blage i koje toliko malo jedu, sada su, kako ujem, poele da bi vaju toliko prodrljive i divlje da prodiru ljude, ogoljuju

Ovo Salustije (I vek pre n. e) kae u svome Bellum Catilinae, 16.

56

57

njive, pustoe kue i naselja. Zaista, u svim krajevima vae kraljevine, gde se dobija tanja, pa stoga i skuplja vuna, vla stela i plemii, pa ak i pojedini svetenici, sveti ljudi, ne zadovoljavaju se vie onim godinjim prihodima i proizvo dima koje su njihovi preci imali obiaj da pobiru sa svojih batina. I nije im dosta to, ivei u neradu i raskoi, ne do prinose nikakvu korist drutvu, ve mu jo i tetu nanose, jer ne putaju da se obrauje nijedan komad zemlje, sve ograuju za panjake, obaraju kue, rue sela ostavljajui itavu jedino crkvu, pa i nju samo zbog toga da bi im poslu ila kao tor za ovce. I ti dobri ljudi pretvaraju u pustinju sva naselja i svaki deli zemlje koji se obraivao, kao da kod vas ume i lovita ne oduzimaju ve dovoljno zem ljita. Tako, dakle, da bi neki rasipnik, nezasita prokleta kuga svojoj zemlji, mogao da po nekoliko hiljada lanaca zemlje zagradi jednom ogradom, neki se seljaci naprosto izbacuju sa svojih imanja; drugi gube svoje imanje, bilo na prevaru bilo pod pritiskom sile, a neki su opet prisiljeni da prodaju svoju zemlju jer ih je zamorila nepravda. I tako, na ovaj ili onaj nain, odlaze sa sela ovi nesrenici, muko, ensko, oenjeni ljudi, udate ene, siroad, udovice, rodi telji sa nejakom decom i porodicom, koja je vie mnogo brojna no bogata, jer seoski posao trai mnogo ruku; odla ze, kaem, sa svojih ognjita na koja su navikli i ne nalaze mesta gde bi se sklonili." Sve svoje stvari, koje oni ne bi mogli prodati skupo ak i kad bi bili u mogunosti da eka22 Ovo mesto bedi seljaka, koji su prisiljeni da naputaju svoju zem lju podsea na govor Tiberija Graha koji je, opet. pisao pod uticajem stoi kih kosmopolita.

ju na kupca, prodaju u bescenje, jer su prinueni da ih se oslobode. I kako taj novac ubrzo u lutanju potroe, ta im drugo preostaje nego da kradu i stignu na veala, dabome po pravednom zakonu, ili da lutaju i prose, iako ih ak i ta da kao skitnice bacaju u tamnicu poto lunjaju bez posla, a u stvari im niko ne daje zaposlenje, premda se oni nude s najveom gotovou? Jer od ratarskih poslova, na koje su navikli, nema nita da se radi tamo gde se nita ne seje, jer je jedan ovar ili kravar dovoljan da napasa stoku na zem ljitu koje je, dok se sejalo i obraivalo, zahtevalo mnogo ruku. I otuda pojave da ivot u mnogim mestima postaje sve skuplji. Stavie, cena je skoila ak i vuni toliko da sit ne zanatlije, koji od nje kod vas izrauju tkanine, nisu vie u stanju da je kupuju, i na taj nain mnogi moraju da na putaju svoje zanate i ostanu bez posla. Kad su se, naime, poveali panjaci, neka stona zaraza potamanila je ogromnu silu ovaca kao da je tim putanjem kuge na ovce Bog hteo da kazni gramzivost vlasnika, dok bi bilo pra vinije da se kuga sruila na njihove sopstvene glave. Ali ak i kad bi broj ovaca porastao do veoma velikih razmera, ipak se cena vuni ne bi smanjila, budui da je prodaja vune, ako se jo i ne moe zvati monopolom jer je ne pro daje samo jedan vlasnik, oigledno u rukama malog broja trgovaca (oligopolium). Ovce su, naime, gotovo sasvim za pale u ruke nekolicine, i to gazda koje nikakva nuda ne tera da prodaju pre no im se hoe, a njima se hoe tek onda kad mogu da prodaju poto ele. Iz istog razloga su poskupile i ostale vrste stoke, i to jo u veoj srazmeri, jer, posle ruenja sela i upropaenja zem ljoradnje, nema vie onih koji e ih gajiti. Oni bogatai ne

58 staraju se prirataju krupne stoke toliko koliko ovcama; oni kupuju mravu stoku od drugog jevtino, pa je docnije, poto se na njihovim panjacima utovila, skupo preprodaju. Ali jo se ne oseaju sve, tako bar ja mislim, loe posledice ovakvog rada, i to stoga to odgajivai stvaraju visoke cene stoci samo u onim krajevima u kojima je prodaju. Meutim, kad oni jednom budu poeli da iz onih krajeva gde kupuju izvode vie stoke no to se tamo priploava, onda e nuno i tamo nastupiti oskudica. Na taj nain ona ista vuna koja je, kako se inilo, najvie doprinosila blagostanju vaeg ostrva, sada za nj postaje opasnost, i to zbog nezajaljive gramzi vosti nekolicine ljudi. Skup ivotje uzrok to svako otputa sve vei broj posluge. I ta onda, molim vas, ostaje drugo ovim ljudima nego da prose ili da kradu, na ta se lake da ju navesti oni koji imaju izvesnog ponosa? ta da se kae onoj besnoj elji za luksuzom koja je pratilac dananje bede i nevolje? Sluge plemia, zanatlije, pa gotovo i sami seljaci, i najzad svi drutveni redovi poka zuju prekomernu rasko u svom odevanju, preteranu rasip nost u jelu i piu. Pa onda mehane, noni podrumi, bordeli, krme sa vinom, pivnice. I najzad toliko tetnih igara: koc kanje, kartanje, hazardiranje, kuglanje, loptanje, bacanje di ska. Zar ove igre ne guraju svoje strasne oboavaoce na put krade, poto im brzo isprazne depove? Oistite ostrvo od ovih kunih nesrea! Donesite zakon da oni koji su razruili sela i palanke moraju ponovo da ih izgrade sami ili ustupe onima koji ele da ih obnavljaju i grade! Suzbijte one kupovine bogataa kao i onu slobodu gotovo monopolskog poslovanja! Neka se smanji broj onih koji jedu a nita ne rade; neka se oivi zemljoradnja; neka

59 ponovo prorade radionice za vunu da bi se na taj nain stvo rilo asno zanimanje kojim e se moi korisno baviti ona gomila ljudi, kako oni koji su od nevolje ve postali lupei tako i oni koji su sada beskunici ili besposlene sluge, bu dui kradljivci i jedni i drugi! I doista, ako vi ne budete leili ova zla, uzalud se hvalite strogim zakonom koji se primenjuje za krau, jer takvo kanjavanje predstavlja vie paradan prizor nego pravednu ili korisnu meru. Vi dozvolja vate da se deca loe vaspitavaju i da malo-pomalo stiu loe navike jo od najranijeg detinjstva, a kad kao odrasli ljudi pokau takve prestupnike osobine, smatrate da ih tek tada treba kanjavati, iako su oni te osobine pokazivali jo od detinjstva. Na taj nain vi sami kriminalce i stvarate i kanjavate! Molim, zar nije tako? Dok sam ja ovo izlagao, onaj pravnik se pripremao da govori. Odluio je da se poslui uobiajenom vetinom onih diskutanata koji vie ponavljaju no to odgovaraju i koji sto ga dobar deo svog ugleda duguju svome pamenju. Lepo si govorio doista, ree pravnik, dabome kao stranac, koji je mogao ovim stvarima pre poneto da na uje no da se sa neim neposredno upozna. Pokazau ukrat ko emu je zapravo re. Najpre u redom ponoviti ono to si ti kazao, zatim u pokazati u emu si se prevario samo zbog nepoznavanja naih prilika. Najzad, pobiu tvoje doka ze, pretvoriu ih u prah i pepeo. Da otponem, dakle, od pr vog kako sam obeao. Ti, ini mi se, razlikuje etiri... uti, ree kardinal. im ti tako poinje, vidi se da e biti opiran. Stoga te oslobaamo napora da odgovara u ovom trenutku i ostavljamo taj zadatak u celosti za idui sastanak i predlaem da to bude jo sutra, ukoliko niste ti ili

60

61

Rafael spreeni. A dotle, dragi Rafaele, rado bih uo tvoje razloge protiv primene smrtne kazne za krau, kao i tvoj predlog za drugu vrstu kazne koja bi vie odgovarala jav nom interesu, jer sigurno ni ti ne misli da krau treba trpeti. Ali ako se danas srlja u krau i pored smrtne kazne, ta bi onda zloince moglo odvratiti ako znaju da im ivot nije u opasnosti? Zar oni ovo ublaenje kazne ne bi protumaili kao neku nagradu koja ih podstie na zlo? Ja stvarno mislim, predobri oe, daje velika neprav da oduzeti ivot oveku zato stoje uzeo novac, jer smatram da ak ni sva dobra ovog sveta ne vrede koliko jedan ljud ski ivot. Ako mi neko kae da se pogubljenjem naplauju povreda pravde i prekraj zakona, a ne ukradeni novac, on da zato da tu najveu pravdu s pravom ne nazovemo naj veom nepravdom?23 Ne moe se primiti ni ta manlijevska2"1 strogost vaih zakona da se odmah potee ma im neko malo pogrei, kao ni to stoiko naelo25 koje sve prekraje ocenjuje jednako, tako da ne vidi razliku izmeu sluaja kad neko ubije oveka ili sluaja kad mu ukrade novac, dok
23 Summum ius (saepe) summa iniuria (Najvea pravda esto je naj vea nepravda). Izreka je toliko stara daje ve Ciceron (De officiis I, 10, 33) naziva otrcanom.

Marcus Manlius Torqatus (I vek pre n. e), rimski konzul i vojsko voa odnosno diktator. Pria se da je ubio svog roenog sina zbog naru avanja borbene discipline (upor. Livius IV, 19, 6; VIII, 7, 22).
25 Jedno od naela stoike etike prema Ciceronu (Pro Murena, 29) gla si: Svi su gresi medu sobom jednaki, svi su oni nedopustivi prestupi. Jed nako je kriv onaj ko bez potrebe zadavi pevca kao i onaj ko zadavi oca." Malo nie govori se Mojsijevom kanjavanju kradljivaca. tome postoji podatak u starozavetnoj knjizi Exodus, 22.

24

u stvari meu njima, ukoliko uopte ima pravinosti, nema nikakve slinosti ni srodnosti. Bog je zabranio da se ubija, a mi zar tako lako da ubijamo zbog nekoliko ukradenih novia? Ako neko tumai da se onom bojom zapoveu zabranjuje svako ubijanje osim onog koje se vri na osnovu ljudskog zakona, onda ta bi moglo spreiti ljude da spora zumno ne donesu zakone dozvoljenom silovanju i prelju bi i krivokletstvu? Ako i pored toga to nam je Bog oduzeo pravo na ivote ne samo naih blinjih no i nas samih, sporazum ljudi uzajamnom ubijanju u izvesnim ugovore nim sluajevima toliko vredi da svoje pristalice oslobaa obaveze prema onoj boanskoj zapovesti, da im, suprotno boanskoj nauci, doputa ubijanje svih onih koje je ljudski zakon osudio na smrt zar onda ona boja zapovest nee biti smatrana zakonom samo utoliko ukoliko to doputaju ljudski zakoni? I najzad e doi do toga da ljudi u svim st varima odluuju dokle i u kojoj ih meri obavezuju boanske zapovesti! Uostalom, ak i Mojsijev zakon, iako nemilosr dan i surov, jer je donesen za robove, i to tvrdoglave, ipak krau nije kanjavao smru, no samo globom. Ne mislimo da je Bog u svom novom zakonu, obeleenom blagou oca koji nareuje svojim sinovima, mogao da nam dopusti vie slobode da se uzajamno unitavamo! Evo zbog ega je to, po mom miljenju, nedopustivo. Smatram da svako uvia koliko je ne samo besmisleno nego za dravu i opasno kad se na isti nain kanjavaju ubica i kradljivac. Kad lupe zna da za njega postoji ista opasnost bi lo da ga optue samo za krau bilo da ga pored toga okrive i za ubistvo, onda samo to saznanje njega podstie i da ubije onog oveka koga je inae hteo samo da pokrade. Jer ako ga

62

63

uhvate, isto mu je, a pored toga ubistvo mu donosi veu si gurnost i veu verovatnou da ne bude otkriven ako ukloni svedoka svoje krae. I tako, dok mi suvie otrim kaznama elimo da kradljivce zastraimo, u stvari ih podstiemo da za nas postaju sve vea opasnost. I kad se ve postavlja ono obino pitanje: Koja bi vrsta kazne mogla biti korisnija?", onda ja odgovaram da bi, po mom miljenju, bilo kudikamo tee pronai neku goru od ove koju danas primenjujemo. Uo stalom, zato sumnjamo u celishodnost onog naina kanja vanja zloinaca to su ga nekada kroz vekove primenjivali Rimljani, koji su bili veoma vesti u upravljanju dravom? Oni su teke zloince osuivali na veitu robiju s prinudnim radom u kamenolomu ili rudniku. Sto se tie ovog pitanja, ja lino smatram daje ono najbolje od svih naroda reeno kod onih kako ih zovu Polilerita26 u Persiji. To sam zapazio dok sam putovao kroz tamonje krajeve. To je jedan prilino ve lik narod i njihov sistem uprave mudro je sklopljen. Izuzev godinjeg danka to ga plaaju persijskom caru oni su u sve mu ostalom nezavisni i upravljaju se po svojim zakonima. Uostalom, kako su daleko od mora i gotovo sa svih strana okrueni planinama i kako im proizvodi njihove zemlje pod miruju sve potrebe, oni se ne meaju esto s drugima niti nji ma drugi dolaze. Iz vernosti prema svojim tradicijama ovaj narod ne nastoji ak ni da svoje granice proiri. Njihova br da, kao i danak koji isplauju vrhovnom gospodaru, tite ih

26 Polyleritae, to bi u slobodnom prevodu znailo: narod od mnogih trica i kuina. Inae, sklopljeno od grkih reci (mnogi), (br bljarija, budalatina, besposlica). Opet, dakle narod koji zapravo i ne posto ji, poto svaka pria njemu nije nita drugo ve mnogostruka budalatina.

od svake najezde. Osloboeni od svake vojne slube, provo de ivot ne toliko u sjaju koliko u ivotnoj bezbednosti i vie u srei no u visokom dostojanstvu i slavi, poto ih ostali svet ne poznaje ak ni po imenu, izuzev njihovih suseda. Kod ovih, dakle, Polilerita kad se neko uhvati u krai, onda mora ukradenu stvar da vrati njenom sopstveniku, a ne vladaru, kao to je obiaj u drugim zemljama, jer oni smatraju da na nju vladar nema prava isto kao ni kradljivac. Ako je ukrade ni predmet propao, onda se izvri procena kradljiveve imo vine i isplati se odatle naknada, a preostala njegova imovina preputa se njegovoj eni i deci, dok samog lupea osuuju na prisilan rad. Kradljivci, ukoliko nisu poinili neku krupnu krau, ne zatvaraju se u logore niti nose okove, ve slobod no i bez ogranienja rade na javnom radilitu. Ako se izmiu od posla ili rade suvie sporo, onda ih vie podstiu batinom no to ih kanjavaju okovima. Oni koji rade kako treba nisu niim uznemiravani. Jedino nou, posle veernje prozivke, zakljuani spavaju u barakama. Ovi kanjenici, izuzev stal nog rada, ne trpe nikakvu nelagodnost u svom ivotu. Jer hra na im nije tako rava, i kako rade za optu stvar, dobijaju je od drave, i to na ovaj ili onaj nain. Ponegde, naime, kanjenike izdravaju sredstvima koja su prikupljena od dobrovolj nih priloga. Ovaj nain, iako izgleda nesiguran, ipak je naj bolji, jer je tamonji narod milostiva srca. Na drugom, opet, mestu za ovu svrhu se odreuje izvestan deo javnih rashoda. Ima krajeva u kojima svaki stanovnik plaa za ovu svrhu iz vestan porez. U nekim mestima osuenici ne obavljaju ak ni javne radove, nego kako koji privatnik zatreba nadniara ta ko ih i unajmljuje. Visina nadnice je utvrena, plaa se od reenom dravnom nadletvu i neto je manja od nadnice

64 slobodnog oveka. Osim toga, privatnik ima pravo da nad niara kanjenika i bije ako je lenj. Na ovaj nain se postie da osuenici nisu nikad bez posla i da svaki od njih svakoga dana, pored toga to sebe ishrani, doprinese poneto i drav noj blagajni. Svi osuenici nose odela iste boje. Svi oni, i to jedino oni, imaju neoianu kosu, ve samo malo potianu iznad uiju, od kojih je jedno malo zaseeno.27 Svakome je dozvoljeno da prima od svojih prijatelja hranu, pie kao i odelo propisane boje. Poklon u novcu povlai smrtnu kaznu kako za onog koji je dao tako i za onoga koji je primio. Ista kazna stie i slobodnog oveka koji pod ma kojim izgovorom primi novac od osuenika. Isto tako i roba (tako nazivaju osuenike) koji se latio oruja. Svaki kraj raspoznaje svoje osuenike po svom naroitom znaku obeleavanja. Njima je pod smrtnom kaznom zabranjeno da ovaj znak skidaju ili da se vide izvan svojih granica ili da stupaju u bilo kakav razgo vor sa nekim robom iz drugog kraja. A pripremanje bekstva isto je toliko opasno koliko i samo bekstvo. Stavie, ako se otkrije neko ko je samo znao za neije pripremanje bekstva, eka ga smrt ako je rob, a ropstvo ako je slobodan ovek. Na protiv, onaj ko to prijavi dobija nagradu, i to slobodan ovek nagradu u novcu, a rob slobodu. U tom sluaju, dakle, sauesnitvo se prata ijednom i drugom i ne povlai za sobom ni kakvu kaznu, i to zato da ne bi ljudima ispalo sigurnije da iz vre zlu nameru nego da se na vreme pokaju. Eto takvo je zakonodavstvo i takav postupak kod ovog naroda u sluajevima krae. Lako je uvideti da je tu o27 Za vreme Henrija VIII skitnicama su, pored batina, odsecaii i polo vinu uha.

65

venost zdruena s brigom za opte dobro, jer kod njih za kon kanjava tako kako bi, ouvavi ljude, iskorenio njiho ve mane i s njima postupa tako da nuno postaju dobri i to kom preostalog ivota popravljaju onu tetu to su je ranije poinili. Ne postoji nikakva bojazan da se ovi osuenici vra te svojim starim navikama, tako da ih ak i sami putnici ra do uzimaju za vodie pri svom prolasku kroz pojedine kra jeve, menjajui ih na granici svake oblasti. Uostalom, ovi osuenici nemaju ni mogunosti da nekog putnika opljaka ju, zato to su bez oruja i zato to svaki novac zateen kod njih otkriva zloin, za kojim dolazi kazna kao i gubitak sva ke nade da vie ikad pobegnu. Kako da umakne i zametne trag beanju ovek koji nijednim deliem svoje odee ne lii na druge, sem ako ne bi beao nag? Kad bi ak i tako beao, odalo bi ga uho. Postoji li bar neka mogunost da ovi osu enici sklope zaveru protiv drave? To je sigurno prava opa snost! Taman posla! Takvom nadom ne bi se mogli poneti robovi ni jedne pojedine pokrajine ukoliko ne bi prethodno pridobili i uzbunili robove i mnogih susednih pokrajina, a njima je u stvari u tolikoj meri oduzeta svaka mogunost sklapanja zavere, da im je zabranjeno ak i da se meusob no sastaju, razgovaraju ili pozdravljaju. Kako onda da verujemo da bi oni smeli poveravati svojim drugovima takav taj ni plan kad znaju daje opasno ako se takve stvari skrivaju, a veoma korisno ako se prijavljuju? Naprotiv, svaki od njih oekuje da e, ako bude posluan, izdrljiv28 i ako svojim vladanjem bude davao nadu u poteniji budui ivot, da e
28 izdrljiv, tako smo preveli re praeferendo, smatrajui da treba da stoji perferendo.

66 na taj nain jednoga dana ponovo zadobiti slobodu. I zaista, ne proe ni jedna godina da se robovi ne oslobaaju u ime nagrade za svoju poslunost. Posle ovog izlaganja dodao sam odmah da ne vidim zato se i u Engleskoj ne bi primenio ovaj reim, i to sa mno go boljim posledicama no to ih postie onaj zakon koji je toliko hvalio pravnik. Posle toga uze re taj pravni strunjak: Nikada se takav sistem u Engleskoj ne bi mogao za vesti bez najvee opasnosti po dravu. Govorei to odmahnu glavom, iskrivi usne i tako uuta. I svi prisutni odobrie njegovo miljenje. Tada e kardinal: Nije lako unapred kazati da li bi stvar (tj. ukidanje smrtne kazne) uspela ili ne, jer u tom pogledu jo nije ui njen nikakav pokuaj. Meutim, ako bi vladar po izricanju smrtne presude zadrao njeno izvrenje, moglo bi se po kuati s ovim sistemom pod uslovom da se prethodno uki nu povlastice mestima koja slue kao utoita. Ako bi se stvar tada pokazala uspenom, bilo bi mudro da se usvoji. U suprotnom, ostalo bi samo da se izvri smrtna kazna nad onima koji su pre bili osueni, a to ne bi bilo ni manje ko risno pojavni interes ni manje pravedno od neposrednog iz vrenja presude, niti bi odatle mogla nastati ikakva nova opasnost. ini mi se ak da bi se isti postupak mogao zgod no primeniti i na beskunike kojima smo do danas izdali tako mnogo zakona, ali uvek bez ikakvog uspeha. im kardinal ovo ree, stadoe svi da se nadmeu u po vlaivanju onom istom miljenju koje su prethodno, dok sam ga ja zastupao, s prezrenjem bili odbili, a naroito su hvalili ono beskunicima, jer je to on sam dodao. Ne

67 znam da li bi moda bilo bolje prei utke preko daljeg raz govora, koji je bio smean. Ispriau to ipak jer nije bilo ravo, a donekle je i u vezi sa naim predmetom. Sluajno se tu naao neki parazit koji je hteo da izigra va ludu, ali je tako glumio daje ispao pravi luak i izazivao je smeh tako loim alama da su se ee smejali njemu ne go njegovim reima. Pa ipak, katkad bi mu se omakla i po neka pametna, i tako je potvrdio onu izreku da se estim ba canjem kocke pogodi ponekad i Venera25. Kad je neko od gostiju primetio da je mojim govorom povoljno reeno pi tanje staranja kradljivcima, a da se kardinal pobrinuo beskunicima, i da posle toga preostaje jo da se resi pita nje javnog staranja onima kojima su bolest ili starost doneli oskudicu i uinili ih nesposobnim za privreivanje, on da luda dobaci: Pusti mene, ja u se postarati da se i to resi kako tre ba. iva mi je elja da mi se ta beda od ljudi ve jednom gu bi ispred oiju. Tako su me esto strano gnjavili kad su onim svojim plaljivim jadikovanjem prosili novac, a ipak nisu nikad uspeli da udare u pravu icu i da mi izvuku bar neki gro. Uvek se nekako desilo: ili mi se para na daje ili prosto ne mogu jer nemam ta da dam. Stoga su sad i oni poeli da se opameuju: kad vide da prolazim, putaju me bez reci da se ne bi uzalud trudili. Od mene vie nita ne oe kuju, vere mi, kao da sam pop. Ali ja na osnovu donetog za kona nareujem da se svi oni prosjaci razdele i razmeste po
crebro iactu iaci aliquando Venerem. Stari Rimljani Venerom nazivaju glavni pogodak, kada od etiri baene kocke svaka pokazuje dru gi broj, a psom (canis) kada sve kocke ispadnu pod brojem jedan.
29

68 benediktinskim manastirima, i da postanu, kako se to kae, laika braa. Nareujem da prosjakinje budu kaluerice. Kardinal se nasmeja i odobri mu iz ale, a ostali odmah i ozbiljno. Ova ala na raun popova i kaluera toliko raspoloi jednog manastirskog brata da zapoe alu i sam on, koji je inae do namrtenosti ozbiljan ovek. Ne otarasi se ti prosjaka, dobaci kaluer, ni na taj nain, sve dok se ne pobrine i nama brai. Pitanje je ve ureeno, odgovori parazit. Za vas se ve kardinal pobrinuo, kad je predvideo zatvor i prinudni rad za beskunike, jer ste i vi pravi beskunici. Na ove reci svi bacie pogled na kardinala i kad videe da on nita ne primeuje, onda i oni svi, izuzev manastirskog brata, poee da odobravaju, i to s uivanjem. Kaluer, dirnut ovim otrim peckanjem3" (a to mije i razumljivo), toliko se rasrdi i raspali, da se nije mogao uzdrati od vreanja, pa oveka nazva huljom, klevetnikom, brbljivcem i prokletnikom, meajui te izraze sa najstranijim prokletstvima iz Biblije. Tada luda stade jo jae da tera egu i tu je doista bio u svom zanatu: Ne srdi se, dobri brate! Pisano je: U svom strpljenju 31 imae duu svoju. Na to e kaluer (naveu njegove reci): Ne srdim seja, ugursuze. Ili bar ne toliko da greim, jer psalmist kae: Srdite se, ali ne greite! 32 tali perfusus aceto (doslovno: poliven takvim siretom). Poreenje uzeto od Horacija (Satirae I, 7, 32). 31 Luka 21, 19. 32 Psalm 4, 5.
3,0

69 Posle toga, blago opomenut od kardinala da malo obu zda svoje uzbuenje, kaluer odgovori: Monsinjore, ja govorim samo u pobonom aru, ka ko mi je i dunost. Jer sveci su bili puni svetog ara. Stoga se u Bibliji kae: Sveti ar tvoje kue me prodire! 33 A u cr kvi se peva: Oni koji su se rugali Jelisiju3* dok se penjao u hram Gospodnji, osetie sveti gnev elavog ... kao to e ga verovatno osetiti i ovaj podrugljivac, lakrdi ja, bludnik. Kardinal odgovori: Ti istupa sigurno iz estite pobude, ali meni se ini da e tvoje dranje ispasti moda ne toliko pobono, ali si gurno mnogo mudrije, ako se ne bude uputao u smenu raspravu s ludim i smenim ovekom. Presvetli, to ne bi bilo mudrije, odvrati kaluer. Jer sam premudri Solomon kae: Odgovori ludi prema njegovoj ludosti. Tako i ja sada postupam i pokazujem ovom luaku bezdan u koji e upasti ako se ne bude uvao. Jer ako su podrugljivci, kojih je bilo mnogo, osetili sveti gnev jednog je dinog elavog Jelisija, kako tek ovaj koji se ruga mnogobroj noj bratiji, meu kojom je mnogo elavih, da ne oseti njihov sveti gnev! Osim toga, mi imamo i papsku bulu po kojoj su svi koji nas ismejavaju iskljueni iz crkvene zajednice. Psalm 68, 9. Jelisiju, starojevrejskom proroku pria se u Knjizi kraljeva (II, 2) kako je molitvama domamio iz ume medveda, koji je rastrgao decu ko ja su se Jelisiju rugala zbog njegove ele. Ova pesma njemu potie iz srednjeg veka.
34 33

70

71

Kardinal, videi da se stvar nikako ne zavrava, otpusti znakom parazita i skrenu oprezno razgovor na drugu stra nu. Uskoro zatim die se od stola, pozdravi se s nama i ode da prima stranke. Eto, dragi moj More, zamorili te dugom priom. Bilo bi mi jako neugodno to sam bio tako opiran, da ti sam nisi to traio, a da mi nije izgledalo da si ti slualac koji ne eli da se ita propusti. Trebalo je da budem krai, ali mi je bi lo stalo da sve ispriam zbog samog naina kojim su prisut ni izraavali svoje miljenje. Kad bih ja izvesnoj stvari izneo svoje miljenje oni bi ga s prezrenjem odbili, ali im bi opazili da se sa takvim njihovim stavom ne slae kardinal, odmah bi ga i oni usvojili. Oni su bili toliko povodljivi da bi pronali laskavu re ak i za sve ludine primedbe, koje kardinal ne bi odbio samo zato to su ala. ak su ih uzima li i kao neto ozbiljno. Iz svega ovoga sada ti je lako da uvidi koliko bi dvorski ljudi cenili mene i moje savete. Ja odgovorih: Zaista, dragi moj Rafaele, priredio si mi veliko za dovoljstvo. Sve to si kazao bilo je mudro, a ujedno i zabav no. Sem toga, sluajui te, meni se uinilo da sam ne samo u svojoj zemlji ve i da se, pri ponovnom seanju na onog kardinala, ponovo vraam u svoje detinjstvo, koje sam pro veo na njegovom dvoru. Bio si mi veoma drag, Rafaele, a ne moe zamisliti koliko si mi sada jo drai, sad kad si sa toliko potovanja govorio oveku ije ime za mene mno go znai. Pa ipak, ostajem pri svom miljenju u pogledu tebe. Jo uvek smatram da bi ti svojim savetima mnogo doprineo optoj koristi, samo kad bi u sebi potisnuo to neraspoloe-

nje prema vladarskom dvoru. Kao dobrom graaninu ova ti dunost najvie odgovara. Poto tvoj Platon smatra da e drave tek onda biti srene kada u njima ili filozofi budu vladali ili vladari postanu filozofi35, zar onda neemo jo dugo ekati na tu sreu, ako se danas filozofi ne udostojavaju da kraljevima podele bar svoje savete? Nisu filozofi toliko ravi, ree Rafael, da to ne bi ra do uinili; tavie, oni su to ve i uradili u svojim mnogo brojnim izdatim spisima, samo kad bi gospodari sveta bili spremni da slede njihove savete. Ali Platon je bez sumnje dobro uoio da kraljevi nee nikada, ukoliko sami nisu filo zofi, usvajati savete mudraca, jer su oni jo od svog detinjstva duboko proeti i zaraeni naopakim miljenjima, a to je na svojoj koi iskusio i sam Platon kad je bio na dvo ru tiranina Dionisija36. Zar ti moda misli da ne bi mene, im bih bilo kojem kralju predloio zdrave mere i pokuao da iz njega iupam opasno korenje zla, odmah ili izbacio sa dvora ili me zadrao samo kao predmet za podsmeh? Hajde zamisli da sam kod francuskog kralja37 i da sedim u njegovom savetu. Dri se tajna sednica, kojoj predsedava sam kralj. U krugu veoma mudrih glava raspravlja se znaajnim pitanjima: kojim sredstvima i kakvim spletka ma da se ouva Milano; kako da se ponovo zadobije prija35 Mor ovde ne prenosi tano Platonovu misao koja glasi: Ako vla dari ne postanu filozofi ili ako filozofi ne postanu vladari, nema kraja zlu (u ljudskom drutvu)". (Drava V, 18, 473) 36 Dionisije Mladi, tiranin Sirakuze na Siciliji (357354. pre n. e). On je pozvao Platona na svoj dvor da ga ui vetini vladanja, ali Platon je uskoro morao da bei, ne nailazei na razumevanje. 37 Tada je u Francuskoj vladao Luj XII (14981515).

72

73
38

teljstvo Napulja, koji stalno izmie ; kako, zatim, da se uniti Mletaka republika39 i pokori ela Italija4"; kako da se, najzad, pripoje kruni Flandrija, Brabant i ela Burgonja kao i zemlje drugih naroda ijem se potinjavanju ve odavno razmilja. Na sednici jedan predlae da se s Mlecima za kljui ugovor koji bi trajao samo dotle dok bude celishodno, da im se saopti plan, da se istima preda ak i izvestan deo plena koji bi se od njih, po zavretku operacija, natrag uzeo. Drugi savetuje da se privuku Nemci, trei, opet, da se novcem pridobije naklonost vajcaraca, etvrti da se zla tom kao rtvom umilostivi neraspoloenje carskog velian stva41. Jednome se ini da bi trebalo sklopiti sporazum sa aragonskim kraljem i ustupiti mu kao zalogu za mir tuu kraljevinu Navaru, dok drugi, meutim, smatra da bi treba lo kakvim obeanim oroavanjem uloviti kneza Kastilije42, a neke od njegovih dvorskih ljudi privui na svoju stranu pomou izvesnih nagrada. Dok to tako raspravljaju, pojav ljuje se najtei vor: ta da se radi s Engleskom? Na kraju ipak odluuju da se s njom sklopi mirovni ugovor (i da se najtenjim vezama uvrsti ovo prijateljstvo koje nikad nije
Napulj je u to vreme uspeo da se otme iz osvajakog zagrljaja Luja XII. Po ugovoru iz 1508. godine Mletaku republiku su podelili francuski kralj Luj XII. Ferdinand panski. Maksimilijan I austrijski i papa Julije II. 40 U Morovo vreme u Italiji je postojalo pet nezavisnih republika: Mila no. Firenca. Rim, Mleci i Napulj.
39 38

Misli se na cara Svete rimske imperije Maksimilijana I austrijskog 14931519). 42 Castelliae principem, a docnijeg kralja Karla V. Ugovorom u Noajo<u (Noyon) 1516. godine utanaeno je da e Karlo uzeti za enu neku roaku ancuskog kralja, a za uzvrat Francuska se odrie Napulja.

41

vrsto), da Engleze oni nazivaju prijateljima, ali da se bude na oprezu kao pred neprijateljima; zbog toga treba drati u pripremi kote, spremne za svaku priliku, i im se u Engle skoj pojavi kakvo komeanje, odmah ih spremiti da upad nu; pored toga, treba potajno podravati i kojeg izgnanog plemia (jer sklopljeni ugovor spreava da se to radi otvo reno) koji pretenduje na engleski presto i da se tako preko njega sumnjivi vladar Engleske dri u ahu. Zamisli, dakle, u trenutku kad se raspravljaju tolika i tako vana pitanja, kad se toliko najodabranijih ljudi prosto takmii u iznoe nju svojih predloga za voenje rata, zamisli da tada ustanem ja, obini oveuljak, i kaem: Okrenimo jedra dravnom brodu! Mislim da Italiju treba ostaviti na miru! Smatram da treba da ostanemo kod kue! Kraljevina Francuska ve je suvie velika da bi njo me mogao upravljati kako treba samo jedan ovek, pa sto ga nije potrebno da kralj razmilja kako e sebi potiniti i druge kraljevine! Navodim vam kao primer odluku to su je 43 doneli Ahorijevci , narod koji ivi prema jugozapadu od ostrva Utopije. Oni su jednom ratovali da bi neku zemlju osvojili za svoga kralja, koji je na naslee njenog prestola polagao pravo na osnovu nekog enidbenog srodstva iz davnine. Najzad su je osvojili. Docnije, meutim, uvidee da im vladanje ovom zemljom zadaje isto toliko tekoa ko liko su ih pretrpeli dok su je osvojili. Tamo je stalno besnela borba, bilo da su sami potinjeni dizali bune bilo da je ne ko spolja upadao u njihovu zemlju, i tako su Ahorijevci biAchorii, naziv skrojen prema grkom pridevu (onaj koji nema svoje zemlje), dakle, narod bez zemlje.
43

74 li prisiljeni da neprekidno vode rat ili za svoje podanike ili protiv njih. Zbog toga su morali stalno da dre vojsku na okupu, da svoje graane sve vie osiromauju nametima, da novac iznose iz svoje zemlje, da svoju krv prolivaju za tuu slavicu, pa ipak zemlja time nije postajala bezbednija. Ra tom se iskvario moral ljudi, mnogi su dobili volju za pljakanjem kao i veu slobodu za vrenje ubistava. Ljudi su prezreli zakone. Sve je to dolazilo otuda to kralj, zauzet brigom dvema zemljama, nije stizao da se brine kako tre ba ni jednoj od njih. Kad su Ahorijevci stoga videli da ovim golemim nevoljama nema kraja, sazvae skuptinu i utivo predloie svome kralju da od dve kraljevine izabe re jednu koju eli da zadri, poto je nemogue da vlada obema, jer je njih i suvie mnogo da bi njima mogao uprav ljati prepolovljeni kralj isto onako kao to to ne bi niko ra do dozvolio da sa nekim drugim ima zajednikog mazgara. 1 tako onaj estiti vladar bese prinuen da se zadovolji svo jom starom kraljevinom, a da novu prepusti jednom svom prijatelju, koji je, uostalom, i sam ubrzo izgubio presto. Po red ovog primera, ja kralju ukazujem na injenicu da e svi ovi njegovi ratni planovi, koji samo zbog njega donose ne sreu tolikim narodima, njegovu blagajnu iscrpsti, njegov narod upropastiti, pa ipak na koncu zavriti potpunim kra hom. Stoga neka kralj uva zemlju svojih otaca, neka je ko liko god vie moe unapreuje, neka se stara da ona posta ne to bogatija, neka voli svoje podanike i neka nastoji da od njih bude voljen, neka ivi zajedno s njima i neka njima upravlja blago, a druge drave neka ostavi na miru, jer mu je ve i ova kojom upravlja dovoljno prostrana, pa ak i pre ko toga.

75 ta misli, moj More, kako bi prisutni primili ovakav moj govor? upita Rafael. Sigurno ne ba tako blagonaklono, odgovorih ja. Idimo dalje, nastavi Rafael. Evo ta se dogaa kad neki kralj sa svojim savetnicima dri sednicu i raspravlja poveanju svoje blagajne. Jedan predlae da kralj povea nominalnu vrednost novca im sam bude morao vriti ispla te iz svoje blagajne, i obratno, daje obori ispod prave vrednosti kad bude novac prikupljao.44 Na ovaj nain on e sa malo novca izvriti velike isplate i za te male izdatke pri mie mnogo. Drugi mu savetuje da izmisli ratnu opasnost, i kad pod tim izgovorom bude prikupio dovoljno novca, on da u jednom odreenom trenutku neka uz veliko versko slavlje objavi mir. Time e u oima prostoga sveta stei ugled dobrog vladara koji ali da se proliva ljudska krv.45 Trei podsea kralja na neke stare i crvima nagrizene zako ne, davno ve izile iz upotrebe; kako se niko vie i ne sea ovih zakona, sigurno je da su se ve svi graani njih ogreili; stoga neka kralj izda naredbu da se za svaki pre kraj ovih zakona naplauju novane kazne; to e istovre meno biti i najbogatiji izvor prihoda i najasniji, jer se vri pod maskom pravde.46 etvrti predlae da kralj izda niz za brana pod pretnjom velikih novanih kazni, i to najvie ta kvih koje su od koristi po narod. Kad docnije za novac osloOvakve operacije s novcem izvodili su u Engleskoj Edvard IV (14611483) i Henri VII (14811509). 45 Slino je postupio engleski kralj Henri VII kada je 1492. godine sklopio sa Francuskom mir i ne ulazei prethodno u rat. 46 Opet aluzija na doba vlade Henrija VII.
44

76 bodi one s ijim se interesima sukobljava izvesna zabrana, onda e i postati popularan kod naroda i postii dvostruki izvor prihoda, jer e, prvo, naplaivati globe od onih koje je elja za zaradom namamila u zamku, drugo, izdavae dru gima privilegije, utoliko skuplje ukoliko je bolji vladar. Jer dobar vladar teko doputa da neki pojedinac radi neto protiv interesa naroda, pa je stoga nuno da privilegije izda je samo uz veliku cenu.47 Peti savetnik preporuuje kralju da pridobije sudije koji e u svakoj stvari podravati kralje vo pravo, sem toga da ih pozove u dvor i da u njegovom pri sustvu raspravljaju predmetima koji se njega tiu. Na taj nain nijedna stvar nee biti toliko oigledno nepravina da ne bi mogao neko u njoj nai pukotinu bilo iz elje da protivrei ili od stida da ne bi ponavljao ono stoje ve drugi re kao, bilo iz nastojanja da stekne naklonost kraljevu. I tako, dok sudije iznose razliita miljenja jednoj stvari, koja je inae po sebi sasvim jasna, i time dovode istinu u pitanje, kralj dobija priliku da zakon protumai u svoju korist. Ka ko e ostali prihvatiti njegovo reenje, bilo iz straha bilo iz stida, presuda e biti izreena na sasvim zakonit nain. Po stoje uvek razlozi da se presuda donese u kraljevu korist. Dovoljno je daje na njegovoj strani ili pravinost ili slovo zakona ili izvesno tumaenje nejasnog teksta ili, to je u oima savesnih sudija vanije od svih zakona, vladarska neosporna prerogativa.48
Ovakve manipulacije u Morovo vreme izvodile su se u Engleskoj sa prodajom soli. 48 Aluzija na tadanje pravno naelo u Engleskoj: ..the king does no wrong" (..kralj ne ini zlo" ili ..kralj ne grei").
47

77

Svi se, dakle, savetnici slau i pristaju uz onu Krasovu maksimu49 da kralj, koji izdrava vojsku, nikada nema do voljno novaca; dalje, da kralj ne moe poiniti nepravdu, ak ni onda kad bi to hteo, jer njemu pripada celokupna imovina svih njegovih podanika, pa ak i sami ljudi, jer svakom graaninu pripada toliko poseda koliko mu daje kraljeva dobra volja; da je za kralja sve bolje to njegovi podanici imaju sve manje, jer njegova sigurnost ba u tome i lei ako mu narod ne pliva u bogatstvu i slobodi, jer kad ljudi uivaju bogatstvo i slobodu, oni nisu raspoloeni da podnose grubu i nepravednu vlast, dok, naprotiv, beda i si romatvo omekavaju karaktere ljudi, ine ih pokornim i kod potinjenih uguuju svaku elju za pobunom. Zamisli, produi Rafael, da seja tada ponovo dignem i stanem da pobijam: Ja smatram da su svi ovi saveti to ih dadoste kralju i opasni i neasni, jer kako njegova ast tako i njegova sigurnost vie lee u bogatstvu naroda no u njego vom sopstvenom. Podseam vas, dalje, da ljudi biraju kra lja sebe radi, a ne njega radi, jer ele da im on svojim radom i svojim nepristrasnim nastojanjem omogui ivot miran i osiguran od svake nepravde. Vladareva je, dakle, dunost da se vie brine napretku svog naroda no svojoj linoj srei, isto onako kao stoje vanija dunost pastira da napa5 se svoje ovce no da nahrani sebe. " Sto se tie onih koji sma traju da je siromatvo naroda zatita vladara, oni se grdno
Marko Kras, bogati Rimljanin, lan prvog trijumvirata (Kras, Ce zar, Pompej, 60. godina pre n. e). Plinije njemu kae (Historia naturalis 33, 10) daje priznavao za bogatog samo onoga ko svojim godinjim prihodom moe da izdrava legiju vojnika (tj. oko 56000 ljudi). 50 Upor. Platon. Drava I, 343.
49

78 varaju, a da je to tano, pokazuja sama stvarnost. Gde je vie svae nego meu prosjacima? Ko najvie eli da srui drutveni poredak? Zar ne onaj koga ivotne prilike najvie pritiskaju? Ili, zar nije najodvaniji buntovnik onaj koji se nada da e u optem meteu bar neto stei, poto sam nita nema to bi mogao da izgubi? Stoga je bolje da svaki kralj, koji je od svojih toliko prezren ili omraen da nije vie u stanju da ih dri u pokornosti nikakvim drugim sredstvima, ve mu kao jedino preostaje da ih zlostavlja uvredama, pljakom i nasiljem i tako ih dovede na prosjaki tap, sto ga je bolje da se svaki takav kralj odrekne prestola nego da se slui takvim sredstvima kojima, istina, on uspeno za drava svoje kraljevsko ime, ali zato sigurno gubi svako kraljevsko dostojanstvo. S kraljevskim dostojanstvom pre se slae da on vlada nad bogatim i srenim ljudima nego nad prosjacima. Ba na to je mislio ponosni i umni Fabricije kad je jednom prilikom odgovorio da vie voli da vlada bogatima nego da sam bude bogat.51 1 zaista, ako jedan je dini ovek ivi u zadovoljstvu i raskoi dok svi drugi oko njega kukaju i plau, onda to znai daje on uvar ne jedne kraljevine ve jedne tamnice. Najzad, kao stoje najloiji lekar onaj koji jednu bolest leci stvaranjem druge, tako isto i onaj ko ne ume drugaije da popravlja ivot svojih graana no liavajui ih ivotne ugodnosti treba lepo da prizna da nije sposoban da vlada slobodnim ljudima. Ili jo bolje, ne ka on prestane da lenstvuje ili neka se odrekne svoje oholo-

79 sti. Ne postupi li tako, te e mu mane ubrzo kod naroda stvoriti prezrenje ili mrnju. Neka poteno ivi od svoje imovine, neka svoje rashode prilagoava svojim prihodima, neka suzbije zloupotrebe i neka svojom potenom upravom prvenstveno predupreuje umesto da daje povoda da se proiruje sve ono to posle mora da kanjava. Neka bez po trebe ne oivljava zakone koji su odavno zaboravljeni i ko ji vie ne odgovaraju potrebama. Neka pod izgovorom ka zne za zloin ne utvruje nikakvu vrstu novane naknade koju sudija ne bi dosudio nijednom privatnom licu, poto bi bila nepravedna i podla. Upozoravam vas na jedan zakon kod Makarijevaca52, koji se takoe nalaze u blizini Utopije. Njihov kralj na sam dan stupanja na presto prinosi veliku rtvu i pod zakletvom se obavezuje da u svojoj blagajni nee nikada imati vie od hiljadu funti zlata niti srebra ija bi vrednost prevazilazila tu koliinu zlata.53 Kod njih se pria da je ovaj zakon doneo neki njihov veoma estiti vladar, koji je vie vodio rauna blagostanju otadbine no svom bogatstvu. On je time hteo da sprei preterano nagomilavanje novca na dvoru, jer bi to izazvalo nestaicu novca u narodu. Predviao je da bi pomenuti iznos bio dovoljan kako kralju za sluaj uguivanja kakve pobune tako i celoj dravi za sluaj odbijanja strane najezde, a istovremeno da bi taj iznos bio i suvie mali da otvori apetit za osvajanjem tuih zemalja. To je glavni razMacarienses blaeni, prema grkom pridevu istog znaenja . Gotovo isto ime nosi ijedan antiki legendarni narod koji ivi na nekom dalekom ..ostrvu blaenih". 53 Henri VII ostavio je za sobom 1800000 funti sterlinga u zlatu.
52

Fabricije, rimski konzul i vojskovoa (II vek pre n. e). Valerije Maksim. pisac iz I veka n. e, pripisuje ovu izreku vojskovoi Marku Kuri ju Dentatu ((.' Maxim\ 4, 5).

51

80 log koji gaje naveo da donese ovaj zakon. Potom, rukovo dio se i nastojanjem da ne umanji potrebnu koliinu novca koji je u opticaju pri svakodnevnoj razmeni dobara meu graanima. A kako je potrebno da kralj iz svoje blagajne iz da sav novac koji premauje zakonom dozvoljenu svotu, stoga nee, kako je mislio, nikada doi u priliku da stvara nepravdu. Ovakvog kralja mogu se ravi samo bojati, a do bri ga mogu samo voleti. Zamisli, dakle, da sam ja ove i ovima sline stvari izneo pred ljude koji su skloni da te stvari postavljaju na upravo suprotan nain! Kakva pria gluvima! I to nesumnjivo sasvim gluvima, primetih ja. Tome se i ne udim, i pravo da kaem, ini mi se da ne treba ni drati takve govore ni davati takve savete za koje si siguran da nee nikad biti primljeni. Kako bi tako neobian govor mogao da koristi ili da utie na one ije je duhove obuzelo i duboko proelo suprotno ubeenje? Takva skolastika fi lozofija zanimljiva je u prisnom razgovoru meu sitnim pri jateljima, ali takvim stvarima nema mesta u savetima vlada ra, gde krupni autoriteti raspravljaju krupne stvari. Eto ba zato sam i rekao, odgovori Rafael, da filo zofiji nije mesto na dvorovima vladara. I te kako, odgovorili ja, ali ne ovoj skolastikoj, ko ja smatra da sve svuda pristaje. Ali postoji druga filozofija, jo pitomija, koja je dobro upoznala svoju pozornicu pa joj se prilagoava te svoju ulogu u svakom komadu, koji se da je, odigrava prikladno i na zadivljujui nain. Ovakvom fi lozofijom ti treba da se slui. Jer ako ti, dok se prikazuje neka Plautova komedija u kojoj robovi izmeu sebe zbijaju ale, izie na scenu u filozofskom odelu i stane da recitu54

81 je ono mesto iz Oktavije gde Seneka raspravlja sa Neronom, zar onda ne bi bilo bolje da si igrao nemog statistu ne go to si, recitujui ono to ne pristaje, stvorio tragikominu situaciju? Pokvarie i upropastie svaki komad im u nj unese neto bez ikakve veze, pa makar to to daje bilo po sebi i mnogo bolje. Ma kakav bio komad to se prikazuje, u njemu igraj, i to to bolje moe i ne kvari mu celinu samo zato to si se ti prisetio nekog drugog koji je bolji! Tako je isto i u dravi, kao i na savetovanjima kod vladara. Ako se pogrena miljenja ne mogu iz korena iupati i ako ti nisi u stanju da po svojoj volji lei greke koje su se u ivotu ustalile, onda zbog toga ipak ne treba odustajati od drav nih poslova, kao to ne treba ni brod ostaviti u buri pod iz govorom da ne moe savladati vetrove. Uostalom, izvesno neuobiajeno i sasvim neobino miljenje ne treba ni izno siti, jer zna da nee paliti kod ljudi koji tome sasvim su protno misle, ve treba da pokua okolinim putem i da na stoji da svemu, ukoliko to od tebe zavisi, raspravlja na jedan pristupaan nain. Na taj nain ti e postii bar toli ko da neko zlo umanji, ako ve nisi u stanju da ga preokrene na dobro. Jer nemogue je da sve bude dobro ako svi ljudi nisu dobri, a ja oekujem da svi ljudi budu dobri tek kroz dugi niz godina. Kad bih ja postupio, odgovori Rafael, na nain koji mi ti predlae, zadesilo bi me samo jedno: leei ludilo drugih s njima bih i sam poludeo. Jer ako hou da govorim istinu, onda je nuno da govorim onako. I drugo, da li priOctavia. tragedija koja se pripisivala rimskom filozofu Seneki, vaspitau cara Nerona.
54

82 lii filozofu da govori lai, ja ne znam, ali meni sigurno ne. Uostalom, ja ne vidim zato bi one moje rei, iako moda za njih nezgodne i neprijatne, morale da izgledaju udno besmislene. Da sam ja njima govorio ono to Platon za milja u svojoj Dravi ili ono to rade Utopljani, onda bi te stvari, iako su, kao to sigurno i jesu, bolje, ipak mogle iz gledati sasvim nastrane, jer u naem drutvu pojedinci ima ju svoje privatno vlasnitvo, dok je tamo re drutvu u ko me je sve zajedniko. Izuzev okolnosti stoje onima koji su odluili da se s opasnog puta bace u provaliju neprijatan svako ko ih od toga odvraa ili ih upozorava na opasnost, staje u sebi sadravao onaj moj govor to ne bi priliilo ili ne bi trebalo da se kae na svakom mestu? Doista, ako kao gluposti i besmislice treba preutati sve one stvari koje su ljudi u tolikoj meri izvitoperili da danas mogu izgledati kao neto sasvim nastrano, onda skrijmo ispred hrianskih oiju veinu onoga to je uio Hristos, i to on koji je bio to liki protivnik svakog skrivanja daje svojim uenicima na reivao da javno propovedaju ak i ono to im je anuo 55 na uho! Preteniji deo tih uenja stoji na kudikamo veoj uda ljenosti od dananje stvarnosti no stoje bio onaj moj govor. Razlika je jedino u tome to propovednici, kao okretni lju di koji postupaju ba prema onom tvom savetu, Hristovu nauku kao neku olovnu polugu podeavaju prema ljudskom moralu, im opaze da ljudi teko usklauju svoj nain ivo ta sa Hristovim naelima. Propovednici ele da se to dvoje bar na neki nain uskladi. U stvari, time postiu jedino to to obezbeuju veu slobodu ravim.
55

83 Tako, sigurno, ni ja sam u vladarskom savetu ne bih nita postigao. Jer ili bih zastupao neko sasvim suprotno miljenje pa bi ispalo kao da nisam nita ni kazao, ili bih bio nekog slinog miljenja pa bih onda, kako to kae Terencijev Micio56, postao sauesnik njihove ludosti. Jer ne vidim kuda vo di onaj tvoj zaobilazni put kojim, kae, treba poi da bi se bar korisno raspravila i do najmanje mogue mere umanjila izvesna zla, kad je ve nemogue da se sva preokrenu na do bro. Tu nema mesta za neko prikrivanje niti je dozvoljeno da se pred neim oi zatvaraju. Moraju se otvoreno odobravati i najgori saveti i treba dati svoj potpis i na najodvratniju odlu ku. Inae, vai kao pijun pa gotovo i kao izdajnik svako onaj ko se samo uzdrano izrazi nekoj ravoj odluci. Prema to me, nikad se ne prua prilika da moe neto korisno doprineti im si u drutvu onakvih ljudi koji e i najboljeg oveka pokvariti pre no to bi se sami popravili. U optenju sa ovim izopaenim ljudima ili e se i sam izopaiti ili e kao nevin i poten sluiti za zaklon tuoj zloi i gluposti. Nema, dakle, nikakve mogunosti da onim zaobilaznim putem neto popra vi. Zbog toga Platon jednim divnim poreenjem57 objanja va zato se s pravom filozofi odriu uea u dravnikim po slovima. Oni gledaju kako narod rasut po ulicama, stalno ki ne na jakoj kii i, znajui da izlaskom na ulicu i nagovara njem ljudi da se sklanjaju ne bi nita drugo postigli ve bi je dino i sami pokisli, ostaju u svojim kuama zadovoljni to su bar sami sklonjeni kad ne mogu da izlee glupost ostalih.
56 Micio. jedno lice iz komedije Braa rimskog komediografa Terenija (oko 190159. pre n. e). 57 Upor. Platon. Drava VI, 10, 496.

Luka 12, 3.

84 I za mene je isto tako izvesno, dragi moj More (da kaem iskreno ta mislim), da tamo, gde postoji privatno vlasnitvo, gde svi sve mere novcem, jedva moe ikada bi ti da u dravi vlada bilo pravda bilo napredak, sem ako ne misli da se pravino radi onde gde sve stoje najbolje do lazi u ruke najgorih, ili da vlada blagostanje onde gde aka ljudi dri sve, pa se ni ovi ne oseaju sasvim prijatno dok su svi ostali u najveoj bedi. Zbog toga, kad pomislim na veo ma mudro i pravino ureenje Utopljana kod kojih se sa ta ko malo zakona tako mudro upravlja dravom da se svaija zasluga dovoljno nagrauje, a svako ipak ivi u blagostanju zahvaljujui jednakoj podeli dobara; kad, s druge strane, uporedim nain ivota njihovih ljudi sa onim kod tolikih ostalih naroda koji se uvek sreuju, a nikad nijedan nije do voljno sreen, naroda kod kojih svaki pojedinac naziva svo jim vlasnitvom ono to mu je palo u ruke, naroda kod ko jih svakodnevno sve mnogobrojniji zakoni nisu dovoljni da urede ni sticanje privatne svojine ni njeno odravanje ni tano razlikovanje jedne svojine od druge u sluaju nastalog spora, to jasno pokazuju oni bezbrojni graanski spo rovi koji stalno niu i kojima nema kraja; kad, dakle, sve mu tome dobro promislim, onda postajem praviniji prema Platonu i manje mu se udim stoje odbio 58 da stvara ikakve zakone ljudima koji su odbacili one zakone prema kojima svi podjednako uestvuju u svim dobrima. Ovaj veliki mu drac jasno je uoio da je jedan i jedini put koji vodi optem spasu zavoenje imovne jednakosti, a sumnjam da se ta ika da moe nai tamo gde vlada privatna svojina. Jer kad svako,
58 Upor. D. Laertii Vitae philosophorum II, 17.

85 pozivajui se na izvesne povlastice, grabi za sebe koliko god vie moe, onda itavo bogatstvo zemlje, ma koliko ono bilo, izmeu sebe podeli nekolicina ljudi, a ostale osta vi u siromatvu. I obino se dogaa da su oni prvi bili za sluili sudbinu drugih i obratno, poto su oni bogati gram zivi, nepoteni i nekorisni ljudi, a ovi drugi, naprotiv, skromni, prirodni i svojim svakodnevnim radom korisniji drutvu no sebi samima. Stoga je moje vrsto ubeenje da je ukidanje privatne svojine jedino sredstvo za ravnomernu i pravinu raspodelu dobara, kao i za opte blagostanje. Sve dok ona bude postojala, dotle e ba onaj najvei i najbolji deo ljudi patiti pod neizbenim i tegobnim teretom brige i bede. Priznajem dodue da bi se ovo drutveno zlo moglo donekle ublaiti i pod uslovima vladavine privatne svojine, ali isto tako tvrdim da ga je nemogue sasvim odstraniti. Mogla bi se, na primer, doneti zakonska uredba da niko ne moe preko izvesne odreene povrine posedovati zem ljita, i da niko ne moe imati ni novca iznad zakonom do putenog iznosa; moglo bi se zakonom obezbediti da ni po glavar drave ne bude suvie moan a istovremeno ni narod preterano neumeren; da se do inovnikih zvanja ne dolazi putem zakulisnog moljakanja, da se ona ne prodaju, ni da su pri njihovom vrenju potrebni trokovi, jer se na taj nain nosioci ovih zvanja stavljaju u priliku da nabavljaju novac putem pronevere ili pljake, a, s druge strane, postaje nuno da se na visoke dunosti postavljaju bogati, umesto da ih vre sposobni. Ovakvim, dakle, zakonskim uredbama mo gle bi se drutvene nevolje smanjiti i ublaiti, isto onako ka ko se bolesno telo odrava u ivotu stalnom upotrebom lekova. Ali da bi se drutvo sasvim izleilo i povratilo u zdra-

86

87

vo stanje, za to nema nikakve nade sve dotle dok u njemu vlada privatna svojina. Jer leei jednu ranu, povreuje drugu. Ozdravljenje jednog izaziva bolest drugog zbog to ga to nita ne moe jednom dodati, ako to isto prethodno nisi od drugog oduzeo. Naprotiv, ja verujem, rekoh, da srenog ivota nika da ne bi moglo biti tamo gde je sve zajedniko. Jer kako bi moglo da bude dovoljno potrebnih stvari za ivot onde gde se svako izvlai od posla poto ga, sjedne strane, na posao ne podstie elja da sebi zaradi, a, s druge, uzdanje u tuu radinost ini ga lenjim? Ali kad bi oskudica i naterala ljude da rade, zar ne bi meu njima vladali razdor i stalna ubistva, jer niko ne bi mogao da nekim zakonom za sebe ouva ono to je zaradio? A prosto ne mogu ni da zamislim drutvo u kome predstavnici vlasti ne bi uivali nikakav ugled ni potovanje, a jedino tako bi moglo da bude kod ljudi meu kojima ne postoje nikakve razlike. Ne udi me, odgovori Rafael, to tako misli, poto ti ovoj stvari nema uopte jasne predstave ili ima po grenu. Ali da si ti sa mnom bio u Utopiji i da si upoznao nji hov nain ivota i njihove ustanove, kao to sam to uinio ja koji sam tamo proiveo vie od pet godina i odakle ne bih nikada ni doao da me nije obuzela elja za irenjem vesti ovom novom svetu, onda bi ti bez daljnjeg priznao da si je dino tamo video narod kojim se dobro upravlja. Teko ti mene moe ubediti, primeti Petar Egidije, da se u tom novom svetu narodom upravlja bolje no to se moe nai u naem poznatom svetu. Mislim da tamo nema veih duhova no kod nas, a kod nas su drave sigurno stari je no tamo, pa je stoga u njima dugim iskustvom stvoren i

mnogo ugodniji ivot, a da i ne pominjem izvesna sluajna otkria kod nas koja ne bi bio kadar da izmisli nikakav um. to se tie starosti drava, odvrati Rafael, tome bi ti mogao sa vie tanosti da sudi tek onda kad bi proitao hronike onoga sveta. A ako je njima verovati, kod Utopljana su postojali gradovi pre no to su kod nas postali ljudi. to se tie svega onoga stoje kod nas dosad ili duh izumeo ili sluaj otkrio, sve se to moglo desiti i tamo kao i kod nas. Uostalom, ja znam samo jedno: recimo da smo mi od njih darovitiji, ali nas oni ipak svojom istrajnou u radu kao i svojom marljivou ostavljaju daleko za sobom. Prema nji hovim analima, sve dok mi nismo tamo doplovili, oni nika da nita odreenije nisu uli naim zemljama, koje oni na zivaju prekoravnodnevnike", izuzev prilikom jednog dav nanjeg sluaja kada je, pre vie od hiljadu dvesta godina, jedan brod nastradao u blizini ostrva Utopije, gde gaje bu ra bacila. Tada su talasi izbacili na obalu nekoliko Rimlja na i Egipana, koji posle odatle vie nisu ni otili. Pazi sa da kako je njihova marljivost iskoristila ovaj jedan jedini sluaj! Oni su od brodolomnika delom sasvim nauili delom samo poneto doznali, pa onda svojim pronalascima dopunili sve korisne zanate koji su bili poznati u Rimskom carstvu. Eto toliko je njima bio koristan jedan jedini dola zak nekolicine ljudi iz naeg sveta! Da li je neki slian sluaj ikada bacio na nae obale nekoga od njih, to se nigde ne pominje, kao to e nai potomci moda zaboraviti i to da sam ja jednom tamo bio. I kao to su Utopljani, koristivi samo jedan sluaj upoznavanja s ljudima iz naega sveta, odmah prisvojili sve nae korisne izume, tako e, mi slim, proi dugo vremena pre nego to mi budemo primili

88 ijednu njihovu ustanovu, koja je pametnije postavljena no kod nas. I mislim da ba ta njihova sposobnost usavrava nja predstavlja glavni razlog to oni svojom dravom, iako mi za njima ne zaostajemo ni u pogledu umnih sposobnosti ni u pogledu drutvenog bogatstva, ipak i mudrije upravlja ju i sigurnije je unapreuju no mi nau. upravo stoga, dragi moj Rafaele, molim te i preklinjem, rekoh, opisi nam to ostrvo, i to ne ukratko, ve po tanko i po redu sve polja, reke, gradove, ljude, obiaje, us tanove, zakone i, najzad sve to smatra da bismo eleli da saznamo, a takvim smatraj sve stvari koje jo nismo saznali. Vrlo rado, odgovori Rafael, to ba i elim. Samo ta pria trai malo vie vremena. Poimo unutra na ruak, pa emo posle imati vre mena koliko hoemo, rekoh ja. Neka bude tako, ree Rafael. Uavi u kuu, ruasmo. Po ruku se vratismo na isto mesto, sedosmo na istu klupu i naredismo posluzi da nikog ne prima. Ja i Petar Egidije zamolismo Rafaela da ispuni obeanje. Videvi da smo mi spremni i eljni da sluamo, on posede malo u utanju i premiljanju, pa zapoe ovako.

KNJIGA DRUGA
beseda Rafaela Hitlodeja

NAJBOLJOJ DRAVI

Ostrvo Utopija zahvata po svojoj sredini (tu je najire) dve stotine hiljada koraka. Ova irina ostaje uglavnom nepromenjena du celog ostrva, sve do krajeva gde se poste peno suava. Krajevi ostrva, kao povueni estarom, svija ju se polukruno i elom ostrvu daju oblik polumeseca, iji je opseg pet stotina hiljada a udaljenost rogova oko jedana est hiljada koraka. Izmeu njih lei ogroman zaliv, zatvoren sa svih strana i zatien od vetrova, i stoga je u njemu voda mirna kao u nekom jezeru. Gotovo ela obala prima brodo ve, jer je ceo zaliv kao jedna ogromna luka. Ulaz u luku opasan je zbog mnogobrojnih pliaka i grebena. Otprilike na sredini uzdie se jedna stena, koja ni je opasna. Na njoj je podignuta kula, koju uva posada. Ostale stene i grebeni ne vide se, pa su zato i opasni. Prola ze izmeu njih poznaju jedino stanovnici ostrva, i nije lako nekom stranom brodu da ue u zaliv, sem ako ga ne vodi neki Utopljanin. ak i oni sami ne bi bili sigurni da im izvesni znaci s obale ne pokazuju pravi put. I dovoljno bi bi lo da se samo ovi znaci pomere pa da se i najvea neprija teljska flota izloi propasti.

92

93

I sa spoljne strane ostrva pristanita nisu retka, ali sva mesta za iskrcavanje tako su prirodno ili vetaki utvrena da bi aka branilaca mogla da suzbije neobino mnogobroj nu vojsku. Postoji predanje da zemljite sadanjeg ostrva nekad u davnini nije bilo sa svih strana okrueno morem, to done kle potvruje i sam oblik njegove povrine. Osvaja Utop, po ijem se imenu ostrvo i nazvalo (preanji naziv glasi Abraksa1), onaj isti koji je od sirove i divljake gomile stvo rio narod koji danas svojom kulturom i civilizacijom prevazilazi gotovo sve ostale, naredio je odmah po svom pobedonosnom iskrcavanju i zauzimanju tadanjeg poluostrva da se presee veza s kopnom. To je bio zemljouz od petnaest hiljada koraka. I tako je od poluostrva stvorio ostrvo okru eno morem. Pri izvoenju ovoga dela on je iskoristio ne samo sve uroenike, ve im je, da ne bi smatrali rad po nienjem, pridruio i celokupnu svoju vojsku. Razdelivi poslove na toliko veliki broj ljudi, delo je zavrio neverovatnom brzinom, ime je svoje susede, koji su se u poetku samo rugali i podsmevali, ispunio divljenjem i strahopoto vanjem.

Ostrvo Utopija broji pedeset i etiri prostrana i veli anstvena grada u kojima su jezik, obiaji, ustanove i zako ni potpuno istovetni, imaju slian i poloaj i spoljni izgled, ukoliko je to dozvoljavalo samo tlo. Najkraa razdaljina izmeu dva grada iznosi dvadeset i etiri hiljade koraka, dok nijedan od njih nije toliko usamljen da se do njega iz naj blieg grada ne bi moglo stii za jedan dan hoda. Iz svakog grada po tri stara i iskusna graanina odlaze svake godine u Amaurot na veanje zajednikim poslovi ma celog ostrva. Grad Amaurot je prvi i glavni grad, jer se nalazi u sreditu ostrva i jer je kao takav najpogodniji za prikupljanje delegata sa raznih strana. Svaki pojedini grad ima svoje zemljite, koje je tako zgodno odmereno da gradski zemljini atar sa svake strane iznosi najmanje dvanaest hiljada koraka, a onde gde je vea udaljenost od susednog grada, on je i vei. Nijedan grad ne eli da poveava svoj atar, poto se stanovnici smatraju vie obraivaima no vlasnicima tog zemljita. Na podesnim mestima po poljima nalaze se kue snabdevene svim poljopri vrednim alatom. U njima stanuju graani koji se useljavaju 3 na smenu. Svaka seoska zadruga broji najmanje etrdeset
Neki komentatori primeuju da je u Morovo vreme broj gradova u Engleskoj i Velsu iznosio upravo 54. Oni isto tako i Morov opis ostrva Utopije dovode u vezu sa Tacitovim (Agricola. 10) opisom ostrva Britani je. Iz ovog izlazi da je Morova Utopija kao literarni oblik samo maska za kritiku savremene Engleske, iako je ta kritika protkana utopistiko-reformistikim predlozima. 3 Sa zadruga prevodimo Morovo familia, poto nam izgleda da Mo rov izraz ne moe da ima obino znaenje porodica, ve kuna zajednica, zadruga, neto slino starorimskoj familia.
2

Abraxas. Tano znaenje ove reci nije se moglo ranije utvrditi. Neki su je doveli u vezu sa koptskom reci abraksas (sveto ime). Danas se kao po uzdano zna daje abraksas () igra sa mistikom brojeva, jer zbir gr kih slova sa brojnim znaenjem, koja tu re sastavljaju, daju kao zbir broj 365. tj. broj dana sunane godine. Naime, = 1, = 2. = 100. = 200, = 60. Noena je amajlija sa ovim imenom da bi dotinom licu svaki dan u godini bio srean.

94 to mukih to enskih lanova, a uz to joj se dodeljuju i po dva roba. Na elu zadruge stoje domain i domaica, ozbilj na i iskusna lica, a svakih trideset zadruga ima svog filarha.4 Svake godine dvadeset lanova iz svake zadruge vraaju se u grad, poto su proveli na selu po dve godine. Na njihovo mesto dolazi isto toliki broj iz grada, koje u seoske poslove upuuju stari lanovi, koji su proveli na selu ve godinu da na i koji su, prema tome, ve bolje upueni. Naredne godine ovi isto tako pouavaju nove pridolice. Na ovaj nain se po stie da se odjednom u zadruzi ne nau svi novi i u zemljo radnju neupueni ljudi i da zbog njihove neupuenosti ne tr pi etveni prinos. Iako se ovo stalno smenjivanje poljopri vrednika vri radi toga da ne bi niko bio prinuen da due vremena radi teke seoske poslove, ipak se daje dozvola mnogima koji oseaju prirodnu naklonost za seoske poslove da ostanu na selu i po vie godina. Poljoprivrednici obrauju zemlju, gaje stoku, seku dr va i sve te proizvode dovoze u grad, suvim ili morem, kako im je zgodnije. Selo proizvodi strahovito mnogo pilia, i to na jedan udan nain. Na jajima ne lee kvoke, ve mno 5 tvo jaja stavljaju na vetaku i ujednaenu toplotu i tako se pilii sami izlegu. I im iziu iz ljuske, pilii idu za lju dima kao za kvokama. Konja imaju veoma malo, i to sa phvlarchus. grki poglavar flle () tj. plemena. filama upor. Engels. Poreklo porodice. ..Kultura". Beograd 1950. gl. V. str. 255256. 5 Vetako izvoenje pilia bilo je poznato pre nae ere u Egiptu, a pria se. i u Kini i Indiji. U Egiptu se to radilo pomou zemljanih pei ko je su se zagrejavale balegom od kamila i konja. Poetkom XVIII veka u Evropi su ti opiti obnovljeni, a prvi inkubator sagraen je 1777. godine.
4

95 mo onih ljutih i vatrenih koji slue jedino za vebanje omla dine u jahanju, jer im volovi slue za sve poslove oko ora nja i vue. Po njihovom miljenju, volovi su istina sporiji od konja, ali su zato izdrljiviji i prema bolesti otporniji, a sem toga hrane se s manje truda i troka i, najzad, kad nisu vie za rad, meso im valja za hranu. ito upotrebljavaju jedino za spravljanje hleba. Piju vi no od groa, jabuke ili kruke, a najee istu vodu, esto meanu i s medom kao i kuvanim sokom od glikirize, slat kog drveta to ga imaju u izobilju, lako tano znaju koliko ivotnih namirnica troi grad i njegova okolina, ipak oni i ita zaseju i stoke odgaje mnogo vie no to zahtevaju te potrebe, s namerom da viak podele susednim gradovima. Sav potreban nametaj i posue to se ne moe dobiti na se lu trai se od grada i dobij a se od gradskih vlasti bez ika kvih tekoa i bez ikakve trampe. U gradu6 se, naime, mno gi seljaci skupljaju svakog meseca radi praznika. Kada se priblii vreme za etvu, onda filarsi zadruga javljaju gradskim inovnicima koliko im pomoi treba po slati. U odreeni dan stie na selo velika masa etelaca, pa ako se desi da dan bude sunan, ito se poanje bezmalo za jedan dan.

U gradu. U tekstu stoji illi (oni), ali mi smatramo da treba da stoji illic (tamo. tj. u gradu), jer inae teko bi bilo nai neki drugi smisao ovoj reenici.

 GRADOVIMA UTOPIJE A POSEBNO GRADU AMAUROTU

Ko bi upoznao jedan grad upoznao bi i sve ostale, jer su svi isti, ukoliko to priroda mesta dozvoljava. Opisau vam stoga jedan od njih, nije vano koji. Ali zar nije najbo lje da izaberem grad Amaurof koji to najvie zasluuje, jer su svi ostali gradovi njemu ukazali ast da bude sedite se nata, a sem toga ovaj grad najvie i poznajem, jer sam u nje mu iveo neprekidno punih pet godina. Grad Amaurot prua se na blagoj padini jednog brda. Oblikom je gotovo etvorougaonik. Svojom irinom poi nje neto ispod vrha brda i prostire se na dve hiljade kora ka do reke Anidra, a svojom duinom uz obalu ove reke 8 neto je vei. Reka Anider izvire na osamdeset milja iznad Amaurota. Na poetku je mala, ali se u svome toku po veava pritokama, meu kojima su i dve srednje veliine, te na ulazu u grad meri pet stotina koraka u irinu. Uskoro po staje jo ira i pretekavi jo ezdeset milja uliva se u more.
Amaurotus. znai Slepi grad, Grad u tami, Grad koji niko ne vidi. jer grki pridev znai: taman, lep, nevidljiv. Mor je prvobitno ovaj grad nazvao Mentirum (lat. mentiri lagati), to bi se prevelo sa izmiljeni. 8 Anvdrus flumen, Suva reka, tj. reka bez vode, to znai grki pridev (bezvodan).
7

98 Na celom prostoru izmeu grada i mora, a nekoliko milja i uzvodno od grada, plima koja traje punih est asova, a za tim oseka, menjaju brzinu reke. U vreme morske plime sla na voda puni na duini od trideset milja elo korito reke Anider, potiskujui uzvodno slatku vodu, koju ak i neto dalje zainjava solju. Kad nastupi oseka, reka postepeno gubi slanou, postaje ista, i tako protie kroz grad, a docnije ista i slatkovodna stie gotovo i do samog ua. Grad je vezan za suprotnu obalu reke mostom', koji nije nainjen od obinih dasaka i drvenih stubova, ve je sazidan na div nim kamenim lukovima. Podignut je na onom mestu obale koje je najvie udaljeno od mora i na taj nain brodovi mo gu prolaziti bez prepreke elom duinom grada. Pored ove reke, grad ima i jedan mali potok ija je vo da veoma prijatna i zdrava. Izvire iz istog brda na ijim je padinama smeten Amaurot, protie sredinom grada i uliva se u Anider. Izvor ovog potoka, poto je nedaleko od grada, Amaurotanci su okruili utvrenjima koja se vezuju za zi dine to opasuju grad. I tako, u sluaju neprijateljskog na pada, potok ne moe biti prekinut, odvraen ili zatrovan. Od izvora polaze glinene cevi i razvode vodu po svim delovima grada, koji svi lee nie. Kad zemljite ne dozvoljava ovakvo snabdevanje vodom, ljudi piju kinicu prikupljenu u prostranim cisternama. Grad je opasan visokim i debelim bedemom, sa mnogo tvrava i kula. Gradski bedem sa tri strane okruuje anac
Obino se tumai da i ovom slikom mosta u gradu Amaurotu Mor ima pred oima londonski most. na kojem je, docnije, bila izloena i nje gova glava.
9

99 koji nema vode, ali je zato dubok, irok i pun prepreka od trnja. Sa etvrte strane grad, umesto anca, titi reka. Ulice su povuene tako da olakavaju saobraaj i tite od vetra. Kue su savreno iste i nanizane su s obe strane ulice, ta ko da im lica gledaju jedno u drugo. Izmeu njih ulica je i roka trideset stopa. Iza ovih kua nalazi se bata, iroka onoliko koliko je duga ulica i zatvorena sa svih strana uli nim zgradama. Svaka kua ima vrata sa ulice i izlaz u batu. Vrata su dvokrilna, otvaraju se prostim pritiskom ruke i sama se od sebe zatvaraju, tako da moe svako da ue.10 I tako, dakle, ne postoji privatna svojina ni u jednoj stvari, jer se kod njih ak i kue menjaju svake desete godine izvlaenjem kocke. Graani mnogo polau na svoju batu. U njoj gaje lozu, voe, povre i cvee, i to sa toliko ukusa i briljivog rada da nikad nisam video ni boljeg roda ni lepeg izgleda. Njihov radni elan na ovom poslu ne podrava samo privlanost sa mog rada, nego ga zagrejava i uzajamno takmienje pojedi nih ulinih blokova, ko e bolje obraditi svoju batu. I doi sta, teko je u celom gradu nai ma ta drugo to bi graani ma vie koristilo ili im prireivalo vie zadovoljstva, pa sto ga izgleda daje osniva grada najvie od svega vodio brigu ba ovim batama. Pria se, naime, da je plan ovog grada pri njegovom osnivanju obeleio sam Utop, a svojim naslednicima osta vio brigu da ga dalje proiruju i ulepavaju, postoje uvideo da jedan ljudski vek nije dovoljan za sve te poslove. Njiho vi anali obuhvataju hiljadu sedam stotina i ezdeset godina
10

Slino govori i Platon (Drava III, 416).

100 istorije, koja poinje od samog osvajanja ostrva. Paljivo prepisane, oni ih briljivo uvaju. Slino predanju, i u ovim analima stoji zabeleeno da su gradske kue u prvo vreme bile niske prizemnice i kolibe, sklopljene na brzinu od bilo kakvog drveta i oblepljene blatom. Strmi i visoki krovovi bili su pokriveni slamom. A danas, svaka je kua trospratna. Spoljni su zidovi graeni od granita ili tvrdog kamena ili od peene cigle, sa naroito nabacanim malterom. Kro vovi su ravni i pokriveni su nekim biljnim proizvodom, ko ji je jeftin, ali je zbog svog sastava nezapaljiv i otporniji za nepogodu od olova. Od vetrova ih uvaju prozori od stakla," koje se kod njih jako mnogo upotrebljava, a ponekad i pro zori od finog platna, natopljenog providnim uljem ili smo lom, ime postiu dvostruku korist, jer ovo platno proputa vie svetla i bolje titi od vetra.

MAGISTRATIMA

Svaka grupa od trideset porodica bira sebi svake godi ne stareinu, koji se na staroutopljanskom jeziku zove sifogrant12, a na novoutopljanskom filarh. Na elu deset sifogranata i njihovih porodica stoji, kako se ranije nazivao, tranibor13, a sada se zove protofilahr. Najzad, svi sifogranti, ko jih ima dve stotine, poto prethodno poloe zakletvu da e izabrati onoga koga smatraju najboljim, tajnim glasanjem biraju za vladara14 jednog od etvorice kandidata koje je predloio narod. Svaka, naime, etvrtina grada bira i sena tu preporuuje po jednog kandidata. Vladarska vlast traje doivotno, izuzev sluaja kad je vladar osumnjien da tei tiraniji. Tranibore biraju svake godine, ali ih bez razloga ne menjaju. Svi ostali magistrati obnavljaju se svake godine.
Svphograntus. naziv skovan moda od grkog ' (starac) i lat. grandis (veliki), dakle veliki starac'". 32. znaenju filarh vidi str. 94, nap. 4. 13 Traniborus, re nejasnog porekla. Protophvlarchus znai: prvi meu filarsima, najstariji filarh. 14 principem. Moda bi bilo bolje Morovo princeps prevesti sa knez ili predsednik. poto je utopljanska drava izborna republika. Inae, ovo poglavlje magistratima mnogo podsea na Tacitov opis ureenja sta rih Germana (upor. Tacit, Germania XIXII).
12

" Stakleni prozori u Morovo vreme postojali su samo na kuama bo gatijih ljudi.

102 Tranibori svakog treeg dana, a kad se ukae potreba i ee, odlaze na sednice sa vladarem, raspravljaju drav nim poslovima i neposredno reavaju privatne nesporazu me, ukoliko se ovi pojave, stoje vrlo retko. Sednicama se nata prisustvuju uvek po dva sifogranta, ali svaki put drugi. Vai kao zakon da nijedna odluka koja se tie dravnih po slova ne moe biti doneta ako se njoj u senatu nije rasprav ljalo tri dana pre no to je izglasana. Svako raspravljanje dravnih poslova izvan senata ili narodnih skuptina ka njava se smru. Ovo su, kae, uveli radi toga da vladar ne bi sporazumno s traniborima mogao lako da nametne tiraniju i tako izmeni dravni poredak. I zato se svako pitanje, koje se smatra vanim, alje pred skuptinu sifogranata. Upoz navi prethodno sa ovim pitanjem svoje porodice, sifogranti njemu posle sami raspravljaju i svoje miljenje dostav ljaju senatu. Ponekad se izvesno pitanje iznosi na diskusiju svih stanovnika ostrva. U senatu, sem toga, vlada obiaj da se ni jednom predlogu ne raspravlja onog dana kada je prvi put pokrenut, ve se diskusija odlae za iduu sednicu. Na taj nain niko ne dolazi u opasnost da najpre lakomisleno bubne to mu prvo padne na pamet, pa da posle vie misli kako e to svo je miljenje odbraniti, nego kako e neto nai to je od stvarne koristi po dravu, da vie voli da drava propadne nego da on izgubi neto od svog ugleda, i to sve zbog ne kog glupog i naopakog stida. Svestan, naime, da mu pre do likuje da govori promiljeno no brzo, on se posle neke svo je brzoplete reci trudi da dokae daje ona bila dobro pro miljena.

ZANIMANJIMA

Zemljoradnja je zanimanje kojim se bave svi bez razli ke, i mukarci i ene, i od toga niko nije osloboen. U po ljoprivredne poslove upuuju se svi jo u detinjstvu, i to delom uei teoriju u koli, a delom i na kolskim izletima ka da izvode decu u okolinu grada. Tada deca ne posmatraju samo poljske radove, ve se u njima i praktino vebaju, koristei to kao priliku za jaanje tela. Sem poljoprivrede, koja je, kao to rekoh, zajednika svima, svaki pojedinac ui jo po jedan poseban zanat. Jedni se upuuju u poslove oko prerade vune i lana, drugi postaju zidari, kovai ili drvodelje. Neki drugi zanati, kojima bi vredelo da se govo ri, tamo ne postoje. Svaka, naime, porodica izrauje za se be odeu koja se pravi na isti nain na elom ostrvu i za sva ki uzrast i doba. Jedino se razlikuju polovi kao i neenje i devojke od oenjenih i udatih. Ovo odelo nije bez eleganci je i dozvoljava slobodu kretanja. Isto tako, dobro titi kako od zime tako i od vruine. Ali od onih raznih zanata svako ui po jedan, ne samo mukarci no i ene, koje, kao slabije, ue i rade lake poslove. One uglavnom rade na poslovima oko vune i lana, dok su ostali, tei zanati, ostavljeni mu karcima. Svako obino prihvata zanat svog oca, jer tome

104

105

naginje veina ljudi po svojoj prirodi. Ali ako nekog pri vlai neki drugi zanat, onda usvajanjem prelazi u neku dru gu porodicu, a otac i drava brinu se da to bude neki poten i estit domain. tavie, ako je neko izuio jedan zanat, pa hoe da naui jo jedan, to mu se omoguava na isti nain. Kad je oba izuio, obavlja onaj koji hoe, sem u sluaju kad je gradu jedan od tih zanata potrebniji. Glavna, gotovo jedina dunost sifogranata jeste da se brinu i da paze da niko ne sedi bez posla, ve da svako savesno vri svoj zanat, ne zamarajui se ipak kao stoka koja tegli od ranog jutra do mrkle noi. To je vei teret od rop stva. Pa ipak, ba takav ivot provode oni koji rade gotovo svuda izvan Utopije. Kod njih se dan, raunajui i no, deli na dvadeset i etiri asa, od kojih je za rad odreeno sa mo est, i to: tri asa pre podne, pa se onda ide na ruak; po sle ruka provedu dva asa u popodnevnom odmoru, pa on da ponovo odlaze na troasovni rad, posle kojeg dolazi veera. Kako oni sate raunaju od podneva, izlazi da odla ze na spavanje u osam uvee. U spavanju provode osam asova. Svakome je preputeno da slobodne asove van po sla, sna i jela provodi po svojoj volji, ali ne u uivanjima i lenarenju, nego u bavljenju nekim prijatnim poslom van svog zanimanja. Svoje slobodno vreme veina posveuje knjizi. Obiaj je da se u jutarnjim asovima dre javna pre davanja, koja obavezno poseuju samo oni koji su poimen ce izabrani za nauku. Pa ipak, ogromno mnotvo ljudi svih zanimanja, kako mukaraca tako i ena, odlazi na razna pre davanja, svako prema svom interesovanju. Ali niko ne spre ava ni one koji vie vole da svoje slobodno vreme prove du u svom zanatu, jer ima ih mnogo koji nemaju intereso-

vanja ni za jednu nauku. Naprotiv, ovakvi se ak i pohvalju ju, jer time koriste zajednici. Posle veere, po jedan as pro vode u zabavi, leti u vrtu, zimi u onim zajednikim dvora nama u kojima obeduju. Tu svira muzika ili se ljudi odma raju u razgovoru. Kocku i njoj sline i tetne igre oni i ne poznaju, ali imaju dve igre koje su sline naoj igri na tabli sa kameniima.15 Prva je borba brojeva, gde jedan broj od nosi pobedu nad drugim, dok se u drugoj igri vodi borba izmeu poroka i vrlina16. U ovoj igri jasno se pokazuje raz dor koji vlada meu porocima kao i njihova slonost u bor bi protiv vrlina, zatim kako se pojedini poroci suprotstavlja ju pojedinim vrlinama, kako oni ratuju sa vrlinama na otvo renom polju, kao i njihova ratna lukavstva kad napadaju s boka, pa onda nain kojim se vrline brane od napada poro ka kao i sredstva kojima one izigraju manevre poroka i, naj zad, nain kojim bilo koji tabor odnosi pobedu. Sada je doao trenutak da se jedno pitanje podrobnije objasni da bi se izbegla svaka zabuna. Moda ete pomisli ti da samo est asova dnevnog rada mora nuno izazvati oskudicu. Meutim, daleko od toga! estoasovni rad ne samo da zadovoljava sve ivotne potrebe kao i zahteve udobnosti nego omoguava ak i vie od toga. Ovo e vam postati jasno ako uzmete u obzir onaj golemi deo stanov nitva koji kod drugih naroda provodi ivot u neradu. Na prvom mestu, u te spadaju gotovo sve ene, a to znai po lovina stanovnitva, a onde gde ene rade, muevi umesto
latrunculorum ludo. Neki ovaj izraz prevode sa: igra aha, a dru gi sa: igra dama. 16 Upor. Platon, Zakoni I, 643.
15

106 njih gotovo uvek ru. Dodajte ovome onu dokonu gomilu svetenika kao i takozvanih bogomoljaca17. Uraunajte i sve bogatae, a naroito vlasnike velikih imanja, koje obino nazivaju plemiima i vlastelom. Ovome pribrojte i njihovu poslugu, elu onu gadnu meavinu vetrogonja koji nose la ke titove. Najzad, ovamo ubrojte one snane i zdrave pro sjake koji se prave bolesni da bi sakrili svoju lenost. Posle svega toga jasno ete videti daje broj onih koji svojim ra dom zadovoljavaju sve potrebe ljudi daleko manji no to ste zamiljali. Pogledajte kako je mali broj zaposlen na doista potreb nom poslu i od ovih malobrojnih koji rade. Prirodno, gde se sve meri novcem, tamo je nuno da se upranjavaju i mno gi nekorisni i sasvim izlini zanati, koji jedino slue raskoi i sladostrasti. A ako bi se ovaj broj zanatlija koji danas rade raspodelio samo na onoliko zanata koliko ih je potrebno za zadovoljavanje prirodnih potreba, onda bi u onom izobilju proizvoda koje bi nuno dolo cene tih proizvoda bile su vie niske da obezbede zanatliji ivotni opstanak. Ali kad bi se svi oni koji se danas bave beskorisnim zanatima kao i sva ona gomila to dangubi u neradu i dosadi, a iz koje svaki pojedinac potroi proizvoda koje drugi stvaraju svojim ra dom dvostruko vie no sam njihov proizvoa, kad bi se svi oni ukljuili u neki zajedniki koristan posao, onda bi sva ki pojedinac, kao to se lako uvia, trebalo samo malo da radi da bi se proizvelo sve stoje nuno za opstanak i udob nost, pa ak i zadovoljstva, mislim, naravno, na prava i pri rodna zadovoljstva.
17

107 Tanost ovoga dokazuje sama stvarnost koja vlada u Utopiji. Tamo u svakom gradu i njegovoj okolini postoji od celokupnog broja mukaraca i ena, sposobnih za rad, jedva pet stotina lica koja su osloboena rada. Meu ovima su sifogranti, ali oni, i pored toga to su ih zakoni oslobodili ra da, ipak dobrovoljno rade, da bi svojim primerom dali podstreka drugima. Istu povlasticu uivaju i oni koje narod, da bi se mogli posvetiti naukama, za stalno oslobaa rada, i to na predlog svetenika, a putem tajnog glasanja sifogranata. Ako neko od ovih izneveri oekivane nade, vraa se ponovo na rad. 1 obratno, nije retko videti da neki fiziki radnik sve one svoje slobodne asove tako korisno upotrebi za nauku i svojim trudom ini takav napredak da ga oslobaaju njego vog zanata i unapreuju u red naunika. Iz ovog reda obra zovanih biraju se poslanici na strani, svetenici, tranibori pa ak i sam vladar, koga oni svojim starim jezikom nazivaju barzan18, a novijim adem". Kako sav preostali svet uvek ra di, i to samo na korisnim zanatima, lako je proraunati kako se kod njih sa malo radnih asova moe mnogo proizvesti. Pored ovoga to sam pomenuo Utopljani imaju jo jed nu prednost koja im omoguava da vei deo nunih radova svravaju s manje truda nego drugi narodi. Pre svega, iz gradnja ili opravka zgrada zahteva svuda napor velikog bro'" barzanem. Lino ime Barzan nosio je jedan persijski satrap iz vremena Aleksandra Velikog. Poznat je i Ario Barzan. Ovo ime, kako se misli, znai: visoki (na iranskom). Vossius ovo ime izvodi iz arab. bar (sin) i (Jupiter). Prema tome. barzanes bi znailo: sin Jupiterov. " Ademus, Morova kovanica koja znai: onaj koji nema svog naro da, postoje grki bez) i (narod).

religiosorum turba. Mor misli na kaludere.

108 ja ljudi, i to stoga to bezbrini naslednik puta da se malo-pomalo pretvara u ruevine sve ono stoje otac sagradio. I tako se deava da onu istu zgradu, koju je prvi naslednik mogao da odrava u dobrom stanju sa malo troka, drugi naslednik mora iz temelja da prepravlja uz ogroman troak. esto ak neka kua, koju je jedan sagradio uz ogromne trokove, dopadne drugom koji se, kao ovek prefinjenog duha, uopte i ne udostojava da se njoj brine. Zbog tog ne mara kua mu se ubrzo upropasti, pa on onda sebi gradi na drugom mestu drugu uz iste trokove. Kod Utopljana, me utim, postoje sve usklaeno i drava ureena kako treba, veoma retko se deava da se trai novo mesto za izgradnju kue. Ne samo da svaki nastali kvar brzo popravljaju, nego predupreuju i one koji mogu da nastupe. I tako kod njih sa veoma malo truda zgrade veoma dugo traju, i stoga gra evinski radnici retko imaju posla. Jedino ponekad dobijaju nareenja da kod kue izrade drvenu grau, isteu kame nje i sve to pripreme da bi u sluaju potrebe opravka mogla biti izvrena to bre. Sada uj kako oni malo rada troe i na odelo. Pre sve ga, dok su na poslu, obueni su u priprosta kona odela, ko ja im traju do sedam godina. Kad izlaze u drutvo, prebacu ju ogrta koji im pokriva ono grublje odelo. Boja ovih ogr taa je na elom ostrvu ista, i to prirodna boja vune. Stoga se kod njih upotrebljava manje vunenog sukna no igde na svetu, a i ono, koje imaju, jevtinije je. Ali oko lanenih tka nina manje je truda i stoga ih vie i upotrebljavaju. Kod la nenih tkanina polau jedino na belinu, a kod vunenih na i stou, dok na finou tkiva uopte ne obraaju panju. Zato se kod njih svako zadovoljava samo jednim odelom, koje

109 mu obino traje dve godine, dok se u ostalim zemljama po jedinac zadovoljava jedva s etiri ili pet vunenih i raznoboj nih toga, i sa isto toliko svilenih tunika, a malo otmenijem nije dovoljno ni deset. Utopljanin nema ni razloga da trai vie odela, jer kad bi ih i dobio, ne bi se bolje zatitio od hladnoe niti bi zbog toga i za dlaku izgledao u drutvu otmeniji. Kako u ovoj zemlji vlada blagostanje u svemu, po to svi upranjavaju samo korisne zanate i na njih troe re lativno malo vremena i truda, to ponekad izvode ogromnu masu naroda na popravku drumova, ako je potrebno, a ve oma esto objavljuju i smanjenje radnih asova, jer esto ne postoji potreba ni za takvim javnim radovima kao to je op ravka drumova. Magistrati ne prisiljavaju graane na pre kovremeni rad protiv njihove volje, jer ustav ove drave ima pred sobom samo jedan cilj: da omogui svim graani ma, koliko god to dozvoljavaju potrebe zajednice, da to vi e vremena koje se troi na zadovoljavanje materijalnih po treba troe na uzdizanje i negu duha. Utopljani smatraju da se ba u tome i sastoji ivotna srea.

UZAJAMNIM ODNOSIMA

Na redu je da opiem kakvi su meusobni odnosi gra ana, kako se u narodu trguje i kako se vri podela dobara. Kako se grad sastoji od porodica, ove najee sainjavaju srodnici. Kad devojke postanu zrele, udaju se i odlaze da ive kod svojih mueva, dok sinovi i unuci ostaju u porodi ci i duguju poslunost najstarijem lanu, ukoliko ovome usled starosti nije popustio um. Ako se to desi, smenjuje ga najstariji lan porodice posle njega. U cilju spreavanja prekomernog opadanja kao i prekomernog prirataja gradskog stanovnitva vode brigu da svaka porodica, a njih svaki grad ima po est hiljada izuzevi privremeno nastanjene, ima naj manje desetoro, a najvie esnaestoro odraslih, dok se za neodraslu decu ne propisuju nikakva ogranienja. Ova mera se odrava na taj nain to se vikovi mnogobrojnih porodi ca dodeljuju porodicama s nedovoljnim brojem lanova. Ako se stanovnitvo u jednom gradu namnoilo preko odreene granice, onda se njegovim vikom popunjava sla ba naseljenost ostalih gradova. Ako sluajno elo ostrvo po stane prenaseljeno, onda se iz svakog grada odreuju gra ani koji odlaze i osnivaju naselja na najbliem kopnu, tamo gde uroenici raspolau sa mnogo zemlje koju ne obrauju.

112

113

Nova naseobina zadrava staro ureenje sa ostrva, a prima i uroenike, ukoliko su ovi voljni da ive u njenoj zajednici. Zdrueni tako dobrovoljno, oni, usled istog naina ivota i istih obiaja, ubrzo postaju jedan narod, i to na obostranu ko rist. Jer zahvaljujui ureenju svoje zajednice oni ubrzo po stiu da zemljite, koje su do jue uroenici smatrali siro manim i neplodnim, ubrzo postane izvor blagostanja i za jedne i za druge. Ukoliko uroenici odbiju da s njima ive po njihovim zakonima, onda ih doseljenici sa ostrva isteraju sa onog zemljita koje su za sebe odredili. Ako se uroenici tome opiru, onda ih prisile ratom. Jer oni smatraju daje sa svim opravdano ratovati da bi se dobilo izvesno zemljite koje neki narod ne koristi, ve ga samo poseduje kao ne obraenu i praznu povrinu, a ipak ne dozvoljava drugom narodu, koji po prirodnoj nudi mora da ivi od tog zemlji ta, da ga zaposedne i koristi. Ako se, opet, kadgod desi da se u nekim gradovima sta novnitvo toliko smanji da se ono ne moe popuniti iz dru gih gradova, sem da i ovi sami ne smanje stanovnitvo ispod uobiajenog broja, onda se ovi gradovi popunjavaju povrat nicima iz naseobina van ostrva. Pria se da se ovakav sluaj u toku njihove istorije desio u dva maha, kada je na ostrvu besnela kuga. Oni, dakle, vie vole da nestanu neke njihove naseobine, nego da im se ijedan grad na ostrvu umanji. Ali vratimo se na meusobne odnose graana. Na elu porodice, kao to rekoh, stoji njen najstariji lan. ene slu aju svoje mueve, deca svoje roditelje i uopte mlai stari je. Ceo grad deli se na etiri jednaka rejona. U centru sva kog rejona nalazi se trite za svu robu. Tamo, u odreene magacine, svaka porodica donosi svoje proizvode, koji se

rasporeuju prema svojoj vrsti u posebna skladita. Iz ovih skladita svaki domain trai sve to je njemu i njegovoj porodici potrebno i nosi sve bez ikakvog plaanja ili ma ka kve druge naknade. A zato bi i odbili da mu neto daju, kad ima svega u izobilju i kad ne postoji bojazan da e neko neto traiti to mu nije potrebno? Jer kako da se pretposta vi da e traiti neto suvino onaj ko je siguran da nikada nee ni u emu oskudevati? Pohlepu i gramzivost stvara strah od oskudice, i to kod svih ivih stvorova, a jedino kod oveka tu pohlepu izaziva jo i ona bolesna tenja za veli inom, zbog koje se ovek osea gordim ako druge nadvi suje suvinim bogatstvima. U drutvenom ureenju Utopi je nema mesta ovom ljudskom poroku. Uz skladita, koja sam pomenuo, nalaze se i stovarita za ivotne namirnice, gde se dovoze ne samo povre, voe i hleb, ve isto tako i ribe, zaklana ivina i meso od etvorononih ivotinja, koje robovi u klanicama izvan grada kolju, u vodi peru i iste. Oni ne dozvoljavaju da im se graani na vikavaju na klanje ivotinja, jer kasapski posao, po njiho vom miljenju, u oveku postepeno unitava milosre, naj plemenitije oseanje nae prirode, a sem toga ne doputaju da se u grad unosi i ita prljavo i neoieno to bi se moglo pokvariti i tako zagaditi vazduh i izazvati bolesti. Svaka ulica ima po nekoliko prostranih domova, iz graenih na podjednakoj razdaljini jedan od drugog; svaki dom ima svoje ime. U njima stanuju sifogranti. Svakom do mu pripada trideset porodica, po petnaest sa svake strane ulice, koje se u njemu hrane. Upravnici pojedinih domova skupljaju se u odreenom asu na rejonskom trgu i tu sleduju hranu srazmerno broju svojih lanova.

114

115

Najvea briga vodi se bolesnicima, koji se lee u dr avnim bolnicama. Svaki grad ima po etiri bolnice, koje su smetene oko grada, neto malo izvan gradskih zidina i ko je su toliko prostrane da bi se mogle uporediti sa malim se lima. One su tako velike radi toga da bi mogle primiti i pruiti ugodan smetaj i najveem moguem broju bolesni ka, a smetene su izvan grada zato da bi se to vie izdvoji li od zdravih oni koji su oboleli od neke zarazne bolesti. Ove bolnice su tako dobro ureene i snabdevene svim stoje potrebno bolesnicima, u njima je posluga tako nena i puna panje, sem toga i najiskusniji lekari uvek pri ruci, da bi se teko u elom gradu naao ijedan bolesnik koji bi vie voleo da boluje kod kue no u bolnici, u koju se, inae, niko ne upuuje silom. Kad na rejonskom trgu upravnici bolnica dobiju sve to su lekari prepisali od namirnica, onda se najbolji proizvodi dele na domove, pravino prema broju lanova svakog od njih. Pri toj podeli posebna se panja ukazuje jedino vlada ru, prvosveteniku, traniborima, a takoe stranim poslanici ma i svim strancima, ukoliko ih ima. Strancima kad dou, a dolaze retko i u malom broju, dodeljuju se posebne i dobro ureene zgrade. Svi lanovi sifograntije na znak trube odlaze u svoj dom na zajedniki ruak i veeru, izuzev onih koji lee bo lesni u bolnici ili u kuama. Inae, nikome nije zabranjeno da, poto se podmire domovi, za svoju kuu nosi namirnice sa trga, jer znaju da to nee niko bez potrebe initi. Iako se, naime, nikome ne brani da obeduje kod svoje kue, ipak ni ko to rado ne ini, jer se tako izdvajanje smatra neasnim, a s druge strane, svakoje svestan da bi bilo ludo da gubi vre-

me oko pripremanja osrednjeg obeda, kada ima obilat i od lian obed u domu koji je u neposrednoj blizini. U domu sve prljavije i tee poslove vre robovi. Meutim, poslove oko kuvanja i spravljanja jela kao i postavljanja stolova obavljaju ene, i to na smenu iz svake porodice. Pri obedu sedi se za tri ili vie stolova, ve prema bro ju lanova. Mukarci sede do zida, a ene sa unutranje strane. Ako ponekoj eni iznenada pozli, to se kod breme nitih ena ponekad i deava, onda ona moe bez uznemiravanja drugih da se digne od stola i da ode u odeljenje za do jilje. Ove sede odvojeno sa svojom odojadi u posebnoj, za njih odreenoj, trpezariji, u kojoj stalno imaju pri ruci va tru, istu vodu, pa ak i kolevke, da bi u njih mogle staviti bebe da spavaju ili po elji da ih kraj vatre razviju i puste da se u slobodi zabavljaju. Svaka majka doji svoje odoje2", a ako se desi da majka umre, ili oboli, onda ene sifogranata brzo trae neku dojkinju. To ne predstavlja neku tekou, jer sve ene koje su u stanju da prue tu uslugu odmah se odazivaju, i to tim pre to tako plemenit postupak svakoj donosi opte priznanje, a dete koje othrani smatra je docnije svojom pomajkom. Sva deca do napunjene pete godine ive u odeljenju za dojilje. Ostala nedozrela deca, a takvom smatraju deake i devojice sve dok nisu dozreli za enidbu i udaju, slue za stolom ili, ako su jo nejaki, utei stoje kraj stolova za ko jima odrasli sede i jedu samo ono to im ovi prue, a nekog drugog, posebnog obeda nemaju. Za prvim stolom na sredi ni, na poasnom mestu sa koga se ima pregled celog skupa
20

Upor. Platon, Drava V. 460 i Tacit. Germama, XX.

116 (jer ovaj stoje postavljen popreno na dnu trpezarije), sedi sifogrant sa enom. S njima za istim stolom sede dvojica najstarijih lanova. Za svakim stolom, naime,' sede po etvoro. Ali ako se u krugu neke sifograntije nalazi hram, onda za poasnim stolom uza sifogranta sedi svetenik sa svojom enom. Desno i levo od ovog stola niu se stolovi za kojima sede mlai, pa onda stariji, i na taj nain u celoj trpezariji vrnjaci sede zajedno, a istovremeno su izmeani. Ovo su uveli, kau, zbog toga da bi prisutnost ozbiljnih sta raca, kojima se duguje potovanje, spreila omladince da govore kojekakve rune reci i da se nedolino ponaaju, jer se u trpezariji ne moe nita uiniti ni rei to bi moglo ostati nezapaeno od onih za susednim stolovima. Jelo se ne deli od prvog mesta pa onda redom po stolo vima, ve se najpre najbolje komade podeli svim starijim, ija se mesta bez obzira gde sede smatraju poasnim, pa se ondajelom slue ostali lanovi, i to podjednako. Stariji opet od onih svojih jela kojih nije bilo toliko da se zadovolji e la trpezarija po svojoj volji dele sa svojim mlaim susedima. Na taj su nain stariji ljudi poastvovani kako valja, a isto tako od toga poneku korist izvuku i svi ostali. Svaki ruak i veera poinju itanjem nekog moralnog tiva, ali kratkog, da ne bi zamaralo. Posle toga stariji zapodevaju neki pristojan razgovor, ali ne suvie ozbiljan i bez duha. Ali svojim prianjem ne ispunjuju oni sve vreme obeda. Naprotiv, rado sluaju i omladinu, a ponekad je ak i namerno izazivaju da bi na taj nain upoznali i sposobnost i karakter mlaih ljudi koji se u slobodnom razgovoru za sto lom lako otkrivaju. Ruak se zavrava brzo, a veera traje due, jer posle ruka dolazi rad, a posle veere san i noni

117 odmor, koji je, po njihovom miljenju, najpogodniji za do bro varenje. Nijedna veera ne prolazi bez muzike, a uz obilje jela dolaze i razne poslastice. Pale se mirisi i posipa ju miriljava ulja. Nita se ne tedi za udobnost lanova. Za ovu vrstu uivanja oni pokazuju vie sklonosti i smatraju da nijedno zadovoljstvo bez loih posledica nije zabranjeno. Na ovaj, dakle, zajedniki nain ljudi se hrane po gra dovima. Po selima, meutim, gde su ljudi meusobno od vojeni, svako jede kod svoje kue. Svaka seoska porodica ima svega u izobilju, poto su ba oni ti koji hrane gradsko stanovnitvo.

 PUTOVANJIMA UTOPLJANA

Ako neko eli da poseti nekog svog prijatelja koji sta nuje u drugom gradu, ili da prosto vidi neko mesto, sifogrant i tranibor rado mu daju dozvolu, sem ako nema neke na roite prepreke. Putnici odlaze u grupama, snabdeveni pi smom od vladara, u kome se nalazi dozvola za odlazak i utvreni rok za povratak.21 Daju im se kola i jedan javni rob, koji pree volove i brine se njima. Uostalom, putnici, ako ne vode ene sa sobom, ostavljaju kola kao teret i smetnju. Sa sobom nita ne nose, a celim putem imaju sve, jer su svuda kod svoje kue. Ako u nekom mestu ostanu vie od jednog dana, oni rade svoj zanat, i zanatlije istog zanimanja svesrdno ih primaju. Onaj koji samovoljno pree granice svoje oblasti, pa ga uhvate bez vladareve dozvole i vrate, smatra se beguncem i najstroe kanjava. U sluaju povra ta osuuje se na ropstvo. Ako nekog obuzme elja da proskita poljima koja ok ruuju grad, moe to da uini pod uslovom da ima dozvolu
21 Ovo mesto podsea na Likurgove propise koji su ograniavali pu tovanja graanima Sparte (upor. Plutarh. ivot Likurga, 27). Slina ogra nienja slobode kretanja sadri i Platonova Drava.

120

121

domaina porodice, kao i pristanak svog branog druga. Ali, ma u koje selo da ode, ruak ili veeru dobija tek onda kad prethodno odradi propisan broj asova, bilo to pre ili posle podne. Pod ovim uslovom moe da ide kud mu je vo lja u okolinu grada, jer e biti i tamo koristan isto kao i da je u gradu. Na ovaj nain niko ne moe da ivi u neradu i lenstvovanju. Nigde se ne vidi krma, nigde javna kua, nigde ne ko skrovite za nedozvoljene sastanke", nigde prilika za razvrat i porok. Svakoje izloen pogledima svih, i stoga je prisiljen ili da se bavi svojim poslom ili da provodi vreme u nekoj pristojnoj zabavi. Ovakav ivot donosi neophodno blagostanje. I kako se dobra podjednako dele izmeu njih, tamo su siromasi i prosjaci nepoznati. Na skuptinskom zasedanju u Amaurotu na koje, kao to rekoh, svake godine iz svakog grada odlaze po trojica, odmah po otvaranju zasedanja poinje se razmatranjem u kojim je oblastima bila proizvodnja obilna, a u kojima je opet bila slabija. Oblast koja se nalazi u izobilju pomae odmah onoj koja je u oskudici, ne traei i ne primajui ni ta u zamenu, a zato opet prima ono to joj nedostaje od ne ke druge oblasti koja ima toga u obilju, iako joj nije uinila nikakvu uslugu. I tako elo ostrvo ivi kao jedna porodica. Kad stanovnici Utopije imaju dovoljno za sebe same, a to raunaju za dve godine unapred, poto se ne zna ta se moe desiti idue godine, oni izvoze u druge zemlje veliku koliinu vikova ita, meda, vune, lana, drveta, purpura i
22 Re conciliabulum ovde znai: mesto za nezakonita sastajanja lo pova, jeretika. razbojnika itd.

purpurnih boja, krzna, voska, loja, koa i stoke. Od svake iz vezene koliine sedmi deo poklanjaju siromanima zemlje u koju uvoze, a ostalo prodaju po umerenoj ceni. Ovom trgo vinom uvoze oni ne samo sirovine koje im nedostaju, kao stoje uglavnom gvoe, ve i velike koliine zlata i srebra. Trgujui ovako ve od pradavnih vremena nagomilali su neverovatna bogatstva. Zbog toga im sada nije vano da li e prodati za gotovo ili na isplatu roku. U svakom sluaju, oni ne primaju hartije sa potpisom samo pojedinaca, ve trae i jemstvo grada, koji roku zahteva isplate od pojedinih du nika, ostavlja primljene iznose u svoju blagajnu i koristi se njima sve dok ih utopljanski poverioci ne zatrae. Ovi obi no najvei deo svog novca uopte ne povlae, jer smatraju da nije pravo da podignu ono to drugima donosi koristi, a oni sami ne upotrebljavaju. Ali ako to prilike zahtevaju, oni trae isplatu, na primer, ako hoe jedan deo da pozajme ne kom drugom narodu ili hoe da ratuju. Jedino u ovu svrhu uvaju blago to ga imaju da bi mogli da izbegnu ozbiljne i nepredviene opasnosti. Ovim novcem plaaju odline na grade stranim najamnicima, koje vie vole da poalju u boj nego svoje graane. A znaju dobro da se zlatom mogu kupi ti i sami neprijatelji, koji u tom sluaju jedan drugoga ili iz daju ili ak otvoreno meusobno zarate. Za ovakve, dakle, prilike oni uvaju ogromno blago, ali ga ipak ne smatraju blagom. Zbilja se ustruavam da i dalje priam ovoj stvari, jer se bojim da mojim reima nee ni ko poverovati. Bojim se utoliko vie ukoliko sam vie svestan da bih i ja sam u ovakve stvari, kad ih ne bih svojim oima video, veoma teko mogao da poverujem iz tuih prianja. Prirodno je, uostalom, da e nam izgledati malo

122

123 srebra, naprotiv, prave lonce i razne sudove za najobiniju upotrebu23, i to ne samo pojavnim domovima no i po privat nim kuama. Dalje, od ovih istih metala izrauju razne lan ce kao i debele okove u koje bacaju robove. Najzad, svi oni koji su zbog nekog zloina osueni na gubitak asti na ui ma nose zlatne alkice, na prstima zlatno prstenje, oko vrata zlatnu ogrlicu i, najzad, oko glave zlatan venac. Na ovaj su nain preduzeli sve predostronosti da se kod njih zlato i srebro smatra velikom sramotom. Dok kod drugih ljudi gubitak ovih kovina predstavlja bolno liavanje kao da im vade utrobu, dotle se njima moe odjednom u sluaju potrebe oduzeti sva kovina pa da niko i ne pomisli da je i za paru postao siromaniji. Osim toga, du morske obale oni skupljaju bisere, a iz nekih stena vade dijamante i drago kamenje, ali ih oni ne trae, ve samo sluajno naene glaaju za ukras maloj deci, koja se prvih godina detinjstva ponose ovim ukrasima, a im odrastu, primeuju da se samo maliani zabavljaju ovim tricama. Oni tada i ne ekaju da im neko neto kae, ve ih sami ostavljaju, jer ih je sramota da ih nose, kao to mala deca u naim zemljama, kad ponu da rastu, bacaju piljke, loptu i lutke. Ovakvi obiaji, koji su sasvim suprotni onima to vla daju kod drugih naroda, mogu samo stvoriti sasvim dru gaije duhovno raspoloenje. To sam najbolje video prili kom posete anemolijskog izaslanstva. Tri izaslanika ove zemlje stigla su u Amaurot, upravo onda kada sam i ja bio
23 Slian stav prema zlatu imao je i Platon (Upor. Drava III, 417 i Zakoni V, 742).

verovatno sve ono stoje suprotno naim obiajima, ali ipak, ako se dobro razmisli, onda se niko nee uditi to oni, ko ji se u ostalom nainu ivota toliko od nas razlikuju, takoe zlato i srebro koriste na svoj, a ne na na nain. Sami se nikad ne slue novcem, ve ga uvaju za sluaj nekog dogaaja koji bi se mogao javiti, ali koji ne mora ni kad nastupiti. Zlato i srebro, od kojih postaje novac, u nji hovoj zemlji nemaju vee vrednosti no to im daje sama priroda. A svako vidi da su oni daleko manje vredni no gvoe, jer dok ljudi ne mogu bez gvozda isto tako, boga mi, kao ni bez vatre i vode, dotle nam zlato i srebro ne za dovoljavaju nijednu vaniju prirodnu potrebu. Samo im ljudska glupost pridaje vrednost, jedino zbog retkosti. Iz vanredna majka priroda nam je stavila na slobodno raspola ganje vazduh, vodu i zemlju, a zakopala duboko beznaaj ne i nekorisne predmete. Ove metale ne zatvaraju u kule, jer bi glupa mata pro stoga sveta mogla da posumnja kako vladar i senat ele da prevare narod i obogate se nekom podvalom. Od zlata i sre bra ne prave ni pehare niti druge raskone predmete, jer im je jasno da bi ljudi, u sluaju potrebe da se ovi predmeti po novo pretope i upotrebe za isplatu vojnika, svakako teko podnosili da ih se liavaju poto su jednom ve poeli da u njima uivaju. Da bi ovo izbegli, oni su izmislili upotrebu zlata sasvim u duhu ostalih svojih ustanova, ali, naravno, potpuno suprot no od naih obiaja i jedva verovatno za onoga koji se nije sam osvedoio, jer se kod nas ono jako ceni i briljivo krije. Oni jedu i piju iz sudova i pehara od zemlje ili stakla, katka da vrlo lepog oblika, ali bez ikakve vrednosti, a od zlata i

124 tamo. Kako su dolazili da raspravljaju vanim poslovima, po tri graanina iz svakog grada bila su poslana da ih doekaju pri dolasku. Svi izaslanici susednih naroda, koji su ranije dolazili u Utopiju, poznavali su dobro obiaje i znali da se kod njih ne polae nimalo na rasko odee, da se prezire svila i daje zlato obeleje neasnosti. Zbog toga su oni dolazili u najskromnijoj opremi. Ali Anemolijevci24, narod udaljen od ostrva Utopije, bi li su u reem dodiru sa ovom zemljom. Kako su bili uli da svi Utopljani nose jednako, i to jo grubo odelo, i ubeeni da Utopljani uopte i nemaju ono to ne upotrebljavaju, bili su vie sujetni nego mudri, pa su odluili da se pokau u sjaj noj opremi kao neka boanstva i da zasene oi ovih jadnih ljudi sjajem svoje opreme. Tri izaslanika se, dakle, pojavie sa stotinu pratilaca, obuenih u odela razne boje, a najvie u svilena. Sto se tie samih izaslanika, koji su inae u svojoj zemlji bili plemii, svaki je od njih na sebi imao zlatom ve zeni ogrta, velike ogrlice i naunice od zlata, pa onda na ru kama zlatno prstenje i zlatne lanie zakaene kape koje su svetlucale od biserja i dragog kamenja. Jednom reci, bili su ukraeni svim onim ime se u Utopiji kanjavaju robovi, obeleavaju osuenici ili zabavljaju deca. Vredelo je, zbilja, videti ove izaslanike kako uzdignute glave uporeuju svoju rasko s odelom ostrvljana, koji su se okupili po ulicama. A s druge strane, pravo je uivanje bilo videti kako su bili pre vareni u svojoj nadi i oekivanju i kako su bili daleko od to ga da izazovu ono divljenje koje su raunali da e postii.
24 Anemolii, Vetrenjaci ili Nepostojei, u prenosnom znaenju. Grki pridev (vetrenjast. uzaludan, prazan).

125 Izuzev malog broja Utopljana koji su imali prilike da posete druge zemlje, ostali su u celoj ovoj tako sjajnoj pa radi videli samo sramnu povorku. Pozdravljajui utivo naj nie sluge umesto gospodara, oni su same gospodare propu stili bez ikakvog pozdrava, jer su ih zbog njihovih zlatnih lanaca smatrali robovima. Da si samo video deake kako bacaju svoje bisere i drago kamenje im bi ih ugledali na kapama izaslanika i kako dozivaju i gurkaju svoje majke: Gle, mama, onog matorog ugursuza to jo nosi bisere i kamenie kao daje sasvim mali!" A majka bi ozbiljno od govarala: Mir, dete moje, ono mora da je neka luda iza slanstva." Neki su, opet, negodovali gledajui zlatne lance: Ne slue niemu, jer su suvie tanki. Rob bi mogao u sva kom trenutku da ih pokida i pobegne." Posle tri dana izaslanici su uvideli da Utopljani preziru zlato isto onoliko koliko ga njihovi sugraani cene i da tr paju vie zlata i srebra na lance i okove nekog begunca ko ji je osuen na ropstvo nego to iznosi oprema sve trojice njih. Odmah su prestali da se kaipere i posramljeni to su tako oholo isticali svoje ukrase, brzo su ih poskidali, na roito poto su slobodnije razgovarali s Utopljanima i shva tili njihove obiaje. Utopljani se ude kako ljudi mogu da uivaju u gleda nju bledog sjaja nekog bisera ili dragog kamena, kad se do mile volje mogu posmatrati zvezde i Sunce. Smatraju ludaa one ljude koji veruju da im finoa neke tkanine moe dati plemenitost, jer ma kako bila fina tkanina, ona je iza tkana od vune, a vunu je nosila ovca, pa je opet ostala ov ca. ude se takoe to zlato, samo po sebi tako malo kori sno, sada u elom ostalom svetu ima toliku vrednost da se

126

127

ak i sam ovek, od koga i za koga je i dobilo vrednost, ku dikamo manje ceni nego to isto zlato, tako da neko lice, glu po kao cepanica a isto toliko i nepoteno, moe da dri u za visnosti veliki broj dobrih i umnih ljudi samo zato to ima veliku gomilu zlata. A ako bi igrom sudbine ili nekom za konskom odredbom, koja isto tako kao i sama sudbina one sa vrhova baca dole i one odozdo uzdie gore, ova hrpa zla ta prela iz ruku ovog slavnog gospodara najgorem meu njegovim slugama, ovek ne bi bio iznenaen da vidi kako ovaj plemi stupa u slubu svoga sluge zajedno sa svojim blagom. Ali oni jo vie mrze i kod njih izaziva uenje to bogatima odaju gotovo boanske poasti ljudi koji nisu ni njihovi dunici niti su im obavezni niti ih inae potuju, ve to ine samo zato to su ovi bogati, pa ak i onda kad pot puno sigurno znaju da su ti isti bogatai toliki gadovi i tvrdice da od njihovog nagomilanog bogatstva nee nikada do biti ni prebijene pare za celog svog ivota. Ova i ovakva miljenja Utopljani su stekli delom vaspitanjem to su ga dobili u svojoj zemlji, ije su ustanove ve oma daleko od gluposti ove vrste, a delom uenjem iz knji ga. Jer iako je mali broj onih koji su po pojedinim gradovi ma osloboeni fizikih poslova da bi se iskljuivo posveti li naukama (a tamo dolaze samo oni koji su izmalena poka zali sjajne sposobnosti, neobinu obdarenost i elju za viim znanjima), ipak svu decu upuuju u knjievnost, a isto tako i dobar deo stanovnitva, ene jednako kao i mukarci, to kom celog svog ivota one svoje slobodne asove, koje smo pomenuli, provode u bavljenju knjigom. Sve predmete u koli ue na svom jeziku. Njihov je je zik bogat, prijatan za uho i izraava misao vernije od svih

ostalih jezika. Rairen je gotovo na elom delu tamonjeg sveta, negde manje a negde vie iskvaren, ali nigde tako ist kao na samom ostrvu. Od svih filozofa, ija su imena u naem svetu tako slav na, oni tamo ni jednom nisu ni uli pre naeg dolaska. Pa ipak, u muzici, dijalektici25, aritmetici i geometriji pronali su gotovo sve to i oni nai stari filozofi. Ali kao to su bezmalo u svemu stigli antike metode, tako opet daleko izostaju za ot kriima naih gotovo savremenih dijalektiara. Utopljani, na ime, ne pronaoe nijedno od onih tako otroumno izmilje nih pravila suenim, proirenim i pretpostavljenim pojmo vima i sudovima, koja ue naa deca iz onih Malih logika.26 A to se tie onih logikih operacija vieg reda, Utopljani su da leko da ih uopte i istrauju, tako da niko od njih ne bi bio u stanju ni da vidi onog oveka po sebi, oveka uopte'" (po jam oveka), kako se obino zove, onog kolosa koji je vei od ma kojeg diva a na koga mi gotovo prstom ukazujemo. Ali zato oni veoma dobro poznaju putanje zvezda i kre tanja nebeskih tela. tavie, vesto su izmislili i razne instru mente pomou kojih mogu da prate s najveom tanou pomeranja i poloaje sunca, Meseca i ostalih zvezda to ih vide na svom nebu. A to se tie prijateljstva i razdora pla neta, kao i celog onog podvaljivanja pri gatanju iz zvezda,
25 Dialectica (se. ars), ovde ima znaenje: vetina raspravljanja, koja se sticala uenjem formalne logike. 26 regulas... de restrictionibus, amplificationibus ac suppositionibus acutissime excogitatis in parvis logicalibus ... Pod Malim logikama Mor podrazumeva udbenik logike koji je u XIII veku sastavio Petrus Hispanensis. Mala" je nazvana zbog malog formata. Mor u jednom pismu uvijeno govori da ova Mala logika sadri malo logike.

128 oni o tome i ne sanjaju. Kiu, vetar i ostale vremenske promene znaju da predskau prema izvesnim znacima sa kojima su se upoznali dugim iskustvom. Ali uzrocima ovih prirodnih pojava, pa onda plimi i oseci mora, slanoi morske vode i uopte postanku i prirodi neba i sveta oni imaju po nekim takama isto miljenje kao i nai stari filo zofi, a po drugim se razilaze, kao to su se i nai filozofi meusobno razilazili. Uvodei u objanjavanje pojava nove uzroke, oni se u miljenjima razlikuju od svih onih filozo fa, ali se pri tome ipak meusobno ne slau u svemu. U onom delu filozofije koji obrauje problem dobra i zla raspravljaju27 istim pitanjima kao i mi: duhovnom, telesnom i spoljnom dobru, pa onda da li pojam dobroga obuhva ta sva ova dobra ili se odnosi samo na duhovne sposobnosti; raspravljaju, dalje, vrlini i zadovoljstvu; meutim, glavno i osnovno pitanje koje pretresaju jeste: u emu se sastoji ljud ska srea, da li u jednoj ili vie stvari? U ovom pogledu iz gleda da su oni vie nego to bi trebalo pristalice stranke ovo zemaljskog uivanja28, jer smatraju da se u njemu nalazi ili iskljuivo ili bar najvei deo ljudske sree. I to je jo udni je, oni za takvu filozofiju uivanja trae jo i zatitu religije, koja je inae ozbiljna, stroga i obino turobna i kruta.29 Kad
Ceo ovaj traktat problemu dobra i zla raen je prema Ciceronovom delu Defmibus bonorum et malorum (O najviem dobru i zlu). 28 Mor ima u vidu etiko uenje grkog filozofa Epikura (oko 340 271. pre n. e). Vespui u svom putopisu opisuje novootkrivena amerika ple mena kao ljude koji ivot shvataju ..epikurovski", tj. utilitaristiki i hedoni stiki. Otuda verovatno epikurejska etika u Utopiji. Potrebno je napomenuti da Epikurovo shvatanje u stvari nije bilo ni utilitaristiko ni hedonistiko.
29 27

129

god, naime, raspravljaju srei, oni uvek s filozofijom, koja se slui naelima razuma, povezuju i izvesna isto verska naela, jer smatraju daje bez ovih razum sam po sebi nedo voljan i nejak da pronae pravu ljudsku sreu. Ta verska naela otprilike su ova: dua je besmrtna i bojom dobrotom ona je roena da bude srena; posle ovog ivota naim vrlinama i dobrim delima odreena je nagra da, a naim ravim postupcima ispatanje u mukama. Iako ovo spada u religiju, oni ipak misle da i sam razum navodi da se u to veruje i da se prihvati. Jer ako bi se ova verska naela izbacila iz ljudskog drutva, onda niko ne bi bio to liko lud, kako to Utopljani otvoreno izjavljuju, da ne trai uivanja za sebe svim sredstvima, dobrim ili ravim, i sva ko bi pri tome vodio rauna jedino tome da zbog nekog manjeg zadovoljstva ne bude lien veeg ili da ne trai ono koje e ispatati bolom. Jer, po njihovom miljenju, bilo bi potpuno glupo da ivi prema strogoj i tekoj vrlini i da se ne samo odrie slasti ivota ve da strpljivo snosi i svaki bol, ako za sve to ne oekuje nagradu. A zar je mogue da bude istinski nagraen ako posle smrti nita ne dobije, ia ko si sav svoj vek proveo u neprijatnosti, to jest u bedi? Ali, po njihovom miljenju, nije srea u svakom ui vanju, ve samo u razumnom i asnom. Takvoj srei kao najviem dobru nau prirodu vue ona ista vrlina u kojoj se, prema miljenju suprotnog uenja3", jedino nalazi srea. Jer
Misli na uenje grkih stoika, protivnika Epikurove etike. Stoiki princip sutine et abstine (podnesi i uzdri se) odveo je docnije u hrianski asketizam. Humanisti su bili izraziti protivnici hrianske askeze i mi sticizma, to se razabire i iz redova Utopije.
30

Ovim recima Mor karakterie sve religije, a ne samo utopljansku.

130 vrlinom oni smatraju: iveti prema prirodi3', poto nas je za takav ivot stvorio sam Bog. A prema prirodi ivi svako onaj ko, u traenju prijatnog i izbegavanju neprijatnog, slu a razum. Sam razum, pre svega, u srcima ljudi raspaljuje ljubav i pobonu odanost prema bojem velianstvu, kome dugujemo to uopte postojimo i to moemo da budemo sreni; zatim, opominje nas i podstie da ivot provodimo sa to manje trzavica i sa to vie radosti, a isto tako da i svima ostalima, s kojima smo po prirodi vezani, pomaemo da i oni to isto postignu. Jo nikada nije iveo nijedan tako zagrieni i kruti pristalica vrline i protivnik uivanja koji bi propovedao da ivi u stalnom radu, bdenju i oskudici, a da ti istovremeno ne bi preporuio da u granicama svojih mo gunosti nastoji da olaka i tuu bedu i nevolju. Naprotiv, svaki je od njih mislio daje u ime ovenosti za najveu po hvalu ako ovek oveka spaava i tei. Ako je, dakle, u naj veem stepenu znak ovekoljublja (a to je vrlina najvie svojstvena ba oveku) ublaiti drugome nevolju i, oslobo di vi ga alosti, povratiti mu ivotnu radost, to jest uiva nje, zato onda priroda da ne podstie i svakoga od nas da isto ini i sebi samome? Jer ako je prijatan ivot odnosno ivot uivanja neto zlo, onda ne samo da ne bi trebalo da potpomaemo drugoga da tako ivi, ve bi trebalo da takav ivot kao neto tetno i za sve smrtonosno oduzimamo i drugome koliko god moemo. Ali, kako je ne samo dozvo ljeno nego ak i dunost da takav ivot kao neto dobro omoguujemo drugome, zato onda ne bi bilo dozvoljeno
Ovu definiciju vrline Mor uzima od stoika, ija maksima glasi: ,.Vrlina je iveti u skladu sa prirodom". Meutim, Mor ovo tumai na svoj nain.
31

131

da to ovek u prvom redu prui sam sebi, poto dolikuje da ovek prema samom sebi ima isto toliko samilosti kao i pre ma drugima? Nemogue je da te priroda najpre opominje da prema drugome bude dobar, pa onda ponovo ta ista priro da da ti nareuje da prema samome sebi bude grub i neosetljiv. Utopljani, dakle, smatraju da je ivotna radost odnosno uivanje od same prirode odreeno kao cilj svih naih delovanja, i iveti prema toj odredbi za njih je vrlina. Kako ta ko sama priroda poziva ljude da se uzajamno pomau da bi im ivot bio radosniji (stoje, uostalom, sasvim razumljivo, jer nema takvog pojedinca koji bi bio toliko iznad sudbine ostalog ljudskog roda da bi se priroda samo njemu stara la, ona koja inae podjednako voli sva bia iste vrste), ista ta priroda svakome od nas nareuje da se stalno uva kako ne bi pri ostvarivanju svoje koristi nanosio drugome tetu. Utopljani, stoga, smatraju da je nuno uvati ne samo ugo vore koje su meusobno sklopili pojedinci, ve da treba potovati i dravne zakone koji obezbeuju ravnomernu upotrebu ivotnih dobara, to jest sve ono to sainjava ljud sko zadovoljstvo, bilo da je ove zakone iz opravdanih raz loga doneo neki vladar bilo da ih je sam narod jednoduno usvojio, ali bez ikakvog pritiska i bez ikakve prevare. Ako, ne krei ove zakone, radi za svoju korist, onda postupa mudro, a radi li za optu korist onda, sem mudrosti, doka zuje i estitost. Meutim, ako linog zadovoljstva radi ra zara sreu drugoga, onda postupa nepravedno. Naprotiv, ako se ega odrekne u korist drugoga, onda postupa oveno i plemenito i u takvim sluajevima samoodricanje ni kad ne oduzme toliko zadovoljstva koliko ga donese. Jer ne

132 samo to ti se uinjeno dobroinstvo nadoknauje uzvra enim dobroinstvima, nego i sama svest da si neto dobro uinio, kao i zahvalnost i blagonaklonost onih koje si za duio vie ti daju duevnog zadovoljstva no to su bila ona telesna kojih si se odrekao. Najzad, iskreno pobonog oveka sama vera lako ubeuje da Bog nagrauje ogromnom i venom radou rtvovanje kratkog i neznatnog uivanja. Eto zato Utopljani misle, samo ako se stvari paljivo raz motre i odmere, da sve nae radnje, pa meu njima ak i nae vrline, u krajnjoj liniji tee zadovoljstvu i srei kao svom poslednjem cilju. Zadovoljstvom oni nazivaju svaki pokret i stanje tela ili due u kojem se oseamo ugodno pod vodstvom prirode. Ne dodaju oni bez razloga ovo daje re samo prirodnoj tenji. Jer u prirodna zadovoljstva spadaju sva ona kojima teimo putem pravde; ona, kojih radi ne gubimo vea zado voljstva; ona, koja nam ne donose kao posledicu stradanje; ona, koja trae ne samo naa ula no i na zdrav razum. to se tie onih stvari koje su neprirodne ali ih ljudi ipak, kao po nekom besmislenom dogovoru, zamiljaju prijatnim (poto ljudi zaboravljaju da nisu u mogunosti da menjaju same stvari onako lako kako menjaju njihova imena), Utop ljani smatraju da takve uopte ne donose sreu. tavie, oni misle da takve stvari donose najee tetu, i to zbog toga to one lanim izgledom sree sasvim obuzmu duhove onih koji im se predaju i tako ih spreavaju da uivaju u pravim i istinskim radostima. I doista, ima jako mnogo stvari koje su naim ravim strastima neodoljivo privlane pa se stoga smatraju ne samo najveim zadovoljstvima ve se ubrajaju i u najvee ivotne vrednosti, iako u samoj prirodi tih stva-

133 ri nema nieg prijatnog, tavie, mnoge od njih sadre go tovo samu gorinu. U ovu vrstu lanih uivanja Utopljani ubrajaju tatinu onih kojima sam ve govorio i koji uobraavaju da utoli ko vie vrede ukoliko su bolje obueni. I tako oni u jednoj stvari padaju u dvostruku zabludu. Varaju se, naime, u tome kad misle da imaju bolje odelo kao i u tome kad misle da su oni neto bolje. Jer po emu je odelo od finije tkanine s gle dita njegove upotrebe bolje od onoga od grublje tkanine? Pa ipak, oni visoko izdiu glavu kao da se od drugih razli kuju svojim prirodnim odlikama, a ne svojom glupou. Veruju ak da im je otuda uveliko porasla i cena, pa stoga zahtevaju, i to kao s nekim pravom, da im se zbog finije odee odaju poasti, koje inae ne bi smeli oekivati samo kad bi bili prostije obueni. I stoga se oni ljute kad im se pri pro lazu ne obraa dovoljno panje. Uostalom, zar nije znak istog bezumlja kad se toliko polae na prazno i beskorisno odavanje poasti? Jer kakvo se istinsko i pravo zadovolj stvo moe nai u tome to vam neko pri susretu skine kapu ili povije kolena? Da li e time izleiti tvoju kostobolju? Ili e olakati bolove u tvojoj glavi? U ovakvoj istoj lanoj ob mani sree ive i oni koji se ponose i samodopadno uiva ju u tome to su sluajno potekli od roditelja32 iji su jo davnanji preci smatrani bogatim posednicima imanja. Up ravo takvi ljudi sainjavaju dananje plemstvo. Potomci taMisao da lina vrednost jednog oveka ne stoji u uzronoj vezi sa poreklom izrazio je ve stoiki pesnik Arat (315239. pre n. e), koji svo je astronomsko delo Fenomeni poinje tvrenjem da su svi ljudi bez razli ke jednog te istog porekla. Slinu misao izraava i rimski pesnik Juvenal (oko 65128. n. e) u svojoj 8. satiri.
32

134 kvih kolenovia uobraavaju da ni za dlaku nisu manje ple meniti, ak ni onda ako im njihovi preci nisu ostavili nika kvo bogatstvo kao ni onda ako su oni svoje naslee sasvim proerdali. Utopljani, dalje, ovamo ubrajaju i one koji se, kako rekoh, hvataju na bisere i drago kamenje i koji zami ljaju da su postali neke vrste bogovi onog trenutka kad su stekli neki izvrstan primerak33, naroito ako je one vrste ko ja se u njihovoj sredini najvie ceni. Jer iste vrste dragog ka menja i bisera nisu na istoj ceni kod svih ljudi i u svim vre menima. Pri kupovanju dragog kamenja trae samo zlatom neoptoene i iste primerke, pa ipak kupuju tek onda kad prodava prui garanciju i kad se zakune daje re pravom dragom kamenu ili biseru. Toliko se boje da im neki lani primerak ne prevari oi! Kad eli da gleda drago kamenje, zato ti posmatranje lanog kamenja donosi manje zado voljstva kad tvoje oko nije u stanju da ga razlikuje od pra vog? I jedan i drugi primerak za tebe stvarno vrede, boga mi, isto toliko koliko i za slepca! A ta da se kae onima koji nagomilavaju nepotrebno blago tako da uopte ne ui vaju u korienju, ve se jedino naslauju u njegovom posmatranju? Da li ovakvi ljudi istinski uivaju ili se, napro tiv, obmanjuju lanim zadovoljstvom? Ili ta da se kae onima koji boluju od toga da zlato, kojim se nee nikad ko ristiti a moda ak ni videti vie, zakopavaju i tako ga, bri nui se da ga ne izgube, u stvari gube? Jer ta si drugo ura dio ako ne izgubio blago im si ga sakrio u zemlju i tako ga ostavio neiskorieno ne samo za sebe ve moda i za sve ostale ljude? Moda e se rei da ti uiva u onoj sigurno33

Aluzija na Henrija VIII i njegov dvor.

135 sti koju osea kad si blago zakopao. Da, ali ako ti ga neko ukrade pa ti, i ne znajui za tu krau, umre, recimo, deset godina posle tog sluaja, onda staje tebi zapravo koristilo u toku punih tih deset godina koje si proveo od dana krae: da li to to je blago bilo ukradeno ili to je bilo sigurno sklonjeno? Bilo jedno bilo drugo, tebi je bila ista korist. U ova uobraena zadovoljstva oni raunaju i kocku (inae tu ludost ne poznaju iz iskustva, ve samo po uvenju), sem toga lov na divlja, kao i lov na ptice. I doista, kau Utopljani, kakvo zadovoljstvo moe ovek da nae u tome to baca na sto kocke? Pretpostavljajui ak da u toj igri ima izvesne drai, ipak je nuno da usled estog ponav ljanja nastupi zasienost. Dalje, zar ne postaje oveku pre dosadno no da mu priinjava neko zadovoljstvo kad slua lave i zavijanje pasa? Ili, po emu je vee uivanje gleda ti kako pas goni zeca nego kako pas goni drugog psa? U oba sluaja posmatra isto: ako ti godi trka, gleda je bilo da je prvo bilo drugo; a ako tvoju panju privlai nada da vidi pokolj ili iekivanje da vidi razdiranje ivotinje, onda je nuno da u tebi gledanje kako pas razdire zeia, jai slabijega, divlji bojaljivog i plaljivog, krvoloni nevi nog izazove pre samilost no uivanje. Zato su Utopljani sve vrste lova, kao poslove nedostojne slobodnog oveka, pre pustili mesarima, a taj zanat, kako rekosmo, obavljaju samo robovi. Stavie, kod njih se lov smatra poslednjim kasapskim poslom, dok se ostali mesarski poslovi smatraju asni jim i korisnijim, poto mesari kad kolju ne samo bolje uva ju ivotinje nego ih i ubijaju samo kad zatreba. Lovac, na protiv, u klanju i razdiranju bedne ivotinjice trai samo svoje lino zadovoljstvo. Po miljenju Utopljana, ovo lova-

136 ko uivanje u prizorima ubijanja, makar samo i ivotinja, potie od krvolone prirode ili se stalnim ponavljanjem tog zverskog uivanja pretvara u krvolonost. Dok drugi narodi ove i ovima sline zabave, a ima ih bezbroj, smatraju ljudskim zadovoljstvima, dotle Utopljani, naprotiv, odluno tvrde da one nemaju nieg zajednikog sa istinskim uivanjem, jer u samoj prirodi tih zabava nema nieg prijatnog. Sto ovakve zabave obino stvaraju oseanje prijatnosti, a upravo to je kako izgleda svrha uivanja, to ni najmanje ne zbunjuje Utopljane niti ih pobuuje da promene svoje gledite. Oseanje prijatnosti, naime, ne dolazi iz same prirode tih zabava, ve je posledica rave navike lju di, koji, usled te izopaenosti nalaze daje slatko ono stoje u stvari gorko. To je isto kao kad bremenite ene izgube ukus, pa smatraju smolu i loj slaim od meda. Kao to bo leu ili navikom iskvareno miljenje nekog oveka izvesnim stvarima ne moe da promeni prirodu ni jedne od njih, tako isto ne moe da promeni ni prirodu zadovoljstva. Zadovoljstva koja, po miljenju Utopljana, spadaju u prava, dele se u dve vrste: duhovna i telesna. U duhovna bro je razumevanje kao i onu prijatnost koja se javlja sagledanjem istine. Ovamo dodaju i prijatnost seanja na dobro pro ivljen ivot, kao i pouzdanu nadu u budue blaenstvo. Telesna zadovoljstva dele u dve vrste. U prvu dolaze ona koja oigledno stvaraju ulnu slast, a ta nastaje bilo pri obnavljanju unutranjom toplotom iscrpenih delova organi zma, na primer kad jedemo ili pijemo, bilo pri oslobaanju od svega onoga to je prekomerno u organizmu, na primer kad izbacujemo izmet, vrimo polni snoaj ili kad nam trlja nje ili eanje ublauje neki neprijatan svrab. Istina, ponekad

137 zadovoljstvo nastaje ne iz toga to na organizam poneto prima to mu nedostaje, niti iz toga to se oslobaa nepotreb nog suvika, ve otuda to naa ula snano nadrauje neka skrivena sila34, stvara u nama oseanje zadovoljstva i najzad prestane, kao to se deava, na primer, pri sluanju muzike. Drugom vrstom telesnog zadovoljstva smatraju ono koje na staje iz nepomuenog i uravnoteenog stanja tela, iz potpu nog zdravlja. Kad smo zdravi i kad nas nita ne boli, onda ta kvo stanje samo po sebi donosi prijatnost, ak ako nam i ne dolazi spolja neki prijatan nadraaj. Ovo uivanje u zdravlju, iako se manje istie i naa ula manjom prijatnou uzbuuje no ona gruba uivanja pri jelu i piu, ipak mnogi Utopljani smatraju najveim uivanjom, a gotovo svi dre daje temelj i osnova svakog blaenstva. Jer jedino zdravlje ini ivot pri jatnim i dragim i ako ga izgubimo, onda smo izgubili i sva ku mogunost da u bilo emu uivamo. Ako nas, naime, nita ne boli, a ipak nismo zdravi, onda se takvo stanje kod Utopljana naziva neosetljivou, a ne uivanjem. Kod Uto pljana je ve odavno odbaeno miljenje onih koji su doka zali da sigurno i nepomueno zdravlje ne treba smatrati za dovoljstvom. tom pitanju kod njih se ivo raspravljalo. Ne ki su zastupali miljenje da zdravlje ne spada u zadovoljstva zbog toga to mi postajemo svesni svog zdravlja tek onda kad nas neto spolja nadrai. Meutim, danas gotovo svi jed noduno misle da je zdravlje zadovoljstvo prvog reda. Jer poto se, dokazuju oni, u bolesti nalazi bol koji je nepomir ljivi neprijatelj zadovoljstva isto onako kao i bolest zdravlja, zato onda da ne bude i obratno, da zadovoljstvo ne bude u
34

Neto slino i kod Platona, Drava III, 401.

138 nepomuenom zdravlju? Ni od kakve vanosti nije pitanje da li se bolest sastoji u bolu ili je bol pratilac bolesti, posledica je u oba sluaja ista. Takoe je svejedno da li je zdra vlje samo po sebi zadovoljstvo ili se iz njega samo raa za dovoljstvo kao to vatra daje toplotu, jer, u oba sluaja, onaj koji je dobrog zdravlja nikad ne ostaje bez zadovoljstva. Sem toga kad jedemo, kau oni dalje, zar to nije zdravlje ko je se, poevi da slabi, sada bori protiv gladi u savezu sa je lom? U toj borbi onaj koji se hrani malopomalo jaa i, zadobivi svoju preanju snagu, oseti ono zadovoljstvo koje nas na taj nain krepi.35 Zar je, dakle, mogue da se zdravlje, koje rado zamee borbu, ne raduje kad dobije bitku i da ta da, pred onom ranijom snagom koju je povratilo borbom, tu po stoji ne prepoznajui u njoj svoje dobro i ne nalazei u njoj svoje zadovoljstvo? Jer, po miljenju Utopljana, grdno se varaju oni koji tvrde da je zdravlje neto to se ne osea. Zar postoji, kau, ijedan ovek koji pri budnoj svesti ne osea daje zdrav, sem ako to stvarno nije? I koje u tolikoj meri postao neosetljiv i tup da ne prizna da mu je zdravlje neto ugodno i radosno? A ta je radost drugo nego zado voljstvo, samo pod drugim imenom. Oni, dakle, naroito cene duhovna zadovoljstva, jer smatraju da su prva i najhitnija i misle da se najvei broj takvih zadovoljstava raa iz estitog rada kao i iz svesti da ivimo poteno, dok od svih uivanja koja nam donosi telo na prvo mesto stavljaju zdravlje. Jer uivanje u jelu i piu,
krepi"'. U originalu pie: illam, qua si creficimur, voluptatem. Preveli smo kao da stoji qua sic reficimur, jer smatramo da jedino tako tre ba da stoji.
35

139 kao i sva slina uivanja, treba traiti ali samo utoliko uko liko nam slue odravanju zdravlja. Uivanja te vrste nisu prijatna sama po sebi, ve samo u onoj meri ukoliko nas obezbeuju od trajnih napada bolesti. I kao to mudar ovek vie voli da bolest sprei no daje leci, da bol izbegne nego da ga utehom ublauje, on isto tako uvia da je bolje ne liavati se uivanja i ove vrste no kasnije utoljavati one ne volje koje bi posle takvih liavanja nuno nastupile. A uko liko neko smatra da mu uivanja ove vrste donose blaen stvo, onda je potrebno da prizna da bi tek onda bio istinski srean kad bi mu ceo ivot proticao samo u gladi i jelu, u ei i piu, u trljanju i eanju. Ali ko ne vidi da bi takav ivot bio ne samo tuan ve i bedan? Prema tome, zadovolj stva ove vrste, kao najmanje ista, stoje na poslednjem mestu, jer svako od njih dolazi samo kao posledica izvesnog neprijatnog i njemu suprotnog oseanja. Tako, na primer, sa uivanjem u jelu stoji u vezi oseaj gladi, koji je obino jo i srazmerno jai. A neprijatnosti koje prate ovu vrstu uiva nja ne samo da su jae od tih uivanja ve su od njih i due, jer svaki oseaj neprijatnosti nastaje pre svog odgovarajueg uivanja a, s druge strane, gasi se tek onda kad s njim pone da umire i samo uivanje. Stoga Utopljani smatraju da ovu vrstu uivanja treba ceniti samo utoliko ukoliko ih namee nuda. Pa ipak, oni se predaju i ovim uivanjima i zahvalni su majci prirodi koja svoju decu ak i primamljivim zado voljstvima podstie da vre ono to bi, inae, trebalo da stal no rade po zakonu nude. Kako bi na ivot, naime, bio do sadan kad bismo morali da svakodnevno glad i e gonimo gorkim stvarima i lekovima, isto onako kao to gonimo i os tale bolesti koje nas napadaju tek s vremena na vreme!

140 A to se tie lepote, snage i okretnosti tela, oni se to me brino staraju kao prijatnim darovima koje je oveku dala priroda. Stavie, oni sebi kao neke prijatne zaine ivo ta rado pribavljaju i ona zadovoljstva koja nam se daju pre ko oiju, uiju i nozdrva. Priroda je jedino oveku dala tu sposobnost, jer nijedno drugo ivo bie ne osea zado voljstvo u posmatranju oblika i lepote sveta, a ulom mirisa slui se svako bie jedino da bi razlikovalo vrstu hrane, dok svojim uhom uopte ne razlikuje sklad od nesklada tonova. Meutim, za sva ova zadovoljstva vai opte pravilo: manje zadovoljstvo ne srne spreiti vee niti ijedno zadovoljstvo srne izazvati kao posledicu bol. Ovo se nuno, kako misle, pojavljuje onda ako je re nekom neasnom zadovoljstvu. Ali, prezirati lepotutela, umanjivati njegovu snagu, njegovu okretnost preobraati u tromost, telo postom iscrpljivati, nepravdu initi svom zdravlju i prezirati sve ostale darove prirode ili sam sebe muiti a da od toga niko nema nikakve koristi, bilo to radi neke uobraene vrline bilo radi toga da bi se lake podnosile nevolje koje moda nee nikada ni doi sve to za njih predstavlja najveu glupost i pokazuje oveka koji je i prema sebi svirep i prema prirodi veoma nezahva lan, jer se odrie svih njenih darova, kao da za njega dugo vanje prirodi znai neku sramotu. Jedinim opravdanim izu zetkom smatraju sluaj kad neko ova lina dobra zanemaru je samo zato da bi se sa to vie ara posvetio srei drugih ili optem dobru, poto od Boga oekuje kao nagradu kudika mo vea uivanja od onih kojih se odrekao. Takvo je njihovo miljenje vrlini i zadovoljstvu. Oni su ubedeni da ljudski um nije u stanju da pronae neko dru go gledite koje bi bilo istinitije od njihovog, sem ako ne bi

141

otkrovenje s neba dalo ljudima neto svetije. Da li je ovo njihovo miljenje ispravno ili ne, vreme ne dozvoljava da ispitujemo, a nije ni nuno, poto smo se latili samo da opiemo njihov nain ivota, a ne da ga i branimo. Uosta lom, ma kako stvari stojale u pogledu ovih miljenja, ja sam ujedno vrsto ubeen, a to je da nigde na svetu nemani na roda znaajnijeg ni drave srenije. Utopljani su ljudi ilava i snana tela, i to vie no to bi se moglo zakljuiti prema njihovom uzrastu, koji inae ne spada u mali. Njihovo zemljite nije svuda jednake plodno sti, niti je klima u svakom kraju podjednako zdrava, ali oni se od ravog vazduha brane umerenim nainom ivota, a svojom marljivou toliko savlauju neplodnost zemljita da nigde na svetu nema boljeg roda ni veeg priploda, ni vie ljudi snanih tela kao ni manje onih koji boluju. I sto ga se tamo moe videti kako ne samo dobro izvode sve ono to obino rade zemljoradnici da bi radom i vetinom po veali plodnost svog zemljita, ve se tamo moe videti ka ko se rukama naroda itave ume na jednom mestu sasvim iskruju, a na drugom nove sade. Oni to izvode ne zbog plodnosti ve zbog olakanja prevoza, poto ele da im ume budu to blie ili moru ili rekama ili samim gradovi ma. Jer s manje se muke iz daljine kopnenim putem prevo ze poljski plodovi no drva. Njihovi ljudi su u ophoenju ljubazni i spremni na dosetku, radini, ali vole i odmor. Kad ustreba, dovoljno su iz drljivi da podnesu napor. Uvek su spremni za duhovni rad, poto inae nisu ba mnogo zaokupljeni nekom drugom vr stom razonode. Kad su oni od nas uli za knjievnost i nau ku starih Grka, bilo je pravo udo videti kako arko ele da

142 im ih tumaimo da bi to vie nauili. Od Latina nije bilo nita, izuzev istorije i pesnika, to je izgledalo da bi ih mo glo mnogo odueviti. Poesmo im, dakle, itati, i to iz poet ka, vie zbog toga da ne bi izgledalo da im elju odbijamo no to smo se nadali nekom uspehu. Meutim, produujui, brzo opazismo da na napor, zahvaljujui njihovom trudu, nije uzaludan. Stali su s takvom lakoom da piu slova, da rei izgovaraju tako brzo i tako brzo pamte i tako tano da prevode, da smo se mi upravo zadivili. Istina, to su veinom bili studenti koji su, pored sopstvene elje za uenjem, dobi li i od senata nareenje da ue grki, i kao takvi bili su iz broja najodabranijih i ve u zrelim godinama. Za nepune tri godine nije bilo vie nijednog dobrog grkog pisca, a samo takve su i traili, koga oni ne bi mogli proitati bez zapinja nja, izuzev kad je to bilo nemogue zbog oteenosti samog teksta. Oni su ovaj jezik, bar tako ja mislim, lako savladali i zbog toga to im nije bio sasvim stran. Meni se, naime, ini da Utopljani vode poreklo od starih Grka, jer njihov jezik, iako blizak persijskom, uva mnoge ostatke grkog jezika u imenima gradova i nazivima magistrata. Prilikom etvrtog mog putovanja umesto robe poneo sam na lai izvesnu go milu knjiga, jer sam bio vrsto odluio da se radije ne vra tim nikad no uskoro. Na ovaj nain imali su od mene veinu 36 Platonovih dela, prilian broj Aristotelovih, Teofrastov spis biljkama, ali naalost, na vie mesta oteen. Za vreme pu-

143 tovanja ovu knjigu nisam bio dobro spremio i nekakav maj mun na nju naie i igrajui se iscepa nekoliko listova. Od gramatiara imaju samo Laskarisa37, jer sa sobom nisam bio poneo Teodora38, a od renika Sam imao samo Hesihijev3' i Dioskoridov4". Veoma rado itaju Plutarhove spise, a u Lukijanovoj4' duhovitosti i njegovom stilu prosto uivaju. Od pesnika imaju Aristofana42, Homera i Euripida, pa onda i Sofoklova43 dela, tampana kurzivnim slovima kod Alda44. Od istoriara: Tukidida45, Herodota i Herodijana46. Stavie, moj
37 Laskaris Konstantin, vizantijski gramatiar XV veka. Njegova grka gramatika izdana je u Milanu 1476, i to je bila prva grka tampana knjiga. 38 Teodor iz Gaze (13981478), vizantijski gramatiar. Njegova gr ka gramatika tampana je u Mlecima 1495. godine. 39 ' Hesihije, grki leksikograf (V vek n. e). Njegov grki renik tam pan je u Mlecima 1514. godine. 40 Dioskorid (I vek n. e). Dela mu tampana u Mlecima 1499. Najbo lji rukopis njegovog glavnog dela (De materia medica), koji je sada u Beu, potie iz jedne srpske srednjovekovne bolnice. 41 Lukijan iz Samosate (II vek n. e), grki pisac. njemu se kae da je antiki Volter". Prevoen je i na na jezik. 42 Aristofanove (VIV vek pre n. e) komedije tampane su prvi put u Mlecima. 1498. godine. 43 Euripidove (V vek pre n. e) i Sofoklove (V vek pre n. e) tragedije tampane su prvi put u Mlecima 1502. i 1503. godine. 44 Aldus Manutius (oko 14501515), uveni mletaki tipograf. On je pronalaza tampanog kurziva, koji se zbog toga i danas, na primer u fran cuskom jeziku, zove italique. U njegovoj tampariji prvi put je tampano mnogo klasinih pisaca (inkunabula). 45 Tukididovu (460. do oko 398. pre n. e) htoriju Peloponeskog rata tampao je Aid 1502. u Mlecima. 46 Herodijan (170240. n. e). Grk koji je pisao rimskim carevima.

Teofrast (oko 372287. pre n. e), glavni uenik Aristotelov i nje gov naslednik u rukovodstvu peripatetike kole. Glavna su mu dela iz oblasti botanike, a kao najpoznatije vai Karakteri. Njegova dela su tam pana prvi put u Mlecima, 1497. godine.

36

144

145
47

dragi Tripije Apinat poneo je sa sobom i nekoliko dela iz medicine, i to nekoliko manjih spisa Hipokratovih48 i Galenov19 Mali prirunik. Ove knjige oni smatraju veoma dragocenim, jer se nigde toliko kao kod njih ne ceni medicina, ia ko je njima manje potrebna nego ijednom drugom narodu. Tome je razlog to oni poznavanje medicine smatraju najlepim i najkorisnijim ogrankom filozofije. Ispitujui po mou ove filozofije tajne prirode, oni uviaju kako pri tome postiu ne samo divno zadovoljstvo nego zadobijaju i veli ku naklonost tvorca i graditelja prirode. Oni veruju, naime, da je tvorac svoju tvorevinu, ovaj svet, kao neki zemaljski majstor, izloio pred oveka da je posmatra, jer je jedino njega stvorio sposobnim da to ini. I zato je tvorcu svaki ra doznali i oduevljeni posmatra njegovog dela drai no onaj koji tolike i tako divne prizore gleda tupo i ravnoduno, kao neka nerazumna ivotinja. Na ovaj nain priviknuti na nauku, Utopljani pokazuju velike pronalazake sposobnosti za praktine izume koji po veavaju ivotnu udobnost. Pa ipak, nama duguju dva prona laska: tampu i pravljenje hartije, ali ipak ne iskljuivo nama, ve dobrim delom i svojoj sposobnosti. Dok smo im, naime, pokazivali knjige tampane kod Alda i dok smo im pri tome vie priali no objanjavali kako se izrauje hartija i kako se knjige tampaju, oni su odmah otroumno pogodili u emu je
Tricius Apinatus. drug Hitlodejev. Njegovo ime znai gotovo isto to Hitlodejevo, jer lat. tricae, arum (trice, besposlice), apinae. aaim (glu posti, budalatine).
48 Hipokrat (V vek pre n. e), ..otac medicine"'. Dela su mu tampana u Mlecima, 1526. godine. 49 Galen (131201. n. e). grki lekar. 47

stvar. Jer nijedan od nas nije do tanina poznavao ove vetine. Odmah posle toga pokuae da izrade hartiju i na njoj tampaju slova, jer su pre toga pisali na koama, korama i pa pirusu. Prvi pokuaji nisu odmah ispali dobro, ali vrei upor no stalne probe, ubrzo ovladae i jednom i drugom vetinom, i to u tolikoj meri da bi oni danas imali natampane sve grke knjige samo da su pri ruci imali rukopise. Stoga danas imaju samo ona dela to sam ih gore nabrojao, ali su ona tampana i rasturena u hiljadama primeraka. Kad u njihovu zemlju doe neki stranac u nameri daje upozna, oni ga srdano prime, naroito ako se odlikuje ne kom umnom sposobnou ili poznavanjem mnogih zemalja to ga je stekao dugim putovanjem. Zbog toga im je bio i na dolazak veoma prijatan, jer vole da uju to se deava u svetu. Inae, tamo lae ne pristaju suvie esto radi trgo vanja. Uostalom, sem gvozda, ta ima to bi se tamo moglo uvoziti, poto zlata i srebra imaju toliko da bi pre trebalo da se otud izvozi? A to se tie robe koju izvoze, smatraju mu drijim daje izvoze oni sami no da to ustupaju drugima, jer oni nastoje pre svega da to bolje upoznaju ostale narode, a zatim i da svoje pomorstvo odre i usavre.

 ROBOVIMA

Utopljani ne smatraju robovima ni ratne zarobljenike, sem u sluaju da ovi podignu pobunu, ni decu robova niti, najzad, ijedno lice koje bi mogli da kupe kao tueg roba. Kod njih postaje robom ili graanin koji je zbog poinjenog zloina osuen na robiju ili oni koji su u nekoj tuoj zemlji osueni na smrt zbog zloina. Na ovaj drugi nain najee dolaze do robova, poto ih uz malu cenu, i jo ee sasvim besplatno, uvoze u velikom broju. Robovi ove vrste moraju ne samo da stalno rade, ve i lance da nose. Sa svojim lju dima jo stroe postupaju, jer smatraju da su oni vei kriv ci i da zasluuju teu kaznu jer se nisu mogli da uzdre od zloina, iako su tako izvrsnim vaspitanjem bili upueni i stekli uslove da ive poteno. Postoji jo jedna vrsta robova koju sainjavaju radni i siromani nadniari koji iz drugih zemalja dobrovoljno do laze da slue u Utopiji. Sa njima postupaju lepo i gotovo isto tako blago kao i sa graanima, samo to im se daje neto vie posla jer su naviknuti na teke radove. Ako od ovih poneki hoe da ode, a to se retko deava, onda ga pre ko njegove volje ne zadravaju niti ga otputaju bez ot premnine.

148

149

bolesnicima, kao to rekoh, veoma se brino staraju i nita ne proputaju to bi moglo da doprinese ozdravlje nju, bilo da je re snabdevanju lekovima bilo hranom. ak i onima koji boluju od neizleive bolesti nastoje da ub lae sudbinu sedei kraj njih, razgovarajui s njima i preduzimajui sve to umeju i znaju. Ali ako je bolest ne samo neizleiva ve bolesniku zadaje stalne i uasne muke, on da svetenici i magistrati savetuju jadnika otprilike ovako: Za tebe je u ivotu sve izgubljeno! Drugima si teak, a se bi si nesnosan poto samo nadivljuje svoju smrt. Odlui se da ne hrani vie tu neizleivu kugu! ivot je tvoj samo muenje i zato da okleva? Pun nade to e se oslobodi ti svoje tamnice, muilitva svog, svog emernog ivota, odlui se i oslobodi se sam, ili daj odobrenje da te drugi oslobode! Samo e patnje tvoje a ne sreu tvoju prekinuti smrt, i stoga je mudro ako je ubrza. To ti savetuju svete nici, tumai volje boje! Posluaj ih, uinie pobono i sveto delo!" Oni, koji usvoje ovakav savet, odriu se ivota5" ili do brovoljnim gladovanjem ili ih oslobaaju muka u snu da ne osete trenutak smrti. Onaj koji ne pristaje puta se da ivi i prema njemu se postupa i nadalje sa istom nenou kao i pre. Oni ljudi koji se u ovakvim prilikama odlue na smrt, ostavljaju kod Utopljana za sobom svetlu uspomenu. Meutim, svako onaj ko sebi oduzme ivot iz nekog, po miljenju svetenika i senata neopravdanog razloga, smatra se nedostojnim i zemlje i vatre i stoga njegovo telo bacaju u movaru. Ovo je kod njih neasna sahrana.
50

Devojke se ne udaju pre osamnaeste a momci se ne ene pre napunjene dvadeset druge godine. Ako se neki mukarac ili neka ena uhvate u tajnom optenju pre stu panja u brak, onda se on odnosno ona strogo kanjavaju i brak im se zabranjuje za ceo ivot, sem ako ih sam vladar ne pomiluje. Ali i oca i majku te porodice, u kojoj se tako gadno delo dogodilo, drutvo smatra osramoenim, jer nisu dovoljno uvali svoje dete. Ovo delo kanjavaju tako stro go samo zato to unapred znaju da bi ih veoma malo bilo koji bi, znajui da u braku treba ceo vek proiveti sa jednim biem i podneti povrh toga i sve nevolje koje on donosi, uopte i stupali u brane veze kad slobodna ljubav ne bi bi la strogo kanjiva. Pri izboru branog druga oni se ozbiljno i strogo pridravaju jednog obiaja koji se nama uinio ja ko nezgodan, a iz poetka ak i smean. Jedna ozbiljna i uglednija gospoa devojku ili udovicu sasvim nagu pokae proscu, kao to, obratno, neki ugledniji ovek devojci po kae nagog prasca.51 Mi smo se ovom obiaju kao neem nezgodnom smejali i nismo ga odobravali. Oni nam odgovorie da se isto tako i oni ude golemoj gluposti drugih na roda. Kod vas, rekoe nam, pri kupovini nekog drebeta, dakle u prilici gde je re malo novca, ljudi se ustruavaju da kupe drebe, iako je gotovo sasvim golo, i to sve dotle dok se sa njega ne skine sva oprema, jer se svako boji da ono nema neku ranu ispod onih pokrivaa. Naprotiv, pri izPlutarh u svojoj biografiji Likurga (gl. 14) pria daje neto slino zakonom bilo doputeno i u staroj Sparti. Verovatno je to mesto iz Plutarha posluilo Moru kao obrazac. Sline odredbe braku daje i Platon {Za koni VIII, 841 i XI, 930).
51

Samoubistvo u slinim sluajevima preporuivali su stoici.

150 boru branog druga, koji moe da donese sreu ili nesreu za ceo ivot, vi postupate tako lakomisleno da ocenjujete enu prema jednom pedlju lica koje joj se vidi, poto joj je sve ostalo telo sasvim pokriveno odeom. Ocenivi je tako vi je uzimate za enu uz veliku opasnost da proete ravo ako docnije na njoj togod neprijatno otkrijete. Jer nisu svi ljudi mudraci da bi kod ene cenili samo moralnu lepotu, pa ak i za mudrace, kad se oene, pored osobina due veliku vanost ima i privlanost tela. I doista, pod onom silnom odeom kod vaih devojaka moe da se krije neki telesni nedostatak takve prirode da je u stanju da oveka sasvim duevno otui od ene, i to onda kad mu vie nije dopute no da se od nje odvoji i telesno. Ako se, dakle, ovakav ne dostatak sluajno otkrije posle venanja, onda je nuno da svako podnosi svoju sudbinu. Stoga je u Utopiji zakonom osigurano da niko ne padne u klopku. I da su oni taj svoj obiaj sasvim dosledno sprovodili, vidi se i po tome to se od svih stanovnika tamonjih obala jedino oni zadovoljavaju sa po jednom enom i to se kod njih brak raskida obino tek smru, sem sluajeva pre ljube ili potpunog neslaganja naravi. U oba sluaja senat do zvoljava nevinom supruniku da stupi u novi brak, dok se onaj koji je kriv smatra neasnim i ne srne ponovo da skla pa brak. Inae, oterati enu mimo njene volje zato stoje bez svoje krivice i nesrenim sluajem dobila neku telesnu ma nu, kod njih nije dozvoljeno. Jer napustiti branog druga ba onda kad mu je pomo najpotrebnija u njihovim oima predstavlja svirepost, a sem toga ako bi to bilo dozvoljeno, onda bi ljudi sa nepoverenjem i neizvesnou ekali svoju starost, koja donosi mnoge bolesti i koja je sama po sebi

151 prava bolest. Ali ponekad se deava da se suprunici po svo joj naravi ne slau. U tom sluaju, kad svaki od njih nae nekog drugog s kojim se nada da e bolje iveti, onda se sporazumno rastavljaju i sklapaju nove brakove, ali ipak tek po odobrenju senata, koji dozvoljava razvod tek onda kad stvar podrobno ispita u svom delokrugu i preko svojih ena. Pa ni u tom sluaju ne daju lako razvod, jer znaju daje za odranje brane sloge veoma tetno ako postoji mogunost da se na lak nain promeni brak. Oni koji izvre brano neverstvo kanjavaju se naj teim ropstvom. Ako je oboje preljubnika bilo u braku on da njihovi suprunici, samo ako hoe, imaju pravo da dobi ju razvod i da sklope novi brak, bilo njih dvoje sami bilo sa drugim licima. Ali ako jedan suprunik, kome je ovako naneta uvreda, i dalje voli svog nedostojnog druga, onda moe da poe za svojim drugom u ropstvo, jer po zakonu na to ima pravo. 1 tako se ponekad deava da pokajanje jednog i topla odanost drugog suprunika izazovu samilost vladara koji im onda vraa slobodu. Ali brano neverstvo u povra tu kanjava se smru. Za ostala dela zakon ne predvia odreene kazne, ve senat odreuje kaznu prema svojoj oceni da lije krivica tee ili lake prirode. Muevi kanjavaju ene, roditelji decu, sem ako je krivica toliko teka da je potrebna javna kazna. Obino i najvee zloine kanjavaju ropstvom, jer smatraju daje ova kazna za krivce isto tako teka kao i neposredno pogubljenje i trenutno unitenje, a za dravu je mnogo kori snija, jer osuenik vie koristi svojim radom no svojom smru i, sem toga, ispatajui na robiji, slui due vremena kao primer koji odvraa druge od slinog zloina. Ako se

152 ovakvi robovi pobune ili otkazu poslunost, tek onda ih ubi jaju, poto su kao divlje zveri koje ni lanci i reetke ne mo gu da ukrote. Ali, ako osuenici na ropstvo strpljivo podno se svoju kaznu, ne oduzima im se svaka nada. Ukoliko, na ime, tokom svog tegobnog ivota pokau kajanje i dokau da im je njihova krivica sada mra no i sama kazna, onda im se ropstvo moe ublaiti pa i sasvim oprostiti, bilo voljom vladara bilo glasanjem naroda. Pokuaj silovanja povlai istu kaznu kao da je i izvr eno. Uopte, u svakom sluaju krivinog dela odgovornost je ista za jasan i promiljen pokuaj kao i za samo izvreno delo. Jer oni misle da prepreke, zbog kojih delo nije izvr eno, ne treba da predstavljaju olakicu za okrivljenog, ko ji bi delo svakako i izvrio daje samo od njega zavisilo. U ludama mnogo uivaju. Vreati luaka vai kao veli ka sramota, ali je zato doputeno izvlaiti zadovoljstvo iz nje govih budalatina, jer smatraju da takve zabave gode i samim ludama. I stoga se onome, koje uvek ozbiljan i namrten i ne zna da se nasmeje ni neijem postupku ni recima, nikad i ne poverava luda iz bojazni da s njom ne postupa grubo. Ovak vom oveku luda niti koristi niti mu svojim zabavnjakim darom, a to je jedino to ima, donosi razonodu. Podsmevati se nekoj runoj osobi ili nekom bogalju smatra se runim i gadnim, i to ne za onoga koje predmet izrugivanja, ve za onoga koji se podsmeva. Jer u ovom sluaju on se kao mani blesavo ruga neem to onaj nije mo gao da izbegne. Ne starati se prirodnoj lepoti svoga tela kod njih vai kao nemarnost i lenjost, a pribegavati mazanju i doterivanju kod njih se smatra bestidnom drskou. Iz iskustva znaju da

153 nikakav spoljni izgled enu ne preporuuje mukarcu toliko koliko njena skromnost i potenje. Spoljnim izgledom ena moe mnoge da osvoji, ali samo svojom estitou i odanou moe nekog za sebe da vee. Utopljani ne samo da zloine spreavaju kaznama ne go poastima i nagradama oni podstiu ljude i na velika de la. Stoga na javnim trgovima diu spomenike slavnim lju dima kao i onima koji su zasluni za domovinu da bi na taj nain ovekoveili njihovu uspomenu a istovremeno da bi njihova slava sluila potomcima kao podstrek da i oni ine velika dela. Ko se svim silama upinje da dobije neki po loaj, taj ostaje bez nade da dobije ikakav. U svakidanjem ivotu ovek se s ovekom ophodi lju bazno. Kod njih ak ni inovnik nije ni drzak ni straan. Stoga ih nazivaju oima, a oni se tako i ponaaju. Svakoje slobodan da im odaje poasti po dostojanstvu, a ko nee, oni ga ne prisiljavaju. ak se ni sam vladar ne razlikuje od ostalog naroda svojim odelom ni krunom, ve jedino po to me to se pred njim nosi rukovet klasja, kao to se raspo znaje i prvosvetenik po tome to pred njim nose svecu. Kod njih je veoma malo zakona jer je njihovo drutve no ureenje takvo52 da im je i tih nekoliko sasvim dovoljno. Inae, ostalim narodima naroito zameraju upravo to to imaju itave knjiurine zakona i mnotvo njihovih tumaa, pa im opet nije dosta. Oni smatraju da je najvea nepravda obavezivati bilo koje ljude takvim zakonima kojih ili ima
52 Ovo Mor preuzima od Tacita koji kae: corruptissima re publica plurimae leges (u najgoroj dravi najvie zakona). (Taciti. Annales III. 27) Neto slino govori i Platon {Zakoni IX. 861).

154

155

toliko mnogo da ih je nemogue proitati, ili su opet toliko nejasni da ih niko ne moe razumeti. Zato kod njih uopte nema ni advokata53 koji parnice vode vesto i zakone tumae lukavo. Oni smatraju daje najbolje ako svako zastupa svo ju stvar i ako neposredno izloi sudiji sve ono to bi inae govorio svom advokatu. Na ovaj nain smanjuju se razna zaobilaenja i lake se dolazi do istine. Jer kad govore st ranke, koje nijedan advokat nije nauio na smicalice, onda vrednost njihovih iskaza sudija brzo procenjuje i priskae u pomo onima koji su naivniji protiv podmetanja onih koji su lukaviji. Ostalim narodima, kod kojih ima ela gomila veoma zamrenih zakona, bilo bi jako teko da zavedu ova kvu pravdu. Ali u Utopiji svaki graanin poznaje zakone, jer ih ima, kako rekoh, veoma malo, a drugo, ukoliko je tu maenje nekog zakona prostije, utoliko ga oni smatraju to nijim. Jer zakoni se, kau oni, izdaju samo zato da svako zna ta treba da ini. Svako finije tumaenje pristupano je samo malom broju koji je u stanju da ga shvati, dok je, na protiv, jednostavniji i pristupaniji smisao zakona svima ra zumljiv. Inae, to se tie irokih slojeva naroda kojima su zakoni najvie i namenjeni, isto je kao da zakon uopte nisi ni izdao ako ga izdaje sa takvim tumaenjima kojima se smisao moe uhvatiti tek posle velikog udubljivanja i du gog raspravljanja. Obian ovek iz naroda, koji priprosto rasuuje, nije u stanju da se uputa u takva istraivanja, a to mu ne dozvoljava ni njegov ivot koji je stalno zauzet bri gom za nasuni hleb.
53 1 Morov prijatelj Erazmo veliki je protivnik advokata (upor. njego vu Pohvalu ludosti, gl. 51).

Susedi Utopljana dive se njihovom drutvenom uree nju. To su slobodni narodi i oni dobrovoljno (mnoge od njih su sami Utopljani u davnini oslobodili tiranije) dolaze u Uto piju i trae da im se poalju inovnici, na jednu ili na pet go dina. Kad inovnicima proe rok dunosti, vraaju se sa naj veim poastima, a susedi onda odvode druge. Narodi koji ine ovako pokazuju najvee staranje svojoj dravi, jer na predak ili propast svake drave zavisi od morala onih koji njome upravljaju; a zar su mogli uiniti bolji izbor od ljudi koji se ne mogu nikakvim blagom odvratiti od asnog puta, tim pre to im je to blago i nepotrebno poto moraju posle kratkog vremena da se vrate u Utopiju? Sem toga, kao nepo znati graanima oni ni prema kome ne pokazuju ni neoprav danu ljubav ni mrnju. A ba ta dva zla, koristoljublje i pristrasnost, im zasednu na sudijska mesta, ubijaju pravdu, ko ja je ila-kucavica svake drave. One narode kojima daju svoje inovnike Utopljani nazivaju saveznicima, a ostale, ko je su pomogli nekim dobroinstvom, zovu prijateljima. Oni ni s jednim narodom ne sklapaju ugovore koje os tali narodi meusobno tako esto zakljuuju, raskidaju i po novo zakljuuju. emu ugovori, pitaju se oni, kad sama pri roda oveka s ovekom dovoljno ujedinjuje? Zar e onaj koji ne potuje ovu prirodnu vezu moi da ceni onu vezu koja poiva na recima? U ovom miljenju najvie ih uvr uje to to se u tim novim krajevima ugovori izmeu vla dara veoma slabo uvaju. Meutim, u Evropi, a naroito u hrianskim zemljama, neprikosnovenost ugovora je svuda sveta i nepovrediva, delom zbog dobrote i pravinosti vla dara, a delom iz strahopotovanja pred rimskim papama. Jer kao to se pape najstroe sami pridravaju svega onoga na

156 ta su se obavezali, tako isto oni zahtevaju i od svih ostalih vladara da odravaju svoje obaveze, i stoga one koji se ko lebaju prisiljavaju svojom pastirskom strogou i kaznom. I pape s pravom smatraju da je veoma runo ako su svojim potpisima neverni ba oni koji se po prevashodstvu naziva ju vernicima. Ali u onom novom svetu, koji je od ovog naeg sveta udaljen ne toliko dalekim ekvatorom koliko razlikom svog ivota i svojih obiaja, u ugovore nemaju ni kakvog poverenja. Ukoliko je neki ugovor sklopljen sa veim i sveanijim ceremonijalom utoliko se bre kida, poto se uvek lako pronae u pojedinim njegovim odredba ma poneka zakoljica, tim pre to je namerno svaki ugovor tako stilizovan da nikada ne obavezuje u tolikoj meri i tako strogo da se na neki nain ne bi moglo vrdnuti i tako izigra ti istovremeno kako sam ugovor tako i njegovo uvanje. A kad bi u nekom ugovoru, sklopljenom izmeu obinih gra ana, naili na ovakvo nadmudrivanje, ili bolje la i prevaru, onda bi mrtei se uzviknuli kako je takav postupak sve togre koje zasluuje veala, a tako bi vikali upravo oni lju di koji se ponose to su sline savete davali svome vladaru. Otuda izlazi jedno od dvoga: ili je pravda neka prostaka vrlina to puzi po narodu duboko dole ispod kraljevskog prestola ili postoje dve vrste pravde jedna, koja vai za prosti svet i koja stoga hoda teko i vue se po zemlji i ni kada ne moe da preskoi ogradu jer je stegnuta u lance, i druga, vladarska, koja ima utoliko veu slobodu kretanja ukoliko ona narodna ima manju i kojoj nije dozvoljeno sa mo ono to joj se ne prohte. Ovakve udi vladara koji tamo, kao to rekoh, tako sla bo potuju ugovore glavni su, mislim, uzrok to Utopljani

157 ne sklapaju nikakve ugovore, a oni bi to svoje miljenje moda promenili samo da ive u Evropi. Pa ipak, njima iz gleda da bi bilo uopte tetno zavoditi obiaj sklapanja ugo vora ak i onda kad bi se oni odravali. I to zbog toga to ovi ugovori imaju tu posledicu da se dva naroda toliko za mrze da se smatraju naslednim neprijateljima kao da izmeu njih nema nikakve prirodne veze, dok ih u stvari rastavlja samo neki breuljak ili potok. I stoga, ako nisu vezani ugo vorom, smatraju daje opravdano da rade jedan drugome glavi. Ali njihovo prijateljstvo ne postaje jae ni onda kad sklope ugovor, jer pravo na uzajamno pljakanje ostaje i dalje na snazi samo ako pri sastavljanju ugovora nekom omakom nije bilo izriito predvieno da je ovakav postu pak zabranjen. Utopljani, naprotiv, misle da nikoga ne treba smatrati neprijateljem ko nam nije naneo nikakvu neprav du. Zajednica stvorena prirodom za njih je istinski savez i misle da se ljudi meusobno vre i uspenije povezuju dobrom voljom no ugovorima, srcem vie no recima.

 VOJNOJ VETINI

Utopljani preziru rat kao neto zversko, iako mu ljudi pribegavaju kudikamo vie no ijedna vrsta zverova. Slavu steenu na bojnom polju oni smatraju, protivno gotovo svim drugim narodima, neim to je najmanje slavno od svega na svetu. Stoga oni ne ratuju bez nekog vrlo ozbilj nog razloga, iako se u odreenim danima stalno vebaju u vojnoj vetini, i to ne samo mukarci no i ene, kako bi bi li spremni u sluaju potrebe. Ratuju samo onda kad treba da brane svoje granice, ili da suzbiju neprijatelja koji je prova lio u zemlju nekog njima prijateljskog naroda ili, najzad, kad odlue, iz ovekoljublja prema nekom narodu koji stenje pod jarmom tiranije, da upotrebe silu i oslobode ga nje govog tiranina. Svojim prijateljima pritiu u pomo ne sa mo onda kad treba da se brane ve ponekad i onda kad ovi treba da osvete i kazne nepravdu koja im je priinjena. Me utim, oni ovako rade samo ako su pitani za savet jo pre poetka neprijateljstva i ako se, posle svestranog ispitivanja, protivnik mora da oceni kao zaetnik rata, poto je poinio tetu, a nee daje nadoknadi. Ovakve odluke ne donose sa mo u sluaju neprijateljskog pljakanja njima prijateljske zemlje ve i onda, i to mnogo odlunije, kada neki narod,

160

161

toboe pozivom na svoje zakone, zlostavlja trgovce Utopi ji prijateljskog naroda, pa bilo da to radi pod izgovorom svojih ravih zakona bilo usled naopake primene svojih inae dobrih zakona. Tako su Utopljani ne tako dugo pre naeg vremena vodili ba ovakav rat protiv Alaopolita54, a na strani Nefelogeta55. Mislei da se mogu pozvati na neki svoj zakon Alaopoliti su zlostavljali trgovce Nefelogeta. Bi lo da su Alaopoliti postupili tada po svom zakonu ili mimo njega, njihov je postupak kanjen orujem. Taj rat je bio strahovit poto su se snagama i mrnji ovih dvaju naroda pridruili prijateljstva i vojne snage okolnih naroda. Cvetajue drave bile su podrivene, druge opet unitene. Ovaj niz nesrea zavrio se potpunim porazom i predajom Alaopoli ta. Utopljani, koji se nisu borili za sebe, prepustili su sasvim vlast nad alaopolitskom zemljom Nefelogetima, iako je dra va Alaopolita pre toga bila nesravnjivo jaa od nefelogetske. Takvom odlunou Utopljani podupiru stvar svojih prijatelja, pa makar re bila samo novanoj teti, dok, na protiv, kad su u pitanju njihovi graani, ne rade tako. Ako je njihov graanin u nekoj zemlji na prevaru opljakan, a nije pri tome bio i zlostavljan, onda se tom narodu Utoplja ni svete jedino prekidanjem svih trgovinskih odnosa sve do54 Alaopolitae, moglo bi se prevesti: Graani iz naroda koji ne stanu ju nigde, jer je re sklopljena od grkog (bez), (narod) i (graanin). Meutim, neki ovo ime rastavljaju na grke reci (lep) i (graanin), to nama izgleda kao manje verovatno. U ovom sluaju prevelo bi se sa: oravci. 55 Nephelogetae znai: Orai oblaka ili Oblakodelci. jer je sastavljeno od grkih rei (oblak) i (seljak-zemljoradnik). Vossiusje ovo ime itao kao (iz oblaka roeni), to izgleda nategnuto.

tle dok ne plati odtetu. Ovako oni postupaju ne zato to se manje brinu svojim graanima nego graanima svojih saveznika. Novanu tetu svojih saveznika tee podnose no svoju jedino zbog toga to trgovci njihovih saveznika, poto trguju svojom privatnom robom, svaki gubitak oseaju kao teku ranu, dok, naprotiv, trgovcima Utopije lino ne propa da nita izuzev ugleda njihove drave. Sem toga, ovakav gu bitak pogaa samo onu robu koje u Utopiji ima u izobilju i koja, tako rei, predstavlja samo viak, jer se inae ne bi ni izvozila. Iz svih tih razloga tetu ove vrste u Utopiji niko i ne oseti. Stoga oni smatraju da bi bilo veoma svirepo kad bi se za gubitak neega, to se ne tie ni ivota ni opstanka nji hovih graana, osveivali smru mnogih ljudi. Ali ako je negde njihov graanin nepravedno ranjen ili ubijen, pa bilo to krivicom dravne vlasti ili nekog privatnika, onda Uto pljani preko svojih izaslanika trae da im se krivci bezuslovno izrue, inae odmah objavljuju rat. Ako im krivci bu du izrueni, kanjavaju ih smru ili ropstvom. Ako su postigli krvavu pobedu, onda im je ne samo ne prijatno ve se i stide, jer smatraju da je velika ludost odvie skupo plaati robu, pa ma kako bila dragocena. Naprotiv, ja ko se ponose ako su neprijatelja pobedili ratnom vetinom ili lukavstvom. Tada pobedu slave velikim i javnim slavljem i, kao seanje na tako uspean rat, podiu spomenik. Jer oni se hvale da su rat vodili muki i hrabro tek onda kad su ga dobi li onako kako nije u stanju da pobedi nijedna ivotinja, to jest snagom svoga duha. Medvedi, lavovi, veprovi, vukovi, psi i ostale ivotinje bore se samo snagom svoga tela. Najvei broj ovih ivotinja prevazilazi nas svojom izdrljivou i snagom, ali ipak ih mi sve pobeujemo svojom pameu i umom.

162

163 se obraaju. I stoga oni pored velikih koliina zlata obea vaju na trajno uivanje i zemljine posede s velikim priho dom koji se nalaze u zemlji nekog njihovog saveznika i na potpuno sigurnom mestu. Ova obeanja verno odravaju. Ovakav obiaj ucenjivanja i trgovanja neprijateljskim glavama kod ostalih naroda ocenjuje se kao nepoteno i svi repo delo, svojstveno niskim duama, dok se Utopljani, na protiv, ovim ponose i smatraju sebe mudrim to na taj nain dobijaju i najvee ratove bez ikakve borbe. Smatraju ak da postupaju oveno i u duhu ljudskog milosra, jer smru nekolicine krivaca iskupljuju ivot ogromnog broja nevinih koji bi u borbi pali, i to kako sa njihove tako i sa strane ne prijatelja. Oni neprijateljski narod ale jednako kao i svoj, jer znaju da taj narod ne polazi u rat po svojoj volji, ve po nareenju svojih vladara. Ako im nabrojana sredstva ne donesu uspeh, onda seju razdor i odravaju ga pridobijajui i dajui kraljevom bratu ili nekoj drugoj uglednoj linosti nadu da e se doepati prestola. Ako u neprijateljskoj zemlji unutranja trvenja prestanu, onda protiv nje uvlae neku susednu zemlju, isko pavajui u tu svrhu neki zastareli povod, koji inae vladari ma uvek stoje na raspoloenju. Ako su nekome obeali ratnu pomo, onda mu daju no vac u izobilju, ali vojnike veoma tedljivo, jer oni svoje graane toliko izuzetno vole i toliko se uopte izmeu sebe uzajamno cene da nisu spremni ni najobinijeg svog graa nina da zamene ak ni neprijateljskim vladarem. Ali zato srebro i zlato veoma lako daju, poto im to blago jedino i slui za takve ciljeve i poto su svesni da bi iveli u blago stanju ak i onda kad bi svoje riznice sasvim ispraznili. Uo-

Oni u ratu imaju za cilj jedino to da dobiju zadovolje nje, jer ne bi ni stupili u rat da su ga bili dobili ranije. Kada je zadovoljenje nemogue, oni se onda svete krivcima toli ko strano koliko je potrebno da se zastrae da ubudue ne ponove isto. Kad se odlue na ovaj cilj, onda nastoje da ga postignu odluno i brzo, ali ipak tako da se vie brinu da izbegnu opasnost no da postignu hvalu i slavu. 1 stoga, im se rat objavi, oni kriom istiu mnoge objave sa dravnim pe atom na vidnim mestima u neprijateljskoj zemlji56 i obe avaju ogromnu nagradu onome ko ubije neprijateljskog vladara. Isto tako obeavaju manje ali znaajne nagrade i za glave onih ija su imena ispisana na tim istim objavama. To su imena ljudi koji su, po njihovom miljenju, posle vlada ra najvie odgovorni za stvaranje neprijateljstva. I ma koli ka nagrada bila za onoga ko ubije, oni dvostruku nude ono me ko im ivog dovede nekog od onih koji su na listi. A isto tako poziva se protiv svojih drugova i svaki od onih koji su ucenjeni i obeava mu se ne samo oprotaj ve i ista nagra da. Na ovaj nain postie se da oni koji su ucenjeni uskoro posumnjaju u ceo svet i da ive u najveem strahu i pravoj opasnosti, poto strahuju i gube poverenje ak i oni sami meusobno. I esto se dogaalo da su svoje drugove, a pre svega samog vladara, izdavali ba oni u koje se polagalo najvie poverenja. Tako lako novac navodi ljude na svaki zloin. A Utopljani ga nimalo ne tede u ovakvim prilika ma, ve se trude da veliinom nagrade nadoknade veliinu opasnosti, jer su svesni kakvom se riziku izlau oni kojima
Aluzija na slian postupak Henrija VIII protiv kotlandana 1515. godine, dakle u vreme kad je Mor pisao.
56

164 talom, pored blaga koje imaju na svom ostrvu oni raspo lau jo i ogromnim zlatom koje im, kao to sam rekao, du guju mnogi narodi. Na taj nain, oni na svog neprijatelja alju plaeniku vojsku koju su prikupili sa svih strana, a naroito od Zapoleta.57 Narod Zapoleta ivi 500 milja istono od Utopije. To su ljudi zaostali, sirovi, divlji i najee stanuju po umama i teko pristupanim planinama na koje su navikli. Izdrlji vi su i lako podnose egu, zimu i teke radove. Ne znaju ni za kakvu ivotnu udobnost, niti se bave zemljoradnjom. Njihove kue i njihova odea pruaju sliku zaostalosti. Ba ve se jedino stoarstvom, a velikim delom ive i od lova i pljake. Roeni ratnici, oni trae svaku priliku za rat i ne proputaju je kad je jednom nau. U gomilama silaze s pla nina i nude se za vrlo malu cenu svakom ko trai vojsku. Od svih zanata ivota poznaju jedino ovaj kojim se trai smrt. Kad nekome slue, onda se za nj biju hrabro i verno. Ali pri stupanju u slubu ne primaju nikakav odreen rok, ve stu paju pod takvim uslovom da mogu ve sutradan prei u slubu drugome, pa ak i neprijatelju, samo ako im ponudi veu platu. U stanju su da se ve prekosutra ponovo vrate, samo ako im se najamnina povisi. Retko se vodi rat u ko jem oni nisu u velikom broju zastupljeni i u jednoj i u dru goj protivnikoj vojsci. I zato se esto deava da isti Zapoleti danas, dok se bore u istoj vojsci, ive meusobno u naj57 Zapoletae u prevodu bi znailo: Rasprodavai ili Oni koji sve pro daju, sastavljeno od grkih reci (skroz, sasvim, veoma) i (prodavai). Obino se uzima da Mor, govorei niskosti Zapoleta, aludira prvenstveno na vajcarce, koji su u njegovo vreme davali najvie najamnih vojnika.

165 veoj slozi poto su iste krvi, a kad se ve sutra razdvoje u dve protivnike vojske, tuku se estoko i dumanski jedni protiv drugih. Zaboravljajui da su iste krvi, zaboravljajui prijateljstvo, oni se uzajamno kolju bez milosra, ubijaju bez obzira, i to jedino stoga to im dva razna vladara pla aju sitnu novanu nagradu, koju oni toliko cene da neodo ljivo prelaze iz jedne vojske u drugu zbog poveanja dnev nice za cigli marja. Na taj nain njima ubrzo ovlada stra hovita gramzivost, koja im ipak ne donosi nikakvu korist. Jer sve to zarade svojom krvlju ubrzo potroe na provod, i to onaj najnie vrste. Ovi Zapoleti ratuju za raun Utopljana u svakoj prilici i protiv svakog, poto im ovi plaaju toliko koliko nijedna druga zemlja. Kao to Utopljani trae estite i sposobne lju de da ih na poten nain koriste, tako isto oni trae i ove ve oma rave ljude da ih bezobzirno iskoriste. Kad nastupi po treba, oni velikim obeanjima privuku Zapolete i izlau ih na najopasnija borbena mesta, odakle se malo njih vraa da trai to im se duguje. A oni koji ostanu ivi, dobijaju tano to im je obeano, da bi im to sluilo kao podstrek da i ubu due pokau istu hrabrost. Utopljani se ne brinu uopte ko liko e ovih najamnika izginuti, jer smatraju da e uveliko zaduiti ljudski rod ako im poe za rukom da sav olo tog gadnog i razbojnikog plemena oiste sa lica zemlje. U toku rata Utopljani posle zapoletskih odreda koriste vojsku onih za koje su se i latili oruja, a zatim pomone ete ostalih saveznika. Tek na poslednjem mestu uvode i svoje graane, od kojih jednog oveka osvedoene hrabro sti biraju i za vrhovnog zapovednika svekolike vojske. Nje mu se dodeljuju i dva zamenika, koji nemaju nikakve vlasti

166 dok je vojskovoa iv, ali ako ovaj padne u ropstvo ili po gine, dolazi na njegovo mesto prvi koga opet u potrebnom sluaju smenjuje onaj drugi.5" Na ovaj nain kako je u ratu svaiji ivot izloen opasnosti, obezbeuje se vojska od ra sula u sluaju da vojskovoa pogine. Vojsku prikupljaju iz svakog grada, i to samo od onih koji se dobrovoljno jave. Nikoga ne prisiljavaju da stupi u vojsku koja ratuje van njihove granice, jer znaju da vojnik plaljive prirode ne samo to se lino ne bori nikad hrabro ve svoj strah prenosi i na druge. Ali ako nastupi otadbin ski rat, onda plaljivce, ukoliko su telesno jaki, stavljaju na lae zajedno sa hrabrijim ili ih razmetaju po bedemu oda kle je nemogue pobei. I na taj nain stid od svojih drugo va, blizina neprijatelja kao i iskljuenost svake nade u bekstvo uguuju strah i esto u krajnjoj opasnosti njihov kuka viluk pree u hrabrost. Kao to nijedan graanin nije prisiljen da mimo svoje volje poe u rat koji se vodi izvan granice, tako se isto i ena ma ne brani da dobrovoljno prate svoje mueve kad pou na vojnu. Stavie, na to se ene i podstiu, i one koje se odlue 59 mnogo se pohvaljuju. Od onih koje su pole svaka u borbu stupa zajedno sa svojim muem i svaki je borac okruen svo jom decom, roacima i prijateljima, da bi se tako izbliza po magali oni koje sama priroda podstie da se uzajamno po58 Slian obiaj u ratu primenjivali su stari Spartanci (upor. Tukidid IV, 38). 59 Neto slino Cezar govori enama Gala (De bello gallico VII, 51) i Tacit enama Germana (Germama. 8 i 18). 1 Platon u Dravi (VIII, 457) govori ueu ena u ratu.

167

mau. Najveom sramotom smatra se ako je mu doao bez ene ili ako se sin povratio bez oca. Stoga se Utopljani, ako je borba dola do njih a neprijatelji jo pruaju otpor, bore u dugom i krvavom okraju do poslednjeg daha. Istina, oni ko riste sva sredstva samo da sami ne bi morali voditi borbe, ve da bi zavrili rat pomou plaenih snaga. Ali kad je njihovo stupanje u boj neizbeno, onda ga primaju s toliko odluno sti s koliko su opreznosti prethodno radili da do toga ne doe. U prvom napadu ne pokazuju oni sav ar i borbenost, ali to kom bitke postepeno se zagrevaju i toliko postaju odvani da e pre izginuti no odstupiti. Kako znaju da je u njihovoj zem lji svakome ivot obezbeen i kako ih stoga ne mori nikakva briga njihovim porodicama (a upravo ovakve brige lome hrabrost i onih najodvanijih), oni pokazuju visok borbeni moral koji ih ini nepobedivim. Sem toga, njihova vera u pobedu zasniva se i na savrenom poznavanju ratne vetine. I najzad, njihovu hrabrost poveava i pravilno vaspitanje to su ga jo od ranog detinjstva primali, kako od kole tako i od dobrog drutvenog ureenja. Svako je nauen da ne potcenjuje svoj ivot i da ga ne gubi glupo, ali isto tako i da ga ne precenjuje pa da se za nj grevito dri i sramotno uva ak i on da kad ast zahteva da se poloi. Kad se u nekoj borbi bitka sasvim rasplamsala, onda odred odabranih mladia koji su se zakleli da e se rtvovati za svoj zadatak neustraivo trai ne prijateljskog vojskovou: napada ga otvoreno ili na njega na sre iz zasede; nasre izbliza ili se do njega probija izdaleka pomou borbenog dugakog klina koji se stalno popunjava novim borcima. I tako se retko deava da neprijateljski voj skovoa ne pogine ili ne padne iv u ruke svojih protivnika, sem ako ne potrai spas u bekstvu.

168

169 Ijavaju najamne radnike, ve ga vre sami vojnici, i to svi iz uzev onih to straare ispred logora za sluaj iznenadnog na pada. I radei s tolikom radnom snagom, oni zavravaju ve lika i prostrana utvrenja bre no to bi se moglo verovati. Oruje koje ih titi od neprijateljskog udara jako je, la ko se nosi i ne smeta slobodnom kretanju, tako da pod njim mogu bez tekoa i da plivaju. Jer navika plivanja pod orujem spada u prve zadatke njihove vojne nastave. Za borbu na daljini kao oruje slue im strele koje odapinju ve oma brzo i okretno, i to ne samo kao peaci nego i kao ko njanici. Za borbu izbliza ne upotrebljavaju maeve ve sekire koje su smrtonosne svojom otricom isto kao i tei nom, bez obzira kojom se stranom udari. U pronalaenju ratnih sprava oni pokazuju neobinu obdarenost, i kad tako neku izgrade, uvaju je u krajnjoj tajnosti, jer ako za spra vu saznaju drugi pre vremena kada treba da se upotrebi, on da ona moe da donese vie sramote no koristi. Pri izradi ovih sprava pre svega gledaju da se mogu lako prevoziti i da budu to pokretnije. Kad sa protivnikom sklope primirje, onda taj ugovor uvaju kao svetinju, tako da ga ne povreuju ak ni onda kad su izazvani. Zauzetu neprijateljsku zemlju ne pustoe niti pale sazrele useve. Oni paze da zasejane njive, koliko je mogue, ne ugaze ak ni vojskom i konjima, jer unapred vi de da ito koje raste moe njima samima biti od koristi. Ni kog bez oruja ne zlostavljaju, sem ako nije pijun. Grado ve koji se predaju poteuju. Ne rue ak ni one koje su za uzeli najuri, ve jedino ubijaju ljude koji su spreavali da doe do predaje, a ostale branioce odvode u ropstvo. Neborako stanovnitvo uopte ne diraju. Ako saznaju za one ko-

Kad jednom pobede, Utopljani ne vre pokolj jer vie vo le da ivog neprijatelja uhvate nego da ga u bekstvu ubijaju. Kad god gone neprijatelja, uvek za sobom imaju jedan odred vojske pod zastavom i u punom borbenom poretku. A ako se desi da su pobedu izvojevali tek poslednjim borbenim odre dom, poto su im prednji odredi pretrpeli poraz, onda vie vo le da puste neprijatelja da pobegne nego da navikavaju svoju vojsku da goni neprijatelja sa potpuno rasturenim borbenim redovima. Jer oni ne zaboravljaju staje ba njima samima ne koliko puta polo za rukom. Neprijatelj je pobedio i porazio glavninu vojske i, ponesen tom pobedom, dao bi se na go njenje grupica koje su tamo-amo beale. U tom trenutku je dan mali odred utopljanske vojske, koji je ostao u rezervi i ekao priliku, iznenada bi napao rasturenog neprijatelja, koji se nije brinuo svojoj sigurnosti, i time bi izmenio ishod e le bitke. I tako bi, iupavi neprijatelju iz ruku ve sigurnu i nesumnjivu pobedu, pobeeni pobedili svog pobednika. Teko je rei da li su oni lukaviji u postavljanju ili vetiji u izbegavanju zaseda. Kad pomisli da se spremaju za bekstvo, oni onda u stvari najmanje tome misle. Naprotiv, ako su zaista odluili da bee, onda ti izgleda da uopte i ne pomiljaju na to. Ako oseaju da su u odvie nepovoljnom poloaju, bilo zbog nezgodne pozicije bilo zbog svoje ma lobrojnosti, onda se nou u najveoj tiini povlae ili izbegnu svoj slabiji poloaj nekim lukavim potezom. Ponekad se povlae neotkriveno po danu i pri tome uvaju svoj bojni poredak tako da ih je pri odstupanju opasno napasti isto kao i pri nastupanju. Svoj logor utvruju briljivo dubokim i irokim rovom, a iskopanu zemlju bacaju unutra. Za ovaj posao ne upotreb-

170 ji su savetovali predaju, onda im daju jedan deo imovine onih koji su osueni. Preostalu imovinu dele svojim savez nicima, jer od njih niko nita ne eli od plena. Po zavretku rata trokove ne snose njihovi saveznici za koje su ratovali, ve pobeeni. Na ime ratne tete po trauju izvestan deo u novcu, koji uvaju za sline sluaje ve rata, a drugi deo u posedima sa kojih trajno dobijaju ve like prihode. Prihode ove vrste oni ubiru od mnogih naroda. Sticali su ih postepeno i na razne naine i sada ti prihodi prelaze sumu od 700000 dukata godinje. Na ove posede alju kao kvestore neke od svojih graana da tamo bogato ive i da predstavljaju plemie. Preostali deo prihoda, koji jo uvek iznosi mnogo, unosi se u dravnu blagajnu, sem u sluaju kad Utopljani taj novac ne pozajme zemlji u kojoj se nala ze njihovi posedi. A oni to rado ine i novac ne potrauju sve do trenutka dok njima samima ne bude potreban. Ipak, veoma se retko dogaa da trae povraaj celog duga. Neka imanja ove vrste Utopljani dodeljuju ljudima koji su se na njihov podstrek izlagali nekoj od opasnosti kojima sam prethodno govorio. im neki vladar, stupivi u rat protiv Utopljana, ot pone sa pripremama da napadne njihovu zemlju, oni mu odmah izlaze u susret, ogromnom vojskom koju izvode van svojih granica, jer samo u krajnjem sluaju vode rat na svo me zemljitu i nema te nude koja ih moe naterati da po zovu u pomo na svoje ostrvo stranu vojsku.

O VERAMA U UTOPIJI

Postoje razne veroispovesti ne samo po pojedinim kraje vima ostrva ve i u svakom gradu. Jedni oboavaju Sunce, drugi Mesec, neki ovu, a neki onu planetu. Ima ih opet koji oboavaju po nekog oveka koji se nekad istakao svojim ivotom ili proslavio svojim junatvom, i to ne samo kao Bo ga ve i kao vrhovno boanstvo. Ali kudikamo najvei deo pametnog sveta odbacuje sva ova verovanja i priznaje samo jedno, nedokuivo, neobjanjivo, veno i beskrajno boan stvo, koje na jedan oveku neshvatljiv nain ispunjava ceo ovaj svet, i to ne svojom veliinom ve svojom svemoi. Ovo boanstvo nazivaju ocem. Njemu jedinom pripisuju posta nak, rast, razvitak, promene i kraj svih stvari i samo njemu odaju boanske poasti. ak i oni ostali koji veruju u razne bogove sa ovima se slau u tome jer i oni veruju da postoji jedan vrhovni Bog, koji je tvorac i upravlja sveta. Ovo bo 6 anstvo Utopljani zajedniki na svom jeziku zovu Mitrom ",
Mythra. I ovaj detalj, kao i izrazi barzan i dr. ukazuje na vezu sa Ira nom, u koji su pobegli poslednji lanovi Platonove Akademije posle njenog zatvaranja poetkom VI veka n. e. Mitra je glavno iransko boanstvo koje se pominje prvi put u XIV veku pre n. e. i oznaava posrednika izmeu neba =>
60

172 ali se meusobno ne slau u tome to je Mitra za jedne ovo, a za druge ono. Meutim, ma koliko pojedinci razliito shvatali ovo boanstvo, ipak su svi saglasni u tome da ono ima onu istu prirodu ijoj volji i velianstvu i svi ostali narodi saglasno pripisuju vrhovnu vlast nad svim to postoji. Utopljani, meutim, malo-pomalo naputaju ovu ra znovrsnost verovanja i sve vie se pribliavaju onoj jedin stvenoj veri koja sve ostale, kako izgleda, natkriljuje svojom razumnou. I nema sumnje da bi sva ostala verovanja ve davno iezla da nepredvieni sluajevi nisu usporavali nji hovo nestajanje. Kad se, naime, neki pojedinac sprema da napusti svoju veru, pa mu se u meuvremenu dogodi kakva nesrea, onda on to u svom sujevernom strahu ne tumai kao sluajan dogaaj, ve kao srdbu onog boanstva koje mu se sveti za njegovu bezbonu nameru. Ali im su od nas sazna li za Hristovo ime, njegovu nauku, ivot i uda, kao i zadiv ljujuu postojanost tolikih muenika ija je dobrovoljno pro livena krv privukla hrianskoj veri toliko naroda iz najuda ljenijih krajeva, ne moe zamisliti kako su i oni spremno prihvatili ovo uenje, bilo tajnom bojom milou bilo to im se Hristovo uenje uinilo veoma blisko onoj jeresi koja je kod njih bila najrairenija. Ja, opet, mislim daje od veli kog uticaja bilo i to to su oni uli da je Hristos voleo zajed niki ivot, slian onome koji vlada kod njih, i da se takav
$ i zemlje. Mitra je ..Nepobedivo sunce'". Njegov je kult rimska vojska proirila po celoj imperiji. U Jugoslaviji su utvrena etiri mitreja (Mitrino svetilite), i to u Cavtatu, Konjicu. Jajcu i Ptuju. Hrianstvo je potislo mitraizam tek u V veku n. e. preuzevi njegov glavni praznik Roendan Nepobedivog Sunca" , tj. Boi, slavljen 25. decembra.

173

ivot jo uvek vodi u najistijim hrianskim zajednicama.6' Ali bez obzira staje najvie doprinelo, mnogi od njih pristupie naoj veri i primie sveto krtenje. Ali od nas etvorice to ostadosmo u ivotu posle smrti dvojice drugova nijedan, naalost, nije bio svetenik, pa stoga Utopljanima, iako su primili neke svete tajne, ipak jo uvek nedostaju one koje kod nas podeljuju samo svetenici. Pa ipak, oni ove tajne sa svim razumeju i prosto izgaraju od elje da ih prime. Stavie, oni u svom krugu ivo raspravljaju da li bi sami mogli izabrati jednog izmeu sebe koji e vriti obrede svetenika, ne ekajui da im ga poalje poglavar hrianske crkve. Stvarno je izgledalo da e takvom izboru i pristupiti, ali za moga boravka tamo jo nisu bili nikoga izabrali. U Utopiji ak ni oni koji sami odbacuju hriansko uenje ipak nikoga ne odvraaju od ove vere niti proganja ju one koji su se pokrstili. Jedini takav sluaj desio se ba u mome prisustvu kada je zatvoren jedan iz nae sredine. Ne davno pokrten, taj ovek stao je da javno propoveda Hristovu veru sa vie ara no mudrosti, iako smo mu mi savetovali ba obratno. On se toliko zagrejao da je poeo ne sa mo nau veru da uznosi iznad ostalih, ve sve druge i da osuuje, nazivajui ih poganskim, a njihove pristalice ne astivim bezbonicima koje treba kazniti venim ognjem. Postoje tako dugo propovedao, bi lien slobode, sudski op tuen i osuen na progonstvo, ne to je vreao veru, ve to je u narodu stvarao nered. Jedan od najstarijih njihovih za kona propisuje da niko ne srne biti uznemiren zbog svog
Christianorum conventus. Ironina aluzija na manastire kao ,,teitija"'.
61

174

175 njih, jer e ih nadvladati snagom svoje istine. Ako se, na protiv, vere meusobno bore orujem i ako izmeu njih vla da stalan nemir, onda e u toj borbi pobediti najilaviji, a to su istovremeno i najgori ljudi, i oni e najbolju i najsvetiju veru zaguiti svojim besmislenim sujeverjem kao to trnje i korov uguuju useve. Iz svih ovih razloga Utop je celo pi tanje vere ostavio otvoreno i dao je slobodu da svako veruje u ta hoe. Jedino je zabranio uenje da dua propada za jedno sa telom i da svetom upravlja sluaj, a ne boansko provienje. To je uinio zbog toga da bi osujetio da ijedan ovek do te mere upropasti svoje ljudsko dostojanstvo. To je razlog to Utopljani veruju da posle ovozemaljskog ivo ta postoje muke kao kazne za zla, a uivanje kao nagrada za dobra dela u ovom ivotu. Onaj ko ovo ne veruje, kod njih se uopte ne ubraja meu ljude, jer takav ovek uzvienu prirodu svoje due srozava na prezrenja dostojni stepen ivotinjskog tela. Takvog oveka oni izbacuju i iz reda svo jih graana poto smatraju da bi on, samo kad bi smeo, pot puno nipodatavao njihov poredak i moral. Jer kako se uopte moe i sumnjati da takav ovek ne bi ili podmuklom vetinom izigrao ili silom poruio sve zakone svoje zemlje samo da bi svoje line strasti zadovoljio, zato stoje strah od zakona jedini koji on osea i zato to se on posle ovoze maljskog ivota nikakvom dobru vie ne nada? oveku ovakvih shvatanja ne odaju nikakve znake uvaavanja, ne poveravaju nikakvo poasno zvanje niti mu uopte dozvo ljavaju ikakvu javnu slubu. Prosto-naprosto smatraju ga nekorisnim i nedostojnim biem. Pa ipak, prema ovakvom oveku ne primenjuju nikakve kazne, jer su potpuno naisto s tim da nijedan ovek nije iskljuivi gospodar svojih ose-

verskog ubeenja. Utop je, naime, dobro znao da su se sta novnici pre njegovog dolaska stalno meusobno gloili zbog verskih razmirica i uvideo je daje ba to to su poje dine sekte bile neslone u pogledu zajednikog interesa i to se stoga svaka pojedinano borila za zemlju, njemu i pruilo mogunost da ih pokori sve. Stoga je on, neposred no posle pobede i jo pri samom osnivanju svoje drave, doneo zakon da svako moe ispovedati veru koju hoe, da moe i druge u svoju veru prevoditi, ali se pri tome mora truditi da svoju veru propoveda blago i umereno i da razlo zima ubeuje, a ne da tue vere otrim pogrdama unizuje. irei svoju veru niko ne srne da drugoga od njegove od vraa, da tue versko ubeenje vrea, niti da se slui ika kvom primenom sile. Ko pokae netrpeljivost u verskim ra spravama, kanjava se progonstvom ili ropstvom. Utop je ovim merama teio da odri mir, jer je iz isku stva znao kako ga stalne verske borbe i verska netrpeljivost potpuno onemoguuju. Ali ne samo to. On je takoe sma trao da njegova zakonska odredba ide u korist ljudskog verovanja uopte pa stoga, ini se, nije smeo da olako zauzme ikakav odreen stav, jer je bio nesiguran da li moda sam Bog ne zahteva raznovrsnost ljudskog oboavanja i zato na dahnjuje jednoga ovim, drugoga onim verskim ubeenjem. U svakom sluaju, Utop je smatrao besmislenom drskou upotrebljavati nasilje i pretnju u cilju da i druge prisili da prihvate kao istinu ono isto to ti dri da je istina. A ako, opet, postoji samo jedna istinska i prava vera, a sve ostale su lane, onda je opet Utop dobro uradio, jer ako izmeu pojedinih vera postoji razuman i umeren odnos, onda e prava vera jednog dana potisnuti sve ostale i izdii se iznad

176

177

anja i misli. Oni ga ak ni pretnjama ne prisiljavaju da sa krije svoje ubeenje niti uopte doputaju pretvaranje i la, koje neverovatno mrze kao neto to je veoma blisko pre vari. Jedino mu zabranjuju da svoja shvatanja dalje iri, i to samo na javnim mestima. Inae, dozvoljeno mu je, ak mu se i preporuuje, da raspravlja u etiri oka sa svetenicima kao i ozbiljnim ljudima, jer se gaji nada da e on na taj nain svoju zabludu napustiti i poi putem razuma. Ima jo jedna, i to prilino brojna, sekta ljudi kojoj se uopte ne zabranjuje uenje, budui da se smatra da njene pristalice nisu sasvim izgubili pamet i da sami po sebi nisu ravi ljudi. Ovi ljudi, otiavi u sasvim suprotnu krajnost, veruju da i ivotinje imaju besmrtnu duu, koja se, istina, ne moe uporediti sa ovejom niti je stvorena za isto blaen stvo. Jer bez malo svi Utopljani tako vrsto i nepokolebljivo veruju u budue beskrajno blaenstvo da plau samo nad bo lesnicima, a nikada za umrlima sem ako vide da se neko ra stavlja od ivota sa strahom i protiv svoje volje. Takav sluaj smatraju najgorim znamenjem, jer pretpostavljaju da se ona dua oajno plai smrti koja zbog svoje neiste savesti potaj no sluti skoru kaznu. Sem toga, oni misle da Bog nerado pri ma one koji se na njegov poziv ne odazivaju veselo, nego se vuku preko volje i na silu. Oni, dakle, koji vide ovakvo umi ranje uasavaju se i zato iznose mrtvaca u najveoj tiini i bolu i, pomolivi se skrueno Bogu da mu milostivo oprosti njegovu slabost, sahranjuju telo u zemlju. Naprotiv, onoga ko umre veselo i pun nade niko ne oplakuje, ve ga ispraaju sa pesmom i, toplo preporuujui njegovu duu Bogu, naj zad mu telo spaljuju, izraavajui pri tome vie potovanja no bola. Na mestu spaljivanja podiu stub na kojem su ure-

zanim slovima ispisane zasluge umrlog. Kad se vrate kui, razgovaraju njegovom ivotu i delima, a od svega najvie i najradije se spominje njegova spokojna smrt. Ovakav nain odavanja poasti uspomeni nekog valja nog oveka predstavlja, po njihovom miljenju, ivima naj bolji podstrek da ive kako valja, a mrtvima najdrai nain odavanja pote, jer i mrtvi, po miljenju Utopljana, prisu stvuju razgovorima koji se njima vode, iako ih kratkovide nae oi ne vide. Jer ne bi ni priliilo srei pravednika kad oni ne bi mogli da se slobodno kreu kud im je volja, a sem toga bio bi znak nezahvalnosti s njihove strane kad bi odbacili svaku elju da posete svoje prijatelje sa kojima su bili, dok ivljahu na ovom svetu, povezani najprisnijim ve zama uzajamne ljubavi. Pravednici, u stvari, prema zaklju ivanju Utopljana, sva ova plemenita oseanja poseduju na onom svetu jo u veoj meri isto onako kao to su im osta le radosti poveane, a ne umanjene. Veruju, dakle, da se mr tvi kreu medu ivima kao posmatrai njihovih reci i dela. I stoga Utopljani, uzdajui se u pomo ovakvih svojih za titnika, smelije pristupaju ostvarenju svojih zadataka, dok ih, s druge strane, verovanje u prisustvo mrtvih predaka od vraa da potajno vre neasna dela. Utopljani sasvim preziru i ismejavaju vraanje po letu ptica kao i ostala na sujeverju zasnovana gatanja, koja se inae u velikoj meri primenjuju kod drugih naroda. Ali udesa koja se deavaju bez ikakvog uea prirode, potu ju kao delo i svedoanstvo prisutnog boanstva. Tvrde da se ona esto deavaju i u njihovoj zemlji. Ponekad, u trenuci ma velike i teke opasnosti, zajednikim molitvama i tvr dom verom oni ih izmole i doive.

178

Posmatranje i divljenje prirodi smatraju Bogu prijat nim nainom oboavanja. Pa ipak, ima ih i kod njih, i to u velikom broju, koji, poneti verom, zanemaruju nauku, ne trude se da steknu ma kakvo znanje niti se ikad predaju ugodnom odmaranju, jer veruju da e jedino napornim ivotom i dobrim delima prema svojim blinjima postii za grobnu sreu. Stoga se neki od njih posveuju negovanju bolesnika, drugi opet opravljaju puteve, iste kanale, po pravljaju mostove, kopaju zemlju, pesak ili vade kamen, ra de na sei ume i izradi drvene grae, prevoze kolima u gra dove drvo, etvu i ostale stvari. Rade ne samo za javne po trebe, ve i za pojedince, kojima slue pre kao robovi nego kao sluge. Jer gde god se pojavi kakav gadan, teak i prljav posao koji veina ljudi nerado vri, oni ga od sveg srca pri maju i veselo zavravaju. Drugima pruaju priliku za doko licu, a sami neprekidno rade na najteim poslovima; pa ipak oni tome ne vode rauna niti ikada drugima prigovaraju zbog njihovog naina ivota niti opet svoj izdiu. Ovakvi ljudi, ukoliko se vie spuste na poloaj roba, utoliko vee potovanje uivaju u celom narodu. Ova vrsta ljudi deli se, ipak, u dva reda. Jedni su neenje, koji ne samo da se uz dravaju od svakog polnog odnosa celog svog veka, ve ne jedu ni meso, a neki ak nita to potie od ivotinja. Oni se odriu svih ovozemaljskih uivanja, jer ih smatraju opa snim za budue blaenstvo, koje eljno iekuju provodei ivot u bdenju i napornom radu. Nada da e uskoro uspeti ini ih veselim i ilavim. Drugi provode ivot u isto tako predanom radu, ali stupaju u brak jer ne preziru zado voljstva koja se u njemu nalaze i jer smatraju da treba iveti po zakonima prirode i da svojoj domovini duguju decu.

179 Nijedno zadovoljstvo, koje ne ide na tetu rada, oni ne od bacuju. Biraju prvenstveno meso od etvorononih ivotin ja, jer misle da e ih takva hrana uiniti snanijim i otpor nijim za svaki posao. Ovaj red Utopljani smatraju mudrijim ljudima, a onaj prvi pobonijim. Jer Utopljani bi se smejali onim prvim kad bi oni razumom pravdali svoje odricanje od braka kao i svoje pretpostavljanje napornog ivota ugod nom. Ali kako oni ispovedaju da ih jedino vera rukovodi, u Utopiji se potuju i cene tim pre to se Utopljani neobino mnogo uvaju da se olako ne izjanjavaju ni jednoj veri. Tako, dakle, ive oni koji se na njihovom jeziku nazivaju butreski"", to bi na naem odgovaralo monasi". Utopljanski svetenici odlikuju se izvanrednom pobonou i stoga ih je vrlo malo. U svakom gradu ima ih tri naest prema istom tolikom broju hramova. U vreme rata sedmorica njih odlaze sa vojskom, a na njihova mesta po stavljaju se drugi. Ali svaki od onih koji su otili po povrat ku ponovo dobija svoje mesto. Prekobrojni po stareinstvu nasleuju one koji umiru. U meuvremenu slue kao prati oci prvosvetenika, koji je stareina nad svima. Svetenike, kao i ostale magistrate, bira narod tajnim glasanjem da bi se izbegla pristrasnost. Izabrane rukopolae kolegijum svetenika. Svetenici inodejstvuju, neguju veru i vre ulogu nad zornika nad javnim moralom. Velika je sramota biti od njih pozvan ili ukoren zbog svog nevaljalog ivota. Ali, iako im pripada pravo da savetuju i ukore, jedino vladar i drugi ma buthresca. Nije sasvim jasno poreklo ove rei. Obino se tumai daje sklopljena od grkog (veoma) (kult boanstva, pobonost). Ime bi, dakle, oznaavalo pobonog oveka.
62

180

gistrati imaju pravo da zatvaraju i krivino gone. Svetenici, opet, imaju pravo da zabrane pristup svetoj slubi svima onima koje smatraju da su ogrezli u zlu. A ovo je kazna od koje se ljudi gotovo najvie plae, jer ona za iskljuenog predstavlja ogromnu sramotu i grize ga potajno verskim stra hom. tavie, ako iskljueni ubrzo ne izjavi pred svetenicima svoje kajanje, onda mu i sloboda dolazi u pitanje, jer ga senat zatvara i osuuje zbog neasnog ivota. Svetenici vaspitavaju decu i omladinu i vie se brinu da kod njih razviju moral i dobre navike no znanje. Naroito se staraju da deacimajo izmalena, dok su im due jo nene i povodljive, usade zdrave i po odranje njihovog drutva ko risne misli. I kad ovakve zdrave misli upiju jo kao deca, on da ih one prate i kao odrasle ljude kroz ceo ivot. To veoma mnogo doprinosi odranju i jaanju drutvenog poretka poto se ovaj, inae, raspada jedino pod uticajem ljudskih poroka, a ti se raaju iz izopaenog naina miljenja. Svetenici uzimaju sebi za ene najodabranije devojke meu stanovnitvom. Inae, ni ene nisu iskljuene iz svetenikog poziva, ali one se rede biraju, i to samo starije udovice. Sveteniki poziv meu Utopljanima potuje se vie od svih ostalih, tako da svetenik, ako je poinio kakvo neasno delo, ne podlee nikakvom javnom sudu. Takav se preputa Bogu i svojoj savesti. Oni smatraju daje greh dii ruku na svetenika, bez obzira kakvo je nedelo poinio, poto je on na poseban nain posveen Bogu kao neka obe ana rtva. Ovaj obiaj oni utoliko lake odravaju to je kod njih svetenika veoma malo i to se oni sa najveom panjom biraju. Jer ne deava se tako lako da padne u porok ovek koji je kao najbolji meu dobrima i jedino zbog svo-

181 je line vrednosti uzdignut do tako visokog dostojanstva. A ako se takav sluaj zbog nestalnosti ljudske prirode i desi, ne treba se ipak bojati da bi to moglo imati posledica opasnih po drutvo prosto iz razloga to su svetenici zastupljeni u malom broju i to oni, sem potovanja, u rukama ne dre ni kakvu vlast. Upravo zbog toga oni i imaju tako mali broj svetenika, i to samo na potrebnim mestima, da se dostojan stvo svetenikog reda, koji je danas okruen tolikim poto vanjem, ne bi umanjilo ako bi se taj poziv proirio na mno ge ljude. Tim pre to bi, po njihovom miljenju, bilo veoma teko nai vei broj ljudi dostojnih da vre sveteniki poziv, koji izuskuje moralnu vrednost iznad prosene. Utopljanski svetenici potuju se i kod ostalih naroda jednako kao i na samom ostrvu. Da je tako, lako se razabire iz ovoga to sle di, a otuda je, mislim, i poteklo. Za vreme odlune bitke meu vojskama njihovi svetenici nalaze se postrance, neda leko od svoje vojske i u sveanim odedama; kleei na zemlji i ispruivi ruke prema nebu oni mole najpre za mir meu svima, pa tek onda za pobedu svoje zemlje, i to pobedu koja ne bi bila krvava ni za jednu stranu; kad stanu njiho vi da pobeuju, oni tre na bojite i spreavaju da se vri po kolj nad pobeenim. im je neki neprijateljski vojnik samo ugledao svetenika i neposredno ga pozvao u pomo, njegov je ivot ve spaen; onaj, opet, koji dodirne svetenikovu iroku odedu taj je zatitio i svoju imovinu od svake ratne nedae. Time su oni kod svih okolnih naroda stekli toliko potovanje i toliki ugled da su esto svoje graane isto tako uspeno odbranili od neprijatelja, kao i neprijatelje od svo jih graana. Ponekad se deavalo da utopljanska vojska po pusti i, poto zapadne u beznadean poloaj, otpone da

182 bei, a neprijatelj da nasre u pokolj i pljaku. Istupanjem svetenika pokolj bi bio spreen, vojske razdvojene i mir za kljuen pod pravinim uslovima. I nikada se nije desilo daje neki narod bio toliko divlji, surov i varvarski da linost utopljanskog svetenika nije smatrao neprikosnovenom i nepo vredivom." Kao praznike slave prvi i poslednji dan svakog meseca, a isto tako i svake godine. Godinu dele na mesece, koji se zavravaju menama nebeskog Meseca, dok godinu raunaju prema zavrenoj putanji Sunca. Svi prvi dani na njihovom jeziku zovu se kinemerni, a poslednji trapemerni64, to bi se moglo prevesti sa prvi praznici" i zavrni praznici"'. Njihovi hramovi zadivljuju. Ne samo da su graeni s velikom vetinom ve su i jako prostrani, to je i potrebno s obzirom na njihov mali broj. U svima vlada polumrak. To nije posledica nesposobnosti neimara, ve odgovara poseb nim eljama svetenika, koji smatraju da suvina svetlost rastrojava panju, dok sumrak pomae pribiranju i verskom
" elo Morovo izlaganje svetenicima u Utopiji podsea na Ce zarovo prianje galskim druidima (De bello gallico VI, 13). S druge stra ne, ovaj Morov prikaz utopljanskog klera predstavlja satiru na hriansko svetenstvo njegovog vremena. "Cvnememi et trapemerni. Oba ova naziva teko je objasniti. Prvi kao daje sloen od grkih reci (gen. psa) i (dnevni), to bi se onda moglo shvatiti kao ..Praznici za vreme pasjih dana", tj. u vreme letnjih ega odn. letnjeg solsticija, kada je poinjala atika godina. Druga re bi, analogno tome, bila sloena od (zimski obrt, solsticij) i (dnevni), dakle Praznici za vreme zimskog solsticija". Istina, ovakvo tumaenje nije u skladu sa atikim kalendarom po kojem i kraj godine pada u leto, ali Mor je, oigledno, sloio leovanicu, prilagodivi je naem shvatanju zavravanja godine zimi, a ne atikoj godini.

183 razmiljanju. Iako svi ne pripadaju istoj veri, ipak svi njiho vi verski obredi u celokupnoj svojoj mnogostranoj raznoli kosti tee raznim putevima istom cilju oboavanju bo anske prirode. Zato se u ovim hramovima ne moe ni uti ni videti nita to nije zajedniko svim verama. Ako neka verska sekta ima neke svoje posebne obrede, onda svaki njen pristalica vri ove obrede kod svoje kue. Javno bogosluenje vri se na nain koji ne vrea versko shvatanje ni jedne sekte. Stoga se u hramovima ne postavljaju ikone bo gova, da bi tako svako bio slobodan da zamilja Boga ona ko kako odgovara njegovom verskom shvatanju. Boga pri zivaju jedino zajednikim imenom Mitra. Pod tim imenom podrazumevaju, svi bez razlike, jedino sutinu boanskog velianstva, pa ma kakva ona po sebi bila. Sve su molitve tako sastavljene da ih svako moe izgovarati bez ikakve po vrede svog verskog ubeenja. U dane kad se slavi Zavrni praznik skupljaju se uvee pre veere u hram da bi se zahvalili Bogu to su godina ili mesec, iji kraj slave, sreno protekli. Idueg jutra, na dan Poetnog praznika, zorom se prikupljaju u hramovima da bi molili za sreu i uspeh u narednoj godini ili mesecu iji poetak obeleavaju slavljenjem. Ali na dan Zavrnog pra znika, pre no to polaze u hram, po kuama ene padaju na kolena pred svojim muevima kao i deca pred svojim rodi teljima i ispovedaju kako svoje pogreke tako i propuste, molei pri tome za oprotaj. I tako se razbijaju oblaci mo gue domae oluje jo u poetku i svako odlazi na slubu boju iste i spokojne due. Prisustvovati nemirne savesti smatra se grehom. I stoga, ko god osea da gaje zahvatila mrnja ili gnev prema nekom, ne ide u hram pre no to se

184 izmiri i ponovo povrati u duevni mir, jer se plai da mu se boanstvo ubrzo teko ne osveti. Kad ulaze u hram mukarci se odvajaju na desnu, a e ne na levu stranu. Razmetaju se tako da iz svake porodice muka eljad sedi ispred domaina, a enska ispred do maice. Na taj nain se postie da su mlai pod stalnim nad zorom onih koje i kod kue moraju da sluaju. Paze ak i na to da mladi stoje kraj starijih da ne bi deca, ostavljena sama sebi, provodila u detinjarijama ono vreme u kojem ona tre ba da stiu prema viim silama strahopotovanje, koje pred stavlja najvei i gotovo jedini podsticaj moralnosti. Pri verskim obredima ne prinose nikakvu krvnu rtvu, niti uopte veruju da se boanska milost raduje smrti i krvi ivotinja, poto je boanstvo iva bia stvorilo jedino zato da ive. Pale tamjan, a isto tako i druge mirise, a veoma esto i sve ce od voska. Znaju oni vrlo dobro da sve to, kao uostalom i same ljudske molitve, na boansku prirodu uopte ne utie, ali im se ipak dopada ovaj bezazleni nain oboavanja. Sem toga, ovi prijatni mirisi, svetlost sveca kao i ostali obredi na neki neobjanjiv nain razvijaju u ljudima oseanje vee i usrdnije odanosti prema boanstvu. U hram dolazi narod u belom odelu. Odede svetenika su u bojama, divno raene i lepog oblika, ali od materijala ne ba tako skupocenog. Ni su protkane zlatom ni ukraene dragim kamenjem, ve su izraene od raznog ptijeg perja tako znalaki i s toliko vetine i ukusa da vrednost te izrade prevazilazi i najskupocenije tkanine. Pored toga, Utopljani kau da se u onom ptijem perju, perima kao i u odreenom njihovom raspore du kojim se razmetaju na svetenikoj odedi, krije neki tajni smisao. Tumaenje ovih simbola, koje stalno vre sve-

185 tenici, opominje ljude na boja dobroinstva kao i na po bonu zahvalnost koju mu duguju, a isto tako i na uzajam ne obaveze koje jedan drugome duguju. im se tako obuen svetenik pojavi u svetitu odmah svi padaju na zemlju niice u tako dubokoj tiini da sam ovaj prizor uliva neko strahopotovanje kao da se samo bo anstvo pojavilo. Ostavi nekoliko trenutaka na zemlji, vernici ustaju na znak koji im svetenik da. Onda poju hvale Bogu uz povremenu pratnju muzikih instrumenata, koji mahom imaju drugaije oblike no nai. Veina njihovih in strumenata prijatnou svog tona prevazilazi one koje mi upotrebljavamo, dok, s druge strane, ima izvesnih koji se s naim uopte ne bi mogli ni uporediti. Ali u jednoj stvari Utopljani nas svakako uveliko nadmauju. Sva njihova mu zika, kako ona koja se svira na instrumentima tako i ona ko ju izvode ljudski glasovi, podraava i izraava prirodna ljud ska oseanja. Zvuk je potpuno usklaen sa sadrajem65, bi lo da taj govori recima molitve ili radosti, utehe, mira, tuge ili gneva. Melodija tako verno izraava oseanje koje slika da due slualaca na udesan nain uzbuuje, u njihova sr ca prodire i zapaljuje ih. Na kraju slube svetenik i narod zajedniki izgovaraju sveanu molitvu. Njeni su izrazi tako izabrani da svako moe primeniti na sebe eno to se zajed niki moli. U ovoj molitvi svako priznaje Boga tvorcem i upravljaem sveta i zaetnikom svih dobara; zahvaljuje bo gu na svim njegovim dobroinstvima, a naroito na tome to je njegovom milou roen u zemlji koja je najsrenija,
Ovo muzici verovatno je pisano pod uticajem Aristotela (upor. Politika VIII, 5. 8).
65

186 to je pripadnik one vere koja njemu izgleda najistinitija; ako se on u tome vara ili ako postoji neko drugo drutvo bolje ili neka vera Bogu milija, onda ga svako, kako se da lje u molitvi govori, moli da mu se smiluje u svojoj boan skoj dobroti i da mu to otkrije; svako izraava spremnost da pode za Bogom kuda god ga bude vodio; a ako je njegova zemlja najbolje ureena i njegova vera najispravnija, onda se svako moli da Bog podeli njemu istrajnost, a sve ostale na rode da navede na isti nain ivota i privede u istu veru, sem ako nije njegova nedokuiva volja da i dalje ostane razno vrsnost vera; najzad, svako se moli da lako umre i da bude od Boga primljen; ne usuuje se da trai da umre ranije ili docnije, ali svako priznaje, molei pri tome Boga da se u svom velianstvu ne vreda, da mu je milije Bogu poi, ma kar i kroz teku smrt, nego bez njega dugo ostati, pa makar provodio ovozemaljski ivot u najveem blagostanju. Izgovorivi ovu molitvu, ponovo padaju niice na zem lju i, ostavi tako nekoliko trenutaka, diu se i odlaze na veeru. Ostatak dana provedu u igrama i vitekim vebama. Opisao sam vam to sam mogao vernije oblik one drave koju ja stvarno smatram ne samo najboljom ve i je dinom koja se s pravom moe nazvati istinskom dravnom zajednicom. Svuda se, inae, govori optem dobru, a u stvari svako misli samo na svoju privatnu korist. U ovoj zemlji, gde nema nikakvog privatnog vlasnitva, ljudi se sasvim ozbiljno staraju interesima zajednice. I jedni i drugi ima ju razloga to tako rade. U drugim zemljama svaki pojedi nac zna dobro da e umreti od gladi ako se sam sebi ne brine, pa ma kakvo blagostanje vladalo u njegovoj dravi. Ima li igde zemlje gde nije tako!? Same prilike izazivaju

187
kod svakog pojedinca misao da prvenstveno treba da se brine samom sebi, pa tek onda narodu odnosno svojim blinjima. Onamo, naprotiv, gde sve pripada svima, niko se ne plai da e mu neto nedostajati, samo ako se stara da za jednike itnice budu pune. Tamo ne postoji nepravedna podela dobara niti uopte ima sirotinje i prosjaka. Svi su bo gati, iako niko nema nieg svoga. Zar ima, zbilja, veeg bo gatstva od radosnog i mirnog ivota bez briga, kad ovek ne mora da drhti za svoj nasuni hleb, kad se ne mora da za mara stalnim zahtevanjima i albama svoje supruge, kad ne mora da strahuje da e sin patiti od siromatva, a ujedno ne mora da se mui kako e erki miraz spremiti, ve moe da provodi dane slobodan, bez briga opstanku i blagostanju kako svome lino tako i svih svojih: ene, dece, unuka, pra unuka, prapraunuka i tako dugog niza svojih potomaka kakvom samo plemii mogu da sanjaju? A ta da se kae tome to su onamo na isti nain obezbeeni oni koji su ne kada radili a sad su nesposobni za privreivanje kao i oni koji sada privreuju? Neka se sada neko usudi da sa ova kvom pravinou uporeuje pravdu koja vlada kod drugih naroda! Neka me avo nosi ako ja kod njih zapaam i naj manji trag pravde i pravinosti! Kakva je to pravda kad ne ki plemi ili zlatar"' ili zelena ili najzad bilo koji od onih koji ili nita ne rade ili rade neto to nije od stvarne koristi po drutvo, kad, dakle, takav ovek vodi divan i sjajan i vot, iako nita ne radi ili radi suvian posao, dok na drugoj strani nadniar, taljiga, zanatlija ivi u takvoj oskudici i vodi tako bedan ivot da poloaj teglee stoke izgleda ku66

U vreme Mora i zlatari su ubrajani u bankare.

188 dikamo bolji, jer njen rad nije neprekidan, njena hrana nije mnogo gora, a sem toga njoj je mnogo prijatnije, i, najzad, marva ne brine budunosti? Ovi ljudi, meutim, rade to liko vane poslove da bez njih ne bi mogla izdrati nijedna dravna zajednica ni ciglu godinu dana. Pa ipak, sadanjica ih iscrpljuje radom koji je za njih besplodan i nekoristan, a pomisao na bednu starost moralno ih ubija, poto im je ve sama nadnica toliko bedna da od nje ne mogu podmiriti ni potrebe radnog dana. Kako je daleko od njih mogunost da svakog dana bar neto odvoje na stranu za svoje stare dane! Zar nije nepravedno i nezahvalno ovo drutvo koje to liko rasipa na one to ih nazivaju plamenitima, na zlatare i ostale ljude iste vrste, na ljude to potpuno besposlice ili ive od ulagivanja ili izrauju predmete za prazna uivanja, dok se, s druge strane, uopte ne brine zemljoradnicima, ugljarima, nadniarima, taljigaima i zanatlijama, ljudi ma bez kojih nijedno drutvo ne bi moglo opstati? Dok su ovi ljudi mladi, drutvo njihov rad iskoriava, a kad ostare ili obole, ostavlja ih u krajnjoj bedi i, ne seajui se vie nji hovih zasluga i zaboravljajui njihove tolike usluge, kao krajnji nezahvalnik preputa ih da umru najbednijom smru. A ta da se kae tek tome to bogatai svakoga dana po malo zakidaju nadnice siromanih radnika, i to ne samo iz sopstvene tenje za prevarom ve i na osnovu dravnog za konodavstva? 67 Na taj nain ono ravo nagraivanje za za jednicu najzaslunijih koje je prethodno izgledalo nepra vedno, sada se zakonskim putem jo i pogorava i progla67 Mor ima pred oima zakon radnicima iz 1496. godine i njegovo obnavljanje 1514. godine.

189 ava pravednim. I zato ja, dok u mislima posmatram i razmiljam dravama koje danas u svetu postoje, svuda vi dim, tako mi boga, samo neku zaveru bogatih, koji se, tobo za raun i u ime dravnih interesa, bore jedino za svo je line interese. Smiljaju i izmiljaju sva mogua sredstva kako e, najpre, bez opasnosti sauvati sva dobra to su ih na nepoten nain stekli, a zatim, kako e uz to niu cenu unajmiti i iskoristiti rad i trud sirotinje. im bogatai done su odluku da ovakve smicalice treba primeniti u interesu za jednice, pa prema tome i u ime siromaha, one odmah posta ju zakoni. Pa ipak ovi nevaljalci, koji su u svojoj nezajalji voj gramzivosti meusobno podelili sva dobra, koja bi ina e bila dovoljna za potrebe sveg stanovnitva, kako su oni ipak daleko od onog blagostanja koje uivaju Utopljani! Ta mo je novac sasvim izbaen iz upotrebe, a time su odstra njeni i uslovi za pojavu gramzivosti za zlatom. Koliko je nevolja time osujeeno, koliko je zloina time iskorenjeno! Kome nisu poznate prevare, krae, pljake, svae, pobune, metei, obraunavanja, ubistva, izdaje, trovanja, sve zloini koji se svakodnevno raznim kaznama vie osveuju nego suzbijaju, a koji bi nestali im bi novac bio ukinut! Pored toga, odstranjivanjem novca nestali bi istog trenutka i stra hovanja, strepnje, brige, zamor i nesanica. tavie, kad bi se novac sasvim ukinuo, odmah bi i siromatvo iezlo, jer ono najvie, izgleda, dolazi od oskudice u novcu. Da bi ovo bi lo razumljivije, zamisli neplodnu jalovu godinu u kojoj na hiljade ljudi umire od gladi. Ako bi se na kraju takve godi ne otvorile itnice bogataa, onda bi se, ja to kao sigurno tvrdim, pronalo toliko ita koliko bi bilo dovoljno da nije dan od onih nesrenika koji su od iscrpenosti i gladi pomr-

190 li ne bi uopte ni osetio nemilost neba i zemlje, samo daje to ito bilo razdeljeno meu njih. Tako lako bi mogao biti zajemen ivot svakome samo kad nam ne bi zatvarao put do opteg blagostanja onaj blaeni novac, inae sjajan pro nalazak, koji je trebalo da nam ba otvori vrata opteg bla gostanja. I sami bogatai, bez sumnje, znaju to dobro, jer im je poznato kako je bolje ne oskudevati u onom stoje nuno nego imati u izobilju ono stoje suvino, kako je bolje biti osloboen od mnogih nevolja nego biti okruen ogromnim bogatstvom. Ve davno bi ceo svet, u to sam tvrdo ubeen, usvojio zakone ove drave, pa bilo da bi to ljudi radili iz uvianja svoje koristi ili iz poslunosti prema Hristu spasi telju, koji je u onolikoj svojoj mudrosti svakako znao staje najbolje i koji je u svojoj dobroti mogao savetovati samo ono stoje znao kao najbolje, samo kad se ne bi opiralojed no udovite, car i otac svih nevolja nadmenost.68 Ona ne meri blagostanje po svojoj srei, ve po tuoj nesrei. Ona ne bi htela ni boginjom postati kad ne bi vie ostalo bednika koje bi mogla da tlai i da im zapoveda, da prema njiho voj bedi bleti njena srea i da njihovu sirotinju razdrauje i raspaljuje svojim razmetanjem u bogatstvu. Ova paklena zmija puzi po grudima ljudi i kao ona neman ustuknica69 zadrava ih i spreava da zaplove i krenu putem koji vodi u
nadmenost. Tako smo preveli re superbia. koja kod Mora znai ono to psiholog Adler u svojoj Individualnoj psihologiji opisuje kao elju pojedinca za afirmacijom u drutvu. 69 ustuknica (prema Vuku). U originalu stoji: velut remora retrahit ac remoratur (se. mortales). Po verovanju starih morska neman remora pripija se uz amce i spreava ih da plove (Upor. Plinii, Historia naturalis 9, 91 i 32. 1).
68

191

bolji ivot. Ona se i suvie duboko zarila u ljude da bi je oni tako lako mogli iupati. Stoga se ja radujem to su bar Utopljani dobili takvo drutveno ureenje kakvo bih ja ra do poeleo i svim ostalim narodima. Ureenjem koje su uve li oni su postavili ne samo najsreniji temelj drave ve i ta kav koji e, koliko je oveku mogue da predvia, trajati veno. Kako su kod njih, pored ostalih poroka, iskorenjene i sve klice astoljublja i stranarstva ne preti im nikakva opasnost od izbijanja graanskih razdora zbog kojih su pro padali mnogi gradovi sa svojim divno zatienim bogatstvi ma. A kako je unutranja sloga vrsta i drutveni poredak zdrav, njihovu dravu nisu u stanju da potresu ni pokoleba ju susedni vladari, koji su to pokuali ve davno i ne jedan put, ali su uvek bili suzbijeni. Kad je sve ovo Rafael ispriao, pade mi na pamet mno go stvari koje su mi se uinile besmislene u obiajima i ure enju Utopljana, kao to su njihov nain ratovanja, obredi pri bogosluenju, vera i jo mnoge njihove ustanove, a na roito ona, koja predstavlja osnovu njihovog drutvenog ureenja, zajednica ivota i dobara bez ikakve upotrebe nov ca. Ta jedna jedina potpuno unitava svaku otmenost, dosto janstvenost, sjaj i gospodstvenost koji, po optem miljenju, predstavljaju istinsku slavu i diku drave. Ali ja sam znao da je Rafael ve zamoren prianjem, a sem toga nisam bio potpuno siguran da li on moe podneti da mu neko protivrei, tim pre to sam se dobro seao kako je on u slinoj prilici nekima u brk kazao kako se oni boje da bi ispali ne dovoljno pametni kad ne bi u miljenju drugih bar neto i eprkali to e kritikovati. Zbog toga ja pohvalih i njihovo ureenje i njegovo prianje i, uzevi ga za ruku, odvedoh ga

192 na veeru, rekavi mu prethodno jedino to da emo imati vremena da tom predmetu dublje razmiljamo i s njim po drobnije pretresamo drugom prilikom. Kamo sree da i to bude! A dotle, iako ne mogu da odobrim sve to je izloio Rafael, inae ovek neosporno veoma uen, koji istovreme no raspolae i ogromnim iskustvom, ja ipak bez ustruava nja tvrdim da u utopljanskoj dravi ima vrlo mnogo stvari koje ja i naim dravama vie elim nego to ih oekujem. Kraj poslepodnevne besede Rafaela Hitlodeja zako nima i obiajima ostrva Utopije, dosada veoma malom bro ju ljudi poznate, i zapisane od slavnog i uenog mua g. Tomasa Mora, londonskog graanina i vikonta.

NAPOMENA PREVODIOCA

Na prevod raen je po kritikom izdanju latinskog ori ginala Utopije, koje su 1895. godine priredili Viktor Mihels i Teobald Cigler.* Na dva-tri mesta izvrili smo emendaciju teksta (razloge za to dali smo u komentaru). Pri pre voenju koristili smo se predratnim prevodom Utopije na na jezik.** Poneka mesta iz tog prevoda, koja smo ocenili kao dobro pogoena i tano prevedena, prosto smo preuze li, unevi, po potrebi, neznatnije izmene. Pojedine tee izra ze, iji nam smisao nije sasvim jasan, naveli smo u komen taru. U komentar smo pored toga uneli sve ono to smo smatrali za potrebno da se kae, kako bismo itaocu omo guili puno razumevanje teksta. Radei komentar u mno gom smo koristili materijal iz komentara drugih izdanja. F. B.

* Thomas Morus. IJtopia. Herausgegeben von Victor Michels und Theobald Ziegler. Berlin 1895, Weidmannische Buchhandlung. Lateinische Litteraturdenkmaler des XV und XVI Jahrhunderts. ** Tomas Mor. Utopija ili najbolja drava. Preveo s latinskog origi nala dr B. Damjanovi, ,,EOS" . Beograd 1938.

SADRAJ

Predgovor Tomas Mor alje pozdrav Petru Egidiju najboljem ureenju drave najboljoj dravi gradovima Utopije; a posebno gradu Amaurotu magistratima zanimanjima uzajamnim odnosima putovanjima Utopljana robovima vojnoj vetini verama u Utopiji Napomena prevodioca Sadraj