Nastojeći da suštinu i mehanizam obračuna po stvarnim troškovima što lakše i bolje objasnimo, apstrahovali smo promenjivost svih faktora

koji determinišu veličinu stvarne cene koštanja. Pretpostavili smo, naime, konstantnost cenovne i količinske komponente troškova, nepromenjivost obima proizvodnje u više sukcesivnih perioda, konstantnost u efikasnosti rada i nekih drugih faktora koji na određeni način utiču na veličinu cene koštanja pojedinih proizvoda. Navedene pretpostavke imaju samo teorijski značaj. U gotovo svakom preduzeću stalno se menjaju nabavne cene utrošenih materijala i usluga, po pravilu naviše, a ponekad i naniže. Isto tako, količinska komponenta troškova podložna je stalnim promenama; čas se troše veće, a čas manje količine odnosnih faktora procesa rada, i to za proizvodnju jednog istog proizvoda. Što je najgore, iz perioda u period, ostvareni obim proizvodnje veoma oscilira. Na kraju, dolazi i do promena u efikasnosti rada i dr. Sve to, razumljivo, i te kako utiče na tačnost cene koštanja, a time i na stepen njene podobnosti za potrebe bilansiranja, kontrole i poslovne politike preduzeća. Ako se pomenuti faktori malo menjaju, cene koštanja jednog istog proizvoda izrađenog u više sukcesivnih perioda neće se bitnije razlikovati. Obrnuto, u slučaju njihovih značajnijih promena, javiće se i znatnije razlike u visini cena koštanja. Štaviše, moguće su i neznatne razlike u visini cene koštanja, iako je došlo do bitnijih promena u faktorima koji determinišu njenu veličinu. Ovo u slučaju kada se neki faktori menjaju u pozitivnom a neki u negativnom smislu, pri čemu je vrednosni efekat njihovih promena približno jednak, pa se dejstvo suprotnih promena međusobno kompenzira. Iz svega izloženog možemo zaključiti da stvarna cena koštanja predstavlja promenljivu veličinu. Ona zavisi od niza faktora i intenziteta njihovih promena. Njena realnost a time i podobnost za potrebe bilansiranja, kontrole i poslovne politike u najvećoj meri zavisi od stepena promenljivosti faktora koji determinišu njenu veličinu Govoreći o podobnosti obračuna po stvarnim troškovima, bolje reći o podobnosti stvarne cene koštanja, kao njegovog najvažnijeg podatka, uzimali smo prilično drastične primere. Na osnovu njih moglo bi se zaključiti da obračun po stvarnim troškovima nema nikakav značaj. Takav zaključak bio bi potpuno pogrešan. Pri oceni njegove upotrebljivosti, naime, treba uvek polaziti od konkretnog preduzeća u kojem se on primenjuje. Tako, on je sasvim upotrebljiv u slučajevima kada se radi o manjim promenama faktora koji determinišu veličinu cene koštanja, a posebno onda kada su oscilacije u obimu proizvodnje neznatne. Štaviše, one mogu biti i značajne a da obračun po stvarnim troškovima bude podoban. Ovo u slučaju kada je u pitanju preduzeće sa relativno malim učešćem fiksnih troškova u njegovim ukupnim troškovima. S obzirom na prednje, sistemu obračuna po stvarnim troškovima stavlja se prigovor da on u cenu koštanja konačnih učinaka uključuje i troškove uprave i prodaje, koji ne stoje ni u kakvom neposrednom odnosu sa njihovom proizvodnjom. Pored toga, podela ovih troškova na pojedine proizvodemoguća je samo na osnovu manje-više nepouzdanih ključeva. Zbog svega toga, smatra se, da je najbolje da se troškovi uprave i prodaje ne uključuju u cenu koštanja, već da se u punom

navedeni prigovor može se staviti i apsorpcionom sistemu obračuna po planskim troškovima. naime. U tom slučaju. a drugi za praćenje opštih varijabilnih troškova. obuhvataju se i troškovi materijala (osnovni. U tom slučaju za svako proizvodno mesto troškova iz osnovne. za obuhvatanje njihovih opštih fiksnih troškova. I ako u suštini potpuno opravdan. pomoćni i ostali). već da ih. već direktno otpisuju na odgovarajuće račune rashoda u klasi 98. Pored navedenog. gotovo u svakoj fazi knjiženja javljaju se određene teškoće koje proizilaze iz same prirode ovog sistema obračuna. U ovom sistemu obračuna. otvorio bi se samo po jedan konto. sistemu obračuna po stvarnim troškovima takođe se prigovara da on ne podvaja opšte fiksne i opšte varijabilne troškove. naravno. u obračunu po stvarnim troškovima ono ipak nije toliko bitno. Mada je podvajanje opštih fiksnih i opštih varijabilnih troškova i te kako značajno. Ako se materijal vodi po stvarnim nabavnim cenama – a to je u obračunu po stvarnim troškovima. Njega je veoma lako otkloniti – direktnim prenosom odnosnih troškova na odgovarajuće račune klase 98. tj. U tom smislu uključivanje troškova uprave i prodaje u cenu koštanja konačnih učinaka predstavlja formalni nedostatak oba sistema. U prvoj fazi knjiženja. još u trećoj fazi obračuna. razduženje davalaca internih usluga i zaduženje njihovih primalaca – potrošača. Naime. Za neproizvodna mesta troškova. kao čisto vremenski troškovi. pored ostalih. Prema tome. svi nastali troškovi slivaju se u cenu koštanja nosilaca troškova odnosno na proizvode kao konačne učinke. Problem je utoliko veći ukoliko je veći broj vrsta materijala koji se troši. Da bi se to moglo uraditi. gde se oni ne uključuju u nabavnu vrednost pojedinih vrsta robe. prenesu na teret odgovarajućih računa rashoda u klasi 98. prethodno je potrebno utvrditi ukupne troškove potpuno i otvoreno uslovljenih mesta troškova iz pomoćne delatnosti i . Za razliku od toga. U trećoj fazi knjiženja vrši se obračun internih usluga. zajednički obuhvata. princip – onda se već u toj fazi obračuna javlja problem utvrđivanja stvarnih nabavnih cena po kojima treba obračunati utrošeni materijal.iznosu. Ovakav tretman odgovara postupku s istim troškovima u trgovinskim preduzećima. u obračunu po planskim troškovima podvajanje opštih troškova na opšte fiksne i opšte varijabilne troškove predstavlja uslov i pretpostavku za njegovo normalno funkcionisanje. I u sistemu obračuna po stvarnim troškovima moguće je podvojeno obuhvatanje opštih fiksnih i opštih varijabilnih troškova. sporedne i pomoćne delatnosti otvorila bi se po dva računa: jedan za obuhvatanje opštih fiksnih. oni će predstavljati sisteme obračuna po nepotpunim stvarnim odnosno planskim troškovima. lako se otklanja i ovaj formalni nedostatak obračuna po stvarnim troškovima. kao jedinstvenu masu. međutim. Na kraju sistema obračuna po stvarnim troškovima stavlja se i prigovor sa gledišta ažurnosti obračuna.

Nedostaci sa gledišta ažurnosti dolaze do izražaja i u četvrtoj fazi obračuna po stvarnim troškovima. Za razliku od toga. a to omogućuje tekuće knjiženje završenih i u magacin prenetih proizvoda. . Sve dotad prati se samo količinska komponenta utrošenih usluga. tako utvrđene planske cene koštanja važe za čitavu poslovnu godinu. Za razliku od toga. po pravilu. s obzirom na to da su u postupku planiranja prethodno već utvrđene planske cene koštanja za svako mesto troškova ponaosob. a to je moguće tek na kraju obračunskog perioda – meseca. kada se utvrđuju ukupni troškovi koji otpadaju na pojedine konačne učinke. u obračunu po planskim troškovima unapred se utvrđuju planske cene koštanja po jedinici svakog učinka. I za to je potrebno čekati kraj meseca.neproizvodnih službi. Završeni i u magacin predati proizvodi ne mogu se tekuće knjižiti – prenositi s računa nosilaca na račune zaliha gotovih proizvoda. u obračunu po planskim troškovima utrošene usluge mogu se tekuće knjižiti.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful