Никола Теофиловић

ЈЕСТЕ ЛИ ЧИТАЛИ
ЗАРАТУСТРУ
У ОРИГИНАЛУ

Уредник

Ђорђе Савић
Рецензенти

Мр Часлав Николић
Ненад Милосављевић
Ликовна опрема

Милан Костадиновић
Илустрације

Милена Попадић

Copyright © 2011 CENTAR SLOBODARSKIH DELATNOSTI
® Сва права задржана.
Ова књига не може бити репродукована у целини или у
деловима без писмене сагласности аутора и издавача, осим
у кратким цртама приликом приказивања у часописима, на
радију и телевизији.

Никола Теофиловић

ЈЕСТЕ ЛИ ЧИТАЛИ
ЗАРАТУСТРУ
У ОРИГИНАЛУ

Крагујевац, 2011.

Овде може неки мањи текстић,
нешто као увод...
Уместо приче
дошла је

комуникација.

SYD & SUE
Уместо приче дошла је комуникација.
Размена угојених мисли. Мисао вреди ако
се роди у празном стомаку. Пун стомак позива на дремку и лизуцкање измета. Глад
је празник, глад је празник, померање из
мртвила, венчање са покретом. Ово говорим
ја, дебељко који машта о глади.
Ено га тамо поред старе гитаре, у руксаку, у овнујској вуни, ушушкан пиштољ.
Напуњен, чека да опали. Не знам у кога
ће бити уперена цев пре пуцња. Можда ни
у кога. Можда и у моју браду. Нисам ништа одлучио. Живот без смрти је соба без
прозора. Нестати, то није ништа страшно.
Страшније је робовање тривијалностима у
илузији да је све доступно. Немам више шта
да кажем о себи. Живот личи на недовршен
целовечерњи филм, сценариста и редитељ
се нису договорили како да наставе. Имам
сто двадесет килограма. Болестан сам од
комуникације, од миловања затворских
решетака ропским ланцима. Болујем од
присуства створења које се зове гласач.

| 7

Гласач верује да постоји општи закон по
коме функционишу ствари. Он види ток,
непрекидно даје смисао гомили безвредних
феномена. Воли сигурност. Сигурно је само
нешто што се понавља. Зато се сигурна
мисао понавља у милионима различитих
глава, а сигурна реч милионима различитих
уста. Гласач не уме да поднесе никакав
облик самоће, зато живи и храни се у
мрежи. Самоћа је за животињу или за
богове, говорио је Аристотел. Полубогови
су поклекли. Моји пријатељи, Ахилеји и
Јелене, преобраћени у гласаче. Зачарани,
таоци туђег сна. Сан и мене заварава. Сањам о времену кад нисам био болестан, о
времену у коме није постојала мрежа.
У том времену, тачно на данашњи дан,
запалила се Дебела Су. Отишла је изван града, на обалу језера, полила се бензином,
запалила се и скончала у највећим мукама.
Једини очевидац тог ужаса Ј.Ј., члан Удружења анонимних алкохоличара, родом из
Чумића, тврди да је онако запаљена трчала
по обали и преклињала за помоћ. Он је, вели, јурио за њом у намери да јој помогне,
али није никако могао да је стигне. Када
је најзад престала да трчи и пала, било је
касно, тело јој је било угљенисано.
8 |

Какве то везе има са мном? Пре него
што је дошла на језеро, била је код мене.
Врата мог стана су била отворена, чак ни
притворена. Насред собе, стајала је старица,
моја комшинка. У наручју јој беше дете од
годину и по дана, тек дигнуто из колевке.
Малопре се расплакало, сузице су му још
биле испод очију али у тренутку кад се
хрома Су појавила на вратима, пружало
је ручице, тапшало длановима и смејало
се како се смеју мала деца, зацењујући се.
Ударао сам велику гумену црвену лопту.
Лопта је одскакивала од таванице, падала
опет а дете је викало: „Лота, лота!“ Хватао
сам лоту и давао му, оно је тада бацало
својим невештим ручицама, а ја трчао да
је ухватим. Најзад се лота откотрља испод
ормана. Клекнух да је дохватим и тада
спазих Дебелу Су. Дете, када је угледа,
приби се уз старицу и ухвати га дуги детињи
плач; а ова га одмах однесе. Нисам је позвао
у стан, разговарали смо у ходнику. Долази,
каже, да се опростимо. Мислио сам да се сели.
– Да ли постоји стање бесмртности? –
упита ме затим.
– Не, постоји само улазак у еволуциони
процес који користи једино средство за
еволуцију које човек има на располагању –

| 9

свесност. У тренутку умирања, свесна бића
не бивају уништена, она се претварају у
неорганска бића; бића која имају свест али
не и организам.
Позвала ме је да се прошетамо, последњи
пут. Да није рекла последњи пут, вероватно
бих изашао са њом. Овако, ишла ми је на
живце. Њено понашање је личило на глу-му
из јевтине сапунице. Више нисмо гово-рили.
Мислила је, заслужује љубав. Нико не жели
да некога стварно воли, већ само да буде
вољен. Кад чујемо да мушкарац или жена
од седамдесет пет година још увек траже
савршеног партнера, за нас је то потврда
вечног идеализма, нешто романтично и
лепо. Али ако проучимо ову опсесију у
контексту бескрајног понављања кроз цео
живот, показује нам се онаква каква заиста
јесте – гротескна.
Одувек је мислила да ћу је заволети ако
ме покорно слуша и ако буде високопарно
разговарала са мном. Волео сам је и без
тога. Можда не на начин на који је она
хтела, али јесам. Баш зато, увек сам био
искрен према њој. Нисам јој прећутао
ниједну од многих слабости од којих је њена
личност била састављена.
10 |

– Мораш имати намеру – говорио сам јој
– једна од најтежих ситуација за савременог
човека је она у којој нема процедуре. Ти се
бориш са приручницима, методама, упутствима, правиш бескрајне забелешке, сва
задубљена у know how. Мораш знати да
су ритуали и процедуре само средства да
би се изнудило фокусирање интереса и
одлучности.
А она је ишла за мном као кученце, увек
вољна да ме слуша. Ништа јој није сметало.
Украшће од својих родитеља паре, да би
мени купила гитару. Обиће трафику ако ја
немам цигаре. Учиниће све. Могла је све,
али се мени не диже на њу. Покушавали смо
на разне начине, не вреди. Дебела Су је
сувише ружна. Покушавао сам пијан, дрогиран, не иде.
– Зар ме нимало не волиш Сид? – видела
је у мени басисту Pistolsa.
– Волим те, али много си ружна и дебела.
– Па што си онда са мном? Како сам ја
онда твоја девојка? – гледала је тужно у мој
млитави пенис.
– То се ја ругам појму „имати девојку”.
С тобом се ја ругам свима. Сви се питају шта
ћу са таквим габором, али једини одговор

| 11

на то питање је неразумљив. Потребна је
немерљива енергија да би тај одговор имао
смисла. Ми имамо енергију. Оно што нам
недостаје јесте вештина или спремност да је
користимо.
А потом смо снимили први демо, убрзо и
други. Неколико озбиљних свирки по клубовима, и најзад велики концерт у градској
дворани, на манифестацији званој Ш.Р.А.Ф.
Имали смо најбољи наступ од свих бендова
који су учествовали. Punk is not dead! Имали
смо хит месеца на радију, свирали смо
често у Београду, изгледало је да ћу постати
славан. После свирке у Краљеву, заљубио
сам се у Миру, нови пратећи вокал у бенду и
моју будућу супругу. Стари пратећи вокал,
Дебела Су ћутке гледа наш петинг у комбију
који се враћа из Краљева.
– Осећај који људска бића имају је тај
да им је крајње досадно са самим собом.
Не виде никакву сврху – говорио сам Мири – сврха је чин ћутања током којег се
испуњавају празни простори које оставља
директна чулна перцепција. Граница опажања је човеков оков.

12 |

Мира није постављала питања, само ме је
најљубазније замолила да не говорим више
на тај начин. Почели смо да живимо заједно,

запослио сам се као помоћни радник у
пекари. Песме су ми бивале све лошије.
Оставио сам пиће, траву. Живео сам здраво.
Трчао сам по неколико километара дневно.
Мири се то допадало. Убрзо је отишла у Ниш
на студије. Путовао сам код ње сваки други
дан. А онда је Мира хтела да абортира без
мог знања. Сазнао сам то случајно од њене
сестре. Вртело ми се у глави, шетао сам
бесциљно по граду. Све је у мени тражило
свој ниво и није га налазило, све је било у
хаосу, у комешању, у неспокојству. Можда
сам себи постављао сувише строге захтеве,
никада не налазећи снаге да их задовољим.
Срела ме је Дебела Су.
– Шеташ? – ходала је поред мене.
– Ако желиш да будеш физички храбар, потребно ти је гипко тело. Храброст
и разборитост су два најважнија својства у животу, из њих проистичу умереност и прагматизам. Да би могао да
успостави равнотежу између смелости
и лакомислености, човек мора да буде у
изванредној физичкој кондицији.
– Али зашто у изванредној физичкој
кондицији? – питала је – Зар није довољна
жеља или воља да се путује у непознато?
| 13

– Не у твом пишљивом животу! Сама
помисао на суочавање са непознатим захтева челични стомак и тело које ће бити у
стању да тај стомак носи. Шта ти вреди да
имаш стомак, ако ментално ниси спреман,
физички храбар и немаш одговарајуће
мишиће?
Био сам љут. До тада непознат бол ми је
орао стомак. Хрома Су ми је сметала. Ћутао
сам све док нисмо стигли до мог и Мириног
стана.
– А јесам ли ја још увек твоја девојка? –
упита.
– Ниси, женим се другом – рекох и нестадох
у мраку ходника.
Два дана касније Сузана се запалила.
Ономад ми Урош, некадашњи бубњар, донесе блокче. Вели, Сузана га заборавила у
његовој соби, вече пре самоубиства. Ја сам,
каже он, ионако брзо после тога отишао у
Немачку и заборавио сам да ти га дам.
Прошло је много година, случајеви застаревају и ово је старо, друже мој, подсећа на
младост...

14 |

Жврљотине исписане руком дебеле Су, на
жућкастим листићима...

***
Драги Сид, моји родитељи су гориле.
Свађају се око банана. Тата тврди да је банана
крива зато што је жута, а мама обрнуто.
Они не знају да су гориле, и да треба
да еволуирају. Твоје речи о унутрашњим
променама њих никада неће дотаћи. Ја сам
спремна на промену већ овог часа...
***
Драги мој, ништа нисам јела пет дана.
Мало сам смршала. Јеси ли приметио? Јуче
си се загледао у моје груди. Оне су велике, али
млитаве. Радим ве-жбе као што си ме научио.
Боле ме леђа и ова моја нога, али ми се чини,
лакше ходам и бутине су ми се стањиле.
Осећам се одлично. Пажња ми је појачана,
глас ми не дрхти кад говорим. Одлучила сам,
не једем још пет дана, само пијем воду.
***
Сид, оно што се десило синоћ је безвезе.
Ја сам хтела да водимо љубав, али нема везе
што ти ниси могао. Знам, још увек сам дебела,
али то ће се променити. Много је важније од
секса што ми тако лепо разговарамо. Ми
причамо о бескрају, о слободи, и не мораш да
ме држиш за руку док шетамо, иако бих ја

| 15

то волела. То што си рекао да се ругаш свима
зато што си са мном је лаж. Просто, никад
ниси спавао са женом, па покушаваш да се
извадиш вређајући ме. Заправо се стидиш. Ја
то знам, јер ја сам већ ималa секс са Урошем и
то неколико пута. Кад год је пијан, он ме зове
да дођем код њега. Ти си међутим, другачији.
Кад си пијан, ти филозофираш и рецитујеш
поезију. Пијан човек увек открива скривено.
Ти најлепше причаш после трећег пива.
Глас ти се прочисти и продуби. Звучиш као
Милош Жутић...
***
Сид, очајна сам. Најела сам се као
прасица. Мрзим себе због тога. Хоћу да умрем.
Као што си рекао, умреће свако ко не може
поднети истину. А истина је да сам ја стока
која се изгладњивала седам дана, да бих се
осмог преждерала. Али нисам крива потпуно.
Мама ме је видела како бацам храну у канту,
а слагала сам да сам јела. После тога је тата
урлао док је мама јецала. Они нису нормални.
Од данас увек ћу јести са њима, у трпезарији,
а не у својој соби. Мораћу да поједем онолико
колико ми сипају. Појела сам и много више од
тога. Сада плачем и мислим на тебе...
16 |

***
Ја знам да ти ниси сигуран у своју
мушкост, Сид. Зато тако блејиш у Мирине
очи. Покушаваш свој нагон да преведеш у љубав
зато што си чиста и племенита душа. Мира
не разуме ништа од тога. Њу твоје песме не
погађају, нити је занима о чему причаш. Ех,
да си се барем загледао у неке друге очи, а не у
њене... Не постоји подлије створење. Знам је
одавно. Још као клинка, гледала је само себе,
да нешто ућари, да неког искористи. Никад
није знала за игру са осталим девојчицама,
а мене је стално зезала због моје ноге. Ви
сте толико различити да се то не може
описати. Али, ја сам уз тебе, Сид. Треба да је
креснеш, увери се у своју мушкост, а онда је
шутни. Зашто би губио време с њом на дуге
шетње и разговоре? О чему уопште може с
њом да се прича! Немате шансе вас двоје...
Ја сам твоја девојка, ја сам твој пар, а она је
само женка без душе. Женка гориле спремна
за парење, зар не Сид? ...на нижем ступњу
еволуције од нас...
***
Како то мислиш, жениш се! Зашто
се жениш? С ким? Зар не видиш, смршала
сам, ходам усправно. Изгубила сам десет
килограма док си ти јурцао по Нишу. Радила

| 17

сам вежбе. Видиш, леђа ми стоје право, рамена
су ми подигнута, испрсила сам се док ходам.
Зашто си престао да свираш? Куда идеш,
Сид? У породицу примата, код шимпанзе?
Не, није могуће! Како је то могуће? Која сила
дозвољава да се тако нешто деси? Најбољи и
најлепши од свих, заљубљен у најгору, узима је
за жену. Побогу, Сид, реци да то није истина.
Ја сам твоја девојка а не она, како можеш да
ми кажеш да нисам...
Будим се као породичан човек спојених
бутина и округлог стомака. Журим да продам ауто. Дремам. Говорим и дремам. Имам
своје мишљење о тривијалностима. Седим за
компјутером. Дугујем новац. Осмехујем се
деци. Плаћам дажбине. Гледам телевизију.
Гласам. Свађам се са супругом. И дремам. У
овнујској вуни ушушкан пиштољ. Секси пиштољ. Смешкам се...кроз дремеж...

18 |

POLLY
Зашто нас напуштају најумнији? Дрхти
ми брада док се враћам са сахране. Умро је
великан наше филозофије, мој професор.
Имао сам среће да будем на његовим
предавањима, присуствовао сам величанственим медитацијама овог мислиоца. Ми,
студенти, озарени светлошћу сазнања, гледали смо у њега отворених уста. Извршио је
огроман утицај на генерације младих људи.
Није нас само учио филозофији, учио нас је
да живимо. Омиљен међу људима, мажен и
пажен, овај створ није заслужио такав крај.
Требало је да доживи дубоку старост, није
требало да га поједе мачка.
Родитеље никад није упознао, одрастао је уз
старог научника, некадашњег декана нашег
факултета, професора Мудрића. Старац је
врло брзо препознао таленат за науку код
свог штићеника, јер жутокљунац кријући
ишчитава Шопенхауера и Хајдегера. Часна
старина га узима под своје и јуноша са
лакоћом стиче академско звање, а убрзо,
постаје и Мудрићев асистент. Одмах по-

| 19

стаје популаран међу студентима који не
пропуштају његове вежбе. Испите држи
уместо старог професора, строг је али и
праведан, цени рад мање интелигентних
ученика разумевајући да не могу сви имати филозофски нерв. Зато талентоване студенте цеди до изнемоглости.
На приватном плану нема толико успеха.
Не успева да се ожени, јер је, кажу, сувише
компликовано живети са њим. Никада није
преболео своје прву љубав, шушкало се међу
студенткињама, њеном неверству се заклео
на верност, чекаће је до смрти. Окружен
књигама, посвећен слободоумности, остао је
сам на овом свету када се упокојио професор
Мудрић. Свог добротвора наслеђује на катедри, остаје омиљен, али више није био
тако маштовит и раздраган као у времену
када је био асистент свом вољеном тутору.

20 |

После једне кафанске туче завршава у
болници. О њему брине дугонога медицинска сестра Ана. Настављају да се виђају и
изван болнице. Родила се страст, дубока и
искрена љубав. Свадба је била огромна,
весела и бучна. Коначно је преболео прву
љубав, лечећи се плаветнилом Аниног погледа. На фотографији са венчања могу се
препознати бисери у Аниним очима, про-

нашла је љубав свог живота. Живе у великом стану, њих двоје и бела мачка, Анина
мезимица. Није се противио томе иако је
мачке мрзео. Испоставиће се, та ће га великодушност коштати главе.
Враћам се са сахране а у мислима пролазим
кроз ходник факултета једва чекајући предавање из филозофије. Пун је амфитеатар,
нестрпљиви смо. Знамо, неће бити исто као
код других професора; знамо, и ми ћемо
активно учествовати на часу. И онда улази
он...
Он је, заправо, папагај; зато не улази него
улеће у амфитеатар. Галама нестаје, настаје
тишина. Не поштујући излизане кодексе
понашања, он неће сести за катедру. Он
слеће на радијаторску цев и тамо стоји све
време. Без речи, гледамо и слушамо...
Чекамо да дође до изражаја његова ерудиција и реторика. Он каже: Polly wants a
cracker! Онда студенти понављају: Polly
wants a cracker! Онда он каже: Polly wants a
cracker! А студенти: Polly wants a cracker! А
онда он каже: Polly wants a cracker! А ми: Polly wants a cracker! Polly wants a cracker! Polly
wants a cracker!
| 21

ЂУЛ ЗУЛЕЈХА
Један је Бог, Зулејха, иста светлост виђена различитим очима!
Ушли смо у муслиманско село без борбе.
Облаци дима се мотају око кућа. Наређење је
да ту преноћимо, а ујутру настављамо даље.
Мало времена за одмор. Биће времена за
бријање а изгледа, биће времена и за забаву.
Чивијаш виче као махнит истрчавајући из
порушене куће;

22 |

Шта је било, водниче? Хватам га за руку
покушавајући да га смирим. Нашао је, каже,
девет Туркиња у подруму, биле су закључане
тамо, биће занимације, шта мислим ја, шта
ће рећи капетан. Капетан је већ био ту, иза
њега, све је чуо. Ништа не проговара разгледа село, мисли о нечем другом. Чивијаш
поскакује у месту дрхтећи од узбуђења,
чекајући реч старешине. Капетан само климну главом и нестаде у диму.

Изводе везане жене. Не носе фереџе и
димије, можда и нису Туркиње, али зар је
битно, жена је жена.
Једем говеђи нарезак и замотавам дуван,
издвојен мало од групе разуларених војника,
издвојен од подврискивања, вулгарног добацивања, од сочних псовки.
Чивијаш уводи ред у ову несрећну радост
успаљених мушкараца. Један по један, горе
у кући, стрпите се, имамо цео дан и целу
ноћ, и будите нежни. Немојте да после причају како су Срби лоши љубавници. Радите
то са стилом, браћо!
Водник затвара Туркиње у скоро неоштећену богаташку кућу. Собе чисте и уредне, диван амбијент, као да није рат. Улазе редом
борци зажарених очију и сви гледају само
једну од девет жена. А та једна изазивачки
гледа само мене.
Ово је њено село, знао сам, али се нисам
надао да ћу је и затећи овде. Мислио сам,
одавно је она већ у иностранству, вратила се
своме Ибри. Није ми се уклапала никако у овај
сеоски амбијент, у ову заосталост и простоту.
Пре десет година, био сам на бранику сада спаљене отаџбине. Редовни војни рок у
Пули, свих дванаест месеци. Само једанпут

| 23

кући у Србију. Првих шест месеци - пакао,
дрил, добијање реуме, астма, губљење косе,
зној и прљавштина. Кад су стигли гуштери
на пролеће, пакао је чекао њих. Уследило је
џаболебарење и спавање. Са нескривеним
задовољством смо, ми десетари, гледали патње нових војника.
Кувао сам кафе пуковнику, то је био мој
први задатак. Други задатак ми је био издавање дозвола за излазак из касарне.
Пуковник се није никада дуго задржавао
на радном месту, већ у подне је одлазио
остављајући мени на располагању све време
овог света. Нисам радио са младом војском,
нисам имао дежурства, страже, толико је
била важна та пуковничка кафа. Вељковићу,
упала ти је секира у ливадски мед!
У послеподневним сатима, углавном излазим из касарне и шетам Пулом, идем у
биоскоп. Гледам исти филм по неколико пута,
обилазим амфитеатар, упијам у себе мирис
мора. У глави пишем писма супрузи, увече
то само ставим на папир. Имам супругу
кући, венчали смо се годину дана пре
војске, одмах након што сам дипломирао.

24 |

Читам њено писмо. Долази следећег викенда, на почетку месеца, пожелела ме
много. Није требало тако рано да користим

редовно одсуство, остало је више од сто дана до краја. Тешко јој је да седи са мојом
мајком. Стара стално нешто зановета, а и
сваки дан долазе тетке те причају глупости
до изнемоглости. Закључа се, пише, у нашу
собу и слуша музику, сања да је љубим.
Нисмо се наситили једно другог. Ја је видим
док шетам по Пули, видим је у одсјају воде,
уздрхтим кад ми се учини да чујем њен глас.
И долази викенд, проводимо га у хотелској
соби у загрљају, у кревету. Кујемо планове
за будућност. Она прича како ћемо узети
стан, живећемо приватно, не морамо баш
све да делимо са мајком и теткама. Узећемо
стан негде близу, обилазићемо матору сваки
дан, али ћемо имати простор за самоћу. Не
слажем се с тим, зашто да остаје онолика
кућа празна, нећу да живим приватно кад
имам своје, нећу да остављам мајку сада
после њеног другог инфаркта. Марина,
причали смо о томе стотину пута!
Викенд се завршава у ћутању. Марина одлази без пољупца на растанку, љутито скреће
поглед док улази у воз.
Враћам се у касарну нерасположен. Не
наслађујем се толико мукама гуштера,
знам да је све то пролазна мука. Права мука
почиње кад раздужиш униформу и заувек

| 25

изађеш одавде. Следеће вечери, опет шетам
око амфитеатра па уз обалу. Сумрак, залазак
сунца. Море ми нешто сетно рецитује
на свом немуштом језику. Април месец,
септембар још далеко, далеко је Србија.
На плажи, надомак таласа, у црној јакни седи цура. Ослушкује море. Хтедох да прођем,
нисам је честито ни погледао. Међутим, из
неког разлога, седох поред ње и уздахнух.
Она ме погледа упитно.
Шта каже море? Чујем његову поезију, вода
се слаже у риме, таласи у стихове. Освежи
ме глас мора.
Она се благо смеши. Ниси одавле, каже, не
говориш као што говоре овдје, а овдашњи
људи, такођер, не чују говор мора. Нико
не чује оно што му је најближе. Нисам ни ја
одавле, из Сарајева сам, из околине Сарајева. Уздишем због болести. Болесна сам,
посл’о ме стари у Пулу. Имам шум на срцу,
морам бити уз море, не смијем без њега.
Наш’о ми стари и пос’о овдје, предајем
њемачки у основној школи. Ал’ сама сам
некако, никог не знам, све ми туђе, к’о да
сам у другој држави.

26 |

Овде сам у војсци, кажем, до септембра,
сад сам џомба, није ми више тешко, али ми
је досадно. Не могу време да испуним.

Пуковику треба да кувам кафе, али пуковника никад нема у касарни, па ја блејим
овуда, разговарам са морем. О чему? Нисам
сигуран, о некој слаткој туги, тужној срећи,
тако нешто...
Враћам се у јединицу. Пуковник је дежурни
касарне, не могу да излазим, много му
треба кофеина. У току ноћи, без сна, тихо
певушим.
Следећег дана, пуковник одлази кући, а ја на
плажу надомак таласа. Девојке нема. Можда
је то била само халуцинација, нека богиња
мора изашла на копно, сувише је лепа да би
била стварна. Читав дан проводим ту, надам
се, изаћи ће из морске пене.
Најзад, у сумрак, појављује се са копна.
Грлимо се као стари знанци. Расплела је
косу сада, прошлог пута је имала коњски
реп. Црна коса, очи плаве, у гласу туга. Име
јој је Зулејха, хоће кући, нема шта да ради
кад заврши са часовима. Читање је све што
има.
Зашто жене не пишу књиге, чуди се Зулејха,
па да знамо шта то жена мисли о натчовеку;
јеси ли читао Заратустру у оригиналу?
То је сасвим друга књига кад се чита на
њемачком. Мислиш ли и ти да треба носити
бич кад се крене међу жене?

| 27

Њега треба носити и кад се крене међу
мушкарце, увек ваља имати бич са собом,
смешкам се ја док јој мрсим косу. Натчовеку
треба наджена, зашто жене не мисле о томе,
Зулејха? Љубим је док море шуми само за нас.
Наджена као темељ социјалистичког друштва. Зар је могуће другачије извести светску револуцију? Само измислити ново име,
натчовек, наджена – сувише је ничеански,
ту је одмах и фашизам. Нећемо фашизам,
али нећемо ни подићи светску револуцију
ако се не уздигнемо изнад себе. И мушкарац
и жена, заједно, изнад себе, преко себе.
Има ли слађих усана на овоме свету? Тело
јој мирише, све јој мирише на цвет. Све око
ње мирише. Црна коса милује мој врат. Одједном, нема више празног времена, нема
досаде. Зулејха је увек са мном у мислима.
Увек се налазимо ту, надомак таласа.
Разговор не престаје.
Излазим на викенд. Идемо код ње. Леп стан
има Зулејха, стари јој је изгледа везир. Њен
је, није изнајмљен.

28 |

Није ми бабо везир, смеје се она, само ме
много воли. Спаваћеш код мене али у посебном кревету. Скоро сам раскинула веридбу
са једним лажовом, не умијем подносити

лаж. Молим те, никад ме немој лагати,
човјек који мора лагати је гори од сваке
кукавице, лагање је неизлечива болест. Ти
си много другачији од њега, лако говориш
о себи, о ономе што осјећаш. Ибро је био
лијеп а мутан, никад не знаш шта мисли.
Никад ме немој лагати.
Нећу Зулејха, не брини. Лежимо на поду и
гледамо у плафон. Љубимо се, мазимо се.
Слушамо Идоле. Пред зору, она сама одлази
у кревет, у другу собу. Немојмо кварити, каже.
Оде, а још мирише ваздух на њу. И кревет
у коме спавам дише њеним мирисом. Да
ли се то осећа њена душа? Како то да се
није сваки мушкарац на свету опио њом?
Могуће ли је да то само ја осећам?
И нећу те лагати, Зулејха, не брини! Отићи
ћу кући, развешћу се, а онда остати овде
уз тебе, уз тај мирис. И немам никакав морални проблем с тим у вези. Како може
бити неморално нешто тако истинито, као
нас двоје, једно за друго. То је дакле, љубав,
Зулејха, једна јабука пресечена па поново
спојена.
Никад нисам био толико жив као тада.
Желео сам да војни рок никад не престане.
Писма од куће нисам примао, нисам ни

| 29

ја писао кући. Није ми се ишло никуда из
Пуле.
Рекла сам старом за тебе; каже – шта ће
ти Влах, кћери? Није он Влах, бабо, он је
комуниста. Нема комуниста, кћери, тражиће од тебе вјеру да промјениш. Неће
бабо, један је Алах за све, име му је љубав.
Бабо састави обрве. А хоће ли те узети,
кћери? Хоће бабо, обећ’о је! Не дај му се
кћери, нека те прво ожени, онда лези са
њим, каурин је то – преварант. Није он од
таквих, бабо. И Ибро је био наш, па побјеже
у Канаду, не узе ме са собом.
Заплакасмо се тако, бабо и ја над сликом
рахметли мајке. И она је плакала са слике,
мен’ се чини.
Много пре него што сам желео, дође време
да се иде кући. Септембар. Нисам могао
да поделим радост са друговима који су
урлали: „Ноћ! Капија! Нула – нула – ноћ!“
Да нисам био ожењен, само бих написао
мајци писмо да остајем, не бих никуда ишао.

30 |

Зулејха ме чека испред капије. Само ћу
отићи да се јавим мајци, бићу седам дана
и одмах се враћам. Купила сам ти авионску
карту, повратну, брзо да одеш, још брже да
се вратиш.

Љубим је на аеродрому, пет минута пре него
што ће полетети авион за Београд. Зулејха
ме грли, стеже, плаче. Не плачи, цвете мој,
враћам се брзо, само да неке ствари средим
кући. Кад се вратим, љубићу те до бесвести.
Ал’ Зулејха плаче, не престаје, као да нешто
слути. Не може да ме пусти из загрљаја, руке јој се залепиле за мене. Љубим је у сузе,
и сузе јој миришу. Љубим јој косу, сваки део
ње да понесем са собом. Враћам се брзо,
обећавам, већ за седам дана. Не плачи,
Зулејха, не плачи, цвете мој... Како ћу ја без
тебе тако дуго, седам дана...
Авион слеће у Београд. На аеродрому ме
чека мајка, Марина ми пада у загрљај. Јавио
сам телефоном кад долазим. Мајка плаче
од радости. Много смо те се ужелели, сине!
Кући ме чекају тетке. Марина ме зове у
собу. Имам новости, каже. Твоја мајка већ
зна, тетке знају. Знаш ли да смо у Пули
направили дете? Ушла сам у пети месец.
Пипни, ставља ми руку на стомак. Хтела
сам да те изненадим.
Шта каже, чују се тетке из предсобља, шта
каже!!? Ниси очекивао, а? Ниси! Ето су
већ код нас у соби, љубе ме, грле ме. Мајка
плаче од радости. Марина је теши, сад се

| 31

лепо слажу, сад је све у реду. Нећемо нигде
да се селимо, мама ће нам помоћи око бебе.
Мој син већ има десет година, брчићи му
расту. И за тих десет година, Зулејха се
није нимало променила. И даље снажно
осећам њен мирис иако су га окупирали
разни мушки смрадови. Осећам га и сада
док Чивијаш стење над њом. Плаве очи
непомично гледају у плафон. Сви наши
борци хоће само њу, лепотицу са шумом
на срцу. Остале Туркиње, шћућурене у углу
ћутке гледају како Зулејха страда.
Чивијаш се испразнио. Хајде Вељковићу,
на тебе је ред! Видиш да ове остале нису
ни за шта.
Никад се нисам вратио у Пулу, Зулејха.
Знаш, лагао сам. Ниси писала, јер си знала,
лагао сам. Био сам ожењен, нисам ти рекао.
Нисам ти рекао, нисам хтео да те изгубим.
Све сам хтео да оставим.

32 |

Још осећам мирис твоје душе. На мене је
ред, Чивијаш закопчава панталоне. Не гледаш више укочено у таван, сада жмуриш
док ти сузе падају на под. Лежиш на леђима,
гледаш ме и плачеш. Зар ћемо сада, овако?
Зар не знаш да сам те сањао сваке ноћи у
току ових десет година? Из сваког мрака

ме је гледало твоје плаво око. Седао сам у
аутобус за Пулу, кретао сам да ти дођем али
нисам стизао. Излазио сам раније, нисам
породицу могао да оставим.
Не плачи, Зулејха, дај да те љубим. Дај да у
теби окупам душу, љубим те у сузе, љубим
те у косу. Пољуби и ти мене Зулејха, жељан
сам те, не пуштај ме из свог загрљаја, залепи
руке за моја леђа. Бог је један, иста светлост
виђена другим очима. Не плачи цвете мој!
Како сам уопште издржао без тебе десет
година? Бог је један, име му је љубав, сети
се. Љуби ме, Зулејха, наджено... Не окрећи
главу, молим те...

| 33

ЛАЖНО ЈАЈЕ
“Ђубриште и град могу да се поклапају,
да буду један простор.”
Леонид Шејка

Не знам да ли сањам, замишљам или
живим. Сигуран сам само у то да пишем.
Изгледа да сам мртав а опет слободан. Лежим
у кутији и пишем. Побогу, ја немам ни име.
Нисам ни рођен. Чекам. Најзад се помаљам
из мајчине утробе, одмах тражим папир и
оловку (ако којим случајем немају лап-топ).
Записујем: Живот у очевим тестисима,
робија у односу на комфор материце. Из
мајчине утробе се помаља још један. Он већ
претражује интернет. Исписује курзивом:
Напад!

34 |

У невољи сам. На мене крећу доктори, бабице, пацијенти... Скачем кроз прозор и
трчим. Мрак ме крије. Разјарена гомила ме
прати. На дрвету сам. Са њега видим месец.
Урлају, траже ме. Лају пси. Осветљавају ме
батеријске лампе. Гађају ме из праћки.

Чврсто се држим за грану и подносим бол.
Бележим: Месец кошаркашка лопта, ветар
топао, а љубав човека и Бога може бити и
пролазна авантура. Треба смислити нову реч за
љубав, неку реч која не дозива у себе двоглаве звери.
Тестера струже стабло. Стабло пада на гониоце. Дочекујем се на ноге, бежим према
слабашној светлости у даљини. Блато до појаса. Готов сам. Мотка ме удара у лице. Мотку
узимам у руке. Мотка ме извлачи напоље.
Неко ми показује да ћутим и да кренем за
њим. Неко је мој спасилац, он нема лице и
не проговара. Месец, светлећа кошаркашка
лопта, ротирајући осветљава полупоједеног
бика и пред нама његове оглодане кости.
„Осмехе чувај за крај, ако га дочекаш,”
казује бик поверљивим гласом, „ја сам преке
нарави а волим да се дружим!” Велим, хоће
да ме убију. „Неће, неће! Овде они не траже.”
Бележим: Након пута разумевам да је нада
протеин или електрон, а бифтек је тек
обезнађено месо.
– Ја те нећу појести, остани са мном –
казује бик – мени су већ појели желудац,
зубе разбили, не могу јести.
– Ко?
– Они. Ако не останеш са мном, не знам
куда ћеш стићи.

| 35

– Зна ли он? – показујем на непомичног
спасиоца без лица.
– Он не говори. Не зна или неће. Само се
смуца овуда и ћути, него како теби изгледа
месец?
– Кошаркашка лопта...
– Остаци раја. Некада се кошарка играла
у рају...
– А фудбал?
– И он.
– А сад?
– Видиш – изусти бик пре него што ће
заспати.
Заспивам и ја. У сну записујем. Записати
тренутак.
Нешто гори. Буди ме светлост. Око мене
кости. Око мене гомиле бесмислених предмета, предео од беспредметних предмета.
Дим милује небо. Снажна шака ме хвата за
косу и одвлачи ме. Вуче ме кроз бескорисне
предмете. Нотирам: Моја мисао је киндерјаје са играчком.
Власник шаке која ме одвлачи некуд има
шлем на глави. Корача оштро.

36 |

– Врати ми дете! – чује се.
– Не дам – одговара шлем.
– Кући му се надамо, врати га.
– Не дам.

Тишина. Тишину ће прекидати само мој
труп клизећи кроз непотребне предмете, док
се не појави ћелави чиновник који трчкара
около.
– А да ли ће нам бити опроштено, шта
мислите? Да ли ће, да ли ће? – пита.
– Да.
– Мислите или осећате?
– Осећам да мислим.
– Ја сам то некако слутио, слутио...
знате ли да јесам. Али нисам се смео тако
срећно изразити, нисам се знао изразити.
Направити ретроспективу то је...заиста се
слабо изражавам, али ето разбијам главу над
тим...мене мучи та мисао, та идеја ће све бити
опроштено, јер ја сам знате, Оца можда убио
из нехата, случајно...био је то тренутак...
Власник шаке која ме вуче за косу, не обазире се на присуство чиновника.
– Јуре ме – говорим.
– Они хоће и овде да траже.
– Бик ми рече да сам безбедан.
– Тај бик је знате, превазиђен – скакуће
чиновник – он је глуп и сујетан. Ја кажем,
доле сујета!
– А како си ти то убио из нехата?
– У заносу. Да се допаднем људима. А
и слутио сам извините, да ће нам све бити

| 37

опроштено...нисам бринуо, мада сада помало бринем, знате, душа широка...волим да
погађам смисао...много држим до контекста,
ствари неће у смисао без контекста...
Док чиновник трчкара ја записујем: Ах, има
ли веће радости од идеје спаса! То ме толико
опија, и у злочину се осећам сигурним. Дивно,
све је дивно. И то што ме јуре је дивно.
Шлем застаје. Пред нама је кланац. Кроз
дим се крећу сенке.
– Врати га. Зашто га мрцвариш? – чује се
из кланца.
– Побићу вас ако ме још једном зауставите! – грми испод шлема.
– Жена му је ту.
– Дозволићу да се растану!
Из облака дима дотрчава ћелава лепотица,
грли ме, плаче и запомаже: „Зар ти
хранитељу наш, заштито наша, зар од тебе
да ме раставе! Зар сина нашег никада више
нећеш видети, зар ћу очи своје копати да
ништа више не видим, не бих ли ти лик
боље упамтила, не бих ли чисту слику твоју
сачувала, јастук љубити, постељу мазити а
тебе не...”
38 |

Још неко време, уплакана жена ме грли и
нариче док чиновник мастурбира. Шлем је

најзад хвата за гушу и баца у страну. Вуче ме
кроз кланац.
– Ето, трагедија...– смешка ми се чиновник – ништа лепше од трагедије, она уништи човека а сачува човечност.
– Сачува, вала.
– Ја се радујем трагедији. Ја волим то, не
волим кад иде све глатко...
Пишем. Само малим изменама реда речи
емоција прелази у опозицију. Свет идеја
нестаје због окованих именица и глагола, непогрешивоат и истина постоје само у једном
тренутку...постоје док се рађају. Смех без
суза крик је животиње. Вуче ме кроз ђубре.
Чиновник трчкара. Из дима, истрчава мој
добро познати спасилац без лица. Његова
водоравно положена мотка се зарива у
човека са шлемом. Шлем пада на колена,
испушта моју косу из шака. Спасилац га
снажно удара по леђима. Бележим: „Јаје са
играчком у себи, лажно јаје. Господе, реши то
уместо мене.”
– Одјек је лош, увек се чује само одјек –
говори чиновник док се мотка слама о леђа
човека са шлемом – кажем: Оп! А онај тамо
чуо, поп; Па вели, религиозно хвалисање
је то. Онај иза њега чуо топ, па протестује
што позивам на рат и рушење. Госпођа са

| 39

локницама је међутим, чула боб, и проповеда
отпор англо-саксонском киклопу, залаже се
за изговор Боба или Бобан...
Човек без лица се гуши од стиска моћне
песнице. Шлем га прелама на пола а затим
на још два дела.
– ...а не госпођо, јавља се човек у
белом мантилу, он је нешто о бобичастој
вегетацији... – прекиде чиновник, уледавши
на брежуљцима зарђале оклопе, и побеже.
Оклопе држе обнажени ратници, стотине
њих, свакоме фали бар неки део тела;
рука, нога, уши, око... Посмртни остаци
спасиочеви се и даље крећу, дезоријентисано
и бесмислено. Са брежуљака, јуриша чета
разјарених голих ратника на Шлем. Он ме
склања иза себе и неописивом лакоћом,
снагом сопствене руке, одбија напад. Побеђује их, нису га ни огребали. Хвата ме за
косу и одвлачи са бојишта, газећи спорим
кораком. Док се удаљавамо, посмртни остаци побеђених настављају своје сумануто кретање, сударајући се.

40 |

– Овде увек има дима – говорим и
очекујем одговор испод шлема. Одговора
нема. Спори и сигурни кораци гутају километре. Време испуњавам записом: Херојско
дело. То записујем десет хиљада пута.

Најзад, у сусрет нам трчи жена. Њих двоје се
страсно љубе.
– Донео сам, као што сам обећао – шапуће јој.
– Знала сам да ћеш успети, знала сам...
– Погледај љубави, цео је!
– Цео?
– Цео. Он још увек пише – поноси се херој
док ме жена затвара у кутију. Записујем: Ех!
Мирише храна. Моја глава стоји на столу,
недалеко од казана у коме се крчка моје
тело. Жена убацује у казан мирођије. Једу
моје тело. Моја глава се котрља. Зауставља
је нечија чизма.
– Ах, већ те појели! – уздахну чиновник
држећи моју главу у рукама.
– Руку на срце, тек су почели – каже моја
глава.
Охрабрени чиновник се прикрада иза леђа.
Вади из џепа чачкалицу, забија је у пету
човеку са шлемом. Овај болно јаукне и пада.
Жена испушта моју кувану бутину на земљу,
покушава да бежи. Чиновник и њој забија
чачкалицу у пету. Убрзо, човек и жена леже
непомично једно поред другог.
Моја глава са стола посматра како чиновник
зналачки припрема чорбу од мешаног меса.

| 41

Додаје можда превише зачина, али мирис је
очаравајући. Чиновник се облизује. Узима
моју главу у руке, смешка јој се.
– Нисам јео одавно, умало да ми умакнете – рече и завитла моју лобању у ваздух.
Ротирајући око своје осе, она се пење у вис,
а онда, из ње испада кошаркашка лопта и
звечкица.

42 |

БЕЗ ИЗБОРА
– Господине председниче, нико није
изашао на изборе!
– Нико? – зину председник Нимс.
– Само пет процената становништва,
богаташи и њихова деца. – потврди саветник
Симс.
– А средњи слој? Рекао сам, средњи
слој мора да се анимира. Њихови гласови
су кључни.
– Али средњи слој не постоји...
– Опет нисте добро одрадили кампању
– подиже тон председник – морали сте убедити запослене гласаче да припадају средњем слоју.
– Нисмо стигли – задрхта Симсов глас –
Ваша кампања је одрађена...
– Не говорим о својој кампањи, говорим
о Сморовој кампањи...у његовој кампањи се
морао помињати средњи слој!
| 43

– Али господине председниче....
– Нема али. Знам ја вас, стављате паре
од његове кампање у свој џеп.
– Али он је Ваш противкандидат и ...
– Тишина Симс. Опет сте затајили, крадете...
– Није истина председниче. Његову
кам-пању су одрадили честити људи. Смор
је био заступљен у медијима више него
ми, пљувао је Вас и Ваше министре, баш
као што сте желели. Мало су и министри
пљували њега...Наши људи су измислили
нове вицеве о Вама и Смору, активирали
старе и све то пустили у народ...
– Није то довољно, рекао сам, направите цртани филм.
– Направили смо, омладина Ваше странке је то одрадила.
На екрану, у председниковој канцеларији,
почиње цртани филм о његовом противкандидату. Председник значајно подиже
обрву.

44 |

Тома Смор седи у канцеларији. Нешто бележи. Затим споро куца на тастатури. Гласно

позива секретарицу, тражи киселу воду.
Секретарица у кожном костиму, из ког
вире само брадавице, доноси киселу воду. У
другој руци носи бич. У канцеларију улази
јашући гологузог потпредседника Сморове
странке.
– Рекох ти да се уздржиш у току радног
времена, Нор – грди свог потпредседника
Смор.
– Али ја немам шта да кријем. И ми мазохисти имамо своја права – цвркуће Нор.
– Да, али у току радног времена, имају и
своје обавезе. – гунђа Смор.
Секретарица Лора пуцкета бичем. Нор, који
је до тада ходао четвороношке, усправља се
на две ноге и лаје.
– Хоћете ли и Вас да ишибам, председниче Смор? – пита Лора.
– Може, али после радног времена.
Улази Морова жена, Гора, са вибратором у
устима. Тачније, уноси је горила, мајмун,
кицошки одевен у фрак са лептир-машном
око врата.
– Када будеш оборио са власти оног
скота Нимса, душице моја, ја ћу бити прва

| 45

дама, а наш син ће бити селектор фудбалске
репрезентације – показује Гора на мајмуна.
– Тако је – лупа песницом о сто Смор.
– А ја ћу позвати највеће мајмуне у
национални тим – урла горила.
– Гласајте за нас – кажу сви истовремено.
Крај. Саветник искључује компјутер. Председник не проговара. Отпија гутљај воде.
Симс нетремице гледа у њега. Тишина.
– Лоше – проговара најзад председник
– Врло, врло лоше. Наша омладина нема
нимало духа.
– Мени се допада – поцрвене саветник.
– То је зато што си хронични буљолизац. Теби се допада све што унижава мог
противкандидата.
– Да, председниче.
– Али Симс, то је само игра.
– Ја навијам за Вас у свакој ситуацији –
рече Симс са патосом у гласу.
– Зар не разумеш колико је опасно што
људи више не излазе на изборе?
46 |

– Не разумем. Победићете простом
већином. Смор не заслужује председничко

место. И не разумем, зашто увек Ви одрађујете кампање својим противкандидатима? Зар
то није сувише великодушно од Вас?
– Симс, изађи напоље.
Саветник Симс скупља папире са
председниковог стола и креће ка излазу из
канцеларије. На вратима стаје. Затим се
окреће и тужно гледа свог председника.
– Шта је? – пита председник не дижући
поглед на њега.
– Да ли бисте могли мало да ме ишибате? По истеку радног времена...наравно...
– Сутра...сутра...
– Увек кажете „сутра”, а ја Вас лепо замолим да...
– Сутра Симс. Одлази.
Врата се залупише. Председник остаде замишљен. Шта се то догађа? Народ поново
ћути. Пре четири године, излазност је била тридесет процената, а сада је испод пет.
Пропаганда председничких избора је била
громогласна, силовита. Избори су били пресудни за ову државу. Како то да никога нема
на гласачким местима? Звони телефон.
– Вести Нимс! – чује се министар полиције Тимс, са друге стране жице.

| 47

– Шта?
– У насељу Лула, у престоници, спаљено
десет хиљада телевизора и пет хиљада компјутера.
– Ко их је спалио?
– Грађани.
– Спалили своје телевизоре?
– Да. Затим, у граду Бица спаљено двадесет хиљада, у Воцу тридесет хиљада. У
селу Жажа код Чичка, пронађена је права
гробница телевизора и компјутера. Процењује се, уништено их је око пола милиона.
– Невероватно. Кад се то десило?
– У последњих неколико дана.
Председник залупи слушалицу. Ово објашњава масовно спаљивање кућних фотеља
у Жажи, пре две године! Нека су проклети
бунтовници! Требало је знати, све од њих
креће. Увек су ударали по ономе што остале држи мирнима толико дуго времена,
увек су нападали комфор. Да ли је могуће,
једно село је инфицирало читаво гласачко
тело? Преко интерфона се јавља секретарица. Стигао је потпредседник УН, Кок.
48 |

– Шта је то Нимс ? – с врата ће Кок –
губиш контролу?
– И ја сам шокиран.
– Дошао сам да помогнем. Овакве ствари су се већ дешавале, не брини. Имам
искуства са тим...
– Искуство је чудо...
– Наравно. Али о том пређашњем случају нико ништа не зна. Нисмо дозволили. У
једној земљи, цифре уништених телевизора
и компјутера биле су милионске, излазност
на изборе је била испод два посто, па смо
све то решили...
Кок се завали у председникову фотељу,
извади томпус из унутрашњег џепа свог
сакоа. Ћутао је уживајући у Нимсовом
ишчекивању...
– Извршили смо кампању којом смо их
убедили да је гледање телевизије здраво за
људски мозак, појачава полну жељу и до
десет процената...
– А избори?
– Изборна места смо организовали тако
да сваки гласач има право на остварење
сексуалних фантазија уживо са неком од

| 49

дама или господе из пословне пратње који
су ту присутни. Тај чин се, у случају гласача
који су у браку, не назива браколомством
него слободном вољом гласача и није
кажњив по закону. У понуди су били све
изабрани модели, врхунски манекени и
манекенке... Избори су трајали скоро месец
дана али су одржани. Направили смо од избора карневал... Тако је побуна угушена, у
другим земљама пресликавамо тај модел,
то ћемо увести као обавезан чин. Свако
ко гласа има законско право на секс, чим
заокружи понуђеног кандидата...
– И побуна је тако дефинитивно угушена?
– Није дефинитивно, постоји још увек у
тој земљи али у многом мањем интензитету.
Уосталом, побуна и није тако важна, чак је
и пожељна, ко неће да гледа телевизију не
мора, битно је да се избори одржавају и да је
излазност задовољавајућа...кључ је у сексу,
повезати изборе и секс...

50 |

Кок одједном заћута. Нагло је побледео,
као да му је позлило... Председник Нимс
је то приметио не одајући се речима. Кок
се загледа у дим из томпуса, две сузе се
скотрљаше низ његове образе. Председник
Нимс није желео да види тако нешто. Кок
је за њега увек представљао узор, дивио се

његовој енергији, његовој речитости. Не
само у политици, Кок је и приватно умео
да буде добар саветник. Тренутак слабости,
откривен Коковим сузама, дубоко је
потресао Нимса. Можда потпредседник
УН и не зна шта ради, можда његова прича
о угушеној побуни није прича разумног
човека... А можда је човек опхрван приватним проблемима, ко ће га знати...
Кок без поздрава оде из канцеларије
мрмљајући нешто у браду. Врата није
затварао. Председник Нимс запали цигарету, прву након десет година апстиненције.
Иза завесе се помоли сен његовог недавно
преминулог оца.
– Ах, још си ту! – уздахну председник.
– Готово је – рече отац.
– Не, Кок ће средити ствар, повезаћемо
изборе и секс...
– А ја ти кажем да је готово.
– Шта је готово?
– Твоја власт, било чија власт. Промена се
догађа широм света управо у овим тренуцима.
Без помпе, без проламања небеса. Није то
политичка ствар, сине, није политичка
побуна. Није побуна него промена. Мења се

| 51

лице света, политике више нема, трговине
више нема...
– А како ће се организовати ти јадници
без мене? Поубијаће се међу собом, они не
знају за ред, рад и дисциплину – дрхтао
је глас Нимсу – Сви они желе моћ, секс,
славу... Ниси у праву утваро, ја сам само под
стресом и привиђам, а ти и не постојиш...
– Изађи у народ без обезбеђења и видећеш, нико не мари за тебе, ниси више
тако важан, немој да браниш положај ког
више нема, дај оставку на звање које више
ником није потребно...
На вратима стоји Симс, чини се прилично
дуго. Носи у рукама две коверте Нимс
поцрвене од стида што га није приметио.
– Видим да и ви имате друштво – рече
Симс осмехујући се, погледа упереног у
завесу.
– Молим?

52 |

– Ово је моја оставка, потписана и
неопозива. У другој коверти су оставке председника владе и свих његових министара .

Симс оде из канцеларије не затварујући
врата за собом. Нимс остаде сам замишљено гледајући у завесу. Нека дивна песма

се ори у даљини. У пепељари догорева
цигарета, запаљена први пут, после десет
година. Њен дим замириса на тамјан...

| 53

АПОКРИФНА
ГРАМАТИКА
***
Језик побеђује време, повезује прошло
и будуће преко садашњег. Ниједно време и
не постоји изван језика. Време постоји у
граматици или као бројевна вредност на
часовнику. Граматика је у служби бројева.
Време постоји кад се о њему говори. Без
говора нема времена. Презент је трен када
се активира појам о времену. Присуство
времена је присуство говорника. Вечности
нема у глаголским временима. Најближи
вечности је инфинитив. Језиком се разуме
вечност кроз инфинитив, кроз непрекидно
понављање. Сећањем без употребе језика,
успоставља се веза са вечношћу, превазилази
се инфинитив.

54 |

Глаголска времена упућују на пролазност.
Упућују на мерење времена бројевима.
Присуство бројева је присуство времена.

Језик је слуга математике, слова су слуге
бројевa. Презент је тако бројевна вредност
на електронском часовнику. Глаголско,
односно бројевно време, не интересује се за
личност, за именицу. Граматичко време не
мења именицу, игнорише је. Време се везује
за глаголе, за радње и њихово понављање,
јер преко њих обезбеђује своју вечност, свој
инфинитив.
Презент је нит која непрестано измиче
говорнику. Уз помоћ те нити, плете се илузија о истинитости језика, а паралелно с
тим, и илузија о постојању времена као
аксиому.
Ако је презент нит, перфект је клупко са којег
се та нит одмотава. Перфект је замршено
клупко које инспирише говорника. Говорник се увек радо враћа перфекту и развија
мисао, слику и емоцију, држећи нит по
свом тренутном каприцу. Перфект је увек
привидно у служби говорника, и нема
претензије на истинитост. Перфект тако
даје говорнику непресушну веру у језик
– старо се венчава са добро. Рађа се стародобро време које никада није постојало, оно
се језиком кроз перфект васпоставља. Време
тако обезбеђује илузију континуитета.
| 55

Ипак, главна чаролија перфекта је у томе
што се у њему развијају приче. У причу се
верује или не верује, али се не може рећи
да није присутна. Перфект се објављује на
два начина:
a) У изразу без уметничких претензија
постоји нижи вид језичке имагинације у
којој се развија паралелни живот говорника.
Термин језиковање је термин нижег реда од
термина прича. Термин прича још може са
собом носити топлину, разиграну машту и
невину пажњу. Језиковање је подешавање
реалности, давање закона и дефиниција
све у циљу да се говорник причом коригује.
То је једноставна употреба перфекта у
свакодневне сврхе. Језиковању припада
настајеће high-tech доба, доба презасићено
великим причама, које упрошћава комуникацију тако што поједностављује осећања.
Аутентичност у изразу је непотребна.

56 |

б) Виши вид имагинације превазилази
границе језиковања, али се фатално заљубљује у причу. Имагинација се заљубљује
у себе. Први Аристотел – човек живи док
постоји прича о њему – дубоко антиидејна
мисао, по којој само прича или успомена
обезбеђују вечни живот. На терену српског
језика су велики заљубљеници у причу увек
били високо цењени. И без пера, захваљу-

јући вишем виду језичке имагинације,
усмено, српски језик се заљубио у лепоту
перфекта народних песама и приповедака.
Користећи перо, српски језик се затвара у
аристотеловску љуштуру. Отвара се бездан
аутопоетике, приповедач се бори за свој
статус у историји. Ниједан догађај нема
легитимитет, ако га није признала прича.
Прича је сама себи циљ, она пљачка све
вредно из живота, све пребацује у перфект.
Језик немилосрдно силује осећања, тражећи
још и још, као незасити перверзњак.
***
Био једном један цар и звао се Перфект.
Он је имао три сина који су се звали:
Плусквамперфекат, Имперфекат и Аорист.
Сву тројицу је подједнако волео. Једнога
данa мудри цар окупи своје синове.
– Време ми је умирати, децо моја, а
вама је време да ме наследите. Ја волим сву
тројицу подједнако и не могу одлучити ко
ће бити мој наследник. Кренућете на пут да
нађете брдо покрај мора које се зове Брдо
Покрај Мора. Ко ми од вас донесе златну
жабу биће мој наследник...
– Али, оче, – проговори најмлађи,
Аорист – теби још није време умирати.

| 57

– Уморан сам и болестан, а ви сте све
јачи. Мој наследник мора донети златну
жабу – рече Перфект – царска се не пориче.
И тако три царева сина пођоше у свет да
пронађу брдо покрај мора које се зове
Брдо Покрај Мора, и на њему златну жабу.
Ходаше тако кроз непрегледне и неизрециве пределе очевог царства. Најпре су ишли
заједно, али онда се, када су прелазили један мост, Аорист посвађа са својом браћом
и даље настави сам. Браћа одоше преко моста, а он настави да шета поред реке. Шетао
је тако док не наиђе на једну девојку, која је
захватала воду.
– Помаже Бог, девојко! – назва Аорист.
– Бог ти помог`о, јуначе! – узврати
девојка – Куда идеш, јуначе?
– Ја сам царев син. Кренуо сам са
браћом да нађем брдо покрај мора које се
зове Брдо Покрај Мора и златну жабу, али
сам се посвађао с њима. Глупани су то, моја
девојко! Кренух уз реку не бих ли престао
да слушам њихове глупости.
– Златну жабу, кажеш? Хајде ти код
мене, јуначе, можда ти ја могу помоћи.
58 |

Аорист је одмери. Носила је сиротињске
хаљине. Одакле њој златна жаба? Одакле

она зна пут до Брда Покрај Мора? Можда
смишља некакву превару?
– Нека хвала, немам пуно времена.
Хвала ти, девојко, као да си ми помогла.
Морам да наставим пут.
– Упозоравам те, овуда се креће страшни безглави витез, звани Футур. Он одсеца
главу свакоме ко му стане на пут, свакоме
ко се нађе ноћу ван куће. Излази само по
мраку, а сада се смркава. Размисли још
једном, царев сине!
– Нека хвала. – узврати царев син.
Девојка оде у своју скромну кућу поред
реке. Аорист се, задовољан што је избегао
замку, упути даље. Не одмаче далеко, а већ
паде мрак, проломи се гром, севну муња.
Дрвеће задрхта пред снажним ветром.
Одјекну нечији громки смех. Аорист погледа иза себе. Према њему је, на црном
коњу, јахао витез без главе, витлајући буздованом. Буздован удари царевића у леђа.
Престрашен, Аорист потрча према оном
месту где се малопре растао са девојком.
Није смео да се окрене. Осећао је, за њим
јаше страшни витез. Царевић снажно залупа
на врата девојчине скромне куће поред
реке. Она му отвори и он улете унутра.

| 59

Напољу, још увек се проламао језиви осмех
сабласног створа.
– Рекла сам ти да кренеш са мном. –
мирно рече девојка.
Носила је лавор са прљавим вешом, управо
је пресвлачила болесну старицу која је лежала на подераној постељини. Старица је
гледала у једну тачку, није примећивала ни
девојку ни Аориста.
– Шта је са њом?- упита царевић једним
оком пратећи сенке на прозору.
– То је моја мати. – рече девојка – Веома
је болесна. Када је отац нестао, легла је у
постељу и више није устала. Хајде ти овамо,
јеси ли гладан?
Уђоше у кухињу. Намештај је био бедан, али
уредан. Девојка стави на сто попару. Аорист
одби да једе.

60 |

– Како хоћеш... – рече девојка – није
баш краљевска трпеза, али одржава у животу. Брдо Покрај Мора је место на коме је
мој отац нестао. И он је тако једне вечери
дошао кући, испричао како му је цар дао
задатак да нађе Брдо и златну жабу на том
брду. Следећег дана је отишао и није се
вратио.

– А знаш ли где је то брдо? – уозбиљи се
царевић гледајући како се девојчина бутина
помаља кроз закрпљену хаљину
– Ја не знам, али можда мати зна.
Седоше на старичин кревет.
– Мати, да ли знаш где је Брдо Покрај
Мора?
– Не знам, кћери, да знам ишла бих да
га тражим. А ко је тај младић с тобом?
– То је царев син, мати!
– Мали Аорист? О, како си порастао! Како ти је отац?
– Каже да му је време умирати.
– Умирати? Чула сам да је стари
Перфект само у великој невољи, неће
он умирати тек тако. Но, да се упознамо
пошто ти очигледно не знаш за нас. Ја сам
Деклинација, а ово је моја кћи Коњугација.
Некада, Перфект је био наш пријатељ,
често је свраћао код нас. Некада, сви смо
били једно, померали смо планине нашим
заједништвом, али сада смо расцепкани,
више немамо снагу. Нама влада неко други,
нешто друго. Поручи оцу нека посети
пријатеље, ми ћемо му помоћи да реши
| 61

проблеме. Даћу ти ову сабљу, по сабљи ће те
препознати моја друга кћер. Иди на исток,
знам да мораш на исток. Идући на исток,
тражи поседе кнеза Суперлатива, сигурно
ћеш срести моју другу ћерку Компарацију,
она је удата за тог кнеза. Моја друга кћи зна
где је Брдо Покрај Мора.
Следећег јутра, царев син пође према
истоку. Дуго је ишао кроз необичне пределе
и предивне шуме. На једном пропланку
затече хромог вука ухваћеног у замку како
цвили и запомаже. Аорист га ослободи из
клопке, а вук се усправи и рече човечијим
гласом:
– Од сада сам ја твој брат. Ево ти неколико длака из моје шапе. Када се нађеш
у невољи само протрљај длаке и ја ћу се
појавити да ти помогнем.
– Можеш ми помоћи одмах. – рече царев
син – Помози ми да нађем поседе кнеза
Суперлатива и његову жену Компарацију,
њих тражим.

62 |

Хроми вук мало протрља шапе кад се
однекуд створи бели пегаз, звани Везник.
Аорист се смести у седло и крилати коњ
га однесе право пред замак кнеза Суперлатива. Кнез и кнегиња дочекаше госта

врло срдачно. Поставише му вечеру, понудише преноћиште, а разговор о разлогу
царевићеве посете одложише за сутра.
Сутрадан, Аорист извади сабљу и предаде је
кнегињи.
– Ово је сабља мог деде по мајци, Номинатива од Падежа, препознајем грб. Одакле
ово код тебе, принче?
– Дала ми је Ваша мајка, честита
кнегињо, рекла ми је, Ви и Ваш муж ћете
помоћи да нађем брдо покрај мора које се
зове Брдо Покрај Мора.
Кнез и кнегиња се брижљиво згледаше.
– Знате ли Ви, принче, то брдо које
тражите је проклето? – упита кнез Суперлатив – Знате ли Ви да се са њега нико није
вратио?
– Али мене је отац послао тамо да
нађем златну жабу. Ко донесе златну жабу
биће нови цар, рекао је отац.
– Све је то врло сумњиво, принче. –
проговори кнегиња – Овде се прича, цар
већ извесно време не влада царством, него
група непознатих створова.
– О чему ви то? – насмеја се Аорист –
Мој отац влада царством, ко би други владао.

| 63

– Прича се, цар је упао у велике дугове
и због тога нема праву власт у царевини.
Кажу, све ради по налогу тих непознатих
створења...
– Ко то каже!!? – наљути се царевић –
Срам вас било! Мој отац не влада него ко?
Можда бисте ви хтели да владате? Покажите
ми где је то несрећно брдо и губите ми се с
очију! Не треба ми ни ваша сабља, задржите
је! А отац ће чути за ово што говорите!
Узалуд су се кнез и кнегиња извињавали
одвраћајући принца од одласка на брдо.
Немајући куд, они му показаше где је
место са кога се нико није вратио, на коме
ће пронаћи златну жабу. Испратише га
уздахом.
Аорист на Везнику слете на Брдо Покрај
Мора, на зелену траву. Ничега тамо није
било. Он осмотри околину. На овом брду
није грејало сунце. Кад одједном, из земље
се помоли огромна ажадаја раширених
чељусти. Аорист брзо протрља вучју длаку.
– Слуга сам понизан, шта треба? –
појави се дух хромог вука.
– Брзо, помози ми да убијем аждају!
64 |

У принчевој руци се створи ватрени мач.
Аждаја се устреми према њему палацајући

језиком испуштајући ужарену пљувачку.
Аорист махну мачем и исече јој главу.
Глава, уз страховит крик паде низ брдо.
Земља се протресе од пада њеног безглавог
трупа. Аорист је стајао, на врху брда покрај
мора званом Брдо Покрај Мора, овенчан
ореолом хероја.
Око његових ногу скакутала је златна
жаба. Царевић потрча за њом. Жаба је бежала. Таман је био близу да је ухвати када
упаде у неку јаму у у земљи. Дуго је падао.
Треснувши о дно јаме, он изгуби свест.
Кад се пробудио видео је пред собом браћу.
– Шта ви радите овде? – упита Аорист.
– Исто што и ти, пронашли смо Брдо
покрај Мора, убили аждају, угледали жабу,
појурили за њом и упали у јаму.
– А где смо ово?
– У некаквој тамници.
Била је то права подземна затворска ћелија.
На три метра висине сијала је глава и
осветљавала јаму. Ту негде на зиду, назирала
су се и врата тамнице урасла у земљу.
– Да ли си и ти чуо? – питаше га браћа.
– Шта?

| 65

– Отац не влада краљевством него некаква створења.
– То су глупости, не верујем у то. – одмахну руком Аорист.
– Сви причају о томе, изгледа да само
ми то нисмо знали.
– То су глупости – понови Аорист.
Врата, урасла у земљу, се отворише. Код својих синова уђе цар Перфект.
– Оче! – обрадоваше се синови падајући
старцу у загрљај. Отац их је миловао по глави.
– Оче, зашто сви причају да ти не владаш царством него некаква створења? –
упита Аорист зажарених очију.
– Зато што је то истина – рече цар.
– А која су то створења, оче?
– Бројеви, децо моја. Они су прави владари царства, а не ја.
– А шта си онда ти?

66 |

– Ја сам њихов дужник коме су они
поштедели живот. Још нешто, да би се осигурали, они су тражили од мене ваше главе;
зато сам вас и послао на ово брдо по златну
жабу, надао сам се погинућете раније, као

што је погинуо стари Презент од безглавог
Футура. Оно његова глава сија одозго. Али
пошто сте стигли довде, ред је да сада
испуним своје обећање. Мој живот, ваша
смрт, драга децо.
И цар подиже високо руку, а у тамницу
упадоше некаква створења звана бројеви
и задавише цареве синове пред његовим
очима. А потом се окренуше према цару,
па задавише и њега. Онда остатке цареве
породице затрпаше земљом, па коначно, и
званично, завладаше царством. Некаква
створења, звана бројеви...

| 67

ЈЕСТЕ ЛИ ЧИТАЛИ
ЗАРАТУСТРУ
У ОРИГИНАЛУ
„Никада нисам умео уживати у удобности. Мој дух је умирао у грађанској
ситуираности. Увек сам био окренут коначном решењу, крају.”
Овако је мислио путник, удишући редак
ваздух на врху Заратустриног брега, обасјан
зубатим сунцем. Трагови туђих стопала
шараше стазу. Стаза је водила низбрдо,
низ брдо. Љубав ретко пролази овуда. На
овом врху, могуће је само дубоко удисати
разређен ваздух. Нема никога. Нико се неће
ни појавити. Нико више не трага, не путује.
Нико више и не иде оволико високо. Путник
пође стазом у подножје брега, а за њим пође
кукавичка мисао:
„Све стазе су преоране, путокази су сакрили путеве. Истина се крије у високим
копривама поред пута.”
| 69

У подножју брега, Заратустрино дрво је
правило хлад. У хладу, седело је неколико
младића и девојака. Лица им орошена сузама, главе им падају на дланове.
– Чему сузе? – проговори редак ваздух
из путникових груди.
– Младост нам пролази у бесмислу.
Тражимо, а не налазимо. Све је познато,
све је откривено, ништа није остало случају.
Једемо сервирана јела, уче нас да жваћемо.
Пијемо кувану воду, уче нас да оздравимо.
Дишемо вештачки ваздух, уче нас да
сањамо. Брдо нас неће, увек склизнемо у
подножје, у ову истрошену младост.

70 |

– Са којом вољом долазите? – дуну
редак ваздух из путника – О чијој младости
говорите, ви неизборани старци и неоседеле
бабе! Препаднути од пада, не видите да је
пад једино што можете имати. Само ваш,
посебан пад! Да ли из страсти долазите
овамо по истину, гладни као курјаци, или
у лакованим ципелама, почупаних обрва,
крећете у борбу? Пад је једино што морате
имати. Само сте слушали о лепоти, нисте је
осетили. Прогласили су вам је за немогућу,
апсурдну, ваши тутори, ваши чобани. Не
могу вас ничему научити, поседују само
знања о глупостима. Лако је седети у хладу и

сладити се својим сузама, тешко је оставити
вољено стадо, хладовину.
– Заратустра! – повикаше младићи и
девојке путнику – Заратустра, спаси нас!
Климни главом, покажи нам пепео пакла,
покажи нам рајску змију!
– Не, нисам ја Заратустра – рече путник
– И ја сам га тражио горе на врху. Нисам га
нашао.
– Па ко си ако ниси Заратустра кад тако
са нама говориш?
– Ја сам... Фридрих Ниче – осмехну
се путник.

| 71

ВЕПАР У СВЕМИРУ
“Наполеонови пси раздиру животиње
које једна за другом признају издају.”
Џорџ Орвел
1.
Пролазимо шумарак поред црних
јабланова. Силазимо низ стрме степенице
у мрак. Покушавамо да се оријентишемо.
Спорим ходом газимо тврдо тло. Светлећа
тачка се помаља са наше леве стране.
Пролазимо кроз танани сноп. Сапутник
шушка папиром. Ту је и трећи. Нова светлост нам намигује у даљини.

72 |

Нећеш се сјединити са собом ни у једној причи.
Можда за тренутак, али после тога следи
болно раздвајање. Зашто силазимо у Хад?
Зашто морамо да се ту завлачимо? Видиш
ли како су стрме те степенице? Сломићемо
врат. Мрак је непробојан. Не знамо где се
налазимо. Напоље из овог псеудомитолошке
хуморескe. Ено силуете! Једина светлост,

дух који нас одвраћа од путовања. – Нема
ничега тамо – говори нам дух. Чујеш ли? Ако
је нешто и постојало, опљачкано је.
Не губимо време. Ходамо према удаљеној
искри. Дубоки дах обнавља наше снаге.
Чула су нам напрегнута. Стижемо до светла.
Сијају три псеће лобање на коцу. Из очних
дупљи извирују мишеви. Носимо лобање са
собом. Улазимо у узани ходник. Земљани
зидови ишарани покушајима да се нацрта
бик. Трагови шаке, трагови креде. Цијук
мишева прати жућкасту светлост лобање.
Срце своје кријемо од страха.
Зашто се не задржимо у разговору са
силуетом? Тражимо јачи извор светлости?
Носим своју гитару, не брини. Претварам
се да тражим мртву драгу. Следим твоју
озбиљност. Ништа не видим, али сам
довољно храбар да певам. Певаћу. Само
малим изменама реда речи емоција прелази у
опозицију. Свет идеја нестаје због окованих
именица и глагола, непогрешивоат и истина
постоје само у једном тренутку... постоје
док се рађају. Смех без суза, крик је животиње.
Пукла је жица на гитари. Пред нама мост
без ограде. Испод моста тама. Крећемо.
Мишеви падају са моста. Не чује се тресак.
Завршетак моста се не види. Опрез. Мост се

| 73

завршава капијом. Ногом је разваљујемо.
Кроз пукотине се пробија светло.
Тражим да те не заборавим. Стичем свест
и губим је. Освешћен зовем, певам. Знам да
си очи исцедила, преполовљена. Тишина ми
говори о твојој верности. Губим те кроз
говор. Губим се говором. Заборавим да те
тражим. Не верујем да постојиш. Покоравам
се нагонима...Ногом разбијамо мрак. И ти си
ту, вољена, ти се четврта...
На светлости наранџастог месеца раширила
се река. Уз стрму обалу пристала напуштена
барка. У њој лежи сломљено весло. Бљештаво
зелене жабе извирују из воде. Грозно крекећу.
Вратом гитаре, уместо весала, покрећемо
барку. Лобању носимо са собом.
Царство сенки опустошено, без јецаја умрлих,
вапаја и запомагања, без ученог паганина да
нас проведе кроз ужас, без кругова. Пакао
је измештен у свакодневни живот. Прати
нас какофонија Аристофанових жаба кроз
црнило воде. Месец кошаркашка лопта,
ветар топао а љубав човека и Бога може
бити и пролазна авантура. Треба смислити
нову реч за љубав, неку реч која не дозива у
себе двоглаве звери.
74 |

Пристајемо на другу страну. Увели чемпреси
заклањају ледени дворац на брду. До њега

нас воде дуге, црне степенице. Врата су
широм отворена. Лед се топи. Одјекује само наш корак. Два престола у паучини.
На једном венац увелог цвећа, на другом
једва видљиви шлем. Поред шлема књига,
потпуно бела и перо којим је писао Хад.
Видиш ли, све што си љубављу ближњих
називао није више од бледуњавог јутарњег
сна. Појмови празно звече пред најобичнијом
зубобољом, моћни чемпрес вене од простоте
умрлих. Куда сада одлазе завереници,
подлаци, курве, убице и трговци? Могуће ли је
мрачни царе, ужас твој намењем савестима
да потрошен је, бесмислен је...
2.
Војници одоше након покопавања стрељаних. Ветар звижди за њима. Каменчићи
ударају о њихове шлемове. Шума, година
1941. Мирис барута се шуња жућкастим
крошњама. Шуњају се још двојица. Бркати
човек у црном мантилу носи књигу под
пазухом. Други, у потпуно белом костиму,
на леђима носи тамбуру а у руци псећу
главу. Сунце, ушушкано у модре облаке,
полако се гаси на хладном ваздуху.
| 75

– Добро смо утекли – казује бркати
седајући на земљу – Знаш ли да се отуда
нико није вратио? Само ми.
Тамбураш баца главу пред себе и потпаљује
ватру. Седа поред бркатог. Гледа га упитно и
љутито. Уста су му отворена.
– Да можеш, свашта би ми рекао, зар
не? – одговара бркати човек не скидајући
поглед са ватре – Али не можеш. Зато ради
оно што знаш најбоље, свирај. Свирај оно
што си тамо свирао, невероватно звучи.
Тамбураш нетремице гледа сапутника док
овај прелистава књигу. Књига је бљештаво
бела, без наслова, без имена аутора. Никакав текст се не појављује на њеним
страницама. Наступајућим мраком се шири
лелек жена. Бркати склапа књигу и окреће
се свом немом другу.

76 |

– Шта је? Морали смо да га оставимо.
Имаћемо две главе, она његова нам и
не треба. Не гледај ме тако, он је слаб и
непотребан. Шта он може са овим пленом?
Он хоће да тајну пусти међу људе, да
им оживи ватру. Људима је довољан пун
стомак, тајне их умарају. Тајне припадају
одабранима а то смо ти и ја. Моја реч и
твоја музика.

Тамбураш набија псећу главу на колац,
ставља руку у ватру али она га не пече.
Негде се оглашавају црквена звона. Ватра
не пуцкета.
– Видиш, није добра ватра. – смеши се
бркати човек – Биће добра кад је покваси
њена крв. Засвирај. Не може да нас нађе ако
не свираш.
Неми човек свира. Тонови лепршају око
ватре. У даљини звецкају кандила. Појављују се слова на белини књиге. Бркати
човек их помно ишчитава...
...а упорно тврде да је најлепше живети
на земљи. Земља је, веле, лопта а најлепше
се игре играју лоптом. Сазнаће, међутим,
планета Земља уопште није лопта нити
равна плоча, како су веровали њихови преци.
Земља је огромни вепар. Рељеф земље је вепрова кожа, мора такође. Људи су охоле
свињске буве. Б.Н. из Братиславе ће понудити
доказе за ово откриће, фотографију вепра у
свемиру, али ће се јавност оглушити. Б.Н. ће
завршити у лудници, а Чехословачка ће бити
окупирана. Светски моћници ће сакрити ову
чињеницу. Снимци који ће представљати
Земљу, биће заправо снимци Јупитера...
Негде урлају на немачком језику. Бркати
човек окреће главу према урлању. Преко

| 77

урлања певају попови. Тамбураш ставља
руку у огањ. Опет ништа. Не боли.
– Кад запуцкета – каже бркати гледајући
у нестајућа слова беле књиге – Свирај. Не
знам зашто се не појављује.
Тамбураш наставља да свира. Најзад, из
мрака искаче она. У руци јој сломљено
весло. Коса улепљена блатом. Тамбураш
одлаже инструмент и прихвата је у наручје.
Она јако затвара очи. Вода капље са поцепане хаљине.
– Јесте ли видели овај ужас? – дрхти јој глас.
Тамбураш клима главом и уздише.
– Побити толике људе... – наставаља она
– Побити ону децу, побацати их у рупе...
Тамбураш је љуби у чело. Она плаче, жмури.
– То се зове дезинсекција – осмехују се
бркови.
– Шта? – пита она.
– Хајде, не прави се луда. Говори, где је
твоја глава?
– Ту је. У близини.
– Где?
78 |

Она се проваљује од плача. И лице немог
човека се преплављује сузама. Оне се
сливају на њену каљаву косу. Њен плач
се меша са лелецима далеких нарикача.
Формира се акорд. Полифонија.
– Доста с тим. – прекорева их бркати
човек – Шта сте очекивали? Зар нисте видели много горе ствари од ових? Ужас је
ужас, шта има ту да се плаче? Биће много
већих ужаса. Ово је ипак свечаност.
– Шта је свечаност? – пита она.
– Овај наш сусрет. Где је глава?
– Недужни људи ово нису заслужили.
– Где је глава? – викну бркати човек.
Она ћути. Ватра се огледа у њеним зеницама. Тамбураш је снажније стеже.
– Тако, дакле – говори бркати – кријемо
плен. Неповерење ме вређа.
– Зашто си га оставио тамо? – севну она
очима.
– Оставио сам га. А твоју главу ћу наћи
сам.
Он извади нож.
– Сеци се. Твоја крв ће оживети ватру.

| 79

– Одакле ти те идеје? – гледа га она са
презиром.

– Сеци се.
– Сеци се сам.
Бркати се гласно засмеја. Осмех му се, међутим, замрзава на лицу. Из шуме се појављује човек са псећом главом у рукама.
Ступа на светлост. Рањен је али ипак стоји
усправно. Тамбураш се озари.
– Ах, и ти си ту – жмирка бркати – Из
пљачке, а? Видим, донео си псећу главу.
Још један се вратио...
– Оставили сте ме тамо, бедници – говори рањеник – мене, који сам вам све
три главе исекао, мене, који сам књигу
откључао... преко реке сам вас превезао...
показао вам улаз, излаз... пут...
Бркати мења позу. Сада стоји са рукама на
леђима. Рањеник се наслања на дрво, бори
се за дах. Лоша ватра осветљава његове ране
на грудима и левој руци.
– Бацили су ме у јаму са осталима...наставља – Пуцали су у мене...из гроба сам
изашао...
80 |

Из руке му испада псећа глава. Напада га
промукли кашаљ. Тамбураш прилази да

му помогне. У даљини заплакаше деца. Дозивају очеве...
– Зар није требало да прође три дана па
да изађеш из гроба? – вели бркати.
– Шта то сад...значи?- кашље рањеник.
– Ништа. Смрт само дарује значење али
ти одбијаш да умреш... тако се и значење
одбија од тебе.
Тамбураш брише крв са груди повређеног
човека. Она му водом испира рану на руци.
– Над херојем бди његова дружина издајника – руга се бркати док узима књигу у
руке.
Тамбураш нагло устаје. Хвата бркатог за
врат. Бела књига пада покрај ватре. Бркати
човек не скида осмех са лица. Музичар
га руком која му стеже гркљан подиже у
вис. Баца га на земљу и пљује. У близини
заплакаше жене. За њима залајаше пси.
Бркати човек кашље. Она прилази ватри.
Ножем сече палац. Крв капље у огањ.
Тамбураш ставља руку на пламен. Ништа.
Не боли. Загрмеше митраљески рафали.
У књизи се помаља текст. Она чита док јој
крвари палац.
Душе невиних жртава су темељ будућих дана.
Напредак човечанства осмишљава њихову

| 81

смрт. Жртве су сведоци постојања зла. Развој
науке и средстава за производњу осветиће
њихове изгубљене животе. Али производња
неће захватити само материјална добра.
Производња ће суверено владати и свим
аспектима духовног живота...
– Читај наглас – стење бркати човек са
земље.
Прозводња укида стварање. Производња је
расподела постојећих елемената. Појмови
који нису укључени у производњу изгубиће
значење. У целини се неће назирати никакав
смисао. Изван целине, у фрагментима, смисла ће бити...
Она склапа књигу. Слова нестају. Тишину
секу испрекидани пуцњеви.
– Пред вашим глупим очима се и појављују само глупости – кркља бркати човек.
– Ово нису глупости – замисли се она.

82 |

Зачуше се снажни ударци чизама о земљу. Она упитно погледа бркатог човека.
Тамбураш такође. Рањеник лежи полусвестан, прислоњен уз дрво. Војничке
чизме се приближавају. Све је јаснији и
глас главнокомандујућег. У непосредној
су близини. Бркати човек полако устаје.

Узима књигу. Пригушује кашаљ. Руком показује да га следе. Она узима псећу главу и
за њим нестаје у мраку. Тамбураш оклева.
Синхронизовани војнички кораци су све
гласнији. Неми човек баца још један поглед
на рањеника. Узима псећу главу и одлази.
Рањеник гледа у ватру. Ватра се оглашава
пуцкетањем. Рањеник се осмехује. Болови
одлазе из његовог тела. Огањ лепрша у мраку. Војнички бат потреса земљу. Рањени
човек скида поглед са ватре. Пред њим стоји
вепар и радознало га посматра.

| 83

ПРОКЛЕТА ЋУПРИЈА
Соба 1
У хотелској соби ме дочекује јутро. Кроз
отворен прозор види се мост. Навире мирис
јоргована и багрема. Жмиркам, уверавам
себе да спавам. Поред мене хрче лепотица
црвене косе, Јелена. Уз њезино хркање чује
се и цоктање, уздисање, још једног гласа.
– Знам да си будан – каже – Будан си на
погрешном месту.
Отварам очи и усправљам се у кревету.
Нејаки сјај зоре открива лепоту црвене косе.
– Где си се то сакрио? – опет ће глас.
– Нисам се сакрио.

84 |

– Тражим те свуда, надам ти се. Сви наши најближи се надају да им се вратиш.
– Ех, наши најближи. Тешка је њихова
близина.

Глас припада вероватно некој мудрој старици. Тих је и смирен, благ. Осећа се, међутим, одлучност у њеној интонацији.

– Све те чека, цео живот, гомила започетих послова, датих обећања...
– Немој тако...
– Зашто се не вратиш? – пита ме.
– Не, ово је почетак моје борбе за живот.
Ја сам лирски субјект у управо започетој причи.
– И смрт, садржи скривени живот у себи, као јаје...
– Траже ме, ево већ куцају на врата,
чујеш ли?
Неко снажно лупа на врата. Неко виче:
„Отварај, знамо да си унутра!“ Квака се
помера. Срећом, закључано је. Гледам
кроз шпијунку. То су чиновници у полуцилиндрима са лептир-машнама око
врата. Изгледа да сам водио љубав са
црвенокосом лепотицом, немам гаће на
себи. Схватам колико сам заљубљен у њу
док буновна устаје и прилази вратима.
Показује ми прстом да ћутим. Ћутим,
Јелена проговара.
– Ко је то? – задивљен сам њезином
бојом гласа.
– Представници закона! – одговарају полуцилиндри.

| 85

– Ко вам треба? – цвркуће моја љубав.
– Господин Лирски Субјект. Тражимо га
због рушења закона, знамо да је ту!
– Шта је урадио?
– Осуђен је за првостепено непоштовање
закона са предумишљајем. Газда хотела каже да се овде крије већ извесно време.
– Како осуђен, ваљда осумњичен?
– Суђено му је у одсуству. А ко сте ви?
– Његова вереница.
Дакле, она је моја вереница. Надам се да
ћемо се венчати до краја приче, па ћемо
поновити сцену из ненаписаног пролога,
лежећи без гаћа у кревету. Сакрио сам се
испод кревета. Одатле могу с миром да се
дивим фигури своје вољене. Она навлачи
на себе спаваћицу и откључава браву.
Чиновници улазе.
– Ваш вереник је осуђен на смрт –
говоре унисоно.
– Он није овде.
– У том случају, ви пођите са нама као
саучесник.
86 |

Они је хватају испод руку, подижу је и изводе из собе. Јелена успева само да баци

молећив поглед под кревет. Кукавички
ћутим док одводе жену мог живота.
Треба ми времена да ме напусти страх.
Најзад, излазим из склоништа, више се не
чују ничији кораци. Пажљиво отварам врата
и излазим у ходник. Ходник се простире и
лево и десно. Свуда је само ходник. Нема
ни прозора ни степеница. Ипак, чује се
како протиче река испод пода ходника.
На размацима од десет метара су по једна
врата, са обе стране, у оба смера.
Соба 2
У другој соби је радни сто. Над њим се
надвили опаки облаци. Али он не стоји на
земљи, не држи се рукама, не плива, не лети,
он има тежиште у самом себи; ослобођен је
земних веза и терета, не мучи се: не може
му више нико ништа, ни пушка ни сабља,
ни зла мисао, ни људска реч, ни турски суд.
Видим себе како седим за столом и пишем.
Покушавам да дозовем себе удубљеног у
мисли.
– Хеј – довикујем писцу – Мост се истицао, бео и лак, са својих једанаест лукова
неједнаке величине, као чудесна арабеска

| 87

на зеленој води, међу тамним брдима. А
смисао и суштина његовог постојања као да
су били у његововј сталности. Његова светла
линија у склопу касабе није се мењала ни
као профил околних планина на небу. У
низу мена и брзом оцветавању људских
нараштаја, он је остао непромењен као и
вода која пролази испод њега. Његов век
је иако смртан по себи, личио на вечност
јер му је крај био недогледан. Жућкасти,
порозни камен од кога је мост саграђен
чврснуо је и збијао се од наизменичног
утицаја влаге и топлоте: и вечито бијен
ветром који иде у оба правца долином реке,
пран кишама и сушен сунчевом жегом,
тај камен је временом обелео загаситом
белином пергамента и сијао у мраку као
осветљен изнутра. Велике и честе поплаве,
које су биле тешка и стална беда за касабу,
нису му могле ништа.
Прилазим радном столу. Видим себе са
оловком у руци, док се над текстом надвијају
опаки облаци. Читам:
Стиховане дидаскалије

88 |

(Естрагон? Владо? Ко ли то стиже? Стари
јунаци у новом руху? Пљунуше шлајмом
Бекетов сиже, све гостујући садашњем духу.

Кораком спорим бесмисла жреци, ступају
смело два тужна брата, у уху још им певају
меци из пакла другога светскога рата.
Док гледам себе како пишем, свуда се шири
пустиња гола, њихова стопа са сваким
метром, шкрипи јауком светскога бола. И
знају само да буду неми, питања духа њима
су страна, нестанку света биће им стреми.
Ал` доста више почиње – Драма)
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: (љутито) Шта хоћете? Оставите ме у интроспекцији! Досадни
сте!
ВЛАДИМИР: Земичке...
ЕСТРАГОН: ...тражимо...
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: Какве земичке?
ВЛАДИМИР: Рекоше нам два полуцилиндра...
ЕСТРАГОН: ...да те нису убили...
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: Побегао сам. Одвели
су моју вереницу, моју љубав највећу...Где сте
их видели?
ВЛАДИМИР: На камили. Јашу овуда, траже те. А земичке?
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: Какве земичке?
ВЛАДИМИР: Једу нам се земичке.
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: (однекуд вадим земичке) Ево...
ЕСТРАГОН: (једе земичку) Они су је
везали негде...

| 89

ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: (жваћем, једем и ја
земичку) Кога?
ЕСТРАГОН: Твоју вереницу, твоју љубав
највећу...
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: Ах, бедници!
ЕСТРАГОН: Убио си некога?
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: Нисам!
(Естрагон скида панталоне и врши велику
нужду поред стола на којем исписујем
овај текст. Смрад. Неподношљив смрад.
Естрагон не престаје да једе земичку док то
ради.)
ВЛАДИМИР: Обећали су новац...
ЕСТРАГОН: (сере) ...полуцилиндри...
ВЛАДИМИР: ...ако им помогнемо да те
ухвате.
(Сви заћуте пошто сам престао да пишем.
Текст остаје на радном столу над којим се
надвијају опаки облаци. Палим цигарету и
гледам у небо. Грицкам земичку. Размишљам
како да наставим. Најзад, враћам се тексту.
Пишем даље.)
ЕСТРАГОН: (облачећи панталоне) Закопајмо говно!
ВЛАДИМИР: УРА!!!
90 |

(Oднекуд ваде лопате и ископавају рупу. У
рупу бацају говно)

ЕСТРАГОН: Ето...
ВЛАДИМИР:...тако!
ЕСТРАГОН: Нека му је вечна слава...
ВЛАДИМИР: ...и хвала!
(Мој радни сто се претвара у прохромски
бојлер. Присутни ме гледају упитно. У
недостојној ситуацији покушавам да драму
приведем крају. Али како писати на бојлеру?)
ВЛАДИМИР: Кога си то убио?
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: А земичке?
ЕСТРАГОН: Обећали су новац ако им помогнемо да те ухвате...
ВЛАДИМИР:...полуцилиндри...
ЕСТРАГОН: ...на камили...
ЛИРСКИ СУБЈЕКТ: ( једем земичку) ...а
земичке?
ВЛАДИМИР: Гого, шта ће овај бојлер овде?
(Завеса пада на нас и ми се копрцамо испод ње)
Соба 3
– Брзо! – викну ћелави момак у плетеном џемперу.
Трећа соба је толико пространа да јој се не
види крај. Свуда блато. Киша пада, сумрак.
Улазимо у џип. Ћелави момак у плетеном

| 91

џемперу вози кроз каљугу. То је мој кум.
Гром удара у усамљено дрво поред којег
пролазимо. Под светлом муње опажам, на
задњем седишту је она, моја Јелена.
– Једва смо те нашли, куме – опет ће
ћелави момак – Шта си радио испод оне
завесе? Морамо да бежимо. Потера за нама
ће се наставити.
– Да, јуриће нас она двојица са полуцилиндрима – говорим.
– Ех, неће – проговара црвенокоса –
јуриће нас један са полуцилиндром. Онај
други неће.

92 |

– Како неће? – окрећем се према њој.

Она ми показује на кофер који лежи
поред ње на задњем седишту. Ћелави се
осмехује. Осмехујем се и ја, али не знам
зашто. Ћелави је мој пријатељ из детињства,
заједно смо одрасли. Увек је био прави
пријатељ, једини човек на кога сам се могао
ослонити. Појављивао се кад год сам био у
невољи. Његов осмех разоружава, умирује
и храбри: то је неописив и непроцењиви
осмех снажног благородног човека који
живи у миру са самим собом и свим око
себе: његове крупне зелене очи стегну
се тада у уску загаситу пругу из које бију

златне искре. Од њега је одлазио свако
ако не потпуно утешен а оно бар тренутно
умирен, јер би видео да је неко његову муку
осетио као своју рођену. Окружен стално
свачијом бригом и потребом, не мислећи
никад на себе, он је, бар тако му се чинило,
провео цео век здрав, срећан и имућан.
– Кога си то убио? – пита ме.
– Нисам никога убио.
– Како ниси? Траже те због првостепеног непоштовања закона, шта си то урадио?
– врпољи се црвенокоса Јелена смешкајући се.
– Да, вероватно зато што сам деци говорио нешто о математици...
– Опет? – чуди се ћелави кум.
– Да, говорио сам им о лицемерју математике. Боље је имати седам јабука него
пет! Математика је оквир, чаша у којој зуји
заробљени инсект. А смисао математике
није више 2+2=4, како је апсолвирао Достојевски, него је смисао 7>5. Како се добила
седмица, да ли је то било 4+3 или 2+5,
или је пак ту седмицу неко отео некоме,
ископао је из земље попут злата на Аљасци,
није битно. Рачунски ток није битан, битан
је резултат, битна је седмица. Чак и она

| 93

престаје да буде битна ако се појави осмица
јер је 8>7, а седмица губи значај.
– Ха – ха – смеје се ћелави – Тачно тако.
Несрећна седмица је сада ојађена зато што
није осмица, што није више циљ, смисао
него је само саставни део вишег циља,
осмице. О томе смо често причали, куме.
Ипак, ниси смео томе децу да учиш.
– Куме, несрећна деца су таоци математике. Њима пишу минусе кад нису
добри, а плусеве кад јесу. Цео век ће провести у страху за својих осам јабука, да се
не претворе у седам. Јер седам јабука је
декаденција, заосталост, превазиђеност,
а у најави је нови бренд – девет јабука!
Како ће та деца поднети космички удес:
8–1=7? Битан је само крајњу резултат, а
не процес. Несрећно дете тугује, жали што
је неспособно да увећа број јабука, чак
га и смањује. Јадна мала мушица црта по
зидовима своје чаше, тугује, док свуда око
ње грме хорде успешних, еманципованих
инсеката и гмизаваца који су скупили и
свих десет јабука.
– Зар се зато осуђује на смрт? – чуди се
Јелена.
94 |

– Не видим други разлог...

– Да ли би ово био довољан разлог да те
осуде на смрт? – додаје ми она кофер.
– Шта има ту? – смешкам се – Украли
сте неке паре?
– Јабуке, мислиш – насмеја се ћелави.
– Да, јабуке – говорим док отварам кофер у коме је потпуно раскомадано људско
тело. Ту је и полуцилиндар. Смрад и призор
ме терају да повраћам. Џип се зауставља.
Излазим напоље. Ја повраћам.
– Шта си то урадила? – кркљам док ми
сплачине испадају из уста.
– Филмски сам га удесила. Сад ћемо
да га спалимо и то је то. Хтела сам да те
изненадим.
– Ниси смела да га убијеш...
– А он је смео мене? Вукао ме је за косу
до неког каменолома. Тамо сам га убила.
– Убиство је ужас! Убиство је ужас! –
понављам повраћајући у очајању – Ко ти
даје право да некога раскомадаш?
– Могао би бар мало захвалности да
покажеш – укључи се ћелави.
– Захвалност? За шта? Она није нормална! Ти ниси нормална!

| 95

– Немој тако да причаш са мојом женом, куме.
Сјајно, Јелена је кумова жена. Моје срце
куца за њом. Жељан сам је, проклетиње! А
воли ме. Не би раскомадала човека и спаковала га у кофер да ме не воли.
– Хајдемо – говори црвенокоса док пали цигарету – Он зна само да сере. Није способан ни за шта друго!
Кум још мало стоји изнад мене док
повраћам, нећка се. Најзад, седа у џип и
одлази с њом. Поред мене, просуо се из
кофера раскомадани представник закона.
Повраћам по блату.
Соба 4

„Повраћајући, ја ћу у рај ући.“
Бранко Миљковић

96 |

Четврта соба је празна. Ничега нема у њој
осим упаљене свеће. Желудац ме боли, хладно ми је, каљав сам. Грејем се на нејаки
пламен воштаног штапа. У углу собе лежи
хартија. При пламену, видим да је пожутела, а
на њој рукопис нечитак, тежак за разумевање.
Ипак, успевам некако да растумачим:

ДРАГИ МОЈ ЛИРСКИ СУБЈЕКТЕ,
Јављам ти се неколико минута пре него
што ће на моја врата покуцати двојица
са полуцилиндрима. Над твојом судбином
се надвио мрки облак. Поновићеш судбину
многих твојих претходника, нећеш се отети
тој сили. Над тобом влада неко изузетно
моћан, један император прозне поетике.
Двојица са полуцилиндрима већ куцају на
моја врата. Носе конопац. Најпре ће да ме
измлате, а онда ће ме обесити. Тај њихов
подухват ће се назвати „самоубиство Бранка Миљковића“. Неће сви поверовати у
моје самоубиство али велика већина хоће.
Бићу познат као млади песник самоубица,
српска варијанта Јесењина и Мајаковског.
Сувише оригиналан да се не би убио. Наводно
самоубиство дискредитује лирски субјект
мојих песама. Дакле, ако баш хоћете да
знате о каквом то односу ватра – ништа
пева тај Миљковић, онда морате да одживите психозу једног самоубице. Остаје само
егзотика. Многи ће осетити како им душу
голица ватра кроз строфе мојих песама
али, на крају, то ће остати стихови једног
полулудог човека. Не знајући шта ће са собом,
тај човек се као Емпедокле бацио у вулкан,
пратећи дивљи занос.

| 97

Међутим, моје џелате није послао Тито
којег сам пре неки дан тако испљувао у
кафани, када сам обећао да ћу му вратити
одликовање. Прави мислилац не тражи
одликовања, одбија их. Моје џелате је послао
неко други.
Открићу ти тајну, драги мој. Не пише се за
читалачку публику, за критику, политику,
за приступ енциклопедијама, за боље сутра,
за помен у историјама књижевности.
Писањем осмишљавамо своју смрт, свој
нестанак са лица света. После смрти, једино
живи покојникова машта. Онај који чита
иде за нама, назире пут. Сети се Његоша.
„Свемогућство светим жаром пламти, само
души пламена поете“. Одлазимо у свет
који смо успели да измаштамо. А оруђе за
имагинацију и није ништа друго него ватра.
Велим, рај настаје прожимањем разнородних
ватри, јер све је истинито само онда кад
настаје, када се васпоставља хармонија
непослушних елемената хаоса. Сва та сазнања су непотребна и неразумљива у једном
нижеразредном космосу који се назива српска
књижевност.

98 |

Да ли је боље у Немачкој, рецимо? Није.
Сети се Хелдерлина, драги мој! Сети се како
су га издали његови саборци и браћа, Хегел

и Шелинг. Хелдерлин се верао по висинама,
ватру сазнања укивао у своје стихове борећи
се за уметност која неће бити mimesis него
genesis. Све је то са свог брдашца сазнања
посматрао Хегел. Око брдашца се мувао
Шелинг, лудо заљубљен у Хегела. Уместо
да најбољег међу њима следе у освајању
вертикале сазнања, они га проглашавају за
лудог. Амбициозни Хегел потом изједначава
нужност и слободу, а објективност, око
историје, преузима власт над мишљењем.
Формирају се такве глупости какве су
једнакост, људска права, нације. Уколико се
истина не уклапа у његов систем, утолико
горе по истину, говори. А истина постаје
његова робиња. Хелдерлин је остао усамљен,
на просјачком штапу, неразумљив, издан.
Куцају на врата, покушавају да их развале.
Да ли ће слобода умети да пева као што је
нужност певала о њој – тако сам рекао,
сужње нисам помињао. То ће ми убацити
касније, овдашњи робовласник истине. Он
неће дозволити раздвајање појмова слобода
и нужност, неће дозволити да се угрози
ауторитет великог медиокритета Хегела:
слобода је нужност и крај! У најмању руку,
слобода може бити спознаја нужности.
Сваки појам о слободи је могућ само кроз
хоризонталу, кроз нужност историјског

| 99

100 |

тока. И ето, ја се убијем, добровољно абдицирам са престола и остављам простор за
најезду просечних Хегеловаца, папагаја са
пуним устима историје. Уместо да гледају у
неиспитане просторе људског духа, они као
волови пиље у ћуприју на Дрини. Сви ће тамо
тражити све одговоре, ти јадни полтрони,
одушевљени својим императором.

Знам, то ме уклања стара масончина из
Травника, не бој се. Треба да му дају његови
масони Нобелову награду, не би ли га
прогласили за владара српског језика. Ја му
стојим на путу, принц српске поезије. Зар
се додељује бесмртност за оно пренемагање
о брвну преко Дрине? Зар нико не види
да је то само стилизовано стењање? Зар
не видите, то је књишки мољац који се
храни Хегеловим помијама? Зар не видите,
личност не постоји ни у његовој појави, а
како ће постојати у његовом књигама? Убија
ме босанска фукара, знам то, јер му нећу
прећутати ниједну слабост! Како ће он
разумети Хераклита? Шта он зна о првом
лицу, патњама првог лица које се бори за
своје постојање? Нико неће смети да му се
супротстави више од пола века. Српски језик
звечи као празна конзерва месног нареска,
док се котрља у поноре сазнања понављајући
мантре будућег нобеловца.

Развалиће врата за који секунд, морам да
завршавам. Елем, због свега побројаног те
прогањају стереотипи, драги мој субјекту.
Где год да кренеш, бићеш на истом месту, па
макар прешао хиљаде километара куцаних
страна. Увек ћеш преко ћуприје стизати
у проклету авлију, пратећи знакове поред
пута Алије Ђерзелеза, тражећи Јелену, жену
које нема.

Твој принц
Бранко Миљковић
Загреб 1961.

Шок соба
Пре три дана је један млади песник на
смрт претучен у мрачном ходнику солитера
у коме станује. Према извештајима органа
реда и закона, покушао је да се убије тако
што се својевољно бацао низ степенице, од
десетог спрата па до приземља.
Сада, он лежи у болничкој соби. На екрану
изнад његове главе, очитавају се криве линије слабашних откуцаја младог срца. За
руку га држи мајка. Хладне сузе умивају
женино лице.

| 101

Знам да си будан, говори жена, будан си
на погрешном месту. Ја не знам где је то
место, сине мој. Где си се то сакрио? Надам
ти се, сви наши најближи се надају да им
се вратиш. Све те чека, цео живот, гомила
започетих послова, датих обећања. Зашто
се не вратиш? Ти ћеш мени увек бити жив,
можеш да умиреш колико хоћеш! И смрт
садржи скривени живот у себи, као јаје...
Твоје ја није само твоје. Не тиче се само тебе
већ свих људи. Живи ми, сине мој... Оживи,
сине мој! Донела ти мајка земичке да једеш.
Највише волиш земичке. Донела ти мајка
књиге да читаш. Ево, овог твог Бекета сам
ти донела и јабуке... Седам јабука сам ти
донела. Долазили мајстори јуче да поправе
бојлер... Бојлер се мајки покварио. За тебе
питају. Кажем, пробудиће се он. Донела
мајка песме да ти чита. Миљковићеве песме, што их највише волиш, оне које смо
читали заједно. Читаће ти мајка песме, зна
мајка да је чујеш...
И жена поче да чита:
...Ја сам забринути љубавник тог цвета
што мами из мене сунце и празнину
претвара у славуја, кад различит од света
предео ме таче и претвори у прашину
102 |

Ал` заборавом свет сам сачувао и чувам
за сва времена од времена и праха
о где су та места када ветар дува
и пустош помера? Где моја звезда плаха?
Нискости узалуд чезну...
И мајка се загрцну, зајеца. Снажно стегну
сина за руку. Као капљице воде које падају
са моста у реку, чују се слабашни дамари
његовог срца. Пробуди се, сине мој!

| 103

ДЕСЕТ МЕТАРА
ИЗНАД ЗЕМЉЕ
Џоне Рамбо ситну књигу пише: „Проговарај млади учениче, попечитељ српски
поглавицо! Где је теби Краљевићу Марко?
Сви га редом по Србији хвале, од твог рода
да је понајвећи, вечни живот живи међ’
Србима. Мени прете а њиме се хвале. А ја
велим да је кукавица! На ваше сам светло
поље равно улетео без мегдана правог. Ја
по пољу радим шта пожелим, док Арапи
храмове вам пале. Где је вама Милош
Обилићу? Где је вама српски цар Лазаре?
Где је вама Краљевићу Марку? Где је вама
јунак од мегдана? Твоје ме се војеводе плаше, у очи ме гледати не смеју. А ја, јунак,
носине им вучем. Где је вама Краљевићу
Марку? Зовните га да га испребијам, да ми
Срби са Марком не прете. Главу ћу му ја,
јунак, одсећи и на колац танки понабити!”
104 |

Ситна књига дуго путовала, док не стигла до
реке Дунава, у Београд престоницу српску.

Њу је прима млади учениче, попечитељ
српски поглавица. Књигу чита, а сузу
пролива. Питала га остарела мајка: „Чедо
моје, млади учениче, попечитељ српски
поглавицо, што ми јутрос ти сузу проливаш? Је л’ те земља у војску позива? Је
л’ ти жандар дозволе узима? Ил’ хараче за
струју цитираш?” Одговара млади учениче,
попечитељ српски поглавица: „Не питај
ме остарела мајко! Нит’ ме земља у војску
позива, нит’ ми жандар дозволе узима, нит’
хараче за струју цитирам, но ми пише Рамбо
Џонатане. Исмејава Србе и Србију, хоће
Марка на љутом мегдану, и за нос нас вуче
и урличе. Где да нађем Краљевића Марка,
кад он није јунак од мегдана? Историја лепо
нам говори, Марко беше ништа од човека,
турски вазал без јуначке славе. Како ће
нас таква потурица, на мегдану љутом
представити? Марко ће се Рамба уплашити,
јер он није јунак од мегдана. Зато мајко, ја
сузу проливам.”
Проговара остарела мајка: „Не будали млади учениче, попечитељ српски поглавицо,
већ човеку лепо се извини. Тад донеси закон
за Србију, да се Марко не сме помињати,
као јунак моћни силовити, него само као
потурица. Само како каже историја, Марко
беше ништа од човека, турски вазал без
јуначке славе!”

| 105

Све то чула вила Равијојла, па полете у облаке
беле. Пред рајска је врата пристанула, три
пута је у њих ударила. Отвори се пољана
небеска. На њој цвета цвеће свакојако, по
њој зрелог воћа изобиље. А у хладу испод
старог храста, прилегнуо Краљевићу Марко,
у блажене снове утонуо.
Будила га вила Равијојла: „Давор Марко,
сунце моје мило! Пробуди се јуначе рођени,
проговори земаљским језиком! Сиђи, роде,
опет у Србију, име твоје светло укаљаше.“
Прогледа ми Краљевићу Марко. Кад угледа
вилу Равијојлу, за обе је руке ухватио и
овако њојзи беседио: „Посестримо, вило
Равијојло! Чудан санак сада сам уснио.
Србијом сам болан прошетао, до светога
Хиландара стиг’о. Хиландар нам цео
изгорео, од Србије пепео остао.“

106 |

Говори му вила Равијојла: „Не будали
Краљевићу Марко, сан је лажа, а Бог је
истина! Послушај ме шта је стварно било.
Џоне Рамбо, велики војвода, на поље је равно улетео, па се глумац поднапио вина
и у вину кураж пронашао. Он се хвали
по целоме свету, да ће с тобом мегдан да
подели. А наше се војводе погане, улизују и
климају главом. Сад доносе закон за Србију,
да се Марко не сме помињати, као јунак

моћни силовити, него само као потурица.
Само како каже историја, Марко беше
ништа од човека, турски вазал без јуначке
славе!”
Скочи Mарко на ноге лагане. У оку му муња
засијала, сваки корак громом проговора.
У десницу сабљу дохватио, у левицу топуз
прихватио, и доброга Шарца узјахао, па
на њему небом полетео, док не стиже он
пред поље равно. А кад стиже он пред поље
равно, угледа га Јевросима мајка. Овако
му она говорила: „Мили сине Краљевићу
Марко! Откуд дође ти на поље равно? Која
те је мука натерала, да оставиш небеске
пољане, да поведеш доброг коња Шарца?”
Одговара Краљевићу Марко: „Добра моја,
мајко Јевросимо, кад ме питаш, да ти право
кажем. Дошао сам да мегдан поделим са
војводом Рамбом Џонатаном.”
Гледа мајка Краљевића Марка. Сина гледа а
сузу пролива: „А како се мислиш изборити
са јунаком на свету највећим? Он не треба
срце у јунака, он не јаше доброг коња
Шарца, већ он има кубуре опаке. Где још
ниси на мегдан доспео, а он те је с леђа
покосио! Где још ниси сабљи примакнуо, а
тане те његово убило! Чедо моје, Краљевићу
Марко, у тебе се више не верује. Сви верују у

| 107

другога Марка, који беше ништа од човека,
турски вазал без јуначке славе. Тако људе
историја учи. Нису људи оно што су били,
нису Срби оно што су били. Нит` имају срце
у јунака, истини се само подсмевају. Они
само у буђелар гледе, за дукат би синове
продали. Песме поју валаске и саске, песме
поју турске и албанске.“
Гледа Марко у земљицу црну, само ћути
ништа не говори. Говори му мајка Јевросима: „Иди Марко назад у облаке, и поведи
доброг коња Шарца. Немаш овде кога ти
бранити. Свако гледа само испред себе,
јунаци су давно изумрли.”
Гледа Марко у земљицу црну, само ћути
ништа не говори. Али кад је подигао главу,
овако је јунак говорио: „Хвала теби Јевросимо мајко, хвала теби што си ми при руци,
и што си се за мене бринула. Ал’ не хвала
теби што ме тераш, што ме тераш из љутога
боја! Чега си се уплашила мајко? Одувек су
људи били исти, са кубуром или са топузом,
маловерни много покварени. Помало је
бивало јунака, откако је и света и века. Ал’
ја ћу се још борити, мајко! Љути мегдан идем
да поделим са јунаком највећим на свету.“
108 |

И полете Краљевићу Марко на својему
добром коњу Шарцу, па одјаха он на поље

равно. Кад га виде војска ученичка, запуцаше из свих оружја, и полете танад на
јунака, ал’ ми Марка нико не погоди. Тад завитла Марко топузином, пак удари сабљом
у десници, и он поби војску ученичку. Оста
само Рамбо Џонатане.
Проговара Краљевићу Марко: „Хајде саде
холивудски гаде! Лако ти је тамо јунак бити,
пред камером твојом дотераном. Добро дош’о
скоте у Србију, добро дош`о у десет метара!“
Тад заурла Рамбо Џонатане, па насрну на
Марка јунака. Ал’ га Марко лако ударио,
пет метара у вис одбацио. А кад Рамбо на
земљу слетео, за гушу га Марко ухватио,
зубима му гркљан ишчупао, и овако бесан
говорио: „Уби тебе ништа од човека, турски
вазал без јуначке славе! Уби тебе ситна
потурица, како пише твоја историја.”
Под ћебетом нешто заиграло, у ћебе се
нешто умотало. А кад Марко подиже ћебета,
он угледа младог ученика, попечитељ српског поглавицу. Он рукама лице заклонио, и
плачевним гласом мољакао: „Брате Марко,
заклињем те Богом, крсном славом и светим
Јованом! Немој мене данас погубити,
поштеди ми живот на мегдану.”
Пљуну Марко па овако рече: „Слушај мене, млади учениче, попечитељ српски

| 109

поглавицо! Иди твоме граду Београду, и
овако тамо проговарај; нека људи више и не
буде, нека Срба више и не буде, нек` све оде
под земљицу црну! Остануће Краљевићу
Марко и његово срце у јунака!”

110 |

ПОВРАТАК ВОДОЗЕМЦА
I
Тужне су наше железничке станице.
Из-мучене локомотиве вуку запуштене
вагоне по зарђалим шинама. Зграда
железничке станице, напрслих зидова,
скрива у устајалом ваздуху свог бифеа двоје
замишљених. Девојка од двадесетак година
и мушкарац рошавог лица, рекло би се, у
раним тридесетим, седе за столом, гледају
у флеке на карираној мушеми. Разговор им
је утихнуо у жамору полупијаних гостију
бифеа. Мушкарац крајичком ока покушава
да јој ухвати ток мисли, пратећи безбрижно
кретање дима њене цигарете. Он најзад,
осећа њен поглед на себи, и диже главу у
ишчекивању.
– Ја сам се наслушала глупости у животу, али ова твоја је просто невероватна.
Да ли ти, непознати човече, мене сматраш
будалом? – зачу се њен нежно промукли
глас.

| 111

– Не. Себе сматрам за будалу. Будала
сам што сам ти ишта помињао...
– Рекао си преко телефона, имаш вести
од мог оца... Ово је нека провокација, шта?
Мушкарац је ћутао. Око му се укваси. Његова
мало проседела брада задрхта, али је већ
следећег тренутка проговорио смиреним
тоном.
– Причај ми, како ти је мајка? Да ли је
још увек лепа?
Уместо одговора, она охоло подиже обрву.
Откри се израз плаветнила њених очију.
Исти такав израз скривало је мокро око
човека преко пута ње.
– Ана, молим те – рече мокрооки – Ја
немам коме да идем. Једва сам те нашао.
И када сам те нашао, једва сам ти пришао.
Мислиш ли да ми је лако да се појавим пред
тобом са овом причом?
– Колико си дуго у граду?
– Нисам никуда ни одлазио? – одмахује
он главом.
– Као човек...колико си дуго овде? –
осмехну се Ана.
112 |

– Годину дана – процеди човек.
Пролази воз. Само пролази, не зауставља се
на станици. Не оглашава се ни сирена, чује
се само бесна тутњава по шинама.
– Мама ми је рекла да си отишао негде у
иностранство, нећеш се вратити. Нестао си
кад је била у шестом месецу трудноће, ниси
оставио поруку, никоме се ниси ни јавио.
Имао си један пропали брак иза себе, дете
из тог брака – говори Ана док пролази воз.
– Мама није могла да претпостави да
сам се претворио у жабу – загрцну се човек
– Ја сам живео двадесет година као жаба,
јео сам муве, крекетао по потоку, изгубио
сам људске навике, заборавио сам да ходам.
– Ха-ха-ха! Па како то, ко те је претворио
у жабу? Зла вештица?
– Не знам, Ана, не сећам се – наставља
човек озбиљно – Изашао сам у парк у шетњу,
а одједном сам почео да скакућем. Ништа
нисам приметио, чак сам кренуо кући,
код маме. Међутим, једва сам преживео
раскрсницу. Једно дете је показало главом
на мене – Мама, је л` оно жаба? - И заиста,
постао сам жаба. Некако сам се одвукао у
поток...
| 113

– А какав је осећај бити жаба? – смеје се
Ана подругљиво.
– Ту си, а ниси ту. Неспособан си да се
досетиш било чега, дремаш, гледаш, чекаш,
скакућеш. Жив си, а немаш свест о томе да
си жив...
Ана се сувише гласно смеје. Смеје се на силу, рекло би се. Испод тог смеха се крије
нешто друго. Човек плавих очију не може
да процени да ли је то скривен плач, или је у
питању ипак само ругање. Остарели, пијани
конобар мења пуну пепељару празном,
ширећи непријатне мирисе скупљене
под пазухом. Настаје дуго ћутање. Ана се
више не смеје. Гледа у флеке на карираној
мушеми.
– Како то да ниси остарио? Делујеш као
младић!
– Не знам, Ана, не знам...
Очи јој се цакле. Она нагло устаје од стола
и излази из бифеа, снажно залупивши врата
за собом остављајући упаљену цигарету у
чистој пепељари. Човек остаје сâм, гледа
у облак никотинског дима. Његова мало
проседела брада још једном задрхта...
114 |

II
Ко не би препознао ход господина
Тошића? Његова стопала иду у страну при
ходу, чаплиновски смешно, кад се гледа
спреда. Отпозади посматрано, његов корак
личи на јеленски кас, чини се, шепури
се по вароши јелен, обучен у елегантне
панталоне. Густе, шпицасте обрве, потпуно
беле, заједно са седом брадом, уоквирују
остарело лице, на којем без икаквог израза
трепћу два зелена ока. Тошићево богатство
је непознатог порекла, зна се само да је
огромно. Распаљена машта завидљиваца
сматра да се он пита за све у нашој земљи, а
има утицај и у иностранству.
Ужурбано, шпицасте ципеле господина
Тошића, газе каљави тротоар периферије
града. Поред њега, трчкара младић у тексас
јакни. Трчкара, јер не може другачије
испратити јеленски кас. Господин Тошић
је љут, само одмахује руком на све што
младић каже.
– Ми смо дали све од себе, али то
неће бити довољно. Потребна је реклама,
финансијска подршка, треба навући људе,
скренути им пажњу – трчкара младић.
| 115

– Ма немој? – рече Тошић – А кад си
ми тражио паре за снимање, говорио си
да истинска уметност мора испливати на
површину, говорио си како је многима
стало до уметности, до архетипа. „Правим
стварима не треба реклама, господине
Тошићу!” И шта сад хоћеш? Плаћене термине на телевизији за твоје ђубре од филма?
– Зашто ђубре? – прошапута млади
режисер.
– Немаш крај, младићу! Уплео си се у
философију, у критику друштвеног система,
нико не може да схвати о чему се ради. И
како ти се зове филм? Батрахус, као неки
литвански кошаркаш!
– Али филм указује на проблеме...
– Једини проблем је у томе што си срао
с мојим парама! Кога боли уво за то твоје...
шта си већ хтео да кажеш? - грми Тошић –
Рекао сам ти, сними комедију! Комедију,
било какву! Народ хоће да се смеје јефтиним
каламбурима, кафанским досеткама. Да
си ме послушао зарадили бисмо обојица.
Међутим, ти хоћеш да доказујеш суштину
живота полуидиотима, публици... Уосталом,
немаш ни крај!
116 |

– Како немам крај?

– Оно је теби крај, Јоване? Она наводно,
симболичка слика о пропадању идеала...
Оно је крај?
– То је једино што се могло десити
једном едиповцу – рече Јован.
– Значи, оно је прича о Едипу –
подигоше се шпицасте беле обрве – А што
онда ниси снимио сцену у којој он, онако
сочно, кара своју кеву?
И господин Тошић поче да мрда боковима,
дахће уносећи се младом уметнику у лице.
Затим га нежно лиже по носу. Јован све
то подноси без икакве реакције. Господин
Тошић му лизуће и образе, док му се из уста
шири одвратни задах. Као да му је у устима
леш.
– Имао сам сцену са сестром... – рече
најзад Јован
– Па то ми дај! А не некакве небулозе,
не рефлексије! Карање! Карање! Карање!
– господин Тошић поскакује у месту одушевљен и надражен.
– ...Али нисмо је синимили...- уздише
млади редитељ.
– Под хитно да си то убацио у филм, мали!

| 117

– То и јесте било у првобитном
сценарију, али нисмо могли да снимимо.
– Нисте могли?
– Господине Тошићу, они и не знају
да су брат и сестра, то сазнају на самом
крају, прећутно...то је тај немогући идеал,
разумете?
– Сними, и накнадно убаци у филм!
– Али ту имамо озбиљан проблем –
мрмља Јован.
Господин Тошић хвата младића за крагну
и подиже га од земље. Режи попут звери.
Затим, поново лиже лице своје жртве. Јован
је у страху.
– Пусти ме да погађам – режи мецена
исплаженог језика.
– Шта, господине Тошићу? Шта да погађате?
– Пусти ме да погађам у чему је проблем? – говори Тошић жмурећи, правећи се
да има визију, све време држећи редитеља
за крагну.
– Али, господине Тошићу...- муца млади
уметник.
118 |

– „Проблем је финансијске природе,

господине Тошићу!” – рече богаташ, имитирајући Јованов глас. Затим га снажно баца на каљави бетон, окреће се и наставља
даље јеленским кораком. Младић пада на
леђа у бару, али се брзо придиже, и трчи за
својим добротвором. Добротвор је за кратко
време далеко одмакао.
– Није! – виче задихано за њим Јован
– Не ради се о томе! Није у томе проблем,
господине Тошићу! Ви сте дали много пара...
– И превише...
– И превише, господине Тошићу! Није у
томе проблем...
Господин Тошић убрзава корак гледајући
право, без трептаја, не обазирући се на
младића који га сада тешко прати и трком.
Јован се саплиће, пада на колена, али
опет се придиже и наставља да трчи. Нема
предаје!
– Проблем је у томе што главна глумица
неће да се свлачи. Неће да снима еротске
сцене – успева најзад да каже Јован.
– Шта рече? - господин Тошић се нагло
заустави.
– Главна глумица неће да снима еротске
сцене и...

| 119

– Главна глумца хоће карактерне улоге,
хоће да буде Офелија?
– Не господине Тошићу, она само неће
да се свлачи...
Тошић оштро махну руком казујући тако
саговорнику да ћути. Јован истог тренутка
занеми. Господин Тошић ћути, жмиркајући
напућених уста. Смишља пресуду. Младић
бојажљиво прати сваки његов гест.
– Слушај ме... сероња! – проговара најзад мецена – Ако хоћеш колико-толико да
извучеш ово говно од филма, снимићеш
најмање две сцене експлицитног секса,
најмање две! Ако то не снимиш, вратићеш
ми сваки уложени динар у филм, и то са
каматом! Јасно?
Јован слеже раменима и клима главом.
Ипак су у питању само две сцене. Других
измена неће бити. Каљав и уморан ћутке
посматра фуриозни одлазак господина
Тошића са места разговора. Чини му се,
том човеку су колена позади.
III

120 |

Скоро ће зора, а киша не престаје. Рој
капљица хладне воде неуморно атакује

на прозор собе у поткровљу. Соба је у нереду. Разбацане ствари по поду слабашно
осветљава стона лампа. Ана и Јован
леже на кревету прекривени карираним
покривачем, док се на маленим звучницима
пробија спори џез, кроз једнолично шуштање радио-таласа.
– Не вреди Анчи, навалио је као мутав –
наставља Јован тамо где је стао пре неколико
минута – Сцене морају да се сниме или неће бити филма, неће бити ничега.
– Онда неће бити ничега...
– Али то сам ја, Анчи, није нико други
– шапуће он – Ја ћу бити с тобом. Те сцене
ионако вежбамо стално.
– Јоване, ја нећу да снимам порнић! –
виче Ана.
– То није порнић.
– Она сцена на фотељи је чиста порнографија.
– Али то ћемо бити ти и ја...- покушава
младић да се насмеје.
– ...и камера, расвета, асистент, цела
екипа...
| 121

– Нема их пуно – вештачки се смеје
Јован – Ја сам и глумац и сценариста и
редитељ, и продуцент, све сам ја...
Анине плаве очи штро пресецају његов
усиљени осмех. Јован спуста главу, пиљећи
у зелене ромбове на ћебету. Ана не скида
поглед са његове местимично проседеле
браде.
– Ако си ти и редитељ и продуцент и
сценариста – проговара она строго – можеш
ваљда да не снимиш нешто што нећеш.
– Господин Тошић инсистира.
– А ти немој да прихватиш!
– Он тражи две сцене експлицитног секса или повлачи паре назад...
Ана се усправи у кревету ослањајући се на
лактове. Уместо да проговори, пажњу јој
одвукоше тачке на зеленом четвороуглу
покривача. Црвене сузице пенкала капнуле
су три пута на исти ромб. Распоредивши
се равномерно у њему, нису хтеле друге
ромбове да узнемиравају својом тугом.
– То је требало да буде уметност а не
порнографија...- изговара Ана механички.
122 |

– То је компромис зарад уметности –
збори Јован.

– Није ми јасна та уметност – шмркну
Ана, отресајући поглед са флекица.
– Шта ти није јасно?
– Шта ће ти инцест у филму?
– Како шта ће ми?
– Зашто баш брат и сестра?
– Они не знају да су брат и сестра и...
– И где ти је ту поента? – прекида га Ана.
– Поента је у кривици без кривице! Они
нису криви што су починили такав грех, а са
друге стране, тај грех је неопростив...
– Поента?
– Сви смо криви, а ништа нисмо урадили. Човек се роди и већ је крив. Грех је
суштина сваког људског бића јер...
Прекида га њен кикот. Ана се сувише гласно
смеје. Смеје се на силу, рекло би се. Испод
тог смеха се крије нешто друго. Јован не
може да процени да ли је то скривен плач,
или је у питању ипак само ругање. Затим,
настаје дуго ћутање. Ана се више не смеје.
Гледа у сузице црвеног мастила.
– Хоћеш да ти кажем шта је поента? –
каже она најзад – Поента је у томе да хоћеш

| 123

да се снимамо док водимо љубав, хоћеш да
видиш како то изгледа са стране.
– Е није! – викну младић.
– Е јесте! – викну и девојка.
– Али господин Тошић...
– Јебо те господин Тошић! Изађи му из
ануса! Свака његова жеља је за тебе заповест,
полтрону!
– Ана, молим те...- уздише Јован.
– Ја нисам пристала да се снимамо ни
овако, за нас... Иако си ти то хтео...
Ове речи снажно погађају Јована у стомак.
Утробу му режу. Губи дах. Немоћно гледа
плавичасти одсјај њеног прекрасног ока.
Ана љутито враћа поглед на покривач. Сви
су четвороуглови чисти, нема флекица. Ана
их тражи. Налази их најзад на Јовановом
лицу, истоветне, равномерно распоређене,
само увећане.
„Мушкарци су најобичнији онанисти”,
мисли она док устаје са кревета и облачи се.
Румени Јован гледа у плафон. Ана закопчава
јакну. Седа поред прозора и посматра олују.
– Верујеш ли у магију? – упита изненада.
124 |

– Молим?

– Верујеш ли у чуда?
– Верујем у себе...
– ...и у господина Тошића – искези се
Ана.
– Једи говна! – одбруси Јован.
– Не, стварно те питам – уозбиљи се
плавоока лепотица – Верујеш ли у чуда?
На пример, човек се претвори у неку животињу, гмизавца, водоземца... Нешто га претвори у животињу...
– Неки народи су веровали да се душе
умрлих селе у животиње...
– Душе умрлих... – понавља она замишљено.
– Да. Што ме питаш?
Уместо њеног одговора, зачуше се снажнији
ударци кишних капи о стакло прозора. Ана
прислони длан уз окно.
– Шта ти је? – стајао је Јован поред ње.
Она склања његову руку са своје косе и
устаје. Креће према излазним вратима.
– Куда ћеш? – збуни се младић – Нисмо
се ништа договорили.
– Шта се нисмо договорили?

| 125

– У вези са филмом...
– Тачније, ниси успео да ме наговориш.
Ја сам ти рекла све што сам имала. Не
снимам еротске сцене и крај! А ти уради
оно што мислиш да треба!
Изашла је на кијамет. Јован гледа са прозора како гологлава претрчава улицу и нестаје иза угла. Киша туче улицу. Јованова
утроба се смирује, али му са лица не одлазе
три равномерно распоређене црвене флеке.
IV
Елитни кварт америчког мегалополиса
је пре три године прихватио за свог житеља
Јована С, вишеструко награђиваног филмског редитеља. Новац и успех одвукоше
младог уметника далеко од родне каљуге.
Више се и не зове Јован. Име му је Џонатан
Џамп.

126 |

Он седи у кожној фотељи ногу подигнутих
на сточић. Арома томпуса испуњава пространу дневну собу његове резиденције.
Прелиставајући дневне новине, пијуцка
виски и очекује посету. Стижу земљаци.
Најављен је новинар завичајног филмског
часописа. У младости, Џонатан је куповао

сваки број овог магазина. Замишљао је
своју слику на насловној страни, интервју
и фотографије са сценама из филмова о
чијим снимањима редитељ детаљно говори.
Сада је све то истина.
Новинар и фотограф ступају у просторију,
импресионирани луксузним ентеријером.
Џонатан шири руке према њима, обојицу
љуби по три пута у образ.

– Извините што вас дочекујем овако, у
собном мантилу – показује им редитељ да
седну.
Новинар, почупаних обрва и женског гласа, не прихвата извињење говорећи да је
управо тако најбоље разговарати. „Само
опу-штено!” Фотограф је симпатичнији.
Носи браду, лице му је прекривено крастама.
Џонатан такође, муку мучи са бубуљицама.
Никакви козметички третмани не помажу.
Најзад, фотограф му је некако познат. „То је
мој земљак, а не овај издепилирани женски
Петко!”
V
ЧАСОПИС РЕЗ
– Џонатан Џамп говори о себи, свом
раду и животу у Америци –

| 127

РЕЗ: За само три године у Америци, наш
редитељ је добио пажњу коју није имао код
нас. Његово остварење „Батрахус”, снимљено
у нашој земљи, прошло је сасвим непримећено.
Џонатан Џамп је данас признат и познат у
целом свету. Још једна сведоџба, имамо сјајне
људе које нема ко да препозна, док не оду у
иностранство и тамо се афирмишу.
ЏАМП: Наши људи немају никакву представу о култури. Култура у наше крајеве
улази увек са стране и наилази на жесток
отпор у народу. Тај отпор би био оправдан
када би постојао наш сопствени културни
формат којег не желимо да се одрекнемо. Тог
формата нема као структуре која организује
живот једне заједнице, али је зато присутна
владавина субкултурних образаца, неких
врста примитивних ритуала. Без сврхе
да осмисле постојање, ови ритуали имају
функцију колективног духовног живота,
иако о томе не постоји никаква свест.

128 |

РЕЗ: А какво је стање у Сједињеним Државама?
ЏАМП: Иако није идеално, овде ипак
постоји шанса у култури. Креативност
се подстиче од малих ногу, уметник ће
чути одјеке свог рада, без обзира којом се
уметношћу бави.

РЕЗ: Вашим филмовима се замера на
сувише експлицитним сценама секса?
ЏАМП: Оне су пропратне појаве реалности. Секс одавно није табу. Ја нисам
завистан од продуцентских кућа, не снимам
блок-бастере, радим са мање познатим
глумцима и глумицама, и отуда могу да шокирам јавност ефектношћу својих замисли,
а сцене насиља и секса помажу да се скрене
пажња. Наравно, спреман сам и на то да ме
жестоко критикују.
РЕЗ: Најжешће Вас критикују управо
код нас?
ЏАМП: У питању је завист, сасвим сам
сигуран. Како може имати критичку свест
заједница која нема свест о себи? Ти импулси,
реакција коју ви називате критиком, нису
више од дрхтања због зависти.
РЕЗ: Не прашта се успех?
ЏАМП: Успех је релативна ствар.
Пролазан је као младост. Није немогуће да
ја некада сасвим пропаднем. Верујем да бих
тада изазивао много веће симпатије својих
сународника.
РЕЗ: Какве жртве сте, лично Ви, поднели
због филма?
ЏАМП: Велике жртве. Много труда,
борбе за средства, емотивне отупелости.

| 129

Долазећи овамо, морао сам да раскинем са
вереницом, оставио сам болесну мајку.
РЕЗ: Од чега болује мајка?
ЏАМП: Алцхајмер.
РЕЗ: А отац?
ЏАМП: Тог господина не познајем.
VI
Фотограф се задржао у тоалету дуже него
што је могло издржати стрпљење изфеминизираног новинара. Рекавши Џонатану да
чека у колима, он залупи врата за собом,
остављајући мирис скупоценог парфема у
дневној соби уметникове резиденције.
Фотограф, најзад, излази. Носи фасциклу
под мишком. Његове мокре очи се залепише
за Џонатаново лице. Уместо да му покаже
врата, Џамп посматра красте скривене под
земљаковом брадом.
– Ух... – огласи се мокрооки – Преносим
ти поздраве од оца.
– Чијег оца?
– Твог.
130 |

– Какве су то глупости? Мој отац може
бити било ко, ја њега не познајем, нити же-

лим да га упознам. Сада, после мог успеха,
он се јавља. Новац буди емоције. Зашто се
не јави мами прво?
– Јавио се и мами али с њом није могуће
причати...
– Ко си ти, пријатељу? – искриви уста
Џонатан.
– Фотограф. Твој отац моли да те поздравим. Видео те је једном у животу,
претварао се да је потпуни странац и потом
нестао.
– А зашто се није представио?
– Зато што му ти не би веровао ни реч.
Твој отац је био одсутан из толико глупог
и апсурдног разлога да је то срамота и
помињати. У такву глупост није могуће
поверовати и због тога је одлучио да о томе
ћути.
– Ово је нека провокација, шта?
– Није провокација, Јоване. Гледао сам
твој филм Батрахус. Принчеви и принцезе
упропашћени инцестом, омаж Аристофану.
У теби се крије геније. Даћу ти тему за
филм. Једног дана, човек изађе у шетњу, и
онда се из чиста мира претвори у жабу...
| 131

– Шта да радим с том темом? То је
бесмислица. Како да дресирам жабу да ми
глуми у филму? Жаба није куче, жаба је
одвратни водоземац, а ја не радим ништа са
компјутерском анимацијом, то је мој став...
Прекида га звоњава телефона. Фотограф
прогута кнедлу. Џонатан муца док потмуло
грми глас са друге стране жице.
– Да, господине Тошићу... знам да каснимо са снимањем... није то проблем... дали
много пара... Шта да једем?... полуидиоти...
записаћу, само реците... карање... карање...
карање... бићу ту за пола сата!
Црвене флеке се појавише на редитељевом
лицу. Време му је да пожури, има важан
пословни састанак. Фотограф мокрих очију
и даље стоји пред њим.
– Још нешто? – пита Џамп.
– Да. Ова фасцикла. У њој је очево писмо, фотографија твоје полусестре коју не
познајеш, њена адреса и телефон.

132 |

– Добро, добро... – испраћа Џонатан
госта, буквално га гурајући напоље. Као
да сирене оглашавају војничку узбуну,
муњевито скида собни мантил и улеће у купатило ужурбано се припремајући за важан

пословни састанак. Узгред, фасциклу убацује
у неку од фиока са чарапама.

| 133

ДЕЦА ВЕТРА
Људи доброг срца су полудели.
Лицемери и рачунџије још увек успевају
да се нагоде са светом. Моја сестра Зора је
негде између. Лудило је део њене нагодбе.
Раније ми никад није тражила новац,
презирала га је. Сада јој треба стално.
Зајмим јој паре кријући. У последње време,
сувише често. Колико год да јој дам она
потроши. Иде некуда, нико не зна где. Скита. Претпостављам да пије, иако тврди да је
престала. Можда се и дрогира, ко ће знати.
Вуче се по кафанама, плаћа пића оним
битангама што се вуку за њом као керови.
Инвалидска пензија јој је мала, потроши је
за неколико дана. Онда тражи од мене. Кад
потроши моје паре, узима од мајке и тако у
круг. Стара јој стално даје, ништа је не пита.
Сазнала моја жена за то, хоће очи да ми
извади. С правом се љути. Докле ћу, каже,
ја одвајати од уста да би ти намирио своју
134 |

пијану сестру. Од ње никада помоћ, само
штета, само проблеми. Докле? А и ти си
исти као и она, наводно се љутиш а нећеш
ништа да јој кажеш.
Куда иду паре, сестро, објасни ми? Зора
гледа у страну, неће да ме погледа. Говори
са мном, а као да прича са неким иза мене.
Имаш пара, брате, зар немаш довољно? За
кога чуваш? Треба ти још неки аутомобил,
није ти довољан онај возни парк у дворишту?
Треба ли ти још нека кућа, можда? Колико
их имаш, пет или шест? Зар ти и она твоја
не летујете сваке године у Шпанији, не
зимујете у Аустрији? Деца су вам у иностранству, на најскупљим факултетима. Накрао си се преко странке, више и не знаш
шта имаш, а овамо правиш проблем што
ми понекад даш црвену новчаницу. У шта
се то претворио, мој мали бата? Зар си ти
онај дечак који је све што је имао делио са
децом?
Одрасли смо сестро, кажем тихо. Никад не
враћаш паре. Мила је сазнала и љути се. Са
правом се љути.
Она је увек у праву, смеје се Зора. Баш ме
брига за њу, ја се за тебе бринем. Не могу
више да те препознам, не знам ко си.
| 135

Зора оде без поздрава. Ниједном ме није
погледала, гледа некуд иза мене. Мораћу са
мајком да попричам. Не сећам се кад сам
био код ње. Старица каже, Зора не пије већ
пола године. Не пије још од оног инцидента
са средњошколцима. Клинци су је претукли
кад је млатарала празним пиштољем пред
њима, тражећи да наведу по једну латинску
пословицу. Наравно, они нису знали, а Зора
им је лупала шамаре. Када су схватили да је
пиштољ празан, пребили су је као пса. Једва
су је закрпили доктори.
Мајка живи са Зором. Живе неуредно. Пикавци, неокречени зидови, чарапе по поду,
неопрани судови, то је амбијент у коме сам
и ја одрастао, а од ког сам се одвикао. Сада
ми смета та влага што се осећа кроз напрсле
зидове старе куће.
Не пије сине, свега ми, заклиње се мајка.
Осетила бих, смрдела би јој соба. Знам ја њу,
умем да је прочитам. Сигурна сам и да се
не дрогира, стално јој брљам по стварима,
нема ништа. Знам ја и шта је трава и шта је
хероин, нисам ја наивна. Престала је, рекла
сам ти.

136 |

Али мајко, она сваке недеље узима паре од
мене. У последње време и два пута недељно.
За шта ће њој паре, ако већ не пије? Вуче

се са оним битангама, само некуда скитају.
Међутим, и њих не виђам више по граду, као
да су се одселили, као да се крију. Немам ја
за бацање. Ово што имам, сачувао сaм јер
штедим.
Знам, уздише старица, и ја јој дајем, али
је не питам за шта јој треба. Битно је само
да буде трезна, све друго је неважно. Паре
буду и прођу. Јури њу нешто, не да јој мира.
Кад се вратила из Београда, још од онда,
пре двадесет година. Не води рачуна о себи,
не облачи се као жена, не личи на жену. А
сећаш ли се, како је била лепа у младости?
Била је као богиња. Имала је и кук и струк,
а очи ватрене, кад те погледа изгориш од
неке милине. После се запусти, пропи се,
истераше је са посла...
Мени је, сине, најважније да она не пије
више. Често не могу да верујем ни ја у то.
Стално је њушкам, загледам је, слушам
шта ради у купатилу. А ови њени, нису они
лоши, што их зовеш битангама? То је њено
друштво, несрећници, уметници, пијанице,
то је њена породица. Воле они тако са мном
да седе, причамо понекад до јутра.
Мајка је изгледа, постала сенилна. Сувише
је сентиментална према овим барабама.
Како је то била строга жена! Код ње се знао

| 137

ред, сваки тренутак је био испланиран. Била
нам је и отац и мајка. Морала је да буде
таква, тата је умро млад. Посебно је била
строга према Зори. Зора је, као две године
старија, морала брзо да одрасте. Никад
није била причљива. Није мами испричала
шта се десило у Београду, на трећој години
факултета. Није Зора ни мени рекла ништа.
Сазнао сам то од једног од оних једанаест
пробисвета што се сада вуку за њом.
Име му је Сима Кист. Он је сликар и ноторна
испичутура. За ракију ће све да уради. Тако
је и мени испричао пре десетак година
Зорину авантуру у Београду. Кад је била
трећа година на књижевности, Зора је остала
трудна. Не зна се с ким. Сима каже да не зна,
али није му веровати. Претпостављам, била
је то луда студентска журка. Није смела
ништа рећи мами, наравно. Киретажу
плати он, Сима. У то време, Сима има пуно
пара од продаје слика. После абортуса, Зора
се никад више није насмејала.
Та прича ми је увек била неуверљива.
Можда је Сима отац. Штавише, вероватно је
он отац, зашто би иначе плаћао било шта?

138 |

То је оно о чему прича мајка. Од тада је
јури нешто, не може мирна. Врати се из
Београда, поружнела, остарила, пропала, а

тек узела двадесет пету. Не трезни се. Радила је у школи, али је истераше због алкохола.
Кроз школске ходнике и учионице, за њом
је ишао облак од алкохолног задаха. Ђаци
су терали шегу са њом. После је запослим
преко странке у библиотеку. И тамо је пила,
падала на полице са књигама, лупетала
глупости. Једном добије напад епилепсије,
једва остане жива. Ја јој средим преко
жениног брата инвалидску пензију, а она се
потпуно препусти скитању и пићу.
Без обавеза, без радних навика, непрестано
је у покрету. Кући само преспава. Али нема
мушкарца. Намргођено лице, неуредна
коса и прљаво одело, штите је од мушких
погледа. Држи говоранције, филозофира,
неки је сматрају за најмудрију особу на
свету. Наравно, пијандуре налазе смисао у
њеним лупетањима.
Моју жену Милу је презрела, пре него
што смо се узели. Ти си, каже јој, једна
најобичнија тиква. Јадан мој брат са тобом.
Глупа си, себична, а богата, што је ужасна
комбинација. Њих две од тада не говоре,
Зора није била ни на свадби. Није то свадба,
причала је, то се мој брат жив сахрањује.
За моју децу, Зора је пример како не треба
живети. Деца је једва и познају, немају шта

| 139

да науче од тетке. Ја сам, међутим, још увек
болећив према њој, а то ми не ваља. Она
то зна и користи моју доброту. Правим се
пред Милом, нисам у контакту са сестром,
виђамо се кријући већ годинама. У мом
браку је све у реду док се не помене Зора.
Када се изговори њено име, у кући настаје
хаос. Пре десетак дана, видео ме је шурак,
исти онај који је помогао око инвалидске
пензије, у кафани са Зором.
Нема мира од тада, Мила контролише
сваки динар. Позајмићу паре, казаћу, Зора
је вратила; то је решено. Али мораћу да
сазнам куда иде она са својим чопором, где
се то завлаче па их нема нигде. Вероватно,
негде пију док не попадају, проверићу!
Седим са Симом Кистом у његовом ћумезу,
правим се како ме интересују његове слике.
Хтео бих да купим једну.

140 |

То је сумрак, каже он, увек сликам тренутке
кад умире сунце. Заједно са сунцем, умире
и наша цивилизација, бесмислена култура
профита. Видиш, представљени предмети
су обеспредмећени, не служе ничему. Њихова скривена намена је у томе да одрже
слику по сваку цену. Чист структурализам,
ништа нема сврху у себи, једино у систему.
Тежак је то губитак за људско биће, сврха
изван њега.

Покушавам да не заспим. Сими смрди из
уста. Он може овако да дроби до сутра.
Његове слике су најобичније мазарије,
некакве сломљене столице, покварени
телевизори, полупане флаше. Каква је то
уметност? Насликати полупоједеног бика, на небу кошаркашку лопту, док неки
сакати људи држе сломљена копља у
рукама. Међутим, поред те слике се налази
и портрет неког детета. На тој слици нема
сумрака. Питам Симу, колико кошта тај
портрет?
Ах, муца Сима, није то за продају, то је неки
експеримент. Препоручујем ти овај акварел
на коме је обесмишљени Минотаур, то ће
теби свидети, ако бар мало личиш на сестру.
Коначно, поменуо је Зору. Користим
тренутак, питам га, да ли Зора још увек пије,
дрогира ли се, због чега стално тражи паре
од мене? Сима каже, нема информације.
Зна само, Зора више не пије, то је сигурно.
Ништа више не зна, не виђа се са њом.
Лаже. Играју му проседеле обрве, дрхте му
бели бркови. Неће да призна. Решићу то
елегантно. Купујем слику са поломљеним
столицама. Сима се облизује, нада се
парама. Већ осећа стомаклију у устима,
топлину у трбуху.

| 141

Даћу ти паре други пут, кажем немарно, кад
се сетиш где то иде моја сестра. Немој тако,
растужи се Кист, па ти мене уцењујеш. Дај
бар нешто да купим унуче, нисам пио три
дана, нисам јео два дана. Немам ни динара.
Молим те!
Кад се сетиш где иде, добијаш паре. Сети
се и одмах, ако хоћеш. Узећу ти слику, а ти
дођи по њу или по паре, изабери!
Следећи дан на послу је био изузетно
тежак. Радници штрајкују, гађају ме јајима.
У посету нам долази министар, милиција
одузима јаја незадовољним пролетерима.
Све организујем ја. Министар ће наћи
решење за све нас, браћо и сестре! Немојте
тако да реагујете, договорићемо се око
свега.
Заиста, министар је одржао говор и нису
га гађали јајима, али јесу мене и моје
сараднике. Требало је сачувати понос пред
високим државним представником, док ми
се сливало жуманце са темена.

142 |

Тако измучен, једва дочеках да легнем у
кревет и заборавим све. Мила спава поред
мене, напољу киша, севају муње. У неко
доба, звони телефон. Јављам се. Сима
Кист зове из говорнице преко пута, глас му

дрхти. Све ћу ти рећи, одвешћу те право
на то место само ми плати слику. Не могу
више. Понеси ракију кад будеш излазио.
Ко је то? Мила осећа Зору у близини, увек
је осети. Морам да идем, лажем, зову ме
из странке, министру треба савет око ових
протеста. Мила ме гледа испод ока. Који то
министар тражи савет у три ујутру?
На киши, промрзли Сима халапљиво гута
ракију. Више се не тресе. Смирио се. Стојим
под кишобраном док он пљеска устима од
задовољства, не марећи што је мокар.
Седимо у колима. Причај Симо, где да
возим. Причај где се то смуцате! Сима је
смирен, више не дрхти. Вози, каже, скроз
до краја града. Скупљамо се у једној дрвеној
колибици. У њој нема ничега осим сламе.
Чувамо је на смену, моја смена траје до
јутра. Увек неко мора да буде тамо.
У колибици? Чувате колибицу? Стварно
нисте нормални! Немој да лажеш, Симо,
нећеш добити ни динара.
Не лажем, правда се он, чувамо једну
малоумну жену и њено дете. Ево већ три
месеца је тако. Сиротица нема млека, па
јој купујемо, хранимо и њу и бебу. Све смо
набавили, и флашице, и млеко, беба је

| 143

добро. Порасла је и много је добра, уопште
не плаче, само нас гледа.
О чему причаш пијани човече, нервирам
се, јеси ли ти нормалан? Каква беба? Чија
беба? Како смете тако нешто да радите?
Зора нам је рекла, вели Сима, и беба је
добро. Много је слатка, сви је волимо, а она
нас тако паметно гледа...
Стижемо до шумице изван града. Још не
могу да верујем да овај пропали сликар
говори истину. Али тада се заиста пред нама
створи дрвена колиба, а у њој, под слабом
светлошћу петролејске лампе, лежећи на
слами, жена држи дете у наручју. То је дете
чији сам портрет видео код Симе. Жена је
малоумна, то се одмах види по изразу лица.
Осмехује се на нас као да рже.
Сима јој прилази и милује јој косу, љуби дете
у образ. Дете га гледа врло нежно, додирује
сликарево лице ручицама. Малоумна жена
ставља главу у Симино крило испуштајући
неартикулисане звуке.
Видиш, каже ми он разнежен, за њих су нам
потребне паре. Морамо да их одржимо у
животу, да их хранимо, појимо.
144 |

Зашто их не одведете у град, црни Симо? Не
могу да начудим. Зар им је боље да се овде

смрзавају него да им нађемо неки смештај?
Не дозвољава Зора, осмехну се Кист. Није
њима место у граду поред лоших људи. Ово
није обично дете. Ова сиротица никад није
видела мушкарца, а родила је. Схваташ ли
шта хоћу да ти кажем? Зора је доводила
гинеколога, заиста је тако.
Вероватно је довела оног пијаног Милића,
приметих, он се не трезни годинама. Шта
он зна? Него како је затруднела? Не лупај,
молим те! Сиротица не зна где се налази, а
камоли...уосталом, химен може да остане
неоштећен и после односа.
Али Зора зна, повиси тон сликар, она зна
шта је у питању.
Ово је већ било превише. Ово је сигуран
знак да је Зора померила памећу. Можда
више не пије, али је зато полудела. И ово
дете ће умрети од зиме и влаге, а сирота
жена треба да иде у менталну установу. Не
смем то да дозволим, они су луди потпуно.
Муњевито сам зграбио дете увијено у подерану пеленицу и појурио према колима.
Не схватајући шта се догађа, Кист и
малоумница не појурише одмах за мном.
Било је то сасвим довољно да седнем у ауто
и упутим се према граду. Киша је била све

| 145

јача. За колима су трчали сликар и мајка,
чуло се само како несрећница рже кроз
плач. Убрзо сам им сасвим умакао. Дете
је све време седело у мојим крилима, није
пустило ни глас.
Пријавио сам их. Заиста нису нормални.
Држава је брзо реаговала. Сви су добили
затворске казне због трговине белим
робљем. Зора је добила три године, а средио
са да је пусте на условну после шест месеци.
Она маломна несрећница је смештена у
лудницу, тамо је јела само сламу и плакала.
Дете је умрло након три дана у болници,
вероватно због прехладе. Сима Кист ће да
одлежи годину дана заједно са Милићем и
осталом клапом. Правда је неумољива.
Чекајући Зору да изађе из затвора, био сам
одевен у бело одело. Хтео сам да је водим
код психијатра да проверим њено психичко
стање. Имао сам уверење да ће је робија
вратити у друштвени колосек. Могла је
много размишљати о свему што је тако
неопрезно урадила.

146 |

Појавила се на затворској капији потпуно
расејана, изгубљена. Није ме препознала.
Ја сам Зоро, рекох, твој бата. Идемо кући!
Опет ме није гледала у очи него некуда иза
мене. Загрлио сам је. Била је потпуно крута,
хладна. Најзад ме погледа у очи.

Зорине беоњаче закрвавише. Знаш ли ти,
мали смраде, шта си урадио? Морао си да
пријавиш, да регулишеш, да формулишеш.
А јеси ли знао да сам и ја исто тако као и она
несрећница, за време студија у Београду, од
ветра...
Није дозволила да јој видим сузе. Пљунула
ме је у лице и из све снаге треснула
песницом. Сломила ми је нос. Крв ми је
прснула у очи. Падох на задњицу поред
кола, у блато.
Више никада нисам видео моју сестру Зору.

| 147

ЈУТРО У ОГЛЕДАЛУ
Након јутарњег умивања, причини му се
негде лице Великог Брата. Није се обазирао
што су му убацили у џеп легитимације
непријатељске тајне полиције, знао је,
некако ће већ успети да га дискредитују.
Опасан материјал је носио у себи, истину.
Али више га нико није пратио. Истина је
осећање, а не тамо некакав документ, отуда
је могла бити само његова. Аутентичност
се умножила, уситнила, издробила. Сада је
пакују у специјалне фолије, рекламирају
је на телевизији. Документују осећања.
Може се говорити и писати било шта. Нема
опасности. Истина је диносаурус. Умирала је
напуштена, у њему. Оружје и слава предати
су бројевима на гласачком листићу. Победа
и пораз су потпуно изједначени.
Није више потребан јединствени лик.
Лице Великог Брата је у свачијем одразу у
огледалу.
148 |

Он је међутим још увек видео себе како
сапуња лице пеном за бријање.

| 149

ПРВИ ДАХ
Иако још увек смештен у топлоту
материце, осетио је потрес. Плодова вода
се узбурка. Пупчана врпца уздрхта пред
непознатом силом. Тишина промени ћуд.
Утроба се спремала да га избаци из себе.
Нешто, до тада сасвим непознато, се
настањивало у његов стомак. Чврсто је
стегнуо песнице. Његова невина крв се
узбурка. Слабашне искре свести препознаше
надолазећу промену. Топлота је заувек
нестајала.
Хладноћа је спустала шапе на његово тело,
узимајући га целог. Некуда га је носила.
Сурово ледени ваздух му напуни ноздрве.
Зачуше се узнемирени гласови и материн
врисак. Плућа му упознаше страх. Одвојен
од мајке, ипак се надао повратку у топлоту.
Свет га угледа мокрог и крвавог. У првом
даху заче се свест. У другом даху, проломи
се крик новорођенчета. Изашао је.
150 |

ПОБЕДНИК
Зар ћеш ме ти, причо, спасити? Зар ћеш
ме ти сачувати од заборава, курво матора и
истрошена? Све моје да стане у тебе, онда
кад тело поједу црви? Моје беоњаче да буду
белина између редова, зенице моје тачке и
зарези, косе танке да буду ми трепавице?
Какав ће то бити вечни живот са тобом, у
теби?
Или ћу оживети кроз нечије тело, неку
мисао понорницу? Или ће очи мојe гледати
туђим погледом, а глас мој се зачути кроз
пуцкетање још нерођеног желуца?
Или ћеш ме, курво матора и истрошена,
довести у будући дах, да се у непознатим
грудима наругам злим црвима, као
победник?

| 151

ПОГОВОР

На приповедачкој позорници Николе
Теофиловића ниједан јунак није спокојан:
на сцени се један за другим смењују
забринути, изневерени, разочарани, заварани, понижени, поткупљени, уништени...
И сценографија његових прича неретко је
суморна: флекаве мушеме, петпарачки
ћумези, ратом разорена села... Живећи
животом недостојним човека, људи се у
појединим причама преображавају у инсекте, водоземце, гмизавце, док у другим
причама разговарају са биком, вуком, горилом. У таквом, анимализованом, животу
готово свака прича има не само трагичан
или поражавајућ, већ, пре свега, мучан крај.

| 153

Приповетке у књизи „Јесте ли читали
Заратустру у оригиналу?” можемо разврстати у три тематко-стилска опсега. Један оквир чине приче о писцу и писању.
У њима се, с једне стране, расправља о
старој теми победе оствареног књижевног
дела над смртности његовог ствараоца, а
са друге о месту неког духовног покушаја
(рецимо књижевног) у времену тираније
материјалних вредности. „Производња
укида стварање”, истиче се у једној од
приповедака.
Други оквир чине кафкијанске приче, у којима
су јунаци потчињени орвеловском поретку и
бекетовској летаргији. Теофиловић је склон
сатири и пародији, те је прозни дискурс у
једној таквој причи исписан доследним
епским десетерцем. Реч је о причи коју
условно можемо назвати „Марко Краљевић
по трећи пут међу Србима”, а која говори о
последњем мегдану нашег највећег епског
хероја, односно о мегдану између два мита:
домаћег („измоделог” и дезавуисаног) и
иног (крепког, империјалног).

154 |

Читалац ће се највише уживети у оне
приче овог аутора које доносе реалистичка
сведочења из живота. У овом кругу се
издвајају приповетке „Деца ветра” (о смрти

нечег што осмишљаја живот, о покушају
искупљења и поновном страдању), „Сид и
Сју” (разочараност и самоубиство) и „Ђул
Зулејха” (о изневереној љубави, скопчаној
са ратним страхотама). Управо овакве
приповетке, које по правилу имају дужу
форму, најубедљивије говоре о животу,
мукама појединца и човековој судбини.
Ненад Милосављевић

| 155

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ

Syd & Sue.............................................

7

Polly..................................................... 19
Ђул Зулејха......................................... 22
Лажно јаје........................................... 34
Без избора........................................... 43
Апокрифна граматика....................... 54
Јесте ли читали
Заратустру у оригиналу..................... 69
Вепар у свемиру................................. 72
Проклета ћуприја.............................. 84
Десет метара изнад земље................ 104
Повратак водоземца.......................... 111
Деца ветра.......................................... 134
Јутро у огледалу................................. 148
Први дах............................................. 150
Победник............................................ 151
Поговор............................................... 153

Никола Теофиловић

Јесте ли читали
Заратустру у оригиналу
Издавач

Центар слободарских делатности
Др Илије Коловића 12, Крагујевац

За издавача

Ђорђе Савић, директор
Штампа

Центар слободарских делатности
Штампано у тиражу од
тристатридесеттри примерака,
августа 2011. године

ЦИП - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-32
ТЕОФИЛОВИЋ, Никола, 1977Јесте ли читали Заратустру у оргиналу /
Никола Теофиловић. - Крагујевац : Центар
слободарских делатности, 2011 (Крагујевац :
Центар слободарских делатности). - 155 стр. ;
19 cm. - (#Библиотека #Libertarium)
Тираж 333. - Стр. 153-155: Поговор / Ненад
Милосављевић.
ISBN 978-86-87863-22-4
COBISS.SR-ID 186290188

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful