You are on page 1of 53

Karadjordje istina i mit

Pastir u najmu

Piše: prof. dr Radoš LJUŠIĆ
Karađorđev otac Petar toliko je teško živeo da ni porez nije mogao da plati pa je tu obavezu
preuzelo selo. Zapisano je da je seoski spahija videvši na novorođenčetu razna znamenja,
Karađorđevoj majci posle porođaja, rekao: Vala, mlada, taj tvoj sin biće veliki junak i veliki
čovek

NI danas ne raspolažemo sigurnim podacima o vremenu kada je rođen Đorđe Petrović, iako se
o ovom problemu raspravljalo više puta.
U jednoj od poznatijih seoba srpskog naroda, pod predvodništvom patrijarha Arsenija IV
Jovanovića Šakabente, doselili su se Karađorđevi preci, najverovatnije, sa hercegovačko-
crnogrskih brda u Šumadiju. Ova seoba, kao što je i dotad bivalo, usledila je kao posledica
austrijsko-turskog rata 1737-1739, u kojem su učestvovali Srbi. Pred naletom Turaka sklanjao
se i Karađorđev deda Jovan, sa mnogobrojnom porodicom. On se, iz nepoznatih razloga,
zadržao na području Srbije koju je između prethodnog i ovog rata, držala Austrija odvojivši se
tako od matice izbeglica koja se uputila preko Save i Dunava. Ako se može verovati ovoj priči o
preseljenju Karđorđevih predaka u vreme pomenute seobe, onda je ona obavljena s izvesnim
zakašnjenjem, prouzrokovanim određenim teškoćama, koje su im onemogućile da se na vreme
prebace na sever, preko reka, pre nego što je tu dospela turska vojska. Objasniti njihovo
doseljavanje u Šumadiju posle ove seobe, kad se ni državna teritorija ni gospodar nisu menjali,
ne bi bilo uverljivo.
Prema ustaljenom pravilu serhata, raja je najbolje živela u pograničnim pojasima. Zna se da je
deo pobunjenika i učesnika Druge velike seobe ostao na području Beogradskog pašaluka, tek
povraćenog od Turaka. Bilo je to poznato i Jovanu Rajiću, koji je zapisao: **Od naroda žele
vesmi mnogii da siju stranu preiti hoteli, no il v Belgrade, ili po okrestnih predeleh
osanovilisja**.
Kao i sve prethodne seobe, i ovu je pratila neizbežna kuga, koja je kod unezverenog naroda
pojačavala već urođeni strah od prokletih Agarjana. NJu je uvećala Božja srdžba, jer se krajem
te godine, kao naredne, osetilo **tresenie zemlji**: **Togda bist meždu narodom velika skorb,
i tuga, i plač neutešna, i mnogi domovi opusteše od kuge**. Možda bi se i u ovim pojavama
mogao naći uzrok seobi Karađorđevih predaka.

DATUM ROĐENJA
KARAĐORĐEV deda Jovan doselio se u Šumadiju sa sinovima Petrom i Mirkom i nastanio u
Viševcu (Smederevska Jasenica). Petar se oženio Maricom, ćerkom Petra Živkovića iz
Masloševa. Usled siromaštva, porodica je živela loše. Petar je zarađivao baveći se oko pčela u
turskim kovanlucima, dok je Marica brinula o kući i radila teške poslove. Primorana da obavlja
zemljodelske i druge radnje s konjima, ona se toliko izveštila u jahanju da su je prozvali Marica
katana (konjanik).
Svi izvori se slažu da je Karađorđe rođen u Viševcu. Vukićević je utvrdio da je to bilo na Sv.
Georgija (Đurđic) 3/14. novembra.
Lazar Arsenijević Batalaka, koji se svojski starao da sakupi što više činjenica o Karađorđu, nije
zabeležio godinu njegova rođenja. U biografiji voždovoj on je izneo da je krajem 1814. mogao
da ima šezdeset pet godina. Tako, dakle, saznajemo da je Karađorđe rođen krajem 1749, što bi
bila najranija godina njegovog dolaska na svet.
Dugo se uzimalo da je najverovatnija godina njegovog rođenja ona koju je saopštio Janićije
Đurić (Dimitrijević), 21. decembar 1752, odn. 1. januar 1753. NJu su prihvatili i Milan Đ.
Milićević i Milenko Vukićević, koji je izmenio samo dan i mesec. Anta Protić je kazivao da je
Crni Đorđe 1805. imao pedeset godina, da bi, prema tome, bio rođen 1755. Promenu je uneo
Konstantin Nenadović, koji je tvrdio da je Karađorđe rođen 21. decembra 1762, odn. 1. januara
1763. godine. Kara Pavle Sretenović procenjivao je vožda 1814. kao osobu u dobi od pedeset
godina, iz čega proističe da je ugledao svet 1764. Prema kazivanju Gaje Pantelića, voždovo
rođenje trebalo bi smestiti u 1766. godinu. Karađorđevi savremenici navodili su još 1756, 1760,
1761. i 1767. kao godinu njegova rođenja. Prilično uverljiv podatak izneo je Dušan Pantelić,
koji je u jednom frajkorskom spisku pronašao Georgija Petrovića, oženjenog
devetnaestogodišnjaka. Na osnovu toga izračunao je da je rođen 1768. godine. Ovaj podatak
potvrđuje D. N. Bantiš-Kamenski, koji je zabeležio da vožd 1808. nije imao više od četrdeset
godina.
Istoričari su, u zavisnosti od novih istraživanja, i odbacivali i potvrđivali ponuđena rešenja.
Tako je Vladimir Ćorović u početku usvojio 1752, a potom 1768. godinu. Drugu godinu usvojili
su Gojko Desnica i Vladimir Stojančević. Oprezni Vuk i Ranke naveli su da je Đorđe Petrović
rođen između 1760. i 1770. Posle svih polemika i prepirki, i tako različitih podataka, Dragoslav
Stranjaković je, kao Vuk i Ranke, izneo da je vožda rođen šezdesetih godina 18. veka. Ondašnji
nemački i ruski časopisi navodili su 1770. kao godinu voždova rođenja. Ovo je najkasnija
godina koju nalazimo u izvorima o rođenju Đorđa Petrovića.
Istoričar se i danas nalazi pred teškoćama izazvanim pomanjkanjem pisanih dokumenata prvog
reda o godini Karađorđeva rođenja. Nije bez značaja i to kako je njegova pojava, pre svega
spoljašnji izgled, mogla kod savremenika da izazove drastične razlike u proceni njegove
starosti, odnosno da se godina rođenja proteže od 1749. do 1770, punu dvadeset jednu godinu!
Batalaka je, videli smo, tvrdio da je on krajem 1814. imao šezdeset pet; Svinjin, koji se s njim
sreo naredne godine, pisao je da je upoznao pedesetpetogodišnjaka, a Kara Pavle Sretenović
pedesetogodišnjaka! Tada je vožd bio **sav sed** i tek od 1817. godine, od boravka u
Petrogradu, dao je **ovraniti** kosu i brkove. Dakle, farbanje nije moglo da utiče na
savremenike pri određivanju njegovih godina. Po svemu sudeći, na odmeravanje njegove
starosti bitan utisak ostavljalo je njegovo raspoloženje, koje se kretalo od duboke depresije do
duševnog spokojstva, od patnje do radosti.
MESEC NA GRUDIMA
ZANIMLJIVO je da je u očima bliskih savremenika, Batalake i Đurića, izgledao kao starija, u
porodičnoj tradiciji srednje dobi, a kod beležnika jedinog pouzdanog pisanog izvora kao mlađa
osoba.
Ne zna se tačno ni kada je rođena njegova supruga Jelena. Austrijske vlasti izdale su joj pasoš
1813. i navele da joj je tada bilo četrdeset osam, iz čega proizlazi da je rođena 1765. godine.
**Novine srbske** zabeležile su da je umrla 28. januara/9. februara 1842, u sedamdesetoj
godini. Prema ovom izvoru, ona je rođena 1771. godine.
Kad bismo poklonili poverenje austrijskim pisanim izvorima, ispalo bi da je Jelena (1765) bila
starija od Karađorđa (1768), što je malo verovatno. U ovom slučaju, kad nijedan podatak nije
sasvim pouzdan, prednost dajemo porodičnoj tradiciji: Đorđe Petrović je, najverovatnije - rođen
3/14. novembra 1762. godine.
Ime svetitelja po kome je dete dobilo ime, kao da je nagoveštavalo da će Đorđev život biti
mučenički. To je, nesumnjivo, uticalo, još tokom ustanka, a pogotovu posle ubistva, da nastane
nekoliko legendi sa nebeskim i ljudskim znamenjima pri njegovom rođenju. Zabeleženo je,
tako, da se neobična svetlost pojavila na nebu u trenutku njegovog rođenja, da je imao krilca
pod pazuhom i da je majka ugledala na njegovim grudima mesec. Pomenuto islamsko znamenje
i prisustvo Turčina seoskog spahije, njegovom dolasku na svet, što beleže svi memoaristi,
trebalo je da nagovesti buduće znamenite događaje. Zapisane su reči Turčinove upućene
njegovoj majci posle rođenja i darivanja deteta: **Vala, mlada, taj tvoj sin biće veliki junak i
veliki čovek!**
Da sve ovo nije legenda, teško bi bilo dati objašnjenje kako se to seoski spahija našao na
konačištu baš u Petrovoj kući, jednoj od najsiromašnijih u Viševcu. Ondašnje kuće, čak i
imućnijih domaćina, nisu bile ništa drugo od proste drvene kolibe s jednom prostorijom, uz
nekoliko dvorišnih objekata - vajat, mlekara, koš i ambar. Na jednom od viševačkih proplanaka,
obraslih šumom, bili su smešteni pomenuti objekti Petrove inokosne porodice, ukoliko ih je sve
imala, zbog svog tankog stanja. Potonje seljakanje po obližnjim mestima uverava istoričare da
im je baština bila slaba, ili nikakva.

TALIR ZA SRNU
TURSKI feudalni sistem nije nikakvim strogim normama privezivao seljaka za baštinu.
Pokretljivost raje, koja se ogleda u čestim promenama spahija, može se pratiti i na primeru
Karađorđevog oca Petra. On se iz Viševca, sa ženom i decom, Đorđem i Maricom, preselio u
Mramorac, potom u Žabare i Zagoricu. Tu su toliko teško živeli da nisu bili u stanju ni porez da
plaćaju, pa je ovu obavezu preuzelo selo. Petar je, potom, odlučio da služi Mula Huseina iz
Palanke, pa se starao oko njegovih pčela na konavluku u Zagoricu. Đorđe je tada već dovoljno
odrastao pa je mogao da ide u najam. On je kao pastir čuvao stoku gazde Novaka iz Žabara, a
zatim Fazli-baše, palanačkog kesadžije, i Boška iz Vrbice. Ovo se zbivalo neko leto pre i tokom
1780. godine. Mada se ne mogu isključiti nesporazumi i sukobi Petra i Đorđa sa spahijama ili
drugim turcima, osnovni razlog njihovog seljenja bio je ekonomske prirode. Uboga, a već
mnogobrojna Petrova porodica kao da je na konavluku u Zagorici našla pristojnije boravište. U
međuvremenu Petar i Marica dobili su još Marka, Marinka, Milicu i Milovana.
Kratka priča, koju je zapisao marljivi Milan Milićević, o poslušnosti Đorđa prema Turcima,
mogla bi se udenuti u ovo vreme. Tada je to bila sasvim uobičajena pojava. Naš svet, pa i Đorđe
Petrović, više su služili Turke nego što su ispoljavali nepokornost. Stoga su priče o tome kako
je Crni Đorđe lako ubijao Turke, nastale u toku i posle ustanka, kad je već očišćen iz srpskih
duša podanički talog. Priča Milićevićeva je prosta i nimalo neobična. Topolski spahija, koji je
živeo u Kragujevcu, poručio je da mu naš junak odnese ubijenu srnu. Đorđe je sakupio društvo,
ulovio srnu i odneo spahiji u Kragujevac. Za uslugu dobio je talir, i, nesumnjivo, kao i svaki
maldić, bio je zadovoljan. Priča nimalo viteška za potonjeg najvećeg heroja srpskog.
Porodično stanje delimično se popravilo pošto je i Đorđe, privređivao služeći kod bogatijih
Srba i sumnjivih Turaka. On se već nalazio u godinama za ženidbu. O njegovoj ženidbi sa
Jelenom Jovanović iz Masloševa u predanju ima dosta neistina. Čini se da je najbliža istini, i
ovaj put, porodična tradicija, koju je Isidor Stojanović zabeležio od kneza Aleksandra
Karađorđevića. Petar je prosio Jelenu za Đorđa, ali je bio odbijen, a razlog tome moglo je biti
samo njihovo porodično siromaštvo. Jelenini roditelji bili su imućniji od Đorđevih, mada je
priča o njenom ocu kao jaseničkom obor-knezu malo verovatna. Ono što nije mogao da dobije
načinom koji su određivali običaji, Đorđe je ostvario otmicom. Zapažena je već tada njegova
pokretljivost - pomalo je i hajdukovo - pa je ugrabio priliku te Jelenu **iz Jagnjila oteo i odveo
doma, kad je jednom došla s kotlovima na vodu**. To se moglo desiti u jesen 1785, a najkasnije
1786. godine

Bekstvo iz Srbije

ĐORĐE posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji. Najčešće se kao razlog za porodično preseljenje
u Austriju navodi Đorđevo ubistvo Turčina pod Visom, na kragujevačkom drumu. Kada su
Turci saznali da je to moglo učiniti samo **ono Vlaše koje služi kod Fazli baše**, njemu nije
preostalo ništa drugo nego da beži u Austriju. Austrijska agitacija, čiji je cilj bio pridobijanje
Srba za rat protiv Turske, nije čvrst motiv za seobu cele porodice.
Pouzdanije je kazivanje Topolca Đurđa Milojevića o Karađorđevoj porodici i zagoričkom
čitluk-sahibiji, koje je zabeležio Vuk Karadžić. Turčin je jednog dana došao na svoj čitluk i tek
oženjenog Đorđa poslao da mu kupuje jarčeve. Udaljivši budućeg vožda od kuće, ovim rečima
obratio se Karađorđevoj majci:
- E, Marice! I ti se sačuva od mene i kćeri sačuva; ali snaju nećeš sačuvati - pa joj pruži dukat. -
Na, uzmi to, pa Jelena doveče da spava sa mnom.
Karađorđe se u međuvremenu vratio i kad je čuo čitluk sahibijine reči, hteo je odmah puškom
da ga ubije, ali ga je u tome sprečila majka. Kad je Turčin posvršavao svoje poslove ona mu je
rekla, ispraćajući ga svom domu: **Dok mlada omiriše svoje cveće, pa će onda i tuđe.**
Ovim umirujućim rečima majka je privremeno spasavala sina i snaju. Da bi sprečio Turčina da
ostvari **pravo prve bračne noći**, Đorđe se odlučio na bekstvo iz Srbije s celom porodicom i
grupom seljana.
Prelazak u Srem dogodio se neposredno posle ženidbe.

OTAC ILI OČUH
KAD su savremenici, a potom i istoričari, pokušali da prikriju ili ublaže čin Karađorđevog
oceubistva, nastala je zabuna oko imena njegovog oca.
Iz života vožda Karađorđa Petrovića pre 1804. godine dva su događaja u istoriografiji bila
sporna, i oba su u neposrednoj vezi. NJih su voždovi savremenici, književnici i potonji biografi
opisivali i tumačili na različite načine. Ni danas ne postoji usaglašeno mišljenje o tome da li je
Đorđe Petrović imao samo oca ili očuha, i da li je izvršio oceubistvo ili očuhoubistvo.
Većina izvora pominje Petra kao oca vožda Karađorđa. Samo Petar Jokić, Jovan Hadžić,
Dimitrije Tirol i Nikolaj P. Nadeždin koriste stariji oblik ovog imena - Petronije, kao ime oca, a
ne očuha. Jovan Hadžić je u početku zvao Petrom Đorđevog oca, i u jednoj pesmi opevao je
njegovo ubistvo, da bi na drugom mestu upotrebio ime Petronije. Činjenica da je Đorđe uzeo
prezime Petrović ide u prilog tvrdnji da se njegov otac zvao Petar. Nije u suprotnosti s tim ni to
da je ocu kršteno ime moglo biti Petronije, ali da ga je narod zvao Petrom, i da je nadimak
preovladao. I njegov je sin poznatiji po nadimku Karađorđe (otud Karađorđevići), a ne po
imenu Đorđe (Đorđevići).
U svim izvorima zabeleženo je da je Đorđe ubio oca, sem kod Sime Milutinovića Sarajlije, koji
je tvrdio da mu je to bio očuh. Milutinović nije ostavio nikakav podatak o tome šta je bilo s
njegovim ocem, samo je naveo da je Marica uzela drugog muža. U **Serbijanki** (1826)
opevao je do pojedinosti očuhoubistvo. Sarajlijino pevanje poslužilo je kao osnova za narodno
predanje, koje je zabeležio i usvojio Milenko Vukićević, a potom i istoriografija. U Vukovo
doba su se još pripovedale razne priče o ovom događaju, pa se nije znalo **koje je prava
istina**. Umesto da bude razjašnjeno, ovo pitanje je početkom ovog veka, usled dinastijskih
obzira, još više zamršeno.
S jeseni 1785. ili prvih dana posle Uskrsa 1786. godine, neposredno po ženidbi, zbog ubistva
Turčina i izbegavanja prava prve bračne noći, Đorđe je bio primoran da beži iz Srbije: s
porodicom se uputio u Austriju. NJima se, beleže neki izvori, pridružilo još nekoliko familija iz
zavičaja. Predvodio ih je Đorđe, šumskim stazama i bogazama, njemu već poznatim, da ih Turci
ne bi opazili. Nikome nije padalo na pamet da će imati neprilika s osobom iz ovog zbega u
pokretu. Svi su strepeli od turske potere, koju je za njima uputio Mula Husein, palanački spahija
i čitluksahibija Zagorice. U poteri je bilo Srba, među njima i Đorđev stari svat, koji su se
predano trudili da zametnu trag zbegu i tako mu omoguće odlazak na sever.

PUCANJ U - LEĐA
PETAR, već u godinama, sputan podaničkim životom, uobičajenom posledicom vekovnog
robovanja, u strahu od turske potere i neizvesnosti koja ih je očekivala u susednoj državi,
predomislio se u putu i predložio povratak u zavičaj. Moguće je da u početku nije znao pravu
nameru zbegovođe i da je za nju saznao tek u putu. Odluka koju je doneo nije bila nimalo
neobična. On je pripadao onom krugu ljudi koji su rajinski život na baštini pretpostavljali
neizvesnosti seobe. Odgovornost za porodicu, s jedne, i neizvesnost, s druge strane, činili su da,
kad su begunci zastali da se za trenutak odmore, Petrov unutrašnji nemir, koji je on dotad vešto
skrivao, dosegne vrhunac. On tada ne samo da je otkazao poslušnost, već je pripretio da će ih
odati Turcima. Strah od Turaka, još uvek dominantan u životu ondašnjeg srpskog sveta, unosio
je nespokojstvo u Petrovu rajetinsku dušu.
NJegovim stavom, a posebno pretnjom da će ih odati, svi su bili zbunjeni, ponajviše predvodnik
zbega. Prisebnost i odvažnost iskazala je, odmah samo Marica, kojoj nisu slučajno pridodali
nadimak **katana**. Kad Đorđe nije uspeo da ubedi oca da ne napušta zbeg, Marica je stala
pred njega i zaklela ga: **Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga
psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da
padne u robstvo**. Odgovornost za ubistvo prihvatila je na sebe. Đorđe i Marica su dva puta
molili i preklinjali Petra da ih ne napušta. Zanemeli članovi zbega netremice su gledali i slušali
mučnu raspravu oca i sina podržavanog od majke:
**Povrati se, Gospodom me kumim,
Ne meraj me na zlo iskušenje.**
Ubeđivanje nije pomoglo, Petar im je okrenuo leđa. Dok se udaljavao od zbega, pogodilo ga je
tane iz Đorđeve puške **toska**. Potom ga je dotukao jedan od momaka iz pratnje. Oceubistvo
se desilo uvrh pustog Stojnika. Petar je sahranjen u obližnjoj Crvenoj jaruzi. Zbeg se, posle
neuobičajene sahrane, bez sveštenika i opela, uputio prema Savi prolazeći kroz **Klještevicu,
veliku planinu kao more**. Između Paleža i Umke prešli su Savu, uvereni da su se oslobodili
ropstva.
Oceubistvo (1786/6), bratoubistvo (1806) i bekstvo iz Srbije (1813), tri su najteža momenta u
Karađorđevom životu. Nemoguće je saznati koje su misli opsele njegov um od trenutka
majčinog zaklinjanja do povlačenja oroza. Osim kletve, straha od Turaka, koji su im bili za
petama, odgovornosti za sudbinu zbega, bitno je još Đorđevo uverenje da se bekstvom iz
Turske sticala sloboda. To je bilo opšte uverenje Srba tokom tog i prethodnih vekova. Austrijska
agitacija, vrlo aktivna, koja je Đorđu bila dobro poznata uoči izbijanja poslednjeg austrijsko-
turskog rata, uticala je na nemirnog mladića da ostane postojan u sprovođenju odluke o bekstvu.
U ovom tragičnom sukobu oseća se raskid između dva pokolenja, Petrovog, još uvek
podaničkog, nespremnog za veća pregnuća, i Đorđevog, tek brušenog za kidanje ropskih
odnosa. Zato verujemo da je u pravu Đorđev savremenik i memoarista Lazar Arsenijević
Batalaka, koji je isticao da je **i samog oca žertvovao otečestvu**.

DALEKO OD ISTINE
TIME je Batalaka razrešio dilemu oko oceubistva. Ono je učinjeno radi viših ciljeva, a ne iz
bilo kakvih niskih pobuda. Svi potonji pokušaji da se prikrije čin oceubistva ne samo da nisu
uspevali da opravdaju Đorđa, već su ga **više sramotili**, primetio je Vuk. O tom činu u
izvorima nalazimo sledeće podatke. Rodofinikin je pisao Prozorovskom 1808. godine da
Karađorđe **ne krije da je svoga oca ubio iz puške svojom rukom**. Bantiš-Kamenski, koji je
iste godine boravio u Srbiji, zabeležio je: **Starac uporno odbi molbu i sin beše prinuđen ubiti
oca svoga**. Isto tvrdi i baron Dibič. Najviše možemo verovati arhimandritu manastira
Blagoveštenja, Gligoriju Radojičiću, dobrom Karađorđevom prijatelju. On je odmah posle
propasti Prvog ustanka pisao mitropolitu Stratimiroviću i beogradskom veziru i molio ih da
ukažu milost srpskom narodu. Svu krivicu za protekle događaje bacio je na vožda, optuživši ga
da je **svoga oca ubio, brata obesio**. Zašto je arhimandritov iskaz najpouzdaniji, videće se
kasnije.
Oceubistvo beleže još Vuk i Ranke, Gaja Pantelić, Dimitrije Tirol, Lazar Arsenijević Batalaka,
baron Dibič, Nikolaj P. Nadeždin. Blažu varijantu ovog čina - da je Đorđe naredio jednom od
momaka da ubiju njegovog oca - ostavili su Janićije Đurić, Petar Jokić i Jovan Hadžić. Potom
se otišlo korak dalje, tvrdnjom da je Petronije bio Đorđev očuh, čime se čin oceubistva
isključivao i ovo preteško breme skidalo s osnivača dinastije. I očuhoubistvo ima dve varijante:
da je izvršilac bio Đorđe i da je taj čin obavio njegov momak iz pratnje (u izvorima se pominje
više imena toga lica). Blaži prekršaj očuhoubistva usvojio je Milenko Vukićević, a oštriji
Vladimir Ćorović i Dragoslav Stanjaković.
Motiv Đorđevog oceubistva opevan je samo u crnogorskoj varijanti **Početka bune na
dahije**. Ovde je motiv oceubistva drugačiji i daleko je od istine. Selim-muselim oteo je
Đorđevu sestru, ali je on uspeo da je vrati od Turaka. Tom prilikom poginuo mu je brat Jovan,
kojeg je uspeo da osveti. Selim se, bežeći pred Đorđem, sklonio u njegov dom, gde ga je
domaćin Petar uzeo u zaštitu. Tri puta je Đorđe molio oca Petra da se ukloni s vrata, ali je
domaćin ostajao uporan u nameri da u svojoj kući pruži zaštitu i osobi koja mu je otela ćerku.
Uzaludno je bilo očevo ubeđivanje sina da mu Turci neće oprostiti Selimovo smaknuće.
**Nogom mahnu ter salomi vrata; / Svome babu odsiječe glavu**, ali Selim, ipak, uspeva da
umakne u Beograd. Dva naredna stiha, bolje nego išta drugo, oslikavaju osobine Turaka i Srba,
tačnije Srba islamske i pravoslavne ispovesti:
**Turčin neće ako me ne može,
Srbin veli: **Da ako me neće!**
U kidanju ove tradicije narodni pevač s crnogorskih brda nalazio je opravdanje za Đorđevo
oceubistvo.

VUKOVO TUMAČENJE
NAJBLIŽE je istini Vukovo tumačenje oceubistva. On je pravdao Petra, Đorđa i Maricu
okolnostima u kojima se dogodila tragedija. Ubistvo je učinjeno bez predumišljaja, **u ljutini i
iz ljubavi**, jer su tim činom spaseni stradanja od Turaka svi članovi zbega, uključujući tu i
Petra. Sima Milutinović Sarajlija (**Jeste gnusno, ali neobhodno**), Dimitrije Bantiš-
Kamenski i Gligorije Radojičić pravdali su ovaj čin nuždom. Time što se pokolebao, Petar je
sam sebi presudio. Da li je uopšte bilo moguće sačuvati mu život? Potkazivanjem Turcima
donosio je smrt sebi, porodici i celom zbegu; ili, u blažem slučaju, smrt predvodniku zbega i
svim muškarcima, a ropstvo ženama i deci. Napuštanjem zbega dozvao je smrt. Đorđe je svojim
postupkom sprečio Petra da postane izdajnik, poštedeo ga mučenja i ubistva od Turaka, a zbegu
i porodici omogućio ostvarenje namere. Kolebljivost i strah vodili su Petra u smrt. Sinovljev
pucanj u očeva leđa jeste punjac protiv straha i kolebljivosti. **Ovaj pucanj nagovestio je
veliku promenu od podaničkih u buntovničke duše.**

Teška, tragična odluka

ĐORĐEV povratak u Srbiju razrešio je sve dileme oko oceubistva. On se posle izvesnog
vremena pojavio u manastiru Blagoveštenja, u kom je starešina bio arhimandrit Gligorije
Radojičić. Pošto se ispovedio, zamolio je arhimandrita za oproštaj. On je obavljen na
Blagovesti 1796. godine, na manastirskoj slavi. Tradicionalno okupljanje naroda na slavi nije
slučajno odabrano. Čin oproštaja izveden je u prisustvu velikog broja ljudi iz zavičaja, kojima
je događaj bio dobro poznat i pred kojima se nije mogla sakriti nijedna pojedinost. Đorđe je
doneo po dvesta oka rakije, vina i hleba, da ih razdeli narodu, ocu za dušu. Narod je prihvatio
oproštaj koji je očitao arhimandrit.
Đorđe je potom pisao pet dukata arhimandritu za trud, a manastiru je poklonio vola. Pojevši
hleb i popivši piće, okupljeni su pojedinačno izgovarali: **Bog da mu oprosti čto je oca u nuždi
zapovedio ubiti**. Janićije Đurić, koji je sačuvao od zaborava ovaj događaj, bio je očevidac.
Zato što se pred arhimandritom Gligorijem ispovedio, mi poklanjamo poverenje njegovom
iskazu da Đorđe jeste ubio svog oca.
Još neki momenti su bitni za donošenje suda o Đorđevom ubistvu. Česti ratovi, zarazne bolesti,
turska nasilja, učinili su čovečji život manje vrednim. Kad se tome doda drevni običaj lišavanja
života ostarelih roditelja, ako se time rešavao problem gladi ili prekraćivale samrtne muke, onda
je još lakše razumeti Đorđev postupak. NJegova mladost i plahovitost, brzina donošenja odluke
i majčina podrška pomogli su mu da digne ruku na oca. Od trenutka kada je preuzeo
odgovornost za porodicu i zbeg, on je oceubistvom pokazao da je osoba odlučna, spremna na
rizik, nepokolebljiva u nameri da ostvari cilj, tragično odvažna.

SATIRANJE SRPSKOG NARODA
ONAJ koji se pokazao neumoljiv prema svojima, živeo je u uverenju da takav može biti i prema
drugima. Ovakvo shvatanje bitno je uticalo na Karađorđeve postupke tokom ustanka. Podizanje
Srpske revolucije i uspesi u prvim ustaničkim danima ne bi bili mogući da su voždovi postupci
bili drugačiji.
Karađorđe je nerado govorio o oceubistvu, iz razumljivih razloga. Naredni primer rečito
svedoči o tome. Kad su se jednom prilikom našli na Stojniku u lovu, Karađorđe je rekao Jokiću:
**Vidiš onu jarugu, onde je moj otac zakopat**. I ni reči više. Ovo se ne može pravdati
njegovom ćutljivošću, već izbegavanjem podsećanja na tešku i tragičnu odluku.
Srpski narod masovno je učestvovao u svim austrijsko-turskim ratovima, a ti ratovi su, važno je
naglasiti, vođeni uglavnom na teritoriji gde žive Srbi. U svim tim ratovima, naših ljudi je bilo i
u turskoj i u austrijskoj vojsci. To što su bili u oba zaraćena tabora i što je najčešće njihova
zemlja zahvatana ratnim požarom, satiralo je srpski narod. Vremenom, Srba je bilo sve manje u
turskoj, a sve više u austrijskoj vojsci. Postajali su pripadnici jedinica austrijske vojske, ali ih je
bilo i u neregularnim trupama, pre svega u hajdučkim četama. U poslednjem austrijsko-turskom
ratu (1788-1791) poznatijem kao Kočina krajina, Srbi su masovno pristupili dobrovoljačkim
jedinicama - frajkorima.
Sve te ratove pratio je nered i anarhija, što je ponekad godilo temperamentu tih ljudi. Bez
sopstvene države, oni su, angažujući se sve više na austrijskoj strani, sticali uverenje da će uz
pomoć ove sile doći do oslobođenja. Mnogobrojne i masovne hajdučke družine, tradicija i
epika, pospešivale su ovu iluziju. U toku tih ratova, kao i u vreme Prvog i Drugog ustanka,
beležimo jednu značajnu pojavu: zbeg-raju, kako je nazivaju turski izvori. Bežeći od turske
osvete, u potrazi za sigurnijim prebivalištem, narod se povlačio duboko u planine i šume i tu
živeo jednim posebnim životom. Milovan Vidaković, naš poznati književnik s početka 19. veka
ostavio je dirljivu sliku zbega.

SO KAO ZLATO
**JESEN ta bjaše lepa kad se u podlužje svi izselismo. Šume velike, derva na sve strane
izobilno: poprave seljani sebi, gde je koji hoteo, kolibe, u koje se sklonimo, da tu samo
prezimimo, a na proletije, da se u kosmajske planine, više budući, za bolju ot Turaka
bezopasnost, preselimo. Prispe nam i zima, pade veliki sneg, pod kojim otešćane grane na dervi
klonu k zemlji, smerznuti potoci počnu sad pod ledom uzdisati. (...) Po kolibah svuda vatra,
kako danju, tako i po celu noć neprestano gore, a ljudi svi ot dima počađili a i glađu i strahom
iztomleni da ih je žalost bila pogledati.(...) No na posledak nesta nam i soli, niti smo je mogli
otkud dobiti: mesta bo i gradovi svud pozatvarani, ni za koje novce dostati je nismo mogli. U
koga se zastalo jošć sira, tii su meso sa sirom jeli, i tako su se po malo solili, a koi nisu imali ni
sira, tii su morali meso onako neslano jesti, no kako nam je to padalo, svaki sebi može
predstaviti. Jedući neprestano meso bez hleba i bez soli dobiju mnogi proliv, i tako izslabe, da je
svako kao bolesno jedva iti moglo. Mnogi su u nuždi tukli od kukuruza čokove, i takove su u
žervni mleli, i ot njih hleb sebi mesili, da bi so tim gladnu utrobu svoju malo zavarali.** Kad su
im kukuruzni čokovi nestali, jeli su rese sa leskovih drva. Nejaki su umirali od gladi.
Kad je granulo proleće, zbeg je živnuo, kao u jesenje dane. Tad bi se našao otresitiji pojedinac
koji je budio nacionalni duh pesmom uz gusle i pričom **o naši kraljevi i despoti, o junaci
srbski i hrabri vitezovi..., o boju na polju Kosovu i padeniju našeg Carstva**.
Zbeg koji je opisao Vidaković čuvali su sami žitelji. Većinu zbegova, naročito pored drumova,
štitile su hajdučke družine. Bilo je slučajeva kada se raja sklanjala na ona mesta gde su bila
hajdučka boravišta. Zbeg-raja i hajdučka družina bili su najčešće žitelji tek nastalog naselja, što
je njihove odnose stavljalo u poseban odbrambeni položaj. Ovakve hajdučke družine, bar za
izvesno vreme, štitile su svoje najbliže sugrađane. Baš zato što je ovim hajducima to bio
osnovni cilj, izrečen je u istoriografiji sledeći sud: **Time se bezizglednoj borbi ovih
zatočenika prkosa sili vraćaju njene stvarne pobude**. Ovo bi bila samo jedna strana hajdučije
u vreme srpsko-turskih ratova, i to ona koja će 1804. godine odigrati važnu ulogu u podizanju
Revolucije.
Memoaristi tvrde da je Karađorđe proveo sa porodicom dve godine u Sremu (1786-1787). Zna
se sigurno da je bio šumar manastira Krušedola, a da mu je porodica živela u Kamenici.
Stasitom junoši nije godio fruškogorski mir pa se odlučio da stupi u austrijsku vojsku, koja se
spremala za rat protiv Francuske. To uverenje držalo ga je kratko, onoliko koliko mu je trebalo
da stigne do Sombora. U njemu se Đorđe predomislio: **Što bi ja išao da ginem na drugoj
strani tuđeg carstva, kad može vreme doći da ja i u Srbiji vojevati mogu**, kazivao je kasnije
Janićiju Đuriću. Razlog ovom preokretu moglo je biti saznanje, od obaveštenijih vojnika ili
nižih oficira, da se sprema rat protiv Turske. Zar je lepšu vest mogao da čuje u bačkim
ravnicama?

BULJUBAŠA NAD ČETNICIMA
VRATIO se odmah porodici i brižno pratio osnivanje dobrovoljačkih jedinica. Krajem 1787.
njegovo ime našlo se u frajkorskim spiskovima. On je učestvovao u akciji osvajanja Beograda,
uoči Vavedenja, početkom decembra 1787. godine. Beograd nije osvojen zbog loše vođene
akcije austrijskih oficira. Četa u kojoj je bio Karađorđe, uspela je da uđe u grad, ali su austrijske
rečne jedinice, sastavljene najvećim delom od Srba, promašile kapije zbog guste magle.
Karađorđe, kao i većina učesnika u prepadu, jedva su se spasli iz Beograda. Odatle se uputio u
Zagoricu. Po svemu sudeći, morao se ubrzo vratiti u Srem, da bi, po objavljivanju rata, kao
frajkorac još jednom prešao Savu. U to vreme udala se njegova sestra Marija za Miliju
Pantelića iz Nerodima.
Učešće Srba u poslednjem austrijsko-turskom ratu bilo je masovno, pa je poprimilo obeležje
ustanka. Srbi su bili isključivi učesnici Kočine krajine, činili su glavninu frajkora, mnogobrojne
hajdučke družine krstarile su Pašalukom, a deo naroda sklonio se u zbegove. Skoro celokupno
stanovništvo bilo je u pokretu. Đorđe je u vreme rata bio i frajkorac, i hajduk, i zaštitnik zbega.
On je sa Mihaljevićevim frajkorom prešao u Srbiju. Bio je raspoređen u četu kapetana
Sokolovića. Ona je prva ušla u Šabac 27. aprila 1788. godine. Nepun mesec kasnije sa
Radičevim i Deli Đorđevim dobrovoljcima, imala je zapažene uspehe u borbi sa Turcima kod
Železnika. Oko Beograda vođeno je više bitaka do njegovog osvajanja (29. novembar 1789).
Posle borbi za Šabac i početnih oko Beograda, Mihaljevićev frajkor osvojio je Valjevo (jun
1788). Tada je Karađorđe napustio frajkorske jedinice, verovatno uz dopuštenje oficira i okupio
hajdučku družinu. Nemoguće je tačno utvrditi kada je sve Karađorđe četovao samostalno, a
kada u sastavu Mihaljevićevog frajkora. Kad se od njega zahtevalo, on se priključivao frajkoru,
a kada je ovaj mirovao, on je nastavljao sukobe s Turcima. Jokićevo kazivanje da je Đorđe kod
Radiča Petrovića postao **buljubaša nad četnicima** i da je ratovao na Požegi, Karanovcu i
Čačku, nije bez osnova.

JUNAK SVAKE BITKE
POZNATA je epizoda iz borbi za Beograd, u kojoj se istakao naš junak. Kapetan Radič našao se
u velikoj opasnosti i život mu je visio o koncu. Tad mu je Karađorđe pritekao u pomoć:
ranjenog Radiča oslobodio je, pošto je prethodno ubio četiri Turčina! **Ovim se delom on
razglasi po svetu kao junak**, beleži Gaja Pantelić. Krajem 1789. boravio je u manastiru
Studenici, odakle je početkom 1790. pratio mošti Svetog kralja Stefana Prvovenčanog do
Beograda. Osvajanje Kruševca i Aleksinca, januara 1790. poslednji je veliki uspeh austrijske
vojske u Srbiji. Potom je usledila turska protivofanziva. I iz nje nam je poznat jedan događaj u
kojem se još jednom proslavio naš junak. Na Radičev poziv Karađorđe se pojavio na Rudniku.
Ratnici su se uputili prema Požegi, s namerom da tu zaustave prodor Turaka iz Užica. Predanje
kaže da se Karađorđe namerio na turskog junaka Lomigoru, čije ime dovoljno svedoči o
njegovoj kršnosti, a pričalo se da mu ni olovo ništa ne može. Karađorđe mu je, ipak, došao
glave.

Prošlo vreme hajdučije

AUSTRIJSKA vojska se povukla. Frajkorci, ponajviše iz Srbije,
masovno su dezertirali. Do kraja 1790. godine raspušteni su
dobrovoljački odredi. Zatim je usledio period primirja, dok 4. avgusta
1791. godine nije sklopljen Svištovski mir, kojim je vraćeno prethodno
stanje, a Srbi amnestirani.
Za vreme dok je trajao taj rat, nije lako razlučiti kad je Karađorđe
nastupao kao frajkorac a kad kao hajduk. Kad je 1804. godine trebalo
da se primi vođstva ustanka, prota bukovički podsetio ga je na ovaj rat,
u kojem je znao **upravljati stotinama ajduka i četnika
samovoljnika**. Dok je trajalo ratno stanje, i hajdučija je bila
izraženija, jer i onda kada nije bio u Sokolovićevoj četi, ili buljubaša
kod Radiča, u sastavu Mihaljevićevog frajkora, Karađorđe je bio u
neposrednoj vezi s austrijskim oficirima, pa se za njegovo četovanje ne
može reći da je uvek bilo samostalno. Za usluge učinjene austrijskoj
vojsci bila mu je dodeljena medalja za hrabrost. Dobio je i podoficirski
čin, najverovatnije buljubaše.
Iz ovog rata Srbi su izvukli značajne pouke, od kojih je najbitnija ona o načinu sticanja slobode.
Za Karađorđa je bitno da je ratujući kao frajkorac i četujući kao hajduk obišao celu Srbiju,
upoznao mnoge ljude u zemlji i austrijskoj vojsci, stekao iskustvo u ratovanju.
Predustanički period Karađorđeva života često se dovodio u vezu s hajdučijom. Ona je u dva
maha, između Kočine krajine i ustanka, do dolaska Hadži Mustafa-paše i u vreme dahija, davala
osobit pečat životu Srba u Beogradskom pašaluku. Učešće u frajkoru i hajdučiji ostavilo je
velikoga traga na Karađorđevu ličnost. Krug prijatelja tada stečen postao je njegova uža okolina
u vreme ustanka.

HAJDUCI OTIMAJU DEVOJKE
KARAĐORĐEVA hajdučka družina bila je mnogobrojna. Prema podacima jednog memoariste,
u njoj je bilo **preko stotine** hajduka. NJegovo hajdukovanje pravdao je taj memoarista
tvrdnjom da **nigdi nije dao družestvu hristijane arati**, osim što je družinu snabdevao
hranom uzimajući je od njih. Poznato je da Karađorđe nije vodio računa o svojoj odeći, ali se
može pretpostaviti da se oblačio, ako ne bolje, a ono kao njegovi hajduci. Opis dvojice njegovih
hajduka stvara upečatljivu predstavu o hajdučkoj družini: **Mijuško je bio smeđ i visok čovek i
kakav je - aratos ga bilo. Na glavi mu čalma turska (visok fes, pa po njemu poša svilena), na
njemu velike čakšire plavetne, na njemu čevkin i dolama, toke na prsima i lepo oružje: dva
pištolja srebrna i jatagan belokorac i puška šara velika. Imao je oko 30-35 godina. Mladen
(Milovanović) je bio mlad, crnomanjast, poniži od Mijuška, no lepši i lepše toke na njemu i
lepše ruo i oružje. Na glavi mu turska čalma, a za čalmom čelenka od tri pera.**
Knez Aleksa Nenadović imao je valjanih razloga da goni hajduke iz Valjevske nahije. Stoga
nisu uvek uverljiva kazivanja memoarista u kojima se pravda Đorđevo hajdukovanje. Oni su
zabeležili scene hajdučkih zuluma, od kojih su najkarakterističnije scene otimanja devojaka i
njihova udaja za hajduke. Tim načinom Karađorđe je oženio skoro svu svoju družinu, a nekima
je bio i **ručni dever**. Isto to radile su i druge hajdučke družine.
Otmica devojaka jedno je od težih nasilja, ispoljavano i tokom i posle Kočine krajine. Gaja
Pantelić nije komentarisao ovakve Karađorđeve postupke, ali je to učinio pošto je opisao istu
pojavu u vezi sa harambašom Stanimirom iz Rabovca: **I za taj zulum ja znam, a i više su jada
učinili što ne znam**. Petar Jokić je opisao scenu između Karađorđa i neke babe, u vreme jedne
potere. Upitana šta se u selu dešava, ona je odgovorila: **Ta, onaj crni a ne beli Đorđe odmetnu
se u ajduke, pa više zla počini nego Turci, pa njega oće da vataju.** Zbog ove iskrenosti baba je
prošla loše, što je, uz već rečeno, dokaz više o tome da je hajdučija poprimila vid razbojništva.
Prema jednoj zabelešci, Karađorđe je od tri do četiri godine posle Kočine krajine, bio stari svat
Stanoju Glavašu.

DOBAR DOMAĆIN U TOPOLI
KAD je Karađorđe **predvojio pameću** i odlučio da porodicu vrati u Šumadiju, pošao je u
Srem po nju. U jednoj krčmi večerao je, ali nije hteo da prenoći. **Ja *oću da idem, ne marim
što je noć, ja sam se naučio noću ići, i *oću da idem mojoj familiji**, odgovorio je na
krčmarevu ponudu da prenoći. Birtaš iz Rakovice nazvao ga je pustahijom i zlim čovekom, a
povod za to našao je u Đorđevoj smelosti da sam tumara noću. Zbog toga je dobio batine.
NJegova žena uspela je da u gužvi iz Đorđevog džepa izvuče kesu sa 500 forinti. Ova scena
svedoči i o tome da je hajdukujući stekao prilično novca, koji mu je omogućavao mirniji
porodični život. Nezadovoljstvo naroda pustahilukom bilo je opravdano, ali se nije moglo
suzbiti.
Pošto je porodicu smestio u Topoli, a prilike se, krajem 1793. i početkom 1794. godine,
stabilizovale ponovnim zavođenjem samoupravnih ustanova, Karađorđe se okanio hajdučije.
Nastanivši se u Topoli, Đorđe je mogao da dođe do imanja novcem stečenim u ratu i
hajdukovanjem, kao i zahvatanjem pustara i krčevinom šikara. Radeći ratarske poslove, pomalo
trgujući, on je stekao pristojan imetak, dovoljan da mu osigura položaj uobičajen za mlada
domaćina. Preteruju oni koji tvrde da je Karađorđe u vreme kad je Pašalukom upravljao Hadži
Mustafa-paša bio **dobar domaćin i imućan gazda**.
Pravnim aktima 1793, 1794. i 1796. godine Porta je dala konačan oblik knežinskoj samoupravi
u Beogradskom pašaluku, ali nije bilo ni vremena, niti su novi nemiri dopuštali da se ona ustali
i razvije do krajnjih granica svojih mogućnosti. U jednom pravcu, a vreme će pokazati da je baš
taj pravac posebno važan, samouprava je dala značajne rezultate. U sukobima proteranih
janičara i vidinskog uzurpatora Pazvan Oglua sa beogradskim vezirom, važan činilac bili su
srpski odredi, koji su imali do 16.000 vojnika. Ta srpska vojska u turskoj službi imala je svoju
organizaciju, na čelu sa bimbašom Stankom Arambašićem. NJegovo prezime, ukazuje na
hajdučku prošlost predaka. Niže starešine bili su harambaše i bimbaše. O njima su brinuli
nahijski knezovi, a bili su pod zapovedništvom beogradskog vezira i njegovih vojskovođa.
Briga knežinske organizacije za srpske odrede nije bez značaja za potonje ustaničke događaje.
Na ovaj način proširena je knežinska autonomija, bez obzira na to što su se srpski odredi
neposredno borili za turske interese, a posredno za svoja samoupravna prava.

SMRT SINA SIME
KARAĐORĐEV život za vezirovanja Hadži Mustafa-paše bio je ispunjen radom na topolskom
imanju i povremenim učešćem u srpskim odredima. Krajem 18. veka severne provincije
Turskog carstva našle su se u tipičnom građanskom ratu. Turci, muslimansko stanovništvo i
hrišćani Balkana nalazili su se u vojskama obeju zaraćenih strana - i turskih odmetnika i Porte.
Uzmimo kao primer samo ratovanje Hadži Mustafa-paše i Pazvan Oglua. Srba, Turaka i Bugara
bilo je u obema vojskama. Nije stoga sporno Karađorđevo učešće u vojsci beogradskog vezira,
već samo čin koji je dobio. Većina memoarista navodi da je u vojsci bio najistaknutija ličnost
posle Arambašića ali da nije hteo da primi nijedan čin, što je malo verovatno. Stoga bi pre
trebalo pokloniti poverenje Jovanu Hadžiću koji kaže da je Karađorđe bio predvodnik jednog
odeljenja, odnosno buljubaša. On je već tada bio poznata ličnost, ali je preterano svrstavati
Đorđa odmah do Arambašića. Izvori beleže Karađorđevo učešće u sukobima s Pazvan
Ogluovom vojskom kod Jagodine (1796), Požarevca i Smedereva (1798). On je tada zapazio
neiskrenost beogradskih Turaka prema Srbima, iako su ratovali na istoj strani.
U jednoj bici Turci su pucali Srbima u leđa, a oni im to nisu zaboravili. Nekima je smetalo
Karađorđevo isticanje, a posebno jedan obračun s razularenim Turcima kod Smedereva. Posle
ubistva Stanka Arambašića (1798), ubijen kad i Riga od Fere, možda i od tim utiskom, među
onima koje je trebalo smaknuti našao se i naš junak. Osetivši opasnost on se čuvao i **niti je
više smeo ići ni u Beograd niti u drugu koju tursku varoš**. Ostalo je u predanju da su Turci
poslali čak i četu vojnika da pogubi Karađorđa u Topoli, ali je on uspeo da umakne. Predvodnik
ekspedicije pravdao se kragujevačkom muselimu: **J... mu šećer, ko će džavola naći, nema
ga.**
Radi naplate nekakvog duga Karađorđe je morao da ode u Rudnik, sa Gajom Pantelićem. Dok
su Turci premišljali na jednom poljančetu, bacajući kamena s ramena, kako da ga uhvate i
pogube, upozorio ga je, u mehani, prijatelj Nikola Rakić, na opasnost. On i Gaja vešto su
zgrabili svoje kobile, ždrepce nisu smeli jahati, spustili se niz rudničke obronke do Jesenice i
umakli. Kad su Turci stigli, a ono: **nema Karađorđa**. Hajdučki osećaj za opasnost i
spretnost da se ona izbegne spasli su mu više puta život, pre 1804. godine.
Iz ovog razdoblja poznat je još jedan događaj, iz njegovog porodičnog života. Uoči odlaska na
Smederevo, sa odredom, gde ga je pozvao bimbaša Stanko Arambašić, umro mu je najstariji sin
Sima (1798). Memoaristi ništa drugo ne kazuju sem da je otac, iako u žalosti, morao da ide na
vojnu.

LUKAVI VEZIR
UGARSKE vlasti su još krajem 18. veka uočile da Srbi i od dobrih i od zlih hajduka stvaraju
velike heroje. U vreme vezirovanja Hadži Mustafa-paše, kad Karađorđe nije hajdukovao, ili
nam to nije poznato na osnovu izvora, hajdučija u Beogradskom pašaluku nije prestajala, ali je
bila slabija nego u vreme prethodnog rata i dahijske strahovlade.
Borbe protiv janičara i Pazvan Oglua, prolazak turskih trupa kroz Srbiju i nasilja koja su pri
tome činili, bili su dovoljan podstrek za porast hajdučije. Ona je bila rasprostranjena s obe
strane Save i Dunava. Hajdučke družine iz Srema i Banata prelazile su u Srbiju pred austrijskim
poterama, a iz Pašaluka odlazile su na sever gonjene turskim teftišima. Obe vlasti nastojale su
da hajdučiju iskorene, pa su pohvatane hajduke predavale drugoj strani. Zarobljeni hajduci,
posebno harambaše, ubijani su. Beogradski vezir davao je oproštaj onim hajducima koji bi
pristupali srpskoj vojsci i borili se protiv sultanovih odmetnika. A kada su 1801. godine život
pašin ugrozile dahije, on je, u dogovoru sa Petrom Ičkom i uz pomoć hajdučkih četa, odlučio da
se obračuna s janičarima.

Raji šume gradovi Turcima

U VREME dahijske vladavine (1801-1804) Karađorđe je najmanje vremena provodio u
obavljanju ratarskih i, pokatkad, trgovačkih poslova. Kao i svi Srbi koji se nisu odmetnuli u
šumu, tako je i on morao da gradi turski han u Topoli. Svako poznatnije selo dobilo je han s
proleća 1802. godine, pa je tih hanova, po kazivanju Gaje Pantelića, bilo u Pašaluku 600.
Podizani su kulukom, pored druma ili crkve, na mestu sa dobrim vidikom, radi osmatranja
okoline. Pravljeni su isključivo od drveta. Zabeleženo je u predanju da je Milisav Čamdžija
rekao, polažući jedno brvno u zid hana u Vraniću: ”Dabogda se neko na ovom brvnu slatko
ogrejao.”
Kulučenje i nasilja koja su vršili u vreme podizanja hanova, kao i kasnije, zavođenje
strahovlade od strane subaša i njihovih momaka, potpuna kontrola nad stanovnicima sela i
palanaka, kakva nije postojala od pada pod Turke, učinili su hanove najomraženijom dahijskom
ustanovom. Subaše, odnosno handžije, kako ih je narod zvao, radile su što su htele. NJihov
zulum prelazio je svaku meru. Topolski handžija Ibrahim nije bio u tome izuzetak. Naredni
primer odslikava ropstvo, patnju i potpuno ljudsko uniženje, ali i odlučnost da se prekine
podanički položaj. LJudska duša nije više mogla da podnosi takav vid nasilja.
OKRUTNI IBRAHIM ANDŽIJA
ANDŽIJA Ibraim sazove selo da oru Mula Jusufu za ječam. Tu dođu svi ljudi. Među njima i
neki Jevta Vodeničarević kome je Ibraim preoteo ženu bio, zbog čega on nije smeo iz šume
nikako kući dolaziti. A Ibraim ga zato što je on više u šumi nego kod kuće (boravio) sve
međedom zvao. Jevta kao čovek gleda svoj put, a Ibraim sve jednako pristao za njim, pa: ‘Drži,
međede! Ne daj tamo, međede! Ta nije tako, međede!’ Dok se ovo Jevti dosadi, pa pusti plug u
ledinu pa sčepa oritak da Ibraima posred zvezde tresne: ‘Ta oca ti turskog, ti si me međedom
načinio, a ja sam čovek kao i ti, a možda sam pošteniji od tebe’. A to dignuti ruku na Turčina,
bila je stvar nemogućna i pomisliti! Ibraim brže za pištolj. No ljudi najedamput oknu volove, pa
se skleotaju oko njih dvoice. ‘Šta je to?’, viču. ‘Eto, oće međed da me udari majku mu j(ebem)’,
rekne Ibraim. ‘Ne, ne nemaš pravo Ibraime, ti si ga nazvao međedom, a on nije međed nego naš
brat, pa je čoveku teško’. Ele, Ibraim odavde izmakne”.
Vesnik slobode već se blago nazirao. Poniženi i obespravljeni Jevta latio se oritka i time
probudio odvažnost kod Topolaca, koji se usudiše da ga zaštite, pa handžiji zulumćaru ne
preosta ništa drugo do povlačenje u han. On je bio njihovo poslednje uporište. Nije nimalo
čudno što je Revolucija 1804. godine započeta paljevinom hanova.
Svi memoaristi beleže da se Karađorđe čuvao od janičara, a sklanjao se i od topolskog handžije
Ibrahima, iako je sa njim ”dobro živio”. U ovo vreme Turci su dva puta pokušali da se domognu
Crnog Đorđa. Prvo je Deli Mehmed iz Kragujevca navalio na njega u Žabarima, u kući Janka
Kerte, na krštenju sina, u zimu po Božiću 1803. godine. On je prošao bolje od prethodnih
napadača, pošto mu ”zube nije polomio ni oko isterao, ali mu je rebra s rbtenicom sastavio da je
malo živ otišao”.
Nimalo bolje proveo se naše gore list, a islamske vere, Avdija Hadži Marić, inače ”junak na
glasu”, koji se drznuo da Karađorđa sveže ispred njegove kuće u Topoli. Sem što ga je
prakljačom isprebijao i rebra mu razmestio, još ga je stao ”ljuto kolenisati”. Neki su kazivali da
mu je tada i žena priskočila u pomoć. Memoaristi pišu da se potom sam predao kragujevačkom
muselimu i da je bio zatvoren. Pre će biti da je na neki drugi način dopao zatvora, jer osoba koja
se toliko skrivala od Turaka ne bi se sama predala njihovim vlastima. Ne bi trebalo isključiti ni
mogućnost da je podlegao u nekom sukobu s Turcima, i da je zatvor usledio kao neminovna
posledica. Na osnovu pitanja muselimovog, upućenog Topolcima koji su došli da izmole i
otkupe Karađorđa, reklo bi se da je u zatvor strpan kao odmetnik: ”Zašto vi Topolci držite
ajduka u Topoli?” Otkupom od sto groša dočepao se slobode negde između Cveti i Usrksa
1803. godine. Ubrzo se u istoj tamnici našao Mladen Milovanović.

STRAH OD TURSKE MOĆI
KARAĐORĐE je, potom, retko noćio kod kuće. Više je boravio na trlu, koje se nalazilo na
mestu zvanom Košutnjak, s desne strane puta od Belosavaca prema Topoli. Okolina trla obrasla
je gustom šumom, koja je bila najveći zaštitnik i njemu i narodu, pošto ”raja u šume živi, njoj
su šume gradovi”. On se rado sklanjao još u manastire Blagoveštenje i Voljavču, i u šume
Bukulje.
Dugogodišnje ropstvo i stradanje ulili su u krv Srba strah od turske sile i moći. Zulum i
strahovlada dahija učinili su strah još većim, tako da je dosezao granice užasa. On je bio prva
prepreka Srbima na putu ka slobodi, a da su se Srbi njega s naporom oslobađali, govori sledeći
primer, kad naš junak nije imao smelosti da postane heroj.
Na letnjeg Svetog Aranđela, 25. jula 1803, kada je narod svet kovao u manastiru Voljavči (jedan
memoarista veli da se ovo zbivalo u Stragarima), Karađorđe je rešio da sa svojim društvom
(Stanoje Glavaš, Vule Kolarac, Milosav Lapovac, Mileta iz Glibovca, Milovan iz Plane, Kara
Steva iz Vlaola, Janićije i Milovan Đurić) ubije najvećeg zulumćara u Šumadiji, Sali-agu,
rudničkog bika, brata dahije Kučuk Alije. On je zaveo običaj sa kraljicama, seljankama koje su
u svakom selu činile sve što je njihova požuda i duša zaželela. Đorđevo odabrano društvo i oko
dvesta seljana nisu ipak imali hrabrosti da se obračunaju sa zulumćarima, kojih nije bilo ni
deset. Karađorđe je bio uveren da će sa smaknućem ovih Turaka ”započeti krajina” (rat), pa je,
prema jednoj verziji, sam odustao od namere, a prema drugoj, bio nagovoren od topolskog
kneza Matije da ne gazi u sukob sa Turcima.
Karađorđe nije najpoznatija ličnost u Beogradskom pašaluku uoči izbijanja Revolucije. Čak ni
pojedinci s kojima se družio, ni hajdučija kao vid otpora, nisu ubrajani u glavne protivnike
dahija. To su bile spahije, koje nisu prihvatile čitlučenje, srpski samoupravni organi vlasti,
sveštenstvo, pa tek onda dolaze hajduci. Karađorđe, kako je rečeno, nije obavljao nijednu
samoupravnu dužnost, nije bio ni seoski knez, već je bio poznat kao hajdučki harambaša i
buljubaša srpske vojske, što je ostavilo traga u kasnijem vođenju Prvog ustanka. Memoaristi su
pratili njegovo kretanje i rad tokom 1803. i 1804. godine i na osnovu toga može se suditi o
njegovom učešću u pripremanju Srpske revolucije.
Koliko je dosad poznato, ozbiljno se na dizanju ustanka radilo u Kragujevačkoj i Valjevskoj
nahiji. Istraživači su utvrdili da su dahije došle do žalbe sa spiskom od šezdeset knezova i
sveštenika, koju su, posredstvom spahija, uputili sultanu, a ovi je predali odmetnicima (kraj
januara 1803). Potom se dvanaest knezova sastalo (pre 9. marta 1803) u Bogovađi radi
dogovora da se obrate za pomoć sultanu, kojom prilikom su se zaverili da za osam meseci
podignu ustanak. Pomoć je još jednom zatražena od Austrije, posredstvom Alekse Nenadovića,
čuvenim pismom adresiranim Miteseru, u leto 1803. godine. Dahije su uspele da se domognu i
ovog, kao i pisma o dogovoru srpskih knezova i spahija o proterivanju odmetnika, koje se
nalazilo kod popa Marka iz Ostružnice.

LISTA SPREMNIH USTANIKA
NA osnovu mnogih dostava sultan je upozorio dahije jednim fermanom, u kojem je istakao da
su mu dojadile žalbe na njih pa je zatražio da se odreknu zuluma, u protivnom on će protiv njih
”dići vojsku od drugog naroda i zakona” (tj. Srba). I, na posletku, dahijama su stigle vesti iz
Zemuna ”o poslovima pobune u Šumadiji”, od osoba koje su pristale da ustanike snabdevaju
municijom. U vreme Karađorđevih sastanaka sa zemunskim trgovcima sačinjen je jedan spisak
lica spremnih na ustanak, koji bi jemčili za naplatu novca za oružje i municiju. Memoaristi
tvrde da je i on došao dahijama u ruke. Karađorđevo ime moglo se, dakle, naći samo na ovome
spisku.
Navedeni podaci govore da su dahije znale, ako ne potpuno a ono većim delom, kako su tekle
pripreme za ustanak. U pismu upućenom Pazvan Ogluu, sredinom februara 1804. godine, oni su
ga o tome ovim rečima izvestili: ”Pre nekoliko meseci počeli su neki knezovi i kodžabaše
nahija Smederevskog sandžaka da tajno pokreću i na zlo navraćaju raju nekih nahija dižući je
tako na ustanak. Ali su to, međutim, neki između njih tajno dojavili ovim vašim slugama”.
Očigledno, pripreme nisu obavljene dovoljno obazrivo, pošto su vesti o tome doprle do
doušnika. Ni izdaje ne bi trebalo isključiti.
Karađorđe, sem u poslednjoj varijanti pripreme ustanka u Šumadiji, o čemu su zemunski
trgovci obavestili dahije, nije u tome učestvovao. Uočava se da su u dogovorima zapaženu
ulogu imali pre svega knezovi i sveštenici. Pripreme su vršili veoma ozbiljno, što potvrđuje
činjenica da su o tome uspeli da obaveste sultana. O ovim pripremama dahije su ponešto
saznale, i krvavo ih prekinule sečom knezova. Ono što je radio Karađorđe bilo im je manje
poznato, a to je upravo dovelo do Ustanka. Novaković je bio u pravu kad je tvrdio da se ”drugo
nešto u 1803. sepremalo, a da je iznenada i drugačije planuo ustanak 1804. godine”. Ta radnja
tekla je ovako.
Strahujući da ponovo ne dopadne turskog apsa, Karađorđe je bio primoran da posredstvom Gaje
Pantelića uspostavi vezu sa istaknutim pojedincima u Šumadiji. On je Pantelića slao Vasi
Čarapiću, Janku Katiću, Mladenu Milovanoviću, Milanu Obrenoviću i Miliji Todoroviću. Lično
je posetio Obrada iz Krsne, Đušu Vulićevića i Stevana Sinđelića. Janko Katić sastao se sa
Simom Markovićem, koji je išao u Valjevsku nahiju da obavesti Aleksu i Jakova Nenadovića.
Milan Obrenović je došao u dodir s ljudima iz jugozapadne Srbije (Mutap, Drinčić, Kursula,
Levajac). Ponudu Crnog Đorđa o učešću u podizanju ustanka prihvatili su, posebno Milan
Obrenović, tek pošto su se uverili da neće biti izdaje.

DUKAT PO DUKAT
REČI Mladena Milovanovića o pristajanju na saradnju, verno odražavaju položaj trgovačkog
sloja u vreme kad su dahije uzurpirale vlast, pa ih zato i navodimo: ”Meni, dušo, nije nužda kao
što je Đorđu, ali mi je nužde od vašeg Ibraima, andžije u Topoli. Ja imam buruntiju od vezira i
od aga, al’ moram kad prođem sa svinjama u Topoli dati Ibraimu jedan dukat na džikmedže.
Kad udarim Ibraimu na Orašac, i tu mi valja dati jedan dukat ; kad dođem na Rogaču, i tu jedan
dukat, na Barajevo, i tu jedan dukat, na Guberevac, opet jedan dukat. na Moštanicu, opet jedan
dukat, i de god dođem na an, moram dati po dukat. To je meni teško. Oću i ja poslušati Đorđa i
s njim u to pristati. Pozdravi ga, ja ću mu veran biti. Po vilajetu dosta braće znam i oće me
poslušati, i oću poslušati”.
Ove podatke ne možemo da proverimo u drugim izvorima, pa im moramo pokloniti poverenje,
uz blagu rezervu. Lako je zapaziti da se Karađorđe obraćao knezovima i trgovcima, a da je
hajduke već imao uza se. Sve što je do tada radio ne daje nam, međutim, još za pravo da
tvrdimo da je naš junak imao predvodničku ulogu u pripremi ustanka.

MOĆNE DAHIJE
GODINE 1802. pokušale su spahije, uz pomoć Srba, da se oslobode dahija, ali u tome nisu
uspele. Zanimljivo je da su obe sukobljene strane primale u svoje jedinice srpsku narodnu
vojsku, čak i hajdučke čete. Ovaj neuspeh prinudio je srpske obor-knezove da ipak zanemare
gorka iskustva iz poslednjeg rata i obrate se Austriji s predlogom da uz njenu pomoć otrgnu
Srbiju ispod vlasti Porte i potčine je austrijskom dvoru. Pošto su bili odbijeni, ništa im drugo
nije preostalo nego da sami povedu rat protiv dahija. Ideja o sopstvenoj borbi za slobodu
probijala se sporo, da bi se konačno uobličila u vreme priprema za podizanje ustanka, 1803. i
početkom prve ustaničke godine.

Počinje srpska buna

NAJZNAČAJNIJI događaji iz vremena pripremanja pobune bili su suzbijanje izdaje i
oblikovanje vernosti i pouzdanosti budućih nosilaca Revolucije. Strah od izdaje bio je toliki da
je proveravan svaki nepoznat pojedinac koji bi se pojavio na skupu. Ni to nije ulivalo sigurnost
proti bukovičkom: sledila je zakletva sa teškim kletvama, ona mu je mogla vratiti
samopouzdanje. Maleni roj srpskih sinova, zbijenih oko prote Atanasija, u jaružici ispod
Tomićeve kuće, skrivenoj gustim šipražjem, iskazao je rešenost da se bori za slobodu. Pre toga,
valja to ponoviti, morali su se osloboditi straha od izdaje.
Tih dana bilo je jedino bitno sačuvati se od izdajnika, a da to nije preterivanje svedoči
pominjano pismo dahija Pazvan Ogluu, u kojem su ga izvestili o doušnicima. Sakupljajući
podatke o Karađorđu, Milenko Vukićević je zapazio, krajem prošlog veka, više izdvojenih
grobova, bez krstova, oko bukovičke crkve. Sveštenik mu je objasnio da su tu **one, koji nisu
hteli pristati, ili su bili nepouzdani ili udvorice, ubijali i onde zakopavali**. Pojedinci su
žrtvovani da bi se sprečilo izdajstvo i ostvarili viši ciljevi. Bila je to srbijanska **istraga
poturica**.
Karađorđe više nije smeo da se pojavljuje u Topoli, pa je sve vreme provodio na svom trlu.
Napuštao ga je samo radi obavljanja neophodnih poslova. Tako su se, pred Božić, dakle pri
kraju 1803. godine, sastali u Ostružnici on i Andrija Jokić sa zemunskim trgovcima od kojih su
kupili barut. Posle toga on više nije mogao da miruje, ostavio je Petru Jokiću na čuvanje stoku,
pa se uputio u Resavu. Tamo je uspostavio vezu sa Milenkom Stojkovićem, a vratio se s
hajdučkom družinom Stanoja Glavaša, pre Svetog Save 1804. U Topoli ga je zatekla seča
knezova.

Ilija Bircanin
PRVO POSEČEN BIRČANIN

SEM Aganlije, sve ostale dahije pošle su u seču, istovremeno naredivši kabadahijama i
handžijama da pogube knezove svaki u svojoj oblasti. Mehmed-aga Fočić pošao je u Valjevsku
nahiju, gde je pogubio Iliju Birčanina i Aleksu Nenadovića, a njegovi momci kneza Stanoja
Mihailovića iz Zeoka. Kučuk Alija sekao je knezove u Pomoravlju, među kojima je bio
najpoznatiji Petar iz Gložana. Mula Jusuf donosio je smrt u Gročanskoj nahiji, gde su
pogubljeni knezovi Stevan Palalija i Marko Čarapić. Poslednja žrtva bio je Hadži Ruvim, koji je
stradao u Beogradu. Seča je trajala kratko, nekoliko dana, između 4. i 10. februara. Prvog dana
bila je najintenzivnija. Tačan broj nastradalih Srba ne može se utvrditi, ali se pretpostavlja da ih
je bilo blizu stotinu.
Tih dana su tatari iz svih krajeva Beogradskog pašaluka, a naročito onih koji su bili bliži
upravnom centru, hitali u Beograd s odsečenim glavama viđenih Srba. U njemu je samo Hadži
Ruvim, pošto su mu prethodno dozvolili da se pomoli Bogu, za sebe i sugrađane, **večnoe
usečenie primio**. Tolike srpske glave i sveopšti dahijski teftiš izazvali su veliki strah kod
Srba. Beograd je ostavljao utisak avetinjskog grada.
Andra Gavrilović sastavio je spisak onih lica čija su imena poznata, a njih je 25. Najviše je bilo
knezova (13), zatim sveštenika (5), buljubaša (3) i po jedan trgovac i skeledžija, dok za dvojicu
nema podataka o poslu kojim su se bavili. Bilo je i onih koji su uhapšeni i strpani u zatvor, kao
Mladen Milovanović. Dahije su, kao što se vidi, izvele obračun sa samoupravnim organima,
uvereni da im glavna opasnost preti od njihove zavere.

Oni su posao obavili skoro bez žrtava na svojoj strani i bez većih poblema. Pazvan Ogluu su
pisali, sredinom februara, možda baš onog dana kada je održan zbor u Orašcu, da su **s
lakoćom pohvatali i zarobili pet do deset knezova koji su bili pokretači bune. Mi smo ih za
primer drugima pobili. Dvojica od njih, međutim, nisu uhvaćeni, nego su pobegli i pokrenuli na
ustanak neke stanovnike Rudničke, Beogradske i Kragujevačke nahije. Usto su prikupili i nešto
hajduka te počeli da stalno, i danju i noću, idu po nahijama pa dižu i bune raju na ustanak**.
Pomen samo knezova, do deset, pošto nisu bili obavešteni o onima koje su kabadahije i
handžije pobile, rečit je dokaz o tome prema kome je seča bila usmerena. Ona dvojica što su
umakla mogli su biti Janko Katić i Sima Marković, a ne bi trebalo isključiti ni Karađorđa iz ove
pretpostavke

PALITI HANOVE, UBIJATI HANDŽIJE!

NEUTRALNI izveštač opisao je scene užasa iz vremena pokolja
Srba, pokušavajući da pronikne i u misli onih čije su glave
ostajale na ramenima. Uveren da je tanana nit koja deli život od
smrti, pisao je: **Oborena pogleda, povijene glave, sa rukama
prekrštenim preko grudi, gomila koju su prinudili da to gleda
nije se usuđivala da uzdiše. Mislila je samo: srećan je**. Zaista
su tada živi zavideli mrtvima. Nalaženje sreće u samrtnom činu
najniži je stepen do kog može da dopre ljudsko biće.
Uoči seče Karađorđe se primirio kod kuće, a Glavaš se s
hajducima sklonio kod jataka. O napadu na njega postoji više
verzija. Zna se pouzdano da na Crnog Đorđa nije pošao nijedan
dahija, što je siguran dokaz da u njemu nisu videli glavnog
Aleksa Nenadović
protivnika, organizatora ustanka. Napori Milenka Vukićevića da
dokaže da su ga Turci tri puta napali, u vreme seče knezova, ostali su bezuspešni. Toliku
neopreznost Karađorđe sebi nikada nije dopuštao. Samo zahvaljujući tome on se mogao izvući
kad ga je napao Uzun Mehmed, 5. februara 1804. godine. Nevelika četa Uzunova, dvanaest
momaka, napala je Karađorđa drugog dana seče.
U okršaju, u dvorištu njegovog doma, Karađorđevo vojničko i hajdučko umeće dalo je prve
rezultate - Turci su bili razbijeni. Shvatio je napad kao poslednju opomenu, pa se odmah uputio
Glavašu. Gde je našao Glavaša ne zna se, ali se zna da je Janićije Đurić krenuo za njim u
Bukovik, Darosavu i Kopljare, i tu ga je zatekao. U kući Marka Karatošića bili su Karađorđe,
Glavaš, Kolarac, Milovan iz Plane, Kara Steva, Milosav Lapovac i Mileta iz Glibovca. Tad je
doneta odluka da se više ne može trpeti turski zulum, da se hanovi pale, a handžije ubijaju.
**A kogod od Srba s nama u slogu ne ktene, onakove silom terati, a protivnike u takom slučaju
kao i Turke biti.** Ovakav radikalizam počeo je sve više da obuzima prve ustaničke družine,
sastavljene od bivših i aktivnih hajduka i narodnih odmetnika. Ovaj dogovor obavljen je na dva-
tri dana pred Orašački zbor. Iskazu Janićija Đurića, da je s ovog sastanka u Kopljarima upućen
poziv na tajni skup u Orašcu, moramo pokloniti poverenje.
Vreme zabune, od seče knezova do Zbora u Orašcu, trajalo je oko sedam dana. Poznate ličnosti
koje su izbegle pokolj dahija, sklonile su se u šume. Stratimirović tvrdi da su prvih dana bili u
velikom strahu i zabuni, da su Karađorđe i Glavaš mislili prvo na bekstvo u Austriju, pa zatim u
Bosnu. Janko Katić i Sima Marković bili su se već uputili prema Savi. Naročito su knezovi bili
u pometnji. Podstaknut tom situacijom, narod je smislio izreku koja idealno oslikava nastalo
stanje: **Nije to tako lasno, jepsti Turčina, pa uteći u šumu**. Čini se da se Karađorđe brzo
trgao, i to zahvaljujući narodu koji se sklanjao u zbegove i počeo paliti hanove.

ĐORĐE SPREMA ZBOR
VUK Karadžić je zabeležio da je **narodu zulum dodijao i da nikom više nije verovao**.
Masovno okupljanje u zbegovima konačno ga je uverilo da spas mora da traži samo u borbi za
slobodu. **Tu sad drugoga suda ni spasenija nema, nego da se branimo, i da bijemo i mi nji:
kad ćemo vezani ženski mrijeti od njihovi dželata i seiza, bolje je da umremo junački, kao ljudi,
barem da zamijenimo svoje glave i da pokajemo svoju braću; a žene i djeca ako nam propadnu,
ni onako nijesmo gospodari od nji.** Vuk je dobro uočio ovaj prelomni momenat, kad Srbi
kidaju podaničke lance ropstva i prerastaju u revolucionare, svesni da za slobodu moraju
žrtvovati i najdraže. Hroničar je trenutak revolucionarnog preobražaja sačuvao od zaborava i
saopštio to jednostavno, i uverljivo.
Srbija je počela da se buni **sama od sebe, na jedanput na sve strane**, uočio je Stojan
Novaković. Ustanak je počeo sečom knezova i napadom na Karađorđa, pošto se tih dana narod
sklanjao u šume i počeo da pruža otpor, neorganizovan i u samoodbrani. Dok su knezovi bili u
zabuni, a Karađorđe se spremao za Orašački zbor, narod je već gazio u sukob sa Turcima. Evo
jednog karakterističnog primera. Neko od ustanika ubio je Turčina u Banji. Turci koji su bili u
poteri, i Srbi iz okolnih sela, sahranili su ga u Rudniku, pošto se tamo nalazilo tursko groblje.
Uvereni da se ništa bitno ne dešava, handžije - topolski, šumski i žabarski - odluče da sutradan
odu muselimu u Kragujevac i obaveste ga o ubistvu i zatraže da on organizuje teftiš.
Tokom noći stigne u Topolu iz Beograda šest Turaka i kaluđer Mata iz Žabara s namerom da
narod umire i sklone ga na pokornost dahijama. Iste noći vrate se i Srbi sa Rudnika. Putem su
raspravljali o turskom zulumu, a pošto su predosećali da se nešto važno dešava, odluče da udare
na topolski han i pobiju handžije. Saznavši za ovu nameru sugrađana, topolski kmet Mateja
dojavi to handžiji Ibrahimu, samo zato da bi izbegao krvoproliće u svom selu. Turci su odmah
pobegli u Krgujevac, a Srbi su sutradan samo opljačkali han. Ima više primera koji svedoče o
tome da su seoske starešine izbegavale krvoproliće u svom ataru.

ODVAŽNI ALEKSA DAKIĆ
KOLIKO Turci još nisu shvatali stanje u kojem su se našli, svedoči naredni primer. I Žabarci su
bili krenuli na svog handžiju, pa pošto ga nisu našli u hanu, potraže ga kod milosnice. Uspevši
da im umakne, on je poručio: **Ja idem u palanku, pa ako se umiri, ja ću doći**. Žabarci se
vrate u han i pojedu meso koje su Turci ostavili, ali ne spale han.
Srbi se nisu lako usuđivali da dignu ruku na Turčina, a pogotovo ne da im pale hanove. Prvo su
ih samo plenili; kasnije su se pojavile odvažnije čete, kao što je bila ona koju je predvodio
Aleksa Dukić iz Banje. On je spalio topolski, žabarski i jagnjilski han, čime je među prvim
pokazao veliku odvažnost. Od tada ga je predvodnik ustanika držao za najboljeg druga,
primetio je Vuk. Karađorđe se iz Kopljara uputio u Orašac, ali je prethodno poslao Marka
Katića i Mateju Karatošića u susret Dukiću. Istog dana i oni su pristigli u Orašac.
Prve ustaničke dane opisao je, kao letopisac, u oskudici vremena, hartije i divita, Bože
Grujović, na osnovu Karađorđevog kazivanja, što ima posebnu izvornu vrednost: **Prišedši k
njemu Turci da ga seku kao i druge, on ih raztera, pobegne, sazva Stanoja. I prvij dan nji četiri
bila su, treći dan 9, sedmij dan 300, a desetij dan 2.000 skupili se govoreći: ako nam je po
samom ginuti, neka u gomili ginemo. Sedmi dan mogao je biti dan održavanja Zbora u Orašcu.

Barjak crnom Đorđu

KNEŽINSKA autonomija bila je proširena 1796. godine potvrdom prava izbora obor-knezova
za dvanaest nahija Beogradskog pašaluka. Na skupštini narodnih predstavnika, aprila iste
godine, izabrano je dvanaest obor-knezova i vrhovni knez, koji je imao da nadzire potčinjene
nahijske starešine u pogledu ubiranja poreza. Za vrhovnog kneza bio je postavljen ćuprijski
knez Petar Đurović (Đurković). Turska nije pristala da uvede ustanovu vrhovnog kneza, u šta
nas uverava jedna molba srpskih knezova Porti, na kojoj se knez Petar potpisao kao i ostali
knezovi - Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Milenko Stojković i drugi. Mada o tome nemamo
podataka, može se pretpostaviti da je Porta zazirala od uvođenja ovakve samoupravne ustanove
poučena lošim iskustvom sa vladarima Vlaške i Moldavije i muslimanskim predvodnicima i
odmetnicima kao što je Ali-paša Janjinski. Dakle, u ustanak se ušlo bez vrhovnog predvodnika,
njega je tek trebalo izabrati.
Sakupiti ljude na zbor tih dna, kad ih je užas straha unezverio, nije bilo lako. Ne može se sa
sigurnošću tvrditi kad je održan Orašački zbor. Najčešće se pominje Sretenje Gospodnje, 2/14.
februar 1804. godine, ali ne treba isključiti mogućnost da je do toga došlo dan-dva ranije ili
kasnije.
Ponovo je sve izvedeno pod okriljem jedne svadbe, nešto zakasnele. Ženio se Luka Marković,
baš u sebičnu nedelju, pričao je veselnik Proti Mateji Nenadoviću neku godinu kasnije.

GLAVAŠ ODBIO PONUDU
RASPOLOŽIVI izvori ne pružaju nikakav
podatak na osnovu kog bi se moglo zakljuti da je
Orašački zbor bio zakazan radi izbora vožda. Na
njemu se, prema Đurićevom kazivanju, imalo
raspravljati o pružanju otpora dahijama.
Međutim, to se nije moglo ostvariti bez
vrhovnog starešine, koji bi sabrao pobunjene
ustanike i svima komandovao.
Može se pretpostaviti da je Zboru u Orašcu
prisustvovalo oko trista ljudi sa užeg šumadijskog područja. Beležimo imena najpoznatijih:
Karađorđe, prota Atanasije Antonijević, Stanoje Glavaš, Vule Ilić Kolarac, Milosav Lapovac,
Aleksa Dukić, Arsenije Lomo, Tanasko Rajić, Marko Savić, Teodosije Marićević, Matija
Jovičić, Matija Karatošić, Marko Katić, Hajduk Veljko (kao hajduk iz Glavaševe družine) i
drugi. Skupu je, kao što vidimo, prisustvovao mali broj poznatih ljudi, među njima nijedan
znatniji knez. Stoga nije za čuđenje što mnogi izvori nisu zabeležili ovaj skup, pa samim tim ni
izbor Karađorđa za vožda. Okupljeni su se sa svadbe i iz orašačkih kuća, gde su bili smešteni,
povukli **više Marićevića jaruge kod dva velika bresta na jednom zaravnjaku opkoljenom sa
svih strana gustim lugom**. Prema hanu postavili su jaku stražu.
O čemu se sve raspravljalo na Zboru u Orašcu, sem o izboru vožda, ne zna se, dakle, sa
sigurnošću. Na osnovu onoga što je potom usledilo, sasvim je izvesno da je dogovoreno da se
gazi u otvoreni sukob sa dahijama, da se spale svi hanovi i proteraju Turci iz unutrašnjosti.
Postoji više verzija o izboru Karađorđa za vožda. Čini se da je najvernija ona koju nam je
ostavio Vuk Karadžić. Starešinstvo je prvo ponuđeno harambaši Stanoju Glavašu, a on ga je
odbio izgovarajući se da ta obaveza ne pristoji hajduku. Podsetimo ovom prilikom da je Glavaš
godinu ranije nasledio harambašu Lazu Dobrića, koji je bio štićenik dahija. U vreme izbora
vožda ta činjenica nije bila nebitna. Harambaša Glavaš nije hteo u sukob sa dahijama, ne zato
što nije bio hrabar, već zbog toga što kao hajduk nije bio spreman za rat koji se otvarao. Hajduci
su uvek gotovi za prepade i četovanje, a ne i za ratovanje. Harambaša nije bio na visini
narodnog zahteva i pregnuća.

VOŽD PREKE NARAVI
KAD nisu uspeli da ubede hajdučkog harambašu da predvodi pobunjenike, iako je trenutno
stanje to nalagalo, potražili su rešenje kod samoupravnih organa vlasti. Kao drugi bio je
predložen za vođu oraški knez i trgovac Teodosije Marićević. NJegovo odbijanje bilo je
odlučnije: **Bog s vama, braćo! Kako ću ja, kao knez narodni, biti starešina ajdučki četa?** Ni
on nije osećao dalekosežnost bune kad se pitao kako će se pojaviti pred turskom vojskom i
narod predati, kad ona navali na Srbiju. Pomanjkanje hrabrosti kod orašačkog kneza dolazilo je
otuda što su predstavnici njegovog staleža ponajviše stradali u seči. Ne bi trebalo smetnuti s
uma ni to da je njegov trgovački kompanjon Mladen Milovanović ležao u zatvoru. Oskudica
odvažnosti bila je u ovom slučaju presudan činilac. On je, ipak, bio dovoljno mudar da da
koristan predlog, da kandiduje Đorđa Petrovića.
Karađorđe je svoje nećkanje da se primi starešinstva pravdao ovim rečima: **Ja oću svakoga
onoga ko se i najmanje u kakvoj izdaji uvati da ubijem, da obesim, da mučim i još mnogo
koješta**. Pravdanje je kod okupljenih izazvalo drugačije dejstvo: upravo zbog obećanja da će
biti surov prema izdajnicima, a narod ga je hteo za vožda, pored niza drugih svojstava. Izbor
Karađorđa za vožda prota bukovički ovenčao je još jednim govorom, posle čega su se Srbi,
drugi put, zaklinjali. Šta ih je nagnalo na ovaj tradicionalan čin u suzbijanju izdaje? Odgovor na
pitanje o učestalom polaganju zakletve dao je prota u govoru, iskazujući ga ovim rečima:
**Preko svega nemojte se usuditi da koji il’ od straha ili zašto drugo svoga gospodara izdade,
jer će onda crnja i gora nevolja biti.** Iz navedenog proizlazi da je strah od izdaje bio osnovni
uzrok konspirativnosti u pripremi Revolucije, ali i traženje sloge za zajednički i združeni udar
na Turke, radi čega su i polagane zakletve vernosti organizatorima i voždu ustanka. Zakletva je
služila kao najsigurnije sredstvo protiv izdaje.
Izbor Karađorđa za vožda obavljen je u ranim jutarnjim časovima, dok su Turci još spavali u
hanu. Odmah potom, pod snažnim utiskom položene zakletve, ustanici su pošli da spale han, u
kome nije bilo više od dvanaest Turaka. Oskudica hrabrosti osetila se i ovaj put. Memoaristi
kazuju da su, ustanici pustili handžije samo zato što je njihov subaša Ibrahim bio Đorđev
pobratim, a nama se čini da im je to poslužilo kao izgovor za puštanje. Plamen je zahvatio
orašački han pred očima Turaka, zadovoljnih što i oni nisu u njemu.

SITNO PISMO KNEZOVIMA
NA zgarištu spaljenog hana napisali su ustanici prva pobunjenička pisma i uputili ih - u
Smederevskoj nahiji Đuši Vulićeviću, u Požarevačkoj Milenku Stojkoviću, Petru Dobrnjcu i
knezu Momiru, u Ćuprijskoj Stevanu Sinđeliću i Iliji Zdravkoviću, u Jagodinskoj Stevanu
Jakovljeviću, u Rudničkoj Milanu Obrenoviću, Miliću Drinčiću i Lazaru Mutapu, u
Beogradskoj Vasi Čarapiću, Simi Markoviću, Janku Katiću i u Gročanskoj Vićentiju Petroviću.
Karađorđe je obaveštavao da je počeo paliti hanove i Turke biti i proterivati iz sela. Tražio je da
i oni tako postupaju.
Ovom Đurićevom podatku možemo verovati jer je reč o onim licima koja su činila jezgro
predustaničkih nezadovoljnika s kojima je Crni Đorđe bio u dogovoru. On je računao na
Šumadiju i, kao u vreme Kočine krajine, više na onaj deo uz Moravu, na koji se nadovezivala
Požarevačka i Ćuprijska nahija. Upućujući ova pisma, Karađorđe je uvlačio u bunu celu
Šumadiju i deo istočne Srbije i tako širio ustanički plamen znatno dalje od teritorije sa koje su
bili učesnici Orašačkog zbora, njegovi birači. Tim činom on je već započeo da širi i svoju tek
dobijenu vlast.
U samom začetku Revolucija se bojažljivo širila Srbijom. Kad se zna da je orašačkoj četi (jedan
memoarista koristi izraz vojska) već pri napadu na han nedostajala hrabrost iako je bila
predvođena Karađorđem, Glavašem i Dukićem, lako se može pretpostaviti stanje duha u drugim
krajevima Šumadije i Srbije.
Tih dana se, ipak sve više osećala hrabrost i odvažnost one ličnosti koju su Šumadinci odabrali
za vođu. Prvi revolucionarni dani nose pečat Karađorđeve ličnosti. Pored hrabrosti i odlučnosti,
njegova pokretljivost, poznavanje terena i ljudi presudno su uticali na razvoj događaja, koji su
se odvijali u korist ustanika. Još su savremenici uočili njegovu **neumorimu dejatelnost**.
Ovome treba dodati još jednu njegovu sposobnost, koja je u prvim ustaničkim danima odigrala
znatnu ulogu: on je silom ili milom nagonio sve Srbe na oružje i hrabreći ih **od jednoga
petoricu gradio**, zapisao je S. M. Sarajlija. Već prvi dani nagovestili su Karađorđevu vojničku
darovitost.
STAREŠINA ILI VOŽD
IZBOR Karađorđa za predvodnika ustanka različito su shvatili i tumačili kako savremenici tako
i istoriografija. Iako smo poklonili poverenje Vukvom opisu izbora Karađorđa za starešinu,
naglašavamo da je on nepotrebno omalovažavao ustanovu vožda i njenog nosioca. Vuk je
izbegavao izraz vožd, koristeći uglavnom reč **starješina**. On je pisao da je Karađorđe
izabran za starešinu **za sad** čime je isticao privremenost odluke i zvanja.
Karađorđe je odbijao da primi predvodništvo zato što je bio **zao i ljut, pa oće odma da
ubije**, ali i zbog toga što **ne umije upravljati narodom**. Na ovom iskazu predstavio je
potonju voždovu ulogu u ustanku. **I tako se Kara-Đorđije primi starješinstva, i počevši odma
gospodarski suditi i zapovijedati, i mjesto prijetnje iz pištolja gađati, oglasi starješinstvo svoje
po svoj Srbiji**. Za Vuka je Karađorđe bio hajduk, starešina, pa gospodar, dok reč vožd nije
hteo, mada će pre biti da nije smeo da upotrebi.

Ponuda lukavih dahija

POŠTO su razaslali pisma na sve strane Šumadije i Pomoravlja, doneli su odluku da naprave
manevar u pravcu Beograda. Bio je to prvi smišljeni ratni plan, koji je imao za cilj proterivanje
Turaka iz sela, paljenje hanova i dizanje naroda na masovni ustanak. Orašac su napustili i pri
zalasku sunca bili su u Ranilovićima. Potom su udarili na Drlupu, Rogaču, Dučinu i stigli u
Stojnik (15. februar). Turci su bežali, a oni su za njima palili hanove. U Drlupi su poklali
Aganlijinu stoku i snabdeli se hranom.
U Stojniku im se pridružio Arsenije Lomo **sa 80 vojnika**. Memoaristi su zabeležili da je za
dvadeset četiri časa pukao glas po celom Beogradskom pašaluku o ustanku, i **tako poče se
gomilama narod oružani skupljati i tražiti Karađorđa**. Saznavši da je jedna turska četa
pohitala Rudniku u pomoć, Crni ju je dočekao istog dana u Sibnici i razbio. Sa zarobljenih
Turaka skinuo je bogata odela i dao ih svojim momcima, a njih odenuo prostim srpskim
haljinama. Tog dana spaljen je sibnički han. Tu ga je zatekao Radoje Marinković Trnavac i
obavestio da nije uspeo da pobuni sela Venčane, Strmovo i Tulež. Tamošnji puškar ubedio je
seljane da ne idu sa hajducima. Razjaren, vožd je sutradan stigao u Venčane, sa svim
ustanicima. Usput je prošao kroz Mirosalce, Tulež i Strmovo, uzimajući iz svake kuće, milom
ili silom, po jednog naoružanog čoveka.

Orašac
**CRNA TI TRGOVINA...**
U VENČANIMA je imao već tri hiljade vojnika. Tomaga puškar uspeo je da pobegne, a vožd
je, za primer ostalima, obesio jednog Turčina na pragu njegove kuće, a sina mu priključio
vojsci. Uveče je bio u Darosavi, gde je zatekao trgovca koji je kupio svinje radi prodaje u
Austriji, i kaluđera što je skupljao milostinju. Reči prekora njima upućene oslikavaju stanje
duha među ustanicima i voždovu rešenost da gazi u sukob: **Cerna ti tergovina, tergovče, a
tebe, kaluđere, crna prošnja i milostinja! Zar ne vidite šta mi radimo i ne čujete da mi Turke
bijemo po anovi i anove turske palimo? No i vi ovako da radite i da ne čekate da ja vas silom
teram, zašto koga ja silom poteram, ne prolazi dobro.** Brzo se pročula ova korisna pretnja.
Četvrtog dana od Orašačkog zbora, 17. februara, uputio je vožd drugi paket pisama. NJih su
pomenuti trgovac i kaluđer odneli u Valjevsku i Šabačku nahiju Jakovu Nenadoviću, Nikoli
Grboviću, Miliću Kediću, Luki Lazareviću, Ostoji Spužu i Iliji Markoviću. Bila su iste sadržine
kao i prethodna pisma, možda nešto odlučnija. Iz Darosave vožd se uputio u Bukovik, pa u
Veliku Vrbicu, da bi prenoćio u Orašcu. Svuda gde je prolazio goreli su hanovi, a svaka kuća
davala je vojnika sa oružjem, prisilom ako se drukčije nije moglo. Kara Petar izvestio ga je 18.
februara da je u Rudniku prispela pomoć Sali-agi. Na rudničkim padinama, prema Topoli, Kara
Petar je već imao oko četiri stotine vojnika. NJih je, potom, Karađorđe rasporedio oko Rudnika.
U Topolu, u svoj dom, stigao je noću 18. februara i tu ostao naredna tri dana. Do tada je
zarobljene Turke razmenio za utamničenog Mladena Milovanovića, koji je Đorđu ostao večno
zahvalan i ostao mu jedan od najbližih saradnika.
Dahijama je bilo jasno, čim su se sakupili u Beogradu, da je reakcija na seču knezova jaka i da
se narod masovno sklanja u šume paleći turske hanove i goneći Turke iz sela. Nije im bilo teško
da saznaju gde je ustaničko jezgro. Tamo su poslali svoju prvu mirotvornu misiju od nekoliko
starih Turaka sedih brada, i Matu kaluđera. Karađorđu su dahije nudile petsto kesa novaca da
primiri narod. Pristajao je on na mir pod uslovom da hanova i subaša ne bude više u selima, da
se prestane sa svakim vidom zuluma i da za sve to jemči austrijski dvor.
Kad je ugrabio priliku, kaluđer Mata je preneo voždu reči beogradskog mitropolita da ne treba
da veruje Turcima i da ga zadrži pri sebi. Karađorđe i onako nije verovao dahijama, pa je
kaluđera hrabrio: **Idi ti slobodno s Turcima u Beograd, ja ću tebe lako izvaditi od Turaka. Ja
oću za neko vreme varati daije i vreme provlačiti dok lepo dođe i šuma ozeleni** (podv. R.
LJ.). Ove reči su navedene ne samo zbog toga što otkrivaju voždovo lukavstvo i taktičko
odmeravanje snaga s dahijama, već i stoga što su se u isto vreme i istim potezom poslužili
Nenadovići, o čemu će biti reči.

PANIKA MEĐU TURCIMA
NI lukave dahije nisu poverovale Karađorđu. Uputile su Aganliju Husein-alemdara **da uredi
pomenuto pitanje i da zavede red**. On je s odredom od četiri stotine janičara pošao iz
Beograda 21. februara, i prispeo u Sremčicu. Tu je saznao da je Milisav čamdžija spalio han u
Vraniću. Potom je ispitivao sakupljene Srbe o razlozima pobune. Aganliju je narod držao za
najpomirljivijeg dahiju, koji je lepo živeo sa žiteljima Konatice, Vranića i Drlupe, gde su se
nalazila njegova dobra. Stoga mu nije bilo teško da okupi u svoju četu veći broj Srba
Kolubaraca, negdašnju narodnu vojsku, i da se s njima uputi u Drlupu.
Karađorđe je 22. februara boravio u Jagnjilu. U njemu je dobio obaveštenje o Aganlijinom
pokretu. Strahujući da ne upadne između dve vatre, Aganlijine čete i rudničkih Turaka, vožd je
tražio od Petra Kare, Mihaila Ranitovića i Andrije Prijančevića da svojim ljudstvom spreče
izlaske Rudničana, a on polazi u Drlupu da s Aganlijom **slomije kolač**. Sutradan je stigao u
Rogaču, kod Katića, a 24. februara bio je u Drlupi. Mada nijedan nije bio za mir, pristali su, iz
taktičkih razloga, na pregovore. Svoju nameru Karađorđe je još jednom obelodanio time što je
noću uputio poruku Kolubarcima da zajedno napadnu na dahiju. Oni su ga odbili, a njihovo
učešće na strani Turaka bilo je presudno za ishod bitke. Đurić priča da su vožd i dahija
pregovarali ispred vojnih tabora i da je iznenadni pucanj s turske starne napravio pravi metež.
Jokić, pak, kazuje da je Karađorđe odmah napao na Aganliju, pošto je prota bukovički još
jednom zakleo ustanike na vernost, što je bliže istini.
U puškaranju ranjen je Aganlija u nogu, dva ustanika su poginula, a Glavašu je tursko tane
okrzlo glavu. Sneg je padao neprekidno, pa je voždova puška, seća se Pavle Popović, nekoliko
puta kresala. Zato što je Aganlija uspeo da se održi u Drlupi, a vožd se s ustanicima povukao u
Rogaču, ovaj prvi ozbiljniji sukob mogao bi se oceniti kao nepovoljan po ustanike. Sam vožd
priznavao je da su bili razbijeni. Stanje se, ipak, preokrenulo sutradan, pošto je dahija odlučio
da se povuče prema Beogradu, a Kolubarci se razbegli svojim kućama, možda već tada svesni
da su se borili protiv svojih i narodnih interesa. Svi događaji uzeti zajedno učinili su da
izveštači ovaj sukob ocene, ipak, kao ustaničku pobedu.
Paničan povratak ranjenog Aganlije s taocima u najistureniji bedem islama u Evropi, Beograd,
uznemirio je muslimanske žitelje i dahije. Potonji su shvatili u kakav su položaj doveli sebe i
raju, pa su o tome pisali štićeniku Pazvan Ogluu: **Teško je moguće da će se ona (raja) na lak
način moći smiriti. Čak nije daleko od pomisli da će to postati tako teško pitanje da će u
svakom slučaju biti potrebno voditi borbu s njima.** Plamen sa turskih hanova i odlučnost
ustanika na svim područjima uverili su dahije da su pokrenuli jedno teško pitanje, koje se ne
može rešiti dok se narod ne smiri. A mira nije moglo biti dok se ne ispune njihovi zahtevi.
Ratovanje protiv sultanovih odmetnika nastavljeno je.

RAJA - ODLUČNA
USTANAK je primorao Turke da se povuku u veća naselja sa utvrđenjima. Rudnik je bio
najbliži ustaničkom žarištu, pa je Sali-aga okupio u njemu mnogo jabanaca, sa poznatim
zlikovcima, karanovačkim muselimom Pljakićem i užičkim DŽavićem. Radilo se na tome da se
uspostavi čvršća veza između Rudnika i Beograda. Još u vreme sukoba na Drlupi vožd je
strepeo od turskog ispada sa Rudnika. Zato se odlučio da prvi ozbiljniji napad izvrši na jedno
tursko naselje sa utvrđenjem. Pored već pominjanih ustanika oko Rudnika, tamo se tih dana
našao Arsenije Lomo, a vožd je pozvao u pomoć i Milana Obrenovića.
Prvi ustanički dani u istočnoj Srbiji, Požarevačkoj i Ćuprijskoj nahiji, nisu opisani. Mogu se
pretpostaviti pojedinačne akcije, poneka paljevina hana, ali organizovanijeg rada nije bilo pre
marta, i on je u neposrednoj vezi s akcijom Stojka Krivokuće. Krivokuća je poginuo dižući
Resavu, u vreme kada su Milenko Stojković i Petar Dobrnjac opkoljavali Turke u Požarevcu.
Buna se osetila i u nekim krajevima Jagodinske nahije, a na severu zatvorio je Đuša Vulićević
Turke u Smederevu. U zapadnoj Srbiji događaji su tekli, posle kraćeg zatišja, kao i u Šumadiji.
Ubistvo Alekse Nenadovića, Ilije Mihailovića Birčanina i Hadži Ruvima nateralo je narod u
zbegove.
Prota Mateja je zabeležio u memoarima da zbeg-raja nije više imala razloga za premišljanje -
**mi smo od onog časa kako smo u šumu pobegli gotovi bili da se s Turcima tučemo**.
Međutim, nisu bili sigurni da će ih preostali narod slediti. Smetala im je i podanička uloga
novog obor-kneza Peje. Više od dvadeset dana mirovali su Valjevci. Pokrenuli su ih na akciju
Posavci i vest da je Crni Đorđe podigao Šumadiju. Prota Mateja je 27. februara pobo trobojni
barjak sa tri krsta na Brankovačkom visu, znamenje oko kog su se počeli okupljati retki junaci.
Bilo je teško i ovde pokrenuti narod. Mnogi su i dalje nosili u Valjevo zairu Poreč Aliji. Protina
ubeđivanja (**vidiš Posavci kakvi su kao lavovi**) nisu bila plodonosna kao voždove preke
mere, ali su hajduci pripomogli da se narod ustalasa i ohrabri. Prota nam je saopštio jedan od
pokretačkih motiva, koji nije bio bez značaja za dalji razvoj ustanka, a lepo je svedočanstvo o
mentalitetu ondašnjeg našeg naraštaja: **Ta moja politika, da ne kažem laž sa Del-ametom
uzrok je što ćete u mlogim istorijama naći: da je Sultan poslao ferman Kara-Đorđu da bije
janičare; ali nije istina, niti je car poslao pređe, niti je posle odobravao, no mi smo docnije svi,
da bi narod lakše podigli, i da bi ga slobodili, govorili: da car nije protiv nas, nego da je car s
nama protivu dahija, tako smo i ljudma s one strane kazivali, tako su oni i verovali, i otud se to
uvuklo u istoriju.** Posavci su oslobodili Palež 21. februara, Valjevo je palo u isti dan kad i
Rudnik. Pošto je Jakov Nenadović razbio Turke na Svileuvi, buna je otišla Šabačkoj nahiji,
zabeležio je Vuk.

SUROVA KAZNA
IZ Palanke, Karađorđe je, preko Goroviča, Masloševa i Stragara, stigao na Rudnik negde 12.
marta. NJegova već mnogobrojna vojska kretala se sa zastavom i dobošima. Pregovori i borbe
oko Rudnika trajali su jednu sedmicu. Sneg i poledica bili su dodatna prepreka koju su ustanici
savlađivali jurišajući na bedeme utvrđenja. Grad je bio oslobođen 18. marta. Ubijeno je više
Turaka, među njima DŽavić i Pljakić, a Sali-aga je uspeo da se izvuče. NJegovi dvori i neke
turske kuće spaljeni su, a plamen koji se izvio iznad rudničkih gora video se čak iz Valjeva.
Kao što je ovaj plamen sa turskih domova ushićivao ustaničke duše, tako je blagotvorno
delovao voždov postupak sa Srbinom trgovcem, uhvaćenim u borbi s Turcima.
Vožd mu je sasuo sačmu iz pištolja u prsa čim je saznao da zarađuje novac otkupom stoke koju
su Turci oduzimali narodu. Voždova surova deoba pravde brzo se pročula, doprinoseći u velikoj
meri učvršćivanju njegove vlasti.
Vožd je tada, ako ne postavio, a ono potvrdio Milana Obrenovića za rudničkog vojvodu. Bio je
to, posle ovog prvog značajnijeg vojničkog uspeha, još jedan vid učvršćivanja njegove
voždovske vlasti.

Ubi Vožd Teodosija!

PREDOSEĆAJ dahija da će voditi rat s rajom, obistnio se. U Drlupi i kod Vrbice oni su
pokazali više vojne veštine od ustanika. Prednost pobunjenika bila je u tome što ih je bivalo sve
više, a veština ratovanja im postajala sve pouzdanija. Osloboditi se dahija, koje su i turski izvori
okarakterisali kao **zlotvore**, a austrijski kao **šljam krvožednih tirana**, osnovni je cilj
ustanika. Borbe s dahijama, glavarima beogradskih jamaka, ispunjavaju prvu polovinu 1804.
godine.

Čim je osvojio Rudnik, vožd je otpustio ratnike na nekoliko dana. Okupili su se 25. marta, u
Velikoj Vrbici, gde im se pridružio Janko Katić.

Odmetanje Srba posle seče zbunilo je dahije, pa se brzo osetilo da ih je obuzeo strah. Obratili su
se za pomoć svim okolnim pašama i muselimima, a posebno Pazvan Ogluu. Neka pisma sami
su potpisali, a na neka su primorali beogradskog vezira Hasan-agu da stavi potpis. Istovremeno
su organizovali odbranu Beograda, pri čemu je svaki dahija dobio posebna zaduženja. U
unutrašnjost tvrđave sklonili su hareme i sav imetak.

Pokušaj dahija da u Beograd dovedu čak i najlojalnije knezove i kmetove nije uspeo. **To su
sve okolnosti koje pamet ne može da shvati**, obaveštavao je Mehmed Fočić-aga svog brata
Mus-agu u Šapcu, o neposlušnosti srpske raje (15. mart).

SLUŠAJTE MOJU PUŠKU
SUREVNJIVOST se osećala i među dahijama, samo ih je opasnost od ustanika držala u slozi.
Bili su primorani da naprave ratni plan, prema kome je Kučuk Alija trebalo da ide i unajmi
Arnaute. On bi s juga, ostale dahije sa severa, a preostali Turci iz gradova, napali ustanike.
Pošto su izveli više ispada do Ostružnice, Železnika, Avale i Kosmaja dahije su uputile Kučuk
Aliju na izvršenje plana, istog dana kada su se sastali ustanici podno Bukulje. Tu je dahijin od
red od oko petsto janičara razbio Karađorđa i Katića i uspeo da prodre preko Topole u
Kragujevac.
Prvi srpski ustanak

Ovaj poraz ukazuje da su ustanici još bili slabi. Pored nedovoljnog naoružanja, nedostajala im
je municija, što je primoralo Karađorđa da se uputi u Pećane i Jakovo (Srem) da nabavi barut.
Zatim je otišao u Beograd i kod Topčiderskog brda uspeo da razbije jedan veći turski odred.
Dalje od Vračara nisu zalazili. **Neka nas vide Turci da i mi smemo na Vračar**, govorio je
vožd. U Kumodražu je poverio opsadne trupe oko Beograda Vasi Čarapiću, Đorđu
Milovanoviću, Miloju Petroviću i Ranku Marinkoviću. Karađorđe se potom dao u poteru za
Kučuk Alijom, pošto mu je stigao poziv od ustanika koji su opsedali Kragujevac.

U isto vreme stigao je do Morave Halil-aga Gušanac, poslat od Pazvan Oglua iz Vidina
dahijama u pomoć. Posle nekoliko pokušaja prodora i žestokih otpora ustanika, uspeo je da uđe
u Jagodinu. Vožd se iz Kragujevca uputio prema Batočini, uveren da se tamo nalazi Kučuk
Alija. Ustanici su u prvom sukobu doživeli manji poraz, usled nesmotrenosti Teodosija
Marićevića. Pre nego što je došlo do drugog sukoba, Karađorđe je uparadio ustaničku vojsku na
jednoj livadi i održao im kraći govor:

**Nemojte nipošto da se usudite pre pucati dok moja puška ne pukne. Pri tom, budite odvažni i
nesutrašivi. Turaka je ovde manje nego nas. Oni se bore za gospodstvo, a mi za slobodu našu,
za naše žene, decu i naše kuće.**

Kad su Turci započeli proboj, ustanici su ih dočekali kod Kijevskog potoka i razbili ih, a
zloglasni Tosun-aga, sa nešto konjanika, spasao se bekstvom u Jagodinu.

Ustanici su potom opkolili ovaj grad. Voždu je u pomoć pristigao Milan Obrenović s rudničkom
vojskom. U međuvremenu je Karađorđe prošao kroz Donji Levač, sabirajući nove borce. U
Štiplju je razrađen plan napada na Jagodinu. Trupe su bile raspoređene tako da se napad mogao
izvršiti istovremeno sa više strana. Karađorđe je napadao sa Đurđevog brda, a Obrenović i
Milovanović sa Crnog brega. Vožd je uspeo da prodre u varoš, dok su ostali bili sprečeni
izlivanjem reke Belice. Ubrzo su turski odredi primorali vožda na povlačenje. Potom su napali
na Obrenovića, pa su i njega razbili.

DAHIJE HOĆE PREGOVORE
POŠTO mu je pristiglo pojačanje iz Jasenice, Karađorđe je izveo drugi napad na Jagodinu
(negde 26. aprila). Ustanici su napali noću. Dahija im se izvukao, dok su mnogi Turci stradali.
Jagodina je spaljena. Vožd se uputio za dahijom, ali nije uspeo ni da ga sustigne ni da ga spreči
da mu ne upali kuću, vodenicu i košaru u Topoli. Janičare je stigao tek kod Ropočeva i odmah
sa svojim konjanicima napao isturene odrede Turaka. Pešadija mu još nije bila pristigla pa se
nije usudio da udari na Kučuk Aliju, koji je ugrabio prvu priliku da krene preko Vrčina ka
Beogradu. Kod Leštana dočekao ga je Vasa Čarapić i naneo mu veće gubitke. Kad je vožd
pristigao, okršaj je bio završen. Umorni od dugog marša, ustanici su zastali radi odmora,
nahranili se hlebom koji je Čarapić nabavio **iz preka**, pa krenuli ka Beogradu. Čarapiću,
Katiću i Đorđu Milovanoviću vožd je izdao naredbu da se dobro utvrde u šančevima i ne
dopuste Turcima ispade iz Beograda, a on je započeo pripreme za održavanje Ostružničke
skupštine.

Uvereni da im druga pomoć, osim vidinske, neće doći, dahije su se zatvorile u Beogradu, gde su
organizovale odbranu, a lično su retko učestvovale u vojničkim ispadima i čarkama sa
ustanicima. Oni su još jednom prinudili beogradskog vezira da se obrati generalu Ženejnu da
posreduje u srpsko-turskim mirovnim pregovorima. Nemamo pouzdanih podataka da je to bio
uzrok sazivanju Ostružničke skupštine, ali se može baš to pretpostaviti prema voždovom pismu
upućenom Miteseru i onome što je potom sledilo. Karađorđe je otišao Vasi Čarapiću, pod
Avalom, odakle je pozvao starešine iz oslobođenih krajeva Srbije na Skupštinu u Ostružnicu.
Prota Mateja zapisao je u svojim sećanjima da je dobio pismo od vožda s pozivom **da dođem
u ovaj i ovaj dan u Ostružnicu**. Osim pregovora s Turcima tu je trebalo raspravljati o vojnim
problemima i pitanjima unutrašnjeg uređenja.
Pre odlaska na Skupštinu, Karađorđe se sastao sa kapetanom Šajtinskim i učinio mu jednu
ponudu, o čemu će na drugom mestu biti više reči. Skupština se okupila na Usrks (5. maj). Tu
su se prvi put sabrali skoro svi znatniji ustanički prvaci, njih oko šezdeset. Onima koji su pratili
rad Skupštine s one strane reke, činilo se da zaseda ratni savet. Prvog dana trebalo je sakupiti
novac i isplatiti municiju i džebanu onostranim trgovcima. Tim povodom izbio je sukob između
Karađorđa i Teodosija, koji je okončan tako što se vožd ubistvom oslobodio svog prvog
suparnika. Potom su ustanici sastavili zahteve koje je trebalo izložiti na pregovorima u Zemunu.

PUCNJI U OSTRUŽNICI

TEODOSIJE je, naime, brzo shvatio da je na Orašačkom zboru propustio jedinstvenu priliku da
postane najistaknutija ličnost u ustanku. U tome treba tražiti razloge njegovog nezadovoljstva
Karađorđem, a oni su se brzo zapazili. Kad je Prota Mateja dolazio Karađorđu, početkom
aprila, da se dogovore o zajedničkom ratovanju s Turcima, sreo se sa Simom Markovićem i
Teodosijem Marićevićem u Orašcu. Teodosije je ubedio Protu da ne ide Karađorđu, već da mu
posredstvom njih pošalje prepise pisama Petrovaradinske generalne komande. Ovim činom i
rečima koje je izrekao pred Protom: **Popo, kako si ti pisao, a ti piši opet i odgovori na to
pismo, a Crnij Đorđe ne zna pisati a nema ni pisara, on samo zna Turke tući, no ti se vrati**, on
je iskazao svoj opozicioni stav prema voždu, neposlušnost i što je bitnije, onemogućavao ga u
vršenju dužnosti. Iz ovoga se, istovremeno, može izvući zaključak da se u izboru vožda na
Orašačkom zboru nije pridavao veći značaj.

Teodosije Marićević, o kome izvori govore da je bio trgovac i knez orašački (i jasenički), drugi
kandidat za vožda na Zboru u Orašcu i jedan od istaknutijih ustanika, nezadovoljan ispuštanjem
predvodništva ustanka i Karađorđevim potiskivanjem iz starešinstva u Kragujevačkoj nahiji,
usudio se da na Ostružničkoj skupštini izgovori voždu: **Ti si starešina sada i ovoj pobuni
uzrok, pa zato i taj uzeti barut da platiš**. Karađorđu je Teodosijevo opiranje dobrodošlo da ga
uzme na odgovor zbog sumnje da je bio u dosluhu sa dahijom Kučuk Alijom. Vožd je na njega
bio kivan i zato što se loše držao u bitkama za Batočinu i Jagodinu: tada je Tosun-aga uspeo da
se probije prema Beogradu drumom koji je zasekao Teodosije, i to bez ijednog pucnja, bez boja.
Teodosija tada nigde nije bilo, a Karađorđe nije imao vremena da ga traži, **koji bi ga kao
izdajnika oma pogubio**, kazuje Đurić. Obračun je bio neminovan posle ovih pomenutih
događaja iz prvih ustaničkih dana. Svi izvori se slažu u tome da je Teodosije prvi potegao pušku
na vožda, ali nije imao sreće, pao je pogođen od šešane koju je Đorđe zgrabio od Glavaša.
Simbolika ovog obračuna ne ogleda se samo u rečima koje je tada izgovorio Karađorđe, već i u
tome što su u ovom sukobu učestvovala sva tri kandidata za vožda na Orašačkom zboru. Glavaš
je uvek bio voždu pri ruci i dovoljno mudar da ne izaziva sudbinu, već da je prati. Karađorđe se
oprostio od najvećeg i najopasnijeg pretendenta rečima: **Kojekude, po duši te! Kad si ti znao
bolje od mene uređivati i zapovedati, zašto si mene nagonio, da se ovoga posla primam**.
Teodosija su, još živa, odneli u Orašac, gde je umro.

OBRAČUN SVIMA OPOMENA
OBRAČUN između Karađorđa i Teodosija odigrao se pred Skupštinom, naočigled šezdesetak
istaknutih starešina i ustanika. Ovaj događaj bitno je doprineo učvršćivanju voždove vlasti, bar
onoliko koliko i njegovo uspešno organizovanje ustanika u borbi sa dahijama. Obračun je imao
da posluži svim starešinama kao opomena u slučaju sporenja Karađorđevog predvodništva, i to
ne samo u Šumadiji, već u celoj Srbiji.

Van svake sumnje jeste činjenica da je Karađorđe ovim činom znatno učvrstio svoju vlast.
Batalaka je preterivao kada je tvrdio da je **vlast Karađorđeva oživela životom prave
vladalačke snage**, ali da je krenula tim putem - sasvim je izvesno. On i Vuk tačno su zapazili
da je ovim ubistvom stavio svim starešinama na znanje, otvoreno i brutalno, **da u njega nema
šale**, već je ** počevši odma gospodarski suditi i zapovijedati, i mjesto prijetnje iz pištolja
gađati oglasi(o) stariješinstvo svoje po svoj Srbiji**.

Nije bilo više dileme o tome ko predvodi ustanike. Karađorđe je rukovodio radom Ostružničke
skupštine i zastupao ustanike u pregovorima sa dahijskim izaslanicima. U ime ustanika on
će pregovarati sa Austrijom, a potom i sa sultanovim mirotvorcem, Bećir-pašom.

Stambol traži glave dahija

PREGOVORI u Zemunu su obavljeni 10. maja u prisustvu generala Ženejna. Ustanike je
predvodio Karađorđe a dahijske izaslanike Sulejman-aga, bivši muhasil. Pregovori su bili
neiskreni s obe strane, posebno turske, jer su dahije istog dana napale ustanike u beogradskom
okruženju. Osnovni spor vodio se oko dahija. Ustanici su tražili proterivanje dahija i ukidanje
čitlučenja. Protivna strana nije prihvatila predlog, obećavši samo to da će se dahije ”unapredak
umereno držati”. Srpski pregovarači izjavili su da se ustanici neće primiriti dok se ”ne uklone s
ovog sveta četiri dahije”. Janko Katić teško se obuzdavao, iako je bio tumač pregovaračima
(”vatra mu iz usta seva”, beleži Prota), dok je Karađorđe bio ćutljiv i miran. Austrijskom
generalu izrazio je zahvalnost ovim rečima:
”Gospodine, oprostite na vašem trudu i dolasku, al’ od mira ništa nema, i od sad ćete čuti i viditi
bojeva, i zbogom.”
Posle neuspelih pregovora Skupština ustanika je nastavila sa radom. Dva su pitanja bila
prioritetna - sabiranje vojske od dvadeset pet hiljada ljudi i njena organizacija, kako bi se
uspešno završilo ratovanje sa dahijama, i izbor sudija. Sastavljena je molba za ruskog poslanika
na Porti Andreja Italinskog u kojoj je opširno izneto stanje srpskog naroda pod dahijskom
upravom, čime se posredno tražila ruska pomoć.
Borbe oko Beograda nisu prestajale. Odsudne bitke nije bilo, ali su Turci često preduzimali
ispade do ustaničkih položaja. NJihove čete brojale su obično oko četiri stotine konjanika, dok
ih je samo u jednom prepadu bilo više, oko hiljadu osamsto (30. jun). Ustanici su uspešno
odolevali svim tim napadima, a znali su i sami da se približe gradu, izazivajući Turke na ispade
iz Beograda i na manje okršaje. Iako su ustaničke snage bile brojnije, Srbi još nisu imali
hrabrosti da napadnu carski grad i prestonicu provincije. Za takav poduhvat oni još nisu bili
spremni, vešti i jaki. Ograničili su se na opsadu, iznurivanje i sprečavanje protivnika da se
probiju u unutrašnjost Pašaluka. Ustanici su odbili ponuđenu vojnu pomoć niškog Hafis-paše,
što se može shvatiti kao mudar potez. To je upravo vreme kad su ”carski Turci” prestali da
veruju ustanicima.

VOŽDOVE DVE RANE
JEDNA epizoda iz opsadnih dana pod Beogradom, koju su zabeležili i Prota Mateja i Petar
Jokić, otkriva ustaničku naivnost i tursku prevrtljivost. Beogradske erlije su, u dogovoru s
dahijama, zakazale sastanak s Karađorđem. Sem što su dali veru, oni su obećavali voždu da će,
u dogovorenom i povoljnom trenutku, otvoriti gradske kapije. Na sastanak pošao je vožd s
Glavašem, grupom istaknutih starešina i bogovađskim igumanom Žarkom. Kod Laudonovog
šanca zavade se Glavaš i iguman oko neke ćorbolte (tupe sekirice), pa povade sablje i pištolje.
Igumanova sablja zasekla je Karađorđa po obrazu, ne dohvativši Glavaša, koji mu je sasuo
pištolj u grudi. Pucanj je podigao na noge tursku zasedu, a vožd, našavši se u neprilici, jedva je
umakao bekstvom do Mokrog Luga. Žarko je poginuo bez krivice, slučajno spasivši ustaničko
vođstvo od upadanja u klopku i sigurnu smrt. ”Dakle, Karađorđe je imao dve rane, jednu na ruci
od puške, a drugu od sablje na obrazu. Obadve rane od Valjevaca”, zapisao je Prota Mateja.
Turci Požarevljani, opkoljeni od Milenka Stojkovića, izjavili su da žele da se predaju samo
Karađorđu. Dobivši takav poziv, Karađorđe je komandu kod Beograda prepustio Mladenu
Milovanoviću pa se, sa Jakovom Nendovićem i delom vojske uputio ka Moravi (22. maj). Turci
su se predali čim je vožd stigao, i to bez boja, i on ih je pustio da odu u Niš i Vidin. Plen je bio
raznovrstan, i bilo ga je dosta za sve. Od nekoliko lepih konja, vožd je jednog poklonio
austrijskom nadvojvodi Karlu.
Nekoliko dana posle odlaska prema Požarevcu, Karađorđe je dobio odgovor od starca Foče i
sina mu Mehmed-age Fočića. Vožd je u ime ustanika nudio Fočićima nekakvu upravu u gradu,
ukoliko se oslobode ostalih dahija, čak i miroljubivog Aganlije. Radi posebnog sastanka sa
voždom ovi su tražili garanciju majora Mitesera. Nije nam poznat voždov odgovor, ali je
sasvim sigurno da je vest o dolasku Bećir-paše, bosanskog vezira, presekla ovo nadmudrivanje
dahija i vožda. Dahije su tih dana, beleže neki izvori, raspisale nagradu u visini od 20.000
pijastera onome ko ubije Karađorđa. Sve dok su postojale takve namere, miroljubivog rešenja
nije bilo na vidiku.

MISIJA BEĆIR-PAŠE
POMOĆ koju su spahije pružale ustanicima u prvim ustaničkim danima nije bila velika ni
materijalno ni vojnički, ali je bila izuzetno korisna. Jedan dobro obavešteni savremenik iz
Vlaške zapazio je ovu pojavu: ”Spahije iako nisu imale aktivnog učešća u ustanku Srba, ipak su
u početku ustanka bile dragocen naslon Srbima, jer je njihovo držanje prema dahijama
opravdalo ustanik u očima Porte.” Ova srpsko-turska, odnosno rajinsko-spahijska saradnja
prestala je u vreme Bećir-pašine misije, jer je tada već svima bilo jasno da je ustanak poprimio
obeležje borbe protiv Turaka uopšte. Dok se u to nije uverila, Porta je u ustanicima gledala
saradnike koji su se borili protiv njenih odmetnika. Strani predstavnici u Carigradu stekli su
utisak da se Porta radovala ustanku i da ga je ispod ruke pomagala.
Bećir-paša nije slučajno odabran za mirotvorca - on se već odlikovao u smirivanju janičara u
Bosni. Pre nego što se uputio u Srbiju, obavestio je sve kadije o svojoj misiji i zatvorio granicu
između Bosanskog i Beogradskog pašaluka. U fermanu dobijenom od Porte zahtevalo se od
njega da oslobodi beogradsku tvrđavu otimanjem od nasilnika, da pogubi dahije i umiri
ustanike. U pismu Jakovu Nenadoviću obećavao je da će urediti odnose u Beogradskom
pašaluku tako da će raji ”mnogo lepše i bolje biti nego za Hadži Mustafa-pašina vremena”.
Ustaničko poverenje nije lako zadobio. To potiče otuda što se, posredstvom pisama i širenjem
glasina, pročulo da je pašin cilj mirenje ustanika sa dahijama. A to je bilo nemoguće.
Karađorđe se susreo sa Bećir-pašom sutradan po njegovom prispeću. Stratimirović je zabeležio
da su ustanici imali muke dok su ga doveli pred pašu. Katić mu je bio tumač. Pašina obećanja
primljena su s rezervom, sve dok se pitanje dahija ne reši. Pregovori su potom vođeni u
Zemunu, a ustanici nisu odustajali od zahteva da im se predaju dahije.
Događaji iz vemena Bećir-pašine misije izbacili su u prvi plan Gušanac Aliju, predvodnika
krdžalija. Oko njega obigravali su Bećir-paša, Karađorđe i dahije. A on je odigrao pravu ulogu -
šurovao sa svima a radio samo za sebe. Prema dobro osmišljenom planu, nameravao je da se
istovremeno liši i dahija i ustanika i mirotvorca. Kad su dahije u jednom od ispada iz grada
napustile utvrđenje, on im je zauvek podigao pokretne mostove. Ustanici su, prema dogovoru,
pošli u varoš, ali su, ne znamo kako, doznali za prevaru, pa su se na vreme povukli na prvobitne
položaje. Kad su se dahije uverile da im nema povratka u tvrđavu, ukrcale su se u tri šajke i
otplovile niz Dunav, u neizvesnost (29. jul). Gušanac je zatim oplenio njihove dvore. NJegov
trijumf pomračio je radost koja se osetila kod ustanika zbog odlaska dahija.

SUROVI KRAJ TIRANA
SUTRADAN su pregovarali Bećir-paša i Karađorđe izvan Beograda. Vožd je tražio da mu se
dahije izruče, inače mira neće biti. Paša je bio prinuđen da prihvati ovaj preteći zahtev i izdao je
buruntiju Ibrahim-agi, u Adakaleu, da dopusti Milenku Stojkoviću da pogubi dahije. u noći
između 5. i 6. avgusta Stojkovićeva četa opkolila je kuću u koju su se sklonile dahije sa
pratnjom, i posle žestokog otpora, posebno Kučuk Alije, izvršila je naređenje.
Odsečene dahijske glave odrane su i isprane. Tom prilikom ispala je Aganlijina glava iz ruku
Ciganina koji je taj posao radio. Izdahnuo je od batina koje je dobio zbog ove nesmotrenosti, a
među ustanicima se pročula izreka: ”Voda ga donela (došao kao čamdžija Savom iz Bosne),
voda ga odnela.” Ispunjene vunom glave su donete u Beograd da se svi uvere, čak i dodirom, da
su pripadale najvećim silnicima na ovim prostorima. Potom su upućene u Stambol, da se i
sultan uveri u istinitost ovog događaja. Ne samo Srbi, već i Turci iskazivali su radost što su se
oslobodili tirana.
Ustanička vojska bila je znatno brojnija od dahijske. Dok su ustanici uglavnom bili pešaci,
dahijski odredi bili su isključivo konjanički. Dahije su, dakle, bile znatno pokretnije. U
njihovim rukama nalazila su se utvrđenja, koja su, posebno veći gradovi, bila ustanicima
najveća prepreka. Činjenica je, dakle, da su se tek uz pomoć Bećir-paše i Gušanac Alije ustanici
oslobodili dahija, a ne snagom svog oružja i svojom ratnom veštinom. Upornost ustanika i
njihova odlučnost u borbi protiv dahija uverili su sultanovog mirotvorca da je pogubljenje
odmetnika jedino rešenje. Čitava radnja, međutim, nije izvedena na opšte zadovoljstvo Srba.
Umesto nekoliko ne uvek složnih dahija, vlast u Beogradu preuzeo je sada samo jedan nasilnik,
krdžalijski predvodnik Gušanac Alija. A on se od njih ni u čemu nije razlikovao. Odmah je bilo
jasno da će on od Pazvan Oglua dobiti znatniju podršku nego što su je imale dahije. Bitno je i to
da su se oko njega svili svi Turci, dakle i ”carski”, čime je njegov položaj postao čvršći, sigurno
jači od dahijskog, a ustanički slabiji onoliko koliko im je do tada bila od koristi saradnja sa
spahijama. U Beogradu je i dalje boravio sultanov vezir, ali pod Gušančevom kontrolom. Sem
dahija i njihove pratnje, ustanici se nisu oslobodili nasilnika. Borba se morala nastaviti.
Dotadašnji uspesi ustanika, pre svega proterivanje Turaka iz unutrašnjosti, davali su im
prednost u narednim borbama.

BUNA NIJE UTIHNULA
DAHIJA više nije bilo. Dok su bile izložene njihove glave u Beogradu, mnogi su ih rukama
dodirivali, kako bi se uverili da oni zaista više nisu živi. To su činili i ustanici, pre nego je glave
Stojković uručio bosanskom veziru. Jesu li time ustanici postigli svoj cilj? Reklo bi se da nisu, s
obzirom na to da su zadržali oružje i nastavili sa opsadom Beograda i ostalih utvrđenja. Da
buna ne utihne, potrudili su se sami Turci, posebno krdžalije Gušanac Alije. Na njega je s dahija
prenet motiv borbe, a potom i na Portu. Od leta 1804. do proleća 1805. godine utihnuo je
revolucionarni plamen, ali nije se ugasio. Ustanici su se pripremali za novi skok.

Termopile srpskih hajduka

NA Ostružničkoj skupštini, prema vestima uhode E. G. Maretića, Karađorđe je ustaničku
vojsku podelio na dvanaest nahija, pri čemu je svaka nahija imala jedan tabor (puk). Tabori su
sastavljeni od deset do dvanaest buljuka (četa). Usvojeno je načelo subordinacije. Svi vojnici
polagali su zakletvu vernosti, a za izdajnike bila je predviđena kazna nabijanja na kolac. Plen je
pripadao svima, a snabdevanje do dve nedelje padalo je na teret sela i nahije. Oni koji su bili
oslobođeni nošenja oružja, obavljali su intendantsku službu. Ustrojen je jedan konjički odred od
dvesta do trista vojnika, radi patroliranja i raznošenja hitnih pošiljki.
Revolucija je oplemenila hajdučiju, a hajdučija je Revoluciji dala najbolje borce. Učešće u
Revoluciji 1804. godine, najznačajnija je uloga koju su hajduci odigrali. Oni nikada dotad nisu
bili u prilici da korisnije posluže svome rodu. Tokom prve polovine 1804. godine teško je bilo
razlikovati hajduka od odmetnika i ustanika. Organizovani u srpsku vojsku, oni su bili prvi
revolucionari na ovim prostorima. Hajdučija kao nacionalna pojava dosegla je tako svoj
vrhunac. U voždu Karađorđu hajduci, odmetnici i ustanici gledali su svoje oličenje. Revolucija
je prvi put objedinila sve hajdučke čete, harambaše i hajduke na zajedničkom poslu. U tome,
kao što smo videli, nije uspeo poslednji austrijsko-turski rat, čak ni na onom užem prostoru
poznatijem kao Kočina krajina.

**NAROD NIJESU AJDUCI...**
USPOSTAVITI hajdučko jedinstvo nije bilo nimalo lako;
ipak, sasvim je sigurno, većina hajduka utopila se u redove
srpske revolucionarne vojske, samo je manji deo ostao
neprilagodljiv. Stanoje Glavaš, Teodor Boinović, Hajduk
Veljko, Vule Ilić Kolarac, braća Nedić, Milosav Lapovac, i
drugi, predstavnici su onih koji su napustili hajdučiju zarad
revolucionarnih ciljeva.
Bilo je i onih čija je hajdučka narav sasvim okorela, kroz njih
je još tekla krv zaražena hajdučijom. NJihov najbolji
predstavnik je Ćurčija.
Već je Orašački zbor bio u velikoj dilemi. Okupljeni su se u
jednom trenutku zapitali da li vođa naroda može da bude
hajduk, pa makar i bivši. Glavaš je odbio ponudu kao poznati
harambaša
Tanasko Rajić

**Dobro, braćo! Ja sam ajduk, i mene ajduci slušaju, i slušaće me; ali sav narod nijesu ajduci,
pak će ljudi sjutra reći: kuda ćemo mi za ajdukom? U ajduka niti ima kuće ni kućišta: sjutra kad
Turci navale on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i araju. Nego vi
postavite starješinu koga čoveka između vas, koji je i do sad bio s narodom; a ja ću činiti, što
mogu, kao i do sad**.
Knez Teodosije nije hteo da bude **starješina ajdučki četa**, odnosno **poglavica ajdučki**.
On je potom dao predlog, koji se može uzeti kao srednje rešenje, da vožd bude bivši hajduk,
koji je u tom trenutku uživao ugled manje poznatog domaćina, borbenog duha. Pri razmatranju
ove pojave za nas su bitne Teodosijeve reči kojima je istakao da je Karađorđe poznat kod
Turaka kao hajduk. Ako bi Turci ugušili ustanak, krivica bi se prebacila na njega i na ostale
ajduke**. Poraz ustanika bio bi poguban po hajdučiju, ali i pobeda, ukoliko se hajdučija ne bi
utopila u Revoluciju. Već se u radu Orašačkog zbora nazirala hajdučka tragedija.
Boj na Čokešini, koji se odigrao na Lazarevu subotu, 28. aprila, 1804. godine, otkriva nam
jedan od prelomnih momenata u odnosu hajdučije i ustaničke vojske. Junaci ovog boja, braća
Nedić priključili su se sa svojom hajdučkom družinom ustanicima koje su predvodili Jakov i
Mateja Nenadović. Pre bitke na Svileuvi i osvajanja Valjeva, oni i harambaše Damnjan
Kutišanac i Panta Damnjanović logorovali su na Gomilici i sprečavali Šapčane i Zvorničane da
pomognu Poreč Aliji. Ovaj deo Jakovljeve vojske razbio je Turke na Svileuvi 11. marta. U toj
bici ranjen je Mijailo Nedić, pa je pred bitku na Čokešini vidao rane kod kuće u Osečini. Posle
Svileuve Jakov se uputio Šapcu i opseo ga. Kad je saznao da su zvornički paša Vidajić i Mula
Nožina prešli Drinu kod Lešnice, s namerom da pomognu opsednutim Šapčanima, on je sa
odredom od četiri stotine ustanika krenuo manastiru Čokešini, vodeći sa sobom pomenute
hajdučke harambaše.

PRIZOR SRPSKE NESLOGE
KOD manastira čekao ih je harambaša Đorđe Ćurčija, od kog su dobili obaveštenje o turskoj
opasnosti. Nisu poznati svi momenti oko sukoba Jakova i Ćurčije, ali se sa sigurnošću može
reći da harambaša nije bio zadovoljan brojem vojnika koje je
doveo valjevski komandant, kao i mestom gde se trebalo
tući s Turcima. Ćurčija je predlagao da se ustanici povuku u
planinu i tamo pruže otpor. Jakov je bio za zatvaranje u
manastirske zidine i sačekivanje Turaka na busije. Bez
ozbiljna razloga ljut na Jakova, koji je morao glavninu
vojske ostaviti da čuva Šabac, Ćurčija je odbio predlog svog
komandanta izgovarajući se da nije **drvo vrbovina** koje
se može podmladiti posle seče, i napustio ih je sa družinom
od oko trista hajduka.
Ni Nedići, za koje Vuk tvrdi da su se već ponapili, nisu
pristajali na Jakovljev ispravan savet, već su se i oni s njim
zavadili - lep prizor srpske nesloge u trenucima opasnosti.
Uvidevši da tvrdokorne i pripite hajduke, do tada njemu
potčinjene, ne može da ubedi, Jakov je napustio Čokešinu
odmah za Ćurčijom (27. april). Stevan Sindjelić
U ovom slučaju, dakle, Jakov Nenadović se ponašao kao vojskovođa koji ima ideju, Ćurčija kao
harambaša koji čuva snagu, a Nedići **kao komite pobesnele od pića i od junaštva**, zapazio
je Slobodan Jovanović.
Uoči bitke vojska se pričestila, onako kako se radilo pred odlučujuće događaje. U manastirskom
zapisu stoji: **16. dne April pričesti sja so voini. A i tu že bist Gligorija, Dimitrija Nedić i
njihov že sestrić Panta Damnjanović i bist jego Damnjan Kutišanac i bist že 300 momaka i bist
že pop Milan; pričastisja svjatim pričastijem, črez svjaščenikom i gospodinom Kostadinom
Hadžijom**. I Višnjićeva pesma **Boj na Čokešini, koja realno oslikava događaj, pominje
pričešće **bez kanona i bez ispovjedi** i zakletvu **da brat brata u boju ne izda**.
Turci nisu smeli proći kroz Kitog, već su krenuli severnim padinama Cera prema Šapcu.
Otančane hajdučke družine dočekale su ih iznad manastira, na Lipovcu više brda DŽikovca.
Prema popisu izginulih lica u ovom broju, koji je sastavio možda isti sveštenik što nam je
ostavio zapis, Srba je bilo najmanje tri stotine dvanaest. Narodna pesma peva o sedam hiljada
trista Turaka, što je možda preterano. Ako je Turaka i bilo toliko, sigurno je da nisu svi započeli
borbu. Ona se vodila ceo dan, na ogolelom brdašcu Lipovici i u Lipovačkom potoku. Tu su, na
otvorenom terenu, dočekani Turci. Nedići nisu stigli ni da se ukopaju, ako su uopšte imali
nameru to da čine. Ginuli su hrabro sve do kasnih popodnevnih časova, kad im je ponestalo
džebane. Tada je Turcima stigla pomoć, pa se preostala malena družina od njih deset povukla do
Lipovičkog potoka. Već tad svi su bili izranjavani, dok su Nedićima bile prebijene noge. Dalje
nisu mogli jer su već bili opkoljeni. Tu su pružili poslednji otpor.

JUNACI **SRCA SLOBODNOG**
POŠTO su savladali ustanike, Turci su spalili manastir i sva njegova dobra i povukli se u
Lešnicu. Izbegli iguman Hadži Konstantin i đakon Todor Mojić, sa majkom Nedom i
meštanima zatekli su, petog dana posle bitke, stravičan prizor - tri stotine tri premlaćena,
isprelamana i isečena hajduka i ustanika i osam (ili devet) teških ranjenika, sasvim nepokretnih.
Sahranili su ih na mestu pogibije, a ranjene preneli u popaljeni manastir i zapojili mlekom. Ali,
čim su ovi uzeli hranu, obeznanili su se i poumirali. Ukopali su ih uz manastir, gde se danas
nalazi spomenik čokešinskim junacima. Prema natpisima sa nadgrobnih spomenika, zapaža se
da su u boju na Čokešini učestvovali mladi ljudi, uglavnom dvadesetogodišnjaci. Beše to mlad
pojas ustanički i hajdučki. Najstariji su bili Gligorije Nedić (oko trideset pet godina) i sveštenici
Spasoje i Milan. U njihovoj mladosti nalazila se veličanstvena snaga otpora.
Vojska kneza Mijaila Ružičića, **iz lijepa sela Metkovića**, stigla je kasno, pa u bici nije
učestvovala.
Ova slavna bitka, u kojoj je Višnjić epski opevao junake **srca slobodnoga**, traži od
istoričara da postavi pitanje opravdanosti otpora kakav su odabrali Nedići i ostale hajdučke
harambaše. Dočekati nadmoćnu tursku vojsku na otvorenom brdu, neukopani, nije prihvatljivo
s vojničkog stanovišta. Narodna pesma pominje četvoricu harambaša, a možda ih je bilo više,
koji nisu mogli da shvate da pred sobom imaju regularne turske jedinice, a ne haračlije ili
trgovački karavan. Koliko je boj bio epski inspirativan za Višnjića, toliko je bio poguban za
hajdučiju.
Čokešina je bila katastrofalna za hajduke, kako one koji se još nisu priključili ustaničkoj vojsci
(Ćurčija), tako i za one koji su već bili u njenom sastavu (Nedići), ali su u jednom trenutku
pokušali da se od nje otrgnu. Za razumevanje hajdučije kao pojave bitna je upravo ova velika
koncentracija hajduka u vojsci Jakova Nenadovića (više od trista) i u Ćurčijinoj družini (oko
trista). Takva skupina harambaša i hajduka na jednom mestu više se nikada nije pojavila na
našim prostorima. Jakov je tu pustio da deo neposlušnih hajduka, predvođenih Nedićima, izgine
u borbi s Turcima, a sa Ćurčijinima se obračunao sam. Zato je Ranke bio u pravu kada je
okarakterisao boj na Čokešini kao **Termopile srpskih hajduka**.
Pored navedenog, valja ukazati i na to da su čokešinski junaci onemogućili bosansku vojsku da
pruži pomoć opsađenom Šapcu, koji se ubrzo predao Proti Mateji (1. maj). Bila bi to
neposredna posledica boja na Čokešini.

VOŽD OKRENUO ĆURAK
TEŠKO je utvrditi koliko je obračun državnih vlasti sa hajdučijom uticao na istaknute starešine
da optužuju vožda za hajdučku prošlost i zbog toga mu spore pravo na upravljanje Srbijom. Vuk
smatra da se ovakvo držanje vojvoda prenelo i na zvaničnu tursku vlast, koja je Karađorđa
držala **samo za arambašu**. Možda je i vožd tome davao povoda.
U drugoj verziji **Prve godine Srpskog vojevanja na daije**, Vuk je zapisao i ovo. Videvši
Glavaša i Ćurčiju ispred Beograda, u vreme jedne opsade, Karađorđe ih je zagrlio i rekao im:
**Vi ste krila moja; samo me dobro slušajte: ja ću vas u srebro i u zlato obliti, a u svilu i kadivu
obući**. Jeste da hajdučka krv nije voda, ali ovo vreme nije bilo naklonjeno negovanju
hajdučkih sklonosti. Na sreću, vožd je to brzo osetio, pa je okrenuo ćurak. Iskustvo stečeno u
poslednjem austrijsko-turskom ratu znao je da iskoristi pri organizovanju ustaničke vojske. Kad
ovo uporedimo s izjavom beogradskog paše - da je Karađorđe samo običan harambaša - jasno je
da su Turci ušli u **Srpski rat**, kako se Vuk izrazio na jednom mestu, s lošom procenom
snage srpskog naroda i njegovog predvodnika. Zabluda da ratuju protiv hajduka, a ne naroda,
odnosno da je reč o buni, a ne Revoluciji, najbolje je iskazana u rečima Turaka u boju na
Čokešini: **Juriš za vjeru Muamedovu, da pobijemo ove ajduke, pak će onda sva zemlja biti
mirna**.

Prvi trijumf ustanika

KARAĐORĐE je 30. jula uputio Protu Mateju Nenadovića od Karanovca prema Užicu, a sam
je otišao u Jagodinu radi pripreme vojske za odbranu od Hafis-pašina napada iz pravca Niša.
Srpskim ustanicima pred Užicem vožd je poručio, posredstvom Prote, da nastoje da sa
Užičanima održe mir sve dok se on ne obračuna sa novim vezirom, a ukoliko u tome ne bi
uspeli, da ih na bilo koji način onemoguće da ga napadnu s leđa.
Iznenađeni uspesima raje, potišteni u svojoj nemoći, Užičani su uputili ustanicima reči prekora:
**Vala, rajo, oteli ste Karanovac, uzmite jošt Užice, pak onda idite uprav u Stambul**.
Mnogobrojna srpska vojska spalila je tursku varoš i primorala muslimane iz utvrđenja da sklope
mir. Užice je dobilo dvojnu upravu, srspko-tursku, pošto su iz njega proterani svi zulumćari
predvođeni Omer-agom, Begom Novljaninom i Omer-agom Fočićem. Prota Mateja je u
**Memoarima** zabeležio da su užički Turci rukama pipali srpske topove i, kad su se uverili
da nisu drveni, pustili poneku suzu, a jedan od njih primetio: **E, odista oće da se mijenja
carstvo**. Užička nahija našla se u rukama Srba, za vojvodu postavljen je Aleksa Popović.
Karađorđe je užurbano pripremao Šumadiju i Pomoravlje za sukob sa Hafis-pašom. Nemajući
dovoljno strpljenja da sačeka rezultate borbi oko Užica, krenuo je sam, sa jednim delom vojske,
ovima u pomoć. Kod Rudnika susreo je pismonošu s vešću da se grad predao, pa se vožd vratio
u okolinu Jagodine da nastavi pripreme za odlučan obračun sa Hafis-pašom.

VIŠE NEMA RAZGOVORA
IVANKOVAC je najsvetliji ustanički događaj posle Orašca, a pre Mišara. Ustanici su već bili
ovladali celim Beogradskim pašalukom. Iako su drugačije mislili i radili, oni se javno nisu
suprotstavili sultanu. Nailazio je trenutak kad su i takvu odluku morali da donesu. Milenko
Vukićević i starija istoriografija verovali su da je to **najznatniji trenutak u ustanku**.
Naglašavamo da su ustanici već bili pripremljeni da se Turskoj odlučno suprotstave. NJihovu
rešenost najbolje je iskazao Milenko Stojković u pismu Redžep-agi adakalskom: **A za Hafis-
pašu ako pitaš, mi čujemo da on jednako kupi vojsku i govori da hoće na naš vilaet da udari, da
robi, i mi mu nećemo s puta svratiti dokle jedan očima gledamo**.
Samouvereni paša hvalio se velikom veziru, u arizi od 19. jula, da je krenuo u kaznenu
ekspediciju protiv Srba, bacivši pod noge njihovu izjavu lojalnosti. Verovao je da su mu ustanici
pisali iz straha od turske moći. Obećavao je kao taoce čitave porodice najviđenijih srpskih
starešina.
U selu Ivankovcu, istočno od Ćuprije, Stojković se pripremao: podigao je tri šanca, u kojima je
imao samo jedan gvozdeni topić, a dovoljno bećara, dobrovoljaca i vojnika, predvođenih
istaknutim vojvodama jugoistočne Srbije - Petrom Dobrnjcem, Stevanom Sinđelićem, Ilijom
Stošićem, Pauljem Matejićem i Milisavom Đorđevićem. Oni su zaposeli položaje na desnoj
obali Morave. Ustanici su nameravali da navuku Hafis-pašu na prostor od Gilja do Ivankovca,
između dve vatre, voždove i Stojkovićeve. Otkrivši ustaničku nameru vezir je poslao Milenku
pregovarače, ponudivši mu kneštvo u Pašaluku. Odgovoreno mu je da Milenko više voli da
bude srpski komandant nego turski beratlija, i da neće biti prolaza dok su on i njegovi ustanici
živi. **Više nema razgovora**, poručio mu je Stojković.
Uoči bitke stigla je ruska novčana pomoć i poruka o organizovanju vojske, što je izazvalo
oduševljenje ustanika. Na Porti je, istovremeno, ruski poslanik Italinski izrazio nezadovoljstvo
zbog upućivanja Hafis-paše u Beograd.
Hafis je nameravao da pređe Moravu i carigradskim drumom pohita Beogradu. Kad je došao do
Morave video je da je reka nadošla i saznao da ga na onoj strani čeka Karađorđe. Promenio je
plan i okrenuo svu vojsku prema Milenku. Pre odlučne bitke Sinđelić je razbio turski izvidnički
odred na Jasenjaru. Uvidevši da sva vojska kreće prema njemu, Stojković je podigao na
Ivankovcu čitav sistem zemljanih utvrđenja.

ČESTITKA POZVAN OGLUA
BITKA je počela 18. avgusta i trajala je ceo dan. Dve turske kolone uspele su da zaobiđu
Ivankovac, ali nisu mogle da ustanicima nanesu veće gubitke. Glavnina je napala s čela, i posle
upornih, čak i kijačkih borbi, uspela je da zauzme mali šanac i prva dva reduta. Ustanici su u
velikom šancu izržali sve turske napade. U junačkoj odbrani istakao se Stevan iz Prova, koji je
zadobio sedam rana. Trešnjev topić, u nekim izvorima pominje se kao prangija, raspao se od
pucnjave. Kad je pao mrak, Turci su odlučili da se povuku u Paraćin.
Sutradan vožd je prešao Moravu i sa Stojkovićem zaposeo položaje iznad Paraćina. Tog dana
obe ratujuće strane pripremale su se za nove okršaje. Tri puta su Turci jurišali na ustanička
utvrđenja 20. avgusta, i triput su bili odbijeni. Pošto je u jednom, još nerazjašnjenom, sukobu
bio ranjen sam vezir, Turci su iskoristili zaštitu noći i napustili Paraćin. Tako su sultanovi
vojnici, umesto da trećeg dana napajaju konje na Dunavu, kako su obećavali, to morali da rade
u Nišu i na Nišavi. Poraz Turaka upotpunila je vezirova smrt **ili od stra ili od sramote**,
beleži Prota Mateja, ili, što je verovatnije, od zadobijene rane.
Karađorđe nije dopustio svojoj vojsci da prelazi granicu Beogradskog pašaluka, pa je Paraćin
ostao pošteđen.
Ivankovačka bitka uverila je ustanike da imaju snage da se odmere i sa moćnim Carstvom.
Pobedu je ustanicima čestitao i Pazvan Oglu, neiskreno naravno, i sa zadnjim namerama.
Samopouzdanje u njoj stečeno svsrtava Ivankovac u red najvećih bitaka Srpske revolucije. Više
se nije moglo nesmetano ići iz Carigrada u Beograd. Poraz Hafis-pašin zaustavio je napade i sa
Drine. Karanovcem, Užicem i Ivankovcem, **trima slavnim pobedama opojeni, svaki Srbin i
Srpkinja pesmu peva gordo**, zapisao je Prota Mateja.
Neki momenti u radu srpske deputacije u Carigradu ostali su nerazjašnjeni. Ona se smestila kod
carigradskog patrijarha i, posle savetovanja s knezom Italinskim, a tačno mesec dana od njenog
datiranja, podnela je sultanu molbu. To je bilo sve što su postigli na Porti. Oni su jedva
uspostavili vezu sa Italinskim, ali su potom održavali s njim dobre odnose. Deputate je primio
samo ćehaja-beg, niži činovnik Porte. Karađorđe i starešine su u dva maha, posredstvom
Ipsilantija, molili rusku diplomatiju da podrži rad deputata. Između Novakovića i Živkovića, uz
to, nije bilo saglasnosti. Čardaklija je, uz pomoć Italinskog, uspeo da u Srbiju uputi Nišliju sa
zadatkom da izvesti Karađorđa o pripremama Hafis-pašinim za napad, i da odnese ustanicima
pismo vaseljenskog patrijarha. Živković j u Srbiju stigao posle Ivnkovačke bitke.
Tad su Novaković i Lazarević saznali da će ih poslati Hafis-paši u Niš, da ih iskoriste u borbi
protiv ustanika, pa su se, da to spreče, ukrcali 23. avgusta na jednu rusku lađu i otplovili u
Odesu. Tako se njihova misija završila bez uspeha. Jedini opipljiv trag njihovog rada bila je ona
ustanička molba, koja je nesumnjivo uticala na Portu da bez odlaganja uputi Hafis-pašu u
Srbiju: njoj je sve bilo jasno.
DEZERTERI BRINU TURKE
NEUSPEH ove misije konačno je uverio ustanike da je neophodno nastaviti borbu za
oslobođenje celog Beogradskog pašaluka. Na to ih je podsticala i Rusija. Pre nego je Porta,
saznavši za poraz na Ivankovcu i Paraćinu, preduzela mere za novu ofanzivu, ustanici su
postigli još jedan uspeh.
Na Skupštini u Borku doneta je odluka da se oslobodi Smederevo i da se u njemu smesti tek
osnovani Praviteljstvujušči sovjet. Srpsku vojsku poveli su Karađorđe, Katić i Marković.
Redžep-aga adakalski molio je vožda da ne napada carski grad. Oni su mu odgovorili 19.
septembra, i uveravali ga da su prinuđeni da osvoje grad jer u njemu žive lopovi koji su ubili
obor-kneza Đušu Vulićevića s trojicom buljubaša, da su oteli trideset kola voždovog kukuruza,
da sprečavaju trgovinu i da odbijaju pregovore sa ustanicima. Srbi su saterali Turke u utvrđenje,
ali nisu uspeli da ga osvoje.
Karađorđe nije imao strpljenja ni vremena da sačeka da se Turci predaju, već je, više puta,
odlazio na beogradsko ratište radi kontrolisanja opsade ovog najznačajnijeg mesta i utvrđenja.
Komandu nad smederevskim trupama prepuštao je Mladenu Milovanoviću. Turci su se, posle
duže opsade predali na Aranđelovdan 1805. godine. Bila je to poslednja vojna akcija u drugoj
ustaničkoj godini, i posebno značajna zbog događaja koji će se uskoro odigrati u znamenitom
despotovom gradu.
Poraz Hafis-pašin ostavio je mučan utisak u Carigradu. Portu su plašili naredni uspesi Srba, pa
je odmah izdata naredba da se prestonički vojni korpus sa artiljerijom pripremi za pokret.
Rumelijskom i bosanskom paši i zapovedniku Niša naređeno je da budu spremni za nov pohod
protiv ustanika. Umesto korpusa, Porta je iz prestonice u Niš uputila dve artiljerijske baterije.
Krajnja razdraženost i rešenost da se Srbi po svaku cenu pokore, splasnula je na Porti čim su
počele dosadne jesenje kiše, prvi vesnik budućih mirnijih zimskih dana. Vojnu akciju
usporavala je i turska lenjost da brzo imenuju novog beogradskog vezira. To zvanje priželjkivao
je Pazvan Oglu. Hroničari su zapisali da je bilo i dezertera među malobrojnim turskim snagama
koje su bile upućene prema srpskoj granici. Ruski dokumenti govore da se **turska vojska,
krećući se iz Rumelije prema Srbiji, znatno plašila tog naroda**. A Rusi su i dalje ubeđivali
Srbe da što pre zauzmu Beograd.

Prota Matija Nenadović
PROTA KOD KATIĆA

NENADOVIĆI su uspostavili prijateljske odnose sa Jankom Katićem odmah po izbijanju
ustanka. Kad se Prota Mateja vratio iz Rusije, početkom 1805. godine, prvo je posetio Katića,
pa potom Karađorđa. Česti su dogovori između Janka Katića i Jakova Nenadovića. Prota je
pisao nadahnuto i sa osobitim uvažavanjem o Katiću. NJihovi odnosi bili su srdačni sve do
Katićeve pogibije (1806). Vuk je bio u pravu kad je tvrdio da su posle Teodosija Marićevića
**od ostali naijskih poglavica najstrašniji bili za Đorđija Janko Katić i Jakov Nenadović**. U
početku ustanka oni su držali da vodž ne samo nije veći od njih **nego da nije ni kao oni**.
Teodosijeva smrt nagnala ih je na privremenu pokornost. Oni su, ipak, ostali najistaknutije
ličnosti, posle vodža, u prvim ustaničkim godinama.

Sultan sprema odmazdu

GODINA 1805. donela je Srbiji potpunu političku, sudsku, finansijsku i vojnu organizaciju. Do
osnivanja Sovjeta (Upravnog ili Narodnog), vrhovna vlast bila je u rukama vožda i Skupštine.
Tek nastala opozicija pokušala je da ograniči voždovu vlast ovom ustanovom i njenim
ovlašćenjima. Prvi pokušaj te vrste, međutim, na Skupštini u Bogovađi, odnosno Borku, završio
se bez uspeha. Karađorđe je, pored vojne, i dalje vršio i civilnu vlast. Najbolju potvrdu pruža
jedan akt koji je vožd izdao u Topoli 2. septembra 1805. godine. Atestatom (ukazom) potvrdio
je Mihaila Radivojevića iz Milićeva Sela za obor-kneza **po užičke nahije** (knežina Rujno).
Da je vrhovnu civilnu vlast vršio do kraja godine, kazuje njegovo otpuštanje savetnika. Sastav
Saveta kakav nalazimo na molbi sultanu od 12. decembra 1805. godine kao da je njegova
zamisao, jer se tu Savet pojavljuje kao ustanova sa dvostruko manje članova nego što ih je
želela opozicija, i propisivala uredba.
Savet se, ipak, sve više nametao kao bitan činilac u deobi vrhovne vlasti. Starešine su uzdrmale
voždovu vlast i dobro je potkopale, ne uspevši još da je ograniče. **Ali pri svemu ovome
Sovjet se nije smeo Kara-Đorđiju suprotiti ni u čemu, a Kara-Đorđije mogao je Sovjetu
zapovijedati**, tvrdio je s pravom Vuk Karadžić. Dakle, vožd se u vršenju civilnih i vojnih
dužnosti održao iznad Saveta, u starom zvanju. Nesporna je činjenica da je, uz vožda, sva akta
potpisao i predsednik Saveta, a još značajnija da su to učinili i članovi Skupštine. U tom trouglu
- vožd, Skupština, Savet - očigledno je Karađorđevo prvenstvo, kao i namera starešina da
ograniče njegovu vlast. Započelo je **otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti**, kaže Vuk u
naslovu svog poznatog dela o Savetu.

NAPOLEON - POTPORA TURSKOJ
KUČUK Kajnardžijski mir (1774) doveo je Rusiju na balkansku granicu i osigurao joj prednost
u rešavanju Istočnog pitanja. Napoleonov nagli uspon, početkom 19. veka, narušio je ravnotežu
sila u Evropi i bitno uticao na tok ratovanja u Srpskoj revoluciji, na Prvi i Drugi ustanak. U
austrijsko-rusko suparništvo na Balkanu umešala se odlučno Francuska, posle uspelih ratnih
pohoda prema centralnoj Evropi. Napoleon je 13. novembra 1805. ušao u Beč, a 27. oktobra
1806. godine u Berlin. Kod Austerlica razbio je austrijsko-rusku vojsku (2. decembra 1805) i
Požunskim mirom naterao Austriju da se odrekne svih teritorija u Italiji i na jadranskoj obali.
Prestalo je da postoji Sveto Rimsko Carstvo, sa Austrijom kao naslednikom njegove krune.
Požunski mir doveo je na Balkan Francuze. Za vreme pregovora u Požunu Taljeran je nudio
Austriji da zaposedne Srbiju, Besarabiju, Moldaviju s Vlaškom i severnu Bugarsku, i tako
odvoji Rusiju od Turske. Napoleon, ipak, nije odobrio predloge svog ministra inostranih
poslova, jer nije bio spreman da potpuno kida odnose s Aleksandrom Prvim. Uspostavljanje
francuskog protektorata nad Turskom i potiskivanje Austrije i Rusije sa Balkana zadovoljilo je
careve pretenzije.
Promena Napoleonovog stava prema Turskoj, koja je usledila krajem 18. i početkom 19. veka,
ostavila je znatne posledice na događaje iz vremena Prvog i Drugog ustanka. Napoleon je
napustio politiku rasturanja i založio se za održanje Turske. Iz ovakvog odnosa prema Porti
proizašla je Napoleonova antipatija prema srpskim ustanicima.
Početkom 1806. fracuska vojska zaposela je Dalmaciju do Neretve, potom je ušla i u
Dubrovnik. Ruska flota i Crnogorci zaposeli su Boku Kotorsku. Francuzi i Rusi tako su se sve
više primicali srpskim ustanicima, čime je njihov uticaj postajao znatniji. Od tada pa do 1815.
godine sudbina Srba zavisila je od međusobnog odmeravanja vojne i diplomatske moći ovih
dveju sila. Tokom 1806. godine one su se nalazile na dva kraja srpskog geografskog prostora -
Jadranu i Dunavu - spremne da aktivno učestvuju u srpsko-turskom sukobu.
Zaoštravanje odnosa u Evropi pospešivalo je već iskazanu ratobornost Srba i Turaka. Sa svih
strana ustanicima su počela stizati upozorenja o turskim pripremama za rat. Čini se da je to
prinudilo ustanički vrh da se još jednom sastane u vojnom logoru kod Ostružnice, na Mali
Božić 1806. godine. Okupljanje srpskih starešina odmah posle Smederevske skupštine moralo
je da ima jak motiv. Podsticaj je došao, najverovatnije, sa strane, od Rusije ili Austrije.

SRBI PIŠU PREDSTAVKE
KARAĐORĐE je sa Smederevske skupštine odjahao ka Beogradu. Maloj Skupštini u
Ostružnici, gde je doneta odluka da se upute molbe trojici vladara - turskom, ruskom i
austrijskom, prisustvovali su vožd, Prota Mateja, u ime Saveta, i nahijske starešine. Još je
Batalaka zapazio da su ustanici u molbi sultanu (sve tri datirane su 24. januara 1806) opisali
svoje nevolje i svoju tugu od Hadži Mustafa-paše do tih dana. Oni i dalje nisu odricali
podanstvo sultanu, iskazujući spremnost da plate dvostruki danak. Međutim, nisu nikako
pristajali da ponovo potpadnu pod jaram odmetnika, a bili su spremni da se do poslednjeg
suprotstave vojsci koju bi sultan poslao da ih pokori.
**Život nam je na teret i ako smo osuđeni sa potomstvom našim na večito robstvo volimo sami
žertvovati svoju decu nego ji ostaviti svireposti naših ugnjetača**, pisali su padišahu. Molili su
ga još jednom da im fermanom potvrdi prava prema molbi od 13. maja 1805. godine.
Molbe ruskom i austrijskom caru slične su sadržine. U njima se ustanici žale na turska nasilja i
na odsustvo pravde, mole ih da podrže srpske zahteve na Porti i da umilostive sultana kako ne
bi slao vojsku na Srbijance. U svim trima molbama ustanici zahtevaju jednu mešovitu komisiju
da ispita uzroke Srpskog ustanka. Ukoliko bi se dokazala nevinost ustanika, oni bi imali pravo
na sultanovu milost, shodno podnetim zahtevima. Vukićević je uočio u ovome bitnu promenu
ustanika u vođenju spoljnih poslova. U prvoj ustaničkoj godini tražili su strano jemstvo, sada -
međunarodnu garanciju u vidu posebne komisije, koja bi, očigledno, utvrdila stanje koje
odgovra Srbima. Skupština je izabrala izaslanstvo od tri člana (Prota Mateja, Boža Grujović,
Miloš Urošević) koje će uručiti molbe austrijskom i ruskom caru.
Karađorđa su, pored ovih državnih poslova, očekivali i drugi, vojni, upravni... Istog dana on je
potpisao ukaz o postavljenju Nikole Nikolajevića za nadzornika Ostružničke skele.
Naglašavamo da je ukaz izdao na predlog Saveta, i skeledžiji naložio da izvršava zapovesti ove
ustanove. Da li je to bio znak da je otpočeo složan i zajednički rad, shodno odlukama
Smederevske skupštine?
Ustanici nisu smeli da zapostave naoružavanje, s obzirom na to da im je rat neprestano visio
nad glavom. Oni su, početkom godine, poručili u Lajbahu trideset topova, ali su ovu isporuku
onemogućile vrhovne austrijske vlasti.
Mir se tražio na razne načine, a ratovanje nije prestajalo. Da li su srpski miroborci u ratom
uskovitlanoj Evropi imali izgleda na uspeh?

BLOKADA SA SEVERA
SRPSKA deputacija predala je molbu austrijskim vlastima a potom vodila razgovore sa
sekretarom carske kancelarije Valenburgom. Izaslanici su tražili od Austrije: 1) da utiče na
sultana da pristane na mirovne pregovore i odustane od upućivanja vojske na Srbiju, 2) da im
dozvoli nabavku oružja i municije i potpomogne im veštim vojnim starešinama, 3) da im
dopusti traženje utočišta na njenom tlu u slučaju turske vojne premoći. Austrija je bila spremna
da im izađe u susret samo u prvom zahtevu, pod uslovom da ustanici traže ono na šta Turska
može da pristane. Već 12. marta 1806. obratio se pismom austrijski car sultanu predlažući mu
da se spor izravna mirnim putem.
Carev brat, nadvojvoda Karlo, vojni ministar, zamolio je beogradskog, vidinskog, zvorničkog,
travničkog i skadarskog pašu da obustave svako nasilje i krvoproliće dok se ne obave mirovni
pregovori. On je o tome obavestio vožda Karađorđa i od njega zatražio miroljubivo ponašanje.
Bečki dvor uputio je instrukcije slične sadržine i svom internuncijusu. Vožd i Savet odmah su
odgovorili nadvojvodi Karlu obećavši mu da će se truditi da uspostave mir, ukoliko ga bude
htela druga strana.
Usled izmenjenih političkih prilika, pre svega Napoleonovog uticaja na Portu, Selim Treći
odbio je austrijsko posredovanje u korist Srba, rešen da pokori pobunjene podanike. Neuspelo
posredovanje donelo je još i zatvaranje austrijske granice za ustanike, radi otklanjanja sumnje
kod Porte da pružaju pomoć Srbima, što je, u vreme turskog napada, Srbe dovelo u težak
položaj.
Austrijanci su savetovali deputate da ne putuju u Petrograd. Molbu za ruskog cara oni su
preuzeli, s namerom da mu je dostave. S obzirom na to da su deputati, pošto predaju molbu,
imali da obave i usmene razgovore, odlučili su da doture caru novu molbu posredstvom ruskog
poslanika Razumovskog. Od cara su tražili pomoć u novcu, oružju, municiji, i nekoliko ruskih
pukova. Pošto su očekivali da svi Srbi ustanu i ujedine se, zatražili su da na čelo te vojske od
dvesta hiljada ljudi stane veliki knez Konstantin Pavlovič.

IDI ČUVAJ SVINJE
NA Smederevskoj skupštini Savet se konačno konstituisao. Upotpunjavanje Saveta članovima
nije bilo ni lako ni bezbolno. Vožd je izbacio iz ovog tela savetnika Đuricu Stošića iz Ćuprijske
nahije, zbog nesavesnog obavljanja dužnosti:
**Brat Đurica, kad si prestupio zakletvu i nisi nad narodom nadziravao, i nisi čuvao ovce; a ti
uzmi kapu pak idi čuvaj svinje, i srećan ti put.**
Otpuštajući ga vožd nije dao ni ruku da mu celiva. Ne može se tačno utvrditi kad je vožd
izbacio iz Saveta ćuprijskog predstavnika, pre ili posle scene koju je Vuk opisao, a govori o
donošenju uredbe o Savetu. Čini se verovatnijim da je prvo izbila rasprava oko Saveta kao
najvišeg organa vlasti, da je potom doneta uredba i tek na kraju izvršene dopune i izmene
savetnika. U svakom slučaju, sve navedeno bilo je obavljeno pre 12. decembra 1805. godine,
kada je potpisana molba sultanu i pismo ruskom caru. U jednom nepotpisanom pismu Stefana
Živkovića, od 17. decembra 1805. navodi se Prota kao predsednik Saveta i dodaje: **I sad iz
ove Skupštine (misli se na Savet) jesmo izvadili kneza Aksentija i jošt drugij nije postavljen, no
jesu metuli za vreme 4 buljubaše da svršuju posao.** Šta se u međuvremenu dogodilo, nije lako
utvrditi, usled oskudice podataka u izvorima.

Džihad protiv Srba

ITALINSKI je u vreme putovanja delegacije u Beč izvestio cara da je ”Porta rešila da razori svu
Srbiju mačem i ognjem”. Rusija ne sme ravnodušno da gleda njihovo stradanje, niti pak da
dopusti da se okrenu Francuzima. Predložio je da se utiče na Portu da obustavi vojne pripreme
protiv Srbije. Ustanike su savetovali po ko zna koji put, da ne prestaju da uveravaju sultana da
će ostati njegovi podanici.
Italinski je očekivao instrukcije kako bi mogao da posreduje na Porti za spas srpskog naroda.
Ruska diplomatija, uz carevu saglasnost, založila se za ispunjenje srpskih zahteva, koji bi se
potvrdili posebnim hatišerifom. Srbi će, zauzvrat, sultanu pomagati svojom vojskom i
isplaćivati danak. Rusi su pismeno obavestili ustanike o svojim koracima na Porti, poslali im
deset hiljada dukata i naglasili da su Francuzi njihov zajednički neprijatelj.
U međuvremenu je Italinski predao ustaničku molbu od 12. decemra 1805. godine reis-efendiji,
koji je tačno ocenio držanje ustanika prema Porti. On je tvrdio da se srpske starešine pretvaraju:
s jedne strane mole za milost a s druge tuku muslimane. Ustanički zahtevi za mir učestali su
otkad su saznali da Porta ozbiljno namerava da krene i oružjem uguši ustanak. U međuvremenu
su stigla nova uputstva Italinskom, a razmenjena su i pisma između ruskog cara i sultana, i
austrijskog cara i sultana. Usled ojačalog Napoleonovog uticaja u Carigradu, Porta je ostala
uporna da preduzme odlučne mere prema Srbima. Zalaganje Rusije i Austrije stoga je primila
veoma hladno.

KOJU MILOST SRBIMA?
ZAMENIK ministra spoljnih poslova izjavio je austrijskom dragomanu da je pismo nadvojvode
Karla, upućeno turskim pašama, sasvim suprotno Portinim naredbama izdatim istim
upravnicima, koje se ne mogu opozvati. Na kraju razgovora, Portin predstavnik je rekao: ”Da bi
Srbi dobili milost, treba da je traže s konopcem o vratu i da otpočnu time što će izdati najkrivlje
između sebe.” Bila je to ozbiljna pretnja, koja je slikovio iskazivla opasnost u koju su zapali
Srbi. Oni jesu bili svesni opasnosti, ali na pokornost nisu bili spremni. Karađorđe nije
nameravao da ponovi grešku kao Nemanja, i ode u Carigrad.
Francuska je hrabrila Portu u nastojanju da upotrebi najjače mere radi ugušenja srpske pobune.
Kad je Napoleonov general Sebastijani došao za poslanika u Stambol, krajem jula, ruski uticaj
je pao je nisko a francuski je dosegao najvišu tačku. Sebastijani je u Bukureštu izjavio
Ipsilantiju: ”Vreme je da se uguši Srbijanska buna, za koju ste vi okrivljeni da ste je pomagali”.
Pred ofanzivu turske vojske na Srbiju, raspored stranih sila bio je ovakav: Rusija i Austrija bile
su spremne da verbalno uzmu u zaštitu ustanike, prva još da ih vojno i materijalno potpomaže,
dok je Francuska sasvim stala iz Turske.
Zborno mesto rumelijske vojske i dalje je bilo u Sofiji. Vojni odredi sakupljeni oko Carigrada
upućeni su prema Srbiji. Ruski poslanik u Carigradu nije imao dobro mišljenje o turskoj vojsci
(”nedisciplinovana banda”) kojoj će se suprotstaviti smeli i do očajanja dovedeni Srbi.
Posebnim fermanima i bujruldijama Porta je naredila pašama oko Srbije koje mere da
preduzmu. NJih je pratila fetva šeih-ul-islama da je u pitanju ratno-verski pohod (džihad) protiv
nevernih Srba. Fetva je zasnovana na Koranu, u kojem se nalaze ove propovedi: ”Biti se s
nevernicima dok nestane većih ustanaka i dok ne ostane samo vera Alahova” (2, 19), ”Ubijajte
nevernike gde god ih nađete” (4. 91) i ”Ubijajte sve nevernike” (9, 36).
U fetvama, koje su najčešće sličnog sadržaja, nalazimo sledeće mere odmazde protiv
pobunjenika, kakvim su proglašeni Srbi: ”Dopušta se i smatra zakonito ubijanje sveg
stanovništva koje je ustalo protiv padišaha i njegove vlasti.” I još: ”Da se napadne ceo njihov
kraj i da se razori, ljudi da se pokolju svi do jednoga, žene i deca da se zarobe, drveta da se
poseku i usevi da se opustoše ognjem ili vodom.” Ovi navodi nas uveravaju da bi bila blaga
mera da su Srbi s konopcem o vratu zatražili oproštaj. Rumelijskom valiji Ibrahim-paši data su
neograničena prava da uguši srpski ustanak i potom pokupi oružje od svih hrišćana u severnom
delu Turske.

VERSKA I BOŽJA ZAPOVED
IZ turskih dokumenata saznajemo da je Porta strahovala od pada Niša u ruke ustanika, odakle bi
se Ustanak potom raširio na sve strane. U jednoj bujruldiji piše: ”Stoga je sultanova vlada rešila
da postupa oštro i nemilosrdno s podignutom i pobunjenom rajom. Zato se izdaje zapovest da se
ubija, uništava i strelja svaki buntovnik, pa ma se gde uhvatio, samo da bi se u korenu mogla
uništiti klica ustanka.” Dakle, Srbi su proglašeni neprijateljima din-islama, što je predstojećem
ratu dalo izrazito versko obeležje.
Ne samo da su pretnje bile zastrašujuće, već je i sila koju je Turska počela da okuplja na
granicama ustaničke države bila strašna. Na Porti se ozbiljno shvatio rat sa ustanicima i on se
brižljivo pripremao. Rat sa Srbima trebalo je efektno i uspešno okončati i povratiti vojničku
slavu Stambolu, davno još nestalu. Baš zato ona i jeste bila oprezna, što se vidi iz jednog
fermana u kojem stoji i upozorenje bosanskom veziru: ”Nemoj misliti da je ovo posao kao drugi
poslovi, nego je ovo vjerska i Božja zapovjed.”
Nije li sve to nagoveštaj da moćno Tursko carstvo dobija dostojnog protivnika na Balkanu! U
fermanu se još podvlačila sledeća obaveza Muhamedovih vernika: ”Prema odredbi šerijata,
muslimani su dužni da vode sveti rat (džihad) sa gore navedenim ustanicima. Treba objaviti na
sve strane da će oni koji u ovom vjerskom pitanju budu nemarni i ne izvrše svoju dužnost, biti
pozvani na odgovornost i na ovom i na onom svijetu i snosiće posledice za to.”
Sultanovu vojsku pripremali su za rat Napoleonovi oficiri. Oni su izradili ratni plan koji će
Portinim vojskovođama poslužiti valjano i 1813. godine. Bosanski vezir pokazao je više
živahnosti od rumelijskog valije u pripremnim operacijama. Krajem 1805. bosanska vojska
brojala je oko dvadeset hiljada, a s proleća 1806. godine trideset hiljada vojnika. NJoj se s juga
pridružila hercegovačka vojska, predvođena Sulejman-pašom Skopljakom, pošto je prethodno
ugušila ustanak Drobnjaka. Ona je, preko Novog Pazara, imala da napreduje dolinom Raške i
Ibra. Ibrahim-pašine trupe koncentrisale su se oko Niša, a brojale su oko četrdeset hiljada ljudi.
Severno od njih nalazile su se jedinice čuvenog Pazvan Oglua. Vojnička sila dostojna
poštovanja, pred kojom bi i poneko carstvo moglo zadrhtati. Turci su, dakle, u velike bitke
1806. godine ušli spremni.
Francuski oficiri zamislili su trostrani napad na Srbiju. Prvi korpus turske vojske napadao bi s
istoka, od Vidina, uz Dunav, drugi preko Drine, s centrom u Zvorniku, a treći s juga.

Spomenik Karadjordju
PRVI ZNACI UJEDINJENJA
FRANCUSKI oficiri koji su učestvovali u pripremi turske vojske za napad na Srbiju, računali
su na to da se Srbi bore na svom ognjištu, za život i slobodu. ”Ta nužnost da se pobedi ili umre
pruža Srbima znatnu prednost u odnosu na turske vojnike, koji nemaju neposrednih
stimulativnih interesa.”
Sistem odbrane Srbi su izradili na Smederevskoj skupštini. Na osnovu brojnih izvornih
podataka, Milenko Vukićević je rekonstruisao ustanički ratni plan. Milenko Stojković imao je
da pođe niz Dunav i zauzme Poreč i Kladovo, Petar Dobrnjac uz Moravu na Paraćin, Ražanj i
Sokobanju, Stanoje Glavaš, Mladen Milovanović i Vule Kolarac u pravcu Kruševca, Radič
Petrović uz Ibar ka Raškoj i Novom Pazaru, Milan Obrenović ka Višegradu i Novoj Varoši,
Jakov Nenadović i Luka Lazarević da opkole Šabac. Oko Beograda su bile opsadne čete pod
zapovedništvom Miloja Petrovića i Vase Čarapića. Duž cele granice, u šančevima, bile su
smeštene odbrambene jedinice. Maretić tvrdi da je ustanička vojska brojala trideset tri hiljade
ljudi, od toga konjanika oko tri hiljade, sa svega četrdeset osam topova i četiri merzera. U
Smederevu je bilo glavno skladište oružja i municije.
Na osnovu posrednih podataka može se zaključiti da su ustanici na Smederevskoj skupštini
(1805) razmatrali i mogućnost spajanja s Crnogorcima i zajedničkog ratovanja protiv Turske.
Uvereni da je za ovako demonstrativno istupanje potrebna ruska saglasnost, ustanici su pokušali
da je i dobiju posredstvom izaslanika Čardaklije. Oni su ozbiljno razmotrili kakve su im
mogućnosti da izađu izvan granica Beogradskog pašaluka, i kakve mogu biti posledice tog
agresivnog čina. Učestali izveštaji o Portinim pripremama za rat bitno su uticali na donošenje
odluke da se ratna dejstva prenesu i na Bosnu, Crnu Goru, Kosovo, Niš i Vidin. Saglasnost
Crnogoraca o zajedničkom ratovanju ustanici, međutim, nisu imali.

BURNA SKUPŠTINA
VESTI o upućivanju turskih jedinica bosanskog i ostalih vezira na Srbiju, a posebno netačan
glas da su deputati ubijeni u Carigradu, delovale su šokantno na Karađorđa i ustanike. NJih je
obuzeo veliki strah, ”jerbo ovo sad nije šala, već se je ovo car razsrdio - a vi sami znate, da mi
protiv cara i nismo, i ne možemo po slabosti sile raditi”, pisao je Grujović izbeglim deputatima.
Kod ustanika se osetila užurbanost u pripremi odbrane, naročito posle upozorenja ruske
diplomatije da ih očekuje silan napad. Užurbano je opravljena smederevska tvrđava i u nju
dovlačene rezerve hrane i municije.
U takvim uslovima održana je Smederevska skupština, u prvoj polovini decembra 1805. godine.
Skupština je bila burna, čak je u jednom trenutku postojala opasnost da se završi skandalom. Po
odlukama koje je donela bila je jedna od najdalekosežnijih. Nije bez značaja ni to što je radila u
poslednjoj srpskoj srednjovekovnoj prestonici. U njoj je već radio Praviteljstvujušči sovjet, koji
je s voždom obavio pripreme za zasedanje Skupštine. U prostorijama Saveta, na vidnom mestu,
našla se slika cara Dušana. Sve je bilo spremno za donošenje značajnih odluka, za uspešno
okončanje druge ustaničke godine.

Prvi program ujedinjenja

NIJE jednostavno dovesti u sklad ustaničko intimno uverenje o nadmoći nad turskom vojskom i
zahteve da se turska agresija na Srbiju zaustavi posredstvom Rusije i Austrije. Tako u
pomenutom pismu Čardakliji Telemah uverava da su ustanici spremni da se izbore za slobodu
svih Srba u Turskoj, ukoliko im Rusija to dopusti i pomogne im. Zatim je dodao: ”A vrlo bi
dobro bilo da nam se dopusti da se sastanemo s Crnogorcima, a i njima da se piše da pristanu na
to”.
Prepiska crnogorskog mitropolita, u narodu poznatijeg kao vladika, Petra Prvog i vožda i Saveta
(27. februar 1806) govori da je crnogorski stav bio u suprotnosti s ustaničkim namerama.
Naime, crnogorski mitropolit je hvalio njihov ”neustrašivi duh viteške hrabrosti”, kojim su
proterali careve neposlušnike, a svoje tlačitelje. Osudio je Francuze, najveće neprijatelje
njihovog pokrovitelja i njihove slobode. Iz pisma saznajemo i to da je posredstvom posebnih
izaslanika bila uspostavljena veza između Srbije i Crne Gore. Tu vezu održavale su jedinice s
južnog fronta. Vladika je s nestrpljenjem očekivao odgovor ”kako o Vašem biću i sostojaniju,
tako i o Vašim delam i namerenijam”.

SRBI PREDLAŽU SAVEZ

ODGOVOR vožda i Saveta crnogorskom mitropolitu (16. april 1806) višestruko je značajan.
Između Crnogoraca i Srbijanaca ne postoji nikakva razlika nacionalne prirode, više puta se
isticala zajednička srpska narodnost (”vaše slavne Serblje, cernogorske vitezove”) i prošlost.
Naredna rečenica potvrđuje dobro shvaćeno nacionalno jedinstvo: ”To mi dobro znamo i sav
svijet s nama zna i govori da su Cernogorci oni Serblji koji ćedu u obščemu izbavljeniju pervu
pomoć rodu svome učiniti”. Uvereni da im predstoji zajednička borba za slobodu i nezavisnost,
oni su predlagali Crnogorcima savez - ”nerazrješimi sojuz graždanstva, sladčajši i vječni”. Iz te
borbe i saveza proisteklo bi ujedinjenje.
Tome su, tvrdili su vožd i Savet, najodlučniji protivnici Bosna i izbegli muslimani iz
Beogradskog pašaluka. Stoga su nudili mitropolitu da bude posrednik u izmirenju ustaničke
Srbije sa Bosnom. Ukoliko ne bi bilo uspeha u pregovorima, preklinjali su mitropolita srpskom
krvlju, da učestvuje u zajedničkoj borbi protiv Bošnjaka. Vožd i Savet bili su uvereni da bi ratni
uspeh doneo ujedinjenje sve tri zemlje - Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Deo tih reči
prenosimo, zbog njihovog značaja: ”Da nam se s vojskom čto se skorije može na pomoć nađete
i da takija s leđa otuda na Bosnu udarite, da dižemo sve što se čestitim krstom krsti, da ustane i
Bosna i Hercegovina na obščeje sviju Serbalja izbavlenije, i da pobjedimo nevjernu nama i caru
našemu Bosnu i da živimo zajedno i ujedno kako što nam Bog zapovjeda, koji je u nas jednu
istu serbsku krv ulio i jednim nas blagočestijem prosvjetio, tako da živimo i da budemo jedna
braća, jedno tjelo, jedno serdce i jedna duša i ljubezni sograždani”, ali pod ruskim
pokroviteljstvom.”
Ovo je prvi pisani ustanički program ujedinjenja Srba, u kojem, osim govora o objedinjenju
triju zemalja, nema nikakvog nagoveštaja u pogledu uređenja i oblika vladavine. Može biti od
interesa titulisanje mitropolita, koje je inače bilo neuobičajeno - ”Vaše visokopreosvješčenjejše
knjažeskoe svjetlosti”. Karađorđevo prvenstvo sluti se samo na osnovu njegove titule, inače do
ovog vremena retko korišćene - ”vožd Serbov”.

JAK RUSKI UTICAJ

NEKI dan kasnije Boža Grujović je obaveštavao Čardakliju o uspesima ustaničke vojske i dva
puta istakao želju da se sastanu s Crnogorcima. Ustaničke težnje su očigledne, i skoro da su bile
iste kao i one iz 1809. godine.
Mitropolit crnogorski, posle zaposedanja Boke, zajedno s ruskom flotom borio se protiv
francuza na dubrovačkom primorju. Pod jakim ruskim uticajem, on je Francuze smatrao
glavnim protivnikom, a ratovanje u Dalmaciji oslobodilačkom akcijom koja je njene žitelje
spasavala ”ljutog ropstva i nevolje”. To je bio razlog što je on maltene s nevericom primao vesti
da se hercegovački i albanski Turci spremaju da napadnu Crnu Goru, a rumelijski i bosanski
Srbiju - a na snazi je tvrdi mir i savez između Rusije i Turske. Petar Prvi se stoga usudio da
upozori Karađorđa, u odgovoru od 19. maja, da ostane s vojskom u granicama Pašaluka, sasvim
suprotno od onog što su Srbi hteli. Držeći se ruskih saveta i dajući prednost ratu u Dalmaciji, on
je, dakle, privremeno odbio voždov plan o zajedničkom ratovanju i ujedinjenju.
Kod vožda i Saveta osetila se užurbanost posle značajnih vojnih uspeha postignutih s početka
1806. godine. Oni nisu imali strpljenja da dočekaju mitropolitov odgovor, već su mu se obratili
novim pismom (10. jun). U njemu nema novih predloga, već se samo jače ističe potreba
stupanja u ”položitelni sojuz koji je meždu starima i praotcima našima, dok su slavni bili, bio,
sirječ u družestvo oružija i u meždusobni obranitelni i napadatelni savez”. Petru Prvom nuđene
su sve privilegije koje poznaju prirodni, građanski i politički zakoni. Vožd i Savet zamolili su ga
da razglasi njihove ideje u Dalmaciji i Hercegovini, i zajedno sa Gavrilom Šibalijom učini što
pre ”jednu jaku i silnu diversiju”.
Mitropolit nije bio spreman za takvu akciju. NJegovi odgovori voždu i Savetu bili su kratki i
suvoparni. On se, doduše, na kraju pisma Karađorđu (1. avgust) radovao obnovi srpske slave,
ali nije bio oran da u tome učestvuje. Zauzet sukobom s Francuzima, mitropolit je savetovao
ustanicima da izvlače korist iz dobrih rusko-turskih odnosa i ostanu verni sultanu.
Ovakvo držanje Petra Prvog nije oduševilo ustaničko vođstvo. Crnogorci neće preduzeti
nijednu ozbiljniju akciju protiv onih koji su bili u ratu s ustaničkom Srbijom, a događaji koji će
uskoro uslediti pokazaće da mitropolitova procena nije bila dobra i da je propuštena jedna od
retkih prilika za zajednički i obostrano koristan posao.

RATOVANJE CELE ZIME

RATNI sukobi nisu prestajali cele zime 1805/6. godine. Ratovalo se kao da zime nije bilo.
Ustanici su pošli u ofanzivu odmah posle svršetka Ostružničke skupštine. Milenko Stojković je
zauzeo, krajem januara, Poreč, preko Miroč-planine spustio se u Timočku krajinu, osvojio
Negotin, a potom i Kladovo. Petar Dobrnjac je zaposeo Paraćin, Ražanj i Aleksinac. Turci su
mu pružili žestok otpor u Ražnju, koji nisu uspeli odbraniti, ali jesu Sokobanju. Mladen
Milanović i Stanoje Glavaš uspešno su suzbili vojsku leskovačkog paše i osvojili su Kruševac,
takođe, krajem januara. Potom su se približili Nišu i kod Kuršumlije razbili jedan arnautski
odred. Radič Petrović, koji se jedini potpisivao kao ”kordun komendant”, mada je očigledno da
su i ostale starešine na granici bile u tom svojstvu, prodro je uz Ibar i pripomagao Pazarskoj
nahiji, koja se prethodno pobunila, da se oslobodi. Milan Obrenović je dopro do Višegrada i
Nove Varoši.
Pazvan Oglu krenuo je prema ustaničkim ofanzivnim četama i sukobio se s njima na
DŽivdžibarama, nedaleko od planine Rtanj. Petar Dobrnjac, Paulj Matejić, Milija Zdrvković
Resavac i Milisav Đorđević razbili su ga u februaru i prinudili da pristane na mir. Na južnom
frontu ustanici su, posle prvih uspeha, doživeli poraz na Deževi. Sulejman-paša Skopljak razbio
je još jednom Radiča Petrovića, na Cveti (6. april), pa je oplenio i upalio manastir Studenicu.
Karađorđe je, prema dogovorenom planu, trebalo da pripomogne opsadi Beograda, Šapca i
severnog dela drinskog fronta. Vožd je te zime dosta vremena provodio među beogradskim
opsadnim trupama. Na Sv. Jovana napali su Turci ustaničke čete na Kamalju, gde se on nalazio.
Ustanici su uspeli da suzbiju Turke, pošto je prethodno Janko Katić podelio megdan s turskim
junakom Demom. U Železniku je Karađorđe zatekao sedam srpskih leševa bez glava, pa je
ljutito prekoreo zapovednike što nisu dobro čuvali stražu. On je redovno opominjao starešine i
vojnike na oprez prema Turcima. Austrijska uhoda Maretić zapazio je lakovernost i naivnost
Srba, a lukavstvo i podmuklost Turaka.
Čini se da je na Ostružničkoj skupštini preovladalo mišljenje, protivno voždovoj volji, da se
glavnina srpskih trupa oko Beograda uputi prema Šapcu i zauzme ga pre ulaska bosanske
vojske u Mačvu. Vožd je, uoči sastanka Skupštine, naložio Jakovu Nenadoviću da jurišem
osvoji Šabac. Ako ne uspe, on će doći i zauzeti ga za dva dana. Opsada Šapca bila je i razlog što
Jakov nije prisustvovao Skupštini. Tih dana su ustanici zauzeli Krupanj i kod Lešnice porazili
Turke.
Crkva na Oplencu Karadjordjeva zadužbina

Beograd po opsadom

POSLE kraćeg predaha na Ceru, kod Čokešine,
vožd se uputio prema Šapcu, uznemiravan od
turskih četa. U blizini Mišara, kod Jelenče,
podigao je šančić i bio napadnut pre nego se
valjano ulogorio. Mehmed-kapetan Vidajić i
Osaman-kapetan Gradački ipak su, posle
celodnevne borbe, bili razbijeni. U jednom
trenutku voždov šanac bio je opkoljen i dobro
pritisnut, pa je postojala opasnost da Turci
upadnu u njega i sve iseku. **Tu je Karađorđe
bio u velikoj opasnosti, kako je sam u šancu
govorio: *po duši te te šljivare bosanske, kako
neće da se bez zla okanu***, zapisao je Prota
Mateja.
Osvajanje Beograda
Spasao ga je u iznenadan i odlučan napad Petra Molera, kaonskog kaluđera Makarija i Jovana
Belova iz obližnje šume, pred samo veče. Pouzdani izveštač Konstantin Jovanović javio je
mitropolitu Stratimiroviću da je na bojnom polju ostalo dvesta Turaka, a da je znatno više
ranjenika odvedeno u šabačku tvrđavu. Jedno vreme posle bitke šabačka posada nije se
usuđivala da vrši ispade u Mačvu, koja je, zbog čestih pohara, bila već ponovo spremna da se
potčini Turcima.
Hasan-paša Srebrnički iskoristio je zauzetost ustanika oko Šapca pa je prešao Drinu i napao
Brankovinu i Valjevo. Ranjeni Jakov nije mu se mogao suprotstaviti. Samo se povukao na
obližnji vis odakle je gledao kako gore njihove kuće i crkva. Karađorđe se, saznavši za ovaj
pohod, uputio prema Valjevu odmah posle boja kod Jelenče, sa odredom od šesto vojnika. Kod
planine Slovac uspeo je, s valjevskom vojskom, da suzbije Turke, koji su već bili zauzeli
Valjevo i spalili ga. Turci su vraćeni preko Drine tek kad su od Beograda došli Janko Katić i
Vujica Vulićević.

PAD MAČVE I POCERINE
RATNI pohod prema Valjevu iskoristili su Turci da ponovo, ulogoreni u Badovincima, poharaju
narod i prinude žitelje Mačve i Pocerine da im se potčine. Ratovanje nije prekinuto ni kad se
vožd povukao u Topolu, ostavljajući na severozapadnom frontu Katića i Vulićevića. Potom su,
na Čučugama, Luka Lazarević, Živko Dabić i Jakov Nenadović razbili Osmana DŽoru (15/16.
april). Smrt travničkog vezira samo za kratko vreme primirila je bosanske muslimane.
Stigavši u Topolu vožd se obratio pismom Sulejman-paši Skopljaku (17. april), u kojem ga je
podsetio da je prešao na teritoriju Beogradskog pašaluka i da robi i pali nedužnu raju. Predložio
mu je da se povuče, jer ni on ne namerava ulaziti u druge pašaluke. Osim ovog sumnjivog
obećanja, on je izneo da je dobio od sultana ferman i da očekuje dolazak muhasila. Ukoliko
ovaj ne prihvati predloge, on je pretio da će mu se primaći, a to je značilo i tući se. Skopljak se,
međutim, više nije mogao ni zavarati ni uplašiti.
Opsada Beograda nikada nije napuštana iako su njene jedinice često odlazile na druge frontove,
naročito prema Šapcu i Drini. Maretić navodi da je u maju bilo oko dvadeset hiljada ljudi pod
Beogradom. Uoči Vaskrsa Karađorđe je morao da napusti Topolu i dođe do Resnika, gde su
Turci učinili prodor. LJut, s pravom, izrezilio je zapovednike što nisu dovoljno budnim okom
čuvali šančeve. Sredinom maja vožd se pojavio na Vračaru, gde se tri dana vodila žestoka bitka.
Četvrtog dana izašli su Turci iz grada i napali ustanike, među kojima su bili, pored vožda, Jakov
Nenadović, Miloje Petrović, Vasa Čarapić, Sima Marković, Janko Katić, Vujica Vulićević, Petar
Dobrnjac, Marko Savić i drugi. **Žestoki je boj bio da ne može biti žešći**, sećao se Jokić.

SAMOVOLJA ALIJE GUŠANCA
POŠTO je ustanicima pristigla artiljerija iz Smedereva, krajem maja otpočelo je bombardovanje
Beograda. Početkom juna izvršen je juriš na srpski deo varoši, u tri kolone. Mnogobrojni gubici
nagnali su Srbe na povlačenje. Neki dan kasnije izveden je noćni napad na grad u prisustvu
vožda Karađorđa, ali rezultata nije bilo. Ustanicima nije mogao pomoći ni Ilija Ugričić
Trebinjski (Bej Novokreščeni), koji je s njima hrabro jurišao na beogradsku varoš. U julu su
ustanici uspeli da privremeno zauzmu Sava kapiju. **Posle toga celo leto do pred samu jesen
svaki drugi treći dan izlaziše Turci i bismo se**, veli Jokić.
Nemoćan da sam osvoji tvrđavu islama na Dunavu, Karađorđe se obratio za pomoć Austriji.
Nadvojvodi Karlu pisao je 4. juna i podrobno mu izložio kakve sve nesreće i štete trpe Srbi i
Austrija od samovoljnika Gušanac Alije. On moli visoki dvor da nađe načina, milom ili silom,
da ukloni vođu krdžalija iz Beograda. **Kad ja uđem u Beograd, ne samo daću sa pašom živeti
u miru, već ću odmah obavestiti visoku Portu da ćemo ja i sav narod kao i ranije, ostati
sultanovi verni podanici i da ćemo verno predavati svoje dažbine. Granica će tada opet biti
otvorena i prestaće prolivanje krvi.** Karađorđe je imao više prilika da se uveri kako je teško
osvojiti Beograd i oterati Gušanica, pa je čudno što je poverovao da će u tome Austrija imati
uspeh. On nije tražio vojnu intervenciju, već austrijsko posredovanje, posle koga bi krdžalije
napustile utvrđenje. Potom su vođeni pregovori sa Gušancem i od njega zatražena predaja, pod
određenim uslovima. On ih je, naravno, odbio.
U pismu komandantu Petrovaradinske regimente Ženejnu, vožd je, iz milosti prema Srbima i
radi uspostavljanja mira na granici, predlagao da od **Gušanac Alije zatraži da dođe u Zemun i
da se preda Vašoj ekselenciji**. Otkud Karađorđu naivna pomisao da bi se krdžalija tek tako
odrekao položaja gradskog zapovednika? Austrija se u ovom pitanju držala neutralno.
Do juna vožd je ostao pod Beogradom. Vojsci je izdao zapovest da se strogo drži defanzive.
Sredinom juna boravio je u Smederevu. Odatle se uputio Šapcu i Mačvi, gde se naglo pogoršalo
stanje. Novi bosanski vezir Mehmed Husev-paša, pošto je preuzeo komandu i uključio u vojsku
sve kapetane i paše, ulogorio je trupe s one i s ove strane Drine. Pokušaj Stojana Čupića da
uznemiri Turke upadom u Bosnu nije dao željene efekte. Pod pritiskom silne turske vojske iz
Bosne i Šapca, pokorile su se Turcima Mačva i Pocerina, kao i pre dve godine. Ova slabost
Mačvana i Poceraca počela se ispoljavati još s početka godine. **Mačvani verlo slabi ljudi i
koliko Turaka nije toliko se više oni poplašili**, obaveštavao je Isaković Stratimirovića. Turska
sila, česti upadi iz Bosne, spaljena i uništena sela, život u planinskim zbegovima i na tlu
Austrije, mnogobrojni neuspeli pokušaji osvajanja Šapca, bitno su uticali na ovakvo držanje
Mačvana i Poceraca.

POHVALE ILIJI UGRIČIĆU
PRVI znatniji okršaj ustaničke trupe su dobile. U bici kod Aliagingog Salaša (9. jun) Stojan
Čupić odneo je znatnu pobedu. Potom je u Kitogu razbijena četa Derviš-bega iz Gradačca, koja
je napustila Šabac i krenula prema Drini. Kad se Jakov Nenadović vratio od Beograda Šapcu, a
potom stigao i vožd, usledili su jači napadi na ovaj grad. Drugim napadom na Šabac
komandovao je sam Karađorđe (26. jun), ali uspeha nije bilo iako je posada spala na mali broj.
Mada je stanje na severozapadnom frontu bilo daleko od poželjnog, Karađorđe je morao da
pohita prema Moravi, odakle je grozila nemala opasnost. Baš tada uputio je Mačvanima
bujruldiju bosanski vezir dajući im amenstiju ako ostanu pokorni.
Poslednjeg dana juna vožd je bio u Smederevu, odakle je uputio pismo komandantu Moldavske
armije Miheljsonu, puno hvale za Iliju Ugričića, prvog ruskog oficira srpskog porekla među
ustanicima. On je Srbima pružao vojničke usluge tokom opsade Beograda, a oni su imali
nameru da ga zadrže radi organizovanja vojske. **Gde god se on nalazio, ulivao je našim
ratnicima novi duh**, pisao je vožd Miheljsonu i tražio pomoć u novcu, oružju, municiji i
oficirima. Pismo sličnog sadržaja uputio je i ministru inostranih poslova A. J. Budbergu.
Vožd, Savet i mitropolit Leontije obratili su se posebnom molbom (30. jun) ruskom caru, u
kojoj su podvukli da su suviše iznureni neprekidnim ratovanjem i istrošeni kupovinom ratnog
materijala koji trostruko skuplje plaćaju. Ustanici su u teškom položaju jer su napadnuti sa svih
strana jakim turskim jedinicama i ukoliko im brzo ne stigne pomoć u novcu, vojnoj opremi,
oružju, oficirima (posebno artiljeristima), teško da mogu da se odbrane. Oni će pre, podvukli su
još jednom, **svi do jednog krv svoju proliti i živog dati, žene i decu našu u oganj i vodu
baciti, nego sebe i svoj porod ponovo staviti u nečovečni tiranski jaram**.
Sutradan je vožd potpisao punomoćje Petru Ičku da vodi pregovore s Portom o miru, i odmah se
uputio na moravski front.

PISMO SELIMU SULTANU
POSLEDNJIH dana rada Skupštine ustanici su pisali pisma i molbe radi sprovođenja nekih
njenih odluka. Umesto sultanove molbe, koju je odneo Dunav, sačinjena je nova, 12. decembra,
s potpisima trideset sedam narodnih prvaka. Prota Mateja u jednom pismu ističe da su Srbi radi
ovog **arzmazara držali opštenarodnu Sobor**. Dakle, sastavljanje ovoga akta bilo je osnovni
zadatak Skupštine. U molbi nema ustaničkih zahteva: od sultana se samo traži da fermanom
prizna postojeće stanje. Izuzetno je značajna ova promena odnosa Srba prema Porti, i u punom
je skladu s odlukom o neplaćanju danka. Ustanici su u molbi opisali stanje u Srbiji u periodu od
Pećanske do Smederevske skupštine. Optuživali su Turke za nemire, a posebno Hafis-pašu, koji
je na to svesrdno podsticao. Naglasili su još da su odigli **svenarodni ustanak** da bi se
oslobodili dahijskog zuluma i da bi se **čvrstim zakonima ogradili** od svakog nasilja. Nisu
odricali isplatu danka, što se može shvatiti kao jedan njihov neiskren, taktički potez. Pošto su
još jednom istakli **da mi jedinstveno ni onog zuluma ni nasilja, ni tiranstva trepti ne možemo,
protiv kojeg naoružani jesmo**, zamolili su sultana da spreči bosanskog i ostale paše da
napadaju Srbiju. Oni očekuju od Selima, svog cara, da nešto učini za spas srpskog naroda.
Posebni zahtevi nisu traženi, jer se živelo u uverenju da sultan ima na umu njihovu molbu od
13. maja, na osnovu koje bi im izdao ferman o faktičkom stanju.
Istog dana adresovano je i pismo na ruskog cara, iz kog se takođe vidi da su ustanici živeli u
velikom strahu od silne turske osvete: **I mi danju i noću drhitmo, očigledno našu pogibiju
videći.** Uzdaju se samo u njegovu carsku reč, koja ih može kod sultana spasiti.
I treće pismo potpisano je 12. decembra, ono je upućeno Italijanskom, ruskom poslaniku u
Carigradu. Pored molbe da traži njihov arzmazar kod sultana, u pismu se izražava i očekivanje
da ih on zastupa na Porti. Sva tri akta potpisao je i Karađorđe kao vožd i komandant Srba, sa
Protom Matejom kao predsednikom Saveta.

Pogibija Hajduk Veljka

PROROČANSKE reči uputio je vožd Karađorđe
vlaškom knezu Karadži 27. aprila 1813. godine: **Mi
smo poraženi i uistinu ne znamo, šta će sa nama biti i šta
mi treba da radimo**. Najava poraza samo je deo
proročanstva, koje je upotpunio novim, isto tako
značajnim za sudbinu ustaničke Srbije: **Naprotiv, pak,
ako Turci i budu živeli ovde kao i ranije, onda će se bez
sumnje rasplamsati novi ustanak, i prema tome nikada
više neće biti ni mira ni sreće**. U isto vreme i Nedoba
je izrekao sličnu misao.
Obnarodovanjem ratne proklamacije, oko Petrovdana,
počela je vojna. Šaljući komandantima proklamaciju,
vožd ih je upozoravao da je turska namera da ne udaraju
na šančeve, već da ih zaobilaze i prodru u unutrašnjost,
da pale i narod odvode u roblje. Zbog toga je sve
Hajduk Veljko
pogranično stanovništvo odvukao i smestio u planinske zbegove i u rezervi držao više vojnika
nego na prvoj, isturenoj liniji.
Bosanski vezir stigao je u Zvornik 13. jula, a četiri dana kasnije Turci su prešli Drinu i opkolili
Lešnicu i Loznicu. Nekoliko dana ranije Hajduk Veljko se tukao sa Turcima u Vidinskom polju,
a kad se on povukao, Redžep-aga je prešao Timok 28. jula i pošao na Negotin. Kod manastira
Bukova Srbi su u prvoj bici suzbili Turke, ali u drugoj bici Jusuf-aga isterao ih je iz šančeva.
Potom su Turci odmah opseli Negotin. U isto vreme krenule su turske trupe iz Niša prema
Deligradu.

VEZIR KOD KARAĐORĐA
PRODORI turske vojske iz sva tri pravca bili su žestoki i ubojiti. Najgore je, ipak, bilo na
severoistočnom bojištu. Negotin su Srbi branili iz pet šančeva, i dve kule. Zahvaljujući jednom
vlaškom špijunu, Turci su znali sve o njegovoj odbrani. Nešto kasnije, početkm avgusta,
Karađorđe je naredio porečkom vojvodi Jovanu Stefanoviću da **obesi ili sažeže pred
narodom** drugog uhvaćenog špijuna. Hajduk Veljko ispratio je negotinske žitelje i svoju
porodicu u Poreč i čim su ga Turci opkolili zatražio je pomoć glavnokomandujućeg protiv
Rumelije, Mladena Milovanovića. Karađorđe i Milovanović, uvidevši da opasnost postoji i sa
Drine i sa Timoka, odlučili su da se vojska sa južnog fronta podeli: Pljakićeve trupe povukli su
k Deligradu, a Obrenovićeve uputili ka vojsci Prote Nenadovića. Ministar vojni nije imao
smelosti da pošalje pomoć Hajduk-Veljku dok mu ne stigne Pljakić, što je bitno uticalo na ishod
ratovanja kod Negotina. Uzalud ga je vožd podsticao na to, a Pljakića požurivao.
Malobrojna Veljkova konjica više puta je izlazila iz šančeva nanoseći neprijatelju gubitke, sve
dok Turci nisu podigli svoje šarampove. U ovim borbama poginuo je Hajduk Veljko, onako
kako priliči velikom junaku. Stečeno bogatstvo nije hteo da sklanja sa porodicom, zadržao ga je
pri sebi: **Sramota bi bilo, da Turci dođu u moju kuću, pa kod, tolike slave i imena mog, ništa
u njoj da ne nađu**. Kad mu je veliki vezir u ime sultana ponudio vezirstvo u Beogradu za
predaju Negotina i izdaju vožda, odgovorio je: **A zar on ne zna da sam ja vezir kod
Karađorđa!**
Prilikom jednog od svakodnevnih obilazaka šančeva, oko 10. avgusta, slučajno ga je pogodilo i
usmrtilo topovsko đule. Taj slučaj doprineo je mnogo nastanku priča o njegovoj, doista, dotad
neiskazivanoj hrabrosti. **U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u
njegovo vrijeme, Bog zna, bili se oni mogli s njim isporediti**, pisao je bez preterivanja Vuk
Karadžić. Pokušaj da se prikrije njegova pogibija nije uspeo ni kod Srba ni kod Turaka.
Sahranjen je sutradan pored crkve. Komandu je preuzeo njegov brat Milutin, kog je postavio
Mladen Milovanović, a Karađorđe potvrdio vojvodom. Veljkovom smrću strah je obuzeo
branioce i oni su u noći između 16. i 17. avgusta napustili Negotin. Ustanici su ostavili u
šančevima znatnu količinu municije i robe i, savlađujući mnoge prepreke, povukli se u Poreč. U
isto mesto pristigli su, koji dan kasnije, branioci Tekije, koju su spalili i napustili čim su saznali
za sudbinu Negotina.
Veliki vezir se iz Vidina uputio u Negotin da bi obišao ovo ustaničko poprište, pa se vratio
natrag. Uspesi na istočnom ratištu učinili su velikog vezira i Turke gordim. Turska prethodnica
na čelu sa Redžep-agom izbila je pred Kladovo 20. avgusta. Grad je branio vojvoda Živko
Konstantinović, koji se uplašio turske sile i noću pobegao sa sudijom Jocom Petrovićem i
svojim momcima.

TEŠKO BEZ VOŽDA
BOLESNI vodž boravio je tih dana u Topoli i Voljavči, odakle je izdavao naredbe za sva ratišta.
Kad su mu se za pomoć obratile opkoljene vojvode Golupca, Gradišta i Tekije, on je naredio
Milovanoviću da im je hitno pruži upućivanjem tri hiljade konjanika i ličnim odlaskom na
ratište. Vožd je slao ohrabrujuća pisma na sve starne. Sve komandante je uveravao da će stići
ruska vosjka do Krstovdana. Osim odbrane utvrđenja, tražio je od vojvoda da zaseku busije na
prevojima i dobro se organizuju, pa im Turci neće moći ništa. Braniocima Kladova
preporučivao je da brane grad i čuvaju **da Turci planinu ne uvate i da ne prođu dalje**.
Karađorđe je potvrdio Milutina Petrovića za vojvodu, a potom ga bodrio u nekoliko pisama.
Pred neobuzdanim turskim naletima i svakodnevnim obračunima neubedljiv utisak ostavljale su
njegove reči da ima **tri nedelje dana kako Moskovi jednako u pomoć idu**. Ministru vojnom
naredio je da mu pošalje u pomoć odred od šest stotina ljudi. I Živku Šljiviću obećavao je
pomoć iz Deligrada, te da će prvi put posle pada u postelju, lično doći na ratište.
Karađorđevo odsustvo osetilo se brzo na svim ratištima. NJegovo prisustvo iz ranijih godina i
njegova strogost nisu se mogli ničim nadoknaditi. Neka njegova pisma nisu stigla na odredište,
za neka nije bilo vremena da se pročitaju. Bolest **vrućinšćinu**, kako ju je sam nazvao, nije
mogao brzo da zaleči, a stanje na ratištima bivalo je sve teže.
Brojčana nadmoć turske sile, neprekidna grmljavina topova, masovno ubijanje poraženih,
odsecanje glava, ušiju i noseva i slanje u Travnik, Vidin, Jedrene, Niš i Carigrad, vratili su strah
u srpske duše. Snaga srpske odbrane time je znatno pokolebana. Turska osveta bila je grozna i
nemilosrdna. Turci nikom nisu praštali, zbog čega je **neki paničan strah trenutno ukočio
snagu Srba**. Nemarnost i neizvršavanje njegovih zapovesti od strane nekih vojvoda
razbesnelo je vožda, ali usled odsustva sa ratišta on taj bes nije imao nad kim da iskali. Srpskim
vojvodama je naređivao: **Tako sve da narodu objavite i vojsku oslobodite i ohrabrite, zašto se
vojska dosta uplašila**. I u tim kritičnim trenucima tražio je od njih da se lepo ophode prema
narodu.

PRESUDE VELIKOG SUDA
STRAH da će im porodice pasti u turske ruke najviše je uticalo na srpske ratnike da dezertiraju.
Ovo bežanje bilo je privremeno, dok se porodica i pokretna imovina ne sklone u planinske
zbegove. NJih su pratile sporadične pobune u nekim jednicama i knežinama. Sve skupa srdilo je
vožda i on se ljutito obraćao vojvodama što njihove trupe nisu u punom sastavu. Ova pojava
narušavala je odbrambenu moć Srbije. Sve glavnokomandujuće i četrnaest vojvoda prekorevao
je što nisu sprečili dezertiranje, naredivši im da isteraju **do poslednjeg čoveka na vojsku**.
Bilo je i onih koji su, uvereni u tursku nadmoć, prelazili u neprijateljske redove. **I koga
uvatite da beži u Turke, izlomite sve, i ruke i noge**. Vojnim zapovednicima dao je sva prava u
kažnjavanju dezertera i prebega, oslobodivši ih bilo kakve sudske odgovornosti. Svima koji ga
ne bi poslušali zapretio je da će platiti glavom kad se pojavi kod njih. Međutim, ove pretnje,
iako nisu bile nežnije od prethodnih, nisu više imale blagotvorno dejstvo iz ranijih godina.
Sutradan posle bekstva kladovskog komandanta, Turci su savladali zbunjenu gradsku posadu.
One branioce koji nisu ostavili svoje živote na bedemima neprijatelj je prepustio
pobedonosnom maču, tačno u ponoć između 25. i 26. avgusta. Turci su se, potom, uputili prema
Brzoj Palanci i Poreču.
Poreč se dugo i junački branio, zahvaljujući tome što je bio dobro utvrđen i što su ustanici na
četiri obližnja ostrva podigli jaka utvrđenja. NJih je branila posada od dve hiljade odvažnih
boraca pod zapovedništvom Hadži Nikole. Tu su se našli preživeli branioci Negotina sa
vojvodom Milutinom Petrovićem. Vožd je 13. septembra obavestio vojvodu Jovana Stefanovića
o pogubljenju Živka Konstantinovića i Joce Petrovića i preklinjao ga da ne izneveri svoj rod, jer
bolje je da svi **izginete nego da to mesto upustite**. Sve koji bi napustili utvrđenje čekala je
smrt, isto kao i one koji bi došli pod tursku sablju. Glava se mogla očuvati na ramenu samo ako
se odbrani Poreč.
Veliki narodni sud uhapsio je u Beogradu i osudio na smrt Živka Konstantinovića i Jocu
Petrovića. Oni su javno pogubljeni kod krsta sv. Andreje 15. septembra. Tim povodom Veliki
sud, u voždovo ime, izdao je proglas o njihovom kukavičkom držanju u Kladovu, o presudi i
vešanju. **A pri tom svima na znanje dajem i javljam kako malome tako i velikome i istinu
svima govorim: koji god od vojinstva svoje mesto ili šanac ostavi i ne bude hteo ondi gdi je
naređen bijući se umreti za svoju veru i zakon, za svoj rod i otečestvo, za svoju slavu i carstvo
nebesno, što će ga narod i njegovi potomci slaviti i blagosiljati i sveće mu paliti**.

HRABRI BRANIOCI
VOJVODA Jovan Stefanović bio je **junak gori od Živka Kladovskog**, zapisao je Vuk. Kad
su se turski ratni brodovi neopaženo primakli Poreču, zahvaljujući magli, njegovi branioci su
još deset dana pružali otpor. U noći između 20. i 21. septembra pao je poslednji šanac na
Porečkom ostrvu. Tad je deo posade, prebegao na banatsku stranu, a preostali su isečeni, među
njima i hrabri branilac Hadži Nikola.
Turci su ovim pobedama otvorili put ka Smederevu i Moravi. Ratujući protiv ustanika i oni su
ispoljavali izvesne slabosti. Veliki uspesi izazvali su surevnjivost, pa su se njihove starešine
pozavadile. Umesto Redžep-age za zapovednika prethodnice postavljen je silistrijski serasker
Ahmed-paša, koji je poveo čete uz Dunav stigavši krajem septembra do ušća Morave.
Najuspešnije branili su se ustanici na jugoistočnom ratištu. Mladen Milovanović držao je
komandu čvrsto u svojim rukama, pružajući dugo otpor Turcima. U početku su Srbi imali
uspeha, ali do veće bitke nije došlo. Jedan izvor beleži da je u više manjih okršaja poginulo pet
ajana, četiri hiljade turskih vojnika, dok je hiljadu zarobljeno. Karađorđe je bio zadovoljan
uspesima vojnog ministra.
Jednak Ahilu i Obiliću, tako je o Hajduk-Veljku pisao V. Karadžić
Smrt legendarnog junaka Hajduk-Veljka
Zamukla srpska zvona

VOŽDOVU nepokretnost i neučestvovanje u ratnim operacijama, osim u jednoj bici,
objašnjavamo sledećim postupcima: Do početka ratnih operacija u julu, on je bio zauzet radom
na svom imanju i topolskom gradu i crkvi. Potom se skoro dva meseca lečio. Istovremeno ga je
obuzela ideja o preseljenju u Rusiju.
Samo jedan izvor pruža drugačije uverenje o Karađorđu u vreme turskog napada na Srbiju.
Grofu Meternihu dostavljen je izveštaj, poslednjeg dana jula, u kojem se tvrdi da su Turci
nadmoćniji od Srba. Uprkos tome, Karađorđe je odlučio da, ako zapadne u bezizlaznu situaciju,
po ugledu na Mustaf-pašu Barjaktara i Pazvan Oglua, odleti u vazduh sa svojim topolskim
dvorcem. Nema sumnje da su se i ovakve misli vrzmale u njegovoj glavi.
Vožd je letnjih meseci 1813. godine bio razdiran najcrnjim slutnjama i bolešću. To nije moglo
da ostane nezapaženo, ne samo od austrijskih špijuna, već i ustanika. Branioci Deligrada su
čuli, u vreme prvih turskih napada, da Karađorđe **imade neku boljku na srcu** i da je umro.
Uskoro, zatim, proneo se glas da **život Svetoga Kralja škripi**, što se tumačilo kao **znak
da će Srbija da propadne**.
Najtežu optužbu protiv Karađorđa i njegovog držanja, uoči pada Srbije, izneo je Vuk Karadžić.
Istorik Prvog srpskog ustanka beleži da se vožd, dok su drugi ratovali, **tajno prepravljao da
beži u Nemačku**. Novac i deo pokretnog imetka prebacio je u Topčider i tu ga zakopao.
Sačuvan je spisak njegovih stvari i stoke razdeljen raznim licima, a datiran je 1. septembrom.
Dakle, već tada je Karađorđe pripremio svoju porodicu i stvari za seobu. Odluku o seobi, ipak,
nije tada doneo.

PRIPREME ZA ODLAZAK
VOŽDOVO pismo od 22. septembra, upućeno iz Zabrežja Janićiju Ćuriću, rešava mnoge
dileme. Karađorđe pominje svoj odlazak u Topčider, koji je u neposredoj vezi sa Vukovim
kazivanjem. On je očekivao Andriju Jokića iz Topole da mu dotera u Topčider nešto svinja, koje
je nameravao da proda u Austriji. Boraveći na Savi, on je gledao kako narod u sve većem broju
beži u susedno Carstvo. Sela su već opustela. Polovina beogradskog garnizona pobegla je iz
grada, pa je morao da odjuri u Beograd. Uveren u opasnost koja je pretila sa svih strana, vožd je
obavestio svog sekretara da će iz Beogada otići u Topolu **da uzmem moju familiju i tvoju i da
poručim za Savu i Saru, da i one dođu i da i svedem u Beograd da i Turci ne porobe**.
Obe porodice ostaće u Beogradu sve dotle dok ne zapreti velika opasnost, a **ako bude nužde,
kud sav narod onuda ćemo i mi**. Iako je pisano svega dvanaest dana pre pada Srbije i
njegovog prelaska u Austriju, Karađorđe još nije nameravao da prebaci porodicu preko granice,
već samo da je skloni da ne bi pala u tursko ropstvo, ne zaboravljajući Savu i Saru, supruge
Pljakića i Karamarkovića. On je tada planirao preseljenje u Beograd, a ne u Austriju, mada ni
ovu mogućnost nije isključivao. Za nas je bitna i njegova namera da organizuje odbranu
Beograda i potom ode na Moravu i prema Drini, u zavisnosti od toga gde će biti potrebniji.
Tri dana pre pada, Karađorđe je korio Pavla Popovića što je zakupio nekoliko lađa i s njima
preseljavao narod u Austriju. Radi ohrabrenja malodušnih i poplašenih žitelja, sam se pojavio u
Beogradu 30. septembra i tvrdio da nema **nikakve nužde da se selimo**. On je javno
nastupao tako samo još tog dana. Budući da je bio uveren da je seoba Srbalja neminovna, ništa
mu drugo nije preostalo osim da je sam organizuje. Istog dana obratio se austrijskom generalu
Červenki obaveštavjući ga da je izdao naredbu da se privremeno obustavi nekontrolisano
prelaženje reke. Narod je, u strahu i žurbi, ostavljao, bacao i na druge načine upropašćavao
imetak. Zato je izdao zapovest da svako sa svojom pokretnom imovinom dođe do obala reka i
tu sačeka, kako bi **spokojno i bezbedno prešli**. Za tako organizovani prelazak više nije bilo
vremena, a preplašeni narod niko više nije mogao zaustaviti.
Karađorđe nije mislio samo na preseljenje svoje porodice. Kad mu je bilo sasvim jasno da se
ustanici ne mogu odbraniti, on se iz logora kod Šapca obratio pismom caru Aleksandru (31.
agust), iznoseći mu da je pad Srbije neizbežan. Posle pada sledila je strašna osveta svirepih i
ogorčenih Turaka. Molio je cara da posreduje kod austrijskog vladara da se omogući ustanicima
preseljenje u Rusiju, ili da ih susedna monarhija primi pod svoje okrilje.

SRBIJA NA SAVI
SAVETOVAN od Nedobe, Karađorđe je zamolio velikog vezira za šestonedeljno primirje. Ako
se ne prestane sa razaranjem Srbije, sultan neće imati **nikakve fajde od puste zemlje**. Vožd
je uputio u Petrovaradin baronu Sigentalu sekretara Stevana Jevtića radi posredovanja kod
velikog vezira. Od svega toga nije bilo ništa, baron je odbio da interveniše, a gordi vezir nije ga
udostojio odgovora.
Ratne operacije dovele su austrijsko-srpske odnose u poseban položaj. Najjednostavnije
možemo ga iskazati navodeći reči dve odgovorne ličnosti obe države. Mladen Milovanović je u
martu, ljut zbog bekstva Ivana Jugovića, izjavio austrijskom tumaču, kojem je nameravao da
ograniči kretanje u Beogradu: **Ovo je naša zemlja, vaš car nema ovde ništa da zapoveda**. A
kad je svima bilo jasno da će Turci pobediti, grof Meternih je zapisao na jednom izveštaju:
**Još ne vidim Srbiju potpuno pokorenu, protiv čega uostalom nemam ništa**. U tim teškim
trenucima za ustanike, Austrija je dopustila snabdevanje hranom turske vojske sa svoje
teritorije.
U vreme sveopšte turske ofanzive, kad su neuspesi na ratištima i predomišljanje oko seobe
razdirali vožda, on je morao da rešava više sitnijih pograničnih sporova sa Austrijom. Pritisnuti
od Turaka, njih su izazvali ustanici, pa je Karađorđe bio prinuđen da se pravda pred smirenim
petrovaradinskim generalom. Vožd je dao zadovoljenje austrijskoj strani, ponajviše za to da bi
je umilostivio i odobrovoljio za prijem sve mnogobrojnijih izbeglica.
Karađorđe nije dobio odgovore ni od austrijskog ni od ruskog cara pre napuštanja Srbije.
Front na Moravi se stabilizovao i dobro držao. Tako nije bilo pored Save, pošto su Bošnjaci
prodirali do šabačkog polja. Tu su se ušančene vojske više merkale nego borile.
Nekontrolisano preseljavanje nije uopšte prekidano i pored voždovog nastojanja da se
organizuje. Stekao se utisak da se cela zemlja seli. Sve skele bile su prepune. Poslednja tri dana
septembra Nedoba i mitropolit Leontije preseljavali su svoje stvari u Zemun, a arhimandrit
Melentije Nikšić prebacio je u kontumac ćivot svetog Kralja. I Jakov Nenadović pripremao se
za seobu. Cela Srbija spustila se na obale Save i Dunava.
Vožd Karađorđe stigao je u Beograd, 29. septembra i odmah zaustavio preseljavanje
Beograđana. Čak je vratio neke stvari ruskog agenta i mitropolita. Tada se vožd, posle toliko
vremena, ponovo sreo sa mitropolitom Leontijem. On i Nedoba neprekidno su nagovarali vožda
da napusti Srbiju. Umesto u Zemun, on se sa mitropolitom, 2. oktobra, uputio ka Moravi, gde je
Milovanović pregovarao sa Redžep-agom. Očekivalo se da će mitropolit, pošto je bio u dobrim
odnosima sa adakalskim zapovednikom, potpomoći pregovore. Karađorđe i mitropolit boravili
su kratko u šančevima Mladena Milovanovića i Vula Ilića. Tu su saznali da su Truci probili
front na Moravi i odmah su se vratili u Beograd. Srpske trupe pod komandom Vula Ilića,
povlačeći se prema Beogradu, pobile su sve Turke u Smederevu. Turske trupe, hitajući prema
Beogradu, zaustavile su se u Grockoj, gde su, sveteći se za prethodni pokolj, poubijali sve
srpske žitelje (4. oktobar)
Spomenik Voždu ispred Hrama Sv.Save

TOPOVI NA BOSFORU
U RANO jutro 3. oktobra, vožd Karađorđe sa porodicom, Nedobom i Leontijem prebegao je u
Zemun. Bila je nedelja i kiša je padala ceo dan, a crkvena zvona nisu više pozivala Beograđane
na jutrenje. On se na preseljenje odlučio pod pretnjom turskog prodora sa Morave, a u
nemogućnosti da organizuje odbranu Beograda, u kojem više nije bilo ni vojske ni stanovnika.
Beograd je ostao prazan, pošto je prethodno Cincar Janko isekao beogradske Turke.
Pobedonosna sultanova vojska sa vezirom Behrem-pašom ušla je u grad 5. oktobra, ne verujući
da je grad ostao pust i nebranjen. Zastava sa polumesecom ponovo se vijorila na beogradskim
bedemima. Srbija je bila pokorena, iako se Deligrad držao još pet nedelja, a srpske trupe pored
Save još nekoliko dana. Veliki vezir Huršid-paša ušao je u Srbiju tek posle pada Deligrada.
U šabačkom gradu, na vest o voždovom bekstvu, sastali su se Sima Marković, Luka Lazarević,
Miloš Obrenović, Mateja Nenadović, Stojan Čupić i Petar Jokić. Voždov prelazak u Austriju
izenadio je i pokolebao hrabre branioce otadžbine - **vojska se upropasti od stra i od čuda**.
Obrenović je bio ljut na Simu Markovića, a svi skupa razočarani u Karađorđa. Odlučili su da
upute Petra Jokića i Miloša Obrenovića da **uvate Beograd** i organizuju njegovu odbranu.
Konjanici su stigli do Paleža, gde su saznali za ulazak sultanove vojske u Beograd. Čim je Sima
Marković prebegao u Austriju, za njim su krenule preostale starešine i vojska. Bošnjaci su ušli u
Šabac noću 5/6. oktobra.
Samo jedan među prethodno pomenutim braniocima Šapca imao je hrabrosti da ostane u
pokorenoj zemlji - Miloš Obrenović. Ni Jakov Nenadović nije uspeo da ga ubedi da napusti
Srbiju. **Ja, brate, u Nemačku ne ću, niti imam kuda, da ja s golim životom bežim u Nemačku,
a Turci za života moga da robe i prodaju moju staru majku i ženu i decu! Bože sačuvaj! Nego
idem u moju naiju, pa kud ostali onoliki narod, tuda ću i ja: dosta je naroda izginulo sa mnom,
ne će biti nikakava nepravda, ako i ja s narodom poginem i propadnem**.
Narod je upamtio i Karađorđevo kukavičko i Obrenovićevo junačko držanje. To je bitno uticalo
na svest potonjeg naraštaja u oblikovanju likova srpskih voždova. Zbog neodlučnog držanja i
napuštanja Srbije, Karađorđe je izgubio ulogu vođe - postao je politički mrtav. Zato što se
hrabro borio i što je odlučio da ostane sa narodom i sa njim deli sudbinu, koja je bila teža od
izbegličke, pred Milošem se otvorio put slave. Prvi je pao, drugi se uzdigao i preuzeo ulogu
vođe srpskog naroda.
Kad je posle nekoliko dana stigla vest u Carigrad o padu Srbije, tri dana su po tri puta pucali
topovi u gradu na Bosforu u slavu turske pobede. Srbi su privremeno izgubili državu i bili
pokoreni. U tom trenutku njihova budućnost bila je sasvim neizvesna.

ROPSTVO I SMRT
NIKADA Srbi sa područja ustaničke države nisu bili u težem i bezizlaznijem položaju nego u
drugoj polovini 1813. godine. U septembru i oktobru sva Srbija još jednom je gorela, kao i
početkom 1804. Umesto turskih hanova, sada je vatra gutala srpske domove. Oblaci dima na
nebu, potoci krvi na zemlji. Izbezumljen i zastrašen narod proklinjao je svoje starešine, koje su
se sklanjale od njega i bežale ispred Turaka. Iako su Turci brzo napredovali i zatvarali prelaze
na Savi i Dunavu, ogromna masa stanovnika uspela je da se prebaci na područje Austrijskog
carstva.
Razbijena vojska, popaljena sela, na sve strane leševi i odsečene glave, svirepi Turci željni
osvete, bekstvo starešina, a **glas topovski glasom glasu odgovara**. Ceo narod stavljen je
izvan zakona, ali Turci su se najokrutnije poneli prema Šumadiji, odnosno Beogradskoj,
Smederevskoj, Kragujevačkoj i Valjevskoj nahiji. Dvanaest dana bilo je dopušteno vojsci da
seče sve od reda. **U takvom krajnjem nedoumiju, pomislim, nebo visoko, zemlja tvrda, a od
Cesarije Turci vodu zatvorili, begati se nema kuda, a braniti se ne možemo. Neizbežimo robstvo
i smrt pred očima vidim**, zapisao je Prota Mateja. Stradali su oni koji su ostali u Srbiji, davili
su se oni koji su prelazili reke, a propadali oni koji su verovali da su srećni što su se dočepali
austrijskog zemljišta. Posle tolikih patnji, strah od Turaka ponovo se uselio u duše Srbijanaca.

Prenosenje mostiju Vozda Karadjordja iz topolske u oplenacku crkvu 3.septembra 1930.

Kraj