Naslov originala ARISTOTELIS METAPHYSICA ΤΩΝ ΜΕΤΑ ΤΑ ΦΥΣΙΚΑ

Prema izdanju W. Christ, MCMXXX, Lipsiae; i W. Jaeger, MCMLVII, Oxoni

REC-DVE Ο ARISTOTELU čitaoci „Kulturinih" izdanja imali su već prilike da budu dovoljno obavešteni ο Aristotelovu delu i životu. Ne mislim samo na odeljak ο Aristotelu u sovjetskoj Istoriji filozofije pod redakcijom Aleksandrova, nego u prvom redu na prevode Aristotelove Politike i Nikomahove etike. U oba ta značajna dela čitalac može naći pouzdana i opširna obaveštenja u tom pogledu koja potiču iz pera našeg priznatog stručnjaka dra Μ. N. Đurića, koji je u isti mah pesnik, naučnik i filozof. Spominjem sve njegove kvalitete stoga što je i rad samog Aristotela obuhvatio sva tri pomenuta pravca. Ipak sam se rado odazvao pozivu kolege V. Pavićevića da kažem nekoliko reči ο Aristotelu povodom ovog prevoda Aristotelova dela, koje se smatra glavnim i presudnim za njegovu celokupnu aktivnost. Ovaj zadatak mislim tako da izvršim da kažem reč-dve ο Aristotelu, i to ne samo u vezi s njegovim prethodnicima Platonom i Demokritom, nego i obzirom na njegove naslednike Teofrasta i Stratona. Tako će se, smatram, moći bolje uočiti izuzetan značaj Aristotelova rada ne samo za antičku kulturu i filozofiju nego i za sve potonje naučnike i mislioce, evropske i afro-azijske. Ove poslednje moramo imati u vidu zbog arapskih naučnika i filozofa kojima u mnogome pogleđu dugujemo preciznije podatke ο ponekim mestima Aristotelova teksta iz prostog razloga što su se u arapskiin i sirijskim prevodima sačuvali krupni fragmenti i ostaci ruševina Aristotelove monumentalne naučno-filozofske zgrade.

Time smo već dodirnuli glavnu teškoću koja ometa i sprečava da se u potpunosti uoči, prikaže i shvati sve ono što se sačuvalo pod Aristotelovim imenom. Da bi čitalac imao bar neku predstavu ο veličini ogromnog dela, dovoljno je pomenuti samo to da prema opreznoj proceni Aristotelova zaostavština prelazi 20.000 štampanih stranica današnje osmine. To znači da Aristotelu ne dugujemo samo dela, nego celu biblioteku. Stoga nije čudo što je ovaj Danteov maestro postao u neku ruku kanonski filozof ne samo za katoličke hrišćane nego i za islamske afro-azijske poslednike. Znači li to da je ovaj neobičan čovek iz starobalkanskog Stagira bio doista u tolikoj meri i u tolikom obimu univerzalan da je mogao istovremeno služiti i katoličkim teolozima tipa Tome Akvinskog i islamskim mističarima sve do Indijskog okeana? Na to pitanje može donekle da odgovori upravo ovo delo koje izlaže osnovne misli ovog prvog i najvećeg Platonovog učenika. Obično se zaboravlja da je Aristotel imao još dva učitelja osim Platona: prvi je njegov rođeni otac, lekar na makedonskom dvoru, a drugi je glavni osnivač antičke atomistike, Demokrit iz Abdere, mlađi savremenik Platonovog učitelja Sokrata. Od oca Nikomaha nasledio je smisao i interes za biološke nauke (ali je sam zaostao u pogledu na medicinske nauke), a od materijaliste Demokrita univerzalizam za koji nije znala Platonova Akademija, jer je planski i svesno brisala i ignorisala i Demokrita i njegove atome zajedno s atomizmom. Aristotelu treba odati priznanje da je posle dvadesetogodišnjeg učenja u Platonovoj Akademiji sačuvao objektivan stav prema Demokritovim pogledima. Staviše, fizičar Straton, sholarh („glava škole") u Aristotelovom Peripatu posle Teofrasta, priznavao je, suprotno Aristotelu, postojanje praznog prostora koji okružuje minima, ali nije priznavao kontinuirani vakuum u Demokritovom smislu. Mi ovde ne možemo ulaziti u detalje pojedinih učenja filozofskih škola u Atini, ali moramo naglasiti okolnost da se Aristotelovo učenje ne može pravilno ni posmatrati, ni oceniti ako ga odvojimo od njegovih glavnih prethodnika, Platona i Demokrita, i ako ga izdvojimo od onog što su u prirodnim naukama učinili njegovi učenici i naslednici, Teofrast u botanici i mineralogiji, a Straton u fizici i medicini, Eudem u matematičkim naukama i Aristoksen u muzičkim. Naročito treba istaći okolnost da je Straton kao Teofrastov naslednik i glava Aristotelovog Peripata prihvatio Demokritov materijalizam i tako upravio Peripat u

dok Platonovu idealnu državu treba da rukovode naučnici. Pa ipak državno-pravni teoretičari i pod kraj prošlog veka stoje na gledištu da se u pogledu društvenih nauka moramo vratiti na Aristotela. i pored svih 158 proučenih državnih uređenja. koji je preuzeo od pitagorovaca posebno interesovanje za matematičke nauke. Koliko je Aristotel. pa i vraćanja na staro i pređeno. Ovakav nazadan stav Aristotelov može se objasniti njegovim čudnim shvatanjem da ima ljudi koji su od prirode robovi i. sve u suprotnosti s Platonovim racionalističkim spekulacijama. Platonu je sasvim jasno da se porodica nije mogla osnovati bez države i pre države. odnosno filozofi. pa naselje. bio prilično slab matematičar. a aristokratija od politeje. od prostijeg ka složenijem. opet. jer on smatra da je postala i postojala najpre porodica. koji su za Aristotela varvari i pored njihove nauke i tehnike samo stoga što ne govore grčki. kako taj izraz glasi grčki. koji nalazi da je bolja basileja od aristokratije. pogotovo što se u basileji može ostvariti idealan slučaj doživotnog vladara. zatim opština i najzad država. Ni u pogledu postanka države nije Aristotel u osnovnim shvatanjima otišao mnogo napred od svog učitelja Platona. za razliku od svog učitelja Platona. Ali ne samo to. svojstvene svakom . Isto takav nazadak u shvatanjima ovog univerzalnog naučnika možemo konstatovati i u njegovoj astronomiji koja zaostaje za Eudoksom i koja pobija obrtanje Zemlje oko svoje ose. i pobeđenih Persijanaca. drugih koji su od prirode slobodni. Ova nazadovanja u učenjima osnivača bioloških nauka mogu se objasniti samo time što je. Aristotelovi pogledi na ljudski mozak i njegove funkcije pokazuju očigledan nazadak prema učenjima starije Hipokratove škole. bio zaostao u pogledu društvenopolitičkih shvatanja vidi se najbolje po tome što u jednom pismu kori svog učenika Aleksandra Velikog što je proglasio jednakost između Helena. imamo i kod samog Aristotela. dok je za Aristotela kao sasvim prirodan put izgledalo rašćenje od manjeg ka većem. I u drugim disciplinama mogu se naći neobjašnjive suprotnosti i protivrečnosti. u koje treba da spadaju i Aleksandrovi Makedonci. Takvih kolebanja i protivrečnosti.novome pravcu koji je sasvim suprotan Aristotelovoj metafizici i teologiji. Iako mu je otac bio lekar i bez obzira na to što se sam Aristotel bavio eksperimentom i neposrednim posmatranjem. osobito stereometriju.

Poslednjih deceniia filolozi i istoričari koji utvrđuju i interpretiraju tekstove počeli su pod uticajem Engleza Rosa i Nemca Jegera da temeljitije ispituju tekstove sačuvane u Aristotelovu korpusu. Međutim. pogotovo krupnu zaostavštinu prvih atomista. Stil gotovo svih tih tekstova kojima danas raspolažemo ne zaslužuje nikako onu visoku pohvalu koju Aristotelu daje Ciceron govoreći da je zlatan. Već se od ranije zna da je Aristotel držao dve šetnje (περίπατος) svakog dana — jutarnju i večernju. nego i na ponavljanja i upućivanja na druga mesta. Pri tome treba istaći da je u Peripatu vladala potpuna sloboda svestrane diskusije i da su se mogla čuti i zabeležiti suprotna mišljenja.univerzalnom enciklopedisti. . neke protivrečnosti mogu biti i prividne. odnosno predavačeva podsetnika. koje potiču od njegovih slušalaca. Stoga je vrlo težak posao da se utvrde glavne razvojne linije kojima se kretala i napredovala Aristotelova naučna i filozofska misao. on se raspitivao kod ribara i lovaca za neke pojave u prirodi. na žalost. a večernja za širi krug sa naučnopopularnom tendencijom. Za razliku od svog glavnog učitelja Platona. i društvene nauke. koia je imala univerzalan karakter. ali predavanja sa jutarnjeg kursa imala su karakter studentskih beležaka. jer je uzela u obzir i formalne. jer su bila redigovana kako treba. Iako je Aristotel kao organizator ostavio daleko za sobom sve svoje učitelje. Razume se da su samo predavanja iz ovog večernjeg kursa bila podesna za publikaciju. Jutarnja je bila određena za starije učenike i imala je sasvim naučnoistraživački karakter. kojih. Izuzetak čini politička istorija Atine pronađena u Egiptu krajem prošlog veka. nema. iako se odlikovao jedinstvenim darom za posmatranje i naoko beznačainih čin.i'enica u prirodi. Slična teškoća. mada mnogo manja. Misli se da pretežna većina sačuvanih dela Aristotelovih spada u predavanja sa jutarnje šetnje i da u tim predavanjima nije uvek prosta stvar pouzdano razlikovati reči predavača i dometke. postojala je već i prilikom rekonstrukcije platonizma. odnosno greške u reprodukciji. ipak mi ne smemo zaboraviti da su mnoge protivrečnosti nastale otud što je ovaj neumorni i neobično plodni naučnik i filozof mnogo radio i mnogo stvarao. ier dolaze otuđ što se izučavanje Aristotelove zaostavštine nalazi tek na početku. i prirodne. Razume se da je proučavao i doplatonske filozofe. Iz svih tih razloga mi u Aristotelovim tekstovima nailazimo često ne samo na varijante i protivrečnosti.

koji je svega de~ setak godina mlađi od . Dok Platon piše klasičnim stilom atičkog dijalekta. reči i termina. nego i ušima ako žele da prodru u suštinu individualnog stila velikih pisaca. Ipak su istraživači kao Lutoslavski. Upravo se u tim rečima krije ono što je τέλο. čija je baza ipak atički dijalekat. njen krajnji cilj. Upravo u tom delu najčuvenija je njegova definicija tragedije. Stoga je fonetičar Sifers postavio zahtev da filolozi ne smeju raditi samo očima. Svaki veliki pisac ima svoj stil i svoj ritarn. opšteg dijalekta. Ali kod Aristotela je nevolja u tom što nismo uvek načisto šta je iz njegova pera. koje je i sam Aristotel neobično uvažavao. Aristotelov stil i proza njegove škole nalaze se na prekretnici u istoriji grčkog jezika. uzima prvenstveno u obzir sveze i prelazne fraze. Ovaj metod. nije još primenjen prilikom ispitivanja Aristotelova teksta. a šta je delo njegovih učenika i naslednika. sholarha Teofrasta. dotle se u Aristotelovu tekstu susreću sve više pojave helenističke κοινή. istraživači se nadaju da će detalinom i minucioznom analizom teksta i misli. On zahteva analizu zvuka koji je važan svedok i za naučnu prozu. definicija sa dosta preciznih detalja i sa još uvek spornim završnim rečima. kao kod Aristotelova teksta. sličnu situaciju imamo i u školaina velikih slikara. koliko mi je poznato. Kako je poznato. Ovaj metod opravdan je kod pisaca koji se decenijama bave pisanjem.odnosno hronologije Platonovih dijaloga. doći do boljeg uvida i saznati glavni i pravi tok Aristotelovih misli. koji mora biti presudan za Aristotelove teološke i teleološke spekulacije. iako za Platonov tekst znamo sasvim pouzdano da je samo njegov i da tu ne možemo tražiti ostatke studentskih tabaka. Ali to nije jedina teškoća. Poređ svega toga. Ditemberger i moj učitelj Arnim pronašli metod koji se zove jezička statistika da bi pomoću njega rekonstruisali evoluciju Platonove filozofske misli. sa morem tablica i procenata. kao što je to već ranije rađeno prilikom rekonstrukcije Geteova teksta. Platon i Gete pisali su preko pola veka. To se pokazalo pri ispitivanju Ciceronovih klauzula. a Aristotel nekih tridesetak godina. Ova statistika. ima individualnu kadencu kojom završava frazu i periodu. Za ocenu Aristotelove naučne i filozofske aktivnosti ništa nije tako poučno kao razlika u definicijama između njega i njegovog naslednika u upravi peripatetičke škole. same tragedije. iako se zna da se Aristotel bavio i pisanjem stihova i da je imao naročit interes za muziku. Njegovo nedovršeno delo Poetika to nedvosmisleno pokazuje.

Pitagora poreklom iz severne Evrope. koju je teško razlikovati od komedije). tj.ske matematičke fizike smatra Hiperborejcem. i to ona istinska (jer je Aristotel znao za još jednu vrstu tragedije. nema ni reči ο Demokritu iako je ovaj Sokratov savremenik i te kako bio zainteresovan za lingvističke i literarno-istorijske probleme. ukoliko nastoji da naučnim metodama utvrdi stvamost i da u tom pravcu poveđe društvo i pojedince. manje je poznata činjenica da u njegovim dijalozima. U svakom slučaju Pitagora. Nešto slično vidimo i kod drugog Aristotelovog učenika Aristoksena. pogotovo ako pruža imitaciju neke nestalne i promenljive kopije. dugujemo pre Platonu nego Pitagori. ima za Platona samo utoliko vrednosti ukoliko je filozofske prirode. samo μίμησις krupnog i ozbiljnog događaja. Aristotel je uzeo u obzir Demokritova učenja kojima su se zanimali još u većoj meri njegovi učenici Straton i Eudem. jer mu je otac Tirsenac. Međutim.osnivača Peripata. to se sada više ne može reći za termin φιλόσοφος. ili prikazivanje.prijatelj mudrosti". jer kao da je ponegde opravdaniji prevod prikazivanje. pogotovo kad se setimo da su već savremenici primetili kako Aristotel neka Platonova učenja bez razloga pripisuje Pi. Za razliku od svoga učitelja. gde se uvek ne može prevesti rečima imitacija. reprodukcija. za Teofrasta tragedija naprosto iznosi kritičan momenat u životu nekog junaka. To znači da je. Iako je termin μίμησις ο kome Aristotel govori i u ovome delu potekao iz Pitagorine škole. dok je za Aristotela tragedija. podražavanje. važna pre svega za političke rukovodioce. Zna se za negativan Platonov stav prema umetnosti uopšte.. Beseđnička umetnost. kako je sada utvrđeno (W. drugim rečima. koji se sve doskora smatrao nesumnjivo tekovinom Pitagorine terminologije 1 1 Termin φιλόσοφος. Uzgred napominjemo da Aristotel ovog osnivača evrop. ο čemu govori i Aristotel u svojoj Metajizici. koji je. Burkert. 1960. tako reći. Taj se izraz javlja i u drugim Aristotelovim delima. čije je pravo značenje . sa . Iz Pitagorine škole potiče izraz μίμησις. umetnost je za platonizam predstavljala samo jednu smetnju. dok Strabon smatra da je rodom sa istočnog Balkana. oslonivši se na Pitagorinu muzičku matematiku. i pored svog grčkog imena. Bez obzira da li je μίμησις imitacija. prema Aristotelu. „naučnik". ili reprodukcija.tagori. Pri tom se treba setiti da prema Platonovu zahtevu rukovodioci moraiu biti naučnici. nije grčkog porekla. usavršio teoriju antičke muzike. 159). Hermes 88. Kako je Platonu bilo stalo u prvom redu do toga da što potpunije prodre do suštine samog bića i to putem naučnog ispitivanja. ili naučnici moraju postati rukovodioci.

sko učen. nego i ο imanju i materijalnim dobrima. ili što se osetio povređenim kada je Platon odredio drugog naslednika. tumači se obično time što se Aristotel nije slagao s Platonovim učenjem ο idejama. da se Aristotel nrje naroeito zanimao za matematičke nauke. prema kojoj je Platon bio naročito neraspoložen. Preko Pitagore. takva učenja u brojnim varijantama. mogao smatrati osnivačem nekog ne-fizičkog. za koje je Platon bio pravi majstor. u Rim Svakako da treba i ovaj detalj uzeti u obzir prilikom konačne redak. telove filozofske zaostavštine. Tačno je.ie ο besmrtnosti duše.tem. a pogotovo za Pitagorinu mistiku brojeva i ni'ihovu večnu harmoniju. saznao je najpre Platon. odnosno idealističkog monizma. u kojoj se isto kao kod Aristotela dramska poezija vezuje za epsku. nego i raznim istorijskim uticajima. Tačno je i to da Aristotel nije unapredio matematičke nauke i da je u pogledu astronomije učinio korak nazad prema ranijim tekovinama grčke nauke. a od niega i Aristotel. poznavali su. Manje je verovatna pretpostavka nekih engleskih stručnjaka da je Aristotel odbacio učenje ο idejama samo stoga što nije imao dovoljno razumevanja za matematičke nauke. sto. Strabona pominjem stoga štc> upravo njemu duguie. za staroiran.mo glavna obaveštenja ο čudno. kom. Podunavski Geti. Prema Strabonu. Nije lako prihvatiti tumačenje da je Aristotel otišao od Platona svojim putem jer nije prihvatio učenje ο idejama. naročito za geometriju i stereometriju.cije Aristotelova teksta. Nije isključena mogućnost da je Speusip kao sholarh nasledio od ujaka njegovu Akademiju iz prostog razloga što se tu nije radilo samo ο idejama. a ne svom najzrelijem i najsposobnijem učeniku Aristotelu.Aristotelova definicija tragedije ukazuje s jedne strane na pomenutu Teofrastovu definiciju. Tako bi se doista Platon. kako ie to već ranije zapaženo. za razliku od jonskih fizičara. u kome moramo računati i s ubače. koje su za osnivača Akademije jedina stvarnost. Sve to znači da i Aristotela treba shvatiti i tumačiti ne samo čistom logi.kana. Činjenica što je Platon svoju školu predao sestriću Speusipu. odnosno donieg Podunavlja. Aristotelovi rukopisi su šetali između Atine i severozapadne Anadoliie. . istočnog Bal. pod kraj Republ'ke. dok nisu najzad stigli.nim beleškama njegovih učenika i naslednika. Ali govoreći u svojoj Politici (1316a) ο vremenskom trajanju jedne države Aristotel preuzima naprosto iz Platonove Države pitagorovsku mističnu formulu s aritmetičkim potencijama. Za nasledstvo te vrste svakako je bio podesniji sestrić od tuđina. svakako poligenetskim pu. pa ga čak i ne spominje u svojim dijalozima.i i zamršenoj sudbini Ar. kao i mnogi primiitivni narodi. doduše. On bi bio prema tome sušta protivnost materijalizmu atomiste Demokrita za kojeg Platon riikako ne mari.

οηο što dolazi posle dela ο prirodi" = μετά τά φυσικά. nego i Aristotelovu i Teofrastovu metafiziku stavila u drugi red. skinuta metafizika sa višeg ranga na koji ju je postavio sam Aristotel davši joj ime „prva filozofija". Znači da su se oba protomajstora iz Iikeja i oba prva peripatetička enciklopedista bavila pitanjima koja su docnije izdavači i redaktori njihove zaostavštine odredili skupnim imenom . Tako je. Stoga je teško shvatiti zašto Aristotel svoju Metafiziku naziva i teologijom. pa se tako može pouzdano reći da je taj sad već u naučnoj filozofiji napušteni termin nepoznat starom Peripatu.ali to se sve može objasniti njegovom predilekcijom za biološke i društvene nauke. Ovaj na prvi pogled sasvim čudan postupak može se jedino objasniti slobodom učenja i posledicom neprestanog naucnog ispitivanja kojim su se odlikovale. i to tim marije što je i ovaj prvak botanike i mineralogije. iako ne uvek u istoj meri. a ne samo osnovnom naukom. docnije smatran ateistom. potiče iz Stratonove škole. nego i što se.. vratio Demokritovoj atomistici i njegovom materijalističkom monizmu. Sam termin metafizika dokumentovan je tek pod kraj stare ere. pogotovo kad znamo da je njegov takmac Speusip. Postanak termina metafizika treba i formalno objasniti. ođnosno „prvom filozofijom". To znači upravo iz one škole koja je ne samo peripatetičku filozofiju. koji je sasvim nepoznat i Aristotelu i Teofrastu. Ne vredi nam u ovom slučaju pozivanie na Teofrastovu Metafiziku. čijim ga osnivačem mnogi smatraju. posle fizike i matematike. ostavio dela ko. Platonov naslednik u Akademiji. možda i namerno. Za ovakvo shvatanje govorila bi i pouzdana činjenica što je Straton učinio ne samo velik zaokret prema učenjima svojih prethodnika u Peripatu. sve četiri filozofske škole u Atini. To je i razlog zašto smo u prethodnike peripatetičke filozofije stavili i Platona i Demokrita.se fizičkim pitanjima. to jest . pa prema tome i matematičkim naukama mnogo više bavio Straton nego njegov prethodnik Teofrast i njegov prvi učitelj Aristotel. onom Peripatu koji se bavio organizacijom naučnih ispitivanja u ogromnim razmerama i kojim je filozofska Atina zađužila čovečanstvo. baveći se ne samo karakterologijom i moralnom teologijom. koji tek u Stratonovoj epohi dolazi do punog uticaja. usmerenu prvenstveno dualistički. Iz sintagme μετά τά φυσικά nastao je haplologijom.ia su potonji stručnjaci uvrstili u „Teofrastovu Metafiziku" (Θεοφράστον των μετά τά φυσικά). Kako. nije isključeno da naziv μεταφυσικά. tako reći.

i inače imao malo interesa i još manje razumevanja za matematičke nauke. kako se to vidi iz složenice vodonoša. To znači da je moralo proći izvesno vreme dok je od potpunijeg oblika μετά τά φυσικά postao docnije skraćeni oblik μεταφυσικά. u tom pogledu Aristotel. dok je u medicinskim naukama očigledno zaostao za savremenim tekovinama tih nauka. iako je zajedno s Aristotelom napustio Akademiju. lingvistike i retorike. Ovo se moglo dogoditi samo na taj način što je ta sintagma češće upotrebljavana u živom govoru. da ne smemo suditi ni ceniti niti Platonovu Akademiju niti Aristotelov Peripat prema učenjima samih osnivača. Nešto slično dogodilo se i u Platonovoj Akademiji već pod Speusipom. čuvajući verno liniju svoga učitelja. gotovo u isto vreme kad i u Peripatu. vratio joj se posle desetak godina. Tu je najpre Arkesilaj Platonov idealistički monizam skrenuo u pravcu skepticizma. logike i dijalektike. nije usamljena pojava u istoriji grčke filozofije. koji je prirodno potisnuo onaj stariji i ostao u upotrebi. krstonoša itd. Pogotovo to važi u većoj meri za Ksenokrata nego za samog Aristotela. međutim. Ksenokrat.uprošćenim izgovorom koji izbegava gomilanje istovetnih slogova. U istom smislu treba shvatiti i odlazak Aristotelov i Ksenokratov iz Akademije. učenik i naslednik Teofrastov. On po svoj prilici znači samo to da se ova dva najuglednija Platonova učenika nisu odvojila od svog učitelja zbog nekih osnovnih razmimoilaženja čisto teorijske prirode. a docnije naprosto μεταφυσικά. koji je. pa je posle oglašenog ateiste Speusipa postao sholarh i upravljao je Akademijom punih dvadeset i pet godina. u neposrednom kontaktu oblik μετά φυσικά. prirodnim i društvenim naukama. Što se tiče samih istorijskih nauka. a naročito u srednjoj i poznoj. i taj je pravac znatno duže zadržan u Akademiji no što je to bio slučaj sa Stratonovim odstupanjima u Peripatu. Nju je zabeležio Vuk i u svom Rečniku kod reči zakonoša. dakle. Odstupanja Stratonova i drugih peripatetičara mogu se objasniti u prvom redu time što je Aristotel ispitivač i organizator naučnih ispitivanja u obe glavne oblasti. sudeći po svemu. Ove važne činjenice pokazuju. Zaokret u pravcu materijalizma koji je među peripatetičarima izvršio Straton. Kao što je ovde preskočeno ponavljanje sloga -notako je u grčkoj sintagmi preskočeno ponavljanje sloga ta-. a naročito . kako je već rečeno. Sličnu pojavu haplologiie imamo i u srpskohrvatskom jeziku. prvo. Ali sam protomajstor radio je najviše u oblasti formalističkih nauka. u prvom redu za astronomiju. koja je očigledno postala od oblika zakononoša.

fizičke i matematičke nauke (Eudem) i dr.po njegovom Atenskom ustavu koji daje ujedno i političku istoriju Atine. Tako je on istorijske nauke više unazadio nego unapredio. ne smemo i ne možemo smatrati ortodoksnim i dogmatičnim kad već među najstarijim učenicimai naslednicima nalazimo kolebanja i odstupanja. jer ih je uputio čisto formalistički da se takmiče sa umetnošću. i to ne samo u osnovnim shvatanjima. a pogotovo u njegovoj Meta- . dok su nedoslednosti obična pojava i kod samih osnivača tih škola. odnosno aporetike. nije imao istinskog smisla za istorijske procese. Na takve nedoslednosti nailazimo kod Aristotela i inače. bila raspoređena u drugi red posle prirodnih nauka. Spomenuli smo Stratonov zaokret prema Demokritovu materijalizmu i Aristotelov uzmak prema Pitagori. dodavši da analognu pojavu imamo i u Platonovoj Akademiji. gde je Arkesilaj otišao među skeptike. docnije nazvana Metafizika. Sve ovo znači da je Aristotelov uticaj još jači van Peripata nego u njemu samom. koji ne samo kritikuju sve što se smatra pozitivnom tekovinom. slično kao što se Straton vratio na Demokrita. Znači da su potonji peripatetičari izvršili krupne promene u Peripatu posle Aristotelove smrti. Stoga nije nikakvo čudo što su Aristotelova predavanja ο osnovnim problemima filozofije. I posle Stratonova zaokreta Peripat se prvenstveno odlikovao specijalistima u raznim naučnim granama kao što su muzika (Aristoksen). Za Aristoksena je već rečeno da je uneo u Peripat Pitagorina učenja. nego i u redu i rasporedu pojedinih disciplina. s poezijom i retorikom. Sve to znači da obe glavne filozofske škole u Atini. kulturna istorija (Dikajarh). Akademiju i Peripat. nego i pobijaju mogućnost svakog pouzdanog saznanja.

Jegera koji je pre nekoliko godina objavio i najnovije izdanje Metafizike. ali dijaloga sa manje dramske veštine »ego što je to bio slučaj kod Platona i sa više predavačkih izlaganja. Iako se Aristotel može pohvaliti ne samo jedinstvenom ocenom „najviši" (summus Aristoteles. a filozofske misli pogotovo. Mnoga od tih dela pisana su u obliku dijaloga. ali se na drugom mestu u istom delu govori sad ο tri. Ustav atinski sa društvenoistorijskim uvodom. stvarnost) ima deset. Ciceron hvali zlatnu reku Aristotelova stila. Ta razlika nije beznačajna jer je dramska umetnost imala u Atini društvenopolitički karakter i zadatak. kako smo već rekli. Kad znamo da je Ciceron naginjao i pod stare dane više kitnj astom azijanizmu nego suvom atikizmu i da je ritmična proza sa dugim i u periode složenim rečenicama bila glavna odlika Ciceronova stila. kategorija bića (bitak. a u drugu pretežna većina svih ostalih Aristotelovih spisa. Engels i Lenjin proglasivši ga univerzalnim i genijalnim organizatorom antičke nauke uopšte. Dalje znamo da se svi Aristotelovi spisi dele u objavIjene i neobjavljene (μή έκδεδομένον). Već je ranije ukazano na razliku između njega i njegova prvog naslednika.fizici. koja se odnosi na definiciju tragedije. naročito od strane V. U Metafizici nailazimo na nedoslednosti i kolebanja u pogledu shvatanja ο duši i prvom pokretaču. sad ο četiri kategorije. Odakle te nepodudarnosti? Zna se da je sam tekst Aristotelove zaostavštine tek poslednjih decenija podvrgnut filološkoj analizi. U prvu grupu bi spadao po svoj prilici. Prema Aristotelovoj Metafizici. mada ο njima govori i Aleksartdrov u pomenutoj Istoriji filozofije. To XVII π . kako se zove u studentskim latinskim pesmama srednjeg veka) nego i priznanjima koja su mu odali osnivači naučnog socijalizma Marks. jasno je da je i Aristotelov stil morao biti bar blizu Ciceronovim stilskim idealima. Verovatno su u tome obliku pisana njegova prva dela na kojima je radio dok je još bio u Platonovoj školi. ipak smo dužni da ponovo ukažemo na ta kolebanja i te nedoslednosti. Teofrasta.

Da u tom pravcu nismo daleko odmakli. i pored pomenutih zaostalosti u matematičkim i medicinskim naukama i pored nekih nerazumevanja društveno-istorijskih procesa. nešto pre Trasilove redakcije Platonovih dijaloga. To znači da je termin metafizika. rasporedili sve što nam se sačuvalo od Aristotelovih spisa. pa tako i u Metafizici. objasniti pomenutu razliku između Aristotela i Teofrasta. mogao da znači „treća filozofija". Razume se da ovakva računica ne odgovara nikako izuzetno važnom i osnovnom karakteru Aristotelove Metafizike. budući da su u nepublikovane spise ušla njegova predavanja za uži krug starijih učenika koji su u najmanju ruku ponešto dodavali učiteljevim rečima. na poneko formalističko rezonovanje. dovoljno se jasno vidi kad Index rerum na kraju francuskog prevoda Metafizike. uvek isticao povezanost sa stvarnim životom i proveravanje pomoću iskustva. koji je s opširnim komentarom opremio 2. Sve ovo znači da ne možemo dati konačan sud. čiji je postanak napred objašnjen. Triko. Iako je Aristotel kao osnivač bioloških nauka. uporedimo s interpretacijama ostalih stručnjaka. Neki misle da od njih potiče i naslov Metafizika za koji se u samom tekstu tog dela javlja izraz „prva filozofija". koja ispituje samo biće (τό όν) i pritom daje pregled ranijih učenja ο osnovnim pitanjima filozofije. nailazimo kod njega češće. Tek pod kraj Rimske Republike. Jedinstvena i dosledna terminologija glavni je i prvi uslov za puno razumevanje nekog filozofskog dela. dok se fizika zove „druga filozofija". na primer. a još manje neku osnovanu kritiku Aristotelovih pogleda i učenja dok se filološkim metodom ne utvrdi tradiicija Aristotelova teksta i dok se u jezičkom i terminološkom pogledu ne pruže ubedljiva objašnjenja. kažu. Nikada ne smemo zaboraviti da je sudbina Aristotelove zaostavštine ο koj οj govori Strabon kroz gotovo tri puna veka bila prilično neizvesna. U tom smislu treba. . To pogotovo važi za Metafiziku. jer dolazi po rasporedu posle fizike koja je „druga filozofija". pojavljuje se peripatetičar Andronik koji zajedno s gramatičarem Tiranijonom sređuje i objavljuje filozofsku zaostavštinu prvih peripatetičara Aristotela i Teofrasta. koji je i sam ostavio jednu Metafiziku.znači i sama Metafizika. Prilikom njenog čitanja i izučavanja moramo često postavljati pitanje da ii imamo posla s autentičnim Aristotelovim tekstom. Oni su. u čijim knjigama stručnjaci sa manje ili više razloga ukazuju na dosta širok hronološki okvir.

Aristotelova kolebanja između idealizma i materijalizma. Širok okvir njegove filozofske razvojne linije u kome mogu tražiti i naći pouke i potvrde i idealisti i materijalisti biće da je u izvesnoj vezi 3 antidogmatičnim stavom klasične grčke misli. često kombiiiovanog sa eksperimentom i neposrednim poematranjem. Broj njegovih učenika i naslednika jasno dokazuje da Aristotelov rad ne smemo ceniti samo po onome što je sam napisao i objavio. Stagiranin je ostao. a još dalje od pouzdanih stilskih interpretacija njegovih tekstova. nego i spekulativnim. tuđom i sopstvenom. koja se i pri sadašnjem stanju nauke može jasno uočiti. pa sve do Aristotelovih naslednika Teofrasta i Stratona. maestro i dobrodošao rukovodilac srednjovekovne skolastike. i formalističkim rezonovanjima koja se često javljaju u ovome delu. Ova poslednja osobina bila bi svakako uočljivija da su nam sačuvana njegova ranija dela. Tako će nam sud ο ovom izuzetnom naučnom i filozofskom trudbeniku iz Stagira biti pravedniji čak i onda kad nismo uvek u stanju da utvrdimo autentičnost njegovih tekstova i evoluciju njegovih učenja. na koja nailazimo u njegovom voluminoznom korpusu. Peripat se stoga koristio ne samo empirijom. stoga. Cini mi se. nisu ostavile dubokih posledica u daljem izgrađivanju peripatetičkih učenja. koja se nije zaustavljala ni pred Zevsovim autoritetom. Ali ne bi bilo pravo da od njega tražimo neki celokupni i potpuno izgrađeni filozofski sistem u kome ne bi bilo nigde mesta za protivrečnosti i nedoslednosti. nego po onome što je uradio on sa svojim učenicima. pisana u obliku dijaloga. protiv kojih ustaje Aristotel u svojoj Metafizici. Zapravo mi smo dužni da uzmemo u obzir pređeni put od enciklopediste Demokrita i matematičara Platona. da je Aristotel u mnogo većoj meri naučnik nego filozof i da je manje pesnik i pisac od svoga učitelja.Međutim. Zahvaljujući tom antidogmatskom stavu mogle su se u staroj Atini i pojaviti četiri razne . jer je toga do nas malo dospelo. Ipak moramo u ovome pogledu suditi oprezno jer smo još daleko od poslednje filološke redakcije njegove zaostavštine. bila su podesna i za hrišćanska mudrovanja kao i za teološku spekulaciju i kazuistiku svake vrste. ne smemo zaboraviti da je majstor upravljao Peripatom nekih dvanaest godina i da je pokrenuo mnoga naučna istraživanja i otvorio mnoge naučne oblasti. Stratonova odstupanja u pravcu punog materijalizma jasno pokazuju da Platonove ideje. kako Dante kaže. koja su uvek nosila pečat stalnog i uvek novog naučnog istraživanja.

filozofske škole, koje su svaka za se unutar svog kruga dopuštale razna odstupanja i podvajanja. Ova dragocena osobina grčkog duha koji je stvorio uslove za slobodu naučne misli ostavila je i docnije traga u izgrađivanju hrišćanstva. Nasuprot monolitnom zapadnoevropskom hrišćanstvu, koje je Luter samo malo okrznuo, imamo na Istoku, dakle u zemljama s grčkim nasleđem, poveći broj hrišćanskih crkava, a da i ne govorim ο sektama i jeresima što se tokom vekova javiše u prostoru između hladnog severa i Nilskih katarakta. Stoga i Aristotelova Metafizika, kad je čitamo i proučavamo bez predubeđenja, pruža uglavnom veran izraz starobalkanske antropokratije i svega onog naprednog što se u balkanskoanadolskom prostoru ukazalo za poslednjih dvadeset i pet vekova, počevši od učenja sofista da je čovek svemu mera, pa do balkanske simbioze koja nije znala za krstaške ratove. Ta nas simbioza uči da treba visoko ceniti sve ono što ide za unapređenjem ljudske misli i društva. Sam Aristotel s pravom veli da je država postala življenja radi i da postoji radi boljeg življenja. U tom smislu treba ceniti i njegovu Metafiziku koja, bez obzira na teološka i teleološka zastranjenja, oštri ljudski duh za neprestanu borbu za bolji život. Milan BUDIMIR

KNJIGA I ι.
DOŽIVLJAJ, ISKUSTVO, SAZNANJE, UMETNOST, NAUKA I FILOZOFIJA

980a Svi ljudi po prirodi teže da dođu do znanja; dokaz za to je radost izazvana doživljenim saznanjima: naime, i pored njihove korisne strane v.-t.if<N ona nam se sviđaju sama po sebi, i to vizuelna saznanja više od svih drugih. Jer mi vid cenimo iznad svega, tako da kažem, ne samo zato da bismo mogli da radimo nego čak i pod pretpostavkom da ne želimo ništa da radimo. Uzrok ovome je taj što je od svih naših čula vid ono čulo pomoću koga stičemo najviše saznanja i otkrivamo mnoštvo razlika. Ziva bića su po prirodi obdarena čulnim osećajima, ali kod jednih osećaj ne rađa pamćenje, dok ga kod drugih rađa. I baš zbog toga su ova druga mteligentnija i sposobnija da nauče nego ona koja nisu u stanju da ce sete. Međutim, postoje bića, kao što su pčele ili neka druga vrsta, koja su lišena sposobnosti da nauče, pošto nisu u stanju da euju zvukove; naprotiv, sposobnost da nauči pripada biću koje je, osim pamćenja, obdareno čulom sluha. U svakom slučaju, život svih živih bića osim čoveka svođi se na slike i na sećanja; njihovo 980b učestvovanje u iskustvenom saznanju veoma je malo, dok se ljudski rod uzdiže đo umet-

nosti i do rasuđivanja. Što se tiče ljudi, njihovo iskustvo proističe iz pamćenja: u stvari, iz mnoštva sećanja na istu stvar konačno se sačini jedno jedino iskustvo; a izgleda da je iskustvo 981a gotovo iste prirode kao nauka i umetnostsamo s tom razlikom što ljudi dolaze do nauke i umetnosti posredstvom iskustva, jer je iskustvo stvorilo umetnost, kao što s pravom kaže Polos, a nedostatak iskustva stvorio je slučaj. Umetnost se rađa onda kada se iz mnoštva iskustvenih pojmova izvodi jedan jedini opšti sud primenljiv na sve slične slučajeve. Zaista, doneti sud da je izvestan lek pomogao Kaliasu obolelom od izvesne bolesti, zatim Sokratu, a zatim mnogim drugima uzetim pojedinačno, to je stvar iskustva; ali smatrati da je izvestan lek pomogao svima pojedincima izvesnog sastava, koji spadaju u granice određene klase obolelim od izvesne bolesti, kao, na primer, flegmaticima, bolesnicima obolelim od žuči ili od groznice, to potpada pod umetnost. Sto se, pak, tiče iskustva, izgleda da se ono ni u čemu ne razlikuje od umetnosti; štaviše, mi vidimo da ljudi od iskustva postižu više uspeha nego oni koji raspolažu znanjem bez iskustva. Uzrok ovome je taj što je iskustvo saznanje pojedinačnog, a umetnost opšteg. Međutim, celokupno iskustvo i celokupno stvaranje odnose se na pojedinačno. Onaj koga lekar isceljuje nije čovek samo uopšte, osim slučajno, nego je to Kalias, ili Sokrat ili bilo koji drugi tako označeni pojedinac, za koga slučajno ispada da je čovek. Ako se, dakle, raspolaže znanjem bez iskustva i ako se, poznajući opšte, ne poznaje pojedinačno koje je u njemu sadržano, često će se učiniti greške u lečenju, jer onaj koga treba lečiti je pojedinac. Međutim, mi isto tako obično mislimo da umetnost stoji iznad iskustva, pa smatramo da ljudi od umetnosti nadmašuju ljude od iskustva, misleći da je kod svih ljudi mudrost višeg reda obeležje koje prati znanje. Ovo se može shvatiti tako stoga što jedni poznaju uzrok stvari, a drugi ga ne znaju. U stvari, ljudi od iskustva odista znaju da izvesna stvar postoji, ali ne znaju zašto postoji, dok ljudi od znanja znaju i uzrok postojanja. Takođe iz istog razloga mi smatramo da arhitekti zaslužuju veći ugled 98lb nego obični radnici, i da su iskusniji i pametniiji. Ovo stoga što oni poznaju uzroke onoga što se radi, dok obični radnici liče na beslovesna bića koja rade ali rade ne znajući šta čine, poput vatre koja gori; međutim, dok beslovesna bića vrše svaku svoju funkciju po prirodnoj sklonosti, obični radnici to čine iz navike. Prema tome, ono što u našim očima arhitekte čini pametnijim to nije praktična veština, nego to što vladaju teorijom i poznaju uzroke. — I, uopšte, obeležje po kome se raspoznaje naučnik je sposobnost učenja drugih, i baš zbog toga mi verujemo da je umetnost odista više nauka nego

a pronalazači ovih potonjih saznanja uvek su se smatrali mudrijim od drugih. pod imenom filozofije.": saznanju smatra se da je filozof (jer čulno saznanje. Fre svega. oslobođenu opštih osećanja. Tako je Egipat bio kolevka matematičke nauke. nauke i drugih disciplina iste vrste. — Osim toga. a ne drugi. jer je tu svešteničkom staležu bilo ostavljeno mnogo slobodnog vremena. Otuda dolazi da su sva ova razna znanja već stvarno postojala kad su otkrivene nauke koje se ne primenjuju ni na zadovoljstvo ni na potrebe. Zatim su se nove umetnosti umnožile. Očigledno je. za onoga koji je u stanju da upozna stvari složene i teško pristupačne ljudskom ·. Stoga je onaj koji je prvi pronašao bilo koju granu nauke. tako se. ona se ograničavaju na to da utvrde da je vruća. treba da se ispita zbog čega i po kojim načelima se filozofija može smatrati naukom. već sada da je fi382a lozofija nauka čiji su predmet izvesni uzroci i izvesna načela. dakle. arhitekt nad običnim radnikom. ne poznavajući pri tome svaku od njih napose. i to stoga što njihova znanja ne teže korisnosti. Zatim. svako obično podrazumeva ono što se odnosi na prve uzroke i na pranačela. sposobni da uče druge. mi zamišfjamo da filozof raspolaže znanjem ο svim stvarima. veći su filozofi oni koji tačnije poznaju . . da je naučnik nadmoćan nad čovekom od iskustva. s pravom izazvao divljenje ljudi. jer su ljudi od umetnosti. obično smatra da je čovek od iskustva vredniji od čoveka koji jednostavno ima bilo kakvo osećanje. odgovor na ovo pitanje biće samim tim mnogo jasniji.iskustvo. kao što smo napred rekli. pošto je zajedničko svima ljudima. jedne koje su usmerene ka upravljanju potrebama života. ali ona nam ne kažu zašto ni za . POJAM I PRIRODA FILOZOFIJE I NJEN CILJ Pošto je filozofija kao nauka predmet našeg istraživanja. koliko je to moguće. To nije bilo samo zbog korisnosti njegovih pronalazaka nego zbog njegove mudrosti i nadmoćnosti nad ostalima. druge ka njegovom ulepsavanju. mi obično ne gledamo ni na jedno od naših osećanja kao na mudrost. Ali svrha našeg sadašnjeg raspravljanja je da pokažemo da. 2. lako je I nema nikakve veze s filozofijom). Ako se r&zmotre mišlienja koja se obično donose ο filozofu. a sama ova znanja najpre su se pojavila u zemljama u kojima su ljudi imali na pretek slobodnog vremena. premda nam ona pružaju najpouzdanija saznania ο pojedinim stvarima. Osim toga. a teoretske nauke nad praktičnim naukama. U Etici smo pokazali kakva je razlika između umetnosti.iednu stvar — na primer. zašto je vatra vruća.

Zaista. dakle. da su se pranačela upoznala preko stvari koje od njih zavise. odnosno jedan ođ njenih uzroka. a najzad i na postanje svemira. znatiželjaje. Α primetiti neku teškoću i začuditi se znači priznati sopstveno neznanje (zbog toga je čak . kao što je to slučaj i danas. najviša spoznaja podrazumeva osnovna načela i prve uzroke. jer taj jpoznaje. a taj cilj je. kao što je postojanje meseca. filozofija je više vladajuća nauka nego nauka koja joj je podređena: zaista. a takva je nauka ο najvišoj spoznaji. Recimo još i to da je izvesna nauka utoliko prikladnija za poučavanje ukoliko više ulazi u uzroke. njcgovo je da ih. zatim. u stvari ljudima teže steći. Staviše. sunca i zvezda. Najzad. uopšte. mišljenja koja se obično donose ο filozofiji i filozofima.. napredujući tako malopomalo. jer su ona koja polaze od apstraktnijih načela tačnija od onih koja se izvode iz složenijih načela. osnovna nauka koja je i iznad podređene nauke jeste ona koja saznaje s kakvim ciljem treba uraditi svaku st. po našem mišljenju. da tojtiije pesnička nauk_a. Staviše. da to bude nauka koja ima u vidu prva načela i prve uzroke. oni su proširili svoje ispitivanje na značajnije probleme. na primer. pošto se do spoznaje svih fl 82b ostalih stvari došlo zahvaljujući po. Najzad. Takva su. jer poučavati znači izlagati uzroke svake stvari. mislim na ona najGpštija. filozof ne treba da_dobija zakonfc. za svako biće. naprotiv. najviše dobro u celoj prirodi. podstakla prve mislioce na filozofska posmatranja života. Α i istorija najstarijih filozofa pokazuje. on ne treba da se pokorava drugom. "Sva ova razmatranja pokazuju da se pojam ο kome je ovde reč odnosi na istu nauku: potrebno je. Osim toga. na izvestan način. pošto je dobro njen krajnji cilj. sve posebne slučajeve koji potpadaju pod opšte. dajfi. onaj koji više voli da stekne saznanje radi saznanja izabraće pre svega nauku u pravom smislu. Aritmetika je. s druge strane. Α među obeležjima koja smo upravo videli. njegovo dobro i. a nije se desilo obrnuto. jer su ona najudaljenija od čulnih zapažanja. tačnija od geometrije.var u životu. Zatim je ta znanja. upoznati i znati radi upoznavanja i znanja je glavno cbeležje nauke čiji je predmet sticanje najviše spoznaje: zaista. među naukama se smatra da je žaista više filozofija cflia koja se izabere radi nje same i jedino u svrhu znanja nego ona koja se izabere radi njenib rezultata.uzroke i koji su u stanju da u svakoj vrsti nauke poučava4". Njihovo čuđenje u početku se ođnčsiTo na teškoće koje su se prve prikazale njihovom umu. njemu treba da se pokorava onaj koji je manje filozofski obrazovan. nego. poznavanje svih stvari nužno pripada onome koji raspolaže u najvećoj meri znaniem ο opštem. po prirodi i po broju. druge.znavanju pranačela i počev od pranačela. najtačnija znanja su ona koja su najviše znanja ο načelima.

Ako. Stoga se s punim pravom može smatrati da je njeno posedovanje više nego ljudsko. ima nešto istine u onome što pripovedaju pesnici. tako je i ova nauka jedina među svima naukama koja je slobodno učenje. čim se čovek upozna sa . pesnici velike varalice. takvu nauku može posedovati jedino bog. a ne zbog neke korisne svrhe. očigledno. ovo liči na pozorište s lutkama koje se kreću same. kao što se to dešava i u našim primerima. u početku se čudi da su stvari ono što jesu. i ako je surevnjivost svojstvena božanstvu. jer je ona jedina sama sebi svrha. Prema tome. jedina za koju kažemo da mora iz dva razloga da bude najbožanstvenija: jer božanstvena nauka je u isto vreme ona koju bi bog najradije posedovao i koja bi raspravljala ο božanskim stvarima. čovečja priroda je ograničena u mnogom pogledu. bog je uzrok svih stvari i načela. Α nauka ο kojoj govorimo stvarno jedina ima to dvostruko obeležje: s jedne strane. ako su se prvi filozofi odali filozofiji da bi izbeffli neznanje to je očigledno bilo stoga što su težili znanju jedino radi saznanja. Sve druge nauke su. do duševnog stanja suprotnog onome u kome smo se nalazili u početku naših istraživanja. u našem ištraživanju nemamo u vidu nikakav strani interes. izgleda da bi trebalo da se ona naročito odrazi u ovom slučaju i tada bi bila žalosna sudbina svih onih koji se ističu u ovom znanju. Zaključujem da. ili na dugodnevice i kratkodnevice ili na nemerljivost dijagonala: zaista svakome se čini čudnim da se data količina ne može meriti čak ni najmanjom jedinicom. Zaista filozofija je najbožanstvenija i najviša nauka.i ljubav prema mitu u neku ruku Tjubav prema filozofiji. ili bar uglavnom bog. Medutim. nego su. Zaista. s druge strane. u jednom smislu. do onoga što je bolje. Ali isto onako kao što slobodnim nazivamo onoga koji je sam sebi svrha i koji ne postoji radi nekog drugog. 983a Ali neprihvatljivo je da je božanstvo surevnjivo. stoga ne treba ni misliti da bi neka druga nauka mogla nadmašiti filozofiju u odnosu na njen značaj. kako kaže Simonid. dakle. dok čovek treba da se ograniči na istraživanje nauke koja je u njegovoj srazmeri. dakle. „Jedini bog može uživati tu povlasticu". Svaki čovek. kako to izgleda onima koji još nisu razmotrili uzrok tome. njeno sticanje treba da nas dovede. prema opštem mišljenju. kako kaže poslovica. Α konačno se mora doći do suprotnog čuđenja i. kako kaže poslovica. rekli smo. potrebnije od nje. jer je mit skup čudesnog). ali ni jedna nije bolja od nje. tako da. Α to dokazuje ono što se u stvari desilo: gotovo sve životne potrebe i stvari koje se tiču njegove ugodnosti i prijatnosti bile su zadovoljene kad se počela istraživati naučna grana ove vrste.

jer mora postojati bilo kakva stvarnost. to jest ostaje sam Sokrat. ono od čega počinje njihovo postojanje i čime se završava njihovo propadanje. ili će pak naše poverenje biti učvršćeno onim što smo sada naveli. jer je očigledno da i oni govore ο izvesnim načelima i izvesnim uzrocima. 3. ali koja se sama održala. U Fizici smo dovoljno temeljito proučili ova pranačela. posvetili proučavanju bića i koji su se kao filozofi bavili problemom istine. najzad. jedna ili više njih.uzrokom: jer geometra ne bi ništa iznenadilo toliko koliko kad bi dijagonala postala merljiva! Takva je dakle priroda nauke koju želimo da proučimo. dok supstanea i dalje traje pod raznim nazivima: takav je za njih elemenat. to je pranačelo od koga polazi kretanje. Na ovaj način filozofi ο kojima govorimo uveravaju da se ni jedna cd drugih stvari ne rađa niti propada. pod uzrokom podrazumevamo samo postojanje nečega i njegovu suštastvenost. u drugom pak smislu. . ili supstrat. DOBRO KAO PRANACELO BlCA Pošto je prema tome jasno da znanje treba da podrazumeva poznavanje stvari od njihovog početka (jer kažemo da poznajemo svaku stvar samo onda kada mislimo da poznajemo njen prvi uzrok). PRANACELA. razlog postojanja izvesne stvari konačno se svodi na pojam ο toj stvari. s obzirom na to da ta prva priroda uvek postoji: jer mi ne kažemo da je Sokratov život počeo u apsolutruom smislu kad je on postao lep ili muzičar. niti je taj život prestao kad je napustio ove načine postojanja. a prvi razlog postojanja je uzrok i pranačelo). SUPSTANCE. zato što supstrat ostaje. Oni misle da iz ovoga mogu izvući zaključak da nema ni postojanja. među983b tim. takav je cilj kome treba da bude usmereno naše istraživanje i celokupno naše ispitivanje. koji je suprotan trećem. U jednorn smislu. uzrok je materija. ELEMENTI. rri uništenja. u trećem smislu. odnosno to je neko dobro (jer dobro je svrha svakog postojanja i svakog kretanja). u četvrtom smislu. to jest ono od čega su sačinjena sva bića. podsetimo se ovom prilikom na mišljenja onih koji su se. POJAM PRAUZROKA KOD STARIJIH GRČKIH FILOZOFA. Taj pregled biće koristan za naše sadašnje istraživanje: odista. ili ćemo otkriti neku drugu vrstu uzroka. uzrok je razlog zbog čega nešto postoji. onda se kaže da se uzroci mogu shvatiti u četvorostrukom smislu. (U stvari. Većina prvih filozofa smatrala je pranačelima svih stvari samo pranačela materijalne prirode. pre nas. iz koje je nastalo sve ostalo. takvo je pranačelo bića.

oni ga pretpostavljaju kao pranačelo. kao i drugu činjenicu. zamišljajući prirođu na isti način. kaže on. osnivač ove vrste filozofije. bilo kako mu drago. Izgleda. to je. ali oije mišljenje izgleda da pripada docnijem dobu. — Anaksagora iz Klazamena. ti elementi uvek postoje i podložni su postojaniu . Ali došavši đo ove tačke. bilo da se ujedinjuju da bi stvorili neko jedinstvo. onima ο kojima smo upravo govorili. zemlju. nego večito traju. pitanje je zašto se to đešava i koji je tome uzrok? Sam supstrat zacelo nije tvorac sopstvenih promena. — Empedoklo smatra elementima četiri prosta tela. Naime. prihvata beskrajan broj pranačela: gotovo sve stvari. a to je da je seme svih stvari vlažne prirode i da je voda uzrok prirode vlažnih stvari.Sto se tiče broja i prirode pranačela ove vrste. Tales. onaj za koji se kaže da je materijalne prirode. on je bez sumnje došao do ovog verovanja zapažajući da se sve stvari hrane vlagom i da iz nje proističe i od nje živi i sama toplota (međutim. stariji od Empedokla. dakle. Sto se tiče Hipona. zbog osrednje vrednosti njegovog mišljenja. ja smatram da ni drvo ni bronza nije uzrok promene jednog i drugog: ono što čini postelju nije drvo. niti je ono što . među prostim telima. ta stvar je sasvim neizvesna. kao što su voda ili vatra. kaže da je voda početak svemu (zbog toga je 011 i govorio da zemlja pliva na vodi). Α što se tiče toga da li je ovo mišljenje 984a ο prirodi u stvari primitivno i staro. ma koliko se pretpostavljalo da svako postaianje i svako propadanje proističu iz jeđnog jedinog ili više pranačela. oni pominju Okean i Tetidu kao tvorce Sveta i kažu da se bogovi zaklinju vodom. Stvarno.iedino kvantitativnim povećanjem ili smanjivaniem. bilo da se dele. dok je to vatra za Hipasa iz Metaponta i Heraklita iz Efesa. a to je sjedinjavanjem ili razdvajanjem delova. podložne su postajanju i uništenju samo na jeđan način. počinjući od toga jedinstva. a zaklinjati se onim što se najviše poštuje. i Diogen postavljaju vazduh kao stariji od vode i. stvarno niko ne bi ni pomislio da ga uvrsti među ove filozofe. — Po mišljenju izvesnih filozofa i stari kosmolozi su mnogo pre sadašnjeg pokolenja prvi raspravljali ο bogovima. Zaista. one niti postaju niti propadaju na neki drugi način. — Anaksimen. da iz svih ovih mišljenia sledi zaključak da postoji samo jedan uzrok. koje su sačinjene od sličnih delova. onima koji se bave tim pitanjima sama stvarnost označila je put i prinudila ih na dublje istraživanje. učenje koje je Tales objavio ο prvom uzroku stvari. on to čini dodajući četvrti. kažu. Zbog ovakvog zapažanja on je prihvatio taj način gledanja. ono iz čega sve stvari proističu je njihovo pranačelo). koju pesnici nazivaju Stiks: zaista treba najviše poštovati ono što je najstarije. svi se filozofi u tome ne slažu.

ali bar nekolicina od onih koji su potvrđivali to jedinstvo podlegli su u neku ruku pod teretom pitanja koje su pokrenuli: oni tvrde da je jedinstvo nepokretno i. pošto su se pranačela koja su pre bila otkrivena pokazala nedovoljnim za stvaranje prirode bića. Α istraživati to nešto drugo znači istraživati drugi princip ili. i to ne samo što se tiče postojanja i propadanja (jer u tom pogledu svi dele isto mišljenje od samog početka) nego čak i što se tiče svake druge promene. ni zemlju. i koji su izražavali jedinstvo supstrata. ali kaže se da mu je prethodnik bio Hermotim iz Klazomena. a i mi to znamo. Α što se tiče onih koji prihvataju više elemenata. oni koji prihvataju ovo učenje. dva uzroka. ono od čega dolazi početak kretanja. kao što je to . koji su postavili ljubav ili želju kao pranačelo bića. svi oni. filozofi koji su se u samom početku upustili u istraživanje ο kome smo govorili. ne samo da su uzrok dobra postavili kao pranačelo bića. Jasno je. da je Anaksagora prihvatio ovakva shvatanja. zemlji i drugim elementima suprotnu pasivnost. POJAM PRANACELA U PRETPLATONSKOJ FILOZOFIJI Može se naslućivati da je Hesiod prvi tražio slično rešenje i. samim tim. izuzimajući možda Parmenida.čini kip bronza. kao i kod životinja. kao toplo i hladno. nego su od njega napravili onu vrstu pranačela koja bićima daje kretanje. uzrok sveopšteg reda i uređenja. bili primorani samom stvarnošću da potraže neki drugi uzročni princip. kao što bismo mi to rekli. U stvari. nisu se mnogo mučili tom teškoćom. ili vatru i zemliu. nije bilo razumno ni pripisivati slučaju i sreći tako veličanstveno delo. ma kakva ona bila. kao što smo to rekli. S druge strane. njima je lakše da naznače učinski uzrok: oni zaista vatri pripisuju prirodu pokretača. Posle ovakvih shvatanja. sva priroda. izgledalo je kao da je on jedini pri zdravom razumu s obzirom na lutanja njegovih prethodnika. i to samo ukoliko on pretpostavlja da postoji ne samo jedan uzrok nego i. Međutim. filozofi su. postoji inteligencija. došao do poimanja uzroka ο kome je reč. a vodi. u izvesnom smislu. dakle. Stoga. a ovo učenje im je svoj984b stveno. 4. ma ko oni bili. zajedno s njim. kada se pojavio čovek koji je rekao da u prirodi. Postojanje ili postanak dobrog i lepog u stvarima odista verovatno nema za uzrok ni vatru. Među onima koji izražavaju shvatanje ο ovome jedinstvu ni jedan nije. a čak ne izgleda ni verovatno da su to ovi filozofi i zamišljali. nego ima nešto drugo što je uzrok promene. niti neki drugi element ove vrste.

trebalo da se u bićima nađe uzrok koji je u stanju da stvarima daje kretanje i red. a mržnja uzrok zla. on ne uspeva da se složi sa samim sobom. Ovaj. ako se i vidi. kad se celina razdeli na svoje elemente pod dejstvom mržnje. u čemu znanje nema nikakvog udela: isto tako izgleda da ovi filozofi ne znaju šta govore. i to prvi.učinio i Parmenid. kao što se u borbama ponašaju slabo obučeni vojnici. u jednom smislu. jer se gotovo uopšte ne vidi ili. izvrši spajanje elemenata. a mržnja ono što spaja. Što se tiče pitanja kome treba pripisati prvenstvo u ovom učervju. deleći ga. on tada izvlači na površinu inteligenciju. koji se bacaju na sve strane i često zadaju srećne udarce. prvi je uveo. nego postavljajući dva . onda bi se lepo moglo reći da je uzrok svakog dobra samo dobro (a uzrok svakog zla samo zlo). — Ali primetilo se da se suprotnosti dobra nalaze i u prirodi. Prema tome izgleda da su ovi filozofi u svojim istraživanjima dospeli do dva uzroka. onda je to sasvim malo. uzrok ο kome je reč ne čineći od pranačela kretanja jedno jedino pranačelo. Tako se Anaksagora služi inteligencijom samo kao nekom spravom za stvaranje svoga svemira: kada je u nedoumici da objasni nužnost neke pojave. naime. među kojima smo postavili razliku u Fizici. oni su to učinili neodređeno i nejasno. kada se. Kod njega je bar česta pojava da je prijateljstvo ono što razdvaja. pa da čak zlo nadmašuje dobro. dobro i zlo kao pranačela. Prema tome. samo. opet. a ružno lepo. Odista. Naime. pod dejstvom prijateljstva. I Ljubav. pomenuo.. kaže: „Erot je stvoren prvi od svih bogova. došlo bi se do toga da je prijateljstvo uzrok dobra. premda se služi uzrocima više nego ovaj koga smo pomenuli. dok u ostalim slučajevima nužnost ovih pojava on pripisuje više svima ostalim prinoipima nego inteligenciji. udaljujući se od svojih prethodnika." Α Hesiod. prikazujući postojanje svemira. kaže: „Mnogo pre svih stvari beše Haos. da se u njoj nalaze ne samo red i lepo 985a nego i nered i ružno. U svakom slučaju Empedoklo. koje nije ništa drugo nego mucanje. vatra se skuplja u jednu jedinu masu. — Pa i Empedoklo. da se služe tim svojim priincipima. koja sija nad svima besmrtnicima." Mnogo je. a to su materija i pranačelo kretanja. ipak to ne čini dovoljno i. upotrebljavajući ih. delovi svakog elementa ponovo su primorani da se odvoje jedni od drugih. kao i svi drugi elementi. Α zatim Zemlja širokih strana. ako bi se nastavilo Empedoklovo rasuđivanje i ako bi se ono uzelo u njegovom smislu a ne u neposrednom značenju. obrnuto.. ako bi neko pomislio da je Empedokle. neka nam se dozvoli da naš sud odložimo za kasnije. Otuda dolazi da je jedan drugi filozof uzeo u obzir prijateljstvo i mržnju: svaki od ova dva principa je uzrok jedne od ovih dveju pojava. dakle.

prvi među ovim načelima i kako su pitagorovci verovali da u brojevima zapažaju mnoge sličnosti sa svim onim što postoji i postaje. oni su smatrali da su matematička načela u osnovi svih bića. po prirodi. To su uzroci bića u materiialnom smislu. to jest zemlja. kako su. Od prvih principa. dolaze jedino od razmere. Α kako su brojevi. koja izlaže ovaj filozof. on je prvi ustanovio četiri elementa materijalne prirode. više nego što su ih primećivali u vatri. njene suprotnosti. ovi su ga filozofi. — U pogledu problema kretanja: odakle ili kako ga bića poseduju. po njihovom mišljenju. Osim toga. koje nazivaju biće i ne-biće. međutim. dok prazno postoji isto onako kao telo). isto tako ovi filozofi tvrde da su razlike u elementima uzroci svih ostalih osobina. Razlike između bića. — Leukip i njegov drug Demokrit uzimaju kao elemente puno i prazno. po njihovom mišlienju. vazduh i voda. nego kao da su samo dva: 985b s jedne strane to je vatra uzeta sama za sebe i. i kako su brojevi izgle986a dali prvobitne stvarnosti svemira: u takvim uslovima. Α sva slaganja koja su mogli da zapaze. kažemo. u celoj njihovoj prirodi. kažu oni. zemlji i vodi (s tim što je jedno određivanje brojeva pravda. s druge strane. oni su smatrali da su brojevi elementi svih bića. u brojevlma i muzici. drugo duša i inteligencija. tako reći za svako drugo određivanje). puno i čvrsto je biće. kao i ostali. on se njima ne služi kao da ih je četiri. I kao što oni koji prihvataju jedinstvo supstance uzete kao subjekt stvaraju sva ostala bića pomoću promena te supstance. dodira i sastava. i da je čitavo nebo harmonija i broj. oni koje nazivaju pitagorovcima prvi su se posvetili matematici i unapredili je. treće kritično vreme i slično tome. sa pojavama na nebu i njegovim delovima i sa svemirskim redom oni su povezivali i unosili u svoj . postoje tri razlike: lik. Α razmera. a Ζ od Ν položajem. Samo. Α što se tiče dvaju uzroka ο kojima je reč.različita pa čak i suprotna pranačela. dodir je rad. osim toga. to je lik. najzad. Vaspitani u ovoj naučnoj grani. jednostavno prećutali. priroda i broj pranačela. nebiće isto tako postoji kao i biće. prazno i retko je ne-biće (zbog toga. izgleda da su samo dotle doprla istraživanja onih filozofa koji su to činili pre nas. postavljajući retko i gusto kao pranačela promena. kako im je izgledalo da su sve ostale stvari. pa čak i pre njih. red i položaj. Α Ν od ΝΑ redom. U ovo se uostalom možemo uveriti čitajući njegov spev. okupljene u jednoj jedinoj prirodi. Takvi su. a sastav položaj: tako se Α razlikuje od Ν likom. oni videli da brojevi izražavaju muzičke osobine i razmere. FILOZOFSKE SKOLE PITAGOROVACA I ELEACANA U vreme ovih filozofa. stvorene slično brojevima.

Α u ovom pogledu izgleda da i oni smatraju da je broj pranačelo. dakle. pošto je ovaj imao najviše uspeha u doba Pitagorine starosti. mirno i pokretno. kao što je ο tome već bilo reči. parno i neparno. pošto izgleda da je dekada savršen broj i da obuhvata celokupnu prirodu brojeva. Na primer. On zaista kaže da većina ljudskih stvari ide udvoje. sa potpunijim podacima. — Sve što možemo da zapamtimo od ovih dveju škola je to da su suprotnosti prana- . ovaj filozof izložio svoja shvatanja ο ostalim stvarima.sistem. Ο svim ovim stvariina raspravljali smo. četvorougaono i duguljasto. kao što su suprotnosti pitagorovaca. ili oni od Alkmeona. jedno i mnogostruko. muško i žensko. a bnoj proističe iz pojma jedan. slatko i gorko. to je zato da bismo od ovih filozofa naučili i to šta oni postavljaju kao pranačela. jer je onu isto vreme par i nepar. a oba učenja su gotovo istovetna. ali budući da ima devet vidljivih tela. par je beskonačan. oni kažu da ima deset nebeskih tela koja se kreću. istovremeno kao materija bića i kao činilac njihovih promena i njihovih stanja. svetlo i tamno. dobro i zlo. bilo da je ovaj svoje ideje primio od pitagorovaca. i. dok celokupno nebo. dok su se pitagorovci 986b jasno izrazili ο broju i ο prirodi njegovih suprotnosti. oni su hitno vršili potrebna dodavarn^ kako bi obezbedili potpunu doslednosl svoje teorije. belo i crno. Tako je. dobro i rđavo. na drugom mestu. Drugi među ovim istim filozofima prihvataju deset pranačela koja u dve uporedne grupe obuhvataju ono što je: ograničeno i neograničeno. ako bi se negde pokazala neka praznina. nego suprotnosti uzete nasumce: na primer. antizemliu. i kako njihova pranačela potpadaju pod uzroke koje smo već nabrojali. Izgleda da je veoma slično bilo učenje Alkmeona Krotonskog. nije ništa drugo nego broj. jedan proizlazi iz ova dva elementa. veliko i malo. Α ako se na njih ponovo navraćamo. Elementi broja su par i nepar. desno i levo. označavajući tim ne određene suprotnosti. iz ovog razloga oni pretpostavljaju deseto. pravolinijsko i krivo. a nepar ograničen.

posmatrajući čitav materijalni svemir. dok je za drugog neograničeno. on kaže da je pojam jedan isto što i pojam bog. raspravljanje ο njihovim učenjima ne može ni u kom slučaju da uđe u okvir našeg sadašnjeg ispitivanja uzroka. postavljajući stvarnost kao jednu. Međutim. Izgleda naime da je Parmenid prihvatio formalno jedinstvo. Što se tiče Ksenofana. Ovi filozofi treba dakle. prema njihovom mišljenju. da je celina nepokretna. ipak izvode postanak svih stvari uzimajući jedan kao pranačelo materije. kao što smo rekli. ali način izlaganja nije isti kod svih. on nije ništa tačno odredio. Mišljenje starih filozofa koji su prihvatili veći broj elemenata prirode dovoljno je upoznato iz onoga što prethodi. Međutim ima jedna stvar koja nije tuđa našem sadašnjem ispitivan. Ali što se tiče načina na koji je moguće svesti ih na uzroke ο kojima smo govorili. da ostanu po strani od našeg sadašnjeg istraživanja. — Naprotiv. Oni odista ne postupaju poput izvesnih istraživača prirode koji.čela bića. ipak izgleda da oni svoje elemente svrstavaju pod ideju materije.iu. njegov učenik). kažu. jer je. izgleda da Parmenid ovde rasuđuje sa više pro- 2* 19 . a Melis materijalna jedinstva: međutim. filozofi ο kojima govorimo tvrde. to ovi filozofi nilsu jasno izrazili. najstarijeg pristalice jedinstva (jer je Parmenid bio. a jedna od njih čak može da nam kaže nešto ο broju i prirodi tih načela. naprotiv. za prvog je to jedinstvo ograničeno. a pogotovo ova dvojica čiia su shvatanja zaista i suviše neizgrađena. Bilo ih je i drugih koji su. naprotiv. supstanca sastavljena od ovih elemenata uzetih kao njenih imanentnih delova. kao ni slaganje sa činjenicama. to jest Ksenofan i Melis. Međutim. Učenje onih je druge vrste: dok fiziolozi pretpostavljaju i kretanje koje stvara celinu. učili da je celina jedina stvarnost. a izgleda da nije jasno shvatio prirodu ni jednog od dvaju uzroka.

koja je najčešće u skladu sa teorijom pitagorovaca. i neograničeno nisu. samo su postupali na suviše uprošten način. iz koga se rađa kretanje. oni su bili ti koji su počeli da ο nioj rasuđuju i da je definišu. što se tiče suštine. s tim što se pozivaju. Evo šta smo izveli iz svega što smo rekli i iz učenja filozofa ο kojima smo raspravljali: s jedne strane. osim njega. i što jedan od njih. da prihvati u isto vreme formalno jedinstvo i čulno mnoštvo. ali i jedni i drugi smatraju njegovu prirodu materijalnom. on jedan. ali. Platon. ali su dodali dve sledeće pojedinosti: ograničeno. PLATOKOV ODNOS PREMA PITAGOROVCIMA I NJEGOVA TEORIJA C IDEJAMA Posle filozofija ο kojima smo maločas govorili došla je Platonova teorija. a drugi kao da ih ima dva. nego su samo neograničeno i jedan supstanca stvari koje ih potvrđuju. kao što su vatra. još jedan. — s druge strane. primoran da se prikloni pred činjenicama. jer bi jedan bio mnogostruk. ostali filozofi su se dakle i suviše ukratko izjasnili ο tim principima. ili jedan. toplo. najstariji filozofi smatraju da je pranačelo fizičke prirode (jer voda i vatra i slični elementi su tela). Drugo. kod jednih je to fizičko pranačelo jedan. uostalom. zemlja ili neki drugi element te vrste. on misli da nužno postoji jedna jedina stvar. od ova dva principa. uzrok koji je jedan kod jednih. isključujući tu školu. U istom smislu pitagorovci su govorili ο dva pranačela. Ali suština dvostrukog i diade nesumnjivo nije ista. to jest samo biće. to je zaključak koji se oni nisu kolebali da izvedu. 6. pošto je najpre postao prijatelj . kod drugih mnogostruk. neki filozofi prihvataju taj uzrok i. ali koja ima i svoja sopstvena obeležja. — Još od svoje mladosti. jedni postavIjaju kao da je jedan. To je. on postavlja dva uzroka: toplo i hladno. drugim rečima vatru i vodu i. sve što možemo da zapamtimo ο starim filozofima i njihovim sledbenicima. a drugi sa ne-stvarnošću. neke druge stvarnosti. a kojih ima dva kod drugih. Eto. kao što smo rekli. Oni su stvarno definisali površno. a osim toga prvi broj na koji je bila primenli'iva data definicija nisu smatrali suštinom definisane stvari: kao kad bi se mislilo da su dvostruko i diada istovetni zato što je diada prva stvar koja potvrđuje dvostruko. i da ne postoji više ništa drugo (ovo smo jasnije izložili u Fizici). na dve vrste uzroka. prvobitni uzrok kretanja. Ubeđen da ne-stvarnost ne postoji van stvarnosti.nicljivosti. mislili su oni. dakle. svrstava 987a sa stvarnošću. tako su oni objašnjavali ovu stvar. Sve do italske škole. prilično različita od filozofije italske škole. pa su stoga tvrdili da je broj suština svih stvari.

bar za one koje su u večitoj promeni. To što je on jedan i brojeve na ovaj način odvojio od čulnog sveta. s druge strane. ostao je i kasnije 987b veran ovom učenju. Platon piihvata da postoje i matematičke stvari. različite. veliko i malo. osim čulnih stvari i ideja. uzeta u smislu materije. i što je uveo ideje bilo je usled njegovih logičkih istraživanja (jer njegovi prethodnici nisu znali ništa ο dijalektici). diadom. Međutim. i što je sačinio beskonačno od velikog i 988a malog. da su čulne stvari odvojene od ideja i da se sve nazivaju po njima: mnoštvo čulnih stvari zaista postoji jedino izjednačenjem. pojedinačna i zasebna stvarnost. što se tiče istraživanja ο prirodi toga izjednačenja ili oponašanja ideja. tako su pranačela ideja. — Pošto su ideje uzroci drugih stvari. zaista. on sam je učinio toliko što je zamenio beskonačno. koje su oni zamišljali kao jednostavno. Ipak. a ne atribut neke druge stvari za koju se kaže da je jedna. dok je ideja sama po sebi jedna. Rukovođen ovim razlozirna. oni su ga ostavili bez odluke. koje su prelazne stvarnosti. govoreći. s druge strane. za Platona je to izjednačenje. s druge strane. dok pitagorovci tvrde da su same stvari brojevi i. prema kojima su sve čulne stvari u večitoj promeni i ne mogu biti predmet nauke. Što se tiče toga izjednačenja. — Staviše. — Platon se slaže s pitagorovcima da je jedan ipak sama suština. a uzeta u smislu formalne supstance. to je zbog .Kratila i upoznao se s Heraklitovim mišljenjima. koji je bio obuzet mislima ο moralnim stvarima. Platon je prihvatio njegovo učenje. on je smatrao da su elementi ideja elementi svih bića. suprotno pitagorovcima. pošto idealni brojevi nastaju počev od velikog i malog i izjednačenjem velikog i malog u jednom. što ne postavljaju matematičke stvari kao posredna bića između ideja i čulnog. on je onda ove stvari nazvao idejama. ako on. postavlja beskonačnu diadu kao drugu prirodu. i one imaju isto značenje u odnosu na ideje. slično pitagorovcima on takođe kaže da su brojevi uzroci suštine drugih stvarnosti. Platon je promenio samo ime: pitagorovci zaista kažu da bića postoje oponašanjem brojeva. ali njegovo prvo formiranje navelo ga je na mišljenje da to opšte mora postojati u stvarnostima druge vrste nego što su to čulne stvari: nemoguće je. Sokrat. s druge strane. Druga stvar koja mu je svojstvena je ta što brojeve sastavlja van čulnih stvari. mislio je on. s jedne strane. ipak je u ovoj oblasti tražio opšte i prvi utvrdio mišljenje ο definicijama. to je jedan. tako da se izmenila samo reč. od čulnih stvari po tome što su večite i nepokretne i. da zajednička definicija postoji i za jednu od pojedinačnih čulnih stvari. od ideja po tome što su one mnoštvo sličnih primeraka. a ne ο prirodi u celini. S druge strane.

Platon odredio svoje učenje ο stvarima ο kojima je reč. jedni govore ο pranačelu kao materiji. izuzimajući neparne brojeve. po njihovom mišljenju. Neki drugi imali su u vidu pranačelo od koga počinje kretanje: takvi su.toga što brojevi. dakle. a ta materija. više stolova. dok je jedan uzrok ideja). međutim. rekli smo. Isti je slučaj s mužjakom u odnosu na ženku: ova se oplodi jednim jedinim pareniem. a u drugi uzrok zla. Svi ovi filozofi tako su nazirali tu vrstu uzroka. to je ipak slika uloge koju igraju ova načela. za ideje) je diada. Ovi filozofi bavili su se. za Empedokla vatra. za italsku školu neodređeno. a oni koji su joj se najviše pri988b bližili. ipak su pristalice ideja. zemlja. Ipak se u stvarnosti dešava suprotno i mišljenje ovih filozofa nije zasnovano na razumu. i jedan. veliko i malo. a koje smatraju da je materijalne ili nematerijalne prirode: za Platona je to. dakle. oni koji uzimaju kao pranačelo prijateljstvo i mržnju. 7. koja je supstrat (i po kojoj se nazivaju ideje za čulne stvari. Ovako je. lako nastaju iz diade. kao nekom čarolijom. — AJi što se tiče suštine stvari. a to učenje. U stvari. ili ljubav. na primer. Oni zaista u ide~ jama ne vide materiiu čulnog sveta. Na taj način iz onoga što smo rekli sledi zaključak da ni jedan od onih koji su raspravljali ο pranačelu i ο uzroku nije rekao ništa što ne bi moglo da se svede na uzroke koje smo mi sami odredili u fizici. jer je. Izgleda. na primer. oblik stvara samo jedanput. očigledno je da se iz jedne materije može napraviti samo jedan sto. premda je on jedan. U jedan od ova dva elementa Platon je još stavio uzrok dobra. kao i svi oni za koje je to vazduh. već su nastojali da podrže izvesni filozofi ranijeg doba. ili vatra. jedino materijalnim uzrokom. pošto su ove za njih još manje izvor iz koga dolazi . ARISTOTEIiOVA ANALIZA OSNOVNIH UZROKA Osvrnuli smo se ukratko i u glavnim linijama na filozofe koji su raspravljali ο pranačelima i ο istini i ispitali na koji su način oni ο ovome govocrili. ali mužjak oplođava više ženki. niti u broju jedan materiju ideja. ili voda. ili čak neki elemenat gušći od vatre ali ređi od vazduha. ideje su uzroci suštine svih ostalih stvari. međutim. takva priroda prvobitnog elementa. kao što neki kažu. kao Empedoklo i Anaksagora. Prethodna razmatranja očigledno pokazuju da se on služio samo dvema vrstama uzroka: formalnim uzrokom i materijalnim uzrokom (u stvari. dok umetnik. Oni stvarno iz materije izvode mnoštvo stvari dok se. koji primenjuje oblik. za Anaksagoru bezbroj homeomerija. za koje pretpostavljaju da je jedno ili više njih. voda i vazduh. ili inteligenciju. veliko i malo. ni jedan je nije jasno prikazao. da su svi oni nekako nejasno naslućivali neki od tih uzroka. proizvodi.

8. u isto vreme kažu i ne kažu da je dobro uzrok. potvrđuje. promena i kretanja. Oni samo pretpostavljaju elemente čulnih tela. kao pranačelo bića. uzroci niihovih kretanja. izuzimajući zemlju. na vatru.ru kao pranačelo najradije prihvatili ovo . takođe kažu da je to uzrok supstance. zemlju i vazduh). Osim toga oni ni u kom slučaju ne priznaju za uzrok suštinu ili oblik. kažu oni.iu ove uzroke kao neko dobro. Stoga im se dešava da. a jedan kao suštinu ideja. dok takođe postoje i bestelesna bića. izložimo teškoće koje mogu nastati u pogledu jezika kojim je govorio svaki od ovih filozofa kao i u pogledu njihovog stava prema ovim pranačelima. u stvari. prema njihovom mišljenju. nije reč ο dobru uzetom po sebi. izgleda prema izvesnom shvatanju da je elemenat u pravom smislu onaj od koga se. njegovu uzročnost. — Tačnost naše analize uzroka. u jednom smislu. u neku ruku. ali ο tome nisu govorili u smislu po kome je konačni uzrok kao takav uzrok po prirodi. Ostaje nam da ukratko. očigledno čine mnogostruke greške. vodu. — Sto se tiče konačnog uzroka delanja. isključujući bestelesna bića. Naime. bilo spajanjem bilo razdvajanjem. Α zatim. PRIKAZ I OCENA FILOZOFSKIH SISTEMA KOJI SU PRETHODILI PLATONU Oni filozofi za koje je svemir jedan i koji prihvataju jednu prirodu kao njegovu materiju. ne razmišljajući ο načinu uzajamnog stvaranja elemenata (mislim. naši prethodnici zaista prihvataiu. izgleda. a takav element trebalo bi da bude najfinije i 989a najređe telo. na prvom mestu. Međutim. Oni koji uveravaju da je jedan ili biće neko dobro. Oni koji govore ο inteligenciji ili ο prijateljstvu zaista prikazu. a ta je telesna i ima prostranstvo. kako u pogledu njihovog broja tako i u odnosu na njihovu prirodu. ali ne kao svrhu bića uzetih u svom postojanju ili postajanju. a ova razlika je od najvećeg značaja za određivanje šta je postalo ranije. Osim toga očigledno je da pranačela treba razmotriti putem istraživanja ili na sve načine.kretanje (one bi. stvaraju sjedinjavanjem sva ostala tela. pre bile uzroci nepokretnosti i mirovanja). Oni štaviše prihvataju bez ispitivanja. nego prikazuju ideje kao suštinu svake druge stvari. bilo koje prosto telo. po njihovom mišljenju. ili samo na neki način. a šta docnije. nego ο dobru kao slučajnom uzroku. ali ne đa bića postoje ili postaju radi toga uzroka. svedočenje svih ovih filozofa samom njihovom nemoći da dopru do nekog drugog uzroka. ovi elementi nastaju jedni iz drugih. nastojeći da objasne uzroke postajanja i propadanja i izgrađujući svoj filozofski sistem ο svemiru. pošto su to. Stoga bi oni koji uzimaju vat. jer. oni prelaze preko principa kretanja.

između ostalih razloga. Iste primedbe primenjuju se i na one koji pretpostavljaju veći broj uzroka: takav je Empedoklo koji priznaje četiri elementa kao materiju stvari i koji stoga nužno zapada u teškoće. nije 989b prirodno da se bilo kakve suštine mešaju tako nasumce i da bi. i to očigledno zbog grubosti njenih delova. dakle. onda će istina biti suprotno onome što smo upravo rekli: voda će imati prvenstvo pred vazduhom. a ređi od vode. koja bi postala vatra i voda. Međutim. neka priroda. ali s kojim bi se on neminovno složio da je došao do njega. najzad. U vezi sa Anaksagorom moglo bi se pretpostaviti da on priznaje dva elementa. od kojih su neke uostalom istovetne s onima koje smo već susreli. niti oni koji predstavljaju prvobitni elemenat kao gušći od vazduha. osim toga. nužno treba odbaciti menjanje. Ali svaki od ostala tri elementa bio je jedan za drugim prihvatan s njihove strane: za neke filozofe elemenat je vatra. Α što se tiče uzroka kretanja bića Empedoklo. besmisleno je tvrditi da su u početku sve stvari bile izmešane jer. zašto oni ioak nisu pomenuli i zemlju. To je. najzad. Ali ima ih i drugih koje su mu svojstvene. kao što misli većina ljudi? Zaista se obično kaže da je zemlja osnov svemu. i da. ni jedan od onih koji su kasnije usvojili jedan jedini elemenat nije uzeo zemlju za elemenat. s druge strane. kad se usvoji njegovo mišljenje. a ta pretpostavka najbolje bi se složila s razlogom koji on sam nije izrazio. I sam Hesiod uverava da je zemlja stvorena pre svih tela: toliko je zaista staro i popularno ovo verovanje. zaista je potrebno da je postojalo neko ranije razdvajanje. dakle. u pravu ni oni koji prihvataju neko drugo pranačelo a ne vatru. Ali. količine i slučajnosti tada postojale odvojene od supstanci (iste stvari koje su podložne mešanju takođe su . iz čega sledi zaključak da jediio isto telo ne ostaje uvek vatra ili zemlja (ovo pitanje smo proučili u našoj raspravi Ο prirodi). Naime. sve što smo imali da kažemo ο filozofima koji su postavili jedan jedini uzrok. nije rešio pitanje da li treba imati u vidu jedan ili dva takva uzroka. mislimo. jedina. Pre svega vidimo da ta dela nastaju jedna od drugih. što Empedoklo odbija da prihvati. a za treće. pošto prema ovoj pretpostavci vlažno ne može da dođe od toplog. ono što je kasnije u redu postojanja ranije je u prirodi. niti je ukazao na način koji bi bio u potpunom skladu s njegovim sopstvenim sistemom. vazduh. U ovom pogledu nisu. i ako je složeno telo i mešavina kasnije u redu postajanja.gledište. U svakom slučaju. a zemlja pred vodom. Inače svi ostali filozofi priznaju da takvo treba da bude obeležje elementa tela. za druge voda. niti toplo od vlažnog: u ovom slučaju zaista bi trebalo da postoji izvesna stvar koja će primati same suprotnosti.

ni siva. sve bilo izmešano. pošto je sve izmešano.podložne razdvajanju). Mišljenja svih ovih filozofa odnose se. S druge strane. prema kome se stvarnost uopšte svodi na ono što je čulno i što je sadržano u onom što nazivamo nebom. pre svakog određivanja i pre svakog učestvovanja u bilo kom obliku. očigledno je da se ne može ništa stvarno reći u pogledu te prvobitne supstance. da bismo ocenili šta su dobro. propadanje i kretanje: naime njihova se istraživanja gotovo ograničavaju na uzroke čulne supstance. a šta nisu dobro rekli ο onome što je u vezi s predmetom ο kome još treba da raspravljamo. Hoću da kažem da ona nije bila ni bela. jer bi inače bila ma koje od ovih boja. samo na postajanje. Oni ovim proučavanjem potpuno iscrpljuju svoja pranačela i uzroke. pretpostavljaju. ono nastoj i da liči na kasnija učenja i da se više približi rešenjima koja sada nailaze na odobravanje. da ih prema njihovom sopstvenom sistemu uzdignu do shvatanja stvarnosti višeg reda. niti bilo koje druge boje. Oni koje obično nazivaju pitagorovcima pozivaju se na starija načela i elemente nego što to čine fiziolozi (a uzrok ovome je taj što ih oni ne izvode iz čulnih stvari. Odista. ako bi se sledilo ono što je Anaksagora hteo da kaže. čulne i. Ona nije mogla imati ni kakvoću ni količinu. koja je jedina bila čista i bez mešavine. međutim. Sto se tiče filozofa koji svoja shvatanja proširuju na sve stvarnosti i koji. izuzimajući stvari kojima se bavi astronomija) a sve njihove rasprave i istraživanja ipak se odnose na prirodu: oni opisuju postanak neba i posma990a traju šta se dešava u njegovim raznim delovima. jasno je da se oni bave ispitivanjem obeju vrsta. niti ma kakvu određenost. poseban oblik stvarno bi zahtevao prethodno razdvajanje. Slično tome i iz istog razloga. njegova misao bez sumnje bi izgledala savremenija. u stvari. Isto tako. prema Anaksagori. [njegove promene i funkcije]. s jedne strane. što je nemoguće. nečulne stvarnosti. oni ništa ne kažu na koji način nastaje . jer bi se na nju primenio bilo koji poseban oblik. Stoga ovom mišljenju nedostaju pravilnost i jasnoća. kao što smo to rekli. dok je. koji igra ulogu koju mi pripisujemo neodređenom. Iz ovog razloga bolje je da se zadržimo 11a njihovim učenjima. među ovima. jer matematičke stvari spadaju u vrstu bića bez kretanja. ni crna. njihovi uzroci i pranačela su dovoljna. očigleđno u skladu s mišljenjem drugih filozofa. Međutim. ona nije imala nikakav ukus niti ma koju drugu osobinu ove vrste. Iz ovog sledi da su pranačela koja on prihvata jedan (jer je baš to prosto i bez mešavine) i drugi. kad ništa nije bilo razdvojeno. s druge strane. i oni su pogodniji za ovu svrhu od njihovih fizičkih teorija. ona je nužno bila bezbojna. izuzev inteligencije.

postajanje i propadanje. pošto je determinacija broja koja ih sačinjava smeštena u raznim krajevima prostranstva. samo. ako nema nikakvog drugog broja osim broja od koga je sastavljen svet? Ovi pitagorovci su odista stavili u izvestan određeni. pa da bi ga onda povećavao da bi mu se složio račun. ako bi se neko i složio s njima. dok su ostali čulni. deo svemira mišlienje i kritično vreme i. u stvari. ili je to pak neki drugi broj različit od njega? Platon tvrdi da je to neki drugi broj. kako u pogledu supstanci u pravom smislu tako i u odnosu na druge stvari koje . ili kruženje tela koja se kreću nebom. bez kretanja i bez promene. kako da se shvati da su određivanja broja i sam broj uzroci bića i postajanja materijalnog svemira. kako onda da se objasne lakoća ili težina tela? Prema onome što oni sami pretpostavljaju i govore. Stoga. taj što nemaju da kažu ništa naročito ο čulnim bićima. natčulni brojevi su uzroci. po njegovom mišljenju. Osim toga. uzrok je. kao što ne objašnjavaju ni to kako se mogu vršiti. istovetan s onim koji se nalazi u svemiru. Međutim. ili uzeo da je dokazano da prostornost proističe iz njihovih pranačela. da u tome ne može uspeti. oni su uveli druge stvarnosti čiji je broj ravan broju tih bića: poput onoga koji bi. 9. i to od samog početka pa i sada. verovao.kretanje u svetu u kome postoji ograničeno i neograničeno. da bi stigli do ideje: jer svakoj stvari odgovara neka istoimena stvarnost. na tom istom mestu već nalazi okupljeno mnoštvo veličina sastavljenih od brojeva. a oni to kao da dokazuju tim što je svaka od ovih stvari izvestan broj i što se. Ali tada se postavlja pitanje: da li je taj broj. ako nisu nikad govorili ο vatri. kao i njihovi uzroci. oni ništa više ne kažu ο matematičkim telima nego što nas obaveštavaju ο telima koja doživljavamo čulima. Broj ideja je. Ο DIJALEKTIČKOM DOKAZIVANJU POSTOJANJA IDEJA — POBIJANJE PLATOKOVOG UCENJA Ο IDEJAMA KAO PARADIGMAMA STVARNOSTI Ostavimo sada pitagorovce: dovoljno je bilo posvetiti im onoliko pažnje koliko smo učinili. u želji da mu se složi račun. u stvari. malo više ill niže. gotovo jednak. a koja postoji odvojeno. nepravdu i odluku ili mešavinu. nastojeći pre svega da dokuče uzroke bića koja nas okružuju. neparno i parno. zato što je broj predmeta suviše mali. brojevi. zemlji i drugim telima ove vrste. koji treba shvatiti kao da predstavlja svaku od ovih apstrakcija. mislim. Pozabavimo se onima koji ideje postavljaju kao 990b uzroke. Ipak i on misli da su sve ove stvarnosti. ili nije manji u poređenju s brojem čulnih bića od kojih su pošli ovi filozofi tražeći njihove uzroke.

ne postoji istovetnost oblika. Cak i neka od tačnijih rasuđivanja dovode do prihvatanja ideja ο relativnim stvarima. ako neka stvarnost proizla"la zi iz dvostrukog samog po sebi. ideje će postojati ο svima stvarima ο kojima postoji znanje. nego će to biti broj. štaviše. u stvari jedinstvo i istovetnost diade pre postojali između propadljivih diada i matematičkih diada nego između diade koja je takva sama po sebi i neke pojedinačne diade? Ako. postojaće i negacije. po našem mišljenju. nego treba da bude izjednačenje u pogledu svake ideje. prema dokazu ο jedinstvu mnoštva. da će ono što je relativno prethoditi onome što postoji po sebi. ο kojima mi ne govorimo kao ο posebnoj vrsti. Neki od njih ne dovode do nužnog zaključka. Pri tome mislim da. ali slučajno. Zatim. biće nečeg zajedničkog i između ideia i tih bića. naprotiv. a ta suština znači isto u čulnom svetu što znači i u natčuLnom: inače šta bi se htelo reći kad se govori da je jedinstvo mnoštva nešto različito od toga mnoštva? Α ako postoji istovetnost oblika između ideja i bića koja u njima učestvuju. nema slučajnog izjednačenja. Zašto bi. prema dokazu da i ono što je uništeno sačinjava predmet misli. sudeći po samoj prirodi ideja i po mišljenjima izloženim ο njima. i tada će to biti slično kao kad bi se . kao i bezbroj shvatanja ove vrste). Prema tome. najzad. nije očigledan ni jedan od svih dijalektičkih dokaza pomoću kojih dokazujemo postojanje ideja. ukoliko su ideje s njima zajedničke. ideje neizbežno mogu postojati samo ο supstancama. jer predstava ο tim stvarima ostaje u misli. ona takođe proizlazi iz večitog. sudeći prema dokazima izvedenim iz postojanja znanja. postojaće ideja i ο stvariina koje su podložne uništenju. ukoliko se sama ideja ne pripisuje slučajno izvesnom predmetu. U stvari. postojaće samo istoimenost. Dijalektičko dokazivanje postojanja ideja uopšte ruši principe do čijeg nam je postojanja stalo više nego do samog postojanja ideja: iz ovog stvarno proističe da beskonačna diada ne može biti prva. Međutim. U stvari. jer je slučajnost za dvostruko da je samo po sebi večito. dok drugi uvode ideje ο stvarima koje ih. a druga do dokaza ο trećem čoveku. i sve ostale protivrečnosti s njihovim sopstvenim principima kojima su neki podlegli sledeći učenje ο idejama. zatim postoji znanje ne samo ο supstanci nego i ο drugim stvarima.dozvoljavaju jedinstvo množine. bilo da je reč ο čulnom mnoštvu ili ο večitom mnoštvu. ideje će postojati samo ο onome što je suština stvari. prema shvatanju od koga polazimo da bismo potvrdili postojanje ideja. postojaće ne samo ideje ο supstancama nego još i ο mnogim drugim stvarima (jer postoji jedno mišljenje ne samo ο supstancama nego i ο drugim stvarima. nemaju.

ista stvar biće. za koje kažemo da nemaju ideje. dakle. možda bi izgledale kao uzroci stvarnosti kao što je belo uzrok beline u belom biću. postojao Sokrat ili ne. ako i prihvatimo postojanje ideja. izvesna određena stvar. ideje neće biti paradigme samo čulnih bića. One nisu ni od kakve koristi za upoznavanje drugih stvarnosti (one odista nisu njihova suština. iz ovog sledi da je i za druge stvari očigledno nemoguće da postoje i da postanu iz razloga sličnih onima koji se tiču stvari ο kojima je sada reč. ako su ideje brojevi. Α kako su napravljene mnoge druge stvari. jasno je da postoji nešto čiji su oni odnosi. na primer. obrazac 99ib i slika. Ako je to zato što su čulne stvarnosti proizvod brojčanih odnosa. Pa ipak. Osim toga. kako će one biti uzroci? Da li zato što su stvarnosti drugi brojevi.čovekom nazivali u isto vreme Kalias i parče drveta. mogao bi se roditi čovek sličan Sokratu. na primer. reč kad se pogled upravlja ka idejama? Moguće je da zaista postoji i da postane izvesna stvarnost slična drugoj stvarnosti a da pri tome nije stvorena po uzoru na tu drugu stvarnost. Najvažnije od svega je pitanje od kakve su koristi ideje za čulne stvarnosti. Ali i suviše je lako obesnažiti ovu tvrdnju koju je najpre prihvatio Anaksagora. dakle. tako. . Ο čemu je. jer bi inače bile u njima) niti za objašnjenje njihovog postojanja. a posle njega Eudoksos i neki drugi filozofi: naime. kao što je na primer simfonija. Štaviše. to jest materija. kako bi. pošto ulazi u njegov sastav. U pogledu tvrđenja da su ideje paradigma i da ostale stvari dolaze od njih samo su prazne reči i pesničke metafore. koje su supstance stvari. veoma je lako takvom shvatanju suprotstaviti mnoge nerešive prigovore. dvonožac i. takođe u isto vreme. ideje. ni druge stvari ne mogu poticati iz ideja u onome smislu u kome se obično podrazumeva taj izraz. biće više paradigmi za istu stvarnost. i samim tim više ideja ο toj stvarnosti. One zaista nisu za ta bića uzroci nikakvog kretanja niti ma kakve promene. dok drugi to ne bi bili. S druge strane. oeigledno 'bibilotakočakikadbipostojao neki večiti Sokrat. drugi Sokrat. ne uzimajući u razmatranje nikakvu njihovu zajedničku prirodu. stvarnosti koje iz njih proizlaze nisu nastale bez učešća pokretačkog uzroka. Međutim. Ako je to nešto. bile odvojene od stvari? U Fedonu se tako govori kao da su ideje uzroci stvarnosti i postojanja. čovek sam po sebi. Α zatim bi izgledalo nemoguće da suština stvari bude odvojena od onoga čija je supstanca. na primer jedan je broj čovek. kad bi bile imanentne. treći Kalias? Zašto su onda idealni brojevi uzroci brojeva stvari? To što bi jedni bili večiti. rod uzet kao rod biće obrazac vrsta sadržanih u rodu. jer one bar nisu imanentne stvarima koje od njih dolaze. za čoveka će to biti živo biće. bilo da je reč ο večitim stvarnostima ili ο stvarnostima koje se rađaju i propadaju. biće nedovoljna razlika. na primer kuća i prsten. nego i samih ideja i. u stvari.

vode i vazduha. a ne broj u pravom smislu i. bio on izvestan idealan broj ili ne. i čovek sam po sebi. Osim toga. biće uprkos svemu brojni odnos izvesnih elemenata. Uzimam sledeći primer: ako je Kalias brojni odnos vatre. zemlje. i ideja će biti brojni odnos nekih drugih supstrata.očigledno je da će i sami idealni brojevi biti odnosi jedne stvari prema drugoj. ali kako da se iz mno- . neće više biti uopšte nikakvog broja. iz mnoštva brojeva stvoren je jedan jedini broj. iz ovog razloga.

Α ako su . međutim. nemoguće. onda će biti potrebno pronaći neku drugu vrstu broja koji se biti predmet aritmetike i sačinjavati sve ove stvarnosti koje izvesni filozofi nazivaju posrednicima. Kako postoje ti posrednici i iz kojih principa proizlaze? Zašto treba da postoje posrednici između čulnog sveta i ideja? Staviše. trebalo bi govoriti poput onih koji prihvataju dva ili četiri elementa. nego vatru ili zemlju. na primer. mi sastavljamo dužine počev od kratkog i dugog. pošto su neodređene? Ove pretpostavke nisu ni verovatne ni u skladu s onim što mi mislimo u vezi s jedinicama.iedinice specifično različite. 992a §to je. površinu od širokog i uskog. Da bismo supstance sveli na naša načela. brojevi neće biti supstance.štva ideja stvori jedna jedina ideja? Da li će se reći da je broj stvoren ne od samih brojeva nego od jedinica sadržanih u broju. Ali platonovci se izražavaju kao da je idealno jedan poput vatre ili vode. bilo da je telo nešto zajedničko ili ne. to jest od neke vrste malog i velikog. bilo da jedinice koje pripadaju raznim brojevima takođe nisu sve istovetne u odnosu na celinu: u stvari. jedna jedinica? Pa i to nije sve. jer ako su jedinice međusobno različite. ali jasno je da. sastavljen od jedinica. bilo da jedinice koje ulaze u sastav istog broja nisu međusobno istovetne. i telo od . pri čemu svi podrazumevaju ne jedan zajednjički elemenat. ako postoji idealno jedan i ako je on princip. kako da se objasni da je idealan broj. Ako je tako. jer bi to inače bila nemogućnost. iz toga će nastati mnoge besmislenosti a teškoća će biti ista ako one nisu specifično istovetne. telo uopšte. Osim toga. neka vrsta homeomernog elementa. jedan će se samo određivati na razne načme. čime će se one razlikovati. kao i mirijadi? Kakva će onda biti priroda tih jedinica? Ako su te jedinice specifično istovetne. svaka jedinica u beskonačnoj diadi dolaziće od neke ranije diade.

Međutim. I tako. kako će površina sadržati liniju. ali on ju je nazivao pranačelom linije i čak se često služio izrazom nedeljive liniie. Ne može se reći ni to da nisko spada u vrstu širokog. s druge strane. s jedne strane. isto tako je očigledno da razne veličine. Isto onako kao što broj nije sadržan u geometrijskim veličinama jer se mnogo i malo razlikuju od principa veličina. mi ο tome govorimo praznim rečima: jer poticati od. utvrđujemo postojanje drugih vrsta supstanci. dok je predmet filozofije istraživanje uzroka pojava. Međutim. jer bi onda telo bilo neka vrsta površine. ne znači ništa. Ali u pogledu objašnjenja kako su ove potonje supstance prethodnih. zato ideje nemaju nikakve veze s tim uzrokom za koji mi kažemo da je jedno od pranačela. matematika je za naše savremenike postala prava filozofija. sigurno treba da te nedeljive linije imaju neku granicu. stoga dokaz koji utvrđuje postojanje nedeljive linije utvrđuje i postojanie tačke.visokog i niskog. ili čvrsto telo liniju i površinu? U stvari. premda oni kažu 992b da bi se njom trebalo baviti radi drugih stvari Osim toga. u nameri da objasnimo suštinu čulnih bića. i visoko i nisko. kao što smo to ranije rekli. ono što ovi filozofi prikazuju kao suštinu i subjekt bića može se smatrati i suviše matematičkom stvari. široko i usko. radi koga delaju čitava inteligencija i sva priroda. i to je više atribut i diferencijacija supstance i materije nego sama ma- 8* 35 . različite su vrste. Međutim. kako vidimo. Stvar ne stoji bolje ni u pogledu uzroka koji je. mi upravo to ostavljamo po strani (jer mi ne kažemo ništa ο uzroku od koga potiče načelo promene) i. koje su logički starije. Osim toga. neće biti sadržane u manjim veličinama. pranačelo znanja. odakle će proizlaziti tačke sadržane u liniji? Sam Platon pobijao je shvatanje prema kome bi tačka bila samo geometrijski pojam.

takav je slučaj. ili trpljenje. to jest dužina. niti koje su ivjihove funkcije. u stvari. Ne može se objasniti ni to kako postoje ili mogu postojati pojmovi kasniji od brojeva. ο čemu govore filozofi i što oni definišu kao prve diferencijacije supstrata: u stvari. — Izgleda da je lako dokazati da se sve što postoji svodi na jedinstvo. naročito kad se na ovaj način istražuju elementi od kojih su sačinjene stvari. ako bi nauka bila sada 993a urođena. ne zna ništa ο samom predmetu te nauke i ο stvarima koje namerava da sazna. očigledno bio novi i četvrti rod stvarnosti. površine i tela. s druge strane. u izvesnim slučajevima to je nemoguće. samo ako se usvoji i da je opšte neka vrsta: međutim. bilo da ono proizlazi iz dokazivanja.terija. to bi. dakle. Kako bi se inače saznalo za elemente svih stvarnosti? Očigfedno je da ne bi trebalo raspolasati nikakvim nrethodnim znaniem. bilo pomoću definicija. to bi mogli biti samo elementi supstanci. odakle je došlo kretanje? Time se ruši celokupno proučavanje prirode. Inače. bilo bi čudno da bez svoga znanja imamo u sebi najvišu nauku. Ako. Isti je slučaj i sa znanjem do koga se dolazi putem indukcije. na primer. celokupnim ili delimičnim. Istraživati na opšti način elemente stvarnosti. pa ipak se u tome ne uspeva. kao što je to slučaj u pogledu . a da se ne utvrdi razlika među njihovim raznim značenjima znači nesposobnost da se one pronađu. ili misliti da smo ih pronašli. Tako onai koii počinie da uči geometriju. nego samo da postoji izvesno odvojeno jedno samo po sebi. neka nauka ο stvarima. Ipak se svako pojedino znanje stiče zahvaljujući prethodnim znanjima. kao što se to tvrdi. koji odgovaraju retkom i gustorn. kako će se dopreti do krajnjih elemenata od kojih su sastavljene stvari i kako ćemo u tome biti sigurni? To je nova teškoća. ne mogu biti ni ideje (jer one nisu brojevi) ni posredne stvarnosti (koje nisu ništa drugo nego matematičke stvari) ni stvarnosti podložne uništenju. s velikim i malim. Ova stvar moći će uvek biti sporna. Međutim. ili pravougaon? Sigurno je da je to nemoguće otkriti: čak i pod pretpostavkom da se dospe do niihovih elemenata. jer iz dokaza ekteze ne proističe da je sve jedno. postoji. pa ipak se to može dopustiti. dakle. premda može raspolagati prethodnim znanjima tuđim geometriji. ako se želi da ova određivanja budu kretanja. Zatim. Od kojih su elemenata sastavljene reči rađenje. Veličine. trebalo bi da joj se može pristupiti bez ikakvog prethodnog znanja. pošto je potrebno da elementi definicija budu prethodno poznati. ako se sarno složimo sa svim što traže platonovci. to nije ništa drugo nego neka vrsta viška i nedostatka. Iz ovog zakliučujem da je pogrešno tražiti elemente svih stvarnosti. čak i dobro poznati. očigledno je da će se ideje kretati. a takav je slučaj sa svakim drugim sticanjem znanja. Sto se tiče kretanja.

kako bi čovek. izgleda. ali iz svih ovih razmišljanja dolazi se do nečeg velikog. i od . da ni jedno od njih nije bilo izraženo. izgleda zaista da ο svemu natuca.. zemlja. Ali ova shvatanja bila su prikazana nejasno. To je sve tako da bi se. a ne usled materije koju Empedoklo naziva vatra. ili je od malog značaja. mogao upoznati stvari koje se doživljuju čulima? Ipak bi trebalo da je to tako. i od . ne možemo označiti neke druge. naime. Ali treba da se vratimo na teškoće koje mogu da nastanu u vezi s ovim istim stvarima. još mlada i u samom početku. Dokaz za to je i činjenica što niko ne može da potpuno dostig993b ne istinu. DEFINICIJA FILOZOFIJE Razmatranje problema istine je. Empedoklo bi nužno prihvatio ove razloge da su mu bili objašnjeni. Najzad. dok mi to nazivamo skupom uslova koji je određuju i formalnom supstancom stvari. Mi smo. na ovaj slučaj mogla primeniti poslovica: Ko ne bi strelom pogodio vrata? Tako posmatrano. baš usled toga će postojati meso. a ne ο ma kome glasu koji poznajemo. Ali činjenica da možemo posedovati istinu u celosti a ne postići baš onaj njen deo kome težimo pokazuje teškoću poduhvata. Možda ćemo tako brže otkloniti teškoće koje budu kasnije iskrsle. zaista. van tih uzroka. na primer: jedni kažu da je slog . Pravo je. kao što dnevno svetlo zaslepljuje oči slepih miševa.. kost i svaki drugi od ovih elemenata.Ζ A" sastavljen od „S". Može se reći da su na neki način sva ona bila izražena pre nas i. tako i stvari najočiglednije po prirodi zaslepljuju inteligenciju naše duše. još ranije jasno pokazali kako gledamo na sve ove stvari. dok drugi tvrde da je reč ο nekom posebnom glasu. Zaista.. sama po sebi ova činjenica nesumnjivo ne predstavlja ništa. Iz onoga što je ranije rečeno jasno proizlazi da su uzroci koje smo pobrojali u Fizici isti oni koje su. niti da mu ona sasvim izmakne. Filozofija tog prvog doba. teško.nekih slogova. KNJIGA Ia 10. Ali onda je potrebno i da meso i svaki drugi organski element takođe budu razmera. lišen upotrebe čula. isto onako kao što su složeni glasovi sačinjeni od elemenata svojstvenih glasu.D". ali on nije jasno izložio svoju misao. iii pak da to ne bude ni jedno od njih. u drugom smislu. mada svako ima nešto da kaže ο prirodi.A". Α pošto postoje dve vrste teškoća. voda i vazduh. s jedne strane. izgleda. istraživali svi filozofi i da. a s druge strane lako. tako Empedoklo kaže da kost postoji razmerom svojih elemenata. dakle. da se pokažemo blagodarnim ne . uzrok sadašnje teškoće možda ne leži u stvarima nego u nama samima. ako su sastavni elementi isti za sve stvari. ovo proučavanje je lako.

Na primer.jer i onda kada ispituju kako nešto biva. vatra je vruća u pravom smislu te reči jer je ona uzrok topline u drugim bićima. ona su uzrok postojanja ostalih stvarnosti. u stvari. Štaviše. stvar koju izvesna priroda poseduje u najvećoj meri uvek je ona koja je zajednička drugim stvarima te prirode. Isti je slučaj sa onima koji su raspravljali ο istini. oni ne teku u jednom pravcu. aJi Timotej ne bi postojao bez Frinisa. niti su izvedeni po jednom obrascu. Međutim.. a svrha prakse je delo. toliko sadrži istine. 11. mi bismo izgubili mnoge melodije. naprotiv. mi ne upoznajemo ono što je istinito. Prema tome.samo prema onima čija učenja delimo nego i prema onima koji su predložili površna objašnjenja: i ovi su dali svoj doprinos i razvili našu sposobnost mišljenia. svrha teoretskih razmatranja je istina. da telo na primer proizlazi od zemlje. Zaista. zemlja od vazduha. Prema tome. ono što je uzrok istine koja postoji u stvarnostima proisteklim od drugih stvarnosti. i nema uzroka njihovog postojanja. to je istina u pravom smislu reči. KRITIKA TEORIJE Ο POSTOJANJU BESKRAJNIH UZROKA 994a Očigledno je. ali drugi filozofi bili su uzrok pojavljivanja ovih. sa gledišta materije nije moguće da jedna stvar proističe iz druge u beskonačnost. Isto tako u pogledu početka kretanja ne može . Otuda dolazi da su pranačela večne stvarnosti nužno istinita u pravom smislu reči. ljudi od prakse ne razmatraju ono što je večno. vazduh od vatre i tako u beskraj. Zaista. Filozofija se s pravom naziva i naukom ο ■ ištini. Da Timotej nije postojao. koliko izvesna stvar postoji. jer ona nisu istinita samo u izvesnom trenutku. a da ne upoznamo uzrok. nego ono što privlači njihovu pažnju u sadašnjem trenutku. Mi smo nasledili izvesna mišljenja većeg broja filozofa. da postoji neko prvo pranačelo i da uzroci stvarnosti nisu beskonačni.

tako da bi voda proizlazila iz vatre. Govoreći da čovek postaje od deteta. isto tako postoji ono što postaje između onog što postoji i onog što ne postoji. ili kao da ono što je dovršeno dolazi od onog što se dovršava. kao što uvek postoji neki posrednik. jer je ona uzrok samo jedne granice. zemlja iz vode. van kojih se nalazi jedna poslednja i jedna prva granica. i tako bi se neprestano stvarala neka druga vrsta stvari. Međutim. Najzad. Zaista. jer krajnja granica nije uzrok ničega. a to je postajanje.se ići u beskraj. sve granice nisu takođe ništa drugo nego posredna stanja. prva granica nužno je uzrok sledećih granica. kad bi trebalo reći koja je od triju granica uzrok. onda uopšte nema uzroka. ne misleći pri tome na slučajeve gde to znači posle. Sto se tiče drugog značenja. želi se označiti da onaj koji uči postaje naučnik. što se tiče konačnog uzroka. To sigurno nije poslednja. pri čemu se podrazumeva da jedna stvar proizlazi iz druge. i da tako svaka stvar postoji radi neke druge stvari. . ili pak kako vazduh postaje od vode. Zaista. Kad se kaže da od učenika postaje naučnik. ono uključuje uništenje te druge stvari. kao da je čoveka stavio u pokret vazduh. tako da. Uopšte rečeno. Ali što se tiče onih stvari koje su na ovaj način beskonačne i što se tiče beskonačnog uopšte. Zbog toga u prvom slučaju nema uzajamnog odnosa: dete ne postaje od čoveka. ako ne postoji prva granica. to isto važi i za sve ostale uslove koji određuju neku posebnu stvarnost. ne može se ići u beskonačnost i reći da šetnja postoji zbog zdravlja. i da li je to prelazno stanje po svom broju beskonačno ili ograničeno. Tako i dan dolazi od zore u tome smislu što dolazi posle zore. nije važno da li postoji jedno ili više prelaznih stanja. ovaj sunce. kao što posle iistmijskih igara dolaze olimpijske igre: to može biti pre svega u smislu u kome se kaže kako od deteta koje se menja postaje čovek. sve do sadašnje granice. sunce borba i da tome nema kraja. kao što voda postaje od vazduha. to nije ni srednja. Što se tiče posrednih stanja. Naime. nije moguće doći do beskonačnosti ni spuštajući se do njenog dna pošto postoji jedno pranačelo i na njenom vrhu. nego dolazi posle stvaranja. sreća radi nečeg drugog. između bića i nebića. reći da „ovo proizlazi iz onog" ima dvostruko značenje. mi to podrazumevamo kao da ono što je postalo dolazi od onog što postaje. jer ono što 99413 je stvoreno nije stvoreno samim stvaranjem. mi bismo odgovorili da je to prva. ovo zbog sreće. Ili pak.

ali koju misao ne može shvatiti ako ne zaustavi proces deljenja. Štaviše. Π isto vreme je nemoguće da prvi element bude uništen. oni koji tako govore ruše temelje saznanja. uvek je jače ono što se pre kaže od onoga što sledi docnije. ako postoji takva konačna granica. a ako ne postoji. konačni uzrok je svrha. tako da. Osim toga. niko ne bi želeo ništa preduzeti ako ne bi trebalo da stigne do izvesnog cilia. nego te druge stvari postoje radi njega. Zbog toga. Ali u oba slučaja nemoguće je napredovati u beskonačnost: u prvom slučaju. čak i kad bi se reklo da su uzroci beskonačni po mnoštvu vrsta. naprotiv. ili tada beskonačnost nije beskonačna. taj cilj predstavlja izvesnu granicu. granice su nužno ograničene. ono pretpostavlja jedan večiti uzrok. saznanje ο tome bilo bi nemoguće. neće se moći izbrojati njeni delovi. pošto se ništa ne može upoznati pre nego što se dođe do onoga što je nedeljivo. međutimuzrok koji proizvodi dejstvo samo sopstvenim uništenjem ne može da bude večit. Jer kako da shvatimo umom ono što je tako beskonačno? To nije isto kao kod prave koja je istina beskonačno deljiva. postoji uzajamni odnos. naime. Materija se uostalom može upoznati samo u onome što se kreće. Međutim.ali samim tim zora ne dolazi od dana. neće biti napredovanja u beskonačnost. U takvim radnjama ne bi bilo mesta razumu: jer onaj koji poseduje razum uvek radi sa izvesnim ciljem. ne može postojati ništa beskonačno. povratno stvaranje zaista nije beskonačno. Najzad. Pa ipak. neće biti konačnog uzroka. prelazeći tu beskrajno deljivu pravu. jer uništenje jednog uključuje stvaranje drugog elementa. višu u svom izražavanju. ono što je . U drugoj vrsti stvaranja. s obzirom da je večit. jer ono što nema prvu granicu ne može imati ni sledeće granice. Ali oni koji pretpostavljaju postojanje beskrajnog. i on je takve prirode da ne postoji radi neke druge stvari. ni ono što određuje neku stvar ne može se svoditi na neku drugu definiciju. pošto označavaju posredna stanja. pošto mi smatramo da stvari znamo samo onda kad poznajemo njihove uzroke: međutim. Nalme. dok se u drugom slučaju večito vraćamo s jednog elementa na drugi. i ta granica u stvari cilj. zaboravljaju da uništavaju samu prirodu dobra. Staviše. Α znanje samo po sebi ne postoji.

ARISTOTELOVO SHVATANJE APORIJA: PREDMET NJEGOVOG RASPRAVLJANJA I TEŠKOCE U ODREĐIVANJU SUSTINE POJMOVA . jer ono što se saznaje kao obično. Stoga je matematički metod neprimenljiv na fiziku. nego samo onda kad je reč ο nematerijalnim pojmovima. volimo da se služimo poznatim jezi995a kom. Mi. tako da je neki smatraju nedostojnom slobodnog čoveka u svakodnevnom ophođenju u životu kao i u raspravljanju određenih pitanja. na taj način će se jasno videti ο čemu raspravlja fizika (i da li spada u oblast jedne nauke ili više njih da proučavaju uzroke i pranačela stvari).beskonačno ne može se preći dodavanjem u ograničenom vremenu. pošto u njima bajke i detinjarije imaju. bilo iz nemoći da se sledi lanac rasuđivanja. ZAVISNOST VRSTE METODA OD PRIRODE NAUKE Uspeh predavanja zavisi od navika slušalaca. treći hoće da se pozove u pomoć ugled nekog pesnika. naime. 12. ni jednu od ovih dveju stvari nije lako shvatiti. Međutim. na osnovu navike. pošto nam ih upotreba neuobičajenih reči čini manje pristupačnim i više tuđim. jer je besmisleno tražiti u isto vreme nauku i naučni metod. Zato ne treba u svemu zahtevati strogu matematičku tačnost. najlakše se saznaje. veću moć nego poznavanje zakona. Iz tog razloga treba najpre razmotriti šta je priroda. neki zahtevaju za sve strogo dokazivanje. KNJIGA II ι. jedni prihvataju samo matematički jezik. bilo iz straha da se ne izgube u beznačajnostima. jer celokupna priroda verovatno sadrži materiju. inače nam stvari više ne izgledaju iste. Zaista ima nečeg od ovog u primeni preterane strogosti. drugi hoće samo primere. dok izvesni smatraju tu strogost preteranom. najzad. Koliko je velika moć navike najbolje pokazuju zakoni. Zbog toga treba najpre naučiti šta se sme zahtevati od svake vrste nauke.

docnija lakoća misli pretpostavlja rešenje teškoća koje su ranije postojale. sve suprotne dokaze. kao što smo rekli. Još jedno pitanje: da li načela i elementi pojmova pripadaju . a druge nečim različitim? Sama DO sebi javlja se potreba da se ispita da li bi trebalo priznati samo osećajne supstance. i to kako iz ovih razloga tako i stoga što ovaj liči na one koji nisu svesni kuda idu. ili nije. Zatim će se videti koje su bitne osobine samih ovih pojmova. Prva teškoća odnosi se na ona pitanja kojima smo se bavili u uvodu: Da li proučavanje uzroka spada u jednu nauku ili u više njih? Da li ta nauka treba da razmatra samo pranačela suštine stvari. Najzad. da li se jedna jedina nauka bavi svima supstancama ili ih ima više. ili nije to otkrio: takvom istraživaču cilj nije jasan. i sva ostala slična načela? Ako se nauka ο kojoj je reč bavi supstancom. jasan onome koji se unapred suočio sa određenim teškoćama. kao što misle oni koji pretpostavljaju. i. Treba takođe ispitati u čiju oblast ulazi razmatranje svega ovoga. osim ideja. dok je. poput suparničkih stranaka. da li su te druge supstance jedne vrste. Treba ispitati. kao i to da li naše proučavanje treba ograničiti samo na supstance ili ga treba primeniti i na bitne osobine supstance. a nemoguće je razmrsiti čvor ako se ovaj ne poznaje. Jer onaj ko se nađe u takvoj neprilici u sličnom je stanju u kome se nalaze okovani ljudi. i ostalih stvari ove vrste ο kojima su raspravljali dijalektičari koji vrše svoja istraživanja jedino pomoću verovatnih premisa. kao i to da li ne samo priroda svakog od njih. matematičke stvari kao posrednike između sveta ideja i osećajnog sveta.Da li je moguće. sličnog i različitog. čovek se nužno nalazi u boljem položaju da rasuđuje kad je saslušao. Takva su pitanja ο kojima su neki izložili učenje različito od našeg. jer njih ni jedan ni drugi ne mogu da krenu napred. ili pak jedne treba smatrati filozofskim naukama. potvrđivati i poricati u isto vreme jednu i istu stvar". ranijeg i kasnijeg. ako ih ima više. a osim toga i izvesna pitanja koja su bila zanemarena. Postavljaju se i drugi problemi u pogledu jednog i drugog. nego i jedna ista stvar uvek ima jednu jedinu suprotnost. kao što je ovo: .. Očigledno je da nepoznavanje predstavlja teškoću za donošenje zaključka ο predmetu našeg istraživanja. sve ove teškoće.Zbog nauke koju istražujemo potrebno je da počnemo sa ispitivanjem onih pitanja ο kojima treba najpre da raspravljamo. međutim. Iz tog razloga treba najpre ispitati sve teškoće. istovetnosti i suprotnosti. ili pak treba da obuhvati i opšta načela dokazivanja. Α oni koji žele da nađu rešenje za takve stvari treba da ih pažljivo prouče: naime. da li su sve one zajedničke vrste. ili ih ima više vrsta. tako da čovek ne zna da li je otkrio ono što 995b istražuje. ili postoje i druge osim ovih.

i da li je to nešto jedno ili ih ima više? Ima li nečega osim složenih tela (pod „složenim telom" podrazumevam nešto što je potvrđeno materijom). i koje pre postoji samo za sebe. evo i najtežeg od svih pitanja. Zatim. ili su imanentni tim pojmovima? Sto se tiče svih ovih stvari teško je otkriti istinu. što je. ili nema ničeg odvojenog. na primer. i da li je načelo životinja ili čovek. a ne samo u odnosu na kretanje. nego da li postoji nešto drugo što im služi kao supstrat. opet. ili su to najviše vrste. Ο SUŠTINI SAZNANJA I VREDNOSTI DOKAZA Pre svega. i koja su to bića? 896a Zatim. ili su za svaki pojam suštastveni delovi na koje je on podeljen. da li su ona potencijalna ili u dejstvu? Da li su potencijaina ili u dejstvu inače. a sve akcije uključuju kretanje? Stoga se kod nepokretnih . i pošto je cilj ono zbog čega dolazi do neke akcije. za ovoga voda. ili za jednog drugog filozofa vatra. za Empedokla bilo prijateljstvo. s obzirom na to da ostale stvarnosti postaju i postoje radi toga dobra. da li su odvojeni od pojmova koje stičemo putem čula. a samim tim uzrok. pošto apsolutno sve što je dobro po sebi i po svojoj sopstvenoj prirodi je cilj. ili su različita? Da li su sva ona neuništiva. ili su uništiva samo načela uništivih stvari? Pored toga. Naročito treba ispitati i proučiti jedan drugi problem: da li van materije postoji ili ne postoji nešto što je uzrok sam po sebi. kako bi to bilo da jedna jedina nauka upoznaje načela koja nisu međusobno oprečna? Staviše. da li su brojevi dužine. da vidimo u vezi s teškoćom koju smo prikazali da li pripada jednoj nauci ili većem broju njih da proučavaju sve vrste uzroka? Naime. da li je to rastavljeno iii nije. da li su to one za koje se kaže da su najbliže nedeljivim jedinkama. ili pak ima li nečeg odvojenog za izvesna bića a ne za druga. da li su načela ograničena broiem lli vrstom. kao što su to tvrdili pitagorovci i Platon. Ova pitanja su zaista skopčana s velikim teškoćama. ako su supstance.jednoj vrsti. a čak nije lako ni izložiti teškoće kao što bi to trebalo. Na koji bi način odista načelo kretanja ili priroda dobra mogli da postoje kod nepokretnih stvarnosti. kod velikog broja pojmova ne nailazi se na sva ova načela. koje je skopčano s najvećom teškoćom: da li su jedan i pojam ne svojstva neke stvari. bilo da je reč ο pojmovima ili ο materijalnim principima? Da li su načela uništivih stvarnosti i načela neuništivih stvarnosti ista. a za onoga vazduh? Osim toga. nego sama suština stvari? Ili pak nije tako. slike i tačke supstance ili nisu i. i to. a ako su to vrste.

ali mi kažemo da je bolje upoznati neki pojam kroz ono što postoji nego kroz ono što ne postoji i. Osim toga. u ovom prvom načinu samog saznanja. načelo koje je različito od cilja. napraviti četvorougaonik ravan pravougaoniku? To znači naći srednju proporcionalu. s druge strane. zajedno sa uzrocima. za koga treba smatrati da poseduje najsavršenije znanje ο stvari koju istražujemo? U stvari moguće je da jedan jedini predmet sadrži u sebi sve vrste uzroka. kao Aristip. koju od njih treba smatrati onom naukom koju tražimo ili. a oblik njeno značenje. mi razlikujemo stepene: najsavršenije poznavanje predmeta je poznavanje njegove suštine. u suštini. pa čak i od onoga što mu je suprotno. Iz ovog razloga su sofisti. Načelima dokazivanja nazivam opšta mišljenja koja služe . u svim drugim slučajevima u kojima je predmet koji treba definisati neko svojstvo čije je dokazivanje moguće. na primer. njegove aktivnosti ili pasivnosti. ukoliko bi filozofija bila određena kao nauka ο prvim uzrocima i ο najvišem saznanju. Jer samim tirn što je najviša i glavna nauka kojoj s pravom ostale nauke koje joj služe ne treba da protivreče. kako su oni govorili. nauka ο svrsi i dobru sigurno ima taj karakter (jer ostale stvari postoje toga radi). predmet jedne nauke ili više njih. za sve se kaže da je bolje i gore. Jer ista stvar zaista se može upoznati na mnogo načina. naprotiv. akcija i svake promene. Ali. i što ona takođe ništa ne dokazuje pomoću boljeg ili pomoću goreg. Ali. — Ali što se tiče stvaranja pojmova. kao što su kuće kod kojih je načelo kretanja izraženo u umetnosti graditelja. S druge strane. pa čak ni jedan matematičar ne pravi aluziju na nešto slično. mi verujemo da ih poznajeno onda kad poznajemo načelo kretanja. sporno je da li su načela dokazivanja. ako ima više nauka ο uzrocima i jedna različita nauka za svako različito načelo. a ne poznavanje njegove količine ili njegove kakvoće. 996b dok matematičari. raspravljali ο matematici s prezirom jer. ni jednom rečju ne pominju dobro i zlo. šta znači. materija zemlja i kamen. u ostalim umetnostima. To je razlog zbog koga matematika ne dokazuje ništa pomoću uzroka ove vrste. među onima koji ih poseduju. Α tako je i u svima drugim slučajevima. Prema tome izgleda da bi svaki od ovih uzroka trebalo da proučava posebna nauka. Iz onoga što smo ranije raspravljali ο tome koju nauku treba nazvati filozofijom opravdano je da se tako nazove svaka nauka koja se bavi uzrocima. mi opet mislimo da ga poznajemo samo onda kad nam je poznata njegova suština. čak i u zanatskim kao što su drvodeljačka i cipelarska.stvarnosti ne bi moglo prihvatiti postojanje ni ovog načela kretanja. dok je svrha samo delo. ni dobro koje postoji samo po sebi. to bi bila nauka ο suštini stvari.

da se odnosi na izvesnu suštinu i da dokazuje izvesne osobine. koja će od njih dveju biti prirodno glavna i prva? Aksiomi su. kao i sve ostale postavke ove vrste. a druge nauke služe se njima kao dobro poznatim stvarima. ili ih ima više? Ako ih ima više. Međutim. Ako oni ne potpadaju u delokrug jednog filozofa. čija će onda biti dužnost da proverava njihovu istinitost ili neistinitost? Da li uopšte postoji jedna nauka ο suštini stvari. ako nije ista koju od njih dveju treba priznati za nauku koju upravo tražimo. dok bi druga obuhvatala aksiome (jer nemoguće je da se sve dokazuje). ο kakvoj će suštini raspravljati naša nauka? Ali. onda ne pripada nauci ο suštini stvari više nego drugim naukama da raspravlja ο ovim istinama. jer sve nauke koje dokazuju služe se aksiomima. naime. U isto vreme. ili se od nje razlikuje i. na koji bi način mogla postojati neka nauka ο ovim načelima? Svako od njih mi sada poznajemo iz neposrednog iskustva. Ne izgleda verovatno da je reč ο jednoj nauci. s druge strane.kao osnova svakom dokazivanju. dokazivanje treba obavezno da polazi od izvesnih postavki. u stvari ono što je najopštije i oni su načela svih stvari. Postavlja se pitanje da li je nauka ο ovim načelima ista ona koja se bavi suštinom stvari. ako postoji neka nauka koja ih dokazuje. bila bi nerazumna pretpostavka da se samo jedna nauka bavi proučavanjem svi- . S druge strane. i nemoguće je da jedna stvar postoji i ne postoji u isto vreme. ako je nauka ο aksiomima neka druga a ne nauka ο suštini stvari. Iz ovog će slediti da će se sve stvari koje se dokazuju moći svesti na jedinstvo vrste. kao što je: svaku stvar treba nužno potvrđivati ili poricati. trebalo bi prihvatiti za ova načela jednu vrstu koja bi služila kao osnova. Zašto bi zaista raspravljanje ο aksiomima bilo više povlastica geometrije nego ma koje druge nauke? Ako dakle svaka nauka poseduje tu povlasticu i ako ipak nije prihvatljivo da je sve 897a one vrše. pri tome bi neka od njih imala pasivno značenje.

izgleda da ne postoji takvo dokazivanje suštine. — U našoj prvoj knjizi. rekli smo da su ideje istovremeno uzroci i supstance same po sebi. pak. predmet matematičkih nauka. Vrsta koja je predmet svih supstanca pripadaće jeđnoj nauci. ali nema ničeg besmislenijeg nego tvrditi da postoje neke prirodne pojave van onih koje vidimo putem čula u svemiru i da su te pojave istovetne s onima koje doznajemo putem čula. ili postoje i druge osim ovih? Postoji li jedna ili više »97b vrsta supstanca. dok će opšta shvatanja takođe pripadati jednoj nauci. Ako je telo supstanca i ako su prave i površine takođe supstanca. Štavise. kao što misle pristalice ideja i posrednih stvari koje su. međutim. ili i rrjihova sporedna svojstva? Navodim kao primer ovo. ukoliko se smatra da svaka nauka koja dokazuje proučava u vezi s nekim predmetom njegove bitne osobine polazeći od istih opštih shvatanja. Ako su to dve različite nauke. bez obzira da li će ona biti ta ista ili neka druga nauka. veoma je teško dati odgovor na ovo pitarrje. ako je to ista nauka. koja raspravlja ο ovom predmetu. biti jedna druga nauka? Naime. odvojeno ili u delokrugu jedne nauke. može se postaviti pitanje: da li naša nauka obuhvata samo suštinu stvari. onda bi trebalo da i ona na izvestan način dokazuje tu supstancu. naime.ju supstanca: tada bi. bila samo jedna nauka za dokazivanje svih osobina bića. koja će onda od njih raspravljati ο sporednim svojstvima supstance? Naravno. da li će spadati u jednu istu nauku da proučava njih kao i osobine svake pojedine vrste. ili će to. dok su ostale 4* 51 . da li se može reći da postoje samo supstance koje saznajemo putem čula. izuzimajući jedino to što su večite. Ovo učenje izaziva raznovrsne zamerke. što je predmet matematičkih dokazivanja. kako oni kažu. Osim toga. Na taj način će se posmatrati i druge pojave.

Neko će možda postaviti pitanje: na lcoju vrstu bića treba primenjivati baš ove nauke? Ako se. — Isti je slučaj s pojavama kojima se bavi optika kao i sa matematičkim proučavanjem harmonije. saglasno definiciji. tačke iste prirode kao zvezde. jer bi tada ova nauka propala sa samim ovim veličinama. kažu da postoji čovek sam po sebi. Pa ipak kako da verujemo u takve stvari? Ne može se čak sa razlogom pretpostaviti da postoji takvo nepokretno telo. postojaće i odgovarajuća posredna osećanja. jasno je da će takav slučaj biti i sa medicinom i svakom drugom naukom. pored pravih linija koje postoje same po sebi.uništive. najzad. postojati i prave koje upoznajemo putem čula. ima filozofa koji prihvataju postojanje stvarnosti koje se smatraju kao posredne izmedu ideja i čulnog sveta. konj sam po sebi i zdravlje samo po sebi i ništa drugo. to nije ona nauka ο kojoj govori geometar (jer nam čula ne daju 998a ni pravu ni krivu liniju. Štaviše. a postojaće očigledno i živa bića koja će biti posrednici između živih bića koja postoje sama po sebi i onih koja su podložna uništenju. Ali . opet. Međutim. geometrija razlikuje od merenja zemlje samo po tome što se merenje zemlje odnosi na stvari koje doživljavamo čulima. niti su. Ako stvarno postoje posredna bića koja upoznajemo putem čula. i to iz istih razloga. a potpuno je nemoguće i to da je ono u pokretu. nego onako kako je to pokazao Protagora pobijajući učenje geometara). ako je astronomija jedna od ovih nauka. iz toga će proizići mnoge teškoće. nego su večite stvarnosti koje upoznajemo preko čula. neko drugo Sunce. kao ni samim nebom. osećajni krug ne susreće tangentu samo na jednoj tački. osim ideja i takvih pojmova postavljaju i posredne stvari. niti su kretanja i kruženja neba ista kao u astronomskim proračunima. Oni. nije čak istina ni ako se kaže da se merenje zemlje odnosi na čulne i uništive veličine. astronomija se ne bi mogla baviti veličinama koje su pristupačne čulima. kao i svaka druga vrsta: tako da. ako se. S druge strane. govoreći pri tome slično onima koji kažu da postoje bogovi. postojaće i neko drugo nebo osim onoga koje vidimo. jasno je da će. ali da bogovi imaju čovečji lik. ali oni ih uopšte ne odvajaju od čulnih stvari i kažu da su one njima imanentne. koji. Staviše. dok se geometrija primenjuje na vančulne stvari. U stvari. I ovde je zaista nemoguće za ova bića da postoje odvojeno od čulnih bića. drugi Mesec i tako redom za sva ostala nebeska tela. U stvari. nisu isto što i ideje. kako bi bilo moguće tako nešto? Na taj način postojale bi zdrave stvari van zdravih čulnih stvari i zdravog samog po sebi. pa ćemo imati posrednu nauku između medicine same po sebi i obične medicine. u stvari. naime. Oni ne rade ništa drugo nego stvaraju ljude. — Međutim.

elementi i pranačela reči izgleda da su odista prvi elementi koji sudeluju u pravljenju svih reči. kaže da su to vatra. Tako će postojati neko nebo pored ovog koje vidimo. izvesni filozofi koji prihvataju kao elemente onoga što postoji jedan i stvarnost. Iz ovog proizlazi da vrste ne bi bile pranačela stvarnosti.nemoguće je podrobno objasniti sve stvari u vezi s ovim. I uopšte iz kog razloga bi trebalo da neko pretpostavi postojanje posrednika. Međutim. pošto su u oba slučaja isti razlozi. on tada istražuje od kojih je komada sastavljena. nego je jasno da će u njima biti i same ideje. Ali. bilo svih. način na koji treba doći do istine predstavlja veliku teškoću. izgleda da ih smatraju vrstama. bilo većine njih. ali on ih ne smatra za same vrste stvarnosti. i pošto su vrste pranačela definicije. međutim. Ali nije moguće istovremeno govoriti ο pranačelima u dva smisla. Nije razumno prihvatiti da će ove posredne stvarnosti biti samo u čulnim stvarima. Isti je slučaj i u pogledu načela: da li vrste treba posmatrati kao elemente i pranačela stvarnosti? Ili je to pre uloga prvih delova koji sačinjavaju svakog pojedinca? Na primer. voda i drugi posredni elementi. Što se tiče telesnih stvarnosti. ako sticanje znanja ο stvarnosti znači upoznavanje rodova kojima se stvarnosti potvrđuju. . a to je sasvim nemoguće. njihov raspored. oni koji prihvataju ili više elemenata ili samo jedan. da bi se oni stavili u čulne pojmove? Ponoviće se iste besmislice kao što su one ο kojima smo ranije govorili. vrste su nužno i pranačela određenih stvarnosti. Osim toga. vrste će na svaki način biti pranačela rodova. a ne reč uzeta kao opšta vrsta: a elementima nazivamo geometrijske postavke čije je dokazivanje sadržano u dokazivanju drugih postavki. na primer. i tek onda upoznaje njenu prirodu. jer će se nalaziti u čulnim stvarima koje su u kretanju. Naime. svi oni takođe podrazumevaju pod pranačelima delove od kojih su tela sačinjena i sastavljena: Empedoklo. pojam supstance treba zaista da bude jedan. ODNOS IZMEĐU NACELA I STVARNOSTI Kao što se vidi. Štaviše. iz ovog sledi da će dva tela nužno zauzimati isto mesto. odnosno veliko i malo. nego će se nalaziti na istom mestu. kao pranačela koja sačinjavaju stvarnosti. i da posrednici neće biti nepokretni. pa je zgodnije da se zadržimo samo na nekima. s druge strane. pošto svaku stvar upoznajemo pomoću definicija. na primer 998b postelje. Isto tako. ako bi neko želeo da ispita prirodu drugih stvari. samo što ono neće biti odvojeno od njega.

i. i da svaka razlika bude jedna. Na primer. svuda gde postoji bolje i gore. ali. Na osnovu ovih razmatranja. naročito pokazuje obeležje načela. Biće. Štaviše. to je momenat koji se pojavljuje u oba slučaja. u neograničenom broju. ako je nedeljivo jedno. a da drugi to nisu. Staviše. međutim. pripisuje tim razlikama. najzad. Ali nije moguće da jedan ili stvarnost bude vrsta stvarnosti. pošto izgleda da vrste naročito postoje kod brojeva i oblika. jedan ili stvarnost jedna vrsta. Štaviše. ako je istina da jedinstvo. — S druge strane. ako je svako nedeljivo takvo bilo po količini bilo po rodu. izgleda. ta načela biće. jer njih potvrđuju sve stvarnosti. onoliko načela onoga što postoji koliko ima prvih vrsta. sa više razloga neće ih biti ni kod ostalih stvari. nije lako shvatiti da su ti rodovi načela. niti će postojati ikakva razlika. jasno je da će najviše vrste biti načela. kako se to kaže. uzeta odvojeno od svojih rodova. Pored toga. Ako je ono što je opšte zaista uvek načelo u najvećoj meri. Ako je. oni neće biti ni načela. Zaista je nužno da postoje razlike svake vrste. nasuprot tome. Takođe nema oblika po sebi izvan rodova pojedinih oblika i. izgleda da je bolje pripisati ulogu načela rodovima koje više potvrđuju pojedinačne stvari nego vrste. izgleda da će razlike biti više načela nego vrste. neće biti broja izvan vrsta pojedinih brojeva. da li treba da se smatraju načelima prve vrste. nemoguće je da se rodovi vrste pripisuju sopstvenim razlikama uzetim po sebi. i ako je nedeljivo po rodu vremenski ranije. tako da ni u ovim slučajevima ne može da bude vrsta. u stvarima gde postoji ranije i kasnije nije moguće da ono što se pripisuje tim stvarima postoji van njih. a takođe je nemoguće da se vrsta. čovek zaista nije rod pojedinačnih ljudi. Ali kod pojedinačnog nema ni ranijeg ni kasnijeg. bolje je uvek ranije. dakle. posredni rodovi u kojima je vrsta spojena sa uzastopnim razlikama biće vrste. ako su vrste načela. Osim toga. ako su one i načela. Ali. ako se vrste dele na rodove. naročito ako se najviša vrsta postavi kao načelo. ono što se neposredno pripisuje poslednjem rodu biće sa više istinitosti jedno.definicija prema vrstama biće različita od definicije pomoću sastavnih elemenata. 999a ako stvarnost i jedan nisu vrste. pošto su to pojmovi koje najviše potvrđuju sve stvarnosti. ako uopšte nema vrsta izvan rodova. idući sve do nedeljivih čestica: sada izgleda da su jedni takvi. tako da će stvarnost i jedan biti načela i supstance. dakle. S druge strane. Treba da stvar ili . ili su to najniži rodovi koji se pripisuju nedeljivim elementima? Jer. niti će ona biti jedna. čak ako su vrste u najvećoj meri načela. ako je diada prvi broj.

s jedne strane. ODNOS POJEDINAČNOG PREMA OPSTEM Ima jedna teškoća koja se nadovezuje na prethodne. Takođe neće biti ničeg večitog i nepokretnog. Međutim. ni jedno kretanje nije beskonačno. nego svako ima svoj kraj i. ili samo zasebno od nekih a ne od ostalih. čemu pripada neko opšte obeležje. ne može postati ono što nije u stanju da postane. ako zaista nešto postoji pored složenih stvari kad god je izvesna stvar potvrđena materijom. ako se uvaži ovaj razlog. Štaviše. 999b ako onda nema ničeg osim onoga što je pojedinačno. nije moguće ni samo postajanje.načelo postoji izvan stvari čije je ona načelo i od koga se može odvojiti. nužno postoji . pošto su sve čulne stvarnosti uništive i u kretanju. zaista je potrebno da u svakom stvaranju ima nečeg što postaje i nečeg iz čega se stvara ono što postaje. s druge strane. potrebno je da i oni imaju kraj jer. koja je najteža od svih. neće biti ničeg natčulnog. neće postojati apsolutno ništa. jer se niz zaustavlja. koja nije ništa drugo nego ono što materija postaje u datom trenutku. sve stvarnosti biće čulne i neće biti saznanja ni ο jednoj od njih. dok ono što je postalo nužno postoji od trenutka kad je postalo. takvim saznanjem mi upoznajemo uopšte sve kao nešto jedno i istovetno. ako postoje postajanje i kretanje. Međutim. kako će onda biti moguće steći znanje ο bezbroju onoga što je pojedinačno? U stvari. Staviše. Ali. Ako nema ničega osim onoga što je pojedinačno. bilo kao vrste najbliže pojedinačnom. ako materija postoji u zasebnom stanju zato što je nestvorena. iz više razloga treba prihvatiti odvojeno postojanje supstance. za ono što je opštije mora se pretpostaviti da je više načelo. kao i da konačni kraj niza bude nestvoren. Zaista. ako se tvrdi da nema ni supstance ni materije. a pošto je broj pojedinačnih stvari beskrajan. ako je to potrebno. tako da bi prve vrste bile načela. potrebno je da to budu vrste koje postoje pored onoga što je pojedinačno. bilo kao prve vrste. da li u tom slučaju ta stvar treba da postoji zasebno od svih stvarnosti. ako nema ničeg večitog. 4. a koju je najpotrebnije proučiti i ο kojoj će sada biti govora. zašto bi se pretpostavljalo da načelo ove vrste postoji izvan pojedinačnih stvari ako ne stoga što je ono potvrđeno kao opšte i kao da obuhvata sve stvarnosti? Ali. i ako treba da postoji nešto osim onoga što je pojedinačno. Α pošto je to nemoguće. ili pak ona nije van ijedne od njih? Međutim. upravo smo pokazali da je to nemoguće. Ali. osim ako se osećanje nazove saznanje. Osim toga. a iz nebića ne može ništa da proiziđe.

Ako su ona specifično jedna. ako kažemo jedan ili pojedinačan. pošto ne možemo reći da kuća postoji van pojedinih kuća. a koja se zanemarivala i sada i ranije. Još jedna teškoća. a to je oblik i pojam. a druga nepropadljiva. ne misleći na nas. ništa neće biti jedno brojčano. ako je svako od njih jedno i nije. naime. i načela su kao i slog ista u rodu kao što su u drugom slogu. kao što je supstanca ljudi? Ali ovo je besmislica: jer je sve jedno. jer su i ova načela drugačija brojno. ako to čine. Ako se. a opštim ono što po1000a tvrđuju svi pojedinačni elementi. ako postoji brojno jedinstvo načela. čija je supstanca jedna. jer se ovi ne bi smeli ponavljati ni jedanput ni više puta. oni kažu da su bića rođena smrtna zato što nisu okusila nektar i ambroziju. poput načela u čulnim stvarima. neko bi mogao osetiti teškoću u vezi s onim na šta se odnose načela stvari. drugačije u drugim stvarima. teškoća će se sastojati u tome za koje bi slučajeve trebalo prihvatiti to zasebno postojanje. naprotiv. da li će supstanca biti mnogostruka i različita? Ali i ovo je besmisleno. da li će suština svega pojedinačnog biti jedna. u svrhu svog . a za koje se ono neće prihvatiti. naprotiv. jer pojedinačnim nazivamo baš ono što je brojno jedno. ako nema izvesnog jedinstva zajedničkog svima bićima? Međutim. Na koji način postaje materija u isto vreme kad i svaki pojedinačni oblik i kako su složene stvari ova dva elementa? Pored toga. ako bogovi uzimaju ove napitke radi zadovoljstva. nektar i ambrozija nikako nisu uzroci njihovog bića. na primer u nekom posebnom slogu koji je isti kao drugi. Osim toga. načela bića imaju brojno jedinstvo neće postojati ništa drugo izvan elemenata. U stvari. Ovi su izrazi očigledno imali smisao koji je za njih bio zadovoljavajući. Naime. čak ni jedan sam po sebi ni biće samo po sebi. u rodu. Očigledno je. Međutim. i koji je tome uzrok? Hesiodovi učenici i svi takvi teolozi brinuli su se samo za ono što ih je moglo ubediti. Na koji će način onda biti moguće znanje. ili da li su druga. ako dakle nije tako i ako. s druge strane. postavi takva pretpostavka. kako onda da su izvesna bića propadljiva. Ovo se svodi na isto kao kad bi elementi izgovorenog glasa bili brojno ograničeni: zbir slova koja bi se mogla napisati ne bi mogao premašiti zbir tih elemenata. ako su načela ista.nešto van složenih stvari. koja nije manja od bilo koje druge. tu nema nikakve razlike. Smatrajući odista načela za bogove i kao rođena od bogova. da se ono može prihvatiti za sve slučajeve. U stvari. ali ono što su rekli ο samoj primeni ovih uzroka prevazilazi domašaj našeg shvatanja. je ta da li su načela uništivih stvarnosti i načela neuništivih stvarnosti ista.

kad im je potrebna hrana? Ali ovi mitološki podaci ne zaslužuju da budu predmet ozbiljnog ispitivanja. Ali ako su načela različita. Pa ipak se ne vidi da se iz ovog načela rađa sve osim onoga što smatramo pod pojmom jedan. Isto tako prijateljstvo nije uzrok ni postojanja ni uništavanja. ptice i ribe koje žive u vodi. iz toga niče drveće. ovo je jasno i bez ovih stihova. jer stvarnosti. pa opet pogubnu vatru po vatri. očigledno je da ni pranačela ni uzroci ovih dveju vrsta stvarnosti ne mogu da budu isti. nema drugog poznavanja osim sličnog po sličnom. ljubav po ljubavi i mržnju po žalosnoj mržnji. promena je potrebna. proizlaze iz mržnje." Kao što se vidi. izuzev boga." Uostalom. tada se vine ka častima. premda proizlaze iz istih pranačela. međutim nije jasno kakav je uzrok ovoj nužnosti. Osvrnimo se radije na one koji rasuđuju putem dokazivanja i upitajmo ih kako je konačno moguće da izvesne stvarnosti. Jer kad 1000b mržnja ne bi postojala u stvarima. jer ne poznaje te elemente. Α u isto vreme on ne određuje nikakav uzrok samom kretanju. imaju večitu prirodu. manje razuman od ostalih bića. „Zemlju vidimo. vodu po vodi. Pošto nam ovi filozofi ne kažu koji je tome uzrok. Sam Empedoklo izbegava protivrečnost time što ne prikazuje jedna bića kao uništiva a druga kao neuništiva. onda se javlja nova teškoća: da li će i ona biti . kao uzrok propadanja stvari. dok su druge uništive. Empedoklo. Evo šta on kaže: „Iz toga se stvara sve što je ikada postojalo. ljudi i žene. eter po božanskom eteru. međutim. izuzev elemenata. Iz ovoga sledi da je za Empedokla bog. kaže Empedoklo. kako bi bogovi mogli da budu večiti. pa čak i dugovečni bogovi. divlje životinje. onaj za koga bi se ipak verovalo da je najdosledniji u svojim rasuđivanjima. dok i jedna i druga potiču iz istih pranačela." Vratimo se našem rasuđivanju: u najmanju ruku očigledno je da kod Empedokla mržnja nije ni uzrok uništenja ni uzrok stvarnosti. a druga nisu. Ovo što je rečeno dovoljno je da bi se utvrdilo da načela ne mogu da budu ista. on samo kaže da je takva priroda stvari: „Ali kad velika mržnja nadoji snagom svoje udove. po zemlji. pošto u sebi nema mržnje. i pošto je ovakvo stanje stvari zaista neosnovano. sva su ona uništiva. „onda konačno izniknu mržnja". takođe je počinio istu grešku. On stvarno postavlja jedno načelo.postojanja. mržnju. sve bi bilo jedno. kao savršeno srećan. ono uništava sve ostale. postoji ili će postojati. kao što kaže Empedoklo: kad su se stvari spojile. jer kad ono sjedinjuje stvarno postojanje u jednom. Ali teškoća koju ispitujemo sastoji se u tome da saznamo zašto su izvesna bića uništiva. Na primer. pošto je proteklo vreme koje je iscrpni ugovor naizmenično utvrdio za prijateljstvo i mržnju.

jer nema ničeg drugog što bi se moglo uopšte pripisati svemu što postoji ili što je jedan. da bi svoje načelo sveo na lakše shvatljiv pojam. Štaviše. jasno je da i ona nužno proizlaze iz izvesnih elemenata. Štaviše. Neki filozofi skloni su prvom. ako su načela uništiva? Α ako su. kažu da je to vazduh. ako jedan nije supstanca očigledno je da sam broj ne može postojati kao stvarnost odvojena od bića: broj se u stvari sastoji od jedinica. smatrajući je beznačajnom. smatrajući da imaju neku drugu prirodu koja im služi kao svrha. ako se jedan i stvarnost ne postave kao supstanca. opet. i da su stvarnosti sastavljene i stvorene od ovih elemenata. jer stvarnost i jedan su ono što je najopštije. dok će bića sastavljena od drugih neuništivih načela biti neuništiva? To se kosi s razumom: jer to je ili nemoguće. izuzev same stvarnosti i pojma . a neki. iz toga sledi da ni jedan od drugih opštih elemenata nije supstanca. a prijateljstvo je uzrok jedinstva za sva bića. sledi da će postojati druga načela.neuništiva ili uništiva? Ako su uništiva. Isti sistem zastupali su oni koji prihvataju mnoštvo elemenata. to je nemoguće. dakle. Iz ovoga. Drugi fizičari tvrde da je to vatra. Ali. načela uništivih stvari neuništiva. bilo da se ide u beskonačnost. kaže šta je jedan. jer i oni nužno moraju da nabrajaju stvarnost i jedan upravo onoliko puta koliko prihvataju načela. oni ovlaš 1001a dodiruju teškoću koju smo gore najpre postavili. Međutim. Empedoklb. niko nije pokušao da traži prihvatanje različitih načela. na primer. Međutim. a jedinica je upravo izvesna vrsta jednog. koji je jedan i stvarnost. ili da li treba istraživati šta je stvarnost i jedan. ili mu nedostaje potpuno objašnjenje. pa ako ne postoji jedan sam po sebi i stvarnost sama po sebi ne vidi se kako će moći postojati neka druga stvarnost van onoga što je j edan. s druge strane. Kao najteže od svih pitanja od bitne važnosti za upoznavanje istine jeste to da li su pojmovi stvarnost i jedan supstance stvari. da li svako od njih nije ništa drugo nego stvarnost i jedan. nego da je baš to njihova priroda. Štaviše. ako postoji jedan po sebi i stvarnost po sebi. nego svi kažu da su načela sviju stvari ista. potrebno je da njihova supstanca bude jedan i stvarnost. starija od tih načela. zašto će bića sastavljena od izvesnih neuništivih načela biti uništiva. Ali. bilo da se stane. pošto je njihova supstanca upravo samo jedan i samo stvarnost. Fizičari su drugog mišljenja. a drugi drugom shvatanju. kako će moći da postoje neuništive stvarnosti. jer sve što propada vraća se svojim elementima. jer izgleda da iz njegovih reči proizlazi da je jedan prijateljstvo. Platon i pitagorovci zaista misle da stvarnost i jedan nisu nešto drugo.

Zatim. oni neće povećati ono čemu su dodati: takav će biti slučaj sa površinom i sa pravom. poput izvesnih filozofa. mislim kako će stvarnosti biti mnogostruke. ne postoji nešto drugo osim stvarnosti. Ipak je Zenonovo rasuđivanje nepotpuno: nešto nedelj ivo može da postoji. bilo da postoji jedan sam po sebi.jedan. ako je jedan po sebi nedeljiv. dodati na drugi način. Odista. Odakle bi. U stvari. Ali. prema Zenonovom shvatanju. tako da i njega možemo pobijati i odgovoriti mu: kada se doda nedeljivo. tako da iz ovog nužno proizlazi ono što je tvrdio Parmenid. ako se tvrdi. to jest da su sve stvarnosti jedno i da je to jedna stvar1001b nost. ODNOS POJMA STVARNOSTI I POJMA „JEDAN" Teškoća koja se nadovezuje na prethodne je sledeća. u stvari. Α ako je stvarnost veličina. ali će povećati broj. naime. ukoliko je taj ne-jedan nejednakost. Međutim. U slučaju da je jedan po sebi supstanca. Jer za ono što dodavanjem ili oduzimanjem ne biva ni veće ni manje. Ne vidi se kako bi se. Međutim. mi smo već rekli zašto broj ne može da bude supstanca. dodati na jedan način. da li su brojevi tela. dok dodavanje tačke i jedinice nema nikakvog dejstva. i ukoliko sačinjava istu prirodu. to neće biti ništa. ili iz više njih. da je broj stvoren počev od jednog po sebi i nekog načela različitog od jednog. on kaže da to nije stvarnost. bilo da jedan nije supstanca. pošto je očigledno da veličina pripada svakoj stvarnosti. ipak će ostati da se ispita zašto i kako je taj proizvod čas broj a čas veličina. moglo da se nađe neki drugi jedan van jednog po sebi? To bi nužno bio ne-iedan. veličine mogle stvarati iz jednog i nejednakosti i iz bilo koga broja i nejednakosti. onda. nemoguće je da broj bude supstanca. površine i tačke . ali. teškoća će biti ista kao ona koju smo istakli u vezi sa pojmom stvarnosti. obrazuje neka veličina? To je isto kao kad bi se reklo da se prava sastoji od tačaka. povećati ono čemu su dodati. jer telesno poseduje stvarnost u svima dimenzijama. kako će se uspeti da se iz takvog jednog. 5. ono neće povećati veličinu. velika teškoća biće u tome da se shvati kako će neka druga stvar postojati van stvarnosti i jednog. Α ako su stvarnost po sebi i jedan po sebi supstance. ali sve su stvarnosti jedno ili su sastavljene od mnoštva stvarnosti od kojih je svaka jedan. dok će drugi matematički predmeti. U slučaju da jedan sam po sebi nije supstanca. oba ova shvatania nisu sasvim zadovoljavajuća. ona je telesna.

Isto rasuđivanje važi za pravu. prave i površine. tačka prema dužini. ni tačke ipak nisu supstance. jer kad bi se tu nalazila bilo koja površina. stanja. Odista izgleda. a da su ostale stvari samo telesni oseti. postoji sada i. verovali da je telo supstanca i stvarnost. zemlja. ili se u njemu ne nalazi ni jedan. da je ta promena praćena procesom stvaranja i uništenja. Iz toga sledi. U stvari. vatra i 1002a vazduh. savremeniji filozofi. zbivanja. odnosi. tačke. ako Hermes nije u kamenu. jer slučajna svojstva tih stvarnosti odista ne zaslužuju da se nazovu stvarnostima. telo kao predmet tih promena postoji kao stvarno biće i kao supstanca. a čas nema. a one izgleda mogu da postoje bez tela. Osim ovih teškoća. kada tela stupe u dodir ili 1002b se . razmere izgleda da ne izražavaju supstancu bilo čega. nisu logično sposobne za stvaranje i za uništenje. Telo se. kretanja. Ali. Međutim. nalazila bi se i ona koja ograničava polovinu kocke. tako da su pranačela tela i pranačela stvarnosti. tako da. a među njima najstariji. najviše pokazuju osobinu supstance. u stvari. kao što su voda. Sve ove pojmove odista potvrđuje izvestan predmet. kako izgleda. telo supstanca u najvećoj meri. a zatim ako ni same površine. Zbog toga su mnogi filozofi. Naprotiv. ako ona koja je ranije postojala zatim više ne postoji. ako supstanca koja nije postojala ranije. smatrali su da su brojevi pranačela stvarnosti. tačku i jedinicu. površina manje nego prava. određuje ovim veličinama. nema apsolutno nikakve supstance niti ikakve stvarnosti. Prema tome. s jedne strane. ili nisu? Ako to nisu supstance. s druge strane. površina. nemoguće je reći šta je stvarnost i šta su supstance stvarnosti. izgleda da sve to nije ništa drugo do podela tela. Staviše. ni prave. prava i tačka supstance u većoj meri nego telo. tako da ne bi bilo ni supstance. Što se tiče stvari koje. a ne supstance. ali ako su. hladnoća i ostala svojstva iste prirode sigurno su obični telesni oseti. postaje nemoguće saznati šta je stvarnost i šta je supstanca stvarnosti. njihova toplota. dok telo ne može postojati bez njih. kojih čas ima. ili je bilo koji oblik takode sadržan u telu. isto pitanje povlači i druge posledice u opreci s razumom ο stvaranju i ο uništenju. ako se prihvati mišljenje da su prave i tačke tela više supstance nego tela. i ni jedan od njih nije pojedinačna supstanca. prava prema širini. prava manje nego jedinica. U stvari. s druge strane. ako ove stvari nisu supstance. površina prema dubini. koji se smatraju učenijim nego njihovi prethodnici. mi ipak ne vidimo kojim bi telima mogle pripadati te stvari (jer nemoguće je da se one nalaze među čulnim telima). Osim toga.supstance. da. od kojih su sastavljena složena tela. telo je sigurno manje supstanca nego površina. ni polovina kocke nije u kocki kao nešto određeno: u njoj takođe nije ni površina. ako je. kao što smo rekli.

Jasno je da je isti slučaj i sa tačkama. ili na neki drugi način? Ako oni postoje drugačije a ne . jer sve ovo na isti način predstavlja ili granice ili deljenja. Α ako su ove stvarnosti podložne stvaranju i uništenju. napred smo rekli kakve nemogućnosti iz toga neizbežno proističu.razdvoje. Prema tome. dok posle razdvajanja one postoje. van čulnih i posrednih stvarnosti. 6. pa je za njih nužno da tvrde postojanje ideja. na primer ideje. Ako je to iz razloga što se matematičke stvari. premda ranije nisu postojale. mada se pristalice ovog učenja ne izjašnjavaju sasvim jasno. izuzev ako se ne razmatraju elementi nekog pojedinog sloga ili određenog glasa čiji će elementi tada biti ograničeni čak i brojno. ARISTOTELOV STAV PREMA TEORIJI Ο POSTOJANJU IDEJA KAO STVARNOSTI Moglo bi se uopšte postaviti pitanje zašto je potrebno tražiti još druge stvarnosti. nego samo jedne po vrsti. one treba da proizlaze iz nekog supstrata. pravama i površinama. nego po kakvoći. ako se uzme da ideje postoje i da su načela jedna brojno. nego samo specifično. to se dešava sa posrednim stvarnostima. koja je nedeljiva. jer su i tu stvari iste vrste neograničene po broju. nije se mogla podeliti na dvoje. koje mi postavljamo. jer on nije supstanca. jer je svaka ideja supstanca i jer nijedna od njih ne postoji slučajno. oni ipak žele da to kažu. nego ove prestaju da postoje. onda njihova načela ne mogu da budu ograničena po broju. Druga teškoća je u tesnoj vezi s prethodnim problemom: da li elementi postoje kao mogućnost. koje se u drugom pogledu razlikuju od običnih stvarnosti. Isti je slučaj s elementima azbuke. a u trenutku razdvajanja stvaraju se dve površine. U stvari. nema više površina. ne razlikuju od ovih time što su one mnoštvo koje ima specifično jedinstvo. a pranačela stvarnosti neće biti određena po broju. Prema tome. naime razlog je isti. kao one za koje izvesni filozofi tvrde da su ideje. Ako je nužna ova činjenica. samim tim biće nužno prihvatiti i postojanje ideja. Sa ovim stvarnostima dešava se nešto slično kao sa trenutkom u vremenu: ni ovaj nije podložan ni stvaranju ni uništenju iako uvek izgleda drugačiji nego što jeste. koji su ograničeni ne brojno. najzad. tačka. kada su tela ujedinjena. Jer. Ali. u samom trenutku dodira stvara se jedna površina. a ne specifično. ako izvan čulnih i matematičkih stvari ne postoje druge stvarnosti. onda neće biti supstance jedne po broju.

ako elementi postoje samo potencijalno. nego. Prema tome. Ona ne predstavlja deo ni jedne od nauka zvanih posebne. dakle. ako se želi da se stvori nauka ο njima. jer ono čega nema može još da postane. dakle. mora se postaviti pitanje da li su ona opšta. tj.kao mogućnost. za koju se može uzeti da postoji odvojeno. POJAM SUPSTANCE. Iz tog razloga je potrebno i nama da shvatimo prve uzroke stvarnosti kao stvarnosti. a nije potrebno da svaka mogućnost bude u delanju. Osim toga. ono što postaje je ono čega nema. pošto svako od ovih bića znači izvesnu pojedinačnu i jednu stvar. 1003a jer je mogućnost vremenski starija od uzroka u delanju. očigledno je da nužno postoji neka stvarnost na osnovu njene sopstvene prirode. Α pošto mi istražujemo prva načela i najviše uzroke. isecajući izvestan deo stvarnosti. onda će u Sokratu biti više živih. JEDNOG I MNOGOSTRUKOG DOMEN FILOZOFSKIH ISTRAZlVANJA . pored ovih. Ako su. 2. filozofi koji su istraživali elemente stvarnosti istraživali ova ista načela. nego izvesno svojstvo. ili se. svode na ono što nazivamo pojedinačnim stvarima. teškoće koje je potrebno istači u vezi s pranačelima. oni neće biti predmet nauke. Ako su. vremenski starija pranačela. ona koja imaju opštu primenu. Ο PRAUZROCIMA STVARNOSTI Ima jedna nauka koja proučava stvarnost kao stvarnost i njene bitne osobine. pošto se svaka nauka bavi opštim. dok je supstanca izvesna pojedinačna stvarnost. moraće postojati druga. KNJIGA III 1. one proučavaju bitnu osobinu samo toga dela. pak. čovek i živo biće. postojaće i nešto drugo. ona neće biti supstance. Ali. Ako su opšta. dakle. Ako nisu opšta. Takve su. Ako je zajedničko obeležje izvesna pojedinačna stvarnost. kao što je slučaj s matematičkim naukama. on sam. moguće je da ne bude nikakve stvarnosti. vremenski starije od pranačela. ali ništa ne postaje iz onoga što je nesposobno da postoji. nego ako su kao pojedinačne stvarnosti. jer ono što je opšte nikada ne označava neku pojedinačnu supstancu. pranačela opšta. zaista. iz ovoga nužno proističe da su elementi stvarnosti takvi zato što se ne odnose na stvarnost kao stvarnost. pošto ni jedna od ovih nauka ne posmatra uopšte stvarnost kao stvarnost. takve su posledice koje iz toga proizlaze.

ili za ono što joj je prirodno svojstveno. za druge zato što su osećaji supstance. jer su to stvari koje se nazivaju. da . a možemo naći i drugih primera stvari koje se govore u odnosu na jedan jedinstven izraz. nešto. ili pak kao što se medicinsko odnosi na 1003b medicinu i kaže se za ono što poseduje medicinsku veštinu. najzad. naprotiv. ili stoga što su one oduzimanja. Tako isto stvarnost se uzima u mnogim značenjima.Stvarnost se uzima u mnogostrukom smislu. za treće zato što su idenje ka supstanci. nešto zato što ga stvara. nego u onom smislu u kome se sve što je zdravo odnosi na zdravlje. Pod jednu jedinstvenu nauku zaista potpada ne samo proučavanje stvari koje se nazivaju u odnosu na jedan jedini izraz. nešto stoga što je znak zdravlja. nešto zato što ga čuva. uništenje supstance. ili. najzad. stoga što je u stanju da ga primi. Očigledno je. ili. dakle. nego i proučavanje svega što se tiče jedne jedine prirode. ali u odnosu na jedan jedini izraz. ili pak zato što su one učinski uzroci bilo jedne supstance. tako je i u svima drugim slučajevima. Za izvesne stvari odista se kaže da su stvarnosti zato što su supstance. Zbog toga za ono što ne postoji kažemo da je nestvarno. na jednu istu prirodu. ili poricanja same supstance. za ono što je delo medicine. zato što su one poricanja nekog svojstva supstance. bilo onoga što se naziva u odnosu na neku supstancu. prema jednom jedinstvenom izrazu. svojstva supstance. najzad. ili. Α kao što ο svemu što je zdravo postoji samo jedna nauka. na izvestan način. ali ne u smislu obične istoimenosti. ali u svakom značenju svako nazivanje vrši se u odnosu na jedno jedinstveno načelo.

Filozofija će inače imati onoliko delova koliko ima supstanca. Proučavanje suštine ovih raznih vrsta biće predmet jedne jedinstvene nauke. Prema tome. i zbog toga će nauke i odgovarati lim rodovima. ona je takođe u suštini stvar koja postoji. i to ne slučajno. u ovom potonjem slučaju dodaje se još jedna razlika onome što je uključeno u čistom poricanju. nužno prva filozofija.takođe pripada jednoj jedinoj nauci da proučava sve stvarnosti kao stvarnosti. tako ima i jedna jedina nauka. dakle. a mnogostruko je suprotno jednom. Ako je to. supstanca. samim tim što i u jednom i u drugom slučaju to stvarno znači raspravljati ο jednom jedinom izrazu koji se poriče ili oduzima (u stvari. Staviše. na primer. jedna ista nauka proučavaće istovetno i slično i druge rodove jednog ove vrste. zbog toga što je jedno u uzajamnom srodstvu s drugim. a jedna i ista nauka raspravlja ο poricanju i ο oduzimanju. na primer. razlikuje se poricanje u pravom smislu reči. Nauka ο suprotnostima je jedina. a zatim druga. postoji istovetnost između „jednog čoveka". koje označava samo odsustvo stvari. pošto i u matematici postoje delovi. stvarnost i jedan su istovetni i iste prirode. Ali kao što za svaku vrstu ima samo jedno jedino osećanje. I sada. gramatika jedna jedina nauka koja proučava sve reči. ako je supstanca svake stvarnosti jedna. a među ovim granama filozofije biće. u smislu u kome se upotrebljava ova reč. i oduzimanje u izvesnoj određenoj vrsti. upravo koliko postoji vrsta jednog. filozof će trebati da shvati načela i uzroke supstanci. kao što je. Zbog toga će se jedna jedinstvena nauka baviti svima vrstama stvarnosti kao takvih. tako da. Gotovo sve su1004a protnosti svode se na ovu glavnu protivnost: trebalo bi da razmotrimo ovo u izboru suprotnosti. kao što su načela i uzrok u međusobnom uzajamnom srodstvu a da se ipak ne izražavaju istim pojmom (nema zaista nikakve važnosti da li ćemo stvarnost i jedan smatrati istovetnim. Α uvek je poseban predmet nauke ono što je prvo. jer filozof je kao matematičar. a pojedini njeni odeljci raznim vrstama stvarnosti. druga nauka i nauke koje su iz njih izvedene. u ovoj oblasti postoji prva nauka. dakle. jer poricanje je odsustvo . u stvari. umesto „čovek postoji" (očigledno je da se biće čoveka ne odvaja od njegovog jedinstva ni prilikom rođenja ni prilikom uništenja) kao što se jedan ne odvaja od stvarnosti. „čoveka koji postoji" i „čoveka". naše dokazivanje bilo bi ovim čak pojačano). toliko će biti i vrsta stvarnosti. kao i njihove suprotnosti. jasno je da u ovim slučajevima dodavanje ni u čemu ne menja izraz i da pojam jedan ima isti smisao kao i pojam stvarnost. Stvarnost i jedan u stvari neposredno potpadaju pod izvesne rodove. i ne iizražava se nešto različito udvajanjem reči „jedan čovek postoji". od čega zavise sve ostale stvari i po čemu se one određuju.

dakle. dok u oduzimanju takođe postoji u izvesnom predmetu posebna priroda čije se oduzimanje potvrđuje). kao što je rečeno u prethodnoj knjizi ο Aporijama. i kao što telo. Prema tome. Odista. da jedna nauka treba da objasni te pojmove. a takođe i što se izvedene definicije ne pripisuju nekom prvobitnom značenju. Prema tome. da li nešto ima jednu suprotnost. a treće prema izvesnim istovetnim razlozima. ovi različiti izrazi takođe će se uzimati u više značenja. ovo je upravo jedna od teškoća koje smo istakli. nepokretno i pokretno. vremenski starija od svojih obeležja. Mnogostruko je. višak i nedostatak. takođe ući u oblast nauke koju smo pokazali. U stvari. pravih linija ili vatre. lako i teško takođe imaju druga posebna obeležja. Prema tome. nego zato što zaboravljaju da je supstanca. a ne kao brojeva. nego jedino činjenica da se on ne naziva u odnosu na jedno jedino načelo. Očigledno je. Inače pripada filozofu da može raspravljati 1004b ο svima ovim stvarima. Među ove oblike treba uvrstiti suprotnost. samo je prividno filozofija) raspravljaju ο svima stvarima. tako i stvarnost kao stvarnost ima izvesne posebne osobine. Ako to nije dužnost filozofa. izvesne stvari nazvaće se po tome što imaju u sebi taj prvi pojam. Dokaz za to je ovaj: dijalektičari i sofisti. druge po onome što proizvode. bilo iz mnogostrukog i jednog. Zaista. pošto su ovi načini postojanja bitna svojstva jednog kao jednog i stvarnosti kao stvarnosti. pošto se za sve što je jedno kaže u odnosu na prvo jedan. šta je to suprotnost i u kome se smislu shvata? Α isti je slučaj i s drugim pitanjima ove vrste. moramo reći da je takav slučaj i sa istim. ali ipak jednoj jedinoj nauci pripada da ih sve upozna. mnoštvo značenja jednog izraza ne čini ga predmetom raznih nauka. simetričnost i jednakost. pošto se jedan uzima u više značenja. na primer. ko će ispitivati da li je „Sokrat" istovetan sa „Sokratom koji sedi". Α oni koji se bave ispitivanjem tih stvari ne greše zato što rasuđuju ο stvarima tuđim filozofiji. suprotno jednom. proizvedeni bilo iz ovih pojmova.stvari ο kojoj je reč. Α pošto se sve odnosi na prvi izraz. ο kojoj nemaju nikakvog razumevanja. kao što se brojevi uzeti sami po sebi i u svojim međusobnim odnosima odlikuju posebnim svojstvima kao što su nepar i par. prema tome. nejednak i drugi oblici ove vrste. drugačijim i suprotnostima uopšte. i filozof treba da traži istinu u tom pogledu. naše objašnjavanje treba zatim da se odnosi na ono što je prvo u slučaju svakog prideva ο kome je reč i da kažemo kako dolazi do toga odnosa sa prvim izrazom. koji se odevaju na isti način kao filozofi (jer sofistika. kao i pojam supstance. različit. pošto je suprotnost razlika. pošto smo izložili razliku između raznih značenja svakog izraza. a . Iz ovih razmatranja proizlazi da će suprotnosti pojmova koje smo pobrojali. kao i dijalektika. a razlika je menjanje. jasno je da će ih naša nauka morati upoznati po onome što jesu kao i po njihovim obeležjima. kao što su drugi.

Ovo se dešava čak i kad stvarnost ili jedan nisu nešto opšte i istovetno u svima pojedincima. Prema tome. pojmovi spadaju u jednu istu nauku. sva ostala značenja svode se na jedan prvi izraz. ili stvarnost. kao što su ranije i kasnije. čak i kad se jedan uzima u više značenja. Ovi. čas jedinstvo reda.zajednički predmet svih tih raspravljanja jeste stvarnost. jasno proizlazi i to da jednoj nauci pripada da razmatra pitanja ο stvarnosti kao stvarnosti. ili savršeno. svi oni bar uzimaju suprotnosti za načela. celina i deo. tako da mirovanje pripada jednom. kao pod vrste. Međutim. od dva niza suprotnosti jedan znači isključivanje drugog: međutim. za neke prijateljstvo i mržnja. ili drugi. što bi verovatno bilo tačnije tvrditi. Što se tiče sofistike. za neke ograničeno i neograničeno i. Štaviše. za neke toplo i hladno. Međutim. Dijalektika je čisto kritička tamo gde filozofija pruža pozitivno znanje. ali ova se razlikuje od dijalektike vrstom metoda. da proučava istine koje se u . kako ona ο kojima smo govorili u vezi s pojmovima. a načela suprotnosti su jedan i mnoštvo. Zbog toga ne pripada geometru da proučava šta je suprotno. nego i njihova svojstva. nego će se on ograničiti na to da njihovo postojanje postavi kao načelo rasuđivanja. ali jedinstvo je samo čas običan odnos prema jednom jedinom izrazu. tako i ostale stvari ove vrste. Inače. rod i vrsta. dakle. ili jedan. očigledno je da samo jednoj nauci pripada da proučava stvarnost kao stvarnost i svojstva stvarnosti kao stvarnosti. jasno je da oni raspravljaju ο ovim stvarima zato što one spadaju υ oblast fiiozofije. Sve stvarnosti su zaista suprotnosti ili su sačinjeneod suprotnosti. Sve ostale suprotnosti takođe se očigledno mogu 1005a svesti na jedan i na mnoštvo. a kretanje mnoštvu. ili kad nisu nešto odeljeno od pojedinaca. najzad. ili isti. a isti je slučaj i s njegovim suprotnostima. Vrsta stvarnosti u kojima se kreću sofistika i dijalektika zaista je ista kao i u filozofiji. 3. na jedan i mnoštvo. a načela ostalih filozofa onda se ovde svrstavaju bez izuzetka. ili raznih nauka. a od sofistike pravilom života koje propoveda. da se ne odreduju. gotovo svi filozofi slažu se u tome da su stvarnosti i supstanca sačinjeni od suprotnosti. sve suprotnosti svode se na stvarnost i nestvarnost. AKSIOMI KAO PREDMET INTERESOVANJΑ FILOZOFA — NAČELO SUPROTNOSTI Sada treba da kažemo da li spada u domen jedne jedine nauke. ona se samo prikazuje da je ono što nije. Za neke je to nepar i par. Iz ovoga. kao što u stvari verovatno i nisu. a ta ista teoretska nauka proučavaće ne samo supstance. pak. bilo da se određuju prema jednom izrazu ili.

najpostojanije načelo od svih postavlja se kao načelo υ odnosu na koje je nemoguće da se čovek prevari. čovek koji raspolaže izvanrednim znanjem iz bilo koje oblasti treba takođe da bude u stanju da postavi najpostojanija načela ο stvari ο kojoj je reč. Jer aksiomi obuhvataju sve stvarnosti. Α ako se svi ljudi služe aksiomima. tako da bude u mogućnosti da postavi najpostojanija načela svih stvarnosti. kao i samu supstancu. ni aritmetičar. da ispituje i načela silogističkog rasuđivanja. potrebno je da se istovremeno to načelo najbolje upozna među svima načelima (jer zabluda uvek obuhvata ono što se ne poznaje) i da bude bezuslovno. Onda je očigledno da je takvo načelo najpostojanije od svih. a ne tražiti stvari za koje se zna da ne pripadaju oblasti nauke. koji proučava prirodu svake supstance. oni se mogu pripisati samo njihovom potpunom nepoznavanju analitike: zaista je potrebno upoznati analitiku pre nego što se pristupi ma kojoj nauci. čiji stav. Očigledno je da je njihovo ispitivanje predmet jedne jedine nauke. jer su verovali da su oni jedini koji ispituju čitavu prirodu i stvarnost uopšte. To su pokušali samo izvesni fizičari. Α ta svojstva ima upravo filozof. i što je svaki rod stvarnost. a ono što nužno treba poznavati da bi se upoznala svaka stvarnost ma kakva ona bila takođe treba nužno posedovati još pre svakog znanja. jer načelo čije je posedovanje nužno da bi se shvatila svaka stvarnost. isključujući ostale. ali nije prva. to jest koliko se pruža rod na koji se odnose njihova dokazivanja. onda bi takvo . koji proučava opšte i prvu supstancu. Prema tome. Međutim. u stvari. očigledno je da je zadatak filozofa. koji su u svojim raspravljanjima ο istini nastojali da utvrde pod kojim se uslovima postavke mogu prihvatiti kao istinite. oni se njima služe ipak samo koliko im je to potrebno. priroda je samo jedan određeni rod stvarnosti) njemu. Ali samim tim što ima nekoga koji je još iznad fizičara (naime. a filozof je taj koji će se time baviti. S druge strane. Fizika je zaista neka vrsta filozofije. pošto je očigledno da se aksiomi primenjuju na sve stvarnosti kao stvarnosti (jer stvarnost je ono što je zajedničko svima stvarima) proučavanje ovih istina takođe pripada upoznavanju stvarnosti kao stvarnosti. uostalom. ma kakva ona bila.matematici nazivaju aksiomima. takođe će 1005b pripasti ispitivanje ovih istina. Prema tome. a ne jednu izvesnu vrstu. Ako bismo tvrdili tako nešto. Upravo zbog toga ni jedan od onih koji se ograničavaju na ispitivanje jedne posebne nauke nije sebi postavio zadatak da kaže ma šta ο istinitosti ili ο neistinitosti ovih aksioma. ni geometar. Α sada ćemo reći koje je to načelo. ne zavisi od nekog drugog načela. Nemoguće je da ista osobina istovremeno pripada i ne pripada jednom istom predmetu u istom odnosu. to je zato što aksiomi pripadaju stvarnosti kao stvarnosti. ne treba da nas iznenađuje. Sto se tiče pokušaja izvesnih filozofa.

moguće je pobijanjem utvrditi nemogućnost da ista stvar postoji i ne postoji. tvrde da ista stvar može u isto vreme postojati i ne 1006a postojati i da se to može shvatiti. Zaista je nemoguće ikada zamisliti da ista stvar postoji i ne postoji. Početna tačka svih dokaza ove vrste jeste u tome da se od protivnika traži ne da kaže da nešto postoji ili ne postoji (jer možda bi se moglo misliti da se pretpostavlia ono čemu se teži od samog početka). ako je nemoguće da suprotnosti pripadaju u isto vreme istom predmetu (a potrebno je da i u ovoj premisi dodamo uobičajena određivanja). jer je ono po svojoj prirodi ishodišna tačka čak i za sve ostale aksiome. pošto ono odgovara gornjoj definiciji. očigledno je da je istom čoveku nemoguće zamisliti da ista stvar postoji i ne postoji. smešno je nastojati da se raspravlja s nekim ko nema šta da kaže (ukoliko on to nema): kao takav. onda takav čovek nema šta da kaže ni samom sebi niti nekome drugom. Ovim se tvrđenjem služi i veliki broj fizičara. Α potpuno je nemoguće sve dokazati: otišlo bi se u beskonačnost. naprotiv. Međutim. Neki filozofi odista traže dokazivanje čak i za ovo načelo. Ali utvrđivati pobijanjem je. oslanjajući se na ovu nemogućnost. kao što smo rekli. Ako ne kaže ništa. kad je neko drugi dužan da zaključuje iz onoga što treba da se dokaže. ako neće. pokazali smo da je ovo načelo najpostojanije od svih. Jer. sasvim drugačije nego dokazivati. DOKAZ ISPRAVNOSTI NAČELA PROTIVRECNOSTI Ima filozofa koji. samo ako protivnik nešto kaže. Iz ovog razloga svako dokazivanje svodi se na ovo načelo kao na najvišu istinu. Ako. Α ako ima istina čije dokazivanje ne treba tražiti. jer ne mora se misliti sve ono što se kaže. i ako je mišljenje koje je u oprečnosti s nekim drugim mišljenjem njegova suprotnost. ali to je krajnje neznanje: zaista je neznanje ne raspoznavati ono čemu je potrebno dokazivanje od onog čemu to nije potrebno. dokazivanje u pravom smislu reči potpuno bi ličilo na zaključivanje iz onoga što treba da se dokaže. a ne pred dokazivanjem. kažem. tako da čak ni na ovaj način ne bi bilo dokazivanja. mi bismo se našli pred pobijanjem. Ali. moći će se vršiti . Ovo je najpostojanije načelo.tvrđenje predstavljalo logičku teškoću. on u ovome popusti. imali bi istovremeno suprotna mišljenja. To je neophodno ako stvarno hoće nešto da kaže. Međutim. ovakav čovek stoga liči na biljku. neka nam kažu za koje je načelo to manje potrebno nego za ovo? Međutim. kako neki misle da to kaže Heraklit. Sto se nas tiče. ako bi se u ovome prevarili. upravo smo utvrdili da je za izvesnu stvar nemoguće da u isto vreme postoji i ne postoji i. nego da kaže nešto što ima smisla za njega samog i za drugog. 4.

jer bi se svakoj od tih definicija moglo dodeliti neko posebno ime. beo i čovek takođe bi značili jednu istu stvar. kao ogrtač i odelo. toj stvari daće se i jedno određeno ime. kao kad bi ono što mi nazivamo čovekom drugi nazivali nečovekom. u suštini. pošto će to biti jedna te ista stvar. samo da im broj bude ograničen. jer će već biti nešto određeno. a ako je moguće. Osim toga. i da to bude dvonožno živo biće. to je jedinstvo pojma. imenica ima određen smisao i određeno značenje. tako da bi sva bića bila jedno jedino biće. i značiti πεδίο što pripada nekom određenom licu. Ali. nego onaj kome se dokazuje. ali pitanje nije u iome da li je moguće da isto biće bude i ne bude u isto vreme čovek što se tiče imena.dokazivanje. ako je istina da čovek znači ne samo osobinu nekog određenog lica. a moglo bi da bude još više drugih definicija. suština čoveka biće suština ne-čoveka. ako pretpostavimo da čovek znači samo jednu stvar. hoću da kažem ovo: ako čovek znači nešto. zato što. od kojih bi jedno imalo za definiciju dvonožno biće. nemati jedno značenje isto je što i ne značiti ništa. i sa samim sobom.) — Neka dakle. Uostalom. pošto bi bila istog značenja. tako da ništa ne bi moglo u isto vreme da bude tako i da ne bude tako. jasno je da je sama po sebi istinita činjenica da reči biti ili ne biti znače nešto određeno. nego da li je moguće da ono to bude što se tiče same stvari. U stvari. Ali mi . složiti se s ovim. jer rušeći dokazivanje on pristaje na dokazivanje. Α ako čovek i ne-čovek znače različitu stvar. Takvo je zaista značenje pojma biti jedno. i ako je bilo koje biće čovek. U tom slučaju ne može se desiti da suština čoveka znači upravo suštinu onoga što nije čovek. Α ako postoji istovetnost. Ali zaključivanje iz onoga što treba da se dokaže neće više vršiti onaj koji dokazuje. Pre svega. suština čoveka i suština ne-čoveka značiće jednu i istu stvar. muzičar. bar ne sa gledišta obične omonimije. mi ne nameravamo utvrditi da postoji istovetnost između značiti neko određeno lice. jer. Naime. jer ne može se misliti ako se ne misli na jednu određenu stvar. a ako imena ne bi značila ništa. nego baš određeno lice. Prema tome. jer bi se svakoj definiciji mogla dodeliti različita reč: kao primer moglo bi se reći da čovek predstavlja ne jedno. nije moguće da ista stvar bude i ne bude ono što jeste. kad bi bilo tako. uništila bi se svaka razmena misli među ljudima i. iz čega sledi da ništa ne bi moglo da bude tako i da ne bude tako. kao što smo rekli u početku. očigledno je da suština ne-čoveka neće biti ništa đrugo nego suština čoveka. Štaviše. znači složiti se da ima nečeg istinitog nezavisno od svakog dokazivanja. samo ako im je broj ograničen. očigledno je da tada ne bi moglo biti nikakvog rasuđivanja. svejedno je da li se istoj reči pripisuje više značenja. to nešto biće za njega suština 1006b čoveka. — (Kad kažem da čovek znači jednu jedinu stvar. nego više značenja. ako se ne bi postavile granice i ako bi se tvrdilo da postoji neograničen broj značenja.

nabroje sve. belo je za čoveka slučajnost jer. dakle. nemoguće je nabrojati sve sporedne osobine. Ako se zaista hoće da postoji nešto što je suština čoveka. Naime. Prema tome. ali ako se postavi pitanje da li je istina ili nije kad se kaže da je izvesna stvar čovek. ali postupati tako znači odreći se svakog raspravljanja. ništa ne sprečava da isto biće bude i čovek. to jest da će postojati istovetnost svih stvari. nego da će sve biti slučajnost. makar isto biće bilo hiljadu puta čovek i ne-čovek. U stvari. sve što to lice jeste ili nije. Ali ako se hoće da suština čoveka bude i suština ne-čoveka ili ne-suština čoveka. ili neka se ne nabroji ni jedna. i belo. to je ne moći ne biti čovek. onda će suština čoveka biti nešto drugo. protivnik treba da da odgovor koji znači jednu jedinu stvar i ne treba da dodaje da je ta stvar takođe i bela i velika. Zato se ne može prihvatiti kao istinito tvrđenje da je nešto u isto vreme čovek. a ta stvar je supstanca nečega. to neće biti ni suština ne-čoveka. jer je upravo to bio smisao koji smo dali čoveku. protivnik takođe ne treba.smo upravo pokazali da je značenje ovih dvaju izraza različito. da dodaje da je ono u isto vreme još i ne-čovek. oni koji rasuđuju na ovaj način uništavaju supstancu i suštinu. jer je bila označena samo jedna stvar. Njima je u stvari nužno da tvrde da je sve slučajnost i da ne postoji ono što bitno sačinjava suštinu čoveka ili suštinu životinje. Α ako je to nužno. pošto su i suština belog i suština čoveka različita stvar. treba sa više razloga da znače različitu stvar. dakle. Isto rasuđivanje primenjuje se i za biti ne-čovek. i da nije čovek. Ali ako on na jednostavno pitanje odgovori odricanjem. iz toga sledi ono što smo rekli. oni koji tako misle treba nužno da priznaju da se ništa ne može definisati na ovaj način. tvrdi da beo i čovek znače jednu i istu stvar. jer suština čoveka i 1007a suština ne-čoveka znače različitu stvar. ne može se desiti da ta ista stvar ne bude dvonožno živo biće. ni ne-suština čoveka. Ako se. Takva je zaista razlika koju treba ustanoviti između supstance i slučajnosti. i bezbroj drugih stvari. jer takvo je značenje pojma biti nužno. pošto je njihov broj neograničen. mi ćemo ponoviti ono što smo napred rekli. Α ova prva dva izraza mnogo su više protivrečna. to nešto je nužno dvonožno živo biće. a ne samo suprotnost. Ali ako se kaže da je sve slučajnost. Međutim. neka se. ona. ako se nešto uistinu označi imenom čoveka. on ne odgovara na ono što ga pitamo. osim ako u odgovoru doda i sve ostale slučajnosti. . odgovarajući na postavljeno pitanje da li je to biće čovek. iako je čovek beo. pod uslovom da protivnik odgovori na ono što ga pitamo. mada su to same protivrečnosti čoveka. Uopšte uzevši. pošto će slučajnost uvek označavati kategoriju samog subjekta. Α označiti supstancu neke stvari znači isto što i suštinu te stvari. Α ako to nije moguće. neće više biti prvog subjekta slučajnosti. belo nije njegova suština.

očigledno je da će sve stvarnosti sačinjavati samo jednu. ako je to tako. slučajnost nije nikada slučajnost slučajnosti. čak i na ovaj način mora da postoji nešto što znači supstancu. U stvari. mi smo pokazali da se ne mogu istovremeno tvrditi protivrečne stvari. kako to nužno moraju priznati oni koji prihvataju Protagorino rasuđivanje. Α u isto vreme mi smo utvrdili razliku u značenju slučajnosti. Izgleda da ovi filozofi tako raspravljaju ο neodređenom i. da je belo muzičar i da je muzičar belo samo zato što su i jedno i drago slučajnosti čoveka. on očigledno nije triera. U ovom slučaju. oni raspravljaju ο ne-biću. slučajnost je u stvari slučajnost samo ako su jedan i drugi atribut slučajna svojstva istog subjekta. kao belo kod Sokrata. treba bar priznati da će mu opovrgavanje pripasti više nego opovrgavanje 1008a samog predmeta. isto onako kao što belo nije slučajnost muzičara. slučajnosti izražavaju čas u prvom. bedema i čoveka ako je za svaki subjekt moguće podjednako tvrditi ili poricati bilo koji predikat. Tako se.Takav postupak nužno 1007b vodi u beskonačnost. ona se uzima čas u iednom smislu. belom Sokratu ne može se pridodati nikakva druga slučajnost. Međutim. Tada se dolazi do Anaksagorinog učenja da su sve stvari pomešane i da samim tim ništa stvarno ne postoji. Na primer. on je takođe triera. jer muzičar nije slučajnost belog. treba nužno prihvatiti i opovrgavanje. muzičar je slučajnost Sokrata. Međutim. ali ne više u tom smislu da su i jedan i drugi izraz slučajnosti nekog drugog bića. kada zamišljaju da raspravljaiu ο biću. dakle. Osim toga. to mogu da budu samo slučajnosti iz prvog slučaja. U prvom smislu. to je nemoguće. na primer. jer je suprotno tačno. očigledno je tačno i kad se kaže da je ne-triera. čas u drugom smislu. tako da se ne može reći da je sve slučajnost. čas u smislu prema kome je muzičar slučajnost za Sokrata. postojaće istovetnost između triere. ako neko misli da čovek nije triera. Ja kažem. Pod ovim podrazumevam da. pošto je biće neodređeno kao mogućnost. U drugom smislu. Ako se odbije da se predmetu doda potvrđivanje. Isto tako. u prvom smislu belom se ne može dodati neka druga slučajnost. prema tome. jer nikad nema više od dveju slučajnosti koje su međusobno povezane. ako se. dakle. Ali oni koji ovako misle treba da kažu da se svaki predikat može potvrđivati ili poricati za svaki predmet. na primer. ako je tačno kad se kaže za čoveka da je ne-čovek. muzičar. Što se tiče onih koje se uzimaju u drugom smislu. jer sakupljanje svih obeležja ne čini jedinstvo. Prema tome. Jer. Ako se. ako su sve suprotnosti koje se odnose na isti predmet istinite u isto vreme. Zaista bi bilo besmisleno kad bi se svakom predmetu mogla dodeliti njegova sopstvena negacija i kad bi mu se mogla dodeliti negacija nekog drugog predmeta koji mu se ne pripisuje. nemoguće je ići u beskonačnost u pravcu predikata. predmetu prizna samo . dakle. a ne kao entelehija. prizna potvrđivanje.

Ovakvi zaključci proizlaze. iz onoga što kažu ovi filozofi. a ne na neke druge. ili pak ova teorija ima izuzetaka. Ako se prva smatra jednom postavkom. samim tim tada se sve može ili potvrđivati. takođe će mu se pripisati i opovrgavanje da je triera. takođe je oeigledno da ono neće biti ni čovek ni ne-čovek: dvema tvrdnjama odgovaraju dva opovrgavanja. tako da se primenjuje na izvesne tvrdnje i poricanja. Ako se primenjuje na sve. a sve što se može poricati može se i potvrđivati. a ako mu se ono dodeli. sigurna mišljenja. dodeliće se i potvrđivanje. Ako se ne primenjuje na sve. U stvari: ili je učenje koje pobijamo tačno υ svima slučajevima. Ali u ovom slučaju biće nešto čega sigurno nema. oprečna prvoj. a sve što se poriče. što znači da nije nužno tvrditi ili poricati. kako to priznaju i sami naši protivnici. to se ne potvrđuje.opovrgavanje. ili pak sve što se potvrđuje. to se poriče. i belo je takođe ne-belo. i slično tome sa svima ostalim tvrdnjama i poricanjima. a to je postojano mišljenje: i ako je ne-biće nešto postojano i dostupno saznanju. ili se može i poricati. onda će suprotno prema suprotnom tvrđeniu biti . dakle. Zaista. a biće ne-biće. ako je tačno da je neko biće čovek i ne-čovek. onda će i druga biti jedna postavka. one tvrdnje koje se izuzmu biće tada.

na primer. i ako je tvrđenje neistinito kad je poricanje istinito. a samim tim poriču se obe ove postavke. da ovo nije belo. boga i triere i njihovih suprotnosti. da li će se varati onaj koji misli da je iizvesna stvar ovakva. pošto. ili se pak ne potvrđuje tačnost svakog predikata uzetog zasebno: u ovom slučaju. ako se suprotnosti mogu podjednako pripisivati svakom predmetu. Ali kako bi onda nebića govorila ili kako bi hodala? Osim toga. takođe je moguće i sve potvrđivati. jedno biće neće se ni u čemu razlikovati od drugog bića. Na isti način. Zaista. Osim toga. ta razlika bila bi nešto istinito i posebno. obratno. kao što smo to gore pokazali. ili da nije takva. čak i u slučaju da se svaki predikat može izraziti kao tačan zasebno. očigledno je da je raspravljanje s ovim protivnikom bespredmetno: jer on ne kaže ništa. i postojaće istovetnost između čoveka. naš protivnik ne kaže ono što kaže. ako je moguće poricati sve. neće biti moguće da se ista 1008b stvar potvrđuje i poriče u isto vreme. i da sam naš protivnik priznaje da je u zabludi. jer inače bi bilo nečeg određenog. Druga posledica biće ta da će svako govoriti istinu i svako govoriti neistinu. a zatim. ako bi se razlikovala. ako je poricanje neistinito kad je tvrdnja istinita. ja kažem da je ovo belo.još dostupnije saznanju. i na kraju ne postoji apsolutno ništa. te on kaže ni tako ni drugačije. Ali možda bi se reklo da je ovo zakliučivanje izvedeno iz onoga što tek treba da se dokaže. dok će onaj ko tvrdi obe postavke govoriti istinu? Ako je ovaj drugi u pravu. U isto vreme. nego istovremeno kaže tako i drugačije. te se nužno dešava ili da se potvrđuje tačnost svakog predikata uzetog zasebno. orTne kaže ni tako ni drugačije. Osim toga. šta se odista može označiti govoreći da je takva priroda stvae* 83 . Ali. sve stvari sačinjavaće samo jednu. iz toga sledi sve što smo upravo izložili.

da je ovo slatko. za biće koje se nalazi u ovom stanju neće biti moguće ni da izusti neki glas niti da kaže nešto razumljivo. ni među drugima. ono što je više izvesna stvar bliže 1009a toj stvari. da su dva i tri parni brojevi na istom stepenu. čemu je bliže ono što je istinitije. greška nije jednaka. a drugo gore. Iz ovoga sledi da svi ljudi očigledno donose isti sud. mi odgovaramo da se onda utoliko više treba brinuti za istinu. on ne ispituje i ne rasuđuje ο svemu jednako kada. . kao što se bolesnik treba starati za svoje zdravlje više nego zdrav čovek: jer onaj ko ima samo mišljenje ne nalazi se u zdravom stanju što se tiče istine u poređenju s onim koji raspolaže znanjem. očigledno je da prvi zamišlja manje netačnu stvar. a da ona druga nije čovek.ri? Ako nije u pravu. naprotiv. tek potom počne da traži te stvari. Ako je. misleći da je bolje da se napije vode ili da vidi nekog čoveka. nego ako je bliži istini od onoga koji misli da je izvesna stvar takva ili da nije takva. zadovoljavajući se tim što misli da ide tamo? Zašto. Α ako se stavi prigovor da ti sudovi ne zavise od znanja. bolje rečeno. Ako se ne stvara nikakav sud. U stvari. vidimo kako se čuva. neka se pretpostavlja koliko god se hoće da su sve stvari ovakve i onakve. Ali ako su svi podjednako u zabludi i u pravu. a ne one stvari. ipak ima nešto što je postojanije i istinitije od ovog neumerenoS učenja koje sprečava misao da bilo šta jasno odredi. u prirodi postoje na svaki način stvarnosti. Ali ako 011 tako postupa. kao što smo to rekli. Pa ipak on bi to morao. Zašto u stvari naš filozof kreće za Megaru i zašto ne ostane kod kuće. nikad se neće moći tvrditi. dakle. i da se prema tome više približava istini. kad bi čovek i ne-čovek bili potpuno ista stvar. niti da onaj koji veruje da je četiri ravno pet čini istu grešku kao onaj koji misli da je četiri ravno hiljadi. ne ide tamo. zaista mora da postoji nešto istinito. kao da rnisli da nije podjednako dobro i rđavo da u njih upadne? Sasvim je jasno da on smatra da je jedno bolje. 5. nego zašto ga. na primer. S druge strane. ili. ono bar ο boljem i ο gorem. dakle. Najzad. bića će već imati neku određenu prirodu i taj sud će bar biti istinit. a da ono nije slatko. Ali. jer ono u isto vreme kaže i ne kaže izvesnu stvar. ako se misli i ne misli bez raziike. ako ne ο svima stvarima. ako u svitanju naiđe na bunar ili provaliju. i neće u isto vreme biti neistinit. on takode treba da rasuđuje da je ova stvar čovek. veće i manje. nema nikoga za koga ne vidimo da izbegava ove. kad toga ne bi bilo. nego samo od mišljenja. Ako. u čemu će se razlikovati od biljaka? Otuda proizlazi sasvim očigledno da se u stvari niko ne nalazi u ovakvom duševnom stanju ni među onima koji zastupaju ovo učenje.

s jedne strane. nije moguće. međutim. u jednom smislu može da bude da nešto proističe iz ne-stvarnosti. što je sve izmešano u svemu. nužno je da sve bude u isto vreme istinito i neistinito. ako se. posmatranje čulnog sveta navelo je izvesne ljude da veruju u istinitost prividnosti.Ο PROTAGORINOM SHVATANJU RELATIVNE VREDNOSTI POJMOVA KRITIKA TOGA SHVATANJA Protagorino shvatanje proističe iz istog učenja. dakle. ni rađanju. u zabludi. Ako. pošto su videli da ista pojava stvara suprotnosti. Ipak se u raspravljanju ne može zauzeti isti stav prema svima kojih se tiče ovaj razgovor. ili pak. same stvari ponašaju u skladu s ovim učenjem. to je stoga što su u predmetu ranije istovremeno postojale i suprotnosti. da iz nebića ne proizlazi ništa. ni uništenju. misle oni. kako kaže Anaksagora. dakle. tako da ista stvar treba nužno da postoji i u isto vreme da ne postoji. jer oni koji su u zabludi i oni koji su u pravu imaju suprotna mišljerrja. pa je stoga nužno da oba moraju biti podjednako istinita ili podjednako pogrešna. što se prazno i puno nalaze i jedno i drugo podjednako u bilo kom delu stvarnosti. i što svako misli da su u zabludi svi koji ne dele njihova mišljenja. Prema tome. samo što je za ovoga drugog puno stvarnost. lako je lečiti njihovo neznanje. Jednima je potrebno da budu ubeđeni. sva mišljenja i svi utisci istiniti. svi će oni biti u pravu. prema tome. drugima da budu na to prisiljeni. ovde nije reč ο prostom rasuđivanju nego ο istinskom učenju. 1009b Oni zaista misle da se istinitost ne treba odlučivati prema većem ili manjem broju glasova. treba da postoje u isto vreme protivrečne stvari. to jest. Oni koji osećaju stvarne teškoće došli su do ovog mišljenja razmatrajući stvari koje se doživljavaiu čulima. S druge strane. moguće je da ista stvar bude u isto vreme stvarnost i ne-stvarnost. Uzrok tome je što veliki broj ljudi imaju mišljenja koja su oprečna jedna drugima. Α oni koji dokazuju dokazivanja radi mogu se izlečiti samo ako opovrgnemo njihovo dokazivanje. ali da su. ali ne u entelehiji. Onima čije se gledanje zasniva na ovom dokazivanju mi ćemo stoga reći da je njihovo rasuđivanje ispravno. a prazno nestvarnost. Slično tome. ali ne sa istog gledišta stvarnosti: kao mogućnost. a . U stvari. Oni su verovali da protivrečnosti i suprotnosti istodobno postoje u bićima. u stvari. ako je tako. očigledno je da oba ova shvatanja proističu iz istog načina mišljenja. dok u drugom smislu to nije moguće. kako kaže Demokrit. Osim toga zatražićemo od ovih filozofa da shvate da među stvarnostima još postoji jedna druga supstanca koja nije ni na koji način podložna ni kretanju. Stvarnost se zaista zamišlja na dva načina. ista stvar se čini onima koji je okuse. onakvo kakvo se izražava u govoru i u rečima. ako su. sva mišljenja moraju biti istinita. Sto se tiče onih koji su došli do shvatanja ο kome je reč usled stvarnih teškoća. s druge strane. jednima slatka.

" Na drugom mestu on kaže: „Ukoliko ljudi postaju drugačiji." Sačuvana je u sećanju i Anaksagorina izreka upućena nekim njegovim prijateljima. Upravo iz ovih razloga su Empedoklo i Demokrit i. očigledno u isto vreme i ovakva i onakva. da će im bića biti onakva kakvim ih zamišljaju." Parmenid se takođe izražava na isti način: „Kao što spajanje stvara gipke udove. Međutim. kako da nije prirodno da se problemima filozofije pristupa s obeshrabrenjem? Juriti ptice u letu — eto. kako ležeći misli druge misli. koji bunca zbog rane. oni kažu da je obavezno istina ono saznanje do koga dolazimo putem čula. Α baš ovde je najteže prihvatiti posledice ovakvog učenja. 1010a Razlog za mišljenje ovih filozofa je taj što su oni. to bi bilo traženje istine. nego su to i jedne i druge u istoj meri. ako ljudi imaju slična mišljenja i ispovedaju ova učenja ο istini. u takvim stvarnostima ima mnogo neodređenosti i one vrste bića koja smo gore razmotrili. čak za svakog pojedinca.drugima gorka. To objašnjava zašto mišljenje ο kome je . i svi ostali filozofi došli do sličnih mišljenja. njegovi čulni utisci ne izgledaju mu uvek isti. Baš zbog toga Demokrit uverava da uopšte nema ničeg istinitog. stvarna su bića. ljudska mudrost zaista raste. kažu. jer je prikazao Hektora. Ovi filozofi dodaju da mnoge životanje dobijaju ο istim stvarima utiske suprotne našima i da. odnosno da je to za nas tajna. jer ono što preovlađuje u telu predstavlja misao. Iz ovoga bi sledilo: kad bi svi bili bolesni. uopšte uzevši. jer razum i priroda ljudskih udova je ista stvar kod svih ljudi i za svakog čoveka. tako se pojavljuje misao kod ljudi. Ako odista oni koji su najjasnije zapazili čitavu istinu koja nam je dostupna (a ti ljudi su oni koji je traže i vole s najviše revnosti). Za Empedokla menjati naše fizičko stanje znači merrjati našu misao: „Prema onome što se prikazuje čulima. tako da kažemo.iasno koji su od njih istiniti. Homer je. što pretpostavlja da oni koji misle naopako još imaju misli iako to nisu više iste misli. naime. razmatrajući istinu u stvarnostima. a koji neistiniti: izvesne stvari nisu ni u čemu istinitije od drugih. pod stvarnostima podrazumevali jedino stvarnosti koje saznajemo putem čula. onda bi se samo ova lica smatrala bolesnim ili ludim. a ne ostala. . prema tome. upravo stoga što ovi filozofi smatraju da su misao i osećanje ista stvar i što smatraju da je ovo drugo obična fizička promena. takođe očigledno delio ovo mišljenje. Međutim. ili kad bi svi izgubili razum izuzev samo dva ili tri lica koja su sačuvala zdravlje ili razum. dakle. Ako imaju dve vrste razuma. Ne vidi se. utoliko se u njihovim dušama uvek pojavljuju različite misli.

Uopšte uzevši. bar ο onome što se menja svuda i u svim pravcima. On je prigovarao Heraklitu što je rekao da se ne može dvaput ući u istu reku. ali ona nije. pa čak tek mali broj ovih. s druge strane. Ima još jedan prigovor kome se izlažu oni koji tako misle. nešto treba da postoji. Oblast čulnoga koja nas otuđuje zaista je jedina u kojoj vladaju rađanje i uništenje. ostavljajući ova razmatranja. ako se može tako reći. 1010b Sto se tiče istine. ili onakve kakve izgledaju izbliza. jer je smatrao da se to ne može učiniti čak ni jedanput. Dodajmo da su oni koji ispovedaju istovremeno postojanie bića i ne-bića svakako došli dotle da priznaju da sve stvari više miruju nego što se kreću. Odgovorićemo na ovo dokazivanjem da predmet koji se menja. Neka bude da stvarnosti neprestano traju u pogledu količine. moramo tvrditi da sve što izgleda istinito nije takvo.reč. Na taj način bilo bi pravilnije odreći se čulnog u korist nebeskog sveta. dok od onoga što postaje. nužno je da ono nastaje iz nečega i da je to od nekoga stvoreno. ako nešto propada. nema ničega u što bi se one mogle pretvoriti. smatraju da se ne može iskazati nikakva istina. preostaće nešto od njega. mada nije izraz istine. sigurno pruža ovim filozofima izvestan razlog da ne veruju u njegovo postojanje. ipak nije bez verovatnoće. ali mi poznajemo sve stvari prema obliku. Nego. a to je učenje filozofa koji se nazivaju Heraklitovim učenicima. Osim toga. Ovaj način gledanja proširio se u najtemeljitijem od svih učenja koje smo pomenuli. a koje je podržavao Kratil. ni jedan deo celine. dok. ovi filozofi. U stvari. Pre svega stoga što doživljaji primljeni putem čula nisu lažni. kad se menja. videći da je čitava ova čulna priroda u pokretu i da se ne može suditi ο istinitosti onoga što se menja. da li je . a to je da oni protežu na čitav svemir posmatranja koja obuhvataju samo čulne stvari. jer sve je u svemu. pošto je bolje govoriti ovako nego ono što je Epiharmo govorio ο Ksenofanu. Ali i ovo je sumnjivo. Zatim se s pravom možemo čuditi teškoćama kao što su: da li su veličine i boje stvarno ovakve kakve izgledaju izdaleka. jasno je da u odnosu na ove filozofe možemo ponovo upotrebiti odgovor koji smo dali ranije: treba da im pokažemo da postoji nepokretna stvarnost i da ih u to ubedimo. a ako postaje. jer najzad ono što upravo gubi jedno svojstvo još uvek ima nešto od onoga što se gubi. Najzad. da li su one stvarno onakve kakve izgledaju bolesnicima ili zdravim ljudima. sama predstava jednog predmeta nije isto što i njegova čulna percepcija. bar ο predmetu od koga potieu. ovaj je konačno došao na misao da ne treba ništa reći i ograničio se na to da miče prstom. nego osuditi nebeski zbog čulnog sveta. a takođe i da to ne ide u beskonačnost. mi mislimo da nema istovetnosti između kvantitativne i kvalitativne promene.

Ali postavljati slična . moći će izgledati jedanput slatko. nego ima još nečeg drugog van osećanja. prema tome. jer je pokretač prirodno stariji od onoga što se kreće. Isto vino. u svakom slučaju. bar što se tiče kakvoće. kao što poriču svaku supstancu. Stvar ne bi izgubila ništa 1011a od svoje vrednosti. Α bez sumnje je istina kad se kaže da ne bi bilo ni čulnog ni osećanja (takav je doživljaj onoga koji to doživljava putem čula). pak. U stvari. 6. neslaganje se može odnositi samo ria supstrat kome pripada kakvoća. pošto nužno ne može da bude u isto vreme i na ovaj i na onaj način. ako je nešto nužno. Ali. zaista je jasno da naši protivnici ne veruju u ono što govore. među osećanjima posmatranim po sebi svedočenje jednog čula nema istu vrednost kad se radi ο predmetu drugog čula kao kad se radi ο sopstvenom predmetu. jer tada ne bi bilo osećanja. i uopšte ko odlučuje ispravno ο svakom pitanju. koji ističu sledeću teškoću. kad se radi ο predmetu bliskog čula kao kad se radi ο predmetu samog čula: za osećanje boje merodavan je vid. ako bi se ovo tvrđenje proteglo i na druge takve slučajeve. kad se. radi ο tome da li će bolesnik povratiti zdravlje ili neće. na primer. Nema. NASTAVAK KRITIKE PROTAGORINE TEORIJE Ima filozofa. ili. i ono što će biti slatko nužno je takvo. a ne vid. da li je istina ono što se vidi spavajući ili u budnom stanju? Sto se tiče svih ovih stvari. baš ova nužnost upropašćuje sve sisteme ο kojima je reč. čak i u razna doba jedno čulo ne može da se ne slaže sa samim sobom. Staviše. čulo ukusa merodavno je za osećaj ukusa. Oni pitaju ko odlučuje ο zdravom čoveku. osećanje zaista nije osećarvje samog sebe. kako je primetio Platon. ili stoga što se naše telo promenilo. zato što se ono samo promenilo. kako među onima koji su ubeđeni u istinitost ovih učenja tako i među onima koji samo tako govore. Ni jedno od ovih čula. nikada nam ne kaže da je ta stvar istovremeno ovakva i onakva. krene posle na put ka Odeionu. Najzad. čije postojanje mora vremenski biti starije od osećanja. to nije slatkoća. ako bi čulno zaista postojalo samo. sanjajući jedne noći da je u Atini dok se nalazi u Libiji. dok u drugom trenutku neće izgledati slatko. to neće biti u isto vreme i ovako i onako. koja se ikada promenila. u odnosu na nju uvek se rekla istina. ne bi postojalo ništa kad ne bi postojala živa bića. Uzimam jedan primer. ali neprihvatljivo je da i supstrati koji proizvode osećanje ne postoje nezavisno od osećanja. Uopšte uzevši. nikoga koji. a ne ukus. oni takođe poriču da ima ičeg nužnog. mišljeirje lekara i mišljenje neznalice odista nemaju jednaku vrednost. u stvari. u pogledu budućnosti.težina ono što izgleda teško slabima ili pak jakima. Pa ipak. onakva kakva je kad postoji. primenjeno u isto vreme na istu stvar. Staviše.

očigledno je. znači svesti na izvestan odnos sve što postoji. Stoga oni koji traže razloge u neminovnosti rasuđivanja i u isto vreme nastoje da svoja mišljenja izlože raspravljanju treba da se čuvaju da jednostavno kažu da postoji ono što izgleda. oni treba da tačno odrede da ono što postoji tako za nekoga. s druge strane. bar onima koji. a sve su to određivanja nužna za istinitost osećanja. i da je samim tim sve podjednako istinito i lažno. ako je istina da je nešto bilo ili će biti. u ovom trenutku da li spavamo. oni koji tako raspravIjaju. dakle. kao što smo to već rekli. Zaista. ako sve nije relativno.pitanja isto je što i pitati se. odbiju da na ovo pristanu bez ovih tačnih objašnjenja. treba nesumnjivo da odgovore da osećanje nije istinito. oni traže razlog za ono za što razlog ne postoji. i da samim tim što imarao dva oka stvari ne izgledaju iste svakom od njih ako im je vid različit. reći da je istinito sve što izgleda. u odnosu na lice koje misli čovek istovetan predmetu misli. traže nemoguće: oni u stvari traže da mogu da govore protivrečne stvari. ovim se može odgovoriti da stvari zaista izgledaju kao da imaju suprotna obeležja. nego ako ima bića koja postoje sama po sebi i kroz sebe. ili smo budni. Međutim. Prema tome. a to traženje neposredno protivreči samom sebi. dakle. bilo bi lako da ih u to ubedimo. čovek neće moći biti lice koje misli. jednako se ne odnosi bar na dvostruko. da se sve stvari ne odnose na mišljenje. opip pokazuje dva predmeta. Ali. oni će morati sve stvari staviti u odnos kako mišljenja tako i osećanja. a ne ukusu. pošto svrha dokazivanja nije samo dokazivanje. može se desiti da ista stvar izgleda med vidu. Sve teškoće ove vrste imaju isto obeležje: njihovi začetnici traže razlog za sve. Međutim. jer ono što nekome izgleda tako je samo prividno. iz ranije izloženih razloga. ona je jedna u odnosu samo na jednu stvar ili na određen broj stvari. prema tome. a ako je ista stvar u isto vreme polovina i jednaka. prihvatajući raspravljanje. tako da nije bilo ničega niti će ga biti ako neko nije na to mislio ranije. Ali. 1011b iz samog ovog razloga. Pa ipak. ne radi rešavanja teškoće. nego da je istinito samo za izvesnog pojedinca. jer. nekada. a kako smo to gore primetili. a vid samo jedan). pošto ovo nije teško shvatiti. nego samo predmet misli. njihovi postupci jasno dokazuju da im nedostaje ubeđenje. Ako. To je. na primer. niti pod istim uslovima niti u isto vreme. niti u istom odnosu. ali da često izgledaju kao da su same sebi suprotne u isto vreme (jer kad prekrstimo prste. Osim toga. υ nekom smislu i na neki način. sve što izgleda neće biti istinito. oni koji. njihova slabost. tražeći razlog podrazumevaju pri tome samo ono što mora biti po sili rasuđivanja. nego zbog dijalektičke zabave. Ako je. uveravaju da je istinito ono što izgleda. oni će brzo zapasti u protivrečnosti sa samima sobom. ali ipak ne istom čulu. ako je izvesna stvar jedna. ako svako biće može da postoji . jer oni traže načelo i hoće da dođu do njega putem dokazivanja. pod izgovorom da sve stvari ili ne izgledaju svima iste ili nisu uvek iste istom pojedincu.

jedino u odnosu na lice koje misli. ona iskazuje istinito. ako je nemoguće da su potvrđivanje i poricanie istinita u isto vreme. to jest lišavanje suštine. ona iskazuje neistinito. ma koji on bio. ili pak ako se jedna potvrđuje na izvestan način. U stvari od dveju suprotnosti jedna je koliko lišavanje. ili za nestvarnost da postoji. Osim toga. Ovo je očigledno pre svega za onoga koji određuje prirodu istinitog i neistinitog. kao sivo između crnog i belog. Kad misao povezuje na ovaj način subjekt i predikat. od ne-dobra ka dobru. a druga neograničeno. Zatim. to je istinito. jednog jedinog subjekta. Reći za stvarnost da ne postoji. inače se . ili od ovoga ka ne-dobru). nije moguće ni da postoji ikakav posrednik između oprečnih iskaza. prema tome. očigledno ie da nije moguće da suprotnosti postoje zajedno u istom predmetu. to je. ali reći da postoji posrednik između suprotnosti. a očigledno je da to proizlazi iz deiinicije istinitog ili neistinitog rasuđivanja. bilo potvrđujući bilo poričući. a kada povezuje subjekt i predikat na drugi način. znači ne reći ni za stvarnost. što se zaista nikada ne vidi. Osim toga mora da postoji posrednik među svima suprotnostima. ko kaže za neku stvarnost da postoji ili da ne postoji reći će ono što je istina ili što je neistina. a lišavanje je poricanje nečega u nekoj određenoj vrsti. Prema tome. Ali pošto je nemoguće da suprotnosti budu istinite u isto vreme i u odnosu na istu stvar. misao iJi potvrđuje ili poriče svaki predmet kad god izražava istinito ili neistinito. a takođe i da bismo pokazali posledice i razloge suprotnog mišljenja. Rekli smo dovoljno da bismo utvrdili da je najpostojanije shvatanje to da suprotne postavke nisu istinite u isto vreme. U slučaju posrednika ove druge vrste neće moći biti promene (jer kad postoji promena. lice koje misli odnosiće se na beskrajan broj međusobno različitih stvari. treba nužno ili potvrditi ili poreći jedan jedini predikat. ni za ne-stvarnost da postoji ili da ne postoji. u stvari. Ali. promena nam uvek izgleda da postoji jedino ka suprotnostima i njihovim posrednicima. reći za stvarnost da postoji. čak i na ovaj način moglo bi da bude stvaranje belog iz ne1012a belog. ako se pretpostavi stvaran posrednik. i za nestvarnost da ne postoji. toliko suprotnost. osim ako se i jedna i druga ne potvrđuju na izvestan način. takođe je nemoguće da suprotnosti postoje zaiedno u izvesnom predmetu. Ο ISKLJUČENJU I POSTOJANJU POSREDNIKA IZMEĐU SUPROTNOSTI Međutim. ili će stvarno postojati posrednik između suprotnosti. S druge strane. ili će pak biti kao da ni nešto što nije ni čovek ni konj nije posrednik između čoveka i konja. na primer. to je neistinito.

kad nisu u stanju da pobiju sporna rasuđivanja. utvrđujući naročito šta znači neistinito ili istinito. u stvari. Staviše. jasno se vidi da ne mogu biti istinite. svrha svega toga je definicija. kad onaj koga pitaju da li je izvesna stvar bela odgovori da nije. kao on. Staviše. koji kaže da sve postoji i ne postoji. onda su nemoguće i ove postavke. Po Anaksagorinom shvatanju. tvrdnje onih koji veruju da ništa nije istinito (jer ništa ne sprečava. da sve bude onako kao što je slučaj s merljivošću dijagonale). nego da li reči kojima se oni služe imaju izvestan smisao. biti neki posrednik između bića i ne-bića. da je sve istinito i sve neistinito. izlazi da je sve neistinito. To što su neki filozofi došli do ovog mišljenja objašnjava se kao i toliki drugi paradoksi. ni pojedinačno ni skupno. a tako dobijeni izraz biće određena stvarnost. pojam označen imenom zaista je sama definicija stvari. prema onome što smo rekli. kažu oni. Osim toga. s jedne strane. Moći će se zaista u datom trenutku poricati ovaj posrednik u odnosu na njegovo potvrđivanje i poricanje. Međutim. jer je njegova suština nešto drugo. međutim. ima ih koje sve mogu biti istinite mada. na primer. a to je nemoguće. kao što jasno proizlazi iz definicije broja. a poricanje znači isto što i nepostojanje. s druge strane. biće neki posrednik čak i u ovim vrstama. ISTINITI I NEISTINITI CLANOVI SUPROTKOSTI Pošto smo ovo utvrdili. drugi su ga usvojili zato što traže razlog za sve stvari. kao što smo to naznačili u našim prethodnim raspravljanjima. Posledica ovoga biće. tako da bismo mogli raspravljati polazeći od jedne definicije. predstavlja da je sve istinito. Ova se rasuđivanja u stvari nimalo ne razlikuju od Heraklitovih. ovaj drugi slučaj izgleda shvatljiviji. ako je nemoguće prihvatiti Heraklitovo učenje. ne to da li oni brane mišljenje da izvesna stvar postoji ili ne postoji. koji kaže da među suprotnostima postoji posrednik. očigledno je da ima suprotnih postavki koje ne mogu biti istinite u isto vreme i. s druge strane. jer reći. tako da će postojati neka prelazna vrsta promene između stvaranja i uništenja. i da će. proizvod mešavine nije ni dobar ni ne-dobar. nego još veći. niti onih koji veruju da je sve istinito. Ali treba upitati sve filozofe koji brane ovakva mišljenja. u brojevima će biti jedan broj koji neće biti ni neparan ni ne-neparan. tako da se ne može reći ništa istinito. Ovaj razlog je naveo neke da prihvate ovakvo učenje. znači izraziti svaku od ovih 1012b dveju postavki zasebno. oni usvajaju dokaz i saglašavaju se ο istinitosti zaključka. Heraklitova misao. u svima vrstama gde poricanje jednog izraza nije ništa drugo do potvrđivanje onoga što mu je suprotno. Α kako izgleda. on ne poriče ništa drugo nego da je ta stvar bela. da će se moći reći što nije ni istinito ni neistinito. Dodajmo da će se otići u beskonačnost: broj stvarnosti biće ne samo tri. kad postoji mešavina.govori da bi se govorilo. tako da. Ako . Definicija nastaje iz potrebe da se svakom izrazu dade određeno značenje.

To je takođe najbolja 1013a polazna tačka za svaku stvar. a čas se kreće. biti neistinito. dok onaj koji kaže da je sve neistinito potvrđuje i neistinitost onoga što sam kaže. Načelom se . sam kaže istinu. prema jednima. dok je sam prvi pokretač nepokretan. kao dno broda i temelji kuće i. a to će nas odvesti u beskonačnost. potrebno je da ono što se menja postoji kao stvarnost. nemoguće je da sve bude neistinito. a bitka od uvrede. iste stvari će biti večito istinite. čak i u nauci ponekad ne treba ići od početka i od prvog pojma stvari. odnosno. očigledno je da se u ovom pogledu stvari menjaju. sve kreće. Osim toga. ako sve miruje. dete potiče od oca i majke. Ali dokazano je da je to nemoguće. dakle. tako da često kažemo da sama sebe ruše. između ostalog. Na primer. POJAM I DEFINICIJA NACELA Pod načelom se podrazumeva pre svega ishodište kretanja stvari: takvo je. oni su ipak primorani da traže mnoštvo izuzetaka kako za istinite tako i za neistinite postavke. prigovoru. U stvari. načelo prave i puta. dok u drugom trenutku neće više postojati. jer je potrebno da jedan od dva člana suprotnosti bude istinit. onaj koji kaže da je sve istinito potvrđuje. nemoguće je da i jedna i druga postavka budu neistinite. Načelo je takođe prvi i imanentni element postojanja. Naime. prvi tvrdeći da jedino postavka suprotna njegovoj nije istinita. ništa neće biti istinito. i da ništa nije večito. a drugi da jedino njegova nije neistinita. Najzad. Sva ovakva učenja izložena su. prema drugima. Očigledno je još i to da ni orri koji tvrde da sve miruje ni oni koji tvrde da se sve kreće ne govore istinu. Zatim. nego od onoga što može najbolje olakšati učenje. Na primer. Naime. Ako se. tako da njegova sopstvena postavka nije istinita (jer protivnik tvrdi da ona nije istinita). Α ako čine izuzetke. sve će. naprotiv. Načelom se takođe naziva prvi i neimanentni uzrok stvaranja. pošto se promena vrši od nečega ka nečemu. glava ili svaki deo tela koji je sposoban da igra tu ulogu. jer je neistinit samo jedan član suprotnosti. Međutim.ono za šta se tvrdi da je istinito nije ništa drugo nego ono što se poriče kao neistinito. ako svaka stvar nužno zahteva da je ili potvrdimo ili osporimo. jer ko zastupa mišljenje da sve miruje ni sam nije postojao u datom trenutku. kome odgovara drugo načelo na suprotnom kraju. za životinje srce.ie istina ni to da sve čas miruje. dakle. jer postoji jedna stvarnost koja neprekidno pokreće stvari koje se kreću. na primer. KNJIGA IV l. prirodna početna tačka kretanja ili promena. ni. onaj koji kaže da je istinita postavka istinita. istinitost postavke suprotne njegovoj sopstvenoj.

Najzad. kao umetnost. Na primer. jer svi su uzroci načela. a naročito arhitektonske umetnosti. Zajedničko obeležje . monarhije i tiranije nazivaju se načelima. oligarhije. sudije u gradovima. početna tačka znanja ο izvesnoj stvari takođe se zove načelom te stvari: hipoteze su načela dokazivanja. Uzroci se uzimaju u onoliko značenj a koliko ima načela.još naziva stvarnost čija svesna volja pokreće sve što se kreće i menja sve što se menja.

i uopšte sila koja deluje je uzrok onoga što je učinjeno. Zašto u stvari čovek šeta? Mi odgovaramo: da bi bio zdrav i. koji su takođe uzrok. POJAM UZROKA Uzrokom se naziva. Tvorac odluke je uzrok akcije. Takva su nesumnjivo razna značerrja reči uzrok. to je odnos broja dva prema bro. mislimo da smo dali objašnjenje ο uzroku. kao element.svih načela je. zdravlje je uzrok šetnje. Ovi uzroci međusobno se razlikuju samo utoliko što su jedni instrumenti. a ono što vrši promenu je uzrok onoga što trpi promenu. lekovi i instrumenti uzroci zdravlja. a druga spoljna. ili stvaranje. pokrenuto nečim drugim. Ova razlika u značenju pojma uzroka ob7» 99 . Najzad. čišćenje. Na primer. ili saznanje. u prvom smislu. a drugi akcije. Uzrok je takođe svrha. a materija bronze i srebra takođe je uzrok. uzrok je oblik i obrazac. dakle. to jest definicija suštine i vrste. to što su oni izvor od koga potiče stvarnost. ili kao što su delovi definicije. imanentna materija od koje je sačinjena izvesna stvar: bronza je uzrok statue. govoreći tako. po1013b srednik između pokretača i svrhe. Tako su mršavljenje. Uzrok je još prvo načelo promene ili mirovanja. među ovim načelima jedna su imanentna. Isti je slučaj sa svim onim što je. jer se sva ova sredstva upotrebljavaju u izvesnu svrhu. Međutim. a ne samo od sebe. a otac je uzrok deteta. treba dodati konačni uzrok. izbor i formalna supstanca. to jest konačna svrha. misao. U drugom smislu. 2.iu jedan i broj uopšte. pošto je za mnoge stvari dobro i lepo načelo saznanja i kretanja. a srebro pehara. zbog toga je priroda jedne stvarnosti načelo. Na primer.

Uzroci mogu takođe biti uzajamni. uzroci i broj njihovih vrsta. kao kad bi se reklo. da je uzrok statue belo i muzičar. jer je slučajnost da je vajar Poliklet. a drugi suština. Na primer. vatra. — lekar i stručnjak. prisustvo i lišenost. Na primer. kao što su to celina. Na primer. od malog je značaja što se kaže da je ta svrha dobro samo po sebi ili prividno dobro. Poliklet je. Tako je među uzrocima iste vrste jedan raniji. za zdravlje. zemlja i svi slični elementi za tela. a ne samo Poliklet ili čovek. na jedan način. a drugi pokretački uzrok. tvorca neke odluke i uopšte silu koja deluje svi ovi uzroci su načela promene ili zaustavljanja. kao što su to delovi. nego ukoliko je to statua. one u uobičajenom smislu kao i one koji se odnose na slučajna zbivanja. premise za zaključak su uzroci ukoliko iz njih proističu stvari. neimar koji sebi gradi kuću. a čovek živo biće. To isto treba napomenuti za ono što predstavlja uzroke pomenutim stvarima. a ovo je uzrok umora. materija za veštačke predmete. odsustvo pilota je uzrok brodoloma. a drugi kasniji. Slova za slogove. Umor je uzrok dobrog zdravlja. Zatim ima vrsta koje sadrže slučajnost. ali ne na isti način: jedno je svrha. dakle. na primer. Na primer. ali svi ovi načini mogu se svesti na nekolicinu. ili bronze ili materije uopšte. dva uzroka. i to ne slučajno. Konačna svrha je zaista dobro u pravom smislu reči i cilj drugih bića. Svi uzroci koje smo upravo nabrojali očigledno spadaju u četiri vrste. Uzroci se mogu razlikovati prema raznim odnosima. uzrok statue. lekara. Štaviše. ili statue ili slike uopšte. Ali oni se ne pojavljuju na isti način: jedan je materijalni. isti uzrok može ponekad izazvati suprotnosti. Α vrste koje sadrže poseban uzrok uvek su uzroci posebnog dejstva.jašnjava kako za isti predmet može da bude više uzroka. pošto je Poliklet čovek. i neimar koji gradi uopšte. a drugo načelo kretanja. jer bi prisustvo pilota bilo uzrok spasa. neke pojedine bronze. ne uopšte uzev. Tako je čovek. Uostalom. statua ima za uzroke vajarsku umetnost i bronzu. za celinu — dvostruko i broj. a druSi bliži. Uzroci se pojavljuiu u mnogim načinima postojanja. delovi za celinu. Takođe ima slučajnih uzroka i njihovih vrsta. Na primer. Za seme. Za sve ove uzroke. smatra se da imaju sopstvenu moć ili da je stiču dejstvom. Drugi uzroci su svrha i dobro drugih stvari. Na primer. Ista je stvar sa slučajnostima. Najzad. Za ono što je svojim prisustvom uzrok izvesne stvari kaže se da je ponekad svojim odsustvom uzrok suprotnog. Među ovim slučajnim uzrocima jedni su dalji. slučajni uzroci i uzroci u . sastav il oblik. a na 1014a drugi način to je vajar. a od ovih uzroka jedni su uzroci kao subjekt. uzrok statue. jedna stvar može se nazvati uzrokom neke pojedine statue. tada su i jedno i drugo uzroci kretanja. Takvi su. ili živo biće uopšte.

kao jedno i malo. i to čak više nego što je to razlika. u jednom određenom smislu. ali tamo gde postoji rod. da je stvaranje onoga što raste. Međutim. nedeljivo. na primer. nema uvek razlike. sami po sebi ili slučajno. nego vajar Poliklet. nalazi u mnoštvu stvarnosti. delove koji se ne mogu više podeliti na druga tela različite vrste. sledi rod. ili kao oni koji mogu da postoje. a svaki od njih ima dva smisla. jer se svaki od njih. Oni su u stvari uzroci. što se tiče potencijalnih uzroka. tamo gde postoji razlika. ovakve vrste su prvi silogizmi sastavljeni od tri izraza od kojih jedan služi kao posrednik. Ali razlika među njima je ta što uzroci koji imaju snagu dejstva i posebni uzroci postoje u isto vreme. a ovaj bolesnik je izlečen.iopštiji pojmovi elementi. ili su sastavljeni ili jednostavni. jednostavno. a ova kuća je sagrađena. ovaj lekar leči. prvi dokazi.pravom smislu reči mogu se naći ujedinjeni u istom pojmu. nazivaju se elementima dokazivanja. Α pošto su ovako označene vrste opšte i nedeljive (jer se ne mogu definisati). Zbog toga neki smatraju i jedan i tačku kao elemente. ili u većini njih. a svi se mogu smatrati kao oni koji deluju. kao pojedinac ili vrsta. Ali kad bi se podelili njihovi delovi bili bi iste vrste. ili u svima. delovi koji se ne mogu više podeliti na druge elemente čija je vrsta različita od njihove. oni ih nazivaju elementima. pošto je rod najopštiji. ili su kao vrsta slučajnosti. zajedničko obeležje svih značenja izraza je to što je elemenat svake stvarnosti njeno sastavno i imanentno načelo. dok deo sloga nije slog. Filozofi koji raspravljaju ο elementima tela ovako nazivaju i poslednje delove na koje se dele tela. ne Poliklet niti vajar. pošto je jedan i jednostavan. pod elementom se podrazumeva još i ono što služi velikom broju stvari. Naprotiv. Slično se kaže i za ono što nazivaju elementima matematičkih teorema 1014b i uopšte elementima dokazivanja. Zbog toga se elementom naziva malo. Ako se. kao što je čestica vode voda. . Na primer. Polazeći od toga i u širem smislu. POJAM FRIRODE Za prirodu se kaže. ovaj arhitekt gradi. svi ovi načini postojanja uzroka svode se na kraju na šest. koji su u osnovi većine dokaza. Iz ovoga sledi da su na. Naime. slučai nirje uvek ovakav: kuća i arhitekt ne propadaju u isto vreme. Na primer. elementi reči su delovi od kojih je sastavljena reč i na koje se ona konačno deli. Kad se kaže. Međutim. ili ne postoje. i bilo da ima jedna ili više stvari ove vrste. neki tvrde da su rodovi elementi. POJAM ELEMENTA Za elemenat se kaže da je prvi imanentni sastavni deo stvarnosti i specifično nedeljiv na druge vrste. Zaista. na primer.

načelo svog kretanja. U ovom smislu pod prirodom se podrazumevaju i elementi prirodnih stvari. iako već ima u sebi prirodno načelo postajanja ili postojanja. Prirodnim rastenjem bića naziva se priraštaj koji ono dobija od drugog bića dodirom i prirodnim spajanjem. kažemo da još nema svoju prirodu ako nema značenja i oblik. . Prirodom se naziva i prva osnova od koje je sačinjena ili proizlazi neka veštačka stvar. na primer. Iz svega što smo rekli sledi da je priroda u svom prvom i osnovnom značenju supstanca bića koja sadrže. u samim sebi i. najzad. cilj postojania.. sa živim bićima i njihovim delovima. srašćivanjem. materija zaista dobija ime prirode samo zato što je sposobna da u sebe primi to načelo. to je prvi imanentni elemenat iz koga proizlazi ono što raste. priroda je ne samo prva materija (ona je prva na dva načina: ili prva u odnosu na sam predmet. bronza se naziva prirodom statue i predmeta od bronze. vazduh ili voda. svaka supstanca naziva se prirodom prema obliku. nego i značenje i supstanca. ovo značenje daju joj oni koji kažu da je priroda prvobitni sastav. Takođe za sve što prirodno postoji ili postaje. U drugom smislu. ali ne prema kvalitetu. iz spajanja materije i oblika.samoglasnik . Naime. ili neko drugo istovetno načelo. zemlja. prirodom se naziva supstanca prirodnih stvari. To je. postoji u njima ili kao mogućnost ili kao entelehija. u drugom smislu. to. Prirodno spajanje razlikuje se od dodira. ili apsolutno prva.Ni 1015a jedno biće nema jednu prirodu. a priroda je samo ime koje su dali ljudi". ili. ili. ili više ovih elemenata. ili. drvo prirodom predmeta od drveta i tako dalje. bronza prva u odnosu na te stvari. tako je. u ovom drugom slučaju zaista se ne zahteva ništa drugo do sam dodir. dok za prirodno spajanje postoji nešto što je jedno i istovetno kod dva bića. bilo da se kao elementi uzmu vatra. nego ima samo mešavinu i razdvajanje mešavine. u svakoj tvorevini sačinjenoj od ovih elemenata prva materija traje i dalje. dakle. Pošto smo to rekli. U prenosnom smislu i uopšteno. svi ovi elementi zajedno. kao što kaže Empedoklo: . koje im je imanentno. To je slučaj.. osnova lišena oblika i nesposobna da izdrži izvesnu promenu kako bi izišla iz sopstvenog potencijalnog stanja. ali apsolutno prva nesumnjivo je voda ako se usvoji mišljenje da su sva rastvorljiva tela voda). jer je priroda stvari takođe neka vrsta supstance. kao u slučaju zametaka. Jer. Na primer. proizvodi pravo stapanje i sjediirjuje bića prema celini i količini. Prirodni predmet dolazi. umesto običnog dodira.i" (iz reči „priroda") izgovara dugo. za stvari od bronze. i postajanje i rastenje zato što su to kretanja koja iz njega proizlaze. kao takva. Α to načelo kretanja prirodnih bića. u stvari. to je takođe načelo prvog kretanja za svako prirodno biće u kome se ono suštinski nalazi.

Nužno je takođe ono što ie prinudno i prisilno. kad nešto ne može da bude drukčije nego što je. Jer. bez toga ono ne može da živi. Osim toga. Osim toga. Isti je slučaj što se tiče uslova života i dobra. jer je nemoguće da zaključak bude drugačiji nego što je. dokazivanje je deo nužnih stvari. ili je to po suštini. jer bi samim tim postojalo na više načina. Razlozi za ovu nužnost su premise. i ploviti prema Egini da tamo dobije novaca. dakle. pa. ništa ne bi moglo da silom primorava i ometa njihovu prirodu. POJAM NUZNOG Nužnim se naziva ono bez čega. prema Sofoklovim rečima: „Sila me primorava da to činim." Sila je takođe nužnost. disanje i hrana nužni su živom biću. to jest ono što čini prepreku i smetnju nagonu i smišljenom izboru. koja se vrši ili trpi 1015b u smislu prinude. Koriskos i muzičar. jer postoji istovetnost između izraza „Koriskos i muzičar. ima večitih i nepokretnih bića. mi kažemo da je nužno da bude tako. U stvari se kaže da postoji nužnost. takođe su jedna . prema tome." Nužnost izaziva pomisao na nešto nesavitljivo. Ako. s druge strane. što je isto kao kad se kaže da je nužnost ono na osnovu čega je nemoguće da izvesna stvar bude drugačija." Muzičar i pravedan. a ova vrsta uzroka je vrsta nužnosti. iz ove nužnosti izgleda kao da proizlazi i svaka druga nužnost. POJAM JEDNOG Jedno znači ili ono što je takvo po slučajnosti. ono takođe nije u ovom i onom stanju. Bez toga dobro ne može ni da postoji ni da postane. Na primer. jer prinudno se naziva nužnim i zbog toga što je ono mučno." i „Koriskos muzičar. i to s pravom. da postoje bez izvesnih uslova. Zakliučimo da je nužno u prvom i osnovnom smislu jednostavno. Na primer. a druge u samim sebi. Neke među nužnim stvarima ima. jednostavno odista ne može da bude na više načina. s jedne strane. kad se usled nasilja ne može zadovoljiti težnja. Kad u stvari postoji nemogućnost ili za dobro ili za život i postojanje. kad se radi ο dokazivanju u pravom smislu reči. nije moguće živeti. ti uslovi su tada nužni. S druge strane. jer je ona suprotna kretanju koje proističe iz izbora i iz proračuna. ako je tačno da postavke iz kojih proističe silogizam ne mogu da budu drugačiie nego što jesu. i muzičar Koriskos i pravični Koriskos. Tako je nužno piti lek da čovek ozdravi. i one su same uzrok nužnosti i drugih stvari. kako kaže Euenos: „Svako delo nametnuto nužnošću je teško. uzeto kao uslov.5. i muzičar Koriskos su jedna i ista osoba.iu uzrok nužnosti izvan sebe. bez toga zlo ne može da se odbaci ni da se otkloni.

Od svega ovoga ono što je neprekidno po prirodi više je jedno nego ono što je takvo veštački. vino. čak i ako su savijene. Stvari neprekidne po suštini su one koje imaju tešnje jedinstvo nego ono koje proizlazi iz dodira. ili komadi drveta — zbog lepka. u ovom smislu. kao ulje. Subjekt — bilo da je bliski subjekt. Ako se. ili jedno telo. Kaže se s druge. pošto je jedan od dvaju delova ovog izraza slučajnost drugog dela. to je stoga što je čovek supstanca koja ima za slučajnost muzičara. Za stvari koje predstavljaju apsolutno neprekidnu količinu tada se kaže da su jedno. zato što je konačni supstrat svih njiih istovetan. pošto njeno kretanje može podjednako da se ne vrši u isto vreme. Imamo najpre ono što se naziva jednim po ne1016a prekidnom nizu. s druge strane. Takav je slučaj i onda kad slučajnost potvrđuje rod ili neki pojam uzet u opštem smislu. ili da se vrši u isto vreme na čitavoj njenoj dužini. na primer. da su sve tečnosti jedno. Za sve što se kaže jedno po slučajnosti kaže se. pošto može da bude da noga nema jedno kretanje. druga je kao obično stanje ili sklonost supstance. za pravu liniju kretanje se uvek vrši u isto vreme. s jedne strane. kao u slučaju izlomljene linije. Α kaže se da je neprekidno ono čije je kretanje bitno jedno i ne može da bude drugačije. Za liniju. a ono je nedeljivo po vremenu. Za liniju koja pokazuje savijenost i ugao kažemo da je jedna i ne-jedna. kao noga i ruka. a da se drugi kreće. Isto tako na izvestan način muzičar Koriskos je jedno sa Koriskosom. pošto je prvi deo svakog od ovih dvaju izraza slučajnost jednog i istog subjekta. jer su svi voda ili . Za sve ovo kaže se jedno po slučajnosti jer. ili pak stoga što su čovek i muzičar slučajnosti nekog pojedinca kao što je Koriskos. kao što je to i svaki deo tela. pravičan i muzičar su slučajnosti jedne supstance i. muzičar i Koriskos su uzajamno jedno drugome slučajnost. Na primer. drugim rečima. kretanje je jedno kad je nedeljivo. s jedne strane.osoba. rastvorljiva tela. ako stavite u dodir parčad drveta. da je vino jedno i da je voda jedno po tome što su nedeljivi po rodu. čak i ako je izlomljena samo ako je neprekinuta. a prava linija više je jedno nego izlomljena linija. ne može da bude da jedan od njenih isečaka koji ima obim miruje. kaže se da je jedna. Kaže se. a ne izdvaja se posebno u slučaju bića čiji je rod nedeljiv za zapažanje. ili neprekidna veličina bilo koje vrste. Ali ovde ove slučajnosti nisu. a muzičar Koriskos je jedno sa pravienim Koriskosom. Pređimo na ono što se zove jedno po suštini. kaže da su čovek i čovek muzičar ista stvar. Naprotiv. strane. na primer. kao snop — zbog veze. ne možete reći da je to jedno parče drveta. U stvari. međutim. dakle. muzičar je slučajnost Koriskosa. bilo da je krajnji — tada je konačno stanje. slučajnosti na isti način: jedna je verovatno kao rod i postoji u supstanci. ali one koje nisu savijene to su još više. Jedno po suštini tizima se u još jednom smislu: kad se subjekt ne izdvaja posebno. cevanica ili butina više je jedno nego noga.

pošto postoji jedinstvo pojma. dakle. ako su to kao količina. ili kao rod. ovo je kao u sličnom slučaju gde postoji jedinstvo materije. kao čovek. konj. čas u odnosu na viši rod. nego takva sređenost da to bude cipela koja već ima svoj jedan i određen oblik. To se kaže kad su to poslednje vrste svog roda (koji je iznad drugih rodova). međutim. naročito u ovim slučajevima postoji jedinstvo. Na primer. svaki pojam sam po sebi može da bude deljiv. ne obična povezanost. načelo saznanja u svakom rodu je. kao što za površine postoji jedinstvo definicije njihovog oblika. u jednom slučaju mi kažemo da je nešto jedno ako je ono takvo kao količina ili neprekidnost. jer su svi živa bića. Iz tog razloga kružna linija je ona koja je od svih najviše jedna.vazduh. ako su one to kao živo biće imamo jednu vrstu živog bića. ili bića čiji pojam ne predstavlja jedno. u drugom slučaju mi to ne kažemo ako to nije jedna celina. prva mera je načelo. čovek i pas sačinjavaju jedinstvo. Na primer. jer je rod na kome se zasnivaju takve razlike jedan. jedno je drugo za težinu. dakle. i to jedna bilo kao trajnost. to jest to treba da bude jedno po obliku. Ovde je to poluton. Da su jedno po suštini kaže se još za bića čiji je rod jedan iako je podeljen na međusobno suprotne razlike. a drugo za kretanje. u svima slučajevima kad je misao čiji je 1016b predmet suština nedeljiva i ne može da izvrši odvajanje ni u vremenu. Većina bića naziva se. Jednom rečju. jedno. imamo jednu vrstu čoveka. ali oni nisu isti. Tako ono što raste i ono što se smanjuje sačinjavaju jedinstvo. delove cipele. Ali u svima slučajevima . Pri tome. to se može reći samo onda kad postoji. Suština jednog je ta što je on neka vrsta brojnog načela. Na primer. ili što se odnose na to jedno dok su bića kojima se jedinstvo pripisuje u prvom smislu ona čija je supstanca iedna. ravnokraki trougao i ravnostrani trougao su jedna i ista slika. ili trpe nešto što je jedno. ili su to bića koja nisu specifično iedna. Uopšte uzev. na primer. ili imaju. samim tim kaže se da je jedno. ni u prostoru ni u pojmu. Naime. U stvari. Ako su. Štaviše. Ali jedno nije isto u svima rodovima. imamo jednu vrstu količine. jer čini celinu i jer je završena. dve stvari nedeljive. jedne za drugima. tamo samoglasnik ili suglasnik. jer ono iz čega prvobitno upoznajemo svaki rod je prva mera toga roda. ne bismo mogli govoriti ο jedinstvu videći poređane bez reda. za sva ova bića kaže se da su jedno. a pogotovu kad se radi ο supstancama. za sve što je nedeljivo. ili kao pojam. jer su oba trougli. Kao jedno po suštini još se kaže za stvari čiji je pojam koji izražava suštinu nerazdeljiv od drugog pojma koji pokazuje suštinu druge stvari. Za ova bifća kaže se da su jedno čas na način koji smo maločas objasnili. ukoliko je nedeljivo. jednim samo zato što ili čine. ono što ubrajamo među mnogostruke stvari to su ili bića koja nisu neprekidna.

Prema tome. 1STINE I KAO MOCl I DELA Stvarnošću se naziva ono što je to po slučajnosti. ili po analogiji. najzad. Ono je to po slučajnosti kada. bilo da se radi ο bliskoj materiji ili ο krajnjoj materiji. bilo po vrsti. jedinica. ono što je deljivo u dva smisla jeste površina. a druga da je muzičar čovek. i kao količina. Ono što je nedeljivo po količini. reći: ovo je ono. linija. na primer. Po broju. S druge strane. Na primer. iz čega sledi da je muzičar slučajnost čoveka. ako kažemo da je čovek muzičar i da je muzičar čovek. znači reći da je arhitekt muzičar po slučajnosti. ono što 1017a je jedno po broju takođe je jedno po vrsti. dok ono što je jedno po vrsti nije to uvek po broju. najzad. po analogiji. ali s položajem. Mnogostrukost. ova dva druga izraza znače da su i jedan i drugi osobine slučajnosti iste stvarnosti koja postoji. jer postoji ono čija je to slučajnost. Na primer. što postoii samo ono čemu pripada kao slučajnost 0110 čija je to osobina. znači da je ono slučajnost ovoga. SUSTINE. ili pak usled mnoštva pojmova koji određuju suštinu nečega. tačka. ili po rodu.jedno je nedeljivo. ali ono što je jedno po rodu nije to uvek po vrsti. zove se telo. to su bića čija je materija jedna. to su sve stvari koje su jedna prema drugoj kao što je treća stvar prema četvrtoj. i to prva je osobina slučajnost stvarnosti. gotovo slično tome reći da muzičar gradi. iii da je belo muzičar. ili da je muzičar arhitekt po slučajnosti. ono što nije deljivo ni na koji način po količini to je tačka ili jedinica: bez položaja. bilo po količini. po rodu. ili da je muziear belo. tako se kaže za stvari koje postoje po slučajnosti i to ili stoga što dve slučajnosti pripadaju onome što postoji. ili po vrsti. sve što je jedno po vrsti jedno je i po broju. Štaviše. Obrnutim redom. kažemo da je pravednik muzičar. postoji ili usled isprekidanosti. najzad. i što je apsolutno nedeljivo. U stvari. zove se tačka. ono što je jedno ono je to ili po broju. 7. ono što je apsolutno nedeljivo. ili da je čovek muzičar. i bez položaja. ono je to samo po analogiji. s položajem. . ili usled podele materije po vrsti. u jednom smislu. zove se jedinstvo. očigledno je da će se mnogostruko deliti u obmutom smislu na onoliko načina koliko i jedno. Isto tako kaže se da ne-belo postoji. ili da je muzičar čovek. ono što je jedno po analogiji nije to uvek po rodu. POJAM STVARNOSTI KAO SLUCAJNOSTI. ili stoga što je slučajnost osobina onoga što postoji. ili je to samo po sebi. Kasniji načini postojanja jednog uvek sadrže u sebi ranije načine. bića za koja se potvrđuje samo tip roda. ono što je apsolutno deljivo po količini i po tri dimenzije. u stvari. Ista primedba važi za slučajeve koje smo pokazali. ili. ono što je deljivo u dve dimenzije je površina. ono što je deljivo samo po j ednoj dimenziji to je linija.

usevom. pošto je jedinka uzeta u suštini. nego da je neistinita. šeste mesto i sedme vreme — svakoj od ovih vrsta odgovara jedno od značenja stvarnosti. kažu neki. raspravićemo na drugom mestu ο tome kad je stvarnost potencijalna. sa odnosom površine prema telu i linije prema površini. kao i za ono što može da miruje. pete akciju ili strast. Zatim. S druge strane. jer je broj ono što ograničava sve stvari. pošto jedne od osobina znače suštinu. 8. supstanca je sve ono što je imanentni uzrok postojanja stvarnosti čija se priroda sastoji u tome što ih ne potvrđuje neki subjekt. reći da dijagonala nije merljiva stranom. voda i sve slične stvari. tela uopšte i njihovi sastavni delovi. biti i stvarnost još znače čas potencijalnu stvarnost. pak. oni broj smatraju supstancom ove vrste. Osim toga. ako bi se on uništio. a mirovati kažemo za ono što već miruje. ne bi bilo više ničega. nego su. POJAM SUPSTANCE Supstancom se nazivaju prosta tela kao što su zemlja. a kad još nije. Štaviše. To je zato što nema nikakve razlike između „čovek je zdrav" i „čovek je u dobrom zdravlju" niti između „čovek koji šeta ili šeće" i „čovek šeta ili seče". Rečeno na drugi način. a „Sokrat je ne-beo" znači da je i to istina. li to jednako za potvrđivanje kao i za poricanje. jer je broj značenja stvarnosti ravan ovim vrstama. U stvari. na primer.' duša u živom biću. a polulinija u liniji. Međutim. jer. čas stvarnost u entelehiji 1017b raznih vrsta stvarnosti ο kojima smo govorili. mi kažemo da „vidi" i onaj koji vidi potencijalno i onaj koji vidi u entelehiji. naprotiv. najzad. njihovi delovi. vatra. s druge strane. Biti i jeste još znači da je neka postavka istinita. druge stvari njihove osobine. Ista je stvar i sa supstancama. živa i božanska bića i. Iz ovoga sledi da se pojam supstance svodi na dva značenja: to je konačni subjekt koji više ne potvrduje nikakav drugi i. Znanjem nazivamo kako moć ostvarivanja znanja tako i ostvareno znanje. Sve ove stvari zovu se supstancama zato što nisu osobine jednog subjekta. a čije bi uništenje bilo uništenje svega. to je još ono što je. Isto to važi i za druge slučajeve. U širem smislu. a ne biti da ona nije istinita. Mi kažemo da je Hermes u kamenu. .Stvamost kao biće po suštini dobija sva značenja prikazana tipovima vrsta. Na primer: „Sokrat je muzičar" znači da je to istina. nazivamo žito koje još nije zrelo. Takav je slučaj. druge kvalitet. četvrte odnos. treće količinu. znači da je to neistinito. Takođe su imanentni delovi tih stvarnosti delovi koji ih ograničavaju i označavaju njihovu individualnost. suština izražena u definiciji takođe se naziva supstancom svake stvari.

„Drugačije" se kaže za pojmove koji imaju mnoštvo vrste. to je slično ovoj drugoj stvari. Osim istog po slučajnosti postoji i isti sam po sebi u onoliko značenja koliko ih ima za jedan sam po sebi. ili pak za suprotnosti. Sokrata ne potvrđuje mnoštvo. to je oblik i primarni smisao svake stvarnosti. jer ono što je opšte pojavljuje se samo po seb-i. dok slučajnost ne 1018a dolazi sama po sebi. bilo po broju. i zato se ne kaže „svaki Sokrat". kao i za lica čija je supstanca jedna. ili materije. pošto su i čovek i muzičar istovetni s čovekom muzičarem. „RAZLIKE" ΡΟ VRSTAMA „Suprotnost" se kaže za protivrečnost. najzad. Na primer. ili analogiji. ili definicije njihove supstance. ne po broju. da je istovetnost stvarnosti. ili značajnije suprotnosti prema kojima su stvari sposobne za promenu. ili rodu. Tako smatramo da su Sokrat i muzičar istovetni. i muzičar je čovek. imaju izvesnu istovetnost. slučajno obeležje je razlog zbog koga se ovakve istovetnosti ne mogu uopštiti. najzad. „RAZLlClTO". nego se određuje posebno za svaki slučaj. ono što ima veći broj suprotnosti s nekom drugom stvari. ili jedinstvo mnoštva stvarnosti. Međutim. s njom se tada postupa kao da ih ima dve. belo i muzičar su istovetni. i obrnuto. jer je jedan slučajnost drugoga. kao što se kaže „svaki čovek". na primer.. jedinstvo jedne stvarnosti s kojom se postupa kao s mnogostrukom kad se kaže.takođe i deljivo. POJMOVI „SUPROTNOST". kao i čovek i muzičar. Sto se tiče pojma „oprečan". jer je muzičar slučajnost čoveka. dakle. ili. Ovaj izraz upotrebljava se još za sve što je drugo po rodu. Naime. za ono što u svojoj suštini sadrži menjanje. Najzad. i jednom i drugom je isto obeležje. za protivno. nije istina kad se kaže da je svaki čovek isto što i muzičar. koje imaju više sličnosti nego razlike i čiji je sastav jedan. „Slično" se kaže za stvari kojtma se po svemu pripisuju isti atributi. iako su drugačije. 9. „DRUGAČIJE". „OPREČNOST". iu svim slučajevima . za lišavanje i posedovanje za krajnosti. ili. nego po vrsti. drugačije uopšte ima značenja suprotna značenjima istog. a odvojeno svaki od njih je takav. 011 se upotrebljava u značenju koje je suprotno značenju pojma „sličan". Isto po sebi kaže se u stvari za bića čija je materija jedna bilo po vrsti. ishodišnu i krajnju tačku stvaranja i uništenja. Očigledno je. jer su slučajnost istog subjekta. „Različit" se kaže za stvari koje. POJMOVI „ISTO". „SLICNO" Kaže se da je nešto . da je izvesna stvar istovetna sa samom sobom. U stvari.isto" kad je takvo slučajno.

treće stoga što stvaraju ili su u stanju da stvaraju te suprotnosti. jer su bliže sadašniem . druge 'stoga što dobijaju suprotnosti te vrste. koji su sasvim različiti u istom rodu i koji se sasvim razlikuju u istom subjektu koji ih dobija. i koje imaju neku suprotnost u svojoj supstanci. Α pošto se jedan i stvarnost uzimaju u više značenja. ili prema mestu. druge po vrsti su i suprotnosti čije se definicije razlikuju u poslednjoj vrsti roda. pokazuju između sebe neku razliku. ono što se najviše razlikuje među predmetima koji potpadaju pod istu mogućnost. „drugačiji" i „suprotan" moraju da se menjaju prema „svakoj" kategoriji. kao sredina ili kraj. ili prema izvesnim osobama. bilo po rodu. i. za te atribute kaže se da su suprotni. bilo sami po sebi. Na primer. a ono što je od njega udaljenije. ono što je bliže sadašnjem trenutku. otuda dolazi da su njihovi elementi suprotni. ili u svima suprotnostima. iz toga nužno sledi da se pojmovi izvedeni iz njih takođe uzimaju u ovim istim značenjima. pošto su istog roda. ili u odnosu na nešto. Najzad. za izvesne stvari se kaže da su „ranije" i „docnije" zbog najveće blizine nekom načelu određenom ili uopšte i po prirodi. one stvari koje se potpuno razlikuju bilo u apsolutnom smislu. bilo po svojim elementima. ili što predstavljaju gubitke ili tekovine. „Oprečnim" se nazivaju atributi različiti po rodu koji ne mogu da postoje u istom objektu. bilo po vrsti. Ostale stvari koje su oprečne nazivaju se tako jedne stoga što poseduju vrste suprotnosti ο kojima smo maločas govorili. nisu jedne dru1018b gim podređene. Isti po vrsti kaže se u svima slučajevima suprotnim prethodnima. ili nekom predmetu uzetom nasumce. s druge strane. Na primer. druga po vrsti su obeležja iste supstance koja imaju neku razliku. Promena po vrsti postoji i među suprotnostima. tako da „isti". pošto su istog roda. To je. najzad. ono što je ranije po mestu to je najbliže ili nekom mestu određenom prirodom. „Drugačiji" po vrsti primenjuje se na stvarnosti koje. Sivo i belo zaista ne pripadaju u isto vreme istom subjektu. posedovanja ili lišavanja tih suprotnosti.kad dva atributa ne mogu da postoje zajedno u subjektu koji ih dobija. ili u onima koje se nazivajusuprotnostima u prvom značenju ovog izraza. čovek i konj su nedeljivi po vrsti. 11. ODREĐIVANJE POJMOVA „RANIJE" I „KASNIJE" Pošto se odredi postojanje onoga što je prvo načelo u svakoj vrsti. koje. Ono što je ranije po vremenu udaljenije je od sadašnjeg trenutka (tako je za prošlost trojanski rat raniji od persijskih ratova. jer je udaljeniji od sadašnjeg trenutka. ili što ih sada stvaraju ili trpe. ali njihove su definicije različite. Nemejske igre su za budućnost ranije od Pitijskih igara. kasnije je.

trenutku, pošto trenutak služi kao početak i ishodišna tačka. Ono što je ranije po kretanju bliže je prvom pokretaču. Na primer, dete je ranrje od odraslog čoveka; takav je i bilo koji početak uzet u opštem smislu. Ranije po moći je ono što je nadmoćnije, ono što može više. Ovakvo je ono čemu se nužno pokorava ono što je kasnije, tako da se ovo ne može pokrenuti ako ga prvo ne pokrene, ali se kreće ako ga prvo pokrene. Tu početak stvari predstavlja volja. „Prvi po redu" kaže se\za stvari kjaje se nalaze na izvesnom rastojanju u odnosu na neki određeni predmet, po nekom utvrđenom pravilu. Tako je igrač koji se nalazi iza kolovođe raniji od igrača iz trećeg reda, a pretposlednja žica lire ranija je od najviše; naime, tamo je početak kolovođa, a ovde je to srednja žica. Ovako, dakle, treba shvatiti ono što je ranije i kasnije. Rečeno na drugi način, ono što je ranije po znanju smatra se kao ono što je uopšte ranije. Ali ono što je ranije po smislu nije isto što i ranije po osećajnom redu. Po logičkom redu, „opšte" je ranije; po osećajnom redu, to je „pojedinačno". Osim toga, po logičkom redu slučajnost je ranija od celine; na primer, muzičar je raniji od čoveka muzičara, jer pojam celine ne može postojati bez dela, iako muzičar u stvari ne može da postoji bez nekog bića muzičara. Ranije se kaže takođe za osobine ranijih stvari. 1019a Na primer, pravougaono je ranije od uglačane površine, jer jedno je osobina linije kao takve, a drugo osobina površine. Takvi su razni slučajevi ranijeg i kasnijeg. Takođe postoji ranije i kasnije po prirodi i supstanci. U ovom smislu ranije su stvari koje mogu da postoje nezavisno od drugih stvari, dok druge stvari ne mogu da postoje bez njih, sudeći prema merilu kojim se služio Platon. Pošto je biće mnogostruko, onda je, pre svega, subjekt raniji, što čini da je supstanca ranija; zatim prema tome da li se radi ο mogućnosti ili ο entelehiji, imamo „ranije" u odnosu na mogućnost i „ranije" u odnosu na entelehiju. Na primer, po mogućnosti, polulinija je ranija od čitave linije, deo od celine, a materija od supstance; ali, po entelehiji, ove stvari su kasnije, pošto će one biti u entelehiji tek kad se celina raspadne. U izvesnom pogledu, sve što se naziva ranijim i kasnijim zavisi od ovog drugog smisla. Izvesne stvari zaista mogu, u redu stvaranja, da postoje nezavisno od drugih stvari; na primer, celina bez delova. Α to mogu i druge stvari, u redu uništenja; na primer, deo bez celine. Isti je slučaj sa svima drugim značenjima ranijeg.
12.

POJMOVI ,,MOĆ", „NEMOĆ"

Rečju ,,moć" naziva se načelo kretanja ili promene koje se nalazi u nekoj drugoj stvarnosti, ili u istoj stvarnosti uzetoj kao da je druga. Na primer, veština građenja je moć koja se

nalazi u izgrađenoj stvari; naprotiv, moć lečenja može da se nađe u izlečenom čoveku, ali ne u svojstvu onoga koji leči. Moć, dakle, uopšte znači načelo menjanja ili kretanja u drugom biću, ili u istom biću uzetom kao drugo. To je takođe sposobnost da se izvesna stvar valjano okonča, ili da se slobodno izvrši; jer za one koji samo hodaju ili govore, ali koji to ne čine dobro ili ne čine kako žele ponekad kažemo da nemaju sposobnost govora ili hodanja. Isti je slučaj sa pasivnom moći. Osim toga, sva stanja prema kojima su sve stvari uopšte neosetljive ili nepromenlj'ive, ili se teško mogu promeniti u smislu goreg, nazivaju se imenom ,,moć". Naime, kad se stvari slomljene, smrvljene, iskrivljene, jednom rečju, uništene, to nije usled neke sile, nego usled nemoći ili nedostatka nečega; a stvari su neosetljive u pogledu promena ove vrste kad ove mogu da se na njima izvrše samo s mukom i pomalo, usled njihove moći, njihove sile ili njihovog držania. Takva su razna značenja moći; moćan, sposoban, reći će se na odgovaraiući način u prvom smislu za ono što ima početak kretanja ili čak promene (jer ono što može da izazove mirovanje takođe je nešto moćno), u drugom biću ili u istom biću uzetom kao da je drugo. U drugom smislu, moćan se kaže za ono nad čim neko dru1019b go biće ima moć ove vrste. U još jednom smislu moćan znači ono što ima moć promene prema bilo kom stanju, prema gorem ili prema boljem. (Jer, biće koje propada zaista izgleda da ima i moć da propadne; ono ne bi bilo uništeno da nije imalo moć da to bude; međutim, potrebno je da se u njemu nalazi izvesna naklonost, uzrok, načelo za takvu promenu; prema tome, neko je moćan, izgleda, čas zbog toga što ima izvesnu sklonost ove vrste, čas stoga što je lišen te sklonosti; ali, ako je samo lišavanje neka vrsta posedovanja, u svima slučajevima on će biti moćan usled toga posedovanja; na taj način moć se sastoji u posedovanju izvesnog stanja, izvesnog načela, kao i u posedovanju lišavanja od toga stanja, ako je moguće posedovati lišavanje; ako se, naprotiv, ne prihvati daje lišavanje vrsta posedovanja, moćan se tada upotrebljava u dva različita značenja). U jednom drugom smislu, biće je moćno po tome što se moć ili načelo uništenja ne nalazi ni u nekom drugom biću ni u samom njemu uzetom kao drugo biće. Najzad, sve to naziva se sposobnim bilo naprosto stoga što može da se ostvaruje ili da se ne ostvaruje, stoga što se ostvaruje ili ne ostvaruje kako treba. Moć ovakve vrste nalazi se u neživim bićima kao što su sprave; na primer, za liru se kaže da ima moć da daje zvukove, a za drugu liru da nema tu moć, ako ova nije harmonična. „Nemoć" je lišenost moći, onakvog načela ο kakvom je bilo govora, uzetog uopšte ili u odnosu na neko biće koje bi trebalo da ga prirodno poseduje, ili u odnosu na vreme kad bi već trebalo da ga poseduje. Naime, ne bismo mogli reći da su dete, odrastao čovek

i evnuh u jednom smislu nemoćni da stvaraju decu. Štaviše, svakoj vrsti moći odgovara suprotna nemoć, kako moći koja jednostavno proizvodi kretanje, tako i moći koja proizvodi kretanje kako treba. Nemočan, nesposoban kaže se, dakle, za nemoć ove vrste; ali, u drugom smislu to je moguće i nemoguće. Nemoguće je ono čija je suprotnost nužno istinita. Na primer, nemoguće je da odnos dijagonale prema strani kvadrata bude merljiv, pošto je to neistinito; a suprotna postavka je ne samo istinita, nego i nužna, to jest da dijagonala bude nemerljiva. Merljivost je, dakle, ne samo neistinita, nego je nužno neistinita. Suprotno nemogućem je moguće, dakle, ono čija suprotnost nije nužno neistinita. Na primer, moguće je da čovek sedi, jer nije nužno neistinito da ne sedi. Prema tome, kao što je rečeno, moguće znači u jednom smislu ono što nije nužno neistinito; u drugom smislu, to je ono za što je istinito reći da jeste; ili, najzad, ono za što je istinito reći da može da bude. U prenosnom smislu navodi se pojam moći u geometriji. Ova značenja mogućeg nemaju veze s pojmom moći. Ali sva značenja sposobnog upotrebljavaju se u 1020a odnosu na prvu vrstu moći, to jest na načelo promene u drugoj stvarnosti, ili u istoj stvarnosti uzetoj kao drugoj. Za ostale stvari zaista se ne kaže da imaju moć, za jedne zato što neka druga stvarnost ima nad njima moć ove vrste, za druge, naprotiv, zato što je nema, a za treće, najzad, zato što je ima u jednom određenom smislu. To važi i za stvari za koje se kaže da nemaju moć. Prema tome, glavna definicija prve vrste moći biće odista sledeća: načelo promene u drugom biću ili u istom biću uzetom kao drugo.
13. POJAM KCLIČINE

Količinom se naziva ono što je deljivo na dva ili više sastavnih elemenata od kojih je svaki po prirodi jedan i pojedinačan. Mnoštvo je količina ako se može izraziti brojem, a veličina ako se može iskazati merom. Mnoštvom se naziva ono što je potencijalno deljivo na necelovite delove, a veličinom ono što je deljivo na celovite delove. Neprekidna veličina u jednoj dimenziji je dužina, u dve dimenzije širina, u tri dimenzije dubina. Ograničeno mnoštvo je broj, ograničena dužina linija, ograničena širina površina, a ograničena dubina telo. Osim toga, razlikuje se količina po sebi i količina po slučajnosti. Na primer, linija je količina po sebi, a muzičar količina po slučajnosti. Među količinama po sebi, jedne su to suštinski; na primer, linija je količina (jer količina ulazi u definiciju izražavajući suštinu linije); druge su to kao

određivanja i stanja ove vrste supstance; na primer, mnogo i malo, dugačko i kratko, široko i usko, visoko i nisko, teško i lako i ostali oblici ove vrste. Veliko i malo, više i manje, posmatrani kako sami po sebi tako i u njihovim uzajamnim odnosima, takođe su bitni oblici količine. Ali ovi nazivi primenjuju se u širem smislu i na druge stvari. Količina po slučajnosti podrazumeva se čas u smislu u kome smo rekli da su muzičar i belo količine, to jest zato što je ono čemu pripada količina, čas u smislu u kome su kretanje i vreme količine. Ustvari, kaže se da kretanje i vreme nisu količine niti neprekidne količine, usled deljivosti onoga čiji su atributi. Pri tome mislim na deljivost ne samog tela koje se kreće, nego prostora koji je prešlo njegovo kretanje. Kretanje je u stvari količina zbog toga što je prostor količina, a vreme je količina zato što je ono u kretanju.
POJAM KAKVOĆE

Kakvoćom se naziva, u jednom smislu, razlika supstance. Na primer, čovek je živo biće izvesne kakvoće zato što je dvonožac; kakvoća konja je da je četvoronožac, krug je figura čija je kakvoća da je bez ugla, a sve ove stvari po1020b kazuju da je razlika prema supstanci zaista kakvoća. U ovom prvom smislu za kakvoću se kaže da je razlika supstance. U drugom smislu pod kakvoćom se podrazumevaju nepokretne matematičke stvari; u ovom smislu, brojevi imaju izvesnu kakvoću. To su, na primer, sastavlieni brojevi, i to ne brojevi koji označavaju jednu veličinu, nego oni čija su površina i masa njihova slika (to su brojevi koji su proizvod dvaju faktora i brojevi koji su proizvod triju faktora); kakvoća je ono što leži u bitnosti broja, pored njegove količine. U stvari, supstanca svakog broja je ono što postoji jedanput; tako, na primer, šest nije dva ili tri puta jedan broj, nego jedanput, pošto je šest jedanput šest. Kakvoćom se još nazivaju svojstva supstanci koje se kreću, kao toplota i hladnoća, belina i celina, težina i lakoća i druga određivanja ove vrste, prema kojima se, kad se men-jaju, i za tela kaže da trpe promenu. S druge strane u oblast kakvoće ulaze i vrlina i porok i uopšte dobro i zlo. Značenia kakvoće mogla bi se uglavnom svesti na dva, od kojih je jedno glavno. Prva kakvoća je u stvari razlika supstance, a kakvoća u brojevima predstavlja njen deo, jer je to razlika supstanci, ali supstanci koje ili nisu pokretne, ili se uzimaju kao pokretne. Drugo značenje obuhvata određivanje pokretnih bića uzetih kao takvih i razlike kretanja. Vrlina iporok spadaju u neku ruku među ove oblike. Naime, oni pokazuju razliku kretanja i delanja prema kojima bića koja se kreću delaju ili trpe dobro ili zlo; u stvari, ono što može da se kreće ili da dela na ovaj način je dobro, a

ono što može da se kreće ili da dela na onaj, suprotan način je rđavo. Dobro i zlo izražavaju kakvoću naročito u živim bićima, a od ovih najviše u onima koja su obdarena slobodnim izborom.
15. POJAM RELATIVNOG

„Relativno" se kaže, s jedne strane, za 0110 što je kao dvostruko prema polovirri, trostruko prema trećini i uopšte mnogostruko prema mnogostrukom, i prekomerno prema nedovoljnom; s druge strane, kao ono što može da zagreje prema onome što može da se zagreje, ono što može da seče prema onome što se može seći i, uopšte uzevši, aktivno prema pasivnom. Relativno je takođe kao mereno prema meri, saznatljivo prema saznanju, osećajno prema osećanju. Odnosi prve vrste su brojni odnosi, neodređeni ili određeni, bilo prema samim brojevima, bilo prema celini, kao što je dvostruko u određenom brojnom odnosu sa jedinicom, dok je mnogostruko u brojnom odnosu s jedinicom, ali neodređenom: to može da bude ovaj ili onaj odnos. Odnos između jednog i po i manje od 1021a jedan i po je određeni brojni odnos prema jednom broju; odnos nad-delimičnog prema podnad-delimičnom je neodređen, kao što je to odnos mnogostrukog prema jedinici. Odnos prekomernog prema nedovoljnom je potpuno neodređen brojni odnos; u stvari, svaki ceo broj je merljiv, ali ni jedan broj ne može da izrazi nemerljive količine. Naime, prekomerno u odnosu prema nedovoljnom je kao nedovoljno uvećano za nešto; a to nešto je neodređeno, jer mo_ že podjednako da bude ili jednako ili nejednako nedovoljnom. Svi ovi odnosi su, dakle, brojni odnosi i određivanja broja kao što su, ali na drugi način, jednako, slično i isto. U stvari, jedan se nalazi u svakom od ovih oblika; isto je ono čija je supstanca jedna; slično je ono čija je kakvoća jedna, a jednako ono čija je količina jednaka. Međutim, jedan je početak i mera broja, tako da se može reći da su svi ovi odnosi brojni odnosi, iako ne u istom smislu. Odnos aktivnog prema pasivnom je odnos aktivne sile prema pasivnoj sili i dejstva tih sila. Na primer, postoji odnos onoga što može da zagreje prema onome što se može zagrejati, a to je odnos potencijalnih bića. S druge strane, postoji odnos onoga što zagreva prema onome što je zagrejano, onoga što seče prema onome što je sečeno, a to je odnos bića u dejstvu. Naprotiv, brojevi ne potpadaju pod odnose prema delanju, osim ako se ovo ne uzme u smislu koji smo prikazali na drugom mestu. Ali tada se radi ο delanjima koja nemaju veze s kretanjem. Što se tiče odnosa prema potencijalncsti, među nekima od njih nailazimo i na pojam izvesnih vremenskih razdoblja. To je, na primer, odnos onoga što je učinilo prema onome čemu je učinjeno,

Ono što se može zamisliti u stvari znači da je misao relativna prema tome. ima sve delove koji prirodno . Belo može takođe biti relativno ako je isto biće slučajno dvostruko i belo. jer mu se slučajno dešava da je duplikat nečega. „dobar lopov". za ono što se može meriti. Slično tome. Na primer. kao što je nemogućno i drugi pojmovi ove vrste. jer bi to bilo dvostruko ponavljanje istog. S druge strane. kao što je nevidljivo. POJAM SAVRSENOG Savršeno se kaže najpre za ono izvan čega nije moguće shvatiti ni jedan deo stvari. upoznati i zamisliti kaže se da je relativno u tom smislu što je neka druga stvar relativna prema tome. čak ni jedan jedini. i sličnost zbog sličnog. jer prema uobičajenom mišljenju njen rod. Tako se kaže „savršen lekar" i „savršen svirač" na frulu kad su oni nenadmašni posmatrani pod vidom sopstvene sposobnosti. relativna sama po sebi su i obeležja na osnovu kojih se za stvarnosti koje ih imaju kaže da su relativne. svaka bitnost je savršena kad. Kažemo „krajnja hulja". spada među relativne stvari. to jest da je vid vid onoga čiji je vid. vreme jedne stvari je savršeno kad izvan toga vremena nije moguće dokučiti neko vreme koje bi bilo deo toga vremena. nauka. ali misao nije relativna prema onome čija je misao. inače im još dajemo i osobinu dobrog. a ne onoga čiji je vid (iako bi bilo istinito da se kaže i to). 16. naime. Na primer. postoje odnosi između lišenja moći.onoga što će učiniti prema onome što će biti učinjeno. inače bi se ista stvar ponavljala dva puta. Najzad. vid je uočavanje izvesnog predmeta. Osim toga. jedan je izvršio. Odličnost nekog bića je takođe savršenstvo. Stvari zvane relativne same po sebi su to ili kao one ο kojima smo upravo govorili. Sasvim suprotno tome. Zatim se kaže savršeno za ono što nije nadmašeno u svom rodu u pogledu kakvoće i dobra. na primer. Tako se za oca kaže da je otac svoga sina. a drugi trpeo delanje na izvestan način. Tako je čovek relativan. Ovaj naziv se primenjuje u širem smislu čak i na ono što je rdavo. sve što se naziva relativnim brojno ili prema potencijalnosti je relativno u tom smislu što je to u pravom smislu reči u izvesnom odnosu prema nečem drugom. a ne u smislu da je neka druga stvar relativna prema prvoj. medicina spada među relativne stvari. „dobra hulja". postoji i relativno po slučajnosti. Prema tome. posmatrana pod vidom sopstvenih oblika. Na primer. a taj dup]ikat je relativan. jednakost zbog jednakog. „krajnji lopov". Svako biće je zaista savršeno. ili su to stoga što su njihovi rodovi relativni na ovaj način. nego 1021b je relativan prema boji ili nečem drugom te vrste.

POJAM IZRAZA . ili u koju je svrhu došao? Zašto je napravljen paralogizam ili silogizam? Ili pak: koji je uzrok paralogizma ili silogizma? Zašto se još kaže za položaj: zašto se stoji. sa gledišta dobra. Ili je to.. Stvari koje su postigle svoju svrhu. U stvari kaže se: zašto je on došao. ovaj pojam primenjuje se u širem smislu čak i na rđave stvari. a ne ishodišna tačka. pošto je to granica znanja i. ono po čemu je dobar čovek dobar.U CEMU". ovaj naziv ponekad se daje kako ishodišnoj tako i krajnjoj tački. Ono što se zove savršenim po sebi zove se. Uopšte uzevši.. 17. 18. kao što je površina za boju. takođe se nazivaju savršenim. njen bliski subjekt. dakle. „ClME". ili . to je dobro samo po sebi. ovaj izraz imaće sva značenja kao i reč uzrok. ali i krajnji i poslednji uzrok takođe je kraj. jer su i jedno i drugo krajnje tačke. kao takva. Na primer. U drugom smislu to je prvi i prirodni subjekt jednog atributa. tako u svima ovim značenjima. pa se kaže „potpuno izgubljen. Zbog toga se i smrt naziva. „ZASTO" „U čemu". veličine ili onoga što ima veličinu — i kraj svake stvari. Međutim. ili je to uopšte ono što se ne može nadmašiti u svakom 1022a rodu i što nema ni jednog dela izvan sebe. što se ne može nadmašiti i što. to jest krajnja tačka kretanja i akcije." ili „zašto" ima više značenja. i prva tačka unutar koje se nalazi celina stvari. POJAM GRANICNOG Granicom se naziva krajnja tačka nečega." „potpuno uništen". To je takođe oblik. ne predstavlja nikakav deo. ma kakav on bio. u prvom značenju je. U čemu. jer postići svrhu znači biti savršen.sačinjavaju njenu veličinu. Α kako je svrha krajnja tačka. jer u svima ovim . Granica je i supstanca svake stvari i njena suština. ili što su u skladu s n/jim. dok granica nije uvek načelo. oblik. ili zašto se hoda. kad su uništenje i zlo potpuni i kad su dospeli do krajnjeg stepena. a u sporednom značenju u neku ruku materija svake stvari. s obzirom da je ta svrha dobro. u metafori. ili što na bilo koji način održavaju odnos sa savršenim u pravom smislu reči. Najzad. ili zato što stvaraju savršenstvo. dakle. ili što ga imaju. to je i granica stvari. ostale stvari su savršene prema prethodnim vrstama. čak i više: načelo je granica. ono što je potpuno. to jest krajnjem uzroku. to jest prva tačka preko koje nije više moguće dokučiti ma šta ο nečemu. imenom kraja. U prvom značenju to je oblik i supstanca svake stvari. Iz ovoga očigledno proističe da granica ima onoliko značenja koliko ih ima i načelo.čim. van sebe.

S jedne strane. Tako je površina bela po sebi i čovek je živ po sebi. u kojoj se neposredno nalazi život. zbog toga je odlika delova neke stvari takođe stanje. stanje se primenjuje na deo toga raspoloženja. jer bi se otišlo u beskonačnost kad bi stanje onoga koji je „imao" moglo i samo imati neko stanje. Pod ovim se naročito podrazumevaju i štetne . POJAM RASPOREDA 1022b Rasporedom se naziva uređenje onoga što ima delove. težina i lakoća i druge određenosti ove vrste. osobina prema kojoj se neka stvarnost može izmeniti. Tako i između onoga koji nosi odelo i nošenog odela ima jedan posrednik. kao što su belo i crno. po sebi znači suštinu onoga što pripada svakom biću. ili prema obliku. Očigledno je da ovakva vrsta stanja ne može sama imati neko stanje. Covek ima više formalnih uzroka. on se upotrebljava za svaki atribut koji pripada jednom subjektu uzetom kao nešto što je jedino. U stvari. 19.slučajevima označavaju se položaj i mesto. između umetnika i njegovog dela umeče se stvaranje. slatko i gorko. jer živo biće ulazi u pojam Kaiiasa. deo čoveka. jer je duša. ono izražava sve što se nalazi u suštini. POJAM STANJA Stanje je u jednom smislu kao neko delovanje onoga koji vrši i koji je vršio nešto kao akciju ili kretanje. U drugom smislu. međutim. potrebno je da postoji izvestan red. zbog toga je to ono što je odvojeno po sebi. naime. zdravlje je stanje. jer je to raspoloženje ove vrste. čovek po sebi. Kalias po sebi je Kalias i suština Kaliasa. živo biće. Iz ovoga sledi da se i nužno samo po sebi uzima u više značenja. ili prema svojoj moći. Najzad. po sebi. Naime. Najzad. i to ili prema mestu. 20. to jest živo biće i dvonošca. Na primer. U drugom smislu to je delovanje tih osobina i njihovo menjanje. Ovaj izraz upotrebljava se još i za ono što nema drugog uzroka osim samog sebe. POJAM „USUD" Usudom se naziva. Po sebi se kaže i za atribut koji subjekt dobije neposredno u samom sebi ili u jeđnom od svoiih delova. dobar ili rđav položaj stvarnosti ili po sebi ili u odnosu na drugu stvarnost. U drugom smislu stanjem se naziva raspoloženje. u jednom smislu. Na primer. ali čovek je. Kalias je. nošenje odela. Na primer. kao što to pokazuje sama reč „raspored". Kalias je ne_ ko živo biće.

ili kad su ove slabe. u jednom smislu. 22. kaže da je pristrasan kad ne poseduje nepristrasnost koju daje sama priroda. kaže se da je biljka lišena očiju. Lišenost od izvesne stvari postoji i onda kad se ova nalazi u maloj količini. pošto se može reći da je stvar zatvorena u . velike i teške nesreće nazivaju se usudom. Takođe se čovek naziva slepim ako od prirode nema vida. ZNACENJE POJMA . Najzad. Zbog toga svako biće nije dobro ili rđavo. da je hrom kad ne može da se služi nogama. I koliko ima reči koje su označene sa „a" koje označava lišavanje. pravično ili nepravično. neko biće nije slepo u svako doba. a telo bolesti. toliko ima i vrsta lišenosti. U jednom smislu to znači voditi izvesnu stvar prema sopstvenoj prirodi ili prema njenoj sopstvenoj sklonosti. U drugom smislu to je ono u čemu se izvesna stvar nalazi kao u posudi. 23. Na primer. ili pak kad je u pitanju nešto 1023a što nije lako ili što nije lepo. Slepim se ne naziva onaj ko vidi samo na jedno oko. Na primer. osobito teške štete. u tome slučaju se kaže „imati stvar": bronza ima oblik statue. kao što. Tako su slep čovek i krtica lišeni vida na sasvim drugačiji način. za krticu je lišenost protivna prirodi životinjskog roda. nego samo ako nema vid u doba kad bi trebalo da ga prirodno ima. Lišenost postoji još i onda kad neko nema izvesnu osobinu koju bi od prirode trebalo da ima i u vreme kad bi je prirodno trebalo imati. nego takođe postoji posredno stanje. Nasilno uklanjanje izvesne stvari takođe se naziva lišavanjem. na primer. Takav je slučaj s voćem bez koštice. POJAM „LIŠENOST" „Lišenost" se kaže.promene i kretanja. kaže se da groznica drži čoveka. čak i ako sam subjekt nije stvoren da bi ih imao. lišenost je potpun nedostatak. a da odeveni ljudi imaju svoje odelo. U drugom smislu tako se kaže kad neko nema izvesnu osobinu koja bi od prirode trebalo da se nalazi u njemu ili u njegovom rodu. Za nekoga se. da je nevidljiv kad je potpuno bez boje ili slabo obojen. naime. kad izvesno biće nema jedno od svojstava koje bi prirodno trebalo da ima. Najzad.. To je još nešto kao ono što sadrži u odnosu na sadržano. za čoveka je ona protivna njegovoj prirodi. izraz „nedeljiv" znači ne samo ono što se ne može deliti nego i ono što se ne deli lako ili lepo. tiranin svoje gradove.ΙΜΑΤΙ" „Imati" se kaže u mnogostrukom značenju. nego onaj ko ne vidi ni na jedno ni na drugo oko. Premda je slepilo u stvari lišenost. u sredini koja ga zahteva u pogledu odnosnog organa i u okolnostima u kojima bi ga trebalo imati.

kako kažu i neki prirodnjaci. Za ono što sprečava biće da se kreće ili da radi po sopstvenoj sklonosti takođe se kaže „držati to biće". Ovo prvo značenje može se i samo uzeti na dva načina. kako sve rastvorljive stvari potiču od vode. ovaj izraz označava redosled po vremenu. to jest posle Dionisijskih svečanosti. sve što se oduzme kao količina od izvesne količine naziva se delom te . a oluja od mirnog vremena. U stvari. S druge strane. STA ZNAČI „POTICATI OD" „Poticati od" kaže se najpre za ono od čega je izvesna stvar napravljena u smislu materije. kako statua potiče od bronze. U drugom smislu. Targelijske svečanosti potiču od Dionisijskih svečanosti. dakle. U stvari. po1023b što složena supstanca potiče od materije koju doživljujemo čulima. 25. „poticati od" kaže se kada neki oblik proističe od svoga dela.. a slog uopšte od slova uopšte. U drugom smislu. a brod mornare. pošto je uvreda bila poreklo bitke. čas samo redosled po vremenu. a ono što postigne svoju svrhu je savršeno. otkuda dolazi bitka? Od uvrede.DEO" Delom se naziva. „poticati od" kaže se kao za prvo pokretačko načelo. stih od Ilijade i kamenje od kuće. Na primer. dok oblik proizlazi od materije oblika. ili prema posledrrjoj vrsti. ali ne na isti način kao što statua potiče od bronze. To još znači poticati od sastava materije i oblika. Na primer. U drugom smislu. Prema prvom rodu. Tako čovek proizlazi od dvonošca. ZNACENJE PCJMA . grad ljude. za prvi slučaj. Isto tako celina sadrži delove. Ima. dok pesnici prikazuju Atlasa kako drži Nebo. svaka po sopstvenoj sklonosti. U istom smislu još se upotrebljava izraz „imati" za ono što drži sve stvari koje se nalaze zajedno. U ovim slučajevima čas postoji uzajamno menjanje kao u našim poslednjim primerima. Tako dete potiče od oca i majke. a biljka od zemlje. Tako kažemo da posuda sadrži tečnost. za druge se kaže „potiču od" u svakom od ovih značenja ako proističu samo iz jednog dela stvari. to jest krenuli su posle ravnodnevice. Tako stubovi drže teret koji se nalazi na njima. stvari za koje se kaže da „potiču od" u ovim različitim značenjima.iednom smislu. jer bi se inače razdvojile. ono na što se jedna količina može podeliti na bilo koji način. krenuli su na plovidbu ο ravnodnevici. 24. oblik je svrha. Na prirner. u .ono u čemu je sadržana. i za drugi. Tako noć potiče od dana. pošto jedno dolazi posle drugog. onako kako delovi potiču od sredine. pošto proizlaze od izvesnog dela ovih stvarnosti. biti u nečemu kaže se u sličnom smislu koji se daje reči „imati". bez čega bi ono palo na zemlju.

26. Zbog toga se rod može smatrati i delom vrste. biti deo od tri. premda je. čovek. one koje mogu da spoje oba ova obeležja u isto su vreme celina i zbir. deo označava samo one delove kojima se odmerava celina. ZNACENJE POJMA „CELINA" Celinom se naziva ono što ima delove za koje se kaže da prirodno sačinjavaju celinu. ZNACENJE POJMA „KRNJE" . ili po tome što jedinstvo proističe od njih sviju. vrsta deo roda. Osim toga. oblik je vezan za materiju. ne uzimajući u obzir količinu. To je i ono što sadrži stvari koje su unutarniim odnosom vezane tako da sačinjavaju jedinstvo. Α ovo je dvostruko: ili kao ono u kome svaka jedinica predstavlja jedinstvo. naziva se delom toga oblika. kao što smo to već rekli povodom „jednog". celokupne jedinice. sredinu i kraj. ali čiji se oblik menja. na primer: vosak. u drugom smislu. izraz celokupnost: celokupan broj. količine koje imaju početak. prirodna bića su celina stvarnije nego veštački predmeti. sve tečnosti i broj nazivaju se samo zbirom. osim u širem smislu. ako to nije slučaj. a ostale celinom. sa jednog gledišta. odelo. ali ne sa drugog gledišta. U drugom smislu.količine. 27. U drugom slučaju. ili ono što ima oblik. zbog toga se kaže da su vrste delovi roda. dva se može uzeti kao deo od tri. bronza je deo bronzane lopte ili bronzane kocke. neprekidno i ograničeno je celina kad jedinstvo proističe iz više sastavnih delova. Ali voda. Na primer. Na primer. kad se posmatraju kao podeljene. pošto su svi živa bića. Takve su količine čija priroda ostaje ista posle pomeranja delova. pošto imaju oba obeležja. ugao je takođe deo nečega. one se tada nazivaju istovremeno celinom i zbirom. u kojima je nevažan položaj delova. naročito ako ti delovi postoje kao mogućnost. jer se reč „celina" ne primenjuje ni na broj ni na vodu. Tako će dva. U stvari. čak i onda kad su u entelehiji. konj i bog. pri čemu celina može da znači ili oblik. Najzad. nazivaju se zbirom. a. Α za iste stvari za koje se primenjuje izraz „zbir" kad se posmatraju po tome što sačinjavaju jedinstvo upotrebljava se. Što se tiče ovih drugih vrsta celine. s tim što je predikat svakog od njih i što su sva ona jedno u tom smislu što je svako od njih jedinstvenost: na primer. 1024a Osim toga. pošto je ukupnost vrsta jedinstva. delovi pojma koji izražava svako biće takođe su delovi celine. U prvom slučaju opšte i ono što se naziva opštim u smislu celine je ono što obuhvata mnoštvo bića. ono na što se oblik može podeliti. Delom se naziva i ono na što se deli celina ili ono što sačinjava celinu.

pa ipak se sklad ne može okrnjiti. Osim toga. pošto u jednom smislu i broj ima neslične delove. Pored toga. „dok bude postojao ljudski rod". Inače se rod više određuje po roditelju nego po materiji. Zbog toga oni koji su ćelavi nisu bogalji. Naime. neće uvek biti krnjenja. Međutim. rod je bitno potvrđen prvim sastavnim elementom. Osim toga. 28. On se primenjuje ili na neprekidno stvaranje istog oblika. neprekidno rađanje bića koja imaju isti oblik. nego samo ako izgubi neki ud. U tome je i osnovna razlika među njima.„Krnje" se kaže za količinu. U stvari. ono što je najpre dovelo do njihovog postoianja. Kaže se. Tako se jedni zovu Heleni po rasi. Čovek nije osakaćen ako izgubi mesa ili slezinu. To je i ono od čega bića potiču. ili na proizvođenje od strane prve pokretačke sile čija je vrsta istovetna sa stvarima u pokretu. Isti je slučaj s onim što potpada pod različiti tip kategorije bića. on je krnj ako mu se oduzme drška ili rub. probušen pehar nije krnj. kao i kod pojmova. Takođe je nužna neprekidnost. U muzičkoj harmoniji zaista ima različitih tonova raspoređenih izvesnim redom. a Jon drugih. Takva su. Različite po rodu kaže se za stvari čiji su bliski subjekti različiti i ne mogu se svesti ni jedan na drugi. ZNAČENJE POJMA . ili izvesno telo. broj nije više isti. Potrebno je ne samo da ta količina bude deljiva. razna značenja roda.ROD" „Rod" označava. oblik i materija razlikuju se po rodu. Na primer.. ime roda može da se određuje i po ženi. ili je kao materija. 1024b površina je rod ravnih strana. nego i da čini celinu. a drugi Jonjani. dakle. kao što su voda ili vatra. jer je Helen bio prvi roditelj jednih. Broj dva odista nije krnj ako se oduzme jedna od dveju jedinica (jer deo oduzet krnjenjem nije nikada ravan ostatku). na primer. pošto neke . Na primer. pošto ono što ima razliku i kakvoću. na primer. rod Pire. to jest: . kad se taj ud sasvim oduzme. Međutim. Ali okrnjenosti nema uopšte za stvari u kojima je nevažan položaj delova. s jedne strane. nazivamo materijom. pošto ne treba oduzimati ni sastavne delove supstance ni bilo koji deo. U drugom smislu. on je još uvek pehar. Ako je pehar okrnjen.. a telo rod čvrstih sastojaka. stvari koje su celine nisu okrnjene oduzimanjem bilo kog dela. potrebno je da supstanca ostane i dalje. čak i ako je stvar sačinjena od različitih delova. ali ne za bilo koju. dvojstvo i trojstvo. nužno je da je njihova priroda takva da položaj delova zavisi od supstance.dok bude postojalo neprekidno rađanje ljudi". ne može narasti nikad više. ni jedan i drugi na zajednički subjekt. a to je ono što je u osnovi stvari. a njihove razlike nazivaju se kakvoćom. a isti je slučaj sa svima brojevima uopšte. Na primer. svaki oblik je ili izvesna površina. i to ne čak svaki ud: nužno je da.

Takav je primer Sokrata i Sokrata muzičara. i snovi. na primer. moguće je izraziti svako biće ne samo njegovim sopstvenim izražavanjem. izražava ono što nije. a ne na onaj za koji je istina. ali ono može da bude i istinito. neistinito izražavanje u najužem smislu reči je izražavanje ničega. osam se 1025a može nazvati dvostrukim brojem. Prema tome. Neistinit izraz je onaj koji. slika izdaleka daje iluziju stvarnosti. Na primer. u smislu u kome nazivamo neistinitim stvari koje stvaraju neistinitu sliku. dok druga može ponekad da to bude. da je dijagonala merljiva. Ova razmatranja pokazuju naivnost Antistenovog učenja. ovo je odista donekle stvarno. 29. kaže se da su stvari neistinite ili stoga što ne postoje same po sebi. a ovi načini postojanja bića nesvodljivi su jedni u druge. ili druge kategorije među kojima smo već utvrdili razliku. ili kad ih izaziva u duši drugoga. jer u neku ruku postoji istovetnost između same stvari i stvari označene nekim atributom. u prvom i drugom slučaju. pošto jedan jedini predikat potvrđuje jedan subjekt. dakle. Ako se kaže. Stoga je . i tada je neistinito bilo ono što u stvari nije ujedinjeno. niti se mogu svesti na jedan jedini. Stoga je neistinit svaki izraz koji se odnosi na neki drugi predmet. za πεδίο što je kao neistinita stvar. ali to nisu predmeti čiju nam sliku daju. „Neistinito" se još kaže za stvari koje stvarno postoje. a to je izražavanje njene suštine. bez ikakvog drugog razloga osim njihove neistinitosti. razna značenja reči „neistinito". ZNACENJE POJMA „NEISTINITO" 1. ili što se prividnost koja otuda potiče odnosi na stvar koja ne postoji.stvari za koje se kaže da postoje znače ili supstancu. Na primer. Na primer. „Neistinito" se kaže. koji je mislio da se biću ne može pripisati ništa osim njegovog sopstvenog izražavanja. U jednom smislu postoji samo jedno izražavanje ο svakoj stvari. Takva su. pošto u oba slučaja one to nisu. ili da ti sediš — prva od ovih stvari je uvek neistinita. Međutim. U stvari. bilo ono što je nemoguće ujediniti. ali u drugom smislu ima ih više. služeći se izražavanjem diade. IU kakvoću. neistinito je izražavanje kruga za trougao. kao neistinit. on je iz ovog zaključivao da nema protivrečnosti i da bezmalo ništa nije neistinito. ili što uopšte to nisu. Α sam čovek je neistinit kad voli i bira takve izraze. ali čija je priroda takva da izgledaju drugačije nego što jesu. nego još i izražavanjem neke druge stvari. na jedan način. Izražavanje tada zaista može biti potpuno neistmito.

zasnovano na suštini neke stvari. i to neka od ovih pripadaju samo na određenom mestu i u određeno vreme. Ali sve ove nauke. Naime. postoji neki uzrok zdravlja i dobrog osećanja. Onaj koji kopa jamu našao je blago slučajno. počeci stvari. nego kao neka druga stvar. pod pretpostavkom da je hramanje oponašanje hromoga. pošto se prilikom sađenja drveta ne nalazi uvek blago. ipak ne ulazi u njenu supstancu. biti slučajnost. ZNACENJE POJMA „SLUCAJNOST" Slučajnošću se naziva ono što pripada nekom biću i za njega se može potvrditi. TEOLOGIJA KAO NAJVlSA TEORETSKA NAUKA 1025b Predmet našeg istraživanja su počeci i uzuzroci stvarnosti. nego da bi se sklonilo od oluje ili se spasilo od napada gusara. ako se prilikom kopanja jame za sađenje drveta nađe kovčeg s blagom. neistinitim naziva onaj koji je sposoban da laže. Međutim. jer jedna od ovih činjenica nije ni nužna veza ni posledica druge. ili to vreme ili to mesto. Pretpostavimo još da muzičar bude beo. Ali ova neistina zasniva se na pogrešnoj indukciji. Slučajnost ove vrste može da bude večita. oluja je uzrok da ste uplovili tamo kamo niste hteli da plovite.neistinito ono Hipijmo tvrđenje da je jedno isto biće u isto vreme istinoljubivo i lažno. mi kažemo da je to slučajnost. Razlog ovome označili smo na drugom mestu. To je ono što. pošto ova osobina nije ni nužna ni opšta. U njemu se. onda će ono što pripada nekom subjektu. pošto postoji obeležje koje pripada nekome. ali ona druga to uopšte nije. tu se daje prvenstvo onome koji je namerno nepošten. Prema tome. onaj koji je namerno hrom sposobniji je od onoga koji je nehotično hrom. elementi i uzroci takođe su predmet matematike. i to očigledno kao onih koje postoje. pošto bi onaj koji bi to činio namerno bio gori. ili u kojoj se rasuđuje ο nečemu. a ovaj je neodređen. ne zato što je to taj subjekt. kao što je osobina trougla da ima tri ugla koji su ravni dvama pravim uglovima. naime. ne sama po sebi. nego postoji samo slučajan uzrok. a isto to moglo bi se reći i u pogledu karaktera. Na primer. koje usredsređuju svoje napore na neki . i uopšte svaka nauka zasnovana na umovanju. Slučajna stvar je stoga stvorena i postoji. štaviše. ali uistinu nije ni nužno ni stalno. to jest u Eginu. 30. Slučajnost se podrazumeva još i na drugi način. Slučajno se uplovi u Eginu kad se ne otplovi s namerom da se ode tamo. a to je upravo onaj koji zna i koji je pametan. raspravlja ili ο tačnim uzrocima ili ο počecima stvari. KNJIGA V ι. TEORETSKA SHVATANJA I PROUCAVANJA STVARNOSTI. Naime. Takođe nema određenog uzroka slučajnosti.

Na isti način ove nauke takođe ništa ne govore ο postojanju ili ο nepostojanju roda ο kome raspravljaju. druge kao izdubljenost. kora i biljka uopšte (jer se ni jedna od ovih stvari ne može definisati bez kretanja. pošto je svaka misao ili praktična. sve prirodne stvari 1026a iste vrste kao pljosnatost — na primer. Α pošto je Lfizika u stvari nauka ο određenoj vrsti stvarnosti (naime. Stoga je očigledno da iz takve indukcije ne može slediti dokazivanje supstance ili suštine. ο onoj vrsti supstance koja sadrži u sebi početak svog kretanja i mirovanja). dok se razlika među niima sastoji u tome što se pljosnatost uzela u vezi s materijom. polazeći od onoga što čini tu suštinu. jer pljosnatost je spljošten nos. jer spada u istu duševnu radnju da jasno prikaže u isto vreme suštinu i postojanje stvari. Međutim. nos. definisane stvari i suštine pokazuju se jedne kao pljosnatost. Prema tome. riiti kao stvarnošću. i to u doslovnom smislu. telo. nego neka druga vrsta znanja. tako da sa više razloga ili manje ubedljivo dokazuju bitne osobine roda kojim se bave. i to u odnosu na onu vrstu stvarnosti koja je sposobna za kretanje i u odnosu na supstancu. očigledno je da ona nije ni praktična ni pesnička nauka. načelo svakog izvršenja nalazi se u sili koja deluje.određeni predmet. Međutim. a ne stvarnošću uzetom u neograničenom smislu. dok je ugnutost nezavisna od materije koju saznajemo putem čula. na neki određeni rod. Ne sme se izgubiti iz vida način postojanja suštine i definicije. lice. jasno je da je jedne čine pristupačnom čulima. i ne daju nikakav dokaz ο njenoj suštini. ili pesnička ili teoretška. ili ma koia sposobnost. Τ neka fizika mogla bi da bude teoretska nauka. ili umetnost. ali koja nije odvojena od materije. pošto bez ovog poznavanja svako istraživanje ostaje uzaludno. koren. a druge je uzimaju kao pretpostavku. onda. S jedne strane. oko. jer postoji istovetnost između predmeta delanja i predmeta izbora. to je ili duh. to je svestan izbor. Ako su.> predmetom. bave se tim . a one uvek imaju neku materiju) — vidi se na koji način u prirodnim bićima treba istraživati i određivati suštinu. kao i list. I upravo zbog . S druge strane. kost i živo biće uopšte. načelo svakog stvaranja u stvari se nalazi u umetniku.

Prema tome. a sama teologija najvišom među teoretskim naukama. jasno je da. nauka ο toj supstanci treba da bude starija i treba da bude prva filozofija. ako postoji neka nepokretna supstanca. Međutim. starije i od jedne i od druge. pošto su oni uzroci onoga što među božanskim stvarima potpada pod čula. ali ne nepokretne. ali u sadašnjem trenutku nije očigledno da je ona nauka ο nepokretnim i odvojenim stvarnostima. Stoga se teoretske nauke smatraju najvišim naukama. Ali svi prvi uzroci nužno su večiti. Ali ta nauka nije ni fizika (jer predmet fizike su izvesne stvarnosti u kretanju) ni matematika. fizika bi bila prva nauka. ono je prisutno u toj nepokretnoj i odvojenoj prirodi. ali verovatno neodvojive od materije i u neku ruku vezane za nju. i da najuzvišenija nauka mora imati za predmet najuzvišeniju vrstu. nego je predmet geometrije i astronomije posebna vrsta količine. fizika i teologija. Matematika je takođe teoretska. Fizika zaista proučava odvojene stvarnosti. U stvari. neko bi mogao postaviti pitanje da li je prva filozofija sveopšta. postojale bi tri teoretske filozofije: matematika. nego neke druge nauke. Međutim. dok opšta matematika proučava sve količine uopšte. Iz ovoga što je rečeno jasno se vidi da je i fizika teoretska nauka. ako postoji nešto večito. Το očigledno dolazi otuda što izvesne grane matematike proučavaju te stvarnosti kao< nepomične i odvojene. a naročito nepokretni i odvojeni uzroci. upoznavanje toga očigledno pripada teoretskoj nauci. Na ovo odgovaramo: Kad ne bi bilo druge supstance osim onih koje je sačinila priroda." Ali.toga pripada fizičaru da raspravlja i ο onoj strani života duše koia ne postoji nezavisno od materije. istina nepokretne. Naime. ili da li raspravlja ο nekom posebnom rodu i ο posebnoj stvarnosti. nije sve jedna ista oblast istraživanja u matematičkim naukama. a ona je opšta na taj način što je prva. nepokretno i odvojeno. I njoj će pripadati . dok neke grane matematike proučavaju stvarnosti. ako je ono što je božansko negde prisutno. predmet prve nauke predstavljaju stvarnosti odvojene i nepokretne u isto vreme. U stvari.

to jest u isto vreme njenu suštinu i atribute koji joj pripadaju kao stvarnosti. moramo pre svega napomenuti da stvarnost kao slučajnost nije nikada predmet teoretskog raspravljanja. količina. Graditelj kuće zaista ne stvara razne slučajnosti koje prate građenje kuće. Platon nije. Postoje. i tipovi vrsta. Svakako nije bez razloga da u stvari ne postoji nauka ο slučajnosti. Dokazi sofista u stva- . Isto tako ni geometrija ne razmatra slučajne atribute likova ni razliku koja može postojati između trougla i trougla čiji je zbir triju uglova ravan dvama pravima. kakvoća. dakle. Α pošto govorimo ο raznim značenjima stvarnosti. jednima izgleda prijatna. ima i stvarnost koja može da deluje i stvarnost koja je u dejstvu. kao što su supstanca. ni pesnička ni teoretska. jer slučajnost u neku ruku postoji samo po imenu.da razmatra stvarnost kao stvarnost. trećima korisna. zatim na stvarnost kao ono što je istinito. mesto. pogrešio što je predmet sofistike uvrstio u ne-biće. Najzad. To naročito pokazuje činjenica da se n/jim ne bavi nikakva nauka — ni praktična. kad kuća bude sagrađena. i da se ne razlikuje — da se izrazimo jednom rečju — od svih ostalih stvarnosti. pošto je njihov broj neograničen. POJAM SLUCAJNOSTI Međutim. ODREĐIVANJE POJMA I VRSTA STVARNOSTI. U izvesnom smislu. vreme i svi ostali slični načini 1026b označavanja stvarnosti. Ništa od svega ovoga ne spada u veštinu građenja. drugima neugodna. osim toga. pored svih ovih vrsta stvarnosti. pošto se stvarnost u pravom smislu uzima u više značenja od kojih se jedno odnosi na stvamost kao slučajnost. kome nasuprot stoji neistinito kao ne-stvarnost. ništa ne sprečava da. u stvari.

s druge strane. ne mora. da li postoji istovetnost između muzičara Koriskosa i Koriskosa. nego potrebe za koju kažemo da je nemoguće da bude drugačije. a. Α kuvar. on je takode postao muzičar zato što je gramatičar. slučajnosti ne zavise ni od kakve umetnosti ni od ma koje određene sile.ri se uglavnom odnose na slučajnost. Među stvarnostima jedne uvek ostaju u istom stanju. ako za vreme najveće vrućine zavlada oluja i hladnoća. i mnoga druga takva mudrovanja. jer za sve što nije ni uvek ni najčešće kažemo da je slučajnost. na primer. To je početak i uzrok stvamosti po slučajnosti. Takvo je. koja je njena priroda i njen uzrok. . Slučajnost je ako je čovek beo (jer on to nije uvek ni naičešće). nego ih većina spada u ono što se dešava najčešće. nužno je da i stvarnost postoji po slučajnosti. naprotiv. mi kažemo da je to slučajno. Ostale stvarnosti. ne u smislu potrebe koju obeležava prinuda. Ipak je potrebno da u pogledu slučajnosti još utvrdimo. ostale stvarnosti su proizvodi svojih stvaralačkih sila. stoga kažemo da je ona slučajna: u jednom smislu kuvar može da je postigne. ni u svom postojanju ni u svom postajanju. da li je sve što je večito bilo stvoreno ili nije. ako je neko postao gramatičar zato što je muzičar. jer se to dešava uvek ili najčešće. pošto je slučajan i sam uzrok onoga što postoji ili postaje po slučajnosti. može zaista da spremi neko jelo korisno po zdravlje. Na primer. S jedne strane. uopšte uzeto. ali. ali to ne kažemo ako je toplo i suvo. uz zaključak da. ne postoje ni nužno ni uvek. dok to nije slučaj s olujom i hladnoćom. Prema tome. nego samo najčešće. pitanje da li postoji razlika ili istovetnost između muzičara i gramatičara. a u isto vreme će se videti i zašto nema nauke ο slučajnosti. pošto rdje u prirodi arhitekta nego 1027a lekara da čuva zdravlje i arhitekt je lekar slučajnošću. koliko je to moguće. Ovo obeležje slučajnosti izlazi na videlo na osnovu dokaza kao što je sledeći: za sve stvarnosti koje postoje na neki drugi način postoji stvaranje i uništenje. i to su potrebne stvarnosti. Takođe je slučajnost ako nam zdravlje čuva arhitekt. slučajnost je očigledno nešto blisko nestvarnosti. pošto sve stvari nisu potrebne i večite. ali to što je on živo biće nije slučainost. dok to nije slučaj sa stvarnostima po slučajnosti. iako ima u vidu samo zadovoljstvo. Prema tome. pa ipak je ova posledica tuđa kuvarskoj veštini.

Α ta druga stvar dogodiće se ako se desi neka treća. Što se tiče pitanja da li postoji najčešće u stvarnostima. i da li je ova pretpostavka nemoguća? To znači upravo da postoji nešto drugo.i će . ili ono što postoji najčešće. ili da li postoje izvesne stvarnosti koje su večite. Međutim. beo nije muzičar uvek ni najčešće. PRIRODA I UZROCI SLUCAJA Očigledno je da pranačela i uzroci izazivaju stvaranje i uništenje. Zaista je svrha svake nauke ili ono što postoji uvek. Na primer. rečeno je šta je slučaj i zbog kakvog razloga nastaje. uzrok slučajnosti biće materija koja je u stanju da bude drugačija nego što jeste. kao i to da ne poetoji nauka ο njemu. to ćemo ispitati kasnije. on će izići napolje ako je žedan. on će to biti po slučajnosti. Da li će se zaista izvesna stvar desiti ili neće? Ona će se desiti ako se dogodi neka druga stvar. pošto ono što je stvoreno i uništeno procesom stvaranja i uništenja nužno ima uzrok koji nije slučajan. . a ne uvek. inače neće.Na primer. Tako se zaista može reći da je medovina veoma često dobra za obolele od groznice. a to drugo je ono što se dešava nasumce i slučajno. Tako će ovaj čovek umreti od bolesti ili nasilnom smrću. dešava se ili uvek. Ova. Α za početnu tačku treba da uzmemo sledeće pitanje: nema li ničeg što ne bi bilo ni uvek ni najčešće. tako se ne može govoriti ο izuzetnim slučajevima. Očigledno je da će se. biće žedan ako se desi neka druga stvar. nalazi se izvan toga. nastavljajući tako i postepeno oduzimajući vrerne od jednog ogranir čenog vremena. a da za ta pranačela i uzroke nema onoga što bi dovelo do njihovog stvaranj a i uništenja. nasilnom smrću. sve bi bilo nužno. a ono što se dešava slučajno. Kako da bez toga covek uči ili poučava drugog? Potrebno je da se stvar odredi kao da se dešava uvek ili veoma često. ili veoma često. a ovo ili postoji ili ne postoji. POJAM. već sada je jasno da nema nauke ο slučaju. Naime.ier čak i ono što se dešava ο mladom mesecu. ali pošto mu se dešava da to bude ponekad. stići do sadašnjeg trenutka. Na ovaj način doći će se do nekog sadašnjeg 1027b događaja. Inače bi sve bilo nužno. ili do nekog događaja koji se već desio. ako iziđe napolje. on će izići ako je žedan. biće žedan ako pojede ljuto jelo. Međutim. kao što je vreme ο mladom mesecu. Kad ne bi bilo tako. Prema tome.

biti početno načelo svega onoga što zavisi od slučaja. međutim. ostanimo. nužno. POJAM STVARNOSTI KAO ISTINITOG Sto se tiče stvarnosti po slučajnosti. ja pod tim podrazumevam da nema prostog toka misli. to će biti samo ako se desi neki drugi događaj. one se sastoje u ujedinjavanju i u razdvajanju. ili izvesnu količinu. Kada kažem ujedinjene i razdvojene. Ali. samo to načelo neće biti izazvano nikakvim drugim uzrokom. ili na konačni uzrok. što se tiče prostih priroda i suština. već je ostvaren u neko]' stvarnosti. a zlo u sebi neistinito. nego u misli. drugo je pitanje kako dolazi do toga da zamišljamo stvari ujedinjene i razdvojene. kod onoga što smo prethodno rekli. Što se tiče stvarnosti kao istinite i ne-stvarnosti kao neistinite. Takvo će. Jasno -je. da li će to biti usled bolesti ili nasilne smrti. Svi budući događaji dešavaće se. potrebno je u najvećoj meri ispitati na kakvo načelo i na koju vrstu uzroka se svodi slučajnost: da li na materiju. ili izvesnu osobinu. ο tome se još ništa ne zna. istinito i neistinito ne postoji čak ni u misli. dakle. a ne u stvarima i pošto je stvarnost shvaćena u ovom smislu reči (jer misao spaja ili razdvaja ili suštinu. Na primer.čovek. neistinito je opovrgavanje ovog tvrđenja i ovog poricanja). dakle. koje se. a. ili neće nužno umreti. kasnije ćemo ispitati šta je potrebno znati ο stvarnosti i ne-stvarnosti posmatranim na ovaj način. dakle. Izloživši ovo. istinito i neistinito među sobom potpuno dele suprotnosti (u stvari. hoću da kažem prošli događaj. živ čovek nužno će umreti. da se ovako dolazi do jednog određenog načela. ili ma koji drugi .ie smrti to jest prisustvo suprotnosti u istom telu. Isti je slučaj čak ako se pređe na prošle događaje. nužno umreti. dakle. Istinito i neistinito zaista nisu u stvarima. Međutim. Ali. više ne svodi na jedno drugo. Međutim. kao kad bi dobro bilo istinito. ujedinjeno. ili na pokretački uzrok? 4. jer to. dakle. pošto smo to dovoljno objasnili. nego da one postaju jedno. pošto već nosi u sebi poreklo svo. istinito je potvrđivanje stvarnog sastava supstance i atributa i poricanje njihovog stvarnog razdvajanja. a rasuđivanje je istovetno. pošto su veza i odvajanje u misli.

supstanca i. ili neko drugo određivanje ove vrste. dok je uzrok stvarnosti kao onoga što je istinito samo misaona percepcija. mi ne kažemo da je ona bela ili topla. U stvari. Taj subjekt je supstanca i ličnost. utvrdili da se pojam stvarnosti uzima u više značenja. S jedne strane. Α ove stvari više izgledaju da su stvarnosti. mi kažemo da je ona dobra ili rđava. ODNOS POJMA „SVARNOST" PREMA POJMU „SUPSTANCA" Pojam stvarnosti se uzima u mnogim značenjima. s druge strane. pojam koji ne izražava ništa drugo do supstancu. koja sedi. Ali među svim značeniima stvarnosti jasno je da je stvarnost u prvom značenju „ono što je stvar". Kađ. a to . a ne da ima tri lakta ili da je ona čovek. Zato ostavimo i ispitajmo uzroke i načela same stvarnosti kao stvarnosti. prema razlikama koje smo ranije naznačili govoreći ο tome u poglavlju ο njegovim mnogostrukim značenjima. niti da ima tri lakta. to je onda stvarnost koja šeta. Ostale stvari nazivaju se stvarnostima samo zato što su ili količine stvarnosti u pravom smislu reči. izražavamo ono što je ona. ili količinu. Obe ove vrste odnose se na druge vrste stvarnosti i ni jedna ni druga ne pokazuju postojanje neke prirode stvarnosti. Α jasno je da smo. pošto u svakoj od njih ima stvaran i određen subjekt. to označava kakvoću. U stvari. Tako bi se čak moglo upitati da li je „šetati". ili neku drugu osobinu ove vrste. Ali ukoliko tu ima neka stvarnost. Α isto je tako i u bilo kom drugom sličnom slučaju. ili čulni doživljaji te stvarnosti. koja je zdrava. određujući različiti smisao svakoga izraza. kad kažemo kakve je kakvoće izvesna stvar. naprotiv. treba da ostavimo po strani kako stvarnost po slučajnosti tako i stvarnost onoga što je kao istinito. „sedeti" stvamost ili nije. nego da je ona čovek ili bog. uzrok stvar1028a nosti po slučajnosti je neodređen. pošto ni jedno od ovih stanja nema samo po sebi prirodno sopstveno postojanje niti se može odvojiti od supstance. ili kakvoće.način postojanja). to znači šta je stvar. KNJIGA VI 1. „biti zdrav".

a čas kao beskonačno. a osim njih i druge. S druge strane. šta je količina ili kakvoća. predmet svih prošlih. nego jedino supstanca. Poznato nam je da ima više značenja izraza „prvi". u stvari. zemlja i svaki drugi elemenat ove vrste dodajući tome sve stvari koje su ili delovi ovih elemenata ili sastavljene od ovih elemenata. Mesec i Sunce. po redu spoznaje i vremenski. Najzad. Sto se tiče pitanja da li su to jedine supstance. Ipak je supstanca apsolutno prva. Zbog toga i za nas glavni. ona supstanca za koju jedni filozofi potvrđuju jedinstvo. ni jedna druga kategorija ne postoji u odvojenom stanju. istovremeno po smislu. ili neke od ovih. njenu količinu ili njeno mesto. zamišljajući to mnoštvo čas kao ograničeno po broju. koji se svodi na pitanje: šta je supstanca? To je. sadašnjih i budućih istraživanja je još uvek nerešeni problem šta je stvarnost. ili pak ni jedna od njih. ona je prva i logična. nego i prirodna tela kao što su vatra. dakle. jer se „dobar" ili „sedi" ne kaže bez toga subjekta. a drugi mnoštvo. Očigledno je. Na taj način stvarnost u svom osnovnom značenju — ne izvestan način postojanja stvarnosti. šta je čovek ili vatra — mnogo bolje nego kad poznamo njenu kakvoću. mi mislimo da najsavršenije poznamo svaku stvar kad upoznamo šta je ona — na primer. TEORIJE Ο VRSTAMA I PRIRODI SUPSTANCE Sasvim je očigledno da supstanca pripada telima. kao što je svemir i njegovi delovi. nego samo neke druge — to treba . nego stvarnost uzeta u apsolutnom smislu — može da bude samo supstanca. I. voda. s jedne strane. uistinu. prvi i gotovo jedini predmet naseg proučavanja mora da bude priroda stvarnosti uzete u ovom smislu. da svaka druga kategorija postoji posredstvom ove kategorije. ili od delova. ili da li osim njih ima i drugih. pošto svaku od ovih osobina upoznajemo tek kad saznamo šta su one. zvezde. Stoga supstancama obično nazivamo ne samo životinje.je zaista ono što se pokazuje u takvoj kategoriji. biljke i njihove delove. Zaista. ili od elemenata u celosti. ili da li su supstance samo neke od onih koje smo gore odredili. jer je u definiciji svake stvarnosti nuž1028b no sadržana definicija njene supstance.

Tako su. a treća je supstanca tela koja se doživljavaju čulima. Iz ovog sledi da. da bi se konačno dospelo do supstance neba i stvari koje se doživljavaju putem čula. jedni misle da osim stvarnosti koje se đoživljavaju čulima nema ničega što bi bilo supstanca. prava. Speusip prihvata još veći broj supstanci. Najzad. 3. Subjekt je ono što sve ostalo potvrđuje. drugi prihvg. on počinje od jednog. a ko nije. u drugom smislu. ima filozofa za koje ideie i brojevi imaju istu prirodu. Nastavljajući ovako. ideje i matematičke stvari dve vrste supstance. koje supstance postoje i da li postoje ili ne postoje neke osim supstanci koje se doživljavaju putem čula i na koji način one ROstoje. da li postoji jedna odvojena supstanca i. zatim postavlja načela za svaku vrstu supstance — jedno za brojeve. stvarnu celinu. pošto se najpre izloži. bronzu. ako je oblik stariji od materije . tačka i jedinica — supstance. prema uobičajenom mišljenju. prvi subjekt izvesne stvari sačinjava u stvari njenu supstancu. pod oblikom-izgled koji ona dobija. Sto se tiče svih ovih stvari: ko je u pravu. ako postoji. prema Platonu. ili. ono bar u četiri glavna. zatim jedno za dušu. ili rod. Neki filozofi su mišljenja da su granice tela — kao: površina. prave i površine. i to čak s više razloga nego telo i čvrste stvari. u jednom smislu. Stoga je 1029a potrebno da se najpre utvrdi njegov pojam. U stvari. jedno za veličine. da je materija. sve ostalo. i u trećem smislu. on po volji proširuje vrste supstanci. a što samo nije potvrđeno nečim drugim. ili pak nema nikakve supstance različite od onih koje se doživljavaju putem čula — potrebno je to ispitati. proističe iz ovoga. da je sastavljen od materije i oblika. ροδί o. zašto i kako. subjekt. na četvrtom mestu. Pod materijom podrazumevam na primer. priroda supstance.taju da ima večitih supstanci. da je oblik. ili ono što je uopšte. obično se misli da je supstanca svake stvarnosti ili suština. Osim toga. ODKOS SUPSTANCE PREMA MATERIJI Supstanca se pominje ako ne u velikom broju značenja. Α za taj prvi subjekt kaže se. u osnovnim potezima. a pod složenim telom-statuu.ispitati. brojnijih i stvarnijih.

jasno je i to kako se može oceniti i materija. Ako ona u stvari nije supstanca. Samo naše izlaganje jt nejasno i. osim supstance atributi supstance. vidimo da ne ostaje ništa osim onoga što je određeno ovim količinama. Ali. materija. pošto će mu i poricanja pripadati samo po slučajnosti. Međutim. ako ukinemo dužinu. dakle. prema tome naša istraživanja treba da počnu . zaista se ne vidi koja će druga stvar to biti. s ovoga stanovišta. S jedne strane. Izgleda. pošto su sve kategorije. ako se ukinu svi atributi. naprotiv. druga svojstva su čista određivanja. ima nešto čime se potvrđuje svaka cxi ovih kategorija i čija je stvarnost različita od stvarnosti svake kategorije. materija tada postaje supstanca. pošto to nije dovoljno. Naime. očigledno ne ostaje ništa drugo osim nje. dakle. on će iz istog razloga biti stariji i od skupa materije i oblika. da je glavno obeležje supstance to da je deljiva i da je pojedinačna stvar. naprotiv. da je sve ostalo njen atribut. a sama supstanca je atribut materije. nužno izgleda jedina supstanca. jer. naime. Ipak ne treba da se ograničimo na to da je označavamo na ovaj način. a ne supstance (jer količina nije supstanca). postoji saglasnost da se za supstance priznaju izvesne supstance koje se doživljavaju putem čula. sa ovog gledišta. s druge strane. oblik i suština materije i oblika mnogo bi više izgledali da su supstanca nego materija. to je nemoguće. S druge strane. ovo pitanje se svodi na zaključak da je materija supstanca. on se neće sastojati čak ni u prostom poricanju tih kategorija. dužina. da bude predmet našeg ispitivanja: na nju se u stvari odnosi glavna teškoća. ona je vremenski kasnija i njena priroda nam je dobro poznata. Prema tome. dejstva i sile tela. konačni subjekt nije sam po sebi ni nešto u određenoj količini ni ma šta drugo. Posmatrano. Ali treća vrsta supstance treba.i stvarniji od nje. širinu i dubinu. osim toga. Sada je u glavnim potezima objašnjena priroda supstance i pokazano je da ona ne predstavlja atribut nekog subjekta. Međutim. to jest supstance koja proizlazi iz spajanja materije i oblika. Materijom nazivamo ono što po sebi nije ni određeno postojanje niti su to izvesne količine ni od jedne druge kategorije kojima se određuje stvarnost. Prema tome. ali supstanca je pre prvi subjekt kome pripadaju ovi atributi. Treba preći ćutke preko sastavljene supstance. širina i dubina samo su količine. nego.

ići ćemo od spoznaje nižeg reda ka višem saznanju. za kakvoću. Ali suština površine nije ni spajanje dvaju pojmova: površina. prolazeći. tako treba poći od onoga što se poznaje bolje da bi se najviše saznanje učinilo dostupnim samom saznanju. Zašto? Zato što je površina dodata kao suvišan elemenat. vreme.među ovima. Pre svega učinićemo nekoliko dijalektičkih napomena u pogledu suštine. Suština nije po sebi u smislu u kome se nalazi delo po sebi prema površini. polazeći od ovih skromnih ali ličnih znanja treba se truditi da se dospe do apsolutnih saznanja. Pošto ima i spajanja supstance s drugim kategorijama (jer za svaku kategoriju ima jedan subjekt koji joj bitno pripada — na primer. Zato će. mesto. Postojati kao ti. onda treba ispitati da li postoji definicija suštine svakog od. u stvari. jer ti nisi muzičar sam po sebi. ili je ne sadrže uopšte. pošto suština površine niie suština belog. 4. ne znači biti muzičar. tvoja suština je ono što si sam po sebi. U stvari. količinu. ako je suština bele površine istovetna sa suštinom uglačane površine. I kao što je naša dužnost u oblasti rada da pođemo od posebnog dobra da bismo učinili da opšte dobro postane svojina svih. 1029b svi koji se bave naukom postupaju tako: preko onoga što se manje saznaje po svojoj prirodi ide se ka višoj spoznaji. ali u kojoj se ne nalazi samo ta stvarnost. Ali suština nije čak ni sve ono što je po sebi. ovih . treba da razmotrimo šta je ona sama. Naime. kretanje). Međutim. POJAM I DEFINICIJA SUŠTINE Pošto smo u početku izdvojili razne načine kojima određujemo supstancu. i reći ćemo da je suština svake stvarnosti ono što se naziva stvarnošću po sebi. Stoga je pravo iskazivanje suštine svake stvarnosti ono što izražava prirodu određene stvarnosti. bela. kroz prva znanja. Ova lična i prva znanja često su znanja lišena snage i sadrže malo stvarnosti. kao što smo to rekli. suština belog i suština uglačanog biiti jedna i ista suština. a jedan od njih nam je izgledao da predstavlja ono što je suština.

definicija postoji samo ako se izražava prvi predmet. ako može da postoji neko ime koje označava istu stvar kao bilo koje izražavanje. ona će postojati samo za oblike koji nužno pripadaju svojoj vrsti. kad se jedna stvar doda drugoj kao atribut. Međutim. Iz ovoga sledi da postoji suština samo onih stvari čije je izražavanje definicija. ako bi se. određujući suštinu belog. ali ne samo po sebi. ali njegova suština ipak nije suština belog. Naime. Tako beo čovek nije određena pojedinačna suština ako je tačno da pojedinačna suština pripada jedino supstancama. Ali. Suština neće. na primer. pošto zaista izgleda da se jedino ovi ne dodaju da bi učestvovali u nekoj drugoj stvari u svrhu promene ili slučajnošću. prihvatajući da himation znači beo čovek. pošto bi tada svako izražavanje bilo definicija. ako bi se.. može se odgovoriti da se ono što postoji. U prvom slučaju postoji . dodavanjem. a u drugom izostavljanjem. Pa ipak. dala definicija belog čoveka. Neka njegovo ime bude himation. ili će se pak prosto izražavanje moći zameniti tačnijim izražavanjem. U drugom slučaju. to jest da izvestan atribut pripada izvesnom subjektu. suština neke stvarnosti je njegova pojedinačna i određena suština. čak i za svaku od ovih drugih stvarnosti moći će da postoji izražavanje koje pokazuje šta znači njeno ime ako ga ima. Međutim.jedinjenja i da li i ovim jedmjenjima pripada neka suština. dakle. Zar se ne može reći da i definicija. postojati ni u kom slučaju za specifične oblike koji ne pripadaju nužno svojoj vrsti. to je stoga što je izrazu koji je trebalo definisati morala da se doda neka druga stvar. da li je suština himationa suština u punom smislu reči? Ne bi li pre trebalo odgovoriti odrečno? U stvari. beo 1030a čovek je beo. . to je tačno. za belog čoveka postoji suština belog čoveka. Međutim. onda će i reč Ilijada značiti definiciju. tu se ne radi ni ο definieiji ni ο suštini. njih dve spojene ne sačinjavaju određenu pojedinačnu suštinu. to jest sve što nije sačinjeno dodavanjem jedne stvari drugoj. Definicija ne postoji ako ime označava istu stvar. da li. na primer. U stvari.ne po sebi" zbog toga što je sam izraz koji treba definisati dodat nekoj drugoj stvari. izražava samo na dva načina: u jednom slučaju. himation definisao kao beo. Kakva je suština himationa? Prigovoriće se da ni ta suština niie sastavni deo stvari za koje se kaže da postoje same po sebi. na primer.

tačnije rečeno. ne određujemo stvarnost ni homonimijom ni sinonimijom. pošto je j asno ono ο čemu je bilo govora. pošto pripada supstanci prvobitno. U stvari. dakle. ali ne u neograničenom smislu. ali to sigurno nije važnije od potrebe da saznamo kako stoji stvar sa samim činjenicama. kakvoću i druge načine postojanja ove vrste. a u sporednoj liniji i ostalim kategorijama. pa ipak nisu homonimi. ne ο suštini u apsolutnom smislu. operaciju. kao i suština. nego ο suštini kakvoće ili količine. Supstancom u stvari treba nazivati stvarnosti i ostale kategorije. Pošto smo utvrdili ovo. Sličan je slučaj kao sa izrazom „lekarski". nego samo ono što označava istu stvar kao izvestan pojam. nego zato što je ne-stvarnost. Može se prihvatiti pretpostavka da definicija i suština postoje i za druge stvari. a tek u izvesnoj meri ostalim kategorijama. Zbog toga sada. ne dobija mnoštvo značenja. kao što izraz „jeste" pripada svima kategorijama. Potrebno je. tada se radi. ali ne znače jednu i istu stvar. tako i suština pripada neograničeno supstanci. a što se tiče kakvoće. sličan je slučaj kao sa ne-stvarnošću za koju izvesni filozofi kažu dijalektički da postoji. u jednom smislu. u drugom smislu. izraz „lekarski" zaista ne označava pacijenta. bilo dodajući ili oduzimajući glagolu biti izvesnu oznaku (u smislu u kome kažemo da je pristupačno saznanju ono što nije nesaznatljivo). takođe među suštine. ne sledi nužno da je definicija sve ono što označava istu stvar kao pojam. bilo upotrebom homonimije.kao i suština. Suština jedne stvari odista znači. to jest pojam koji ima jeđan predmet — ne . i to ne neograničeno. ali ne u istom stepenu. ispitati kako treba govoriti u svakom pojedinom slučaju. takođe pripadati prvobitno i neograničeno supstanci. supstancu i određenu stvarnost. pošto. nego se samo odnosi na jedan izraz. Očigledno je to da definicija i suština u prvobitnom i neograničenom smislu pripadaju samo supstancama. od malog je značaja kakvo će se mišljenje prihvatiti ο ovoj stvari. instrument ni kao homonim niti izražava jednu jedinu stvar. đakle. kakvoća spada. a ostalim kategorijama putem izvođenja. svaki od atributa označava količinu. ali to nije više u prvobitnom smislu. Jer. i za kakvoću možemo da upitamo šta je ona. čija se 1030b razna značenja odnose na jedan i isti izraz. Uostalom. možemo reći da će bitnost.

nego koji sadrži dvojstvo? Ovo stoga što se ovde definicija nužno izražava dodavanjem. Ima još jedna teškoća u pogledu složenih priroda. koji odgovara različitim značenjima stvarnosti. Navodim jedan primer.kontinuitetom. pljosnatost koju potvrđuju nos i ugnutost prisustvom jedne u drugoj. ugnutost i pljosnatost su odista osobina nosa ne slučajnošću nego po prirodi. 1031a Jasno je. ili količinu. Zaista. ili definicija. na primer. ukoliko ih ima. nos i ugnutost. ako se prihvati da izražavanje do koga se došlo dodavanjem nije definicija. pljosnato i udubljeno biće takođe istovetni. belog čoveka. beo. kao Ilijada. ili ono što je spojeno izvesnom vezom — nego jedno u pravom smislu jednog. to će biti u različitom smislu kao što smo to napred pokazali. dakle. Ako su pljosnat nos i uđubljen nos istovetni. Besmisleno je. a stvarnost pokazuje ili supstancu. kako će se moći definisati izraz koji nije jednostavan. ili kakvoću. može zaista da bude odvojen od pojma „čovek". a. prihvatiti suštinu za stvari ove vrste. jer je Kalias. ako ova postoji. onda . postojaće pojam. jer će udubljen nos biti nos. Ako pljosnat i udubljen nisu istovetni. dakle. ili će to značiti da se ista stvar kaže dvaput: nos. da postoji samo definicija supstance. ako postoji definicija ostalih kategorija. jednak u količini. kome priroda čoveka pripada slučajnošću. a koji se ne mogu izraziti odvojeno od subjekta. nego ovo je slično kao mužjak u životinji. Prema tome. Ο DEFINICIJAMA KOJE SE STVARAJU DODAVANJEM Međutim postoji jedna posebna teškoća. udubljen nos. U ovom pogledu nije isti slučaj kao sa belim koje se slučajnošću primenjuje na Kaliasa ili na čoveka. s jedne strane. Pojam „belo". ali pojam „ženka" ne može da se odvoji od pojma živogbića. Uzmimo. otići će se u beskonačnost. pošto će biti još jedan nos koji će u sebi sadržati nos. aM ne u smislu definicije belog ili supstance. Iz ovoga sledi da nijedan od oviih pojmova neće predstavljati suštinu i đefiniciju ili. s druge strane. udubljen nos. pljosnat nos. a kako svaki predikat za koji se kaže sam po sebi pripada izvesnoj stvari. pod ovim podrazumevam atribute u čiju definiciju ulazi izražavanje ili ime onoga čiji je atribut stanje. jer je nemoguće govoriti ο pljosnatosti bez stvari čiji je ona atribut po sebi (jer pljosnatost je udubljenost na nosu) onda se ili neće moći reći „pljosnat nos". Naime.

jer naša izražavanja nisu tačno iskazana. ovo ispitivanje je od velikog značaja za proučavanje supstance. da je definicija izražavanje suštine i da se suština nalazi jedino kod supstanci. Zaista. slučajnosti. u stvari. ista stvar. isti — na primer. neparnog broja.ona nužno nastaje dodavanjem kao za kakvoću i nepar. Ali ako je to tačno. Pod definicijama dodavanjem podrazumevam one u kojima smo logično primorani da dvaputa kažemo istu stvar. Naime. Čak i dopuštajući da su ovakve definicije moguće. dakle. uopšte će izgledati da se supstanca ne razlikuje od stvarnosti. kao ni ženka bez živog bića. nisu istovetni na isti način s onim koji ih povezuju. Samo mi to ne primećujemo. 6. ovo se ne može definisati bez broja. Ali možda ne sledi nužno da je suština slučajnih jedtnica ista kao suština stvarnosti samih po sebi? Krajnji izrazi silogizma. trebati prihvatiti da postoji više značenja definicije i suštine. Prema tome. Bez sumnje. ODNOS STVARNOSTI PREMA NJENOJ SUŠTINI Potrebno je ispitati da li je svaka stvarnost istovetna sa svojom suštinom ili je različita. u . Izgleda da se stvarnost zaista nimalo ne razlikuje od svoje supstance. Što se tiče stvarnosti zvanih „stvarnosti same po sebi". prvobitno i neograničeno. beo čovek je različit od suštine belog čoveka. kad bi postojala istovetnost. kao u našim primerima. Kada se radi ο izrazima sastavljenim od supstance i atributa po slučajnosti. takođe bi postojala istovetnost između suštine čoveka i suštine belog čoveka. Očigledno je. suština belog i suština muzičara — ali svako se slaže u tome da oni to nisu. one su ili različite prirođe. ili se bar tu nalazi uglavnom. moglo bi se misliti da iz ovog proizlazi bar to da su krajnji izrazi. kao što smo rekli. neće biti ni definicije onoga što sadrži dvojstvo — na primer. da li je nužna istovetnost njihove supstance s . na taj način bi suština belog čoveka i suština čoveka takođe bile istovetne. a suština se naziva supstancom svake stvari. kaže se.l'ednom smislu definicija i suština postojaće samo za supstance ali će u drugom smislu moći postojati i za druge stvari. ili će. Na primer. jer čovek i beo čovek je.

Naime. onda će biti 1031b i drugih supstanci. U isto vreme jasno je da. ako suština stvarnosti nije stvarnost. Ako je dobro po sebi zaista različito od suštine dobra po sebi. znanje ο svakome od njih postoji kod nas onda kad poznajemo suštinu svake takve stvarnosti. Isto tako suština je istovetna za sve ideje. kako to tvrde izvesni filozofi. one su sebi dovoljne i kad ideje ne bi postojale. nije tačno ako se kaže. one su još više dovoljne sebi ako postoje ideje. kao što su. znači upoznati njenu suštinu. Nužno je. lepo i suština lepog budu jedno. Naprotiv. onda više neće biti nauke ο idejama. drugih priroda i drugih ideja osim onih koje smo pomenuli. stvarnost po sebi od suštine stvarnosti po sebi. da dobro i suština dobra. kao što je muzičar ili beo. živo biće po sebi od suštine živog bića po sebi. prema nekim filozofima. onda to neće biti ni u pogledu drugih stvari. Ako ne bi bilo tako. nijedna druga stvarnost. subjekt neće biti supstanca. na primer. Ako takve stvarnosti postoje. ako suština dobra nije dobro niti suština stvarnosti stvarnost. Otuda sledi da i zaključivanje od posebnog ka opštem dokazuje da nužno postoji istovetnost svake stvarnosti s njenom suštinom.njihovom suštinom? Uzmimo. onda ni suština pojma jedan nije jedan. Iz ovog sledi da. takve supstance od kojih ne bi bila vremenski starija nijedna druga supstanca. Osim toga. ili uopšte nije takva. Kad kažem „odvoje". Isti zaključak se nameće bez obzira da li se radi ο dobru ili ο drugim stvarima. ideje. Ono odista znači . što se tiče stvarnosti po slučajnosti. Osim toga. Isti je slučaj i sa svima stvarnostima koje ne potvrđuju neku drugu stvarnost. Iz ovih dokaza proizlazi da je svaka stvarnost jedno sa svojom suštinom i da do te istovetnosti ne dolazi po slučajnosti. zbog njegovog dvostrukog značenja. te supstance biće vremenski starije ako je tačno da je suština isto što i supstanca. tako da. dakle. one bi postojale samo učestvovanjem. ideje su nužno supstance i njih ne potvrđuje neki subjekt. mislim ako se u dobrom samom po sebi ne nalazi više ono što je suština dobra niti ako se u ovome više ne nalazi dobro samo po sebi. ako su ideje onakve. Upoznati šta je svaka stvarnost. Α ako se ideje odvoje od njihove suštine. U stvari. nego koja su to sama po sebi i prva. s druge strane. ono čemu ne pripada suština dobra nije dobro. da je njena stvarnost istovetna s njenom suštinom. njihove suštine više neće biti stvarnosti.

kao što to očigledno proizlazi iz onoga što smo 1032a maločas rekli. sprečava da stvarnosti budu neposredno svoje sopstvene suštine ako je tačno da je supstanca. druga umetnosti i. na primer. osim prve suštine. biti i druga suština. Ali šta. 7. količinom. suština belog nije istovetna sa čovekom ili belim čovekom. dakle. s druge strane. U stvari. nisu slučajno ista stvar. treća su tvorevina slučaja. u jednom smislu postoji istovetnost.stvar čija je slučajnost beo. jedan i suština jednog. Sofistički dokazi protivni našem tvrđenju očigledno se pobijaju istim zaključkom kao i u slučaju pitanja da li postoji istovetnost između Sokrata i suštine onoga što je Sokrat. biljka . kakvoćom ili mestom. a ne stvar. Tako će suštini konja kao takvog pripasti druga suština. POJAM ZBIVAKJA. da je suština prvih stvarnosti i onih za koje se kaže da postoje same po sebi jedna i ista stvar. Naime. i samu slučajnost tako da. onda. suština jednog i. nego je istovetna s kakvoćom belog. supstanca i suština su ne samo jedna i ista stvar nego je i njihov pojam isti. najzad. Materijom nazivamo ono iz čega proističe stvarnost. biće. pošto će. s jedne strane. Neopravdano odvajanje stvari i suštine pokazaće se i onda ako se da neko ime svakoj suštini. otići će se u beskonačnost. Osim toga. Jasno je dakle. Sve što postaje postaje nešto usled nečega i počev od nečega. POSTAJANJA I NJIHOVIH VRSTA Među zbivanjima koja se događaju jedna su tvorevina prirode. utvrdili pod kojim uslovima postoji istovetnost između svake stvarnosti i njene suštine kao i pod kojim uslovima ta istovetnost ne postoji. tako da će postojati isti pojam za ove stvari. kako mi mislimo. dok u drugom smislu nema istovetnosti stvarnosti s njenom suštinom. Prirodna rađanja su stvaranja bića kojapotiču od prirode. suština? Štaviše. uobličena stvarnost je čovek. a to nešto ja nazivam prema svakoj kategoriji: supstancom. Tako smo. ako je suština nešto drugo. ni u razlozima među kojima se crpu odgovori. ono što ga je stvorilo jeste stvarnost koja postoji po prirodi. jedan. U stvari. nema razlike ni u razlozima na osnovu kojih se postavljaju pitanja.

a koji je predmet nauke. Uopšte govoreći. potrebna je toplota. ima prirodu. a stvarnosti su ono što uglavnom nazivamo supstancama. Pod pojmom 1032b smatram suštinu svake stvarnosti. Takva kakva je nalazi se i u drugoj stvarnosti. Naime. Jedan deo tvorevina i pokreta naziva se misaonom predstavom. a drugi ostvarenjem. naziva stvaranjem. ono što je stvoreno. najzad. biljka ili životinja. jer svaka od njih je sposobna u isto vreme da bude i da ne bude. a tip prema kome su one stvorene takođe je priroda. S druge strane. bilo od umetnosti imaju materiju. u stvari. ako čovek hoće da bude zdrav. kao §to se ponekad dešava s prirodnim zbivanjima. Cak i suprotnosti imaju. u izvesnom smislu isti pojam. I lekar se tako postepeno uzdiže u mislima do krajnjeg elementa koji je u stanju da sam stvori. ostala zbivanja nazivaju se stvarnosti. Α da bi se postigla ta ravnoteža. a tu mogućnost joj daje materija koja je u njoj. bilo iz neke sposobnosti. Zdrav nastaje kao povezanost misli na ovaj način. ono što vrši stvaranje takođe je priroda. kao što je zdravlje supstanca bolesti. Misaona predstava je ono što dolazi od načela i oblika. pojam ο njima stvara se u duši umetnika.ili neka druga stvarnost ove vrste. itu se izvesna bića podjednako rađaju iz semenaili bez semena. kuća od kuće i materijalno od nematerijalnog. Pod nematerijalnom supstancom ja podrazumevam suštinu. Naime. ravnotežu. Staviše. Sto se tiče umetničkih tvorevina. na primer. njegovu prvu supstancu. medicina i graditeljska veština su oblik zdravlja i kuće. to jest pokret u svrhu zdravlja. dakle. sve stvarnosti koje su stvorene bilo od prirode. čovek se rađa od čoveka. Iz ovoga. jer se bolest ispoljava odsutnošću zdravlja. naime. dakle. . bilo iz misli. Takva su. Pošto je izvesna misao zdravlje. nužno je da to ostvari — na primer. zdravlje je pojam koji se nalazi u duši lekara. Ali ove druge slučajeve ispitaćemo kasnije. zbivanja koja nastaju prirodnim putem. priroda je onoizčega proističu stvarnosti. Neke od njih proističu i iz slučaja i sudbine. Otuda se pokret koji dolazi od njega. ali uzeta u smislu istovetnosti vrste. logično proizlazi da zdravlje na izvestan način proističe od zdravlja. Sve stvarnosti proističu bilo iz umetnosti. pošto je supstanca lišenosti suprotnost.

Ostvarenje je ono što se rađa kao konačni rezultat misli. on je deo zdravlja. Tako zdrav čovek više potiče od bolesnika nego od čoveka. nego od kamena. u svojoj definiciji materijalni elemenat. u stvari. premda izvesna stvar proizlazi u isto vreme iz svoje lišenosti i svog subjekta koji nazivamo materijom. Α način stvaranja je isti za svaku fazu između ovih dveju. Prema tome. . ta ravnoteža? To je izvesno stanje. dakle. ili iz nje sledi bilo neposredno. kako se to kaže. stvaranje toplote. Sta znači. učinski uzrok.lekar stvara toplotu trljanjem. izvesna stvar iste vrste koja je deo zdravlja. a ono što postoji potencijalno. Na primer. statua nije kamen. Bronzani krug sadrži. Prema tome. nemoguće ako ništa ne postoji ranije. kamen ili ostalo. ili sastavni deo zdravlja. bilo kroz više posrednika. postupanje je. na primer. ipak radije kaže da stvar potiče od svoje lišenosti. bez sumnje. on će isto tako biti deo kuće — na primer. pošto su jednom ostvarene. samim tim. nego „od toga". čovek koji ozdravi ne dobija ime onoga odakle je pošao da bi stigao do zdravlja. pokretačko načelo zdravlja je oblik koji se nalazi u duši ako je zdravlje plod umetnosti. dakle. Ali da li i u definiciji stvari ima neki elemenat koji postoji od ranije? Ο tome nema sumnje. da jedan deo stvorenog bića nužno mora postojati ranije. dodajmo da se za izvesne stvari. naime. to stanje biće onda ako ima toplote. uzrok je sve ono što je ishodišna tačka ostvarenja u pravom smislu reči za čoveka koji deluje kroz umetnost. u isceljeniu svrha je. materija je. Razlog ovome je taj što se. Zato se za zdravog čoveka ne kaže da je bolesnik. Očigledno je. već je u moći lekara. a lik je sledeća vrsta kojom je obuhvaćen krug. Naprotiv. da zdravlje zahteva ravnotežu. kao što je ono što postaje zdravo u isto vreme čovek i bolesnik. jedan deo toga pošto je ona bitanpredmet po1033a stajanja. a. Α poslednji posrednik je onaj koji ostvaruje deo zdravlja i. dakle. Ova stvar postoji potencijalno. Toplota koja se nalazi u telu je. Mi određujemo njihovu materiju govoreći da je to bronza. ako je zdravljeplod slučaja. Α šta je toplota? To je neko drugo stanje. jer prirodu bronzanih krugova određujemo na dva načina. a njihov oblik govoreći da je to izvestan lik. Ja kažem. Na primer. Sto se tiče načela koje u stvaranju igra ulogu materije. ne kaže „to".

a to je lopta. neki drugi predmet. na primer. kad se sve dobro razmotri. kao što je maločas zdrav čovek proistekao od bolesnog. nego se. Prema tome. a ne kamen. za stvar ne kaže da je ono od čega potiče. da nema njegovog stvaranja i da je isti ovakav slučaj ako se on posmatra kao suština. jasno je da će se to stvaranje vršiti na isti na~ čin i da će lanac stvaranja ići u beskonačnost.nego da je čovek. Stoga se. to jest ovaj oblik u nečem različitom. a ne da ona neprekidno traje. Kažem. a ne bronza. isto onako kao što se za statuu ne kaže da je drvo. proizvoditi neku određenu stvarnost. kao što je za bronzu lišenost bilo kakvog oblika. Naime. jer kad jedna stvar potiče od druge. potrebno je da dođe do promene te druge stvari. ono što postaje u nekom drugom biću . očigledno je da ni oblik ili ma kako se nazvao oblik doživljen putem čula nije podložan postojanju. a to je bronza. Ο PROCESU POSTAJANJA Pošto je ono što je stvoreno nastalo usled nekog pokretačkog uzroka (a pod ovim podrazumevam načelo stvaranja) i od nekog subjekta (neka to bude ne lišenje. Ako se. Na primer. krug ili ma koji drugi predmet uzet nasumce). U slučajevima u kojima je lišenost neizvesnai bez imena. tako se ne proizvodi ni krug. ili za kamenje ili grede lišenost kuće. dakle. onda to postaje nešto (na primer. ako se proizvodi sam oblik. U stvari. dakle. lopta. ne može se apsolutno reći da statua dolazi od drveta ili kuća od cigala. nego materija. kaže da je od drveta. to znači proizvesti neku drugu stvar. U stvari. On je. jer smo već definisali značenje koje joj dajemo). znači proizvoditi je počev od supstrata uzetog u punom smislu izraza. treba 1033b ga izvesti od neke druge stvari. to jest bronza. Takav je. proizvodi i sam predmet. dok će kuća biti od cigala. da zaokružiti bronzu ne znači proizvesti okruglinu ili krug. u stvari. da je od bronze. a ne cigle. da je od kamena. podrazumevajući pri tome zdravog čoveka. jer smo postavili tu drugu stvar. menjanjem imena. proizvesti bronzanu loptu znači proizvesti od izvesnog predmeta. osim slučajno u tom smislu što je bronzani krug krug i što se proizvodi bronzani krug. kao i u ovom slučaju. onda stvar po uobičajenom mišljenju potiče od ovih materijalnih elemenata. razlog za ovaj način izražavanja. Kao što se ne proizvodi stvar.

najzad. Α svako pojedino spajanje. a drugi ono. a da to ipak nije jedna i ista stvar u brojnom smislu. s jedne strane. Iz ovih razloga ideje ne mogu. nego je ostvareno spajanje materije i oblika koje dobija ime oblika. neka lopta osim onih koje se doživljavaju putem čula. na primer. posle stvaranja. jer čovek stvara čoveka. i da svako stvoreno biće sadrži materiju jer je jedan deo stvari materija. Načelo je isto. je u istom slučaju kao pojedinačna bronzana lopta. jer ona je načinjena od bronze i od lopte. vrstu u kojoj će se ostvariti proizvedena stvar. Ako je. bar za stvaranje i obrazovanje supstanci. Očigledno je. dakle. pretpostavljajući da postoje takve stvarnosti različite od pojedinačnih stvari. bilo običnom silom. dakle. dok su čovek i životinja kao bronzana lopta uopšte. stvara mazgu. bronzana lopta. na primer. ne može poslužiti ničemu. a drugi oblik. Kalias ili Sokrat. onda neka posebna stvarnost uopšte ne bi mogla nastati". Postoji samo istovetnost oblika. Postoji li. nego proizvodi ili stvara počev od izvesne određene stvarnosti nešto što ima izvesnu kakvoću i. i da jedan deo bude ovo. Očigledno je. Naime. razliku vezanu za tu vrstu i. uzme stvaranje suštine lopte uopšte. s druge strane. U stvari. pošto se stvaranje vrši na osnovu tipa zajedničkog konju i . oblik pokazuje predmet izvesne kakvoće i on nije nešto pojedinačno i određeno. a rezultat je bronzana lopta.i vrsti kao i ono što je stvoreno. dakle. Το se dešava u prirodnom stvaranju. hoću da kažem da jedan deo bude materija. biti supstance same po sebi. Konj. ili neka kuća osim one od opeka? Ne bi li u tom slučaju trebalo reći: „ako je tako. bilo od prirode. Potrebno je učiniti izuzetak u pogledu stvaranja protivnog prirodi. Iz ovoga što smo maločas rekli očigledno proizlazi da nije stvoreno ono što se naziva oblikom ili supstancom.— bilo od umetnosti. Ali ono što je stvoreno to je. to je stvar koja će morati da proiziđe iz nečega. naprotiv. prema tome. lopta oblik čije su sve tačke obima na podjednakoj razdaljini od središta. koju izvesni filozofi obično pripisuju idejama. Ako se. potrebno je da stvoreni predmet bude uvek deljiv. a drugi oblik. da u izvesnim slučaievima onaj činilac koji stvara pripada isto. u ovoj definiciji trebaće razlikovati. da uzročnost ideja. ta pojedinačna stvarnost je ona koja ima tu kakvoću. stvoreni oblik kao što je bronzana lopta. dakle. Oblik je ostvaren u izvesnoj materiji. ukupan.

POJAM STVARANJA Neko može upitati zašto su izvesne stvari stvorene podjednako sposobnošću ili slučajem. dok će druge postojati beznjegovog posredovanja. koji je posrednik između njih. ili kretanjem koje potiče od jednog dela koji već postoji u stvorenoj stvari. nisu.magarcu neimenovane vr1034a ste koji je blizak jednom i drugom. 9. tačnije. a pojam je nedeljiv. ali koje se mogu same kretati ili pomoću drugih sila koje dejstvuju a koje nemaju sposobnost.posebno kretanje. kuća. dakle. Sve stvari kojeimajumateriju ove vrste. sve što je stvoreno jeste određeni pojam ostvaren u izvesnom telu i u izvesnim kostima. kao što je kamenje. sposobne za neko određeno kretanje bez podsticaja izvesnog spoljnog uzroka. iako mogu da same po sebi vrše neko drugo kretanje. Uzrok ovome je taj što je u izvesnim slučajevima materija koja upravlja stvaranjem svega što je ostvareno ili proizvedeno sposobnošću i u kojoj leži jedan deo proizvedene stvari takva da ima slobodu kretanja koja joj nedostaje u drugom slučaju. u pitanju bi bile uglavnom ove stvarnosti. takav je slučaj s vatrom. u stvari. koji je drugačiji. Otuda je jasno da nije ni najmanje potrebno da neki obrazac daje oblik za prirodne stvarnosti (u stvari. kao što je. obdarena slobodnim kretanjem i ne mogu dati sebi neko posebno kretanje. kao u slučaju prirodnih rađanja. ona neće moći da igraju. na primer. jer će ih moći staviti u pokret stvari koje nemaju sposobnost ο kojoj je reč. dok druga materija nije sposobna za takvo kretanje. Kalias ili Sokrat. ali je istovetan s njim kao pojam. Mnoga bića su. on je različit po materiji od stvaraoca. pošto supstance uglavnom postoje same po sebi). nego da je stvarnost koja stvara dovoljna za stvaranje i da je ona uzrok ostvarenja oblikau materiji. Iz ovog razloga izvesne stvari neće postojati bez umetnika. naprimer. kao što je zdravlje. potiče od istoimenog dela same sebe. ili. dok nije isti slučaj s drugim stvarima. nešto slično mazgi. Prema tome. kao što kuća dolazi od kuće u mašti (jer umetnost je vezana za . U prvom slučaju ta materija može imati neko . Iz ovoga što smo upravo rekli jasno proizlazi da u jednom smislu i svaka veštačka stvar potiče od istoimene stvari.

Uzrok stvaranja neposredno i po sebi došao je zapravo od proizvedenog bića. Isto to se može reći i za bronzu ako je proizvedena (jer takav zaključak uvek pretpostavlja materiju i oblik koji prethodno postoje). a koje se može shvatiti pomoću ovih primera. jer ono potencijaino sadrži oblik. u tome ne treba tražiti potpunu istovetnost kao u stvaranju čoveka od čoveka. količinu i sve ostale kategorije. Zbog toga se mazga ne rađa ođ mazge. poput izrađenih predmeta ο kojima je maločas bilo govora. nego drvo ili živo biće koji imaju tu količinu. njih mogu stvoriti samo njihovi roditelji. jer se od čoveka rađa i žena. kakvoću i ostale kategorije. a ono od čega dolazi seme je u izvesnoj meri isto1034b imeno sa stvorenim bićem. Stvamosti čiji je sastav prirodan liče na umetničke proizvode. Treba učiniti izuzetak sa slučajem kad je stvoreno biće nesavršenog oblika. Iz ovoga treba izvući zaključak da je. Ono što postaje nije u stvari kakvoća. jer je ona uzrok onoga čija je posledica zdravlje. silogizmi polaze od suštine. Pa ipak ima jedno obeležje svojstveno isključivo supstanci. ako se rađa živo biće. Naime. a odavde potiču i stvaranja. Naime. Sva prirodna stvaranja koja. supstanca načelo svakog stvaranja. to je da u stvaranju supstance treba nužno prihvatiti ranije postojanje neke druge supstance stvaralačke u entelehiji kao što je živo biće. Zbog toga se kaže da je toplota trenja uzrok zdravlja. ili samo zdravlje. a ova je ili zdravlje. Međutim. kao i u silogizmima. mogu da potiču od slučaja.određeni pojam) ili od nečeg istoimenog što sadrži jedan njen deo. Na kraju seme igra ulogu umetnika. nego drvo koje ima tu kakvoću: niti količina. Što se tiče bića koja nemaju materiju ove vrste. Isto rasuđivanje primenjuje se i na sve prve vrste: količinu. ili joj sledi deo zdravlja. ukoliko ne nastaje slučajem. radi ο kakvoći ili ο količini. Međutim. jesu ona čija materija može sama po sebi da preduzme kretanje koje prirodno proizvodi seme. a takođe je isti slučaj istovremeno za supstancu i za kakvoću. Ako se. rasuđivanje jasno pokazuje da se oblik ne stvara samo za supstancu. naprotiv. dovolino je takvo postojanje kao mogućnost. i to ne lopta niti bronza. . nije potrebno ranije postojanje kao dejstvo. Tako toplota svojstvena trenju proizvodi toplotu u telu. topostaje isto onako kao bronzana lopta. ili deo zdravlja.

to je stoga što su slova delovi pojma. Na primer. ono što treba ovde ispitati. dok pojam „sloga" sadrži određivanje pojma slova. ali ne i u drugim slučajevima. onda seiza materiju kaže u jednom smislu da je deo izvesne stvari. U izvesnim slučajevima izgleda da se ono tu nalazi. njihov pojam se određuje ovim elementima. oblik i. dok u drugom smislu ona to nije. Međutim. meso nije deo ugnutosti (jer je ono materija u koioj se stvara ugnutost). s druge strane. Ο DEFINICIJI I NJEOTM ELEMENTIMA Pošto je đefinicija izražavanje. Ali u jednom smislu ni sami elementi sloga neće uvek ući u izražavanje sloga. Zatim. oštri ugao će prethoditi pravom uglu. a prst deo živog bića. ako delovi prethode stvaranju celine. pojam ili predmet ukoliko ima oblik treba da ga odredi. Ako. u ovom drugom slučaju. dok s druge strane. spajanje materije i oblika i ako su materija. I zaista izgleda da su ove stvari vremenski starije. s jedne 1035a strane. a ne materije sloga. dok pojam sloga sadrži pojam slova. U stvari. krug je podeljen na isečke. Tako određivanje pojma kruga ne sadrži određivanje pojma isečaka. pošto je oštri ugao deo pravog ugla. Ovo je razlog zbog koga pojam kruga ne sadrži pojam isečaka. treće. ali ni u kom slučaju ne treba da ga određuje njegovim materijalnim elementom uzetim sam po sebi. dakle. a ne statue u smislu oblika. isto onako kao slog na slova.deo" uzima se u više značenja. a prst će biti vremenski stariji od čoveka. Α bronza je deo statue kao njen sastavni deo. ovi mogu da postoje bez delova. ono je deo spljoštenosti. reč . Osim toga. Ali to neka ostane po strani. materiju. pošto je izražavanje u istom odnosu prema stvari kao deo izražavanja prema delu stvari — postavlja se pitanje: da li izražavanje delova treba ili ne treba da bude sadržano u izražavanju celine. to su sastavni delovi supstance. oblik i njihovo spajanje supstanca.. delovi su samo elementi koji ulaze u definiciju oblika. imamo. a s druge strane.10. dok su isečcikruga delovi u materijalnom smislu kojima se dodaje oblik iako su ovi isečci bliži obliku nego bronza kad se u bronzi ostvari okrugao oblik. i pošto svako izražavanje ima delove. Na . od kojih jedno određuje odnos izvesne stvari prema njenoj količini.

a Kalias na meso i kosti. Prema tome. a prst čitavim telom. ono znači u isto vreme krug uopšte i pojedini krug. objasnićemo je još bolje vraćajući se na ovo pitanje. Iz toga što se prava. Pa ipak se pojam pravog ugla ne određuje pojmom oštrog ugla. pošto se tu radi ο nečemu što je već deo sloga koji se doživljava putem čula kao materija. Prst je. jedino materijalne stvarnosti imaju te materijalne elemente kao načela i delove. dok s drugim stvarima to nije slučaj. oštri ugao je manji od pravog. Iz istog razloga krug se rastavlja na isečke. rastavlja na poluprave. u stvari. bronzana lopta na bronzu. samim tim što za pojedmačne krugove nema posebnog imena. te stvarnosti se ili potpuno rastavljaju na svoje elemente. sve stvarnosti u čiji sastav materija ne ulazi. a materija je sastavni deo tih elemenata. bilo samo neki od njih. Tako se sve stvarnosti sačinjene spajanjem oblika i materije. U izvesnim pojmovima nalaziće se. Ime kruga je stvarno dvojako. nerve i meso. slova urezana u vosak ili izgovorena. postoji nešto što je sastavljeno od 1035b materije. ili se uopšte ne rastavljaju na ovaj način. dakle. pravi ugao služi za definisanje oštrog ugla. dok se ovi delovi neće nalaziti u sadržaju i drugih pojmova. jedanput podeljena. To objašnjava zašto izvesne stvari imaju kao načelo elemente na koje se rastavljaju. Naprotiv. U stvari. to jest onoga što se izražava. U stvari. kaoi delovi njihove celine. to nisu ni njegovi delovi ni njegova načela. Sada je. ali to nipošto nisu i delovi oblika. prema tome. Isti je slučaj s odnosorn između kruga i polukruga. Polukrug se definiše krugom. Delovi pojma na koje se rastavlja pojam vremenski su stariji od njega — bilo u celosti. kao ugnutost ili bronzana lopta. nego se oštri ugao određuje pravim. i pojmovi tih delova. kad se izražavanje ne odnosi na određeno biće. Međutim. stoga ni oni ne ulaze u sadržaj pojma. ne sledi da su to za pravu i čoveka sastavni delovi njihove supstance. nematerijalne stvarnosti čiji pojmovi izražavaju samo oblik. na primer. Zbog toga se statua od ilovače rastavlja na ilovaču. nego su to delovi njihove materije. Što se tiče pojma. delovi uzeti u smislu . Prema tome. ili čovek na kosti. drugim rečima. rastavljaju na svoje elemente. određeni deo čoveka. utvrđena istina ο ovoj stvari.primer.

kad se radi ο složenom telu. Naprotiv. bilo deo uske povezanosti materije i oblika. To su oni koji su bitni i u kojima se neposredno nalaze pojimanje i supstanca. nego određeno složeno telo izvesnog oblika i od izvesne materije uzete uopšte. a isto je tako i u svima drugim slučajevima. svaki deo tela. Naime. onda nije jasno da li . matematičke krugove. to jest ο pojedinim krugovima. pošto ne mogu da postoje odvojeno. Prst živog bića stvarno nije prst u svima svojim stanjima. deo može da bude bilo deo pojma (a pojmom nazivamo ono što je bitno). Budući da je tako. na primer. u pogledu pojedinca. i telo kao celina deli se na delove kao na svoju materiju. na primer. Naime. kao što je ovaj krug. bilo u pojecUnim slučajevima. ako su stvarno to.materije na koje se izvesna stvar deli kao na svoju materiju kasniji su od celine. suština kruga i krug. krugove od bronze ili od drveta). nego se upoznaju putem zdrave pameti i čula. delovi u smislu sadržaja pojma i njegove suštine su raniji — bilo u celini. delovi tela su raniji na izvestan način od njihovog spajanja. S druge strane. Međutim. kao što su srce i mozak. suština pojma ο njima i njihove vrste i onoga što čini suštinu tela izvesne vrste — dakle. telo i njegovi delovi su kasniji od same te suštine. Sokrat postoji odmah iza krajnje materije. bilo u pojedinim elementima od živog bića uopšte uzev kao i od svakog takvog bića kao pojedinačnog slučaja. Ali delovi pojma su samo delovi njegovog sadržaja. ali na drugi način oni to nisu. a pod krugovima dostupnim čulnom saznanju. koja će sadržati njeno poznavanje — onda sledizaključak da su delovi duše raniji bilo u celosti. neće se smeti definisati nezavisno od njegove funkcije. Čak postoje izvesni delovi tela koji su istodobni sa složenim telom. suština duše i duša su jedna i ista stvar. ako se odvoje od entelehije. Α pošto je duša živih bića (jer to je suština bića koje ima dušu). ako se pravilno definiše. konj i ostali pojmovi ove vrste uzeti pojedinačno i uopšte ne predstavljaiu suštinu bića. u tim slučajevima nema defirricije. bio on dostupan čulnoj percepciji ili zamišljen (pod zamišljenim krugovima smatram. S druge strane. Prema tome. a pojam iskazuje samo ono 1036a što je opšte. mrtav prst je prst samo po istoimenosti. Ali. Na primer. Međutim. čovek. bilo deo same materije. a ne supstanca. nije uopšte važno da to bude baš takav slučaj.

dakle. materija koja se doživljava umom je ona koja je prisutna u čulnim bićkna. duša nešto drugo ane živo biće. U stvari. Sada treba da rešimo drugi problem. Ne može se dati jednostavan odgovor onome koji pita da li je vremenski raniji pravi ugao. Sto se tiče nematerijaLnog pravog ugla. te ovo pitanje ne sme biti predmet jednostavnog odgovora. premda se uvek mogu definisati i upoznati po svom opštem pojmu. drvo ili svaku mateiiju koja je u stanju da se kreće. naprotiv. ako je suština kruga krug i ako je suština pravog ugla pravi ugao. i zamišljeni pravi ugao sačinjen od pojedinih linija su kasniji od svojih delova). nego onome što spaja pojam i materiju. Ako je. onda za eelinu treba reći u jednom smislu da je kasnija od delova sadržanih u pojmu. Najzad. na primer. . materija sama po sebi nije dostupna saznanju. Ako se. on je kasniji od delova koji ulaze u sadržaj pojma. 11. (U stvari.postoje ili ne. Međutim. jer definicija postoji samo za ono što je opšte i za pojam. kao što su. ili razumom. ali raniji od delova pojedinog pravog ugla. krug ili živo biće. na primer. matematička bića. doživljujemo bronzu. ne pojmu. ne zapazi jasno koji su delovi uzeti u smislu materijalnih delova. Rečeno je. i od delova pojedinog pravog ugla. ili su to njihovi delovi na koje se mogu podeliti i koji ih sačinjavaju. a koji to nisu. Α materlja se upoznaje ili putem čula. RAZDVAJANJE POJMA NA NJEGOVE DELOVE Opravdanu teškoću predstavlja i pitanje koji delovi pripadaju sadržaju pojma. ne objasni li se ovo pitanje nije moguće definisati izvesnu stvar. a koji pripadaju. Culima. kako stvari stoje u pogledu celine ili dela i objašnjen je njihov raniji i kasniji vremenski redosled. ako je duša živo biće ili duša svakog pojedinca sam pojedinac. dok to neće trebati da se kaže za druge delove. materijalni pravi ugao dostupan čulima i napravljen od bronze. ali ne kao čulnim. kao što smo upravo pokazali. dakle. neće se videti ni kakva treba da bude definicija stvari. čak i onda treba reći za izvesne delove da su raniji od celine.

Iz ovog sledi da će jedna ista ideja biti ideja ο više stvari koje ipak izgledaju bitno različite. izgleda nam da se pojam čoveka uvek svodi na meso. biti delovi pojma i samim tim definicije? Ili pak nije tako. postoje stvarnosti čija je bitna odlika da su nešto ostvareno u izvesnoj materiji ili da su izvesna materija koja ima na neki način određene osobine. tvrdeći da nije zgodno definisati ih pomoču linije i veličine. Prema tome. kao između diade i ideje diade. raščlanjivanje pojma izgleda moguće. pošto krug postoji nezavisno od njih. od svih ideja. Naime. sve su ove osobine u istom odnosu na krug i trougao kao što su meso i kosti u odnosu na čoveka. krugovi ο kojima je bilo govora svi bili od bronze (jer bi bronza ipak bila deo pojma). kao što su to smatrali i pitagorovci. Na primer. tada je. 1036b na primer. iz ovog sledi da će biti moguće stvoriti jednu ideju. od kamena ili od drveta. dakle. Α upoređivanje. jer krug može da bude od bronze. može se reći da postoji izvesna teškoća u odnosu na definiciie. što znači isključiti kao ideju sve što je različito od te ideje: na taj način sve stvari svešće se na jedno jedinstvo. i to bi pre bila materija? Ali. kažu oni.U slučajevima kad isti oblik izgleda da se nameće bitno različitim materijama. mi nismo u stanju da izvršimo razdvajanje. Samo. teško je isključiti u mislima materiju. Kad bi. i oni svode sve matematičke pojmove na brojeve i kažu da je pojam linije sampojam broja dva. Α među pristalicama ideja jedni kažu da je linija sama po sebi diada. Jer. Da li će to. kao ono s krugom. pošto se pojam čoveka ne nameče drugim materijama. Ali za sve što se ne primećuje kao da postoji. koja postoji sama po sebi. izgleda. a drugi da je to ideja linije. a bronza i kamen u odnosu na statuu. ipak ništa ne sprečava da bude kao u prethodnom slučaju. koju smo prikazali i čiji nam je uzrok poznat. kojim se . ako ima stvari. očigledno da ni bronza ni kamen ne sačinjavaju bitnost kruga. kosti i slične delove. Zbog toga je takođe suvišno svoditi na ovaj način sve stvari na ideje i isključivati materiju. slučaj sa linijom nije isti. Prema tome. za koje postoji istovetnost između ideje i onoga ο čemu je ona ideja. Stoga izvesni filozofi postavljaju pitanje čak i povodom kruga i trougla. U stvari. ali ne vidi se uvek jasno u kojim slučajevima. Najzad.

nije u svakom slučaju deo čoveka. Postoji. polukrugovi ne ulaze u definiciju kruga? To nije zbog toga što su to stvari koje se doživljavaju putem čula. a čas složeno telo). docnije treba da pokažemo u vezi s definicijom kako su elementi sadržani u pojmu. jednostavno znači ova duša. kao krug bez bronze. materija postoji u svemu što nije suština i čist oblik. živo biće je čulno biće i ne može se definisati bez kretanja. Što se tiče matematičkih pojmova. jer se zbog ovog ispitivanja i trudimo da definišemo takođe prirodu čulnih supstanca. nego će biti delovi pojedinih krugova. Naime. U stvari. materija koja se doživljava čulima i. Sokrat. u jednom smislu više stvar fizike. druga koju saznajemo duhom. ili Koriskos. jer oni to nisu. udaljava od istine i navodi na pomisao da čovek može da postoji bez svojih delova. na primer. ako je njegova duša isto što i on. ili Koriskos. nego samo ruka sposobna da vrši svoj rad. iz kog razloga definicije delova ne ulaze u definicije celine. Ali možda to ne sačinjava razliku. ima. brojevi ili nešto slično? Ovo pitanje proučićemo kasnije. U stvari. međutim. nije tačno. ako Sokrat. Zato polukrugovi neće biti delovi kruga uopšte. naime. to jest druge filozofije. slučaj nije isti. Međutim. nego još više na supstance izražene u definiciji. nasuprot tome. ovo telo. kako smo to gore rekli. živa ruka. a samim tim ni bez delova koji imaju izvesno ustrojstvo. ako je bez života. u stvari. jer. i zbog čega je jedan pojam definicije (jer je očigledno da je definisana stvar obično . onda nije deo čoveka. na primer. Da li izvan materiie takvih supstanca postoji neka druga vrsta materije i treba li ispitivati da li postoji neka druga supstanca osim ovih supstanca. onda pojedinačno odgovara opštem. S druge strane. da je telo materija i da se čovek uopšte ili živo biće uopšte sastoji od duše i od tela uzetih i jedno i drugo uopšte. 1037a materija može postojati čak i kod nečulnih bića. dvostruko značenje (jer se tim označava čas duša. čije je proučavanje. Takođe je očigledno da je duša prva supstanca. kao što. ono nas.služio Sokrat mlađi. ruka. dakle. znanje fizičara treba da se odnosi ne samo na materiju. naime. nego ima određeno postojanje.

naime. kao što je slučaj s prvim supstancama. s druge strane. a čas ih ne sadrži. Ο JEDINSTVU DEFINISANE SUPSTANCE Α sada da kažemo ο definiciji αηο ο čemu nije bilo govora u Analitici. Zašto je. pokazali smo da su suština stvari i pojedinačna stvarnost 1037b u izvesnim slučajevima istovetni. definicija složenog tela kao pojma i u drugom smislu. ući će i materija. Pokazali smo. kao što je na primer. to biće jedno. Složeno telo ne može se. Tako postoji istovetnost između krive linije i suštine krive linii'e ako je ona prva supstanca. pošto to nisu delovi supstance. u slučaju čoveka. u stvari. kao pljosnat nos ili Kalias. uzimajući stvari u opštem i objektivnom smislu. što je neodređeno. slučaj čoveka kao dvonožnog živog bića. definisati u svom spajanju s materijom. tu postoji istovetnost samo> slučajnošću. dakle. na primer. Pitanje koje smo postavili u ovom delu zaista nije bez koristi u pogledu naših istraživanja ο supstanci. ili što sačinjava složeno telo s materijom nema istovetnosti sa suštinom ni u slučajnom jedinstvu. nego složenog tela. supstanca je bitan oblik čije spajanje s materijom sačinjava ono što se naziva složena supstanca.jedna. kao što je udubljenost. Smatram da je teškoća u ovome: kako da se objasni jedinstvo u definisanoj stvarnosti za čije objašnjenje kažemo da je definicija? Uzmimo. nego samo u odnosu na svoju prvu supstancu. naravno. U isto vreme objasnili smo zašto definicija suštine jednog pojma čas sadrži njegove delove. neka ovo obeležje bude u stvari definicija čoveka. 12. Najzad. šta je suština pojma i na koji način ona postoji sama po sebi. Utvrdili smo da u definiciju supstance neće ući delovi uzeti u smislu materije. Α pod prvom supstancom podrazumevam onu supstancu koja nije nastala dodavanjem jedne stvari drugoj. Naime. kao što su Sokrat i muzičar. iako je jedna. Međutim. iz spajanja udubljenosti i nosa proističe spljošten nos i spljoštenost (jer će se pojam nosa ponoviti dva puta u ovim izrazima). a nema ih . nego je njen materijalni supstrat. Postoji. Ali u složenu supstancu. ona ima svoje delove). u svemu što je materijalne prirode. definicija duše.

Potrebno je da najpre ispitamo definicije dobivene deljenjem. izvesno jedinstveno određivanje suštine. i rod i materija. to jest da je biće živo i dvonožac? U slučaju čoveka i belog postoji mnogostrukost kad jedan izraz ne pripada drugom. jer tada se dobije jedno jedino biće. u slučaju koji nas zanima elementi definicije ne proizlaze jedan od drugog. definicija je. dakle. treba uočiti razliku koja se tiče živih bića koja imaju noge. to jest glasove) — očigledno je da je definicija određivanje pojma izvršeno na osnovu razlika. u stvari. izgleda da ne potiče od svojih razlika. a njegove razlike čine vrste. pošto bi se sličnim rasuđivanjem moglo napraviti jedinstvo svih atributa izvesne stvari. Međutim. sledeći rod je dvonožno živo biće. Pošto smo to rekli — bilo da rod ne postoji uopšte izvan vrsta bitnih za rod. a ne ο mnoštvu? Sigurno ne stoga što ovi elementi pripadaju istom rodu. Cak prihvatajući i pretpostavku da rod ima udela u razlikama. naredni — dvonožno živo biće bez krila — i tako redom. Drugim rečima. Niži rodovi su prvi rod sa razlikama koje su mu dodate. u izrazu „dvonožno biće". kod živih bića razlike mogu praviti na osnovu nogu. Od dva izraza jedan predstavlja razliku. Prema tome. na primer. a drugi izraz predstavlja razliku. odnosno koje je bez .više. u stvari. prvi rod je životinja. Pa ipak je potrebno da sve što ulazi u definiciju bude stvarno jedno. a jedinstvo je kad je jedno atribut drugog i kad je subjektu čovek dodat neki atribut. Na primer. Α uopšte je od malog značaja da li je broj izraza velik ili malen. pošto bi tada jedna ista stvar potieala u isto vreme od suprotnosti. pa prema tome da li je njihov broj mali ili ih ima samo dva. ukoliko ih imaju. jer supstanca označava. kad se u iz1038a laganju nalaze brojniji izrazi. dvonožac. na primer. kao što kažemo. kao što se. bez krila. živo biće je rod. jer i tu postoji mnoštvo u razlikama koje karakterišu čoveka. treba da bude određivanje jedne stvari. nastala bi ista teškoća. bilo da postoji. na primer. ali samo kao njihova materija (jer glas je. U definiciji nema ničeg drugog osim roda zvanog „prvi" i razlika. jer su razlike koje dele rod suprotnosti. rod. jednu stvar i jednu određenu stvarnost. a drugi rod. Zašto se tu radi ο jedinstvu. ona. ne treba reći za biće koje ima noge da je to biće koje ima krila. a to je beo čovek. to jest sa nogama. Ali potrebno je i da se deljenje nastavi pravljenjem razlike među razlikama.

Α ovaj postupak treba tako postepeno produžiti sve dok se ne dođe do vrsta među kojima ne postoji razlika. čovek definisao kao dvonožno živo biće koje ima noge. jasno je da je definicija određivanj e pojma izvršeno na osnovu razlika. kaže „živo biće koje ima noge" i „dvonožno živo biće". To bi se primetilo odmah kad bi se obrnuo red izraza definicija ove vrste. tako će se postupiti jedino kad je nemoguće naći bitne razlike. suština. a broj vrsta živih bića koja imaju noge biće ravan razlikama. biti oblik i supstanca. ODNOS SUPSTANCE 1 OPŠTIH POJMOVA 1038b Pošto je suština stvari predmet našeg ispitivanja. onda će poslednj a vrsta očigledno biti sama supstanca stvari i njena definicija. biće više ponavljanja. na primer. odna će jedna. Kao što se supstancom naziva subjekt. „koje ima noge" je suvišno ako se prethodno reklo dvonožno. ako se živa bića s nogama dele na bela i na crna. na primer. jer ne treba ponavljati iste stvari u definicijama. dakle. Međutim. . na primer. deljenje vrši prema slučajnim osobinama. Ako se. i to poslednja. Toga trenutka dobiće se onoliko vrsta nogu koliko ima posleđnjih razlika. Ali deljenje će moći biti samo ovakvo. Od onoga što ima noge postoji ono što ima rasečenu nogu i ono što nema rasečenu nogu. Α ako se ovaj poslednji izraz podeli deljenjem koje mu je svojstveno. jer su to razlike u nozi. 13. ako se želi pravilno govoriti. dakle. vratimo se ponovo tome predmetu. njihovo spajanje. kad se. Ako se. koje ima dve noge. onda će biti onoliko razlika koliko ima stepena u deljenju. Prema tome. kad bi se. Ako je tako. ukoliko se deljenje \TŠi pravilno. to se ipak dešava. osobina „rasečena noga" je način postojanja noge. naprotiv.krila. Međutim. to je suvišno. i to upravo poslednje razlike. upravo onoliko koliko ima razlika. pri svakom koraku napred postigne razlika u razlici. primedbe koje treba da se kažu ο prirodi definicija izvedenih metodom deljenja. to ne znači ništa drugo nego živo biće koje ima noge. u supstanci nema reda: kako se odista može zamisliti neki raniji i neki kasniji elemenat? To su.

Ali nije moguće da ona bude zajednička svima njima. nemoguće je i besmisleno da neko određeno biće i neka supstanca. ne potiču ni od supstanci ni od neke određene stvarnosti. jer su stvarnosti čija je supstanca jedna. jer bi tada bila odvojena od nje. pošto opšte ne može da bude supstanca u smislu suštine. bude supstanca. to je nemoguće. drugim rečima. ili neće biti ni jedne od njih. u Sokratu. nego samo od kvaliteta. naprotiv. a opšte je uvek atribut nekog subjekta. Ali. opštim se naziva ono što pripada mnoštvu. Uostalom. Proučili smo dva od ovih značenja: suštinu i subjekt. uopšte uzev. Počnimo. kao što je. Štaviše. ma kakav on bio. takođe jedno i ista stvarnost. Cija će. Osim toga. reći će se zar ono ne može da bude uključeno u suštinu. živo biće uopšte. ako su sastavljeni od delova. kao živo biće sa svojim čulima. Po mišljenju izvesnih filozofa. ni po vremenskom redu. u stvari opšte. Međutim. izgleda nemoguće da neki opšti pojam. Opet će se ponoviti iste posledice. na primer. kao u pojmu svojstvenom toj vrsti. biće supstanca onoga u čemu je sadržano. nešto zajedničko. Osim toga supstancom se naziva ono što nije atribut nekog subjekta. na primer. isto onako kao što je čovek uopšte supstanca pojedinačnog čoveka u kome je prisutan.tako se supstancom nazivaju i opšti pojmovi. Tada bi ne-supstanca i kvalitet bili vremenski raniji od supstance i od određene stvarnosti. Pre svega. opšti pojam je takođe uzrok u punom smislu reči i prapočetak. a ako je supstanca jedne stvari. jer ni po logičkom redu. od malog je značaja što ne postoji definicija za sve elemente koji ulaze u supstancu. dakle. supstanca svakog pojma je ona koja mu je svojstvena i koja ne pripada nekom drugom. Zivo biće uopšte ipak će biti supstanca nečega. koji . dakle. čija je suština jedna. Opšte je. ni po redu postanka određivanja ne mogu biti vremenski starija od supstance. ta pojedinačna stvar će biti isto što i sve ostale. biti supstanca onoga što je opšte? Trebalo bi da bude sviju pojedinačnih stvari kojima se pripisuje. naime. da raspravljamo i ο ovoj stvari. U stvari. ili kao materija sa svojom entelehijom. živo biće elemenat suštine čoveka i konja? Onda je jasno da postoji i neka definicija toga elementa. Rekli smo da se subjekt podrazumeva na dva načina: ili kao određeno postojanje.

nisu nikada jedna stvarnost u entelehiji. niti postoji van vrsta i u nekoj drugoj stvari. nego samo izvesnu osobinu stvari. Ako je. na primer. ili diada nije jedna stvar. Ako nijedna supstanca ne može da bude sastavljena od onoga što predstavlia opšte osobine. dvostruka linija sastoji se od dveju polulinija. Ipak je celom svetu jasno. on poistovečuje supstance s nedeliivim česticama. Onda će to biti definicija ničega. ona neće moći proisticati iz supstanci koje su u njoj sadržane. ili jedinica nije u entelehiji diade. a ne neku određenu stvarnost. ali ako postoji mogućnost da budu dve. ima definiciju. jer entelehija razdvaja. naime. Α sada izlazi da je nema ni ona sama. ovo razmatranje ima i jednu teškoću. U protivnom slučaju. Međutim. ni jedan od elemenata sadržanih u definiciji nije supstanca bilo čega. nema nekog drugog živog bića osim posebnih vrsta živih bića i da ni jedan drugi od elemenata sadržanih u definiciji ne postoji zasebno. postojaće druga supstanca koja će tako biti supstanca dveju stvarl Iz ovoga uopšte sledi da. kako to neki tvrde. supstanca. jedna. upravo ona. osim mnogih nezgoda. jer.je sam supstanca. one mogu da budu jedna. . On kaže da je nemoguće da jedno postane od dva. još jedan razlog je taj što ni jedan od zajedničkih atributa 1039a ne znači neku određenu stvarnost. i u ovom smislu Demokritova tvrdnja ima osnova. Isto to moći će se zaista očigledno reći i za broj. Ova razmatranja pokazuju da ništa od onoga što u stvarnostima postoji kao opšte nije supstanca. onda svaka supstanca mora da bude nesastavljena. a mi smo to rekli već ranije. jasno je i iz jednog drugog razloga. ali samo potencijalno. ako je čovek supstanca i ako su ovakve vrste supstance. Nemoguće je da supstanca proizlazi iz supstanci koje bi ona sadržala kao u entelehiji. Ili će to biti definicija u jednom smislu. dolazi se do dokazivanja ο trećem čoveku. da jedino supstanca. Ali ovo pitanje biće jasnije raspravljeno u onome što ćemo docnije reći. a u drugom ona to neće biti. i ako nije moguće da supstanca bude sastavljena od supstanci u entelehiji. dakle. Na primer. tako da iz tog razloga ne bi moglo da bude definicije nijedne supstance. bolje rečeno. ako je broj. ili da od jednog budu dva. spajanje jedinica. pošto „opšte" znači izvesnu osobinu stvari. Ovim mislim da kažem da. Α da je to tako. ili. pošto stvarnosti koje su na taj način dve u entelehiji.

tako da kažem. dakle. Pretpostavimo. Prema tome. jer pojam živog bića ostaje isti kad se prelazi sa čoveka na konja. S druge strane. samo živo biće naći će se u beskrajnom mnoštvu. na koji se način može razumeti kad neko kaže da je živo biće dvonožac ili da ima noge? Možda će se odgovoriti da tu ima dodavanja. ako se kaže da živo biće potiče od dvonošca i živog bića sa mnogo nogu. pošto je u ovom slučaju odvajanje nemoguće. živo biće je ili jedan isti pojam uzet u brojnom smislu. onda će biti. Štaviše. jer se svaka vrsta ne naziva po nečem drugom nego po živom biću. tako da je i živo biće supstanca. Ako. iz definicije je jasno da je to jedna i ista stvar. ili različita stvar u svakoj vrsti. u stvari. Štaviše. od koje će supstance poticati to živo biće i kako od nje . Osim toga. dodira ili mešanja osobina. samo živo biće postojaće u svakoj od ovih vrsta. Međutim. U stvari.14. onda bi nešto drugo sačinjavalo supstancu ljuidske vrste. a supstanca drugoj. onda to pokazuje da su to odvojena bića i supstance. da je živo biće jedno i istovetno s konjem i čovekom. živo biće sadržano u svakoj vrsti biće sama supstanca te vrste. ako to pretposta-"· vimo. Ako ne bi bilo tako. neograničen broj vrsta čija je supstanca živo biće. Ako ideje zaista postoje i ako je živo biće po sebi u čoveku po sebi i u konju po sebi. Međutim. sve ove pretpostavke su besmislene. onda se dolazi do onoga što je nemoguće: suprotni atributi biće dodati u isto vreme jednoj istoj supstanci. ako nije tako. nije slučajno da čovek vodi svoje poreklo od živog bića. ODNOS IDEJA I SUPSTANCE Iz ovoga što je prethodno rečeno jasno proizlazi mišljenje onih koji tvrde da su ideje supstance sposobne da postoje odvojeno i koje u isto vreme predstavljaju pojam vrste i razlika. S druge strane. i zašto u ovom slučaju to živo biće neće takođe biti odvojeno od samog sebe? Zatim. postoji čovek po sebi i kroz sebe kao određeno i zasebno biće. one neće pripadati jednoj stvari. dakle. onako kao što si to ti sam sa sobom. Kako će ono što je jedno 1039b moći ostati jedno u odvojenim bićima. U svakom živom biću to je drugačije. dva elementa od kojih se on sastoji. to jest živo biće i dvonožac. ako se prihvati da su svi elementi koji sačinjavaju čoveka ideje.

pošto se mišljenje odnosi jedino na nesigumo. kako je moguće da to živo biće. jer smo pokazali da se on nikada ne stvara niti proizvodi. one neprihvatljive. pa i još čudnije. a čas neznanje. zbog toga su sve pojedinačne supstance koje saznajemo putem čula podložne uništenju. Ako su. ne može da postoji nauka koja je čas nauka. s druge strane. za te stvarnosti neće biti ni definicije ni dokazivanja. Ako je. ne stvara se ono što je suština kuće. ako. pošto je sposobna i da stvara. ODNOS IDEJA I POJEDINACNIH POJMOVA Postoje dve vrste supstance: složeno telo i oblik. očigledno je da nema ideja ο stvarima koje saznajemo putem čula. Sva supstanca uzeta u smislu složenog tela je uništiva. ili on ne postoji bez stvaranja ili bez uništenja. jer je ta neizvesnost obeležje mišljenja. Naprotiv. kako to kažu izvesni filozofi. dakle. pojam postoji nezavisno od postanka (naime. u vezi sa saznanjima koja primamo putem čula ponovo se pojavljuju iste posledice. takođe nije moguće da postoji dokazivanje ili definicije onoga što može da bude drugačije nego što jeste. Stvarnosti podložne uništenju nisu više dostupne saznanju kad nestanu iz oblasti čulnog saznanja. Pod ovim uslovima očigledno je da ne može da 1040a bude ni definicije ni dokazivanja pojedinačnih supstanci koje se saznaju čulima. predmet dokizavanja ono što je potrebno i ako definicija pripada jedino nauci.postaje živo biće? Ako ne potiče od nje. nego 0110 što je bitno za neku posebnu kuću). Smatram da je jedna vrsta supstance pojam spojen s materijom. Razlog zbog koga nema ni definicije ni dokazivanja pojedinačnih supstanci koje se saznaju čulima je taj što te supstance imaju materiju čija je priroda takva da mogu da postoje i da ne postoje. u pogledu pojma ne dešava se tako nešto kao što je propadanje. . koje je supstanca. dok je druga pojam u punom smislu reči. Stoga je u odnosu na te definicije potrebno znati da je definicija pojedinačnog uvek neizvesna i da prava definicija u stvari nije moguća. premda se pojmovi ο njima sačuvaju u svesti. bude baš ono što jeste? Štaviše. dakle.

. Ideja. prigovoriće se da ništa ne sprečava da se razna imena. ili bi ti dao neko drugo obeležje koje bi se moglo pripisati i nekom drugom. to su inače odvojena bića. Međutim. kao što smo rekli. koju bi bilo moguće potvrditi samo jednim pojedinačnim slučajem. moraju nužno primenjivati na druge stvarnosti. definicija se nužno sastoji od reči. Stoga. Još jedan razlog je taj što su živo biće i dvonožac vremenski stariji u redu bitnosti. pripisuju mnoštvu stvarnosti. ako ni jedno ni drugo nisu odvojeni. ako su iideje sastavljene od ideja (a one to moraju biti. ne vidi se da je nemoguće definisati ono što je večito. rod neće postojati zasebno od vrsta. onda treba da te ideje. Pogrešno je ne samo dodavati obeležje čije ukidanje ne bi sprečilo Sunce da postoji. s druge strane. Zatim. na primer. One se. pošto su u najmaniu ruku vremenski stariji od složenog tela i delova složenog tela. Zaista. ili su odvojeni i jedno i drugo. dakle. Ako bi. koje su njihovi sastavni delovi. kako bi se došlo do njihove spoznaje? Tada bi postojala posebna ideja. jer je i sam čovek odvojeno biće. Prema tome. isti će slučaj biti i sa razlikom. kao što su živo biće i dvonožac. rekao bi da si mršav ili belo biće.Zbog toga je takođe nemoguće definisati bilo koju ideju. kako to kažu neki filozofi. kao što su Sunce ili Mesec. a ne na stvar koja se definiše. neko definisao tebe. spada u vrstu pojedinačnih pojmova i ona je zasebno biće. na primer. i sva zajedno jednoj stvarnosti. ako ne bi bilo tako. jer su elementi manje sastavljeni od složenih tela). Međutim. reči stvorene upotrebom zajedničke su svima članovima vrste koju označavaju. ili ni živo biće ni dvonožac nisu odvojeni. pošto u ovakvom odnosu stvari svaka ideja dolazi od nečega. na primer. budu potvrđene mnoštvom bića. kad se kaže. pošto se inače ne bi razumele. naročito ono što je jedinstveno. obeležava živo biće i dvonošca. to ne izgleda prihvatljivo. koje se okreće oko Zemlje ili koje se skriva noću (jer iz ovog bi sledilo da. Međutim. svako napose. a ako rod postoji zasebno od vrste. a reči ne sme da izmišlja onaj koji definiše. a ne mnogobrojnima. Pre svega treba odgovoriti da je samo složeno telo atribut koji pripada dvama elementima koji ga sačinjavaju i da dvonožno biće. kad bi se Sunce zaustavilo ili sijalo uvek. a ono što je starije od složenog tela ne iščezava sa složenim telom. Tako bi nužno bilo i u slučaju kad bi živo biće i dvonožac bili večita bića.

Međutim. što bi bilo besmisleno. Iz ovog razloga neka živa bića žive i pošto se iseku na delove. kao što su takvi i zemlja. Pošto se jedan uzima u značenju jedne stvarnosti. svi oni tada postoje samo u stanju materije). pa i kad dođe do odvajanja.i'edinstvo. koja ima te atribute. U takvom slučaju to bi bilo samo sakaćenje. onda bi postala jasna istinitost ovoga što smo upravo rekli. Sunce je bilo uzeto 1040b u smislu pojedinca. pa ipak to još nisu supstance. kao i odgovarajući delovi duše. ODNOS POJMA „JEDAN" I POJMA „STVARKOST" Očigledno je da čak i među stvarima za koje se smatra da su supstance većina njih postoji samo kao mogućnost. ona će očigledno biti Sunce i biće zajednička definicija. pod uslovom da njihovo jedinstvo i njihova neprekidnost budu delo prirode. Takvi su delovi živih bića (jer ni jedan od njih ne postoji odvojeno. S druge strane. ali takođe je pogrešno pominjati atribute koji bi mogli biti prikladni za neku drugu stvar. samim tim što poseduju načela kretanja počev od jedne tačke koja se nalazi u zglobovima. a ne nasilja ili nepotpunog prirodnog spajanja. kao što su Kleon ili Sokrat. ni jeđan od ovih elemenata ili delova nije . ako bi ta druga stvar. Međutim. jer ništa od onoga što je zajedničko stvamostima nije .biće" i „jedan" zaista su više supstanca nego što su to prapočetak. bila upravo stvorena. U stvari. vatra i vazduh. očigledno je da ni jedan ni stvarnost ne mogu biti supstanca stvari. pošto je sama supstanca onoga što je jedno jedna. čak i u ovom slučaju ovi delovi će postojati samo potencijalno. U ovom pogledu s njima je isti slučaj kao s elementom uopšte i s prapočetkom uopšte. elemenat i uzrok. i pošto stvarnosti čija je supstanca u brojnom smislu jedna predstavljaju brojno jedinstvo. zašto ni jedan od onih koji prihvataju ideje ne stvori definiciju bilo koje ideje? Ako bi pokušali da to učine. na primer. Oni su kao čisto dodavanje jednog drugom pre nego što se obrade i stvore nešto što je jedno.. mi pitamo koji je to prapočetak da bi došli do potpunije spoznaje stvarnosti. jer Sunce znači izvesnu supstancu). postoje u entelehiji kao i u mogućnosti.ne bi više bilo Sunca. Covek bi naročito mogao doći u iskušenje da pretpostavi da delovi živih bića. Među ovim pojmovima . 16. Pa ipak.

znači ne istraživati upravo . Uzrok njihove zablude je u tome što nisu u stanju da objasne kakva je priroda tih supstanca. ponovo se oslanjajući na jedno drugo načelo. mislim. to treba da bude naša ishodišna tačka. ili istraživati nešto drugo. večite supstance. pri svemu tome bile. U stvari. pristalice ideja su u jednom smislu u pravu što idejama pripisuju odvoieno postojanje. znači istraživati ono što smo upravo rekli.. mi ih poznajemo): čovek po sebi i konj po sebi pristupačni su saznanju putem čula. Α ipak bi zvezde. Staviše. kakva je ona vrsta stvari. Α pitati se zašto. Pa ipak. Prema ovome što smo rekli. a ne to. Iz ovoga sledi da i u ovom slučaju. u drugom smislu oni greše što kod ideje prave jedinstvo od mnoštva. Prema tome. jasno je da ni jedan od opštih pojmova nije supstanca i da nema nikakve supstance sastavljene od supstanci. možda ćemo pomoću toga uspeti da unekoliko osvetlimo i onu supstancu koja postoji odvojeno od onih koje se saznaju putem čula. ono što je jedno ne može da bude na vise mesta u isto vreme. Supstanca se zaista uvek pripisuje jedino samoj sebi i subjektu kome pripada kao njegova supstanca. drugim rečima. onih koje nisu podložne uništenju i koje su van i pojedinačnih i čulnih stvari. ispitivati zašto je čovek muzičar čovek muzičar. ili zašto je čovek muzičar. Supstanca je prapočetak i uzrok. Oni takođe stvaraju te ideje kao bitno istovetne sa stvarnostima podložnim uništenju (u stvari. dok se ono što je zajedničko nalazi u isto vreme na više mesta. Međutim. očigledno je da ni jedan od opštih pojmova ne postoji van pojedinačnog i u odvojenom stanju. pošto su hteli da od njih naprave supstance. POJAM GRANlCNOG Potrebno je ustanoviti prirodu supstance. čak i ako ne znamo koje supstance koje ne saznajemo putem čula postoje. 17. čak i kad ih ne bismo nikada videli. različite od onih koje poznajemo. uvek znači težiti ka saznanju zašto neki atribut pripada nekom subjektu. ipak je potrebno prihvatiti da i one postoje. Međutim. a mi smo im samo dodali 1041a reč po sebi. istraživati zašto je izvesna stvar ona sama.supstanca.

istraživanje je bespredmetno. drugi uzrok se traži i kad se radi ο onome što postoji kao stvarnost. Međutim. jer je i on uzrok. uzrok je suština). da Mesec prolazi kroz pomračenje. Ali. na primer. 1041b kad ispitujemo: šta je čovek. to je stoga što nemamo posla s prostim izrazom i što ne utvrđujemo zbog čega izvesni elementi sačinjavaju izvesnu celinu. dakle. ali činjenica da je neko biće to što jeste. U ovom slučaju se onda očigledno ne ispituje zašto je čovek ono što je čovek. a suština je u izvesnim slučajevima konačni uzrok. opeke i kamen. dok se ovakav uzrok istražuje samo ako se radi ο stvaranju i uništenju. Ipak treba da je potpuno jasno da pomenuta stvar pripada subjektu. bez sumnje. čine kuću? Očigledno je. Na ovaj način traži se uzrok . ili da je ovo telo čovek. kao što su. suština je prvi pokretač. sa kućom ili sa posteljom. treba ispitivati stvari izdvajajući jasno njihove elemente. očigledno je da se istraživanje odnosi na materiju: zašto materija postoji kao izvesna stvar. Međutim. zašto je čovek čovek. neko bi možda mogao postaviti pitanje zašto je čovek živo biće te vrste. takav je slučaj. zašto grmi? To je isto kao kad bi se reklo: zašto nastaje grmliavina u oblacima? Naime. (U stvari potrebno je da činjenica. Na isti način reći će se da je ova stvar čovek. u drugim slučajevima. Tako. bude već poznata. na primer. Pita se zašto izvesna stvar pripada nekoj drugoj stvari. što znači u isto vreme ispitivati nešto i ne ispitivati ništa. jedini je razlog i jedini uzrok koji se može navesti kao odgovor na svako pitanje. kao kad se pita: zašto izvesne stvari. može se postaviti pitanje: zašto je ovo kuća? Zato što mu suština kuće pripada kao atribut. na ovaj način ispituje se zašto se izvesna stvar pripisuje nekoj drugoj. ako to nije slučaj.ništa. Α pošto je potrebno da se stvar najpre postavi i da postoji. (Posmatran sa logičkog gledišta. da se ovde istražuje uzrok. Predmet istraživanja najlakše izmiče saznanju kad stvari ο kojima se govori ne stoje u određenom uzajamnom odnosu kao. ili postojanje stvari. kao opšti odgovor koji se primenjuje na bilo šta. Α to je opet samo potvrđivanje njenog jedinstva. osim ako neko ne bi rekao da je to stoga što je svaka stvarnost nedeljiva u odnosu na samu sebe. na primer. ili muzičar muzičar). kao. na primer. Na primer.

Slog je. naprotiv. Ako. kao što su na primer. nego je još nešto. onda će se ponoviti isto rasuđivanje: telo će biti sastavljeno od toga elementa sa vatrom. odredimo njihov konačni smisao. Α pošto izvesne stvari nisu supstance stvari. Ako je to spoj elemenata. jasno je da nije moguće nikakvo istraživanje ni proučavanje jednostavnih stvari. on će očigledno biti sastavljen. Α slog ne znači slova koja ga sačinjavaju: Β Α nije istovetno sa Β i A. to je. Isti je slučaj i s drugim složenim telima. povezujući ih u jednu celinu. ne čistom dodavanju jednoga drugome.materije. KNJIGA VII 1. smatramo da i ovo načelo mora da bude ili elemenat. Međutim. tako da će se otići u beskonačnost. nego je još nešto drugo. dok slova postoje i dalje. nego je suštinski prapočetak. samoglasnik i suglasnik. nego od više njih. kao i vatra i zemlja. Naime. ne od jednog elementa. dok su ο drugima. Ο PRIRODI SUPSTANCE 1042a iz onoga što smo rekli potrebno je da izvedemo zaključke i da. a da je ono slog. jest uzrok da je ovo telo. Ono što je sastavljeno od nečega na taj način da čini jednu jedinstvenu celinu slično je. izgleda očigledno da sama priroda predstavlja suštinu stvari. zemljom i još nečim drugim. jer posle raspadanja elemenata celine više ne postoje. . to je njena suština. Elemenat je ono na što se stvar deli i što je u njoj prisutno kao materija. drugim rečima. tako da možemo istaći istu teškoću kao za telo ili slog. to je pojam kojim se određuje njeno postojanje. to jest telo i slog. dakle. prvobitni uzrok njene stvarnosti. U odnosu na supstance. iako nije elemenat. metod za istraživanje stvari ove vrste je drugačiji. prapočeci i elementi supstanci. može se pomisliti da postoji neko načelo spajanja koje. za slog slova Α i B. nešto što ne čine samo njegova slova. Prema tome. pošto bi inače taj jedini elemenat bio sama stvar. ο prirodi jednih postignuta je saglasnost sviju filozofa. nego slogu. u stvari. ovo načelo predstavlja suštinu svake stvari. niti je telo isto što su vatra i zemlja. ili toplo i hladno. Rekli smo da su predmet našeg ispitivanja uzroci. a telo nije samo vatra i zemlja. ili sastavljeno od elemenata. U stvari. nego su sve te supstance stvorene prirodom i prirodnim postojanjem. ona nije elemenat. dakle.

kao vatra. i to je u jednom smislu materija. a koji nisu. U trećem smislu to je telo sastavljeno od materije i oblika. i da li su delovi definisane supstance takođe delovi definicije. do zaključka da je rod više supstanca nego što su to vrste. Drugo rasuđivanje dovodi. odvojiv samo logičkim razlikovanjem. i koje postoji u potpuno odvojenom stanju. pak. Pošto je suština stvari njihova supstanca. zatim biljke i njihovi delovi. Α budući da definicja predstavlja jedan pojam. kad je u pitanju određena stvarnost.otvoreno prihvaćena samo neka posebna tumačenja. zemlja. njihovo značenje protumačićemo docnije. među supstancama posmatranim u ovom smislu samo su jedne odvojene. bilo je potrebno razmotriti i pojam tih delova. videti koji su od njih delovi supstance. dok pojam ima svoje delove. i konačno svemir i delovi svemira. To su supstance koje saznajemo putem čula. pošto se one na osnovu istog rasuđivanja smatraju supstancama. a ono što je opšte da je više supstanca nego što je to pojedinačno. životinje i delovi životinja. a ne kao aktivnost. Pređimo sada na supstance ο kojima se svi slažu. voda i druga prosta tela. kao što su suština stvari i njihov supstrat. Međutim. koje je jedino podložno stvaranju i uništenju. Zatim smo videli i to da ni opšte ni rod nisu supstance. U stvari. Ali. Naime. Pod materijom ja smatram ono što je takvo kao mogućnost. dok druge to nisu. supstrat je supstanca. u drugom smislu to je pojam i oblik što je. One ο kojima se svi slažu su prirodne supstance. morali smo odrediti prirodu definicije i atriibuta po sebi. a definicija iskazivanje koje izražava suštinu. . rasuđivanjem se može utvrditi postojanje drugih supstanci. izvesni filozofi smatraju da su to supstance različite od onih koje saznajemo putem čula. Što se tiče ideja i matematičkih pojmova. na opšte i na rod nadovezuju se ideje. Što se tiče supstanci koje su prihvatili samo neki filozofi to su ideje i matematički pojmovi. a sve supstance dokučive čulima su materijalne prirode.

bilo po menjanju. menjanje po supstanci nije sadržano u dragim promenama. SUPSTANCA KAO MATERIJA. a to je njihov red. na primer medovina. ono što je u trenutku uništenja predmet određen oblikom i u trenutku stvaranja predmet lišen oblika. ostaje nam da kažemo šta je supstanca stvari koje doživljujemo putem čula. Za izvesne je to lepak. kod nekih stvari dolazi u obzir više ovakvih elemenata. očigledno je da postoje mnogobrojne razlike. za druge stvari to je veza. Α menjanje po supstanci sadrži i druge promene. Na primer. bilo u jednoj. a posle će biti manje ili veće. 2. na primer. Kod drugih ulaze klinci. Međutim. ako izvesna stvar ima lokalnu materiju. a uskoro će biti na drugom mestu. Pošto postoji saglasnost u pogledu supstance posmatrane kao supstrata i kao materije. kao što je. a to je njihov spoljni izgled. nije potrebno da ima i materiju kao izvor stvaranja i uništenja. a posle propada. Pošto telo. U promenama rastenjem postoji ono što sada ima izvesnu veličinu. Naprotiv. a ona sama postoji kao mogućnost. Tako je za jedne stvari bitan način sastava njihove materije. stvari se razlikuju bilo po srazmeri. bilo po dodiru. posmatrana kao delovanje. pošto. pošto u svima promenama od suprotnog ka suprotnom postoji nešto što je predmet promene. OBLIK I STVARNOST Kakva je razlika između apsolutnog i ne-apsolutnog stvaranja? Ο tome je bilo govora u raspravi „O fizici". kao što su one koje proističu iz mešavine. a to je njihov položaj. kao kod knjige. kao subjekt i materija.Ali očigledno je da je supstanca čak i materija. 1042b isto tako u promenama po supstanci postoji ono što je sada stvoreno. kao kod sanduka. ostaje jedno i istovetno. bilo u dve. snop. a zatim bolesno. U promenama kvarenjem postoji ono što je sada zdravo. u promenama po mestu postoji ono što je sada ovde. Izgleda da Demokrit zaista misli da među stvarima postoje samo tri razlike. Najzad. kod izvesnih stvari postoji razlika u .

a njihova nestvarnost postoji u suprotnoj činjenici. mi ćemo reći da ie to komad drveta ili kamena koji ima izvestan raspored. one su ipak u svima ovim slučajevima istovetne sa supstancom. takav će biti slučaj ruke ili noge. sve ove razlike moći će se svesti na pravu i na krivu liniju. dok izvesrd imaju najzad i druge razlike. Ako se hoće definisati . Ove razlike zaista nikada nisu supstance. kuća. i u ovim drugim definici. a druge premalo. ili od glatkog i rapavog. U ovim uslovima potrebno je zapaziti rodove koji sadrže razlike (jer će ovi rodovi biti prapočeci bića). neki povezani. u ovim razlikama treba tražiti uzrok koji čini da je svaka od ovih stvarnosti ono što jeste. Isto tako. Za neke stvari njihova stvarnost definisaće se svima ovim razlikama ujedno. koje sve zaista nisu ništa drugo do vrste prekomernosti i nedovoljnosti. Α kako je u definiciji supstanci ono što potvrđuje materija samo dejstvo.iama to će biti ono što naiviše liči na dejstvo. ili gusto i retko. ako treba definisati prag. jer ima takav položaj. Izvesne stvari razlikuju se po nekim od ovih čulnih svojstava. drugi zgusnuti. ili u čulnim osobinama: tvrdoća i mekoća. i druge razlike ove vrste. Za neke stvari to je razlika u vremenu: ručak i večera. Biti led znači za vodu da je zgusnuta na izvestan način. kad se radi ο stvarima koje imaju kao prapočetak više ili manje. gustina i razređenost. pošto su neki njihovi delovi izmešani. Iz ovoga jasno proizlazi da će i stvarnost svake stvari imati mnogo značenja. suvoća i vlaga. za neke druge stvari njihova stvarnost sa1043a stojaće se u tome što su izmešane. ako izvesna stvar dobija svoju stvarnost od nekog oblika. pošto je supstanca uzrok koji čini da je stvar ono što jeste. to su opeke ili grede raspoređene na izvestan način (osim ako se ovome ponekad doda i konačni uzrok). druge po svima ovim svojstvima. čak ni u njihovom spajaniu s materiiom. njegova stvarnost znači za njega biti postavljen na izvestan način. ili u mestu: vetrovi. i jedne uopšte što ih imaju suviše. Najzad. na primer. Izvestan predmet je u stvari prag. drugi spojeni.položaju: na primer prag i greda iznad vrata (ove se stvari razlikuju pošto su postavljene na izvestan način). Iz ovog izlaganja očigledno proizlazi da. Na primer.

Najzad. ona je čas kao rnaterija. sklad će biti izvesna mešavina visokog i niskog zvuka. tada se govori ο kući kao mogućnosti. ili pak samo diadu. More je subjekt posmatran kao materija. čas. sklonište napravljeno od opeke i delova prema izvesnom rasporedu. Šta je mirovanje? To je ravnina morske površine. neki drugi od pokazanih načina. jer je sve to materija. čas mešavina. kuća se može definisati da je od kamena.led. ili stvarnost i oblik. dok definicija koja se pravi počinjući sa bitnim elementima više zavisi od materije. jasno se zapaža kako je supstanca dostupna čulima i kako ona postoji. kad se definiše. Na primer. SUPSTANCA U ENTELEHIJI I NJEN ODNOS PREMA BROJU s Treba da znamo da je u izvesnim slučajevima teško videti da li imenica izražava sastavljenu supstancu. to jest sklonište. Vazduh je materija. naime. opeke i drveta. Prema onome što smo rekli. ili pak stvarnost i oblik. nameravati da se ona definiše kao sklonište za zaštitu ljudii i dobara ili nešto drugo ove vrste znači govoritio kući u stvarnosti. kao treći stepen. to je čas jedinjenje. reći će se da je to voda smrznuta ili zgusnuta na izvestan način. da definicija prema razlikama zavisi od oblika i dela. Ravnina površine je stvarnoet i oblik. pa je prema tome različita i definicija. Na osnovu svega ovoga jasno je da je delanje različito prema raznim materijama. spajanje u defmiciji u isto vreme i jednog i drugog predstavlja. Izgleda. i tako redom. Zbog ix>ga. da li izraz linija znači diadu u dužini. suštinu ovih stvari. S druge strane. a mirovanje stvarnost i supstanca. U ovu vrstu spadaju i one definicije koje je prihvatio Arhitas a koje se odnose na skup materije i oblika. može se upitati da li izraz „kuća" znači ili skup oblika i materije. najzad. čas kao oblik i stvarnost. 3. Isto tako. Na primer: šta je zatišje? To je mirovanje vazdušne mase. U trećem smislu to je skup jednog i drugog. Da li živo biće .

Sto se tiče pitanja da li su supstance bića podložnih uništenju odvojene. Isto je tako i u svima drugim slučajevima. Ali ova dvosmislenost. Iz ovog ispitivanja očigledno je da slog ne sačinjavaju slova i njihov spoj i da kuću ne čine opeke i njihov spoj. ni spoj ni mešavina ne sačinjavaju stvari za koje postoji spoj ili mešavina. ne kao nešto što se može izraziti jednom definicijom. biće istovetno sa svojom suštinom. I ovo je sasvim tačno. osim ako se i duša ne označava imenom „čovek". Takva su bića koja ne mogu da postoje odvojeno od pojedinačnih stvari. pored toga što je živo biće i dvonožac. Međutim. nego kao nešto što se odnosi na jedan jedinstven izraz. kuća ili komad . Duša i suština duše u stvari su istovetne. pošto supstanca na svaki način 1043b pripada samo obliku i stvarnosti. nužno je da ta suština mora biti ili večita. ili dušu? Jer duša je supstanca i stvarnost određenog tela. na drugom mestu dokazano je i očigledno prikazano da oblik nije nikada ni proizveden ni stvoren. nego mora da ima i neko drugo obeležje. onda je. ako je prag to po svom položaju. S druge strane. ni spoj elemenata. a to nešto je bitna supstanca. Covek takođe nije živo biće i dvonožac. položaj ne sačinjava prag. Izraz „živo biće" može se čak primeniti na dva načina. Jasno je samo jedno: to odvajanje je nemoguće bar za neka bića. dakle. u ovom poslednjem slučaju.izražava dušu u telu. kao što su. prapočetak jedinstva koji se izx>stavlja kad se zadovoljavamo pominjanjem materijalnih elemenata. još je daleko od toga da ovo bude očigledno. koja je važna na drugim područjima. onda taj uzrok određuie i samu suštinu stvari. na primer. ovaj prapočetak jedinstva uzrok postojanja i suštine nečega. nego je prag više određen položajem. ali suština čoveka i čovek nisu istovetni. bez značaja je za naše istraživanje supstance dostupne čulima. ako su to čisto materijalni elementi. 111 podložna uništenju bez procesa uništenja. dok ono to nije u prvom slučaju. i sposobna za stvaranje bez procesa stvaranja. Naime. nešto što nije ni elemenat. Na primer. Ako je. da je ono što je proizvedeno samo skup materije i oblika.

ako je jedan. ali onda treba da se kaže šta sačinjava jedinstvo mnoštva. Definicija je u stvari vrsta broja. pošto je u oba slučaja uzrok isti. Broj zaista ili nije jedan. jer definicija nije ništa drugo do pričanje na široko i ono može objasniti samo kakve je vrste stvar. i pošto jedan deo definicije mora da igra ulogu materije. i definicija je jedna. Zbog ovoga je očigledno da. u stvari. ako se supstance mogu izjednačiti s brojevima. za novac će se reći. Po tom istom shvatanju. to nije više isti. Možda čak ni same ove stvari nisu stvarno supstance. Na primer. Isto onako kao što kod broja. treba da i kod broja postoji ono što ga čini jednim. kako neki kažu. ili je pak jedan. to se može učiniti na način koji smo pokazali. nego je čisto dodavanje. tako 1044a ni definicija ni suština ne ostaju iste ako im se oduzme ili doda neki elemenat. S druge strane. a drugi deo ulogu oblika. a ne kako to tvrde izvesni filozofi. Supstanca je jedna u smislu kako smo to pokazali. Na taj način može se zaključiti da postoji jedna jedina vrsta supstance koja se može definisati i izraziti. na način na koji je jedna jedinica ili tačka jedno. bilo da je saznajemo duhom. Prema torne. ne šta je on sam po sebi. kao ni sve stvari čiji sastav nije prirodan. i to deljiva na nedeljive česti. dok oni koji ga sastavljaju od jedinica nisu u stanju da kažu u čemu je broj jedan.nameštaja. ako mu se oduzme ili doda jedan od delova koji ga sačinjavaju. teškoća koju su izazvale Antistenove pristalice i drugi neobavešteni ljudi ove vrste ima izvesnog opravdanja za tvrđenje da ne postoji ono što se može definisati. jer je deljiva. bilo da je doživljavamo putem čula. nego drugi broj. To je složena supstanca. a ne. Jedino bi neko mogao da samu prirodu smatra za supstancu kod stvari koje su podložne uništenju. Ovakva je i priroda broja. jedna . ma kako malo bilo povećanje ili smanjenje. pošto delenje definicije ne ide u beskonačnost. ali najopštiji sastavni delovi koji sačinjavaju tu supstancu ne mogu se odrediti. ali neki filozofi ne mogu da objasne šta je čini jednom. a to je prirodna posledica. pošto definisati nešto znači dovesti to u vezu s drugom stvari. nego da je kao kalaj. kao da je to samo zbir jediruica. svaka supstanca je jedna entelehija.

od drveta može da se stvori sanduk ili postelja. kao i svođenja supstance na broj zadrže u ovim granicama. ali i od slatkog. S druge strane. na primer. mogućnosti i nemogućnosti toga postanka i toga uništenja. sirup postaje od masnog. više materija proizlaze od jednog istog uzroka kad jedna materija predstavlja materiju druge stvari. testera ne može da proiziđe od drveta. ili vraćanjem druge stvari na njene elemente. jedna stvar postaje od druge na dva načina: to može da bude ili putem napredovanja. usled razlike pokretačkog uzroka. Tako. om nikada neće napraviti testeru počinjući od vune ili drveta. jer masno dolazi od slatkog. POKRETAČKI. čak i ako sve stvari potiču od istog prvog uzroka ili imaju iste elemente kao prve uzroke. Najzad. 4. Međutim. očigledno treba da umetnost i prapočetak uzet kao pokretač budu isto: jer. pošto to nije u moći pokretačkog uzroka. FORMALNI. stvarno moguće proizvesti istu stvar od raznih materija. Na primer.određena priroda. ima slučajeva kad je materija nužno drugačija za druge stvari. kao što broj ne podnosi ni više ni manje. svaka stvarnost ima ipak neku blisku materiju koja mu je svojstvena. KONACNI UZROK U pogledu materijalne supstance ne treba izgubiti iz vida da. Na primer. žuči gorko ili nešto drugo. tako je i sa supstancom posmatranom kao oblik. Neka se naša razmatranja ο postanku i uništenju supstanci ο kojima je reč. Međutim. Tako. ono takođe potiče od žuči. ako se materija i pokretač . ako već nije to kad je sjedinjena s materijom. Ako je. dakle. bliska materija sirupa je slatko ili masno. POJAM UZROKA: MATERIJALNI. i ako ista materija služi kao ishodišna tačka njihovog spajanja. moguće je da od iste date materije proiziđu različite stvari. U stvari. na primer. verovatno je da ove razne supstance potiču od iste prvobitne materije. razlaganjem žuči na njenu prvu materiju.

Prema tome. pošto je ona samo sposobnost za menjanje mesta. onda je to definicija koja uključuje uzrok. Ali. Možda u stvari neke od njih nemaju materije. a ne čitavog živog bića? Da li će se reći da je to neka vrsta nepokretnosti? Da. nisu supstance. nema. Inače možda ova dva poslednja uzroka čine samo jedan jedini. pomračenje? To je lišenje od svetla. koji je pokretački uzrok? Α onda kakva je priroda te promene bliskog subjekta. supstanca je njihov subjekt. istražuje koji je uzrok. njega. dakle. potrebno je da se naznače najbliži uzroci. red koga se treba držati ako se želi pravilno postupati. ako se doda: to lišenje potiče otuda što se Zemlja našla između Sunca i Meseca. Kad se. ali to je nejasan pojam ako mu se ne priključi pojam pokretačkog uzroka. Koji je pokretački i uništavajući uzrok svetla? Zemlja. Što se tiče konačnog uzroka. na primer: koji je uzrok pomračenja i kakva je njegova materija? Nema je. Koji je konačni uzrok? 1044b Svrha čovekovog postojanja. a uzrok se izražava na više načina. jer takvi su broj i priroda uzroka. onda će biti različito i ono što iz toga proizlazi. postoji samo Mesec kao predmet koji ono pogađa.razlikuju. bez sumnje. Koji je formalni uzrok? Suština. Sto se tiče prirodnih ali večitih supstanci. Sta je materija? To nije vatra ili zemIja. Takav je. ali po čemu je to i šta je prvo u tome? To je srce ili neki drugi deo. Drugi primer. nema ni materije. Koji je pokretački uzrok tome? To je u stvari seme. dakle. Formalni uzrok je pojam pomračenja. dakle. ili bar njihova materija nije iste prirode. koji je materijalni uzrok čoveka? To su upravo mesečni ciklusi kod žene. za prirodne supstance i supstance sposobne za stvaranje. Zatim. Nije jasno koji je u snu bliski predmetni subjekt. treba navesti sve uzroke koji su vezani za izvesnu stvar. a uzroci su ono što treba upoznati. Sta je. Na primer. Da li je to živo biće? Da. U stvarima koje. ali kojom je promenom bliskog subjekta o<na izazvana? . Tako. nego ono što je svojstveno njoj samoj. tu se postupa na drugi način. iako su prirodne.

da li je telo potencijalno bolesno. a ipak sirće proizlazi od vina. a potrebno je da se sirće pretvori u vodu da bi zatim postalo vino.5. iz toga sledi da sve suprotnosti ne mogu da nastanu jedna iz druge. isto onako kao što je i zdravo? I da li je voda potencijalno sirće i vino? Ne može li se odgovoriti da postoji jedna ista materija čija je jedna od suprotnosti pozitivno stanje i oblik. nemaju materije. Ni sva bića nemaju materije. nego je drvo ono što postaje belo ako sve što postaje proizlazi iz nečega i postaje nešto). a da pri tome nisu podložna menjanju. tačke. 1045a samo materija živog bića je ta koja je svojim uništenjem potencijalnost i materija mrtvaca. Mrtvac i sirće postaju od živog bića i od vina. da bi mrtvac postao živo biće. ako je telo potencijalno zdravo i ako je bolest suprotnost zdravlja. na primer. Na primer. potiče na različit način od crnog čoveka. i belo od crnog. nego beo čovek. Teškoća je da se sazna kako se materija ponaša prema suprotnostima. a voda je materija sirćeta. na primer. onako kao što noć postaje od dana. Ova uništenja su slučajna. U svima slučajevima u kojima postoji ovakvo uzajamno menjanje treba da se bića vrate svojoj materiji. i zašto živo stvorenje nije potencijalni mrtvac? Ja odgovaram odrečno. ODNOS MATERIJE I SUPROTNOSTI Pošto ima stvari koje postoje i koje ne postoje bez stvaranja i uništenja kao što su. nego samo ona za koja postoji rađanje i uzajamno menjanje. i likovi i oblici uopšte (jer ono što postaje nije belo. ako se može reći da one postoje. JEDINSTVO KAO SUSTINA DEFINICIJE . 6. Α sva ona koja postoje ili ne postoje. on mora najpre da ponovo prođe kroz stanje materije i tek onda postaje živo biće. a čije je drugo stanje lišenost oblika i uništenje protivno prirodi? Još jedna teškoća je u tome da se sazna zašto vino nije ni materija sirćeta ni potencijalno sirće. na primer.

Međutim. čini čoveka jednim i zašto je on jedan. a. to jest živo biće i dvonožac.Vratimo se na teškoću koju smo istakli povodom definicija i brojeva: koji je uzrok njihovog jedinstva? U stvari. bilo čulima. zatim pozitivna stvarnost. a na drugoj stvarnost. Sto se tiče stvari koje nemaju materiju. U odnosu na materiju postoji ona koju saznajemo intelektom i ona koju doživljujemo putem čula. pa je prema tome postavljeno pitanje sledeće: koji je uzrok jedinstva stvarnosti valjka i bronze? Teškoća je otklonjena. na primer. Reč . nego u jedinstvu dvoga. Ali ako postoji. kako to tvrde izvesni filozofi. ne u čoveku po sebi ni u jednoj jedinoj ideji. čas sastavljanje delova ili neko drugo određivanje ove vrste. a ne više njih.. . ne po jednostavnom sledu kao Ilijada. definicija je govor. ako ne učinski uzrok. a ne skupljanje delova. Teškoća bi bila potpuno ista kao kad bi definiciia odeće bio bronzani valjak. upravo to ne bi činilo čoveka. na primer živo biće i dvonožac. u definiciji se uvek nalazi na jednoj strani materija. u protivnom slučaju čovek ne bi bio jedan nego mnogostruk. dakle. u stvari. osim suštine jedne i druge. postoji jedan uzrok jedinstva. bilo da pripadaju intelektu. a drugo oblik. naročito ako su živo biće i dvonožac. živo biće po sebi i dvonožac po sebi? Zašto. uzrok koji čini da stvarnost prelazi iz mogućnosti u pozitivno postojanje. nego po suštinskom jedinstvu svog predmeta. Sta. Međutim. dakle. za sve ono što ima više delova a čija ukupnost nije čisto dodavanje jednog drugom. nego mu je celina nešto drugo. Takavje. materija i oblik. Očigledno je da. s jedne strane. s druge strane. onda zaista izgleda da postavljeno pitanje ne predstavlja više neku teškoću. Koji je. Naime. kao što mi tvrdimo. u slučaju stvarnoisti podložnih postojanju? Jer nema drugog uzroka koji čini da potencijalna lopta postane loptau stvarnosti. pošto ljudi tada postoje učestvovanjem. potencijalna stvarnost.odeća" bila bi znak definicije. živog bića i dvonožca? Uopšte uzev. nije moguće objasniti i rešiti ovu teškoću. držeći se uobičajenih definicija i učenja ovih filozofa. jer jedno je materija. ravan lik za krug. čak i u telima ovo načelo jedinstva je čas dodir.

dakle. one uopšte sve predstavljaju u suštini jedinstvenu celinu. Sto se tiče stvari koje nemaju materiju. Cinjenica da je bronza trougao. U stvari. Uzrok svih ovih zabluda je taj što se tražio uzrok koji bi ujedinio mogućnost i entelehiju. isto onako neposredno i bitno kao što je to biće. U stvari. Za neke druge jedinstvo sačinjava zajednica. kao i to da se vidi koja je njihova razlika. Međutim. a činjenica da je izvesna stvar bela. Ni za jednu od ovih vrsta nema. činjenica da je čovek u dobrom zdravlju takođe će biti sjedinjenje ili veza ili zajednica duše i zdravlja. konačna materija i oblik su jedna i ista stvar. Upravo zbog ove teškoće. stranog uzroka koji čini njihovo jedinstvo i njihovu stvarnost. U stvari. pitati kako se oni ujedinjuju isto je što i istraživati koji je uzrok jedinstva. s druge strane. ili kao količina. kakvoća. bilo kao supstanca. kao stvarnost. koja se tiče jedinstva. u smislu u kome Likofron kaže da je nauka zajednica znanja i duše. pošto je svaka od njih neposredna stvarnost i jedinstvo. Zbog toga u definicije ovih vrsta ne ulaze ni stvarnost ni jedan. ni po tome što stvarnost i jedan mogu da postoje odvojeno od svake od ovih vrsta. kao što je već rečeno. i zašto je jedno ono što je jedno. sjedinjenje površine i belog. a ne ukoliko učestvuje u stvarnosti i u jednom kao u svome rodu. u svima slučajevima pojavljuje se isto shvatanje. s jedne strane. njihova suština je jedinstvo. oni sami su zbunjeni kad treba da pokažu koji je uzrok učestvovanja ili u čemu se ono sastoji. Prema tome. Najzad. i ono što je takvo kao mogućnost i ono što je takvo kao stvarnost samo su jedna ista stvar. biće sjedinjenje bronze i trougla. svaka stvar je jedna. kao mogućnost i. međutim. za neke život je sjedinjenje ili veza duše i tela. KNJIGA VIII . kao što je ono bitno za stvarnost. i to. jedni filozofi govore ο učestvovanju. Iz ovoga sledi da nema nikakvog drugog uzroka jedinstva osim dejstva pokretača koji vrši prelaženje s mogućnosti na stvarnost.svaka od njih je neposredno i bitno 1045b jedinstvo.

U stvari. prva vrsta izvedene mogućnosti je pasivna mogućnost. Utvrdili smo na drugom mestu da se mogućnost i moć uzimaju u više značenja. Naime. to jest načelo menjanja u pasivnoj stvarnosti koju je ono u stanju da trpi dejstvom druge stvarnosti ili same sebe uzete kao druge stvarnosti. na primer u geometriji. s jedne strane. Drugim rečima. ono što je stvarnost kao mogućnost. nose ime mogućnosti zbog čiste sličnosti kao. Ali sve mogućnosti koje se odnose na isti pojam sačinjavaju načela izvesne vrste i nazivaju se mogućnostima u odnosu na neku prvu i jedirm mogućnost.ι. ili nije. iako je ona bez koristi za ono što sada želimo da utvrdi1046a mo. POJAM AKTIVNE I PASIVNE MOGUĆNOSTI Raspravljali smo ο stvarnosti na koju se odnose sve ostale kategorije onoga što postoji. kakvoča ili količina i. objasnićemo u našim raspravljanjima ο delanju i ostale vrste mogućnosti. svi će sadržavati pojam supstance. Ali govoreći ο njoj. sve ostale kategorije nazivaju se stvarnostima prema njihovom odnosu s pojmom supstance: kao količina. koja se pojavljuje kao načelo menjanja u drugu stvarnost ili u istu stvarnost uzetu kao drugu. . na osnovu postojanja iii nepostojanja izvesnop međusobnog odnosa. Razmotrimo najpre mogućnost u njenom najosnovnijem značenju. kakvoća i ostali pojmovi koji se tako izražavaju. Jer. Α druga vrsta je stanje stvarnosti koja ne može da se izmeni u smislu goreg ni da bude uništeno od strane druge stvarnosti ili same sebe uzete u smislu druge stvarnosti pod dejstvom načela menjanja. Od ovih mogućnosti mogu se ostaviti po strani one koje se tako nazivaju jedino zbog proste jednoimenosti. entelehija ili delo. Neke od njih. mogućnost i delanje izlaze iz okvira u kojima se uzima u obzir samo kretanje. s druge strane. raspravljali smo ο supstanci. kao što smo to pokazali u prethodnim poglavljima. raspravljaćemo i ο mogućnosti i entelehiji. U sve ove definicije ulazi pojam prve mogućnosti. stepen neke druge. gde kažemo da je izvesna stvar. Α pošto se stvarnošću naziva. supstanca. U stvari. u stvari.

Α u ovom poslednjem slučaju lišenje se dešava ili na izvestan određen način. a tako isto se događa i sa ostalim stvarima. kad se nema potpuno. RACIONALNE I IKACIONALNE MOGUCNOSTI Pošto se neka od načela ove vrste nalaze u stvarnostima koje nemaju dušu. Međutim. ukoliko je stvarnost organska jedinica. dok su. ili stoga što neka druga stvarnost može da se izmeni pod njegovim dejstvom). u onome delu duše koji ima razum. jer je ona ravna sainoj sebi. na primer. Ono. Zbog toga. kao i ono što bi prirodno trebalo da je ima ali je nema. i na mogućnosti da čine ili da trpe dobro. Masno je. naime. dakle. Jedna postoji zaista u stvarnosti na koju se vrši spoljni uticaj. ili kad se nema nimalo. u drugom smislu. a ono usled druge. na primer. a druga u čoveku koji može da gradi. još se mogu podeliti na ili jednostavno aktivne ili jednostavno pasivne. mi kažerao da te stvarnosti trpe lišenja. bilo u vreme kad bi je ta stvar trebalo prirodno da ima. a druge racionalne. drugih mogućnosti sadržani na izvestan način pojmovi ranijih mogućnosti. kad su stvarnosti nasilno sprečene da imaju ono što im je prirodno. aonošto je na izvestan način savitljivo može se saviti. označava ono što nema izvesnu osobinu. očigledno je da će jedne mo1046b gućnosti biti iracionalne. 2. ovako nazvane. Druga mogućnost je u aktivnoj sili. a druga u živim stvarnostima. da su aktivna i pasivna mogućnost u jednom smislu jedna jedina mo~ gućnost (jer jedna stvarnost poseduje moć ili stoga što ono samo sadrži mogućnost da se izmeni. ona ne može da pretrpi nikakvu promenu koja dolazi od nje same. ovo usled jedne sile koja deluje. Najzad. Očigledno je. od kojih se jedna nalazi u telu koje može da greje. različite.Ove mogućnosti. to jest u duši. lišenje se uzima u više značenja. tako da za istu stvar i po istom odnosu svakoj mogućnosti odgovara odnosna nemogućnost. tako da su čak i u pojmovima ovih. Stoga su sve . a ne nekom drugom. sagorljivo. takve su toplota i veština građenja. Nemogućnost i ono što je nemoguće predstavlja lišenje koje je supnotno mogućnosti kao što smo je definisali. bilo uopšte. Stvarnost se menja zato što sadrži izvesno načelo i zato što je i materija načelo.

ili u samom umetniku uzetom u smislu druge stvarnosti. ali ne na isti način. ali obrnuto nije uvek slučaj. ali svaka iracionalna mogućnost je mogućnost samo jednog dejstva. u stvari. nauke u suprotnostima. dok onaj koji samo radi mora da radi i dobro. dok onaj koji zna stvara dve suprotnosti. Pojam stvari zaista je pojam jednog i drugog. dok druga to nije na osnovu njene suštine. svoja dejstva na način suprotan onome na koji to čine stvarnosti koje imaju iracionalnu mogućnost. toplota jedino mogućnost zagrevanja. Stvarnosti koje imaju racionalnu mogućnost proizvode. a on se nalazi u duši koja nosi u sebi načelo kretanja. dok je medicina u isto vreme mogućnost bolesti i zdravlja. ali njihov predmet je jedna od suprotnosti na osnovu njene suštine. a to prvo lišenje je ukidanje nekog drugog izraza. pošto se suprotnosti ne stvaraju unutar iste stvarnosti. Nužno je da onaj koji radi dobro to i radi. to jest u pojmu stvari. iako ne na isti način. na primer. pošto su dejstva stvarnosti koje imaju racionalnu mogućnost sadržana u istom načelu. U jednom smislu to je u isto vreme predmet i njegovo lišenje. Takođe je očigledno da je aktivna ili pasivna mogućnost jednostavno uključena u aktivnoj ili pasivnoj mogućnosti dobra. dakle. jer je prvo lišenje stvari njena suprotnost. onda je nauka mogućnost zbog toga što sadrži pojam stvari i što duša sadrži načelo kretanja.umetnosti kao i sve pesničke nauke mogućnosti. One. Sve racionalne mogućnosti takode su mogućnosti suprotnosti. One su razlog jedne suprotnosti na osrnovu njene prirode. KRITIKA PROTAGORINOG UCENJA . tako da će duša od istog načela proizvesti dva suprotna. Međutim. prikazuju suprotnost poricanjem i ukidanjem. Ovakve nauke nužno su. što može da rashladi samo hladnoću. kao što je. jer će i jedno i drugopovezati za isti pojam. što zdravo stvara samo zdravlje. što može da zagreje samo toplotu. Uzrok ovome je taj što nauka predstavlja pojam stvari i što isti pojam objašnjava stvar i lišenje stvari. a druge kao po nekoj slučajnosti. dakle. pošto su to načela promene u drugoj stvarnosti. ali u drugom smislu to je više pozitivni predmet.

Jasno je. onda. u trenutku kada mu odgovara da vidi dok još postoji. jer ono što nema mogućnost da ustane biće u nemogućnosti da ustane. dok je u njegovoj prirodi da vidi. Na taj način njima će se dogoditi da će se povesti za Protagorinim učenjem. očigledno je da su nemogućnost i stvarnost . bilo zbog bolesti ili pod uticaiem vremena. slepo stvorenje ono koje ne vidi. kad čovek prestane da primenjuje veštinu. Tako onaj ko ne gradi nema mogućnost građenja. stvarno nemoguće vladati veštinama ove vrste. na primer. i to u trenutku kad gradi. Ako je. ako je nemoguće ono što je lišeno mogućnosti. ista stvorenja biće slepa više puta dnevno. a to isto važi i za oistale veštine. jer je taj predmet večit). Ako su ove posledice neprihvatljive. a da ih čovek nije naučio i stekao u datom trenutku. Kako je onda ponovo stekao tu veštinu? Prema tome. Ako je. koji tvrde da mogućnost postoji samo onda kada postoji delo. Osim toga. dakle. aliipak će moći da odmah ponovo počne da gradi. Na taj način ovakva shvatanja isključuju mogućnost kretanja i postajanja. Naime. naime. on je neće više posedovati. pojam „nemoguće" označava upravo to. ali ne zbog uništenja predmeta ο kome je reč. da čovek neće biti neimar ako upravo ne gradi (jer suština neimara nije ništa drugo do mogućnost građenja).Ima filozofa kao što su. I zaista nijedno biće neće imati čak ni sposobnost čulnog osećanja. Nije teško uočiti besmislenost ovog shvatanja u pogledu onog što iz njega proizlazi. isti će slučaj biti i sa neživim stvarnostima: ni hladno ni toplo. i da nema mogućnosti kada nema dela. a stvorenje koje sedi uvek će sedeti. a isto tako i gluva. dakle. Stvorenje koje stoji uvek će stajati. nego jedino onaj ko gradi. ono što se nije desilo neće se moći desiti nikada. ni ono što se doživljava putem čula neće uopšte biti nezavisno od lica koja ga osećaju. Megarani. ni slatko. ako ne vezuje takav način doživliavania za određeno delovanie. ono neće moći ustati ako sedi. i ako je nemoguće njima dalje vladati a da ih čovek nije izgubio u datom 1047a trenutku (bilo zbog zaboravnosti. a počiniće se greška tvrdeći da jeste ili da će biti ono što je nemoguće da postoji. Isto tako se može zaključiti kad su u pitanju druge stvari.

Stvar je moguća ako njeno prelaženje u stvarnost. i da je moguće da ne postoji. na ostale stvari. proširen je sa kretanja. 4. Na primer. pošto ništa ne sprečava da postoji izvesna stvar sposobna da postoji ili da postane. negoim se pridaju neke druge osobine. to što sada sedi neće za to biće povući nikakvu nemogućnost. Na taj način došlo bi se do toga da se ospori sam pojam nemogućnosti. ne razmišljajući ο prirodi nemogućeg. čineći to. Izraz „delovanje". Zaista izgleda da je kretanje delovanje u pravom smislu reči. ODNOS MOGUĆEG I NEMOGUĆEG Ako je tačno da je nešto moguće. da postoii ili da postane. onoliko koliko je ostvarljivo. koji uvek postavljamo Ur poredo sa izrazom „entelehija". a da ipak postoji. Navodim kao primer ovo. kretanje se ne pripisuje stvarima koje ne postoje. Iz ovog razloga. Međutim. Međutim. Ako se radi ο mogućnosti da bude pokrenuto ili da se kreće. za koju se kaže da ima mogućnost. — pošto to nužno proizlazi iz našeg razmatranja — ako . ali da se neće meriti. ne povlači nikakvu nemogućnost. pošto nisu u entelehiji. Među stvarima koje ne postoje 1047b ima izvesnih koje postoje kao mogućnost a da to nisu uistinu. da ne postoji ili da ne postane. imati mogućnost da ne hoda. niti da će postojati. Isti je slučaj i sa svima ostalim kategorijama. stvari koje ne postoje mogu se zamisliti i poželeti. pošto ne postoje kao delovanje. a da ne hoda. Neko biće može imati mogućnost da hoda. jasno je da se ne može reći kao istina da je izvesna stvar moguća. da stoji ili da nešto postavi da stoji. oni nastoje da omalovaže stvar koja nije beznačajna. To je stoga što. kao što smo to rekli. Moglo bi se reći da je moguće da je odnos dijagonale prema strani kvadrata merljiv.različite stvari. Ako neko biće ima mogućnost da sedi i ako mu se desi da sedi. slučaj će biti isti. Uzimam jedan primer. Iz ovoga sledi da nešto može imati svojstvo da postoji pa da ipak ne postoji. a da hoda. ali one nisu u kretanju. ali da neće biti. odakle uglavnom dolazi. one bi postojale kad bi bile u dejstvu. ova shvatanja Megarana stavljaju znak jednakosti između pojmova mogućnost i stvarnost.

pretpostavimo sadašnje ili prošlo postojanje izvesne stvari koja ne postoji, ali je moguća, iz toga neće proisteći nikakva nemogućnost; a u ovom slučaju ipak će se doći do nemogućnosti, jer je nemoguće meriti dijagonalu. Prema tome, ne postoji istovetnost između netačnog i nemogućeg. Netačno je da ti sada stojiš, ali nije nemoguće. U isto vreme takođe je očigledno da, ako postojanje Α nužno povlači postojanje B, pošto je Α moguće, Β je nužno moguće, jer ako postojanje Β nije nužno moguće, ništa ne sprečava da njegovo postojanje bude moguće. Neka, dakle, Α bude moguće; prema tome, kada je postojanje Α moguće, ako se pretpostavi postojanje A, iz toga ne proističe nikakva nemogućnost. Β tada nužno postoji. Međutim, pretpostavilo se da je to nemoguće. Neka, onda, to bude nemoguće. Ako ]'e nužno da je Β nemoguće, tada je nužno da to bude i A. Ali pretpostavilo se da je Α moguće; onda je upravo to i B. Ako je, dakle, Α moguće, Β će to biti takođe ako između Α i Β postoji takav odnos da, ako postoji A, nužno postoji i B. Ako, dakle, pošto su Α i Β u takvom odnosu, Β nije moguće, a Α je moguće, Α i Β nećebiti u onakvom međusobnom odnosu kakav je postavljen. Α ako je, pošto je Α moguće, Β nužno moguće u slučaju da Α postoji, nužno je da postoji i B. U stvari, reći da je Β nužno moguće ako je moguće Α znači da, kada Α postoji u vreme i na način za koji se pretpostavilo da je u stanju da postoji, tada nužno postoji i B, i to isto onako kao i A.
5. POJAM SPOSOBNOSTI

Od svih sposobnosti, jedne suurođene, kao čula; druge dolaze usled navike, kao veština sviranja na fruli; neke se stiču učenjem, kao što su umetničke sposobnosti; zbog toga je potrebno da se otpočne ranije vežbanje za sticanje sposobnosti koje proističu iz navike i rasuđivanja, dok sposobnosti druge vrste, koje uključuju pasivnost, ne zahtevaju vežbanje. Α pošto je 1048a moguće ono što se postiže u izvesnom trenutku i na izvestan način, sa svima drugim

obeležjima koja se nužno dodaju u definiciji. Pošto se izvesne stvarnosti mogu kretati racionalno i pošto su njihove sposobnosti racionalne, dok su druge stvarnosti iracionalne i njihove sposobnosti su iracionalne; pošto se prve od ovih sposobnosti nužno nalaze u životu stvarnosti, a druge podjednako u živoj ili neživoj stvarnosti. Pod ovakvim uslovima, kad se susretnu sila koja dejstvuje i stvar koja trpi, na način svojstven sposobnosti ο kojoj je reč, nužnoje da jedna dejstvuje, a da druga trpi, dok za prve sposobnosti ta nužnost ne postoji. U stvari, pošto svaka iracionalna sposobnost ne proizvodi više odjednog jedinog dejstva, dok svaka racionalna sposobnost proizvodi suprotnosti, iz ovoga bi sledilo da bi raeionalne sposobnosti istodobno proizvodile suprotnosti, a to je nemoguće. Potrebno je, dakle, dal tu bude neki drugi odlučujučli elemenat, hoću da kažem, želja ili racionalan izbor. Ma kakva bila ona od dveju stvari koju dejstvujuća sila odlučno želi, ona će to izvršiti čim se nađe u prisustvu i blizini predmeta koji je trpi, na način svojstven sposobnosti ο kojoj je reč. Prema tome, nužno je da svaka stvarnost obdarena racionalnom sposobnošću, čim zaželi ono za što ima sposobnosti i prema načinu kako je ima, to i ostvari. Α ono ima isposobnost ο kojoj je reč kad je prisutan predmet njegove delatnosti, uz izvestan način postojanja; ako ga nema, neće moći to ostvariti. Pored toga, potrebno je da nikakva spoljna smetnja ne sprečava dejstvo sposobnosti. Stvarnost zaista poseduje sposobnost kao moć delanja, i to ne u potpunosti, nego podvrgnutu izvesnim uslovima među kojima će se podrazumevati odsustvo spoljnih smetrrji. Naime, isključenje tih smetnji proizlazi iz izvesnih obeležja naše definicije. Zbog toga, kad bi se u isto vreme htelo da se proizvedu dva dejstva ili suprotna dejstva, to se ne bi moglo po~ stići, jer na takav način sposobnost ne može da se ostvari kroz suprotnost, niti postoji mogućnost da se one ostvare istovremeno, pošto je moguće ostvariti ih samo onako kako to odgovara sposobnosti. 6.
DEFINICIJA POJMA „OSTVARENJE"

Pošto je bilo govora ο sposobnosti koja je određena prema kretanju, sada ćemo objasniti šta znači pojam „ostvarenje" i kakve je vrste.

Το će nam omogućiti da u isto vreme jasno pokažemo da se pod pojmom „sposoban" ne podrazumeva samo ono što ima prirodnu sposobnost da pokreće drugu stvar, ili da ga ta druga stvar pokreće u apsolutnom smislu ili na neki drugi način, nego i da ima još jedno znaeenje koje je pravi predmet istraživanja u toku koga smo raspravljali i ο ovim prethodnim značenjima. Ostvarenje je, dakle, činjenica koja pokazuje postojanje, itone na način za koji kažemo da postoji kao mogućnost; kažemo, na primer, da Hermes može da postoji u drvetu, ili polulinija u celoj liniji, pošto bi se ona mogla izdvojitiiz ove; ili da je možda učen onaj koji to ne pokazuje, iako poseduje sposobnost naučnog rasuđivanja. Međutim, ostvarenje je nešto drugo. Jasno je da se pojam koji sebi postavljamo za svrhu može objasniti posredno, pomoću pojedinih primera, a da pri tome ne treba nastojati da se sve definiše, nego se zadovoljiti zapažanjem slično1048b sti, kao što je biće koje gradi prema biću koje ima sposobnost građenja, budno biće prema biću koje spava, biće koje vidi prema onome koje žmuri ali ima vid, ono što je odvojeno od materije prema materiji, ono što je izrađeno prema onome što nije izrađeno. Nazovimo ostvarenjem prvi član ovih raznih odnosa, dok je drugi član mogućnost. Međutim, kaže se da sve nije u ostvarenju isto, nego da postoji među tim stvarima odnos sličnosti, kao kada kažemo da je jedna stvar u drugoj, ili u odnosu na tu stvar, ta druga stvar je u ovoj stvari, ili u odnosu na tu drugu stvar. U suštini, ostvarenje se uzima čas kao kretanje u odnosu na mogućnost, čas kao supstanca u odnosu na neku materiju. Za beskrajno, prazno i sve stvari ove vrste kaže se da su u mogućnosti i u stvarnosti, ali na drugi način nego za mnoge druge stvarnosti, kao ono što vidi, ide i što je vidljivo. U ovim poslednjim slučajevima ovi atributi zaista se moguuizvesnim trenucima i potvrditi kao istiniti, kao mogućnost ili stvarnost, na neograničen način, pošto je vidljivo čas ono što se vidi, čas ono što se može videti. Naprotiv, beskonačno nije kao mogućnost u tome smislu da treba da postoji kasnije u stvarnosti kao posebna stvarnost; ali ono postoji kao mogućnost samo za saznanje: jer činjenica da proces delenja ne izostaje nikada

objašnjava da ta stvarnost postoji za beskonačno samo kao mogućnost, i da ne postoji kao zasebna stvarnost. Pošto ni jedan rad koji ima kraj nije svrha samom sebi, nego je usmeren ka izvesnom cilju, kao što je, na primer, slabljenje mršavljenjem, kada i sami delovi tela oslabe u toku jednog određenog kretanja, koje nije cilj tih postupaka: iz ovoga sledi da u svima ovim slučajevima nemamo posla sa delanjem, ili bar sa završenim delanjem, jer to je svrha: delanje je samo kretanje u kome bitno postoji svrha. Na primer, u isto vreme se vidi i videlo se, shvata se i shvatilo se, i misli se i mislilo se, dok ne postoji mogućnost da se u isto vreme nešto nauči i da se naučilo, niti da se leči i da se izlečilo. Međutim, moguće je u isto vreme dobro živeti i da se dobro živelo, uživati sreću i da se uživalo sreću. Zar bez toga ne bi trebalo da u datom trenutku bude izvestan zastoj, kao što se todešava sa mršavljenjem? Ali, u stvari, ne postoji zastoj: živi se i živelo se. Ove razne procese treba nazvati jedne kretanjima, a druge stvarnostima; jer, svako kretanje je nesavršeno, kao mršavljenje, učenje, hodanje, građenje: sve su to kretanja, i to stvarno nepotpuna. Zaista se ne može u isto vreme hodati i završiti hodanje, graditi i završiti građenje, postojati i završiti postojanje, primati i završiti primanje, kretati se i završiti kretanje, jer kretati se i kretao se takođe su različite stvari. Naprotiv, videlo se i vidi se u isto vreme je ista stvar, kao i misli se i mislilo se. Ovakav proces ja nazivam ostvarenjem, a onaj drugi kretanjem. 7.
MOGUĆNOST POSTOJANJA I NEPOSTOJANJA STVARI

Iz ovih i ovakvih primera treba da nam bude jasno šta je to ostvarenje i kakav je to pojam. S druge strane, potrebno je odrediti kada je jedna stvarnost sposobna da to postigne, a kada nije pošto se to ne dešava u svako vreme. Na primer, 1049a da li je zemlja čovek kao mogućnost? Ili ona to nije, nego je bila pre no što je već postala seme, pa i tada je to neizvesno. Isto tako ni medicina kao ni slučaj ne mogu izlečiti sve, nego postoji samo nešto što ima tu osobinu, a to je ono što je zdravo kao mogućnost.

Prelaženje iz sposobnosti u entelehiju u stvaranju koje potiče od misli određuje se kao volja koja se ostvaruje ne nailazeći ni na kakvu spoljnu smetnju i ne sukobljavajući se, s druge strane, u biću koje se leči ni sa kakvom unutrašnjom smetnjom. Isto tako kuća će postojati kao mogućnost ako se nikakva smetnja u predmetu koji trpi, drugim rečima u materiji ne protivi tome da ona postane kuća, i ako nema ničega što bi ovome trebalo dodati, oduzeti ili izmeniti; to će biti kuća kao mogućnost. Isto se to može reći i za sve ostale stvarnosti kojima uzrok postanka leži izvan njih samih. Što se tiče takvih stvarnosti koje imaju u sebi uzrok postojanja, one će postojati same po sebi ukoliko nema neke spoljne prepreke. Tako, na primer, ljudsko seme još nije čovek; za to je potrebno da bude u drugom biću i da pretrpi izvesnu promenu. Ali kada je ono postalo, na osnovu svog sopstvenog uzroka, druge prirode ove vrste, ono predstavlja čoveka kao mogućnost, dok mu je u njegovom prvom stanju potrebno delovanje jednog drugog uzroka; tako zemlja još nije statua kao mogućnost; tek pošto prethodno pretrpi promenu, ona će postati bronzana figura. Kada za izvesnu stvar kažemo da je, ne nešto, nego od nečeg — na primer, sanduk nije drvo, nego od drveta; drvo nije zemlja, nego od zemlje, a to će biti tačno i za zemlju ako je ona slično ovome ne nešto drugo, nego od nečeg drugog — izgleda da je ova druga stvar uvek kao mogućnost u apsolutnom smislu, ona koja dolazi neposredno posle. Tako sanduk nije od zemlje ni zemlja, nego je od drveta, pošto je drvo sanduk kao mogućnost, a drvo uopšte je materija sanduka uopšte; odredeno drvo je materija cdredenog sanduka. Međutim, ako postoji nešto prvo što se više ne može potvrditi nekom drugom stvari kao da je od toga, ta stvar biće prva materija. Na primer, ako je zemlja od vazduha i ako vazduh nije vatra, nego od vatre, vatra će biti prva materija, a ne neka odredena stvar i supstanca. Subjekti ili supstrati razlikuju se jedni od drugih po tome što jesu ili što nisu određena bića; tako je, na primer, čovek subjekt slučajnosti, to jest telo i

krajnji subjekt je materija i materijalna supstanca. ODKOS AKCIJE PREMA MOGUCNOSTI Pošto smo odredili razna značenja pojma ranije. nego muzičar. od . Pošto se isto rasuđivanje primenjuie i na sve ostalo. vremenski je ranije od stvarnosti kao mogućnosti. Ja smatram da su od nekog određenog čoveka koji već postoji kao ostvarenje.duša. 8. niti da je on hod ili kretanie nego da on hoda ili da se kreće. dok je muzičar i beo slučajnost. U stvari priroda spada u istu vrstu kao mogućnost. očigledno je da je ostvarenje ranije od mogućnosti. vidljivim ono što se može videti.da je od toga" kako za materiju 1049b tako i za događaje. Prema tome. pošto su i jedno i drugo neodređeni. ali kad nije tako i kad je sam predikat oblik ili određeni subjekt. u jednom smislu. jer je ona uzrok koji stvara kretanje. Α pod mogućnošću ja podrazumevam ne samo onu koja se smatra uzrokom promene u drugoj stvarnosti. Tako smo utvrdili kada za izvesnu stvar treba reći da postoji ili ne postoji kao mogućnost. ne kaže se da je čovek belina. Sto se tiče vremenskog prvenstva. Za svaku tako shvaćenu mogućnost ostvarenje je ranije od nje. Očigledno je da je ostvarenie ranije u smislu pojma. nego uopšte svaki uzrok koji stvara kretanje ili mirovanje. ali po vremenu ostvarenje je. to je stoga što se u prvom redu može ostvariti samo ono što je moguće. Α iz ovog sledi da se s pravom kaže . ali ne i brojno istovetna sa stvarnošću iste vrste koje postoji kao mogućnost. ili u istoj stvarnosti uzetoj kao drugoj. nego beo. Na primer. premda ne u nekoj drugoj stvarnosti. nego u istoj stvarnosti uzetoj kao takvoj. iz ovoga nužno proizlazi da su pojam i saznanje ostvarenja raniji od saznanja mogućnosti. kao što se kaže od toga. Kad se muzika slučajno nađe u jednom određenom subjektu ne kaže se da je on muzika. to je: stvarnost kao ostvarenje. ranije. poslednji subjekt je supstanca.. sposobnim za građenje nazivam onoga koji može da gradi. dok u drugom smislu ono to nije. kako po pojmu tako i po suštini. obdarenim vidom onoga koji može da vidi.

S druge strane. ostvarenje starije od mogućnosti. konačni uzrok stvari je njeno načelo. Naime. ono što je samo potencijalno čovek. a postajanie nastaje radi određene svrhe. a ta pokretačka sila već postoji kao stvarnost.pšenice i od lica koje vidi vremenski stariji materija. takođe se raspolaže veštinom građenja da bi se gradilo. s obzirom da svako stvaranje pretpostavlja nešto već stvoreno. Naime. Na primer. nego. pošto jedan već ima oblik. i zahvaljujući tome stvara se mogućnost. to jest svrhi. dok ga drugi nema. to jest prema stvaranju i vremenu. ostvarenje je zacelo starije od mogućnosti i u odnosu na supstancu. seme i sposobnost vida. onaj ko uči da svira na kitari to čini svirajući na njoj. pri čemu je proizvod bitno istovetan s pokretačkom silom. nego imaju mogućnost da vide da bi videla. postaje od nečega i da je proizvedeno od nečega. Iz ovoga je proizišla sofistička tvrdnja da će onaj ko ne raspolaže znanjem učiniti ono što je predmet znanja. Ali onda je samim tim očigledno da je i u ovom smislu. onaj ko uči treba. i svako kretanje uopšte nešto već u pokretu (to je j asno 1050a izloženo u raspravi „O kretanju"). da nužno raspolaže jednim delom znanja. ali ne posmatra se da bi se . zreo čovek je raniji od deteta a čovek uopšte od semena. ali to još nije kao ostvarenje. pšenica i lice koje vidi. pre svega stoga što je ono koje je kasnije po redu stvaranja ranije po redu oblika i supstance. Tako čovek ostvaruje čoveka. bez sumnje. živa bića vide ne zato da bi imala mogućnost da vide. pošto uvek postoji neka pokretačka sila. a muzičar muzičara. a i stoga što sve ono što postaje ide ka nekom načelu. Α tako je i u svima drugim slučajevima gde se uči. ali od samih ovih mogućnosti vremenski su starija druga bića kao ostvarenja od kojih one proističu. pošto postanak stvarnosti kao stvarnosti od stvarnosti kao mogućnosti uvek vrši neka druga stvarnost koja postoji kao stvarnost. i sposobnošću posmatranja da bi se posmatralo. raspravljajući ο supstanci rekli smo da sve što postaje. U stvari. Izgleda da je zbog toga nekome nemoguće da bude graditelj ako nije ništa sagradio ili da bude svirač na kitari ako nije svirao na kitari. Svrha je ostvarenje. Međutim. pošto onaj ko uči izvesnu stvar nju samu ne poseduje.

dok se ne stigne do prvog velikog pokretača. da li je učenik uneo znanje u sebe. iz veštine građenja proističe ne samo delo građenja.viđenje". ono je vremenski ranije u još jednom smislu: naime. Međutim. po vremenskom redu delanje postoji uvek ranije od nekog drugog delanja. delo građenja u onome što je sagrađeno. a život u duši. nego i kuća. a u drugom slučaju više je svrha nego mogućnost. ovde je delo svrha. Tako za vid postoji izraz . naprotiv.. nešto proizvodi. osim kod onih koji se vežbaju u posmatranju. ono se rađa i postoji u isto vreme kada i kuća. u svima slučajevima kada nije proizvedeno nikakvo delo osim delanja. u svim slučajevima u kojima se. onda ima svoj konačan oblik. znanje u znalcu. U stvari. Na taj način priroda je slična učiteljima koji misle da su postigli svoju svrhu tek onda pošto su pokazali svog učenika kao ostvarenje. Osim toga. to je razlog zbog oega je i sreća 1050b u duši. delo je u proizvedenom predmetu. ovde je delo građeni'a u onome što je sagrađeno. ništa od onog što je . ono se nalazi u samoj sili koja dejstvuje. kao što smo rekli. pojavljuje se nešto drugo. kao što se ne vidi ni kod ovoga. a ostvarenje je delo. U izvesnim slučajevima svrha se meša sa samim delanjem. Prema tome. Tako je viđenje u osobi koja vidi. delo tkanja u onome što je satkano. Tako je i u svima drugim slučajevima čak i kod stvari čija je svrha kretanje. na primer. osim delanja. a da iz viđenja ne proističe nikakvo drugo delo osim vida. Ako ne bude tako. Tako. jasno je da je delanje u odnosu na supstancu vremenski ranije od mogućnosti i. na primer. U stvari. Prema tome. materija postoji kao mogućnost samo zato što može da ide ka svome obliku: a kada je ona ostvarenje. a stoga reč „ostvarenje". isti je slučaj i sa ostalim stvarima i kretanje je uopšte u onome što se kreće. večite stvarnosti su zaista vremenski ranije po supstanci od stvarnosti podložnih uništenju. Pa ipak u prvom slučaju delo je svrha. koja je izvedena od dela. teži ka smislu entelehije. ili je ono čisto spoljašnje. dogodiće se slučaj kao što je onaj s Pausonovim Hermesom: neće biti jasno. očigledno je da su supstanca i oblik ostvarenje delanja.imala sposobnost posmatranja. i. i u ovom slučaju ono postoji samo na izvestan način. Naprotiv. odnosno zato što im uopšte nije potrebno da posmatraju. u drugim slučajevima. kao što je. Prema ovakvom shvatanju.

jer kretanje za njih ne predstavlja. kao što su zemlja i vatra. može da se ne ostvari. ono što može da postoji. prema našem prethodnom raspravljanju. bilo samo u smislu u kome se kaže da može da ne postoji. Ne postoje takođe ni stvarnosti bez kojih nema života kao mogućnosti. od onoga što je apsolutno neuništivo nije apsolutno kao mogućnost. Iz ovoga razloga su Sunce. Isto tako ne postoji večito kretanje kao mogućnost. nikakvom subjektu. Svaka mogućnost je istodobno mogućnost suprotnih stvari. sve što je neuništivo postoji kao stvarnost. ono što je moguće. pošto ono što ima sposobnost da proizvede kretanje određene vrste može . Prema tome. Α ono što može da ne postoji je podložno uništenju bilo u apsolutnom smislu. Α ako postoji neko večito pokretno telo. i ne treba se plašiti da će se ikada zaustaviti. Ova tela se ne zamaraju u svom kruženju. kao za bića koja su podložna uništenju. ono što nema mogućnosti da stvarno postoji. količinu ili kakvoću. iako ništa ne sprečava da ono to bude sa izvesnog gledišta. a ništa ne sprečava da mu se u ovom smislu pripiše izvesna materija. S jedne strane. i moguće je da ono što ima mogućnost da ne postoji. Dakle. zaista ne može pripadati. a to su prve stvarnosti: jer kad ne bi bilo tih stvarnosti. a ne delovanje. na primer s obzirom na kakvoću ili mesto. Prema tome. može i da bude i da ne bude. Ali ostale sposobnosti. pošto uzrok toga zamora proističe iz činjenice da je supstanca propadljivih bića materija i sposobnost. sve što je moguće.večito ne postoji kao mogućnost. može podjednako da postoji i da ne postoji. dok izraz apsolutno znači s obzirom na supstancu. jer njihovo kretanje dolazi od niih samih i zbiva se u njima samima. koja su takođe večito u dejstvu. osim što može da pređe s jednog mesta na drugo. Stvarnosti koje su u stalnom kretanju oponašaju neuništive stvarnosti. s obzirom na mesto. Razlog tome je sledeći. dakle. na primer. Kod ovih bića ta osobina ima za posledicu da im otežava neprekidnost kretanja. ne bi bilo ničega. zvezde i čitavo nebo uvek u pokretu. i ne postoji. mogućnost suprotnih zbivanja. kao da stvarno postoji. kao što se toga boje fizičari. Ništa. s druge strane. sve su sposobnosti suprotnih stvari. ono se kreće po mogućnosti.

. Iz ovoga nužno proizlazi da. jer je zlo po svojoj prirodi vremenski kasnije od mogućnosti. kao što su zdravlje i bolest. u svima slučajevima gde se kaže „moći". očigledno je da zlo ne postoji nezavisno od stvari dostupnih čulima. jer bi 1051a te stvari bile više stvarnosti nego što su nauka po sebi i kretanje po sebi. koji su samo njiihove mogućnosti. postoji u stvari mogućnost suprotnog zbivanja. dakle. Naime. dakle. Prema tome. Sposobnost primanja suprotnosti nalazi se. na primer. Sto se tiče zla. ni zla. bilo bi nečeg mnogo naučnijeg od nauke same po sebi. Na primer. Naime. Deljenjem se takođe otkrivaju i geometrijske postavke. da se miruje i da se kreće. da se bude sagrađen i da se bude srušen. To je slučaj. da se gradi i ruši. pošto jedna ista mogućnost da se bude zdrav predstavlja mogućnost da se bude bolestan. dakle. Š druge strane. racionalnih sposobnosti. dok je dobro u stvarnosti jedna od suprotnosti. POJAM DOBRA KAO MOGUĆNOSTI I STVARNOSTI Iz ovoga što smo rekli jasno je da je ostvarenje dobra i bolje i plemenitije od sposobnosti koja teži ka dobru. postojale stvarnosti ili supstance one vrste ο kojoj govore pristalice ideja u svojim dijalektičkim rasuđivanjima. i nečeg mnogo pokretnijeg od kretanja samog po sebi. prema tome. mogućnost je istovremeno jedno i drugo. 9. da je delanje vremenski ranije od mogućnosti i od svakog uzroka promene.da proizvede i kretanje neke druge vrste. njegova svrha i njegovo ostvarenje nužno su gori od njegove mogućnosti. ili u isto vreme ni jedno ni drugo. pošto se i uništenje ubraja među zla. ni greha ni uništenja. mi ih iznalazimo deljenjem. pošto je zbivanje kao mogućnost istovetno sa dvema suprotnostima. prema tome. iracionalne sposobnosti predstavljaju svojim prisustvom ili odsutnošću mogućnost protivrečnog zbivanja. U prvobitnim i večitim stvarima nema. ali suprotnosti ne mogu postojati istovremeno. Kad bi. kao što je nemoguće da postoji istovremenost tih zbivanja. onaj za koga se kaže da može biti zdrav istovetan je s onim koji može da bude i bolestan. istovremeno u onome što postoji. ostvarenje dobra je bolje nego mogućnost. Očigledno je.

tako da držati se istine znači misliti da je razdvojeno ono što je razdvojeno i da je spojeno ono što je spojeno. Ako.ne biti spojen". u pogledu činjenica istinitost ili neistinitost zavisi od njihovog spajanja ili razdvajanja. 10.Kad bi likovi bili prikazani u stanju deljenja. to jest dve polovine osnove i vertikala. dakle. ne biti. i zbog toga se geometrijski crteži upoznaju kad se prave. povučena od središta do vrha suprotnog ugla. dok biti u zabludi znači misliti suprotno prirodi stvari. Zašto je zbir triju uglova trougla ravan dvama pravim uglovima? Zato što su uglovi napravljeni oko jedne jedine tačke ravni dvama pravim uglovima. s napomenom da je ostvarenje geometrijskog lika vremenski starije od osobine toga lika. da se geometrijski crteži kao mogućnosti otkrivaju kad se prenose u stvarnost. ali u stvari one su prisutne samo kao mogućnosti. povukla linija uporedna sa stranom trougla. a uzrok tome je taj što je shvatanje geometra stvarnost. ako postoje druge koje su uvek razdvojene i koje je nemoguće spojiti. postavke bi se odmah primetile. sam pogled na taj lik učinio bi postavku odmah očiglednom. dakle. zaključak je onda jasan čim se baci pogled na lik. dakle. Kada. u krajnjoj li1051b niji. mogućnost proizlazi iz stvarnosti. one se određuju prema onome što je istinito ili neistinito. Ti nisi beo zato što mi u istini mislimo da si beo. Očigledno je. „biti . kad se zna prva postavka. postoji ili ne postoji ono što se naziva istinitim ili neistinitim? Zaista je potrebno pažljivo ispitati šta podrazumevamo pod ovim. „biti jedan". ako neke dozvoljavaju spajanje i razdvajanje — onda „biti" znači „biti spojen". nego mi kažemo istinu govoreći da si beo. POJAM ISTINITOG I NEISTINITOG Pošto se stvarnosti i ne-stvarnosti određuju prema tipovima kategorija pa se zatim nazivaju prema osobinama ili delanju tih kategorija ili prema njihovim suprotnostima. znači .. Međutim. Zašto je pak ugao upisan u polukrug u svima slučajevima pravi ugao? Zato što su ove tri linije jednake. kada si beo. postoje stvari koje su uvek spojene i koje je nemoguće razdvojiti. prema tome. Kad bi se. Prema tome. najzad.

a ne kao mogućnost. Pošto stvari stoje ovako. Prema tome. ono. očigledno je da one ne mogu biti predmet zablude u pogledu vremena čim se prihvati da su nepokretne.mnogostruk". uostalom. Što se tiče stvarnosti posmatrane u smislu onoga što je istinito i nestvarnosti posmatrane u smislu onoga što je neistinito. one bi postajale i uništavale se. ako se radi ο stvarima koje ne mogu da budu drugačije nego što jesu. Ne znati znači ne shvatiti. Nije moguće biti u zabiudi u odnosu na njih. na primer. isto mišljenje ili ista postavka postaje istinita i neistinita kad se radi ο nezavisnim stvarima. kao što istinito nije isto za jednostavne stvarnosti što je za složene. Ne može. naprotiv. Istinito znači shvatiti i izraziti ono što se shvati. a neistinu u drugom trenutku. a takođe se ne može prevariti ni u pogledu jednostavnih supstanci. osim slučajno. kao kad se kaže da je drvo belo ili dijagonala nemerljiva. Istinito ili neistinito takođe neće ovde biti ono što je kod složenih stvarnosti. ona postoji na određen način. Sto se tiče jednostavnih stvarnosti. u stvari. 1052a ona uopšte ne postoji. a neistinito kad nema spajanja. Ako se. naime. sve one postoje kao ostvarenje. U vezi s tim činjenieama potrebno je ispitati šta su one i kakva im je priroda. nije slično slepilu. Ali ono što poetoji samo po sebi nema ni početka ni kraja. u drugom slučaju. istina znači upoznavanje tih stvarnosti. ne može se zamisliti da je zbir njegovih uglova u . u protivnom slučaju. dakle. šta znači biti ili ne biti. nego samo neznanje. Međutim. u pogledu njih nema ni neistinitog ni istinitog. ne može se prevariti u pogledu prirode izvesne stvari. u stvari. pošto bi slepilo bilo onda kad se apsolutno ne bi imala sposobnost mišljenia. da bude zablude u pogledu onoga što je upravo suštma i što postoji kao ostvarenje. postoji ili ne postoji saznanje ο tome. tako ni stvarnost nije ista. nego su ista mišljenja večito istinita ili neistinita. isto mišljenje ne postaje čas istinito a čas neistinito. evo šta je onda istinito ili neistinito. istmito je u jednom slučaju kad postoji spajanje. ako stvar postoji. potvrđivanje i izražavanje nisu istovetne stvari. pretpostavi da se trougao ne menja. šta znači istfinito ili neistinito? Stvarnost ove vrste zaif^ 3 složena na takav način da postoji kad je složena i da ne postoji kad je razdvojena. U stvari. S druge strane. Uostalom. Inače bi takva stvarnost proizlazila od neke druge stvarnosti. a ako ne postoji na taj određeni način. Međutim. i moguće je da ona kaže istinu u jednom trenutku. u vezi s nepokretnim stvarnostima.

a da drugi to nisu. Α među takvim stvarima više jedinstva ima i vremenski je ranije ono čije je kretanje nedeljivije i celovitiie. čak i veća mera jedinstva u onome što je celina i što ima svoj izgled i oblik. a ne kao slučajnost. ο čemu je prethodno bilo govora u poglavlju ο različitim značenjima. ako se radi ο prostoj brojnoj činjenici. ili da su jedni prvi. može se zamisliti da nema ni jednog parnog broja koji bi bio prvi. Međutim. Stoga je . U brojnom smislu nedeljivo je ono što je pojedinačno. a nije kao nešto što je na silu spojeno lepkom. KNJIGA IX l. ova zabluda nije moguća. naime.. a da ga druga nema. to je takođe sve ono ο čemu postoji jedan pojam. drugim rečima. POJAH I ZNAČENJE JEDNOG „Jedan" kao pojam uzima se u više značenja. a to je kružno kretanje. ta stvar prva među svim veličinama koje su jedno. Iz ovoga očigledno proizlazi da je izvesna stvar koja po prirodi ima svoj uzrok kretanja. ova mnogostrukost može se ukratko svesti na četiri glavna značenja koja obuhvataju pojam „jedan" kao suštinu. ono što je neprekidno uopšte ili najčešće takvo po svojoj prirodi. i to prvog te vrste. a nedeljiva misao je misao ο onome što je nedeljivo u svojoj suštini ili je brojno takvo. ako celina nosi u sebi uzrok sopstvene neprekidnosti. pošto se onda ne može više zamisiiiti da izvesna stvar ima jedan atribut. Na primer. a po svojoj suštini nedeljivo je ono što je nedeljivo u . a koje ne proističe iz nekog dodira ni iz neke spoljašnje veze. ekserom ili vezom.jecLnom trenutku ravan dvama pravim uglovima. kao što to uvek tako biva. Ali. može se zamisliti da jedan član neke kategorije ima izvestan atribut. a da ga drugi riema. nego će naš sud biti ili istinit ili neistinit. Α ta stvar je takva zato što je njeno kretanie jedno i nedeljivo u prostoru i u vremenu. naročito ako je celina takva po svojoj prirodi. a u drugom trenutku da nije ravan dvama pravim uglovima (inače bi bio podložan promeni). Postoji. kao što su stvari ο kojima postoji jedinstvo misli.jedan" u ovom smislu ili ono što je neprekidno. ili ono što je celina. to jest stvari ο kojima je misao nedeljiva. Međutim. Zatim postoji jedinstvo.

sve ono što je količina upoznaje se merenjem sa jedinicom ili nekim brojem. Prema tome. mnogostrukost značenja pojma jedan: ono što je po prirodi neprekidno. najzad i naročito. pošto se suština vatre i suština elementa ne mešaju. na „jedan" i na sve izraze ove vrste. U stvari. tako da po svojoj bitnosti mora da bude jedno ono što je uzrok jedinstva supstance. 1052b Međutim. Mi smo. s druge strane. s jedne strane.odnosu na saznanje i znanje. što je pojedinačno i što je opšte. Α ono što saeinjava jedinstvo za sve ove stvari. potrebno je obratiti pažnju da se na taj način ne shvati da su stvari za koje se kaže da su jedan istovetne sa suštinom pojma „jedan". u činjenici da je ovaj pojam bitno jedna određena i posebna stvar. i svaka stvar kojoj bude pripadao jedan od vidova ovog pojma biće „jedna. sa samim njegovim pojmom. Tako je vatra u jednom smislu elemenat. ako bi trebalo dati njihovu definiciju. a ono kroz što su se . dok prvi vidovi pojma „jedan" imaju samo jedinstvo kao mogućnost. Mera je u stvari ono po čemu se saznaje količina. Takav je slučaj i s pojmovima „elemenat" i „uzrok" ako bi uopšte trebalo da se odrede stvari koje se nazivaju elementima ili uzrocima i. to je nedeljivost kretanja za jedne. svaka količina upoznaje se kroz j edan. Takođe iz ovog razloga. i nedeljivost misli ili pojmova za druge. ali. suština pojma „jedan" biće čas jedinstvo jedne od stvari koje smo pokazali. suština pojma „jedan" sastoji se u nedeljivosti. stvarno pokazali razna značenja pojma „jedan". Ono što kažem za elemenat može se takođe primeniti na „uzrok". a isto tako je neodređeno ili nešto drugo slično po sebi elemenat. osobito prva mera količine. s druge strane. ime „elemenat" znači ono što ima osobinu da uđe u sastav nekog bića kao prvi bitni deo. a čas će značiti neko drugo jedinstvo bliže doslovnom značenju reči jedan. pošto je pojam „jedan" proširen sa količine na ostale kategorije. a svaki broj upoznaje se kroz jedan. odeljena po mestu ili obliku ili značenju. ali u drugom smislu ona to nije. Prema tome. to znači da je prva mera svake vrste. ili to znači da je celovita i nedeljiva. što je celina. Takva je. dok je vatra elemenat u tom smislu što je ona izvesna određena stvar i priroda. dakle.

Tako imaju dve vrste po lutona. takođe su . mera nije uvek jedna po broju. bilo da se radi ο tekućinama. Iz ovog razloga za meru se uvek uzima prva stvar kojoj nije moguće oduzeti ono što bi se moglo opaziti. za težinu. ο čvrstim telima. a brzinu ima i sve što ima višak kretanja. jer to kretanje zauzima najmanji deo vremena.količine prvobitno upoznale je sam pojam jednog. ponekad ih ima više. Zbog to1053a ga je mera broja najtačnija od svih. Isto tako kretanje se upoznaje pomoću prostog i najbržeg kretanja. tamo gde se po svoj verovatnoći ne može ništa dodati niti ništa oduzeti. Međutim. Svaka od ovih jedmica je izvesna jedinica u ovom smislu: ne zato da bi jedan bio kao neki zajednički pojam za sve. u stvari. iz ovoga sledi da je jedan prauzrok broja kao takvog. nego onoga koji se izražava brojem. U muzici je jedinica poluton. Prema tome. a težinu ima i ono što ima višak tereta. pošto čak i ono što je sporo ima izvesnu brzinu i ono što je lako izvesnu težinu. pošto je jedinica postavljena kao apsolutno nedeljiva. za dubinu. za širinu. Zbog toga je u astronomiji jedan prauzrok i princip i mera. Ako bi se talentu ili nekoj drugoj srazmerno velikoj meri nešto dodalo ili oduzelo. svuda se teži za merom koja predstavlja nešto što je jedno i nedeljivo. U svima ovim slučajevima postoji dakle mera i prauzrok koji su jedno i nedeljivo. ο težini ili ο obimu. pošto se čak i u meri za linije stopa smatra nedeljivom. i ono služi kao osnova za merenje drugih kretanja. i to ne polutona koji zapaža uvo. nego u smislu koji smo pokazali. ta radnja bila bi neprimetnija nego kad bi se izvršila na nekoj manjoj meri. Naime. sve naše druge mere nisu ništa drugo nego njena oponašanja. težinu ima sve ono što ima bilo kakav teret. tu je mera tačna. Na primer. jer je to najmanje međuvreme. za brzinu. jer se i jedna i druga uzimaju u dvostrukom značenju. Težina i brzina su nešto zajedničko svakoj od dveju suprotnosti. a u reči je to glas. a ta mera je nešto prosto prema redu kakvoće ili količine. a misli se da se količina ο kojoj je reč upoznaje kad se upozna pomoću te mere. brzinu ima sve što ima bilo kakvo kretanje. Ο uda dolazi da se i u drugim kategorijama merom naziva ono kroz što se prvobitno upoznaje svaka stvar i da je mera raznih vrsta bića jedinica za dužinu. smatra se da je kretanje neba ujednačeno i najbrže od svih drugih.

to je kao kad bi se tvrdilo da meru jediniea predstavljaju jedinice. sve nije nedeliivo na isti način. bilo u apsolutnom smislu. ali samo tako. a naročito se dužina meri dužinom. a ne reći da je mera brojeva broj. a ne jedna jedinica. ništa naročito i ono je značajno samo prividno. jer se lakat toliko puta primenjivao na nas.mnogostruki glasovi kojima merimo govor. stopa i jedini. predstavljaju osećanje i znanje koji su. on njih uzima u obzir zato što oni.ca: jedinica je apsolutno nedeljiva. bilo kao jedinica. to je kao da nas meri neko drugi: mi znamo kolika je naša visina. kao što smo već rekli. Međutim. Naprotiv. Izvesna stvar biće jedna ako je nedeljiva količinski. dakle. Međutim. stopa treba da se uvrsti među stvari koie su nedeljive zapažanjem. pošto je sve što je neprekidno verovatno deljivo. dijagonala kvadrata meri se dvema količinama. odnosno drugi. veličine se mere veličinom. ili čoveka koji oseća. ne radi se ni ο čemu sličnom. U odnosu na nas. Naime. Protagora kaže da je čovek mera svih stvari. kao i osečanje. Prema tome. a neka druga će to biti ako je nedeljiva kvalitativno. to jest da kroz njih upoznajemo izvesnu stvar. znanje i zapažanje više se mere nego što su oni sami mere. težina težinom i jedinica jedinicom. jedan. da je ona iznad svega mera količine. jedan je mera svih stvari: razlog ovome je taj što upoznajemo elemente od kojih je sastavljena supstanca pomoću količinskog ili formalnog delenja stvari. Jasno je. najzad. a zatim kakvoće. mera stvari. Zbog toga je pojam „jedan" nedeljiv. a ovo stoji iz istog razloga kao i ono što je rečeno maločas. zvukovi zvukom. Takođe kažemo da je znanje mera stvari. na primer. PRIRODA POJMA „JEDAN" . 1053b misleći pri tome na čoveka koji zna. kažemo. pošto je broj mnoštvo jedinica. Ovo učenje ne kaže. da je jedinica u doslovnom smislu reči mera. širina širinom. Α jedan je nedeljiv upravo zato što je prvi elemenat svake vrste bića nedeljiv. 2. to bi trebalo reći kad bi se radilo ο pojmovima koji pripadaju istoj vrsti. dakle. U stvari. ovo treba shvatiti baš na ovaj način. Mera je uvek iste vrste kao mereni predmet. kao i strana kvadrata i sve prostorne količine.

jasno je da bi to bio broj tih boja. neka posebna stvarnost. pošto nije dovoljno odgovoriti da je priroda pojma „jedan" ta. dakle. a crno nije ništa drugo nego lišenost belog.U pogledu odnosa pojma „jedan" prema βαρεί anci i stvarnosti. čija je supstanca. pod pojmom „jedan" podrazumeva se i pojam stvarnosti. i „jedan" bi bio izvesna određena stvar. Isti . da rodovi nisu stvarnosti ni supstance odvojene od čulnih stvari i da. da je to „jedan". Da li ćemo prihvatiti „jedan" kao supstancu držeći se mišljenja koje zastupaju na prvom mestu pitagorovci. kao što se postavlja pitanje ο prirodi stvarnosti. Pa vidimo šta je to „jedan" i kako treba da ga shvatimo.iasno je da „jedan" ne može da bude ni supstanca. treba ispitati na koji način postoji jedan u onome smislu u kome je ο tome raspravljano u našim aporijama. s druge strane. Naime. pošto mrak zaista nije ništa drugo nego lišenost svetla. Neizbežno se pojavljuje isti slučaj ako se . to jest belo. drugi da je vazduh. Slično tome.. nego ako je ono samo kategorija. a zatim Platon? Ne postoji li pre izvesna stvamost koja služi kao subjekat pojmu „jedan". od kojih neki kaže da je „jedan" prijateljstvo. Ako bi. kao što smo to rekli raspravljajući ο supstanci stvarnosti. . pojam „jedan" bio bi neki određeni jedan. i ako je takav slučaj i u pogledu količine. kao što je mrak lišenost svetla. „jedan" neka određena stvar. one bi bile određen broj. ali to što bi bile broj ne bi sačinjavalo njihovu supstancu. i ne treba li shvatiti jedan kao neki poznatiji izraz i radije prihvatiti mišljenje fizičara. Otuda sledi. „jedan" ne može biti ni rod. Međutim. one bi predstavljale izvestan broj. nego poluton. a trleći da je beskonačno? Ako nije moguće da ništa od onog što je opšte bude supstanca. To znači ako je. s jedne strane. i ako sama supstanca ne može da bude supstanca kao jedna i određena stvar. pošto ostale boje izgleda u stvari da proističu od belog i crnog. kao što je pojam belog. ne „jedan". izvan mnoštva (pošto je ta stvarnost vezana u zajednicu sa tim mnoštvom). kad bi stvarnosti bile muzički zvuci. jer stvarnost i „jedan" su najopštije od svih kategorija. onda je jasno da za sve kategorije treba postaviti pitanje ο prirodi pojma „jedan". u bojama „jedan" je odista boja. iz istth razloga zbog koj ih ni stvarnost ni supstanca ne mogu da budu rod. lcao kakvoća.jedan" posmatra u svima odnosima. stvarnosti bile boje. Međutim. svakako broj polutonova.

ni u supstanci niti u kakvoći. količinama i kretanju postoje brojevi i jedinstvo. kavoće ili količine. ODKOS POJMA „JEDAN" PREMA POJMU „MNOŠTVO" Suprotstavljanje jednog i mnoštva jedinki vrši se na više načina. Na jedan način. ako bi stvarnosti bile pravolinijski likovi.jedan" izvesna određena priroda i da priroda pojma „jedan" nije nikada „jedan" koji postoji sam po sebi. a „nedeljivo" deljivim. Ako. pošto se „jedan" ponaša na isti način u svima kategorijama. Stvarnosti bi tada bile izvestan broj glasova. ovo proističe i iz toga što se ne potvrđuje ništa više kad se kaže „neki čovek" nego kad se kaže „čovek". i postojati kao „jedan" znači postojati kao posebna jedinka.jedan" podjednako vezan za bilo koju kategoriju i što se ne nalazi posebno ni u jednoj od njih. tako to treba istraživati i u supstancama i uzeti jednu supstancu da bi se obrazovao „jedan" sam po sebi. onda bi se moglo raditi samo ο suprotnostima.. S obzirom da imaju četiri vrste suprotstavljanja i da se drugi od ova dva izraza naziva prema lišenosti. a nedeljivo ili nepodeljeno „jedan". ako je u svima kategorijama osim supstance broj izvestan broj posebnih stvari.je slučaj sa izgovorenim 1054a glasovima. a „jedan" izvesna određena stvar. dakle. a ne ο protivrečnostima. kakvoćama. Očigledno je. ni ο odnosu nečega prema nečemu. to jest boja. one bi sačinjavale izvestan broj likova i „jedan" bi bio trougao. Isto rasuđivanje primenjuje se na sve ostale vrste stvarnosti. a „jedan" bi bio samoglasnik.. pošto se mnoštvo i deljivo lakše zapažaju čulima nego nedeljivo. nužno je isti slučaj i kod supstanca. pri čemu se deljeno ili deljivo naziva „mnoštvo". Α da jedan i stvarnost imaju bezmalo isto značenje. ali kao što u bojama treba ispitivati šta je jedan sam po sebi. da je u svakoj vrsti . „Jedan" se označava i objašnjava njegovom suprotnošću. jedan i mnoštvo suprotstavljaju se kao nedeljivo i deljivo. nego se ponaša na isti način kao stvarnost prema kategorijama. Najzad. i ako je činjenica da „jedan" nije supstanca jednog. kao što ni stvarnost ne znači ništa izvan supstance. jasno proizlazi iz toga što je . dakle. tako da logički mnoštvo ima . u određivanjima.

iako imaju isti oblik. tako da je svaka stvar upoređena sa drugom ovoj istovetna ili od nje različita. tu zaista poetoji mnoštvo predmeta. „isti" se kaže kad postoji iedinstvo definicije prve supstance: tako su jednake prave linije iste. „sličan" i „jednak". samo ako se nalazi jedinstvo i postojanje. kao što je rečeno u podeli suprotnosti. Na primer. Prema tome. „drugačiji". u drugom značenju je kad postoji istovremeno jedinstvo u definiciji i u broju: na primer. „Drugačiji" i „isti" takođe se mogu potvrditi svačim u odnosu na sve. Jednom pripadaju. a mnoštvu. kao što su isti jednaki četvorougaonici i pravougaonici. a u stanju su da budu veće ili manje. ti si jedno sa samim sobom po obliku i ma1054b terdji. nego uvek postojećih stvari. a zlato liči na vatru po tome što je žuto i crvenkasto. nejednake prave su slične: one su slične. nazivaju se sličnim zbog jedinstva njihovog izgleda.ne-isti"). Slične su i stvarnosti koje. „Isti" ima razna značenja. sličnim se nazivaju stvarnosti koje pokazuju više sličnosti nego razlike. bilo da se radi ο bitnim ili ο prividnim osobinama. U drugom smislu postoji menjanje. u prvom značenju mi ga ponekad određujemo izrazom „brojna istovetnost". pošto sve što je . na primer belo. drugačije je suprotno istom. U prvom značenju. ipak nemaju takvog kvaliteta. istovetne po obliku. iako ne potpuno iste niti bez razlike u njihovoj stvarnoj supstanci. ako u isto vreme nema jedinstva materije i pojma: ti si drugačiji nego tvoj sused. „drugačiji" nije u stvari protivurečnost „istom". veći četvorougaonik sličan je manjem. zbog toga „drugačiji" i „isti" nisu obeležja nepostojećih stvari (u ovom slučaju može se ieći . U trećem smislu menjanje je kao u matematičkim stvarima. „različan" i „nejednak". Isto tako stvarnosti čiji je kvalitet po izgledu jedan i isti. koje može da bude zastupljeno u većoj ili manjoj meri.vremensko prvenstvo ispred nedeljivog zbog načina zapažanja. tako kalaj liči na srebro po tome što je beo. „isti". ali ne apsolutno iste. ali u ovim slučajevima jednakost je jedinstvo. očigledno je da se i „drugačiji" i „različan" uzimaju u više značenja. Najzad.. Slične stvarnosti su one koje su.

pošto je najveće ono što se ne može nadmašiti. Naprotiv. pa prema tome i između suprotnosti.nejedno" sa nekom drugom stvari. po vrsti. a suprotnost je neka vrsta razlike.stvarnost i „jedan". tako da nužno treba da postoji neki istovetan elemenat po kome se stvari razlikuju." Indukcija jasno pokazuje da oprečnost predstavlja najvišu razliku. a ne da su samo drugačije: jedne pokazuju da su drugačije po rodu.. savršeno. Taj istovetan elemenat je rod ili vrsta. 4. Naime. ako nema zajedničke materije ili uzajamnog proizvođenja. sve stvari koje su među sobom suprotne jasno pokazuju da su takve. najveća je razdaljina. U stvari. SUPROTNOSTI I NJIHOVE VRSTE Pošto se stvari koje su međusobno različite mogu razlikovati više ili manje. a savršeno je ono izvan čega nije moguće ništa zamisliti. i neka najviša razlika koju ja nazivam „oprečnost. pošto se rod definiše kao ono po čemu se za dve različite stvari kaže da su suštinski jedna ista stvar. kao što je slučaj sa stvarima koje pripadaju jednom različitom tipu kategorije. ono što je različito mora se razlikovati od izvesne određene stvari nekim određenim mestom. tako da pripadaju istom rodu 1055b i da su istovetne po rodu. Savršena razlika u stvari . Za dve stvarnosti koje su drugačije stvarno nije nužno da se menjanje tiče nečeg određenog. Na drugom mestu utvrdili smo koje su stvari istovetne. pošto je sve što postoji drugačije ili isto. dakle. Takvo je suprotstavljanje drugačijeg i istog. Jasno je iz same indukcije da smo ovu pretpostavku tačno izveli. to je po svojoj prirodi ili „jedno" ili . pošto se sve što se razlikuje razlikuje iili po rodu ili po vrsti: po rodu. ako postoji istovetnost roda. nego su suviše udaljena jedna od drugih i nespojiva. razlika i protivnost su međusobno različiti pojmovi. a koje različite po rodu. a razdaljina između krajnosti. dok bića koja se razlikuju po rodu nemaju veze među sobom. dok su druge sadržane u isto j seriji kategorije. Suprotne stvari su različite. ono što je u svakoj vrsti najveće to je zacelo potpuno. Međutim. bića koja se razlikuju po vrsti imaju kao ishodišnu tačku svog uzajamnog stvaranja suprotnosti uzete kao krajnosti. postoji. međutim.

pa prema tome i savršena razlika. jasno je da protivrečnost i oprečnost niisu isto što i suprotstavlj anj e. pošto je za suprotnosti materija ista. postoji jedno jedino znanje za jedan rod stvari u kojima je savršena razlika najveća razlika. Naime. ona je neka vrsta protivrečnosti. Osim toga. ako je prvo suprotstavljanje protivrečnost i ako protivrečnost ne dozvoljava nikakvog posrednika. jer je savršena razlika najveća razlika među vrstama istog roda. najzad neke stoga što su one same sticanje ili ukidanje tih ili drugih suprotnosti. druge što je proiizvode ili su u mogućnosti da je proizvedu. isto onako kao što se savršenim zove sve ono čije je obeležje da je postiglo izvesnu svrhu.označava konačnu svrhu. apsolutna nemogućnost posedovanja. suprdtnosti su stvari koje se najviše razlikuju pod istom mogućnošću. Isto tako stvari koje se najviše razlikuju u istom materijalnom subjektu koji ih obuhvata predstavljaju suprotnosti. oprečnost i odnos suprotnosti. obeležje savršenog pripisivaće se različitim načinima oprečnosti koji pripadaju suprotnostima. Α kako se i suprotnosti nazivaju u raznim značenjima. i za jednu razdaliinu ne može postojati više od dveju krajnosti. ovo je uopšte još očiglednije ako je svaka oprečnost razlika. Iz ovoga očigledno proizlazi da je oprečnost savršena razlika. dok ovi mogu da postoje kod suprotnosti. nego su još stvari koje se najviše razlikuju u istom rodu suprotnosti. pošto se lišenost uzima u više značenja. savršena razlika je ne samo najveća razlika. izvan svrhe ne postoji ništa i savršenom nije potrebno ništa. Zbog toga. nego ona koja je konačna. prema podelama . i ostale definicije koje se uopšte daju ο suprotnostima takođe su nužno istinite. Prva suprotnost je posedovanje i lišenost. a dalje od svrhe ne postoji ništa. Sve ostale suprotnosti nazvaće se tako prema ovoj prvoj oprečnosti: jedne stoga što je poseduju. očevidno je da za jednu stvar ne može postojati više suprotnosti: pre svega ne može postojati ništa što je dalje od krajnosti. Sto se tiče lišenosti. i ako razlika. U stvari. Zaista. i to ne svaka lišenost (jer se lišenost uzima u više značenja). takva je za izvesno biće apsolutna lišenost ili lišenost na izvestan određeni način. postoji između dve krajnje granice. pošto je ona u svakoj stvari poslednji kraj i obuhvata sve ostalo. Međutim. ili činjenica da ne poseduje ono što je u njegovoj prirodi da poseduje. s druge strane. Osim toga. i. lišenost. ako su protivrečnost.

dok ne postoji u drugima.koje smo ustanovili na drugom mestu. to je ili neka određena nemogućnost. Nejednakost je lišenost jednakosti. Ćas hoćemo jednostavno da kažemo da je stvar pretrpela lišavanje. stvaranje u materiji vrši počinjući od suprotnosti i proizlazi ili od oblika i posedovanja oblika. ili nemogućnost sadržana i primljena u subjektu. ili ne-belo? Međutim. prema tome. na primer. Otuda dolazi da. Uzrok tome je što je biće koje je bilo lišeno moglo biti takvo na više načina. Svaki broj je nužno ili par ili nepar. mi ne . neke suprotnosti imaju svoj određeni subjekat. a to su „jedan" i „mnogostruk". ta lišenost nije uvek iste prirode. to jest rodove ostalih suprotnosti. očigledno je da će svaka oprečnost biti lišenost. Ovo pokazuje zašto među tim lišenostima postoji neki posrednik. ilii od izvesne lišenosti oblika i lika. kao što je izvesno razdoblje života. svaka oprečnost pretpostavlja lišenost kao jednu od dveju suprotnosti. Lišenost je. Međutim. 5. a porok vrline. ovi mogu da postoje ako se radi ο lišenosti. Uostalom. U stvari. zaista neka vrsta protivrečnosti. ali da verovatno svaka lišenost neće biti oprečnost. jer su samo krajnje granice one suprotnosti iz kojih proizlazi promena. S druge strane. Prema tome. dok ga druge nemaju. Staviše. ostale se u stvari svode na njih. nesličnost sličnosti. dovoljno je da to bude tačno za prve suprotnosti. može se postaviti pitanje na koji se način jedan suprotstavlja mnoštvu. Ovo se takođe može uvideti iz indukcije. čovek koji nije ni dobar ni rđav. kao što je. kao kada pitamo: da li je ovo belo. slučajevi se razlikuju na način koji smo pokazali. Sve je zaista jednako ili nejednako. Naime. ali sve nije ili jednako ili nejednako. dok protivrečnost ne dozvoljava posrednike. jasno je da se jedna od suprotnosti uvek određuje kao lišenost druge. dakle. čas se radi ο lišavanju ograničenom na vreme ili na neki deo. Ako se. a ono što je jednako velikom i malom. ili se pak odnosi na ono što je glavno ili na celinu. ili crno? i: da li je ovo belo. osim jedino u subjektu sposobnom da primi jednakost. pitanje se postavlja uvek kad se radi ο suprotnosti. ODNOS JEDNOG PREMA VELIKOM I MALOM Pošto jedna stvar ima samo jednu suprotnost.

i ako se može upitati koji je od dvojice veći iili manji ili jednak. ili beo? osim ako želimo da utvrdimo putem pretpostavke stvarnu suprotnost. U stvari. i onda teškoća ide u prilog onih koji tvrde da je „nejednak" nedeljiva diada. „jednak" će biti suprotnost obojici. bilo kao poricanje. nego su to samo bića koja po prirodi imaju te osobine. kao. a to je nemoguće. niti obojici zajedno.kažemo: da li je ovo čovek. Ostaje. Ali lišavanje ne postoji nužno. Zašto naime da to bude pre velikog nego malog? To je. „jednak" je suprotnost „nejednakom". ili: da li je on jednak ili manji? Postoje uvek tri izraza. da je „jednak" suprotnost velikom i malom. „jednak" je očevidno posrednik između velikog i malog. dakle. kao što to iskustvo pokazuje. iz čega sledi da je samo jedna stvar suprotna dvema drugima. tako da bi on bio suprotnost većem broju stvari. posedujući pri tome po svojoj prirodi svojstvo da može biti veliko ili malo. pitanje putem raščlanjavanja postavlja uvek u slučaju suprotnosti. Prema tome. poricanje obojice. jer bi pitanje bilo smešno ako bi se moglo desiti da su 1056a došli obojica zajedno. a ne samo u odnosu najedan od dva. Alii takvo pitanje ipak se postavIja tamo gde su dva izraza suprotnost. Međutim. to jest: da li su došli obojica. Kleon ili Sokrat? Međutim. samo suprotnosti ne mogu postojati istovremeno: ta neistovremenost upotrebljava se upravo ovde kada se pita koji je od dvojice došao. jednako je ono što nije ni veliko ni malo. Oprečnost ne bi bila savršena razlika kad bi bila posrednik. ovo ne mora da bude ni u jednom rodu. pošto sve što nije ni veće ni manje nije jednako. ni jedna oprečnost nije posrednik. biiLo kao lišavanje. Međutim. nego baš ona uvek ima nekog posrednika. ako „nejednak" znači isto što veći i manji u isto vreme. čak i u ovom slučaju postavljeno pitanje ipak pada pod jednu oprečnost. kakva je suprotnost između „jednak" i dva druga izraza? „Jednak" ne može biti suprotnost samo jednom od dvojice. ili pak jedan od njih? Ako se. niti to može biti po svojoj definiciji. na primer: koji je od dvojice došao. . pa pitamo. dakle. Stoga se pitanje mora postaviti u odnosu na dva izraza. Ali to ne može da bude poricanje ili lišavanje samo jednog od dvojice. Međutim. dakle. _ Najzad. naprimer: dali je on veći ili jednak. oprečnost jednog ili mnogostrukog. zašto bi to bila suprotnost pre velikom nego malom? Staviše.

Prema . koje je i malobrojno? U stvari. Najzad. pod izgovorom da je ono što nije ni dobro ni rđavo posrednik između dobrog i rđavog. Staviše. ali među drugim izrazima nema moguće 1056b razlike. Prema tome. pa ipak čak i u ovom slučaju nema jedinstvenog imena. ako se mnoštvo suprotstavlja jednom na apsolutan način. a mnoštvo je veliko. kao da u svima slueajevima mora postojati neki posrednik. pošto se dobro ii rđavo uzimaiu u mnogim značenjima. U prvom slučaju zajedničko poricanje je poricanje dveju suprotnosti među stvarima koje dozvoljavaju izvesnog posrednika i izvesno prirodno rastojanje. i . Naime. ili nekog drugog tona ove vrste. a dvostruko je dobilo svoje ime prema „dva". Međutim. pošto mnoštvo predstavlja suprotnost i malom broju. „jedan" znači isto što i malobrojan. Ime bi pre dobilo ono što nije ni belo ni cmo. i sve što je veliko takođe je mnoštvo. ali ne dobija ime. „jedan" će biti malobrojan ili mali broj. pošto i ono što je dvostruko predstavlja mnogostrukost. Α ono što nije ni dobro ni rđavo oprečno je onome što je istovremeno dobro i rđavo. Ako postoji razlika u slučaju neprekidnog. a subjekat koji ih dobija niije jedan. ništa nije manje. u pogledu na mnoštvo ono što je mnogo i malobrojno odnosi se kao pojam drugog i kratkog u predstavi dužine. pod takvim uslovima bi onda između cipele i ruke bio neki posrednik koji ne bi bio ni cipela ni ruka. prema tome. jer u kome bi odnosu dva bilo mnoštvo. to će se utvrditi.. iz toga proizlaze izvesne nemogućnosti. to uopšte ne mora da bude tako.dva" čini mnoštvo. 6. nego su boje čije se poricanje potvrđuje u odrečnom smislu u neku ruku brojno ograničene: one u stvari moraju biti ili smeđe ili žute.Ono je oprečno velikom i malom kao odrečno poricanje i zbog toga je upravo posrednik između ovih pojmova. ako ne u odnosu na jedan. U stvari. ODNOS JEDNOGA PREMA MNOSTVU Neko bi mogao postaviti isto ptanje u pogledu suprotnosti između „jedan" i mnoštva. neosnovan je prigovor onih koji misle da se u svima slučajevima može izražavati na isti način. tako da nema jedinstva subjekta. pošto dve oprečne stvari koje su predmet zajedničkog poricanja pripadaju raznim rodovima.

stvari ne mogu biti neograničene po maloj veličini).. ili kad bi.dva" predstavlja mnoštvo. 1057a ništa ne sprečava da jedan bude manji od nečega. Na drugom mestu videli smo da se odnosi uzimaju u dva smisla: oni koji postoje među suprotnostima. mnoštvo koje ne postoji.ρο neznatnosti".dva" je prvo rnnoštvo. bilo u potpunosti bilo relativno. naime. U stvari. se merene stvari upoređivale s merom.jedan". U ovom smislu nazivaju se i mnogostruke stvari. to su stvari koje su u takvom odnosu kao što su odnosi koji to nisu sami po sebi. U ovom smislu je. mi kažemo „jedan" ili „mnoštvo" onako kao kad bi neko rekao jedan i fedni. onda. ne . Iz ovoga sledi da će i „jedan" biti neka vrsta množine. mnoštvo čak i „dva"..tome. pošto je ono sastavljeno od jedinica i pošto je svaki broj merljiv jedinicom. pošto malobrojno nije nikako sačinjeno od . u drugom smislu mnoštvo se uzima kao broj. Međutim. a jedan i broj su u jednom smislu oprečni. a ne kao ono što je suprotno malobrojnom. nego od . trebalo je da kaže . ono što je malo predstavljaće neko mnoštvo. Mnoštvo je kao vrsta broja. u odnosu na prvo. pri čemu se. mnoštvo se kaže za sve što je deljivo. on je to nužno ako . kako to tvrde neki filozofi. ali i sa izvesnom razlikom: tako je voda mnoštvo.. ali ne kao mnoštvo koje relativno ili apsolutno prevazilazi granicu te veličine. u jednom smislu ono znači veličinu koja prevazilazi drugu meru. i oni koji postoje između znanja i njegovog predmeta. naime. „Jedan" i „mnoštvo" kod brojeva u protivnom su odnosu kao što je jedinica mere prema onome što treba da se izmeri. broj je mnoštvo merljivo jednim. Naime.. ali ona nije mnogobrojna. za izvesnu stvar kaže da jeuodnosu zbogtoga što se na nju odnosi neka druga stvar. suprotno malobrojnom koje je. jer je to prvo mnoštvo s nedostatkom brojnosti (a zbog toga Anaksagora nije pravilno shvatio stvar govoreći da su sve stvari zajedno neograničene po mnoštvu i po neznatnoj veličini svotjih čestica: umesto da kaže . Dva je mall broj u apsolutnom smislu.. ako je manji. a ona je mnoštvo kao ono što je suprotno jednom.dva". pošto. U istom smislu se kaže da je i mnoštvo ono što je mnogobrojno. i samo u ovom smislu ono je oprečno jednom. makar je i mali. Svaki broj se u stvari naziva mnoštvom. . onda. lli beo i beli.. on zbog toga nije malobrojan. na primer od dva.ρο maloj veličini".

kao što je. ako se želi ići od belog ka crnom. taj odnos se ne postavlja na isti način. onda „jedan" znača meru broja. Što se tiče mnogostrukosti. svi posrednici su istog roda kao bića čiji su oni posrednici. s druge strane. ako se želi postepeno preći sa najdeblje žice lire na najtanju. mnogostrukost i „jedan" su suprotnosti na izvestan način po tome što je mnogostrukost deljiva. na primer. ako je svako znanje spoznaja stvari.. Posrednicima nazivamo ono u što se nužno mora najpre promeniti ono što se menja: na primer. svaka spoznaja nije znanje. dešava se da. ona nije suprotna malobrojnom.Jedan"ibroj su oprečni utoliko što je „jedan" mera. Naime. Ali. Zbog toga sve što je jedno nije broj. onda su oni nužno sačinjeni od suprotnosti. pošto se promena može izvršiti samo među suprotnostima uzetim samim po sebi. Malobrojnom je suprotnoet mnoštvo.kao suprotnosti. pošto se na izvestan način znanje meri onim što je predmet spoznaje. Ali. i tako ide redom. preći će se preko crvenog i smeđeg da bi se stiglo do crnog. u drugom smislu. U stvari. Stoga je nemoguće da bude neki posrednik između . najpre će se preći preko posrednih tonova. neka nedeljiva stvar. . a broj merljiiva vrednost. kao na primer od jedne boje do jednog lika. dakle. POSREDNI ClKILAC MEĐU SUPROTNOSTIMA Pošto je moguće da među suprotnostima postoji neki. posrednik i pošto u izvesnim slučajevima on stvarno postoji. svi posrednici su posrednici među suprotnostima. Mnogostrukost nije ni suprotnost jednom u apsolutnom smislu. kao što je mnogostrukost koja prelazi granicu suprotnost mnoštvu sa nedostatkom brojnosti. a „jedan" nedeljiv. I premda se u istom smislu kaže za znanje da se odnosi na spoznajne stvari. osim slučajno. i u istom rodu kao bića čiji su posrednici. Nužno je. nemoguće je da dođe do promene jednog roda u drugi. da posrednici budu u istom rodu jedrii kao drugi. oni se međusobno odnose kao što se znanje odnosi na ono što je spoznajno. Međutim. nego kao što smo to upravo rekli da su u izvesnom odnosu. Zaista bi moglo izgledati da je znanje mera i da su spoznajne stvari predmet merenja. u bojama. a ukoliko je to broj. kao što smo rekli.

razlike koje sačinjavaju suprotne vrste. one su principi. i ako su oni posrednici među suprotnostima. lišenje i oprečnost. Na primer. u stvari. kao što smo to pokazali. pošto i one spadaju u taj rod. te razlike neće biti prve suprotnosti. i ako je prva boja ona koja je zgodna za izdvajanje a druga koja spaja razlike. Međutim. . U protivnom slučaju svaka boja bila bi ili bela ili crna. biće i same suprotnosti vremenski starije od vrsta: naime. naprotiv. Ali ako su posrednici u istom rodu. za sve boje koje su posrednici između belog i crnog mora se reći da se sastoje od roda (pri čemu je rod boja) i od izvesnih razlika. Kakav bi. to jest bez ikakvog posrednika. bio posrednik između znanja i 1057b onoga što treba da se sazna? Međutim. Prema tome. prema tome. protivrečne stvari ne dozvoljavaju posrednika: protivrečnost se. vrste se sastoje od roda i od razlika. a suprotne razlike su čak više suprotne nego suprotne vrste. ako su belo i crno suprotnosti. među suprotnim stvarima. Stoga će druge vrste i ono što među njima predstavlja posrednike biti sastavljeni od svog roda i svojih razlika. biti drugačije od prvih suprotnosti i samim tim posrednici između prvih suprotnosti. on postoji između velikog i malog. u stvari. Pošto smo ovo utvrdili.stvari koje nisu oprečne. tako da bude nečeg vremenski ranijeg od suprotnosti. One će. Na primer. Ako su istog roda. potrebno je pre svega ispitati ove prve suprotnosti koje ne spadaju u rod iz koga potiiču njihovi posrednici. ili će suprotnosti biti istog roda. a prve razlike predstavlja ono što je diakritično i sinkritično. Α suprotnosti koje spadaju u isti rod moraiu se nužno sastojati od elemenata koji nisu sastavljeni sa rodom ili su sami nesastavljeni. posrednici su ili svl sastavljeni od suprotnosti. Jer. ili one to neće biti. Preostale suprotnosti su odnos. pošto bismo inače imali promenu. na ovaj način u pitanju su suprotnosti od kojih je jedna vremenski ranija od druge. Α od relativnih izraza oni koji nisu suprotni ne dozvoljavaju posrednika: uzrok ovome je taj što oni nisu istog roda. suprotnosti se ne sastoje jedne od drugih pa. dakle. Međutim. onda su te razlike vremenski ranije od belog i od crnog. ili to nije ni jedan. čak počev od stvari koje nisu suprotne. nužno je potrebno da se oni sastoje od suprotnosti. sastojiu suprotstavljanju čiji je jedan ili drugi član nužno istinit za bilo koji subjekt.

To menjanje biće. nazivam ono što sačinjava jedinstvo i istovetnost dvaju bića a što se u tim bićima razlikuje na način koji nije prosto slučajan. pošto pod razlikom u rodu podrazumevam menjanje koje sam rod čini drugačijim. za jedno biće — konj. sastojaće se od prvih suprotnosti. a čas čoveka. postoji nešto sastavljeno od suprotnosti i to tako da će se suprotnost pre menjati u to nešto nego što će se menjati u drugu suprotnost. da svi posrednici pripadaju istom rodu. suprotnost. ako je jedno živo biće drugačije po vrsti od drugog. Samim tim i svi ostali posrednici sastojaće se od suprotnosti. potrebna je ne samo zajednička osobina između dva bića da oba budu živa bića. Ο MENJANJU VRSTA Menjanje jedne vrste u drugu je menjanje jedne stvari sa drugom u nešto što treba da bude zajedničko jednoj i drugoj. i svi niži izrazi. na primer. da bića drugačija po vrsti pripadaju istom rodu.Međutim. Ono se . a u drugom slučaju drugu: na primer. Α pošto ne postoje druge stvari vremenski ranije od suprotnosti istog roda. Potrebno je. dakle. bilo da se on shvati kao materija ili dru1058a gačije. ovaj rod zajedmčkibićimakojase razlikuju po vrsti i sam je različit u raznim vrstama. nego treba da i samo to živo biće bude različito u svakom od ovih dvaju bića: to će biti. Na primer. čas konja. Naime. u stvari. biti više nego jedno a manje nego drugo znači sastojati se na izvestan način od stvari za koje se kaže da postoje više ili da postoje manje. Prema tome. Prema tome. Prema tome. a manje nego druga. da su oni posrednici između suprotnosti i da se apsolutno svi sastoje od suprotnosti. i to nešto biće takođe posrednik među suprotnostima. 8. bili oni suprotnosti ili posrednici. oba će biti živa bića. Prema tome. Rodom. menjanje roda nužno predstavlja specifičnu razliku. dakle. U jednom slučaju. pošto to nešto mora da bude više nego jedna suprotnost. U stvari. svi posrednici bez izuzetka sastojaće se od suprotnosti. tako ćemo imati jednu vrstu živog bića po sebi. dakle. a za drugo — čovek. Jasno je.

nisu suprotna. dok suprotnosti koje . a ne bela i crna boja. u pogledu živih bića. Svako deljenje vrši se pomoću suprotnosti. nužno biti suprotnost. jasno je da u onome što se naziva rodom nema ni istovetnosti ni menjanja (na primer: materija se manifestuje poricanjem oblika. pripadaju istoj kategoriji. a razlika među njima je u stvari suprotnost. Razlika između izvesne stvari i onoga od čega se ona specifično razlikuje mora. dakle. pošto je razlika potpuna. Prema tome. koja je na taj način ista za dva člana čiji rod sačinjava. nego kao onaj koji je sadržan u prirodi jednog bića). naročito od bića koja spadaju u isti rod. Ne bi li ova prva obeležja bile promene svojstvene rodu. pošto je oprečnost kao što smo rekli. jer tokom deljenja suprotnosti iskrsavaju čak i u posrednim fazama pre nego što se stigne do nedeljivih. s jedne 1058b strane. oblik. predstavlja suprotnost. dakle. da između sebe imaju najveću razliku. a ona sama može postojati samo između bića koja spadaju u isti rod. ali ne u smislu u kome se kaže . Razlika. Otuda dolazi i to da sve suprotnosti koje su različite po vrsti. Α ova razlika upravo i jeste ta suprotnost.. da su suprotna i da su nedeljiva. Vrste će se tada razlikovati po rodu od tih bića. To znači. pošto i mužjaki ženka pripadaju životinji? Ova teškoća svodi se uglavnom na sledeće: Zašto jedna suprotnost proizvodi specifičnu razliku. i da se uzajamno isključuju. a. poštosumuški i ženski rod suprotni. iako deljiva. dok su istovetna bića ona koja. a pokazali smo da suprotnosti spadaju u isti rod. i zašto se ženka i mužjak kod životinja takođe ne izdvajaju u različite vrste. materija. Kažemo nedeljiva. s druge strane. Ο SPECIFIČNIM RAZLIKAMA MEĐU VRSTAMA Neko može postaviti pitanje: zašto se žena ne razlikuje kao vrsta od čoveka. a rod je materija onoga po čemu se naziva rodom. a ne po rodu. a druga ne? Na primer.može jasno izvesti indukcijom. savršena razlika. da pripadaju istom rodu.rod Heraklida". ono što ima noge i krila čini različite vrste. suprotnosti koje se nalaze u obliku stvaraju razlike vrste. dok su druga to u manjoj meri? Α kako postoji. a specifična razlika uvek je razlika od jedne do druge stvari. premda je ova razlika bitna za životinje i nije nikako kao belo ili crno. isti je slučaj i u odnosima vrsta s bićima koja ne spadaju u isti rod.

Međutim. ali nije drugačiji kao vrsta.postoje samo u posmatranom biću. sastav je zacelo drugačiji. čak i kad bi i jedan i drugi bili beli. takođe oblik i materija. dakle. u stvari. pošto u suštini tu nema suprotnosti. pošto ona od pojedinaca nečini vrste. Tako smo ustanovili šta je specifično menjanje i zašto se izvesna bića razlikuju kao vrsta. jer je Kalias belac. Zbog toga ni belina čoveka. iako su meso i kosti od kojih se sastoji ovaj ili onaj čovek drugačiji. postaje mužjak ili ženka. upitaće neko. udružene s materijom. tako da bi se moglo pomisliti da ne postoji bezuslovno specifična razlika između bilo koga uriištivog i bilo koga neuništivog bića. a druga ne razlikuju. prema tome da li trpi ovu ili onu promenu. POJAM UNIŠTIVOG I NEUNlSTIVOG KAO SUPROTNOSTI Pošto su suprotnosti specifično različite i pošto su „uništivo" i „neuništivo" suprotnosti (lišenje je u stvari određena nemogućnost). muški i ženski rod su odlike svojstvene živom biću. ili pak postoji neki pravac u kome ona to možedaučini? Zašto je. . beo samo slučajno. ipak razlikovali po vrsti. Ni bronzani krug i drveni krug ne razlikuju se po vrsti. a ne po tome što je jedan beo a drugi crn. ni njegova crnoća ne sačinjavaju specifične razlike. nego materijalne i telesne. kad je ona drugačija na izvestan način. čak i kada bi se svakome od njih nametnulo neko ime. pošto bi se. Αϋ. da li je materija nesposobna da proizvede specifično različita bića. ne stvaraju te suprotnosti. 10. onda je nužno da „uništivo" i „neuništivo" budu različiti po rodu. ovaj konj specifično različit od ovog čoveka? Materija je ipak sjedinjena s njihovim oblikom. dosad smo govorili samo ο opštim pojmovima. Covek se ovde u stvari uzima kao materija. čovek je. amaterijane stvara razliku. i to je specifična suprotnost. ne suštinske. tako da nema specifične razlike između belog i crnog čoveka. onda. to nije zbog materije. i pošto je vrsta čovek poslednja i nedeljiva vrsta. a beo čovek je. a ako se bronzani trougao i drveni krug razlikuju po vrsti. Međutim. Kalias je oblik sa materijom. Da to nije stoga što postoji suprotnost u njihovom obliku? Suprotnost postoji takođe između belog čoveka i crnog konja. Zbog toga isto seme. nego zato što u suštini postoji suprotnost.

pošto ništa nije uništivo slučajno. pa ipak su ideje. ali ne istodobno: isti čovek može da bude beo. kao što čovek može biti u isto vreme beo i crn. Belo je ipak suprotno od crnog. neuništiv čovek. neko može postaviti pitanje: da li pod mudrošću treba podrazumevati jednu nauku ili više njih? Ako je to jedna nauka. Međutim. Ako nije jedna. dok uništivo spada među osobine koje nužno pripadaju stvarima koje ih poseduju. Tada bi. i. Ista stvar može odista istodobno imati suprotna obeležja ako pripada redu opštih pojmova. ono na osnovu čega i usled čega je na prvom mestu jedna stvar uništiva. takve su one ο kojima smo maločas govorili. Dakle. zašto da to bude više ove nego neke druge? Ako je to . Međutim. s druge strane. kod drugih ta mogućnost ne postoji. a zatim crn. Na osnovu ovoga očigledno je da ideje ne mogu postojati onako kako ih prihvataju izvestii filozofi. pošto bi se moglo desiti da joj ne pripada osobina uništivog. pranačela nisu suprotnosti. postojao.kao što ona ne postoji ni između bele i crne stvari. može se prigovoriti da jedna nauka uvek obuhvata suprotnosti. koje vrste nauka treba prihvatiti kao mudrost? Osim toga. PREDMET ARISTOTELOVE FIZIKE KAO NAUKE Da je mudrost nauka ο pranačelima. ono ih još može imati. Ako je biće pojedinac. jasno proizlazi iz prvih izlag'anja u kojima se raspravljalo ο tome šta drugi filozofi misle u pogledu pranačela. Isti zaključak odnosi se i na neuništive osobine. KNJIGA Χ l. dakle. da li pripada jednoj nauci ili mnogima od njih da proučavaju pranačela objašnjavanja? Ako je to povlastica samo jedne nauke. s jedne strane. U protivnom slučaju. Međutim. među suprotnostima jedne slučajno pripadaju izvesnim stvarima. iz čega sledi da su ove stvari nužno različite po rodu. u stvari. veća je razdaljina između stvari koje se razlikuju po rodu nego između onih koje se razlikuju po vrsti. Osobina uništivog je. a druga neuništiva sadrži suprotnost. specifično istovetne s pojedincima. nužno supstanea svake takve stvari. uništiv. pošto i „uništivo" i „neuništivo" nužno postoje u stvarima. jedna ista stvar bila bi uništiva i neuništiva. kao 1059a što je slučaj uništivog i neuništivog. tvrde oni. Slučajnost zaista može da ne postoji u stvarima. međutim. a ne samo istoimene. a i još mnoge druge. ili se nalazi u njezinoj supstanci.

čak i ako se prihvati njihovo postojanje: zašto sa svima bićima ο kojima postoje ideje nije isti slučaj kao s matematičkim stvarima. nauka koju upravo istražujemo nauka ο supstancama 1059b dostupnim čulima ili ne. S druge strane. koje je koja kod njih i koja je mudrost? Ako je odredimo kao demonstrativnu nauku. da lii njeni dokazi obuhvataju samo supstance. to će biti ili ideje ili matematičke stvari. to će biti nauka ο slučajnim zbivanjima. da li su sve supstance predmet mudrosti ili ne? Ako se ona ne bavi svima supstancama. za koje stvari treba reći da se njima bavi matematičar? To sigurno nisu čulne stvari. dok ne prihvataju postojanje trećeg čoveka ni trećeg konja. Naime. svrha nije ništa drugo nego dobro. tako da bi ostala još jedna teškoća. ilikonja po sebi i pojedinačnog konja. ako su supstance i slučajna zbivanja predmet dveju raznihnauka. ili se ona bavi nekim drugim stvarima. Reč je ο onim filozofima koji od matematičldh stvari prave neku vrstu posrednika između čulnih matematičkih stvari i svojih ideja. ne postoje. ako kažemo da su njen predmet prvobitne stvarnosti. Međutim. Jasno je da ideje ne postoje. Ako se bavi drugim stvarima. ne vidi se kako ista nauka može da obuhvati više predmeta. Ali. Isto tako ona se ne bavini konačnim uzrokom. koje vrste nauka treba prihvatiti? Štaviše. najzad. ili u oblast njenih istraživanja ulazi i slučajna zbivanja? Ako je dokazivanje odista moguće za slučajna zbivanja. prva pokretna sila ne može se pretpostaviti u slučaju nepokretnih bića. S druge strane. onda će ona biti nauka ο supstancama. Osim toga. teško je odrediti supstance koje spadaju u njen delokrug. pošto ni jedna od njih nema osobine koje zahtevaju . ο kojima govore ti filozofi.povlastica mnogih nauka. stvar tako ne stoji i sa supstancama. nauka koju istražujemo neće se baviti ni uzrocima ο kojima smo govorili u Fizici. Ako pak same ove posredne matematičke stvari. uopšte uzevši dalije. ako ih proučava sve. Ali. pošto je to jedna nauka. a dobro se susreće samo u oblasti praktiičnog života i kod bića koja se kreću. i kao neku treću vrstu bića izvan ideja i uobičajenih stvari. međutim. to je prvo pokretna sila (jer takvo je obeležje svrhe). izvan čoveka po sebi i pojedinačnog čoveka.

Staviše. . neko bi se mogao naći u nedoumici ne znajući da li treba postaviti da se nauka koju istražujemo bavi principima koje neki filozofi označavaju imenom elemenata. Takve su. dok u stvari nikakva razlika ne dolazi od njenog roda. dakle. S druge strane. s druge strane. Prema tome. ona se ne bavi ni supstancama koje saznajemo putem čula. a nauka koju istražujemo izgleda da bi trebalo da bude nauka ο opštim pojmovima. pošto ukidanje rodova povlači ukidanje vrste. Međutim. Ali. jer su upravo dokazivanje i nauka predmet njenog istraživanja. kad se ukine.matematičke nauke. prva filozofija. ako se unište stvarnost i jedan. jer pranačelo je ono što. ona bi bila nauka ο najvišim rodovima. a ne za pojedinačne stvari. sve ostalo nestaje s njima. jer defmicija i nauka mogu da budu samo za opšte. Ni nauka koju sada istražujemo ne bavi se matematičkim stvarima. teškoće koje se mogu postaviti. ono što je jednostavnije više je pranačelo. s druge strane. jer se svi radovi fizičara odnose na bića koja imaju u sebiprincip kretanja ili mirovanja. ostaje da je to naša nauka. razlike će nužno dolaziti od stvarnosti i jednog. koja se bavi ovim istraživanjem. iz ovog razloga izgledalo bi da se stvarnost i jedan ne bi smeli postaviti kao rodovi ni kao principi. dok se rod deli na nmoštvo ranih vrsta). povlači sve ί 060a ostalo za sobom. to nije ni nauka koja raspravlja ο dokazivanju i ο nauci. Ali. jerse naročito onimoguzamisliti kao da obuhvataju sve stvarnosti i kao da imaju u najvećoj meri obeležje pranačela. svako se slaže s tim da elementi bitno pripadaju složenim telima. Uopšte uzev. jer se svaka stvar može svesti na stvarnost i jedan. pošto su ona prva po prirodnom redu: zaista. a pošto su poslednje vrste sadržane u rodu jednostavnije od svog roda (pošto su nedeljive. jer su ove uništive. i mnogo drugih te vrste. rodovi imaju više obeležje pranačela. nego ono što je manje jednostavno. ti rodovi bili bi stvarnost i jedan. jer ni jedna od ovih nije odvojeno biće. Prema tome. neko bi mogao postaviti pitanje: pod koju nauku potpada ispitivanje teškoća koje se tiču predmeta matematičkih stvari? To nije fizika. ako se hoće da se stvarnost i jedan postave kao rodovi. zaista izgleda da će vrste biti više pranačela nego rodovi.

ili. materija ne postoji u stvarnosti. može izgledati da se prelaze granice verovatnoće. ako pranačelo koje tražimo nije odvojeno od tela. ubeđeni u postojanje nekog pranačela i neke supstance ove vrste. Jer kako bi postojao red bez neke večite stvarnosti. i može se reči da su se najodličniji umovi bavili tim istraživanjem. to su rodovi ili vrste. izvan kojih odgovarajućih supstanci dostupnih čulima treba prihvatiti da ona postoji? Zašto bi se u stvari reklo da ta odvojena supstanca pre postoji izvan ljudi ili konja. Aovo je besmisleno: očigledno je. mi očigledno tražimo neku drugu vrstu supstance i naš je cilj da vidimo ima li nečeg odvojenog po sebi i što ne pripade ničem čulnom. ako postoji neka supstanca ili neko pranačelo po prirodi onakvo kao ono koje sada istražujemo. Osim toga. koje bi pranačelo moglo da igra tu ulogu bolje nego materija? Međutim.2. S druge strane. ona postoji samo kao mogućnost: upravo ovo načelo izgleda da predstavlja pojam i oblik više nego sama materija. da li treba zamisliti nešto izvan onoga što je pojedinačno. da postoji neka supstanca. tako da ne postoji u apsolutnom smislu večita supstanca. da li nauka koju istražujemo raspravlja ο pojedinačnim stvarima? Ali njihov broj je beskrajan. a ni jedno ni drugo nisu predmet nauke koja se sada istražuje. kako za večite tako i za uništive stvarnosti. ili ne prihvatiti i reći da su ove druge jedina stvarnost i da su one predmet najvišeg znanja. i ako je ono jedino za sve stvari. Ali sam oblik je uništiv. Rekli smo zašto je to nemoguće. ono što je izvan pojedinca. izvan supstanci koje se saznaju čulima. suprotno tome. nego ostalih životinja ili neživih bića uopšte? Ali ako utvrdimo da postoje druge. odvojena i nezavlsna. S druge strane. to jest supstanci ovoga sveta. problem se zaista sastoji u tome da li treba prihvatiti postojanje neke odvojene supstance. naime. Uopšte uzev. O POSTOJANJU ODVOJENE SUPSTANCE Štaviše. Međutim. večite supstance ravne po broju čulnim i uništivim supstancama. ako postoji neka druga supstanca izvan onih koje se saznaju čulima. postavlja se pitanje . odvojene i stalne? Osim toga.

ako postoji. dok supstanca nije opšti pojam. onda. ovaj iz trećeg i tako će ići do beskonačnosti. besmisleno. dok druge to nisu? To je.zašto su konačno. Jer. onda. u stvari. ako. Međutim. teškoća će biti ista ako je pranačelo uništivih stvarnosti večito kao i pranačelo večitih stvarnosti. teškoću predstavlja i to što predmet svake nauke čine opšti pojmovi i izvesna kakvoća stvari. nauka raspravlja ο pranačelima. Ali. on proizlazi iz nekog drugog principa. kako da se zamisli supstanca jednog i tačke? U stvari. pranačelo večitih stvarnosti. kako se sme zamisliti da je pranačelo supstanca? Staviše. nešto izvan složenog tela? Pod složenim telom . ako . dakle. s jedne strane. Osim toga. naprotiv. onda će sve stvarnosti biti supstance. koji od jednog i materije stvaraju prvi broj i koji uveravaju da je taj prvi broj supstanca. Zašto. ako ni jedno ni drugo od ovih dvaju pranačela ne znače ni 1060b pojedinačno stvarno ni supstancu. i stvari koje potpadaju pod to pranačelo nisu takode večite? Ako je on. U stvari. prve površine. Ako se za pranačela prihvate načela koja su po opštem mišljenju najstalnija. filozofi koji tvrde da je jedan pranačelo i da je jedan supstanca. kako oni mogu biti u pravu? Kako da se zaista zamisli jedinstvo diade i svakog od ostalih složenih brojeva? Ο ovoj stvari se ne kaže ništa. jer stvarnost potvrđuju sve stvarnosti a takođe i jedan potvrđuje izvestan broj stvarnosti. kad je taj princip isti. te stvari nisu odvojene supstance.jedan" i „stvarnost" izražavaju neko određeno postojanje i supstancu. to su odseci i delovi. to jest stvarnost" i „jedan". pranačelo uništivih stvarnosti i. uništiv. kako će oni postojati u odvojenom stanju i nezavisno? To su ipak obeležja koja želimo da nađemo u večitim i prvobitnim načelima. za svaku supstancu postoji proces rađanja. ako se želi da se kao pranacelo postave linije ili ono što od njih prodzilazi (mislim na prve količine). ako je to pranačelo večito. ali ne postoji za tačku.. da li postoji. a uostalom nije ni lako na ovo odgovoriti. netačno je da su sve stvarnosti supstance. Međutim. izvesne stvarnosti koje potpadaju pod to pranačelo večite. a sve ove stvarnosti postoje u drugim stvarnoetima i ni jedna od njih nije odvojena. druge tela. pošto je tačka prosto deljenje. a tačke linija. nego više pojedinačna i odvojena stvarnost. pre svega. s druge strane. ili ne. Α zatim.

nešto j e zdravo zato što j e znak zdravlja. a nešto zato što ga proizvodi. „Lekarski" i „zdrav" uzimaju se zaista u 1061a više značenja. ili. Takav je slučaj i sa svima ostalim stvarima. STVARNOSTI KAO PREDMET FILOZOFSKIH RASPRAVA Pošto se izučavanje filozofa bavi stvarnošću uopšte. To je pitanje za koje možemo smatrati da smo ga temeljito raspravili. sve stvari biće istovetne. a u kojima nije. Ako je. na isti način kao lekarski i zdrav. da li su principi istovetni specifično ili po svom broju? Ako su istovetni po broju. u smislu koji smo pokazali. bilo da se za prve razlike stvarnosti smatraju mnogostrukost i jedinstvo. Naprotiv. ili druge razlike. Ako nema ničega. ali je u svakom slučaju značenje isto. reći će nam se da je uništivo sve što je materijalno. Zato se na isti način kaže stvarnost za sve što postoji: svaka stvar koja postoji naziva se stvarnošću. a svako značenje ovih izraza ima izvesnu vezu bilo sa medicinskom naukom. najzad. a ne delimično.podrazumevam materiju i ono što je s njom spojeno. od malog je značaja da lise ono što postoji . izgleda. bilo sa nečim drugim. bilo jednakost i nejednakost. ili kretanje. a ne na jedan način. ako tu ima nečeg zajedničkog. Α ovaj izraz upotrebljava se. Ali tada neće biti lako odrediti u kojim je slučajevima oblik odvojen. jer u izvesnim slučajevima jasno je da oblik nije odvojiv. svaka suprotnost može se takođe svesti na prve razlike i suprotnosti stvamiosti. Najzad. bilo sa zdravljem. kao što topokazuje pojam kuće. onda će proučavanje stvarnosti pripadati jednoj nauci. pošto jedno proizlazi iz medicinske nauke a drugo je korisno za tu nauku. izraz „stvarnost" samo opšti naziv koji stvarno nema ničeg zajedničkog između svojih raznih značenja. onda stvarnost ne potpada pod jednu nauku (jer nije jedan rod za razna značenja tih naziva). Α pošto se sve što postoji može svesti na jedan jedini i zajednički pojam. zato što je ili obeležje stvarnosti kao takve. nešto drugo ove vrste. dakle. ili stanje. ili raspoloženje. Uostalom. ako ima nečega. „Lekarski" se u stvari kaže za rasuđivanje i za anatomski nož. onda se i pojam stvarnosti podrazumeva na više načina. to će moći biti samo pojam i oblik. Isti je slučaj i sa „ zdrav ".

zatim toplota i hladnoća i sve ostale suprotne pojave čulne prii-ode. kao što su težina i lakoća. dozvoljavaju neki srednji izraz. nepravičnog neće obeležavati apsolutna lišenost svega što je sadržano u definiciji pravičnog. Cak ako stvarnost i jedan nisu u stvari istovetni. (Ipak bi neko mogao postaviti pitanjeotome nakojise način može govoriti ο lišenosti u slučaju suprotnosti koje. Međutim. najzad. među izvesnim stvarima ove vrste. i proučavanie matematičara obuhvata apstraktne pojmove. on zadržavasamo količinu i neprekidnu veličinu jedne. ne kao stvarnosti. a stvarnost je jedan. položaj i određivanje. nego drugačiji. njoj bi se moglo prepustiti proučavanje stvarnosti. U pogledu fizike. što se tiče drugih stvari. onda će u svakoj od n. Pošto suprotnosti potpadaju pod proučavanje jedne i iste nauke. treba odgovoriti da srednji izraz nije lišavanje definicije uzete u celosti. za sve ove stvari mi postavljamo jednu i istu nauku. geometriju. Α isto tako biće i u svima drugim slučaievima. dveju ili trdjju dimenzija sa atributima ovih stvari ukoliko se na njih odnose količina i neprekidna veličina. kao nepravedan i pravedan. nego on može biti jednostavno onaj koji u nečemu propusti pokoravanje koje se duguje zakonima.) Slično tome.svodi na stvarnost ili na jedan.iih jedan izraz biti lišenost drugog. on u stvari razmatra svoj predmet ne vodeći računa ο svima kvalitetima koje saznaiemo putem čula. pošto je na nelA način jedan takođe stvarnost. kod trećih to su srazmere. što se tiče dijalektike i sofistike. nego više po tome što učestvuju u kretanju. i on ih ne proučava u vezi s drugim odnosima. on razmatra njihove odnose. i on je lišen kvaliteta pravednog samo u ovoj stvari. nego samo lišavanje poslednje vrste: na primer. Sto se tiče svih posrednika ove vrste. ako se definiše kao pravičan onaj koji se pokorava zakonima na osnovu izvesnog trajnog raspoloženja. on ispituje nji1061b hove odnose merljivosti i nemerljivosti. oni su ipak u uzajarnnoj vezi. . Isti je slučaj i u pogledu stvarnosti: zbivanja koja se tiču stvarnosti uzete kao takve i suprotnosti stvarnosti kao takve i njihovo proučavanje ne pripadaju ni jednoj drugoj nauci osim filozofiji. tvrdoća i njena suprotnost.

5. najzad. filozofija ne vrši ispitivanje pojedinačnih stvari po tome što svaka od njih ima neki slučajan atribut. ukoliko kretanjem pokazuju ili ne pokazuju kvalitete stvarnosti. Nasuprot tome. iako u mnogim značenjima. onda je. proučava stvari samo ukoliko su supstrati stvarnosti. mogu da budu predmet jedne jedine nauke. ostaje da filozofija raspravlja ο stvarima ο kojima smo govorili. dveju ili triju dimenzija. Fizika stvarno proučava zbivanja i načela stvarnosti. i one se ne bave stvarnošću koja je to sama po sebi. razmatrajući odvojeno izvestan deo predmeta koji joj je svojstven. Međutim. Prema tome. ostaci su jednaki" zaista je zajednički svima količinama. Το će biti. ukoliko je svaka od ovih pojedinačnih stvari stvarnost. i proučavanje načela matematike spadaće u osnove filozofije. matematika. naCelo protivreCnosti . ODNOS FILOZOFIJE PREMA FIZICI I MATEMATICI Pošto se i sam matematičar služi aksiomima jedino primenjujući ih na podesan način na svoj predmet. a ne ukoliko su nešto drugo. Fizika kao nauka postupa na isti način kao matematička nauka. rešen problem koji smo postavili u početku. dok prva nauka. ukoliko su one stvarnosti. izgleda. pošto se suprotnosti nalaze u istom slučaju (jer one se svode na prve suprotnosti i razlike u pogledu bića). Α pošto se za sve što postoji kaže da postoji na osnovu nečeg što je jedno i zajedničko. 4. to jest pitanje kako stvarnosti. pošto je jedna nauka u stanju da obuhvati sve ove stvari. pošto se ovi pojmovi uzimaju ne kao stvarnost. a ne stvarnosti kao takve. i. nego raspravlja ο stvarnosti. na primer. čini od toga dela predmet svog proučavanja. linije ili uglovi ili brojevi ili neka druga vrsta količine. kao što smo rekli.njihov predmet su zbivanja koja se odnose na stvarnosti. nego zato što je svaki od njih stalna veličina jedne. mnogostruke i različite po rodu. Zbog toga se fizika i matematička nauka moraju smatrati kao oblasti vrhovnog znanja. Aksiom „ako se od jednakih stvari oduzmu jednake stvari.

treba jasno pokazati na koju se od njih odnosi. ako se želi dokazati da je u zabludi onai koji uverava da su suprotne tvrdnje takođe istlnite. ako izraz izvesna stvar postoji. ili ma koja druga životinja. nego samo u jednom. Iz ovog sledi da. Zatim. a čija se istinitost. Takođe može izgledati da reći da čovek nije konj znači izreći veću istinu.U stvarnostima postoji načelo u odnosu na koje se ne može prevariti. pošto se tvrdilo da oprečnosti mogu takođe biti istinite. taj predmet mora nužrio imati tu osobinu. a to je nemoguće. Međutim. Sledstveno tome. Na taj način on kaže da reč ne znači ono što znači. nego samo jednu jedinu. kako bi moglo da dođe do zajedničkog međusobnog raspravljanja bez ostvarenja ovog uslova? Prema tome. reći „čovek" ili reći „ne-čovek". Prema tome. Ovakve istine ne dozvoljavaju dokazivanje u apsolutnom smislu reči. potrebno je da svaka reč bude poznata i da izražava ne više stvari. Zaista nema sigurnijeg principa od onoga iz koga bi se moglo nešto izvesti. . ne može se tvrditi istinitost protivurečne stvari. mora uvek priznati. ako tvrdnja nije ni u čemu istinitija od poricanja. suprotne tvrdnje i poricanja ne mogu dakle biti istinite za isti predmet. istog trenutka poriče ono što kaže. znači nešto. Staviše. ako reč znači nešto i ako se to značenje potvrdi kao istinito za neki predmet. oni koji budu međusobno raspravljali moraju se susresti na izvesnoj tački. onaj koji kaže da izvesna stvar postoji i da ne postoji. a ako reč ipak označava više stvari. neće značiti da se istina izražava u jednom slučaju više nego u drugom. što je. ali u svakom slučaju ne izreći manju nego kad se kaže da nije čovek. nije moguće da ono što nužno postoji može ikada ne postojati. naprotiv. Nije moguće da 1062a ista stvar postoji i ne postoji u isto vreme. ona mu ipak ne izgleda istovetna: to je jedino moguće dokazivanje onome koji tvrdi da suprotne postavke mogu biti u isto vreme istinite za istu stvar. Na taj način opravdano je i kad se kaže da je isti čovek konj. uslov koji se traži ako se želi dokazivanje u apsolutnom smislu. uostalom. Isti je slučaj i sa svima drugim sličnim suprotnostima. treba od njega zahtevati da prihvati postavku takve vrste da. Iz ovog proizlazi da je isto biće čovek i konj. iako je stvarno istovetno sa principom da ista stvar ne može postojati i ne postoji u isto vreme.

hoće da kaže. Ovo je zaista . onda će biti pobijeno mišljenje onih koji stavljaju takve prigovore i koji potpuno onemogućavaju svako raspravljanje. govorio da je čovek mera svih stvari. Jedni misle da je ono poteklo iz shvatanja fiziologa. Heraklit je i prihvatio to mišljenje. ako je istinito ono za što on kaže da je istinito. iz toga sledi da ista stvar postoji i da ne postoji. a drugima sasvim suprotna. ništa ne potiče od onoga što ne postoji. na kraju krajeva. tvrdnja i poricanje. On je. isto tako. Najzad. Ova teškoća mogla bi se rešiti ako bismo ispitali odakle vodi poreklo ovakvo shvatanje. ako postoji jedna istinita tvrdnja. naime. tvrdnja nije istinitija od poricanja. da je u isto vreme dobra i rđava. što se svodi na to da je stvarnost ono što kome kao takvo izgleda. Ο PROTAGORINOM UCENJU Ο ČOVEKU KAO MERI STVARI Protagorino učenje blisko je mišljeniima ο kojima smo maločas raspravljali. 6. prema drugima. ako su tvrdnja i poricanja spojeni i sastavljeni kako bi činili jednu tvrdnju. možda bismo ga primorali da prizna da nikada nije moguće da oprečne postavke budu u isto vreme istinite za iste stvari. ipak postoji jedno dokazivanje koje može biti dovoljno da se pobije onaj koji se služi ovakvim dokazima. U svakom slučaju. biće netačno reći čak i to da ni jedna tvrdnja nije istinita. Pitajući samog Heraklita na ovaj način. uzeti zajedno. ako se odista ništa ne može potvrditi. i da su sve ostale suprotne tvrdnje takođe istinite samim tim što ista stvar često izgleda jednima lepa. sve proizlazi od onoga što postoji. koja se jednima čini slatka. ako nema nikakvog dokazivanja ove istine u pravom smislu reči. isto kao kad su postavke odvojene. tako da ono što nam se čini predstavlja za svakoga meru stvari. Ako je tako. Zaista.Prema tome. U stvari. ono je nastalo iz zapažanja da svi ljudi ne stiču iste utiske ο istim stvarima i da je izvesna stvar. drugima sasvim suprotna od slatke. Zato što u stvari sam nije dobro shvatio šta. to jest da jedna ista stvar 1062b može u isto vreme da postoji i da ne postoji. Ali. neće biti istinitiji od ukupnog odgovarajućeg poricanja. čak ni to što on kaže ne može biti istinito.

a drugima su1063a protnog ukusa. da bi se od toga stvorio osnov za naše rasuđivanje: u traženju istine treba polaziti od pojava koje ostaju uvek iste i koje nisu podložne nikakvoj promeni. ona ne izgledaju čas s jednim obeležjima. postoji i nešto što se kreće. čas s drugim. ono što postaje belo mora da postane od nečega što nije belo. kako to tvrde naši protivnici. i da se kreće prema nekoj drugoj stvari i da se pretvori u nju. Takva su. Samim tim. Iz ovoga bi trebalo zaključiti. . ako je tako.shvatanje zajedničko gotovo svima filozofima prirode. U stvari. i da tako protivrečne postavke ne budu istinite u isto vreme. osim ako se prihvati da je ono što nije belo istovetno sa belim. Međutim. Štaviše. Prema tome potrebno je da pokretno telo najpre bude u onome počev od čega će se kretati. jer se onima koji ne pokreću očnu jabučicu jedan predmet čini kao jedan. to znači verovati da postoje dve stvari. Međutim. da belo dolazi od onoga što ne postoji. ako postoji kretanje. osim ako je kod jednih poremećen i oštećen čulni organ koji ocenjuje ukuse ο kojima je reč. a svaka stvar kreće se od nečega ka nečemu. Uopšte je besmisleno polaziti od toga što ovozemaljske stvari uvek izgledaju promenljive i što nikad ne ostaju u istom stanju. i da zatim tu više ne bude. i da zatim postoji samo jedna. jer se vide dve. besmisleno je pridavati podjednaku važnost mišljenjima i maštanjima onih koji se među sobom ne siažu. pritiskujući prstom donji deo očne jabučice. izražavati mišljenje ο kome je reč isto je što ii verovati da su stvari onakve kakve izgledaju onima koji. onda za meru stvari treba uzeti jedno. prema mišljenju ovih filozofa. Ο tome se možemo uveriti iz onoga što se dešava u saznanju čulnog: jer ista stvar nikada ne izgleda jednima slatka. nego su uvek ista i ne dolaze ni od kakve promene. a ne drugo. Α ja to kažem podjednako za dobro i zlo. Mi smo u našim delima ο fizici stvarno rekli u kom smislu ono što postaje potiče od ne-stvarnosti. Odista je jasno da se i jedni i drugi nužno moraju varati. nije teško rešiti ovaj problem. a u kom smislu od stvarnosti. za lepo i ružno i ostale osobine ove vrste. daju jednom predmetu izgled da je dvostruk. nebeska tela. na primer. S druge strane. pošto ništa ne postaje belo kada se savršeno belo i ono što uopšte nije belo postavi kao da postoji.

koje dovode u zabunu samo uobičajene teškoće. Ali. To bi dozvolilo da se smatra da je isto telo dugo četiri lakta i da to nije. Sto se tiče drugih. kad lekar prepiše da se uzima određena hrana. a količina od neodređene prirode. zašto se to čini? Po čemu je istinitije da je ovo hleb. onda bi trebalo da ima i nečeg stalnog. bolesnicima osećanja do kojih dolaze putem čula nikada ne izgledaju ista. Njihovo rešenje neće biti lako ako oni ne pristanu da se postavi princip i ako se ne odreknu ispitivanja njegovog uzroka. supstanca zavisi od kakvoće. Naime. to jest od jedne određene prirode. Osim toga. Naime. potrebno je da bude tako u menjanju ο kome smo već ranije govorili. dakle. one samo izazivaju kod bolesnika različita osećanja. Vratimo se. šta bi bilo neobično ako nam stvari koje saznajemo putem čula ne bi nikada izgledale iste? S nama je isti slučaj kao s bolesnicima. ako je istina da ni jedna priroda ne ostaje stvamo nepromenljiva u čulnim bićima. Naime. očigledno je da glavni razlog zbog koga se prihvatilo da su protivurečne postavke istinite za istu stvar dolazi otuda što se veruje da količina u telima ne ostaje stalna. nego da ovo nije hleb? Tada bi bilo svejedno da li se jede ili ne jede. same čulne stvari nisu stoga pretrpele nikakvu promenu. svako rasuđivanje i svako dokazivanje vrši se samo pomoću principa ove vrste: ne postavljati ništa stvarno znači onemogućiti raspravljanje i uopšte uzev rasuđivanje. Bez sumnje. nego ostajemo isti. Inače. ako se mi ne menjamo. Međutim. nego da su sva ona u večitom kretanju i promeni. ako su u odnosu na količinu zemaljske stvari u stalnom menjanju i kretanju. onim našim protivnicima koji se oslanjaju na didaktičko rasuđivanje da bi stvorili teškoće ο kojima smo maločas govorili. iz kog razloga one to ne bi stalno činile i u odnosu na kakvoću. Iz ovog sledi da rasuđivanje nije moguće kad su u pitanju ljudi koji ovako misle. propisana hrana uzima se u stvari u ubeđenju da je čovek u odnosu na nju u istini. Međutim. a ne ista. njima je lako odgovoriti i razbiti ono iz čega . bar ako to priznamo (iako to nije istina). po1063b što se ne nalaze u istom stanju kao kad su zdravi.S druge strane. Međutim. Pa ipak to ne bi trebalo činiti. ako se neprekidno meniamo i ako nikada ne ostajemo isti. i da je to zaista hleb.

pošto za stvarnost kao takvu. Usredsređujući napor na određenu vrstu. koju međutim ne uzima kao stvarnost. a isto tako i za bilo koju drugu suprotnost. neće se ostati pri istini tvrdeći da je sve neistinito. Jer. dogodilo bi se da suprotnosti potvrđuju istu stvar. ni crna. Isto tako ni neki sredrrji izraz među suprotnostima ne može se potvrditi za jednu i istu stvar za koju se potvrđuje jedna od suprotnosti. Od . a taj izraz je protivrečan belom. gimnastika i svaka 1064a druga pesnička i matematička nauka. Ako bi se postupilo drugačije. ne može se dopustiti da govore istinu ni oni koji usvajaju učenje Heraklita i Anaksagore. S druge strane. ispašće da je ista stvar jednovremeno bela i da nije bela. jedan od dvaju izraza sadržanih u složenom izrazu ni bela. Pretpostavimo da ta stvar bude bela. Takođe nije moguće ni to da sve postavke budu neistinite ili da sve budu istinite. a i zbog toga što. svaka od njih se zaista bavi tim predmetom kao subjektom i stvarnošću. ako je sve istinito. kao što se to vidi iz onoga što smo gore rekli. mi nećemo reći istinu. nego kao stvarnost i izvesnost. Iz ovih zaključaka jasno proizlazi da protivrečna izražavanja koja se u isto vreme odnose na istu stvar ne mogu biti istinita. Tako postupa medicina. s druge strane.potiču njihove zabune. pored ovih nauka. postoji i druga koja ga proučava. pre svega zbog mnogih drugih teškoća koje bi ovo tvrđenje povlačilo. ODNOS TEOLOGIJE PREMA FIZICI I MATEMATICI Svaka pojedina nauka istražuje izvesne principe i izvesne uzroke za svaku stvar koju proučava. to znači da kaže da ništa nije slatko više nego što je gorko. Naime. jer svaka suprotnost pretpostavlja lišavanje što je očigledno kad se definicije suprotnosti svedu na njihov princip. govoreći da je sve neistinito neće se izreći neistinito tvrđenje. pošto je sve u svemu ne samo kao mogućnost. ako je sve neistinito. kad ovaj kaže da u celini ima deo celine. da ni suprotnosti ne mogu biti istinite. govoreći da ona nije ni bela ni crna. 7. u stvari. biće istinit za tu stvar.

Isto tako u praktičnim naukama kretanje se više nalazi u sili koja deluje nego u predmetu akcije. Očigledno je još i to da materija uvek mora ući u definiciju mesa. ali ne odvojenim stvarima. S druge strane. Α pošto je potrebno da svaka nauka poznaje. na primer. nešto spljošteno ili je to više kao ugnuto. ili je pre različita. dok je pojam ο ugnutom odvojen od materije: spljošten oblik stvara se kod nosa. pod pretpostavkom da je istina da postoji supstanca ove vrste. na kraju. Međutim. Iz ovih razmatranja vidi se dakle da fizička nauka nije ni praktična. predmet je nauke potpuno različite od ovih dveju. i kako treba da odredi definiciju suštine: da li je. s druge strane. Fizika se bavi stvarima. suštinu i da se njome služi kao principom. to će ovde biti u neku ruku božansko. ovaj ο spljoštenom odista uključuje materiju stvari. Iz ovog razloga jasno proizlazi iz indukcije ove vrste da nema dokazivanja supstance i suštine. i od pesničke nauke. treba da ispitamo da li je. a ne u onome koji prima spoljne utiske. koje poseduju u samim sebi princip kretanja. na ovaj ili onaj način. Ono što je odvojeno i nepokretno. pošto u stvari treba da se svede pod jednu od ovih triju vrsta. nauka fizičara bavi se bićima koja poseduju u samim sebi princip kretanja. Ako među pojavama ove vrste postoji neka stvarnost. U pesničkim naukama prlncip stvaranja zaista se nalazi u umetniku. taj princip je ili umetnost. hoću da kažem odvojena i nepokretna supstanca. Međutiim.nauka koje smo upravo pobrojali svak uzima na izvestan način za predmet u svakom rodu ono što je bitno i nastoji da ο svemu ostalom pruži manje ili više tačne dokaze. S druge strane. ona će očigledno biti različita i od praktične. jedne nauke dopiru do suštine pomoću osećanja. Od ova dva pojma. nego da je nuižno teoretska nauka. dok ga druge prihvataju kao pretpostavku. što čini da se i njegov pojam posmatra u vezi s pojmom ο nosu: spljošten u stvari označava vrstu nosa. matematika je teoretska nauka i ona raspravlja ο nepromenljivim. kako ćemo se potruditi da to dokažemo. pošto postoji nauka ο prirodi. i to bi moglo biti samo prvo i . ni pesnička nauka. potrebno prihvatiti da je ta nauka isto što i fizika. ili neka druga sposobnost. oka i drugih delova tela. pošto postoji nauka ο stvarnosti kao ο onome što postoji i što je odvojeno. mora se imati na umu to kako fizičar treba da definiše.

dok je među teoretskim naukama najuzvišenija ona koju smo naveli kao poslednju. izvestan čovek mora da je postao u isto vreme muzičar i gramatičar" — nauka jednodušno priznata kao takva nikad ne istražuje slična rasuđivanja. prema tome. Veština građenja u stvari ne polazi od toga šta će se desiti onima koji se budu služili kućom. Najzad. jasno 1064b proizlazi da postoje tri vrste teoretskih nauka. ali. kao muzičar. odvojena i nepokretna supstanca. fizika.vrhovno načelo. može se upitati da li nauku ο stvarnosti kao takvoj treba smatrati ili ne za opštu nauku. onda bi fizika bila prva od svih nauka. u stvari veća ili manja vrednost svake nauke određuje se njenim predmetom. na primer. ali postoji i opšta matematika koja obuhvata sve količine. ili će on biti suprotan takvom životu. biće u isto vreme jedno i drugo. Tako u oblasti matematičkih nauka svaka posebna nauka bavi se samo jednom određenom vrstom. jer je ona jedina koja se bavi slučajnošću. Iz ovoga. postane gramatičar. matematika i teologija. potrebno je ispitati stvamost uzetu u ovom značenju. Ako bi prirodne supstance bile prve među svima stvarnostima. Kao vrsta teoretske nauke. Sto se tiče rasuđivanja kao što su: — „čovek koji. 8. starija od fizike i opšta zbog samog svog predmeta u vremenu. mora da je postalo. . u njoj voditi mučan život. one su najplemenitije. to jest svoju posebnu svrhu. da li će. nauka ο toj stvarnosti mora nužno biti drugačija. sama sofistika ih uzima kao svoj predmet. dakle. pošto je njen predmet najdostojniji da ga slave sva ostala bića. dok ranije nije bio jedno i drugo. cipelara ili kuvara: svaka od ovih struka ima u vidu isključivo svoj sopstveni predmet. OSNOVNE VRSTE STVARNOSTI Pošto se pojam stvarnosti uopšte podrazumeva u više značenja. od kojih se za jedno kaže da je stvarnost kao slučajnost. ako postoji neka druga stvarnost. ali ono što postoji a da nije uvek postojalo. Razumljivo je samo po sebi da se ni jedna od tradicionalnih nauka ne bavi slučajnošću. Isti je slučaj sa veštinom tkača.

ne slučajno. Slučajnost je. pošto je. dakle. ali ni uvek ni nužno. biti nužno i svaki slučaj. kako ga nazivaju. dakle. u stvari. koje je ipak bilo postavljeno kao da postoji slučajnošću. Prema tome. da može biti hladno za vreme pasje vrućine. nego je ona to što se dešava kao slučajem. ni ono što je uvek i nužno. Prema tome. nego nužno: ono čiji je uzrok bila ta treća stvar biće takođe nužno. a slučajnost nije ni jedno ni drugo. Sutrašnje pomračenje stvarno će se desiti ako se desi izvesna stvar. sve bi bez izuzetka bilo nužno. Čak kad bi se pretpostavilo da uzrok nije postojanje. takva priroda slučajnosti. u datom trenutku doći će se do stanja koje već postoji. a ta stvar se dešava ako se desi neka'druga stvar. Kad bi bilo drugačije. i tako će se stići sve do poslednjeg dejstva. po našem mišljenju. iz ovog sasvim očigledno proizlazi nemogućnost postojanja nauke ο stvarnosti ove vrste: svaka nauka. ili ono što se dešava najčešće. Jasno će se pokazati da nauka ο slučajnosti nije čak ni moguća ako pokušamo da vidima kakva ie konačno priroda slučajnosti. Mi kažemo da svaka stvarnost ili postoji uvek i nužno (ne radi se ο nužnosti u smislu prinude. ni nužno ni najčešće.Stoga Platon nije pogrešio kad je rekao da sofistika živi u ne-stvamosti. S druge strane. nego ο nužnosti na koju se pozivamo u dokazivanjima). Sve će. ako jedna stvar postoji kad postoji neka druga stvar. tako da sve postaje nužno. posledice bi bile iste: sve bi postajalo nužno. a ta druga stvar ako se desi treća stvar. ako ova druga stvar postoji kad postoji treća. očigledno je da stvarnost kao slučajnost ima uzroke i načela koji nisu iste prirode kao uzroci i načela stvarnosti koja postoji sama po sebi. svaka mogućnost postojanja i nepostojanja na taj su način potpuno isključeni iz toka stvari. U pogledu stvamosti uzete u smislu onoga što je istinito i stvarnosti kao slučajnosti. ono što se dešava. i na taj način. prva se sastoji u povezanosti misli. i ako ta treća stvar postoji. koja počiva u . ako se oduzme vreme ograničenom vremenu koje razdvaja sadašnji trenutak od sutra. U stvari. nego je ono što se može desiti samo ponekad. nego postajanje. ili nije ni to što se dešava najčešće. Na primer. ili je ona to što se dešava najčešće. to je nešto što se ne 1065a dešava ni uvek. postojanje ovoga nužno će povući sve što bude sledilo. ima za predmet ili ono što je večno. ni najčešće.

Ako je. ne postoji zajednički rod tiim predmetima promene ko. ona nije nužna. uopšte govoreći. slučaj uzrok za postojanje neba. Međutim. dok drugo postoji kao mogućnost. nego samo načela stvarnosti koja je izvan misli i koja je odvojeno od nje. sa ovoga razloga slučaj je nedosežan ljudskom proračunavanju. on nije uzrok ničega. i to bilo u supstanci. Stoga se slučaj i misao odnose na iste stvari. za količinu — potpuno i nepotpuno. Najzad. pošto se menjanje uvek vrši prema kategorijama stvarnosti. bilo u ostalim kategorijama. a uzroci te stvarnosti su neodređeni i rrjihov broj je beskrajan. a takav je slučaj i sa uzrokom. pošto slobodan izbor ne postoji odvojeno od misli. svaka kategorija ostvaruje se u svima stvarima na dvojak način: za supstancu. Tako zaista stvarnost može postojati sama po sebi ili kao slučajnost. velika dobra i velika zla nazivaju se srečom L 1065b nesrećom. Postoji dobar ili zao slučaj kad je ishod dobar ili rđav. svesnim izborom radi izvesne svrhe. Svrha stvarnosti nalazi se u onome što postaje od prirode ili proističe iz misli.ii ne bi bio u nekoj određenoj kategoriji. takođe ni jedan slučajan uzrok niie vremenski stariji od stvarnog uzroka. nego je neodređena. za kakvoću — to je belo i crno. u prelaznom kretanju. Ali uzroci koji izazivaju ono što može da dođe kao posledica slučaja su neodređeni. kretanje ne postoji izvan stvari. on nastaje nepredviđeno i. Što se tiče druge stvarnosti pod kojom podrazumevam stvarnost kao slučajnost. Slučaj je razlog za zbivanje onoga što se dešava normalno. bilo u količini. stoga se ne istražuju načela tako shvaćene stvarnosti. 9. u stvari. nešto postoji i kao mogućnost i kao stvarnost. Α pošto ni jedna stvarnost slučajnošću nije vremenski starija od stvarnosti po sebi. postoji njen oblik i lišenost. to je visoko i . Slučaj postoji kada se dogodi nešto od ovoga. najzad. omda su um i priroda stariji od njega.dejstvu misli. O KRETANJU Nešto postoji samo kao stvarnost. na primer. Najzad.

Očigledno je. Isto rasuđivanje važi i za ostala kretanja. Α pošto to nije ista stvar. ali samo ukoliko ono postoji kao mogućnost. Entelehija stvarnosti kao mogućnosti. nema više onoga što treba graditi.nisko. postoji kao stvarnost. Pošto razlika između onoga što postoji kao mogućnost i onoga što je u entelehiji. isto onako kao što boja nije ista stvar što i vidljivo. Isti je slučaj sa izučavanjem. vidi u slučaju suprotnosti. okretanjem. dakle. Ali čim postoji kuća. onda je. Prema tome. da imamo kretanje kad postoji entelehija. Bronza kao mogućnost je statua. Mogućnost da čovek bude zdrav i mogućnost da bude bolestan zacelo nisu ista stvar. starenjem i rastenjem. kad bi to bilo potpuno ista stvar sa gledišta definicija. jeste kretanje. ukoliko kažemo da postoji kao takvo. To je slučaj na primer sa onim što se može graditi. a ne ni pre. to nije entelehija bronze kao bronze u kretanju. pošto nije ista stvar biti bronza i biti izvesna mogućnost. ili kuća. to zaista nije ista stvar. ni posle. Pod takvim podrazumevam sledeće. kad se ovo uzima u entelehiji koju poseduje kao stvarnost. Kad ono što se može sagraditi. dakle. Stvarnost je zaista ili ono što smo maločas rekli. ono što je jedna i ista stvar to je subjekat. Dešava se. uzetog u tom smislu. uostalom. skakanjem. postoji onoliko vrsta kretanja i promene koliko ima vrsta stvarnosti. nego kao pokretno telo. prema tome. jeste građenje. pa ipak. Da je definicija koju dajemo tačna jasno će se videti iz sledećeg dokaza. uzetim u smislu građenja. ono se gradi i to je građenje. Međutim. a ne ni pre ni posle. inače bi biti zdrav i biti bolestan bilo isto. . To se. Stvarnost izgradljivog. Svaka je stvar zaista u mogućnosti da čas postoji. izgradljivo je ono što se gradi: nužno je dakle potrebno da stvarnost bude građenje. ieceljenjem. to jest građenje. postoji u svakom rodu. bio taj subjekat vlaga ili krv. hodanjem. entelehija bronze bila bi kretanje. ono što je zdravo ili bolesno. lako i teško. ono što sačinjava kretanje entelehija bića kao mogućruosti. i to ne kao ono samo. kretanjem nazivamo stvarnost onoga što postoji kao takvo u mogućnosti. a građenje je kretanje. a 1066a čas da ne postoji kao stvarnost. s druge strane. da je kretanje takvo i da se ono dešava samo u trenutku kad postoji sama entelehija.

Zaista izgleda da je kretanje izvesna stvarnost. isto onako kao što nisu njihove suprotnosti. pošto ni jedno od njih stvarno nije ni supstanca. Ostaje. uzrok zbog koga kretanje izgleda neodređeno je taj što se ono ne može uvrstiti ni među zbivanja koja postoje kao mogućnost. naime. to jest da je kretanje stvarnost. a sve su to pojmovi koji nužno ne uključuju kretanje. Bilo bi zaista nemoguće da se ono postavi u neku drugu vrstu stvari. pošto se nužno ne kreću ni količina kao mogućnost. Očigledno je da se kretanje nalazi u stvari koja se kreće. ali to je nepotpuna stvarnost. i to ocna vrsta stvarnosti koju smo opisali. Jer. ali koja može da postoji. a ništa od svega ovoga nije očigledno prihvatljivo. osim toga. pokretačka sila. od uzdizanja i spuštanja. . 10. a posmatrana kao stvarnost. posmatrana kao mogućnost. ni količina kao stvarnost. dakle. Razlog koji je naveo ove filozofe da kretanje uvrste među ove pojmove je taj što izgleda da je kretanje nešto neodređeno i što su načela druge serije neodređena kao načela lišenosti. U stvari. Isti je slučaj u pogledu odnosa između onoga što pokreće i onoga što je pokrenuto. Ali delo pokretačke sile istovetno je sa delom stvari koja se kreće: i jedno i drugo moraju da budu entelehija.Tačnost našeg tvrdenja proističe iz mišljenja ο kretanju kod drugih filozofa i iz teškoće da se da neka druga definicija. a da ipak nema jedinstva postojanja među ovim stvarima. je pokretačka sila. Ovo jasno proizlazi iz njihovih reči. Kretanje je. Za neke od njih. entelehija stvari koja se kreće pod đejstvom pokretačke sile. to je sila koja se kreće. ti izrazi nisu kraj i poreklo kretanja. nejednakost. ni kakvoća. naš način da ga shvatimo. Uzrok ovome je taj što je nepotpuna stvar kao mogućnost čija je stvarnost kretanje. ali ono što seostvaruje pokretna je stvar. tako da je delo podjednako jedinstveno za pokretačku silu i stvar koja se kreće. ni među zbivanja koja postoje kao stvarnost. kretanje je menjanje. ni ma koja od ostalih kategorija. Eto zašto je teško shvatiti prirodu kretania. Ono bi se zaista moglo uvrstiti u lišenost ili u mogućnost ili u čistu stvarnost. ne-biće. To je kao isti razmak od jedan do dva i od dva do jedan. koju je zacelo teško shvatiti.

ali je bez kraja. pošto je ona nužno izvesna količina. Ali u ovom slučaju rekli smo da ono ne može biti prapočetak. u stvari. beskonačno je ili nedeljivo. Nije moguće da beskonačno bude odvojeno. uostalom. ako je beskonačno supstanca. ili ono što se jedva može preći. ono će biti nedeljivo. ako je samo beskonačno sopstvena supstanca. Međutim. to jest vazduh ili paran broj. nego je ono čija je beskonačnost slučajna. kao što je u prirodi glasa da bude nevidljiv. bio beskonačan. pa je i nedeljivo. ono ne može biti elemenat bića uzetog u smislu beskonačnog. nego ο beskonačnom koje je takvo po tome što se ne može preći. ako broj i veličina. ista stvar ne može biti u smislu mnogostrukosti. ovo je istraživanje opšte prirode. osim ako to nije onako što je glas nevidljiv. postoji i beskonačno koje nastaje sastavljanjem ili deljenjem. ne postoje sami po sebi? Štaviše. ono nije beskonačno. jer nije u njegovoj prirodi da se pređe. ili deljivo na večito deljive delove. ili ono što se po prirodi može preći. pošto će deo beskonačnog biti beskonačan. iako je glas nevidljiv. a ne slučajnost. Najzad. ako je beskonačno supstanca i načelo. stvar po sebi. Ako se telo definiše kao ono što je . kojima je beskonačno samo atribut. Ali ne govorimo ο tome beskonačnom niti ga istražujemo. ako je podeliivo. pripada svom subjektu samo slučajnošću. ali što ne dozvoljava da se pređe 1066b i što nema kraja. jer bi tada bilo koji deo beskonačnog. a ne atribut neke stvari. kao što je deo vazduha vazduh. Ali nemoguće je da stvarnoet kao entelehija bude beskonačna. ili pomoću i jednog i drugog istovremeno. moguće da beskonačno postoji · samo po sebi. Otuda jasno proizlazi da beskonačno ne spada među stvari koje saznajemo putem čula. U stvari beskonačno nije sastavljeno od delova. uzet zasebno. jer deljivo mora da bude veličina ili mnoštvo. ako beskonačno postoji slučajnošću. isto onako kao što nevidljivo nije elemenat jezika. Pored toga. Međutim. ili ono što se može preći. Beskonačno. Ali ako je nedeljivo.POJAM BESKONACNOG Beskonačno je ili ono što je nemoguće preći. Kako je. očigledno je da beskonačrio ne može postojati u stvarnosti. Ako ono odista nije ni veličina ni mnoštvo. pošto su suština beskonačnog i beskonačno zaista jedna ista stvar. Prema tome.

To je jasno i kad se ocenjuju stvari u fizičkom smislu. a beskonačno ono što se proteže bez kraja tako da. na primer. ili gde će ostati mirujući? Sopstveno mesto tela. na primer. a to je isto mesto za celinu i za deo. ako se pretpostavi da je beskonačno telo istorodno. grudvu zemlje: kuda će se ona pomerati. kao što Heraklit tvrdi da u datom trenutku sve postaje vatra. nemoguće je da svaki od sastavnih elemenata bude beskonačan. jer je broj ili sve što ima broj moguće izbrojati. jer ako je u bilo kojoj količini mogućnost jednog od dvaju tela premašena. ili u bilo kome pravcu? Uzmimo. Osim toga. Takvo telo zaista ne postoji izvan elemenata. biti mirovanja? S druge strane. dakle. je beskonačno. beskonačno će biti uništeno beskonačnim. pošto se sve stvari rastavljaju na elemente od kojih potiču. ne može da bude beskonačnog tela. ni vatra ni ma koji drugi elemenat ne može biti beskonačan. Pre svega. Ne govoreći ο teškoći da se shvati kako bi jedan od njih mogao biti beskonačan. Telo neće biti složeno ako je tačno da su elementi koji ga sačinjavaju brojno ograničeni. Razlog ovome je isti kao za pojam jedan. bilo idealnog. na primer. bude ili postane jedan od njih. ono će se u svima dimenzijama pružatj u beskonačnost. u telu . zaista je nemoguće da sve. S druge strane. svuda biti kretanja? Neće. to će takođe biti i mesto delova.ograničeno površinama. za zemlju. koji fizičari stavljaju izvan elemenata. Ona bi ga prema tome ispunila celog. Međutim. čak ako je i beskonačno. Zaista je potrebno da postoji jednakost među suprotnostima i da jedna od njih ne bude beskonačna. to je nemoguće: zašto bi ono više mirovalo ili se više kretalo naniže ili naviše. S druge strane. Beskonačno ne može biti ni jedno i prosto telo ni. uzet kao odvojen. Ali kako? Kakvo će prema tome biti njeno mirovanje i njeno kretanje? Da li će ona svuda ostati u miru? U stvari neće biti kretanja. ako je telo beskonačno. Beskonačno fizičko telo ne može biti ni složeno ni prosto. pošto je telo ono što se pruža u svima dimenzijama. takođe neće biti beskonačan. broj. Naime. Prema tome. nešto izvan elemenata od kojih ga izvode ovi filozofi. bilo čulnog. kao što to tvrde izvesni filozofi. čulno telo nalazi se na određenom mestu. ono će biti ili nepomično ili u večitom pomeranju. Ili će. svaka promena vrši se od suprotnosti ka suprotnosti. ako se pretpostavi istorodna celina. od toplog ka hladnom. ali očigledno nema ničeg sličnog izvan prostih tela. naprotiv. koje je s njom istorodno.

Kako ćete ga stvarno podeliti? Ili. postoji nešto što otpočinje kretanje samo po sebi. ako je istina da svako fizičko telo raspolaže težinom ili lakoćom. Telo je ozdravilo. nešto što je pokretno samo od sebe. ali takav beskonačni elemenat značio bi uništenje suprotnih elemenata. od kojih svaki sačinjava granicu. a beskonačan će biti i broj elemenata. u jednom ili u drugom od ova dva pravca. bilo u celosti bilo polovinom. jer. kao kad bi ono bilo jedina stvarnost. ili . Α među ovim raznim pojmovima kasniji se određuju prema ranijem: na primer. kretanje je beskonačno s obzirom na prostor prema kome postoji kretanje ili menjanje ili rastenje. na primer. jer bi u protivnom slučaju neki delovi bili beskonačni po količini. beskonačno nije isto u prostoru. kretanju i vremenu. pošto je ozdravilo oko. ako ne može da bude beskonačno mesto. Ovo se naziva promenom u opštem smislu. na primer. mesto za tela. ono će se pomerati ili ka središtu ili naviše. ODNOS MENJANJA I KRETANJA 1067b Stvar koja se menja čini to ili slučajnošću. ne može da bude ni beskonačno telo: ono što je na izvesnom mestu stvarno je negde. na primer. delovi će biti ograničeni ili neograničeni po vrsti. nije moguće da njihov broj bude konačan. ako je celina neograničena. IX. ako je to nemoguće i ako je broj mesta stvarno ograničen. kraj i središte? Osim toga. Najzad. Jednom rečju. Drugo. S druge strane. delimična promena. S druge strane. kako će se u beskonačnom odrediti dole i gore. a vreme je beskonačno po kretanju.neće biti drugog jedinstva osim jedinstva dodira. ako su delovi beskonačni i prosti. Uopšte se ne može postaviti neko beskonačno telo i. njihova mesta biće takođe beskonačna. Iste razlike postoje i u odnosu na pokretača: on pokreće ili slučajnošću. dok drugi to ne bi bili. svako fizičko telo je na nekom mestu a ima šest vrsta mesta koje je nemoguće utvrditi u beskonačnom telu. pak. u isto vreme. vatra ili voda bila bi beskonačna. a negde znači gore ili dole ili jedan od ostalih pravaca. ili stoga što se nešto njeno menja. kao što je. međutim. Međutim. kao kada muzičar šeta. nemoguće je da se beskonačno telo kreće. međutim. i celina je nužno ograničena.

Može se prihvatiti koliko se hoće da se to rađanje vrši slučajnošću. ni protivrečni nema suprctstavljanja. onome što je rođeno u aspolutnom smislu. koji je njegova protivrečnost. Α ako je tako. Ali vrste.ie menianje. Ima još jedna. Menjanje nepredmeta u predmet. koja se sastoji u spajanju i razdvajanju subjekta i predikata. ili iz ne-predmeta u ne-predmet. među njihovim posrednicima i među protivrečnostima. tu je polazna i krajnja tačka kretanja. Pod predmetom podrazumevam ono što je jasno kao određeni izraz. to jest vreme. menja se ili iz predmeta u predmet. kao što su na primer znanje i toplota: toplota nije kretanje. ne-stvarnost uzme u više značenja i ako se ne-stvarnost.delimično. nego samo među suprotnostima. kao ishodišna tačka. Postoji i stvar koja se kreće. Međutim. Takve su. ne može kretati. a za relativno menjanje relativno rađanje. ipak je istina da se nestvarnost mora dodeliti. je rađanje. jer ono što se rodilo je ne-stvarnost. dakle. ono što nije belo i što nije dobro može se kretati slučajnošću. Iz ovoga proizlazi da nužno postoje tri vrste menjania: menjanje ne-predmeta u ne-predmet odista ni. ili iz ne-predmeta u predmet. Isto tako ne-stvarnost ne može biti u mirovanju. i ako je isti slučaj sa ne-stvamošću u smislu onoga što postoji samo kao mogućnost i što je suprotno stvarnosti u pravom smislu (naime. Menjanje predmeta u nepredmet je propadanje. a ta je da je ono . raspoloženje koje prati kretanje i mesto do koga vrše kretanje stvari koje se kreću su nepokretni. ali ono što apsolutno nema određenog postojanja ne može se ni u kome slučaju kretati) nemoguće je da ne-stvarnost bude u kretanju. teškoće koje proističu iz ovog načina gledanja. Tačnost ovoga tvrđenja pokazuje indukcija. a osim toga ono u čemu se vrši kretanje. U svakom kretanju postoji bliski pokretač. Ako se. jer kad izrazi nisu ni suprotni. nego je to zagrevanje. nemoguće je i da rađanje bude kretanje. Ono što se menja. dakle. za apsolutno menjanje apsolutno propadanje a za relativno menjanje relativno propadanje. za apsolutno menjanje to je apsolutno rađanje. Najzad. Menjanje koje ne nastaje slučajno ne nalazi se u svima stvarima. ili sam po sebi. ili iz predmeta u ne-predmet. jer ono što nije belo može biti čovek.

iako se nije izmenila ni u čemu. to je kretanje ili mirovanje. 12. jer supstanca nema rdkakve suprotnosti. a propadanje je su1068a protno postojanju. ni stvaranje stvaranja. crn. ako se menja jedna od stvari koje stoje u uzajamnom odnosu. ma kakvo ono bilo. količinu. APSURDNOST PRETPOSTAVKI Ο MENJANJU I STVARANJU Ako se kategorije dele na supstancu. Nema kretanja aktivnog i trpnog. delanje ili trpljenje. niti pokretne sile i onoga što se kreće. pošto se menjanje ne može ubrojati među subjekte. kakvoću. iz ovog nužno sledi da je menjanje stvari u stvar jedino kretanje. nužno postoje tri vrste kretanja: kretanja kakvoće. jer ne postoji kretanje kretanja. Naime. pošto je svako kretanje menjanje. Ili to može da bude kretanje u tome smislu što bi neki drugi subjekt prelazio iz jednog menjanja u drugi vid menjanja. na primer. ni ovo nije moguće. Ni propadanje nije kretanje. odnos. imaju tri vrste menjanja i pošto od ove tri vrste menjanje prema rađanju i menjanje prema propadanju nisu kretanja nego menjanja suprotnosti u suprotnost. U stvari moguće je da. niti uopšte promena promene. ono što je suprotno kretanju. kao kada kažemo: čovek se kreće. pomeranje ili rastenje. pošto se od belog menja u crnog. Ali to je nemoguća stvar. hlađenje. svako kretanje. količine i prema mestu. U odnosu na supstancu nema kretanja. kao što je na primer go. Nema ga ni u pogledu odnosa. s tom razlikom što su to menjanja među suprotnim stvarima . mesto. je menjanje jednog oblika u drugi. za čoveka prelaz od bolesnog u zdravog. tako da je njihovo kretanje samo slučajno. Iz ovoga bi sledilo da bi u ovom smislu i kretanje trpelo zagrevanje. pošto bi se inače nalazilo negde.što se kreće na izvesnom mestu i da nestvarnost nije na izvesnom mestu. kao što je. Prema tome. pošto. Isti je slučaj sa stvaranjem i propadanjem. Α stvari su ili suprotnosti ili posrednici (jer može se prihvatiti da je i lišenost suprotnost) koji se određuju nekim pozitivnim izrazom. kao što smo rekli. Međutim. osim slučajno. To može biti ili preko subjekta. U stvari. U stvari postoje dva načina da se zamisli kretanje kretanja. bezub. druga prestane da bude istinska.

pošto je sam predmet toga procesa promenljiv i prelazi čas u stanje znania. Ali pošto u beskrajnom broju članova nema prvog člana. iz ovog sledi da stvoreno. To novo menjanje vrši se od nečeg određenog ka nečem drugom određenom. To stvaranje se onda stvorilo u datom trenutku. ali ono je već bilo stvoreno. tako da u tome trenutku ono još nije bilo na putu da se stvori. ono što je stvoreno takođe bi bilo stvoreno. na putu da se stvori. prvi član toga niza neće postojati. Ono što je istinito za poslednje stvaranje nužno je istinito i za prethodno. na isti način kao telo i duša. Najzad. mora postojati neka materija kao osnova onoga što se stvara i menja. u isto vreme postojaće menjanje iz stanja zdravlja u stanje bolesti a iz ovoga menjanja u neku drugu promenu. dakle. da se takođe morao izmeniti na neki način (moguće je naime da ostane u istom stanju) i osim toga preći u stanje koje ne nastaje uvek slučajno. štaviše. Otuda stvoreno još nije postojalo u apsolutnom smislu. Prema tome. prema tome. postoji menjanje stanja sećanja u stanje zaboravljanja. pa prema tome ni naredni član. Π stvari. Osim toga. Onda ništa ne može ni da postane. niti da se menja. subjekat sposoban za kretanje takođe je sposoban za suprotno kretanje kao i za mirovanje. dakle. menjanje menjanja može se desiti samo slučajnošću: na primer. Jasno je. dok kretanje među suprotnim stvarima postoji na drugi način. trebaće da se ide u beskonačnost ako se hoće menjanje menjanja i stvaranje stvaranja. to moći činiti? . subjekat svih promena. ako se čovek razboleo. kakva je svrha kretanja? To mora da bude kretanje nečeg idući od nečeg ka nečem. a subjekat sposoban da bude stvoren takođe je sposoban da bude uništen. pošto to ne može da bude ni u trenutku kad počne da se stvara. Prema tome. Šta je to što je. jer treba postojati da bi se propalo. proces ozdravljenja. kad bi stvaranje u pravom smislu bilo stvoreno 1068b i samo u datom trenutku. što postaje kretanje ili stvaranje? Osim toga. to će biti suprotno menjanje. kada se stvori kao stvoreno. niti pošto je stvoreno.na jedan način. Kako će se. ni da se kreće. propada u samom tome trenutku. čas u stanje neznanja.

to je ili ono što se apsolutno ne može kretati. niti je to prvi dan meseca drugom danu. iako ima pokretnu prirodu i može se kretati. ni odnosa ni delanja i trpljenja. jasno je da se posrednik nalazi samo među suprotnostima. Posrednik je ono u što prirodno dolazi stvarnost koja se menja. Jedan nije uzastopan dvojici. linija dolazi posle linije. i kada ne postoji posrednik iste vrste između njega i izraza posle koga on dolazi. Suprotno prema mestu je ono što je najudaljenije u pravoj liniji. za svaku od ovih kategorija postoji protivurečnost. nego pasivnu kakvoću. Pošto nema kretanja ni supstance. to jest među oprečnostima ili među protivrečnostima i pošto protivrečnosti ne dozvoljavaju neku srednju stvar. Na primer.U stvari. pa sledstveno tome ni stvaranje stvaranja. pošto je uzastopno. ili 0110 što se teško kreće duže vremena ili se kreće polako. tako da se na neprekidno očigledno nailazi kod bića koja su prirodno sposobna da dodirom postanu jedno biće. „Uzastopan" se kaže za izraz koji dolazi posle početnog izraza. bilo po obliku. Ono što je uzastopno u stvari je uvek iza nečega. Pod kakvoćom podrazumevam ne onu kakvoću koja je u supstanci (jer i razlika je kakvoća). kojima se dve stvari dodiruju i produžuju. kuća posle kuće. ili još ono što. postanu jedna ista granica. Neprekidno je neka vrsta doticaja ili dodira. količini i mestu: naime. ne može postojati izučavanje stvaranja izučavanja. to je nešto što je 1069a kasnije. Dodirno je sve ono što. stoji u doticaju. Dodir postoji za predmete čiji se krajevi dodiruju. a razdvajanje za stvarnosti koje su na različitim mestima. ne kreće se kada. redom određenim bilo po položaju. Samo ovu poslednju vrstu nepokretnosti ja nazivam mirovanjem: mirovanje je suprotnost kretanju. Istodobnost u odnosu na mesto kaže se za stvarnosti koje su na jednom neposrednom mestu. tako da bi subjekat sposoban da primi kretanje bio lišen toga svojstva. Α pošto se svaka promena vrši među suprotnostima. pre nego što dođe do poslednje tačke svoga menjanja. Međutim. Što se tiče nepokretnog. ništa ne sprečava da bude posrednik neke druge vrste. prema kojoj se kaže da biće jeste ili nije sposobno za menjanje. jedinica posle jedinice. ostaje da postoji kretanje samo po kakvoći. Kaže se da postoji neprekidnost kada granice. gde i kako je to u njegovoj prirodi. Očigledno je i to da je uzastopnost prvi među ovim . bilo na ma koji drugi način. čije je menjanje neprekidno po njegovoj prirodi.

ali ono što je u dodiru je uzastopno. ako je svemir neka vrsta celine. najzad. Jedna je čulna i otia se deli na večitu i propadljivu supstancu. supstanca je njegov prvi deo. a ne ono što im je zajedničko. pošto istražujemo načela i uzroke koji se tiču supstance. između dve tačke postoji posrednik. Savremeni filozofi radije stavljaju na razinu supstance opšte pojmove. mi kažemo da postoji i tako nešto kao što je ne-belo. ali ako postoji samo dodir. Međutim. U pogledu ove druge svi dele isto mišljenje i ona obuhvata. Dodajem da ni jedna od ovih kategorija nije odvojena izuzev supstance. to jest telo. ali za stare filozofe supstance su pojedinačne stvari. najzad. biljke i životinje. jedinice to nisu. postoje tri vrste supstance. pošto u sebi sadrže . Najzad. postoji i dodir. još nema neprekidnosti: za bića koja niisu u dodiru nema međusobnog prirodnog spajanja. Potrebno je shvatiti elemente ove čulne supstance. ona ima potpuno odvojenu stvarnost. Zaista. NACELA. prema shvatanju nekih filozofa. Druga supstanca je nepokretna. Iz ovoga sledi da tačka nije isto što i jedinica. i ne-belo i ne-pravo bili bi stvarnosti. a zatim količina. za njih postoji samo uzastopnost. nego su svojstva i kretanja. u protivnom. jer su opšti pojmovi oni rodovi koje oni radije prikazuju kao načela i supstance. zbog svog metoda dijalektičkog istraživanja. tek onda dolazi kakvoća. neki od ovih dveju supstanci priznaju samo matematičke stvari. Ako su tačke u stvari sposobne da budu u dodiru. elemente i uzroke supstance. U isto vreme ove poslednje kategorije nisu u stvari ni bića u pravom smislu. bili oni jedan ili više njih. KNJIGA XI l. na primer. UZROCI I VRSTE SUPSTANCE Naša rasprava bavi se supstancom. stari filozofi to potvrđuju sopstvenim delom: oni su u stvari ispitivali načela.pojmovima: uzastopno nije nužno u dodiru. drugi mešaju u jednoj jedinoj prirodi ideje i matematičke stvari. dok. U svakom slučaju. kao što su na primer vatra i voda. čak i u tom slučaju supstanca se nalazi na prvom mestu. Dve čulne supstance su predmet fizike. ako postoji neprekidiiost. jedni je dele u dve grupe. a ako je on jedan samo po jedinstvu reda postojanja. ali ne između dve jedinice.

Postoji dakle. Takav je smisao Anaksagorinog „jedan" (izraz koji zaista treba pretpostaviti njegovom: „Sve je bilo izmešano") i Empedoklovih i Anaksimandrovih Raznih spisa. Α pošto stvarnost ima dvostruko značenje. ili mestu. pod uslovoni da se to shvati kao iz stvarnosti koja postoji kao mogućnost. jer ona nema 1069b nikakvog zajedničkog principa sa ostalim vrstama supstanci. Materija koja se menja mora. nužno postoji supstrat koji se menja iz jedne suprotnosti u drugu. promena po količini — rastenje i opadanje. 2. može se reći da ne samo sve što postaje proističe slučajnošću iz nestvarnosti. dok suprotnost nije trajna. a ne .kretanje. osim suprotnosti. ali ne od svih suprotnosti (jer i zvuk je ne-beo) nego samo počev od suprotnog. neki treći pojam. postoji trajno. ali nepokretna supstanca je predmet zasebne nauke. ili kakvoći. U ovim uslovima promene će se vršiti među suprotnostima posmatranim kod svake od ovih kategorija. Culna supstanca podleže promeni. Sve što se menja ima materiju. ocl belog kao mogućnost u belo kao stvarnost. potiče od stvarnosti koja zaista postoji. nego i da sve proističe iz stvarnosti. nužno predstavljati dve suprotnosti kao istovremene mogućnosti. promena po kakvoći — menjanje. Prema tome.s obzirom na stvarnost". postoje četiri vrste promena: prema supstanci. To je hteo označiti i Demokrit kad je rekao: „Sve je bilo izmešano". same suprotnosti nisu ono što se pretvara jedno u drugo. dakle. Prema tome.. Isti je slučaj i u pogledu rastenja i opadanja. na primer. a to je materija. Oni su imali u stvari nejasno shvatanje materije. dok je promena mesta pomeranje. ili količini. Α ako se promena vrši počev od suprotnosti ili posrednika. naime. svaka promena vrši se od stvarnosti koja postoji kao mogućnost u stvarnost koja postoji kao stvarnost. VRSTE PROMENE Štaviše. pod uslovom da se doda „s obzirom na mogućnost". ali ona je . Α promena po supstanci je apsolutno rađanje i propadanje.

i materija bila jedna. a i druge stvari. imaju materiju. treće načelo je materija. dok je priroda načelo koje se nalazi u samoj stvari. a ne na prirodnu vezu). u nešto. nego razne stvari dolaze od raznih materija. izvesno da rađanje potiče od one vrste ne-stvarnosti koja je ne-stvarnost kao mogućnost. ta mogućnost nije u tome da se stvori ova ili ona stvarnost bez razlike. nego i okrugao oblik ili bronza. jer se one razlikuju po svojoj materiji: zašto bi se. ispoljilo bi se u stvarnosti samo ono čija je materija postojala kao mogućnost. usled nečeg. misao je jedna. i to ne kao predmet stvaranja. koja je samo prividno određena supstanca (pošto materija i subjekat postoje samo tamo gde nailazimo na običan dodir. ono što se izmenilo je materija. stanje. POREKLO SUFSTANCE Posle ovih razmatranja napomenimo da ni materija ni oblik ne postaju. stvorilo bezbroj stvarnosti. a ne jedna: u stvari. bez toga. a drugo lišenost. Posle ovoga recimo da svaka supstanca proizlazi iz neke aktivne sile slične njoj. onda. Ono usled čega 1070a se vrši menjanje je bliska pokretna sila. zaustaviti. zatim dolazi priroda stvari koju predstavlja oblik. Prema tome imaiu trl uzroka i tri načela: dva sačinjavaju suprotnosti. Sve što se menja zaista je nešto što se promenilo. pošto čovek stvara čoveka. jer supstancu čine prirođne stvarnosti. ostale stvari su samo lišenost ovih dvaju načela. kad bi. bilo po sudbmi. . svrha stvaranja. nego kao predmet kretanja s jednog mesta na drugo. dakle. pošto se ne-stvarnost uzima u tri značenja? Ako je. Stvarnosti zaista nastaju bilo umetnim. iako nesposobne za rađanje. bilo prlrodnim putem. a ono u što se ona promenila je oblik.različita u svakom slučaju. mislim u krajnjoj liniji. Otišlo bi se u beskonačnost ako bi se proizvodila ne samo bronzana lopta. treba se. bilo slučajno. Umetnost je načelo kretanja koje se nalazi u nekoj drugoj stvari. od kojih jedno načelo predstavlja definiciju i oblik. ipak podvrgnute kretanju. Postoje dve vrste supstanci: prva je materija. i ona večite stvarnosti koje su. dakle. Takođe nije dovoljno reći da su sve stvari bile izmešane. Može se upitati: počev od koje vrste nestvarnosti se vrši rađanje.

Ukoliko se to odnosi na izvesne stvarnosti. Za neka od ovih biića oblik ne postoji izvan složene supstance. postoji i zdravlje. a poslednja materija je ona koja predstavlja supstancu u najvećoj merii. ona se sastoji od dveju prvih. takvom zaključku se ništa ne protivi: to je slučaj. glava. Što se tiče pitanja da li nešto postoji i dalje posle raspadanja složenog tela. Zaista izgleda da. Stoga Platon nije pogrešio kad je rekao da ideje postoje samo za prirodne stvari. Sokrat ili Kalias. pojedinac stvara pojedinca. ili ne postoji). pri čemu se . to je samo kod prirodnih stvamosti. jer je to isto tako nemoguće u pogledu čitave duše. različiti.Što se tiče treće supstance. ako bi neko ο tome govorio uopšte i po sličnosti. ali. 4. nego sa njenim misaonim delom. na primer. osim ako se pod oblikom ne podrazumeva veština građenja (inače za oblike veštačkih stvari ne postoji ni rađanje ni propadanje: i kuća. s druge strane. to je stvar koju treba ispitati. pokretački uzroci vremenski prethode svojim posledicama. oni su isti za sve stvarnosti. dok oblik bronzane kugle postoji istovremeno sa bronzanom kuglom. i zdravlje i sve što potpada pod umetnost postoji na jedan drugi način. meso. Moglo bi se zaista upitati da li postoji različitost ili istovetnost načela i elemenata za supstancu i stvari u vezi s njima. ne sa čitavom dušom. na primer oblik kuće. ona koja je nematerijalna. dok formalni uzroci postoje istovremeno sa svojim posledicama: kad je čovek zdrav. Α takav je slučaj i sa veštinom: lekarska veština je oblik zdravlja. a to je pojedinačna supstanca kao što su. O SLIČNOSTIMA I RAZLIKAMA UZROKA STVARNOSTI Uzroci i načela različitih stvarnosti su. na primer. ukoliko je ipak istina da postoje ideje odvojene od ovih stvari. S druge strane. kao što su vatra. sa dušom. bar sa ovih razloga. Ali. s jedne strane. nije potrebno prihvatiti postojanje ideja: pojedinačan čovek stvara pojedinačnog čoveka. sve što je materija. ako oblik može da postoji odvojeno od složenih stvari.

a za dan i noć to je svetlost. dok u drugom smislu nisu isti. Pošto su bitni elementi ne samo uzroci. to je belo. pošto se ovde radi samo ο analognom momentu. dakle. koje je njegova lišenost. mrak i vazduh. taj zaključak se ne može uopštiti u ovome smislu. besmisleno je prihvatiti istovetnost načela za sve kategorije. najzad. kao kad bi se reklo. Osim toga kako bi elementi svih stvari mogli da budu isti? Ne može da postoji istovetnost između tela sačinjenog od elemenata i njegovih elemenata. na primer. kao što na primer BA nije istovetno sa Β ili A. i. Prema tome. Međutim. oblik. Takođe ne postoji idealni zajednički elemenat. jer bi onda relativne stvari i supstanca proizlazile od istih načela. ili tačnije. . pošto stvoreno biće mora biti drugačije od svojih elemenata. odnosno crno ili spoljni izgled. da postoje tri načela. lišenost i materija. ali svako od njih je drugačije u svakom rodu: na primer. sve stvamosti nemaju iste elemente. niti bilo koja relativna stvar elemenat supstance. a supstance su sami ovi elementi kao i tela koja su od njih obrazovana i čija su one načela. bilo kao relativna stvar. Ove čulne supstance imaju dakle iste elemente i ista načela. elementi su isti u jednom smislu. kao što to mi kažemo. načelo i supstanca. U stvari. za boju. dok elemenat mora vremenski prethoditi stvarima čiji je elemenat.pitanje postavlja na isti način za svaku kategoriju. nužno je da ono to bude. pošto su to pojmovi koje potvrđuje svako telo. iako promenljive u svakom posebnom slučaju. bilo kao supstanca. a u drugom smislu hladno. materija im je ono što potencijalno obuhvata ove dve osobine. Takvo je i svako jedinstvo stvoreno počev od toplog i hladnog. jasno je da postoji razlika između načela i elemenata. Tako nesumnjivo čulna tela imaju kao oblik toplo. ni jedan. nego i spoljašnji faktor kao pokretačka sila. da načela treba podeliti na bitna i spoljašnja i da je stvarnost. moglo bi se reći da ni jedno složeno telo ne bi bilo ni stvarnost. kao jedan ili stvarnost. Međutim. bilo to zajedničko načelo? Odista nema nikakvog zajedničkog roda 1070b iznad supstance i drugih atributa. kao što su na primer meso ili kost. koja je spoIjašna po tome što stavlja u pokret ili u mirovanje. Međutim. Sta bi. da su oba njih uzroci. Supstanca takođe ne može biti elemenat relativnih stvari. kako prosto tako i složeno.

Osim toga. pokretačka sila je oblik ili njegova suprotnost. na primer. dok u drugom trenutku postoji kao mogućnost. S druge strane. oblik odgovara ideji kuće. na jedan način biće tri uzroka. a ne samo po sličnosti. veština građenja je oblik kuće. 1071a Zato su uzroci supstanci takođe uzroci postojanja svih stvarnosti. kao prvi od svih stvarnosti. u jednom smislu samo zdravlje. i to je ne samo različito u raznim stvarima. razlika između mogućnosti i . Na primer. bolest. tako da se neposredni uzrok posmatran kao pokretačka sila menja u svakom slučaju. s druge strane. na primer kod čoveka. u vezi sa stvarnošću. lišenost od toga je izvestan nered a učinski uzrok veština građenja. s jedne strane. Međutim. stvari imaju ista načela koja se ispoljavaju na drugi način. Načela se. na primer za vino. U stvari. Međutim. dele na ovaj način. stvanost i mogućnost. materija je u vezi s mogućnošću. onda ove prve predstavljaju supstancu. za kuću. osim ovih uzroka ima i onaj koji.Prema tome. Najzad. zatim. za tela uzeta kao materija. materiju predstavljaju opeke. a lišenost je kao mrak ili bolest. želja i telo. jer zbivanja i kretanja ne postoje nezavisno od supstanci. a na drugi način biće ih četirii: medicina je. dakle. a druge nisu. 5. kod bića koja su proizvod misli. ali oni su različiti u svakom posebnom slučaju. nego im to pripada na različite načine. U nekim slučajevima ista stvar zaista postoji kao stvarnost u datom trenutku. u stvari. pokretačka sila čovek a. a čovek stvara čoveka. s jedne strane. kod prirodnih bića. pokreće sva ostala. ako je takav da se može izdvojiti i sastavljen od obaju načela. a pokretačka sila je medicina. kao što su. A. ili um. ti uzroci će verovatno biti duša i telo. po sličnosti postoje tri elementa a četiri uzroka i načela. lišenost. pošto je ona ono što se može ostvariti oblikom ili liišenošću. Α ova dva načela spadaju među uzroke koje smo pokazali. Α pošto je. Ο PRANAC ELIMA CULNIH SAZNANJA Pošto su izvesne stvarnosti odvojene. oblik je. telo ili čoveka. oblik je zdravlje.

kao što smo rekli. s druge strane. izuzimajući istovetnost po sličnosti. niti su istog oblika kao on. tvoj princip je tvoj otac. zatiin se uzroci supstanci mogu smatrati uzrocima svih stvari u . oblik. ipak su. pokretačka sila zajednička svima stvarima. pošto je Β uopšte princip sloga BA uopšte. nego po tome što su uzroci različitih pojedinačnih stvari različiti: tvoja materija. Sunce i Sunčevu putanju. Prauzrok pojedinaca je u stvari pojedinac. sam oblik nije istovetan. kad se istražuje koja su načela ili elementi supstanci. boje. relativnih stvari i kakvoće. bar u nekim od ovih slučajeva. oni nisu više isti. od čoveka uopšte proizašao bi samo čovek uopšte. ali čovek uopšte ne postoji. ali ako se razmotre njihova različita značenja. s jedne strane. tvoj učinski uzrok nisu moji. Zatim. nego drugačiji. spoljni uzrok. bliska načela svakog bića. dakle.stvarnosti dešava se i na jedan drugi način. Tako čovek ima kao uzroke ne samo svoje elemente. količine imaju različite uzroke. treba razmotriti i to da među uzrocima jedni mogu biti opšti. koji nisu ni materija od koje je sačinjen čovek. ni lišenost od oblika. nego još jedan drugi. nego su to pokretački uzroci. najzad. Stvarnosti koje ne spadaju u isti rod. Stoga. ako je tačno da su uzroci supstanci uzroci svih stvari. to jest vatru i zemlju uzete kao materija. tvoj oblik. uzroci i elementi različiti za razne stvarnosti. a i stvarnosti koje pripadaju istoj vrsti imaju različite uzroke. Ne postoje. osim ovih uzroka. opšti uzroci ο kojima smo govorili. u tome smislu što su materija. to jest svog oca i. zvukovi. nego su različiti. lišenost. oni su isti po sličnosti. ni njegov oblik. Samim tim. supstance. i svoj poseban oblik. ne više u posebnom smislu. princip Ahila je Pelej. jasno je da su oni isti za svaku stvarnost. određeno Β je princip određenog sloga BA. da li su isti ili različiti. premda su isti po svom opštem pojmu. Osim toga. biće ono što je u stvarnosti neposredno izvesna određena stvar i. u slučajevima kad materija uzroka i dejstva nije ista i kad. s tim što su uzroci svih stvari isti na način koji ćemo pokazati. a drugi posebni. Pre svega. ono što ta ista stvar predstavlja kao mogućnost.

i kad bi sve one bile uništive. Tako smo izložili koja su pranačela stvari koje doživljavamo čulima. od kojih su dve fizičke. a jedino neprekidno lokalno kretanje je kružno kretanje. ili izvesno određivanje kretanja. čak i ako pretpostavimo večite supstance kao što čine pristalice ideja. ni ono što će biti posle kad ne bi postojalo vreme. najzad. ne bi moglo postojati ni ono što je bilo pre. i samo kretanje je neprekidno. pošto se može desiti da se ono što postoji kao mogućnost ne pretvori u delo. Prihvatainje takvog uzroka nije ni od kakve koristi. u drugom smislu. Sledstveno tome. koji je sledeći. materije 1071b raznih pojedinaca su različite. Ali. do kretanja neće doći čak i kad bi uzrok sada morao da pokreće. nemoguće je da kretanje postane ili da prestane. ako se supstance unište. pošto kretanje tada neće biti večito: naime ono što postoji kao mogućnost može i da ne p>ostoii. dakle. PRVI POKRETACKI UZROK KAO NUZNA STVARNOST Pošto postoje tri vrste supstanci. i to je lokalno kretanje. kad bi i postojao neki pokretački ili aktivni uzrok. a postoji samo jedno neprekidno kretanje. na isti način kao i vreme. Nije. postoje različiti bliski uzroci: to su suprotnosti koje nisu ni generički izrazi. Naprotiv. Naime. pošto je samo vreme ili istovetno sa kretanjem. Međutim. a jedna nepokretna.tom smislu što. jer kretanja neće biti ako ta supstanca sada ne vrši pokretainje. jer je ono večito. Treba. dovoljna ni ta supstanca ni ma koja druga osim ideja. u kom smislu su ista. Supstance su zaista prve od svih stvari koje postoje. Α isti je slučaj i sa vremenom. ako je supstanca toga uzroka mogućnost. dakle. neće biti kretanja ako taj uzrok ne pređe u delo. da postoji takav princip čija će sama supstanca biti . potrebno je da govorimo ο ovoj i da pokažemo da nužno mora postojati neka nepokretna večita supstanca. takođe bi bile uništive sve stvari. Osim toga. a u kom smislu su drugačija. ni izrazi koji sadrže više značenja. koliki im je broj. osim ako one ne sadrže neko načelo sposobno za vršenje promene. štaviše. cmo što je prvo u entelehiji takođe je uzrok svih stvari. biće uništene i sve ostale kategorije.

a zajedno s njim to kaže i Empedokle. ni ο prirodi. zatim. uče da je stvarnost večita. Prema tome. A. nego im je potrebno seme i uzrok rađanja. nego će se ono kretati veštinom drvodelje. poput Leukipa. jer oni prihvataju večitost kretanja. Ali. kao i filozofi koji. prema njegovom shvatanju. ali da još ne postoje. da su sve stvari bile izmešane. moglo bi se desiti da ne postoji baš ništa. Iz ovoga sledi da noć i haos nisu postojali kroz beskonačno vreme. Anaksagora tvrdi da je stvarnost ranija (pošto je. pošto je stvarnost ranija od mogućnosti. nego su iste stvari postojale uvek bilo periodičnim kruženjem. smatrati mogućnost ranijom od stvarnosti znači imati pravo u jednom smislu i ne imati ga u drugom. na onaj pod prinudnom ili po razumu ili iz nekog drugog uzroka. bilo da se kaže. pošto je nužno da budu večite. Pa ipak se ništa ne kreće slučajno. supstance ο kojima je reč treba da budu nematerijalne. tako da bi vremensko prvenstvo pripadalo mogućnosti. S druge strane. ni zemlja. razum υ delu). Ovde ipak postoji jedna teškoća: izgleda naime da sve što vrši akciju ima mogućnost akcije.. Prema tome. neće se kretati ni mesečna pranja. kad bi bilo tako. ako to postoji kao večito . pošto je za sve stvari moguće da imaju mogućnost da postoje. Stoga neki filozofi. poput fizičara. pošto je duša sveta. bilo po nekom drugom zakonu. Kako će odista biti kretanja ako nema nikakvog uzroka u akciji? Sigurno se neće kretati neobrađeno drvo. Tako vidimo da se svaka stvar kreće na ovaj način po prirodi.delo. kako sam kaže. prema kojima se sve stvari rađaju iz noći. kao Leukip i Platon. koja je vrsta kretanja prva? To je zaista od velikog značaja. ukoliko postoji nešto večito. nego je potrebno da uvek postoji neki određeni uzrok. Platon se ovde čak i 1072a ne poziva na ono za što ponekad pretpostavlja da je pranačelo kretanja. ali da sve što ima tu mogućnost nije u akciji. propovedaju večitost kretanja. to jest duša sveta koja se sama kreće. one moraju da budu vezane za delo. Ali oni ne kažu ništa ni ο razlogu. a rekli smo kako. ni ο smislu. koji prihvata kao pranačela stvari prijateljstvo i mržnju. nailazi se na istu nemogućnost. Međutim. prema tome. ni ο uzroku večitog kretanja. a istodobna sa nebom. bilo da se držimo mišljenja teologa. vremenski kasnija od kretanja.

nego i u stvarnosti. a ono samo je kružno kretanje. dakle. čas u jednom pravcu. uzrok večite jednoobraznosti. Α misao se pokreće pomoeu shvatljivog.periodično kruženje. Prema tome. rekli smo. može se smatrati da su ove teškoće rešene. prvo nebo mora biti večito. a njih dva udružena očigledno su uzrok večite različitostii. dok je u supstanci prvo ono što je jednostavno i što je u . POJAM BOGA Pošto je moguće da bude onako kao što smo to rekli i pošto će. čas u drugom. ier je ovaj naizmenično uzrok drugog i trećeg. nešto mora i dalje postojati delujući na isti način. Ova dva pojma. Ali to je nužno na osnovu prvog uzroka. večno biće. Postoji. supstanca i sama stvarnost. uzeta u najvišem stepenu. nešto što se uvek kreće neprekidnim kretanjem. predmet želje je prividno dobro. dakle. uostalom. Zatim. treba istraživati druga pranačela? 7. ili prvi uzrok. a pošto je ono što je u isto vreme u pokretu i pokretač samo srednji izraz. a na drugi način na osnovu neke druge stvari. su istovetna. više nego što nam izgleda dobra zato što je želimo: pranačelo je misao. Ovaj uzrok je zaista. U ovom pozitivnom nizu supstanca je prva. zbog toga je bolje prihvatiti da je to prvi uzrok. U stvari. Zašto. svet morati proizići iz noći. S druge strane. postoji i nešto što ga pokreće. Mi želimo izvesnu stvar zato što nam izgleda dobra. vrše na ovakav način. Treba. ako se želi objasniti da postoji stvaranje i uništenje. ako se ne prihvati naše objašnjenje. dok se drugi uzrok tiče različitosti. i pozitivan niiz suprotnosti je shvatljiv sam po sebi. opšte zbrke i ne-stvarnosti. Kretanja se. onda. mora se pretpostaviti neki poslednji izraz koji je pokretač a da se ne kreće. treba prihvatiti da postoji još jedan uzrok koji je u vecitom dejstvu. dakle. očigledno ne samo na osnovu rasuđivanja. koja će samim tim morati biti ili neki treći uzrok. dok je prvi predmet razumne volje stvarno dobro. Na ovaj način kreće se ono što se želi i što je shvatljivo (to deluje kao pokretae a da se ne kreće). To je. da taj novi uzrok dejstvuje na jedan način sam po sebi.

dok se nade i uspomene uživaju samo kroz ona prva. Međutim. time što prisiljava našu prirodnu naklonost. ta stvarnost ne može biti ni na koji način drugačija nego što jeste: pomerno kretanje je u stvari prva promena. Α misao i to ona koja je to sama po sebi odnosi se na ono što je najbolje po sebi. Osim toga. Α to pranačelo je život koji se može uporediti s najsavršenijim proživljavanjem jednog kratkog trenutka koji nam se daje. Ο takvom pranačelu vise nebo i priroda. pošto stupajući u dodir sa svojim predmetom i promišljajući ο njemu on sam . Prvi pokretač je. ona može da bude drugačija nego što jeste. u ovom poslednjem smislu. Prema tome. Konačni uzrok je. pri čemu je ona samo nepokretna i zaista postoji. dakle. Razlika između ovih značenja pokazuje da se konačni uzrok može nalaziti među nepokretnim stvarnostima. u stvari. najzad. njegovo biće je dobro. dok je najviša misao misao ο najvišem dobru. osećanje i misao su naša najveća uživanja zato što su to stvarnosti. Inače jedan i jednostavno nisu istovetni.stvarnosti. to jest prema mestu. dok ona to ne može da bude u prvom smislu. to je samo u tome smislu što je ona podložna promeni i što može da bude drugačija. na taj način ono je pranačelo. Budnost. što postoji samo na jedan način. nužno stvarnost i. po tome što je to nužno. jedan znači meru izvesne stvard. pošto je njegova stvarnost uživanje. a to kružno kretanje vrši prvi pokretač. Um postaje svestan samog sebe shvatajući natčulno. to je ono što ne može da bude drugačije. Jer ono što je nužno sadrži dva sledeća značenja: postoji nužnost koja proističe iz prinude. ako se jedna stvar kreće. a prvo pomerno kretanje je kružno pomeranje. ako je njena stvarnost prva vrsta kretanja kojim se pomera. Konačni uzrok kreće se kao predmet ljubavi i sve ostale stvari kreću se zbog toga što pokreću same sebe. a ono što je prvo u tome nizu uvek je najbolje ili slično najboljem. svrha može postojati među nepokretnim stvarnostima. biće kome je on svrha. On je stvarno uvek taj život (što je za nas nemoguće). zatim to je ono bez čega je dobro nemoguće. Ali pošto postoji jedna stvarnost koja pokreće. dobro po sebi i poželjno po sebi pripadaju i jedno i drugo is1072b tom nizu. dok jednostavno znači izvesno stanje same stvari. čak i ako to ne može biti po supstanci. a to je i sama svrha.

Takođe smo pokazali da ta supstanca ne može imati prostorne veličine. nepokretna i odvojena od stvarnosti koje saznajemo putem čula. kao Pitagorovci i Speusip.postaje shvatljiv. i dok bi svaka prostorna veličina mogla da bude samo neograničena ili ograničena. od koga proističe seme. TEORIJE I PREDAVANJA Ο KOSMOSU . ali ono 1073a što je prvo nije seme nego savršena stvarnost: na primer. Takvi su. Seme zaista proističe od drugih jedinki koje su vremenski starije i savršene. nego drugi. pokazali smo i da je ona neosetliiva i nepromenljiva. a bog je to samo delo. dok se lepo i savršeno nalaze samo kod stvarnosti koje su proizišle iz nečega. iz navedenog razloga. Zivot takođe pripada bogu. pokreće kroz neograničeno vreme. tvrdeći da su pranačela uzroci biljaka i životinja. sam bog je upravo to. postoji izvestan broj filozofa koji smatraju. jer je život delo uma. u stvari. Međutim. da se lepo i dobro ne nalaze u pranačelu. Ali oni nisu u pravu. ona ne može imati ni neograničenu veličinu. tako da postoji istovetnost između uma i shvatljivog: um je stecište shvatljivog i same supstance. dok ništa od onoga što je ograničeno nema neograničenu mogućnost. a čin posmatranja je savršeno i najviše blaženstvo. Iz ovoga proizlazi da je božanski elemenat koji um sadrži više stvarnost nego mogućnost. a još je za veće divlj enje ono što kod njega postoji u još većoj meri. Iz ovoga što smo rekli očigledno sledi da postoji jedna večita supstanca. Za divljenje je dakle ako se bog nalazi uvek u stanju radosti koji mi osećamo samo u iizvesnim trenucima. Ona se. nego da je nesastavljena i nedeljiva. Α on ga ima baš na taj način. božje delo koje postoji samo po sebi je savršeni i večni život. očigledni razlozi zbog kojih se stvari' ponašaju na ovaj način. tako da život i stalno i večito trajanje pripadaju bogu. um je u akciji kad dostigne ono što je shvatljivo. ne čovek koji proizlazi od semena. Stoga kažemo da je bog večita i savršena stvarnost. ova supstanca ne bi mogla imati. S druge strane. jer su sva ostala kretanja vremenski kasnija od lokalnog kretanja. ograničenu veličinu. pošto neograničena prostoma veličina uopšte ne postoji. dakle. Nasuprot tome. može se reći da pre semena postoji čovek.

a jedinstveno kretanje od jedinstvene stvarnosti. telo koje se kreće kružno je večito i ne može da miruje. oni su to suštinski i slučajnošću i oni daju prvo. to jest astronomija. koliko ima kretanja zvezda toliko mora da bude i supstanci. Ni jedan od njih nije dao objašnjenje ο broju supstanci koje bi bilo jasno. Oni ne daju nikakav ubedljiv dokaz ο tome zašto priznaju baš ovaj broj. nužno je da svako pomerno kretanje takođe bude proizvedeno od neke supstance istovremeno nepokretne same po sebi i večite. Svaka planeta ima u stvari više od jednog pomernog kretanja. njen predmet je čulna. treba da se podsetimo na izjave drugih filozofa. Što se nas tiče. bitno nepokretnih i bez ve1073b ličine iz razloga koje smo naveli ranije. Jasno je da su i pokretači supstance. da je jedan od njih prvi. večito i jeđno kretanje. S druge strane. samim tim. Oni koji prihvataju postojanje ideja odista kažu da su ideje brojevi. pa onošto je starije od supstance nužno mora biti supstanca. treba da raspravljamo ο ovom pitanju polazeći od osnova i razlika koje smo postavili. ali večita supstanca. što je jasno čak i onima koji su ovim stvarima posvetili tek osrednju pažnju. broj tih kretanja treba da istražuje ona matematička nauka koja je najbliža filozofiji. vidimo da postoje druga večita pomerna kretanja. Ali. pošto je prvi pokretač suštinski nepokretan i pošto večito kretanje mora proizići od neke večite stvarnosti. istim redom koji vlada u kretanjima zvezda. s druge strane. sa aritraetikom i geometrijom. očigledno je da.Međutim. osim prostog pomernog kretanja celine. pošto je ona izvesna vrsta supstan.ce a pokretač je večit i vremenski stariji od onoga što se kreće. dok se ostale matematičke nauke ne bave nikakvom supstancom. Očigledno je da su kretanja brojnija od tela koja se kreću. prva i nepokretna supstanca. U stvari. Prema tome. Zbog svega toga. ne treba da smetnemo s uma pitanje da li tu supstancu treba shvatiti kao jednu ili više njih. koje proizvodi. Pranačelo i prva stvarnost su nepokretni. jedan drugi. pošto. a zatim koliko ih ima. Priroda zvezda je zaista večita. na primer. Ali pošto je ono što se kreće nužno pokrenuto nečim. kao što je to slučaj. Tako teorija ο idejama nema posebnog gledišta ο ovoj stvari. kretanja planeta (naime. kako mi kažemo. Ali što se . kako smo to pokazali u fizici. večitih po prirodi. ali brojevi koji su po njihovom mišljenju čas neograničeni a čas ograničeni na dekadu.

dok je kretanje četvrte u krugu nagnutom prema ekvatoru treće sfere. Prva i druga sfera imaju isto kretanje kao prva i druga Sunca i Meseca (jer sfera stajaćica daje kretanje svima sferama. Eudoks je objašnjavao pomerno kretanje Sunca i Meseca pomoću triiu sfera za svaku od ovih zvezda. Kalip smatra da je položaj sfera. on je mislio da treba dodati još po dve sfere Suncu i Mesecu. Naime. isti. kako bismo dali potpuno određeni broj zahtevima naše misli. to jest red njihovih razdaljina. odista ćemo voditi računa i ο jednim i ο drugim. Sto se tiče ostalog. Ali dok je Kalip pripisivao Jupiteru i Saturnu isti broj sfera kao i Eudoks. Međutim. a sfera koja se nalazi ispod prethodne i čije je kretanje u krugu koji prolazi sredinom zodijaka zajednička je svima planetama). jedino ovako sve ove sile mogu da proizvedu pomerno kretanje planeta.tiče stvarnog broja kretanja. 1074a da bi se moglo voditi računa ο zapaženim činjenicama. Međutim. a takođe i po jednu sferu svakoj ostaloj planeti. Prva ima isto kretanje kao sfera zvezda nekretnica. Α pošto ima osam sfera u . Za svaku od njih kretanje planeta zahteva četiri sfere. polovi treće sfere različiti su za svaku planetu izuzev polove Venere i Merkura koji se podudaraju. ako se želi voditi računa ο prirodnim pojavama. a delom da se obavestimo kod istraživača. druga se kreće u krugu koji prolazi duž sredine zodijaka. ako se pokaže neka razlika između naših sadašnjih mišljenja i mišljenja koja ο ovoj stvari imaju ljudi koji se njima bave. da bismo dali ideju ο ovoj stvari. navešćemo šta ο tome kažu neki matematičari. a treća se krećeu krugu koji je nagnut preko širine zodijaka. i da se te sfere okreću u obrnutom smislu i dovedu u isti položaj sferu najudaljeniju od zvezde koja je u svakom slučaju smeštena s ove strane odnosne zvezde. ali ćemo svoju veru pokloniti samo najtačnijima. potrebno je da za svaku planetu bude isti broj sfera manje jedna. ali krug u kome se kreće Mesec nagnut je pod većim uglom nego krug u kome se kreće Sunce. to treba da delom istražujemo sami. što odgovara Eudoksovom sistemu. treća sfera svake planete ima svoje polove u krugu koji prolazi sredinom zodijaka.

biti pedeset i pet. dopustimo da je nužno da ο tome odluče oni koji su upućeniji u tu stvar. Ako pomerno kretanje stvarno treba da ima za svrhu pomerno kretanje. i pošto one među ovim sferama ne zahtevaju da bude drugih koje se kreću u pravcu obrnutom od onoga u kome se kreće planeta koja se nalazi unutar svih ostalih. U stvari. Ali kako se na ovaj način ne može ići u beskonačnost. svaka supstanca koja se može upoznati čulima a koja je sama po sebi dostigla dobro u pravom mislu. S druge strane. tako da će ukupan broj sfera. nego sva pomerna kretanja moraju da postoje s obzirom na zvezde. tada će ovo kretanje takođe trebati imati za svrhu nešto drugo. treba da se smatra svrhom. Ovaj zaključak normalno proizlazi iz posmatranja tela koja se kreću.kojima se kreću planete. Pretpostavimo li da je toliki broj sfera. međutim. a brojno mnogostruk. i šesnaest za četiri sledeće planete. sve što je brojno mnogostruko sadrži materiju. i ako svako pomeranje pripada predmetu koji se pomera. na primer. pojam čoveka. Ali ako se Mesecu i Suncu ne dodaju kretanja ο kojima smo maločas govorili. Ali. ne bi moglo postojati nikakvo pomeranje čija bi svrha bila ili ono samo ili neko drugo pomeranje. pokretački princip svakog neba bio bi na izgled jedan. onih sa neposrednim i onih s obrnutim kretanjem. ali nemoguće je da bude drugih pomernih kretanja osim onih koja smo nabrojali. Ako u pomernom kretanju svaki pokretač u stvari postoji radi predmeta koji se pomera. kao što postoji više ljudi. onda je razumno reći da smatramo da je broj nepokretnih supstanci i pranačela isti. Jasno je. a dvadeset i pet za druge. da postoji samo jedno nebo. onda će za prve dve planete biti šest sfera koje se kreću u obrnutom pravcu. Α jedan isti pojam. U stvari. svrha svakog pomernog kretanja biće dakle jedno od božanskih tela koja se kreću nebom. ako bi stvarno postojalo više neba. onda ne bi mogle postojati druge prirode osim onih koje smo pokazali a broj nebeskih kretanja nužno je ravan broju nepokretnih supstanci. pošto su svrha pomernog kretanja. kad bi bilo drugih supstanei one bi bile uzroci kretanja. i ako osim toga svaka stvarnost. uzevši zajedno Saturna i Jupitera. Ako je nemoguće da uopšte postoji pomerno kretanje koje ne bi bilo podređeno pomernom kretanju neke zvezde. . biće u svemu samo četrdeset i sedam sfera.

prema tome. 9. jer se njegova vrednost sastoji u mišljenju. a ova mišljenja su u stvari ostaci drevne mudrosti koji su se sačuvali do našeg doba. dakle. Sve ostalo u vezi s ovim predanjem bilo je dodato kasnije u vidu mita da bi ubedile mase i da bi se poslužilo zakonima i opštoj koristi: tako se bogovima daje ljudski lik. Osimtoga. samo jedno nebo. ili se oni prikazuju kao da liče na neke životinje i ovome se dodaju svakovrsne pojedinosti ove prirode. to jest da su sve prve supstance bogovi.odnosi se na mnoga bića. da su se razne umetnosti ili filozoiija razvijale u više mahova u najvećoj mogućoj meri i svaki put se gubile. S ovakvim ograničenjem mi prihvatamo predanje naših otaca i naših najstarijih prethodnika. Ili on ne misli ništa. Prva pokretačka nepokretna sila bila je dakle jedna istovremeno i kao pojam i kao broj pa je. biloda ie . Ako se od ovih tumačenja odvoji ono što predstavlja njihovu početnu osnovu i ako se ona razmotre zasebno. Taj um zaista izgleda da je najbožanstvenija od svih stvari koje izgledaju božanske. kakav treba da bude njegov način postojanja? Tu ima nekoliko teškoća. Ali. moguće je. i sve što se večito kreće i što je neprekidno samo jedno. Međutim. dok je u stvari Sokrat jedan. pak. 1074b Α predanje. nego obična mogućnost). kao što izgleda. primljeno iz drevne prošlosti i kao mit ostavljeno budućnosti uči nas da su prve supstance bogovi i da ono što je božansko obuhvata čitavu prirodu. ali ako je njegova misao zavisna od nekog drugog pranačela (pošto njegova supstanca nije čin mišljenja. 011 misli. ono što predstavlja suštinu nema materije: to je entelehiia. ondaćese pomisliti da je to zaista božanska tvrdnja. Postoji. onda on ne bi mogao biti najviša supstanca. Ili. da bi imao ovo obeležje. S druge strane. Ali šta tada biva s njegovim dostojanstvom? On je onda u stanju sličnom snu. Ο PRIRODI BOŽANSKE MISLI Određivanje svojstva božanskog uma sadrži u sebi nekoliko poteškoća.

S druge strane. to 1075a je supstanca i suština predmeta. nauka. ο čemu on misli? On misli ili ο samom sebi ili ο nečem drugom. osećanje. pošto bi to bila promena na gore. pošto nema razlike između onoga što se misli i misli koje se tiču nematerijalnih stvari. umesno je pretpostaviti da mu onda neprekidno mišljenje predstavlja prevelik teret. ili čas jedno a čas drugo. to jest sam predmet njegove misli. a nešto slično već bi bilo kretanje. Nije li bolje reći da je nedeljivo sve što nema materije? Sa božanskom niišlju isti je . Pa ipak. zar u izvesnim slučajevima nauka nije sama sebi predmet? U pesničkim naukama. reći će se. Naime. pošto je on najizvrsnija stvar a njegova misao je misao ο misli. na koje se od njih odnosi pozitivna misao? Naime. ako su mišljenje ο nečem i mišljenje ο sebi različite prirode. nije ista stvar misliti i biti predmet ο kome se misli. božanski um misli ο samom sebi. plemenitije od božanskog uma. prelazeći s jednog dela celine na drugi. čin mišljenja biće samo ono što je najbolje. moći misliti i samo mišljenje stvarno će pripadati i onome koji misli ο gorem. Da li je prema tome važno da predmet njegove misli bude dobro ili prva stvar na koju slučajno naiđe? Ili bi pre bilo besmisleno da izvesne stvari budu predmet njegove misli? Očigledno je. ako misli ο nečem drugom. Ostaje još jedna teškoća: da li je predmet božanske misli složen? U ovom slučaju božanski um bi se menjao. dakle.njegova suština razum ili čin mišljenja. Α zaΜ 305 tim. mišljenje i misao izvedena zaključivanjem očigledno uvek imaju predmet koji je različit od njih samih i oni se bave samim sobom tek uzgred. U stvari. tako da. Ako pre svega božanski um nije čin mišlienja nego mogućnost. božanska misao i njen predmet biće istovetni i misao će biti jedna sa predmetom misli. Zatim je jasno da će postojati nešto drugo. u teoretskim naukama pravi predmet nauke je definicija i čin misli. ako se želi ovo izbeći (a to se mora. to je ili uvek isto. Osim toga. jer ima stvari koje je bolje ne videti nego videti). izuzimajući pri tome materiju. da on misli ο onome što je najbožanstvenije i najvažnije i da ne menja taj predmet.

slučaj kao sa ljudskim razumom u jednom određenom vremenu. određena. malo je njihovih dela koja su u vezii s opštim dobrom i većina njih je prepuštena slučaju. a takav je slučaj i s drugim osobinama koje se sjedinjuju u jednu celinu. kako bi one proizlazile iz suprotnosti? Oni to ne objašnjavaju: jer . stvari nisu uređene tako da jedna nema veze s drugom. krilate životinje i biljke. 10. kao što su ribe. ili kao sam red ili pre na oba načina istovremeno. Na ovom mestu treba da obratimo pažnju na sve nemogućnosti i besraislenosti koje su posledica drugačijih shvatanja. načelo koje sačinjava prirodu svake stvari. nego shvata najviše dobro u nedeljivoj celini. nego su u uzajamnom odnosu. DOBRO KAO PRANACELO. Dobro vojske je zaista u njenom redu. Mislim da je potrebno. Ali oni nisu u pravu kad kažu sve stvari. u stvari. On. ali ne na isti način. Pa čak i stvari koje dozvoljavaju suprotnosti. ili najveći deo njih. Takvo je. Tako svi filozofi stvaraju sve stvari počinjući od suprotnosti. u stvari. Α priroda liči na porodičnu zajednicu u kojoj je slobodnim ljudima najmanje dozvoljeno ida rade šta im padne na pamet. koje za njega postoji kao nešto osobito: božanska misao ne misli na ovaj način. pošto zapovednik ne postoji zbog reda. i na najprivlačnija učenja. Međutim. ali ne misli ο samoj sebi za vreme čitave večnosti. da se sva bića vrate u svoje sastavne elemente. sve su one usmerene ka jednoj jedinoj svrsi. Sve stvari uređene su zajedno na izvestan način. ali koja su skopčana s najmanje teškoća. U stvari. nego su sva delanja. ODRICANJE POSTOJANJA IDEJA Treba takođe da ispitamo na koji od sledećih načina priroda celine poseduje dobro i najviše dobro: da li kao nešto dobro što postoji samo po sebi i kroz sebe. kao što to nisu ni kad govore ο stvaranju počinjući od suprotnosti. Što se tiče robova iživotinja. ne poseduje svoje dobro u ovom ili onom trenutku. nego red postoji zahvaljujući zapovedniku. i to čak u najvećoj meri. na primer. a zapovednik koji njom upravlja taikođe je njeno dobro. naprotiv. kao u vojsci.

Druga je besmislenost ta što se mržnja predstavlja kao neuništiva. dakle. svi filozofi koji tako misle stvarno se ne služe suprotnostima.jedne suprotnosti ne deluju na druge. ipak bi suština materije i suština pokretačke sile bile različite: sa koga od ova dva gledišta prijateljstvo. pošto je samo zlo jedan od ova dva elementa. I ovo učenje se pobija na isti način: neodređena materija nije suprotnost ničega. višeg pranačela. Ima ih i koji izvode biće iz ne-bića. to niko ne kaže. dok je mržnja sama po sebi isto što i priroda zla. mora da bude nešto različito od njega samog. a prijateljstvo je u isto vreme pranačelo kao pokretački uzrok. Osim toga. pošto ono ujedinjuje elemente. Α pokreće ih radi izvesne svrhe koja sledstveno tome. Oni koji prihvataju dobro kao pranačelo odista su u pravu. Osim toga. Oni koji prihvataju kao pranačela dve suprotnosti moraju nužno priznati postojanje jednog drugog. besmisleno je ne dopustiti postojanje suprotnosti dobru i božanskom umu. koji takođe moraju prihvatiti pranačelo . pošto je deo mešavine. Α zašto su jedne stvari uništive. ili kao pokretački uzrok. Ali za nas je teškoća rešena sasvim prirodno postojanjem treeeg izraza. i kao materijalni uzrok. onda bi sve dolazilo od zla. izuzev ako neko od njih ne prosudi ο tome pravilno. sačinjava pranačelo. Cak i pretpostavljajući da bi se moglo desiti da ista stvar bude pranačelo ujedno kao materija i kao pokretački uzrok. naime. ipak je dobro suštinski pranačelo u svima stvarima. Ima filozofa koji uzimaju jednu od dveju suprotnosti kao materiju druge. Naime. ili kao suštinski uzrok? Oni to 1075b ne kažu. ali na koji je način dobro pranačelo? Da li je ono to kao konačan uzrok. osim ako nije onako kako mi mislimo. zašto će uvek postojati stvaranje. drugi. Drugi filozofi uveravaju da ni dobro ni zlo nisu pranačela. Štaviše. da bi izbegli tu potrebu. Za njega je dobro prijateljstvo. Takav je slučaj i sa pristalicama ideja. Uostalom. za nas medicina predstavlja na neki način zdravlje. um je snaga koja pokreće stvari. svode sva bića na jedno jedino. Empedoklovo učenje takođe je besmisleno. izuzimajući „jedan". Anaksagora priznaje dobro kao pokretačko pranačelo. i koji je uzrok stvaranja. jer za njih sva bića potiču od istih pranačela. i od mnogostrukog materiju iednog. takvd su oni koji od nejednakog čine materiju jednakog. a druge neuništive? To ne objašnjava ni jedan od njih.

koje je više od ideja. Zaista, zašto je postojala, ili zašto postoji takva povezanost odnosa?A drugi filozofi su nužno primorani da navode izvesnu suprotnost najvišoj mudrosti i nauci; međutiin, mi to ne činimo. Po našem mišljenju, prva stvarnost zaista nema nikakvu suprotnost. Naime, sve suprotnosti imaju materiju i potencijalno su istovetne. Α neznanje zahteva predmet suprotan predmetu najviše nauke, dok, s druge strane, prva stvarnost ne dozvoljava nikakvu suprotnost. Uostalom, ako se želi da nema drugih stvarnosti osim onih koje saznajemo čulima, neće biti ni prvog pranačela, ni reda, ni stvaranja, ni nebeskih kretanja, nego će pranačelo pranačela ići u beskonačnost, kao što se to vidi kod teologa i kod svih fizičara. Ali, s druge strane, ako se tvrdi da postoje ideje ili brojevi, oni neće biti uzrok ničega; ako se ne želi ići dotle, oni bar neće biti uzrok kretanja. Α zatim kako će neprostorni brojevi biti uzroci prostornosti i neprekidnosti? Broj zaista neće moći proizvesti neprekidnost, bilo kao pokretački uzrok, bilo kao oblik. Osim toga, ni jedna suprotnost ne može bitno sačinjavati načelo stvaranja i kretanja, jer bi se moglo desiti da ona ne postoji, ili bar da trjeno dejstvobude kasnije od njene mogućnosti. U ovom slučaju ne bi, dakle, bilo večitih stvarnosti. Međutim, njih ima. Mora se, dakle, odbaciti jedna od ranijih postavki, a mi smo rekli kako. Štaviše, na koji način brojevi sačinjavaju jedinstvo, ili šta čini jedinstvo duše i tela i oblika i materije uopšte — to ne objašnjava ni jedan od pristalica ideja. I niko nije u stanju da to kaže, nego da prihvati, kao i mi, da je to dejstvo pokretačkog uzroka. Što se tiče filozofa koji tvrde da je matematički broj prva bitnost, i koji tako prihvataju neograničenu uzastopnost i različita pranačela za svaku supstancu, oni čine od supstance svemira niz epizoda 1076a bez uzajamne veze (pošto jedna supstanca ne vrši nikakav uticaj na drugu svojim postojanjem ili nepostojanjem) i pružaju nam mnoštvo pranačela. Međutim, bića ne žele da se njima upravlja rđavo: „Vladavina mnogih nije dobra: neka bude jedan vladar." KNJIGA XII

1.
MATEMATICKI POJMOVI I IDEJE

U pogledu supstance stvari koju doživljavamo putem čula, rečeno je šta je supstanca, najpre u raspravi ο fizici, kada smo proučavali prirodu materije, i kasnije, kada smo ο njoj raspravljali s obzirom na njeno dejstvo. Međutim, pošto je predmet našeg ispitivanja: da li postoji, ili ne, nepokretna i večita supstanca zasebna od čulnih supstanci i, ako ona postoji, kakav još je priroda, potrebno je najpre proučiti mišljenja drugih filozofa tako da, ako su se oni u nečem prevarili, mi ne budemo izloženi istim zabludama. Α ako je neko naše shvatanje zajedničko s njihovim, mi tim nećemo biti ni malo pogođeni, jer čovek mora biti zadovoljan ako ο izvesnim stvarima rasuđuje bolje od svojih prethodnika, a što ο drugima ne rasuđuje gore. Postoje dva mišljenja u odnosu na predmet koji nas zanima. Tvrdi se, naime, da su matematički pojmovi izvesne supstance, kao štosu, na primer, brojevi, linije i predmeti njima srodni. S druge strane, takođe se kaže da su i ideje supstance. Α pošto jedni prave od ovih stvari dve različite vrste: ideje i različite brojeve, a drugi čine od ovih dveju vrsta jednu stvarnost; zatim, pošto su za neke filozofe matematički pojmovi jedine supstance, onda je potrebno da najpre ispitamo matematičke pojmove i da ih razmotrimo nezavisno od svake druge stvarnosti. Pri tome se nećemo pitati na primer da li su oni stvarno ideje ili nisu, ili da li su pranačela i supstance bića ili nisu; pitaćemo se samo da li matematički pojmovi postoje ili ne i, ako postoje, kakav im je način postojanja. Posle toga imaćemo da razmotrimo zasebno u njima samima ideje u pravom smislu, ali samo onoliko koliko to bude zahtevao naš predmet. Ο gotovo svima ovim pitanjima stvarno se već raspravljalo u egzoteričkim raspravama. Osim toga, najveći deo našeg proučavanja mora se završiti objašnjavanjem ovog drugog pitanja: kada budemo ispitivali da li su supstance i pranačela pranačela stvarnosti, brojevi i ideje. U stvari, posle raspravljanja ο idejama to će biti treće istraživanje koje nam ostaje da izvršimo. Naime, nužno je da matematički poj πιόνι, ukoliko su stvarnost, budu ili pojmovi do kojih dolazimo putem

čula, kao što misle izvesni filozofi, ili su odvoieni od čulne spoznaje stvarnosti (jer ima ih koji zastupaju i ovo mišljenje). Ako oni nisu ni u čulnim spoznajama, niti su odvojeni od ovih, onda oni ili ne postoje, ili postoje na neki drugi način, tako da će se naše raspravlianje odnositi ne na samo njihovo biće, nego na njihov način postojanja. 2.
ODNOS MATEMATICKIH POJMOVA I SUPSTANCE

U knjizi ο Aporijama rekli smo da je nemoguće da matematički poimovi budu imanentni čulnoj spoznaji i, u isto vreme, da je to čista izmišljotina, jer je nemoguće da dva čvrsta 1076b tela istovremeno postoje na istom mestu; a to je nemoguće i stoga što bi se, prema istom dokazivanju, ostale mogućnosti i ostale prirode našle u čulnom i što ni jedna ne bi bila od njega odvojena. To smo rekli ranije. Međutim, očigledno je, prema ovome shvatanju, da je nemoguće da bilo koje telo bude deljivo: u stvari, ono bi se delilo na površinu, površina na liniju i linija na tačku, tako da, ako se tačka ne može deliti, ni linija ne bi bila delfiva; a ako je linija nedeljiva, u tome slučaju bi takvo bilo i čitavo telo. Od kakvog je onda značaja da linije i tačke budu, ili ne budu, apsolutne stvarnosti, ako te stvarnosti, ma kakve one bile, postoje u čulnom? U svakom slučaju ishod stvari će biti isti. Ako su pojmovi koje stičemo čulnim putem deljivi, onda će se deliti ili delienje neće postojati ni za takve stvari. Još manje je moguće da takve stvarnosti budu odvojene. Ako stvarno postoje druga čvrsta tela osim onih koja saznajemo čulima, odvojena od ovih i vremenski starija od njih, jasno je da će, pored površina koje poznajemo, postojati i druge površine koje nužno moraiu da budu izvan dometa čulnog saznanja, kao i druge tačke i druge linije. Naime, sve to pripada rasuđivanju iste vrste. Ali ako je tako, ondatreba pretpostaviti, osim površina, linija i tačaka matematičkog tela, odvojeno postojanje drugih površina, drugih linija i drugih tačaka. Naime, ono što je nesastavljeno vremenski je starije od sastavljenog. Α ako su pojmovi do kojih ne dolazimo putem čula vremenski raniji od onih koje stičemo

preko čula, iz istog razloga morace postojati površine koje sačinjavaju nepokretna tela, uzete same po sebi i u svojoj suštini. Postojaće, dakle, i druge površine i druge linije osim površina i linija vezanih za sastav odvojenih tela; naime, dok ove površine i linije postoje istodobno sa matematičkim pojmovima, ostale su vremenski ranrje od matematičkih pojmova. S druge strane, postojaće linije koje pripadaju tim površinama i, pretih li.ni.ia, trebaće pretpostaviti postojanje drugih linija i drugih tačaka vezanih za sastav linija, i to iz istog razloga; najzad, pre tačaka koje ulaze u sastav tih ranijih linija, biće drugih tačaka koje neće više imati tačaka koje bi bile starije od njih samih. Tako se dolazi do besmislenog nagomilavanja. Najpre će biti jedna vrsta čvrstih tela ο kojima dobivamo saznanje putem čula, zatim tri vrste površina osim onih koje saznajemo preko čula, to jest natčulne površine, površine vezane za matematička tela i površine koje postoje same po sebi izvan površina ovih tela; zatim tu su četiri vrste linija i pet vrsta tačaka. Koje će, onda, među ovim vrstama biti one na koje će se odnositi matematičke nauke? Naime, predmet nauke je uvek ono što ima vremensko prvenstvo. Isto rasuđivanje primenjuje se i na brojeve. Osim naših pet vrsta tačaka, postojaće i druge jedinice, i to zasebno za svaki pojedini pojam do koga dolazimo putem čula, a zatim za sve što se može zamisliti da postoji, tako da će biti beskraj vrsta matematičkih brojeva. Inače, što se tiče pitanja do kojih smo došli ο knjizi ο Aporijama, da vidimo na koji način 1077a je moguće da ih rešimo. Predmet astronomije treba da budu natčulne stvari, isto onako kao i geometrije. Α kako da se zamisli odvojeno postojanje neba i njegovih delova ili svake druge stvari sposobne za kretanje? Ista teškoća se postavlja i za optiku i harmoniju: postojaće zvuk i opažaj i osim čulnih i pojedinačnih zvukova i opažaja. Očigledno ee biti isti slučaj i sa drugim osećanjima i čulnim doživljaiima. Naime, zašto ovi da budu pre nego oni? Ali ako je tako, treba da postoje i odvojena živa bića, pošto postoje i takva osećanja. Osim toga, matematicari su izradili izvesne opšte aksiome nezavisno od matematičkih supstanci. Postojaće, dakle, neka druga srednja suština, odvojena

kako od idej a tako i od posredničkih matematičkih pojmova, a koja neće biti ni broj, ni tačka, ni veličina ni trajanje. Ali ako je nemoguće zamisliti takvu matematičku suštinu, očigledno je nemoguće i to da matematički pojmovi postoje odvojeno od pojmova do kojih dolazimo putem čula. Uopšte uzev, ako neko želi da se matematički pojmovi postave kao odvojene prirode, iz toga proizlaze posledice suprotne istini i uobičajenom shvatanju. U stvari, potrebno je da, zbog svog načina postojanja, matematičke veličine imaju vremensko prvenstvo pred čulnim veličinama, dok su one zaista kasnije od ovih, pošto je nesavršena veličina, iako starija prema redu stvaranja, ipak kasnija prema redu suštine, kao neživo u odnosu na živo. Pored toga, koji će uzrok komačno sačinjavati jedinstvo matematičkih pojmova? Duša je ono što čini jedinstvo čulnih tela, ili deo duše ili neko drugo prikladno načelo, bez čega se telo rastura i raspada. Ali za matematičke pojmove, koji su deljivi pošto su količine, koji je uzrok postojanja i stalnosti toga jedinstva? Drugi dokaz je stvaranje matematičkih veličina. Ono se stvarno vrši najpre od tačkekadužini, zatim ka širini, najzad, ka dubini, i to je njegov kraj. Ako je, dakle, tačno da je ono što je kasnije prema redu stvaranja ranije prema redu suštine, telo će stvarno biti ranije od površine i od dužine. Ono je to još sa razloga što ima savršenije postojanje, što je više celina nego veličina i površina, jer ono može da postane živo; kako bi, naprotiv, linija ili površina postala živa? Takvo shvatanje prevazišlo bi domašaj našeg čulnog saznanja. Štaviše, činjenica je da je telo supstanca, jer ono već ima izvesno savršenstvo. Ali kako bi liniie bile supstance? One to odista ne bi bile ni kao pojam, ni kao oblik, kao što je, na primer, duša, ako je duša stvarno takva, ni kao materija, kao što je telo: odista se ne vidi ni jedno telo koje bi se moglo sastaviti od linija, kao ni od površina ili tačaka, dok kad bi linije, površine i tačke bile materijalna supstanca, bilo bi tela koja bi dozvoljavala takav sastav. Prema tome, dozvolimo da tačke, linije i površine imaju logičko vremensko prvenstvo; me1077b đutim, logičko vremensko prvenstvo nema uvek za posledicu suštinsko vremensko prvenstvo. Suštinsko vremensko prvenstvo je u stvari podela bića, što ima za posledicu sposobnost da njegovi delovi postoje u zasebnom stanju; logičko vremensko prvenstvo je

ali ne suštinsko prvenstvo.prvenstvo bića ο kome pojam ulazi u sastav drugih pojmova. S druge strane. da oni po redu postojanja nisu raniji od pojmova do kojih dolazimo putem čula. STVARNOSTI KAO MATEMATIČKI POJMOVI Kao što se opšte poetavke u matematici u stvari ne odnose na stvarnosti koje postoje u odvojenom stanju. 3. tako je očigledno moguće da bude postavki i dokazivanja u pogledu veličina koje saznajemo putem čula. međutim. Naime. niti su rezultati dodavanja suštinski vremenski kasniji: jer dodajući čoveka belom kažemo beo čovek. a pod složenim telom podrazumevam čoveka koji je beo. nego se odnose na veličine i brojeve. i sa ovog razloga ne postoje u strogom smislu reči. belo odista ima logičko vremensko prvenstvo ispred belog čoveka. ili da imaju poseban način postojanja. Naime. ili da u čulnim stvarima kretanje bude posebna priroda odvojena od ostalih: tako će i stvari koje se kreću omogućiti . kao i da nigde ne mogu postojati u odvojenom stanju. pošto smo videli da oni ne mogu da budu u samim pojmovima koje saznajemo putem čula. jasno je da oni ili uopšte ne postoje. pošto ne može postojati u zasebnom stanju. koji se ipak ne uzimaju po tome što imaju veličinu ili deljivost. ova dva prvenstva ne postoje istovremeno. po strani od veličina i brojeva. Ako kakvoće stvarno ne postoje zasebno od supstanci. da imaju samo logičko vremensko prvenstvo ispred pojmova koje saznajemo čulima. pokretno telo ili belo. na primer. kao što ima mnogo pojmova koji se tiču stvari posmatranih samo po tome što se kreću. mi znamo da se pojam „postojati" uzima u višestrukom značenju. posmatranih ne u odnosu na čula. nego je uvek vezano za slcženo telo. Jasno je dakle da ni zamišljeni proizvodi nemaju vremensko prvenstvo. nezavisno od suštine svojstvene svakoj stvari ove vrste i od njihovih osobina. Dovoljno je utvrđeno da su matematički pojmovi manje supstance nego tela. tako da zbog toga nije potrebno da bude neki pokretač odvojen od čulne stvari. nego po tome što imaju izvesne određene osobine.

1078a zdravo.postavke i nauke koje će ih posmatrati ne po tome što se kreću. Na primer. sa obeležjima koja im pripisuju matematičari. govoreći u strogom smislu istinu. ako ona razmatra svoj predmet kao zdravo. one neće biti ni nauke ο drugim stvarima odvojenim od čulnog. pošto su linije i brojevi promene svojstvene opažaju i zvuku. može se zaista reći da se mogu nazvati stvarnošću i matematički pojmovi. postoje osobine svojstvene samo živom biću kao ženki ili kao mužjaku iako nema ničega što bi bilo ženka ili mužjak nezavisno od živog bića. strogo uzevši. Iz ovoga proizlazi da. što to neće biti ono što je belo. ali zauzimajući izvestan položaj. to je najjednostavnije a naročito jednoobrazno kretanje. nego jedino kao tela. nego ο onome što je za svaku od njih njen predmet. ili najzad samo kao nedeljiva. utoliko je naše znanje tačnije. sa svoje strane. Otuda proizlazi da je nauka koja nema veze s prostorom tačnija od one koja ima vezu s prostorom. Isti je . ili samo kao dužine. i dok je najtačnija nauka ona ο stvarnostima koje su izvan kretanja. ako je to čovek. Stvari imaju velik broj bitnih atributa koji im pripadaju samo stoga što se svaki od atributa ove vrste nalazi u njima. kao što na primer postoje pokretna tela. tela će se posmatrati samo kao površine. ili kao deljiva ili nedeljiva. nego i neodvojene. stvarnosti mogu biti ne samo odvojene. ako je zdravo belo i ako je predmet nauke ono što je zdravo. kao. na primer. I kao što se sa potpunom izvesnošću može reći za druge nauke da raspravljaju ne ο onome što je slučajno predmet njihovog interesovanja. iz ovoga sledi da je slučaj isti ako se stvari posmatraju samo kao dužine ili kao površine. Isto shvatanje može se primeniti i na harmoniju i optiku. najtačnija među naukama ο kretanju je ona čiji je predmet prva vrsta kretanja: naime. Ni jedna ni druga zaista ne posmatra svoj predmet kao opažaj ili kao zvuk. onda je takođe tačno da se to kaže i za geometriju: ako se desi da su stvari ο kojima ona raspravlja predmeti koje doznajemo putem čula. nego kao linije ili brojeve. s druge strane. pošto tačnost nije ništa drugo nego jednostavnost. ona ih ipak ne proučava kao takve i matematičke nauke neće biti zbog toga nauke ο čulnom. Α što su predmeti našeg znanja logički stariji i jednostavniji. čovek.

Čovek je zaista jedan i nedeljiv kao čovek. a aritmetičar ga je uzeo kao nedeljivu stvar i zatim tražio da li neka osobina pripada čoveku kao nedeljivom. nego kao matematičko telo. greška naime ne leži u premisama rasuđivanja. jer one pokazuju njegova dejstva i odnose. doći do izvanrednih rezultata u proučavanju svakog pitanja postavljajući kao odvojeno ono što nije odvojeno. smatra da je ona dugačka jednu stopu dok ona to nije. jasno je da mu mogu pripadati osobine koje bi pripadale čoveku zasebno od nedeljivosti i od čovekove prirode. Ovim metodom može se. Prema tome. Najviši oblici 1078b lepog su red. 4. štaviše.slučaj i sa mehanikom. dok se lepo nalazi i kod nepokretnih bića) filozofi koji tvrde da u matematičkim naukama nema mesta ni za lepo ni za dobro sigurno greše. ISTORIJAT I KRITIKA UCENJA Ο IDEJAMA . pretpostavljajući da čovek nije deljiv. To što ga one ne imenuju nije razlog da bi se reklo da one ο njemu ne govore. Stvarno. simetrija i određenost a matematičke nauke naročito to pokazuju. povukavši na zemlji liniju. pak. s obzirom na razliku između dobrog i lepog (jer na prvo nailazimo samo u oblasti delenja. kad se postavljaju osobine odvojene od osobina koje ih prate i kad se podvrgnu kao takve ispitivanju. one raspravljaju ο lepom u najvećoj meri i pružaju svoje dokaze za to. jasno je da bi matematičari mogli izraziiti mišljenje da je ono što je lepo na izvestan način takav jedan uzrok. ne posmatra njega kao čoveka ni kao nedeljiva. Zato geometri rasuđuju ispravno: njihova raspravljanja odnose se na stvarnosti a predmet njihove nauke zaista su stvarnosti. Geometar. Ali ο ovoj stvari raspravljaćemo na pristupačan način na drugom mestu. S druge strane. zbog toga se neće pogrešiti. pošto postoje dva značenja pojma stvarnost: stvarnost kao entelehija i stvarnost kao materija. upravo onako kao što to čine aritmetičar i geometar. kao što ne greši ni geometar koji. Α pošto su ovi oblici (mislim pri tome na takve kao što su red i određenost) očigledno uzroci mnogih stvari.

ako postoji neka nauka i mišljenje ο izvesnoj stvari. Svakom pojmu zaista ođgovara istoimena stvarnost . tako da.jeva. u tome ne može uspeti. dokaza koji su ih ubedili i prema kojima su sve stvari koje saznajemo putem čula u večitoj promeni. pojmova stečenih putem čula čije uzroke ovi filozofi istražuju i od kojih su pošli da bi stigli do ideja. Učenje ο idejama bilo je kod njegovih osnivača posledica Heraklitovih dokaza ο istinitosti stvari. ο stvarima koje su u stalnom menjanju ne postoji jedna određena nauka. Među fizičarima. Postoje dve stvari za koje bi se zaista zasluga mogla s pravom pripisati Sokratu. želeći da nešto izračuna. predstavljaju nacelo nauke.Neka bude rečeno toliko u vezi sa stvarima koje pripadaju oblasti matematike: da one postoje i kako postoje i u kome su smislu vremenski ranije. međutim. drugi filozofi su ih razdvojili i takve stvarnosti nazvali idejama. Sokrat je tražio suštinu i to je bilo logično. u pogledu ideja potrebno je pre svega da ispitamo samo učenje ο ideji. Međutim. Međutim. a u kome to nisu. uzećemo je onakvu kako su je prvobitno zamislili oni koji su prvi govorili da ideje postoje. izražavajući tako na primer bitnost prilike. postojane stvarnosti. ne dodirujući prirodu bro.iedinač1079a nih. Može se reći da su ideje stvarno brojnije od po. U to doba dijalektika još nije bila dovoljno snažna da bi podvrgla svom ispitivanju suprotnosti nezavisno od suštine i da bi odredila da li ista nauka raspravlja ο suprotnostima. pa bi ga onda povećao da izvrši obračunavanje. onda moraju da postoj e i neke druge stvarnosti koje su izvan domašaja čula. i jedna i druga. Α to je slično kao kad bi neko. Induktivna rasprava i opšta definicija koje. pomislio da. Tako se dogodilo da su na osnovu skoro istog rasuđivanja došli dotle da prihvate kao ideje sve što je opšte potvrđeno. jer je nastojao da napravi silogizme a pranačelo silogizama je suština. Sokrat se odao proučavanju moralnih vrlina i on je bio prvi koji je nastojao da ο njima pruži opštu definiciju. pravičnog ili braka. to su pre njega pokušali Pitagorejci u vezi s malim brojem bića čije su pojmove povezivali s brojevima. zato što je broj predmeta suviše mali. Sokrat ipak nije pripisivao odvojeno postojanje ni opštim pojmovima ni definicijama. Demokrit se stvarno jedva dotakao ove oblasti određujući samo toplo i hladno.

nego u pogledu svake ideje treba da učestvovanje bude onoliko koliko se sama ideja ne pripisuje slučajno izvesnom predmetu. nego i ο mnogim drugim stvarima. Staviše. postoji nauka ne samo ο supstanci i u tom smislu biće i bezbroj sličnih posledica. odavde proizlaze i sve ostale stvari koje se. prema dokazu ο jedinstvu mnoštva. ako se može imati učešća u idejama. dokazi ο postojanju ideja ruše načela do čijeg je pK>stojanja pristalicama ideja više stalo nego do samog postojanja ideja. ideje postoje. ono takođe dolazi od . s druge strane. Zaista nema učestvovanja slučajnošću.koja postoj i zasebno i od supstanci u pravom smislu i od suštine drugih stvari koje sadrže jedinstvo mnoštva. nego i ο ne-supstancama. prema onome što je nužno i prema mišljenjima izloženim u pogledu ideja. prema dokazu da čak i ono što je propalo sačinjava predmet misli. Međutim. Iz ovoga u stvari proizlazi da beskrajna diada neće biti prva. pretpostavljaju postojanje ideja tamo gde ih nema. one će postojati i ο negacijama. za koje ovi filozofi kažu da ne postoje kao zasebna vrsta. Staviše. dok drugi. da će relativno imati vremensko prvenstvo ispred onoga što postoji samo po sebi. neka od sasvim tačnih rasuđivanja vode ka prihvatanju ideja ο relativnim pojmovima. ili ο večitom mnoštvu. najzad. bez obzifra da li se mdi ο čulnom. onda ideje mogu nužno postojati samo ο supstancama. Prema dokazima izvedenim iζ postojanja nauka. ako neko biće dolazi od dvostrukog koje postoji samo po sebi. ideje će postojati ne samo ο supstancama. prema shvatanju po kome. nego će to biti broj. drugi zaključci vode ka dokazu ο trećem čoveku. Zatim. Ovim hoću da kažem da. Naime. nije očevidan ni jedan dokaz pomoću koga ovi filozofi nastoje da potvrde postojanje ideja. stojeći u skladu s njihovim učenjem ο idejama. Neki od njih ne vode nužnom zaključku. ideja će po~ stojati i ο uništivim stvarima. protive njihovim sopstvenim načelima. misao postoji ne samo ο supstancama. ideje će zaista postojati ο svima stvarima ο kojima postoji nauka. kako kažu platonovci. Uopšte rečeno. pošto predstava ο tim stvarima ostaje u misli. prema njihovom sopstvenom mišljenju.

Inače. uzroci ni nekog kretanja ni ma kakve promene. One takođe nisu ni od kakve koristi za nauku ο drugim stvarnostima (one stvarno nisu njihova supstanca. šta bi imalo da znači da je jedinstvo mnoštva nešto različito od samoga mnoštva? Α eko postoji istovetnost oblika izmedu ideja i stvarnosti koje u njima učestvuju. i da tome dodamo i pitanje čija je iđeja krug sam po sebi. ona to znači i u idealnom svetu. bilo da su prolazna? One za njih nisu. dakle. bude i samo jedna određena priroda koja je kao vrsta sadržana u svima idejama. u stvari. pošto je slučajnost za dvostruko samo po sebi da je večito. Kome će se elementu pojma stvarno dodati obeležje ideje? Da li središtu kruga. površinu i ostale delove pojmova. ne vldeći pri tome među njima ništa zajedničko. ali slučajnošću. postojaće 1079b samo istoimenost. ili površini. bilo da su ta saznanja večita. S druge strane. postojalo jedinstvo i istovetnost diade pre nego između diade koja postoji sama po sebi i neke posebne diade? Naprotiv. onda je potrebno ispitati da li to dodavanje nije sasvim zaludno.večitog. Na taj način postojaće. a ono što supstanca znači u čulnom svetu. ODNOS IDEJA PREMA SAZNANJU Najvažnije od svih pitanja koje bi trebalo postaviti je ovo: u kakvom su odnosu ideje prema saznanjima stečenim preko čula. i to je onda kao kad bi neko nazivao čovekom istovremeno Kaliasa i komad drveta. ako nema istovetnosti oblika. jer one bar nisu imanentne stvarima za . kao što je to površina sama po sebi u odnosu na krug po sebi. Zašto bi zaista između uništivih diada i matematičkih diada. Očigledno je potrebno da i obeležje da je nešto ideja. ili svima elementima pojma? Svi elementi sadržani u supstanci zaista su ideje. na primer. pošto bi inače bile u njima) niti za objašnjenje njihovog postojanja. ako pretpostavimo d& u svemu ostalom opšti pojmovi odgovaraju idejama. 5. postojaće nešto zajedničko između ideja i tih stvarnosti. kojih takođe ima mnogo ali su večite. krug sam po sebi predstavIja oblik. ideje samo ο supstanci. kao što. kao što su na primer živo biće i dvonožac sadržani u ideji ο čoveku.

Prema tame jasno je da je nemoguće i za ostale stvari za koje oni kažu da postoje ideje. na primer. na primer. rod uzet kao rod biti primer za vrste sadržane u rodu. Uostalom. više ideja ο tome biću. Ali. ono što u rvjima učestvuje nije stvoreno bez dejstva pokretačkog uzroka. shvatajući izraz u uobičajenom smislu. nego i samih ideja. kako kažu pristalice iđeja. protiv učenja ο idejama mogu se istaći mnoge druge teškoće slične onima koje smo upravo proučili pobijajući ga na isti načiin i još logičnijim i jačim dokazima. ista stvar biće. Na primer. . U stvari. kad se imaju u vidu ideje? Moguće je da postoji i da postane neko biće slično drugom biću a da nije stvoreno po njegovom uzoru. za čoveka će to biti živo biće. kuća i prsten. takvom učenju mogu se bez teškoća suprotstaviti mnogi nerešivi prigovori. dvonožac a u isto vreme i čovek onakav kakav je sam po sebi. tako. ideje će biti primeri ne samo za pojmove do kojih dolazimo putem čula. Staviše. Α zatim bi bilo nemoguće da supstanca bude odvojena od onoga 1080a čija je supstanca. čak i kad bi prihvatili postojanje ideja. to nije ništa drugo do govorenje praznih reči i pravljenje pesničkih metafora. ideje. Što se tiče tvrdnje da su ideje obrasci i da sve druge stvari dolaze od njih. Α stvorene su i mnoge druge stvari. sledstveno tome. kako bi. da budu i da postanu iz uzroka sličnih onima koji se tiču stvari ο kojima govorimo. bilo da Sokrat postoji ili ne. Osim toga. a ne zbog ideja. bile odvojene od stvari? U Fedonu se kaže da su ideje uzroci stvarnosti i postojanja. druge stvari ne mogu ni na koji način proizlaziti iz ideja. kao što se pojam beline meša sa onim što je belo. i suviše je lako obesnažiti ovaj zaključak koji potiče od Araaksagore i koga su kasnije prihvatili Eudoks u njegovoj raspravi ο teškoćama i neki drugi filozofi. za koje. kao što su.koje ih vezujemo: u pozitivnom slučaju možda bi nam izgledale i kao uzroci stvarnosti. dakle. koje su supstance stvari. Ο čemu se radi u konkretnom smislu. jasno je da bi slična stvar mogla biti čak i kad bi postojao neki večiti Sokrat. mogao bi se roditi čovek sličan Sokratu. kao što će. Uostalom. ima više uzora istog bića i. primer i pojam. ne postoje ideje. dakle. Ipak.

i tako redom za ostale brojeve. koje nastaje dodavanjem druge jedinice prvoj. i tako to ide redom. ili nisu odvojeni nego se nalaze u čul1080b nom. pa je bilo koja jedinica nesabirljiva sa bilo kojom jedinicom. u tom slučaju. dok su ostali u poslednjem od ova tri slučaja koja smo razmotrili. kao što se kaže da je to slučaj sa matematičkim brojem. među jedinicama jedne se mogu međusobno sabirati a druge ne mogu. ako se pretpostavi da je diada prva posle jedan. triada prva posle diade. kod idealnog broja stvar stoji drugačije. Na primer. zatim ima triada. Iz ovog razloga matematičar broji redom kako sledi: posle jedan dva. i to vredi za sve ostale brojeve. Najzad. to jest između onih koje sačinjaveju prvu diadu. zatim tri koje nastaje dodavanjem drage jedinice prvim dvema. i da u svakom broju bude sabiranje između jedinica.6. u njemu postoji prvi i drugi: i onda to neposredno određuje obeležje jedinica. Nasuprot tome. iz toga nužno proističe sledeći zaključak: Pošto je svaki broj različit po svom sadržaju. Pored toga ovi brojevi ili su odvojeni od stvari. ili su pak sve jedinice neposredno uzastopne i bilo koja jedinica je sabirljiva sa bilo kojom drugom jedinicom. drugačije nego jedan i nezavisno od prvog jedan. nezavisna od diade. Posle jedan dolazi dva. Naime. a to isto važi i za ostale uzastopne brojeve. u matematičkom broju nema nikakve razlike između jedne i druge jedinice. zatim onih koje sačinjavaju prvu triadu i tako redom za ostale brojeve. S druge strane. jedni ili postoje u čulnim . ne može da bude sabiranja jedinica idealne diade sa jedinicama idealne triade. Ako je broj stvarnost i ako njegova supstanca nije ništa drugo nego samo to isto. nego kao brojevi imanentni čulnim stvarima i koji sačinjavaju njihovo biće. drugi su brojevi koji se podrazumevaju u matematičkom značenju. ali ne na način koji smo najpre razmotrili. među brojevima jedni spadaju u prvu grupu ο kojoj smo maločas govorili. kako tvrde izvesni filozofi. dobro je da još jednom ispitamo posledice teorije ο brojevima s obzirom na tvrđenje da su to odvojene supstance i da su prvi uzroci bića. Međutim. TEORIJA IDEALNIH BROJEVA Pošto smo ovo utvrdili.

jedni prihvataju matematičke veličine. i matematički broj koji po~ stoji izvan ideja i pojmova stečenih putem čula. jer se za brojeve ne može zamisliti neki drugi način postojanja osim onih koje smo maločas naveli. ali ο njima ne govore kao matematičari: po njihovom mišljenju. nego oni jedinicama pripisuju prostornost. Oni zaista izgrađuju čitav svemir pomoću broieva. svaka veličina se u stvari ne deli na veličine. izgleda da im to predstavlja izvesnu teškoću. ali samo kao matematičke: to su oni koji ne gledaju na ideje kao na brojeve i koji ne prihvataju ni postojanje ideja. kao što smo napred videli. drugi prihvataju matematičke veličine. supstancu i elemenat svih stvari. načini na koje brojevi postoje i oni su nužno jedini mogući To su gotovo iste pretpostavke koje su istakli filozofi koji postavljaju jedan kao načelo. sasvim razumljivo. uostalom. kako oni kažu. To je. broj kao ideja. Drugi filozofi priznaju postojanje samo matematičkog broja kao prvog pojma i odvojenog od čulnog saznanja. Jedan drugi filozof kaže da prve vrsta broja. a diada se ne sastoji od bilo kojih jedinica. a pojmove kao kasnije od ideja. Svi filozofi smatraju da postoje monadski brojevi izuzimajući pitagorovce koji. Izvesni filozofi smatraju matematičke veličine kao različite. Isti takvi zaključci mogu se izvoditi u pogledu dužina. I za pitagorovce je matematički broj jedini broj. Svaki od njih je prihvatio neki od ovih načina postojanja. Neki filozofi tvrde aa postoje dve vrste brojeva: brojevi kao ideje u kojima ima ono što je ranije i kasnije. Među onima koji pokazuju različita mišljenja. dok broj proističe iz jedan i nekog drugog izraza. a ostali ne postoje. površina i čvrstih tela. postoji sam. pri čemu su inače ove dve vrste brojeva odvojene od čulnog saznanja. Sto se tiče objašnjenja sastava prve jedinice koja sadrži prostornost. izuzev onoga da su sve iedinice nesabirljive između sebe. ili u njima podjednako postoje svi brojevi. Takvi su. dakle.stvarima. brojevima . sačinjava čulne supstance. a ima ih koji čak poistovećuju broj kao ideju s matematičkim brojem. samo ovi brojevi nisu sastavljeni od jedinica. samo broj nije više odvojen nego.

Međutim. tako da nema nikakvog razloga da se ideje stave pre ili posle brojeva. a za pranačela i elemente kaže se da su pranačela ili elementi broja. Kakav bi. za neke od njih to se može reći u većoj. samo jedna ideja za čoveka samog po sebi. đakle.pripisuju prostornost. i to na taj način da je bilo koja jedinica nesabirljiva sa bilo kojom jedinicom. za živo biće samo po sebi. takođe je moguće reći da su jedinice idealne diade nesabirljive sa jedinicama idealne triade i da su tako jedinice sadržane u svakom idealnom broju nesabirljive s jedinicama nekog drugog broja. Nemoguće je prihvatiti ih sve odreda. u stvari. onda se dolazi do matematičkog broja i samo do njega. dok postoji mnoštvo sličnih brojeva među kojima nije utvrđena nikakva razlika. na primer. one ne mogu uopšte postojati. jer od kojih bi pranačela mogle da dođu ideje? Broj potiče od jedinice i neograničene 'diade. ako su jedinice nesabirliive. kao. Stvarno je moguće reći da je bilo koja jedinica sabirljiva sa bilo kojom drugom jedinicom. Ali ako ideje nisu brojevi. bio broj čovek sam po sebi ili živo biće samo po sebi ili ma koja druga ideja? Za svaku stvarnost postoji samo jedna ideja. a sve radnje koje se mogu izvršiti na matematičkom broju odgovaraju tako proizvedenom . na koliko se načina mogu posmatrati brojevi kao što daju i potpun pregled raznih pretpoetavki. Ova razmatranja pokazuju nam. ali drugačija. onda tako sačinien broj ne može biti matematički broj (pošto je matematički broj sastavljen od jedinica među kojima nisu utvrđene nikakve razlike. tako da ne bi bilo razloga da izvesna triada bude čovek sam po sebi pre nego neka druga triada. međutim. 7. IDEALNI BROJEVI I SABIRLJIVE I NESABIRLJIVE JEDINICE Treba najpre da ispitamo da li su jedinice sabirljive ili nesabirljive i. a takođe samo jedna. i nije moguće da ideje budu tako dobiveni brojevi. Pošto smo utvrdili da su sve jedinice sabirljive i da među njima nije ustanovljena nikakva razlika. za druge u manjoj meri. da li smo pravili razliku između jedne i druge vrste. pod pretpostavkom 1081a da su nesabirljive.

očigledno ie da ne može Postojati pra-diada. takav zaključak logički proizlazi iz njihovih pra1081b načela. a posle nje ima treća. Bilo da među jedinicama niie utvrđena nikakva razTika. tako da će jedinice biti ranije od brojeva koje sačinjavaju. jer idealna diada neće biti prva posle jedan i beskonačne diade i njoj neće slediti brojevi označeni uzastopnim redom. On ne može biti ni broj kao ideja. U stvari. Ako se sada pretpostavi da je od ovih jedinica diade jedna ranija u odnosu na drugu. bilo na neki drugi način. pošto. a u triadi će biti četvrta jedinica i u tetradi peta jedinica. pošto je idealna jedinica zaista prva jedinica. ali koja je druga posle idealne jedinice. u diadi će biti jedna treća jedinica pre nego što postoji triada sama po sebi. i tako redom za sve uzastopne brojeve. Posle nekog prvog izraza. s druge strane. Ali nemoguće ie tvrditi đve sivari u isto vreme. ali ništa ne kažu za drugu i treću jedinicu. pre nego što postoje tetrada i pentada. ovi filozofi zaista prihvataju prvu jedinicu. niti pra-triađa niti ma koii druei broi. to jest da iedinica sadržana u diadi dolazi posle pra-iedan i da ona takođe dolazi na dragom mestu. da posle drugog izraza bude treći. a druga kasnija. U stvari. bilo. četiri. dva. ni jedan od ovih filozofa nije tvrdio da su jedinice nesabirljive na ovaj način. kad je jedna stvar ranija. ali ne kažu ništa za drugu i treću diadu. ali treća posle idealne jedinice koja je prva. na svaki način nužno je da svaki broi . ako već postoji jedna prva jediniea i neki prajedan. posle pradiade. onda među ostalim brojevima ima neka druga jedinica koja dolazi prva. što one proističu iz izjednačenja nejednakih izraza. to je nemoguće s obzirom na stvarnost. pra-iedan. oni stvarno prihvafaiu pra-điadu. koja je druga posle druge. koja je prva. stvarno je logično pa čak i potrebno da bude neki drugi izraz. u slučaju ove poslednje pretpostavke. Ako su sve iedinice nesabirliive. kao što je to tvrdio prvi predstavnik ove teorije. kao što je slučaj s diađama. Međutim. ona će biti ranija od diade stvorene od ovih dveju jedinica. ako takođe postoji jeđna prva diađa. Logično je reći da postoje ranije i kasnije jedinice. bilo da ie sv^ka od niih različita ođ svakp druge. Međutim.broju). spoj tih dveju stvari mora da bude raniji od jedne a kasniji od druge. tri. Na primer. jedinice prve diade stvorene su istovremeno. Međutim.

nemoguće je da se stvaranje brojeva vrši. triada od neke druge jedinice dodate diadi. kakvu će vrstu dekade . kao što takođe nije sastavljena od bilo kojih jedinica.nastaje sabiranjem. Ali ako su ovi zaključci nemogući. U tome slučaju će dve diade trebati do~ dati idealnoj diadi koja postoji sama po sebi. pošto je diada u stvari deo triade. Tako se na primer u idealnoj dekadi nalazi deset jedinica. to je nužna posledica mišljenja da su jedan i beskonačna diada elementi brojeva. Ali. Pošto stvari stoje ovako. ako su sve jedinice međusobno različite. a nemoguće je da bude neka prva diada. idealna diada trebaće da bude sastavni deo tetrade. kao što na primer diada proističe od neke jedinice dodate drugoj jedinici. Α kako idealna dekada nije bilo koji broj i kako ona nije sačinjena od bilo kojih dveju pentada. Ako su jedinice različite u raznim brojevima i ako među njima nije utvrđena nikakva razlika u istom broju. to se događa na isti način i sa sledećim brojevima. a sama prva diada nastaće dodavanjem neke druge jedinice idealnoj jedinici. onda nije moguće da drugi elemenat broja bnde beskonačna diada. Međutim. onda su takvi i drugi slični zaključci do kojih se nužno dolazi. počev od beskonačne diade i jedinice. a takav je slučaj i se tetradom. a ne beskonačnu diadu. ako je tako. razlika će postojati i među jedinicama. Primetiće se da je tetrada nastala od prve diade uvećane beskonačnom diadom. Α ako se razlikuju pentade. a ako ima i drugih. a zatim idealna triada. pošto ona tada stvara samo jednu jedinicu. dekada je sastavljena od tih jedinica a takođe i od dveju pentada. a triada deo tetrade. kako ih izvode ovi filozofi. onda i ovde nastaju isto tako velike teškoće. Ako se odbaci ovaj zaključak. neće se razlikovati ni dve pentade koje sačinjavaju dekadu. onda je takođe nemoguće da su to pranačela brojeva. Ali pošto se prihvata da se ove dve pentade razlikuju. nužno je da jedinice koje se nalaze u toj dekadi budu speciiično različite. diada osim idealne triade koja postoji sama po sebi i idealne diade? Na koji će način dne biti sastavljene od ranijih i kasnijih jedinica? Sve ovo nije ništa drugo nego obična pretpostavka. zar neće biti drugih pentada u dekadi osim dveju već pomenutih pentada? Besmisleno je da ne bude drugih. koja će na taj način biti stvorena dodavanjem neke druge diade prvoi diadi. Prema tome. kako će moći biti drugih triada i drugih. Osim toga. jer ako se one ne ra1082a zlikuju.

one su prve u odnosu na diade koje se nalaze u idealnoj oktadi. utvrđivati bilo kakvu razliku među jedinicama je besmislica i izmišljotina.obrazovati te pentade? U dekadi stvarno nema druge dekade osim same dekade. pošto je beskonačna diada. na isti način kao što ih je stvorila prva diada. s jedne strane. Prema tome. a ideje će biti sačinjene od ideja. to će biti ili kao neko učestvovanje subjekta u njegovom atributu. ako ο njima postoje ideje. S druge strane. sistem zahteva da i tetrada bude sastavljena od diada koje nisu bilo kakve. ostale diade biće takođe idealne. Tačke su takođe nedeljive. Samim tim sve jedini. na primer. Ne sme nam izmaći još jedan zaključak. Uopšte uzevši. Izmišljotinom nazivam nasilje izvršeno nad istinom da bi se zadovoljila neka pretpostavka. Zatim kako je moguće da idealna diada sačinjava stvarnost nezavisnu od svojih dveju jedinica. Naime. a to je da će. onako kao što je beo čovek različit od belog i od čoveka (pošto on učestvuje i u jednom i u drugom). kažu ovi filozofi. biti ranijih i kasnijih diada. moglo bi se reći da su živa bića sastavljena 1082b od živih bića.ce su ideje. Α u odnosu na njih slučaj ne bi bio različit zbog toga što su nedeljive. pošto je svaka od njih stvorila po jednu od dveju tetrada koje se nalaze u idealnoj oktadi. ili će to biti kao kad je od dva pojma jedan različit od drugog. čas stavljanjem jedne stvari pored druge. pa ipak par tačaka nije nešto različito od dveju odvojenih tačaka. Sjedinjenje se još vrši čas dodirom. jasno je da će biti složeno i ono za što se pokaže da su ove ideje njegove ideje. stvorila dve diade primivši beskonačnu diadu. ako je prva diada idealna. jer je beskonačna diada podvostručena brojem koji je primila. u stvari. Isti zaključak važi i za jedinice: jedinice sadržane u prvoj diadi stvaraju četiri jedmice koje se nalaze u tetradi. slučaj je nužno takav i za jedinice. ali kao što dva čoveka nisu nešto jedno nezavisno od jednog i od drugog. a idealna triada stvarnost nezavisnu od svojih triju jedinica? U stvari. Znamo da se u stvari . Ni jedan od ovih načina ne može pripadati jedinicama od kojih su sačinjene diada i triada. dve diade nalaziiće se zajedno jedna s drugom u tetradi. i da će isti takav slučaj biti i sa drugim idealnim brojevima. Štaviše. kao što je čovek različit od živog bića i dvonošca. Iz ovoga sledi da. čas mešanjem.

Ali ako je ona veća. to nije moguće. razlike neće biti ni među diadama i triadama. bilo da se radi ο jednakim ili nejednakim stvarima. koji se na taj način neće razlikovati od idealne diade. a druga istovremeno s diadom. jedinica izdvojena iz idealne diade i jedinica izdvojena iz idealne triade sačinjavaće diadu.jedinica ne razlikuje od jedinice ni po količini ni po kakvoći. dva. u tom slučaju stvaranje brojeva ne bi polazilo od beskonačne diade niti bi bilo moguće da broj bude ideja. čovek i konj). Međutim. ako se želi da brojevi budu ideje. Nužno je potrebno da broj bude jednak ili nejednak. naime. da li će ona biti ranija ili kasnija od idealne triade? Izgleda. Oni stvarno ruše mnoge matematičke istine. iako su jednake: naime. mi smatramo istovetnim stvari koje su jednake i među kojima nema apsolutno nikakve razlike. dobro i zlo. ali uzeto u apsolutnom smislu njihovo rasuđivanje uopšte nije pravilno. ne znači postupati dodajući jednu jedinicu datoj jedinici. a naročito za broj sastavljen od apstraktnih jedinica. i diade koje ulaze u idealnu dekadu takođe će biti međusobno nejednake. i još jedan koji je drugi. Α kad se radi ο brojevima. ni ideje neće biti brojevi. tako da je on jednak ako nije ni veći ni manji. Ako se tvrdi suprotrio. Ideja bi. U ovom pogledu imaju pravo filozofi koji misle da jedinice moraju biti različite. ako je tačno da ima neki broj koji je prvi. kao što je to ranije rečeno: sama ideja je u stvari jedinica. Α ako među brojevima nema nikakve razlike. Međutim. da treba nužno da bude ranija pošto je jedna od ovih dveju jedinica stvorena istodobno s triadom. Ovo je tačno za sve brojeve. jer idu dotle da traže teškoću . Naprotiv. Ali ova diada biće sastavljena od različitih jedinica. Cudno bi bilo i to da idealna triada ne bude veći broj od idealne diade. ako među jedinicama nema nikakve razlike. koji bi bio razlog da se kaže da među njima nema razlike? S druge strane. dok filozofi ο kojima govorimo čak i ne smatraju da su dve jedinice dva. bila sadržana u nekoj drugoj ideji i sve ideje bi bile delovi jedne jedinstvene ideje. jasno je da u triadi ima neki broj ravan diadi. čine dva (na primer. I mi uopšte prihvatamo da u svim slučajevima jedan i jedan. ako jedna jedinica i druga jedinica uvek čine dve. u stvari. Iz toga razloga oaii su primorani da kažu da brojati kako sledi: jedan. Stoga ovi filozofi rasuđuju pravilno prema njihovoj sopstvenoj pretpostavci.

međutim. bilo bi paradoksalno kad bi postojala. a ako je nema. ili stvar stoji obrnuto? Sve ove pretpostavke su besmislene. neka . KRITIKA TEORIJA Ο BROJEVIMA PLATONOVACA I PITAGOROVACA 1083a Pre svega. naročito bi trebalo utvrditi zašto mora da postoji razlika među jedinicama. želi da jedinice budu na neki način različite. jedinice se mogu još manje razlikovati po količini. dva.u pitanju da li kad brojimo govoreći: jedan. nego tvrde da matematičke stvari postoje. nije moguće da sve njihove jedinice budu sabirljive. ili pak pravimo svaki broj zasebno. Α ako bi se jedinice razlikovale i po količini. da. Zatim. To su oni koji misle da ideje ne postoje u apsolutnom smislu niti se mogu uzeti kao istovetne s izvesnim brojevima. jer im ne može pripadati nikakav atribut. Cak i za brojeve se stvarno kaže da je kakvoća kasnija od količine od koje zavisi. takva kvalitativna razlika ne bi mogla proizlaziti ni od pra-jedan. Stoga je smešno uvećavati ovako sitnu razliku u načinu broianja da bi se od nje napravila tako kruprta razlika u samoj suštini broja. onda bi se jedan broj razlikovao od broja koji bi mu bio ravan zbirom svojih jedinica. pametno je utvrditi kakva razlika postoji između broja i jedinice. i upravo ziato što je njena priroda takva ona je uzrok mnoštva bića. kao što oni kažu. očigledno je da se ovde ne može utvrditi ni jedna ni druga od ovih razlika. ukoliko ta razlika postoji. sam broj dozvoljava razliku po količini. mi činimo i jedno i drugo. tri brojimo dođavanjem. i da li poslednje jedinice rastu. Pra-jedan nije kvalitativan. da li su prve jedinice veće ili manje. a beskonačna diada je stvaralac kakvoće. Ali nije tačno ni ono što drugi filozofi kažu za brojeve. niti da sve one budu medusobno nesabirljive na jedan od dva načina koje smo pokazali. onda ο kakvoj je razlici reč? Jasno je. da su brojevi prva bića i da je pranačelo brojeva idealna jedinica. ako su ideje brojevi. U stvari. Nužno je da ta razlika postoji ili u količini ili u kakvoći. Ako se. Međutim. Ali. trebalo bi to reći u samom početku. ni od beskonačne diade. Osim toga. S druge strane. dakle. dakle.

neće biti moguće da broj bude odvojen. S jedne strane. matematički broj ne može biti ovakve prirode. otkloniti velik deo nemogućnosti na koje smo ukazali. on s jedne strane dovodi do manjih teškoća nego prethodni sistemi. ovi filozofi tvrde da su bića sam broj i na svaki način . s druge strane. kako prostor može da bude sastavljen od nedeljivih količina? Međutim. ako ni jedno od ova dva mišljenja nije tačno. ako se podržava to mišljenje. Učiniti broj vezanim za čulno saznanje znači. nije tačno kad se kaže da postoje nedeljive veličine. u stvari. jedinice u svakom slučaju nemaju veličinu. Naprotiv. nego ovi filozofi proširuju preko mere pojam matematičkog broja dodeljujući mu sve vrste posebnih osobina. tačno ono što se kaže za broj i ako se uzme da postoji sam matematički broj. stvara druge teškoće koje su mu svojstvene. Međutim. Ali. Pa čak i kad bi se prihvatilo postojanje veličine ove vrste. prva diada trebalo bi takođe da se razlikuje od diada. a isti je slučaj i sa ostalim uzastopnim brojevima. bilo na onaj način. njegovo pranačelo neće biti jedan. već smo pokazali mnoštvo nemogućnosti koje iz toga proizlaze. jer je u svima slučajevima razlog isti. S druge strane.prva jedinica ranija od ostalih i da ne bi bilo idealne diade ranije od diada. ni idealne triade ranije od triada. Naime. Ako je. dok. s druge strane. jer se tada dve prethodne greške nalaze u jednom učenju. ako se želi da jedan bude pranačelo. Morala bi zaista postojati razlika između takvog jedan i drugih jedinica. tako da. umesto toga. ovde se nužno nalaze sve teškoće koje su posledica teorije ο idealnom broju. ali kad bi bilo tako. 1083b lz ovih razmatranja jasno proizlazi da se najgorim od svih može nazvati treći sistem koji idealni broj izjednačuje sa matematičkim brojem. Pa ipak stvari moraju nužno postojati bilo na ovaj. bolje je nužno prihvatiti Platonova gledišta ο brojevima i reći da postoji jedna prva diada i jedna prva triada i da brojevi nisu međusobno sabirljivi. dakle. Što se tiče načina mišljenja pitagorovaca. nemoguće je prihvatiti pretpostavku da su tela sastavljena od brojeva i da je broj koji ih sačinjava matematičke prirode. dok je matematički broj bar zbir jedinica.

Osim toga. nestaje i sama diada. koje je po svojoj prirodi suprotno velikom. ako se svaka ideja odnosi na nešto i ako su brojevi ideje. naprotiv. jer broj uzet kao beskonačan nije ni paran ni neparan. stavljanje jednog u paran broj proizvodi neparan broj. jedinica je ranija od diade. kako će se jedinice raspodeliti u idealnoj triadi? Zaista postoji jedna jedinica koja je neparna. Međutim. dok proističe iz velikog i malog? Po čemu će se ona razlikovati od jedinice? Staviše. Naime. ili pak jedne jedinice dolaze od malog. Ali to nije moguće ni sudeći po . da on to bude na jedan od načina koje smo pokazali. tako da nije moguće da on ne bude ili konačan ili beskonačan. stavljanje diade u paran broj proizvodi parne brojeve dobivene udvajanjem počev od jedan. ako on ne može da to bude ni na jedan od tih načina. dakle. prema trećem načinu. onda. nužno je. ona proizlazi? Ne iz beskonačne diade. Ali. a druge od velikog? U ovom slučaju svaka jedinica ne dolazi od svih elemenata broja a jedinice takođe nisu međusobno različite.primenjuju na tela teoreme brojeva. Jedinica onda mora nužno biti ideja neke ideje. kako će idealna diada biti jedina stvarnost. Svakako da bi izbegli tu teškoću. ovi filozofi čine od 1084a broja odvojenu stvarnost. Najzad. da li svaka jedinica proizlazi iz izjednačenja velikog i malog. prihvati da svaka od dveju jedinica idealne diade dolazi od izjednačenja velikog i malog. Ako je tačno da je broj stvarnost i da postoji sam po sebi. pošto je ranija od ideje diade i nužno je bila stvorena od diade. očigledno je da priroda broja nije onakva kakvu stvaraju ovi filozofi koji od njega prave odvojeno biće. jer ako nestane jedinica. Osim toga. Zatim. bilo ο neko drugoj. broj treba da nužno bude beskonačan ili konačan. stavljanje neparnih brojeva u paran broj proizvodi ostale parne brojeve. zatim. prema drugom načinu. jer je ova bila stvaralac dvojstva. bilo neparnog broja. pošto će se u jednima naći veliko a u drugima malo. očigledno je da on ne može biti beskonačan. Ako se. kao da su ona sastavljena od tih brojeva. dok je stvaranje brojeva uvek stvaranje bilo parnog. beskonačan broj takođe će morati da bude ideja ο nečem. ovi filozofi čine od idealnog jedan neki srednji izraz u neparnom. bilo ο nekoj stvari koju saznajemo putem čula. Prema prvom načinu stvaranja. Odakle.

manji broj je deo većeg broja. ali da ne postoji ο hendekadi ni ο sledećim brojevima. naprotiv. bar u istom broju. jer su triade koje spadaju u iste brojeve sliične i onda će broj ljudi koji postoje sami po sebi biti beskonačan. Međutim. ostale triade takode će biti ljudi. besmisleno je tvrditi da postoji ideja ο dekadi. svaka od ovih triada nije ideja. pripisujući jedne. na primer. U isto vreme očigledno je da. razmera. a potrebno je da to bude jedan od brojeva sadržanih u granicama dekade. Štaviše. ako je idealna triada idealan čovek. trebaće da čovek bude deo konja. Ali njih će brzo ponestati i neće ih biti dovoljno čak ni za vrste životinjskog roda. Međutim. ni kad se sudi po zdravom razumu: pa ipak ovi filozofi stvaraju svoje ideje upravo na ovaj način. u granicama dekade. zlo pranačelima. Ako idealan broj ide do dekade. dokle treba brojati? U ovom pogledu ne treba se zadovoljiti govoreći ono što jeste. ako je idealna tetrada ideja ο nekom biću. ako je svaka triada ideja. nego treba reći i zašto. dok za dekadu to postoji. čudno je da se stvaranje brojeva zaustavlja kod dekade. a druge . pošto su upravo oni supstance i ideje. ο konju ili belom. jer su jedinice koje ga sačinjavaju sabirljive. Prema tome. Uostalom. dobro. Ako. niz idealnih brojeva ne prelazi u dekadu. Tačno je da postoje i da se rađaju i bića ο kojima nema ideja: prema tome. pre svega ideje će brzo nedostajati stvarima: ako je. triada idealan čovek. kao što to neki tvrde. koji će broj biti idealan konj? U stvari. kao kretanje. po ovome shvatanju. na primer. ako je broj konačan. ipak će biti beskonačan broj ljudi. a ono po čemu se jedan razlikuje od dekade je činjenica da ne postoji postanak za jedan. jedna predstavlja veću stvarnost nego dekada čiji je on oblik. mirovanje. Zatim. nepar χ drugo ove vrste. postignut savršen oblik. i ako je idealna diada čovek. Ovi filozofi istina pokušavaju da tvrde da je. pošto se stiglo do dekade.pretpostavci ο idejama. zašto da se ne pretpostavi da nema ideja ni u slučaju koji nas zanima? Ideje zaista nisu uzroci. Oni bar stvaraju izvedene pojmove kao što su: prazno. onda će to biti i svaki čovek.

ali u drugom smislu raniji je oštri ugao zato što je deo pravog ugla i što se pravi ugao može podeliti na oštre uglove. ukoliko je broj. s druge strane. pa ipak se to događa na drugi način.ien. način postojanja dveju jedinica diade? One se zaista u njoj nalaze samo kao mogućnost. s druge strane. Tako je za njih iedan nepar. od ova dva načina jedan biti pranačelo? Kao što smo to maločas rekli. Opšte je nedeljivo logički. ili triađa. Na koji će. pravi ugao je. naprotiv. pošto je svaki broj inače različit od drugih brojeva zbog različitih jedinica koje ga sačinjavaju. ako je broj odvo. raniji je jedan. Uzrok greške u koju su zapali ovi filozofi je taj što su njihova istraživanja polazila u isto vreme od matematičkih teoretisanja i od . Po tome što je zaseban broj sastavljen ođ jeđinica. Međutim. Ali to je nemoguće. ili diada. jedan bi bio raniji kao oblik ili supstanca. zatim linearna diada. ali po tome što su opšte i oblik raniji. onda. raniji su pravi ugao i celina sastavljena od materije i od oblika. Isto tako pravi ugao je u izvesnom smislu raniji od oštrog ugla. sa gledišta pojma i suštine stvari. kao materija. izgleda. veličine i pojmovi ove vrste ne prelaze po njihovom mišljenju granice 1084b dekade. S jedne strane. ovi filozofi postavljaju jedan kao pranačelo na dva načina. teškoća se može pojaviti u tome da li je raniji jedan. Svaka jedinica je u stvari elemenat broja. kako to tvrde platonovci jedina individualnost.brojevima. To su pre svega . dakle. smislu jedan pranačelo? On je pranačelo zato što nije deljiv. kažu platonovci. Zatim. poiedinačnom i konačno elementu. on je kasniji po stvaranju. dok.iedinica. a on je to i po samoj svojoj definiciji. dok broj ima značenje oblika. a ne prosto stavljanje jednog pored drugog. raniji je broj. dok su pojedinačno i elemenat nedeljivi hronološki. Ali nedeljivost pripada i opštem. Kakav je. a onda ostale veličine do dekade. dok bi. jer je pravi ugao određen. jer je stvarni sastav bliži obliku i onome što je izraženo u definiciji. oštri ugao prethodi pravom uglu i svaki od njih je jedan. kad bi se nepar sastojao u triadi. nedeljiva linija. elemenat i jedinica raniji sa gledišta materije. onda. dok svaka od dveju jediniea ne postoji u diadi po entelehiji. ali. Tako su oštri ugao. kako bi pentada bila neparna? Osim toga. raniji od oštrog ugla. U kom je. jer. bio raniji i kao deo i kao materija.

Odakle. jedinice diade ili triade koje slede idealni jedan — ili je. Naime. one će obe sačinjavati diadu. neko bi mogao biti u nedoumici: pošto među brojevima nema dodira. naprotiv. svaka od ovih dveju jedinica trebaće da bude ranija od diade. i idealni „jedan" biće slieniji jedinici nego diadi. iz ovoga sledi da će jedionica biti najsličnija idealnom „jedan". čvrsta tela od visokog i niskog: to su. kao da je on takođe deo broja. njihova istraživanja ο opštem dovela su ih da raspravljaju ο jedan. Α u pogledu pranačela koje se odnosi na pojam označen izrazom jedan. Ali nemoguće je da ove osobine pripadaju u isto vreme istoj stvari. oni stvaraju najpre diadu. pošto je jedinica u stvari samo tačka bez položaja. pojmovi koji se odnose na veliko i malo. Pri tome se javljaju bezbrojne . to jest pranačelo. Ali. to jest linije. diada ranija u redu uzastopnosti. prema tome. Naime. opštem broju. Posmatrana sa suprotnog stanovišta. nego običan sled. više nego bilo koja od ovih dveju iedinica? Iste teškoće nastaju u pogledu vrsta kasnijih od broja. oni su onda sastavili bića od poslednjih nedeljivih veličina. na primer. platonovci tvrde suprotno. ako su idealna diada 1085a j idealna triada jedna individualnost. Prva su ih navela i da kao tačku postave jedan. u stvari. ako je ovako u pogledu jedinice. Time jedinica postaje materija brojeva i u isto vreme ranija je od diade. KRITIKA TEORIJE Ο IDEALNIM BROJEVIMA Međutim. S druge strane. da li su to jedinice između kojih ne postoji posrednik — na primer. razni filozofi objašnjavaju ga na razne načine. Staviše. ako idealni „jedan" treba da sam bude lišen položaja (jer je jedina razlika između njega i drugih jedinica ta što je on pranačelo). površine od širokog i uskog. oni prave linije od dugačkog i kratkog.teoretisanja ο opštem. iz razloga što je diada celina. površine i čvrstog tela. neki filozofi ih izvode iz pojmova velikog i malog. Poput nekih drugih. proizlazi sama ta diada? 9. Međutim. i ako je diada deljiva dok jedinica to nije. ona je od nje kasnija. onda. jedinstvo i oblik.

površine i čvrstog tela i iz ovoga proizlazi da će ta sama činjenica predstavljati jedno i isto načelo. onda nije lako rešiti ovaj problem. Osim toga. drugi. S druge strane. kad se misli na jedinicu u diadi i u broju uopšte. uopšte se ne nastoji da se objasni kako broj može da bude sastavljen od jedan i mnoštva. kako to kažu ovi filozofi. nešto odvojeno. nastaje ista teškoća kao i kod ideja posmatranih kao oblika svoje vrste. nego nešto što je kao jedan) i iz neke druge materi. da li se misli na to ili na nešto drugo? Kao što se vidi. a ne živo biće po sebi? Ako živo biće po sebi nije zasebna stvarnost. drugačija za površinu i drugačija za čvrsto telo. površine i čvrsta tela stvarno nemaju bitne međusobne veze. čak i pod ovom pretpostavkom: ili površina neće sadržati liniju. kako će se objasniti uglovi. 1085b Naprotiv. tako da široko i usko postaju dugačko i kratko. Jedan zaista stvara broj počev od mnoštva posmatranog kao opšteg pojma. ako je materija mnogostruka. postojaće istovetnost linije. izmišljene predstave i poricanja svake verovatnoće. ali ako su jedan i brojevi. da li je živo biće samo po sebi imanentno pojedinačnom živom biću ili je to nešto drugo. oni se sukobljavaju sa istim teškoćama kao oni koji broj izvode iz jedan i iz besoknačne diade. izuzev što se njihova pranačela između sebe logički povezuju. Zbog toga se javljaju iste teškoće. on je čak potpuno nerešiv. ali ne iz samog mnoštva. isto onako kao što ni dužina ne proističe iz pravog i krivog ili čvrsta tela iz glatkog i rapavog.ie slične mnoštvu. ali. počev od izvesnog . površina će biti linija. neće nastati nikakva teškoća. ako je tako. ali da li će onda postojati ili ne neka bitna veza između ovih različitih materija? Ponovo će iskrsnuti iste teškoće. Usled svega ovoga. a ne počev od nekog određenog mnoštva. Ali ma šta govorili ovi filozofi. likovi i drugi pojmovi ove vrste? Pri tome se događa isto što i s određivanjima broja. neki filozofi stvaraju veličine iz materije ove vrste. Ako je materiia zaista jedna. a čvrsto telo površina. U stvari. Tačniie govoreći. kad se opšti pojmovi kao supstance ostave po strani.nemogućnosti. Linije. drugi ih izvode iz tačke (njima izgleda da tačka nije jedan. To su samo obični načini prostiranja i veličine ne proizlaze iz ovih slučajnosti. onda će ona biti drugačija za liniju. Na primer. ili će ona biti linija.

Ali nemoguće je tvrditi da jediinica ima u sebi nešto od mnoštve uopšte. iz mnoštva. S druge strane. Naime. kao što su to delovi mnoštva koji sačinjavaju jedinice. dakle. otkuda to dolazi? Svaka od njih. Ona. onda. Onda treba reći odakle proističe svaka druga tačka. pošto svaka jedinica ne proističe iz mnoštva i iz jedan. u najvećoj meri bilo bi teško ovo pitanje: ako je svaka jedinica jedan. Ako broj predstavlja ono što je nedeljivo. vrsta mnoštva ovde elemenat koji se povezuje sa pojmom jedan? Na isti način moglo bi se postaviti pitanje u vezi s tačkom. to jest elementom od koga ovi filozofi prave veličinu. Koja je. prvog mnoštva. i. povezane s idealnom tačkom. tvrditi da ona proističe iz jednog dela mnoštva vodi nas mnogim drugim teškoćama. s druge strane. izvoditi jedinicu na ovaj način ne znači ništa drugo nego uzimati za pranačelo broja neki drugi broj. Ove tačke zacelo ne dolaze iz izvesnog međuprostora.ie idealno „jedan". a elementi broja neće biti jedan i mnoštvo. pošto je ona nedeljiva. pošto je diada neka vrsta prvobitnog mnoštva. stvaranje ili ma koji drugi način sjedinjavanja ove vrste. Pored toga. dakle. Takođe ne mogu postojati nedeljivi delovi međuprostora. činjenica je da su . postoji razlika između idealnog mnoštva i beskonačnog mnoštva.određenog mnoštva. neko mnoštvo koje je samo bilo konačno. spajanje. Staviše. iz koga su proisticale konačne jedinice u isto vreme kad i jedan. Iz ovoga sledi da nema gotovo nikakve razlike među ovim mišljenjima. Međutitm. ili jednog dela mnoštva. osim ako se pretpostavi da će svaki do tih delova biti mnoštvo. beskonačne diade. veličine to nisu. u stvari. ni. treba postaviti pitanje pristalicama ovakvog shvatanja da li je broj ο kome je reč beskonačan ili konačan. Naime. međutim. To je neko mešanje. s jedne strane. nego ona povlače iste teškoće. kako izgleda. eli to. iz idealnog jedan. znači da je deljiva sama jedinica. stavljanje jednog do drugog. Sve ove teškoće kao i druge iste vrste jasno ukazuju da je nemoguće prihvatiti postojanje odvojenih brojeva i veličina. postojalo je. nužno proističe. Ova tačka sigurno nije jedna. Drugo. pošto je svako mnoštvo nedeljivih veličina neki broj. svaki deo mnoštva biće nužno nedeliiv.

da su svi ovi filozofi naišli na istinu ο izvesnoj stvari. kako kaže Epiharm: „Cim se to izgovori. Sto se tiče onih koji priznaju samo brojeve. dok smatraju ideje kao opšte suštine.razmimodlaženja među filozofima koji su prvi raspravljali ο brojevima znak zbrke u 1086a koju ih baca netačnost njihovih sistema. to jest matematičke brojeve. ne primećujući da bi se pod ovom pretpostavkom matematički broj mogao učiniti nezavisnim od idealnog broja. Desilo se. oni koji su hteli da ideje budu u isto vreme brojevi. mogli bismo ispitati njihov način mišljenja u isto vreme kad i teškoće koje on izaziva. u pogledu brojeva dovoljno su istaknute teškoće i zaključci do kojih smo došli." Međutim. veći broj dokaza samo bi učvrstio u ubeđenju onoga koji je već ubeđen a ne bi ni malo ubedio onoga koji to još nije. Uzrok ovome je taj što su njihove postavke i načela neistiniti. oni ih u isto vreme čine zasebnim i pojedinačnim supstancama. prauzroke i elemente. Ali. ali samo na dijalektički način: u stvari. Α ako izvesni filozofi uveravaju da su ideje i brojevi supstance ove vrste i da su njihovi elementi elementi i pranačela bića. dok ostalo ne spada u naše sadašnje istraživanje. nego suprotne stvari. a ne matematičke osobine. jer mu oni proizvoljno pripisuju posebne. Oni među njima koji su priznali matematičke pojmove kao da postoje zasebno od čulnih stvari odbacili su idealan broj i postavili matematički bro. S druge strane. to je značilo uništiti matematički broj. Ali dužnost nam je da ispitamo mišljeirja onih koji tvrde da postoje druge supstance osim onih koje doživljavamo putem čula. uopšte uzevši. njih ćemo proučiti kasnije. Oni to sami priznaju ne tvrdeći iste. treba ispitati šta oni kažu ο tome i u kom smislu. a mi smo ranije rekli da je to nemoguće. oni su je promašili. . poistovetili su idealni i matematički broj. odmah izgleda kao neistinito. Teško je doći do istinitog zaključka polazeći od neistinitog i. Α onaj ko je prvi postavio da su ideje takođe brojevi odvojio je s razlogom ideje od matematičkih pojmova. ali. učenja filozofa koji raspravljaju jedino ο čulnoj supstanci delimično su proučena u raspravi Ο prirodi.i videvši teškoće i proizvoljnost koju povlači učenje ο idejama. dakle. a što se tiče onih koji prihvataju ideje. u vezi s onim što se odnosi na prapočetke. U stvari.

Takva bi. ako se supstance uzmu kao odvojene.Razlog zbog koga su filozofi. ovom shvatanju dao je podršku Sokrat svojim definicijama. drugi filozofi. Oni su mislili da su u čulnom svetu pojedinačne stvari u večitoj promeni i da ni jedna od njih 1086b ne ostaje stalna. tada će se uništiti svaka supstanca u onome smislu kako je mi shvatamo. Kao što smo rekli ranije. ali on. 10. na onaj način na koji se to pripisuje pojedinačnim stvarnostima. bila sama po sebi jedna od teškoća koje povlači ono ο čemu smo govorili. nije odvojio opšte od pojedinačnog i bio je u pravu što to ni. izdvojili su te supstance smatrajući ih kao opšte. tada će trebati . a odvajanje opšteg je uzrok svih teškoća koje povlači učenje ο idejama. koji ideje postavljaju kao opšte pojmove. dok je ono što je opšte izvan ovih pojedinačnih bića i to je nešto drugo. To jasno pokazuju činjenice. Iz ovoga sledi da gotovo postoji istovetnost prirode opštih i pojedinaćnih supstanci. Naime. Međutim. Bez opšteg nije moguće doći do saznanja. ako su ti elementi i ta pranačela pojedinačne supstance. ako bi neko pretpostavio da supstance ne postoje odvojeno. misleći da je potrebno. dakle. da te supstance budu odvojene a nemajući drugih na raspolaganju. kako će se predstaviti njihovi elementi i njihova pranačela? Međutim. broj stvarnosti izvedenih iz njih biće nužno jednak broju elemenata a osim toga elementi neće biti dostupni našem saznanju. ODNOS SUPSTANCE I ELEMENATA Sada ćemo govoriti ο stvari koja predstavlja izvesnu teškoću kako za one koji prihvataju učenje ο idejama tako i za one koji ga odbacuju a ο kojoj smo govorili ranije u raspravi Ο diaporijama. a ne opšti pojmovi. Pretpostavimo. sjedinili u jednom predmetu tako različite prirode je taj što oni same supstance ne smatraju istovetnim sa čulnim stvarima. s druge strane. u stvari. da su slogovi reči supstance i da su njihova slova elementi supstanci. na primer.ie učinio. ako zaista postoje druge supstance osim čulnih koje su u stalnom menjanju.

Naime. nego će postojati samo elementi. u stvari. Ako je tako. U stvari. (Platonovci smatraju da je idealna stvarnost u svakom slučaju jedna. da postoji više Α i više Β i da izvan ovog mnoštva slova nije potrebno pretpostavljati postojanje Α samog po sebi ili Β samog po sebi. ako su pranačela opšti pojmovi. a tako će biti i sa svakim drugim elementom nja osnovu istog dokaza prema kome jedan slog može postojati samo jedanput. elementi neće biti predmet nauke. U stvari. iako to nije u drugom. dok nauka postoji samo ο opštem. Sve se ovo pojavljuie logično kad se ideje izvode iz elemenata i kad se pretpostavi u isto vreme da osim supstanci koje imaju isti oblik postoje i ideje. pošto nisu opšti pojmovi. tako da će biti samo jedan alfa. od kojih je svaka jedna i odvojena jedinka. Ona je ipak tačna u jednom smislu. 1087a s druge strane. ne može se izvesti zaključak da su tri ugla ovog trougla ravna dvama pravima ako se nije dokazalo da su tri ugla svakog trougla uopšte ravna dvama pravima. ima. ili će ono što nije supstanca biti ranije od onoga što je supstanca.da bude jedan jedini slog Β Α i da svaki slog bude jedini jer oni nisu opšti pojmovi niti su specifično istovetni. onda neće biti drugih stvarnosti. kao i pojam znati. kao što to jasno pokazuje ono što se zna ο dokazima i definicijama. ako ništa ne sprečava da sa supstancama i njihovim elementima bude kao sa elementima reči. ili će supstance koje iz njih proizlaze takođe biti opšti pojmovi. nego je svaki od njih brojno jedan i sačinjava određenu supstancu. ona za nas predstavlja najveću teškoću od svega što smo rekli. Međutim. Znanje. dvostruko značenje: jedno postoji kao . samim tim moći će postojati beskrajan broj sličnih slogova. Što se tiče pretpostavke da je predmet svake nauke ono što je opšte. niti zaključiti da je ovaj čovek živo biće ako svaki čovek nije živo biće.) Α ako su slogovi jedni. jedna će biti i slova od kojih su slogovi sastavljeni. što povlači kao posledicu da bi bilo potrebno da pranačela stvarnosti budu opšti pojmovi a da ipak ne budu odvojene supstance. a ne kategorij u istoimenih stvarnosti. opšti pojam nije supstanca nego su elemenat i pranačelo opšti pojmovi a elemenat i pranačelo raniji su od onoga čiji su pranačelo i elemenat.

Prema tome. ono što iz njih proizlazi takođe je nužno opšte. To je kao kad bi se reklo da je belo pranačelo ne kao nešto drugo. Ali oko vidi boju uopšte slučajnošću. PRANACELA KAO SUPROTNOSTI STVARNOSTI I SUPSTANCE U vezi s ovom supstancom. a drugo kao stvarnost. Prema prvima. Prema to1087b me. kao materija. Međutim. opšta i neodređena. to jest od velikog i malog. Ali pošto se ne može desiti da postoji nešto što je ranije od pranačela svih stvari. Jedni suprotstavljaju jednom. sve postaje od protivrečnosti kao osobina svojstvenih izvesnom predmetu. Međutim. nijedna protivrečnost nije prvobitno pranačelo svih stvari. Medutim filozofi smatraju pranačela kao suprotnosti kako u pogledu prirodnih stvarnosti tako i u pogledu nepokretne supstance. U stvari. a u ovome slučaju neće više biti ničeg odvojenog i neće više biti supstance. pošto je znanje kao stvarnost određeno. Ali ovi filozofi smatraju materiju kao ono što je drugačije od protivrečnosti. ne postoji protivrečnost supstanci. oni su stvoreni od . ona se odnosi na opšte i neodređeno. Stoga protivrečnosti predstavljaju određivanje nekog predmeta i ni jedna od njih nije odvojena. Prema drugima. nego je to nešto drugo. Ako su pranačela u stvari nužno opšta. pošto je izvesna boja koju vidi boja. ostanimo pri onome što smo rekli. Međutim. nego kao belo. ono se tiče izvesnog određenog predmeta. to jest da je bitnost belog nešto drugo a ne belo: onda bi to nešto drugo zacelo bilo ranije. suprotnosti su u najvećoj meri nužno sadržane u predmetu. brojevi su stvoreni od diade nejednakog. drugi jednom suprotstavljaju samu mnogostrukost. bilo bi nemoguće da pranačelo postoji kao atribut izvesne stvari. kome daju prirodu mnogostrukog. i da je ipak svojstveno tome predmetu. KNJIGA XIII 1. kao istovetnom sa jednakim. kao u dokazivanju. kao što to pokazuje iskustvo a potvrđuje razum. nauka je očigledno opšta u jednom smislu. Pošto je mogućnost. dok u drugom ona to nije.mogućnost. a ono posebno alfa koje proučava gramatičar jeste alfa. nejednako.

Slično tome. stopa ili neka druga slična jedinica. i onaj koji priznaje nejednako i jedan kao elemente. koje je suprotno istom. za veličinu prst. to može da bude samo mnoštvo. ovi filozofi ne izlažu tačno ta pranačela. tako da kažem. Jedni prihvataju veliko i malo vezano uz jedan. jasno je da jedan ne znači ništa drugo nego jedinicu mere. To nije ni nejednako. ono što je mnogo suprotno je onome što je malo. da pojmovi proizlaze iz suprotnosti. ni različito. Drugi filozofi suprotstavljaju jednom različito i drugo. Na primer. Drugi prihvataju mnogo i malo. ono nije dovoljno tačno. koji su na taj način tri elementa brojeva. a prema shvatanju i jednih i drugih oni nastaju od supstance pojma jedan. Štaviše. isti razlog zbog koga su prihvatili kao pranačela preteranost i nedostatak radije nego veliko i malo trebalo je da ih navede da prihvate da broj izlazi iz elemenata pre određene diade. dok neki smatraju preteranost i nedostatak kao elemente od opštijeg značaja. koja inače nazivaju elementima. ni drugačije. onda jedan ili nema nikakvu suprotnost ili. ako treba da je ima. U stvari oni sada prihvataju jedno mišljenje. pošto mnoštvo predstavlja suprotnost malobrojnosti. Najzad. a ne ο brojnom odnosu. prihvata istovetnost nejednakog sa velikim i malim ne objašnjavajući da se tu radi ο logičkom. a nejednako kao diadu velikog i malog. jer svoja dokjaizivanja ograničavaju na opšte pojmove. utvrditi nikakva razlika u pogledu nekih zaključaka koji otuda proizlaze. pri čemu su dva prva materija. neki jednom suprotstavliaju mnoštvo. pošto je broj opštiji od diade. suprotstavlja mnoštvu stvarno izgleda najverovatnije.mnogostrukosti. S druge strane. kao što su preteranost i nedostatak opštiji od velikog i malog. različita u svakoj vrsti a kojom se meri prva. Najzad. odnosno. za muzički akord to je poluton. Međutim. U stvari. Međutim. sa izvesnom osnovom. ali odbacuju drugo. koje je suprotno jednakom. a jedan je oblik. Ako stvari stoje tako da se želi kao što to čine ovi filozofi. za sve ostale slučajeve uzima se slično tome za . U stvari. koje je suprotno istovetnom. Za svaku merenu stvar zaista postoji neka druga stvar. Pod ovim uslovima mišljenje koje jedan. jedan će tada biti malobrojan. za težinu se uzima izvestan određeni teret. jer im velik i mali izgledaju prikladniji da posluže kao pranačela veličinama nego brojevima. postoje jedino logičke teškoće koje oni izbegavaju. za ritam otkucavanje ili slog. Među ovim mišljenjima ne može se.

a takvi su i pojmovi par i nepar. . odnos ne može zamisliti bez nečega drugog što mu služi kao subjekat. bilo u odnosu na osećanje) iz čega proizlazi da jedan nije stvarnost i supstanca koje postoje same po sebi. Ako treba meriti čoveka. Drugi filozofi. ni uništenju ni kretanju. za količine izvesna količina (jedinica mere uvek je nešto nedeljivo bilo po svojoj posebnoj prirodi. onda su to ljudi. Ovo je zasnovano na razumu. pravolinijski i kriv. međutim. niti. pošto se sve ove osobine nalaze kod istog subjekta brojno jednog. broj koji one sačinjavaju biće najviše broj vrsta ili neki drugi naziv te vrste. mera će verovatno biti živo biće a broj koji obrazuju ova bića predstavljaće broj živih bića. To su stvarno više određivanja i slučajnosti nego supstrati. Naime. dug i kratak prostora. kao i slična određivanja. gladak i rapav. kako za brojeve tako i za veličine. Mera mora uvek biti atribut zajednički svima stvarima koje se mere. pošto su mnogo i malo određivanja broja. a ako je to čovek. S druge strane. ništa nije ni dugo ni kratko. mera količine i ne može biti materija supstance. ako je konj jedinica mere. konja i boga. kao što smo rekli. Α međui svima kategorijama odno-s je onaj koji je najmanje određena stvarnost ili supstanca. kažu da posmatrati nejednako kao prost izraz i beskonačnu diadu sastavljenu od velikog i malog znači suviše se udaljavati od verovatnih pa čak i mogućih mišljenja. beo. pri čemu je to ipak ili dugo ili kratko. nužno relativni pojmovi. a broj da bude mereno mnoštvo i mnoštvo mera. ili veliko ili malo. ni mnogo ni malo. ili relativno. uopšte uzevši. Odnos je. posmatran bilo uopšte. za pojmove čovek. U stvari. Ono što pokazuje da odnos nije nikako supstanca ni stvarno biće jeste to što on jedini nije podvrgnut ni stvaraniu. pošto jedinica mere nije mnoštvo mera. koji šeta. ako je tačno da se. bilo u svojim delovima i vrstama. Na primer.oso1088a bine izvesna osobina. ne može uopšte postojati ukupan broj. Stoga se jeđan sasvim opravdano ne smatra brojem. Dodajte ovoj zabludi da su veliko i malo. on je čak kasniji od kakvoće i od količine. nego su i jedinica mere i jedan u stvari načela. jedan ima samo tu osobinu da bude mera izvesnog mnoštva. relativno što ne bi bilo nešto drugo. merena bića su konji.

Na primer. pošto su sve druge kategorije kasnije od supstance. za kakvoću menjanje. broj moći ovako proizlaziti od onoga što je malo i mnogo? Trebalo bi ih potvrditi ili istovremeno za svaki broj. 2. čas jednak iedino kvantitativnom promenom drugog izraza. dok površina ima za atribute široko i usko. Besmisleno je ili gotovo nemoguće praviti od ne-supstance elemenat supstance i od nje praviti nešto što je ranije od supstance. a sledstveno tome takav je slučaj i sa supstancom uopšte. onda. diada (jer kad bi diada predstavljala mnogo. ili ne potvrditi ni jedno ni drugo. pošto je sve što je sačinjeno od elemenata složeno telo. KRITIKA PLATONOVSKIH SHVATANJA Ο SUPSTANCI. One bi tada imale u sebi neku materiju. nužno je da je materija izvesne stvari ono što je ta stvar kao mogućnost. Međutim. Prema tome. ili stvorena — nužno proističe iz elemenata koji je sačinjavaju. U stvari broj potvrđuje samo jedno od ovo dvoje. ni kao stvarnost. S druge strane. odnos nije supstanca ni kao mogućnost. jedan izraz može postati čas veći. Međutim. Kako će. jedan bi predstavljao malo) takođe mora postojati neko mnoštvo koje bi bilo apsolutno mnogo. za mesto kretanje i za supstancu potpuno stvaranje i uništenje. ne trpeći sam nikakvu promenu. na primer. kao što je. ili je to deset hiljada. čas manji. Naime.kao što za količinu postoji rastenje i opadanje. ako postoji izvesno mnoštvo koje uvek potvrđuje malo. PROBLEM MKOSTVA I MNOGOSTRUKOSTI Uopšte uzev. i ako svaka stvarnost postaje ono što postaje počev od onoga što je ta stvarnost bila kao mogućnost (jer ona sigurno nije postala od onoga što ne bi imalo mogućnost da je stvori). S dru1088b ge strane. potrebno je ispitati da li je moguće da su večite stvarnosti sačinjene od elemenata. ako neka stvarnost — bila ona večita. bilo da su spojeni — jesu atributi broja. ako je ono . dekada znači mnogo ako nema većeg broja od dekade. Štaviše. elementi nisu atributi onoga čiji su elementL Α mnogo i malo — bilo da su odvojeni. Za odnos ne postoji ništa slično. dugačko i kratko atributi linija.

S druge strane. i to opravdano. ako je to tako. onda bi broj ili ma koja druga stvar koja ima materiju. to jest relativno. pošto ono što postoji kao mogućnost da ne bude nije večito. od pojmova kao stvarnosti i od nekog drugog načela. Naime. kao što smo imali priliku da to utvrdimo u drugim raspravama. zatim količinu i druge . pre svega. bilo matematički broj. to jest da ni jedna supstanca nije večita ako ne postoji kao stvarnost i ako su elementi materija supstance. nezavisnih od ovog posebnog mišljenja. pojam odista uzima u više značenja (jer jedan pojam označava supstancu. zbog nemogućnosti koje iz toga proističu. što se tiče mogućnosti da ne postoji. i oni ih sami nužno trpe. dakle. bilo je potrebno dokazati da postoji ne-pojam. onda će mogućnost da ne postoji pripadati i onome čije je trajanje takvo da nema kraja. postoje izvesni filozofi koji od elementa vezanog za pojam broja jedan prave beskonačnu diadu. Mnogi razlozi objašnjavaju zastranjivanje platoničara u vezi s obrazloženjem njihovih 10S9a shvatanja. U tom slučaju pojmovi će poticati. i to na isti način kao što se stvarnost koja traje samo jedan dan ni u čemu ne razlikuje.što postoji kao mogućnost u stanju da postane stvarnost ili da to ne postone. onda ni jedna večita supstanca ne bi mogla imati u sebi elemente od kojih je sačinjena. nikada se neće učiniti da postoji ono što ne postoji. Sto se tiče drugih teškoća. ali koji se protive da prihvate nejednako. S druge strane. ako naše sadašnje dokazivanje ima obeležje opšte istine. čak i kad bi joj se pripisivalo večito trajanje. Ove stvari ne bi. njima je izgledalo da bi sve što postoji sačinjavalo jedno jedinstvo. Ali. Ako se. mogle da budu večite. to jest sam pojam. uzeto kao elemenat. ako bi se uspela rešiti i pobiti Parmenidova tvrdnja: „U stvari. od stvarnosti koja traje više godina. naročito stoga što na ove stvari gledaju na zastareo način. Međutim. oni se na taj način ne oslobađaju teškoća koje neizbežno potiču otuda što je nejednako. drugi kakvoću." Drugim rečima. ako se želi da ih bude mnoštvo. ipak bila ono što bi mogla da ne bude. ako od ovih elemenata sastavljaju bilo idealni.

. bolje reći. sa pojmom. druga kakvoća. Zbog toga je morao reći da neistinito treba uzeti kao nešto što se pretpostavlja. Ali nemoguće je da bude tako. Stvaranje čoveka vrši se počev od ne-čoveka. pri čemu stvoreno biće isto tako može da bude jedno ili njih više. Zatim. neopravdano je istraživati zašto postoji mnoštvo shvaćenih u svojstvu supstance. S druge strane. stvaraju mnoštvo pojmova? Značenja ne-pojma su u stvari mnogostruka kao i značenja pojma: ne-čovek znači ne-pojam po supstanci. kod ovih filozofa javlja se težnja da objasne mnoštvo pojmova koje postavljaju u određeni odnos prema supstanci. jedan filozof je hteo definisati kao netačnu ovu prirodu ne-pojam iz koje. pošto se ne-pojam uzima sa gledišta raznih kategorija u onoliko značenja koliko ima kategorija pojmova i pošto osim toga postoji ne-pojam u smislu onoga što je neistinito i ne-pojam kao mogućnost. kakvoću i količinu. ne-dugačak-tri-lakta je ne-pojam po kollčini. kakve će vrste biti ne-pojmovi koji. geometri ne prihvataju pogrešne pretpostavke (jer. pod sve ono što znači pojam? Ali besmisleno je. isto onako kao što geometri pretpostavljaju da je dugačko jednu stopu ono što nema dužinu od jedne stope. nemoguće. proizlazi mnoštvo stvari. Iz koje vrste pojmova i iz koje vrste ne-pojmova proističe. onda. treća količina i. nepravolinijski je ne-pojam po kakvoći. jednom rečju.kategorije). ili. ili kakvoćom: ili isto tako pod nekom od ostalih kategorija? Ili će to biti pod svima kategorijama zajedno pa će se svi pojmovi svesti pod supstancu. belo proizlazi iz ne-bela. veličina i tela. onda se stvaranje vrši samo počev od ovog ne-pojma. najzad. ono što je stvoreno postoji u obliku brojeva. a ne tražiti i razlog zašto postoji mnoštvo kakvoća ili količina. četvrta mesto. Naime. ujedinjujući se s pojmom. da uvođenje ove jedine prirode bude uzrok različitosti kategorija i da jedna vrsta pojmova bude supstanca. mnoštvo pojmova? Istinu govoreći. ovde se ne radi ο nacrtanom liku) niti od ne-pojma ove vrste mogu postati ili nestati stvarni pojmovi. kad ne-pojam ne bi postojao? Da li će to biti pod supstancom. onda. Ali. Pre svega. Ni besko načna diada. svi pojmovi bili jedno. ali koji postoji kao čovek u mogućnosti. ali koje postoji kao belo u mogućnosti. Međutim. pod kojim bi kategorijama.

zapazili bi koji je uzrok zbog koga te stvari postoje. Međutim. kao što smo to već rekli. U pogledu drugih kategorija. ali se uopšte ne pitaju kako je moguće da bude mnoštvo nejednakih pored jednakog. kao ni kakvoća. ukusa 1089b iii likova. ili mnoštvo boja. koji nisu ni suprotnost ni poricanje pojma i jednog. Pa ipak. Koji je. pošto bi. uzrok mnoštva za ove oblike? Potrebno je. ukoliko je u pitanju istraživanje jedne iste kategorije. podrazumevajući tu i supstance. uzrok je isti za sve kategorije. dolazi otuda što su kakvoće i količine. To je isto kao da je rekao „kakvoća". i nabrajaju još više vrsta relativnog odnosa. Ali. kao što to mi smatramo. To. kad bi ovo bilo tako. Mnogo je bolje ako se ispita. da . postoji i jedno drugo istraživanje koje se odnosi na problem mnoštva. jedna od kategorija pojma. iz kojih proizlaze dužina. široko i usko. odnos. Oni ipak upotrebljavaju i označavaju kao osnovne pojmove veliko i maleno. kao materiju svake stvari ono što ona predstavlja kao mogućnost. onaj koji je priznavao ono što mi pobijamo hteo je osim toga prikazati i prirodu te stvari koja postoji u mogućnosti kao pojam i supstanca. smatrajući da je to relativan odnos. iz kojih proizlaze čvrsta tela. oni ispituju na koji način postoje mnoge monade pored prve jedinice. to nije ni poricanje jedinice ni pojma. U stvari. pošto nisu odvojive od supstanci. pretpostave da su to odnos i nejednako. nije potencijalno jedan ili pojam. drugo kakvoće. kao što je mnoštvo supstanci ili mnoštvo kakvoća. nego je. nego im je priroda kao i kod pojmova. od kojih potiču pojmovi. u stvari. da su ovi filozofi naišli na ta pitanja. na koji način postoji mnoštvo pojmova. ove čulne osobine bile brojevi i jedinice. u stvari. dakle. Ovo isto zastranjivanje navelo ih je da. tražeći uzroke p°stojanja onoga što je suprotno pojmu i broju jedan. visoko j nisko. bar po sličnosti. pretpostaviti. mnogostruke samim tim što njihov subjekat postaje ili je već mnogostruk. Takođe je trebalo da ispdtuju kako je moguće da u samom odnosu postoji mnoštvo. iako nije pojam koji postoji sam po sebi. kao što su to supstanca i kakvoća. Naime.ni veliko i malo nisu uzrok što imaju dve vrste belog. mnogo i malo iz kojih proizlaze brojevi. dakle. Ali. a treće odnosi. a ne jedinstvo. iz kojih proističe površina. nego treba ispitati zašto postoji mnoštvo svega što postoji: jedno su supstance. dugačko i kratko.

brojevi predstavljaju neku vrstu uzroka postojanja. a sama jedinica je količina. Medutim. osim ako se ne posmatra kao mera. iako se ta materija ne može odvojiti od supstanci. tako da on ne uzima u obzir brojeve u ovome smislu i prihvata samo matematički broj. u stvari. pošto je svaki broj izvesna ideja. izvesnu količinu. KRITIKA TEORIJE PITAGOROVACA Ο VEClTIM PROMENAMA . znači ne objasniti ni od čega počinje 1090a ni na koji način postoji mnoštvo supstanci. sadrži teorija ο idejama. Naime. ova teškoća uglavnom proizlazi iz nedoumice da se objasni na koji način može da bude više supstanci u stvarnosti. usvojiti mišljenje ο istovetnosti supstance i količine znači pomiriti se sa mnoštvom protivurečnosti. Možda bi se neko mogao posvetiti ispitivanju još jedne teškoće u vezi s brojevima. Svaki broj znači. po njegovom shvatanju. Oni su pokazali samo na koji način postoji mnoštvo količina. Ali u pogledu filozofa koji ne izražava isto mišljenje. svakoj takvoj vrsti treba pripisati neku posebnu materiju. Ali ne može se reći — osim ako se ne poistovećuju supstanca i količina — da su platonovci pokazali kako i zašto postoji mnoštvo pojmova. kako ćemo verovati u postojanje takvog broja i čemu bi taj broj služio pri obrazovanju drugih pojmova? Prihvatiti postojanje odvojeno od broja. prihvatiti shvatanje da su količina i supstanca različite. na jedan ili drugi način. POJAM ODVOJENOG BROJA. dopuštamo da su moguće sve teoreme aritmetičara pa i one koie se tiču spoznaje putem čula. i pošto je ideja uzrok postojanja drugih stvari. a ne samo jedna. Međutim. kao što je to već ranije rečeno. znači reći da to nije broj ničega. Nasuprot tome. Za onoga koji pretpostvalja postojanje ideja. da vidi otkuda dolazi verovanje u njihovo postojanje. zbog teškoća koje. u pogledu supstanca postavlja se i pitanje: kako tu postoji mnoštvo ako ne na taj način što treba smatrati da supstanca predstavlja u isto vreme neki određeni oblik i neku određenu vrstu prirode. Prema tome. Dopustimo ovom filozofu tu pretpostavku. po tome što je ona nedeljiv elemenat u redu veličine.bi se objasnila ova mnogostrukost. nego znači kao da je to samo neka posebna stvarnost koja postoji sama po sebi i koja očigledno nije neki uzrok.

upravo zato nije potrebno da zbog toga potvrdimo postojanje takvog broja. da postoji nauka ο ovim stvarima. u stvari. jer ih u tome sprečavaju njihove sopstvene pretpostavke. tvrde da on postoji. U pogledu filozofa koji tvrde da je matematički broj jedini broj. kad sastavljaju od brojeva prirodna tela. na osnovu toga što je tačka granica i kraj linije. keo što smo to ranije rekli. oni ipak nisu odvojeni. određivanja brojeva susreću u muzičkoj skali. oni su se zadovoljili da kažu da ne može postojati nauka ο stvarima koie saznajemo čulnim putem. U ovom pogleđu mišljenja pitagorovaca se. misle da takve stvamosti treba nužno da . Α jasno je da matematicki pojmovi nisu odvojeni. ne mo>m do~ voditi u sumnju. nego ti pojmovi proizlaze iz brojeva. a ne ο nebu i telima koja mi zapažamo. oni nisu u stanju da brane ma šta slično. naprotiv.Sto se tiče onih koji prihvataju da ideje postoje i da su one brojevi. Iz koga razloga? Zato što se. govorili su oni. platonovci. pitagorovci videći da je većina brojeva imanentna pojmovima do kojih dolazimo putem čula. Međutim. Naprotiv. koji. linija granica površine. jer kad bi bili odvoieni ne bi se moglo naići na njihova određivanja u čulnim telima. na nebu i u mnogim drugim stvarima. iz razloga što se aksiomi ne bi primenjivali na stvari koje saznajemo putem čula. Međutim. površina granica tela. u isto vreme dok kroz razlaganje stvari posmatraju jedinicu zasebno od mnoštva čija je ona suština. Ali pošto to nije ni nužno ni moguće. kad od onoga što nema ni težine ni lakoće sačinjavaju nešto što ima težinu ili lakoću. Sto se nas tiče. Ako se sami brojevi ne nalaze ni na koji način u onome što saznajemo putem čula. kao i da je odvojen. isto tako je i s matematičkim veličinama. pretpostavili su da su ti pojmovi brojevi. zašto se tu nailazi na određivanje brojeva? Ima izvesnih filozofa. mi tvrdimo. Onda je očigledno da će protivnička te1080b orija izraziti sasvirn suprotno shvatanje i da će onima koji brane učenje ο kome govorimo biti potrebno da reše malopređašnju teškoću. oni se trude da objasne kako i zašto je to tako. koji prihvataju odvojen broj. oni izgledaju kao da govore ο nekom drugom nebu i ο drugim telima. dok su matematičke postavke istinite i zadovoljavaju razum.

Ali potrebno je ispitati i ovo dokazivanje i videti da nije i suviše slabo. želeći da sjedine matematičke pojmove i ideje. čak i kad bi granice bile supstance. to bi bile samo supstance stvari koie saznajemo čulima. a na njih se neće moći primeniti čak nijedna matematička postavka. nije teško uzeti bilo koju pretpostavku i iz nje izvesti dug niz zaključaka. dok bi prema njihovom shvatanju ta granica trebalo da bude neko određeno biće i supstanca. Oni. idealni i matematički broj. Oni koji priznaju postojanje ideja sigurno ne podležu ovom prigovoru. činilo sa odvojenim pojmovima? Staviše neko bi mogao primetiti ioš i to da u pogledu vrste brojeva i matematičkih stvari oni nisu ni od kakve koristi jedni drugima. Zašto bi se to. veličine bi ipak postojale za one koji prihvataju jedino matematičke pojmove. prema slici u kojoj nam se pokazuje. onda. to je logička nemogućnost. čak kad broj ne bi postojao. osim ako neko ne želi da u matematici napravi zbrku i stvori proizvoljne pretpostavke. Ali da li će onda te veličine biti ideje. kao što to neće učiniti ni matematički pojmovi. dužine od diade. a kad ne bi bilo ovih veličina postojali bi duša i čulna tela. Oni se služe i drugim brojevima. Ovi filozofi greše baš u tome. kakav će biti njihov način postojanja i Sime će doprineti mogućnosti da se utvrdi postojanje stvarnosti koje upoznajemo putem čula? One neće tome doprineti ni u kom pogledu. u stvari. Krajnosti nisu. izgleda da priroda. Naime. u stvari. od njega prave posrednika između . supstance. nije sastavljena od beznačajnih nepovezanih događaja kao neka rđava tragedija. tu nema nikakve razlike.postoje. nego su sve te stvari pretežno izvesne granice. pošto prvi ne doprinose postoianju sledećih. nisu uopšte rekli niti su mogli reći kako postoji i odakle proizlazi matematički broj. u stvari. a čvrsta tela od tetrade. površine verovatno od triade. pokretanje i kretanje uopšte takođe imaju granicu. Međutim. Naime. U stvari. Međutim. a ο tome je ranije već bilo govora. pošto izgrađuju veličine od materije i idealnog broja. Staviše. Prvi predstavnici učenja ο idejama koji su ustanovili dve vrste brojeva.

ODNOS ELEMENATA I PRAKACELA PREMA LEPOM I DOBROM . ali ovom prilikom mi ih ostavljamo izvan našeg sadašnjeg istraživanja. ako je pranačelo svake od dveju vrsta brojeva broi jedan. tada će se dobiti mnoštvo pranačela. ili od ravni. Ako ga izvode od velikog i malog. onda se ono što je najbliže neograničenom odmah određuje i odmerava izvesnom granicom. U pogledu pitanja da li pitagorovci prihvataju stvaranje večitih pojmova.idealnog broja i broja koji saznajemo putem čula. Međutim. (koji je sastavljen od nekog drugog velikog i nekog drugog malog: naime. oni jasno kažu da. 4. S druge strane. Ona veoma liče na beskrajan govor ο kome govori Simonid. Sve su to besmislena shvatanja koja se sukobljavaju jedna s drugim i protive se zdravom razumu. beskrajan govor. postoji jeđna druga 1091a diada koja stvara veličine). drži se kada se nema reći ništa pametno. protive mestu na koje su postavljeni: jer oni ne mogu ni na koji način stvoriti druge brojeve osim onih koji proizlaze iz dvostruke diade. taj broj jedan biće nešto zajedničko svima diadama. Takođe je besmisleno podvrgavati stvaranju pojmove koji su večiti ili nešto što spada u nemogućnosti. na primer. ili od semena. potrebno je ispitati na koii način broj jedan može biti mnogostruk. U stvari. onaj ο robovima. kao. ako se uzme još jedna druga diada. tako da nam je potrebno da proučimo stvaranje brojeva ove vrste. ono uopšte ne dolazi u sumnju. pošto je broj jedan obrazovan ili od površina. pošto oni izgrađuju jedan određeni svet i hoće da govore jezikom fizike. idealnim brojem. pravo je da se pristupi ispitivanju njihovih teorija ο prirodi. dok u isto vreme nije moguće da broj bude stvoren drugačiie nego od jedan i od be^konačne diade. S druge strane. on će tada biti istovetan s onim drugim. veliko i malo. S druge strane. ili od elemenata čije ih jasno prikazivanje dovodi u zabunu. Ali. mi stvarno istražujemo načela pojmova ο nepokretnim stvarima. Naime. izgleda da se sami elementi. Naime.

poput izvesnih filozofa. i to pranačelo uzeto u smislu elementa. vidi se da platonovci ne govore ο stvaranju neparnog. kao što su Empedoklo i Anaksagora. kad bi izjednačavanje postojalo oduvek. Pa i stari pesnici su delili to mišljenie. kao i stoga što je idealni bro. Ona se sastoji u pitanju kako treba shvatiti odnose elemenata i pranačela prema lepom i dobrom. nego stoga što je pranačelo broj jedan. nego smatraju da se i dobro i lepo pojavljuju tek pošto se prethodno stvori priroda pojmova. Međutim. đaju savršenom ulogu stvaralačkog pranačela svih stvari. takvo je i mišljenje maga i nekolicine mudraca koji su se pojavili kasnije. kao što se vidi po tome što carstvo i vrhovnu vlast ne daju bićiraa koja su se pojavila prva u vremenu — kao: noć i nebo. na primer. Izgleda da se teolozi slažu s izvesnim filozofima našeg vremena koji kažu da nije tako. postoji jedna teškoća koja je takva da bi se lako moglo prigovoriti onome koji bi smatrao da je može rešiti. Cineći to oni su hteli izbeći stvarnu teškoću koju povlači učenje onih koji. nego su dobro i savršeno kasniji u redu stvaranja. od kojih prvi smatra prijateljstvo kao elemenat. što očigledno podrazumeva postojanje parnog. ili haos. kao što su. čine od broja jedan pranačelo. Međutim. ili okean — nego Zeusu. ako se ovi pesnici izražavaju tako. Teškoća je u tome da li je jedno od dvaju pranačela takvo da možemo s pravom reći da je ono dobro i savršeno. Ferekid i neki drugi. teškoća ne 1091b dolazi otuda što se dobro pripisuje kao svojstvo pranačela. to je stoga što po njihovom mišljenju božanstva koja vladaju svetom nisu uvek ista: a oni među njima u kojima je ujedinjen karakter pesnika i filozofa. a drugi uzima razum . Međutim. velikog i malog.i stvoren od broja jedan.Prema onome što smo rekli. ono što je nejednako ne bi moglo biti ranije. pošto ne govore uvek jezikom mita. Stoga nejednakost nužno prethodi izjednačavanju. Prema tome. pošto u onome što je večito nema ničeg ranijeg. Neki drugi filozofi izgrađuju prvi parni broj izjednačavanjem nejednakih pojmova. ili pak nije tako. jasno je da se ovi filozofi ne bave problemom stvaranja brojeva radi njihovog proučavanja. S druge strane.

živa bića i biljke biće đobri. Iz ovoga. Ako se ideje odnose samo na ono što je dobro.kao pranačelo. oni misle da se supstanca idealnog jedan sastoji pre svega u njegovom jedinstvu. Osim toga. Svaka od ovih jedinica stvarno postaje upravo ono što je dobro i tako se dobija ogromno obilje dobra. nemoguće je da takav bude pojam „jedan" ili. Ali neko slobodno može da idejamja. kao što autarhija i sreća sadrže dobro kao bitan atribut. da će prodzlaziti od . Stoga je jedan filozof izbegao da poveže. čudno je. Međutim. Čak i među pristalicama nepokretnih supstanci neki sjedinjuju idealni broj sa idealnim dobrom. u tome da se vidi koji je od ova dva načina shvatanja ispravan. Iz ovoga proizlazi velika teškoća i. i to elemenat brojeva. kao ono što je nužno. oni su ο njemu raspravliali jedino kao ο načelu matematičkog broja. Međutim. večito i potpuno dovoljno samom sebi. iz čega proizlazi da je zlo isto što i priroda mnoštva. Pri tome. Pošto su se saglasili da je jedan zaista prvobitno načelo i elemenat. da se nije shvatilo da pranačelo ima u svojoj suštini ove osobine. ako se pretpostavi da su ideje brojevi. svi pojmovi koje stvaramo putem čula. neki filozofi su odbacili ovo učenje. nađe mesto tamo gde želi. Prema torne. dobro s pojmom jedan. ako se pranačelo prizna kao nešto prvo. Međutim. a ako su ideje supstance. i to će brojevi proizlaziti od onoga što ne valja u 1092a većoj meri nego veličine. a elemenat suprotan pojmu jedan. nego stoga što poseduje dobro kao svoju osobinu i što je autarhično. ovi zaključci su besmisleni. To znači da će zlo imati funkciju dobrog. tvrđenje da je pranačelo takvo po svojstvima je logički opravdano i istinito. Sva teškoća je. pošto se stvaranje vrši od suprotnosti. onda ideje neće biti supstance. bilo da se javlja kao mnoštvo ili kao ono što je nejednako s pojmom jedan odnosno kao veliko i kao malo biće zlo po sebi. onda. sledi da će svi pojmovi proizlaziti iz zla. koji postoji kao jedan sam po sebi. osiim pojma „jedan". Međutim. ako to nije jedan. jer proizlaze iz ideja. da bi je izbegli. onda je to elemenat. dakle. Drugi smatraju da nejednako s pojmom jedan čini prirodu zla. ono nije podložno uništenju iz bilo koga uzroka. sve ideje pređstavljaće upravo ono što je dobro.

0 POSTANKU BROJA — ODNOS BROJA PREMA PRANACELU. Da li do toga dolazi njihovim spajanjem? Ali sve se ne može spojiti. a seme nije ono što je prvo. s druge strane. Naime. ne označavajući prirodu toga mesta. onda će zlo kao mogućnost u suštini biti dobro. najzad. koje je uzrok njegovog prostornog odvajanja. Naime. tako da pojam idealnog „jedan" ne bi uopšte ni bio neki pojam. kao što smo to utvrdili. Oni filozofi koji tvrde da pojmovi potiču od elemenata i da su ti prvi pojmovi brojevi trebalo bi da razlikuju različite načine na koje se može zamisliti da jedan pojam nastaje od drugog i da onda kažu na koji od ovih načina broj postaje od pranačela. dakle. 5. isto onako kao što to nisu ni prve supstance. da su brojevi prve supstance. vatra kao mogućnost materija vatre kao stvarnosti. iako kao prema svome sopstvenom uništenju.dobrog i da će težiti njemu. otuda što ovi filozofi uzimaju svako pranačelo u smislu elementa. podjednako nemoguće da se dobro ne stavi u pranačela i da se tu postavi na ovaj način. Sve ove pretpostavke prolstiču. proizvod spajanja je drugačiji od . SUPSTANCI I UZROKU Ako je. što oni smatraju da pranačela predstavljaju suprotnosti. Takođe ne bi pošao od pravilne pretpostavke ni neko ko bi pranačelo svemira smatrao istovetnim s pnanačelima živih bića 1 biljaka. čovek stvara čoveka. da su odvojene stvarnosti i ideje. Međutim. Takođe je besmisleno smatrati da mesto postoji zajedno s telima i to matematičkim (u stvari. suprotnosti se među sobom uništavaju. Ako je. materija svakog bića ono što ono predstavlja kao mogućnost. s jedne strane. pranačela od kojih potiču živa bića i biljke su savršena. na primer. dok se matematički pojmovi ne nalaze nigde) i reći da će oni biti negde. da je pojam „jedan" pranačelo i. kao što je. svaki pojedinačni pojam ima svoje posebno mesto. štaviše. očigledno je da pranačela nisu pravilno prikazana. zbog toga što se ono što je savršenije uvek pokazuie u bićima kasnije od neodređenog i nesavršenog. to je navelo ove filozofe da tvrde da je takva priroda i pranačela.

s druge strane. ili jedan i nejednak. jer ona sigurno nije suprotna prvobitnoj Ijubavi). tačke određuju veličinu. onda način može objasniti broj? On ne postoji kao proizvod imanentnih elemenata. pošto to stvaranje može da bude samo za bića za koja postoii rađanje. Α pošto ipak jedan od 1092b ovih filozofa uzima „jedan" kao suprotnost mnoštvu. zašto bi broj bio izuzetak od toga? Ο tome. nalazeći tako izvestan broj za čoveka. a drugi za konja i prikazujući sklop živih bića pomoću kamenčića. na primer. pak. broj postao od svoje suprotnosti kada ona prestane da postoji? I to se uglavnom zbiva na taj način i postaje od nečega što i dalje postoji kao subjekat promene. Zatim. broj obrazovan ili stvoren. bila ona imanentne ili spoljne prirode. na način kako je Euritos utvrdio na što se koji broj odnosi. odnosno. na isti način kao što se brojevi svode na likove trougla i kvadrata. koji je nedeljiv. na koji se. Mora. a to bi bio i bez sve te suprotnosti. Takođe nije uopšte određeno na koji su način brojevi uzroci supstanci i pojmova: da li kao granice — onako kao što. kao kod sloga? Ali stavljanje jednog elementa uz drugi nužno znači položaj a. onda. broj se mora predstaviti kao da proizlazi od suprotnosti. da bude neki drugi subjekat od koga je. Da li bi. ovi filozofi ne daju nikakvo objašnjenje. bilo od spoljnih pranačela. misao će zamisliti odvojeno iedan i mnoštvo. dakle. Da li je postao kao da je stvoren od semena? Međutim.njegovih elemenata. kao što bi to hteli ovi filozofi. nije moguće da se može nešto izdvojiti od jedan. Staviše. pošto nastavlja svoje postojanje s jednom od suprotnosti. dok ga drugi postavlja kao suprotnost nejednakom dodeljujući na taj način jednom ulogu jednakog. suprotnost izlaže uništenju složeno telo onako kao što mržnia uništava ljubav (a ne bi trebalo da je uništi. — ili. međutim. pošto sve što dolazi od nečega proističe bilo od elemenata imanentnih proizvedenoj stvari. pojam . dok je svaki pojam koji proizlazi iz suprotnosti ili koji sadrži suprotnosti podložan uništenju. i samim tim „jedan" neće više postojati u odvojenom stanju ni kao nezavisna stvarnost. U tom slučaju broj će biti jedinlca i mnoštvo. Ili bi to nastajalo stavljanjem jednog elementa uz drugi. Pa ipak.

nego smisao veze tih brojeva. ni odnos ni oblik stvari. medovina. Naprotiv. OBJAŠNJENJE ODNOSA BROJA I UZROKA I ODBACIVANJE TEORIJE Ο IDEJAMA Neko bi mogao upitati: kakvu korist imaju stvari od brojeva. ako je razblažena vodom. odnosi koji određuju mešavine sastoje se od dodavanja brojeva. onda. tri više dva. onda će se neminovno desiti da će mnogi pojmovi biti . a ne od samih brojeva — kao što je. tako da se proizvod faktora jedan puta dva puta tri mora onda meriti sa jedan. ili je iznad obične mere? Naime. broj — bio to broj uopšte. kako bi. supstanca označava koliko čega ima u međusobmoj vezi. a broj je samo materija. suština mesa ili kosti u smislu materije sačinjava broj: to su tri dela vatre i dva dela zemlje. Osim toga. Broj vatre ne može. Međutim. pošto je pojam suština. biti dva puta pet puta tri puta sedam. Prema tome. međutim. 6. kod množenja faktori treba da pripadaju istoj vrsti. bilo da se tiču telesnih iii ma kojih drugih stvari. a u isto vreme broj vode dva puta tri. toplo — bile brojevi? Očigledno je. i tu uopšte nije u pitanju broj. ma kakav on bio. broj uvek označava skup izvesnih stvari — bilo delova vatre ili zemlje. S druge strane. čulne kakvoće — kao: belo. 1093a ako je nužno da broj ima udela u svima stvarima. nego ako je određena brojem a čista. on takođe nije ni uzrok nečega. na taj način su proizvodi u svima slučajevima merljivi istom merom. na primer. U stvari. onako isto kao što svaka druga stvar takođe predstavlja brojni odnos? Ali. a proizvod četiri puta pet puta sedam treba da je merljiv sa četiri. da brojevi nisu ni suština ni uzrok oblika. a ne tri puta dva. u stvari. bilo jedinica. ni materiju. ona će biti korisnija ako nema nikakvog određenog odnosa. Na primer. S druge strane. slatko. nije uopš te zdravija ako je mešavina određena srazmerom tri prema tri.ο brojevima predstavlja simfoniju. zbog toga što je njihov sastav određen nekim brojem koji se može ili lako izračunati. dakle. ili sastavljen od jedinica — ne predstavlja ni uzrok.

na primer. kad je reč ο zapovednicima. odnosno neki drugJ koji odgovara kretanjima Meseca. to ne znači da postoje tri simfonije pošto ima veći broj simfonija. kao što ih brojimo dvanaest u Velikom Medvedu. neki jednaki među sobom. tu desio toliki broj njih zato što je ovaj broj prirodno takve vrste. Prema tome. ili iz nekog drugog razloga? Naime. sedam žica. najzad. da li taj udeo broja u pojmovima može. dok ih drugi računaju u većem broju. u sedmoj godini živa bića (bar neka. Šta. na primer. nego je nužno da se stvari moraju kretati u ovim granicama. ako bi se reklo da su samo ova tri dvostruka suglasnika. . onda. dok onib dvostrukih suglasnika ne može biti uopšte više.P" bi se konačno mogli izraziti samo jednim znakom. dakle. a neki dvostruki? Za ovo ne postoji nikakva smetnja. to znači pokazivati pravi razlog zbog koga postoje samo tri dvostruka suglasnika. izvestan broj koji odgovara kretanjima Sunca. y.. Α bez ikakvog je značenja činjenica što se u ovakvom slučaju može naći hiljadu slova: jer „Γ" i . da bi pojmovi koji imaju isti oblik broja bili istovetni. Na taj način bi se dogodilo. ili zato što se Plejada sastoji od sedam zvezda? Ili je to. i. u Plejadi mi brojimo sedam zvezda. Α pošto se kaže da suglasnici x. Naprotiv. zbog broja vrata Tebe. a pred Tebom je bilo sedam zapovedrtika. biti njihov uzrok. sigma. ili je to pre nešto sasvim nejasno? Takav je. isključujući svaki drugi. drugi kubni. ζ predstavljaju muzički sklad.istovetni i da će se jedan isti broj odnositi i na ovaj i na onaj pojam. treći koji odgovara životu i dobu svakog živog bića. ako je tačno da broj ima udela u svima stvarima i da je moguće da različiti pojmovi potpanu pod isti broj. može sprečiti da među ovim brojevima jedni budu kvadratni. Međutim. bili bi istovetni Sunce i Mesec. dok druga ne) gube zube. dakle. ako bi jedan broj bio isti za različite pojmove. odnosno da li zbog njega postoji neka stvar. Α šta je uzrok tome? Postoji sedam samoglasnika. sedam tonova u muzičkoj harmoniji. odnosno. Da li se. onda postoje tri dvostruka suglasnika zato što postoje tri muzičke sknfoniie. broj Plejada iznosi sedam. jednaka dvama prostim slovima zato što u ustima postoje samo tri mesta i na svakom mestu jedno slovo.

podudaran. dakle.Na taj način ovi filozofi podsećaju na stare Homerove tumače koji primećuju sitne sličnosti. kad se već mora postupati tako i kad su u pitanju stvari podložne uništenju. ni jedna od matematičkih stvari nije uzrok ni u jednom smislu koji smo ustanovili u pogledu pranačela. u stvari. idealni brojevi se. Mnoga uporna nastojanja da se dokaže stvaranje pojmova pomoću . U isto vreme postoji. posledice ove teorije i njoj bi se moglo staviti još više zamerki. toliko hvaljene osobine brojeva i njihove suprotnosti. Iz ovoga sledi da ne treba prihvatiti teoriju ο idejama. kao i matematičke stvarnosti uopšte. onakve kakvim ih zamišljaju izvesni filozofi koji od njih. Pa. U stvari.ie između godišnjih doba i jedne posebne vrste broja. broj ravan zbiru tih dveju žica. jednako i stepeni izvesnih brojeva spadaju u obim lepog. a druga kao osam. epski stih je kao sedamnaest. ravan razmaku koji u fruli deli najnižu od najviše note i da je broj ove note ravan broju koji sačinjava potpunu harmoniju neba. Ono što je pravolinijsko u dužini. u svakoj kategoriji pojmova postoji ono što je analogno. isto kao što je neparno u broju i belo u boji. Na primer. idealni brojevi nisu ni uzroci muzičkih skladova i sličnih stvari. pravolinijsko. i desna polovina 1033b stiha skandira se na devet slogova. a upoređenja koja se izvode iz matematičkih postavki nemaju druge vrednosti i samim tim potpuno liče na obična pođudarani'a. iako su jednaki. ali sve stvari su uzajamno srodne u jedinstvu koje je samo jedinstvo po sličnosti. Ali. to je ravan u površini. Neki od njih navode mnoge druge slične slučajeve. Međutim. To su slučajnosti. a leva polovina na osam. izgleda da nestaju pred ovako iznesenim ispitivanjem. Oni još kažu da je razmak između slova a l f a i omega. a zanemaruju krupne. potrebno je biti obazriv kad treba da se ustanove ili otkriju takve sličnosti kod večitih stvarnosti. Takve su. čine uzroke prirode. pošto je jedna od srednjih žica kao devet. u stvari. Štaviše. međusobno razlikuju. Zaista se može reći da nam ovi filozofi jasno pokazuju da se i dobro nalazi u brojevima i da neparno. Naime. pošto su jedinice idealnih brojeva među sobom različite.

. 85 68 76 . Odnos pojedinačnog prema o p š t e m ..... Pojam i prirođa filozofije i njen c i l j ... .. ........ Zavisnost vrste metoda od prirode nauke .. Aristotelov stav preima teoriji ο postojanju ddeja kao stvarnosti .. Filozofske gkole pitagorovaca i Eleaćana ....... 65 Knjiga III 1... Kritika teorije ο postoianju beskrajnih uzroka 12.. Odnos prema stvarnosti i pojma ..... kao što to neki tvrde......... Aristotelovo shvatanje aporija: Pređmet njegovog raspravljanja i teškoće u određivanju suštine pojmova . 5 6 5...................... Ο Protagorinom shvatanju relativne vrednosti pojmova.......... ........ Dobro kao pranačelo bića . iskustvo. 6 3. Pojam pranačela u pretplatonskoj filozofiji ................................. 17 6............ 2............... Prikaz i ocena filozofskih sistema koji su prethodili Platonu 25 9....................... Ο suštini saznanja 1 vrednosti d o k a z a . ............ .. .............................................. 30 Knjiga 1° 10................. .............................. Ο dijalektičkom dokazivanju postojanja iđeja — pobijanje Platonovog učenja ο idejama kao paradigmama stvarnosti ...................... i da oni nisu pranačela........... V Knjiga I 1........ Platonov odnos prema Pitagorovcima i njegova teorija ο idejama............... .. ....... 63 6......brojeva i nemogućnost da se na bilo koji način otkrije unutarnj a povezanost ovog sistema izgleda da ukazuju na to da matematički pojmovi ne postoje... pranačela...................... 43 39 40 Knjiga II 1.. ...... nauka i filozofija .. 10 4.... saznanje..................... 14 5.. 21 7. Odnos između načela i stvarnosti......... elementi.... Aksiomi kao predmet interesovanja filozofa — načelo suprotnosti ... ........ Pojam supstance...... Definicija filozofije 11.. ■ SADR2AJ Milan Budimir: Reč-dve ο Aristotelu ... Pojam prauaroka kod starijih grčkih filozofa.......... ............... 45 2........ Dokaz ispravnosti načela p r o t i v r e č n o s t i .. umetnost.... .... 5.................................. Doživljaj..... Aristotelova analiza osnovnih u z r o k a ...... ...................... supstance. 74 4....................... 54 4... 2 3 8..................... odvojeno od pojmova koje saznajemo putem čula...... Kritika tog shvatanja.....jeđan" ......................... jednog i mnogostrukog domen filozofskih istraživanja ... 3 2..... ............. 4 8 3....... 68 3......... Ο prauzrocima stvarnosti......................

.. .ia i proučavanja stvarnosti................134 30....119 14....................110 8............................................... 106 7................. Značenje pojma „imati" .............. .. ........................ Značenje pojma „slučajnost".......121 15................. 104 6................u čemu"............ „drugačije"..........124 17.......................................129 24.................................................. Pojam graničnog ............. 114 11....................... pojam slučajnosti 141 3.....................103 5............. Pojam stanja ..................... Pojam supstance ...................... Pojam nužnog............... Značenje poima „neistinito" .................. ......132 28... Pojam i definicija načela . „različito"......... Određivanje pojmova „ranlje" i „kasnije" .......................................... .......... 7...... suštine..............128 23..................................................... Šta znači „poticati od"........... „nemoć".... Pojam uzroka ................................................. 145 Knjiga VI 91 98 99 112 115 126 128 ............................... „razlike po vrstama". 19................... Pojam stvarnosti kao istinitog .133 29.................................. 111 9.......................................... Pojam.......rod" ...... 3... Pojam stvarnosti kao slučajnosti......... teologija kao najviša teoretska n a u k a ......................................................... „oprečnost"............ Pojam relativnog ............................... 2........ima „krnie" .................6........ 102 4. Značenje pojma ........ ............. 144 4................................ Pojam usuda . istine i kao moći dela ..................127 21......................127 20.. priroda i uzroci slučaja........... Značenje pojma „celina" .... 117 13..... ............................................................ ......130 25.. Pojam izraza ........... Određivanje pojma i vrsta stvarnosti....... Značenje po........ 9 6 Knjiga IV 1........ Pojam količine .......... 22.................. slično" 10....... Teoretska shvatan... Pojam lišenosti ................. ............131 27......... Pojam rasporeda ............................. Pojam kakvoće ..... ...................................................... Ο isključenju i postojanju posrednika između suprotnosti 94 8.................................................. „zašto" ................. Pojmovi „moć".................................. Značenje pojma „deo" ........ 12........................................... Istiniti i neistiniti članovi s u p r o t n o s t i ........ Pojam savršenog ....125 18..... „čime"..... Pojmovi „suprotnost".......131 26...136 Knjiga V 1................ Kastavak kritike Protagorine t e o r i j e ...................122 16............................. Pojmovi „isto"...................... Pojam elementa ................ 138 2............ ................................ Pojam prirode ............ Pojam jednog...

....... Ο definicijama koje se stvaraju đodavanjem ............................................. konačni uzrok ........ pokretački................. Odnos pojma „jedan" i pojma „stvarnost" .... 188 Knjiga VII 1.. ............ 'O procesu postojanja . 212 Poiam sposobnosti .................. Odnos supstance i opštih pojmova................... Pojam i definicija suštine................ .... .................................................... Ο jedinstvu definisane supstance ............ 156 6..147 2................ oblik i stvarnost ........ 8. ............................................. 237 1.............. 217 Odnos akcije prema mogućnosti .... . 168 11....... .... 179 14............... Ođnos materije i suprotnosti. 164 9.....1. 206 Racionalne i iracionalne m o g u ć n o s t i .... 5......... 228 Priroda pojma „jedan" .......... Odnos supstance prema roateriji......... Teorije ο vrstama i prirodi supstance ... 208 Kritika Protagorinog učenia .... 160 8.............................. 184 16......... 149 3......... 196 Pojam uzroka: materijalni................supstanca" ...... Pojam zbivanja..... ......... Odnos iđeja i pojedinaenih p o j m o v a ......... Ο definiciji i njenim elementima . 2........ Ο prirodi supstance........... 192 Supstanca kao materija.. ................ ..............199 5..... 2.................................................. 194 Supstanca u entelehiji i njen odnos prema broju ...150 4.................. 3. ..... Pojam graničnog .......................................... Odnos stvarnosti prema njenoj s u š t i n i .... formalni......... 6............................. ........... .......... 4......... 152 5.... 4...... . Pojam stvaranja .................. 214 Mosućnost posto................... 201 6............ ...... 3................. postojanja i njihovih vrsta ..... ..... 224 10............................ ........... ....... .......................... 202 Knjiga VIII Pojam aktivne i pasivne m o g u ć n o s t i .................................. 232 Odnos pojma „jedan" prema pojmu „mnoštvo" 235 Suprotnosti i njihove vrste ...... 210 Odnos mogućeg i nemogućeg .............................. 157 7... 182 15..... Pojam istinitog i neistinitog 225 Knjiga IX Pojam i značenje jednog... 177 13.............. ........................ Odnos pojma „stvarnost" prerna pojmu ............. Odnos ideja i supstance ............................ 9.. 213 Definicija pojma „ostvarenje" ... 219 Poiam dobra kao mogućnosti i stvarnosti ..ianja i nepostojanja stvari ................ 173 12.................................. ..... Razdvajanje pojma na njegove delove ....... 166 10............ 7.............. .. 186 17............ Jeđinstvo kao suština definicije....

.. 300 9........................................ 279 12......... .. 310 2................ 245 Ο menjanju vrsta .. ................ 252 2.. 291 6........ 258 4......... Vrste promene.................................. 275 11... .... ............ Poreklo supstance . Istorijat i kritika učenja ο i d e j a m a .............. Apsurdnost pretpostavki ο menjanju i stvaranju ............................. ..... 286 3............. 250 Knjiga X 1. ..... Dobro kao pranačelo......................................... Ο Protagorinom učenju ο čoveku kao meri stvari .............. 323 7..................... ............... Stvarnosti kao matematički p o j m o v i ................... .................. Ο postojanju odvojene supstance ......... Pojam uništivog i neuništivog kao suprotnosti .............. Odnos menjanja i kretanja ....... 304 10....... Ο sličnostima i razlikama uzroka stvarnosti ................. .................. .... Odnos filozofije prema fizici i matematici ..... ............................... ................... 255 3... 294 7.............................. Osnovne vrste stvarnostl ... Pojam beskonačnog ... Odnos matematičkih poi'mova i supstance .............. Načela........................................................... ................. 260 5.. 272 10.... 318 5... Načelo protivrečnosti. 281 Knjiga XI 1.......................306 Knjiga XII 1. 267 8......Odnos jednoga prema velikom i malom .......................... Idealni brojevi i sabirljive i nesabirljive jedinice ....................... ............... 315 4.... 326 8.. ...... Matematički pojmovi i ideje . .......................... Prvi pokretački uzrok kao nužna stvarnost .............. 240 Odnos jednoga prema mnoštvu ..... 269 9......................... 249 10.................... uzroci i vrste supstance ............. odricanje postojanja ideja ............ 285 2.......... 311 3..... Odnos teologije prema fizici i matematici ................ ............. 333 .... Odnos ideja prema saznanju .............. Predmet Aristotelove fizike kao nauke ....... .. ........................... ........................ Teorija idealnih brojeva.......... Ο kretanju ..... Pojam boga................. 322 6......... Teorije i pređanja ο kosmosu .................... 288 4...... 263 7................ Ο pranačelima čulnih saznanja . 289 5......... ........... 296 8............. Kritika teorije ο brojevima platonovaca i pitagorovaca .......... .......... Ο prirodi božanske misli ..... 242 Posredni činilac među s u p r o t n o s t i m a . Stvarnosti kao predmet filozofskih rasprava .............. 261 6......................... . 247 Ο specifičnim razlikama među vrstama ...

Pojam odvojenog broja... 363 6...... Objašnjenje odnosa broja i uzroka i odbacivanje teorije ο idejama................................................................... 306 5...... 1...... Odnos supstance i elemenata 344 Knjiga XIII ...... Pranačela kao suprotnosti stvarnosti i supstance ............................ supstanci ii uzroku ........ 357 4.... Ο postanku broja — odnos broja prema pranačelu........................ problem mnoštva i mnogostrukosti..................................................... 347 2.. kritika teorije pitagarovaca ο večitim promenama.. 366 ....................... Kritika teorije ο idealnim b r o j e v i m a 339 10..9........ Odnos elemenata i pranačela prema lepom i dobrom .. Kritika platonovskih shvatanja ο supstanci........ 351 3.....................

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful