P. 1
ANALIZA___POMOCNI_MATERIJAL

ANALIZA___POMOCNI_MATERIJAL

4.25

|Views: 1,937|Likes:
Published by jerinasd
ekon.fax
sve skripte su sa neta skinute - JA NISAM AUTOR
ekon.fax
sve skripte su sa neta skinute - JA NISAM AUTOR

More info:

Published by: jerinasd on Nov 11, 2008
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/09/2014

pdf

text

original

I DEO I-1.

CILJ I ZADACI ANALIZE PREDUZEĆA – reč analiza potiče od grčke reči «analysis» i znači rastavljanje i raščlanjavanje neke celine na njene sastavne delove do elemenata koji su dalje nedeljivi. Svrha analize je istraživanje i ispitivanje objekta koji se analizira. Najvažnije analitičke metode na kojima se zasnivaju sve ostale metode su raščlanjavanje i upoređivanje a rezultate analize ocenjuju se ispitivanjem i prosuđivanjem. Svrha analize u ukonimiji preduzeća je da priprema materijal iz dokumentcije na osnovu koga će se suditi o stanju i poslovanju preduzeća. Analiza posl. Proistekla je iz analize bilansa koja se razvija i doživljava svoj preobražaj sa razvitkom statistički evidentnije nauke. Analiza poslovanja se još više razvija i unapređuje sa pojavom naučnih disciplina kibernetike, teorije sistema, teorije informacija i tehnike račinara, uz usavršavanje teorije upravljanja. Faktori koji utiču na ostvarenje analize su: ličnost koja vrši analizu, vreme koje je za to raspoloživo, dokumentacija koja je stavljena na raspolaganje, i okolnosti pod kojima se vrši analiza. Dva osnovna cilja analize su interni i eksterni. Interna analiza je ona koja se vrši unutar preduzeća i vrši je vlasnik ili rukovodstvo preduzeća. Sve ostale su eksterne i vrše ih uglavnom poverioci, banka, revizori. Cilj i zadaci analize poslovanja se razlikuju u zavisnosti od zainteresovanih: vlasnika preduzeća, deoničara, poverioca, poreskih organa, privredne štampe, zvanične stastistike. Ciljevi analize se razlikuju u zavisnosti od subjekata za koje se ona sprovodi.vlasnici su zainteresovani za analizu sredstava i njihovih izvora u preduzeću sa jedne strane i analizu uspeha s druge strane. Analizu koju vrše deoničari vrši se sciljem da se kroz analizu dobiti izvedu zaključci o dobijanju i visini dividende. Analiza koju vrše poverioci se sprovodi radi sticanja znanja o kreditnoj sposobnosti preduzeća. Zadaci analize poslovanja predstavljaju konkretizaciju poslova koji se mogu izvršiti da bi se ostvario cilj analize. I-2. PREDMET ANALIZE – je privredna delatnost sa stanovišta osnovnih poslovnih procesa. Predmet analize je svaki privredno-pravni subjekt i to sa stanovišta poslovnih i radnih procesa i finansija. Predmet ekonomske analize u užem smislu predstavlja bilans preduzeća i to bilans stanja, bilans uspeha i bilans tokova novca. Analiza čiji je bilans naziva se analiza bilansa ili finansijska analiza. Finansijska analiza insistira na analiti finansijskog položaja i rentabilnosti poslovanja preduzeća. FA polazi od predmeta analize koji je novčano izražen. BS izražava trenutnu sliku veličine i strukture sredstava i njihovih izvora. Cilj je sticanje saznanja o materijalnoj konstituciji i finansijskoj situaciji radi donošenja poslovnih odluka. BU izražava veličinu i poreklo ostvarenog poslovnog rezultata u obračunskom periodu. Predmet ekonomske analize u širem smislu obuhvata analizu bilansa stanja, bilansa uspeha, bilansa tokova novca, analizu funkcija i poslovno izveštavanje. Poslovno izveštavanje sadrži seriju sistematizovanih

informacija o kvalitetu ekonomije poslovanja preduzeća. Predmet ekonomske analize može da se sagleda sa nekoliko aspekata(elementni,organizaciono-funkcionalni, i aspekt efekata). I-3. METODE ISPITIVANJA- su zasnovane na poznatim teorijskim naučnim postavkama dialektičkog materijalizma, teorije sistema i informacija, kao i drugih srodnih ekonom.nauka, makro i mikro aspekta. Tako se obezbeđuje da se pomoću analize poslovanja dođe do objektivnih, naučno zasnovanih, analitičkih zaključaka. Osnovne metode analize su metode upoređivanja i raščlanjivanja. Metoda upoređivanja se sastoji u sagledavanju odnosa, a metoda raščlanjivanja u oceni sadržinskog sastava predmeta posmatranja. Od ostalih metoda najčešće se koriste metode uzročnosti i eliminasanja. Metoda raščlanjivanja polazi od pretpostavke da je njen objekt složen pa je zato složenost objekta ujedno i uslov za raščlanjavanje. Elementi koji su dalje nedeljivi ne mogu biti predmet raščlanjavanja koje se vrši da bi se upoznao kvalitetni sastav analiziranog predmeta. Raščlanjavanje se vrši po predmetu, vremenu i prostoru. Raščlanjavanje po predmetu zahteva da se složeni predmet analize raščlani na predmete koji su manje složeni. (ako se HOV raščlane po vrsti, to predstavlja raščlanjavanje po predmetu gde je svaka vrsta predmet) Raščlanjavanje po vremenu polazi od obeležja koje je dato vremenom. Raščlanjavanje po prostoru polazi od obeležja koje je dato prostorom (ako se ispituje koliko je HOV unovčiva u zemlji a koliko u inostranstvu). Analiza u svojim postupcima se ne može ograničiti samo na metodu raščlanjivanja već se služi i metodom upoređivanja. Metoda upoređivanja polazi od toga da postoje najmanje 2 veličine koje se upoređuju, jednovrstnost materije koja se upoređuje, uporedivost analitičke materije, složenost analitičke materije. Vremensko upoređivanje sastoji se u poređenju jednog istog predmeta sa stanovišta 2 različita vremenska perioda. (ako se upoređuje vrednost ostvarene proizvodnje u tekućem i prethodnom mesecu, broj radnih dana u oba meseca mora biti isti) VU nalazi primenu na svim područjima poslovanja a najviše dolazi do izražaja u analizi bilansa i u analizi troškova. Upoređivanje po predmetu – poređenje 2 predmeta istog perioda jednog određenog preduzeća(mesta). (kakvo je izvršenje plana proizvodnje i prodaje po obimu, kakvo je izvršenje plana produktivnosti, ekonomičnosti) Oba izraza moraju biti izražena istim jedinicama mere. Upoređivanje po mestu se vrši kada se upoređuje 1 predmet istog perioda za 2 preduzeća(mesta). Mesto se odnosi na posmatranje 1 iste veličine sa aspekta 2 poslovne jedinice u okviru jednog preduzeća. (upoređivanje troškova proizvodnje, obima, produktivnosti) Ovaj oblik nazvan je i eksternom uporednom analizom. Metode analitičkog ispitivanja bilansa i poslovanja: metoda odnosnih vrednosti, indeksnih brojeva i standardizacija. MIB sastoji se u stavljanju u odnos vrednosti pojedinih grupa u bilansu ili pojedinih

poslovnih veličina. Metoda ind.brojeva primenjuje se sama ili u kombinaciji sa prethodnom. Metoda standardizacije pruža pokazatelje nekog preduzeća u jednom broju upoređenog sa pokazateljem čitave privredne grane. Ova metoda standardizira bilanse. I-4. OBLICI I VRSTE ANALIZE – Postoji podela koja se odnosi na vrste analize ukoja ima u vidu: objekat i podlogu analize, dokumentaciju za analizu, stanje i kretanje sredstava preduzeća, kvalitet i kvantitet sredstava i njihovih promena, razne ciljeve analize. Sa stanovišta analize poslovanja najpoznatije su sledeće vrste analize: kvalitativna i kvantitativna analiza, statička i dinamička, kompleksna i parcijalna, interna i eksterna, stalne i povremene, analiza vrednosti. Kvantitativna se bavi merenjem i praćenjem kvantitativnog kretanja pojave ili stanja, ispituje sastavne delove neke pojave ili stanja da bi utvrdula njegove karakteristike i otkrile posledice prelaska kvantiteta u kvalitet. Kvalitativna analiza, ako joj je predmet posmatranja likvidnost odnosno nelikvidnost nekog privr.subjekta, uz pomoć nje otkrivaju se karakteristike,uzroci nelikvidnosti što doprinosi shvatanju likvidnosti kao pojave. Statička analiza bavi se ispitivanje pojave ili stanja u trenutku njihovog uočavanja što obično biva kvantitativno izraženo. (kada se analizira trenutna likvidnost, raspoloživa novčana sredstva porede se s dospelim obavezama u jednom trenutku) Dinamička analiza ispituje pojave ili stanja u kretanju u određenoj vremenskoj dimenziji. Što je vrem.period duži, zaključci analize su pouzdaniji. Kompleksna analiza vrši raščlanjavanje i merenje svakog dela predmeta analize. Ona iziskuje duže vreme i veće troškove što predstavlja njen nedostatak. Parcijalna analiza ispituje samo deo predmetne analize. Ovde se polje analize sužava na samo one delove koji imaju direktne ili indirektne veze s ciljem analize. Za nju je potrebno manje vremena a i troškovi su manji u odnosu na kompleksnu analizu. Internu analizu vrši lice, organ iz organizacije kome se stavlja na raspolaganje sva dokumentacija o ulaganjima, poslovnim aktivnostima i rezultatima poslovanja analiziranog preduzeća. Podatke dobija iz evidencije preduzeća, bilansa, godišnjih izveštaja i ostale dokumentacije. Interna analiza se sastavlja u slučaju kada između analiziranog preduzeća i analitičara postoji saglasnost. Eksternu analizu vrše analitičari kojima stoje na rasplaganju izveštaji i dokumenta preduzeća dostupna svim zainteresovanim za njegovo poslovanje kao i zakonski propisi.Sadrže opšte konstatacije i sudove o kvalitetu ekonomije analiziranog preduzeća. Stalna analiza vezuje se za dnevnu analizu koja se obavlja kontinuirano, svakodnevno. Sadržina im zavisi od veličine i karaktera preduzeća, kvaliteta organizacije evidencije i zadatka koji se pred nju postavljaju. Povremene analize se sastavljaju povremeno u unapred fiksiranim rokovima ili kada se za njih ukaže potreba. Vreme za njihovo sačinjavanje je kratko i predstavlja ograničavajući faktor za njihovu celovitost. Analiza vrednosti obuhvata

organizovani sistem tehnika i postupaka pomoću kojih se identifikuju i eliminišu nepotrebni troškovi. Ona insistira na potrebi seriozne analize strukture roškova pre donošenja odluke o proizvodnji proizvoda. I polazi od teze da nema troškova koji se ne mogu snižavati, ima preventivni karakter jer nastoji da snizi troškove promenom proizvoda ili njegovih delova. II-1. VRSTE BILANSA (BILANSI) I BILANSIRANJE – U zavisnosti od toga kada se sastavljaju bilansi se dele na redovne i specijalne.Dele se u zavisnosti od zakonske osnove, cilja i vremena kada se sastavljaju. I dele se na bilanse prema cilju, bilansnoj osnovi, vremenu sastavljanja i obimu. Sastavljanje bilansa se vrši u zavisnocti od cilja koji se želi postići. Redovni bilansi su posledica redovnog poslovanja i imaju za cilj da ukažu ukupnost angažovanih sredstava po sastavu i izvorima, tj.aktive i pasive kao i fin.rezultata, rashoda i prihoda.(bilans stanja i uspeha; aktivni i pasivni; početni, krajnji i međubilans; bruto i neto, probni, inventarni i stvarni; uspešan i neuspešan, Specijalni bilansi nastaju u tačno određenim prilikama kao posledica specijalnih ciljeva a to su: bilans sanacije, likvidacije, fuzije, razdvajanja. BS i BU su osnovni izvori informacija zajedno sa zaključnim listom. Nakon ocene BS i BU slede sadržaji BS i BU, osnovna načela bilansiranja i analiza poslovnih procesa. BS i BU su interaktivni. BS prikazuje ekonomsku situaciju privrednog subjekta u datom momentu a BU izražava i obuhvata fin.rezultate ostvarene u određenom periodu. U BU je uvek veća jedna strana, prihodna ili rashodna. Usklađivanje se vrši tako što se manjoj strani doda nedostajući kvantum zbog ravnoteže. Prema odnosu sredstava u aktivi i obevaza u pasivi bilansi se dele na:aktivni i pasivni. Aktivan je onaj koji ima čistu imovinu, koji svojim sredstvima ože namiriti sve poverioce tako i da ostane deo sredstava u obliku sopstvenog kapitala. Podela na početni, krajnji i međubilans vrši se prema vremenu kada se sastavljaju. Početni se sastavlja na početku poslovanja tj. na početku godine. Krajnji na kraju poslovne godine. A međubilans se sastavlja za kraće periode od godinu dana (mesečni, tromesečni, polugodišji). Prema fin.rezultatu deli se na uspešan i neuspešan. Uspešan je onaj koji iskazuje pozitivan FR-dobitak a neuspešan je onaj koji iskazuje negativan FR-gubitak. Bruto i neto bilansi se posmatraju i sa stanovišta BS i BU. Bruto bilans postoji ako se dobitak preduzeća iskaže u stvarnom iznosu. Neto bilans je bilans kod koga je dobitak već unapred podeljen. Prema stepenu tačnosti imamo probni i inventarni bilans. Stvarni bilans je najtačniji, manje tačan je inventarni a najmanje tačan je probni bilans. Knjigovodstveni je zasnovan samo na podacima iz knjigovodstvene evidencije i služi za proveru tačnosti evidentiranih kretanja istanja poslovnih promena. Inventarni bilans se dobijana osnovi inventarisanja a to obuhvata ne samo popisivanje sredstava materijalnih vrednosti već i novčanih,

potraživanja i obaveza. Stvrano stanje se često poistovećuje sa stanjem utvrđenim prilikom inveentarisanja. II-2. KARAKTERISTIKE BILANSA STANJA bilans stanja izražava sredstva prema njihovom funkcionalnom sastavu i prema izvorima iz kojih potiču sredstva. Sam naziv aktiva potiče od latinske reči «agere» što znači raditi, delati, ili biti aktivan. Naziv pasiva potiče od latinske reči «pati» što znači trpeti, snositi,podnositi. Da bi se sagledala sadržina bilansa stanja, potrebno je sagledati sadržinu aktive i pasive, što znači upoznati se i sa klasifikacijom bilansnih pozicija u srodne grupe. U aktivi se prikazuje transformacija sredstava iz jednog oblika u drugi. Obrtna sredstva u procesu proizvodnje transformišu svoju supstancu u novi proizvod nezavisno od načina na koji su nabavljena. Aktivu čine realne i fiktivne stavke. Realne stavke čine sredstva a fiktivne smanjenje sredstava. Realna aktiva obuhvata poslovna i poslovna sredstva. Pomoću poslovnih sredstava se izvršava osnovni zadatak preduzeća. Ta sredstva se dele na osnovna i obrtna. Karakter sredstava posebne namena imaju sredstva rezervi, sredstva zajedničke potrošnje, sredstva za proširenu reprodukciju. Karakter fiktivne aktive imaju dužničko- poverilački odnosi koji se javljaju u vidu sumnjivih, spornih i nenaplativih potraživanja. Oni su izraz nesolidnog poslovanja, izraz smanjenja obrtnih sredstava sa kojima preduzeće ne može da izvršava zadatke. Pasiva pokazuje «neaktivnu masu» i pruža informacije odakle sredstva potiču, izražava finansijsku konstituciju preduzeća. Finansiranje obuhvata aktivnosti koje se odnose na obezbeđivanje neophodnih sopstvenih i pozajmljenih finansijskih sredstava. Bilans stanja je osnova za sve druge oblike ekonomske analize i u momentu bilansiranja izražava kvantitet sredstava. Kvantitet sredstava i kvalitet menjaju se nabavkom sredstava – povećanja i smanjenja aktive i pasive. II-3. KARAKTERISTIKE BILANSA USPEHA – bilans uspeha predstavlja dvostrani pregled rashoda i prihoda nastalih u određenom vrem.periodu na osnovu kojeg se suprostavljanjem prihoda i rashoda utvrđuje FR. BU pokazuje FR poslovanja preduzeća posmatran sa 2 perspektive. Pozitivan FR (P>R) označava povećanje sopstvenih izvora sredstava odnosno povećanje vlastitih sredstava u toku obračunskog perioda. Negativan FR (R>P) označava smanjenje sopstvenih izvora sredstava. Iz ovog proizilazi da je bilans uspeha ustvari analitički račun vlastitih sredstava na kome se u toku obračunskog perioda evidentira smanjenje i vlstitih sredstava i njihovo povećanje. U BU na levoj strani se prikazuju rashodi a na desnoj prihodi. Grupisanje P i R vrši se u 3 osnovne grupe (poslovni, finansijski, vanredni ' neposlovni). Razlika između poslovnih P i R predstavlja poslovni rezultat. Razlika izmedju finansijskih P i R predstavlja finansijski rezultat. Razlika između neposlovnih P i R predstavlja neposlovni ili vanredni rezultat koji je

ostvaren izvan redovne delatnosti. Bu može biti periodični (mesečni, tromesečni, šestomesečni), i godišnji. Može biti bruto i neto bilans uspeha. Može se iskazati u vidu forme računa i tabele. II-4. MEĐUSOBNA USLOVLJENOST BILANSA STANJA I USPEHA – Bilans uspeha je zatvoren kada se kao njegov krajnji rezultat javi gubitak ili dobitak. Rshodi nastaju smanjenjem sredstava ili povećanjem obaveza a prihodi povrćanjem sredstava a smanjenjem obaveza. Ako je FR pozitivan (dobitak) evidentira se u BU na levoj strani i na desnoj u BS (za taj iznos aktiva je veća od pasive) što uvećava sopstvene izvore sredstava. U suprotnom, tj. ako je FR negativan (gubitak) evidentira se u BU na desnoj strani a u BS na levoj strani (aktiva će biti jednaka sredstvima uvećanim za gubitak). Organska veza između BS i BU ukazuje da njihova realnost kao i realnost FR zavisi od realnosti procenjivanja sredstava i obaveza.Ako su sredstva niže procenjena u donosu na obaveze, rashodi su veći što utiče na smanjenje FR. II-5. NAČELA BILANSIRANJA – predstavljaju skup određenih zahteva koji se pojavljuju kako bi bilansi ispunili svoje ciljeve. Klasifikuju se prema raznimkriterijumima od kojih je najuspešnija na: opšta načela urednog knjigovodstva i bilansiranja, modifikujuća ii dopunska načela. Opšta načela važe za sva preduzeća. Modifikujuća modifikuju opšta načela. A strukturu dopunskih načela čine zahtevi koji dopunjavaju opšta načela urednog knjigovodstva i bilansiranja. Opšta načela UkiB podrazumevaju ukupnost principijelnih pravila prikazivanja bilansa i procenjivanja vrednosti bilansnih pozicija. Ova načela su podložna stalnom razvijanju i nemoguće ih je ujednačiti. U vreme dominacije statičkog shvatanja bilansa princip zaštite poverioca je imao dominirajući značaj. Preduzeće prilikom bilansiranja treba da se pridržava ovog principa zbog jasnosti imovinskog položaja preduzeća. Dinamička teorija bilansa zastupa ideju da je zaštita poverioca primarni zadataki kao svoj uzima princip uzročnosti. Zbog posledica objektivne nemogućnosti utvrđivanja tačne vrste imovine dlazi do modifikovanja opštih načela. Struktura pravila sa modif.karakterom čine sledeći principi: zaštite poverioca, opreznosti i finansijske obazrivosti. Princip zaštite poverioca teži da se osiguraju i zaštite poverioci i onn kasnije dominita zbog urednog bilansiranja. Princip opreznosti izražava se opreznim odmeravanjem P i R. Osnovna pretpostavka je: radije smanjeni nego uvećani periodični rezultat. U okviru principa opreznosti imamo: princip realizacije, niže vrednosti, dnevne vrednosti i najviše vrednosti. Dopunska načela dopunjuju načela UkiB i to su: princip istinitosti, princip jasnosti i princip povezanosti. Istinitost podrazumeva verno i savesno polaganje računa, neizmenjeno prezentiranje forme R i P, respektovanje principa procenjivanja. Bilans može biti istinit samo bez latentnih rezervi i skrivenih gubitaka. Princip jasnosti se odnosi na

spoljni izgled bilansa, na njegovu formalnu vrednost. Jasnost bilansa može biti ugrožena nepreglednim prikazivanjem bilansnih pozicija. Osnovna pravila principa jasnosti su zahtevi raščlanjavanja u BS i BU, upotreba bruto principa. III-1. ANALIZA BILANSA STANJA – BS kao predmet analize je složen i sastoji se od aktive i pasive. Sagldavanjem sadržine aktive i pasive sagledava se i sadržina BS. Da bi se sagledala sadržina BS u aktivi se nalaze sredstva različite namene koja se nalaze u procesu neprekidnog kružnog kretanja prelazeći iz jednog oblika u drugi. Sredstva su grupisana prema principu likvidnosti u smislu transformisanja u novčana sredstva. U pasivi se nalaze izvori sredstava koja se razliku prema nameni ulaganja u odgovarajuća, odeređena sredstva ili prema vlasničkom principu i ročnosti ili u njihovoj kombinaciji. Cilja analize BS da se konstatuju stanje i dinamika sredstava i njihovih izvora za određeni vrem.period. III-1.1. FORMA PRIKAZIVANJA BS – BS se može prikazivati na 2 načina : u obliku konta i obliku liste. U obliku konta sadrži aktivu (na levoj) i pasivu (na desnoj) koje stoje jedna nasuprot druge. U obliku liste sve veličine BS su poređane jedna ispod druge s tim što se aktivne pozicije navode iznad pasivnih pozicija. Najviše se koristi forma konta zbog svoje jasnosti i preglednosti FR preduzeća. Primenom ove forme lakše se prati ispunjenost osnovnih finansijskih pravila. III-1.2.. RASPORED POZICIJA U BS – Prilikom formiranja redosleda navođenja bilansnih pozicija dominirajuće je načelo likvidnosti.To znači da se ulaganja raspoređuju prema stepenu njihove likvidnosti tj. pretvorivosti u gotovinu. Naporedo pozivije pasive (kapital i obaveze) se razvrstavaju prema principu ročnosti (stepenu njihove dospelosti). Pozicije aktive koje će se brže pretvarati u gotovinu imaju veći stepen likvidnosti i obrnuto. A pozicije pasive koje će biti brže isplaćene imaju veći stepen dospelosti i obrnuto. Primena principa likvidnosti uspostavlja se putem 2 pravila: pravilo rastuće likvidnosti u aktivi kome odgovara pravilo rastuće dospelosti u pasivi i pravilo opadajuće likvidnosti u aktivi kojem odgovara pravilo opadajuće dospelosti u pasivi. Prvo pravilo se primenjuje u zemljama kontinentalne Evrope dok je drugo uobičajeno za SAD i zemlje pod uticajem računovodstvenih običaja. Klasifikacija aktive po domaćoj bilansnoj šemi zasnovanaje po principu rastuće likvidnosti što znači: stalna imovina-zalihepotraživanja i gotovina; a pasive po principu rastuće dospelosti: sopstveni kapital-dugoročne obaveze-kratoročne obaveze. Aktiva je podeljena na poslovnu (stalna i obrtna sredstva) i vanposlovnu. Kao i pasiva podeljena na poslovnu (sopstveni i pozajmljeni izvori sredstava) i vanposlovnu.

III-1.3. KARAKTER I SADRŽAJ BILANSNE AKTIVE – Bilansnu aktivu čine sva sredstva sa kojima privredni subjekt punopravno raspolaže u određenom vremenu. Ona je složena i sadrži inventar imovine koji je u vlasništvu preduzeća. Ta sredstva se mogu otuđiti i na drugi način stavljati u promet. Bilansnu aktivu čine i sredstva koja su nabavljena a još nisu plaćena. Bilansna aktiva stiče se unosom od strane osnivača i vlasnika, obligacioni poslovima i sopstvenom akumulacijom. Bilansne pozicije su joj grupisane u srodne grupe.Sa stanovišta funkcionalnog principa aktiva sadrži: poslovna sredstva (osnovna i obrtna), posebna sredstva i poslovna sredstva van funkcije. Bilansna aktiva se često u praksi poistovećuje sa pojmom imovine. Kapital predstavlja razliku imovine i obaveza. Funkcionisanje sredstava u preduzeću se posmatra sa stanovišta kružnog kretanja sredstava (N-R-N) i sredstva koja ispadnu iz funkcije iz kružnog toka, nemaju karakter sredstava već karakter spornih potraživanja. Aktiva nije isto što i sredstva. Aktiva je bilansno-tehnički pojam dok su sredstva ekonomski pojam. Pomoću poslovnih sredstava se izvršava osnovni zadatak preduzeća. Organski sastav sredstva je odnos OS i OBS. U okviru OS razlikujemo OS u upotrebi i u pripremi. U okviru OBS razlikujemo novčana i robna OBS.Aktiva znači obuhvata pored sredstava (realne aktive) i smanjenje sredstava (fiktivnu aktivu tj. sporna potraživanja). III-1.4. KLASIFIKACIJA AKTIVE – Sredstva pomoću kojih preduzeće izvršava svoje zadatke nazivaju se realna aktiva. Ona se dele na poslovna i vanposlovna sredstva. Pomoću poslovnih se izvršava zadatak preduzeća i ona se dele na OS i OBS. OS opredeljuju poslovnu, proizvodnu moć, postepeno se troše i prenose svoju vrednost na nov proizvod. OS se dele na OS u upotrebi i u pripremi. OS u pripremi se nalaze u toku izgradnje i na putu su da postanu OS u upotrebi. OS u upotrebi su složena. Stalna OS se sastoje iz: nematerijalnih ulaganja, OS i dugoročnih finansijskih plasmana. Nematerijlna ulaganja obuhvataju: osnivačka ulaganja, koncesije, licence, patente i prava, avanse u NU, NU u pripremi... OS obuhvataju: osnovno stado, zemljište, šume, opremu, GO, OS u pripremi, inventar, avanse za OS.... Dugoročni fin.plasmani obuhvataju: razna učešća u kapitalu, dugoročne kredite u zemlji i inostranstvu, dugoročne HOV... OBS zajedno sa OS omogućavaju proces reprodukcije i svoju vrednost u celini prenose na nov proizvod ili usluge. OBS su ona sredtva koja se u toku godine obrnu nekoliko puta. U procesu reprodukcije OBS kruže po formuli N-R...P...R1N1. OBS obuhvataju: zalihe (materijal, nedovrš.proizvodnja, GP, roba...), kratkoročna potraživanja, plasmani gotovina i HOV ( žr, blagajna, akreditivi, devizni račun, blagajna iakreditivi). Vanposlovna sredstva su sredstva sa specijalnom namenom i služe za izvršenje posebnih zadataka. Ona nastaju u procesu rada i izdvajaju se na posebne račune i obuhvataju: vanposlovno zemljište, zgrade i ostala vanposlovna sredstva.

III-1.5. BILANSIRANJE GUBITKA – Gubitak se pojavljuje prilikom zatvaranja računa uspeha i to uslučaju kad postoji višak rashoda preko ukupnih prihoda. Prilikom zaključivanja poslovnih knjiga vrši se izravnanje računa uspeha, tada se gubitak prenosi na konto Gubitak tekuće godine i uključuje se u aktivu BS a ne kao odbitna stavka kapitala u pasivi. Gubitak predstavlja izgubljeni kapital. Gubitak se automatski pokriva na teret postojećeg kapitala, što znači da se umanjenje vrednosti investiranog kapitala tretira na bitno drugačiji način od njegovog povećanja. III-1.6. FUNKCIONALNA STRUKTURA BILNSNE AKTIVE – Aktiva je složena i njene pozicije su grupisane u srodne grupe. Klasifikacija bilansnih pozicija je uzvršena sa stanovišta funkcionalnog principa sa kojeg angažovana sredstva stalno menjaju obli prelazeći iz jedne funkcje u drug. Taj prelazak se izražava bilansnim promenama. Aktivu čine OS, OBS i vanposlovna sredtva.OS se obezvređuju i prelaze u OBS, tako obezvređeni deo se prenosi na vrednost proizvoda ili usluga. Zalihe materijala se transformišu u zalihe GP a ona opet u potraživanja da bi se opet pojavile u novčanom obliku. Cilj analize OS i OBS je da se prikažu različite funkcionalne namene sredstava preduzeća, utvrde odtupanja od proseka ili najboljeg u grpaciji, da se rasvetle nepotrebna potraživanja. III-1.7. OBIM I STRUKTURA SREDSTAVA U AKTIVI BILANSA – Obim aktive uslovljen je njenom veličinom i brzinom cirkulacije. Veći poslovni subjekt zahteva veći obim angažovanih sredstava. Obim i struktura angažovanih sredstava u bilansnoj aktivi neposredno zavise od delatnosti poslovnog subjekta. Analizom obima se izvode konstatacije o stanju i dinamici aktive. Na obim i strukturu angažovanih sredstava utiču sledeći faktori: eksterni, organizacioni i primenjena tehnologija. Eksterni faktori deluju preko poslovnog ambijenta u kome se posluje a to su cewna kapitala, opšta profitna stopa i ekonomsko-pravna regulativa. Npr. Firma koja posluje u stabilnoj ekonomiji moći će da rai sa znatno manjim obimom angažovanih sredstava. Organizacioni faktori deluju na obim angažovanih sredstava i posledica su unutrašnjih zahteva i okruženja. Organizacija proizvodnje određuje ritam trošenja zaliha materijala, ritam završavanja GP, obim angažovanja sredstav u obliku proizvodnje u toku. Organizacija transporta i nabavke opredeljuje ang.sredstava u zavisnosti od načina nabavke, uslova skladištenja, veličine narudžbe. Angažovanje sredstva u posl.procesima javlja se kao mera i pokazatelj uspešnosti organizacije. Primenjena tehnologija utiče na visinu i način ang.sredstava tako što ih neposredno uslovljava. Kod nje problem se svodi na poređenje procesa andažovanja sredstva u slučaju kad se upoređuju preduzeća koja proizvodi iste ili slične proizvode.

Tehnologija ima za cilj da obezbedi uslove za minimalno angažovanje sredstava po jedinici kapaciteta. Analizom strukture aktive sagledava se procentualno učešće i dinamika sredstvaa i smanjenje sredstava realne i fiktivne aktive u ukupnoj aktivi. Idealno stanje je kada je aktiva jednaka sredstvima realnoj aktivi. III-1.8. KLASIFIKACIJA AKTIVE SA STANOVIŠTA IMOBILIZACIJA – Aktiva se deli na aktivnu i neaktvnu aktivu. Pod neaktivnom aktivom podrazumevaju se ona sredstva koja su izvan funkcije, koja se ne vrše ili koja nemaju nikakvu funkciju. Kod pozicije neaktiviranih investicija suvišak se javlja u njihovom nepotrebnom zadržavanju u tom obliku. Neaktivirane investicije u celosti su izvan funkcije a svako zadržavanje ang.sredstava u tom obliku dokaz je da su sredstva isključena iz poslovnih procesa. Kod OS problem se svodi na to das e korišćenjem poveća asortiman, rentiranje ili prodaja. Kod svih potraživanja problem imobilizacije se manifestuje kroz zadržavanje aktive u tom obliku duže nego što je normalno. Imobilizacija se veoma često javlja i kod svih oblika zaliha koje stoje duže nego što bi bilo normalno. Razlozi zbog kojih su određena sredstva imobilisana ili van funkcije nalaze se u vršenju određenih funkcija u poslovnim procesima. Kada su u pitanju «investicije u toku» uzrok imobilizacija treba tražiti u načinu realizacije invest.projekata. Kod zaliha materijala spektar uzroka imobilizacije je jako širok. Jedan od uzroka su netačne evidencije o stanju zaliha. Kod «proizvodnje u toku» problemi nastaju u vezi sa kontinuitetom odnosno diskontinuitetom pojedinih procesa i faza. Kod gotovih proizvoda problemi vezani za imobilizaciju su u nesinhronizaciji dinamike proizvodnje i prodaje. Kod trgovačke robe neusklađenost između nabavke, prevoza i prodaje može dovesti do imobilizacije ovih sredstava. Uzroke usporavanja naplate potraživanja treba tražiti u funkcionisanju službe naplate i pravne službe. III-1.9.BILANSIRANJE AVR - vremenska razgraničenja imaju zadatak da doprinesu pravičnoj raspodeli rashoda i prihoda po obračunskim periodima. AVR se javljaju kao sredstvo pomoću kojih se postižu pravilno vremensko opterećenje preduzeća troškovima i na taj način postiže uporedivost izmađu pojedinih perioda. U sastav AVR kao tranzitornih pozicija aktive uključuju se unapred plaćeni troškovi kao što su: unapred plaćeno osiguranje, unapred plaćeni troškovi kirije i zakupine, doprinosi udruženjima, honorari. Leva strana AVR pokazuje koliko je nastalo unapred plaćenih rashoda. Desna strana pokazuje koliko je likvidirano ovih promena, bilo ukalkulisavanje na PVR, bilo prenosom na odgovarajuće vremenske račune. AVR obuhvataju unapred plaćene rashode i obračunate i ne naplaćene prihode. III-1.10.KARAKTER I SADRŽAJ BILANSNE PASIVE – bilansna pasiva izražava izvore iz kojih potiče imovina preduzeća. Pasiva ima za cilj da pokaže kome pripadaju sredsta koja su obuhvaćena u aktivi bilansa.

Pasiva je složena i sadrži različite bilansne pozicije grupisane u srodne grupe. U zavisnosti od namene izvora sredstava pasiva sadrži grupe: izvore osnovnih sredstava, izvore obrtnih sredstava, izvore posebnih sredstava, vanposlovna pasiva i vanbilansna pasiva. Izvori osnovnih sredstava i izvori obrtnih sredstava imaju karakter izvora poslovnih, nasuprot izvorima posebnih sredstava, odnosno vanposlovne pasive.izvori poslovnih sredstava dele se na izvore osnovnih i obrtnih sr. Izvori OS pokazuje koliko preduzeće treba da ima OS, izvori OBS pokazuju koliko treba da ima OBS. Glavne pozicije BS su: trajni kapital (osnovni kapital, emisiona premija, rezerve iz dobitka, neraspoređeni dobitak, revolrizacione rezerve), dugoročna rezervisanja, obaveze (dugoročne i kratkoročne), PVR, poslovna pasiva, vanposlovna pasiva i ukupna pasiva. III-1.11.ANALIZA PASIVE SA VLASNIČKOG ASPEKTA – Sa vlasničkog aspekta razlikujemo sopstvene i tuđe izvore finansiranja. Kod sopstvenog finansiranja finansijer je vlasnik ili suvlsnik. Izvorni finansiranja mogu biti interni i eksterni. Interni izvori formiraju se iz pozitivnog poslovnog rezultata i slobodno raspoloživih NS amortizacije. Eksterni izvori finansiranja obuhvataju razne oblike fin.pomoći, dotacije, regrese. Pojam «sopstvenog» ili trajnog kapitala podrazumeva onaj kapital koji je uložen u datu firmu s ciljem da se ostvari dobit, kao i da učestvuje u raspodeli.»Trajni» znači da je kapital vezan za firmu bez vrem.ograničenja. «Vlasnički» ističe vlasništvo kao osnov investiranja. Sopstveni izvori imaju prednost nad pozajmljenim što je i logično jer predstavljaju vlasništvo preduzeća i njegovo fin.stanje čine sigurnim na duži rok.Tuđa sredstva iako dugorna moraju se vratiti poveriocu. Na odnos tuđih i pozajmljenih izvora utiču: princip likvidnosti, sigurnosti i rentabilnosti. III-1.12.BILANSIRANJE PVR I REZERVISANJE – Bilansna pasiva se razdvaja na 2 dela: sopstvenu i pozajmljenu. Postoje delovi pasive koji nisu ni sopstveni ni tuđi izvori kao što je slučaj sa PVR i rezervisanjima svih vrsta. PVR predstavljaju anticipiranu obavezu poslovnog subjekta. Radi se o unapred naplaćenim prihodima (prihodi od kirija i zakupnina, od kamate i usluga). Smisao anticipirane pasive je u kompletiranju rashoda. BU je opterećen svim vrednostima koje se javljaju kao pozicije vremenskih razgraničenja i rezervisanja. PVR se kao tranzitna obaveza uvek javljaju kao odnos prema BU. Obeležje PVR je da izraze obavezu prethodnog perioda prema sledećem za neplaćene rashode i unapred naplaćene prihode kao i da izraze deo obračunskih troškova koji prevazilaze stvarne. Znači PVR obuhvataju unapred naplaćene prihode (stvarno nastale) i obračunate a neplaćene rashode. III-1.13.OCENA KVALITETA BILANSNE PASIVE – Bilansna pasiva se sastoji u uspostavljanju odnosa i između angažovanog sopstvenog i

pozajmljenog kapitala. Ako je zaduženost veća preduzeće je nesigurnije i loš je finansijski partner. Mudrost vođenja posl.finansija nije u tome da firma bude nezadužena nego da ima fin.konstrukciju koja održava likvidnost i solventnost i ostvaruje profit na upotrebi tuđeg kapitala. Ako se umanjuje vrednost aktive, umanjuje se i neto imovina kao što bi se umanjila u slučaju povećanja obaveza, i u slučaju gubitka. Vrednost kapitala se redukuje za visinu gubitka, neposredno i u idealnoj istoj visini. III-2.ANALIZE BILANSA III-2.1.POJAM I FORMA PRIKAZIVANJA BILANSA USPEHA - BU predstavlja fin.izveštah u kome su prikazani P i R za određeni vremenski period na osnovu kojih se utvrđuje FR koji može biti pozitivan ili negativan. BU može biti prikazan u formi liste i formi konta. Direktivom Saveta EU koriste se obe forme. BU u formi liste iskazuje P, R, pa FR i omogućava segmentiranje FR. BU u formi liste je nejasniji od BU u formi konta. BU u formi konta na levoj strani prikazuje rashode i dobitak a na desnoj prihode i gubitak. BU se izravnava kao konto zaključka računa uspeha kada se FR uključuje i u BS u zavisnosti od toga da li je (+) ili (-). Ova forma BU je pregldnija. BU prdstavlja izdvojeni deo BS čiji je zadatak da obračuna sve P i R i iskaže FR. III-2.2.SADRŽAJ BILANSA USPEHA NA OSNOVU VAŽEĆIH PROCESA – BU se sastoji iz P i R, rezultata koji se iskazuje kao dobitak,ili kao gubitak. Rashodima se smatraju poslovni R, R finansiranja, neposlovni i vanredni R. Poslovni (troškovi): R materijala i robe i drugi poslovni rashodi (prozv.usluga, goriva i enrgije, amortizacije, nematerijalni, porezi i doprinosi, bruto zarade...). Rashodi finansiranja čine: kamate, negativne kursne razlike, smanjenje vr.dugoroč.fin. ulaganja i drugi. Neposlovne i vanredne čine: gubici od prodaje HOV i učešća, materijala, rashodi iz ranijih godina, manjkovi, otpisi OBS, vanredni rashodi i drugi. Prihodi obuhvataju: poslovne, P finansiranja, neposlovne i vanredne. Poslovni su: prihodi od prodaje robe, proizvoda i usluga; prihodi od dotacija, regresa, kompenzacija, povraćaja dažbina, P od doprinosa i članarina i dr. Fin.prihodi: prihodi od kamata, realiz.kursnih razlika i dividendi i ostali. Neposlovne i vanredne prihode čine: dobici od prodaje OS i nemater.ulaganja, dugoročnih HOV i učešća, prodaje materijala, prihodi iz ranijih godina, viškovi, prihodi od smanjenja obaveza... III-2.3.ANALIZA RASHODA BILANSA USPEHA – Rashodi predstavljaju sve izdatke u poslovanju preduzeća i dele se na poslovne, finansijske i vanredne. Pojam rashoda je širi od pojma troškova za kategoriju vanrednih rashoda. Elementi rashodne strane BU baziraju se na preuzimanju vrednosti iz BS po onim vrednostima po kojima se one tamo bilansiraju. Preuzimanje vrednosti iz BS vrši se smanjnjenjem

vrednosti neke realne imovine ili formiranjem neke obaveze. Prvi slučaj se koristi kada su u pitanju materijalni utrošci gde se ubraja trošenje OS i zaliha materijala a drugi kada se radi o uslugama, tj. nematerijalnim utrošcima. BU prima elemente BS onakve kakvi su bez obzira na to da li oni stvarno treba takvi da budu. Troškovi se iskazuju u BU bez obzira da li su uslovljeni odvijanjem bilo kakvih procesa u preduzeću. Dovoljno je samo da su nastali. Analiza rashoda vrši se sa stanovišta njihovog obima i strukture. Rast stope učešća R u ukupnom P znak je pada, a smanjenje znak povećanja eknomičnosti poslovanja preduzeća. Analiza strulture mora da pokaže učešće pojednih vrsta rashosa u ukupnim rashodima. III-2.4.ANALIZA PRIHODA BILANSA USPEHA – Kod prihodne strane BU važno je da se vrednosni iskazi ucinu stvarnim i iskažu po segmentima i nosiocima troškova odnosno prihoda i to u visini koja je stvarno dokumentovvana. Pri analizi BU posebna pažnja se posvećuje analizi strukture prihoda. Faktori koji opredeljuju visinu i trend dinamike promene poslovnog prihoda su količine proizvoda i usluga i prodajne cene. Značajni faktor formiranja posl.prihoda su cene proizvoda, koje se mogu formirati na tržištu i u knjigovodstvu. Analiza strukture posl.prihoda svodi se na anlizu njihovih vrsta na nivou celog preduzeća i na nivou organizacionih celina i po grupama proizvoda. Posebna pažnja se posvećuje odbitnim stavkama od ostvarenih prihoda kao što su : bonifikacije, kasa skonto, rabati, reklamacije, razni popusti, besplatne srvisne usluge i garancijski rokovi. III-2.5.ANALIZA REZULTATA POSLOVANJA – Određivanje rezultata zavisi od cilja poslovanja preduzeća i od faktora koji determinišu njegov nivo. Primarni cilj poslovanja preduzeća je da maksimizira profit u korist vlasnika kapitala, prema klasičnom shvatanju. Prema teroiji poslovne firme, primarni cilj finansijskog upravljanja je maksimiziranje rentabilnosti poslovnih ulaganja. Rezultat se posmatra sa aspekta vremena, prostora, porekla i karaktera. Sa aspekta vremena u teoriji razlikujemo totalni i periodični rezultat preduzeća. Totalni rezultat se odnosi na ukupni vek preduzeća i sastavlja se na kraju poslovnog života preduzeća. Periodčni se odnosi na pojedine poslovne periode (tromesečja, polugodišta). Sa prostornog aspekta rezultat se može odnositi na preduzeće u celini ili na njegove org.delove. Na nivou preduzeća pokazuje zbirni rezultat a na nivou org.delova formira se na osnovu eksterne i interne realizacije. Prema poreklu može biti pslvni, finansijski i vanredni. Poslovni potiče iz osnove delatnosti preduzeća. Finansijski iz finansijskih transakcija sa okruženjem a vanredni je uslovljen vanrednim okolnostima preduzeća. Prema karakteru može biti uporediv i neuporediv, realizovan i nerealizovan, naplaćen i nenaplaćen, pozitivan i negativan. Neuporediv pod uticajem eksternih a uporediv pod uticajem internih faktora.

III-2.6.RASPODELA FINANSIJSKOG REZULTATA – Raspodela FR vrši se dvostepeno: u prvoj fazi utvrđuje se deo koji uzima država u obliku dažbina i deo koji ostaje preduzeću na raspolaganju. Država je partner u raspodeli koja može da propiše koji deo uzim. Preduzeću ostaje onaj deo profita koji dobije u raspodeli sa državom, neto dobit. Preostali deo neto dobiti se raspoređuje na: deo na ime dividende, deo na ime učešća zaposlenih, deo na ime jačanja fondova preduzeća, deo na ime ostalih namena i deo koji je privremeno neraspoređen. Deo koji ostaje u firmi jača njene fondove i povećava vrednost njenih akcija, drugi deo se isplaćuje investitorima, zaposlenima...Ukoliko se kao rezultat utvrdi gunitak, vrši se njegovo pokriće na teret kapitala. III-2.7.POSLEDICE NEREGULARNOSTI FIN.REZULTATA – Svaka greska koja se pojavi pri utvrđivanju FR utiče na neku od pozicija BS. Ako se u BU umanje R koji terete prihod, FR će biti nerealno veći.Ukoliko se R u tekućem periodu nerealno uvećaju, FR će biti veći. Tada se na zalihama zadržava manja vrednost troškova ili su obaveze veće što ulazi u naredni obračunski period. Znači da će FR nerealno umanjen u jednom biti uvećan u narednom obračunskom periodu. Ako su prihodi iskazani nerealno više znači da će potraživanje od kupaca po osnovu prodaje biti fiktivno uvećano. III-2.8.METODE OBRAČUNAVANJA USPEHA – Obračunavanje FR vrši se suprostavljanjem prihoda i rashoda.Proizvedene i prodate količine koje se ne podudaraju dovode se u skladu pomiću sledećih metoda bilansiranja rezultata: metoda ukupnih troškova i metoda prodatih troškova. III-2.8.1.METODE UKUPNIH TROŠKOVA – zasnovan je na stavu da kriterijum za povezivanje sa prihodima predstavljaju ukupni troškovi perioda. Kao kriterijum za obračun uspeha uzima se ostvarena proizvodnja. Poslovni rezultat se utvrđuje suočavanjem svih R obračunskog perioda i svih učinaka istog perioda.U BU po ovoj metodi na strani rashoda nalaze se ukupni rashodi a na strani prihoda ukupni prihodi ostvareni u toku perioda. Problem nastaje kada se prodaja i proizvodnja u istom periodu ne podudaraju. Zato je potrebno iskazivanje i promene stanja zaliha učinaka. Uključivanje promene stanja zaliha u prihode može se shvatiti i kao ondirektna korekcija ukupnih rashoda perioda, čime se oni svode na rashode prodatih učinaka. Ova metoda je pogodna za: ekonomske analize rentabiliteta preduzeća, većih grupacija preduzeća, za poređenje između preduzeća; za izračunavanje statističkih agregata. Obezbeđuje laku internu i eksternu kontrolu.

III-2.8.2.METODA PRODATIH TROŠKOVA – Prema ovoj metodi uspeh obračunskog perioda utvrđuje se suprostavljanjem prihoda od prodaje proizvoda sa troškovima prodatih proizvoda.Troškovi prodatih proizvoda nazivaju se još i puna CK prodatih proizvoda i čine je proizvodna CK prodatih proizvoda i poslovni troškovi perioda koji se u fazi prodaje vezuju za prodate proizvode. Po ovoj metodi sadržinu BU u poslovnom delu čine: prihodi od prodaje proizvoda i troškovi prodatih proizvoda tako da u BU nisu potrebne korekcije na strani prihoda za promenu zaliha. Rashodi se raščlanjavaju prema funkcijama (proizvodnje, administracije, upravljanja i prodaje). Za satavljanje računa uspeha po ovoj metodi jedini vanknjigovodstveni podatak je vrednost zaliha nedovršene proizvodnje i GP na kraju obračunskog perioda. Ova metoda zahteva sistemsko praćenje poslovnog procesa po funkcijama. Prednost nje je u jasnijem iskazivanju strukture troškova po funkcijama i njihovom stepenastom pokrću prihodima iz čega proizilazi više slojeva rezultata ( bruto marža na prodaji, dobitak iz poslovanja, ukupan dobitak pre oporezivanja i dobitak za raspodelu). Slaba strana joj je što se rashodi u računu uspeha ne mogu direktno izvlačiti iz finansijskog knjigovodstva. Ovaj metod se koristi za interne potrebe menadžmenta dok je eksterno izveštavanje karakterističan metod ukupnih troškova. III-2.9.RAŠČLANJAVANJE U RAČUNU USPEHA – Suština raščlanjavanja u računu uspeha je u segmentiranju ukupnog rezultata prema unapred izabranim kriterijumima. Polaznu osnovu čini princip potpunosti iz kog proizilazi zahtev iskazivanja ukupnog uspeha. Iskazivanje ukupnog rezultata pretpostavlja obuhvatanje na strani prihoda svih vrsta prihoda a na strani rashoda obuhvatanje svih vrsta rshoda. Kriterijum kontrole podrazumeva raščlanjavanje elemenata uspeha (P i R) prema odabranim područjima.Ukupan uspeh treba se podeliti na poslovni i neutralni. Povećanje iskazne moći računa uspeha doprinosi dublje horizontalno i vertiikalno raščlanjavanje ukupnog uspeha.Dublje horizontalno znači podelu poslovnog uspeha na: uspeh iz nabavke, proizvodnje i prodaje. Kad je u pitanju vertikalno raščlanjavanje govorimo o podeli poslovnog uspeha po proizvodima, grupama proizvoda, po tržištima ili kanalima prodaje. III-2.10.IZGRADNJA RAČUNA USPEHA – Polazna osnova izgradnje računa uspeha je izbor metode njegovog obračuna: metoda ukupnih troškova ili metoda prodatih troškova. Ovaj izbor se vrši zbog opredeljivanja forme u kojoj se račun prikazuje, zatim način uključivanja i raščlanjivanja pozicija P i R. III-2.10.1.RAČUN USPEHA PO METODI UKUPNIH TROŠKOVA – Račun uspeha po ovoj metodi podrazumeva: izbor forme prikazivanja, i izbor varijante metode ukupnih troškova. Koriste se i forma konta i forma liste. Forma konta omogućava automatsko dobijanje bilansa

uspeha kao nus proizvod zaključivanja knjiga. Metoda ukupnih troškova ima 2 varijante: metodu punih ukupnih troškova i metoda nepotpunih ukupnih troškova. Kod prve varijante skontirana potrošnja materijala se ne pojavljuje na strani rashoda nego se iskazuje PS zaliha, ukupna nabavka perioda i korekcija zaliha na kraju godine. Zbog toga strana rashoda pokazuje bruto kretanje nabavke. Na strani prihoda se pojavljuje korekcija zaliha nedovršene proizvodnje i GP. Kod druge varijante strana rshoda ne pokazuje bruto nabavku materijala ali sa korekcijom zaliha nego samo skontiranu potrošnju materijala. Izbor forme i varijante metoda zahteva rščlanjavanje P i R po unapred odabranim zahtevima i isticanje zahtevnih slojeva rezultata.Bitno je da se u okviru računa uspeha jasno odvoje sve tri grupe P i R (poslovne, finansijski i vanredni). III-2.10.2.RAČUN USPEHA PO METODI PRODATIH TROŠKOVA – satavlja se uglavnom u fomi liste. Opšte pravilo je isticanje tri grupe P i R iz kojih proizilaze 3 grupe rezultata (poslovni, finansijski i vanredni). Razlike koje se pojavljuju po zemljama uslovljene su načinom prikazivanja troškova, načinom raščlanjavanja finansijskih P i R i načinom segmentiranja rezultata. U Nemačkoj sporna tačka ovog metoda je cen akoštanja prodatih učinaka. Varijacije u pogledu visine CK su ograničene unapred fiksiranom obavezom izdvojenog iskazivanja R od strane šeme računa uspeha (npr.kamate). U SAD CK prodatih učinaka izvlači se iz PS zaliha GP, ostvarene proizvodnje i krajnjih zaliha. Sadržina je pojednostavljena jer u sastav CK uključuju se samo glavni troškovi proizvodnje. Ostavreni rezultat je podeljen u 4 sloja: bruto rezultat na prodaji, poslovni rezultat, rezultat pre oporezivanja i neto rezultat poslovne godine. III-2.10.3.JUGOSLOVENSKI RAČUN USPEHA – sastavljen je u formi konta zbog čega nema segmentiranja FR. R i P su raščlanjeni po kriterijumu vrsta gde se da je korišćena metoda ukupnih troškova. Glavne karakteristike BU su: obuhvata podatke prethodne i tekuće godine; sastavlja se u formi liste što ima prednost kod raščlanjavanja ukupnog rezultata; zasnovan je na metodu ukupnih troškova; jasno su istaknuti podbilansi (R, P i FR) poslovnih, finansijskih i vanrednih; iskazuje dobitak i gubitak pre i posle oporezivanja i poreze i doprinose iz dobitka; prihodi od prodaje u zemlji su odvojeni od prihoda prodaje u inostranstvu. III-3.ANEKS – Aneks je treći sastavni deo godišnjeg zaključka. Aneks sa svojim kvalitetnim informacijama doprinosi tumačenju i proširenju podataka prva 2 računska instrumenta. Ima ključnu ulogu u dobijanju informacija iz godišnjek zaključka pošto otklanja nedostatke bilansa i računa dobitka i gubitka. Dodeljuju mu se funkcije: interpretacije, korekcije, rasterećenja i dopune. Aneks je u našoj zemlji formalizovan i

sastavlja se na obrascu kako je to propisano posebnim aktom. Sastavljaju ga preduzeća i podnose u sastavu pojedinačnih polugodišnjih i godišnjih računa. Aneks sadrži sledeće podatke: odstupanja od pravila procenjivanja sa razlozima tih odstupanja, o korišćenju metoda procenjivanja, o razlozima promena metoda procenjivanja, o uključivanju kmata u cenu investicija u toku izgradnje, zaliha ned.prozvodnje i GP, o korišćenjima načina revalorizacije, o efektima revalorizacije, o potraživanjima i obavezama u stranoj valuti, o potraživanjima i obavezama, o amortizaciji, o promeni stalne imovine, o posebnim podacima. IV-1.POJAM I SUŠTINA LATENTNIH REZERVI - Latentne rezerve i skriveni gubitci predstavljaju deo sopstvenog kapitala, koji u biznisu nije prikazan, ali čije postojanje se nazire. Problem letentnih rezervi i skrivenih gubitaka javio se u vezi sa procenjivanjem. Latentne rezerve i skriveni gubitci se javljaju kao razlika između stvarnog i inventarnog bilansa. Latentne rezerve su rezerve koje postoje ali se ne vide. One nastaju bilo potcenjivanjem aktive, bilo precenjivanjem pasive. Skriveni dobitak može nastati i po cenu da preduzeće pokaže pojavni gubitak, ili da taj gubitak poveća. Skriveni gubitak ili umanjuje pojavni dobitak,ili povećava pojavni gubitak, ili čak pretvara pojavni dobitak u gubitak. Precenjivanjem pasive došlo je do toga da se pojavni dobitak pretvori u pojavni gubitak, što je imalo za posledicu stvaranje latentne rezerve. O latentnoj rezervi se može razgovarati samo ako je stvaranje rezerve bilo neosnovano, a ako zaista postoji verovatnoća gubitka na sumnjivom potraživanju u predviđenom iznosu, onda nema ni latentnih rezervi. Latentne rezerve se mogu stvoriti i kada se izvesna obaveza u stranoj valuti preceni sa obrazloženjem da se očekuje porast kurseva te valute. Za ustanovljenje latentnih rezervi potrebno je da se pored iskaza za javnost prasolaže i jednim drugim bilansom koji nije dostupan javnosti – stvarnim bilansom. Bez tog upoređivanja nema ni bilansa koji bi mogao da iskaže skriveni dobitak i gubitak. IV-2.VRSTE LATENTNIH REZERVI - Prema kriterijumu nastanka razlikuju se: 1. prinudne latentne rezerve - nastaju automatski, primenom obaveynih yakonskih propisa o procenjivanju i na njih nema uticaja lice koje bilansira, a u tom slučaju latentne rezeve se najčešće pojavljuju kao razlika između nabavnih vrednosti i zakonski dopustivih najviših vrednosti. Latentne rezerve, uslovljene zakonskonskom prinudom, pojavljuju se u slučaju porasta cena, usled zabrane aktiviranja imaterijalnih vrednosti koje nisu kupljene; 2. procenjene latentne rezerve prema pravu izbora – pojavljuju se usled postojanja prava izbora između različitih zakonski dopuštenih vrednosti ili usled stvarne procene, u slučajevima kada to prilike zahtevaju. Postoje dve vrste latentnih rezervi: latentne rezerve po pravu izbora i latentne rezerve zasnovane na oceni; 3. latentne rezerve po slobodnoj volji –

pojavljuju se u svim onim slučajevima kada se vrednost koja odgovara propisima o procenjivanju ili načelima urednog knjigovodstva samovoljno potcenjuje. Sve latentne rezerve koje imaju privremeni karakter mogu se rasturiti ili osloboditi pre likvidacije preduzeća. Njihovo rasturanje može da bude postepeno, odjednom, namerno ili nenamerno. IV-3.SKRIVENI GUBICI - Oni nastaju precenjvanjem aktive ili potcenjivanjem pasive. Gubitak se nalazi u aktivi i ako on treba da postane skriven, onda je potrebno da ostale pozicije aktive asorbuju jedan njegov deo. Svako precenjivanje aktive ima kao posledicu skrivanje gubitka. Iznos pasive i aktive mora biti jednak, ako se putem potcenjivanja pojedinih pozicija smanji pasiva, to će izazvati i smanjenje aktive, odnosno smanjenje onog dela aktive koji predstavlja gubitak. Pojava skrivenog gubitka može da ima za posledicu ne samo da smanji postojeći gubitak, nego i da ga pretvori u pojavni dobitak. Skrivanje gubitka nemora nastati samo u slučaju ako se želi ukloniti iz bilansa pojavi gubitak, već svako nerealno povećanje pojavnog dobitka ima za posledicu skrivanje gubitka. IV-4.STVARNI ZNAČAJ SKRIVANJA DOBITAKA I GUBITAKA - Ako latentne rezerve i skriveni gubici stvarno ne menjaju finansijsku situaciju preduzeća, to ne znači da one ne mogu uticati na poslovanje preduzeća i na taj način izazvati izmenu u finansijskoj situaciji. latentne rezerve odnosno skriveni gubici moraju najkasnije prilikom likvidacije doći do izražaja, što ukazuje na njihov tranzitorni efekat. Kada preduzeće ne bi rečunalo sa tim da kasnije objektivira stvorenu latentu rezervu, ono je nikad ne bi stvaralo, a kada preduzeće ne bi računalo da će kasnije pokriti skriveni gubitak, ono ga nikad nebi stvaralo. to je uzrok zbog čega pojedina preduzeća vode politiku skrivenih rezervi, odnosno skrivenih gubitaka. U razvijenim zemljama vode politiku latentmih rezervi iz više razloga, prvi je pitanje poreza. Nije isključeno da skrivanje dobitka ima za posledicu pripremanje eventualnih malverzacija. i pojava latentnih rezervi je često motivisana berzanskim spekulacijama. Preduzeće kroz niz godina smanjuje svoj dobitak i na taj način stvara latentne rezerve. Zbog toga ono ne plaća nikakve dividende. Na berzi dolazi do pada kurseva njegovih akcija, tada se kupuju akcije na berzi po niskom kursu. Slični su motivi i kod skrivanja gubitka, on se skriva zbog poreza. Skrivanje gubitka u kapitalizmu može da bude motivisano i berzanskim špekulacijama. Preduzeće loše stoji, pokazuje gubitke, ali ono pomoću skrivenih gubitaka ne samo da ne iskazuje gubitke, već prikazuje čak i dobitak koji se deli akcionarima, tada akcije na berzi dobro stoje. V OSNOVNI ZAHTEVI REALNOSTI I ISPRAVNOSTI BILANSA Realnost bilansa je elementarna i polazna pretpostavka na kojoj se zasniva dalji tok analize. Osnovni bilansni zahtevi realnosti i ispravnosti

obuhvataju u principu problematiku procenjivanja bilansnih pozicija (sastoji se u primeni određenih cena na odgovarajuće materijalne i ostale poslovno-ekonomske veličine preduzeća) i ispravnosti bilansa. V-1.PROBLEM PROCENJIVANJA BILANSNIH POZICIJA - Ono je veoma važno, jer od tačnosti i preciznosti procenjivanja, zavisi dobijanje istinitog, realnog i ispravnog bilansa, i to bilansa uspeha i stanja. Posledica netačnog, nepreciznog procenjivanja, dolazi do pojava skrivenog finansijskog rezultata, neistinog bilansa. Netačno procenjivanje, ukoliko je nastalo kao posledica određene namene u lukretivne svrhe, jeste krivična radnja. Ako je nastalo kao posledica samo nepreciznog procenjivanja, iako je namera bila da se što tačnije proceni, tada nije upitanju krivična radnja. V-1.1.NEKOLIKO MIŠLJENJA I PRINCIPIMA I METODAMA PROCENJIVANJA - Ima više metoda procenjivanja, više cena, koje se primenjuju pri procenjivanju, i prema mišljenju nekih autora, to su uglavnom sledeće: procenjivanje bilansnih pozicija po principu nabavne cene, korekture principa nabavne cene, dnevne cene, funkcionalne i likvidacione cene. Za princip nabavne cene se navodi da je jedan od najstarijih principa za procenjivanje i da se zasniva na pretpostavci da preduzeće obično nabavljaju robu po nižoj ceni nego što je prodaje, odnosno da preduzeće uvek ima cenu koštanja nižu od prodajne cene. on ima elemente principa opreznosti koje se izražavaju u latentnim rezervama. Korektura principa nabavne cene, nastale su kao težnja za otklanjanje nedostataka principa nabavne cene: princip niže cene ( polazi se od predpostavke da dnevna cena može biti niža od nabavne, uzim se ona koja je niža), princip braće Kroaze (iskazivanje razlike između nabavne i dnevne cene vrši se u obliku potencijalnog gubitka), princip Dimaršej ( potencijalni dobitak, odnosno gubitak koriguje troškovima od momenta procenjivanja do momenta prodaje),princip prva ulazna=prvoj izlaznoj i poslednja ulazna=prvoj izlaznoj, princip koeficijenta i srednje cene. Po principu dnevne cene sve pozicije u bilansu treba procenjivati po današnjoj, dnevnoj ceni da bi se dobila jedna trenutna slika o stanju preduzeća. Princip funkcionalne cene polazi od stanovišta, da su pojedinioblici sredstava vezani za određene zadatke preduzeća, i da ih u toj zavisnosti treba i procenjivati, te je naročiti interesantna ova cena za osnovna sredstva. Likvidaciona cena dolazi u momentu prestanka aktivnosti preduzeća, kad se procenjivanje pojedinih delova sredstava vrši sa tog stanovišta, u cilju pretvaranja u novčana sredstva, a radi izmirenja obaveza. Metoda procenjivanja bilansnih pozicija toretski i praktično svodi se na procenjivanje po nabavnoj i dnevnoj ceni i njihovim varijantama V-1.2.PROCENJIVANJE PO NABAVNOJ CENI - Proceniti osnovna, vanposlovna i obrtna sredstva po nabavnoj ceni znači proceniti po kojoj

su nabavljane, odnosno po toj ceni se i evidentiraju u preduzeću. Kada su u pitanju sirovine i sitan inventar, ambalaža evidencija se vrši po nabavnoj ceni. Kod gotovih proizvoda, poluproizvoda, delovi i nedovršena proizvodnja procenjivanje se vrši po vrednosti ukupnih poslovnih troškova i varijantama, koje se u ovim slučajevima izjednačuju sa nabavnom cenom. Zalihe robe se takođe mogu procenjivati po nabavnoj ceni. Nestabilnost cena, dovodi do nepovoljnih posledica u pogledu procenjivanja, što izaziva sumnju u tačnost procenjivanja po nabavnoj ceni, jer se nabavne cene stalno menjaju, bilo da rastu ili opadaju. U toj situacijise pribegava umanjenju fluktucije cena, to znači da se pribegava procenjivanju po metodama, koje se osnivaju na principu nabavne cene, zato imaju karakter varijanti nabavne cene. To su metode: FIFO (prva ulazna=prvoj izlaznoj nabavnoj ceni), LIFO (poslednja ulazna=prvoj izlaznoj nabavnoj ceni), HIFO (najviša ulazna=prvoj izlaznoj nabavnoj ceni), po metodi prosečne nabavne cene i koeficijenta za revalorizaciju. Ovi principi procenjivanja su varijante nabavne cene, koje dolaze u obzir kada nabavne cene pokazuju karakter promenljivosti. V-1.2.1.METODA FIFO - Ona se sastoji u tome što materijal nabavljen po jednoj ceni, predstavlja prvu cenu za obračun troškova materijala, sve dok se ne iscrpe poslednje zalihe po ovoj ceni. Prva cena po kojoj ulazi materijal je prva cena po kojoj izlazi. Zalihe materijala će biti procenjene po docnijim nabavnim cenama, koje se udaljavaju od dnevne cene. Procenjivanje po ovojmetodi je povoljnije za procenjivanje zaliha meterijala, nego za procenjivanje troškova materijala. Ovaj princip polazi od postavke: materijal nabavljen po jednoj ceni odlazi u proizvodju po ceni po kojoj je nabavljen, sve dok se time ne iscrpe zalihe, tek posle dolazi do rashodovanja po ceni druge nabavke. V-1.2.2.METODA LIFO - Ona se sastoji u tome što se procenjivanje troškova materijala vrši po poslednjim a zaliha po ranijim nabavnim cenama. Poslednja cena po kojoj materijal ulazi u magacin je prva cena po kojoj materijal izlazi iz magacina u proizvodnju. Ovaj metod je povoljniji za procenjivanje troškova materijala nego za procenjivanje zaliha materijala. V-1.2.3.METODA HIFO - Ona se sastoji u tome što se obračun troškova materijala obračunava po najvišoj ulaznoj nabavnoj ceni, najveća cena materijala je prva cena utroška materijala, tek nakon iscrpljene količine po toj ceni, sledi obračun po prvoj nižoj. Ukoliko cene pokazuju tendenciju porasta, povoljnije je procenjivanje sa stanovišta obračuna troškova materijala, jer zalihe materijala se procenjuju po najnižim nabavnim cenama, a obračun troškova materijala po najvišim nabavnim cenama, koje se više približavaju dnevnim.

V-1.2.4.METODA PROSEČNE NABAVNE CENE - Sastoji se u primeni prosečnih nabavnih cena na sirovine, materijal, sitan inventar, ambalažu kao i robu, ukoliko se vodi po nabavnim cenama. Utvrđivanje proseka nabavnih cena vrši se izračunavanjem prosečne vrednosti na više načina, njjednostavniji je aritmetička sredina, odnosno ponderisana. Ona može da se čini posle nabavke (znači da se sa svakom nabavkom, ukoliko se nabavne cene menjaju, menja i prosečna nabavna cena), na kraju meseca, tromesečja i na kraju godine. Različita je ocena procenjivanje po prosečnoj nabavnoj ceni, u zavisnosti od tendencije kretanja cena. Ako cene pokazuju tendenciju porasta, tada su zalihe podcenjene, što izaziva pojavu skrivenog dobitka. Troškovi su takođe podcenjeni, što izaziva pojavu skrivenog gubitka. Ako cene pokazuju tendencijubpada, tada su zalihe precenjene, što izaziva pojavu skrivenog gubitka, troškovi su precenjeni i izaziva pojavu skrivenog gubitka. V-1.2.5.METODA KOEFICIJENATA REVALORIZACIJU - Se sastoji u usaglašavanju nabavne cene i dnevne cene, primenom određenih koeficijenta na nabavnu cenu. Primenjuje se kod osnovnih sredstava, jer ona najduže traju, te na njih najjčešće utiče nestabilnost cena. Po važećem Zakonu o računovodstvu predviđena je revalorizacija sredstava i izvora sredstava na kraju svakog obračunskog perioda, u cilju usklađivanja sa devnim, tržišnim cenama radi održavanja realne vrednosti. Odredbe o revalorizaciji obavezne su za sva preduzeća, ali uz izvesne fakultativnosti u pogledu obuhvatnosti revalorizacije. V-1.3.i 1.4.PROCENJIVANJE PO DNEVNOJ I NIŽOJ CENI Procenjivanje određene vrste sredstava po dnevnoj ceni znači proceniti ih po tržišnoj ceni na određen dan. Polazna osnova za ovo je težnja da bilans stanja kao trenutna slika treba da odrazi stvarno finansijsko stanje na određen dan, naročito je značajno sa stanovišta eksternih anliza poslovanja. Prednost dnevne cene je što se može lako kontrolisati i utvrditi. Može se i veštački delovati na porast cena krajem godine. Kao posledica takve situacije primenjuju se prosečne dnevne cene, bilo mesečne ili šestomesečne.Procenjivanje po dnevnoj ceni znači primenu tržišnih cena na određenidan, bez obzira da li su ove niže ili više od nabavnih cena koštanja – ukupnih poslovnih troškova. Ono se sprovodi na taj način što se određena sredstva procene po dnevnoj ceni, a razlika između nabavne i dnevne, direktno utiče na finansijski rezultat. Princip dnevne cene u praksi se može javiti u više oblika: princ. nab. cene znači dnevne kursne liste, princip prinove nabavke, princip reprodukcione cene, rente cene. Znači procenjivati ih po nižoj ceni između nabavne i dnevne. Procena na ovaj način ima još više elemenata opreznosti, od procenjivanja bilo po nabavnoj ili dnevnoj ceni. Pri procenjivanju ponabavnoj ceni polazi

se od pretpostavke da je nabavna cena niža od dnevne dok se kod procenjivanja po nižoj ceni polazi od toga da i dnevna može biti niža od nabavne. Uslov za primenu ove metode je postojanje obe cene. II DEO PRIMENJENA ANALIZA POSLOVANJA = sastoji se u primeni osnovnih saznanja o bilansu i analizi, u analiziranju poslovanja preduzeca. Predmet posmatranja je poslovanje privrednih preduzeca.Sa stanovista sredstava-kao uslova rada i dobitka, kao rezultata rada i poslovanja.Sa stanovista angazovanja sred.-analizira se obim i struktura sred,fin.situacija, likvidnost poslovanja, fin.rezultat i rentabilnost.Sa stanovista svrsishodnog trosenja rada-proizvodnja sa osnovnim uticajnim faktorima-rad, sred.za rad, predmeti rada, nabavka,prodaja, troskovi i ekonomicnost poslovanja.Osnovni problem kroz koji se iscrpljuje primenjena analiza poslovanja su:finansijska analiza i analiza osn.poslovnih f-ja. 1.FINANSIJSKA ANALIZA = cilj je usmeren na saznanje o efikasnosti i uspesnosti rada finansijske funkcije. Ona prozima sve osnovne f-je: kadrovsku, nabavnu, proizvodnu i investicionu. Zadatak fin.f-je je da pribavlja i angazuje novcana sredstva za potrebe svih faza poslovanja, uz svrsishodno upravljanje njima i teznju vracanja uvecanih sredstava, ostvarivanjem pozitivnog fin.rezultata-dobitka. Fin.analiza je u stvari , analiza bilansa stanja, bilansa novcanih tokova i bilansa uspeha, razmatranjem ostvarenih i projektovanih bilansa. 1.1.ANALIZA FIN.SITUACIJE = Osnovni zadatak upravljanja finansijama svodi se na obezbedjenje neprekidnog i neometanog optimalnog finansiranja reprodukcije.U osnovi odrzavanja fin.ravnoteze nalaze se 2 zahteva: 1)zahtev za maximalnom rentabilnoscu(interni), 2)zahtev za optimalnom likvidnoscu (externi) Zadatak odrzavanja fin.ravnoteze ima 2 podrucja: 1]Strukturalnoorganizacionog karaktera, obuhvata poslove:pribavljanje i ulaganje dugorocno vezanog kapitala, koji vodi poreklo iz ostavrenog dobitka, ili je pribavljen na trzistu kapitala, kao i ostale fin.mere nevezane za pribavljanje kapitala, usled poslovnih dogadjaja koji nisu u vezi sa redovnim poslovanjem.2]Dinamicko-dispoziciono podrucje, obuhvata poslove: pribavljanje i ulaganje kratkorocnog vezanog kapitala koriscenjem trzista novca, uz stalno osmatranje likvidnosti. Upoznavanjem uzroka loseg fin.polozaja, moguce je preduzeti adekvatne mere koje bi mogle dovesti do ozdravljenja fin.situacije.Analiza fin.situac., sastoji se u oceni problema finansiranja, u cilju efikasnijeg ostvarivanja kontinuiranog finansiranja uz regularno razresavanje duznicko-poverilackih odnosa, sto neprekidno deluje na likvidnost, solventnost i rentabilnost poslovanja.Analiza fin.situacije sa stanovista odnosa finansija, structure i izvora sredstava, dobija se na

osnovu bilansa stanja.Konkretna analiza i ocean odnosa finansiranja , dobija se uporedjenjem odredjenih grupa active i pasive.U svakom slucaju, za svaki odredjeni odnos sredstava i izvora sredstava, teznja je uspostavljanje odgovarajuce fin.ravnoteze, do koje se moze doci neposrednim ili posrednim putem. 2.RACIO ANALIZA FIN.IZVEŠTAJA = Analiza fin.situac.preduzeca moze se vrsiti pomocu RACIO analize. Racio predstavlja svaki broj koji pokazuje odnos izmedju dve vrednosti u godisnji racunima.Iskazuje se u obliku kolicnika, procenta i razlomka, i relevantni su za ocenu fin.polozaja u pogledu sigurnosti, likvidnosti, rentabilnosti i upravljanja obrtnim sredstvima.Racio brojevi sigurnosti-svoju podlogu nalaze u vertikalnim, a racio br.likvidnosti- u horizontalnim pravilima finansiranja. Racio analiza obuhvata obracun karakteristicnih racia i tumacenje racia.Kao centtralni kriiterijum na osnovu kojih se utvrdjuje kvalitet neke firme, uzimaju se: 1)racio analiza likvidnosti, 2)racio analiza solventnosti, 3)racio analiza obrta, 4)racio analiza rentabiliteta. Medjusobno su povezani , i nedostatak jedne od njih stvara velike poteskoce. 2.1.RACIO ANALIZA LIKVIDNOSTI = likvidnost je sposobnost izmirivanja svojih obaveza.Likvidnost preduzeca se ne sme nikako izjednaciti sa likvidnoscu imovine.Likvidnost imovinskih delova, tice se njihovih stanja i ocekivanje raspolozivosti u novcanom obliku.Staticki gledano, mogu se smatrati samo gotovina i gotovinski ekvivalenti na dan posmatranja.Dinamicki gledano, svi drugi imovinski delovi su pretorivi u gotovinu s tim sto su im vreme pretvorivosti, i rizik umanjenja vrednosti vrlo razliciti. Na osnovu likvidnosti imovine , ne mozemo ocenjivati likvidnost preduzeca dok ne uzmemo u obzir visinu i rokove dospeca obaveza preduzeca. Staticki shvacena likvidnost izrazava se merom u kojoj se na jednoj strain nalazi likvidna imovina, a na drugoj kratkorocne obaveze na dan bilansiranja.Dinamicki gledano, likvidnost preduzeca se obezbedjuje stalnom uskladjenoscu novcanih priliva u preduzece i novcanih odliva po osnovu isplata dospelih obaveza preduzeca. 2.1.1.RACIA LIKVIDNOSTI PREDUZEĆA=Uvid u likvidnost poslovanja dobija se kroz sagledavanje odnosa odredjenih sredstava i obaveza.U analizi godisnjih racuna , uobicajeno se koriste dva staticka testa likvidnosti: 1.racio tekuce likvidnosti-test likvidnosti na bazi tekuce(obrtne)imovine.Ovaj koeficijent treba da ima vrednost oko jedinice, a pozeljno je da bude neznatno veci.Cela filosofija se svodi na vodjenje takve politike finansiranja po kojoj ce poslovni sistem biti u prilici da svoje obaveze permanentno izvrsava.Dodje li se u situaciju da

je to nemoguce , to je najava velikih teskoca koje se okoncavaju bankrotom. 2.racio redukovane(rigorozne)likvidnosti-test likvidnosti na bazi tekuce imovine umanjene zalihe.On pokazuje sa koliko je dinara monetarnih sredstava pokriven svaki dinar kratkorocnih obaveza.Na konacan zakljucak upucuje i sagledavanje velicine racia obrta potrazivanja od kupaca i racia obtra obaveza prema dobavljacima.*postoji i racio likvidnosti na bazi novcanog toka iz poslovanja-Novcani(gotovinski) tok iz poslovanja predstavlja priliv gotovine iz poslovnih operacija preduzeca nakon zadovoljenja potreba finansiranja tekuce (obrtne imovine) i podmirenja poslovnih obaveza.Ovaj racio nam pokazuje sa koliko je dinara novcanog toka iz poslovanja preduzeca, pokriven svaki dinar prosecnih obaveza u toku godine. 2.2.RACIO ANALIZE SOLVENTNOSTI = pod sloventnoscu preduzeca podrazumevamo njegovu sposobnost da o roku podmiruje troskove kamata i otplate dugorocnih obaveza prema ugovorenoj dinamici.Tu spadaju: 1)sredstva, tj.vrednost i struk.imovine kojom preduzece raspolaze su od interesa za investitore, a pre svega dugorocne poverioce preduzeca. 2)strukt.izvora finansiranja ili ukupnog kapitala preduzeca je jos uticajnije pitanje na solventnost, odnosno dugorocnu finansijsku sigurnost preduzeca i procenu rizika ulaganja, posebno od strane dugovorcnih poverilaca, koji ni medjusobno po preuzetom riziku nisu homogena grupa. 3)rentabilnost preduzeca, tj.njegova zaradkivacka moc na dugi rok , najsigurniji je znak dugorocne sigurnosti(solventnosti)preduzeca.U nju gledaju i vlasnici i poverioci kada ocenjuju rizike kojima su njihova ulaganja i preduzece izlozena. -Solventnost preduzeca , kao i njegova sposobnost podmirenja fixnih troskova, kamata i otplata dugorocnih obaveza preduzeca o rokovima dospeca, odredjena je imovinskom pozicijom preduzeca, snabdevenoscu preduzeca sopstvenim kapitalom, prihvatljivom za poverioce , i prinosom(zaradjivackom snagom) preduzeca.Analiza solventnosti se vrsi uz pomoc racio brojeva, a najvazniji indikatori za analizu solventnosti su: Racia pokrica imovine i Racia izvora finansiranja. 2.2.1.RACIA POKRIĆA IMOVINE = polazeci od zahteva da imovina kojom preduzeceraspolaze bude finansirana iz adekvatnih izvora, kako bi preduzece odrzavalo dugorocnu stabilnost, u testiranju solventnosti pred., preko njegove imovinske pozicije , posluzicemo se: 1-raciom pokrica stalne imovine kapitalom, 2-raciom pokrica stalne imovine i zaliha kapitalom i dugorocnim obavezama, 3-raciom pokrica zaliha

neto obrtnim kapitalom, 4-raciom pokrica obrtne imovine neto obrtnim kapitalom 2.2.2.RACIO IZVORA FINANSIRANJA = bitan cinilac solventnosti preduzeca je struktura izvora finansiranja preduzeca.Kao znacajni pokazatelji ove grupe su: 1)racio sigurnosti dugorocnih poverilaca = zasniva se na prirodnoj potrebi poverilaca da umanje svoje rizike znacajnim prisustvom vlasnickog kapitala u finansiranju imovine preduzeca. 2)racio sigurnosti svih poverilaca = pokazuje stepen ukupne zaduzenosti vlasnickog kapitala . 3)racio pokrica obaveza novcanim tokom poslovanja = pokazuje sposobnost da nakon podmirenja potreba ulaganja u obrtna sredstva i svih poslovnih obaveza stvori toliki novcani priliv gotovine koji im omogucuje da iz njega otplati svoje obaveze. 4)racio pokrica kamata zaradom preduzeca = pokazuje koliko puta je dobitnik pre kamata i poreza veci od placenih kamata. 2.3.RACIO ANALIZA OBRTA = omogucije da se sagleda brzina kojom se pojedini delovi sredstava u preduzecu obrcu pri vrsenju njegovih zadataka, koliko su vremena pojedini delovi prosecno vezani u odredjenom obliku, kako utice obrt pojedinih delova bilansa na ukupnost sredstava i kakve su posledice ubrzanja ili usporenja cal i prestanka obrta jednog dela na celinu. 2.3.1.POJAM OBRTA I NJEGOVA ULOGA = Predmet obrta je ekonomska transormacija sredstava iz jedne forme u drugu.Kada je rec o obrtu imovine preduzeca. Onda se misli na kruzni tok ili kretanje sredstava.Zajednicki smisao raspolaganja imovinom preduzeca je stavranje prihoda , tako da se pod pojmom obrta podrazumeva moc imovine (sredstava,ulaganja) preduzeca da donosi prihod.Prihod je rezultat obrta imovine preduzeca.Imovina preduzeca deli se na stalnu i tekucu.Pod stalnom se podrazumeaju imovinski delovi cije se vracanje u pocetno stanje odvija u periodima duzim od jedne god , a pod tekucom skup imovinskih delova kod kojih to traje manje od jedne god.Otuda se tekuca imovina naziva obrtnom imovinom.Osnovna sred.ne analiziraju se sa gledista obrta, vec sa gledista njihovih kapaciteta, zbog toga se u okviru preduzeca i ne moze govoriti o obrtanju osnov.sred., mada je i kod njih u pitanju transformacija iz novcane u robnu formu, i obratno.Kad analiziramo obrt sred.u preduzecu, onda tu obuhvatamo samo obrtna sredstva, tj.ona koja su sposobna da u toku jedne godine nacine najmanje jedan obrt.Obrt je bitan cinilac poslovno-finansijskog procesa preduzeca i to:rentabiliteta, solventnosti i likvidnosti.Brzi obrt znaci vecu stopu prinosa na angazovana sredstva i vlasnicki kapital.Brzi obrt znaci i vecu solventnost i likvidnost.

2.3.2. ANALIZA OBS = obrtna sred.u procesu reprodukcije kruze po formuli N-R..P-N.Za poslovnu aktivnost preduzeca , najpre obezbedjuje novac,a za novac se nabavljaju predmeti i sredstva za rad koja u spoju sa covekom obezbedjuju tok procesa reprodukcije iz kojeg izlaze proizvodi, koji se ponovo pretvaraju u novac. OBS u preduzecu, kruze po formuli N-R-N , sto znaci da se OBS u datom trenutku mogu naci bilo u formi novca, ili robe. Obrt.sred.mogu imati novcani i robin oblik. Novac i roba kao delovi OBS sposobni su, u pogledu obrta, da pruze sve analiticke podatke, kao i analizu ukupnih OBS, iako su samo jedan deo obrtnih sredstava, koji se u datom trenutku nalaze u novcanom, ili robnom obliku.Analiza obrt.sred.se vrsi kroz: analizu obima i strukture OBS, analizu brzine cirkulacije obrt.sred,i analizu odnosa izmedju obrt.sred. i njihov izvora. Analiza strukture treba da prikaze stepen ucesca pojedinih oblika obrtnih sredstava u ukupnim obrtnim sredstvima. Putem analize strukture sagledavamo i zarista ubrzanja, tj. usporenja cirkulisanja mase obrtnih sredstava. Merenje brzine cirkulisanja OBS je najkomplikovanije pitanje u prvoj fazi analize obrtnih sred. Doslo se do indikatora koji ce se koristiti za merenje brzine cirkulisanja OBS=poslovni prihodi/obrt.sred. 2.3.2.1.ANALIZA NS = ima zadatak da izvede konstatacije o njihovom obimu, strukturi,brzini transformacije i dinamici tj.tokovima novca. Analizom obima se izvode konstatacije o stagnaciji, rastu ili smanjenju novcanih sredstava, i njihovom intenzitetu. Analiza strukture novcanih sredstava se vrsi sa ciljem da se konstatuje ucesce osnovnog i prelaznog oblika novca u sumi novcanih obrtnih sredstava.Treba prikazati strukturu novca kao sredstva placanja prema poreklu i nacinu cuvanja.Posebnu paznju treba posvetiti brzini transformacije prelaznih oblika u osnovni oblik, jer od toga zavisi mogucnost obezbedjenja kontinuiteta procesa reprodukcije i sprecavanja koriscenja spontanih izvora finansiranja.Idealno je ono stanje kada se sva suma novcanog dela obrtnih sredstava nalazi u osnovnom obliku novca.Tokovi(prilivi i odlivi) nastaju po osnovu osnovne poslovne aktivnosti preduzeca sa osnovnim ciljem stvaranja profita.Aktivnosti investiranja-obuhvataju prilive nastale prodajom osnovnih sredstava, prodajom ucesca u kapitalu i nematerijalna ulaganja i naplatom plasmana, kamata i dividendi, a odlivi se odvijaju po osnovu investiranja u osnovna sredstva, dugorocna ulaganja u formi ucesca i plasmana kojima se stice kamata.Aktivnosti finansiranja-obuhvataju prilive kapitala po osnovu emitovanja akcija, udela, zajmova, obveznica, menica i odlive za otplatu zajmova, otkup akcija i udela….Tokovi novca, internog karaktera su poznati kao Cash Flow, a oni koji imaju i externi karakter , poznatiji su kao Funds Flow. 2.3.2.2.ANALIZA ROBNIH OBS = treba da prikaze ucesce pojednih delova robnih sredstava u pripremi , proizvodnji i gotovim proizvodima u ukupnim robnim obrtnim sredstvima.Analiza robnih obrt.sred.obuhvata analizu obrtnih sred.u pripremi; obrt.sred.u

proizvodnji; i obrt.sred. u gotovim proizvodima. Robna sred. u pripremi su namenjena proizvodnji. Njihov obim i struktura zavise od karaktera delatnosti preduzeca, sinhronizacije priliva i odliva sirovina i materijala, obima dnevnih utrosaka, stanja na trzistu,….Ona treba da se vrsi prema nameni, funkciji, vrsti i poreklu. -Nivo robn.sred. u proizvodnji zavisi od delatnosti i preduzeca, velicine kapaciteta i obima proizvodnje , vremena trajanja proizvodnje i visine troskova.-Gotovi proizvodi su rezultat procesa proizvodnje.Nmaenjeni su realizaciji.Obim i ritam realizacije opredeljuju nivo gotovih proizvoda na zalihama.Njihov nivo zavisi od odnosa ponude i traznje , kvaliteta gotovih proizvoda, visine troskova… 2.3.4.RACIA OBRTA = prakticno je moguce izracunati onoliko racia obrta koliko je pozicija u bilansu stanja.Medjutim, za potrebe analize, najvaznije instrumente racio analize obrta su: 1)racio obrta ukupne poslovne imovine, 2)racio obrta kapitala, 3)racio obrta tekuce (obrtne) imovine, 4)racio obrta zaliha, 5)racio obrta potrazivanja od kupaca, 6)racio obrta (izmirenja) obaveza prema dobavljacima. 1-predstavlja analizu odnosa izmedju prihoda od prodaje proizvoda, robe i usluga i prosecnog stanja ukupne poslovne imovine.Pokazuje koliko jedna novcana jedinica ukupne imovine stvara novcanih jedinica prihoda. 2-pokazuje efikasnost koriscenja vlasnickog kapitala u ostvarivanju prihoda.Ovaj racio pokazuje koliko je svaki dinar prosecno angazovanog vlasnickog kapitala produkovao dinara prihoda, ili koliko se puta prosecno angazovani vlasnicki kapital preduzeca obrnuo putem prihoda u godini. 3-je znacajan jer predstavlja prihod u najneposrednijoj vezi sa obrtnim sred, tj.iz njihovog obrta nastaje. Iz njega proistice novcani tok , te je u tesnoj vezi s likvidnoscu preduzeca.Sto je brzi obrt to je lakes odrzavanje likvidnosti.Pokazuje koliko svaki dinar prosecno angazovanih obrt.sred.produkuje dinara prihoda, tj. pokazuje koliko su se prosecno angazovana sredstva obrnula, tj., vratila u pocetni oblik putem prihoda. 4-je u najneposrednijoj vezi sa prihodom, i njegov brzi obrt rezultuje neposredno vecim prihodom ili manjim angazovanjem sredstava u vidu zaliha, a njihovo usporavanje obrta, pored negativnih efekata po prihod ili iznos u zalihama angazovanih sred., donosi teskoce u odrzavanju likvidnosti.Ovaj racio pokazuje koliko je svaki dinar ulaganja u prosecne zalihe doneo prihoda dinara,tj.koliko su se puta prosecna ulaganja u zalihe obrnula. 5-se dobija podelom godisnjeg prihoda i prosecnih potrazivanja od kupaca.Pokazuje koliko svaki dinar prosecnog stanja kupaca donosi dinara prihoda. 6-proistice iz odnosa ukupnih nabavki u toku godine i prosecnog stanja obaveza prema dobavljacima u godini analize. 2.4.RACIA RENTABILITETA = svodi se na ostvareje maximalnog dobitka uz minimalno utorsenih sredstva. Analizi rentabiliteta prethodi postupak merenja. Objekti prilikom merenja su imovina(sredstva) u koju je ulozen kapital, i dobitak. Ispitivanje rentabilnostiposlovanja u

uzem smislu , vrsi se kroz odnos dobitka i ulozenih, angazovanih sredstava, s tim sto se dopunjava posmatranjem rentabilnosti sa stanovista raspodele dobitka. U sirem smislu,posmatra se u odnosu na plan, kao i kroz vremensko i prostorno poredjenje, a u cilju sagledavanja promena sa svih tacaka gledista. Pokazatelji rentabilnosti ukazuju na njegvu zaradjivacku snagu. Rasclanjivanjem kapitala dobijamo: 1)rentabilnost ukupnog kapitala, 2)neto rentabilnost sopstvenog kapitala. Rasclanjivanjem dobiti, dobijamo: 1)koeficijent obrta kapitala-koji je pokazatelj zaradjivanja ukupne aktive=prihodi/kapital(sredstva); 2)koeficijent troskova-pokazuje koliko cesto su se cesto u odredj.vremenu kapital , ili sredstva pretvarali u troskove time sto su u osnovna sredstva i materijal utroseni, placene zarade, porezi..jer je na taj nacin nastala proizvodnja, koja je omogucila stvaranje prihoda=troskovi/kapital(sredstva). 2.4.1.POKAZATELJI RENTABILNOSTI = Analiza rentabilnosti svoju punu vrednost i znacaj dobija pracenjem stope rentabilnosti tokom odredjenog vremena i poredjenjem dobijenih pokazatelja sa istim pokazateljima na nivou grane i privrede u celini.Za potrebe menadzmenta savremenih preduzeca, koriste se sledeci racio brojevi: 1)racio rentabilnosti prihoda, 2)racio rentabiliteta ulaganja(imovine) i kapitala, 3)racio rentabiliteta povezan sa akcijama. 2.4.1.1.RACIO RENTABILITETA PRIHODA = U cilju utvrdjivanja rentabiliteta prihoda, od znacaja su:1)stope poslovnog dobitka u prihodu od prodaje = pokazuje dobitnost poslovnig procesa u preduzecu, potpuno nezavisno od toga kako je taj process finansiran.Odredjuje se kroz poslovni: dobitak/nekorigovani prihod od prodaje.Stopa poslovnog dobitka u prihodu od prodaje ukazuje na mogucnost preduzeca da poslovni process finansira iz kreditnih izvora. 2)stope dobitka u prihodu od prodaje = pokazuje neto dobitnost prihoda pre poreza na dobitak.Izracunava se:dobitak/ prihod od prodaje. 3)stope neto dobitka u prihodu od prodaje = racuna se na osnovu dobitka posle poreza, tj: neto dobitak/prihod od prodaje. 2.4.1.2.RACIO R4ENTABILITETA ULAGANJA (IMOVINE) I KAPITALA = ispitivanje rentabiliteta, obicno se vrsi putem sledecih stopa prinosa: *stopa prinosa na cista ulaganja(cistu posl.imovinu)=proizilazi oz odnosa poslovnog dobitka i prosecno angazovane(ciste)poslovne imovine u toku izvestajne godine.Stopa prinosa na poslovna ulaganja je korisna informacija za potrebe odlucivanja u plansko-kontrolne svrhe.Prema visini ovog racia rentabiliteta, uporedjenim sa kamatnom stopom po kojoj se kreditni izvori finansiranja mogu nabaviti,uprava preduzeca odlucuje o visini leveridza,tj.ciljnog racia dugov/kapital. *stopa prinosa na ukupna ulaganja(ukupnu imovinu)=se racuna na bazi neto dobitka preduzeca uvecanog za troskove finansiranja po umanjenju istih za poresku ustedu. U osnovi ideje ovog racia je saznanje o prinosnoj snazi ukupnih ulaganja nezavisno od toga kako su ona finansirana, s kojim odnosom

sopstvenog i pozajmljenog kapitala. *stopa prinosa na sopstveni kapital preduzeca=zasniva se na odnosu neto dobitka i prosecnog kapitala u obracunskom periodu. 2.4.1.3. RACIA RENTABILNOSTI POVEZANA SA AKCIJAMA = od posebnog znacaja su: *dobitak po akciji = Rec je o dobitku po obicnoj akcijipa se kod akcionarskih preduzeca koja su emitovala hartije od vrednosti sa svojstvom potencijalnih obicnih akcija pojavljuje potreba obracuna i objavljivanja:-osnovnog dobitka po akciji i –redukovanog dobitka po obicnoj akciji. *racio cena po akciji/dobitak po akciji = proistice iz odnosa kupoprodaje cene obicne akcije i neto dobitka po akciji. *racio placanja po dividendi = se izracunava kroz odnos dividendi po osnovu obicnih akcija i neto dobitka koji ostaje na slobodnom raspolaganju vlasnika obicnih akcija, nakon odbitkapreferencijalnih dividendi. *dividendni prinos akcionarima = je racio rentabiliteta koji je tesno povezan sa raciom placanja dividendi.Dobija se iz odnosa dividendnih isplata prema vrednosti obicnih akcija. 3. ANALIZA NETO OBRTNOG KAPITALA ILI NETO OBRTNOG FONDA = Najpouzdaniji pokazatelj o tendenciji i razvoju fin.strukture je neto obrtni fond(NOF) koji predstavlja deo dugorocnog kapitala koji po pokricu imobilizacija ostaje preduzecu na raspolaganju.Neto obrtni kapital(NOK) ili NOF, je u bilansnom smislu , fenomen.Njemu u aktivi odgovara koncept neto obrtne imovine(NOI) ili neto obrtnih sredstava(NOS).Noi predstavlja deo obrtne imovine koji nije finansiran iz kratkorocnih obaveza, te se finansira iz sopstvenog ili pozajmljenog dugorocnog kapitala, tj.pokriva se neto obrtnih kapitalom.Neto obrtna sredstva(NOS) odgovaraju racunskoj velicini koja se dobija iz razlike zbira obrtnih sredstava i kratkorocnih obaveza.Neto obrtni fond ukazuje na pokrivenost dugorocnih sredstava dugoorcnim izvorima i time daje uvid u dugorocnu likvidnost, odnosno solventnost preduzeca. 3.1.PROMENE NETO OBRTNOG KAPITALA (neto obrtne imovine) = Osnovni uzrocipromena NOK i NOI su: -bruto dobitak shvacen kao zbir neto dobitaka, amortizacije i troskova dugorocnih rezervisanja ili gubitak nakon korekcije za ove troskove -promene vrednosti stalne imovine nepokrivene promenama sopstvenog kapitala i dugorocnog tudjeg kapitala -promene vrednosti sopstvenog kapitala bez reciprocnih promena stalne imovine i dugorocnh rezervisanja i obaveza -promene vrednosti dugorocnog poverilackog kapitala(dugorocnih rezervisanja i obaveza) bez potirucih promena stalne imovine i vlasnickog kapitala -promene kratkorocnih obaveza nekompenzovane promenama obrtne imovine. Veci NOF znaci da je deo zaliha finansiran sopstvenim kapitalom.Opadanje NOF, praceno finansijskim teskocama odrzavanja likvidnosti, siguran je indicator finansijskog oboljenja preduzeca.Otpisivanje osnovnih sredstava ne utice na NOF.

3.2.VIISINA NOK = individualno je uslovljena od niza faktora, kao sto su: *vrsta, velicina i delatnost preduzeca *stopa rentabiliteta *politika nabavke i prodaje *odnos izmedju sopstvenog i pozajmljenog kapitala *visina i uslovi koriscenja dugorocnih zajmova. -Normalnom visinom NOF, smatra se svaki iznos koji obezbedjuje optimalni poslovni rezultat(rentabilnost) i nesmetano izvrsavanje dospelih obaveza(likvidnost), ali ne samo u proslosti, vec i doglednoj buducnosti. 3.3.ANALIZA PRODUKTIVNOSTI = Analizirati produktivnost, ekonomicnost i rentabilnost znaci analizirati tri oblika efikasnosti: 1)tehnicku efikasnost ili produktivnost, koja se dobija iz odnosa proizvedena kolicnika/proizvodni faktori(zaposleni,radon vreme, sredstva) 2)ekonomsku efikasnost ili ekonomicnost koja se dobija iz odnosa prihodi/rashodi 3)finansijsku efikasnost ili rentabilnost koja se dobija iz odnosa uspeh/sredstva. Pored produktivnosti rada, razlikujemo i produktivnost preduzeca(pogona). Ekonomicnost ne moze biti cilj sama po sebi , vec mora biti upravljena na neki odredjeni cilj, prema tome, postoji ekonomicnost nabavke, proizvodnje, prodaje, uprave…tj. ekonomicnost neke aktivnosti, f-je. Pojam ekonomicnosti i produktivnosti se ne identifikuju, tj. pojam produktivnosti je kolicinski i kvalitetni pojam ,a ne vrednosni i troskovni.Rentabilnost predstavlja merilo za odrzavanje i osiguranje finansijskih sredstava te nam pokazuje visinu ukamacenja tih sredstava.Rentabilnost je najvazniji pokazatelj sposobnosti poslovnosti preduzeca. 4.1.MERENJE PRODUKTIVNOSTI = namece se pitanje koju produktivnost treba meriti:produktivnost rada, produktivnost materijala,produ.energije, produk.osnovnih sredstava, produk.nekog pogona, produk.celog preduzeca. Proizvodni ucinak se nacelno meri kolicinski(kom, kg, l).To je proizvedena kolicina u odredjenom periodu.Ukoliko nije moguce kolicinsko merenje, onda se vrsi vrednosno.Kao novcana vrednost proizvodnih ucinaka uzima se najcesce prihod od prometa uvecan ili umanjen zalihama poluproizvoda ili gotovih proizvoda. Uslov za analizu produktivnosti je da se vrsi komparacija izmedju ucinaka merenog po planiranom i ucinka merenog po stvarnom trosku radnog vremena, kako bi se na taj nacin videla odstupanja i ispitali uzroci.Treba razlikovati tehnicke ucinke proizvodnje od komercijalnih ucinaka prodaje.Ako se, obe vrste izraze vrednosno, onda nije moguce tacno utvrditi ucinak , posebno za proizvodnju, a posebno za prodaju. 4.2.POKAZATELJI PRODUKTIVNOSTI = su koeficijenti koji izrazavaju odnos izmedju nekog uloga(utroska) i ucinka ostavrenog tim ulogom.Najcesci pokazatelji su: *pokazatelji celokupne produktivnosti-izrazavaju ucinke preduzeca/celokupne troskove;celokupne ucinke preduzeca/troskovi(materijala,rada i sredstava) ili planirane troskove ucinaka/stvarne troskove ucinaka. *pokazatelji produktivnosti rada-izrazavaju odnose proizvedenog

ucinka i broja zaposlenih ili njihovih radnih sati.Pitanje je da li treba radnu efikasnost meritipreko broja angazovanih radnika, dakle zaposlenih lica, ili onih koji neposredno izvrsavaju te radne procese. *pokazatelji produktivnosti materijala-jesu koeficijenti koji nam pokazuju odnos izmedju kolicine utrosenog materijala i sirovina te kolicine materijala. *pokazatelji produktivnosti ostalih sredstavaimaju zadatak da nam predstave proizvodne ucinke pojedinih masina, uredjaja, visokih peci, dakle , pojedinih proizvodnih sredstava. Pri izucavanju vrednosti proizvodnih sredstava mora se iskljuciti uticaj cena, a ako se vrsi komparativna analiza produktivnosti za razne pogone, ili za razna preduzeca, utoliko je potrebnije vrsiti procenu proizvodnih sredstava po istim principima. 4.3.FAKTORI UTICAJA NA PRODUKTIVNOST = po Vielu, faktori koji uticu na produktivnost,dele se na*egzogene:priroda,drustvo i trziste *endogene:objektivni i subjektivni. Egzogeni faktori vrse uticaj preko: 1)prirode: klimatski, meteroroloski,nacionalni karakter 2)drustva: drzava , sindikati 3)trzista : ciklusi, konjunkture i depresije. Endogeni faktori se nalaze u samom preduzu.Objektivni su organizacija, velicina preduzeca, polozaj preduzeca na trzistu.Medju subjektivne treba ubrojiti prvenstveno one koji su direktno zavisni od coveka, od sposobnosti za stvaranje ucinka i volje za stvaranjem, kao i psiholoski factor , a to je svest pojedinca.Problemi koji se javljaju pri merenju produktivnosti rada , javljaju se kada se uzima zivi rad , a ne ukupan rad. 5.ANALIZA EKONOMIČNOSTI = je pokazatelj koji se odnosi na izrazavanje kvaliteta interne ekonomije.Njime se izrazava stvarna ekonomska moc jednog privrednog subjekta, tj.njegova realna sposobnost.Sva logika ekonomicnosti se svodi na nivo troskova za ostvarivanje date upotrebne vrednosti.Nivo ekonomicnosti meri se visinom cene kostanja za ostvarenje datog ucinka jednake upotrebne vrednosti.Ekonomicnost je veca, ako je cena kostanja datog ucinka niza.E=ukupan prihod/troskovi poslovanja ; ili E=ukupan prihod/ rashodi poslovanja. Cilj analize ekonomicnosti je utvrditi faktore koji uticu na ekonomicnost te proizvodnje ucinaka.Analiza ekonomicnosti moze biti kvalitativna ili kvantitativna.Kao kvantitativna ona vrsi rasclanjivanje pokazatelja ekonomicnosti na njihove elemente, a kao kvalitativna ona razmatra elemente po njihovoj vrsti. U sustini ova analiza predstavlja merenje i analizu ucinaka. 5.1.MERENJE EKONOMIČNOSTI = stepen ekonomicnosti mozemo saznati samo iz odnosa ostvarenih velicina sa planiranim: 1)kako se prema odredjenom prihodu odnosi ostvareni rashod u poredjenju sa planiranim rashodom jer na taj nacin saznajemo stupanj stedljivosti, ili 2)kako se prema odredjenom rashodu odnosi ostvareni prihod u poredjenju s planiranim prihodom, jer na taj nacin saznajemo stupanj izdasnosti.

Stepen ekonomicnosti se dobija poredjenjem odnosa ostvarenih rashoda i prihoda sa odnosam optimalnih rashoda i prihoda. Merenje ekonomicnosti zasniva se na uporedjivanju , jer uporedjivati , znaci meriti.Meri se jedna velicina na nekoj drugoj velicini, da bi se na taj nacin doslo do rezultata tog poredjenja, a to je odnosni ili racio broj. 5.2. POKAZATELJI EKONOMIČNOSTI = Viel u objekte uporedjivanja svrstava: 1.rashode ili troskove=a) po vrednosti:pogonski rashodi, materijalni rashodi, plate, kamate, otpisi, rashodi za odrzavanje; b)kolicinski: utrosak materijala, radni sati, proizvodni sati, sati zastoja, sati radnog mesta. 2.prihode= a) po vrednosti: prihod, ucinak od prodaje, promet od prodaje za gorivo, promet od prodaje na kredit ; b) kolicinski : rasclanjivanje analogno po vrednosti. Merila za uporedjivanje mogu biti 1) staticka: a) po vrednosti: imovina preduzeca , osnovna imovina, obrtna imovina, stanje skladista, stanje duznika, stanje plateznih sredstava, radni kapital, vlastiti kapital, tudji kapital, stanje poverilaca, stanje naloga; b) kolicinska: broj zaposlenih, broj pogonskih jedinica, kolicina skladista. 2)dinamicka merila: a) po vrednosti : rashod, prihod, kolicina kupovine; b) kolicinska: kolicina kupovine, kolicina proizvodnje , kolicina prodaje, sati rada i masina. Mellerowicz jje sve pokazatelje podelio u 3 grupe:*pokazatelji ekonomicnosti, *pokazatelji ucinka, *pokazatelji iskoriscenja pogona(proizvodnje). 5.3. Prihodi i rashodi kao podloga za analizu ekonomicnosti= Podloga za analizu ekonomicnosti su prihodi i rashodi, tj.dobitak i gubitak.Analiza prihoda u cilju utvrdjivanja ekonomicnosti polazi od faktora koji uticu na njihovu visinu. 1. unutrasnji faktori: A.objektivni faktori:lokacija, velicina preduzeca i tehnicka opremljenost, organizacija preduzeca, kvalitet proizvoda B.subjektivni faktori: sposobnost rukovodstva i saradnika , intenzitet ucinaka koji zavise od psiholoskih faktora 2. spoljasnji faktori: A. faktori potreba: broj korisnika, kupovna snaga; B. konkurencija: broj konkurenata, pozicija na trzistu, finansijska snaga konkurencije, poslovna politika konkurencije; C. ostali faktori: prirodna zbivanja, politicki i socijalni faktori. Sto se tice rashoda, treba ustanoviti primerenosti visine rashoda u poredjenju sa drugim velicinama.Najcesce se kao merila uzimaju: kolicina proizvoda, jedinica zaposlenosti, jedinica kapaciteta i sredstava, i izvori sredstava. 6.2. ANALIZA AKTIVNIH OS - OS koja su sposobna da se ukluce u process proizvodnje imaju karakter aktiv. OS. Sa stanovista da li su ukljucena u process proizvodnje ili se nalaze van njega dele se na: OS. u upotrebi i osn. sreds. van funkcije. OS. koja su ukljucena u process reprodukcije mogu biti: -zemljiste; -sume i dugogodis. zasadi; -gradjevinski objekti i rudarski radovi; -oprema; -osn. stado; -nemater. OS

Zemljiste je i uslov i sredstvo za proizvodnju. Kad se zemljiste koristi u ne poljoprivredne svrhe, kao sto je smestaj proizvodnih objekata, skladista i dr. ono predstavlja uslov za proizvodnju. U poljoprivradnoj delatnosti zemljiste predstavlja sredstvo za proizvodnju. Sume i dugogodisnji zasadi - Rec je o grupi osnov. sredst. koja prvenstveno sluzi za privrednu delatnost i ima visegodisnji vek trajanja. Gradjevin. objekti i rudarski radovi. - Pod gradjev. objektima obuhvataju se hidrogradjev. objekti, saobracajnice i zgrade. Pod rudarskim radovima obuhvataju se otkopi i busotine. Oprema. - Ova grupa obuhvata opremu koja se smatra osnovnim srestvima shodno propisu o nomenklaturi osn. sredst. i nematerijal. ulaganja. Rec je o masinama, uredjajima, alatima, transport. sredst. i laboratorijskom inventaru. Osn. stado. - U stado spada sva STOKA koja sluzi u privredne svrhe a nije u tovu. Nemater. osnov. sredst. - Ovo se cesto naziva i ostala osnov. sredst. Tu spadaju: osnivacka ulaganja, petenti i licence, prava na model i zastitni zig, prava na tudjim osnov. sredstvima. Osnovni zadaci analize osnovnih sredstava su; -analiza obima i structure,analiza kapaciteta-analiza tehnickog boniteta-analiza statike i dinamike 6.2.1. OBIM I STRUKTURA OS - Jedan od osnovnih zadataka analize OS. je da izvede konstatacije o obimu strukturi i dinamici aktivnih OS u celini i njegovih pojavnih oblika jer cemo na taj nacin upoznati koliki je njihov udeo u ukup. sreds. a time i njihov organski sastav koji ne zavisi samo od pripadnosti odredjenoj grani ili struci nego i od drugih cinjenica kao sto su: tehnicki nivo sredstava i stepen njihove automatizacije i mehanizacije, bzina obrta… Obim aktivnih OS iz perioda u period varira. Ona se mogu povecati po osnovu povecanja aktivnosti, po osnovu transformacije osn. sredst. u pripremi u aktivna OS., a smanjivati po osnovu smanjenja aktivnosti, amortizacije. Struktura sredstava nam omogucuje da o preduzecu saznamo vazne cinjenice kao sto su: uravnotezenost sredstava na njihovim izvorima, organski sastav sredst… Struktura aktivnih sredst. pokazuje procenat njihovog koriscenja. Ona se sagledava pomocu sledecih pokazatelja: -Ucesce OS. u funkciji; ucesce osn. sreds. van funkcije **Ucesce osn. sred. u funkc.= OS. u funkc. x 100/aktivna OS** **ucesce osn. sred. van funkc.=OS. van funkc.x 100/aktiv. OS** Stepen funkcionalne sposob. OS dobija se stavljanjem u odnos sadasnje i nabavne vrednosti OS i pomnozi se sa 100. Stepen otpisanosti se dobija iz odnosa otpisane i nabavne vrednosti osn. sred. i x 100. 6.2.2. ANALIZA KORIŠĆENJA KAPACITETA Koristiti se osnovnim sredstvima znaci koristiti se potencijalnim kapacitetima tih sredstava.

Oni izrazavaju proizvodnu sposobnost preduzeca. Koriste se potpuno ili nepotpuno. Potpuno se ostvaruje kada se proizvodi onoliko kolike su njihove proizvodne mogucnosti. Nepotpuno se ostvaruje kada je nivo proizvodnje manji od moguceg. Razlikuju se teorijski, moguci, optimalni i iskorisceni kapaciteti. Teorijski je uslovljen konstrukcionim osobonama masina. Moguci predstavlja moguce koriscenje teorijskog kapaciteta. Optimalni je izraz proizvodnih mogucnosti osn. sreds. u uslovima njihovog optimalnog koriscenja. Iskorisceni se utvrdjuje posle izvrsenja poslovnog zadatka. Izrazava ga nivo ostvarene proiz. Koeficient iskoriscenja kapaciteta ima 2 indikatora: koefic. intenziv. iskoris. kapaciteta i koefic. extenziv. iskotis. kapaciteta. Koefic. intenziv. iskoris. kapac. predstavlja odnos ostvarene i moguce proizvodnje jedinice kapaciteta u jedinici vremena. Koefic. extenziv. iskoris. kapaciteta pokazuje odnos iskoriscenog i raspolozivog, moguceg fonda radnog vremena u posmatranom periodu. Iskoriscenost OS se moze ispitati i uz pomoc komparativne analize tj uporedjivanjem: pokazatelja u istom preduzecu za razne vremenske periode, pokazatelja srodnih preduzeca za isti vremenski period, pokazatelja jednog preduzeca s prosecnim pokazateljima pripadajuce privredne grane. Analiza nije duzna samo da izvodi konstatacije o stepenu koriscenja kapaciteta nego i da identifikuju uzroke koji su ih uslovili i ukaze na njihove posledice. Uzroci nedovoljnog koriscenja kapaciteta mogu biti razliciti. Svode se na interne i externe. Interni se odnose na slaba tehnicka resenja koja uslovljavaju neadekvatan rad predmeta rada u procesu proizvodnje, losu kadrovsku strukturu. U externe uzroke spadaju promene situacije na trzistu. Efikasnost OS naziva se i randman. Ovaj pokazatelj predstavlja odnos vrednosti proizvodnje izrazene u prodajnoj ceni i vrednosti osnov. sredst. Ako se vrednosti proizvodnje suprotstavlja vrednost celokupnih osn. sredst. onda je to bruto randman, a ako se suprotstavlja vrednost aktivnih osn. sreds. onda je to neto randman. 6.2.3. ANALIZA STATIKE OS - Ona predstavlja analizu stanja OS. posredstvom sledecih pokazatelja: ucesce OS u sredstvima preduzeca, ucesce investicija u OS, tehnicka opremljenost preduzeca, funkcionalnost OS Ucesce OS u sredstvima preduzeca pokazuje koliko je OS angazovano za izvrsenje planiranih zadataka preduzeca. Ucesce osn.sred. u sred. preduz.= OS.x100 / ukup sred. Ucesce investicija u OS izrazava se procentualno i pokazuje u kojoj meri preduz. namerava povecati kapacitet postojecih OS. Tehnicka opremljenost OS se dobija na 2 nacina: - Iz odnosa aktiv. OS i br. radnika; - Iz odnosa br. utrosenih jedinica energije i broja zaposlenih radnika u pogonu. Funkcionalnost OS predstavlja odnos izmedju konacne i pocetne vred. OS. Usko povezan sa pokazateljem

funkcionalnosti je pokazatelj istrosenosti osn. sred. koji se dobija kada se podele ispravka vred. osn. sred. i pocetna vred. OS. 6.2.4.ANALIZA DINAMIKE OS Predmet ove analize je kratanje OS u preduzecu odnosno njihovo smanjenje ili povecanje. Povecanje OS, do kog se dolazi poredjenjem njihovog stanja u 2 ili vise vrenmenska perioda moze biti stvarno ili prividno. Stvarno povecanje je rezultat nabavki ili vlastite proizvodnje. Prividno povecanje je posledica promene vrednosti koja moze nastati kao posledica raspusranja latentnih rezervi koje su postojalu u preduzecu ili pak revalorizacije. Smanjenje OS takodje moze biti stvarno i prividno u zavisnosti od toga da li se radi samo o snizenju vrednosti ili o smanjenju supstance osn. sred. 6.3.ANALIZA OS VAN FUNKCIJE OS van funkcije cine funkcionalno sposobna sredstva koja se u momentu analize ne koriste. U ovu grupu spadaju OS koja nisu u potpunosti amortizovana, a trajno ili privremeno ne koriste se u procesu reprodukcije. Ova anakiza treba da pokaze obim, strukturu i dinamiku ovih sredstava i stepen njihove otpisanosti, zatim da iodentifikuje uzroke koji su ih uslovili, izvede konstatacije o njihovim reperkusijama na ekonomiju preduzeca, produktivnost rada… Uzroci neiskoriscenja dela aktivnih sreds. mogu da budu objektivne i subjektivne priroda. U uzroke objektivne prirode spadaju nedostatak OBS neophodnih za funkcionosanje OS, obustave proizvidnje zbog pada traznje… Subjektivne uzroke cini slaba organizacija zaposljavanja kapaciteta, zastoji masina, neblagovremene opravke. Posledice osn. sred. van funkcije su negativne po ekonomiju preduzeca. Ona narusavaju materijalnu konstituciju, povecavaju obim neiskoriscenih kapaciteta, ne proizvode nove upotrebne vrednosti, ne oplodjuju se, ne stvaraju dobitak. Smanjenje osn sred van funkc. nastaje njihovim vracanjem u funkciju, prodajom ili rashodovanjem. 7.AMORTIZACIJA I BILANSIRANJE Amortizacija je ekonomska kategorija koja oznacava prenosenje u procesu proizvodnje vrednosti OS na proizvod nove upotrebne vrednosti. Posto je taj proizvod obrtno sredstvo to amortizacija oznacava process transformacije osn. sred. u obrtna sred. U prvoj fazi transformacije, ona se vrsi iz jednog u drugi robin oblik- iz osn. sred. u gotov proizvod. U drugoj fazi gotov proizv. prelazi iz robnog u novcani oblik. Amortizacijom se ne menja ukupan obim sred. u preduzecu vec se menja samo njihova strukturapovecavaju se obrtna na racun OS. Velicina amortizacije koja dobija atribut rashoda zavisi od predmeta, osnovice, metoda i stopa amortizacije. Predmet. Amortizac. OS ne nastaje samo po osnovu njihovog ucesca u procesu proizvodnje. Faktori smanjenja vred OS su razliciti. To su funkcionalni, ekonomski i prirodni uzroci. Funkcionalnifizicko rabacenje - nastaje kao rezultat aktivnog ucesca OS u procesu stvaranja novih upotrebnih vrednosti. Ekonomski - moralna zastareliost - je uslovljena razvojem nauke i tehnike. Prirodno trosenje- habanje nastaje pod dejstvom proticanja vremena, klimatskih faktora.

Osnovica. Posto se amortizacija obracunava na vrednost postojecih OS pitanje izbora osnovice za amortizaciju se javlja u onim slucajevima kada nabavna cena dotrajalog OS nije jednaka nabav. ceni nabavljenog OS radi zamene dotrajalog. razlika koja se javlja izmedju nab cene starog i novog OS moze da nastane po 2 osnova: usled porasta produktivnosti rada i usled obezvradjivanja novca. Sto se tice uticaja produktivnosti rada ona bi u krajnjem trebalo da dovede do toga da nabavna vrednost novog osn sred bude niza od nab. vred. dotrajalog osn sred. Radi obezbedjivanja kontinuiteta procesa proste reprodukcije, osnovica za amortizaciju trebalo bi da bude reprodukciona cena koja je niza od nabavne. U praksi preovladava stav prema kojem osnovica za amortizaciju predstavlja nabavna cena odnosno cena kostanja OS. Nivo te vrednosti jednak je nivou idataka koje je preduzece imalo pri nabavci OS. Jedan njen deo koji predstavlja likvidacioni ostatak ostaje neamortizovan. Za vrednost likvidacionog ostatka treba umanjiti nabavnu cenu tako da ostatak- inicijalna cena predstavlja osnovicu za amortizaciju. Posto je tesko proceniti vrednost inicijalnog ostatka u praksi se kao osnovica za amortizaciju uzima nabavna odnosno revalorizaciona cena bez odbitka likvidacionog ostatka. Pod uticajem inflacije cene OS iz perioda u period rastu. Nab cena kao osnovica za amortizaciju nije u mogucnosti da nadoknadi amortizaciju. Ova negativnost se otklanja primenom tzv postupka revalorizacije vrednosti OS. Revalorizovana cena je nab cena povecana za procenat porasta cena. Revalorizacija osnovnih sred moze biti permanentna i povremena. U praksi se revalorizacija vrsi tako sto se svake godine nab. cena OS. povecava za procenat porasta cena u toj god. To je permanentna revalorizacija. Povremena revalorizacija vrsi se povremeno u periodima kada cene osnovnih sred porastu iznad utvrdjenog procenta bez obzira da li je taj porast nastao u 2 ili vise god. Izvesna OS i na kraju svog veka trajanja imaju izvesnu vrednost, trebalo bi radi tacnog obracuna amortizacije od osnova za amortizaciju oduzeti vrednost dotrajalih OS. Kada se proceni vrednost dotrajalih OS od te vrednosti se oduzimaju pomenuti troskovi, koji neminovno nastaju u vezi sa likvidacijom OS i kao rezultat dobija se likvidaciona vrednost OS na kraju njegovog veka trajanja. Ona nije predmet amortizacije. 7.1.VRSTE I METODE OBRAČUNA AMORTIZACIJE U teoriji se najvise obradjuju i primenjuju funkcionalna i vremenska amortizacija. 7.1.1.FUNKCIONALNA AMORTIZACIJA Postoje 2 metoda obracuna ove amortizacije: Metod ucinaka i Metod efektivnog rada. Metod ucinaka. Godisnja kvota amortiz. po ovom metodu utvrdjuje se srazmerno kolicini proizvoda u cijoj je proizvodnji ucestvovalo osn sred, a kod transportnih sreds srazmerno br kilometara. Iznos amortiz. po jedinici proizvoda obracunava se na taj nacin sto se iznos amortizac po ucinku mnozi kolicinom ostvarene proizvodnje, odnosno predjenih

kilometara u toku god. Metod efektivnog rada. Godisnja kvota amortiz. utvrdjuje se srazmerno casovima rada osn sred. Procenjuje se koliko ce osn sred u toku veka trajanja imati efektivnih casova rada. Deljenjem osnovice za amortizaciju sa procenjenim efektivnim casovima dobija se amortizac po procenjenom efektivnom casu. Godisnja amortiz doboja se kada se amortiz po procenjenom efektivnom casu pomnozi sa ostvarenimefektivnim casovima u odnosnoj god. 7.1.2.VREMENSKA AMORTIZACIJA Vremenska amortizacija se zasniva na tezi da je trosenje osnovnih sred determinisano vremenom tj da je vreme osnovni factor koji uslovljava smanjenje vrednosti OS a ne stepen njihovog koriscenja. U okviru ovoga postoje 3 metode: 1. metod konstantne amortiz.; 2.metod progresivne amortiz.; 3.metod degresivne amortiz. Kod konstantne amortiz. vred. osn. sred. i pretpostavljeni vek trajanja predstavljaju osnov za obracun amortizacije. Metod polazi od pretpostavke da OS prenosi vrednost na proizvod nove upotrebne vrednosti ravnomerno, u istim godisnjim kvotama, u toku svog veka trajanja. Osnovna odlika konstantne amortiz. lezi u jednakosti godisnjeg opterecenja proizvodnje amortizacionim kvotama. Obrazac za izracunavanje: Am=(O-Lv)/t Oosnovica za amortiz. Lv-likvid. vred.; t-br. god trajanja OS. Metod prograsivne amortiz. polazi od stava po kojem se amortizac osn sred iz godine u god povecava. Analogno tome i amortizac. stope i kvote iz god u god rastu. Po degresivnom metodu amortizovanja kvote amortizac se smanjuju iz god u god. Metoda polazi od pretpostavke da se srazmerno protoku veka trajanje osn sred povecavaju troskovi njegovog odrzavanja. Nova OS su sposobna da rade punim kapacitetom i u mogucnosti su da postizu visoku produktivnost rada. Intenzitet njihovog koriscenja je veliki a stepen njihovog obezvredjivanja izrazit. Analogno tome i amortizac kvote OS u prvim godinama njihovog rada su vece a u narednim, sa staroscu, sa smanjenjem kapaciteta sve manje i manje. 8.ANALIZA KADROVA Savremeni procesi rada sjedinjuju ljudsku energiju da bi se postigli veci ekonomski efekti. To sjedinjavanje zahteva takvu organizaciju koja ce afirmisati koristan rad i time postizati bolje rezultate. Utrosak radne snage je odredjena kolicina bioenergije utrosene u procesu rada. Tako utrosena radna snaga postaje: -ili izvrsni rad; - ili postaju gubici. Efekti ulozenih jedinica rada u praksi veoma cesto nisu ekvivalentni. Do toga dolazi zbog: razlika u kvalifikovanosti radnika, razlika u intenzitetu njihivog rada, razlika u objektivnim uslovima rada, razlikama u metodama organizacije rad, prekida kontinuiteta rada. Optimalno trajanje procesa rada je najkrace potrebno vreme trajanja procesa konkretnog rada. Pod analizom kadrova se podrazumeva onaj deo analize koji se odnosi na ispitivanje velicine i structure radnog kolektiva, sjedne strane kao i faktora koji uslovljavaju njegovo

formiranje kao radnog potencijala sa druge str. Zadatak ove analize sastoji se u: - ispitivanju structure i dinamike zaposlenih radnika; -ispitivanju iskoriscenja radnog vremena. Analiza strukture i dinamike kadrova u nekoj organizaciji moze se posmatrati sa aspekta kraceg i duzeg vrem. perioda. Analiza kadrova za kraci vremenski period odnosi se na: -ispitivanje tokom poslovanja s ciljem da se velicina i struktura zaposlenih radnika prilagodi potrebama i da se eventualnomvisku radnika nadju odgovarajuca radna mesta a manjak da se popuni, -Ispitivanje na kraju poslovne god s namerom da se proveri ucinjeno i po potrebi ponovo nesto promeni. 9.ANALIZA TROŠKOVA Presudan uticaj troškova na racionalnost, akumulativnost i ekonomičnost svakog poslovnog zahteva bliže definisanje pojma troškova i njegovih pratećih pojmova, kao što su utrošci, izdaci i rashodi. Utrošak je naturalni izraz činilaca koji se troše u procesu reprodukcije. Oni se najčešće dovode u vezu sa nekom jedinicom ili određenom količinom proizvoda, sa nekim definisanim kapacitetom izraženim u naturalnim pokazateljima (kg, l, kw/h, t), kao i vremenskim jedinicama (h,dani, meseci). Oni spadaju u obračunskoknjigovodstvenu kategoriju. Izdaci se poistovećuju sa isplatom novca, ali i plaćanja koja nemaju dodir sa kalkulacijom troškova, jer mogu se izdavati, sem novčanih sredstava i materijal, rezervni delovi, potrošni materijal i gotovi proizvodi. Izdaci i troškovi se suštinski razlikuju. Troškovi su utrošene vrednosti u reprodukciji, dok su izdaci plaćanja vrednosti koje uopšte nisu uslovljena trošenjem elemenata proizvodnje. U principu se izdaci vremenski ne podudaraju sa troškovima, oni se jedino podudaraju u slučaju kraćih vremenskih ciklusa, kada se obračun troškova rada i isplata vrše uporedo. Trošak može da nastane a da nije bilo izdatka. Rashodi su po sadržini širi od troškova. troškovi označavaju samo deo rashoda, i to onaj koji možemo ukalkulisati u cenu koštanja proizvoda. Trošak je cenovni utrošak elemenata proizvodnje (sredstva za rad, radna snaga i materijal). Kvantitativno posmatrano troškovi su utrošci elemenata proizvodnje i cena tih utrošaka po jedinici utrošaka. Da bi utrošene vrednosti bile trošak, potrebno je: a)da su trošenja vrednosti prouzrokovana utrošcima elemenata proizvodnje; b)da se trošenje elemenata proizvodnje zbivaju u procesu reprodukcije i c)da utrošeni elementi imaju izraz društvenog priznanja ekonomske vrednosti. U tom smislu troškovi su posledica triju procesa u reprodukciji: 1.procesa proiyvodnje novih upotrebnih vrednosti; 2.procesa prenošenja vrednosti; 3.procesa proiyvodnje nove vrednosti. Znači, utrošci su obračunsko knjigovodsvena kategorija, za razliku od troškova koji su vrednosti utrošene u reprodukciji i predstavljaju ekonomsku kategoriju. 9.1.KLASIFIKACIJA TROŠKOVA Poznat je veliki broj klasičnih podela troškova, najčešće se primenjuju sledeće klasifikacije: 1. prema faktorima procesa proizvodnje; 2. prema

mogućnostima utvrđivanja po nosiocima,i 3. podela troškova u zavisnosti od dinamike stepena zaposlenosti. 9.1.1.STRUKTURA TROŠKOVA PREMA FAKTORIMA PROCESA PROIZVODNJE Proces reprodukcije uslovljen je trošenjem elemenata proizvodnog procesa (sredstva za rad, predmet rada i radna snaga). Samim tim klasifikacija troškova prema činiocima procesa proizvodje: a) Troškovi sredstava za rad:1.amortizacija 2.održavanje. Sredstva za rad su instrumenti ili oruđa pomoću kojih se deluje u procesu reprodukcije, na predmete rada, u cilju dobijanja novih upotrebnih vrednosti. a)Trošenje sredstava za rad se manifestuju kroz: fizičko trošenje (habanje) sredstava za rad, fizičko starenje sredstava za rad (»zub vremena«), lom i kvar, ekonomsko trošenje ili zastrarevanje.; b) Troškovi predmeta rada: 1.sirovine i materijal 2.pogonsko gorivo i energija 3.pomoćni materijal. Sredstvima za rad neposredno delujemo na predmete rada i time se njihov sadržaj trošenjem unosi u nov proizvod. Oni se menjaju tehnološki (promenom hemijskih ili fizičkih osobina) i ekonomski (prelazom upotrebnog kvaliteta materijala u upotrebni kvalitet).; c) Troškovi radne snage: 1.lični dohoci radnika sa doprinosima 2. deo dohotka za društvene fondove 3.deo dohotka za obaveze lične izdatke u vezi sa poslovanjem preduzeća 4.deo dohotka za sopstvene fondove. Čovek svojim radom deluje preko sredstava za rad na predmete rada, proizvodeći tako nova materijalna dobra. Ta određena količina bioenergije koju proizvođač utroši u procesu rada predastavlja utrošak rada. Radnik za izvršen rad prima odgovarajuću zaradu koja mu obezbeđuje zadovoljenje svojih potreba, i ona se tretira kao trošak radne snage; d) Troškovi stranih usluga. 9.1.2.PODELA TROŠKOVA PREMA MOGUĆNOSTIMA UTVRĐIVANJA PO NOSIOCIMA U odnosu na mogućnosti utvrđivanja troškova po nosiocima troškove delimo na: 1.direktne (pojedinačne ili posebne) i 2.indirektne (zajedničke ili opšte). Direktne troškove karakteriše mogućnost neposrednog utrđivanja po pojedinim nosiocima: troškove materijala za izradu, troškove pomoćnog materijala, troškove pogonske energije, troškove rada izrade. Indirektni troškovi su zajednički troškovi, nastali na jednom ili više radnih mesta, pri proizvodnji više vrsta proizvoda. Oni podrazumevaju: troškove režijskog materijala, troškove pogonske energije, troškove režijske radne snage, amortizaciju sredstava za rad. Utvrđivanje troškova po nosiocima ima za cilj da omogući saznanje o tome koji su troškovi i koliko je troškova prouzrokovano proizvodnjom pojedinih proizvoda. ovako utvrđeni troškovi upućuju na zaključak jačanja proizvodnje onih proizvoda na kojima se ostvaruje veća dobit, te se postepeno napuštanje proizvodnje nerentabilnih proizvoda. 9.1.3.PODELA TROŠKOVA U ZAVISNOSTI OD DINAMIKE STEPENA ZAPOSLENOSTI Pod pojmom stepena zaposlenosti podrazumevamo nivo iskorišćenja proizvodnih kapaciteta u preduzeću. U zavisnosti od promene stepena zaposlenosti (obima proizvodnje) troškovi faktora

proizvodnje se različito ponašaju. Dok se jedni , Fiksni troškovi (apsoluno i relativno fiksni), ne menjaju drugi su promenljivi i nazivamo ih varijabilnim (proporcionalni, degresivni i progresivni v.troškovi). 9.1.3.1.FIKSNI TROŠKOVI oni su uslovljeni veličinom tehničke opremljenosti organizacije, tehničkom proizvodnom opremom preduzeća i veličinom proizvodnog kapaciteta. Oni se menjaju u odnosu na promene obima proizvodnje, te se zbog toga nazivaju troškovi kapaciteta, kao i troškovi proizvodne pripremljenosti. Njihova osetljivost u odnosu na promene stepena zaposlenosti jednaka je nuli. U trenutku kada mašine miruju, ugrađena oprema za organizaciju predstavlja visoke troškove. Prednost imaju one organizacije koje imaju visok organski sastav kapitala, jer pri puno korišćenju kapaciteta obezbeđuju niske cene svojih proizvoda, a nedostatak pri značajnom smanjenju stepena zaposlenosti. Najkarakteristični fiksni troškovi su: amortizacija, troškovi investicija, troškovi održavanja, troškovi administracije, kamata na osnovna i obrtna sredstva, lični dohotci rukovodioca, stalni doprinosi i članarine, i troškovi materijala na pripremno-zavšnim i organizacijskim poslovima i sl. Fiksne troškove posmatramo kao:1.apsolutno fiksne, i 2.relativno fiksne ili zonske troškove. 9.1.3.2.VARIJABILNI TROŠKOVI Osnovna podela varijabilnih troškova na: proporcionalne, degresivne i regresivne. Proporcionalni troškovi, za razliku od fiksnih troškova koji su nezavisni od nivoa stepena zaposlenosti, u upravnoj su srazmeri sa promenom obima proizvodnje. Kretanje ukupnih proporcionalnih troškova upućuje na zaključak da se proporcionalni troškovi mogu svesti na nulu kada je stepen zaposlenosti jednak nuli. Prop. troškovi predstavljaju troškove materijala izrade i troškove rada izrade nekog proizvoda. Visok nivo proporcionalnih troškova karakteriše organizacije sa niskim organskim sastavom faktora proizvodnje. Degresija troškova. Sa stanovišta ekonomike poslovanja poseban značaj ima ponašanje troškova pri različitim nivoima proizvodnje. Stanje u kojem troškovi rastu sporije od rasta proizvodnje nazivamo degresijom troškova. Troškovi su konstantni po jedinici proizvoda dok proizvodnja beleži rast. Da bi se nivo proizvodnje i dalje povećavao, preko nekog optimalnog iznosa, kako bi se postiglo što veće iskorišćenje kapaciteta, nastaju poremećaji u procesu proizvodnje. Ti poremećaji se manifestuju kroz brži rast troškova od rasta obima proizvodnje, ta pojava se naziva progresija troškova. Troškovi ulaganja brže rastu od prirasta tako da imamo progresiju troškova, tako dolazi i do povećanja cene koštanja. (primer tova junadi, kao odnos ulaganja koncetrata i prirasta u tovu) Zato treba voditi računa da se ne prelazi zona optimalnosti u procesu proizvodnje, bez obzira što možemo povećavati proizvodnju. Zona optimalnosti obezbeđuje optimalni stepen zaposlenosti u kome su troškovi po jedinici proizvoda najviši.

9.1.3.3.GRANIČNI TROŠKOVI Troškovi koji nastaju sa svakom novom proizvodnjom čine određenu diferenciju u odnosu na prethodne. Ovi troškovi koji su izazvani novom proizvodnjom nazivamo troškovima diferencije. Ako te troškove podelimo brojem proizvoda koji su dobijeni dodatnim ulaganjem, dobićemo granične troškove. Znači, granični troškovi su količnik diferencije i dopunske proizvodnje. U okviru zone degresije, granični troškovi će biti niži od prosečnih troškova po jedinici proizvoda. Cene koštanja tog novog sloja proizvodnje će biti niža od cene koštanja proizvoda pri povećanju stepena zaposlenosti. Ponašanje graničnih troškova ima veliku primenu u poslovnoj politici. Korišćenje graničnih troškova pri određivanju prodajnih cena je od posebnog značaja. 1

1

Ova, kao i ostale, skripta je skinuta sa Web Portala Studenata Megatrend Univerziteta na adresi http://www.megastudent.co.yu Posetite Nas !

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->