FRIDRIH NIČE

KNJIGA O FILOZOFU

Prevod s nemačkog JOVICA AĆIN

IZVORNIK Friedrich Nietzsche DAS PHILOSOPHENBUCH

KNJIGA O FILOZOFU .

Ili. prestaje li se onda s filozofiranjem? Ne.misli filozofa.to je istinski real­ na „povest" nekog naroda. ali masa pokazuje njihovu reperkusiju. kopije izvedene neukom rukom. . Etičke se snage naroda takode pokazuju u njihovim genijima. jer pred sobom ima relativno ispunjenje.kako su filozofirali? Kada je ži­ vot ispunjen.I POSLEDNJI FILOZOF. tek tada po­ činje istinsko filozofiranje. sve velove umetnosti i iluzije. 2 Trebalo bi pokazati kako sav život jednog naroda nečisto i zbrkano odražava sliku koju nude njegovi najveći geniji: oni nisu prozivod mase. 3 U divnom svetu umetnosti . kakav je odnos? Postoji nevidljivi most od genija do genija . dela umetnika i valjani činovi. Njegovo rasuđivanje o egzistenciji ka­ zuje više. godine) 1 Na pravoj visini sve se stiče i jedno je . sve ostalo je ko zna koja po broju i na senku nalik varijacija u lošoj građi. FILOZOF. RAZMATRANJA O SUKOBU UMETNOSTI I SAZNANJA (jesen i zima 1872.

Ali. neophodno premašenje istorije. . poput nekog izu­ zetka: Volja i s njim nešto hoće. Važan je njihov način bavljenja istorijom.za rođenje genija je. Volja stremi pre­ ma čistoti i oplemenjenju: od jednog do drugog stupnja. 5 Nagon za bezobzirnim saznanjem sličan je šlepom polnom nagonu . to su upravo njihovi klasični nagoni.njegovo sopstveno preobraženje i iskupljenje. Jedino je volja besmrtna.vidljivo je koja je to tek rupa na svirali prirode. o uzoru. Time je shvaćen zadatak novog filozofskog naraštaja. dakle. Ali.8 4 Fridrih Niče U svetu umetnosti i filozofije čovek gradi na „besmrtnosti intelekta". kako genije može istovremeno biti najviši cilj prirode? Preživljavanje pomoću istorije i preživljavanje pomoću rađanja. Namera je ista kao u umetnosti . kako jadno iz­ gleda ta besmrtnost intelekta što se postiže obrazovanjem koje pretpostavlja ljudske mozgove: . Ovde platonovsko rađanje u lepom . uporedena s njome.znak prostaštva! 6 Filozof nije sasvim postrance od naroda. ono mora da zaroni u lepotu i u njoj se ovekoveči. Svi veliki Grci iz doba tragedije nemaju ništa u sebi od istoričara. 7 Nagoni koji izdvajaju Grke od drugih naroda dolaze u njiho­ voj filozofiji do izražaja. Protiv ikoničke istoriografije! Ona sadrži barbarizirajući element. Na njoj je da govori jedino o velikom i jedinstvenom.

i tako se narodni nagon objašnjava kao svetski nagon i koristi za rešavanje zagonetki sveta. 9 Filozof je samoočitovanje onoga što se zbiva u radionici pri­ rode .ono što je specifično u narodu. 10 Posle Sokrata opšte dobro više nije bilo mogućno spašavati. Iznad vreve trenutne povesti. No. otuda nije slučajno povezan sa svojim narodom . on nema šta da čini sa slučajnom političkom situa­ cijom nekog naroda. Filozofi se pojavljuju u razdobljima velikih opasnosti .filozof i umetnik govore o tajnama zanata prirode. priroda uspeva da svoje nagone sagleda u čistom stanju. pa je na pozornicu stupila individualizujuća etika koja hoće da spase pojedinca.proizvodi genija. Ali oni posežu daleko napred. da se uz prezir prema beskrajnom mnoštvu stekne svest o tipu koji ostaje. ako je autentičan. Filozof je poput kočnice na točku vremena. Filozof je sredstvo da se počne u neumor­ nom strujanju.on­ da kada se točak sve brže okreće . već je u odnosu na svoj narod bezvremen. 8 Zadatak: saznati teleologiju filozofskog genija. .i zajedno sa umetnošću zauzi­ maju mesto iščezavajućeg mita. Kroz separaciju.KNJIGA O FILOZOFU 9 Postupno izopačavanje pojma istoričara u antici . sfera filozofa i umetnika je mi­ mo nužde. Narod koji postaje svestan svojih opasnosti .njegovo rastvaranje u znatiželjno sveznalaštvo. jer im veoma sporo posvećuju savremenici pažnju. objavljuje se ovde kao individuum. Da li je on zapravo samo neki slučajno iskrsli putnik? U svakom slučaju.

znak je da je život ostario: ogromna je opa­ snost da individue postanu slabe. pa se otuda njihovi interesi pri­ nudno sputavaju bilo kojim predmetom saznanja. a i često je takav uprkos tom nagonu. tj. osobito večne probleme. Ali. to su i bezobličnost. Niko ne razumeva kompoziciju.10 Fridrih Niče Nagon saznanja. Moći sačuvati uzvišeno! 12 Protiv ikoničke istoriografije i protiv prirodnih nauka po­ trebne su gorostasne umetničke snage.njegov neomeđeni nagon saznanja posledica je oskudnosti živo­ ta: bez tog nagona. Pritom novinstvo sve više ruinira osećanje. ljubav prema radu. skromnost. Sada nam je dat viši oblik života. 11 Lepota ponovo istupa kao moć u slučaju izbirljivijeg nago­ na saznanja. bez mere i bez sposobnosti biranja. sitničavost . urednost. Filozof treba da najdublje saučestvuje sa op- . a umetnik treba da ga stvara. Germanin je zahvaljujući naukama preobrazio sva svoja ograničenja time što ih je ekscentrirao: odanost. Užasna opasnost: da se ne stope politiziranje na američki način i nepostojana učenjačka kultura. uzdržljivost.ali okolnosti ga ne omogućavaju! Sada niko ne zna kako izgleda dobra knjiga i mora se uprti prstom u nju. filozofija. jesu porodične vrline. Opšti nagoni su se toliko iscrpli da više ne zauzdavaju individuum.sa­ da je tu i neposredna posledica jednog izbirljivijeg nagona sazna­ nja. Sta filozof mora da čini? Usred mravinjeg gmizanja. pozadina umetnosti . postao bi on sitničav i zao. sva beživotnost života. da is­ takne problem egzistencije. Filozof treba da sazna ono što sačinjava nuždu. sa istorijskom pozadinom. Bode oči da Sopenhauer lepo piše! I njegov život ima više stila nego život univerzitetlija . marljivost.

One se lako gube u službi „praktičnih interesa". po svim svojim ciljevima i metodima. u pukotini. Najviše do­ stojanstvo filozofa pokazuje se tu gde on koncentriše neomeđeni nagon saznanja. U izvorniku. Gradi svoj svet u toj pukotini. da bismo iznova stvorili jedinstvo. U izvorniku. No. ne za publiku. veze ga u jedinstvo. ona zavisi u potpunosti od filozofskih pogleda. 15 Ako bismo ikada morali da izvojujemo neku kulturu. Naša popularna 2 filozofija je za peuple . kao i razliku u njihovom nastanku. bile bi nam nužne nečuvene snage umetnosti da bismo slomili neomeđe­ ni nagon saznanja. 13 Razjasniti razliku između dejstva filozofije i nauke. na francuskom. Mi nemamo nikakvu plemenitu popularnu filozofiju. ali to lako zaboravlja. i tu. postavlja svoj sistem. Vrednost Šopenhauerova. nego o njenom nadvladava­ nju. vladajuća filozofija ima da promisli i problem do kojeg se setepena nauka srne razvijati: na filozofiji je da određuje vrednost! 14 Dokaz barbarizujućih učinaka nauka. jer ne­ mamo plemeniti pojam o peuple1 (publicum). . Naime. zato što on podseća na naivne opšte istine: dosuđuje sebi da lepo izriče takozvane „trivijalnosti". Nije reč o poništavanju nauke.KNJIGA O FILOZOFU 11 štom boli: kao što svaki od starih grčkih filozofa izražava neku nuždu. na francuskom.

Kako je došlo do toga da je on. Čudesno jedinstvo Vagnera i Šopenhauera! Oni potiču iz istoga nagona. On dopire do najizvornijih problema etike i umetnosti. podstrekava pitanje vrednosti egzistencije. 17 Veliki antički filozofi spadaju u opšte žice belenizma: nakon Sokrata. U to doba reč nije bila o individuama. kao u slučaju izvesnih političkoekonomskih dogmi: veruje se u jedan bezuslovno spasonosni uspeh. počev od Sokrata. Vraćanje obazrivosti. Niko nije mogao da računa na njego­ vu „stvar po sebi". najniža faza. To je poslednja. Laisser-aller3 naše nauke. Opšte dobro ponovo iziskuje sputavanje i time. U izvorniku. Najdublja svojstva germanskog duha pripremaju se ovde za borbu: kao kod Grka. . obrazuju se sekte. u izvesnom smislu. uzdizanje i koncentraciju. postepeno izmicao iz njegovih ruku? Najpre. imao štetan uticaj: jer je bila iz­ gubljena vera u metafiziku. Kant je. kao da je ona bila neki regulatorski princip. čak i kod Sokrata i njegove škole. već o Helenima. Sada shvatamo čudnovatu Sopenhauerovu pojavu: on sabira sve još valjane elemente za ovladavanje naukom. U srednjem veku uzde nauke preuzima teologija: tada nastu­ pa opasno doba emancipacije. na francuskom.12 16 Fridrih Niče Tako valja razumeti starije grčke filozofe: oni su zagospoda­ rili nagonom saznanja. vidimo istu tendenciju: ona je bivala ograničavana individualnim obziranjem na sreću u životu. istovreme­ no. Filozofija postepeno gubi iz ruku uzde nauke.

knjiga ko­ je zrače herojsku snagu! . od­ nos iste prema narodnom geniju. Za nauku ne postoji ni veliko ni malo . Očuvanje uzvišenog! Kakav izvanredan nedostatak. grčki narodni filozofi). On razlučuje elemente toga verovanja i pokazuje koliko ma­ lo upravo hrišćanska vera zadovoljava najdublju potrebu: pitanje o vrednosti egzistencije! . u našem vremenu. ne dospeva do tog saglasja nekog umetničkog dela. on sakuplja sve što je za sva vremena dostoj­ no da se zna .KNJIGA O FILOZOFU 18 13 Moj zadatak: shvatiti unutrašnju povezanost i nužnost sva­ ke istinske kulture. istinski je izvor svakog neverovanja koje se protivstavlja moralnosti i uvek je već veoma dogmatično. to jest predrasuda da se u metafizici može na­ predovati bez kritike čistoga uma. Posledica svakog velikog sveta umetnosti je jedna kultura: ali često se.ali za filozofiju! Po tom se načelu meri vrednost nauke. Zaštitno i lekovito sredstvo neke kulture.Čak se ni Plutarh više ne čita! 20 Kant kaže (u drugom predgovoru Kritici čistoga uma): „Morao bih da ukinem znanje da bi vera dobila mesta.Sopenhauer.narodna i ljudska etička mudrost (stanovište sedam mudraca. mi! Kanta tera jedna kulturna potreba: hoće da jedno područje spase od znanja. a dogma­ tizam metafizike. umetnost i etika . 19 Filozofija bi trebalo da održava najviši duhovni tok iz stoleća u stoleće: time i večnu plodnost svega što je veliko. zbog neprijateljskih protivtokova." Veoma važno! Podstakla ga je jedna kulturna potreba! Osobita antiteza „znanja i verovanja"! Sta bi o njoj mislili Grci! Kant nije ni kadar za drugu antitezu! Ali. S druge strane. područje u kojem se koreni sve najviše i najdu­ blje.

On izgrađuje novi život: iznova restituiše svoja pra­ va na umetnost. On oseća tragički da mu je tlo metafi­ zike izmaknuto i ne može ipak da se zadovolji šarolikom vrteškom nauke. On ne uspostavlja nikakvo novo verovanje. Za tragičkog filozofa izpunjava se slika egzistencije na kojoj se metafizičko pojavljuje samo antropomorfno.u tome počiva tragičko. Ovde treba stvoriti jedan pojam: jer skepsa nije cilj.da li u korist neke religije? ili neke umetničke kulture. Saznanje u službi najbo­ ljeg života. da bi tada zakoračio prema kritici znanja. On nije skeptičar. 23 Poslednji filozof. ja sam na drugoj strani. Kod Grka je to sputavanje u korist umetničke kulture (i re­ ligije?). nagon saznanja se okreće protiv sebe. „Poslednji". 22 Filozof tragičkog saznanja. sputavanje koje hoće da predupredi potpunu neobuzda­ nost: hoćemo iznova da vežemo ono što je sasvim odvezano. to je relativno. razu­ me se. On obuzdava neobuzdani na­ gon znanja. Kada dospe do svojih granica. Za naš svet. sada to tek treba pokazati. Tome dodajem problem prednosti ikoničkog istorijskog sa­ znavanja. umetnosti i umet- . Čak se mora i iluzija hteti .14 21 Fridrih Niče Sukob znanja sa znanjem! Sam Sopenhauer upozorava na to mišljenje i znanje kojih smo nesvesni.to bi mogli biti čitavi naraštaji. On dokazuje nužnost iluzije. kao i vrednosti prirode. Sputavanje nagona saznanja . Na njemu je jedino da pomogne življenju. Filozof beznadnog saznanja ponesen je zaslepljenom nau­ kom: znati po svaku cenu. ne nekom novom metafizikom.

Radi se o vrednosnim sudovima o znanju i mnogoznalstvu. naša vera bi bila himerična. filozofije i teologije. 25 N o . može izgraditi neka religija. Ali. Istorijsko [Historische] osobito se i naširoko razvilo kao reaktivna snaga protiv teološkog mita. koje su sada uništene. da rodi mit? Kao kod Grka. snagom kadrom da ra­ zori znanje kao što se ono razara u jeziku umetnosti. Da li se ovde. i ceo pe­ riod grčke filozofije pripada području njihove umetnosti. u vakuumu. S današnjeg stanovišta. život još neko vreme traje u krošnji. Ovde je stepen izvesnosti onaj koji određuje vred­ nosti. još nasta­ vljaju da deluju u naukama: čak i kada je korenje izumrlo. možda je umetnost moćna čak da sebi stvori jednu reli­ giju. Na tom poslu ogroman zadatak i dostojanstvo pripada umetno­ sti! Ona mora sve iznova da stvori i sasvim sama da na svet po­ novo donese život! Grci nam pokazuju za šta je sposobna: kada je ne bismo imali. ali i protiv filozofije: ovde i u matematičkim prirodnim naukama. Nji­ hov zadatak sada sasvim sama ispunjava umetnost. ono najneznatnije što bi ovde doista moglo da bude postignuto vredi više nego sve me­ tafizičke ideje. ona je za to sposobna. Nije nam dato da iznova proizvedemo takav niz filozofa kakve je stvorila Grčka u doba tragedije. 24 Sada se satno još preko umetnosti odigrava obuzdavanje na­ uke. a ne stepen neophodnosti za čoveka. morala da raspolaže ogromnom snagom ljubavi. Takav sistem je moguć još samo kao umetnost. Stari je to sukob izme­ đu verovanja i znanja. apsolutno saznavanje slavi svoje saturnalije. Okrenuli smo se kulturi: „nemačko" kao iskupiteljska snaga! U svakom slučaju bi religija. .KNJIGA O FILOZOFU 15 nosti koja vlada životom. zavi­ si od njene snage.

mržnja je naprotiv opšta. ali koji raspolaže veličanstvenim brojem malog oruđa. Omiljena tema vremena: velika dejstva najmanjeg. one su zakotrljale lavinu. Veliko deluje samo na veliko: tako se Agamemnonova pošta pomoću baklji prenosi samo s vrške na vršku. Istoričarsko rovarenje ima kao celina. njena vrednost počiva na kvalitetu koji uvek ima malo poštovalaca. nešto veličanstveno: ono je poput oskudne vegetacije koja postepeno mrvi Alpe. Teško je shvatiti. istoričar zatim rije. U tome je zadatak jedne kulture. jer je saznatljivo. Stoga želimo da govorimo ono što osećamo: naš posao nije da čekamo da prigušeni odsjaj onoga što mi izgleda svetio prodre u doline. Dok je svaki čovek zadovoljan kada neki dan mine. primerice. Konačno. Vidimo je­ dan veliki nagon. predaja često odumire. da se ono što je veliko u nekom narodu ne pojavljuje poput samotnika niti prognanika. ali ne na ikoničku. Za nas važi samo estetsko merilo: ono veliko ima pravo na istoriju. . kopa i kombinuje za tim danom da bi ga izvukao iz zaborava: i ono malo mora da bude večno.. ali se laćamo več­ no živog. 27 Tome bismo mogli protivstaviti: mala dejstva velikog!. koji sve više sudi prema stepenu izvesnosti i traga za sve manjim objektima.16 26 Fridrih Niče To su barbarske jednostranosti. na­ ime. kada je ono zastupljeno preko pojedinaca. Time ipak ona više ne može da sputa neobuzdani nagon saznanja. Filozofija sada još samo može da istakne relativnost svakog saznanja i njegovu antropomorfnost kao svuda vladajuću snagu iluzije. Sada imamo muke da je zadržimo. velika dejstva najmanjih stvari zapravo su na­ knadna dejstva velikih. već na jednu produktivnu. podsticajnu povesnu sliku.. Grobove ostavljamo na miru.

dobro delanje je sasvim odre­ đeno religioznim imperativima. 30 Dobrota i samilost su. 29 Stvaranje neke religije sastojalo bi se u tome da neko probu­ di veru za svoje mitsko zdanje podignuto u vakuumu. moćni moralni obi­ čaji! Time bi se obezbedila i moralnost. srećom. mogu da za­ mislim sasvim novu vrstu filozofa-umetnika kadrog da u tu šuplji­ nu postavi jedno umetničko delo od estetske vrednosti. već je iznu­ đena. da se odazove na jednu vanrednu potrebu. Na koji su se slobodno pesnički način ophodili Grci s njiho­ vim bogovima! Odveć smo zaseli na protivstavljenosti istorijske istine i ne­ istine. tj. Naprotiv. Naprotiv. . neverovatno je da se to ikada ponovo desi. spasilac! Suština ovoga duha prispela nam je s muzikom.KNJIGA O FILOZOFU 17 28 Istorijske i prirodne nauke bile su potrebne protiv srednjeg veka: znanje protiv verovanja. Izgleda da je metafizika kazne i nagrade neophodna. Protiv znanja sada jusmeravamo umetnost: povratak životu! Obuzdavanje nagona saznanja! Jača­ nje moralnih i estetskih instinkata! Ovo nam izgleda kao spašavanje nemačkog duba. Posle Kritike čistoga uma. Kad bi se mogli stvoriti moralni običaji. Sada razumemo kako su Grci svoju kulturu učinili zavisnom od muzike. du­ žnosti saglasnih dela nema nikakvu etičku vrednost. pri čemu je on opet. nezavisne od pogubnosti i uspešnosti neke religije. Daleko najveća masa dobrih. Komično je verovati da hrišćanski mitovi moraju biti posve istorijski. sa svoje strane. Praktička moralnost veoma trpi pri svakom slomu neke re­ ligije.

Njen cilj nije najveća mogućna sreća nekog naroda niti nesputani razvoj svih njegovih darova. agdpe . Sadržaj umetnosti združuje se sa sadržajem stare filozofije. Oni razumevaju učeći: ogromna snaga usvajanja.erosom. Ne računam na dobrotu probuđenu u masi posrednika. već ona u tačnoj srazmeri sebi pokazuje ta razvića. To se mora i može pokaza­ ti i kod Italijana: individualizam u životu i umetnosti. do dužnosti uprkos tradiciji. Kultura jednog naroda očituje se u objedinjavajućem pove­ zivanju nagona toga naroda: filozofija ovladava nagonom sazna­ nja. Naše doba ne treba da veruje da stoji na tako visokom stupnju na kojem je bio njihov nagon zna­ nja: samo je kod Grka sve postajalo život! Kod nas to ostaje na saznanju! . Počev od njih. Svaki od tih instinkata pokušava da sam postoji do beskraja. U svim nagonima koji su odlikovali Grke pokazuje se jedno povezujuće jedinstvo: nazovimo ga helenska volja. ali oni bi se svakako mogli dovesti do moralnih običaja. umetnost nagonom za oblike i ekstazom. Saznanje izoluje: stariji filozofi predstavljaju izolovano ono što grčka umetnost omogućava da se pojavi zajedno. upotrebilo za obrazovanje i škole. Kada bi čovečanstvo ono što je do sada upotrebljavalo za gradnju crkava. 32 Grci kao otkrivaoci. ali obrazovani prednjačenjem pojedinih moćnih ličnosti. Njen cilj stremi preko zemne sreće: stvaranje velikih dela je njen cilj. kada bi ono što je dosad na teologiju sada usmerilo na intelekt! 31 Problem kulture retko je bio tačno shvaćen.18 Fridrib Niče Moralni običaji. putnici i kolonizatori. stari filozofi pokušavali su da konstruišu svet. itd. ali kao filozofiju vidimo korišćene izolovane sastojke umetnosti da bi se ovladalo nagonom saznanja.

zapaža se onda da su životu potrebne iluzije. Vrednost filozofije u tom zadovoljavanju ne počiva u sferi saznanja. Istinito i delotvorno važi kao istovetno. Zašto je potrebno takvo obuzdavanje? Jer. već u sferi života: volja za egzistencijom koristi filozofiju u svrhu jednog višeg obli­ ka egzistencije. posmatrano naučno. tj. tj. Životu je potrebno verovanje u istinu. ona koja obmanjuje nagon saznanja i zadovoljava ga samo privremeno. ona se prosuđuje kao umetnost. upravo ono što ostaje mora biti ono što obuzdava nagon znanja. dokazima po snazi. relativna nirvana. . Svako stvarno stremljenje istini na svet dolazi kroz borbu za neko sveto ubedenje: kroz pdthos borenja: inače čovek nema nikakvog inte­ resa za logičko poreklo. i ovde se priklanja pred silom. Jedan od najistančanijih oblika egzistencije. 34 Lepota i veličanstvenost jedne konstrukcije sveta (alias filo­ zofije) odlučuje sada o njenoj vrednosti . dakle ono u če­ mu je umetničko. Njen oblik će se verovatno preinačiti! Strogo matema­ tičko formulisanje (kao kod Spinoze). Nemogućno je okrenuti umetnost i filozofiju protiv volje: sam je moral takođe u njenoj službi. ako se u nju veruje.KNJIGA O FILOZOFU 19 Ako je reč o vrednosti saznanja. koje je na Getea učinilo to- . ima sasvim istu vrednost kao i sa­ znanje. M o r a m o da pitamo: šta je u njegovoj filozofiji umetnosti? Umetničko delo? Šta ostaje ako je njegov sistem poništen kao nauka? Ali. 33 Kako se odnosi filozofski genij prema umetnosti? Iz direkt­ nog odnošenja malo toga ima da se nauči.Kako onda uopšte dolazi do izvođenja logičke demonstracije? U suko­ bu „istine" sa „istinom".tj. neistina. „istine" se posvedočavaju njihovim dejstvima. ne logičkim dokazima. ali se onda zadovoljava iluzijom. iluzija je. neistine držati za istine. s druge strane neka lepa varljivost. Svevladavina volje. one traže savez s refleksijom.

Napredak čoveka zavisi od te zastrvenosti . sve formule neimarstva. onda vidimo da u nama samima vlada jedna umetnička snaga. Za njega su to samo formule apsolutno nesaznatljivih snaga. koje su mu potrebne za život. Pa ipak. To ništa ne menja u našem životu. Ne treba se plašiti ni da je čovek sebe sasvim spoznao. mnogo toga na njima prepokrivamo velom. da bismo živeli. kao nešto beskrajno važno. Ka­ da velike pojedince uzimamo za zvezde vodilje. Da. ako smo mi sami oni koji postepeno odgajaju to oko. Vi­ dimo. Borba protiv „čulnosti" pomoću vrline bitno je estetske vrste. ima neko pravo još samo upravo kao estet­ sko sredstvo izražavanja.ži­ vot u čistoj i plemenitoj sferi i isključivanje prostih nadražaja. skrivamo sve okolnosti i slučajnosti koje čine mogućnim njihov nastanak. 35 Valja utvrditi stav: mi živimo samo zahvaljujući iluzijama — naša svest češe se o površinu. izolujemo ih od nas da bi­ smo ih poštovali. Mnogo je toga skriveno pred našim pogledom. To će reći da nam je. Ali.20 Fridrih Niče liki utisak spokojstva. dakle. mehanike. 36 Svakako. u sva­ kom trenutku potrebna umetnost. mi živimo u neprestanoj iluziji. da u svakom trenu prozire sve zakone polužnih snaga. zahvaljujući površnosti našeg intelekta. Svaka religija obuhvata sličan element: ljudi pod božjom zaštitom. svaka eti- . Naše oko nas zadržava na ob­ licima. hernije. u samoj prirodi mehanizme protiv apsolutnog zna­ nja: filozof saznaje jezik prirode i veli: „potrebna nam je umet­ nost" i „potreban nam je samo deo znanja". 37 Svaka vrsta kulture počinje od toga da je izvesna količina stvari zastrvena. mogućno je da shema svega bude spoznata.

umetničke snage već u našem postajanju. Premašenje znanja pomoću mitotvornih snaga. površinski je. To se naziva i „subjektivan". On ne raste. Prirodopis filozofa. mimičkim ulogama koje igra izve­ sna snaga: ali postoji toga mnogo više (!) što ona može da igra. i ne samo u postajanju čoveka. Ali joj je sredstvo. To je pesništvo iz­ van granica iskustva.Ne treba je razvrstavati.KNJIGA 0 FILOZOFU 21 ka počinje od toga da pojedinačni individuum uzimamo kao bes­ krajno važan . Heraklit nikada neće ostariti. Kant je zna­ čajan . i bitno u slikama. predstavljanje u pojmovima. On saznaje pomoću pojmova. Posebni problem: razglobljavanje filozofskih sistema! To je nečuveno kako za nauku tako i za umetnost! Slično je s religija­ ma: to je značajno i karakteristično. tj. Matematičko predstavljanje ne pripada suštini filozofije.drukčije nego priroda koja postupa surovo i kao igrajući se. . nastavak mitskog nagona. Jedan je oblik pesničke umetnosti. to dugujemo izolujućim iluzijama! Prirodnoj nauci se sada protivstavlja apsolutno prirodna istina: vrhunska fiziologija shvatiće. . filozofija se. dakako.znanje i verovanje! Najunutarnjije srodstvo filozofa i ute­ meljivača religije. Ako smo bolji i plemenitiji. I hemijske preobražaje u neorganskoj prirodi valja možda nazvati umetničkim procesima. 38 Velika je nedoumica da li je filozofija jedna umetnost ili ne­ ka od nauka. Umetnost je po svojim ciljevima i produkciji. mislim. ne razvija poput drugih nauka.Filozof saznaje stvarajući i stvara saznajući. naše mišljenje je . već i životi­ nja. otu­ da moramo otkriti i okarakterisati novi species. čak i ako negde poneko područje filozofa prelazi postepe­ no u ruke nauke. Ona će reći da sa organskim počinje i umetničko. zajedničko s naukom. 39 Naš razum je površinska snaga.

Reč sadrži jednu sliku. To mora da bude umetnička snaga. slike. On ne razume nijedan kvalitet. jer ne­ ma jednako interesovanje za sve opaženo. antinaučna. Jedino računajući i jedino u prostornim oblicima ima neko apsolutno saznanje. bez ikakve snage ljubavi. od koje potiče pojam. površine stvari sa­ žete u ogledalu oka.Naš javni. državni i društveni život upućuje na ravnotežu egoizma: rešenje pitanja kako se postiže trpeljiva egzistencija. Slike u ljudskom oku! To vlada celim ljudskim bićem: sta­ novište oka! Subjekt! Uho čuje zvuk! Jedna sasvim druga.22 Fridrib Niče razvrstavanje. dakle. Umetnost počiva na netačnosti vida. . računska operacija drugo. naprosto na osnovu razboritosti u pristrasnim egoizmima. slike su iskonske misli. nešto što upućuje na čovekovu prozivoljnost i ne zahteva samu stvar. Dakle. poslednje granice svega saznatljivog jesu kvantiteti. pojačavamo glavne. imenovanje. Slika je jedno. tj. Mišljenje ra­ čuna. Dakle. nego samo kvantitet. Sta može da bude svrha takve površinske snage? Pojmu od­ govara najpre slika. zatim joj pridodajemo nešto sa umetničkom snagom. jer ona stvara. previđanje i prečuvenje. . muzičkoj tem­ peraturi itd. 40 Izvesna snaga u nama omogućava nam da intenzivnije opa­ žamo velike crte na ogledalnoj slici i opet je u pitanju jedna sna­ ga koja ističe isti ritam s one strane stvarne netačnosti. čude­ sna koncepcija istoga sveta. u ritmu. sa umetničkim veličinama. zaboravljamo sporedne crte. Njeno glavno sredstvo je ispuštanje. Prema svakom istinskom bivstvovanju odnosimo se površinski. Kod uha takođe nalazimo netačnost. I na tome počiva umetnost. Svako razvrstavanje je pokušaj da se dopre do slike. govorimo jezik simbola. 41 Apologija umetnosti. tj.

tj. Nadimanje do makrokosmosa i praćeno misaonim posmatranjem . Ono to drži za nekorisnu „poezi­ ju". Pre­ ma tome su se sokratovci ponašali ili neprijateljski ili teorijski. kauzalno logičan poput čoveka nauke: sve to­ nove sveta pokušava da zglasi u sebi i to saglasje prevede iz sebe u pojmove. Naše kletve će vas presresti! Nauka mora sada da pokaže svoju korisnost! Postala je hra­ niteljica. u službi egoizma: država i društvo uzele su je pod svoje da bi je iskorišćavale za svoje ciljeve. .Sta je zajedničko za sve? Ili je proizašao iz svoje kulture ili je neprijateljski raspolo­ žen prema njoj. kao i religiju. vaše oči će videti naš mit. saosećajan poput religioznog čoveka. Ono ne želi da se nagodi ni sa upućivanjem na onostranost niti sa upućivanjem na prosvetljenost sveta umetnosti. .poput glumca ili dramskog pesnika koji se menja zadržavajući pri tome svesnost da se projektuje u spoljašnje. Kod starijih filozofa. Normalno stanje je rat: mir zaključujemo samo na određe­ no vreme.KNJIGA O FILOZOFU 23 Naše doba mrzi umetnost. zabavu i si. umet­ nost kao strahotna zbilja! Nova metafizika kao strahotna zbilja! Želimo da za vas svet pretočimo u slike od kojih ćete se naježiti. Di­ jalektičko mišljenje koje poput tuša prska odozgo^ Uzorni Platon: zanesenjak dijalektike. takvog promišljanja.ko­ liko je to uticalo na njih? Na umetnost je neizmerno trošeno. naprotiv. vlada delimično sličan nagon poput onoga koji je stvorio tragediju. Sokratske škole zasedale su usred jednoga mora lepote . 42 Potrebno je znati kako su Grci filozofirali u doba svoje umet­ nosti. Naši „pesnici" su prema tom kroju. To je u našim rukama! Zapušite li uši. No. Posmatrač je poput likovnog umetnika. 43 Pojam filozofija i njegovi tipovi.

otkriće neke analogije je izaziva. To je zamah krilate uobrazilje. Tu i tamo. skakanje s mogućnosti na mogućnost. O n o isprednjačuje na lakim osloncima: za njim teško dahće razum tražeći bolje oslonce pošto ga mami nagoveštena čarobna slika. Filozof pokraj naučnika i umetnika. religio­ znog nagona jedinstva pomoću pojma. tj. tj. Da li se onda „ n a u č n o " i „filozofsko" mišljenje razlikuje je­ dino po dozi? Ili možda po područjima? 46 Ne postoji nikakva filozofija postrance. Činjenica da neko nedokazivo fi­ lozofiranje ima vrednost više nego obično neka naučna postavka zasniva se na estetskoj vrednosti takvog filozofiranja. No kako dolazi ta pomisao? Ponekad slučajno.24 44 Fridrih Niče Filozofi. Refleksija zatim slaže pojam na pojam i proverava. na njego­ voj lepoti i uzvišenosti. Metafizika kao vakuum. Naročito zbližavanje koncepcije i apstrakcije. „to bi možda moglo". Filozof budućnosti? On mora da postane vrhovni sud jedne umetničke kulture. Beskraj­ no brzi prelet velikih prostranstava! Da li je to samo veća brzina? Ne. koje su privremeno uzete za izvesnosti. Prirodopis filozofa. Tada na­ stupa proširivanje. od mogućnosti do izvesnosti i opet do mogućnosti. Uobrazilja se sastoji u brzom sagledanju slič­ nosti. šta je takva „mogućnost"? Pomisao. . Ali. odvojena od nauke: i tu i tamo se misli na isti način. Šta to znači za kulturu. Ono je prisutno još kao umetničko delo. Obuzdavanje nagona saznanja pomoću umetnosti. na primer. Sličnost mora da bude zamenjena kauzalnošću. kao i služba bezbednosti od svih prekoračenja. 45 Filozofsko mišljenje treba razotkriti u okrilju svakog nauč­ nog mišljenja: čak i ako je u pitanju samo nagađanje. spolja: neko poređenje.

1) Snaga. U mozgu je mnogo više nizova slika nego što se prilikom mi­ šljenja koristi: intelekt brzo bira slične slike: izabrana slika opet proizvodi čitavo obilje slika: intelekt pak ponovo bira jednu od njih. koja bira i naglašava ono slično. Svesno mišljenje je samo biranje među predstavama.KNJIGA 0 FILOZOFU 25 čak i ako se ne može pokazati kao naučna građevina.neznatno doka­ zana Heraklitova filozofija ima veću umetničku vrednost nego sve Aristotelove postavke.tek onda refleksija može da prosuđuje. 48 Misleći moramo već imati ono što se traži. koja prozivodi obilje slika. nego estetski nagon . Ali. Ona to čini usaglašavanjem sa uobičajenim i često proveravanim lancima. U tome se vidi izvanred­ na produktivnost intelekta. To je život u slikama. to je izdvajati. itd. i tako bez prestanka. 47 Uobraziljna proizvodnja može se zapaziti u oku. . Sva plodnost i sva podsticajna snaga povezane su s tim dalekosežnim pogledima.Drugim recima: ono što odluču­ je nije čisti nagon saznanja. U svakom slučaju. zahvaljujući uo­ brazilji . Sečanje izdvaja taj oblik i time ga pojačava. Misliti. obuzdan uobraziljom u kulturi nekog naroda. Šta je zapravo „logično" u mišljenju i slikama? Trezvenom čoveku je malo potrebna uobrazilja i ima je malo. 2) snaga. Pri tome je filozof ispunjen najvišim patbosom istine: vred­ nost njegovog saznanja jamči mu istinu tog saznanja. nije li isto i u slučaju naučnih stvari? . Dug je put do apstrakcije. ali i sasvim drukčiji odnosi podstiču. Nagon saznanja je. nešto od umetničkog je u tom proizvođe­ nju oblika s kojima onda nešto prodire u sećanje. dakle. Oni koje trese groznica izjednačavaju zidove i tapiserije. je­ dino zdravi više vide u tapiserijama. Sličnost podstiče na najodvažnija razvijanja. kontrast.

odnose u obliku akustičkih Hladnijevih figura 4 prema samom zvuku. Svaka misao izgleda nam na površini kao proizvoljna. Mi poštujemo ono što je veliko. Svet sna dokazuje da je to tačno: čovek tu ne nastavlja do apstrakcije. Misliti umetničko prvenstvo bez mozga snažna je antropopatija: ali tako je i s voljom. poznat osobito po svojim is­ traživanjima u akustici. to je i ono nenormalno. dakle nemogućno. nemački fizičar. Žudnja je ipak samo jedan viši filozofski čin koji bi hteo da se rastereti i izvrši pritisak na mozak. poštovanje prema velikim dejstvima maloga samo je izvesna začuđenost pred rezultatom i nesrazmerom najmanjih uzro- E. Ali. F. posve slobodnog otkrivanja: bilo bi to nešto proiz­ voljno. pesak bi se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom. Chladni (1756-1824). 50 Rezultat: radi se samo o stupnjevima i kvantitetima: svi lju­ di su umetnici. Jer. Najprefinjenije treperenje i podrhtavanje! Umetnički proces je fiziološki apsolutno određen i nužan. pa se mogla izmeriti učestalost ta­ lasa. Figure nastale od peska nazivaju se „Hladnijeve figure". kao što se najistančanija zračenja nervne aktivnosti. filozofi. F. Naše vrednovanje odnosi se na kvantitete. a ne primećujemo bes­ konačnu delatnost. talasno kretanje pomoću vibracija metalnog lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. naučnici itd. Ako se ta snaga pogleda izbliza. ili: slike koje mu struje u očima ne vode ga niti ga preobražavaju. tako se te slike odnose prema nervnoj aktivnosti koja deluje pod njima. ne na kvalitete.26 49 Fridrih Niče Dvostruka je umetnička snaga: ona koja proizvodi slike i ona koja ih bira. tako. Prilikom vibriranja lista. Ispitivao je. viđena na jednoj površi. kao da je po našoj ćudi. moralom itd. onda ni tu nema nikakvog umetničkog. 4 . Svakako.

U područjima intelekta sve kvalitativno samo je kvantitativ­ no. ima takvo dejstvo. manje je pri­ premljen za to i otuda ne stiže daleko . Tek zbrajajući mnogobrojna dejstva i gledajući na njih kao je­ dinstvo. 52 Prava grada svakog saznavanja su najkrhkiji osećaji zado­ voljstva i nezadovoljstva: prava tajna je na onoj površini na kojoj u zadovoljstvu i boli nervna delatnost ocrtava oblike: ono što je osećaj istovremeno projektuje oblike koji tada iznova proizvode nove osećaje. naime. Posve je bitno da mišljenje napreduje sa zadovoljstvom ili nezadovoljstvom: onaj kome to predstavlja teškoću. rada se osećaj slike. veliko. Time što ovi adekvatni pokreti po­ novo izazivaju osećaj u drugim nervima. tj. na primer čudo. pak. razvija se samo zahvaljujući poštovanju prema retkom. Snivanje kao produžetak izabiranja vizuelnih slika. . Covečanstvo. reč. Operacija gleda­ nja i saznavanja odveć je složena da bi je bilo mogućno iznova potpuno izbrisati. pomoću tog jedinstva mi pro­ izvodimo veličinu. velikom. a u ovom području to ničemu ne koristi. Čak i ono što se samo zamišlja kao retko. 51 Čovek možda ne može ništa da zaboravi. Užasavanje je naj­ bolja strana čovečanstva. Darvinizam ima pravo i u mišljenju u slikama: jača slika ra­ zara slabiju. Ista nervna delatnost reprodukuje istu sliku. Suština je osećaja zadovoljstva i nezadovoljstva da se izra­ žava u adekvatnim pokretima. imamo utisak veličine.KNJIGA O FILOZOFU 27 ka. svi oblici koje su jednom proizveli mo­ zak i nervni sistem ponavljaju se od tog trena učestano.on se prisiljava. Ka kvalitetima nas vodi pojam.

Da li je neki genijalni istraživač voden nekom tačnom slut­ njom? Da. nužna je pret­ postavka. zbog razboritosti. dok se zaključak ispostavlja već na osno­ vu manjeg broja pokazatelja. dakle. sa stanovišta njegovih konsekvencija. kao istinit i plodan. Biti dobar značilo bi dakle: veoma lako i veoma brzo identifikovati. U obliku čvrstih načela to onda izgleda drukči­ je: karakterna čvrstina. identifikovanje. Svaka čestitost i svako pravo potiču. činiti dobro drugima znači činiti dobro samom sebi. Pogrešna upotreba saznanja . On veoma brzo prelazi preko onoga što je za njega otprilike dokazivo. Zatim. saučestvovati u boli drugih jednako je sopstvenoj boli. nalik onom kod glumca. o jednom preobražaju.u večnom ponavljanju ekspe­ rimenta i zbiranja grade. ali sprežući la­ nac slika deluje drukčije nego kod umetnika i mislioca: on tera na čin. ali i povrede samog sebe. Reč je.svedoči o njegovoj genijalnosti. Pre­ ma njoj. on upravo vidi mogućnosti bez dovoljnih oslonaca. hrišćanska etika je su­ protna: ona počiva na identifikovanju samog sebe s bližnjim. spomen na sopstveni bol. . Protivstavljanja ljubavi i prava: kulminaciona tačka žrtvovanja zbog sveta. Tako je i u filologiji: u mnogim slu­ čajevima je celovitost građe nešto nekorisno. Dakle. od ravnoteže egoizama: uzajamno prihvatanje da sebi ne bismo štetili.28 53 Fridrib Niče Ponekad se rezultat obogaćen skokovima pokazuje odmah. ali da to ipak drži za mogućno . Ljubav je po­ vezana sa željom za jedinstvom. 54 Ni moralno nema drugi izvor sem intelekta. Predviđanje mogućnih osećaja nezadovoljstva određuje delanje čestitog čoveka: on empirijski poznaje posledice povrede bli­ žnjeg. osećaj sličnog. naprotiv. Sasvim sigurno. Naprotiv.

. Odatle nastaje dužnost pre­ ma istini. Postepeno pretezanje logičkih snaga i omeđavanje onoga što je mogućno od znanja. Anticipiramo rdave posledice uzajamnog obmanjivanja. Bilo obasjavajući sve počev od njega. 56 Istina i laž su fiziološke. uz pretpostavku da ne šteti. pokazuje se potreba za drukčijim putem. na tome počiva sav zajednički život. zato što se tu ne strahuje ni od kakvog štetnog dejstva. Tako sveštenik zamišlja svoje bogove: laž opravdava njiho­ vu uzvišenost. Svaki čovek noću sebi dopušta da se neprekidno obmanjuje. Veliki grčki filozofi žive još potpuno u ozračju tog opravdavanja laži. živih zahvaljujući snazi. Laž je dozvoljena tamo gde se ništa istinito ne može znati.dva izvora morala. bilo dosežući ga počev od primera. Izricanje istine po svaku cenu je sokratski. Neprestana reakcija umetničkih snaga i ograničavanje na ono što je dostojno da se zna (prosuđivano prema dejstvu). Težnju ka istini čovečanstvo je beskrajno sporo sticalo. Epskom pripovedaču se dozvoljava laž. Na­ še istorijsko osećanje nešto je sasvim novo u svetu. Izvanredno je teško dočarati sebi kao živo mitsko osećanje slobodne laži. laž je dozvoljena tamo gde je prijatna: lepota i ljupkost laži. Suština istine prosuđivana prema dejstvima. pojava. . U borbi takvih „istina". Dejstva zavode na prihvatanje nedokazanih „istina".KNJIGA 0 FILOZOFU 55 29 Covek traži istinu i sprovodi je u moralnom saobraćanju s ljudima. Čudesno otkriće logike. Istina kao moralni zakon . Bilo bi moguć­ no da ono sasvim potisne umetnost.Dakle.

Tako se opet vraćamo.divno. Za teoriju morala: državnik često u politici anticipira potez svog protivnika i preduhitruje ga svojim: „ako ja to ne učinim. herojsko zadovoljstvo čoveka u jednoj lažnoj prirodi! No. Nauke su. opet. naprotiv. prisiljava ga na saopstavanje a ovo. Stanovište rata. to je samo veoma relativno mo­ gućno! To je tragično! To je tragični Kantov problem! Umetnost sada dobija jedno sasvim novo dostojanstvo. 58 Biti posve istinoljubiv . degradirane za jedan stepen. na pri­ rodno ponašanje (kod Grka). logi­ ka vodi do laži: jer ona nije jedina gospodarica. koju proizvodi širina njegovog stanovišta. ali na šta ga obavezuje preobilna blaženost. Pokazalo se nemogućnim izgraditi kulturu na znanju. Njegov univerzalni nagon prisiljava ga na slabašno mišljenje. Neka vrsta nužne odbrane kao političko načelo. neizmeran pathos istine. . stoičar pokazuje u tome da je prekršio svoje načelo u korist slobode volje. 59 Koliko je etički snažan bio. koje pojedinac ne mora da saopšti. na logiku.30 57 Fridrih Niče Borba u filozofu. Izricanje blagotvorne istine iz ljubavi: odnosi se na individu­ alno saznanje. dugim zaobilaznim putem. učiniće to on". dokaz po snazi. Kao jedina gospodarica. S druge strane se proizvodi optimistička metafizika logike trujući i krivotvoreći postupno sve. Istinoljubivost umetnosti: jedina je ona sada čestita. Drukčije osećanje istine potiče iz ljubavi.

snažnije podstrekavanje određenih nadražaja deluje pojmovi­ ma ipak tako što jača ove moralne snage. zanemaru­ jući malo i pojedinačno. 61 Sopenhauer osporava delovanje moralne filozofije na mo­ ralnosti: pa ni umetnik ne stvara prema pojmovima! Istina. Neplastički orfičari u svojim fantazijama. ali stvaralačka energija se koncentriše na jednoj strani. svaki čovek je već inteligibilno biće (uslovljeno tokom niza naraštaja!). Ono što je zakon za vrhunski uzorak mora progresivno da važi kao zakon uopšte. Grci su ćelu prirodu rastvorili u Grke. ograničavajući se na alegoriju. u redosledu kulturnih sfera u pojedinim gradovima. Ali. Čak i zvezdani sistem posmatra čovek kao nešto što mu slu­ ži ili je s njim u vezi. Neizmerna masa filozofskog mišljenja kod Grka (s nastav­ kom u vidu teologije tokom svih stoleća). U svojoj mitologiji. To je čar koju filozof treba da zagovara. na primer. kategorički imperativ veoma je ojačao nepristrasni osećaj za vrlinu. filozofije i nauke naspram sveta: on za­ počinje s najgrubljim antropomorfizmima i nikada ne prestaje da se istančava. ma i kao samo međa za druge. I ovde vidimo da pojedinačni. izuzetno moralni čovek oča­ rava podražavanjem. Velike logičke snage pokazuju se. Na pri­ mer. Prirodu su u neku ruku videli samo kao maskeradu i prerušava- . Bogovi stoičara bave se samo onim što je veliko. Ne obrazuje se ništa no­ vo. 62 Proces svake religije.KNJIGA 0 FILOZOFU 60 31 Stari Grci bez normativne teologije: svako ima pravo da joj stvarajući dodaje i može da veruje u što god hoće.

Logički antropomorfizmi. Empedokle: ljubav i mržnja. jezik nije odjednom nastao. Najpre ga zamišlja sasvim jednostavnim. pojam vrste zaostaje uvek daleko iza nekog dobrog primerka. Heraklit: zakon. 64 Svetska povest je najkraća kada je merimo prema značajnim filozofskim saznanjima i po strani ostavimo razdoblja koja ih ni­ su podnosila. Po tome su bili suprotnost svim realistima. 65 Čovek otkriva tek veoma sporo koliko je beskrajno složen svet. Nije li već jezik ukazao na čovekovu sposobnost da stvori logiku? Sigurno. Parmenid: samo bivstvovanje. Protivstavljanje istine i pojave bilo je duboko u njima. Preobražaji su ono što ih specifikuje. 63 Da li se intuicija odnosi na pojmove vrste ili nezavršene ti­ pove? Ali. to će reći površnim kao što je on sam. oni su doista proizveli sve tipove. To su izumitelji logike. Milenijumska duhovna delatnost nataložila se u jeziku. Anaksimandar: pravda. Pitagora: sve je broj.32 Fridrib Niče nje ljudi-bogova. Ovde valja podsetiti na rađanje instinkata: razvijali su se postupno. Anaksagora: nous. . nego je logički ishod bes­ krajno dugih razdoblja. N o . to je logička operacija i distinkcija dostojna ve­ ličanja. tip savršenstva prebacuje stvarnost. Etički antropomorfizmi. Kod Grka vidimo bodrost i stvaralačku snagu ka­ kve ne srećemo nigde drugde: oni ispunjavaju najveće razdoblje.

68 Ne može se posvedočiti ni metafizičko ni etičko ni estetsko značenje egzistencije. religiozne potre­ be. Poredak sveta. (?) 61 Mi ne poznajemo istinsku suštinu ni jedne jedine kauzalnosti. postoji ovde . mehanizama mozga. i sebi zamišlja snage. Pošto taj složeni mehanizam za kratko vreme proizvodi nešto razumno. rezultat je naj­ mučniji i najsporiji užasnih evolucija . On veruje da je rečju „instinkt" nešto objasnio i čak nesvesna svrsishodna delanja prenosi na prapostojanje stvari. čovek pretpostavlja da svet egzistira tek odnedavno: tvorca to nije moglo da staje mno­ go vremena. prostor i osećaj za kauzalnost izgleda da su bili dati s prvim osečajem. prasnage.KNJIGA O FILOZOFU 33 Polazi od sebe. Apsolutna skepsa: nužnost umetnosti i iluzije. onako kako mu dospevaju do svesti. Učinke naj­ složenijih mehanizama. koji se obrće zajedno s celim sun­ čevim sistemom oko nekog ogromnog sazvežda. mi ne po­ znajemo ni udarac ni težinu. tj.Heraklit! 69 Treba dokazati da su ove konstrukcije sveta antropomorfi­ zmi: da. najkasnijeg rezultata prirode. shvaćen kao suština sveta. uzima kao da su istovrsni s učincima prapočetka. misli on. nje­ gova dubina mu se raskriva u meri u kojoj se čudi sebi i svojoj slo­ ženosti. ako je Kant u pravu. umetničke. Težinu možda treba objasniti kretanjem etera. Svakako. sve nauke. isto je toliko racionalno koliko staviti mehaničke. Vreme. 66 Staviti u osnovu sveta moralne. Čovek poznaje svet onoliko koliko sebe poznaje: to jest.

tada nauke nisu u pravu. temperament. 71 Promatrati „ d u h " . Lično gledano. 70 Strašna usamljenost poslednjeg filozofa! Priroda ga okamenjuje. I usred prirode on vapi: daj zabo­ rava! zaborava! .34 Fridrih Niče krug u zaključivanju: imaju li nauke pravo. jer sam poslednji čovek. idealni oblik. Sem mene. nekorisna: niko ne može da živi s tom skepsom. i moj glas dopire do me- . niko ne govori sa mnom. Tu skepsu moramo da premašimo. u stvaranju počiva naš spas! U najvišem prividu. . moramo da je zaboravi­ mo! Koliko toga ne bismo smeli da zaboravimo u ovome svetu! (Umetnost. tako sebe nazivam. kraguji šestare nad njim. proizvod mozga. ćela je ta po­ zicija. 72 EDIP Razgovor poslednjeg filozofa sa sobom. on pati kao titan . Odlomak iz povesti potonjeg sveta. tada ne stojimo na Kantovim načelima. Poslednji filozof.) Ne u saznavanju. u pravu li je Kant. prihvate li se i svi njegovi stavovi. ipak još opstaje neoštećena mogućnost da je svet takav kakav nam se pojavljuje. Ako nas se svemir ne tiče.sve dok mu izmirenje ne bude ponuđeno u vrhunskoj tragičkoj umetnosti. kao natprirodan! Obogotvoravati ga čak. Kantu se onda još uvek može prigovoriti da.Ne. konačno jedan mogu­ ći svet! Pa i on se kvari! Ne bi bio prvi. u najplemenitijoj ponesenosti počiva naša veličina. imamo pravo da ga preziremo. kakva budalaština! Medu milionima iskvarenih svetova. uostalom.

on još živi i motri me jedino s još više sjaja i hladnoće svojih ne­ milosrdnih zvezda.KNJIGA O FILOZOFU 35 ne kao glas umirućeg! S tobom. poslednjim dahom spomena na svu ljudsku sreću. jer moje srce odbija da poveruje da je ljubav mrtva. čisti hemičari mogu da postanu čuveni kao „kapaciteti"). još mi samo časak ostavi da razgovaram. čak ni korisnost nema ništa zajednič­ ko s naukama (iako izgleda da i. u srednjem vlja. onda se i propast fatum koji dugujemo višoj svrsi. tvoj uz­ dah umire sa mnom. 73 Na savremenoj nemačkoj vidimo da je moguć procvat nau­ ka u barbarizovanoj kulturi. saznavanje je dobra zamena za kulturu. umire u ovom svemiru: poslednji uzdah. glasu moj? Sapućeš li i pri tom proklinješ? A ipak bi tvoja kletva trebalo drob ovoga sveta da razaspe! N o . Edipa. ' 74 veku. voljeni glasu. po­ slednjeg čoveka. Ona za sebe ima sopstveni životni eter. Čujem li te još. neiscrpni jad! jao! uzdahnut iz mene. . čovek. Staviše. u povlašćivanju hemijskih i prirodonaucnih zavoda. Neka kultura u opa­ danju (poput aleksandrinske) i jedna nekultura (poput naše) ne či­ ne je nemogućom. npr. a samo jedno umi­ re. pomračenja periodi zdra­ intelektualni genij čoveka? neke više svrhe? Ako knjige neke knjige može smatrati za Jesu li doista. voljeni glasu! Još neko. posled­ njeg od nesrećnika. kroz tebe menjam svoju samotnost i obma­ njujem se da sam s mnoštvom u ljubavi. živi glup i šlep kao oduvek. sem mene. s tobom. ne podnosi jezu najusamljenije samotnosti i prisiljava me da govorim kao da sam dvoje. Pa ipak! Još te čujem. kao što su to doba spavanja za Ili su ta pomračenja rezultati imaju svoj fatum.

individualni karakter je retko ukotvljen u prirodi.36 Svrbe nas dovode u zabunu. svako razviće je uvek beskrajno brzo. O n o je prasvojstvo. najvećma je ljudsko pitanje. čovek u sebi nosi sećanje svih ranijih pokolenja.Materija ima određeni broj kvaliteta ko­ ji su protejski. Baci li se pogled na stranu beskrajno malog. koje ona . Jer. nego uvek seže dalje. Stremljenja ka svejedinstvenoj vladavini. 77 Sećanje nema ničeg zajedničkog s nervima. Sve vrline rađaju se iz nuždi. „Volja" se najpre pokazuje u promeni. Inače čovek živi u večnim prerušavanjima. Državotvorstvo pobuđuje istinoljubivost. Vera u istinu je nužna čoveku. Slika sećanja je nešto veoma tvoračko i retko. 75 Fridrih Niče Kod filozofa delatnost se produžava u obliku metafora. zbog zadovoljstva i izbegavajući nezadovoljstvo. postoji neka vrsta slobodne volje koja. Isto se tako malo može govoriti o sećanju bez nedostatka ko­ liko i o nekom apsolutno celishodnom delovanju prirodnih zakona. Nagon ka saznanju ima moralni izvor. 76 Koliko se istina tiče ljudi! Najviši i najčistiji mogući život je u veri imati istinu. S društvom započinje potreba za istinoljubivošću.nakon zahvata u nju . Istina se pojavljuje kao socijalna potreba: preko izvesne me­ tastaze.naglašava. preobraža­ va suštinu neke stvari. s mozgom. tj. Sporost ili brzina. . 78 Postoji li nesvesno zaključivanje? Zaključuje li materija? Ona oseća i bori se za svoje individualno bivstvovanje. ona je potom primenjena na sve gde nije nužna. oja- . Svaka stvar teži neizmerljivom.

refleksni pokreti. Od osećaja za kauzalnost zavise pro­ stor i vreme. Mi se teško rastavljamo od kvaliteta. tj. tada imamo prožimanje najmanjih. osećanje kauzalnosti. ali ne i svest. Ako sve ima neki osećaj. 82 Osećaj. Ne buđenje osećaja nego svesti u svetu jeste ono što izaziva teškoću. Kako? Ako bi to bila suština stvari? Ako bi sećanje i osećaj bili grada stvari? 80 Misao nam daje pojam o nekom sasvim novom obliku zbi­ lje. kod mimoze imamo sećanje. uspostavlja radi celine. tj. većih i najvećih osećajnih centara.KNJIGA O FILOZOFU 37 čava. proizvode operaciju zaključiva­ nja. Sećanje čuva u sebi refleksne pokrete. delovanje jednog na drugi atom. isto tako pretpo­ stavlja osećaj. postupno oživljavajući. Kvaliteti izgledaju da su samo odre­ đene preobražene delatnosti jedne materije koja se aktivira prema srazmerama mase i broja. Na primer. Te bismo veće ili manje kom­ plekse osećaja mogli da nazovemo „volja". veoma česti i nadovezujući se mu­ njevito. sećanje je sta­ rije nego svest. 81 Udarac. Ali. ipak je još objašnjivo ako sve ima osećaj.misli. Nešto strano po sebi ne može da deluje na drugo. Sećanje je kod biljke. . Čovek bi u svetu sebe doista mogao da shvati kao nekog ko potiče iz sna i koji sam sebe istovremeno sanja. prirodno. Svest iskrsava sa osećanjem za kauzalnost. 79 Mi poznajemo samo jednu zbilju . bez slike. On je sažet iz osećaja i sećanja.

onoga ko meri. re­ fleksni pokret spadaju u suštinu materije. tj. utvrđena da bi mogla da posluži kao merilo. neka materijalna supstanca odeljuje upravo tako. tada je­ dva da išta objašnjava ta uboga percepcija. ali to je najpovršnija trivijalnost. U područ­ ju intelektualnih oblika isto se događa kao kada pitam o vrednosti saznavanja: moram da zauzmem ma kakvu poziciju koja je vi­ ša ili je. ako zadovoljstvo. onda saznanje čoveka seže mnogo dublje u suštinu stvari. to su večni zakoni prirode. Ćela se logika u prirodi tada svodi na neki sistem zadovolj­ stva i nezadovoljstva. Pa onda je isti slučaj i s refleksnim pokretom. sećanje. Svako juri za zadovoljstvom i beži od neza­ dovoljstva.38 Fridrih Niče Ali. dakle da je prasvojstvo stvari. odeljivanje mora onda da bude dato po­ sredstvom zadovoljstva i nezadovoljstva. Tako neprikosnovenost prirodnih zakona znači: osećaj i se­ ćanje su u suštini stvari. Neki kva- . Ona je to nekad naučila. tj. osećaj. pri do­ diru s drugom. delatnosti materijalnih supstanci su zakoni u postajanju. bez bilo kakvog ograničavanja. Bez merila. Postavka: sasvim je istinito da ne postoji saznanje bez ono­ ga koji saznaje. niti subjekt bez objekata i objekt bez subjekta. jer smo za sobom ostavili stanovište onoga ko saznaje. 85 Svedemo li ćeli intelektualni svet na draž ili osečaj. barem. 86 O stvari po sebi ne možemo ništa reći. 83 Ali. No. sećanje onda mora da pripada suštini osećaja. nezadovoljstvo. Predmet je sećanja i osećaja da se. tj. 84 Sve saznavanje je merenje po nekom merilu. saznavanje ne postoji.

KNJIGA O FILOZOFU 3_9 litet egzistira za nas. čovek se razvijao sporo. šta je onda još kvalitet? No. Nauka nastavlja prirodni proces. i saznanje se još razvija. Uporedimo li obe perceptivne snage. Taj nagon zaklanja . Ali. Uočavamo težnju da se ogledalo učini što adekvatnije. za nas je on čovek. koje biva sve jasnije. Njihova svojstva po sebi nas se ne tiču. ali utoliko one deluju na nas. Prirodno. to je samo odra­ žavanje. i isključiti tu svako čudo. kao ono koje daleko više odgovara istini.najzad se dospelo do osećaja. No. može se pokazati jedino pomoću subjekta-merioca postavljenog pored njih. Odstranimo li meru. Sada valja pitati: kako je nastalo takvo biće merilac? I bilj­ ka je biće merilac.stvari su se postupno objašnjavale u analogiji s pojedinim ljud­ skim svojstvima . tj. meren je po nama. tada naše shvatanje sveta va­ ži za nas kao tačnije. samo ogledalo nije ništa strano i nepripadajuće suštini stvari.njegov cilj je shvatiti čo­ veka u postajanju. 87 Za biljku je svet onakav i onakav . 88 Tok filozofije: najpre se mislilo da su ljudi začetnici svih stva­ ri . Za biljku je ćeli svet biljka. Tako se stvari odražavaju na sve čistiji način: postupno oslobađanje od svega što je odveć antropomorfno. Veliko pitanje: da li je osećaj pračinjenica sve materije? Privlačenje ili odbijanje? 89 Nagon za istorijskim saznanjem .za nas je takav i takav. dakle slika sveta postaje sve istinitija i potpunija. šta stvari jesu. tj. nego je i ono nastajalo sporo poput suštine stvari. Opšti consensus ljudi o stvarima dokazuje potpunu istodob­ nost njihovog perceptivnog aparata.

Svakako.40 Fridrib Niče izuzetno snažni nagon za kulturom: saznavanje je čista raskoš. Prostor i vreme su samo merene. Otkuda bi onda tre­ balo da potekne aparat koji bi otkrio nešto novo? 92 Izgleda mi da je glavna sposobnost opažati oblik. . 93 Ne treba da bežite u metafiziku. 90 Gledati na filozofiju kao na astrologiju: naime. to jest po­ čivati na ogledalu. Sa Svetom se u ljudskim glavama igra kao loptom. Srčano bi se moglo tvrditi: izvan moga mozga to umetničko delo nema čak ni realnost. či­ me savremena kultura ne biva ništa viša. tj. postepeno. Zapravo. zatim nauku. Oblici intelekta nastali su. Po sebi je verovatno da su oni strogo adekvatni istini. to znači samo: mi­ sli se da postoji jedno umetničko delo i neki glupi čovek da bi ga razmatrao. za tog glupaka ono egzistira kao cerebralni fenomen jedino ako je i on sam još umetnik i ustoličava oblike. već da se aktivno žrtvujete za kulturu u nastanku! Stoga sam bez ostatka protiv sanjalačkog idealizma. sudbinu sve­ ta povezati sa sudbinom čoveka. Iz tog filozofskog nago­ na sve nauke crpe svoju hranu. 91 I Kantovu teoriju saznanja čovek je odmah iskoristio za ve­ ličanje čoveka: jedino u njemu svet ima realnost. Covečanstvo uništava najpre reli­ gije. vrhunsku evoluciju čoveka razmatrati kao vrhunsku evoluciju sveta. prema ritmu merene stvari. iz materije.

dočarava muzika. tada je ona upravo ovaj svet . koja jezik ne može da prikaže.saznavati je mogućno jedino kao odražavanje i samomerenje prema nekom merilu (osećaj). . Ob­ razovanje oblika.KNJIGA O FILOZOFU 94 41 Sve znanje nastaje odvajanjem. razgraničavanjem. . ne treba li ipak tu pretpostaviti neko intuirajuće biće? 96 Muzika kao suplement jezika: mnoge nadražaje i ćela nadražajna stanja.Biti zadovoljan umetnički intuiranim svetom! Čim hoćemo da saznamo stvar po sebi. jer ne postoji unutrašnje i spoljašnje. nikakvo apsolutno znanje neke celine! 95 Zadovoljstvo i nezadovoljstvo kao univerzalni osećaji? Ne verujem. omedavanjem. ono preinačava svet. 97 Nijedan oblik ne postoji u prirodi. Za čim žudimo loveći dugo? Hoćemo li da prevazidemo naša čula? Neprestano saznanje vodi do ružnog i mr­ skog. Sva umetnost počiva na ogledalu oka. Ali gde nastupaju umetničke snage? Sigurno u kristalu. 98 Sigurno je da ljudsko čulno saznanje traga za lepotom.

42 Fridrih Niče Mi znamo šta je svet: apsolutno i neuslovljeno saznanje je­ ste hteti saznavati bez saznanja. intuitivnim gestovima. 102 Odveć lako nam se dešava da Kantovu stvar po sebi pomešamo sa istinskom suštinom stvari koju srećemo kod budista. tj. stvarnost pokazuje sasvim privid ili je neka pojava sasvim adekvat­ na istini. najposle. poslednja dosegnuta slika deluje onda kao nadražaj i motiv. 103 Filozof uhvaćen u mreže jezika. 101 Nesvesni zaključci podstiču moje razmišljanje: biće to onaj prelaz sa slike na sliku. To nije anticipacija učinka već osećanje: isti uzroci. prevodi na bezlični svet. Nesvesno mišljenje mora se ispunjavati bez poj­ mova: dakle. koje nudi iskustva paralelne vrste i time već spoznaje posledice nekog delanja. On čini isto ono što svako čini u fiziološkim ličnim na­ gonima. Ovo mišljenje u slikama nije unapred strogo logičke priro­ de. 100 Takozvane nesvesne zaključke valja svesti na sveočuvajuče sećanje. Privid kao nebivstvovanje i pojava bivstvujućeg pomešani su jedno s drugim. proizvedeni zahvaljujući slici u sećanju. ali je ipak više ili manje logičko. pretvara u najdraži motiv. U vakuumu rastu sve moguće praznoverice. Ali. Filozof se onda trudi da na mesto slikovnog postavi pojmovno mišljenje. I instinkti izgleda da su takvo slikovno mišljenje. isti učinci. koje se. to je postupak zaključivanja kontemplativnog filozofa i umetnika. .

Oblik u celini pripada subjektu. Treba po­ kazati ogromno jedinstvo u svim nagonima saznanja: slomljeni učenjak. Kako je mogućno odvažiti se da se govori o nekom određe­ nju zemlje! U beskonačnom vremenu i beskonačnom prostoru nema ci­ ljeva: ono što je tu. Sve ostaje takvo kakvo jeste. večno je tu. Sve kvalitete moramo izuzeti. Ja hoću da kažem i učinim primetnim ono što se događa. Isto tako i prostor. To je dokučiti površine kroz ogledalo. tj. Ali stanovište konačnog je Čisto čulno. Stvari ne možemo misliti kakve jesu. jer ih upravo ne bismo smeli misliti. ne da se predvideti. . Većina ljudi je toliko predana vodstvu nagona da čak ne primećuje šta se događa. 105 Beskonačnost je prapočetna činjenica: trebalo bi jedino ob­ jasniti odakle potiče konačno. Bez ma kakvog oslonca te vrste čovečanstvo mora biti spo­ sobno da stoji .KNJIGA 0 FILOZOFU 104 43 Hoću da ocrtam i osetim ogroman razvitak jednog filozofa. sve nauke počivaju samo na opštoj osnovi filozofa. Jedan filozof ovde je istovetan sa ukupnom težnjom nauke. Kakav me­ tafizički svet iz tog ishodi. Jer. u ma kom obliku bilo. filozofa čovečanstva. koji hoće saznanje.u tome je ogroman zadatak umetnika! 106 Vreme po sebi je besmisao: vreme postoji samo za neko bi­ će koje oseća. svi kvaliteti odaju neko neodredivo apsolutno stanje stvari. to jest obmana.

koje držimo za večne: moralno. Ona žrtvuje. I sama volja je najsloženiji rezultat u prirodi. Eter sveta kao pramaterija. Vreme je deljivo do beskonačnog. Jer. 108 Sve saznavanje je odražavanje u sasvim određenim oblici­ ma. kojeg uostalom držim za istinitog.ono ništa ne čini boljim.44 107 Fridrih Niče Užasna konsekvencija darvinizma. Vrednost istinoljubivosti. Sa instinktima ne napreduje se ni korak da bi se objasnila svrsishodnost. Sve naše poštovanje odnosi se na kvalitete. nijednu veličinu. Beskonačno u prirodi: ona nema nigde i nika­ kvu granicu. Naša umetnost je odslik beznadnog saznanja. . Nervi koji su pretpostavljeni. koji ne egzistiraju unapred. nego opet učinak kretanja sunčevog sistema. 110 Čovečanstvu je sa saznanjem dato lepo sredstvo za propast. Jedino za nas postoji konačno. 109 Objektivna vrednost saznanja . upravo ti instinkti su već proizvod beskrajno dugo produžavanog procesa. religiozno itd. ona čini boljim! Njen cilj je propast. umetnički. Čak ni sila teže nije jednostavan fenomen.Da. I mehanički udarac i takode nešto složeno. Volja se ne objektivira adekvatno. kao što kaže Šopenhauer: tako izgleda ako se polazi od najizvedenijih oblika. . Ono nema poslednji svetski cilj. Priroda ne poznaje nijedan oblik. već jedino za onoga ko saznaje nastupaju stvari kao velike i male. etera itd.

istinoljubivost (i metafora) proizvele su sklonost ka istini. .još više ako ne­ ki državnik. 114 Ne pitam o svrsi saznavanja: ona je nastala slučajno. radi istinoljubivosti. tj. 113 Naši običaji postaju vrline zahvaljujući slobodnom prevođe­ nju u carstvo dužnosti. bez neke umne svrhovite namere. . estetski uopšten. Na­ ročito čista bila bi dužnost ako u suštini stvari ništa ne bi odgo­ varalo moralnom. počinje i carstvo vrlina i umetnosti . konačno. doista je ipak nje­ govo delo: njegovo je biće da je tako zapleten u iluziju (san) i upu­ ćen na površinsko (oko). 115 Čovek nije tu po prirodi radi saznavanja .KNJIGA O FILOZOFU 111 45 Da je čovek postao ovakav a ne drukčiji.Tamo gde počinje umanjivanje važnosti individuu­ ma. Dakle. time da neprikosnovenost uvodimo u pojmove. jedan moralni fe­ nomen. čudesno da i nagoni za istinom ipak iznova izbijaju na njegovo osnovno biće? 112 Osećamo se veliki kada čujemo o nekom čoveku čiji je život bio povezan s nekom laži a koji ipak nije lagao .naš metafizički svet. naši običaji postaju vrline time što sopstveno dobro dr­ žimo za manje važno od njihove neprikosnovenosti . Kao proširenje ili kao utvrđivanje i učvršćivanje nekog načina mišljenja i delanja nužnog u izvesnim slučajevima. žr­ tvovanjem individuuma ili bar nagoveštenom mogućnošću takvog žrtvovanja. tj. Nije li. proizvodi intelektualni nagon.dakle. razara carstvo.

Isto ono što je sećanje jeste i percepcija novog. 120 Smatram da je lažno govoriti o nekom nesvesnom cilju čovečanstva. Iz toga se rađa sklonost da se ne živi u la­ ži: odstranjivanje svih iluzija.Sada imamo nagon prema saznanju.gledajte čoveka i znaćete šta možete da očekujete od sveta. zahvaljuju­ ći metastazi. Čestim upražnjavanjem nagon ojačava i sada se.biti istinit znači biti uvek istinit. Jednim lažnim sudom započinje taj kvalitet . . Upražnjavanje za određene slučajeve postaje kvali­ tet. To poopštavanje odigrava se pomoću pojma koji se uključu­ je u niz. Jedino slično percipira slično: fizi­ ološki proces. 118 U nekim okolnostima. Ne samo društva već i sveta. Veruje tako i u dokučivost. brzo supsumiranje istorodnog. svoju sklonost na svet i veruje da i svet prema njemu mora da bude istinit. Jer zbog čega bi svet trebalo da ga obmanjuje? On prenosi. neopravdano prenosi. Možda je mogućno . Ono nije celina poput mravinjaka. nužda rađa istinoljubivost kao sred­ stvo egzistencije društva. 119 Dobri čovek hoće sada takođe da bude istinit i veruje u isti­ nu svih stvari. Ali. Pretvara se u sklonost prema samom sebi. Ne misao na misao 117 Koliko je svet vredan mora i njegov najmanji delić da očitu­ je . on je lovljen od zamke do zamke.46 116 Fridrih Niče Slično podseća na slično i tako se poredi: to je saznavanje. dakle.

. 123 Izuzetno veličajan. Naše istorijsko obrazovanje kreće se ka smrti svake kulture.KNJIGA O FILOZOFU 47 govoriti o nesvesnom cilju jednoga grada.dovodeći sada do ekstrema. Kada govorim o užasnoj mogućnosti da saznanje vodi u propast. zato što je čudesno nemoguć. Bez ikakve mere. Tako je čista logika nemogućeg ona na kojoj se održava nauka. u najmanju ruku sam voljan da napravim kompliment sadašnjem pokolenju: ono u sebi nema ništa od takvih tendenci­ ja. 122 Naša se prirodna nauka kreće ka propasti.kategorički imperativ. Ali kada se pogleda na tok nauke počev od petnaestog stoleća. To je neprirodna reakcija protiv strašnog religioznog priti­ ska . to su njegove vrline . pošto je sa­ znavanje do čoveka dopiralo jedino uzgred a ne kao iskonski dar. ono usput uništava kulture. Boreći se protiv religije. svaka će­ lija se suprotstavlja. jedan poričuči moral. volite se" su takvi zahtevi za nemogućnošću. poput molitve „dečurlijo. svakako se očituju takva moć i mogućnost. jednoga naroda: ali šta znači govoriti to o nesvesnom cilju svih mravinjaka na zemlji?! 121 Na nemogućem se rasplodava čovečanstvo. Šta znači to ako čovek s nesputanom svešću kaže Ne! dok sva njegova čula i nervi kazuju Da! i svako vlakno. Ali je stoga i najviši tip onoga velikog. cilju kojem vodi i saznanje. Filozof je ono najređe usred onoga što je veliko.

48
124

Fridrib Niče

Povezani, proosećana draž i pogled na neki pokret daju kauzalnost najpre kao stav zasnovan na iskustvu: dve stvari, naime određeni osećaj i određena vidljiva slika pojavljuju se uvek zajed­ no: da je jedna uzrok druge jeste metafora posuđena od volje i či­ na, zaključivanje po analogiji. Jedina kauzalnost koje smo svesni jeste između htenja i či­ njenja - to je ona koju prenosimo na sve stvari i sebi tumačimo odnos dve uvek skupa zahvaćene promene. Namera ili htenje da­ je nomina, činjenje - verba. Životinja kao hoteća - to je njena suština. Polazeći od kvaliteta i čina: svojstvo vodi od nas do delanja: dok je u osnovi tako da mi počev od akcija zaključujemo na svoj­ stva: prihvatamo svojstva jer vidimo akcije određene vrste. Dakle, na prvom mestu je akcija i nju povezujemo s nekim svojstvom. Najpre nastaje reč za akciju, odatle reč za kvalitet. Taj od­ nos prenesen na sve stvari jeste kauzalnost. Najpre „videti", zatim „vid". „Onaj koji vidi" važi za uzo­ rak „viđenja". Između čula i njegove funkcije osećamo zakonomerni odnos: kauzalnost je prenos toga odnosa (od čula na funk­ ciju čula) na sve stvari. Parafenomen je: dovesti u vezu nadražaj koji se osetio u oku sa okom, tj. dovesti u vezu pobuđivanje čula sa čulom. Jedino je nadražaj ono što je po sebi dato: osetiti ga kao akciju oka i na­ zvati ga „videti" zaključivanje je po kauzalnosti. Osetiti neki na­ dražaj kao delatnost, nešto pasivno osetiti kao aktivno jeste prvi osećaj kauzalnosti tj. prvi osećaj uspostavlja već taj osećaj kauzal­ nosti. Unutrašnja sprega draži i delatnosti prenesena na sve stva­ ri. Na draž se oko aktivira, tj. vidi. Prema funkcijama naših čula sebi tumačimo svet, tj. svuda pretpostavljamo kauzalnost, jer sa­ mi neprestano doživljavamo takve promene.

KNJIGA O FILOZOFU 125

49

Vreme, prostor i kauzalnost samo su metafore saznanja, ko­ jima sebi tumačimo stvari. Draž i delatnost povezane: kako do to­ ga dolazi ne znamo, niti ijednu kauzalnost razumemo, ali je nepo­ sredno iskušavamo. Svako trpljenje izaziva činjenje, svako činje­ nje trpljenje - to najopštije osećanje već je metafora. Opaženo mnoštvo pretpostavlja onda već vreme i prostor, jedno za drugim i jedno pokraj durugog. Jedno-pokraj-drugog u vremenu proizvo­ di osećaj prostora. Osećaj vremena dat sa osećanjem 5 uzroka i posledice, kao odgovor na pitanje o stepenu brzine pri različitim kauzalnostima. Osećaj prostora tek metaforički izvesti iz osećaja vremena ili obratno? Dve kauzalnosti lokalizovane jedna pokraj druge 126 Jedini način da savladamo mnoštvo jeste da razvrstavamo, npr. ćelu jednu skupinu akcionih načina nazvati „neustrašivo". Sebi ih objašnjavamo kada ih stavimo u rubriku „neustrašivo". Sve objašnjavanje i saznavanje zapravo je samo izvesno rubriciranje. - Sada neustrašivim skokom: mnoštvo stvari stavljeno je pod jedan šešir ako ih, u neku ruku, posmatramo kao mnogo­ brojne akcije jednog kvaliteta, npr. kao akcije vode, kao kod Talesa. Ovde imamo prenos: jedna apstrakcija obuhvata mnogo­ brojne akcije i važi kao uzrok. Koja je apstrakcija (svojstvo) ka­ dra da obuhvati mnoštvo svih stvari? Kvalitet „vodenast", „vla­ ž a n " . Ćeli svet je vlažan, dakle biti vlažan je ćeli svet. Metonimi­ ja. Lažno zaključivanje. Predikat je zamenjen jednim zbirom pre­ dikata (definicija).

-' Valja znati da su u nemačkom jeziku Gefiihl i Empfindung semantički mnogo bliže nego što su to osećanje i osećaj u srpskom. Pa ipak, uprkos mogućnim nesporazu­ mima, prevodilac se odlučio na to rešenje da bi istakao Ničeovu upotrebu dve reci.

50 127

Fridrib

Niče

Logičko mišljenje, jedva upražnjavano kod Jonaca, razvija se sasvim polako. Lažna zaključivanja shvatićemo tačnije kao me­ tonimije, tj. retorički poetički. Sve su retoričke figure (tj. suština jezika) pogrešni silogizmi. I time započinje um! 128 Vidimo najpre kako se razvija filozofiranje, kao i kako je nastao jezik, tj. nelogički. Na to se sada nadovezuje pathos istine i istinoljubivosti. To najpre nema ničeg zajedničkog s logičkim. Kazuje samo da se ni­ kakva svesna obmana nije potkrala. Ali, te obmane u jeziku i u fi­ lozofiji najpre su nesvesne i veoma teško dopiru do svesti. N o , sa susretanjem različitih, pomoću istog pathosa ustanovljenih filozo­ fija (ili religioznih sistema) nastala je naročita borba. Pri susretu neprijateljskih religija svaka je tražila pomoć u tome što je drugu proglašavala za neistinitu: tako je bilo i sa sistemima. To je nekolicinu dovelo do skepse: istina je na dnu bunara! Uzdisali su. Kod Sokrata istinoljubivost spada u posed logike: ona primećuje beskrajnu tačnost rubriciranja. 129 Na tropima, ne na nesvesnim zaključcima, počivaju naša čulna opažanja. Slično se identifikuje pomoću sličnog - otkriti ne­ ku sličnost negde između jedne i druge stvari jeste praproces. Sečanje živi od te delatnosti i bez prestanka radi. Zbrka je prafenomen. - I to pretpostavlja čin viđenja oblika. Slika u oku je merodavna za naše saznavanje, kao što je, zatim, ritam za naš sluh. Po­ činjući od oka nikada ne bismo došli do predstave o vremenu, od uha - do predstave o prostoru. Čulu dodira odgovara osećaj kauzalnosti.

Metonimije. U vacuum se umeće obmana o predstavama. 130 Neistinitost čoveka prema sebi i prema drugome: pretpostav­ ka nepoznavanje . 132 Naša čula podražavaju prirodu. Nagnuće ka lepom. filozofije. vidljiva slika pružaju dva jukstaponirana osećaja. Nedostatak logike. tj.jer nije sve što se zajedno pojavljuje međusobno povezano). Vrste se obrazuju tako što samo slični primerci snažno po­ dražavaju prve. Oko nudi oblike. vladaju kod staronemačkih slikara). a pri tom i vaspitavanje ne­ ke druge prirode. Podraža­ vanjem se vaspitava i usađuje druga priroda. ali metafore. To je traj­ ni utisak.budući da se uvek pojavljuju zajedno . zvuk čujemo jedino u nama . elbookers. ne potpuno saznanje. različiti u svim vremenima. U rasplođavanju je nesvesna reprodukcija najprimetnija.odatle do prihvatanja spoljašnjeg sveta veliki je korak. Religije. podražavaju najveće i najjače uzroke.KNJIGA O FILOZOFU 5J_ S početka. na primer. Nadražaj. kojim se potpuno izgrađuje instinkt. slike u oku vidimo jedino u nama. prema svakoj pojedinačnoj od­ već neuklopljiv i nedovoljan. koji odgovara mnogim i mnogim pojavama i koji je.i u društvu). uprkos prirodi. Preuzeti pojmovi (koji. Podražavanje.bude predstavu o jednoj sprezi (posredstvom metafore . Čulo dodira i.nužna da bi egzistirao (sam . istovremeno. Apstrakcija je proizvod od najizuzetnije važnosti. Biljka. i ovi . 131 Podražavanje je sredstvo svake kulture. pri čemu je uvek još više iz­ oštravaju. San. utvrđen i učvršćen u sećanju. stoga. ne oseća spoljašnji svet. Svako poređenje (pramišljenje) jeste podraža­ vanje. Vezani smo za površinsko.com .

- 133 Koja moć tera na podražavanje? Prisvajanje nekog stranog utiska pomoću metafora. Pri­ rodno. tu ponovljen u prenosu.52 Fridrih Niče Podražavanje pretpostavlja primanje i onda nastavljeni prenos primljenih slika u hiljade delotvornih metafora. Ponovljeni nadražaj odigrava se još jednom povodom zapamćene slike.sada ponovljen u mnogim metafora­ ma. U tu svr­ hu je utisak okamenjen. povezano metaforom (zaključivanje po analogiji). 134 Podražavanje je protivstavljeno saznavanju po tome što sa­ znavanje neće da dopusti da važi upravo nikakav prenos. . dakle. tj.prenet na srodne nerve. Ono što se dešava je prevođenje jednog na druge čulne uti­ ske: pri određenim zvucima poneko nešto vidi ili nešto kuša. Rezultat: sličnosti su ot­ krivene i oživljene. Najobičnije metafore. istrošene. presvučen i mumifikovan i konzervisan kao pojam. zahvaćen je i obeležen pojmovima. N o . zatim usmrćen. nego hoće da održi utisak bez metafore i bez konsekvencija. Nadražaj . Osećani nadražaj . ono ne može da prodre do carstva istine.zapamćena slika. učestalosti i retkosti. Ono Analog­ no. Percipirani nadražaj . važe sada kao istine i kao mera za najrede. To je posve opšti fenomen. dakle podražavanje koje se više ne oseća kao podražavanje. Saznavanje je samo rad na najdopadljivijim metaforama. Sva percepcija pogađa neko mnogostruko podražavanje nadražaja. vera u isti­ nu čulnog utiska. ali s prenosom na različita područja. itd. Ovde jedino po sebi vlada razlika iz­ među navike i novosti. nema nikakvih „doslovnih" izraza ni doslovnog sazna­ vanja bez metafore. pri čemu se srodne slike prilivaju iz različitih rubrika. Ali postoji zavaravanje o tome.

pojam antropomorfni.proizvoljno je iskrojiti tako neku stvar (prema oku. saznavanje ima jedino oblik tautologije i prazno je. y. drvo.laž se oseća kao draž. koje nas unapređuje. priroda i. nego je opet antropomorfno obojena. na dvostruki je način antropomorfno: najpre. Svako saznanje. Mnoge pojedinačne crte određuju nam neku stvar. u ustanovljavanju rodova. laž itd. Prirodne zakone definišemo kao relacije prema nekom x. pri čemu nam je svako sa svoje strane poznato jedino kao relaci­ je prema nekom drugom x. nije istinska apsolutna rela­ cija. tj. razjedinjeni. relacija. Činjenica da nam se neko jedinstvo. . prvo. zatim. svaka relacija. san. redovito protiv neobičnog. to razgraničeno jedinstvo „drvo" ne postoji . z. N o . identifikovanje je neistovetnog. bitno je nelogičko. retko i neobično je dražesnije . ne sve: istovetnost ovih crta podstiče nas da mnoge stvari podvedemo pod jedan pojam. y. Poezija. Samo tim putem zadobivamo neki pojam i potom činimo kao da bi pojam „čovek" bio nešto činjenički zasnovano. Tako se istrošenost bori protiv izuzetka. Ali. to­ me ne odgovara suština stvari: to je proces saznanja koji zahvata suštinu stvari. Sasvim strogo uzevši. pojavljuje kao mnoštvo svojstava. dok smo ga zapravo mi sami obrazovali ispuštanjem svih individual­ nih crta. Previđanje individualnog daje nam pojam i time počinje naše saznanje: u rubriciranju. npr.KNJIGA O FILOZOFU 53 Pathos nagona za istinom pretpostavlja uviđanje da se raz­ ličiti metaforički svetovi. 135 Svi prirodni zakoni samo su relacije nekog x prema y prema z. međusobno bore. z. Mi pretpostavljamo da priroda postupa po nekom ta­ kvom pojmu: ali ovde su. naime. i običan i istrošen način sagledavanja. Otuda je štovanje dnevne stvarnosti pre na redu od sveta sna. na primer. Bića produkujemo kao nosioce svojstava i apstrakcija kao uzroke tih svojstava. sličnog. drugi češći. Prvi je redi. prema obliku).

ovde je istrovremeno šareno. između kojih nikada ne može doći do jednakosti. 138 Individue su mostovi na kojima počiva postajanje. Svi kva­ liteti su izvorno samo jednokratne akcije. Kao što astrolog vidi svet u službi pojedinačnih indivi­ dua.54 136 Fridrih Niče Filozof ne traži istinu nego metamorfozu sveta u čoveku: on se bori za razumevanje sveta sa samosvešću. a nekom običaju odgovara specifič­ ni preobražaj individuuma. Određeno telo jednako je toliko i toliko rela­ cija. To što je duguljasto. sadrži izvestan prenos: dve različi­ te sfere. posta­ vljene su jedna pored druge. . to znači da sudeluje u svim iskustvima i prošlo­ stima. zatim češće ponavljane u jednakim slučajevima. metonimija. nego jedino posledica suštine. Kada ih koristimo. Sintetički sud opisuje stvar prema njenim posledicama. Živimo i mislimo usred samih učinaka nelogičkog. to će reći metonimija. To znači da je on lažna jednačina. tj. U svakoj akciji udeo ima ćela suština individuuma. Relacije ne mogu nikada biti suština. konačno običaji. A jeste B. onu koja učinke smatra uzrocima. tj. . Do najmanje ćelije sve je u individuu­ mu individualno.Svojstva zadrža­ vaju jedino relacije. O n o „je­ ste" u sintetičkom sudu je laž. Otuda mogućnost rasplođavanja. U suštini sintetičkog suda leži. suština i posledice su identifikovane. On se bori za asimi­ laciju: zadovoljan je ako je negde uspeo nešto da postavi antropomorfno. tako i filozof vidi svet kao čoveka. 137 Suština definicije: olovka je duguljasto itd. Sintetički načini zaključivanja su nelogički. pretpostavljamo popularnu metafiziku. dakle. u ne-znanju i lažnom znanju. Pojam „olovka" pomešan je sa „stvari" olovka. telo.

BELEŠKE ZA PREDGOVOR 142 Posvećeno Arturu Sopenhaueru besmrtnom. Tako. najzad. Određena sve do nivoa ćelije. zakonomernost. i razrasta se dotle dok. Pojmovi izgrađeni prema brojevima. To što umetnik gleda sasvim je površinsko. na primer. Sve zadovoljstvo počiva na srazmeri.lepota.Predgovor za Sopenhauera . nezadovoljstvo na nesrazmeri.Ulazak u podzemlje . jednostavno orijentisana apsorpcija ne razori opštu snagu. tako preparirana priroda sa­ da se opet širi i prenosi nasledno. 140 Umetnik ne gleda „ideje": on oseća zadovoljstvo u brojča­ nim odnosima.zbog čega se ostale ovce opterećuju. . nikakva „ideja"! Najlakši omotač za lepe brojeve. 141 Umetničko delo se prema prirodi odnosi slično kao što se matematički krug odnosi prema prirodnom krugu.KNJIGA O FILOZOFU 139 5J_ Nekoliki pojmovni nizovi mogu izolovanjem postati toliko žestoki da sebi privlače snagu drugih nagona. . nagon saznanja. ovde . umetnik ih gleda: tamo. Lepi su intuitivni uvidi koji prikazuju dobre brojčane odnose.Mnogu sam ti crnu ovcu žr­ tvovao . Covek nauke preračunava brojeve koji se tiču prirodnih za­ kona.

Uspeo ogled ili ne. Njima je. i ovaj put bi moglo da prenebregne moju knjigu: jer ona je muške prirode i ne vredi za uškopljenike. valja savetovati da se ne pre­ puštaju vodstvu ma kakvih akademskih filozofa od zanata.56 143 Fridrib Niče U ovoj knjizi se ne osvrćem na savremene znalce i time po­ buđujem utisak kao da ih računam medu ravnodušne stvari. s dobrim razlozima. 144 Pravim ogled da bi koristio onima koji zaslužuju da pravo­ vremeno i ozbiljno budu uvedeni u izučavanje filozofije. ali da bih želeo da mi takvi budu. oduče od svakakvih koještarija i po­ stanu jednostavni i prirodni. nego da bude podra­ žavana i premeštena. štaviše. . Treba da se. Takvima. Ono što se sada naziva „filologija" i što namerno označa­ vam jedino neutralno. ipak odveć dobro znam da treba da bude premašen i ništa više ne želim. tada se ne srne smućivati otužnim prizorima. za dobro ove filozofije. Sada nerado okrećem svoje oči pre­ ma njima da bih im rekao da mi nisu ravnodušni. Ali. nego da čitaju Platona. ali da se ja ne osećam sklon da im ma kako u tome iziđem u susret. 145 Filozofi ovoga vremena pokazali su se nedostojni da mene i moju knjigu smeju da računaju medu svoje: jedva da je potrebno uveravanje da im i u ovom slučaju pružam priliku da se razaberu hoće li ili neće nešto da nauče. bolje da ostanu sedeći za razbojem i preklapaju. hoće li se mirno promišljati o ozbiljnim stvarima. pre svega.

najzad. čisto gramatička sveza koja.KNJIGA 0 FILOZOFU 146 57 Onima. označava atribute i umetnute rečenice. nisam ništa olakšao. jer na njih nisam. Bez sadržaja. pak. čak i „volja". Ne biti zao. Sve treba reći koliko je god moguće određenije i odstraniti svaki termin. 6 Po mogućstvu izbegavati svaki stručni termin. ona ukazuje prvenstveno na sintaksičke odnose. Ograničiti i rečenice sa „ d a " . ni računao. 6 . Napustiti sva „ n a s " i „ m i " i „ja". koji hoće da osete jedino učenjačku utoljenost. Citati nedostaju. 149 Hteo bih da raspravim pitanje o vrednosti saznanja poput ledenog anđela koji prozire sve trice i kučine. Protiv ikoničke istoriografije. u nemačkom jeziku. UZ PLAN: „POSLEDNJI FILOZOF" 150 Prvobitna svrha filozofije je osujećena. ali ne biti ni blag. 148 Pisati posve bezlično i hladno. ali je bilo važno ako bi neko prisvo­ jio neku izreku. 147 U doba sedam mudraca nije se tako strogo gledalo na autor­ sko pravo za mudre izreke. Dajl.

Jedino je umetnost kadra da nas spase. Tragička rezignacja. Metoda filozofa. Da bi na njega nauka bila osetljiva. Tragička rezignacija. Istina i iluzija. kraj filozofije. Protivotrov za nauku? Gde? Kultura kao protivotrov. Samokastracija. Ne dozvoljavamo više raspevanost u pojmovima. Zadatak umetnosti. bez kulture. Život u iluziji. Jedino u umetničkom delu. Nauka i kultura. nenaivna. Iluzija i kultura. Šopenhauer pojednostavljivač. Bog zna šta će još biti s kulturom! Ona počinje odostrag. moramo poznavati njene nedostatke. Poslednji filozof. da bismo stigli do konca. 4. pretrpana obrascima. sholastička. Istinoljubivost i metafora. Suprotnosti. i nauka. sastoji se u rubriciranju. Nelogički nagon. . Zadatak grčke filozofije: sputavanje. Na filozofiji je da proizvodi tragičku oskudicu. Novovekovna filozofija.58 Fridrib Niče Filozofija. 3. Počev od Kanta filozofija mrtva. 2. Barbarizujući učinak saznanja. 1. Šopenhauer pojednostavljivač uklanja sholastiku. Metafizika nemo­ guća. Put je vaspitavanje. Izlišni filozofi. Izmenjeni položaj filozofije nakon Kanta.

S one strane nauka: dematerijalizovati. b) za dogme. Potvrđena sistemima. . Zaključak. S one strane religija: demistifikovati bogove. a) za život. razmadijati. Glavni deo. Šta je filozof? Kakav je odnos filozofa prema kulturi? Naročito prema tragičkoj kulturi? Kada iščezavaju dela? Izvori.II FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE (proleće 1873. 2. godine) 151 Plan. Tipovi: kult intelekta. 152 Sta je filozof? 1. Položaj filozofije u odnosu na kulturu. 3. Filozofi u tekstu i ekskursima. 4. Hronologija. Antropomorfni prenosi. Priprema.

Nauka kao spašavanje pred čudom. tek umetnost. 4. Sopenhauerovo pojednostavljivanje. 5. Pitagorejci i Demokrit: stroga nauka o prirodi. Heraklit: apsolutni ideal. 154 1. 7. Protiv opšteg obrazovanja. 8. . drugi prosvetljenje. Obojena i ispunjena prema vremenu. konsekvencije nauka. K tome pripada filozofija. Suštinsko nesavršenstvo stvari: konsekvencije neke religije. Anaksimandar se opet od nje udaljava.60 Sta je sada na filozofiji da učini? 1. 2. Sokrat. i Anaksagora. Fridrih Niče Nemogućnost metafizike. Empedokle i Anaksagora: prvi hoće magiju. Demokrit. Parmenid: put ka dijalektici i naučni organon. Jedini spokojan jeste Heraklit. sve je privid i igra. Njegova popularna i umetnički moguća metafizika. Rezultati iščekivani od filozofije su obrnuti. Ali samo u službi jedne kulture. 153 Filozofija nema ništa opšte: tek je nauka. Egzistencija zaštitnih sredstava koja se izvesno vreme bore. Permenidov organon. konsekvencije kulture. Mogućnost stvari po sebi. Sokrat i danas nužni skepticizam. po sebi apsolutno neaktuelna. drugi za. Pitagora. prvi je protiv posvetovljivanja. kao i Empedokle. 2. Filozofija protiv dogmatizma nauke. Tales želi da dopre do nauke. 3. i to bilo optimističke bilo pesimističke. 6. S one strane nauka.

postoji li teleologija filozofa? Prilikom odgovaranja mora se znati šta se naziva „njegovo vreme": to može biti neko malo ili neko izuzetno veliko vreme. ili da je razori. Uvod. Ima li on neki nužni odnos s narodom. Heraklit. Pitagora. . uvek samo poričući Nikada neki filozof. 155 I. religije. ali prisutno. Međutim. razarajući (čak i kada pokušava da zasniva). Ipak se zapravo pitamo da li je on bio nužan za svoje vreme. ili da je ublaži i tako očuva.KNJIGA 0 FILOZOFU 61 3. Stara grčka filozofija protiv mita a za nauku. apolonski protivan. b) učitelj sa sto najspiritualnijih i najapstraktnijih glava. u vre­ menima haosa i izopačenosti. njegov stav je raskidajući. ali može da je pripremi. Glavni stav: on ne može da stvori nikakvu kulturu. svojim pozitivnim stranama nije povu­ kao narod za sobom. da odstrani okove. Prema svim pozitivnim stranama neke kulture. Anaksimandar. delimično protiv posvetovljenja. Pod b) delovanje je samo posredno. Jer on živi u kultu intelekta. On izgleda kao a) ravnodušni samotnik. Empedokle. U tragičkom razdoblju: saglasni. njegovo delo ostaje za kasnija vremena. raskidajući sa sva­ kom umetnošću. Pod a) dešava se da usled nesvrhovnosti prirode on ostane samotnik. kao i pod c). Sta može da uradi filozof u onome što se tiče kulture njegovog naroda. On je najkorisniji kada ima mnogo toga za razaranje. Parmenid. c) ili neprijateljski razarač narodne kulture.

Izolovanje ili zakržljavanje može se objasniti na dva načina: a) nesvrhovnošću prirode (onda ako je potreban). Od jednog do drugog. ona je pročišćavajuća i prosvetljujuća. Odstranjivanje učenja o duši i racionalne teologije. Zakržljali filozofi. Oboje je posledica nesvrhovnosti prirode.pošto nema kulture.sukob samo za one za koje nema više nade. Dokazivanje apsolutno antropomorfnog. III. Kako će nadolazeća kultura nadmašiti taj sukob. koja uništava mnogobrojne klice. šta on ima da pripremi (razori)? Napadi na filozofiju. Protiv mržnje prema telu. Protiv čvrstog važenja etičkih pojmova. . IV.na šta? Sada . Protiv dogmatizma nauka. VI. 156 Vrednost filozofije: Čišćenje od svih zbrkanih i praznovernih predstava. Njegova dvostruka pozitivna filozofija (nedostaje živa sredi­ šnja klica) . Kant i Šopenhauer. b) nesvrhovnom predostrožnošću prirode (onda ako je ne­ potreban).62 - Fridrib Niče Svaka kultura u cvetu teži za tim da filozofa učini nepotreb­ nim (ili da ga potpuno izoluje). V. II. do­ kle je anti-naučna religiozno je mračnjačka. Šopenhauerova teologija s obzirom na kulturu u nastajanju. korak prema slo­ bodnijoj kulturi. ali je ipak podstakla par velikih: Kant i Sopenhauer. Dokle je nauka. Njegovi razarački i potkresujući učinci .

Nedostatak popularne etike.KNJIGA 0 FILOZOFU Štete od filozofije: Rastakanje instinkta. bez učenja o stilu i retorike. bez one lekovitosti i spokoja koje je Gete u njoj nalazio. Specijalni posao filozofije za sadašnje vreme. Klasična antika. drukčije upražnjavane nego što su ih upražnjavali istinski ljudi kulture. kultura. Nemate čak ni popularnu filozofiju. države i društva. o Sopenhaueru! Popu­ larna beseda o Sopenhaueru! To je već bez svakog dostojanstva! Kako je nauka mogla postati ono što je sada. Površnost u razmatranju crkve. mogućno je objasniti jedino razvojem religije. Nedostatak osećanja važnosti saznavanja i izbora. Indološke studije. moralnosti. Gnev prema povesti. uči se bez veze s njenim praktičnim preg­ nućima. ali zato naprotiv držite sramno jednoobrazna popularna predavanja. Govorenje o umetnosti i nedostatak kulture. Nauka uzeta kao zarađivanje kruha! Filozofiju praktikujete s mladićima bez iskustva: vaši stari se okreću prema povesti. Povest. Nauka o prirodi. Ukratko. Izučavanje jezika. sve nauke bez njihove praktične primene: dakle. bez filozofije. bez ponesenosti. . Uni­ verziteti daju studentima nagradne zadatke. 157 63 Sve što je opštevažeće u nekoj nauci postalo je slučajno i potpuno nedostaje.

dakle ne osnova kulture. ovu stranu je sada teško spoznati: jer ne raspolažemo takvim na­ rodnim jedinstvom kulture. uprkos tome. oličena u sadašnjosti. a) Protiv b) Protiv c) Protiv ne za narod. 160 Filozof kao iscelitelj kulture. Centralizacija obrazo­ vanja počev od Homera. Umetničko delo nas snabdeva dokazom za to: stvaralac je onaj koji ga razume i. Tom je njenom cilju primerena njena bit. prelećući predstavu o jedinstvu. a) 1. već jedino dogmatizma nauka. Njena bespomoćnost bez kulture. c) razara verovanje u nesalomivost takvih zakona. imaju li oni onda išta s narodom? Otu­ da ne važi: narodu su potrebne abnormalnosti. 3. . Grci. Stoga. Gledano iz našeg vremena. protivstavljanje nagona. uverena u prisustvo antropomorfnoga. ono je jednom stranom okre­ nuto publici. Želimo da upoznamo onu stranu filozofa kojom se on okre­ će prema narodu a ne da raspravljamo o njegovoj čudesnoj priro­ di (dakle pravi cilj je pitanje zašto?). slikovne zbrke mitskih religija u okrilju prirode. ima izbora i veličinu. b) je zdravo tumačenje i jednostavno prihvatanje prirode. Za uvođenje u celinu: opis sedmog stoleća: pripremanje kul­ ture. istočnjačko. 2. je­ ste dokaz. čak i ako one ni­ su zbog njega tu. skeptična je. etičke zbrke izazvane religijama. 159 Filozofija oruđe kulture.64 158 Fridrib Niče Ako su nenormalni.

Uništavanje slepog posvetovljenja (zamena religije) (Anaksagora. b) u moralnosti. nego s mitskim pogo­ nom iste. Koje je to značenje? Sputavanje mitskog: ojačavanje smisla za istinu nasuprot slobodnom maštarenju. U odnosu na neku kulturu. umetničkog (Heraklit. Svaka snaga (religija. Vis veritatis ili jačanje čistog saznavanja (Tales. mit. . Ostali za publiku imaju jedan sasvim elitni krug obrazovanih. Kod Sokrata je najuočljivija demokratsko-demagoška težnja: posledica toga je ustanovljavanje sekti. filozofija nikad ne može da ima fundamentalno. nagon za znanjem) ima. Filozofija i narod. dogmatskog: Skeptički tok.Nijedan od velikih grčkih filozofa ne po­ vlači narod za sobom: na tome je najvećma radio Empedokle (za­ tim Pitagora). Zakoni­ tost veličine. tako. kada je prekomerna. Parmenid). Empedokle. Demokrit. dakle jedan protivdokaz. Anaksimandar). nemoralne i zaglupljujuće učinke. Mistički tok. ne­ go uvek samo uzgredno značenje. jer s Platonom počinje otvo­ reno neprijateljstvo protiv kulture. Uništavanje kruto a) u religiji. Perikle). Sputavanje nagona za znanjem: ili ojačavanje mitsko-mističnog. kako će uspeti manji? Utemelji­ ti narodnu kulturu nije mogućno na filozofiji. kao što ih ima i stroga dominacija (Sokrat). Ono što ni­ su uspeli da ostvare takvi filozofi.KNJIGA O FILOZOFU 65 Govorim o pretplatonovcima. Ali hoću da znam ka­ ko se prema jednoj prisutnoj ili nastajućoj kulturi ponaša filozo­ fija koja nije neprijateljica: tu je filozof trovač kulture. Drugi su se unapred ograđivali od naroda (Heraklit). negacija. c) u nauci. barbarizujuće. . ali ne i sa čistom filozofijom.

ili da je održava. ali može da je pripremi. I protiv svoje volje. Za nas: Filozof je. Fridrib Niče _ — ^ Rezultat: ona ne može da stvori nikakvu kulturu. Iz određenja simptoma vremena kao zadatak za školu proizlazi: i': 1. Protiv „ikoničke" povesti. vrhovni sud škole. dakle. 2. sputavanje barbarizujućih učinaka nagona za znanjem (uz­ državajući se pri tome od paukolikosti same filozofije). ili da je umeri. . fi­ lozofija će pripremati njeno univerzalno razmatranje.66 • . Kultura može da potekne uvek samo iz objedinjujućeg zna­ čenja umetnosti ili nekog umetničkog dela. Uništavanje posvetovljenja (nedostatak popularne filo­ zofije). Protiv „marljivih" naučnika. Priprema geni­ ja: jer nemamo nikakvu kulturu.

ta­ ko i najponosniji čovek. Jer. Jedva je minulo nekoliko dahova prirode i zve­ zda je utrnula: dosetljive životinje morale su da uginu. ako bismo mogli da se sporazumevamo s mušicom. za taj intelekt ne postoji neka dalekosežnija misija koja bi pre­ mašivala ljudski život. Nema ničeg toliko beznačajnog i neznatnog u prirodi što se ne bi. koliko je besciljan i proizvoljan ljudski intelekt u okrilju prirode. ali bio je to ipak sa­ mo jedan minut.ništa se neće desiti. odmah naduvalo po­ put mešine. zamišljajući da u sebi nosi pomično središte ovoga sveta. filozof. On je samo ljudski i jedino ga njegov posednik i proizvođač uzima tako patetično kao da se stožeri sveta okreću u njemu.III SAZNAJNO-TEORIJSKI UVOD O ISTINI I LAŽI U IZVANMORALNOM SMISLU (leto 1873.Takvu je basnu neko mogao da izmisli. godine) 1 U nekom zabačenom uglu vaseljene razasute među mnogo­ brojnim sjajnim sunčanim sistemima postojala je jednom zvezda na kojoj su dosetljive životinje izumele saznavanje. i kao što svaki nosač želi da ima svog poštovaoca. Bio je to najoholiji i najlažljiviji minut „svetske povesti". . pa ako je opet s njim svršeno . Ali. prožeto malim dahom te snage saznavanja. zapazili bismo da i ona sa istim pathosom leti kroz vazduh. ne uspevši ipak da ilustruje koliko je jadan. misli da su sa svih strana na nje­ govo delanje i mišljenje durbinski uperene oči vaseljene. . Postojale su večnosti u kojima ga nije bilo. pun senki i prolazan.

ubilačkom počiva čovek u ravnodušnosti svoga neznanja. čitav ži­ vot. Ta oholost. Kod čoveka je ta umešnost prerušavanja dovedena do savršenstva: ovde su varljivost. kao u nekom osvetljenom izlogu? Ne prećutkuje li mu priroda većinu od svega. i zatočila u gordu opsenarsku svest? Ona je bacila ključ: i jaoj kobnoj znatiželji koja bi jednom htela da kroz neku pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada na­ slućuje da na nemilosrdnom. naduvenost. pozorišna igra pred drugima i pred sobom. opsenjujući oblak koji pokriva ljudske oči i čula. obmanjuje ih o vrednosti egzistencije time što u sebi no­ si najlaskaviju ocenu o samom saznavanju. vezana za saznavanje i čuvstvovanje. i to on. njihovo oko klizi samo po po­ vršini stvari i vidi „forme".ali i najposebniji učinci nose u sebi nešto od istog ka­ raktera. pritvorstvo. kao svirajući po dirkama. Kao sredstvo održavanja individuuma. svoje glavne snage intelekt razvija u prerušavanju. privezan za san . najistančanijim. prepušta varljivosti snova. Šta zapravo zna čovek o sebi? Da li je uopšte sposoban da samo jednom sebe potpuno sagleda. tako pravilo i zakon da gotovo nema ničeg neshvatljivijeg od uskrsnu­ ća među ljudima časnog i čistog nagona za istinom. igra na leđima stvari. ogova­ ranje. Njen najopštiji učinak je iluzija . neprestano obmanjivanje zbog jednog taštog plamena. prikrivanje iza konvencija. najprolaznijim bićima da bi se makar minut obdržala.68 Fridrih Niče Značajno je da do tog stanja dovodi intelekt. život u lažnom sjaju. nego se jedino zadovoljava da primi draži i. manje krepki pojedinci kojima nije dato da bor­ bu za opstanak vode rogovima ili oštrim čeljustima kao u grabljivih zveri. ukrat­ ko. nezasitom. laž i obmana. koji je ipak zapravo bio dat samo kao pomoćno sredstvo najnesrećnijim. Oni su dubo­ ko uronjeni u iluzije i snovne slike. njihov osećaj nigde ne dovodi do isti­ ne. čak i o njegovom telu. brzog strujanja kr­ vi. čovek se noću. gramzivom. jer je to sredstvo pomoću kojeg se održavaju slabiji. upredenih drhtaja mišića. intelekt bez kojeg bi kao oslonac ona imala sve razloge da se spašavaju brzo poput Lesingovog sina. Sem toga. pri čemu njegovo moralno osećanje ne pokušava da to spreči: dok bi trebalo da postoje ljudi koji su snažnom voljom odstranili to hrkanje. da bi ga zadržala podalje od krivudavog spleta njegovih creva. maskiranost.

mrske posledice izvesne vrste varki. društvo će mu uskratiti poverenje i isključiti ga iz sebe. on će večno uzimati iluzije za istine. ako bi . Ako on to radi na štetočinski i koristoljubivi način. Šta je reč? Zvučni prikaz nervnog nadražaja. naime. Ali zaključivati s nervnog nadražaja na neki spoljašnji uzrok. čak je neprijateljski raspoložen prema možda štet­ nim i razornim istinama. zbog toga što želi. životonosnim posledicama istine. Ali. pojedinac se u prirodnom stanju stvari intelektom najvećma koristi samo za prerušavanje. Ljude pri tome ne pogađa toliko činjeni­ ca da su prevareni koliko činjenica da su prevarom oštećeni. te zakonomernost jezika nudi i prve zakone istine: jer. u ćelom svetu. Kako bismo smeli. Pri takvom rasporedu. utvrđeno šta ubuduće treba da bude „istina". Na primer. prema čistom besposledičnom saznanju je ravnodušan. čula istine? Poklapaju li se oznake i stvari? Da li je jezik adekva­ tan izraz svih realiteta? Samo zahvaljujući svojoj zaboravnosti čovek može ludo poverovati da poseduje neku „istinu" u upravo označenom stepenu. nego rđave. to jest s praznim ljuskama. čoveku je po­ trebno da zaključi mir i. Naprotiv.KNJIGA O FILOZOFU 69 kao da je na leđima tigra. Ako on neće da se zadovolji sa istinom u obliku tautologije. u skladu s tim. da opstoji društveno i u mnoštvu. Ovo zaključivanje mira nosi nešto sa sobom što nalikuje na prvi korak primicanju nagonu za istinom. Lažljivac se koristi važećim oznakama. to jest izumljena je jednoobrazno važeća i obavezna oznaka stvari. On zloupotrebljava čvrste konvencije pomo­ ću proizvoljnih zamena ili čak obrtanja imena. ovde se prvi put pojavljuje kontrast istine i laži. oni ne mrze varku. istovremeno iz nužde i dosade. u meri u kojoj želi da se odr­ ži. to je već rezultat lažne i neopravdane primene načela razloga. Sada je. da bi nestvarno učinio da izgleda kao stvarno. u stvari. Na ovom stupnju. otkuda bi bilo nagona za istinom! Suočen s drugim pojedincima. A osim toga: šta se tada zbiva sa onim konvencijama jezika? Da li su one možda svedočanstva saznanja. reci­ ma. on veli „bogat sam" dok bi za njegovo stanje tačna oznaka bila za­ pravo „siromašan". U istom takvom ograničenom smislu čovek želi samo istinu: on žudi za prijatnim. traži da iz njegovog sve­ ta budu isključeni bar najgrublji vidovi bellum omnium contra omnes.

i jedino stanovište izvesnosti u oznakama bilo odlučujuće. E. dakle. Možemo da zamislimo čoveka koji je sasvim gluv i koji ni­ kada nije čuo neki ton ili muziku: kao što se on. Nervni nadražaj najpre preneti u sliku! Prva metafora. 8 . nemački fizičar. tako se zagonetno X stva­ ri po sebi jednom uzima kao nervni nadražaj. Verujemo da znamo nešto o samim stvarima govorimo li o drveću. čak i za oblikovaoca jezika. snegu i cveću. On označava jedino sprege stvari s ljudima i za njihovo izražavanje i ispomaže se najsmelijim meta­ forama. potpuno je nedokučiva i ne zaslužuje napor koji iziskuje. I svaki put potpuni skok iz jedne. usred koje je. i sva građa . talasno kretanje pomoću vibracija metalnog lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Figure nastale od peska nazivaju se „Hladnijeve figure". tako je i sa nama svima kada je u pitanju jezik. to se logično ne događa prilikom nastanka jezika. Kakvi proizvoljni prenosi! Kako smo samo nada­ leko preleteli kanon izvesnosti! Govorimo o nekoj „zmiji": ozna­ ka zahvata samo vijuganje 7 i mogla bi. Ispitivao je. biljku [die Pflanze] kao žensko. Kakva proizvoljna razgraničenja! Kakva proizvoljna povlašćivanja čas ovog čas onog svojstva neke stvari! Stavljeni jedan kraj drugog. pa se mogla izmeriti učestalost ta­ lasa. jer inače ne bi ni bilo toliko jezika. dakle. F. koje čak i ne odgovaraju izvornim suštastvima. Prilikom vibriranja lista. ko­ načno kao glasovna artikulacija. Chladni (1756-1824). tako. Kao što je sa zvukom u peščanoj figuri. F. prisežući zatim da zna šta lju­ di nazivaju „zvukom". kao da nam je „tvrdo" poznato i drukčije a ne samo kao sasvim subjektivan nadražaj! Stvari delimo prema ro­ du: drvo [der Baum] označavamo kao muško. pesak bi se skupljao na mestima s najmanjom amplitudom. poznat osobito po svojim is­ traživanjima u akustici.70 Fridrib Niče jedino istina u genezi jezika bila odlučujuća. čudi Hladnijevim zvučnim figurama u pesku 8 dok otkriva da su one prouzročene podrhtavanjem strune. bojama. Slika se potom iznova uobličava u glas! Druga metafora. Sichwinden. različiti jezici pokazuju da se preko reci nikada ne dospeva do istine ni do adekvatnog izraza. U svakom slučaju. a ipak ne posedujemo ništa sem metafora stvari. primerice. zatim kao slika. kako bismo dakle smeli re­ ći: kamen je tvrd. da se pripiše i cr­ vu. „Stvar po sebi" (bila bi to upravo čista besposledična istina).u kojoj ' Scblange. u sasvim drugu i novu sferu.

Šta je. ali neukim rukama tako da nijedan primerak nije ispao tačno i verodostojno po prilici praoblika. više ili manje slične doživljaje. ali zato znamo za mnogobrojne individualizovane. i kao takav pobeduje predstavu kao da u prirodi. dakle ni za vrste nego jedino za ono nama nepristupačno i neodredivo X. ukrašene. Nekog čoveka nazivamo „ča­ snim". opsečeno. čak i ako se ne usudimo reći da joj ono ne odgovara: bila bi to. strogo uzeto. sasvim individualizovani pradoživljaj. nalikuju na neki narod: . naime. ne zna ni za kakve oblike i pojmove. zašto je on danas delao časno? . Tako je izvesno da neki list nikada nije sasvim isti sa nekim drugim. iscrtano. Jer i naše protivstavljanje individuuma i vrste takode je antropomorfno i ne potiče iz biti stvari.KNJIGA O FILOZOFU 7J_ i sa kojom radi i gradi čovek istine. učvršćene. dakle. metonimija. počev od njih. Svaki pojam nastaje poistovećivanjem neistovetnog. kojem zahva­ ljuje svoj nastanak. kao što je slučaj sa sećanjem. naslikano. Svaka reč postaje odmah pojam time što ona zapravo ne treba da služi za neponovljivi. izvesno je da je pojam list bio obrazovan zahvalju­ jući slobodnom ispuštanju individualnih razlika. konačno. filozof. baš kao i njena suprotnost. Pomislimo posebno još na obrazovanje pojmova. stoga neistovetne postupke koje izjednačavamo i sada ih označavamo kao časne postupke. kao što nam daje i oblik tamo gde pri­ roda. i koje nakon duge upotre­ be. dakle mora da odgovara samo ra­ zličitim slučajevima. Previd individualnog i stvar­ nog isporučuje nam pojam. ukratko zbir ljudskih veza koje su poetski i retorski bile uznesene. dogmatska tvrdnja i kao takva. to jest. formulišemo jednu qualitas occulta sa imenom: „čist".ako već ne potiče sa čardaka ni na nebu ni na zemlji svakako nam ne dolazi iz biti stvari. antropomorfizama. postoji „list" poput praoblika prema kojem je sve li­ šće satkano. mimo lišća. istina? Pokretno mnoštvo metafora. kanonizovane i obavezne. zaboravu speci­ fičnih obeležja. nego je tu isto­ vremeno za mnogobrojne. nedokaziva. obojeno. Čast! to opet znači: list je uzrok li­ šća. Apsolutno ništa ne znamo o suštinskoj odlici koju nazivamo „čast". namreškano. prenesene.pitamo. naprotiv. nikada istovetne. istraživač. Obično odgova­ ramo: zbog njegove časnosti.

Čovek. on laže. nesvesno na pomenuti način i prema stoletnim običajima .i upravo zahvalju­ jući toj nesvesnosti. novčići čiji je otisak istrven i sada se mogu jedino promatrati ne više kao novčići nego kao puki metal. čovek sebi dočarava šta je u istini časno. preostao tek samo kao talog neke metafore. hladne pojmove da bi za njih vezao tok svoga života i delanja. te da je iluzija umetničkog prenosa nervnog na- Residuum. Sve što razlikuje čoveka od životinje zavisi od te sposobnosti da se in­ tuitivne metafore premetnu u shemu. Kao „umno" biće. podređivanja. jedva će poverovati da je i pojam. U području tih shema moguće je nešto što nikada nije moglo da uspe među prvim intuitivnim utiscima: izgraditi pi­ ramidalni poredak prema kastama i stupnjevima. svet koji bi bio čvršći. veliko pojmovno zdanje pokazuje strogu pravilnost ne­ kog rimskog kolumbarijuma i u logiku udahnjuje onu strogost i hladnoću koja je svojstvena matematici. metafore. stvoriti novi svet zakona. On poopštava sve te utiske u bezbojne. koga svi isključuju. čak zaboravlja da tako stvari stoje s njim. da se laže prema društvenim pravilima i u stilu koji je obavezan za sve. intuitivnom svetu prvih utisaka. do sada smo slušali jedino o obavezi koju uspostavlja društvo da bi opstajalo . on svoje delovanje sada predaje vladavini apstrakcija i više se ne žali da je obuzet telesnim utiscima. svakako. dakle. i zamenjiv kao ona. intuicijama. pohabane i sa izgubljenom čulnom snagom. Na tom osećaju. povlastica. dakle da se neka slika ras­ tvori u pojmu. koji ga obavezuje da neku stvar označi kao „crvenu". dospeva on do osećaja za isti­ nu. Ko je prožet ovom hlad­ noćom. okoštao i osmougaon 9 poput kocke. dakle. poznatiji. poverljivo i korisno. svet koji se od sada protivstavlja drukčijem. to znači upotrebljavati islužene metafore. ljudskiji i otuda regulativan i imperativan. razgraničenja. tom zaboravu. Rečeno. Dok je svaka metafora iz intuicije individual­ na i bez sebi slične.72 Fridrih Niče istine su iluzije za koje smo zaboravili šta su. treću kao „ n e m u " . razrasta se moralna težnja prema istini: nasuprot lažovu. . Još uvek ne znamo otkuda potiče nagon za istinom: jer. drugu kao „hladnu". te stoga uvek zna da izmakne svakom rubriciranju. opštiji. kome niko ne veruje.istinski biti. jezikom morala: slušali smo jedino o obavezi da se laže prema utvrđenoj konvenciji.

pošto sam promotrio jednu kamilu: „to je sisar". Nalik astrologu koji smatra da su zvezde u službi čo­ veka i u vezi s njegovom srećom i tugom. koju tek mora da isfabrikuje iz sebe. kao umnogostručeni odraz praslike. Kao što su Rimljani i Etrurci podelili nebo po strogim matematič­ kim linijama i u tako razgraničen prostor . toliko čvrsto da ga ne bi mogao srušiti sva­ ki dašak vetra. razume da svaki pojmovni bog može da bude tražen samo u nje­ govoj sferi. ali ne zbog njegovog nagona za istinom. On teži za razumevanjem sveta kao čovekolike stvari i. „istina" znači korišćenje svake kocke pre­ ma njenoj oznaci. Njegov postupak svodi se na uzimanje čove­ ka kao mere svih stvari. pri tome on polazi od zablude kada veruje da su te stvari neposredno pred njim kao čisti objekti. hoću da kažem da bi ta istina bila potpuno antropomorfna i ne bi sadržala nijednu tačku „istinitu po sebi". Po svom graditeljskom geniju. čovek daleko nadmašuje pčelu. Tu se treba doista diviti čoveku kao moćnom gradi­ teljskom geniju. to zdanje mo­ ra da bude načinjeno kao od paukovih niti. za čistim saznavanjem. samo preo­ bražaj-sveta u ljudima. tačno brojanje tačaka na njoj. Za- . zbog tog traženja i nalaženja ipak ne zaslužuje neku posebnu hvalu.KNJIGA O FILOZOFU 73 dražaja u slike. tako svaki narod ima iznad sebe slično. ako ne majka. U toj poj­ movnoj igri s kockama. time sam doduše obelodanio jednu istinu. Zbog toga je on čak više nego za divljenje.kao u templum . ali sa ograničenom vrednošću. čovekovog. u najboljem slučaju. Među­ tim. dospeva do osećanja izvesne asimilacije. obrazovanje tačnih rubrika i nikada se ne ogrešiti o red kasti i niz i rang klasa.spre­ mili boga. kao beskrajno izlomljen od­ jek prvobitnog zvuka. Ali. Ako zadam definiciju sisara i onda izjavim. Svakako. Ako neko sa­ krije jednu stvar iza grma. bez obzira na čo­ veka. Pčela gradi od voska koji sakuplja u prirodi. takav istraživač posmatra ceo svet kao da je vezan za ljude. čovek pak od daleko lomnije građe pojmova. tako stoji sa traženjem i nalaženjem „istine" unutar područ­ ja uma. ipak baba svakog pojma. traži je i nalazi upravo tamo. toliko utančano da se prenosi s vala na val. čovekove. matematički izdeljeno pojmovno nebo i otada. odzivajući se zahtevima istine. koji je uspeo da na pomičnim osnovama i na ne­ koj vrsti tekuće vode podigne beskrajno složenu katedralu pojma. u stvari. Tragalac za takvim istinama istražuje. stvarnu i opštevažeću. da bi na takvim osnovama našlo oslonac.

isto značenje za čoveka kao da je jedina. ona dobija. ne postoji nikakva kauzalnost. hoću reći jedan nago vesta vaj ući prenos. da empirijski svet ne otkriva suštinu stvari. Ali. Izvesno je da je svaki čovek. jer između dve apsolutno različite sfere. ukratko samo time što se čovek zaboravlja kao su­ bjekt. i da je pitanje ko­ je je od ta dva opažanja sveta tačnije potpuno besmisleno. samo nesavladivom verom da je ovo sunce. No očvršćavanje i ukrućivanje neke metafore ne daje apsolutno nika­ kvo jamstvo za neminovnost i isključivo povlašćivanje te metafore. što je opet protivurečna nesuvislost. merilo kojeg za­ pravo nema. samo očvršćavanjem i ukrućivanjem užarene i tečne izvorne mase slika koja izvire iz iskonske sposobnosti ljudske uobrazilje. ovaj sto istina po sebi. Čak ni sprega nervnog nadražaja s pro­ izvedenom slikom nije po sebi ništa nužno. živi on s nekim spo­ kojem. tačnost. Reč „pojava" prožeta je mnogim zavodljivostima. N a p o r a ga već košta da prizna da insekt ili ptica opažaju sasvim drugi svet nego čovek. koji se srodio s takvim razma­ tranjima. Samo zaboravom tog primitivnog sveta meta­ fora. nužna slika i kao da je ta sprega izvornog nervnog nadra­ žaja sa proizvedenom slikom strogo kauzalna. Slikar kome nedostaju ruke i koji bi pesmom hteo da izrazi sliku koja mu je pred očima sve nepobitnije će otkrivati. u svakom slučaju. sigurnošću i konsekvencijom: ako bi ma i za tren mogao da iziđe van tamničkih zidova te vere. ovaj prozor.74 Fridrih Niče boravlja. nikakav izraz. i to kao umetničko-stvaralački subjekt. konačno. zahvaljujući toj zameni sfera. i stoga je što mogu više izbegavam: jer neistinito je da se suština stvari po­ javljuje u empirijskom svetu. već u najboljem slučaju estetski odnos. kada je ta ista sli­ ka reprodukovana milion puta i nasledivana kroz mnogo pokolenja. maštalački i otkrivalački slobod­ na. uglavnom mi izgleda da bi „tačno opažanje" značilo: adekvatan izraz nekog objekta u subjektu. To je poput sna ko­ ji se večnim ponavljanjem oseća i prosuđuje posve kao zbilja. osetio duboko nepoverenje prema idealizmu te vrste . najzad ako se pojavljuje u ćelom čovečanstvu svaki put istim povodom. kao što su subjekt i objekt. dakle. namah bi bilo svršeno s nje­ govom „samosvešću".ali za tako šta bila bi. potrebna jedna posredujuća sfera i snaga. Ali. pošto odgovor pretpostavlja merilo tačnog opažanja. mucavi prevod u neki sasvim strani jezik . izvorne metafore intuicije kao metafore i uzima ih kao same stvari.

mi sami mogli bismo svet da opažamo tek kao ptica. a broj je upravo ono najneobičnije u stva­ rima. ukazuju uvek iznova samo jedna na drugu. te tako zapravo sami sebi imponujemo. koji su nam opet poznati samo kao zbirovi relacija. drugi kao plav. izgrađeno. u stvari se podudara sa onim svoj­ stvima koja sami unosimo u stvari. a treći ga čuo čak kao zvuk. Te predstave. svakako. a po njihovoj suštini ostaju nam posve nerazu­ mljive. ako smo prisiljeni da sve stvari poi­ mamo samo u tim oblicima. nego jedino po svojim učincima. Protiv toga valja reći: ako bismo. šta je uopšte za nas neki prirodni zakon? On nam nije poznat po sebi. ili ako bi neko medu nama video je­ dan isti nadražaj kao crven. Sva zakonomernost koja nam toliko imponuje u putanji zvezda i hemijskom procesu. znači brojčani i odnosi uzastopnosti. jedino nam je stvarno poznato ono što sami u njih unosi­ mo. Sve te relacije. ono što zahteva naše objašnjenje i moglo bi da podstakne nepo­ verenje prema idealizmu. sve što je čudesno i čemu se upravo čudimo u prirodnim zakonima. dakle. Zatim. sve je ovde tako sigurno.negde bi ipak moralo da dopusti odgonetanje privida i nestvarnosti.KNJIGA O FILOZOFU 75 svaki put kada mu je bila data prilika da se veoma jasno uveri u večnu konsekvenciju. proizvodimo u nama i iz nas s nužnošću ko­ jom pauk plete svoju mrežu. zakonomerno i bez pukotina. nauka će večno imati sa uspehom da kopa u ovim bunarima. niko onda ne bi govorio o zakonitosti prirode. imali raznovrsnu čulnu senzaciju. onda više nije čudno što u svim stva­ rima poimamo zapravo samo te oblike. ishodi da ono umetničko obrazova­ nje metafora s kojim u nama započinje svaki osećaj pretpostavlja već te oblike. počiva upravo i jedino u samoj matema­ tičkoj strogosti i neprikosnovenosti predstava o vremenu i prosto­ ru. tek kao biljka. i sve što se bude našlo zglašavaće se i neće međusobno protivurečiti. bes­ krajno. jer ako bi tako bilo . Iz toga. pak. jer svi oni moraju u sebi da nose zakone broja. sveprisutnost i izvesnost prirodnih zakona. vreme. ispunjava se dakle u njima. nego bi je je­ dino poimao kao izuzetno subjektivnu tvorevinu. to jest po svojim relacijama s drugim prirodnim zakonima. prostor. tek kao crv. svaki za sebe. Koliko malo to naliku­ je nekom proizvodu uobrazilje. Samo počev od učvršći- . Ali. I zaključio je: dokle god prodrli u visinu teleskopskog i dubinu mikroskopskog sveta.

naročito u umetnosti. podražavanje vremenskih.76 Fridrib Niče vanja tih praoblika objašnjiva je mogućnost prema kojoj se može opet iz samih metafora konstituisati neko pojmovno zdanje. kao što smo videli. da bi mu ona pomogla u njegovim is­ traživanjima i pružila mu zaštitu iza svojih bedema. pojmova. 2 Na pojmovnom zdanju izvorno radi. metafore. grobnici intuicija. neprekidno iskazuje svoju žudnju da sa puno čari i večno iznova oblikuje prisutni svet budnog čoveka. je­ zik. O n o je. na taj način uistinu nije ukroćen i jedva da je sputan. metonimije. obnavlja staro saće. gradeći za sebe kao utvrđenje od svojih isparljivih proizvoda. Kao što pčela istovremeno gradi saće i to sa­ će ispunjava medom. strogi i no­ vi svet. osobi­ to se trudeći da svoju građevinu nakrca do čudovišnosti i u njoj uredno razmesti ceo empirijski. svet šarolik. nepravilan. tako i nauka bez zastoja radi na tom veli­ kom kolumbarijumu pojmova. Po sebi je bud­ nom čoveku samo pomoću čvrste i pravilne pojmovne pređe ja­ sno da bdi i stoga veruje da sanja kada umetnost jednom iskida tu pojmovnu pređu. a kasnije nauka. naime. i dograđuje sve novije i više spratove. kauzalno povezan. to jest antropomorfni svet. jedan pravilni. A zaštita mu je potrebna. čisti. da ne bi bio otplavljen i sebe izgubio. Paskal je u pravu kada tvrdi da bismo ako svake noći isto sanjamo time bili obuzeti podjednako kao što smo obuzeti stvarima koje svakodnevno gledamo: „ako bi neki zana- . taj fundamentalni nagon čovekov koji se nijednog trenutka ne može zanemariti. jer postoje strašne moći koje se neprestano na njega okomljuju i koje naučnoj „istini" protivstavljaju „istine" sasvim drukčije prirode i s najraznovrsnijim zaštitnim znacima. prostornih i brojčanih odno­ sa na tlu metafora. Nagon da se obrazuju metafore. on neprekidno spliće rubrike i saće pojmova. On traga za novim područjem svoga delovanja i drugim rečnim kori­ tom i nalazi ih u mitu. Uspostavljajući no­ ve prenose. podupire. kao da je svet sna. onda i istraživač svoju kolibu diže uz samu kulu nauke. Ako već delatni čovek vezuje svoj život za um i njegove pojmove. jer bi se ti­ me zanemario sam čovek.

sve mogućno. Budni dan nekog mitom ponesenog naroda. sa­ njao da je zanatlija". pleneći i kra­ dući poput sluge za svoga gospodara. u stvari. u poređenju s njegovom ranijom aktivnošću.veli Paskal . sanja da je kralj. kao u snu. sada je on postao gospodar i sme da sa svoga lica izbriše izraz nemaštine. takvim ko­ je je primereno mitu. strujanje označava kao pokretni put koji čoveka nosi tamo kuda on ionako ide. sličniji je. tokom celih dvanaest sati. neprekidnim delovanjem čuda. I kada je on raz­ bije. pokretljiviji. baš kao što je njegova prethodna aktivnost nosila u se­ bi pognutost. ka­ da se lično boginja Atena može videti kako u društvu s Pizistratom u divnom dvopregu prolazi atenskim trgovima . i tada svet­ kuje svoje Saturnalije. tako da. intelekt je slobodan i rasterećen od svoga ropskoga rada toliko dugo koliko može da obmanjuje bez štete. na primer starih Grka. drskiji. Sada je on daleko od sebe odbacio beleg sluganjstva: inače s tužnom revnošću sav predan tome da nekom po­ jedincu pokaže sredstva i put do žuđenog opstanka. za oslobođeni intelekt samo su skela i igrač­ ka njegovih najsmelijih umetničkih poduhvata. ponovo je ironično sastavlja sparujući najrazličitije i . Ali i u samom čoveku je nesavladiva sklonost da dopušta da bude varan i kao začaran je srećom kada mu rapsod pripoveda kao istinite epske bajke ili kada pred njima na pozornici glumac igra kralja kraljevskije nego što je to u samoj zbilji. Nikada on nije obesniji. i sva priroda obleće oko čoveka kao da je ona sa­ mo maskerata bogova koji se u svakakvim obličjima šaljivo poi­ gravaju varajući ljude. snu nego danu mislioca razočaranog u nauku. nepromišljeniji: u stvaralačkoj radosti izbrizgava is­ prepletene metafore i pomera međaše apstrakcija. Te čudovišne gre­ de i daske pojmova za koje se grčevito uhvatio nevoljnik da bi se tokom života spasao.a u to je ča­ sni Atenjanin verovao . smrvi. Kada jednom svako drvo može da govori kao nimfa ili neki bog prerušen u bika može da otima device.KNJIGA O FILOZOFU 77 tlija bio siguran da svake noći.da bi on bio isto toliko srećan po­ put nekog kralja koji bi svake noći. prerušavanje. ali ga uzima za dobru stvar i izgleda mu da je s pravom njime zadovoljan. On kopira ljudski život. verujem . tokom celih dvanaest sati. Sve što on od sada čini nosi u sebi. bogatiji.onda je u svakom trenutku. primerice. Taj majstor prerušavanja.

Postojala su razdoblja u kojima su jedan kraj drugog staja­ li umni i intuitivni čovek. istinu.zahvaljujući svojim intuicijama .sem odbrane od zla. znajući da glavne potrebe presretne zahvaljujući predostrožnosti. smešten usred jedne kulture. on boluje silovitije: štaviše. moguće je u najpovoljnijem slučaju oblikovati jednu kulturu. on boluje češće. Oba žude da ovladaju životom: ovaj. Tamo gde jednom. i tako pokazuje da mu nije potrebna ni­ kakva nužna pomoć u nemaštini. uzvratio na pritisak moćne savremene intuicije. taj sjaj metaforičkih intuicija i uopšte neposrednost varke pra­ ti sva ispoljavanja takvog života.78 Fridrib Niče razdvajajući najbliskije. poput „odveć ve­ selog junaka". iskupljenje. ni odeća ni gli­ neni krčag. bez mogućnosti da bilo ka­ kvu sreću iznudi iz tih apstrakcija. apstrakcija: za njih nije načinjena reč. glasno jadikuje i bez utehe je. i onaj. koliko se drukčije ponaša stoičar. čovek nemi kada ih vidi ili govori pomoću zabranjenih meta­ fora i nečuvenih pojmovnih sklopova da bi stvaralački. te da on od sada nije voden poj­ movima nego intuicijom. dotle intuitivni čovek. . odbijanje nemaštine. Ni kuća ni hod. svakako. ne izdaju da ih je nužda iznašla: izgledaju tako kao da je u njima trebalo da se iskaže uzvišena sreća i olimpska vedrina. potonji je isto toliko neuman koliko je drugi neosetljiv na umetnost. Dok se čovek vođen pojmovima i ap­ strakcijama samo brani od te nesreće. Iz tih intuicija ne vodi nikakav pravilan put u zemlju utvarnih shema. intuitivni čovek rukuje svojim oruž­ jem snažnije i pobedonosnije nego njegov protivnik. zakonomernosti. kada boluje. N o . drugi s porugom prema apstrakciji. U okolno­ stima iste zle kobi. žanje već . podučen isku­ stvom i pojmovima zagospodarivši sobom! On koji inače traži samo iskrenost. i svaki put iznova upada u isti jarak u koji se već sunovraćivao. barem ra­ zaranjem i rušenjem starih pojmovnih zidina. jedan u strahu pred intuicijom. ot­ prilike kao u staroj Grčkoj. dok čezne da se najviše što je mogućno oslobodi bolova. I u boli je bezuman koliko i u sreći. ne videći bilo kakvu potrebu i uzimajući kao rea­ lan samo život prerušen u privid i lepotu. gotovo igra s najozbiljnijim. slobodu od iluzija i zaštitu od varljivih iznenađenja. ozarenje. prosvetljenje prožeto stalnim strujanjem. utemeljiti vlada­ vinu umetnosti nad životom: to prerušavanje. dalekovidnosti. jer ne ume da uči iz iskustva.

5 itd. Novo pomalja­ nje filozofije. Analiza opšteg smisla istine (nekonsekvencija). Is­ točnjačko. Fundament čoveka lažan. remek-delo prerušavanja. poput onoga u sreći.KNJIGA O FILOZOFU 79 postiže sada u nesreći. njegovo lice je nepomično. mitova. Filozofija ovde dostiže svoj vrhunac. naoko bez tragova života. 2. Počeci filozofije kao uređivačke kultova. . Priča Zaključak: Platonova država kao nadhelenska. Raspored daljnih delova 3 Opis haotičnog preplitanja u jednom mitskom razdoblju. Pathos istine. NACRTI 161 „Istina" Listina kao neuslovljena dužnost koja neprijateljski poni­ štava svet. kao državoustanoviteljka jedne metafizički uređene države. ona organizuje jedinstvo religije. on se sakriva pod ogrtač i sporim korakom izmiče odatle. gotovo maska s dostojanstveno uravnoteženim crtama: on ne jadikuje i zauzdava svoj glas . Nemoguće kao korektiv čoveka. jer je optimistički. kao nemo­ guća. 4. 3. 5.i kada se neki pravi olujni oblak stušti na nje­ ga. 4 Počeci jednog ironičnog stava spram religije.

to se dešava. Kazuistika: da li je dozvoljeno žrtvovati čovečanstvo istini? 1. 162 Sta odgovara askezi u onome što se tiče istine? . on sebe žrtvuje skupa sa svetom. Neprijateljstvo spram nje. Ali. Tragični sukob.sebi i svojoj egzistenciji žrtvuje svet. 3. 2. bila bi to dobra smrt i osloba­ đanje od života. Simbol zabranjene laži: fiat mendacium. kao fundament svih ugovora i pretpostavka postojanja ljud­ skog roda. u drugom . koja prodire ta­ mo gde je područje dozvoljene istine. Pojam zabranjene istine.80 Fridrih Niče 6. čovečanstvo bi moglo da umre zbog istine. pereat mundus. Individue. Protivstav: zabranjena laž. 7. pereat mundus. 8. 10. Prvo čiji raspad izazivaju zabranjene istine jeste individuum koji ih izriče. Bez neistine ni društvo ni kultura. . Umetnost.Istinoljubi­ vost. praktično. Telesni svet.na to bi se moralo odgovoriti odrečno. Oblici. Ako bi to bilo mogućno.ubija čak i samu sebe (u meri u kojoj spoznaje da je njen fundament zabluda). bez nekog ludila. 9. U prvom slučaju. Ta to je nemogućno! Ako bi Bog hteo. jer je ludilo upravo verovati u istinu. Simbol zabranjene istine: fiat veritas. tvrdo da veruje da poseduje istinu: skepsa neće izostati. Sve što je dobro i lepo zavisi od varke: istina ubija . eudemonistički je zahtev kojem se suprotstavlja sazna­ nje da najveća dobrobit čoveka počiva u iluzijama: dakle moraju da budu korišćene .kao što se i dešava. Niko ne može. to jest takve koja prikriva i maski­ ra eudemonističku laž. Pitanje: da li je dozvoljeno žrtvovati čovečanstvo ludilu . Poslednje čiji raspad izazivaju zabranjene laži jeste individuum.

Isključivanje svih eudemonističkih sastojaka: 1. ugleda. Onda govorimo o kauzalnostima. osobito vera u život. Onda nedostaje osnova za čistu istinu po sebi. Da li je posle otklanjanja svih tih sastojaka iskazivanje isti­ ne još mogućno kao čista nužda? Analiza verovanja u istinu: jer svako posedovanje istine u osnovi je samo vera da se istina poseduje. kao suvereno osećanje zadovoljstva u otporu. da je. naime. napuštanje logike. Pri tome se pokazuje da je vera u logiku. Da je ova uzastopnost svakad uključena u neku određenu scenografiju. 4. Svako zbivanje u prirodi u osnovi nam je nejasno: jedino možemo da svaki put utvrdimo scenografiju u kojoj se prava dra­ ma odigrava. i nagon za njom samo je maskirani eudemonistički nagon. Do čega dolazi u konsekventnosti askeze. skeptičkim prihvatanjem da smo svi možda u zabludi. onda argument. Vera pretpostavlja kod individuuma ničim uslovljenu saznajnu snagu. Najekstremniji je slučaj. Relacija uki­ da pathos verovanja. kao da sam je ja našao. primerice ograničenje na ljudsko. ono credo quia absurdum est. No i sama skepsa sadrži u sebi izvesno verovanje: verovanje u logiku. dakle postoji obaveza koju u svim rasprostiranjima saznajno biće ne može da prekrši. U tome niko ne može živeti. područje mišljenja eudemonističko. Ali. Jer ona ne veruje u verovanje i time razara sve što je verovanje blagoslovilo. osećanje nužde. kao izvor dobrih namera kod drugih. tada se ističe zahtevanje laži: život i eudaimonia su. kako je skepsa mogućna? Ona izgleda kao doslovno asketska stanovište mišljenja. Ali. te ubedenje da nijedno saznajno biće nikada dalje od toga ne može otići. verovanje je koje je bes­ krajno puta opovrgavano. dakle. voljenosti. dakle. kao ni u čistoj askezi. dok u osnovi vi­ dimo samo uzastopnost događaja. nastaje iz tog verovanja a ne iz to­ božnje istine. . kao moja sopstvena vera. 3.KNJIGA O FILOZOFU 81 Vera u istinu . sumnja u um i njegovo poricanje. nužna.ili ludilo. Pathos. 2. Skepsa se okreće protiv zabranjenih istina.

Kroz sva prerušavanja i maskerade. Najistinitije u ovom svetu: ljubav. Verovanje u spoljašnji svet i prošlost. usled toga što smo mi ljudi. ona je. religija i umetnost. 165 Ne postoji nagon za saznanjem i istinom. Covek je kao konačan i nepromenljiv postao mera stvari. prvo sagledava jezgro bolnog indivi­ duuma i boluje s njim. To je nagomilana baština u kojoj svi imamo udeo. Zakon osećanja . oblika itd. metafora itd. čisto saznanje je nenagonsko. na rukovodni i abnormno izmešteni organ na um? dušu? . a poslednje. prepoznate kao takve.ne može se imati nagon za istinom. to jest za istinom potpuno . blaži bol pričajući o jednom drukčijem poretku sveta i poučavajući u prezir prema ovom. To su tri nelogičke moći.To je ono sasvim subjektivno. registrovanje strogih i čvrstih zakona osećaja. delovanje uobrazilje. Međutim. 166 Svi su nagoni povezani sa zadovoljstvom i nezadovoljstvom . Zamislimo li ga kao promenljivog i nestalnog. u nauci o prirodi. 164 Nauka o prirodi je osvešćenost o svemu što se poseduje kao nasledeno. dakle." Proste međusobne relacije i sa čovekom. prestala bi strogost prirodnih zakona. mehanika kretanja. kao praktička ljubav. Prva snaga izvršava poistovećivanje neistovetnog.kao jezgro prirodnih zako­ na.82 Fridrih Niče Logika je samo robovanje u okovima jezika. jezik sadrži jedan nelogički element. „Prirodni zakoni. 163 Neuslovljena saglasnost u logičkom i matematičkom ne ukazuje na mozak. nego samo nagon za verovanjem u istinu. Na tome počiva egzistencija pojmova.

Umetničko zadovoljstvo najveće je. ja im verujem samo kao slikama. jer bi se tada izgubilo zado­ voljstvo i nezadovoljstvo. Mišljenje je nešto što bi bolje bi­ lo da ne postoji. jedino istina sadrži zadovoljstvo po sebi. Pojam ličnosti. ne kao stvarnostima. ćelo njegovo biće pokazuje laki moral. Dakle. Istina u sistemu pesimizma. da pri­ premi zadovoljstvo? 167 Nemoguće u vrlinama. Zadovoljstvo u svim čulnim opažanjima počiva u tome da su ona okončana zahvalju­ jući zaključivanjima. moje oko vidi u sebi mnogobrojne nestalne slike one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarno­ sti. u obliku laži. oblici. Inače. Ali. jer ono kazuje. Površine. Potonja se ipak na kraju svodi na neku nuždu. neafektnom. čistom. Utoliko čovek uvek pliva u moru zadovolj­ stva. Zadovoljstvo u obmanjivanju je umetničko. 168 Umetnost. tako je ustrojen da čak i naš nagon za istinom počiva na te­ melju laži. a nema nijednog nagona čije utoljavanje ne nosi sa sobom neko zadovoljstvo. logička operacija. 169 Kako je jedino umetnost moguća kao laž!? Zatvoreno. u kojoj meri može zaključak. Zadovoljstvo u mišljenju ne posvedočava nikakvu žudnju za istinom. pa i pojam iluzija nužnih za moralnu slobo­ du. Sve laži su laži iz nužde. Laž iz nužde i besciljna laž. Umetnost sadrži radost da verovanja budi kroz površine: ali ne varajmo se! Pa onda bi umetnost prestala. Covek nije izrastao iz tih vrhunskih nagona. . istinu na najopštiji način.KNJIGA O FILOZOFU 83 bez posledica. on preskače svoje biće s najčistijim moralom.

Značenje umetnosti kao značenje istinitog privida. Sve što je saznatljivo je privid. Pathos istine odnosi se na verovanje. filozof. 172 I. bez žudnje. Nagon prema laži. umetnik. da­ kle učinke zadovoljstva u tom verovanju. u prividu koji se uvek prepoznaje kao privid? Umetnost pretresa. 170 Svi eudemonistički nagoni bude verovanje u istinu stvari. privid kao privid. istinita je. Istina kao pokretač za neke sasvim druge pokrete i nagone.Trebalo bi odgo­ netnuti čemu im je potrebna-istina. dakle upravo neće da obmanjuje. sve­ ta .ali. koji čak ni ne zavodi u verovanje i utoliko ne pogađa ni u našu volju.tako je ćela nauka usmerena na postojanje. dakle.svetac. mogućno je samo s privi­ dom. ko hoće zadovoljstvo a ne istinu. II. III. Tu prestaje nagon. izložen na tržnici robova zbog čega bi pa ljudima bili potrebni filozofi? . Svet kao privid . Dokle god se istina traži u svetu. ne na bivstvovanje.84 Fridrib Niče Umetnost se ipak razvija na obmani . hoće verovanje u istinu. Čisto razmatranje. Istina je nesaznatljiva. prepoznatim kao privid. potčinjeni smo nagonu. Jedino onaj koji bi ceo svet mogao da promatra kao privid bio bi u stanju da na njega gleda neopterećen žudnjama i nagoni­ ma: umetnik i filozof. 171 Platon je. . IV. nismo li se pre­ varili? Otkuda zadovoljstvo u kušanju obmane. kao ratni zatočenik. Ali. temeljan.

u nelogičkom uopštavanju i preletanju do poslednjih ci­ ljeva. npr. Prvo je izgubiti se u stvarima. kada se bogovi ne smatraju za dobre. godine) 173 Nauka i mudrost u sukobu. pre nego što je običaj i instinkt) nastaje 1. svoju korist traži pomoću nauke. B. sebičnost uvećana preko granica individuuma. u izvesnim poslovima. Po čemu se ovaj nagon za naukom razlikuje od nagona da se nešto uopšte nauči i prihvati? Jedino po manjem stepenu egoi­ zma ili daljem naprezanju istog. Nauka (N. Znatiželja. u divljem vrludanju narodnog mnjenja. u bezuslovnoj važnosti koja se pridaje svojoj duši. 4. egoizam podstiče pojedinca da. Velika je prednost saznati išta kao postojano. pojedinac hoće čvršću osnovu. 2. 3. 3. 2. nešto za plemenite ljude koji dokoličare. moreplovstvo. Drugo. u odnosu tih rezultata prema životu. Mudrost se pokazuje 1.rv NAUKA I MUDROST U SUKOBU (poslednji radovi iz 1875. Jedna jedina stvar je najpreča. .

Drugo.86 Fridrib Niče Sokratizam je. Sada se filozofi lišavaju mita. Drugim ljudima je neophod­ na sporo razrastajuća nauka. Samo tamo kuda pada ozračje mita osvetljava se život Gr­ ka. 174 1. Time se oštećuje nauka. toliko blizak da sam skoro uvek u sukobu s njim. 5. U trenutku kada se istina sebi ponajviše približava. ali kako se održati u toj neprozirnosti? Individuumu koji hoće da počiva na sebi samom . nešto osobito koje se ispostavlja kroz zahtev za svesnim i logički korektnim delovanjem. Sokrat preokreće celinu. Mnogo zavisi od njihovih ličnosti: odgonetnuti ih jeste smisao moga razmatranja njihovih učenja. 4. prvo. Ćela starija filozofija je poput labirinta kroz koji luta um. etički život. inače je on neproziran. I nezavisnost je samo prividna: najzad se svako vezuje za svoje prethodnike. Kako se čovek grčevito kaci za neku gredu. nauka kao strah i mržnja pred nelogičkim uopštavanjem. Kod njih su nauka i mudrost u sukobu. U svakom slučaju hoću da izbegnem ozbiljno jednoličan ton. Komično je uzimati sve tako ozbiljno. . Treba zasvirati na način sna i bajke. Sve se ocrtava na pozadini mita. da priznam. Na njegovoj bezgraničnoj nesigurnosti i valovitosti. Sokrat mi je. Fantazma za fantazmu. to je naročito ironično. U kojoj se boji pokazuje svet tim starim Grcima? 2.neophod­ na su poslednja saznanja. Treće. Postoji i ironički i žalobni način da se ispriča ova povest. Ironička dopuna u zakonu: sve je lažno. Kako se oni odnose prema nefilozofima? 3. filozofija. mudrost koja se sastoji u uzimanju du­ še ozbiljno. Čezne se za nečim sigurnijim.

svakako. poznata samo na osnovu onoga što se od nje nataložilo u lirici.) 176 Toliko toga zavisi od razvoja grčke kulture. Mit kao postelja za .Arhiloh Demokrit . Uporediti ih međusobno.Anakreon Pitagora .tragedija Heraklit . Mlađe se mora tačno raspoznati da bi se raz­ lučilo od starijeg.nasuprot hladnoj lenčarenje mišljenja apstrakciji i strogoj nauci. Grci ih nisu otkrili.Simonid Sakralna monodija Simposijumski Ksenofon (Svako poređenje ličnosti je naopako i ghipo. 177 Ti filozofi pokazuju koje je opasnosti grčka kultura u sebi obujmila. Postoje mnoge i mnoge mogućnosti koje još ni­ su ni otkrivene: jer. Muzika nam je. Demokrit. Empedokle . Grci su otkrili druge i ka­ snije ih opet prikrili. te je ćeli naš za­ padnjački svet otuda poprimio svoje pogonske snage: sudbina je htela da mlade i izobličeno helenstvo bude ono koje je najvećma pokazalo istorijsku snagu.Pindar Anaksagora .KNJIGA 0 FILOZOFU 175 87 Razvoj grčke muzike i filozofije teče uporedo. . Zbog toga je starije helenstvo uvek po­ grešno prosuđivano. jer obe kazuju o helenskoj suštini.

Opasnost je bi­ la prevelika i pobeda preizuzetna. • nasuprot ponesenosti istinitim kakva god bila konsekvencija. nasuprot Heraklitovoj ponositosti i samotnosti. Anaksimandra. 178 Starija grčka filozofija jeste filozofija suštih državnika. . preterena druževnost Ovi filozofi pokazuju životnu snagu one kulture koja proiz­ vodi sopstvene korektive. . Kod njih nema „odvratne pretenzije na sreću". stožer oko kojeg se sve okreće.88 Meka udobnost življenja Fridrih Niče . Gde su onda klice pro­ padanja? Bekstuo najboljih iz sveta bilo je velika nesreća. Kako izumire to doba? Neprirodno. Kasni­ je je Apolonovo gnothi sauton bilo pogrešno protumačeno. nije bezopasno misliti o tome tako. Na to je došla kuga. jer. uostalom. Počev od Sokrata: odjednom se individuum osetio odveć važnim. za Atenu. strogih i asketskih shvatanja kod Pitagore.nasuprot Empedoklu s njegovom reformom žrtvovanja. A koliko bede vidimo u našim državnicima! To je. pak. Empedokla. Svirepost u borbi i zavadi Laž i varanje Savitljivost. Smrt velike muzikalne lirike i filozofije.nasuprot umerenosti. Stanje njihove duše nije. ono što najvećma razlikuje predsokratovce i poslesokratovce. kakvu zati­ čemo počev od Sokrata. Zatim se stropoštalo s persijskim ratovima.

nasilno prošireno među necivilizovane narode . genijalno-razuzdan. 4.KNJIGA O FILOZOFU 89 I oni nisu toliko blebetali i psovački kukumavčili. Oslabljeno helenstvo. mimetički. arionski . 3. . sokratovci uprošćavaju i banalizuju. Ona nije negacija drukčijeg života. ditiramb i tragedi­ ja. Tročlana povest ditiramba: 1. Vagnera i starije helen­ stvo: to nudi pogled na jednu divnu kulturu.uporedo pripitomljena tra­ gedija. učinjeno grubljim i de­ korativnim. agonalni. (Teorija praksa. ona iskazuje tajne toga.to je povest zapadnjačke kulture. nema od­ vratnu pretenziju na sreću. Majstori­ ja je izvedena.iz koga potiče starija tragedija. Kako treba razumeti Platonov sukob s retorikom? On zavi­ di njenom utkaju. i nisu pi­ sali. njeno odgonetanje zago­ netke sveta više puta se nadahnulo umetnošću. izum retoral Retor je grčki izum kasnijeg vremena. Starija je srođena sa umetnošču. ditiramb države . 2. romantizovano. Često je kod Grka stariji oblik viši. i grčko i popovsko je sjedinjeno. Oni su izmislili „oblik po sebi" (kao i filozofa primerenog tome). 1. 2. nego izrasta iz njega poput retkog cveta. Ja hoću da saberem Sopenhauera. novi ditiramb.) 3. Opasnost za Grke je ležala u virtuoznosti svake vrste. zatim kao dekorativna kultura prihvaćeno od strane oslabljenog hrišćanstva kao saveznik. nova tragedija. Ona nije toliko individualno-eudemonološka. Ti drevni filozofi sami u svom životu gaje višu mudrost a ne hladnu i proračunatu vrlinu. sa So­ kratom su započeli virtuozi života! Sokrat. Njihova slika života bo­ gatija je i složenija. \ Poredenje starije filozofije s poslesokrarovskom. npr.

U svojoj prirodi imaju neki zev. Lažna protivstavljenost vita activa i contemplativa jeste azijatska. Pitagorina protiv posvetovljivanja. Grci su bolje razumevali stvari. svih protiv mita. Empedokle je neuspeli reforma­ tor. Shvatam ih kao prethodnike grčke reformacije. oni sebe oslobađaju (Heraklitova borba protiv Homera i Hezioda.koji. svoj otklon zahvaljuju Sokratu. Ipak.duboko shvatanje ljubavi . Empedokle . a da fi­ lozofija ne postane površna i život filozofa lažljiv. Pokušaj karakterisanja Platona bez Sokrata. Ostaje se kod tragičkog razdoblja Grka. pak.90 Fridrih Niče Drevno helenstvo očitovalo je svoje snage u nizu svojih filo­ zofa. Moj opšti zadatak: pokazati kako život. pa čak i državnika. njihova reformacija se nije ostvarila.čista priroda .razvoj tragedije. preostao je još jedino Sokrat. no tu. posle njegovog neuspeha. između. Veličanstveno je da su stari filozofi mogli da žive tako slo­ bodno a da se pri tom ne pretvore u luđake i virtuoze. suprotno od grčkog umetnika. Sloboda in­ dividuuma bila je neizmerno velika. 179 Te drevne filozofe mogućno je prikazati kao one koji grčki vazduh i narav doživljavaju kao stegu i rešetke: dakle. Pindar? Oni nisu našli svoje filozofe i reformatore.Grci su očito bili bliže nego ranije da nadu čoveka pojmovno još višeg ti­ pa. presečeno je makazama.nikakvo fanatično odvraćanje . Tako je Aristotelovo neprijateljstvo prema Empedoklu sasvim shvatljivo. filozofija i umetnost mogu da stupe međusobno u dublju rodbinsku vezu. naročito Demokrita). Tragedija . ali ne pret­ hodnike Sokrata.na­ rodna reforma . uporedive s Pla­ tonom . Grupa pojava nosi sav taj duh reformacije .pokušaj uz pomoć velikih helenskih svetkovina Tragedija je takođe bila sredstvo. .republika [Freistaat] preinačenje života . a kod Pitagore je ostala u sektaškom stanju. Sa Sokratom je prekinuto to očitovanje: on pokušava da proizvede sebe samog i odbaci svu tradiciju.

KNJIGA O FILOZOFU 91 1.ne ostaje mi ništa sem ja sam. Svi bogovi i mitovi nekorisni. Slika Helena s obzirom na njihove opasnosti i poroke. snažno zadrman.nestajanje i nastajanje u prirodi moralno shvaćenih kao krivica i kazna. Kopija tragičkih strujanja. U to uplesti ono istorijsko.Sokrat. Tales . u suprotnom smeru. 3. Platonov pokušaj. Anaksagora . Kao što sam opisao Heraklita.svet je sasvim bez uma i nagona. Postavke o reformatorima. Empedokle . mržnja prema starini.zakonomernost i pravednost u svetu. Sokrat: . Parmenid . Razumevati svet polazeći od patnje jeste ono tragičko u tra­ gediji. Platon. 4.neimar svetova. U ćelom svetu vlada postupnost. ovaj kao problem. pa se i strašno brzo survava. misliti sve do kraja i biti iskupitelj. Jedan jedini moćni svojeglavac . Heraklit . treba opisivati ličnosti. strah za samog se­ be postaje duša filozofije. baš kao i u slučaju tragedije.\ 180 Strast kod Mimnerma. Pokušaji zadobijanja slike sveta. Novo tu­ mačenje mita. Demokrit . Duboka melanholija kod Pindara: jedino ako neki zrak pad­ ne odozgo obasjava ljudski život. ono duboko neumno u onome što je najumnije u svetu. 2. Anaksimandar . Grk se munjevito stropoštao.onaj nemitski. Bilo je dovoljno da samo jednom dođe do loma. onaj u otklonu.iza ovog drugi svet. Kada se helenski genije bio iscrpeo u svojim najvišim tipovima. kod Grka sve napreduje brzo. Odluka .šlepa ljubav i šlepa mržnja. i veliki životni oblik nije više mogao da bude ispunjen: namah je sve bilo goto­ vo.

Njihovi mitovi i njihove tragedije daleko su mudrije nego etike Platona i Aristotela. pravedno" u glavi. Taj način izoštravanja duha pod pritiskom hije­ rarhije i teologije nedostajao je antici. Sokratov uticaj: 1. njenu patnju. pita se zašto je starima nedostajao takav duboki i slobodni pogled . 5. Za vreme srednjeg veka. Sa Empedoklom i Demokritom. Onaj ko čita Šopenhauera. izgledale bi nam povr­ šne.92 Fridrih Niče poput Sokrata . stoga je toliku pažnju privlačila Sokratova ironija. 3. 4. Uništio nauku. Svim sokratovcima. do toga nisu dospeli. Grci su. njeno neumlje. zahvaljujući Sokratu. Verujem. ljudi su postali duhovitiji: za to su sredstva bila računanje prema dve mere. Naprotiv. Razorio je bezazlenost etičkog suda. Zbog Sokrata su izgubili bezazlenost. Grci jedva da su bili duho­ viti. sinu vajara. Nije imao nikakvog smisla za umetnost. Z a t o su prikraćeni za uživanje u tananom izvrtanju smisla i time za najomiljeniju vr­ stu duhovitosti u novijim vremenima. 182 Ne verujem više u „prirodomeran razvoj" Grka: bili su od­ već obdareni da bi prihvatili postepenost tog hoda korak po ko- . Nalazim da je u tome Platon često pomalo trapav. i njihovi stoičari i epikurejci siromašni su u uporedbi s njihovim starijim pesnicima i državnicima. Izdvojio individuum iz istorijskog spoja. cepidlačenje sa savešću. u okolnosti­ ma velike slobode misli bili mnogobošci i jednostavni: na volju se ostavljalo da li će se ili neće u nešto verovati. zbog toga što je on bio sin vajara. ispoljilo se površinsko. Grci su bili na najboljem putu da tačno procene ljudsku egzistenciju. nedosta­ je nepristrasni pogled na ljude. Ako bi jednom likovne umetnosti progovorile.i rez je bio nezaceljiv. u Sokratu.dok su ga neki morali imati? To je ono što ne uviđam. pak. Potpomagao dijalektičku brbljivost i blebetanje. U njemu se odigralo samorazaranje Grka. 2. tumačenje pisma. s groznim abstractama „dobro.

Isto je tako neobuzdano tiransko slobodoumlje. tiranska požuda da se zavlada ćelom Heladom obuzela je pojedince i pojedine gradove. jer se Solon tome bio protivio. . kakav zatičemo kod kamena i gluposti. Agrigent takode. Ni Empedoklo ne bi bio. uživanje u njoj je već bilo probuđeno. S vladavinom Atene (na duhovnom području) bilo je potisnuto mnoštvo snaga. Tražeći da filozof bude na prestolu. Ratovi protiv Persijanaca su nacionalna nesreća: uspeh je bio prevelik. Tiranin koji može da čini sve što god mu prija. Mislima se mora preneti u vreme kada te vladavine još nije bilo: ona nije bila nužna. Milet je bio. Verujem da bi reformacija bila moguća da je tiranin bio neki Empedoklo. biće je sasvim bez mere.nemogućno je čak da bude dovoljno duboko razmotreno. svi rdavi na­ goni su se ispoljili. Gotovo svi veliki mu­ zičari dolaze izvana. Njenim junacima previše nedostaje pindarskog.Perijandar? 183 Bez tiranina Pizistrata Atenjani ne bi ni imali nikakvu tra­ gediju. Atenska tragedija nije najviši oblik koji bi mogao da se zamisli. Grk koji nikakvom silom nije ograničen. nek se po­ misli samo kako je dugo vremena Atena bila neproduktivna za fi­ lozofiju.KNJIGA 0 FILOZOFU 93_ rak. ni Heraklit. Sta je hteo Pizistrat s tim velikim podstrekavanjima tuge? Solonova odvratnost prema tragediji: setimo se ograničava­ nja posmrtnih tužbaličkih svečanosti. Duhovna vladavina Atene bila je prepreka onoj reformaciji. na primer. Mržnja prema kraljevima . Ali. postala je to tek nakon persijskih ratova. tj. Pindar ne bi bio moguć kao Atenjanin: to Simanid poka­ zuje. siluje žene i po volji ubija ljude". „krši do­ movinske običaje. . Platon je iz­ nosio misao koja je negda bila mogućna: uvideo je potom da je čas za njeno ostvarenje minuo. U slučaju miletskih žena pominju se „manikon penthos". Opšte rečeno: koliko je grozna bila činjenica da je sukob morao da se zapodene upravo između Sparte i Atene . pred kojim su Grci takode strahovali. zna­ či tek pošto ju je fizička i politička moć pokazala kao takvu. zabranjivanja posmrtnih jadikovki. mnogo darovitiji.znak demokratskog raspo­ loženja.

onaj kome biva bolje možden je i iscrpljivan bo­ lestima! Sve u svemu bi važilo: navodni predumišljaj sudbine je­ ste delo pojedinca koji ureduje svoj život i uči iz svega. Klisten. Tako nešto se tada dogodilo. od 776. Solon hoće uzdržljivost. i konačno vele s Petrarkom: „altro diletto. do 560. Zašto do toga nije došlo? Potombi i Korint. Pa ipak.94 Fridrih Niče Prema anegdoti. U ratovima protiv Persijanaca nastale su centralizujuće ten­ dencije: dočepali su ih se Sparta i Atena. ali za­ pravo i duboko u sebi očekuju naprosto pouku. Najveći gubitak koji može da zadesi čovečanstvo jeste poba­ čaj najviših tipova života. to je ono što im daje onda vidoviti. I. oni uvi­ đaju da se u svetu može naći puno toga što poučava. kao šaleći se. Zbog toga može. (Iskoristiti Šopenhauerovu napomenu: „Izuzetni i plemeniti ljudi brzo usvajaju ono o čemu ih uči sudbina i prilagodavaju se tome gipko i zahvalno. N o . Ideja o panhelenskoj tragediji . 394. sudbina koja pogađa neki narod pogađa jednu celinu koja tako ne može da promišlja svoju egzi- .tu bi se razvila još beskrajno bogatija snaga. Sikion i Atena razvile tu umetnost. ničega od toga nema: kultura polisa je evala. čak. uzvišeni izgled. che 'mparar.Pitagora? Radilo se o jedinstvu svetkovina i kulta: tu bi i počela refor­ ma. pretvorstvo je bilo ono što se Solonu nije dopadalo: pokazuje se lažirana prirodnost Atenjanina. Perijandar i Pizistrat bili su zaštitnici tragedije kao razonode za narod. ali ne i sre­ ća. Naprotiv. Oštra pa­ ralela između tog i hrišćanskog ideala. da izgleda da oni sa svojim želja­ ma i težnjama slede donekle samo još privid.) Uporedite to sa sokratovcima i njihovim lovom na sreću! 184 Lepa je istina da za nekog za koga su poboljšavanje i sazna­ vanje postali životni ciljevi sve stvari služe najboljem. uživanja u manikon penthos. to je samo donekle istinito: onaj ko hoće da saznaje prisiljen je na najzamorniji rad. prikuplja­ jući saznanje kao pčela med. genijalni. Mislim da li bi se bez persijskih ratova ideja o centralizaciji mogla uobličiti u kri­ lu reformacije duha . non provo". (Parerga.

U tome je isto toliko gluposti koliko i u prirodi. neki događaj izgleda drukčije. Ta reformacija Helena. I Atenjani bi postali nešto više bez one političke mahnitosti nakon ratova protiv Persijanaca: pomi­ slimo na Eshila. kao što to čini pogled na životinje. Dok sebi tumače svoje postoja­ nje i razumevaju opasnosti koje ih vrebaju. Ono što živi i do­ življava. ipak su veoma retki sticaji svih najnužnijih pogodnosti. kako je ja snivam. . iznenada zahvaćeno snažnim naletom. merila. uzvisivanje. svaki narod doista.sve to nauka ne poznaje. Filozofi streme tome da razumeju ono što njihovi savremenici čine već time što samo žive. ali nikada ne može da naređuje ljudima. Nauka proniče tok prirode. S njom smo izgubili nešto neizrecivo. Naklonost.KNJIGA 0 FILOZOFU 95 stenciju i upravlja ciljevima. potrebno je da ga u tome ne spreče određeni nesrećni slučajevi. i da sve turnire. iscrpljivanje . bila bi najčude­ snije tlo za proizvodnju genija. Ako su zameci za genije veoma česti. te ništa nije lakše nego pokaza­ ti nepredumišljaj. u najpunijem cvatu. na primer u tome da je neko doba. Zbog nepovoljnog stanja u grčkim gradovima posle persij­ skih ratova mnogi su povoljni uslovi za rađanje i razvitak velikih pojedinaca bili upropašćeni: i tako zaista proizvodnja genija zavi­ si od sudbine naroda. Filozof hoće da umesto narodne uspostavi novu sliku sveta. koji potiče iz pretpersijskog vremena i koji je u svoje vreme bio nezadovoljan Atenjanima. Religijsko tumačenje ima po sebi to da ljudski život meri prema ljudskim idealima. čovek mora to nekako sebi da protumači. čak i pod najnepovoljnijim okolnosti­ ma. kakvo još nikad nije postojalo. Time što nam ljude pokazuju po­ jednostavljeno. i tako je predumišljaj kod naroda kaišarenje koje izvode mudre glave. Viđen u mitu. raduju nas. Grci nisu ostvarili ono naj­ bolje za šta su bili sposobni. nezadovoljstvo. Do izvesnog stepena. sprovodi nešto što je u dosegu njegove obdarenosti. Bi­ lo bi to za priču. Ali. i time da proceni. ljubav. Visoko moralna priroda Helena pokazuje se u njihovom smi­ slu za celovitost i jednostavnost. zadovoljstvo. Snaga religija u tome je što su one merilje vrednosti. da bi mogao da ostvari ono najbolje u sebi. istovremeno svome narodu tumače njegovo postojanje.

96

Fridrih Niče

Eshil je živeo i borio se uzalud: došao je prekasno. To je ono što je tragično u grčkoj povesti: najveći, poput Demostena, dola­ ze suviše kasno da bi uzdigli narod. Eshil jamči veličinu grčkog duha, koja izumire s njim. Sada se divi jevanđelju kornjače - ah, Grci trče prebrzo! Ne tragam za srećnim vremenima u povesti, već za takvima koja su nudila povoljno tlo za proizvodnju genija. Ta vremena nalazim pre persijskih ratova. Nemogućno ih je dovoljno tačno upoznati. Mnogi ljudi žive dramski život, mnogi epski, mnogi jedan neumetnički i zbrkani. Persijskim ratovima ušao je u grčku povest daemon ex machina. Poduhvat o narodnoj kulturi. Rasipanje najskupocenijeg grčkog duha i grčke krvi. Poka­ zati na tome kako ljudi moraju naučiti da žive mnogo razboritije. Tirani duha su u Grčkoj skoro uvek bili ubijani i imali jedino mr­ šavo potomstvo. Druga vremena su svoju snagu pokazivala u mi­ šljenju do kraja i praćenju jedne velike misli u svim njenim mo­ gućnostima: npr. hrišćanska vremena. N o , tu premoć je bilo, kod Grka, veoma teško domašiti; sve je tu bilo izmešano u neprijatelj­ stvu. Gradska kultura, jedina je koja se do sada dokazala - i sa­ da je još živimo. Gradska kultura Svetska kultura Narodna kultura: kako je slaba kod Grka, postoji zapravo samo atenska gradska kultura, bleda. 1. Filozofi, izolovani svaki za sebe. 2. Onda kao svedoci helenskoga (njihove filozofije, senke iz Hada grčke biti). 3. Onda kao borci protiv opasnosti od helenskoga. 4. Onda u toku helenske povesti kao neuspeli reformatori. 5. Onda nasuprot Sokratu i sektama i onom vita contemplativa, kao pokušaji da se postigne oblik života koji još nije postignut.

BELEŠKA O I Z V O R N I K U

)

Prevedeni i u ovoj zbirci čitaocima predočeni tekstovi zapra­ vo su samo tematski uređeni deo iz rukopisne zaostavštine Fridriha Ničea. 1 0 Međutim, oni ni u kom slučaju nisu presna građa, ne­ go pre rukom majstora-mislioca izvedene studije, ukoliko toj reci pridajemo značenje koje ona ima u slikarskoj praksi i istoriji umetnosti, studije kako pojedinačnih detalja tako i svekolikih mogućnosti kompozicije onoga što je tek u nastajanju, ali što se već nezadrživo probija kroz oko i duh stvaraoca, ukratko studije koje su neophodne za predstojeće „celovito" delo i u kojima se ono nazire već s dovoljno oštrine. U njima je, naime, već rečeno i jasno nagovešteno toliko toga za šta bi drugima bila potrebna će­ la jedna opsežna knjiga, pa čak ni tada ne bi uspeli da to iskažu. Tako je o svom pisanju niz godina docnije govorio i sam Niče. Jer, upravo iz ovakvih „studija" rodio se onaj upečatljivi tip pisanja, fragmentaran i aforističan, iznutra nakrcan i, ipak, prohodan i delotvoran u jezičkom otklonu od tada važećeg filozofskog disertativnog govora, tip koji odlikuje poznija Ničeova dela i po ko­ jem je on danas prepoznatljiv. Sem donekle okončanog spisa O istini i laži u izvanmoralnom smislu, ostala tri su grupisani zapisi onako kako su zatečeni u autorovim beležnicama. Vreme njihovog nastanka, pripada peri10 Prevod je rađen prema „Kronerovom izdanju" (X, s. 109-232), uz osvrt i sravnjenja s najnovijim „arheološkim" kritičkim izdanjem Ničeovih sabranih dela Kolija i Montinarija (prvi i drugi tekst u KGW III 3, treći u III 2, svi s kritičkim apara­ tom u III 4, i poslednji u IV 1, s kritičkim aparatom u IV 4). Zaslužuje da bude spo­ menuto i uzorno francusko (dvojezičko) izdanje, Le Livre du Philosophe (Aubier, 1969), po sadržaju istovetno s našim i s veoma dobrim prevodom Anžele K. Marijeti (Angele K. Marietti), o koje se takode moglo oslanjati.

98

Fridrih

Niče

odu koji je, s jedne strane, omeđen pojavom prve Ničeove knjige, glasovitog Rođenja tragedije, i - s druge - Nesavremenih razma­ tranja, te radom na knjizi „za slobodne duhove", Ljudsko, suviše ljudsko. Reč je, dakle, o prvom periodu Ničeovog filozofiranja, njegovog misaonog i kritičkog razrastanja, koje dolazi posle tako­ zvane Pbilologice, mladalačkih filoloških istraživanja i publikaci­ ja. Rođenje tragedije iz duha muzike pojavilo se početkom 1872. godine, ali Niče i dalje čita i izučava preplatonovske grčke filozo­ fe, o čemu na najočigledniji način svedeče i ovi tekstovi. U njima je „filozof" za Ničea, uvek mislilac koga srećemo pre Sokrata i Platona ili, pak, neki budući koji je mogućan samo kao nalik presokratovcima, filozof koji bi trebalo da nas izbavi od nagona zna­ nja, filozof - umetnik. Prvi tekst se datira baš u 1872. i, eventual­ no, neki od njegovih delova, na početak 1873. Nesumnjivo je da drugi, Filozof kao iscelitelj kulture, potiče s kraja februara 1873. godine, kada Niče govori o projektu svojih Nesavremenih razma­ tranja, pa su neki istraživači uvereni da je spomenuti tekst trebalo da bude prvo od tih Razmatranja „neprimerenih vremenu". N o , do jeseni iste godine Niče završava rad protiv nemačkog filištarstva oličenog u Davidu Štrausu, a do kraja godine i O koristi i šte­ ti istorije za život. Oba rada se pojavljuju kao prva dva dela Nesa­ vremenih razmatranja. Sto se tiče spisa O istini i laži... koji se uglavnom uzima kao „završen", on je započet već polovinom pret­ hodne a u svojoj poslednjoj postojećoj verziji ostavljen polovinom 1873. godine. Pošto je 26. septembra 1875. godine završio Riharda Vagnera u Bajrojtu, rad koji će posle Sopenhauera kao vaspitača iz prethodne godine kao trećeg dela biti četvrti deo Nesavreme­ nih razmatranja, Niče do konca meseca otprilike, kako se zaklju­ čuje kao najverovatnije, piše četvrti tekst iz naše zbirke, Nauka i mudrost u sukobu. U tom tekstu otkrivamo u zametku ideje koje će delimično biti varirane u sličnim formulacijama i u prvoj svesci Ljudskog, suviše ljudskog, objavljenoj tek 1878. godine. No i ne isključivo činjenica da su nastali u istom stvaralač­ kom periodu, da vode, u stvari, poreklo iz istog duhovnog traga, koji je neizbrisivo ocrtan s Rođenjem tragedije, nego daleko više neposredan uvid u njihovu izrazitu teorijsku i tematsku međusob­ nu bliskost ukazuje nam na unutrašnju srodnost sva četiri teksta.

A. prema Ernestu Holceru i Augu­ stu Horneferu (Holzer. u razvijenijem obliku sačinjar vaju teorijski deo jednoga dela posvećenog figuri filozofa k a k o j u je Niče dalekosežno sagledao. te tako i sadržaj pripisan eventualnoj Knjizi o filozofu. veliki i zaslužni tekstolo­ ški demistifikator slike o Ničeovoj zaostavštini.pridružuje se. prven­ stveno razmatran kroz „ogledalo" istine i jezika. ne upuštajući se. na kraju krajeva. još davno je istaknuta pretpo­ stavka prema kojoj je rečena srodnost objašnjiva kao srodnost i skrovita povezanost nekoliko rasejanih delova veće ali neostvare­ ne celine. recimo. Trebalo je da tekstovi. kulturi i umetnosti. u to neizvesno pitanje o stvarnom ili navodnom Ničeovom projektu. . Kroner Verlaga (1930-1965) . prihvatiti takvo rešenje samo uslovno i više u smislu signala za izvesnu grupu ne­ sumnjivo krajnje srodnih tekstova. nužno je sa svom mogućnom opreznošću uzimati naslov ove zbirke. U svakom slučaju. posle Rođenja tragedije. Oni su znakovlje u kojem se naj pre. naime konačnu verziju rada koji je posthumno objavljen pod au­ torskim naslovom Filozofija u tragičkom razdoblju Grka. Horneffer). u mnogo čemu krivotvorenoj zahvaljujući filozofovoj sestri. upravo u ovim zapisima i od­ lomcima prvi put zatečeni i skriveni neki od bitnih i predodređujućih korena kasnijih Ničeovih filozofsko-pesničkih uvida. Otuda su. Pa ipak. /. Reč je o odnosu filozofije prema nauci. pri čemu bi ona sadržavala i određeni istorijski pregled. Knjige o filozofu. između ostalih i Karl Slehta (Schlechta).KNJIGA 0 FILOZOFU 99 Zahvaljujući nađenim nacrtima.priređivača X sveska u izdanju Ničeovih radova objavljenih pod rukovodstvom Alfreda Bojmlera (Baumler) kod A. Stavu o umesnosti iznesene pret­ postavke Holcera i Hornefera . može prati­ ti rađanje Ničeove filozofske misli. Doista niz elemenata potkrepljuje tu pretpostavku o zamišljenoj i neokončanoj Das Philosophenbuch. čiju nerazlučivu spregu Niče kritički razgrađuje i razotkriva njeno metafizičko funkcionisanje. proverljiva je činjenica da ovde sabrani tekstovi koherentno i izo­ topno izražavaju ideje i stanovišta koja je izuzetni nemački misli­ lac potom ustrajno zastupao tokom celog svog misaonog razvoja. Das Philosophenbuch.

FILOZOF. RAZMATRANJA O SUKOBU UMETNOSTI I SAZNANJA (jesen i zima 1872. godine) IV NAUKA I MUDROST U SUKOBU (poslednji radovi iz 1875. godine) II FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE (proleće 1873. godine) 7 59 III SAZNA]NO-TEORIJSKI UVOD O ISTINI I LAŽI U IZVANMORALNOM SMISLU (leto 1873.SADRŽAJ KNJIGA O FILOZOFU I POSLEDNJI FILOZOF. godine) 67 85 Beleška o izvorniku 97 .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful