Irena Ristić

“Igra pitanja” je istraživački projekat usmeren na analizu pitanja koja je Bitef polifonija ove godine ponudila i pokrenula. Tokom i nakon svakog događaja, sakupljana su pitanja gledalaca i učesnika, kako onih tematskih koja su se javljala kao odjek samih zbivanja, tako i novih (ponekad sasvim ličnih!) u kojima je radoznalost postajala okidač debata, ili pak smernica za nove programske zadatke. Pitanja su sakupljena kao materijal koji neposredno govori o reakcijama na ponuđeni sadržaj, a posredno o potrebama i očekivanjima publike – kada je reč o mladoj publici, to su upravo one psihološke potrebe koje nisu uvek vidljive i teško ih je detektovati jer pripadaju dinamičkom delu slike nastalom u socijalnoj interakciji, ovog puta uz stimulaciju ‘polifonijskih’ sadržaja.

Ispitati: A. Kako su programski sadržaji ovogodišnje Bitef Polifonije delovali na publiku? Kakva i koja tematska pitanja su pokrenuta?
B.

Kojim pitanjima bi trebalo da se bavi pozorište za mlade danas? U skladu sa polazištem, istraživanje je imalo dva dela. Prvi deo se odnosio na odjek i evaluaciju ponuđenih sadržaja Ad (B), dok je drugi deo bio usmeren na zadatke savremenog pozorišta za mlade Ad (A). Kao dodatak sakupljena su pitanja pokrenuta na okruglim stolovima i diskusijama, u kojima su učestvovali stručnjaci i umetnici koji koriste tehnike primenjenog pozorišta u radu sa mladima i/ili marginalizovanim grupama.

Uzorak: 153 ispitanika (oba pola, uzrasta 14-62 godine, publika BP: mladi srednjoškolskog uzrasta i stručnjaci koji rade sa mladima) Stimulusi: 7 predstava prikazanih na ovogodišnjoj Bitef polifonije “Pazi vamo!” 14. septembar 2011. u 16.00, u Pozorištu “Boško Buha” “(Ne)vidljivi grad” 15. septembar 2011. u 17.00, na liniji autobusa 26 “Žrtve ljubavi” 16. septembar 2011. u 17.00, u Pozorištu “Boško Buha” “Hamletovi glumci” 17. septembar 2011. u 17.00, u CZKD “Škola za sve” 18. septembar 2011. u 17.00, na sceni Kult – UK “Vuk” “Biti ili ne biti žena” 19. septembar 2011. u 17.00, na sceni Kult – UK “Vuk” “Odabrani se bude” 21. septembar 2011 u 17.00, u CZKD “Roma Sijam” 23. septembar 2011. u 17.00, u Bitef teatru Sakupljanje podataka: usmena anketa

Posle svake održane predstave, anketarke su sprovodile kratke intervjue sa gledaocima (individualno ili u manjim grupama). Nakon par uvodnih pitanja (Da li ti se dopala predstava? Da li te je zaintrigirala? O čemu si razmišljao dok si je gledao/la?) , anketarke su tražile od ispitanika da svoja razmišljanja “pretvore” u pitanje/a (Kako bi to formulisao/la u formi pitanja?). Ako bi ispitanici oklevali, ili bi im zadatak delovao suviše zahtevno, anketarke su se trudile da ga olakšaju i sagovornicima pomognu (mada bez direktne indukcije), tako da nijedan ispitanik nije odbio da učestvuje. Postupak u kome se insistira na postavljanju pitanja primenjen je kako bi, pored snimanja utisaka, anketa imala stimulativnu funkciju i uvukla gledaoce u svojevrsnu igru vezanu za lični doživljaj predstave, kao i za artikulaciju ponuđenih tematskih izazova. Pored pitanja sakupljenih putem ankete, registrovana su i pitanja gledalaca koja su postavljena tokom razgovora nakon predstava Svi sakupljeni podaci su zabeleženi i podvrgnuti obradi, uz korišćenje standardnih tehnika kvalitativne analize.

U prvom delu istraživanja, dobijeno je ukupno 215 pitanja. Mogu se razvrstati u 8 tematskih celina:
1. 2.

Odnos prema drugosti i marginalizovanim grupama (14,9 %) Odnos prema diskriminatorskim modelima ponašanja unutar diskriminisanih grupa (26,5 %) Mogućnost promene (14,9 %) Sistem vrednosti (13 %) Nasilje unutar vršnjačkih grupa mladih (6,1 %) Sudar se realnim okvirom (3,7 %) Identitet (3,3 %) Ostalo (5,2 %)

3. 4. 5. 6. 7. 8.

1.

Odnos prema drugosti i marginalizovanim grupama (problemi diskriminacije i predrasuda) U ovoj kategoriji, najveći broj pitanja se odnosi na diskriminaciju osoba romske nacionalnosti, što je u skladu sa tematskim fokusom ovogodišnje BP . Primeri takvih pitanja su: “Zašto se neki Romi stide da kažu ko su?” , “Zašto nisu prihvaćeni?”, “Kako smanjiti omalovažavanje?”, “Odakle potiču predrasude prema Romima?”, “Zašto smo sami na ulici?” (pitanje Romkinje). Pored pitanja etničke distance, pokrenuta su i ona koja se tiču opstanka bilo koje manjine ili manjinskog stava u vršnjačkoj grupi, kao na primer “Kako opstati u društvu, a biti drugačiji od ostalih?” Većina pitanja u ovoj kategoriji generisana je predstavama “Škola za sve” i “Roma Sijam”.

Prizori iz predstave “Škola za sve”

2. Odnos prema diskriminatorskim modelima

ponašanja unutar diskriminisanih grupa
Sakupljena pitanja u ovoj kategoriji sugerišu specifičnu “piramidu” marginalizacije u kojoj su najćešće žrtve Romkinje i deca, a posebno romske devojčice, na primer: “Zašto Romkinje nemaju ista prava kao Romi?”, “Zašto devojke moraju da se udaju tako rano?”, “Šta ih (Rome) tera da bude tako?”, “Kako sprečiti nasilnu udaju?”, “Kako sprečiti Rome da iskorišćavaju svoju decu?” Određeni broj pitanja se odnosi direktno na manjak izbora , npr: “Zašto je Romkinja ostavila svoje dete?” i “Da li je postojalo bilo kakvo drugo rešenje?”, kao i na manjak obrazovanja, odnosno rani prekid školovanja, npr: “Da li znaš Romkinju koja je završila školu?“ ili “Kako romskoj deci pružiti više informacija o polno prenosivim bolestima?” Priključena su i pitanja koja se odnose na druge vidove subdiskriminatorske prakse, kao što su problemi glumica u vaninstitucionalnim grupama, ili (ne)vidljivost participativne umetničke prakse unutar civilnog sektora . Većina pitanja u ovoj kategoriji generisana je predstavama “Škola za sve” i “Žrtve ljubavi”

Prizori iz predstave “Žrtve ljubavi”

3.

Mogućnost promene
Pitanja u ovoj kategoriji problematizuju mogućnost promene u odnosu na sistemske ‘bagove’ i različite društvene paradokse u Srbiji danas. U najvećem broju se odnose na opšti potencijal za društvenu promenu i moguće mehanizme, s tim što pitanjima dominira ton strepnje, sumnje i brige, npr: “Da li se na kraju nešto promenilo? Da li je sin prihvatio oca (Roma)?”, “Kako Romkinje upoznati sa ljudskim pravima? Kako povećati njihovo samopoštovanje?”, “Kako razbiti „mrtvo more“ i „zatvoreni krug“ u kome živimo?”, “Kako da se Romi pokrenu da ‘rade na sebi’?”, “Da li stvarno misle da će ovom predstavom nešto promeniti?”, “Ko je uopšte osoba koja bi mogla pomoći ugroženim Romkinjama?” Začudo, samo jedno od generisanih pitanja sadrži preispitivanje lične odgovornosti, i glasi: “Šta bih ja mogla da učinim da promenim odnos prema romskim ženama i sve što nosi sa sobom rana udaja? “ (II ekonomska škola , 17 godina) Većina predstava ovogodišnje Bitef polifonije rezultirala je pitanjima ovog tipa (6 od ukupno 8 predstava)
Prizori iz predstave “Odabrani se bude”

4.

Sistem vrednosti
Pitanja u ovoj kategoriji problematizuju vrednosnu orijentaciju u vršnjačkim i manjinskim grupama, i odnose se mahom na potragu za uzrocima takvog stanja , npr: “Da li devojke smatraju da su navijači dobri frajeri? “, “Koji su uzroci takvog stanja?”, “Šta je potrebno da bi se u društvu promenile vrednosti? “, “Zašto keva pravi veću frku oko nevinosti nego oko toga što je ubila ženu?”, “ Zašto je Romima dobra samo ona koja je nevina?” , “Šta je za tebe obraz?” ...

5.

Nasilje unutar vršnjačkih grupa mladih
Pitanja su vezana za različite vidove fizičkog i psihološkog zlostavljanja i porast agresije u školama, na primer: “Zbog čega niko ne reaguje na scene nasilje?”, “Šta da radi nastavnik kada u razredu dođe do tlačenja? “ ,“Koja je poenta navijača da idu ulicom i razbijaju izloge? “ ,“Čime je generisana agresivnost u društvu? Kako tome stati na put?” Najveći broj pitanja u ovim kategorijama generisana je predstavom “Pazi vamo!”
Prizori iz predstave “Pazi vamo!”

6.

Sudar sa realnim okvirima
Pitanja u ovoj kategoriji sugerišu visok stepen neprepoznavanja i nepoznavanja konteksta, na primer: “Da li se ovakve stvari zaista dešavaju u realnosti?”, “Koliko je to zapravo istinski zastupljeno?”, “Da li je to prava slika našeg društva? Ili je sve to malo preterano?” Registrovana pitanja ukazuju na manjak informacija kao i na sve izrazitiju segregaciju srpskog društva.

7.

Identitet
Manji broj pitanja odnosi se na potpuno lična preispitivanja podstaknuta simboličkim potencijalom predstave, na primer: “Od ta tri karaktera, gde ja pripadam? Kakva sam ja osoba?”, “Kakav je naš /moj odnos prema zemlji i prema prirodi?”, “Sa kojim pravom bacaš nežnost? Zašto? Da li me ta nežnost u stvari guši kada se baca?”
Prizor iz predstave “Roma Sijam”

8.

Ostalo
Pitanja koja se ne mogu grupisati niti svrstati ni u jednu od prepoznatih kategorija .
Prizor iz predstave “Biti ili ne biti žena”

Kreativni proces aktera (15,8 %)
Registrovan je i određen broj pitanja koja uopšte nisu bila vezana za ponuđene teme već su se odnosila na kreativni proces učesnika: na način rada, umetnička iskustva, metodološki i/ili produkcijski okvir predstave. To je razumljivo kada se uzme u obzir da predstave Bitef polifonije privlače mlade umetnike koliko i aktiviste. Primeri takvih pitanja su: “Kakve su lične impresije glumaca u vezi sa samim procesom rada?”, “Koliko ste spremali predstavu?”, “Kad odete u drugu državu, da li uključujete lokalne grupe? U kojoj meri?”, “Koliko mislite da je za vas rad na ovoj predstavi bio važan i šta ćete sada sa tim?”, “Da li vas je predstava promenila?” ...

Dopuna ili nedovoljna jasnoća priče (7,9%)
Takođe, evidentirana su pitanja koja ukazuju na probleme kognitivne jasnoće i nedokučivost autorovih namera ili pak njegovu neveštinu u građenju priče (Ko je koga ubio i zašto?). Većina takvih pitanja generisana je nakon jedne predstave o čemu će biti više reči nešto kasnije.

Prizori iz predstave “(Ne)vidljivi grad”

Kako naći izlaz iz haosa i entropije? Kako bi se moglo sprečiti da Romi imaju veća prava od Romkinja?

Ima li zvezdaša u grupi? Kako u romskim naseljima zaštititi decu od rane i prisilne Može li to udaje? drugačije?

Da li Romi idu da se žale kod direktora kad ih Zašto je dozvolio profesorka ugrožava? da se deci li nastaviti? Zašto ne? dogodi ono što Da li misliš da si se desilo njemu? pokrenula bar neku malu Kako zaštititi Kako se ponašati promenu? Romkinje koje bi kad naiđe grupa se suprotstavile navijača ili se desi Imate li prijatelje tlačenju od neki incident? Koliko je naporno Rome? Zašto ne? strane njihove prikupiti podatke o zajednice? Gde ponašanju svih tih bi one mogle da ljudi? odu?

Kako to da su roditeljima važnije pare od njihove dece? Šta sada, na kraju, misliš o Šta će biti dalje Romima? sa školom? Hoće Zašto Romi moraju da se pridržavaju takve tradicije i to baš na takav način? Zašto je tradicija iznad svakog odnosa? Da li sam ostarila pa me je tako dirnula scena Ledi Magbet?

Najmanje tematskih pitanja generisano je iz predstave “Hamletovi glumci”. Ujedno, ova predstava se izdvaja po broju pitanja koja se odnose na kognitivnu jasnoću (više od polovine čine sumnje ili nagađanja vezana za autorove namere) , a pitanja izražavaju potrebu za razjašnjenjem priče: “Ko su kralj i kraljica?”, “Zašto se ubila Ofelija?”, “Čemu onaj sanduk?” ,“Zašto smo pozdravili kralja a onda su ga odjednom izveli i batinali?”. Nalaz ukazuje na značajan nesklad u odnosu na semantički potencijal, pa čak i kvalitet drugih predstava Bitef polifonije. Predstave “Nevidljivi grad”, “Biti ili ne biti žena” i “Odabrani se bude” generisale su veliki broj pitanja koja se tiču kreativnog procesa aktera i metodološkog pristupa. Ostaje upečatljivo da rad profesionalnih umetnica izaziva radoznalost vezanu za pozorišna iskustva, doživljaj i način rada, dok predstave u kojima su glavni akteri upravo mladi srednjoškolskog uzrasta - pretresaju i pokreću važna društvena pitanja (mada su na njihove rezultate svakako uticali koordinatori i kreatori programa koji su sa njima radili)
Prizori iz predstave “Hamletovi glumci”

Nalazi ukazuju na problemski orijentisan, intrigantan i semantički bogat program. Ne samo da su ostvarene ambicije vezane za elaboraciju problema diskriminacije Roma/kinja, već su ponuđeni sadržaji pokrenuli više tematskih tokova od kojih je najupečatljiviji, a po učestalosti najevidentniji, problem subdiskriminatorske prakse /marginalizacija unutar marginalizovanih grupa/. Za to su svakako najzaslužnije predstave “Škola za sve” i “Žrtve ljubavi” koje su pokrenule i najveći broj pitanja na ovogodišnjoj Bitef polifoniji. Dragoceni tematski segmenti koji upotpunjuju programski fokus jesu problemi agresije i vrednosne orijentacije, koji se najčešće javljaju u pitanjima nakon predstave “Pazi vamo!” Postoji li mogućnost promene i gde se zapravo krije, pitaju se gledaoci nakon većine prikazanih predstava. Čak i kada ta pitanja zvuče pesimistično, Bitef polifonija ih izvesno budi i pretresa što je svakako preduslov budućih akcija. Kao što je očekivano, veći broj detektovanih pitanja posvećen je ispitivanju metodoloških izazova u procesima primenjenog pozorišta. Kreativni proces umetnika koji koriste specifične tehnike u radu sa mladima i/ili marginalizovanim grupama privlače pažnju i bude radoznalost svih onih sa sličnim interesovanjima koji već godinama posećuju programe Bitef polifonija (ukupan broj gledalaca 2011: ~1050).

Uzorak: 46 ispitanika (oba pola, uzrasta 14-65 godine, publika BP: učesnici, posetioci i stručnjaci koji rade sa mladima) Sakupljanje podataka: usmena anketa Postupak: nakon otvaranja, kao i pre svakog programa Bitef polifonije, anketarke su izabranim ispitanicima postavljale pitanje “Kojim i kakvim pitanjima bi trebalo da se bavi pozorište za mlade danas?” Svaki ispitanik je mogao da kaže jedno ili više pitanja po izboru. Prilikom izbora ispitanika vođeno je računa da podjednako budu zastupljeni mladi, stručnjaci koji rade sa mladima kao i predstavnici drugih zanimanja.

Sakupljeno je ukupno 91 pitanje, koja se mogu grupisati u 8 kategorija:
1.

Identitet i problemi komunikacije (+ kontraverze vezane za nove vidove komunikacije) (34,1%) Vrednosna orijentacija mladih (17,6%), Odnos prema kulturi (artefaktima) i obrazovanju (12,1%) Odnos prema drugosti (problemi predrasuda i diskriminacije) (11 %) Odnos prema budućnosti (11 %) Sloboda i manjak izbora (5,5 %) Bolesti ovisnosti (4,4 %) Ostalo (4,4 %)

2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

1.

Identitet i problemi komunikacije U ovu kategoriju su grupisana pitanja koja se odnose na formiranje identiteta uporedo sa razvojem novih vidova komunikacije i svih kontraverzi koje takva promena donosi: Ko sam Ja ovde? Šta hoće od mene? Kako da dam? Kako da primim? Kako pokazujem osećanja? Kako me vidiš? Kako ja tebe vidim? Šta nose sa sobom novi vidovi komunikacije? Da li internet u suštini stvara lažnu sliku o sebi dok se potencijali sistematski zapuštaju? Kako to utiče na odnose, ljubav, prijateljstvo…? Ko je moj avatar u školi, kod roditelja, u društvu…?

Više od trećine ispitanika kao ključna navodi jedno ili više ovih pitanja koji se međusobno prepliću, formirajući složeni sklop (neku vrstu detektovanog sindroma)

2.

Vrednosna orijentacija mladih ...vrlo često se prepoznaje u pitanjima
koje ispitanici smatraju za relevantno polazište novih dramskih formi, na primer: Šta je danas životna vrednost? Zašto i u kojim situacijama mladi nemaju ideju u višem smislu: kakav ću čovek da budem? Da li prave ili konzumiraju ideologiju? Koje su njihove vrednosti i kakav je njihov odnos prema informacija koje im se serviraju putem medija? Šta im nameću aktuelni kulturni modeli? Šta je dobro a šta loše? Šta je zdravo, šta je bolesno? Ko odredjuje sta je lepo i vredno? Koje vrednosti naše društvo prihvata kao važne, a koje samo deklarativno prihvata mada se ponaša u potpunoj suprotnosti?

3.

Odnos prema kulturi (artefaktima) i obrazovanju
Ovo je jedina kategorija u kojoj pitanja potiču isključivo od starijih i ukazuju na izvestan nivo rezignacije zbog nepoštovanja vrednosti koje sami ispitanici neguju, i/ili uzimaju per se, na primer: Zašto mladi ne idu više u pozorište? Zašto mladi danas ne čitaju? Koja je veza između obrazovanja i kvaliteta života? Da li ih prividna informisanost ili prezasićenost poluinformacijama vraća na nivo pećinskih ljudi jer se potencijali zapuštaju ili pak ne prepoznaju?

4.

Odnos prema drugosti
Određen broj pitanja problematizuje predrasude prema manjinskim grupama, a posebno diskriminaciju osoba romske nacionalnosti, na primer: Koji su razlozi netolerancije prema Romima? Da li se Romi bilo šta pitaju? Da li smo drugačiji i zašto? Da li se ja suštinski razlikujem od Roma ili osobe u kolicima, ili osobe sa drugačijom seksualnom orijentacijom? Da li drugačiji imaju mesto u društvu? Može se pretpostaviti da su sugerisana pitanja delimično posledica ponuđenih programskih sadržaja (među ispitanicima je bilo onih koji su pratili više predstava), a delimično i stručnog usmerenja ispitanika zainteresovanih za rad sa osetljivim grupama.

5.

Odnos prema budućnosti
U ovoj kategoriji su pitanja koja se odnose na životne izbore i egzistenciju u bližoj ili daljoj budućnost, na primer: “Kako se osamostaliti, zaraditi i održati lični integritet u ‘mladom’ kapitalizmu?”, “Kuda otići ako mi ovde nije dobro?”, “Šta dalje posle završenog školovanja u ovoj zemlji?”, “Kako da pronađem mesto u svetu?”, “Šta ih čeka i kako da se snađu?”, “Kako osigurati budućnost?”, “Na koji način da se pazimo od svega što nas očekuje?”. Mada nose drugačija značenja, pitanja iz ove kategorije podsećaju na kategoriju “mogućnost promene” jer dominira ton strepnje i zabrinutosti.

6.

Sloboda i manjak izbora
U ovoj kategoriji su pitanja koja se odnose na prepoznavanje i definisanje slobode, mahom u kontekstu nametnutih kulturnih modela; na primer: “Šta je sloboda?”, “Kako slobodno birati?” “Da li mladi traže različite opcije?”, “Da li se trude oko proširenja opcija?”, “Kakav je njihov odnos prema manjku opcija?”

7.

Bolesti ovisnosti
Manji broj pitanja koja potiču od srednjoškolaca otvara problem ovisnosti među mladima: “Šta donosi droga?”, “Kako narkomani utiču na naše društvo, a kako mi treba da se odnosimo prema njima?”

Po proceni publike, najvažnija pitanja u dramskim strukturama za mlade trebalo bi biti identitetsko-komunikacijskog tipa u kontekstu specifičnog tehnološkog razvoja koji profiliše potrebe nove “digitalne” generacije mladih (prati ih koliko i stvara!) Takođe otkrivaju se kao važna pitanja vrednosne orijentacije, uključujući odnos prema drugosti uslovljen zadatim kulturnim modelima – evaluacija pokazuje da su ova pitanja već pokrenuta u okviru ovogodišnjeg programa, a sigurno je da zahtevaju posebnu pažnju u budućnosti. Ostaju važne univerzalne teme kao što su sloboda, moja budućnost i odnos pojedinac/društvo, ali ponovo u kontekstu aktuelnih društvenih paradoksa i skučenih izbora koje prete novoj generaciji mladih. Sigurno je da je ovogodišnja Bitef polifonija ponudila važna pitanja, delimično ih istražila i pokrenula nova. Treba ih pratiti i ispitati. Smernice za 2012. su relativno jasne, a očekivanja sve veća!

Kao dodatak, sakupljena su pitanja koja su se javila u okviru okruglih stolova i stručnih diskusija: 16.09. 2011. 12:00 PROCESI I PRODUKTI POZORIŠTA ZA DRUŠTVENE PROMENE Panel diskusija posvećena upotrebi teatarskih tehnika u radu sa mladima iz osetljivih društvenih grupa (moderatorka: Milena Bogavac) 17.09. 2011. 12:00 MARGINALIZACIJA KAO IZAZOV Konferencija i prezentacija projekta “Obrazovno pozorište i drama kao podsticajno sredstvo inkluzije Roma” (moderatorka: Ljubica Beljanski-Ristić) 22. 09. 2011. 17:00 TAMO GDE SE NE IDE, ONO O ČEMU SE NE GOVORI Okrugli sto o iskustvima i domašajima primenjenog pozorišta u Srbiji (moderatori: Marko Pejović i Aleksandra Jelić) Pitanja koja slede nisu kategorisana i rangirana, niti je vršena analiza učestalosti, već je namera bila zabeležiti SVA važna pitanja koja su tokom razgovora pokrenuta.

1.

2. 3. 4.

5. 6. 7.

Po čemu je specifičan rad sa mladima koji dolaze iz dramskog studija u odnosu na rad sa decom iz osetljivih grupa (kao što su “deca ulice”), ili sa namenski okupljenim akterima forum teatra? U kojoj meri i na koji način primena dramskih tehnika menja usvojene kognitivne modele i stavove učesnika, kao i doživljaj sebe? Kako se profiliše ciljna grupa kada se pokreće projekat koji tematizuje određeni društveni problem, posebno u repertoarskim pozorištima? Da li postoji antagonizam između profesionalnih umetnika i stručnjaka iz civilnog sektora koji se bave psihosijalnom podrškom? Koliko se njihov način rada i stavovi razlikuju? Da li ta polarizacija šteti i vodi dogmatičnosti? Kako problemi koje pokušavamo da rešimo postaju sredstvo za proizvodnju istih tih problema? Ko sve može praviti umetnost? Da li je to ljudsko pravo ili pravo profesije? Proces ili produkt? Šta je tu važnije? Zbog čega su važni kvalitet i dejstvo produkta koliko i procesa?

8. 9. 10. 11.

12. 13. 14. 15.

Zašto se češće radi u grupama homogene strukture nego sa mešovitim grupama? Šta donosi takvo ograničenje? Kako se biraju i/ili stvaraju dramski predlošci u radu sa marginalizovanim grupama? Da li su stručnjaci, ali i umetnici suštinski otuđeni od realnih problema koje pretenduju da rešavaju? U kojoj meri prate potrebe i lična istraživanja ljudi sa kojima rade, a u kojoj meri se rukovode nekim javnim mišljenjem, ili svojim ličnim, već formiranim stavovima? Kada se ljudi uključuju u ovu vrstu programa, sa kakvim očekivanjima ulaze? Da li svi učesnici znaju u šta se upuštaju i da li bi se ponovo uključili da su znali? Da li razumemo drugačiju kulturu? Koliko smo spremni da zaista prihvatimo drugačije nazore? Da li obrazovanje jeste vrednost? Inkluzija ili asimilacija, čime se zapravo bavimo kada radimo sa i za Rome? Koliko je izražena marginalizacija unutar marginalizovanih grupa?

16. 17.

18. 19. 20. 21.

22.

Kako (mi, lično) biramo grupe kojima pripadamo? Zašto se negiraju razlike koje nosimo u sebi, suštinski internalizovane? (Zašto se izjednačava princip socijalne jednakosti sa brisanjem svake vrste ličnih/iskustvenih razlika? Koliko ukidanje različitosti ugrožava bazične humanističke principe na koje se oslanjamo u radu?) Kako savladati diktat političke korektnosti u razvoju projekata , ali i u samom kreativnom procesu? Kakva je motivacija onih koji rade sa marginalizovanim grupama, koristeći tehnike primenjenog pozorišta? Da li prepoznajemo potencijalnu zloupotrebi u “našim” redovima? Da li umetnici i stručnjaci koji koriste tehnike primenjenog pozorišta čine bilo šta na nivou sistemske i političke promene (legislative)? Zašto ne? Šta dakle vide kao osnovni cilj svog angažmana? Da li je ova vrsta rada važna za pojedinca, i da li uopšte postoji potreba da se ova vrsta prakse realizuje?

“Okamenjene standardne slike pitanja valja oživeti svežim dahom, a čula sluha obnoviti. Mašta pitanja ne sme da bude zarobljena. Uzročne veze moraju da postoje. Iz svih naših slučajnosti valja opet izvući nužnosti.”

Peter Handke, 1989

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful