Vladeta Jerotić ČOVEK I NJEGOV IDENTITET PSIHOLOŠKO-PSIHIJATRIJSKI PROBLEMI DANAS (6) SAMOĆA I USAMLJENOST Verovatno nikad u prošlosti problem

samoće i usamljenosti nije postavljan pr ed ljudski duh sa više oštrine i neposredne datosti nego što je to danas. Nekada su po jedinci bili deo velike porodice, zatim još šire, crkvene ili državne organizacije i n isu se osećali usamljeno, živeli su i umirali sa nekim i pored nekog, u jednom, više i li manje, zatvorenom sistemu. Grčki mudraci i rimski filozofi isticali su gnoseološk u vrednost samoće, srednjevekovno hrišćanstvo asketske ideale usamljivanja. Tek novo v reme i naš vek, sa naglo uznapredovalim procesom urbanizacije, individuacije (ali umnožavanjem stanovništva i suprotnim procesom masovnosti i anonimnosti življenja), ka o i egzistencijalističkim filozofskim teorijama o "bačenosti u svet", "bezgraničnoj ot vorenosti" prema svetu u kome prete dosada, seta i očajanje, postavili su na drama tičan način večni ljudski problem samoće i usamljivanja, prvi put oštro razlikujući ova dva pojma. Dok su ranije u svesti običnog čoveka pojmovi samoće i usamljivanja neosetno p relazili jedan u drugi i pomalo se izjednačavajući stapali, danas smo više u stanju da ova dva pojma razlučimo. Samoću sada shvatamo kao imanentnu crtu života koja može, mada ne mora, postati čovekova šansa, dok usamljenost postaje prinudna i patološka crta ličn osti protiv koje se čovek ili još može boriti unutarnjim i spoljašnjim raspoloživim sredst vima ili ta usamljenost postaje trajna kob pojedinačnog čoveka. Ko nije osetio blago deti samoće ako je imalo postao individua i naučio da ceni individualnost! Ne može se zamisliti nijeDan iole kreativan čovek, da ne govorimo o značajnim umetnicima i naučni cima, koji nije svesno i namerno tražio samoću da bi u miru i usaglašenosti sa sobom p oveo neophodne i plodne dijaloge sa sobom, pokušao da iz relativne udaljenosti obj ektivnije osmotri sebe i društvo, i sebe u društvu, i iznad svega, kada je u pitanju stvaralaštvo, da ostvari slobodnu komunikaciju svesnog i nesvesnog bića. U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svo je Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti. Gete je ovo izrazio jedno stavnim rečima: "Ako samo jednom mogu da budem na pravi način sam, tada neću biti više u samljen". Obratimo sada pažnju na nekoliko kritičnih životnih faza u kojima se samoća i us amljenost dodiruju i mogu da dovedu do opasnog međusobnog zaplitanja, ili plodnog korišćenja samoće u izgrađivanju sopstvene i autentične ličnosti. Već sam akt porođaja ozna talno razdvajanje deteta od majke, koje u detetu stvara negativno osećanje napušteno sti u stranom svetu, često pojačano teškim porođajem. Prema Štirnmanu, negativna reakcija novorođenčeta pri dolasku na svet prema pozitivnoj stoji u odnosu 70:30. Malo dete j oš pre isteka prve godine mora da nauči da bude povremeno i kratko samo i da ovu prv u samoću, prirodnu i neizazvanu, dobro podnese. Svako dete koje u najdubljem svom biću oseća da je voljeno, sigurno, duševno i telesno nahranjeno, podnosiće bez teškoća i ko plikacija ovu samoću. A zar nije tako i sa odraslima u toku celog života? Prvi strah od samoće, koji kasnije može preći u povremenu paniku, ili ozbiljnu, dugotrajnu neuro zu, već je signal da detetu nešto bitno nedostaje. Šta ovo bitno može biti drugo nego lj ubav! Pubertet je drugo kritično doba kada samoća postaje potreba i izazov za mlad og čoveka. Probuđena nagonska aktivnost neminovno prouzrokuje konflikte mladog čoveka u prvom redu sa samim sobom, sa roditeljima i nastavnicima. Ovi konflikti naizme nično dovode do silne potrebe mladog čoveka za druženjem, razumevanjem i da ga prihvat aju bliski ljudi u okolini, a potom do oštrog i naglog usamljivanja, odvajanja, po vlačenja. Već je bilo bezbroj neurotičara i pravih duševnih bolesnika, ali i budućih velik ih stvaralaca, koji su u pubertetu od svoje samoće napravili doživotnu tamnicu ili o dskočnu dasku za let u beskrajnost. Srednje doba života, ukoliko nije bilo ozbiljnijeg zastoja u razvoju, čiji s u koreni, po pravilu, u detinjstvu ili pubertetu, doba je najveće psihičke i fizičke a ktivnosti kada opasnost preti upravo od nedostatka povremenog povlačenja u sebe, n ekritičnog primanja svojih uspeha, nedovoljne potrebe za daljim usavršavanjem, pre s vega svoga unutarnjeg bića - ukratko: zahtev za samoćom imperativ je za sve one suviše

ili u objektivnom bilansu procenjenom kao promašenim i praznim . koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno. klimakterijum i ženski i muški. koja s amoću pretvara u usamljenost. onda smo sigurno u boljem položaju kada t reba da ispravljamo sami sebe. i onda naročito starost." . a meditativnu zagledanost u sebe u neurotični strah od sebe samog. on treba da bude uvek spreman da mi služi. ili samo delimično ispunjenom. ili je ovo bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili po tpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih boles ti. mahom determinisanih zbivanja u čovekovom životu. u kojoj unutarnja zbivanja imaju odlučnu ulogu . Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete n da više biti sami. dakle. i to: ili u konformizam lažnog uklapanja u kolektiv. u strah i usamljenost. može prinudno da bude izolovan od drugih ljudi i gurnut. Već smo istakli da je nedostatak ljubavi. Najzad. ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Očevidno je u svim pomenutim slučajevima neurotičnog razvoja ličnosti umesto ind ividuacije bila izgrađena sebična individualnost. a u totalitarnim režimima još i pogubno izdvajanje i bojkotovanje od strane kolektiva onog i onakvog pojedinca koji ne odgovara ust aljenom. postoje i neki opšti zakoni savremenog razvoja civilizacije koji vrlo nepovoljno deluju na reagovanje ličnost i za sebe. i to ona psihopatološka. proti v svoje volje. birokratski i surov način ophođenja sa ljudima. porodice i ravnodušne okoline. ili svoju usamljenost doživljava kao najgore prokletstvo sve ta. zatim brz t empo življenja. njegovog stava. ali može i samog sebe da izoluje zbog prazne sujete. bez obzira koliko sam neprijatan. koja se žalila na usamljenost: "Ako ste usamljeni. a mnogo češće nevoljnim propustima rodite lja pri odgoju deteta odrasla osoba pokazivati. Druga strana je socijalne prirode i dolazi od društva. njegove n eusklađenosti i patologije. (Annelisa Neig1). namesto plodne samoće izrasla je pat ološka usamljenost puna zahteva i prebacivanja okolini. različitim specijalizacijama. pre svega roditelja.ili potpuno osmišljenom. depresivna osoba zahteva: drugi treba da mi omogući da u njega uđem bez ostatka. to je zbog toga što ste sami sebe izolovali.tu opasnu zahuktal ost koja se zove savremena civilizacija. ona prva od lučna karika u nizu kasnijih. Nedostatak osećan ja osnovne sigurnosti i zbrinutosti. s onom vrstom nje govih jevtinih zabava koje uz pomoć alkohola i drugih droga pružaju čoveku iluziju pri lagođenosti.aktivne ljude koji zaboravljaju da njihova Persona (maska) kojom se prikazuju p red svetom nije njihovo pravo lice.ulazi sada u moguću samoću i pripremu za smrt. krutom i dogmatskom ideologijom šematizovanom načinu ponašanja. sve brže otuđenje od prirode. k oji ne moraju biti sami po sebi neurotični. Ali ovo je samo jedna stra na problema. Ako je teško i preteško ispravljati tu sve anonimniju apstrakciju koja se zove društvo. u usamljenost. i još gore . Čovek. Otud dobro dolazi Jungovo pismo jednoj njegovoj p oznanici. ugroženost samog materijalnog i psihičkog opsta nka prinuđava ljude da pobegnu od samoće. kada se ona postavlja pred krupnim zadatkom da ovlada svojim slobodni m vremenom i samoćom u tome vremenu. nekoliko tipičnih patoloških stavova u braku i van braka u odnosu na problem samoće i usamljenosti. povređenog samoljublja i uskraćenih umišljenih prava. histerična ličnost očekuje: drugi treba da mi bude zahvalan što može da me voli i da mi se divi. onda će u kombinaciji sa voljnim. prema nemačkom psihijatru Anelisi Hajgl. Čovek u čitavom dotadašnjem svom živ . vodi ljude. Opšta težnja ka automatizaciji života. Bez obzira što se i društvo sastoji od zbira pojedinačnih je dinki. a opsesivna ličnost kaže u sebi: drugi treba da se potpuno prema meni upravlja. Ukoliko postoji i neka nasledna sklonost prema razvoju određene struk ture ličnosti. Ništa nas ne izoluje više od moći i prestiža. poslednja je kritična faza kada se samoća stavlja na odlučnu probu. sa njihovom određenom psihologijom i patologijom. i to smiren i vedar. Tako će šizoidno strukturisana osoba imati pr ema licima svoje najbliže okoline sledeći stav: drugi treba da me potpuno vole.