Prodavnice cimetove boje

Izvor: Bruno ulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. [Beograd : Nolit, 1961, 264 str.]

Avgust Iskuenje Ptice Manekeni Traktat o manekenima ili Druga knjiga Postanja Traktat o manekenima / Nastavak Traktat o manekenima / Zavretak Nimrod Pan Gospodin Karol Cimetaste prodavnice Krokodilska ulica Bubavabe Bura No velike sezone

Avgust
1
U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od ege i onesveujuih. Prevrtali smo, oamueni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, iji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih kruaka. Adela se vraala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre uarenog dana, prosipajui iz kotarice arenu lepotu sunca sjajne trenje, pune vode ispod prozrane koice, crne vinje, iji je miris prelazio ono to se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u ijem se zlatnom mesu nalazila sr dugih popodneva; a pored te iste poezije voa istovarivala je komae mesa sa klavijaturom teleih rebara nabreklih snagom i hranljivou, alge povra, kao ubijene sepije i meduze sirovi materijal ruka sa jo neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem. Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tiina drhtavih vazdunih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvuena iz najdublje zlatne ile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim ploicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivi, Adela je pravila hlad u sobama navlaei platnene

zavese. Tada su se boje sputale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajui se jo mutnije u zelenim zrcalima, a sva ega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati. Subotom popodne izlazio sam s majkom u etnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunano kupanje dana. Prolaznici, hodajui u zlatu, imali su oi suene od ege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zlaanog dana imali su tu grimasu ege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku zlatnu masku sunanog bratstva, i svi, koji su danas ili ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i ene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom varvarskom maskom paganskog kulta. Trg je bio prazan i ut od ege, oien od praine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja. Trnoviti bagrem, izrastao iz pustoi utog trga, kljuao je nad njim svetlim liem, buketima plemenito ralanjenih zelenih filigrana, kao drvee na starim goblenima. Izgledalo je kao da to drvee uzbuuje vetar, teatralno pokreui svoje kronje, da bi u patetinim pregibima pokazalo lepotu lisnatih lepeza sa srebrnastim trbuhom, kao krzna plemenitih lisica. Stari domovi, politirani vetrovima mnogih dana, zabavljali su se refleksima velike atmosfere, odjecima, uspomenama boja, razbacanim u unutranjosti arene vedrine. Izgledalo je kao da su cela pokolenja letnjih dana (kao strpljivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali plesan maltera) skidali lanu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivajui pravi lik domova, fizionomiju sudbine i ivota, koji ih je formirao iznutra. Sada su prozori, zaslepljeni bleskom praznog trga, spavali; balkoni su ispovedali nebu svoju prazninu; otvoreni tremovi su mirisali hladovinom i vinom. Gomilica odrpanaca, koja se u uglu trga odrala pred vatrenom metlom ege, opsedala je komadi zida, ispitujui ga stalno nanovo udarcima dugmadi i novca, kao da je iz horoskopa tih metalnih kruia bilo mogue proitati pravu tajnu zida, iaranog hijeroglifima crta i pukotina. Uostalom, trg je bio pust. Oekivalo se da e pred taj svedeni trem s vinarevim buradima u senku bagrema to se njiu stii Samarianinovo magarence, voeno za povodac, a dvoje slugu e paljivo skinuti bolesnog oveka sa uarenog sedla, da bi ga po senovitim stepenicama oprezno unelo na sprat koji mirie sabatom. Tako smo ja i majka putovali preko dve sunane strane trga, vodei nae izlomljene senke po svim kuama kao po klavirskim dirkama. Kvadrati plonika su lagano promicali ispod naih mekih i pljosnatih koraka jedni bledorumeni kao ljudska koa, drugi zlatni i modri, a svi pljosnati, topli, barunasti na suncu, kao neka sunana lica, toliko ugaena stopama pa se nisu mogla prepoznati, da su postala prijatno nitavilo. Najzad, na uglu Strijske ulice uli smo u senku apoteke. Velika tegla sa sokom od malina u irokom prozoru apoteke simbolisala je hlad balsama, kojim se mogao umiriti svaki bol. A posle nekoliko kua ulica ve nije bila u stanju da i dalje zadri decorum grada, kao seljak koji, vraajui se u rodno selo, usput skida svoju gradsku eleganciju, menjajui se lagano, to se vie pribliava selu, u seoskog odrpanca.

Kuice predgraa su zajedno sa prozorima tonule, uvuene u bujno i neuredno cvetanje malih vrtia. Zaboravljeni od velikog dana, bujno i tiho su rasli svakojako zelje, cvee i korov, radujui se odmoru koji su mogli prespavati izvan vremena, na granicama beskrajnog dana. Ogromni suncokret, uzdignut na monoj stabljici i oboleo od elefantijazisa, ekao je u utoj alosti poslednje tune dane ivota, ugibajui se pod hipertrofijom udovine korpulencije. Ali naivna dobrodeva predgraa i cicani, prosti cvetii stajali su bespomoni u svojim utirkanim i belim kouljama, bez razumevanja za veliku tragediju suncokreta.

2
Zamreni gusti trave, korova, travuljine i iaka bukti u vatri popodneva. ume rojevi muva u popodnevnom dremeu vrta. Zlatno strnjite treti na suncu, kao rii skakavci; u obilnoj kii vatre zriu zrikavci; mahune semenki eksplodiraju tiho, kao popci. A travnati kouh die se u ispupenoj grbi-breuljku prema ogradi, kao da se vrt u snu okrenuo na drugu stranu i njegova gruba, seljaka plea diu tiinom zemlje. Na tim pleima vrta, aljkava, enska bujnost avgusta je narasla u gluve jaruge ogromnih iaka, rairila se komadima maljavih lisnatih ploa, ogromnim jezicima mesnatog zelenila. Tamo su se te buljave prostaine iaka beile kao enetine koje su iroko posedale, upola proderane sopstvenim pomahnitalim suknjama. Tamo je vrt zabadava prodavao najjevtinije grudve divljeg jorgovana, grubu kau bokvice koja je smrdela na sapun, divlju rakiju metvice i svakojaki avgustovski bofl najgore vrste. Ali, s druge strane plota, iza tog matinjaka leta, zaraslog u glupost poidioenog korova, nalazilo se smetlite zaraslo u divlje trnje. Niko nije znao da je ba tamo avgust toga leta prireivao svoju veliku pagansku orgiju. Na tom smetlitu, naslonjen na plot i obrastao divljim jorgovanom, stajao je krevet kretenaste devojice Tluje. Tako smo je svi zvali. Na gomili smea i otpadaka, starih lonaca, papua, kra i starudija stajao je zeleno obojen krevet, poduprt dvema ciglama, umesto jedne noge koja je nedostajala. Vazduh iznad toga kra, podivljao od ege, presecan sjajnim konjskim muvama, pobesnelim od sunca, tretao je kao od nevidljivih egrtaljki, razdraujui do ludila. Tluja sedi zgrena na utoj postelji i krpama. Njena velika glava se jei upercima crne kose. Lice joj se gri kao harmonika. Svaki as grimasa plaa stee tu harmoniku u hiljadu poprenih bora, a uenje je ponovo istee, izglauje bore, otkriva pukotine sitnih oiju i vlane desni ispod mesnate usne nalik na rilicu. Prolaze sati puni ege i dosade za vreme kojih Tluja poluglasno pria, drema, tiho guna i nakaljuje se. Muve u gustim rojevima sedaju na nepominu osobu. Ali iznenada ta gomila prljavih rita, krpa i dronjaka poinje da se mie, kao oivela od grebanja pacova koji se u njoj legu. Muve se poplaeno bude i diu u velikom bunom roju, punom besnog zujanja, bleskanja i trepetanja. I dok se dronjci suljaju na zemlju i rasprtavaju po smetlitu kao poplaeni pacovi, iz njih se iskobeljava, lagano odvija jezgro, izbija sr smetlita: polunaga i tamna kretenka kree se lagano i staje, nalik na pagansko boanstvo, na kratkim dejim nogama, a iz vrata nabreklog od navale besa, iz pocrvenelog i od ljutine sve tamnijeg lica, na kome kao crtei procvetavaju arabeske napetih ila, otima se zverski, promukao krik, puten iz

svih bronhija i pitaljki ovih poluivotinjskih poluboanskih grudi. Trnje, spaljeno suncem, vie, ikovi se nadimaju i razmeu bestidnim mesom, korovima se slinavi sjajnim otrovom, a kretenka, promukla od vike, u divljem gru, s besnom estinom, udara mesnatim grudima stablo divljeg jorgovana, koje tiho kripi pod nasrtljivou te raspusne pohote, zaklinjan celim tim horom bednika, na izroenu, pagansku plodnost. Tlujina majka radi u najam domaicama, riba podove. To je mala ena, uta kao afran, afranom isti i podove, jelove stolove, klupe i sanduke koje pere po kuama sirotih ljudi. Jednom me je Adela odvela u kuu te stare Mariske. Bilo je to rano jutro, uli smo u malu svetloplavo ofarbanu sobu, sa nabijenim glinenim podom na kome je lealo rano sunce, svetlouto u toj jutarnjoj tiini, odmeravanoj uasnim zveketom seljakog sata na zidu. U sanduku, na slami, leala je glupava Mariska, bela kao platno i tiha kao rukavica, iz koje je izala ruka. I kao da se koristi njenim snom, tiina je priala, uta, svetla, zla tiina, govorila je svoj monolog, svaala se, lupetala glasno i prostaki. Mariskino vreme vreme utamnieno u njenoj dui, izalo je iz nje grozno stvarno i ilo samo kroz sobu, buno, huno, pakleno, sve vee u svetlom utanju jutra i glasnog mlina-sata, kao ravo brano, sipkavo brano, glupo brano ludaka.

3
U jednoj od tih kuica, optoenoj letvicama mrke boje, utonuloj u bujno zelenilo vrtia, stanovala je tetka Agata. Ulazei k njoj, prolazili smo u vrtu pored arenih staklenih kugli nataknutih na motke, ruiastih, zelenih i ljubiastih, u kojima su bili ukleti svi svetli i sjajni svetovi, kao one idealne i srene slike zatvorene u nedostino savrenstvo sapunskih mehurova. U polutamnom tremu sa starim kopijama uljanih slika oslepelim od starosti, koje je plesan izjela, otkrivali smo poznati nam miris. U tom poverljivom starom mirisu nalazio se u neobinoj prostoj sintezi ivot tih ljudi, destilat rase, vrsta krvi i tajna njihove sudbine, nevidljivo ukljuen u svakodnevno prolaenje njihovog sopstvenog, posebnog vremena. Stara, mudra vrata, iji su tamni uzdasi putali te ljude unutra i napolje, utljivi svedoci ulaenja i izlaenja majke, keri i sinova otvorila su se neujno kao vrata ormana i mi smo uli u njihov ivot. Sedeli su kao u senci svoje sudbine i nisu se branili prvim nespretnim gestovima odali su nam svoje tajne. Zar nismo bili krvlju i sudbinom u srodstvu sa njima? Soba je bila tamna i barunasta od plavih tapeta sa zlatnim arama, ali je odjek plamenog dana i ovde jo drhtao mesingom na okvirima slika, na bravama i zlatnom liu, iako je bio proputen kroz gusto zelenilo vrta. Kraj zida se digla tetka Agata, velika i bujna, okruglog i belog mesa, istakana crvenom rom pega. Seli smo kraj njih, kao na ivicu njihove sudbine, malo postieni tom bespomonou, sa kojom su nam se predali bez uslova, i pili smo vodu sa ruinim sokom, u kome sam naao neto kao najdublju esenciju te vrele sudbine. Tetka je jadikovala. To je bio osnovni ton njenih razgovora, glas tog belog i plodnog mesa, koji kao da je lebdeo izvan granica njene osobe, to se jedva slobodno drala u

celini, u okvirima individualne forme, i ak i u toj celini ve umnoene, spremne da se raspadne, razgrana, raspe u porodicu. Bila je to plodnost skoro iskonska, enstvenost liena konica i bolesno bujna. Izgledalo je kao da sama aroma mukosti, miris duvanskog dima, momaka dosetka moe da da impuls toj raspaljenoj enstvenosti za razvratni poroaj bez oploenja. I zapravo sve njene albe na mua, na poslugu, njene brige o deci bile su samo kapricioznost i durenje nezadovoljene plodnosti, nastavak one grube, ljutite i plane koketerije, kojom je uzalud kuala svog mua. Ujak Marek, mali, pogrbljen, lica bez pola, sedeo je u svom sivom bankrotstvu, pomiren sa sudbinom, u senci beskrajnog prezira, u kome kao da se odmarao. U njegovim sivim oima tinjao je daleki sjaj vrta, razapet u prozoru. Ponekad je slabim pokretom pokuavao da se ogradi od neega, da se odupre, ali je talas enstvenosti koji je sam sebi bio dovoljan odbacivao taj gest bez znaenja, trijumfalno prolazio pored njega i svojim irokim potokom zalivao slabe drhtaje mukosti. Bilo je neeg traginog u toj aljkavoj i neumerenoj plodnosti, bila je neka beda kreature koja se bori na granici nitavila i smrti, bio je neki heroizam enstvenosti koja trijumfuje plodnou, ak i nad sakatou prirode, nad nedovoljnou mukarca. Ali potomstvo je davalo za pravo toj materinskoj panici, tome ludilu raanja, koje se iscrpljivalo u neuspelim plodovima, u efemernoj generaciji fantoma bez krvi i lica. Ula je Lucija, srednja, sa preterano rascvetalo i dozrelom glavom na deijem, punakom telu belog i nenog mesa. Pruila mi je lutkastu ruku, koja kao da je tek napupela i odjednom je sva procvetala u licu, kao bour, prelivajui se rumenom punoom. Nesrena zbog svojih crvenjenja, koja su bestidno govorila o tajnama menstruacije, zatvarala je oi i crvenela jo vie pri dodiru najravnodunijeg pitanja, jer je svako sadravalo tajnu aluziju na njeno preosetljivo devianstvo. Najstariji roak, Emil, svetloplavih brkova, lica koje je izgledalo kao da je ivot sa njega sprao svaki izraz, etao se ovamo i onamo po sobi, s rukama u depovima naboranih pantalona. Njegova elegantna i skupocena odea nosila je peat egzotinih zemalja iz kojih se bio vratio. Njegovo lice, uvelo i mutno, izgledalo je kao da iz dana u dan zaboravlja na sebe, da postaje prazan, beo zid sa bledom mreom ila, u kojima su se kao crte na izbrisanoj mapi uplitale uspomene ovog burnog i upropaenog ivota, koje su se gasile. Bio je majstor kartakih vetina, puio je duge, plemenite lule i udno mirisao mirisom dalekih zemalja. Sa pogledom koji je lutao po davnim uspomenama priao je udne anegdote, koje su se na izvesnoj taki naglo prekidale, raspadale i rasipale u nita. Pratio sam ga enjivim pogledom, elei da obrati panju na mene i da me izbavi od muka dosade. I u samoj stvari uinilo mi se da je namignuo na mene, izlazei u drugu sobu. Pourio sam za njim. Sedeo je nisko na maloj stoliici, s kolenima koja su bila skoro u visini glave, elave kao bilijarska kugla. Izgledalo je kao da samo odelo lei, naborano, zguvano, prebaeno preko fotelje. Njegovo lice je bilo kao dah lica trag to

ga je nepoznati prolaznik ostavio u vazduhu. U bledim, plavo emajliranim rukama drao je novanik u kome je neto posmatrao. Iz magle lica se s naporom pojavila ispupena beonjaa belog oka, mamei me eretskim namigivanjem. Oseao sam prema njemu nesavladljivu simpatiju. Uzeo me je meu kolena i meajui spretnim rukama fotografije, pokazivao mi je slike golih ena i deaka u udnim poloajima. Stajao sam naslonjen bokom na njega i posmatrao ta fina ljudska tela dalekim, odsutnim pogledom, dok fluid nejasnog uzbuenja, od koga se naglo uzmutio vazduh, nije dopro do mene i proao me drhtajem nemira, talasom naglog shvatanja. Ali za to vreme ta maglica osmeha, koja se nazirala ispod njegovog mekog i lepog brka, zaetak poude, koja je na njegovoj slepoonici nabrekla ilom kucavicom, napetost koja je izvesno vreme drala usredsreene njegove crte ponovo je pala u nitavilo, a lice se udaljilo, zaboravilo na sebe, razilo se.

Iskuenje
1
Ve tada na grad je sve vie padao u hronino sivilo sumraka, obrastao u liajeve senki po ivicama, meku plesan i mahovinu boje groa. Tek razvijen iz mrkih dimova i jutarnjih magli dan se odmah menjao u nisko, ilibarsko podne, za trenutak postajao proziran i zlatan kao tamno pivo, da posle toga sie pod mnogokratno ralanjenje, fantastine svodove arenih i prostranih noi. Stanovali smo na trgu, u jednoj od onih tamnih kua pustih i slepih fasada, koje je tako teko meusobno razlikovati. To je bio povod stalnih greaka. Jer uavi jednom u pogrean trem na pogrene stepenice, obino se upadalo u pravi lavirint tuih stanova, hodnika, neoekivanih izlaza na tua dvorita i zaboravljalo o prvom cilju ekspedicije, da bismo se posle mnogo dana, vraajui se sa stranputica udnih i spletenih doivljaja, jednog sivog osvita usred grie savesti setili roditeljske kue. Pun velikih ormana, dubokih otomana, bledih lustera i jevtinih vetakih palmi, na stan je postajao sve zanemareniji usled majine lenjosti, koja je sve vreme provodila sedei u duanu, i aljkavosti vitkonoge Adele, koja je nenadziravana ni od koga provodila dane pred ogledalima na irokom toaletu, ostavljajui svuda tragove u obliku ieljane kose, eljeva, baenih papua i steznika. Stan nije imao odreeni broj soba, jer se nije pamtilo koliko je od njih bilo iznajmljeno drugim stanarima. esto je sluajno otvarana poneka od tih zaboravljenih soba i nalaena

prazna; stanar se bio davno iselio, a u mesecima nedirnutim fiokama pravljena su neoekivana otkria. U donjim sobama su stanovali pomonici i esto u noi su nas budili njihovi jauci, koje su isputali pod uticajem komarnih snova. Zimi je napolju jo bila gluva no kad je otac silazio u te hladne i tamne sobe, plaei sveom stada senki pred sobom, koje su sa obe strane beale po podu i zidovima; iao je da iz kao kamen tvrdog sna budi spavae koji su teko hrkali. U svetlosti ostavljene svee lenjo su se izvlaili iz prljave postelje, isturali, sedajui na krevetima, bose i rune noge i sa arapom u rukama se jo jedan trenutak predavali uivanju zevanja zevanja produenog do ulnog uivanja, do bolesnog gra nepca, kao pri jakom povraanju. U uglovima su nepomino stajale velike bubavabe, poveane sopstvenom senkom, kojom je svaku od njih optereivala svea i koja ih nije naputala ni onda kada bi koji od tih pljosnatih, bezglavih trupova iznenada poinjao juriti neverovatnim, paukovim begom. U to vreme je moj otac poeo poboljevati. Deavalo se ve prvih nedelja te rane zime da je cele dane provodio u krevetu, okruen boicama, pilulama i trgovakim knjigama, koje su mu donoene iz duana. Gorki miris bolesti taloio se na dnu sobe ije su tapete gustele tamnijim spletom arabesaka. Uvee, kad bi majka dolazila iz duana, bivao je uzbuen i sklon svai, prebacivao joj je netanost u voenju rauna, dobijao crvene peate na licu i padao u vatru do neuraunljivosti. Seam se da sam ga jednom, probudivi se kasno nou iz sna, ugledao kako u koulji i bos tri ovamo i onamo po konom otomanu, dokumentujui na taj nain svoju ljutnju pred bespomonom majkom. Drugih dana je bio miran i koncentrisan i potpuno utonuo u svoje knjige, duboko zalutao u lavirinte zamrenih rauna. Vidim ga u svetlosti aave lampe, kako ui meu jastucima, ispod velikog izrezbarenog uzglavlja kreveta, sa ogromnom senkom glave na zidu, kako se njie u bezglasnom razmiljanju. Ponekad bi izronio iz tih rauna, kao da je hteo da udahne vazduh, otvarao je usta, neprijatno mljackao jezikom, koji je bio suv i gorak, i bespomono se osvrtao, kao da neto trai. Tada se deavalo da s kreveta tiho otri u ugao sobe, pod zid, na kome je visio poverljiv instrument. Bila je to neka vrsta klepsidre ili velike staklene boce, podeljene na unce i napunjene tamnom tenou. Moj otac se spajao sa tim instrumentom dugim gumenim crevom, nalik na uvijenu, bolesnu pupanu vrpcu, i tako spojen sa alosnim aparatom postajao nepomian i koncentrisan, oi su mu tamnele, a na bledunjavom licu se pojavljivao izraz patnje ili nekog prestupnikog uivanja.

Zatim su opet dolazili dani tihog, napregnutog rada, isprepletanog samotnim monolozima. Dok bi tako sedeo u svetlu stone lampe, meu jastucima velikog kreveta, a gornji deo sobe rastao u senci abaura, koji ga je sjedinjavao sa velikom stihijom gradske noi iza prozora oseao je, ne gledajui, da ga prostranstvo obrasta pulsirajuom gustinom tapeta, punom apata, itanja i uketanja. Sluao je, ne gledajui tu zaveru punu znaajnih namigivanja, razvijanih u cveu unih koljki koje su sluale i tamnih usta koja su se smekala. Tada bi prividno jo jae tonuo u rad, brojao i sabirao, bojei se da otkrije gnev koji je rastao u njemu i borei se sa iskuenjem da sa iznenadnim krikom besno jurne u suprotnom pravcu i zgrabi punu pregrt tih arabeski, tih buketa oiju i uiju, koje je no pustila iz sebe i koje su rasle i mnoile se, izmamljujui sve nove i nove ibljike i krakove iz materinskog pupka mraka. Umirivao se tek kad bi sa osekom noi tapete poinjale venuti, savijati se, gubiti lie i cvetove, jesenje se proreivati, proputajui daleko svitanje. Tada bi, usred cvrkuta ptica sa tapeta, u uti zimski osvit usnuo na nekoliko sati gustim, crnim snom. Ve danima, nedeljama, kad je izgledalo da je utonuo u komplikovane konto-kurente njegova misao se potajno uputala u lavirinte sopstvenih unutranjosti. Zadravao bi dah i oslukivao. I kad bi se njegov pogled vraao pobledeo i mutan iz tih dubina on bi ga umirivao osmehom. Jo nije verovao i odbacivao je kao apsurd te zahteve, te predloge, koji su navaljivali na njega. Danju su to bila kao neka razmiljanja i ubeivanja, duga, jednolina rasuivanja voena poluglasno i puna humoristikih interludija, eretskih natezanja. Ali nou su ti glasovi bili strasniji. Zahtev se vraao sve ranije i glasnije. uli smo kako razgovara s bogom, kao da moli za neto i brani se od neega, to je uporno traeno i zahtevano. Dok se jedne noi taj glas nije digao pretei i nesavladljivo, zahtevajui da ga posvedoi svojim ustima i utrobom. uli smo kako je duh uao u njega, kako se die iz kreveta, dug i sve vei prorokim gnevom, davei se bunim reima, koje je izbacivao kao mitraljez. uli smo tutnjavu borbe i oev jauk, jauk titana slomljenog bedra, koji se jo podsmeva. Nikada nisam video starozavetne proroke, ali ugledavi ovog oveka, oborenog bojim gnevom, iroko raskreenog nad ogromnim porculanskim nokirom, zaslonjenog vihorom ruku, oblakom oajnikih lomatanja, nad kojima se jo vie dizao njegov glas, tu i tvrd shvatio sam boji gnev svetih mueva. Bio je to dijalog straan kao govor gromova. Lomatanja njegovih ruku su kidala nebo na komae, a u pukotinama se pojavljivalo Jehovino lice, puno gneva i bljujui psovke. Ne gledajui, video sam ga, stranog Demijurga, kako leei na tami kao na Sinaju, naslonivi se monim rukama na karnie zavesa, prislanja ogromno lice uz gornja okna prozora, na kojima je pljosnato leao njegov udovino mesnat nos.

Sluao sam mu glas u prekidima proroanske tirade moga oca, sluao to snano reanje napuenih usana, od koga su drhtala okna, meajui se sa eksplozijama zakletvi, jadikovki, pretnji moga oca. S vremena na vreme glasovi su se utiavali i tiho se grili kao askanje vetra u monom kaminu, as opet eksplodirali velikom bunom galamom, burom izmeanih jecaja i psovki. Iznenada se prozor otvorio tamnim zevom i plahta mraka proe kroz sobu. U svetlu munje ugledao sam oca u rublju koje je lepralo oko njega, kako uz strane psovke snanim pljuskom prosipa sadrinu nokira kroz prozor u no to je umela kao koljka.

2
Moj otac je lagano nestajao, naoigled svih. Zgren pod velikim jastucima, sa divlje najeenim upercima sede kose, razgovarao je poluglasno sa samim sobom, sav utonuo u neke komplikovane unutranje afere. Moglo je izgledati da se njegova linost raspala na mnotvo posvaanih i suprotnih ja, jer se glasno svaao sa samim sobom, uporno i strasno pregovarao, ubeivao i molio, a onda je opet izgledalo kao da predsedava skupu mnogobrojnih interesenata, koje je sa najveom usrdnou i leporeivou pokuavao da pomiri. Ali svaki put ti buni sastanci, puni vatrenih temperamenata, na kraju bi se rasturali usred psovki, grdnji i uvreda. Zatim je doao period nekog smirenja, unutranjeg spokojstva, blage duevne vedrine. Opet su veliki folijanti bili raireni po krevetu, po stolu, po podu i neki benediktinski mir rada leao je u svetlu lampe nad belom posteljinom kreveta, nad pognutom sedom glavom moga oca. Ali kad bi se majka kasno uvee vraala iz radnje, otac bi ivahnuo, pozivao bi je k sebi i s ponosom pokazivao sjajne, arene slike kojima je bio briljivo izlepio stranice glavne knjige. Tada smo svi primetili da je otac poeo iz dana u dan da se smanjuje kao orah, koji se sui u ljusci. To nestajanje ni u kom sluaju nije pratilo i slabljenje snage. Naprotiv, stanje njegova zdravlja, raspoloenje, pokretljivost pre je izgledalo kao da se popravljaju. Sada se esto glasno i cvrkutavo smejao, prosto se zanosio od smeha, ili je kucao u krevet i sam sebi odgovarao molim u raznim intonacijama, po itave sate. S vremena na vreme je silazio sa kreveta, penjao se na orman i uei pod tavanicom sreivao neto meu starudijom, punom re i praine.

Ponekad bi sebi namestio dve stolice jednu prema drugoj i upirui se rukama na naslonjae, ljuljao se nogama napred i natrag, traei sjajnim oima u naim licima izraze divljenja i ohrabrenja. Sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio. Ponekad se nou u prozoru spavaonice javljalo lice bradatog Demijurga, obliveno tamnim purpurom bengalske svetlosti, i trenutak dobroudno posmatralo oveka koji je duboko spavao i ije je melodino hrkanje, tako je izgledalo, putovalo daleko po nepoznatim prostranstvima svetova sna. Za dugih, polutamnih popodneva te kasne zime moj otac je s vremena na vreme upadao na cele sate u zakutke gusto pretrpane stvarima, uporno traei neto. I esto se dogaalo za vreme ruka, kad bismo svi seli za sto, da oca nije bilo. Tada bi majka dugo morala vikati: Jakube! i udarati kaikom o sto, pre no to bi izaao iz nekog ormana, oblepljen krpama pauine i praine, besvesna pogleda utonulog u komplikovane, a samo njemu znane probleme, koji su ga muili. Ponekad bi se popeo na karniu i zauzimao nepokretan stav tano nasuprot velikog ispunjenog kraguja, koji je s druge strane prozora visio na zidu. U tom nepokretnom, ueem poloaju, zamagljena pogleda i lukavo nasmejana izraza lica ostajao bi itave sate, da iznenada, kad bi neko uao, zalupa rukama kao krilima i zakukurie kao petao. Prestali smo da obraamo panju na ta osobenjatva, u koja je iz dana u dan sve vie upadao. Osloboen skoro sasvim telesnih potreba, ne uzimajui nedeljama hranu, svakim danom je sve dublje tonuo u zamrene i udne afere, za koje mi nismo imali razumevanja. Gluv na naa ubeivanja i molbe, odgovarao bi odlomcima svog unutranjeg monologa, iji tok nita spolja nije bilo u stanju da pomuti. Veito zauzet neim, bolesno ivahan, sa crvenim peatima na suvim obrazima, nije nas primeivao i previao nas je. Bili smo navikli na njegovu nekodljivu prisutnost, na njegovo tiho prianje sa samim sobom, na to detinje cvrkutanje, utonulo u samo sebe, iji su trileri nekako prolazili preko margina naeg vremena. Tad je ve nestajao na mnogo dana, devao se nekuda po zabaenim kutcima stana i nemogue ga je bilo nai. Postepeno su ti nestanci prestali da prave utisak na nas, navikli smo na njih i kada bi se posle mnogo dana opet pojavljivao, nekoliko coli manji i mraviji, to ne bi za due vreme zadralo nau panju. Prosto, prestali smo da raunamo s njim, toliko se bio udaljio od svega to je ljudsko i stvarno. vor po vor se odvezivao od nas, taku po taku je gubio veze koje su ga vezivale sa ljudskom zajednicom. Ono to je jo bilo ostalo od njega, ono malo telesnog omotaa i ona pregrt besmislenih osobenjatava mogli su nestati jednog dana, isto onako neprimeeni kao siva gomilica smea, koja se skupljala u uglu, i koju je Adela svaki dan iznosila na ubrite.

Ptice
Stigli su uti zimski dani puni dosade. Riu zemlju pokrivao je pocepan, olinjao, prekratak sneni pokriva. Bio je nedovoljan za mnoge krovove i ovi su stajali crni ili zarali, strehe od indre i biblijski kovezi, krijui u sebi aava prostranstva tavana crne, ugljenisane katedrale, najeene rebrima rogova, slemenjaa i greda tamna plua zimskih vetrova. Svaki osvit je otkrivao nove dimnjake i bade, izrasle u noi, izduvane od nonog vetra, crne pitaljke avolskih orgulja. Dimniari nisu mogli da se odbrane od vrana, koje su nalik na ivo crno lie uvee opsedale grane drvea kraj crkve, ponovo se dizale, lupajui krilima, da najzad padnu na odmor, svaka na odreeno mesto i na odreenu granu, a u zoru su odletale u velikim jatima oblaci ai, komadi garevine, talasavi i fantastini, prljajui treperavim graktanjem mutnoute pruge osvita. Dani su otvrdli od zime i dosade, kao prologodinje vekne hleba. Nainjani su tupim noevima, bez apetita, s lenjom sanjivou. Otac ve nije vie izlazio iz kue. Loio je pei, prouavao nikada ispitanu sutinu vatre, probao slani, metalni ukus i dimljeni miris zimskih vatara, hladno milovanje salamandri, koje su lizale sjajnu a u grlu dimnjaka. Sa uivanjem je tih dana vrio sve popravke u gornjim delovima sobe. U bilo koje doba dana mogao se videti kako zgren na vrhu lestvica neto majstorie oko tavanice, oko karnia visokih prozora, oko kugli i lanaca viseih lampi. Po obiaju molera sluio se merdevinama kao ogromnim tulama i oseao se dobro u toj ptijoj perspektivi, u blizini nafarbanog neba, arabeski i ptica sa tavanice. Od problema praktinog ivota udaljavao se sve vie. Kad bi majka, puna brige i straha zbog njegovog stanja, pokuavala da ga uvue u razgovor o poslovima, o isplati najblieg ultimo, on bi je sluao rasejano, pun nemira i sa drhtajima na odsutnom licu. I deavalo se da bi je naglo prekinuo preklinjuim gestom ruke, da bi otrao u ugao sobe, prislonio uvo na pukotinu na podu i sa podignutim kaiprstima obe ruke, koji su izraavali najveu vanost ispitivanja oslukivao. Tada jo nismo shvatali tunu pozadinu tih osobenjatava, alosnog kompleksa, to je dozrevao u dubini. Majka nije imala nikakvog uticaja na njega, ali je zato neobino potovanje i panju ukazivao Adeli. Spremanje sobe je za njega bila velika i vana ceremonija, i nikad nije proputao da bude svedok toga, pratei s meavinom straha i blaenog drhtanja sve Adeline manipulacije. Svim njenim delatnostima je pripisivao dublje, simbolino znaenje. Kad bi devojka mladim i smelim pokretima vukla etku na dugoj drci po podu, to je bilo skoro iznad njegove moi. Iz njegovih oiju su se tada lile suze, lice mu se zacenjivalo od tihog smeha, a telo mu je tresao slatki gr orgazma. Njegova osetljivost na golicanje ila je do ludila. Dovoljno je bilo da Adela prui prema njemu prst sa pokretom koji je oznaavao golicanje i on bi ve u divljem strahu beao kroz sve sobe, lupajui za sobom vratima, da najzad u poslednjoj potrbuke padne na krevet i previja se u grevima smeha pod uticajem same unutranje predstave kojoj nije mogao da se odupre. Zahvaljujui tome, Adela je imala skoro neogranienu vlast nad ocem. U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za ivotinje. U poetku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je moda takoe i dublja, zooloka simpatija bia prema srodnim, a tako razliitim formama ivota, eksperimentisanje u neisprobanim

registrima ivota. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobian, komplikovan, duboko grean i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlaiti na svetlost dana. Poelo je to od leanja na ptijim jajima. Ulaui veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afrikih zoolokih stanica oploena ptija jaja, na kojima je nasaivao ogromne belgijske kokoke. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene to izleganje pilia, pravih udovita po obliku i boji. U tim udovitima, fantastinih kljunova, koji su se odmah po roenju iroko otvarali prodrljivo itei eljustima grla, u tim guterima nenog, nagog tela grbavaca, nije mogue bilo prepoznati budue paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smeten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim ijama glave, zarasle u belinu, cvilei bezglasno nemim grlima. Moj otac je iao du polica u zelenoj kecelji, kao vrtar du staklenih leja sa kaktusima i vabio iz nitavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao ivot, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline ivota, to su pipajui puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile arenim agorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Sputali su se na karnie zavesa, opivnice ormana, gnezdili se u gustiu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih viseih lampi. Kad je otac studirao velike ornitoloke prirunike i prevrtao arene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poleu iz njih i pune sobu arenom lupom krila, komaem purpura, krpama safira, bakarne re i srebra. Za vreme hranjenja inile su na podu arenu talasavu leju, ivi ilim, koji se pri neijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmetaju u gornjim regionima sobe. U pamenju mi je naroito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smeurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepravi asketa, budistiki lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom dranju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomian u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih boanstava, sa okom prevuenim beliastom opnom, koju je sa strane navlaio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoe sa svojim kamenim profilom liio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrkane tvrde koe, isto sasueno i koato lice, iste, duboke, one duplje koje su postale nalik na rogove. ak i ruke, snanih lanaka duge, mrave oeve ake, s ispupenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videi ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju sasuenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majinoj panji nije izmakla ta neobina slinost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristino je da je kondor upotrebljavao isti noni sud koji je upotrebljavao i moj otac. Ne zadravajui se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je prireivao ptije svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlane, enjive verenike i postigao ustvari to da je krov nae kue, ogromni, iljati krov od indre, postao prava ptija gostionica. Nojev koveg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. ak dugo vremena posle likvidacije ptijeg domainstva u

ptiijem svetu se sauvala ta tradicija nae kue i za vreme prolenih seoba esto su se na krov sputala itava mnotva dralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica. Taj poduhvat je meutim ubrzo posle kratkog perioda sjaja dobio tuni obrt. Uskoro se pokazalo da je neophodno premestiti oca u dve sobe u potkrovlju, koje su sluile kao skladite starei. Odande je ve od ranog jutra dopiralo smeano kliktanje ptijih glasova. Drvene kutije soba na tavanu, potpomagane rezonansom krovnog prostora, tretale su od uma, lupe krila, pevanja, mamljenja i klokota. Tako smo oca za nekoliko nedelja izgubili iz vida. Samo bi retko silazio u stan i tada smo mogli primetiti da je izgledao kao da se smanjio, omraveo i skupio. Ponekad bi zaboravivi gde je, skakao sa stolice kraj stola i lupajui rukama kao krilima, otegnuto pevao, a oi bi mu se prevlaile belom maglinom. Zatim bi se, zastien, smejao zajedno sa nama i pokuavao da taj incident okrene na alu. Jednom za vreme generalnog spremanja neoekivano se u oevom ptiijem carstvu pojavila Adela. Pojavivi se na vratima, poela je da lomi ruke nad smradom, koji se dizao u vazduhu, i nad gomilama izmeta, koji je pokrivao pod, stolove i nametaj. Odluivi se brzo, otvorila je prozor, posle ega je uz pomo duge etke celu ptiju masu naterala u sumanuto kruenje. Podigla se paklena magla perja, krila i piske, u kojoj je Adela, nalik na razbesnelu Menadu, zatvorena u krug domaaja svoga tapa, igrala igru unitenja. Zajedno sa ptijom gomilom, lupajui rukama, pokuavao je preplaeno da se digne u vazduh i moj otac. Krilata magla se lagano proreivala, dok na kraju na bojitu nije ostala sama Adela, iscrpena, zaduvana i moj otac zbunjena i zastiena izraza lica, spreman da prihvati svaku kapitulaciju. Trenutak kasnije moj otac je silazio sa stepenica svoga dominijuma slomljen ovek, kralj izgnanik, koji je izgubio presto i vladavinu.

Manekeni
To ptije preduzee moga oca bila je poslednja eksplozija arenila, poslednji sjajni kontramar fantazije, koji je taj nepopravljivi improvizator, taj maevalac mate poveo na aneve i opkope jalove i prazne zime. Tek danas shvatam samotno junatvo s kojim je on sam objavio rat beskrajnoj stihiji dosade koja je muila grad. Lien svake pomoi, bez priznanja s nae strane, taj udni ovek branio je stvar poezije. Bio je udesan mlin u ije munjake su padale mekinje praznih sati, da u njegovim lebovima procvetaju svim bojama i mirisima istonog korenja. Ali, navikli na sjajno maioniarstvo tog metafizikog magiara, bili smo skloni da se upoznajemo sa vrednou njegove suverene magije, koja nas je spasavala od letarga praznih dana i noi. Adeli niko nita nije prebacio za njen besmisleni i tupi vandalizam. Naprotiv, oseali smo neko nisko zadovoljstvo, sramnu satisfakciju to je ukroeno ovo preobilje u kome smo lakomo uivali, dok se nismo zasitili, da bismo se posle perfidno izvukli od odgovornosti za njega. A moda je u toj izdaji bilo i tajnog poklona upuenog pobednici Adeli, kojoj smo pripisivali neku misiju i poslednitvo sile vieg reda. Izdat od svih, otac se bez borbe

povukao sa mesta svoje nekadanje slave. Ne ukrstivi pade, predao je u neprijateljske ruke domen svog nekadanjeg sjaja. Dobrovoljni izgnanik se povukao u praznu sobu na kraju trema i uanio u samou. Zaboravili smo na njega. Ponovo nas je sa svih strana opkolilo tuno sivilo grada, procvetavajui u prozorima tamnim liajem osvita, parazitskom gljivom sumraka, koji su prerastali u meko krzno dugih zimskih noi. Sobne tapete, lako olabavljene za vreme onih dana i otvorene za arene letove one krilate gomile, ponovo su se zatvorile u same sebe, zgusnule upliui se u monotoniju gorkih monologa. Lampe su pocrnele i uvele kao stare bodlje i dra. Sada su visile otupele i svadljive, tiho zveckajui kristaliima stakla kad bi neko pipajui prolazio kroz sumrak sobe. Uzalud je Adela u sve krakove tih lampi postavila arene svee, jadni surogat, bledu uspomenu sjajnih iluminacija, kojim su jo nedavno cvetali njihovi vrtovi. Ah! Kuda se delo to cvrkutavo pupljenje, to urno i fantastino zametanje plodova u buketima tih lampi, iz kojih su kao iz arobnih torti uz prasak poletale krilate fantazme, razbijajui vazduh na talije maginih karata, rasipajui ih u aren pljesak, prepun gustih krljuti lazura, paunovog, papagajskog zelenila, metalnih odsjaja, izvlaei u vazduhu linije i arabeske, treptave tragove letova i kruenja, razvijajui arene lepeze zamahnutih krila koji su se odravali jo dugo posle preleta u bogatoj i sjajnoj atmosferi. Jo i sada su se u dubini posivele aure krili odjeci i mogunosti arenih blesaka, ali niko nije flautom buio, svrdlom uznemiravao pomuene slojeve vazduha. Te nedelje su proticale u znaku udne sanjivosti. Kreveti po ceo dan nezastrti, pretrpani posteljinom izguvanom i uvaljanom od tekih snova, stajali su kao duboke lae spremne da otplove u mokre i sloene lavirinte neke crne Venecije bez zvezda. U gluvo jutro Adela nam je donosila kafu. Lenjo smo se odevali u hladnim sobama, pri svetlu svee koja se mnogokratno ogledala u crnim oknima prozora. Ta jutra su bila puna smuenog kretanja, dugog traenja po raznim fiokama i ormanima. Po celom stanu se ulo ljapkanje Adelinih papuica. Kalfe su palile fenjere, uzimale iz majinih ruku kljueve od radnje i izlazile u gust, uzvitlani mrak. Majka nije mogla da izae nakraj s toaletom. Svee su dogorevale u svenjaku. Adela bi se zamajala negde u dalekim sobama ili na tavanu, gde je prostirala rublje. Nemogue je bilo dozvati je. Jo mlada, mutna i prljava vatra u pei lizala je hladne, sjajne izrasline ai u grlu dimnjaka. Svea se gasila, soba je tonula u mrak. S glavama na stolnjaku, izmeu ostataka doruka padali smo poluodeveni u san. Leei licima na krznenom trbuhu mraka, otplivali bismo na njegovom talasavom dahu u bezzvezdano nitavilo. Budilo nas je umno Adelino spremanje. Majka nije mogla da izae nakraj sa toaletom. Pre no to bi zavrila sa eljanjem, pomonici su se vraali na ruak. Mrak na trgu je dobijao boju zlaanog dima. U jednom trenutku iz tog dimnog meda, iz tih mutnih ilibara, mogle su se razviti boje najlepeg popodneva. Ali sreni trenutak je prolazio, amalgam osvita je precvetavao, narasli ferment dana, skoro ve zavren, ponovo je padao u nemono sivilo. Sedali smo za sto, pomonici su trljali ruke crvene od hladnoe i,

iznenada, proza njihovih razgovora donosila je odjednom puni dan, sivi i prazni utorak, dan bez tradicije i bez lika. Ali kada se na stolu javljala inija sa ribom u staklastim pihtijama, dve velike ribe koje su leale jedna pored druge, glavama prema repovima kao figura zodijaka, raspoznavali smo u njima grb toga dana, kalendarski amblem bezimenog utorka, i urno smo ga delili izmeu sebe, puni olakanja, to je dan u njemu naao svoj lik. Pomonici su ga jeli pobono, s dostojanstvom kalendarske ceremonije. Miris bibera se irio po sobi. A kad bismo hlebom pokupili ostatak pihtija sa svojih tanjira, u mislima pretresajui heraldiku sledeih dana u nedelji, a u iniji bi ostale samo glave sa iskuvanim oima svi bismo oseali da je dan savladan zajednikim snagama i da se sa ostatkom vie nije raunalo. Ustvari sa tim ostatkom koji joj je bio predat na milost i nemilost, Adela se nije mnogo cifrala. Uz lupu lonaca i pljuskove hladne vode energino je likvidirala tih nekoliko sati do sumraka, koje bi majka prespavala na otomanu. Za to vreme je u trpezariji ve pripreman dekor veeri. Polda i Paulina, valje, irile bi se u njoj sa rekvizitima svoga faha. Uneta na njihovim ramenima, ulazila bi u sobu utljiva, nepokretna gospoa od dlaka i krpa s drvenom kuglom mesto glave. Ali postavljena u ugao, izmeu vrata i pei, ta tiha dama postajala je gospodar situacije. Iz svoga ugla, stojei mirno, utke je nadzirala rad devojaka. Puna kriticizma i nemilosti primala je njihovo obigravanje i umiljavanja, s kojim su se sputali pred njom na kolena, merei delove haljine, obeleene belim fircom. Paljivo i strpljivo su sluile utljivi idol, koga nita nije moglo zadovoljiti. Taj moloh je bio neumoljiv, kako samo mogu biti enski molosi, i stalno ih je ponova slao na posao, a one, vretenaste i vitke, nalik na drvene kaleme sa kojih se odvija konac, i tako pokretljive kao oni, baratale su vetim rukama iznad te gomile svile i sukna, ukale mainom, pritiskujui pedal lakiranom, jevtinom koicom, a oko njih je rasla gomila otpadaka, raznobojnih ostataka i krpica, kao ispljuvane ljuske i pleva oko dva prefinjena i rasipna papagaja. Krive eljusti makaza otvarale su se sa kripom, kao kljunovi tih arenih ptica. Devojke su nemarno gazile po arenim pariima, gacajui besvesno kao po smetlitu nekog mogueg karnevala, u staretinarnici neke neostvarene maskarade. Otresale su krpice sa sebe smejui se nervozno, oima su golicale ogledala. Njihove due, brzo arobnjatvo njihovih ruku nije bilo u dosadnim haljinama, koje su ostajale na stolu, nego u tim stotinama odseenih komadia, u tom lakomislenom i plaljivom iverju, kojim su mogli zasuti ceo grad, kao arenom fantastinom meavom. Iznenada bi im postalo vruina pa su otvarale prozor, da bi u nestrpljivosti svoje samoe, u gladi stranih lica, videle makar i bezimeno lice pritisnuto uz prozor. Hladile su zaarene obraze pred zimskom noi koja je nadolazila iza zavesa otkrivale su vrela dekoltea, pune uzajamne mrnje i rivalstva, spremne da se bore za pjeroa kog bi im tamni dah noi bacio na prozor. Ah! kako su malo one traile od stvarnosti. Sve su imale u sebi, imale su i previe svega u sebi. Ah! bio bi im dovoljan pjero ispunjen piljevinom, jedno dve rei, na koje su odavna ekale, da bi mogle da uu u svoju davno pripremljenu ulogu, onu koja se odavno gurala na usta, punu slatke i strane gorine, koja ih je divlje uzbuivala, kao stranice romana gutane po noi zajedno sa suzama ronjenim niz crvene peate na licu.

Za vreme jednog od svojih veernjih lutanja po stanu, preduzetih za vreme Adelina odsustva, moj otac je nabasao na tu tihu veernju seansu. Trenutak je stajao u tamnim vratima susedne sobe, s lampom u rukama, oparan scenom punom groznice i crvenih peata na licu, tom idilom od pudera, arene hartije i propina, kojoj je kao pozadina puna znaenja bila postavljena zimska no to je disala izmeu dignutih prozorskih zavesa. Stavljajui naoare, pribliio se na nekoliko koraka i obiao oko devojaka, osvetljavajui ih lampom podignutom u ruci. Promaja iz otvorenih vrata podigla je zavese na prozoru, devojke su dozvoljavale da ih razgleda, njihajui se u bedrima, svetlucajui emaljem oiju, lakom kripavih papuica, kopama podvezica pod haljinom podignutom od vetra; krpice poee beati po podu, prema otvorenim vratima tamne sobe, kao pacovi, a moj otac je paljivo posmatrao ta stvorenja to su beala, apuui poluglasno: Genus avium ako se ne varam scansores ili pistacci... u najveoj meri dostojne panje. Taj sluajan susret bio je poetak cele serije seansi, za vreme kojih je moj otac brzo uspeo da opara obe devojke lepotom svoje preudne linosti. Plaajui mu za punu galanteriju i duhovitu konverzaciju kojom im je ispunjavao praznine veeri devojke su dozvoljavale strasnom istraivau da studira strukturu njihovih vitkih jednostavnih, malih tela. To se deavalo u toku konverzacije, s dostojanstvom i elegancijom, koja je najrazliitijim takama tih ispitivanja oduzimala njihovu dvosmislenost. Smiui arapu sa Paulininog kolena i zaljubljenim oima prouavajui saetu i plemenitu konstrukciju pregiba, moj otac bi govorio: Kako je puna lepote i kako srena forma ivota koju su gospoice izabrale. Kako je lepa i prosta teza koja vam je data da je izrazite svojim ivotom. Ali zato s kakvim majstorstvom, s kakvom delikatnou vi izvravate taj zadatak. Kad bih, odbacujui potovanje pred Stvoriteljem, hteo da se malo zabavim kritikom stvorenja, vikao bih manje sadraja, vie forme! Ah, kako bi svetu bilo lake od tog gubitka sadraja. Vie skromnosti u namerama, vie uzdrljivosti u pretenzijama gospodo Demijurzi i svet bi bio savreniji! vikao je moj otac ba u trenutku kad je njegov dlan izvlaio beo Paulinin list iz arape. Tog trenutka u otvorenim vratima trpezarije pojavila se Adela nosei posluavnik sa uinom. Bio je to prvi susret te dve neprijateljske sile posle velikog obrauna. Svi mi koji smo prisustvovali tom susretu, preiveli smo trenutak velikog straha. Bilo nam je neiskazivo neprijatno to emo biti svedoci novog ponienja i tako ve teko pogoenog oveka. Moj otac se digao sa kolena veoma zbunjen, njegovo lice je pokrivao talas sve tamnije navale stida. Ali se Adela neoekivano pokazala na visini situacije. Osmehnuta je prila ocu i kvrcnula ga u nos. Na taj znak Polda i Paulina su radosno zatapale, zalupale nogama i obesivi se s obe strane o oeve ruke, obigrale unaokolo sto sa njim. Na taj nain, zahvaljujui dobrom srcu devojaka u optoj veselosti, razvejan je zaetnik neprijatnog konflikta. To je bio poetak veoma interesantnih i udnih predavanja, koja je moj otac, nadahnut arom tog malog i nevinog auditorija, drao sledeih nedelja ove rane zime. Zasluuje panju to kako su se u dodiru sa tim neobinim ovekom sve stvari povlaile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu ak do metafizikog jezgra, vraale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj taki izdale i prele u one sumnjive rizine dvosmislene regione koje emo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi. Na herezijarh je iao kroz stvari kao magnetizer, zaraujui ih i zavodei svojim opasnim

arom. Treba li da i Paulinu nazovem njegovom rtvom? Tih dana ona je postala njegova uenica, adept njegovih teorija, model njegovih eksperimenata. Ovde u se postarati da sa potrebnom opreznou, i izbegavajui sablazni, izloim tu preterano jeretiku doktrinu, koja je u to vreme na duge mesece oparala moga oca i zagospodarila svim onim to je preduzimao.

Traktat o manekenima ili Druga knjiga Postanja

Demijurg govorio je moj otac nema monopol stvaranja stvaranje je privilegija svih duhova. Materiji je data beskrajna plodnost, neiscrpljiva ivotna snaga iskuenja koja nas mami da neemu dajemo formu. U dubini materije formiraju se nejasni osmesi, stvaraju se napetosti, zgunjavaju se probe oblika. Cela materija se talasa od beskrajnih mogunosti koje kroz nju prolaze lakim drhtajima. ekajui na ivotvoran dah duha, ona se preliva u sebi bez kraja, kua hiljadama slatkih okruglina i mekoa, koje u slepim matanjima raa iz sebe. Liena sopstvene inicijative, ulno podatna, enski plastina, popustljiva prema svim impulsima, ona predstavlja teren van zakona, otvara za svakojake vrste arlatanstva i diletantizama domen svakojakih zloupotreba i sumnjivih demijurkih manipulacija. Materija je najpasivnije i najnezatienije bie u kosmosu. Svako je moe mesiti, formirati, svakom je posluna. Sve organizacije materije su i labave, lako se mogu unazaditi i rasturiti. Nema nikakvog zla u redukciji ivota na druge ili nove forme. Ubistvo nije greh. Ono je esto puta neophodno nasilje nad otpornim i okamenjenim formama ivota, koje su prestale da budu zanimljive. U interesu zanimljivog i vanog eksperimenta ono ak moe pretpostavljati zaslugu. To je polazna taka za novu apologiju sadizma. Moj otac je bio neiscrpan u glorifikaciji tog tako udnog elementa, kakav je materija. Nema mrtve materije uio je on mrtvilo je samo privid iza koga se skrivaju nepoznate forme ivota. Skala tih formi je beskrajna, a prelivi i nijanse neiscrpljive. Demijurg je posedovao vane i interesantne stvaralake recepte. Zahvaljujui njima, stvorio je mnotvo vrsta koje se obnavljaju sopstvenom snagom. Ko zna da li e ti recepti ikada biti rekonstruisani. Ali to je nepotrebno, jer ako bi se ak te klasine metode kreacije pokazale jednom zauvek kao nedostupne, ostaju izvesne ilegalne metode, ceo jedan beskraj jeretikih i prestupnikih metoda. Ukoliko se otac od tih optih principa kosmogonije vie pribliavao terenu svojih uih interesovanja, utoliko mu se glas sputao do prodornog apata, izlaganje mu je postojalo sve tee i zamrenije, a zakljuci, do kojih je dolazio, gubili su se u sve sumnjivijim i

rizinijim regionima. Njegova gestikulacija je dobijala ezoterinu sveanost. Zatvarao bi jedno oko, stavljao dva prsta na elo, lukavost njegovog pogleda postojala bi prosto neverovatna. Tom lukavou se uvlaio u svoje sagovornice, cinizmom tog pogleda silovao je najstidljivije, najintimnije rezerve u njima i dostizao ih je, dok su one izmicale, u najdubljem sklonitu, pritiskivao ih uza zid i golicao, grebao ironinim prstom, dok ne bi izgolicao blesak razumevanja i smeha, smeha priznanja i sporazuma, kojim se na kraju moralo kapitulirati. Devojke su sedele nepomino, lampa je dimila, sukno je ispod igle maine davno bilo skliznulo, a maina je caktala prazno, proivajui crno bezzvezdano sukno, to se odvijalo iz crne bale noi iza prozora. Suvie dugo smo iveli pod terorom nedostinog savrenstva Demijurga govorio je moj otac suvie dugo je savrenstvo njegovog dela paralisalo nae sopstveno stvaralatvo. Ne elimo da mu konkuriemo. Nemamo ambicije da ga dostignemo. Hoemo da budemo tvorci u sopstvenoj nioj sferi, elimo za sebe stvaralatvo, elimo stvaralako blaenstvo, elimo jednom reju demijurgiju. Ne znam u ije je ime moj otac proklamovao te postulate, kakva zajednica, kakva korporacija, sekta ili zakon, svojom solidarnou je davala patos njegovim reima. to se nas tie mi smo bili daleko od svakih demijurkih pretenzija. Meutim, moj otac je bio razvio program te druge demijurgije, sliku te druge generacije stvorenja, koja je imala da zauzme stav otvorene opozicije prema vladajuoj eposi. Nije nam stalo govorio je do dela dugog daha, do bia na daleku metu. Nae kreature nee biti junaci romana u mnogo tomova. Njihove uloge e biti kratke, lapidarne, njihovi karakteri bez daljih planova. esto radi jednog gesta, radi jedne rei latiemo se truda da bismo im dali ivot na jedan trenutak. Priznajemo otvoreno: teite neemo bacati na trajnost i solidnost izrade, naa dela e biti kao provizorna, napravljena za jedan put. Ako to budu ljudi, daemo im, na primer, samo jednu stranu lica, jednu ruku, jednu nogu, naime, onu koja e im u njihovoj ulozi biti potrebna. Bilo bi sitniarenje brinuti se za drugu nogu koja ne ulazi u igru. Odnatrag mogu prosto biti zaivene platnom ili okreene. Naa ambicija bie sadrana u sledeoj gordoj devizi: za svaki gest drugi glumac. Za svaku re, svaki in daemo ivot drugom oveku. Takav je na ukus, to e biti svet po naoj volji. Demijurg je uivao u prefinjenim, savrenim i komplikovanim materijalima, mi dajemo prvenstvo loem kvalitetu. Prosto nosi nas, oduevljava jevtinoa, nitavnost, bezvrednost materijala. Shvatate li, pitao je moj otac, duboki smisao te slabosti, te strasti prema arenoj hartiji, prema papier mch, prema farbi od laka, prema kuinama i piljevini? To je govorio je s bolnim osmehom naa ljubav prema materiji kao takvoj, prema njenoj mekoi i poroznosti, prema njenoj jedinoj, mistinoj konzistenciji. Demijurg, taj veliki majstor i umetnik, ini je nevidljivom, nareuje joj da se izgubi pod igrom ivota. Mi, naprotiv, volimo njen krgut, njenu otpornost, njenu lutkastu nezgrapnost. Volimo da pod svakim gestom, pod svakim pokretom vidimo njen teki napor, njenu nemo, njenu slatku nezgrapnost. Devojke su sedele nepokretne, staklenih oiju. Njihova lica su bila izduena i otupela od sluanja, obrazi pokriveni crvenim peatima, teko je bilo toga trenutka oceniti da li

spadaju u prvu ili drugu generaciju stvorenja. Jednom reju zakljuivao je moj otac hoemo da drugi put stvorimo oveka, po obrazu i podobiju manekena. Tu, radi vernosti izvetaa, moramo opisati jedan sitan i beznaajan incident koji se desio na tom mestu predavanja i kome ne pridajemo nikakvu vanost. Taj incident, sasvim nerazumljiv i besmislen u datom nizu dogaaja, moe se moda objasniti kao neka vrsta rudimentarnog automatizma, bez antecedencija i bez kontinuiteta, kao neka vrsta zlobnosti objekta prenete u psihiku oblast. Savetujemo itaocu da ga isto tako lakomisleno ignorie, kao to inimo i mi. Evo njegovog toka: U trenutku kad je moj otac izgovarao re maneken, Adela je pogledala na runi sat, posle ega se sa Poldom sporazumela oima. Sada se zajedno sa stolicom pomakla za jedan pedalj napred, podigla rub haljine, lagano ispruila stopalo u pripijenoj crnoj svili i ispruila ga kao zmijsku glavu. Tako je sedela sve vreme te scene, sasvim ukrueno, velikih oiju koje su treptale, jo dubljih od lazura atropina, sa Poldom i Paulinom sa obe strane. Sve tri su rairenih oiju gledale moga oca. Moj otac se nakalja, uuta, sagnu se i naglo veoma pocrvene. U jednom trenutku crte njegova lica, maloas tako razbaruene i pune vibracije, sloie se u pokorne linije. On nadahnuti herezijarh, jedva puten iz vihora zanosa naglo se zgrio u sebi, pao i sklupao se. A moda su ga zamenili drugim. Ovaj drugi je sedeo ukoeno, veoma crven, sputenih oiju. Gospoica Polda je prila i sagnula se nad njim. Tapui ga lako po pleima, govorila je tonom blagog hrabrenja: Jakub e biti pametan, Jakub e posluati, Jakub nee biti tvrdoglav. No, molim... Jakube, Jakube... Ispruena Adelina papuica je lako podrhtavala i sijala se kao zmijin jeziak. Moj otac se digao lagano i sputenih oiju, poao korak napred, kao automat, i skljokao se na kolena. Lampa je itala u tiini, u gustiu tapeta su tamo-amo leteli znaajni pogledi, apati otrovnih jezika, misli u cik-cak linijama...

Traktat o manekenima Nastavak

Sledee veeri otac je s obnovljenom ivou nastavio svoju tamnu i zamrenu temu. Mrea njegovih bora razvijala se i zavijala sa rafinovanom lukavou. Ali ponekad je inspiracija irila krugove njegovih bora, koje su rasle nekom ogromnom, uskovitlanom grozom, odlazei u utljivim volutama u dubinu zimske noi. Figure panoptikuma, moje gospoice poeo je kalvarijske parodije manekena, ali ak i u tom obliku uvajte se, lako je tretirati. Materija ne zna za alu. Ona je uvek puna traginog dostojanstva. Ko se usuuje da misli da se moe igrati sa materijom, da se ona moe formirati ale radi, da

ala ne urasta u nju, ne uvlai se odmah kao sudbina, kao predodreenje? Da li predoseate bol, potmulu patnju te marionete, koja ne zna zato je to, zato mora da traje u toj silom nametenoj formi, koja je parodija? Shvatate li mo izraza, forme, izgleda, tiranske samovolje, s kakvom se on baca na bespomonu kladu i savlauje je, kao sopstvena, tiranska, svirepa dua? Dajte nekoj glavi od kuina i platna izraz gneva i ostavite je sa tim gnevom, sa tim grem, sa tom napetou jednom zauvek, zatvorenu sa slepim besom, za koji nema oseke. Gomila se smeje toj parodiji. Plaite, moje gospoice, nad sopstvenom sudbinom, videi bedu zarobljene materije, koja ne zna ta je i zato postoji, kuda vodi taj gest, koji joj je jednom zauvek dat. Gomila se smeje. Shvatate li straan sadizam, opojnu, demijurku okrutnost tog smeha? Jer plakati nam, moje gospoice, treba nad sopstvenom sudbinom kad vidimo tu bedu materije, silovane materije, nad kojom je izvreno strano bespravlje. Odatle poinje, moje gospoice, strana snaga svih ludakih golema, svih marioneta, tragino zamiljenih nad svojom smenom grimasom. Eno anarhiste Lukenija, ubice carice Elizabete, eno Drage, demonske i nesrene kraljice Srbije, eno genijalnog mladia, nade i ponosa roda, koga je upropastio nesreni porok onanije. O, ironijo tih naziva, tih obmana! Da li u toj marioneti zaista ima neto od kraljice Drage, njen dvojnik, makar najdalja senka njenog bia? Ta slinost, ta obmana, taj naziv nas umiruje i ne dozvoljava nam da pitamo, ko je sam po sebi taj nesreni stvor. A ipak to mora biti neko, moje gospoice, neko anoniman, neko straan, neko nesrean, neko, ko u svom gluvom ivotu nikad nita nije uo o ivotu kraljice Drage... Jeste li uli nou strano zavijanje tih votanih marioneta, zatvorenih u vaarske atore, alosni hor tih trupova od drveta i porculana, koji udaraju pesnicama u zidove svojih tamnica? Na licu moga oca, uzbuenog strahotom stvari, koje je izvukao iz tame, stvorio se vir bora, levak koji je rastao u dubinu, na ijem dnu je gorelo strano proroko oko. Njegova brada se udno najeila, uperci i etkice kose, koji su ikljali iz bradavica, iz mladea, iz nozdrva, najeili su se na svojim korenovima. Tako je stajao ukoen, uarenih oiju, drui od unutranjeg uzbuenja, kao automat, koji je zapeo i zastao na mrtvoj taki. Adela je ustala sa stolice i zamolila nas da zamurimo na ono to e se za trenutak dogoditi. Zatim je prila ocu i sa rukama na bedrima, sa izgledom netaknute odlunosti, zatraila veoma jasno... ________________________________________________ __________ Gospoice su sedele ukoeno, sputenih oiju, u nekoj udnoj zaprepaenosti...

Traktat o manekenima Zavretak

Jedne od sledeih veeri moj otac je ovim reima nastavio dalje predavanje: Nisam o tim otelovljenim nesporazumima, nisam o tim vanim parodijama, moje gospoice, plodovima prostake i vulgarne neuzdrljivosti hteo da govorim objavljujui svoje predavanje o manekenima. Neto drugo sam imao na umu. Tu je moj otac pred naim oima poeo da gradi sliku te njegove u snu viene generatio aequivoca, nekog pokolenja samo poluorganskih bia, neke pseudovegetacije i pseudofaune, rezultata fantastine fermentacije materije. Bila su to stvorenja naizgled slina ivim biima, kimenjacima, ljuskarima, zglavkarima, ali taj izgled je varao. U stvari, to su bila amorfna bia, bez unutranje strukture, plodovi imitatorske tendencije materije, koja, obdarena pamenjem, po navici ponavlja jednom primljene oblike. Skala morfologije, kojoj podlee materija, uopte uzevi ograniena je i izvesna koliina forme stalno se ponavlja na raznim spratovima ivota. Ta bia pokretljiva, osetljiva na podstreke, a ipak daleka od pravog ivota mogla su se dobiti stavljajui izvesne komplikovane koloide u rastvor kuhinjske soli. Ti koloidi su se po nekoliko dana formirali, organizovali u izvesne gustine supstance koja je podseala na nie forme faune. Kod bia tako nastalih mogao se utvrditi proces disanja, promena materije, ali hemijska analiza nije u njima otkrivala ak ni traga belanevinastih jedinjenja niti ikakvih jedinjenja ugljenika. Ipak, te primitivne forme nisu bile nita u poreenju sa bogatstvom oblika i velianstvenosti pseudofaune i flore, koja se ponekad javlja u izvesnim strogo odreenim sredinama. Te sredine su stari stanovi, prezasieni emanacijama mnogih ivota i dogaaja istroene atmosfere, bogate specifinim dodacima ljudskih matanja ruevine, bogate humusom uspomena, enji, jalove dosade. Na takvom tlu je ova vegetacija klijala brzo i kratkotrajno, ivela parazitski obilno i efemerno, izrastala kratkotrajnim generacijama, koje su se rascvetavale naglo i blistavo, da bi se odmah ugasile i uvele. Tapete u takvim stanovima moraju biti ve vrlo istroene i umorne od neprestanog putovanja po svim kadencama ritmova; nita udno to onda silaze na stranputice dalekih, rizinih matanja. Ra nametaja, njihova supstanca mora ve biti razlabavljena, degenerisana i podlona grenim iskuenjima: tada na tom bolesnom, umornom i podivljalom tlu procvetava, kao lepa ospa, fantastina skrama, arena, bujna plesan. Gospoice znaju govorio je moj otac da u starim stanovima ima soba na koje se zaboravlja. Neposeivane mesecima, venu naputene meu starim zidinama i deava se

da se uvlae u sebe, zarastaju u ciglu i, jednom zasvagda izgubljene za nae pamenje, lagano gube i svoju egzistenciju. Vrata koja vode ka njima sa nekog odmorita sporednih stepenica mogu biti tako dugo neprimeena od domaih, da urastaju, ulaze u zid, koji zatire njihov trag u fantastinom crteu pukotina i linija. Uao sam jednom govorio je moj otac rano ujutru pred kraj zime, posle mnogo meseci odsutnosti, na tako poluzaboravljeni put i bio sam zaprepaen izgledom tih soba. Iz svih pukotina u podu, iz svih opivnica i nia rasle su tanke mladice i punile sivi vazduh treperavom ipkom filigranskog lia, mreastu gustou neke tople bate, pune apata, svetlucavog njihanja, nekog lanog i blagog prolea. Oko kreveta, ispod lampe sa mnogo krakova, du ormana njihali su se bokori finog drvea, na vrhovima se rasprskavali u sjajne kronje, u vodoskoke ipkastog lia, koje je prainastim hlorofilom dopiralo ak do ofarbanog neba tavanice. U ubrzanom procesu cvetanja u tom liu je klijalo ogromno, belo i ruiasto cvee, pupilo pred oima, bujno raslo iz sredine ruiastom mekotom i prelivalo se preko ivica, gubei latice i raspadajui se u brzom precvetavanju. Bio sam srean govorio je moj otac od tog neoekivanog cvetanja, koje je ispunilo vazduh trepetavim utanjem, blagim umom, koji se kao arene konfete prosipao kroz tanke ibljiice granica. Video sam kako se iz drhtanja vazduha, iz fermentacije bogate aure izdvaja i materijalizuje to urno cvetanje, prelivanje i raspadanje fantastinih oleandera, koji su ispunili sobu retkom, lenjom vejavicom velikih rumenih grozdova cvea. Pre no to je palo vee zavrio je otac nije bilo vie ni traga od tog divnog cvetanja. Cela ta varljiva fatamorgana bila je samo mistifikacija, sluaj udne simulacije materije, koja na sebe uzima izgled ivota. Moj otac je bio udno ivahan tog dana, njegov pogled, lukav, ironian pogled, bio je prepun ivosti i veselosti. Zatim, uozbiljivi se naglo, opet bi pretresao beskrajnu skalu formi i preliva, koje uzima mnogolika materija. Fascinirale su ga granine forme, sumnjive i problematine, kao ektoplazma somnabula, pseudomaterija, kataleptina emanacija mozga, koja je u izvesnim trenucima iz spavaevih usta izrastala preko celog stola, ispunjavala celu sobu, kao leprava, retka tkanina, astralno testo, na granici tela i duha. Ko zna govorio je koliko je onih to pate, unakaenih, fragmentarnih oblika ivota, kao vetaki skucan, ekserima na brzu ruku slupan ivot ormana i stolova, raspetog drvea, tihih muenika okrutne ljudske dosetljivosti. Strane transplantacije stranog i jedno drugom mrskog drveta, skovanog u jednu nesrenu linost. Koliko je stare, mudre patnje u pajcovanim slojevima, ilama i arama naih starih, poverljivih ormana. Ko e u njima raspoznati stare, istrugane crte, osmehe, poglede uglaane da se ne mogu prepoznati.

Oevo lice, dok je to govorio, bilo se razvuklo u zamiljenu mreu bora, postalo nalik na vorove i slojeve stare daske, sa koje su sastrugane sve uspomene. Trenutak smo mislili da e otac pasti u stanje ukoenosti, koje ga je ponekad poseivalo, ali se on naglo trgnuo, doao k sebi i ovako dalje nastavio: Davna, mistina plemena su balzamovala svoje mrtve. U zidove njihovih stanova su bila umetnuta, ugraena tela, lica, u salonu je stajao otac ispunjen, utavljena pokojnica ena je bila ilim pod stolom. Znao sam jednog kapetana koji je u svojoj kajiti imao lampu-meluzinu, koju su mu malajski balzamisti napravili od njegove ubijene ljubavnice. Na glavi je imala ogromne jelenske rogove. Ta glava, razapeta meu granama rogova pod tavanicom, u tiini kajite lagano je dizala trepavice, na poluotvorenim ustima sjajila se skramica pljuvake, koja je pucala od tihog apata. Meduze, kornjae i ogromni rakovi, obeeni na gredama tavanice kao kandelabri i pauci, bez kraja i konca su u toj tiini prebirali nogama, ili i ili na mestu... Lice moga oca je odjednom dobilo brian izraz, jer su mu misli putevima ko zna kakvih asocijacija prele na nove primere: Treba li da preutim govorio je priguenim glasom da se moj brat usled duge i neizleive bolesti lagano promenio u klupe gumenih creva, da ga je moja sirota roaka danju i nou nosila u jastucima, pevuei nesrenom stvorenju beskrajne uspavanke zimskih noi? Moe li biti ita alosnije od oveka promenjenog u gumeno crevo? Kakvo razoaranje za roditelje, kakva dezorijentacija za njihova oseanja, kakvo rasvetljavanje svih nada, vezanih za mladia koji je mnogo obeavao! Pa ipak, verna ljubav jedne roake pratila ga je u toj promeni. Ah ne mogu vie, ne mogu da sluam to! jauknu Polda savijajui se na stolici. Uutkaj ga, Adela... Devojke su ustale, Adela je prila ocu i ispruenim prstom napravila pokret koji je oznaavao golicanje. Otac se zbunio, zautao i poeo, pun straha, da se povlai unazad pred Adelinim prstom koji se mrdao. Ova je stalno ila za njim, pretei mu otvoreno prstom, i korak po korak izbacivala ga iz sobe. Paulina je zevnula proteui se. Ona i Polda, naslonjene jedna na drugu ramenima, sa osmehom se pogledae u oi.

Nimrod
Ceo avgust te godine igrao sam se s malim, izvanrednim psetancetom, koje se jednog dana obrelo na podu nae kuhinje, jadno i cvilei, miriui jo na mleko i odoje, sa neformiranom okruglastom glavicom, s apicama kao u krtice rairenim u stranu i s najfinijom, mekom dlakom.

Od prvog pogleda ta mrvica ivota osvojila je celo oduevljenje, ceo entuzijazam deje due. S kakvog neba je spao tako neoekivano taj miljenik bogova, drai srcu od najlepih igraaka? I to te stare sasvim neinteresantne pralje imaju ponekad tako sjajne ideje i donose iz predgraa u sasvim rani transcendentalni jutarnji sat takvo psetance u nau kuhinju! Ah! bio sam jo na alost odsutan, neroen iz tamne utrobe sna, a ta srea se ve bila ostvarila, ve je ekala na nas, leei jadno na hladnom podu kuhinje, neocenjena od Adele i ostale eljadi. Zato me ranije nisu probudili! Tanjiri mleka na podu svedoio je o Adelinim materinskim nagonima, na alost svedoio je i o trenucima prolosti, za mene zauvek izgubljene, o slasti biti nekom pomajka, u kojoj ja nisam uestvovao. Ali preda mnom je jo leala cela budunost. Kakav beskraj iskustava, eksperimenata, otkria se otvarao sada! Zagonetka ivota, njegova najbitnija tajna svedena na tu prostiju, bliu i zabavnu formu otkrivala se tu pred nezasienom radoznalou. To je bilo neizrecivo interesantno, posedovati takvu mrvicu ivota, takav deli veite tajne, u tako zabavnom i novom obliku, koji budi beskrajnu radoznalost i potajno potovanje svojom stranou, neoekivanom transpozicijom one iste niti, koja je bila i u nama, u formu razliitu od nae, ivotinjsku. ivotinje! Cilj nezasite radoznalosti, egzemplifikacije zagonetke ivota, kao stvorene za to, da oveku pokae oveka, razlaui njegovo bogatstvo i komplikacije na hiljadu kalejdoskopskih mogunosti, svaka dovedena do neke paradoksalne granice, do neke bujnosti pune karaktera. Neoptereeno spletom egzotinih interesa, mutei ljudske odnose, otvaralo se srce puno simpatije za strane emanacije venog ivota, puno ljubavne, uvek na saradnju spremne radoznalosti, koja je bila maskiran glas samopoznanja. Psetance je bilo barunasto, toplo i sa malim srcem koje je urno udaralo. Imao je dve meke latice uiju, plaviaste, mutne oi, ruiastu njukicu, u koju se mogao staviti prst bez ikakve opasnosti, apice nene i nevine, sa dirljivom, rumenom bradavicom odostrag nad stopama prednjih nogu. Ulazio je sa njima u posudu s mlekom, prodrljiv i nestrpljiv, liui napoj ruiastim jeziiem, da bi zasitivi se, alosno podigao malu njukicu s kapljom mleka na bradi i nespretno se povukao kao iz mlene kupke. Njegov hod je bio nezgrapno teturanje postrance, ukoso u neodreenom pravcu, po liniji malo pijanoj i nesigurnoj. Dominanta njegovog raspoloenja je bila neka neodreena i principijelna alost, usamljenost i bespomonost nesposobnost da neim ispuni prazninu ivota izmeu senzacija hranjenja. To se ispoljavalo haotinou i nedoslednou pokreta, iracionalnim nastupima nostalgije sa alosnim cviljenjem i nemogunou nalaenja sebi mesta. ak i u dubinama sna, u kome je potrebu da se nasloni i pripije uz nekog morao zadovoljavati upotrebljavajui za to svoju sopstvenu osobu, savijenu u drhtavo klupe pratio ga je oseaj usamljenosti beskunitva. Ah, ivot mladi i slabi ivot, isputen iz poverljive tame, iz prijatne materinske utrobe, u

velik i stran sjajni svet, kako se gri i povlai, kako se ustee da prihvati tu predstavu, koju mu nude punu averzije i ravnodunosti! Ali lagano mali Nimrod (bio je dobio to gordo i ratniko ime) poinje da uiva u ivotu. Iskljuiva obuzetost slikom materinskog prajedinstva ustupa aru mnogosti. Svet poinje da mu stavlja zamke: nepoznati i zanosni ukus raznih jela, kvadrat jutarnjeg sunca na podu, na kome je tako dobro lei, pokreti sopstvenih udova, vlastite apice, repi, to nestano poziva na igru sa samim sobom, maenja ljudske ruke, pod kojom lagano dozreva izvesna nestanost, veselost koja raspinje telo i raa potrebu sasvim novih, naglih i rizinih pokreta sve to potkupljuje, ubeuje i hrabri da se primi, da se pomiri sa eksperimentom ivota. I jo jedno, Nimrod poinje shvatati da ono to mu se ovde daje, i pored izgleda novine u osnovi je neto to je ve bilo bilo mnogo puta beskrajno mnogo puta. Njegovo telo poznaje situacije, utiske i predmete. U osnovi ga sve to ne udi mnogo. Pred licem svake nove situacije on zaranja u svoje pamenje, u duboko pamenje tela, i pipajui trai, grozniavo i deava se da u sebi nalazi ve gotovu odgovarajuu reakciju: mudrost pokolenja skupljena u njegovoj plazmi, u njegovim nervima. Nalazi neke postupke, odluke, za koje ni sam nije znao da su ve sazrele u njemu, da su ekale na to da iskoe. Dekor njegovog mladog ivota, kuhinja sa mirisnim vedrima, sa krpama komplikovanog i uznemirujueg mirisa, sa ljapkanjem Adelinih papua, sa njenim bunim kretanjem vie ga ne plai. Navikao je da ih smatra svojim domenom, navikao se na nju i poeo razvijati prema njoj nejasan oseaj pripadnosti, otadbine. Izuzev kad bi se na njega iznenada sruio kataklizam u obliku ribanja poda ruenje prirodnih zakona, pljuskovi toplog cea koji su prali sve delove nametaja, i strano struganje Adelinih etaka. Ali opasnost prolazi, etka umirena i nepokretna lei tiho u uglu, pod koji se sui prijatno mirie na mokro drvo. Nimrod, kome su ponovo vraena njegova normalna prava i sloboda na vlastitom terenu, osea ivu elju da zubima hvata staro ebe na podu i da ga iz sve snage trza desno i levo. Pacifikacija stihija ispunjava ga neizrecivom radou. Utom staje kao ukopan: pred njim, na neka tri psea koraka, puzi crna makara, strailo koje se brzo kree na tapiima mnogobrojnih izmeanih nogu. Duboko uzbuen Nimrod klizi pogledom za kosim kursom sjajnog insekta, napeto pratei taj pljosnati, bezglavi i slepi trup, noen neverovatnom pokretljivou paujih nogu. Na taj prizor u njemu neto raste, neto dozreva, bubri, neto to sam jo ne shvata, kao neki gnev ili strah, ali je prijatan i sjedinjen s drhtajem snage, samouverenosti, agresivnosti. I on iznenada pada na prednje apice i isputa iz sebe glas, i njemu samom jo nepoznat, stran, nalik na obino cviljenje.

Izbacuje ga iz sebe jednom, i jo jednom, i jo, tankim tenorom, koji svaki as menja intenzitet svog tona. Ali on uzalud apostrofira insekta tim novim jezikom, roenim iz iznenadnog nadahnua. U kategorijama bubavabinog uma nema mesta za tu tiradu i insekat i dalje ide svojom kosom turom ka uglu sobe, sa pokretima osvetanim prastarim ritualom bubavaba. Meutim, oseaji mrnje jo nemaju trajnosti i snage u psetancetovoj dui. Novoprobuena radost ivota pretvara svaki oseaj u veselost. Nimrod jo laje, ali smisao tog lajanja se neprimetno promenio, ono je postalo svoja sopstvena parodija elei u osnovi da iskae neizrecivu lepotu te sjajne priredbe ivota, pune pikanterije, neoekivanih maraka i poenta.

Pan
U uglu izmeu zadnjih strana upa i sporednih zgrada nalazio se dvorini orsokak, najdalji, poslednji krak, zatvoren izmeu ostave i zadnjeg zida kokoinjca gluvi zaliv, iz koga dalje nije bilo izlaza. To je bio najdalji rt, Gibraltar toga dvorita, koji je oajniki udarao glavom u slepu ogradu vodoravnih dasaka, kojom se zatvarao i poslednji zid ovoga sveta. Ispod njegovih direka pokrivenih mahovinom tekao je potoi crne, smrdljive vode, koja nikad nije presuivala jedini put koji je preko granice ograde vodio u svet. Ali oaj smrdljivog orsokaka je tako dugo udarao glavom u tu prepreku dok nije olabavio jednu od vodoravnih dasaka. Mi, deaci, izvrili smo ostalo i iz leita izbili, izvukli teku dasku, obraslu mahovinom. Tako smo napravili prolom, otvorili prozor prema suncu. Stavi nogom na dasku, kao most prebaenu preko kaljuge, zatoenik dvorita se mogao u vodoravnoj poziciji provui kroz otvor, koji ga je putao u nov, otvoren i prostran svet. Tamo je bio velik, zaputeni, stari vrt. Visoke kruke, granate jabuke rasle su tu u retkim monim grupama, posute srebrnim ukanjem, uzavrelom mreom beliastih presijavanja. Bujna, smrena, nekoena trava mekim kouhom je pokrivala talasast teren. Bilo je tamo obinih, travnatih livadskih stabljika s perjastim kitama klasja; bilo je nenih filigrana divljeg peruna i argarepe; smeuranih i grubih listia niskog brljana i slepih kopriva koji su mirisali na metvicu; vlaknaste, sjajne bokvice, pokapane rom, koja je trala bokorima krupne, crvene kae. Sve to, spleteno i meko, bilo je zadojeno blagim vazduhom, zainjeno plavim vetrom i prevueno nebom. Kad smo leali na travi, bili smo prekriveni celom plavom geografijom oblaka i ploveih kontinenata, disali smo celom prostranom mapom nebesa. Od tog druenja s vazduhom lie i mladike bili su se pokrili finim dlaicama, mekim slojem paperja, grubom ekinjom kukica, kao za hvatanje i zadravanje strujanja kiseonika. Ta fina i beliasta skrama zbliavala je lie i atmosferu, davala im srebrnast, sivi sjaj vazdunih talasa, senovitih zamiljenosti izmeu dva bleska sunca. A jedna od tih biljaka, uta i puna mlenog soka u bledim

stabljiicama, naduvana vazduhom, terala je iz svojih praznih mladica jo samo vazduh, samo paperje u obliku perjastih mlenih kugala koje je vetarac rasipao, a plava tiina ih tiho upijala. Vrt je bio prostran i razgranat u nekoliko rukavaca i imao je razne sfere i klime. Na jednoj strani je bio otvoren, pun mleka nebesa i vazduha, tu je nebu prostirao najmeke, najfinije, najpaperjastije zelenilo. Ali to je vie padao u dubinu dugog rukavca i tonuo u senku izmeu stranjeg zida naputene fabrike soda-voda, izrazito je postajao sve mrkiji, nagao i nemaran, rastao je divlje i aljkavo, roguio se koprivama, jeio ikom, ugavio svakojakim korovom, da na samom kraju meu zidovima, u irokom pravougaonom kutu izgubi svaku meru i padne u ludilo. Tamo to ve nije bio vrt, nego paroksizam ludila, eksplozija besa, cinina bestidnost i razvrat. Tamo, razjaren, putajui na volju svojoj strasti, irio je prazan, podivljao kupus ika ogromne vetice, koje su u beli dan skidale svoje iroke suknje, zbacujui ih sa sebe, suknju za suknjom, dok im naduvene, utave, pocepane rite nisu poludelim komaem sahranjivale pod sobom to svadljivo pleme kopiladi. A prodrljive suknje su se nadimale i irile, rasle jedna na drugoj, gurale i pokrivale uzajamno, zajedno rastui u naduvenoj masi lisnatih ploa, sve do niske strehe upe. Tamo sam ga video jedini put u ivotu, jednog popodnevnog sata onesveenog od ege. Bio je to trenutak kad se vreme, pobesnelo i divlje, otima od dolapa dogaaja i kao skitnica begunac juri viui, napreac preko polja. Tada leto lieno kontrole raste s divljom estinom na svim takama, dvostruko, trostruko, u neko drugo, podlo vreme, u neznanu dimenziju, u ludilo. U to vreme me je spopalo ludilo lovljenja leptirova, strast gonjenja tih svetlucavih mrljica, tih lutajuih, belih pahuljica, to su se tresle u raspaljenom vazduhu u nezgrapnoj cik-cak liniji. Tada se desilo da se jedna od tih sjajnih mrljica raspala u letu na dve, zatim na tri i to drhtavo, zaslepljujue belo trotoje vodilo me je kao lutajua svetlost, kroz ludilo trnja to je gorelo u suncu. Tek na granici iaka zadrao sam se, ne smejui da zaronim u to gluvo zabaeno mesto. Tada sam ga iznenada ugledao. Zagnjuren do pazuha u iak, uao je preda mnom. Video sam njegova iroka plea u prljavoj koulji i aljkavi komadi kaputa. Pritajen, kao da se sprema za skok, sedeo je tako kao da mu je plea pritiskivao veliki teret. Njegovo telo je disalo od napregnutosti, a sa bakarnog lica koje je sijalo na suncu lio se znoj. Nepokretan, izgledao je kao da teko radi, kao da se bez pokreta bori s nekim ogromnim bremenom. Stajao sam prikovan njegovim pogledom koji me je drao kao klete.

Bilo je to lice skitnice ili pijanice. Guva prljavih vlasi vitlala se nad elom visokim i ispupenim kao kamen koji je voda izglaala. Ali elo je bilo isprepletano dubokim brazdama, ko zna da li se bol ili jara sunca, ili natoveanski napor tako uvrteo u to lice i toliko zategnuo crte da je izgledalo kao da e pui. Crne oi su se upile u mene sa napetou najveeg oaja ili bola. Te oi su gledale, videle su me i uopte me nisu videle. Bile su to kugle koje su se rasprskavale, napete najviim uzbuenjem bola ili divljim blaenstvom nadahnua. I iznenada iz tih crta, nategnutih do kidanja, odvojila se neka strana, bolom slomljena grimasa i ta grimasa je rasla, preuzimala u sebe ono ludilo i nadahnue, nadimala se njim, odvajala sve vie, dok se nije otrgla nekim urlajuim promuklim kaljem smeha. Do dna potresen video sam kako se, grmei smehom iz monih grudi, lagano podigao iz ueeg stava i pognut kao gorila, s rukama u ritama pantalona koje su visile, pobegao, gazei kroz utave ploice ika, u velikim skokovima Pan bez flaute koji se preplaen povlai u svoje rodne ikare.

Gospodin Karol
Subotom po podne moj ujak Karol, beli udovac, upuivao bi se peke u letovalite, sat puta udaljeno od grada, k eni i deci, koji su tamo provodili odmor. Od enina odlaska njegov stan nije bio spreman, niti krevet ikada zastiran. Gospodin Karol je dolazio kui kasno u no, izmuen, opustoen od nonih pijanki, po kojima su ga vukli ti vreli i prazni dani. Izguvana, hladna, divlje razbacana postelja, bila je za njega tada kao neko prijatno pristanite, ostrvo spasenja, na koje je padao sa ostatkom snage kao brodolomac, koga je uzburkano more danima i noima bacalo ovamo onamo. Pipajui u mraku, padao je negde u bele oblake, povesma i gomile hladnog perja i spavao tako u nepoznatom pravcu, unatrake, s glavom nadole, zabijen temenom u meku sr postelje, kao da je hteo da u snu povrati, proputuje kroz te mone masivne perine koje su rasle kao no. Borio se u snu sa tom posteljom, kao pliva s vodom, gnjeio je i mesio telom, kao ogromne nave testa, u koju je tonuo i budio se u sivo jutro zadihan, obliven znojem, izbaen na obalu te gomile posteljine, koju nije mogao da savlada u tekom nonom rvanju. Tako napola izbaen iz ponora sna, visio je trenutak bez svesti na ivici noi, hvatajui prsima vazduh, a posteljina je rasla oko njega, nadimala se iskisavala ponovo ga obavijala gomilom tekog, beliastog testa. Tako je spavao do kasnog popodneva dok su se jastuci rasporeivali u veliku, belu pljosnatu ravnicu, po kojoj je putovao njegov umireni san. Tim belim drumovima lagano se vraao k svesti, danu, javi i najzad otvarao oi, kao usnuli putnik, kad se voz zaustavlja na stanici. U sobi je vladao ustajali polumrak sa talogom mnogih dana samoe i tiine. Samo je prozor kipeo od jutarnjeg roja muva i zavese su jarko buktale. Gospodin Karol je

zevanjem izbacivao iz sebe, iz dubine telesnih jama, ostatke jueranjeg dana. To zevanje ga je hvatalo tako grevito kao da je htelo da ga preobrati u nita. Tako je izbacivao iz sebe taj pesak, taj teret nesvarene ostatke jueranjeg dana. Olakavi sebi na taj nain, i slobodniji, unosio je u belenicu izdatke, raunao, obraunavao i matao. Zatim bi dugo leao nepokretan, sa staklenim oima, koje su imale boju vode i bile izbuljene i vlane. U vodnjikavom polumraku sobe, osvetljenom odsjajem vrelog dana iza zavesa, u njegovim oima su se kao u malim ogledalcima ogledali svi sjajni predmeti: bele mrlje sunca u pukotinama prozora, zlatni pravougaonik zavesa, i ponavljali, kao kaplja vode, cela soba sa tiinom divana i praznih stolica. Za to vreme je dan iza zavese sve vatrenije umeo zujanjem muva pobesnelih od sunca. Prozor nije mogao da primi taj beli poar i zavese su malaksavale od jasnih talasanja. Tada bi se izvlaio iz postelje i sedeo jo neko vreme stenjui nesvesno. Njegovo telo od trideset i nekoliko godina poinjalo je naginjati ka gojaznosti. U tom organizmu, u kome su rasle naslage masti, izmuenom polnim preteranostima, ali jo uvek punom bujnih sokova, izgledalo je kao da sada lagano u toj tiini dozreva njegova budua sudbina. Dok je tako sedeo u besmislenoj vegetativnoj ukoenosti, sav pretvoren u kruenje, u disanje, u duboko pulsiranje sokova, u dnu njegovog tela, znojavog i pokrivenog maljama na raznim mestima, rasla je neka nevidljiva, neformulisana budunost, kao strana izraslina, koja se fantastino irila do nepoznate dimenzije. Nije se je plaio, jer je oseao svoju istovetnost s tim nevidljivim i ogromnim to je imalo da doe, i rastao je zajedno sa njim bez protivljenja, u udnoj slozi, ukoen spokojnim uasom, prepoznavajui budueg sebe u tim ogromnim cvetovima, u tim fantastinim naslagama koje su dozrevale pred njegovim unutranjim okom. Jedno njegovo oko bi tada malo okrenulo unutra, kao da je odlazilo u neku drugu dimenziju. Zatim bi se iz tih besmislenih omama, iz tih prokletih daljina ponovo vraao k sebi i sadanjem trenutku, video je svoje noge na ilimu, debele i nene kao kod ene i lagano bi vadio zlatna dugmeta iz maneta koulje za dan. Zatim je odlazio u kuhinju i tamo u hladovitom uglu nalazio vedro s vodom, krui tihog, opreznog ogledala, koje je na njega tamo ekalo jedino ivo i svesno bie u tom pustom stanu. Sipao bi u umivaonik vodu i koom probao njenu mlaku i ustajalu, sladunjavu mokrinu. Dugo i briljivo se oblaio, ne urei se i pravei odmore izmeu pojedinih manipulacija. Taj stan pust i zaputen, nije ga poznavao, taj nametaj i zidovi pratili su ga nemom kritikom. Oseao se, ulazei u njihovu tiinu, kao uljez u tom podvodnom, potopljenom kraljevstvu, u kome je teklo drugo, posebno vreme.

Otvarajui sopstvene fioke, imao je oseaj da je lopov i nehotice je iao na prstima, bojei se da ne probudi buan i suvian odjek, koji je nestrpljivo ekao najlaki povod pa da eksplodira. A kad bi najzad, idui od ormana do ormana, naao komad po komad sve to mu je trebalo i zavravao oblaenje izmeu tog nametaja, koji ga je utke trpeo, sa odsutnim licem, i najzad bio gotov, stojei pred odlazak sa eirom u ruci, oseao se zbunjen, to i u poslednjem trenutku nije mogao nai re koja bi prekinula to neprijateljsko utanje, i odlazio bi prema vratima postien, lagano, sputene glave dok bi se za to vreme na suprotnu stranu udaljavao bez urbe u dubinu ogledala neko zauvek okrenut leima kroz pustu amfiladu soba, koje nisu postojale.

Cimetaste prodavnice
U periodu najkraih, sanjivih, zimskih dana, opervaen s obe strane, od jutra i od veeri, krznenim ivicama sumraka, dok se grad razgranavao sve dublje u lavirinte zimskih noi s mukom dozivan od kratkog osvita k svesti na povratak moj otac je ve bio izgubljen, prodat, zaklet drugoj sferi. Njegovo lice i glava ve su bili bujno i divlje zarasli u sedu kosu, koja je nepravilno trala upercima, ekinjama, dugim etkicama, koje su izbijale iz bradavica, iz obrva, iz nozdrva to je celoj njegovoj fizionomiji davalo izgled stare naroguene lisice. Njegov njuh i sluh su se neizmerno zaotravali i po njegovoj utljivoj igri i napetom licu videlo se da je preko ula u stalnom kontaktu sa nevidljivim svetom tamnih zakutaka, mijih rupa, tronih praznih prostora ispod poda i odakih kanala. Svi unji, nona pucketanja, tajni kripav ivot poda imali su u njemu nepogreivog i opreznog posmatraa, pijuna i zaverenika. To ga je u tolikoj meri apsorbovalo da je potpuno uranjao u tu za nas nedostupnu sferu, o kojoj nije pokuavao da nas obavetava. esto je morao da pucka prstima i da se tiho smeje za sebe kad bi ti ispadi nevidljive sfere postajali i suvie apsurdni; tada bi se oima sporazumevao sa naom makom, koja je, takoe posveena u taj svet, podizala svoje cinino, hladno, pegavo lice, mirkajui od dosade i ravnodunosti kosim pukotinama oiju. Deavalo se za vreme ruka da je usred jela iznenada ostavljao no i viljuku i sa servijetom zavezanom pod grlom dizao se majim pokretom, na vrhovima prstiju se prikradao vratima susedne prazne sobe i sa najveom opreznou zavirivao kroz kljuaonicu. Zatim bi se vraao stolu, postien, sa zabrinutim osmehom, uz gunanje i nejasna mrmljanja, koja su se odnosila na unutranji monolog, u koji se bio udubio.

Da bismo ga malo razonodili i odvojili od bolesnih istraivanja, majka ga je odvlaila u veernje etnje, u koje je iao utke, bez otpora, ali i bez oduevljenja, rasejan i odsutan duhom. Jednom smo ak otili i u pozorite. Opet smo se obreli u toj velikoj, ravo osvetljenoj i prljavoj sali, punoj sanjivog ljudskog agora i haotinog nereda. Ali kada smo se probili kroz ljudsku guvu, pred nas je izronila ogromna bledoplava zavesa, kao nebo nekog drugog firmamenta. Velike, naslikane ruiaste maske, naduvenih obraza, gnjurile su se u ogromnom platnenom prostranstvu. To vetako nebo irilo se i teklo uzdu i popreko, nadolazei ogromnim dahom patosa i velikih gestova, atmosferom tog vetakog i punog sjaja sveta, koji se tamo gradio, na hunim skelama scene. Drhtanje koje je teklo preko velikog lica toga neba, dah ogromnog platna, od koga su rasle i oivljavale maske, odavao je iluzornost toga firmamenta, izazivao to drhtanje stvarnosti, koje u metafizikim trenucima oseamo kao treperenje tajne. Maske su treptale crvenim obrvama, obojene usne su neto bezglasno aputale i ja sam znao da e doi trenutak kada e napetost tajne dostii zenit i tada e nebo zavese zaista pui, podii se i pokazati stvari neuvene i zaslepljujue. Ali mi nije bilo dato da doekam taj trenutak, jer je otac u meuvremenu poeo davati izvesne znake uznemirenosti, poeo je da se hvata za depove i najzad je izjavio da je zaboravio novanik s novcem i vanim dokumentima. Posle kratkog savetovanja sa majkom, u kome je Adelino potenje bilo podvrgnuto urnoj, optoj oceni, predloeno mi je da krenem kui i potraim novanik. Po majinom miljenju do poetka predstave je bilo jo mnogo vremena i sa mojom hitrou mogao sam se jo na vreme vratiti. Izaao sam u zimsku no, arenu od nebeske iluminacije. Bila je to jedna od onih svetlih noi, u kojima je zvezdani svod tako prostran i razgranat, kao da se raspao i podelio na lavirint posebnih nebesa, dovoljnih da snabdeju ceo mesec zimskih noi i svojim srebrnim i arenim zvonima pokriju sve njihove none pojave, doivljaje, avanture i karnevale. Neoprostiva je lakomislenost po takvoj noi slati mladog deaka u vanoj i hitnoj misiji, jer se u njenom polusvetlu umnoavaju, prepliu i jedna sa drugom izmenjuju ulice. Otvaraju se u dubini grada, da tako kaem, dvostruke ulice, ulice dvojnici; ulice lane i varljive. Oparana i zavedena mata stvara varljive planove grada, tobo odavno znane i poznate, u kojima te ulice imaju svoje mesto i ime, a no u svojoj neiscrpnoj plodnosti nema nita bolje da radi nego da prua sve novije i novije nestvarne konfiguracije. Ta kuanja zimske noi poinju obino nevino od elje da se skrati put, da se krene neobinim ili brim prelazom. Javljaju se privlane kombinacije da se vijugavi put presee nekom nepoznatom poprenom ulicom. Ali ovoga puta je bilo poelo drukije. Preavi nekoliko koraka, primetio sam da sam bez kaputa. Hteo sam da se vratim, ali mi se posle jednog trenutka to uinilo kao nepotreban gubitak vremena, jer no uopte nije

bila hladna, naprotiv proarana ilama udne toplote, dahom nekog lanog prolea. Sneg se bio zgrio u bele jaganjce, u nevino i slatko runo, koje je mirisalo na ljubiice. Na takve iste jaganjce bilo se raspustilo i nebo, meu kojima se mesec delio na dva i tri dela, pokazujui u tom umnoavanju sve faze i poloaje. Nebo je toga dana ogoljavalo svoju konstrukciju kao u mnogim anatomskim preparatima, pokazujui spirale i slojeve svetla, preseke bledozelenih stena noi, plazmu prostranstva, tkivo nonih matanja. U takvu no nije mogue ii ni Podvalem, niti ijednom drugom tamnom ulicom, koje su nalije, u neku ruku postave etiri linije trga, i ne setiti se da u to kasno vreme bivaju ponekad jo otvorene neke od ovih neobinih i toliko privlanih prodavnica, na koje se zaboravlja u obine dane. Zovem ih cimetastim prodavnicama zbog rezbarija tamne boje kojima su postavljene. Te prave plemenite trgovine, otvorene do pozne noi, uvek su bile predmet mojih vrelih matanja. Njihove slabo osvetljene, tamne i sveane unutranjosti mirisale su dubokim mirisom boja, lakova, aromom dalekih zemalja i retkih materijala. Mogao si tamo nai bengalske vatre, arobne kutije, marke davno propalih zemalja, kineske sliice za preslikavanje, indigo, kalofonijum iz Malabara, jaja egzotinih insekata, papagaja, tukana, ive salamandre i adaje, koren Mandragore, nirnberke mehanizme, homunkuluse u saksijama, mikroskope i doglede, a pre svega retke i neobine knjige, stare folijante pune udnih crtea i zaprepaujuih pria. Pamtim te stare trgovce pune dostojanstva, koji su sluili klijenta sputenih oiju, u diskretnom utanju, i bili puni mudrosti i razumevanja za njihove najtajnije elje. Ali, pre svega, tamo je bila jedna knjiara u kojoj sam jednom razgledao retke i zabranjene knjige, publikacije tajnih klubova, koje su skidale veo sa munih i opojnih tajni. Tako retko mi se pruala prilika da obilazim te trgovine a sem toga, sa malom, ali dovoljnom sumom novca u depu. Nije se mogla propustiti ta prilika i pored vanosti misije poverene naoj brizi. Po mom raunu trebalo je krenuti bonom ulicom, proi dve ili tri poprene, da bi se stiglo u ulicu nonih radnji. To me je udaljavalo od cilja, ali se zakanjenje moglo nadoknaditi, vraajui se putem preko Solnih upa. elja da posetim cimetaste prodavnice dala mi je krila, skrenuo sam u poznatu mi ulicu i vie sam leteo nego iao, pazei da ne pogreim put. Tako sam ve bio preao treu ili etvrtu poprenu ulicu, a eljena ulica se nikako nije pojavljivala. Povrh svega, ak ni konfiguracija ulica nije odgovarala oekivanoj slici. Od radnji ni traga. Iao sam ulicom u kojoj kue nigde nisu imale ulaznu kapiju nego samo dobro zatvorene prozore, slepe od meseevog sjaja. S druge strane tih kua mora da se prua prava ulica, iz koje se moe ui u te kue mislio sam u sebi. Uznemireno sam ubrzavao korak, mirei se u sebi s tim

da neu moi posetiti radnje. Samo da to pre odavde izaem u poznate delove grada. Pribliavao sam se kraju ulice, pun nespokojstva, gde e me izvesti. Iziao sam na irok, vrlo dug i prav drum sa retkim kuama. Odmah me je zapahnuo dah irokog prostranstva, kraj druma ili u dubini vrtova stajale su arolike vile, ukraene bogatake zgrade. U razmacima izmeu njih videli su se parkovi i zidovi vrtova. Slika je izdaleka podseala na Linjansku ulicu u njenim donjim i retko poseivanim delovima. Meseeva svetlost, rasturena u hiljade jaganjaca, u srebrnim ljuskama po nebu, bila je bleda i svetla kao po danu samo su se parkovi i vrtovi crneli u tom srebrnom predelu. Zagledavi paljivo u jednu zgradu, uverio sam se da imam pred sobom stranju i nikada vienu stranu gimnazijske zgrade. Upravo sam prilazio kapiji, koja je na moje uenje bila otvorena, trem je bio osvetljen. Uao sam i naao se na crvenom ilimu hodnika. Nadao sam se da u se neprimeen prokrasti kroz zgradu i izai na prednju kapiju, u velikoj meri skraujui sebi put. Setio sam se da tako kasno mora da se u sobi Arendta odrava neko od neobaveznih predavanja koja on dri kasno u no, a na koja smo se skupljali zimi, izgarajui od plemenitog oduevljenja za vebanje crtanja kojim nas je nadahnuo taj sjajni nastavnik. Mala gomilica vrednih skoro je nestajala u velikoj tamnoj sali na ijim su zidovima rasle i lomile se senke naih glava, koje su bacale dve male svee to su gorele u grliima boca. Istinu govorei, nismo mnogo crtali za vreme tih asova, a ni profesor nije postavljao suvie stroge zahteve. Neki su donosili od kue jastuke i legali po klupama da malo prodremaju. Samo su najvredniji crtali kraj same svee, u zlatnom krugu njenog sjaja. Obino smo dugo ekali na profesorov dolazak, dosaujui se sanjivim razgovorima. Najzad su se otvarala vrata njegove sobe i on je ulazio mali, s lepom bradom, pun ezoterinih osmeha, diskretnih preutkivanja i mirisa tajanstvenosti. Brzo je zatvarao za sobom vrata kabineta, kroz koja se u trenutku otvaranja iza njega tiskala gomila gipsanih senki, klasinih fragmenata, bolnih Niobida, Danaida i Tantalida, ceo tuni i jalovi Olimp, koji je ve godinama venuo u tom gipsanom muzeju. Sumrak te sobe je bio mutan i po danu i sanjivo se prelivao od gipsanih matanja, praznih pogleda, bledih ovala i zamiljenosti koje su odlazile u nitavilo. esto smo voleli da prislukujemo pod vratima tiinu, punu uzdaha i apata toga kra to se krunio u pauini, toga sumraka bogova to se raspadao u dosadi i monotoniji. Profesor se sveano ekao, pun dostojanstvenosti, du praznih klupa, u kojima smo mi razbacani u malim grupama crtali neto u sivom odsjaju zimske noi. Bilo je tiho i sanjivo. Ponegde su se moje kolege nametale za spavanje. Svee su se lagano gasile u bocama. Profesor se zadubljivao u duboku vitrinu, punu starih folijanata, staromodnih ilustracija, gravira i knjiga. Sa tajanstvenim gestovima nam je pokazivao stare litografije veernjih pejzaa, none gustie, aleje zimskih parkova, koje su se crnele na belim putevima meseine.

U sanjivim razgovorima nam je neprimetno prolazilo vreme jurei neravnomerno, kao da je pravilo nekakve vorove u prolaenju sati, gutajui ponekad prazne intervale trajanja. Neprimetno, bez prelaska, nalazili smo nau gomilu ve na povratnom putu na stazi palira beloj od snega, oivienoj crnim, suvim gustiom bunja. Ili smo du te maljave ivice mraka, eui se o medvea krzna bunja, koje je pucketalo pod naim nogama, kroz svetlu zimsku no bez meseca, u mleni, lani dan, kasno posle ponoi. Razbacana belina toga svetla, koja se cedila iz snega, iz bledog vazduha, iz mlenih prostranstava, bila je kao siva hartija gravire, na kojoj su se dubokim crnilom ukrtale crtice i crtei gustog bunja. No je sada kasno posle ponoi ponavljala te serije nokturna nonih gravira profesora Arendta, nastavljala njegovu fantaziju. U tom crnom estaru parka, u maljavom runu bunja, u masi lomljivih granica ponegde su se nalazila udubljenja, gnezda najdubljeg mekog mraka, puna nereda, tajnih gestova, nepovezanog razgovora znacima. U tim gnezdima je bilo prijatno i toplo. Sedali smo tamo na mlak, mek sneg u naim dlakavim kaputima, jedui lenike kojih je bila puna ta leskova esta te prolene zime. Kroz bunje su se utke provlaile kune, lasice i ihnevmoni, krznaste zverice na niskim nogama koje stalno njukaju i ije krzno smrdi. Sumnjali smo da je meu njima bilo i primeraka kolskog prirodnjakog kabineta, koji su, iako bez utrobe i olinjali, ove bele noi oseali u svojoj praznoj utrobi glas starog instinkta, glas parenja, i vraali se u matinjak u kratki, varljivi ivot. Ali fosforescencija prolenog snega je postajala sve mutnija i gasila se, dolazila je crna i gusta tama pred osvitom. Neki od nas bi zaspali u toplom snegu, drugi su u bunju pipanjem pokuavali da nau vrata svojih kua, pipajui su ulazili u tamne unutranjosti, u san roditelja i brae, u dalji tok hrkanja, koje su sustizali na svojim zakasnelim putevima. Te none seanse su bile za mene pune tajanstvene ari, ni sada nisam mogao da propustim priliku da za trenutak ne zavirim u salu za crtanje, donosei odluku da neu dozvoliti da se tamo zadrim due od jednog trenutka. Ali penjui se sporednim kedrovim stepenicama, punim zvunog odjeka, shvatio sam da se nalazim u tuem, nikada vienom delu zgrade. Ni najlaki uanj nije tu prekidao sveanu tiinu. Hodnici su u tom krilu bili prostraniji, zastrti plianim ilimom i puni elegancije. Proavi kroz jedno takvo krilo, naao sam se u jo veem hodniku, ukraenom raskoi dvorca. Jedan njegov zid je irokim staklenim arkadama vodio u unutranjost stana. Odmah pred oima poinjala je duga anfilada soba, koje su se pruale u dubinu i bile nametene sa zaslepljujuom raskoi. Kroz palir svilenih tapeta, pozlaenih ogledala, skupocenog nametaja i kristalnih paukova pogled je leteo u meku sr tih raskonih unutranjosti, punih arenog kovitlanja i treperavih arabesaka, isprepletanih girlanda i zapupelih cvetova. Duboka tiina tih praznih salona bila je puna tajnih pogleda, koje su ogledala predavala jedno drugom, i panike arabesaka, koje su visoko u frizovima jurile du zidova i gubile se u gipsanim ukrasima belih tavanica.

Sa divljenjem i potovanjem stajao sam pred tom raskoi, poinjao sam verovati da me je moja nona eskapada neoekivano dovela u direktorovo krilo, pred njegov privatan stan. Stajao sam prikovan radoznalou, uznemirena srca, spreman da pobegnem na najmanji uanj. Kako bih mogao, uhvaen, opravdati to moje nono pijuniranje, moje drsko njukanje? U jednoj od dubokih somotskih fotelja mogla je, tiha i neprimeena, sedeti direktorova erica i iznenada podii pogled sa knjige na mene crne, sibilske, spokojne oi, iji pogled niko od nas nije umeo da izdri. Ali povui se sa pola puta, ne izvrivi preduzeti plan, smatrao bih za kukaviluk. Uostalom, unaokolo u odajama punim raskoi, osvetljenim priguenim svetlom neodreenog vremena, vladala je duboka tiina. Kroz arkade hodnika video sam na drugom kraju velikog salona velika, staklena vrata koja su vodila na terasu. Unaokolo je bilo tako tiho da sam postao hrabriji. Nije mi izgledalo da bi bilo vezano sa suvie velikim rizikom sii nekoliko stepenica to su vodile do nivoa sale, u nekoliko skokova pretrati preko velikog skupocenog ilima i nai se na terasi sa koje sam se bez muke mogao spustiti u dobro mi poznatu ulicu. Uinio sam tako. Stupivi na parket salona pod velike palme, koje su se iz vaza uzdizale ak do arabesaka tavanice, primetio sam da se zapravo ve nalazim na neutralnom terenu, jer salon uopte nije imao prednjeg zida. Bila je to neka vrsta velike loe koja je sa nekoliko stepenica bila povezana sa gradskim trgom. To je bio kao neki rukavac trga i neke stvari su ve stajale na ploniku. Strao sam sa nekoliko kamenih stepenica i ponovo sam se naao na ulici. Konstelacije su ve bile okomito nad glavom, sve zvezde su prele na drugu stranu, ali mesec, utonuo u perine oblaaka koje je osvetljavao svojom nevidljivou, izgledao je kao da nad sobom jo ima beskrajan put i, utonuo u svoje komplikovane nebeske poslove, nije mislio na zoru. Na ulici se crnelo nekoliko fijakera istroenih od vonje i kloparavih kao bogalji, dremljivi morski rakovi ili bubavabe. Koija se nae sa visokog sedita. Imao je sitno, crveno i dobroduno lice. "Hoemo li, gospodiiu?" zapitao je. Kola zadrhtae svim zglobovima u pregibima svoga mnogolanog tela i krenue na lakim obruima. Ali ko se takve noi poverava udima neuraunljivog fijakeriste? Kroz kloparanje paoka, lupu koa i krov nisam mogao da se sporazumem sa njim o cilju svoga puta. Na sve je nemarno i popustljivo odmahivao glavom i pevuio za sebe vozei okolnim putem u grad. Pred jednom krmom stajala je grupa fijakerista prijateljski mu maui rukama. Odgovorio im je neto radosno, posle ega mi je, ne zadravajui kola, bacio kajase na kolena, siao sa svog sedita i prikljuio se gomili kolega. Konj, stari mudri fijakerski konj se letimino osvrnuo i odjurio dalje ravnomernim fijakerskim kasom. Zapravo, taj konj je budio poverenje izgledao je pametniji od koijaa. Ali ja nisam umeo da koijaim trebalo je predati se njegovoj volji. Uli smo u jednu ulicu predgraa koja je sa obe strane imala vrtove. Ti vrtovi su lagano prelazili, to smo dalje ili, u parkove sa velikim drveem a ovi u ume.

Nikada neu zaboraviti tu sjajnu vonju po najsvetlijoj zimskoj noi. arena nebeska mapa se pretvarala u beskrajnu, ogromnu poluloptu, na kojoj su se dizala fantastina kopna, okeani i mora iarana linijama zvezdanih virova i tokova, sjajnim linijama nebeske geografije. Vazduh je postao lak za disanje kao srebrna gaza. Mirisale su ljubiice. Ispod snega, vunenog kao beli astragan, pomaljali su se drhtavi ljutii, sa iskrom meseevog svetla u finoj aici. Cela uma je izgledala kao da je osvetljena hiljadama svetala, zvezdama, koje je obilno ronio decembarski firmament. Vazduh je disao nekim tajnim proleem, neiskazivom istoom snega i ljubiica. Izili smo na brdovit teren. Linije uzviica, dlakave golim ibljikama drvea, dizale su se u nebo kao blagi uzdasi. Na tim srenim padinama ugledao sam itave grupe putnika, koji su po mahovini i travi skupljali opale i od snega mokre zvezde. Put je postao strm, konj se klizao i s mukom vukao kola, koja su drhtala svim pregibima. Bio sam srean. Moje grudi su udisale to blago prolee vazduha, sveinu zvezda i snega. Pred konjskim prsima se skupljao bedem bele snene pene, sve vii i vii. Konj se s mukom probijao kroz njegovu istu i sveu masu. Najzad je stao. Izaao sam iz fijakera. Disao je teko, sputene glave. Pritisnuo sam njegovu glavu na svoje grudi, u njegovim velikim crnim oima su sijale suze. Tada sam na njegovom trbuhu ugledao okruglu crnu ranu. "Zato mi nisi rekao?" apnuo sam sa suzama. "Dragi moj, to zbog tebe", rekao je i postao vrlo mali, kao drveni konji. Ostavio sam ga. Oseao sam se udnovato lak i srean. Razmiljao sam, da li da ekam na mali lokalni voz, koji je tuda silazio, ili da se peke vratim u grad. Poeo sam silaziti strmom serpentinom kroz umu, u poetku sam iao lakim, elastinim korakom, a zatim dobijajui u brzini preao sam u ravnomerni srean trk, koji se odmah promenio u vonju na smukama. Mogao sam kako sam hteo regulisati brzinu, upravljati vonjom uz pomo lakih okretaja tela. U blizini grada sam usporio taj trijumfalni trk, menjajui ga u pristojan etaki korak. Mesec je jo uvek stajao visoko. Preobraavanja neba, metamorfoze njegovih mnogostrukih svodova u konfiguracije sve vee umetnike lepote nisu imali kraja. Kao srebrni astrolabijum nebo je te noi otvaralo arobni mehanizam unutranjosti i u beskrajnim evolucijama pokazivalo zlaanu matematiku svojih tokova i zubaca. Na trgu sam sretao ljude koji su etali. Svi oparani prizorom te noi, imali su lica zabaena i srebrna od maije neba. Briga za novanik me je sasvim napustila. Otac, utonuo u svoje osobenjatvo, sigurno je ve bio zaboravio na gubitak, o majci nisam mislio. Takve noi, jedine u godini, dolaze srene misli, nadahnua, proroanski dodir prsta boijeg. Pun ideja i inspiracija, hteo sam da poem kui kad mi put prepreie drugovi sa knjigama pod pazuhom. Suvie rano su poli u kolu, probueni svetlou te noi koja nije htela da se svri. U gomili smo poli u etnju strmom ulicom iz koje je dopirao miris ljubiica, nesigurni da li se to jo maija noi srebri na snegu, ili je ve poinjao osvit...

Krokodilska ulica
Moj otac je u donjoj fioci svog dubokog pisaeg stola uvao stari i lepi plan naeg grada. Bio je to itav tom pergamentskih listova in folio koji su, prvobitno spojeni komadiima platna, inili ogromnu zidnu mapu u obliku panorame iz ptije perspektive. Obeena na zidu, zauzimala je prostor skoro cele sobe i otvarala daleki vidik na celu dolinu Tismjenjice, koja se talasavo vijugala kao bledozlatna traka, na celo pojezerje iroko razlivenih movara i ribnjaka, na naborano podgorje, koje se prualo na jug, najpre retko, zatim sve mnogobrojnijim lancima, ahovskom tablom okruglastih brda, sve manjih i sve bleih, to su se vie udaljavali prema zlatastoj i dimljivoj magli horizonta. Iz te uvele daljine periferije izranjao je grad i rastao prema gledaocu, najpre u jo nediferenciranim kompleksima, u zbijenim blokovima i masama domova, ispresecanim dubokim jarugama ulica, da bi se jo blie izdvojio u pojedine zgrade, crtane sa otrom izrazitou prizora posmatranih kroz dogled. Na tim bliim planovima graver je izvukao ceo zapleteni i raznoliki haos ulica i orsokaka, otru izrazitost opivnica, arhitrava, arhivolta i pilistara, sjajnih u kasnom i tamnom zlatu tmurnog popodneva, koje sve prelome i nie potapa u duboku sepiju senke. Komae i prizme te senke usecali su se kao komae saa meda u klance ulica, potapali u svojoj toploj, sonoj masi ovde celu polovinu ulice, tamo otvor meu kuama, dramatizovali su i orkestrirali mranom romantikom senki tu raznoliku arhitektonsku polifoniju. Na tom planu, izraenom u baroknom stilu prospekata, okolina Krokodilske ulice svetlela se belom prazninom, kojom se na geografskim kartama obino oznaavaju krajevi oko polova, predeli neispitani i nesigurne egzistencije. Samo su linije nekoliko ulica bile tamo ucrtane crnim potezima i snabdevene imenima ispisanim prostim, neukraenim rukopisima, za razliku od plemenite antikve ostalih natpisa. Oevidno da se kartograf protivio da prizna da taj rejon pripada gradu i to izrazito tim posebnim i prezrivim postupkom. Da bi se shvatila ta rezerva, moramo ve sada obratiti panju na dvosmisleni i sumnjivi karakter toga rejona, koji se toliko razlikovao od osnovnog tona celoga grada. Bio je to industrijsko-trgovaki distrikt sa jasno istaknutim karakterom trezvene korisnosti. Duh vremena, mehanizam ekonomike, nisu potedeli ni na grad i pustili su korenje na komadiu njegove periferije, gde se bio razvio u parazitski rejon. Dok je u starom gradu jo vladala nona, skrivena trgovina, puna sveane ceremonijalnosti, u tom novom delu grada odmah su se razvile savremene, trezvene forme komercijalizma. Pseudoamerikanizam, nakalemljen na staro, istroeno tle grada, iikljao je ovde bujnom, ali praznom i bezbojnom vegetacijom jevtine, loe pretencioznosti. Tamo su se videle jevtine, loe zidane zgrade sa karikaturalnim proeljima, oblepljene udovinim ukrasima od ispucalog gipsa. Stare, iskrivljene prigradske kuice brzo su dobile slupane portale koji su, tek kad bismo ih malo izblie pogledali, bivali demaskirani kao bedne imitacije velegradskih ureaja. Oteena, mutna i

prljava okna, koja su u talasavim refleksima lomila tamne odraze ulice, nerendisano drvo portala, siva atmosfera tih jalovih unutranjosti, pokrivenih pauinom i kuinama praine na visokim policama i du oderanih zidova koji su se ruili, udarali su tu na duanima peat divljeg Klondajka. Tako su se reale jedna za drugom radionice krojaa, konfekcije, skladita porculana, drogerije, berbernice. Njihova siva, velika okna izloga nosila su kose ili polukrune natpise od pozlaenih plastinih slova CONFISERIE, MANUCURE, KING OF ENGLAND. Starosedeoci grada drali su se podalje od toga kraja, naseljenog oloem, prostim narodom, kreaturama bez karaktera, bez gustine, pravim moralnim nitarijama, tom jevtinom varijantom oveka koja se raa u takvim efemernim sredinama. Ali u danima pada, u asovima niskog iskuenja deavalo se da ovaj ili onaj stanovnik grada polusluajno zaluta u taj sumnjivi deo grada. Ni najbolji nisu ponekad bili slobodni od iskuenja dobrovoljne degradacije, nivelisanja granica i hijerarhije, kupanja u tom plitkom blatu zajednice, lake intimnosti, prljavog meanja. Taj deo grada je bio eldorado takvih moralnih dezertera, takvih begunaca ispod zastave linog dostojanstva. Sve je tamo izgledalo podozrivo i dvosmisleno, sve je pozivalo tajnim znakom, ciniki artikulisanim gestom, jasnim migom na neiste nade, sve je oslobaalo od okova nisku prirodu. Malo ko je, ako nije bio unapred upoznat, primeivao udnu osobenost tog dela grada: nedostatak boja, kao da u tom jevtinom i u urbi izraslom gradu nije bilo mogue dopustiti sebi luksuz boja. Sve je tamo bilo sivo na jednobojnim fotografijama, kao u ilustrovanim prospektima. Ta slinost je prelazila granice obine metafore, jer ponekad, skitajui tim delom grada, zaista se imao utisak da se prelistava neki prospekt, dosadne rubrike komercijalnih oglasa, meu koje su se ugnezdile parazitske, sumnjive anonse, tugaljive beleke, sumnjive ilustracije; i ta skitanja su bila isto tako jalova i bez rezultata kao i uzbuivanja fantazije, gonjene preko stranica i stubaca pornografske tampe. Ulazilo se nekom krojau da bi se poruilo odelo odelo jevtine elegancije, tako karakteristine za taj deo grada. Lokal je bio velik i pust, vrlo visok i bezbojan. Ogromne mnogospratne police diu se jedna nad drugom u neodreenu visinu te hale. Spratovi praznih polica odvode pogled uvis ak do tavanice koja moe biti nebo ravo, bezbojno, oderano nebo tog dela grada. Meutim, dalji magacini, to se vide kroz otvorena vrata, sve do tavanice ispunjeni su kutijama i kartonima, koji se uzdiu u ogromnoj kartoteci, a ova se raspada u visini, pod zamrenim nebom tavana u kubaturu praznine, u jalovu grau nitavila. Kroz velike sive prozore, esto ipartane kao tabaci kancelarijske hartije, ne ulazi svetlost, jer je unutranjost radnje ve ispunjena, kao vodom, indiferentnim sivim svetlom, koje ne baca senku i ne akceptuje nita. Odmah se javlja neki mladi, iznenaujue usluan, gibak i neotporan, da zadovolji nae elje i obaspe nas jevtinom i lakom govorljivou trgovakog pomonika. Ali dok, priajui, razvija ogromne bale sukna, meri, guva i ukraava beskrajnu traku materijala to protie kroz njegove ruke, pravei od njegovih nabora nestvarne sakoe i pantalone, cela ta manipulacija izgleda kao neto nestvarno, privid, komedija, ironino nabaena zavesa na pravi smisao stvari.

Trgovake pomonice, vitke i crne, svaka sa nekom manom lepote (karakteristinom za taj rejon kartirane robe) ulaze i izlaze, staju u vratima radnje, ispitujui oima da li ona poznata stvar (poverena iskusnim rukama pomonika) dozreva do odgovarajue take. Pomonik se umiljava i prenemae i ponekad ini utisak travestita. Dobijate elju da ga uhvatite pod jedva ocrtanu bradu ili utinete za bledi napuderisan obraz, kad sa znaajnim polupogledom skree panju na zatitni znak robe, znak sa providnom simbolikom. Stvar izbora odela lagano silazi na dalji plan. Taj do efeminacije mek i pokvaren mladi, pun razumevanja za najintimnije gestove klijenta, pokazuje sada pred njegovim oima neobine zatitne znakove, celu biblioteku zatitnih znakova, kolekcionarski kabinet rafiniranog skupljaa. Tada se ispostavljalo da je konfekcijska radnja bila samo fasada iza koje se krila antikvarnica, zbirka veoma dvosmislenih izdanja i privatnih knjiga. Usluni pomonik otvara dalja skladita, ispunjena do tavanice knjigama, crteima, fotografijama. Te vinjete, ti crtei na stotine puta prelaze naa najsmelija matanja. Takvih kulminacija pokvarenosti, takvih dosetljivosti razvrata nikada nismo ni nasluivali. Prodavaice u radnji se sve ee vrzmaju izmeu knjiga, sive i papirnate, ali pune pigmenta na pokvarenim licima, tamnog pigmenta crnki sjajne i masne crnine, koja pritajena u oima, iznenada istrava iz njih u cik-cak liniji sjajnog bubavabinog trka. Ali i u spaljenom rumenilu, u pikantnim piknjicama mladea, u stidljivim znacima tamnih malja provirivala je rasa speene, crne krvi. Ta boja isuvie intenzivne snage, ta gusta i mirisna moka izgledala je kao da prlja knjige, koje su one uzimale u maslinaste ruke, izgledalo je kao da ih njihovi dodiri farbaju i ostavljaju u vazduhu tamnu kiu pega, trag duvana, kao puhara sa uzbuujuim, ivotinjskim mirisom. Za to vreme je opta raskalanost sve vie odbacivala sve konice spoljanje forme. Pomonik je, iscrpavi svoju nametljivu aktivnost, lagano prelazio na ensku pasivnost. Sada lei na jednom od mnogobrojnih otomana, ponametanih izmeu rejona knjiga, u svilenoj pidami, koja otkriva enski dekolte. Devojke pokazuju jedna pred drugom figure i pozicije crtea sa naslovnih strana, druge ve poinje obuzimati san na provizornim krevetima. Pritisak na klijenta poputa. Putaju ga iz kruga nametljivog interesovanja, ostavljaju ga samom sebi. Pomonice, zauzete razgovorom, ne obraaju vie panju na njega. Okrenute leima ili postrance prema njemu, zastaju u arogantnom kontrapostu, stupaju s noge na nogu, igrajui koketno sa obuom, izvode odozgo nadole po vitkom telu zmijsku igru udova, napadajui njom iza svoje nemarne neodgovornosti uzbuenog posmatraa, koga su ignorisale. Tako su se povlaile, proraunato ulazile sve dublje, ostavljajui slobodan prostor za aktivnost gosta. Iskoristimo taj trenutak nepanje da izbegnemo nepredviene posledice te nevine posete i da izaemo na ulicu. Niko nas ne zadrava. Kroz hodnike knjiga izmeu dugih polica asopisa i tampanih spisa izlazimo iz radnje i evo nalazimo se na onom mestu Krokodilske ulice gde se sa njene uzdignute take vidi skoro cela duina tog irokog puta sve do dalekih, nezavrenih zgrada eleznike stanice. To je sivi dan, kao uvek u toj okolini, i ceo dekor na trenutke izgleda kao fotografija iz ilustrovanih novina, tako su sive, vulgarne kue, ljudi i fijakeri. Ta stvarnost je tanka kao hartija i svim pukotinama odaje svoju imitativnost. Na trenutak se ima utisak da se samo na malom komadiu pred nama sve primerno slae u tu istaknutu sliku velegradskog bulevara, dok se po stranama rasputa i oslobaa ta

improvizovana maskarada i, nesposobna da izdri u svojoj ulozi, raspada se sa nama u gips i kuine, u skladite starei nekog ogromnog pustog pozorita. Napetost poze, neprirodna ozbiljnost maski, ironian patos podrhtava na toj koici. Ali daleko smo od elje da demaskiramo prizor. Uprkos boljem znanju oseamo se uvueni u jevtinu dra rejona. Uostalom, slici grada ne nedostaje ni izvesnih osobina autoparodije. Nizovi malih, parternih prigradskih kuica smenjuju se sa mnogostranim zgradama koje su, sagraene kao od kartona, konglomerati firmi, slepih kancelarijskih prozora, staklastosivih izloga, reklama i brojeva. U podnoju kua tee reka naroda. Ulica je iroka kao velegradski bulevar, ali je kolovoz, kao seoski trgovi, nainjen od nabijene gline, pun rupaga, kaljuga i trave. Ulini saobraaj ovog rejona slui za poreenje u ovom gradu, stanovnici govore o njemu sa ponosom i znaajnim sjajem u oku. Ta siva gomila bez ikakve individualnosti je suvie obuzeta svojom ulogom i puna vrednoe u pokazivanju velegradskog izgleda. Meutim, i pored zauzetosti i poslovnosti, ima se utisak smuenog, monotonog, besciljnog lutanja, nekog sanjivog kola marioneta. Atmosfera udne sitniavosti proima celu tu sceneriju. Gomila tee monotono i, udna stvar, kao da je nejasno vidite, prilike protiu u zamrenoj blagoj guvi, ne dostiui do potpune jasnosti. Samo ponekad iz tog agora mnogih glasova ulovite neki tamni, ivi pogled, neki crni polucilinder duboko nabijen na glavu, neku polovinu lica rascepljenu osmehom, sa ustima koja su upravo neto rekla, neku nogu ispruenu u koraku i tako ukoenu zauvek. Osobenosti ovog dela grada su fijakeri bez koijaa, koji sami jure po ulicama. Ne da tu nema fijakerista, nego smeani sa gomilom i zauzeti hiljadama poslova, ne vode brigu o svojim fijakerima. U tom rejonu maske i praznog gesta ne pridaje se suvie velika vanost tanom cilju vonje i putnice se poveravaju fijakerima sa lakomislenou kojom se sve ovde odlikuje. esto se mogu videti na opasnim okukama, jako nagnuti iz slomljenog koa, kako sa uzdama u rukama sa naporom izvode teki manevar obilaenja. U tom delu grada postoje, takoe, i tramvaji. Ambicija gradskih venika slavi tu najvei trijumf. Ali alosno je videti ta kola, nainjena od papier mch-a, sa zidovima iskrivljenim od dugogodinje upotrebe. esto im potpuno nedostaje prednji zid tako da se u prolazu mogu videti putnici kako ukoeno sede i dre se sa velikim dostojanstvom. Te tramvaje guraju gradski nosai. Ali najudnija stvar je elezniki saobraaj na Krokodilskoj ulici. Ponekad, u neodreeno vreme dana, negde pred kraj nedelje, moe se primetiti gomila ljudi koja na okuci eka na voz. ovek nikad nije siguran da li e doi i gde e stati, i esto se dogaa da ljudi staju na dva razna mesta, ne mogui da usklade svoje poglede o stanici. Dugo ekaju i stoje u crnoj utljivoj gomili du jedva vidljivih tranica koloseka, s licima u profilu, kao niz bledih maski od hartije, iseenih u fantastinu liniju zagledanosti. Najzad voz iznenada stie, ve je uao iz bone uliice, odakle je oekivan, nizak kao zmija, minijaturan, sa malom dahtavom, snanom lokomotivom. Uao je u taj crni palir i ulica postaje tamna od tog niza vagona to seju ugljenu prainu. Tamno stenjanje lokomotive i dah udne ozbiljnosti, pune tuge, priguivana urba i nervoza za trenutak pretvaraju ulicu u halu eleznike stanice u zimskom sumraku koji se brzo sputa.

Nesrea naeg grada je aiotaa i preprodaja eleznikih karata. U poslednjem trenutku, kad voz ve stoji na stanici, u nervoznoj urbi vode se pregovori sa potkupljivim eleznikim slubenicima. Pre no to se ti pregovori zavre, voz polazi praen razoaranom gomilom koja se lagano kree. Ova ga ispraa daleko da bi se najzad rasturila. Ulica je za trenutak zaguena tom improvizovanom stanicom, punom sumraka i daha dalekih puteva ponovo postaje svetla, iri se i kroz svoje korito ponovo proputa bezbrinu monotonu gomilu etaa, koja putuje usred agora du izloga prodavnica, du tih prljavih, sivih kvadrata, punih jevtine robe, velikih votanih manekena i frizerskih lutaka. Izazivaki obuene, u dugim ipkanim haljinama prolaze prostitutke. Uostalom, to su moda ene frizera ili kafanskih kapelmajstora. Idu grabljivim, lakim korakom i u ravim, pokvarenim licima imaju malu manu koja ih precrtava: gledaju iskosa crnim, kosim pogledom ili imaju pocepana usta, ili im nedostaje vrak nosa. Stanovnici grada su ponosni na taj zadah pokvarenosti, kojim odie Krokodilska ulica. Nemamo potrebe da ita sebi uskraujemo misle ponosno moemo sebi da dozvolimo i pravi velegradski razvrat. Oni tvrde da je svaka ena u ovom delu grada kokota. I zaista dovoljno je obratiti panju na neku i odmah se susree taj lepljivi pogled, koji nas ledi divnom sigurnou. ak i uenice nose tu na neki karakteristian nain svoje manice, na osobeni nain gaze vitkim nogama i imaju tu neistu manu u pogledu, u kojoj lei preformirana budua pokvarenost. Pa ipak ipak treba li da otkrijemo poslednju tajnu tog dela grada, briljivo prikrivenu tajnu Krokodilske ulice? Nekoliko puta u toku naeg izvetaja stavljali smo izvesne znakove, opomene, na fini nain davali smo izraza naim ogradama. Paljivi italac nee biti nepripremljen na ovaj poslednji obrt stvari. Govorili smo o podraavajuem, nestvarnom karakteru tog dela grada, ali te rei imaju i suvie krajnje i odluno znaenje, da bi oznaile polovian i neodreen karakter njegove stvarnosti. Na jezik ne poseduje izraze, koji bi na neki nain dozirali stepen realnosti, definisali njenu gipkost. Recimo bez ograda: fatalnost tog dela grada je to se u njemu nita ne izvrava, nita ne dostie svoj definitivni oblik, svi zapoeti pokreti zastaju u vazduhu, svi gestovi se iscrpljuju pre vremena i ne mogu da preu izvesnu mrtvu taku. Mogli smo ve primetiti veliku bujnost i rasipnitvo u namerama, u projektima, u anticipacijama, kojim se odlikuje taj deo grada. Ceo on nije nita drugo do fermentacija elja, prerano iikala i zato nemona i prazna. U atmosferi preterane lakoe ovde klija svaka i najsitnija eljica, prolazna napetost se die i raste u praznu, naduvenu izraslinu, iba siva i laka vegetacija mekog korova, bezbojnih, dlakavih bulki, sazdana od nemerljivog tkiva privienja i haia. Nad celim delom grada die se lenji i raskalani fluid greha i kue, radnje, ljudi ponekad izgledaju kao drhtavica na njegovom grozniavom telu, najeena

koa na njenim febrilnim matanjima. Nigde kao ovde se ne oseamo toliko ugroeni mogunostima, potreseni bliskou ispunjenja, pobledeli i nemoni od divne preplaenosti ostvarenja. Ali na tome se i zavrava. Prekoraivi izvesnu taku napetosti plima se zadrava i povlai, atmosfera se gasi i precvetava, mogunosti venu i raspadaju se u nita, pobesnele sive bulke ekscitacije rasipaju se u pepeo. Veito emo aliti to smo onda za trenutak izali iz konfekcijske radnje podozrivog vladanja. Vie nikada se neemo vratiti u nju. Lutaemo od firme do firme i greiti stotinama puta. Obii emo desetine radnji, naii emo na sasvim sline, putovaemo kroz palire knjiga, prevrtati asopise i knjige, dugo i zamreno konferisati sa pomonicima sa preterano mnogo pigmenta i pokvarene lepote, koji nee biti u stanju da shvate nae elje. Zaplitaemo se u nesporazume, dok se sva naa grozniavost i uzbuenje ne izgube u nepotrebnom naporu, u naprazno izgubljenoj jurnjavi. Nae nade su bile nesporazum, dvosmisleni izgled lokala i posluge maska, konfekcija je bila prava konfekcija, a trgovaki pomonik nije imao nikakvih skrivenih namera. enski svet Krokodilske ulice odlikuje se sasvim osrednjom pokvarenou, priguenom debelim slojevima moralnih predrasuda i banalne osrednjosti. Tom gradu jevtinog ljudskog materijala takoe nedostaje bujni instinkt, nedostaju neobine i mrane strasti. Krokodilska ulica je bila koncesija naeg grada na raun savremenosti velegradske pokvarenosti. Oevidno, nismo bili kadri nizata drugo do za papirno podraavanje, za fotomontau sastavljenu od iseaka starih, prologodinjih novina.

Bubavabe
Bilo je to za vreme sivih dana koji su doli posle sjajnog arenila genijalne epohe moga oca. Bile su to duge nedelje depresije, teke nedelje bez nade i praznika, pod zatvorenim nebom i osiromaenim pejzaom. Oca tad ve nije bilo. Gornje sobe su bile pospremljene i iznajmljene jednoj telefonistkinji. Od celokupnog ptijeg domainstva ostao nam je jedan jedini primerak, ispunjeni kondor, koji je stajao na polici u salonu. U hladnom polumraku sputenih zavesa stajao je tamo, kao za ivota, na jednoj nozi, u pozi budistikog mudraca, a njegovo gorko, sasueno, asketsko lice bilo je skamenjeno u izraz krajnje ravnodunosti i abnegacije. Oi su mu ispale, a kroz isplakane, suzne one duplje prosipala se piljevina. Samo su ronate egipatske izrasline na snanom golom kljunu, i na goloj iji, izrasline i lezde bledoplave boje davale toj starakoj glavi neto dostojanstveno, hijeratino.

Njegovu perjanu rizu su ve na mnogim mestima izgrizli moljci. Gubio je meko, sivo perje, koje je Adela jednom nedeljno istila zajedno sa bezimenom prainom sobe. Na olinjalim mestima se videlo grubo platno za dakove, iz koga su virile kuine. Potajno mi je bilo ao to je majka sa takvom lakoom prela na dnevni red posle gubitka oca. Nikada ga nije volela mislio sam a poto otac nije ukorenjen u srcu ni jedne ene, nije zato mogao urasti ni u kakvu realnost pa je veito lebdeo na periferiji ivota, u polurealnim regionima, na ivicama stvarnosti. Nije bio zasluio ak ni potenu graansku smrt mislio sam sve je kod njega moralo biti udno i sumnjivo. Odluio sam da u pogodnom trenutku iznenadim majku otvorenim razgovorom. Toga dana (bio je to teki zimski dan i od jutra je ve sipilo meko paperje sumraka) majka je imala migrenu i leala sama na sofi u salonu. U toj retko poseivanoj, sveanoj sobi od vremena oevog nestanka vladao je uzorni poredak, koji je Adela odravala voskom i etkom. Nametaj je bio pokriven navlakama; sve stvari su bile podreene gvozdenoj disciplini koju je Adela uvela u toj sobi. Samo se buket paunovog perja, koje je stajalo u vazi na komodi, nije mogao drati u stezi. To je bio element svojevoljan, opasan, neuhvatljive revolucionarnosti, kao buni razred gimnazijalki, pred oima pun pobonosti, a iza lea razvratne samovolje. Te oi su po ceo dan svrdlale i buile rupe u zidovima, namigivale, gurale se, trepui, s prstom na ustima, jedne preko drugih, pune kikota i vragolija. Ispunjavale su sobu cvrkutom i apatom, rasipale se kao leptiri oko lampe, udarale arenom gomilom u mutna, staraka ogledala odvikla od kretanja i veselosti, zavirivale kroz kljuaonice. ak i u prisutnosti majke, koja je sa zavezanom glavom leala na sofi, nisu mogle da se uzdre, namigivale su, davale meusobno znakove, govorile nemim, arenim alfabetom, punim tajnih znaenja. Ljutio me je taj drski sporazum, ta treperava zavera iza mojih lea. S kolenima pritisnutim uz majinu sofu, ispitujui sa dva prsta kao rasejan, fini materijal njene domae haljine, rekao sam kao uzgred: Hteo sam ve odavno da te zapitam: je li istina da je to on? Iako ak ni pogledom nisam pokazao na kondora, majka je odmah pogodila. Veoma se zbunila i spustila oi. Namerno sam pustio da proe jedan trenutak, da bih malo uivao u njenoj zbunjenosti, posle ega sam sasvim mirno, savlaujui gnev koji je rastao, upitao: Kakav smisao onda imaju sve te spletke i lai, koje seje unaokolo o ocu? Ali njene crte, koje su se u prvom trenutku bile raspale u panici, poele su ponovo da se sreuju. Kakve lai? upitala je mirkajui oima, koje su bile prazne, nalivene plavetnilom, bez beonjaa. Znam ih od Adele, rekao sam, ali mi je poznato da potiu od tebe; hou da znam istinu. Njena usta su lako podrhtavala, zenice, izbegavajui moj pogled, pobegoe u kut oka. Nisam lagala, rekla je, a usta joj nabubrie i istovremeno postadoe mala. Osetio sam da koketira sa mnom kao ena sa mukarcem. Ono sa bubavabama je istina i sam se sea... Zbunio sam se. Doista, seao sam se te invazije bubavaba, te poplave crnih rojeva, koja je ispunjavala nonu tamu paujom jurnjavom. Sve pukotine su bile pune brkova koji su se mrdali, iz svake pukotine je naglo mogla izleteti bubavaba, iz svake pukotine na podu mogla je da sevne ta crna munja po podu. Ah, ti oevi krici od straha, skakanje sa stolice na stolicu sa kratkim kopljem u rukama. Ne uzimajui ni jelo ni pie,

sa peatima groznice na licu, s grem gaenja oko usta, moj otac je bio potpuno podivljao. Jasno je bilo da tu napetost nijedan organizam ne moe dugo izdrati. Strano gaenje je izmenilo njegovo lice u ukoenu traginu masku, u kojoj su samo zenice, sakrivene pod donjim kapkom, vrebale leei, napete kao tetive, u venom podozrenju. S divljom vikom naglo bi skakao sa sedita, kao bez oiju jurio u ugao sobe i ve dizao koplje, na kome je nataknuta ogromna bubavaba oajniki prebirala guvom svojih nogu. Tada bi Adela dola u pomo ocu bledom od uasa i oduzimala mu koplje zajedno sa nabodenim trofejom, da bi ga utopila u abrici. Ve tada ne bih meutim znao rei da li su mi te prizore usadila Adelina prianja, ili sam sam bio njihov svedok. Moj otac tada ve nije imao one otporne snage, koja zdrave ljude brani od opinjenosti gaenja. Umesto da se odvoji od strane atraktivne snage te potinjenosti, moj otac, predat na milost i nemilost ludilu, sve vie se uplitao u nju. alosne posledice nisu dozvolile da se dugo eka na njih. Ubrzo su se pojavili prvi znaci podozrivosti, koji su nas ispunili strahom i tugom. Oevo dranje se promenilo. Njegovo ludilo, euforija njegovog uzbuenja se ugasila. U pokretima i mimici poeli su se otkrivati znaci neiste savesti. Poeo je da nas izbegava. Po ceo dan se skrivao po uglovima, u ormanima, pod perinom. esto sam ga viao kako zamiljeno posmatra sopstvene ruke, ispituje konzistenciju koe, noktiju, na kojima su poele da se pojavljuju crne pege, kao ljuske bubavaba. Danju se jo opirao ostacima snage, borio se, ali je nou opinjenost udarala na njega snanim juriima. Kasno nou sam ga viao u svetlosti svee koja je stajala na podu. Moj otac je leao na zemlji nag, iaran crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantastinim crteom anatomije koja se skroz videla, leao je etvoronoke, obuzet opinjenou averzije, koja ga je uvlaila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogolanim, komplikovanim kretnjama udnog rituala, u kome sam sa uasom prepoznao podraavanje bubavabjeg ceremonijala. Od tog vremena smo se odrekli oca. Slinost sa bubavabama je svaki dan bila sve vea moj otac se pretvarao u bubavabu. Poeli smo da se navikavamo na to. Viali smo ga sve ree, po cele nedelje je nestajao negde na svojim bubavapskim putevima prestali smo da ga razlikujemo, sasvim se izjednaio sa tim crnim neobinim plemenom. Ko je mogao rei da li jo ivi negde u nekoj pukotini poda, da li je nou trao kroz sobe, umean u bubavapske poslove, ili je moda bio meu onim mrtvim insektima, koje je Adela svako jutro nalazila izvrnute trbuhom nagore i najeene nogama i sa gaenjem skupljala na ubrovnik i izbacivala? Pa ipak rekao sam zbunjen siguran sam da je taj kondor on. Majka me pogleda ispod trepavica: Nemoj da se mui, dragi ve sam ti govorila da otac putuje po zemlji kao akviziter pa zna da ponekad dolazi nou kui, da bi pre svanua otputovao dalje.

Bura

Te duge i prazne zime tama je u naem gradu rodila ogromnim, stostrukim rodom. Oevidno i suvie dugo nije ieno na tavanima i u ostavama starei, gomilani su lonci na loncima i tegle na teglama, dozvoljavano je da bez kraja rastu prazne baterije boca. Tamo, u tim spoljnim, mnogogrednim umama tavanica i krovova mrak je poeo da se izroava i divlje previre. Tamo su poeli ti crni sajmovi lonaca, ta brbljiva i prazna zborisanja, ta mucava zveckanja boca, klokotanja balona i tegli, dok jedne noi falange lonaca i boca nisu narasle pod prostranstvima pokrivenim indrom i potekle na grad kao veliki zbijeni narod. Tavani, izbaeni iz tavana, irili su se jedan iz drugog i izbijali u crnim palirima, a preko njihovih prostranih odjeka pretravale su kavalkade greda i balvana, lansade drvenih jaraca, koji su se sputali na jelova kolena da bi izaavi na slobodu napunili nona prostranstva galopom slemena i larmom rogova i poava. Tada su se izlile te crne reke, putovanja buradi i vreva, i tekle kroz no. Njihove crne, svetlucave, hune gomile opsedale su grad. Po noima je vrveo taj taman agor posua i navaljivao kao armije razbrbljanih riba, nezadriva najezda larmadija muzlica i buncavih abrica. Tutnjei danima, uzdizala su se vedra, bave i vrevi, njihale su se glinene kace grnara, stari eiri i cilindri dendija su se pentrali jedni na druge, izdiui se u nebo stubovima koji su se raspadali. I svi su nezgrapno lupali kocima drvenih jezika, neveto mleli u drvenim usnama mucanje psovki i uvreda, hulei blatom preko cele noi, dok nisu dohulili i dopsovali svoje. Primamljeni zvekom posua, koje je spletkarilo od ivice do ivice, najzad su ili karavani, stigli moni tabori vetra i stali iznad noi. Ogromni logor, crni pokretni amfiteatar, poeo je da silazi u monim krugovima ka gradu. I mrak je eksplodirao ogromnom uzvitlanom burom koja je besnela tri dana i tri noi...

***
Danas nee ii u kolu rekla je ujutru majka straan je vetar napolju. U sobi je lebdeo fini veo dima koji je mirisao na smolu. Pe je zavijala i fijukala, kao da je u njoj bio zatvoren ceo opor pasa ili demona. Velika nakarada, naslikana na njenom velikom trbuhu, krivila se obojenom grimasom i pokazivala svoje fantastino naduvene obraze. Potrao sam bos prema prozoru. Nebo je uzdu i popreko bilo izduvano vetrovima. Srebrnasto belo i iroko, bilo je iscrtano linijama sila, zategnutim toliko da je izgledalo da e pui, stranim brazdama, kao ohlaene ile cinka i olova. Podeljeno na energetina polja i drui od napona, bilo je puno prikrivene dinamike. U njemu su se ocrtavali dijagrami bure, koja je, sama nevidljiva i neuhvatljiva, punila pejza snagom.

Nije se videla. Poznavali su je po kuama, po krovovima, na koje je naletala kao furija. Jedan za drugim tavani su izgledali kao da rastu i eksplodiraju ludilom, kad bi u njih ulazila ta snaga. Ogoljavala je trgove, ostavljala iza sebe na ulicama belu pusto, itave delove trga istila do trunice. Tek ovde-onde savijao se pod njom i leprao, drei se ugla neke kue, usamljeni ovek. Izgledalo je kao da se ceo prostor trga ispupava i sjaji praznom elom pod njenim monim preletima. Na nebu je vetar izduvavao hladne i mrtve boje, bakarne, ute i ljubiaste tragove, daleke svodove i arkade svoga lavirinta. Krovovi su stajali pod tim nebesima crni i krivi, puni nestrpljivosti i oekivanja. Oni u koje je bio uao vetar, dizali su se u nadahnuu, prerastali susedne kue i prorokovali pod uskovitlanim nebom. Zatim su padali i gasili se, ne mogavi due da zadre moni dah, koji je leteo dalje i ispunjavao ceo prostor haosom i strahom. I ponovo su se druge kue dizale sa krikom, u gru vidovitosti i predskazivale. Ogromne bukve oko crkve stajale su podignutih ruku, kao svedoci potresnih proroanstava, i vikale, vikale. Dalje, nad krovovima trga, video sam daleke vatrene zidove, nage najvie zidove predgraa. Penjali su se jedan na drugi i rasli, ukoeni od straha i zaprepaeni. Daleki, hladni, crveni odsjaj bojio ih je kasnim bojama. Toga dana nismo ruali, jer se vatra u kuhinji vraala u klubetima dima u odaju. U sobama je bilo hladno i mirisalo je na vetar. Oko dva sata po podne u predgrau je izbio poar i naglo se poeo iriti. Majka i Adela su poele da pakuju posteljinu, krzna i dragocenosti. Naila je no. Vetar je dobio u snazi i estini, beskrajno je narastao i obuhvatao celo prostranstvo. Sada ve vie nije poseivao kue i krovove, ali je iznad zgrada podigao viespratni, mnogokratni prostor, crni lavirint, koji je rastao u bezbrojnim spratovima. Iz tog lavirinta je pucao itavim galerijama soba, gromom podizao krila i drumove, s hukom valjao duge anfilade, a zatim putao da se srue ti imaginarni spratovi, svodovi i kazamati i dizao se jo vie, uobliavajui sam bezoblini kraj svojim nadahnuem. Soba je lako podrhtavala, slike na zidovima su zveale. Okna su se sjajila debelim odbleskom lampe. Zavese na prozoru su visile naduvane i pune daha te burne noi. Setili smo se da oca nismo videli od jutra. Rano ujutro smo pretpostavljali da mora da je otiao u radnju, gde ga je iznenadila nepogoda, presecajui mu povratak. Ceo dan nita nije jeo jadikovala je majka. Stariji pomonik Teodor primio se da krene u no i buru, da bi mu odneo hranu. Moj brat se pridruio toj ekspediciji. Uvijeni u velika medvea krzna, stavili su u depove pegle i avane, balast koji je imao da sprei da ih vetar odnese.

Oprezno smo otvorili vrata koja su vodila u no. Tek to su pomonik i moj brat sa podignutim kaputima zakoraili jednom nogom u mrak, no ih je progutala odmah na pragu kue. Vetar je u tren oka sprao trag njihovog izlaska. Kroz prozor se ak nije video ni fenjer koji su bili uzeli sa sobom. Progutavi ih, vetar se na trenutak smirio. Adela i majka su pokuavale da ponovo raspale vatru u kuhinji. ibice su se gasile, kroz vrataca su se vraali pepeo i a. Stajali smo pod vratima i oslukivali. U jadikovkama vetra su se mogli uti svi glasovi, ubeivanja, dozivi i askanja. inilo nam se da ujemo dozivanje u pomo oca zalutalog u buri, as opet da brat i Teodor bezbrino askaju pred vratima. Utisak je bio toliko varljiv da je Adela otvorila vrata i zaista ugledala Teodora i mog brata, koji su s mukom izranjali iz vihora, u koji su bili utonuli do pazuha. Uli su zadihani u trem zatvarajui s naporom vrata za sobom. Za trenutak su morali da se oslone o ragastov, tako da je vetar snano juriao od kapije. Najzad su spustili zasun i vetar je pojurio dalje. Haotino su priali o noi, o buri. Njihova krzna, natopljena vetrom, sada su mirisala na vazduh. mirkali su oima na svetlu; njihove oi jo pune noi cedile su tamu posle svakog udara kapaka. Nisu mogli da dou do radnje, izgubili su put i jedva su pogodili da se vrate. Nisu mogli da prepoznaju grad, sve ulice kao da su bile ispremetane. Majka je sumnjala da lau. U stvari, cela ta scena je odavala utisak kao da su tih etvrt sata stajali u mraku pod prozorom, uopte se ne udaljavajui. A moda zaista trg i grad nisu postojali, a vetar i no okruivali su nau kuu samo tamnim kulisama, punim zavijanja, fijuka i jauka. Moda uopte nisu postojala ta ogromna i tuna prostranstva, koja nam je vetar sugerisao, moda uopte nije bilo tih alosnih lavirinata, tih drumova sa mnotvom prozora i hodnika, u koje je svirao vetar kao u dugake crne flaute. Sve vie se u nama uvrivalo ubeenje da je cela ta bura bila nona donkihoterija, koja je na uskom prostoru kulisa podraavala tragine beskraje, kosmiko beskunitvo i samou vetra. Sada su se sve ee otvarala vrata trema i putala gosta uvijenog u kabanicu i alove. Zasopljeni sused ili poznanik se lagano ispetljavao iz marama, kaputa i zadihanim glasom izbacivao iz sebe prie, haotine iskidane rei, koje su fantastino poveavale, lano preterivale beskraj noi. Svi smo sedeli u jasno osvetljenoj kuhinji. Iza kuhinjskog crnog ognjita, preko iroke nadstrenice dimnjaka nekoliko stepenica je vodilo do tavanskih vrata. Na tim stepenicama je sedeo stariji pomonik Teodor i oslukivao kako tavan svira na vetru. uo je kako se u prekidima vetra mehovi tavanskih rebara nabiru i krov malaksava i oputa se kao ogromna plua, koje je napustio dah, onda bi opet udisao vazduh, suprotstavljao se palisadama slemena, rastao kao gotski svod, irio se umom greda, punim stostrukog eha i huao kao kutija ogromnih basova. Ali posle smo zaboravljali na vetar, Adela je tucala cimet u zvunom avanu. Tetka Perazja nam je dola u posetu. Sitna, ivahna i puna preduzimljivosti, s ipkom crnog ala na glavi, poela se vrteti po kui pomaui Adeli. Adela je oerupala petla. Tetka Perazja je pod dimovukom potpalila

guvu hartije i iroki jezici vatre leteli su od nje u crnu eljust. Adela je, drei ga za iju, podigla petla iznad vatre da na njemu opali ostatak perja. Petao iznenada zalupa krilima u vatri, zapeva i izgore. Tada se tetka Perazja poe svaati, psovati i grditi. Tresui se od besa, pretila je rukama Adeli i majci. Nisam shvatao ta hoe, a ona je padala u sve vei gnev i pretvorila se u buket gestikulacija i psovki. Izgledalo je da e se u paroksizmu gneva razgestikulisati na delove, da e se raspasti, podeliti, razbei na sto paukova, razgranati na podu, u crni, treperav buket poludele bubavapske jurnjave. Mesto toga poela je naglo da se smanjuje, gri, i dalje razbaruena i raspadajui se u psovkama. Iznenada se uputila, pogrbljena i mala, u ugao kuhinje, gde su leala drva za ogrev i, psujui i kaljui, poela je grozniavo da prebire zvune cepanice dok nije nala dve tanke, ute cepke. Zgrabila ih je rukama nemirnim od uzbuenja, izmerila prema nogama, posle ega se popela na njih, kao na tule, i poela da hoda na tim takama, lupajui po daskama, da tri tamo i amo du kose linije poda, sve bre i bre, zatim je ustrala na jelovu klupu, hramljui na daskama koje su glasno odzvanjale, a odande na policu sa tanjirima, zvunu, drvenu policu koja je okruavala zidove kuhinje, istrala po njoj, balansirajui na takama, da najzad negde u uglu, smanjujui se sve vie, pocrni, sklupa se kao uvela, spaljena hartija, sagori u komadi pepela, skrui u prah i nita. Svi smo stajali bespomoni pred tom ludakom furijom besa, koja je sama sebe muila i derala. Sa aljenjem smo posmatrali tuni tok toga paroksizma i sa izvesnim olakanjem se vratili naim poslovima kad je taj alosni proces dostigao svoj prirodni kraj. Adela je ponovo zazvonila avanom tucajui cimet, majka je nastavila prekinuti razgovor, a pomonik Teodor, oslukujui tavanska proroanstva, pravio je smene grimase, visoko podizao obrve i smejao se za sebe.

No velike sezone
Svi znaju da u nizu obinih, normalnih godina osobenjako vreme raa iz svoje utrobe druge godine, neobine godine, godine-odrode, kojima kao esti, mali prst na ruci izrasta ponekad trinaesti, lani mesec. Govorimo lani jer on retko kada dostie pun razvoj. Kao kasno zaeta deca, on zaostaje uzrastom, mesec grbonja, izdanak napola uveo i pre verovatan nego stvaran. Za to je kriva staraka neuzdrljivost leta, njegova raspusna i kasna ivotnost. Deava se ponekad da avgust proe, a staro debelo stablo leta raa i dalje po navici, puta iz svoje trulei te dane-divljake, dane-korov, jalove i idiotske, daje kao dodatak, zabadava, danekoanje prazne i ne za jelo dane bele, zauene i nepotrebne. Oni izrastaju, ispravni i nejednaki, nevaspitani i srasli meusobno, kao prsti nakazne ruke, pupoljei i sloeni u ipak.

Drugi te dane uporeuju sa apokrifima, potajno umetnutim izmeu poglavlja velike knjige godine, sa palimpsestima, tajno unetim u njene stranice, ili sa onim belim netampanim stranicama, na kojima oi site naitane i pune sadrine mogu da krvare slikama i gube boje na tim praznim stranicama, sve blee i blee, da bi se odmorile na njihovoj praznoi, pre no to budu uvuene u novi lavirint dogaaja i poglavlja. Ah taj stari, pouteli roman godine, ta velika knjiga, kalendara koji se raspada! Lei tako ona zaboravljena negde u arhivama vremena, a njen sadraj dalje raste izmeu korica, die se neprestano od brbljivosti meseci, od brzoga samorodstva lai, od izmiljanja i matanja, koji se u njoj mnoe. Ah, i piui ove nae prie, niui te dogaaje o svom ocu na iskorienoj margini njenog teksta, zar se ne predajem tajnoj nadi da e one jednoga dana neprimetno urasti meu ute listove te najvelianstvenije knjige u raspadanju, da e ui u veliko utanje njenih stranica, koje e je progutati. Ono o emu emo ovde govoriti, deavalo se u tom trinaestom, prekobrojnom i u neku ruku lanom mesecu te godine, na tih petnaestak listova velike hronike kalendara. Jutra su tada bila udnovato opora i svea. Po umirenom i hladnijem tempu vremena, po sasvim novom mirisu vazduha, po drukijoj konzistenciji svetla videlo se da se ulo u drugu seriju dana, u novu okolinu Boje godine. Glas je drhtao pod novim nebesima zvonko i svee kao u jo novom i praznom stanu, punom mirisa, laka, boja, stvari poetih i neisprobanih. S udnim uzbuenjem smo probali novi odjek, radoznalo smo ga nainjali, kao u hladno i trezno jutro kola uz kafu uoi puta. Moj otac je ponovo sedeo u kancelariji iza prodavnice, u maloj, zasvoenoj odaji, kao konica podeljenoj u registrature sa mnogo komora koje su se bez kraja ljutile slojevima papira, pisama i faktura. Iz utanja hartije, iz njenog beskrajnog prevrtanja izrastala je mreasta i prazna egzistencija te sobe, iz neprestanog premetanja svenjeva obnavljala se u vazduhu iz bezbrojnih zaglavlja firmi apoteoza u vidu fabrikog grada, vienog iz ptije perspektive, najeenog dimnjacima koji su se puili, opkoljenog redovima medalja i okruenog izvijenim i uvrnutim i pompatinim et i Comp. Tamo je sedeo moj otac, kao u ptiarniku, na visokoj stolici, a golubarnici registratura utali su svenjevima hartije i sva gnezda i duplje bili su puni cvrkuta cifara. Unutranjost velike prodavnice tamnela se i bogatila iz dana u dan zalihama sukna, eviota i rebrastog somota. Na tamnim policama tih ambara i ostava hladne filcane boje, narastao je sto puta procent tamne, ustajale obojenosti stvari, mnoio se i zasiivao moni kapital jeseni. Tamo je rastao i tamneo taj kapital i sve vie se irio na policama, kao na galerijama nekog velikog pozorita, dopunjujui se jo i umnoavajui svakog jutra novim tovarima robe, koju su u sanducima i balama zajedno sa jutarnjom hladnoom stenjui unosili na medveim pleima bradati nosai u isparenjima jesenje sveine i votke. Pomonici su istovarili te nove zalihe zasiujuih plavih boja i ispunjavali njima, briljivo kitovali pukotine i praznine visokih polica. Bio je to ogromni registar svakojakih

boja jeseni, porean u slojevima, sortiran prema prelivima, koji se dizao odozdo nagore, kao po zvunim stepenicama, po gamama svih oktava boja. Poinjao je odozdo i plano i nesmelo probao altovske nijanse i polutonove, zatim bi prelazio na izbledeo pepeo daljine, na goblensko plavetnilo i rastui uvis sve irim akordima, dostizao do tamnih plavih boja, do indiga dalekih uma i do plia umnih parkova, da bi posle toga preko svih okera, sangvina, riih boja i sepija uao u utavu senku vrtova to venu i stigao do tamnog mirisa gljiva, do daha trulei u dubinama jesenje noi i do gluve pratnje najtamnijih basova. Moj otac je iao du arsenala suknene jeseni i umirivao i stiavao te mase. Hteo je to due da odri u celini te rezerve magacioniranog arenila. Bojao se da lomi, da za gotovinu zamenjuje taj gvozdeni fond jeseni. Ali je znao, oseao da e doi vreme i da e jesenji vetar, pustoni i topli vetar, dunuti iznad tih romana, a tada e oni popustiti i nita nee biti u stanju da zadri njihov izliv, te potoke arenila, kojim e jurnuti na ceo grad. Dolazilo je vreme Velike sezone. Ulice su oivljavale. U est sati po podne grad je procvetavao groznicom, kue su dobijale crvene peate, a ljudi su ili oivljeni nekom unutranjom vatrom, s oima koje su bletale nekom sveanom, lepom i zlom groznicom. U sporednim uliicama, tihim orsokacima, koji su se ve pruali u veernji deo, grad je bio pust. Samo su se deca igrala na prostorima pod balkonima, igrala se bez daha, buno i besmisleno. Prislanjali su male mehurie na usta, da bi ih naduvali i naglo su dreei pocrveneli kao velike, klokotave, rasprsle izrasline ili narogueni glupom petlovskom maskom, crvenom i raspevanom, kao arene jesenje fantastine i apsurdne makare. Izgledalo je da se tako naduvena i raspevana diu u vazduh u dugim arenim lancima i da e kao jesenja jata ptica preletati preko grada fantastine flote od hartije i jesenjeg lepog vremena. Ili su se s vikom vozila na malim bunim kolicima, koja su svirala arenim kloparanjem tokova i sputala se niz ulicu sve do nisko razlivene, ute veernje reice, gde su se raspadala u kr kruia, tokia i tapia. I dok su deje igre postajale sve bunije i zapletenije, crveni peati grada su postajali tamniji i procvetavali purpurom, iznenada je ceo svet poinjao da vene i crni i iz njega se brzo izdvajao lebdei sumrak, kojim su se zaraavale sve stvari. Izdajniki i otrovno se irila ta zaraza sumraka unaokolo, ila je od stvari do stvari, a ega se dotakla, to je odmah gnjilo, crnelo, raspadalo se u trule. Ljudi su beali od sumraka u tihoj panici i odjednom ih je stizala ta guba, izbijala u tamnim ospama po elu, ljudi su gubili lica, koja su otpadala u velikim, bezoblinim pegama, i ili dalje, sad ve bez crta, bez oiju, gubei usput masku za maskom, i sumrak je vrveo od tih naputenih larvi, koje su se prosipale iza njihovog bekstva. Posle je sve poinjalo da zarasta u crnu, trulu koru, koja se ljutila u velikim komadima, bolesnim krastama mraka. A kad se dole sve raspalo i pretvorilo u nita u tom tihom haosu, u panici brzog raspadanja, u visini se odravao i sve vie rastao utljivi alarm suneva odsjaja, koji je podrhtavao od cvrkuta miliona tihih zvoncadi, koja su nadolazila letom miliona nevidljivih eva koje su zajedno letele u jedan veliki srebrni beskraj. Posle toga bi naglo pala no velika no, koja je jo rasla od udaraca vetra, koji su je irili. U njenom mnogostrukom lavirintu bila su jasno izbuena gnezda: duani

veliki, areni fenjeri puni naslagane robe i tiske kupaca. Kroz jasna okna tih fenjera mogao se pratiti haotini obred jesenjih kupovina, pun osobenjakog ceremonijala. Ta velika, talasava jesenja no, jo vea usled senki, rairena vetrovima, krila je u svojim naborima svetle depove, kesice sa arenim sitnicama, sa arenom robom okoladica, keksa, arenila kolonijalne robe. Ti kiosci i radnjice, slupane od kutija eera, dreavo tapetirane reklamama za okoladu, pune sapuna, veselog bofla, zlatnih sitnica, staniola, trubica, vafli i arenih mentol bombona, bile su stanice lakomislenosti, egrtaljke bezbrinosti, rasejane po urvinama ogromne, lavirintske, razgalamljene noi. Velike i tamne gomile su tekle po mraku u bunom neredu, u struganju hiljadu nogu, u agoru hiljada usta rojevito, zamreno putovanje, koje se vuklo arterijama jesenjeg grada. Tako je tekla ta reka, puna agora, tamnih pogleda, lukavih migova, iskomadana razgovorom, iseena askanjem, velika mezgra spletaka, smeha i graje. Izgledalo je kao da su u gomilama krenuli plodovi maka iz kojih se prosipao mak glave egrtaljke, ljudi klepetue. Moj otac je iao nervozan i aren od peata, blistavih oiju, po jasno osvetljenom duanu i oslukivao. Kroz okna izloga i portala dopirao je ovamo um grada, priguena graja guve koja je tekla. Nad tiinom radnje je jasno gorela lampa na gas, koja je visila sa velikog svoda, i istiskivala i najmanji trag senke iz svih pukotina i skrovita. Pusti, veliki pod je pucketao u tiini i u tom svetlu broja uzdu i u irinu svoje sjajne kvadrate, ahovske ploe velikih tabli, koje su u tiini meusobno razgovarale pucketanjem, odgovarale jedna drugoj as ovde, as onde glasnim treskom. Zato su sukna leala tiha, bez glasa, u svojoj filcanoj mekoi i za oevim leima izmenjivala poglede du zidova, od ormana do ormana su menjala tihe znake sporazumevanja. Otac je oslukivao. Njegovo uvo u toj nonoj tiini kao da se izduivalo i razgranjavalo kroz prozor: fantastini koral, crveni polip koji se leluja u mutnilu noi. Oslukivao je i uo. Sa sve veim nemirom je sluao daleku plimu gomila, koje su nadolazile. Preplaeno se osvrtao po pustoj radnji. Traio je pomonike. Ali ti tamni i rii aneli su bili nekud odleteli. Ostao je samo on, u strahu pred gomilama, koje su ubrzo imale da poplave tiinu radnje pljakakom bunom gomilom i izmeu sebe podele, izlicitiraju celu tu bogatu jesen, godinama skupljanu u velikom tihom ambaru. Gde su bili pomonici? Gde su bili ti lepi heruvimi koji su imali da brane tamne, suknene aneve? Otac je u svojoj bolesnoj mati sumnjao da gree negde u unutranjosti kue sa kerkama ljudi. Stojei nepokretan i pun zabrinutosti, sa sjajnim oima u svetloj tiini radnje, unutranjim sluhom je oseao ta se deavalo u unutranjosti kue, u zadnjim komorama tog velikog arenog fenjera. Kua se otvarala pred njim, odaja za odajom, komora za komorom, kao dom od karata, i on je video jurnjavu pomonika sa Adelom kroz sve puste i jasno osvetljene sobe, stepenicama nadole, stepenicama nagore, dok im nije izmakla i upala u svetlu kuhinju, gde se zabarikadirala kuhinjskim kredencem.

Tamo je stajala zadihana, sjajna i raspoloena, nasmejana, trepui velikim trepavicama. Pomonici su se kikotali, uei pred vratima. Kuhinjski prozor je bio otvoren u veliku, crnu no, punu snova i haosa. Crna otvorena okna gorela su odsjajem daleke iluminacije. Sjajni lonci i boce stajali su nepokretno unaokolo i svetleli se u tiini masnom glazurom. Adela je kroz prozor oprezno pomaljala svoje areno, naminkano lice sa treptavim oima. Traila je pomonike u tamnom dvoritu, sigurna da su joj postavili zamku. I, eno, ugledala ih je kako idu oprezno, jedan za drugim, po uskoj opivnici ispod prozora du zida sprata crvenog od odsjaja daleke iluminacije i prikradaju se prozoru. Otac je viknuo od besa i oajanja, ali u tom trenutku agor glasova postao je sasvim blizak i iznenada su se svetli prozori radnje ispunili bliskim licima, iskrivljenim smehom, rasprianim licima, koja su pritiskivala noseve na sjajna okna. Otac postade purpuran od ljutine i skoi na tezgu. I dok je gomila u juriu osvajala tu tvravu i u bunoj gomili ulazila u radnju, moj otac se jednim skokom popeo na police sa suknom, i, nadnet visoko nad gomilom, iz sve snage je duvao u veliku pozaunu od roga i trubio na alarm. Ali se svod nije ispunio umom anela, koji su urili u pomo, umesto toga svakom jeku trube odgovarao je veliki, nasmejani hor gomile. Jakube, trguj! Jakube, prodaji! vikali su svi, a ta vika, stalno ponavljana, rimizovala se u horu i lagano prelazila u melodiju refrena, koji su pevala sva grla. Tada moj otac priznade da je pobeen, saskoi sa visoke opivnice i viui krenu prema barikadama sukna. Ogromno narastao od gneva, s glavom pretvorenom u purpurnu pesnicu, istrao je kao prorok borac na suknene aneve i poeo da besni protiv njih. Podmetao se celim telom ispod monih bala vune i pokretao ih s mesta, podvlaio se pod ogromne bale sukna i podizao ih na tezgu s potmulom tutnjavom. Bale su letele razvijajui se huno u vazduhu u ogromne zastave, sa polica su odasvud izbijale eksplozije draperija, vodopadi sukna, kao pod udarom Mojsijevog tapa. Tako su se prosipale zalihe ormana, iznenada su bljuvale, tekle irokim rekama. Isticala je arena sadrina polica, rasla, mnoila se i plavila sve tezge i stolove. Zidovi radnje su nestali pod monim formacijama te suknene kosmogonije, pod tim gorskim lancima, koji su se uzdizali u monim masivima. Otvarale su se iroke doline meu gorskim padinama i u irokom patosu visina grmele su linije kontinenata. Prostrana radnja se rairila u panoramu jesenjeg pejzaa, punu jezera i daljine, a na pozadini tog dekora lutao je otac preko nabora i dolina fantastinog Kanaana, hodao velikim koracima, sa rukama proroanski rairenim u oblacima i formirao zemlju udarima nadahnua. A dole u podnoju tog Sinaja, izraslog iz oevog gneva, gestikulisao je narod, psovao i slavio Baala i trgovao. Uzimali su pune ruke mekih bora, ukraavali se arenim suknima, uvijali se u improvizovana domina i kapute i govorili haotino i mnogo. Moj otac je naglo izrastao nad tim grupama trgovaca, izduen gnevom, i sa visine monom reju grmeo na idolopoklonike. Zatim, noen oajanjem, penjao se na visoke galerije ormana, ludaki jurio po gredama polica, po ogoljenim daskama skela koje su tutnjale, gonjen prizorima bestidnog razvrata koji je oseao za leima u unutranjosti kue. Pomonici su upravo bili stigli do gvozdenog balkona u visini prozora i drei se za

balustrade, obuhvatili su Adelu oko pasa i izvukli je kroz prozor dok je ona treptala oima i vukla za sobom vitke noge u svilenim arapama. Dok je moj otac, zaprepaen odvratnou greha, urastao gnevom svojih gestova u grozu pejzaa, dole se bezbrini narod Baala predavao raspusnoj veselosti. Neka parodistina strast, neka zaraza smeha bila je obuzela tu rulju. Kako se mogla traiti ozbiljnost od njih, od toga naroda egrtaljki i kleta za krckanje oraha! Kako je bilo mogue zahtevati razumevanje za velike oeve brige od tih mlinova, koji su bez prestanka mleli mezgru rei! Gluvi za gromove proroanskog gneva, ti trgovci odeveni u svilene ogrtae postavljene krznom uali su u malim grupama oko naboranih brda materije, raspravljajui brbljivo i sa smehom o osobinama robe. Ta crna berza raznosila je na svojim brzim jezicima plemenitu supstancu pejzaa, drobila je seckanjem brbljivosti i skoro gutala. Na drugom mestu su stajali Jevreji u arenim halatima, u velikim krznenim kalpacima pred visokim vodopadima svetle materije. Ali u toj ceremonijalnoj konverzaciji, u pogledima koje su izmenjivali, bio je sjaj nasmeene ironije. Izmeu tih grupa vrzmao se obian narod, amorfna gomila, rulja bez lika i individualnosti. On je na neki nain ispunjavao praznine u pejzau, zastirao tle zvonicima i egrtaljkama besmislenog prianja. Bio je to element budala, razigrana gomila poliinela i arlekina, koji je sam bez ozbiljnih trgovakih namera svojim eretskim vragolijama dovodio do apsurda transakcije koje su se pogdegde poele praviti. Postepeno ipak, poto bi mu dosadilo pravljenje vragolija, taj veseli narod se rasturao po daljim delovima predela i tamo lagano gubio u stenovitim prevojima i dolinama. Verovatno su ti veseljaci jedan za drugim nestajali negde u pukotinama i naborima terena, kao deca umorna od igre po uglovima i zakucima stana za vreme balske noi. Za to vreme su se gradski oci, muevi velikog Sinhedriona, etali u grupama punim ozbiljnosti i dostojanstva i vodili tihe, duboke prepirke. Raziavi se po ovom celom velikom brdovitom predelu, ili su po dvojica, po trojica dalekim i vijugavim putevima. Njihove male i tamne siluete pokrivale su celu pustu visiju, nad kojom je visilo teko i tamno nebo, izborano i pokriveno oblacima, izorano dugim paralelnim brazdama, srebrnim i belim izorima, koji su u dubini pokazivali dalje naslage svojih slojeva. Svetlo lampe stvaralo je vetaki dan u ovom predelu dan udan, dan bez zore i veeri. Moj otac se lagano umirivao. Njegov gnev se slegao i hladio u naslagama i slojevima predela. Sada je sedeo na galerijama visokih polica i posmatrao iroki predeo koji je jesen osvajala. Video je kako na dalekim jezerima love ribu. U malim ljuskicama amaca sedela su po dva ribara, bacajui mree u vodu. Na obalama su deaci nosili koeve na glavama, pune nemirnog, srebrnog lova. Tada je video kako grupe putnika u daljini diu glave prema nebu, pokazujui neto podignutim rukama.

I odmah se nebo prekrilo rojem neke arene ospe, osulo se talasavim pegama, koje su rasle, sazrevale i uskoro napunile prostranstvo udnim narodom ptica, koje su kruile i estarile u velikim unakrsnim spiralama. Celo nebo se ispunilo njihovim uzvienim letom, lupom krila, velianstvenim linijama tihih ljuljanja. Neke od njih su kao ogromne rode nepomino plovile na mirno rairenim krilima, druge, nalik na arene perjanice, na varvarske trofeje, teko i nezgrapno su lupale krilima, da bi se odrale na talasima tople aure, najzad poslednje, bedni konglomerati krila, monih nogu i oskubenih ija, podseale su na ravo ispunjene kraguje i kondore, iz kojih ispada piljevina. Meu njima je bilo dvoglavih i mnogokrilih ptica, bilo je i bogalja, koji su hramali u vazduhu jednokrilim, bednim letom. Nebo je postalo nalik na staru fresku, punu nakaza i fantastinih ivotinja, koje su kruile, obilazile se i ponovo vraale u arenim elipsama. Moj otac se uspeo po gredama obliven iznenadnim sjajem i ispruio ruke, dozivajui ptice starom zakletvom. Bilo je to daleko, zaboravljeno potomstvo one ptije generacije koju je Adela nekada razjurila na sve strane neba. Sada se vraalo, odroeno i bujno, to neprirodno potomstvo, to degenerisano ptije pleme, propalo u dui. Iikalo glupo rastom, besmisleno poveano, iznutra je bilo pusto i bez ivota. Sva ivotnost tih ptica prela je u perje, izrasla u fantastinost. Bio je to kao neki muzej povuenih vrsta, starinarnica ptijeg raja. Neke su letele nauznak, imale teke, nezgrapne kljunove, nalik na katance i brave, pokrivene arenim izraslinama, i bile slepe. Kako je oca uzbudio taj iznenadni povratak, kako se divio ptijem instinktu, toj vernosti uitelju, koju je ovaj izgnani ptiji rod negovao u dui kao legendu, da se najzad posle mnogo generacija, poslednjeg dana pred izumiranje plemena vrati natrag u pravu otadbinu. Ali te papirne, slepe ptice nisu vie mogle poznati oca. Uzalud ih je dozivao davnom zakletvom, zaboravljenim ptijim jezikom, nisu ga ule ni videle. Iznenada je zafijukalo kamenje u vazduhu. Oni veseljaci, glupo i besmisleno pleme, poee gaati kamenjem u fantastino ptije nebo. Uzalud je otac opominjao, uzalud je pretio proklinjui gestovima, nisu ga uli, nisu ga videli. I ptice su padale. Pogoene kamenom, teko su se oputale i venule jo u vazduhu. Jo pre no to bi pale na zemlju, ve bi postale bezoblina masa perja. U tren oka se visija pokrila tim udnim, fantastinim leinama. Pre no to je otac stigao na mesto pokolja, ceo taj divni ptiji rod ve je leao mrtav, razbacan po stenama. Tek sada, izbliza, mogao je otac posmatrati svu bednost te osiromaene generacije, svu smenost njene jevtine anatomije.

Bile su to ogromne guve perja, kojekako ispunjene starim crkotinama. Kod mnogih se nije mogla razlikovati glava, jer taj motkasti deo tela nije nosio nikakvih znakova due. Neke su bile pokrivene rutavim, slepljenim runom, kao zubri, i odvratno su smrdele. Druge su podseale na grbave, elave, krepale kamile. Tree su, najzad, najverovatnije bile od neke vrste hartije, prazne u sredini, a divno arene spolja. Neke su se izbliza pokazivale kao nita drugo do veliki paunovi repovi, arene lepeze, u koje je na neshvatljiv nain udahnut neki izgled ivota. Video sam tuni povratak moga oca. Neprirodni dan se lagano ve bojio bojama obinog jutra. U opustoenoj radnji najvie police su bile zalivene bojama jutarnjeg neba. Meu fragmentima ugaslog pejzaa, izmeu sruenih kulisa nonog dekora moj otac je video pomonike kao su ustajali iza sna. Dizali su se izmeu bala sukna i zevali na sunce. U kuhinji, na spratu, Adela, topla od sna i zamrene kose, mlela je kafu u mlinu, pritiskajui ga na bele grudi, od kojih su zrna postajala sjajna i vrela. Maka se kupala u suncu.