P. 1
Roljic Informacije Sistemi Upravljanje

Roljic Informacije Sistemi Upravljanje

|Views: 1,370|Likes:
Published by Stjepan Sudar

More info:

Published by: Stjepan Sudar on Mar 02, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOCX, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/08/2013

pdf

text

original

Sections

  • 1. PERIODI INFORMATIZACIJE DRUŠTVA
  • 2. RAZVOJ NAUČNE MISLI - NAUČNE PARADIGME
  • 3. INFORMATIKA - POJAM, PREDMET I CILJ
  • 4. INFORMACIJA - PORUKA - ZNAK
  • 5. FENOMENOLOGIJA POJMA INFORMACIJA
  • 6. FENOMENOLOGIJA POJMA ZNANJE
  • 7. INFORMACIJA I ZNANJE KAO RESURSI
  • 8. KOMUNICIRANJE - MODEL I PROCES
  • 9. ELEMENTI TEORIJE INFORMACIJA
  • 10. ELEMENTI OPŠTE TEORIJE SISTEMA
  • 11. SISTEMSKA ANALIZA
  • 12. KONCEPT INFORMACIONE TEHNOLOGIJE
  • 13. DIGITALNI RAČUNAR – EPOHALNI IZUM
  • 14. LOGIČKE OSNOVE RAČUNARA
  • 15. ALGEBARSKE OSNOVE RAČUNARA
  • 16. PREDSTAVLJANJE PODATAKA U RAČUNARU
  • 17. ORGANIZACIJA RAČUNARA
  • 18. HARDVER RAČUNARA
  • 19. SOFTVER RAČUNARA
  • 20. INFORMACIONI SISTEMI

Dr Lazo Roljić

Dr Đuro Mikić


INFORMACIJE – SISTEMI - UPRAVLJANJE




















Prijedor, 2012




2

Autori:
Prof. dr Lazo Roljić
Prof. dr Đuro Mikić


Recenzenti:
Prof. dr Zlatko Bundalo
Prof. dr Ratko Dejanović


Izdavaĉ:
VISOKA ŠKOLA ZA
EKONOMIJU I INFORMATIKU
PRIJEDOR


Za izdavaĉa:
Dr Zoran Novaković


Štampa:
MARKOS – Banja Luka


Tiraţ:
100 kom


Drugo izdanje


Prijedor, 2012.



ISBN 978-99955-615-4-3








3






Sadržaj
1. PERIODI INFORMATIZACIJE DRUŠTVA ................................................................ 6
2. RAZVOJ NAUĈNE MISLI - NAUĈNE PARADIGME ............................................ 11
3. INFORMATIKA - POJAM, PREDMET I CILJ .......................................................... 14
4. INFORMACIJA - PORUKA - ZNAK ......................................................................... 19
5. FENOMENOLOGIJA POJMA INFORMACIJA ........................................................ 26
6. FENOMENOLOGIJA POJMA ZNANJE ................................................................... 31
7. INFORMACIJA I ZNANJE KAO RESURSI .............................................................. 41
8. KOMUNICIRANJE - MODEL I PROCES ................................................................. 44
9. ELEMENTI TEORIJE INFORMACIJA ..................................................................... 79
10. ELEMENTI OPŠTE TEORIJE SISTEMA ............................................................. 93
11. SISTEMSKA ANALIZA ...................................................................................... 108
12. KONCEPT INFORMACIONE TEHNOLOGIJE ................................................. 143
13. DIGITALNI RAĈUNAR – EPOHALNI IZUM ................................................... 146
14. LOGIĈKE OSNOVE RAĈUNARA..................................................................... 182
15. ALGEBARSKE OSNOVE RAĈUNARA ............................................................ 187
16. PREDSTAVLJANJE PODATAKA U RAĈUNARU .......................................... 201
17. ORGANIZACIJA RAĈUNARA .......................................................................... 214
18. HARDVER RAĈUNARA .................................................................................... 216
19. SOFTVER RAĈUNARA ..................................................................................... 264
20. INFORMACIONI SISTEMI................................................................................. 284





4

P R E D G O V O R
drugom izdanju

Prvo izdanje knjige Informacije – Sistemi - Upravljanje, je na veliko
zadovoljstvo autora rasprodato u relativno kratkom vremenu od momenta
izdavanja. To svakako ukazuje na opravdanost štampanja jednog ovakvog teksta,
kako za potrebe studenata svih nivoa obrazovanja, tako i šireg kruga struĉnjaka
koji se bave i ĉitalaca koje interesuje ova problematika.

U drugom izdanju ove knjige nema bitnih izmjena u odnosu na prethodno
izdanje, izuzev što je tekstom i primjerima izvršena nadopuna nekih poglavlja.
Naravno, uoĉene štamparske greške su ispravljene. a najveća "novina" predstavlja
izostanak diskete sa podacima za primere iz knjige, koja je pratila prvo izdanje.
Autori ostaju u obavezi da svakom zainteresovanom ĉitaocu, na njegovoj disketi
kopiraju pomenuti sadrţaj. TakoĊe, na kraju knjige je ubaĉen jedan manji reĉnik
(sa leksikonom ĉetrdesetak pojmova) na engleskom j eziku, koji ĉitaocioma treba
da omogući lakši kontakt sa literaturom napisanom na tom jeziku.

I ovog puta bićemo zahvalni svim ĉitaocima koj i nam na uobiĉajeni naĉin
ukaţu na eventualne greške, propuste i nedostatke u našoj knjizi.

PREDGOVOR
Cilj i zadatak izuĉavanja fenomena informacija, sistema i upravljanja, pa tako
i sadrţaja izloţenog u ovoj knjizi, je da ĉitaoca upozna sa osnovnim pojmovima
teorije informacija, teorije sistema, upravljanja i kibernetike, osnovama metoda i
tehnika kojima se sluţe ove nauĉne discipline, kao i o mogućnostima njihove
upotrebe za rješavanje praktiĉnih problema korišćenjem informacionih i
komunikacionih tehnologija, tj. raĉunara, raĉunarskih mreţa, baza podataka i
Interneta i ostalog hardvera i softvera koji im pripadaju.
Materija u ovoj knjizi globalno je izloţena u dvadeset poglavlja kojima je
obuhvaćeno jedanaest tematskih cjelina:
(1) Informatizacije društva
(2) Razvoj nauĉne misli - nauĉne paradigme analize
(3) Osnovni elementi teorije informacija, teorije sistema,



5
teorije upravljanja i kibernetike
(4) Metode i sredstva sistemske analize
(5) Koncept informacione tehnologije
(6) Izum raĉunara – istorijat razvoja, klasifikacija i tipovi
(7) Logiĉke i algebarske osnove digitalnih raĉunara
(8) Predstavljanje podataka u raĉunaru
(9) Organizacija i princip rada digitalnog raĉunara
(10) Konstrukcija raĉunara - hardver i softver
(11) Upravljanje i upravljaĉki informacioni sistemi.
Prouĉavajući izloţenu materiju ĉitaoci se upoznaju sa osnovnim pojmovima
teorije informacija, opšte teorije sistema, teorije upravljanja i kibernetike,
metodama i sredstvima sistemske analize, osnovnom graĊom, logiĉkim i
algebarskim osnovama i principom rada digitalnog raĉunara, organizacijom i
naĉinima obrade podataka, vrstama i karakteristikama postojećeg hardvera i
softvera raĉunarskih sistema, pojmom i tipovima raĉunarskih mreţa i servisima
globalne raĉunarske mreţe – Interneta, upravljaĉkim i drugim informacionim
sistema baziranim na informacijama i znanju.
Polazeći od svakodnevnih dobro definisanih pojmova, postepeno ih
pretvarajući u egzaktne, u knjizi dolazimo do takvih pojmova kao što su
sluĉajnost, vjerovatnoća, entropija, informacija, poruka ili saopštenje, znakovi,
kód, kodiranje, dekodiranje, bit, bajt, sistem, sistemsko mišljenje, komuniciranje
ĉovjek-raĉunar i komuniciranje raĉunar-raĉunar, komuniciranje softverom i
servisima Interneta, interfejs, raĉun iskaza, Bulova algebra, informacione i
komunikacione tehnologije, organizacija i graĊa digitalnog raĉunara, oblici i
metode ataka na integritet podataka u raĉunaru i njihova zaštita, informacioni
sistemi, web, hipertekst, multimedija i ostalih pojmova kojima se operiše u
informatici i raĉunarstvu, teoriji sistema i kibernetici i objašnjavaju se neke
informacione metode i tehnike rješavanja problema u svakodnevnoj praksi.
U ţelji da studentima i olakšamo savladavanje nastavne materije iz predmeta
kojim se bavi ova knjiga, gotovo svako njeno poglavlje ilustrovano je
praktiĉnim primjerom opisa nekog problema, njegovim rješenjem ili opisom
naĉina njegovog rješavanja. Na kraju svakog poglavlja naveden je niz pitanja koji
imaju za cilj da ĉitaocu omoguće provjeru preĊenog gradiva a studentima
olakšaju spremanje polaganja ispita.
Bićemo veoma zahvalni svima koji ukaţu na nedostatke ovog rada, jer će to
pomoći da naredno izdanje bude kvalitetnije.
A u t o r i



6
1. PERIODI INFORMATIZACIJE DRUŠTVA

Mi još uvijek govorimo da se nalazimo u informatiĉkoj eri, u kojoj napredno
ĉovjeĉanstvo prelazi iz industrijskog u postindustrijsko društvo - tzv. informatiĉko
društvo. Ovom su, prije svega, doprinijeli raĉunari - svakako jedan od
najsloţenijih ureĊaja koje je ĉovjek do sada stvorio, a ĉiji rad je vezan za prijem,
ĉuvanje, obradu, manipulisanje, zaštitu i izdavanje podataka i informacija, a u
zadnjih 20 godina i globalna raĉunarska mreţa, odnosno raĉunarska mreţa
raĉunarskih mreţa, nazvana Internet. O prelasku iz industrijskog doba u
postindustrijsko, tj. informatiĉko doba, već se toliko raspravlja da nismo ni
primjetili kako već prelazimo u postinformatiĉko doba u doba znanja. Ali, prvo, da
se osvrnemo na to kako smo kao društvo, prošavši kroz mnoge periode njegove
informatizacije, uopšte došli do ovog današnjeg doba.
Periodi informatizacije društva najuţe su povezani sa razvojem ljudske vrste i
društva.
1.1 Revolutions in Transfer of Information

In one of his essays Isaac Asimov has identified four revolution in communication
1
. The
revolutions must be understood in the noblest sense of the word in that each one has brought
about a novel means of information transfer, at the same time preserving the previous one and
adding a new quality to the process. Each one of them is a major milestone in human
development and each one of them has had tremendous consequences regarding the progress it
has enabled. Based upon each it has been possible to build a culture, a society, and even a whole
civilisation. The first revolution is the advent of speech. The result of it was that an experience
was no more limited to one individual and it has been made possible to transfer it.
Artikulisani govor predstavlja prvu i najznaĉajniju informacijsku revoluciju.
Kada su naši preci nauĉili da govore, mogli su da se meĊusobno
sporazumijevaju na jedan suptilniji i energetski ekonomiĉniji naĉin, nego
pokretima ruku i mimikom lica. Gestikulacija je vjerovatno prethodila
artikulisanom govoru, jer mi se i danas pri razgovoru ĉesto sluţimo njom bilo
nesvjesno, bilo kao podrška onome što govorimo.
Drugi izvor znanja je pismenost. Prva informacija koju je ĉovjek ostavio
potomcima, a koja se saĉuvala i do današnjih dana, bio je crteţ pećinskog
ĉovjeka. Starost tih crteţa je oko 200.000 godina. Pismo, kao osnov pismenosti,
odnosno sredstvo za biljeţenje poruka i zamisli, javilo se relativno kasno, prije
oko 5.000 godina. Istoriĉari po nastanku pisma periode razvoje ĉovjeĉanstva
dijele na period prije njegovog nastanka - praistoriju i na period poslije nastanka
pisma - novija istorija. Bez pisma moţe se govoriti samo o materijalnoj kulturi
naroda. Prvo poznato pismo je Sumeransko slikovno pismo, koje je nastalo 3.000
godina prije nove ere
2
.

1
Isaac Asimov: Today and Tomorrow and …, Doubleday, 1973
Isaac Asimov: Asimov‟s Guide to the Bible, Wings Books, Avenel, New Jersey
2
Pismo Sumerana, Babilonaca, Asiraca i susjednih bliskoistoĉnih naroda je najstarije pismo
sve do pojave, prvo, feniĉkog, a kasnije grĉkog pisma. Nazvano je klinastim pismom po
tome šo su mu znakovi saĉinjeni od ravnih crta urezanih u obliku klina. Pisalo se (slijeva
nadesno) šiljkom od trstike ili metala - stajlusom, na ploĉicama od gline, koje su se poslije



7




Slika 1: Klinasto pismo,
Mezopotamija, 3000 g. p.n.e.
Slika 2. Brojevi u egipatskom pismu-hijeroglife,
2000 g. p.n.e.
http://ms1pki.etf.rs/predavanja/

The next was invention of writing, by which it has become possible to record the information
and so made it likely to be lasting, thus enabling building of
knowledge as we understand it today.
Pismenost je imala najveći znaĉaj za razvoj informacije i ĉovjeĉanstva uopšte.
Pisani dokumenti su daleko pouzdaniji i precizniji od ĉovjekovog pamćenja. Oni
mogu relativno lako da se kopiraju i umnoţe, kao i da se prenesu sa mjesta na
mjesto. Pismenost je omogućila da se informacija saĉuva pouzdano za vrlo dugi
niz godina i da se ostvari komunikacija meĊu ljudima koji se nikad nisu ni
vidjeli, ni ţivjeli u isto vrijeme.
The third revolution was the invention of press by which an information has become
general.
Poĉetak trećeg perioda informatizacije društva vezan je za njemaĉkog
štampara Johanesa Gutenberga (Johanes Gutenberg: 1400-1468.), koji je izumio
štampariju. Do tog vremena postojale su knjige i ostali pisani dokumenti, ali je
njihovo korišćenje bilo privilegija malog broja ljudi. Biblija je bila prva knjiga
štampana u Gutenbergovoj štampariji. Odštampana je u 200 primjeraka, od kojih
je danas saĉuvano samo 47.


pekle na suncu. Ovim pismom pisalo se 4000 godina, a njime se prestalo pisati 75 godina
poslije nove ere.



8

Slika 2. Prva štampana knjiga u Evropi, 1450. godina

Štamparija i pronalazak tehnologije izrade papira omogućili su relativno jeftinu
masovnu knjigu. Ovo je znatno uticalo na širenje pismenosti, pa prema tome i
znanja. Razvoj civilizacije od tada krenuo je ubrzanim tempom.

The fourth revolution is the invention of computer and communications (in short: information
technology) by which the information has become instantaneously available.

Konaĉno, ĉetvrta informacijska revolucija, ĉiji smo mi svjedoci, donijela je
ĉovjeĉanstvu još jedno blago - masovno uvoĎenje i primjena raĉunara. Raĉunari
su sada prisutni ne samo u kancelarijama, industrijskim pogonima i istraţivaĉkim
laboratorijama, nego su ušli i u naše stanove, škole i fakultete.
Privrede SAD, Japana i najrazvijenijih evropskih zemalja danas se temelje na
informacijama. Godine 1967. u proizvodnji, obradi i distribuciji informacionih
dobara i usluga u SAD stvaralo se 25% bruto društvenog proizvoda. Uz to, više od
21% bruto društvenog proizvoda stvaralo se u proizvodnji informacionih usluga
javnog i privatnog sektora za interne potrebe. Oko 1/2 radne snage u SAD mogla se
klasifikovati u kategoriju ªinformacionih radnikaª, sa zaposlenjem na podruĉju
proizvodnje, obrade i distribucije informacija. Oni su zajedno zaradili više od 53%
od svih isplaćenih nadnica.

The revolutions did not happen everywhere at the same time, they came about
at different times and in different regions, there has been (and still is) also co-
existence of more of them, but wherever they took place the consequences were
identical in terms of a new human development that has not been known or made
possible before. The speech has enabled the appearance of the first cultures such as
folks and tribes and probably the maximal reach of it has been the Inca civilisation.
The use of writing has produced various advanced civilisations and based on this
means of information transfer the maximum reach is probably the Roman
civilisation. By use of press a new civilisation has been made possible – the ours. It



9
is hard to predict what will be the outcome of widespread use of computer
technology regarding the development of civilisation. The Internet and the
phenomena it has produced is most likely the beginning and only a pale shadow of
things to come. Regarding the relatively short period of about fifty years that
computers are among us, and even a shorter time since when the Internet has been
common, we may safely declare that a new type of civilisation has not yet
occurred.

Osnovna razlika izmeĊu poljoprivrednog, industrijskog i informacijskog društva
iskazuje se u prebacivanju teţišta ekonomske aktivnosti i tehnoloških promjena sa
proizvodnje "predmeta" ka obradi informacija. Plug i poljoprivredna znanja bili su
nosioci poljoprivredne etape nacionalne privrede, parna mašina i razvoj proizvodne
tehnologije preobrazili su, prvo Evropu, a zatim SAD i industrijska društva.
Raĉunari i telekomunikaciona oprema, raĉunarske mreţe i Internet glavni su faktori
transformacije SAD u smjeru informacione ekonomije.
Jedna od najznaĉajnijih i najinteresantnijih karakteristika budućeg ekonomskog
razvoja sastoji se u ĉinjenici da informaciona ekonomija nije ograniĉena prirodnim
resursima, kao što je to sluĉaj s industrijskom ekonomijom. Informacija je potpuno
obnovljiv resurs - proces trošenja ne uništava informacioni sadrţaj i on se moţe
ponovo upotrebiti, ne samo pojedinaĉno, nego istovremeno na mnoštvo korisnika.
Informacijska revolucija razlikuje se od prethodnih u još dvije bitne stvari.
Prvo, uticaj prethodnih revolucija na napredak svakodnevnog ţivota bio je
relativno spor. Prolazili su vijekovi, pa i hiljade godina da bi se uoĉio neki
kvalitativni napredak. U ovoj revoluciji stvari se odvijaju daleko brţe. Prije
više od šezdeset godina proizveden je prvi komercijalni raĉunar, tj. raĉunar
koji je mogao da se kupi, odnosno naruĉi. To je bio UNIVAC 1 (skr. od engl.:
Universal Automatic Computer - ĉitaj: Juniveik 1
3
), proizveden 1951. godine.
Drugo, dostignuća prethodnih informacionih revolucija ograniĉavala su se na
razmjenu informacija meĊu ljudskim bićima. Govor, pismenost, štampanje
knjiga i dokumenata predstavljaju metode i sredstva za prenošenje informacija
meĊu ljudima - za komuniciranje.
U ovoj revoluciji stvari stoje drugaĉije. Ako pogledamo spoznaje dvadesetog
vijeka vidjećemo da fizika i hemija suvereno dominiraju tehnološkim promjenama,
a u stopu ih prati biologija. Tehnološki vrh su informatiĉka tehnologija i
biotehnologija. Ostale nauke još predstavljaju ruţno paĉe iz Andersenove bajke
4
.

3
U našem jeziku ne postoji adekvatna zamjena za mnoge rijeĉi iz engleskog jezika, na
primjer za rijeĉ firmware, a ni za niz drugih rijeĉi koje su uvedene u raĉunarstvu i
informatici, kao što su hardware, software i sliĉno, pa ćemo ih ubuduće originalno pisati
Italic fontom (ukošeno) i najĉešće ih upotrebljavati onako kako se one u engleskom jeziku
izgovaraju: firmver, hardver, softver, a negdje ćemo u zagradi, prilikom njihovog prvog
pominjanja, napisati kako se one (pribliţno) izgovaraju na našem jeziku i/ili kako se pišu na
engleskom jeziku i objasnićemo im znaĉenje, a ponegdje ćemo rijeĉi na engleskom samo
prevesti na naš jezik.
4
Lauc, A., Metodologija društvenih znanosti, Pravni fakultet Sveuĉilišta „J. J. Štrosmajer“
Osijek, 2000.



10
Najveći proizvod dvadesetog vijeka je raĉunar. Isprva s elektronskim cijevima,
kasnije s tranzistorima, a u najnovije vrijeme s visokointegrisanim krugovima. U
poĉetku raĉunar je sluţio za numeriĉku obradu podataka, a sada sve više i za
nenumeriĉku. Uz tekst i sliku digitalizira se i zvuk pa je multimedijalni pristup
infrastruktura novog naĉina multimedijalnog uĉenja.


I PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Navedite informacijske revolucije koje su se desile tokom razvoja društva?
2. Šta je sredinom XV vijeka uticalo na namnoţavanje informacija i nagli razvoj
znanja?
3. Šta je glavno obiljeţje ĉetvrte informacijske revolucije?
4. Koji je prvi komercijalni proizvod ĉetvrte informacijske revolucije?








11
2. RAZVOJ NAUČNE MISLI - NAUČNE PARADIGME

Pojavu informatike kao nauĉne discipline, a potom i pojavu poslovne
informatike kao posebne nauĉne discipline treba posmatrati u sklopu opšteg
razvoja nauke i nauĉne misli, koji iz današnje perspektive predstavlja jedan od
najznaĉajnijih aspekata ljudske istorije.
Ako se pod nauĉnom paradigmom
5
podrazumijeva najširi okvir nauĉnog
mišljenja, osnovna misao koja sluţi kao uzor za sva ostala promišljanja u
objašnjavanju svijeta, onda se istorija nauke moţe uslovno podijeliti u tri perioda u
kojima su dominirale slijedeće nauĉne paradigme:
- filozofijska paradigma
- mehanicistiĉka paradigma, i
- entropijska paradigma.

Filozofijska paradigma vezana je za poĉetne korake nauĉnog pristupa objašnjenju
pojedinih problema i pojava. Poĉeci nauke datiraju u doba antiĉkih kultura kada su
prvi nauĉnici bili ujedno i filozofi. U metodološkom smislu nauka je bila vrlo
skromna. Korištene su opservaciojske metode koje su se sastojale u opaţanju
pojedinih problema i pojava, te zatim u detaljnom opisivanju i klasifikaciji onoga
što je opaženo, bez prave mogućnosti da se stvarno objasne razlozi i zakonitosti
koji stoje iza posmatranih pojava.

Mehanicistička paradigma dugo vremena je odreĊivala savremenu nauku,
odnosno tradicionalnu nauku evroameriĉkog civilizacionog prostora. Na formiranje
nauĉne misli dominantno su uticali Newton-ovi zakoni mehanike, pa odatle i sam
naziv ove nauĉne paradigme. Osnovno obiljeţje ovog nauĉnog uzorka je ideja da
se svi procesi u prirodi i društvu smatraju reverzibilnim, odnosno da je sve moguće
vratiti u prvobitno stanje. To je posebno vidljivo iz 3. Newton-ovog zakona
mehanike: Akcija i reakcija su jednake i suprotnog su smjera. Smjer toka vremena
je irelevantan jer sve zakonitosti vrijede i ako vrijeme promijeni predznak.
Uz mehanicistiĉku paradigmu veţu se analitiĉke metode u nauke koje se temelje na
nekim osnovnim naĉelima:
- sloţeni problem ili pojava koja se izuĉava, posmatra se kao skup
nezavisnih elemenata koji su dovoljno jednostavni da se mogu relativno
jednostavno u potpunosti proanalizirati.
- nakon što je objašnjeno ponašanje pojedinih dijelova sloţene pojave, ona
se u cjelini objašnjava kao mehaniĉki skup objašnjenja pojedinih njenih
dijelova.
- odnosi izmeĊu pojedinih dijelova sloţene pojave se posmatraju uzroĉno
posljediĉno, zanemarujući pri tome druge uticaje.
- nastoje se pronaći stroga pravila i definicije koja će striktno opisati i
objasniti posmatranu pojavu.

5
Paradigma je skup saznanja (misli, ideja, informacija, znanja, vještina, sposobnosti) koja
predstavljaju odreĊeni naĉina razmišljanja o neĉemu (fenomenu, dogaĊaju ili pojavi).



12
- analitiĉki pristup posmatra dio po dio sistema ne obazirući se previše na
cjelokupnost sistema niti na interakciju njegovih dijelova, što je ujedno i
njegov nedostatak.
Pojava sve sloţenijih problema tokom 20. vijeka ukazala je da mehanicistiĉka
paradigma i analitiĉke metode ne mogu odgovoriti novim izazovima nauke.

Entropijska paradigma nastaje na tekovinama razvoja termodinamike, odnosno
njenih zakona. Prema 1. zakonu termodinamike energija odnosno toplina se
pretvara u rad i obrnuto. Prema 2. zakonu to je moguće samo ako dio energije
preĊe trajno iz toplijeg u hladniji spremnik topline, odnosno ako dio energije trajno
preĊe iz iskoristivog u neiskoristivi oblik, što nameće stav o ireverzibilnosti
ukupnih procesa u prirodi. To daje poseban znaĉaj pojmu vremena, jer svijet u
cjelini nikada ne moţe biti kao ranije. Uz to se uvodi pojam entropije kao mjere
promjene stanja sistema i njegove sposobnosti da poprimi korisna stanja. Entropija
je mjera organizovanosti, odnosno reda (negentropija) ili nereda u sistemu,
transparentnosti sistema, neizvjesnosti utvrĊivanja nastupa nekog budućeg
dogaĊaja, neizvjesnosti predviĊanja ponašanja sistema u budućnosti, mjera koliĉine
informacija potrebnih za upravljanje sistemom. Entropija je prirodna teţnja svakog
sistema da iz stanja reda ili organizovanosti preĊe u stanje nereda. Ako je sistem
prepušten sam sebi, entropija je mjera neizvjesnosti predviĊanja ponašanja sistema
u budućnosti. Entropija je suprotna informaciji jer informacija smanjuje
neizvjesnost, a time i entropiju. Entropija je i mjera našeg nepoznavanja ishoda
nekog sluĉajnog dogaĊaja. Entropijom se mjeri nedostatak informacija o stanju
sistema ili postupcima u sistemu. Rekli smo da je entropija je suprotna informaciji
jer informacija smanjuje neizvjesnost, a time i entropiju. To znaĉi, ako imamo
potpunu informaciju o nekom sluĉajnom dogaĊaju ili o postupcima u nekom
sistemu ili o ponašanju nekog sistema, entropija je jednaka nuli i obrnuto, ako
nemamo informaciju o ishodu nekog sluĉajnog dogaĊaja ili o postupcima u nekom
sistemu ili o ponašanju nekog sistema, onda je entropija maksimalna.
Ovu veliĉinu u informatiku, tj. u teoriju informacija, uveo je Klod Šenon
6
.
Fizika pokazuje da ukupna entropija u prirodi raste, iako se ona u odreĊenim
podsistemima moţe drţati minimalnom, ali na uštrb povećanja entropije u njegovoj
okolini. Upravo uvoĊenje pojma entropije i njegovo poimanje obiljeţava novi
okvir nauĉne misli koji je manje optimistiĉan i stoga teţe društveno prihvatljiv.
Odnos i zavisnost izmeĊu entropije i informacije je slijedeći: kao što je koliĉina
informacije u sistemu mjera njegovog stepena organizovanosti ili reda, tako je i
entropija sistema mjera njegovog stepena neorganizovanosti, odnosno nereda;
jedno je negativ drugoga.
Entropija kao mjera neizvjesnosti u vezi s ishodom nekog dogaĊaja: ako moţemo
pribaviti dovoljnu koliĉinu informacija o nekom dogaĊaju, onda se neizvjestan
dogaĊaj pretvara u siguran, pa je entropija “nula”.
Sredinom dvadesetog vijeka opšta nauka, a ne samo fizika, prihvatila je te
zakone i ponudila je novi oblik nauĉnog promišljanja, nove nauĉne metode, pa ĉak

6
Claude E. Shannon (1916 –2001).



13
i nove nauĉne discipline. Pojave se poĉinju posmatrati u njihovoj cjelokupnosti,
kao sistemi, pa se govori o sistemskoj eri, sistemskom mišljenju, sistemskom
pristupu, sistemskoj analizi, sistemskom inţenjerstvu itd. Sistemski pristup
posmatra sistem kroz sveukupnost njegovih elemenata i dinamiku njihovih odnosa.
Sistemski pristup integriše: opštu teoriju sistema, kibernetiku, teoriju informacija,
semiotiku
7
, informatiku i matematiĉku teoriju sistema.


II PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Koja su tri karakteristiĉna perioda u istoriji nauke i nauĉne misli?
2. Koje nauĉne metode su korištene u okviru filozofijske paradigme?
3. Šta je entropijska paradigma i koje su karakteristike ovog okvira nauĉne
misli?
4. Šta je entropija?
5. Objasnite odnos i zavisnost izmeĊu entropije i informacije.
6. Po ĉemu je karakteristiĉna tzv. „sistemska era“?


7
Semiotika (engl. semiotics, semiology) - Izuĉava znakove i simbole, posebno kao sredstvo
u jeziku ili komunikaciji, kao i procese oznaĉavanja. Ona obuhvata i to kako se konstruiše
znaĉenje znakova i simbola i kako se oni razumijevaju.



14

3. INFORMATIKA - POJAM, PREDMET I CILJ

Informatika je jedna od najmlaĊih ali i najsloţenijih nauĉnih disciplina. Razvila
se kao samostalna disciplina šezdesetih godina dvadesetog vijeka u SAD i Velikoj
Britaniji. Nastala je kao objedinjenje dostignuća iz većeg broja nauĉnih oblasti kao:
formalna logika, matematika, teorija informacija, elektronika i drugih, što je ĉini
kompleksnom. Pošto je informatika relativno mlada nauka, sve prisutnija u
djelatnosti ĉovjeka u vrlo raznolikim sistemima, nuţno je spoznati njenu definiciju
i podruĉje djelovanja. Pokušaj definisanja informatike ilustrovaćemo nekim od
mnogih definicija, kao na primjer slijedeće:
 Informatika je nauka o informacijama ili obavještenjima.
 Informatika prouĉava informacione tehnologije.
 Informatika je nauĉna disciplina koja istraţuje dizajniranje informacionih
sistema s raĉunarskom podrškom,
 Informatika je nauĉna disciplina koja prouĉava zakonitosti i djelovanja
mješovitog sistema i to prvenstveno ĉovjek-raĉunar. Bavi se prouĉavanjem,
razvojem i upotrebom postupaka i ureĊaja za obradu podataka.
Navedene definicije informatike su samo neke od postojećih, ali više ilustruju
problem definisanja sloţenih pojava analitiĉkim pristupom, nego što odreĊuju
pojam. Informatika je vrlo sloţen, slojevit i interdisciplinaran fenomen, te ga treba
sagledavati u njegovoj cjelokupnosti. Danas se moţe reći da informatika kao
interdisciplinarna nauĉna disciplina ima temelje u tri nauĉna polja:
- raĉunarska nauka (Computer Science),
- informacione nauka (Information Science),
- telekomunikaciona nauka (Telecomunication Science).
Poĉeci razvoja informatike vezani su za prva dva nauĉna polja jer je vrlo teško
povući jasnu crtu razgraniĉenja meĊu njima zbog vrlo ĉesto zajedniĉkog predmeta
istraţivanja. S vremenom im se nerazdvojno pridruţuje i telekomunikaciona nauka.
Posebne poteškoće su u razgraniĉenju na nivou tehnologija i njihove primjene.
Zbog navedenog, te iz pragmatiĉnih razloga, ustanovljena je informatika kao
posebna nauĉna disciplina.
Informatika doţivljava uspon šezdesetih godina 20. vijeka. U periodu izmeĊu
šezdesetih i sedamdesetih godina informatika nalazi primjenu u mnogim
privrednim i društvenim djelatnostima. Poseban rast primjene informatike ogleda
se u poslovnim sistemima, te se zbog toga razloga i potrebe iznalaţenja novih
specifiĉnih rješenja za potrebe poslovnih sistema, sedamdesetih godina informatika
poĉinje dijeliti prema podruĉjima primjene, te tako nastaje poslovna informatika.
Osnovni cilj primjene informatike je da se na viši nivo podigne individualna i
kolektivna efikasnost i to putem efikasnijeg upravljanja. Dobro upravljanje
poslovnim sistemom je osnova njegovog opstanka i razvoja.
Izraz „informatika“ koristi se u razliĉitim zemljama s razliĉitim tumaĉenjem te
otuda i šarolike definicije. Pojam „informatika" kako ga i danas upotrebljavamo,
stvorio je 1962. godine francuski inţenjer Filip Drejfis (Philippe Dreyfus) tako
što je sastavio prva dva sloga francuske rijeĉi information (ĉit. enformasijon) i



15
posljednja dva sloga rijeĉi automatique (ĉit. otomatik). Njegova ideja bila je da
se ovim pojmom dopuni pojam automatske obrade podataka (AOP), tj. da bude
njen sinonim, ĉime su povezana dva pojma: informacija i automatski ureĊaji
(raĉunari).
Isti pojam, samo u ruskoj ćirilici i s ruskim izgovorom, pojavio se godinu
dana kasnije u Rusiji. Prof. Fjodor E. Temnikov predloţio je 1963. godine
termin "informatika" za oznaĉavanje integralne nauke o informacijama "... koja
se sastoji iz tri glavna dijela: teorije informacionih elemenata, teorije
informacionih procesa i teorije informacionih sistema...".
Prije toga, 1961. godine, na "Konferenciji o obrazovanju kadrova za
informacionu nauku" u Atlanti (SAD), na univerzitetu Georgia Institut of
Technology, definitivno je odbaĉen raniji termin "dokumentaristika", koji je još
dugo korišten u Evropi, a usvojen je termin "informaciona nauka" (Information
Science). U Njemaĉkoj, informatika (die Informatik) oznaĉava raĉunarstvo, ono što
se danas u SAD naziva nauka o raĉunarima (Computer Science, ĉit. kompjuter
saijans).
Prva definicija oblasti informatike, koju je 1966. godine dala Francuska
akademija nauka, glasi: "Informatika je nauka sistematskog i efikasnog (dakle,
racionalnog; prim. L.R.) obraĊivanja informacija kao medija ljudskog znanja i
medija za komuniciranje u podruĉju tehnike, ekonomije, društvenih i drugih
nauka (dakle u svim oblastima ljudskog ţivota i rada; prim. L.R.), a sve to uz
pomoć savremenih tehniĉkih sredstava". Ovaj termin se uglavnom udomaćio u
Evropi.
Opšta enciklopedija (1966) definisala je informatiku kao nauĉnu disciplinu koja
prouĉava strukturu i svojstva (ali ne i sadrţaj) informacija, te zakonitosti
informatiĉke djelatnosti, njenu teoriju, istoriju, metodologiju, organizaciju i
efiksanost.
U SAD i Velikoj Britaniji su definisana dva osnovna pravca informatike i to:
- raĉunarske nauke (Computer Sciences) i
- informacione nauke (Information Sciences).
Prva oblast bavi se prouĉavanjem raĉunara kao sloţenog tehniĉkog ureĊaja i
razmatra naĉin njegove konstrukcije, osnovnu graĊu i principe njegovog rada,
postupke koji se primjenjuju na raĉunarima, te njegovu primjenu; matematiĉka
logika, teorija raĉunanja, algoritmi, strukture podataka, programski jezici,
programsko inţenjerstvo, arhitektura raĉunara, komunikacija i drugo.
Raĉunarstvo obuhvata teoriju, metode, analizu, projektovanje i konstrukciju,
primjenu i djelovanje raĉunarskih sistema. Centralni objekat prouĉavanja u
raĉunarstvu je cjelokupnost raĉunarskog sistema, koji se sastoji od hardvera i
softvera, te postupaka i naĉina primjene raĉunara. Teoretski aspekti raĉunarstva
obraĊuju se u nauĉnom podruĉju raĉunarskih nauka (engl. computer science, njem.
Theoretische Informatik), a implementacijski na hardverskom nivou, temeljeno na
metodama raĉunarske nauke i projektantsko-inţenjerskom pristupu, u podruĉju
raĉunarske tehnike (engl. computer engineering, njem. Technische Informatik).



16
U drugoj oblasti – informacionih nauka, raĉunar se posmatra samo kao sredstvo
za obradu informacija i pri tome se vrši razrada optimalnih metoda i sredstava
primanja, ĉuvanja, prenosa, obrade, pronalaţenja i upotrebe informacija.
Naše, a i evropsko poimanje (izuzev Vel. Britanije), pod informatikom
podrazumijevamo ravnopravno objedinjenu i jednu i drugu oblast.

Norbert Viner (Norbert Wiener), tvorac kibernetike
8
, zajedno sa Klod Šenonom
(Claude E. Shannon), Riĉardom Hartlijem (Richard V. Hartley) i Andrejem N.
Kolmogorovom
9
, tvorac teorije informacija, tumaĉeći "povratnu spregu" kao
princip veza i regulacije koji je zajedniĉki za mašine, ţivotinje i ljude, tj. za
tehniĉke, biološke i društvene sisteme, naglašavao je znaĉaj "interdisciplinarnog
pristupa" kao najekonomiĉnijeg i najproduktivnijeg sredstva za brţe proširivanje
granica ljudskog saznanja.
Informatika ili informatiĉka nauka je nauka koja istraţuje svojstva i ponašanje
informacije, te metoda i tehnika pomoću kojih se upravlja protokom informacija i
sredstvima za obradu informacija radi njihove optimalne dostupnosti i
upotrebljivosti. Ti procesi ukljuĉuju nastajanje, diseminaciju, prikupljanje,
organizaciju, ĉuvanje, pretraţivanje, interpretaciju i upotrebu informacija i njihovu
zaštitu od destrukcije i uništenja.
Preovladava mišljenje da se informatike treba baviti prouĉavanjem opštih zakona
svih komunikacionih procesa, od neformalnih (usmenih i pismenih) do formalnih
(razmjena nauĉne literature izmeĊu nauĉnika tj. nauĉnih zajednica).
Prema jednoj definiciji “informacione nauke” obuhvataju sve one nauke koje se
bave prouĉavanjem postupaka prikupljanja, selekcije, obrade, strukturisanja,
memorisanja, pretraţivanja, odašiljanja, prenošenja, diseminacije, interpretacije,
upotrebe i zaštite informacija kao i postupcima društvenog komuniciranja u svim
njegovim oblicima
10
.

8
Biografija prof. Norberta Vinera veoma je zanimljiva. RoĊen je 1894. godine. U 19.
godini ţivota završio je doktorsku tezu na Harvardskom univerzitetu. Već u najranijem
dobu ispoljio je izvanrednu inteligenciju, tako da je postao poznat kao ªvunderkindª. Pred
kraj ţivota, 1963. godine, objavio je autobiografski spis ªBivše ĉudo od djeteta - Moje
djetinjstvo i mladostª. Otac mu je bio profesor slavistike tako da se i sam dosta interesovao
za probleme jezika. Poznat je kao poliglota. Govorio je 10 jezika. Sa 25 godina poĉeo je da
predaje matematiku na MIT-u u Bostonu. 1958. godine objavio je ĉuveno svoje djelo
ªKibernetika - ljudska upotreba ljudskih bićaª. Umro je u Amsterdamu 1964. godine. Bavio
se uglavnom izuĉavanjem bioloških sistema sa aspekta matematike i teorije automatskog
upravljanja. Prvi je sagledao potrebu zaokreta tehnike (teorije automatskog upravljanja i
teorije informacija) od neţivih stvari ka izuĉavanju bioloških sistema.
9
Andrej N. Kolmogorov - jedan je od najvećih matematiĉara dvadesetog vijeka. Baveći se
13-tim Hilbertovim problemom, 1957. godine publikovao je fascinantnu teoremu, koja
tvrdi da je svaku neprekidnu funkciju f od n varijabli iz intervala |0,1| moguće predstaviti
uz pomoć funkcije samo jedne varijable. Kasnije će se pokazati da je ovo moţda
najznaĉajnija teorema vezana za neuronske mreţe - jedan ogranak primjene vještaĉke
inteligencije.
10
Definiciji Sveuĉilišta u Zagrebu (1985).



17
Polazeći od toga moţemo dati slijedeću definiciju informatike: Informatika je
interdisciplinarna nauka koja se bavi savremenim naĉinima i metodama
pronalaţenja, prikupljanja, memorisanja, obrade i upotrebe informacija. Nastala
je postepenim spajanjem dostignuća većeg broja autonomnih i priznatih nauka,
kao što su: formalna logika, neka poglavlja matematike, teorija informacija,
elektronika i neke druge nauĉne discipline. Pri tome, interdisciplinarnost se ne
ostvaruje na nivou znanja, nego na nivou koncepta i metoda, principa i aksioma.
Interdisciplinarni karakter informatike kao nauke podrazumijeva korišćenje nekih
opštih nauĉnih metoda (analiza
11
, sinteza, indukcija, dedukcija, statistiĉke
metode itd.) i univerzalnih nauĉnih metoda, meĊu kojima su dominantne:
a) metoda dijalektiĉkog materijalizma
12
,
b) metoda sistemskog pristupa - polazi od toga da rezultat funkcionisanja sistema je
sinergetski efekat djelovanja svih elemenata sistema. To znaĉi da je efekat sistema
veći od efekata svakog pojedinaĉnog elementa, što se moţe iskazati na slijedeće
naĉine:
- sinergetski efekat postoji samo ako postoji harmonija imeĊu elemenata sistema.
- sinergetski efekat je donošenje zakljuĉaka dedukcijom (od opšteg ka
pojedinaĉnom)
- cjelina se ne moţe rastaviti na sastavne dijelove, a da pri tome ne izgubi svoje
osobine.
- optimum cjeline = zbir suboptimuma, i
- matematiĉki : f(a,b,c) > f(a) + f(b) + f(c).
c) metode kibernetskog pristupa (metoda povratne sprege i metoda "crne kutije").
Dakle, informatika je nauĉna disciplina koja prouĉava strukturu i svojstvo
informacije, njeno kreiranje, prenošenje, registrovanje, obraĊivanje i korišćenje.
Kako je nastanak i razvoj informatike tijesno vezan uz primjenu raĉunara,
informatiku i njen predmet moţemo definisati kao nauĉnu disciplinu koja
istraţuje sastav, funkcije, kreiranje, projektovanje, izgradnju i funkcionisanje
informacionih sistema sa raĉunarskom podrškom.
Cilj informatike je razvoj optimalnih metoda i sredstava pronalaţenja, prenosa,
prijema, memorisanja, obrade i korišćenja informacija.



11
Analiza je proces kojim se obilje podataka i naizgled nepovezanih ĉinjenica oblikuje u
koherentnu sliku stvarnosti. To je proces koji zavisi od posmatranja da bi se razvile neke
polazne hipoteze. Bez paţljivog pregleda onoga šta nam kazuje istorija, nemamo nikakvu
predodţbu šta da prouĉavamo, nemamo hipoteze koje bismo istraţivali (P. A. Samuelson).
12
Dijalektika (grĉ. dialektiké téchne) je vještina ispitivanja ili raspravljanja i metoda
mišljenja kojom (po Platonu) spoznajemo svijet ideja i odreĊujemo veze i odnose tog
svijeta sa svijetom pojavnih predmeta i naše svijesti. Po Kantu, dijalektika je "logika
privida", umovanje koje se, prelazeći granice mogućeg (iskustvenog) saznanja, bavi onim
što se ni na koji naĉin ne moţe empirijski utvrditi kao nešto što po sebi jeste. Dijalektiĉki
materijalizam je filozofski sistem nastao u Rusiji krajem XIX vijeka, zaslugom Plehanova,
kao posebna interpretacija stvarnosti. Prema njemu, sve manifestacije realnosti svode se na
jedinstvenu osnovu u materiji, koja se kreće po imanentnim dijalektiĉkim zakonima.



18
III PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Šta je to “informatika“ i kako je taj pojam nastao?
2. Kako je pojam „informatika“ 1966. godine definisala Francuska akademija
nauka?
3. Šta je predmet i cilj informatike?
4. Šta je predmet prouĉavanja informatike?
5. Da li oblast informatike obuhvata samo prouĉavanje raĉunara?
6. Šta se podrazumijeva pod „raĉunarstvom“?
7. Za šta je zasluţan Norbert Viner sam, a zašto on zajedno sa Klod
Šenonom, Riĉardom Hartlijem i Andrejem Kolmogorovom?
8. Šta je to „sinergetski efekat“ kod sistema i kako se on iskazuje
matematiĉki?




19

“Bez materije ništa ne postoji, bez energije ništa se ne dogaĊa, bez informacija ništa nema
smisla”
(J. Boţiĉević, 1995)


4. INFORMACIJA - PORUKA - ZNAK

Reklo bi se da je metodološki najjednostavnije poĉeti od pitanja: šta je
informacija. Ali, teškoća je u tome da u literaturi na to pitanje još uvijek nema
jedinstvenog odgovora, kao ni na to šta je informatika ili kibernetika.
Postoji u literaturi mnogo razliĉitih definicija šta je to informacija, od
kojih strogo uzevši nijedna nije pogrešna, ali ni jedna nije prihvaćena od strane
svih; svaka je iz svog ugla, iz ugla odreĊene nauke i prakse, taĉna, ali ne
zadovoljava i sve ostale "uglove".
Ako se poĊe od etimološkog znaĉenja rijeĉi informacija dolazi se do
latinskog "Informatio", ĉije je znaĉenje formiranje neĉeg, uobliĉavanje ili
poduĉavanje. To znaĉi da moraju da postoje u krajnjoj liniji dva sistema koji
meĊusobno djeluju jedan na drugi. Tim dejstvima - uticajima moţemo dodijeliti
odreĊeni smisao koji zovemo informacija. Ovo se slaţe i sa formalnom
definicijom informacije o kojoj će biti rijeĉi kasnije.
Intuitivni odgovor na pitanje šta je informacija, glasi: saopštenje. U
svakodnevnom ţivotu pojam informacija poistovjećuje se sa pojmom saopštenje.
Neko nekome, nešto neĉemu ili nešto nekome - nešto saopštava, pri ĉemu nije
vaţan fiziĉki oblik, ni tehnika tog saopštavanja. Recimo, ljudi meĊusobno prenose
uzajamna saopštenja na ogroman broj naĉina. Ĉitava priroda prosto kipti od
mnogobrojnosti veza i najrazliĉitijih prenosa informacija, odnosno saopštenja.
Ali, ne samo ţiva, nego i neţiva priroda (primjer fizike, hemije, termodinamike),
tj. ĉitav materijalni svijet proţet je bezbrojnim informacijama, nešto sliĉno kao što
je proţet neprekidnim kretanjem materije i energije.
MeĊutim, bilo bi pogrešno samo na osnovu intuitivnog odgovora izvesti
zakljuĉak da je informacija sinonim saopštenja jer, kao što ćemo vidjeti, svako
saopštenje ni pribliţno nije informacija, ali svaka informacija je ujedno i
saopštenje.
Iz definicije informatike koju je dala Francuska akademija nauka,
informacija se definiše kao medij ljudskog znanja i komuniciranja, što je dosta
dobro filozofski reĉeno, meĊutim nas interesuje malo pragmatiĉnija definicija tog
pojma, pa ćemo to malo detaljnije objasniti.
Sami znakovi ili signali (od latinske rijeĉi "signum" - znak) nemaju neko
odreĊeno znaĉenje nego se pomoću njih konkretizuju (prenose) pojmovi, poruke,
podaci, vijesti i informacije. Oni su osnovni nosioci informacije i materijalne su ili
energetske prirode. Stoga kaţemo da je znak ili signal materijalni nosilac
informacije.
U društvenim sistemima signali mogu ići u obliku napisanih ili
izgovorenih rijeĉi, slika, muzike, formula itd., u biološkim sistemima - u obliku



20
gena i kiselina, raznih biotokova itd.; u tehnici - u obliku raznih fiziĉkih pojava,
kao što je pritisak, temperatura, tok struje i sl.
MeĊutim, nisu svi znakovi nosioci informacije, nego samo oni ĉija se slika
nalazi u memoriji korisnika (na primjer: dogovoreni ili propisani znaci). Prema
tome, znak je nosilac informacije samo za onog primaoca koji taj znak (signal)
ima na popisu u svojoj memoriji. Znakove koji nisu na popisu naše memorije ne
razumijemo i oni stoga ne mogu biti nosioci informacije.
Komunikacija meĊu pojedinim jedinicama u raĉunaru odvija se pomoću signala.
To su elektriĉne veliĉine, najĉešće napon, koje se prenose preko spojnih linija.

Znakovi u informatici su standardizovani i sistematizovani, a to su: mala i
velika slova azbuke ili abecede, cifre od nula do devet (0-9), znakovi
matematiĉkih operacija (+ - * /), znakovi razdvajanja (: ; . , ) ( ] [ \ } { itd.),
zatim znakovi interpunkcije (! " ? ' itd.) i razni specijalni znakovi i simboli koji
sluţe kao aritmetiĉki i logiĉki operatori (˅ ≤ Σ ≈ ≠ ≡ = > < ^ | itd.) i neki
posebni znakovi za oznaĉavanje dimenzije i tipa podataka (• ° ® € ∞ @ © itd.).
Opšteprihvaćeni standard za razmjenu digitalno kodiranih znakova je ASCII (skr.
od American Standard for Coded Information Interchange, ĉit. “aski”).
Kod po ovom standard je 7-bitni (slova su duţine 7 binarnih cifara). ASCII kod
ima 256 znakova od kojih je svaki predstavljen binarnim brojem od 0 do 255.
ASCII skup sadrţi sva slova, brojeve, većinu znakova interpunkcije, neke
matematiĉke simbole i druge cifre. Puno ASCII znakova ima upravljaĉko znaĉenje,
pa ovi kodovi sluţe i kao jezik za komunikaciju izmeĊu razliĉitih dijelova
raĉunarskog sistema (na primjer, za komunikaciju sa štampaĉem), na primjer znak
LF - Line Feed, je znak štampaĉu da preskoĉi jednu liniju.
Poruka ili saopštenje (obavjest) je skup znakova sastavljenih prema
odreĊenim (dogovorenim) pravilima izmeĊu komunikatora (onih koji meĊusobno
komuniciraju). Kao i znakovi i poruke, da bi bile razumljive primaocu, moraju se
nalaziti na popisu u memoriji primaoca, a pored toga one moraju biti vezane
uz odreĊene konkretne ili apstraktne pojmove. Moţemo kazati da su poruke ili
saopštenja skup znakova koje smo mi spoznali roĊenjem, uĉenjem ili ĉuvenjem
(ĉuli smo to nekada, negdje i od nekoga, pa nam je stoga postalo poznato).
Poruka uvijek ima neko znaĉenje, ali sama za sebe ne govori nam mnogo. Na
primjer, poruka "87" ne govori nam nešto posebno, ali ako taj broj poveţemo s
nekim predmetom, onda ima odreĊeno znaĉenje i ispunjava odreĊenu svrhu, na
primjer: "87 komada proizvoda A".
Skup poruka koje imaju odreĊenu svrhu predstavlja podatke odnosno
vijesti. Prema tome, podaci su skup poruka koje za primaoca imaju odreĊeno
znaĉenje.
Rijeĉ "informacija" je izraz koji potiĉe od latinske rijeĉi informatio, što
bukvalno znaĉi razjašnjenje, izlaganje, osvjedoĉenje. Iz razloga
interdisciplinarnosti informatike, do sada je otkriveno mnogo komponenata
pojma informacije, pa postoje teškoće u formiranju dovoljno opšte definicije
ovog filozofskog, dakle apstraktnog, pojma. Otuda danas postoje brojne
definicije informacije od kojih se ni jedna ne moţe uzeti kao opšta.



21
Svjesni te ĉinjenice mi ćemo se, za sada, koristiti slijedećom definicijom:
informacija je skup poruka i podataka (jednim imenom - sadrţaj poruka) koji
prijemniku u procesu komuniciranja sluţe za otklanjanje nedoumice ili
smanjenje neizvjesnosti ili za preduzimanje odreĊenih akcija.
Ovo bi bila definicija informacije s obzirom na njene osobine. Dakle,
informacija za prijemnika ima karakter novosti, otklanja mu neizvjesnost ili
nedoumicu u pogledu ishoda neke aktivnosti ili dogaĊaja i sluţi mu kao podloga
za donošenje odluka.
U navedenom primjeru, "87 komada proizvoda A", moţemo zakljuĉiti da je to
poruka ili saopštenje, jer ne otklanja nikakvu neizvjesnost, koju moţemo
otkloniti jedino primitkom informacije. Dakle, informaciju moţemo stvoriti ako
uz navedenu poruku dodamo još i kontekst poruke, tj. podatak o tome gdje se
nalaze tih 87 proizvoda A i ĉemu ili kome su namijenjeni - na primjer: "87
komada proizvoda A su na skladištu, a 54 komada su rezervisana za kupca K".

Primjer 4.1: Informacija nastaje u glavi ĉovjeka, to je znaĉenje i vrednovanje
podataka. Informacija je protumaĉeni i vrednovani podatak sa ciljem da se
preduzmu upravljaĉke akcije u sistemu. Na primjer, 39,2 °C je vrijednost obiljeţja
temperatura bolesnika i preduzima se akcija - terapija u ambulanti, bolnici za
izlijeĉenje pacijenta .

Uglavnom, moţemo reći da je informacija apstraktan pojam, a njena fiziĉka
predstava obiĉno se naziva podatak. Da bi informacija mogla da se upotrebi ona
mora da bude prikazana preko realnih elemenata, kao što su: slova, brojevi,
vrijednosti nekih fiziĉkih veliĉina i sliĉno. Informacije predstavljaju ĉinjenice o
pojmovima kao što su ljudi, biljke, ţivotinje, predmeti i pojave. Da bismo bolje
objasnili razliku izmeĊu pojma podatak i pojam informacija i definisali njihovo
znaĉenje, posluţićemo se slijedećim primjerom.

Primjer 4.1. Podatke o komponentama stanja sistema “fakultet”, kao realnog
sistema, predstavljaju:
- podaci o svakom studentu,
- broj upisanih studenata,
- podaci o nastavnicima,
- podaci o godinama studija,
- podaci o predmetima,
- ocjene studenata iz predmeta, i sliĉno.

Na primjer, neki student moţe biti opisan na slijedeći naĉin:
“Indira Marković je student treće godine Fakulteta poslovne informatike u
Travniku. Ona stanuje u Vlašiĉkoj ulici broj 17 u Vitezu”.
Ovakav opis sadrţi posredno informaciju koju mi razumijemo na osnovu
iskustva, ali ona je informacija u kontekstu u kojem podaci figurišu. Dakle, nismo
rekli ni da je to Petar Petrić, niti Ana Lovrenović, nego Indira Marković. Nismo
rekli ni da je student IV, II ili I godine, nego III godine. Nismo rekli ni da studira



22
na Fakultetu kozmetologije i zdravstvene njege, niti na Filozofskom fakultetu, već
smo rekli da je to Fakultet poslovne informatike, i on se nalazi u Travniku, a nije ni
u Bihaću, ni u Livnu, ni u Sarajevu. TakoĊe nismo rekli da joj je ulica stanovanja
Bašćaršijska, niti Kralja Alfonsa XIII, već smo rekli da je ulica u kojoj student
stanuje Vlašićka ulica. TakoĊe, broj kuće je 17, a nije ni bb, ni 23, ni 116. Rekli
smo da je Vitez grad u kojem student stanuje, a nismo rekli ni da je to Kiseljak,
Tuzla ili Bugojno. Pa šta to onda, eventualno, u prethodnoj reĉenici, za koju smo
rekli da je informacija, moţe nekome da bude nejasno ili da bude nepoznato nakon
što mu ista bude saopštena. Naravno, ništa s obzirom na kontekst saopštenja i
podataka u toj reĉenici.
Ali, hajde sada da tu informaciju (reĉenicu) kaţemo na malo drugaĉiji naĉin,
ali da pazimo da ne promijenimo ni sadrţaj (podatke) niti znaĉenje (kontekst)
informacije koju ta reĉenica nosi:
“Indira Marković je ime i prezime studenta, treća je godina studija. Fakultet
poslovne informatike, je naziv fakulteta koji student pohaĊa, Travnik je grad u
kojem se fakultet nalazi, Vlašička je naziv ulice u kojoj student stanuje, broj 17 je
broj kuće stanovanja studenta, a Vitez je grad u kojem student stanuje”.

Iz prednjeg primjera moţe se uoĉiti da je informacija o studentu, obiljeţju
njegovog studija i adresi stanovanja sastavljena iz najmanje dva dijela: podataka i
konteksta. Da bismo bolje uoĉili razliku izmeĊu podataka i konteksta, u gornjoj
reĉenici podatke smo ispisali kosim slovima, a kontekst je ostao u nizmjenjenom
obliku slova.

U informatici i raĉunarstvu je, pored toga, vaţno da znamo i u kakvom fizičkom
obliku su podaci predstavljeni. Prema tome, informaciju o nekom biću, predmetu,
stvari ili pojmu u informatici ĉine:
- kontekst,
- podaci i
- naĉin ili medij fiziĉkog predstavljanja podataka.

Kao što iz našeg primjera vidimo, kontekst je definisan pomoću niza veliĉina i
isti je za sve sliĉne pojave. Kontekst informacije odreĊuje se tako što se napravi
lista veliĉina koje ga definišu i ĉije će vrijednosti biti zapisane podacima. U našem
primjeru, to su: prezime i ime, godina studija, naziv fakulteta, sjedište fakulteta, i
adresa stanovanja (ulica, broj, mjesto-grad). Takva lista veliĉina u konceptu baza
podataka naziva se opis logiĉkog zapisa ili logiĉkog sloga.
Informacija mora taĉno odgovarati ĉinjeniĉnom stanju i njen sadrţaj je
relevantan za donošenje odluka.
Količinu informacije kao apstraktnog pojma nije tako jednostavno izmjeriti,
jer ne postoji ni duţinski metar, niti decimalna vaga, ni zapreminski litar, ni
termometar, ampermetar i sliĉno mjerilo kojim bi se njena koliĉina izmjerila.
Koliĉina informacije, kao što ćemo kasnije vidjeti, utvrĊuje se prema stepenu u
kojem ona (njen prijem) otklanja neizvjesnost ili nedoumicu ili nas nagoni na
preduzimanje neke akcije. Tako je izmišljen “bit” kao osnovna jedinica za mjerenje



23
koliĉine informacije. Jedan bit je ona koliĉina informacije koja se dobije saznanjem
da se od dva podjednako vjerovatna (sluĉajna) dogaĊaja desio jedan. Ili, na drugi
naĉin reĉeno: mjera za koliĉinu informacije, koja se naziva BIT (BInary digiT =
binarni broj), je koliĉina informacije 50% sluĉajnog dogaĊaja.
Ukoliko je neka poruka vjerovatnija utoliko ona sadrţi manje informacija. Tako, na
primjer, neko izlaganje je više nauĉno (pruţa više informacija) ako je manje
izriĉito. Veću koliĉinu informacija nosi, odnosno više je nauĉno, mišljenje da je
“vjerovatno da će svemir doţivjeti svoju toplotnu smrt” nego ako se izriĉito tvrdi
da će to “sigurno” tako biti.

Primjer 4.2: Poruka moţe i ne mora da sadrţi informaciju. Na primjer, osoba 'A'
posmatra kako osoba 'B' baca kamen u dalj. Zatim, osoba 'B' poruĉuje osobi 'A' da
je kamen „pao na zemlju“. Osobi 'A' ova poruka ne donosi nova saznanja o
dogaĊaju, jer oko pada kamena na zemlju nema dvojbe, nema neizvjesnosti ni
nedoumice. Rezultat dogaĊaja je osobi 'A' 100% poznat i vjerovatan (siguran je),
jer drugaĉije ne moţe biti. Takva poruka u sebi ne sadrţi informaciju. Koliĉina
informacije u njoj jednaka je nuli.
Ako takoĊe osoba 'A' u vazduh baci novĉić i zatim poruĉi osobi 'B' da je novĉić
pao na zemlju „na jednu od strana“, tada ta poruka takoĊe ne sadrţi informaciju jer
osobi 'B' ne otklanja neizvjesnost i nedoumicu oko rezultata. 50% je moguće da
novĉić padne na jednu stranu, odnosno 50% je moguće da novĉić padne na drugu
stranu. Ali poruka da je novĉić po padu pokazao „pismo“ sadrţi novo saznanje o
dogaĊaju i u sebi sadrţi informaciju, jer je poruka otklonila svaku neizvjesnost oko
toga na koju stranu je pao (pokazao) novĉić. Koliĉina informacije u poruci sada je
veća od nule.
Poruka ili saopštenje koja egzaktno opisuje rezultat neizvjesnog dogaĊaja, sadrţi u
sebi odreĊenu koliĉinu informacije.

Primjer 4.3: Ovaj primjer uzet je iz prakse onako kako je autor (R.L.) studentima
na ĉasu demonstrirao šta je to 1 bit informacije, odnosno šta je i kolika je koliĉina
informacije od jednog bita.
U sali u kojoj se nalazi grupa studenata pronaĊimo taĉno odreĊenu osobu po imenu
i prezimenu i mjerimo koliko bit-ova informacije nam je potrebno da tu osobu
naĊemo. Zamolimo nekoga od prisutnih da nam kaţe (ali ne da pokaţe), imenom i
prezimenom, neku osobu koja je tu, meĊu nama. Zatim, studenta/studenticu
zamolimo da nam samo sa “da” ili sa “ne” odgovara na naša pitanja koja će se
odnositi na to da li se traţena osoba nalazi sa lijeve ili desne strane rukom
pokazane, ravnomjerno (po sredini) podijeljene grupe studenata. Logiĉno, traţena
osoba moţe biti samo sa jedne strane strane ravnomjerno podijeljene (pokazano
rukom) grupe. Odgovor na prvo pitanje daje nam 1 bit informacije, jer smo saznali
da se od podjednake mogućnosti da se traţena osoba nalazi sa jedne od dviju
strana, saznali jednu stranu na kojoj se traţena osoba nalazi. Traţenje nastavljamo
sa istim pitanjem, ali tako što sada preostalu polovinu grupe studenata, za koju je
odgovor bio “da” se traţena osoba nalazi na toj strani, opet (od oka) podijelimo na
dvije, otprilike, ravnomjerne grupe - lijevo od naše ruke i desno. Opet



24
studenta/studenticu zamolimo da nam samo sa “da” ili sa “ne” odgovori na naše
pitanje koje se odnosi na to da li se traţena osoba nalazi sa naše lijeve ili sa desne
strane rukom pokazane, ravnomjerno (po pola) podijeljene preostale grupe. Nakon
odgovora, bilo “da” ili “ne”, dobićemo još 1 bit informacije. Do sada smo dobili 2
bita informacije, ali mi još ne znamo ko je traţena osoba. Oĉigledno je da nam
nedostaje još bita informacije. Zato, ovaj postupak nastavljamo sve dok ne
preostane poslednja moguća podjela na pola preostale grupe. Kada od
studenta/studentice dobijemo odgovor na osnovu kojeg saznamo na kojoj strani se
nalazi traţena osoba, tada je on/ona ta traţena osoba. Taj 1 bit dobivene
informacije pribrojimo prethodnom zbiru bitova i dobijemo izmjerenu koliĉinu
informacije koju smo dobili da bi došli do taĉno odreĊene osobe, odnosno koja
nam je bila potrebna da bi entropiju problema “traţenja taĉno odreĊene osobe u
grupi osoba” sveli na nulu.
Ova koliĉina informacije se moţe taĉno izraĉunati i to po formuli za entropiju, ali o
tome će više rijeĉi biti u jednom od narednih poglavlja.

Primjer 4.4: Prilikom bacanja kocke i kuglice ruleta, bacaĉi su gledaocima saopštili
slijedeće poruke:
a) kocka je pokazala jedan od šest brojeva,
b) kocka je pokazala broj tri,
c) kocka je pokazala broj sedam,
d) kuglica je stala na jedan od brojeva,
e) kuglica je stala na broj sedam.
Pojedinim porukama ćemo pridruţiti slijedeće opise sadrţaja informacije:

a) Poruka ne sadrţi informaciju jer će baĉena kocka sigurno pokazati jedan broj.
DogaĊaj opisan na navedeni naĉin 100% je siguran i nije neizvjestan. Vjerovatnoća
pokazivanja bilo kojeg broja je:
p=1 (100%)
b) Poruka sadrţi informaciju jer otklanja dvojbu oko rezultata bacanja kocke. Kako
kocka ima šest jednakih strana, vjerovatnoća pokazivanja navedenog broja je:
p=1/6 (16.66%)
c) Poruka sadrţi potpuno nemoguć opis. U ovom sluĉaju radi se o degradaciji
informacije, tj. dogaĊaj je nemoguć i vjerovatnoća njegovog nastanka jednaka je
nuli,
p=0 (0%)
d) Poruka ne sadrţi informaciju jer je sigurno da će kuglica stati na polje s jednim
od brojeva. DogaĊaj je po opisu identiĉan dogaĊaju a).
p=1 (100%)
e) Kako rulet ima ukupno 37 polja, znaĉi da je zaustavljanje kuglice na navedenom
broju jedan od 37 mogućih rezultata dogaĊaja. Vjerovatnoća pokazivanja za jedan
broj je:
p=1/37 (2.70%)



25
Primjer pokazuje da neizvjesnost dogaĊaja utiĉe na koliĉinu informacije
sadrţane u poruci. Koliĉina informacije je veća što je dogaĊaj neizvjesniji.
Saznanje o rezultatu sluĉajnog dogaĊaja otklanja neizvjesnost ili nedoumicu,
odnosno odstranjuje dvojbu, odnosno neodreĊenost dogaĊaja. Povećanjem koliĉine
informacije smanjuje se entropija.


IV PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Šta su „znakovi“ u informatici?
2. Šta je poruka ili saopštenje?
3. Šta je informacija?
4. Da li je svaka poruka ili saopštenje ujedno i informacija?
5. Koji dijelovi (obavezno) ĉine informaciju o nekom biću, predmetu, stvari
ili pojmu?
6. Od slijedećih pojedinaĉnih saopštenja (davanjem konteksta podacima)
napravite neko saopštenje koje će biti informacija: 127, cm, drvene, GP
„Gradnja“, Mrkonjić Grad, letve, Jajaĉka, 14, komada, 22, duţine.
7. Šta u vašem primjeru informacije, onako kako ste je vi saĉinili na osnovu
pojedinaĉnih saopštenja iz prethodnog pitanja (6), pripada kontekstu, a šta
su podaci?
8. Navedite neki skup znakova koji nije saopštenje, onako kako smo ga mi
definisali.
9. Ĉime se mjeri koliĉina informacija?
10. Šta je ASCII?
11. Ĉemu sluţe informacije?





26
5. FENOMENOLOGIJA POJMA INFORMACIJA

Informacija je postala interdisciplinarni fenomen, a svaka je nauĉna oblast
pokušala, i još pokušava, protumaĉiti samo jedan dio ili oblik te sloţene pojave.
Nikada nije bilo sporno da je informacija (saopštenje, obavijest, poruka)
kompleksan fenomen, s mnoštvom razliĉitih fiziĉkih, bioloških i društvenih
svojstava. Još su Šenon i Viver (Weaver) upozoravali da se saznanje (saopštenje,
obavijest ili poruka) moţe tumaĉiti na (a) tehniĉkoj, (b) semantiĉkoj i (c)
bihevioristiĉkoj osnovi.
Pojam egzistencije informacija, oko koje se, za koju se i sa kojom se, cijelim
svojim bićem, bavi informatika i kao fenomenom i kao resursom informatiĉkog
društva, tj. njenu fenomenalnost
13
objasnićemo na dva naĉina: egzistencija
informacije kao fenomen odraza i kao fenomen raznovrsnosti.

Informacija kao fenomen odraza. Ako bismo htjeli da damo definiciju pojma
informacije na dijalektiĉki naĉin, onako kako ona suštinski egzistira, onda to
moţemo uĉiniti na slijedeći naĉin. Neka je A bilo koji realni sistem (predmet,
stvar, koncept, problem, itd.). Tada sistem B koji obezbjeĊuje informaciju J o A
zovemo informacioni sistem (slika 1).

x
n
x
1
y
1
y
2

A B
y
3

x
8
µ
x
7
y
4

x
2

x
3
y
5

x
6
x
5
x
4
y
m
… y
7
y
6


Slika 1. Objašnjenje pojma informacije pomoću odraza

U sluĉaju sprege dva proizvoljna objekta A i B (ma kakvi oni bili) jedan od njih
uvijek odraţava (oslikava, reflektuje, modelira) onaj drugi. Pri tome, odraz je
(po rijeĉima ruskog filozofa A. D. Ursul-a) reprodukovanje sadrţine jednog
objekta u drugoj formi - u drugom objektu i to u procesu njihovog uzajamnog
djelovanja. Dakle, za pojavu odraza nuţno mora da egzistira sprega (µ - ro) dva
objekta - objekta A koji se odraţava i objekta B koji ga odraţava. To se moţe
objasniti i time da ne moţe realni sistem da bude, na primjer, školska table, a
odraţavajući sistem, na primjer, neka biljka ili ţivotinja. Pored toga, odraz

13
Fenomenologija (engl. Phenomenology) je metoda filozofskog istraţivanja koji je razvio
Edmund Huserl (Husserl). Sama rijeĉ doslovno znaĉi prouĉavanje ili opisivanje pojava.
Cilj fenomenologije je da obuhvati totalitet ili suštinu opaţanog objekta.

s



27
posjeduje semantiku (smisao) i intenzitet (jasnost). To znaĉi da se u fenomenu
odraza krije jedna logiĉka veliĉina J, koja se moţe definisati ureĊenom ĉetvorkom:

J = ( A, B, S, I ).

Ovu veliĉinu zovemo informacija. Pri tome, komponente informacije su:
A - objekat odraţavanja ( realni sistem, npr. preduzeće,
ĉovjek, biljka, ţivotinja, organizacioni problem itd.),
B - objekat koji saopštava odraz (model sistema A)
S - skup znakova ĉije znaĉenje definiše smisao odraţavanja, a
I - intenzitet odraţavanja.
Ako nedostaje bar jedna od navedenih komponenata, tada ne moţe biti rijeĉi o
informaciji. Iz ovakve definicije informacije moţe se zakljuĉiti, da je ona
objektivna veliĉina kao sadrţaj odraţavanja, da se uvijek odnosi na prvi objekat, a
saopštava je drugi, da ima svoj smisao (znaĉenje, semantiku) i da ima svoj
intenzitet (koliĉinu).
14

Ovdje smo nabrojali samo dvije komponente informacije: semantiĉku (kao
relaciju znakova prema oznaĉenom objektu) i kvalitativnu. Pod semantiĉkim
jedinicama podataka podrazumijevamo jedinice podataka koje se prenose u
razmjeni informacija izmeĊu ljudi, na ĉovjeku prihvatljivim nosiocima
podataka. Najmanja semantiĉka jedinica podataka je znak, a zatim pojam,
segment, slog i datoteka.
U literaturi se ĉesto uz pojam informacija koriste prilozi, kao na primjer:
logiĉka, nauĉna, upravljaĉka, ekonomska, medicinska, socijalna, itd. Definicija
pojma informacije koju smo naprijed naveli dovoljno je opšta da su sve nabrojane
karakteristike obuhvaćene gornjim izrazom, zavisno od toga kakve je prirode
objekat A. Nauĉna istraţivanja pokazuju da je informacija neodvojivo povezana
sa odrazom. Ali, informacija je samo jedan aspekt - jedna strana odraza, ona je
odraz raznovrsnosti. To znaĉi da je pojam odraza širi pojam od pojma
informacije.

Koristeći sliku 1. za objašnjenje pojma informacije pomoću odraza, moţemo dati
slijedeću definiciju pojma informacionog sistema.
Neka je A bilo koji realni sistem, sistem koji obezbjeĊuje informaciju J o A
zvaće se informacioni sistem, ili kraće IS sistema A. Iz ovakvog opisa IS-a slijede
veoma vaţni zakljuĉci:
- na osnovu dijalektiĉog principa sveopšte povezanosti i djelovanja slijedi, da
za jedan isti realni sistem A moţe se naći, ili konstruisati, više (teoretski bezbroj)
informacionih sistema. Zaista, svaki sistem koji je u stanju da obezbijedi
informaciju o B, koji je u nekakvoj vezi sa A, predstavlja IS sistema (ili objekta)
A.

14
Interesantno je da u engleskom jeziku ne postoji mnoţina od rijeĉi ªinformacijaª i
ªpodatakª, dakle ne postoje izrazi ªInformationsª i ªdatasª, nego uvijek i samo izrazi
ªInformationª ( informacija/e) i ªdataª (podatak/ci).



28
- informacioni sistem objekta A (sistema A), koji obezbjeĊuje informaciju J
(sistem B), meĊutim, nije jednoznaĉno odreĊen. Postoji više informacionih
sistema koji obezbjeĊuju istu informaciju J u odnosu na isti sistem A.
Ovako kompleksna definicija informacionog sistema zahtjeva i svoju
konkretizaciju. Stoga, u svim našim daljim izlaganjima realni sistem (sistem
A) biće neki organizacioni sistem - preduzeće, neki biološki (ţivi) sistem
(ĉovjek, biljka, ţivotinja), neki problem ili neki model (ekonomski,
organizacioni, matematiĉki, itd.), a sistem B njihov informacioni sistem.


Informacija kao fenomen raznovrsnosti. Wiljem Ros Ešbi (William Ross Ashby,
1956.) dao je nešto širi pristup objašnjenju pojma informacije. On je dokazao da
je pojam informacije neodvojiv od pojma raznovrsnosti, što se samo po sebi
nadovezuje na odraz. Dakle, informacija postoji samo ako postoji i
raznovrsnost (elemenata, mogućnosti, varijanti, izbora, poteza, aktivnosti itd.). To
se tumaĉi na ovaj naĉin: zamislimo skup sastavljen od slijedećih elemenata:
a, b, c, a, c, c, a, b, c, b, b, a.

Kao što se vidi, gornji skup ima dvanaest elemenata. Izostavljajući redoslijed
rasporeda tih elemenata, kao i njihove moguće kombinacije, vidimo da taj skup
sadrţi svega tri razliĉita elementa: a, b, c. Po R. Ešbi-ju taj skup ima "razliku od
tri elementa", a koliĉina informacija izraţava koliĉinu (broj) raznovrsnosti. Prema
tome, skup u kome su svi elementi razliĉiti ima maksimalan broj raznovrsnosti i
u tom sluĉaju koliĉina primljenih informacija ima maksimalnu vrijednost.
Nasuprot tome, skup u kome su svi elementi jednaki sadrţi minimalan broj
raznovrsnih elemenata, to jest svega 1, pa je koliĉina informacije u takvom skupu
jednaka nuli. Iz ovoga se izvlaĉi zakljuĉak o tome da se informacija u skupu
pojavljuje onda kada se elementi razlikuju jedan od drugog - kada ima više
alternativa, više mogućnosti.

Podatak – informacija – znanje. Pojmovi kao što su podatak, informacija i znanje
su objašnjeni na više mjesta u struĉnoj literaturi. Svugdje u objašnjenjima postoji
semantiĉka razlika izmeĊu podatka, informacije i znanja.
Moţemo reći da je podatak: broj, pojedinost, nevrednovana ĉinjenica, koncept,
opis, pojava. Najprostiji prilaz u objašnjenju pojma podatak naglašava da je on
zapis neke konkretne ĉinjenice na proizvoljnom medijumu (papiru, magnetskom
medijumu, CD-u, itd.) nezavisno od njegove dalje sudbine, tj. nezavisno od toga da
li će biti upotrebljen za donošenje poslovnih odluka i/ili upravljanje ili ne. A mi još
dodajemo: podatak je neobraĊena ili neobjašnjena ĉinjenica, ili ĉinjenica koja nema
konteksta.
Moţemo reći da je informacija: “obraĊeni” podatak; podatak u kontekstu; ima
znaĉenje novosti za korisnika. TakoĊe, ako se podatak upotrijebi za upravljanje, tj.
u procesu odluĉivanja, on se transformiše u informaciju. Zapis zadrţava svojstvo



29
podatka sve dok postoji vjerovatnoća da će se na neki naĉin transformisati u
informaciju, a poslije gubi to svoje svojstvo.
Takvo shvatanje pojma podatka i informacije u današnje vrijeme više ne moţe
da opstane. Opšte prihvaćen je danas stav, da je podatak konkretizacija pojave (ili
pojavnog oblika) informacije, grupa simbola koja se moţe obraditi na raĉunaru, ali
sa uţim znaĉenjem i manjim znaĉajem od informacije. Informacija je bogatija u
semantiĉkom smislu od podatka. Podatak je neprotumaĉeno saznanje koje se moţe
protumaĉiti. Podatak je, znaĉi, takav neprotumaĉeni niz simbola ili znakova koji
opisuje karakteristike (obiljeţja) stanja objekata ili uopšte promjena u realnom
sistemu sa ciljem kasnijeg korišćenja i/ili obrade, a obuhvata se u formi pogodnoj
za memorisanje i prenos.

Informacija je protumaĉeni podatak. Podaci nose u sebi informaciju, ali koliĉina
informacionog sadrţaja podatka je takoĊe relativan pojam, jer u velikoj mjeri zavisi
od primaoca saopštenja. Isti podatak, naime, za jednog primaoca ostaje samo
podatak (znaĉi on ga nije mogao protumaĉiti), a za drugog primaoca postaje
informacija (ako za njega predstavlja novo saznanje).

Informacija kao skup podataka sa znaĉenjem, postaje znanjem tek kada je
primijenjena – kada njena upotreba dodaje vrijednost. Moţemo još reći: znanje su
informacije i podaci vezani uz spoznajni proces i iskustvo; to je sposobnost za
iskorištenje informacije.
Protumačenje saznanja je u stvari povezivanje novodobijenog podatka ili iskaza sa
ranijim saznanjima. Ako ne postoje ranija saznanja sa kojima bi se mogao povezati
podatak, informacija naravno neće nastati. Informacija se neće “roditi” ni tada, ako
se povezivanje već jednom dogodilo. Informacija nastaje u trenucima kada
razmišljamo o samom sadrţaju podatka, kad donosimo neki sud u vezi tog iskaza,
kada pronaĊemo mjesto tog podatka u nekoj ili nekim klasifikacijama, kada
formiramo neku misao, kada formulišemo neki zakljuĉak
15
.

Upravo iz prethodnih razloga na raĉunaru uvijek smještamo “samo” podatke, koje
poslije po potrebi i obradimo. Informacija, onako kako smo je mi definisali, raĊa se
samo u glavama ljudi, a obrada podataka na raĉunaru je samo onda odgovarajuća
ako obezbjeĊuje takve nizove podataka da ljudima olakšava i ubrzava proces
njihovog protumaĉenja.

15
Ekonomiste osuĊuju da nisu u stanju da se odluĉe. Naroĉito su osuĊivali sjajnog Johna
Maynarda Keynesa za prevrtljive stavove. Kada je kraljevska komisija zamolila petoro
ekonomista za mišljenje, reĉeno joj je da će dobiti šest odgovora - dva od gospodina
Keynesa. Sam gospodin Keynes se nije nimalo kajao zbog toga. Obiĉno bi kazao: “Kad se
moje informacije promijene, ja promijenim svoje mišljenje. A šta Vi u tom sluĉaju radite,
gospodine?” On nije ţelio da bude poput zaustavljenog sata koji pokazuje taĉno vrijeme
samo dva puta u danu. (P.A.Samuelson)




30
I da zakljuĉimo oko toga šta se moţe smatrati informacijom s obzirom da postoje
brojne definicije pojma informacije. Da bi se nešto smatralo informacijom,
neophodno je da: a) kazuje nešto što je prethodno nepoznato primaocu, b) govori o
neĉemu što je prethodno manje nesumnjivo za primaoca, c) utiĉe na koliĉinu ili
strukturu znanja primaoca, d) bude upotrijebljeno u primaoĉevom odluĉivanju, e)
proizvodi zamišljene, razmatrane ili stvarno preduzete akcije primaoca, f)
primaocu redukuje neizvjesnost, g) primaocu pomaţe da identifikuje kontekstualna
znaĉenja rijeĉi u reĉenici, h) iskljuĉuje neka od alternativnih stanja stvari i i)
mijenja vjerovanja primaoca, posebno s obzirom na distribucije vjerovatnoća s
primaoĉeve taĉke gledišta.


V PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:
1. Kako se pomoću fenomena odraza na dijalektiĉki naĉin objašnjava pojam
informacije?
2. Kako se na dijalektiĉki naĉin objašnjava egzistencija informacionog
sistema?
3. Kako se po Ros Ešbiju objašnjava egzistencija pojma informacije?
4. Da li su podatak i informacija sinonimi, odnosno da li je to jedno te isto?
5. Kada informacija kao skup podataka sa znaĉenjem, postaje znanje?
6. Šta je neophodno da bi se nešto smatralo informacijom?
7. Šta se obraĊuje u raĉunaru - podaci ili informacije ili bitovi ili šta još..?




31
6. FENOMENOLOGIJA POJMA ZNANJE

O znanju ima nekoliko razliĉitih teorija, pa je i izraz znanje, baš kao i izraz
informacija, višeznaĉan. Navešćemo niz definicija znanja nanizanih po vremenu
kada su nastale:
"Znanje je informacija u kontekstu". Ova definicija ima korijene u racionalistiĉkom
shvatanju prema kojem se neko tvrĊenje smatra valjanim znanjem ako ne sadrţi
kontradikciju i ako se koherentno uklapa u širi okvir znanja. (1970)
"Znanje obuhvata implicitna i eksplicitna ograniĉenja postavljena nad objektima
(entitetima), operacijama i odnosima zajedno s opštim i specifiĉnim heuristicima i
procedurama zakljuĉivanja ukljuĉenim u situaciju koja se modeliraju." (1984)
"Znanje je informacija koja je organizovana i analizirana da bi bila razumljiva i
primjenljiva u rješavanju problema ili u odluĉivanju." (1992)
"Znanje se sastoji od istina i vjerovanja, perspektiva i pojmova, rasuĊivanja i
oĉekivanja, metodologija i know-how." (1993)
"Znanje je rezonovanje o informacijama i podacima radi aktivnog omogućavanja
performanse, rješavanja problema, donošenja odluka, uĉenja i uĉenja drugih."
(1997)
"O znanju sastavljenom od podataka i informacija moţe se misliti kao o znatno
većem razumijevanju situacije, odnosa, uzroĉnih fenomena, i kao o teorijama i
pravilima (eksplicitnim i implicitnim) koje leţe u osnovi datog domena ili
problema." (2000)
"Znanje je informacija koja je kontekstualna, relevantna i djelotvorna." (2005)
„Znanje je aktivnost koja manipuliše, transformiše ili stvara rezultat iz neĉega. Ĉak
šta više, znanje djeluje kao mehanizam koji iz podataka i informacija kreira odluke
i definisane postupke.“ (2011)

Znanje je ukupnost svega što je bilo spoznato, otkriveno ili izvedeno
zakljuĉivanjem. Znanje je neophodno za dobro odluĉivanja, tj. za prepoznavanje i
razumijevanje uzroĉno/posljediĉnih odnosa koji utiĉu na poslovanje organizacije, a
time i na sposobnost predviĊanja njene budućnosti.

Saznanja o realnom svijetu vezana za njegove pojave i procese kroz iskustva i
uĉenje omogućuju formulisanje zakljuĉaka, analizu uzroĉno-posljediĉnih veza,
apstrahovanje – izvlaĉenje bitnih crta – atributa, kao i sposobnost sticanja novih
saznanja i oznaĉavaju sistem na višem nivou apstarkcije koji se naziva znanjem.


Slika 2: Slijed pretvorbe podatka u znanje




32
Znanje je, prema tome, pojmovna slika realnosti u svijesti ljudi o stvarima,
objektima, ĉinjenicama, pojavama i procesima zajedno sa svim njihovim
meĊusobnim i uzroĉno-posljediĉnim vezama.
Jedna druga definicija glasi: znanje predstavlja razumijevanje odreĊene oblasti,
koja u sebi sadrţi potencijal za njenu praktičnu primjenu.

Neosporno je stanovište da je znanje nematerijalni resurs. Ali, iako nematerijalno,
ono moţe se skupljati, skladištiti i prenositi kroz razliĉite medije (govorom,
vizualno- tekstom, slikom) te prikazivati na razliĉite naĉine uz razliĉite tehnike i
sredstva.
Neki autori pojam znanja prvenstveno, a neki iskljuĉivo, veţu uz ĉovjeka i
organizaciju, meĊutim autori koji su bliţi tehnologiji, posebno iz podruĉja
vještaĉke inteligencije, govore o bazama znanja. Na primjeru ekspertnih sistema, u
kojima se znanje prvo prikuplja od struĉnjaka, moţe se uoĉiti da se znanje moţe
uskladištiti, a potom koristiti iz tehnoloških sredstava.

U novije vrijeme u propulziji je ekonomija zasnovana na znanjima kao
efikasnom faktoru proizvodnje i upravljanja znanjima (managing knowledge) do
sredine 80-ih godina, a kasnije knowledge management
16
) na svim nivoima.
Podruĉje interesovanja nauĉnika iz menadţmenta znanja, sada, ili upravljanja
znanjem, ranije, razmatra se kao proces u kojem se znanje kreira, osvaja, čuva,
dijeli i primjenjuje, i s tog aspekta predstavlja oblast u kojoj se znanje primjenjuje
efikasno u svim situacijama odluĉivanja.

Odnos podatka, informacije i znanja. Mnogi shvataju razlike izmeĊu podataka,
informacije i znanja, kao postepene, razliĉite nivoe istog objekta, pri ĉemu samo
ĉovjekova interpretacija stvara razliku. Na narednoj slici simboliĉki je prikazan
“put” i “okolina” (dakle “infrastruktura”) kojim se od podataka dolazi do znanja,
inteligencije i mudrosti.
Podaci predstavljaju opaţanja ili ĉinjenice izvan konteksta, te stoga sami po sebi
ne prenose znaĉenje. Podatak postaje informacija kada mu se doda odgovarajući
kontekst. Informacija se preobraţava u znanje ako joj ljudi dodaju svoje iskustvo,
rasuĊivanje, vrijednosti i uvjerenja.

16
Upravljanje znanjem (knowledge management) je nastojanje da pravo znanje dospije do
pravih procesora (obraĊivaĉa), u pravo vrijeme, u pravim prezentacijama, uz prave
troškove, sve s ciljem da se uspostave (potspješe) pravi odnosi, odluke i aktivnosti uz
uvaţavanje uloge entiteta. Ta nastojanja iskazuju se (unfold) u razliĉitim kontekstima, kao
što su kreiranje, komuniciranje, istraţivanje i odluĉivanje.



33

Slika 3. Odnos podaci-informacija-znanje-mudrost

Znanje predstavljaju naša vjerovanja i vrednovanja koja se zasnivaju na smisleno
organizovanom skupu informacija (poruka) do kojih dolazimo iskustvom,
komunikacijom ili zakljuĉivanjem.

Inteligencija
17
se obiĉno definiše kao sposobnost snalaţenja u novim situacijama,
pri ĉemu se vještaĉki nastoji odvojiti od iskustva ili znanja. U stvarnosti
inteligencija ne postoji odvojeno od znanja i svih ostalih karakteristika koje ĉine
jednu osobu. Inteligencija je ĉesto neophodna, ali ne i dovoljna za uspjeh. Osim
sposobnosti vaţne su okolnosti, osobine liĉnosti i motivacija.
Postoji nekoliko grupa definicija inteligencije, a obiĉno se navode slijedeće
sposobnosti kao osnova inteligencije:
- brzina adaptacije na postojeće i novonastale uslove
- brzina i lakoća uĉenja
- apstraktno mišljenje
- brzina osjetljivosti za zadati problem
- shvatanje matematiĉkih problema
- sposobnost korištenja rijeĉi prilikom govora i pisanja, razumijevanje ideja
- opšta sposobnost osobe ukljuĉujući svrsishodnu primjenu svih iznad
navedenih sposobnosti, i
- znanje u kontekstu; sposobnost iskorištenja znanja u datom kontekstu.
Teorija višestruke inteligencije H. Gardnera
18
pretpostavlja da postoje više
razliĉitih inteligencija koje svaka osoba ima više ili manje razvijene. Sedam vrsta
inteligencije koje je Gardner inicijalno predstavio su: jeziĉka, logiĉko-
matematiĉka, tjelesno-kinestetiĉka, prostorna, muziĉka, interpersonalna i
intrapersonalna. Ovoj klasifikaciji naknadno je dodata osma vrsta inteligencije -
emocionalna (dodao autor L.R.) i deveta vrsta – prirodnjaĉka inteligencija.

17
Rijeĉ inteligencija potiĉe od latinske rijeĉi inteligere i znaĉi razumijeti, shvatiti.
18
Hauard Gardner, ameriĉki psiholog, dugogodišnji profesor i direktor Harvardskog
Pedagoškog Fakulteta, zastupa (pedagošku) teoriju da nastava i uĉenje treba da budu tako
osmišljeni da kod uĉenika podrţavaju razvoj više razliĉitih naĉina recepcije i razmišljanja,
tj. da podrţavaju razvoj više inteligencija. Uĉenik treba da bude u poziciji da moţe da
razvija dominantnu vrstu inteligencije (svoje talente) što mu se omogućava ukljuĉivanjem u
nastavne aktivnosti koje podrţavaju razliĉite inteligencije (i pravom da bira pristup) i tako
što se ocjenjivanje rezultata uĉenja sprovodi tako da se mjeri napredak u razvoju više
inteligencija (a ne samo verbalne i matematiĉko-logiĉke).



34
Jezička inteligencija omogućava ĉovjeku da dobro verbalno forumuliše svoje misli
i komunicira – da govori, ĉita, piše.
Logičko-matematička inteligencija “odgovorna” je za logiĉko razmišljanje,
usvajanje pojmova, analizu procesa i graĊenje nauĉnih teorija (rješavanje
matematiĉkih problema i nauĉnih zakonitosti, klasifikaciju ĉinjenica, uzroĉno-
posljediĉnu analizu procesa…)
Vizuelno-prostorna inteligencija odgovorna je za shvatanje prostora i vizuelno
izraţavanje, manipulaciju i komunikaciju (slikanje i crtanje, organizaciju
informacija kroz planove, šeme, mape, za orijentaciju u prostoru..).
Medijum komunikacije informacija kojim se izraţava muzička inteligencija su
upravo melodija i ritam (reprodukcija melodije i ritma i razumijevanje odslušanog).
Tjelesno-kinestetička inteligencija omogućava precizno i koordinisano pokretanje
svih dijelova tijela u cilju rješavanje problema ili manipulaciju predmetom (sport,
ples, manuelno pravljenje ili popravljanje razliĉitih predmeta …).
Interpersonalna inteligencija omogućava razumijevanje osjećaja i poriva drugih
ljudi, te ponašanja pojedinaca i grupa ljudi (sklapanje prijateljstava i saradnja sa
drugima, uticaj na mišljenje drugih ljudi, saosjećanje..).
Intrapersonalna inteligencija je odgovorna za razumijevanje sopstvenih potreba i
formiranje realne slike o sebi samom i svojim teţnjama (introspekcija
19
, realistiĉna
samoprocjena, kontrola emocija i navika…).
Emocionalna inteligencija

je sposobnost da se opaze emocije, da im se priĊe i da
se izazovu, kako bi pomogle procesu mišljenja. U suštini, emocionalna
inteligencija opisuje sposobnost da se efikasno odrţava veza izmeĊu emocija i
mišljenja, da se upotrebe emocije kako bi se olakšalo rasuĊivanje i da se
inteligentno rasuĊuje o emocijama. Diskretni oblici emocija su: ljutnja, strah,
radost, empatija, depresija, respekt i sl. Emocije nas pokreću da nešto uĉinimo,
promijenimo, prevaziĊemo, izgradimo drugaĉiji odnos, ponovo procijenimo ili
prihvatimo. One nas upućuju na stalno prilagoĊavanje novim uslovima.
Emocionalnu inteligenciju ĉine nekognitivne sposobnosti, kompetencije i vještine
koje utiĉu na sposobnost osobe da se nosi sa zahtjevima i pritiscima okoline.
Emocionalna inteligencija se dijelom stiĉe genetskim naslijeĊem, ali znaĉajnim
dijelom i uĉenjem.
Prirodnjačka inteligencija omogućava raspoznavanje, klasifikovanje i
razumijevanje prirode, ekosistema, ţivotinje i biljaka (gajenje i prouĉavanje biljaka
i ţivotinja, poimanje strukture ekosistema, interesovanje za ekologiju...).

Mudrost je pametna upotreba znanja i odluĉivanje na osnovu sinteze znanja i
iskustva, baziranih na moralnim normama.


19
Introspekcija je promatranje vlastitih misli i osjećaja; tehnika samopromatranja.
Samoopaţanje ili introspekcija je sistematsko opaţanje vlastitih psihiĉkih procesa. Ta
psihološka metoda primjerena je samo psihologiji. Ĉovjek je svjestan svojih doţivljaja i u
stanju je da opaţa i opisuje, bilo u trenutku samog doţivljavanja ili naknadno u sjećanju.
Pred kraj XX vijeka, kada se poĉela razvijati moderna psihologija, introspekcija je bila
njena glavna metoda.



35
Vrste znanja. Znanje prema formalnosti moţemo klasifikovati na:
- Eksplicitno znanje. Ono je po svojoj prirodi jasno, formalno, sistematsko, lako
za komunikaciju i prenošenje.
- Implicitno (tacitno) znanje. To je liĉno, neformalno, nedokumentovano znanje i
ĉine ga vještine, prosuĊivanje i intuicija koju ljudi posjeduju i koju ne mogu
jednostavno objasniti i predstaviti, a zasnovano je na liĉnom obrazovanju i
steĉenom iskustvu.
Jedan od naĉina transformacije znanja (pretvaranja jedne vrste znanja u drugo) je
eksternalizacija, kojom se ono iz neformalizovanog oblika prevodi u
formalizovani. Eksternalizacijom implicitno znanje transformišemo u eksplicitne
forme (rijeĉi, koncepte, slike, grafove, tabele). Ovim naĉinom transformacije
znanja nastaje konceptualno znanje. Taj proces zovemo još i formalizacija.
Suprotno od eksternalizacije je internalizacija
20
, naĉin kojim se eksplicitno znanje
transformiše u implicitno znanje. Ovim naĉinom transformacije znanja nastaje
operacionalizovano znanje.

Znanje moţe biti posmatrano kao subjektivno ili objektivno.
- Subjektivno znanje dijelimo na:
o individualno, kada se posmatra kao stanje uma
o distribuisano po ĉlanovima grupe kroz praksu.
- Objektivno znanje se posmatra:
o kao objekat (istinsko vjerovanje)
o kao pristup informacijama (kako pristupiti i koristiti
informacije)
o kao sposobnost (strateška sposobnost koja moţe biti
primjenjena za dobijanje kompetitivne prednosti).

Znanje se moţe podijeliti još i na:
- Proceduralno (izraţeno kao niz koraka ili akcija za dobijanje rezultata) –
odgovori na pitanja „kako”.
- Deklarativno (vezano izmeĊu varijabli) - odgovori na pitanja „zašto”

Imamo i narednu podjelu znanja, na:
- Opšte (generalno) koje ima veliki broj individua i lako se prenosi izmeĊu
njih,
- Specifično koje posjeduje vrlo ograniĉen broj individua i njegovo
prenošenje je skupo. Ovo znanje moţemo podijeliti na:
o tehničko, koje predstavlja veliko znanje o specifiĉnom podruĉju
o kontekstualno znanje, koje se odnosi na specifiĉan kontekst
(vrijeme, prostor u kome se vrši neki rad).


20
Internalizacija je pojam koji oznaĉava prenošenje izvjesnih spoljašnjih normi, standarda,
odnosa i akcija na unutrašnji, mentalni plan, koji se tako doţivljavaju kao vlastiti.




36
Jedna druga podjela znanja je na:
- Makroskopsko - nejasno, neodreĊeno, bez detalja, neizraţenih ciljeva i
ograniĉenja, suštinski interdisciplinarno, kvalitativno i sugestivno, dopušta se
kontradiktornost u konceptima i referencama, fleksibilno i adaptibilno na
promjene okoline i njena evoluciona pravila.
- Mikroskopsko znanje - solidno, ĉvrsto, precizno i taĉno, fokusirano na jednu
oblast u kojoj gotovo nema kontraindikacija, ĉesto za osobe sa iskustvom
„oĉigledno”.

Prema strukturi prikupljanja, ĉuvanja i predstavljanja, znanje moţemo da
razvrstamo i na:
- deklarativno (deskriptivno, deklaraciono),
- proceduralno (imperativno),
- konceptualno,
- semantiĉko,
- strateško, i
- epizodno.

Deklarativno znanje, je znati ŠTA. To znanje je sastavljeno od memorijskih šema
koje su meĊusobno povezane pojmovima i mislima. Deklarativno i/ili
konceptualno znanje odnosi se na ĉinjeniĉno i pojmovno znanje, u koje se ubrajaju
osnovni elementi koji se moraju znati da bi bili upoznati sa disciplinom, kao i
organizovanje cjeline znanja, pojmova, principa itd. Ovo znanje poznato je još i
kao deskriptivno znanje, ali i kao propoziciono znanje. To je vrsta znanja koje je po
samoj svojoj prirodi, iskazano u deklarativnim reĉenicama ili indikativnim
tvrdnjama.

Primjer 6.1:
Raĉunarski programi sadrţe deklarativno i proceduralno znanje. Primjer
deklarativnog znanja kod programiranja su definicije relacija, dok je proceduralno
znanje sadrţano u algoritmima pretraţivanja struktura podataka kojima se relacije
interno predstavljaju.

Primjer 6.2:
Navodimo primjere nekih pitanja u testovima znanja, kojima se provjerava
deklarativno znanje.
- Pitanja u kojima se traţi izdvajanje, ili grupisanje podreĊenih u okviru
nadreĊenog pojma
- Da se poveţu na odgovarajući naĉin rijeĉi koje se nalaze na lijevoj strani sa
rijeĉima koje se nalaze na desnoj strani
- Pitanja u kojima se traţi obiljeţavanje pravilnog redoslijeda kojim se odvija
neki process.

Proceduralno znanje, znati KAKO nešto napraviti ili uraditi, odnosno znanje koje
u sebi ukljuĉuju znanja kriterijuma koji su potrebni da bi se razliĉite procedure



37
završile do kraja. Sastavljeno je iz jednostavnih i sloţenih misaonih procesa i u
mislima su saĉinjeni u obliku sistema sastavljenih od niza koraka u kojima uslovu
slijedi aktivnost, na primjer „ako je“- „tada“. Ponekad je to fiksiran redoslijed
koraka, a ponekad treba donijeti odluku koji korak treba slijedeći naĉiniti. Ti
produkcioni sistemi zasnivaju se na nizanju misaonih koraka. Proceduralno znanje
poznato je još i kao imperativno znanje, to je znanje steĉeno iskustvom u izvoĊenju
nekog zadatka.

Primjer 6.3:
Prema C. Borgman (1996; 2000), za pretraţivanje online kataloga postoje tri nivoa
potrebnih znanja: konceptualno, semantiĉko i strateško.
Konceptualno znanje odnosi se na prevoĊenje informacione potrebe na upit za
pretraţivanje, npr. “Koje pojmove upotrebiti ako traţim graĊu o osobama s
posebnim potrebama”.
Semantičko znanje je ono koje se primjenjuje pri odabiru mogućnosti sistema za
traţenje, npr. “Trebam li koristiti naredbu Find ili Browse?”.
Strateško znanje, znati KADA, GDJE i KAKO NEŠTO upotrebiti. O strateškom
znanju moţemo da govorimo onda kada, na primjer, uĉenici savladaju misaone
operacije i edukativne strategije, koje mogu prenositi na nove situacije i znaju
kada, gdje i kako da upotrebe to znanje.

Još jedna klasifikacija znanja je na tri osnovne vrste:
1. Činjenično znanje (npr. baze podataka)
2. Metodološko znanje (npr. raĉunarski program)
3. Konceptualno znanje (npr. baza znanja, ekspertski sistemi).


Slika 4: Vrste znanja prema jednoj klasifikaciji




38
Primjer 6.4: Slikoviti prikaz raznih vrsta znanja dat na slici 4, demonstriraćemo na
jednom praktiĉnom primjeru, na primjeru recepta za puding, koji je, ĉini nam se,
većini, manje ili više, veoma blizak.

Recept za puding (Proceduralno znanje)
Pripremite 0,5 l mlijeka. Odmjerite 1dl hladnog mlijeka, dodajte sadrţaj kesice i
miješajte dok masa ne postane glatka. Preostalu koliĉinu mlijeka zasladite sa tri
kašike šećera i zagrijte do kljuĉanja. Sklonite sa vatre, umiješajte pripremljenu
masu i kuvajte dva minuta uz neprestano miješanje. Vrelu masu sipajte u vlaţne
posude i ostavite da se puding stegne i ohladi.
Recept za puding (Deskriptivno znanje)
Masa je glatka kada je smjesa za puding razloţena u masi mlijeka, tj. kada je
rastopljena i ne postoje granule. Miješanje pripremljene mase sa mlijekom znaĉi da
rastvorenu masu pudinga u hladnom mlijeku treba miješati u toplom mlijeku, dok
smjesa ne postane jedinstvena. Vrela masa se sipa u vlaţne posude da se puding ne
bi zalijepio za ivice posude u koju se sipa.

Recept za puding (Semantičko znanje)
Postoji veza izmeĊu efikasnosti miješanja mlijeka i temperature mlijeka. Prah se
bolje rastvara u hladnom mlijeku.
Postoji veza izmeĊu efikasnosti kuhanja mase pudinga i temperature mlijeka. Masa
za puding se bolje kuva u već toplom mlijeku.
Postoji veza izmeĊu vlaţnosti posuda i ljepljenja pudinga za zid.

Recept za puding (Epizodno znanje)
1. Razdijeli u dijelove
Problem: Prah za puding ne moţe se rastvarati u toplom mlijeku. Puding masa ne
moţe se kuvati u hladnom mlijeku.
Rješenje : Podijeli mlijeko na dva dijela, topli i hladni.

2. Korak po korak
Problem : Ako se ĉitav prah stavi odjednom u mlijeko ne moţe se dobro
promiješati. Dosadno je stavljati male koliĉine u mlijeko.
Rješenje : Odrediti koliĉine koje mogu jednostavno da se pomiješaju sa pudingom.
3. Napravi prelaz
Problem : Puding ne moţe da se kuva u hladnom mlijeku. Ako se topla i hladna
masa spoje odjednom, moguće je da će nastati problemi.
Rješenje : Dodati malo toplog mlijeka u hladno mlijeko da bi nastalo
prilagoĊavanje. Poslije staviti cijelu masu za puding u toplo mlijeko.



39
4. Podijeli u porcije
Problem : Puding će se stegnuti ako se ostavi da se hladi u šerpi.
Rješenje: Podijeliti puding na jednake porcije.

Recept za puding - kompletan (Proceduralno znanje)
Odmjeriti 0,5 l mlijeka. Podijeliti mlijeko na dva dijela. Jedan dio zagrijati.
Dodavati prah postepeno u hladno mlijeko. Prije nego što se doda naredna kašika,
provjerite da li se prah sjedinio sa mlijekom.
Dodati 3 male kašike šećera u toplo mlijeko i zagrijati do kljuĉanja. Dodati malu
koliĉinu toplog mlijeka u hladnu masu da bi se napravio prelaz. Nakon toga cijelu
hladnu masu dodati u toplo mlijeko i kuvati 2 minuta uz konstantno miješanje.
Vrelu masu raspodjeliti u vlaţne sudove i ostaviti puding da se ohladi.
Proizvodnja informacija kao generator razvoja. Poznata je ĉinjenica da se
ljudsko znanje razvija vrlo velikom brzinom. Prije 20-tak godina I. Auerbach u
svom poznatom izvještaju naveo je slijedeće odnose: ako se cjelokupno ljudsko
znanje na prelazu iz Starog u Novi vijek oznaĉi sa 1, udvostruĉenje te koliĉine
znanja desilo se oko 1750. godine, a na slijedeće udvostruĉenje znanja trebalo je
ĉekati samo 150 godina, dakle, ono se desilo oko 1900. godine, a slijedeće oko
1950. godine. MeĊutim, tek tada dolazi do prave eksplozije razvoja i primjene
novog znanja, tako da se danas ono udvostruĉuje svakih 5-7 godina. Tako, danas
ţivimo u svijetu u kojem je oko 90% svih dosadašnjih dostignuća ĉovjeĉanstva
nastalo u zadnjih 30 godina. U ovim odnosima sadrţane su 3 krupne poruke: (1)
razvoj ljudskog znanja je eksponencijalnog karaktera, (2) akceleracija razvoja
znanja je sve veća i (3) sve je veći krug znanja i neznanja, ukoliko nismo u stanju
da savladamo emisiju novih informacija.

Nauka je proces proizvodnje novog znanja, a tehnologija proces pretvaranja znanja
u inovacije - nove proizvode i usluge. Kao posljedica razvoja nauke je pojava sve
veće koliĉine informacija. Brzina razvoja neke zemlje jako zavisi od njene
sposobnosti da proizvodi nove informacije, pretvara ih u nove ideje i realizuje u
vidu novih proizvoda i usluga.


VI PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Šta je znanje?
2. Navedite jednu od mnogobrojnih definicija znanja.
3. Kakav je odnos u semantiĉnosti (znaĉenju) izmeĊu podatka, informacije i
znanja.



40
4. Da li se znanje, iako je nematerijalni resurs, moţe kreirati, prikupljati,
skladištiti (ĉuvati), prenositi, prikazivati i koristiti?
5. Ĉime se znanje moţe kreirati i prenositi?
6. Kako se znanje moţe klasifikovati prema njegovoj formalnosti?
7. Navedite neke vrste znanja kako se ono klasifikuje prema strukturi
njegovog prikupljanja, ĉuvanja i predstavljanja.
8. Koje vrste znanja su iskorištene (prikazane) u raĉunarskim programima?




41
7. INFORMACIJA I ZNANJE KAO RESURSI

Informacija
21
je resurs, u osnovi razliĉit od bilo koje materijalne
supstance. Ona je u suštini apstraktna, nema ni teţinu, ni veliĉinu ni obim. Ali, ne
moţe sama da postoji. Potreban joj je fiziĉki "nosaĉ" - medijum u koji je ona
utisnuta. U principu bilo koja materijalna struktura ili energija moţe da bude
nosilac informacije: svjetlost, zvuk ili radio talasi, elektriĉna struja ili napon,
magnetna polja, trag tinte ili olovke na papiru, pa i mreţa neurona
22
u našem
mozgu ili razni biotokovi ili kiseline u stablima biljaka i u drveću.
Specifiĉna karakteristika informacije kao resursa, za razliku od materije i
energije, je u slijedećem:
- informacija se upotrebom ne troši, a raspodjelom ne smanjuje. Ako nešto znamo,
moţemo to nauĉiti i druge, a da pritom ne gubimo naše znanje. Primjenjujući
znanje, ne samo da ga ne trošimo, nego ga kroz praksu još i oplemenjujemo,
nadopunjavamo i produbljujemo,
- informacija moţe biti upotrebljavana više puta i od razliĉitih korisnika. Proces
trošenja ne uništava informacioni sadrţaj i ona se moţe upotrebiti ne samo
pojedinaĉno nego istovremeno od mnoštva korisnika,
- ne zahtijeva mnogo materije i energije za pruţanje informacionih usluga,
- informacija posjeduje fundamentalnu vrijednost, kao novac, roba, rad ili sirovine,

21
Peter F. Drucker (1909-2005) poznat je kao tvorac modernog menadţmenta. Bio je
uticajni pisac, predavaĉ i konsultant iz oblasti menadţmenta i, kako je sam sebe volio
opisivati, socijalni ekolog.
22
Neuron (rijeĉ grĉkog porijekla) je osnovna strukturna i funkcionalna jedinica nervnog
sistema - nervna ćelija. Sastoji se od tijela ćelije i nastavaka: aksona i dendrita. Nervne
ćelije se meĊusobno razlikuju po veliĉini, obliku i graĊi, što je povezano sa razlikama u
funkcijama pojedinih tipova neurona. Nervne ćelije imaju ulogu provodnika (konduktora)
nadraţaja od receptora (ćulnih ćelija-ćelija koje primaju nadraţaje iz spoljne ili unutrašnje
sredine) i zatim ih senzitivnim neuronima prenose do odgovarajućih centara centralnog
nervnog sistema, od centralnog nervnog sistema do odgovarajućih ćelija i organa (efektori)
koji će odreagovati na nadraţaj i ulogu prenosa i skladištenja informacija u nervnom
sistemu.
“Postojeća ekonomska teorija je još uvijek bazirana na aksiomima koji ne
vaţe za informaciju. Kada vam ja prodam telefon, ja ga više nemam. Kada
vam ja prodam informaciju, ja imam više informacija samom činjenicom da
je imam i dalje i da znam da je i vi imate.
Ovo ne vaţi za novac”.
(Peter Drucker)



42
- ima karakteristike koje se mogu identifikovati i mjeriti, kao što su: metoda i
cijena dobijanja, svrha u kojoj se koristi (korisnost), razliĉite oblike i sredstva
kojima se stvara i principe kojima se ona obraĊuje,
- informacija postoji u razliĉitim stepenima “ĉistoće” i korisnosti. Ona se moţe
“preĉistiti” i obraditi da bi joj se povećala vrijednost,
- ulaganje za pribavljanje informacije kao resursa moţe se uobiĉajeno teretiti kao
trošak, a ponekada - u zavisnosti od ciljeva kompanije, i kao kapitalna investicija.

PoreĊenje troškova i koristi je moguće i poţeljno (Cost-Benefit analiza),
- njena proizvodnja ne zagaĊuje ĉovjekovu okolinu, a zadovoljava one
ĉovjekove potrebe koje nije moguće zadovoljiti alternativno materijom ili
energijom.

Pored toga:
- informacija kao resurs je: (1) osnova za odluĉivanje i (2) za stvaranje dodate
vrijednosti,
- informacija kao imovina ima pojavni oblik kao: (1) zapisi o proizvodnim
procedurama (patenti, licence i druga intelektualna imovina) i (2) softverska
rješenja,
- informacija kao potrošna roba ima pojavni oblik kao: komercijalni informacijski
servisi.

Osnovne razlike izmeĊu informacije i znanja kao resursa su
23
:
- kad se informacija jednom proizvede, moţe postati dostupna širokom krugu
korisnika, koji je usvajanjem (prijemom i predajom) ne otuĊuju od ostalih
korisnika; drugaĉije je sa znanjem, koje ne postoji u objektiviziranom obliku, tako
da je u autentiĉnom obliku dostupno iskljuĉivo svom kreatoru i nije otuĊivo, a kada
se predaje, mijenjaju se njegova prvobitna svojstva,
- informacija je tiraţna, moţe se umnoţavati, a troškovi proizvodnje svake
slijedeće kopije opadaju i teţe nuli uporedo s tehniĉkim progresom; stvaranje novih
znanja zahtijeva sve više informacija, veće napore i veće troškove,
- dobivene informacije su dostupne i demokratiĉne; znanja su rijetka, a rezultat su
stvaralaštva ingenioznih pojedinaca visokog intelektualnog nivoa,
- informacije mogu biti objekt svojine (engl. property), dok se znanja pojavljuju
kao objekt vladanja (engl. possession) i
- informacija ima karakteristike javnog dobra, dok se znanje tretira kao liĉno dobro.


VII PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:
1. Koje su opšte karakteristike informacije kao resursa?
2. Koje su specifiĉne karakteristike informacije kao resursa?
3. Koje su osnovne razlike izmeĊu informacije i znanja kao resursa?

23
Prema: Inozemcev, Vladislav (2000), „Paradoksi postindustrialnoj ekonomiki“, Mirovaja
ekonomika i meţdunarodnije otnošenija, No 3, s. 4.



43
4. Da li se upotrebom znanje moţe potrošiti?
5. Da li se informacija upotrebom moţe potrošiti i raspodjelom smanjiti?
6. Da li se ulaganje u pribavljanje informacije moţe tretirati kao investicija?
7. Koji je odnos troškova proizvodnje informacije u odnosu na troškove
proizvodnje znanja?





44
8. KOMUNICIRANJE - MODEL I PROCES

„Vizije, ako nisu komunicirane … su snovi!“
(Martin Luter King)

Komunikaciju ĉine procesi slanja i primanja poruka/informacija u cilju izazivanja
nekog ponašanja. Kaţemo da je za egzistenciju informacije potrebno uvijek dvoje,
tj. onaj/ono koji informaciju saopštava i onaj/ono koji je percipira. Dakle, svaka
informacija ima svoj izvor odakle potiĉe, kao što ima i svoje odredište - kome je
namijenjena. Proces prenošenja informacije od jednog subjekta koji šalje
informaciju do subjekta koji je prima nazivamo komuniciranje. Pri tome,
subjekt u procesu komuniciranja moţe da bude ĉovjek, ţivotinja (vidi primjer
8.2), biljka (vidi Primjer 8.1), raĉunar, knjiga, pismo itd.
Organizacije (preduzeća, ustanove, udruţenja itd.) ne postoje bez ljudi, a odnosi
meĊu ljudima ne postoje bez komunikacije. Sve organizacije su stvorene i
organizovane putem komunikacionog procesa i odrţavaju ih ljudi koji meĊusobno
komuniciraju. Ljudi moraju da komuniciraju da bi uopšte mogli da se organizuju, a
zatim moraju da komuniciraju kako bi sprovodili koordinaciju i kontrolu svojih
aktivnosti. Za uspostavljanje informacione veze sluţe razliĉiti mediji i sredstva,
koji omogućuju rezliĉite oblike prenosa informacija. U medije za prenos
informacija moţemo svrstati npr. elektriĉnu struju - ĉijim impulsima se
informacije prenose po odreĊenom kódu, vazduh - vibracijom prenosi
akustiĉne signale, tinta - kojom se ispisuju znakovi na papiru, nervni impulsi - koji
cirkulišu u nervnim sistemima ţivih bića, a po svom materijalnom sastavu
predstavljaju elektriĉno odašiljanje strujnih impulsa u kombinaciji sa fiziĉko-
hemijskim izmjenama i mehaniĉkim kretanjem molekula unutar nervnih struktura,
skupovi odgovarajućih gena - u sistemima nasljeĊivanja fiziĉki nosioci
informacije su skupovi odgovarajućih gena - skupovi molekula odreĊenih
kiselina), itd
24
.
Sve dok se ne pojavi signal (napisana ili izgovorena rijeĉ, slika, muzika,
formula, gen, temperatura, pritisak, el. signal itd.) koji je materijalni nosilac
informacije, informacija postoji samo potencijalno. Na primjer, u cvijetu jabuke
sadrţana je informacija oploĊavanja, koja će se ispoljiti tek pošto se cvijet razvije
u plod sa sjemenkama. I tek sjemenka je aktivni nosilac informacije o tome da
će iz nje zaista izrasti stablo jabuke, a ne, recimo, stablo bora, i da će davati
iste onakve plodove kakav je bio i onaj plod iz koga je ispao nosilac
informacije - dotiĉna sjemenka, a ne šišarke bora.


24
Nauka je utvrdila da novi organizam dobija od predaka naslijedne informacije, koje su
kodirane u hemijskoj strukturi molekula DNK (deziribonukleinske kiseline). Pokazalo se
da u procesu individualnog razvoja organizma geni uslovljavaju makroskopske crte
organizma u cjelini. Pomoću kibernetskih metoda, zasnovanih na teoriji informacija i
kodiranja, genetika je danas u stanju da uspješno prouĉava procese nasljednosti i evolucije
raznih oblika ţivih bića.



45
Primjer 8.1: I biljke komuniciraju. Dţek Šulc i Jan Boldvin, sa drţavnog
univerziteta u Pensilvaniji (SAD), otkrili su u svojim eksperimentima (1994.
godine) da je drveće u stanju meĊusobno da komunicira i to u cilju da jedno drugo
upozori o pojavi napasnika. Kada su primjetili da su jednu grupu mladog drveća
napali insekti ili glodari, zapazili su da je to drveće poĉelo da ispušta jednu vrstu
hemijske materije, ĉiji hemijski sastav nisu uspjeli da utvrde, na šta je drugo drveće
u njihovoj blizini poĉelo da ubrzava proizvodnju veće koliĉine tanina, otrova u
lišću koji kod insekata izaziva loše varenje. Ova dvojica nauĉnika su još zapazili da
je proizvodnja tog otrova bila u srazmjeri sa trajanjem i intenzivnošću napada
insekata, vašiju ili glodara. Dvojica istraţivaĉa su svoja istraţivanja prvo izvodila u
proljeće, kada drveće poĉinje da buja i dobija mlado lišće, a zatim i u kasnu jesen
kada se sprema za zimski san. Zanimljivo je bilo da se pomenuto komuniciranje
izmeĊu drveća u kasnu jesen nije uopšte dešavalo, pa u vezi s tim ni povećana
proizvodnja tanina.

Komunikacija ima svoj medij/kanal i, na ţalost, šumove i prepreke koji je ometaju.
Stanje odreĊenog medija, tj. medij i signal ĉine informacioni kanal, tj. kanal
prenosa signala. Kao i signali, kanali su razliĉite prirode. Najjednostavnije ih
moţemo podijeliti na dvije grupe: kanale veze koje izgraĎuje čovjek i kanale veze
koje je izgradila priroda (bilo da su nastali kroz dugotrajnu evoluciju bioloških
sistema, ili je to prostor, vazduh, materija i njena kretanja. Kanal je elemenat za
uspostavljanje veze izmeĊu komunikatora, tj izmeĊu pošiljaoca i primaoca.
Smetnje i otpori (šumovi) su izvor smetnji prenosa informacija, koji se takoĊe
prenose kanalom za prenos informacija i negativno utiĉu na sadrţinu signala i
dovode do iskrivljavanja sadrţaja saopštenja.

Primjer 8.2: I ţivotinje komuniciraju. Smatra se da pauci spadaju u najranije
grabljivice u svijetu i da za svoje preţivljavanje treba da zahvale svojim svilenim
nitima. Tajna njihovog ispredanja svilenih niti leţi u jednom privjesku od ţlijezda i
i skupu cjevĉica i slavina na zadnjem dijelu njihovog tijela. Zahvaljujući tom
malom organu oni svoje ţrtve hvataju u mreţu od svilenih niti, svoja jajašca štite u
svilenim vrećicama, putuju na svilenim nitima i do visina od blizu hiljadu metara, i
što je najzanimljivije oni meĊusobno komuniciraju preko svilenih niti, a muţjaci -
udvaraĉi ritmiĉno udaraju u niti ţenkinih svilenih mreţa, pozivajući ih na ljubavnu
igru. Pojavu paukova nauĉnici smještaju u period od prije najmanje 600 miliona
godina.

Jedan od prvih nauĉnika koji se detaljnije bavio procesom komuniciranja i koji
je pokušao da definiše neke njegove osnovne matematske koncepte bio je Klod
Šenon
25
, koji je 1946. godine postavio prvu razraĊenu teoriju procesa
komuniciranja. Njegov model
26
tog procesa prikazan je na slici 5.

25
Klod Elvud Šenon (Claude Elwood Shannon; 1916 - 2001) je ameriĉki nauĉnik i
inţenjer. MeĊu njegova najznaĉajnija otkrića spadaju teorija informacija i dizajn digitalnih
raĉunara i kola. Šenon je poznat kao utemeljivaĉ informacione teorije sa svojim nauĉnim



46

Smetnje i otpori Smetnje i otpori






Saopšenje Signal Prijemni Saopštenje
Signal
Slika 5. Šenonov model komuniciranja

Navedena šema ukazuje, prvo, na izvor informacije - svaka informacija ima
svoj izvor odakle potiĉe, kao što ima i svoje odredište - primaoca. IzmeĊu toga
informacija prolazi kroz ĉitav splet, ĉitavu hijerarhiju izvora i odredišta, tako
da i sama odredišta postaju njezin izvor.
Kód (engl. Code) je pravilo za transformisanje poruke ili saopštenja iz jednog
simboliĉkog oblika u drugi bez gubitka informacije.
Kodiranje (engl. Encoding) je proces transformisanja poruke iz jednog
simboliĉkog oblika u drugi, a obrnuti postupak je dekodiranje. Ovaj proces
podrazumijeva odreĊenu operaciju šifriranja saopštenja, koja saopštenje pretvara
u signal. Kodiranjem se općenito naziva prevoĊenje jednog sistema znakova ili
signala u drugi sistem znakova ili signala.
U prenosu informacija izmeĊu komunikacionih partnera (ĉovjek - ĉovjek,
ĉovjek - raĉunar, ili raĉunar - raĉunar, itd.) nastaju raznovrsne smetnje (tehniĉke,
semantiĉke i pragmatiĉke) koje mogu ugroziti ispravan prijem poslatih signala ili
mogu sprijeĉiti da neki signali budu primljeni na pravom mjestu.

U komunikacionim tehniĉkim sistemima uvijek se radi o prenosu fiziĉkih signala
(akustiĉkih, optiĉkih ili elektriĉnih) koje formira pošiljalac, a na osnovu njih
primalac rekonstruiše fiziĉki sadrţaj poruka pošiljaoca - ĉovjek rekonstruiše
misaoni sadrţaj. U društvenim sistemima to moţe biti u obliku napisanih ili
izgovorenih rijeĉi, slika, muzike, formula, a u biološkim sistemima - u obliku gena,
kiselina, raznih biotokova itd.
U današnje vrijeme komunikacionim procesom bave se struĉnjaci iz mnogih
oblasti. Jedan novinar ili jedan inţenjer telekomunikacija zainteresovani su za
razliĉite aspekte komunikacionog procesa, pa ljudima ĉesto izgleda da su
informacije kojima se bavi novinar i inţenjer sasvim razliĉite. U stvari, za njih
vaţi isti koncept procesa komuniciranja, pa i pojma informacije, samo su

radom objavljenim 1948. godine. TakoĊe se smatra utemeljivaĉem teorije digitalnog
raĉunara i teorije dizajna digitalnih kola, kada je kao 21-godišnji student MIT-a, napisao
tezu gdje dokazuje da je primjenom Bulove algebre na digitalna elektriĉna kola, moguće
riješiti bilo koji logiĉki ili numeriĉki problem.
26
Model – pojednostavljena predstava o relevantnim karakteristikama sistema (svaka naša
predstava o sistemu). Izraţava sliĉnost.
Primalac Dekoder Komunikac.
kanal
Koder Izvor





47
razliĉiti aspekti sa kojih se ovaj proces posmatra. U teoriji informacija definisana
su tri aspekta posmatranja komunikacionog procesa, mada ni meĊu njima nema
oštre granice. To su:
a) tehniĉki aspekt,
b) semantiĉki aspekt, i
v) aspekt efektivnosti.
Šenonov koncept procesa komuniciranja prikazan na slici 5. pogodan je kod
analize tehniĉkog aspekta posmatranja, koji se bavi problemom koliĉine i taĉnosti
prenosa poruke komunikacionim kanalom od informacionog izvora do
prijemnika. Ovaj nivo najviše je razraĊen u teoriji informacija i to zaslugom
Šenona, koji je dao jednu zaokruţenu matematsku interpretaciju ovog aspekta
posmatranja.
Semantiĉki aspekt posmatranja procesa komuniciranja bavi se problemom da
li prenesena poruka ima ili nema odreĊeno znaĉenje za subjekta koji je primio
poruku - za primaoca.
Na primjer, na tehniĉkom nivou posmatranja, poruke "AAB1VG2GDĐ" i
"ĈOVJEK JE ŢIVO BIĆE" se jednako tretiraju, odnosno najbitnije je da se one
pravilno prenesu do prijemnika. Semantiĉki nivo posmatranja procesa
komuniciranja, meĊutim, razlikuje karakter ovih poruka. Poruka
"AAB1VG2GDĐ" nema nikakvo znaĉenje, bar sa stanovišta subjekta koji
oĉekuje poruku na našem jeziku, dok poruka "ĈOVJEK JE ŢIVO BIĆE" ima
odreĊeno (smisleno) znaĉenje za subjekta koji prima poruku.
U principu, sadrţaj informacije (u nekoj poruci) moţe se utvrditi ukoliko se
informacija shvati kao mjera ukidanja neizvjesnosti, s obzirom da djelovanje
primaoca informacije nije samo posljedica koliĉine informacije koju primi, već,
prije svega, njenog sadrţaja.
Riĉard Hartli (Richard Hartley) je još 1928. godine, u svom radu pod
naslovom "Prenos informacije", postavio osnov za formulisanje mjere
informacije. Nakon toga, za oznaku i obiljeţje koliĉine informacija uveden je
poseban termin "bit" kao skraćenica od engleskog izraza "binary digit" (ĉit.
ªbajneri didţitª), što znaĉi binarni kód ili binarni znak. Hartli ilustruje
(semantiĉku) mjeru informacije reĉenicom "jabuke su crvene". Rijeĉ "jabuke"
iskljuĉuje sve ostale predmete osim jabuke. Rijeĉ "crvene" iskljuĉuje sve ostale
boje osim crvene. Na ovaj naĉin reĉenica "jabuke su crvene" u svojstvu
informacije, iskljuĉuje sve mogućnosti osim jedne, tj. sadrţi najveću mjeru
informacije. S druge strane, reĉenica "jabuke imaju svoju boju" sadrţi
neuporedivo manje informacije. Na osnovu toga Hartli zakljuĉuje da je koliĉina
informacije proporcionalna broju mogućih izbora. O tome smo već diskutovali u
poglavlju “Informacija kao fenomen raznovrsnosti” po Ros Ešbiju.
U slijedećim primjerima poruke: "ĈOVJEK JE ŢIVO BIĆE" i "ĈAS JE
ZAVRŠEN", na tehniĉkom i semantiĉkom nivou imaju isti efekat, dok po
efektivnom aspektu imaju razliĉitu interpretaciju: Poruka "ĈOVJEK JE ŢIVO
BIĆE" - sa stanovišta efektivnog nivoa nema svoju vrijednost, jer ne doprinosi
donošenju nikakve odluke, niti preduzimanju neke aktivnosti nakon njenog
prijema. "ĈAS JE ZAVRŠEN" - ovo je poruka koja uĉeniku ili studentu, koji je



48
prijemnik u procesu komuniciranja, govori mnogo više. Na osnovu ove poruke on
donosi odluku da spremi svoje stvari, izaĊe iz predavaonice, poĊe kući,..., itd.

Komuniciranje korisnika sa računarom. Komuniciranje je osnovna ljudska
potreba i aktivnost, kontinualna u prostoru i permanentna u vremenu, usmjerena
prema spoljnjem svijetu i prema njegovom unutrašnjem biću. Ona je jedan od
najvaţnijih teorijskih i empirijskih konstrukata u razuĊenom polju nauĉnih
disciplina koje čovjeka analiziraju kao biće koje govori (lingvistika), ţeli i osjeća
(psihoanaliza), proizvodi i troši (ekonomija i tehnologija), ţivi u grupi
(sociologija), upravlja ili je u fokusu upravljanja (menadţment, organizacija,
politiĉke nauke), uči ili podučava (psihologija, pedagogija, tehnologija
obrazovanja), istraţuje i eksperimentiše (statistika, metodologija, biohemija,
biofizika), kreira, dizajnira (arhitektura, urbanizam, marketing) i razvija
materijalnu i nematerijalnu imovinu (inţenjering i primijenjene nauke) izvodeći
manje ili više kompleksne socijalne, ekonomske, tehnološke i interpersonalne ili
komunikacione interakcije.
Korisnik. Pod ovim pojmom podrazumijevamo individualnog korisnika, grupu
korisnika koja zajedno radi ili ĉak niz korisnika u organizaciji. Korisnik je bilo koja
osoba koja pokušava da završi neki posao ili postigne cilj koristeći tehnologiju.
Korisnici mogu komunicirati i komandovati raĉunaru korištenjem nekog ulaznog
ureĊaja a za prikazivanje rezultata obrade koriste izlazne ureĊaje.
Ulazni ureĎaji prihvataju podatke i instrukcije od korisnika i konvertuju ih u formu
koju raĉunar moţe razumjeti. Svaki ulazni ureĊaj prihvata specifiĉan oblik
podataka. Na primjer tastatura prenosi kucane karaktere (slova, brojeve, simbole), a
table za prepoznavanje pisanja rukom ''ĉitaju'' napisani tekst. Korisnici zahtijevaju
da komunikacija sa raĉunarom bude jednostavna, brza i bez greški. Sve to je
uticalo na postojanje razliĉitih ulaznih ureĊaja koji izlaze u susret potrebama
korisnika i aplikacija.
Izlazni ureĎaji podatke predstavljaju u formi razumljivoj za korisnika.

Korisnički interfejs. U ovom dijelu razmatraju se problemi komuniciranja ĉovjeka
sa raĉunarom, koje se odvija putem korisniĉkog intefejsa
27
, kako se naziva
posrednik izmeĊu ĉovjeka i raĉunara. U raĉunarskoj nauci i interakciji ĉovjek-
raĉunar, korisniĉki interfejs upućuje na grafiĉke, tekstualne i auditorne informacije
koje program prezentira korisniku, i kontrolne sekvence (kao što je kucanje na
raĉunarskoj tastaturi ili pokretanje miša) koje korisnik upotrebljava pri kontroli
programa. Pored korisniĉkih, postoje i drugi interfejsi, kao što su fiziĉki interfejsi i

27
Interfejs (engl. Interface), misli se na korisniĉki interfejs, za razliku od fiziĉkog i
softverskog interfejsa, je pojam koji opisuje postupke i metode pomoću kojih korisnik
izvršava raĉunarski program. To mogu biti meniji, obrasci za unos podataka, poruka o
greškama i postupci putem tastature. Grafiĉki korisniĉki interfejs je interfejs koji koristi
ikone (male sliĉice) i korisniku omogućuje da opcije menija izabere mišem. Za grafiĉki
korisniĉki interfejs upotrebljavaju se dvije kratice: GUI ( Graphical User Interface ) ili
WIMP (koji moţe biti skraćenica za Windows, ikone (Icons), meniji (Menus), pokazivaĉi
(Pointers), ili za Windows, ikone (Icons), miš (Mouse), padajući meni (Pull-down menu).



49
softverski interfejsi. “Posrednici” u komunikaciji izmeĊu hardverskih komponenti
nazivaju se fizički interfejsi. Softverski interfejsi postoje izmeĊu odvojenih
softverskih komponenti i obezbjeĊuju programski mehanizam pomoću kojeg ove
komponente mogu komunicirati.

Pod korisničkim interfejsom u uţem smislu, podrazumijeva se izgled ekrana koji
korisnik nekog programa vidi na svom monitoru. MeĊutim, u širem smislu,
korisniĉki interfejs predstavlja bilo koji naĉin na koji ĉovek interaguje sa
raĉunarom. Korisniĉkim interfejsima se poklanja velika paţnja, jer od toga kakav
je korisniĉki interfejs zavisi upotrebljivost programa ili lakoća sa kojom ĉovjek-
korisnik moţe da koristi neki softver. Dobar korisniĉki interfejs olakšava korisniku
da obavi posao koji mu je potreban. Ĉesto se ispred rijeĉi korisniĉki interfejs
stavlja i rijeĉ “grafiĉki” kojom se oznaĉava da softver sadrţi grafiĉke prikaze
(forme, slike, ikone, itd.) pomoću kojih se olakšava korišćenje programa. Grafiĉki
interfejsi se oznaĉavaju sa GUI
28
. Naša definicija GUI-a, grafičkog korisničkog
interfejsa je da je to „metoda interkacije korisnika sa raĉunarom kroz manipulaciju
uz pomoć hardvera (miš, tastatura, ekran, ekran osjetljiv na dodir-touch sensibile
screen, itd.) i softvera u obliku grafiĉkih elemenata i dodacima uz pomoć
tekstualnih poruka i obavještenja”. Prema tome, GUI ĉine i softver i hardver.
Softver GUI-a ĉine vizuelni elementi, kao što su:
- pointer – simbol koji se pojavljuje na ekranu i koji se pomjera da bi se
selektovali objekti i komande,
- desktop – podruĉje na ekranu gdje su ikone grupisane,
- ikone – u obliku sliĉica na desktopu, tj. pozadini koja prikazuje komande,
fajlove ili prozore. U Windows OS-u imamo ĉetiri vrste ikona: ikone fajlova,
ikone foldera, ikone hardverskih komponenti i ikone preĉica (engl. shortcuts),
- prozori (u Windows OS) – podjela ekrana u razliĉita podruĉja. U svakom
prozoru moţe se prikazivati ili pokretati (engl. run) razliĉiti program,
- meniji – dozvoljavaju korisniku izvršavanje komandi izborom opcije iz menija,
- dugmadi sa tekstom i/ili slikama (engl. buttons),
- okviri za unos i/ili komunikaciju (engl. communication boxes),
- kvadratići, kruţići za izbor tipa (engl. check boxes, radio buttons, combo
boxes, itd.), i drugi.

Prvi put GUI je iskoristila firma Apple na svojim Macintosh raĉunarima i
operativnim sistemima, dok je kasnije Microsoft iskoristio Apple-ove ideje u
njihovim prvim verzijama Windows operativnog sistema. Primjeri nekih grafiĉkih
interfejsa su: Mac OS, Microsoft Windows, NEXTSTEP i X Window System, od
kojeg su kasnije nastali KDE, GNOME i CDE.
Prije pojave GUI-a korišteni su interfejsi na bazi komandne linije, tzv. CLUI
interfejsi (engl. Command Line User Interfaces), kod kojih je korisnik zadavao

28
GUI-Izgovara se pribliţno kao gooey na engleskom jeziku, tj. gui, na našim jezicima
(S/B/H).




50
komande kucanjem na tastaturi tekstualnog niza na komandnoj liniji i funkcionisali
su u DOS, Unix, Linux, VAX/VMS, Xenix i drugim DOS-abilnim operativnim
sistemima.
Pomoću grafiĉkog interfejsa korištenje današnjih raĉunara postalo je mnogo
jednostavnije nego u doba DOS operativnog sistema, koji je bio priliĉno
negostoljubljiv prema novim korisnicima raĉunara. Većina današnjih operativnih
sistema se upravlja preko grafiĉkog interfejsa, dakle pomoću kursora, ikona,
prozora i drugih elemenata. Danas se grafiĉki interfejs ne koristi samo u
raĉunarima, već ga iskorištavaju i razne govorne mašine, informacioni kiosci kao i
monitori u industrijskim postrojenjima koje pokreću operativni sistemi u realnom
vremenu (RTOS-Real Time Operating Systems). Najnoviji mobilni telefoni takoĊe
imaju grafiĉke interfejse sa ekranima osjetljivim na dodir.
Jedna druga vrsta korisniĉkog interfejsa su web-bazirani korisniĉki interfejsi koji
primaju input i obezbjeĊuju output pomoću generisanih web stranica koje se
prenose preko Interneta i vidljive su korisniku koji koristi pregledaĉ web-a.
Pored prethodne tri vrste korisniĉkog interfejsa postoje još i tzv. heptiĉki interfejsi
(engl. haptic interfaces). Oni dopunjuju ili zamjenjuju ostale oblike outputa sa
heptiĉkim (engl. haptic) metodama feedback-a
29
. Heptika se bavi prouĉavanjem
kako da se spoji ljudski osjećaj dodira sa raĉunarski generisanim svijetom.
Peta vrsta korisniĉkog interfejsa su interfejsi dodira (touch screen sensibile) su
grafiĉki korisniĉki interfejsi koji koriste displeje dodirnog ekrana (ekrana
osjetljivog na dodirni kontakt) kao kombinaciju ulaznog i izlaznog ureĊaja. Koristi
se u mnogim industrijskim procesima i mašinama, samousluţnim mašinama i sl.


Komuniciranje računara sa računarom. Preduzeće kao sloţen, dinamiĉan
organizacioni sistem, da bi moglo da opstane, mora neprestano da razmjenjuje
podatke sa okolinom. Informacije o trţištu, konkurenciji, novim proizvodima,
ostalim granskim organizacijama i organizacionim jedinicama stiţu u preduzeće
preko razliĉitih komunikacionih kanala. Obrada tih podataka i priprema
esencijalnih, obraĊenih podataka u što kraćem vremenskom intervalu za potrebe
upravljaĉa je zadatak informacionog sistema. Oblik generisanog izvještaja od
strane informacionog sistema mora biti prilagoĊen grupi korisnika kojoj je on
namijenjen.
Rad komunikacionog sistema u cjelini danas ne moţe da se zamisli bez
raĉunara, odnosno raĉunarske tehnike. Osnovne funkcije u klasiĉnoj i beţiĉnoj
telefoniji realizuji raĉunari: uspostavljanje veze, evidencije poziva, obraĉun
telefonskih i raznih ostalih usluga, itd. Funkcionisanjem manjih mreţa raĉunara na

29
Pojam Feedback (odziv) opisuje situaciju kada output od nekog dogaĊaja ili fenomena
(ili informacija o njegovom rezultatu) koji se desio utiĉe na neku pojavu ili sam dogaĊaj u
sadašnjem ili u budućem vremenu.



51
istoj geografskoj lokaciji (LAN, od engl. Local Area Network – mreţa lokalne
oblasti), srednjih mreţa raĉunara postavljenih na bliskim geografskim lokacijama
(Intranet), kao i raširenih mreţa raĉunara (WAN) upravljaju takoĊe raĉunari.
Korisnicima se danas nudi jedan od pet stepena povezanosti računara.
• Prvi stepen povezanosti: Sluĉaj kada je više raĉunara direktno povezano sa
centralnim raĉunarom. Povezani raĉunari se ponašaju u mreţi kao terminali
koji se sastoje samo od monitora i tastature i neophodnih prikljuĉnih ureĊaja.
• Drugi stepen povezanosti: Sluĉaj kada je više autonomnih raĉunara meĎusobno
povezano sa jednim ili više centralnih raĉunara. To je lokalna mreţa - LAN.
Ovo je jedan od najĉešćih oblika povezivanja raĉunara u organizacijama
(preduzećima, ustanovama, zajednicama, društvima i dr.).
• Treći stepen povezanosti: Gradska raĉunarska mreţa, skraćeno MAN (od engl.
Metropolitan Area Network – gradska raĉunarska mreţa). Obuhvata jednu
raĉunarsku mreţu ili više lokalnih raĉunarskih mreţa. Ĉesto ima dodatu
specijalnu telekomunikacionu opremu, kao što su mikrotalasne i satelitske
relejne stanice, koje sluţe i za prenos govornih i TV signala.
• Četvrti stepen povezanosti: Više gradskih i lokalnih mreţa meĊusobno
povezanih u mreţu na širem podruĉju, tzv. WAN mreţu (od engl. Wide Area
Network - mreţa šire oblasti). Velike kompanije i poslovni sistemi koriste
WAN mreţe za povezivanje svojih udaljenih fabrika i poslovnih jedinica.
• Peti stepen povezanosti: Ovo je najviši stepen povezivanja koji omogućava
uspostavljanje veza velikog (neograniĉenog) broja mreţa i udaljenih raĉunara
svih tipova i snage (veliĉine). Internet je taj peti stepen povezanosti - mreţa
petog stepena i danas najĉešći oblik povezivanja raĉunara i raĉunarskih mreţa
u svijetu. Internet nije mreţa raĉunara, on je mreţa raĉunarskih mreţa, on je
globalna raĉunarska mreţe.




Slika xx. Lokalna raĉunarska
mreţa (LAN)
Slika xx. Regionalna raĉunarska mreţa (WAN)

Razvoj komunikacija, znaĉi, zavisi i od razvojnog nivoa raĉunarske tehnike.
Kao konkretni rezultati ĉisto komunikacionog razvoja mogu se naznaĉiti samo
slijedeća tri: digitalizacija mreţa, beţiĉni prenos podataka i prenos podataka
pomoću širokog spektra (DSL). Prve dvije sfere su poznate, a za treću treba malo
objašnjenja: pomoću širokog spektra se realizuje brzi prenos velike koliĉine



52
podataka. Prenos zvuka, slike, animacije i filmova vrši se na ovaj naĉin. DSL
(Digital Subscriber Line - digitalna pretplatniĉka linija) je jedna od savremenijih
tehnologija prenosa podataka. To je modemska tehnologija koja koristi postojeću
telefonsku bakrenu paricu za širokopojasni prenos podataka velikom brzinom
koristeći neiskorišteni dio frekventnog pojasa. xDSL je akronim za razliĉite
izvedbe DSL-a, meĊu kojima je najĉešća i najpopularnija ADSL (Asymmetric
Digital Subscriber Line) - asimetriĉna digitalna pretplatniĉka linija. Upravo ova
karakteristika (asimetriĉnost) je ĉini najzanimljivijom DSL izvedbom za kućne i
male poslovne korisnike. Asimetriĉnost, zapravo, znaĉi mogućnost mnogo brţeg
protoka podataka u ''downstreamu'' odnosno protoku podataka od mreţe ka
korisniku, nego što je to u ''upstreamu'' odnosnu u odašiljanju podataka od
korisnika ka mreţi. Većina najzanimljivijih aplikacija za korisnike na mreţi su
asimetiĉne (video on demand-video na zahtjev, pristup udaljenim lokalnim
mreţama LAN, pristup Internetu, multimedijalni pristup, home shopping-kupovina
iz kuće...), gdje puno više informacija korisnik ''skida'' s mreţe nego što ih u nju
''šalje''. Ta asimetriĉnost ĉini ADSL idealnim za ove aplikacije.

Sve ostalo je zajedniĉki razvoj komunikacije i raĉunarske tehnike: primanje i
slanje poruka sa raĉunara, mobilnog raĉunara ili mobilnog telefona (E-mail), EDI –
(Electronic Data Interchange) - razmjena poslovnih informacija direktno izmeĊu
raĉunarskih sistema bez tvrde kopije tj. papira, WWW, Gopher ili WAP aplikacija
na mobilnim telefonima, interaktivna razmjena podataka: IRC, prenos glasa i slike
preko Interneta u okviru telekonferencije, kao i druge mogućnosti: servisi ili usluge
Telnet, Finger, Ping itd.

Za zadovoljavanje pojedinaĉnih zahtjeva korisnika razvijeno je više
razliĉitih tipova usluga kao što su teleshopping (trgovina na daljinu), teleteaching
(nastava na daljinu), teleworking (rad na daljinu), telecooperation (saradnja na
daljinu), e-Learning (elektronsko uĉenje), e-Business (elektronsko poslovanje), e-
Banking (elektronsko bankarstvo), e-Health (elektronsko zdravstvo), e-Medicine
(elektronska medicina), e-Hospital (elektronska bolnica) itd. Broj razvijenih
mreţnih i Internet aplikacija je iz dana u dan sve veći. Bez ovih vidova prenosa
podataka poslovanje danas postaje nezamislivo.


Tehnologije za mrežne komunikacije. Tu spadaju: komunikacioni kanali, mreţni
hardver i mreţni softver.
Komunikacioni kanali. Tri glavne vrste komunikacionih kanala su:
 iznajmljeni komunikacioni kanal (zakupljeni vod),
 javna telefonska mreţa, i
 prostor (ostvarenje veze vrši se pomoću beţiĉnih tehnologija a podaci se
prenose radiotalasima).
Komunikacija u mreţi raĉunara (meĊusobno povezivanje ureĊaja unutar mreţe)
fiziĉki se odvija putem medija kao što su kablovi ili beţiĉni prenosni sistemi.
Osnovna mjera kvaliteta komunikacionog kanala je brzina prenosa. To je fiziĉka



53
karakteristika komunikacionog kanala koja se mjeri brojem bita koji se mogu
prenijeti u jednoj sekundi (bit/s). Brzina prenosa se dakle mjeri brojem
elementarnih informacija koje mogu da proteknu u jednoj sekundi. Uzimajući u
obzir aktuelne tehnologije prenosa u raĉunarskim mreţama, ĉešće se koristi
jedinica Megabit (milion bita) u sekundi (Mbps), ili Gigabit (milijarda bita) u
sekundi (Gbps). Komunikacioni kanali se mogu podijeliti na ţiĉne i beţiĉne
medije.
Ţičani medij su: upredena parica, koaksijalni kabl i fiber-optiĉki kabl. Najviše
korišten naĉin ţiĉane komunikacije je upredenim paricama.
Upredena parica (engl. twisted-pair wire) - predstavlja par bakarnih ţica i
najrasprostranjeniji je oblik povezivanja jer se koristi za sve telefonske instalacije.
Ţice se uparuju i uvijaju kako bi se smanjile smetnje u komunikaciji. Razlikuju se
obiĉno kablovi kategorije 3 koji se koriste u telefoniji i kablovi kategorije 5 koji se
koriste u povezivanje raĉunara.



Slika 6. Medijum za brzine 2 Mbps Slika 7. Medijum za brzine 100 Mbps

Ovaj medij je jeftin i lak za poslovanje.

Koaksijalni kablovi se obiĉno koriste za televizijske kablovske sisteme, a koriste
se i u LAN mreţama. Kablovi se sastoje od centralne jezgre od bakarne ili
aluminijumske ţice obmotane savitljivim izolatorskim slojem, oko kojega je opet
obmotan provodni sloj tankih ţica, sve obmotano spoljašnjom izolacijom. Ovakav
medij je skuplji i teţi za rad.



Slika 8. Koaksijalni kablovi omogućuju brzine do 200 Mbps

Optiĉki kablovi – su komunikacioni medij velikog kapaciteta, sastavljen od
mnogobrojnih tankih staklenih nit koji umjesto elektriĉnog nosi svjetlosni signal
koji putuje kroz unutrašnjost fiber-optiĉkog kabla. Optiĉki kablovi se prave od
velikog broja (stotina, hiljada) veoma tankih staklenih vlakana umotanih u zaštitni



54
sloj. Podaci se prenose svjetlosnim talasima koje emituje mali laserski ureĊaj. Na
ovakve kablove ne utiĉu smetnje prouzrokovane elektromagnetnim zraĉenjima.
Nedostatak je što su skupi i komplikovani za instalaciju, pa se uglavnom koriste za
osovinski (kiĉmeni) dio mreţe (backbone), na koji se onda koaksijalnim kablovima
ili upredenim ţicama povezuju pojedinaĉni ureĊaji.



Slika 9. Optiĉki kablovi se najĉešće koriste za brzine od 10 Gbps

Prednosti: veliki kapacitet, brzina, bezbijednost, a mane: visoka cijena i teško se
postavlja.

Beţične tehnologije. Beţiĉni prenosni sistemi ne koriste kablove za prenos
podataka. To je posebno praktiĉno u sluĉaju prenosivih raĉunara, mobilnih ureĊaja
ili relativno udaljenih lokacija za koje bi uspostavljanje kablovske mreţe bilo
nedopustivo skupo. Umjesto kablova koriste se radio talasi, mikro talasi,
infracrveni zraci. Podaci se prenose moduliranjem amplitude, frekvencije ili faze
talasa. Tehnologije beţiĉnog prenosa koje se danas najĉešće koriste su mikrotalasni
sistemi, satelitski prenos i radio prenos.
- Mikrotalasni sistemi - koriste mikrotalase koji putuju površinom zemlje i
obezbjeĊuju prenos izmeĊu razliĉitih lokacija. Nedostatak ovih sistema je što
zahtijevaju da izmeĊu predajne i prijemne strane postoji optiĉka vidljivost, zatim
smetnje (snjeţna oluja i jaka kiša).
Bluetooth – Beţiĉna tehnologija koja se koristi za komunikaciju na veoma malim
razdaljinama (do deset ili do sto metara u zavisnosti od klase ureĊaja). Brzine
prenosa idu do 3Mbps. Koristi radio talase i moţe da proĊe i kroz ĉvrste prepreke.
Koristi se uglavnom za komunikaciju raĉunara sa periferijskim ureĊajima kao i u
mobilnoj telefoniji.
Bežiĉni LAN - Wireless LAN (WLAN, WiFi) je tehnologija koja koristi radio
talase za beţiĉnu komunikaciju više ureĊaja na ograniĉenom rastojanju (nekoliko
desetina ili stotina metara). U zavisnosti od standarda, brzina prenosa ide od
10Mbps do 50Mbps (u najnovije vrijeme i do 600Mbps).
Ćelijski sistemi - Naĉin prenosa podataka veoma sliĉan onom koji se koristi u
mobilnoj telefoniji. Za komunikaciju se koriste radio talasi i sistemi antena koje



55
pokrivaju odreĊenu geografsku oblast, pri ĉemu se signal od odredišta do cilja
prenosi preko niza antena.
Zemaljski mikrotalasi - Koriste antensku mreţu na Zemlji, pri ĉemu se za
komunikaciju koriste mikrotalasi niske frekvencije koji putuju površinom zemlje.
Nedostatak ovih sistema je što zahtijevaju da izmeĊu predajne i prijemne strane
postoji optiĉka vidljivost tako da se one obiĉno smještaju na visoke taĉke (vrhove
brda, tornjeve, nebodere). Antene mogu da budu udaljene i do pedesetak
kilometara.
Radio prenos - prenosi informacije beţiĉno, koristeći radio-talase koji su niţih
frekvencija od mikrotalasa. Prednosti: laka instalacija i niska cijena ureĊaja, a
nedostaci su: mogućnost prisluškivanja (zbog eventualno iste frekvencije).

Komunikacioni sateliti – Koriste mikrotalase za komunikaciju tako što se prenos
izmeĊu dvije taĉke koje nemaju optiĉku vidljivost ostvaruje poprijeĉnom
komunikacijom preko komunikacionih satelita. Kod njih se signal koji emituje
zemaljska stanica prenosi ka satelitu, koji ga ponovo emituje ka drugoj zemaljskoj
stanici. Danas se sateliti postavljaju na tri vrste orbita:
● Sateliti u geostacinarnoj zemaljskog orbiti - nalaze se na orbiti udaljenoj od
ekvatora 35.800 km, i imaju nepromjenljiv poloţaj u odnosu na površinu Zemlje.
Na ovaj naĉin se pored raĉunarske komunikacije obiĉno prenose televizijski i
telefonski signal. Brzina komunikacije je relativno mala (reda 100Mps) u
poreĊenju sa optiĉkim kablovima, ali ipak ima nekoliko scenarija u kojima je
korišćenje satelitske komunikacije pogodnije. Ovakvi sateliti su skupi i veliki i u
ovu orbitu ne moţe da se postavi više od 150 ovakvih satelita.
● Sateliti u srednoj zemaljskoj orbiti - nalaze se na oko 10.000 km iznad površine
Zemlje u orbitama koje su nagnute prema ekvatoru.
● Sateliti u niskoj zemaljskoj orbiti - nalaze se mnogo bliţe Zemlji, smanjuju ili
eliminišu kašnjenje signala. Oni koriste manje energije i njihovo lansiranje je
jeftinije, nego drugih satelita.


Ostali mrežni hardver. U hardver koji je instalisan u većini mreţa, spadaju:
mreţne kartice (Network Interface Card - NIC), sklopovi za oţiĉenje –
koncentrator oţiĉenja (wiring hubs), mostovi - premosnici (bridges), habovi (hubs),
ruteri (routers) i preklopnici (switchevi).

Most (bridge) je ureĊaj ĉija je glavna funkcija proslijeĊivanje i izdvajanje skupova
podataka, zavisno od njihove odredišne adrese. Most sadrţi tabelu s popisom
adresa radnih stanica u LAN-u. On provjerava svaki skup podataka. Ako se
odredišna adresa nekog skupa podataka podudara sa adresom neke od radih stanica
u lokalnoj mreţi, onda most ovaj skup izdvaja i proslijeĊuje ga do tog lokalnog
odredišta. U suprotnom, skup podataka biva usmjeren ka mostu na drugoj, vanjskoj
mreţi. Mostovi veoma brzo rade jer ne vrše nikakvu funkciju izmjene formata



56
podataka. Samo provjeravaju odredišne adrese i vrše izdvajanje ili usmjeravanje
skupova podataka.

Ruter (engl. router) je ureĊaj koji se koristi za povezivanje razliĉitih mreţa ili
segmenata mreţa. Podjelom mreţe na podmreţe smanjuje se saobraćaj,
poboljšavaju performanse i povećava rastojanje unutar kojeg raĉunari u mreţi
mogu da komuniciraju. Ruteri obavljaju funkcije mreţnog sloja OSI modela
30
.
Njihova glavna prednost je ta što mogu formirati “odbrambeni zid” (firewall), koji
mreţu štiti od podataka nastalih u drugoj mreţi. Da ne bi došlo do zagušenja mreţe
(što je i osnovna namjena rutera), oni mogu biti programirani da proslijeĊuju samo
one skupove podataka koji zadovoljavaju odreĊene uslove. Ruteri, za razliku od
mostova, mogu prije slanja skupa podataka provjeriti trenutno stanje na mreţi i,
prema odredišnoj adresi skupa podataka, odrediti najbolji put kojim bi se podataka
trebao kretati. Ruteri, takoĊe, vrlo lako mogu preusmjeriti skup podataka ako doĊe
do kvara nekog drugog rutera na mreţi.
Rutere je neophodno koristiti kada je potrebno povezati mreţe (LAN-ove) koji
koriste razliĉite protokole i razliĉite operativne sisteme. Ruteri imaju mogućnost
prepoznavanja razliĉitih protokola i formata podataka te mogu vršiti i pretvaranje
formata skupova podataka prije njihovog slanja u odredišnu mreţu, da bi ta
odredišna mreţa mogla „proĉitati“ podatke koje joj ruter šalje.

Habovi (engl. Hubs) – centri oţiĉenja, su jednostavni ureĊaji koji povezuju grupu
korisnika. Ova razvodna kutija povezuje sve radne stanice u jednu (zvijezdastu)
mreţu. Habovi proslijeĊuju sve pakete (ukljuĉujući e-mail, tekstualne dokumente,
grafike, zahtjeve za štampanje i sliĉno) koji doĊu do njih. Najĉešće se koriste u
topologiji zvijezde i njena su glavna odlika.
Preklopnici (switches) - sviĉevi su "pametniji" od habova i nude više mogućnosti
korisnicima i grupama korisnika. Kada jedan korisnik pošalje podatak drugom
korisniku, podatak koji doĊe do sviĉa direktno se proslijeĊuje upućenom raĉunaru i
to na odgovarajući port za odreĊenog primaoca, što je ugraĊeno u informaciji koja
se nalazi u zaglavlju (header) paketa podataka. Da bi sprijeĉio prenos sa drugih
portova, sviĉ ustanovljava privremenu konekciju izmeĊu izvora i odredišta pa
konekciju završava kada je prenos izvršen. Glavna prednost sviĉeva nad habovima
je to što omogućavaju da više korisnika komunicira istovremeno.
Sviĉevi mogu da se koriste u mreţi raĉunara topologiji zvijezde, ali to je rijetkost
jer su dosta skuplji od haba koji je dovoljno dobar za tu topologiju.

30
OSI referentni model – Sve mreţe koje su danas u upotrebi baziraju na neki naĉin svoj
izgled prema standardu OSI (Open Systems Interconnection). OSI je 1984. godine razvila
ISO organizacija (International Organization for Standardization), koja je krovna
federacija nacionalnih organizacija za standarde, u koju je uĉlanjeno oko 130 zemalja. Srţ
ovog standarda je OSI referentni model, koji ĉini skup od sedam lejera (slojeva) od kojih
svaki definiše razliĉite stepene (nivoe) preko kojih moraju proći podaci na putu od jedne do
druge jedinice u mreţi. Jedan od sedam slojeva je tzv. mreţni sloj.




57






Slika 10. Izgled
16-portnog sviĉa
Slika 11. Mjesto sviĉa u mreţi raĉunara topologije zvjezde



Mreţni softver. Sve navedene hardverske komponente i proizvodi vezani za mreţe
raĉunara predstavljaju podlogu ili kostur na koji dolaze mreţni operativni sistemi
(OS) i mreţni softver, kako onaj ĉisto aplikativni, tako i komunikacioni softver,
polazeći od tabliĉnih kalkulatora, tekst-procesora, preko programa za upravljanje
bazama podataka (DBMS) i knjigovodstvenih programa, do klijenata elektronske
pošte ili programa za direktnu razmjenu poruka (chat).

Mreţni softver je softver koji omogućava povezivanje više raĉunara i
komunikaciju izmeĊu njih. Kako bi se savladala kompleksnost raĉunarskih mreţa,
mreţni softver se organizuje hijerarhijski. Na primjer programer pregledaĉa web-a
ne treba da misli o tome da li će web stranice primati preko beţiĉne mreţe ili preko
ţiĉane mreţe (Ethernet). On treba da se koncentriše samo na aspekte znaĉajne za
njegovu konkretnu aplikaciju, a da sve niţe detalje mreţne komunikacije prepusti
niţem sloju mreţnog softvera (prisutnom u okviru operativnog sistema, ili ĉak
samog mreţnog hardvera).
Najgrublje posmatrano, mreţni softver moţe da se podijeli na dva nivoa: softver
niskog nivoa i softver visokog nivoa. Mreţni softver koji omogućuje korišćenje
razliĉitih mreţnih ureĊaja, npr. mreţnih kartica ili modema, je mreţni softver
niskog nivoa. Ova vrsta softvera nalazi se obiĉno u jezgru operativnog sistema
raĉunara, uglavnom u obliku upravljaĉa perifernim ureĊajima, tzv. drajvera (eng.
driver). Drajveri su programi koji omogućavaju odnosno olakšavaju komunikaciju
izmeĊu hardvera (periferijskog ureĊaja) i korisniĉkih programa, tj. korisnika. On
upravlja raĉunarskim hardverom i komunikacionom opremom. Korisnik raĉunara
nikada ne koristi ovaj softver direktno, u opštem sluĉaju on nije ni svjestan da taj
softver postoji. Osnovni zadatak ovog softvera je da pruţi usluge mreţnim



58
aplikacijama (tj. njihovim programerima) koje korisnici koriste. Ove aplikacije
ĉine mreţni softver visokog nivoa i pruţaju razliĉite usluge i servise korisnicima na
mreţi, kao što je slanje i prijem elektronske pošte, pregledanje web-a i sl.

Raspon mreţe. Jedan od kriterijuma za klasifikovanje mreţa, pa tako i mreţnih
komunikacija, je i njihova fiziĉka veliĉina, tj. geografski raspon koji mreţa
pokriva. Ova klasifikacija je izrazito bitna zbog ĉinjenice da raspon mreţe direktno
odreĊuje tehnologije komunikacije pogodne za korišćenje u okviru te mreţe (npr.
beţiĉna Bluetooth komunikacija je pogodna za male liĉne mreţe, dok je kod
velikih mreţa koje povezuju cijele drţave pogodno koristiti satelitsku
komunikaciju ili optiĉke veze).
PAN - Personal area network - mreţe koje su namijenjene za jednog ĉovjeka. Na
primjer, beţiĉna mreţa kojom su spojeni raĉunar, miš i štampaĉ je PAN. Ovakve
mreţe obiĉno pokrivaju raspon od nekoliko metara i koristi bilo ţiĉanu bilo
beţiĉnu komunikaciju.
HAN - Home area network – kućna mreţa.
LAN - Local area network - mreţa koja povezuje ureĊaje na relativno malim
udaljenostima, najĉešće nekoliko kancelarija u okviru jedne poslovne zgrade,
odnosno mreţa kojom su povezani raĉunari koji su fiziĉki blizu, unutar neke firme,
organizacije ili domaćinstva.
Ovakve mreţe se tradicionalno vezuju na ţiĉanu komunikaciju kroz mreţne
kablove, iako nove tehnologije daju mogućnost korišćenja postojećih kućnih
instalacija (koaksijalnih kablova, telefonskih linija i elektriĉnih linija) za
komunikaciju kao i korišćenja beţiĉne komunikacije.
CAN - Campus area network - Ove mreţe povezuju više lokalnih mreţa u okviru
ograniĉenog geografskog prostora (npr. u okviru jednog univerziteta, kompanije,
vojne baze, itd.). Na primjer, više mreţa zasebnih fakulteta (departmana) u okviru
jedne lokacije univerziteta (kampusa) se povezuje u jedinstvenu cjelinu.
Tehnologija koja se koristi za povezivanje je obiĉno ista kao i u sluĉaju LAN. U
novije vrijeme, izmeĊu odvojenih zgrada se obiĉno uspostavlja beţiĉna
komunikacija.
MAN - Metropolitan area network - Ove mreţe povezuju veće geografske prostore
(najĉešće nivoa grada ili jako velikog kampusa). MAN obiĉno povezuje više
lokalnih mreţa (LAN) korišćenjem veoma brze kiĉme komunikacije (eng.
backbone), najĉešće izgraĊene od optiĉkih veza.
WAN - Wide area network - ove mreţe povezuju izrazito velike geografske
prostore, ĉesto šire od granica jednog grada, oblasti i ĉesto i drţave. U današnje
vrijeme, WAN mreţe su obiĉno u sastavu Interneta. WAN infrastrukturu obiĉno
odrţavaju komercijalne kompanije (obiĉno telefonske i telekomunikacione) i
iznajmljuju usluge korišćenja. Za povezivanje u okviru kiĉme koriste se brze veze,
najĉešće optiĉke i satelitske.

Internet - svjetska mreţa umreţenih raĉunara; tj. povezanih WAN i LAN mreţa.
Svim mreţama koje ĉine Internet zajedniĉko je to što koriste isti skup protokola -
TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol). Raĉunar je povezan na



59
Internet ako izvodi TCP/IP protokole, ima IP adresu i moţe slati IP pakete svim
ostalim raĉunarima na Internetu. Internet nije u vlasništvu nijedne osobe,
organizacije ili vlade i nije geografski smješten na jednom mjestu. Cjelokupni
internetski prostor u fiziĉkom i informacijskom smislu se popularno zove
sajberspejs (engl. Cyberspace). Organizacije koje omogućavaju prikljuĉak
korisnika na Internet zovu se davaoci internetske usluge (engl. ISP - internet
service provider) ili Internet provajderi.

TCP/IP je protokol koji je u osnovi Interneta i modernih komunikacija, a bazira se
na sjeckanju informacije na segmente i pakovanju segmenata u neku vrstu
digitalnih koverata - paketa sa naznaĉenim pošiljaocem i zaglavljem, kao i
numeracijom segmenta. Na taj naĉin postaje nebitno kojim će putem paket stići
kroz mreţu na odredište - odredišni raĉunar će sam sklopiti poĉetnu informaciju iz
sakupljenih paketa. TCP/IP komunikacioni protokol je zasluţan za potpunu
decentralizovanost mreţe, zbog ĉega je moguće mreţu unapreĊivati razvojem i
izmjenom krajnjih taĉaka - korisniĉkih tehnologija - a ne cjelokupne već postojeće
mreţe.
Bitan segment TCP/IP protokola su IP adrese, odnosno jednoznaĉni brojevi
dodijeljeni svakom javnom korisniku. Dodjela IP adresa je zapravo jedan od izvora
prihoda na Internetu, jer se posjedovanje IP adrese plaća provajderima, koji
segmente adresa otkupljuju od Regionalnih Internet Registara (RIR).

Plasiranja informacija na Internetu ja nametnuto od strane razvijenih zemalja koje
su prihvatile ovaj naĉin komuniciranja kao najprihvatljiviji u ovom momentu
razvoja komunikacija. Prednosti koje nudi ovaj naĉin poslovnog komuniciranja su:
kvalitetna komunikaciju, jeftin naĉin komuniciranja, jednostavan pristup,
multimedijalna prezentacija, brza komunikacija, mogućnost "mjerenja"
interesantnosti plasirane informacije itd.

Uzimajući u vidu sve veći zamah poslovnog komuniciranja na Internetu, on je sve
više prisutan. Jednostavno, svaka ideja koja se moţe realizovati ne elektronskim
medijumima moţe se vrlo uspješno prezentirati na Internetu. Ovu vrstu
komunikacije (spajanja ljudi i informacija), koja predstavlja zaokret u svijetu
komunikacija, moţemo nazvati i „komuniciranje softverom“. U nju ubrajamo
brojne servise (usluge) koje se nude.

Komuniciranje servisima Interneta. Ono što Internet nudi svojim korisnicima su
servisi. Oni su uvijek organizovani po klijent - server principu, što znaĉi da se na
udaljenom raĉunaru izvršava poseban program - server, koji dostavlja podatke i
vrši usluge za klijentski program, koji se izvršava na našem raĉunaru. Klijent i
server se mogu izvršavati i na istom raĉunaru, što ne mijenja suštinu.
Ako Internet zamislimo kao jednu vrstu razvoda cijevi za prenos podataka, opšti
model za prenošenje (sloshing) podataka tamo i nazad naziva se klijent-server
model. Klijent-server model za razmjenu informacija meĊu umreţenim raĉunarima
obuhvata tri komponente: klijenta, servera i mreţu raĉunara.



60
Klijent je softverska aplikacija koja se najĉešće startuje na host kompjuteru
krajnjeg korisnika. Server je softverska aplikacija koja se najĉešće startuje na host
kompjuteru provajdera informacija.
Klijentski softver moţe se prilagoditi korisnikovom hardverskom sistemu i
djelovati kao neki interfejs od tog sistema do informacija koje su na serveru.

Primjer 8.3: Ako ovaj tekst ĉitate koristeći World Wide Web pretraţivaĉ, vi
koristite klijent koji razumije hipertekst transfer protocol (HTTP), pravila pomoću
kojih web stranice razmjenjuju informacije sa licima koji koriste pretraţivaĉe da ih
dobiju.
Server je kao jedna vrsta televizijske stanice koja svoje informacije ĉini dostupnim
svakom onom koji ţeli da ih primi. Klijenti su kao televizijski prijemnici - vi ih
podesite na kanal koji ţelite da gledate. Televizijska stanica šalje signal u
standardnom formatu koji je spreman za gledanje na bilo kojem televizijskom
aparatu-crno-bijelom, kolor, veliki ekran, bilo kakav.

Kao dio svakodnevnice i uticajem na istu, Internet je od tehniĉke inovacije postao
civilizacijska inovacija. Iako je u prvim fazama svog razvoja sluţio nauci, vladama
i vojnoj industriji, danas je njegova glavna karakteristika sveprisutnost informacija
i komunikacije. Po svojoj definiciji on jeste globalna raĉunarska mreţa, ali ako
govorimo o Internetu kao novom mediju i njegovoj specifiĉnosti u odnosu na
tradicionalne medije, ono što ga ĉini razliĉitim u odnosu na televiziju, radio i
štampu (elektronske i pisane medije), je njegova decentralizovana
31
struktura i
interaktivnost
32
. Internet koji je dizajniran kao tehnologija slobodne komunikacije,
omogućava i tzv. „virtuelno komuniciranje“ kao splet tokova izmeĊu razliĉitih
publika.Komuniciranje putem Interneta (putem bloga, chat-a, društvenih zajednica
i sl.), moţe se okarakterisati kao globalno novomedijsko komuniciranje, a ono
podrazumijeva prenos informacija i vrijednosti preko drţavnih ili regionalnih
granica u jednu novu stvarnost, tj virtuelnu stvarnost (engl. virtual reality)
33
.
Virtuelne zajednice H. Rejngold
34
definiše kao „kulturne skupine koje nastaju onda
kada se dovoljno ljudi dovoljno ĉesto susreće u sajber prostoru
35
“, dok Liklajder i

31
Decentralizovanost - pod tim se podrazumijeva da ne postoji nikakva Internet korporacija
koja bi stajala iza mreţe medija.Nijedna centralna organizacija ne kontroliše dogaĊaje na
Internetu.
32
Interaktivnost podrazumijeva da korisnici informacija nisu samo njeni primaoci već i
njeni kreatori. Stvara se digitalni most, povezivanjem dva raĉunara i svi tu imaju jednake
mogućnosti..
33
Termin virtuelan nastao je od latinske rijeĉi virtus (snaga, hrabrost, vrlina, kao i skriven,
zamišljen, a i moguć u budućnosti), a kovanica je Vilijam Gibson-a 1984 godine, i ukazuje
na to da se ĉovjek emotivno i kognitivno preseljava u neku drugu stvarnost, tzv. prividnu
stvarnost.
34
Rheingold, H. Virtual Community: Homesteading on the Electronic Frontier, Addison-
Wesley, New York, 1993.
35
Pojam cyber (ĉit. sajber) potiĉe iz rijeĉi kibernetika (cybernetics) i starogrĉkog kybernao
(upravljam, vladam). Kada se ne koristi u izvornom obliku, termin cyberspace se u našem



61
Tejlor smatraju da je virtuelna zajednica, zajednica onih koji dijele zajedniĉke
interese, a ne zajedniĉki prostor, a osnovna karakteristika ovakvih zajednica je
mogućnost imaginarnog i ostvarivanje svih potreba za druţenjem, uz pomoć
raĉunara. Osnovna svrha jeste meĊusobno komuniciranje stanovnika virtuelnog
prostora. One nemaju geografske granice i u njima mogu uĉestvovati ljudi iz svih
dijelova svijeta.

Kao tehniĉko sredstvo ostvarivanja komunikacije i razmjene podataka, Internet je
najdemokratiĉniji i istovremeno najanarhiĉniji medij. Uz pomoć raĉunara i
telefonske linije moţemo stupiti u kontakt sa bilo kojom osobom u bilo kojem
dijelu svijeta. Preko tako stvorene veze prenose se podaci, razmjenjuju se stavovi,
diskutuje se. Pravo uĉestvovanja, ili bolje reĉeno „ukljuĉivanja“ na Internet, imaju
svi.

Broj razliĉitih servisa koje nudi Internet vremenom raste. Osnovni servisi prisutni
još iz doba ARPANET-a
36
su elektronska pošta, diskusione grupe, upravljanje
raĉunarima na daljinu i prenos datoteka.

Navešćemo najvaţnije servise na Internetu i opisaćemo vrstu „usluge“ koju oni
omogućuju.

Elektronska pošta (engl. e-mail). Elektronska pošta predstavlja jedan od najstarijih
servisa Interneta. U današnje vrijeme, elektronska pošta ima tendenciju da skoro u
potpunosti zamijeni klasiĉnu poštu. Elektronska pošta funkcioniše tako što svaki
korisnik posjeduje svoje „poštansko sanduĉe” (eng. mailbox) na nekom serveru.
Sanduĉe jedinstveno identifikuje elektronska adresa koja obavezno sadrţi znak @
(izgovara se kao „et“ ili „majmunĉe“, ili „manki“ - monkay) koji razdvaja ime
korisnika, od domena servera elektronske pošte. Na primjer, lazor@blic.net je
elektronska adresa jednog autora ove knjige. Sanduĉići se nalaze na serverima na
Internetu i obiĉno ih obezbjeĊuju kompanije, univerziteti i dobavljaĉi (provajderi)
Interneta, ali takoĊe postoje i javni, besplatni serveri elektronske pošte.
Poruke koje se šalju su u tekstualnom formatu (bilo u obliku ĉistog teksta, bilo u
obliku hiperteksta oznaĉenog jezikom HTML), ali mogu da obuhvate i priloge u
proizvoljnom formatu (koji se iz istorijskih razloga takoĊe kodira i šalje u obliku
teksta). Uz svaku poruku, poţeljno je navoĊenje teme poruke (engl. subject) i,

jeziku rjeĊe zamjenjuje sa rjeĉju kiber-prostor ili ĉešće sa kovanicom sajber-prostor.
Prostor on-line sfere u kojem se dešava komunikacija (putem Interneta) naziva se
sajberspejs (cyberspace), a vrijeme u kome se ona odigrava je realno.
36
ARPANET je preteĉa Interneta – To je bila velika WAN mreţa koju je napravila United
States Defense Advanced Research Project Agency (ARPA). IzgraĊena 1969. godine,
ARPANET mreţa je sluţila za testiranje novih mreţnih tehnologija, povezujući mnoge
univerzitete i istraţivaĉke centre. Prva dva ĉvora koji su formirali ARPANET bili su
UCLA i Stanford Research Institute, nakon ĉega je vrlo brzo uslijedilo prikljuĉenje i
University of Utah.



62
naravno, obavezno, jer u suprotnom pismo neće nikuda otići, navoĊenje
elektronske adrese primaoca.

Slanje i primanje pošte korisnik obiĉno obavlja preko klijenta - programa za slanje
i primanje elektronske pošte, instalisanog na svom raĉunaru. Najpoznatiji klijenti
za elektronsku poštu danas su Microsoft Office Outlook, Microsoft Outlook
Express, Apple Mail, Mozilla Thunderbird, Lotus Notes, Eudora. Sve više na
znaĉaju dobijaju i klijenti za mobilne ureĊaje u kojima prednjaĉi iPhone/iPod
Touch. Znaĉajan obim elektronske pošte se odvija preko javnih servisa elektronske
pošte vezanih za web koji ne zahtijevaju korišćenje posebnog klijenta elektronske
pošte, već se rad sa elektronskom poštom obavlja korišćenjem web aplikacija
(webmail). Korišćenje ovih servisa obezbjeĊuju velike kompanije, obiĉno
besplatno. Najznaĉajniji servisi ovog tipa su Yahoo! Mail, Microsoft Hotmail,
Google Gmail, itd.

Diskusione grupe (eng. usenet). Diskusione grupe predstavljaju distribuisani
Internet sistem za diskusije koji datira još od 1980. godine. Korisnici mogu da
ĉitaju i šalju javne poruke. Poruke se smještaju na specijalizovane servere (engl.
news server). Diskusije su podijeljene u grupe (eng. newsgroups) po odreĊenim
temama, i grupe se imenuju hijerarhijski. Tako, na primjer, sci.math oznaĉava
grupu za diskusije na temu matematiĉke nauke, dok je alt.binaries.boneless grupa
Giganews
37
servisa usenet sa najvećim saobraćajem koja se prvenstveno koristi za
razmjenu sadrţaja podataka u binarnom obliku, a ne u obliku formatiranog teksta.
Pristup diskusionim grupama se vrši korišćenjem specijalizovanog softvera (engl.
newsreader). Obiĉno su klijenti elektronske pošte istovremeno i klijenti za
korišćenje diskusionih grupa. Iako u današnje vrijeme web forumi predstavljaju
alternativni naĉin diskusija, diskusione grupe se i dalje koriste u znaĉajnoj mjeri.

Prijavljivanje na udaljene raĉunare (eng. remote login) – servis telnet.
Prijavljivanje i korišćenje udaljenih raĉunara je jedan od najstarijih servisa
Interneta. Ovaj servis omogućuje korisnicima (tj. klijentima) da se korišćenjem
Interneta prijave na udaljeni raĉunar (server) i da nakon uspješnog prijavljivanja
rade na raĉunaru kao da je u pitanju lokalni raĉunar. Korisnik na ovaj naĉin dobija
(postaje) terminal kojim upravlja udaljenim raĉunarom zadavajući komande
najĉešće putem nekog komandnog interfejsa
38
. Udaljeni raĉunar prima komande i
izvršava ih korišćenjem svojih resursa, a rezultate šalje nazad klijentu koji ih
korisniku prikazuje u okviru terminala. Predaja poruke digitalnog raĉunara
korisniku najĉešće je u vidu grafiĉkog prikaza nama već poznatih znakova (slova,
brojevi, taĉka itd.) na ekranu monitora. Tastatura i monitor, dva osnovna ureĊaja za

37
Giganews, Inc. je provajder servisa Usenet/newsgroup. Korporacija je osnovana 1994.
godine i na bazi outsourceing-a prema provajderu, po modelu pretplate na web sadrţaje i
dokumente, pruţa usluge individualnim korisnicima na 10 svjetskih jezika, za preko 10
miliona korisnika u 180 zemalja svijeta .
38
Prema naĉinu zadavanja komandi interfejsi se dijele na komandne (CLUI) i grafiĉke
(GUI), taktilne i kontaktne.



63
komunikaciju s raĉunarom, nazivaju se konzola ili terminal, zavisno od naĉina na
koji komuniciraju s raĉunarom.
Pod konzolom se podrazumijeva monitor i tastatura prikljuĉeni direktno na raĉunar
i pod tim pojmom se danas smatra da se radi o neposrednom pristupu i radu na
nekom centralnom ili zajedniĉkome raĉunaru (serveru) preko njegovog vlastitog
monitora i tastature. Pod terminalom se podrazumijeva pristup udaljenom raĉunaru
preko raĉunarske mreţe, gdje su tastatura i monitor vezani za drugi raĉunar
(klijent) s kojim se preko komunikacionog kanala pristupa udaljenom raĉunaru
(serveru) na naĉin da je na monitoru klijenta slika koju šalje server. Nekada su
terminali bili fiziĉki elektronski ureĊaji bez samostalne programske podrške
(softvera); imali su samo dio za uspostavljanje komunikacije i prikaz slike na
ekranu koju mu je slao udaljeni raĉunar. Danas se pojam terminal koristi kada se s
udaljenog personalnog raĉunara emulira - 'glumi' rad nekadašnjeg fiziĉkog
terminala adekvatnim softverom.

Telnet je program koji omogućuje povezivanje sa raĉunarima na Internetu i
upotrebu mreţnih baza podataka, kataloga, servisa za ćaskanje itd. Da biste to
uradili morate znati adresu. Ona moţe da sadrţi rijeĉi (npr. apeiron-uni.eu) ili
brojeve (npr. 140.147.254.3). Neki servisi zahtijevaju da se korisnik poveţe sa
odreĊenim portom na udaljenom raĉunaru. U tom sluĉaju treba da se upiše broj
porta nakon Internet adrese. Na primjer: telnet nri.reston.va.us 185. Telnet je
dostupan na World Wide Webu. Najpoznatiji izvori bazirani na Webu su katalozi
dostupni preko Telneta. Veza sa Telnet izvorom moţe da izgleda kao bilo koja
druga veza, ali će ona, da bi ostvarila vezu, pokrenuti Telnet sesiju. Da bi Telnet
program radio morate ga instalisati i konfigurisati sa Web pregledaĉem.

Prenos datoteka (engl. file transfer) - servis ftp. Prenos datoteka predstavlja jedan
od klasiĉnih servisa Interneta i datira još od ranih 1970-tih. Prenos datoteka se vrši
izmeĊu klijentskog raĉunara i serverskog raĉunara u oba smjera (mogu se
preuzimati i postavljati datoteke na server). Ovaj servis danas se obiĉno koristi za
postavljanje datoteka na web servere kao i za preuzimanje velikih binarnih
datoteka (za manje datoteke, obiĉno se koristi HTTP protokol
39
). Serveri koji
ĉuvaju kolekcije datoteka obiĉno se identifikuju adresom koja poĉinje sa ftp (sliĉno
kao što se web serveri identifikuju adresom koja poĉinje sa www). Za prenos
datoteka koristi se FTP protokol. Na klijentskim raĉunarima za prenos datoteka
obiĉno se koriste programi poput ftp (komandni program koji direktno
implementira FTP protokol), komanda scp (program - komanda Unix-a koja kopira
datoteke i direktorije izmeĊu udaljenih host raĉunara bez startovanja ftp sesije i

39
HTTP (Hyper Text Transfer Protocol) - protokol za razmjenu dokumenata pisanih
HTML-om. HTML (HyperText Markup Language) je veoma jednostavan jezik koji sluţi za
izvršavanje programa na daljinu. Ovaj jezik predstavlja standard za Internet dokumente.



64
koja koristi SSH
40
za transfer podataka, te stoga zahtijeva password za
autentifikaciju - provjeru autentiĉnosti-valjanosti), zatim web pregledaĉi koji
omogućavaju preuzimanje datoteka sa FTP servera, klijenti poput GnuFTP,
Windows Commander i sliĉno.

Ĉaskanje (engl. chat, ĉit. ĉet) Ĉet je jedan od najpopularnijih servisa na Internetu.
Sama rijeĉ „chat“, moţe se prevesti kao ćaskanje, neformalna komunikacija i sl.
Omogućava on-line komunikaciju izmeĊu korisnika najĉešće tekstualnim putem,
preko kucanja poruka na tastaturi koje se vide trenutno, odnosno komunikacija se
odvija u realnom vremenu izmeĊu dva ili više korisnika.Ĉaskanje korisnicima
Interneta omogućava uspostavljanje kontakata i „priĉu” na razne teme kucanjem
uţivo (eng. on-line). Korisnici pristupaju sobama za ćaskanje (eng. chat room) i
time mogu da se ukljuĉe u grupnu ili privatnu komunikaciju. U pojedinim ĉat-
sobama, definišu se posebne teme o kojima se razgovara. Moguće je takoĊe voditi i
privatne razgovore sa nekom osobom. Mana ĉeta je što se veliki broj korisnika
skriva iza pseudonima i ne otkriva svoj pravi identitet i namjere. Ĉaskanje je u
današnje vrijeme zasnovano ili na specifiĉnim protokolima (npr. IRC) i
aplikacijama (npr. Xchat, mIRC) ili se koriste web zasnovane sobe za ćaskanje.

Instant poruke (engl. instant messaging) Instant poruke takoĊe mogu da se
podvedu pod ćaskanje. Osnovna razlika je da se instant poruke uglavnom
razmjenjuju „oĉi-u-oĉi” izmeĊu poznanika, tj. daju direktnu privatnu komunikaciju
izmeĊu dva uĉesnika, dok ćaskanje u uţem smislu obiĉno podrazumijeva grupnu
komunkaciju u sobi za ćaskanje.
Preteĉa instant poruka je UNIX komanda (program) talk koja je omogućavala
komunikaciju korisnika ulogovanih na isti server. Najpoznatiji servisi koji nude
razmjenu instant poruka danas su Windows Live Messenger, Yahoo! Messenger,
AOL Instant Messenger (AIM), Google Talk, Skype, ICQ, . . .
Klijentske aplikacije neophodne za slanje instant poruka su specijalizovane
aplikacije koje odgovaraju navedenim servisima (npr. Microsoft MSN Messenger).
Postoje i aplikacije koje daju mogućnost korišćenja razliĉitih sistema instant
poruka (npr. Pidgin) a one se danas mogu razmjenjivati i preko weba (npr. GMail
Chat, Facebook chat).

Web servis (eng. World Wide Web), nastao je ranih 1990-tih godina, meĊutim
veoma brzo je stekao ogromnu popularnost i postao je najznaĉajniji Internet servis
današnjice. Web servis je pristup dokumentima Interneta na uniforman naĉin,
korišćenjem koncepta hiperteksta i uniformnog lokatora mreţe (URL-a). Hipertekst
znaĉi da se uz tekst mogu spajati slike, audio i video zapisi. Za to je razvijen i

40
SSH – (Secure Shell-sigurnosna ljuska) je mreţni protokol koji omogućuje bezbijednu
komunikaciju izmeĊu dva umreţena raĉunara: servera (koji pokreće program SSH server-
program koji koristi SSH protokol da bi prihvatio konekciju od udaljenih raĉunara) i
klijenta (koji pokreće program SSH client- program koji koristi SSH protokol da bi
prihvatio konekciju na udaljeni raĉunar), koji se povezuju preko sigurnog kanala u
nesigurnoj mreţi.



65
pridodat Internetu poseban protokol nazvan HTTP protokol (Hypertext Transfer
Protocol) i jezik HTML ( Hypertext Mark-Up Language).
World Wide Web (WWW ili Web) - odnosi se na pregledavanje i pretraţivanje
sadrţaja u obliku Internet stranica. WWW nije tehnologija, već koncept, to je
pogled na podatke, a ne organizacija podataka. WWW je informatiĉki svijet koji
korisnicima omogućuje jednostavan pristup podacima, kao i objavljivanje vlastitih
podataka. Dva osnovna naĉina korištenja WWW-a su za: prikupljanje informacija i
nuĎenje informacija.
To je sistem meĊusobno povezanih dokumenata poznatih kao web stranice koje
mogu da sadrţe tekst, slike, video snimke i druge multimedijalne materijale. Web
stranice su dokumenti pisani HTML jezikom. HTML jezik su komande u obliku
„tag“-ova (engl. tags). Tagovi su tekst pisan u „špicastim“ zagradama (npr.
<b>…</b> je tag za ispis boldovano teksta unutar taga – za boldovanje teksta).
Web stranice su povezane korišćenjem veza (linkova), tj. predstavljaju hipertekst,
novu vrste dokumenata nastalu razvojem Interneta. To je tekst koji sadrţi veze ili
linkove ka drugim dokumentima ili na samog sebe. Preciznije, hipertekst je skup
stranica u obliku datoteka, meĊusobno povezanih linkovima koje su umetnute u
stranice. Na ove linkove se moţe kliknuti. Za razliku od obiĉnog teksta, koji se ĉita
linearno (slijeva na desno, odozgo naniţe), hipertekst se ĉita prateći hiper-veze u
tekstu, dakle, ne nuţno na linearan naĉin. Korisnici aktivirajući veze (obiĉno
jednostavnim klikom mišem) prelaze sa jedne stranice na drugu. Stranice se ĉuvaju
na specijalizovanim web serverima i na zahtjev klijenata se prenose na klijentske
raĉunare gdje ih specijalizovani programi prikazuju. Ovi programi nazivaju se
pregledaĉi weba (engl. Web browsers). Najpoznatiji pregledaĉi danas su Microsoft
Internet Explorer, Mozilla Firefox, Google Chrome, Safari, Opera, itd.

Sistem imena domena (Domain Name System - DNS) bavi se jedinstvenim
internetskim adresama (URL-Universal Resources Locator) u obliku intuitivnih
adresa (kao što je www.google.com) i pretvara ih u IP brojeve. Bilo bi priliĉno
zamorno pamtiti IP broj Google servera svaki put kad se on poziva. Radi lakšeg
korišćenja uveden je DNS - sistem intuitivnih imena - poput www.google.com, kao
i posebne mašine - DNS serveri - sa zadatkom da svaki naš poziv putem imena
prevede u IP broj koji stoji iza tog imena. Pojednostavljena šema ovog procesa
predstavljena je grafiĉki na narednoj slici. DNS se sastoji od osnovnih servera,
servera domena najvišeg nivoa (TLD) i velikog broja DNS servera koji se nalaze
širom svijeta.




66

Slika xx. Princip rada DNS-a
41


Servis za ime domena (Domain Name Service - DNS) rasporeĊen je meĊu
stotinama hiljada servera imena za razliĉite domene. Na primjer, postoje serveri
imena za ORG, a zatim postoje serveri imena za MIDS.ORG. Pretpostavlja se da
svaki domen ima najmanje dva nezavisna servera imena i najĉešće ima (ovo je
druga instanca redundantnosti). U svakom sluĉaju destrukcija u jednom serveru
imena moţe uĉiniti da odreĊeni domen bude privremeno nedostupan, ali to neće
imati šireg uticaja na Internet.

Komunikacija uţivo - unutar Weba postoji tekstualna, zvučna i video komunikacija.
Ova sposobnost omogućuje korisnicima da prave konferencije i uţivo saraĊuju.
Općenito, što je brţa Internet veza to je uspješnija komunikacija. Najjednostavniji
chat program omogućuje da više korisnika komunicira uţivo. Internet Relay Chat
(IRC) i AOL Instant Messenger su primarni primjeri ove vrste programa. IRC je
program koji omogućuje "razgovor" (na daljinu) sa drugim korisnicima u realnom
vremenu. IRC nam omogućuje da priĉamo sa više korisnika Interneta odjednom ili
da šaljemo privatne poruke kome hoćemo, a takoĊe i oni nama. Razgovori su

41
Izvor: Jovan, Kurbalija: Uvod u upravljanje internetom, DiploFondacija, 2010.
www.diplomacy.edu/isl/ig/




67
svrstani po kanalima, kao na radio-ureĊajima. Razvoj protokola poruka je u toku.
Ovi protokoli bi obezbijedili ekspanziju ove sposobnosti Interneta. Naprednija ţiva
komunikacija nudi zvuĉnu i/ili video komponentu. Najpopularniji program ove
vrste je CU-SeeMe (ĉesto se piše i kao CUseeMe ili CUSeeMe). To je jedan
Internetov klijent za videokonferenciranje (engl. videoconferencing). Ovim
programom moţe se vršiti video pozivanje raĉunara tipa P2P bez servera ili praviti
višestruki poziv pomoću serverskog softvera u poĉetku zvanog "reflektor" a
kasnije nazvanog "konferencijski server" ili MCU (Multipoint Control Unit). Još
napredniji su programi koji omogućuju saradnju uţivo (engl. real-time
collaboration). Neki od primjera su Microsoftov NetMeeting i Netscape-ov
Conference (dio Communicator-a). Ovi programi sadrţe alate koji podrţavaju:
• audio: telefonski razgovor na Webu
• video: posmatranje publike
• prenos datoteka: slanje datoteke od pošiljaoca do pošiljaoca
• chat: kucanje na tastaturi uţivo
• whiteboard: crtanje, obiljeţavanje i ĉuvanje slike na dijeljenom prozoru ili ploĉi
• razmjena dokumenata/aplikacija: prikazuje i koristi program na tuĊem raĉunaru
• saradnja u Web pretraţivanju: korisnici zajedno posjećuju Web stranice.

Peer-to-peer (P2P) servisi - Popularizacija P2P servisa desila se 1999. kada je
servis pod imenom Napster iskorišćen za razmjenu velike koliĉine muziĉkih MP3
datoteka izmeĊu velikog broja korisnika širom svijeta. S obzirom na kršenje
autorskih prava Napster je već 2001. zabranjen, ali je nastao veliki broj P2P
protokola i aplikacija. Za razliku od većine Internet servisa koji funkcionišu po
klijent-server modelu komunikacije, P2P servisi se zasnivaju na direktnoj razmjeni
podataka izmeĊu razliĉitih klijenata, pri ĉemu serveri samo sluţe za koordinaciju
komunikacije, bez direktnog kontakta sa samim podacima koji se razmjenjuju.
Najĉešća P2P aplikacija je Bit Torrent. Bit Torrent se koristi za distribuciju
datoteka, pri ĉemu raĉunar istovremeno pretraţuje i posluţuje (servira) datoteke.

U P2P mreţama – mreţama raĉunara istog prioriteta (engl. Peer-to-peer Network)
svi raĉunari su ravnopravni. Ovdje ne postoje namjenski serveri, kao ni hijerarhija
raĉunara. Raĉunari mogu da komuniciraju svaki sa svakim pod uslovom da im je
dozvoljen pristup. Svaki raĉunar funkcioniše i kao server i kao klijent, i ne postoji
administrator mreţe koji je za nju odgovoran. Korisnik svakog raĉunara sam
odreĊuje koji se resursi na njegovom raĉunaru mogu dijeliti preko mreţe. Ove
mreţe se nazivaju i radne grupe, koriste se za manje od 10 korisnika u istom
prostoru, one su vrlo jednostavne i jeftinije od serverskih mreţa. Mreţe ovog tipa
ĉešće su u manjim preduzećima, projektantskim biroima ili u zasebnim
odjeljenjima velikih preduzeća.



68


Slika xx. Klijent-server arhitektura Slika xy. P2P (peer to peer) aritektura

Na narednoj slici prikazana je mreţa ravnopravnih korisnika u kojoj svaki
raĉunar funkcioniše i kao klijent i kao server.



Slika xx: Mreţe ravnopravnih korisnika (ţiĉna i beţiĉna verzija)


P2P tehnologija povezivanja raĉunara nudi jednostavan pristup povezivanju
raĉunara radi zajedniĉkog korišćenja resursa i meĊusobne komunikacije.

Ovakvu mreţu najĉešće ĉini 10 ili manje raĉunara. Mreţe ravnopravnih
raĉunara su relativno jednostavne. U situaciji kada svaki raĉunar funkcioniše i kao
klijent i kao server, ne postoji potreba za moćnim centralnim serverom, ili drugim
komponentama svojstvenim mreţama velikog kapaciteta. Stoga su ove mreţe
jeftinije od serverskih mreţa.
U ovim mreţama mreţni softver ne mora da ima isti nivo performansi i
bezbjednosti kao mreţni softver namijenjen namjenskim serverima. Mogućnost
umreţavanja u mreţu ravnopravnih korisnika ugraĊena je u mnoge operativne
sisteme. Zbog toga nije potreban nikakav dodatni softver.

P2P sistemi su se pokazali sposobnim za distribuciju velike koliĉine podataka na
Internetu. Radi toga se koriste za razmjenu velikih datoteka (obiĉno video i audio
sadrţaja). U novije vrijeme razvojne i istraţivaĉke aktivnosti na ovom polju



69
pomjeraju su se od diobe fajlova (file sharing) ka prenosu „u ţivo“ multimedijalnih
sadrţaja (multimedia streaming of live content), kao što je prenos uţivo TV-a preko
P2P mreţa (P2P IPTV). Poĉevši od 2009. godine P2P aplikacije ĉine najveći dio
Internet saobraćaja. Najkorišćeniji P2P servisi i protokoli na Internetu danas su
BitTorent, eDonkey, DC++, Gnutella, G2, E-mule, KaZaA (FastTrack), Tribler.

Socijalne mreže - Iako su sastavni dio Weba u posljednje vrijeme socijalne mreţe
doţivljavaju izrazitu ekspanziju i imaju sve veći društveni znaĉaj. Najkorišćenije
socijalne mreţe današnjice su Facebook, Tweeter i MySpace.

Govor putem Internet protokola (Voice over Internet Protocol - VoIP) je opšti
termin za familiju tehnologija za prenos govora preko IP mreţe kao što je Internet.
Ostvaruje se digitalizacijom govora u pakete, koji se prenose nezavisno preko
mreţe, umjesto tradicionalnih naĉina putem javne telefonske mreţe (Public
Switched Telephone Network – PSTN). Ostali termini koji se ĉesto koriste kao
sinonimi za VoIP su IP telefonija, Internet telefonija, Voice over Broadband
(VoBB), Broadband telephony ili Broadband phone.
Internet telefonija vrši prenos govora preko Interneta, za razliku od javne
telefonske mreţe (PSTN). Postupak se obavlja konverzijom analognog govora u
digitalni format i kompresijom signala u IP (Internet protocol) pakete za prenos
preko Interneta. Na kraju prijema signala, vrši se obrnut proces. VoIP ukljuĉuje
protokole koji kontrolišu uspostavljanje poziva, kao i razne audio kodeke za
kodiranje govora dopuštajući tako prenos preko IP mreţe.

Videokonferencija (Videoconference), poznata i kao videotelekonferencija
(Videoteleconference, VTC) je skup interaktivnih telekomunikacionih tehnologija,
koje omogućavaju da dvije ili više lokacija istovremeno korespondiraju preko
dvosmjernog video i audio prenosa. Naziva se i vizuelna saradnja (Visual
Collaboration) i jedna je od vrsta grupnog rada (Groupware). Razlikuje se od
videotelefona (Videophone) po tome što je namijenjena konferencijama, a ne
pojedincima. Koristi daljinski prenos audio i video signala kako bi osobe koje se
nalaze na razliĉitim mjestima mogle da odrţe sastanak. To moţe biti samo
razgovor dvije osobe koje se nalaze u svojim kancelarijama (taĉka-taĉka, point-to-
point), ali moţe obuhvatiti i nekoliko lokacija (multi-point) sa više osoba u velikim
salama na više lokacija. Pored daljinskog prenosa govora i slike osoba (audio i
video signala), mogu se koristiti za razmjenu dokumenata, raĉunarski prikazanih
informacija itd. 90-tih godina prošloga vijeka pojavile su se IP (Internet Protocol)
zasnovane videokonferencije, a razvijene su i mnogo efikasnije tehnologije
kompresije, koje su omogućavale video konferencije upotrebom desktop raĉunara
ili PC-a. Videokonferencije postaju dio besplatnih servisa. Pojavljuju se softveri,
kao NetMeeting, MSN Messenger, Yahoo Messenger, SightSpeed, Skype itd.
Kljuĉna tehnologija je digitalna kompresija audio i video signala koji se prenosi u
realnom vremenu. Softver koji obavlja kompresiju naziva se kodek (engl. Codec
(coder/decoder), ili kompresor-dekompresor. Postiţu se stepeni kompresije do



70
1:1500. Rezultujući niz “0” i “1“ (nula i jedinica) oznaĉava se kao paketi, koji se
zatim prenose kroz neku vrstu digitalne mreţe (obiĉno ISDN ili IP).
Nekomprimovani video ili audio sadrţaj traţi veliku koliĉinu prostora. Ĉesto ga
zbog toga nije moguće pohraniti na dostupne medije (prije svega prenosne) ili u
prihvatljivom vremenu prenijeti preko mreţnih resursa. Potrebno ga je na neki
naĉin saţeti (komprimovati) kako bi zauzimao manje prostora, odnosno zahtijevao
manji propusni opseg. Tu funkciju kompresije video i/ili audio sadrţaja vrši kodek.
Neki od video kodeka su MPEG-1, MPEG-2 i MPEG-4.

Primjer 8.4: Nekomprimovani 4:3 video signal veliĉine 720x576 piksela u formatu
4:2:2 sa 8 bita po uzorku zahtijeva propusnost od 216 Mb/s što bi za dva sata video
zapisa znaĉilo kapacitet od 181 GB, što je priliĉno veliko sa stanovišta kapaciteta
današnjih medija.

Skype je softverska aplikacija koja omogućava korisnicima da obavljaju razgovore
preko Interneta, razmjenjuju fajlove i tekstualne poruke. U poĉetku je nosio naziv
"Sky peer-to-peer", koji je skraćen na "Skyper". MeĊutim, neki od naziva domena
pridruţen rijeĉi "Skyper" je već bio zauzet, pa je izbaĉeno slovo "r", za ĉiji je
ostatak domen bio slobodan, pa se tako i došlo do sadašnjeg naziva ovog, jednog
od najpopularnijih programa danas.

Internet pretraživaĉ (engl. Search Engine) je softver koji pretraţuje informacije na
Web-u i vraća sajtove
42
koji sadrţi te informacije. Specijalni sajtovi na Web-u koji
su napravljeni da pomognu ljudima da pronaĊu informacije na Web-u. Rezultat se
obiĉno predstavlja preko liste pogodaka (Hits), i mogu biti u vidu Web adresa,
slika, ppt prezentacija, PDF dokumenta i mnogih drugih fajlova. Klasifikacija
pretraţivaĉa moţe se izvršiti na osnovu naĉina indeksiranja Web strana. Ako je
neka strana indeksirana od strane pretraţivaĉa to znaĉi da je njen dio ili ĉitav
sadrţaj, ubaĉen u bazu tog pretraţivaĉa i da će iz nje biti pozivan, prilikom upita
koji odgovara indeksiranom sadrţaju. Najpoznatiji pretraţivaĉ danas je Google.

Intranet je manja, zatvorenija verzija Interneta u kojoj je pristup omogućen samo
zaposlenim u firmi ili organizaciji za koju je mreţa izraĊena. Intranet je privatna
mreţa raĉunara, koji koriste internetske protokole i mreţno povezivanje za sigurnu
razmjenu organizacionih informacija i postupaka sa svojim zaposlenim. Ukratko,
intranet moţemo da shvatimo kao posebnu. Intranet otuda znaĉi uvoĊenje
protokola Interneta u informacioni sistem preduzeća. Moţe biti komponovan od
većeg broja meĊusobno povezanih lokalnih mreţa (LAN-ova), lokalnih raĉunara,
web stranica i portala i sistema elektronske pošte (e-mail).
Intranetska stranica se otuda razlikuje od internetske strane prije svega u dejstvu jer
su web stranice usredotoĉene prvenstveno na javne pregledaĉe mreţe i ne koriste

42
Sajt (engl. site) je kolekcija dokumenata pisanih u HTML-u rezidentnih na jednom ili
više web servera.




71
identifikacije za pregled sadrţaja. S obzirom da su intranet stranice privatne, to se
za svaki pristup njima traţi identifikacija.


Slika xy: Primjer intraneta

Ekstranet. Kada kompanija ţeli da dijeli svoje poslovne informacije za svojim
dobavljaĉima, klijentima i drugim partnerima onda im ona dozvoljava ograniĉeni
pristup svom intranetu. Verzija intraneta u kojoj je pristup mreţi dozvoljen i
vanjskim osobama (saradnicima) radi izvoĊenja zajedniĉkih radova i projekata
naziva se ekstranet. Prema tome, intranet od ekstraneta razlikujemo po pravu
pristupa. Oba servisa zahtijevaju identifikaciju prava pristupa korisnika, s tim što je
intranet usmjeren na zaposlene u organizaciji, dok ekstranetu mogu da pristupaju
razliĉiti registrovani korisnici, stranke, dobavljaĉi i drugi.
Ekstranet se moţe realizovati iznajmljenim telefonskim linijama (privatni intranet)
ili putem Interneta. Postavljanjem ekstraneta kroz Internet je mnogo lakše i
ekonomiĉnije nego postavljanje iznajmljenog komunikacionog linka izmeĊu dvije
kompanije. MeĊutim, ekstranet je manje bezbijedan nego privatni intranet zato što
dozvoljava mogući pristup neautorizovanim korisnicima.


Slika 12. Intranet i ekstranet




72
Na Internetu postoje i druge usluge kojima se moţemo koristiti:
Zvuĉne komunikacije preko Interneta (VoIP - Voice over Internet Protocol) -
omogućava prenos zvuĉne komunikacije preko internetske mreţe, u većini
sluĉajeva omogućava besplatno telefoniranje s raĉunara na raĉunar te jeftinije
telefoniranje s raĉunara na mobitele i fiksnu liniju.

Stvarno jednostavne vijesti (RSS - Really Simple Syndication) – olakšana
mogućnost prenosa neke informacije (vijesti, unosa u blog i sl.) objavljene na web
stranici na standardizovan naĉin (obiĉno: naslov, reĉenica ili dvije, ĉlanka, te link
na stranicu na kojoj se nalazi cijeli ĉlanak). Pretplatom na RSS sa razliĉitih web
stranica, korisnici su obaviješteni o novostima bez odlaska na dotiĉne stranice.

Web dnevnik (web log – blog). Blog
43
je tip web stranice ili dio web stranice koji
se povremeno dopunjava novim sadrţajem. Tipiĉan blog je kombinacija teksta,
slika i linkova prema drugim blogovima, web stranica i ostalih medija vezano za
temu bloga. Ipak, većina blogova je primarno tekstualnog tipa, mada se neki
fokusiraju na umjestnost (art blog), fotografije (photoblog), video (video blogging
ili vlogging), muziku (MP3 blog) i audio (podcasting
44
). Blogove obiĉno odrţavaju
pojedinci sa unošenjem komentara, opisima dogaĊaja, ili drugim materijalima u
obliku grafike ili videa. Unosi se općenito ispisuju obrnutim hronološkim
redoslijedom. Iako nije obavezno, većina kvalitetnih blogova su interaktivni, tako
što dopuštaju posjetiocima da ostave svoje komentare pa ĉak i poruke jedni
drugima, ĉime je ostvarena interaktivnost koja ih razlikuje od ostalih statiĉkih web
sajtova. Na dan pisanja ovog teksta (16.02.2011.) na Internetu bilo je evidentirano
preko 156 miliona javnih blogova.

Sigurnost upotrebe Interneta. Prilikom prikljuĉivanja na Internet, korisnikov
raĉunar postaje dijelom Interneta i dodjeljuje mu se IP adresa
45
po kojoj je u tom
trenutku dostupan sa svih drugih raĉunara na Internetu, kao što su i svi drugi
raĉunari dostupni njemu. Internet adresa je naĉin na koji Internet identifikuje
raĉunare i informacije. Svaki raĉunar na Internetu ima adresu, koja se zove broj

43
Ĉesto se termin web log koristi za oznaku hronološke publikacije (dnevnik) liĉnih
pretraga web stranica i web linkova, što je razliĉito od pojma blog kako ga mi definišemo.
44
Podcasting – Automatsko dovlaĉenje na korisnikov raĉunar digitalnih datoteka koje
sadrţe audio ili video zapis. Te datoteke se mogu preslušavati ili pregledati na raĉunaru ili
transformisati u datoteke za prenosivi MP3 ili video plejer. 'Podcast' se općenito odnosi na
distribuciju audio fajlova, dok se 'Video Podcast' (ili 'Vodcast') odnosi na distribuciju video
fajlova na isti naĉin.
45
TCP/IP protokol (ili popularno IP grupa protokola) svoje ime je dobio po dvije rijeĉi od
kojih je sastavljen: TCP (Transmission Control Protocol), IP (Internet protocol). TCP
protokol je osnovni protokol IP grupe protokola, a koristi se da bi se napravila virtuelna
konekcija od jednog hosta prema nekom drugom hostu u odreĊenoj raĉunarskoj mreţi. IP
protokol, je oznaka za prenos podataka od jednog prema drugom raĉunaru u odreĊenoj
mreţi više raĉunara.



73
Internet protokola (IP broj), koji se sastoji od ĉetiri grupe-okteta, sa po (najviše) tri
broja, razdvojenih taĉkama, na primjer:
172.201.25.1
Pomoću njih se pronalazi odredište za poslatu poruku. Ovi brojevi se konvertuju u
tzv. IP ime (ili ime domena), jer su u takvom obliku lakši za pamćenje, kao što je,
na primjer:
Athena.UALR.Edu

IP adresa jedinstvena je za svaki raĉunar i predstavlja identifikacioni podatak. S
udaljene lokacije obiĉan korisnik ne moţe saznati taĉno o kojem raĉunaru se radi
samo po njegovoj IP adresi, ali taj podatak dostupan je pruţaocu internetskih
usluga – Internet provajderu.
Ono što nije toliko jako izraţeno kod drugih oblika komuniciranja kao putem
mreţnog komuniciranja i komuniciranja putem Interneta, je opasnost od destrukcije
i uništenja sadrţaja i sigurnost tih oblika komunikacije. Raĉunari prikljuĉeni na
Internet izloţeni su razliĉitim vrstama rizika. Najznaĉajniji su pri tome problemi sa
zaštitom podataka, zaštitom autorskih prava i zaštitom od zlonamjernih i neţeljenih
raĉunarskih aplikacija.

Sajber kriminal (Cyber criminal) je korišćenje ICT i raĉunarskih mreţa u cilju
realizacije kriminalnih aktivnosti. Definicija sajber-kriminala jedno je od glavnih
pitanja sajber-prava, budući da će ona podrţati praktiĉan pravni rezultat, vršeći i
uticaj na praćenje sajber-kriminala. Ako je rijeĉ o prekršajima poĉinjenim protiv
raĉunarskih sistema, sajber-kriminal bi ukljuĉivao: neovlašćen pristup; oštećenje
raĉunarskih podataka i programa; sabotaţu u cilju sprjeĉavanja funkcionisanja
nekog raĉunarskog sistema ili mreţe; neovlašćeno presretanje podataka ka, od ili
unutar nekog sistema ili mreţe; kao i kompjutersku špijunaţu. Definicija sajber-
kriminala kao „svih nedjela poĉinjenih preko interneta i raĉunarskih sistema‟
podrazumijevala bi širi dijapazon nedjela, ukljuĉujući i ona navedena u Konvenciji
o sajber-kriminalu: kompjutersku podvalu, povrede autorskih prava, djeĉiju
pornografiju i mreţnu bezbijednost.

Sajber forenzika (Cyber forenzika)obuhvata:
- Prepoznavanje situacija u kojima se primjena ICT i raĉunarskih mreţa
transformiše u kriminalne aktivnosti, i
- ObezbjeĊivanje dokaza neophodnih za kriviĉno gonjenje poĉinilaca sajber
kriminala.


Problemi sa zaštitom podataka. Internet otvara mogućnost za neautorizovani
pristup podacima, kako za ĉitanje tako i za mijenjanje podataka ili ĉak njihovo
uništavanje. To se odvija u slijedećim oblicima:
- neovlašten pristup podacima pohranjenim u raĉunaru,
- prisluškivanje ili kraĊa podataka u prenosu,
- infekcija raĉunarskim virusima,



74
- aktivni napadi na raĉunare radi njihovog onesposobljavanja,
- napadi na privatnost vlasnika odnosno korisnika raĉunara.
Apsolutna zaštita nije moguća, ali na administratorima je sva odgovornost
odrţavanja integriteta podataka i njihova zaštita u najvećoj mogućoj mjeri.

Zaštita autorskih prava. To je vrlo ozbiljan problem koji će teško biti riješen u
bliţoj budućnosti. Pored neovlašćenog umnoţavanja licenciranog softvera, postoji
i problem sprjeĉavanja prepisivanja tuĊih rezultata koji su objavljeni u
elektronskom obliku, jer zbog velikog rasta broja informacija niko nema potpuni
uvid u sadrţaje svih dokumenata.

Zaštita od zlonamjernih i neţeljenih računarskih aplikacija. Zlonamjerni
raĉunarski programi su virusi (eng. virus), crvi (eng. worms) i trojanski konji (eng.
trojan horse). Ti programi nanose štetu raĉunaru, usporavaju vezu s Internetom i
koriste raĉunar za širenje na raĉunara drugih korisnika Interneta. Posljedice napada
mogu biti greške u radu programa, ispisivanje odreĊenih poruka na raĉunaru,
ometanje rada raĉunara, brisanje odreĊenih podataka, formatiranje diska, korupcija
podataka. Postoje ĉetiri osnovna naĉina zaštite od zlonamjernih programa:
- ne otvarati priloge u porukama od nepoznatih pošiljalaca odnosno otvoriti ih tek
nakon što ih se pregleda antivirusnim programom,
- ne otvarati priloge u porukama poznatih osoba ako se ne zna šta je u njima; kod
slanja programa i drugih datoteka u prilozima (engl. attachments) elektronske
pošte, u popratnom tekstu treba dovoljno opisati šta se šalje da bi primalac znao o
ĉemu se radi,
- nadograditi antivirusni program i redovno ga aţurirati,
- skenirati antivirusnim programom svaku disketu, USB stik, datoteku i program s
Interneta prije nego se instališe na raĉunar.

Antivirusni program. Zadatak antivirusnog programa je da prepozna zlonamjerne
aplikacije, sprijeĉi infekcije i oĉisti zaraţene datoteke. Program provjerava
datoteke tako što u njihovom kôdu traţi kôdove poznatih virusa. Kad prepozna
zlonamjernu aplikaciju koja se ţeli aktivirati, obiĉno postavlja pitanje korisniku šta
ţeli da preduzme: "obrisati", "oĉistiti", "poslati u karantin" i "ignorisati".

Personalni vatrozid (engl. Firewall). To je aplikacija koja nadzire komunikaciju
izmeĊu raĉunara i mreţe i zadatak joj je da kontroliše i ograniĉi pristup raĉunaru s
Interneta. Neţeljene aplikacije su dialeri, spyware i adware. Njih se moţe riješiti
uz pomoć tzv. ĉistaća neţeljenih aplikacija (engl. anti-spyware, anti-adware). Ti
ĉistaći djeluju na sliĉnoj osnovi kao i antivirusni programi – prepoznaju unaprijed
odreĊene definicije poznatih neţeljenih aplikacija; štite privatnost korisnika i
zaštićuju njegovu e-mail adresu od neţeljenih poruka. Kao i antivirusne programe,
i ĉistaće neţeljenih aplikacija potrebno je redovno aţurirati.

Prevarantski softver. Veliki problem korisnicima elektronske pošte moţe
predstavljati prevarantski softver u obliku lanĉanih pisama, hoax-i i spam-a, koji



75
zatrpavaju sanduĉić elektronske pošte. Prevarantski softver su programi koji se
pretvaraju da su nešto što nisu. Najozloglašenija su laţna antivirusna rješenja -
programi koji objavljuju poruke da je predmetni raĉunar zaraţen, ĉak i ako nije.
Ovi programi niti skeniraju niti ĉiste raĉunare, i u stvari su i pravljeni sa ciljem da
ubijede korisnike da su im raĉunari izloţeni opasnosti i preplaše ih dovoljno da
kupe „antivirusni“ program.
Hoax progami (ĉit. hoks) su jedna vrsta prevarantskog softvera: oni su stvoreni sa
namjerom da ubijede korisnike da im je potreban download ĉudesno djelotvornog
antivirusnog rješenja, a glavna funkcija im je instalisanje laţnog antivirusnog
rješenja na ciljanom raĉunaru ĉak i ako korisnik odbije ponudu.
Hoax programi bivaju download-ovani na ciljane raĉunare bilo korišćenjem
backdoor-a, bilo iskorišćavanjem ranjivosti na web sajtu. Ĉim se takav program
instališe, pojavljuje se upozorenje o navodnom postojanju višestrukih grešaka,
oštećenom registru ili se pak pojavljuje navodna poruka da su vam ukradeni
povjerljivi podaci.
Načini zaštite od laţnih antivirusnih programa: Infekcija laţnim antivirusnim
programom neće oštetiti ciljani raĉunar, ali sajber - kriminalci koriste ove
programe sa namjerom da iznude novac od neiskusnih korisnika. Ubjedljiv
interfejs, nekoliko zabrinjavajućih poruka o infekciji i podsticaj da se kupi
„proizvod“, lako mogu ubijediti nekoga da potroši novac. Postoji nekoliko
jednostavnih pravila koja, ukoliko ih se drţite, bi trebalo da vas obezbijede od
situacije da završite plaćajući laţni antivirusni program.
Ukoliko pronaĊete nepoznati antivirusni program na svom raĉunaru, provjerite da
li proizvoĊaĉ/prodavaĉ ima svoj zvaniĉni sajt i tehniĉku podršku. Ako to nije
sluĉaj, moţete biti sigurni da je rijeĉ o laţnom antivirusnom programu.
Legalni programi pravljeni za suzbijanje štetnog softvera nikada neće najprije
skenirati vaš raĉunar a potom traţiti novac za svoju aktivaciju. Nemojte nikad
plaćati program koji radi slijedeće: instališe "autentiĉno" antivirusno rješenje
"poznate" antivirusne kompanije i koristi ga za navodno skeniranje i ĉišćenje vašeg
raĉunara.
Kod lanĉanih pisama i hoax-a vaţno je ne proslijeĊivati poruke prije nego se
provjeri njihova istinitost ili razmisli o mogućnosti dogaĊaja koji su opisani u
njima.

Neţeljena pošta ili spam (ĉit. spem) je nusprodukt Interneta sa kojim se
svakodnevno sreće skoro svaki korisnik Interneta. Osim ugroţavanja privatnosti i
uzimanja dragocjenog radnog vremena i prostora u Inbox-u korisnika, spam
zapravo ĉini i mnogo veću štetu: ogroman broj spam poruka zagušuje svjetsku
mreţu i ĉini nepotreban protok koji plaćaju baš oni koji ovakve poruke najmanje
ţele. S obzirom da spam dolazi sa najrazliĉitijih lokacija, koliĉina spama koje
primaju razvijene i nerazvijene zemlje se ne razlikuje, ali je zato cijena koju zbog
spam-a plaćaju zemlje u razvoju veća i zbog generalno veće cijene Interneta ali i
zbog niţeg standarda i plateţne moći.
Prema statistici iz 2009. godine, 81% saobraćaja elektronske pošte predstavljao je
spam i u odnosu na 2008. godinu obim spama se povećao za 24%. Pored ĉinjenice



76
da je neugodan za korisnike, spam uzrokuje znatne ekonomske gubitke, kako u
pogledu korišćenog propusnog obima tako i u pogledu izgubljenog vremena na
njegovoj provjeri/brisanju.

Spam je moţda najbolji primjer globalnog problema na Internetu, jer se ne moţe
riješiti lokalnom legislativom uslijed nemogućnosti primjene mjera na servere i
pojedince u drugim zemljama.
Protiv spama se moţe boriti tehniĉkim i pravnim sredstvima. Što se tiĉe tehniĉke
strane, na raspolaganju se nalaze mnoge aplikacije za filtriranje poruka i otkrivanje
spema koje mogu donekle pomoći u otklanjanju stresa, ali spam i dalje nastavlja da
kruţi i proizvodi troškove. Glavni problem kod sistema za filtriranje jeste da su
poznati i po brisanju poruka koje ne spadaju u spem. Antispem industrija je sektor
u naglom razvoju, sa sve više prefinjenih aplikacija koje su sposobne da razlikuju
spem od pravih poruka.

Glavno pravilo kod rukovanja spam-om je ne vjerovati dobivenoj poruci. Ništa ne
garantuje stopostotnu sigurnost raĉunara jer, bez obzira na sve linije odbrane koje
se mogu instalisati, uvijek postoji mogućnost upada u sistem. Ali stalnim
aţuriranjem programa za zaštitu raĉunara moţe se poboljšati sigurnost raĉunara.
Tehniĉke metode borbe protiv spam-a imaju samo ograniĉen efekat i zahtijevaju
dodatne zakonske mjere.
Što se tiĉe pravne strane, mnoge su drţave reagovale uvoĊenjem zakona protiv
spema. U SAD, zakon Can-Spam ukljuĉuje finu ravnoteţu izmeĊu promocije
zasnovane na elektronskoj pošti i sprjeĉavanja spema. Iako ovaj zakon propisuje
stroge kazne za distribuciju spema, ukljuĉujući i zatvor do pet godina, neke od
njegovih odredbi, po mišljenju kritiĉara, tolerišu ili ĉak podstiĉu spem aktivnosti.
Poĉetna, pogrešna pozicija iznijeta u ovom zakonu glasi da je spem dozvoljen dok
primalac spem poruka ne kaţe „stop', tj. koristi se klauzula ili-ili. Od usvajanja
ovog zakona 2003, statistika korišćenja spema ne pokazuje smanjenje broja spem
poruka. U julu 2003, EU je uvela sopstveni antispem zakon kao dio uputstva o
privatnosti i elektronskim komunikacijama.


Zaštita privatnosti. Jedno od glavnih sigurnosnih pitanja kada je rijeĉ o
komuniciranju putem Interneta, je prikupljanje liĉnih podataka korisnika. Na
Internetu se podaci mogu prikupiti u vrlo kratkom roku i iz velikog broja razliĉitih
izvora. Tehnologija omogućuje prikupljanje podataka i bez znanja korisnika – koje
web stranice korisnik posjećuje, gdje ţivi, koliko vremena provodi na odreĊenim
web stranicama ili na Internetu. Na osnovu takvih informacija struĉnjaci mogu vrlo
brzo kreirati reklamnu poruku po mjeri korisnika.
Baze podataka omogućuju oglašivaĉima da se uz pomoć prikupljenih liĉnih
podataka pribliţe ciljanoj skupini korisnika i privuku njihovu paţnju. Podaci koje
razne firme putem Interneta prikupljaju o korisnicima mogu se podijeliti u tri
grupe:



77
- praćenje interesa korisnika ili grupe korisnika i prikupljanje demografskih
podataka,
- ustupanje podataka koji omogućuju identifikaciju korisnika trećim osobama,
- korisnici dobrovoljno ili automatski putem tehnologije daju svoje liĉne
podatke. Dobrovoljno davanje podataka odnosi se na ispunjavanje obrazaca u
kojima se takvi podaci traţe – najĉešce za pretplatu, nagradnu igru i sl.


VIII PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG

1. Šta je komuniciranje?
2. Opišite Šenonov model komuniciranja?
3. Šta je kód?
4. Šta je to “kodiranje”?
5. Koja tri aspekta posmatranja komunikacionog procesa su definisani u
teoriji informacija?
6. Koji aspekt posmatranja procesa komuniciranja se bavi problemom da li
preneseno ima znaĉenje za primaoca?
7. Kako se (skraćeno) naziva mreţa raĉunara kojom autonomni raĉunari
komuniciraju na istoj geografskoj lokaciji?
8. Koja je razlika izmeĊu tradicionalnih medija za komuniciranje (pisani i
elektronski mediji) i Interneta kao “medija” za komuniciranje?
9. Za koji raĉunar se moţe smatrati da je povezan na Internet?
10. Šta je to “sajber prostor”?
11. Da li je za slanje i primanje pošte putem webmail-a potrebno da na
raĉunaru korisnika, izuzev web pregledaĉa, bude instalisan poseban
klijentski softver (i koji)?
12. Šta su provajderi Interneta (navedite vašeg)?
13. Šta je to TCP/IP?
14. Šta podrazumijevamo pod „komuniciranje softverom“?
15. Nabrojte najmanje ĉetiri servisa Interneta koje znate ili ih koristite?
16. Šta je to ftp servis Interneta?
17. Koja je oĉigledna razlika izmeĊu ftp i web servisa Interneta?
18. Koja je oĉigledna razlika izmeĊu chat i telnet servisa Interneta?
19. Koja je razlika izmeĊu intraneta i ekstraneta?
20. Šta je to “privatni intranet”?
21. Koja je razlika izmeĊu web-a i intraneta/ekstraneta?
22. Šta je funkcija Web servisa Interneta?
23. Šta je web stranica?
24. Šta je to HTML?
25. Šta je to hipertekst?
26. Kako se zovu programi za prikazivanje web stranica?
27. Nabrojite najmanje tri poznata programa za prikazivanje web stranica.
28. Koja je osnovna karakteristika P2P komuniciranja?
29. Šta je web dnevnik (blog)?



78
30. Šta je DNS?
31. Šta je podcasting (podcasting)?
32. Kojim rizicima su najĉešće izloţeni raĉunari prikljuĉeni na Internet?
33. Šta je to “prevarantski softver”?
34. Koje su preporuke za zaštitu od prevarantskog softvera i laţnih virusa?



79
9. ELEMENTI TEORIJE INFORMACIJA

Teorija informacija je grana primijenjene matematike koja se bavi
kvantificiranjem koliĉine informacija u sistemima, s ciljem da
se komunikacija
46
meĊu sistemima odvija pod najboljim uslovima. Ona prouĉava
matematiĉka svojstva informacija kao što su: koliĉina informacije, prenos
informacija kroz komunikacioni kanal i gubitak informacije. Mjerenje
koliĉine informacija izvodi se izraĉunavanjem entropije. Osnivaĉem ove discipline
smatra se Klod Šenon
47
. Šenon je definisao mjernu jedinicu za koliĉinu informacije
1 bit (binary digit).

Slučajnost i vjerovatnoća. Sve pojave u prirodi moţemo svrstati u determinisane
(deterministiĉke) i vjerovatne (sluĉajne, stohastiĉke). Za analizu determinisanih
pojava koristimo matematske, a za analizu sluĉajnih pojava statistiĉke modele.
U biološkim naukama (vjerovatni sistemi) posmatramo pojave nastale zbog
mnoštva uzroka od kojih najĉešće poznajemo samo jedan dio i ĉesto se sluţimo
pojmom "sluĉaja" ili sluĉajnosti. Pod sluĉajem (sluĉajni dogaĊaj, vjerovatni
dogaĊaj) podrazumjevamo dogaĊaj koji se pod datim uslovima u nekom trenutku
moţe ali ne mora dogoditi. Mogućnost njegovog nastupa mjerimo
vjerovatnoćom. Prema tome, vjerovatnoća je mjera sluĉajnosti (šanse) da se neki
dogaĊaj desi, a moţe imati vrijednost izmeĊu 0 i 1 (0<P<1). DogaĊaj koji sigurno
ne moţe nastupiti - nemoguć dogaĊaj ima vjerovatnoću P = 0 (na primjer da
ĉovjek doţivi starost 1000 godina). DogaĊaj koji sigurno mora nastupiti -
siguran dogaĊaj ima vjerovatnoću P = 1 (npr. poslije noći dolazi dan).
Deterministiĉke i sluĉajne dogaĊaje moţemo predstaviti na brojnoj liniji
vjerovatnoća u obliku skale od 0 do 1 (slika 11).

šansa 50:50%

0,5
0 1
sigurno siguran
nemoguć dogaĊaj
dogaĊaj
Slika 13: Skala vjerovatnoće svih dogaĊaja u prirodi

DogaĊaji koji nisu ni sigurni ni nemogući su sluĉajni dogaĊaji. Dakle, izmeĊu
apsolutne sugurnosti (P=1) i apsolutne nemogućnosti (P=0) nalaze se svi ostali

46
Komunikacija - Communication: Uspostavljanje informacione veze izmeĊu dva sistema
koji imaju sposobnost primanja, slanja, obraĊivanja i skladištenja fiziĉkih, hemijskih ili
bioloških signala. IzmeĊu pojedinih sistema mogu se uspostaviti razliĉiti komunikacioni
odnosi u zavisnosti od smjera kretanja signala, partnera u komunikacionom procesu
(ĉovjek-ĉovjek, ĉovjek-raĉunar, raĉunar-raĉunar) i vrsti informacija koje se prenose
(podaci ili naredbe).
47
Klod Šenon je 1948. godine objavio ĉlanak pod nazivom A Mathematical Theory of
Communications.



80
sluĉajevi manje ili veće vjerovatnoće. Vjerovatnoća kao mjera sluĉajnosti
nastupanja nekog dogaĊaja uvedena je da bi se svi dogaĊaji mogli meĊusobno
uporeĊivati.
Vjerovatnoća nekog dogaĊaja izraĉunava se na taj naĉin da se broj povoljnih
ishoda podijeli sa brojem ukupno mogućih ishoda:

P =
m
n

gdje su:
P - vjerovatnoća,
m - broj povoljnih ishoda,
n - broj svih jednako mogućih ishoda.

Dakle, da bismo izraĉunali vjerovatnoću nekog dogaĊaja potrebno je
unaprijed znati dva broja: broj ukupno mogućih ishoda, koje smo oznaĉili sa n, i
broj povoljnih ishoda, koji smo oznaĉili sa m. Takva vjerovatnoća se zove
apriorna ili matematska vjerovatnoća.
MeĊutim, u društvenim, biološkim i zoološkim istraţivanjima najĉešće nisu
unaprijed poznati elementi za izraĉunavanje apriorne vjerovatnoće. U tom
sluĉaju jedini izlaz je da se eksperimentisanjem, ili na drugi naĉin, dakle
naknadno, doĊe do potrebnog znanja za izraĉunavanje vjerovatnoće. Tako
izraĉunata vjerovatnoća je aposteriorna vjerovatnoća, odnosno empirijska ili
statistička vjerovatnoća.
U prirodnim i društvenim naukama primjenjujemo aposteriornu vjerovatnoću, a
do nje dolazimo posmatranjem ispitivane pojave, eksperimentisanjem,
odnosno iskustvom. Ona nam kaţe slijedeće: ako smo izvršili odreĊeni broj
eksperimenata (pokušaja) od kojih je jedan dio dao odreĊeni povoljan rezultat,
onda je vjerovatnoća tog povoljnog rezultata jednaka koliĉniku broja povoljnih i
broja ukupno izvršenih eksperimenata.
Prema tome, aposteriorna vjerovatnoća se izraĉunava po istoj formuli kao i
apriorna, s tim što su:
m - broj povoljnih ishoda eksperimenta ili ispitanika,
n - ukupan broj eksperimenata ili ispitanika na kojima posmatramo dogaĊaj
ĉiju vjerovatnoću pojavljivanja mjerimo.
Ovakav odnos (u statistici) naziva se još i relativna frekvencija.
Osnovna veza izmeĊu apriorne i aposteriorne vjerovatnoće je zakon velikih
brojeva.

Zakon velikih brojeva. Zakon velikih brojeva je pravilo koje pokazuje da ukoliko
se broj jedinica posmatranja u jednom ispitivanju poveća, utoliko više dolazi do
izraţaja ono što je u posmatranoj pojavi opšte i zakonito. Djelovanje ovog zakona
objašnjava se ĉinjenicom da sliĉni uticaji koji dolaze do izraţaja u malom broju
jedinica posmatranja, u velikom broju se meĊusobno potiru, jer djeluju u suprotnim
smjerovima. S obzirom da se statistiĉka ispitivanja zasnivaju na masovnom
posmatranju pojava i da je osnovni cilj statistike iznalaţenje opštih, tipiĉnih



81
osobina posmatranih pojava, zakon velikih brojeva ima veliki znaĉaj i primjenu
u statistiĉkoj teoriji i praksi. On, drugim rijeĉima, kaţe da ista pojava posmatrana
u velikom broju sluĉajeva pokazuje odreĊenu zakonomjernost, koja u malom broju
sluĉajeva nije mogla da se uoĉi. Sluĉajni karakter posmatrane pojave prelazi u
zakonitost.
U biološkoj statistici to znaĉi da: ako, na primjer, procijenimo vjerovatnoću
povoljnog ishoda lijeĉenja od neke bolesti na malom broju bolesnika, ne znaĉi
da je to ujedno stvarna vjerovatnoća izlijeĉenja od te bolesti. MeĊutim, kada se
radi o iskustvu na velikom broju ispitanika, tada je takva procjena vjerovatnoće
daleko bliţa stvarnoj vjerovatnoći izlijeĉenja.
Zakon velikih brojeva se matematiĉki objašnjava na slijedeći naĉin:
Neka se u nizu od n eksperimenata dogaĊaj A, koji ima stalnu vjerovatnoću p,
pojavi m puta. Tada vjerovatnoća da će razlika

p
n
m
÷

po svojoj apsolutnoj vrijednosti biti manja od proizvoljno malog pozitivnog broja c
(teţi ka 0), kada broj eksperimenata n neograniĉeno raste. Ova teorema se naziva
zakon velikih brojeva. Zakon velikih brojeva iskazuje da kod vrlo velikog broja
eksperimenata, odnos broja povoljnih ishoda eksperimenata m i broja izvršenih
eksperimenata n teţi vjerovatnoći p dogaĊaja A, tj.

p
n
m
n
=
· ÷
lim

Primjer 9.1: Prema zakonu velikih brojeva, prosječna vrijednost rezultata
dobivenog iz velikog broja pokušaja treba da bude blizu očekivane vrijednosti
48
i
teţiće da postane sve bliţa što se broj pokušaja bude povećavao. Bacanje kocke
rezultira podjednakom vjerovatnoćom padanja na svaku od šest strana. Radi toga,
oĉekivana vrijednost jednog bacanja kocke je:

= 3.5


Prema zakonu velikih brojeva, ako se kocka baci dovoljan broj puta, prosjeĉna
vrijednost (nekad se naziva sredina uzorka) će teţiti da bude to bliţa 3.5, što se
bude povećavao broj bacanja kocke.


48
Očekivana vrijednost- Ako je poznata vjerovatnoća p i ukupan broj dogaĊaja n, onda se
oĉekivani broj povoljnih dogaĊaja m naziva matematičko očekivanje i raĉuna kao p n m · = .




82
Zakoni vjerovatnoće. Raĉun vjerovatnoće se zasniva na dva osnovna zakona:
zakonu adicije (sabiranja) i zakonu multiplikacije (mnoţenja).
Zakon adicije kaţe: vjerovatnoća da se dogodi jedan od dva ili više dogaĊaja
koji se meĊusobno iskljuĉuju (moţe se desiti "ili" jedan "ili" drugi, a nikako i
jedan i drugi) jednaka je sumi pojedinaĉnih vjerovatnoća tih dogaĊaja.
a) tj. ako su dogaĊaji A i B meĊusobno iskljuĉivi, vjerovatnoća da će nastupiti
jedan od ta dva dogaĊaja jednaka je zbiru njihovih pojedinaĉnih vjerovatnoća,
P(A ili B) = P(A) + P(B).
Rijeĉima: vjerovatnoća da će se desiti dogaĊaj A ili dogaĊaj B jednaka je zbiru
vjerovatnoće da će se desiti dogaĊaj A i vjerovatnoće da će se desiti dogaĊaj B.
b) MeĊutim, ako dogaĊaji A i B nisu meĊusobno iskljuĉivi, tj. moţe se desiti „i„
jedan „i“ drugi dogaĊaj nezavisno, vjerovatnoća nastupanja jednog od tih
dogaĊaja jednaka je:
P(A ili B) = P(A) + P(B) –P(A i B).
Rijeĉima: vjerovatnoća da će se desiti dogaĊaj A ili dogaĊaj B koji nisu
meĊusobno iskljuĉivi jednaka je zbiru vjerovatnoća dogaĊaja A i dogaĊaja B,
umanjenom za vjerovatnoću da se dese i dogaĊaj A i dogaĊaj B.

Primjer 9.2: U nekoj populaciji vjerovatnoće boje kose su: svijetla 0.10, smeĊa
0.40 i crna 0.20. Vjerovatnoća da jedna sluĉajno odabrana osoba iz te populacije
ima svijetlu ili smeĊu kosu je:
0.10 + 0.40 = 0.50 ili 50 %.
Vjerovatnoća da sluĉajno odabrana osoba nema ni jednu od navedenih boja je:
1 – 0.10 – 0.40 – 0.20 = 0,30 ili 30 %.

Primjer 9.3: Ako je za neku populaciju vjerovatnoća fenotipa
49
krvne grupe A
1

=28%, a A
2
= 14 %, onda je, prema zakonu adicije, vjerovatnoća da će jedan
stanovnik iz te grupe imati fenotip A
1
ili A
2
jednaka: 28 + 14 = 42 %.

Primjer 9.4: Osiguravajuća kuća iz distribucije broja šteta ukupno osiguranih
vozila ţeli utvrditi kolika je vjerovatnoća da na putniĉkom vozilu, od svih
osiguranih vozila, ne nastane ni jedna šteta ili da nastanu tri štete?
Oznaĉimo sa:
P(A) – vjerovatnoća dogaĊaja sa 0 šteta na putniĉkom vozilu,
P (B) – vjerovatnoća dogaĊaja sa 3 štete na putniĉkom vozilu.

Broj
šteta
Vrsta vozila
Ukupno Putniĉko
vozilo
Teretno
vozilo
0 300 198 498

49
Skup svih gena (nosilaca nasljednih osobina) jednog biološkog organizma saĉinjavaju
njegov genotip, a skup svih nasljednih i nenasljednih svojstava i sposobnosti ĉini njegov
prividni tip ili fenotip. Fenotipu mogu pripadati i razliĉiti genotipovi, a i osobe istog
genotipa ne moraju pripadati istom fenotipu.



83
1 248 184 432
2 231 170 401
3 184 113 297
4 55 63 118
5 11 42 53
6 5 0 5
Ukupno 1034 770 1804

Rezultat:

P(A ili B)=P(A) + P(B)
P(A ili B)=(300 / 1804 + 184 / 1804) * 100
P(A ili B)= (0,16629 + 0,10199)*100
P(A ili B)= 26,82%

Primjer 9.5: Osiguravajuća kuća iz navedene distribucije
50
šteta ukupno
osiguranih vozila (u tabeli iz Primjera 3) ţeli da utvrdi kolika je vjerovatnoća da
šteta nastane na putniĉkom vozilu ili da nastanu 3 štete?

Oznaĉimo sa:
P(A) - vjerovatnoća da nastane šteta na putniĉkom vozilu,
P (B) - vjerovatnoća da nastanu 3 štete.

Rezultat:
P(A ili B) = P(A) + P(B) –P(A i B)
P(A) = (734 / 1804) * 100 = 40,69% P(B) = (297 / 1804) * 100 = 16,46%
P(A i B) = (184 / 1804) * 100 = 10,19%
P(A ili B) = (40,69% + 16,46%) – 10,19%
P(A ili B) = 46,96%.


Zakon multiplikacije kaţe: vjerovatnoća da se dogode dva ili više dogaĊaja koji
su meĊusobno nezavisni (moţe da se desi "i" jedan "i" drugi) jednaka je
umnošku pojedinaĉnih vjerovatnoća tih dogaĊaja
51
.

50
Ako se rezultati mjerene veliĉine (varijable) poredaju po veliĉini od najmanjih do
najvećih (šteta), i odredi se broj pojedinih rezultata mjerenja (automobil, vozilo, itd.),
dobija se distribucija frekvencija te varijable.
51
Evo jedne intersantne digresije preuzete iz knjige Hajnc fon Ferster (Heinz von Foerster)
"Sokrat kibernetike": Bio sam u gostima kod neke porodice, u Bostonu, ako se ne varam,
ĉekali smo dugo da se njihov djeĉak vrati iz škole. Stigao je sa satom zakašnjenja, oĉiju
punih suza, još jecajući. Pitali smo ga: „Šta se dogodilo, zašto plaĉeš?" „Morao sam da
stojim u ćošku jedan sat!" „Ali, zašto?!" „Zato što je uĉiteljica rekla da sam bio bezobrazan.
" Roditelji su pitali: „Pa, šta si uradio?" „Uĉiteljica je pitala koliko je 2 puta 3 i ja sam se
javio i rekao da je to 3 puta 2, i onda su se sva djeca smijala, i uĉiteljica je bila jako ljuta i
povukla me je za uho i rekla da sam bezobrazni mangup i da moram da idem u ćošak jedan



84
a) tj. ako će se dva ili više nezavisnih dogaĊaja dogoditi istodobno ili u sekvencama,
vjerovatnoća njihovog nastupa moţe se utvrditi tako da se njihove pojedinaĉne
vjerovatnoće pomnoţe: P (A i B) = P(A) * P(B), u suprotnom,
b) vjerovatnoća dvaju meĊusobno zavisnih dogaĊaja data je izrazom:
P (A i B) = P(A) * P(B│A),
gdje P(B│A) oznaĉava (uslovnu) vjerovatnoću nastupa dogaĊaja B kada smo
sigurni da je prethodno realizovan dogaĊaja A.

Primjer 9.6: Na osnovu podataka vitalne statistike poznato nam je da je letalitet
52

od neke bolesti 10%. Na lijeĉenju imamo dva bolesnika od te bolesti.
Vjerovatnoća da umru i jedan i drugi je:
0,10 x 0,10 = 0,01 ili 1 %.

Primjer 9.7: Evo još jednog primjera
53
: Vjerovatnoća da će neki roditelji, koji
planiraju ĉetvoro djece, dobiti 4 kćeri, iznosi 1/2 *1/2*1/2*1/2 = 1/16. To ne znaĉi
da ćemo u prosjeku na 16 brakova s djecom naći jedan brak s ĉetvoro ţenske djece,
nego to znaĉi da ćemo na 16 brakova s ĉetvoro djece naći u prosjeku 1 brak s 4
kćeri (a takoĊe i 1 brak s 4 sina, pa prema tome na 16 brakova s ĉetvoro djece naći
ćemo u prosjeku dva braka u kojima je sve ĉetvoro djece istog pola.

Primjer 9.8: Kolika je vjerovatnoća da od ukupno osiguranih vozila, na
putniĉkom vozilu nastane 5 šteta i na teretnom vozilu 1 šteta?
P(A i B) = P(A) * P(B)
P(A i B) = (11 / 1804) * (184 / 1804) *100
P(A i B) = 0,00609 * 0,1019 * 100
P(A i B) = 0,062%

Primjer 9.9: Kolika je vjerovatnoća da od svih osiguranih vozila, na putniĉkom
vozilu nastane barem 1 šteta?
P(A) = 1 ili više šteta na putniĉkom vozilu
P(A) = 40,69%
Broj
šteta
Putniĉko
vozilo
Teretno
vozilo
Ukupno
0 300 198 498
1 248 184 432
2 231 170 401

sat, i da 2 puta 3 nije 3 puta 2, nego 6." Onda sam mu rekao: „Ali, ti si bio potpuno u pravu!
3 puta 2 jeste 2 puta 3. Moţeš li ti to da dokaţeš?" „Naravno!", rekao je on, uzeo olovku,
nacrtao tri taĉke, ispod njih još tri taĉke i rekao: „To je 2 puta 3. A kada okreneš papir, onda
je 3 puta 2." To mi kaţe šestogodišnje dijete, a uĉiteljica ne razumije da je tu već shvaćen
komutativni zakon multiplikacije (tj. zakon komutacije kod mnoţenja dva broja, odn. da
vaţi a • b = b • a; op. L.R.). koji ona, draga uĉiteljica, još nije shvatila!
52
Letalitet - procenat smrtnosti oboljelih od neke bolesti, koji se raĉuna kao 100 * broj
umrlih od neke bolesti / broj oboljelih od te bolesti.
53
http://croatica.botanic.hr/~ztadic/behaviour/Vjerojatnost.pdf



85
3 184 113 297
4 55 63 118
5 11 42 53
6 5 0 5
Ukupno 1034 770 1804

Primjer 9.10: Kolika je vjerovatnoća da, od svih osiguranih vozila, na putniĉkom
vozilu nastane pet šteta ili da na putniĉkom vozilu nastanu dvije štete?
P(A) = 5 šteta na putniĉkom vozilu
P (B) = 2 štete na putniĉkom vozilu

P(A ili B) = P(A) + P(B)
P(A ili B) = (11/1804 + 231/1804) *100
P(A ili B) = 0,006098 + 0,1280) *100
P(A ili B) = 13,41%.


Entropija. Teorija informacija je jedna od teoretskih osnova kibernetike. Jedna od
njenih zasluga za razvoj kibernetike je i ta što je pronašla praktiĉnu mjeru za
proraĉun entropije i koliĉine informacija.
Pojam "entropije" preuzet je iz tzv. drugog zakona termodinamike, kojeg je
1850. godine uveo njemaĉki fiziĉar-termodinamiĉar Rudolf Klauzius (Clausius),
ali u kontekstu teorije sistema postaje opšta metodološka kategorija koja
oznaĉava tzv. mjeru "haosa", odnosno dezintegracije jednog sistema.
Entropijom se oznaĉava stepen tzv. rušilaĉkog dejstva okruţenja na sistem,
odnosno mjera i stepen "raspada" sistema usljed dejstva energetskih,
materijalnih i informacionih tokova iz okruţenja. Sistem se "raspada" ukoliko
su mu komunikacioni kanali "zakrĉeni", tj. ukoliko ne moţe uspostaviti i
usklaĊivati informacione i druge tokove, kako izmeĊu svojih dijelova (elemenata),
tako i sa svojim okruţenjem.
Kako smo naveli, Riĉard Hartli je predloţio naĉin odreĊivanja kapaciteta
informacije nekog sistema, logaritmom broja njegovih mogućnosti. Za mjeru
kvantiteta informacije odreĊuje entropiju kao mjeru neodreĊenosti koja se
primanjem informacija otklanja u većoj ili manjoj mjeri, i tako izraţava koliĉinu
dobivene informacije. Najjednostavnije reĉeno, entropija predstavlja mjeru
neorganizovanosti nekog sistema, odnosno izraţava teţnju sistema da s vremenom
preĊe u stanje najveće vjerovatnoće (haosa). U sluĉaju veće entropije, stoga,
kaţemo da je ponašanje sistema manje organizovano. Ta neorganizovanost
smanjuje se primanjem informacija. Za razliku od drugih fiziĉkih veliĉina, tipa
tempereture i pritiska, entropiju nije moguće neposredno predstaviti i lako
izmjeriti. Ona se predstavlja metematiĉkim izrazom i zbog toga ona je apstraktna, a
ne iskustvena veliĉina.



86
Entropija skupa
54
od n dogaĊaja x
i
(i=1,2,...,n) sa vjerovatnoćama p(x
i
)
predstavlja oĉekivanu ili srednju vrijednost koliĉine informacija
pojedinaĉnih dogaĊaja. Entropija se izraĉunava po formuli:
E x p x I i i
i
n
( ) ( ) = ·
=
¿
1


Pri tome, koliĉina informacija I
i
jednog dogaĊaja x
i
iz n dogaĊaja sa
vjerovatnoćama p(x
i
) jednaka je logaritmu reciproĉne vrijednosti
vjerovatnoće pojavljivanja tog dogaĊaja, tj.:

) ( log ]
) (
1
[ log
2 2
i
i
i x p
x p
I ÷ = =

Nakon uvrštavanja u prethodni izraz, slijedi izraz za entropiju kao mjeru
nesigurnosti ishoda dogaĊaja:

¿
=
· ÷ =
n
i
i i x p x p x E
1
2
) ( log ) ( ) (

gdje su:
E(x) - entropija,
p(x
i
)- vjerovatnoća pojave informacije ili nastupanja
nezavisnog dogaĊaja
n - ukupan broj dogaĊaja.

Ako se na osnovu gornjeg izraza za izraĉunavanje entropije nekog eksperimenta A
odredi E(A) = t [bit] , kaţemo da je eksperiment A u prosjeku t puta neodreĊeniji
od eksperimenta A
0
(izbora izmeĊu dva podjednaka moguća stanja koja su
iskljuĉiva odnosno disjunktna (ako se desi jedan ne moţe se istovremeno desiti i
drugi).

Entropija moţe imati vrijednosti od nula (0) do log
2
n (ĉit. logaritam s bazom 2 od
n), to jest:

n x E
2
log ) ( 0 s s


54
Treba uoĉiti da postoji razlika izmeĊu skupa i sistema. Skup ĉine elementi koji imaju
neko zajedniĉko obiljeţje. Sistem ĉine razliĉiti elementi koji imaju svoju strukturu i svoju
funkciju, ali doprinose i bitni su za funkcionisanje cjeline. Za sistem nije bitno da li
elementi imaju neko zajedniĉko obiljeţje, ali je bitno da su elementi meĊusobno povezani.




87
Ako je vrijednost entropije nula, tada je stanje sistema potpuno sreĊeno
(organizovano, poznato), odnosno neki dogaĊaj će se sigurno desiti ili se sigurno
neće desiti, tj. nema nikakve neodreĊenosti u ponašanju nekog sistema ili ishoda
nekog dogaĊaja.

Na primjer, kod dogaĊaja da će izmeĊu ponoći i sutrašnjeg podneva izaći sunce,
moguć je samo jedan ishod n = 1, pa koliĉina informacija koja se dobije tom
porukom ili saopštenjem je:
0 1 log
2
= = I

Entropija ima maksimalnu vrijednost ako su jednako vjerovatni svi mogući
dogaĊaju ili sve moguće vrijednosti stanja sistema.
Ponašanje skupa mogućih dogaĊaja, pa tako i ponašanje nekog sistema,
moţemo prikazati šemom parova dogaĊaja i njihovih vjerovatnoća:

X
x x x x
p p p p
n
n
=
¦
´
¹
¹
`
)
1 2 3
1 2 3
...
...


Pri tome, (x
1
x
2
.x
3
. . x
n
) je skup disjunktnih dogaĊaja ili stanja sistema. Na
primjer, koliĉina proizvoda u nekoj vremenskoj jedinici, broj studenata u
predavaonici na trećem ĉasu predavanja iz informatike, itd.
Skup (p
1
p
2
p
3
. . . p
n
) je skup vjerovatnoća pojavljivanja pojedinih
nezavisnih dogaĊaja. Ako je E p(x ) = 1, onda je to potpuni skup mogućih
dogaĊaja ili stanja u kojima se sistem nalazi, ili se moţe naći. Izraĉunavanje
entropije prikazaćemo na nekoliko primjera.

Primjer 9.11: Sigurno je da će u "Ratarstvu" odreĊenog dana biti raspoloţivi jedna
od dvije mašine za obradu zemlje. Od dva moguća stanja: x
1
- raspoloţiv i x
2
-
zauzet, sigurno je stanje x
1
. U tom sluĉaju p(x
1
)=1, a p(x
2
)=0. Prema tome, sistem
je potpuno odreĊen, a njegovo stanje moţe se prikazati šemom:
X
x x
=
¦
´
¹
¹
`
)
1 2
1 0

Entropija će u ovom sluĉaju iznositi:
0 0 log 0 1 log 1 ) ( log ) ( ) (
2 2 2
2
1
= · ÷ · ÷ = · ÷ =
¿
= i
i i x p x p x E


Primjer 9.12: Istu vrijednost entropije kao i u prethodnom primjeru
dobićemo, na primjer, ako smo sigurni da u pet radnih dana (x
n
= 5) neće biti
redukcije napajanja elektriĉnom energijom. Varijabla x
i
teoretski moţe primiti
vrijednosti: 0, 1, 2, 3, 4, 5., tj. da struje uopšte neće biti (x
i
=0), ili da će je biti 1
do 5 dana (x
i
=1,2,3,4,5). Stanje tog sistema moţe se opisati šemom:



88
X =
¦
´
¹
¹
`
)
0 1 2 3 4 5
0 0 0 0 0 1


To znaĉi da u pet radnih dana uvijek ima struje, pa je p(5)=1, a p(0) do p(4)
jednako je 0.

U tom sluĉaju entropija E(x)=0, tj.

0 ) 1 log 1 0 log 0 0 log 0 0 log 0 0 log 0 ( ) (
2 2 2 2 2
= · + · + · + · + · ÷ = x E


Primjer 9.13: Entropija prije bacanja "poštene" kocke je 2,58 bita, što se, prema
Hartliju, izraĉunava na slijedeći naĉin.
Broj razliĉitih stanja u "sluĉaju kocke", ili broj dogaĊaja, je 6. Vjerovatnoće
p(x) su sve jednake i iznose 1/6, jer je svaki ishod bacanja od šest mogućnosti
jednako vjerovatan. To je sluĉaj kod kocke potpuno pravilnog oblika i idealnih
karakteristika (“poštena kocka”).
Šema stanja sistema (mogućih dogaĊaja i njihovih vjerovatnoća) je:

X =
¦
´
¹
¹
`
)
1 2 3 4 5 6
1 6 1 6 1 6 1 6 1 6 1 6


Sada imamo elemente da izraĉunamo entropiju kao:
bita x E
i
i 58 , 2 6 1 log 6 1 log 6 1 6 6 1 log 6 1 ) (
2 2
6
1
2
= ÷ = · · ÷ = ÷ =
¿
=


Logaritmi sa bazom 2 oznaĉavaju se uobiĉajeno kraticom "ld" koju ĉine prva slova
od latinskih rijeĉi "logaritmus dualis".
Logaritmom A broja N za bazu 2 (oznaka je A = log
2
N ili A=ld N) nazivamo
eksponent s kojim treba potencirati bazu 2 da dobijemo N, tj.:
N
A
= 2 A N = log2
Ako znamo dekadne logaritme nekih brojeva (baza logaritma 10), moţemo
odrediti logaritme tih brojeva i za bazu 2 i to po formuli za konverziju:
2 log
log
log
10
10
2
N
N =
Dakle, dualni logaritam nekog broja dobijemo tako da dekadni logaritam broja ĉiji
se dualni logaritam traţi podijelimo sa dekadnim logaritmom od broja dva, tj. sa
0,30103.
Prema tome, logaritam broja 1/6 sa bazom 2, koristeći pravilo
logaritmiranja koliĉnika dva broja i prethodnu formulu, raĉuna se na slijedeći
naĉin:



89

58496 , 2
30103 , 0
77815 , 0
30103 , 0
0
2 log
6 log
2 log
1 log
6 log 1 log 6 1 log
10
10
10
10
2 2 2
÷ = ÷ = ÷ = ÷ =
Na osnovu toga, entropija u ovom primjeru je:

bita x E 58 , 2 58496 , 2 ) 58496 , 2 ( ) ( ~ = ÷ ÷ =

Tolika je entropija "poštene kocke" prije bacanja kocke.
Kada bacimo kocku, vidimo jednu njenu stranu i saznajemo ishod bacanja.
Primanjem ove informacije, odstranjujemo neodreĊenost koja je vladala prije
njenog bacanja i entropija je jednaka nuli, tj. nema neizvjesnosti, jer mogućnost
izbora je samo jedna. Koliĉinu predate informacije izraĉunavamo tako da od
entropije sistema prije primanja informacije odbijemo entropiju nakon primanja
informacije.
Pretpostavimo da je nakon prvog bacanja kocke pala jedinica (1), a nakon
drugog bacanja šestica (6). Nakon ta dva bacanja, stanje sistema, u sluĉaju idealne
kocke (kocka potpuno pravilnog oblika i idealnih karakteristika), odnosno
šema mogućih (jednako vjerovatnih) ishoda (stanja sistema) koji se još mogu desiti
(koji se još nisu desili), bila bi:
X =
¦
´
¹
¹
`
)
2 3 4 5
1 4 1 4 1 4 1 4

pa je sada entropija smanjena na: bita x E 2 4 1 log 4 1 4 ) (
2
= · · ÷ =

Takvom informacijom smanjili smo entropiju sistema (u sluĉaju idealne - "poštene
kocke") sa 2,58 na 2 bita, i time je on postao predvidljiviji (organizovaniji).
Drugim rijeĉima, sa dva bacanja kocke dobili smo informaciju od 0,58 bita,
odnosno za toliko smo smanjili entropiju sistema.
Ako sistem ima entropiju veću od jednog bita, onda to oznaĉava koliko puta
veću entropiju taj sistem ima od sistema sa dva jednako vjerovatna stanja. U
svakom sluĉaju, veću entropiju će imati sistem sa većim brojem stanja.
Entropijom se, dakle, mjeri nedostatak informacije o stanju i procesima nekog
sistema ili o ishodima nekih dogaĊaja.
Veliĉina vrijednosti informacije izraţava se kroz priraštaj vjerovatnoće
postizanja cilja - prije i poslije primitka informacije. Ako je prije primanja
informacije vjerovatnoća postizanja cilja bila P
1
, a poslije primanja postala je
P
2
, onda se vrijednost primljenih informacija moţe utvrditi kao:
1
2
2
1
2
2
2
log log log
P
P
P P I = ÷ =

Koliĉina predate informacije iskazuje se razlikom logaritma vjerovatnoće poslije
ostvarenja informacije P
2
i logaritma vjerovatnoće prije ostvarenja informacije P
1
.




90
Entropija sloţenih dogaĎaja. Ako su dva dogaĊaja koji su meĊusobno nezavisni
(ako se desi jedan, moţe se, ali ne mora, desiti i drugi), na primjer AB, tj. kada se
istovremeno posmatra realizacija i dogaĊaja (eksperimenta) A i dogaĊaja B, kao
realizacija jednog jedinstvenog dogaĊaja i ako su A i B nezavisni, tj. realizacija
jednog dešava se potpuno nezavisno od drugog, logiĉno se nameće zahtjev da
mjera neodreĊenosti AB (entropija) bude jednaka zbiru mjera neodreĊenosti A
odnosno B. Ovo se moţe izraziti matematiĉki:

E(AB) = E(A) + E(B)

Vjerovatnoća predstavlja objektivnu šansu realizacije ishoda eksperimenta,
nezavisno od toga da li se ona raĉuna na osnovu velikog broja eksperimenata, ili se
usvaja kao hipoteza koja se eksperimentom provjerava.

U sluĉaju sloţenog eksperimenta AB, entropija se izraţava kao:

E(AB) = E(A) + E
A
(B) = E(B) + E
B
(A)

gdje je:


uslovna entropija, tj. oĉekivana vrijednost entropije eksperimenta A nakon
realizacije mogućih ishoda b
1
, b
2
, ... , b
n
eksperimenta B.
To znaĉi da je entropija sloţenog eksperimenta AB jednaka zbiru entropije
jednog i uslovne entropije, tj. entropije drugog nakon realizacije prvog
eksperimenta.

Za proizvoljan eksperimenat A vaţe nejednaĉine:

0 ≤ E(A) ≤ E
0
(A)

tj. entropija eksperimenta uvijek je ograniĉena na zatvoreni interval {0 , E
0
(A) },
gdje je


Drugim rijeĉima, od svih eksperimenata sa n mogućih ishoda, najveću entropiju
ima onaj koji ima ravnomjernu raspodjelu vjerovatnoća na sve moguće ishode.
Za dva proizvoljna meĊusobno nezavisna eksperimenta A i B vaţi relacija:

¿
=
=
n
i
b B A E bi p A E i
1
) ( ) ( ) (
ldn
n
ld
n
A E
n
i
= ÷ =
¿
=
1 1
) (
1
0



91
E
B
(A) ≤ E(A)

Ova relacija, poznata kao nejednaĉina Šenona, ima suštinski znaĉaj u teoriji
informacija. Njena valjanost i formalno potvrĊuje dijalektiĉku ĉinjenicu, da se
neodreĊenost (naše nepoznavanje ishoda) proizvoljnog eksperimenta,
sprovoĊenjem bilo kakvog pomoćnog eksperimenta ne moţe uvećati. Ĉak šta više,
pomoćni eksperiment moţe samo saopštiti "nešto", na osnovu ĉega se stiĉe
izvjesno saznanje o primarnom eksperimentu. Ako su ti eksperimenti (glavni i
pomoćni) meĊusobno nezavisni, tada pomoćni eksperiment ništa ne saopštava u
odnosu na primarni, te njegova entropija ostaje neizmjenjena.
Navodimo jedan primjer.

Primjer 9.14: Neka se eksperiment A sastoji od primjene srednjoroĉnog plana u
privrednom preduzeću, sa dva moguća ishoda na kraju posmatranog perioda:
a
1
- preduzeće će poslovati rentabilno, i
a
2
- preduzeće će poslovati nerentabilno.

S obzirom na slab struĉni kvalitet kadrova u planskoj sluţbi, dioniĉari preduzeća
nemaju povjerenje u plan i procjenjuju da je p(a
1
) = p(a
2
) =1/2, tj. da su
podjednako moguća oba ishoda poslovanja preduzeća na kraju planskog perioda.
Znaĉi, entropija ishoda poslovanja preduzeća na kraju planskog perioda E(A) = 1
bit.
Da bi smanjili entropiju, tj. da bi omogućili efikasnije odluĉivanje, odgovarajući
organi preduzeća odluĉuju se za pomoćni eksperiment B, koji se sastoji u
simuliranju poslovanja preduzeća po predloţenom planu i pri pretpostavljenim
uslovima u planu. Mogući ishodi eksperimenta B su takoĊe:
b
1
- rentabilno poslovanje i
b
2
- nerentabilno poslovanje.

Rezultat simulacije, tj. ishod eksperimenta B je b
1
, tj. rentabilnost. S obzirom na ne
naroĉito veliku rentabilnost i relativno nestabilne trţišne uslove, dioniĉari
preduzeća procjenjuju da su uslovne vjerovatnoće dogaĊaja a
1
i a
2
nakon
realizacije dogaĊaja b, jednake:
p ( a
1
/b
1
) = 0.7 i
p ( a
2
/b
1
) = 0.3.

Dakle, preostala entropija eksperimenta A, nakon realizacije eksperimenta B iznosi
(prema formuli za uslovnu entropiju):

E
b1
(A) = - 0.7 ld 0.7 - 0.3 ld 0.3 ~ 0.88 bit.

Znaĉi, entropija je smanjena i u odnosu na ranije uslove, lakše se dioniĉari mogu
odluĉiti za usvajanje plana, iako je rizik još uvijek dosta veliki, ili se izvode još
neki pomoćni eksperimenti koji će još više umanjiti preostalu entropiju
eksperimenta A.



92


PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Kako se sve pojave u prirodi mogu klasifikovati?
2. Šta je to “sluĉaj” ili “sluĉajni dogaĊaj”?
3. Šta je to “vjerovatnoća”?
4. Kako se izraĉunava vjerovatnoća?
5. Koja je razlika kod izraĉunavanja apriorne i aposteriorne vjerovatnoće?
6. Šta su siguran a šta nemoguć dogaĊaj?
7. Kako se objašnjava djelovanje zakona velikih brojeva?
8. Kako glasi zakon adicije vjerovatnoća?
9. Kako glasi zakon multiplikacije vjerovatnoća?
10. Ĉime se mjeri stepen rušilaĉkog dejstva okoline na sistem?
11. Kako se zove mjera stepena raspada sistema usljed dejstva energetskih,
materijalnih i informacionih tokova?
12. Kako se zove mjera neorganizovanosti nekog sistema?
13. Kako glasi formula za izraĉunavanje entropije kao mjere nesigurnosti
ishoda sluĉajnih dogaĊaja?
14. Šta nam kazuje Šenonova nejednaĉina?




93

10. ELEMENTI OPŠTE TEORIJE SISTEMA

Teorija sistema je skup nauĉnih metoda koje imaju neka zajedniĉka obiljeţja.
To je skup teorija koje imaju zajedniĉko objašnjenje, obiljeţja za analiziranje tih
sistema. Osnovni zadatak teorije sistema je da objasni zakone postanka,
organizacije, ponašanja i razvoja realnih sistema. Ovaj problem je moguće
realizovati korištenjem apstraktnog sistema, koji nastaje kao rezultat
matematiĉkog opisa realnog sistema. Apstraktnim sistemom se sa dovoljnom
preciznošću moţe adekvatno iskazati struktura, ponašanje ili razvoj realnog
sistema. Prouĉavanje realnog sistema uz pomoć apstraktnog sistema treba da
omogući da se doĊe do saznanja o svojstvima koja posjeduje dati sistem.
Zaĉetnikom ove teorije smatra se ameriĉki biolog maĊarskog porijekla
Ludvig fon Bertalanfi (Ludvig von Bertalanffy), koji je još 1937. godine na
Univerzitetu u Ĉikagu, na seminaru iz filozofije, prvi put objavio svoje ideje o
potrebi i mogućnostima stvaranja jedne opšte teorije koja bi vrijedila za sve
sisteme, a 1954. godine osnovao je i Društvo za opštu teoriju sistema. "Opšti"
sistem je objekat istraţivanja opšte teorije sistema. Pri tome, sistem je apstrakcija
na kojoj se izgraĊuje jedan univerzalan i dijalektiĉki naĉin mišljenja. Bertalanfi
tvrdi da se termin sistem najvjerovatnije prvi put spominje u radovima statistiĉara
A.J. Lotka 1925. godine.
U principu sve je sistem i podsistem nekog sistema
55
. Zbog toga što je sve
sistem trebalo je naći neku nauku, metodologiju koja će sve sisteme tretirati
jednako i upravljati na jednak naĉin za sve te sisteme. Osnovni cilj opšte teorije
sistema je nauĉno upravljanje poslovnim sistemima.
Predmet proučavanja opšte teorije sistema: Opšta teorija sistema je nauĉna
disciplina koja se bavi izuĉavanjem sistema i zakonitosti koje u njima vladaju.
Osnovne postavke opšte teorije sistema:
- cjelina predstavlja više nego zbir dijelova;
- cjelina odreĊuje prirodu dijelova;
- dijelovi se ne mogu shvatiti ako se posmatraju nezavisno od cjeline;
- izmeĊu dijelova postoje dinamiĉne veze i meĊuzavisnosti;
Teorija sistema zasniva se na kibernetici - nauci o upravljanju sloţenim
dinamiĉkim sistemima i njen je integralni dio. Prvi zaĉetnik kibernetike je Norbert
Wiener
56
, koji je zasnovao upravljanje sistemima na bazi informacija. Kibernetika
u vrijeme svog nastanka ne samo da je postala nešto „novo" u svakodnevnom
rjeĉniku savremenog ĉovjeka, već je postala i ogromna inovacija u nauĉnoj i
metodološkoj misli. Wiener odreĊuje kibernetiku kao „nauĉnu disciplinu koja se
bavi opštim principima procesa upravljanja kod ţivih bića i strojeva". Wiener svoju

55
Sistem rašĉlanjujemo na podsisteme tj. sisteme niţeg nivoa. Podsistem je skup elemenata
sistema koja ima zajedniĉku strukturu (neposredne veze) i zajedniĉku funkciju koja je dio
funkcije sistema. Sistemi niţeg nivoa su uvijek manji od poĉetnog sistema. Podsistem nije
samostalni sistem, već je funkcionalni dio poĉetnog sistema.
56
Norbert Wiener (1894-1964), ameriĉki matematiĉar i fiziĉar, zvani „otac kibernetike“.



94
koncepciju kibernetike, kao osnov za prouĉavanje procesa upravljanja sloţenim
biološkim i mehaniĉkim sistemima, proširuje i na „društvo", tj. na socijalne
sisteme. U svojoj drugoj ĉuvenoj knjizi Kibernetika i društvo
57
, koja nije više bila
„tehniĉkog" karaktera, već je predstavljala jednu filozofsko-metodološku osnovu
razvoja nauĉne misli, obraĊuje tezu da se društvo moţe razumjeti samo
prouĉavanjem poruka i sredstava komunikacija kojim raspolaţe i da će u
budućnosti razvoj poruka i sredstava komunikacija, poruka izmeĊu ĉovjeka i
mašine, mašina i ĉovjeka, kao i izmeĊu mašine i mašine, igrati sve znaĉajniju
ulogu.
Jedna od najvaţnijih karakteristika teorije sistema je u pristupu rješavanju
problema, u okviru koga se svaka cjelina posmatra kao dio neke veće cjeline. Ona
se ne bavi konkretnim sistemima, već zajedniĉkim svojstvima svih sistema. Ovaj
nauĉni pristup posmatra sloţene predmete i pojave, njihovu cjelovitost i
dinamiĉnost, i na osnovu tako steĉenih znanja upravlja ponašanjem i razvojem
sistema, teţeći ka optimizaciji njegovih procesa u cilju što efikasnijeg ostvarivanja
postavljenih ciljeva.
Cilj opšte teorije sistema je da sluţi kao jedinstveni metodološki i pojmovno-
kategorijalni okvir za sporazumijevanje ljudi razliĉitih specijalnosti i za stvaranje
metoda i reda u prouĉavanju i rješavanju problema. TakoĊe, njen cilj je da obuhvati
i objedini fundamentalne pojmove koji vaţe u svim specifiĉnim sistemima i
teorijama koje se njima bave.
Osnovni princip teorije sistema je da se sve pojave, stvari, predmeti, zamisli,
koncepti, problemi, itd., mogu posmatrati kao sistem, i onda se oni kao takvi
(“zamišljeni” kao sistem) svrsishodno dijele na elementarne dijelove (elemente)
koji se zatim podvrgavaju detaljnijem (stepenastom) posmatranju i mjerenju.
Osnovni ciljevi kibernetike su:
- ustanoviti opšte principe funkcionisanja,
- ustanoviti apstraktne granice i zakone funkcionisanja,
- korišćenje ĉinjenica i modela radi praktiĉnosti teorije.
Kibernetiĉka nauka upućuje na samoregulaciju, odnosno na povezanost izmeĊu
sistema i sredstava prenošenja saopštenja, informacija unutar sistema, jer
komuniciranje u kibernetici znaĉi• i prenošenje poruka izmeĊu sistema ili izmeĊu
podsistema a prenesene poruke imaju obiljeţje informacije samo ako primaocu
otkrivaju nešto novo.
Ako bismo htjeli da istaknemo razliku izmeĊu teorije sistema i kibernetike,
onda moţemo reći da teorija sistema izuĉava sistem kao cjelinu, teţi formalizaciji
i matematiĉko-logiĉkoj apstrakciji realnog svijeta, a kibernetika izuĉava
kompoziciju, funkcionisanje i posljedice sistema upravljanja.

Pojam sistema. Rijeĉ "sistem" svakome znaĉi nešto drugo. Jedan ljekar ili biolog
će je upotrebiti govoreći o njemu vrlo bliskim pojmovima, kao što su nervni ili
mišićni sistem, sistem koţe ili sistem kostiju. Jedan inţenjer će govoriti o sistemu
za prenos elektriĉne energije, drugi, mašinski, o sistemu vješanja toĉkova na

57
Viner, N. (1964): Kibernetika i društvo, Beograd



95
automobilu. Politiĉari ili sociolozi će se vrlo dobro razumjeti kada govore o nekom
društvenom sistemu, ekonomisti ili organizatori će spominjati ovaj ili onaj
privredni ili organizacioni sistem. U svakoj od ovih oblasti nauke rijeĉ sistem ima
drugaĉije znaĉenje. Analizi svakog od ovih sistema pristupa se preko veoma
razliĉitih teorija i metodologija. Zato, kada neko kaţe "sistem", a ne specifikuje na
koji sistem misli, znaĉi da govori o nekom opštem sistemu, pa tada mora dati i
definiciju tog "opšteg" sistema. Navodimo nekoliko takvih definicija:
- "Sistem je skup objekata, relacija izmeĊu objekata i relacija izmeĊu atributa
objekata". Pod objektima ova definicija podrazumjeva dijelove ili komponente
sistema, a atributi su neka svojstva objekata.
- "Sistem je konaĉan skup ideja, funkcija, materijala, ţivih bića ili njihovih
skupova, povezanih po odreĊenoj koncepciji u zaokruţenu relativno nezavisnu
cjelinu",
- "Sistem je sprava, organizam, procedura ili šema koja se ponaša po utvrĊenim
zakonima."
- "Sistem je cjelina, konceptualna ili fiziĉka, koja se sastoji od meĊusobno
zavisnih dijelova".
- „Sistem je cjelina sastavljena iz dijelova i njihovih karakteristika, matematiĉki
ili prirodno integrisana radi ostvarivanja odreĊenog cilja, odnosno promjene
stanja sistema“.
- „Sistem je definisana cjelina ureĊena zbirom elemenata i njihovih funkcija s
ciljem funkcionisanja“.
U svim ovim definicijama spominju se elementi, objekti, komponente. Opet se ne
kaţe koji elementi, koje komponente, koji objekti. Znaĉi, bilo koji. Cilj ovakvih
opštih definicija je da pred teoriju sistema postave, kao predmet istraţivanja, jedan
opšti (bilo kakav) sistem komponovan od većeg broja raznovrsnih objekata
(elemenata, komponenata).
Pojam sistem star je koliko i evropska filozofija. Moţe se reći da se izvori ideje
o sistemima nalaze u razmišljanjima i djelima starogrĉkih mislilaca Aristotela
(384. do 322. god. p.n.e.), Platona, Demokrita i drugih, koji su spoznali da u
svijetu oko njih postoji neki red koji je razumljiv i kojim se moţe upravljati.

Definicije sistema:
- izdvojena funkcionalna cjelina koja je sastavljena od skupa objekata, njihovih
utvrĊenih svojstava (atributa) i skupa relacija koje povezuju objekte, kao i od
svojstava relacija,
- ureĊena cjelina koju saĉinjavaju elementi (objekti, pojmovi ili ĉinjenice)
izmeĊu kojih postoje ili mogu da se uspostave bilo kakvi odnosi,
- kompleksni dinamiĉki entitet identifikovan u odreĊenom vremenu i prostoru,
koji se sastoji iz odreĊenog broja povezanih dijelova ili podsistema i ima
mogućnost adaptacije na zahtjeve okruţenja.

Iako ni do danas nije razvijena jedna formalna teorija sistema, osim u posebnim
sluĉajevima, mi ćemo dati jednu opštu definiciju sistema koja je u skladu sa tzv.
“teorijom globalnog razmišljanja”.



96
Sistem je skup objekata koje nazivamo dijelovima, koji su meĊusobno
povezani na neki naĉin (nalaze se u interakciji). A tu je sve: od atoma, ţive ćelije i
individualnog proizvoĊaĉa, pa do ĉitave vasione. I tu svaka nauka ima neki svoj
objekat istraţivanja, neki svoj sistem kojim se bavi. Stoga, normalno je da fiziĉar
za atom kaţe da je sistem, kao što astronom kaţe za Sunce i njegove planete. To
isto će hemiĉar reći za molekulu, biolog za ćeliju, ekonomista za preduzeće,
lingvista za reĉenicu, matematiĉar za formulu, filozof za odreĊeni naĉin mišljenja,
kibernetiĉar za objekat upravljanja ili pojavu (ĉija je suština neka informaciona
struktura, izraţena na nekom jeziku ili skupu jezika).
Autorova (L.R.) definicija sistema je: sistem je svaka cjelina koja se sastoji iz
misaono uoĉljivih (zamišljenih) ili konkretnih, dodirljivih i/ili vidljivih
(oĉiglednih) dijelova i njihovih karakteristika, meĊusobno povezanih na neki naĉin
(mehaniĉki, misaono, estetski, elektriĉnim vezama, matematiĉki, funkcionalno,
itd.) i koji su u meĊusobnoj interakciji, a svi ti dijelovi za sebe, svojim
funkcionisanjem, djeluju ka ostvarenju cilja ili svrhe cjeline.
Sistem je relativna cjelina koju mi sami odreĊujemo. Sistem ne moţemo do
kraja opisati zbog mnogobrojnosti pojava i problema u sistemu, te neizvjesnosti i
dinamike. Zato treba da nauĉimo pojednostavljivati kompleksne sisteme za svrhu
jednog dovoljnog posmatranja.
Kod fiziĉkih sistema objekti su meĊusobno povezani fiziĉkim spojevima, dok se
u matematskom modelu sistema veze izmeĊu objekata pojavljuju kao relacije. Iz
toga implicira da je jedan matematiĉki model nekog sistema sam po sebi sistem.

Uglavnom, sve definicije govore o tome da je sistem „jasno izdvojen skup na
odreĊeni naĉin meĊusobno povezanih elemenata, koji po nekoj zajedniĉkoj
karakteristici ĉine sa svojim okruţenjem skladnu cjelinu“. Prema tome, njega ĉine
elementi, on ima strukturu, ima okolinu sa kojom je u interakciji, ima ulaz i izlaz,
ima svoja obiljeţja i nalazi se u odreĊenom stanju.
Elementi sistema su materijalni i idejni objekti koji pripadaju sistemu, od kojih
zavise osobine i ponašanja sistema. To su dijelovi sistema koji sa svojim
uzajamnim vezama ĉine strukturu sistema. Granice sistema, dijelovi ili kriterijumi
pripadanja – odreĊuju sistem. Veze sistema-dva elementa sistema su povezana ako
jedan od njih djeluje na drugi. Veze koje se uspostavljaju meĊu elementima mogu
biti: materijalne, energetske ili informacione.
Struktura sistema je skup svih relacija meĊu elementima sistema. Kaţe se da
relacija snabdijeva skup ili skupove strukturom.
Okolinu sistema (okruţenje) ĉine drugi sistemi koji sa datog aspekta ispoljavaju ili
mogu da ispolje odreĊena dejstva na posmatrani sistem ili su to sistemi na koje
posmatrani sistem utiĉe. Okolinu sistema pretstavlja sve što se nalazi izvan granica
sistema.
Interakcija sistema i okruţenja – ostvaruje se dejstvom okruţenja na sistem i
sistema na njegovo okruţenje.
Ulaz sistema – uticaj okruţenja na sistem, dejstvo (smjer) prema posmatranom
sistemu (obiljeţja, vrijednosti).
Izlaz sistema – uticaj sistema na okruţenje, dejstvo je od sistema ka okruţenju.



97
Obiljeţja – svojstva, osobine, atributi (opisuju stanja sistema i procese koji se u
njemu odvijaju), parametri (opisuju sistem kao cjelinu – konstante). Obiljeţja –
identifikaciona, kvalitativna, kvantitativna, poziciona.
Ponašanje sistema – definiše se kao odreĊena transformacija njegovih ulaznih
veliĉina u izlazne veliĉine, tj. to su dejstva koja sistem dovode u odreĊeno stanje.
Stanje sistema – skup vrijednosti obiljeţja sistema u odreĊenom trenutku.


Slika xy: Struktura sistema i veze meĊu elementima i okruţenjem

Prema tome, da bismo opisali neki sistem potrebno je da odredimo:
1. Koji elementi pripadaju sistemu,
2. Koje veze postoje izmeĊu elemenata unutar sistema, te izmeĊu sistema i okoline,
3. Kakvo je ponašanje ili funkcionisanje sistema.

Posmatraćemo sisteme sa taĉno odreĊenim smislom i svrhom djelovanja kao
što su: ţivi organizam (ĉovjek, biljka, ţivotinja), parni kotao, visoka peć u
ţeljezari, mašina za veš, tvornica, itd. To su cjeline iz dva razliĉita i zasebna
sistema: proizvodnog sistema, kojem je svojstvena prerada materije i energije,
te sistema za upravljanje, koji prati i usmjerava tok prerade dajući joj smisao i
svrhu.
Ţivim sistemima je svojstvo upravljanja uroĊeno. Svi oni, od najjednostavnije
ćelije do najzamršenijeg fiziološkog sistema, moraju svoju ţivotnu sposobnost
odrţavati neprestanim suprotstavljanjem neţivoj prirodi. Oni energiju dobavljaju
izvana i unutar svoje strukture upravljaju njenim trošenjem.
Vještaĉkim, tehniĉkim sistemima smisao i svrhu odredio je njihov stvaralac
povjerivši im odreĊene zadatke i cilj djelovanja. Ti sistemi, poput ţivog, svoje
djelovanje ostvaruju dobavljanjem materije i energije iz vana, a usmjeravanjem i
upravljanjem njihove prerade iskazuje svoju djelotvornost.
U biologiji se pod sistemom podrazumijeva skup organa koji zajedno
obavljaju neku funkciju (npr. nervni sistem).
U zoologiji sistem je skupina ţivotinja koja se zadrţava na odreĊenoj teritoriji.
Oĉito da je sistem, s jedne strane, objektivna realnost, odnosno dio stvarnosti
oko nas, a s druge strane, slika te realnosti u svijesti posmatrača. Ta slika je
više ili manje kvalitetan odraz objektivne stvarnosti, zavisno od uspješnosti
percepcije i refleksije (razmišljanja) posmatraĉa. Moţemo reći da sistem
sačinjava i skup njegovih elemenata i priroda njihove povezanosti, odnosno da



98
sistem ĉine skup elemenata koji su meĊusobno povezani tako da stvaraju
sreĊenu cjelinu.
Zajedniĉka karakteristika svih sistema je da se sastoje od dijelova koji
uzajamnim djelovanjem daju neke rezultate. Pojedini dijelovi sistema nazivaju se
elementi. Elementi su sastavni dijelovi sistema i to su pojave koje namjerno
više ne raščlanjujemo. Gotovo svaka pojava moţe biti elemenat nekog sistema i
ona je takoĊe sistem, a da li ćemo neku pojavu posmatrati kao elemenat ili kao
samostalni sistem zavisi od našeg posmatranja i našeg stanovišta prema problemu.

Elementi koji ĉine sistem mogu biti materijalni, ideje, funkcije, ţiva bića, i njihove
kombinacije. Danas još ne postoji objektivna metodologija za podjelu sistema na
dijelove koja bi generalno odredila kako treba podijeliti neki (bilo koji) sistem na
podsisteme. To se sada radi iskustveno, po “odokativnoj” metodi. Da bi se nešto
definisalo kao sistem moraju biti ispunjeni uslovi:
1. postojanje sadrţaja (elemenata i ĉinilaca)
2. postojanje veza – relacija
3. postojanje zajedniĉke svrhe (cilja)
4. postojanje granica (unutrašnjeg i spoljašnjeg okruţenja)
5. funkcioniše po odreĊenim pravilima
6. relativno izolovana cjelina.
Pojedini elementi sistema posjeduju odreĊena svojstva i funkcije koje su u
direktnoj ili indirektnoj vezi sa svojstvima ili funkcijama drugih elemenata
sistema. Veze izmeĊu pojedinih elemenata sistema mogu se uspostaviti
direktno ili preko nekih trećih elemenata. Te veze mogu biti materijalne,
energetske ili informacione. Skup svih veza izmeĊu elemenata sistema ĉini
strukturu sistema.
Postoje svojstva koja su specifiĉna za funkcionalnu cjelinu i koja se razlikuju
od pojedinaĉnih svojstava dijelova koji ĉine tu cjelinu. Takva svojstva nazvali smo
sistemskim svojstvima.

Primjer 10.1: Ĉovjek je sloţeni organski-biološki sistem. Ĉovjekovo tijelo sastoji
se od niza organa i dijelova koji svi zajedno ĉine ĉovjeka. Svaki od tih organa i
dijelova predstavlja elemenat sistema i ima neka svoja svojstva i funkciju koja je
za njega specifiĉna. MeĊutim, ĉovjek ima i takva svojstva i funkciju koju,
posmatrano posebno, nema ni jedan od njegovih organa ili dijelova. Ta svojstva
i ta funkcija uslovljena je svojstvima i funkcijom dijelova i organa, ali ona
predstavlja jedan viši kvalitet i viši sadrţaj od funkcija dijelova posmatranih
posebno.

Svaki sistem ima granice, koje su utvrĊene prirodno ili proizvoljno
(pojmovno). U toku vremena te se granice mogu mijenjati, zavisno od
interakcije sistema s drugim sistemima oko njega. To moţe dovesti i do
strukturnih promjena u sistemu, a ponekad i do prestanka rada jednog sistema i
formiranja novog.



99
Sve što se nalazi izvan granica sistema, tj. drugi sistemi i njihovi elementi,
nazivamo okolinom sistema. Okolina sistema moţe uticati na funkcionisanje
sistema, a isto tako sistem moţe uticati na strukturu i djelovanje svoje okoline.
Na raĉun svoje okoline, sistem crpi materiju, energiju i informacije, a to mu
omogućuje opstanak i razvoj. Da bismo nešto definisali kao sistem, ono mora
sadrţavati najmanje dva elementa.
Podrazumijeva se da na sistem djeluje okolina i da sistem djeluje na svoju
okolinu. Dejstvo okoline na sistem okarakterisano je "ulazom", a dejstvo sistema
na okolinu "izlazom". Jedan opšti sistem definisan kao skup objekata, relacija
izmeĊu objekata i relacija izmeĊu atributa, na koga okolina djeluje preko ulaza,
moţe se šematski prikazati kao na slici 13.
Ovakav sistem moţe predstavljati mreţu puteva ili ulica, sistem za prenos
elektriĉne energije, grupu ljudi na kojoj se vrši neko ispitivanje psiho-socioloških
problema i njihovih meĊusobnih komunikacija, cirkulaciju dokumenata unutar
organizacionog ili administrativnog sistema, kretanje materijala koji se obraĊuje
itd.









Okolina Okolina

Slika 14. Šematski prikaz opšteg sistema

Objekti mogu biti veoma razliĉiti, a relacije izmeĊu objekata unutar sistema i veze
sistema sa okolinom mogu se ostvarivati, najopštije reĉeno, razmjenom metarije,
energije i informacija.
Pojam sistema nije apsolutni pojam. Svaka individua moţe, a ponekad i
mora da odreĊuje, da definiše za sebe sistem. Ĉak šta više ista osoba, u zavisnosti
od njenog interesovanja, moţe ili mora formirati raznovrsne sisteme o istoj stvari, o
istom predmetu. O relativnosti sistema B. Langefors, kaţe: “Svaki sistem koji je
podvrgnut uticaju svoje sredine je podsistem nekog većeg sistema i svaki dio
sistema je potencijalno neki sistem”.
58


Da bi se teorija sistema i sistemski pristup mogli upotrebiti u velikom broju
sluĉajeva i problema, potrebno je sluĉaj odnosno problem definisati kao sistem.

58
Langefors, Börje: Theoretical Analysis of Information Systems, Studentlitteratur,
Auerbacher, 1973

K1
k
j

k
2

k
3

k
m
-
1
k
n

Ulaz
Izlaz



100
Prvi korak u tom definisanju predstavlja definisanje granica sistema, tj. treba
se odluĉiti koje objekte ili pojave ćemo smatrati elementima sistema, a koje
elementima okoline. To ĉinimo na taj naĉin da svaki relevantni objekat ili pojavu
podvrgnemo početnom testiranju prema tri osnovna kriterija:
a) da izmeĊu elemenata (objekta, pojave) i ostalih dijelova
koji bi trebali saĉinjavati naš sistem postoji neka bitna veza,
b) da postojanje i funkcija posmatranog elementa utiĉe na
postojanje i funkciju zamišljenog sistema kao cjeline,
v) da funkcija i postojanje zamišljenog sistema utiĉe na neki
naĉin na postojanje i funkciju posmatranog elementa.
Da bi neka pojava bila elemenat sistema ona mora zadovoljiti sva tri navedena
kriterija. Pojava koja zadovoljava samo neki od navedenih kriterija
najvjerovatnije ne pripada našem sistemu i ona je bliţi ili daljnji elemenat
okoline sistema.

Iskustvena metoda utvrĊivanja granica nekog sistema. U praksi, odluku o tome
da li je neki objekt, predmet ili pojava dio sistema, ili pripada okolini sistema,
moţemo donijeti na osnovu razmatranja dva faktora, tj. odgovoriti na dva
pitanja:
- da li je posmatrana pojava (objekt) relevantna za sistem i njegovo
funkcionisanje, tj. da li ona direktno utiĉe na stanje i funkcionisanje konkretnog
sistema ?
- da li je posmatrana pojava (objekt) pod kontrolom sistema ?
Ako je odgovor na prvo pitanje "da", a na drugo "ne", tada se radi o elementu
okoline sistema. Ako je odgovor na oba pitanja "da", tada se radi o objektu koji je
sastavni dio sistema. Ako je odgovor na prvo pitanje "ne", onda takav objekt ili
pojavu ne treba u analizi uopšte uzimati u obzir, jer predstavlja nebitan dio, bilo
sistema, bilo okoline.
Kako da utvrdimo elemente sistema moţe se opisati i na algoritamski naĉin. Treba
odgovoriti na slijedeća pitanja:
1. Postoji li konkretna veza izmeĊu elementa i jezgre sistema?
DA – dalje
NE – eliminacija elementa
2. Utiĉe li posmatrani element na funkciju i postojanje jezgre sistema?
DA – dalje
NE – element ne pripada sistemu ali moţe pripadati okolini
3. Utiĉe li postojanje i funkcija jezgre sistema na funkciju posmatranog elementa?
Ako su odgovori:
DA – DA – DA: element pripada sistemu
DA – DA – NE i DA – NE – NE: element pripada okolini.


Zadatak 10.1: Nadam se da bi svi oni koji su prouĉili ili će prouĉiti materiju
datu u u ovoj knjizi u poglavlju “Metoda tabele odluĉivanja”, iz ove “priĉe” gore,
odnosno rijeĉima opisanog algoritma iskustvene metode za odreĊivanje pripadnosti



101
okolini ili sistemu elemenata nekog problema ili pojave, posmatrane kao sistem,
lako bi mogli da naprave tabelu odluĉivanja ili dijagram toka. Zatim bi oni iskusniji
onda mogli napraviti i mali raĉunarski program za testiranje sistema na elemente
okoline i elemente sistema. U svakom sluĉaju, neke od vas, ĉitalaca ove knjige, će
ovaj zadatak doĉekati na pismenom testu ili usmenom ispitu!

Stanje sistema. Karakteristiĉno za savremeni pristup izuĉavanja raznih
prirodnih fenomena je da se objekti posmatranja tretiraju kao odreĊeni "sistemi",
koji ulaze u odreĊene "procese" , pri ĉemu se u svakom trenutku tokom procesa
moţe govoriti o "stanju" sistema. Funkcionisanje sistema tokom vremena sastoji
se u zauzimanju odreĎenih stanja, pri ĉemu se pretpostavlja da se u svakom
momentu moţe karakterisati stanje sistema. U egzaktnim naukama stanja
sistema opisuju se pomoću brojeva. Svakom mogućem stanju pridruţen je
odreĊeni broj ili odreĊeni skup brojeva (konaĉan ili beskonaĉan).
Tako, na primjer, konkretnu osobu moţemo tretirati kao odreĊeni biološki
sistem. Uobiĉajeno je da se govori o dobrom ili lošem zdravstvenom stanju
dotiĉne osobe, što naravno nije egzaktno opisivanje zdravstvenog stanja te osobe.
MeĊutim, zdravstveno stanje te osobe u datom trenutku moţe se opisati pomoću
niza parametara (brojeva): (x
1
, x
2
, . . . , x
n
), gdje, na primjer, x
1
oznaĉava
njegovu tjelesnu teţinu, x
2
- visinu, x
3
- krvni pritisak, x
4
- puls, x
5
- broj
crvenih krvnih zrnaca u jedinici zapremine krvi, itd.
Ako u posmatrani niz ukljuĉimo sve parametre koje današnja medicinska nauka
moţe mjeriti, onda dobivamo egzaktno opisano zdravstveno stanje
posmatrane osobe (biološkog sistema) u skladu sa savremenim nauĉnim
dostignuĉima.
Općenito, pretpostavlja se da se svako stanje sistema moţe karakterisati pomoću
odreĊenog skupa parametara. Promjena stanja sistema ogleda se u promjeni
makar jednog od parametara s kojima je definisano stanje sistema.
U realnim sistemima parametri koji opisuju stanje sistema redovno su
meĊusobno zavisni, tako da promjena jednog parametra utiĉe na ponašanje ostalih
parametara, pa postoje odreĊene veze (zakonitosti) koje uzrokuju da promjena
jednog parametra implicira odreĊene promjene nekih drugih parametara. Jedan od
glavnih ciljeva nauĉnog istraţivanja u egzaktnim naukama je upravo otkrivanje tih
veza izmeĊu pojedinih parametara. To omogućava da se na osnovu poznavanja
trenutnog stanja sistema prognoziraju njegova buduća stanja (modeliranje i
simulacija).

UtvrĊivanje ciljeva sistema . Prirodni sistemi nastaju pod uticajem prirodnih
zakona. Ako uzmemo npr. biološke sisteme, onda je sigurno jedan od osnovnih
ciljeva ovih sistema: opstanak, razvoj i razmnoţavanje. Proces ostvarivanja ovih
ciljeva je odreĊen prirodnim zakonima koji se ogledaju u adaptaciji sistema
spoljašnjim uslovima.
Proces spoznaje ciljeva i naĉina djelovanja sistema, usmjerenih na ostvarenje tih
ciljeva, pomaţe nam da svojim djelovanjem podspješimo realizaciju ovih ciljeva,
ili utiĉemo na izmjenu ciljeva u zavisnosti od vrste sistema. Što se tiĉe vještaĉkih



102
sistema, tj. sistema koje je stvorio ĉovjek, onda se problem ciljeva ovih sistema
rješava na drugi naĉin. Ciljeve vještaĉkih sistema odreĊuje ĉovjek.


Opšta klasifikacija sistema. Jedna od poznatih klasifikacija sistema polazi od
toga da postoje svega tri bitne karakteristike svakog sistema, i to:
- dinamiĉnost (ili statiĉnost), tj. promjena strukture i funkcionisanja
sistema u vremenu,
- postojanje (ili nepostojanje) cilja funkcionisanja,
- organizmiĉnost (ili mehaniĉnost), tj. svojstvo sistema da se ne moţe rastaviti na
dijelove, a da pri tom ne izgubi karakteristike cjeline (organizam nasuprot
mehanizma).

Sisteme moţemo klasifikovati prema slijedećim osnovnim karakteristikama:
1. stepenu apstrakcije (konkretni, apstraktni)
2. obliku postojanja (realni-materijalni, socijalni, apstraktni)
3. prirodi nastanka (prirodni, vještaĉki, kombinovani)
4. sloţenosti (jednostavni, sloţeni, vrlo sloţeni)
5. povezanosti dijelova (poslovnog) sistema – (integrisani i neintegrisani)
6. ponašanju u vremenu (pasivni – statiĉki, aktivni – dinamiĉki)
7. predvidljivosti (deterministiĉki, stohastiĉki)
8. stabilnosti (stabilni, labilni, indiferentni)
9. odnosu sa okolinom (otvoreni, zatvoreni)
10. usmjerenosti (ciljne, besciljne)
11. naĉinu dizajniranja (mehaniĉke, organizmiĉke)

Sa stanovišta oblika postojanja, odnosno sastavnih elemenata nekog sistema
razlikujemo:
- materijalne sisteme (ĉovjek, biljka, ţivotinja, raĉunar, mašine), i
- socijalne sisteme (grupe ljudi, studenti, radnici, poljoprivrednici,
analitiĉari, pravnici i sl.)
- apstraktne sisteme (brojevni sistemi, raĉunarski programi, ljudski govor),

Prema stepenu apstrakcije razlikujemo:
-konkretne sisteme (stvarne, realne) - imaju svoju fiziĉku pojavnost; npr. svemir,
raĉunar, biljke. Karakteristika svih konkretnih sistema je da se njihove veze sa
okolinom uspostavljaju pomoću realnih elemenata i što se karakteristike tih veza
ne mogu proizvoljno mijenjati. Sve veze i odnosi unutar takvih sistema zadati su
prirodnim zakonima i oni se mogu mijenjati samo u onom obimu koji postojeći
prirodni zakoni dopuštaju. Zbog toga je za strukturisanje tih sistema potrebno
poznavanje prirodnih zakona, i
- apstraktne sisteme - rezultat su ljudske mašte ili promišljanja; npr. periodni
sistem elemenata, brojevni sistem, abeceda, sistem jednaĉina, raĉunarski program,
itd.




103
Prema prirodi nastanka proizvoda, (konkretne) sisteme moţemo podijeliti na:
- prirodne - one koje nije stvorio ĉovjek. Prirodni sistemi su svi oni sistemi koji
nastaju i funkcionišu bez svjesne akcije ljudi. To su svi biološki sistemi i
mnogi drugi koji nastaju bez našeg svjesnog djelovanja, npr. mreţa rijeka.
- vještačke (umjetne) - one koje je stvorio ĉovjek, koji su ljudsko djelo, npr.
gradski vodovod,
- kombinovane - mješavina prirodnih i vještaĉkih, npr. kanali za navodnjavanje.

Prema složenosti, sisteme dijelimo na:
- jednostavne - relativan pojam jer zavisi od broja elemenata te o sloţenosti veza
izmeĊu njih npr. igra ruleta,
- sloţene – na primjer, nacionalno trţište akcija (dionica),
- vrlo sloţene – na primjer, svjetska trgovina.

Primjer 10.2: Raĉunarski sistem je sloţen elektronski i elektromehaniĉki sistem i
sastoji se od podsistema hardvera i softvera koji su meĊusobno povezani radi
ostvarivanja cilja raĉunarskog sistema. Hardver se sastoji od slijedećih podsistema:
ulazno-izlazni ureĊaji, memorija-skladišta, centralna procesna jedinica. Svi su oni
meĊusobno povezani, a svaki od njih se sastoji od više podsistema.
Softverski podsistemi su: sistemski softver, aplikativni softver i programska
sredstva opšte namjene.

Primjer 10.3: Poslovni informacioni sistem je organizaciono i menadţersko
rješenje bazirano na informacionim i komunikacionim tehnologijama kojima
podrţava sve (integralni IS) ili samo neke poslovne funkcije organizacionog
sistema. Prema poslovnim funkcijama koje se realizuju ili prema dijelovima
procesa rada koji obuhvataju u okviru poslovnog IS-a obiĉno moţe da se izdvoji
više podsistema, koji funkcionišu prema odreĊenoj strukturi konkretnog poslovnog
sistema. S obzirom na sistem poslovanja i definisane poslovne politike, svaki
poslovni sistem utvrĊuje svoju organizacionu strukturu i prema njoj projektuje i
izgraĊuje svoj IS, dijeleći ga na specifiĉne podsisteme.

Prema povezanosti dijelova (poslovnog) sistema, poslovne informacione sisteme
dijelimo na integrisane i neintegrisane:
- neintegrisani IS ĉini skup više nepovezanih pojedinaĉnih IS-a.
- integrisani IS ĉine više meĊusobno povezanih podsistema, npr. finansijsko,
robno, materijalno, plate, kadrovi.

Prema ponašanju u vremenu, sisteme dijelimo na:
- statičke - ne doţivljavaju promjene tokom vremena; npr. sunĉev sistem, atom
kisika. Praktiĉno nema statiĉkih sistema na dugi rok
- dinamičke - stalno se mijenjaju npr. personalni raĉunar, trţište novca.

Prema predvidljivosti ponašanja, sisteme dijelimo na:



104
- determinističke - njihovo ponašanje se moţe sa sigurnošću predvidjeti npr. plima i
osjeka, automobil, sat; u njima vladaju strogi uzroĉno-posljediĉni procesi tj. isti
uzrok izaziva uvijek istu posljedicu,
- stohastičke - nepredvidljivi su; npr. ljudsko ponašanje, trţište kapitala, poslovanje
preduzeća.

Prema stabilnosti, sisteme dijelimo na:
- stabilne - oni koji se ne mogu izbaciti iz ravnoteţe npr. planinski masiv
- labilne - oni koji pod uticajem okoline lako mijenjaju ponašanje i nalaze novo
ravnoteţno stanje npr. trţište nafte, politiĉki sistem,
- indiferentne - ne poznaju pojam ravnoteţe, za njih je svaka situacija 'stabilna' npr.
potoci i rijeke.

Prema odnosu s okolinom, sisteme dijelimo na:
- otvorene - razmjenjuju sa okolinom materiju, energiju i informacije, npr. ljudske
organizacije. Otvoren je svaki sistem koji sa svojom okolinom razmjenjuje
energiju, materiju i informacije (dakle, komunicira) ili jedno ili drugo ili treće, ili
bilo koje od nabrojanih.
- zatvorene - izolovan od okoline, egzistira sam za sebe; nema ulaza ni izlaza.

Prema usmjerenosti, sisteme dijelimo na:
-ciljno usmjerene - svi ljudski sistemi i većina prirodnih sistema postoje radi
ostvarenja nekog cilja,
- besciljne - zapravo uopšte nije sistem, nego predmet ili pojava koju nije potrebno
posmatrati kao sistem.

Prema naĉinu dizajniranja, sisteme dijelimo na:
- mehaničke - dizajnirani su izvana i ponašaju se po nametnutim pravilima npr.
škoska tabla, drvored,
- organizmičke - rastu i razvijaju se na prirodan naĉin, bez vanjske intervencije i
temelje se na samoorganizaciji i procesima organskog rasta i razvoja npr. ljudsko
društvo, šuma.

Klasifikacija sistema prema složenosti njihove strukture. Sa stanovišta
projektovanja informacionih sistema mnogo je bitnija klasifikacija sistema prema
strukturi sistema. Pojam struktura sistema obuhvata elemente sistema i njihove
meĊuzavisnosti. Kenet Bolding
59
, poznati ameriĉki ekonomista, uz Bertalanfija
jedan od osnivaĉa Društva za opštu teoriju sistema i jedan od klasika ove nauĉne
discipline, izvršio je klasifikaciju sistema prema sloţenosti njihove strukture u
slijedećih devet nivoa:
1. Nivo statičke strukture. Taj nivo imaju svi sistemi ĉije ponašanje moţemo
odgonetati samo paţljivim posmatranjem i statistiĉkom analizom dobivenih
podataka.

59
Keneth E. Boulding (1910 – 1993).



105
2. Jednostavni dinamički sistemi sa unaprijed odreĊenim determinisanim
kretanjem (npr. satni mehanizam).
3. Upravljački mehanizmi tipa termostata. Ovaj sistem (mehanizam) ima
sposobnost odrţanja stanja ravnoteţe i svojstvo primanja i predaje informacija.
4. Samoodrţavajuće strukture ili otvoreni sistemi. To je nivo osnovnih ćelija ţivih
sistema.
5. Nivo genetičko-društvenih zajednica (botanika). Imaju mogućnost širenja i
rasta što moţe rezultirati i evolucijom sistema.
6. Velike zajednice. Na ovom nivou postoji upravljanje postupcima (npr. ţivotinje
i ţivotinjske zajednice).
7. Čovjek - pojedinac. Ovaj nivo ima sva svojstva nivoa od 1. do 6. ali i svojstvo
samospoznaje. Ĉovjek na svoju okolinu i svojim postupcima aktivno i svjesno
upravlja. Ima svojstvo prilagoĊavanja i odrţavanja u okolini ali i podešavanje
okoline svojim potrebama. Obradu informacija obavlja na apstraktnom nivou.
8. Socijalne zajednice. To je najviši nivo. Ovi sistemi imaju u potpunosti svojstvo
samoorganizovanja, smišljenom promjenom svoje strukture odnosno
organizacije. Mogu mijenjati svoje ciljeve, svoje ponašanje i svoju strukturu.
9. Nivo budućih transcedentalnih
60
sistema. To bi bilo stanje kada nema
nerješivih pitanja i kada su svi mogući odgovori poznati.

Koncept sistemskog mišljenja. Sistemsko mišljenje (engl. system thinking) je
posmatranje svega onoga na šta sistem utiĉe i onoga šta na sistem utiĉe. To je
proces razumijevanja ukupnosti kako jedna stvar utiĉe na drugu. Primjeri
sistemskog mišljenja u prirodi su ekosistemi u kojima razni elementi kao što su
vazduh, voda, preseljavanje (premještanje), biljke i ţivotinje djeluju jedni na druge
da bi preţivjeli ili izginuli. U organizacijama, sisteme ĉine ljudi, structure i procesi
koji djeluju jedni na druge da bi neku organizaciju zdravu ili nezdravu.
Sistemsko mišljenje se definiše kao pristup rješavanja problema, pri ĉemu se
"problemi" posmatraju kao dijelovi cjeline, a ne kao reakcija na specifiĉan dio,
ishod ili dogaĊaj koji potencijalno mogu doprinijeti daljnjem razvoju neţeljenih
posljedica. Sistemsko mišljenje je skup navika (obiĉaja) ili prakse unutar okvira u
kojem se zasniva na vjerovanju da se komponente kao dijelovi sistema mogu bolje
razumjeti u kontekstu veze svakog od njih sa ostalima i sa drugim sistemima, nego
u izolovanosti.
Koncept sistemskog mišljenja poĉiva na sedam osnovnih karakteristika:
1. Sve je sistem i sve je podsistem.
Def: Sistem je skup elemenata koji su povezani nekim relacijama da bi ostvarili
odreĊeni cilj.

60
Transcedentalan (transcedentan): (1) koji prelazi granice iskustva, (2) koji se nalazi izvan
granica prirodnog svijeta, (3) koji prelazi podruĉje ĉovjekove svijesti, (4) nadprirodan,
neshvatljiv, nejasan,narazumljiv, koji nadmašuje ljudska shvatanja, (5) u matematici
nealgebarski - koji je izraţen nealgebarskim jednaĉinama.



106
Svaki sistem je sastavljan iz elemenata koji su povezani sa 4 stvari: idejama,
materijom, energijom, informacijama. Sistem je relativna cjelina koju mi sami
odreĊujemo.
2. Probabilistiĉko shvatanje svijeta.
Probabilizam – stanovište vjerovatnoće; teoretski: shvatanje po kome naše saznanje
i znanje mogu biti samo vjerovatni (sluĉajni). Ništa nije sigurno, ne postoji potpuno
odreĊen – determinisan sistem. Svi zakoni su pravljeni na bazi pretpostavke da će
se nešto sigurno desiti.
3. Kompleksnost prirode i sistema.
Sistem ne moţemo do kraja opisati zbog mnogobrojnosti pojava i problema u
sistemu, te neizvjesnosti i dinamike. Zato treba da nauĉimo pojednostavljivati
kompleksne sisteme za svrhu jednog dovoljnog posmatranja.
4. Sinergizam
Sinergija – zajedniĉko djelovanje, saradnja, pomaganje. Sinergizam je djelovanje
dva ili više elemenata sistema u svrhu ostvarenja cilja. Dakle, više elemenata
djeluju zajedno.
5. Dinamiĉko posmatranje pojava
Uĉi nas da pojave koje ukljuĉuje jedinstvo vremena i prostora nikada ne
posmatramo kao sistem statiĉno, već u vremenu.
6. Holistiĉko posmatranje sistema
Holizam
61
je univerzalno shvatanje da organizam u fiziološkom,
psihološkom i socijalnom smislu moţe da funkcioniše samo kao cjelina.
7. Relativnost svih pojava
Ništa nije apsolutno. Sve je relativno, to proizilazi iz prirodnih zakona.



PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Ko se smatra zaĉetnikom opšte teorije sistema?
2. Ĉime se bavi opšta teorija sistema?
3. Šta je osnovni princip teorije sistema?
4. Šta je to sistem?
4. Šta nam je potrebno da bi smo opisali neki sistem?
5. Koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi smo nešto moli smatrati sistemom?
6. Prema kojim osnovnim karakteristikama moţemo klasifikovati sisteme?
7. Kako sisteme klasifikujemo prema obliku postojanja?
8. Kako sisteme klasifikujemo prema stepenu apstrakcije?
9. Kako sisteme klasifikujemo prema prirodi nastanka?
10. Kako sisteme klasifikujemo prema predvidljivosti njihovog ponašanja?
11. Kako sisteme klasifikujemo prema odnosu s okolinom?
12. Kako sisteme klasifikujemo prema naĉinu dizajniranja?

61
Grĉ. Holos – cjelina, potpunost, kompletnost. Holizam-posmatranje sistema kao cjeline.



107
13. Kako je K. Boulding klasifikovao sve sisteme u devet nivoa prema sloţenosti
njihove strukture?
14. Kako se objašnjava koncept sistemskog mišljenja?
15. Šta je sinergizam?
16. Šta je probabilizam?
17. Šta je holizam?




108
11. SISTEMSKA ANALIZA

Analizu općenito moţemo definisati kao misaoni postupak kojim se sistem
rastavlja na elemente sa ciljem izuĉavanja pojedinaĉnih elemenata sistema.
Sistemska analiza polazi od definicije problema kao sistema. Na osnovu
definicije i analize sistema pronalazi se rješenje koje će poboljšati funkciju
sistema u skladu sa postavljenim ciljevima i mogućnostima (opreme, kadrovi,
sredstva). Dakle, sistemska analiza nije samo analiza postojećeg sistema
(problema), nego i projekat rješenja ili projekat budućeg sistema. Njena najĉešća
primjena je istraţivanja poslovnih sistema, a posebno kod projektovanja i izrade
informacionog sistema bilo kojeg realnog sistema.

Suština klasične naučne metode analize, tj. analitiĉkog pristupa posmatranja je da
si neku pojavu predoĉimo kao cjelinu koja se sastoji iz nekoliko dijelova. Ako ne
moţemo razjasniti pojavu kao cjelinu pokušamo to uĉiniti tako da razjasnimo
najprije njene dijelove i na osnovu tako dobivenog saznanja upoznajemo
zakonitosti pojave kao cjeline. Analitiĉki pristup posmatranja nekog fenomena
(predmeta i pojave) podrazumijeva izdvajanje iz cjeline pojedinih dijelova koji se
zatim zasebno prouĉavaju. Osnovna obiljeţja ovog pristupa su:
- svi predmeti i pojave (fenomeni) posmatraju se kao skup nezavisnih elemenata
koje treba izuĉavati,
- odnosi izmeĊu elemenata objašnjavaju se uzroĉno-posljediĉnim vezama i
- predmeti i pojave opisuju se krutim statiĉkim definicijama, pravilima ili
materijalnim strukturama.
U prirodnim naukama ova metoda postigla je veliki uspjeh pošto se dijeljenjem
prirodnih pojava moglo doći do takvih dijelova ili elemenata ĉija su svojstva
bila jednostavna i lako uoĉljiva. Tipiĉan primjer za takvo ponašanje je hemijska
analiza nekog spoja, prilikom ĉega se nastoji saznati iz kojih elemenata se sastoji
taj spoj. Na osnovu broja pronaĊenih elemenata i njihovih precizno utvrĊenih
teţinskih i zapreminskih odnosa donosimo zakljuĉak o strukturi tj. molekularnom
sastavu hemijskog spoja.
MeĊutim, ovo je klasiĉan naĉin nauĉnog posmatranja i kada bi se tako
posmatralo u biološkim naukama, koje preteţno interesuje fenomen ţivota, ne bi
se imalo šta prouĉavati. Jer, ţivot je prvenstveno fenomen vezan za cjelinu, a ne za
dijelove. Prema tome, ako bi biolog ţelio ţivo biće prouĉavati tako da ga,
vulgarno reĉeno, razreţe na dijelove on bi ţivot tog bića uništio pa ne bi postojao
osnovni fenomen kojeg se ţeli prouĉavati. Saznanja koja bi na taj naĉin stekao o
sastavu tih dijelova ne bi bila dovoljna da dobije odgovore na pitanja koja ga
zanimaju.
Razmišljanja o ovom problemu dala su kljuĉni podsticaj za stvaranje nauĉne
metode koja bi mogla s uspjehom da se primjenjuje i na takve sluĉajeve, tj. koja bi
vrijedila za sve navedene sluĉajeve na osnovu opštih zakonitosti koje su prisutne
kod ovakvih sluĉajeva. Jako izraţena osobina tih sluĉajeva je da se svojstva
cjeline ne mogu identifikovati kao obiĉan zbir svojstava dijelova. Cjelina moţe
imati i takva svojstva koja ni jedan od njenih dijelova, posmatran posebno,



109
nema - tzv. sinergetski efekat
62
. Takvu cjelinu koja pokazuje upravo spomenuta
svojstva nazivamo sistemom, a svojstva cjeline sistemskim svojstvima.
Prema tome, osnovna teţnja teorije sistema je da prouĉava zajedniĉke
osobine cjeline ili sistema i utvrdi njihove zakonitosti kako bi se ti zakoni mogli
korisno primijeniti za prouĉavanje i rješavanje najsloţenijih problema.
U okviru teorije sistema razvila se posebna metodologija nauĉnog rješavanja
problema tzv. sistemska analiza, koja nalazi najĉešće svoju primjenu u analizi
organizacionih, proizvodnih i ekonomskih sistema. Ovom metodologijom svi
fenomeni (predmeti ili pojave) posmatraju se kao sistemi, odnosno cjeline koje se
ne mogu rastaviti na svoje elemente, a da se pri tome ne izgube osnovna svojstva
cjeline.


Faze metode sistemske analize; Sistemska analiza obuhvata 5 osnovnih faza:
- analiza ciljeva,
- analiza elemenata,
- analiza strukture,
- analiza (sistemskih) funkcija i
- analiza relacija sredine u kojoj se objekat (sistem) nalazi.

Postupci u metode sistemske analize; Nauĉno posmatranje metodom sistemske
analize odvija se realizacijom slijedećih 8 koraka (postupaka):
1) Definiše se predmet posmatranja kao dio neke veće cjeline.
2) Pokuša se definisati svrha ili funkcija tog predmeta u cjelini.
3) Predmet se definiše kao sistem koji je povezan s okolinom.
4) Definišu se veze sistema s okolinom.
5) Definišu se osnovni elementi sistema i njihova meĊusobna
funkcionalna povezanost ili struktura.
6) Rješenje, a to je poboljšanje funkcije cjeline, traţi se prvenstveno na osnovu
boljeg ili drugaĉijeg povezivanja elemenata sistema.
7) Ako se rješenja ne postignu na nekom nivou sistema onda se prelazi na niţi
nivo sistema, što znaĉi da sad elementi predstavljaju sisteme, a ĉitav raniji
postupak (koraci od 1. do 6. ) se ponavlja.
8) Postupci od 1. do 7. se ponavljaju tako dugo dok se ne pronaĊe rješenje koje
bitno poboljšava funkciju cjeline.

Dakle, osnovna razlika izmeĊu klasiĉnog nauĉnog pristupa prouĉavanja pojava i
sistemskog pristupa je u tome što se sistemski pristup, koji predstavlja stvaralaĉki
rad, nastavlja tako dugo dok se ne naĊe rješenje koje bitno poboljšava funkciju
cjeline ili većeg sistema, dok se klasiĉni pristup provodi tako dugo dok se ne
pronaĊu elementi dominantne zakonitosti. Iz tog razloga, sistemska analiza nije

62
Sinergija = rijeĉ grĉkog porijekla (od syn – sa + ergon – djelo) koja izvorno znaĉi
"saradnju" nekoliko organa ili mišića u izvoĊenju nekog pokreta ili aktivnosti.



110
zamjena za klasiĉni pristup nego jedna nova viša faza u metodologiji nauĉnog
istraţivanja.

Analiza poslovnog sistema (radi izrade projekta informacionog sistema) praktiĉno
se provodi u slijedećih nekoliko koraka.
Prvi korak u analizi sistema je snimak postojećeg stanja. U toj fazi analitiĉar,
konstantnim ispitivanjem, dolazi do informacija o ĉinjenicama egzistirajućeg
sistema (problema ili pojave) da bi otkrivanjem razloga njihovog postojanja
utvrdio naĉin i svrhu funkcionisanja istog. U toku utvrĊivanja ĉinjeniĉnog stanja
analitiĉar treba da dobije odgovore na pitanja: šta, zašto, ko, gdje i kada. Na
primjer, u sluĉaju istraţivanja nekog informacionog sistema, utvrĊeno ĉinjeniĉno
stanje u osnovi treba dati odgovor na slijedeća pitanja:
- šta (je sadrţaj informacije)
- zašto (je sadrţaj informacije tako definisan)
- ko (daje informacije)
- gdje (nastaje informacija)
- kada (nastaje informacija).

Drugi korak. Naredni korak je utvrĎivanje postojećeg stanja. Za utvrĊivanje
postojećeg stanja koriste se uglavnom slijedeće osnovne metode: sastanci,
razgovor, analiza statistike, analiza izvještaja, anketiranje ili intervjuisanje,
sluĉajno izabiranje i posmatranje. Koja će metoda u odreĊenom momentu biti
upotrebljena zavisi od njene primjenljivosti u odreĊenim situacijama.

Treći korak. Nakon što je korišćenjem nabrojanih metoda utvrĊeno postojeće
stanje funkcionisanja sistema, analitiĉar prelazi na naredni korak - pristupa
sistematizovanju i analizi dobivenih informacija. U ovoj fazi analitiĉar, koristeći
tehnike date u daljem tekstu, pronalazi logiku funkcionisanja konstatovanih
ĉinjenica te na taj naĉin utvrĊuje "dobre" i "loše" elemente funkcionisanja sistema
koji ispituje. Eliminisanjem "loših" i prihvatanjem "dobrih" elemenata
funkcionisanja sistema, analitiĉar formira bazu na kojoj će se bazirati projekt
novog sistema.

Metode, tehnike i sredstva sistemske analize. Za prikazivanje postojećeg stanja
sistema, kao i radi pojednostavljenja analize postojećeg stanja i rješavanje raznih
organizacionih problema pri istraţivanju, projektovanju i izgradnji sistema, ili u
nekom drugom obliku sistemskog istraţivanja i analize, uglavnom se
koristimo slijedećim metodama i sredstvima sistemske analize, onako kako ih je
svrstao autor (L.R.): metoda organizovanog pamćenja, zabilješke, organigram –
grafikon, organizaciona šema i šema poslovanja, dijagram toka (Flow Chart),
tabela odluĉivanja (Decision Structure Table), intervju (Interview), upitnik
(Questionnaire), metoda "sijevanja mozgova" (Brainstorming) i kibernetske
metode analize i odluĉivanja, u koje ubrajamo: metodu povratne sprege i metodu
“crne kutije”.



111
Svrha ovih metoda je prikladan naĉin prikupljanja i biljeţenja informacija
i pojednostavljivanje analize postojećeg sistema ili dobivanje novog rješenja nekog
problema ili poboljšanje funkcionisanja postojećeg sistema.

Metoda organizovanog pamćenja i zabilješki. Proces ljudskog pamćenja u suštini
je veoma komplikovan biloško-hemijski proces koji je za nas još uvijek tajanstven.
Procesiranje informacija od strane ĉovjeka odvija se uz prisustvo i zavisi od:
percepcije, mogućnosti, memorije, odluĉivanja, paţnje i pogleda, kako je to
prikazano na narednoj slici.

Slika xx. Procesiranje informacija od strane ĉovjeka

Psiholozi kaţu, a to potvrĊuju i eksperimenti, da i najobdarenije osobe više
zaborave nego što upamte od radne materije, a pola od onoga što smatraju
zapamćenim je uz to netaĉno. Tako se ĉitav volumen zapamćene materije u
najboljem sluĉaju svodi na nekih 15 - 20 % od izloţene. Ova oštra prirodna
ograniĉenja tjeraju nas neminovno na stvaranje posebnih navika u radu, koje će nas
odvratiti od nerazboritih pokušaja da sve ĉinjenice drţimo u glavi.
Koliĉinu i taĉnost materije koju ţelimo zapamtiti moţemo relativno lako
povećati. Treba samo da primijenimo nekoliko osnovnih principa koje su već
odavno istraţivaĉi otkrili.
Osnovne praktiĉne preporuke koje je sistematizovao Donald Lejard (Donald A.
Laird) su:
- ni u kom sluĉaju ne smijemo teţiti da zapamtimo sve,
- moramo uvijek vršiti selekciju i saţimanje materije koju namjeravamo zadrţati
u svojoj glavi. Drţati sve i svašta u glavi bilo bi isuviše naporno i neracionalno.
Opšta pravila za sistematizaciju (organizovanje) pamćenja su:
1. Trebamo biti mentalno usmjereni da taĉno pamtimo u odreĊenom trenutku.
Jednostavno, treba da pokušamo da pamtimo u onom trenutku kada nam se
materija saopštava. To znaĉi da je potreban voljni napor, a ne pasivno
išĉekivanje "da vrijeme proĊe".
2. Treba da reagujemo aktivno na doţivljaj ili iskustvo koje treba da upamtimo,
treba da posmatramo, diskutujemo i razmišljamo o pojavi ili problemu u
trenutku kada se ona odigrava.



112
3. U pogodno vrijeme treba da osvjeţimo svoje sjećanje ili iskustvo na doţivljaj
ili problem koji rješavamo, kako bi ga utvrdili i što taĉnije zapamtili odnosno
da bi sprijeĉili da ono izblijedi i da se raspadne u tragove sjećanja.
4. Treba da upravimo svoje misli na znaĉenje onoga što svjesno ţelimo da
saĉuvamo u našoj glavi, kako bi to povezali sa vremenom i prostorom,
stvarajući na taj naĉin oslonce za razmišljanje.
5. Najsigurniji, najbrţi i najlakši naĉin da poboljšamo kapacitet svoje memorije
je organizovanje sistema voĊenja podsjetnika i briţljivo zapisivanje svega
onoga što nam se ĉini potrebnim ("Zapiši, pa onda moţeš i da zaboraviš..."). Po
mogućnosti to "potrebno" treba što više proširiti. Ovo valja dosljedno
sprovesti, jer to i predstavlja glavni preduslov za poboljšanje naše efikasnosti
u voĊenju poslovnih razgovora.
Da bi izvukli pouke za budućnost, sloţene razgovore treba razloţite u detalje i
analizirati ih metodom sistemske analize, tj. sistematski rašĉlaniti jedan objekat
(sistem) - cjelinu na njegove sastavne dijelove i parcijalne funkcije. To rašĉlanjenje
obiĉno ide u pravcu naših potreba ili našeg interesovanja.
Sistemska analiza poslovnog razgovora bi, znaĉi, obuhvatila informacione
meĊuodnose dogaĊaja u tom poslovnom razgovoru, a njega bismo tretirali kao
istraţivaĉki objekat.

Zabilješke. U fazi "snimanja postojećeg stanja" sistem-analitiĉar najveći dio
informacija vodi biljeţenjem u obliku "zakljuĉka razgovora". Svaka zabilješka
mora biti:
- jasna (izraţavanje ne smije biti dvosmisleno)
- koncizna (navodi moraju biti kratki)
- kompletna (informacije moraju biti potpune)
- identifikovana (obavezno naznaĉiti datum i osobu koja unosi informacije)
- naznaĉeno porijeklo i izvor (navesti od kuda ili od koga informacija dolazi).
Lejard nam za voĊenje zabilješki savjetuje slijedeće
- unosite sistematski pribilješke u podsjetnik,
- organizujte ih jednoobrazno i dosljedno,
- nikada ne štedite papir. Propratite ih po mogućnosti što detaljnije komentarom.
"Ogoljene" pribilješke ĉesto kasnije nemaju neke naroĉite koristi pa ih ĉesto ne
moţemo ni dešifrovati.


Organigram – grafikon, organizaciona šema i šema poslovanja. Ovaj oblik
prikazivanja informacija koristi se uglavnom kod analize poslovnih sistema
(proizvodni proces, preduzeće kao sistem, informacioni sistem preduzeća)
prilikom izrade projekta informacionog sistema preduzeća. Organigram (grafikon,
organizaciona šema) je grafiĉki prikaz organizacione strukture u kojem se pojedini
elementi prikazuju posebnim simbolima, a odnosi meĊu njima linijama. To je
grafiĉki prikaz individualne pozicije ili pozicije organizacione cjeline u procesu ili
preduzeću. Tom šemom ţeli se prikazati hijerarhijski odnos jedinica i nivo



113
odgovornosti i prikazati funkcionalni odnos pojedinih organizacionih jedinica
nekog preduzeća. Organigramima se prikazuje:
- postojeće stanje organizacije,
- planira se buduće organizacijsko rješenje,
- objašnjava se organizacijsko rješenje,
- prouĉava se organizacijsko rješenje.
Organigrami se dijele na:
- piramidalne,
- blok dijagramske,
- kruţne, i
- satelitske.
Piramidalni organigrami upućuju na hijerarhiju, iako ne uzimaju oblik piramide, i
mogu biti izraţeni vertikalno i horizontalno.


Sl. 15. Vertikalni piramidalni organigram Sl.16. Horizontalni piramidalni organigram

Blok dijagramski organigram se dobiva tako da se simboli radnih mjesta rasporede
po ĉitavoj širini i visini organizacionih nivoa. Kao i piramidalni organigrami, i blok
dijagramski organigram moţe biti prikazan horizontalno i vertikalno.


Slika 17. Blok dijagramski organigram

Kruţni organigram izraţava, uz ostalo, vrstu ptiĉiju perspektive, a nastaje tako da
blok dijagramski organigram rotiramo oko središnje ose.



114


Slika 18. Kruţni organigram

Satelitski oblik organigrama analogan je planetarnim prikazima. Prikaz se bazira
na rasporedu podreĊenih mjesta, koja se kao sateliti rasporeĊuju kruţno oko
rukovodećih mjesta.


Slika 19. Satelitski organigram

Dijagram toka je metoda za grafiĉki prikaz toka informacija vezan za jedan
odreĊeni postupak, bez obzira na kadrove, organizaciju ili materijalno-
tehniĉka sredstva kojima se taj postupak provodi. Konstrukciji dijagrama
toka analitiĉar pristupa onda kada je siguran da je razjasnio sve vaţne momente
analiziranog postupka. Svi postupci koje dijagram toka mora sadrţavati moraju
mu biti potpuno logiĉni i jasni, što predstavlja osnovu sistemske analize, a
analiza moţe otpoĉeti tek nakon što je definisana osnova i tok informacija u
sistemu.
Dijagram toka moţe da sluţi za prikaz:
- toka podataka u okviru cjelokupnog sistema,
- toka programa na nivou logike jednog raĉunarskog programa,
- ruĉnih postupaka na nivou sistema.



115
Dijagram toka obiĉno predstavlja pomoćno sredstvo prenosa informacija meĊu
osobama vezanim za rad na analizi i projektovanju nekog sistema. Ova metoda
koristi razliĉite grafiĉke simbole (poligone) za prikaz pojedinog postupka u
sistemu, dok se linijama (horizontalnim i vertikalnim) prikazuje tok operacija.
Postoje i neke konvencije pri izradi dijagrama toka.
1) Normalan tok operacija u dijagramu toka je (vertikalan) odozgo prema dole i
(horizontalan) s lijeva na desno.
2) Veliĉina simbola moţe varirati, ali udaljenost meĊu njima ne smije varirati
toliko da oteţava logiĉko povezivanje.
3) Linije toka mogu se sjeći, ali u tom sluĉaju nemaju logiĉke veze.
4) Ako se dijagram toka proteţe na više od jednog lista, sve taĉke veze
(prikljuĉne taĉke) moraju biti jednoznaĉno obiljeţene.
5) Svi dijagrami toka moraju biti komentarisani tako da njihova svrha bude
potpuno jasna.

Tabele odluĉivanja. Ova metoda, ĉiji je autor Solomon Polak (Solomon Pollack),
razvijena je 1957. godine u SAD kao supstitut dijagramima toka. To je metoda
tabelarnog prikazivanja koja opisuje zadatke koje treba uraditi ako se ostvare
odreĊeni uslovi. Tabele odluĉivanja (engl. Decision Structure Table) koriste se u
kompleksnim situacijama odluĉivanja, naroĉito u situacijama brzih promjena
uslova privreĊivanja u poslovnim sistemima. Tabele odluĉivanja mogu se koristiti
pri izradi raĉunarskih programa, a i u proceduri za pripremanje poslovnih odluka.
U suštini, tabela odluĉivanja predstavlja metodu prikaza uslova koji se mogu
dogoditi u odreĊenoj situaciji i akcije koje zahtijeva odreĊena kombinacija
uslova. Drugim rijeĉima, one predstavljaju formalizovani prikaz "ako-onda"
(IF-THEN) odnosa u tabelarnom obliku, tj. "ŠTA će se dogoditi AKO se
desi odreĊena kombinacija uslova".
Pod kompleksnom situacijom odluĉivanja podrazumijeva se ona sa većim
brojem uslova "ako-onda" koji ĉine povezanu osnovu odluĉivanja. Tabelom
odluĉivanja se u sistematizovanom obliku prikazuju veze izmeĊu uslova nekog
problema i aktivnosti koje treba preduzeti u sluĉaju realizacije svake od mogućih
situacija, tj. kombinacija uslova.
U tu svrhu tabela odluĉivanja podijeljena je (horizontalno) na dva osnovna
dijela i to:
- dio odluke (gornji dio tabele), tj. podruĉje konstelacije uslova, u kojem se nalazi
navod (Uslovi) i specifikacija uslova (Matrica vrijednosti), i
- dio akcije (donji dio tabele), tj. podruĉje slijeda aktivnosti, u kojem se nalazi
navod i specifikacija aktivnosti.
Vertikalna podjela odvaja lijevu stranu tabele, u kojoj je navod uslova i
aktivnosti, od desne, u kojoj je specifikacija uslova i aktivnosti.

Uslovi Vrijednosti



116



“AKO”

O
D
L
U
K
A
u
1

u
2

.
.
.
u
m



Ostvareni
uslovi:
matrica
vrijednosti
“da” “ne”




“ONDA”

A
K
C
I
J
A

a
1

a
2

a
3

.
.
.
a
m



Pokazatelji
izabrane
akcije:
matrica
vrijednosti
“X” “--“
Aktivnosti Funkcije
Slika 20. Opšti prikaz tabele odluĉivanja

U dijelu odluke svakom uslovu (u
i
) dodjeljuju se vrijednosti u okviru matrice
vrijednosti. Matrica vrijednosti ĉesto puta se naziva i oznaĉava kao “ostvareni
uslovi”. Uslovi definisani u prvom kvadrantu tabele odluĉivanja (u
1
, u
2
, ..., u
m
)
imaju u drugom kvadrantu tabele odluĉivanja simbole o svojim realizacijama ili
ostvarenjima. Simboli ostvarenih uslova su najĉešće samo “da”, “ne”, ili “Yes”,
“No”. Treći kvadranta tabele sadrţi moguće aktivnosti za izvršavanje, a ĉetvrti
kvadrant predstavlja matricu slijeda aktivnosti, koja se ponekad naziva i izabranim
akcijama. Oznake koje se koriste u ovom kvadrantu tabele su X (oznaĉava obavezu
ili potrebu izvršenja aktivnosti (iz trećeg kvadranta) u ĉijem redu se oznaka X
pojavljuje, ili znak “ - “(minus), što znaĉi da aktivnost iz tog reda, navedena u
trećem kvadrantu, ne treba izvršiti.
Osnovni simboli koji se koriste kod tabela odluĉivanja imaju slijedeće
znaĉenje:
D - da, uslov je ispunjen,
N - ne, uslov nije ispunjen,
"-" nije vaţno, status uslova je neutralan (nije bitno da li je uslov izvjestan ili
neizvjestan) tj. ne utiĉe na rješenje.
Ovi simboli koriste se u kvadrantu tabele sa ostvarenim uslovima dok se u
kvadrantu izabranih akcija koriste oznake:
x - izvršiti imenovanu akciju redosljedom datim u tabeli,
"-" blanko, ne izvršiti akciju.

Osnovni dio predstavlja desni dio tabele odluĉivanja (II i III kvadrant) u
vertikalnoj podjeli i taj dio se naziva pravilo odlučivanja. Ono pokazuje neku
konstelaciju (meĊusobni odnos) uslova povezanu sa zahtjevanim akcijama
(aktivnostima, operacijama). U ovom dijelu tabele svaka kolona predstavlja jedno



117
pravilo odluĉivanja, a njegov ĉlan predstavlja komponentu pravila
odluĉivanja.
Pojedine kvadrante tabele odluĉivanja odvajamo dvostrukim linijama kako
bismo mogli jednostrukim linijama razdvojiti pojedine uslove i aktivnosti te
pravila odluĉivanja koja nastaju u odreĊenoj konstelaciji uslova.
Gornji lijevi kvadrant ( I kvadrant) sadrţi u pojedinom redu verbalno
formulisane uslove - opis uslova. Redovi se popunjavaju tako što se odgovara
na pitanje: "koji su uslovi".
Gornji desni kvadrant sadrţi u pojedinim kolonama simbole (ili kratke verbalne
opise) s kojim se oznaĉava da li je, ili nije, u gornjem lijevom kvadrantu
ispunjena navedena konstelacija uslova.
Donji lijevi kvadrant tabele ima u pojedinim redovima opise relevantnih
aktivnosti, tj. spisak mogućih aktivnosti koje moţemo preduzeti za neku datu
kombinaciju ispunjenja uslova. Redovi se popunjavaju odgovorima na pitanje:
"koje će akcije uslijediti ako se uslov ispuni".
Donji desni kvadrant ima u svakoj koloni pokazatelje aktivnosti koje
odgovaraju ostvarenoj konstelaciji uslova iz te kolone - specifikaciju aktivnosti
pojedinog sluĉaja. Kolone se popunjavaju odgovorima na pitanje: "koju vrijednost
imaju te aktivnosti".
Problemi koje razrješavaju tabele odluĉivanja su logiĉki uslovljeni problemi.
Na primjer, "Ako je hladno i pada kiša, uzeću kaput i kišobran". Uslovljeni
logiĉki problemi sastoje se od tri dijela koji, ilustrovani gornjim primjerom,
izgledaju ovako:
a) ĉinjeniĉno stanje odreĊene situacije (npr. da li je ili nije hladno i pada kiša),
b) kriterij koji se primjenjuje (u ovom sluĉaju postoji jedan jedini kriterij -
hladnoća i pada kiša),
v) mjere koje se preduzimaju ukoliko ĉinjenice zadovoljavaju kriterij (u ovom
sluĉaju - uzeti kaput i kišobran).
Pojedinaĉni uslovljeni problemi uvijek podrazumijevaju najmanje još jedan,
pošto mora da postoji alternativna djelatnost, ukoliko kriterij nije zadovoljen. U
navedenim primjerima potrebno je znati šta bi se desilo kada ne bi bilo hladno i
kada ne bi padala kiša, itd. Tabelu odluĉivanja jasnije ćemo prikazati na narednom
primjeru.

Primjer 11.1: Ako sa ţeljezniĉke stanice A ţelimo otići do stanice E moţemo
oĉekivati da preĊemo dvije ili tri liste destinacija (A do B, A do C itd.) dok ne
ugledamo A do E, koja nam pokazuje na koji peron trebamo otići. Izbor
mogućih odluka i potrebne aktivnosti mogu se prikazati na slijedećoj tabeli:


Uslovi
“AKO”
A do B da ne ne ne

Ostvareni
uslovi
A do C ne da ne ne
A do D ne ne da ne
A do E ne ne ne da
Idi na peron 2 x - - -




118
Akcije
“TADA”
Idi na peron 7 - x - -
Izabrane
aktivnosti
Idi na peron 4 - - x -
Idi na peron 5 - - - x


Iz tabele naĉinjene za ovaj primjer odluĉivanja moţe se vidjeti da za voz od A do
E moramo otići na peron 5.
Ovakva struktura tabele odluĉivanja, u kojoj je pokazan svaki uslov, zajedno
sa odgovarajućim rezultatom, osnova je svih tabela odluĉivanja pa se ĉak i
najkompleksniji problemi mogu svesti na ovakav format.
Pokazatelji ostvarenih uslova (engl. condition entry) i pokazatelji izabranih
akcija (action entry), zajedno, ĉine osnovni dio tabele odluĉivanja, koji se
naziva "pravilo odluĉivanja" (decision rule).
Jedno pravilo tabele odluĉivanja (jedna kolona desne strane tabele
odluĉivanja) daje vezu izmeĊu jedne realizacije skupa uslova i
odgovarajućeg podskupa akcija (aktivnosti) koje treba izabrati.

Primjer 11.2: Navodimo jedan primjer koji ilustruje odluĉivanje prilikom
ulaska u zgradu, a koji se moţe predstaviti slijedećom tabelom odluĉivanja:

vrata otvorena da ne da ne
vrata zakljuĉana - da ne ne
ulazimo x - x -
otvaramo vrata - - - x
zvonimo - x - -
ponovimo tabelu ulaska u zgradu - x - x

Uoĉimo da u ovom primjeru (namjerno smo tako uradili) imamo redundantnost u
navedenim situacijama (uslovima) odluĉivanja, pa radi toga i u pravilima
odluĉivanju (prvo i treće pravilo), jer kada su “vrata otvorena” onda i nije bitan
drugi uslov za akciju “ulazimo”, i naravno ako su “vrata otvorena” onda ne mogu
istovremeno biti i “vrata zakljuĉana”. Mi smo u prvom pravilu odluĉivanja (prva
kolona, prvi red, u prvom kvadrantu tabele) za sluĉaj da su “vrata otvorena”, u
ostvarenim uslovima za drugi uslov “vrata zakljuĉana” jednom stavili znak “-“
(kao “nije bitan taj uslov”), a drugi put smo (ponovili) stavili oznaku “ne” u trećem
pravilu odluĉivanja (treća kolona u drugom i trećem kvadrantu), što je dovelo do
ponavljanja situacije odluĉivanja i, logiĉno, do istog pravila. Dakle, u takvim
sluĉajevima trebamo da iz tabele uklonimo ponavljanje situacije odluĉivanja, a
time i suvišnog (ponovljenog) pravila odluĉivanja da nam ono ne opterećuje
preglednost algoritma odluĉivanja sadrţanog u tabeli odluĉivanja.

Osnovna pravila za konstruisanje tabela odluĉivanja su:
1. Tabela moţe da se sastoji od najmanje jednog pravila odluĉivanja.
2. Svako pravilo mora imati makar jednu izabranu aktivnost.



119
3. Pravila su jedinstvena i nezavisna.
4. Svaka kombinacija uslova mora biti obuhvaćena pravilima.
5. Redosljed uslova u tabeli nije funkcionalno bitan.
6. Redosljed pisanja pravila nije funkcionalno bitan.
7. U okviru pravila podrazumijeva se veza AND (logiĉko “I”) izmeĊu uslova
kao i izmeĊu izabranih aktivnosti.
8. IzmeĊu uslova i aktivnosti podrazumijevamo realizaciju “AKO” “TADA”
ili IF-THEN, tj. "ako su ispunjeni uslovi onda slijede aktivnosti".

Zavisno od toga da li je problem odluĉivanja koji rješavamo poznat u cjelini
ili se tek elaborira, razlikujemo dva prilaza formiranju tabela odluĉivanja:
a) U sluĉaju definisanog problema, na primjer tekstom, uoĉavamo uslove
(uzroke) i aktivnosti (posljedice) i formiramo (tzv. "proširenu") tabelu odluĉivanja
sa svim uslovima i akcijama, a zatim analizom kombinacija uslova (sluĉajeva)
kompletiramo pravila;
b) U sluĉaju kada smo u fazi razmišljanja i razvijanja ideja o rješavanju nekog
problema, tada svaki iskaz u sistemu zadaje jedan kriterijum odluĉivanja
(obiĉno u vidu sloţenog pravila). Sintezom, uz odgovarajuće prestruktuiranje
pojedinaĉnih iskaza koji se oslanjaju jedni na druge dolazimo do ("ograniĉene")
tabele odluĉivanja.
Za uspješno formiranje tabele odluĉivanja potrebno je nešto više treninga
(iskustva) da bi se navikli na drugaĉiji (vertikalni) naĉin razmišljanja u odnosu
na strogo sekvencijalni (horizontalni) naĉin razmišljanja.
Konaĉni smisao tabele odluĉivanja je da se logika rješenja problema prevede
u oblik pogodan za raĉunarski program. PrevoĊenje tabele odluĉivanja, stoga,
podrazumjeva bilo formiranje nekog ekvivalentnog dijagrama toka programa,
bilo samo pisanje programa na osnovu tabele odluĉivanja, a takoĊe i
automatizovani postupak, kada neki program prevodilac formira ili
interpretira program na osnovu strogog (adekvatnog) zapisa tabele
odluĉivanja. Problem prevoĊenja tabele odluĉivanja je praktiĉno riješen kada
formulišemo mehanizam prepoznavanja pravila, tj. kada moţemo da odredimo
odgovarajući podskup aktivnosti.

Na primjer, programskim iskazom (naredbom) oblika:

IF C1 AND C2 AND C3 THEN A1

moţemo programirati jedno pravilo odluĉivanja (grananja), pri ĉemu A1 moţe
biti sadrţaj, opis i-te aktivnosti ili labela (pozivna) modula (podprograma) A1, a C1
sadrţaj, opis i-tog uslova.
Svaku tabelu odluĉivanja moţemo pretvoriti u dijagram toka i obrnuto. Radi
ilustracije reĉenog prikazaćemo jedan konkretan primjer tabele odluĉivanja i
njoj odgovarajućeg dijagrama toka.

Primjer 11.3:



120
Izrada raĉuna transportnog preduzeća zavisi od tereta koji se prevozi i rastojanja
na koje se on transportuje. Ako teret robe prelazi 10 tona i rastojanje je preko 50
kilometara, raĉun se pravi na slijedeći naĉin:
koliĉina puta transportna tarifa minus 5% rabata. Ako transportni teret ne prelazi
10 tona, ali je udaljenost preko 50 kilometara, od vrijednosti transportne usluge
odbije se 3% rabata. Isto ovo vaţi u sluĉaju ako udaljenost ne prelazi 50
kilometara, ali je teret preko 10 tona. Najzad, ne odobrava se nikakav rabat ako
koliĉina ne prelazi 10 tona i rastojanje je manje od 50 kilometara. Za
deskriptivno opisanu situaciju tabela odluĉivanja ima slijedeći izgled:

Transportno rastojanje veće od 50 km da da ne ne
Tovar za transport teţi od 10 tona da ne da ne
Odobrava se rabat 5% x - - -
Odobrava se rabat 3% - x x -
Ne odobrava se rabat - - x

Ova tabela odluĉivanja, prevedena u dijagram toka, imala bi izgled kao na
narednoj slici.


Start


Da Ne






Da Ne Da Ne















Kraj
K>50



T>10
Rabat 5%
5%
T>10
Rabat 3%
5%



121

Slika 21: Dijagram toka kao supstitut tabele odluĉivanja


Intervju ima posebno mjesto u metodologiji sistemske analize, naroĉito kod
projektovanja razvoja informacionih sistema. Primjena ove metode je velika jer
je lako prilagodljiva velikom broju situacija. Postoje slijedeće metode
intervjuisanja:
- liĉni (neposredni) intervju,
- ispitivanje telefonom,
- ispitivanje putem pisama (pošte),
- raĉunarski usmjeravani intervjui,
- ispitivanje pomoću E-maila, i
- ispitivanje putem web-a.
Svaka od ovih metoda ima prednosti i nedostatke. U narednom dijelu
navešćemo osnovne karakteristike pojedinih metoda intervjua.

Lični intervju. Neki intervju naziva se ličnim kada intervjuista postavlja pitanja
licem u lice sa intervjuisanim. Liĉni intervju se moţe izvoditi u kući, u
trgovini, na ulici, ispred kina, pozorišta ili igrališta itd.
Prednosti liĉnog intrevjua su:
- intervjuisani se mogu vidjeti, osjetiti i/ili probati neki proizvod.
- mogućnost da se naĊe ciljna populacija. Na primjer, vi moţete naći ljude
koji su gledali film mnogo lakše ispred bioskopa u kojem se on prikazuje
nego sluĉajnim pozivanjem na telefonski broj.
- duţi intervjui su ponekad tolerantniji. Konkretno intervju u kući ili firmi
koji je unaprijed dogovoren. Ljudi su voljni da duţe razgovaraju licem u
lice sa osobom nego sa nekim na telefon.
Nedostaci liĉnog intervjua su:
- liĉni intervju obiĉno košta više po intervjuu nego ostale metode. Ovo je
konkretno istina kod intervjua u kući ili firmi, gdje je vrijeme putovanja
glavni faktor.
- svaki trgovinski centar ima svoje vlastite karakteristike. On okuplja svoju
klijentelu sa specifiĉnih geografskih podruĉja i njegov trgovaĉki profil
takoĊe utiĉe na tip klijenata. Ove karakteristike se mogu razlikovati od
ciljne populacije i tako se moţe kreirati nereprezentativni uzorak.
Ciljevi intervjua su:
a) Spoznati: intervjuista (onaj koji vodi intervju) mora uĉiti od intervjuisanog
(bilo direktno, iz odgovora, bilo iz opaţanja) objektivne elemente problema
koji se istraţuje i briţljivo rekonstruiše saznanja koja intervjuisani o tome
posjeduje.
b) Izmijeniti: Ako cilj spoznaje nalaţe da ispitivaĉ dopusti da ga objekat oblikuje,
onda cilj izmjene nameće ispitivaĉu da doprinese oblikovanju objekta.
Rabat 3%
5%
Rabat 0%
5%



122
c) Pribaviti objektu nove elemente: Dati intervjuisanom, naime, svaku
informaciju koju još ne posjeduje, a koja bi mogla biti veoma vaţna za
razmatrani problem.
d) Kada intervjuisani nema dovoljnu svijest o stvarnoj situaciji u kojoj se nalazi,
intervjuist ga mora upozoriti na ta neslaganja ili pomoći mu, koliko je to
moguće, da o njoj stekne saznanja. U tu svrhu intervjuista se treba posluţiti i
onim što je nauĉio iz prethodnih intervjua uspostavljajući eventualne veze
izmeĊu raznih intervjuisanih osoba.
e) Diskutovati sa intervjuisanim o onome šta je moguće uĉiniti da bi se poĉela
mijenjati posmatrana situacija. Intervju se moţe smatrati zakljuĉenim ako se
nije pokrenulo pitanje: "Šta sad da se radi ?".
Ovakvo voĊenje intervjua je društvena djelatnost koja je sasvim razliĉita od
ljubaznog razgovora, kako ga opisuje tradicionalna metodologija.
Za primjenu liĉnog intervjua moraju biti ispunjeni slijedeći uslovi:
- liĉni kontakt intervjuisanog i onog koji intervjuiše,
- plansko i svrsishodno voĊenje intervjua,
- usmjerenost intervjua,
- iskrena saradnja izmeĊu uĉesnika,
- nesmetanost razgovora.
Za ovu metodu karakteristiĉno je postavljanje pitanja u vezi odreĊene teme
ili problema i biljeţenje odgovora i odgovarajućih podataka. Pitanja moraju biti
kratka, jasno formulisana, u funkciji prikupljanja podataka po odreĊenim
obiljeţjima, dovoljno usmjerena, da nisu dvosmislena i sugestivna, kao i da nisu
formulisana sa rijeĉima koje imaju više znaĉenja. Da bi se to postiglo, prije
pristupa intervjuisanju, intervjuist mora izvršiti temeljite pripreme. Obiĉno se u tu
svrhu sastavlja podsjetnik koji obuhvata cilj intervjua, plan kako ga treba
realizovati, a zatim i uputstvo drugim intervjuistima koji uĉestvuju u analizi i
istraţivanju.

Podsjetnik ili plan intervjua sluţi:
a) da se sprijeĉi svaka eventualnost da ispitivaĉ zaboravi da utvrdi odreĊene
ĉinjenice. Ta bi se zaboravnost mogla odnositi posebno na tzv. objektivne
podatke, tj. one podatke kod kojih ne dolazi u pitanje stepen svijesti koju
ispitanik o njima posjeduje (stepen str. spreme, visina plate, broj djece itd.)
b) da se ispitaniku objasni, prije i za vrijeme intervjua, kompleks problema o
kojima se kani raspravljati i ciljeve koji se intervjuom namjeravaju ostvariti.
Posebno vaţan faktor uspješnosti intervjua je sam poĉetak intervjua, odnosno
uspostavljanje kontakta sa intervjuisanim. Smatra se da je dobar kontakt
uspostavljen onda kada intervjuisani shvati ciljeve istraţivanja i bude motivisan
da aktivno uĉestvuje u pruţanju podataka i informacija intervjuisti.
Cijeli plan intervjua (niz tema koje istraţivaĉ predlaţe da ih obradi) ili upitnik
intervjuista mora najprije opisati intervjuisanom, ne samo da bi ovaj vidio "kako
funkcioniše", nego i da se bolje razjasni ono što se namjerava postići upotrebom
intervjua. Još je bolje da se kopija upitnika ili nacrt plana intervjua da na uvid
intervjuisanom.



123
Ispitivaĉ ne smije prihvatiti nijedan odgovor a da ga ne prodiskutuje, i to ne
samo zato da bi bio siguran kako je dobro razumio odgovor ili da je intervjuisani
shvatio pitanje, nego i zato da bi provjerio da li je odgovor primjeren stvarnosti.
Sve što se piše za vrijeme intervjua - protokol intervjua, mora biti pred oĉima
intervjuisanog. Ĉak šta više, ono što se piše treba biti sinteza diskusije izmeĊu
intervjuiste i intervjuisanog. Kopiju upitnika ili plan intervjua treba ostaviti
intervjuisanom.
Podaci koji se prikupljaju intervjuom trebaju se paţljivo evidentirati u
protokolu intervjua. Ovo zapisivanje podataka treba da bude takvo da podaci
zadovolje osobine znaĉajnosti, informativnosti, taĉnosti, pouzdanosti,
aktuelnosti, dovoljnosti itd. Ovi podaci se dalje obraĊuju i iz njih izluĉuju
informacije (stiĉe spoznaja) o problemima i predmetu istraţivanja.

Telefonski intervju. Ispitivanje putem telefona je najpopularnija metoda
intervjuisanja u USA. To je moguće jer je skoro univerzalna pokrivenost
domaćinstava sa telefonskim prikljuĉcima (preko 98% domaćinstava ima telefon).
Prednosti:
- sa nekom osobom se moţe kontaktirati brţe putem telefona nego nekom
drugom metodom. Ako intervjuisti koriste softverski modul CATI (computer-
assisted telephone interviewing) rezultati mogu biti dobiveni nekoliko minuta
nakon poslednjeg intervjua.
- kada intervjuisti nemaju ili im nije poznat stvarni (pretplatniĉki) broj
potencijalnog respondenta, modul omogućuje da se bira sluĉajni telefonski
pretplatnik,
- softverski modul omogućuje da se automatski osigura da se preskoĉe pitanja po
potrebi, moţe se provjeriti logiĉka konzistentnost odgovora i mogu se prikazati
pitanja ili odgovori po sluĉajnom redoslijedu.
Nedostaci:
- mnogi telemarketari su sluţbenom istraţivanju dali loš glas tvrdeći da će
istraţivati kada zapoĉnu sa pozivom na prodaju. Naime, mnogi ljudi nisu voljni
da odgovaraju na telefonske pozive intervjuista i korišćenje njihovih answering
mašina za snimanje poziva. Kako preko dvije trećine domaćinstava u SAD ima
answering mašine, ovaj problem postaje još gori.
- Porast broja zaposlenih ţena ĉesto znaĉi da nikog nema kod kuće u toku dana.
Ovo limitira vrijeme pozivanja kući na vrijeme izmeĊu 18-21 sat poslije podne
kada se moţe raĉunati na rizik da se “upada” (prekida) u vrijeme veĉere ili
favoritskog TV programa.
- Preko telefona ne moţete pokazati ili izabrati proizvod, ako se radi o
marketinškom intervjuu.

Intervju putem pošte. Ispitivanje putem pisama (pošte), mnogi ga još nazivaju
“Gnail-Mail” (u prevodu “puţeva pošta”), je jeftinija ali sporija od metoda
telefonskog intervjua.
Prednosti:
- ovo ispitivanje je meĊu najjeftinijim.



124
- ovo je vrsta ispitivanja koja se jedino moţe izvesti ako intervjuisti imaju imena
i adrese ciljne populacije, a ne njihove telefonske brojeve.
- na upitniku koji se šalje respondentima moţe se umetnuti slika neĉega što
putem telefona nije moguće.
- ocjenjivanje putem pisma pruţa mogućnost respondentu da odgovori onda
kada nije zauzet (kada je dokon), radije nego kada ga se kontaktira u ĉesto
nezgodnom momentu za telefonski ili liĉni intervju. Zbog toga ova vrsta
intervjua ne smatra se tako nametljivom kao druge vrste intervjua.
Nedostaci:
- Intervjuisanje putem pisma traje duţe nego ostale vrste. Mora se ĉekati
nekoliko nedelja nakon slanja upitnika prije nego što intervjuisti mogu biti
sigurni da su dobili većinu odgovora.
- MeĊu populacijom niţeg obrazovnog nivoa i pismenosti stepen odgovora na
ocjenjivanje putem pisama su ĉesto previše mala da bi bila korisna. Ovo u
stvari eliminiše mnogu populaciju koja ĉini znaĉajno trţište u mnogim
oblastima. Ĉak i kod dobro edukovane populacije stepen odgovora varira od
3% do 90%. Kao pravilo za mjerenje, najbolji stepen odgovora se postiţe kod
visoko obrazovanih ljudi i ljudi sa konkretnim interesom za predmetom
ispitivanja (koji, zavisno od ciljne populacije, moţe voditi ka pristrasnom
uzorku).

Jedan od naĉina da se poboljša stepen odgovora na ispitivanje putem pošte
(pismonosno ocjenjivanje) je da se pošalje poštanska dopisnica u kojoj se
upozorava respondent da obrati paţnju na upitnik u slijedećoj nedelji ili dvije.
Moţe se takoĊe slijediti pismonosni upitnik tako da nakon nekoliko nedelja
intervjuisti pošalju drugu dopisnicu u kojoj se mole da odgovore na pitanja i da
vrate upitnik. Loša strana ovog je što se time udvostruĉuju ili tripliraju poštanski
troškovi.

Računarski usmjeravan intervju. To je intervju u kojem intervjuisani unosi svoj
odgovor direktno u raĉunar. Ovi intervjui mogu biti korišteni u trţnim centrima,
prodajnim promocijama (shows), kancelarijama itd.
Prednosti:
- Virtuelna (prividna) eliminacija troškova unošenja podataka i troškova
editovanja.
- Dobijaju se mnogo taĉniji odgovori na osjetljiva pitanja. Nedavne studije o
potencijalnim davaocima krvi u SAD su pokazale da su respondenti bili mnogo
voljniji da objelodane faktore rizika povezane sa HIV na ekranu raĉunara nego
bilo kojem ĉovjeku intervjuisti ili intervjuu na papiru. National Institute of
Justice je takoĊe našao da raĉunarski podrţano ocjenjivanje meĊu uţivaocima
droge daje bolje rezultate od liĉnog intervjuisanja. Zaposleni su takoĊe ĉešće
voljni da daju mnogo iskrenije odgovore raĉunaru nego osobi ili intervjuu na
papiru.



125
- Eliminiše se pristrasnost intervjuiste. Razliĉiti intervjuisti mogu postavljati
pitanja na razliĉite naĉine, dovodeći tako do razliĉitih rezultata. Raĉunar
postavlja isto pitanje uvijek na isti naĉin.
- Osigurano je da se preskoĉi pitanje koje upitanom ne treba biti postavljeno.
Sistem ispitivanja moţe osigurati da ljudima ne bude postavljeno pitanje koje,
na bazi njegovog prethodnog odgovora, treba preskoĉiti. Ovi automatski
preskoci (programski) su mnogo taĉniji od onih koji se zasnivaju na ĉitanju
upitnika na papiru.
- Stepeni odgovora su obiĉno veći. Raĉunarski podrţano intervjuisanje je
potpuno novo i neobiĉno, tako da će mnoge osobe odgovoriti na raĉunarski
intervju iako moţda ne bi htjeli dati odgovore na drugu vrstu intervjua.
Nedostaci:
- Intervjuisani mora imati pristup raĉunaru ili se mora obezbijediti jedan za
njega.
- Kao i sa ispitivanjem pomoću pisama, raĉunarski usmjeravani intervjui mogu
imati ozbiljan problem sa stepenom odziva kod populacije sa niţim stepenom
pismenosti. Vaţnost ove metode sve više raste sa porastom broja korisnika
raĉunara.

Intervjuisanje pomoću E-maila. Ovo ocjenjivanje je ekonomiĉno i veoma brzo.
Više ljudi ima e-mail nego što ih ima potpuni pristup Internetu. Ovo ĉini e-mail
boljim izborom nego ispitivanje neke populacije intervjuisanjem pomoću Web
stranice. S druge strane, e-mail ispitivanja su ograniĉena na jednostavne upitnike,
dok web ispitivanja mogu ukljuĉiti kompleksniju logiku.
Prednosti:
- brzina. Jedan e-mail upitnik moţe prikupiti nekoliko hiljada odgovora za oko
dan ili dva.
- Kada se intervju jednom postavi, poslije toga praktiĉno nema više troškova.
- Uz upitnik se mogu se prikaĉiti fajlovi sa slikama i muzikom.
- Elemenat noviteta nekog e-mail ispitivanja mišljenja obiĉno stimuliše na viši
nivo odgovora od obiĉnog “lijenog” ocjenjivanja putem poštanskih pisama.
Nedostaci:
- intervjuisti moraju posjedovati (ili nabaviti) listu e-mail adresa na koje ćete to
slati.
- neke osobe će odgovoriti nekoliko puta ili poslati prijateljima da odgovore.
Mnogi programi nemaju provjeru za eliminaciju osoba koji odgovaraju više
puta kako bi se izbjegla pristrasnost. MeĊutim, dobri e-mail moduli
softverskog sistema ispitivanja će prihvatiti samo one odgovore koji dolaze sa
adrese na koju je upitnik upućen. Oni eliminišu duplikate i prolaze kroz upitnik
i provjeravaju kako bi se osiguralo da moţda nisu respondenti ignorisali
uputstva (na primjer, davanje dva odgovora na pitanje koje traţi samo jedan
odgovor).
- Mnogi ljudi ne vole neţeljenu elektronsku poštu, ĉak više od neţeljene
regularne pošte. Zato će intervjuisti moći da pošalju e-mail upitnike samo
osobama koje oĉekuju da od njih dobiju poštu.



126
- Ocjenjivanje pomoću e-maila se ne moţe koristiti da bi se na bazi njega
izvršila generalizacij na cijelu populaciju. Osobe koje imaju e-mail su razliĉiti
od onih koji je nemaju ĉak iako se podudaraju u demografskim
karakteristikama, kao što su starost i pol.
- Mnogi “prosjeĉni” stanovnici još uvijek ne posjeduju e-mail opremu. Zato e-
mail ocjenjivanje ne odraţava populaciju kao cjelinu. Na ovom stepenu ono se
moţe bolje koristi u okviru preduzeća (korporacija) gdje je e-mail mnogo
poznatija ili gdje je za većinu ĉlanova iz ciljne populacije poznato da imaju e-
mail.

Intervju pomoću web servisa - Internet/Intranet (Web Page) ocjenjivanje.
Ispitivanja na web-u imaju rapidno rastuću popularnost. Ona imaju glavnu prednost
u brzini i troškovima, ali i glavna ograniĉenja uzorkovanja. Ova ograniĉenja ĉine
izbor softvera posebno vaţnim i ograniĉava grupe koje intervjuisti mogu ispitivati
koristeći ovu tehniku.
Prednosti:
- Ispitivanja pomoću web stranice su ekstremno brza. Upitnik postavljen na
popularnu Web stranicu moţe sakupiti nekoliko hiljada odgovora u toku
nekoliko ĉasova. Mnoge osobe koje će odgovoriti na neki e-mail poziv da
prihvati web ispitivanje to će uĉiniti prvog dana, a mnogi će to uĉiniti za
nekoliko dana.
- Kada se upitnik jednom postavi praktiĉno više nema troškova. Veći uzorci ne
koštaju ništa više od nekog manjeg.
- Moţete gledati slike i slušati muziku.
- Upitnici na web stranici mogu koristiti kompleksnu logiku preskakanja pitanja,
rendomizaciju i ostale osobine koje nisu moguće sa upitnikom na papiru ili u
većini e-mail ispitivanja.
- Upitnici na web stranicama mogu koristiti boju, fontove i ostale opcije za
formatiranje koje nisu moguće kod većine e-mail ispitivanja.
- U prosjeku, ljudi daju duţe odgovore na pitanja sa otvorenim završetkom
(open-ended) na upitniku na web stranici nego što to rade sa ostalim vrstama
samoadministrirajućih ispitivanja.

Nedostaci:
- Trenutno korišćenje Interneta je daleko od univerzalnog. Internet ispitivanja ne
odraţavaju populaciju u cjelini. Ovo je taĉno ĉak i ako je uzorak korisnika
Interneta izabran tako da pogaĊa opštu populaciju u pogledu godina starosti,
pola i ostale demografije.
- Respondenti lako mogu završti odgovaranje negdje na sredini upitnika. Oni
nisu baš voljni da kompletiraju dugaĉke upitnike na webu kao što bi ĉinili
u razgovoru sa intervjuistom.
- Zavisno od softverskog sistema ispitivanja, intervjuisti moţda neće imati
kontrolu odgovora - bilo ko od Afganistana do Zanzibara krstareći po toj
web stranici moţe dati odgovor .



127
- Ĉesto nema kontrole o respondentima koji odgovaraju više puta, te tako
rezultat ispitivanja ĉini pristrasnim.

Na kraju ovog pregleda metoda intervjua, korišćenje Interneta za ispitivanje
mišljenja preporuĉujemo samo kada se ciljna populacija sastoji potpuno od
korisnika Interneta. B2B (Business to Business) istraţivanja i ispitivanja mišljenja i
raspoloţenja zaposlenih mogu ĉesto ispuniti ovaj zahtjev. MeĊutim, ispitivanja
opšte populacije obiĉno to ne mogu.

U svakom sluĉaju, intervjuisti se trebaju osigurati da njihov softverski sistem
onemogućuje da respondenti ispune više od jednog upitnika. Oni to mogu uĉiniti
tako da ograniĉe pristup zahtijevajući password ili stavljanjem upitnika na stranicu
kojoj se moţe pristupiti samo direktno (ne postoji link do nje).


Upitnik je jedna od metoda koja se ĉesto koristi za prikupljanje podataka u vezi sa
problemom istraţivanja. Primjenjuje se tamo gdje je veliki broj ispitanika i gdje bi
intervju bio nemoguć ili neekonomiĉan. Glavni naglasak metode intervjua je na
zahtjevu da se formulišu odgovarajuća pitanja i da se upitnici pošalju
respondentima (ispitanicima) da na ta pitanja daju svoje odgovore, odnosno iznesu
svoja mišljenja. Ovakav naĉin prikupljanja podataka naziva se anketiranje. Veoma
je ekonomiĉan, ali za razliku od intervjua gube se sve prednosti neposrednog
kontakta sa respondentima.
Da bi se anketiranjem dobili ţeljeni podaci, upitnik mora biti briţljivo
pripremljen. Pitanja moraju biti sastavljena u skladu sa ciljem istraţivanja,
prethodno briţljivo razraĊena i u više eksperimenata provjerena. Ovaj naĉin
prikupljanja podataka je jeftin i lak za automatsku obradu, ali i ĉesto nepouzdan.
Treba posebno voditi raĉuna o slanju, praćenju i osiguranju vraćanja upitnika, ali
najvaţnije je postići cilj ovakvih istraţivanja, dobiti podatke koji su rezultat
iskrenih, taĉnih i potpunih odgovora.
Ograniĉenja ove metode u odnosu na intervju su:
a) Upitnik je isti za sve i svima ga treba dati na isti naĉin, kao da svi kojima je
namijenjen posjeduju jednaku senzibilnost, spremnost i zrelost, tj. intelektualne
kvalitete o predmetu ispitivanja (problemu, objektu, sistemu),
b) Prisustvo upitnika prisiljava intervjuisanog da se spusti ili podigne na dati nivo,
tj, intervjuisani ne moţe svjedoĉiti o stvarnosti u kojoj ţivi ni iznad ni ispod
nivoa koji dopušta upitnik.

Problem izbora uzorka kod ispitivanja mišljenja. Posebno vaţan elemenat kod
ispitivanja mišljenja ili ocjenjivanja pomoću metoda intervjua i metode anketiranja,
je izbor uzorka i njegova reprezentativnost. Problem izbora veliĉine uzorka je u
tome što intervjuisti treba da znaju (da odrede) koliko osoba treba da se intervjuiše
ili anketira da bi dobiveni rezultati što preciznije odraţavali ciljnu populaciju. Zato,



128
prije nego što se izraĉuna veliĉina uzorka potrebno je znati dvije veliĉine. To su:
interval pouzdanosti i nivo pouzdanosti.
Interval pouzdanosti je plus ili minus cifra koja se obiĉno izvještava u novinskim
ili televizijskim rezultatima ispitivanja. Na primjer, ako se koristi interval
pouzdanosti 4 i 47% procenata izabranog uzorka, tada bi u neki odgovor mogli biti
”sigurni” u to da se to pitanje postavilo cijeloj populaciji da bi izmeĊu 43% (47-4) i
51% (47+4) dalo takav odgovor.
Nivo pouzdanosti kaţe koliko intervjuisti mogu biti sigurni u dobivene rezultate.
On je iskazan u procentima i predstavlja koliko ĉesto stvarni procenat populacije
koje bi dalo neki odgovor leţi unutar intervala pouzdanosti. Nivo pouzdanosti od
95% znaĉi da mogu biti sigurni 95%. Nivo pouzdanosti 99% znaĉi da mogu biti
99% sigurni. Većina istraţivaĉa koristi nivo pouzdanosti 95%.
Kada se uzme nivo pouzdanosti i interval pouzdanosti zajedno moţe se reći da su
95% sigurni da je stvarni procenat populacije izmeĊu 43% i 51%.
Što su veći interval pouzdanosti voljni da prihvatite, to više intervjuisti mogu biti
odreĊeni (jasni) da bi i odgovori cijele populacije bili u tom rasponu. Na primjer,
ako se ispita uzorak od 1000 ljudi u gradu koju vrstu kole oni preferišu, i 60% kaţe
Proizvod A, moţe se biti sigurno da izmeĊu 40 i 80% svih ljudi u gradu u stvari
preferiše taj proizvod, ali se ne moţe biti sigurno da izmeĊu 59 i 61% ljudi u gradu
preferiše taj proizvod.
Veličina populacije. Koliko ima osoba u grupi koju uzorak predstavlja? To moţe
biti broj ljudi u gradu koji ispitujete, broj ljudi koji kupuju nova kola, itd. Ĉesto
moţda nećete znati egzaktno veliĉinu populacije. Ovo nije problem. Matematiĉka
vjerovatnoće pokazuje da je veliĉina populacije irelevantna sve dok veliĉina uzorka
prelazi nekoliko procenata od ukupne populacije koju ispitujete. Ovo znaĉi da
uzorak od 500 osoba je jednako koristan u ispitivanju mišljenja drţave sa 15
miliona stanovnika kao i grada od 100.000 stanovnika. Iz tog razloga i softverski
sistem za ispitivanje ignoriše veliĉinu populacije kada je ona ”velika” ili kada je
nepoznata. Veliĉina populacije je jedino vjerovatan faktor kada se radi sa relativno
malom i poznatom grupom osoba (na primjer: ĉlanovi neke asocijacije).
Izraĉunavanje intervala pouzdanosti pretpostavlja da imate izvorni (pravi) sluĉajni
uzorak relevantne populacije. Ako vaš uzorak nije potpuno sluĉajan vi se ne
moţete osloniti na intervale. Uzorci koji nisu sluĉajni obiĉno potiĉu od nekog
propusta u proceduri izbora uzorka (uzorkovanja). Jedan primjer takvog propusta je
da ste osobe pozivali samo u toku dana i propustili uglavnom one koji rade. U
većini sluĉajeva populacija koja ne radi ne moţe se smatrati da taĉno reprezentuje
ukupnu (radnu i neradnu) populaciju.



129
Uzorkovanje. Uzorak treba da bude dovoljno veliki, da bude sluĉajno izabran i da
je nepristrasan.
Jedna definicija sluĉajnog uzorka mogla bi da glasi: “Sluĉajni uzorak veliĉine n
neke populacije veliĉine N je uzorak koji je tako izabran da svaki ĉlan populacije
ima jednaku šansu da bude izabran u uzorak”. Druga definicija je: “Sluĉajni uzorak
veliĉine n neke populacije veliĉine N je uzorak izabran tako da svaki mogući
uzorak veliĉine n ima jednaku vjerovatnoću da bude izabran”.
Jedno od najĉešćih pitanja koja se postavljaju statistiĉaru prije svakog uzorkovanja
je pitanje koliko veliki mora biti uzorak. Sa statistiĉke taĉke gledišta najbolji
odgovor na ovo pitanje je: ”Uzmite najveći uzorak koji se moţe dobiti. Ako je
moguće uzmite za uzorak cijelu populaciju”. Ako treba da znate srednju vrijednost
proporcije od neke populacije i moţete uzorkovati ĉitavu populaciju, dobićete sve
informacije i egzktno saznati parametre. Jasno, ovo je bolje od bilo koje procjene.
MeĊutim, to je u većini sluĉajeva nerealno radi ekonomskih, vremenski i drugih
ograniĉenja.” Uzmite najveći uzorak koji moţete dobiti” je najbolji odgovor ako
ignorišemo sve troškove, jer što je veći uzorak manja je standardna greška naše
statistike. Što je manja standardna greška, manja je i neizvjesnost sa kojom se
moramo boriti. Izraĉunavanje parametara i veliĉine uzorka pokazaćemo na dva
primjera.

Primjer 11.4: Firma za marketinška istraţivanja ţeli da obavi istraţivanje da bi
ocijenila prosjeĉni iznos koji je svaka osoba potrošila za zabavu posjeĉujući
popularne skupove (sastanke) ne skuplje od $120 uz 95% pouzdanosti. Na osnovu
proteklih radova na skupovima, neka ocjena standardne devijacije populacije je
o=$400 Koliki je minimalna potrebna veliĉina uzorka?

Odgovor:
Koristimo jednaĉinu za minimalan potreban uzorak – tj. za minimalnu veliĉinu
uzorka n kod ocjene populacije srednje vrijednosti µ, koja glasi:
2
2 2
2
B
Z
n
o
o
=

Mi znamo da je B=120 i da je o
2
ocijenjena na 400
2
=160000. S obzirom da mi
ţelimo 95%-nu pouzdanost, 96 . 1
2
=
o
Z (iz tabele). Koristeći jednaĉinu,
dobivamo:
684 . 42
120
160000 ) 96 . 1 (
2
2
= = n

Otuda, minimalna veliĉina uzorka je 43 osobe (ne moţemo uzorkovati 42.684
osobe, zato uzimamo slijedeći cijeli broj).
Primjer 11.5:



130
ProizvoĊaĉ sportskih auta ţeli da ocijeni proporciju osoba u okviru granica prihoda
koji su zainteresovani za model. Kompanija ţeli da zna proporciju populacije p
unutar 0.10 sa 99%-nom pouzdanošću. Podaci sa kojima kompanija trenutno
raspolaţe ukazuju da bi proporcija p mogla biti oko 0.25. Koliki je minimalan
potreban uzorak za ovo ispitivanje?
Odgovor:
Koristeći jednaĉinu za minimalnu veliĉinu uzorka n za ocjenu populacije sa
proporcijom p, dobivamo:
42 . 124
) 1 . 0 (
) 75 . 0 )( 25 . 0 ( ) 576 . 2 (
2
2
2
2
2
= = =
B
pq Z
n
o

Prema tome, kompanija treba da dobije sluĉajan uzorak od najmanje 125 osoba.
Uoĉite da bi razliĉita procjena za p rezultirala u razliĉitoj veliĉini uzorka.

Problem izraĉunavanja veliĉine uzorka je umanjen kod primjene softverskih
sistema jer oni imaju ugraĊen modul - kalkulator za takav proraĉun (engl. sample
size calculator) koji pomaţe kod odluĉivanja za veliĉini uzorka. TakoĊe, postoje i
javni softverski servisi koji nude kalkulatore za izraĉunavanje veliĉine uzorka.
Jedan takav je javni servis firme Creative Research Systems
63
, koja u sklopu svog
sistema The Survey System ima ugraĊen takav modul. Moţete ga koristiti da
odredite koliko osoba treba da intervjuišete da biste dobili rezultate koji će što
preciznije odraţavati ciljnu populaciju. Pomoću tog kalkulatora moţe se takoĊe
izraĉunati i nivo preciznosti nekog postojećeg uzorka.






Breinstorming - "Sijevanje mozgova" (engl. Brainstorming), ĉesto se prevodi i kao
“oluja mozgova” ili “munja mozgova”, jedna je od najpoznatijih metoda grupnih
sastanaka koji mogu biti od neprocjenjive vrijednosti u dobivanju ideja i stavova o

63
http://www.surveysystem.com/



131
problemima i mogućim rješenjima u poslovnim ili informacionim sistemima.
To je kreativna tehnika u kojoj mala grupa struĉnjaka slobodno izlaţe svoje ideje
koje dovode do rješenja zadatog problema. Breinstorming omogućava da se na
jednom mjestu, na kojem se raĊaju prave informacije, koje mogu podstaknuti
konstruktivne rasprave, kumulira efekat razliĉitih stavova i mišljenja, što podstiće
znatno bolju kreativnost i lakše dovodi do potpuno novih rješenja. Prvi ju je uveo
Aleks Ošborn (Alex Osborn – "Applied Imagination") izvršni propagandista, 1953.
godine. On je otkrio da su konvencionalni poslovni sastanci bili smetnja za
kreaciju novih ideja i preporuĉio je nekoliko pravila napravljenih tako da pomaţu
kreacijama tih ideja. On je tragao za pravilima koja će ljudima dati slobodu uma i
aktivnosti za isijavanje i objelodanjivanje novih ideja. Proces koji je on razvio
izvorno je nazvao "think up" (promišljanje, osmišljavanje, izmišljanje), a sada je to
postala fraza koju mi poznajemo kao "breinstorming”. On je breinstorming opisao
kao "tehniku sastanka kod koje grupa ljudi pokušava da pronaĊe rješenje
specifiĉnog problema prikupljanjem ideja spontano od njenih ĉlanova".
Pravila koja je on postavio su slijedeća:
- Nema kritikovanja ideja
- Ići ka što većoj koliĉini ideja
- Graditi ideje jedne na drugima
- Podsticati divlje i preuveliĉane ideje.
On je otkrio da kada su se slijedila navedena pravila da je otkriveno mnogo
ideja i da veća koliĉina originalnih ideja doprinosi povećanju većeg kvantiteta
korisnih ideja. Kvantitet proizvodi kvalitet.
Koristeći ova pravila ljudi reduciraju svoja prirodna ograniĉenja koja ga
sprjeĉavaju da iznosi ideje koje bi se smatrale "pogrešne" ili "glupe", a isto tako je
otkrio da su luckaste ideje dale vrlo korisne ideje, jer to mijenja naĉin na koji ljudi
razmišljaju.
Metoda se bazira na ideji da kombinovanje intelektualne snage u grupama ljudi
koji rade zajedno moţe bljesnuti (sijevnuti) više ideja i rješenja nego jedna osoba
koja radi usamljeno. Radi se o kratkom i neformalnom sastanku koga vodi
sistem-analitiĉar, a na koji se pozovu svi oni ĉije bi mišljenje moglo posluţiti u
analiziranju postojećeg sistema i koncipiranju novog (boljeg).
Svaki sagovornik moţe izraziti i najluĊe ideje, a na sastanku se nastoji
izbjegavati njihovo valorizovanje ili eventualna konfrontacija sa idejom. Svrha
takvog grupnog sastanka je da se pokušaju prikupiti originalne i neformalne
ideje pojedinih korisnika sistema, bez ograniĉenja koja bi ovakvom skupu
nametnula njegova formalizacija (putem dnevnog reda, dobacivanje, replika i sl.).
Pravila kojih se treba pridrţavati prilikom "isijavanja" ideja su:
- tuĊe ideje se ne smiju komentarisati (da li su dobre ili loše, da li će neka ideja
funkcionisati ili ne), nema izraţavanja ĉuĊenja ili nevjerice niti veselog
smijanja,
- treba razmišljati "divlje", tj. što luĊe to bolje,
- ide se za kvantitetom ideja, a ne kvalitetom, i
- ideje treba "razmnoţavati" jedne od drugih.




132
Za šta se sve koristi breinstorming? U svakom sluĉaju, isijavanje mozgova pomoći
će nam da doĊemo do novih ideja ili do rješenja nekog problema. Ne samo da
ćemo doći do novih ideja nego ćemo to uraditi tako lako i bez naprezanja.
Breinstorming proizvodi nove ideje lako i to je provjereni i testirani proces. Za šta
ćemo primijeniti breinstorming, zavisi od toga šta ţelimo da postignemo. To
moţemo da primijenimo kod razvoja novih proizvoda, usluga ili procesa u našem
poslu, ili se to moţe primijeniti za razvoj našeg liĉnog ţivota. Metoda
breinstorminga koristi se za razvoj slijedećeg:
- reklamnu kampanju
- marketinšku strategiju i metode
- procedure istraţivanja i razvoja
- tehnike istraţivanja
- patente
- materijalne proizvode
- pisanje dokumenata i ĉlanaka
- usluge
- procese
- komponente inţenjeringa
- politike ekonomskog razvoja
- istraţivanje potrošnje
- fabrike
- metode menadţmenta
- strukturu kompanije i njenu politiku
- investicione odluke
- nove industrije
- bolje politike osiguranja, itd.
Ovim ni izbliza nije isrpljena sva lista moguće upotrebe ove metode.
Mi o ovoj metodi moţemo razmišljati kao o holistiĉkom
64
iskustvu, ako smo
prirodno kreativni, ili ako smo prirodno logiĉni, tada moţemo o tome razmišljati
kao slijed logiĉkih pravila koja će stimulisati naš um da razmišlja o problemu iz
razliĉitog ugla.
Ako slijedimo pravila breinstorminga tada će on funkcionisati bez obzira na
naš liĉni stil. Prirodno, postoje tehnike i okolina koja odgovara nekoj osobi više
nego drugoj, meĊutim breinstorming je u tom pogledu dovoljno fleksibilan da je u
stanju da nas zadovolji. Bez obzira da li ćemo breinstorming sesije izvoditi u grupi

64
Holistika - To je teorija po kojoj je odreĊena cjelina veća od sume njenih dijelova.
Holistiĉki (cjelovit, integralan) pristup posmatra cijeli sistem a ne njegove pojedinaĉne
komponente. Ukupna suma svojstava moţe biti veća od jednostavnog zbira pojedinaĉnih
dijelova, jer „sistem“ sam dodaje nešto u dodatku. Drugim rijeĉima sam „sistem misli“.
Holistiĉki pristup je posebno vaţan zato što uvijek moramo posmatrati neki realni sistem
(predmet, stvar, problem, misao, koncept i sliĉno) kao sistem koji teţi da bude u harmoniji.
U medicini: cjelovit pristup ĉovjeku i njegovom zdravlju - tretman cijele osobe, a ne samo
simptoma bolesti.



133
oduševljenih kolega ili ćemo izvoditi napredni brainstorming sa samim sobom u
posebnoj prostoriji, zavisiće od naše liĉne preferencije i uslova.

Tradicionalni breinstorming. Breinstorming je ime dato za sluĉaj kada se
sretne grupa ljudi da bi generisali (proizveli) nove ideje o nekoj specifiĉnoj oblasti
interesovanja ili o rješenju nekog problema. Radi prirode sastanka, okruţenje
slobodnog razmišljanja pomaţe promociji radikalnih ideja i oslobaĊa nas od
normalnog naĉina razmišljanja. Njima se kaţe da se oslobode osjeĉaja nelagode i
da nema govora o tome da će biti ocjenjivani za svoje ideje, tako da su ljudi
slobodni da izbacuju bilo koje ideje a da se ne osjećaju nelagodno. Koristeći
pravilo koje ljude oslobaĊa nelagode i ograniĉenosti, oni razmišljaju slobodnije o
novom podruĉju umovanja i tako kreiraju brojne nove ideje i rješenja. Oni glasnim
izvikivanjem “isijavaju“ (“ispucavaju“) ideje onako kako im one nadolaze i tako ih
izgraĊuju na idejama iskazanim od ostalih. Svrha toga je da se postigne što je više
moguće ideja za kasniju analizu. MeĊu mnogim idejama koje su tu sugerisane biće
vrlo vjerovatno i neke od velike vrijednosti. Sve ideje se zapisuju ali se ne
kritikuju. Ideje se ocjenjuju tek kada se završi sesija isijavanja. Ovo je tradicionalni
naĉin isijavanja mozga.

Kako se tradicionalno “isijava” mozak? Tradicionalni breinstorming se izvodi
tako da se fokusiramo na problem i zatim razmišljanjem dolazimo do što više
misaono korisnih rješenja i nametanja što više ideja.
Jedan od pristupa breinstormingu je da se sesija "zapoĉne" (zametne, zasije) sa
nekom sluĉajno izabranom rijeĉi iz rijeĉnika. Ova rijeĉ je onda polazna taĉka u
procesu generisanja ideja.
Za vrijeme trajanja sesije nema kritikovanja ideja - ideje nadolaze što je više
moguće i uklanjaju se predodţbe o granicama problema.
Kada se to završi, analiziraju se rezultati sesije breinstorminga i najbolje
rješenje se moţe proširiti ili daljim korištenjem breinstorminga ili više
konvencionalnim rješenjima.

Pravila za uspješan breinstorming: Za uspješan tradicionalan breinstorming
vaţna su slijedeća pravila:
- Rukovodilac sesije mora preuzeti kontrolu sesije, zapoĉevši sa definicijom
problema koji se treba riješiti uz neki kriterij koji se mora postići, a zatim drţati
sesiju na tom kursu. On, ili ona, trebaju podsticati jedan entuzijatski, nekritiĉan
odnos izmeĊu uĉesnika breinstorming sesije i podsticati uĉešće svih ĉlanova tima.
- Sesija se treba unaprijed najaviti i fiksirati vrijeme njenog trajanja, a rukovodilac
sesije treba da vodi raĉuna da ni jedno razmišljanje ne traje previše dugo.
Rukovodilac sesije treba da pokuša da breinstorming drţi u kursu predmetnog
problema. On treba da pokuša da je upravi ka razvoju nekih praktiĉnih rješenja.
- Uĉesnici u breinstormingu treba da dolaze iz što većeg broja disciplina i sa što
većim iskustvom u tom podruĉju.



134
- Uĉesnici breinstorminga treba da budu ohrabreni da imaju ugodan (zabavan)
breinstorming, da nadoĊu na što više ideja, od nekih primjenjivih do šire
neprimjenjivih u nekoj sredini gdje se traţi kreativnost.
- Za vrijeme trajanja sesije ideje se ne smiju kritikovati niti ocjenjivati.
Kritikovanje bi unijelo izvjesnu dozu rizika za ĉlanove grupe da se usmjere prema
nekoj ideji. Ono guši kreativnost i osiromašuje slobodan tok prirode dobre
breinstorming sesije.
- Uĉesnici breinstorminga ne trebaju nadolaziti na ideje u toku sesije već treba da
svoje ideje pridruţuju sa idejama ostalih uĉesnika i da razviju ostale ideje uĉesnika.
- Zapisnik sa sesije treba praviti bilo pomoću notesa-zabilješkama, ili audio
zapisivanjem pomoću raĉunara. Ovo treba da se kasnije analizira radi ocjene. Moţe
takoĊe biti korisno da se ideja brzo zapiše na tabli kako bi je vidjeli svi uĉesnici
sesije.

Primjer 11.4:
City Corporation, bankarska grupa u Americi, koristi metodu sijevanja mozgova sa
komintentima da generišu ideje o novom proizvodu ili usluzi. Rezultat ovakvih
sesija bila je mašina za automatske transakcije ATM (engl. Automatic Teller
Machine - automat za izdavanje novca-automatski šalter, koji sada ima skoro svaka
banka). Treba zapamtiti da, iako se pojavila kao dobra ideja, kada je prvi put
sugerisana predlagano je da u banci treba napraviti neki otvor (rupu) tako da
stranka u svako doba moţe dobiti svoj novac i tada je ta ideja ocijenjena kao
priliĉno luckasta!

Napredni brainstorming. Ideja tradicionalnog breinstorminga je dobro osmišljena
tehnika za generisanje novih ideja i rješenja. MeĊutim, ideja tradicionalne metode
još uvijek ima neke nedostatke. Tradicionalni breinstorming trebao je da omogući
ljudima da prenebregnu (potisnu, ignorišu) svoje prirodne inhibicije (sustegnutost,
ukoĉenost), ali, u stvarnosti, to je ĉesto teško napraviti. TakoĊe, vrlo je teško za
neke osobe da bez neĉije pomoći razmišljaju u novim pravcima. Pogledajmo sada
neke od tih razliĉitih problema koj mogu nastati u vezi s tradicionalnim
brainstormingom:
- Nema se dovoljno vremena ili resursa za grupnu sjednicu
- Sudionici ne mogu da se oslobode svoje ukoĉenosti-suzdrţani su
- Uzastopno se ponavljaju iste ideje
- Sjednica ne teĉe prirodno i sudionici se osjećaju nelagodno
- Sudionici se napreţu da stalno misle na nove naĉine
- To treba da izvede grupa osoba a ne moţemo to da uĉinimo sami
- Postoji previše neugodan period šutnje i nelagode
- Sjednicom dominira jedna ili dvije osobe
- Neki sudionici ne daju doprinose
- Voditelj treba da daje stalni poticaj sudionicima
- Nema uspješnog ishoda ili se rješenje ne postigne.




135
Poboljšanje (proširenje) tradicionalnog breinstorminga koje cijeli proces isijavanja
mozga olakšava i ĉini ga efikasnijim, i koji se se sve više preporuĉuje, naziva se
„napredni breinstorming“ (engl. Advanced Brainstorming).
Napredni breinstorming izgraĊen je na vaţećim metodama i pravilima
tradicionalnog breinstorminga da bi proizveo mnogo originalnije ideje na mnogo
efikasniji naĉin. Specijalizovane tehnike, bolji procesi i više svijesti, kombinovane
sa novim tehnologijama, ĉine proces breinstorminga manje frustrirajućim
procesom. Mnogi od problema koji su pripadali tradicionalnom brainstormingu su
nestali kada se poĉeo koristiti ovaj mnogo efikasniji proces.
Napredni breinstorming koristi:
- nove procese i treninge da bi se reducirale smetnje,
- tehnike kreativnog i lateralnog
65
razmišljanja,
- softver za breinstorming,
- nove materijale za stimulaciju i snimanje.

Tehnike kreativnog i lateralnog razmišljanja koje se koriste pri isijavanju
mozga su:
- Random Word – nasumiĉna (sluĉajno odabrana) rijeĉ
- Random Picture – nasumiĉno odabrana slika
- False Rules-laţna pravila (kada preuzmete pravilo, citat, ideju, ili sugestiju
odnekud drugdje i primijenite je na vlastitu situaciju, to se zove "laţno" pravilo
zato što valjanost pravila nije prethodno provjerena.
- Random Website-nasumiĉni web sajt
- SCAMPER- skr. Substitute, Combine, Adapt, Modify/distort, Put to other
purposes, Eliminate, Rearrange/Reverse (prev. zamijeni, prilagodi, modifikuj,
stavi u druge svrhe, eliminiši, preuredi/rearanţiraj)
- Search & Reapply – izaberi i ponovno primijeni
- Role Play – odigraj ulogu
- Challenge Facts – izmijenjene ĉinjenice
- Escape – uklon predlaganjem najdivljije ideje
- Analogies – analogije
- Wishful Thinking – poţeljno mišljenje.

Najnovije softversko rješenje koje sesiju isijavanja mozga moţe uĉiniti brţom,
boljom i interesantnijom je komercijalni proizvod poznat pod imenom
Brainstorming Toolbox. Na donjoj slici prikazan je uvodni ekran tog programa.


65
Lateralno - rješenje problema pomoću oĉigledno nelogiĉnih metoda.



136


Slika 22. Odzivni ekran programa Brainstorming Toolbox

Interfejs ovog programa (u lijevom dijelu) nudi korišćenje jedne od naprijed
nabrojanih metoda kreativnog mišljenja, tako da kada prvi put otvorite kutiju sa
alatima za breinstorming ovog programa (Brainstorming Toolbox) u uvodnom
ekranu dobijate listu dugmadi da izaberete jednu od ponuĊenih metoda. Poslije
izbora metode kreativnog mišljenja program nastavlja da pojedinca vodi kroz
interaktivni proces isijavanja mozga do rješenja.

Kibernetske metode analize i odluĉivanja. Kibernetika je, kao i opšta teorija
sistema, relativno nova nauĉna disciplina koja na odreĊeni naĉin sintetizuje
dostignuća ostalih nauĉnih disciplina i na osnovu takve sinteze dolazi do novih
nauĉnih spoznaja. Nastala je nezavisno od opšte teorije sistema, a njen osnivaĉ je
Norbert Viner (Norbert Wiener). Kibernetika je nauka o upravljanju i vezi u
sloţenim dinamiĉkim sistemima, tj. mehanizmima, organizmima i društvima.
Etiološki, kibernetika ima porijeklo u grĉkim rijeĉima "kibernao" (upravljam)
odnosno "kibernetike tehne" (vještina upravljanja, kormilarenje). Kibernetika se
moţe definisati (po V.V. Kafarovu) kao nauka koja se bavi prouĉavanjem sistema
bilo kakve prirode koji mogu primati, prenositi i preraĊivati informaciju u svrhu
upravljanja. Na taj naĉin kibernetika sadrţi pojmove: informacija, prenos i
prerada informacija te upravljanje sistemom. Pri tome se kibernetika uveliko
sluţi metodama matematskog modeliranja i teţi ostvarenju konkretnih



137
rezultata koji omogućuju analiziranje i sintetizovanje prouĉavanih sistema.
Kibernetske metode mogu se primijeniti na bilo kakav sistem i upravljanje
sistemom realizovati uz pomoć raĉunara. Tipiĉan kibernetski zadatak je rješavanje
problema upravljanja procesima sa nepotpunim informacijama o objektu i uz
djelovanje poremećaja na njega. Takvo upravljanje naziva se upravljanjem putem
povratne veze.

Povratna sprega je metoda upravljanja nekim sistemom koristeći se
rezultatima njegovog ranijeg djelovanja. Ako se ovi rezultati upotrebljavaju samo
kao numeriĉki podaci za regulaciju ponašanja sistema, onda se to zove prosta
povratna sprega. Ova vrsta povratne sprege najviše se koristi u automatici.
Ako su, meĊutim, informacije koje se vraćaju iza obavljene aktivnosti takve
da izmjene opšti naĉin i stil djelovanja upravljanog sistema, onda imamo proces
povratne sprege koji se moţe nazvati uĉenjem.
Oznaĉimo sa S bilo koji samoregulišući sistem, a sa R neki regulator. Tada
funkcionisanje takvog sistema moţemo predstaviti slijedećom slikom:






Ax
x
ul
x
iz



Slika 23: Šematski prikaz prostog cikliĉkog regulišućeg sistema

U zavisnosti od toga kako ulazni uticaji djeluju na izlazna dejstva, a naroĉito
kakav je povratni uticaj izlaznih dejstava na ulazne uticaje (Ax), razlikujemo dva
osnovna oblika povratne sprege:
a) pozitivnu povratnu spregu, a to je ona povratna sprega u kojoj izlazna dejstva
x
r
djeluju pozitivno na ulazne uticaje, tj. povećavaju ih i
b) negativnu povratnu spregu, a to je ona u kojoj izlazna dejstva x
r
djeluju
povratno tako da smanjuju ulazne uticaje x
i

Treba napomenuti da ovdje atributi “negativna” i “pozitivna” ne znaĉe ništa ni loše
ni dobro za sistem i njegova dejstva, nego je samo rjeĉ o korigovanju ulaza u
odnosu na izlaz da bi se ostvario ţeljeni izlaz iz sistema.
U prvom sluĉaju, u sluĉaju pozitivne povratne sprege, vrše se kvalitativne
promjene stanja sistema. Primjere ovakvih sistema nalazimo u organski ţivotnim
procesima, u rastenju ćelija, organa i organizama, kao i mijenjanju društvenih
sistema. Drugi oblik povratnog dejstva, negativna povratna veza, predstavlja
konzervativni proces.

R
R
S



138
Pozitivna povratna sprega ili pozitivna reakcija je vrsta sprege u kojoj se dio
izlaznog signala (u informatici i raĉunarstvu) vraća na ulaz sa istim znakom kao i
signal koji je već prisutan na ulazu. Ovo dovodi do povećanja signala na izlazu.
Negativna povratna sprega ili negativna reakcija je vrsta sprege kod koje se dio
izlaznog signala vraća na ulaz sa suprotnim znakom od signala koji je već prisutan
na ulazu. Ovo dovodi do smanjenja signala na izlazu.

Kibernetska metoda mišljenja je ona koja sve što se dešava u prirodnoj i
društvenoj, kao i u fiziološkoj stvarnosti, predstavlja kao samoregulišući dinamiĉki
sistem. Navedena šema na slici 23 predstavlja prost cikliĉni regulativni sistem koji
se u rijetko javlja. U stvarnosti se, meĊutim, uvijek javljaju sloţeni cikliĉni
regulativni sistemi, tj. takvi sistemi u kojima ima:
a) više ulaznih uticaja ( x
ul
),
b) više regulatora (R
1
, R
2
, ...R
n
)
Ovakvi sistemi, u stvari, predstavljaju spletove cikliĉnih sistema.
Jedan od najĉešćih tipova sloţenih sistema predstavlja onaj tip regulišućeg
sistema u kome su sjedinjene pozitivna i negativna povratna sprega, što smo
predstavili slikom 24.

-


R
n

x
ul
x
izl






Slika 24: Šema sloţenog tipa regulišućeg sistema


Primjer ovakvog sistema S predstavlja trţište nekih roba. U tom sistemu ponuda
i potraţnja predstavljaju dvije uticajne veliĉine X
ul
= ( x
i
, x
j
) dok rezultat ovih
uticaja predstavlja X
izl
, tj. trţišna cijena te robe.
Suština funkcionisanja ovakvog sistema, sa jedinstvom pozitivne i negativne
povratne sprege, sastoji se u slijedećem:
a) Ako pod uticajem ponude i potraţnje ( x
i
, x
j
) cijena ( X
izl
) raste, tada se javlja
povratno pozitivno dejstvo na proizvodnju i ponudu, tako da ove rastu, a to je
pozitivno povratno dejstvo.
b) MeĊutim, s druge strane, porast cijene, tj. njihovo povećanje, izaziva smanjenje
potraţnje, a to je negativno povratno dejstvo,
c) Kao rezultat sloţenog dejstva ulaznih i izlaznih faktora javlja se odreĊeno
uravnoteţenje sistema, tj. proizvodnja, ponuda, cijena i potraţnja niti
beskonaĉno rastu niti neograniĉeno opadaju.
S
+



139
Sliĉne sloţene sisteme predstavlja i cijeli ekonomski sistem, ili dijelovi tih
sistema, odnosno grane ekonomskih sistema. Oni predstavljaju modele cikliĉnih
sistema sa pozitivnim i negativnim vezama. Na primjer, povećanje cijene elektriĉne
energije izaziva povećanje troškova u metalnoj industriji, povećanje cijena
proizvoda metalne industrije izaziva porast cijena lake industrije, ali i smanjenje
potraţnje proizvodnje metalne industrije, a smanjenje potraţnje izaziva smanjenje
proizvodnje itd.
Kibernetska metoda upotrebe cikliĉnih sistema sastoji se u tome da se:
1) Pojava koja se istraţuje predstavi odgovarajućim modelom cikliĉnog sistema, i
2) Ta pojava, na primjer jedan ekonomski proces, se istraţuje ispitivanjem
modela kojim je on predstavljen, tj. praćenjem ponašanja tog sistema pod
odreĊenim uticajima.

Metoda "crne kutije": Crna kutija je izraz koji je u nauku uveo ĉuveni
teoretiĉar Viljem Ros Ešbi (William Ross Ashby) 1956. godine. a oznaĉava vrlo
sloţene sisteme o ĉijoj strukturi i naĉinu funkcionisanja malo ili gotovo ništa ne
znamo. Šta je "crna kutija" zavisi i od subjekta koji posmatra odreĊeni objekat,
pojavu ili proces. Za nekoga i radio aparat moţe biti "crna kutija", dok za drugoga
ni jedno tehniĉko sredstvo to ne moţe da bude jer u suštini za svakog je poznata
struktura i naĉin funkcionisanja.
Sasvim je sigurno da se nauka bavi "crnim kutijama", istraţivanjem onoga što je
nepoznato. Naspram "crne kutije" postoji i pojam "bijela kutija" kojim se oznaĉava
spoznati objekat, pojava ili proces. Nešto što je jednog trenutka "crna kutija"
vremenom moţe postati "bijela kutija".
U kibernetici se izraz "crna kutija" koristi i da bi se oznaĉila metoda kojom se
istraţuje sloţeni kibernetski sistem. Crnom kutijom se moţe smatrati bilo kakav
objekt (sistem) u kome se odvijaju odreĊene operacije koje su uslovljene dejstvima
spoljašnjih ulaznih veliĉina na objekt, a da pri tome mi ne raspolaţemo
informacijama na osnovu kojih bi mogli da identifikujemo procese koji se zbivaju
u toku realizacije tih operacija. Poznato nam je samo šta ulazi u crnu kutiju i šta
izlazi iz nje. Eksperimentator posmatra izlazne veliĉine i uporeĊuje ih sa ulaznim
veliĉinama i na osnovu toga zakljuĉuje o unutrašnjoj strukturi i funkcionisanju
sistema. Odnosno, eksperimentator manipuliše ulazima (isprobavanjem)
mijenjajući ulazne veliĉine, zatim vrši klasifikaciju izlaznih veliĉina (vrijednosti)
da bi dedukcijom došao do pravila koja vrijede za istraţivani sistem. Pravila do
kojih je eksperimentator došao izraţavaju zakonitosti procesa transformacije ulaza
u izlaze sistema.
Naziv "crna kutija" nastao je na vjeţbama studenata elektronike koji su dobijali
neki elektronski sklop u crnoj kutiji sa otvorenim ulazima i izlazima i imali su
zadatak da otkriju o kakvom sklopu je rijeĉ.
Ergonomski sistem ĉovjek-mašina je veoma sloţen sistem zbog ĉovjekove
sloţene prirode. Ĉovjek je u stvari "crna kutija", a mašina "bijela kutija". Otuda
ĉitav sistem "ĉovjek-mašina" je crna kutija.




140
Kako funkcioniše metoda? Pri analizi sloţenih procesa kada, zbog sloţenosti
sistema, nije moguće naći unutrašnje veze u sistemu, primjenjuje se u kibernetici
metoda "crne kutije" (engl. Black Box Method). Metoda se sastoji u tome da se
zbog nedostatka informacija o suštini, unutrašnjoj strukturi procesa, pri
sastavljanju njegovog modela primjenjuje samo zavisnost izlaznih veliĉina od
ulaznih.
Bitni postupci kod upotrebe "crne kutije" kao metode istraţivanja predmeta,
problema ili pojava su:
a) Nepoznata pojava ili predmet se shvata kao dinamiĉki sistem i to nepoznate
strukture i funkcije.
b) Djeluje se odreĊenim sredstvima i naĉinima na "crnu kutiju"
c) Posmatra se ponašanje sistema pod odreĊenim uticajima,
d) Na osnovu ponašanja sistema pod datim uticajima zakljuĉuje se o funkciji i o
strukturi sistema koji se istraţuje.
Prema tome, naš sistem kojeg analiziramo zamislićemo kao neku crnu
(neprovidnu) kutiju i prikazati ga pomoću jednog pravougaonika koji ima samo
jednu ulaznu i jednu izlaznu vezu. Drugim rijeĉima, mi stvarni sistem
prikazujemo kao najjednostavniji tj. elementarni sistem. Nakon toga pokušamo
odrediti funkciju sistema, tj. pokušamo razmotriti i utvrditi kakva je uloga
odnosno svrha tog sistema u okolini, ili u nekom višem sistemu, ako on predstavlja
okolinu posmatranog sistema. Naš zadatak je zatim da tu funkciju poboljšamo.
Pojam "crna kutija" spada u osnovne pojmove kibernetike, jer pomaţe pri
prouĉavanju ponašanja sistema, tj. reakcija na razliĉita vanjska djelovanja bez
ulaţenja u njihovu unutrašnju graĊu. Mnogi sistemi, posebno veliki, toliko su
sloţeni da i onda kada se raspolaţe s potpunim informacijama o stanju njihovih
elemenata, praktiĉno nije moguće te elemente povezati s ponašanjem sistema u
cjelini. U takvim sluĉajevima predodţba ovakvog sloţenog sistema u obliku
neke crne ("neprovidne") kutije, koja djeluje podudarno, olakšava sastavljanje
pojednostavljenog modela. Analizom ponašanja modela i usporedbom s
ponašanjem sistema moţe se izvesti zakljuĉak o svojstvima samog sistema, i
pri njihovom poklapanju sa svojstvima modela izabrati radnu hipotezu o
pretpostavljenoj strukturi istraţivanog sistema.
Princip "crne kutije" vrlo je koristan pri zamjeni jednog sistema s drugim,
koji djeluje na podudaran naĉin. Tako se pri automatizaciji opasnih (po ljude)
procesa ukazuje nuţnost zamjene rukovaoca nekim automatskim ureĊajem koji
će moći obavljati sve njegove funkcije.
Logiku "crne kutije" moţemo ilustrovati i upotrebom raĉunara, gdje odreĊeni
skup programskih instrukcija i ulaznih podataka daje, nakon obrade, odreĊene
rezultate na izlazu, pri ĉemu sama struktura raĉunara i naĉin organizacije obrade
putem interakcije komponenata raĉunara ima za korisnika karakter suviše sloţenog
sistema.
Tipiĉnu "crnu kutiju" predstavljaju prirodni i društveni sistemi, koji se ne mogu
rastaviti, odnosno, realno analizirati. Takav sistem je, na primjer, ĉovjekov mozak
koji mi ne moţemo secirati niti seciranjem moţemo saznati bilo šta o njegovom
funkcionisanju. "Crnu kutiju" predstavljaju i drugi dinamiĉki sistemi u kojima



141
uvijek ostane, makar u izvjesnoj mjeri, nepoznata njihova struktura i funkcija, a
prvenstveno zakonitost ponašanja datog sistema.

Primjer 11.5: Kolika je entropija igre s "nepoštenom” kockom?
Neka je vjerovatnoća pojave broja na suprotnoj strani od teţe strane (nepoštene)
kocke 50 %, a vjerovatnoća pojave svakog drugog broja kocke 10 %. Kolika je
entropija takve igre?

Navedene vjerovatnoće dobivene su analizom stvarne igre metodom "crne
kutije" koju smo upravo opisali.

E(x) = -
p x p x
i i i
( ) log ( )
1
6
2 ¿



E(x) = - ( 0.5 log
2
0.5 + 0.1 log
2
0.1 + 0.1 log
2
0.1 + 0.1 log
2
0.1 +
+ 0.1 log
2
0.1 + 0.1 log
2
0.1 )
E(x) = - ( 0.5 log
2
0.5 + 0.5 log
2
0.1) = - 0.5 (log
2
0.5 + log
2
0.1)
Koristeći univerzalnu formulu za preraĉunavanje logaritama sa bilo kojom bazom u
logaritme sa bazom 10 (za koje postoje i Brigssove tablice), slijedi da je:

E(x) = - 0.5 (
log . log .
log
10 10
10
05 01
2
+
) = - 0.5 (
÷ ÷ 030103 1
030103
.
.
) =
= - 0.5
÷130103
030103
.
.
= 2.161 bita.

PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Od ĉega polazi sistemska analiza?
2. Kako se odvija nauĉno posmatranje na klasiĉni naĉin?
3. Kako se odvija (koji su postupci i koraci) nauĉno posmatranje metodom
sistemske analize?
4. Koji su koraci i postupci u praktiĉnoj provedbi analize poslovnog sistema?
5. Šta je suština (koje su preporuke i opšta pravila) metode organizovanog
pamćenja za povećanje koliĉine i taĉnosti materije koju ţelimo da zapamtimo?
6. U kojim situacijama odluĉivanja se koristi organigramski naĉin prikazivanja
informacija?
7. Koje oblike organigrama poznajete?



142
8. Šta je dijagram toka?
9. Ĉemu sluţe dijagrami toka?
10. Šta se smatra kompleksnom situacijom odluĉivanja?
11. Koji su osnovni dijelovi tabele odluĉivanja?
12. Šta se u tabeli odluĉivanja naziva „pravilo odluĉivanja”?
13. Koja su osnovna pravila za konstruisanje tabele odluĉivanja?
14. Šta je konaĉni smisao izrade tabele odluĉivanja?
15. U kojim situacijama se najĉešće koristi metoda intervjua?
16. Šta je cilj intervjua i kada je nuţno da se on sprovede?
17. Ĉemu sluţi podsjetnik ili plan intervjua?
18. Kada se za prikupljanje podataka upotrebljava metoda upitnika?
19. Šta je „breinstorming” i kako se on klasiĉno sprovodi?
20. U kojim razvojnim situacijama ima potrebe da se sprovodi breinstorming?
21. Šta je suština naprednog breinstorminga?
22. Šta je kibernetika?
23. Šta se u kibernetici naziva „crna kutija”?





143
12. KONCEPT INFORMACIONE TEHNOLOGIJE

Široko definisano, informaciona tehnologiju (IT-skr. od Information Technology)
oznaĉava svu tehniku i tehnologiju koja je zasnovana ili koristi tehnologiju
integrisanih kola (mikroĉipa). Uţi pojam obuhvata raĉunarsku i telekomunikacionu
tehniku za obradu i prenos podataka, kao i tehnologije na kojima je izgraĊena. Pod
ovim pojmom podrazumijevamo svaki ureĊaj ili meĊusobno povezani sistem, ili
podsistem, koji je upotrebljen za automatsku akviziciju, smještanje, rukovanje,
upravljanje, premještanje, kontrolu, ispisivanje, prespajanje, razmjenu, transmisiju
ili primanje podataka ili informacija. To obuhvata raĉunare, pripadajuće ureĊaje,
softver, firmver
66
i sliĉne procedure, usluge - ukljuĉujući i usluge podrške i s njima
povezane resurse. U uţem smislu, u informacione tehnologije spadaju svi ureĊaji,
metode, sredstva i tehnike koji se upotrebljavaju za pribavljanje, obradu, ĉuvanje,
zaštitu, prenos i dostavljanje podataka i informacija na upotrebu. Tu prvenstveno
spadaju raĉunari i raĉunarske aplikacije, raĉunarske mreţe i Internet kao mreţa
raĉunarskih mreţa.

Prema meĊunarodnoj standardizaciji informacione tehnologije obuhvataju:
• skupove znakova i kodiranje informacija,
• programske jezike,
• razvoj softvera i dokumentaciju sistema,
• meĊusobno povezivanje otvorenih sistema,
• umreţavanje,
• raĉunarsku grafiku,
• mikroprocesorske sisteme,
• ureĊaje za skladištenje podataka terminalsku i drugu periferijsku opremu,
• ureĊaje za meĊusobno povezivanje i interfejs, kao i njihove primjene.

OECD definicija IT (1989) glasi: “tehnologije koje se koriste u prikupljanju,
skladištenju, procesiranju i prenosu informacija, ukljuĉujući glas, podatak i sliku”.
Jedna druga definicija IT je: “Informacione tehnologije opisuju kombinaciju
raĉunarske tehnologije (hardver i softver), telekomunikacione tehnologije, netver,
grupver i humanver“, pri ĉemu su:
- hardver (Hardware) – podrazumijeva fiziĉku opremu kao što su mehaniĉki,
magnetski, elektronski ili optiĉki ureĊaji.
-softver (Software) – ukljuĉuje predefinisane instrukcije koje kontrolišu rad
raĉunarskih sistema ili elektronskih ureĊaja. Softver koordinira rad hardverskih
komponenata u jednom informacionom sistemu. Softver ukljuĉuje standardne
softvere, kao što su operativni sistemi ili aplikacije, softverske procese, vještaĉku
inteligenciju, inteligentne agente i korisniĉki interfejs.

66
Firmware - softver koji je fabriĉki upisan u hardversku jedinicu, najĉešće u ROM
memoriju.



144
-telekomunikacije – podrazumijevaju prenos signala duţ razliĉitih distanci koji
ukljuĉuju i prenos podataka, slika, glasova, koristeći radio, televiziju, telefoniju i
druge komunikacione tehnologije.
-netver (Netware) – podrazumijeva opremu i softver neophodne za razvoj i podršku
mreţe raĉunara, terminala i komunikacionih kanala i ureĊaja.
-grupver (Groupware) – predstavlja komunikacione alate kao što su e-mail,
videokonferencije i dr., koji podrţavaju elektronsku komunikaciju i kolaboraciju
izmeĊu grupa.
-humanver (Humanware) – podrazumijeva intelektualne kapacitete neophodne za
razvoj, programiranje, odrţavanje i rukovanje tehnologijom. Humanver inkorporira
znanje i ekspertizu.
Ameriĉko društvo za informacione tehnologije (ITAA - Information Technology
Association of America) informacione tehnologije definiše kao: “Prouĉavanje,
projektovanje, razvoj, primjenu, podršku ili upravljanje informacionim sistemima
zasnovanih na raĉunarima, posebno softverskih aplikacija i raĉunarskog
hardvera."
67

Informacione tehnologije se bave upotrebom elektronskih raĉunara i softvera za
bezbjednu konverziju, skladištenje, zaštitu, obradu, prenos i pretraţivanje
informacija. Konverzija podataka podrazumijeva pretvaranje raĉunarskih podataka
iz jednog u drugi oblik, na primjer, pretvaranje tekst fajla iz jednog u drugi kodni
oblik. Skladištenje podataka predstavlja smještanje podataka na odreĊeni medijum
radi pamćenja i/ili obrade. Zaštita podataka podrazumijeva sredstva za zaštitu
podataka od oštećenja i kontrolu njihovom pristupu. Obrada podataka je bilo koji
raĉunarski proces kojim se konvertuju (pretvaraju) podaci u informacije ili znanje.
Prenos podataka se ĉesto vrši sa jednog mjesta na drugo. Pretraţivanje informacija
danas je sve zastupljenije, olakšava pristup ţeljenim informacijama i obuhvata
pretraţivanje informacija u dokumentima, traţenje dokumenata, pretraţivanje u
bazama podataka, na web-u, itd. U posljednje vrijeme termin IT se proširuje da bi
se naglasila upotreba komunikacija, posebno elektronskih
68
.
Informacione i komunikacione tehnologije (Information and communications
technologies – ICTs) obuhvataju tehnologije kao što su stoni i prenosni raĉunari
(desktop, laptop, tablet), pametni telefoni, softver, periferni ureĊaji i ureĊaji za
povezivanje na Internet koji su namijenjeni za obradu informacija i komunikaciju.

Tipovi informacionih tehnologija mogu se klasifikvati na:
Tehnologije računarskog hardvera (Computer Hardware Technologies), koje
ukljuĉuju personalne raĉunare, razne servere, mainframe sisteme i ulazno, izlazne
ureĊaje, te ureĊaje za ĉuvanje podataka koji ih podrţavaju.
Tehnologije računarskog softvera (Computer Software Technologies), koje
ukljuĉuju operativne sisteme, web pregledaĉe, softver za poslovno komuniciranje i

67
http://en.wikipedia.org/wiki/Information_technology
68
Termin ICT postao je aktuelan 2000. godine, kada su promovisani prvi pametni telefoni,
( Smart Phones) u kojima su integrisane i informaciona (raĉunar) i komunikaciona (telefon)
tehnologija. Od tada i Evropska Unija u svim svojim komunikacijama je termin IT
zamijenila sa ICT.



145
saradnju, poslovne aplikacije, aplikacije namijenjene upravljanju proizvodnih
procesa i operacija itd.
Tehnologije mreţnih telekomunikacija (Telecommunications Network
Technologies), koje ukljuĉuju telekomunikacione medije, hardver i softver
potreban za osiguranje ţiĉnih ili beţiĉnih pristupa, kao i za podršku Internet
pristupa, te privatnih mreţa,
Tehnologije upravljanja izvorima podataka (Data Resource Management
Technologies), koje ukljuĉuje sistemski softver za upravljanje bazama podataka za
razvoj, pristup i odrţavanje baza podataka firme.


Primjena informacionih tehnologija u poslovanju. U preduzećima rukovodioci
koriste informacione tehnologije za obezbjeĊenje podataka o narudţbi materijala,
stanju zaliha, prodaji, plaćanju, budţetu. Veću primjenu imaju sistemi za podršku
nadzoru, kontroli, odluĉivanju i planiranje. Danas se govorne poruke, fax ureĊaji i
mobilni telefoni primjenjuju u poslovnoj komunikaciji. Drţavne uprave prikupljaju
i analiziraju ogromne koliĉine podataka koristeći informacione tehnologije što
dovodi do kvalitetnijeg servisa graĊanima. Elektronska vlada (eGovernment)
zadovoljava potrebe graĊana, tj. pruţa servis garĊanima i javnosti, poslovnim
subjektima. U zdravstvu informaciona tehnologija je od velike pomoći njenim
ĉlanovima. Zahvaljujući medicinskim bazama podataka moguće je unaprijediti
zdravstvo i olakšati mjere zaštita zdravlja. Poslovanje u bankama je promijenjeno
primjenom plastiĉnih kartica, bankomata ( ATMs –Automatic Teller Machines) i
elektronskog transfera novca sa mjesta prodaje ( EFTPOS - Electronic Funds
Transfer at Point-of-Sale).
Izdavaĉka i štamparska preduzeća svoje poslovanje ne mogu danas
zamisliti bez primjene raĉunara, koristeći softver za obradu teksta i slika.
Turistiĉke agencije, velike aviokompanije i veliki hotelski lanci koriste
informacione tehnologije u svom poslovanju. Prodavnice koriste POS (Point-of-
Sale) sistem za efikasnu obradu transakcija. Bar-kod ĉitaĉ sluţi za unos podataka,
pri ĉemu se naziv proizvoda, cijena i koliĉina pokazuju na displeju.



XII PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Kako se šire definišu informacione tehnologije?
2. Kako se uţe definišu informacione tehnologije?
3. Šta mi podrazumijevamo pod pojmom IT?
4. Šta obuhvataju informacione tehnologije?
5. Šta se podrazumijeva pod skladištenjem podataka?
6. Kako se mogu klasifikovati tipovi IT?
7. Da li školska tabla na zidu uĉionice spada u IT i zašto?
8. Da li projektor za prikazivanje multimedijalnih prezentacija spada u IT i zašto?
9. Navedite neke primjere primjene IT u poslovanju.



146
13. DIGITALNI RAČUNAR – EPOHALNI IZUM

Ĉovjek je u svom razvoju otkrio i ukrotio mnoge zakone i sile prirode i
primorao ih da mu pomognu u ţivotu i radu. Od velikog broja otkrića neka su
tako znaĉajna, da ih zovemo epohalnim izumima, jer iz osnova mijenjaju naĉin
ţivota i strukturu društva. MeĊu takva ubrajaju se vatra i toĉak. Veliko znaĉenje
ovih otkrića danas je svima jasno. Poĉetkom 70-tih godina dvadesetog vijeka
dogodio se još jedan pronalazak sa širokim podruĉjem primjene - raĉunar na bazi
mikroprocesora ili mikroraĉunar. Raĉunari se danas ne koriste samo za raĉunanje
već su prodrli u mnoge potpuno nove primjene.
Raĉunar je ureĊaj koji je revolucionisao naĉin na koji mi sakupljamo podatke da
bi došli do informacije. Malo je strojeva koji su izmijenili ljudski ţivot tako
radikalno kao što su elektronski raĉunari. Isto tako, malo je mašina koje su toliko
unaprijedile mnoge poslove i ljudski rod u tako kratkom vremenu. Zamislite ovo,
da je automobilska industrija tako progresivno napredovala kao industrija raĉunara
sada bi mi bili u mogućnosti da najbolji automobil kupimo za desetak ameriĉkih
dolara.

Primjer 13.1: Kako je u februaru 2000. godine objavila ameriĉka Nacionalna
akademija za inţenjering iz Vašingtona, najvećih pet tehnoloških dostignuća 20.
vijeka su: izumi elektriĉne energije, automobila i aviona, te široka opskrba pitkom
vodom i elektronika. Cijelovit popis obuhvatio je 20 izuma, meĊu kojima se na
šestom mjestu nalazi radio, na sedmom televizija, na osmom su mjestu raĉunari, a
na devetom telefon. Istraţivanje svemira nalazi se na 12. mjestu, Internet na 13., a
kućanski aparati na15. mjestu.

Znaĉenje rijeĉi “raĉunar“ (engl. computer) mijenjalo se s vremenom, ali ono se
uvijek odnosilo na sposobnosti mašina za raĉunanje koje su se tada koristile.
Izvorno, rijeĉ raĉunar (computer) korištena je da se njome opiše osoba koja je
izvodila aritmetiĉka izraĉunavanja i taj smisao još i danas vrijedi, samo što je
aktivnost izraĉunavanja prenesena na ureĊaj koji u tome zamjenjuje napore
ĉovjeka. Smatra se da je ova rijeĉ upotrebljena prvi put 1897. godine i da se tada
odnosila na jedan mehaniĉki ureĊaj za raĉunanje. Kasnije, pa sve do 1940-tih
godina, ta rijeĉ imala je (u starim rjeĉnicima engleskog jezika) znaĉenje “ĉovjeka
koji izvodi neka matematska raĉunanja”.
Moţemo reći da je raĉunar, u širem smislu, bilo koja sprava koja je sposobna da
prima, ĉuva, manipuliše, obraĊuje i predaje podatke. Pod ovim se mogu
podrazumijevati razne vrste raĉunaljki (abacus-a), logaritamskih raĉunara
(logaritmara, šibera), mehaniĉkih, elektriĉnih i elektronskih mašina za raĉunanje,
kao i kalkulatori. Raĉunar u uţem smislu oznaĉava jedno posebno sredstvo koje,
pored samog ureĊaja u fiziĉkom smislu, ukljuĉuje i poseban program, tj. skup
instrukcija za automatsko obavljanje raĉunskih i dugih operacija, koji u svojoj
integraciji sa hardverom omogućava proces elektronske obrade podataka.
Raĉunare još nazivamo i "misaoni alat" ili “pametni alat” (engl. mind tool) jer
oni poboljšavaju našu sposobnost da izvodimo zadatke koji zahtijevaju mentalnu



147
aktivnost. Raĉunari su pogodni za izvoĊenje aktivnosti kao što su: brţe raĉunanje,
sortiranje velikih lista podataka i pretraţivanje ogromnih koliĉina biblioteka
informacija. Ljudi mogu izvesti sve ove aktivnosti, ali raĉunar to ĉesto moţe izvesti
mnogo brţe i mnogo preciznije.

Primjer 13.2: Na tematskom skupu o informacionim tehnologijama, odrţanog u
organizaciji MeĊunarodnog foruma „Bosna“, u Banjaluci 2004. godine, u
prezentaciji prof. dr Safeta Krkića iz Mostara, iznešeni su vrlo interesantni rezultati
jednog ad-hoc istraţivanja. Analizom podataka o kretanju broja stanovnika na
planeti Zemlji od praistorije do danas, iz Enciclopedia Britannica, i ostvarenih
nauĉno-tehniĉkih i tehnoloških otkrića u pojedinim periodima, došlo se do
jedinstvenog zakljuĉka: da je porast stanovništva za pribliţno jednu milijardu
gotovo uvijek nametao potrebu stvaranja nekog novog izuma koji je mogao
podstaknuti novi globalni rast i opstanak toliko naraslog broja ljudi. Tako, na
primjer, u prvoj polovini dvadesetog vijeka broj stanovnika porastao je na 2
milijarde. Preţivljavanje tolikog broja ljudi više se nije moglo osigurati bez većeg i
brţeg protoka znanja, intenzivnijeg kretanja ljudi, brţeg i efikasnijeg prevoza roba,
razmjene ideja, transfera kapitala i tehnologija i tako redom, svega onog, dakle, što
su mogle osigurati savremene informacione tehnologije. To se desilo 1930.
godine, kada se linija koja oznaĉava kretanje zaposlenih u informatici ukrstila se sa
linijom kretanja zaposlenih u poljoprivredi, u trenutku kada je broj ljudi narastao
na 2 milijarde. Presjecanje linija zaposlenih u industriji sa zaposlenim u
informatici desilo se u momentu kada je stanovništvo poraslo na 3 milijarde. To se
desilo oko 1960. godine. Internet (Network-Ethernet) se pojavio poĉetkom
sedamdesetih godina kada je broj ljudi porastao na blizu 4 milijarde.


Istorija razvoja mehaničkih i elektromehaničkih računara. Raĉunanje za
ĉovjeka postalo je vaţno kada su poĉeli razmjena dobara i trgovina. Najranije su se
razvila pomagala za pamćenje brojeva (memorija). Primitivni narodi su se prilikom
raĉunanja sluţili dijelovima tijela (posebno prstima) ili predmetima iz svoje
okoline. MeĊutim, prsti nisu bili dovoljni za veće brojeve.
Kao i svaka istorija i istorija razvoja elektronskih digitalnih raĉunara ima i svoju
praistoriju, tj. pojavi savremenih raĉunara prethodili su mnogi pokušaji da se
napravi nekakva mašina sposobna da izvodi jednostavnije ili sloţenije raĉunske
operacije.
Abakus (Abacus). Kao prva sredstva za obradu podataka smatramo ruĉna raĉunska
sredstva u obliku razliĉitih vrsta raĉunaljki – nazvanih Abakus, koje su se javile još
u starom vijeku, tj. 3.500 – 4000. godina p.n.e. i to na podruĉju Kine ili u Vavilonu.
Korišćen je u Grĉkoj, Egiptu, koristili su ga Azteci
69
a koristio se ĉak i u
modernom dobu, naroĉito u Kini, Rusiji
70
,

Japanu.

69
Azteci (Asteci) - pleme meksikanskih indijanaca-narod koji je i prije dolaska Kristofa
Kolumba (1492. god.) ţivio na podruĉju današnje Srednje Amerike.
70
Autor (R.L.) je 1976. godine bio u studijskoj posjeti univerzitetima tadašnjeg SSSR, u
Ukrajini (Kijev) i u Rusiji (Moskva i Lenjingrad) i zapazio da se tada u svim trgovinama



148
Na standardnom abakusu moţe se sabirati, oduzimati, dijeliti i mnoţiti. Sastavljen
je od razliĉitih vrsta tvrdog drveta i moţe biti razliĉitih dimenzija. Njegov okvir
ima niz vertikalnih štapića po kojima drvene kuglice mogu slobodno da klize.
Horizontalna gredica dijeli okvir na dva dijela, gornji i donji.




Slika 25. Razni tipovi raĉunaljki zvanih Abakus (lat. Abacus)

Raĉunanje se obavlja postavljanjem abakusa poloţeno na sto ili u krilo i
premještanjem drvenih kuglica prstima jedne ruke.

Slika 26. Funkcionalni dijelovi abakusa
Svaka drvena kuglica na gornjem dijelu ima vrijednost 5; svaka kuglica u donjem
dijelu ima vrijednost 1. Smatra se da su kuglice uraĉunate kad su pomjerene prema
gredici koja razdvaja dva dijela.

blagajniĉko raĉunanje obavljalo na abakusima. Bio je impresioniran brzinom i spretnošću
raĉunanja koje su trgovkinje izvodile - kako su brzo i spretno prebacivale drvene kuglice sa
jedne na drugu stranu drvene table i, naravno, ništa nije razumio, kako ide raĉun, jer je prvi
put i vidio tu spravu, a nije (mogao) ni dobio blagajniĉkog raĉun kako bi sve to kasnije
eventualno provjerio.



149
Krajnja desna kolona je kolona jedinica; slijedeća kolona na lijevo je kolona
desetica, pa zatim kolona stotina itd. Nakon što je u donjem dijelu uraĉunato 5
kuglica rezultat se "prenosi" na gornji dio; nakon što su obe kuglice u gornjem
dijelu uraĉunate, rezultat (10) prenosi se na slijedeću kolonu sa lijeva. Raĉunanja sa
pokretnim zarezom vrše se tako što se obiljeţi mjesto izmeĊu dvije kolone kao
decimalni zarez, pa svi redovi sa desna predstavljaju decimale, a svi redovi sa
lijeva cijele brojeve.

Khipu. Poslije Abakusa, kao sistema za obradu podataka, najstariji ureĊeni sistem
za prikupljanje, ĉuvanje, obradu i distribuciju podataka poznat je po imenu Khipu
(Quipu). Koristili su ga Jevreji, rimski sakupljaĉi poreza u Palestini, bilo je
rasprostranjeno i u Indiji i Kini. MeĊutim, najimpresivnije je bilo njegovo
korišćenje kod indijanskog plemena Inka, starosjedilaca Juţne i Srednje Amerike,
koje potiĉe iz perioda 1400 – 1532. godine.






Slika 27: Primjeri Khipu sistema ĉvorova

Kraljevstvo Inka prostiralo se na teritoriji današnjeg Ekvadora i centralnog Ĉilea,
sa glavnim gradom Kosko (Cuzco), u visokim Andima. U dokumentima
kolonizatora stoji da su khipu korišćeni za prikupljanje, ĉuvanje i slanje podataka
po trkaĉima širom kraljevstva. Saĉuvano ih je oko 600 u muzejima i privatnim
kolekcijama širom svijeta. Inke su koristile decimalni brojevni sistem. Svaki
konopac na khipu ima jedan ili više ĉvorova, koji nose numeriĉko znaĉenje. Vrsta i
boja konopca nose takoĊe razliĉite informacije
71
. Kipu se sastojao iz glavnog uţeta
koje je stajalo horizontalno. Na njega su se vješala dodatna uţad tako da vise. Na
visećim uţadima pravili su se ĉvorovi na jednakim rastojanjima. Oblik ĉvora je
predstavljao cifru (1,2,3...), dok je rastojanje od glavnog uţeta predstavljalo
vrijednost cifre (jedinice, desetice, stotine...). Boja uţeta je predstavljala osobu ili
objekat na koji se podaci odnose.


71
Više o khipu na adresi: http://khipukamayuq.fas.harvard.edu/index.htm.



150
Mehaniĉke raĉunske mašine. Ako ne raĉunamo ruĉna sredstva za obradu podataka
Abacus i khipu, moţemo reći da je prvu mehaniĉku raĉunsku mašinu (kalkulator)
napravio 1642. godine poznati francuski matematiĉar i fiziĉar Blez Paskal (Blaise
Pascal, 1623-1662), po njemu nazvana Paskalina (engl. Pascalina Mechanical
Calculator, alt. fr. Arithmetique). To je bio mehaniĉki kalkulator saĉinjen, u prvoj
varijanti od 5 zupĉanika, kasnije od 6 i na kraju od 8 zupĉanika, pomoću kojeg se
mogla obavljati samo operacija sabiranja i oduzimanja (okretanjem zupĉanika u
suprotnom smjeru). Blez Paskal ju je patentirao kada mu je bilo 19 godina, dok je
još bio pomoćnik kod svog oca, koji je bio zaposlen kao poreski ĉinovnik.
Namijenjen je bio kao alat za pomoć kod sumiranja ubratog poreza.



Slika 28. Izgled Pascaline mehaniĉkog kalkulatora

MeĊutim, trideset godina kasnije, slavni njemaĉki matematiĉar Lajbnic (Gottfried
Wilhelm von Leibnitz, 1646-1716) napravio je raĉunsku mašinu koja je, osim
sabiranja i oduzimanja, mogla da izvršava i operacije mnoţenja i dijeljenja.
Naravno da je i ova mašina bila u potpunosti mehaniĉka.


Slika 29. Lajbnicova raĉunska mašina


Na ovom polju se ništa nije dešavalo narednih stotina godina, sve dok Čarls
Bebidž (Charles Babbage, 1792-1871), profesor matematike na Univerzitetu
Kembridţ, nije napravio diferencijalnu mašinu. Kod ove mašine je
najinteresantnije bilo rješenje izlaza, gdje su rezultati upisivani na bakrenu ploĉu
pomoću ĉeliĉnih kalupa, što će nagovijestiti upotrebu medijuma kao što su bile
bušene kartice ili optiĉki diskovi, itd. Ĉarls Bebidţ u periodu izmeĊu 1823–40,
konstruisao je automatski kalkulator (Automatic calculating machine) koju nije za
ţivota uspio proizvesti i pustiti u rad. Bio je engleski matematiĉar, analitiĉki



151
filozof, mašinski inţenjer, nauĉnik, izumitelj prvog raĉunara koji je mogao da se
programira i profesor matematike na Kembridţu. Zbog uticaja koja su njegova
razmišljanja ostavila na kasniji razvoj nauke, nazivaju ga „ocem“ raĉunarstva.
Bebidţove mašine bili su prvi raĉunari, doduše mehaniĉki, ali ipak istinski
raĉunari. Ustvari njegove mašine nisu bile završene zbog liĉnih i finansijskih
problema. Bebidţ je uvidio da mašine mogu da rade bolje i pouzdanije od ĉovjeka.
Pokrenuo je izgradnju mašine koja je manje-više odraĊivala posao i predlagao je da
se raĉunanje moţe mehanizovati do krajnosti. Iako su Bebidţove mašine bile
ogromne njihova struktura je bila sliĉna današnjem raĉunaru. Podaci i programska
memorija su bili odvojeni, operacije su bile bazirane na instrukcijama koje su
davali korisnici.
Godine 1822. Bebidţ razvija mehaniĉku mašinu nazvanu diferencijalna
mašina. Bebidţova mašina je bila stvorena da automatski izraĉunava više
matematiĉkih operacija. Zahvaljujući diferencijalnoj metodi moglo je da se
izbjegne mnoţenje i dijeljenje. Prva diferencijalna mašina imala je 25.000 dijelova,
bila je visoka 8 stopa (≈ 2,44 metra), i teška 15 tona. Mašina je trebala da radi na
paru, da automatski izraĉunava polinome do šestog stepena a + bx + cx
2
+ dx
3
+ ex
4

+ fx
5
+ gx
6
i da ima mogućnost štampanja rezultata.
Iako je imao dosta sponzora nije uspio da je završi. Kasnije je izumio
poboljšanu verziju diferencijalne mašine nazvane “Diferencijalna mašina 2” (slika
30). Projektovana je izmeĊu 1847. and 1849. Teţila je 2.6 tona i sastojala se iz
4.000 razliĉitih dijelova. Ona nije bila završena tokom njegovog ţivota, ali ju je
rekonstruisao njegov sin u periodu od 1989. do 1991. godine koristeći nactre i
dijelove pronaĊene u njegovoj laboratoriji. Radila je bezprijekorno i veoma
precizno. Njeno prvo raĉunanje prikazano je u Londonskom muzeju nauke
(London Science Museum) i bilo je precizno do 31 decimale, mnogo više nego što
je to mogao prosjeĉni moderni dţepni kalkulator.





152
Slika 30. Bebidţova Diferencijalna mašina 2

Ejda Ogasta Bajron (Ada Augusta Byron) grofica od Lavlejsa (Countess of
Lovelace), kćerka pjesnika Bajrona
72
, veoma talentovani matematiĉar i jedna od
rijetkih koja je razumjela Bebidţove ideje, kreirala je program za analitiĉku
mašinu. Da je analitiĉka mašina ikada imala njen program, mašina bi mogla da
raĉuna numeriĉke nizove poznate kao Bernulijevi brojevi. Ovaj njen opis smatra se
prvim programom za raĉunar, a ona prvim programerom. U njenu ĉast 1979.
Ministarstvo odbrane SAD nazvalo je jedan programski jezik Ada. Ubrzo poslije
toga 1981. Toni Krap (Tony Krap) u magazinu Datamation u jednom ĉlanku
satiriĉnog sadrţaja predlaţe novi “jezik budućnosti” i daje mu naziv Bebidţov
programski jezik.

Kako su sva pomenuta raĉunska sredstva u to vrijeme bila mehaniĉka, za praktiĉne
poĉetke razvoja elektriĉnih raĉunara uzimaju se tridesete i ĉetrdesete godine XX
vijeka. Prvi veliki korak u razvoju ovih mašina naĉinio je njemaĉki student tehnike
Konrad Cuze (Konrad Zuse) koje je tokom tridesetih godina napravio niz
automatskih raĉunskih mašina zasnovanih na tehnologiji elektromagnetnih releja.

Elektromehaničke mašine za računanje. Herman Holerit (Herman Hollerith) bio
je sluţbenik u statistiĉkom birou i radio je na obradi rezultata popisa u SAD iz
1880. godine. Tako je uoĉio da je najveći dio odgovora u popisnoj listi bio „da“ ili
„ne“. On je napravio elektromehaniĉku mašinu s brojaĉima koji su se aktivirali
pomoću elektriĉnih senzora. Odgovori iz popisne liste prenijeti su na kartonske
kartice koje su imale 12 redova i 80 kolona. Ha mjestu na kome je u popisnoj listi
odgovor bio „da“ ubušena je rupica.
Na slici 31. prikazana je bušena 80-kolonska kartica koja ima deset numeriĉkih
redova (oznaĉenih sa 0 do 9) i dva tzv. zonska reda (prva dva reda odozgo).
Kombinacija ubušenja u jednoj koloni predstavlja jedan znak. Kako se u
naslovnom redu kartice (odštampano) vidi, u prvih pet kolona upisana je rijeĉ
ALGER, u dvadesetosmoj koloni i tri naredne kolone upisan je broj 3393 itd. Sa
slike se ĉak moţe jasno razaznati kako su ubušenjima kodirani znakovi A, L, G, E,
R (imaju ubušenja i u zonskom i u numeriĉkom redu) i cifre 1, 2, 3, 4, 6 i 9 (imaju
ubušenja samo u respektivnom numeriĉkom redu). Nakon ovoga, ĉitaocu nebi

72
Ada Bajron (Ada Byron), grofica od Lavlejsa, (ĉesto se u literaturi nepravilno navodi
kao Ada, engl. Lady Ada Augusta Byron, Countess of Lovelace,( 1815-1852), roĊena je kao
kćerka engleskog pjesnika lorda Bajrona i Anabele Milbank. Bavila se matematikom i
zainteresovala se za projekat analitiĉke mašine. Pomagala je u dokumentovanju rada ove
mašine kao i u radu na njoj - i finansijski i svojim predlozima, od kojih je najznaĉajniji bio
prenos kontrole i rad sa ciklusima, tako da naredbe programa ne bi morale da se izvršavaju
redosljedom kojim su date već u zavisnosti od toka programa. PredviĊala je i mogućnost
ove mašine i za opštije stvari (komponovanje muzike, grafiku) ali i za šire nauĉne primjene.
Predloţila je da se pomoću analitiĉke mašine izraĉunaju Bernulijevi brojevi. Ovaj plan se
ujedno smatra i prvim programom, a Ejda Lavlejs prvim programerom. U njenu ĉast
jedan programski jezik dobio je njeno ime (kod nas zvanog Ada).



153
trebalo da bude problem da zakljuĉi kako su kodirane preostale cifre koje se ne
nalaze na prikazanoj bušenoj kartici (cifre 0, 5, 7 i 8).


Slika 31. Izgled Holerithove bušene kartice
Ove bušene kartice prolazile su kroz ulazni ureĊaj (ĉitaĉ bušenih kartica) tako da je
kartica razdvajala elektriĉne kontakte. Na mjestu gdje je na kartici bila ubušena
rupa, elastiĉna iglica je kroz nju dodirnula podlogu i tako ostvarila elektriĉni
kontakt kojim je aktiviran odgovarajući brojaĉ.
Poseban znaĉaj ovog pronalaska je u tome što je unošenje ulaznih podataka
razdvojeno od obrade rezultata.
Godine 1937. Hauard Ajken (Howard N. Aiken) zapoĉeo je izradu doktorske
disertacije na Harvardskom univerzitetu. Zbog vrlo dugih proraĉuna poĉeo je da
radi na konstrukciji raĉunske mašine poznate pod imenom Harvard Mark I. U
ovom projektu mu je pomogla firma IBM, kako finansijski tako i struĉno. Mašina
je bila zasnovana na elektromagnetnim relejima. Završena je 1944. godine. Imala je
ulazni i izlazni ureĊaj, memoriju, aritmetiĉki i upravljaĉki organ. Ulazni podaci i
instrukcije unošeni su pomoću bušene papirne trake ili pozicioniranjem prekidaĉa.
Radila je sa dvadesetocifrenim brojevima brzinom od 3 operacije u sekundi. U
memorijskoj jedinici moglo je da se uskladišti 60 brojeva. Bila je glomazna (17 m
dugaĉka i 2,5 m široka), i korištena je do 1959. godine. Prilikom jedne
demonstracije mašina je prestala da radi. Razlog je bio noćni leptir (moth) koji je
ušao u relej. Odatle potiĉe termin za greške u programima - bag (bug), kojeg je
uvela Grejs Hoper.


Istorija razvoja digitalnih računara. Prvi digitalni raĉunar projektovan je 1939.
godine na univerzitetu Ajova (The University of Iowa). Zvao se ABC (skr. od:
Atanasoff - Berry Computer) ali nikada nije kompletiran i projekat je napušten
1942. godine. Tehniĉka rješenja koja su tada bila korišćena prilikom pravljenja



154
ovog raĉunara veoma mnogo se razlikuju od sadašnjih tehniĉkih rješenja. Pored
toga nivo tehnologije i tehniĉkih dostignuća iz 1939. godine i tehnologija koja se
koristi u današnjim elektronskim digitalnim raĉunarima, gotovo se ne mogu
uporediti.
Prvi elektronski raĉunar bio je ENIAC, koji je objavljen 1946. godine, a prvi put
komercijalno upotrebljen 1951. godine. Bio je ogromnih dimenzija. Teţio je oko
30 tona, zauzimao je prostor veliĉine jedne sportske dvorane, trošio je potoke vode
za hlaĊenje elektronskih vakumskih lampi, koje su se tokom rada raĉunara
zagrijavale, a koje su tada bile osnovni poluprovodniĉki elementi, i zahtijevao je
mnogo rukovalaca (operatera) da bi uspješno funkcionisao. Bio je toliko skup da su
ga mogle kupovati samo vlade i velike istraţivaĉke organizacije. Za razliku od
njega, moderni raĉunari danas su mnogo moćniji, jeftiniji, manjih su dimenzija i
dostupniji su korisnicima.
Prednost mikroraĉunara je ĉinjenica da su mikroprocesori, koji
predstavljaju njegov osnovni dio, veoma jeftini. Materijal za njihovu izgradnju
su ţeljezo i silicij, koji je poslije kiseonika najrasprostranjeniji hemijski
elemenat u Zemljinoj kori (u obliku je sivog do mrkog praha - pijesak). Za sada
jedini proizvoĊaĉi mikroprocesora u svijetu su SAD i Japan.

Klasifikacija tipova računara

Prema namjeni raĉunare dijelimo u dvije grupe:
(1) opštenamjenski (engl. general purpose), namijenjeni za širok spektar primjena i
(2) specijalizovani (engl. spetialized), usmjerene za obavljanje zadataka u uskom
specifiĉnom podruĉju, kao što je na primjer raĉunar koji upravlja nekim robotom,
mikrotalasnom pećnicom, raĉunar koji ĉita kreditne kartice sa magnetnim zapisom
ili koji reguliše paljenje u automobilskim motorima. Ovi raĉunari su optimalno
dizajnirani za odreĊenu namjenu, pa im je i cijena zbog toga svedena na minimum.


Prema principu rada razlikuju se dva osnovna tipa raĉunara, i to analogni i
digitalni. Oba tipa obraĊuju podatke koji se u samom raĉunaru predstavljaju s
naponima. Ovi tipovi se meĊusobno razlikuju upravo po naĉinu kako su ti
podaci interno predstavljeni. Komponente analognog i digitalnog raĉunara mogu
se meĊusobno kombinovati pa se dobija hibridni računar.
Analogni računari se tako zovu jer se temelje na principu analogije
matematiĉkih opisa sa, po prirodi raznovrsnim, fiziĉko-hemijskim pojavama.
Fiziĉke veliĉine mogu biti hidrauliĉne, elektriĉne, pneumatske, mehaniĉke i druge.
Analogne raĉunare ĉine jedinice: pojaĉala, otpornici i kondenzatori.
Kombinovanjem ovih jedinica moguće je na raĉunaru sastaviti jednaĉinu i dobiti
njeno rješenje u obliku funkcije izlaznog od ulaznog napona u zadanom
vremenskom mjerilu. Kod analognih raĉunara podaci, koji su fiziĉke veliĉine,
reprezentuju se (simuliraju) u nekim drugim fiziĉkim veliĉinama (analogno - u
jednakom odnosu) pogodnim za raĉunanje (npr. napon struje, otklon kazaljke i
sl.). Oni iskljuĉivo rade sa podacima koji su dati u obliku kontinualnih veliĉina.



155
Svakom podatku odgovara neki napon, koji mora biti u propisanom rasponu, a
veliĉina napona direktno je proporcionalna vrijednosti podatka. U principu, nije
im potrebna memorija, a programiranje je jednostavno. Rijeĉ "analogan"
potiĉe iz grĉkog jezika i znaĉi "sliĉan", "podudaran" ili "odgovarajući", a uzeta je
za ovu grupu raĉunara jer se podaci o kontinuelnoj veliĉini (obiĉno je to neka
fiziĉka veliĉina, kao što su temperatura, pritisak, protok tekućine itd.) unose i
obraĊuju u raĉunaru uporeĊujući ih sa nekom drugom veliĉinom - obiĉno strujom,
naponom, otporom i sl. (postupak analogije). Ovi raĉunari se upotrebljavaju za
praćenje i upravljanje procesa, gdje je potrebna brza reakcija radi regulacije
procesa - npr. u radarskoj kontroli leta aviona, da bi se utvrdili parametri leta
radi navoĊenja, kod automatskih vaga za vaganje tereta u procesu proizvodnje, za
automatsko doziranje šarţe u visokim peĉima u ţeljezarama, automatsko
regulisanje temperature u pojedinim tehnološkim i hemijskim procesima i sliĉno.
Glavni nedostatak analognih raĉunara je ograniĉena taĉnost rezultata obrade i
relativno mala brzina izvoĊenja raĉunskih operacija.
Kod ulaznih veliĉina (podataka) javlja se odstupanje izmeĊu 0,1 i 1%, a
taĉnost rezultata obrade obrnuto je proporcionalna broju operacija raĉunanja.
Pogreške se kumulišu pa je u sloţenijim proraĉunima taĉnost manja. Zbog tih
nedostataka analogni raĉunari se ne upotrebljavaju za komercijalnu obradu
podataka.

MeĊu prve analogne raĉunare ubrajaju se astrolab i logaritmar (logaritamski
raĉunar, hrv. logaritamsko raĉunalo).
Astrolab je astronomski instrument koji je nastao još u antiĉko doba. Korišten je
tokom više od 2000 godina u svrhe odreĊivanja dijela vidljivog neba, odreĊivanje
vremena, bio je neprocjenjiva pomoć pri izradi horoskopa
73
.


Slika 32. Izgled Astrolaba iz 16. vijeka

73
Horoskop ili astrološka karta je vrsta dijagrama koji se koristi u astrologiji, a na njemu su
prikazani poloţaji planeta u trenutku nekog dogaĊaja ili roĊenja neke osobe u odnosu na
neki od sistema korišćenih u astrološkim kartama.



156

Kasnije se javljaju razne mehaniĉke naprave, kao planimetar. Planimetar je
pomoćna alatka za raĉunanje površina direktno sa plana ili karte.
Logaritmar (šiber) je sprava za raĉunanje logaritmima koja moţe da obavlja
razliĉite osnovne raĉunske operacije, izuzev sabiranja i oduzimanja. Zamisao o
konstrukciji logaritmara pojavila se 1620. (englez Edmund Ganter). Logaritmar
koristi duţinu kao fiziĉku veliĉinu za pomoć pri proraĉunu.


Slika 33. Izgled analognog raĉunara tipa logaritmara (logaritamskog raĉunara, šibera)

Nazivi nekih poznatijih komercijalnih analognih raĉunara su: "Umšn",
"Dnjepr", "VNIIEM" i "Autodispeĉer" (u Rusiji), PB-300 (u SAD), "Panelit
609", "Elliot-803" i "Argus" (u Engleskoj), SAAB-D-2 (u Švedskoj), te "Hook
200" (u Japanu). I logaritamski raĉunar (logaritmar) spada u ovu kategoriju
raĉunara.
U današnje vrijeme analogni raĉunari su uglavnom zamijenjeni digitalnim, mada
se i danas koriste za posebne namjene.

Kod digitalnih raĉunara svaki napon ima samo jednu od dvije moguće
vrijednosti, što znatno olakšava izvoĊenje operacija, jer sve operacije lako
moţemo prevesti u logiĉke, koje se elektriĉnim vezama - elektronskim logiĉkim
kolima lako realizuju.
Moţemo reći da je digitalni raĉunar ureĊaj koji automatski izvršava niz
raĉunskih i logiĉkih operacija nad podacima izraţenim u numeriĉkoj formi.
Rijeĉ "digitalan" potiĉe iz latinskog jezika (digitus=prst) i izvorno ima
znaĉenje "odbrojiv poput prstiju". Ovi raĉunari prikazuju informacije pomoću
ureĊenog niza diskretnih (skokovitih) fiziĉkih stanja, tj. niza signala koji se koriste
da bi se predstavili binarni brojevi 0 i 1. (npr. elektriĉni impulsi: "iskljuĉeno" ili
bez napona i "ukljuĉeno" ili sa naponom i magnetska polja "magnetisano" i
"nemagnetisano" kod raĉunara, ili drvene kuglice kod Abakusa - preteĉe
današnjih raĉunara (koji je još uvijek u upotrebi u zemljama bivšeg SSSR-u i u
Kini). Velika preciznost rezultata raĉunanja dovela je do toga da su digitalni
raĉunari dobili dominantno mjesto u obradi podataka u preduzećima, jer su
prikladni kako za komercijalnu obradu podataka tako i za njihovu nauĉno-
tehniĉku obradu.
Hibridni raĉunari sjedinjuju postupke obrade podataka digitalnih i analognih
raĉunara. Oni se sastoje od komponenata oba tipa raĉunara, ali preovladavaju one



157
komponente koje su vaţnije za odreĊenu primjenu. Zbog toga hibridni raĉunari
imaju prednost za odreĊene aplikacije gdje se provode simulacije metodom
neposrednog pristupa - simulacije u realnom vremenu (Real-Time).


Prema sadržaju kljuĉnih tehnoloških i konstruktivnim komponenata, svi digitalni
raĉunari mogu se svrstati u 5 generacijskih perioda, pri ĉemu “generacije” traju oko
7-10 godina, od kojih se neke vremenski djelimiĉno preklapaju.
Generacija "0" obuhvata najranije raĉunare i traje od 1945. do 1953. godine.
Ovi raĉunari imali su mnogo mehaniĉkih kontakata i releja i sliĉni su telefonskim
centralama. Najpoznatiji elektromehaniĉki raĉunari su MARK I, koji je razvio
Aiken (Aiken) sa Harvardskog univerziteta, i Bell-Model I, ĉiji je konstruktor
Štibic (Stibitz).
Generacija "1" traje od 1951. do 1958. godine. Ti raĉunari sastavljeni su
od vakumskih cijevi (elektronske - vakumske lampe). Hiljade vakumskih cijevi
ĉinilo je raĉunare glomaznim, traţilo je i priliĉno energije za njihovo zagrijavanje,
a zauzimali su prostor velike dvorane. Prvi elektronski raĉunar sa vakum
cijevima, koje je koristio za memorisanje brojeva i brojanje elektriĉnih signala,
poznat je pod imenom ENIAC (ĉit. Inieik, skr. od: Electronic Numerical Integrator
And Computer). Sastojao se od oko 17.500 vakumskih elektronskih cijevi, a bio
je teţak preko 30 tona. Imao je 70.000 otpornika, 10.000 kondenzatora, 1.500
releja, 6.000 manuelnih spojeva (kontakata) i 5 miliona ĉvrstih spojeva.


Slika 34. Prvi elektronski raĉunar ENIAC

Zauzimao je 1800 kvadratnih stopa (oko 167 m
2
) površine prostora, bio je teţak 30
tona, i trošio je 160 kilovata elektriĉne snage.
ENIAC je bio prvi uspješan elektronski raĉunar opšte namjene. Njegov program
nije bio uskladišten u centralnoj memoriji, ali je mogao da izvodi operacije
elektronskom brzinom (1000 puta brţe nego Mark I). Mašina je programirana da
izvršava operacije ukljuĉivanjem i iskljuĉivanjem kablova i prekidaĉa, a po potrebi



158
i prelemljivanjem ţica, što je trajalo i nekoliko dana kada je raĉunar reprogramiran
za rješavanje novog problema. Bušene kartice su korišćene za ulaz i izlaz podataka.
ENIAC je koristio decimalni brojevni sistema (10 vakumskih cijevi za svaku cifru)
i izvršavao 5000 operacija sabiranja u sekundi. Glavni nedostatak bio mu je što
nije imao mogućnost memorisanja programa. Programirao se ruĉno, uz pomoć
prekidaĉa i kablova. Programi su bili ugraĊeni u logiku (wired programs - ĉit.
vaird programs) i promjena programa je zahtijevala da inţenjeri izvrše razna
prespajanja pojedinih ţica. Ovaj nedostatak otklonjen je kod Fon Nojmanovog
(Von Neumann) raĉunara, originalno nazvanog MANIAC (ĉit. Meiniek), kod
kojeg je po prvi put bilo moguće memorisanje programa i podataka.
ENIAC je kompletiran u decembru 1945. godine, pošto je rat završen. Njegova
prva raĉunanja korišćena su za projektovanje atomskog i balistiĉkog oruţja, a
kasnije i za mnoge druge primjene ukljuĉujući i prvu raĉunarsku prognozu
vremena. Bio je u upotrebi do oktobra 1955. godine.










Slika 35. Elektronska cijev Slika 36. Tranzistor Slika 37. Integralno kolo

Generacija "2" traje od 1958. do 1967. Iako je tranzistor otkriven 1948. godine,
do 1958. nije bilo tehnologije i proizvodnih metoda za njihovo korišćenje. Ti
raĉunari izgraĊeni su od poluprovodniĉkih upravljivih elemenata - tranzistora.
Tranzistor je dimenziono mnogo manji, a troši i mnogo manje energije nego
vakumske cijevi. Raĉunari ove generacije predstavljaju znatan korak naprijed i s
njima zapoĉinje širi front primjene raĉunara. Prvi poznatiji raĉunar ove
generacije za komercijalnu upotrebu bio je UNIVAC (UNIVersal Automatic
Computer) koji je proizvodila kompanija ĉiji je osnivaĉ bio Fon Nojman.
Raĉunari druge generacije sadrţali su oko 10000 pojedinaĉnih tranzistora koji su
ruĉno priĉvršćivani na ploĉe i s drugim elementima povezivani ţicama. Tranzistori
su imali nekoliko prednosti nad elektronskim cijevima, bili su jeftiniji, brţi, manji,
trošili manje elektriĉne energije i razvijali manje toplote. Zahvaljujući takvim
svojim karakteristikama oni su omogućili da raĉunari postanu manji, brţi, jeftiniji,
pouzdaniji i da troše manje struje od prve generacije raĉunara. Druga generacija
raĉunara se i dalje oslanjala na bušene kartice za unos i ispis podataka. Za



159
programiranje tih raĉunara više se ne koristi samo mašinski jezik već i asemblerski
jezik, koji je omogućio programerima da instrukcije zapisuju rijeĉima (a ne
brojevima, kao što je to bio sluĉaj u mašinskom jeziku). TakoĊe u tom periodu
nastaju i tzv. viši programski jezici. Prvi takav programski jezik zvao se je Flow-
Matic, a iz njega su se kasnije razvili COBOL, FORTRAN, ALGOL i LISP.
Prvi komercijalni raĉunar koji je koristio tranzistore bio je Philco Transac S-2000,
ali najveći uspjeh u to vrijeme postigao je IBM sa raĉunarom 1401. Ova mašina se
tako dobro prodavala da se broj raĉunara u svijetu udvostruĉio, a IBM postao
vodeći proizvoĊaĉ.

Generacija "3" poĉinje 1967. godine i traje do 1977. Osnovni materijal za
izgradnju raĉunara ove generacije predstavljaju integrisana elektronska kola.
Tranzistori su bili minijaturizovani i stavljeni u silikonski ĉip (tranzistori su bili
napravljeni na istom parĉetu silicijuma; zatim bi to parĉe silicijuma bilo stavljano u
jedno kućište i takav sklop je dobio ime integrisano kolo), što je veoma povećalo
brzinu i efikasnost rada raĉunara. Integrisano kolo predstavlja minijaturizovanu
verziju tranzistora kao osnove za logiĉke operacije. Logiĉke operacije su operacije
koje se obavljaju nad varijablama u binarnom obliku (0 ili 1, true ili false, yes ili
no). Mogu biti unarne (sa jednim operandom), i binarne (sa dva operanda).
Integralno kolo veliĉine 1 inĉ
2
sadrţavalo je desetak logiĉkih elemenata
(napomena: 1 inĉ
2
= 2.54 cm x 2.54 cm).
Godine 1959. napravljen je prvi planarni tranzistor, sastavljen od jednog elementa;
godine 1961. integralno kolo od ĉetiri tranzistora u jednom ĉipu; godine 1964.
integralno kolo za praktiĉne primjene sa pet tranzistora u jednom ĉipu; godine
1968. napravljen je logiĉki ĉip sa 180 tranzistora.
Niska cijena, visoka pouzdanost, male dimenzije, mali zahtjevi za napajanjem i
brzina izvoĊenja operacija ovih ĉipova znaĉajno su unapredili razvoj mini
raĉunara. Osim toga, u ovoj generaciji magnetni diskovi su zamijenili magnetne
trake u skladištenju programa i podataka. Umjesto bušenih kartica ovi raĉunari
sada imaju tastature i monitore kao ulazne i izlazne ureĊaje. U to vrijeme se
razvijaju i prvi operativni sistemi, što je po prvi put omogućilo da raĉunar moţe da
izvršava više programa istovremeno jer je sada njih nadgledao jedan centralni
program koji je uvijek bio u memoriji. Uslijed pojeftinjenja izrade i komponenti
raĉunara, oni po prvi put postaju dostupni i pojedincima.




160

Slika 38. IBM 360 Main Frame raĉunar iz kasnih 1960-tih

Ovu generaciju obiljeţila je serija raĉunara IBM 360 (na slici gore). Cijena jednog
raĉunara iz ove generacije iznosila je nekoliko miliona dolara. U ovom periodu
uveden je i prvi mini raĉunar PDP-1 firme Digital Equipment Corporation. Kada je
u novembru 1960. proizveden, po cijeni je bio znatno jeftiniji od drugih raĉunara iz
tog vremena. 1970. godine nastaje mikroprocesor - integralno elektronsko kolo
kod kojeg je na ploĉicu poluprovodnika površine nekoliko desetaka kvadratnih
milimetara moguće smjestiti sve elektronske elemente potrebne za rad centralne
jedinice raĉunara.

Generacija "4" poĉinje 1975. godine. Ĉetvrtu generaciju digitalnih raĉunara
karakterišu komponente izraĊene na bazi poluprovodniĉkih sklopova korišćenjem
jako integrisanih elektronska kola nazvana "El-es-aj" (LSI) kola (engl.: Large
Scale Integrated Circuits) i “Vi-el-es-aj” VLSI (Verry Large Scale Integration)
visoko integrisanih sklopova koji omogućava stvaranje mikroprocesora koji
predstavlja osnovu današnjih raĉunara. Integralno kolo veliĉine 1 inĉ
2
sadrţi sada
nekoliko hiljada logiĉkih elemenata mikroskopske veliĉine. Poboljšane hardverskih
karakteristika dovodi do smanjenja dimenzija raĉunara, povećanja kapaciteta
glavne i periferijske memorije, znatno brţe obrade podataka. Raĉunari ove
generacije postali su dostupni skoro svima. Operativni sistemi su jednostavniji za
upotrebu većem broju korisnika. Novi programski jezici su omogućili lakše pisanje
aplikativnog softvera koji se koristi u svim sferama društva.

Generacija "5" poĉinje 1981. godine i traje još i danas. Većina današnjih
raĉunara moderne izgradnje pripada ovoj generaciji. Osnovni materijal su visoko
integrisana elektronska kola "Vi-el-es-aj" (VLSI - Very Large Scale Integrated
Circuits) i “Ju-el-es-aj” (ULSI – ultra visoki stepen integracije). Kod njih je
postignut veoma visok stepen integracije logiĉkih elemenata. Tako je na ploĉici
od silicijuma površine jednog kvadratnog inĉa
74
(1 inĉ
2
) integrisano, prvo,
nekoliko desetina hiljada logiĉkih elemenata, a zatim i nekoliko stotina hiljada, pa

74
1 kvadratni inĉ = 2,54 x 2,54 cm



161
nekoliko miliona, do nekoliko desetine i stotine miliona tranzistora na jednom ĉipu.
Ostvareni stepen integracije logiĉkih kola 2000. godine bio je već takav da je na
ploĉicu površine 1 inĉ
2
stalo oko 10
9
( jedna milijarda) logiĉkih elemenata.
Najnoviji mikroprocesor (u 2011. godini), na ploĉici dimenzija 20,8 mm x 20,9
mm, dakle na površini manjoj od jednog kvadratnog inĉa, sadrţi integrisanih 2,27
milijarde tranzistora
75
. U okviru nje javljaju se i potpuni raĉunari sastavljeni samo
od nekoliko integrisanih kola, te su stoga veoma malih dimenzija. Naravno da je to
vodilo ka manjim i brţim raĉunarima. Cijena raĉunara je pala do te mjere da se
otvorila mogućnost da svaki pojedinac ima sopstveni raĉunar. Tada je i zapoĉela
era personalnih raĉunara. Cijena jednog raĉunara iz ove generacije danas je od
nekoliko stotina do nekoliko hiljada dolara. Niskoj cijeni doprinose visoke serije
proizvodnje. Integralna kola se rade samo u velikim serijama, desetinama, pa i
stotinama hiljada identiĉnih jedinica. Proces proizvodnje je potpuno
automatizovan, i sliĉan je štampanju poštanskih maraka (prema istoj maski).

Šta bi trebala biti Generacija “6” raĉunara? Danas smo svjedoci svakodnevne i
uobiĉajene prisutnosti Interneta (mreţna infrastruktura + usluge) i sveopšteg
povezivanja raĉunara u mreţu. Za oĉekivati je još obuhvatniju kompjuterizaciju i
ogroman rast raĉunarske snage, i opštu prisutnost 'nevidljive' inteligentne mreţe
raĉunara koji voze auto prema ţelji korisnika, prate njegovo zdravlje pomoću
osjetila ugraĊenih u robi i automatski zovu ljekara ako je potrebno. U toku je
eksplozija raĉunarske snage zbog prvenstveno efikasne minijaturizacije osnovnih
raĉunarskih komponenti. Sve više se razvija raĉunarska inteligencija i polagano se
povezuje s ĉovjekovim umom.
Današnji namjenski raĉunari
76
i ureĊaji koje oni nadziru, kao ĉovjekoliki roboti,
vide i ĉuju mnogo bolje od ĉovjeka, ali ne razumiju šta je to što to vide i ĉuju.
MeĊutim, vještaĉka inteligencija zasigurno je sve bolja. Već se moţe uskladiti s
ĉovjekom, što dokazuju razni umetci koji se mogu ugraditi u ĉovjeka, pa i u
mozak, da se, na primjer, dejstva neke zloćudne bolesti umanje, kao epilepsija i
sliĉne. Virtualni svijet nam je sve bliţi i normalniji bilo od igara pa do “druţenja” s
rodbinom ĉiji su ĉlanovi udaljeni kilometrima. Virtualna faza je prva faza
ovladavanja vještaĉkom inteligencijom. Rezultati koje bi valjalo oĉekivati mogli bi
biti ureĊaji koji bi nam ispunjavali svaku ţelju.


Prema kapacitetu, snazi
77
ili moći raĉunanja, raĉunari se mogu podijeliti na
slijedećih deset grupa:

75
Intel
®©
„Core i7-3960X Extreme Edition”.
76
Jedna podjela raĉunara je na: (1) namjenske raĉunare – tj. raĉunare za specijalnu
upotrebu, kao što je upravljanje i kontrola procesa i sl. i (2) raĉunare opšte namjene, tj.
personalne raĉunari koji su danas u masovnoj upotrebi.
77
Iako ovo nije termin koji se standardno koristi za raĉunare, nego je više u upotrebi za
mehaniĉke i elektro-mehaniĉke ureĊaje, „snaga“ nekog raĉunara moţe se iskazati brzinom
rada mikroprocesora, kapacitetom glavne memorije i veliĉinom sekundarne memorije.
Termin „snaga“ raĉunara ima smisla upotrebiti samo za superraĉunare, jer su oni zaista



162
- Superraĉunari (Supercomputers)
- Veliki raĉunari (Mainframe Computers)
- Serverski raĉunari (Enterprise Servers)
- Mini raĉunari (Mini-Computers)
- Radne stanice (Workstations)
- Personalni raĉunari (Personal Computers - PC, Desktop Computers)
- Prenosivi raĉunari (Laptop, Notebook, Tablet)
- Liĉni digitalni asistenti (Personal Digital Assistant – PDA)
- Dţepni, ruĉni i nosivi raĉunari (Pocket Computers, Palm Top Computers,
Wearable Computers)
- Inteligentni telefoni (Smart Cell Phones).

Iako postoji deset kategorija raĉunara, kako smo ih prethodno naveli, one se danas
preklapaju, tako da nisu jasne i jednoznaĉne granice izmeĊu njih, ĉime se pomalo
umanjuje smisao njihovog kategorisanja u toliko klasa. Ta raspršenost kategorija
raĉunara direktna je posljedica ĉinjenice da je industrija poluprovodnika
proizvodila komponente raĉunara sve većih mogućnosti za sve manje novca, o
ĉemu smo prethodno diskutovali. Neke od kategorija raĉunara koje su ranije
postojale, kao što su: veliki raĉunari, mini raĉunari i radne stanice, danas su
izgubile smisao da se analiziraju kao posebne kategorije raĉunara navedenih po
snazi, jer danas jednostavno ne postoje kao takve. TakoĊe, ĉesto, kada se pojavi
novi personalni raĉunar, on je moćniji od nekog raĉunara iz više kategorije, starog
godinu dana. Na taj naĉin su veliki raĉunari vremenom gubili prednost pred sve
brojnijim korištenjem mikroraĉunara, posebno kad je rijeĉ o mreţama raĉunara i
stvaranju sve boljih serverskih raĉunara. Tako da je gornju skalu od deset
kategorija raĉunara (po njihovom kapacitetu i “snazi”) primjerenije svesti na
slijedeće tri kategorije:
1. superraĉunari,
2. raĉunari srednjeg nivoa i
3. mikroraĉunari.
MeĊutim, radi cjelovitosti pregleda i radi informisanja onih koji nisu bili
savremenici i nisu doţivjeli neke danas “prevaziĊene” kategorije raĉunara, a to se
odnosi se na velike raĉunare, mini raĉunare i radne stanice, u narednom dijelu rada
ipak ćemo ukratko opisati svaku od prethodno navedenih deset kategorija raĉunara.

Superračunari (engl. Supercomputers) predstavljaju posebnu klasu najmoćnijih
raĉunara u današnjem informatiĉkom dobu. Odlikuju se specifiĉnom namjenom za
razliĉita laboratorijska istraţivanja kod kojih je karakteristiĉna prevelika koliĉina
podataka da bi se savladala korišćenjem raĉunara sa samo jednim procesorom.
Manji broj superraĉunara se namjenski izradi godišnje i uglavnom se koristi za

„snaţni“ pošto imaju izvanredno veliku brzinu raĉunanja i veoma veliki kapacitet primarne
memorije i sekundarnih memorija (skladišta podataka), dok je za ove „slabije“ raĉunare
primjenjeniji termin „kapacitet“ (a misli se na brzinu rada mikroprocesora i kapacitet
glavne memorije i eksternih memorija).



163
potrebe armija, meteoroloških nauĉnih institucija, nuklearnih istraţivaĉkih centara i
sl. Koriste se za simulacije i modeliranje kompleksnih sistema za:
- praćenje i izradu vremenskih prognoza,
- analize raznih hemijskih i fiziĉkih procesa,
- praćenje kretanja nebeskih tijela, i
- za vojne potrebe.
Dugo vremena, vodeći proizvoĊaĉi superraĉunara bili su Cray Research i Control
Data Corporation, s nizom razliĉitih modela. Tehnologija proizvodnje integralnih
kola danas znatno je snizila cijene mikroprocesora tako da je postala prihvatljiva
koncepcija izrade raĉunara sa više procesora. Time se povećava kapacitet i
poboljšavaju karakteristike raĉunarskog sistema, povećava pouzdanost i veće
mogućnosti rada u tzv. "realnom vremenu" (Real Time Processing).
Superraĉunari imaju najveću snagu (brzinu i kapacitet memorije) procesiranja
podataka koja je ikada do sada postojala meĊu svim vrstama raĉunara. Većina
aplikacija superraĉunara spada u tri kategorije: nauĉne, istraţivaĉke i projektantske.
Osnovna primjena im je u nauĉnim istraţivanjima, u vojnim projektima (u SAD) i
u velikim simulacionim modelima realnih fenomena gdje se traţe kompleksne
matematske predstave i izraĉunavanja. Ove raĉunare koriste nauĉnici za
prouĉavanje nuklearnih reakcija i za razbijanje kódova ali i za svakodnevne
poslove koji su vezani za dizajniranje proizvoda.
Na primjer, glavni zadatak superraĉunara u Jokohami (Japan), kojeg je
proizvela kompanija NEC, nazvanog „Simulator zemlje“ (Earth Simulator), je
unapreĊenje ekoloških istaţivanja, kao i sloţena analiza i simulacija ţivotne
sredine i uticaja ĉovjeka na tu sredinu. Zbog toga je i dobio ime zemljin simulator
ili simulator zemlje, jer je sposoban da u svojim memorijama i procesorima izgradi
priliĉno vjernu sliku svijeta u kojem ţivimo. Ovaj raĉunar je u stanju da obradi
hiljadu puta više meteoroloških, geofiziĉkih i ekoloških podataka od raĉunara koji
se koriste u meteorološkim laboratorijama. Superraĉunari se takoĊe koriste i za
simulaciju hemijskih reakcija i za pravljenje raĉunarski generisanih vizuelnih
efekata u filmovima. Aplikacije za superraĉunare su procesorski intenzivne, tj. oni
većinom rade sa aplikacijama koje zahtijevaju znatno internog procesiranja ali
relativno malo ulaza i izlaza podataka.
Arhitektura jednog superraĉunara bazirana je na paralelnim procesorima (dva ili
više procesora koji rade simultano), ne proizvodi se u serijama, nego se svaki
izraĊuje za specifiĉne zadatke po narudţbi, ima ogromnu fleksibilnost i snagu.
Najpoznatiji proizvoĊaĉi superraĉunara u svijetu su ameriĉke kompanije Cray
Research, IBM, CDC (Control Data Corporation) i SGI (Silicon Graphics Inc.).




164


Slika 39. Izgled jednog
superraĉunara
Slika 40. Superraĉunar
firme SGI

Na rang listi petstotina najbrţih raĉunara na svijetu, objavljenoj na konferenciji
o superraĉunarima, odrţanoj u Njemaĉkoj u Hajdlbergu, u junu mjesecu 2005.
godine, na prvom mjestu i najsnaţniji raĉunar bio je raĉunar nazvan „plavi gen“
(BlueGene/L). On se nalazi u Nacionalnoj laboratoriji „Lorens Livermor“ u
Kaliforniji (SAD), a zajedniĉki su ga razvili IBM i ameriĉka Nacionalna nuklearna
sigurnosna administracija (NNSA). U njemu je instalisano 32.000 IBM-ovih Power
procesora. Snaga mu je 136,8 TFlop/s (teraflopsa u sekundi)
78
, tj. hiljada milijardi
(triliona, tj. reda 10
12
) operacija u sekundi. To je brzina koja je stotinu hiljada puta
veća od brzine rada prosjeĉnog personalnog raĉunara.
Od prvih deset superraĉunara na toj rang listi šest je bio proizvod IBM-a i
njihova ukupna snaga je preko polovine snage svih raĉunara na popisu prvih
petstotina raĉunara. Slijedili su ih proizvoĊaĉi superraĉunara Hewlett Packard sa
26,2% ukupne snage i firma SGI (Silicone Graphics Inc.) sa 13,3% od ukupne
snage svih superraĉunara na listi Top500. Od ovih petstotina najbrţih raĉunara na
svijetu te godine (2005.) u Kini ih je tada bilo instalisano 19.
Već te, godine, proizvoĊaĉi najbrţih superraĉunara na svijetu, meĊu njima su
SAD, Japan i Kina, najavljivali su svoje namjere da u narednom periodu investiraju
u tehnologiju kojom bi se prevazišla granica od tzv. petafloptne
79
obrade podataka.
U meĊuvremenu to se i desilo, stvari su se odvijale munjevitom brzinom.
U najnovijem rangiranju, koje se obavlja dva puta godišnje (oktobar 2010.
god.), sistem Tianhe-1A u nacionalnom superraĉunarskom centru u TianĊinu u Kini
postigao je brzinu od 2,67 petaflopsa i pretekao dotadašnjeg (2009) brzinskog

78
TFlop/s-teraflops u sekundi je brzina od jednu hiljadu milijardi (jedan trilion) operacija u
sekundi, ili brojka reda 10
12
operacija u sekundi.
79
Petaflopt/s (petaflopsa u sekundi) je mjera snage (performansi) raĉunara koja opisuje
mogućnost da se izvede hiljadu triliona (10
15
FLOPSa - floating-point calculations per
second) matematiĉkih operacija u jednoj sekundi (1.000 teraflopsa= 1 petaflops), što je
osam puta više od tadašnjih najbrţih superraĉunara.



165
šampiona, ameriĉki sistem Cray XT5 Jaguar, smješten u nacionalnoj laboratoriji
Ouk Ridţ, koji je u ovoj trci postigao 1,75 petaflopsa. Zauzimanjem prvog mjesta
kineskog superraĉunara prekinuta je šestogodišnja dominacija ameriĉkih sistema
koja je zapoĉela kad je IBM-ov sistem Blue Gene/L ameriĉkog ministarstva za
energiju (DOE) preuzeo primat japanskom sistemu Simulator Zemlje koji je
napravio NEC. Sa 42 sistema na listi u 2010. godini Kina je postala druga
najzastupljenija zemlja po broju superraĉunara u svijetu, ali s velikim zaostatkom u
odnosu na SAD koje ih imaju 275. MeĊutim, valja podsjetiti da su se na junskoj
listi u 2010. godini nalazila 24 sistema u Kini.
MeĊu proizvoĊaĉima dominiraju IBM i Hewlett-Packard. IBM na listi ima 200
sistema, a HP 158.
MeĊutim, trka se nastavlja i dalje, jer DOE - nacionalna laboratorija Lorens
Livermor u SAD planira da 2012. godine pusti u rad IBM-ov sistem Sekvoja koji
treba da premaši 20 petaflopsa. Pored toga, te godine će nacionalna laboratorija
Argon pustiti u rad slijedeću generaciju IBM-ovog superraĉunara Blue Gene, koji
će ponuditi 10 petaflopsa.
Napredna tehnologija paralelnog procesiranja i softver koji je u mogućnosti da
poveţe ĉak stotine hiljada procesora u jednu jedinicu, ĉini da je brzina budućih
superraĉunara limitirana samo cijenom njihove izrade, adekvatnim elektriĉnim
napajanjem i mogućnošću hlaĊenja sistema. Cijena ove vrste raĉunara kreće se od
200.000 USA dolara do nekoliko miliona pa i desetina miliona dolara.

Primjer 13.3: Ono što pouzdano znamo je da na našoj regiji Institut za fiziku iz
Beograda posjeduje superraĉunar pod nazivom Klaster Paradox. Ovaj raĉunar
sadrţi 900 procesora, a brzina rada mu je 2.5 TFLOPSa. I 2009. godine to je bio
najbrţi raĉunar u našem regionu. Koristi se za pristup bazama podataka i za
komunikaciju sa arhivama nauĉnih radova kao i za komunikaciju sa nauĉnicima
širom svijeta.


Slika xy. Izgled raĉunara Klaster Paradox




166

Veliki računari ili “glavni raĉunari” (engl. Main Frame – ĉit. mejnfrejm) su veliki i
„skupi“ raĉunari koje uglavnom koriste drţavne institucije i velika preduzeća za
kljuĉne aplikacije, sa velikim brojem podataka koje treba obraĊivati, kao što su
obraĉuni taksa, obrada naknada i poreza, statistika industrije i potrošnje i obrada
bankovnih transakcija i transakcija prometa lanaca robnih kuća. Veliki raĉunari
praktiĉno se koriste za podršku velikim informacionim sistemima. Gotovo
istovremeno su uvedeni udaljeni (tzv. „glupi“) terminali koji su imali samo
monitor i tastaturu za unos podataka u jednom kućištu ali se obrada podataka i
dalje obavljala u glavnom raĉunaru. Kasnije su se pojavili i „inteligentni“ terminali
koji su dio operacija mogli da obavljaju sami.
Na njih se obiĉno prikljuĉuju na stotine i hiljade terminala i ravnopravnih
korisnika. Svi oni bivaju opsluţeni u kratkom vremenu kao da je prikljuĉeno tek
dva-tri korisnika istovremeno. To im omogućuje posjedovanje više procesora.
Jedan od tih procesora upravlja svim operacijama, drugi procesor obavlja
komunikaciju sa svim korisnicima koji traţe podatke, a treći procesor pronalazi
podatke koje su korisnici traţili. Brzina rada procesora kreće se od deset do
nekoliko stotina MIPS-a. Veliĉina glavne memorija im se kreće od 32 MB
(megabajta) do nekoliko GB (gigabajta)
80
.
Veliki raĉunari smještaju su u oklopljena kabinet-kućišta i stavljaju se u
prostorije sa podešenim klimatskim uslovima okoline u kojoj rade (klima
ureĊajima i preĉistaćima vazduha, duplim podovima, i dr.).



Slika 41. Izgled jednog velikog raĉunara Slika 42. Veliki raĉunar ViON

U elektronskom smislu Vikipedija (Wikipedia) je danas organizovana na sliĉan
naĉin - glavni raĉunar je u SAD a inteligenti terminali (PC raĉunari) su kod
korisnika. Internet ima ulogu „mreţe“.
U ranim fazama razvoja raĉunarskih mreţa većinu raĉunarskih sistema ĉinili su
Unix mainframe raĉunari sa prikljuĉenim korisniĉkim terminalima. Iako su
korisniĉki terminali bili povezani komunikacionim kanalima sa mainframe-om
takva mreţa se ne moţe u smatrati punom smislu rijeĉi raĉunarskom prije svega

80
bit=skr. od engl. binary digit
Byte=8 bita; KB=1,024 bajta; MB=1,024x1,024B=1,048,576 bajta; GB=1,024 MB
=1,073,741,824 bajta; TB=1,024 GB=1,099,511,627,776 bajta.



167
zbog nedostatka raĉunske moći terminala - veza izmeĊu terminala i mainframe-a je
imala za zadatak prenos korisniĉkih instrukcija do mainframe-a i rezultata obrade
do terminala. U takvoj situaciji je ekskluzivno pravo na razvoj hardvera, softvera i
komunikacionih kanala uglavnom imao samo jedan proizvoĊaĉ koji je svoja
rješenja drţao zatvorenim za ostale proizvoĊaĉe. Komunikacija izmeĊu rješenja
razliĉitih proizvoĊaĉa je najĉešće bila nemoguća usljed nekompatibilnosti izmeĊu
hardverskih interfejsa i formata podataka.
Do 2005. godine trţištem velikih raĉunara dominirala je firma IBM (sa
raĉunarom zSeries 890) sa 90% ukupnog trţišta velikih raĉunara. Ostali
proizvoĊaĉi velikih raĉunara su Unisys, koji proizvodi raĉunar ClearPath, firma
Fujitsu i firma Bull, koja proizvodi raĉunar DPS. Cijena osnovne konfiguracije
novih IBM modela kreće se do oko 200.000 USA dolara.
Serverski računari (Enterprise Server) su raĉunari koji posjeduju programe koji
kolektivno opsluţuju potrebe nekog preduzeća a ne samo pojedinog korisnika,
odjela ili posebne aplikacije. Server je raĉunarski sistem koji pruţa usluge drugim
raĉunarskim sistemima koji se nazivaju klijenti. Komunikacija izmeĊu servera i
klijenta odvija se preko raĉunarske mreţe. Naziv server najĉešće se odnosi na ĉitav
raĉunarski sistem, ali se ponekad koristi samo za hardver ili samo za softver takvog
sistema. Ovi raĉunari su posebno napravljeni za odreĊenu vrstu posla, pri ĉemu se
meĊusobno razlikuju po broju i jaĉini procesora, veliĉini i tehnologiji hard-diskova,
koliĉini radne memorije itd. Poboljšani su slijedećim dodacima:
• dodatna RAM memorija,
• više procesora,
• redundantni sistemi hard-diskova, za ubrzavanje pristupa i propusne moći istih,
kao i za obezbjeĊenje podataka.
U najširem smislu, server obezbjeĊuje neku vrstu mreţne usluge. Server nudi svoje
usluge ostalim raĉunarima u mreţi, ili drugim procesima. Tako server moţe da
pruţa usluge pristupa datotekama, ili ureĊajima i jedinicama za prenos, zatim
usluge prevoĊenja i druge usluge. U mreţama zasnovanim na serveru, najvaţniji
hardverski server je server datoteka (fajl-server), koji upravlja pomenutim
pristupom datotekama i podacima smještenim na jedan ili više diskova. U većini
sluĉajeva, lokalne mreţe (LAN – Local Area Network) imaju raĉunare nivoa
personalnih raĉunara kao fajl-servere, iako i raĉunari višeg nivoa takoĊe mogu biti
serveri ovog tipa. Server moţe biti namjenski ili nenamjenski.
Namjenski serveri se koriste samo kao serveri, ne i kao radne stanice. Mreţe s
namjenskim serverima nazivaju se mreţe zasnovane na serverima. Namjenski
serveri ne mogu da se koriste za "obiĉan" rad. Zapravo, pristup samom serveru je
ĉesto ograniĉen.
Klasifikacija servera prema namjeni je na:
• pristupni server – specijalna vrsta komunikacionog servera,
• aplikacioni server – izvršava aplikacije za radne stanice, odnosno klijent raĉunare,
• arhivski server,
• server za snimanje rezervnih kopija,
• server za paketsku obradu,



168
• komunikacioni server,
• server baza podataka,
• fajl server,
• server elektronske pošte,
• server štampanja dokumenata,
• server za specijalne namjene itd.
Iz naziva ovih kategorija servera poptuno je jasna namjena svakog od njih.
MeĊutim, posebno ćemo objasniti šta se podrazumijeva pod “komunikacionim
serverima”. Komunikacioni serveri ili komunikacioni kontroleri, predstavljaju
vezu izmeĊu opreme za upravljanje, obradu i memorisanje podataka i transportnog
medija. U zavisnosti od lokalne mreţe oni mogu biti integrisani u raĉunare (primjer
PC-a) ili smješteni u posebnom kućištu. U zavisnosti od funkcije koju obavljaju i
interfejsa koji sadrţe razlikujemo slijedeće grupe komunikacionih servera:(1)
komunikacioni serveri za povezivanje raĉunara i terminala, (2) vezni serveri
(Gateway) i (3) serveri za kontrolu mreţe.

Klijent i server zajedno obrazuju klijent-server mreţnu arhitekturu, kao što je to
prikazano na narednoj slici.

Slika 43: Klijent- server arhitektura
Tipiĉan server je raĉunarski sistem koji neprestano radi na mreţi i ĉeka zahtjeve
drugih raĉunara. Mnogi serveri su posvećeni samo ovoj ulozi, ali neki serveri se
uporedo koriste za još neke potrebe. Na primjer,u manjoj kancelariji, malo bolji
desktop raĉunar moţe da se ponaša i kao desktop radna stanica i kao server za sve
ostale raĉunare u toj kancelariji.
Serveri su danas fiziĉki veoma sliĉni standardnim PC raĉunarima, iako njihove
hardverske konfiguracije mogu biti specijalno optimizovane za serverske uloge.
Mnogi serveri koriste hardver identiĉan onome koji moţemo naći u desktop PC-u,



169
ali serveri pokreću softver koji se u većini sluĉajeva dosta razlikuje od onoga koji
se koristi na kućnom raĉunaru.
Iako server moţe biti sastavljen od standardnih raĉunarskih komponenti, u većini
sluĉajeva za manje servere (low load), i veliki serveri (high load) koriste
specijalizovane hardverske komponente.
Serveri ĉesto hostuju
81
hardverske resurse koji mogu biti dostupni klijentskim
raĉunarima preko hardver šeringa (hardware sharing)
82
, klijenti mogu da
pristupe zajedniĉkom štampaĉu, skeneru, faksu ili nekom drugom ureĊaju. Time
štedimo hardverske resurse jer više raĉunara moţe da koristi jedan ureĊaj.
Server (raĉunar) se moţe sastojati od standardnih hardverskih komponenti koje se
ugraĊuju u obiĉne desktop raĉunare (PC – personal computer) u sluĉaju da
programi (aplikacije) koji se izvršavaju na serverima nisu sloţeni odnosno
hardverski zahtjevni. Serveri koji opsluţuju sloţene programe ili veliki broj
korisnika zahtijevaju specijalizovan hardver koji je optimizovan za upotrebu u
serverima.



Slika 44: Kućište Antec TITAN 650
Enterprise Server
Slika 46: INTEL
®
SBCE 7U Server
14-modularno kućište



81
Hosting - udomljavanje, domaćinstvo (moţe biti: hardvera i/ili softvera -informacionih
sistema, web sajta, softverskih aplikacija, e-maila, Power Point prezentacija i dr.)
82
Hardware sharing – dijeljenje korišćenja hardvera.
Slika 45: Kućište Silverstone
Lascala ST-Remote desk-top
Enterprise Server



170
Poseban hardver podrazumijeva i hard diskove visokih performansi, prvenstveno
brzine i pouzdanosti. Procesorska brzina nije od kljuĉne vaţnosti za servere pošto
se većina servera bavi uzlazno/izlaznim (I/O – input/output) operacijama i ne
koristi grafiĉki korisniĉki interfejs (GUI – graphic user interface). Naime, većina
serverskih programa radi u pozadini i ne oĉekuje ulazne podatke od korisnika niti
ispisuje informacije na ekranu. Ovo je posljedica toga da serveri komuniciraju
samo sa klijent-raĉunarima preko raĉunarske mreţe. Zbog toga na serverima vrlo
ĉesto nema potrebe za postojanjem grafiĉkog radnog okruţenja. A nekorišćenje
takvog okruţenja znaĉajno oslobaĊa procesor servera za svoje namjenske zadatke.

Serveri - komunikacioni kontroleri u raĉunarskim mreţama, predstavljaju sponu
izmeĊu opreme za upravljanje, obradu i smještanje podataka i transportnog medija.
U zavisnosti od lokalne mreţe oni mogu biti integrisani u raĉunare (primjer
PC-a) ili smješteni u posebnom kućištu. U zavisnosti od funkcije koju obavljaju i
interfejsa koji sadrţe, razlikujemo slijedeće grupe servera:
- komunikacioni serveri za ukljuĉivanje raĉunara i terminala,
- vezni server,
- serveri za kontrolu mreţe.
Vezni serveri – mreţni prolazi (engl. gateway, ĉit. gejtvej) je hardverski ureĊaj
i/ili softverski paket koji povezuje dva razliĉita mreţna okruţenja. On omogućava
komunikaciju izmeĊu razliĉitih raĉunarskih arhitektura i okruţenja. On isto tako
vrši prepakivanje i pretvaranje podataka koji se razmjenjuju izmeĊu potpuno
drugaĉijih mreţa, tako da svaka od njih moţe razumijeti podatke iz one druge.
Mreţni prolaz je obiĉno namjenski raĉunar, koji mora biti sposoban da podrţi oba
okruţenja koja povezuje kao i proces prevoĊenja podataka iz jednog okruţenja u
format drugog. Svakom od povezanih mreţnih okruţenja mreţni prolaz izgleda kao
ĉvor u tom okruţenju. To zahtijeva znaĉajne koliĉine RAM memorije za ĉuvanje i
obradu podataka. Radi u sloju sesije i aplikativnom sloju. Kako povezuje razliĉite
mreţe, mreţni prolaz mijenja format poruka da bi ih prilagodio krajnjim
aplikacijama kojima su namijenjene, vrši prevoĊenje podataka (iz ASCII u
EBCDIC kod, na primjer) kompresiju ili ekspanziju, šifrovanje ili dešifrovanje, i
drugo. Dakle, osnovna namjena mreţnih prolaza je konverzija protokola
83
. On radi
izmeĊu transportnog i aplikativnog sloja OSI modela. Danas u svijetu postoji veliki
broj autonomnih mreţa, svaka sa svojim razliĉitim hardverom i softverom.
Mreţni prolazi nam omogućuju da prevaziĊemo ograniĉenja naših lokalnih mreţa,
kao što je geografska udaljenost, broj segmenata i vrsta transportnog medija itd.
Pomoću ovih servera moţemo povezati više udaljenih lokalnih raĉunarskih
mreţa i za komunikaciju izmeĊu njih odabrati raspoloţiv medij, bilo da je to
obiĉan telefonski vod, javna mreţa za prenos podataka, CATV kabl, optiĉki kabl
ili satelitska veza.


83
Protokoli odreĊuju na koji naĉin se odvija komunikacija unutar ili izmeĊu mreţe. Oni
odreĊuju veliĉinu, vremenski raspored i strukturu paketa podataka u mreţi. Da bi raĉunari u
mreţi komunicirali moraju imati makar jedan zajedniĉki protokol.



171
Server (program). Pod serverom se podrazumijeva i program koji od klijenta preko
mreţe prima zahtjeve, obraĊuje ih i opet preko mreţe šalje odgovore klijentu.
Programi koji se koriste na serverima su posebno razvijani za serverske operativne
sisteme i potrebe server/klijent okruţenja. Primjeri serverskih programa
su DHCP, DNS, mail server, ruter i drugo.

Serverski operativni sistemi. Najveća razlika izmeĊu serverskih raĉunara i desktop
raĉunara nije u hardveru nego u softveru. Serveri pokreću operativni sistem koji je
specijalno dizajniran da obavlja serverske zadatke.
Operativni sistemi koji se koriste na serverima su specijalno dizajnirani za
servere. Na serverima se najviše koriste Linux
84
, Solaris i FreeBSD operativni
sistemi koji su razvijeni po uzoru na operativni sistem juniks (Unix). Koriste se i
serveri za serverske mreţe iz Microsoft Windows porodice: Windows NT
4, Windows 2000 (2003, 2008) Server, kao i Novell NetWare 3.x, 4.x, 5.x.
Osnovni mreţni operativni sistemi za mreţe ravnopravnih korisnika su AppleTalk
(MacOS), Windows 95 i 98 i UNIX (ukljuĉujući Linux i Solaris).
Microsoft Windows operativni sistemi moţda jesu dominatni kod desktop
raĉunara, ali u svijetu servera, najpopularniji i najpouzdaniji operativni sistemi su
Linux, FreeBSD, NetBSD i Solaris , svi ovi operativni sistemi su “UNIX based”
operativni sistemi. UNIX je originalno bio operativni sistem za miniraĉunare
(minicomputer), a pošto su serveri u velikoj mjeri zamijenili miniraĉunare,
odabir UNIX-a kao serverskog operativnog sistema je bio logiĉan izbor.

Za operativne sisteme za servere karakteristiĉna je:
 bezbijednost i pouzdanost rada
 mogućnost rekonfigurisanja softvera i hardvera bez zaustavljanja sistema
(ograniĉeno) i
 fleksibilnost mreţnog povezivanja.

Iako se gotovo svaki savremeni raĉunar moţe koristiti kao server (Enterprise
Server), neki raĉunari su specifiĉno dizajnirani za serverske funkcije ‐ skladištenje i
obezbjeĊivanje velike koliĉine podataka i dijeljenje drugih resursa umreţenim
korisnicima. Tako se i veliki raĉunar posvećen samo bazi podataka moţe nazvati
server baze podataka; fajl serveri upravljaju velikim skupom datoteka; web
serveri procesiraju web stranice i web aplikacije itd.

Primjer 13.4: Web hosting je servis koji nude Internet provajderi, pod kojim se
podrazumijeva postavljanje, ĉuvanje pa i odrţavanje web stranica ili web sajtova
na web serveru provajdera, uz novĉanu nadoknadu. Cijena web hostinga zavisi od
razliĉitih faktora samog web sajta i web stranica: od veliĉine sajta, odnosno
zauzetog prostora na host serveru, vrste usluge koja podrazumijeva podrţavanje ili

84
Kreiran 1991. godine od strane Linusa Torvaldsa kao Unix za Intel 80386 procesor.
Softver je Open-source licenciran. Distribucije Linux-a: Red Hat Linux, OpenLinux, Corel
Linux, Slackware, Debian GNU/Linux, SuSE Linux.



172
nepodrţavanje nekih servisa (CGI skriptovi, forme za pretraţivanje, slanje E-
mailova, sistem za glasanje, podrška za ASP, PHP i drugo).
Server na kome se prezentacija nalazi predstavlja host ili domaćina web sajta, a
proces ĉuvanja web sajta na host serveru nazivamo hostovanje ili hosting. Mnogi
provajderi hostuju liĉne web prezentacije korisnika svojih usluga. Ovo
podrazumijeva hostovanje korisniĉkih stranica bez dodatne novĉane naknade.
Jedan raĉunar (host) moţe da sadrţi na stotine, pa ĉak i na hiljade, manjih web
sajtova, dok veoma posjećeni web sajtovi zahtijevaju iznajmljene ili privatne
raĉunare ili više raĉunara da bi mogli da izdrţe opterećenost saobraćajem.

Miniračunari (engl. Minicomputers) su raĉunari opšte namjene srednje veliĉine.
Oni su u prosjeku moćniji od mikroraĉunara, a slabiji od velikih raĉunara. Pojavili
su se šezdesetih godina, a veoma raširili krajem šezdesetih i poĉetkom
sedamdesetih godina zbog rapidno rastućeg trţišta raĉunara i potraţnje za njima.
Razlozi njihovog velikog uspjeha prvenstveno su vezani za komparativno znatno
povoljniju cijenu u odnosu na velike raĉunare, uz još dovoljnu procesorsku moć za
zadovoljenje informacionih potreba velikog broja korisnika. Zbog konstruktivnih
poboljšanja i smanjenja veliĉine, otpala je potreba za klimatizacijom i odrţavanjem
temperature, zbog ĉega su se mogli smjestiti u većinu kancelarija. Rukovanje ovim
raĉunarima se moglo povjeriti i obuĉenim radnicima, bez potrebe kao ranije, za
specijalno obuĉenim osobama, kao što su sistem-inţenjeri ili operatori.
Danas je naziv “mini raĉunar” pomalo smiješan, jer su "mini" raĉunari zauzimali
po dva-tri ormara ili u najboljem sluĉaju predstavljali stub prepun elektronike i
precizne mehanike. Ipak, i dalje su bili znatno manji i jeftiniji od mainframe
"dinosaurusa", a uz to obiĉno nisu zahtijevali ni posebnu klimatizaciju. Naroĉitu
popularnost postigli su DEC PDP raĉunari iz serije 11, na kojima se po prvi put
poĉelo razmišljati o programiranju nezavisnom od hardvera.
Sistemski softver za miniraĉunare ukljuĉuje moćne operativne sisteme i sisteme
za upravljanje bazama podataka, kao i sve vaţnije prevodioce programskih jezika
(C, FORTRAN, COBOL, Pascal i dr.). Obiĉno je tu i veliki broj aplikacionih
programa za razne namjene i gotovih podprograma koje korisnik moţe ukljuĉivati
kao sastavni dio svojih programa.
Miniraĉunari su u principu bili namijenjeni opsluţivanju većih grupa korisnika, što
je nametnulo zahtjev operativnom sistemu ovih raĉunara da izvrši razdiobu
vremena (engl. time sharing) izmeĊu više razliĉitih i odvojenih procesa, odnosno
pojedinaĉnih zadataka obrade podataka (procesiranja). Ovakav naĉin rada bio je
razlog da su se miniraĉunari ĉesto koristili za kontrolu proizvodnih procesa.
TakoĊe su se ĉesto primjenjivali u raĉunarom podrţanoj proizvodnji (CAM-
Computer Assisted Manufacturing) i raĉunarski podrţanom dizajniranju i
projektovanju (CAD - Computer Assisted Design). U novije vrijeme vaţno
podruĉje njihove primjene su i distribuisane raĉunarske mreţe.
Koriste se kao podrška mreţi raĉunara preduzeća srednje veliĉine. Obiĉno imaju
prikljuĉene desetine terminala i ravnopravnih korisnika. Brzina obrade podataka
kreće se od 4 do 20 MIPS-a.




173


Slika 47. Izgled jednog miniraĉunara Slika 48. Miniraĉunar Aopen XC
Cube EZ18

Osnovna cijena miniraĉunara kreće se od nekoliko desetina do stotinu hiljada USA
dolara.

Radna stanica (engl. Workstation) je raĉunar namijenjen za visoko zahtjevne
zadatke. Mnogi radnom stanicom nazivaju sve desktop i terminalne raĉunare,
meĊutim to su desktop raĉunari visokih performansi, namijenjeni masovnim i
intenzivnim proraĉunima. Grafiĉke radne stanice kao koncept nastale su poĉetkom
osamdesetih godina, iz tada sve veće potrebe nauĉnika, inţenjera, arhitekata i
drugih, koji su trebali raĉunare koji će im omogućiti provedbu razliĉitih simulacija,
kao i vizualizaciju njihovih modela i dobivenih rezultata. Simulacije omogućavaju
brţe rješavanje problema, jer bez izrade prototipa omogućavaju da se utvrdi
ponašanje novog proizvoda, djelovanje neke pojave i sliĉno, dok je vizualizacija ta
koja simulacije ĉini vidljivim (3D animacije i sliĉno).
Kod grafiĉkih radnih stanica prisutan je i zahtjev za timskim radom i
umreţavanjem, zbog razmjene podataka i rezultata rada. Kod hardverskih zahtjeva,
pored ostalog, posebno se istiĉe potreba za snaţnim grafiĉkim karticama.
Radne stanice imaju procesore i grafiĉki displej visokih performansi, lokalno
skladištenje velikog kapaciteta, mreţne kapacitete i operativne sisteme za više
zadataka (multitasking operating system). Radne stanice obiĉno su bazirane na tzv.
RISC arhitekturi procesora (RISC - skr. od: Reduced Instruction Set Computer-
redukovani skup instrukcija). Na taj naĉin je obezbjeĊena veoma velika brzina
izraĉunavanja i velika rezolucija
85
kolor monitora. Namijenjene su obimnijoj
obradi podataka, a odlikuju se velikom brzinom obrade podataka, znatno većom
glavnom i eksternom memorijom od personalnih raĉunara te odliĉnim
mogućnostima grafiĉkog prikaza podataka. Prema vanjskom izgledu i osnovnoj
graĊi ne razlikuju se bitno od personalnih raĉunara, ali zbog ugraĊenih
komponenata odlikuju se većom raĉunarskom snagom i znatno većom cijenom od
personalnih raĉunara.

85
Za svaku taĉku na ekranu mogu se odrediti tri karakteristike: pozicija, boja i osvjetljenje.
To je tzv. bitmapirani ispis (Bit-mapped display-BMP).



174
Imaju široku primjenu u nauĉnim institucijama, a u zadnje vrijeme i u
poslovnim aplikacijama. Radne stanice se najĉešće koriste za dizajnirane pomoću
raĉunara (CAD – computer‐aided design), intenzivne nauĉne i inţenjerske
proraĉune, procesiranje slika, modelovanje arhitekture, raĉunarsku grafiku za
animacije i filmske vizuelne efekte.
MeĊutim, od kako smo ušli u novi milenijum (treći) pitanje šta je radna stanica
postaje još nejasnije nego što je bilo u prethodnim godinama. U prošlosti, najveći
broj korisnika raĉunara smatrao je da je radna stanica svaki raĉunarski ureĊaj koji
je bio kombinacija više procesora i profesionalnog operativnog sistema, najĉešće
Unix-a, sa mnogo RAM-a, velikim ĉvrstim diskovima i mogućnostima za proširenje
koja su bila daleko izvan norme za standardni personalni raĉunar.
Kako je prosjeĉni stolni raĉunar postajao sve moćniji, linija razgraniĉenja
izmeĊu radne stanice i mini raĉunara poĉela je da se gubi. Radne stanice danas
zauzimaju mjesto izmeĊu visoko rangiranih personalnih raĉunara i manjih
mejnfrejm raĉunara. Cijene ovih ekstremno moćnih raĉunara pribliţavaju se sve
više i brţe ka cijenama najmoćnijih personalnih raĉunara.

Mikroračunari (engl. Microcomputers) uvedeni sa pronalaskom ĉipa procesora u
LSI (Large Scale Integration – visok nivo integracije) tehnologiji integracije. Po
dimenzijama i po kapacitetu to su najmanji raĉunari. U zavisnosti od njihovih
dimenzija mogu se podijeliti u šest klasa: desktop, portabl, laptop, notbuk i tablet,
palmtop, pametni telefon i nosivi raĉunar. Glavni predstavnik ove grupe raĉunara
su personalni raĉunari.

Personalni raĉunari - Termin PC (Personal Computer) ima dva znaĉenja:
o IBM kompatibilni liĉni raĉunar, i
o liĉni raĉunar opšte namjene za jednog korisnika.
Općenito, to su raĉunarski sistemi sa jednim procesorom, jednim ekranom i
istovremenim radom na njemu samo jednog korisnika, tj. nisu predviĊeni da
podrţavaju rad više drugih raĉunara povezanih na njega (standalone computers
86
).
Ponekad se mikroraĉunari koriste za pristup podacima i sistemima mini i velikih
raĉunara. Brzina obrade podataka ovih raĉunara kreće se od 0,5 do preko 20 MIPS-
a, a veliĉina memorije kreće se od 256 MB do preko 4 gigabajta.
S obzirom na izgled i tip kućišta u kojem je smještena glavnina raĉunarskih
komponenti, personalni raĉunari se proizvode uglavnom u dva modela: sa desk-top
kućištem (desktop case) i sa tauer kućištem (tower case).


86
Standalone - slobodno stojeći. Slobodno stojeći (entitet) je nešto što ne zavisi od neĉeg
drugog, tj. on je “samostalan”.



175


Slika 49. Mikroraĉunar sa desktop
kućištem
Slika 50. Mikroraĉunar sa tauer kućištem
Desktop raĉunar smješta se na površini radnog stola, a monitor mu se obiĉno
postavlja na poklopac horizontalnog kućišta. Mana mu je što ima manje
unutrašnjeg prostora (po visini) za smještanje ekspanzionih kartica za proširenje.
Mikroraĉunar sa tauer kućištem ima iste komponente kao i standardni desktop
raĉunar, izuzev što na radnom stolu po širini zauzima više mjesta. Radi uštede
prostora na radnom stolu kućište se moţe staviti na pod ispod ili pored radnog
stola. Obje ove vrste standalone raĉunara napajaju se iskljuĉivo iz elektriĉne
mreţe. Osnovna cijena Pentium IV raĉunara trenutno se kreće od hiljadu KM, pa
do nekoliko hiljada KM.
Prenosivi raĉunari (Laptop ili Notbook i Tablet PC). Najĉešća vrsta prenosnih
raĉunara su laptop ili notbuk raĉunari, a u najnovije vrijeme Tablet PC. Laptop
raĉunari su lagani za prenošenje, imaju teţinu od nekoliko kilograma u zavisnosti
od modela. Tablet PC teţi svega od 1,3 do 1,8 kilograma. Poĉetna veliĉina bila je
standardnih 8.5x11x2 inĉa, sa manjim odstupanjima u zavisnosti od modela. Zašto
je baš ova veliĉina bila prvobitni standard laptopova? Pri tim dimenzijama tastatura
je bila dovoljno velika da omogući komforan rad, a i veliĉina ekrana iznosi solidnih
14 inĉa. Postoje i drugi trendovi po pitanju dimenzija, što manji raĉunar - za lakši
prenos, ili što veći - radi većeg komfora pri radu.
Za zahtjevne korisnike, danas postoje laptop raĉunari sa ekranima od 17, 19, 21 i
više inĉa. Što se tiĉe napajanja laptopa, ukoliko je dostupna utiĉnica, onda se
napajanje vrši preko adaptera, a ako nije, onda se vrši preko baterije koja
omogućava samostalan rad u trajanju od nekoliko ĉasova. Komunikacija sa
raĉunarom moţe biti, osim preko tastature, i preko Touchpad-ova, Trackball-ova i
Trackpoint-a.



176
Za razliku od standardnog desktop raĉunara, notbuk i laptop raĉunari su manjih
dimenzija, lakši su i prednost im je što se mogu prenositi sa mjesta na mjesto, a
mogu se napajati i iz elektriĉne mreţe i iz akumulatorskih baterija.


Slika 51. Notbuk (lap-top) raĉunar Slika 52. Palm-top raĉunar

Tablet raĉunari. Tokom nekoliko prošlih godina porastao je interes i korištenje
tzv. “thin client computers” (TCC), ili tankih klijent raĉunara (TKR). Razlozi su u
povećanim zahtjevima na odrţavanje mreţne raĉunarske opreme, sigurnost
podataka, povećanja broja korisnika, kao i konstantno smanjivanje cijena ureĊaja.
To su prenosni raĉunari malih dimenzija, opremljeni sa Touchscreen-om (ekranom
osjetljivim na dodir) za rad preko digitalne olovke, umjesto tastature ili miša. Ova
vrsta raĉunara su u osnovi “osiromašeni” standardni raĉunari bez memorijskih
diskova, i koji izvršavaju specijalizirane mreţne i korisniĉke funkcije koje ne
zahtijevaju komplikovane operativne sisteme. Operativni sistem koji koriste su
najĉešće MS CE 6.0 ili Xpe. Tableti se najĉešće koriste tamo gdje su obiĉni laptop
raĉunari nepraktiĉni ili ne pruţaju traţenu funkcionalnost.




177

Slika 53. HP Compaq tablet PC (izvor: Wikipedia)

Imaju prednosti korišćenja u situacijama kada nije moguće koristiti tastaturu ili
miš. Dobri su i zbog mogućnosti snimanja netekstualnih informacija kao što su
dijagrami i matematiĉke notacije. Sa druge strane, tablet PC raĉunari su skuplji,
imaju sporiji naĉin unosa teksta i postoji veća vjerovatnoća oštećenja displeja u
odnosu na klasiĉne laptop raĉunare.
U narednoj tabeli uporedno su sumirani podaci iz kojih su vidljive razlike i
prednosti izmeĊu tablet i laptop raĉunara i njihove primjene.

Tablet raĉunari Laptop raĉunari
lakši su teţi su (oni jeftiniji)
mobilniji su (lakši su, u jednom dijelu su) nisu mobilni (teţi su, u dva dijela su)
duţe trajanja bat. napajanja (preko 5 h) kraće trajanje bat. napajanja (2-3 h)
ekran osjetljiv na dodir skuplji su (oni lakši)
brţe ukljuĉivanje (5 sekundi) sporije ukljuĉivanje (preko 1 minute)
veća sigurnost za podatke (nema HDD-a,
podaci su na serveru/mreţi)
manja je sigurnost za podatke (ima HDD,
podaci se gube ako se laptop izgubi)
efikasne i fokusirane aplikacije puno beskorisnih aplikacija na desktopu
manje odrţavanja (nema pokretnih
dijelova, veća prilagodljivost)
mnogo više odrţavanja (HDD-a i tastature)
lakše aţuriranje IT (OS-a, drajvera) teţe aţuriranja IT (kompleksan OS)
jednostavnija zamjena (dijelova HW i
SW)
teţa zamjena (gubitak podataka)
niţi troškovi za vlasnika veći troškovi za vlasnika

Tabela 1: Usporedba karakteristika Tablet PC i Laptop (Notbook) raĉunara

Palm-Top računari - Ruĉni raĉunari ili raĉunari na dlanu ruke, struĉno nazvani
hendheld (hand-held) ili palm-top relativno su nova pojava. Ime „palmtop“ potiĉe
od engleske rijeĉi „palm“ što u prevodu znaĉi “dlan“, asocirajući na veliĉinu ovih



178
raĉunara. Milioni zaposlenih danas su postali gotovo zavisnici od svojih ruĉnih
raĉunara da bi bili u vezi sa svojim kolegama ili izvodili razliĉite zadatke
upravljanja liĉnim informacijama. Prvi poznati ruĉni raĉunar bio je PalmPilot.
Danas su poznati i popularni još slijedeći palmtop ili hendheld raĉunari: Microsoft
Pocket PC, Compaq iPAQ Pocket PC i Handspring Visor.
Mogućnosti ruĉnih raĉunara, posebno njihovih dodataka i proširenja, mijenjaju
se gotovo dnevno. Trenutno, preko stotinu hiljada kompanija u svijetu proizvode
hardver, softver i dograĊuju mogućnosti te vrste raĉunara. Na primjer, veoma lako i
brzo se moţe podesiti da mobilni telefon postane kompanijski ruĉni raĉunar. Ili,
recimo, ovu vrstu raĉunara za vrijeme dok se vozimo ţeljeznicom, autobusom ili
sjedimo u biblioteci, restoranu ili kafiću, moţemo koristiti za ĉitanje elektronskih
ĉasopisa, novina ili romana.

Pametni telefoni –(Smartphones). Smartphone je mobilni telefon koji pruţa
napredne mogućnosti, ĉesto poput PC funkcionalnosti. Ne postoji standard koji
precizno definiše Smartphone. Prema jednom tumaĉenju, Smartphone je telefon sa
punim operativnim sistemom i pruţa platformu za izvršavanje raznih aplikacija.
Prema drugom, Smartphone je jednostavno telefon sa dodatim funkcionalnostima
kao što su mejl, Internet, E-book ĉitaĉ i dr. Na slikama dole prikazana su dva
pametna telefona najnovije generacije


Slika 54. Apple-iPhone Slika 55. Google-Android-Phone

Operativni sistem koji se moţe naći kod Smartphone-a ukljuĉuje Symbian OS, i
Phone OS, RIM's BlackBerry, Windows Mobile, Linux, Palm WebOS i Android.

PDA ureĊaj (Personal Digital Assistant) je raĉunar koji se drţi u ruci ili na dlanu
dok se koristi (Handheld raĉunar), ĉesto nazivan i Palmtop raĉunar. Ovo su
raĉunari malih dimenzija, mnogo manji od standardnih raĉunara. Mana ovakvih
raĉunara je što je oteţan unos i pregled podataka jer imaju manju preglednost i



179
komfor. Sa druge strane, prednost je što je prenos i transport daleko jednostavniji i
lakši.
Personalni digitalni asistent (PDA-Personal Digital Assistant), kao i palm-top
raĉunar (raĉunari na dlanu ruke) su lakši za nošenje od notbuk raĉunara jer nemaju
neke standardne komponente koje imaju notbuk raĉunari, kao što su tastatura i
LCD ekrani od 12, 15 ili 17 inĉa
87
. Na PDA raĉunaru bez tastature ekran osjetljiv
na dodir (engl. touch-sensitive screen) prihvata karaktere koji se dodirnu prstom na
ekranu isto kao da su otkucani sa tastature (Slika 56). PDA raĉunari se lako mogu
konektovati na desktop raĉunare da bi sa njima razmjenili ili aţurirali informacije.
Prvi raĉunari ovog tipa su sadrţali samo neke osnovne funkcije poput telefonskog
imenika, planera, kalendara, digitrona i sl. Noviji PDA ureĊaji imaju kolor displej i
audio mogućnosti pa se ĉesto koriste i kao mobilni telefoni, veb pregledaĉi i
prenosni media plejeri. Mnogi PDA ureĊaji ostvaruju Internet vezu preko Wi-Fi ili
Wireless Wide Area Networks i koriste Touchscreen tehnologiju. Razlika izmeĊu
Palmtop-ova i klasiĉnih raĉunara je i što Palmtopovi ne sadrţe klasiĉan operativni
sistem, već zahtijevaju posebne verzije operativnog sistema koje su prilagoĊene
hardveru samog ureĊaja.
Kao prvi PDA smatra se Casio PF-15115-36 iz 1983. godine. Danas, velika većina
svih PDA ureĊaja su tipa pametnih telefona (Smartphones). Tipiĉni pametni
telefoni su RIM BlackBerry, Apple iPhone i Nokia N-Series.
Tipiĉan PDA ureĊaj ima Touch screen za unos podataka, memorijsku karticu za
smještanje podataka i najmanje jednu od slijedećih konekcija: Infrared Data
Association (IrDA), Bluetooth ili WiFi. Od osnovnih funkcionalnosti, PDA pruţa
mejl i veb podršku, kalendar sa mogućnošću zakazivanja, To-do listu, adresar
kontakata i neku vrstu programa za bilješke.

Slika 56. PDA ureĊaj


87
palm = u prev.: dlan ruke, palma. Palm je jedna od najvećih ameriĉkih kompanija za
proizvodnju mobilnih multifunkcionalnih ureĊaja.



180
Nosivi raĉunari (Wearable Computers) - Nosivi raĉunar je mali prenosivi raĉunar
koji je predviĊen da se za vrijeme korišćenja nosi uz tijelo. Razlikuje se od
personalnog digitalnog asistenta (PDA) po tome što su ovi napravljeni da se koriste
u ruci (na dlanu) dok su nosivi raĉunari obiĉno ili umetnuti (ušiveni) u garderobu
korisnika, nose se kao ruĉni sat, drţe se rukom kao svaki alat ili mogu biti kao
opasaĉ prikaĉeni na tijelo.




Slika 57. Nosivi raĉunar
Fossil Wrist FX2008
u obliku ruĉnog ĉasovnika

Slika 58. Casio Protrek
ruĉni raĉunar-
GPS u obliku ĉasovnika
Slika 59. Nosivi
raĉunar u
Warehousing
sistemu

Oni takoĊe mogu biti integrisani u razne predmete, kao ĉasovnik na ruci, sistem za
pozicioniranje u prostoru (GPS ureĊaji) ili kao hendsfri (hands-free)
88
mobilni
telefon.




XIII PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Kada i gdje se javljaju prva pomagala koja se mogu smatrati raĉunarskom
mašinom? Kako se ona zovu?
2. Ko je i u kojem vijeku izumio prvu raĉunarsku mašinu koja je mogla da
izvršava operaciju sabiranja?
3. Po ĉemu je znaĉajna Lajbnicova raĉunarska mašina?
4. Zašto se kaţe da je Ĉarls Bebidţ “otac raĉunara”?
5. Kakvu raĉunsku mašinu je izumio Herman Holerit i za koje potrebe je
konstruisana?

88
Hendsfri (hands-free) –osloboĊeno od drţanja rukom.



181
6. Po ĉemu je poznat njemaĉki nauĉnik Konrad Zuse?
7. Kako se zove prvi elektronski raĉunar i ko su njegovi konstruktori?
8. Zbog ĉega je za razvoj raĉunarstva znaĉajan ameriĉki nauĉnik maĊarskog
porijekla Fon Nojman?
9. Koja tehnologija je omogućila proizvodnju mikroraĉunara?
10. Navedite tipove raĉunara koji se svrstavaju u grupu mikroraĉunari.
11. Koje godine je proizveden prvi personalni raĉunar i kako se zvao?
12. Šta je kompatibilnost raĉunara?
13. Kako smo klasifikovali sve digitalne raĉunare prema kapacitetu odnosno
prema “snazi”?
14. Gdje se u praksi koriste superraĉunari?
15. Šta su to serverski raĉunari ?
16. Koje vrste namjenskih servera poznajete ?
17. Da li enterprise serveri obavezno koriste GUI?
18. Šta danas – koje kategorije raĉunara klasifikujemo kao mikroraĉunare?
19. Navedite neku razliku i prednost ili nedostatak izmeĊu tablet i laptop
raĉunara.
20. Šta je najveća prednost tzv. hendsfri raĉunara?








182
14. LOGIČKE OSNOVE RAČUNARA

Kako se svi podaci u digitalnom raĉunaru predstavljaju s naponima koji ima
samo dvije moguće vrijednosti, prvo ćemo se upoznati sa logiĉkim i aritmetiĉkim
osnovama binarnog predstavljanja podataka, a zatim sa strukturom i principom
funkcionisanja digitalnih raĉunara.
Digitalni raĉunar u suštini obavlja dvije vrste operacija: logiĉke i
aritmetiĉke. Svaka logiĉka operacija ima svoju interpretaciju u vidu šeme strujnih
krugova, odnosno logiĉkih kola ugraĊenih u elemente raĉunara.
Logiĉki elementi u digitalnoj elektronici predstavljaju osnovne sklopove koji
upravljaju tokom podataka i obradom standardnih signala. Svaki logiĉki
elemenat opisan je tzv. Bulovom funkcijom i tabelom istinitosti, koji su poznati iz
raĉuna iskaza i Bulove algebre

Račun iskaza (izreke, izjave), koji se još naziva i algebrom propozicija, dio je
matematike (matematiĉke ili simboliĉke logike) koji obuhvata teoriju izkaza koji
sadrţi nenumeriĉke varijable. Svi iskazi koji se posmatraju u ovom raĉunu su
reĉenice ili dijelovi reĉenice kojima se nešto iskazuje i za koje se moţe ustanoviti
da li su istinite ili laţne. Dakle, iskazom podrazumijevamo bilo koju reĉenicu za
koju se zna da moţe biti samo taĉna ili samo netaĉna, tj koja ima samo jednu
istinitosnu vrijednost. To znaĉi da reĉenica za koju se ne moţe ustanoviti da li je
istinita ili je laţna nije iskaz. TakoĊe, iskaz nije ni tekst koji ima svojstvo da je
istovremeno i istinit i laţan ili tekst koji ima svojstvo da istovremeno nije ni
istinit ni laţan.
Pojam iskaza objasnićemo na nekoliko primjera:
1) "Ĉetiri je manje od šest" (ili "4 < 6").
2) "Moj pas je ţaba".
3) "Banja Luka nije veća od Beograda".
4) "Broj dva je manji od broja tri" (ili "2 < 3").
5) "4=8"
6) "Poznavanje informatike danas je pitanje pismenosti".
7) "X = 4".
8) "Identitet i negacija".
9) "Voţnja ĉamcem".
10) Kada je ispit iz Uvoda u informatiku ?
11) Kako se ti zoveš ?
12) "Ovo je ulaz za lica starija od 70 godina ili za invalide".
13) Za dvije KM moţete dobiti ĉašu soka ili porciju sladoleda.
14) Ko ţivi u Travniku ţivi u Srednjobosanskom kantonu.
15) Ima li išta ljepše od mirisa lipe ?

Prvih šest primjera su iskazi dok 7), 8), 9), 10), 11) i 15) nisu iskazi. Reĉenica
pod 7) je primjer jedne matematske formule koja nije iskaz. Istinitosna
vrijednost te reĉenice zavisi od toga koju vrijednost ima varijabla x, pa je jasno
da ne moţemo reći da li je ona taĉna ili nije.



183
Za reĉenice 8) i 9) ne moţemo reći ni da je istinita ni da je laţna. Reĉenice
10), 11) i 15) su upitne reĉenice našeg jezika o ĉijoj istinitosti, odnosno laţnosti
ne moţemo ni govoriti. Reĉenice 12), 13) i 14) su sloţeni iskazi.
Pri izricanju elementarnih iskaza, kao i pri povezivanju više iskaza u jedan
sloţeni iskaz, koriste se najĉešće slijedeće rijeĉi: jeste, nije, ne, neki, svaki, i, ili te
još neke druge.
U raĉunu iskaza uveden je pojam varijable iskaza koje se najĉešće
oznaĉavaju simbolima p, q, r, s, t ... ili p
1
, p
2
, ... q
1
, q
2
.
Pojedina varijabla moţe primiti vrijednost nekog iskaza iz nekog
odreĊenog skupa iskaza, a ako nije zadato nikakvo ograniĉenje onda moţe
primiti vrijednost bilo kojeg iskaza. Vrijednost varijable zavisi od "uvrštene"
vrijednosti iskaza i moţe biti ili istina ili laţ.
Dakle, ako neki iskaz (po obliku) sadrţi jednu ili više varijabli iskaza
povezanih logiĉkim operacijama, tada ga nazivamo funkcijom iskaza. Funkcije
iskaza, kao što smo rekli, mogu imati, kao i varijable, dvije vrijednosti (istina,
laţ), a prikazuju se matricama koje se zovu tabele istinitosti ili tabele stanja.


Bulova algebra je dio matematiĉke logike - algebarska struktura koja saţima
osnovu operacija I, ILI i NE kao i skup teorijskih operacija kao što su unija, presjek
i komplement. Bulova algebra je dobila naziv po tvorcu, Dţordţu Bulu (George
Boole , 1815 - 1864.) engleskom matematiĉaru. Dţordţ Bul sredinom 19. vijeka
(1847. godine) razradio je savršen matematsko-logiĉki aparat uspjevši da logiĉke
operacije predstavi na algebarski naĉin. Svoje najznaĉajnije djelo Bul je objavio
1854. godine pod naslovom: "Ispitivanje zakona mišljenja, na kojima su
zasnovane matematske teorije logike i vjerovatnoće". Ovo poglavlje knjige
sadrţi onaj dio koji, kako je u prethodnom poglavlju prikazano, nazivamo
"raĉun iskazaª. Istina, raĉun iskaza neznatno se razlikuje od Bulove
interpretacije. Bul je prvi matematiĉar u svijetu koji je razmatrao sisteme sliĉne
algebri skupova te se danas takvi sistemi i nazivaju Bulova algebra. Bulova
algebra bavi se meĊusobnim odnosima elemenata u skupu i izmeĊu skupova.
Bulova algebra predstavlja matematiĉko sredstvo koje je izuzetno pogodno za
opisivanje dogaĊaja u kojima strukturni elementi mogu poprimiti dvije vrijednosti:
0, 1. Bulova algebra je definisana skupom elemenata, skupom operacija nad
elementima i skupom zakona koji definišu osobine operacija i elemenata
Osnovne operacije su: negacija, konjunkcija, disjunkcija i još su tu implikacija i
ekvivalencija.
U konvencionalnoj algebri, neki izraz kao što je p + q = r je opšti izraz koji se
sastoji od varijabli p, q i r, koje mogu imati numeriĉku vrijednost, i simbola za
matematske operacije kao što je sabiranje. U Bulovoj algebri koristi se ista vrsta
izraza ali varijable ne oznaĉavaju brojeve nego iskaze, a matematiĉki simboli
predstavljaju logiĉke operacije "I" i "ILI" koje se odnose na taj iskaz. Prema tim
pravilima, bilo kakvu kompleksnu logiĉku funkciju moguće je svesti na tri
elementarne logiĉke operacije "I" (logiĉko mnoţenje), "ILI" (logiĉko sabiranje)
i "NE" (negaciju).



184
Prema definiciji, Bulovu algebru ĉine: skup logiĉkih iskaza i operacije:
disjunkcije ("sabiranje"), konjukcije ("mnoţenje"), negacije i implikacije.
Moţemo reći da je Bulova algebra sistem:

B = { (0,1) , + , - , ÷ , ÷ }

kojeg ĉini skup od dva elementa u kome su definisane dvije binarne operacije:
+ ("sabiranje") i - ("mnoţenje") i jedna unarna operacija ("negacija") kao i
binarna relacija meĊu parovima toga skupa ÷ (implikacija).
Ovdje vaţe slijedeći postulati
89
, pravila, tautologije
90
i zakoni (pri tome smo
operator v koji se koristi u raĉunu iskaza, zamijenili sa "+", a operator . iz raĉuna
iskaza, sa "-"):

postulati:

0 + 0 = 0
0 - 0 = 0 ÷0 = 1
0 + 1 = 1
0 - 0 = 0 ÷1 = 0
1 + 0 = 1
1 - 0 = 0

1 + 1 = 1
1 - 1 = 1



pravila:

A + 0 = A
A + 1 = 1
A - 0 = 0
A - 1 = A

A + A = A
A - A = A

A + ÷A = 1 ÷A - ÷A = ÷A
A - ÷A = 0


zakon komutacije:

A + B = B + A
A - B = B - A

zakon asocijacije:

A + (B + C) = ( A + B) + C
A - (B - C) = (A - B) - C

89
Postulat-matematiĉko pravilo koje se prihvata bez provjere.
90
Tautologija-pravilo koje uvijek vaţi i koje se ne moţe negirati.



185

zakon distribucije:

A - (B + C) = ( A - B) + ( A - C)
A + (B - C) = (A + B) - (A + C)

zakon involutivnosti:

÷÷ A = A

De Morganovi zakoni:

÷ (A + B) = ÷ A - ÷ B
÷ (A - B) = ÷ A + ÷ B

zakon implikacije:

A ÷ A
Ako A ÷ B i B ÷ C, onda A ÷ C
Ako A ÷ B i B ÷ A, onda A = C

tautologija:

(A - B) ÷ (A + B)

Bulova algebra je, osim kao dio apstraktne algebre, izuzetno uticajna kao
matematiĉki temelj raĉunarskih nauka. Dokazano je da su zakoni kojima se
definišu razliĉite kombinacije dva moguća (binarna) stanja u osnovi isti sa
zakonima odnosa logiĉkih iskaza koji mogu biti "istiniti" ili "laţni".



XIV PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Koje dvije vrste operacija obavlja svaki digitalni raĉunar?
2. Šta je iskaz u raĉunu iskaza?
3. Da li je slijedeće iskaz?: “Po magli se poznaje jutro”.
4. Da li je slijedeće iskaz?: “Je li vani maglovito?”
5. Da li je slijedeće iskaz?: “Pazi, snima se!”
6. Da li je slijedeće iskaz: “Matematiĉki, sinergizam se moţe iskazati formulom:
f(a+b+c)>f(a)+f(b)+f(c)”?.
8. Odredite istinitosne vrijednosti iskaza (“Taĉno” ili “Netaĉno”):
(1<2) . (2<5)
(1<3) . (-3<-2).
9. Šta je Bulova algebra?



186
10. Navedite osnovne operacije u Bulovoj algebri.
11. Koji postulati vaţe za logiĉku operaciju ILI?
12. Koji postulati vaţe za logiĉku operaciju I?





187
15. ALGEBARSKE OSNOVE RAČUNARA

Raĉunarska aritmetika se razlikuje od aritmetike koju koriste ljudi:
- raĉunari izvršavaju operacije na brojevima ĉija je preciznost konaĉna i
fiksna
- raĉunari brojeve predstavljaju u binarnom a ne u decimalnom brojevnom
sistemu
- aritmetiĉke operacije u raĉunaru obavljaju se u binarnom brojevnom
sistemu, a njihova interpretacija je u heksadekadnom brojevnom sistemu
- binarna cifra zove se bit.

Sistemi brojeva - brojevni sistemi. Još u stara vremena Rimljani i Grci imali su
svoje sisteme brojeva u kojima su raĉunali. MeĊutim, ti brojevni
91
sistemi bili su
vrlo sloţeni i neprikladni za izvoĊenje sloţenijih matematiĉkih operacija. Ni
brojevni sistem indijanskog plemenskog naroda Maye
92
, koji su bili poznati po
odliĉnom raĉunanju, nije bio prikladan za sloţenija raĉunanja. Oni su imali vlastiti
brojevni sistem sa samo tri znaka: taĉka za jedinicu, crta za broj 5; znak u obliku
izduţene školjke znaĉi “odsutnost vrijednosti” ili nula. Naredna slika prikazuje
brojeve od 0 do 19 u trocifrenoj notaciji plemenskog naroda Maje.


Slika 60. Brojevi od 0 do 19 u trocifrenoj notaciji kod plemena Maje


91
Koristimo termin “brojevni sistemi”, u smislu sistema brojeva, a ne “brojni sistemi”,
kako to rade neki autori, jer bi to onda znaĉilo da neĉega ima veći broj - da su brojni,
mnogi, tj. da ih (sistema) ima više.
92
Maye - Meksiĉki indijanski plemenski narod koji je prije dolaska Kristofa Kolumba
(prije1492. godine) ţivio na podruĉju današnje Srednje Amerike.



188
Pretpostavlja se da su tek hindusi
93
u Indiji (u jedanaestom vijeku) prije svih otkrili
da se neki proizvoljan skup razliĉitih stvari moţe preslikati na jedan apstraktan ali
ureĊen skup znakova. Ovaj referentni skup sastavljen je od deset razliĉitih
znakova koji se nazivaju cifre (engl. digit). Pri tome cifre su se mogle pisati
jedna do druge i time bi se dobile razliĉite vrijednosti. Na taj naĉin nastao je
dekadni brojevni sistem kojim se i danas sluţimo. Pomoću dekadnih brojeva
mogu se izraziti veoma razliĉiti podaci: broj stanovnika, broj leukocita,
površina zemljišta, ostvareni društveni proizvod, broj uĉenika i studenata,
udaljenost planeta, itd. Pri tome smo veoma vješti u radu sa ovim brojevima.
Djeluje nam kao da je dekadni brojevni sistem jedini mogući i jedini prirodan
sistem u kome moţemo da raĉunamo. Razlog takvom prividu je u tome što smo na
ovaj sistem navikli još od najranijih dana i što se on ukorijenio u sve pore našeg
ţivota. MeĊutim, dekadni brojevni sistem nije i jedini sistem u kojem se mogu
izraziti brojevi. Postoji ĉitav niz drugih brojevnih sistema. Na pitanje da li se
sluţe još nekim brojevnim sistemom mnogi bi ljudi odgovorili odreĉno, iako
znaju da sedmica ima 7 dana, dan 24 ĉasa i ĉas 60 minuta. “Tuce” se sastoji od 12,
a “par” od 2 komada. Dakle, prisutnost drugih sistema brojeva, osim onog s
bazom 10, je oĉigledna iako se pri biljeţenju pojedinih dijelova takvih veliĉina
sluţimo iskljuĉivo dekadskim zapisom. Jer, ne moţemo jednostavno zapisati
podatak: 6 godina, 11 mjeseci, 12 dana i 17 ĉasova kao dekadni broj 6111217,
iako su godine (6), mjeseci (11), dani (12) i sati (17) pisani u dekadnom
brojevnom sistemu. Taj broj ne pišemo ni kao: 5 godina, 22 mjeseca, 40 dana i 65
ĉasova, iako je to taĉno, nego ga najĉešće pretvorimo u ĉasove, tako da njime
moţemo jednostavnije raĉunati (kao monomom), ako nam je potrebno.

Brojevni sistem je naĉin oznaĉavanja ili izraţavanja brojeva, nizova znakova ili
naziva. Uporedo s razvojem pisma kroz ĉovjekovu istoriju razvijali su se i razliĉiti
brojevni ssistemi koji se po strukturu dijele na:
- nepozicione ili aditivne,
- pozicione ili aditivno-multiplikativne.

Nepozicioni ili aditivni brojevni sistem je niz znakova u kojima je broj jednak
zbiru znakova od kojih je sastavljen, npr. kao kod starih Rimljana:
XXXVII = 10 + 10 + 10 + 5 + 2 = 37
Ovakvi sistemi nisu omogućavali raĉunske operacije kao što omogućavaju
pozicioni ili aditivno-multiplikativni brojevni sistemi, kod kojih pozicije cifre u
broju predstavljaju veliĉinu pojedinih grupa datog niza s kojom se pomnoţe i sve
grupe saberu:
"stotinu ĉetrdeset i pet" = 1 * 100 + 4 * 10 + 5 * 1 = 145


93
Hindusi i Siki su narodi koji ĉine većinsko stanovništvo današnje Indije. Hinduizam je
glavna religija u Indiji.



189
Primjer nepozicionog brojevnog sistema je sistem rimskih brojeva. U ovom
sistemu cifre uvijek imaju istu vrijednost, bez obzira na kojoj poziciji se nalaze u
broju.

Cifra I V X L C D M
Vrijednost 1 5 10 50 100 500 1000
Slika 61. Cifre rimskog brojevnog sistema

Brojevi i cifre rimskog brojevnog sistema koriste se za obiljeţavanje spratova,
knjiţevnih poglavlja, istorijskih epoha i sl. ali ne i u matematici. IzvoĊenje
aritmetiĉkih operacija sa rimskim brojevima bilo bi nepraktiĉno. Zbog toga se ovaj
sistem nije ni razvio u tom smjeru nego je tu ulogu preuzeo pozicioni brojevni
sistem.

Primjer 15.1: Usporedba oznaka cifara i brojeva u dekadskom i rimskom
brojevnom sistemu.

Dekadski 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
Rimski I II III IV V VI VII VIII IX X

Dekadski 11 19 20 21 30 40 50 60 90 100
Rimski XI IX XX XXI XXX XL L LX XC C

Dekadski 101 119 190 200 300 400 500 501 900 1000
Rimski CI CXIX CXC CC CCC CD D DI CM M


Pozicioni (teţinski, aditivno-multiplikativni) brojevni sistemi. Kod pozicionih
brojevnih sistema cifra na razliĉitim pozicijama ima razliĉitu teţinu.


Slika 62. Teţine cifri u pozicionom brojevnom sistemu

Vrijednost svake cifre zavisi od njene veliĉine i njene pozicije u broju. Najpoznatiji
pozicioni brojevni sistem je dekadski (decimalni brojevni sistem). U raĉunarstvu se
još koriste binarni, oktalni i heksadekadni (heksadecimalni) brojevni sistem. U
principu moguć je brojevni sistem na bilo kojoj bazi, ali je pitanje ĉemu bi on
praktiĉno sluţio.

Svaki brojevni sistem karakterišu baza (osnova) i skup simbola, tj. cifre (alfabet).
Broj cifara azbuke sistema ĉini njegovu osnovu. U dekadnom sistemu postoji 10
cifara (0,1,2,...9) koje ĉine azbuku dekadnog brojevnog sistema, pa kaţemo da je
baza dekadnog sistema B=10.
3 3 5 7
Cifra NAJVEĆE
težine
Cifra NAJMANJE
težine



190

U zavisnosti od broja razliĉitih cifara u nekom brojevnom sistemu moguće je
prikazati ograniĉeni broj razliĉitih brojeva. Taj kapacitet izraĉunava se po
slijedećoj formuli: K=B
n
. Pri tome B je baza brojevnog sistema (npr. 2, 8, 10, 16),
a n je broj razliĉitih cifara brojevnog sistema.

Brojevni sistem Baza Cifre Najveći element
Binarni 2 0,1 1
Oktalni 8 0,1,2,3,4,5,6,7 7
Dekadni 10 0,1,2,3,4,5,6,7,8,9 9
Heksadekadni 16 0,1,2,3,4,5,6,7,8,9,A,B,C,D,E,F F
Slika 63. Cifre u brojevnim sistemima i njihov najveći element


Primjer 15.2: Izraĉunavanje kapaciteta brojeva u zavisnosti od broja cifara i baze
brojevnog sistema.

Sa 5 cifara u dekadskom brojevnom sistemu (osnova 10) moguće je prikazati
K=10
5
=100.000 razliĉitih brojeva. Sa 3 cifre u binarnom sistemu (osnova 2)
moguće je prikazati K= 2
3
=8 razliĉitih brojeva (nabrojimo ih):
000
001
010
011
100
101
110
111

Sa 8 cifara u oktalnom sistemu (osnova 8) moguće je prikazati K= 8
8
=64 razliĉita
broja. Sa 2 cifre u heksadekadnom sistemu (osnova 16) moguće je prikazati
K= 16
2
=256 razliĉitih brojeva.


Dekadni brojevni sistem konstruiše se sabiranjem umnoţaka njegovih cifara i
vrijednosti njihovih pozicija - mjesnih vrijednosti, na primjer, hiljada, stotina,
desetica i jedinica – za ĉetverocifreni decimalni broj, na primjer to je:
576=5*100+7*10+6*1
Mjesne vrijednosti su potencije broja 10, a cifre (ima ih deset) su cijeli brojevi od
nula (0) do devet (9). Brojĉane veliĉine u dekadnom sistemu prikazujemo
slijedom cifara pisanih u nizu s lijeva na desno. Najvrijednije ili najznaĉajnije



191
cifre su na lijevoj strani, da bi vrijednost opadala udesno, tako da su krajnje desno
najmanje vrijedne ili najmanje znaĉajne cifre.

8 0 5 1 7 2
2 x 10
0
= 2 x 1 = 2

7 x 10
1
= 7 x 10 = 70

1x 10
2
= 1 x 100 = 100

5 x 10
3
= 5 x 1000 = 5000

0 x 10
4
= 0 x 10000 = 0

8 x 10
5
= 8 x 100000 = 800000

805172
Slika 64. Dekadni zapis broja

Posmatramo li dekadni zapis broja 805172, vidimo da je on saţeti zapis ovoga što
se vidi na slici 18:
Brojevi 10
0
, 10
1
, 10
2
, 10
3
, . . . itd. su teţine, dok cifre 1, 2, 3, 4, 5, 6,
7, 8, 9, 0 odreĊuju količinu pojedinih teţina u cijelom broju. Najmanja veliĉina
koju moţemo prikazati na ovaj naĉin je 0 x 10 =0.
Prikazivanje brojeva manjih od nula omogućeno je uvoĊenjem posebne oznake -
kod nas zapete (zareza), a u engleskom govornom podruĉju tačkom, kojom se
oznaĉava da su brojevima desno od tog znaka pripisane teţine manje od nula
(npr. 357,821). Teţine iza zapete (taĉke) su: 10
-1
, 10
-2
, 10
-3
, . . . itd.


Binarni brojevni sistem. Baza ovog brojevnog sistema je broj dva, mjesne
vrijednosti su potencije broja 2, a cifre su 0 i 1, što znaĉi da je zadovoljen uslov
da je ona (potencija) za jedan veća od najveće cifre. Kao što su u dekadnom
brojevnom sistemu mjesne vrijednosti bile jedinice (10
0
), desetice (10
1
), stotice
(10
2
) itd., tako su u binarnom brojevnom sistemu jedinice (2
0
), dvice (2
1
),
ĉetvrtice (2
2
), osmice (2
3
) itd. Ovaj sistem brojeva ĉovjeku za upotrebu je vrlo
nespretan i nepraktiĉan, ali on je sa stanovišta proizvodnje elektronskih elemenata
i sklopova najjeftiniji, najsigurniji i najpouzdaniji sistem jer raspoznaje samo dva
stanja: da li ima napona ili nema, impuls ili bez impulsa, postoji li magnetsko polje
ili ne, itd. Pri tome, mogućnost greške svedena je na minimum, jer mnogo je
lakše ustanoviti da li napona ima ili nema, nego izvršiti mjerenje tog napona
bez greške. Teoretski, meĊustanje ne postoji, tako da jedan element ne
moţe istovremeno biti u oba moguća stanja (tj. prekidaĉ ne moţe istovremeno
biti iskljuĉen i ukljuĉen).

Binarni zapis Vrijednost u
dekadnom brojevnom sistemu



192
0 1 0 0 1 1
1 x 2
0
= 1 x 1 = 1

1 x 2
1
= 1 x 2 = 2

0 x 2
2
= 0 x 4 = 0

0 x 2
3
= 0 x 8 = 0

1 x 2
4
= 1 x 16 = 16

0 x 2
5
= 0 x 32 = 0

19

Slika 65. Pretvaranje binarnog broja u dekadni

Princip stvaranja binarnog sistema identiĉan je onom kod dekadnog
brojevnog sistema. Baza sistema je 2, a teţine su odreĊene poloţajem cifara, i
iznose: 2
0
, 2
1
, 2
2
, 2
3
itd. Postoji zapeta kao znak razdvajanja cjelobrojnih i
razlomlje-nih vrijednosti. Na primjer, dekadni broj 19, zapisan u binarnom
brojevnom sistemu, izgleda na slijedeći naĉin: 010011.
Pretvaranje dekadnog zapisa u binarni takoĊe nije zamršeno. Broj koji je
potrebno napisati u binarnom sistemu podijelimo sa 2 i pribiljeţimo koliĉnik i
ostatak. Taj postupak ponavljamo sve dok nam koliĉnik ne postane jednak
nuli, a ostatak jednak jedinici.
Na primjer, pretvorimo dekadni broj 305 u binarni:

305 : 2 = 152 ostatak 1
152 : 2 = 76 ostatak 0
76 : 2 = 38 ostatak 0
38 : 2 = 19 ostatak 0
19 : 2 = 9 ostatak 1
9 : 2 = 4 ostatak 1
4 : 2 = 2 ostatak 0
2 : 2 = 1 ostatak 0
1 : 2 = 0 ostatak 1
0

Slika 66. Pretvaranje dekadnog broja u binarni

Zatim, binarni broj se dobije ĉitanjem ostataka odozdo prema gore. Dakle,
305
(10)
= 100110001
(2)


Zbog naše navike da brojeve prikazujemo u dekadnom sistemu priliĉno je teško
napamet odrediti binarni ekvivalent dekadnog broja. U ovom brojevnom
sistemu dekadni razlomak se u binarni pretvara metodom mnoţenja tako što se,



193
prvo, dekadni broj pomnoţi sa dva. Zatim, ako postoji prenos lijevo od zapete,
upisuje se 1, a ako ne, upisuje se 0.

Na primjer:

0,638 x 2 = 1,276 postoji prenos lijevo
¬
binarno ,1
0,276 x 2 = 0,552 ne postoji prenos lijevo
¬
binarno ,10
0,552 x 2 = 1,104 postoji prenos lijevo
¬
binarno ,101
0,104 x 2 = 0,208 ne postoji prenos lijevo
¬
binarno ,1010
0,208 x 2 = 0,416 ne postoji prenos lijevo
¬
binarno ,10100
Slika 67. Pretvaranje dekadnog razlomka u binarni

Postupak pretvaranja dekadnog razlomka u binarni broj završava se kada se
postigne ţeljena taĉnost.
Binarni brojevni sistem je naroĉito vaţan u informatici, jer raĉunar radi na
principima binarnih brojeva. On prima i predaje podatke samo u binarnom
brojevnom sistemu koji je vrlo nepraktiĉan za pisanje i pamćenje.
Ĉovjeku je najprikladniji rad s dekadnim brojevima, ali je pretvaranje
binarnog broja u dekadnim i obratno mukotrpno. Iz tog razloga uvedeni su oktalni
i heksadekadni brojevni sistemi, kod kojih je pretvaranje relativno lagano, a
puno se lakše pamte i pišu od binarnih brojeva.


Heksadekadni brojevni sistem. Iako binarni brojevi općenito sluţe za
predstavljanje podataka u raĉunaru, oni su ljudima neprikladni za
korišćenje. Da bi se dobila mnogo kompaktnija predstava podataka, koristi
se heksadekadna notacija (engl. Hexadecimal ili Hex) koja koristi bazu 16, a
cifre su: 0123456789abcdef. Kao što se vidi, ovaj brojevni sistem definisan je
skupom od 16 cifara i to od standardnih cifara iz dekadnog brojevnog sistema,
ali i novih cifara koje oznaĉavaju brojeve od 10 do 15. Da bi se izbjegle
dvocifrene "cifre", za standardnu notaciju cifara od 10 do 15 uzeta su slova od A
do F kao cifre ovog brojevnog sistema, tako da je:

A = 10, B = 11, C = 12, D = 13, E = 14 i F = 15.

Primjer jednog heksadekadnog broja je: 1F9A, ili duţe pisano (pretvoreno u
dekadni brojevni sistem):

1x16
3
+ Fx16
2
+ 9x16
1
+ Ax16
0


ili još duţe pisano:

1x4096 + 15x256 + 9x16 + 10x1 = 4096 + 3840 + 144 + 10 = 8090.




194
Dakle:
1F9A
(16)
= 8090
(10)


Binarni broj za koji ţelimo naći heksadekadni ekvivalent podijelimo u skupine
sa po ĉetiri binarne cifre (brojeći s desna). A, zatim, svakoj skupini posebno
dodijelimo heksadekadni ekvivalent. Na primjer:

0001 1111 1001 1010 binarno
1 15 9 10 dekadno
1 F 9 A heksadekadno


Napišemo li heksadekadne ekvivalente u istom nizu dobićemo heksadekadni broj:
0001111110011010
(2)
= 1F9A
(16)


Na ovaj smo naĉin dugi niz nula i jedinica prikazali ĉetverocifrenim brojem,
koji se lakše pamti i piše.
Heksadekadni broj se u binarni pretvara tako da se svakoj heksadekadnoj cifri
dodijeli binarni ekvivalent od ĉetiri cifre.

Na primjer:

F 3 A 1
1111 0011 1010 0001

Dakle:
F3A1
(16)
= 1111001110100001
(2)


Mikroprocesori rade s binarnim brojevima upravo takvog formata, pa je
heksadekadni sistem najupotrebljavaniji pri radu s raĉunarima. Heksadekadni
brojevni sistem je pomoć sistemskom programeru da lakše pamti i piše program
u tzv. "mašinskom jeziku", odnosno da prihvata podatke od raĉunara. Raĉunar
"ne razumije" broj prikazan u heksadekadnom obliku, te je neposredno prije
unošenja podataka u raĉunar, podatke potrebno pretvoriti u binarni brojevni
sistem. Heksadekadni sistem popunjava prazninu izmeĊu dekadnog sistema,
koji je pristupaĉan korisniku raĉunara, i binarnog sistema u kome raĉunar radi.
Znakom "&" uvijek oznaĉavamo da je neka cifra ili broj heksadekadni, na
primjer:
Dekadno Binarno Heksadekadno
0
1
2
...
15
0000
0001
0010
...
1111
& 0
& 1
& 2
...
& F
Slika 68. Komparacija prikaza brojeva u razliĉitim brojevnim sistemima



195

Primjer 15.3:Pretvorimo heksadekadni broj &A1B3 u dekadni komplement.
(A1B3)
16
= 10×16
3
+ 1×16
2
+11×16
1
+ 3×16
0

= 40960 + 256 + 176 + 3 = (41395)
10



Operacije u binarnom brojevnom sistemu. Sabiranje u binarnom brojevnom
sistemu vrši se prema slijedećim pravilima:
0 + 0 = 0
0 + 1 = 1
1 + 0 = 1
1 + 1 = 0 i prenosi se 1 (u lijevo)

Primjer 15.4 : Saberimo postepeno slijedeće binarne brojeve:
110111 + 101101 = ?

a) 110111 b) 110111 c) 110111 d) 110111
+ 101101 + 101101 + 101101 + 101101
------------ ------------ ------------ ------------
? 0 00 100
prenos 1 prenos 1 prenos 1


e) 110111 f) 110111 g) 110111 h) 110111
+ 101101 + 101101 + 101101 + 101101
------------ ------------ ------------ ------------
0100 00100 100100 1100100
prenos 1 prenos 1 prenos 1 rezultat


Kontrolu taĉnosti raĉuna izvršićemo pomoću dekadskih ekvivalenata
binarnih brojeva:

110111 = 55
(10)

+ 101101 = 45
(10)
---------- -------
1100100 100
(10)



Binarno oduzimanje i zapisivanje negativnih brojeva. Binarno oduzimanje se
moţe definisati na sliĉan naĉin kao i binarno sabiranje. Mali problem za raĉunar
predstavljaju negativni brojevi, tj memorisanje minusa. Pokazalo se pogodnim da
se umjesto negativnog broja pamti njegov potpuni binarni komplement ("2-
komplement").



196
Prvim komplementom ("1-komplement") broja 7 (00000111) nazivamo
binarni broj koji dobijemo kada umjesto svake nule u tom broju stavimo jedinicu,
a umjesto svake jedinice nulu: -00000111 tada postaje 11111000.
Ako na prvi komplement dodamo 1 dobićemo drugi ili potpuni komplement
("2-komplement") broja 7 i ujedno zgodan naĉin da se predstavi negativan broj, tj.
(11111001) = (-7) .
Postoji i drugi naĉin. U zavisnosti od toga da li se u raĉunaru za zapisivanje
broja koristi 1, 2 ili 3 bajta, negativan cijeli broj predstavlja se u raĉunaru brojem
koji se dobije kada se dotiĉni broj oduzme od 2
7
, 2
15
ili 2
31
. Taj broj zove se
potpuni komplement negativnog broja.

Pravila binarnog oduzimanja su slijedeća:

0 - 0 = 1 1 - 1 = 0
1 - 0 = 1 10 - 1 = 1.

Prva tri pravila su poznata i u dekadnom brojevnom sistemu, pa ĉak i ĉetvrto
pravilo. Ono pokazuje da se cifra "1" moţe oduzeti od cifre "0" samo ako na
znaĉajnijoj poziciji u broju od koga se oduzima postoje cifre. U tom sluĉaju
razlika 0 - 1 = 1, ali postoji i prenos koji se oduzima od slijedeće znaĉajnije cifre
umanjenika (minuenda - broja od kojeg se oduzima). Jedinica koja se prenosi
dodaje se slijedećoj većoj poziciji umanjioca (suptrahenda - broja koji se
oduzima), pa se onda vrši oduzimanje na toj poziciji itd. Sliĉno imamo i u
dekadnom brojevnom sistemu:

0 - 9 = 1 i postoji prenos "1" na slijedeću znaĉajniju poziciju umanjioca.

Primjer 15.5:

10000000 Ĉita se: 1 do 1 jednako je 0 i prenosi se 1
- 00000111 +1 +1 = 0 (pren. 1), 0-0=0
------------ +1 +1 = 0 (pren. 1), 0-0=0
1111111 prenos itd.
------------
1|0111001 rezultat

Ovo se oduzimanje moglo obaviti i na drugi naĉin, dodavanjem binarnog
komplementa. Kao što smo rekli, binarni komplement dobijemo tako da
umjesto svake cifre broja koji se oduzima napišemo njegov komplement do
jedinice (to znaĉi da umjesto nule pišemo jedan, a umjesto jedan pišemo nulu) i
tako dobivenom broju pribrojimo jedinicu.
Na primjer:
| 10000000 128
(10)

+| 11111000 248
(10)

+| 1 1
(10)




197
------------------- -----------
1| 01111001 377
(10)


Na ovaj naĉin se operacija oduzimanja svela na operaciju sabiranja.
Treba uoĉiti da smo u našem primjeru dobili "1" na devetom,
najznaĉajnijem mjestu, ali se ona ne uzima u ovom sluĉaju u obzir, jer ne spada u
mjesta za zapisivanje pozitivnih i negativnih binarnih brojeva.
Vaţno je napomenuti da prilikom predstavljanja pozitivnih brojeva u
raĉunaru najznaĉajnija cifra je uvijek jednaka "0", a (prema algoritmu za 2-
komplement kôd) ova cifra je jednaka "1" za negativne binarne brojeve. Znaĉi
da se binarni broj moţe prepoznati, da li je pozitivan ili negativan, samo na osnovu
ove najznaĉajnije cifre.
U raĉunar je ugraĊen sklop za sabiranje da bi se mogle vršiti operacije
sabiranja binarnih brojeva. Iz razloga ekonomiĉnosti, postupak oduzimanja se
provodi pomoću istog sklopa za sabiranje uvoĊenjem komplementa binarnog broja.
Dvostruki komplement nekog binarnog broja je broj koji sabran s originalnim
brojem daje nulu (0) i pretek (engl. overflow, ĉit. overflou) jedinicu (1). Dvostruki
komplement nekog broja ili "2-komplement-kôd" smatraćemo njegovom
negativnom vrijednošću. Na primjeru broja sa 4 binarne cifre, ili bita, dvostruki
komplementi i njihovi dekadni ekvivalenti dati su u narednoj tabeli.

Binarni
broj
Dekadni
ekvivalent
Dvostruki
komplement
Dekadni
ekvivalent
0001 1 1111 -1
0010 2 1110 -2
0011 3 1101 -3
0100 4 1100 -4
0101 5 1011 -5
0110 6 1010 -6
0111 7 1001 -7
0000 0 0000 0
1000 8 10000 -8
Tabela 2. Dvostruki komplementi brojeva sa 4 binarne cifre

Primjer 15.6: Izraĉunati binarni broj dekadnog broja -6.
Postupak prevoĊenja pozitivnog u negativni binarni broj je slijedeći:
- Najprije broj proširujemo za jedan bit sa lijeve strane: bit znaka (1 ako je broj
negativan, 0 ako je pozitivan),
- Svaki bit se komplementira (0 se zamijeni sa 1 i obrnuto), ĉime se dobija
nepotpuni komplement.
- Nakon toga se doda 1 na mjestu najmanje teţine.

+6 00000110
nepotpuni kompl. od +6 11111001
+1
komp. od +6, - 6 11111010



198

Ukoliko 2 puta primijenimo operaciju komplementiranja,dobijamo polazni broj.
Ovo pravilo nam omogućuje da po potrebi izvršimo provjeru prethodnog raĉuna.

Ovim se oduzimanje svodi na sabiranje, a eventualni prenos sa mjesta bita znaka se
zanemaruje!

Primjer 15.7: Binarno sabrati dekadne brojeve -5 i 64.



Operacije u heksadekadnom brojevnom sistemu. Sabiranje u heksadekadnom
brojevnom sistemu vrši se po istom postupku kao i kod dekadnog brojevnog
sistema. Jedina razlika o kojoj se praktiĉno mora voditi raĉuna je u tome da je
baza heksadekadnog sistema šesnaest (16), a ne deset (10). To znaĉi da je, na
primjer, u ovom sistemu: 8+3=B , ili 9+3=C (i nema prenosa), dok je u binarnom
sistemu 1 + 1 = 10 (ĉit. "nula i prenešeno je 1").

Primjer heksadekadnog sabiranja:

52E,A + 168B5,4 = ?

a) 52E,A b) 52E,A c) 52E,A d) 52E,A
+ 168B5,4 + 168B5,4 + 168B5,4 + 168B5,4
------------ ------------ ------------ ------------
? E 3,E E3,E

Objašnjenje gornjeg postupka:
(A+4=10+4=14=E), (E+5=14+5+19=16+3=3+prenos 1), (1+2+B=3+B+11=14=E)

e) 52E,A f) 52E,A g) 52E,A
+ 168B5,4 + 168B5,4 + 168B5,4
------------ ------------ ------------
DE3,E 6DE3,E 16DE3,E



199


Objašnjenje gornjeg postupka:
(5+8=13=D), (0+6=6), (0+1=1).

Mnoţenje i dijeljenje u heksadekadnom brojevnom sistemu odvija se po
postupku koji je analogan kao kod dekadnog brojevnog sistema.

Primjer 15.8: Predstavljanje cijelih brojeva u raĉunaru vrši se na slijedeći naĉin:
• Za negativne brojeve koristi se potpuni komplement.
• Elementarna memorijska ćelija je veliĉine 1 bajt (1B = 8b = 8 bit). Mogu se
smjestiti brojevi u rasponu 0 – 255 (nenegativni, neoznaĉeni) ili od -128 do 127,
oznaĉeni, predstavljeni u potpunom komplementu).
• Ukoliko koristimo dvije ćelije (2B = 16b) tada je raspon brojeva od 0 do 65536
(neoznaĉeni), ili od -32768 do 32767 (oznaĉeni)
• Ukoliko koristimo ĉetiri ćelije (4B = 32b) tada je raspon brojeva od 0 do
4294967295 (= 232-1, neoznaĉeni) ili od -2147483648 do 2147483647 (oznaĉeni).

Primjer 15.9: Predstavljanje razlomljenih brojeva u raĉunaru obavlja se na slijedeći
naĉin:
• U pokretnom zarezu (floating point)
– Brojevi se predstavljaju u obliku: m · b
e
, pri čemu su:
• m – mantisa
• e - eksponent
– U memoriji raĉunara se pamte mantisa i eksponent cjelobrojne oznaĉene
vrijednosti, najĉešće sa bazom b=2.

• Na primjer, broj 123.125 predstavlja se kao (1111011.001)
2
u fiksnom
zarezu.
• U pokretnom zarezu, najprije ga predstavljamo u obliku 1.111011001× 2
6
a zatim
odreĊujemo m=111011001, e=110. Pamtimo m i e.



XV PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Šta karakteriše (oznaĉava) svaki brojevni sistem?
2. Koliko znakova (cifara) je imao brojevni sistem indijanskog plemena Maye?
3. Koliko cifara je imao brojevni sistem u hindusa u Indiji?
4. U ĉemu je razlika izmeĊu pozicionih i nepozicionih brojevnih sistema?
5. Navedite neke nepozicione brojevne sisteme?
6. Navedite neke pozicione brojevne sisteme?



200
7. U ĉemu je razlika izmeĊu oktalnog i heksadekadnog brojevnog sistema?
8. Da li biste znali sabrati binarne brojeve: 101101 i 10010?
9. Koji se brojevi iz dekadnog brojevnog sistema, u stvari sabiraju u prethodnom
zadatku sabiranja binarnih brojeva?
10. Kako se dobiva ”prvi komplement” binarnog broja, a kako ”drugi
komplement”?
11. Odredite 1-komplement slijedećih osmobitnih binarnih brojeva:
00000000, 00001010, 11011000, 11110101 i 11111111.
12. Da li biste znali, postupkom ”oduzimanja sabiranjem”, napisati negativan broj
slijedećeg binarnog broja: 1000?
13. Koliko cifara ima u heksadekadnom brojevnom sistemu: 12, 16, 24, 32, ili
nijedan od navedenih?
14. Da li biste znali sabrati dva heksadekadna broja: 2EA i 8B5?
15. Provjerite raĉun iz prethodnog zadatka sabiranjem dekadnih akvivalenata
brojeva?




201
16. PREDSTAVLJANJE PODATAKA U RAČUNARU

U onome što primamo preko svojih ĉula mi dobivamo saopštenja - poruke o
okolini. Prema nekim istraţivanjima izraĉunato je da ĉovjek preko svojih ĉula
prima koliĉinu preko 10
8
bita u jednoj sekundi. MeĊutim, veći dio ove ogromne
koliĉine saopštenja nisu informacije i bez znaĉaja su za ĉovjeka.
U raĉunarima informacije se predstavlja na naĉin koji je omogućila savremena
tehnologija, a to je veliĉina napona ili struje, broj elektriĉnih signala itd. Kako je
već u jednom od prethodnih poglavlja izloţeno, rad digitalnog raĉunara bazira se
na dva definisana fizikalna stanja:
1. ima impulsa (napona) ------- simboliĉka oznaka „1“
2. nema impulsa (napona) ---- simboliĉka oznaka „0“
To znaĉi da se elektronski sklopovi, koji u raĉunaru obavljaju razne operacije,
ponašaju sliĉno prekidaĉima, a razliĉitim elektronskim izvedbama izvršavaju
operacije sa stanjima "1" i "0" po zakonima logiĉkih iskaza koji mogu biti istiniti
ili neistiniti (laţni).
Priroda rada elektronskih kola od kojih je sagraĊen raĉunar je digitalna: stanje kada
kroz kolo protiĉe struja predstavlja se cifrom jedan (1), dok se stanje kada kroz
kolo ne protiĉe struja predstavlja cifrom nula (0). Kako su nam na raspolaganju
samo dvije cifre, 0 i 1, svaki podatak i instrukcija koji se unose u raĉunar moraju
biti predstavljeni kao zapis sastavljen od nula i jedinica. Zapis sastavljen od nula i
jedinica naziva se binarni zapis.
Za podatke i instrukcije predstavljene pomoću cifara 0 i 1 kaţemo da su binarno
predstavljeni, a svaka nula i jedinica se naziva Bit.

Za predstavljanje podataka u memoriji raĉunara ili u skladištima za trajnije ĉuvanje
podataka (ĉvrsti disk, CD, DVD, i dr.) koriste se razliĉiti formati zavisno od toga o
kakvim se podacima radi i koje će se operacije u procesu obrade podataka nad
njima izvršavati. Zajedniĉko za sve formate je da se podaci u raĉunaru registruju u
obliku binarnih nizova za ĉije se generisanje u osnovi koriste dva opšta koncepta
(formata) predstavljanja podataka: binarni brojevni sistemi i binarni kódovi. To
znaĉi da svaki podatak koji raĉunar i mediji za njihovo trajnije ĉuvanje ima u sebi
predstavljen je nizom cifara binarnog brojevnog sistema (0 i 1) kao numerik ili su
binarno kodirani (kombinacija 1 i 0) kao znak. To je radi toga što podatke koji se
smještaju u memorijske i skladišne jedinice raĉunara i koji se obraĊuju, uopšte
uzevši, dijelimou dvije grupe:
- numeriĉke (brojĉane) podatke, i
- nenumeriĉke (ostale) podatke.

Numeriĉki (brojĉani) podaci su podaci u raĉunaru koji simbolišu neke veliĉine ili
odnose, odnosno predstavljaju neke brojne vrijednosti "iz ţivota" i sa kojima se
imaju namjeru, planiraju se, ili će se vršiti razne matematske operacije i raĉunanja.



202
Nenumeriĉki podaci su podaci u raĉunaru koji sadrţe neko saopštenje koje se u
spoljnom svijetu (van raĉunara) ne moţe predstaviti brojevima, odnosno sa kojim
se neće, ili se ne planira, ili se ne mogu obavljati matematske operacije. To su:
- obiĉan tekst,
- formatirani tekst (npr. tabela),
- slika,
- video zapis,
- audio zapis,
- jednaĉina ili formula,
- program (izvorni kôd ili prevedeni-izvršni program) itd.

Svaki podatak nenumeriĉkog tipa prevodi se u niz binarno kódiranih znakova koji
taj podatak sadrţi, predstavljenih na naĉin blizak raĉunaru. Sve transformacije se
dalje vrše nad tim brojevima, a podaci se takoĊe u tom formatu skladište na
masovnim memorijskim medijima (magnetnim, optiĉkim itd).
U praksi ima mnogo više primjera numeriĉkih saopštenja nego primjera za
nenumeriĉke podatke.

Fiziĉki, u digitalnom raĉunaru podatak je predstavljen s naponima koji imaju
samo dvije moguće vrijednosti. U razliĉitim raĉunarima te su vrijednosti
razliĉite, ali su uvijek samo dvije. Zato umjesto napona kao fiziĉke veliĉine
uvodimo uopšteniji pojam - binarna ili dualna cifra, kao logiĉku veliĉinu. Ona ima
samo dvije moguće vrijednosti koje općenito oznaĉavamo sa 1 i 0. Vrijednost
dualne cifre oznaĉavamo još i na druge naĉine, npr. "da" i "ne", “yes” i “no”,
"pravilno" i "nepravilno", "true" i "false", “istina” i “laţ”, "set" i "clear". Za
razumijevanje principa i logike funkcionisanja raĉunara, oznake nisu uopšte
znaĉajne, nego je vaţno da znamo da "1", "da", “yes”, "pravilno", "true", “istina”
ili "set" oznaĉavaju istu vrijednost.

Binarnu cifru oznaĉavamo kratko sa bit, što je skraćenica od engleskih rijeĉi
"binary digit" (binarni znak). Tako se broj 1010 smatra ĉetverobitnim (binarnim)
brojem, a broj 101 trobitnim brojem. Krajnji lijevi bit binarnog broja naziva se
najznaĉajnijim bitom (engl. MSB-Most Significant Bit); njemu pripada najveća
teţina, a krajnji desni bit, najmanje znaĉajan bit (LSB-Least Significant Bit) i
pripada mu najmanja teţina. U raĉunaru bitovi se obiĉno ne obraĊuju pojedinaĉno
nego se razmjena podataka obavlja u skupovima. Skup bitova u istom raĉunaru je
uvijek jednako veliki i nazivamo ga raĉunarska rijeĉ. Raĉunar raspolaţe sa
mnoštvom registara za memorisanje binarnih podataka. Većina njih u odreĊenom
ureĊaju su iste duţine n. Svaki od njih moţe memorisati n bita binarne informacije.
Dakle, informacija memorisana u jednom registru naziva se rijeĉ. Razliĉiti
raĉunari imaju rijeĉi sa 8, 12, 16, 18, 24, 32, 64 ili više bita. Rijeĉ sastavljenu od
8 bita nazivamo bajt (od engl. byte).


MS bit LS bit



203
+ +
0 1 1 0 1 1 1 0 0 1 1 0 1 1 0 1
÷÷÷ bajt ÷÷÷|÷÷÷ bajt ÷÷÷
÷÷÷ r i j e ĉ ÷÷÷

Slika 72. Binarni broj sastavljen od dva bajta
(Rijeĉ 16-bitnog raĉunara)

U raĉunarskoj rijeĉi pojedini bitovi nemaju unaprijed neko odreĊeno znaĉenje.
Njihovo znaĉenje zavisi od podruĉja u kojem je podatak upotrebljen.
U većini raĉunara bajt (byte) je jedinica za koliĉinu informacije dugaĉku 8 bita
(bit). Većina raĉunara koriste bajt da njime prikaţu znakove kao što su slova,
brojevi (cifre) ili tipografski simboli (na primjer: "g", "5", ili "?"). Bajt takoĊe
moţe da sadrţi niz bitova koji trebaju da se koriste u nekoj duţoj jedinici u
aplikacione svrhe, na primjer: niz bitova koji vizuelno ĉine sliku u programu koji
ispisuje slike.
U nekim raĉunarima 4 bajta ĉine jednu rijeĉ, a u nekim raĉunarski procesori
mogu raditi sa dvo-bajtnom ili jedno-bajtnom programskom instrukcijom. Bajt se
kraće piše sa "B", a bit se kraće piše sa "b". Kapacitet skladišta podataka u
raĉunaru (eksterne memorije-storages) se obiĉno mjeri u dimenzijama koje su
višekratnici bajtova. Na primjer, neki hard disk kapaciteta 820 MB sadrţi
nominalno 820 miliona bajtova ili megabajta informacije. Umnošci bajtova
baziraju se na eksponentima (potencijama) baze 2 i obiĉno se iskazuju kao
“zaokruţeni” decimalni broj. Na primjer, jedan megabajt ("jedan milion bajtova")
je u stvari 1,048,576 (decimalno) bajtova. Konfuzija dolazi otuda što neki
proizvoĊaĉi ĉvrstih diskova, a i rjeĉnika jezika, navode da bajtovi za raĉunarska
skladišta podataka trebaju da se raĉunaju kao eksponenti sa bazom 10, tako da bi
megabajt zaista bio jedan milion decimalnih bajtova.


Tipovi podataka u računaru. U raĉunarima uglavnom upotrebljavamo ĉetiri
tipa podataka: Bulov podatak (logiĉki podatak), numeriĉki podatak, znakovni kód
i mašinski kód. Za svaki tip podataka vaţe posebni dogovori i metode obrade.
Bulov podatak, ili logiĉki podatak, je naziv za podatak sa dvije moguće
vrijednosti. Taj podatak u raĉunaru je moguće predstaviti sa samo jednim
bitom. Podatak o stanju kontakta moţemo, na primjer, predstaviti tako da
vrijednost "kontakt je spojen" predstavimo u odgovarajućem bitu s 1, a
vrijednost "kontakt je rastavljen" s 0. Kako raĉunar uglavnom ne obraĊuje
same bitove nego cijele rijeĉi, primjerenije je predstaviti svaki Bulov podatak
sa cijelom rijeĉi, mada je to rasipništvo. Prema dogovoru, vrijednost podatka je
ponovljena u svim bitovima rijeĉi. U raĉunaru s osmobitnom rijeĉi podatak
"kontakt je spojen" ("1") predstavljen je sa rjeĉju 11111111, a podatak "kontakt
je rastavljen" ("0") sa rjeĉju 00000000.




204
Numerički podatak: Veĉina informacija u tehniĉkim sistemima data je sa
brojevima. U osambitnoj rijeĉi moţe se napraviti 2
8
= 256 razliĉitih
kombinacija sa po osam jedinica i nula. Tih 256 kombinacija moţe da predstavlja
bilo kojih 256 razliĉitih brojeva, ali su ipak u stvarnosti brojevi
predstavljeni u jednom od oblika binarnog zapisa. Svi digitalni raĉunari su graĊeni
tako da aritmetiĉke operacije izvode sa tako zapisanim brojevima.
Svaki pozitivan broj moţe se taĉno na jedan naĉin zapisati u obliku:

R = a
0
q
n
+ a
n-1
q
n-1
+ . . . + a
1
q + a
0
+ a
-1
q
-1
+ . . . + a
-m
q
-m
+ ...

gdje je q prirodan broj, koji zovemo osnova (baza) brojevnog sistema, a a
i
su
koeficijenti za koje vaţi ograniĉenje

0 s a
i
< q

Ako za osnovu izaberemo q = 2 onda dobijamo binarni sistem. Koeficijenti a
i
, u
skladu sa ograniĉenjima, biće binarne cifre 0 i 1. Pored ovog sistema koriste se još
dekadni sistem sa osnovom 10 i ciframa 0,1,2,3,...,9, oktalni sistem ( q = 8 ) i
ciframa 0,1,..., 7 i heksadekadni sistem ( q = 16 ) i ciframa 0,1,2,3,...,9, A, B, C, D,
E, F.
Da bismo izbjegli dvosmislenost, pri istovremenoj upotrebi više brojevnih
sistema, uz broj pišemo i osnovu brojevnog sistema, na primjer:

26
(10)
= 11010
(2)
= 32
(8)
= 1A
(16)


Numeriĉki podaci u memoriju raĉunara mogu biti zapamćeni (zapisani,
memorisani) kao:
- brojevi sa ĉvrstom (nepomiĉnom) taĉkom,
- brojevi sa pomiĉnom taĉkom.


Prikaz brojeva sa ĉvrstom taĉkom. Većina raĉunara radi sa aritmetikom dvojnog
komplementa
94
. Rijeĉ raĉunara moţe sadrţavati i pozitivan i negativan broj.
Predznak oznaĉava najznaĉajniji bit - bit predznaka. Nula oznaĉava pozitivne
brojeve, a jedinica negativne. Ostali dio rijeĉi sadrţava broj i to uz pozitivni
predznak veliĉinu broja, a uz negativni predznak dvojni komplement tog broja.
Prema tome, ako rijeĉ raĉunara ima n-bitova, sa n-1 bitova prikazuje se vrijednost
broja koji moţe biti bilo koji cijeli broj izmeĊu 0 i 2
n-1
.
Kako se sve raĉunske operacije u raĉunaru prevode u sabiranje tome je i
prilagoĊen sistem oznaĉavanja brojeva i to na naĉin da MSB-bit predstavlja
predznak ("1" za negativni i "0" za pozitivni broj), a svi negativni brojevi se s
preostalim bit-ovima prikazuju kao dvojnom komplementu prirodnog binarnog

94
Binarna aritmetika koristi razliĉite metode svoĊenja postupka oduzimanja na postupak
sabiranja, a jedna od njih je dvojni komplement.



205
niza.Na narednoj slici dajemo prikaz predstavljanja niza brojeva od -8 do +8 u
ĉetverobitnoj notaciji.
.
Slika 69. Prikaz zapisa pozitivnih i negativnih brojeva
u binarnoj notaciji

Na taj naĉin definisana je i nula ( 0000 ). Prema prethodnoj tabeli vidi se da je
raspon negativnih brojeva nešto veći u odnosu na pozitivne. MSB bit tokom
raĉunskih operacija ĉuva se u posebnom registru procesora raĉunara kako bi on
znao kako da postupi s binarnim brojem prema zapisu u registru. Kao što smo već
ranije rekli, procesor raĉunara sadrţi više registara namijenjenih za raĉunske
operacije. O svim raĉunskim operacijama u logiĉkoj strukturi procesora brine se
aritmetiĉko-logiĉka jedinica, najvaţniji logiĉki ureĊaj u CPU.

Dakle, registar kapaciteta 8 bita moţe primiti cijele brojeve od 01111111 do
-10000000 (+127 do -128) i ako se ne prekoraĉe navedene granice mogu se unutar
njih obavljati cjelobrojne matematiĉke operacije (integer): sabiranje, oduzimanje,
mnoţenje, cjelobrojno dijeljenje i potenciranje. Ako se koriste dva 8 bit-na registra
kako bi se objedinili u jedan 'veći' moţe se koristiti raspon od 0111111111111111
do 1000000000000000 (+32767 do - 32768) unutar kojeg će se obavljati
cjelobrojne matematiĉke operacije (long integer).
MeĊutim, problem je šta ĉiniti s većim brojevima ili realnim brojevima? Ne moţe
se upotrebiti više registara od fiziĉki ponuĊenih u ustrojenoj strukturi procesora.
Brojevi koji imaju decimalni dio nazivaju se realni
95
. U dekadnom sistemu realni

95
Broj 235 i 235.0 u obiĉnoj aritmetici prikazuje istu vrijednost, meĊutim, tako napisane
vrijednosti u nekim programskim jezicima, npr. u Pascalu, znaĉe razliĉite tipove podataka.



206
brojevi prikazuju se tako da taĉka odvaja cijeli dio od razlomljenog dijela. 2.54,
25.4 i 0.0254 su primjer realnih dekadnih brojeva. Ovakav naĉin prikaza naziva
se zapis s nepokretnom taĉkom. Kako je nepraktiĉan za vrlo velike ili vrlo male
brojeve, radije se koristi eksponencijalni prikaz brojeva, odnosno zapis s
pokretnom taĉkom, koji sadrţi mehanizam predznaka (s), baze (b), eksponenta (e)
i preciznosti (p). Pisanje brojeva u obliku pokretne taĉke poznato je i pod nazivom
eksponencijalna notacija. Na primjer:
8.5E + 7 odgovara 8.5 10
7
.
Eksponent pokazuje za koliko mjesta treba decimalnu taĉku pomjeriti u lijevo ili
desno. Ako je eksponent pozitivan taĉka se pomjera udesno, a ako je negativan
taĉka se pomjera ulijevo.

Taĉnost raĉunanja u raĉunaru nije ista ako se raĉuna s realnim brojevima ili s
cijelim brojevima. Ako se koristi zapisivanje brojeva u eksponencijalnom obliku
taĉnost zavisi od broja bitova koji se koriste za zapis mantise. Veliĉina broja zavisi
od broja bitova koji sluţe za zapis eksponenta. U praksi se uvek radi zaokruţivanje
decimalnih brojeva zbog ĉega nastaje izvesna greška.
Objašnjenje reĉenog moţe se naći u slijedećem. Nad realnim brojevima definisane
su standardne operacije realne aritmetike: sabiranje, oduzimanje, mnoţenje,
dijeljenje i potenciranje. MeĊutim, zbog ograniĉene i konaĉne duţine memorijskih
ćelija za pamćenje realnih vrijednosti u memoriji raĉunara, praktiĉno je nemoguće
prikazati i u memoriji upamtiti proizvoljnu realnu vrijednost, već samo vrijednost
iz podskupa realnih vrijednosti. Drugim rijeĉima, realni tip podataka (realnih
brojevi) na raĉunaru je konaĉan skup realnih vrijednosti. Zbog toga se raĉunske
operacije ne obavljaju s taĉnim nego s pribliţnim vrijednostima. Posljedica toga je
ĉinjenica da su rezultati operacija aproksimacija taĉnih rezultata.


Prikaz brojeva sa pomiĉnom taĉkom. Prema ovom oznaĉavanju broj je podijeljen
na dva dijela, na mantisu (brojevni dio) i na eksponent (nad nekom bazom). U
dekadnom brojevnom sistemu, na primjer, broj 15 moţe se prikazati na slijedeći
naĉin:

0.15 * 10
2

1.5 * 10
1

15.0 * 10
0

150.0 * 10
-1

1500.0 * 10
-2



One će biti i razliĉito prikazane unutar raĉunara pa će i rezultat obrade biti razliĉit. One se
zato u tim programskim jezicima ne smiju poistovijetiti.



207
U gornjem primjeru je dat prikaz u dekadnom brojevnom sistemu da se lakše
prihvati pojam decimalne taĉke koja se 'pomiĉe' u zavisnosti od eksponenta.
Preciznost je 'odrezala' dio decimala prikazanog broja.
Ista logika primjenjuje se u binarnom brojevnom sistemu. Predznak odreĊuje
MSB bit kako je prikazano u tabeli na slici 70. Dakle, jedan dio registra sadrţavaće
podatak o predznaku, eksponentu i preciznosti a ostatak će biti cifre broja u zadatoj
preciznosti.
Naĉin prikazivanja pomiĉne taĉke u raĉunaru sliĉan je ovome. Raĉunar radi sa
binarnim podacima, pa se mantisa i eksponent prikazuju binarno. Mantisa i
eksponent mogu imati dva predznaka a za predznake su predviĊena dva bita. Na
donjim slikama prikazani su brojevi sa ĉvrstom i pomiĉnom taĉkom za 36-bitnu
rijeĉ. Kod malih raĉunara upotrebljava se više rijeĉi za prikaz brojeva sa pomiĉnom
taĉkom (upisani brojevi su broj bita rezervisanih za zapisivanje dijela broja) .

a) Broj sa ĉvrstom taĉkom

Predznak Brojčana vrijednost
+
1 3 5
Slika 70. Mjesto MSB bita u registru - ćeliji memorije


a) Broj sa pomiĉnom taĉkom

Predznak mantise
Predznak eksponenta Mantisa
+
1 1 7 2 7
|
Eksponent


v) Alfa-numeriĉki znakovi

znak znak znak znak znak znak
6 6 6 6 6 6



Kodiranje i dekodiranje. Pojam predstavljanja informacija u raĉunaru ĉesto se
zamjenjuje pojmovima - zapis informacije ili kodiranje informacije. Postoje
odreĊena pravila slaganja znakova - gramatiĉka pravila, koja treba poštovati i
prilikom predstavljanja informacije. Pravila zapisivanja informacija nazivamo kôd.



208
Za meĊusobno sporazumijevanje ljudi upotrebljavaju se slova, cifre, alfanumeriĉki
znakovi i neki posebni znakovi. Informacije se predstavljaju nizovima ovih
znakova. Ovi znakovi koriste se i u komuniciranju ĉovjeka sa raĉunarom. Pomoću
njih se zapisuju podaci koji se saopštavaju raĉunaru. Isto tako, raĉunar rezultate ili
svoje poruke saopštava u obliku zapisa ovim znacima. U raĉunaru su informacije
predstavljene pomoću dva znaka. Oznaĉimo jedan od njih nulom (0), a drugi
jedinicom (1). Zapis i kodiranje informacija u raĉunaru obavlja se formiranjem
nizova od ova dva znaka, na primjer: 10010101.
Osnovni zadatak koji raĉunar treba da ispuni je mogućnost prikazivanja i
memorisanja brojeva, te izvršavanje logiĉkih i aritmetiĉkih operacija sa tim
brojevima.
Dakle, da bi se alfanumeriĉkim podacima obavile potrebne logiĉke (I, ILI,
NE) operacije, oni se prema odgovarajućim pravilima (sistemi kodiranja) moraju
transformisati u oblik koji odgovara raĉunarskom sistemu. Bez kodiranja ne bi
moglo doći ni do razmjene podataka i informacija, odnosno do komunikacije
sa raĉunarskim sistemom.

Kodiranje je pridruţivanje jednog skupa simbola drugom skupu simbola. U
obradi i manipulisanju podacima kodovi se primjenjuju za predstavljanje
znakova:
- u raĉunarima,
- u perifernim ureĊajima i medijima za ĉuvanje podataka, i
- kod prenosa podataka.
Pojedini kodni sistemi koriste se samo u nekim dijelovima sistema za obradu,
prenos i ĉuvanje podataka. Na primjer, Holeritov (Hollerith-ov) kod bio je u
primjeni ograniĉen na nosaĉ podataka bušenu papirnu karticu, Bodov (Baudot-ov)
kod na bušenu papirnu traku i prenos podataka telegrafom, dok se drugi
kodovi, na primjer ASCII (ĉit. eski) i EBCDIC (ĉit. i-bi-si-di-ai-si ili kraće:
ibsidik), primjenjuju i u raĉunarima i perifernim ureĊajima i nosiocima podataka i
u prenosu podataka.

Dekodiranje je obrnuti postupak od kodiranja. Ako se radi o primanju
poruka, onda se fiziĉki znakovi pretvaraju u odgovarajuće semantiĉke znakove,
odnosno u znakove alfabeta u kojem su bili prije slanja, ili u znakove alfabeta
koji za primaoca imaju isto znaĉenje kao i za pošiljaoca. U raĉunarima se najviše
koristi algoritamsko dekodiranje. Ako se posluţimo prethodnim primjerom onda
će se dekodiranje provesti prema ovom pravilu:

X Z Z Z = · + · + ·
0
0
1
1
2
2 2 2 2


Primjer dekodiranja:
5 2 1 2 0 2 1 101
0 1 2
= · + · + · =




209

Dekodiranje binarnih kombinacija moţe se provesti i pomoću binarnog
stabla. Binarno stablo dobija se kombinacijom binarnih odluka na
pojedinaĉnoj poziciji. Ako se radi o tri znaka, onda se mogu donijeti tri binarne
odluke, kao što prikazuje slika 10.
U svakoj taĉki binarnog stabla donosi se jedna od binarnih odluka, tj. ili "0" ili
"1", dok ne doĊemo do traţene kombinacije koja omogućuje dekodiranje.
Bez odgovarajućeg kodiranja i dekodiranja signala ne bi bilo moguće izvršiti
njihov prenos, tj. ne bi se mogle uspostaviti komunikacione veze. Na to nas
podsjeća i Šenonov model komuniciranja.

Binarni alfabet Semantiĉki alfabet



0 000 0


0
1 001 1

0 010 2
0 1

1 011 3

100 4
0

1 0 1 101 5




Slika 71. Dekodiranje pomoću binarnog stabla


ASCII (znakovni) kôd. Raĉunaru za komunikaciju sa vanjskim svijetom nisu
dovoljni samo brojevi, potrebni su i drugi znakovi. Pri prepoznavanju znakova,
koje raĉunar opet prima samo u binarnom obliku, ne smije biti
dvosmislenosti. Zato za svaki znak mora biti unaprijed dogovorena samo jedna
binarna kombinacija, tj kôd. Svaka binarna kombinacija smije pripadati samo
jednom znaku (dva razliĉita znaka ne smiju imati isti kôd). Većina raĉunara
koristi kôd sa imenom ASCII (engl.: American Standard Code for Information
Interchange= Ameriĉki standardni kôd za razmjenu informacija). Taj kôd sadrţi
slijedeće skupove znakova: velika i mala slova engleske abecede, znakove
razdvajanja i interpunkcije, matematske simbole, znakove za kontrolu oblika



210
(npr."razmak", "novi red", "nova stranica" itd.) te druge kontrolne znakove (npr.
"kraj prenosa") i neke posebne znakove (%, Ĉ, $, #, Ţ, !, _, (, *, &, itd).
Za kodiranje abecede (mala i velika slova, brojevi i znakovi interpunkcije)
dovoljno je 7 bita (2
7
=128 razliĉitih kombinacija - znakova). MeĊutim, kodiranje
u ASCII kôdu vrši se sa 8 bita, ĉime je moguće ostvariti 2
8
=256 razliĉitih bajtova.
Neke od tih kombinacija koriste se za kodiranje malih i velikih slova, brojeva i
posebnih znakova i komandnih informacija (aritmetiĉke i logiĉke operacije,
naredbe za prenos podataka), a jedan broj kombinacija ostaje neiskorišten.
Tokom razvoja raĉunarske tehnologije definisano je više varijanti ovoga koda.
Najĉešće je u upotrebi osam bit-na varijanta u kojoj je prvih 128 kombinacija (0-
127) standardizovano, a drugih 128 kombinacija (128-255) ostavljeno je na volju
korisniku da sam kreira kodne elemente. Dakle, standardni ASCII kôd sadrţi 128
znakova, za šta je sasvim dovoljno 7 bitova da se predstavi svaki znak. Ĉesto
standardnom kôdu dodamo na lijevoj strani još i osmi bit. Taj najviši bit (na
poziciji sa najvećim znaĉajem) naziva se bit parnosti i s njim je moguće
provjeravati da li je raĉunar primio znak bez greške.
U tabeli za ASCII znakove slovo A kodirano je sa 01000001, slovo a sa 01100001,
slovo B sa 01000010, slovo b sa 01100010 itd. S druge strane, cifra 5 kodirana je
sa 00110101, dok cifra 1 ima kód 00110001.

Slika 72. Jedan dio tabele ASCII binarnog koda
Duţina znaka kodiranog ASCII kodom je 10 bita od kojih je prvi bit "startni",
slijedi 7 bitova po jednom znaku, zatim 1 bit "parnosti" i 1 STOP bit
(1+7+1+1=10). Duţina EBCDIC koda je 11 bita (1+8+1+1=11).




211
Ostali poznatiji binarni kódovi su još: NBC (en-bi-si), BCD (bi-si-di), EBCD (i-bi-
si-di), EBCDIC (skr. ibsidik) i GRAY (grejov kôd).

ASCII je jedan od starijih standarda za kodiranje koji definiše samo 127
karaktera
96
. Iako je standard sedmobitan, obiĉno se za kodiranje svakog karaktera
koristi cio jedan bajt.

Kako se za razliĉita podneblja koristi razliĉiti kod, u praksi nastaje problem kod
prenosa tekstova kodiranih razliĉitim nacionalnim varijantama ASCII koda. Samo
slova engleskog alfabeta, brojevi i jedan dio interpunkcija mogu se smatrati
sigurnim u prenosu podataka.

Ovim problemima bavi se, opisuje i objedinjava standard ISO MeĊunarodnog
udruţenja za standarde u Ţenevi (International Standards Organization), kojem je
zadatak donošenje meĊunarodnog standarda za nauĉne i tehniĉke djelatnosti.

Probleme kódnih strana za naše podneblje rješava Unikod (Unicode), rašireni
svjetski standard koji omogućava prikaz slova, tehniĉkih simbola i posebnih
karaktera na osnovu ISO/IEC 10646 standarda. Unikod koristi jedinstven broj za
svaki znak, bez obzira na platformu, bez obzira na program, bez obzira na jezik.
Njime je opisan svaki znak iz svih poznatih „ţivih“ jezika. Time nema "opasnosti"
da će dokument koji napišemo u BiH biti drugaĉije prikazan na nekom raĉunaru, na
primjer, u Australiji.
Kod Linux i Unix operativnih sistema ovaj kód nosi oznaku UTF-8. Tradicionalni
set karaktera od 8 bita koji se koristi, nazvan SBCS (Single-Byte Character Set), sa
256 znakova ima za naše podneblje u Windows operativnom sistemu kodnu
oznaku 1250 s naznakom 'ANSI-Central Europe' (charset=windows-1250).

Dvije familije kodnih strana dominiraju - ISO-8859 familija standardizovana od
strane meĊunarodne organizacije za standardizaciju i windows-125x proteţirana od
strane kompanije Majkrosoft. Navodimo kodne strane koje se najĉešće koriste za
zapis tekstova na našem jeziĉkom podruĉju.
- ISO_8859-1 - Latin-1. Pored ASCII simbola, definiše latiniĉne simbole
korišćene u zapadnoevropskim jezicima.
- ISO_8859-2 - Latin-2. Pored ASCII simbola, definiše latiniĉne simbole
korišćene u centralnoevropskim jezicima (izmeĊu ostalog i dijakritike š, ć, Ċ, ĉ
i ţ).
- ISO_8859-5 - Latin-5. Pored ASCII simbola, definiše ćiriliĉne simbole.

96
Dokumenti se sastoje od karaktera, kao što su npr. latiniĉno A, ćiriliĉno И, arapsko slovo
ili kinesko 水. Ono što se u ovom tekstu naziva imenom „karakter“ (od engl. character-
znak) u nekim starijim dokumentima se javlja pod imenom char set – niz znakova.




212
- windows-1250 - Majkrosoftova kodna strana koja pored ASCII simbola
definiše latiniĉne simbole korišćene u centralnoevropskim jezicima (izmeĊu
ostalog i dijakritike š, ć, Ċ, ĉ i ţ).
- windows-1251 - Majkrosoftova kodna strana koja pored ASCII simbola
definiše i ćiriliĉne simbole.

Navedene kodne strane predstavljaju proširenja ASCII tabele i definišu po 255
karaktera. Prvih 127 karaktera se poklapaju sa ASCII tabelom, dok su naredni
karakteri specifiĉni, obiĉno za neko geografsko podruĉje. Prilikom kodiranja,
naravno, svaki karakter zauzima 1 bajt.

Primjer 16.1: Interesantno je da meĊunarodni standardi u raĉunarstvu nemaju
teţinu nekakve zakonske regulative, već su to uglavnom preporuke. Ako neko šalje
poruku koja se bazira na primjeni ASCII koda, svi koji taj kód primjenjuju mogu je
razumjeti. Ako neko koristi neka individualna rješenja veliko je pitanje koliko će
ga 'zapasti' nekompatibilnost s ostalim ĉlanovima zajednice. Ko će kupiti, recimo,
nekakav DVD ureĊaj, koji se ne pridrţava preporuĉenih standarda, ako ne moţe na
njemu da gleda filmove? Bez obzira na to što je moţda tehniĉki napredniji.

U raĉunarstvu se koriste još neki specifiĉni naĉini kodiranja i kodovi, na primjer:
štapiĉasti ili prugasti kod (bar code) i beep kod (beep code).
Štapiĉasti kod je kód kod kojeg se zapis pravi pomoću crtica, poseban raspored
debljih i tanjih crta kojim je opisana brojĉana, slovna ili obje informacije. Takav
zapis koristi se za automatsku identifikaciju, a moguće ga je oĉitati pomoću ĉitaĉa
štapiĉastog koda koji u radu koristi optiĉka naĉela, i koje će raĉunaru proslijediti
odgovarajuće binarne podatke na bazi oĉitanog. Ĉesto je u upotrebi kod
oznaĉavanja robe široke potrošnje u trgovinama, skladištima, automatskoj
proizvodnji i sliĉno.
Beep kod je drugi specifiĉan naĉin kodiranja. ProizvoĊaĉi raĉunara ugraĊuju u
BIOS (Basic Input / Output System) raĉunara mali program koji serijom kratkih i
dugih kombinacija pištanja u zvuĉniku raĉunara - beep signali, upozorava korisnika
da je prilikom ukljuĉivanja raĉunara ustanovljena neka greška, odnosno raĉunar se
testira na funkcionalnost osnovnih dijelova bitnih za rad raĉunara (POST - Power
On Self Test). Općenito, ako je s raĉunarom sve u redu, oglasiće se jedan kratki
'beep'. MeĊutim, proizvoĊaĉi BIOS-a, kao AMI, AWARD, IBM, PHOENIX i
drugi, nisu dogovorili standardni naĉin oglašavanja te za raĉunar koji je neispravno
i oglašava se s nekakvom kombinacijom zvuĉnih signala, najprije treba ustanoviti
ĉiji je BIOS u pitanju te potom konsultovati njegovu uputu u kojoj je opisano šta
koja kombinacija znaĉi. Više nego korisno. Ako nema nikakvih signala nešto nije u
redu s izvorom napajanja, ako ima bilo kakav signal znaĉi da mikroprocesor radi i
da se je pokrenuo POST program koji je ustanovio da jedna od bitnih komponenti
raĉunara nije ispravna, kao radna memorija, video kartica, tastatura, dio na
matiĉnoj ploĉi ili nešto drugo.





213
XVI PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1.U kojim formatima u raĉunaru i na medijima za trajnije ĉuvanje podataka (HDD,
CD, DVD, id r.) se podaci registruju, koriste, skladište tj. koja su dva osnovna
koncepta (formata) njihovog predstavljanja?
2. U koja još dva formata se pojavljuju podaci u raĉunaru?
3. Šta je to Bulov ili logiĉki podatak?
4. Da li se u raĉunaru obiĉno obraĊuju bitovi pojedinaĉno i da li se isto tako,
pojedinaĉno, po bitovima, vrši i razmjena podataka?
5. Šta nam objašnjava naredna slika?

6.Šta je to bajt?
7. Koja jedinica (dio) logiĉke strukture mikroprocesora (CPU-a) vodi brigu o svim
raĉunskim operacijama?
8. Šta je to kód?
9. Šta je kodiranje?
10. Šta je štapiĉasti kod (barkod)?
11. Poznato je da broj 235 i 235.0 u obiĉnoj aritmetici prikazuje istu vrijednost,
meĊutim, tako napisane vrijednosti u nekim programskim jezicima, npr. u Pascalu,
znaĉe razliĉite tipove podataka. Zato će one biti i razliĉito prikazane unutar
raĉunara pa će i rezultat obrade biti razliĉit.
Objasnite kako će svaki od tih brojeva biti prikazan u raĉunaru, i zašto?




214
17. ORGANIZACIJA RAČUNARA

Organizacija raĉunara je razliĉita od arhitekture raĉunara. Arhitektura
računara je nauĉna oblast koja daje odgovor na pitanje: “Kako projektovati
dijelove raĉunarskog sistema koji su vidljivi programeru?” Drugim rijeĉima,
arhitektura raĉunara prikazuje raĉunar iz ugla programera. Bitan koncept u
arhitekturi raĉunara je korišćenje razliĉitih nivoa apstrakcije. Svaki nivo apstrakcije
sadrţi interfejs (spoljašnji pogled na ono šta sistem radi) i implementaciju
(unutrašnji pogled na naĉin kako sistem radi). Dobro poznavanje arhitekture
raĉunara je vaţna za razumijevanje programskih prevodilaca (kompajlera),
operativnih sistema i pisanje programa. Na primjer, arhitektura raĉunara prikazuje
veliĉine tipova podataka i tipove podrţanih operacija, dok ne prikazuje vrstu
tehnologije ĉipa koja se koristi za implementaciju memorije. Nasuprot tome,
organizacija raĉunara prikazuje strukturne veze unutar raĉunara koje nisu vidljive
od strane programera, kao što su na primjer interfejsi ka periferijskim ureĊajima,
uĉestanost takta internog ĉasovnika (Clock-a) i tehnologija koja se koristi za
memoriju, tok informacija izmeĊu komponenata, mogućnosti i performanse
funkcionalnih jedinica (na primjer, registara, ALU, “shifter”-a itd.). Dobro
poznavanje organizacije raĉunara je vaţno za logiĉko projektovanje raĉunara i za
optimizaciju performansi aplikacije. U nastavku teksta obuhaćeni su elementi i
arhitekture i organizacije raĉunara.

Moţemo reći da je raĉunar u funkcionalnom smislu ureĊaj - sprava koja je
sposobna da prima, ĉuva, manipuliše, obraĊuje, štiti
97
i predaje podatke. Pod ovim
se mogu podrazumijevati razne vrste raĉunaljki (abakusa), logaritamskih
raĉunara (logaritmara, šibera, logaritamskih raĉunara), mehaniĉkih, elektriĉnih i
elektronskih mašina za raĉunanje, kao i kalkulatori. Raĉunar (u uţem smislu)
oznaĉava jedno posebno sredstvo koje, pored samog ureĊaja u fiziĉkom smislu,
ukljuĉuje i poseban program, tj. skup instrukcija za automatsko obavljanje
raĉunskih i drugih operacija, koji u svojoj integraciji sa mašinom omogućava
proces elektronske obrade podataka. Ĉešće se koristi nešto uţa definicija koja
raĉunar definiše kao “elektronsku, digitalnu, reprogramabilnu mašinu koja moţe da
obavlja logiĉko-matematiĉke operacije, unos, obradu, prikaz i pamćenje podataka”.
Elektronska - znaĉi da osnov graĊe raĉunara ĉine elektronske komponente,
digitalna - da obavlja operacije sa brojevima (digit - broj), reprogramibilna - znaĉi
da se redosljed operacija moţe programirati i mijenjati.
Dakle, po našoj definiciji, digitalni raĉunar je elektronski ureĊaj (stroj, sprava,
mašina) koji pod kontrolom memorisanog programa vrši prikupljanje, obradu,
ĉuvanje, manipulisanje, zaštitu i dostavljanje podataka i informacija na upotrebu,
dok se raĉunarski sistem (raĉunarska instalacija) sastoji od ĉetiri stvari:

97
Zaštita podataka (engl. Data protection) je hardversko - softverski mehanizam za
ĉuvanje (uskladištenih, smještenih, spašenih) podataka od neţeljenih promjena (“virusa”-
programa koji mogu da bespovratno unište dijelove softvera, smještene podatke pa ĉak i
neke hardverske dijelove raĉunara) ili od neovlaštenog pristupa (reguliše se zakonima).



215
hardvera (hardware - samo mašina, vidljivi i dodirljivi dio raĉunara), softvera
(software - raĉunarskih programa, intelektualnog ostvarenja ĉovjeka - apstraktan
sistem, koji raĉunaru govori šta da uradi), lajfvera (lifeware - kadrova koji rade
sa raĉunarom) kao i orgvera (orgware - organizacije posla obrade podataka).
Uskostruĉno moţemo još reći da je digitalni raĉunar ureĊaj koji automatski
(programirano) izvršava niz raĉunskih i drugih operacija nad podacima izraţenim u
(binarnoj) numeriĉkoj formi.
Krajem drugog svjetskog rata, engleski i ameriĉki istraţivaĉi su realizovali prvi
digitalni raĉunar. Nauĉnik Von Neumann je odredio princip rada i arhitekturu tog
raĉunara. Njegov model je od tada pretrpio više modifikacija ali su do danas
poštovani slijedeći principi:
• raĉunar je ureĊaj opšte namjene i posjeduje potpuno automatsko izvoĊenje
programa,
• raĉunar, osim podataka za raĉunanje (ulazne vrijednosti, graniĉne vrijednosti,
tabele, funkcija), memoriše meĊurezultate i rezultate raĉunanja,
• raĉunar je sposoban za pohranjivanje toka naredbi (programa),
• naredbe su u raĉunaru svedene na numeriĉki kód, tako da se podaci i naredbe
pohranjuju na isti naĉin u istoj jedinici, ta jedinica se naziva memorijom,
• raĉunar posjeduje jedinicu koja obavlja osnovne aritmetiĉke operacije, to je
aritmetiĉko-logiĉka jedinica,
• ima jedinicu koja "razumije" naredbe i upravlja tokom izvršavanja programa, to
je upravljaĉka jedinica i
• raĉunar komunicira sa okolinom, jedinica, koja omogućava komunikaciju ĉovjeka
i raĉunara, naziva se ulazno-izlaznom jedinicom.
Savremeni digitalni raĉunar koji je realizovan po Fon Nojmanovom
konceptu, sastoji se iz:
- ulaznih ureĊaja (jedinica),
- izlaznih ureĊaja (jedinica),
- mikroprocesora, u kojem se integrisano nalaze:
° aritmetiĉko-logiĉka jedinica,
° upravljaĉka (kontrolna) jedinica, i
- glavne i eksterne memorije.

Ulazni ureĎaji sluţe za unos podataka u raĉunar. U ulazne ureĊaje se ubrajaju:
tastatura, miš, mikrofon, skener, kamera, CD-ROM, DVD, hard disk itd.
Izlazni ureĎaji sluţe za prikazivanje, štampanje, pamćenje, razmjenu i emitovanje
podataka iz raĉunara. Izlazni ureĊaji su: monitor, štampaĉ, projektor, ploter,
zvuĉnici, CD-ROM, DVD, hard disk itd.
Neki ureĊaji su ujedno i ulazni i izlazni. Zato ih zovemo jednim imenom I/O
ureĊaji i to su: modemi, mreţna kartica, zvuĉna kartica, USB port, monitor osjetljiv
na dodir (touch screen) itd.

Osnovna struktura funkcija hardvera digitalnog raĉunara prikazana je blok
šemom na slici 73. kod koje su prikazane samo osnovne funkcionalne jedinice i



216
veze izmeĊu njih. Kao što se vidi, sve jedinice raĉunara povezane su
odgovarajućim vezama tako da meĊusobno mogu da komuniciraju, bilo
direktno ili indirektno.




















Slika 73. Blok šema elementarnog raĉunara

Koncept modernog personalnog raĉunara (PC-a) definitivno je osmišljen 1981.
godine i podrţava sve relevantne von Nojmanove principe. PC raĉunar je
koncipiran kao jednostavan, univerzalan raĉunar namijenjen za jednog korisnika
koji bi na njemu obavljao razliĉite, ali relativno proste poslove unosa i obrade
podataka.

18. HARDVER RAČUNARA

Osnovni zadatak raĉunara je da na neki naĉin sluţi ljudima. Zato mora postojati
mogućnost da ĉovjek svoje ţelje saopštava raĉunaru, te da od njega prima
potrebne rezultate raĉunanja. Ove zadatke u potpunosti obavljaju ulazne i izlazne
jedinice raĉunara. Ulaz u raĉunar sastoji se od podataka koje treba obraditi i od
programa, to jest skupa instrukcija ĉije izvršenje treba da dovede do ostvarenja
ţeljenog rezultata obrade podataka na izlazu. Stoga je zadatak ulaznog ureĊaja
da omogući ĉitanje, odnosno unošenje podataka ili programskih instrukcija sa
nekog od medija (tastatura, disketa, CD, DVD, USB disk itd.) u glavnu
memoriju raĉunara. Kako se u memoriji raĉunara podaci i instrukcije programa
"pamte" iskljuĉivo u binarnom obliku, pomoću elektronskih elemenata koji
mogu imati samo dva stabilna stanja (0 ili 1), to je zadatak ulaznih ureĊaja da sve
znakove i simbole pretvore u odgovarajući binarni oblik. Tipiĉan primjer ulazne
jedinice je tastatura. Pritiskom na pojedini oznaĉeni taster aktivira se mehanizam

KONTROLNA
JEDINICA


IZLAZNA
JEDINICA

GLAVNA
MEMORIJA

ULAZNA
JEDINICA


ARITMETIĈKO-
LOGIĈKA
JEDINICA



217
ulazne jedinice i ona generiše ili stvara odreĊeni kód, odnosno niz elektriĉnih
impulsa.
Zadatak izlazne jedinice je obrnut od uloge ulazne jedinice. Ona pretvara
rezultat raĉunarske obrade u oblik kojim se ĉovjek moţe ili ţeli koristiti. To su,
na primjer, štampani izvještaji u obliku printerske liste, poruke na ekranu
terminala, zapis na magnetnoj traci, disketi, disku, mikrofilmu, crteţ izraţen na
štampaĉu ili ploteru (koordinatnom pisaĉu) i sliĉno. Tipiĉan primjer izlazne
jedinice je ekran raĉunara, na kojem se elektriĉni impulsi pristigli iz
mikroprocesora pretvaraju u poruku ispisanu na ekranu (katodna cijev ili ekran
sa teĉnim kristalom).

Procesor: UreĊaji koji obavljaju aritmetiĉke, logiĉke i kontrolne funkcije (CU i
ALU) nazivaju se zajedniĉkim imenom procesor ( CPU - engl. skr. od Control
Process Unit), jer im je zadatak organizovanje i vršenje procesa obrade
98
. Kod
personalnih raĉunara (PC-ĉit. "pi-si", od engl. PC - Personal Computers) sa
integrisanim kolima (IC, LSI, VLSI, ULSI) više elektronskih sklopova
raĉunara integrisano je (saţeto) u pojedinaĉna integralna kola. Integralno kolo
u kome su saţete glavne funkcije raĉunara (aritmetika i logika) naziva se
mikroprocesor. Dakle, mikroprocesor (ponekad ga kraće oznaĉavamo sa µP) je
jedno integralno kolo koje sadrţi ili integriše na jednom komadiću - ĉipu
99

(engl. chip) sklopove aritmetiĉko-logiĉke i kontrolne jedinice raĉunara.

Mikroprocesor komunicira sa drugim jedinicama raĉunara tako što, na primjer
u komunikaciji sa memorijom, on definiše na koje mjesto u memoriji ţeli da
pristupi, tj. on vrši adresiranje. Adresiranje se vrši pomoću binarnih brojeva, jer
se na pojedinom kontaktu mikroprocesora moţe pojaviti elektriĉni napon, što je
binarna cifra (bit) 1, ili napon ne postoji, vrijednost tog bita je 0. Mikroprocesor
jedinicama raĉunara adrese šalje preko adresne sabirnice. Jedna adresa pristupa
jednom bajtu informacije. Mikroprocesor šalje ili prima podatke preko
sabirnice podataka. Sabirnice podataka mogu biti 8-bitne, 16-bitne, 32-bitne itd.
Procesor je brţi ako ima više bita u sabirnici podataka.

Aritmetiĉko-logiĉka jedinica: Da bi se neki sistem mogao zvati raĉunar, on
mora imati mogućnost izvoĊenja aritmetiĉkih i/ili logiĉkih operacija, dobijanje
komplementa binarnog broja i pomjeranje (shift) i rotiranje bita. Dio raĉunara
koji ima tu mogućnost zove se aritmetiĉko - logiĉka jedinica (engl. skr. ALU, od
Arithmetical-Logical Unit). ALU je jedina aktivna komponenta raĉunarskog
sistema koja moţe da stvara nove podatke. ALU moţe izvesti operacije + i - (kao

98
Konvencija je da se CPU-centralna procesna jedinica, kod mikroraĉunara, i niţe
pozicioniranih raĉunara na skali klasifikacije prema „snazi“, naziva procesor.
99
Izrada kompjuterskih ĉipova poĉinje od ªuzgojaª odgovarajućeg kristala silicija. Kristal
se reţe u vrlo tanke kruţne odreske (engl. waffers). U postupku izrade na wafferu se
kiselinom ureţu siĉušni kanalići i ţljebići na koje se utisnu metalni kompjuterski krugovi -
dice (ĉit. dajs). Zatim se waffer (ĉit. vejfer) razreţe u mnogo samostalnih dijelova, kvadrata
veliĉine 2.54x2.54 cm (1 kvadratni inĉ), koji se sada nazivaju ĉipovima.



218
+), a za sve ostale operacije potrebno je napisati program koji uz pomoć sabiranja,
oduzimanja i rotiranja provodi mnoţenje, dijeljenje, potenciranje itd. Aritmetiĉko-
logiĉki sklopovi sluţe za generisanje raznih logiĉkih funkcija i oni ne posjeduju
svojstvo memorisanja. Osnovne raĉunske operacije: sabiranje, oduzimanje,
mnoţenje i dijeljenje obavljaju se u posebnim elementima - registrima. Niz od
m bistabilnih
100
elemenata memoriše ili pamti m-bitni binarni broj. Takav niz
nazivamo registar. Najnoviji mikroprocesori imaju ugraĊenih po nekoliko
desetina registara.

Kontrolna jedinica obezbjeĊuje sinhronizovan rad ostalih komponenti –
memorije, ALU i U/I jedinica. Da bi ALU mogla izvršavati one zadatke koje
korisnik ţeli, njoj treba "reći" šta da radi u pojedinom momentu. Taj posao obavlja
kontrolna jedinica (CU-Control Unit). Kontrolnu jedinicu saĉinjavaju elektronski
sklopovi koji upravljaju i integrišu sve komponente raĉunara u skladnu cjelinu i
upravlja njihovim radom. Zbog toga se ova jedinica još naziva i upravljaĉka
jedinica. Kontrolna jedinica bira pojedine ureĊaje na osnovu instrukcija
zadatih preko tastature, ulazno-izlaznih (I/O) kanala ili programa u glavnoj
memoriji. Kontrolna jedinica instrukcije/naredbe dobija od aritmetiĉko logiĉke
jedinice (ALU-Artimetic Logic Unit). Drugim rjeĉima, ALU posredstvom
kontrolne jedinice upravlja procesima, a na osnovu instrukcija dobivenih od
sistemskih ili drugih programa ili nekog drugog ulaznog ureĊaja.
Funkcije kontrolne jedinice su:
- generisanje takt-impulsa (vremensko upravljanje),
- upravljanje tokom naredbi u registrima raĉunara,
- dekodiranje ili odgonetavanje naredbi unutar raĉunarskog
sistema (koje se vrši nizom logiĉkih sklopova u µP),
- odreĊivanje funkcija aritmetiĉko - logiĉke jedinice.

Rad kontrolne jedinice odvija se u dva ciklusa:
- pribavljanje instrukcija (fetch, ĉit. feĉ) i
- izvršavanje (execute, ĉit. iksikjut).
Korak "pribavi" (fetch) je uvijek prvi korak pri izvoĊenju instrukcije. U ciklusu
unošenja, kontrolna jedinica traţi u glavnoj memoriji instrukciju i smješta je u
privremenu memoriju, koja se zove registar instrukcije. U ciklusu "izvršenja"
(execute) kontrolna jedinica razdvaja instrukciju na kód operacije i adresu
operanda. Kód operacije definiše operaciju koju treba izvršiti (npr. ĉitanje,
mnoţenje), dok adresa operanda sadrţi lokaciju podatka u glavnoj memoriji koji
treba obraditi.
Registri: Da bi mogao da obavi operacije koje se od njega traţe, procesor još
mora u sebi fiziĉki sadrţavati nekoliko lokacija memorije koje zovemo registri (od
latinskog: registrare-zabiljeţiti). Registri sluţe za memorisanje instrukcija koje
se trenutno izvršavaju i podataka koji se trenutno obraĊuju. Jer, za sve vrijeme

100
Sa dva fiziĉka stanja, na primjer ima napona ili nema napona.



219
dok se naredba ne nalazi unutar procesora, ona je raĉunaru nepoznata, pa on i ne
zna kakav postupak treba obaviti.
Redosljed izvoĊenja naredbi odreĊuje programsko brojilo (PC - skr. od engl.
Program Counter). Ako je mikroprocesor 16-bitni onda se njegovi registri sastoje
od 16 bita. Razliĉiti µP imaju i razliĉiti broj registara. Lakše je (komformnije)
upotrebljavati µP sa više registara .
Osnovni i glavni registar raĉunara je akumulator. Svaki podatak koji dolazi iz
vana ili treba biti poslat vani, redovno prelazi preko akumulatora. U njemu se
nalaze rezultati pojedinih aritmetiĉkih i logiĉkih operacija, a ĉesto sluţi i kao
posrednik kod ulazno-izlaznog transfera.
U svaki procesor ugraĊen je odreĊeni broj naredbi (instrukcija, komandi
101
)
koje on zna izvršiti. Taj skup naredbi (engl.instruction set) odreĊuje
mogućnosti jednog procesora. Da bi sve operacije koje µP izvodi bile vremenski
usklaĊene, mora da postoji davaĉ takta, koji je najĉešće fiziĉki izvan µP, a koji
u taĉnim vremenskim razmacima daje impulse. Mikroprocesori rade na
frekvenciji od 1 MHz
102
(stari osmobitni) do preko 3000 MHz i više (najnoviji
Pentium-i).
Mikroprocesor moţe automatski obaviti niz naredbi pod uslovom da su mu one
unaprijed pripremljene i smještene u memoriji u obliku koji je razumljiv
procesoru. To znaĉi, da svaka naredba u programu mora biti jedna od naredbi sa
kojima µP raspolaţe, a svaka naredba upisana taĉno u obliku u kojem je on
oĉekuje, tj. u nizu 8, 16 ili 32 (64, 128, itd.) binarnih cifara (bitova).
U mikroprocesoru postoji još jedan registar - statusni registar (registar
stanja) u kojem se jedan bit (od 8, 16 ili 32 bita) postavlja na 1 ("1 dalje") u
sluĉaju negativnog rezultata, tj nosi informaciju da je došlo do prenosa (engl.
carry), ili nosi informaciju 0 u sluĉaju rezultata nula ili pozitivnog broja
prilikom operacije sabiranja. Drugi bit ovog registra oznaĉava da je rezultat
aritmetiĉke operacije izašao izvan okvira raspoloţivog prostora ukoliko se
brojevi tretiraju kao dvostruki komplementi. U ovom registru je moguće
ispitivanje i ostalih odreĊenih uslova koji nastanu u automatskom radu µP dok on
izvodi niz naredbi ili odreĊeni program.

Memorija: Već i sam mikroprocesor ima sposobnost memorisanja, i to u
registrima integrisanim na ĉipu, ali to je u relativno skromnom obimu. MeĊutim,
za veće koliĉine podataka koristi se posebna memorijska jedinica RAM (od
engl. Random Access Memory) koju obiĉno nazivamo glavna memorija. Uz
to, većina raĉunskih i logiĉkih operacija koje obavlja aritmetiĉko - logiĉka jedinica
ne moţe se izvršiti u jednom koraku. Zato je nuţno spremiti i ĉuvati parcijalne
rezultate raĉunanja za vrijeme dok aritmetiĉko-logiĉka jedinica raĉuna drugi dio
problema. Isto tako, nuţno je da aritmetiĉko-logiĉka i kontrolna jedinica imaju

101
Termin “komanda” koristimo za binarno kodirane komande kojima raspolaţu
mikroprocesori. Uz svaku komandu idu “dodaci komandi”, tako da oni zajedno ĉine
“instrukciju” ili “naredbu” programa pisanog (kodiranog) u nekom programskom jeziku.
102
1 MHz je jedinica za frekvenciju i iznosi 1 milion promjena fiziĉke veliĉine u 1 sekundi.



220
trenutno na raspolaganju informacije potrebne za njihov rad. Te zahtjeve ispunjava
glavna memorija. Mikroprocesor, zahvaljujući programskom upravljanju, moţe
da koristi (ĉita) ili mijenja (aţurira) sadrţaj lokacija glavne memorije prema
potrebi.
Da bi se program mogao izvršiti on se u glavnu memoriju "upisuje" iz trajne
(eksterne) memorije. To znaĉi da kako se mijenjaju zadaci, tako će se mijenjati i
uĉitani programi u radnoj memoriji ili će se mijenjati rezultati rada programa.
U memoriji se pored stalnih programa zaduţenih za organizovanje,
upravljanje, kontrolu ili druge sistemske funkcije (tzv. operativni sistem) nalaze
podaci i programi za tekuću obradu, odnosno izvršenje odreĊenog zadatka, a
uĉitani su u memoriju putem ulazne jedinice ili pomoćnim ureĊajem. U
memoriji se informacija smješta i memoriše, a u procesoru obraĊuje, odnosno
transformiše. U ćelijama memorije ne mogu se obavljati nikakve operacije nad
podacima, dok je aritmetiĉko-logiĉka jedinica graĊena tako da omogućuje
izvršavanje svih mogućih operacija nad podacima.
Glavna memorija je izbrisiva memorija (volatile memory) i ona omogućava
izvršavanje programa ili trenutno ĉuvanje rezultata. Svaki prekid napajanja –
nestanak struje uzrokuje brisanje podataka u memoriji.
Osnovna karakteristika memorije je njen kapacitet, koji se iskazuje u (nekada)
kilobajtima ( 1 KB = 1.024 bajta), do nedavno u desetinama megabajta,
(1MB=1.024 KB), a sada u gigabajtima (1 GB = 1.024 MB).

Sabirnice: Sve hardverske komponente raĉunara meĊusobno su povezane
provodnicima elektriĉnih signala. Veze izmeĊu pojedinih memorija i procesora
ostvaruju se tzv. sabirnicama (alt.: magistrale, basovi-engl. busses, ili informacioni
autoputevi-engl. Information Highwayes, ili transverzale).


Slika 74. Razmjena informacija sabirnicama izmeĊu komponenata

S obzirom na funkciju signala koje prenose, veze moţemo grupisati u nekoliko
skupina:
- sabirnica podataka (data bus, ĉit. deita bas), je skup elektriĉnih provodnika u
raĉunaru ĉija je funkcija prenos podataka od jedne jedinice raĉunarskog sistema
do druge. Magistrala podataka prenosi podatke izmeĊu procesora i memorijskih
lokacija.
- adresna sabirnica (address bus), je skup provodnika ĉija je funkcija prenos
adresa od jednog dijela raĉunarskog sistema do drugog, a koje odreĊuju taĉno
mjesto ĉitanja ili upisa pojedinih podataka u memorijama.



221
- upravljaĉka sabirnica (control bus), je skup provodnika ĉija je funkcija
prenos kontrolnih i upravljaĉkih elektriĉnih signala od jednog do drugog dijela
raĉunarskog sistema. Kontrolna magistrala vrši prenos upravljaĉkih i kontrolnih
signala od procesora ka komponentama i obrnuto.
- ostale veze, kao što je napajanje, referentni vodovi itd.

Jezik binarnih brojeva (mašinski jezik): Prilikom brojanja i izvoĊenja
aritmetiĉkih operacija ĉovjek se koristi dekadnim brojevnim sistemom. Za istu
svrhu raĉunar upotrebljava binarni brojevni sistem, koji je posljedica upotrebe
bistabilnih elektronskih sklopova (dva stabilna stanja) kao osnovne komponente
raĉunara. Dakle, osnovni strukturni element raĉunara je bistabilni elektronski
elemenat. U osnovi to je jedan memorijski elemenat koji pamti jedan bit
informacije, tj. jednu binarnu cifru. Taj elemenat odreĊuje i jezik kojim se raĉunar
sluţi, a to je jezik binarnih brojeva.

Programiranje računara: Raĉunar se programira sadrţajem memorije. U
memoriju se uĉitava odgovarajući program koji predstavlja niz naredbi koje se
sekvencijalno izvršavaju. Kod jednoprocesorskih raĉunara, u procesoru se
istovremeno izvršava samo jedna naredba. PC je predviĊen za jednog korisnika
(single user), meĊutim danas sa korištenjem Interneta, više nam nisu na
raspolaganju samo resursi našeg raĉunara, već (teoretski) i svih drugih raĉunara na
svijetu, a već uveliko u upotrebi su PC raĉunari sa dva i više jezgrenih (engl. core)
procesora.


Von Nojmanov koncept personalnog računara. Na narednoj slici prikazan je
pogled izvana na standardni PC desk-top raĉunar.


Slika 75. Skica standardnog PC desk-top računara

Pojednostavljeni prikaz strukture hardvera PC raĉunara baziranog na von
Neumann-ovom principu prikazan je na slici 76. Ova struktura je osnov svih
današnjih personalnih raĉunara.



222



Slika 76. Von Neumann-ov koncept prilagoĊen modernim PC raĉunarima


Hardver standardnog personalnog raĉunara sastoji se od poloţenog (desktop) ili
uspravnog (tower - ĉit. tauer) kućišta (šasije), u kojem su smještene interne
komponente, i od eksterno prikljuĉenih ureĊaja.


Interne hardverske komponente. Osnovu sistemske jedinice raĉunara, koja se
smješta u metalno oklopljeno kućištu, ĉini matiĉna ploĉa (Motherboard) koja
predstavlja „kiĉmu“ sistema. To je najvaţnija štampana ploĉa sa integralnim
elektronskim kolima u raĉunaru. Ona na sebi nosi mikroprocesor, memoriju i sva
ostala integralna elektronska kola i komponente neophodne za rad. Pored toga, na
matiĉnoj ploĉi se nalaze sabirnice, RAM, , ROM i utiĉnice (slotovi) za ekspanzione
kartice. Na njoj su još neke bitne komponente, kao što su generator takta,
programabilni ĉasovnik, programabilni periferijski intefejs, kontroler prekida (engl.
interupts controller) i DMA kontroler (skr. od engl. Direct-Memory Access
Controller) ili kontroler pristupa glavnoj memoriji.
Kontroler prekida je integralno kolo koje posreduje izmeĊu procesora i na njega
prikljuĉenih jedinica. On nadzire zahtjeve eksternih jedinica prikljuĉenih na
mikroprocesor (tastaturu, miš, modem, štampaĉ) i alarmira CPU da prekine
izvršavanja korisniĉkog tekućeg programa i pristupi izvršavanju zahtjeva periferne
jedinice.



223
DMA kontroler (Direct Memory Access) je integralno kolo koje sluţi kao
interfejs
103
za povezivanje procesora sa periferijskim jedinicama raĉunara radi
poboljšanja performansi sistema.


Slika xx: DMA kontroler u minimalnoj raĉunarskoj konfiguraciji
ROM
Proc esor
(~i p)
P o r t o v i i s l o t o v i
S
a
b
i
r
n
i
c
e
R A M
HDD
CD
ROM
FDD
Mat i ~na pl o~a
Ul azne
j edi ni c e
I zl azne
j edi ni c e
RAM

Slika 89. Simboliĉki prikaz unutrašnjosti raĉunara

Znaĉajna osobina raĉunara je njegova otvorenost, tj. mogućnost nadogradnje
raĉunara, zavisno od potrebe korisnika. To se postiţe izborom i kupovinom
odgovarajućih štampanih ploĉa sa integralnim kolima (adapter, kartica) i njihovim
umetanjem u za to predviĊene prikljuĉke (slotove).


103
Interfejs (interface)-posrednik. Ovdje se radi o fiziĉkom interfejsu, za razliku od
korisniĉkog interfejsa.



224
Matična ploča (Motherboard) je temelj jednog raĉunarskog sistema. To je
plastiĉna ravna ploĉa na kojoj su višeslojno utisnuta štampana metalna (aluminijum
ili bakar) strujna kola - sabirnice ili transverzale (buses), i na kojoj se nalazi
prikljuĉno mjesto za mikroprocesor, zatim ekspanzioni slotovi (expansion slots) za
operativnu memoriju (RAM, ROM), grafiĉku karticu, zvuĉnu karticu, TV karticu,
mreţnu karticu, modem i slotovi za ostale ekspanzione kartice, kontroleri za
diskove i disketne jedinice i ostale komponente koje ĉine raĉunarsku konfiguraciju,
a zatim konektori za prikljuĉivanje vanjskih ureĊaja sa raĉunarom – portovi (ports).

Matiĉna ploĉa se ĉesto prodaje zasebno, bez procesora, memorije i ostalih
štampanih ploĉa sa integralnim logiĉkim kolima – ekspanzionih kartica (video
kartica, zvuĉna kartica, mreţna kartica, modem i dr.) upravo zato da bi korisnik
mogao sastaviti raĉunar prema svojim potrebama. To je ujedno dio raĉunara koji
najviše utiĉe na mogućnost nadogradnje ili je ograniĉava.
Jedna vrlo popularna i masovno upotrebljavana vrsta matiĉnih ploĉa za personalne
raĉunare je tzv. ATX ploĉa.


Slika 90. ATX matiĉna ploĉa

Oznaĉeni dijelovi na matiĉnoj ploĉi su:
Socket (utiĉnica, podnoţje): odreĊuje koji procesor se moţe ugraditi u matiĉnu
ploĉu. Nemoguće je, na primjer, staviti AMD procesor u matiĉnu ploĉu koja
podrţava Intel socket.
BIOS: Basic Input/Output System: ispituje hardver prilikom pokretanja raĉunara.
Memorijski slotovi: sluţe kao konektor za RAM memoriju, obiĉno ih ima više.
PCI slot (engl. Peripheral Component Interconnect): konektori za zvuĉne, TV,
mreţne i nekada i grafiĉke kartice.
AGP slot (engl. Accelerated Graphics Port ): konektor iskljuĉivo namijenjen za
grafiĉke kartice, karakteriše ga veća brzina nego kod PCI slota.



225
IDE konektori: (engl. Integrated Drive Electronics): sluţe za spajanje hard diskova,
optiĉkih ureĊaja (DVD/CD-ROM/RW); na ploĉi se obiĉno nalaze dva konektora.
CMOS baterija: pamti neke vitalne i osnovne postavke. U sebi sadrţi i sistemski
sat koji pamti taĉno vrijeme i kada je raĉunar ugašen.
Integrisani dijelovi: većina ploĉa danas ima već ugraĊene zvuĉne, mreţne pa i
grafiĉke ĉipove.
Naponski konektor: preko njega matiĉna ploĉa dobija strujno napajanje.

Većina svih ostalih komponenata raĉunarske konfiguracije montira se i prikljuĉuje
na matiĉnu ploĉu, što im omogućuje da vrše razmjenu informacija. Konstrukcija
matiĉne ploĉe, iako moţe biti ugraĊen isti ĉipset, moţe se znaĉajno razlikovati.
Obiĉno se ploĉe s manje elemenata i prikljuĉaka koriste u malim desktop
kućištima, dok se ploĉe s više elemenata, na primjer s podrškom za dva procesora,
ugraĊuju u velika tauer kućišta.

Čipset. Matiĉna ploĉa na sebi sadrţi podnoţje za prikljuĉak procesora sa ploĉom.
To se ostvaruje posredstvom ĉipseta (Chipset). Ĉipset je pomoćno integralno
logiĉko kolo koje prvenstveno sluţi za spajanje procesora i njegovog hladnjaka
(cooler) sa ostatkom raĉunara, ali ima i ĉitav niz drugih funkcija, kao što je podrška
grafiĉkim resursima i perifernim ureĊajima. To je skup elektronskih komponenti
objedinjenih u jednom ili više integrisanih krugova koji sluţi da sve komponente
raĉunara i na njega prikljuĉeni ureĊaji mogu uspješno funkcionisati kao jedna
jedinstvena zajedniĉka cjelina. Zadatak ĉipseta je uspješno upravljanje i razmjena
podataka izmeĊu procesora i pojedinih ureĊaja unutar raĉunara i dodatnih
prikljuĉenih ureĊaja.
Raznolikost po konstrukciji i funkciji ĉipseta prvenstveno je vezana za vrstu
procesora. Vodeći proizvoĊaĉi ĉipsetova u svijetu su INTEL (SAD), AMD
(Advanced Micro Devices-SAD), VIA (Tajvan), Ali (Acer Labs Inc.,SAD) i SiS
(Silicon Integrated Systems-Tajvan). Ostali proizvoĊaĉi, kao Sun ili Silicon
Graphics, dizajniraju, proizvode ili naruĉuju ĉipsetove prema vlastitim potrebama.




226

Slika 91. Blok šema ĉipseta

Vrsta ĉipseta definiše mogućnosti matiĉne ploĉe, kao što su: maksimalni takt
procesora, maksimalni takt radne memorije, pristup diskovima i ostalo. Najnoviji
Intelov ĉipset sastavljen je od dva ĉipa: North Bridge i South Bridge. Njegova
blok-šema prikazana je na prethodnoj slici.
Gornji dio na blok šemi ĉipseta obiĉno se naziva „sjeverni prelaz“ (North Bridge),
a donji „juţni prelaz“ (South Bridge). Popularni naziv najvjerovatnije je dodijeljen
prema njihovim poloţajima na blok-šemi ĉipseta. Broj PCI slotova, te mogući
prikljuĉeni ureĊaji, na blok šemi samo je naĉelno prikazan.
North Bridge (ĉit. nortbridţ) se brine za komunikaciju izmeĊu procesora,
memorije, AGP slota, keša i PCI sabirnice. Pošto se bavi većim brzinama, jaĉe se
grije, tako da ga je lako prepoznati po komadu hladnjaka koji je na njemu.
SouthBridge (ĉit. sautbridţ) se brine za ulazno/izlazne funkcije.

Mikroprocesor je procesorska (obraĊivaĉka) jedinica raĉunara izraĊena na jednoj
silicijumskoj ploĉici. Procesor je digitalno kolo koje funkcioniše u taktu internog
ĉasovnika. U zavisnosti od komande koju trenutno mora izvršiti, on generiše skup
upravljaĉkih signala pomoću kojih upravlja funkcionisanjem svih komponenti
mikroraĉunarskog sistema.
Unutar kućišta raĉunara, ukljuĉen je direktno na matiĉnu ploĉu pomoću nekog od
mnogih razliĉitih tipova soketa (sockets)
104
ili, u novije vrijeme, posredstvom
ĉipseta. To je najvaţniji dio raĉunara, koji izvršava većinu matematiĉkih i logiĉkih
izraĉunavanja koje nalaţu programi ili operativni sistemi.
Procesor definiše tip raĉunara. Procesor sa donje strane posjeduje pinove (tanke
kontaktne ţiĉice-noţice) koji sluţe za vezu sa matiĉnom ploĉom a na matiĉnoj
ploĉi se nalazi prikljuĉak za procesor u koji se procesor utakne. Razliĉiti modeli

104
Socket- utiĉnica, grlo, šupljina, udubljenje. Zajedniĉki naziv za utiĉnice, utikaĉe, slotove
i portove u raĉunaru.



227
procesora posjeduju razliĉite rasporede pinova. Matiĉne ploĉe se izraĊuju
namjenski za odreĊeni model procesora, pa prema tome i prikljuĉak za procesor na
matiĉnoj ploĉi mora da odgovara rasporedu pinova tog procesora.
U zavisnosti od toga kako su sabirnicama povezani mikroprocesor i glavna
memorija, razlikuju se von Nojmanov-Stanford i Harvardski model arhitekture
mikroprocesora.
Harvardsku arhitekturu centralnog procesora, predloţio je Howard Aiken prilikom
razvoja raĉunara Harvard Mark I. Harvardska arhitektura podrazumijeva
razdvojenost programa i podataka u memoriji raĉunara, uz postojanje posebnih
sabirnica (magistrala) za prenos podataka. Ovakva arhitektura rezultira brţim i
pouzdanijim izvršenjem programa, ali je u ono vrijeme odbaĉena zbog lošeg
iskorišćenja memorije i sloţenosti dvostrukih memorijskih magistrala.
Za usporedbu, kod von Nojmanove-Stanford arhitekture mikroprocesora koristi se
ista memorija i za procesorske instrukcije i za podatke.










Slika 92. Harvardski model Slika 93. Von Nojmanov
(Stanford) model

Većina IBM kompatibilnih raĉunara danas koriste neki od 80x86-kompatibilnih
procesora koje su proizvele firme Intel, AMD, VIA Technologies ili Transmeta.
Nazivi su im odreĊivani brojevima, tako da je prvi mikroprocesorski ĉip imao
naziv 8088. Narednih nekoliko serija ĉipova imali su nazive 286, 386 i 486, što je
bilo skraćenica od ĉipova 80286, 80386 i 80486. Nakon toga nastao je ĉip procesor
586, što je zamijenjeno sa imenom Pentium. Nakon toga nastali su ĉipovi malo
misterioznijeg naziva, kao Pentium Pro i Pentium MMX. Konaĉno, imena ĉipova
koja su zatim nastajali zamijenjena su sa oznakama Pentium 2, Pentium 3 i
Pentium 4. Intel proizvodi najviše mikroprocesora iako su njihovi proizvodi
najskuplji. I ostala ĉetiri proizvoĊaĉa nisu nepoznati. Njihovi procesori su jeftiniji i
koriste drugaĉiji sistem oznaĉavanja (kao AMD Athlon i AMD Duron). I Intel
proizvodi takoĊe jednu jeftiniju verziju Pentium mikroprocesora, koju naziva
Celeron, koja radi sve isto što i Intel Pentium ali ne tako brzo.
Procesorski ĉipovi razliĉitih kompanija koje ih proizvode se veoma malo razlikuju
po izgledu. Svi su oni napravljeni od istog materijala, samo što jedni rade brţe i
efikasnije od drugih. Na donjoj slici prikazan je Intel
®
Pentium procesorski ĉip,
trenutno najpopularniji proizvod. Na donjoj strani Pentium procesorskog ĉipa vide
se gusto rasporeĊene kontaktne noţice-zvane pinovi (pins).



228



a) pogled na gornju stranu b) pogled na donju stranu
Slika 94. Izgled mikroprocesora Intel Pentium4

Svaka nova verzija procesora bivala je progresivno brţa. Brzina rada internog
ĉasovnika procesora, ureĊaja koji pobuĊuje rad CPU-a, mjeri se u megahercima
(MHz), ili za novije modele u gigahercima (GHz). Megaherc odgovara brzini od
milion promjena u sekundi, a gigaherc odgovara milijardi promjena u sekundi.
Veći broj u nazivu procesorskog ĉipa znaĉio je i veću brzinu rada. Tako da danas
moţemo sresti Intel Pentium 4 na 3,06 GHz, Pentium 3 na 1,40 GHz i Celeron na
2,20 GHz.

Slika 95. Mikroprocesor firme AMD

Jedna druga opšta mjera snage procesora je sa koliko bita on upravlja u jednom
momentu. Bit je najmanji dio informacije koje raĉunar obraĊuje. Osam bita ĉine
jedan bajt, a jedan bajt odgovara kódu od jednog znaka u informatici. Raniji
raĉunari su radili sa 8 ili 16 bita, a sadašnji rade sa 32 ili 64 bita u jedinici vremena.
Procesor je „mozak“ cijelog raĉunara. On nareĊuje svim ostalim dijelovima
raĉunara šta da rade i kako da to rade. On je centar svih raĉunarskih aktivnosti, on
kontroliše i upravlja svim procesima, manipuliše sa podacima i izvodi sve
aritmetiĉke i logiĉke operacije i poreĊenja. To je dio raĉunara koji obraĊuje
(procesira) primljene informacije nakon što se one pomoću ulaznih jedinica
kodiraju u podatke. Ovi podaci se zatim procesiraju (obraĊuju) prije nego što se
proslijede izlaznom sistemu raĉunara koji ih ponovo dekodira u informacije.
S obzirom na tehnologiju rada razlikuju se dva osnovna tipa digitalnih
procesora: CISC (skr. od: Complex Instruction Set Computer) i RISC (skr. od:
Reduced Instruction Set Computer). RISC procesori su mnogo jednostavniji od
CISC procesora i zauzimaju mnogo manje prostora na ĉipu, ostavljajući više



229
prostora za dodatne funkcionalnosti kao što je veći broj registara procesora
(registers)
105
. S druge strane, RISC procesori traţe više registara da obave isti
posao nego CISC procesori. Zato su RISC procesori mnogo jednostavniji za izradu
nego CISC procesori, jeftiniji su, troše manje elektriĉne energije, pa otuda i manje
potrebe za hlaĊenjem, a onda i baterijsko napajanje kod prenosivih, dţepnih i
nosivih raĉunara duţe traje. RISC procesori su i mnogo jednostavniji za
programiranje. RISC procesori, kao što je Power i Alpha, općenito su brţi od CISC
procesora, kakav je Pentium. Stoga mnoge kompanije koje proizvode raĉunare
(DEC, na primjer) zamjenjuju zalazeće Intelove 80x86 Pentium procesore sa
nadolazećim RISC procesorima.
Procesor se sastoji od aritmetiĉko-logiĉke jedinice (ALU-Arithmetical-Logical
Unit), upravljaĉke ili kontrolne jedinice (Control Unit) i memorije u obliku
registara procesora. Oni se nalaze na jednom integralnom logiĉkom kolu koji se po
svojoj tehnologiji izrade naziva još mikroĉip
106
(microchip). Zato se ta jedinica
raĉunara naziva još i mikroprocesor. Fiziĉke dimenzije mikroĉipa su 1 inĉ x 1 inĉ,
a to je površina koju zauzima jedan kvadratni inĉ
107
.

Slika 96. Grafiĉki prikaz arhitekture procesora

Napravljen je od dioda i tranzistora ostvarenih visokotehnološkim hemijskim
postupkom nagrizanja silicijumskih ploĉa
108
. Kada je napravljen prvi komercijalni
raĉunar ENIAC, jedna dioda bila je velika oko jedan metar. U današnjim
procesorima jedna dioda je veliĉine oko 0.16 mikrometara
109
. Procesor Pentium
1993. godine bio je sagraĊen od 3 miliona dioda i tranzistora, Pentium III, 1999.
godine, od 28 miliona, Pentium IV 2002. godine, imao je 55 miliona
poluprovodnika, a Pentium M, 2003. godine, imao je 77 miliona dioda i tranzistora.

105
Registre procesora ĉine: adresni meĊuregistar, podatkovni meĊuregistar, instrukcioni
registar, programski brojaĉ, registar pokazivaĉa steka (engl. Stack Pointer Registar), bitovi
registra stanja i niz opštih registara.
65
Micro-malih dimenzija (mikronskih).

107
1 inĉ
2
=2.54 cm x 2.54 cm
108
Izrada raĉunarskih ĉipova poĉinje od „uzgoja“ odgovarajućeg kristala silicija. Kristal se
reţe u vrlo tanke kruţne odreske-vafere (eng. waffers). U postupku izrade na vaferu se
kiselinom ureţu siĉušni kanalići i ţljebići na koje se utisnu metalni raĉunarski krugovi -
dice (ĉit. die). Zatim se vafer razreţe u mnogo samostalnih dijelova, kvadrata veliĉine
2.54x2.54 cm (1 kvadratni inĉ), koji se sada nazivaju ĉipovima.
109
1 mikrometar=jedan milioniti dio metra ili hiljaditi dio jednog milimetra.



230
VLSI i ULSI tehnologija integracije i gustina pakovanja elektronskih kola, korak
koji traje i dan danas, poĉevši od nekoliko stotina hiljada tranzistora u ranim
osamdesetim, preko jednog miliona tranzistora na ĉipu (1986. u memoriji i 1989. u
mikroprocesoru) dostigao je pakovanje gustine reda od nekoliko milijardi
tranzistora (2005. dostignuta jedna milijarda) na jednom ĉipu, koliki je red gustine
pakovanja današnjih mikroprocesora. Najnoviji mikroprocesor u 2011. godini, na
ploĉici dimenzije 20,8 mm x 20,9 mm, sadrţavao je 2,27 milijardi integrisanih
tranzistora.
U svaki procesor ugraĊen je odreĊeni broj naredbi (instrukcija) koje on zna
izvršiti. Taj skup naredbi (instruction set) odreĊuje mogućnosti jednog procesora.
Da bi sve operacije koje mikroprocesor izvodi bile vremenski usklaĊene, mora da
postoji davaĉ takta, koji je najĉešće fiziĉki izvan mikroprocesora, a koji u taĉnim
vremenskim razmacima daje impulse. Mikroprocesori rade na frekvenciji od 1
MHz (stari osmobitni), 3.2 GHz i više (Pentium IV), a najnoviji mikroprocesori (u
2011. godini) rade na frekvenciji od 3,3 do 3,9 GHz
110
.
Mikroprocesor moţe automatski obaviti niz naredbi pod uslovom da su mu one
unaprijed pripremljene i smještene u memoriji u obliku koji je razumljiv procesoru.
To znaĉi, da svaka naredba u programu mora biti jedna od naredbi sa kojima
procesor raspolaţe, a svaka naredba upisana taĉno u obliku u kojem je on oĉekuje,
tj. u nizu 8, 16, 32 ili 64 binarnih cifara (bitova).
Brzina rada internog ĉasovnika raĉunara predstavlja takt procesora (clock) koji
obiĉno „otkucava“ nekoliko milijardi puta u sekundi. On je veoma vaţan jer ĉipovi
rade po radnom taktu ĉasovnika raĉunara. Brzina rada procesora je višekratnik
perioda takta internog ĉasovnika. Iskazuje se u MIPS-ima, a ne u megahercima,
ĉime se iskazuje brzina internog ĉasovnika111. Ĉasovnik koji otkucava taĉno
milion puta u sekundi zadaje radni takt od 1 MHz.
Radni taktovi ĉipova i matiĉne ploĉe su povezani. Ako je radni takt prebrz,
raĉunar neće raditi pravilno, a rezultat će biti pad sistema. Prebrz radni takt
raĉunara obiĉno oštećuje ĉip. U takvom sluĉaju, raĉunar najĉešće neće raditi
pravilno, a ĉiniće se da problemi nemaju veze s procesorom. Na primjer, javljaće se
greške pri upisivanju podataka na disk i pri ĉitanju podataka sa ĉvrstog diska.
Raĉunar Apple II koristio je takt od 2 MHz. Rani personalni i XT raĉunari (prvi
raĉunari sa ĉvrstim diskom i procesorom i8088) imali su radni takt od 4,77 MHz.
IBM je nakon toga proizveo seriju raĉunara AT, ĉiji je prvi model radio na 6 MHz,
a kasnije su se pojavili modeli na 8 MHz. Pentium procesor 1993. godine imao je
brzinu rada internog ĉasovnika oko 66 MHz, Pentium II, 1998. godine, 450 MHz,
Pentium III, 1999. godine 733 MHz, Pentium IV, 2002. godine 3,06 GHz i Pentium
IV “Prescott”, 2004. godine, 3,6 GHz.
Današnji standardni personalni raĉunari rade na taktu preko 2,0 GHz, a najbrţi
procesori imaju radni takt od 3,2 GHz ili veći. Najnoviji model i trenutno najbrţi

110
Intel-Core i7-3960X Extreme Edition.
111
Megaherc, skraćeno MHz, je jedinica kojom se zamjenjuje odgovarajuća frekvencija
naizmjeniĉnih (AC) ili elektromagnetskih (EM) talasa koja je jednaka jednom milionu herca
(1,000,000 Hz). Megaherc se koristi za iskazivanje brzine internog ĉasovnika
mikroprocesora.



231
pojedinaĉni procesor za personalne raĉunare je Intel-ov Pentium Extreme Edition
840, dvojezgreni procesor, uz koji Intel više i ne pridruţuje oznaku IV. To je
procesor sa dvije jezgre na jednom ĉipu-jednom komadu silicijuma, i obadvije
jezgre rade na taktu od 3,2 GHz te obe imaju po 1 MB keš memorije.
To je skoro 1000 puta brţe od prvih IBM PC raĉunara. Pošto se brzina raĉunara
koristi kao mjera kvaliteta njegovog rada, vrijednost u gigahercima je vaţan
pokazatelj njegove snage. Ako su svi ostali parametri isti, brţi radni takt
omogućuje brţe izvršavanje i bolje performanse raĉunara. Ipak, vrijedi pomenuti
da parametri obiĉno nisu isti. Procesor je samo jedan od dijelova raĉunara koji
utiĉu na njegovu brzinu. Veoma brz procesor uparen s nevjerovatno sporim ĉvrstim
diskom dao bi osrednje performanse raĉunara. To je zato što brzinu raĉunara
odreĊuje njegova najsporija komponenta. Uzimajući u obzir brzinu današnjih
procesora, sigurno je da oni neće predstavljati usko grlo zato što je i najsporiji
današnji procesor sasvim dovoljno brz za sve što se radi na personalnom raĉunaru.
Prema tome, usko grlo su druge komponente.
Matiĉna ploĉa i procesor treba dobro da se uklapaju. Ako je predviĊeno da matiĉna
ploĉa radi na frekvenciji sistemske sabirnice (Data Bus) od 166 MHz, na njoj bi
trebalo da se nalazi procesor koji moţe da podnese radni takt od 166 MHz. U
takvom sluĉaju nije dobro na matiĉnu ploĉu stavljati ĉip koji je projektovan da radi
s mnogo većim taktom. Ako bi na matiĉnu ploĉu projektovanu za procesor veće
brzine stavili prespor procesor, on ne bi mogao da izdrţi taj tempo. Usljed toga ĉip
ne bi radio pravilno i pregrijavao bi se, što bi ga vjerovatno trajno oštetilo. U
obrnutoj situaciji procesor ne bi bio iskorišten.
Generalno pravilo za ĉipove i ĉipsetove glasi: ako se u ĉipset stavi prespor
mikroprocesorski ĉip, on će se pregrijati i pokvariti. Ako se instališe prebrz ĉip, on
će dobro raditi, ali ta brzina neće biti iskorištena. Moderne matiĉne ploĉe
omogućuju izbor umnoţavanja radnog takta, ali postoji znaĉajan rizik da se uništi
procesorski ĉip ili izazovu drugi problemi.
Da bi se ubrzao rad raĉunara, procesor ima svoju vlastitu keš memoriju (cache
memory) iz koje moţe puno brţe uzimati podatke nego iz RAM-a. TakoĊe i ostale
jedinice imaju neke karakteristike za ubrzanje procesora. Diskovi (Hard disk, CD-
ROM disk, DVD-ROM disk) imaju takoĊe mogućnost keširanja. Zvuĉna kartica
takoĊe ima mogućnost ubrzanja i uz to još obraĊuje zvuk. Grafiĉka kartica ima
svoju memoriju i procesor za obradu slike. Iako postoje modemi koji obradu
podataka koje prime predaju procesoru da ih obradi (takozvani softverski modemi),
postoje i oni koji sve podatke obraĊuju sami.

CPU keš (cache memory) je brza priruĉna RAM memorija integrisana na ĉipu
zajedno sa procesorom. CPU koristi keš memoriju da bi redukovao prosjeĉno
vrijeme pristupa memoriji. Moţemo reĉi da je to neka meĊumemorija, koja se
nalazi izmeĊu mikroprocesora i glavne memorije. Ovaj keš je brţa memorija
relativno manjeg kapaciteta u kojoj se smještaju kopije sadrţaja najĉešće
korištenih lokacija glavne memorije te se tako ubrzava razmjena podataka izmeĊu
procesora i glavne memorije. Kada mikroprocesor obraĊuje podatke on prvo
pregleda keš memoriju i ako podatke pronaĊe tamo (iz prethodnog ĉitanja



232
podataka) on ne treba da troši vrijeme da bi te podatke proĉitao iz glavnog RAM-a.
GraĊa i upotreba brze priruĉne memorije zavisi od njezine namjene i proizvoĊaĉa,
a sastoji se od vrlo brze memorije višestruko manjeg kapaciteta nego glavna RAM
memorija (od 1 KB do 1 MB) i sloţenog upravljaĉkog ureĊaja. Keš je koristan
kada je pristup RAM-u spor u poreĊenju sa brzinom mikroprocesora.

Aritmetičko-logička jedinica. Da bi se neki sistem mogao zvati raĉunar, on mora
imati mogućnost izvoĊenja aritmetiĉkih i/ili logiĉkih operacija, dobijanje
komplementa binarnog broja i pomjeranje (shift) i rotiranje (rotate) bita. Dio
raĉunara koji ima tu mogućnost zove se aritmetiĉko - logiĉka jedinica, skraćeno
ALU (Arithmetical-Logical Unit). ALU je dio procesora koji obavlja elementarne
aritmetiĉke operacije (sabiranje, oduzimanje, itd.), logiĉke operacije (AND, OR,
NOT), operacije uporeĊivanja (npr. uporeĊivanje jednakosti sadrţaja dva bajta) i
vrši prosljeĊivanje rezultata operacija ka odredištu. ALU moţe izvesti operacije
sabiranja (+) i oduzimanja (-), a za sve ostale operacije potrebno je napisati
program koji uz pomoć sabiranja, oduzimanja i rotiranja provodi mnoţenje,
dijeljenje, potenciranje itd. Ova jedinica sluţi samo za generisanje raznih logiĉkih
funkcija i ne posjeduju svojstvo memorisanja. Osnovne raĉunske operacije:
sabiranje, oduzimanje, mnoţenje i dijeljenje obavljaju se u posebnim elementima
koji se zovu registri.
Savremeni mikroprocesori imaju više aritimetiĉko-logiĉkih jedinica (za cijele ili
realne brojeve) i podrţavaju kompleksnije operacije (sin, log, ...). Elektronskim
rjeĉnikom govoreći, ALU je izvedena kao obiĉno prekidaĉko kolo.

Registri. Da bi mogao obaviti operacije koje se od njega traţe, procesor mora u
sebi fiziĉki sadrţavati nekoliko lokacija memorije koje zovemo registri (od
latinskog: registrare-zabiljeţiti). Registri su brze memorijske ćelije unutar
mikroprocesora.
Registri sluţe za memorisanje instrukcija koje se trenutno izvršavaju i podataka
koji se trenutno obraĊuju. Jer, za sve vrijeme dok se naredba ne nalazi unutar
procesora, ona je raĉunaru nepoznata, pa on i ne zna kakav postupak treba da
obavi.
Registar je niz od m bistabilnih elemenata koji pamte ili memorišu m-bitni binarni
broj ili m-bitni kód. Najnoviji mikroprocesori imaju ugraĊeno po nekoliko desetina
registara koji sluţe za memorisanje instrukcija koje se trenutno izvršavaju i
podataka koji se trenutno obraĊuju. Razliĉiti mikroprocesori imaju i razliĉiti broj
registara. Lakše je (komformnije) upotrebljavati procesore sa više registara. Ako je
mikroprocesor 32-bitni onda se njegovi registri sastoje od 32 bita.
U osnovni skup registara raĉunara spadaju:
- podatkovni registar (memorijski bafer (buffer) registar), ili registar za privremeni
meĊusmještaj podataka, koji u sebi sadrţi instrukciju ili podatak koji izlazi ili ulazi
(operand) u memoriju,
- adresni registar - registar memorijskih adresa , koji u sebi sadrţi adresu tekuće
adresirane lokacije u memoriji,



233
- programsko brojilo - koje sadrţi adresu instrukcije koja po redoslijedu treba da se
izvrši,
- registar instrukcija - instrukcioni registar, koji u sebi sadrţi instrukciju koja je u
toku izvršenja,
- akumulator (radni registar, registar opšte namjene ili aritmetiĉki registar) u kome
se obavljaju binarne operacije,
- statusni ili fleg (flag) registar, jednobitni registar, koji pokazuje da je akumulator
prepunjen, tj. da ima bit više, bit ostatka za prenos (carry) koji ostaje nakon
binarnih algebarskih operacija, bit predznaka itd.,
- indeksni registar, koji predstavlja memorijski pokazivaĉ, koji u sebi ĉuva
memorijsku adresu.
Obiĉno najkompleksniji registar procesora je tzv. akumulator (engl. Acumulator),
koji pored memorisanja podataka obavlja još i razne aritmetiĉke i logiĉke
operacije, a ĉesto sluţi i kao posrednik kod ulazno-izlaznog transfera podataka.
Svaki podatak koji dolazi iz vana ili treba biti poslat vani, redovno prelazi preko
akumulatora. U njemu se memorišu rezultati pojedinih aritmetiĉkih i logiĉkih
operacija.
U mikroprocesoru postoji još jedan registar - statusni registar (registar stanja) u
kojem se jedan bit (od 8, 16, 32 ili 64 bita) postavlja na 1 ("1 dalje") u sluĉaju
negativnog rezultata, tj nosi informaciju da je došlo do prenosa (carry, ĉit. keri), ili
nosi informaciju 0 u sluĉaju rezultata nula ili pozitivnog broja prilikom operacije
sabiranja. Drugi bit ovog registra oznaĉava da je rezultat aritmetiĉke operacije
izašao izvan okvira raspoloţivog prostora ukoliko se brojevi tretiraju kao dvostruki
komplementi. U ovom registru je moguće ispitivanje i ostalih odreĊenih uslova koji
nastanu u automatskom radu mikroprocesora dok on izvodi niz naredbi ili odreĊeni
program. Redosljed izvoĊenja naredbi odreĊuje programsko brojilo (Program
Counter).

Upravljačka jedinica (Control Unit). Da bi aritmetiĉko-logiĉka jedinica mogla
izvršavati one zadatke koje korisnik ţeli, njoj treba "reći" šta da radi u pojedinom
momentu. Taj posao obavlja kontrolna ili upravljaĉka jedinica.
Upravljaĉka jedinica je najznaĉajniji dio mikroprocesora. To je sinhrono kolo
koje funkcioniše po taktu ĉasovnika. Sastavljena je od:
- jezgre upravljaĉke jedinice
- registra instrukcije (naredbe, komande), koji ĉuva narednu komandu koju
mikroprocesor treba izvesti
- dekodera komande, koji dekodira naredbu i generiše upravljaĉke signale za
njeno izvoĊenje
- programskog brojila, koji odreĊuje adresu naredne komande koja se treba
izvesti.
Upravljaĉka jedinica pribavlja (fetch), dekodira (decode) i upravlja izvoĊenjem
(execute) instrukcija. Preko adresne, podatkovne i kontrolne sabirnice komunicira
sa svim komponentama mikroprocesora i mikroraĉunara.
Rad mikroprocesora se dijeli u tri faze:



234
− pribavi – tokom koje upravljaĉka jedinica šalje upravljaĉke signale potrebne za
dohvat instrukcije iz memorije
− dekodiraj,
− izvrši – tokom koje upravljaĉka jedinica šalje signale potrebne za obavljanje
instrukcije.

Elementarna operacija kojom se generiše jedan ili više upravljaĉkih signala
potrebnih za prenos podataka ili aktiviranje pojedinog sklopa naziva se
mikrooperacija. Primjeri mikrooperacija su: prenos podataka izmeĊu registara i
aktiviranje ALU-a za obavljanje pojedine operacije.

Glavna memorija – (RAM - Random Access Memory), zovemo je još i radna
memorija, je jedna od osnovnih jedinica raĉunara. U nju smještamo podatke i
programe prilikom obrade. U klasiĉnoj ili von Nojmanovoj arhitekturi programi se
fiziĉki nalaze u istom memorijskom prostoru gdje i podaci. Posljedica toga je da do
nje moramo odlaziti veoma ĉesto da bismo pristupili do svake naredbe i traţenih
operanada. Radi toga prenos podataka po sabirnici iz memorije odnosno u nju
postaje usko grlo. Podjela memorija na podatkovnu i programsku i odreĊena
izvedba prenosnih puteva do njih - sabirnica, npr. Harvardska arhitektura, lako
rješava taj problem.
Memorija raĉunara je skup ćelija koja sadrţi (smješta, ĉuva) neku informaciju
zapisanu u obliku koji razumije mikroprocesor (podaci ili naredbe za izvoĊenje
programa).Svaka od ćelija memorije ima jedinstvenu adresu preko koje
mikroprocesor pristupa do njenog sadrţaja pri tom se koristeći adresnom
sabirnicom. Sadrţaj pojedine ćelije moţe se, preko podatkovne sabirnice, prenijeti
u mikroprocesor i obrnuto.
RAM memorija, brze keš memorije i video memorija su najskuplji elementi
raĉunarskog sistema. RAM memorija -memorija sa sluĉajnim pristupom) je mreţa
elektronski napajanih (punjenih) taĉaka u koje raĉunar smješta podatke u obliku
binarnih cifara, nula (0) i jedan (1), a koji će mu biti stalno potrebni i brzo dostupni
za vrijeme dok radi. Slikovitije kazano, to je niz numerisanih ćelija od kojih svaka
sadrţi jedan mali dio informacije-jedan bit.

Memorija je sagraĊena od memorijskih ćelija od kojih svaka sadrţi jedan bit
informacije. Svaka ćelija ima dva elektriĉna prikljuĉka; preko jednog izabiremo
ćeliju ako navedemo adresu ćelije (X
i
), a preko drugog prenosimo podatak iz nje ili
unosimo podatak u nju, preko podatkovne linije (Y
i
).




235

Slika 97. Šematski prikaz memorijske ćelije

Ćelije u memoriji su razliĉito organizovane. Najĉešća je matriĉna organizacija, kod
koje su ćelije rasporeĊene u redove i kolone. Matrica je obiĉno kvadratna, a moţe
biti i pravokutna. Pri tome, ćelije se izabiru po redovima, a podaci se prenose po
kolonama.
Ćelija moţe sadrţavati informaciju koja moţe biti neka instrukcija, koja govori
raĉunaru šta treba da izvede, ili podatak kojeg raĉunar treba da bi izveo instrukciju.
Tako u nekom trenutku vremena, u nekoj ćeliji moţe biti podatak, a u nekom
kasnije moţe biti instrukcija. RAM je memorija sa sluĉajnim pristupom
112
što znaĉi
da se sadrţaj memorijske ćelije moţe mijenjati svakog trenutka. To znaĉi da se
pozvana programska instrukcija ili podatak ne mora pri ponovnom uĉitavanju
upisati na iste memorijske lokacije, jer je u meĊuvremenu dio njih okupiran nekim
drugim zadatkom.
RAM je obiĉno smješten u blizini mikroprocesora na nekoliko malih integralnih
kola u obliku modula od kojih svaki najĉešće predstavlja jednu "banku memorije",
ili pak više uloţaka sa ĉipovima tvore jednu banku memorije-jedan modul.
Memorijski modul je štampana ploĉica na koju su zalemljena memorijski
integralna kola i na ĉijem se jednom rubu nalaze konektori. Na matiĉnoj ploĉi
postoje odgovarajuće utiĉnice (konektori) u koje je moguće utaknuti memorijski
modul. Moduli se sa matiĉnom ploĉom spajaju preko posebne vrste utiĉnice, tzv
SIMM utiĉnice. Stoga, ĉesta oznaka memorijskog modula je SIMM (Single In-line
Memory Module).

112
Sluĉajni pristup znaĉi da procesor raĉunara moţe pristupiti direktno bilo kojem dijelu
memorije ili bilo kojoj memorijskoj lokaciji u bilo koje vrijeme, a ne da to ĉini
sekvencijelno od neke startne ćelije.



236

Slika 98. Razni tipovi memorijskih
modula
113



Da bismo mogli shvatiti šta memorija znaĉi za rad raĉunara, moramo se podsjetiti
na osnovni princip rada raĉunara. Raĉunar razumije samo koncept „ukljuĉeno“ (on)
i „iskljuĉeno“ (off). Uključeno je predstavljeno sa brojem 1 (jedan), a isključeno je
predstavljeno sa brojem 0 (nula). Sve što raĉunar radi bazirano je na kombinaciji
ovakvih jedinica i nula, što je poznato pod nazivom binarni sistem brojeva. Ove
jedinice i nule su odbrojci ili digiti, poznati kao bitovi
114
.
Iako raĉunari obiĉno imaju mogućnost da testiraju i manipulišu bitovima, oni su
općenito konstruisani tako da smještaju podatke i izvršavaju instrukcije sastavljene
od više bita, nazvanih bajt (byte skr. od binary digits eight). U većini raĉunarskih
sistema osam bitova ĉine jedan bajt. Dakle, bajt je definisan kao ona koliĉina
memorije koja je dovoljna da se zapamti jedan znak u informatici, tj. jedno slovo,
jedna cifra, jedan znak interpunkcije ili neki drugi od 256 (ili 2
8
) ASCII standardom

113
Memorijski modul-štampana ploĉica sa konektorima na koju su zalemljena memorijska
integralna kola.
114
bit=skr. od engl. binary digit



237
definisanih znakova
115
. Vrijednost bitova se obiĉno iskazuje (ĉuva, biljeţi) kao neki
niţi ili viši nivo elektriĉnog punjenja ćelije memorijske jedinice.
Glavne karakteristike RAM-a su kapacitet i brzina rada. Kapacitet memorije mjeri
se i iskazuje kilobajtima (KB), megabajtima (MB), gigabajtima (GB) i terabajtima
(TB), dakle prostorom za smještanje podataka ili instrukcija
116
, a brzina rada mjeri
se vremenom pristupa ĉitanju ili upisivanju (bajtova) podataka ili instrukcija iz ili u
memorijsku lokaciju.
Jedan kilobajt (KB) jednak je 1024 bajta ili znaka. Radi osjećaja veliĉine te jedinice
recimo da jedna stranica teksta pisanog na raĉunaru sa duplim proredom
ekvivalentno je veliĉini memorije ili skladišta podataka na nekom mediju od
jednog kilobajta. Nakon kilobajta, naredna veća jedinica memorije je jedan
megabajt. Megabajt (MB) iznosi 1,048,576 bajta. To je kapacitet memorije u koji
moţe, na primjer, da se smjesti tekst jednog obimnijeg romana. Naredna veća
jedinice memorije je gigabajt (GB). To je memorija u koju bi mogao da se smjesti
tekst cijele jedne obimnije enciklopedija knjiga (oko 1074 miliona znakova).
Konaĉno, naredna još veća jedinica kapaciteta memorije je terabajt (TB). To je
kapacitet memorije u koju bi mogao da se smjesti tekst ispisan u svim knjigama
jedne veće prodavnice knjiga (oko 1100 milijardi znakova)
117
.
Da bi se podatak upisao (smjestio) u memoriju raĉunara, te kasnije mogao
dohvatiti, potrebno ga je 'uskladištiti' na taĉno odreĊeno mjesto u memoriji,
nazvano memorijska lokacija, te omogućiti njegovo brzo pronalaţenje. Veliĉina
memorijske lokacije u skladu je s brojem bit-a podatkovne sabirnice, što znaĉi da
se podaci veći od kapaciteta jedne memorijske lokacije moraju pohraniti u više
memorijskih lokacija.
Svakom bajtu u memoriji raĉunara pridruţen je identifikacioni broj, koji se
naziva adresa. Memorijska lokacija je dio memorije koji odgovara jednoj adresi
Prema tome, memorijske lokacije moţemo zamisliti kao niz pretinaca od kojih
svaki ima svoju adresu i u koju se moţe smjestiti (memorisati) jedan bajt. Iz
memorije se sa odreĊene lokacije moţe proĉitati samo ĉitav bajt (jedan znak).
TakoĊe, u memoriju se u odreĊenu lokaciju moţe upisati samo jedan bajt.
Elektronski sklop, koji je osnova pamćenja svakog pojedinog bit-a u lokaciji,
naziva se memorijski element ili memorijska ćelija.
Radi toga memorija se najĉešće organizuje kao šahovska tabla ili ukrštenica u
kojoj na svakom polju postoji jedna memorijska lokacija koja predstavlja skupinu
ćelija.

115
ASCII (American Standard Code for Information Interchange): Skraćenica za ameriĉki
standardni kod za razmjenu informacije. Ovaj sedmobitni kod uspostavlja jednoznaĉnu
vezu izmeĊu slova, cifara, specijalnih i kontrolnih znakova, sa jedne strane, i kombinacije
binarnih brojeva duţine sedam bitova, sa druge strane. U ASCII sedmobitnom kodu
moguće je kodiranje 128 razliĉitih znakova.
116
1 kilobajt=1 KB (engl. kilobyte)= 2
10
bajta = 1.024 bajta
1 megabajt = 1 MB = 2
20
bajta = 1.024 * 1.024 bajta = 1.048.576 bajta
1 gigabajt = 1 GB = 2
30
bajta = 1.024
3
bajta = 1.073.741.824 bajta
117
Byte=8 bita; KB=1,024 bajta; MB=1,024x1,024B=1,048,576 bajta; GB=1,024
MB=1,073,741,824 bajta; TB=1,024 GB=1,099,511,627,776 bajta.



238

Slika 99. Šema adresnog polja memorije

Cjelokupna “ukrštenica” naziva se adresno polje memorije. Ukupni broj
memorijskih lokacija pomnoţen s brojem bajta u lokaciji predstavlja kapacitet
memorije. Na slici 98. prikazano je adresno polje memorije ĉija je (memorijska)
lokacija široka 1 bajt. Za raĉunare s većom sabirnicom podataka od primjera na
slici imaće lokacije veliĉine 2, 4 ili 8 byte-a, ili još više, zavisno od konstrukcije
raĉunara.
Ţeli li se smjestiti neki bajt
118
u memorijsku lokaciju, potrebno je navesti adresu
lokacije u koju se on smješta. TakoĊe, ţeli li se proĉitati neki bajt iz memorije,
potrebno je navesti adresu memorijske lokacije u kojoj je se taj podatak nalazi.
Procesor tokom rada adrese šalje putem tzv. adresne sabirnice, a podatke šalje po
tzv. podatkovnoj sabirnici. Od pojave ţeljene adrese na adresnim sabirnicama pa
do pojave podatka smještenog u traţenoj lokaciji na podatkovnim sabirnicama
protekne odreĊeno vrijeme. To vrijeme zove se vrijeme pristupa (access time).
Ovo vrijeme ograniĉava brzinu ĉitanja podataka iz memorije i brzinu upisivanja u
nju, pa time znatno ograniĉava brzinu rada cijelog raĉunara. Vrijeme pristupa kod
današnjih memorija iznosi nekoliko desetaka nanosekundi.

Kada nam neko saopštava kolika je memorija raĉunara, on u stvari govori o
RAM-u, iako raĉunar ima i druge vrste memorija. MeĊutim, RAM je glavna
memorija u raĉunaru koja se koristi za obradu podatka. U RAM-u se obavlja
ĉitanje, upisivanje i osvjeţavanje sadrţaja memorijskih lokacija. Kada god radimo
sa nekom datotekom na raĉunaru mi koristimo RAM. Podaci iz te datoteke su
privremeno smješteni u RAM. MeĊutim, RAM je izbrisiva odnosno nepostojana
memorija. U nju se podaci mogu upisivati i iz nje ĉitati dok je pod naponom
napajanja. Prekidom napajanja RAM-a brišu se svi podaci koji su u njemu
memorisani i on time nepovratno gubi svoj sadrţaj.
Spektar instrukcija ili komandi, kojima procesor neprestano komunicira sa
memorijom uglavnom je razliĉit od procesora do procesora, ali sve se one mogu

118
Jedan ASCII znak, na primjer jedno slovo, zauzima jedan bajt memorije.



239
saţeti u ĉetiri osnovne grupe: instrukcije za prenos podataka, aritmetiĉko-logiĉke
instrukcije, instrukcije za upravljanje tokom programa i ulazno-izlazne instrukcije.

ROM memorija. U raĉunarima, integrisano na matiĉnoj ploĉi, nalazi se jedna druga
vrsta memorija koja sluţi za trajno ĉuvanje podataka. Naziva se ROM memorija
(skr. engl. Read-Only Memory). To je memorija koja je proizvedena sa fiksnim
sadrţajem i moţe samo da se ĉita, ali ne i da se u nju vrši upisivanje. RAM i ROM
memorija raĉunara zajedniĉkim imenom se zovu radna memorija.
Po kapacitetu ROM memorija je mnogo manja od RAM-a i nije raspoloţiva
korisniku već samo sistemu, te se stoga u navoĊenju karakteristika nekog raĉunara
veliĉina memorije podataka ROM-a obiĉno ne pominje.
Za razliku od RAM-a, ROM je neizbrisivo (postojano) skladište podataka
119
, ĉiji
sadrţaj ostaje nepromijenjen i kada se raĉunar iskljuĉi. To je u suštini EPROM
120
s
mogućnošću upisa nekih osnovnih podataka pomoću posebnog programa koji se
moţe aktivirati pri ukljuĉivanju raĉunara. Ova vrsta memorije se dijelimiĉno koristi
za smještanje pobuĊujućeg softvera (firmvera) raĉunara.




Slika 100. Izgled ROM ĉipa Slika 101. EPROM, PROM i ROM ĉipovi

Firmver je pojam koji je uveden da se njime opiše pojam tzv. ugraĊene logike i
mikroprogramiranja pomoću ROM-a. Firmver je softver koji je ugraĊen (built-in) u
hardver. To je program koji je unešen u rid-onli memorije (ROM) ili programibilne
rid-onli memorije (PROM-Programable Read Only Memory), tj. memorije iz kojih
se podaci, adrese ili programske instrukcije, upisani unaprijed-fabriĉki, mogu samo
„ĉitati“ a ne i upisivati. Na taj naĉin ti podaci, adrese ili programske instrukcije
postaju stalni dio raĉunarske jedinice. To nije ni hardver ni softver nego nešto
izmeĊu toga. Sa softverom ima veze utoliko što je to neka vrsta programiranja, tj.
izbora sadrţaja pojedinih instrukcija ROM-a, a realizacija tog programa vrši se u
hardveru, u ROM-u ili PROM-u. Naĉin pamćenja potrebnih koraka za realizaciju
pojedine instrukcije pomoću ROM-a naziva se “ugraĊena logika” (slob. prev. od
engl. “stored logic”). Prostije reĉeno, firmver je mikroprogram koji je trajno upisan
u hardver, a softver je mikroprogram koji je u obliku fajla fiziĉki upisan na neki
medij - magnetni ili optiĉki. Firmver se kreira i testira na isti naĉin kao softver,

119
Konvencija je da se samo RAM i ROM zovu memorijom (engl. memory), a sve ostale
jedinice (diskovi, flash memorije) za ĉuvanje podataka nazivaju se skladišta podataka
(storidţi-engl. storages).
120
EPROM (Erasable Programmable Read-Only Memory) ĉip



240
korišćenjem simulacije mikrokóda. Kada je spreman moţe se distribuisati kao i
ostali softver i, uz korišćenje posebnog interfejsa, instalisati u programibilne ROM-
ove kod korisnika. Firmver se ponekad distribuiše za štampaĉe, modeme i ostale
jedinice raĉunara.

PROM (Programable ROM) su ĉipovi koji se proizvode sa unaprijed upisanim
programom. Oni imaju kratko vrijeme pristupa, radi ĉega se ĉešće koriste kao
logiĉki elementi, a ne kao memorijski elementi, tj. mediji za programirano ĉuvanje
podataka. Kao memorijski elementi uglavnom se koriste za smještanje podataka
koji su tzv. referentne tabele (look-up table) raĉunara.

EPROM (Erasable Programmable ROM) – je vrsta izbrisive (prebrisive) ROM
memorije koja se moţe programirati iz vana. To je specijalni ROM ĉip kod kojeg je
moguće da se sadrţaj briše ili prepisuje jedan preko drugog. Program upisan u neki
EPROM pravi se za aplikacije kod kojih nije predviĊeno da se podaci aţuriraju.
Sadrţaj EPROM-a moţe se izbrisati tako što se centralni otvor na ĉipu osvijetli
ultraljubiĉastom svjetlošću, a novi sadrţaj u obliku mašinskog jezika unosi se
posebnim ureĊajem - programatorom, prikljuĉenim na noţice ĉipa.
Odmah nakon ukljuĉenja raĉunara procesor zapoĉinje svoj uobiĉajeni posao
dobavljanja (fetch) mašinskih instrukcija i njihovog izvršavanja, tj poĉinje da
izvršava neki program. Taj program se u raĉunarima nalazi zapisan u ROM
memoriji. Ranije su ti programi bili ĉuvani kompletno na disketama sa kojih su se
uĉitavali pri svakom ukljuĉivanju raĉunara i izvršavali su se prije ostalih
programa
121
. Kod današnjih personalnih raĉunara u ROM memoriju upisuju se
samo najelementarniji dijelovi operativnog sistema i to u obliku ĉetiri osnovne
grupe programa:
- START-UP / sadrţi test pouzdanosti, inicijalizira prikljuĉene ureĊaje,
izvršava rutinu koja omogućava ĉitanje diska i aktivira se pri ukljuĉivanju
raĉunara.
- ROM BIOS / To je dio operativnog sistema raĉunara. On upravlja
perifernim jedinicama (monitor, tastatura, disk i druge), prevodi

121
Radi ilustracije napretka u progresu informacionih tehnologija, da kaţemo, na primjer,
da je autor ove knjige 1972. godine zapoĉeo svoju radnu karijeru kao operater i programer
na tada najsavremenijem i veoma skupom raĉunaru, IBM/360 M-32, u INCEL-u u
Banjaluci. Raĉunar je tada koštao oko 2,8 miliona USA dolara. Odmah po ukljuĉenju tog
raĉunara, vršilo se tzv. podizanje sistema, tj. unos osnovnog, a takoĊe i ostalog softvera i
podataka u sistem. To se obavljalo pomoću ĉitaĉa tzv. bušenih (Holeritt-ovih) kartica, uz
pomoć kojih su se tada uglavnom unosili podaci i programske instrukcije. Nije bilo
tastature kao ulazne jedinice, ni monitora, kao izlazne jedinice - kao danas. Signal ili
poruka da je sistem “podignut”, i da je spreman da prima na izvršenje programe i podatke,
davala je samo jedna mala lampica koja bi pri tome zasvjetlila (treperila), ili bi se na
linijskom igliĉnom štampaĉu, koji je bio izlazna jedinica tog raĉunara (tada nije bilo CRT
monitora, niti laser-jet ili ink-jet štampaĉa - kao danas), ispisivala poruka Ready for
communication, nakon ĉega se moglo pristupiti uĉitavanju tzv. card deck-a, tj. paketa
bušenih kartica, na kojima su bili “ubušeni” kodovi instrukcija korisniĉkih programa i
podataka.



241
jednostavne komande i upravlja jednostavnijim zadacima, kao što su unos
datuma i vremena. Zadatak BIOS-a je, izmeĊu ostalog, i da uĉita (load)
ostatak operativnog sistema sa diska u RAM memoriju, gdje će biti
omogućeno njegovo izvršavanje. Po koncepciji BIOS (Basic Input Output
System) predstavlja vezu - interfejs izmeĊu komandnog procesora
(command.com) i hardvera raĉunara.
- ROM BASIC / jezgro BASIC programskog jezika. Ovo je sve rjeĊe sastavni
dio ROM-a i umjesto njega sada su to razni usluţni programi kao antivirus
zaštita i drugo.
- ROM EXTENSION / skup programa koji sluţe za podršku rada dodatnih
ureĊaja (diskovi, grafiĉke kartice i sliĉno).

Ostale interne komponente. U kućištu raĉunara standardno se smještaju slijedeće:
- Kontroleri ureĊaja za skladištenje podataka (storage controllers) tipa IDE, SCSI
ili nekog drugog tipa, koji kontrolišu hard disk, floppy disk, CD-ROM i/ili DVD
ROM i druge pogone (drives); Kontroleri su smješteni direktno na matiĉnoj ploĉi
(on-board) ili na ekspanzionoj kartici,
- Kontroler ispisa na monitor (video display controller) koji proizvodi izlaz iz
raĉunara na ekran,
- Kontroleri raĉunarskih sabirnica (paralelna, serijska, USB
122
) koji sluţe da
poveţu raĉunar sa eksternim perifernim jedinicama kao što su štampaĉi ili skeneri.
- Neki tip izmjenjivog medija za upis podataka:
o CD – doskoro najĉešći tip izmjenjivog medija,
o DVD – sada je obavezan u konfiguraciji,
o Floppy disk – izostavlja se u novijim konfiguracijama.
- Interno skladište za podatke – na kojem se ĉuvaju podaci u raĉunaru radi kasnijeg
korišćenja:
o Hard disk – za trajnije smještanje podataka.
- Kontroler prostora na disku (Disk array controller), poznat kao RAID sistem
(Redundant Array of Independent Disks), tj. sistem koji koristi više ĉvrstih diskova
za dijeljenje ili kopiranje podataka izmeĊu ureĊaja.
- Zvuĉna kartica (Sound card) – koja prevodi signale sa sistemske ploĉe u jezik
koji slušalac moţe ćuti ili ĉitati i koja na sebi ima prikljuĉke za zvuĉnike.
- Mreţni ureĊaji - za povezivanje raĉunara na Internet i/ili sa drugim raĉunarima
- Modem - za povezivanje putem telefonskog biranja (dial-up connections)
- Mreţna kartica (Network card) - za ADSL/kablovski Internet i/ili za povezivanje
sa drugim raĉunarima,
- UreĊaj za napajanje (power supply) – oklopljeno metalno kućište u kojem se
nalazi ureĊaj za napajanje elektriĉnom energijom, kontroler napona i ventilator za
hlaĊenje mreţnog dijela.

Eksterne hardverske komponente. Kao što smo vidjeli, mogućnosti raĉunara
zavise od kapaciteta i karakteristika centralne jedinice. MeĊutim, centralna

122
USB-Universal Serial Bus



242
jedinica ne bi mogla ispuniti funkciju obrade podataka bez odgovarajućih
periferijskih ureĊaja. Eksterne hardverske komponente uglavnom sluţe za
komunikaciju raĉunara sa spoljnim svijetom. U taj spoljni svijet spada i korisnik
raĉunara. Preko tih ureĊaja korisnik saopštava raĉunaru podatke a isto tako i
raĉunar saopštava korisniku obraĊene podatke. Prema tome da li raĉunar prima ili
saopštava podatke periferne ureĊaje dijelimo na ulazne, izlazne i ulazno-izlazne.
Periferni ureĊaji su direktno povezani sa centralnom jedinicom i rade pod
kontrolom upravljaĉke jedinice. Kao eksterni ureĊaji raĉunarskog sistema, koje se
nalaze izvan kućišta, obiĉno dolaze:
- Ulazne jedinice (ulazni ureĊaji, engl. Input devices), omogućavaju unos podataka
u raĉunar. U ovu grupu spadaju:
o Tastatura (Keyboard)
o Pokazivaĉke jedinice (Pointing devices)
 miš (Mouse)
 pomiĉna kuglica (Trackball)
 kursorska podloga osjetljiva na dodir (Touch pad
123
)
o Ruĉica (Joystick)
o Komandna ploĉa za raĉunarske igre (Game Pad)
o svjetlosna olovka (Light pen)
o Skener (Image Scanner)
o Digitalna kamera (Webcam)
o Mikrofon
- Izlazne jedinice (Output devices), u koje spadaju: Izlazni ureĊaji omogućavaju
korišćenje informacija iz raĉunara:
o Štampaĉ (Printer),
o Koordinatni pisaĉ (Ploter)
o Zvuĉnici (Speakers)
o Ekran (Monitor)
o Jedinica za upisivanje na CD ROM i DVD
o Projektor i dr.

Postoje ureĊaji koji se koriste za obe prethodno navedene funkcije. Ulazno/izlazni
ureĊaji omogućavaju korišćenje informacija iz raĉunara i unos u raĉunar. U ovu
grupu spadaju:
-Touchscreen monitor
-modem i dr.
- Mrežni ureĊaji (Networking devices), u koje spadaju:
o Eksterni modem
o Eksterna mreţna kartica (Network card).


123
Touchpad – ĉit. taĉped (ili trackpad) je pokazivaĉka jedinica koja ima osobine senzora
osjetljivog na dodir, specifiĉna površina koja moţe da prenosi pokret i poziciju
korisnikovih prstiju na odgovarajuću poziciju na ekranu.



243
U nastavku ćemo opisati funkciju i karakteristike svakog od eksternog ureĊaja
raĉunara.

Tastatura (engl. Keyboard) je najzastupljeniji eksterni ureĊaj, a sluţi za ruĉno
unošenje podataka (i programa) u raĉunar i za upravljanje raĉunarom. Preko nje
se obavlja najveći dio komuniciranja ĉovjek - raĉunar na naĉin da pomoću nje
unosimo znakove i tekst. Iako današnje tastature sadrţe 104 tastera/tipke, one
mogu izvesti mnogo više znakova i funkcija kombinovanjem postojećih. Osnovni
dijelovi svake tastature su:
- numeriĉki tasteri, koji se nalaze na desnoj strani tastature, sluţe za unos cifara od
0 do 9 i osnovne matematiĉke operacije a u drugoj opciji i kao kursorski tasteri za
kretanje pokazivaĉa miša po ekranu,
- funkcijski tasteri, koji se nalaze pri vrhu tastature i imaju odreĊene funkcije u
zavisnosti od programa u kome se koriste,
-alfanumeriĉka tastatura, predstavlja centralni i najveći dio tastature, koji sadrţi sva
slova, znakove i brojeve, koji se koriste u radu.

Postoje razliĉiti modeli tastatura, sa razliĉitom veliĉinom i rasporedom pojedinih
tastera što oteţava prilagoĊavanje korisnika. Poseban tip tastature su tzv.
ergonomske tastature koje su dizajnirane tako da korisniku olakšaju rad i smanje
vjerovatnoću povreda usljed naprezanja, ukoliko se na njima duţe kuca. To su
tastature kod kojih su lijevi i centralni dio, okrenuti blago unutra, što je i neki
prirodan poloţaj ruku pri kucanju. Sadrţe i noţice, kao i kod većine drugih
tastatura koje omogućavaju da se prednji dio tastature blago podigne kao i naslon
za dlanove.


Slika 102: Izgled standardne tastature

Na standardnoj IBM PC/AT tastaturi mogu se uoĉiti tri grupe tastera: funkcijski
tasteri, oznaĉeni sa F1 do F12, koji se nalaze u prvom redu (gore) u lijevom
dijelu tastature. Pomoćna tastatura (numeriĉka) nalazi se sa desne strane, a na njoj
se, pored ostalih, nalaze tasteri za pomjeranje kursora (koji su oznaĉeni
strelicama). U sredini tastature nalaze se alfanumeriĉki tasteri. Njih na tastaturi ima
najviše a njihov raspored sliĉan je onima na pisaĉoj mašini. Svi tasteri na sebi
imaju neku oznaku. Taĉno znaĉenje pojedinih tastera zavisi od programa sa



244
kojim se trenutno radi. Tasteri ĉije znaĉenje obiĉno zavisi od trenutno korišćenog
programa na tastaturama su obiĉno sive boje, dok su tasteri sa standardnim
znaĉenjem (alfanumeriĉki) obiĉno bijele boje. Tastatura raĉunara funkcioniše
tako da posebni periferijski posrednik (mikrokontroler) prati sve pritiske na
tastaturu, za svaki taster generiše poseban (ASCII) kód i prenosi ga u
mikroprocesor.
Postoji jeziĉka podjela tastatura prema rasporedu pojedinih slova pa tako postoje
GE, DK, US i druge tastature. Po pitanju cijene, što je tastatura jednostavnija to je i
jeftinija, što se ide dalje po pitanju funkcionalnosti i ergonomije tako i cijena
srazmjerno raste. Novije tastature sadrţe tastere za Internet i multimedijalnu
podršku, koje pri vrhu imaju niz dugmića koji sluţe za otvaranje Internet browser-
a, e-maila, puštanje filmova itd. TakoĊe, veoma popularne danas su i beţiĉne
tastature. Po pitanju proizvoĊaĉa sliĉna je situacija kao i kod miševa, neki od lidera
su Logitech, A4 Tech, Genius, itd.

Miš (engl. Mouse) je periferna hardverska komponenta raĉunara. Miš je ulazni
ureĊaj koji oĉitava pokrete koje korisnik pravi i pretvara ih u signal koji se šalje
raĉunaru. Po pitanju modela i naĉina rada postoji, prije svega, standardni
mehaniĉki miš, ĉiji je glavni dio ĉeliĉna kuglica presvuĉena gumom ili plastikom i
koja se rotira pokretanjem miša po ravnoj podlozi. Kretanje ove kuglice se prenosi
na dvije osovine, od kojih jedna prenosi kretanje po x osi, a druga po y osi.
Problem kod mehaniĉkog miša je što se lako zaprlja, pošto kuglica, koja se kreće
po ravnoj podlozi, kupi svu prljavštinu i prašinu pa je potrebno povremeno ĉišćenje
miša. Zbog toga su se gotovo i povukli iz upotrebe.

Slika 103: Izgled standardnog miša Slika 104. Primjer beţiĉnog miša


Optiĉki miš ne sadrţi kuglicu nego led diodu koja omogućava digitalnoj kameri da
hvata fotografije velikom brzinom. Takve fotografije se porede i na osnovu toga se
utvrĊuje da li je došlo do promjene pozicije ili ne. Ovi miševi su mnogo precizniji,
bolji, zatvoreni su pa ne dolazi do prljanja. Mana im je prevelika osjetljivost i
zavisnost od podloge.
Broj tastera na miševima je razliĉit tako da postoje miševi sa jednim tasterom, sa
dva tastera od kojih je lijevi primarni, a desni sekundarni, što je opet moguće
promijeniti i prilagoditi miš i za ljevoruke osobe. Na kraju, tu su miševi sa tri



245
tastera, kod kojih se treći taster koristi u posebnim aplikacijama koje to podrţavaju.
Miševi sa skrolom, odnosno toĉkićem na vrhu, omogućava skrolovanje
(pomjeranje po ekranu) dokumenata po vertikali. Postoje, takoĊe, i miševi sa dva
toĉkića, od kojih jedan sluţi za skrolovanje po vertikali, a drugi po horizontali.

Kod laptop raĉunara postoji senzorska ploĉica ili Touch pad, dimenzija 5x5 cm i
crne boje kod koje pomjeranje prsta preko površine izaziva pomjeranje kursora na
ekranu.
Pri izboru miša obiĉno se ne obraća mnogo paţnje na sam miš, već se izbor
prepušta prodavcu, što obiĉno uzrokuje isporuku lošijeg miša. Bez obzira na nisku
cijenu, treba obratiti paţnju pri kupovini jer je ova komponenta podjednako vaţna
za udoban rad na raĉunaru.

Monitor je osnovni izlazni ureĊaj raĉunara preko kojeg raĉunar saopštava podatke
korisniku i radi u tijesnoj sprezi sa grafiĉkom karticom. Postoje dva tipa monitora:
- CRT (Cathode Ray Tube) monitori
- LCD (Liquid Crystal Display) monitori.
CRT monitori su sa katodnom cijevi i polako se povlaĉe iz upotrebe. Zbog velikih
dimenzija katodne cijevi zahtijevaju veliki prostor na radnom stolu. Bolje rješenje
predstavljaju LCD monitori koji koriste osobine teĉnih kristala i polarizacije
svjetlosti. Ovakvi monitori zahtijevaju mnogo manje prostora i smanjuju
naprezanje oĉiju prilikom rada.
Glavna karakteristika monitora od kojeg u najvećoj mjeri zavisi i njegova cijena je
veliĉina ekrana. Ona se izraţava pomoću dijagonale ekrana. Današnji monitori se
izraĊuju u nekoliko standardnih veliĉina: 15, 17, 19 i 21 inĉa.
Druga vaţna karakteristika monitora je njegova rezolucija tj. iz koliko se taĉaka
(piksela) sastoji slika na monitoru. Savremeni SVGA monitori podţavaju
rezoluciju i do 1280*1024 piksela ali moţe se podesiti da rade i sa manjom
rezolucijom (640*480, 800*600, 1024*768).

Pikseli i rezolucija. Piksel je najmanja nedjeljiva logiĉka jedinica slike,
predstavljen jednom taĉkom na ekranu. Svaki piksel ima svoju boju i osvjetljenje.
Jasnoća i oštrina slike koja se dobija zavisi od broja piksela koji su na
raspolaganju, od ĉijeg broja zavisi nivo detalja nekog prikaza.
Rezolucija po gruboj definiciji predstavlja broj piksela po jedinici površine. Na
primjer, rezolucija 1024x768 predstavlja sliku široku 1024 i visoku 768 piksela.
Problem koji se javlja kod CRT monitora je to što slika koja se vidi na ekranu nije
stabilna i mora da se „osvjeţava“. Tu se uvodi pojam Refresh rate koji predstavlja
broj osvjeţavanja slike u toku jedne sekunde (što je veoma vaţna karakteristika za
monitore). Osvjeţavanje monitora moţe da bude 60, 75, 85, 100 i više puta u
sekundi (Hz-herca). Kada posmatrate sliku na ekranu, i ako vam se ĉini da ona
miruje, ona se iscrtava 60 ili više puta u sekundi. Svako osvjeţavanje ispod 75 puta
u sekundi izaziva treperenje slike što dovodi do brzog zamora oĉiju i pojave suza.
Za razliku od CRT monitora, LCD tehnologija ne zahtijeva osvjeţavanje, što je
velika prednost zbog koje su ovi monitori sve više u upotrebi.



246

LCD tehnologija (Liquid Crystal Display) - teĉni kristali. Teĉni kristal je prvi put
otkriven 1888. godine. Zagrijavanjem supstance holesterol benzoata dobijen je
teĉni kristal. Njenim daljim zagrijavanjem dobijena je potpuna teĉnost. Teĉni
kristal nije ni u teĉnom, ni u ĉvrstom agregatnom stanju (nešto je izmeĊu). Ako
bismo morali da odredimo agregatno stanje, bliţe je teĉnom stanju pa otuda i ime.
Prvi LCD prikaz pojavio se 1968. godine, a prvi LCD monitor 1979. godine.
Teĉni kristali su vrlo osjetljivi na temperaturne promjene. Vrlo male promjene
temperature utiĉu na stanje kristala (na primjer, vidljiva promjena displeja laptopa
na hladnom ili toplom vremenu). Postoji veliki broj supstanci koje, zavisno od
temperature, mogu biti u razliĉitim fazama.


Slika 105. CRT i LCD monitori

Grafička ili video kartica (VGA- video graphics adapter) je elektronski sklop koji
obraĊuje sliku odnosno grafiku koja će biti prikazana na monitoru. Monitor se
prikljuĉuje na matiĉnu ploĉu preko periferijskog posrednika - adaptera koji se u
trgovaĉkom ţargonu naziva grafiĉka kartica.

Slika 106: Grafiĉka kartica



247

Grafiĉka kartica se postavlja (ulaţe se) u odgovarajući slot na matiĉnoj ploĉi
raĉunara
124
. Na grafiĉkoj kartici se nalazi grafiĉki koprocesor, koji je odgovoran za
prikazivanje slike na monitoru bez optrerećenja procesora. Brzina koprocesora
direktno utiĉe na brzinu prikazivanja slike. Pored koprocesora na grafiĉkoj kartici
nalazi se i video memorija u kojoj se pohranjuju podaci o prikazivanoj slici.
Veliĉina video memorije je ograniĉavajući faktor u pogledu rezolucije i broja
istovremeno prikazivanih boja na monitoru.
Grafiĉka kartica poznata je još i pod nazivima grafiĉki adapter ili video kartica. Što
se tiĉe terminologije, u prošlosti se mnogo više koristio termin “display adapter“ i
uglavnom se odnosio na prikaz alfanumeriĉkih znakova, bez grafiĉkih elemenata,
koji se sreću danas kod savremenih PC raĉunara. Grafiĉka kartica je odgovorna za
grafiĉku predstavu obraĊivanih podataka na monitoru.
- Ona podatke iz raĉunara u digitalnom obliku pretvara u analogne signale na
ekranu (u vidu slike).
- Bit mapping – svakom pikselu na ekranu pridruţuje se jedan bit ili više bitova
u memoriji
- Grafiĉka kartica ima sopstvenu memoriju
- Kapacitet ove memorije zavisi od broja piksela na ekranu (rezolucija) i broja
boja po pikselu (512 Mb, 1 Gb, 2 Gb, 4 Gb, ...)
Time se obezbjeĊuje brz protok i samim time brţa obrada grafike, što na kraju daje
veći broj slika u sekundi ĉineći grafiĉku scenu ljepšom i fluidnijom.
Prikljuĉuje se (ulaţe se) u jedan od slotova na matiĉnoj ploĉi. Na sebi ima spoljni
prikljuĉak za monitor raĉunara. Moderne grafiĉke kartice su opremljene snaţnim
grafiĉkim procesorima koji svojom procesorskom snagom i brojem tranzistora
gotovo nadmašuju glavne procesore.
Kvalitet dobijene slike na ekranu zavisi od kvaliteta grafiĉke kartice i monitora.
Danas postoje veliki zahtjevi po pitanju kvaliteta grafiĉke kartice, prije svih zbog
multimedijalnih sadrţaja i video igara. Ukoliko se radi o kancelarijskom raĉunaru,
tada zahtjevi za grafikom i nisu veliki, za razliku od kućnih raĉunara, gdje su
potrebe za boljom grafiĉkom karticom mnogo veće. Za prikaz 3D objekata na
grafiĉkoj kartici postoji poseban tzv. 3D ĉip ili akceleratorski ĉip od ĉega i potiĉe
naziv grafiĉki akcelerator. Grafiĉki akcelerator sadrţi veliki broj trodimenzionalnih
funkcija koje sluţe za pravilan prikaz 3D objekata na ekranu.

TV kartica (TV card) je elektronski sklop koja omogućava prijem televizijskih
signala i prilagoĊava ih za raĉunarsko okruţenje. Pomoću TV kartice na PC
raĉunaru mogu se gledati, obraĊivati i pamtiti TV programi. TV kartica se moţe
ugraditi na matiĉnu ploĉu ili se koristiti kao poseban (eksterni ili spoljašnji) ureĊaj.
Naravno, karticu treba povezati sa odgovarajućom antenom kao i TV prijemnik.

124
Na matiĉnoj ploĉi se, pored ostalog, nalaze portovi i slotovi, koji sluţe (portovi) za
prikljuĉivanje drugih ureĊaja sa raĉunarom ili za umetanje (slotovi) raznih periferijskih
posrednika-proširenja raĉunara koji se nalaze u vidu raznih adapterskih kartica (grafiĉkih,
muziĉkih, video, za igre, memorijskih i dr.)



248

Slika 107: TV kartica

Komunikacioni portovi raĉunara su ulazno/izlazni ureĊaji na koje se prikljuĉuju
kablovi odreĊenih periferijskih ureĊaja i preko kojih raĉunar komunicira sa tim
ureĊajima. Postoje dvije vrste komunikacionih portova: serijski iparaleleni. Preko
serijskog porta bitovi se šalju jedan za drugim, dok se preko paralelnog porta
istovremeno šalje 8, 16 ili 32 bitova (1 bajt) informacije. Iz toga proizilazi da je
komunikacija preko serijskog porta sporija od komunikacije preko paralelnog
porta. Serijski portovi se oznaĉavaju sa skraćenicom COM, a paralelni sa LPT.
Kod starijih raĉunara ovi ureĊaji su bili izvedeni na posebnim karticama, koje su se
umetale u slot na matiĉnoj ploĉi, a kod novijih raĉunara su integrisani na matiĉnu
ploĉu. Na tim matiĉnim ploĉama obiĉno se nalaze dva serijska ureĊaja (COM1 i
COM2) i jedan paralelni (LPT1). Sa tih ureĊaja su izvedeni konektori na zadnjoj
strani kućišta PC raĉunara.

Štampač je, kao i monitor, izlazna jedinica personalnog raĉunara. Najĉešće vrste
su igliĉni, ink-jet (ink-dţet) i laserski štampaĉi. Matriĉni štampaĉi imaju glavu za
štampanje sa tankim iglicama (9 ili 24) sloţenih matriĉno. IzmeĊu glave i papira
nalazi se traka natopljena tintom, tako da udarac igle ostavlja taĉku na površini
papira. Znakovi za štampanje se formiraju odreĊenim rasporedom udara iglica.
Kod 9-igliĉnih štampaĉa znakovi se crtaju matricom 8x12 taĉaka. Brzina
štampanja je oko 180 znakova u sekundi. Kod 24-igliĉnih štampaĉa iglice su
rasporeĊene u dva vertikalna reda po 12, pri ĉemu je drugi red neznatno pomjeren
naniţe u odnosu na prvi. To omogućuje da se dobija kvalitetniji otisak
odštampanih znakova. Brzina štampanja je oko 300 znakova u sekundi.






249
Slika 108: Štampaĉi

Znatno kvalitetniju štampu daju ink-jet, a posebno laserski štampaĉi (laser-jet).
Ink-jet štampaĉi nazivaju se još i “pljuckavci”, vjerovatno zato što se tinta za
pisanje kapljiĉno dozira iz posude kojom se upravlja elektronski. Većina ih štampa
i u boji. Brzina štampanja je od 5-7 stranica u minuti. Crteţ znaka za štampanje
kod laserskih štampaĉa pravi se svjetlosnom taĉkom koju generiše laser (gustina
od 300x300 do 800x800 taĉaka po inĉu površine). Te taĉke su oštrih ivica i sitnije
su nego kod matriĉnih i ink-dţet štampaĉa. Brzina štampanja je oko 6-8 stranica u
minuti.

Matrični štampač. Princip rada matriĉnog štampaĉa se zasniva na obiĉnoj iglici,
koja udaranjem preko mastiljave (tintom natopljene) trake ostavlja trag na papiru.
Broj tih iglica moţe biti ili 9 ili 24 i, naravno, kod onih sa 24 iglice bolji je kvalitet
štampe. Koriste se za štampanje obrazaca kao i raznih priznanica, raĉuna, tiketa i
sl. Ono što ih karakteriše je da su priliĉno buĉni.

Ink-jet štampači su zbog cijene pristupaĉniji većem krugu korisnika i zbog toga su
danas u veoma širokoj primjeni. Sadrţe kertridţ koji predstavlja posudu sa tintom
(mastilom) koja se povremeno dopunjuje ili zamjenjuje novom. Trajanje jednog
punjenja zavisi od koliĉine odštampanih stranica kao i od popunjenosti stranice
sadrţajem, jer jedna odštampana slika moţe da potroši ketridţa koliko i više strana
nekog teksta. Rezolucija ovih štampaĉa kreće se u intervalu od 300 dpi do 2400 dpi
(taĉaka po inĉu, engl. dots per inch). Brzina štampe se obiĉno navodi od strane
proizvoĊaĉa i otprilike iznosi 15 strana u minuti za tekst i 10 strana u minuti za
slike u boji. Ovaj podatak nije toliko vaţan za kućnu primjenu, koliko u poslovnom
okruţenju.

Laserski štampači koriste tonere koji su izraĊeni od plastiĉnog praha vezanog za
ĉestice gvoţĊa. Daju mnogo bolji kvalitet odštampanih stranica od ink-jet
štampaĉa. Mnogo su skuplji jer sadrţe matiĉnu ploĉu, CPU, memoriju, disk, itd.
Povezivanje sa raĉunarom ostvaruje se preko USB porta ili ranije preko paralelnog.
U novije vrijeme veza se ostvaruje i beţiĉno iz praktiĉnih razloga. Rezolucija je
oko 1200 dpi, a brzina štampanja je 10 i više strana u minuti.

Skeneri predstavljaju ulaznu hardversku komponentu raĉunara i mogu se shvatiti
kao analogno-digitalni konvertor jer slike i dokumenta skeniranjem prebacuju u
digitalni oblik na raĉunar. Nekada su skeneri imali mogućnost skeniranja samo u
crno bijeloj varijanti, dok danas svi skeneri imaju mogućnost skeniranja u boji.



250

Slika 109: Skener

Prikljuĉuju se preko USB porta i teţina im je svega nekoliko kilograma. Postoje
dva tipa skenera:
- Sheet-fed, mogu da skeniraju samo ravne listove
- Flat-bed, imaju mogućnost skeniranja i nepravilnijih oblika
Karakteristike skenera su:
- maksimalna veliĉina skeniranog objekta, formata A4 ili veći,
- rezolucija dobijene slike, izraţava se u dpi i zavisi od modela skenera,
- dubina boje, broj bita za prikaz svakog podatka skeniranog objekta, što je veći
broj bita, veći je i kvalitet
- brzina skeniranja moţe da bude od nekoliko sekundi do nekoliko minuta
zavisno od rezolucije i veliĉine papira, bitna za poslovnu primjenu OCR
tehnologija (OCR, skr. od Optical Character Recognition) tehnologija je
mogućnost oĉitavanja teksta sa štampanog dokumenta i njegovo prebacivanje
direktno u neki tekst editor
125
. Ovo je posebno korisna opcija ukoliko je neki
tekst iz knjige ili ĉasopisa potrebno prekucati na raĉunar.
Optiĉko prepoznavanje teksta obiĉno se vrši uz pomoć nekog softverskog paketa
koji stiţe uz skener. Postoji i opcija trodimenzionalnog skeniranja poznata kao
CCD tehnologija. Neki od proizvoĊaĉa skenera su Canon, Mustek, Sony i HP.

Disketna jedinica je do nedavno bila obavezna ulazno-izlazna jedinica
raĉunarskog sistema tipa personalnog raĉunara, meĊutim danas su gotovo nestale
iz upotrebe. Sastoje se od mehanizma sa glavama za ĉitanje i upisivanje i motora
za obrtanje disketa. Sluţe za unos podataka ili programa sa diskete u raĉunar, a i
za upisivanje podataka na disketu.
Disketa ili "flopi disk" je tanak savitljiv plastiĉni disk na koji je nanesen sloj
feromagnetskog materijala (feritni oksid). Postavljen je u plastiĉni omot
kvadratnog oblika iz kojeg se ne vadi i na kojem postoje otvori za ĉitanje i
upisivanje podataka. Površina diskete (prekrivena feromagnetskim prahom) je
organizovana po sektorima i koncentriĉnim krugovima-stazama. Podaci se upisuju

125
Editor: Program, koji uz pomoć periferijskih ureĊaja (najĉešće tastature i ekrana),
omogućuje unošenje i mijenjanje informacije. Unesena informacija se obiĉno memoriše u
datoteke. Ako je informacija data u obliku teksta, govorimo o editoru za obradu teksta-tekst
editoru. U raĉunarstvu se ĉesto javljaju editori koji su specijalno pravljeni za programiranje
u nekom programskom jeziku. Takvi editori se nazivaju jeziĉki editori.



251
na kruţne staze u obliku koncentriĉnih krugova. UreĊaj koji vrši upis i ĉitanje
podataka zove se disketni ureĊaj, ili FDD (floppy disk drive).



Slika 110. Organizacija površine diskete

U zavisnosti od tipa i dimenzije diskete, podaci su se upisivali na jednu ili na obe
strane diskete. Kapacitet skladištenja podataka kod disketa preĉnika 3,5 inĉa bio je
1,44 MB. Danas su ulogu disketa u potpunosti preuzele jedinice masovne memorije
- tzv. USB diskovi. Njihov kapacitet skladištenja podataka kreće se od 1 GB do 32
GB, pa i više.

Optički diskovi. U raĉunarskoj tehnici pod optiĉkim diskom smatra se ravni disk,
obiĉno kruţnog oblika koji moţe da sadrţi audio, video i druge podatke, u
mikroskopskim jamicama (rupicama) kreiranih na materijalu od polikarbonata.
Dizajnirani su da podrţe tri naĉina rada:
- samo ĉitanje (Read only)
- jednokratan upis (Recordable – write once)
- višestruki upis (Rewritable – write many)
Optiĉki diskovi se najviše koriste za smještanje sadrţaja velikog formata (muzike,
filmova i sl), a prema dosadašnjem razvoju moţemo da ih podijelimo na tri grupe.

Prva generacija optičkih ureĎaja za skladištenje podataka predstavljena je CD
ROM-om (Compact Disc Read Only Memory). Ovaj disk sluţi samo za ĉitanje i
nije mu moguće promijeniti sadrţaj. Sadrţaj je moguće promijeniti na CD
Recordable mediju gdje je moguće izvršiti jednokratni upis, dok je na CD
Rewritable medij moguće izvršiti višestruki upis. Prvi audio (muziĉki) CD pojavio
se 1979. godine, a 1985. godine CD je ušao i u raĉunarsku industriju. CD ROM je
dugo bio najrašireniji optiĉki medij za skladištenje podataka. Princip rada se
zasniva na laserskom oĉitavanju sadrţaja, bez direktnog fiziĉkog kontakta
laserskog mehanizma i medija. Kapacitet se kreće od 650 MB do 750 MB što



252
predstavlja veoma veliki napredak u odnosu na sve prethodne medije (Zip disk,
flopy i dr). Oznake na ureĊaju poput 52x, 48x i sl. predstavljaju brzinu CD ureĊaja,
koja je proizvod osnovne brzine. Osnovna brzina CD ROM-a je 150 KB u sekundi.
Ukoliko se pomnoţi, na primjer, 52 sa 150 KB/sec, dobiće se 7.6 MB u sekundi što
je brzina prenosa podataka tadašnjih CD ureĊaja.

Jedinica kompaktnih diskova CD – ROM. CD-ROM (Compact Disc - Read Only
Memory) je optiĉki ureĊaj za ĉitanje CD medija. CD-ovi sluţe za trajno pamćenje i
prenos podataka. Kapacitet CD diska je oko 700 MB. Na CD-u se pored binarnih
podataka moţe nalaziti i audio zapis (muzika). Cijena CD je veoma niska tako da
se ovaj vid spoljašnje memorije intenzivno koristi. Da bi se podaci na CD zapisali
potreban je CD pisaĉ (CD Writer). Spolja ima isti izgled kao i CDR (CD Reader)
ali posjeduje mogućnost upisa („narezivanja“) podataka na CD. Naravno, CDW
(CD Writer) ima i mogućnost ĉitanja podataka sa CD-a. Postoje 3 vrste CD ureĊaja
i medija: mediji koji su samo za ĉitanje, mediji sa oznakom R na koje moţete
podatke jedanput upisati i više puta ĉitati i mediji sa oznakom RW (Rewritable) na
koje moţete više puta podatke zapisati i ĉitati. CD-R (CD Recordable) mediji
omogućavaju samo jedno narezivanje, dok CD-RW (CD Rewritable) medij
omogućava višestruko narezivanje. Oznaĉavanje CD RW ureĊaja je obiĉno oblika
48x24x52, gdje je 48 brzina CD-R upisa, 24 je brzina CD-RW upisa, a 52 je
brzina CD ĉitanja. Svaki od ovih ureĊaja posjeduje i prikljuĉak za slušalice i ono
što je interesantno je da uticaj magnetnog zraĉenja ne postoji, jer oni nisu magnetni
mediji.

Slika 111. CD ureĊaj

Kapacitet CD-ROM diska je 640 megabajta, a preĉnik mu je 12 centimetara.
Na CD ROM stane više podataka nego na 450 disketa od po 1,2 MB ili oko
320.000 kucanih stranica teksta. Dimenzije i format zapisa CD-ROM diskova su
standardizovani, te se diskovi mogu izmjenjivati izmeĊu pogonskih mehanizama
razliĉitih proizvoĊaĉa. Prednosti CD-ROM diskova su niska cijena, veliki
kapacitet, standardni format zapisa, te relativna dugotrajnost upisanih podataka.
Nedostaci kod diskova koji se samo ĉitaju su nemogućnost promjene tvorniĉki
upisanih podataka i nemogućnost upisa novih podataka.
CD-ROM disk sastoji se od podloge ili supstrata, na kojoj se nalazi kod
proizvoĊaĉa odlivena površina s upisanim podacima. Podaci su upisani kao
mikroskopske izboĉine na površini diska, na koju je nanešen tanki reflektujući
sloj aluminijuma. Preko te površine je odliven providni zaštitni sloj koji štiti
disk od oštećenja i atmosferskih uticaja.



253
Pogonski mehanizam za ĉitanje CD-ROM diskova okreće se brzinom od 300
okretaja u minuti. Iznad površine CD-ROM diska nalazi se glava za ĉitanje. U njoj
je laser male snage kao izvor svjetla, sistem leća i polarizator za usmjeravanje i
fokusiranje upadne i odbijene svjetlosne zrake, te senzor koji oĉitava koliĉinu
odbijenog svjetla. Pogonska elektronika se brine o fokusiranju laserske zrake, o
brzini okretanja diska, o ĉitanju i tumaĉenju podataka, te o ispravljanju pogrešaka.
Kod izbrisivih (engl.: Rewritable, Read-Write) oblika laserskih optiĉkih diskova,
kao što su CD-Vision i Videodisc, pri ĉitanju osvijetljava se površina diska
laserskom zrakom male snage i mjeri koliĉina odbijene svjetlosti. Na osnovu
intenziteta odbijene zrake oĉitavaju se podaci. Upis i brisanje podataka obavlja
se laserskom zrakom velike snage, koja zagrijava materijal do taĉke topljenja.
Oĉitavanje podataka se obavlja laserskom zrakom male snage , koja ne moţe
zagrijati metal do taĉke na kojoj bi on mijenjao stanje.
Druga generacija optičkih diskova – DVD (Digital Versatile Disc) ureĊaj sluţi za
ĉitanje sadrţaja koji se nalaze na DVD disku. DVD disk je optiĉki prenosni disk
koji se moţe koristiti za smještanje podataka, ukljuĉujući filmove sa visokim video
i audio kvalitetom. DVD spolja izgleda kao i CD, ali se na njega moţe upisati
mnogo više podataka (od 4.7 do 8.5 GB). DVD diskovi mogu sadrţati sljedeće
vrste podataka: DVD-Video, DVD-Audio i DVD-Data. Kao i kod CD-a i kod
DVD-a postoje samo DVD ( DVD-R ĉitaĉi ili DVD-R/W ĉitaĉi i pisaĉi (rezaĉi).
DVD je sliĉan CD tehnologiji jer se zasniva na laserskom oĉitavanju optiĉkog
diska. Razlika je u tome što se koristi laserski snop manjih talasnih duţina, što
omogućava gušće pakovanje, odnosno veći kapacitet. DVD ureĊaji imaju
mehanizam koji omogućava ĉitanje i DVD i CD medija. Kapacitet DVD medija je
reda GB i zavisi od toga da li je medij jednostrani ili dvostrani, jednoslojni ili
dvoslojni. Preĉnik DVD diska je 12 cm, a spiralne staze za smještanje podataka
polaze od unutrašnjosti ka periferiji diska. Podaci se smještaju spiralno u obliku
jamica na polikarbonatskoj osnovi, presvuĉenoj reflektujućim materijalom.
Postoje razliĉiti formati DVD diskova. Single sided, single layer DVD diskovi,
koriste jedan sloj za upis podataka na jednoj strani diska i imaju kapacitet od 4.7
GB. Single sided, double layer DVD diskovi koriste dva sloja na jednoj strani
medija i imaju kapacitet od 8.5 GB.
Teorijski maksimum za smještanje podataka predstavljaju dvostrani (double sided),
dvonivojski (double layer) DVD diskovi sa kapacitetom od 17 GB. Duţina spiralne
staze kod single layer DVD diskova iznosi 12 km, a kod double sided DVD
diskova 48 km, što opet ilustruje o vrhunski preciznoj tehnologiji smještanja
podataka, a samim tim i preciznim mehanizmima za ĉitanje tih podataka kod DVD
ureĊaja.
Treća generacija optičkih diskova. Zbog sve veće potrebe za ureĊajima i
medijumima za skladištenje većih koliĉina podataka, danas se u svijetu paralelno
razvija nekoliko novih tehnologija za optiĉko skladištenje podataka. MeĊu
najperspektivnijim su: BluRay disc (BD-ROM) i Holografski disk (HVD-
Holographic Versatile Disc).




254
Blu-ray Disc je optiĉki disk dizajniran kao nasljednik standardnog DVD formata.
Osnovna primjena je smještanje video snimaka visoke definicije, sa 27 GB za
jednoslojne i 54 GB za dvoslojne diskove preĉnika 12 cm. BD-ROM disk ima iste
fiziĉke dimenzije kao i standardni DVD i CD diskovi. Ime Blu-ray Disc potiĉe od
plavog lasera koji se koristi kod ĉitanja diska. Dok standardni DVD koristi 650
nanometarski crveni laser, Blu-ray koristi kraću talasnu duţinu, 405 nanometarski
plavi laser i pruţa mogućnost smještanja gotovo šest puta više podataka nego na
DVD disku. Zapis podataka zasniva se na phase-change-tehnici (dvostruka brzina
prenosa podataka od 9,0 MB/s). Kapacitet jednoslojnih je do 27 GB, dvoslojnih do
54 GB, ĉetvoroslojne verzije BD do 100 GB.

Holografski disk. Tehnologija se zasniva na tzv. kolinearanoj holografiji koja
podrazumijeva korišćenje dva lasera, crvenog i zelenog. HVD je istih dimenzija
kao i standardni DVD i CD diskovi (12 cm u preĉniku), ali su mu karakteristike
znatno bolje. Njegov kapacitet je do 3.9 TB (terabajta) informacija, što je oko 5800
puta više od CD, 850 puta više od kapaciteta DVD, 160 puta više od jednoslojnog
Blu-ray diska.

Čvrsti magnetni disk ureĎaj (Hard disk drive – HDD) je kod savremenih raĉunara
glavni eksterni ureĊaj i medij za skladištenje podataka
126
. Ĉvrsti disk je magnetni
ureĊaj sa kojeg mogu da se ĉitaju i na kojem mogu da se upisuju podaci. HDD je
mnogo puta sporiji od RAM memorije, ali je mnogo većeg kapaciteta. Zato se
koristi kao “magacin” podataka (engl. Storage). Današnji HDD imaju kapacitet od
120 GB, 320GB, 760 GB, 1 TB, 4 TB i više. Stariji raĉunari su imali kapacitet
HDD 10, 20, 40, 80 GB. Obiĉno se na hard disku nalaze i smještaju svi potrebni
podaci. Hard disk je neophodan dio PC raĉunara i smješten je u kućištu. On je
najĉešće fiksiran u kućištu raĉunara i sluţi kao osnovni spoljašnji memorijski
ureĊaj za trajno ĉuvanje podataka. Sve ostale spoljašnje memorije su mobilnog
karaktera i sluţe za prenos podataka izmeĊu raĉunara.


Slika 112: Izgled (otklopljenog) ĉvrstog diska


126
Konvencija je da se eksterne memorijske jedinice (ureĊaji) raĉunara nazivaju skladišta
ili storidţi (od engl. storrages), a samo ROM-ovi i RAM-ovi se nazivaju memorije.




255
Disk se sastoji od nekolicine magnetnih tvrdih ploĉa u obliku disketa (odatle i
naziv) montiranih na jednu osovinu, jedan iznad drugog, i na koji je nanešen
tanki sloj feromagnetnog materijala. Motor za obrtanje, glave za ĉitanje i
upisivanje i mehanizam za njihovo pokretanje sve skupa je smješteno u
hermetiĉki zatvoreno kuĉište. Svaka ploĉa ima po dvije magnetne glave, jednu
odozdo i jednu odozgo. Diskovi tvrdog diska su organizovani sliĉno disketama s
tim da imaju više staza i sektora. Skup staza svih diskova koje se nalaze taĉno
jedna ispod druge nazivamo cilindrima. Disk se vrti brzinom 3600 obrtaja u
minuti i to stalno, bez obzira da li se nešto radi sa diskom ili ne. Zbog velike
brzine prenosa podataka fiksni disk zahtjeva poseban kontroler.

Modem je ureĊaj koji digitalne signale iz raĉunara i terminala moduliše i
pretvara u analogni oblik koji je pogodan za prenos postojećim komunikacionim
sredstvima, npr. telefonska mreţa, koaksijalni kablovi, svjetlovodi, radio-relejni
sistemi. Prenešene analogne signale modem (na drugoj strani) ponovo demoduliše
u digitalni oblik potreban raĉunarima i terminalima. Modemi nisu nikakvi izvori
signala, oni su samo pretvaraĉi jednog oblika signala u drugi. Rijeĉ "modem"
je akronim od dvije engleske rijeĉi, "MOdulator/DEModulator", a rijeĉ je o
ureĊaju koji na odreĊeni naĉin mijenja raĉunarske signale, šalje ih
telefonskom linijom do drugog sliĉnog ureĊaja koji prima takav signal, vraća ga
u prvobitno stanje i stavlja raĉunaru na raspolaganje.


Slika 113. Mjesto modema u raĉunarskoj komunikaciji

Sve to je nuţno uraditi jer je raĉunarski signal jednostavno neprikladan za
slanje telefonskim putem. Bod (engl.: baud) oznaĉava broj segmenata
primopredajnog signala sa podacima koji se mogu prenijeti u sekundi. Prije 15 -
20 godina broj boda bio je jednak broju bita u sekundi. Danas meĊutim brţi
modemi tokom jednog bod-intervala mogu da pošalju ili prime veći broj bita. Tako
recimo modem koji radi sa 2400 bita/sekundi tehniĉki posmatrano radi sa 600 boda
i po 4 bita za svaki bod-interval. Prema lokaciji prikljuĉivanju na raĉunar, modem
moţe biti:
– interni (PCI, ISA)
– eksterni (PCMCIA, USB).



256


Slika 114: Izgled internog modema


Mreţna kartica je adapter (interfejs) koji omogućava povezivanje raĉunara ili
nekog drugog ureĊaja na mreţu. Za mreţnu karticu postoji više naziva koji se u
praksi ravnopravno koriste - Ethernet adapter, mreţni adapter, LAN adapter, LAN
kontroler, komunikaciona kartica, Network Interface Card - NIC.


Slika 115: Mreţna kartica

Rad mreţne kartice kontroliše upravljaĉki softver – drajver (driver) koji se izvršava
u raĉunaru. Svaki ureĊaj sa ugraĊenim Ethernet adapterom koji uĉestvuje u
mreţnom saobraćaju zove se Ethernet stanica. Ethernet stanice su povezane na
zajedniĉki (dijeljeni) komunikacioni medijum. Ethernet signali se kroz medijum
šalju serijski, bit po bit. Svaka Ethernet stanica uĉestvuje u mreţnom saobraćaju
samostalno - nezavisno od ostalih stanica na mreţi.

Zvučna kartica (sound card) je elektronski ureĊaj koji obraĊuje zvuĉne signale.
Dva glavna dijela zvuĉne kartice koji obavljaju ove poslove su digitalno-analogni
pretvaraĉ (D/A convertor) i analogno-digitalni pretvaraĉ (A/D convertor). Od
kvaliteta zvuĉne kartice zavisi kvalitet i jaĉina zvuka.



257

Slika xx: Zvuĉna kartica
Ona se spaja (ulaţe u slot) na matiĉnu ploĉu ili je njen sastavni dio (integrisana).
Prikljuĉci (portovi) za zvuĉne ureĊaje nalaze se sa leĊne strane kućišta PC-a.

Projektor je izlazni ureĊaji za istovremeni prikaz raĉunarskih podataka u vidu slike
na zid ili platno većem broju gledalaca. Najĉešće se koriste u obrazovnim
institucijama ili za poslovne prezentacije. Povezuju se obiĉno na video karticu
raĉunara isto kao i monitor.


Slika xx: Projektor

Ploter je izlazni ureĊaj koji pomoću specijalizovanih pera (rapidografa ili
flomastera) iscrtava slike, grafikone, crteţe, projekte itd. Pero se postavlja na
poĉetnu taĉku crte i spušta na površinu papira. Pero se pokreće po površini papira
do krajnje taĉke i tada se podiţe. RjeĊe se koriste za ispis teksta.



258

Slika xx: Ploter s pomiĉnim papirom (drum plotter) Ploter s nepomiĉnim papirom (flat bed
plotter)

Uglavnom ih koriste firme koje rade crteţe (projekte) na većim formatima papira.
Ploteri se povezuju na raĉunar kao i štampaĉi.
Fleš memorija (flash memory) posebna vrsta poluprovodniĉkih memorija, ureĊaj
koji se najĉešće prikljuĉuje na USB port, pa se ĉesto zove i USB memorija (USB-
Universal Serial Bus - univerzalna serijska sabirnica) ili USB Memory Drive. Po
svojoj konstrukciji vrlo je sliĉna RAM memoriji, ponaša se poput RAM-a, ali joj je
sadrţaj nezavisan od napajanja i na njoj se podaci trajno ĉuvaju. To je mali
prenosni ureĊaj za skladištenje podataka koji koristi fleš memoriju i USB port na
raĉunaru ili USB hub. Primjena mu je kao prenosni medij za ĉuvanje podataka i
kod digitalnih fotoaparata. Kapacitet im se mijenjao, od poĉetnih 16MB do
današnjih 64 GB.

Slika xx: Fleš memorije tipa USB stika

Malih je dimenzija i velike brzine pisanja i ĉitanja pa ima sve veću primjenu i
najĉešći je naĉin prenosa podataka izmeĊu raĉunara.

Kao eksterne komponente (ureĊaji) raĉunarskog sistema, koje se nalaze izvan
kućišta, obiĉno dolaze:
Ulazne jedinice (Input devices), u koje spadaju:
o Tastatura (Keyboard)



259
o Pokazivaĉke jedinice (Pointing devices)
 miš (mouse)
 pomiĉna kuglica (trackball
127
)
 kursorska podloga osjetljiva na dodir (touch pad)
 ruĉica – Ċojstik (joystick) je ulazni ureĊaj koji sluţi za pomjeranje kursora
kod grafiĉkih programa (sliĉno mišu). Pritiskom na neki od tastera izvršavaju
se razne akcije u odreĊenom programu. Najviše se koristi za igranje
raĉunarskih igrica (play station).
o Komandna ploĉa za raĉunarske igre (game pad).



Slika 77. Dţojstik Slika 78. Game Pad

o Skener (image scanner) - ureĊaj koji snima neku fiziĉku sliku kao što je
fotografija, tekst, rukopis i pretvara u digitalni fajl. Rad se bazira na
pretvaranju odbijene ili propuštene svjetlosti sa slike ili teksta u elektriĉne
impulse. Svi standardni skeneri prepoznaju boje. Kombinacijom skenera i
štampaĉa moţete se obavljati i kopiranje dokumenata.



Slika 79: Skener Slika 80. Digitalna web kamera

127
Trackball predstavlja „obrnuti miš“, odnosno radi se o kuglici ĉijim pomjeranjem se vrši
upravljanje kursorom. Sliĉno rješenje predstavlja i Trackpoint, samo što umjesto kuglice
postoji neka vrsta malog dţojstika. Danas se uglavnom kod većine raĉunara koristi
Touchpad ploĉica.




260

o Digitalna i web kamera (Webcam). Digitalna i web kamera su ulazni ureĊaji
koji fotografiju, pokretnu sliku ili audio-vizuelni zapis unose u raĉunar. Web
kamera je vrsta video kamere koja se direktno spaja na raĉunar zbog
prenošenja video signala preko Interneta. Digitala kamera je kvalitetniji
ureĊaj za unošenje pokretne slike i zvuka u raĉunar.
o Mikrofon (Microphone) je elektronski ureĊaj koji pretvara zvuk u elektriĉni
signal.
o Ĉitaĉ štapiĉastog kôda (Bar Code Reader) – najĉešće korišćena tehnologija
automatskog prepoznavanja. Sastoji se od izvora svjetlosti (osvjetljava
štapiĉasti kôd), senzora (osjetila) koji pretvara odbijenu zraku u elektriĉne
impulse) i elektronskog ureĊaja (koji impulse pretvara u oblik prihvatljiv
raĉunaru).


Slika 81. Ĉitaĉ štapiĉastog koda

Izlazne jedinice (Output devices), u koje spadaju:
o Štampač (Printer) - ureĎaj koji ispisuje podatke iz računara na papir.
Osnovna obiljeţja štampaĉa su:
 rezolucija (dpi-dot per inch),
 brzina rada (ppm-pages per minutes ili cps-characters per second),
 veliĉina - format (A4 ili A3) i
 tehnologija stvaranja otiska.
Vrste štampaĉa:
- Štampaĉ s mlazom tinte (ink jet, buble jet) - sliku na papiru stvaraju
brizganjem (štrcanjem) mlaza tinte. Prednosti: bešuman rad, vrlo dobar
kvalitet otiska i niska cijena.




261


Slika 82. Ink-jet štampaĉ Slika 83. Laserski štampaĉ

- Laserski štampaĉ (laser printer) - najkvalitetnija vrsta štampaĉa. Prednosti:
visok kvalitet otiska i povoljna cijena.
- Termiĉki štampaĉ (thermal printer)- stvara otisak na posebnom papiru
toplinskim djelovanjem termiĉke glave. Prednosti: male dimenzije,
bešuman rad i relativno niska cijena.



Slika 84. Termiĉki štampaĉ Slika 85. Matriĉni štampaĉ

- Matriĉni ili igliĉni štampaĉ (dot matrix printer) - stvara otisak pomoću
iglica smještenih u glavi pisaĉa. Nedostaci: buka i sporost u radu.

o Zvučnici (speakers) Raĉunarski ili multimedijalni zvuĉnici su zvuĉnici sa
prikljuĉkom koji se ukljuĉuje na zvuĉnu karticu. Ĉesto se raĉunar koristi kao
izvor muzike u diskotekama, radio-stanicama, a posebno u kućnom okruţenju.





262
Slika 86. Razni tipovi zvuĉnika Slika 87. Monitor
o Ekran (monitor) je izlazni ureĊaj koji prikazuje raĉunarske signale kao sliku
koju korisnik vidi. Monitor je osnovni ureĊaj bez kojeg bi raĉunar bio skoro
neupotrebljiv.
o Monitor osjetljiv na dodir (touch screen) se koristi umjesto nekog drugog
ureĊaja (najĉešće tastature ili miša) za upravljanje raĉunarom.

Slika 88: Touch screen

o Mreţni ureĊaji (networking devices), u koje spadaju:
o Eksterni modem
o Eksterna mreţna kartica (network card)
o Eksterne jedinice diskova.



XVIII PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Šta je raĉunar?
2. Za koje interne komponente raĉunara se nalaze prikljuĉna mjesta na
matiĉnoj ploĉi?
3. Koji vaţniji dijelovi raĉunara su smješteni na matiĉnu ploĉu?
4. Gdje je smješten mikroprocesor (CPU) i koja je njegova uloga u raĉunaru?
5. Koji su osnovni dijelovi mikroprocesora?
6. Šta je zadatak aritmetiĉko-logiĉke jedinice u mikroprocesoru?
7. Šta su funkcije kontrolne jedinice u mikroprocesoru?
8. Koje su osnovne (sistemske) magistrale (sabirnice, basovi) i ĉemu sluţi
svaka?
9. Šta su registri i ĉemu sluţe pojedini?
10. Šta je memorijska ćelija (lokacija)?
11. Ĉemu sluţi glavna memorija (RAM) raĉunara?
12. Šta je ROM memorija?
13. Šta spada u interne komponente raĉunara?
14. Šta spada u eksterne jedinice (ureĊaje) raĉunara?
15. Kakva je razlika izmeĊu HDD-a i RAM-a?
16. Navedite nazive osnovnih grupa tastera na tastaturi PC-a.



263
17. Koje su osnovne karakteristike monitora?
18. Navedite vrste monitora prema naĉinu kako se formira slika.
19. Objasnite funkciju modema u raĉunaru. Kakve vrste modema postoje?
20. Ĉemu sluţe digitalna i web kamera?
21. Ĉemu sluţe ploteri?
22. Ĉemu sluţe štampaĉi? Nabrojite osnovne vrste štampaĉa.
23. Koje vrste optiĉkih diskova postoje prema kapacitetu smještanja podataka?
24. Koje vrste kompakt diskova (CD-a) postoje prema mogućnostima
aţuriranja podataka na njima?
25. Koji diskovi pripadaju trećoj generaciji optiĉkih diskova?
26. Šta je i za šta se koristi fleš memorija?





264
19. SOFTVER RAČUNARA

Hardver raĉunara, kao što smo vidjeli, ĉini sklop fiziĉki opipljivih dijelova
raĉunara koji bi bez softvera bio samo skup mehaniĉkih dijelova. Hardverski dio
raĉunara moţe obavljati ulazne, raĉunske i izlazne operacije, ali koje se od njih
obavljaju i kojim redoslijedom odreĊuje se softverskim dijelom. Softver
je sveukupno ljudsko znanje ugraĊeno u raĉunarski hardver s ciljem stvaranja
informatiĉke podrške upravljanju poslovnim procesima.
Softver je program u opštem smislu, odnosno, pod softverom podrazumijevamo
operativne sisteme i programe u najširem mogućem smislu. Da bi se neka
programska cjelina (kód, engl. code) zvala softver ona mora biti saĉuvan u nekoj
hardverskoj jedinici dostupnoj mikroprocesoru. Prema tome, niz programskih
instrukcija napisanih, recimo, na listu papira, rukom ili mašinom, ili na tabli, nije
softver sve dok to ne bude u obliku fajla i programskog koda upisano na neku
hardversku jedinicu (hard-disk, optiĉki disk, USB disk, disketu, itd.) kojoj moţe
pristupiti mikroprocesor. Uglavnom razlikujemo dvije osnovne vrste raĉunarskog
softvera: sistemski i aplikativni. Sistemski softver koordinira aktivnosti hardvera i
aplikativnog softvera i tako pomaţe raĉunaru da izvodi osnovne operativne
zadatke. Projektuje se za specifiĉan procesor i specifiĉnu klasu hardvera.
Aplikativni (korisniĉki) softver pomaţe korisniku da obavi zadatke. Sistemski i
aplikativni softver se dalje dijele na podkategorije. Razvojem distribuisane obrade
podataka, koja se prije svega temelji na sve široj upotrebi personalnih raĉunara, od
1980-ih godina pojavila se još jedna, treća vrsta softvera, nazvana integrisani
softverski sistemi. Mjesto i uloga sistemskog i aplikativnog softvera prikazani su
na narednim slikama.


Slika xx. Prikaz hijerarhije pojedinih vrsta softvera u raĉunaru




265

Slika xy: Prikaz mjesta i uloge pojedinih vrsta softvera

Sistemski softver je skup programa koji sluţi za kontrolu, integraciju i upravljanje
pojedinaĉnim hardverskim komponentama raĉunarskog sistema, za opsluţivanje
korisnika i izvršenje njihovih programa. U gruboj podjeli ĉine ga programi
operativnog sistema, usluţni programi, programi prevodioci i softverski sistemi za
rad raĉunarskih mreţa i upravljanje mreţnim prometom. Osim operativnog
sistema, za normalno korišćenje raĉunara potrebni su i drugi programi koje koriste
svi ili veći broj korisnika raĉunara. U sistemski softver se ubrajaju:
- Operativni sistemi. Osnovni program na raĉunaru koji se automatski uĉitava
kad startujemo raĉunar. Navodimo neke poznatije operativne sisteme:
• Linux (Debian, Ubuntu, Fedora, Knoppix,..)
• Microsoft Windows (XP, Vista, 7...)
• Mac OS X (Cheetah, Panther, Snow Leopard,..)
- Ostali sistemski programi, u koje se ubrajaju:
• Tekst editori (engl. Text Editors)
• Prevodioci (engl. Compilers, Interpreters)
• Asembleri (programi za prevoĊenje simboliĉkih jezika na mašinski)
• Linkeri (programi za povezivanje programskih modula u jednu cjelinu)
• Dibageri (engl. Debugger-i)
• Loaderi (programi za punjenje-koji prenose program u glavnu memoriju prije
poĉetka njegovog izvršavanja)
• Drajveri (engl. Drivers-pogonski programi), i
- Usluţni programi.

U nastavku ćemo ukratko opisati svaku od kategorija sistemskog softvera,
odvojivši najviše prostora za njegovog glavnog predstavnika-operativni sistem, bez
kojeg se danas ne moţe zamisliti rad ni jednog komercijalnog raĉunara.
Operativni sistem (Operating System) je program koji djeluje kao neki posrednik
izmeĊu korisnika raĉunara i raĉunarskog hardvera. To je sistemski program koji
kontroliše sve raĉunarske resurse i pruţa osnovu nad kojom se mogu pisati
aplikativni programi. Operativni sistem je skup raĉunarskih programa koji
upravljaju hardverskim i softverskim resursima raĉunara. To je program koji
objedinjuje u cjelinu raznorodne dijelove raĉunara i sakriva od korisnika one
detalje funkcionisanja koji nisu bitni za korišćenje raĉunara. Moţda je
najinteresantnija definicija da je OS menadţer raĉunarskih resursa, zato što je on



266
taj koji arbitrira o tome koji hardverski resurs će biti dodijeljen kome i na koliki
vremenski period. OS mora da efikasno iskoristi hardverske resurse raĉunara.
TakoĊe, OS vodi raĉuna o stvarima o kojima korisnik ne brine, na primjer, prikaz
na ekranu ili rad sa ulazom i izlazom, dodjelu memorijskog prostora nekoj
aplikaciji, kao i nadgledanje stanja procesa i zadataka (engl. tasks). Operativni
sistem ima dvostruku ulogu:
- upravlja sastavnim dijelovima raĉunara, kao štu su npr. procesor, kontroleri i
radna memorija (sa ciljem što većeg iskorištenja),
- operativni sistem stvara za krajnjeg korisnika raĉunara pristupaĉno radno
okruţenje.
To je skup programskih modula koji se ponaša kao posrednik izmeĊu korisniĉkih
programa i hardvera, pomoću kojih se, jednostavno reĉeno:
a) realizuje kontrola hardverskih resursa (procesora, primarne i sekundarne
memorije te ulazno-izlaznih ureĊaja),
b) rješavaju problemi u zahtjevima za hardverskim resursima iskazani u
korisniĉkim programima,
c) optimizira i usaglašava rad hardverskih ureĊaja prema korisniĉkim zahtjevima,
d) upravlja komuniciranjem korisnika s raĉunarom i hardverskim ureĊajima pri
izvršenju korisniĉkih programa.
Struktura operativnog sistema. Tipiĉan operativni sistem se sastoji od slijedećih
komponenata:
- mikrokoda (microcode),
- jezgra (kernel) i
- ljuske (omotaĉa, školjke - shell).
Mikrokod je skup programa specifiĉan za odreĊeni hardver raĉunara. Da bi
operativni sistem mogao da funkcioniše na razliĉitim hardverskim platformama,
ovaj skup je grupisan u jedan modul, koji se naziva BIOS (Basic Input Output
Sistem). Skup programa je grupisan u ROM memoriju, na ĉipu koji se nalazi u
sastavu osnovne ploĉe, tako da je njegovo pisanje prebaĉeno na proizvoĊaĉa
osnovne ploĉe.
Jezgro je skup programa operativnog sistema koji kontroliše pristup raĉunaru,
organizaciju memorije, organizaciju datoteka, raspored rada procesa i raspored
sistemskih resursa. Ovi programi rade u posebnom reţimu rada, hardverski
zaštićeno od mogućih uticaja korisnika.
Ljuska je komandni interfejs koji interpretira ulazne komande korisnika ili njihovih
programa i aktivira odgovarajuće sistemske programe koji ĉine jezgro sistema.
Za vrijeme rada raĉunara u centralnoj memoriji ne mora da bude cio skup
programa operativnog sistema. Najĉešće se u centralnoj memoriji nalazi samo skup
programa potrebnih za izvršavanje najĉešćih komandi (interne komande), dok se
ostali programi nalaze na disku i unose u memoriju raĉunara prema potrebi
(eksterne komande).

Editori teksta (Text Editors).



267
Prevodioci (engl. compiler i interpreter) su programi koji nisu neophodni za rad
raĉunara. To su programi koji prevode programe ili programske instrukcije
napisane u nekom višem programskom jeziku u mašinski ili neki drugi programski
jezik. Na primjer, ako neki korisnik hoće da piše programe u programskom jeziku
C++, on mora da ima program prevodilac za taj programski jezik, dok korisnik koji
uopšte ne koristi C++, moţe da koristi raĉunar i bez ovog prevodioca; ili, ako
korisnik ima skener, on mora imati i program koji mu omogućava njegovo
korišćenje, dok korisnik koji nema skener moţe da koristi raĉunar za druge potrebe
i ne treba mu takav program.

As you might infer from the name “high-level language,” there are also low-
level languages, sometimes referred to as “machine languages” or “assembly
2 The way of the program languages.” Loosely speaking, computers can only
execute programs written in low-level languages. Thus, programs written in a high-
level language have to be processed before they can run. This extra processing
takes some time, which is a small disadvantage of high-level languages.
But the advantages are enormous. First, it is much easier to program in a highlevel
language. Programs written in a high-level language take less time to write,
they are shorter and easier to read, and they are more likely to be correct. Second,
high-level languages are portable, meaning that they can run on different kinds
of computers with few or no modifications. Low-level programs can run on only
one kind of computer and have to be rewritten to run on another.
Due to these advantages, almost all programs are written in high-level languages.
Low-level languages are used only for a few specialized applications.
Two kinds of programs process high-level languages into low-level languages: in-
terpreters and compilers. An interpreter reads a high-level program and executes
it, meaning that it does what the program says. It processes the program a
little at a time, alternately reading lines and performing computations.


A compiler reads the program and translates it completely before the program
starts running. In this case, the high-level program is called the source code,
and the translated program is called the object code or the executable. Once
a program is compiled, you can execute it repeatedly without further translation.


Asembleri.



268

Linkeri.

Dibageri (Debuggers). Programiranje je kompleksan proces i zbog toga što ga
izvode ljudi podloţan je greškama. Iz neobiĉnog razloga programske greške se
zovu bagovi
128
(engl. bugs) , a proces njihovog praćenja, pronalaţenja i korekcije
nazvan je dibagiranje (debugging). U programu se mogu pojaviti tri vrste grešaka:
sintaksne (syntax errors), greške izvršavanja (runtime errors) i semantiĉke
(semantic errors).
Sintaksne ili sintaksičke greške (Syntax errors). Raĉunar moţe izvršiti program
samo ako je on sintaksiĉki korektan, inaĉe proces izvoĊenja se zaustavlja i javlja se
poruka o grešci. Sintaksa se odnosi na strukturu i pravila o toj strukturi. Na
primjer, u našem i u većini stranih jezika reĉenica mora da poĉne sa velikim
slovom i da se završi sa taĉkom. Prema tome, reĉenica:
„ovo je reĉenica u kojoj je (namjerno) napravljena sintaksna greška „
sadrţi sintaksiĉku grešku. Za većinu ĉitalaca malo sintaksiĉkih grešaka nije
posebno znaĉajan problem, zato što mi znamo ĉitati poeziju i prozu, pa ĉak i ako
naiĊe neka sintaksiĉka greška mi je odmah i u mislima ispravljamo. Programski
jezici, meĊutim, nisu zaboravni, ništa ne propuštaju niti previĊaju. Ako se pojavi
sintaksiĉka greška bilo gdje u programu, programski jezik će ispisati neku poruku o
grešci i završiti rad, pa se takav program neće moći pokrenuti.
Greške izvršavanja (Runtime errors) su druga vrsta grešaka u programima. Zovu se
tako zato što se greška ne pojavljuje sve dok se ne pokrenemo program. Greške
izvršavanja su rijetke u jednostavnim programima.

Semantičke greške (Semantic errors) su treća vrsta grešaka u raĉunarskim
programima. Ako u programu postoji semantiĉka pogreška, on će se uspješno
pokrenuti u smislu da raĉunar neće poslati nikakvu poruku, ali on neće raditi prave
stvari. On će raditi nešto drugo, zapravo radiće ono što ste mu rekli da radi.
Problem je u tome što niste napisali program koji ste ţeljeli da napišete. Znaĉenje
programa (njegova semantika) je pogrešna. Identifikovanje semantiĉkih grešaka
moţe biti naporno s obzirom što ono zahtijeva da se radi unazad i gleda izlaz iz
programa, pa se pokušava odgonetnuti šta program radi.


Drajveri (pogonski programi) su programi za korišćenje razliĉitih perifernih
jedinica i drugih ureĊaja. Da bi se bilo koji ureĊaj (štampaĉ, skener, ploter,
digitalni fotoaparat, itd.) povezao na raĉunar, moraju se riješiti dva problema. Prvi
je elektriĉno povezivanje da se raĉunar ili ureĊaj ne bi oštetili. Ovo se rješava

128
Prilikom jedne demonstracije elektromehaniĉkog raĉunara Mark I na Harvardskom
univerzitetu, on je prestao da radi. Razlog je bio noćni leptir (moth) koji je ušao u relej.
Odatle potiĉe termin za greške u programima - bag (bug), kojeg je uvela Grejs Hoper.




269
takoĊe na dva naĉina. Prvi je da ureĊaj ima standarni prikljuĉak koji se povezuje na
serijski, paralelni ili USB port raĉunara. Druga mogućnost je da ureĊaj ima
posebnu karticu koja se ugraĊuje u raĉunar (ulaţe se u neki od praznih slotova), a
da se na njoj nalazi prikljuĉak na koji se ureĊaj prikljuĉuje.
Drugi, da bi ureĊaj koji je priljuĉen na raĉunar radio, nije dovoljno samo
hardversko povezivanje. Svaki ureĊaj koji se prikljuĉi na raĉunar (štampaĉ, skener
itd.) mora da ima i odgovarajući pogonski program koji se zove drajver i koji
komande date iz nekog programa (npr. procesora teksta) prema nekom usvojenom
standardu prevodi u komande koje taj ureĊaj razumije. Ovi programi (i eventualno
kartice koje se ugraĊuju u raĉunar) dobijaju se kupovinom tog ureĊaja (najĉešće na
CD-u) i instališu se u operativni sistem prilikom instalacije ureĊaja.

Uslužni programi su posebna grupa sistemskih programa koji omogućuju
sortiranje podataka, prenos podataka i programa s jednog medija na drugi,
upisivanje podataka i programa, voĊenje statistike i evidencije o radu raĉunara i
sliĉno. Osnovne karakteristike su im otvorenost (moguće je proširenje novim
programima), relativna nezavisnost od operativnog sistema i smještaj na
sekundarnoj memoriji. Usluţni programi olakšavaju korisnicima pojedine poslove
koji se ĉesto obavljaju (npr. dupliranja disketa ili CD-ova, kompresija podataka na
disku i disketama, presnimavanje diska na traku itd.). Ovakvi programi mogu se
isporuĉivati korisnicima kao dodatak operativnom sistemu, ali ih najĉešće pišu i
distribuišu sami korisnici. U ovu grupu sistemskih programa moţemo svrstati:
- programe za kompresiju i arhiviranje podataka,
- programe za detekciju „štetoĉina“ - virusa i crva,
- programe za zaštitu i odrţavanje raĉunarskog sistema, i
- programe tzv. Screen Saver-e.

U nastavku navešćemo neke tipiĉne predstavnike usluţnih programa.
- Programi za upravljanje fajlovima i zaštitu. Tipiĉni predstavnici ove grupe
programa su Windows Commander i Windows Explorer. Ovi programi sluţe za
pristup i manipulaciju fajlovima, kao što su kopiranje i premještanje fajlova,
promjena imena fajlova, kreiranje foldera, brisanje fajlova i foldera itd.
Interesantna opcija ovih programa je mogućnost dijeljenja resursa i dodjela
privilegija pristupa odreĊenim resursima. Ovo je posebno bitno za rad u mreţi, gdje
je neophodno definisati prava pristupa odreĊenim fajlovima i folderima. Postoji još
niz dodatnih funkcionalnosti, kao što su arhiviranje, Publishing i dr.
- Programi za arhiviranje sluţe za komprimovanje (zapakivanje, zipovanje)
podataka. Drugim rijeĉima, radi se o smanjenju veliĉine fajla u cilju lakšeg prenosa
ili boljeg skladištenja. Za ponovno korišćenje fajlova potrebno je uraditi obrnut
proces tj. dearhiviranje, odnosno raspakivanje fajlova. Ukoliko se nekoliko fajlova
razliĉitog formata zipuju oni postaju arhiva sa pripadajućom ekstenzijom i neće biti
moguće njihovo korišćenje dok se ne raspakuju. Ono što je veoma vaţno je
meĊusobna kompatibilnost korišćenih arhivera, a odnose se na mogućnost
raspakivanja jednim arhiverom fajlova zapakovanih nekim drugim arhiverom.



270
Predstavnici arhivera su Winzip, Winrar, PKZIP i ARJ, kao i Windows
Commander koji izmeĊu niza drugih pogodnosti ima i mogućnost arhiviranja.
- Antivirusni softver se koristi za prevenciju, otkrivanje i uklanjanje virusa i ostalog
malicioznog softvera sa raĉunara. Pod malicioznim softverom podrazumijeva se
softver koji je dospio na raĉunar bez znanja korisnika, virusi, trojanci, crvi,
Spyware-i i sl. Ovaj softver djeluje preventivno i posjeduje bazu koju je neophodno
redovno aţurirati. Aţuriranje antivirusne baze mora se raditi dnevno. Virusi danas
mogu nanijeti ogromne štete raĉunarima kao i ĉitavim raĉunarskim mreţama, pa je
od suštinske vaţnosti redovno aţuriranje (Update) u cilju funkcionalnog rada
antivirusnog softvera. Programi za zaštitu od virusa imaju dvije funkcije:
skeniranje-otkrivanje virusa i uništavanje virusa.
Dobar antivirusni softver posjeduje mogućnost monitoringa sistema tokom rada,
što sa druge strane moţe dovesti do usporenja rada raĉunara. U prošlosti, ovi
programi nisu imali mogućnost stalnog nadgledanja sistema, dok su danas bez ove
opcije gotovo beskorisni. Posebno je bitan monitoring tokom surfovanja
Internetom, slanja i primanja e-mail pošte i svim ostalim aktivnostima na mreţi.
Ovo je posebno bitno za umreţene raĉunare, gdje je jako teško ukloniti jednom
dobijene viruse zbog njihovog lakog širenja u mreţnom okruţenju. Neki od
predstavnika ovog softvera su Eset NOD32, Kaspersky AntiVirus, AVG i Norton
AntiVirus.
- Programi za zaštitu i odrţavanje. Na raĉunaru postoji nekoliko korisnih
aplikacija koje mogu da pomognu u odrţavanju i zaštiti sistema. U Windows
operativnim sistemima nalaze se u grupi System Tools, na putanji
Start/Programs/Accessories/SystemTools. Najinteresantniji od njih su:
. Backup – Backup-ovati nešto znaĉi saĉuvati odreĊene podatke, napraviti rezervnu
kopiju u sluĉaju nepredviĊenog kvara, greške, neţeljenog brisanja, napada virusa i
sl. Koliko je ĉesto potrebno praviti Backup zavisi od vaţnosti projekta na kome se
radi i od vrste podataka. Nekada je dovoljno jednom mjeseĉno, nekada sedmiĉno ili
ĉak dnevno. TakoĊe je vaţan izbor medija na kom se kreira Backup. Trenutno je
najracionalnije praviti backup na DVD-u ili drugom raĉunaru. Ne preporuĉuje se
kreiranje Backup-a na istom hard disku na kome se nalaze i originalni podaci.
. Disc Cleanup – je programska alatka koja se koristi za uklanjanje nepotrebnih
fajlova sa hard diska. Ovo je posebno korisno ukoliko se radi o hard disku manjeg
kapaciteta i nedostatku prostora.
. Disc Defragmenter – je program koji je preporuĉljivo ĉesto koristiti, a koristi se
za prepakivanje sadrţaja hard diska u cilju brţeg i efikasnijeg rada. Na hard disku
se, kao što je već reĉeno, smještaju i ĉuvaju svi podaci i programi na raĉunaru. U
poĉetku, kada se ovi programi instališu smještaju se redom od poĉetka diska, te
nema potrebe za defragmentacijom. MeĊutim, nakon odreĊenog vremena pojedini
podaci ili programi obrišu se od strane korisnika sa hard diska, pa na tim mjestima
ostaju praznine. Slijedeći put kada se nešto instališe jedan dio biće instalisan na
prethodno stvorene praznine, a drugi na nekom drugom dijelu. Ovo moţe
predstavljati problem jer su podaci tada razbacani po hard disku i potrebno je više
vremena da im se pristupi. Navedeni elementi praznog prostora nazivaju se



271
fragmenti. U tom smislu se radi defragmentacija odnosno prepakivanje podataka
kako bi podaci bili što bolje sloţeni i organizovani na hard disku. Defragmentacija
se vrši onoliko ĉesto koliko se ĉesto programi instališu i brišu sa hard diska.
. System Restore - predstavlja oporavak od neţeljenih sistemskih promjena i
vraćanje sistema na neko od prethodno ispravnih stanja. Svaka promjena
sistemskih podešavanja ili instalacija se pamti kao Restore Point (taĉka
restauracije). Ukoliko se kasnije javi problem iz nekog razloga moguće je vratiti se
na neku od taĉaka restauracije kada je sve bilo ispravno. VoĊenje ove evidencije
zahtijeva više prostora na hard disku. Moguće je definisati koliko ĉesto da se prave
taĉke restauracije, moguće ih je ruĉno praviti po potrebi, kao i potpuno iskljuĉiti
ove opcije.
Wizardi, ili ĉarobnjaci, su programski asistenti koji u nekoliko komunikacionih
koraka sa korisnikom omogućavaju lakše kompletiranje odreĊenih zadataka.
Wizardi su softverski elementi GUI-a. Oni omogućavaju voĊenje korisnika kroz
kompletan postupak putem odgovora na odreĊena pitanja. Najveći broj wizarda
sadrţi tastere back, next, cancel, finish, koji sluţe za kretanje kroz Wizard.
Najĉešće se koriste prilikom instalacije softvera. TakoĊe, postoje i Wizard-i
prilikom popunjavanja gotovih šablona u raznim programima, kod instalacije
štampaĉa, kod formatiranja ispisa dokumenta i sl.

Aplikativni softver ĉine svi programi kojima se korisnici sluţe da mogućnosti
raĉunara iskoriste za rješavanje svojih najrazliĉitijih potreba, u poslovnoj ili kućnoj
primjeni. U ovu grupu spadaju i programi za liĉnu produktivnost korisnika.
Aplikativni softver poboljšava rad korisnika u oblastima, kao što su: organizacija i
analiza podataka, prezentacije, komunikacije i kooperacija i voĊenje rasporeda
sastanaka. Najĉešća upotreba aplikativnog softvera je u upravljanju bazama
podataka, izradi prezentacija, obradi teksta, u radu sa tebelama, grafikom, zvukom i
multimedijalnim sadrţajima.
U nastavku navešćemo aplikativne programe po grupama (i komercijalnim
nazivima) onako kako ih upotrebljava većina korisnika, a zatim ćemo neke od njih
ukratko i opisati.
• Obrada teksta (MS Word, OpenOffice Writer),
• Stolno izdavaštvo (InDesign, QuarkXPress, Page Maker, Ventura Publishers)
• Tabelarni proraĉuni (MS Excel, OpenOffice Calc)
• Rad sa bazama podataka (MS Access, Oracle, SQL Server)
• Raĉunarska grafika (Corel Draw, Visio) i digitalna fotografija
• Prikazivanje podataka-prezentacioni programi i rad sa multimedijima (MS
Power Point)
• Upravljanje projektima (MS Project)
• Digitalni audio, digitalni video i multimedija
• Softverska API i IDE razvojna okruţenja (Integrated Development Environment)
• .NET Environment
• Telekomunikacione mreţe
• Vještaĉka inteligencija



272
• Zabava
• Opšte metode rješavanja problema.

Softver za obradu teksta (word processing software) omogućava korisnicima
kreiranje, editovanje i štampanje dokumenata na raĉunaru. Programi namijenjeni
obradi teksta sluţe za kreiranje tekstualnih dokumenta, trajno ĉuvanje na raĉunaru,
laku obradu, brisanje i prepravljanje unijetih podataka, slanje dokumenta
elektronskom poštom, kao i štampanje, kako dokumenata tako i koverata,
naljepnica, itd. Primjeri programa za rad sa tekstom su Microsoft Word i
OpenOffice Writer.

Softver za stolno izdavaštvo - Desktop Publishing Software, su programi koji sluţe
za publikovanje i pripremu dokumenata koji sadrţe tekst i grafiku, za pripremu i
obradu dokumenata za štampu – knjiga, brošura, priruĉnika, magazina, ĉasopisa i
sl. Kombinacijom tekstualnih i grafiĉkih elemenata daju visoko kvalitetna rješenja
za komercijalnu štampu. Predstavnici ove grupe su: Adobe InDesign i
QuarkXPress, Page Maker, Macromedia Freehand i Adobe Illustrator.

Softver za unakrsno tabelarno izračunavanja (spreadsheet software). U poslovnoj
primjeni postoji ĉesta potreba za korišćenjem numeriĉkih podataka predstavljenih
pomoću tabela, a kasnije za upotrebu tih podataka za dobijanje novih rezultata,
predstavljanje pomoću grafikona, dobijanja novih na osnovu postojećih tabela
(izvedene ili pivot tabele), korišćenja ugraĊenih funkcija za izraĉunavanje, itd. Ovi
zadaci mogu se obaviti pomoću programa kao što su Microsoft Excel i OpenOffice
Calc. Po pitanju dodatnih funkcionalnosti ovih programa otišlo se mnogo daleko,
tako da sada, na primjer, program Excel ima veliki broj ugraĊenih funkcija, što
omogućava izradu ĉak i manjih aplikacija. U ovom programu je moguće pratiti
razna stanja, voditi evidencije, praviti rasporede, evidentirati i analizirati ulaz/izlaz
roba, usluga i plaćanja, obraĉunavati plate, evidentirati zaposlene, klijente,
dobavljaĉe, promet i još mnogo drugih stvari korišćenjem velikog broja funkcija
koje postoje u samom programu. TakoĊe, ono što je posebno interesantno je
mogućnost kreiranja izvještaja nakon odreĊenog perioda što se izvodi pomoću
pivot tabela. Postoji i mogućnost vršenja nekih analiza i predviĊanja u odreĊenim
vremenskim intervalima, što se omogućava „what if“ analizom, koja moţe da se
izvrši po jednom ili dva parametra. Postoje i elementi programiranja u Excel-u, koji
se mogu ostvariti upotrebom formi, makroa i VBA modula.

Softver za multimedijalno prezentovanje podataka. Za prezentaciju i autorstvo
moţemo upotrebiti softver za obradu teksta, izdavanje ili pravljenje
multimedijalnih dokumenata i izradu prezentacija. Grafiĉki prezentacioni softver je
grupa programa, koji sluţe za kreiranje i editovanje multimedijalnih prezentacija,
odnosno grafiĉku predstavu koncepata i principa obraĊivanih tema u vidu teza i
ideja. Korišćenjem ovih programa, podaci se mogu prikazati na efektiniji i
atraktivniji naĉin. Koristeći se multimedijom podaci se mogu ilustrovati tekstom,
slikama i animacijama, a moguće je i dodavanje audio i video snimaka. Primjer



273
ovakvih programa je Microsoft PowerPoint, koji je sastavni dio softverskog paketa
Microsoft Office.

Sistemi za upravljanje bazama podataka (Database management system - DBMS)
omogućuju definisanje sloţenih struktura podataka i upravljanje pristupom
podacima zavisno od potreba korisnika. Baza podataka (engl. Database) je
kolekcija logiĉki povezanih zapisa ili fajlova, organizovanih u zajedniĉko skladište
tako da omogućava lak pristup, dohvatanje i obradu tih podataka. Podaci u bazi
podataka se najĉešće organizuju prema modelu koji se danas najviše koristi -
relacioni model. Softver za rad sa bazama podataka omogućava kreiranje, pristup i
upravljanje bazom podataka. Tu prije svega spada kreiranje same baze podataka,
odnosno kreiranje tabela kao osnovnih elemenata u koje se smještaju podaci.
Zatim, ubacivanje, aţuriranje i brisanje zapisa, kreiranje formi, kreiranje upita,
generisanje izvještaja itd. Jedan od predstavnika relacionog DBMS-a je program
Microsoft Access, koji je sastavni dio programskog paketa Microsoft Office.

Programi za grafičku obradu, dizajn i projektovanje i multimediju predstavljaju
veliku grupu programa i nju moţemo klasifikovati u tri grupe: (1) programi koji se
koriste za slušanje muzike, gledanje filmova i puštanje svih ostalih audio i video
fajlova, (2) grafiĉki alati i (3) programi za digitalnu obradu slike. U prvoj grupi
nalaze se programi koji se koriste za slušanje muzike, gledanje filmova i puštanje
svih ostalih audio i video fajlova.
o program koji sluţe za pregled i organizaciju digitalnih medijskih fajlova na
raĉunaru, sadrţe u sebi veliki broj funkcija i mogu posluţiti kao audio player,
video player, DVD player, i dr. Tipiĉni predstavnici ove grupe programa su
Windows Media Player, WinAmp, Real Player.
o softver za obradu video fajlova - Video Editing Software , ĉiji je predstavnik
Adobe Premier,
o Softver za obradu audio fajlova - Audio Editing Software , ĉiji je predstavnik
Adobe Audition,
o Programi za Web dizajn - Web Design Software , ĉiji je predstavnik Adobe
DreamWeaver,
o Programi za projektovanje - CAD programi - odnosno Computer Aided
Design programi, ĉiji je tipiĉni predstavnik Autodesk AutoCAD.

- Program za digitalnu obradu slike-Graphics Editing Software - ĉiji je
predstavnik Adobe Photoshop. Photoshop je najpopularniji program za
digitalnu obradu slike. Sadrţi niz jedinstvenih alata za rad, ĉija funkcionalnost
je sve bolja sa pojavom svake nove verzije. Rad sa slojevima tj. Layer-ima je
posebna mogućnost ovog programa i omogućava ubacivanje više slojeva na
istu sliku. Posebno su zanimljivi filteri za kreiranje specijalnih efekata. Tu je i
mogućnost ubacivanja teksta u sliku, a postoji i podrška za veliki broj razliĉitih
formata slika.




274
Paketi softvera na principu meĎusobnog povezivanja i uključivanja podataka
izmeĎu aplikacija - OLE (engl. Software suites) je grupa programa koji su kreirani i
dizajnirani da rade zajedno. Podaci kod ovakvih programa su portabilni izmeĊu
osnovnih aplikacija paketa, odnosno lako su prenosni i dostupni drugim
aplikacijama u okviru paketa. Jedan od primjera paketa softvera je Microsoft Office
paket. U njemu se koristi tzv. OLE princip (Object Linking and Embedding), koji
omogućava povezivanje i ukljuĉivanje podataka iz drugih aplikacija. Sve aplikacije
unutar istog paketa imaju sliĉan izgled, tzv. Look & Feel. Što se tiĉe cijene, ona je
manja u sluĉaju naruĉivanja kompletnog paketa, nego pri kupovini pojedinih
aplikacija posebno.

Aplikativni softverski interfejs ( API-Application Programming Interface) je
odreĊeni skup pravila i specifikacija (navoda) koje softverski programi mogu
pratiti kako bi komunicirali jedni s drugima. On sluţi kao interfejs izmeĊu
razliĉitih softverskih programa i olakšava njihove interakcije, sliĉno naĉinu na koji
korisniĉki interfejs olakšava interakciju izmeĊu ljudi i raĉunara. To moţe
obuhvatiti specifikacije za rutine , strukture podataka, objekte klase i protokole
koriste za komunikaciju izmeĊu korisniĉkog programa i programa implementatora
API-ja.
• An application programming interface (API) is an interface
implemented by a software program to enable interaction with other
software, much in the same way that a user interface facilitates
interaction between humans and computers. APIs are implemented
by applications, libraries and operating systems to determine the
vocabulary and calling conventions the programmer should employ
to use their services. It may include specifications for routines, data
structures, object classes and protocols used to communicate
between the consumer and implementer of the API

An application programming interface (API) is a source code based
specification intended to be used as an interface by software components to
communicate with each other. An API may include specifications for routines, data
structures, object classes, and variables.
An API specification can take many forms, including an International Standard
such as Posix or vendor documentation such as the Microsoft Windows API, or the



275
libraries of a programming language, e.g. Standard Template Library in C++ or
Java API.
The Windows API, informally WinAPI, is Microsoft's core set of application
programming interfaces (APIs) available in the Microsoft Windows operating
systems. It was formerly called the Win32 API; however, the name "Windows
API" more accurately reflects its roots in 16-bit Windows and its support on 64-bit
Windows. Almost all Windows programs interact with the Windows API; on the
Windows NT line of OSes, a small number (such as programs started early in the
Windows startup process) use the Native API.
[1]

Developer support is available in the form of the Microsoft Windows SDK,
providing documentation and tools necessary to build software based upon the
Windows API and associated Windows interfaces.
An API can be:
- language-dependent, meaning it is only available by using the syntax and
elements of a particular language, which makes the API more convenient
to use.
- language-independent, written so that it can be called from several
programming languages. This is a desirable feature for a service-oriented
API that is not bound to a specific process or system and may be provided
as remote procedure calls or web services. For example, a website that
allows users to review local restaurants is able to layer their reviews over
maps taken from Google Maps, because Google Maps has an API that
facilitates this functionality. Google Maps' API controls what information
a third-party site can use and how they can use it.
The term API may be used to refer to a complete interface, a single function, or
even a set of APIs provided by an organization. Thus, the scope of meaning is
usually determined by the context of usage.
An API is usually related to a software library: the API describes and prescribes the
expected behavior while the library is an actual implementation of this set of rules.
A single API can have multiple implementations (or none, being abstract) in the
form of different libraries that share the same programming interface.
An API can also be related to a software framework: a framework can be based on
several libraries implementing several APIs, but unlike the normal use of an API,
the access to the behavior built into the framework is mediated by extending its
content with new classes plugged into the framwork itself. Moreover the overall
program flow of control can be out of the control of the caller, and in the hands of
the framework via inversion of control or a similar mechanisms.


Razvojna okruţenja (Paketi softvera na principu integrisanog razvojnog okruţenja
– IDE). U principu, izvorni kod programa moţe se pisati u bilo kom programu za
ureĊivanje teksta (engl. text editor), meĊutim, većina današnjih prevodilaca i



276
povezivaĉa (linkera) se isporuĉuje kao cjelina, zajedno s ugraĊenim programom za
upisivanje i ispravljanje izvornog koda. Te programske cjeline poznatije su pod
nazivom integrisano razvojno okruţenje (engl. integrated development
environment - IDE). Softver za programiranje (programerski softver), koristeći
razne programske jezike na najpogodniji naĉin, pruţa alate programerima u pisanju
raĉunarskih programa. U programerske alate, koje smo prethodno već svrstali u
kategoriju sistemskog softvera-kategoriju ostali sistemski softver/softverske alate,
spadaju:
· Kompajleri
· Dibageri
· Interpreteri
· Linkeri
· Tekst editori.
Integrisana razvojna okruţenja (Integrated development environment - IDE) su
jedinstvene aplikacije koja objedinjuju sve navedene funkcije. Postojanjem
integrisanog razvojnog okruţenja povećava se produktivnost rada programera,
olakšava se razvoj Windows i Web aplikacija i pojednostavljuje razvoj server
baziranih aplikacija. Microsoft je sredinom 1999. godne lansirao svoju novu .Net
ideju za razvoj aplikacija na svim svojim programskim jezicima koji su obuhvaćeni
u grupi MS Visual Studio (Visual Basic, Visual C ++, Visual InterDev, Visual J++,
Visual FoxPro). To je danas najpoznatije razvojno okruţenje. Primjeri ostalih
razvojnih okruţenja su Eclipse i NetBeans.

Pregledači Interneta - Programi za pretraţivanje i prikazivanje web stranica
(brauzeri - engl. browsers). Brauzeri su aplikativni softver koji prikazuje web
stranicu, tj. dokumenat napisan u HTML jeziku. HTML jezik je tekst pisan u
tagovima, a tagovi su tekst pisan u špicastim zagradama. Pomoću pregledaĉa
moguće je vidjeti ţeljenu stanicu, saĉuvati je na raĉunaru, odštampati, zapamtiti
kao omiljenju stranicu, itd. Najpopularniji pregledaĉi su Internet Explorer, Opera,
Mozilla FireFox, Netscape Navigator. Pregledaĉi Interneta najĉešće omogućuju i
druge Internet servise (e-mail, FTP, news...).

Softver za upravljanje projektima (engl. Project Management Softver) koriste
saradnici i uĉesnici na jednom projektu, odnosno na jednom radnom zadatku.
Drugim rijeĉima, to je softver koji se koristi za koordinaciju i upravljanje
projektom na kome radi više ljudi, sa ciljem kontrole i završetka poslova na
vrijeme. Menadţment kompanije ima mogućnost planiranja odreĊenog posla,
kreiranja rasporeda za odreĊeni posao, praćenje procesa, pravljenje analiza
dogaĊaja nakon odreĊenog vremena i eventualno praćenje troškova projekta.
Gotovo svi današnji ozbiljniji projekti zahtijevaju timski rad, pa je sposobnost
pojedinca za uĉešće na timskom projektu, jedno od najĉešćih zahtjeva od strane
poslodavca. Jedan od najpopularnijih programa iz ove grupe je Microsoft Project.

Tutorijali i dokumentacija su dva pojma koji se ĉesto sreću pri radu i obiĉno se
nalaze u meniju Help u nekoj aplikaciji. Tutorijal je neka vrsta specifiĉnog



277
uputstva ili program koji pomaţe u korišćenju proizvoda, voĊenjem korisnika kroz
odreĊeni broj koraka. Za razliku od tutorijala, dokumentacija predstavlja mnogo
detaljnije i preciznije objašnjenje programa i uglavnom je tekstualno upustvo za
neki program. Većina programa sadrţi dokumentaciju, a ona je bitna i za same
autore softvera, jer je uvijek dobra praksa da se sve što se uradi i dokumentuje,
kako bi se kasnije olakšala neka nadogradnja ili ispravka samog softvera.

Programi na bazi vještačke inteligencije. Vještaĉka inteligencija (Artificial
intelligence) je oblast informatike koja se razvila posljednjih godina. Ekspertni
sistemi mogu da se definišu kao programi koji koriste ljudsko znanje radi
rješavanja problema koji zahtijevaju ljudsku inteligenciju. Zadatak vještaĉke
inteligencije je rješavanje opštih problema vezanih za ljudsku inteligenciju
korišćenjem raĉunara. U ove probleme spadaju: obrada ljudskog govora, stvaranje
ekspertnih sistema, prepoznavanje oblika itd.


Programi za specijalne (posebne) potrebe. U ovu grupu aplikativnog softvera
svrstali smo i obraĊujemo programe za:
- Prepoznavanje govora (engl. Speech recognition)
- Povećanje ekrana (engl. Screen magnifier)
- Ĉitaĉi ekrana (engl. Screen reader)
- Tastature na ekranu (engl. On-screen keyboard).

U nastavku teksta opisaćemo svaku od ovih grupa softvera.
Prepoznavanje govora (Speech recognition), poznato i kao automatsko ili
raĉunarsko prepoznavanje govora, pretvara izgovorene rijeĉi u mašinski
(raĉunarski) prepoznatljiv ulaz. Ĉesto se koristi termin "Voice recognition", kao
odrednica za „Speech recognition“, gdje je sistem ipak kreiran prema odreĊenom
govorniku. „Speech recognition“ je mnogo širi termin i moţe da prepozna bilo ĉiji
govor, dok je „Voice recognition“ zasnovan na jedinstvenom vokalnom glasu
odreĊenog korisnika. Aplikacije speech recognition obuhvata neke od slijedećih
mogućnosti: pozivanje broja (npr. „pozovi kućni broj“), jednostavan unos podataka
(npr. unos broja kreditne kartice), procesiranje govor-tekst (npr. tekst procesori ili
e-mail), odreĊene sistemske naredbe operativnom sistemu, izdavanje komandi u
vazduhoplovstvu (avionima, helikopterima i dr.), pomoć osobama sa posebnim
potrebama i dr. Osobe sa posebnim potrebama imaju olakšan rad pomoću programa
za prepoznavanje govora, posebno za ljude sa povredama ekstremiteta i
nemogućnosti ruĉnog unošenje podataka preko standardnih ulaza (tastature,
Touchpad-a i sl.). Postoji više softverskih proizvoda za prepoznavanje govora i
njihov broj na trţištu se iz dana u dan povećava. Od besplatnih softvera moţe se
izdvojiti CMU Sphinx, koji predstavlja grupu sistema za prepoznavanje govora
razvijenom na Windowsu. Od komercijalnih aplikacija navodimo dvije:
o Speech Recognition predstavlja aplikaciju za prepoznavanje govora ukljuĉenu
u operativni sistem Windows Vista i Windows 7. Korisnik moţe diktirati



278
dokumente i mail-ove u aplikacijama, koristiti komande za pokretanje i
prebacivanje izmeĊu aplikacija, kontrolisati operativni sistem, pa ĉak i
popunjavati forme (obrasce) na Internetu, i
o Dragon NaturallySpeaking je softverski paket za prepoznavanje govora,
razvijen je od strane kompanije Dragon Systems za PC raĉunare sa Windows
operativnim sistemima. Spada meĊu prve programe na ovom polju i jedan je od
danas najkorišćenijih. Sadrţi tri osnovne funkcionalnosti: diktat, komande i
opcija prevoĊenja teksta u govor.

Programi za uvećanje ekrana (Screen magnifier) je softver koji reaguje sa
raĉunarskim grafiĉkim izlazom radi predstave uvećanog sadrţaja ekrana. To je tip
tehnologije prikladan za osobe sa problemima sa vidom. Najjednostavniji naĉin
povećanja je povećan prikaz dijela sadrţaja ekrana, tako da pokriva veći dio ili
ĉitav ekran. Ovaj uvećan dio obuhvata sadrţaj od interesa za korisnika, na primjer
na mjestu gdje se nalazi kursor miša. Kako se kursor pomjera, tako i Screen
magnifier prati pokret i prikazuje novu uvećanu poziciju. Opseg uvećanja je obiĉno
od 2 do 16 puta. Što je veće uvećanje, manji je raspoloţivi prostor za pregled
originalnog sadrţaja. Pored ove osnovne funkcije uvećanja, postoji i nekoliko
drugih opcija koje ovi programi nude. Jedna od njih je inverzija boja, najĉešće
promjena teksta iz „crnog na bijelom“ u „bijelo na crnom“, što ĉesto koriste ljudi
sa problemima sa vidom. TakoĊe, povećanjem teksta gubi se na jasnoći i tekst se
teţe prepoznaje, pa se koristi Anti-alias opcija radi kompenzacije. Mijenjanje
kursora se takoĊe ĉesto sreće, radi lakše uoĉljivosti, kao i razliĉiti modovi
uvećanja. Nekada opcije povećanja ekrana dolaze zajedno sa ĉitaĉima ekrana
(Screen Reader), ĉime se i išĉitava ono što je uvećano na ekranu.

Čitači ekrana (engl. Screen reader) su softverske aplikacije koje pokušavaju da
identifikuju i interpretiraju ono što je prikazano na ekranu. Ova interpretacije se
zatim ponovo prezentuje koristeći opcije “tekst u govor”. Ova vrsta tehnologije
koristi se najĉešće sa uvećanjem ekrana i namijenjena je osobama sa posebnim
potrebama.

Tastatura na ekranu (engl. On-screen keyboard) je softversko-hardverska
komponenta koja omogućava korisnicima unos karaktera. Ovakva tastatura za
razliku od fiziĉke ima mogućnost višestranog unosa teksta (tastaturom, mišem, i
dr.). Ovakav vid unosa koristan je za osobe sa invaliditetom, kao alternativan naĉin
uslijed nemogućnosti korišćenja standardne tastature. Imaju prednost kod
korišćenja višejeziĉkih tastatura, gdje je ĉesto neophodno prebacivanje izmeĊu
tastatura i traţenje odreĊenih znakova, koji na ovaj naĉin postaju jasno vidljivi.
TakoĊe, kod ureĊaja bez fiziĉke tastature (npr. PDA ureĊaji), ĉest je sluĉaj da
korisnici unose tekst preko tastature na ekranu, koja je ugraĊena u operativni
sistem samog ureĊaja.





279
Klasifikacija softvera po vrstama licenci. Svaki softver odnosno raĉunarski
program dolazi s licencom koja korisniku dopušta odreĊena prava korištenja istog.
Zbog velikog broja proizvoda koji spadaju pod pojam softver, nemoguće je
jednoznaĉno zakonski definisati sve aspekte ovog podruĉja. Stoga svaki proizvoĊaĉ
sastavlja svoju softversku licencu – zakonski dokument kojim se ograniĉava
korištenje softvera. ProizvoĊaĉ softvera postavljanjem licence zaštićuje svoj
softver vezano uz kopiranje i upotrebu, a ĉesto odreĊuje i komercijalne uslove
korištenja. Licence su podijeljene na licence za softver zatvorenog koda (koji je
najĉešće komercijalan) te licence za softver otvorenog koda. Licence softvera
zatvorenog koda se obiĉno sastavljaju u saradnji s pravnikom, te se meĊusobno
razlikuju.
U ovom dijelu teksta dat je pregled tipiĉnog sadrţaja licenci otvorenog koda te
kritika pojedinih dijelova. Autori softvera otvorenog koda redovno nemaju na
raspolaganju pravnu pomoć, pa se odabire jedna od već postojećih licenci. Pri tome
se nastoji izabrati licenca koja je "kompatibilna" s General Public Licence jer se
tada takav softver moţe koristiti u kombinaciji s drugim softverom otvorenog
koda koji je na isti naĉin licenciran.
Najĉešće su slijedeće kategorije licenci kojima proizvoĊaĉi zaštićuje svoj softver
od kopiranja i neovlaštenog korišćenja:
- vlasniĉka komercijalna licenca (proprietary)
- licenca na ograniĉeni period korišćenja (shareware)
- licenca za besplatno nekomercijalno korišćenje (freeware)
- licencu za softver otvorenog kóda (open source)
- licenca za besplatno nekomercijalno korišćenje
- licenca za softver finansiran od reklama, napušteni softver i privatni softver
(adware, abandonware).

Vlasnička komercijalna licenca softvera (engl. proprietary software) je najĉešće
upotrebljavani oblik licenciranja softvera koji se upotrebljava za poslovne
primjene. ProizvoĊaĉ daje pravo korištenja softvera uz odreĊenu novĉanu naknadu.
Softver se moţe koristiti prema taĉno odreĊenim uslovima (na novom raĉunaru,
vezano uz korisnika i sl.) dok vlasništvo nad samim softverom (programski kód)
uvijek ostaje kod samog proizvoĊaĉa. Primjeri softvera koji su licencirani pod
ovim uslovima su Microsoft Windows, Adobe Photoshop, Adobe Flash Player,
Corel Draw, PS3 OS, iTunes, Google Earth, Mac OS X, Skype i WinRAR.

Licenca na ograničeni period korištenja (engl. Shareware) je tip licence gdje
korisnik moţe softver upotrebljavati odreĊeno vrijeme, odreĊeni broj puta ili u
djelimiĉnom obliku – sa svrhom upoznavanja sa tim softverom. U sluĉaju da
korisnik softver ţeli upotrebiti u punom obliku oĉekuje se da kupi komercijalnu
licencu. Nakon što je probni vremenski period prošao softver se više ne moţe
upotrebljavati. Programi licencirani kao shareware su većinom distribuisani preko
download-a s website-a proizvoĊaĉa ĉime se olakšava distribucija i dostupnost
krajnjem korisniku. MeĊu poznatijim shareware proizvodima nalaze se WinZip te
mnogi antivirusni programi kao što je Eset Nod32.



280

Softver za besplatno nekomercijalno korišćenje (engl. Freeware licence)
omogućuje korisniku u potpunosti besplatno korištenje softvera, ali ĉesto pod
nekim uslovima – najĉešće je to upotreba u nekomercijalne svrhe i za kućnu
upotrebu. ProizvoĊaĉi softvera znaju postaviti manje funkcionalne verzije svojeg
softvera kao freeware – pokazujući dio mogućnosti svojeg glavnog proizvoda.
Primjeri freeware programa su Adobe Reader, UltimateDefragm, Orbit
Downloader, Pegasus Mail i antivirusni programi AVG free edition i Avast home.

Softver otvorenog koda (engl. Open source software), za razliku od prethodno
navedenih kategorija, je softver s kojim dolazi i izvorni kód programa. Softver
otvorenog koda takoĊe redovno sadrţi softversku licencu, ali s obzirom da je ona
fundamentalno drugaĉije prirode od licence softvera zatvorenog kóda, biće ovdje
malo šire obraĊena.
Uz manje razlike, sve open source licence dozvoljavaju i promjene unutar kóda pa
ĉak i daljnju distribuciju kóda i softvera. Time je softver besplatan za upotrebu ali i
vlasništvo samog kóda i softvera nije postavljeno od strane pojedinca ili firme iako
se uglavnom zahtijeva da se prilikom daljnje upotrebe i promjene postavi ista
licenca. GPL, LGPL i BSD su razliĉiti tipovi open source licenci i njihove glavne
razlike su vezane uz upotrebu kóda u drugim projektima i licenciranju softvera
proizašlog iz tih projekata.
Otvoreni kód vjerojatno nije nigdje toliko lako i bezbolno implementirati kao u
sluĉaju web aplikacija i web stranica – nezavisno od korisnikovog operativnog
sistema i njegovog iskustva s raĉunarima će unutar njegovog pregledaĉa biti
prikazan sadrţaj generisan nekim komercijalnim softverom ili pak onim otvorenog
koda. Projekti koji su najviše vezani uz open source softver su operativni sistem
Linux, paket kancelarijskih programa OpenOffice i Apache web server, te programa
Mozilla Firefox, Mozilla Thunderbird, MediaWiki i Joomla.

Sva prava koja su definisana unutar licenci pod kojima je softver licenciran, a
najĉešće su upotrebljavane GPL, LGPL i BSD licence, se ukratko svode na ĉetiri
osnovne slobode:
• Sloboda 0: Sloboda upotrebe softvera nezovisno od namjene
• Sloboda 1: Sloboda prouĉavanja naĉina rada softvera i promjene ukoliko je to
potrebno (preduslov za ovo je pristup izvornom kodu softvera)
• Sloboda 2: Sloboda distribucije softvera kako bi mogli pomoći drugima
• Sloboda 3: Sloboda poboljšanja softvera i distribucije tih poboljšanja kako bi
cijela zajednica imala korist od njih.


Primjer 19.1: GNU Opšta javna licenca (General Public Licence-GPL) je
sastavljena s namjerom da se korisniku osiguraju prava za softvera a ne da mu se
oduzmu. Glavna karakteristika GPL licence je da svaki softver, ako je nastao
korištenjem dijelova koda licenciranog pod GPL licencom, mora biti takoĊe
licenciran kao GPL (tzv. copyleft). Time je osigurano kako se projektanti aplikacija



281
ne bi mogli samo okoristiti ovako slobodno dostupnim kódom te ga koristiti unutar
svog (zatvorenog) koda bez da zajednici vrate dio uloţenog truda. Trenutno
aktuelna verzija GPL licence je v3.
GNU Opšta javna licenca garantuje slobodu dijeljenja i mijenjanja slobodnih (free)
programa -- kako bi program bio slobodan za sve svoje korisnike ali je zabranjeno
njeno mijenjanje. Ova opšta javna licenca vrijedi za veći dio programa Free
Software Foundationa i bilo koji drugi program ĉiji se autor obaveţe na njeno
korištenje.
Kada se govori o slobodnim programima, misli se na slobodu korišćenja, a ne na
cijenu. Opšta javna licenca je stvorena kako bi korisnicima garantovala slobodu
distribuisanja primjeraka slobodnih programa (ĉak i naplaćivanje toga), primanje
izvornog koda ili mogućnost da ga korisnik dobije, mogućnost mijenjanja
programa ili korištenja njegovih dijelova u novim slobodnim programima; te
saznanje da korisnik to moţete uĉiniti.
Kako bi zaštitili korisnikova prava, postavljena su ograniĉenja koja zabranjuju bilo
kome poricanje ovih prava ili zahtjev da ih se korisnik odrekne. Ova ograniĉenja
predstavljaju odreĊene odgovornosti za korisnika ako distribuiše ili mijenja
primjerke programa.
Na primjer, ako vi distribuišete primjerke takvog programa, besplatno ili ne,
primaocima morate dati sva prava koja i sami imate. TakoĊe, oni moraju dobiti
izvorni kód ili mogućnost da ga dobiju. A vi ih morate obavijestiti o ovim uslovima
kako bi znali svoja prava.
Korisnikova prava štite se u dva koraka: (1) stavljajući autorska prava na program,
te (2) nudeći korisniku ovu licencu koja mu omogućava legalno umnoţavanje,
distribuisanje i/ili mijenjanje programa.
TakoĊe, zbog zaštite svakog autora i davaoca licence, davalac licence ţeli da bude
siguran da svi razumiju da za ovakve slobodne programe nema garancije. Ako
program neko promijeni i pošalje dalje, davalac licence ţeli da njegovi primaoci
licence znaju kako ono što su dobili nije original, te kako bilo kakvi problemi u
takvoj verziji ne bi uticali na ugled izvornog autora.
Na kraju, svakom slobodnom programu stalno prijeti mogućnost da ga neko drugi
registruje kao svoj patent. Davalac licence ţeli da izbjegne opasnost da se izvrši
individualno licenciranja od strane redistributora slobodnog programa, što bi
program uĉinilo vlasništvom.
Drugim rijeĉima, ukoliko neki korisnik uzme GPL licencirani kód i modifikuje ga,
moţe koristiti izmijenjenu verziju interno, unutar svoje firme ili za liĉne potrebe.
Ako poĉne da distribuiše izmijenjenu verziju, izmjene koje je korisnik napravio
moraju da budu dostupne onom kome ga distribuiše pod istim uslovima kao i
originalan softver.

Primjer 19.2: BSD licenca (Berkley Software Distribution) je nastala na
univerzitetu Berkley za potrebe istoimenog operativnog sistema i dosta je
„labavija“ od GPL licence u smislu upotrebe kóda za novi softver – u sluĉaju BSD
licence nije zadrţano copyleft svojstvo da se i novi softver mora licencirati pod
istim uslovima. Prvobitne verzije BSD licence su imale uslov da se prilikom



282
reklamiranja softvera nastalog pod BSD licencom mora uvijek spomenuti i
univerzitet Berkley i ostale koji su doprinijeli nastajanju softvera. S obzirom da je s
vremenom ovaj uslov poĉeo pretstavljati problem, on je uklonjen i ta se verzija
BSD licence ĉesto zove “izmijenjena”, za razliku od prvobitne, “originalne”
verzije.
Ova licenca je relativno bliska pojmu public domain. Budući da ne insistira na
copyleft mehanizmu niti na bilo koji drugi naĉin ograniĉava distribuciju softvera
(copyright), ponekad se naziva copycenter. Licenca dopušta upotrebu dijelova kóda
u komercijalnim softverima zatvorenog kóda, pa se tako i dio mreţnog kóda
licenciranog kao BSD nalazi u Microsoftovim proizvodima.

Primjer 19.3: GNU Lesser General Public Licence (LGPL) je na odreĊeni naĉin
kompromis izmeĊu copyleft GPL licence i popustljivije BSD licence – ona
omogućava da se biblioteke napravljene pod tom licencom ipak mogu
upotrebljavati unutar softvera zatvorenog kóda – bez potrebe da ga se licencira na
isti naĉin. Ovo se odnosi samo na upotrebu biblioteka, a ako se radi o upotrebi
kóda unutar novog softvera, sve je isto kao i kod GPL licence.

Softver finansiran od reklama, napušteni softver i privatni softver. Uz prije
navedene osnovne licencne kategorije softvera, postoji još nekoliko
specijalizovanih licenci pod kojima se prava korištenja nekog softvera mogu
prihvatiti:
- adware - softver koji je besplatan za upotrebu za krajnjeg korisnika ali je
finansiran od strane reklama,
- abandonware - softver ĉiji proizvoĊaĉ više ne postoji ili više nije podrţan od
strane proizvoĊaĉa,
- privatni softver - softver razvijen iskljuĉivo po narudţbi odreĊenog naruĉioca
koji time nema primjene u druge svrhe.
Softver javnog domena (Public domain softver). Djela koja spadaju u javni domen
smatraju se intelektualnim nasljeĊem i niko ne moţe polagati zakonsko pravo na
njih. Premda djelo normalnim postupkom uĊe u javni domen nakon što proĊe
odreĊeni broj godina od nastanka dijela te od smrti svih autora, ukoliko ţeli, autor
moţe svoje djelo vlastitom voljom predati u javni domen. S obzirom da zakon nije
do kraja jasan oko ovog pojma, mnogi autori softvera umjesto toga koriste licencu
koja s pravnog aspekta odgovara ulaţenju softvera u javni domen. Organizacija
Creative Commons
129
,osnovana 2001. godine promoviše migraciju kako softvera
tako i ostalih proizvoda u javni domen.

129
Creative Commons (pribliţan prevod: zajedničko kreativno dobro, skraćeno CC) je
ameriĉka neprofitna organizacija, osnovana 2001. godine, sa sjedištem u Kaliforniji. Njena
djelatnost je u tome da proširuje domet kreativnih radova tako da budu dostupni i drugima
da ih legalno koriste i dijele. Organizacija je objavila nekoliko dozvola za autorsko pravo
poznatih kao Creative Commons licence, kojih ima ukupno ĉetiri, a zovu se Attribution
(skraćeno by), Noncommercial (nc), No Derivative Works (nd) i Share Alike (sa). U
zavisnosti od odabrane dozvole (od ĉetiri), u njima su ograniĉena samo pojedina (ili



283


PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Šta je sistemski softver?
2. Koje su funkcija operativnog sistema?
3. Objasnite poloţaj operativnog sistema i ostalog sistemskog softvera u
odnosu na hardver i aplikativni softver.
4. Nabrojite nekoliko operativnih sistema koje poznajete.
5. Koje su osnovne karakteristike operativnog sistem Windows?
6. Šta su ikone? Koje ĉetiri osnovne vrste ikona razlikujemo?
7. Šta spada u ostale sistemske programe?
8. Šta je zadatak upravljaĉkih programa (drajvera)?
9. Šta spada u usluţne programe? Nabrojite neke usluţne programe u PC-u
koje znate.
10. Šta ĉini aplikativni softver raĉunara?
11. U kojim poslovima korisnici najĉešće upotrebljavaju aplikativni softver?
12. Nabrojite tipiĉne programe aplikativnog softvera koji se najĉešće koriste?
13. Ĉemu sluţi komunikacioni softver?
14. Šta je osobina paketi softvera izraĊenog na principu meĊusobnog
povezivanja i ukljuĉivanja podataka izmeĊu aplikacija - OLE
15. Šta je osobina softverskih paketa izraĊenih na principu integrisanog
razvojnog okruţenja – IDE?
16. Navedite osnovne karakteristike softverskih paketa koji su razvijeni da
rade na principu .NET razvojne platforme
17. Kako jednim imenom zovemo programe za pretraţivanje i prikazivanje
internet prezentacija?
18. Nabrojite neke programe za specijalne (posebne) potrebe korisnika?
19. Koje kategorije softvera razlikujemo prema vrstama licenci?
20. Šta je to softver otvorenog koda?




nijedna) prava nad djelom. Logo Creative Commons obiĉno ispod svog kraćeg naziva CC
ima i uoĉljiv natpis: Some rights reserved.



284


20. INFORMACIONI SISTEMI

Informacioni sistem je skup informacionih i komunikacionih ureĊaja (npr. raĉunar)
i tehnologija (npr. operativni sistem) povezanih u jedinstvenu funkcionalnu cjelinu
(npr. umreţavanje). To podrazumijeva fiziĉke prostorne, raĉunarske i
komunikacione resurse. Navedene resurse potrebno je projektovati, pogoniti i
odrţavati. Informaciona tehnologija sama za sebe nije dovoljna. Organizaciono
ureĊen i sa svrhom, odnosno sistematizovan skup aktivnosti, postupaka, metoda i
tehnologija za prikupljanje, obradu, ĉuvanje i distribuciju podataka i informacija
ĉini informacioni sistem, kao što je finansijski informacioni sistem, biblioteĉki
informacioni sistem i drugi.

Za uspješno poslovanje i razvoj neke organizacije neophodno je odgovarajuće
upravljanje organizacijom i njenim procesima od strane menadţera. Adekvatno
upravljanje preduzećem zahtijeva donošenje pravih i pravovremenih odluka, pri
ĉemu se u današnje vrijeme broj odluka od presudnog znaĉaja za preduzeće
neprestano povećava, a sa druge strane, raspoloţivo vrijeme za odluĉivanje se
smjanjuje. Prave i pravovremene odluke donose se na osnovu pravih, pouzdanih i
pravovremenih informacija, a one se dobijaju iz velikog broja podataka, koje
organizacije svakodnevno prikupljaju, obraĊuju i distribuišu krajnjim korisnicima.
Cjelokupan taj proces, od prikupljanja podataka do donošenja odluka i upravljanja
organizacijom, u današnje vrijeme nezamisliv je bez odgovarajuće informacione
tehnologije, koja taj proces uveliko olakšava i ubrzava.

Informacioni sistem predstavlja materijalizovani, sistematizovani, organizovani i
primjenljivi skup hardvera, softvera, procedura, baze podataka i operativnih
izvršilaca, odnosno to je skup informacione tehnologije, ljudi i podataka i
informacija koji se koriste u procesu upravljanja preduzećem.

Informacioni sistem definišemo kao “skup ljudi i tehniĉkih sredstava koji po
odreĊenoj organizaciji i metodologiji obavljaju prikupljanje, memorisanje,
obradu, ĉuvanje, zaštitu i dostavljanje na korišćenje podataka i informacija”
(L.R).

Kako se iz definicije moţe uoĉiti, funkcija takvog IS-a je dokumentovanje i
informisanje. Podaci i informacije najĉešće sluţe kao podloga za donošenje
odluka pomoću kojih se upravlja preduzećem, pa takav informacioni sistem
nazivamo još i upravljačkim informacionim sistemom.
Funkcija dokumentovanja obezbjeĊuje dokumentacionu podlogu za sve poslovne
aktivnosti preduzeća. Funkcija informisanja ostvaruje se u svrhu upravljanja
preduzećem.

Komponente raĉunarom podrţanog informacionog sistema su:



285
- hardver ili mašinska podrška (hardware) su fiziĉke (materijalne) komponente,
kao što su elektronski i mehaniĉki dijelovi raĉunara, telekomunikacione linije i
ureĊaji i sl.
- softver ili programska podrška (software) su nematerijalni elementi neophodni za
funkcionisanje hardvera, a to su raĉunarski programi (sistemski, aplikativni i
programi opšte namjene-softverski alati).
- lajfver ili kadrovska podrška (lifeware) - ljudi koji rade sa IKT, informatiĉari ili
korisnici sistema. Lajfver obuhvata kadrove koji direktno i neposredno rade na
obavljanju informacionih djelatnosti, najĉešće tim struĉnjaka koji radi na kreiranju
i odrţavanju informacionog sistema i skup korisnika informacionog sistema. Tu
“posadu” ĉine operatori za pripremu, unos i obradu podataka, sistem analitiĉari,
programeri, administratori (baza) podataka, projektanti i rukovodioci
informacionih sistema i dr.
-orgver ili organizaciona podrška (orgware) je skup organizacionih metoda i
organizacionih postupaka kojima se usklaĊuju, i naĉin na koji se povezuju, sve
komponente IS-a (hardver, softver i lajfver) u jednu skladnu i funkcionalnu cjelinu.
-dejtaver (dataware) komponenta obuhvata podatke, informacije i znanja, shvaćene
kao informacioni resursi koji postaju izuzetno vrijedna imovina svake organizacije.
U nju spadaju baze podataka i programske procedure.
-netver (netware) ili mreţna komponenta se odnosi na raĉunarske mreţe za
povezivanje raĉunara u cilju razmjene podataka i komunikacija izmeĊu fiziĉki
udaljenih raĉunara, pa se moţe reći da ĉestu komponentu informacionog sistema
ĉine telekomunikaciona sredstva i veze za prenos podataka na daljinu.


Slika 2. Komponente informacionog sistema

Sve komponente aktivno i trajno djeluju jedna na drugu kao uzrok i istovremeno
kao posljedica, što se naziva interakcijom ili meĊudjelovanjem.

U poslovnim informacionim sistemima upravljanje se odvijaju na dva nivoa:
-Upravljanje podacima i informacijama, u koje se ubrajaju:
o Transakcioni sistemi (TS)



286
o Sistemi kancelarijskog poslovanja (Office systems)
-Upravljanje znanjem i informacijama, tj. sistemi bazirani na znanju (KWS), u
koje se ubrajaju:
o Upravljaĉki informacioni sistemi (MIS)
o Sistemi za podršku odluĉivanju (DSS)
o Sistemi izvršnih menadţera (EIS).

U daljem tekstu opisaćemo ukratko svaki od informacionih sistema za pojedine
nivoe upravljanja u poslovnim informacionim sistemima.

Transakcioni
130
informacioni sistemi pruţaju podršku tekućem odvijanju
poslovnih procesa. Funkcije transakcionih sistema su:
1. Evidencija,
2. Izdavanje dokumenata i
3. Izvještavanje.

Pod izdavanjem dokumenata podrazumijeva se generisanje dokumenata potrebnih
u poslovanju, na primjer:
- raĉuni
- otpremnice, izdatnice
- karte (avionske, ţeljezniĉke....)
- virmani
- putni nalozi i sl.

Pod izvještavanje podrazumijeva se generisanje zbirnih izvještaja o transakcijama
za vlastite potrebe ili potrebe okruţenja poslovnog sistema:
- statistiĉki izvještaji,
- poreski izvještaji,
- kontrolni izvještaji u sluĉajevima pogrešno izvedenih transakcija,
- izvještaji o promjeni imovine i sl.

Sistemi kancelarijskog poslovanja. Poslovi u ovom sistemu su:
- Odluĉivanje
- Manipulacije podacima
- Manipulacije dokumentima
- Komunikacija
- Arhiviranje.
Tehnologije kancelarijskog poslovanja su:
Obrada dokumenata (kopiranje, obrada slike, obrada teksta, stono izdavaštvo,
arhiviranje),

130
Transakcija (uţi kontekst, u raĉunovodstvu) – promjena na imovini poslovnog sistema.
Transakcija (informacijski kontekst) – promjena informacijskog sadrţaja vezanog uz
poslovni dogaĊaj.




287
Komunikacija (e-Mail, govorna pošta, telefonija, telefaks),
Telekonferisanje (audiokonferisanje, videokonferisanje, raĉunarsko konferisanje,
kućna TV, rad od kuće),
Pomoćni sistemi (podrška radu u grupi, organizatori rada, prezentacije, oglasne
ploĉe, CAD/CAM).

Upravljanje znanjem je proces prikupljanja, smještanja, pretraţivanja i
distribucije znanja od pojedinaca (ljudi i tehnologije) u organizaciji za korištenje u
svrhu poboljšanja kvaliteta i/ili efikasnosti odluĉivanja u (poslovnom) sistemu.
Omogućuje ga sadašnja informaciono-komunikaciona tehnologija.

Upravljaĉki informacioni sistemi (MIS):
- Koriste se na razliĉitim nivoima upravljanja
- Koriste sintetizovane podatke transakcionih podsistema
- Omogućuju stvaranje upita za razliĉite kombinacije podataka
- Kreiraju razliĉite predefinisane izvještaje.


Slika xx. Upravljaĉki informacioni sistem

Prvenstveni zadatak upravljaĉkih informacionih sistema jeste da daju izvještaje sa
kvalitetnim i blagovremenim informacijama za donošenje odluka. Oni pomaţu pri
rješavanju strukturisanih problema odluĉivanja. To su problemi za koje se moţe
unaprijed taĉno utvrditi konaĉno rješenje, koji su podaci potrebni da se ono dobije,
kao i algoritam njegovog rješavanja.
Upravljaĉki informacioni sistemi su funkcionalno strukturirani i zadovoljavaju
potrebe rukovodilaca na srednjim nivoima odluĉivanja, koji se preteţno bave
operativnim upravljanjem pri izvršavanju pojedinih funkcija.
Svi informacioni sistemi izvršavaju osnovne funkcije vezane za: prikupljanje,
ĉuvanje, obradu i distribuciju podataka. Upravljaĉkim informacionim sistemima je
teţište na informacijama i njihovom korišćenju za donošenje odluka. Oni pomaţu
rukovodiocima i menadţerima da donose bolje odluke pri rješavanju raznih
zadataka, a naroĉito u onim sluĉajevima kada se poznaju ĉinjenice od kojih odluke
najviše zavise i koje direktno utiĉu na to da li će se donijeti dobra ili loša odluka.



288

Sistem za podršku odluĉivanju (DSS) je upravljaĉki informacioni raĉunarski
sistem koji se koristi u prikupljanju, organizaciji, analizi i transformaciji
informacija potrebnih za donošenje odluka, izboru modela za rješavanje problema
odluĉivanja i analizi dobivenih rezultata modeliranja. Koristi se za podršku slabo
strukturisanih problema odluĉivanja, tj. u sluĉaju kada su:
• nedovoljno poznati kriteriji odluĉivanja
• nedovoljno poznati modeli
• nedovoljno poznati ciljevi
• mješoviti stilovi odluĉivanja
• postoji više opcija rješenja.

Informacioni podsistem izvršnih menadžera:
- koriste ga donosioci odluka na najvišim nivoima
- koristi unutrašnje i vanjske izvore podataka
- omogućuje brz pristup podacima
- koristi intuitivni i ostale modele odluĉivanja
- ima bogate grafiĉke interfejse.


Postoje mnogi primjeri informacionih sistema i razliĉite vrste njihovih korisnika.
Naravno, informacioni sistem ne mora biti baziran na korišćenju informacionih i
komunikacionih sistema i tehnologija, ali se danas, kada se govori o informacionim
sistemima, ne moţe zaobići njihovo organizovanje uz podršku raĉunara. Jer,
upravo ih raĉunar ĉini automatizovanim (u procesu prikupljanja i raspodjele
informacija) i efikasnim (u smislu brzine i taĉnosti obavljanja postavljenih
zadataka).

Projektovanje informacionog sistema
131
.Informacioni sistem je model realnog
sistema u kojem djeluje. Prema tome, projektovanje informacionog sistema je
modelovanje realnog sistema. Procesi i postupci koji se odvijaju u realnom sistemu
(dinamika sistema) koji treba predstaviti modelom, informacionim sistemom,
opisuju se modelom procesa. Model procesa je, u stvari, onaj dio informacionog
sistema koji predstavlja skup aplikacija, programa koji operišu bazom podataka.
Projektovanje informacionog sistema nije nimalo jednostavan posao. Pod
projektovanjem informacionog sistema ne podrazumijeva se izrada nekih ad-hoc
softvera, kao što je voĊenje evidencije video kaseta i korisnika u jednom video
klubu, mada i programeri koji su radili ovakve poslove znaju do kakvih problema
moţe doći prilikom definisanja korisniĉkog zahtjeva. Vrlo ĉesto se po izradi
programa utvrdi da “to u stvari nije ono što je korisnik zahtijevao?!”. U svijetu su
ĉak razraĊene metode kojima se od korisnika “izvlaĉe” podaci potrebni za
definisanje zahtjeva, pa i realizaciju informacionog sistema. Osim problema koji se

131
Lazarević, Branislav, Nešković, Siniša, Objektno orijentisani transformacioni razvoj
informacionih sistema, Skripte, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 1993.




289
odnose na definisanje zahtjeva, u projektovanju informacionog sistema javlja se i
problem sloţenosti sistema. Da bi problem postao savladiv, mora se razloţiti na
više jednostavnijih. To se moţe uraditi na dva naĉina.
Jedan od njih je podjela razvoja informacionog sistema na faze.
Drugi naĉin savladavanja sloţenosti je dekomponovanje sistema u manje
podsisteme. I ovo dekomponovanje se moţe izvršiti na više naĉina. Posmatrajući
preduzeće kao sistem za koji se najĉešće i pravi informacioni sistem,
dekompoziciju sistema je moguće uraditi na tri naĉina:
1. Dekompozicijom sistema na osnovu organizacione strukture
2. Funkcionalnom dekompozicijom
3. Objektnom dekompozicijom.

Prvi naĉin dekomponovanja sistema vrši se prema već postojećoj organizacionoj
strukturi preduzeća. Na ovaj naĉin se pravi veći broj podsistema i to na primjer, za
svako odjeljenje preduzeća ili neku drugu funkcionalnu ili teritorijalnu cjelinu,
zavisno od vrste organizacione strukture. Naţalost, ovakav naĉin projektovanja
informacionog sistema je vrlo nestabilan, iz jednog vrlo jednostavnog razloga -
organizaciona struktura u preduzeću nije nešto što se projektuje jednom zauvijek i
nikada više. Organizaciona struktura preduzeća se, naprotiv, vrlo ĉesto mijenja. U
tom sluĉaju dolazi i do potrebe preprojektovanja cijelog informacionog sistema.
Bolji naĉin dekomponovanja sistema je onaj po funkcionalnoj osnovi. Funkcije u
preduzeću (planiranje, nabavka, proizvodnja (pruţanje usluge), realizacija (prodaja
gotovog proizvoda), kadrovi, sistem kvaliteta) su znatno stabilnije od njegove
organizacione stukture, ali ipak dovoljno nestabilne. I one se vrlo ĉesto mijenjaju
kao posljedica razvoja tehnologije, a pogotovo njihov naĉin izvršavanja.
Funkcionalna dekompozicija sistema se zasniva na principu "od vrha prema dnu"
(topdown) po kojem rad na razvoju projekta IS-a treba zapoĉeti od identifikovanja
funkcija sistema. Na funkcije sistema se gleda kao na grupu aktivnosti koje se
konstantno obavljaju radi ispunjenja odreĊene svrhe postojanja realnog sistema
koji se analizira. Ova dekompozicija se odliĉno uklapa i u koncept klasiĉnog
programiranja jer je cjelokupan naĉin razmišljanja algoritamski, ali se na taj naĉin,
ipak, ne otkriva suština sistema. Identifikovanjem funkcija odreĊuju se granice
razvoja, tj. definiše se šta će iz realnog sistema biti obuhvaćeno projektom IS, a šta
ne. Rezultat analize je model realnog sistema kojim se grafiĉki, na dijagramu toka
podataka, prikazuje šta sistem treba da radi.
Najstabilnija dekompozicija sistema je ona koja je bazirana na objektima u sistemu
i njihovim meĊusobnim vezama. Objekti u sistemu su vrlo stabilni i veze meĊu
njima, kao i operacije koje se nad njima obavljaju su, takoĊe, veoma stabilne.
Praktiĉno, mijenjaju se samo spoljni naĉini komponovanja, odnosno funkcije u
sistemu. Ovaj naĉin dekomponovanja se odliĉno uklapa i u objektno programiranje
koje omogućava (izmeĊu ostalog) i koncept nasljeĊivanja kojim se postiţe
mogućnost ponovnog korišćenja već projektovanih stvari (reusability) a time se
znatno povećava i produktivnost softvera - smanjuje se vrijeme potrebno za
njegovu izradu.



290
Najpoznatiji naĉin za objektno dekomponovanje sistema je ERA model (Entity
Relationship Atribute), ili ER model, a kod nas ĉesto pominjan kao MOV (model
objekti-veze) ili ĉak PMOV (prošireni model objekti-veze).
Za sada najbolji naĉin razvoja informacionih sistema te softvera, uopšte, je
objektno orijentisana transformaciona metoda razvoja, dakle kombinacija
operacione, transformacione metode i objektne dekompozicije sistema. Iz svega se
moţe izvesti zakljuĉak da, u stvari, oblast baza podataka nije oblast koja postoji
sama za sebe, već da je ona dio jedne šire problematike, problematike
projektovanja informacionih sistema. Baza podataka je samo osnova za izgradnju
informacionog sistema, drugim rijeĉima, njegov temelj. Koliko je slab temelj,
toliko će biti slaba i cijela konstrukcija (a moţda i slabija). Zato baza podataka
mora biti dobro projektovana da bi na osnovu nje moglo da bude izgraĊeno i sve
ostalo. Ukoliko je model podataka korektno projektovan, na osnovu njega se moţe
izgraditi i dobar model procesa, ali ako je model podataka slab, i sve ostalo će biti
slabo, bez obzira na to koliko je konaĉan proizvod šaren, skladno obojen, sa
zvuĉnim efektima ili bez njih, i da li radi u Windows okruţenju ili van njega.





291





XX PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG:

1. Šta je informacioni sistem?
2. Šta je funkcija IS-a?
3. Koje su komponente raĉunarom podrţanog IS-a?
4. Šta je to lajfer (lifeware)?
5. Šta obuhvata dejtaver (dataware) komponenta IS?
6. Nabrojte dva nivoa upravljanja u poslovnim informacionim sistemima.
7. Koje IS ubrajamo u sisteme bazirane na znanju?
8. Koje IS ubrajamo u sisteme za upravljanje podacima i informacijama?
9. Nabrojite funkcije transakcionih IS.



292
10. Nabrojite neke poslove koje obavljaju IS kancelarijskog poslovanja.
11. Šta se podrazumijeva pod „upravljanje znanjem“?
12. Koje IS svrstavamo u sisteme za upravljanje znanjem i informacijama?
13. Šta je zadatak upravljaĉkih IS-a?
14. U kakvim situacijama odluĉivanja se koriste DSS sistemi?
15. Šta se u projektovanju informacionog sistema opisuje „modelom procesa“?
16. Koja tri naĉina dekompozicije realnog sistema spominjemo?
17. Koji od ta tri naĉina dekompozicije je najnestabilniji?
18. Koji od ta tri naĉina dekompozicije je najstabilniji?
19. Šta je to ER model?















293
Literatura:

Bakić-Tomić, Ljubica, Dumanĉić, Mario, Odabrana poglavlja iz metodike nastave
informatike-sveuĉilišna skripta, Uĉiteljski fakultet, Sveuĉilište u Zagrebu, 2009.
Balaban, N., Ristić, Ţ., Đurković, J., Trninić, J., "Informacioni sistemi u
menadţmentu", „Savremena Administracija“, Beograd, 2002
Krsmanović, Stevica, "Informacioni sistemi u mreţnom okruţenju",
Univerzitet "Braća Karić", Beograd, 2002.
Roljić, Lazo, Osnovi informatike, “Grafomark”, Laktaši-Beograd, 2002.
Simić, Dejan; Bataveljić, Pavle: Organizacija raĉunara i operativni sistemi,
Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2006.
http://www.fon.bg.ac.rs
http://www.znanje.org
http://www.computersciencelab.com/ComputerHistory/History.htm
(pristup:21.12.2011.)

Autori: Prof. dr Lazo Roljić Prof. dr Đuro Mikić

Recenzenti: Prof. dr Zlatko Bundalo Prof. dr Ratko Dejanović Izdavaĉ: VISOKA ŠKOLA ZA EKONOMIJU I INFORMATIKU PRIJEDOR Za izdavaĉa: Dr Zoran Novaković Štampa: MARKOS – Banja Luka Tiraţ: 100 kom

Drugo izdanje

Prijedor, 2012.

ISBN 978-99955-615-4-3

2

Sadržaj
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. PERIODI INFORMATIZACIJE DRUŠTVA ................................................................ 6 RAZVOJ NAUĈNE MISLI - NAUĈNE PARADIGME ............................................ 11 INFORMATIKA - POJAM, PREDMET I CILJ .......................................................... 14 INFORMACIJA - PORUKA - ZNAK ......................................................................... 19 FENOMENOLOGIJA POJMA INFORMACIJA ........................................................ 26 FENOMENOLOGIJA POJMA ZNANJE ................................................................... 31 INFORMACIJA I ZNANJE KAO RESURSI .............................................................. 41 KOMUNICIRANJE - MODEL I PROCES ................................................................. 44 ELEMENTI TEORIJE INFORMACIJA ..................................................................... 79 ELEMENTI OPŠTE TEORIJE SISTEMA ............................................................. 93 SISTEMSKA ANALIZA ...................................................................................... 108 KONCEPT INFORMACIONE TEHNOLOGIJE ................................................. 143 DIGITALNI RAĈUNAR – EPOHALNI IZUM ................................................... 146 LOGIĈKE OSNOVE RAĈUNARA..................................................................... 182 ALGEBARSKE OSNOVE RAĈUNARA ............................................................ 187 PREDSTAVLJANJE PODATAKA U RAĈUNARU .......................................... 201 ORGANIZACIJA RAĈUNARA .......................................................................... 214 HARDVER RAĈUNARA .................................................................................... 216 SOFTVER RAĈUNARA ..................................................................................... 264 INFORMACIONI SISTEMI................................................................................. 284

3

PREDGOVOR
drugom izdanju Prvo izdanje knjige Informacije – Sistemi - Upravljanje, je na veliko zadovoljstvo autora rasprodato u relativno kratkom vremenu od momenta izdavanja. To svakako ukazuje na opravdanost štampanja jednog ovakvog teksta, kako za potrebe studenata svih nivoa obrazovanja, tako i šireg kruga struĉnjaka koji se bave i ĉitalaca koje interesuje ova problematika. U drugom izdanju ove knjige nema bitnih izmjena u odnosu na prethodno izdanje, izuzev što je tekstom i primjerima izvršena nadopuna nekih poglavlja. Naravno, uoĉene štamparske greške su ispravljene. a najveća "novina" predstavlja izostanak diskete sa podacima za primere iz knjige, koja je pratila prvo izdanje. Autori ostaju u obavezi da svakom zainteresovanom ĉitaocu, na njegovoj disketi kopiraju pomenuti sadrţaj. TakoĊe, na kraju knjige je ubaĉen jedan manji reĉnik (sa leksikonom ĉetrdesetak pojmova) na engleskom j eziku, koji ĉitaocioma treba da omogući lakši kontakt sa literaturom napisanom na tom jeziku. I ovog puta bićemo zahvalni svim ĉitaocima koj i nam na uobiĉajeni naĉin ukaţu na eventualne greške, propuste i nedostatke u našoj knjizi.

PREDGOVOR
Cilj i zadatak izuĉavanja fenomena informacija, sistema i upravljanja, pa tako i sadrţaja izloţenog u ovoj knjizi, je da ĉitaoca upozna sa osnovnim pojmovima teorije informacija, teorije sistema, upravljanja i kibernetike, osnovama metoda i tehnika kojima se sluţe ove nauĉne discipline, kao i o mogućnostima njihove upotrebe za rješavanje praktiĉnih problema korišćenjem informacionih i komunikacionih tehnologija, tj. raĉunara, raĉunarskih mreţa, baza podataka i Interneta i ostalog hardvera i softvera koji im pripadaju. Materija u ovoj knjizi globalno je izloţena u dvadeset poglavlja kojima je obuhvaćeno jedanaest tematskih cjelina: (1) Informatizacije društva (2) Razvoj nauĉne misli - nauĉne paradigme analize (3) Osnovni elementi teorije informacija, teorije sistema,
4

teorije upravljanja i kibernetike (4) Metode i sredstva sistemske analize (5) Koncept informacione tehnologije (6) Izum raĉunara – istorijat razvoja, klasifikacija i tipovi (7) Logiĉke i algebarske osnove digitalnih raĉunara (8) Predstavljanje podataka u raĉunaru (9) Organizacija i princip rada digitalnog raĉunara (10) Konstrukcija raĉunara - hardver i softver (11) Upravljanje i upravljaĉki informacioni sistemi. Prouĉavajući izloţenu materiju ĉitaoci se upoznaju sa osnovnim pojmovima teorije informacija, opšte teorije sistema, teorije upravljanja i kibernetike, metodama i sredstvima sistemske analize, osnovnom graĊom, logiĉkim i algebarskim osnovama i principom rada digitalnog raĉunara, organizacijom i naĉinima obrade podataka, vrstama i karakteristikama postojećeg hardvera i softvera raĉunarskih sistema, pojmom i tipovima raĉunarskih mreţa i servisima globalne raĉunarske mreţe – Interneta, upravljaĉkim i drugim informacionim sistema baziranim na informacijama i znanju. Polazeći od svakodnevnih dobro definisanih pojmova, postepeno ih pretvarajući u egzaktne, u knjizi dolazimo do takvih pojmova kao što su sluĉajnost, vjerovatnoća, entropija, informacija, poruka ili saopštenje, znakovi, kód, kodiranje, dekodiranje, bit, bajt, sistem, sistemsko mišljenje, komuniciranje ĉovjek-raĉunar i komuniciranje raĉunar-raĉunar, komuniciranje softverom i servisima Interneta, interfejs, raĉun iskaza, Bulova algebra, informacione i komunikacione tehnologije, organizacija i graĊa digitalnog raĉunara, oblici i metode ataka na integritet podataka u raĉunaru i njihova zaštita, informacioni sistemi, web, hipertekst, multimedija i ostalih pojmova kojima se operiše u informatici i raĉunarstvu, teoriji sistema i kibernetici i objašnjavaju se neke informacione metode i tehnike rješavanja problema u svakodnevnoj praksi. U ţelji da studentima i olakšamo savladavanje nastavne materije iz predmeta kojim se bavi ova knjiga, gotovo svako njeno poglavlje ilustrovano je praktiĉnim primjerom opisa nekog problema, njegovim rješenjem ili opisom naĉina njegovog rješavanja. Na kraju svakog poglavlja naveden je niz pitanja koji imaju za cilj da ĉitaocu omoguće provjeru preĊenog gradiva a studentima olakšaju spremanje polaganja ispita. Bićemo veoma zahvalni svima koji ukaţu na nedostatke ovog rada, jer će to pomoći da naredno izdanje bude kvalitetnije. Autori
5

odnosno sredstvo za biljeţenje poruka i zamisli. a society. Avenel. doprinijeli raĉunari . The revolutions must be understood in the noblest sense of the word in that each one has brought about a novel means of information transfer. kao osnov pismenosti. već se toliko raspravlja da nismo ni primjetili kako već prelazimo u postinformatiĉko doba u doba znanja.1 Revolutions in Transfer of Information In one of his essays Isaac Asimov has identified four revolution in communication1. Starost tih crteţa je oko 200.1. javilo se relativno kasno. Pisalo se (slijeva nadesno) šiljkom od trstike ili metala . Periodi informatizacije društva najuţe su povezani sa razvojem ljudske vrste i društva.stajlusom. Wings Books. 1 Isaac Asimov: Today and Tomorrow and …. prvo.000 godina. New Jersey 2 Pismo Sumerana. prije oko 5. 1973 Isaac Asimov: Asimov‟s Guide to the Bible. The result of it was that an experience was no more limited to one individual and it has been made possible to transfer it. The first revolution is the advent of speech. koje je nastalo 3. nego pokretima ruku i mimikom lica. a kasnije grĉkog pisma. a u zadnjih 20 godina i globalna raĉunarska mreţa. na ploĉicama od gline. informatiĉko društvo. Nazvano je klinastim pismom po tome šo su mu znakovi saĉinjeni od ravnih crta urezanih u obliku klina.000 godina prije nove ere2. ĉuvanje. Bez pisma moţe se govoriti samo o materijalnoj kulturi naroda. PERIODI INFORMATIZACIJE DRUŠTVA Mi još uvijek govorimo da se nalazimo u informatiĉkoj eri. Based upon each it has been possible to build a culture. bilo kao podrška onome što govorimo.svakako jedan od najsloţenijih ureĊaja koje je ĉovjek do sada stvorio. Drugi izvor znanja je pismenost. a koja se saĉuvala i do današnjih dana. feniĉkog. Gestikulacija je vjerovatno prethodila artikulisanom govoru. Doubleday. Each one of them is a major milestone in human development and each one of them has had tremendous consequences regarding the progress it has enabled. nazvana Internet. 1. Prva informacija koju je ĉovjek ostavio potomcima.novija istorija. Babilonaca. O prelasku iz industrijskog doba u postindustrijsko.tzv. and even a whole civilisation. mogli su da se meĊusobno sporazumijevaju na jedan suptilniji i energetski ekonomiĉniji naĉin. prije svega. u kojoj napredno ĉovjeĉanstvo prelazi iz industrijskog u postindustrijsko društvo . Ali. prvo. odnosno raĉunarska mreţa raĉunarskih mreţa. uopšte došli do ovog današnjeg doba. bio je crteţ pećinskog ĉovjeka. Istoriĉari po nastanku pisma periode razvoje ĉovjeĉanstva dijele na period prije njegovog nastanka . at the same time preserving the previous one and adding a new quality to the process. koje su se poslije 6 . Artikulisani govor predstavlja prvu i najznaĉajniju informacijsku revoluciju. a ĉiji rad je vezan za prijem. zaštitu i izdavanje podataka i informacija. tj. informatiĉko doba. manipulisanje.praistoriju i na period poslije nastanka pisma . da se osvrnemo na to kako smo kao društvo. Asiraca i susjednih bliskoistoĉnih naroda je najstarije pismo sve do pojave.000 godina. obradu. Prvo poznato pismo je Sumeransko slikovno pismo. jer mi se i danas pri razgovoru ĉesto sluţimo njom bilo nesvjesno. Pismo. prošavši kroz mnoge periode njegove informatizacije. Ovom su. Kada su naši preci nauĉili da govore.

rs/predavanja/ The next was invention of writing.Slika 1: Klinasto pismo. Ovim pismom pisalo se 4000 godina. Oni mogu relativno lako da se kopiraju i umnoţe. Biblija je bila prva knjiga štampana u Gutenbergovoj štampariji. od kojih je danas saĉuvano samo 47. kao i da se prenesu sa mjesta na mjesto.n. ali je njihovo korišćenje bilo privilegija malog broja ljudi. 7 . koji je izumio štampariju. Odštampana je u 200 primjeraka. Mezopotamija. Pisani dokumenti su daleko pouzdaniji i precizniji od ĉovjekovog pamćenja. Do tog vremena postojale su knjige i ostali pisani dokumenti. Slika 2. Pismenost je omogućila da se informacija saĉuva pouzdano za vrlo dugi niz godina i da se ostvari komunikacija meĊu ljudima koji se nikad nisu ni vidjeli. Pismenost je imala najveći znaĉaj za razvoj informacije i ĉovjeĉanstva uopšte.e.). Poĉetak trećeg perioda informatizacije društva vezan je za njemaĉkog štampara Johanesa Gutenberga (Johanes Gutenberg: 1400-1468. 3000 g. p. Brojevi u egipatskom pismu-hijeroglife.etf. a njime se prestalo pisati 75 godina poslije nove ere. 2000 g. http://ms1pki.e. thus enabling building of knowledge as we understand it today. p. The third revolution was the invention of press by which an information has become general. ni ţivjeli u isto vrijeme. pekle na suncu.n. by which it has become possible to record the information and so made it likely to be lasting.

ĉiji smo mi svjedoci. pa prema tome i znanja. Ovo je znatno uticalo na širenje pismenosti. Prva štampana knjiga u Evropi. Privrede SAD. Raĉunari su sada prisutni ne samo u kancelarijama. godina Štamparija i pronalazak tehnologije izrade papira omogućili su relativno jeftinu masovnu knjigu. sa zaposlenjem na podruĉju proizvodnje. 1450.Slika 2. u proizvodnji. Uz to. škole i fakultete.masovno uvoĎenje i primjena raĉunara. nego su ušli i u naše stanove. The speech has enabled the appearance of the first cultures such as folks and tribes and probably the maximal reach of it has been the Inca civilisation. but wherever they took place the consequences were identical in terms of a new human development that has not been known or made possible before. By use of press a new civilisation has been made possible – the ours. ĉetvrta informacijska revolucija. obrade i distribucije informacija. Godine 1967. Oko 1/2 radne snage u SAD mogla se klasifikovati u kategoriju informacionih radnika. Razvoj civilizacije od tada krenuo je ubrzanim tempom. Konaĉno. It 8 . više od 21% bruto društvenog proizvoda stvaralo se u proizvodnji informacionih usluga javnog i privatnog sektora za interne potrebe. obradi i distribuciji informacionih dobara i usluga u SAD stvaralo se 25% bruto društvenog proizvoda. The use of writing has produced various advanced civilisations and based on this means of information transfer the maximum reach is probably the Roman civilisation. donijela je ĉovjeĉanstvu još jedno blago . industrijskim pogonima i istraţivaĉkim laboratorijama. The revolutions did not happen everywhere at the same time. there has been (and still is) also coexistence of more of them. Japana i najrazvijenijih evropskih zemalja danas se temelje na informacijama. Oni su zajedno zaradili više od 53% od svih isplaćenih nadnica. The fourth revolution is the invention of computer and communications (in short: information technology) by which the information has become instantaneously available. they came about at different times and in different regions.

uticaj prethodnih revolucija na napredak svakodnevnog ţivota bio je relativno spor. 3 U našem jeziku ne postoji adekvatna zamjena za mnoge rijeĉi iz engleskog jezika. The Internet and the phenomena it has produced is most likely the beginning and only a pale shadow of things to come. na primjer za rijeĉ firmware. Osnovna razlika izmeĊu poljoprivrednog. a u stopu ih prati biologija.ĉitaj: Juniveik 13). nego istovremeno na mnoštvo korisnika. Prolazili su vijekovi. U ovoj revoluciji stvari stoje drugaĉije. Ako pogledamo spoznaje dvadesetog vijeka vidjećemo da fizika i hemija suvereno dominiraju tehnološkim promjenama. a ni za niz drugih rijeĉi koje su uvedene u raĉunarstvu i informatici.proces trošenja ne uništava informacioni sadrţaj i on se moţe ponovo upotrebiti. Informacijska revolucija razlikuje se od prethodnih u još dvije bitne stvari. Prije više od šezdeset godina proizveden je prvi komercijalni raĉunar. raĉunar koji je mogao da se kupi.za komuniciranje. software i sliĉno. Jedna od najznaĉajnijih i najinteresantnijih karakteristika budućeg ekonomskog razvoja sastoji se u ĉinjenici da informaciona ekonomija nije ograniĉena prirodnim resursima. a zatim SAD i industrijska društva. štampanje knjiga i dokumenata predstavljaju metode i sredstva za prenošenje informacija meĊu ljudima . a negdje ćemo u zagradi. J. godine. tj. Prvo.: Universal Automatic Computer . raĉunarske mreţe i Internet glavni su faktori transformacije SAD u smjeru informacione ekonomije. Pravni fakultet Sveuĉilišta „J. 4 Lauc. napisati kako se one (pribliţno) izgovaraju na našem jeziku i/ili kako se pišu na engleskom jeziku i objasnićemo im znaĉenje. Plug i poljoprivredna znanja bili su nosioci poljoprivredne etape nacionalne privrede. industrijskog i informacijskog društva iskazuje se u prebacivanju teţišta ekonomske aktivnosti i tehnoloških promjena sa proizvodnje "predmeta" ka obradi informacija. Raĉunari i telekomunikaciona oprema. Govor. Regarding the relatively short period of about fifty years that computers are among us. a ponegdje ćemo rijeĉi na engleskom samo prevesti na naš jezik. kao što su hardware. 9 . U ovoj revoluciji stvari se odvijaju daleko brţe. pa ćemo ih ubuduće originalno pisati Italic fontom (ukošeno) i najĉešće ih upotrebljavati onako kako se one u engleskom jeziku izgovaraju: firmver.is hard to predict what will be the outcome of widespread use of computer technology regarding the development of civilisation. 2000. dostignuća prethodnih informacionih revolucija ograniĉavala su se na razmjenu informacija meĊu ljudskim bićima. hardver. od engl. prvo Evropu. we may safely declare that a new type of civilisation has not yet occurred. Informacija je potpuno obnovljiv resurs . odnosno naruĉi. proizveden 1951. ne samo pojedinaĉno. pa i hiljade godina da bi se uoĉio neki kvalitativni napredak. kao što je to sluĉaj s industrijskom ekonomijom. pismenost. softver. prilikom njihovog prvog pominjanja.. Ostale nauke još predstavljaju ruţno paĉe iz Andersenove bajke4. parna mašina i razvoj proizvodne tehnologije preobrazili su. A. and even a shorter time since when the Internet has been common. Drugo. To je bio UNIVAC 1 (skr. Metodologija društvenih znanosti. Štrosmajer“ Osijek. Tehnološki vrh su informatiĉka tehnologija i biotehnologija.

a sada sve više i za nenumeriĉku. Šta je glavno obiljeţje ĉetvrte informacijske revolucije? 4. U poĉetku raĉunar je sluţio za numeriĉku obradu podataka.Najveći proizvod dvadesetog vijeka je raĉunar. Isprva s elektronskim cijevima. kasnije s tranzistorima. Šta je sredinom XV vijeka uticalo na namnoţavanje informacija i nagli razvoj znanja? 3. I PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG: 1. a u najnovije vrijeme s visokointegrisanim krugovima. Koji je prvi komercijalni proizvod ĉetvrte informacijske revolucije? 10 . Navedite informacijske revolucije koje su se desile tokom razvoja društva? 2. Uz tekst i sliku digitalizira se i zvuk pa je multimedijalni pristup infrastruktura novog naĉina multimedijalnog uĉenja.

U metodološkom smislu nauka je bila vrlo skromna. i . osnovna misao koja sluţi kao uzor za sva ostala promišljanja u objašnjavanju svijeta. Filozofijska paradigma vezana je za poĉetne korake nauĉnog pristupa objašnjenju pojedinih problema i pojava. Poĉeci nauke datiraju u doba antiĉkih kultura kada su prvi nauĉnici bili ujedno i filozofi. Mehanicistička paradigma dugo vremena je odreĊivala savremenu nauku.nastoje se pronaći stroga pravila i definicije koja će striktno opisati i objasniti posmatranu pojavu. sposobnosti) koja predstavljaju odreĊeni naĉina razmišljanja o neĉemu (fenomenu.mehanicistiĉka paradigma. posmatra se kao skup nezavisnih elemenata koji su dovoljno jednostavni da se mogu relativno jednostavno u potpunosti proanalizirati. Uz mehanicistiĉku paradigmu veţu se analitiĉke metode u nauke koje se temelje na nekim osnovnim naĉelima: . zanemarujući pri tome druge uticaje. ona se u cjelini objašnjava kao mehaniĉki skup objašnjenja pojedinih njenih dijelova. 11 . te zatim u detaljnom opisivanju i klasifikaciji onoga što je opaženo. odnosno da je sve moguće vratiti u prvobitno stanje. . informacija.NAUČNE PARADIGME Pojavu informatike kao nauĉne discipline. Smjer toka vremena je irelevantan jer sve zakonitosti vrijede i ako vrijeme promijeni predznak. . koji iz današnje perspektive predstavlja jedan od najznaĉajnijih aspekata ljudske istorije. Na formiranje nauĉne misli dominantno su uticali Newton-ovi zakoni mehanike. pa odatle i sam naziv ove nauĉne paradigme. onda se istorija nauke moţe uslovno podijeliti u tri perioda u kojima su dominirale slijedeće nauĉne paradigme: . odnosno tradicionalnu nauku evroameriĉkog civilizacionog prostora. znanja. Ako se pod nauĉnom paradigmom5 podrazumijeva najširi okvir nauĉnog mišljenja.entropijska paradigma. Newton-ovog zakona mehanike: Akcija i reakcija su jednake i suprotnog su smjera. Osnovno obiljeţje ovog nauĉnog uzorka je ideja da se svi procesi u prirodi i društvu smatraju reverzibilnim. vještina. To je posebno vidljivo iz 3.2. . ideja. dogaĊaju ili pojavi). bez prave mogućnosti da se stvarno objasne razlozi i zakonitosti koji stoje iza posmatranih pojava.nakon što je objašnjeno ponašanje pojedinih dijelova sloţene pojave.odnosi izmeĊu pojedinih dijelova sloţene pojave se posmatraju uzroĉno posljediĉno. a potom i pojavu poslovne informatike kao posebne nauĉne discipline treba posmatrati u sklopu opšteg razvoja nauke i nauĉne misli. RAZVOJ NAUČNE MISLI . 5 Paradigma je skup saznanja (misli.sloţeni problem ili pojava koja se izuĉava. Korištene su opservaciojske metode koje su se sastojale u opaţanju pojedinih problema i pojava.filozofijska paradigma .

entropija je jednaka nuli i obrnuto. Prema 1. Entropija je i mjera našeg nepoznavanja ishoda nekog sluĉajnog dogaĊaja. što je ujedno i njegov nedostatak. odnosno ako dio energije trajno preĊe iz iskoristivog u neiskoristivi oblik. ako nemamo informaciju o ishodu nekog sluĉajnog dogaĊaja ili o postupcima u nekom sistemu ili o ponašanju nekog sistema. vijeka ukazala je da mehanicistiĉka paradigma i analitiĉke metode ne mogu odgovoriti novim izazovima nauke. jedno je negativ drugoga. Entropija kao mjera neizvjesnosti u vezi s ishodom nekog dogaĊaja: ako moţemo pribaviti dovoljnu koliĉinu informacija o nekom dogaĊaju. iako se ona u odreĊenim podsistemima moţe drţati minimalnom. tako je i entropija sistema mjera njegovog stepena neorganizovanosti. odnosno reda (negentropija) ili nereda u sistemu. Upravo uvoĊenje pojma entropije i njegovo poimanje obiljeţava novi okvir nauĉne misli koji je manje optimistiĉan i stoga teţe društveno prihvatljiv. transparentnosti sistema. što nameće stav o ireverzibilnosti ukupnih procesa u prirodi. mjera koliĉine informacija potrebnih za upravljanje sistemom. a ne samo fizika. zakonu termodinamike energija odnosno toplina se pretvara u rad i obrnuto. Shannon (1916 –2001). onda se neizvjestan dogaĊaj pretvara u siguran. Entropijom se mjeri nedostatak informacija o stanju sistema ili postupcima u sistemu. onda je entropija maksimalna. To znaĉi. tj. a time i entropiju. Entropija je mjera organizovanosti. Prema 2. neizvjesnosti utvrĊivanja nastupa nekog budućeg dogaĊaja. Sredinom dvadesetog vijeka opšta nauka. pa ĉak 6 - Claude E. prihvatila je te zakone i ponudila je novi oblik nauĉnog promišljanja. To daje poseban znaĉaj pojmu vremena. Uz to se uvodi pojam entropije kao mjere promjene stanja sistema i njegove sposobnosti da poprimi korisna stanja. nove nauĉne metode. Pojava sve sloţenijih problema tokom 20. ako imamo potpunu informaciju o nekom sluĉajnom dogaĊaju ili o postupcima u nekom sistemu ili o ponašanju nekog sistema. u teoriju informacija. Odnos i zavisnost izmeĊu entropije i informacije je slijedeći: kao što je koliĉina informacije u sistemu mjera njegovog stepena organizovanosti ili reda. ali na uštrb povećanja entropije u njegovoj okolini. pa je entropija “nula”. 12 . odnosno njenih zakona. odnosno nereda. Entropija je prirodna teţnja svakog sistema da iz stanja reda ili organizovanosti preĊe u stanje nereda. Ovu veliĉinu u informatiku. neizvjesnosti predviĊanja ponašanja sistema u budućnosti. Fizika pokazuje da ukupna entropija u prirodi raste.analitiĉki pristup posmatra dio po dio sistema ne obazirući se previše na cjelokupnost sistema niti na interakciju njegovih dijelova. Ako je sistem prepušten sam sebi. uveo je Klod Šenon6. entropija je mjera neizvjesnosti predviĊanja ponašanja sistema u budućnosti. Rekli smo da je entropija je suprotna informaciji jer informacija smanjuje neizvjesnost. Entropijska paradigma nastaje na tekovinama razvoja termodinamike. a time i entropiju. zakonu to je moguće samo ako dio energije preĊe trajno iz toplijeg u hladniji spremnik topline. jer svijet u cjelini nikada ne moţe biti kao ranije. Entropija je suprotna informaciji jer informacija smanjuje neizvjesnost.

posebno kao sredstvo u jeziku ili komunikaciji. Sistemski pristup integriše: opštu teoriju sistema. kao sistemi. sistemskom pristupu. II PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG: 1. 6. kibernetiku. teoriju informacija.i nove nauĉne discipline. Šta je entropija? 5. Sistemski pristup posmatra sistem kroz sveukupnost njegovih elemenata i dinamiku njihovih odnosa. Koja su tri karakteristiĉna perioda u istoriji nauke i nauĉne misli? 2. Ona obuhvata i to kako se konstruiše znaĉenje znakova i simbola i kako se oni razumijevaju. Šta je entropijska paradigma i koje su karakteristike ovog okvira nauĉne misli? 4. sistemskom inţenjerstvu itd. semiology) . 13 . kao i procese oznaĉavanja. informatiku i matematiĉku teoriju sistema. „sistemska era“? 7 Semiotika (engl. Koje nauĉne metode su korištene u okviru filozofijske paradigme? 3. Objasnite odnos i zavisnost izmeĊu entropije i informacije. Pojave se poĉinju posmatrati u njihovoj cjelokupnosti. sistemskom mišljenju. semiotiku7. semiotics. sistemskoj analizi.Izuĉava znakove i simbole. Po ĉemu je karakteristiĉna tzv. pa se govori o sistemskoj eri.

Pojam „informatika" kako ga i danas upotrebljavamo. što je ĉini kompleksnom. Pokušaj definisanja informatike ilustrovaćemo nekim od mnogih definicija.informacione nauka (Information Science). kao na primjer slijedeće:  Informatika je nauka o informacijama ili obavještenjima. Informatika doţivljava uspon šezdesetih godina 20. enformasijon) i 14 .POJAM. elektronika i drugih. teorija informacija. Izraz „informatika“ koristi se u razliĉitim zemljama s razliĉitim tumaĉenjem te otuda i šarolike definicije. . Navedene definicije informatike su samo neke od postojećih. PREDMET I CILJ Informatika je jedna od najmlaĊih ali i najsloţenijih nauĉnih disciplina. godine francuski inţenjer Filip Drejfis (Philippe Dreyfus) tako što je sastavio prva dva sloga francuske rijeĉi information (ĉit. Pošto je informatika relativno mlada nauka.  Informatika prouĉava informacione tehnologije. Poĉeci razvoja informatike vezani su za prva dva nauĉna polja jer je vrlo teško povući jasnu crtu razgraniĉenja meĊu njima zbog vrlo ĉesto zajedniĉkog predmeta istraţivanja.telekomunikaciona nauka (Telecomunication Science). Zbog navedenog. Danas se moţe reći da informatika kao interdisciplinarna nauĉna disciplina ima temelje u tri nauĉna polja: . stvorio je 1962. slojevit i interdisciplinaran fenomen. Bavi se prouĉavanjem.3.  Informatika je nauĉna disciplina koja istraţuje dizajniranje informacionih sistema s raĉunarskom podrškom. te iz pragmatiĉnih razloga. Posebne poteškoće su u razgraniĉenju na nivou tehnologija i njihove primjene. U periodu izmeĊu šezdesetih i sedamdesetih godina informatika nalazi primjenu u mnogim privrednim i društvenim djelatnostima. te se zbog toga razloga i potrebe iznalaţenja novih specifiĉnih rješenja za potrebe poslovnih sistema. Razvila se kao samostalna disciplina šezdesetih godina dvadesetog vijeka u SAD i Velikoj Britaniji. nego što odreĊuju pojam. Nastala je kao objedinjenje dostignuća iz većeg broja nauĉnih oblasti kao: formalna logika. vijeka. sve prisutnija u djelatnosti ĉovjeka u vrlo raznolikim sistemima. Poseban rast primjene informatike ogleda se u poslovnim sistemima. ustanovljena je informatika kao posebna nauĉna disciplina. Osnovni cilj primjene informatike je da se na viši nivo podigne individualna i kolektivna efikasnost i to putem efikasnijeg upravljanja. te tako nastaje poslovna informatika. S vremenom im se nerazdvojno pridruţuje i telekomunikaciona nauka. matematika. ali više ilustruju problem definisanja sloţenih pojava analitiĉkim pristupom.  Informatika je nauĉna disciplina koja prouĉava zakonitosti i djelovanja mješovitog sistema i to prvenstveno ĉovjek-raĉunar. . te ga treba sagledavati u njegovoj cjelokupnosti. razvojem i upotrebom postupaka i ureĊaja za obradu podataka. Informatika je vrlo sloţen. nuţno je spoznati njenu definiciju i podruĉje djelovanja.raĉunarska nauka (Computer Science). INFORMATIKA . Dobro upravljanje poslovnim sistemom je osnova njegovog opstanka i razvoja. sedamdesetih godina informatika poĉinje dijeliti prema podruĉjima primjene.

otomatik). programski jezici. U Njemaĉkoj. te postupaka i naĉina primjene raĉunara. programsko inţenjerstvo. godine. Fjodor E. informatika (die Informatik) oznaĉava raĉunarstvo.". na univerzitetu Georgia Institut of Technology.. godine termin "informatika" za oznaĉavanje integralne nauke o informacijama ". samo u ruskoj ćirilici i s ruskim izgovorom.) obraĊivanja informacija kao medija ljudskog znanja i medija za komuniciranje u podruĉju tehnike. društvenih i drugih nauka (dakle u svim oblastima ljudskog ţivota i rada. koji je još dugo korišten u Evropi.). Prije toga. teorije informacionih procesa i teorije informacionih sistema. te njegovu primjenu. Prva oblast bavi se prouĉavanjem raĉunara kao sloţenog tehniĉkog ureĊaja i razmatra naĉin njegove konstrukcije. u podruĉju raĉunarske tehnike (engl. glasi: "Informatika je nauka sistematskog i efikasnog (dakle. teorija raĉunanja.R. Theoretische Informatik). definitivno je odbaĉen raniji termin "dokumentaristika". Ovaj termin se uglavnom udomaćio u Evropi. metode. projektovanje i konstrukciju. 15 . ĉit. koja se sastoji iz tri glavna dijela: teorije informacionih elemenata.. postupke koji se primjenjuju na raĉunarima.raĉunarske nauke (Computer Sciences) i . racionalnog.posljednja dva sloga rijeĉi automatique (ĉit. Temnikov predloţio je 1963. Teoretski aspekti raĉunarstva obraĊuju se u nauĉnom podruĉju raĉunarskih nauka (engl. a implementacijski na hardverskom nivou.. njenu teoriju.. Opšta enciklopedija (1966) definisala je informatiku kao nauĉnu disciplinu koja prouĉava strukturu i svojstva (ali ne i sadrţaj) informacija. computer engineering. algoritmi. komunikacija i drugo. tj.informacione nauke (Information Sciences). istoriju. pojavio se godinu dana kasnije u Rusiji. te zakonitosti informatiĉke djelatnosti. ekonomije. prim. da bude njen sinonim. a usvojen je termin "informaciona nauka" (Information Science). L. Prof. a sve to uz pomoć savremenih tehniĉkih sredstava". L. U SAD i Velikoj Britaniji su definisana dva osnovna pravca informatike i to: . njem. primjenu i djelovanje raĉunarskih sistema. matematiĉka logika. Prva definicija oblasti informatike. godine dala Francuska akademija nauka. kompjuter saijans). arhitektura raĉunara. Isti pojam. strukture podataka. temeljeno na metodama raĉunarske nauke i projektantsko-inţenjerskom pristupu. organizaciju i efiksanost. koju je 1966. metodologiju. osnovnu graĊu i principe njegovog rada. na "Konferenciji o obrazovanju kadrova za informacionu nauku" u Atlanti (SAD). Centralni objekat prouĉavanja u raĉunarstvu je cjelokupnost raĉunarskog sistema.R. analizu. prim. njem. ono što se danas u SAD naziva nauka o raĉunarima (Computer Science. Technische Informatik). 1961. koji se sastoji od hardvera i softvera. Njegova ideja bila je da se ovim pojmom dopuni pojam automatske obrade podataka (AOP). computer science. Raĉunarstvo obuhvata teoriju. ĉime su povezana dva pojma: informacija i automatski ureĊaji (raĉunari).

memorisanja. Umro je u Amsterdamu 1964. Shannon). godine. nauĉnih zajednica). zajedno sa Klod Šenonom (Claude E. prenošenja. ţivotinje i ljude. Govorio je 10 jezika.jedan ogranak primjene vještaĉke inteligencije. tako da je postao poznat kao vunderkind. 1958. tj. Riĉardom Hartlijem (Richard V. Poznat je kao poliglota. pronalaţenja i upotrebe informacija. Kolmogorovom9. za tehniĉke. U 19. strukturisanja. koja tvrdi da je svaku neprekidnu funkciju f od n varijabli iz intervala 0. Informatika ili informatiĉka nauka je nauka koja istraţuje svojstva i ponašanje informacije. odašiljanja. interpretaciju i upotrebu informacija i njihovu zaštitu od destrukcije i uništenja.ljudska upotreba ljudskih bića. pretraţivanja. Norberta Vinera veoma je zanimljiva. interpretacije. godine objavio je ĉuveno svoje djelo Kibernetika . Britanije). Prvi je sagledao potrebu zaokreta tehnike (teorije automatskog upravljanja i teorije informacija) od neţivih stvari ka izuĉavanju bioloških sistema. 1957. ĉuvanje. pod informatikom podrazumijevamo ravnopravno objedinjenu i jednu i drugu oblast. 10 Definiciji Sveuĉilišta u Zagrebu (1985). a i evropsko poimanje (izuzev Vel. 9 Andrej N.Moje djetinjstvo i mladost. Prema jednoj definiciji “informacione nauke” obuhvataju sve one nauke koje se bave prouĉavanjem postupaka prikupljanja. raĉunar se posmatra samo kao sredstvo za obradu informacija i pri tome se vrši razrada optimalnih metoda i sredstava primanja. diseminacije. Kasnije će se pokazati da je ovo moţda najznaĉajnija teorema vezana za neuronske mreţe . od neformalnih (usmenih i pismenih) do formalnih (razmjena nauĉne literature izmeĊu nauĉnika tj. Hartley) i Andrejem N. 8 Biografija prof. Ti procesi ukljuĉuju nastajanje. Norbert Viner (Norbert Wiener). diseminaciju. Naše.jedan je od najvećih matematiĉara dvadesetog vijeka. ĉuvanja. Pred kraj ţivota. tumaĉeći "povratnu spregu" kao princip veza i regulacije koji je zajedniĉki za mašine. te metoda i tehnika pomoću kojih se upravlja protokom informacija i sredstvima za obradu informacija radi njihove optimalne dostupnosti i upotrebljivosti. 16 . Bavio se uglavnom izuĉavanjem bioloških sistema sa aspekta matematike i teorije automatskog upravljanja. RoĊen je 1894. Otac mu je bio profesor slavistike tako da se i sam dosta interesovao za probleme jezika. godine publikovao je fascinantnu teoremu. 1963. godini ţivota završio je doktorsku tezu na Harvardskom univerzitetu. obrade. godine. tvorac kibernetike8. pretraţivanje. Preovladava mišljenje da se informatike treba baviti prouĉavanjem opštih zakona svih komunikacionih procesa. Već u najranijem dobu ispoljio je izvanrednu inteligenciju. selekcije. naglašavao je znaĉaj "interdisciplinarnog pristupa" kao najekonomiĉnijeg i najproduktivnijeg sredstva za brţe proširivanje granica ljudskog saznanja. organizaciju. Sa 25 godina poĉeo je da predaje matematiku na MIT-u u Bostonu. obrade. biološke i društvene sisteme. prikupljanje. upotrebe i zaštite informacija kao i postupcima društvenog komuniciranja u svim njegovim oblicima10.1 moguće predstaviti uz pomoć funkcije samo jedne varijable. objavio je autobiografski spis Bivše ĉudo od djeteta . prenosa. Kolmogorov . Baveći se 13-tim Hilbertovim problemom. godine. tvorac teorije informacija.U drugoj oblasti – informacionih nauka.

indukcija. obrade i upotrebe informacija.sinergetski efekat postoji samo ako postoji harmonija imeĊu elemenata sistema.polazi od toga da rezultat funkcionisanja sistema je sinergetski efekat djelovanja svih elemenata sistema.Polazeći od toga moţemo dati slijedeću definiciju informatike: Informatika je interdisciplinarna nauka koja se bavi savremenim naĉinima i metodama pronalaţenja. Samuelson). informatika je nauĉna disciplina koja prouĉava strukturu i svojstvo informacije. Bez paţljivog pregleda onoga šta nam kazuje istorija. prelazeći granice mogućeg (iskustvenog) saznanja. 11 Analiza je proces kojim se obilje podataka i naizgled nepovezanih ĉinjenica oblikuje u koherentnu sliku stvarnosti. c) metode kibernetskog pristupa (metoda povratne sprege i metoda "crne kutije"). interdisciplinarnost se ne ostvaruje na nivou znanja. Pri tome. kao posebna interpretacija stvarnosti. Interdisciplinarni karakter informatike kao nauke podrazumijeva korišćenje nekih opštih nauĉnih metoda (analiza11. nemamo hipoteze koje bismo istraţivali (P. prenošenje. Nastala je postepenim spajanjem dostignuća većeg broja autonomnih i priznatih nauka. izgradnju i funkcionisanje informacionih sistema sa raĉunarskom podrškom. Dakle. dedukcija. zaslugom Plehanova. . To je proces koji zavisi od posmatranja da bi se razvile neke polazne hipoteze.) i univerzalnih nauĉnih metoda. njeno kreiranje. prenosa. meĊu kojima su dominantne: a) metoda dijalektiĉkog materijalizma12. teorija informacija. kao što su: formalna logika. memorisanja.matematiĉki : f(a. statistiĉke metode itd. funkcije. što se moţe iskazati na slijedeće naĉine: . principa i aksioma. Cilj informatike je razvoj optimalnih metoda i sredstava pronalaţenja. projektovanje.optimum cjeline = zbir suboptimuma. . 17 .cjelina se ne moţe rastaviti na sastavne dijelove. Po Kantu. umovanje koje se. prikupljanja. elektronika i neke druge nauĉne discipline. A. dialektiké téchne) je vještina ispitivanja ili raspravljanja i metoda mišljenja kojom (po Platonu) spoznajemo svijet ideja i odreĊujemo veze i odnose tog svijeta sa svijetom pojavnih predmeta i naše svijesti. 12 Dijalektika (grĉ. obrade i korišćenja informacija. b) metoda sistemskog pristupa . neka poglavlja matematike.sinergetski efekat je donošenje zakljuĉaka dedukcijom (od opšteg ka pojedinaĉnom) . sve manifestacije realnosti svode se na jedinstvenu osnovu u materiji. nego na nivou koncepta i metoda. prijema. kreiranje. registrovanje. a da pri tome ne izgubi svoje osobine. Dijalektiĉki materijalizam je filozofski sistem nastao u Rusiji krajem XIX vijeka.c) > f(a) + f(b) + f(c). i . bavi onim što se ni na koji naĉin ne moţe empirijski utvrditi kao nešto što po sebi jeste. sinteza. obraĊivanje i korišćenje. Kako je nastanak i razvoj informatike tijesno vezan uz primjenu raĉunara. memorisanja. informatiku i njen predmet moţemo definisati kao nauĉnu disciplinu koja istraţuje sastav. koja se kreće po imanentnim dijalektiĉkim zakonima. Prema njemu. nemamo nikakvu predodţbu šta da prouĉavamo. dijalektika je "logika privida". To znaĉi da je efekat sistema veći od efekata svakog pojedinaĉnog elementa.b.

Da li oblast informatike obuhvata samo prouĉavanje raĉunara? 6. Šta je to “informatika“ i kako je taj pojam nastao? 2. Šta je to „sinergetski efekat“ kod sistema i kako se on iskazuje matematiĉki? 18 . Riĉardom Hartlijem i Andrejem Kolmogorovom? 8.III PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG: 1. Šta se podrazumijeva pod „raĉunarstvom“? 7. Kako je pojam „informatika“ 1966. Šta je predmet i cilj informatike? 4. a zašto on zajedno sa Klod Šenonom. Šta je predmet prouĉavanja informatike? 5. Za šta je zasluţan Norbert Viner sam. godine definisala Francuska akademija nauka? 3.

kao ni na to šta je informatika ili kibernetika. meĊutim nas interesuje malo pragmatiĉnija definicija tog pojma. Ako se poĊe od etimološkog znaĉenja rijeĉi informacija dolazi se do latinskog "Informatio". svaka je iz svog ugla. bez energije ništa se ne dogaĊa.znak) nemaju neko odreĊeno znaĉenje nego se pomoću njih konkretizuju (prenose) pojmovi. Iz definicije informatike koju je dala Francuska akademija nauka. Sami znakovi ili signali (od latinske rijeĉi "signum" . što je dosta dobro filozofski reĉeno. Boţiĉević. slika. nego i neţiva priroda (primjer fizike. iz ugla odreĊene nauke i prakse. formula itd. podaci. Ĉitava priroda prosto kipti od mnogobrojnosti veza i najrazliĉitijih prenosa informacija. Neko nekome.nešto saopštava.ZNAK Reklo bi se da je metodološki najjednostavnije poĉeti od pitanja: šta je informacija. Recimo. INFORMACIJA . U svakodnevnom ţivotu pojam informacija poistovjećuje se sa pojmom saopštenje. ljudi meĊusobno prenose uzajamna saopštenja na ogroman broj naĉina. ĉije je znaĉenje formiranje neĉeg. pa ćemo to malo detaljnije objasniti. glasi: saopštenje. pri ĉemu nije vaţan fiziĉki oblik.u obliku 19 . informacija se definiše kao medij ljudskog znanja i komuniciranja. odnosno saopštenja. ali svaka informacija je ujedno i saopštenje. termodinamike). muzike. bez informacija ništa nema smisla” (J. taĉna. Ali. od kojih strogo uzevši nijedna nije pogrešna. U društvenim sistemima signali mogu ići u obliku napisanih ili izgovorenih rijeĉi. Intuitivni odgovor na pitanje šta je informacija. Postoji u literaturi mnogo razliĉitih definicija šta je to informacija.uticajima moţemo dodijeliti odreĊeni smisao koji zovemo informacija.“Bez materije ništa ne postoji. 1995) 4. Ovo se slaţe i sa formalnom definicijom informacije o kojoj će biti rijeĉi kasnije. ni tehnika tog saopštavanja. Ali. bilo bi pogrešno samo na osnovu intuitivnog odgovora izvesti zakljuĉak da je informacija sinonim saopštenja jer. To znaĉi da moraju da postoje u krajnjoj liniji dva sistema koji meĊusobno djeluju jedan na drugi. ali ne zadovoljava i sve ostale "uglove".. ali ni jedna nije prihvaćena od strane svih. tj. kao što ćemo vidjeti. MeĊutim. Stoga kaţemo da je znak ili signal materijalni nosilac informacije. nešto sliĉno kao što je proţet neprekidnim kretanjem materije i energije. svako saopštenje ni pribliţno nije informacija.PORUKA . nešto neĉemu ili nešto nekome . vijesti i informacije. uobliĉavanje ili poduĉavanje. Tim dejstvima . ne samo ţiva. teškoća je u tome da u literaturi na to pitanje još uvijek nema jedinstvenog odgovora. ĉitav materijalni svijet proţet je bezbrojnim informacijama. u biološkim sistemima . poruke. hemije. Oni su osnovni nosioci informacije i materijalne su ili energetske prirode.

). To su elektriĉne veliĉine. osvjedoĉenje. nisu svi znakovi nosioci informacije. neke matematiĉke simbole i druge cifre. .) i neki posebni znakovi za oznaĉavanje dimenzije i tipa podataka (• ° ® € ∞ @ © itd. ASCII skup sadrţi sva slova. temperatura. poruka "87" ne govori nam nešto posebno.Line Feed. na primjer: "87 komada proizvoda A". moraju se nalaziti na popisu u memoriji primaoca. pojma. kao što je pritisak. na primjer znak LF . ali sama za sebe ne govori nam mnogo. “aski”). a to su: mala i velika slova azbuke ili abecede. Znakove koji nisu na popisu naše memorije ne razumijemo i oni stoga ne mogu biti nosioci informacije. Rijeĉ "informacija" je izraz koji potiĉe od latinske rijeĉi informatio. koje se prenose preko spojnih linija. znakovi razdvajanja (: . Na primjer. zatim znakovi interpunkcije (! " ? ' itd. Poruka ili saopštenje (obavjest) je skup znakova sastavljenih prema odreĊenim (dogovorenim) pravilima izmeĊu komunikatora (onih koji meĊusobno komuniciraju). za komunikaciju sa štampaĉem). tok struje i sl. cifre od nula do devet (0-9). što bukvalno znaĉi razjašnjenje. od American Standard for Coded Information Interchange. Iz razloga interdisciplinarnosti informatike. većinu znakova interpunkcije. Otuda danas postoje brojne definicije informacije od kojih se ni jedna ne moţe uzeti kao opšta. Kod po ovom standard je 7-bitni (slova su duţine 7 binarnih cifara). podaci su skup poruka koje za primaoca imaju odreĊeno znaĉenje. Kao i znakovi i poruke. Prema tome. uĉenjem ili ĉuvenjem (ĉuli smo to nekada.. da bi bile razumljive primaocu. Moţemo kazati da su poruke ili saopštenja skup znakova koje smo mi spoznali roĊenjem. pa nam je stoga postalo poznato). Komunikacija meĊu pojedinim jedinicama u raĉunaru odvija se pomoću signala. brojeve.u obliku raznih fiziĉkih pojava. Prema tome. onda ima odreĊeno znaĉenje i ispunjava odreĊenu svrhu. pa postoje teškoće u formiranju dovoljno opšte definicije ovog filozofskog. dakle apstraktnog.) i razni specijalni znakovi i simboli koji sluţe kao aritmetiĉki i logiĉki operatori (˅ ≤ Σ ≈ ≠ ≡ = > < ^ | itd. Opšteprihvaćeni standard za razmjenu digitalno kodiranih znakova je ASCII (skr. Puno ASCII znakova ima upravljaĉko znaĉenje. Znakovi u informatici su standardizovani i sistematizovani. je znak štampaĉu da preskoĉi jednu liniju. znakovi matematiĉkih operacija (+ . ) ( ] [ \ } { itd. izlaganje.). pa ovi kodovi sluţe i kao jezik za komunikaciju izmeĊu razliĉitih dijelova raĉunarskog sistema (na primjer. do sada je otkriveno mnogo komponenata pojma informacije. Poruka uvijek ima neko znaĉenje. raznih biotokova itd. ali ako taj broj poveţemo s nekim predmetom. ASCII kod ima 256 znakova od kojih je svaki predstavljen binarnim brojem od 0 do 255. Skup poruka koje imaju odreĊenu svrhu predstavlja podatke odnosno vijesti. a pored toga one moraju biti vezane uz odreĊene konkretne ili apstraktne pojmove. nego samo oni ĉija se slika nalazi u memoriji korisnika (na primjer: dogovoreni ili propisani znaci).gena i kiselina. najĉešće napon. znak je nosilac informacije samo za onog primaoca koji taj znak (signal) ima na popisu u svojoj memoriji. u tehnici . negdje i od nekoga. 20 . MeĊutim. ĉit.* /). .

kao što su: slova.na primjer: "87 komada proizvoda A su na skladištu. nego III godine. nismo rekli ni da je to Petar Petrić. Ona stanuje u Vlašiĉkoj ulici broj 17 u Vitezu”. nego Indira Marković.podaci o predmetima. Na primjer. koju moţemo otkloniti jedino primitkom informacije. kao realnog sistema. .broj upisanih studenata.podaci o godinama studija. . posluţićemo se slijedećim primjerom. Ovo bi bila definicija informacije s obzirom na njene osobine. a njena fiziĉka predstava obiĉno se naziva podatak. U navedenom primjeru. biljke. 39. Podatke o komponentama stanja sistema “fakultet”. Dakle. . podatak o tome gdje se nalaze tih 87 proizvoda A i ĉemu ili kome su namijenjeni . otklanja mu neizvjesnost ili nedoumicu u pogledu ishoda neke aktivnosti ili dogaĊaja i sluţi mu kao podloga za donošenje odluka. Nismo rekli ni da je student IV. ţivotinje.sadrţaj poruka) koji prijemniku u procesu komuniciranja sluţe za otklanjanje nedoumice ili smanjenje neizvjesnosti ili za preduzimanje odreĊenih akcija. neki student moţe biti opisan na slijedeći naĉin: “Indira Marković je student treće godine Fakulteta poslovne informatike u Travniku. predmeti i pojave. Da bi informacija mogla da se upotrebi ona mora da bude prikazana preko realnih elemenata. vrijednosti nekih fiziĉkih veliĉina i sliĉno. Informacije predstavljaju ĉinjenice o pojmovima kao što su ljudi. Da bismo bolje objasnili razliku izmeĊu pojma podatak i pojam informacija i definisali njihovo znaĉenje. Ovakav opis sadrţi posredno informaciju koju mi razumijemo na osnovu iskustva.podaci o svakom studentu. to je znaĉenje i vrednovanje podataka. informaciju moţemo stvoriti ako uz navedenu poruku dodamo još i kontekst poruke. moţemo zakljuĉiti da je to poruka ili saopštenje.Svjesni te ĉinjenice mi ćemo se.1: Informacija Uglavnom.terapija u ambulanti. Primjer 4. nastaje u glavi ĉovjeka. a 54 komada su rezervisana za kupca K". bolnici za izlijeĉenje pacijenta .ocjene studenata iz predmeta. moţemo reći da je informacija apstraktan pojam. Nismo rekli ni da studira 21 .podaci o nastavnicima. jer ne otklanja nikakvu neizvjesnost. "87 komada proizvoda A".2 °C je vrijednost obiljeţja temperatura bolesnika i preduzima se akcija . Na primjer. Primjer 4. brojevi. predstavljaju: . i sliĉno. informacija za prijemnika ima karakter novosti. Dakle. koristiti slijedećom definicijom: informacija je skup poruka i podataka (jednim imenom .1. ali ona je informacija u kontekstu u kojem podaci figurišu. za sada. tj. . Informacija je protumaĉeni i vrednovani podatak sa ciljem da se preduzmu upravljaĉke akcije u sistemu. Dakle. . II ili I godine. niti Ana Lovrenović.

Kao što iz našeg primjera vidimo. Travnik je grad u kojem se fakultet nalazi. ni u Livnu. broj kuće je 17. Fakultet poslovne informatike. Da bismo bolje uoĉili razliku izmeĊu podataka i konteksta. ništa s obzirom na kontekst saopštenja i podataka u toj reĉenici. a Vitez je grad u kojem student stanuje”. ali da pazimo da ne promijenimo ni sadrţaj (podatke) niti znaĉenje (kontekst) informacije koju ta reĉenica nosi: “Indira Marković je ime i prezime studenta. TakoĊe nismo rekli da joj je ulica stanovanja Bašćaršijska. Koliĉina informacije. Tako je izmišljen “bit” kao osnovna jedinica za mjerenje 22 . ni zapreminski litar. niti na Filozofskom fakultetu. i on se nalazi u Travniku. ampermetar i sliĉno mjerilo kojim bi se njena koliĉina izmjerila. u prethodnoj reĉenici. broj. pored toga. ni 116. informaciju o nekom biću. utvrĊuje se prema stepenu u kojem ona (njen prijem) otklanja neizvjesnost ili nedoumicu ili nas nagoni na preduzimanje neke akcije. Takva lista veliĉina u konceptu baza podataka naziva se opis logiĉkog zapisa ili logiĉkog sloga. Ali.naĉin ili medij fiziĉkog predstavljanja podataka.na Fakultetu kozmetologije i zdravstvene njege. a nije ni u Bihaću. je naziv fakulteta koji student pohaĊa. TakoĊe. Tuzla ili Bugojno. to su: prezime i ime. niti decimalna vaga. . obiljeţju njegovog studija i adresi stanovanja sastavljena iz najmanje dva dijela: podataka i konteksta. mjesto-grad).kontekst. Informacija mora taĉno odgovarati ĉinjeniĉnom stanju i njen sadrţaj je relevantan za donošenje odluka. Rekli smo da je Vitez grad u kojem student stanuje. U informatici i raĉunarstvu je. hajde sada da tu informaciju (reĉenicu) kaţemo na malo drugaĉiji naĉin. u gornjoj reĉenici podatke smo ispisali kosim slovima. stvari ili pojmu u informatici ĉine: . ni termometar. jer ne postoji ni duţinski metar. kontekst je definisan pomoću niza veliĉina i isti je za sve sliĉne pojave. broj 17 je broj kuće stanovanja studenta.podaci i . treća je godina studija. eventualno. sjedište fakulteta. za koju smo rekli da je informacija. i adresa stanovanja (ulica. ni u Sarajevu. već smo rekli da je ulica u kojoj student stanuje Vlašićka ulica. moţe nekome da bude nejasno ili da bude nepoznato nakon što mu ista bude saopštena. U našem primjeru. niti Kralja Alfonsa XIII. godina studija. vaţno da znamo i u kakvom fizičkom obliku su podaci predstavljeni. Količinu informacije kao apstraktnog pojma nije tako jednostavno izmjeriti. a kontekst je ostao u nizmjenjenom obliku slova. Prema tome. predmetu. Iz prednjeg primjera moţe se uoĉiti da je informacija o studentu. Pa šta to onda. ni 23. a nije ni bb. a nismo rekli ni da je to Kiseljak. Vlašička je naziv ulice u kojoj student stanuje. naziv fakulteta. već smo rekli da je to Fakultet poslovne informatike. kao što ćemo kasnije vidjeti. Kontekst informacije odreĊuje se tako što se napravi lista veliĉina koje ga definišu i ĉije će vrijednosti biti zapisane podacima. Naravno.

2: Poruka moţe i ne mora da sadrţi informaciju. Rezultat dogaĊaja je osobi 'A' 100% poznat i vjerovatan (siguran je). Ali poruka da je novĉić po padu pokazao „pismo“ sadrţi novo saznanje o dogaĊaju i u sebi sadrţi informaciju. Odgovor na prvo pitanje daje nam 1 bit informacije. na primjer. Veću koliĉinu informacija nosi. opet (od oka) podijelimo na dvije. neku osobu koja je tu.lijevo od naše ruke i desno. traţena osoba moţe biti samo sa jedne strane strane ravnomjerno podijeljene (pokazano rukom) grupe. jer smo saznali da se od podjednake mogućnosti da se traţena osoba nalazi sa jedne od dviju strana. U sali u kojoj se nalazi grupa studenata pronaĊimo taĉno odreĊenu osobu po imenu i prezimenu i mjerimo koliko bit-ova informacije nam je potrebno da tu osobu naĊemo. jer oko pada kamena na zemlju nema dvojbe. Primjer 4. osoba 'A' posmatra kako osoba 'B' baca kamen u dalj. imenom i prezimenom. Ako takoĊe osoba 'A' u vazduh baci novĉić i zatim poruĉi osobi 'B' da je novĉić pao na zemlju „na jednu od strana“. jer drugaĉije ne moţe biti. Osobi 'A' ova poruka ne donosi nova saznanja o dogaĊaju. Traţenje nastavljamo sa istim pitanjem. Ukoliko je neka poruka vjerovatnija utoliko ona sadrţi manje informacija. nema neizvjesnosti ni nedoumice. Primjer 4. odnosno više je nauĉno. 50% je moguće da novĉić padne na jednu stranu. Jedan bit je ona koliĉina informacije koja se dobije saznanjem da se od dva podjednako vjerovatna (sluĉajna) dogaĊaja desio jedan. koja se naziva BIT (BInary digiT = binarni broj). Tako.L.koliĉine informacije. Zatim. otprilike. Na primjer. saznali jednu stranu na kojoj se traţena osoba nalazi.) studentima na ĉasu demonstrirao šta je to 1 bit informacije. Takva poruka u sebi ne sadrţi informaciju. Koliĉina informacije u njoj jednaka je nuli. odnosno šta je i kolika je koliĉina informacije od jednog bita. ali tako što sada preostalu polovinu grupe studenata. neko izlaganje je više nauĉno (pruţa više informacija) ako je manje izriĉito. je koliĉina informacije 50% sluĉajnog dogaĊaja. Poruka ili saopštenje koja egzaktno opisuje rezultat neizvjesnog dogaĊaja. odnosno 50% je moguće da novĉić padne na drugu stranu. mišljenje da je “vjerovatno da će svemir doţivjeti svoju toplotnu smrt” nego ako se izriĉito tvrdi da će to “sigurno” tako biti. ravnomjerne grupe . Zamolimo nekoga od prisutnih da nam kaţe (ali ne da pokaţe).3: Ovaj primjer uzet je iz prakse onako kako je autor (R. Opet 23 . sadrţi u sebi odreĊenu koliĉinu informacije. meĊu nama. Ili. tada ta poruka takoĊe ne sadrţi informaciju jer osobi 'B' ne otklanja neizvjesnost i nedoumicu oko rezultata. ravnomjerno (po sredini) podijeljene grupe studenata. jer je poruka otklonila svaku neizvjesnost oko toga na koju stranu je pao (pokazao) novĉić. Logiĉno. studenta/studenticu zamolimo da nam samo sa “da” ili sa “ne” odgovara na naša pitanja koja će se odnositi na to da li se traţena osoba nalazi sa lijeve ili desne strane rukom pokazane. Zatim. na drugi naĉin reĉeno: mjera za koliĉinu informacije. za koju je odgovor bio “da” se traţena osoba nalazi na toj strani. osoba 'B' poruĉuje osobi 'A' da je kamen „pao na zemlju“. Koliĉina informacije u poruci sada je veća od nule.

U ovom sluĉaju radi se o degradaciji informacije. Taj 1 bit dobivene informacije pribrojimo prethodnom zbiru bitova i dobijemo izmjerenu koliĉinu informacije koju smo dobili da bi došli do taĉno odreĊene osobe. dogaĊaj je nemoguć i vjerovatnoća njegovog nastanka jednaka je nuli. ali mi još ne znamo ko je traţena osoba. bilo “da” ili “ne”. ovaj postupak nastavljamo sve dok ne preostane poslednja moguća podjela na pola preostale grupe. tada je on/ona ta traţena osoba. bacaĉi su gledaocima saopštili slijedeće poruke: a) kocka je pokazala jedan od šest brojeva. ravnomjerno (po pola) podijeljene preostale grupe. Ova koliĉina informacije se moţe taĉno izraĉunati i to po formuli za entropiju. p=0 (0%) d) Poruka ne sadrţi informaciju jer je sigurno da će kuglica stati na polje s jednim od brojeva. Oĉigledno je da nam nedostaje još bita informacije. p=1 (100%) e) Kako rulet ima ukupno 37 polja. d) kuglica je stala na jedan od brojeva.studenta/studenticu zamolimo da nam samo sa “da” ili sa “ne” odgovori na naše pitanje koje se odnosi na to da li se traţena osoba nalazi sa naše lijeve ili sa desne strane rukom pokazane. Nakon odgovora. znaĉi da je zaustavljanje kuglice na navedenom broju jedan od 37 mogućih rezultata dogaĊaja. Kada od studenta/studentice dobijemo odgovor na osnovu kojeg saznamo na kojoj strani se nalazi traţena osoba. dobićemo još 1 bit informacije. Kako kocka ima šest jednakih strana.70%) 24 .4: Prilikom bacanja kocke i kuglice ruleta. DogaĊaj opisan na navedeni naĉin 100% je siguran i nije neizvjestan. DogaĊaj je po opisu identiĉan dogaĊaju a). odnosno koja nam je bila potrebna da bi entropiju problema “traţenja taĉno odreĊene osobe u grupi osoba” sveli na nulu. vjerovatnoća pokazivanja navedenog broja je: p=1/6 (16. ali o tome će više rijeĉi biti u jednom od narednih poglavlja. Primjer 4. Vjerovatnoća pokazivanja bilo kojeg broja je: p=1 (100%) b) Poruka sadrţi informaciju jer otklanja dvojbu oko rezultata bacanja kocke. c) kocka je pokazala broj sedam. tj. e) kuglica je stala na broj sedam. Do sada smo dobili 2 bita informacije. b) kocka je pokazala broj tri. Pojedinim porukama ćemo pridruţiti slijedeće opise sadrţaja informacije: a) Poruka ne sadrţi informaciju jer će baĉena kocka sigurno pokazati jedan broj. Vjerovatnoća pokazivanja za jedan broj je: p=1/37 (2.66%) c) Poruka sadrţi potpuno nemoguć opis. Zato.

14. pripada kontekstu. drvene. onako kako ste je vi saĉinili na osnovu pojedinaĉnih saopštenja iz prethodnog pitanja (6). Šta u vašem primjeru informacije. Koliĉina informacije je veća što je dogaĊaj neizvjesniji. predmetu. komada. Šta su „znakovi“ u informatici? Šta je poruka ili saopštenje? Šta je informacija? Da li je svaka poruka ili saopštenje ujedno i informacija? Koji dijelovi (obavezno) ĉine informaciju o nekom biću. onako kako smo ga mi definisali. Ĉime se mjeri koliĉina informacija? Šta je ASCII? Ĉemu sluţe informacije? 7. 4.Primjer pokazuje da neizvjesnost dogaĊaja utiĉe na koliĉinu informacije sadrţane u poruci. odnosno neodreĊenost dogaĊaja. Jajaĉka. letve. odnosno odstranjuje dvojbu. stvari ili pojmu? Od slijedećih pojedinaĉnih saopštenja (davanjem konteksta podacima) napravite neko saopštenje koje će biti informacija: 127. IV PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG: 1. 5. cm. 3. GP „Gradnja“. 11. 6. 2. 9. Mrkonjić Grad. duţine. Povećanjem koliĉine informacije smanjuje se entropija. 8. 22. a šta su podaci? Navedite neki skup znakova koji nije saopštenje. 10. 25 . Saznanje o rezultatu sluĉajnog dogaĊaja otklanja neizvjesnost ili nedoumicu.

poruka) kompleksan fenomen. njenu fenomenalnost13 objasnićemo na dva naĉina: egzistencija informacije kao fenomen odraza i kao fenomen raznovrsnosti. (b) semantiĉkoj i (c) bihevioristiĉkoj osnovi. itd. onako kako ona suštinski egzistira. Ursul-a) reprodukovanje sadrţine jednog objekta u drugoj formi . onda to moţemo uĉiniti na slijedeći naĉin. za pojavu odraza nuţno mora da egzistira sprega ( . a odraţavajući sistem. modelira) onaj drugi. Pojam egzistencije informacija. Neka je A bilo koji realni sistem (predmet. To se moţe objasniti i time da ne moţe realni sistem da bude. obavijest ili poruka) moţe tumaĉiti na (a) tehniĉkoj. Pored toga. a svaka je nauĉna oblast pokušala. FENOMENOLOGIJA POJMA INFORMACIJA Informacija je postala interdisciplinarni fenomen.objekta A koji se odraţava i objekta B koji ga odraţava. reflektuje. tj. koncept.ro) dva objekta . xn A x8 x7 x1  x2 x3 y1 B y2 y3 s ym… y7 y6 y4 y5 x6 x5 x4 Slika 1. stvar. problem. Dakle. za koju se i sa kojom se. Još su Šenon i Viver (Weaver) upozoravali da se saznanje (saopštenje. D. neka biljka ili ţivotinja. oko koje se.u drugom objektu i to u procesu njihovog uzajamnog djelovanja.). Nikada nije bilo sporno da je informacija (saopštenje. Pri tome. Ako bismo htjeli da damo definiciju pojma informacije na dijalektiĉki naĉin. bavi informatika i kao fenomenom i kao resursom informatiĉkog društva. Objašnjenje pojma informacije pomoću odraza U sluĉaju sprege dva proizvoljna objekta A i B (ma kakvi oni bili) jedan od njih uvijek odraţava (oslikava. obavijest. na primjer. protumaĉiti samo jedan dio ili oblik te sloţene pojave. cijelim svojim bićem. Phenomenology) je metoda filozofskog istraţivanja koji je razvio Edmund Huserl (Husserl). Cilj fenomenologije je da obuhvati totalitet ili suštinu opaţanog objekta. odraz 13 Fenomenologija (engl. školska table. s mnoštvom razliĉitih fiziĉkih. bioloških i društvenih svojstava. Sama rijeĉ doslovno znaĉi prouĉavanje ili opisivanje pojava. Tada sistem B koji obezbjeĊuje informaciju J o A zovemo informacioni sistem (slika 1).5. Informacija kao fenomen odraza. i još pokušava. odraz je (po rijeĉima ruskog filozofa A. na primjer. 26 .

socijalna. To znaĉi da se u fenomenu odraza krije jedna logiĉka veliĉina J. da ima svoj smisao (znaĉenje.jedna strana odraza. ţivotinja. Nauĉna istraţivanja pokazuju da je informacija neodvojivo povezana sa odrazom.posjeduje semantiku (smisao) i intenzitet (jasnost). tada ne moţe biti rijeĉi o informaciji. ĉovjek. predstavlja IS sistema (ili objekta) A. To znaĉi da je pojam odraza širi pojam od pojma informacije. ili konstruisati. Koristeći sliku 1. Pri tome. da je ona objektivna veliĉina kao sadrţaj odraţavanja. biljka. sistem koji obezbjeĊuje informaciju J o A zvaće se informacioni sistem. U literaturi se ĉesto uz pojam informacija koriste prilozi. Zaista. Ali. Definicija pojma informacije koju smo naprijed naveli dovoljno je opšta da su sve nabrojane karakteristike obuhvaćene gornjim izrazom. organizacioni problem itd. kao na primjer: logiĉka. ili kraće IS sistema A. koja se moţe definisati ureĊenom ĉetvorkom: J = ( A. segment. Najmanja semantiĉka jedinica podataka je znak.skup znakova ĉije znaĉenje definiše smisao odraţavanja. Ako nedostaje bar jedna od navedenih komponenata. nauĉna. svaki sistem koji je u stanju da obezbijedi informaciju o B.objekat odraţavanja ( realni sistem.14 Ovdje smo nabrojali samo dvije komponente informacije: semantiĉku (kao relaciju znakova prema oznaĉenom objektu) i kvalitativnu. više (teoretski bezbroj) informacionih sistema. Interesantno je da u engleskom jeziku ne postoji mnoţina od rijeĉi informacija i podatak. semantiku) i da ima svoj intenzitet (koliĉinu). koji je u nekakvoj vezi sa A. ekonomska. Iz ovakvog opisa IS-a slijede veoma vaţni zakljuĉci: . S. nego uvijek i samo izrazi Information ( informacija/e) i data (podatak/ci). npr. a zatim pojam. da se uvijek odnosi na prvi objekat.). upravljaĉka. a saopštava je drugi. preduzeće. I ). moţemo dati slijedeću definiciju pojma informacionog sistema. dakle ne postoje izrazi Informations i datas. Neka je A bilo koji realni sistem. zavisno od toga kakve je prirode objekat A.intenzitet odraţavanja. itd. Ovu veliĉinu zovemo informacija.na osnovu dijalektiĉog principa sveopšte povezanosti i djelovanja slijedi. 27 14 . medicinska. B . ona je odraz raznovrsnosti.objekat koji saopštava odraz (model sistema A) S . Pod semantiĉkim jedinicama podataka podrazumijevamo jedinice podataka koje se prenose u razmjeni informacija izmeĊu ljudi. da za jedan isti realni sistem A moţe se naći. slog i datoteka. za objašnjenje pojma informacije pomoću odraza. B. komponente informacije su: A . Iz ovakve definicije informacije moţe se zakljuĉiti. informacija je samo jedan aspekt . a I . na ĉovjeku prihvatljivim nosiocima podataka.

meĊutim. Prema tome. neki biološki (ţivi) sistem (ĉovjek. a. Informacija kao fenomen raznovrsnosti. b. Postoji više informacionih sistema koji obezbjeĊuju istu informaciju J u odnosu na isti sistem A. organizacioni. nevrednovana ĉinjenica. pojedinost. mogućnosti. b. Moţemo reći da je podatak: broj. on se transformiše u informaciju.. a sistem B njihov informacioni sistem. Zapis zadrţava svojstvo 28 . c. itd. Ovako kompleksna definicija informacionog sistema zahtjeva i svoju konkretizaciju. Iz ovoga se izvlaĉi zakljuĉak o tome da se informacija u skupu pojavljuje onda kada se elementi razlikuju jedan od drugog . skup u kome su svi elementi jednaki sadrţi minimalan broj raznovrsnih elemenata. vidimo da taj skup sadrţi svega tri razliĉita elementa: a. u procesu odluĉivanja. tj. ako se podatak upotrijebi za upravljanje. A mi još dodajemo: podatak je neobraĊena ili neobjašnjena ĉinjenica. izbora. to jest svega 1.informacioni sistem objekta A (sistema A). To se tumaĉi na ovaj naĉin: zamislimo skup sastavljen od slijedećih elemenata: a. Podatak – informacija – znanje. Pojmovi kao što su podatak. informacija postoji samo ako postoji i raznovrsnost (elemenata. Svugdje u objašnjenjima postoji semantiĉka razlika izmeĊu podatka. Nasuprot tome. ţivotinja). a. matematiĉki. Moţemo reći da je informacija: “obraĊeni” podatak. tj. 1956. b. TakoĊe. podatak u kontekstu. a.preduzeće. pa je koliĉina informacije u takvom skupu jednaka nuli. varijanti. opis. c. itd. što se samo po sebi nadovezuje na odraz. magnetskom medijumu. Ešbi-ju taj skup ima "razliku od tri elementa". više mogućnosti. On je dokazao da je pojam informacije neodvojiv od pojma raznovrsnosti. Stoga. u svim našim daljim izlaganjima realni sistem (sistem A) biće neki organizacioni sistem . c. Najprostiji prilaz u objašnjenju pojma podatak naglašava da je on zapis neke konkretne ĉinjenice na proizvoljnom medijumu (papiru. pojava. nije jednoznaĉno odreĊen. koncept. b. Wiljem Ros Ešbi (William Ross Ashby.kada ima više alternativa. ima znaĉenje novosti za korisnika. aktivnosti itd. Po R. poteza. gornji skup ima dvanaest elemenata. c. Dakle.) nezavisno od njegove dalje sudbine.). ili ĉinjenica koja nema konteksta. a koliĉina informacija izraţava koliĉinu (broj) raznovrsnosti. informacija i znanje su objašnjeni na više mjesta u struĉnoj literaturi. Kao što se vidi. biljka. nezavisno od toga da li će biti upotrebljen za donošenje poslovnih odluka i/ili upravljanje ili ne. kao i njihove moguće kombinacije. neki problem ili neki model (ekonomski. informacije i znanja. koji obezbjeĊuje informaciju J (sistem B). b. c.). CD-u. skup u kome su svi elementi razliĉiti ima maksimalan broj raznovrsnosti i u tom sluĉaju koliĉina primljenih informacija ima maksimalnu vrijednost. Izostavljajući redoslijed rasporeda tih elemenata.) dao je nešto širi pristup objašnjenju pojma informacije.

Samuelson) 29 . Obiĉno bi kazao: “Kad se moje informacije promijene. Podatak je neprotumaĉeno saznanje koje se moţe protumaĉiti. Informacija se neće “roditi” ni tada. informacija naravno neće nastati. 15 Ekonomiste osuĊuju da nisu u stanju da se odluĉe. to je sposobnost za iskorištenje informacije. ja promijenim svoje mišljenje. a obuhvata se u formi pogodnoj za memorisanje i prenos. naime. A šta Vi u tom sluĉaju radite. Informacija je bogatija u semantiĉkom smislu od podatka. Podaci nose u sebi informaciju. kad donosimo neki sud u vezi tog iskaza.A. (P. Isti podatak. koje poslije po potrebi i obradimo. Naroĉito su osuĊivali sjajnog Johna Maynarda Keynesa za prevrtljive stavove. Podatak je. za jednog primaoca ostaje samo podatak (znaĉi on ga nije mogao protumaĉiti). a obrada podataka na raĉunaru je samo onda odgovarajuća ako obezbjeĊuje takve nizove podataka da ljudima olakšava i ubrzava proces njihovog protumaĉenja. Takvo shvatanje pojma podatka i informacije u današnje vrijeme više ne moţe da opstane. znaĉi. Moţemo još reći: znanje su informacije i podaci vezani uz spoznajni proces i iskustvo. a za drugog primaoca postaje informacija (ako za njega predstavlja novo saznanje).podatka sve dok postoji vjerovatnoća da će se na neki naĉin transformisati u informaciju. grupa simbola koja se moţe obraditi na raĉunaru. Sam gospodin Keynes se nije nimalo kajao zbog toga. kada pronaĊemo mjesto tog podatka u nekoj ili nekim klasifikacijama. a poslije gubi to svoje svojstvo. Protumačenje saznanja je u stvari povezivanje novodobijenog podatka ili iskaza sa ranijim saznanjima. postaje znanjem tek kada je primijenjena – kada njena upotreba dodaje vrijednost. gospodine?” On nije ţelio da bude poput zaustavljenog sata koji pokazuje taĉno vrijeme samo dva puta u danu. kada formulišemo neki zakljuĉak15. Informacija. Informacija nastaje u trenucima kada razmišljamo o samom sadrţaju podatka. takav neprotumaĉeni niz simbola ili znakova koji opisuje karakteristike (obiljeţja) stanja objekata ili uopšte promjena u realnom sistemu sa ciljem kasnijeg korišćenja i/ili obrade. kada formiramo neku misao. Ako ne postoje ranija saznanja sa kojima bi se mogao povezati podatak. ali koliĉina informacionog sadrţaja podatka je takoĊe relativan pojam. Opšte prihvaćen je danas stav. Informacija kao skup podataka sa znaĉenjem. onako kako smo je mi definisali. Informacija je protumaĉeni podatak. raĊa se samo u glavama ljudi. da je podatak konkretizacija pojave (ili pojavnog oblika) informacije. ako se povezivanje već jednom dogodilo. Upravo iz prethodnih razloga na raĉunaru uvijek smještamo “samo” podatke. ali sa uţim znaĉenjem i manjim znaĉajem od informacije. jer u velikoj mjeri zavisi od primaoca saopštenja. reĉeno joj je da će dobiti šest odgovora .dva od gospodina Keynesa. Kada je kraljevska komisija zamolila petoro ekonomista za mišljenje.

h) iskljuĉuje neka od alternativnih stanja stvari i i) mijenja vjerovanja primaoca. Da li su podatak i informacija sinonimi. c) utiĉe na koliĉinu ili strukturu znanja primaoca. e) proizvodi zamišljene. Kako se pomoću fenomena odraza na dijalektiĉki naĉin objašnjava pojam informacije? 2. odnosno da li je to jedno te isto? 5.. Da bi se nešto smatralo informacijom. Kada informacija kao skup podataka sa znaĉenjem.I da zakljuĉimo oko toga šta se moţe smatrati informacijom s obzirom da postoje brojne definicije pojma informacije. posebno s obzirom na distribucije vjerovatnoća s primaoĉeve taĉke gledišta. Kako se po Ros Ešbiju objašnjava egzistencija pojma informacije? 4. b) govori o neĉemu što je prethodno manje nesumnjivo za primaoca.podaci ili informacije ili bitovi ili šta još. postaje znanje? 6. Šta se obraĊuje u raĉunaru . Šta je neophodno da bi se nešto smatralo informacijom? 7.? 30 . Kako se na dijalektiĉki naĉin objašnjava egzistencija informacionog sistema? 3. V PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG: 1. neophodno je da: a) kazuje nešto što je prethodno nepoznato primaocu. f) primaocu redukuje neizvjesnost. d) bude upotrijebljeno u primaoĉevom odluĉivanju. razmatrane ili stvarno preduzete akcije primaoca. g) primaocu pomaţe da identifikuje kontekstualna znaĉenja rijeĉi u reĉenici.

analizu uzroĉno-posljediĉnih veza. otkriveno ili izvedeno zakljuĉivanjem. a time i na sposobnost predviĊanja njene budućnosti. pa je i izraz znanje. Ova definicija ima korijene u racionalistiĉkom shvatanju prema kojem se neko tvrĊenje smatra valjanim znanjem ako ne sadrţi kontradikciju i ako se koherentno uklapa u širi okvir znanja.“ (2011) Znanje je ukupnost svega što je bilo spoznato." (1997) "O znanju sastavljenom od podataka i informacija moţe se misliti kao o znatno većem razumijevanju situacije. tj. relevantna i djelotvorna. i kao o teorijama i pravilima (eksplicitnim i implicitnim) koje leţe u osnovi datog domena ili problema. višeznaĉan. kao i sposobnost sticanja novih saznanja i oznaĉavaju sistem na višem nivou apstarkcije koji se naziva znanjem." (1992) "Znanje se sastoji od istina i vjerovanja. perspektiva i pojmova. Ĉak šta više. operacijama i odnosima zajedno s opštim i specifiĉnim heuristicima i procedurama zakljuĉivanja ukljuĉenim u situaciju koja se modeliraju. apstrahovanje – izvlaĉenje bitnih crta – atributa. za prepoznavanje i razumijevanje uzroĉno/posljediĉnih odnosa koji utiĉu na poslovanje organizacije. rješavanja problema. uĉenja i uĉenja drugih.6. Slika 2: Slijed pretvorbe podatka u znanje 31 . odnosa." (2000) "Znanje je informacija koja je kontekstualna. baš kao i izraz informacija." (2005) „Znanje je aktivnost koja manipuliše." (1984) "Znanje je informacija koja je organizovana i analizirana da bi bila razumljiva i primjenljiva u rješavanju problema ili u odluĉivanju. FENOMENOLOGIJA POJMA ZNANJE O znanju ima nekoliko razliĉitih teorija. Znanje je neophodno za dobro odluĉivanja. Navešćemo niz definicija znanja nanizanih po vremenu kada su nastale: "Znanje je informacija u kontekstu". (1970) "Znanje obuhvata implicitna i eksplicitna ograniĉenja postavljena nad objektima (entitetima). rasuĊivanja i oĉekivanja. donošenja odluka. transformiše ili stvara rezultat iz neĉega. znanje djeluje kao mehanizam koji iz podataka i informacija kreira odluke i definisane postupke. uzroĉnih fenomena. metodologija i know-how." (1993) "Znanje je rezonovanje o informacijama i podacima radi aktivnog omogućavanja performanse. Saznanja o realnom svijetu vezana za njegove pojave i procese kroz iskustva i uĉenje omogućuju formulisanje zakljuĉaka.

ĉinjenicama. meĊutim autori koji su bliţi tehnologiji. i s tog aspekta predstavlja oblast u kojoj se znanje primjenjuje efikasno u svim situacijama odluĉivanja. vrijednosti i uvjerenja. te stoga sami po sebi ne prenose znaĉenje. dijeli i primjenjuje. prema tome. Mnogi shvataju razlike izmeĊu podataka. pojmovna slika realnosti u svijesti ljudi o stvarima. Ta nastojanja iskazuju se (unfold) u razliĉitim kontekstima. a neki iskljuĉivo. slikom) te prikazivati na razliĉite naĉine uz razliĉite tehnike i sredstva. moţe se uoĉiti da se znanje moţe uskladištiti. u pravim prezentacijama. vizualno. rasuĊivanje. Podruĉje interesovanja nauĉnika iz menadţmenta znanja. osvaja. inteligencije i mudrosti. komuniciranje. u kojima se znanje prvo prikuplja od struĉnjaka. istraţivanje i odluĉivanje.Znanje je. čuva. U novije vrijeme u propulziji je ekonomija zasnovana na znanjima kao efikasnom faktoru proizvodnje i upravljanja znanjima (managing knowledge) do sredine 80-ih godina. Informacija se preobraţava u znanje ako joj ljudi dodaju svoje iskustvo. Na narednoj slici simboliĉki je prikazan “put” i “okolina” (dakle “infrastruktura”) kojim se od podataka dolazi do znanja. pri ĉemu samo ĉovjekova interpretacija stvara razliku. informacije i znanja. 16 Upravljanje znanjem (knowledge management) je nastojanje da pravo znanje dospije do pravih procesora (obraĊivaĉa). veţu uz ĉovjeka i organizaciju. koja u sebi sadrţi potencijal za njenu praktičnu primjenu. razliĉite nivoe istog objekta. sve s ciljem da se uspostave (potspješe) pravi odnosi. skladištiti i prenositi kroz razliĉite medije (govorom. Odnos podatka. kao postepene. Podatak postaje informacija kada mu se doda odgovarajući kontekst. u pravo vrijeme. a kasnije knowledge management16) na svim nivoima. razmatra se kao proces u kojem se znanje kreira. sada. ono moţe se skupljati. pojavama i procesima zajedno sa svim njihovim meĊusobnim i uzroĉno-posljediĉnim vezama. ranije. 32 . Podaci predstavljaju opaţanja ili ĉinjenice izvan konteksta. uz prave troškove. kao što su kreiranje. Neki autori pojam znanja prvenstveno. objektima. Ali.tekstom. Na primjeru ekspertnih sistema. posebno iz podruĉja vještaĉke inteligencije. a potom koristiti iz tehnoloških sredstava. iako nematerijalno. ili upravljanja znanjem. Jedna druga definicija glasi: znanje predstavlja razumijevanje odreĊene oblasti. informacije i znanja. govore o bazama znanja. Neosporno je stanovište da je znanje nematerijalni resurs. odluke i aktivnosti uz uvaţavanje uloge entiteta.

17 18 Rijeĉ inteligencija potiĉe od latinske rijeĉi inteligere i znaĉi razumijeti. Inteligencija je ĉesto neophodna. da podrţavaju razvoj više inteligencija. Osim sposobnosti vaţne su okolnosti. komunikacijom ili zakljuĉivanjem. osobine liĉnosti i motivacija. ameriĉki psiholog. a obiĉno se navode slijedeće sposobnosti kao osnova inteligencije:  brzina adaptacije na postojeće i novonastale uslove  brzina i lakoća uĉenja  apstraktno mišljenje  brzina osjetljivosti za zadati problem  shvatanje matematiĉkih problema  sposobnost korištenja rijeĉi prilikom govora i pisanja. Inteligencija17 se obiĉno definiše kao sposobnost snalaţenja u novim situacijama. prostorna. Uĉenik treba da bude u poziciji da moţe da razvija dominantnu vrstu inteligencije (svoje talente) što mu se omogućava ukljuĉivanjem u nastavne aktivnosti koje podrţavaju razliĉite inteligencije (i pravom da bira pristup) i tako što se ocjenjivanje rezultata uĉenja sprovodi tako da se mjeri napredak u razvoju više inteligencija (a ne samo verbalne i matematiĉko-logiĉke). Teorija višestruke inteligencije H. zastupa (pedagošku) teoriju da nastava i uĉenje treba da budu tako osmišljeni da kod uĉenika podrţavaju razvoj više razliĉitih naĉina recepcije i razmišljanja. muziĉka. i  znanje u kontekstu. Odnos podaci-informacija-znanje-mudrost Znanje predstavljaju naša vjerovanja i vrednovanja koja se zasnivaju na smisleno organizovanom skupu informacija (poruka) do kojih dolazimo iskustvom. pri ĉemu se vještaĉki nastoji odvojiti od iskustva ili znanja. sposobnost iskorištenja znanja u datom kontekstu. shvatiti.R. Sedam vrsta inteligencije koje je Gardner inicijalno predstavio su: jeziĉka. ali ne i dovoljna za uspjeh. U stvarnosti inteligencija ne postoji odvojeno od znanja i svih ostalih karakteristika koje ĉine jednu osobu. interpersonalna i intrapersonalna.) i deveta vrsta – prirodnjaĉka inteligencija. Hauard Gardner. razumijevanje ideja  opšta sposobnost osobe ukljuĉujući svrsishodnu primjenu svih iznad navedenih sposobnosti. logiĉkomatematiĉka. Postoji nekoliko grupa definicija inteligencije. tjelesno-kinestetiĉka. 33 . dugogodišnji profesor i direktor Harvardskog Pedagoškog Fakulteta.Slika 3. tj. Gardnera18 pretpostavlja da postoje više razliĉitih inteligencija koje svaka osoba ima više ili manje razvijene. Ovoj klasifikaciji naknadno je dodata osma vrsta inteligencije emocionalna (dodao autor L.

Samoopaţanje ili introspekcija je sistematsko opaţanje vlastitih psihiĉkih procesa.. šeme. ples. radost.. Medijum komunikacije informacija kojim se izraţava muzička inteligencija su upravo melodija i ritam (reprodukcija melodije i ritma i razumijevanje odslušanog). tehnika samopromatranja. saosjećanje. Logičko-matematička inteligencija “odgovorna” je za logiĉko razmišljanje. manipulaciju i komunikaciju (slikanje i crtanje. mape. prevaziĊemo. manuelno pravljenje ili popravljanje razliĉitih predmeta …). introspekcija je bila njena glavna metoda. bilo u trenutku samog doţivljavanja ili naknadno u sjećanju. kako bi pomogle procesu mišljenja.). poimanje strukture ekosistema. Tjelesno-kinestetička inteligencija omogućava precizno i koordinisano pokretanje svih dijelova tijela u cilju rješavanje problema ili manipulaciju predmetom (sport. Interpersonalna inteligencija omogućava razumijevanje osjećaja i poriva drugih ljudi. ĉita. organizaciju informacija kroz planove. U suštini. za orijentaciju u prostoru.). Mudrost je pametna upotreba znanja i odluĉivanje na osnovu sinteze znanja i iskustva. da im se priĊe i da se izazovu. 34 . Pred kraj XX vijeka. Intrapersonalna inteligencija je odgovorna za razumijevanje sopstvenih potreba i formiranje realne slike o sebi samom i svojim teţnjama (introspekcija19. ţivotinje i biljaka (gajenje i prouĉavanje biljaka i ţivotinja.). Emocionalna inteligencija se dijelom stiĉe genetskim naslijeĊem. realistiĉna samoprocjena. izgradimo drugaĉiji odnos. Prirodnjačka inteligencija omogućava raspoznavanje. ekosistema. baziranih na moralnim normama. Emocionalna inteligencija je sposobnost da se opaze emocije. Ta psihološka metoda primjerena je samo psihologiji. Emocije nas pokreću da nešto uĉinimo. ali znaĉajnim dijelom i uĉenjem. depresija. kontrola emocija i navika…). interesovanje za ekologiju. te ponašanja pojedinaca i grupa ljudi (sklapanje prijateljstava i saradnja sa drugima. respekt i sl. klasifikovanje i razumijevanje prirode. kada se poĉela razvijati moderna psihologija. klasifikaciju ĉinjenica. uzroĉnoposljediĉnu analizu procesa…) Vizuelno-prostorna inteligencija odgovorna je za shvatanje prostora i vizuelno izraţavanje.. Emocionalnu inteligenciju ĉine nekognitivne sposobnosti.. 19 Introspekcija je promatranje vlastitih misli i osjećaja. Ĉovjek je svjestan svojih doţivljaja i u stanju je da opaţa i opisuje. usvajanje pojmova. Diskretni oblici emocija su: ljutnja. kompetencije i vještine koje utiĉu na sposobnost osobe da se nosi sa zahtjevima i pritiscima okoline. piše. da se upotrebe emocije kako bi se olakšalo rasuĊivanje i da se inteligentno rasuĊuje o emocijama.Jezička inteligencija omogućava ĉovjeku da dobro verbalno forumuliše svoje misli i komunicira – da govori. One nas upućuju na stalno prilagoĊavanje novim uslovima. uticaj na mišljenje drugih ljudi. promijenimo. emocionalna inteligencija opisuje sposobnost da se efikasno odrţava veza izmeĊu emocija i mišljenja. ponovo procijenimo ili prihvatimo. empatija. analizu procesa i graĊenje nauĉnih teorija (rješavanje matematiĉkih problema i nauĉnih zakonitosti. strah.

naĉin kojim se eksplicitno znanje transformiše u implicitno znanje. To je liĉno. Ovo znanje moţemo podijeliti na: o tehničko. kada se posmatra kao stanje uma o distribuisano po ĉlanovima grupe kroz praksu. . lako za komunikaciju i prenošenje. prosuĊivanje i intuicija koju ljudi posjeduju i koju ne mogu jednostavno objasniti i predstaviti.Eksplicitno znanje. . kojom se ono iz neformalizovanog oblika prevodi u formalizovani. koji se tako doţivljavaju kao vlastiti. Eksternalizacijom implicitno znanje transformišemo u eksplicitne forme (rijeĉi. mentalni plan. .Proceduralno (izraţeno kao niz koraka ili akcija za dobijanje rezultata) – odgovori na pitanja „kako”. . koje predstavlja veliko znanje o specifiĉnom podruĉju o kontekstualno znanje. odnosa i akcija na unutrašnji. Suprotno od eksternalizacije je internalizacija20. standarda. koncepte. nedokumentovano znanje i ĉine ga vještine. grafove.Vrste znanja.Opšte (generalno) koje ima veliki broj individua i lako se prenosi izmeĊu njih. na: .odgovori na pitanja „zašto” Imamo i narednu podjelu znanja. Taj proces zovemo još i formalizacija. Ono je po svojoj prirodi jasno. neformalno. Jedan od naĉina transformacije znanja (pretvaranja jedne vrste znanja u drugo) je eksternalizacija.Implicitno (tacitno) znanje. sistematsko. koje se odnosi na specifiĉan kontekst (vrijeme. Ovim naĉinom transformacije znanja nastaje konceptualno znanje.Objektivno znanje se posmatra: o kao objekat (istinsko vjerovanje) o kao pristup informacijama (kako pristupiti i koristiti informacije) o kao sposobnost (strateška sposobnost koja moţe biti primjenjena za dobijanje kompetitivne prednosti).Deklarativno (vezano izmeĊu varijabli) . 20 Internalizacija je pojam koji oznaĉava prenošenje izvjesnih spoljašnjih normi. a zasnovano je na liĉnom obrazovanju i steĉenom iskustvu. slike. Znanje prema formalnosti moţemo klasifikovati na: . tabele). Znanje moţe biti posmatrano kao subjektivno ili objektivno.Subjektivno znanje dijelimo na: o individualno.Specifično koje posjeduje vrlo ograniĉen broj individua i njegovo prenošenje je skupo. 35 . formalno. . Ovim naĉinom transformacije znanja nastaje operacionalizovano znanje. Znanje se moţe podijeliti još i na: . prostor u kome se vrši neki rad).

. pojmova. fokusirano na jednu oblast u kojoj gotovo nema kontraindikacija. . znanje moţemo da razvrstamo i na: . kao i organizovanje cjeline znanja. Primjer 6. Primjer deklarativnog znanja kod programiranja su definicije relacija. dok je proceduralno znanje sadrţano u algoritmima pretraţivanja struktura podataka kojima se relacije interno predstavljaju.epizodno. . ili grupisanje podreĊenih u okviru nadreĊenog pojma . neodreĊeno. .Da se poveţu na odgovarajući naĉin rijeĉi koje se nalaze na lijevoj strani sa rijeĉima koje se nalaze na desnoj strani .semantiĉko. Deklarativno i/ili konceptualno znanje odnosi se na ĉinjeniĉno i pojmovno znanje. bez detalja.proceduralno (imperativno).Pitanja u kojima se traţi obiljeţavanje pravilnog redoslijeda kojim se odvija neki process. Proceduralno znanje. iskazano u deklarativnim reĉenicama ili indikativnim tvrdnjama.Pitanja u kojima se traţi izdvajanje. Prema strukturi prikupljanja. deklaraciono). Ovo znanje poznato je još i kao deskriptivno znanje.konceptualno.solidno. Deklarativno znanje. precizno i taĉno. je znati ŠTA. kojima se provjerava deklarativno znanje. kvalitativno i sugestivno. ĉvrsto. u koje se ubrajaju osnovni elementi koji se moraju znati da bi bili upoznati sa disciplinom. .deklarativno (deskriptivno.strateško.nejasno. suštinski interdisciplinarno. To je vrsta znanja koje je po samoj svojoj prirodi. To znanje je sastavljeno od memorijskih šema koje su meĊusobno povezane pojmovima i mislima.2: Navodimo primjere nekih pitanja u testovima znanja. . ĉuvanja i predstavljanja.Mikroskopsko znanje .Jedna druga podjela znanja je na: . znati KAKO nešto napraviti ili uraditi.1: Raĉunarski programi sadrţe deklarativno i proceduralno znanje. dopušta se kontradiktornost u konceptima i referencama. Primjer 6. ĉesto za osobe sa iskustvom „oĉigledno”.Makroskopsko . ali i kao propoziciono znanje. i . odnosno znanje koje u sebi ukljuĉuju znanja kriterijuma koji su potrebni da bi se razliĉite procedure 36 . fleksibilno i adaptibilno na promjene okoline i njena evoluciona pravila. neizraţenih ciljeva i ograniĉenja. principa itd.

semantiĉko i strateško. “Trebam li koristiti naredbu Find ili Browse?”. Ponekad je to fiksiran redoslijed koraka. na primjer „ako je“. Još jedna klasifikacija znanja je na tri osnovne vrste: 1. a ponekad treba donijeti odluku koji korak treba slijedeći naĉiniti. raĉunarski program) 3. Proceduralno znanje poznato je još i kao imperativno znanje. Ti produkcioni sistemi zasnivaju se na nizanju misaonih koraka. Borgman (1996. ekspertski sistemi). Strateško znanje. baza znanja. baze podataka) 2. Sastavljeno je iz jednostavnih i sloţenih misaonih procesa i u mislima su saĉinjeni u obliku sistema sastavljenih od niza koraka u kojima uslovu slijedi aktivnost. znati KADA. 2000). to je znanje steĉeno iskustvom u izvoĊenju nekog zadatka. na primjer. Slika 4: Vrste znanja prema jednoj klasifikaciji 37 . O strateškom znanju moţemo da govorimo onda kada. npr. Semantičko znanje je ono koje se primjenjuje pri odabiru mogućnosti sistema za traţenje.3: Prema C. Metodološko znanje (npr. koje mogu prenositi na nove situacije i znaju kada. gdje i kako da upotrebe to znanje.„tada“. Činjenično znanje (npr. Konceptualno znanje odnosi se na prevoĊenje informacione potrebe na upit za pretraţivanje. za pretraţivanje online kataloga postoje tri nivoa potrebnih znanja: konceptualno. GDJE i KAKO NEŠTO upotrebiti. Primjer 6. “Koje pojmove upotrebiti ako traţim graĊu o osobama s posebnim potrebama”.završile do kraja. npr. Konceptualno znanje (npr. uĉenici savladaju misaone operacije i edukativne strategije.

ĉini nam se. Postoji veza izmeĊu efikasnosti kuhanja mase pudinga i temperature mlijeka.Primjer 6. Preostalu koliĉinu mlijeka zasladite sa tri kašike šećera i zagrijte do kljuĉanja. Rješenje : Odrediti koliĉine koje mogu jednostavno da se pomiješaju sa pudingom. demonstriraćemo na jednom praktiĉnom primjeru. Razdijeli u dijelove Problem: Prah za puding ne moţe se rastvarati u toplom mlijeku. Poslije staviti cijelu masu za puding u toplo mlijeko. Odmjerite 1dl hladnog mlijeka. Masa za puding se bolje kuva u već toplom mlijeku. na primjeru recepta za puding. dodajte sadrţaj kesice i miješajte dok masa ne postane glatka. veoma blizak. manje ili više. Ako se topla i hladna masa spoje odjednom. 3. Recept za puding (Proceduralno znanje) Pripremite 0. Vrelu masu sipajte u vlaţne posude i ostavite da se puding stegne i ohladi. većini. moguće je da će nastati problemi. Prah se bolje rastvara u hladnom mlijeku. Rješenje : Dodati malo toplog mlijeka u hladno mlijeko da bi nastalo prilagoĊavanje. dok smjesa ne postane jedinstvena. Postoji veza izmeĊu vlaţnosti posuda i ljepljenja pudinga za zid. Miješanje pripremljene mase sa mlijekom znaĉi da rastvorenu masu pudinga u hladnom mlijeku treba miješati u toplom mlijeku. Puding masa ne moţe se kuvati u hladnom mlijeku. Rješenje : Podijeli mlijeko na dva dijela. Vrela masa se sipa u vlaţne posude da se puding ne bi zalijepio za ivice posude u koju se sipa.4: Slikoviti prikaz raznih vrsta znanja dat na slici 4. 38 . Recept za puding (Epizodno znanje) 1. umiješajte pripremljenu masu i kuvajte dva minuta uz neprestano miješanje. tj. Napravi prelaz Problem : Puding ne moţe da se kuva u hladnom mlijeku. Recept za puding (Semantičko znanje) Postoji veza izmeĊu efikasnosti miješanja mlijeka i temperature mlijeka. Korak po korak Problem : Ako se ĉitav prah stavi odjednom u mlijeko ne moţe se dobro promiješati. koji je. kada je rastopljena i ne postoje granule. Sklonite sa vatre. topli i hladni. Recept za puding (Deskriptivno znanje) Masa je glatka kada je smjesa za puding razloţena u masi mlijeka. 2.5 l mlijeka. Dosadno je stavljati male koliĉine u mlijeko.

Tako. dakle. ukoliko nismo u stanju da savladamo emisiju novih informacija. Prije nego što se doda naredna kašika. Auerbach u svom poznatom izvještaju naveo je slijedeće odnose: ako se cjelokupno ljudsko znanje na prelazu iz Starog u Novi vijek oznaĉi sa 1.4. Nakon toga cijelu hladnu masu dodati u toplo mlijeko i kuvati 2 minuta uz konstantno miješanje. MeĊutim. provjerite da li se prah sjedinio sa mlijekom. Podijeliti mlijeko na dva dijela. Nauka je proces proizvodnje novog znanja. Šta je znanje? 2. Prije 20-tak godina I. 39 . godine. pretvara ih u nove ideje i realizuje u vidu novih proizvoda i usluga. Dodati malu koliĉinu toplog mlijeka u hladnu masu da bi se napravio prelaz. tako da se danas ono udvostruĉuje svakih 5-7 godina. a tehnologija proces pretvaranja znanja u inovacije .kompletan (Proceduralno znanje) Odmjeriti 0. Rješenje: Podijeliti puding na jednake porcije. 3. danas ţivimo u svijetu u kojem je oko 90% svih dosadašnjih dostignuća ĉovjeĉanstva nastalo u zadnjih 30 godina. Kakav je odnos u semantiĉnosti (znaĉenju) izmeĊu podatka. informacije i znanja. Kao posljedica razvoja nauke je pojava sve veće koliĉine informacija. tek tada dolazi do prave eksplozije razvoja i primjene novog znanja. U ovim odnosima sadrţane su 3 krupne poruke: (1) razvoj ljudskog znanja je eksponencijalnog karaktera. Navedite jednu od mnogobrojnih definicija znanja. Proizvodnja informacija kao generator razvoja. Dodavati prah postepeno u hladno mlijeko. Jedan dio zagrijati. godine. udvostruĉenje te koliĉine znanja desilo se oko 1750. Poznata je ĉinjenica da se ljudsko znanje razvija vrlo velikom brzinom. Brzina razvoja neke zemlje jako zavisi od njene sposobnosti da proizvodi nove informacije. VI PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG: 1. Dodati 3 male kašike šećera u toplo mlijeko i zagrijati do kljuĉanja. a slijedeće oko 1950.nove proizvode i usluge. a na slijedeće udvostruĉenje znanja trebalo je ĉekati samo 150 godina. (2) akceleracija razvoja znanja je sve veća i (3) sve je veći krug znanja i neznanja. godine. Podijeli u porcije Problem : Puding će se stegnuti ako se ostavi da se hladi u šerpi. ono se desilo oko 1900. Vrelu masu raspodjeliti u vlaţne sudove i ostaviti puding da se ohladi. Recept za puding .5 l mlijeka.

Navedite neke vrste znanja kako se ono klasifikuje prema strukturi njegovog prikupljanja. prikazivati i koristiti? 5. prenositi. Ĉime se znanje moţe kreirati i prenositi? 6. Kako se znanje moţe klasifikovati prema njegovoj formalnosti? 7. moţe kreirati. ĉuvanja i predstavljanja. iako je nematerijalni resurs. skladištiti (ĉuvati). 8. Koje vrste znanja su iskorištene (prikazane) u raĉunarskim programima? 40 . Da li se znanje.4. prikupljati.

rad ili sirovine. 41 . Ovo ne vaţi za novac”. ni veliĉinu ni obim. a da pritom ne gubimo naše znanje. kao novac. nema ni teţinu. Drucker (1909-2005) poznat je kao tvorac modernog menadţmenta. trag tinte ili olovke na papiru. Bio je uticajni pisac. Ali. . ja imam više informacija samom činjenicom da je imam i dalje i da znam da je i vi imate. 21 Peter F. Sastoji se od tijela ćelije i nastavaka: aksona i dendrita. što je povezano sa razlikama u funkcijama pojedinih tipova neurona. je u slijedećem: . 22 Neuron (rijeĉ grĉkog porijekla) je osnovna strukturna i funkcionalna jedinica nervnog sistema . socijalni ekolog. predavaĉ i konsultant iz oblasti menadţmenta i.nervna ćelija. Proces trošenja ne uništava informacioni sadrţaj i ona se moţe upotrebiti ne samo pojedinaĉno nego istovremeno od mnoštva korisnika. Nervne ćelije imaju ulogu provodnika (konduktora) nadraţaja od receptora (ćulnih ćelija-ćelija koje primaju nadraţaje iz spoljne ili unutrašnje sredine) i zatim ih senzitivnim neuronima prenose do odgovarajućih centara centralnog nervnog sistema. INFORMACIJA I ZNANJE KAO RESURSI “Postojeća ekonomska teorija je još uvijek bazirana na aksiomima koji ne vaţe za informaciju. zvuk ili radio talasi. Ako nešto znamo. u osnovi razliĉit od bilo koje materijalne supstance. od centralnog nervnog sistema do odgovarajućih ćelija i organa (efektori) koji će odreagovati na nadraţaj i ulogu prenosa i skladištenja informacija u nervnom sistemu. U principu bilo koja materijalna struktura ili energija moţe da bude nosilac informacije: svjetlost.7. nadopunjavamo i produbljujemo. moţemo to nauĉiti i druge. Ona je u suštini apstraktna. ne samo da ga ne trošimo. pa i mreţa neurona22 u našem mozgu ili razni biotokovi ili kiseline u stablima biljaka i u drveću. za razliku od materije i energije. . obliku i graĊi. Primjenjujući znanje.informacija moţe biti upotrebljavana više puta i od razliĉitih korisnika.ne zahtijeva mnogo materije i energije za pruţanje informacionih usluga.informacija se upotrebom ne troši. Kada vam ja prodam telefon. ne moţe sama da postoji. magnetna polja. Kada vam ja prodam informaciju.medijum u koji je ona utisnuta. Potreban joj je fiziĉki "nosaĉ" . a raspodjelom ne smanjuje. kako je sam sebe volio opisivati. Nervne ćelije se meĊusobno razlikuju po veliĉini. ja ga više nemam. (Peter Drucker) Informacija21 je resurs. Specifiĉna karakteristika informacije kao resursa.informacija posjeduje fundamentalnu vrijednost. roba. . nego ga kroz praksu još i oplemenjujemo. elektriĉna struja ili napon.

a rezultat su stvaralaštva ingenioznih pojedinaca visokog intelektualnog nivoa.kad se informacija jednom proizvede. VII PITANJA ZA PROVJERU NAUĈENOG: 1.informacija kao imovina ima pojavni oblik kao: (1) zapisi o proizvodnim procedurama (patenti. Koje su osnovne razlike izmeĊu informacije i znanja kao resursa? 23 Prema: Inozemcev. licence i druga intelektualna imovina) i (2) softverska rješenja. i kao kapitalna investicija. s. svrha u kojoj se koristi (korisnost). razliĉite oblike i sredstva kojima se stvara i principe kojima se ona obraĊuje.ulaganje za pribavljanje informacije kao resursa moţe se uobiĉajeno teretiti kao trošak. dok se znanja pojavljuju kao objekt vladanja (engl.dobivene informacije su dostupne i demokratiĉne. Mirovaja ekonomika i meţdunarodnije otnošenija. PoreĊenje troškova i koristi je moguće i poţeljno (Cost-Benefit analiza). mijenjaju se njegova prvobitna svojstva.informacija kao resurs je: (1) osnova za odluĉivanje i (2) za stvaranje dodate vrijednosti. Ona se moţe “preĉistiti” i obraditi da bi joj se povećala vrijednost. veće napore i veće troškove. a kada se predaje. stvaranje novih znanja zahtijeva sve više informacija. dok se znanje tretira kao liĉno dobro. koji je usvajanjem (prijemom i predajom) ne otuĊuju od ostalih korisnika.informacija ima karakteristike javnog dobra. a troškovi proizvodnje svake slijedeće kopije opadaju i teţe nuli uporedo s tehniĉkim progresom. tako da je u autentiĉnom obliku dostupno iskljuĉivo svom kreatoru i nije otuĊivo. . moţe se umnoţavati.. . Vladislav (2000). drugaĉije je sa znanjem. . .informacija kao potrošna roba ima pojavni oblik kao: komercijalni informacijski servisi. .njena proizvodnja ne zagaĊuje ĉovjekovu okolinu. . property). moţe postati dostupna širokom krugu korisnika. koje ne postoji u objektiviziranom obliku. znanja su rijetka. . Osnovne razlike izmeĊu informacije i znanja kao resursa su23: .u zavisnosti od ciljeva kompanije.informacija je tiraţna. 4. No 3. kao što su: metoda i cijena dobijanja. Koje su opšte karakteristike informacije kao resursa? 2. . „Paradoksi postindustrialnoj ekonomiki“. Koje su specifiĉne karakteristike informacije kao resursa? 3. possession) i .ima karakteristike koje se mogu identifikovati i mjeriti. Pored toga: . a ponekada .informacija postoji u razliĉitim stepenima “ĉistoće” i korisnosti. 42 .informacije mogu biti objekt svojine (engl. a zadovoljava one ĉovjekove potrebe koje nije moguće zadovoljiti alternativno materijom ili energijom.

4. 6. Da li se upotrebom znanje moţe potrošiti? Da li se informacija upotrebom moţe potrošiti i raspodjelom smanjiti? Da li se ulaganje u pribavljanje informacije moţe tretirati kao investicija? Koji je odnos troškova proizvodnje informacije u odnosu na troškove proizvodnje znanja? 43 . 5. 7.

Na primjer. Sve dok se ne pojavi signal (napisana ili izgovorena rijeĉ. signal itd. onaj/ono koji informaciju saopštava i onaj/ono koji je percipira. koji omogućuju rezliĉite oblike prenosa informacija. genetika je danas u stanju da uspješno prouĉava procese nasljednosti i evolucije raznih oblika ţivih bića.vibracijom prenosi akustiĉne signale. ustanove. ţivotinja (vidi primjer 8.2).dotiĉna sjemenka. ako nisu komunicirane … su snovi!“ (Martin Luter King) Komunikaciju ĉine procesi slanja i primanja poruka/informacija u cilju izazivanja nekog ponašanja. Pri tome. zasnovanih na teoriji informacija i kodiranja. pritisak. skupovi odgovarajućih gena .8. el.ĉijim impulsima se informacije prenose po odreĊenom kódu. knjiga.skupovi molekula odreĊenih kiselina). Dakle. U medije za prenos informacija moţemo svrstati npr. tinta . slika. Kaţemo da je za egzistenciju informacije potrebno uvijek dvoje. koje su kodirane u hemijskoj strukturi molekula DNK (deziribonukleinske kiseline). koja će se ispoljiti tek pošto se cvijet razvije u plod sa sjemenkama. temperatura. itd 24 . a ne šišarke bora.) ne postoje bez ljudi. 44 .u sistemima nasljeĊivanja fiziĉki nosioci informacije su skupovi odgovarajućih gena . I tek sjemenka je aktivni nosilac informacije o tome da će iz nje zaista izrasti stablo jabuke. pismo itd.) koji je materijalni nosilac informacije. muzika. a odnosi meĊu ljudima ne postoje bez komunikacije. Pokazalo se da u procesu individualnog razvoja organizma geni uslovljavaju makroskopske crte organizma u cjelini. nervni impulsi . a ne.kojom se ispisuju znakovi na papiru. udruţenja itd.kome je namijenjena. vazduh . formula. svaka informacija ima svoj izvor odakle potiĉe. u cvijetu jabuke sadrţana je informacija oploĊavanja. kao što ima i svoje odredište . recimo. Za uspostavljanje informacione veze sluţe razliĉiti mediji i sredstva. tj. gen. biljka (vidi Primjer 8. Proces prenošenja informacije od jednog subjekta koji šalje informaciju do subjekta koji je prima nazivamo komuniciranje. stablo bora. Pomoću kibernetskih metoda. Organizacije (preduzeća. i da će davati iste onakve plodove kakav je bio i onaj plod iz koga je ispao nosilac informacije . subjekt u procesu komuniciranja moţe da bude ĉovjek. Sve organizacije su stvorene i organizovane putem komunikacionog procesa i odrţavaju ih ljudi koji meĊusobno komuniciraju. a po svom materijalnom sastavu predstavljaju elektriĉno odašiljanje strujnih impulsa u kombinaciji sa fiziĉkohemijskim izmjenama i mehaniĉkim kretanjem molekula unutar nervnih struktura.koji cirkulišu u nervnim sistemima ţivih bića. KOMUNICIRANJE . elektriĉnu struju . Ljudi moraju da komuniciraju da bi uopšte mogli da se organizuju. raĉunar. informacija postoji samo potencijalno.MODEL I PROCES „Vizije.1). a zatim moraju da komuniciraju kako bi sprovodili koordinaciju i kontrolu svojih aktivnosti. 24 Nauka je utvrdila da novi organizam dobija od predaka naslijedne informacije.

otkrili su u svojim eksperimentima (1994. 25 Klod Elvud Šenon (Claude Elwood Shannon. a zatim i u kasnu jesen kada se sprema za zimski san. i što je najzanimljivije oni meĊusobno komuniciraju preko svilenih niti. zapazili su da je to drveće poĉelo da ispušta jednu vrstu hemijske materije. Pojavu paukova nauĉnici smještaju u period od prije najmanje 600 miliona godina. kanal prenosa signala. Ova dvojica nauĉnika su još zapazili da je proizvodnja tog otrova bila u srazmjeri sa trajanjem i intenzivnošću napada insekata. ili je to prostor. kanali su razliĉite prirode.1: I biljke komuniciraju. Smetnje i otpori (šumovi) su izvor smetnji prenosa informacija. otrova u lišću koji kod insekata izaziva loše varenje. vazduh. MeĊu njegova najznaĉajnija otkrića spadaju teorija informacija i dizajn digitalnih raĉunara i kola. godine postavio prvu razraĊenu teoriju procesa komuniciranja. tj. Zanimljivo je bilo da se pomenuto komuniciranje izmeĊu drveća u kasnu jesen nije uopšte dešavalo. putuju na svilenim nitima i do visina od blizu hiljadu metara. 1916 . tj. materija i njena kretanja. Tajna njihovog ispredanja svilenih niti leţi u jednom privjesku od ţlijezda i i skupu cjevĉica i slavina na zadnjem dijelu njihovog tijela. pa u vezi s tim ni povećana proizvodnja tanina.2: I ţivotinje komuniciraju.Primjer 8. a muţjaci udvaraĉi ritmiĉno udaraju u niti ţenkinih svilenih mreţa. godine) da je drveće u stanju meĊusobno da komunicira i to u cilju da jedno drugo upozori o pojavi napasnika. Stanje odreĊenog medija. sa drţavnog univerziteta u Pensilvaniji (SAD). Najjednostavnije ih moţemo podijeliti na dvije grupe: kanale veze koje izgraĎuje čovjek i kanale veze koje je izgradila priroda (bilo da su nastali kroz dugotrajnu evoluciju bioloških sistema. Kanal je elemenat za uspostavljanje veze izmeĊu komunikatora. Primjer 8. Dvojica istraţivaĉa su svoja istraţivanja prvo izvodila u proljeće. vašiju ili glodara. ĉiji hemijski sastav nisu uspjeli da utvrde. na ţalost. Kao i signali. tj izmeĊu pošiljaoca i primaoca. na šta je drugo drveće u njihovoj blizini poĉelo da ubrzava proizvodnju veće koliĉine tanina. Smatra se da pauci spadaju u najranije grabljivice u svijetu i da za svoje preţivljavanje treba da zahvale svojim svilenim nitima. Kada su primjetili da su jednu grupu mladog drveća napali insekti ili glodari. šumove i prepreke koji je ometaju. Šenon je poznat kao utemeljivaĉ informacione teorije sa svojim nauĉnim 45 . koji se takoĊe prenose kanalom za prenos informacija i negativno utiĉu na sadrţinu signala i dovode do iskrivljavanja sadrţaja saopštenja. Jedan od prvih nauĉnika koji se detaljnije bavio procesom komuniciranja i koji je pokušao da definiše neke njegove osnovne matematske koncepte bio je Klod Šenon25. medij i signal ĉine informacioni kanal. Dţek Šulc i Jan Boldvin.2001) je ameriĉki nauĉnik i inţenjer. Komunikacija ima svoj medij/kanal i. kada drveće poĉinje da buja i dobija mlado lišće. Njegov model26 tog procesa prikazan je na slici 5. koji je 1946. Zahvaljujući tom malom organu oni svoje ţrtve hvataju u mreţu od svilenih niti. svoja jajašca štite u svilenim vrećicama. pozivajući ih na ljubavnu igru.

napisao tezu gdje dokazuje da je primjenom Bulove algebre na digitalna elektriĉna kola. ĉitavu hijerarhiju izvora i odredišta. a na osnovu njih primalac rekonstruiše fiziĉki sadrţaj poruka pošiljaoca . pa i pojma informacije. optiĉkih ili elektriĉnih) koje formira pošiljalac. kiselina. TakoĊe se smatra utemeljivaĉem teorije digitalnog raĉunara i teorije dizajna digitalnih kola. muzike.ĉovjek. pa ljudima ĉesto izgleda da su informacije kojima se bavi novinar i inţenjer sasvim razliĉite. Izraţava sliĉnost. U današnje vrijeme komunikacionim procesom bave se struĉnjaci iz mnogih oblasti. kanal Smetnje i otpori Dekoder Primalac Saopšenje Signal Prijemni Signal Saopštenje Slika 5. Kodiranjem se općenito naziva prevoĊenje jednog sistema znakova ili signala u drugi sistem znakova ili signala. Kód (engl. Ovaj proces podrazumijeva odreĊenu operaciju šifriranja saopštenja.raĉunar.raĉunar.svaka informacija ima svoj izvor odakle potiĉe. kada je kao 21-godišnji student MIT-a. Šenonov model komuniciranja Navedena šema ukazuje.Smetnje i otpori Izvor Koder Komunikac. 46 . Jedan novinar ili jedan inţenjer telekomunikacija zainteresovani su za razliĉite aspekte komunikacionog procesa. IzmeĊu toga informacija prolazi kroz ĉitav splet. a u biološkim sistemima . Encoding) je proces transformisanja poruke iz jednog simboliĉkog oblika u drugi. semantiĉke i pragmatiĉke) koje mogu ugroziti ispravan prijem poslatih signala ili mogu sprijeĉiti da neki signali budu primljeni na pravom mjestu. prvo. moguće riješiti bilo koji logiĉki ili numeriĉki problem. itd. raznih biotokova itd. na izvor informacije . U društvenim sistemima to moţe biti u obliku napisanih ili izgovorenih rijeĉi. za njih vaţi isti koncept procesa komuniciranja. koja saopštenje pretvara u signal. ili raĉunar .) nastaju raznovrsne smetnje (tehniĉke. formula. Code) je pravilo za transformisanje poruke ili saopštenja iz jednog simboliĉkog oblika u drugi bez gubitka informacije. Kodiranje (engl. tako da i sama odredišta postaju njezin izvor. ĉovjek . samo su radom objavljenim 1948. kao što ima i svoje odredište .ĉovjek rekonstruiše misaoni sadrţaj. godine. U stvari. slika. U komunikacionim tehniĉkim sistemima uvijek se radi o prenosu fiziĉkih signala (akustiĉkih. 26 Model – pojednostavljena predstava o relevantnim karakteristikama sistema (svaka naša predstava o sistemu). U prenosu informacija izmeĊu komunikacionih partnera (ĉovjek . a obrnuti postupak je dekodiranje.primaoca.u obliku gena.

postavio osnov za formulisanje mjere informacije. odnosno najbitnije je da se one pravilno prenesu do prijemnika. s obzirom da djelovanje primaoca informacije nije samo posljedica koliĉine informacije koju primi. Riĉard Hartli (Richard Hartley) je još 1928. prije svega. Semantiĉki nivo posmatranja procesa komuniciranja. Semantiĉki aspekt posmatranja procesa komuniciranja bavi se problemom da li prenesena poruka ima ili nema odreĊeno znaĉenje za subjekta koji je primio poruku . Na ovaj naĉin reĉenica "jabuke su crvene" u svojstvu informacije. dok poruka "ĈOVJEK JE ŢIVO BIĆE" ima odreĊeno (smisleno) znaĉenje za subjekta koji prima poruku. reĉenica "jabuke imaju svoju boju" sadrţi neuporedivo manje informacije. već. na tehniĉkom nivou posmatranja. Šenonov koncept procesa komuniciranja prikazan na slici 5. poruke "AAB1VG2GDĐ" i "ĈOVJEK JE ŢIVO BIĆE" se jednako tretiraju. koji se bavi problemom koliĉine i taĉnosti prenosa poruke komunikacionim kanalom od informacionog izvora do prijemnika. "ĈAS JE ZAVRŠEN" . Ovaj nivo najviše je razraĊen u teoriji informacija i to zaslugom Šenona. U slijedećim primjerima poruke: "ĈOVJEK JE ŢIVO BIĆE" i "ĈAS JE ZAVRŠEN". Na osnovu toga Hartli zakljuĉuje da je koliĉina informacije proporcionalna broju mogućih izbora. sadrţaj informacije (u nekoj poruci) moţe se utvrditi ukoliko se informacija shvati kao mjera ukidanja neizvjesnosti. b) semantiĉki aspekt. koji je 47 . Hartli ilustruje (semantiĉku) mjeru informacije reĉenicom "jabuke su crvene". iskljuĉuje sve mogućnosti osim jedne. za oznaku i obiljeţje koliĉine informacija uveden je poseban termin "bit" kao skraćenica od engleskog izraza "binary digit" (ĉit. što znaĉi binarni kód ili binarni znak. Poruka "AAB1VG2GDĐ" nema nikakvo znaĉenje.za primaoca.ovo je poruka koja uĉeniku ili studentu. U principu. U teoriji informacija definisana su tri aspekta posmatranja komunikacionog procesa. koji je dao jednu zaokruţenu matematsku interpretaciju ovog aspekta posmatranja. njenog sadrţaja. razlikuje karakter ovih poruka.sa stanovišta efektivnog nivoa nema svoju vrijednost. godine. Rijeĉ "jabuke" iskljuĉuje sve ostale predmete osim jabuke. u svom radu pod naslovom "Prenos informacije". i v) aspekt efektivnosti. na tehniĉkom i semantiĉkom nivou imaju isti efekat. bar sa stanovišta subjekta koji oĉekuje poruku na našem jeziku. O tome smo već diskutovali u poglavlju “Informacija kao fenomen raznovrsnosti” po Ros Ešbiju. Na primjer. niti preduzimanju neke aktivnosti nakon njenog prijema. meĊutim.razliĉiti aspekti sa kojih se ovaj proces posmatra. S druge strane. bajneri didţit). pogodan je kod analize tehniĉkog aspekta posmatranja. mada ni meĊu njima nema oštre granice. dok po efektivnom aspektu imaju razliĉitu interpretaciju: Poruka "ĈOVJEK JE ŢIVO BIĆE" . jer ne doprinosi donošenju nikakve odluke. Rijeĉ "crvene" iskljuĉuje sve ostale boje osim crvene. To su: a) tehniĉki aspekt. tj. sadrţi najveću mjeru informacije. Nakon toga.

Komuniciranje je osnovna ljudska potreba i aktivnost. dizajnira (arhitektura. To mogu biti meniji. kreira. usmjerena prema spoljnjem svijetu i prema njegovom unutrašnjem biću. Izlazni ureĎaji podatke predstavljaju u formi razumljivoj za korisnika. Korisnik je bilo koja osoba koja pokušava da završi neki posao ili postigne cilj koristeći tehnologiju. uči ili podučava (psihologija. Korisnik. koje se odvija putem korisniĉkog intefejsa27. pedagogija. Korisnici zahtijevaju da komunikacija sa raĉunarom bude jednostavna. upravlja ili je u fokusu upravljanja (menadţment. misli se na korisniĉki interfejs. Komuniciranje korisnika sa računarom. ikone (Icons). Sve to je uticalo na postojanje razliĉitih ulaznih ureĊaja koji izlaze u susret potrebama korisnika i aplikacija. padajući meni (Pull-down menu). ekonomske. biohemija. U raĉunarskoj nauci i interakciji ĉovjekraĉunar. miš (Mouse). Korisnici mogu komunicirati i komandovati raĉunaru korištenjem nekog ulaznog ureĊaja a za prikazivanje rezultata obrade koriste izlazne ureĊaje.. Za grafiĉki korisniĉki interfejs upotrebljavaju se dvije kratice: GUI ( Graphical User Interface ) ili WIMP (koji moţe biti skraćenica za Windows. Na osnovu ove poruke on donosi odluku da spremi svoje stvari. kao što su fiziĉki interfejsi i 27 Interfejs (engl. simbole). Grafiĉki korisniĉki interfejs je interfejs koji koristi ikone (male sliĉice) i korisniku omogućuje da opcije menija izabere mišem. grupu korisnika koja zajedno radi ili ĉak niz korisnika u organizaciji. Interface). Na primjer tastatura prenosi kucane karaktere (slova. Svaki ulazni ureĊaj prihvata specifiĉan oblik podataka. izaĊe iz predavaonice. ţivi u grupi (sociologija). politiĉke nauke). govori mnogo više. urbanizam. ikone (Icons). Ona je jedan od najvaţnijih teorijskih i empirijskih konstrukata u razuĊenom polju nauĉnih disciplina koje čovjeka analiziraju kao biće koje govori (lingvistika). biofizika). tekstualne i auditorne informacije koje program prezentira korisniku. marketing) i razvija materijalnu i nematerijalnu imovinu (inţenjering i primijenjene nauke) izvodeći manje ili više kompleksne socijalne.. Ulazni ureĎaji prihvataju podatke i instrukcije od korisnika i konvertuju ih u formu koju raĉunar moţe razumjeti. poruka o greškama i postupci putem tastature. brojeve. tehnologija obrazovanja). je pojam koji opisuje postupke i metode pomoću kojih korisnik izvršava raĉunarski program. organizacija.. korisniĉki interfejs upućuje na grafiĉke. meniji (Menus).. a table za prepoznavanje pisanja rukom ''ĉitaju'' napisani tekst. proizvodi i troši (ekonomija i tehnologija). ili za Windows.prijemnik u procesu komuniciranja. poĊe kući. za razliku od fiziĉkog i softverskog interfejsa. pokazivaĉi (Pointers). istraţuje i eksperimentiše (statistika. U ovom dijelu razmatraju se problemi komuniciranja ĉovjeka sa raĉunarom. tehnološke i interpersonalne ili komunikacione interakcije. kako se naziva posrednik izmeĊu ĉovjeka i raĉunara. 48 . Pod ovim pojmom podrazumijevamo individualnog korisnika. Korisnički interfejs. postoje i drugi interfejsi. kontinualna u prostoru i permanentna u vremenu. i kontrolne sekvence (kao što je kucanje na raĉunarskoj tastaturi ili pokretanje miša) koje korisnik upotrebljava pri kontroli programa. obrasci za unos podataka. ţeli i osjeća (psihoanaliza). brza i bez greški. Pored korisniĉkih. itd. metodologija.

. Command Line User Interfaces). Microsoft Windows.) i softvera u obliku grafiĉkih elemenata i dodacima uz pomoć tekstualnih poruka i obavještenja”. slike. run) razliĉiti program. kruţići za izbor tipa (engl. Prije pojave GUI-a korišteni su interfejsi na bazi komandne linije. pozadini koja prikazuje komande. . tj. Softver GUI-a ĉine vizuelni elementi.okviri za unos i/ili komunikaciju (engl. Dobar korisniĉki interfejs olakšava korisniku da obavi posao koji mu je potreban.kvadratići. . korisniĉki interfejs predstavlja bilo koji naĉin na koji ĉovek interaguje sa raĉunarom. na našim jezicima (S/B/H). U svakom prozoru moţe se prikazivati ili pokretati (engl. Pod korisničkim interfejsom u uţem smislu. kao što su: .pointer – simbol koji se pojavljuje na ekranu i koji se pomjera da bi se selektovali objekti i komande. . dok je kasnije Microsoft iskoristio Apple-ove ideje u njihovim prvim verzijama Windows operativnog sistema. tastatura. Korisniĉkim interfejsima se poklanja velika paţnja. NEXTSTEP i X Window System. od kojeg su kasnije nastali KDE. Ĉesto se ispred rijeĉi korisniĉki interfejs stavlja i rijeĉ “grafiĉki” kojom se oznaĉava da softver sadrţi grafiĉke prikaze (forme. Prema tome. Grafiĉki interfejsi se oznaĉavaju sa GUI28. check boxes. itd. fajlove ili prozore. . kod kojih je korisnik zadavao 28 GUI-Izgovara se pribliţno kao gooey na engleskom jeziku. tj.softverski interfejsi.desktop – podruĉje na ekranu gdje su ikone grupisane. GNOME i CDE. itd.meniji – dozvoljavaju korisniku izvršavanje komandi izborom opcije iz menija. jer od toga kakav je korisniĉki interfejs zavisi upotrebljivost programa ili lakoća sa kojom ĉovjekkorisnik moţe da koristi neki softver. radio buttons. MeĊutim. Softverski interfejsi postoje izmeĊu odvojenih softverskih komponenti i obezbjeĊuju programski mehanizam pomoću kojeg ove komponente mogu komunicirati. Prvi put GUI je iskoristila firma Apple na svojim Macintosh raĉunarima i operativnim sistemima.ikone – u obliku sliĉica na desktopu. 49 . tzv.). podrazumijeva se izgled ekrana koji korisnik nekog programa vidi na svom monitoru. .) pomoću kojih se olakšava korišćenje programa. CLUI interfejsi (engl. ikone hardverskih komponenti i ikone preĉica (engl. . gui. ikone foldera. combo boxes. shortcuts). ekran. communication boxes). buttons).dugmadi sa tekstom i/ili slikama (engl. Naša definicija GUI-a. U Windows OS-u imamo ĉetiri vrste ikona: ikone fajlova. itd. i drugi. “Posrednici” u komunikaciji izmeĊu hardverskih komponenti nazivaju se fizički interfejsi. grafičkog korisničkog interfejsa je da je to „metoda interkacije korisnika sa raĉunarom kroz manipulaciju uz pomoć hardvera (miš. ikone. Primjeri nekih grafiĉkih interfejsa su: Mac OS.prozori (u Windows OS) – podjela ekrana u razliĉita podruĉja. GUI ĉine i softver i hardver. u širem smislu. ekran osjetljiv na dodir-touch sensibile screen.

dinamiĉan organizacioni sistem. Rad komunikacionog sistema u cjelini danas ne moţe da se zamisli bez raĉunara. novim proizvodima. ikona. heptiĉki interfejsi (engl. Komuniciranje računara sa računarom. da bi moglo da opstane. Većina današnjih operativnih sistema se upravlja preko grafiĉkog interfejsa. obraĊenih podataka u što kraćem vremenskom intervalu za potrebe upravljaĉa je zadatak informacionog sistema. Osnovne funkcije u klasiĉnoj i beţiĉnoj telefoniji realizuji raĉunari: uspostavljanje veze. Najnoviji mobilni telefoni takoĊe imaju grafiĉke interfejse sa ekranima osjetljivim na dodir. haptic) metodama feedback-a29. informacioni kiosci kao i monitori u industrijskim postrojenjima koje pokreću operativni sistemi u realnom vremenu (RTOS-Real Time Operating Systems). mora neprestano da razmjenjuje podatke sa okolinom. ostalim granskim organizacijama i organizacionim jedinicama stiţu u preduzeće preko razliĉitih komunikacionih kanala. Funkcionisanjem manjih mreţa raĉunara na 29 Pojam Feedback (odziv) opisuje situaciju kada output od nekog dogaĊaja ili fenomena (ili informacija o njegovom rezultatu) koji se desio utiĉe na neku pojavu ili sam dogaĊaj u sadašnjem ili u budućem vremenu. koji je bio priliĉno negostoljubljiv prema novim korisnicima raĉunara. Pomoću grafiĉkog interfejsa korištenje današnjih raĉunara postalo je mnogo jednostavnije nego u doba DOS operativnog sistema. Koristi se u mnogim industrijskim procesima i mašinama. Heptika se bavi prouĉavanjem kako da se spoji ljudski osjećaj dodira sa raĉunarski generisanim svijetom. Jedna druga vrsta korisniĉkog interfejsa su web-bazirani korisniĉki interfejsi koji primaju input i obezbjeĊuju output pomoću generisanih web stranica koje se prenose preko Interneta i vidljive su korisniku koji koristi pregledaĉ web-a. VAX/VMS. Unix. Preduzeće kao sloţen. Informacije o trţištu. Xenix i drugim DOS-abilnim operativnim sistemima. haptic interfaces). Danas se grafiĉki interfejs ne koristi samo u raĉunarima. Oblik generisanog izvještaja od strane informacionog sistema mora biti prilagoĊen grupi korisnika kojoj je on namijenjen. Peta vrsta korisniĉkog interfejsa su interfejsi dodira (touch screen sensibile) su grafiĉki korisniĉki interfejsi koji koriste displeje dodirnog ekrana (ekrana osjetljivog na dodirni kontakt) kao kombinaciju ulaznog i izlaznog ureĊaja. Pored prethodne tri vrste korisniĉkog interfejsa postoje još i tzv. Oni dopunjuju ili zamjenjuju ostale oblike outputa sa heptiĉkim (engl. prozora i drugih elemenata. itd. već ga iskorištavaju i razne govorne mašine. samousluţnim mašinama i sl. odnosno raĉunarske tehnike. obraĉun telefonskih i raznih ostalih usluga. Obrada tih podataka i priprema esencijalnih. Linux.komande kucanjem na tastaturi tekstualnog niza na komandnoj liniji i funkcionisali su u DOS. dakle pomoću kursora. 50 . konkurenciji. evidencije poziva.

srednjih mreţa raĉunara postavljenih na bliskim geografskim lokacijama (Intranet).mreţa šire oblasti). on je globalna raĉunarska mreţe. Povezani raĉunari se ponašaju u mreţi kao terminali koji se sastoje samo od monitora i tastature i neophodnih prikljuĉnih ureĊaja. Wide Area Network . a za treću treba malo objašnjenja: pomoću širokog spektra se realizuje brzi prenos velike koliĉine 51 . To je lokalna mreţa . ustanovama. Ĉesto ima dodatu specijalnu telekomunikacionu opremu.LAN. Slika xx. Internet nije mreţa raĉunara. Internet je taj peti stepen povezanosti . tzv. Prve dvije sfere su poznate. beţiĉni prenos podataka i prenos podataka pomoću širokog spektra (DSL). • Treći stepen povezanosti: Gradska raĉunarska mreţa. Obuhvata jednu raĉunarsku mreţu ili više lokalnih raĉunarskih mreţa. • Drugi stepen povezanosti: Sluĉaj kada je više autonomnih raĉunara meĎusobno povezano sa jednim ili više centralnih raĉunara.istoj geografskoj lokaciji (LAN. kao i raširenih mreţa raĉunara (WAN) upravljaju takoĊe raĉunari. od engl. zavisi i od razvojnog nivoa raĉunarske tehnike. • Četvrti stepen povezanosti: Više gradskih i lokalnih mreţa meĊusobno povezanih u mreţu na širem podruĉju. WAN mreţu (od engl.). Korisnicima se danas nudi jedan od pet stepena povezanosti računara. koje sluţe i za prenos govornih i TV signala. znaĉi. • Peti stepen povezanosti: Ovo je najviši stepen povezivanja koji omogućava uspostavljanje veza velikog (neograniĉenog) broja mreţa i udaljenih raĉunara svih tipova i snage (veliĉine).mreţa petog stepena i danas najĉešći oblik povezivanja raĉunara i raĉunarskih mreţa u svijetu. Kao konkretni rezultati ĉisto komunikacionog razvoja mogu se naznaĉiti samo slijedeća tri: digitalizacija mreţa. • Prvi stepen povezanosti: Sluĉaj kada je više raĉunara direktno povezano sa centralnim raĉunarom. kao što su mikrotalasne i satelitske relejne stanice. Ovo je jedan od najĉešćih oblika povezivanja raĉunara u organizacijama (preduzećima. društvima i dr. skraćeno MAN (od engl. Regionalna raĉunarska mreţa (WAN) Razvoj komunikacija. Velike kompanije i poslovni sistemi koriste WAN mreţe za povezivanje svojih udaljenih fabrika i poslovnih jedinica. Local Area Network – mreţa lokalne oblasti). Metropolitan Area Network – gradska raĉunarska mreţa). zajednicama. Lokalna raĉunarska mreţa (LAN) Slika xx. on je mreţa raĉunarskih mreţa.

Upravo ova karakteristika (asimetriĉnost) je ĉini najzanimljivijom DSL izvedbom za kućne i male poslovne korisnike. Većina najzanimljivijih aplikacija za korisnike na mreţi su asimetiĉne (video on demand-video na zahtjev. Osnovna mjera kvaliteta komunikacionog kanala je brzina prenosa. prenos glasa i slike preko Interneta u okviru telekonferencije. slike. i  prostor (ostvarenje veze vrši se pomoću beţiĉnih tehnologija a podaci se prenose radiotalasima)..  javna telefonska mreţa. home shopping-kupovina iz kuće.asimetriĉna digitalna pretplatniĉka linija. To je modemska tehnologija koja koristi postojeću telefonsku bakrenu paricu za širokopojasni prenos podataka velikom brzinom koristeći neiskorišteni dio frekventnog pojasa. interaktivna razmjena podataka: IRC. xDSL je akronim za razliĉite izvedbe DSL-a. Komunikacija u mreţi raĉunara (meĊusobno povezivanje ureĊaja unutar mreţe) fiziĉki se odvija putem medija kao što su kablovi ili beţiĉni prenosni sistemi.podataka. e-Hospital (elektronska bolnica) itd. Tehnologije za mrežne komunikacije. animacije i filmova vrši se na ovaj naĉin. Prenos zvuka. Gopher ili WAP aplikacija na mobilnim telefonima.razmjena poslovnih informacija direktno izmeĊu raĉunarskih sistema bez tvrde kopije tj. papira. Ta asimetriĉnost ĉini ADSL idealnim za ove aplikacije. Komunikacioni kanali. Tri glavne vrste komunikacionih kanala su:  iznajmljeni komunikacioni kanal (zakupljeni vod). gdje puno više informacija korisnik ''skida'' s mreţe nego što ih u nju ''šalje''. mobilnog raĉunara ili mobilnog telefona (E-mail). telecooperation (saradnja na daljinu). kao i druge mogućnosti: servisi ili usluge Telnet. eBanking (elektronsko bankarstvo). Broj razvijenih mreţnih i Internet aplikacija je iz dana u dan sve veći. WWW. DSL (Digital Subscriber Line . e-Business (elektronsko poslovanje). teleteaching (nastava na daljinu). EDI – (Electronic Data Interchange) .). zapravo. e-Health (elektronsko zdravstvo). Ping itd. znaĉi mogućnost mnogo brţeg protoka podataka u ''downstreamu'' odnosno protoku podataka od mreţe ka korisniku. pristup udaljenim lokalnim mreţama LAN. meĊu kojima je najĉešća i najpopularnija ADSL (Asymmetric Digital Subscriber Line) . nego što je to u ''upstreamu'' odnosnu u odašiljanju podataka od korisnika ka mreţi. Bez ovih vidova prenosa podataka poslovanje danas postaje nezamislivo.digitalna pretplatniĉka linija) je jedna od savremenijih tehnologija prenosa podataka. Tu spadaju: komunikacioni kanali. Finger. Za zadovoljavanje pojedinaĉnih zahtjeva korisnika razvijeno je više razliĉitih tipova usluga kao što su teleshopping (trgovina na daljinu). e-Medicine (elektronska medicina). Sve ostalo je zajedniĉki razvoj komunikacije i raĉunarske tehnike: primanje i slanje poruka sa raĉunara. e-Learning (elektronsko uĉenje). teleworking (rad na daljinu). mreţni hardver i mreţni softver.. To je fiziĉka 52 . multimedijalni pristup. pristup Internetu. Asimetriĉnost.

oko kojega je opet obmotan provodni sloj tankih ţica. sve obmotano spoljašnjom izolacijom. Brzina prenosa se dakle mjeri brojem elementarnih informacija koje mogu da proteknu u jednoj sekundi. Koaksijalni kablovi se obiĉno koriste za televizijske kablovske sisteme. Medijum za brzine 100 Mbps Ovaj medij je jeftin i lak za poslovanje. hiljada) veoma tankih staklenih vlakana umotanih u zaštitni 53 . Upredena parica (engl. Najviše korišten naĉin ţiĉane komunikacije je upredenim paricama. Optiĉki kablovi se prave od velikog broja (stotina. a koriste se i u LAN mreţama.predstavlja par bakarnih ţica i najrasprostranjeniji je oblik povezivanja jer se koristi za sve telefonske instalacije. ĉešće se koristi jedinica Megabit (milion bita) u sekundi (Mbps). twisted-pair wire) . koaksijalni kabl i fiber-optiĉki kabl. Koaksijalni kablovi omogućuju brzine do 200 Mbps Optiĉki kablovi – su komunikacioni medij velikog kapaciteta. Medijum za brzine 2 Mbps Slika 7. sastavljen od mnogobrojnih tankih staklenih nit koji umjesto elektriĉnog nosi svjetlosni signal koji putuje kroz unutrašnjost fiber-optiĉkog kabla. Slika 6. Slika 8.karakteristika komunikacionog kanala koja se mjeri brojem bita koji se mogu prenijeti u jednoj sekundi (bit/s). Uzimajući u obzir aktuelne tehnologije prenosa u raĉunarskim mreţama. Razlikuju se obiĉno kablovi kategorije 3 koji se koriste u telefoniji i kablovi kategorije 5 koji se koriste u povezivanje raĉunara. Ovakav medij je skuplji i teţi za rad. Ţice se uparuju i uvijaju kako bi se smanjile smetnje u komunikaciji. Komunikacioni kanali se mogu podijeliti na ţiĉne i beţiĉne medije. Ţičani medij su: upredena parica. Kablovi se sastoje od centralne jezgre od bakarne ili aluminijumske ţice obmotane savitljivim izolatorskim slojem. ili Gigabit (milijarda bita) u sekundi (Gbps).

Beţične tehnologije. bezbijednost. Podaci se prenose svjetlosnim talasima koje emituje mali laserski ureĊaj. Koristi se uglavnom za komunikaciju raĉunara sa periferijskim ureĊajima kao i u mobilnoj telefoniji. brzina prenosa ide od 10Mbps do 50Mbps (u najnovije vrijeme i do 600Mbps). Tehnologije beţiĉnog prenosa koje se danas najĉešće koriste su mikrotalasni sistemi. Nedostatak je što su skupi i komplikovani za instalaciju. Za komunikaciju se koriste radio talasi i sistemi antena koje 54 . mikro talasi. Slika 9. Optiĉki kablovi se najĉešće koriste za brzine od 10 Gbps Prednosti: veliki kapacitet. Brzine prenosa idu do 3Mbps. infracrveni zraci. zatim smetnje (snjeţna oluja i jaka kiša). mobilnih ureĊaja ili relativno udaljenih lokacija za koje bi uspostavljanje kablovske mreţe bilo nedopustivo skupo. Beţiĉni prenosni sistemi ne koriste kablove za prenos podataka. frekvencije ili faze talasa. Nedostatak ovih sistema je što zahtijevaju da izmeĊu predajne i prijemne strane postoji optiĉka vidljivost. brzina. Umjesto kablova koriste se radio talasi. Podaci se prenose moduliranjem amplitude.Wireless LAN (WLAN.sloj. satelitski prenos i radio prenos. U zavisnosti od standarda. na koji se onda koaksijalnim kablovima ili upredenim ţicama povezuju pojedinaĉni ureĊaji.koriste mikrotalase koji putuju površinom zemlje i obezbjeĊuju prenos izmeĊu razliĉitih lokacija. Koristi radio talase i moţe da proĊe i kroz ĉvrste prepreke. Na ovakve kablove ne utiĉu smetnje prouzrokovane elektromagnetnim zraĉenjima. To je posebno praktiĉno u sluĉaju prenosivih raĉunara. . Ćelijski sistemi . pa se uglavnom koriste za osovinski (kiĉmeni) dio mreţe (backbone).Mikrotalasni sistemi . a mane: visoka cijena i teško se postavlja. WiFi) je tehnologija koja koristi radio talase za beţiĉnu komunikaciju više ureĊaja na ograniĉenom rastojanju (nekoliko desetina ili stotina metara). Bežiĉni LAN .Naĉin prenosa podataka veoma sliĉan onom koji se koristi u mobilnoj telefoniji. Bluetooth – Beţiĉna tehnologija koja se koristi za komunikaciju na veoma malim razdaljinama (do deset ili do sto metara u zavisnosti od klase ureĊaja).

pri ĉemu se signal od odredišta do cilja prenosi preko niza antena.nalaze se mnogo bliţe Zemlji. Oni koriste manje energije i njihovo lansiranje je jeftinije. pri ĉemu se za komunikaciju koriste mikrotalasi niske frekvencije koji putuju površinom zemlje. Kod njih se signal koji emituje zemaljska stanica prenosi ka satelitu.000 km iznad površine Zemlje u orbitama koje su nagnute prema ekvatoru. Antene mogu da budu udaljene i do pedesetak kilometara. ● Sateliti u srednoj zemaljskoj orbiti . Radio prenos . U suprotnom.nalaze se na oko 10. Prednosti: laka instalacija i niska cijena ureĊaja. i imaju nepromjenljiv poloţaj u odnosu na površinu Zemlje. Most (bridge) je ureĊaj ĉija je glavna funkcija proslijeĊivanje i izdvajanje skupova podataka. zavisno od njihove odredišne adrese. Zemaljski mikrotalasi . spadaju: mreţne kartice (Network Interface Card .premosnici (bridges). ruteri (routers) i preklopnici (switchevi). koristeći radio-talase koji su niţih frekvencija od mikrotalasa. U hardver koji je instalisan u većini mreţa. On provjerava svaki skup podataka.prenosi informacije beţiĉno.Koriste antensku mreţu na Zemlji. Mostovi veoma brzo rade jer ne vrše nikakvu funkciju izmjene formata 55 . sklopovi za oţiĉenje – koncentrator oţiĉenja (wiring hubs). onda most ovaj skup izdvaja i proslijeĊuje ga do tog lokalnog odredišta. Ovakvi sateliti su skupi i veliki i u ovu orbitu ne moţe da se postavi više od 150 ovakvih satelita. Komunikacioni sateliti – Koriste mikrotalase za komunikaciju tako što se prenos izmeĊu dvije taĉke koje nemaju optiĉku vidljivost ostvaruje poprijeĉnom komunikacijom preko komunikacionih satelita. ● Ostali mrežni hardver. vanjskoj mreţi. koji ga ponovo emituje ka drugoj zemaljskoj stanici.pokrivaju odreĊenu geografsku oblast. skup podataka biva usmjeren ka mostu na drugoj.800 km. mostovi . tornjeve. ali ipak ima nekoliko scenarija u kojima je korišćenje satelitske komunikacije pogodnije. Brzina komunikacije je relativno mala (reda 100Mps) u poreĊenju sa optiĉkim kablovima. smanjuju ili eliminišu kašnjenje signala. Nedostatak ovih sistema je što zahtijevaju da izmeĊu predajne i prijemne strane postoji optiĉka vidljivost tako da se one obiĉno smještaju na visoke taĉke (vrhove brda. ● Sateliti u niskoj zemaljskoj orbiti .nalaze se na orbiti udaljenoj od ekvatora 35. Danas se sateliti postavljaju na tri vrste orbita: Sateliti u geostacinarnoj zemaljskog orbiti . Ako se odredišna adresa nekog skupa podataka podudara sa adresom neke od radih stanica u lokalnoj mreţi. nego drugih satelita. a nedostaci su: mogućnost prisluškivanja (zbog eventualno iste frekvencije).NIC). nebodere). Most sadrţi tabelu s popisom adresa radnih stanica u LAN-u. Na ovaj naĉin se pored raĉunarske komunikacije obiĉno prenose televizijski i telefonski signal. habovi (hubs).

što je ugraĊeno u informaciji koja se nalazi u zaglavlju (header) paketa podataka. da bi ta odredišna mreţa mogla „proĉitati“ podatke koje joj ruter šalje. mreţni sloj. takoĊe.sviĉevi su "pametniji" od habova i nude više mogućnosti korisnicima i grupama korisnika. Kada jedan korisnik pošalje podatak drugom korisniku. odrediti najbolji put kojim bi se podataka trebao kretati. Ruteri imaju mogućnost prepoznavanja razliĉitih protokola i formata podataka te mogu vršiti i pretvaranje formata skupova podataka prije njihovog slanja u odredišnu mreţu. ali to je rijetkost jer su dosta skuplji od haba koji je dovoljno dobar za tu topologiju. tekstualne dokumente. prema odredišnoj adresi skupa podataka. podatak koji doĊe do sviĉa direktno se proslijeĊuje upućenom raĉunaru i to na odgovarajući port za odreĊenog primaoca. sviĉ ustanovljava privremenu konekciju izmeĊu izvora i odredišta pa konekciju završava kada je prenos izvršen. Njihova glavna prednost je ta što mogu formirati “odbrambeni zid” (firewall). Sviĉevi mogu da se koriste u mreţi raĉunara topologiji zvijezde. 30 OSI referentni model – Sve mreţe koje su danas u upotrebi baziraju na neki naĉin svoj izgled prema standardu OSI (Open Systems Interconnection). Jedan od sedam slojeva je tzv. Habovi (engl. OSI je 1984. vrlo lako mogu preusmjeriti skup podataka ako doĊe do kvara nekog drugog rutera na mreţi. Ruteri. zahtjeve za štampanje i sliĉno) koji doĊu do njih. Srţ ovog standarda je OSI referentni model. Hubs) – centri oţiĉenja. Ova razvodna kutija povezuje sve radne stanice u jednu (zvijezdastu) mreţu. su jednostavni ureĊaji koji povezuju grupu korisnika. koja je krovna federacija nacionalnih organizacija za standarde. Samo provjeravaju odredišne adrese i vrše izdvajanje ili usmjeravanje skupova podataka.podataka. Rutere je neophodno koristiti kada je potrebno povezati mreţe (LAN-ove) koji koriste razliĉite protokole i razliĉite operativne sisteme. Ruter (engl. za razliku od mostova. Podjelom mreţe na podmreţe smanjuje se saobraćaj. poboljšavaju performanse i povećava rastojanje unutar kojeg raĉunari u mreţi mogu da komuniciraju. u koju je uĉlanjeno oko 130 zemalja. oni mogu biti programirani da proslijeĊuju samo one skupove podataka koji zadovoljavaju odreĊene uslove. koji mreţu štiti od podataka nastalih u drugoj mreţi. koji ĉini skup od sedam lejera (slojeva) od kojih svaki definiše razliĉite stepene (nivoe) preko kojih moraju proći podaci na putu od jedne do druge jedinice u mreţi. Ruteri. godine razvila ISO organizacija (International Organization for Standardization). mogu prije slanja skupa podataka provjeriti trenutno stanje na mreţi i. Da ne bi došlo do zagušenja mreţe (što je i osnovna namjena rutera). 56 . router) je ureĊaj koji se koristi za povezivanje razliĉitih mreţa ili segmenata mreţa. Da bi sprijeĉio prenos sa drugih portova. Ruteri obavljaju funkcije mreţnog sloja OSI modela30. grafike. Habovi proslijeĊuju sve pakete (ukljuĉujući e-mail. Preklopnici (switches) . Glavna prednost sviĉeva nad habovima je to što omogućavaju da više korisnika komunicira istovremeno. Najĉešće se koriste u topologiji zvijezde i njena su glavna odlika.

Izgled 16-portnog sviĉa Slika 11. Ova vrsta softvera nalazi se obiĉno u jezgru operativnog sistema raĉunara. mreţnih kartica ili modema. je mreţni softver niskog nivoa. do klijenata elektronske pošte ili programa za direktnu razmjenu poruka (chat). Najgrublje posmatrano. Korisnik raĉunara nikada ne koristi ovaj softver direktno. Sve navedene hardverske komponente i proizvodi vezani za mreţe raĉunara predstavljaju podlogu ili kostur na koji dolaze mreţni operativni sistemi (OS) i mreţni softver. mreţni softver moţe da se podijeli na dva nivoa: softver niskog nivoa i softver visokog nivoa. Mreţni softver je softver koji omogućava povezivanje više raĉunara i komunikaciju izmeĊu njih. tj. korisnika. driver). tako i komunikacioni softver. drajvera (eng. Osnovni zadatak ovog softvera je da pruţi usluge mreţnim 57 . preko programa za upravljanje bazama podataka (DBMS) i knjigovodstvenih programa. a da sve niţe detalje mreţne komunikacije prepusti niţem sloju mreţnog softvera (prisutnom u okviru operativnog sistema. kako onaj ĉisto aplikativni. Na primjer programer pregledaĉa web-a ne treba da misli o tome da li će web stranice primati preko beţiĉne mreţe ili preko ţiĉane mreţe (Ethernet). On upravlja raĉunarskim hardverom i komunikacionom opremom. tekst-procesora. u opštem sluĉaju on nije ni svjestan da taj softver postoji. ili ĉak samog mreţnog hardvera). npr. Mjesto sviĉa u mreţi raĉunara topologije zvjezde Mreţni softver. tzv. mreţni softver se organizuje hijerarhijski.Slika 10. uglavnom u obliku upravljaĉa perifernim ureĊajima. Kako bi se savladala kompleksnost raĉunarskih mreţa. Mreţni softver koji omogućuje korišćenje razliĉitih mreţnih ureĊaja. On treba da se koncentriše samo na aspekte znaĉajne za njegovu konkretnu aplikaciju. Drajveri su programi koji omogućavaju odnosno olakšavaju komunikaciju izmeĊu hardvera (periferijskog ureĊaja) i korisniĉkih programa. polazeći od tabliĉnih kalkulatora.

aplikacijama (tj. njihovim programerima) koje korisnici koriste. Ove aplikacije ĉine mreţni softver visokog nivoa i pruţaju razliĉite usluge i servise korisnicima na mreţi, kao što je slanje i prijem elektronske pošte, pregledanje web-a i sl. Raspon mreţe. Jedan od kriterijuma za klasifikovanje mreţa, pa tako i mreţnih komunikacija, je i njihova fiziĉka veliĉina, tj. geografski raspon koji mreţa pokriva. Ova klasifikacija je izrazito bitna zbog ĉinjenice da raspon mreţe direktno odreĊuje tehnologije komunikacije pogodne za korišćenje u okviru te mreţe (npr. beţiĉna Bluetooth komunikacija je pogodna za male liĉne mreţe, dok je kod velikih mreţa koje povezuju cijele drţave pogodno koristiti satelitsku komunikaciju ili optiĉke veze). PAN - Personal area network - mreţe koje su namijenjene za jednog ĉovjeka. Na primjer, beţiĉna mreţa kojom su spojeni raĉunar, miš i štampaĉ je PAN. Ovakve mreţe obiĉno pokrivaju raspon od nekoliko metara i koristi bilo ţiĉanu bilo beţiĉnu komunikaciju. HAN - Home area network – kućna mreţa. LAN - Local area network - mreţa koja povezuje ureĊaje na relativno malim udaljenostima, najĉešće nekoliko kancelarija u okviru jedne poslovne zgrade, odnosno mreţa kojom su povezani raĉunari koji su fiziĉki blizu, unutar neke firme, organizacije ili domaćinstva. Ovakve mreţe se tradicionalno vezuju na ţiĉanu komunikaciju kroz mreţne kablove, iako nove tehnologije daju mogućnost korišćenja postojećih kućnih instalacija (koaksijalnih kablova, telefonskih linija i elektriĉnih linija) za komunikaciju kao i korišćenja beţiĉne komunikacije. CAN - Campus area network - Ove mreţe povezuju više lokalnih mreţa u okviru ograniĉenog geografskog prostora (npr. u okviru jednog univerziteta, kompanije, vojne baze, itd.). Na primjer, više mreţa zasebnih fakulteta (departmana) u okviru jedne lokacije univerziteta (kampusa) se povezuje u jedinstvenu cjelinu. Tehnologija koja se koristi za povezivanje je obiĉno ista kao i u sluĉaju LAN. U novije vrijeme, izmeĊu odvojenih zgrada se obiĉno uspostavlja beţiĉna komunikacija. MAN - Metropolitan area network - Ove mreţe povezuju veće geografske prostore (najĉešće nivoa grada ili jako velikog kampusa). MAN obiĉno povezuje više lokalnih mreţa (LAN) korišćenjem veoma brze kiĉme komunikacije (eng. backbone), najĉešće izgraĊene od optiĉkih veza. WAN - Wide area network - ove mreţe povezuju izrazito velike geografske prostore, ĉesto šire od granica jednog grada, oblasti i ĉesto i drţave. U današnje vrijeme, WAN mreţe su obiĉno u sastavu Interneta. WAN infrastrukturu obiĉno odrţavaju komercijalne kompanije (obiĉno telefonske i telekomunikacione) i iznajmljuju usluge korišćenja. Za povezivanje u okviru kiĉme koriste se brze veze, najĉešće optiĉke i satelitske. Internet - svjetska mreţa umreţenih raĉunara; tj. povezanih WAN i LAN mreţa. Svim mreţama koje ĉine Internet zajedniĉko je to što koriste isti skup protokola TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol). Raĉunar je povezan na
58

Internet ako izvodi TCP/IP protokole, ima IP adresu i moţe slati IP pakete svim ostalim raĉunarima na Internetu. Internet nije u vlasništvu nijedne osobe, organizacije ili vlade i nije geografski smješten na jednom mjestu. Cjelokupni internetski prostor u fiziĉkom i informacijskom smislu se popularno zove sajberspejs (engl. Cyberspace). Organizacije koje omogućavaju prikljuĉak korisnika na Internet zovu se davaoci internetske usluge (engl. ISP - internet service provider) ili Internet provajderi. TCP/IP je protokol koji je u osnovi Interneta i modernih komunikacija, a bazira se na sjeckanju informacije na segmente i pakovanju segmenata u neku vrstu digitalnih koverata - paketa sa naznaĉenim pošiljaocem i zaglavljem, kao i numeracijom segmenta. Na taj naĉin postaje nebitno kojim će putem paket stići kroz mreţu na odredište - odredišni raĉunar će sam sklopiti poĉetnu informaciju iz sakupljenih paketa. TCP/IP komunikacioni protokol je zasluţan za potpunu decentralizovanost mreţe, zbog ĉega je moguće mreţu unapreĊivati razvojem i izmjenom krajnjih taĉaka - korisniĉkih tehnologija - a ne cjelokupne već postojeće mreţe. Bitan segment TCP/IP protokola su IP adrese, odnosno jednoznaĉni brojevi dodijeljeni svakom javnom korisniku. Dodjela IP adresa je zapravo jedan od izvora prihoda na Internetu, jer se posjedovanje IP adrese plaća provajderima, koji segmente adresa otkupljuju od Regionalnih Internet Registara (RIR). Plasiranja informacija na Internetu ja nametnuto od strane razvijenih zemalja koje su prihvatile ovaj naĉin komuniciranja kao najprihvatljiviji u ovom momentu razvoja komunikacija. Prednosti koje nudi ovaj naĉin poslovnog komuniciranja su: kvalitetna komunikaciju, jeftin naĉin komuniciranja, jednostavan pristup, multimedijalna prezentacija, brza komunikacija, mogućnost "mjerenja" interesantnosti plasirane informacije itd. Uzimajući u vidu sve veći zamah poslovnog komuniciranja na Internetu, on je sve više prisutan. Jednostavno, svaka ideja koja se moţe realizovati ne elektronskim medijumima moţe se vrlo uspješno prezentirati na Internetu. Ovu vrstu komunikacije (spajanja ljudi i informacija), koja predstavlja zaokret u svijetu komunikacija, moţemo nazvati i „komuniciranje softverom“. U nju ubrajamo brojne servise (usluge) koje se nude. Komuniciranje servisima Interneta. Ono što Internet nudi svojim korisnicima su servisi. Oni su uvijek organizovani po klijent - server principu, što znaĉi da se na udaljenom raĉunaru izvršava poseban program - server, koji dostavlja podatke i vrši usluge za klijentski program, koji se izvršava na našem raĉunaru. Klijent i server se mogu izvršavati i na istom raĉunaru, što ne mijenja suštinu. Ako Internet zamislimo kao jednu vrstu razvoda cijevi za prenos podataka, opšti model za prenošenje (sloshing) podataka tamo i nazad naziva se klijent-server model. Klijent-server model za razmjenu informacija meĊu umreţenim raĉunarima obuhvata tri komponente: klijenta, servera i mreţu raĉunara.
59

Klijent je softverska aplikacija koja se najĉešće startuje na host kompjuteru krajnjeg korisnika. Server je softverska aplikacija koja se najĉešće startuje na host kompjuteru provajdera informacija. Klijentski softver moţe se prilagoditi korisnikovom hardverskom sistemu i djelovati kao neki interfejs od tog sistema do informacija koje su na serveru. Primjer 8.3: Ako ovaj tekst ĉitate koristeći World Wide Web pretraţivaĉ, vi koristite klijent koji razumije hipertekst transfer protocol (HTTP), pravila pomoću kojih web stranice razmjenjuju informacije sa licima koji koriste pretraţivaĉe da ih dobiju. Server je kao jedna vrsta televizijske stanice koja svoje informacije ĉini dostupnim svakom onom koji ţeli da ih primi. Klijenti su kao televizijski prijemnici - vi ih podesite na kanal koji ţelite da gledate. Televizijska stanica šalje signal u standardnom formatu koji je spreman za gledanje na bilo kojem televizijskom aparatu-crno-bijelom, kolor, veliki ekran, bilo kakav. Kao dio svakodnevnice i uticajem na istu, Internet je od tehniĉke inovacije postao civilizacijska inovacija. Iako je u prvim fazama svog razvoja sluţio nauci, vladama i vojnoj industriji, danas je njegova glavna karakteristika sveprisutnost informacija i komunikacije. Po svojoj definiciji on jeste globalna raĉunarska mreţa, ali ako govorimo o Internetu kao novom mediju i njegovoj specifiĉnosti u odnosu na tradicionalne medije, ono što ga ĉini razliĉitim u odnosu na televiziju, radio i štampu (elektronske i pisane medije), je njegova decentralizovana31 struktura i interaktivnost32. Internet koji je dizajniran kao tehnologija slobodne komunikacije, omogućava i tzv. „virtuelno komuniciranje“ kao splet tokova izmeĊu razliĉitih publika.Komuniciranje putem Interneta (putem bloga, chat-a, društvenih zajednica i sl.), moţe se okarakterisati kao globalno novomedijsko komuniciranje, a ono podrazumijeva prenos informacija i vrijednosti preko drţavnih ili regionalnih granica u jednu novu stvarnost, tj virtuelnu stvarnost (engl. virtual reality)33. Virtuelne zajednice H. Rejngold34 definiše kao „kulturne skupine koje nastaju onda kada se dovoljno ljudi dovoljno ĉesto susreće u sajber prostoru35“, dok Liklajder i
31

Decentralizovanost - pod tim se podrazumijeva da ne postoji nikakva Internet korporacija koja bi stajala iza mreţe medija.Nijedna centralna organizacija ne kontroliše dogaĊaje na Internetu. 32 Interaktivnost podrazumijeva da korisnici informacija nisu samo njeni primaoci već i njeni kreatori. Stvara se digitalni most, povezivanjem dva raĉunara i svi tu imaju jednake mogućnosti.. 33 Termin virtuelan nastao je od latinske rijeĉi virtus (snaga, hrabrost, vrlina, kao i skriven, zamišljen, a i moguć u budućnosti), a kovanica je Vilijam Gibson-a 1984 godine, i ukazuje na to da se ĉovjek emotivno i kognitivno preseljava u neku drugu stvarnost, tzv. prividnu stvarnost. 34 Rheingold, H. Virtual Community: Homesteading on the Electronic Frontier, AddisonWesley, New York, 1993. 35 Pojam cyber (ĉit. sajber) potiĉe iz rijeĉi kibernetika (cybernetics) i starogrĉkog kybernao (upravljam, vladam). Kada se ne koristi u izvornom obliku, termin cyberspace se u našem 60

Tejlor smatraju da je virtuelna zajednica, zajednica onih koji dijele zajedniĉke interese, a ne zajedniĉki prostor, a osnovna karakteristika ovakvih zajednica je mogućnost imaginarnog i ostvarivanje svih potreba za druţenjem, uz pomoć raĉunara. Osnovna svrha jeste meĊusobno komuniciranje stanovnika virtuelnog prostora. One nemaju geografske granice i u njima mogu uĉestvovati ljudi iz svih dijelova svijeta. Kao tehniĉko sredstvo ostvarivanja komunikacije i razmjene podataka, Internet je najdemokratiĉniji i istovremeno najanarhiĉniji medij. Uz pomoć raĉunara i telefonske linije moţemo stupiti u kontakt sa bilo kojom osobom u bilo kojem dijelu svijeta. Preko tako stvorene veze prenose se podaci, razmjenjuju se stavovi, diskutuje se. Pravo uĉestvovanja, ili bolje reĉeno „ukljuĉivanja“ na Internet, imaju svi. Broj razliĉitih servisa koje nudi Internet vremenom raste. Osnovni servisi prisutni još iz doba ARPANET-a36 su elektronska pošta, diskusione grupe, upravljanje raĉunarima na daljinu i prenos datoteka. Navešćemo najvaţnije servise na Internetu i opisaćemo vrstu „usluge“ koju oni omogućuju. Elektronska pošta (engl. e-mail). Elektronska pošta predstavlja jedan od najstarijih servisa Interneta. U današnje vrijeme, elektronska pošta ima tendenciju da skoro u potpunosti zamijeni klasiĉnu poštu. Elektronska pošta funkcioniše tako što svaki korisnik posjeduje svoje „poštansko sanduĉe” (eng. mailbox) na nekom serveru. Sanduĉe jedinstveno identifikuje elektronska adresa koja obavezno sadrţi znak @ (izgovara se kao „et“ ili „majmunĉe“, ili „manki“ - monkay) koji razdvaja ime korisnika, od domena servera elektronske pošte. Na primjer, lazor@blic.net je elektronska adresa jednog autora ove knjige. Sanduĉići se nalaze na serverima na Internetu i obiĉno ih obezbjeĊuju kompanije, univerziteti i dobavljaĉi (provajderi) Interneta, ali takoĊe postoje i javni, besplatni serveri elektronske pošte. Poruke koje se šalju su u tekstualnom formatu (bilo u obliku ĉistog teksta, bilo u obliku hiperteksta oznaĉenog jezikom HTML), ali mogu da obuhvate i priloge u proizvoljnom formatu (koji se iz istorijskih razloga takoĊe kodira i šalje u obliku teksta). Uz svaku poruku, poţeljno je navoĊenje teme poruke (engl. subject) i,

jeziku rjeĊe zamjenjuje sa rjeĉju kiber-prostor ili ĉešće sa kovanicom sajber-prostor. Prostor on-line sfere u kojem se dešava komunikacija (putem Interneta) naziva se sajberspejs (cyberspace), a vrijeme u kome se ona odigrava je realno. 36 ARPANET je preteĉa Interneta – To je bila velika WAN mreţa koju je napravila United States Defense Advanced Research Project Agency (ARPA). IzgraĊena 1969. godine, ARPANET mreţa je sluţila za testiranje novih mreţnih tehnologija, povezujući mnoge univerzitete i istraţivaĉke centre. Prva dva ĉvora koji su formirali ARPANET bili su UCLA i Stanford Research Institute, nakon ĉega je vrlo brzo uslijedilo prikljuĉenje i University of Utah. 61

naravno, obavezno, jer u suprotnom pismo neće nikuda otići, navoĊenje elektronske adrese primaoca. Slanje i primanje pošte korisnik obiĉno obavlja preko klijenta - programa za slanje i primanje elektronske pošte, instalisanog na svom raĉunaru. Najpoznatiji klijenti za elektronsku poštu danas su Microsoft Office Outlook, Microsoft Outlook Express, Apple Mail, Mozilla Thunderbird, Lotus Notes, Eudora. Sve više na znaĉaju dobijaju i klijenti za mobilne ureĊaje u kojima prednjaĉi iPhone/iPod Touch. Znaĉajan obim elektronske pošte se odvija preko javnih servisa elektronske pošte vezanih za web koji ne zahtijevaju korišćenje posebnog klijenta elektronske pošte, već se rad sa elektronskom poštom obavlja korišćenjem web aplikacija (webmail). Korišćenje ovih servisa obezbjeĊuju velike kompanije, obiĉno besplatno. Najznaĉajniji servisi ovog tipa su Yahoo! Mail, Microsoft Hotmail, Google Gmail, itd. Diskusione grupe (eng. usenet). Diskusione grupe predstavljaju distribuisani Internet sistem za diskusije koji datira još od 1980. godine. Korisnici mogu da ĉitaju i šalju javne poruke. Poruke se smještaju na specijalizovane servere (engl. news server). Diskusije su podijeljene u grupe (eng. newsgroups) po odreĊenim temama, i grupe se imenuju hijerarhijski. Tako, na primjer, sci.math oznaĉava grupu za diskusije na temu matematiĉke nauke, dok je alt.binaries.boneless grupa Giganews37 servisa usenet sa najvećim saobraćajem koja se prvenstveno koristi za razmjenu sadrţaja podataka u binarnom obliku, a ne u obliku formatiranog teksta. Pristup diskusionim grupama se vrši korišćenjem specijalizovanog softvera (engl. newsreader). Obiĉno su klijenti elektronske pošte istovremeno i klijenti za korišćenje diskusionih grupa. Iako u današnje vrijeme web forumi predstavljaju alternativni naĉin diskusija, diskusione grupe se i dalje koriste u znaĉajnoj mjeri. Prijavljivanje na udaljene raĉunare (eng. remote login) – servis telnet. Prijavljivanje i korišćenje udaljenih raĉunara je jedan od najstarijih servisa Interneta. Ovaj servis omogućuje korisnicima (tj. klijentima) da se korišćenjem Interneta prijave na udaljeni raĉunar (server) i da nakon uspješnog prijavljivanja rade na raĉunaru kao da je u pitanju lokalni raĉunar. Korisnik na ovaj naĉin dobija (postaje) terminal kojim upravlja udaljenim raĉunarom zadavajući komande najĉešće putem nekog komandnog interfejsa38. Udaljeni raĉunar prima komande i izvršava ih korišćenjem svojih resursa, a rezultate šalje nazad klijentu koji ih korisniku prikazuje u okviru terminala. Predaja poruke digitalnog raĉunara korisniku najĉešće je u vidu grafiĉkog prikaza nama već poznatih znakova (slova, brojevi, taĉka itd.) na ekranu monitora. Tastatura i monitor, dva osnovna ureĊaja za
37

Giganews, Inc. je provajder servisa Usenet/newsgroup. Korporacija je osnovana 1994. godine i na bazi outsourceing-a prema provajderu, po modelu pretplate na web sadrţaje i dokumente, pruţa usluge individualnim korisnicima na 10 svjetskih jezika, za preko 10 miliona korisnika u 180 zemalja svijeta . 38 Prema naĉinu zadavanja komandi interfejsi se dijele na komandne (CLUI) i grafiĉke (GUI), taktilne i kontaktne. 62

da bi ostvarila vezu.va. Pod konzolom se podrazumijeva monitor i tastatura prikljuĉeni direktno na raĉunar i pod tim pojmom se danas smatra da se radi o neposrednom pristupu i radu na nekom centralnom ili zajedniĉkome raĉunaru (serveru) preko njegovog vlastitog monitora i tastature.komunikaciju s raĉunarom.protokol za razmjenu dokumenata pisanih HTML-om. Za prenos datoteka koristi se FTP protokol. Najpoznatiji izvori bazirani na Webu su katalozi dostupni preko Telneta. Na klijentskim raĉunarima za prenos datoteka obiĉno se koriste programi poput ftp (komandni program koji direktno implementira FTP protokol). Neki servisi zahtijevaju da se korisnik poveţe sa odreĊenim portom na udaljenom raĉunaru.147. 140. file transfer) . Da biste to uradili morate znati adresu.254. Prenos datoteka (engl. nazivaju se konzola ili terminal.komanda Unix-a koja kopira datoteke i direktorije izmeĊu udaljenih host raĉunara bez startovanja ftp sesije i 39 HTTP (Hyper Text Transfer Protocol) . gdje su tastatura i monitor vezani za drugi raĉunar (klijent) s kojim se preko komunikacionog kanala pristupa udaljenom raĉunaru (serveru) na naĉin da je na monitoru klijenta slika koju šalje server. Da bi Telnet program radio morate ga instalisati i konfigurisati sa Web pregledaĉem. Ovaj servis danas se obiĉno koristi za postavljanje datoteka na web servere kao i za preuzimanje velikih binarnih datoteka (za manje datoteke. 63 .servis ftp.3). imali su samo dio za uspostavljanje komunikacije i prikaz slike na ekranu koju mu je slao udaljeni raĉunar. zavisno od naĉina na koji komuniciraju s raĉunarom. kataloga. Prenos datoteka se vrši izmeĊu klijentskog raĉunara i serverskog raĉunara u oba smjera (mogu se preuzimati i postavljati datoteke na server). Serveri koji ĉuvaju kolekcije datoteka obiĉno se identifikuju adresom koja poĉinje sa ftp (sliĉno kao što se web serveri identifikuju adresom koja poĉinje sa www). Nekada su terminali bili fiziĉki elektronski ureĊaji bez samostalne programske podrške (softvera). komanda scp (program .eu) ili brojeve (npr. Ona moţe da sadrţi rijeĉi (npr. apeiron-uni. obiĉno se koristi HTTP protokol39).reston. U tom sluĉaju treba da se upiše broj porta nakon Internet adrese.'glumi' rad nekadašnjeg fiziĉkog terminala adekvatnim softverom. ali će ona. Veza sa Telnet izvorom moţe da izgleda kao bilo koja druga veza. Prenos datoteka predstavlja jedan od klasiĉnih servisa Interneta i datira još od ranih 1970-tih. Pod terminalom se podrazumijeva pristup udaljenom raĉunaru preko raĉunarske mreţe. servisa za ćaskanje itd. HTML (HyperText Markup Language) je veoma jednostavan jezik koji sluţi za izvršavanje programa na daljinu. Telnet je program koji omogućuje povezivanje sa raĉunarima na Internetu i upotrebu mreţnih baza podataka. pokrenuti Telnet sesiju. Danas se pojam terminal koristi kada se s udaljenog personalnog raĉunara emulira . Telnet je dostupan na World Wide Webu. Ovaj jezik predstavlja standard za Internet dokumente. Na primjer: telnet nri.us 185.

neformalna komunikacija i sl.koja koristi SSH40 za transfer podataka. Xchat. Google Talk. U pojedinim ĉatsobama. Klijentske aplikacije neophodne za slanje instant poruka su specijalizovane aplikacije koje odgovaraju navedenim servisima (npr. Za to je razvijen i 40 SSH – (Secure Shell-sigurnosna ljuska) je mreţni protokol koji omogućuje bezbijednu komunikaciju izmeĊu dva umreţena raĉunara: servera (koji pokreće program SSH serverprogram koji koristi SSH protokol da bi prihvatio konekciju od udaljenih raĉunara) i klijenta (koji pokreće program SSH client. Yahoo! Messenger.Ĉaskanje korisnicima Interneta omogućava uspostavljanje kontakata i „priĉu” na razne teme kucanjem uţivo (eng. Web servis (eng. Ĉaskanje (engl. Najpoznatiji servisi koji nude razmjenu instant poruka danas su Windows Live Messenger. Pidgin) a one se danas mogu razmjenjivati i preko weba (npr. ĉet) Ĉet je jedan od najpopularnijih servisa na Internetu. mIRC) ili se koriste web zasnovane sobe za ćaskanje. dok ćaskanje u uţem smislu obiĉno podrazumijeva grupnu komunkaciju u sobi za ćaskanje. klijenti poput GnuFTP. Moguće je takoĊe voditi i privatne razgovore sa nekom osobom.provjeru autentiĉnosti-valjanosti). . ĉit. . Sama rijeĉ „chat“. zatim web pregledaĉi koji omogućavaju preuzimanje datoteka sa FTP servera. Osnovna razlika je da se instant poruke uglavnom razmjenjuju „oĉi-u-oĉi” izmeĊu poznanika. ICQ. chat. korišćenjem koncepta hiperteksta i uniformnog lokatora mreţe (URL-a). Mana ĉeta je što se veliki broj korisnika skriva iza pseudonima i ne otkriva svoj pravi identitet i namjere. Instant poruke (engl. Microsoft MSN Messenger). Korisnici pristupaju sobama za ćaskanje (eng. 64 .program koji koristi SSH protokol da bi prihvatio konekciju na udaljeni raĉunar). Postoje i aplikacije koje daju mogućnost korišćenja razliĉitih sistema instant poruka (npr. meĊutim veoma brzo je stekao ogromnu popularnost i postao je najznaĉajniji Internet servis današnjice. AOL Instant Messenger (AIM). koji se povezuju preko sigurnog kanala u nesigurnoj mreţi. te stoga zahtijeva password za autentifikaciju . Windows Commander i sliĉno. nastao je ranih 1990-tih godina. Facebook chat). Hipertekst znaĉi da se uz tekst mogu spajati slike. Omogućava on-line komunikaciju izmeĊu korisnika najĉešće tekstualnim putem. audio i video zapisi. World Wide Web). on-line). Web servis je pristup dokumentima Interneta na uniforman naĉin. daju direktnu privatnu komunikaciju izmeĊu dva uĉesnika. Skype. instant messaging) Instant poruke takoĊe mogu da se podvedu pod ćaskanje. preko kucanja poruka na tastaturi koje se vide trenutno. odnosno komunikacija se odvija u realnom vremenu izmeĊu dva ili više korisnika. IRC) i aplikacijama (npr. Ĉaskanje je u današnje vrijeme zasnovano ili na specifiĉnim protokolima (npr. . tj. definišu se posebne teme o kojima se razgovara. moţe se prevesti kao ćaskanje. Preteĉa instant poruka je UNIX komanda (program) talk koja je omogućavala komunikaciju korisnika ulogovanih na isti server. chat room) i time mogu da se ukljuĉe u grupnu ili privatnu komunikaciju. GMail Chat.

tj.DNS) bavi se jedinstvenim internetskim adresama (URL-Universal Resources Locator) u obliku intuitivnih adresa (kao što je www. hipertekst se ĉita prateći hiper-veze u tekstu.poput www. Mozilla Firefox. Web browsers). odozgo naniţe). to je pogled na podatke. WWW je informatiĉki svijet koji korisnicima omogućuje jednostavan pristup podacima. Korisnici aktivirajući veze (obiĉno jednostavnim klikom mišem) prelaze sa jedne stranice na drugu. Preciznije. slike. To je sistem meĊusobno povezanih dokumenata poznatih kao web stranice koje mogu da sadrţe tekst. Stranice se ĉuvaju na specijalizovanim web serverima i na zahtjev klijenata se prenose na klijentske raĉunare gdje ih specijalizovani programi prikazuju.DNS serveri .com. Web stranice su dokumenti pisani HTML jezikom. Radi lakšeg korišćenja uveden je DNS . već koncept. itd. koji se ĉita linearno (slijeva na desno. Bilo bi priliĉno zamorno pamtiti IP broj Google servera svaki put kad se on poziva. ne nuţno na linearan naĉin.sa zadatkom da svaki naš poziv putem imena prevede u IP broj koji stoji iza tog imena. Na ove linkove se moţe kliknuti. 65 . <b>…</b> je tag za ispis boldovano teksta unutar taga – za boldovanje teksta). a ne organizacija podataka. Dva osnovna naĉina korištenja WWW-a su za: prikupljanje informacija i nuĎenje informacija. WWW nije tehnologija. Pojednostavljena šema ovog procesa predstavljena je grafiĉki na narednoj slici. Najpoznatiji pregledaĉi danas su Microsoft Internet Explorer. kao i posebne mašine . World Wide Web (WWW ili Web) .pridodat Internetu poseban protokol nazvan HTTP protokol (Hypertext Transfer Protocol) i jezik HTML ( Hypertext Mark-Up Language).google. Tagovi su tekst pisan u „špicastim“ zagradama (npr. predstavljaju hipertekst. Opera. video snimke i druge multimedijalne materijale. Safari. To je tekst koji sadrţi veze ili linkove ka drugim dokumentima ili na samog sebe. dakle. Ovi programi nazivaju se pregledaĉi weba (engl. hipertekst je skup stranica u obliku datoteka. novu vrste dokumenata nastalu razvojem Interneta.google. Google Chrome. HTML jezik su komande u obliku „tag“-ova (engl. servera domena najvišeg nivoa (TLD) i velikog broja DNS servera koji se nalaze širom svijeta. meĊusobno povezanih linkovima koje su umetnute u stranice. Za razliku od obiĉnog teksta.com) i pretvara ih u IP brojeve. tags). Web stranice su povezane korišćenjem veza (linkova). kao i objavljivanje vlastitih podataka.sistem intuitivnih imena . DNS se sastoji od osnovnih servera. Sistem imena domena (Domain Name System .odnosi se na pregledavanje i pretraţivanje sadrţaja u obliku Internet stranica.

Princip rada DNS-a41 Servis za ime domena (Domain Name Service . Pretpostavlja se da svaki domen ima najmanje dva nezavisna servera imena i najĉešće ima (ovo je druga instanca redundantnosti). postoje serveri imena za ORG. U svakom sluĉaju destrukcija u jednom serveru imena moţe uĉiniti da odreĊeni domen bude privremeno nedostupan. IRC je program koji omogućuje "razgovor" (na daljinu) sa drugim korisnicima u realnom vremenu.diplomacy. što je brţa Internet veza to je uspješnija komunikacija. Internet Relay Chat (IRC) i AOL Instant Messenger su primarni primjeri ove vrste programa.unutar Weba postoji tekstualna. Kurbalija: Uvod u upravljanje internetom. 2010. a takoĊe i oni nama. www.edu/isl/ig/ 66 . Na primjer. a zatim postoje serveri imena za MIDS. Komunikacija uţivo .DNS) rasporeĊen je meĊu