You are on page 1of 48

Раде Раонић

СРПСКИ
ЖИВОТОПИСИ

2012.

2

“Ничега се људи толико не плаше као нечије
храбрости да буде онакав какав јесте”

3

САДРЖАЈ

А001. Адни Махмуд Паша AБОГОВИЋ (Анђеловић)
А002. Марина АБРАМОВИЋ
А003. Коста АБРАШЕВИЋ
А004. Свети ђакон АВАКУМ
А005. Војислав АВАКУМОВИЋ
А006. Јован АВАКУМОВИЋ - песник
А007. Јован АВАКУМОВИЋ - политичар
А008. Милица АВИРОВИЋ
А009. Смиља АВРАМОВ
А0010. Димитрије АВРАМОВИЋ
А011. Драгослав АВРАМОВИЋ
А012. Михаило АВРАМОВИЋ
А013. Теодор (Тицан) АВРАМОВИЋ
А014. Боривоје АГАТОНОВИЋ
А015. Милан АЈВАЗ
А016. Милева АЈНШТАЈН Марић
А017. Давид АЛБАХАРИ
А018. Јован АЛЕКСИЋ од Мајне
А019. Милка Гргурова-АЛЕКСИЋ
А020. Милосав Мија АЛЕКСИЋ
А021. Никола АЛЕКСИЋ
А022. Слободан АЛИГРУДИЋ
А023. Ранко АЛИМПИЋ
А024. Јаша АЛМУЛИ
А025. Димитрије АНАСТАСИЈЕВИЋ Сабов
А026. Миша АНАСТАСИЈЕВИЋ
А027. Сарка (Сара) АНАСТАСИЈЕВИЋ Карађорђевић
А028. АНГЕЛИНА (Ангелија, Анђелина, Анђела)
А029. Андреј АНДРЕЈЕВИЋ
А030. Ђорђе АНДРЕЈЕВИЋ Кун
А031. Јелисавета АНДРЕЈЕВИЋ Анета
А032. Јован АНДРЕЈЕВИЋ
А033. Драгослав АНДРИЋ
А034. Иво АНДРИЋ
А035. Миодраг АНДРИЋ - Љуба Мољац
А036. Татомир АНЂЕЛИЋ
А037. Коча АНЂЕЛКОВИЋ
А038. Мирослав Мика АНТИЋ
А039. Живана АНТОНИЈЕВИЋ (слепа Живана)
А040. Никола АНТУЛА
4

А041. Јован АПОСТОЛОВИЋ
А042. Узун-Мирко АПОСТОЛОВИЋ
А043. Стојан АРАЛИЦА
А044. Стојан Столе АРАНЂЕЛОВИЋ
А045. АРСЕНИЈЕ III Црнојевић
А046. Еустахија АРСИЋ
А047. Светомир АРСИЋ-Басара
А048. Богобој АТАНАЦКОВИЋ
А049. Платон (Павле) АТАНАЦКОВИЋ
А050. Милан Ж. АЋИМОВИЋ

За животописе су коришћени различити извори: Биографије (Матица српска), Историја САНУ, Википедија, Знаменити Срби у Хрватској (Филип Шкиљан), 100 најзнаменитијих Срба, интернет презентације итд. Дужине појединих текстова нису у директној вези са
историјским, културним, научним или неким другим значајем личности. Списак личности је
формиран без посебне селекције и временом ће се допуњавати.
Године 1993. издата је књига „100 најзнаменитијих Срба“ (ISBN 86-82273-08-X), са
биографијама 100 људи који су према мишљењу стручног одбора заслужили да се назову
најзнаменитијим Србима. Књига је 2002. доживела друго издање са изводима на неколико
страних језика. Одбор су чинили:
др Сава Вуковић, епископ шумадијски, †
др Павле Ивић, академик, †
др Драгослав Срејовић, академик, †
др Дејан Медаковић, академик,
председник одбора, †

др Драгомир Виторовић, академик
мр Звонимир Костић
др Василије Крестић, академик
др Мирослав Пантић, академик
др Даница Петровић

Ово су 100 најзнаменитијих Срба:
Џиво Гундулић
Арсеније III Црнојевић
Павле Ненадовић
Руђер Бошковић
Доситеј Обрадовић
Петар I Петровић Његош
Стефан Стратимировић
Карађорђе Петровић
Филип Вишњић
Прота Матеја Ненадовић
Хајдук Вељко Петровић
Милош Обреновић
Вук Стефановић Караџић
Константин Данил
Јован Стерија Поповић
Илија Гарашанин

Стефан Немања
Стефан Првовенчани
Свети Сава
Доментијан
Краљ Милутин
Теодосије
Данило II
Цар Душан
Кнез Лазар
Милош Обилић
Јефимија
Марко Краљевић
Стефан Лазаревић
Кир Стефан Србин
Ђурађ Бранковић
Макарије Соколовић
5

Паја Јовановић
Војислав Илић
Љубомир Стојановић
Богдан Поповић
Бранислав Нушић
Јован Цвијић
Михаило Петровић Алас
Павле Поповић
Слободан Јовановић
Милоје Васић
Јован Дучић
Радоје Домановић
Надежда Петровић
Бранислав Петронијевић
Борисав Станковић
Милан Ракић
Александар Белић
Милан Недић
Исидора Секулић
Петар Кочић
Јован Скерлић
Милутин Миланковић
Николај Велимировић
Петар Коњовић
Владимир Ћоровић
Стеван Христић
Јован Бијелић
Александар I Карађорђевић
Петар Добровић
Иво Андрић
Милош Црњански
Сава Шумановић
Меша Селимовић
Васко Попа

Петар II Петровић Његош
Јосиф Панчић
Михаило Обреновић
Бранко Радичевић
Ђуро Даничић
Светозар Милетић
Јован Ристић
Корнелије Станковић
Иларион Руварац
Ђура Јакшић
Јован Јовановић Змај
Валтазар Богишић
Никола I Петровић Његош
Лаза Костић
Стојан Новаковић
Петар I Карађорђевић
Владан Ђорђевић
Никола Пашић
Никодим Милаш
Светозар Марковић
Сима Лозанић
Радомир Путник
Ђорђе Крстић
Лаза К. Лазаревић
Симо Матавуљ
Пера Добриновић
Милан Обреновић
Михајло Пупин
Живојин Мишић
Стеван Сремац
Степа Степановић
Јован Жујовић
Стеван Мокрањац
Никола Тесла

6

А001. Адни Махмуд Паша AБОГОВИЋ (Анђеловић)
Рођен је у Крушевцу 1420., а умро је у Истамбулу око 1473. Био је турски државник,
војсковођа, песник, мецена и велики везир. Абоговић је први песник српског народа, који се
јавља у источној литератури (под псеудонимом Адни). Родом је био из Крушевца, где су га
Турци као дечака заробили, и са још двоје српске деце одвели у Дринопоље. Млади Адни
добио је као муслиман име Махмуд, а његова два друга, први Ајас, а други Абдулкерим. По
завршетку школовања, узео га је султан на двор, где је друговао са тадашњим престолонаследником Мехмедом II, који га је, после освајања Цариграда, именовао за великог везира.
Абоговић је писао на турском и персијском језику и иза себе оставио је збирку песама, писама и једну научну расправу. Умро је у тамници Једикуле, где су га џелати Мехмеда II, а по
његовом налогу, удавили. У источној литератури има много поучних и забавних, дела, посвећених Махмуду. Цео циклус панегирика испеван је у његову славу, а низ легенди везан је с
његовим именом, Абоговићеви другови Ајас и Абдулкерим, такође синови српског народа,
сачували су исто тако лепу успомену у турској литератури, први као највиши судија турске
царевине и најбољи познавалац шеријатског права, а други као учитељ и тумач арапског
језика Мехмеда II.
А002. Марина АБРАМОВИЋ
Рођена је у Београду 30. новембар 1946. Марина Абрамовић је уметница перформанса
са интернационалним реномеом. Сликарство је у самим почецима заменила за боди арт, односно бол, покрет, мимику, гест, инсистирајући на језику тела играча, акробата, сеоских врачева, тибетанских калуђера и шамана. Исцрпљивање тела постала је основна карактеристика
њеног перформанса. Живи у Њујорку у САД. Марина Абрамовић је рођена непосредно после
рата 30. новембра 1946. године у партизанској породици. Родитељи Воја и Даница Абрамовић били су активни учесници НОБ, веровали су у револуцију и комунистичку будућност
СФРЈ. Обоје су имали успешну војничку каријеру. Даница Абрамовић је средином шездесетих година била и директор Музеја револуције у Београду. Њен деда је био патријарх
српски Варнава, патријарх од 1930. до 1937. године и сахрањен у Цркви Св. Саве у Београду
на Врачару. Марина Абрамовић од 1965. године студирала је на Академији ликовних уметности у Београду. Комплетирала је своје постдипломске студије на Академији ликовних
уметности у Загребу, а затим је предавала на Академији ликовних уметности у Новом Саду.
Од 1968. године објављивала је текстове и цртеже а од 1973. године организовала је своје акције перформанса. Од 1997. до 2004. године била је предавач на Факултету ликовних уметности у Брауншвајгу за уметност перформанса. У Њујорку основала је Независну перфор7

манс групу, један форум за актуелну перформанс уметност где жели да ради са изабраним
младим уметницима и уметницама. Марина живи од 1975. године у Амстердаму, где је 1987.
године купила кућу, али је више времена провела путујући по свету и на изложбама. У јесен
2005. године преселила се из Амстердама у Њујорк. Године 2005. удала се за италијанског
скулптора Паола Каневарија. Боди-арт у које је Марина почела да испитује границе психофизичке издржљивости, везују се за фестивал у Единбургу 1973. године. Перформанс са
двадесет ножева био је први у низу десет акција названих "Ритмови" и Марина је тада себи
први пут нанела лакше телесне повреде. Ножеве је користила тако што их је брзо забадала
између прстију, а кад год би при брзини засекла прст узимала би други нож. Њена идеја била
је да ритам ударача тако усклади да увек унапред зна када ће нож додирнути њену кожу. У
акцији "ритам 5", изведеној на Априлским сусретима 1973. године, изложила се новим
опасностима. Запалила је ватру око звезде петокраке и, након спаљивања праменова косе и
ноктију, легла у њен центар. Умало се није угушила, публици требало доста времена да схвати како Марина не глуми транс, већ је заиста остала без свести. У Галерији савремене
уметности у Загребу 1974. године она је пред публиком узимала таблете за лечење акутне
шизофреније, желећи да доведе своје тело у непредвидљива психо-физичка стања (грчење
мишића, губљење оријентације). Након тога, слично дејство је желела да осети под дејством
физичких сила. У перформансу "Ритам 4", одржаном у галерији Дијаграм у Милану исте
године, Марина је своју акцију овако описала: "У празном осветљеном простору постављен
је снажан вентилатор који кроз широки отвор издувава велику количину ваздуха. Постепено
се приближавајући покушавам да удахнем сав ваздух... Видео камера прати читав процес и
преко два екрана у галерији публика може само да види само крупни план мога лица и
промене на њему под утицајем снажних налета ваздуха. Вентилатор је ван кадра, те
посматрачи не знају шта изазива те деформације и гримасе." У последњој акцији из ове
серије, Марина Абрамовић је одлучила да се суочи са смрћу. На позив Студија Мора у Напуљу, она изводи "Ритам о" 1975. године који је могао да се оствари само уз сарадњу са публиком. Пре почетка перформанса, Марина је оставила упутство посетиоцима: "На столу се
налазе предмети (жилети, ножеви, пиштољ) које можете употребити на мени, ја сам објект.
Акција ће трајати 6 часова. Сву одговорност за ваше понашање преузимам на себе." Све је те
вечери почело питомо. Неко ју је окренуо у круг. Неко ју је додирнуо на доста присан начин.
Али трећег сата ствари су почеле да се мењају. Публика је почела да се трансформише и на
крају је избила туча између оних који су је штитили и оних који су је повређивали. У периоду између 1976. и 1988. године она ће са Улајом (Уве Лајсипен) којег је упознала и који је
био рођен истог датума као и она, путовати по свету. Првих пет година становали су у
аутомобилу а перформансе, који су им били једини извор прихода, радили су спонтано. Од
1980. године па све до 1983. боравили су у пустињама Аустралије, у Сахари и пустињи Гоби.
Крај путовања, али и њихове љубави био је Кинески зид. За обоје било је то место апсолутне
есенције, нови спиритуални свет. У перформансу "Ход по великом зиду" 1988. они су пешице кренули са различитих крајева те грађевине и за три месеца прешли 2000 km, како би
се тачно одређеног датума, према договору, састали у једној тачки зида. Тај сусрет је био
растанак овог уметничког дуета. Марина Абрамовић је поново радила сама. Најважније награде и признања су: "Златни лав" на Бијеналу у Венецији 1997. године где је учествовала
чак пет пута, "Беси" за рад "Кућа с погледом на Океан" 2003. године, Награда Удружења
америчких критичара 2004. године, Награде града Њујорка за игру и перформанс 2003. Њена
дела су укључена у многе светске јавне колекције. Била је професор на високим школама у
Берлину, Хамбургу, Брауншвајгу, гостујући професор на Академији у Паризу.
А003. Коста АБРАШЕВИЋ
Кад неко поживи само 19 година, а постане симбол младости и српског песништва,
може се само констатовати да се ради о несвакидашњем таленту, метеору који је снажно
8

засијао и угасио се. Рођен је у Охриду, 29. маја 1879. године, где је завршио три разреда
грчке основне школе. Отац Србин Наум, ситан сиромашан трговац, отиснуо се у печалбу
1897. године. Обрео се у Шапцу, где су од раније били неки његови рођаци. Наредне године,
са мајком Гркињом Сотиром, и Коста се упутио на дугачак пут. Путовало се тегобно,
коњским караваном. Пошто му нису призната три разреда грчке школе, морао је поново у
први разред. По завршетку основне школе, у којој је био одликаш уписао се у Шабачку
гимназију. У његовој поезији доминирају социјалистичке и социјалне идеје. Бавио се
превођењем немачких социјалних песника, Ханс Левера, Обенхалда и других. Његове
оригиналне песме и препеви објављивани су у радничким и социјалистичким часописима
после његове смрти, а његова збирка песама, која је издавана више пута, штампала је група
великошколаца 1903. године. Превођен је на руски, мађарски, албански и румунски језик.
Своје прве стихове, наивне и дечије, испевао је још као ђак основне школе. Доцније је песме
објављивао у Социјалдемократу (1895) и Врачу (1896). Костина интелектуална и животна
одређења и опредељења директно су везана за спознају идеја и учења Светозара Марковића и
буђење Србије из учмалости и заосталости. Две најкреативније и најпознатије Костине песме
су Звижди ветре и Црвена, на чије стихове је компонована музика и често су извођене. По
њима, Коста је окарактерисан као први пролетерски песник. Као гимназијалац, Коста и
другови одлучили су да "издају" два листа: један књижевни, Омиров венац, и други сатирични, под називом Грбоња. Како средства за штампање није било, они су излазили у рукопису, уз велики труд и ангажовање Костиног кружока. Листови су читани идући од руке до
руке. Године 1887. Коста се разболео. Лечио се у Бањи Ковиљачи, али већег напретка није
било. Вратио се кући неопорављен и неизлечен. Снага га је све више напуштала. Свестан да
му је крај близу, дрхтавом руком, само пет-шест дана пред смрт, написао је следеће стихове:
Смртни је часак дошао; гробу се хладом спремам,
Клеца ми трошно тело; животне снаге немам.
Али ја се не бојим смрти - живот је горак био Животне сласти нисам ни једне капи пио.
Умро је у Шапцу, једног хладног зимског јутра, 8. јануара 1898. године. Умро је онда
кад је тек требало да живи и ствара. Због искрености и надахнутости, убрзо после смрти Коста је постао симбол радништва, младости, песме и игре. Бројна културно-уметничка друштва у Србији понела су његово име. Од 1905. године, и најстарије шабачко културно уметничко друштво носи назив "Абрашевић". Коста је сахрањен на шабачком Камичком гробљу,
где му је подигнут споменик у облику стуба без капитела. У средишњем делу уклесана је
плоча у облику отворене књиге, док је на врху постављена метална лига.
А004. Свети ђакон АВАКУМ преподобни мученик
Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име му је било
Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу. Код духовника Генадија прпирема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаница.
После буне 1809. коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница.
Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. и одлазе у манастир Трнову, код игумана Пајсија. За време Хаџи-Проданове
буне 1814. Турци похапсише велики број Срба, међу њима Пајсија, Генадија, сина му Стојана и ђакона Авакума, па их све оковане отераше у Београд, и бацише у тамнице. Пајсија са
великим бројем других Срба, набише Турци на колац најпре, па онда би ред на Генадија, на
његова сина Стојана и на њега. Генадије, да би сачувао главу и себи и сину свом, договори се
са овим, па изјави да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он то не хтеде. Турци
Генадија и сина му одмах ослободе, и отац се назва Мула Салија, а син Реџеп. Био је младић
неописиве лепоте. Турци су веома желели потурчити га и наговарали су га речима и
обећањима да пређе на њихову веру, али га никако нису могли наговорити. Најпосле, кад је
9

дошао час да га погубе, дали су му да понесе колац, на који ће га жива набити, а он је носећи
га београдским улицама из гласа певао овако:
Нема вере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
А суд страшни чека и вас Турке.
Па ви чин'те што је вама драго!
А скоро ће Турци долијати.
Бог је сведок и његова правда!
Црна његова мајка, баш ту у тај страшни час приступи му, и стане га наговарати да се
потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље!
На такве речи, соко младић викне на ново пјевати, и песмом мајци одговори:
Мајко моја!
На млеку ти хвала!
ал' не хвала на науци такој,
Брзо ћеш се обрадоват сину,
док пред Божје изађемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда,
Цвет пролећни тек за зимом иде.
Благо томе ко раније умре,
Омање је муке и греха
Па што коме Бог и вера дадне
а још има браће на свет!
Дошавши на само место погибије, Турци опет стану наговарати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена. А збиља, рече младић, смешећи се, умиру ли Турци
кадгод? – Е па умиру, дабоме! – Онда је свеједно, а пре, а после; што пре умрем, омање ми је
греха. Видећи оволику тврђу у вери својој, и оволико неплашења од смрти, Турци му се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га мртва набију на колац, и исправе међу остале мученике, поред пута, који је од Стамбол-капије водио Теразијама. Тако је јуначки свршио свој живот 17. децембера 1814.
А000. Војислав АВАКУМОВИЋ
Рођен је 12. марта 1910. у Земуну где је његов отац др Григорија (Гига) био истакнути
правник и политичар. Породица је раније живела (око два века) у Сремским Карловцима. Након завршетка основног и средњег образовања у Земуну следи кратко студирање уметности у
Риму. 1929. уписује Високу техничку школу у Берлину и студир. 1931. при успону на
северни гребен Триглава доживљава тешку повреду и ампутацију десне ноге. Након савет
Карамате 1932. уписује Филозофски факултет Универзитета у Београду и студира математику. Био је прилично необичан студент. У трећој години студија појавио се његов први рад
Comptes rendues. Дипломирао је 1938. и у међувремену је објавио десет радова од којих један
садржи основне идеје његове будуће Докторске дисертације (постигао тај степен у 1939.).
Његова академска каријера је почела пре Другог светског рата на Факултету техничких наука
Универзитета у Београду. Ванредни професор постао је 1951. 1944. се оженио Анђелијом
Токин и имао је троје деце Катарину (1945.) и близанце Марију и Григорије (1946.).
Авакумовић испољава изузетну научну активност, објављује радове и представља резултате
на семинарима на Институту за математику Српске академије наука и уметности. Био је
означен од стране комунистичког режима као идеолошки непријатељ и није био политички
погодан за редовног професора на Београдском универзитету, па се преселио у Нови Сад.
Прихватио је гостујућу позицију на Универзитету у Сарајеву и учествовао је у
реорганизацији и развију Департмана за математику. Његови резултати у делу Spectral theory
of Laplace operators (1952.) су међународно признати. 1958. је изабран за дописног члана
10

Српске академије наука и уметности. Радио је и у западноевропским универзитетима (University in Giessen). Његови резултати у Tauberian theorems in the complex domain, у
Asymptotics of solutions of differential equations, а посебно у Spectral theory of elliptic operators
добили су међународно признање. Био је представник познате Београдски школа класичне
анализе заједно са Михајлом Петровићем, Јованом Караматома и Миодрагом Томићем. Био
је импресивна личност посвећена научним циљевима и спремна да се жртвује за њих. У раној
младости је писао песме, а у својој старости сликао је аквареле. Војислав Авакумовић је умро
19. августа 1990 у Марбургу. Сахрањен је у Сремским Карловцима, граду својих предака.
А005. Јован АВАКУМОВИЋ – песник
Рођен је у Сентандреја око 1748. у угледној породици Николе Авакумовића, сентандрејског трговца и судије кога је Цар Леополд II повељом прогласио племићем. Школовао
се у Пожуну (данашњој Братислави, Словачка), Трнави, Бечу и Лајпцигу. Био је адвокат Темишварске епархије, потом бележник Потиског судског дистрикта, судија Великокикиндског
крунског дистрикта и племићки судија Торонталске жупаније. Великокикиндски дистрикт га
је послао као делегата на српски Црквено-народни сабор, где је заступао пробечке ставове.
Као песник био је цењен у своје време и значајан је представник српског грађанског песништва 18. века, мада је написао само неколико песама које се налазе у рукописним песмарицама. Умро је око 1810.
А006. Јован АВАКУМОВИЋ – политичар
Рођен је 1. јануара 1841. у Београду. Правник, политичар, председник владе Србије.
Завршио је права у Београду, а затим студирао правне и државне науке у Немачкој. Члан је
Либералне странке. Радио је у судској и полицијској струци, да би 1876. аванзовао за начелника министарства унутрашњих дела у либералској влади Стевче Михаиловића, што је био
до 1880. Те године накратко постаје министар правде у кабинету Јована Ристића, али већ октобра исте године влада пада и замењује је напредњачка под Миланом Пироћанцем. У следећем периоду (1881.-1887.) је судија Касационог суда. Накратко је министар правде 1887. у
коалиционој либералско-радикалској влади, али испада из ње крајем године када радикали
сами формирају кабинет. Будући да је неприкосновени шеф либерала Ристић намесник у
периоду 1889.-1892. и да је замрзао статус у либералној странци, то је он постао оперативни
шеф странке и предводник опозиције. Либерали тада покушавају да владајуће радикале туку
на радикалски начин: јаком демагогијом. Када намесништво обара радикалску владу, Авакумовић 9. августа 1892. постаје председник владе и министар иностраних дела. У влади доминира млађе крило либерала. Све акције владе усмерене су на парламентарне изборе заказане за 25. фебруар 1893. После жестоке борбе, у којој је влада користила сумњиве методе,
резултат је нерешен, а политичку кризу разрешава млади Александар Обреновић, који преузима краљевске прерогативе, отпушта Авакумовићеву владу и мандат даје радикалима. Било је то 1. априла 1893. Радикална већина у скупштини је организовала политичко суђење
Авакумовићу и неким члановима његове владе, али је их је краљ амнестирао пре пресуде.
Други пут је постао председник владе одмах по убиству краља Александра Обреновића и
краљице Драге Машин 29. маја 1903. Под овом владом је извршен избор Петра Карађорђевића за српског краља и враћен на снагу устав из 1888. Потом се повукао из политике.
Био је један од најпознатијих и најбољих адвоката у Београду, посебно из области кривичног
права. Написао је већи број стручних радова, а његово најважније дело је Теорија казненог
права (1887.-1891.). Постао је редовни члан Српске краљевске академије 1893. Умро је 3.
августа 1928. у Београду.

11

А007. Милица АВИРОВИЋ
Била је српска позоришна глумица и певачица. Рођена је 1898. у Молу у Војводини.
Завршила је учитељску школу, студије филозофије и конзерваторијум у Бечу. Глумила је у
Обласном позоришту и Српском народном позоришту у Новом Саду. Умрла је у 1926. у Сенти. Сматрана је изузетно образованом и талентованом глумицом. Значајна позоришна глумачка остварења су: Офелија у Хамлету, султанија у Хасанагиници, Никлаус у Хофмановим
причама, Стази у Кнегињи чардаша, Ањуша у Царству мрака, Резл у Богу освете итд.
А008. Смиља АВРАМОВ
Рођена је у Пакрацу 15. фебруар 1918. Смиља Аврамов је српски стручњак за међународно право и члан Сената Републике Српске. У јавности је највише позната по обелодањивању и писању о злочинима и геноциду над Србима у двадесетом веку. Гимназију је завршила у Сушаку (1936.). Током Другог светског рата, усташе су убиле једанаест чланова њене
породице у логору Јасеновац. Правни факултет је завршила у Загребу 1947., а докторат правних наука стекла је на Правном факултеу у Београду 1950. Радила је у Јавном тужилаштву у
Новом Саду и Београду (1946.-1949.), на правном Факултету у Београду изабрана је за асистента 1949., ванредног професора 1960., редовног професора међународног јавног права
1965. године, а од 1973. је шеф катедре за међународно право и међународе односе. Студирала је и у Бечу и Лондону, и усавршавала се на Харварду и на Колумбија универзитету. Била
је дугогодишњи председник Светског удружења за међународно право. Била је и председник
Светске конфедерације за мир и разоружање са седиштем у Лондону (ICDP), затим члан Извршног одбора Удружења правника света за борбу против нуклеарног наоружања, те члан
Одбора за истраживање ратних злочина почињених од стране САД у Вијетнаму. Професор је
Правног факултета у Београду. Смиља Аврамов је члан Сената Републике Српске од 1996.
године. У мају 2011. године Ратко Младић је желео да му Смиља Аврамов буде правни
саветник. Објавила је: Међународно јавно право, Београд (1977.), Геноцид у Југославији
1941.-1945., Геноцид у Југославији од 1941.-1945. и 1991. године (два дела), Академија за
дипломатију и безбедност - ИГАМ (2008.), Геноцид у Југославији у светлу међународног
права, Београд (1992.), Опус Деи, Нови крсташки поход Ватикана, Ветерник, Нови Сад
(2000.), Постхеројски рат Запада против Југославије, Ветерник-ЛДИЈ (1997.), Трилатерална
комисија: Светска влада или светска тиранија, Ветерник-ЛДИЈ (1998.).
А009. Димитрије АВРАМОВИЋ
Рођен је 15. марта 1815. Српску основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду.
Од 1836. до 1840. студирао је сликарство на бечкој Академији. У Бечу је припадао кругу око
Вука Караџића који га је као сликара препоручио кнезу Михаилу. Од 1841. до 1852. живео је
у Београду, а од 1852. у Новом Саду. Превасходно се бавио ликовном уметношћу. Упоредо
је, за потребе историјског сликарства, истраживао уметничку прошлост, за теренски рад добио је подршку власти, Друштва српске словесности и Јована Стерије Поповића, и савете од
Јоакима Вујућа. Обилазио је споменике у Србији (Раваница, Манасија итд.), и путовао је
1846. на Свету Гору. Осим књижевних и преводилачких радова оставио је текстове из области естетике, ликовне критике, теорије и историје уметности. Допринос Аврамовића у тим областима представља мали број прилога који су неједнаки по квалитету али пионирски.
Са десет чланака о проблемима уметности (Српски народни лист, 1843.-1845.), који су нешто
измењени преводи делова првог поглавља Винкелманове Историје уметности старог века,
дао је подстицај развоју теорије ликовне уметности код Срба и скромну подршку формирању
12

историје уметности. Аутор је (1845.) и првог познатог предлога за оснивање сликарске школе
у Србији који тада није остварен. У двема књигама Описаније древности србски у Светој
(Атонској) Гори с XIII литографних таблица (Београд, 1847./49.) и Света Гора са стране вере,
художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем (Београд, 1848.) дао
је први целовит и исцрпан преглед историје Атоса и његових манастира са описом целокупног подручја, и публиковао материјале од значаја за српску историју, описе и цртеже ношњи,
предмете примењене уметности, донекле фресака, и преписе повеља (посебно вредан препис
Немањине хиландарске повеље). Овим је утицао на културну климу свога доба и иницирао
каснија истраживања Хиландара. Позив (у Српском дневнику, 1852.) да му се шаљу подаци
за животописе познатих српских сликара зачетак је првог српског уметничког лексикона, али
и поред великог труда остао је недовршен у рукопису под насловом Живописањеславних живописаца србских. Његова расправа са Живком Петровићем (у Седмици, 1854.) јесте прва
позната полемика у српској ликовној критици. Његовом појавом посматрање уметности почело је да прелази са филолога и историчара на људе из ликовне уметности, и да се осим историјске открива и ликовна вредност уметничких дела. Осликао је иконостасе и зидове Саборне цркве у Београду у периоду 1841.-1845. Осим тога осликао је иконостас и зидове Карађорђеве цркве у Тополи, иконостас манастира Врдник (Раваница), православне цркве у
Футогу итд. Због преране смрти није стигао да заврши осликавање цркве у родном Шајкашу.
Насликао је портрете великог броја значајних личности свог времена, међу најпознатијима су
портрети Симе Милутиновића-Сарајлије и Вука Караџића. Најзначајнија његова композиција
је Апотеоза Лукијана Мушицког. У Хиландару је преписивао старе рукописе и живописе значајне за српску историју. Објавио је и књиге о Светој Гори и Хиландару. Сматра се оснивачем карикатуре код Срба. Сем по црквама и манастрима, његова дела се чувају у Народном
музеју у Београду и у Галерији Матице српске у Новом Саду. Умро је 1. марта 1855. у Новом
Саду.
А010. Драгослав АВРАМОВИЋ
Био је економиста, гувернер Народне банке Југославије и дописни члан САНУ. Рођен
је 14. октобра 1919. у Скопљу где је завршио гимназију 1937. године. Дипломирао је на
Правном факултету у Београду 1941. Докторат економских наука стекао је 1956. године. Драгослав Аврамовић био је саветник НБЈ од 1951. до 1953., руководилац стручног тима за
мобилизацију иностраних средстава од 1946. до 1951. Од 1953. до 1977. године радио је као
економиста у Светској банци. У Светској банци је од шефа Одељења за опште студије напредовао до места директора. Био је саветник генералног секретара Конференције УН за трговину и развој UNCTAD за питања економске сарадње земаља у развоју и за општа питања
(Женева, 1980.-1984.); економски саветник Банке за трговину и развој (Вашингтон, 1984.1988.). Његовим програмом је 24. јануара 1994. заустављена хиперинфлација и динар постао
1:1 у односу на немачку марку. Од 2. марта 1994. до 15. маја 1996. године био је гувернер
НБЈ и главни координатор припрема Економског, социјалног и финансијског програма 1995.1997. Рекао је у мају 1996: "Тоталном блокадом преговора са међународним финансијским
организацијама савезна влада нас гура у пропаст" и потом је смењен са функције гувернера
Народне банке Југославије. Драгослав Аврамовић је био симбол стабилности динара после
хиперинфлације из 1993. Био је лидер Савеза за промене. Имао је велику популарност у народу. Код присталица Слободана Милошевића био је други политичар по рејтингу, а код
Милошевићевих противника први. За дописног члана Српске академије наука и уметности
изабран је 27. октобра 1994. године. Преминуо је 26. фебруара 2001. године у Роквилу код
Вашингтона и сахрањен на Новом гробљу у Београду.

13

А011. Михаило АВРАМОВИЋ
Рођен је 16. новембра 1864. у Смедереву . Оснивач српског земљорадничког задругарства. Завршио је Велику школу у Београду. Био професор задругарства на Пољопривредном
факултету. Сматра се оцем српског задругарства, како по практичном раду [основао је прве
задруге крајем XIX века (прву задругу основао је 1894. у селу Вранову) и више деценија
председавао Главним савезом српских земљорадничких задруга], тако и по веома обимном
публицистичком раду. На пољу задругарства је радио са Костом Главинићем. Израдио је
нацрт првог српског закона о задругама и покренуо лист "Земљорадничка задруга" уређујући
га 20 година. Објавио је велики број радова о пољопривреди: Аграрни покрет у Србији 1910.,
Сеоски радници 1908., Наша аграрна политика 1911., Држава и задругарство 1912., Земљорадничке задруге 1912., Тридесет година задружног рада 1924., Наше сељачко газдинство
1928., Шта се дешава у свету на задружном пољу 1934., Социологија задругарства 1941.
Учествовао је у стварању Међународног задружног савеза. Данас његово име носи једна
улица у београдском насељу Дедиње. Умро је 16. априла 1945. у Београду.
А012. Теодор (Тицан) АВРАМОВИЋ
Вођа сељачке буне родио се у селу Јазак у Срему око 1767., а умро је око 1810. Рођен
је и одрастао у сиромашној сељачкој кметској породици. Учествовао је више година у Наполеоновим ратовима у Италији и другде. После отпуштања из војске вратио се у Јазак, где је
дочекао сељачку буну априла 1807. Прикључио се побуњеним сељацима у логору у Врднику
и постао један од најактивнијих четовођа. Дошао је у директни сукоб с митрополитом Стеваном Стратимировићем када је покушао да смири побуњенике. Око њега су се окупили најборбенији побуњеници, па и манастирски прњаворци. Са својом четом покушао је да побуни
северозападни део Срема, али је код села Бингуле разбијен и ухваћен. Побегао из затвора у
Иригу и покушао да пређе у Србију, али је поново ухваћен и упyћен у жупанијску тамницу у
Вуковар. Од свих побуњеника само је он изузет од амнестије јер је бечки двор из извештаја
митрополита Стратимировића оценио да је главни покретач буне и њен најнепомирљивији
вођа. Жупанијски суд осудио га је на смртну казну иако се није могло доказати да је био
главни вођа буне нити да је био у вези са устаницима у Србији. Смртна казна је извршена с
пролећа 1810. Тело му је рашчеречено на четири дела и стављено на точак у Јаску, Вогњу,
Врднику и пустари Лице, местима у којима је буна зачета, развијала се и угушена. По њему
се сељачка бyна 1807. зове Тицанова буна.
А013. Боривоје АГАТОНОВИЋ
Рођен је у Врању 1896., а нестао у СССР 1920. Био је официр и револуционар, командант Црвене армије. Од 1913. је члан Српске социјалдемократске странке. Војнотехничку
школу у Крагујевцу завршио је 1914. Следеће године се са српском војском повукао у Албанију, да би се 1916. вратио у окупирану земљу, а већ у августу исте године пребегао у Русију.
Ту је ушао у Српски добровољачки корпус, а у данима октобарске револувије ступио је у револуционарне јединице. Био је инструктор 2. батаљона I одеског црвеноармијског пука, начелник Штаба Кримског подручја и начелник Штаба Црноморске флоте. Од септембра 1918.
до 1920., био командант Царицинског фронта, командант 2. мешовите козачке дивизије, а затим у Штабу 3. украјинске армије где је формирао Интернационални пук за специјалне задатке и командант Централног сектора Украјинског фронта. Посебно се истакао у борби за
Калач. Два пута одликован Орденом црвене заставе.

14

А014. Милан АЈВАЗ
Рођен је 17. марта 1897. у Српском Крстуру, Банат, Војводина. Позоришни и филмски
глумац. Припада генерацији која је "харала" позориштима педесетих и шездесетих година
двадесетог века. Био је више позоришни него филмски глумац. Иза њега су остали следећи
филмови: Чудотворни мач (1950), Бакоња фра Брне (1951), Сви на море (1952), Аникина
времена (1954), Поп Ћира и поп Спира (1957), Црни бисери (1958), Велико суђење (1961),
Пре рата (1966), Скерцо (1994). Умро је 28. јула 1980. у Београду.
А015. Милева АЈНШТАЈН Марић
Била је математичер и физичар. Родила се у Тителу у Бачкој, 19. XII 1875. а умрла је у
Цириху у Швајцарској 4. VIII 1948. Отац Милош, родом из Каћа, био је подофицир, административни судски чиновник а мати Марија Ружић из Титела била је из богате породице
пореклом из Црне Горе. Обе њихове ћерке имале су урођену луксацију кука и обе школоване
а син им Милош био је професор хистологије на универзитетима у Коложвару и Москви.
Милева је детињство провела у Тителу и Каћу. Основну школу завршила је у Руми (1881.1885.), средњошколско образовање започиње у Вишој девојачкој школи у Новом Саду а
1887. прелази у Краљевску малу реалну гимназију у Сремској Митровици. Како у то време у
Аустроугарској женска деца нису имала право на више школовање, 1890. уписала се у пети
разред Краљевске српске гимназије у Шапцу где је учила француски. У току школовања
показала је таленат и интересовање за математику, цртање и музику. Свирала је клавир и од
раног детињства знала немачки. Маја 1892. отац је добио премештај у Загреб и као посебно
надарена и успешна ученица добија дозволу да се као приватни ђак поново упише у шести
разред у елитну мушку Краљевску вишу гимназију. Пре завршетка првог полугодишта осмог
разреда одлази без матуре у Цирих са жељом да студира медицину. У лето 1896. уписала је
студије медицине на Универзитету у Цириху. У октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике. Она је била тек пета жена која је била примљена у ову школу. Један он њених колега на предавањима из физике је био Алберт
Ајнштајн, који је тада имао 17 година. Прве две године студирања су биле врло успешне за
Милеву. Зимски семестар 1897. провела је у Хајделбергу код професора физике нобеловца
Филипа Ленарда, проучава фотоелектрични ефекат и одушевљава се сазнањем о односу
брзина атома и растојања под којима долази до њихових судара, што ће бити обрађено у
Ајнштајновом раду о Брауновом кретању. Док је била одсутна дописивала се са Албертом,
који јој је написао да му недостаје. У Цирих се вратила 1899. и њихова веза је планула.
Милевини родитељи се нису противили тој вези, пошто су знали да су њене шансе за брак
биле мале због њене болести. Међутим, Ајнштајнови родитељи су се противили јер је била
старија од њега 3 и по године и није била Јеврејка. Упркос обећавајућем почетку студија,
Милевин успех је почео да слаби. У лето 1900. није положила своје завршне испите. Иако је
и Милевин и Албертов просек био мањи од потребних 5,0, Албертов просек 4,9 је био
заокружен на 5,0, али за Милевиних 4,0 је највише заслужна слаба оцена 2,5 из теорије
функција. Ајнштајн је дипломирао и отишао кући за распуст. Милева је остала у Цириху, радећи као лабораторијски асистент и припремала се да поново изађе на испите. Милева и
Алберт су се поново састали на језеру Комо. Неколико недеља касније Милева је открила да
је трудна, а у јулу 1901. је опет пала на испитима. Те јесени Ајнштајн је добио слабо плаћени
посао наставника на замени у Шафхаузену. У Новом Саду, крајем јануара или почетком
фебруара 1902. Милева је родила кћерку Лисерл. У својој 27. години, са незавршеним факултетом и ванбрачним дететом, почела је да се осећа као срамота за породицу. У међувремену,
Алберт је у добио посао у патентом заводу у Берну. Алберт и Милева су се венчали у Берну
6. јануара 1903. Неко време пре венчања Лисерл је оболела од шарлаха. Није познато да ли је
умрла или је дата на усвајање. Када се Милева придружила Алберту у Берну, дете није било
15

са њом. Њихов брак је функционисао тако што је Алберт шест дана недељно проводио у
патентном заводу, слободно време је посвећивао физици, а Милева је покушавала да се носи
са губитком детета и неуспехом на факултету. Ипак, брак је кренуо на боље како је Алберт
добио повишицу и рођењем сина Ханса Алберта. Ајнштајн је 1905. објаснио фотоелектрични
ефекат, a 1908. је добио лиценцу за рад на универзитету у Берну. Следеће године је дао отказ
на Универзитету у Берну и патетном заводу и прихватио је место ванредног професора
теоријске физике на Универзитету у Цириху. Ајнштајн је почео да се дописује са бившом
девојком, па је њихов брак запао у кризу. Да би вратио мир, отпутовали су на одмор. Њихов
други син Едуард је рођен 1910. Следеће године, Алберт се са породицом преселио у Праг,
где је постављен за редовног професора на Универзитету Карл-Фердинанд. За Милеву је овај
прелазак био тежак; као Српкиња је била осетљива на напетости између немачких и чешких
националиста, са којима са као Словенка идентификовала. Ајнштајн се 1912. вратио у Цирих,
што је био потез за који је Милева веровала да ће ојачати њихов брак. Ипак, Алберт је пронашао новог сарадника за математику Марсела Гросмана. Такође је имао нову љубавницу,
рођаку Елзу Ловентал. Ова криза је дошла у пролеће 1914. када је Алберт прихватио положај
сталног члана престижне Пруске академије наука, као и место редовног професора на
Универзитету у Берлину. Милева је испочетка одбила да прати Алберта, пошто је Елза живела у Берлину, али су се ипак преселили. Алберт је направио списак наредби за Милеву, са
заповестима као што су „одговарај ми само када ти се обратим“. У јулу 1914, дан пре избијања Првог светског рата, Милева је спаковала ствари и вратила се са децом у Цирих.
Алберт је остао са Елзом и довршио Општу теорију релативности. Године 1916. је затражио
развод од Милеве, која се разболела од овог захтева. Док је Милева била болесна, њена млађа
сестра Зорка се бринула о деци, али је Зорка доживела нервни слом, па је следеће две године
провела у психијатријској клиници. Милева је коначно пристала да Алберту пружи развод
1918, а Ајнштајн се сложио да Милеви да новац од било које будуће Нобелове награде.
Званично су се растали 14. фебруара 1919, а Алберт се оженио Елзом 2. јуна 1919. Те године,
савијање светлости у гравитационом пољу за време помрачења Сунца је било главни доказ за
Општу теорију релативности, што је Ајнштајну донело светску славу. Тешко оболела сестра
Зорка је доживела још један нервни слом, а претходно је запалила велику количину новца
својих остарелих родитеља у Новом Саду. Милевин отац Милош је 1922. умро од можданог
удара, а Зорка је законски проглашена неспособном. Иако је постао славан због теорије релативитета, Ајнштајн је Нобелову награду за физику добио за објашњење фотоелектричног
ефекта. Ајнштајн због путовања није присуствовао додели награде, па му је шведски амбасадор тек 1923. доделио награду, а Алберт је новац препустио Милеви. Милева је уложила
новац у три стана у Цириху, као и за негу млађег сина Едуарда, који је 1930. оболео од шизофреније. Ова деценија је за Милеву била јако тешка: Алберт и Елза су због нациста емигрирали у Сједињене Државе, Милевина мајка је умрла на дочеку нове 1935. године, а сестра
Зорка је умрла 1938. године. Старији син Ханс Алберт је са својом породицом 1938.
емигрирао у Сједињене Државе, где је њен најмлађи унук Клаус Мартин умро у року од
неколико месеци. Милева је због дугова насталих због Едуардове болести морала да прода
две куће, а претила је опасност да остане и без треће, па се обратила Алберту за помоћ.
Ајнштајн је преузео власништво над кућом, али ју је 8 година касније изненада продао за
85.000 швајцарских франака, под условом да купац дозволи Милеви да остане у кући. Међутим, на дочеку Нове године, Милева је изненада добила званично обавештење да је њен
најам истекао. Један пријатељ јој је покушао продужити боравак и откривено је да је купчевих 85.000 франака случајно уплаћено на Милевино име. Алберт је захтевао да му Милева
врати новац и претио да ће избацити Едуарда из тестамента. Тог пролећа Милеви је позлило
током једног Едуардовог насилног напада, и онесветила се. Умрла је у болници три месеца
касније, 4. августа 1948. године и сахрањена је на циришком гробљу Нордхајм. За њен гроб
шира јавност је сазнала 2003. године заслугом Петра Стојановића, оснивача Меморијалног
центра „Никола Тесла“ из Сент Галена. Након пет година, 14. јуна 2009. године, освећењем и

16

откривањем спомен обележја представници Републике Србије први пут су званично одали
почаст Милеви Марић-Ајнштајн.
А016. Давид АЛБАХАРИ
Рођен је 15. марта 1948. у Пећи. Албахари је српски писац јеврејског порекла који тренутно живи у Калгарију у Канади. Он углавном пише романе и кратке приче које су често
аутобиографске. Такође је и преводилац са енглеског језика. Давид Албахари је у Загребу
студирао енглеску литературу и језик. Прву збирку кратких прича „Породично време“ је
објавио 1973. Постао је популаран у књижевним круговима четвртом књигом „Опис смрти“,
за коју је добио награду „Иво Андрић“. 1991. године је постао председник Федерације јеврејских заједница Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева.
1994. године се преселио с породицом у Калгари, где и даље живи. И даље пише и објављује
на српском језику. Добитник је НИН-ове награде за роман „Мамац“ 1996. године и награде
Златни сунцокрет за збирку прича „Сваке ноћи у другом граду“ 2008. године. Давид Албахари је писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева
не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској
литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља
правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита
сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор. Критика
је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене,
почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу
„Породичног времена“ да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца...
од непроцењиве вредности“, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање
времена „када ће свет препознати великог писца српског језика“. Албахаријева остварења
превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски,
словеначки, албански, словачки, мађарски итд. Касних осамдесетих, Албахари је започео
прву формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији. Написао је: збирке прича
(„Породично време“ 1973., „Обичне приче“1978., „Опис смрти“ 1982., „Фрас у шупи“ 1984.,
„Једноставност“ 1988., „Пелерина“ 1993. итд.), романе („Судија Димитријевић“ 1978.,
„Цинк“ 1988., „Кратка књига“ 1993., „Снежни човек“ 1995, „Мамац“ 1996 итд.) и књиге есеја
(„Преписивање света“ 1997., „Терет“ 2004. и „Дијаспора и друге ствари“ 2008.)
А017. Јован АЛЕКСИЋ од Мајне
Фелдмаршал-лајтнант Јован Алексић од Мајне, син капетана Николе Алексића, је са
десет година постао кадет у млетачкој (венецијанској) морнарици у Задру. Заробљен је од
Наполеонове војске 1797. После је ступио у аустријску војску, а потом и француску, где је
био капетан. Одликован витешким крстом ордена Гвоздене круне. Добијањем ордена Гвоздене круне стекао је право на аустријско витештво. Диплому је добио 1840. са формалним
звањем Јован витез од Алексић Мајна. Предикат "од Маина" Јован Алексић изабрао је јер је
родом био из Маина, краја у Црној Гори, код Бока которске. Касније, због новог правописа
често се његов предикат писао "од Мајне", али се и данас равноправно може наћи у литератури "од Мајне", "од Маине" и "Маински". Док је учествовао у ратовима који су се водили
на Сицилији 1821. године, упознао је Аретузу Кимару са којом је добио сина Теодора.

17

Учествовао је на српским народно-црквеним саборима као посланик војничког сталежа. Био
је и један од кандидата за војводу Српске Војводине 1848. Умро је 1861.
А018. Милка Гргурова-АЛЕКСИЋ
Рођена је у Сомбору 1840. а умрла у Београду 1924. Глумачку каријеру започиње
1862. у дилетантском позоришту у Сомбору, а потом усавршава у Српском народном позоришту у Новом Саду. По отварању Народног позоришта 1868. прелази у Београд. Све до пензионисања 1902. члан је ансамбла. Сматра се највећом српском трагеткињом деватнаестог века. Највеће глумачке креације остварила је у комадима: "Ромео и Јулија", "Отело", "Федра",
"Нарцис", "Добрила и Миленко", "Хамлет", "Јованка Орлеанка", "Марија Стјуарт" и многим
другим. Поред страствене преданости позоришту, бавила се књижевним радом и превођењем
са немачког и француског језика. Писала је приповетке и објављивала их у многим листовима и часописима: "Босанска вила", "Бранково коло", "Зора", "Женски свет", "Домаћица" и
др. Прва књига приповедака "Вера" штампана је 1896., затим "Ђердан од бисера" 1897.,
"Атентаторка Илка" 1911. у Београду. Била је члан Књижевничко уметничке заједнице која је
основана 1892. у Београду.
А019. Милосав Мија АЛЕКСИЋ
Рођен је 26. септембра 1923. у селу Горња Црнућа, код Горњег Милановца. Један од
највећих српских глумаца свих времена. У октобру 1941. године, када је немачка војска предузела масовно стрељање становништва у Крагујевцу, побегао је спасавајући голи живот. По
завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права. Глумом се аматерски бавио још од
гимназијских дана. Од ослобођења па до 1948. члан је Народног позоришта у Крагујевцу.
Био је члан Југословенског драмског и Народног позоришта у Београду. Члан Југословенског
драмског позоришта постаје 1951. и ради све до 1965. када је прешао у Народно позориште
где је и окончао своју позоришну каријеру. Играо је и у Атељеу 212 и на другим сценама. Од
1977. у статусу је слободног уметника. Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и
телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је удахнути живот и у најнеуверљивије текстове. Често прекораван да без мере расипа свој таленат,
ипак достиже сам врхунац глумачког стваралаштва не само у комадима Нушића, Гогоља,
Молијереа и других, него и у својим естрадним подухватима, прокламујући начело: "Играј
естраду као највећу комедију!". Најширу популарност прибављају му серије педесетих и
шездесетих година двадесетог века, Весело вече (радио) и серије које је режирао Радивоје
Лола Ђукић: Огледало грађанина Покорног, Сервисна станица, Црни снег, "Музеј воштаних
фигура" (телевизија). Играо је у више од две трећине свих екранизација Нушићевих дела,
тако и своју прву филмску улогу полицијског писара у кратком филму Мува (Б. Ћеловић,
1950.); следиле су улоге у филмовима: Госпођа министарка (Жорж Скригин, 1958.), Др (Соја
Јовановић, 1962., награђен Златном ареном), Народни посланик (Столе Јанковић, 1964.) и
Пре рата (Вук Бабић, 1966.). Играо је и у већини филмова Пурише Ђорђевића, тако и у
филмовима Девојка (1965.), Сан (1966.), Јутро (1967.), Подне (1968.) и Бициклисти (1970.), а
запажене улоге дао је и у филмовима Човек из Храстове шуме (1964.) Миће Поповића, те
Скупљачи перја (1967.) Александра Петровића. Након дуже паузе, поново се јавља у
успешним остварењима попут Бештија (1977.) Ж. Николића, Рад на одређено време Милана
Јелића (1980.), Варљиво лето '68. (1984.), Биће скоро пропаст света Александра Петровића
(1968.), Маратонци трче почасни круг Слободана Шијана (1982.), Танго аргентино Горана
Паскаљевића (1992.). За своја остварења на филму добио је највиша друштвена признања и
сталешке награде. Добитник је следећих награда: Октобарска награда града Београда 1961.,
Златна арена филмског фестивала у Пули 1962., Седмојулска награда 1976., Добричин прстен
18

1982. За своја позоришна остварења награђен Стеријином наградом за животно дело и
многим другим значајним признањима. Умро је 12. марта 1995. у Београду.
А020. Никола АЛЕКСИЋ
Рођен у Старом Бечеју 1808., а умро у Араду 1. јануар 1873. Син је Ане и Јована
Алексића, бечејског кројача. Родитеље је рано изгубио па га је школовао старији брат
Алекса, учитељ у Ђурђеву. Запазивши његов дар за сликарство, одвео га је почетком
двадесетих година у Нови Сад да учи код тада најпознатијег српског сликара Арсенија
Теодоровића. У њему је нашао не само учитеља већ и старатеља, тако рећи оца. Код
Тодоровића је остао до његове смрти (1826), а дотле је толико напредовао да је самостално
израђивао слике. Зарадивши сликањем нешто новца и желећи да се даље школује, у касну
јесен 1828. уписао се у Академију ликовних уметности у Бечу и ту остао до краја 1830. Из
академијиних протокола види се да је показао запажен успех. За време студија трпео је
велику оскудицу и испомагао се сликањем портрета, од којих су неки сачувани. Потом је
отишао у Италију ради даљег усавршавања и у Риму дошао у додир са немачким сликарима,
тзв. „назаренима”, чији је утицај на његово потоње црквено сликарство очигледан. Поново је
у Новом Саду 1834, а 1835. добио је први већи посао, сликање иконостаса и сводова цркве у
Молу. У Кикинду је прешао 1836, одакле је безуспешно конкурисао за сликање иконостаса
српске катедралне цркве у Темишвару, јер је посао добио тада познатији сликар Константин
Данил. За његова боравка у Кикинди до 1840, често прекиданог одласцима због већих
сликарских послова, урадио је много портрета кикиндских грађана. У то време дуже је
боравио у Темишвару и његовој околини и 1836. насликао портрет темишварског епископа
Максима Мануиловића, 1837. иконостас румунске цркве у Фибишу и 1838. зидне слике
српске цркве у Великом Сент Миклошу (Синиколау Маре). Када је 1839. прихватио сликање
иконостаса и зидних слика српске цркве у Оросламошу (Банатско Аранђелово), као већ
мајстор од угледа имао је помоћника Јована Суботића, сликара и позлатара, који је с њим и
касније сарађивао. Крајем 1840, већ ожењен, прешао је из Кикинде у Арад, добио грађанство,
отворио сликарску радионицу и ту остао до смрти. Радио је по наруџбинама портрете и
иконе, али је одмах наставио и уноснију делатност украшавања цркава на ширем подручју
Баната. Током следеће три деценије израстао је у најплоднијег српског сликара 19. века,
насликавши близу хиљаду религиозних слика и неколико стотина портрета. Сликао је
иконостасе и осликавао зидове и сводове српских цркава некадашње Карловачке
митрополије, од којих су неке после поделе цркава (1865) припале Румунима: нпр. румунска
црква у Кувину где је сликао иконостас 1841, у Сабатхељу иконостас и зидне слике (што је
уништено у Другом светском рату), у катедралном храму у Араду, где је сликао иконостас и
тронове 1863. и у Арад Микалаки иконостас из 1867. Такође је радио у многобројним
српским црквама које се налазе у Румунији и Војводини, сликајући сводове, зидове, иконостасе и остали црквени мобилијар, тако рећи из године у годину. Огледао се и у националноисторијској тематици насликавши композицију Косовски бој као зидну слику у српској
цркви у Остојићеву. Знатно је више био ангажован на портретском сликарству. Међу око три
стотине портрета савременика истичу се породични и дечији портрети. Сликани су вешто и
надахнуто у допојасним, понекад у целим фигурама и са пејзажом у позадини. За разлику од
црквеног сликарства које показује извесну неоплемењеност, понекад сировост у боји, уз
уочљиву назаренску декоративност, портретско сликарство му је још у оквирима класицизма
и бидермајера бечке школе. Занатски педантно, сликарски дорађено, колористички сведено,
квалитетније је од црквеног сликарства. Највећи број портретских радова је у музејскогалеријским збиркама наше земље и Румуније (Галерија Матице српске, Народни музеј у
Београду, Градски музеј у Кикинди, Српски викаријат и Музеј Баната у Темишвару). Због
услова чувања портрети су у знатно бољем стању од црквеног сликарства. Највише су
оштећене слике рађене уљаним бојама на сувој зидној површини а неке су пострадале од
19

накнадних поправки и пресликавања. У сликарској радионици у Араду подучавао је већи
број потоњих сликара, од којих су најпознатији Новак Радоњић и Аксентије Марковић.
Подучавао је и сина Душана и синовца Јована. Родоначелник је сликарске породице Алексић. Поред сина Душана и синовца Јована сликарством су се бавили и унуци Иван и Стеван.
А021. Слободан АЛИГРУДИЋ
Рођен је у Битољу 15. октобра 1934. Апсолвирао је глуму на Академији за позориште,
филм, радио и телевизију. Спада у ред талентованих, међутим на филму мање искоришћених
глумаца. Од петнаестак филмских улога, већином у делима редитеља приметног особитог
сензибилитета, главне су биле трагични лик изневереног човека у Љубавном случају или
трагедији службенице ПТТ (1967.) Д. Макавејева, затим улоге у Заседи (1969.) Ж. Павловића
и Пуковниковици (1972.) Ђ. Кадијевића те у краткометражним филмовима Хомо сапиенс
(1969.) В. Гилића, Искар (1969.) Ј. Аћина Розамунда (1972.) З. Јовановића. Улогом оца у филму Сјећаш ли се Dolly Bell (1981.) Е. Кустурице, једним од његових најуспелијих остварења,
несумњиво је придонео великом (и међународном) успеху тог дела. Од његових телевизијских улога најзапаженија је она у серији Више од игре. Умро је 13. августа 1985. у месту
Градац у Хрватској.
А022. Ранко АЛИМПИЋ
Први подрињски генерал, рођен је 9. марта 1826. године у поцерском селу Накучани,
у великој и угледној задружној породици, која је старином из Херцеговине досељена. Основну школу завршио је у Накучанима и у Шапцу, а гимназију у Крагујевцу, где је матурирао
1842. као најбољи ђак у разреду. Исте године је ступио у војну службу, у којој брзо напредује: већ 1845. био је потпоручник, 1858. штапски капетан, 1859. мајор, 1862. пуковник, и
1876. генерал. У једном периоду своје младости бавио се и поезијом. У августу 1846. био је
изабран за државног питомца и упућен у Берлин, у Ратну школу, на изучавање виших војних
наука. Ратну школу је завршио 1851. По доласку у Београд, оженио се Милевом, ћерком Петра Вукомановића, који је био брат кнегиње Љубице. Нажалост, потомака нису имали. У свом
садржајном и богатом животу, обављао је читав низ најодговорнијих политичких, војних и
других функција. Био је: професор и управник Артиљеријске школе (Војне академије) у Београду, помоћник управитеља Вароши београдске, начелник Подринског, Крајинског и Пожаревачког округа, начелник Општевојног одељења Главне војне управе, командант одбране
Београда, помоћник министра војног, министар грађевина (у два наврата), командант Дринске дивизије и Дринског корпуса и члан Државног савета. Године 1845. био је један од оснивача Друштвене касине у Београду, а затим и Београдског читалишта, наредне године.
Још 1855. и 1856. сачинио је Пројекат о установљењу народне војске у Србији (милиције),
који је коначно прихваћен 1861. усвајањем у Скупштини Закона о народној одбрани.
Као и већина напредних интелектуалаца ондашње Србије, био један од истакнутих чланова
Либералне партије. Основни циљ им је био да свргну Карађорђевиће и на власт поново доведу Обреновиће. У јесен 1861. добио је веома деликатан задатак. Требало је неутралисати
око 200 патриотски настројених Црногораца и Херцеговаца, који су прешли у Округ ужички
да дижу устанак против Турака, али у најнепогодније време. Било је потребно разоружати их
са доста дипломатског такта, како не би било повређено њихово чојство и јунаштво. Задатак
је успешно обављен. После одбране Београда, Ранко је, 1862. одликован Руским крстом Св.
Станислава II степена, и Крстом пруске круне III степена. Два пута је срећно избегао смрт у
планираним убиствима: једном у Београду (1858.), други пут у околини Неготина, на војној
вежби (1869.). То значи да је постао значајна и утицајна личност у политичком животу Србије. Године 1876. упућен је у дипломатску мисију у Црну Гору, са којом је требало скло20

пити договор о заједничкој борби против Турака. Његовим ангажовањем, коначно је, 1892.
изливен у Бриселу и подигнут у Београду споменик кнезу Михаилу. Његово здравствено стање почело се погоршавати од 1863. до 1864. године. Више пута је лебдео између живота и
смрти. Лечио се у Алексиначкој бањи, Липику, Топуском, Ријеци, Мехадији, Бечу и БадХалу, али лека својој болести није могао наћи. Умро је у Београду, 19. новембра 1882., у
својој 57. години.
А023. Јаша АЛМУЛИ
Рођен је 1918. године у породици српских Јевреја. Његова мајка Софија Коен била је
пореклом из Београда а отац Исак био је угледан шабачки трговац. У Београду је завршио
основну школу код Саборне цркве и Другу мушку гимназију. Студирао је технологију на
Београдском универзитету где је био активни учесник левог покрета Народни студенти.
Избегао је нацисте у Београду и у Црногорском приморју допао у италијанске логоре и интернацију. После учешћа у рату у редовима НОВ упућен је на рад у новинарству где је имао
занимљив и успешан радни век. Био је уредник у Тањугу, спољнополитички коментатор
Борбе, дописник из Јужне и Северне Америке, предавао на Институту за новинарство и
огледао се у међународном економском и финансијском новинарству у листу Економска
политика и ТВ Београд. У стварању књиге "Живи и мртви" помогао му је његов новинарски
професионализам али више од тога друга два чиниоца. Први је био његова дубока лаичка
везаност за јеврејство. У најранијој младости био је у крајње левој омладинској ционистичкој
организацији Хашомер Хацаир коју је као шеснаестогодишњак напустио да би се прикључио
СКОЈ-у верујићи да ће комунистички интернационализам решити и јеврејско питање. Вратио
се својим јеврејским коренима тек 80.-их година када га је пренеразило објављивање у Београду делова грубог анти семитског фалсификата: "Протоколи сионских мудраца" за чију се
забрану жестоко борио. Тада је схватио да на Дорћолу нема више Јевреја, да је свет његовог
детињства и младости уништен. Тада се посветио потсећању на оно што је постојало и кроз
судбину појединаца описивао страдање и спашавање београдских Јевреја у оним страшним
годинама од 1941.-1945. О томе је објавио обиман фељтон априла и маја 1989. године у
Политици. У Политици је 1993. објавио други фељтон поводом пропагандне кампање против
Србије и против оптужбе да су Срби криви за уништење српских Јевреја 1941.-1942. 1998.
објавио је у НИН-у фељтон о спашавању Јевреја на присилном раду у Борским рудницима
које су четници прихватили у источној Србији. Интервјуисао је преко 100 Јевреја из Србије и
других делова Југославије и 70 из Грчке и на видео траци забележио како су они преживели
холокауст и толики њихови страдали. Из тих сведочанстава о времену холокауста настала је
књига "Зиви и мртви - Разговори са Јеврејима". Као председник Јеврејске општине (1989.1992.) позвао је српске интелектуалце и ствараоце да предложе подизање споменика јеврејским жртвама нацистичког геноцида у Београду и Србији. На њихов предлог Скупштина града подигла је споменик Менора у пламену на обали Дунава на Дорћолу, рад вајара Нандора
Глида. Алмули је био у оној генерацији деце која су се учила српском патриотизму на
Косовском циклусу и другим народним епским песмама. И сматрао је доцније у животу да
српски Јевреји увек треба да стоје уз своју отаџбину као што су то чинили они чији се велики
бели споменик изгинулим од 1912.-1918. налази на улазу у јеврејско гробље у Београду.
Отуд у збирци казивања "Живи и мртви" део о Србији стоји на првом месту. Јаша је истражио и први објавио низ случајева спашавања Јевреја у Србији за време окупације.
А024. Димитрије АНАСТАСИЈЕВИЋ Сабов
Био је трговац, занатлија и добротвор. Родио се у месту Негоши у Македонији 1726. а
умро је у Сремским Карловцима, 12. XI 1803. Као шестогодишњак дошао је са неким
21

трговцима из Негоша у Земун (1732/33). Када је стасао, тутор га је послао на кројачки (сабовски) занат у Нови Сад. Поставши калфа, три године странствовао је по Мађарској и Славонији да би усавршио занат, што је морао по тадашњем еснафском пропису. Потом се као
мајстор настанио око 1753. у Сремским Карловцима. Удружио се са једним својим земљаком, који је имао нешто новца, и заједно су успешно радили кројачки, абаџијски и капамаџијски занат. Трговали су и готовом робом по вашарима у Футогу, Пешти, Кечкемету и
Сегедину. Када му је ортак умро (1765), наставио је врло успешно да ради сам. Послове је
проширио на трговину вином, печење и продају цигле, закупљивање земље, гајење и продају
рибе тако да је 1770. један од 17 највећих пореских обвезника у Сремским Карловцима.
Закупивши у Шајкашком батаљону све крчме, у којима је точио само карловачка вина,
подигао им је значај и цену. Занат је сасвим напустио 1775. а при крају живота бавио се банкарским пословима и позајмљивањем новца. Поставши један од најбогатијих и најугледнијих
грађана Карловаца, а у жељи да допринесе граду и свом народу, на подстицај лекара Јована
Живковића и митрополита Стефана Стратимировића 1791. прилаже 20.000 форинти и постаје
оснивач прве српске гимназије. Са сестром Јаном (Аном) често је кумовао и учествовао у
раду карловачке Православне црквене општине. На митрополитову препоруку цар Леополд
II подарио му је угарско племство (от Сабов). Из брака са Саром из Крушедола сва деца су
умрла, па је усвојио жениног рођака Мату који га је надживео само годину дана. Након
Матине смрти гимназији је, према тестаменту који је сачинио Сабов, припало још 20.000
форинти.
А025. Миша АНАСТАСИЈЕВИЋ
Рођен је 24. фебруара 1803. у Поречу у Румунији, округ крајински, од сиромашних родитеља Анастаса и Руже, која је убрзо умрла. Био је веома добар ученик, па је врло млад постављен за учитеља. Имао је 12-13 ђака од којих су неку били и снажнији и старији од њега.
Трговину је започео продајом сапуна; потом, око 1825. трговао је јеленским роговима. Исте
године оженио се Христином, сестром Симе Урошевића који је био секретар у канцеларији
кнеза Милоша. Женидбом је добио и извесну материјалну помоћ и убрзо је развио посао
тргујући лађом. Обогатио се трговином сољу. Био је и ортак кнеза Милоша, који га је 1833.
поставио за "капетана дунавског", те му је и остало име капетан Миша. Када су се становници Пореча преселили у (Доњи) Милановац, и он је 1842. прешао, па је тамо са породицом
живео до преселења у Београд. Године 1844. купио је у Румунији први спахилук, а доцније
их је имао укупно дванаест. Своје огромно богатство стекао је неуморном енергијом и необичним трговачким даром. Године 1858. био је председник Светоандрејске скупштине. Осим
српског, говорио је румунски и турски. Године 1863. поклонио је "свом отечеству" данашњу
зграду Ректората Универзитета у Београду, због чега је и названа Капетан-Мишино здање.
Био је велики добротвор просветних и културних институција ондашње Србије. Новине
српске су у некрологу поводом његове смрти између 27. јануара 1885. известиле: "Вију се
црне заставе на Великој школи, на Народном позоришту и Београдској читаоници".
А026. Сарка (Сара) АНАСТАСИЈЕВИЋ Карађорђевић
Рођена је 27. април 1836. у Београду. Најмлађа од пет кћери капетан Мише Анастасијевића, школовала се од најранијег детињства у Паризу. Изузетно образована, говорила
је француски и немачки, свирала клавир и виолину, била изванредна плесачица, јахала је и
добро владала пушком у лову. Сматрана је најзанимљивијом и најнесрећнијом женом деветнаестог века. Њен отац, капетан Миша, у жељи да му кћи постане принцеза, удао ју је 10.
маја 1856. за Ђорђа Карађорђевића, руског официра и Карађорђевог унука, а палата коју је
подигао да буде њихова резиденција, после неуспеха да Ђорђа доведе на чело Србије постаје
22

"Капетан Мишино здање". Ђорђе и Сара су имали два сина: Алексу Карађорђевића и Божидара Карађорђевића. Ниједан од њихова два сина није имао потомке. После удаје, Сара се
страствено мешала у политику и династичке борбе за престо. Имала је доста несрећан породични живот. Умрла је 28. априла 1931. у Паризу, уочи Другог светског рата. Њен секретар
Жика Ранковић је купио гробницу на своје име, па је после сахране продао и Сара је одатле
избачена.
А027. АНГЕЛИНА (Ангелија, Анђелина, Анђела)
Била је деспотица, жена деспота Стефана Бранковића. Рођена је у Албанији у области
Кроје (вероватно) средином XV века а умрла је у Срему 30. VII вероватно 1520. Рођена је у
породици албанског обласног господара Аријанита Комнина и супруге Марије из великашке
породице Андрије (III) Мусаки. У новембру 1460. удата је за ослепљеног деспота Стефана
Бранковића, најстаријег сина деспота Ђурђа Бранковића. Стефан је после пада Смедерева
боравио у Будиму, затим код сестре Катарине у Вараждину, одакле је преко Дубровника
отишао у Албанију. Од таста Аријанта или пашенога Скендербега Кастриота добио је приликом женидбе посед, чији обим и локација нису познати. Већ почетком 1461. Ангелина је са
мужем напустила Албанију, боравила неко време у Венецији и настанила се у Београду
(Belgrado) у Фурланији код Удина, у замку који сy Стефан и сестра купили од грофа Леонарда Горичког. Ту је до 1476. родила децу Марију, Ђорђа и Јована, живећи скромно, делом
од помоћи млетачке владе и папе. У Фурланији се Стефан разболео и умро 1477., тако да је
остала сама са троје деце. Сачувано је његово писмо Дубровачкој републици, којим препоручује Ангелину и децу жалећи се да им из свог убогог дома нема тестаментом шта оставити.
Ангелина се за помоћ обраћала и цару Фридриху III Хабзбургу и од њега добила замак Фајтерсфелд у Штајерској. Цар је посредовао при склапању брака Ангелинине кћери Марије и
Бонифација IV Монфератског и дао 10.000 дуката за њен мираз. Прелом у животу породице
настао је 1485, када је Ангелина испратила ћерку и учествовала у свадбеним свечаностима у
Каузале ди Монферато и када су синови добили позив од угарског краља Матије Корвина да
после смрти Вука Гргyревића један преузме достојанство српског деспота. Са синовима је у
Угарску 1486. отишла и она носећи са собом и мошти умрлог мужа Стефана. Живела је у
граду Купинику који је некада припадао деспотским поседима и са синовима основала манастир Светог Луке у којем је сахрањен Стефан Бранковић. Окружена, као и раније у Фурланији, српским свештеницима, одржавала је везе са светогорским манастирима (Свети
Павле, Есфигмен). Тy у Срему поженила је синове, Ђорђа Изабелом, рођаком краљице Беатриче, Јована Јеленом, ћерком Стефана Јакшића млађег. Када се Ђорђе негде између 1497. и
1499. замонашио и добио име Максим, деспот је постао Јован, који је поживео још неколико
година и умро 1502. После његове смрти положај Ангелине постао је тежак. Нови деспот
Иваниш Бериславић узео је Купиник и поседе а за њега се 1504. преудала Јелена, Јованова
удовица. Ангелина је тада са сином Максимом отишла у Влашку, где је Максим постао
митрополит и успео да помири завађене војводе. Послат у једну мисију у Угарску, више се
није вратио. Са њим је била и мајка чији је последњи период живота опет везан за Срем.
Сакупљала је прилоге за подизање манастира Крушедола, за који је купила земљиште.
Доживела је завршавање манастира и у њему сахранила (1516.) сина Максима који је у
међувремену постао београдски митрополит. Ту је по свој прилици и сама умрла те јој је
1523. установљен култ. Поштује се као преподобна мати Ангелина.
А028. Андреј АНДРЕЈЕВИЋ
Родољуб, трговац и управник поште, рођен је у Бешкој 1696. а умро је у манастиру
Велика Ремета 1. VIII 1782. Потиче из једне од најугледнијих српских породица XVIII в.
23

Отац Петар је богати сремскокарловачки трговац. После битке код Везирца 1716. и турског
спаљивања Карловаца Петар је вођа делегације која је од аустријског цара Карла VI добила
привилегију коришћења коморског земљишта. Обновио је цркву манастира Ковиља. Андреј
је током скоро пет деценија XVIII века једна од најугледнијих личности ондашњег српског
друштва. Има изузетно значајан положај администратора Карловачког спахилука барона
Ифелна, коме су припадали Карловци, Сланкамен, Сремска Каменица и друга насеља. Истовремено је и управник поште у Петроварадину. Са братом Јаковом један је од највећих и
најбогатијих карловачких трговаца. Имају заједничко велико имање, а у закупу држе пустаре
на којима гаје крупну стоку и углавном је продају у Бечу и Београду. Ктиторством браће
Андрејевић у манастиру Велика Ремета 1735. подигнут је црквени торањ, највиши на
Фрушкој гори. Средином 1733. платио је сликару Христифору Жефаровићу израду бакрореза
Вознесење Христово за манастир Комоговина. Налазећи се на месту администратора спахилука у време када је српски патријарх био Арсеније IV Јовановић Шакабента, омогућио је
да се несметано користе куће и митрополитска здања која су била на спахијској земљи. Од
фебруара 1742. до септембра 1744. омогућио је патријарху да купи за патријаршију пет кућа.
Као изузетног родољуба и за народну ствар опредељеног борца, Арсеније IV га у два наврата
шаље са српском делегацијом у Беч ради потврде српских привилегија добијених од царског
двора. И следећих је година великодушно помагао многобројне српске делегације и тиме
значајно допринео борби за права српског народа. Управник поште у Петроварадину био је
до 1758, а потом пошту преузима, на препоруку митрополита Павла Ненадовића, његов син
Јован. Два пута се женио и имао троје деце, из првог брака Јована, а из другог Петра и Екатарину. Када је поводом развојачења Војне границе осамдесетак српских породица добило
племство, једна од њих била је и његова. Молбу за племство поднео је 1758, а племићки лист
и грбовница (угарска) додељене су му у Бечу 1763. Поред њега племство су добили и његова
жена Стана Новалић, деца и Јованова жена и деца. По синовљевој смрти 1767. поново
преузима пошту у Петроварадину. Као управник поште пензионисао се и повукао из јавног
живота у манастир Велику Ремету.
А029. Ђорђе АНДРЕЈЕВИЋ Кун
Рођен је 31. марта 1904. у Вроцлаву у Пољској. Био је сликар и графичар, члан Српске
академије наука и уметности. Студирао је сликарство на Уметничкој академији у Београду.
Учесник је шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе. Познат је по монументалним реалистичним композицијама и графичким мапама у којима је приказао злочине
окупатора у време Другог светског рата и мотиве из обнове и изградње земље. Творац је
идејних решења за ордење и грб нове југословенске државе формиране 1943. године на
Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу. Професор Академије ликовних уметности у Београду и
ректор Уметничке академије. Илустровао је и опремио бројна књижевна дела: (Жена у кошуљи, Колона, Црвене рибе, Риба на белом итд.). На његов рад утицали су Георг Грос и
Франс Масерел. Умро је 17. јануара 1964. у Београду.
А030. Јелисавета АНДРЕЈЕВИЋ Анета
Рођена је 8. јануара 1923. у Београду. После завршене основне школе, одлази у Ниш
где се укључује у рад напредне омладине. Припадала је СКОЈ-евској организацији трговачке
школе, иако није била ученица те школе. У првим данима окупације била је веома активна у
прикупљању оружја и другим активностима за припрему устанка. Септембра 1941. приступила је у Топлички НОП одред, где је обављала дужност курира Окружног комитета КПЈ
за Ниш. Учествовала је у многим борбама са Бугарима и четницима. Марта 1942. упала је у
четничку заседу. После три дана мучења, четници су је предали Бугарима. Бугари су је сило24

вали и малтретирали, а онда предали Немцима у Нишу. Немци су је одвели у концентрациони логор на Црвеном крсту. Стрељана је 9. јануара 1943. на Бубњу, код Ниша. За народног
хероја проглашена је 9. октобра 1953.
А031. Јован АНДРЕЈЕВИЋ
Рођен је 6. октобра 1833. у Новом Саду. Лекар, новинар и један од оснивача Српског
народног позоришта у Новом Саду. Отац Јована Андрејевића, Григорије-Глиша, је био свештеник и парох Саборне цркве, док му је мајка Персида умрла врло рано, тако да је син није
упамтио. Од малих ногу је растао у добростојећој средини, која му је омогућила да добије
одговарајуће образовање. Основну школу и првих шест разреда гимназије завршио је у Новом Саду. Међутим, пожар који је избио 1848. уништио је Нови Сад, а и многе његове житеље материјално, па и његовог оца. Јован је, подучавајући своје материјално богатије другове,
изучио седми и осми разред гимназије у Темишвару 1853. После завршене гимназије отишао
је у Пешту, где је започео студије медицине, затим у Праг и најзад у Беч, где је докторирао.
За време студија бавио се научним радом и дошао је до нових резултата, које је саопштио
стручњацима преко Извештаја Бечке академије наука под именом "Ueber den feineren Bau der
Leber". Поред научног рада, у току студирања активно је учествовао у раду Уједињене омладине српске, због чега је имао и неприлика са Баховом полицијом. За време боравка у Бечу
два пута је био у затвору. Био је члан уредништва Данице, сарадник Србског дневника и са
Јованом Ђорђевићем, један је од оснивача Српског народног позоришта. Поред великог
интересовања за науку, стигао је да напише и низ књижевних радова. Још 1858. објавио је у
Седмици расправу о фотографији, а нешто касније, у Даници, и чланке из области уметности.
Био је и одличан преводилац. Преводио је са енглеског и немачког језика. Био је први у Срба
који је покушао да преводи Шекспира са оригинала, те је део "Ричарда Трећег", у његовом
преводу, био приказан у Новом Саду 1864. за тристогодишњицу рођења Вилијама Шекспира.
Као студент је оболео од туберкулозе, што га је приморало да прекине своја научна истраживања и да се врати у Нови Сад. По повратку из Беча, 16. маја 1861. поднео је захтев Магистрату у Новом Саду у којем га моли за дозволу да отвори приватну праксу. Као лекар практичар, врло брзо је стекао добру репутацију. По доласку у Нови Сад, оженио се Јелком Бајић,
али је брак остао без деце. Убрзо је поново почео побољевати од туберкулозе, те је током
1864. био везан за постељу све до смрти 21. јула. Сахрањен је уз молитвено присуство
владике Платона на Алмашком гробљу у Новом Саду, непосредно уз јужну страну капеле,
где му се налази гроб, док је скроман споменик наслоњен на зид капеле. Његова заоставштина је износила свега 306 форинти. Према изјави његове супруге Јелке, уступљена је
фонду Новосадске гимназије, чији је дародавац Андрејевић и за живота био. Умро је 21. јула
1864. у Новом Саду.
А032. Драгослав АНДРИЋ
Рођен је 10 новембра 1923. у Чачку, од оца Јелисија, оксфордског ђака и мајке Зорке,
учитељице. Био је српски писац, драматург, лексикограф, публициста и шахиста, састављач
антологија и преводилац уметничке литературе на српски са француског, енглеског, немачког, холандског, руског и других језика. Превео је преко 130 књига поезије, прозе и драме.
Након завршене Прве београдске мушке гимназије, школовао се на позоришном одсеку Музичке академије у Београду и у драмском студију Народног позоришта Србије. Завршио је
енглеску филологију на Филозофском факултету. Постао је познат у 1970-им и 1980-им
годинама по свом "Речнику жаргона", хумористичкој збирки "Сваштара, уџбеник нонсенса",
антологији рок-поезије "Стерео стихови" и неколико збирки и антологија светске поезије,
између осталих и "Стихови" Огдена Неша, његовог омиљеног песника. Између 2003. и 2004.
25

издаје антологију светске поезије у шест томова, "Америчка поезија данас", "У име земље"
(канадска поезија), "Отисак срца у прашини" (поезија америчких црнаца), "Ко, је л' ја?"
(енглеска и америчка хумористичка поезија), "Свет у капи росе" (класична кинеска поезија),
"Не пали још светиљку" (стара јапанска поезија). У часопису "Време" каже да преводиоци
често знају свој језик боље од писаца, од којих се очекује да га усавршавају. У току 2005.
завршава "Сваштара - виши курс" и "Речник жаргона" (друго издање) са око 20 хиљада речи
и израза (два пута више од првог издања), али није дочекао његово објављивање. Десет година је радио и као драматург у позоришту. Глумица Радмила Андрић му је била супруга.
Почетком 1990.-их, као гостујући професор Универзитета у Чикагу, води курс о креативном
превођењу литературе. Осим књижевности, занимао се и шахом, са којим је дошао у додир
са 11 година. У периоду 1948.-1981. се активно такмичио, имао је титулу мајстора и био је
државни репрезентативац. Члан Удружења књижевних преводилаца Србије, Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра. Добитник је награде "Милош Ђурић" за најбољи
превод 1969. и награде за животно дело Удружења преводилаца. Добитник је Вукове награде, највишег републичког признања за рад у просвети, науци и уметности. Умро је 27.
маја 2005, у Београду.
А033. Иво Иван АНДРИЋ
Рођен је у Долцу код Травника, 9. или 10. X 1892. , а умро је у Београду, 13. III 1975.
Андрићи су Сарајлије, чувени мајстори млинова за кафу. Отац Антун, подворник, умро је од
сушице 1894. у 34. години. Мајка Катарина, рођ. Пејић, чија је породица такође погођена
раним умирањима, однела је двогодишњег сирочића Ивана у Вишеград код сестре Ане и
њеног мужа Ивана Матковчика, аустријског чиновника пољског порекла. Ту је завршио
основну школу (1903), задржавши у најлепшој успомени учитеља Љубомира Поповића,
склоног књижевности и писању. Са стипендијом из Вишеграда од 200 круна уписао је 1903.
Велику гимназију у Сарајеву и становао с мајком на Бистрику. Због скромног успеха у
школи (поновио је шести разред) стипендија се стално смањивала и на крају била укинута.
Упознао је професора др Тугомира Алауповића и у њему нашао трајног и поузданог
пријатеља. Интензивно је учио стране језике читајући светске класике. Ангажовао се око
покрета „Млада Босна” и у Босанској вили 1911. објавио прву песму у прози У сумрак, а
затим Блага и добра мјесечина, као и преводе (1912) са словеначког и других језика
потписујући их с Ив. Ан. Последња два разреда завршио је само с добрим успехом и
довољним оценама али скромни матурант (1912) већ је песник и полиглота. Пред одлазак из
Сарајева био је најмлађи у генерацији која носи немире и тражи промене (Гаћиновић,
Митриновић, Јевтић, Палавестра, Варагић, Радуловић, Мрас, Видаковић, Самоковлија). Са
стипендијом хрватског друштва „Напредак” 14. X 1912. уписао је Мудрословни факултет
Краљевског свеучилишта Фрање Јосифа I у Загребу, упознао А. Г. Матоша, који је на њега
оставио трајан траг, и интензивно учествовао у студентском друштвеном животу. Током
прва два семестра, вероватно ради стипендије, похађао је математичко-природословни одсек.
У Горњем граду упознао је породицу Гојмерац и с млађом ћерком Рудолфа Гојмерца,
студенткињом конзерваторија Евгенијом, одржавао интензивну преписку све до њене смрти
од леукемије 1915. Средином октобра 1913. уписао је трећи семестар славистике у Бечу.
Одржавао је везе са Загребом и сарађивао у Савременику, Вихору и Хрватском покрету,
нарочито током 1914. У Бечу је упознао дела Серена Кјеркегора, сарађивао с националним
клубовима „Зора” и „Звонимир”. У Бечу је имао озбиљне здравствене проблеме с климом па
моли Т. Алауповића да посредује око дозволе за студирање на неком словенском
универзитету. Могућно је да су постојали и политички разлози за напуштање Беча. Четврти
семестар уписао је на Филолошком одсеку Јагелонског универзитета у Кракову 24. IV 1914,
где је провео узбудљиве, пријатне и драгоцене месеце. Дружио се са сликарима Ј. Бијелићем,
Р. Петровићем и П. Тијешићем, упознао велику словенску литературу, а Пољска га је
26

привлачила и као политички несрећна словенска земља. Писао је рефлексивну поезију и јуна
1914. Друштво хрватских књижевника у Загребу објавило му је шест песама у прози у
панорами Хрватска млада лирика. На вест о Сарајевском атентату одмах се вратио у земљу,
заборавивши чак и лична документа. У Сплит стиже у ноћ 17. јула, где се држао повучено,
али већ 28. јула бива ухапшен. Из Сплита су га спровели у шибеничку, а онда у мариборску
тамницу, где остаје до 20. III 1915, понижен и окренут поезији. Интерниран је у Овчарево
код Травника, а од средине јула у Зеницу, где је у контакту с мајком и с тамошњим
фрањевцима, што ће бити важно за његову литературу. Следи регрутација 12. августа,
служење у Војној болници у Зеници, општа амнестија јула 1917, одлазак у Вишеград, па у
Загреб, где је у болници Милосрдних сестара учврстио пријатељство с Ивом Војновићем.
Упознао је списатељицу и полонисткињу Зденку Марковић. Уписао се на Свеучилиште. С Н.
Бартуловићем, Б. Машићем и В. Ћоровићем покренуо је часопис изразито југословенске
оријентације Књижевни југ (први број 1. I 1918) и објавио књигу песама у прози Ex Ponto
(1918) с предговором Н. Бартуловића. У Загребу је дочекао пад Аустроугарске и стварање
Краљевине СХС, у загребачким Новостима објавио чланак Незвани нека шуте, у којем је
позивао на разум и оштро реаговао на противнике уједињења. Муче га плућа и општа
атмосфера у Загребу. Више пута се обратио новопостављеном министру Т. Алауповићу ради
преласка у Београд. Лечи се и одлази у Сплит (1919), одатле у Сутиван на Брачу и довршава
књигу поетске прозе Немири. Здравствено препорођен, преко Вишеграда, вратио се у Загреб.
Октобра 1919. одселио се у Београд и био постављен за секретара у Министарству вера. Већ
27. новембра у сали „Станковић” хотела „Москва” учествовао је на књижевној вечери уз
Сиба Миличића, Симу Пандуровића, Јосипа Колара, Даницу Марковић, Мирка Королију и
Тодора Манојловића. Милош Црњански му је посветио песму Етеризам у Лирици Итаке.
Постављен је 14. II 1920. за вицеконзула Генералног конзулата у Њујорку, а 16. фебруара
новим решењем упућен је у посланство при Ватикану те одлази у Рим. У Београду му излази
приповетка Пут Алије Ђерзелеза и ћирилично издање Ex Pontо; у Загребу Немири; у
Српском књижевном гласнику, чији ће стални сарадник бити, прича Дан у Риму. Била је то
преломна година за оба његова животна опредељења: књижевност и дипломатију. За
чиновника Генералног конзулата у Букурешту постављен је 1. X 1920. СКГ му је објавио
причу Ћоркан и Швабица. Наредне године премештен је у конзулат у Трсту. У часопису
Мисао 1922. објавио је циклус песама Шта сањам и шта ми се догађа, а исте године и
приповетке За логоровања и Жена од слонове кости. За вицеконзула у Грацу постављен је 12.
I 1923, где је уписао Филозофски факултет. Објављује приповетке Љубав у касаби, Мустафа
Маџар и У мусафирхани. У јуну је отишао у Дубровник и Вишеград на лечење, а по повратку
сазнао да је због незавршеног факултета отпуштен из службе Министарства иностраних
дела, што ће се званично потврдити 31. XII 1923. Јуна 1924. одбранио је докторску тезу Die
Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft
(Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине). У Вишеграду му је 12.
августа умро теча и поочим Иван Матковчик, а 15. септембра враћен је у службу и месец
дана касније разрешен дужности у Грацу. У главну архиву МИД-а прешао је 1. новембра, а
потом у политичко одељење. Српска књижевна задруга му је у XXVII колу објавила
Приповетке, за које је 1925. добио награду из фонда Љубе Михаиловића. Те године, преко
књиге Михајла Гавриловића Исписи из париских архива, почиње његово интересовање за
грађу из које ће се развити Травничка хроника. СКГ му је 1925. објавио Мару Милосницу и
Мост на Жепи, а Гласник Савеза трезвене младежи прве записе из збирке Знакови поред
пута. Мајка му умире 15. децембра у Сарајеву. На њеној надгробној плочи пише: „Катарина
Андрић, рођена Пејић, 19. VII 1872 - 15. XII 1925. Својој доброј мајци њезин син Иван”.
Крајем 1925. унапређен је за секретара 6. групе I категорије у МИД-у. На предлог Б.
Поповића и С. Јовановића једногласно је изабран за дописног члана Српске краљевске
академије 18. II 1926. За вицеконзула у Марсељу постављен је 24. октобра исте године.
Почетком 1927. умире му тетка (помајка) Ана Матковчик. Упућен је на привремени рад у
Париз 9. децембра, где је у архиву Министарства спољних послова проучавао
27

кореспонденцију Пјера Давида. Објавио је одломак приповетке Аникина времена (ЛМС) и
Легенду о Лаури и Петрарки (СКГ). За вицеконзула у Посланству у Мадриду постављен је
10. IV 1928. Објавио је приповетке Олујаци, Исповијед и Велетовци. Постављен је 4. VI 1929.
за секретара Посланства у Бриселу и објавио есеј Гоја с потписом Р. Р. За секретара Сталне
делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви постављен је 1. I 1930.
Исте године објавио је два есеја о Симону Боливару, запис Учитељ Љубомир и причу Код
казана. СКЗ му објављује Приповетке као 1. књигу I кола библиотеке „Савременик” 1931. и
за њу добија награду фонда Коларчеве задужбине. Постао је члан добротвор СКЗ, а 12.
октобра је постављен за заменика делегата у сталној делегацији при Друштву народа у
Женеви. У календару сарајевске Просвјете објавио је путопис Португал, зелена земља,
штампао запис Летећи над морем и приповетке Смрт у Синановој текији и На лађи 1932, а у
божићном броју Политике за 1933. објавио запис Мостови. Вратио се у Београд као саветник
у МИД - у марта 1933. Учествовао је на конгресу Пен - клубова у Дубровнику 25 - 28. маја. У
писму др Миховилу Комболу (14. XI) одбио је да уђе у Антологију новије хрватске лирике.
За члана Књижевног одбора СКГ именован је 16. I 1934. где је објавио приповетку Жеђ и
први део прозе Јелена жена које нема. У Идејама је објавио фрагмент Разговора с Гојом, а у
Политици путопис Шпанска стварност и први кораци у њој. Народно позориште у Сарајеву
извело је приповетку Аникина времена у драматизацији Б. Јевтића (Аникина узбуна), а 23.
маја унапређен је за саветника 4. групе 2. степена МИД-а. На Коларчевом универзитету
одржао је предавање Његош као трагични јунак косовске мисли 24. XII 1934. које је 1935.
штампано као посебна брошура. Те године објавио је приповетке Бајрон у Синтри, Деца и
есеј Разговор с Гојом и постао начелник политичког одељења МИД-а. Објавио је 1936. у СКЗ
Приповетке II. За помоћника министра МИД-а именован је 5. XI 1937. Те године му је
изашао избор приповедака на пољском, објавио је приповетку Труп и есеј Ликови, а у Бечу,
сакупљајући грађу за Травничку хронику, проучавао је извештаје аустријских конзула из
Травника (1808-1817), Паула фон Митесера и Јакоба фон Паулића. Прву монографију о њему
објавио је др Никола Мирковић 1938. На предлог Б. Поповића, Ј. Предића и Ђ. Јовановића
16. II 1939. изабран је за редовног члана Српске краљевске академије. Постављен је за
опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину 1. IV
1939, а 19. априла предао акредитиве Адолфу Хитлеру. Протестовао је код немачких власти
после хапшења научника и културних радника у окупираној Пољској. На немачком му је
изишла књига приповедака (Беч, Лајпциг) у преводу Алојза Шмауса, а у Софији такође
приповетке на бугарском. Током 1940. објављивао је у СКГ (Чаша, Стазе, Вино), а 1941.
понудио оставку на амбасадорско место, која није прихваћена, па 25. марта присуствује
потписивању Тројног пакта у Бечу као званични представник Југославије. После
бомбардовања Београда напустио је Берлин 7. априла, одбио понуду да се склони у
Швајцарску и вратио се у Београд, где је становао код адвоката Бране Миленковића.
Пензионисан је 15. XI 1941. Одбио је да прими пензију, да потпише „Апел српском народу”
којим се осуђује отпор окупатору и да било шта објављује под окупацијом. Током рата живео
је повучено и радио на уобличењу својих романа Травничка хроника, На Дрини ћуприја и
Госпођица. Прва два објавио је у Београду, а Госпођицу и изабране приповетке у Сарајеву
1945. Био је већник III заседања ЗАВНОБИХ-а и члан двеју делегација писаца у посети
Бугарској. На свечаном скупу у САНУ 24. I 1946. читао је приступну беседу О Вуку као
писцу. Исте године изабран је за председника Савеза књижевника Југославије и
потпредседника Друштва за културну сарадњу са Совјетским Савезом. Путовао је у Москву,
Лењинград и Стаљинград, а као гост учествовао у раду Словенског конгреса у Београду 8.
14. XI 1946. Живео је у Београду и Сарајеву, објавио Злостављање и Писмо из 1920. године.
Током 1947, поводом стогодишњице Горског вијенца и победе Вуковог језика, учествовао је
у прославама, објавио радове о Вуку и Његошу и написао о Вуку један необјављени
сценарио. Објавио је Причу о везировом слону и Причу о кмету Симану. Био је члан
Президијума Народне скупштине БиХ и путовао као члан југословенске делегације писаца у
СССР (Азербејџан, Баку) на прославу 800-годишњице песника Низамија. У Будимпешти му
28

је изишао превод романа На Дрини Ћуприја, у Прагу Госпођица. Учествовао је на светском
конгресу интелектуалаца у Вроцлаву (25 - 28. VIII 1948), изишао му превод На Дрини
ћуприје у Софији и Травничке хронике у Љубљани, а у Београду Нове приповетке.
Учествовао је на светском конгресу присталица мира у Паризу 19 - 27. IV 1949. и поново
изабран за председника Савеза књижевника Југославије. Присуствовао је саветовању младих
писаца Југославије у Београду. Добио је награду за књижевност Владе ФНРЈ за Нове
приповетке. Априла 1950. изабран је за посланика Већа народа Народне скупштине ФНРЈ.
Објавио је приповетку Бифе Титаник. За дописног члана ЈАЗУ изабран је 29. VI 1951.
Поводом стогодишњице Његошеве смрти објавио је рад Љуба Ненадовић о Његошу у
Италији и говорио о Његошу на Цетињу (5. септембра) и у Београду (31. октобра). У Загребу
је присуствовао скупу за мир и међународну сарадњу (23 - 27. X). Поводом годишњице
смрти Петра Кочића говорио је о земљи, људима и језику у његовој прози. Изишле су му
Нове приповетке на македонском у преводу Б. Конеског и на словеначком Прича о
везировом слону и друге приповетке. Објавио је приповетку Знакови. Учествовао је у раду III
конгреса Савеза књижевника Југославије (5 - 7. октобра). Те године портретисао га је Б.
Јакац и бисту вајао С. Стојановић. Објавио је приповетке На сунчаној страни, На обали, Под
грабићем. Од 15. до 27. маја 1953. боравио је у Турској у саставу парламентарне делегације
(Анкара, Измир, Бруса, Истанбул) и први пут после Другог светског рата посетио Вишеград.
Изабран је за дописног члана Словенске академије знаности и уметности 2. јуна 1953. У
Цириху му излази На Дрини ћуприја - први превод његовог романа на Западу. Објавио је
приповетке Немирна година, Аска и вук и Лица. У Матици српској му је 1954. изишла
Проклета авлија, у СКЗ Одабране приповетке, а исте године објавио је и путопис о
Почитељу. У Новом Саду, где се одмарао у Јодној бањи, одржао је циклус предавања о
Петру Кочићу на тек основаном Филозофском факултету. У Приштини су му изишле
Одабране приповетке на албанском. У режији В. Погачића снимљен је филм Аникина
времена. Био је први потписник Новосадског договора о српскохрватском језику. Постао је
члан КПЈ 13. XII 1954. Од 15. до 17. октобра 1955. учествовао је у раду Савеза књижевника
Југославије у Охриду. Објавио је у сарајевском Животу рад о Исаку Самоковлији а Савез
књижевника Југославије доделио му је награду за Проклету авлију. Поводом објављивања
Травничке хронике 23. IV 1956. француско-југословенско удружење приредило је пријем у
његову част у Паризу. У Институту за словенске студије Универзитета у Паризу одржао је
предавање о историјској грађи Травничке хронике, а потом боравио у Кини месец дана. На
првом југословенском сајму књига у Загребу 6. новембра одржана је свечана академија њему
посвећена и предата му повеља Савеза књижевника Југославије за животно дело. У Паризу,
Москви и Варшави изашли су преводи На Дрини ћуприје, у Софији Проклете авлије, у
Будимпешти Травничке хронике. Објавио је приповетку Игра. Учествовао је у раду пленума
Савеза књижевника Југославије 18. XII у Загребу. Петар Џаџић објавио је студију Иво
Андрић. Расте научни интерес за његово дело. Мидхат Шамић је на Сорбони 1958. одбранио
докторску дисертацију Историјски извори „Травничке хронике” Иве Андрића. Жени се 27.
IX 1958. Милицом Бабић, костимографом Народног позоришта. Сели се из Призренске 9 у
свој први послератни стан у Улици Пролетерских бригада 2а. Објавио је приповетке
Панорама и У завади са светом, и једини предговор који је написао за књигу З. Џумхура
Некролог једној чаршији. У Лондону излази Травничка хроника, у Лајпцигу Госпођица, у
Вршцу књига приповедака на румунском. Поводом објављивања књиге На Дрини ћуприја
отпутовао је у Лондон 23. фебруара и срео се с М. Црњанским, тада још увек емигрантом.
После смрти А. Белића 1960. одбио је предлог да буде председник САНУ. Објавио је збирку
приповедака Лица у Загребу, у част конгреса Савеза књижевника Југославије учествовао је
15. IX 1961. на књижевној вечери у Сарајеву, а 19. октобра говорио на скупу Одељења
књижевности и језика САНУ о хиспанологу Калмију Баруху, пријатељу из Сарајева и
Мадрида. Нобелова награда за књижевност додељена му је 26. X 1961, а уручена у
Стокхолму 10. децембра, којом приликом је говорио Андреа Естерлинг, члан Шведске
академије наука, а Андрић држао беседу о причи и причању. На традиционалној приредби
29

Дан Луције, 13. децембра, у Градској кући у Стокхолму крунисао је најлепшу девојкукраљицу светлости, Гуди Вадстет, а 16. децембра отворио изложбу посвећену Р. Тагори. У
Матици српској изашао му је есеј Записи о Гоји с предговором О. Бихаљи Мерина. Након
одмора у Швајцарској вратио се 3. I 1962. у Београд, где се њему у част одржао Свечани скуп
у организацији Савета академија ФНРЈ. У Паризу у Друштву Француска-Југославија, 20.
јануара, слависта Андре Вајан одржао је предавање а у Минхену, под руководством А.
Шмауса, Регине Минде је одбранила докторску тезу о њему. Поводом доласка у Грчку
атинска Академија наука одржала је свечану седницу 5. марта. У Атину је стигао 7. марта с
М. Панићем Сурепом а 9. марта одалази у Египат и обилази Каиро, Порт Саид, Александрију
и Луксор. На путу се разболео, па се 27. марта вратио у Београд, где је оперисан на
Хируршкој клиници ВМА. Априла 1962. Травничка хроника је проглашена за најчитанију
књигу у Аустрији. Писмом од 17. маја обавештава Савет за културу БиХ да је половину
Нобелове награде поклонио библиотекама ове републике. Крајем маја 1962. у Минхену је
објављена докторска теза Регине Минде-осма свеска у едицији Славистички прилози: Иво
Андрић-студија о његовој уметности. Поводом његове 70-годишњице у Москви је 5. октобра
одржана свечана академија. На рођендан, 10. октобра, примио га је председник ФНРЈ Јосип
Броз Тито и предао му Орден Републике са златним венцем. Проглашен је за почасног
доктора наука Универзитета у Сарајеву. У галерији РУ „Ђуро Салај” у Београду 26. X
отворена је изложба фотографија Иво Андрић у Стокхолму 1961, а 11. XI у Матици српској
Књижевно дело Иве Андрића. САНУ је објавила споменицу поводом 70-годишњице, у
Југословенском драмском је уз његово присуство приказана Проклета авлија у
драматизацији Ј. Ћирилова и режији М. Милошевића, у Сарајеву изишла студија Мидхата
Шамића Историјски основи „Травничке хронике”, а на Филозофском факултету у Загребу
Бранко Милановић одбранио је докторску дисертацију Андрићева есејистика и његово
књижевно дјело. Вуков и Доситејев музеј издао је књигу Иво Андрић о Вуку Караџићу, а
Нолит приповетке Жена на камену, где се први пут у целости објављује Јелена жена које
нема. Андрићева дела доживела су огроман успех у свету: Травничка хроника излази у
Берлину, Паризу, Минхену, Будимпешти, Ослу, Стокхолму, Утрехту, Буенос Ајресу и
Хелсинкију; Госпођица у Москви, Минхену, Лисабону, Милану, Варшави, Будимпешти,
Барселони; На Дрини ћуприја у Истамбулу, Букурешту, Атини, Техерану и Лисабону, а
приповетке у Њујорку, Берлину, Бордоу, Стокхолму, Франкфурту, Букурешту, Атини,
Техерану и Лисабону. Сабрана дела у 10 књига (Београд, Загреб, Сарајево, Љубљана)
појављују се 1963; Госпођица излази у Будимпешти, Копенхагену, Братислави, а Травничка
хроника у Лондону, Истамбулу, Софији и Франкфурту, приповетке у Будимпешти,
Барселони, Лајпцигу, Братислави и Хамбургу. Милош И. Бандић одбранио је докторску тезу
Иво Андрић- загонетка ведрине. У Споменици посвећеној 150-годишњици рођења Петра II
Петровића Његоша САНУ налази се Андрићев прилог Над Његошевом преписком. Од 9. до
13. IV 1964. боравио је у Пољској, где постаје почасни доктор Јагелонског универзитета
поводом 600 година његовог постојања. У Београду је Живојин Станојчић одбранио
докторску тезу Језик и стил Иве Андрића а у Сарајеву Радован Вучковић Наша критика и
Андрићево књижевно дело. И други део Нобелове награде поклонио је 1965. Босни и
Херцеговини за унапређење библиотека, а 150.000 динара Црвеном крсту Србије као помоћ
поплављенима у Војводини. Јула 1965. учествовао је на конгресу Пен-клубова на Бледу, а од
15. до 17. октобра у раду симпозијума о послератном југословенском роману у организацији
Удружења књижевника Србије. Госпођица излази у Лондону, На Дрини ћуприја у Берлину,
Букурешту и Милану, а приповетке у Истамбулу, Брижу, Штутгарту, Лајпцигу и Њујорку, На
Дрини ћуприја излази 1966. у Минхену и Токију, Травничка хроника у Братислави,
Госпођица у Лондону и Барселони, а приповетке у Стокхолму, Варшави, Букурешту и
Копенхагену. У Сарајеву је 4. октобра присуствовао отварању прве изложбе у Музеју
књижевности Босне и Херцеговине о животу и делу Петра Кочића. Одбор Кочићевог збора
доделио му је 13. VIII 1967. награду „Давид Штрбац”, а исте године добија и награду
АВНОЈ-а. У Москви му излазе приповетке. У Херцег Новом му изненада, од срчаног удара,
30

умире супруга Милица Бабић Андрић 24. III 1968. Приповетке му излазе у Милану, Берлину
и Њујорку. На ванредној скупштини Матице српске 11. IV 1969. изабран је за сталног члана
сарадника. Боравио је у Стокхолму (9.-30. V) због лечења очију. У Врању 21. октобра
присуствује „Бориној недељи”, где је заштитио тада политички нападнутог Драгослава
Михаиловића. ТВ Загреб приказао је филм рађен по приповеци Жеђ у адаптацији К.
Новосела и режији Ј. Марушића. На Дрини ћуприја излази у Бриселу, Госпођица у Берлину,
приповетке у Холандији, Рио де Жанеиру, Будимпешти. Поново је боравио у Стокхолму
ради лечења очију (10.- 17. I 1970). Диплома почасног члана Академије наука и уметности
БиХ додељена му је 2. јуна 1970, а 19. јуна признање Просвјетног сабора Хрватске да је
добио највише гласова у анкети међу средњошколцима „Мој најдражи писац”. Добио је 27јулску награду БиХ за животно дело, чији новчани износ поклања овој републици за
унапређење библиотека. Отворио је XV међународни сајам књига у Београду 22. октобра у
име председника Републике. У Театру поезије на РУ „Ђуро Салај” у Београду изведени су
Крилати мостови у адаптацији и режији М. Мисаиловића. На Дрини ћуприја излази у
Барселони, а приповетке у Братислави и Милану. Скупштина Културно-просветне заједнице
Србије доделила му је специјалну Вукову награду (која му је уручена 25. IV 1972). За
почасног грађанина Вишеграда проглашен је 10. X 1971. Поводом 400-годишњице ћуприје на
Дрини објављено је четворојезично библиофилско издање Моста на Жепи (српски, енглески,
немачки, италијански). СКЗ га је, поводом своје 80-годишњице, изабрала за доживотног
почасног председника 22. V 1972, Југословенско драмско отворило је сезону 24. IX
премијером сценске адаптације Лица у режији Олге Савић, 3. X 1972. проглашен је за
почасног доктора Универзитета у Београду. Поводом 80-годишњице живота Политика му је
6. октобра, приликом предаје награда ученицима основних школа на конкурсу Политике за
децу, на свечаности којој је редовно присуствовао, уручила уметничку слику Војислава
Станића; Златна спомен-плакета Београда уручена му је 8. октобра, а 10. октобра
потпредседник Републике Рато Дугоњић Орден јунака социјалистичког рада. Присуствовао
је свечаној академији коју њему у част приређује АНУБиХ, на којој је говорио академик
Мидхат Бегић. Посетио је Травник и присуствовао прослави југословенске акције „Месец
дана књиге” и открио плочу на згради прве травничке библиотеке, основане 1706, а затим
Вишеград. Народна библиотека у Београду уручила му је почасну чланску карту бр. 1, 5.
децембра 1972, а он узвратио библиофилским издањем Проклете авлије што су га објавили
удружени издавачи у 200 примерака с четири оригиналне графике Б. Кршића. Доста путује
по земљи и 1973. у Мостару му је уручена златна плакета града. Поклонио је Музеју
књижевности у Сарајеву више својих књига и наливперо којим је писао од јесени 1936. до
почетка 1945. Од почетка 1974. не осећа се добро али све до децембра учествује у
књижевном животу и ради на рукописима Куће на осами и Знакова поред пута. У децембру
је сасвим лошег здравља, па 5. децембра усмено саопштава Гвоздену Јованићу и Милану
Ђоковићу своју тестаментарну жељу, коју ће озваничити Први општински суд у Београду 20.
VI 1975. Дугогодишња Андрићева сарадница Вера Стојић одрекла се свог дела наследства у
корист Андрићеве задужбине. Оригинални рукописи и преписка предати су на чување
САНУ, а рукопис романа На Дрини ћуприја Музеју књижевности у Сарајеву. На
кардиолошко одељење Б клинике превезен је 17. XII 1974. у подне, а 18. XII на Клинику за
унутрашње болести ВМА. На комеморативној седници у САНУ говорили су Скендер
Куленовић и Јосип Видмар 14. III 1975, a на сахрани Павле Савић, Родољуб Чолаковић и
Киро Глигоров. Глумац Љуба Тадић прочитао је Андрићев текст Стазе. На Новом гробљу, у
Алеји великана, положена је урна 24. IV 1975. Иво Андрић је почео да објављује у Босанској
вили 1911. песме у прози и слободном стиху, да би се пред сам Први светски рат (јуна 1914)
појавило шест његових песама у зборнику Хрватска млада лирика (Лањска песма, Строфе у
ноћи, Тама, Потонуло, Један немир и Ноћ црвених звијезда). У збирци Ex Ponto (1918)
потврдио је дубоку меланхолију наговештену песмом У сумрак („Али срце је моје тамно
језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа”) и утврђену тамновањем, али ће
показати не мање дубоку мисаоност кроз разговор с душом, пониженом, напаћеном и
31

узнемиреном. Ослоњен на лирски сиже и исповедни монолог, он води песму ка поенти и
емотивно-мисаоној сентенци, разбијајући ритам и строгу форму песника модерне и градећи
песничку збирку као чврсту целину састављену од три циклуса с „епилогом”, што ће бити
још наглашеније у такође троделној збирци Немири (1920) састављеној од циклуса Немир од
вијека, Немир дана и Брегови, од којих последњи својим насловом обзнањује његов трајни
симбол. Творац ове поезије је у неспоразуму, чак и у расколу са светом, заинтересован за
домете лиричара разних епоха и народа, захваћен немирима и преокупацијама песника
авангарде, близак експресионистима. Ex Ponto се може разумети као „мисаони дневник
младог заточника”, а Немири као „списатељска бележница човека који тражи своје место у
свету”. За живота више није објављивао ни прештампавао своје песничке збирке.
Дистанцирао се од исповедног тона и првог лица, преусмеривши се на приповедање и треће
лице. Песме је писао ретко, али је то чинио све до 1973. када је написана песма Ни богова, ни
молитава, са слутњом краја и чежњом за ширином, пространством, отвореним видиком и
слободним дахом. Постхумно је састављена и објављена збирка Шта сањам и шта ми се
догађа (1976). Исповедни тон је, међутим, задржан у записима Знакови поред пута, које је
почео да објављује 1925. и писао до краја живота. То је лирско-медитативна проза,
састављена од кратких, целовитих, самосталних, веома „збијених” текстова с поентом, које је
писац сабрао у засебну целовиту књигу, постхумно објављену (1976). Из ње зрачи огромно
животно, уметничко и интелектуално искуство. Ови записи су, по форми и по дубини,
јединствени у нашој књижевности-племенити и срећно нађени жанровски хибрид који је у
себи објединио елементе лирске песме, есеја, дневника и особеног путописа. У својој
докторској дисертацији, која је објављена на српском 1982. у преводу З. Константиновића у
првом броју Свезака Задужбине Иве Андрића, наговестио је теме које ће обрађивати у
приповеткама и романима. Писац изразито негативно вреднује утицај турске владавине и
богумилства, видећи у њима кривце за подизање оног „зида” који је у Босни успостављен
према Европи. Медитација и рефлексија, укрштање критичког мишљења, лирске дирнутости
и поетске визије карактеристичне су за целокупно његово стваралаштво, што указује на
непрекинуту есејистичку нит која се кроз то дело провлачи. Већ у раним критичким
написима даје драгоцене осврте на писце и књиге. Током година постепено и све више уводи
нас у тајне своје поетике исказујући личне погледе на језик, књижевност и традицију и
везујући се најнепосредније за народну поезију и мит, Његоша и очајничку девизу из Горског
вијенца: „Нека буде што бити не може”, а посебно уз Вука као писца и „учитеља енергије”.
Живо интересовање и наклоност у својој есејистици показао је за многобројне класике и
модерне писце с разних страна света. Привучен жељом за даљинама („Даљино, мајко свих
жеља”) писао је путописе укрштене с есејистичком рефлексијом и нарацијом, некад као
путописна писма богата културним асоцијацијама, некад као путописну приповетку или као
сећање на раније посећени град (На вест да је Бруса погорела, 1958). Његову путописну
прозу објединила је Жанета Ђукић Перишић у књизи Предели и стазе (2002). Написао је
највише приповедака и најбоље у српској прози. У Сабраним делима распоређене су у седам
књига: Немирна година, Жеђ, Јелена жена које нема, Знакови, Деца, Стазе, лица, предели,
Кућа на осами, груписане према тематској сродности. Стилски бриљантне, тематско
мотивски разнородне, с упечатљивим и разноврсним књижевним јунацима - од луда и
божјака до везира и силника из епске поезије, одвизија и привиђења као оличења жудње за
идеалном женом и љубављу до милосница и распусних владатељки људским страстима, од
басноликих фигура Аске која је надиграла вука до фра Петра који се нагледао света и
овладао многим занатима и занимањима, од Бонвал-паше до Зује - с мајсторски вођеним
сижејним линијама и уживљавањима у сасвим разнородне ликове, каткад с елементима
лирског и есејистичког, ове приповетке увек потврђују мајстора приповедања и дочаравања
најразличитијих предела, доживљаја, страсти, опсесија, мрачних порока и ретких врлина.
Каткад блиске путопису, с описима праћеним медитацијама (Стазе, лица, предели), каткад
портрету (Мустафа Маџар, Прича о кмету Симану, Ђорђе Ђорђевић, Аутобиографија, Мара
Милосница, цела Кућа на осами), каткад параболи о уметности и уметнику (Мост на Жепи,
32

Панорама) и басни (Аска и вук) или есеју (Тренутак у Топли), каткад пародији епске песме с
преокретом силника у сметеног јадника и слабића пред женама, с елементима романа (Пут
Алије Ђерзелеза), приповетке показују велику морфолошку разноврсност и склоност ка
укрштању жанрова. Имају тенденцију уланчавања и циклизације, чиме најављују пишчеву
склоност ка доцнијој широкој епској форми. Тако „приче о фратрима” слуте Проклету
авлију, а истраживачи и приређивачи су указивали на унутарњу повезаност више низова
приповедака и објављивали их као целовите књиге. Приповетка Панорама има функцију
оквирне и кључне приче у истоименој збирци и показује успомене из детињства како лебде и
преображавају се у сећању. У збирци Лица насловна приповетка такође има функцију
оквира, а ликови спонтано навиру у сећање. У Кући на осами писац је у средишту збивања,
како оквирне приповетке тако и венца у целини, и њему долазе ликови познатих и
непознатих особа. Све до краја Другог светског рата важио је као писац приповедака и
новела, да би се 1945. појавила три његова романа и из темеља променила слику о писцу и
његовом односу према највећем прозном жанру. Прво је априла 1942. завршена Травничка
хроника, започета још 1924, у време довршавања докторске тезе. Обузет темом односа
Истока и Запада на завичајном тлу, судбином међусобног сучељавања и сукоба Турака,
наших људи и Европљана. Богатој грађи додао је и књижевна дела Давида (Александрида) и
Де Фосеа (Пут у Босну у годинама 1807—1808), па се у ратно време, оставши без посла и
повучен из јавног живота, предао писању романа. Успоставио је смирен тон летописца и
хроничара немирних времена. Цела галерија незаборавних ликова промиче пред читаоцима:
аустријске и француске дипломате, турски везири, варошки и српски свет, и најнеобичнији
међу њима, травнички лекар Марио Колоња, у коме је могућно видети елементе пишчевог
аутопортрета и оличење приповедачеве способности уживљавања у различите људске заносе
и прилике. За вишеградску ћуприју доживљајно је везан од детињства. Мотив моста у
његовој прози могућно је пратити од новела Љубав у касаби (1923) и Мост на Жепи (1925),
преко Знакова поред пута (1930) и лирског есеја Мостови (1933) до романа На Дрини
ћуприја, писаног у Београду од јула 1942. до децембра 1943. и састављеног као Хомеров
спев, од 24 поглавља. Приповетка Рзавски брегови (1924) садржи део хронике Вишеграда у
доба аустроугарске владавине. Писцу су као грађа послужиле многе народне песме, легенде
и предања, као и историјска грађа из турских, аустријских и венецијанских архива. Најпре је,
на педесетак страна рукописа, сачинио прву верзију „Вишеградске хронике” која му је
послужила као полазиште за рад на роману. Поглавља романа су компонована као међусобно
уланчани новелистички блокови у чијим се језгрима обично налази нека трагична судбина.
Вишеград и његов мост претворени су у позорницу на којој се одвијају велики догађаји и
преламају појединачни животи од почетка градње моста до његовог рушења. На том мосту,
који се прво указао иза склопљених очних капака дечаку који ће постати велики везир
Мехмед-паша Соколовић, и којим је велики везир покушавао да премости своју унутарњу
црну пругу и реку што му је одвајала мајку и завичај, судариће се појединци и војске,
цивилизације и вере, идеје и љубавне несреће, човек и ђаво. Епски је испричан сплет малих
повести о великим трагедијама. У време довршавања романа На Дрини ћуприја скицирао је
портрет штедљиве старице из којега ће развити роман Госпођица. Овај роман портрет има у
средишту лик жене тврдице, свеле госпођице Рајке Радаковић, која седи и дрхти у сумраку у
хладној соби у Београду крпећи чарапу, а приповедач прати њене успомене. Ћерка јединица
пропалог сарајевског трговца прихватила је очеву опомену о штедњи као тестаментарну
жељу и претворила је у порок тешког и неизлечивог тврдичлука, који ће је одвести међу
зеленаше и профитере, па ће морати да бежи с очију својим суграђанима чак у Београд, где
ће је тај исти порок одвести у страх од другога и у потпуну изолацију. Од тврдичлуком
изазваног страха она ће и умрети. Овај роман је писцу био нарочито драг, мада одудара од
свега осталог што је написао. Проклета авлија (1954), вероватно најбоље његово дело и
квинтесенција његове поетике, започета је 1928. као роман о Џему, млађем сину султана
Мехмеда Освајача, пораженом од брата Бајазита у сукобу око престола, доцније играчком у
рукама моћника хришћанског Запада. Када је повест о Џему била при крају, дошло је до
33

потпуне измене концепције романа, па се роман портрет с елементима хронике преобразио у
сложену грађевину у којој ће средишње место добити Џемов биограф Ћамил, младић из
Смирне, сасвим обузет Џемом и до идентификације унесен у његову судбину. Он за Џема
почиње да употребљава личну заменицу Ја, што ће га не само одвести у тамницу, већ и у
нестанак. Тако прича о Џему постаје прича о приповедању и тамновању. Савршено
компонована, с прстеном који је уоквирује и уобручује - прича о смрти и сахрани фра Петра преломљена кроз низ приповедача (младић - фра Петар - Ћамил - Заим), Проклета авлија је
један од најсложенијих, најдубљих и најгушће тканих књига не само на српском језику.
Постхумно објављен, недовршен роман Омер-паша Латас (1976), започет под радним
насловом „Сарајевска хроника”, ослоњен је до извесне мере на историјску грађу из бечког
Државног архива и на извештаје аустријског генералног конзула Димитрија Атанацковића.
Извор грађе му је била књига докумената коју је Фердо Шишић сачинио и публиковао (1938)
од исписа из бечког Државног архива. Међутим, током рада Андрић је пажњу с конзула
Атанацковића пренео на Омер-пашу Латаса. И овом роману је претходила једна скица.
Тицала се Омер-пашиног карактера. Већ ту је истакнута пашина склоност издаји, а онда је на
роману стрпљиво рађено деценијама. Има мишљења да роман није завршен због промене
пишчеве концепције: иако су његови претходни романи били строго компоновани и јасно
завршени, писац је имао разумевања и за „отворено дело”, односно за недореченост и
хотимичну недовршеност. Одликовања: Орден официра обновљене Пољске, 1926; Орден
Црвеног крста, 1936; Орден великог командира обновљене Пољске, 1937; Орден великог
официра Легије части, 1937; Орден Светог Саве I реда, 1938; Орден заслуга за народ I реда,
1952; Орден Републике са златним венцем, 1962; Орден јунака социјалистичког рада, 1972.
А034. Миодраг АНДРИЋ - Љуба Мољац
Рођен је 28. јануара 1943 у Крагујевцу. Био је филмски и телевизијски глумац. Као
дечак са породицом одлази у Београд где је одрастао и где се школовао. Године 2004. по
његовом сценарију снимљен је филм "Пљачка Трећег рајха". Преминуо је, у Загребу, 22.
јануара 1989. претходно добивши излив крви у мозак, и то на бини док се налазио на турнеји
са "Три носкетара" (са Милованом Илићем Минимаксом и Јовом Радовановићем) у банијском месту Глина (Хрватска). Љуба је био један од најбољих комичара које смо имали. По
мало је користио начин глуме као Бастер Китон тј. ни у најсмешнијим ситуацијама се није
смејао. Неки су га упоређивали са чувеним америчким комичарем Ленијем Брусом.
Неке од његових, могу се назвати монодрама, у ствари песама у десетерцу, су снимљене на
касете за касетофоне и кружиле су Београдом. Једна од њих је била пародија под називом
"Мој на Косову". То су биле песме са доста "масним" речником, па су се могле копирати и
дистрибуирати само илегално, тј. није их било у слободној продаји. Био је стални члан и
првак позоришта "Атеље 212" из Београда. Знао је да оде на "жур" и да каже "причам фазоне
док има вињака у флаши". Екипа би брзо отрчала до најближе продавнице и смех до суза и
бола је могао да почне. Филмска осварења су му: Љубавни случај или трагедија службенице
ПТТ 1967., Кад голубови полете 1968., Сирота Марија 1968., Велики дан 1969., Бурдуш
1970., W.P. Мистерије организма 1971., Радио Вихор зове Анђелију 1979., Мајстори, мајстори 1980., Срећна породица 1980., Мољац 1984. (као Љуба Мољац), Пази шта радиш (Матуранти) 1984., Ћао, инспекторе 1985., Индијанско огледало 1985., Хајде да се волимо 1987.
А035. Татомир АНЂЕЛИЋ
Рођен 11. новембра 1903. године у засеоку Буковац, између Чачка и Краљева, Бечањ,
општина мрчајевачка, срез краљевачки, Србија, као једно од шесторо деце Павла и Дмитре
рођене Симићевић. Мајка му је била неписмена, а отац земљорадник са четири разреда та34

дашње гимназије, али и народни посланик - демократа. Татомир је имао пет сестара. Основну
школу је завршио у Мрчајевцима 1914., а наставио је школовање тек 1919. (после завршетка
рата). За годину дана исполагао је шест разреда гимназије, а наредна два разреда је редовно
похађао и виши течајни испит је положио јуна 1922. у гимназији у Чачку. Данас га се Гимназија у Чачку сећа као једног од својих најпознатијих ученика. Према сопственој жељи студирао је математику, физику и астрономију на Универзитету у Хајделбергу у периоду 1922.1927. Школску 1927./28. провео је на Филозофском факултету у Београду, где је јуна 1928.
завршио математичку групу наука. На његово формирање као научника посебног су утицаја
имали Михаило Петровић (1868.-1943.), Милутин Миланковић (1879.-1958.) и Антон Билимовић (1879.-1970.). У периоду од октобра 1928. до септембра 1945. био је професор математике средње школе, углавном у Другој београдској гимназији (која се тада звала Друга
мушка реална гимназија). Истовремено је држао и вежбе из рационалне механике код проф.
Билимовића на факултету, као хонорарни асистент. Испит за професора средње школе положио је 1932. Докторску дисертацију Диференцијалне једначине кретања нехолономног
система у инкомпресибилној течности одбранио је фебруара 1946. После раздвајања Филозофског факултета 1947. припао је новооснованом Природно-математичком факултету, где је
1948. изабран за доцента при Катедри за механику и астрономију. Од 1. јула 1951. је ванредни професор за предмете механике, а од 1. маја 1957. је редовни професор Природноматематичког факултета. Био је шеф Катедре за механику и астрономију 1954.-1962., а после
њеног раздвајања шеф Катедре за механику 1964.-1971. Када је 1971. Катедра за механику у
оквиру реорганизације ПМФ постала Институт механике ПМФ у Београду, постао је
управник тог Института. Био је декан Природно-математичког факултета 1958.-1962. Отишао је у пензију 1974. године. Изабран је 17. децембра 1959. за дописног члана Српске
академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана. Био је директор Математичком института САНУ од 1969. до 1978. године. Професор Анђелић је први који је у
бившој Југославији увео тензорски рачун и први стварао подмладак који је почео да се бави
тим снажним оруђем механичких наука. Објавио је више радова из рационалне механике и
Риманове геометрије. Аутор је више средњошколских и универзитетских уџбеника. Био је
дописни члан Међународне астронаутичке академије у Паризу од 1969. и ЈАЗУ од 1975. Добитник је Седмојулске награде 1975., Вукове награде 1980., затим Ордена рада са црвеном
заставом 1965., Орден заслуга за народ са златном звездом 1971., Орден Републике са златним венцем 1978. Био је ожењен Бранком, рођеном Петковић 1907. у Нишу. Имали су сина
Борислава (1943.), инжењера, и ћерку Наду (1950.), архитекту. Преминуо је 7. августа 1993. у
Београду у својој 90. години. Од 1. септембра 2005. по њему се зове основна школа у Мрчајевцима.
А036. Коча АНЂЕЛКОВИЋ
Рођен је у Пањевцу (данас Кочино Село) код Јагодине 1755., а умро је у Текији новембра 1788. Анђелковић Коча је био трговац, капетан и командант фрајкора. Пре аустротурског рата 1788. био је угледан („главни”) сточни трговац и имао везе са српским трговцима у Аустрији. Са братом Петром пребегао је јула 1787. због турског терора са породицом
у Ковин у Банату, где је добио празну ерарску кућу и земљy. Има индиција да је био члан
трочлане народне депутације која је те године ишла у Беч цару Јосифу II да га моли да
српски народ избави из ропства под Турцима. Не зна се тачно кад се укључио у фрајкор
мајора Михајла Михаљевића у Срему, али је сигурно учествовао у покушајима заузимања
Београда пре почетка рата с Турцима 9. II 1788. Кад је рат избио, вратио се из Срема у Банат
и ставио под команду царско-граничарског официра Јована Брановачког. Одмах после
преласка у Србију одвојио се од њега и задржао у Србији да би растурао царски проглас и
прикупљао добровољце за борбу против Турака. Тако је почело његово мање-више посебно
четовање које је у првој фази аyстро-турског рата било највиши отпор против Турака. Чим је
скупио четрдесетак људи, напао је 11. фебруара Пожаревац, из кога су уплашени Турци
побегли у Ниш, а они из Колара у Смедерево. Потом је протерао Турке и из Паланке, ударио
35

на Баточину и опустошио је, затим кренуо на Багрдан па и ту однео победу. Пошто се
удружио с јагодинским протом Јованом Миловићем, прокрстарио је Јагодинском,
Крагујевачком и Смедеревском нахијом, растурајући царски проглас и дижући народ на
устанак. Његов одред убрзо је нарастао на 500 бораца с којима је напао Крагујевац, попалио
у њему много турских кућа и побио доста Турака. Међутим, дубље у Србију није могао
продирати јер је оскудевао у муницији, а морао је надзирати и блокирати пут од Београда ка
Нишу, хватати турске курире и спречавати довоз хране и ратних потреба у Београд. Пошто
се народ у Шумадији и источној Србији дизао против Турака, Кочин одред се повећао на
1000 бораца с којима је он угрожавао и пресецао „царски друм” и одбијао покушаје Турака
да се из Београда пробију у унутрашњост, као и оних с југа, од Ниша и Ћуприје, који су
покушавали да дођу у помоћ Београду. У Багрданском теснацу, после четворочасовне битке,
са својих сада већ 1500 бораца 14. марта разбио је велики турски транспорт с храном за
Београд; на бојном пољу пао је београдски дефтердар са 200 погинулих и много рањених
Турака а заплењено је 200 товарних коња с брашном, дефтердаровим пртљагом и преписком.
Плен је однешен у ман. Јошаницу у који је Коча поставио свој ратни стан. Сyтрадан је
поразио и одред Турака који су из Јагодине пошли према његовом стану. Иако Јагодинy није
заузео, за извесно време сасвим је пресекао везу између Ниша и Београда, што је био
врхунац његовог четовања као самосталног команданта фрајкора. Као награду цар Јосиф му
је доделио чин капетана. Ускоро потом, 31. марта, после двочасовне борбе, са заставником
Јованом Вујадиновићем опколио је и разбио одред од 300 коњаника и 400 пешака турског
команданта Кара-Хасана, који је из Београда пошао да деблокира Багрдански теснац. Овог
пута Коча је заробио неколико угледних Турака и њихову преписку, док је око 70 њихових
војника остало на бојишту. За овај подвиг цар га је одликовао златном медаљом. Кочин и
Петров фрајкор био је у порасту, бројао је већ око 3000 бораца, али је било тешко одржати
дисциплину у њему без довољно муниције и хране. Пошто се нису могли помирити с
пресецањем пyта Ниш¾Београд, Турци су 4. априла са 400 коњаника и 3000 пешака од
Јагодине поново пошли на Кочу код Јошанице, успели да га потисну и запале манастир, али
се он ипак одржао на Морави и спречио их да пут према Београду ставе под своју контролу.
Ипак, десетак дана касније, Турци су успели да деблокирају Багрдански теснац и да се са
великим транспортом хране и муниције домогну Београда. После недељу дана познати
турски командант дели Ахмет успео је да се из Београда пробије према Нишу и потисне
фрајкор, наневши му озбиљне губитке. Тада је дошло до расула па се Коча са остатком
људства 3. маја морао повући у Пожаревац па, преко Дунава, у Ковин. Ту се суочио са
оптужбама својих људи због самовоље и грамзивости те је стављен под истрагу. Кад се тога
ослободио, обновио је свој фрајкор, али у мањем обиму него раније, и вратио се у област око
Јагодине. Сада се нашао пред далеко јачим турским снагама и није поновио раније успехе.
Стога је добио задатак да брани леву обалу Мораве код Кулича и маси становништва, које је
бежало испред Турака ка Дунаву, омогући прелазак на банатску страну. Овај положај убрзо
је напустио и вратио се у Банат те му је одузето самостално командовање. Са својом четом
укључен је у Српско-банатски фрајкор капетана Ј. Брановачког, у којем је признат за
капетана I чете с платом од 40 форинти месечно. Пошто сy велике тyрске војске од Софије,
Приштине и Ниша кренуле према северу, а српско становништво се дало у бекство,
Брановачки и Коча одређени су да пређу у Србију да би прикупљали обавештења о снази и
кретању Турака, на које је требало да врше и мање препаде и да уништавају усеве, као и да се
придруже браниоцима Кулича, које су Турци угрожавали од Смедерева. Но, Коча се није
појавио код Кулича него се задржао подаље од њега, да би ускоро био одсечен од Дунава.
Тек се средином августа пребацио у Банат и по други пyт стављен је под истрагу која није
окончана јер су Турци, изненада, 7. августа прешли Дунав и почели да крстаре и пљачкају по
јужном Банату. У општој пометњи на ратишту и у његовој банатској позадини команданту
фрајкора Брановачком наређено је да Кочину чету упути на Дунав у Брзаску у којој се
налазило нешто мало влашких (румунских) граничара који су се приклањали Тyрцима.
Турци су напали на Брзаску 7. септембра и разбили чету а Кочу заробили и, како изгледа, код
36

Текије набили на колац. У српском народу остало је сећање на Кочу капетана и његово
ратовање које су и народ и историографија назвали Кочина крајина.
А037. Мирослав Мика АНТИЋ
Рођен је 14. марта 1932. у северном Банату, у селу Мокрину, где је ишао у основну
школу. У гимназију је ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Написао већи број
књига (најпознатија "Гарави сокак"), имао је изложбе слика, режирао три филма (Свети
песак, Доручак с ђаволом, Широко је лишће), писао драмсе текстове, репортаже у новинама
итд. Добитник је награда и признања: две Невенове (једну за животно дело у поезији за
децу), Горанову награду, награду Стеријиног позорја, Златну арену за филмски сценарио,
награду ослобођења Војводине, Седмојулску награду Србије. Носилац је ордена заслуга за
народ. Такође је уређивао листове "Ритам" и Змајев "Невен" итд. Умро је 24. јуна 1986. у
Новом Саду. Песник Мика Антић, у једном разговору је рекао да је читао многе писце и да
су на њега сви утицали, али је мало оних, како је говорио који су ми остали добри и вечити
пријатељи. У дечијој литератури, на пример, како је говорио, никад се није разочарао у Сент
Егзиперија. У свом делу, Антић, попут Егзиперија, показује колико су вредне мале ствари
које одрасли људи не примећују. Он пише о ситницама које човека окружују а које он није у
стању да примети оптерећен свакодневним животним активностима. Мика Антић никада
није желео да одрасте. Остао је велико дете које често залута у сферама маште, дете које уме
да воли, али и које пати. У обраћању деци он каже „Моје песме нису песме, него писма
свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као
кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ
много пута речена, чека затворена да је неко ослободи“.
А038. Живана АНТОНИЈЕВИЋ (слепа Живана)
Била је певачица народних песама. Рођена је у Србији (?), а умрла је у Земуну 20. XII
1827. Пореклом „однекуд из Србије”, живела је у Земуну 1815. и знатно пре тога. Запис „као
слепица ишла је чак и по Бугарској” треба вероватно протумачити као податак да се прехрањивала певајући уз гусле, путујући са слепчовођом. Певању епских песама учила је слепу
Јецу. Вук Стеф. Караџић оставио је сведочанство да је од ње 1815. записао седам народних
песама (Како се крсно име служи, Ко крсно име слави оном и помаже, Наход Момир, Марко
Краљевић и Алил-ага, Марко Краљевић и 12 Арапа, Љутица Богдан и војвода Драгија, Вучко
Љубичић), а с разлогом се претпоставља да су још неке песме од исте певачице (Опет то од
једне сљепице, Марко Краљевић и вила, Невјера љубе Грујичине, Иво Сенковић и ага од
Рибника, Мусић Стефан, Гајо и његов ујак, Женидба Тодора од Сталаћа, Смрт војводе
Кајице, Зидање Манасије). Припада реду најбољих певача.
А039. Никола АНТУЛА
Рођен је 1884. у Београду. Био је књижевник и критичар. Основну школу, гимназију и
универзитет завршио је у Београду. По завршетку студија (1910.) постављен је за суплента у
четвртој београдској гимназији. Касније је студирао италијанску књижевност у Риму. Учествовао је, као резервни коњички официр, у балканским ратовима. 1914. је прешао Албанију.
Написао је: Рад на Српској Библиографији (нештампано), Чеда Мијатовић као приповедач
(Српски Књижевни Гласник) и Оцена једнога рада о Ивану Бунићу (Српски Књижевни Гласник). Писао је књижевне критике и приказе у Српском Књижевном Гласнику, Летопису,

37

Савременику, Народу, Босанској Вили и др. и позоришну хронику у Штампи. Погинуо је 17.
новембра 1916. у месту Чуке.
А040. Јован АПОСТОЛОВИЋ
Рођен је у Будиму после 1730. а умро је у Новом Саду 1770. Породица је пореклом из
Солуна. Дед Дима, сапунџија, био је 1707. биров у Табану, српском делу Будима. Јован је основну школу завршио у родном граду а на Братиславском лицеју реторику и филозофију
(1749.-1754.) где му је школски друг био Павле Јулинац. Медицину је студирао у Халеу
(1754.-1757-), одбранио 11. октобра 1757. докторску тезу Dissertatio inauguralis medicophilosophica exhibens modum quo affectus animi in corpus Humanum agunt generatim...(Како
утичу психичке трауме на људски организам) и тако постао први доктор медицине међу
Србима. У овој медицинско-филозофској расправи, коју је посветио Герхарду ван Свитену,
аустријском реформатору, проблеме стреса третирао је на у то доба модеран начин, у духу
идеја просвећености које ће код нас развити Доситеј Обрадовић. Након завршених студија
радио је једно време у Будиму а потом је 1759. прешао у Нови Сад и радио као приватни
лекар. Место градског физика успео је да добије тек јануара 1863. пошто се у Банату и Београду појавила куга па је граду претила опасност од заразе. Када су градске власти хтеле
знатно да му смање плату, поднео је оставку маја 1765. и поново радио у Новом Саду као
приватни лекар до преране смрти. Један примерак његове дисертације чува се у Универзитетској библиотеци у Будимпешти а један у Британском музеју у Лондону.
А041. Узун-Мирко АПОСТОЛОВИЋ
Рођен је око 1782. у Брајковцу код Лазаревца, који се у то време због сумпорних
испарења на изворишту лековите воде звао Смрдљиковац. Његова породица је из Пипера
прво дошла у Руднички крај, одакле се после преселила у околину Београда, да би у време
аустријско-турских ратова боравила у Срему. Отац Петар Апостоловић и деда Апостол
погинули су у аустријско-турском рату 1792. борећи се у Кочиној Крајини у фрајкору против
Турака. По повратку из Срема, Мирко је са мајком живео у Мислођину, одакле је прешао у
Београд, где је учио терзијски занат. Био је саборац Карађорђа Петровића, прослављени јунак Првог и учесник Другог српског устанка и војвода. Посебно се прославио у бици за Београд 29.-30. новембра / 11.-12. децембра 1806, када је заједно са својом четом и бимбашом
Кондом, бившим турским крџалијским војним заповедником у Београду, ушао неприметно у
град и са унутрашње стране отворио Сава-капију српској војсци. Теже је рањен у борби са
турском стражом на капији. Са Карађорђем и кнез-Симом Марковићем отворио је и Варош
капије, кроз које су устаници 1806. ослобађали Београд. За многобројне заслуге кнез Михајло
Обреновић одликовао га је орденом Таковског крста, а био је и витез златне Обилићеве медаље. У Септембру 1804. у Београду су биле две турске војске: царска под командом Сулејман
Паше и одметничка коју је водио Гусанац Алија. У Децембру 1805. у Смедереву је одржана
скупштина Карађорђевих устаника на којој је одлучено да се у 1806. години ослободи Београд и Српска земља од Турака. Карађорђе је новембра 1806. са устаничком војском подишао
Београд и то: Према Видин капији са 2000 устаника Смедеревске и Позаревачке нахије.
Према Стамбол капији са 3000 устаника Грочанске нахије. Према Варош капији са 3000
устаника Београдске нахије и према Сава капији са 3000 најамника. На Ташмајдану налазио
се Карађорђе са резервом. Београд је бранио Гусанац Алија са 2500 јаничара и крџалија.
Устаници су почели напад рано у зору, 12. децембра 1806. Око 500 устаника и неколико
топова пребачени су на Велико Ратно Острво и са њега су тукли тврђаву. Гусанац Алија, са
одметницима, се 29. децембра 1806. повукао Дунавом у Видин. Био је рањен; на Карановцу
(данашње Краљево, 1805.) у главу, на Смедереву (1805.) у раме, на Сава-капији (1806.) но38

жем по десној руци, на Ужицу (1805. или 1807.) у кук, на Малајници (1807.) у прса, на Дрини
(1810.) сабљом преко бутине, на Параћину (1805.) у леви лист. После пропасти Првог српског устанка лечио је своје ране у Бечу. Учесник је Другог устанка и тукао се са Турцима на
Липару, Чачку и Дубљу. Када је затражио пензију од Совјета (1842.), совјетници су га
упитали где су му документа, на шта им је одговорио: "Моји су документи мојих 7 рана!"
Узун-Мирко који је, као и друге старешине из његовог покољења, био везан за цркву и поштовао сва правила, имао је у својој кући једну собу на горњем спрату, где се ујутро и увече
молио пред иконама. Према сведочењу савременика наглас се молио, тако "да се напоље
чути могло". За педесетогодишњицу Другог српског устанка, 21. маја 1865. кнез Михаило је
Узун Мирку својом руком приденуо Таковски крст, а одликован је и црногорском Златном
медаљом Обилића. Умро је 1868. и сахрањен је у Београду. Његова гробница налази се данас
на Новом гробљу у Београду. Узун-Мирко Апостоловић родоначелник је породице УзунМирковић. Његов син пешадијски пуковник Љубомир Узун-Мирковић (1832.-1905.) отац је
дивизијског генерала Драгољуба Узун-Мирковића (1875.-1941.), чији син Мирослав УзунМирковић је 1941. био артиљеријски капетан. Генерала Узун-Мирковића брат од ујака је дивизијски генерал Драгутин Ђ. Окановић, који је 1906., као припадник најужег круга Црне
руке, након оставке на војну службу, заједно са Радојем Домановићем покренуо лист "Нови
покрет".Умро је 20. новембра 1868. у Београду.
А042. Стојан АРАЛИЦА
Рођен је у месту Шкаре код Оточца 24. децембар 1883., а умро је у Београду 4. фебруар 1980. Син је финансијског службеника на царини Васа и Станке Хркаловић. Нижу
гимназију завршио је 1900. у Оточцу а Учитељску школу 1904. у Осијеку. У приватној
школи Хенриха Книра у Минхену је од 1909, 1910. се уписује у класу Карла Мара на
минхенској Високој школи за ликовну уметност а 1912. прелази у класу Лудвига Хертериха,
где остаје две године. По избијању рата 1914. долази у Загреб и отвара приватну сликарску
школу. У Прагу, на графичком одсеку Академије за ликовну уметност, код Аугуста Бремса је
од 1916. до 1917. а потом код Макса Швабинског. По повратку у Загреб (1918) запослио се
као шеф графичког одељења у загребачким Новостима, а 1920. имао је прву самосталну
изложбу. Путује у Шпанију, Мароко, Алжир и Тунис а 1923. у Италију. По повратку (1924)
постао је наставник у загребачкој Четвртој реалној гимназији. У Паризу је од 1925. до 1934,
од тога једну годину у атељеу Андре Лота (1926-1927). Од 1927. учествује на изложбама
Јесењег салона, Салона независних и Салона Тиљерије. Са Милуновићем, Узелцом и
Челебоновићем излаже 1931. у галерији Бернхајм Жен са запаженим успехом. Лета проводи
у Сан Тропезу, Касису и Кању. По повратку у Загреб једно време је хонорарни професор
цртања поново у Четвртој гимназији. Лети слика на Оребићу, Корчули, у Малом Лошињу,
Млинима, Дубровнику и Лици. Током Другог светског рата живи у Београду и слика тек
толико да се прехрани а од 1946. до 1948. је у Шведској, слика Лапландију и Штокхолм. Са
породицом се априла 1948. враћа у Београд, где ће боравити до краја живота. Лета проводи
на Рабу, у Лици, Оребићу, Оточцу, Малом Лошињу и Ровињу, где има и свој атеље. Био је
члан Удружења ликовних уметника Србије и уметничких група „Облик”, „Дванаесторица”,
„Шесторица”. Самостално је излагао у Загребу (1920, 1921, 1933, 1937, 1962, 1973), Осијеку
(1920, 1940), Карловцу (1926), Београду (1929, 1935, 1951, 1958, 1962, 1963, 1969, 1970,
1973), Прагу (1932/33), Сплиту (1935), Штокхолму (1948), Сомбору (1970), Врбасу (1971),
Новом Саду (1976). Групно је излагао више пута. У Оточцу је 1972. основао фонд Стојана
Аралице а 1979. је томе месту предао легат својих слика, од којег је установљен Спомен
музеј Стојана Аралице. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних
грађана. Његова сликарска активност трајала је више од седамдесет година а опус му чини
преко 1500 уметничких дела. Он се хронолошки може поделити на минхенску, париску,
загребачку и београдску фазу, са јасно одређеним стилским обележјима. У првој фази
39

огледају се поуке академизма и сецесије, које је добио у време школовања у Минхену и
Прагу, те усавршавања у Шпанији, северној Африци и Италији. Назначују се дисциплина
форме, компактности волумена, конструктивистички приступ, што су обележја треће
деценије, те чистота и прецизност цртежа, тамнија гама са колористичким акцентима, овећи
формати. Почиње са портретима и сакралним мотивима, по поруџбини, да би после
завршеног школовања наставио да ради портрете и актове. Најкарактеристичнији радови из
тог периода су: Пијанац (1918) и Лежећи акт (1923). Тај период трајао је до одласка у Париз
1926. У новој средини, као већ зрео уметник, из основа мења уметнички приступ, слободно
опсервира и показује своје емоције, дефинитивно налази свој пут. Смањио је формат слика а
најчешћи мотиви су му пејзаж и мртва природа. Колорит постаје доминантан, паста богатија,
линија разиграна. Одлике су му: слобода израза, интимизам и ватромет чистих боја. Значајна
дела су: Цвеће (1927), Воћњак (1929), Плава капија (1930), Мртва природа са стакленим
бокалом (1932), као и пејсажи са југа Француске. У време када је живео у Загребу (19331941) излагао је често, сликао превасходно интимне исечке предела са Јадрана, из завичајне
Лике, те фигуре у природи, ентеријере, мртве природе: Ентеријер (1933), Жена са сламним
шеширом (1934), Мотив са Корчуле (1937), Мртва природа на балкону (1938), Шкаре (1940).
То је најуспешније доба његовог стваралаштва, са сликама пуним топлине, светлости и
интензивне чисте боје у комплементарним сазвучјима. У Београду је, иако у почетку под
неповољним условима, извесно време наставио у ранијем стилу: Предео из Лике (1948),
Ентеријер (1950), Портрет Бране Петронијевића (1954), али са нешто расхлађеном (још увек
прозрачном) и смиренијом бојом. Белу подлогу платна замењује тамном, на којој је колорит
са драматским интензитетом и опорошћу. Боја је на моменат, услед прејаке импулсивности,
до апстракције довела форму, што се уочава нарочито на сликама Зид (1960), Камин (1961),
Пут (1961), и приближила се експресионистичким акордима, синтетичког израза, да би се
потом поново вратила у фигуралне композиције и ликовна усмерења која су му својствена:
Студија за портрет др Лазара Ристића (1966), Ровињ село (1967), Мотовун (1967),
Аутопортрет (1967), Цвеће (1969), Лички брегови (1969), Маслине (1971). Изабран је за
члана САНУ и ЈАЗУ и добио низ признања и одликовања: Октобарску награду града
Београда (1959), одликовање поводом 60-годишњице уметничког рада (1969), Споменицу у
част новоизабраног редовног члана САНУ (1970), Награду АВНОЈ-а (1973). Прву плакету
Председништва САНУ за допринос науци и уметности (1974), Ровињску награду сликару
(1977), Орден Републике са златним венцем (1978).
А043. Стојан Столе АРАНЂЕЛОВИЋ
Био је познати српски глумац. Рођен је у Београду 12. јуна 1930. а преминуо је 8.
априла 1993. Иза себе је оставио бројне филмске и телевизијске улоге. Играо у преко 70
играних филмова. У августу 1984. године добио награду "Славица" за допринос југословенској кинематографији. Неки од филмова у којима је остварио улоге су: 1955. Девојка и
храст, 1959. Влак без возног реда, 1964. Freddy und das Lied der Prärie, 1964. Winnetou-2. Teil,
1968. Биће скоро пропаст света, 1968. Лелејска гора, 1969. Битка на Неретви, 1971. Улога моје породице у свјетској револуцији, 1973. Сутјеска, 1975. Сељачка буна 1573., 1976. Повратак
отписаних, 1981. Војници (серија), 1983. Хасанагиница, 1989. Време чуда (серија), 1989. Сеобе, 1993. Три карте за Холивуд итд.
А044. АРСЕНИЈЕ III Црнојевић
Српски патријарх, рођен је у месту Бајице у Црној Гори 1633. а умро је у Бечу 27. X
1706. Био је у придворној служби патријарха Максима и 1665. постао игуман манастира
Пећке патријаршије. Митрополит пећки или хвостански постао је 1669. и истовремено водио
40

послове тешко оболелог патријарха Максима. Будући да није било наде за патријархово
оздрављење, Арсеније је крајем 1672. изабран за пећког патријарха. Предузео је убрзо низ
већих канонских посета (Босна 1674, Браничево и Срем 1676, Жича и Браничево 1677,
Смедерево 1680, Будисавци 1682) а када је рат између Турске и Аустрије већ био на помолу,
кренуо је 1682. на поклоњење Христовом гробу. На путу су га срдачно дочекали митрополит
скопски Теофан и кратовски и штипски Ананија а у Јерусалиму је био гост патријарха
јерусалимског Доситеја Нотара (1669.-1707.). За време овога путовања водио је дневник који
има вредност документа и књижевног текста. У Пећ се вратио после Ускрса 1683. када је
аустријско-турски рат већ почео. Када се цар Леополд I 1687. обратио цариградском
патријарху да помогне хришћанску страну у борби против Турака, нашао се у тешком
положају јер је требало пристати уз западне силе, Aустрију и Млетке, од којих је претила
опасност православљу, како су то искусили у Војној граници када су Србе под видом уније
покушали да приведу Римској цркви. У то време био је два пута у опасности да изгуби главу
јер Порта није имала у њега поверења па је из Пећи прешао у Никшић и одатле обављао
канонске визитације. Док је боравио изван Пећи, генерал Енеја Силвије Пиколомини доспео
је са аустријском царском војском до Приштине и позвао Србе да му се придруже. Чинећи
напоре да ступи у везу са представницима Млетачке републике, добио је поруку на Цетињу
од монашког братства из Пећи да се врати у Пећ јер ће у противном приступити избору
другог лица за патријарха. Вративши се назад, нашао се у Призрену са Пиколоминијем и са
њиме постигао споразум о помоћи коју ће Срби пружити царској војсци. Пошто другог
избора није било, напустио је помирљиву политику својих претходника и почео делати
против Турака. После смрти генерала Пиколоминија ратна срећа окренула се у корист Турака. Када је патријарх видео да се царска војска повлачи, са знатним делом народа у јануару
1690. кренуо је према Београду и стигао у пролеће исте године. Будући да је турска војска
надирала према Београду, у избеглом народу завладала је паника. Патријарх је у Београду
сазвао народно-црквени сабор у којем су учествовали црквени великодостојници и народни
главари са обе стране Саве и Дунава и са којег је јенопољски епископ Исаија Ђаковић послат
у Беч са захтевима да се Србима призна црквена аутономија и патријархова јурисдикција у
обиму који је имао под Турцима. Одговор на ове захтеве била је повеља цара Леополда I од
21. августа 1690. којом су Срби потпали под непосредну власт аустријског владара а не
угарских жупанија ни феудалне господе. Србима се гарантовало да могу из српског народа
постављати себи архиепископа кога ће мирски и црквени сталеж између себе бирати. Он је
имао слободну власт располагати са свим источним црквама грчког обреда и општинством
исте вероисповести. Друго аутономно тело и власт били су магистрати по градовима и
кнежеви по селима. У време док су у Бечу преговарали око добијања привилегија, Срби су
почели у великим групама да прелазе преко Саве тако да је последња група из Београда за
Сланкамен и Петроварадин прешла пре него што су Турци 8. октобра поново заузели
Београд. Носећи народне светиње, књиге и друге реликвије Срби су ишли даље ка северу
стигавши до иза Будима и Коморана и задржавајући се у већим збеговима. Срби су се убрзо
уверили да бечки кардинал Леополд Колонић са угарским племством и жупанијским
органима не признају дате привилегије. У жељи да се поред верских права осигурају и
народна и економска права, дошло се на идеју да се Ђорђе Бранковић прогласи за српског
деспота. Патријарх се није сагласио са намером да он буде и црквени и народни поглавар.
Углед патријархов у старом крају био је велики и код народа и код епископата који није хтео
да прихвати наметнутог патријарха Калиника I. Арсеније је будно пратио догађаје у делу
патријаршије који је остао под Турцима, о Србима у Далмацији, Лици, Крбави, Срему и
Славонији, који су били стална мета римокатоличке цркве која је путем уније покушавала да
их приведе у своје крило. Ступио је храбро и одлучно у борбу против унијаћења, а борба је
трајала 16 година, неуморно путујући, без сталне резиденције, боравећи свуда где живи
српски народ преко Саве и Дунава. Путовања је предузео 1692, чим је добио дозволу
државних власти да може чинити канонске посете у Угарској, Хрватској, Србији,
Херцеговини и Далмацији. Прву посету начинио је тамо где је било најтеже, у Крајини,
41

Вараждинском генералату. Кнежевска пратња и свита од две до три стотине лепо одевених и
наоружаних коњаника будила је национални понос и јачала преданост цркви и вери. Да би
онемогућио рад унијатском епископу Петронију Љубибратићу, поставио је за сремског
митрополита Стефана Метохијца који је за кратко време истиснуо Љубибратића из Хопова.
На дрску унијатску активност пожалио се цару Петру Великом али жалба није помогла а
унијати су уз помоћ Бечког двора постали још безобзирнији. Цар Леополд је својом одлуком
од 9. априла 1703. отворено наредио истребљење шизматика у Печују. Тим поводом почели
су се одржавати зборови по Славонији. Једном скупу присуствовао је и патријарх па је
окривљен за побуну и једна комисија Дворског ратног савета препоручила је да се на њега
будно мотри. Тако је дошло до тога да је на силу задржаван у Бечу али је он успео да дође у
Пакрац, од унијата Јоаникија Љубибратића откупи целокупно имање а њега пошаље у
Русију. На тај начин ударио је темељ Пакрачком владичанству коме је марта 1705. за
епископа поставио Софронија Подгоричанина. Водећи борбу против унијаћења, а
истовремено за поштовање привилегованих права, патријарх је јуна 1704. поднео предлог
цару да потврди седам епархијских архијереја јер су епархијски редови били нагло
проређени. Тако је обезбедио основе новој самосталној српској православној црквеној
области. Из тих основа развила се већ првих година XVIII в. Карловачка митрополија.
Претпоставља се да је патријарх добијао позиве из старог краја да се врати у Пећ и да је он то
и желео. Зато се 29. августа 1705. обратио свом старом познанику јерусалимском патријарху
Доситеју Нотару желећи да за свог живота регулише односе између цркве у Пећи и њеног
дела у Хабзбуршкој монархији. Не желећи да се замери Порти и патријарху Калинику I,
одајући му велико признање што је успео да очува православну паству, јерусалимски
патријарх је саветовао Арсенију да пронађе начин, и то за свога живота, да сви архијереји и
сви православни верници буду потчињени патријарху у Пећи. Тај однос регулисан је ипак
након Арсенијеве смрти (1710) декретом патријарха Калиника I. Све до краја живота имао је
великих материјалних тешкоћа јер су и он и свештенство и народ могли из Србије да пренесу
само мало покретне имовине па је стално од Двора у Бечу молио за новчану помоћ, односно
за десетину од православних верника и за феудални посед. Од тога је требало да створи
економску подлогу за егзистенцију цркве. Пошто је одбијена његова молба да му се за сталну
резиденцију одобри ман. Ораховица у Славонији, он је тражио да му се подари замак Сирач у
централној Славонији (Мала Влашка), одакле би лакше држао на окупу цркву и народ у
Славонији, Хрватској и Угарској, а не би био удаљен ни од Босне и Србије. Посед му је
додељен 1695. а признато му је право и на десетину коју је убирао само две године а потом је
на име еквивалента за њу од Царске дворске коморе у Бечу, а из касе Будимске коморске
управе, добијао годишњу дотацију од 3.000 форинти. Патријарховом доласку у Славонију и
ступању у посед над Сирачом успротивио се тамошњи командујући генерал гроф Гвидо
Штаремберг, који је прозрео патријархове верско-политичке циљеве. Пошто цар није могао
да поништи своју одлуку о додељиваљу поседа, почетком 1697. решено је да му се уместо
Сирача додели посед Сечуј у Барањи а уз њега и три пустаре у његовој близини. Тај посед је
патријарх држао шест година (1697.-1702.) и намеравао да на њему подигне православни
манастир, гимназију и друга училишта, своју резиденциј и економске зграде, као и да га
насели са што више својих верника па би тако било створено средиште Срба не само у
Барањи него и у целој Угарској. Међутим, те намере само су делимично остварене јер је
1702. донесена одлука да се посед Сечуј одузме од патријарха и преда мађарској племићкој
породици Безереди, која је пре турске владавине у Мађарској добила даровницу на њега. У
току вишегодишње борбе за Сирач, Сечуј, донације за њих, за десетину и новчане дотације
патријарх је стекао рђаво искуство не само са владајућима у Бечу него још више са Угарском
дворском канцеларијом, угарским племством и угарским католичким бискупима, а пошто му
је посед Сечуј одузет у корист мађарске породице Безереди, треба веровати да је то у великој
мери утицало на њега да се у време Ракоцијевог устанка (1703.-1711.) ипак определи за Двор
а не за Мађаре. Искуство са Бечким двором није било задовољавајуће јер је цар подлегао
утицају угарског примаса кардинала Леополда Колонића и католичких кругова, па је уочи
42

Ракоцијевог устанка било покушаја да му се верска јурисдикција ограничи само на Србе које
је у Угарску превео 1690, као и да му се забране верске визитације, а није му редовно
исплаћивана ни годишња дотација у новцу. Његове представке Двору, Царској дворској
комори, Будимској коморској управи и Дворском ратном савету остајале су без одговора
Иако је изражавао пуну лојалност према Двору, није му се довољно веровало па је његов
боравак у Бечу добијао вид тихе интернације. Стање се побољшало након избијања
Ракоцијевог устанка када су Двору Срби били потребни против Мађара. Тада је патријарх са
подвојводом Јованом Монастерлијом и српским граничарским командантима на свој народ
преузео обавезу ратовања против „куруца” на простору целе Угарске. У току тога ратовања а
само три месеца пред своју смрт, успео је да реши питање феудалног поседа. Уместо
одузетог Сечуја тражио је коморски спахилук Футог али је од новог цара Јосифа I добио
посед Даљ (села Даљ, Борово, Бело Брдо и пустаре) процењен на 38.000 форинти, колико је
износила вредност Сечуја и дуг неисплаћених дотација. Када је умро, лађом је из Беча пренет
у манастир Крушедол и сахрањен у гробницу Светог Максима, деспота од лозе Бранковића.
А045. Еустахија АРСИЋ
Била је љубитељица муза, прва славеносербска књижевница, прва жена сарадник
Летописа Матице српске и радила је „на пољу на којем иначе само мушке главе раде”. Претпоставља се да је поред српског говорила још шест језика. Јоаким Вујић био јој је
„благодаран до последнаго диханија”, а уважавали су је сви виђенији људи с почетка 19. века. Удавала се три пута и остало је забележено да је у „супружеству била веома нешчасна”.
Имала је само једну жељу - да је песници помену после смрти, али није било никога ни да јој
упише име на надгробну плочу. Дуго стручна јавност у Србији није знала тачно ни где је ни
када рођена прва жена књижевник која је писала на славеносербском језику. Тек педесет година након њене смрти, уредник часописа „Јавор” прионуо је на посао. Пишући о жени коју
су пола века пре тога називали „наук љубитељицом и љубитељицом муза”, Илија Огњановић
сазнао је да је рођена 1776. у Иригу. Једва јој је ушао у траг у матичним књигама, али није
успео да открије ништа о њеном одрастању, васпитању или образовању. У тексту који је написао о „високоученој госпођи”, Огњановић најпре припрема читаоца за причу о жени која
се бави књижевношћу, јер у то доба (1891. година) знало се шта је мушки а шта женски посао: „Као што има у књижевности других, већих народа, тако има и у нашој маленој литератури и по где које женско име, које се окушало а богме и радило на пољу на којем иначе
само мушке главе раде.” У наредним редовима сврстана је у ред са Милицом Стојадиновић
Српкињом и кнегињицом Аном Ј. Обреновић. „Песници су јој певали оде”, пишу њени каснији биографи мислећи на њену лепоту. Међутим, данас нигде ни трага тим одама.
Оскудни биографски подаци не сведоче кад се први пут удала, али Јоаким Вујић је забележио да је 1797. већ била преудата за Тому Радовановића у Горњем Карловцу. Међутим, он
је убрзо умро и Еустахија је трећи пут стала на луди камен са Савом Арсићем, „грађанином и
сенатором”, у Араду 1812. По свему судећи, удаја за Саву омогућила јој је да живи „културним животом и бави се књижевношћу”. Сава је упамћен као озбиљан, вредан, сталожен и
проницљивог духа, па је веома брзо постао надзорник над влашким школама у Араду. Није
остало записано на који начин се обогатио, али је 1813. арадској општини поклонио 24 јутра
земље, „за баште које ће сваке године уживати шест учитеља националних школа у Араду,
без обзира које су вере”. Због његовог занимања за књигу, Урош Несторовић предложио је
аустроугарском цару Фрањи Јосифу I (1830.-1916.) да га одликује медаљом за заслуге и подари му племство. Дакле, поред човека какав је био Сава, она је још више развијала љубав
према књижевности, претплаћивала се на све значајније књиге, а касније и сама постала књижевница. У њеној библиотеци налазила су се дела: Доситеја, Рајића, Стојковића, Видаковића,
Томсона, Волтера, Вајса итд. Остало је забележено да је ова дама и из неких „не списатељских разлога” плаћала претплату за бројне књиге. У обраћању својим „другама и сес43

трама” 1816. она пише: „Купујте књижице, пренумерирајте се, уписујте имена дражајша ваша, да се спомињемо докле смо живе зде в кратком времени жизни... наћи ће у књигама имена наша потомци наши, и спомињаће, и видеће да је и садашњега века нашег пола читателница било.” Еустахија је ретко сакупљала претплату, али је Вук Караџић успео да јој наметне
ту дужност пре објављивања лајпцишког издања народних песама. У писму које јој је послао
1821. назива је „благодарном и високоученом госпођом” и наводи да му је добро позната њена „ревност к нашему книжеству”. У наредним редовима је моли да сама, или преко својих
познаника у Араду, или околним местима, скупи претплатнике. Еустахија му је убрзо одговорила и послала му списак сто претплатника и новац. Нешто касније се испоставило да је
од књига које јој је Вук послао продала свега шест примерака, а да ће остале откупити и разделити деци „која се буду добро показала на егзамену у августу”. На тај начин је ширила
књиге у тадашњој Србији и потпомагала књижевнике. Исто је радила и са својим књигама.
400 примерака свог првог дела послала је „школској депутацији” с упутством да се новац од
продатих књига стави под интерес и да се од тог новца сваке године награди „сиромашан, а
доброг владања ученик српске препарандије у Сомбору”. Због доброчинства, име Арсићеве
супруге забележено је и у предговору „Животоописанија” Јоакима Вујића који каже да ће јој
бити благодаран до „последнаго диханија”, јер му је помогла онда кад је био остављен од целог света (поклонила му је 450 форинти сребра за издавање књиге). Године 1814. одлучила је
да се и сама опроба као књижевница, али под псеудонимом. У Будимској универзитетској
штампарији изашла је њена прва књига, за коју критика каже да је „низ дидактичкоидиличних слика, са много моралних и филозофских искрица. Она у овој књизи више поучава младеж свему доброме, а бори се и за напредак. Но, она је у овој књизи више космополиткиња но Српкиња. Она се већ у почетку 19. века бори за васпитање женскиња, па се
љути на оне који говоре: “ да женскому полу не потребујет учити читати и писати, да пишу
љубавником писма, за женско е вели преслица”. Непуних сто година касније, уредник листа
„Јавор” покушао је да открије ко су били њени узори у књижевности. Тако је пажљивим читањем нашао нешто од Доситејевог стила, нешто Стојковићевих замисли, преводе Томсонове
„Сезоне” итд. Последњих 30 година живота није ништа написала. Њени биографи сумњају да
је разлог томе притајена болест која ју је мучила још од 1816. Кад је тридесетих година 19.
века умро њен супруг, живот јој није био нимало лак. Од тада је брига око имања пала на њу,
морала је и да се парничи око салаша. У једном писму из тог времена она пише: „Прилике у
којима се находим изискују много труда... много мислити, расуждивати и делати, авај, више
бринути се, то је стање моје садашње.” Савременици нису много писали у овој књижевници,
што и није за чуђење. Било је то доба кад мушкој глави у кући и није било баш свеједно да ли
ће његова жена да узме у руке перо или варјачу. Тако се и Еустахијино име појавило два, три
пута у неким часописима и нестало. И после Еустахијине смрти њено име дуго је остало непознаница. Прва славеносербска књижевница умрла је 1843. готово заборављена. Тридесет
година раније, написала је своју последњу жељу у стиху, молећи песнике да јој спомену име:
„Спомените мја со пјесними, Љубимци музи, Ту ја жертву потребујем Благодарности.”
Та жеља није јој била испуњена. Нико је није ожалио ни у стиху ни у прози. Нити је она сама, нити је ико други касније уклесао њено име на надгробној плочи породице Арсића у Араду. Иза ње није остало потомака, па је тестаментом имовину оставила пријатељима, двема
арадским црквама и цркви у Иригу, жупанијској болници, Матици српској и арадским српским школама. Завештала је и фонд од 3000 форинти на управу општини Текелијине цркве
тако да годишњу камату дели на пет српских сиромашних удовица. Дуго је, погрешно, сматрана првом српском књижевницом, јер она је ипак писала на славеносербском језику. Последњи текст који је у листу „Јавор” посвећен њој каже да можда није битан толико њен књижевни таленат, већ промена коју је она донела „приготовљавајући пут данашњем нашем напредовању на пољу књижевности”.

44

А046. Светомир АРСИЋ-Басара
Српски вајар и приповедач, рођен је 15. маја 1928. године у селу Севцу, на падинама
Шар-планине. Основну школу похађа у Севцу, Нижу гимназију у Урошевцу а Гимназију у
Косовској Митровици. У Нишу је 1948. године уписао Школу за примењену уметност.
Године 1953. је примљен на Академију за примењену уметност у Београду, где је дипломирао марта 1958. На Вишој педагошкој школи у Приштини предаје вајање и методику ликовног васпитања од 1962. Од 1973. је предавао на одсеку за вајарство на Академији уметности у Приштини, све до 1995. када је пензионисан. Оснивач је Ликовне колоније у
Дечанима, и иницира оснивање Клуба ликовних уметника Косова и Метохије 1958. године.
Године 1982. примљен је за дописног члана Косовске академије наука и уметности коју напушта 1990, а 1994. је изабран за редовног члана Српске академије наука и уметности. Први
рад „Глава девојчице“ извајао је у глини 1950; од те године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Године 1969. учествује на Међународном
симпозијуму вајара „Форма вива“ у Порторожу. У Институту за српску књижевност у Лепосавићу је 2000. године одржан научни симпозијум о делу Светомира Арсића-Басаре. Пише
студије о скулптури, ликовне критике и приповетке. Данас живи и ради у Београду. Крајем
седамдесетих година прошлог века политичка ситуација у Југославији нагло је почела да се
погоршава а њен кулминативни ниво досегнут је на Косову и Метохији током једне од
бројних и континуираних послератних побуна Албанаца. Изрази тадашње тешке, свакодневне егзистенцијалне борбе за опстанак угрожене нације одједном су се појавили у тамошњем
пластичком стваралаштву пре свега у скулптури Светомира Арсића Басаре. Та нова јединствена тематска формација у његовим делима унела је једну дотад непознату живост у наш
ликовни живот са многим карактеристикама које су је издвојиле на актуелној уметничкој
сцени. Централна личност, ове промене схватања и места ликовне уметности у данашњем
друштву, не само у српској уметности, био је Светомир Арсић-Басара. До тада познатији као
представник високомодернистичког формализма шездесетих и седамдесетих у савременој
српској скулптури који је трагао за чистом, апстрактном формом која се ослањала искључиво
на естетичке вредносне категорије, од краја осме деценије постепено се мењао у правцу
метафоричког и симболичког израза. Басара је изненадио јавност 1984. када је на ретроспективној изложби у Београду показао најновији циклус дела сасвим измењених креативних
схватања. Усред косметске трагедије која је најавила и дугорочне промене на југословенској
политичкој сцени а које је уметник наслутио (који ће наступити тек крајем те деценије, нарочито у последњој декади века са догађајима коју су тада зачети а коначни резултати биће
досегнути дефинитним распадом Југославије и егзодусом три њене највеће нације) Арсић је
започео да ствара монументални циклус великих скулптура инспирисаних националном историјом и њеним јунацима и свецима. Тај циклус се још увек развија у његовом раду.
А047. Богобој АТАНАЦКОВИЋ
Рођен је 1826. у Баји у Бачкој (Угарска). Био је српски књижевник и адвокат, писао је
песме, приповетке, новеле и романе. Основну школу и нижу гимназију завршио је у месту
рођења. Вишу гимназију и права учи у Пешти, где узима живог учешћа у омладинском револуционарном покрету пред 1848. Права је довршио у Бечу. Ту се упознао са Вуком и Ђуром
Даничићем и сав ушао у њихове идеје. По завршеним студијама долази у Нови Сад и ту живи као бележник и адвокат до смрти 1858. Почео је да пише још као ђак. То су сентименталне
и патриотске песме и новеле, невешти и наивни покушаји у духу сувремених романтичарских схватања. Доцније се све више развија као приповедач. Написао је велики број краћих
приповедака и новела, посвећених Српкињи, "српској деви" и "родољубици". У свим тим
"чувствителним" причама, пуним наивног и претераног поетизовања савременог живота, показује се као забављач и национални васпитач српских жена. У истом су тону и две његове
45

најбоље ствари, новела Буњевка и роман "Два идола". И ту је предмет љубав и родољубље,
два његова идола. Наивна психологија личности, неочекиване и немотивисане радње, казивање једноставно и безлично, то су особине ових приповедака, које у многоме потсећају на Видаковићеве романе, само што место старинских витезова имамо савремене личности.
Нешто је ипак од значаја у његовим радовима. Пре свега, то су најранији покушаји уметничке приповетке на чистом и врло течном народном језику. Начин уметничког уобличавања
савременог живота код њега је још невешт и наиван, он нема снаге и оригиналности и стоји
под утицајем слабих немачких и мађарских сентименталних писаца, али је он ипак један од
првих писаца српских који су се огледали у роману из "свакидашњег живота". Умро је у
Новом Саду 1858. године.
А048. Платон (Павле) АТАНАЦКОВИЋ
Рођен је 10. јула 1788. у Сомбору. Епископ будимски (1839.-1851.) и бачки (1851.1867.), писац, политички радник и велики добротвор српске просвете. Његово световно име
било је Павле. Отац Петар, трговац, пореклом из Македоније, мајка Марија, рођена Стајић.
Основну и приватну граматикалну школу завршио је у Сомбору. У Сремске Карловце отишао је 1801. и завршио шесторазредну латинску гимназију, двогодишњу богословију и
положио учитељски испит. У Сомбору је радио као учитељ од 1809. Оженио се Катарином
Сотинчев. За ђакона је рукоположен 1810, катихета и професор српске препарандије у
Сентандреји био је од 1812. до 1816. Предавао је педагогију, методику, свиларство, катихизам и црквено појање. Када је препарандија премештена из Сентандреје у Сомбор (15. XI
1816), прешао је и он. У Сомбору је био и парох. Када је обудовио (1824), отишао је у манастир Крушедол. После дужег искушеништва замонашен је 4. VII 1829. Игуман је постао 1832.
а убрзо и архимандрит манастира Шишатовца. У манастиру Бездин прешао је 1834.
Учествовао је на Народно-црквеном сабору 1837. За епископа будимског изабран је 1838. а
посвећен у Карловцима 12. IX 1839. На Народно-црквеном сабору у Карловцима 1842.
кандидовао се за митрополита али добио је свега 3 гласа. Члан угарског Државног сабора у
Пожуну био је 1837., 1843.-1844., 1848. Као посланик бранио је Србе позивајући се на
Привилегије и Деклараторијум, заступао очување старог календара и критиковао навику да
Србе називају погрдним именима. Када су га оклеветали да је у Сабору говорио против
српских интереса, одштампао је своје саборске беседе. Непосредно пред Мајску скупштину
(1848) митрополит Рајачић га је послао у Пожун да би присуствовао Дијети (Сабору). За
време Револуције (1848.-1849.) понуђено му је место начелника Православне цркве у
мађарском Министарству просвете, али овај положај није прихватио. Под притиском
мађарске владе аустријски двор је патријарха Рајачића прогласио за издајника и свргао га с
престола, а њему поверила надзор над целом Српском православном црквом у Угарској и
Даљским спахилуком. Због немира у Новом Саду Петар Чарнојевић, угарски комесар,
предложио је угарској влади да га постави за епископа бачког како би умирио народ.
Одлуком цара Фердинанда V постављен је 2. VII 1848. за епископа Бачке епархије без знања
патријарха Јосифа Рајачића, што је довело до сукоба. У Нови Сад је дошао децембра 1848.
Народ га је примио врло хладно јер је владало мишљење да је издао српске интересе, те је
привремено отишао из Новог Сада. За време Револуције у више наврата покушавао је да
уговори састанке између патријарха и мађарских власти али патријарх Рајачић није
прихватао састанке уз образложење да Мађари не показују довољно воље за мир. Из Новог
Сада је убрзо отишао у Сомбор а затим са војводом Стеваном Книћанином у Срем. Рајачић
га је 22. новембра 1849. обавестио да га не признаје за епископа бачког и да га сматра
мађарском присталицом. Одговорио је текстом Аналитика (1850) којом оправдава своје
поступке бранећи се од напада Рајачића који га је оптуживао путем циркулара пред свим
српским свештеницима. Аналитику је заједно са писмом послао Рајачићу и понудио
измирење. Да би га патријарх признао за епископа бачког, морао му је предати рукопис и
46

свих 500 примерака Аналитике који су потом спаљени. Сачуван је само један примерак. У
Нови Сад се вратио крајем 1851. када је свечано дочекан и за епископа бачког инсталисан
маја 1852. Као епископ бачки сусрео се са разрушеним и оштећеним храмовима после
Револуције. Успео је да обнови многе цркве, радио је на реорганизацији црквених општина и
на просвећивању народа. Када је цар Франц Јозеф обилазио Нови Сад (1852), прво је њега
посетио, а касније патријарха Рајачића. Учествовао је на Благовештенском сабору 1861.
Организовао је и активно учествовао на прослави стогодишњице Саве Текелије (1861). На
Сабору 1864. поново се кандидовао за митрополита. Иако је имао подршку Омладине,
Светозара Милетића и Матице српске, добио је само пет гласова. После овог неуспеха
повукао се из јавног живота. Као истакнута личност и епископ будимски постао је почасни
члан Матице српске 13. V 1840. Следеће године уписао се за редовног члана и поклонио
библиотеци 787 књига заједно са каталогом (1841), шест диплома и рукопис песме Лукијана
Мушицког (1842). За второг председатеља Матице српске изабран је 30.VIII 1841. Седницама
је председавао са Савом Текелијом, тадашњим председником, после чије смрти је постао
председник Матице српске (24. XI 1842). После Текелијине смрти вођена је парница између
његове бивше жене и Матице српске. Како је парница дуго трајала а имовина се трошила,
поднео је оставку 28. III 1844. на функцију председника и све више се удаљавао од Матице.
Матици се вратио тек 1851. залажући се за њено пресељење из Пеште у Нови Сад, што је и
одлучено, али због противљења мађарских власти то тада није учињено. Када је 1864.
пресељена у Нови Сад, акламацијом је изабран за председника. На ту функцију биран је и
1865, 1866. и 1867. Здравствено стање је утицало да у Матици буде активан само прве године
(1864) али понуђена оставка на место председника није прихваћена. Био је и члан
Књижевног одељења. Матица српска била је смештена у његовој кући која је била намењена
за правну академију. Био је председник Одбора за доношење новог Устава Матице српске и у
њега увео и Светозара Милетића који је и израдио нацрт. Основао је 1864. Новосадску
штедионицу, претечу Новосадске банке, којом је управљао ефикасно и домаћински тако да је
убрзо постала једна од најјачих банкарских установа на тлу данашње Војводине. Написао је
око педесет различитих дела, издавао нове књиге из веронауке, израдио српски и немачки
буквар (1853, 1857, 1859), штампао читанку и две Језикословене читанке прештампаване
више пута. Преводио је са немачког и руског. Превео је већи део Старога завета и неке
делове Новог завета; две свеске источњачких прича Тисућу и један дан (1820,1822), Учење о
дудовима и гајењу свилених чаура, Недоступни вођа кроз врлети и кланце живота (1865).
Писао је уџбенике за веронауку, математику, педагогију. Као професор препарандије издао је
Прву педагогију и методику (1814) и Предложења и словенскаја граматика (1814). Од
уџбеника из веронауке за народне школе саставио је: Кратку свештену (1857), Науку из
светог писма (1865), Катихизис (1854), Училишну и домаћу библију (1857), Црквени пјесни у
недељним и празничним данима (1860) , Апостоли и евангелија у празничне и недељне дане
преко целе године (1860). Написао је Немачко-српски и српско-немачки речник (Беч 1840).
Био је познат по садржајним беседама. Користио је псеудоним старац Мирко. Био је
сарадник Летописа Матице српске (1826—1858), Српског народног листа (1838), Јавора
(1826). Купио је штампарију 1859. од Данила Медаковића. Те године је добио концесију за
издавање Школског листа. За Српски дневник, око кога је била окупљена српска интелигенција, положио је кауцију да би лист излазио. У младости се упознао са Вуком
Караџићем и подржавао његове реформе, али у борби око писма и правописа био је на
страни конзервативаца због односа Српске цркве и а Саве Текелије према новом правопису.
До краја живота није користио нови правопис али је са Вуком остао у пријатељском
односима и у вишедеценијској преписци. За штампање Вукових дела приложио је 500
форинти. Био је велики добротвор. Подигао је цркву на Алмашком гробљу у Новом Саду,
зграду за школу коју је опремио и инвентаром, стан за учитеља и приложио новац за потребе
школе. Купио је кућу и поклонио Новом Саду за оснивање правне академије, која никада
није основана. Купљену штампарију поклонио је 1860. новосадској гимназији. Био је члан
патроната новосадске гимназије. Утемељио је фонд Платонеум у Сомбору за издржавање
47

сиромашних ученика препарандије (1862). Новчано је помагао црквену општину.
Новосађани су у знак захвалности приредили бакљаду у његову част 1861. а поздравни говор
одржао је Светозар Милетић. Био је добротвор Српског народног позоришта у Новом Саду,
дао новчани прилог за оснивање Добротворне задруге Српкиња новосадских и новчано
помогао и новосадску болницу. Почасни члан Друштва српске словесности у Београду
постао је када је Друштво основано 11. VI 1842, а члан Српског ученог друштва 1864. За
почасног члана Српске читаонице у Новом Саду изабран је 1866. Био је почасни члан
Обшчества историји и древности Московског универзитета (1854) и чешког музеја у Прагу.
Био је масон. Сахрањен је у својој задужбини на Алмашком гробљу у Новом Саду. Имао је
сина Васу, адвоката у Новом Саду, који је умро 1854.
А049. Милан Ж. АЋИМОВИЋ
Правник и председник владе, рођен је у Пиносави код Београда 31. V 1898. а умро је
1946. (?). Основну школу завршио је у Пиносави, гимназију и Правни факултет у Београду.
После завршених студија 1921. добио је посао у управном апарату државне администрације.
Специјализовао се за послове у полицији и криминалистици у Немачкој. Као добар познавалац полицијске струке, социјалних и политичких питања, веома брзо је напредовао у
државној служби. Три године био је на челу Управе града Београдa и предузео значајне мере
на реорганизацији рада жандармерије. У време када је примљен у масонску ложу „Слога, рад
и постојанство” (1926), био је адвокат у Београду. Био је више година представник Краљевине Југославије у Међународној полицијској комисији а почев од 1936. и њен потпредседник. У влади коју је формирао Милан Стојадиновић неко време (21. VIII 1938.-5. II 1939.)
обављао је дужност министра унутрашњих послова. Од 1. маја 1941. био је председник Савета комесара колаборационистичког тела успостављеног са намером да становништво Србије
принуди на покорност. Образовање комесарске владе формално је условљавао поштовањем
одредаба међународног права, националног законодавства и судства, успостављањем самосталних финансија, слободом рада Српске православне цркве. Али те фрагменте државности
немачка окупациона власт је сасвим игнорисала. Влада је у суштини била извршно-управни
орган војне окупационе управе и тело без икакве самосталности у раду. Посредно, преко савета комесара, окупатор је преузео некадашњи управни апарат Краљевине Југославије, који
је крај Априлског рата дочекао у расулу. Његова настојања да избори повољнији положај
Србије у немачком „новом поретку” остала су без резултата. Бруталне репресалије према
становништву, у којима је поред окупаторских власти учествовао и домаћи полицијски и
жандармеријски апарат, компромитовале су комесарску управу и убрзале његов пад. Размере
злочина проузроковале су морално оптерећење и колебљивост српске жандармерије, полицијског апарата, али и осталих полуга власти, за коју је окупатор процењивао да није више
поуздана. Проблеми привреде, неуспеле реформе у просвети, неуспех у сузбијању отпора и
оружане борбе, одсуство подршке становништва, распад једва успостављеног општинског и
среског апарата власти, незадовољство окупатора учинком послушне али неспособне
комесарске управе, општа несигурност, проузроковали су пад истрошене гарнитуре Савета
комесара. Средином августа 1941. окупаторска власт је дефинитивно одустала од „јачања”
Аћимовићевих позиција и покушала да у Милану Недићу нађе политичара од ауторитета
који би гарантовао одржавање окупацијом успостављеног поретка у Србији. У влади М.
Недића био је министар унутрашњих дела. За његово име везано је доношење уредби о
преким судовима (септембар 1941), устројству полицијске страже у Београду, увођењу јавних и телесних казни, реорганизацији јавне безбедности и друго. Ишао је у Беч (1944.) као
емисар Драже Михаиловића. Одликовао га је изражени антикомунизам и антијеврејство. Јула
1945. оптужен је за масовни терор, убиства, депортације, мучења грађана, пљачке и осуђен
на смрт као ратни злочинац.

48