ILUMINACIJE

Ivana Maksić

LINIJA OTPADNIŠTVA U FRANCUSKOJ (POST)MODERNI
1.
Ja, ja ne znam da se smejem. I nikad nisam znao da se smejem, mada sam više puta pokušavao da to učinim. Lotreamon S onu stranu smeha, sreću se smrt, želja (ljubav), obeznanjenost, ekstaza skopčana s nekim utiskom užasa, s preobraženim užasom. U toj onostranosti se više ne smejem. Smeh koji bi pokušao da traje, nastojeći da svlada tu onostranost, bio bi „nameran” i zvučao bi ružno, u nedostatku naivnosti. Bataj

Počinjemo nasumice odabranim citatima Lotreamona i Bataja, ne da bismo nalazili usiljenog smisla u svezi koju „smeh” među njima stvara, već da bismo definisali mogućnost „drugog” i odredili da li ono uvek počiva u deklarisanom raskolu, ili nametnutim obeležjima „u odnosu na” nešto dominantno, važeće. Uostalom, bez tog vladajućeg, ne postoje ni „otpadnici”. Sa druge strane, ne treba se suviše upinjati u anarhoidnom istrajavanju za poništavanjem književnih klasifikacija, kada se one savršeno slobodno mogu kršiti: jer ako postoji smeh, mora postojati i svojevrstan „ne-smeh”. Ovim citatima nedostaje još jedan, treći, Artoov citat. Umesto njega, zamislimo Artoov krik koji bi bio osmeh, njegove grlene glosolalije praćene udarcima čekića, koje, premda jesu sve samo ne osmesi, mogu biti i osmesi, kao što mogu ostati i njihova negacija. Artoova poezija svakako nije poezija smeha, niti je njegovo „pozorište surovosti” bila smehom obeležena teritorija. Međutim, ako Arto, poput Lotreamona, nije „znao da se smeje” u svetu „koji već jednom treba da umukne”,1 on je to onda, na sebi svojstven način, pokušavao. Smeh ne treba shvatiti u onom životnom smislu, kao impuls ispoljavanja sreće svojstven čoveku, niti kao nekakav simbol vitalnosti, optimizma, zdravlja. Zašto je smeh bitan? Najpre da kroz njega definišemo stepen književnog, umetničkog otpadništva. On će, dakle, biti neka vrsta metafore za književnu većinu i načine na koji se ta većina „artikuliše”. Taj smeh je, u najmanju ruku, mera kroz čiju negaciju se vaspostavlja nečija žrtva. Smeh je pristajanje. Smehom saučestvujemo, ali i pristajemo na nešto. Tim gestom se utapamo u dominantne klišee, nesvesno dajemo pristanak vladajućem, neretko – mediokritetskom
„Onaj svet koji danju i noću, i sve više i više, jede ono što se ne jede, da bi doveo svoju zlovolju do krajnosti, ima, po tom pitanju, već jednom da umukne”, Antonen Arto, Van Gog samoubica žrtva društva, prevela Vesna Cakeljić, Clio, Beograd, 2001, str. 10. Svi citati biće navođeni prema ovom izdanju.
1

114

Sličnosti ostaju pre svega kada je u pitanju stepen radikalnog bunta. a Arto je sam sa njim raskrstio. odredilo i Bataja i Artoa. i. kako oni i jesu bili savremenici. Postoje neki suštinski razlozi zbog kojih on to ipak nije. i ne znam koje se 8 smeje onom drugom. predgovor Sretena Marića). dok ćemo potonju dvojicu (Bataja i Artoa) morati da definišemo i u odnosu na jedan veliki književni pravac. preveli Danilo Kiš i Mirjana Miočinović. i gotovo idolopoklonički. preveo Nikola Bertolino. Međutim. o sličnostima i razlikama. divi. 6 Lotreamon. Hoćemo li se pasivno smejati. između pasivnog i aktivnog principa. uvek novu kožu. razjariti. preuzimanje maske i onaj izlazak iz sebe. dok Rembo traži „novog čoveka”.5 Tačno je da je Lotreamonov bunt jedan od najradikalnijih književnih buntova. taj veliki književni. Ugao posmatranja stvari. protiv čoveka uopšte. str. programski pravac (nadrealizam) uključuje u igru i Lotreamona. kada su u pitanju Arto ili Bataj. na dugoročnom planu. izgaranje „drugog tela” i vizura „drugih čula”. „Mrzim raspušten smeh. uskakanje u drugu.” Samim tim. ni protiv društva uopšte. Ono što jeste bitno. jasno je. Svi citati iz ovog dela biće navođeni prema ovom izdanju. „bunt ne uslovan. Nazivaju se još i Predgovor za jednu buduću knjigu. 1964. ili aktivno ne-smejati. prost i u književnosti nužan efekt oneobičavanja. moglo oduševiti Bretona. ćutati. završava se u Poezijama potpunom 6 kapitulacijom. kliktavu inteligenciju ’ljudi od duha’. 2004. O Ničeu. Pisma.”2 Nije slučajno što i Rembo piše o smehu: „A proleće mi je donelo užasan smeh idiota. 11. taj krajnje apsurdan (ne i nemoguć) čin negacije sopstvenog dela. programski gledano. bitno je. nove vizije sveta. radi se o kratkim proznim zapisima. iz svog egzistencijalnog bitka. str. Beograd. kada Breton govori: „Maldororov revolt ne bi bio Revolt za sva vremena kada bi neprestano štitio jedan oblik misli na račun druge: nužno je dakle da ta misao ode u ponor vlastite dijalektičke igre”.”3 Figura Remboa bi lako mogla da se svrsta među književne otpadnike.” Pa ipak. jedan od onih koji postavlja pitanje granica u književnosti. a ta apsolutna negacija. kome se neskriveno. 167. O Ničeu. Ali. Breton čak ide tako daleko da opravdava i raskol u samom Lotreamonu. ako ta reč ima ovde ikakvog smisla”. Lotreamon poriče njegovo postojanje. str. i ono radikalno Remboovo: „Ja. str. Poezije. ne protiv ovog ili onog društva. to je činjenica da se to „izgnanstvo” desilo. koji ih je prognao iz svog okrilja. jeste samo „očuđenje” koje je umetniku nužno. Svi korišćeni citati biće navođeni prema ovom izdanju. ili nije. 7 Ibid. Nolit. već protiv civilizacije uopšte.7 O odnosu Remboa i Lotreamona. prognao je Bataja. Šta je to. 10-11. 3 Artur Rembo. Zatim.– a time to i sami postajemo. Biramo. prevela Ana Moralić. obojica koriste poetsku stvaralačku osamu kroz univerzalnu temu ljudskog otuđenja. čini se da će se revolucije „očuđenja” mnogo puta još u 2 Žorž Bataj. 1988. Ova remboovska aksioma ponovljena je i kod Bataja: „Konačno imam više od jednog lica. 115 . Boravak u paklu (iz Sabranih poetskih dela). 4 Maldororova pevanja. to je neko drugi”. 8 Žorž Bataj. 81. Beograd. a šta ga. „ne vidi se šta je u tome dijalektika. a što je još bitnije. KZ Novi Sad. Paideia. ili nije. 5 Iako nosi naslov Poezije. 87. Sabrana dela: Maldororova pevanja. dosta je toga već rečeno. u pozitivnom smislu. dakle. str. Tačnije. kada nakon Pevanja4 izdaje Poezije. Lotreamona možemo odrediti u odnosu na Remboa.

Nešto je u Remboa duboko larpurlartistički. nego sa Remboovim. Bože. pesnika. Ibid. nema ničeg čemu se tako božanski smejem kao Bogu. beskrajno će se puta Remboova formula podražavati. Tako je Lotreamonovom junaku Maldororu i plač stran: „Onaj koji ne zna da plače (jer je uvek skrivao patnju u sebi) primeti da se nalazi u Norveškoj”. to će reći.. ali smisao koji ovaj credo sa sobom nosi pre bi se mogao uporediti sa Sadovim. Kod Lotreamona. „fiziološka” svojstva koja ga čine „pripadnikom” u onom najširem smislu. ali to čudno podražavanje bilo mi je nemoguće. pri čemu čovek više nije samo duhovno odvojen od drugih. 12 „Je l’ Bog biće? Ako jeste. Jasno se može povući paralela: samotnjak će pre nositi krst svoje „ekskomunikacije”. str. 56. onda ne postoji” (Prevela Ivana Maksić). doduše.istoriji književnosti utvrđivati. kao što će nekakav raskol i istinsko neprihvatanje paralelno pokraj njega prolaziti. 10 116 . tajanstvene utrobe. da jasno razaznam da li je moj smeh bio kao i u drugih. Lotreamon Izvan slobode.12 Arto . vere u „mesijanstvo” jednog čoveka. pripadnikom ljudskog roda. a neretko artificijelno. 36. vasiono. „Lotreamon nastaje i nestaje u samom činu pisanja. nek tvoja milost ustostruči moje prirodne moći. Nemogućnost smeha samo je metafora za ekstremno otuđenje. onda je sranje. Bože koji si je stvorio u svoj njenoj raskoši.. Ako nije. već on gubi i ona biološka.. izvan smeha. nekakvog žara i optimizma. one (uostalom tipično modernističke. 11 Ibid.”11 2. Ugledao sam u ogledalu ta usta unakažena po mojoj sopstvenoj volji! Bila je to zabluda! Krv koja je u mlazu tekla iz poseklina.10 dok je odbojnost prema smehu toliko jaka da nagoni na samopovređivanje. nego kao da je i ne sme biti. ja se i nisam smejao. Recimo još da je Rembo ipak pesnik života. ne samo da te vere nema. a umire se i zbog manjih stvari. nego što će se „prilagoditi” gomili: „Imao sam želju da se smejem kao i drugi.. prevelike vere u moć reči. Ali posle nekoliko trenutaka takvog upoređivanja.zemljo. moć „obojenih” vokala. Bataj 9 Lotreamon. Rečju. str. pak. tebe prizivam: pokaži mi bar jednog čoveka koji je dobar!. str. a da će se bit koju ona sa sobom nosi iznova prenebregavati. video sam jasno da moj smeh ne liči na ljudski smeh. If he is not one he does not exist. jer pred prizorom takvog čudovišta mogu da umrem od zapanjenosti. 15. a pomalo i naivne) vere u „menjanje sveta”. he is shit. Stoga sam uzeo nož oštra sočiva i isekao kožu u predelu gde se sastaju usne.”9 Njegov credo je jasan: „Ja pišem samo za sebe”. sprečavala je. On želi da kroz poeziju spoji melodične zvuke sa bojama sunčevog spektra. Maldororova pevanja. Za trenutak mi se učinilo da sam postigao svoj cilj. stanovnici sfera. Is God a being? If he is one.

20 Ibid. njegovom voljom stvoreno stanje. Lotreamonovo bezbožništvo je na tragu Sadovog.. saučesništvu između Boga i zlih. ako i pristaje na postojanje Boga. i koji niko drugi tako užasnim ne bi mogao stvoriti. Kratak pregled raspadanja. kao jedna od najrelevantnijih osnova za poimanje njihovog stvaralaštva. 140. Ja vas mučim iz čistog zadovoljstva. O Ničeu. 14 117 . Ono se ovde ne uzima kao neka biografska činjenica. to nije puki ateizam.. citiran Anri Lefevr. str. Maldororova pevanja. podstrekavajući svoju beskorisnu okrutnost. . na kome je gospodario sa idiotskom ohološću. a za Lotreamona Bog nesumnjivo postoji. str.. dakle imam prava da činim od vas što hoću. 71. gde se amoralno prihvata kao „Bogu blisko”. str. str. podmeće požare u kome ginu starci i deca!”13 Ovde ateizam stupa u granično područje sa satanizmom. „Video sam Stvoritelja kako. priznajem. Siorana: „Bog koji razdire noć vaseljene jednim krikom. O Ničeu.spazih presto načinjen od ljudske pogani i zlata. 19 Ibid. istine tela. obraćajući se Bogu: ’zašto si me napustio?’ To jest. Isusovo (Eloi! Lamma sabachtani?). predgovor. kao pantljičare iz guste mase u noćnom sudu. 16 Žorž Bataj... tela prekrivena vladarskim plaštom od prljavih bolničkih čaršava. Njegove su noge uranjale u veliku močvaru ključale krvi. po njemu. Ibid.Katkada bi uzviknuo: Ja sam vas stvorio. Odreći se sveta. Niste mi ništa učinili. 17 Vidi poglavlje „Ohrabreni đavo”. Ateizam je. on se grozi svega što je asketsko. Nema težeg greha. što pruža kredibilitet svojevrsnom paktu. ’zašto sam samog sebe napustio?’ Ili još određenije: ’šta se to događa? 18 Zar sam se toliko zaboravio da sam samog sebe uključio u igru?’” Zato je Bataj uz podsmeh sposoban da „koristi” Boga. a da ne zapada u iskušenje da „razvali već otvorena vrata”.19 Sa druge strane.. prirodno. pak. „Mrzim kaluđere. izazvati stid. str.”16 Kroz dečje i kockarske kontemplacije o pojmu „igre”. 15 Ibid. jeste bezbožništvo. a samim tim implicirajući i nužnost zla u svetu kao aktivnog principa. 93. dok se hrišćanstvo smatra nekim vidom uvrede zdravom razumu: „Ja ne mrzim Boga. Bataj prezire sve hrišćanske ideale. zar to nije vrhunac zloće? Sam Bog uzvikuje. anemično i pasivno. str. Pevanja su „neprestano rvanje Maldorora sa Bogom u krvavom i smrdljivom kupleraju koji predstavlja svet. 109. na čijoj bi površini odjednom izranjale. pošto postoji svet koji je on stvorio. nešto podrazumevajuće. već. naziremo ateističko poigravanje sa figurom Boga. dve-tri bojažljive glave i ponovo utanjale kao kamen: udarac nogom u nos bio je već poznata nagrada za pobunu protiv pravila.”14 Lotreamon čak i daje svoju bespoštednu viziju „Stvoritelja”: „. moralo bi.”20 13 Lotreamon.Prva u nizu nametljivih sličnosti među ovim otpadnicima. kao što je to slučaj sa Ničeom. 18 Žorž Bataj. reaguje u odnosu na njega podrazumevajući mu imanentno zlo. već pre jedna gnostička vizija sveta koja. 24. klimavu prikazu”17 E.”15 Kod Bataja. ja ga u suštini ne poznajem. Bataj provlači figuru Boga koja neodoljivo podseća na „rahitičnu. Pojam greha je kod Bataja usko vezan za pojam askeze i potiskivanja putenih poriva. str. sreće. po mom mišljenju. 84-85. onaj koji je sam sebe nazvao Stvoriteljem!. 173. Emila Siorana. pobunu izazvanu potrebom da se udahne dah neke druge sredine.

zajednički imenitelj ovoj otpadničkoj trojci./ najgore i najpouzdanije svedočanstvo. 1948). Markiz de Sad. 56. Čini se da je to bekstvo ipak bilo nedostatno i za Artoa nedovoljno uverljivo. Maldororova pevanja. 1963. Arto je. Artoov štap. ne gubeći tu iz vida ni prirodnjačke rituale lama. str. 25 Lotreamon. Bramina. 41. Arto je verovatno sproveo još jedino sa psihijatrijom i medicinom. bile one Hristova.. 1977. Boga i njegovog Hrista kroz prozor i odlučio da budem ja. odlučio je da jednom za svagda „raskrsti sa božijim sudom”. 251. što će reći prosto Antonen Arto nevernik i bezbožnik. učinio je da bezbožnička poetika njegovih kratkih priča27 bude krcata incestom i orgijaNaziv radio-drame Antonena Artoa (Pour en Finir avec le Jugement de dieu. u „Essais critiques”. Kada ga je našao. 23 Ibid. dao je Bataj. a ne toga jevrejskog sveštenika. 21 „Izbacio sam ispovest. poput Van Goga. u ono doba jevrejski sveštenik i peder. Seuil. oblast nasilja. str. Čačak-Beograd. 6. Zato će frenetično oduševljenje biti zamenjeno oštrom i bespoštedno sarkastičnom kritikom: „Štap koji sam u to doba imao. zapravo samo tragao za sobom. Veliki uzor Bataja. a šta zlo?”24 „Mi smo slobodni da činimo dobro. 26 Žorž Bataj. Nismo slobodni da činimo zlo. kroz verski fanatizam. str. pripisivan je izvesnom Isusu-hristu. Bataj Jedan od najupečatljivijih doprinosa u shvatanju erotizma i njegove iskonske veze sa smrću. 2002. Nužnost raskida sa religijskom dogmom iznedrila je i novo shvatanje erotizma. kao što je i obezbedila trajnu osnovu za „imoralnost” u umetnosti. Načelo je svakog ispoljavanja erotizma uništenje strukture zatvorenog bića. Sve to što krasi smrt. Poezije. Ali to je moj. preveo Miroslav Karaulac./ ovo sašaptavanje senki i zlata/ gde pliva tvoja crna utroba/ Zato se sjedinjujem s tobom/ kroz zakrečene vene/ tvoje zlato je kao moj bol.”22 Hrišćanstvo je bilo puka alternativa elektro-šokovima. 24 Lotreamon. str. bekstvo načinjeno iz ponora teške toksikomanije. po prirodi i duši. Anri Rons je tumačio 22 21 118 . Gradac. 172-181). „Avaj. Zato se moramo osvrnuti na njegova filozofska i teorijska istraživanja na ovu temu. BIGZ.” Suroviji obračun. Književnost i zlo. moglo bi se zaključiti. Arto Oblast erotizma u suštini je oblast sile. i neobično je podsećao na štap sa kojim sam išao u Irsku i koji je na svojoj ručici imao 23 neizbrisiv trag krvi. 27 Batajeve kratke priče uslovno tako nazivamo. ali se svako sa Bogom obračunao na sebi svojstven način. premda ne kroz poeziju. šta je zapravo dobro. str. čime ćemo uspostaviti kontratežu Artoovoj i Lotreamonovoj poetici i njihovom posve drugačijem poimanju erotskog. Jehovina. str.”25 „Na kraju. preveo Ivan Čolović. Svi navođeni citati su iz ovog izdanja. koji nikada ništa nije toliko mrzeo kao boga i njegove vere. književnost je dužna da brani svoju krivicu!”26 3. Bart ih je žanrovski odredio kao „poeme” (Roland Barthes: „La Métaphore de l’oeil”. za svojim glasom. Antonen Arto. 38. Pisma iz ludnice.. Bezbožništvo je./ kao slučajni obred.Jednom fanatično „posvećeni” hrišćanin. R. pričešće.

on ponekad pomišlja na to da ga ubije: često bi više voleo da ga ubije. str. ali retko i onom vrstom čulnosti i snažnog. o njegovom naličju. Plavetnilo neba. može se transponovati i čitati simbolički. dakle. Već sama po sebi.. 119 . „Svirepost je jedan od oblika organizovane slepe sile. a to je menstrualna i porođajna krv. str. jetru i najzad i samo srce. kao neko ko zna šta hoće da učini. lišen bilo kakvog erotskog naboja. Defloracija i ranjavanje. ima posebnu konotaciju koja se i kroz istoriju može pratiti. Maldoror krši dve osnovne biblijske zapovesti time što gotovo simultano obljubljuje i usmrćuje svoju žrtvu. Ova. 48. Kod Lotreamona seksualni nagon nikada nije skopčan sa čulnim užitkom. svirep može biti samo čovek. da rije po vagini nesrećnog deteta. tabua. Svi citati iz ovog dela biće navođeni prema ovom izdanju. očigledno je bila smatrana zabranjenom i opasnom. Maldororova pevanja.”29 Međutim. Možemo je. erotizam je promišljen. Go kao kamen. kad nije bilo vlastelina ili sveštenika i njihove moći da bez mnogo opasnosti diraju u posvećene stvari. Poput svireposti.. bar kada je reč o prvom dodiru.”31 Mada je ova scena okrutna u svojoj nečovečnosti. i kroz taj grozni otvor izvuče na svetlost dana njena pluća. Vuk Karadžić. „Seksualna aktivnost. str. 28 Lotreamon. kroz krajnost doveden do svoje suprotnosti: „On se hitro svuče. 60-ih godina prošlog veka. videvši da trava još nije pocrvenela od tolike prolivene krvi.. Ona govori o nemogućnosti uspostavljanja erotskog kontinuiteta. 1972. ovde se javlja krv kao posledica defloracije. krv je znak sile. Gđa Edvarda. shvatićemo da njena monstruoznost nosi dublji smisao. dok je veliki uzor Artoa – Lotreamon – doneo bolnu viziju sveta koja obiluje kažnjavanjem.”30 Ovo izvlačenje unutrašnjih organa kroz akt najsvirepijeg ubistva ujedno nas podseća na porođajni proces. Moja majka. o razornoj strasti koja sa sobom nosi nerazjašnjeno mračne dubine. nego da ga izgubi. krv i druge telesne izlučevine se izjednačavaju sa zločinom. a ona. str. nove „slepe sile”. „Ako ljubavnik ne može da poseduje voljeno biće. on se spremi.. i videti da se ovde na paradoksalan način ta zabrana krši. i prikazuju u svoj svojoj punoći teskobu i surovost (animalno-)ljudske egzistencije. bolestima. U po bela dana! Naravno. Priča o oku. 31 Ibid. Najpoznatije priče su: Mrtvac. 124-125. kao i svaku noćnu moru koju pokušavamo da dešifrujemo. Životinja ne može biti svirepa.”32 opus Bataja kao jedinstven fragmentarni tekst u kome se nijedno delo ne izdvaja samo po sebi. uvodi pojam svireposti. za Artoa se taj granični odnos gubi. . patnjom. Suze Erosove. on je samo jedan simptom sadističkih čovekovih težnji. dok je Batajev fokus interesovanja odnos telesnog i greha kroz kršenje svih tabua.”28 Ovde je važno prisustvo krvi povezati sa jednom od zabrana. 16. krajnje sadovska scena. Beograd. Oboje se javljaju u duhu obuzetom rešenošću da se prekorače granice zabrane. 72. str. Drugim rečima. po Bataju. preveo Ivan Čolović. Iz te razjapljene rupe on postepeno izvlači unutrašnje organe. kao tipično ljudske osobine.ma koje se uvek graniče sa zločinom i smrću.naoružan skalpelom. creva. a reizdate posthumno. krvlju. pa se opet može govoriti o sponi životnog i ubilačkog nagona. 32 Ibid. 30 Ibid. Objavljene su za života pod pseudonimom i u malim tiražima. perpetualnog seksualnog iživljavanja koja je preokupirala Bataja. on se baci na telo devojčice i podiže joj haljinu da bi obeščastio nevinost. „Krv se kao tekućina smatra očitovanjem unutarnje sile. 101. krvlju su tesno povezani. Erotizam. i ne pobledevši. tumačiti. Ako li to uspemo. Mali. on se neće ustručavati. 29 Žorž Bataj.

” U poetskim kratkim pričama Bataja. a ne samo žena. str. Lotreamon. tanka je nit koja deli nekontrolisano samosvrhovito seksualno iživljavanje od onog pozitivnog čulnog. 36 Ibid.35 Snošaj se opisuje kao „nečuveno iščašenje kostiju. Maldororova pevanja. 40 Žorž Bataj. Opis bordela je neka vrsta (pra)paradigme za Batajeva promišljanja na tu temu: „Moderna prostitutka diči se sramom u koji je utonula. Prezrivost ustupa mesto sažaljenju i donosi dublju kritiku društva.34 kao i užasnutost nad anatomijom ženskog tela. 81. dostizanja apsoluta. nasilno slivanje dva bića čije je različite prirode razdvajao neizmeran ambis”. 132. cinično u njemu uživa. str. 34 33 120 . str. 35 „Hranio sam se..Niska prostitutka se srozava na razinu životinje: ona obično izaziva gađenje slično onom koje većina civilizacija ispoljava prema svinjama. jer mu je više godilo da izmuči neko biće svog pola. Ženina ravnodušnost kada je u pitanju prljavština i zločin. str.43 „Sreća ljubavnika je zlo (neravnoteža) na koju ih primorava fizička ljubav. 92. 43 Ibid. 41 Ibid. Sjedinjuju se tek po cenu borbe. Oni su stalno osuđeni da narušavaju međusobnu harmoniju. 27. on ne propušta da kaže nešto i o uzrocima ove po41 jave: „Krajnja nemaština oslobađa ljude zabrana koje u njima utemeljuju ljudskost. pun zahvalnosti. po cenu rana koje jedno drugom zadaju.” Ove. 42 Žorž Bataj. gde žena mirno i „čista” ustaje nakon što se u kokošinjcu prepustila petlovima i živini koji su „kljucali mlohave usmine njene nabrekle 37 vagine” dok je čovek „kada se zasitio da udiše miris te žene.”40 No. u opisu bordela javlja se i gotovo zloslutno ponavljanje rečenice: „A ja sam se pitao ko je mogao biti njen gospodar! I pogled mi se lepio za rešetke sa još 39 većom radoznalošću!. Maldororova pevanja. Erotizam i Suze Erosove. pak. koje ispunjava prazninu (svet bez njega više nije razumljiv)”. jutarnji greh. kao što i ukazuju na gradacijski kontrast koji se uspostavlja između njegove potpune amoralnosti i amoralnosti bordela. tvojom hranljivom manom. 39 Lotreamon. mi u njemu uživamo na tragičan način. str. nužnog iskoraka iz sebe.Treba imati na umu da i samo ime Maldoror33 po tumačenjima mnogih ukazuje na onanistu. 37 Ibid. str... no kako je to bila žena. jutarnji porok. on joj je oprostio. str. hteo da joj svaki mišić razdere u paramparčad. 124. 38 Ibid. kod Bataja je daleko jasniji smisao izjednačavanja erotskog nagona sa nagonom smrti i Mal d’ aurore. 44 Ibid. prinošenja „telesne žrtve” u cilju celovitije samospoznaje. 135.”44 Iako se služi sadovskim motivima. O Ničeu.36 a mizoginija dostiže svoj vrhunac kad god se žena spomene. plačući”. gde se za dojke koristi metaforom „hranljiva mana”.42 pa „upravo zato što je opštenje prekinuto. 164. da se bore u noći. 78.. gotovo lirične rečenice ukazuju najzad na nešto ljudsko u Maldororu. str. indikator je ravnodušnosti društva koje je taj zločin iznedrilo. erotskog iskoraka ka drugom.”38 Pa ipak. koja je nadvisuje u svom totalitetu. Otud nesavladiv samoprezir i opsesije „seksualno-patološkom kuhinjom”.” Lotreamon. Jedna od najupečatljivijih scena dešava se ispred bordela. „Voljeno biće je biće koje smo čekali. Maldororova pevanja. što je još jedna psihopatološka dimenzija ekstremnog otuđenja. .

XLVII. koje će se dugo još upinjati da ih jednom za svagda reši. jezici se okreću. 420. grudi device te pohađaju/ ogorčeni pesniče. 48 Ibid. 49 Antonen Arto. U trenutku orgazma. srce mi je kao oporo sirće. sociologiji. antropologiji./ nebo izdiše hranljivo./ Oči besne. 14-15.”45 Sa druge strane. šume. Sladostrašće i preterivanje u opisima tog „obilja”.”48 Stavimo li književnost na mesto erotizma. god. erotizam se lišava onog „sentimentalnog” i književno „banalnog”. Žorž Bataj. plavo mleko. Bataja interesuje telo kao zajednički imenitelj žrtvovanja i ljubavnog čina. naime. Jedno je sigurno. 47 Ibid. To je „neposredan vid unutarnjeg iskustva koji stoji nasuprot animalnoj seksualnosti gde se subjekt poistovećuje sa 47 objektom koji se gubi. postavljajući granice i problem njegovog predstavljanja. moralu./ kose oluje.gotovo da je jedan uvek u funkciji drugog. kao i književnost./ žene. str. april-maj 2002. sličnog crnom oblaku koji nosi uragane. 4. Bataja i Artoa mogla bi se definisati kao estetika krvi i „crnog”. ono „bez nadzora volje prekoračuje jednu granicu. odvajajući se time od puke seksualnosti. Kulturni centar Novi Sad. br. život ti se nameće/ dok grad gori/ i nebo upija kišu. Svojom radikalnom vizijom erotizma svaki od ova tri otpadnika je postavio zbilja suštinska pitanja religiji. Crna i crvena boja dominiraju njihovim poetskim slikama. pada kiša krvi. 46 121 . književnost obogaćuje jednom novom istinom. koja je neretko u funkciji estetike zla. kulturologiji i. dovodeći u pitanje čovekovu egzistenciju. kao i u trenutku smrti.49 Arto Estetika Lotreamona. Telo 45 Ibid. ali i udara na sve društveno-istorijske obrasce kroz koje se ono posmatralo. „Ženski se partner u erotizmu javlja kao žrtva. str. str. „Crni pesnik”. filozofiji i teoriji književnosti. oči se umnožavaju/ na mnogobrojnim šišarkama. Bataj Crni pesniče. izraslu iz dubina zemlje i gnusoba krvi. 84./ ja lebdim na vašim usnama. ljudskog biološkog sindroma reproduktivnosti. Erotizam i Suze Erosove. Iz mog golemog tela. čini se da nećemo ugroziti smisao ove rečenice. Lotreamon Tama se pretvori u beskrajnu crnu bradu./ tvoje pero grebe po srcu života/ Šume. prevela Emilija Cerović Mlađa. jeste pokušaj da kroz „malu smrt” njegovi junaci naslute pravu smrt. časopis „Polja”. telo je lišeno „voljnog”. upravo kroz tu skopčanost sa smrću. u njima preovladava određena grozomorna atmosfera. Oba čina telo otkrivaju. vezan za ono unutarnje u čoveku. možda pre svega. Erotizam je. 25. muški kao prinosilac žrtve.”46 Novo shvatanje erotizma pored ogromnog uticaja koji je izvršilo. estetika ružnog. Osim što su obeležene ovim bojama drevnog sukoba koji se može tumačiti i kao sukob erosa i tanatosa. pesnici/ uzjahuju konje i pse. str. 75.” „U čovekovoj svesti erotizam je ono što u njemu dovodi biće u pitanje.

more/ teška masa neba/ sve se zaverilo u tom treptaju/ koje prebiva u debelom srcu tmine”. str. „Sirće i mleko. 122 . 19. Ljubičastoplavo nebo je „nisko. „crno” nije samo funkcionalno kao „boja”. U pesmi Bataja.53 dok je crno pak „boja gomoljike. iz svih svojih rasprslih pora”. 19. 19. nebo. a sve u cilju nekakvog predskazanja i prikaza mučeničke proganjajuće vizije sveta koji je duboko zaglibio u svojoj dekadenciji. samoubica žrtva društva. str. O Ničeu. Van Gog samoubica žrtva društva. 61 Antonen Arto. kao i u komadima. prenapetoga kamena. str. zreloga tumora i kraste oderanog”. precizno predstavljena. uvrnuto vinom i krvlju natopljeno. Arto govori o „čvoru od krvi”50 koji se uvrće na grlu samoubice. časopis „Polja”. kužnoga čira. str. 58 Ibid. U mnogim pesmama. sija. bolesnik blista.se posmatra u svojoj dekadenciji. 44. ali su neodvojivi deo njegovih komada pozorišta surovosti koji su nabijeni erotskim i apokaliptičnim scenama.60 kaže se u pesmi Drvo. to je telo „pod kojim je pregrejana fabrika. Van Gog samoubica žrtva društva. 19. a spolja. poput obruba munje”. 53 Ibid. Određeni odeljci eseja nose neosporan poetski naboj i daju tonalitet čitavom tekstu: „od zemlje načinio to prljavo rublje. krv). str./ Ludi samoubica prošao je tuda i vratio je vodu slikarstva prirodi.51 o krvavocrvenom mesarskom licu. str. str. Telesno je kod Artoa blisko lotreamonovskoj telesnosti. 58. Van Gog samoubica žrtva društva. bombardovanju. 55 Žorž Bataj.59 Teško je praviti jasnu razliku između slika iz proznih Artoovih zapisa i njegove poezije.61 Ove vizije prisutne su i u njegovoj poeziji (lobanje. 73. o „užarenosti. opisuje kao „crne mikrobe svoje slezine samoubice”. javljaju se opisi živog 50 51 Antonen Arto. prignječeno. šireći oko sebe nesnošljiv smrad koji podseća na egzistenciju lišenu smisla. u Meksiku je održao niz predavanja o dekadenciji zapadne civilizacije.58 dok se zemlja „boje vinskoga taloga ludački sukobljava sa prljavožutom bojom žita”. 47.”55 U najpoznatijem svom eseju Van Gog. strpljenja./ ali ko će njemu da je vrati?”57 U navedenim primerima. približavajući ga lešini kakve životinje. Svaka boja je uverljiva. 54 Ibid. br.52 Crne gavrane sa poslednje naslikane slike Van Goga. ono truli i živo se raspada. 56 Antonen Arto. „Drvo”. str. rasprskavanju”. 52. On gotovo da uspeva da ostvari njen ekvivalent u tekstu. 52 Ibid. 59 Ibid. Ibid. 420. očituje se izuzetno izoštrena Artoova osetljivost za boje. svaka nijansa – opipljiva. Tokom 30-ih godina prošlog veka. 57 Ibid. kosa. 60 Antonen Arto. već nosi sobom i ritam: „crna zvezda pada/ u moj uspravni kostur/ crno/ ćutanje preplavljujem nebo/ crno usta su mi ruka/ crna/ pisati po zidu plamenovima/ crnim/ prazan vetar groba/ fijuče mi kroz glavu. str. str. 99. boja bogatog krkanluka i u isti mah poganska 54 boja krila gavrana”. parirajući time ekspresivnosti samih Van Gogovih platna.”56 „Voda je plava./ ne od vodene plaveti/ već od plaveti tečne boje. Arto gotovo da unosi više poezije nego što to čini u bilo kojoj svojoj pesmi. o „praskanju zreloga vulkana.

u potrazi za što istinskijom formom. Ostaje jedna. koji me zahvata. 107. nedovoljan za prikazivanje istine iz svih uglova.63 Arto je ispitao svaki medij: od pozorišta. i tri crvena puža golaća. morbidnim slikama manifestacija svih mogućih polnih i telesnih bolesti: „Kao najblagotvorniji napitak preporučujem ti zdelu blenoragičnog gnoja sa grumuljicama. Artoov nihilizam je potpun. Isključen iz nadrealističkog kruga. snolike vizije koje su neretko samo drugi naziv za poplavu istinskog kiča. iskače iz sebe. 69 Ali znajte da se poezija nalazi svuda gde nema glupo podsmešljivog osmeha čoveka pačjeg lica. na čijoj je jednoj projekciji nekoliko žena doživelo pobačaj. do muzičke industrije. Lotreamon se svesno sprda sa čitaocem. 65 Ibid.” Premda postoje očigledne sličnosti u dominantnim estetikama među ovom trojkom. 99. pesnik uskače u „drugo”. 64 Lotreamon. Igra je ključni pojam njegove poezije: „nado/ o moj drveni konju/ u pomrčini div/ a ja sam taj div/ na drvenom konju”67. str. 98. str. ispituje entitet sopstva. danas smatran klasikom. Arto je ubrzo počeo pogrdno da se izražava o filmskom mediju. iznebuha mu se podsmevajući onda kada on to najmanje očekuje. Maldororova pevanja. Ali. govoreći da je filmski svet zapravo mrtav svet. str. jer su oni na drugačiji način transponovani: „u mom srcu se krije/ mrtav miš/ miš umire/ progonjen/ svet mi je umro u ruci/ zgasla stara sveća/ pre nego što legoh/ bolest i smrt sveta/ a ja sam ta bolest/ ja sam ta smrt sveta. 68 Ibid. ali ne i brutalnih opisa istih.”64 Retko ko bi mogao parirati ovakvim opisima. neosporna i dominantna zajednička crta: surovost iskaza koja često ume da odalami po glavi svakog čoveka „glupo podsmešljivog osmeha i pačjeg lica”. zaista je veliki i primetan je na svim poljima: od pozorišne i filmske umetnosti. do esejistike. Antonen Arto. Moja labudova pesma. Uticaj njegove estetike i poetike. Beograd. str. O odnosu filma i pozorišta vidi O pozorištu i filmu. gde se za krv služi metaforom „purpuran liker”. Interesantno je da je film za koji je Arto pisao scenario – Školjka i pastor – bio izviždan. u stvari samo infantilan beg od stvarnosti. 66 Žorž Bataj. 63 62 123 . 207. Lotreamonova Pevanja su krcata krajnje izopačenim. dok se Andaluzijski pas. ili: „vidim pred sobom 68 neku vrstu plamena. da ga osvesti i uključi u „vrebajuću” opasnost života. sklon manipulaciji. str. jedan mehurast čir. Sam Bunjuel je više puta govorio pohvalno o ovom Artoovom filmu. 67 Ibid.tkiva i izmeta. 196. Hinaki. ipak su one u biti različitih poriva. U njegovim Pevanjima ima zbilja jako surovih opisa. koji sam ja. kao što nazupčena uš obasipa svojim poljupcima koren dlake.”66 Najupečatljivija odlika Batajeve poezije jeste „menjanje maski”. str. 2004. 176. i sam se odredio u odnosu na njega jer u njegovom svetu nije bilo mesta za idealizacije. Ako budeš sledio moje uputstvo. preko poezije. Maldororova pevanja. prevela Svetlana Stojanović. kroz koje je želeo da prodrma „posmatrača”. jedan upaljeni ud kome je parafimoza zavrnula glavić. smrti. Lotreamon. bez ikakvog umetničkog pokrića. kostiju. Za Artoa je nadrealističko „rajsko” nesvesno.69 Luis Bunjuel. O Ničeu.65 U Batajevoj poeziji ima bolesti. u koji se prethodno rastvori jedan kist jajnika. 107.62 Međutim. moja će te poezija primiti raširenih ruku. str. on stupa u dijalog sa njim na najneočekivanijim mestima. ali i onih „poetičnijih”.

budala? Kao da jasnoća vredi nešto više od nejasnoće – bar u ovim poslednjim tačkama. Lotreamon iznenađuje svojom visprenošću kada govori o književnoj kritici i nekim „opštim mestima”.”72 On ume da bude surov prema Šekspiru: „Svaki put kad sam čitao Šekspira. str. najzad. ujedno bio i vrstan kritičar. čak i ako im osporimo značaj. Da li sam imao potrebu za njima samo da bih dokazao da sam čovek pun duha. ali od toga ne bi bilo nikakve koristi. možda bismo mogli da mistifikujemo čitavog Maldorora. Lotreamon Ali tako je i to je činjenica.”70 „Bez sumnje. pa da bi ona. str. ukoliko ih pređe. nalazio sličnost između fragmentarnosti Batajevog pisma i samih Paskalovih Misli. koji. gorostasno. 173. između dve krajnje granice književnosti. 76 Lotreamon. 76 prideva koji samo bestidno lažu i izvitoperavaju imenice. dok je Fuko naglašavao da će mu tek buduće generacije mislilaca biti za70 71 Ibid. što će reći. 244. ali smo uz njih. 249. Dakle. nikada smisao vaših ideja. 174. Ibid.”71 Upravo to je ključ za razumevanje samog pojma književnog „otpadništva”. koliko god se upinjali da klasifikujemo neka dela. 124 . Njegov sukob kako sa nadrealistima i Bretonom. Arto U pokušaju da klasifikujemo. Sartr je.73 ali i prema sebi: „Završne maksime teraju me da sažaljivo slegnem ramenima. godini. str. 75 Lotreamon je umro u 24. sam po sebi je inspirativan i ukazuje na beskompromisnu otpadničku viziju. 244. 73 Ibid. Bataja i Artoa. Poezije. Sa druge strane. neuporedivo. neizrecivo. čini se. vaših rečenica. 74 Ibid. formalno odredimo dela Lotreamona. Filozofija će se moći lišiti poezije. Poezija se neće moći lišiti filozofije. činilo mi se da seciram mozak jaguara”. smišljajući nove fraze i termine. recimo. blistavo. Među fragmentima njegovih Poezija nailazimo na rečenice kojima bi se i danas svaki književni kritičar trebalo da vrati. prešla u svoju negaciju. 72 Ibid. uvek će postojati oni koji hodaju „marginama” pisma. Ne manje interesantni su i njegovi zapisi koji podsećaju na savete „mladim pesnicima”:75 „Odbacite kult prideva kao što su: neopisivo. osvrnimo se najpre na Lotreamonovu rečenicu iz Pevanja: „Neka se čitalac ne ljuti na mene što moja proza nema sreću da mu se dopada.5. str.”74 Da nema ovih zapisa. kao i njegovo ograđivanje od filozofije jer je verovao da se njene granice nalaze u samom jeziku.” Za Batajev opus vezuju se velike kontroverze. „Kritika treba da napada uvek formu. str. one za koju ti znaš. gotovo da je svaki od ovih stvaralaca. ubeđeni u Lotreamonovu misiju ispitivanja „granica književnosti”. postoji beskonačno mnoštvo prelaznih oblika. mogu lako da nas negiraju samim uticajem koji na književni kanon konstantno vrše. i moje. str. Ali tako je i to je učinjeno. 268. tako i egzistencijalistima i Sartrom. bilo bi lako uvišestručiti ovu podelu.

Filozofija će se moći lišiti poezije). Književnost i zlo. 6. i ukazujući na njenu nedvosmislenu autentičnost. ali i ne mora nužno da se liši poetskog. kao što je ova otpadnička trojka dokazala da je celokupna književnost „nešto bitno ili nije ništa”. i zbog Bataja. Dokazao je da filozofija može. 125 . takođe se vezuju za Batajevo pismo (écriture).hvalne i dužne. na početku poglavlja citirane. pa makar time načinio i „prestup” filozofije. Lotreamonove parole (Poezija se neće moći lišiti filozofije.77 77 Žorž Bataj. navodeći da se kroz njega pomalja snažna poetska crta. Francuski kritičari poput Barta i Deride. pogazio ju je sam Bataj. Ovde dolazimo do. padamo u iskušenje da je bestidno pogazimo. str. a ne za njegove misli. Jer.