You are on page 1of 2

Pretprazni ko ve e

Pretpraznicko vece Alekse Santica jedna je od najlepsih elegija u srpskoj knjizevnisti. Izgleda malo cudno: jedan od najborbenijih rodoljubivih pesnika srpskih ( Ostajte ovdje , Boka , Kajmakcalan , I dr.) u isto vreme je I najbolji elegicar te knjizevnosti ( Jedna suza , Putnik I naravno, medju prvima Pretpraznicko vece ). To se moze razumeti jedino ako se poznaje licnost Alekse Santica. Santic je bio patrijarhalan covek, u dobrom smislu te reci. Njega je krasio iskren I borben patriotizam, licno postenje, istinoljubivost I zivotni optimizam. Sve ove individualne vrednosti Santic je ne samo ugradjivao u svoje pesme nego ih je I potvrdjivao svojim zivotom. Ali u dosta strog kodeks patrijarhalne etike spada I jedna vrednost univerzalnog znacenja I trajanja : covek moze da osmisli svoj zivot I opravda svoje postojanje jedino ako zasnuje porodicu. A Santic, sticajem mnogih okolnosti, nije kao otac porodice osetio toplinu domaceg ognjista; nije se cak ni ozenio, Taji se desilo da mu je sa pesnickom slavom, koja je iz decenije u deceniju bilavala sve veca, osobito u narodu, unutrasnja intimna rana bivala sve dublja. U rodoljubivoj poeziji Santic je sokolio, dizao veru, pozivao na borbu, velicao pregaoce, grmeo nad osvajacima ; u intimnoj lirici tugovao nad licnom nesrecom, pevao o neostvarenoj ljubavi, o grobovima svojih najblizih I o svojoj licnoj usamljenosti. Sintezu njegove elegicne lirike nalazimo u vec klasicnoj u svojoj lepoti, pesmi Pretpraznicko vece . Ovu elegiju Santic je ispevao kad je vec usao u petu deceniju zivota. U to vreme svi clanovi njegove porodice su vec bili mrtvi, a on je, iako slavan kao pesnik, ziveo usamljen u ocevoj kuci u Mostaru. Pretpraznicko vece je gradjeno od tri medjusobno komplementarna motiva: prvi je licna usamljenost I osecanje bola sto ga ova usamljenost izaziva; drugi je revokacija topline porodicnog ognjista iz vremena pesnikovog detinjstva; treci je trazenje utehe za licnu nesrecu. Preptraznicko je vece, kandilo svetluca na zidu, napolju student, pe pucka I grije , ali pesnik je sam, ko kamen , cuti slusa kako orah granjm zamrznutim u okna bije. Sva draga lica iscezla su davno , I sad je pozno predbozicnje doba; Al gluha jama sad je moja soba, ; A ja list sveo pod belinjom inja . Tako je slikom patrijarhalnog usamljenika docarana tezina I dubina licne drame. Druga, po znacenju kontrastivna, jeste slika sa detaljima patrijarhalne idile tipicnije za narodno, dakle, seosko poimanje I licne I porodicne srece. Tu su dva elementa: deca kao smisao zivota, I negovanje patrijarhalnih obicaja. Opet je pretpraznicko vece. Pred ikonom kandilo sjaji, posobi se talasa miris tamjana. Deca su okupljena oko lojane svece. Po cilium I zidovima igra svetlost iz uzarenje peci. Uvrh iljta sedi otac; kraj njega, malo ni e, majka ije deci ko ulje za Bo i . Onda dolazi sused u ve ernju posetu da svojim pri ama ulep a ar zimske ve ernje idile. Zatim otac uzima gusle I uz ganjive zvuke peva lijepu pjesmu Strahinji a Bana . Tako je ova soba bila ko vrt jedan, gdje je ko potok tekla sre a krotka .

Sada je, me utim, taj ivot pretvoren u ru evine. I sad je ka e pesnik pozno predbo i nje doba; Al gluha jama sad je moja soba, ; A ja list sveo pod bjelinjom inja . Pesnik je u razvijanju ose anja bola zbog li ne usamljenosti doveo sebe do o ajanja. Me utim, on ipak savladava bol jer shvata da je smisao njegovog ivota u stvarala tvu. Pesme su mu zamenile porodicu, one mu vra aju trenutno ugaslu veru u ivot: Ne tu i! S bolom kuda e I gdje bi! Mi pjesme tvoje I drugova sviju to svoje du e na zvjezdama griju Sveta smo iva porodica tebi! Toplinu kojom ga ispunjava prise anje na sopstvenu poeziju anti do arava prikazuju i pesme kao ptice koje mu pune sobu. One izle u iz pesnikovih knjiga, sve su svijetle I sve u bl jesku stoje , neke su bijele kao ljiljan prvi a neke plave sa malo crvene rudine na grudima. U razgovoru sa pesnikom one mu otrivaju I vi i smisao njegovog postojanja: Mi zdru ujemo du e ljudi svije ! Mrtve sa ivim ve u na e niti: I s nama vazda uza te e biti I oni koje davno trava krije! Tako je du evnu klonulost, kojom po inje ova elegija, zamenila ivotna bodrost koju budi saznanje o ispunjenom ivotnom cilju. Pesnikova sumorna du a se razvedrava I ja a. Iako jo uvek u grcanju od pre ivljenog bola, pesnik zavr nom strofom do arava sasvim novu sliku: I akord zvoni Sve u sjaju ja em Kandilo trepti I sobu mi zari Iz kuta muklo bije sahat stari. Ja sklapam o i I od sre e plalem.