P R E D G O V O R

Sadržaj knjige je uskladjen sa nastavnim planom i programom predmeta
Inženjerska geologija na Gradjevinskom odseku Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.
Obim knjige prevazilazi mogućnosti koje pruža fond časova 3+2 u jednom semestru.
Kjnigu, po obimu strogo primerenu nastavnom planu i programu, bilo bi mnogo lakše, brže
i jednostavnije napisati. I pored toga odlučio sam se da ona bude ovakva kakva je sada.
Opredeljenje za ovakav pristup je u ličnom stavu da je solidna osnova iz inženjerske
geologije neophodna za sticanje odgovarajućih znanja iz predmeta mehanika tla, fundiranje
i gradjevinski materijali. Ono što studenti ne nauče do polaganja ispita iz inženjerske
geologije, naučiće u vremenu posle toga.
Sve stenske mase u sklopu terena su, po pravilu, anizotropne, heterogene i u
odredjenom naponskom stanju. Prekomerna uprošćavanja, kako se to često čini da bi se
matematički rešili odredjeni problemi, mogu biti višestruko pogrešna. Zato treba naći meru
izmedju težnji nekih istraživača terena da se primat da proračunima i drugih istraživača
terena koji veću težinu daju izučavanju strukturnih svojstava stenskih masa i izboru
parametara za proračune, ne zapostavljajući i potrebna uopštavanja. Izvesno je da
istraživači terena, kako se to u knjizi naglašava, treba da terenskim istražnim radovima
prikupe što je moguće više informacija, da te podatke i one koji se dobiju laboratorijskim
metodama na valjan način obrade, uključujući i potrebne proračune.
Knjiga će biti dovoljna i studentima drugih gradjevinskih fakulteta, za sticanje
potrebnih znanja iz oblasti inženjerske geologije. Takodje, studenti završnih godina studija
gradjevinske struke i inženjeri, moći će u ponovnom čitanju ove knjige naći dosta korisnih
informacija i podataka. Osim studenata gradjevinskih fakulteta, knjiga će biti od koristi i
studentima i inženjerima: pojedinih odseka Rudarsko-geološkog fakulteta, Poljoprivrednog
fakulteta, Prirodno-matematičkog fakulteta.
Učestvovao sam, samostalno ili sa drugim stručnjacima, u realizaciji istraživanja
terena za raznovrsne objekte, za različite faze istraživanja. Posebno ističem istraživanja za:
podzemne objekte, klizišta, brane i akumulacije, zgrade i dr. Izvesno je da su ta iskustva
našla svoj autentični odraz u knjizi. U većini slučajeva, zbog ograničenosti prostora, lični
stavovi i iskustva su prikazani u vrlo sažetoj formi, ali i to zasigurno obogaćuje ovu knjigu.
Generalizovani stavovi i opšte prihvaćena stručna znanja su zasigurno dominantno
zastupljena.
Knjiga treba da posluži studentima da steknu dovoljno znanja za normalno
odvijanje nastave iz predmeta mehanika tla i fundiranje. I pored toga što su mnoge formule
date u knjizi, u svim poglavljima težilo se tome da se prikaže kako je najveći obim
istraživanja terena usmeren na to da se što je moguće preciznije uradi geotehnička karta
područja i geotehnički presek terena. Greške koje iz toga proizilaze po pravilu su višestruko
veće nego greške koje su uzrokovane izborom poznatih metoda proračuna.
Većinu poglavlja su pre publikovanja detaljno pregledali stručnjaci koji se bave
predmetnom problematikom. Na tome im se zahvaljujem.
Posebno želim da se zahvalim recenzentima: prof. dr Petru Lokinu, dipl. ing. geol.,
prof. dr Radomiru Foliću, dipl. ing. gradj. i prof. dr Ljubomiru Rokiću, dipl. ing. geol.
Zahvalnost dugujem i svim sponzorima i pojedincima koji su materijalno pomogli
da se ova knjiga publikuje.
Autor
doc. dr Milinko Vasić, dipl. ing. geol.
2
1. UVOD
Inženjerska geologija je naučno-stručna oblast geologije. Ona je bazirana na
metodološkim postupcima istraživanja i ispitivanja terena mnogobrojnih specijalizovanih
naučnih disciplina, prevashodno u oblasti geologije, kojima je osnovni cilj i zadatak da se
na bazi kompleksne metodologije ispitivanja terena precizira interakcijsko delovanje terena
i objekata svih vrsta. To znači da je glavni zadatak istraživanja i ispitivanja terena
utvrdjivanje bitnih činjenica koje se odnose na stenske mase u sklopu terena, svojstva i
njihove karakteristike, stanja u sklopu terena i to sve sa stanovišta potreba graditeljstva.
Osim praktične primene inženjerske geologije u gradjevinarstvu, gde je njen značaj daleko
najvažniji, ona je našla praktičnu primenu i u rudarstvu, urbanističkom planiranju i
naročito posledenjih godina u zaštiti geološke sredine.
Inženjerska geologija je relativno mlada naučna disciplina. Njen značaj je naročito
ispoljen u drugoj polovini prošlog veka, a uslovljen je procvatom gradjevinarstva uopšte.
Naime, izrazito je veliki civilizacijski napredak ostvaren u tom periodu, kada su u svetu, pa
i kod nas, gradjeni mnogobrojni veoma važni objekti: brane, akumulacije, tuneli, podzemni
objekti raznovrsne namene, putevi i železnice, objekti visokogradnje i dr. Mnogi objekti su
iziskivali potrebu ne samo da se oni prilagode datim terenskim uslovima, već i obavezu da
se vrše odredjena poboljšanja svojstava terena, za čega je takodje bila obavezna solidna
istraženost terena. Zasigurno se može tvrditi da, kako su projektovani i gradjeni sve
složeniji i veći objekti, tako je narastala i potreba sve bolje istraženosti terena i preciziranje
geotehničkih uslova njihove izgradnje. Nesporan je i veoma veliki doprinos upravo
inženjerske geologije u tom pogledu. Glavni pravci u kojima se sada razvija inženjerska
geologija su:
- izučavanje mineralno-petroloških svojstava stena, njihovih fizičko-mehaničko-
tehnoloških i drugih svojstava, u cilju korišćenja prirodnih materijala u industriji
gradjevinskih materijala i gradjevinske galanterije;
3
- kompleksna geotehnička izučavanja većih ili manjih područja, regionalna i
detaljna, za potrebe višenamenskog korišćenja i očuvanja prirodne sredine;
- detaljna geotehnička ispitivanja i istraživanja za potrebe izgradnje i eksploatacije
najraznovrsnijih gradjevinskih objekata, uključujući i specijalna ispitivanja i istraživanja za
potrebe poboljšanja svojstava terena;
Istraživanjima terena bave se i druge naučno-stručne discipline. Većina njih je u
osnovi razvijena iz geologije, kao matične nauke. Osim njih izučavanjima terena bave se i
naučne discipline koje su prevashodno razvijene u oblasti gradjevinarstva, kao što su
mehanika tla i mehanika stena, u posledenje vreme i gradjevinska geotehnika. Prema
pristupu koji je dat u ovoj knjizi nema bitnih sporenja izmedju tih naučnih disciplina u
pogledu toga šta je i u kojoj meri predmet izučavanja navedenih disciplina. Naime, bazna
znanja koja pruža inženjerska geologija, pre svih preciziranje litoloških modela, sa
mnogobrojnim važnim strukturnim svojstvima, neophodna je podloga za formiranje svih
drugih modela: matematičkih, mehaničkih i dr. U pojedinim slučajevima kada se rešavaju
praktični problemi, naročito u oblastima mehanike tla i mehanike stena, pojedini istraživači
terena mišljenja su da ima izvesnih preklapanja i to je skoro po pravilu izraženo kada se
radi o relativno malim i jednostavnim objektima, ili kada se radi o relativno povoljnim
terenima pa se izvodi relativno malo istraživanja. Velika većina istraživača teži tome da
istraživanja imaju timski karakter, da ih ne čini samo jedan istraživač ili grupa istraživača
terena jednog usmerenja. Praksa je pokazala, naročito kad su u pitanju objekti od
kapitalnog značaja, da je timski rad odnosno multidisciplinarnost od najvećeg stručnog i
praktičnog značaja.
Knjiga je napisana tako da pruža bazna znanja iz vrlo široke oblasti geologije, a
koja su od velike praktične koristi pri projektovanju, izgradnji i eksploataciji gradjevinskih
objekata. U poglavljima 3 i 4 data su najvažnija saznanja iz oblasti mineralogije i
petrologije. Pristup pisanju tih poglavlja je takav da se daju činjenice koje su
opšteprihvaćene u mineralogiji i petrologiji, ali sa stalnim naglaskom na praktični značaj u
domenu inženjerske geologije. Naime, vrlo često, bar kad su u pitanju jednostavni
gradjevinski objekti, samo poznavanje vrsta stena u konstrukciji terena može biti dovoljno
za rešenje mnogih praktičnih problema. Na bazi datog u mineralogiji i petrografiji, kao i
završenih praktičnih vežbi, moguće je uraditi geotehnički model terena po parametru
litogenetskog sastava. Naravno, njegova nadogradnja, kao i preciziranje, predmet su
detaljnih ispitivanja.
Problemi granica medju litogenetskim jedinicama, kao i strukturnih svojstava
stenskih masa u sklopu terena, vrlo često su takvi da je preciziranje tih elemenata
najobimniji, najkomplikovaniji i najskuplji deo istraživačkog posla. Takva konstatacija je
apsolutno tačna kad su predmet istraživanja veća područja, npr. područje akumulacionog
basena, pregradni profil brane, duži tuneli, podzemni objekti i dr. Zato je izučavanju
strukturnih svojstava dat odgovarajući značaj. U knjizi su razmatrani: nabori, rasedi,
pukotine. Za veliki broj relativno jednostavnih i malih objekata, naročito objekata
visokogradnje, kod kojih je interakcijsko delovanje takodje malo, a gradja područja
jednostavna i poznata, preciziranje karakteristika nekih bitnih svojstava (Ms, C, ϕ) i prateći
proračuni (nosivost i sleganje) mogu biti najvažniji deo, a ne izučavanje strukturnih
svojstava.
4
Stenske mase mogu biti sveže - neizmenjene i u različitim stadijumima
alterisanosti-izmenjenosti. Kao takve one se moraju tretirati kako sa stanovišta
iskoristljivosti prirodnih mineralnih materija i stena u industriji gradjevinskog materijala i
gradjevinske galanterije, a isto tako kao podloga objektima ili sredina u kojoj se gradi. U
knjizi se to obrazlaže, kao i karakteristike najbitnih fizičko-mehaničkih svojstava uzoraka
stenske mase, sveže ili izmenjene.
U poglavlju inženjerska hidrogeologija dat je kratak prikaz vrsta podzemnih voda,
uslovi njihovog formiranja, uticaji podzemnih voda na karakteristike pojedinih svojstava i
njihova agresivnost. Za potrebe gradjevinarstva veoma značajni su geološko-geotehnički
uslovi zaštite od podzemnih voda. Navedene su osnovne metode zaštite kao i osnovni
obrasci po kojima se sniženja mogu sračunati.
Uporedo sa iskorišćavanjem boljih terena za izgradnju, kao i usložnjavanjem
konstruktivnih karakteristika i drastičnog povećanja dimenzija pojedinih gradjevinskih
objekata, naročito dolazi do izražaja potreba da se vrše poboljšanja svojstava terena. Ona
mogu biti trajnog ili privremenog karaktera. Zato je ukratko, u poglavlju geotehničke
melioracije terena, dat prikaz metoda poboljšanja, takodje i pojedina važna objašnjenja
koja mogu biti od koristi širokom krugu čitalaca.
Vrlo često prirodnim procesima, ili neodgovarajućim ljudskim aktivnostima, mogu
nastupiti štetne posledice po objekte, a one mogu proisteći zbog zemljotresnih aktivnosti u
Zemljinoj kori, ili aktiviranja savremenih geoloških procesa: kliženja, odronjavanja,
jaružanja, erozije svih vrsta, sleganja terena i dr. Ti procesi se detaljno izučavaju u
inženjerskoj geologiji i od izuzetne su važnosti pri planiranju iskoristljivosti prostora,
takodje o njima se mora voditi računa i pri izgradnji na svakoj mikrolokaciji.
Inženjerska geologija je fundamentalna naučno-stručna disciplina u okviru
geotehnike. Za rešenje problema preciziranja uslova izgradnje pojedinih objekata koriste se
uobičajene metode istraživanja koje se koriste i u drugim specijalizovanim naučno-stručnim
disciplinama geologije. Razlike su u tome što npr. nije primarno u inženjerskoj geologiji, ili
geomehanici, izučavanje mineralnog ili petrološkog sastava terena onako kako je to praksa
u mineralogiji ili petrologiji, već analiza značaja i uticaja takvog sastava na uslove
izgradnje i eksploatacije konkretnih objekata. U ovoj knjizi dat je prikaz najčešće
primenjivanih metoda istraživanja, objašnjenja postupaka i rezultati koji se njima dobijaju.
Takodje navedene su osnovne postavke izrade programa i projekata istraživanja terena, kao
i načelni sadržaji elaborata o rezultatima istraživanja.
Celokupan sadržaj knjige napisan je tako da je ona, po mišljenju autora koji je
učesnik na mnogobrojnim stručnim poslovima vrlo raznovrsnim po vrstama i objektima,
dobra i široka osnova za proširenje znanja iz pojedinih naučnih disciplina koje se bave
izučavanjem terena. To se prevashodno odnosi na mehaniku tla, mehaniku stena,
fundiranje, hidrogeologiju, prirodne gradjevinske materijale. Takodje, neophodno je
naglasiti da je pristup pisanju knige nedvosmisleno takav da inženjersku geologiju stavlja
na centralno mesto u disciplinama geotehnike, koja ima cilj i zadatak da objedinjuje
rezultate svih drugih naučnih disciplina koje se bave istraživanjima terena. Takav zaključak
5
je logičan, nedvosmislen, jedino je ispravan, ako se realno podje od činjenice da su
proračunski modeli samo više ili manje, uspešno ili neuspešno, uprošćeni prirodni modeli.
Opšte je prihvaćen stav da u prirodnim uslovima nema idealno elastičnih materijala, da su
stenske mase po pravilu diskontinualne, heterogene, anizotropne i u promenljivim uslovima
naponskog stanja. Upravo u tim činjenicama nalazi se i centralno mesto inženjerske
geologije, da na bazi potrebnog obima i vrsta istražnih radova omogući izbor dovoljno
reprezentativnog modela terena, za koji će se nadalje vršiti potrebne analize i proračuni.
6
2.GEOLOŠKO-GRADJEVINSKE
SREDINE
2.1. Geološka gradja zemlje i zemljine kore
Pod pojmom geološke gradje podrazumeva se litološki sastav, starost i tektonska
svojstva stenskih masa. Njihovo preciziranje je relativno jednostavno u slučajevima malih
područja kada se izvode detaljna i obimna ispitivanja i istraživanja, pa i tada do ograničene
dubine, tj. do dubine dokle se izvode ispitivanja. Kada su u pitanju duboki delovi Zemljine
kore odredjeni rezultati se poseduju, ali se oni ipak moraju prihvatiti kao hipotetički u
značajnoj meri.
Postanak Zemlje kao planete u Sunčevom planetarnom sistemu još uvek nije
naučno dokazan. Mnogobrojne su hipoteze kojima su činjeni pokušaji da se to dokaže: Kant
– Laplasa, Džinsa, Šmita, Fesenka i dr. Navedene hipoteze zasnovane su na
pretpostavkama: po jednima da je postojala hladna gasovito-prašinasta pramaglina, po
drugima usijana pramaglina razredjenih gasova nevezanih elemenata. Neki od njih bili su
mišljenja da je Zemljia nastala otkidanjem dela Sunčeve mase.
Ono što je naučno dokazano je da je Zemlja modifikovano loptastog oblika, tj.
ima oblik obrtnog elipsoida. Ekvatorijalni poluprečnik Zemlje je oko 6381 km, polarni oko
6360 km.
Na bazi geofizičkih ispitivanja, tj. na bazi jasno izraženih diskontinuiteta u
pogledu brzina prostiranja elastičnih talasa, utvrdjeno je da se u gradji Zemlje mogu
izdvojiti njeno jezgro, prelazni pojas i zemljina kora (Sl. 2. 1.). Diskontinuiteti su na dubini
8-70 km koliko je i debljina Zemljine kore. Najmanja je u područjima okeanskih oblasti, a
najveća u kontinentalnim oblastima. Sledeća nagla promena brzina prostiranja talasa je na
dubini od oko 2880 km, gde je granica prelazne zone i Zemljinog jezgra. U okviru jezgra
mogu se izdvojiti unutrašnje i spoljašnje jezgro sa medjusobnom granicom na oko 5140
km. Sa praktičnog stanovišta inženjerske geologije značajna je samo Zemljina kora, jer se u
njoj odvijaju gradjevinske i druge ljudske aktivnosti, a dublji delovi su značajni sa
stanovišta naučnog interesa da se nepoznato, ili nedovoljno poznato, istraži. Izvesno je da
se dubina do koje su doprla direktna ispitivanja, naročito u smislu dubokih bušotina,
7
izvedenih prevashodno za potrebe dobijanja nafte i gasa, stalno produbljuje. Najdublje
bušotine su dubine oko 16 km.
Ni Zemljina kora nije
podjedanko detaljno istražena u
površinskim svom delu i dublje.
Razlog tome je u činjenici da je za
potrebe graditeljstva od izuzetno
velikog značaja samo plitki,
pripovršinski njen deo do dubine od
svega nekoliko metara ili nekoliko
desetina metara, kolika je obično i
zona sadejstva objekta i terena.
Izvesnih specifičnosti ima kod nekih
vrsta objekata kod kojih je zona
sadejstva relativno velika. Takvi
objekti mogu biti u celini, ili
pojedini njihovi delovi, duboko u
podzemlju.
Zemljinu koru izgradjuju
vrlo raznovrsne vrste stena. Daleko
najveće učešće u gradji imaju čvrsto
vezane magmatske i metamorfne
stene, u manjem obimu i sedimentne
stene. Nevezane i poluvezane stene
su po pravilu u površinskoj zoni
terena, naročito u ravničarskim područjima i područjima uz reke. Genetski posmatrano,
njihov nastanak je vezan za sedimentacione uslove taloženja, u manjem obimu usled
navejavanja eolskog materijala. Veliki značaj poluvezanih i nevezanih stena, tj. tla u
gradjevinarstvu proizilazi upravo iz činjenice da su od tih stena izgradjena skoro sva
područja u kojima je došlo do grupisanja stanovništva i formiranja gradova sa svim
njihovim sadržajima u urbanističkom i graditeljskom smislu. Do toga je došlo po prirodi
stvari, jer su u tim područjima najlakše zadovoljavane osnovne ljudske potrebe za hranom,
vodom, relativno jednostavnom izgradnjom svih vrsta infrastrukturnih i komunalnih
objekata.
Stenske mase u Zemljinoj kori zahvaćene su procesima alteracija - izmena, pod
dejstvom tzv. spoljašnjih uticaja. Izmene su najintenzivnije na površini terena, opadaju sa
dubinom, a samo u retkim slučajevima na površini su neizmenjene stene i to po pravilu kad
se izmenjeni materijal nekim prirodnim procesima odnosi. Značaj izučavanja površinske
kore raspadanja stena je višestruk, jer su u toj zoni znatno smanjena otporna i deformabilna
svojstva stena, povećana je vodopropustljivost, najveći broj klizišta je u njoj formiran i dr.
Temperatura stena je promenljiva po dubini. Od površine terena do tzv. neutralnog
pojasa temepratura koleba, promenljiva je zavisno od spoljašnjih uticaja. U neutralnom
pojasu, koji je najčešće na dubini 15-30 m, temperatura je konstantna i jednaka je srednjoj
godišnjoj temperaturi mesta na površini. Od neutralnog pojasa temperatura stalno raste,
prosečno posmatrano 1
o
C za svakih 33 m dubine.
8
Sl. 2.1. Shematski prikaz isečka Zemlje, od površine
do njenog jezgra; B, C - prelazna zona; D -
Zemljina kora; E - atmosfera
Sl. 2.1. Shematski prikaz građe zemljine kore; 1, 2, 3-Zemljina kora; 4, 5-prelazna zona
Geološka hronologija Zemljine kore
Nastankom čvrstih stena zemljine kore i prvih mora i okeana, počele su da se
odvijaju odredjene promene u Zemljinoj kori, koje traju sve do današnjih dana. Na to nam
ukazuju mnogobrojna istraživanja koja su do sada izvodjena uglavnom u plićim delovima
Zemljine kore, ali su dovoljna da bi se stekli zaključci o gradji i evoluciji kroz hiljade,
milione, pa i stotine miliona godina.
Prva Zemljina kora bila je izgradjena samo od čvrstih silikatnih rastopa
(magmatskih stena). U početku geološke istorije bila je vrlo tanka, pa su se kroz nju lako
probijali novi magmatski rastopi. Vremenom Zemljina kora je postajala sve deblja, mada su
se njene dublje mase verovatno delom ponovo stapale. U toj razvojnoj etapi reljef Zemljine
kore je bio sav roav (neravan) od mnogih vulkanskih kratera i raznovrsnih preloma kao i
prvih nabora, a unutrašnja gradja kore takodje se jako menjala.
Kasnije, kruženjem vode u prirodi, obrazovanjem površinskih tokova i dejstvom
drugih spoljašnjih sila, počinju se obrazovati i sedimentne stene. One se deponuju u
jezerima, morima i drugim depresijama Zemljine kore. Danas, posle mnogo miliona godina
i mnogih strukturnih izmena, sedimentne stene obrazuju mestimično naslage debljine
desetak i više kilometara.
Povećanjem debljine Zemljine kore, te mestimičnim spuštanjem sedimentnih i
magmatskih stena u njene dublje delove, gde vladaju veliki pritisci i temeprature, došlo je
do preobražaja (metamorfisanja) navedenih stena.
Promene litološkog sastava Zemljine kore često su praćene i strukturnim
promenama njene gradje, gde dolazi do stalnih ubiranja i rasedanja stenskih masa. Usled
toga na sadašnjoj površini Zemljine kore postale su dostupne direktnom posmatranju sve
litološke vrste stena različitih geoloških starosti.
Primenjuju se različite metode za odredjivanje starosti stenskih masa Zemljine
kore. Najstarija je stratigrafska hronologija, koja se zasniva na principu da su slojevi koji
se nalaze niže po pravilu stariji od slojeva koji su nataloženi preko njih. Takodje, niži
delovi jednog istog sloja su stariji od viših delova. Iz toga sledi da su promene litoloških
9
vrsta stena u vertikalnom preseku posledica promenjenih uslova sedimentacije na
posmatranoj lokalnosti.
Najčešće se koristi paleontološka metoda, koja takodje odredjuje relativnu starost
stena zemljine kore. Na osnovu okamenjenih ostataka (fosila) nekadašnjih vrsta životinja i
biljaka, koje su karakteristične za pojedina geološka razdoblja, vrši se razdvajanje
sedimentnih naslaga po relativnoj starosti uZemljinoj kori. To je moguće jer se živi svet
tokom geološke istorije stalno menjao. Od prvih primitivnih i jednostavnih organizama,
razvijale su se sve složenije i složenije vrste do današnjih predstavnika. Na osnovu više
stotina hiljada raznovrsnih fosila, rekonstruisana je opšta evolucija organskog sveta, pa su
na osnovu nje odredjene i karakteristične vrste fosila za pojedina razdoblja duge istorije
Zemljine kore.
Za odredjivanje apsolutne starosti koriste se metode radiometrijske hronologije,
za one stene koje sadrže radioaktivne minerale. Iz odnosa količine urana i uranskog olova
dobijenog radioaktivnim raspadanjem uranskih ruda, odredjuje se vreme proteklo od
momenta kada je to raspadanje počelo. Na taj način je moguće iz spontane dezintegracije
minerala izračunati apsolutnu starost stene.
Ovom metodom odredjena je starost rude uranita iz Karelije, a ona iznosi 1,85
milijardi godina. Najstarije stene Zemljine kore, čija je starost odredjena pomoću
stroncijuma 87 i rubidijuma 87, se nalaze u arhipelagu Svetog Pavla u Atlantiku. One su
stare 4,5 milijardi godina.
Podela geološkog vremena
Pošto su u svakoj etapi geološke istorije živele odredjene vrste i odgovarajući
evolucioni oblici organizama, to je pružilo mogućnosti da se slično istoriji čovečanstva i u
istoriji Zemljine kore izdvoji nekoliko vremenskih odeljaka sa karakterističnim serijama
slojeva. Najveće vremenske jedinice u istoriji Zemljine kore su ere: arhajska, algonkijska,
rifejska, palozojska, mezozojska i kenozojska (Tablica br. 2.1.). Prve tri se još zovu
zajedničkim imenom prekambrija. One su trajale najduže (oko 2-3 milijarde godina).
Debljina stena stvaranih u prekambriji iznosi nekoliko desetina kilometara. Od njih su
izgradjeni veliki delovi postojećih kontinentalnih blokova, a mahom su potpuno
metamorfisane.
U geološkoj hronologiji ere se dele na manje vremenske jedinice, tj. periode, a one
dalje na epohe. Sedimentne stene stvarane za vreme jedne ere nazivaju se grupe, što znači
da svakoj eri odgovara grupa sedimenata. Geološkim periodama odgovaraju manje naslage
sedimenata koje se nazivaju sistemi slojeva, koji se dalje dele na serije slojeva, koje opet
odgovaraju manjim vremenskinm razdobljima, tj. epohama. Odeljci serija nazivaju se
katovi, koji se dalje dele na potkatove, a ovi na zone, koje su najmanje stratigrafske jedinice
slojeva.
10
Tablica br. 2.1. Podela geološkog vremena
Paleozojska era ima šest perioda: kambrijum, ordovicijum, silur, devon, karbon i
perm, koje su ukupno trajale oko 345 miliona godina. Stene stvarane u paleozojskoj eri su
sada najvećim delom metamorfisane, a manjim delom su ostale nepromenjene, tj. slojevite,
masivne i većinom čvrste i dobro vezane. U njima se mogu naći fosilni ostaci koji
karakterišu doba starog organskog sveta i koji su ponekad dobro sačuvani. U
kambrijumskim sedimentima ima najviše ostataka izumrlih zglavkara (trilobita) i crvuljaka
(brahiopoda). Ordovicijum karakteriše pojava krečnjačkih algi, korala, a u devonu prve
prave kopnene biljke. U karbonu se jako razvija niže bilje, gde su tadašnje papratnjače
dostizale visinu sadašnjih stabala listopadnog bilja (do 30 m), a u životinjskom svetu
javljaju se vodozemci. Perm karakteriše pojava četinara i gmizavaca.
Mezozojska era je trajala oko 155 miliona godina. Deli se na tri periode: trijas,
juru i kredu. Stene stvarane u mezozoiku su većinom čvrste i dobro vezane, mestimično
metamorfisane. Od živog sveta za mezozojsku eru naročito je karakterističan razvoj
gmizavaca.
Kenozojska era trajala je oko 56 miliona godina. Obuhvata dve periode: tercijar
(paleogen i neogen) i kvartar, kome pripada i današnje doba. Sedimentne stene stvarane u
GEOLOŠKA
ERA
PERIODA EPOHA
PERIOD-TRAJANJE
(miliona godina)
Kenozoik (Kz) Kvartar (Q) Holocen (Q
2
)
Pleistocen (Q
1
) 1
Neogen (Ng) Pliocen (Pl) 10
Miocen (M) 15 25
Paleogen (Pg) Oligocen (Ol)
Eocen (E) 30
Paleocen (Pc)
Mezozoik
(Mz)
Kreda (K) Gornja kreda (K
2
)
Donja kreda (K
1
) 70
Jura (J) Gornja jura (J
3
)
Srednja jura (J
2
)
Donja jura (J
1
) 45
Trijas (T) Gornji trijas (T
3
)
Srednji trijas (T
2
)
Donji trijas (T
1
) 40 155
Paleozoik (Pz) Perm (P)
Karbon (C)
Devon (D)
Silur (s)
Ordovicijum (O)
Kambrijum (Cm) 345
Rifej (R)
Prekambrija Algonkija (Ptz)
Arhaik (Ar) >2700
11
kenozoiku su većinom slabije vezane i meke, ili su potpuno nevezane. Izuzetno one mogu
biti i metamorfisane u kontaktnima sa magmatskim probojima. Za tercijarnu periodu
naročito je karakterističan razvoj kičmenjaka i kopnenog bilja (cvetonoša). U pleistocenu
(starijoj epohi kvartarne periode) postaje čovek. Iz tog vremenskog razdoblja pronadjeni su
ostaci (vilica) i najstarijeg fosilnog pračoveka u blizini Pekinga, za koga se smatra da je
živeo pre milion godina.
Tačno utvrdjena starost stenskih masa u sklopu terena, kao i njihovi medjusobni
odnosi, u značajnoj meri olakšavaju preciziranje litogenetskih jedinica od površine terena
do neke dubine. Na bazi tih elemenata moguće je relativno puzdano prikazati litogenetske
jedinice kako u prvoj projekciji, na karti, tako i u vertikalnom ili bilo kom drugom preseku.
Profili terena koji su uradjeni na bazi litogenetskog sastava terena predstavljaju opšte
geološke profile terena. Kada se osim tih litogenetskih podataka poseduju i podaci koji su
rezultat istražnog bušenja, pregleda iskopa istražnih galerija, istražnih okana ili drugih
istražnih radova, mogu se uraditi precizniji profili terena, koji se uobičajeno nazivaju
inženjerskogeološki profili ili preseci terena. Oni mogu biti opšte ili specijalne namene.
Dobro poznavanje litogenetske starosti sedimentnih tvorevina i to onih koje su
nastale u relativno velikim sedimentacionim basenima, omogućuje relativno jednostavno
njihovo prikazivanje na odgovarajućim litološkim profilima terena. Osnovna prirodna
zakonomernost je da su u dubljim delovima sedimentnog basena taloženi stariji sedimenti,
a potom mladji preko njih. Zanemarujući odredjene nepravilnosti koje mogu natupiti u
priobalnim delovima sedimentacionog basena, u dubljim delovima basena su uslovi
taloženja relativno pravilni i istaložavani sedimenti su u prvobitnom položaju horizontalni,
ili približno horizontalni - subhorizontalni. Po nastanku sedimenata, u dugotrajnom
vremenskom periodu, dolazilo je do mnogobrojnih izmena prvobitno nastalih sedimenata -
slojeva, vršena je njihova konsolidacija ili drugi vidovi dijagenetskog očvršćavanja, kao i
procesi tektonskih poremećaja. Kao najbitnija posledica tih poremećaja je njihovo
dovodjenje u nagnuti položaj, sa promenljivim padnim uglovima, koji variraju do
vertikalnog položaja.
2.2. Sredine izgradjene od čvrstih stena
Izuzev relativno plitkih površinskih delova terena, Zemljina kora je izgradjena od
čvrstih, kamenitih, stenskih masa. Zastupljene su vrlo raznovrsne stene: magmatske,
sedimentne i metamorfne. Najviše zakonomernosti i pravilnosti u ispunjavanju prostora
pružaju sedimentne stene, daleko manje magmatske i metamorfne. Razlog tome je u
činjenici da su čvrste sedimentne stene takve da je mnogo lakše prognozirati i pratiti
njihove prostorne odnose, smenjivost u prostoru, zakonomernosti u prirodnim procesima
kojima su oni izvodjeni iz svog prvobitnog položaja, u kom su nastali i dovodjenje u neki
novi položaj. Kod slojevitih sedimentnih stena osnovno njihovo obeležje su slojevi, bilo da
su slojevi unutar jedne iste vrste stene ili medjuslojni kontakti različitih vrsta stena. U
okviru masivne sedimentne stene često su zastupljeni pojedinačni proslojci, tanji ili deblji
slojevi iste ili druge stene, što vrlo lako omogućuje reinterpretaciju i izučavanje prostornih
elemenata koji su u vezi sa slojevitošću.
Metamorfne stene su sve čvrsto vezane. Teže su za izučavanje i precizno
predstavljanje na svim profilima terena, bez obzira na to da li su nastale metamorfisanjem
sedimentnih ili magmatskih stena.
12
Magmatske stene su sve čvrsto vezane. U prirodi se nalaze u obliku različitih
magmatskih tela, koja po svojim karakterističnim oblicima, veličini, odnosu prema okolnim
stenama zadobijaju specifične nazive. Najosnovnija njihova podela je na magmatska tela
koja su ogromnih dimenzija po prostranstvu koje zauzimaju, npr. u području grada
Njujorka, pa do onih koja su samo pojedinačne tanke a dugačke žice koje presecaju okolne
stene.
Opšte inženjerskogeološke karakteristike čvrstovezanih stena su da su to stene sa
relativno velikim vrednostima čvrstoća, velikom kohezijom i unutrašnjim trenjem.
Praktično posmatrano, sve čvrsto vezane stene su mnogostruko bolja sredina za fundiranje
svih vrsta objekata nego što su to poluvezane i nevezane stene. Monolitni delovi čvrstih
stena se praktično uvek smatraju da su kruta, nedeformabilna, tela. Pri prekoračenju
čvrstoće tih stena, prevashodno zbog tektonskih procesa koji se dogadjaju u Zemljinoj
kori, ili iz drugih razloga, nastaju prekidi mineralne materije: rasedi i pukotine. Mnoga
bitna svojstva čvrstovezanih stena proističu iz toga kako je stenska masa ispucala, bilo u
pogledu stepena ispucalosti ili načina ispucalosti. Problemi koji u takvim sredinama mogu
nastupiti upravo su u vezi sa ispucalošću stenske mase, kao npr.: stabilnosti padina,
stabilnost iskopa, vodopropustljivost, alterisanost, uslovi sidrenja i injektiranja itd. Naučna
disciplina koja se dominantno bavi izučavanjem mehaničkih svojstava čvrstovezanih stena
naziva se mehanika stena.
2.3. Gradjevinsko tlo
Uobičajeno u gradjevinskoj praksi, takodje i u geotehnici, gradjevinsko tlo čine
poluvezane i nevezane stene. Naučna disciplina koja izučava gradjevinsko tlo naziva se
mehanika tla.
Praktično posmatrano, sva tla mogu biti singenetska i postgenetska. To znači da su
prva nastala u prirodnim uslovima taloženja prethodno raspadnutog i transportovanog
prirodnog materijala, a druga su nastala prirodnim procesima raspadanja svih vrsta stena,
bez bitnijeg iznosa pomeranja te raspadine, ili su u pitanju veštački nasuta tla.
U prirodi se često nalaze smene poluvezanih i nevezanih stena, a takodje medju
njima i slojevi i sočiva gde se vrši dijagenetsko očvršćavanje - povezivanje prirodnom
mineralnom materijom, zrna ili fragmenata stena. Takvi primeri su naročito česti npr. u
pliocenim peskovima po obodou Fruške Gore, a ima ih i u okviru terasnih aluvijalnih
sedimenata, ili u okviru padinskih drobinskih materijala nrp. u kanjonu Morače. Sve to
navodi na neophodnost interdisciplinarnog izučavanja, pa čak npr. ni u okviru geomehanike
nemoguće je pojedine probleme striktno podeliti na one koje se tiču samo mehanike tla ili
samo mehanike stena.
Singenetska tla mogu biti vrlo raznovrsna. Najzastupljenija su ona koja
izgradjuju: gline, lapori, peskovi, šljunkovi, mešavina glinovito-peskovito-šljunkovitih
stena, les i dr. Sve su to poluvezane i nevezane sedimentne stene. Po svojoj genezi te stene
mogu biti vezane za: marinske uslove taloženja, jezerske, rečne, odlagane na kopnu gde
oslabi prenosna moć vetra. Generalno posmatrano ima značajnih razlika izmedju tih stena,
zavisno od uslova sedimentacija. Ono što je, ipak, najvažnije, ne navodeći detalje, to je da
što je manja sedimentaciona sredina to su i promenljivosti i sočivasta smenjivanja
sedimenata veća i obrnuto. Takodje, specifičnosti su i u vezi sa uslovima prinošenja
prirodnog materijala, uslovima njegovog istaložavanja i dr. pa se ne mogu medjusobno
poistovetiti uslovi sedimentacije npr. u aluvionima Dunava, Tise, Drine i drugih reka. To je
13
još jedan, u nizu drugih, od bitnih parametara koji opredeljuju obim i vrste istražnih radova,
a ne samo vrsta i dimenzije objekata.
Jedna specifična vrsta tla predstavljena je kopnenim lesom. Ta stena uvek
izgradjuje teren od površine do maksimalne dubine od 40 m (u našoj zemlji). Les i tereni
koje izgradjuje su dovoljno dobro i obimno istraživani i poznati: prostorni položaj u
konstrukciji terena; svojstva i karakteristike bitnih svojstava; problemi u vezi sa dopunskim
sleganjem usled naknadnog raskvašavanja; upotrebljivost u industriji gradjevinskog
materijala.
Pojam gradjevinskog tla obuhvata i sve vrste stena intenzivno izmenjenih
površinskim uticajima i to: zemljastu, glinovitu, drobinsku zaglinjenu raspadinu. Sve
navedene vrste stena se po mnogo čemu ponašaju slično kao i glinovito-peskovito-
šljunkovita tla koja su nastala u procesu sedimentacije. Navedene vrste raspadnutog
materijala, u kori površinskog raspadanja, vrlo su rasprostranjene čak i u terenima kod kojih
su neposredno ispod raspadine čvrstovezane stene. Za razliku od čvrstovezanih stena kod
kojih se monolitni delovi smatraju krutim, nedeformabilnim telima, sve vrste poluvezanih i
nevezanih stena su pod dejstvom dopunskog opterećenja deformabilne, stišljive.
Površinskim uticajima izmenjene stene, tj. kora površinskog raspadanja, na geotehničkim
profilima terena se lako izdvajaju i predstavljaju, pogotovu ako se poseduju rezultati
bušenja, geofizičkih ili drugih detaljnih ispitivanja.
14
3.PETROGENI MINERALI
3.1. Opšte o mineralima
Minerali su prirodna jedinjenja čiji se sastav može izraziti hemijskom formulom.
Njihove morfološke, strukturne i fizičke osobine, takodje geneza, klasifikacije i
postojanost, detaljno se izučavaju u naučnoj disciplini koja se zove mineralogija. Velika
većina do sada poznatih mineralnih vrsta su neorganskog porekla (kvarc, kalcit, samorodno
zlato i dr.), a samo manji broj je organskog porekla (nafta, bitumen, ćilibar, ugalj i dr.).
Minerali izgradjujuZemljinu koru i po tome se razlikuju od organizama i sintetskih
anorganskih jedinjenja.
Minerali su najčešće jedinjenja dva ili više hemijskih elemenata. Mali broj
minerala je izgradjen od jednog elementa kao što su npr. samorodno zlato, platina i dr. U
prirodi se nalaze, najčešće, u čvrstom agregatnom stanju, u vidu tvrdih prirodnih tela.
Pojedine mineralne vrste su u tečnom ili gasovitom stanju. Minerali su najčešće dobili
nazive po svom hemijskom sastavu, po jako izraženim fizičkim svojstvima ili po
istraživaču koji ih je po prvi put otkrio. Tako je npr. kalcit dobio naziv po svom hemijskom
sastavu, olivin po zelenoj boji, a vernadskit po imenu akademika Vernadskog, koji je prvi
dokazao njegovo postojanje.
Do sada je utvrdjeno oko 2000 minerala različitih naziva, a zajedno sa svim
njihovim varijetetima oko 4000. Ipak, svi minerali nisu podjednako važni u gradji stena. Od
tako velikog broja poznatih minerala, svega nekoliko desetina mineralnih vrsta izgradjuje
glavnu masu stena. Pored petrogenih - nemetaličnih minerala, u prirodi su zastupljeni i
metalični minerali, iz kojih se odredjenim tehničko-tehnološkim procesima dobijaju korisni
metali.
Minerali su homogena, po pravilu anizotropna tela. To znači da su oni u svakom
svom delu istog strukturnog sklopa i hemijskih osobina, što se lako utvrdjuje savremenim
metodama ispitivanja, pre svega rendgenskim, mikroskopskim i hemijskim metodama.
Njihova anizotropija je naročito izražena kod svih kristalnih oblika minerala, a ogleda se u
tome da su parametri pojedinih svojstava bitno različiti u različitim pravcima. Amorfni
minerali su izotropni. Takodje kristalni minerali iz tzv. teseralne sisteme približavaju se
izotropnim u pogledu nekih fizičkih i mehaničkih svojstva, npr. u pogledu toplotnog širenja
u pravcu tri glavne ose simetrije.
Često su minerali izgradjeni od dve ili više mineralnih komponenti, tako što te
mineralne komponetne u gradji učestvuju sa promenljivim procentualnim udelom. Ta
15
pojava naziva se izomorfija, a sam mineral je izomorfna smeša. Primer izomorfne smeše
dve komponente je npr. mineral olivin koga čini mineral forsterit Mg
2
SiO
4
i fajalit Fe
2
SiO
4
,
ili npr. plagioklasi iz grupe feldspata koji su izomorfne smeše minerala u čijoj gradji
učestvuju Na i Ca.
Minerali se mogu udruživati - povezivati, medjusobno, po tačno utvrdjenim
zakonima. Ta pojava se naziva bližnjenjem minerala.
Svojstva i karakteristike minerala koji izgradjuju neku stenu bitno utiču na
svojstva i karakteristike te iste stene. Tako npr. tvrdi minerali izgradjuju tvrde stene, a
pogotovu je to slučaj ako su ispunjeni dodatni uslovi da su isti sveži-neizmenjeni i da je
vizivo izmedju minerala takodje čvrsto - silicijsko.
3.2. Postanak minerala
Minerali u stenama su primarnog ili sekundarnog porekla. Primarni su oni koji su
nastali kad i sama stena. Sekundarni minerali nastaju preobražajem, tj. raspadanjem,
primarnih mineralnih vrsta koji su u steni, ili su u stenu uneti nekim naknadnim prirodnim
procesima. Prirodni procesi nastajanja minerala i njihovo raspadanje, kad se za to steknu
uslovi, traju i trajaće u budućnosti.
Najvažniji vid nastanka primarnih minerala je magmatogeni. Tako nastali
minerali se često nazivaju i endogeni minerali. Njihov nastanak je vezan za očvršćavanje -
hladjenje magme, tj. hladjenje silikatnog rastopa koji se obrazuje u dubljim delovima
Zemljine kore ili gornjim delovima mantije. Magmu čine teško isparljive komponente
(SIO
2
, Al
2
O
3
, Fe
2
O
3
, Fe
3
O
4
, MgO, CaO, Na
2
O i dr.) i lako isparljive komponente (H
2
O, HCl,
CO, CO
2
, SO
2
, SO
3
, H
2
S i dr.). Pri procesu hladjenja magme dolazi do kristalizacije
minerala i obrazovanja odgovarajućih stena. Kristalizacija različitih mineralnih vrsta je
direktno vezana za termičke uslove, stanje pritisaka koji vladaju u magmi, vlažnosti magme
i dr. Postoje zakonitosti u pogledu redosleda kristalizacije pojedinih mineralnih vrsta iz
magme, koje dosta dobro ilustruje tzv. Bovenova shema redosleda kristalizacije (Sl. 3.1.).
Sl. 3.1. Bovenova šema redosleda kristalizacije minerala iz magme
Pri odvijanju procesa stvaranja magmatogenih minerala prvi nastaju olivini,
približno na 1673 K (1400
0
C), zatim mnogi drugi i tek na najnižim temperaturama
muskovit. Isto tako, značajno je da je vezivanje pojedinih vrsta minerala u polimineralne
agregate, tj. stene, takodje zakonito. Vezuju se minerali koji su nastali u približno istim
termodinamičkim uslovima, a ne oni koji su nastali u bitno drugačijim uslovima. U tom
16
pogledu npr. nemoguće je naći u prirodi magmatsku stenu koju kao bitni minerali
izgradjuju muskovit i olivin.
U početnim fazama kristalizacije minerala magme su uglavnom suve, sa relativno
malom količinom para i gasova. Kako sve veća količina iskristalisava - prelazi u očvrslo
stanje, tako se povećava udeo lakoisparljivih komponenti u magami (10-90%). Te uslove
prati i nastanak novih mineralnih vrsta, tj. obrazovanje pneumatolitskih minerala. Nadalje,
temperatura zaostalog neiskristalisalog dela i dalje opada. U uslovima kada je ona ispod
kritične temeperature vode, tada se zaostali lakoisparljivi sastojci kondenzuju i obrazuju se
hidrotermalni rastvori. Iz tih rastvora nastaju hidrotermalni minerali. Zaostali rastvor se
dalje hladi i iz ohladjenog dela nastaju hidratogeni minerali.
Minerali koji nastaju od ostataka organizama nazivaju se biogeni minerali.
Minerali koji nastaju procesima koagulacije iz koloidnih rastvora su koloidni.
3.3. Unutrašnja gradnja minerala i njihov spoljašnji oblik
Unutrašnja gradja minerala je veoma složena, što je uslovilo da se dosta kasno ona
precizno definiše. Tek pri kraju XVIII veka došlo se do saznanja da nedeljive čestice koje
izgradjuju svaki mineral imaju tačno odredjene položaje unutar kirstalne rešetke. Kasnije,
ova je ideja razradjivana od strane mnogih istraživača da bi 1912. g Laue pomoću
rendgenskih zraka definitivno utvrdio da je materija u kristalima rasporedjena po tipu
trodimenzionalnih rešetki. U strukturi kristalnih rešetki osnovni elementi su atomi ili joni
koji su medjusobno udaljeni po principu minimalne potencijalne energije. Metodama
strukturne analize pokazano je da atomi u kristalnoj rešetki nisu neutralni, već su pozitivno
ili negativno naelektrisani. Silama privlačnosti suprotno naelektrisane čestice održavaju se
na tačno odredjenim rastojanjima, što je uslovljeno jonskim ili atomskim radijusima koji su
po pravilu različiti čak i kod minerala istog hemijskog sastava (grafit, dijamant).
Prema tome kakva je unutrašnja gradja minerala, tj. raspored atoma i jona svi
minerali su podeljeni na kristalne, kristalaste i amorfne. Kod kristala pravilan je
unutrašnji raspored formnih elemenata i kao posledica toga pravilan je spoljašnji oblik.
Kristalasti minerali imaju pravilnu unutrašnju gradju, kao i kristali, ali im je nepravilan
spoljašnji oblik. Amorfni minerali nemaju pravilnu unutrašnju gradju niti pravilan
spoljašnji oblik (Sl. 3.2.).
Sl. 3.2. Oblici minerala: kristali (a); amorfni (b); kristalasti (c)
17
Kristali (od grč. reči krystallos = led) su pravilni poliedarski oblici minerala.
Imaju osnovne i izvedene elemente. Pod osnovnim elementima podrazumevaju se ivice,
rogljevi i pljosni. Pljosni su spoljašnje ravni kristala. Linije po kojima se seku dve pljosni
nazivaju se ivice, a rogljevi su tačke preseka tri ili više pljosni. Izvedeni elementi kristala
su, pre svega, elementi simetrije koje čine ose simetrije, ravni i centri simetrije. Prema
elementima simetrije postoji ukupno 230 mogućih kombinacija. Svi kristalni oblici mogu se
svrstati u sedam kristalografskih sistema (Sl. 3.3.) i to: teseralnu, tetragonalnu, rombičnu,
monokliničnu, romboedarsku, heksagonalnu i trikliničnu.
Podela na navedenih sedam sistema izvedena je prema elementima simetrije,
položaju pljosni u odnosu na zamišljene ose, kao i uglovima izmedju osa. Tako npr.
kristalni oblici teseralne sisteme, kod koje je osnovni oblik kristala kocka - heksaedar,
imaju tri zamišljene ose simentije, medjusobno upravne. Odsečci koje čine pljosni u odnosu
na te tri ose iste su dužine. Izvedeni oblici se dobijaju zarubljivanjem heksaedra u predelu
rogljeva ili ivica.
Da bi se razvili pravilni spoljašnji oblici kristala, potrebno je da su zadovoljeni
odredjeni termodinamički uslovi pri njihovom nastajanju. Pre svega potrebno je da se
proces kristalizacije odvija dovoljno sporo. Rastojanja izmedju centara, oko kojih se kristali
razvijaju, treba da su dovoljno udaljena tako da kristali ne smetaju jedni drugima. Naravno
da su ovakvi uslovi u prirodi znatno redji od uslova u kojima se minerali razvijaju u vidu
kristalastih zrna. Značaj poznavanja unutrašnje gradje minerala u stenama je u tome što
gradja ukazuje na uslove nastanka minerala, time i stena koje izgradjuju odredjeni minerali
i procese koji su se u mineralima i stenama odvijali postgenetski.
Petrogeni minerali se u stenama pojavljuju, najčešće, u vidu kristalastih zrna. Za
njih je karakteristično da imaju pravilnu unutrašnju gradju, kao i kristali, a da imaju
nepravilan spoljašnji oblik. Takva pojava minerala - kristalastih agregata (agregat = od lat.
Aggregare = nagomilati) objašnjava se nedostatkom slobodnog prostora za razviće kristala,
odnosno istovremenim razvitkom velikog broja mineralnih individua. U ovim slučajevima
minerali se najčešće pojavljuju u stenama u vidu kristalastih zrna, prutićastih, vlaknastih,
igličastih, listastih ili drugih oblika.
Treći vid pojavljivanja su amorfni minerali. Nepravilna im je unutrašnja gradja, a
takodje i spoljašnji oblik. Najčešće se u prirodi susreću u vidu kuglastih, grozdastih,
bubrežastih ili nepravilnih Zemljia stih masa. Oni su izrazito izotropna tela. Kohezija,
brzina prostiranja svetlosti, provodjenje toplote i neka druga svojstva su kod njih jednaka u
svim smerovima.
Amorfni minerali mogu nastati na različite načine. Jedan način je vezan za magmu
kada iz bilo kog, od više mogućih, razloga magma može dospeti na površinu terena, ili
blizu njene površine, kada se kristalizacija odvija veoma brzo. Tada nema vremena da se
izvrši uredjenje atoma, jona i molekula po tipu trodimenzionalne kristalne rešetke, već
magma ili lava očvrsne u različitim formama vulkanskih stakala. Drugi način nastanka
amorfnih minerala je iz koloidnih smeša koje se od molekularnih razlikuju po veličini, tj. ne
prolaze kroz membranu. Iz vodenog rastvora koagulacijom prelaze iz sol stanja u gel
modifikaciju, kada se susretnu dva različito naelektrisana sola. Jedno od važnih svojstava
ove mineralne vrste je to da su izrazito nestabilni. To se ogleda u tome da teže vremenom
da predju u stabilniju mineralnu modifikaciju sa pravilnim rasporedom atoma i jona.
18
Sl. 3.3. Kristalografske sisteme i osnovni oblici kristala u njima
19
3.4. Fizička svojstva minerala
Minerali su prirodna jedinjenja, po pravilu homogena i anizotropna, kod kojih su
odredjenim metodološkim postupcima utvrdjena njihova najbitnija fizička i druga svojstva.
Na bazi nekih karakterističnih svojstava pojedini minerali mogu se lako razlikovati jedni od
drugih, a time i makroskopskim metodama brzo prepoznavati. Za razliku od tih, velika
većina minerala se ne može lako prepoznati samo na bazi makroskopskog pregleda, već su
potrebna detaljnija ispitivanja.
Minerali su veoma važna sirovina u industriji gradjevinskog materijala, hemijskoj
industriji, poljoprivredi i drugim granama.
Minerali su izgradjivači stena, pa zbog toga njihova fizičko-mehanička svojstva
bitno utiču na pojedina svojstva stena i terena u celini. Naravno, nekada i drugi uticajni
činioci, npr. ispucalost stenske mase, mogu značajno sniziti karakteristike pojedinih
svojstava, bez obzira na mineralni sastav predmetne stene.
Najvažnija fizička svojstva minerala su: tvrdoća, cepljivost, specifična težina,
sjajnost, ogreb, providnost, magnetičnost, elektroprovodljivost, provodljivost toplote i dr.
Tvrdoća je otpor koji minerali, koji su u čvrstom agregatnom stanju, pružaju pri
paranju njihovih površina nekim tvrdim predmetom. Zavisi od rasporeda jona i atoma u
kristalnoj rešetki. Kada je struktura gušća, atomi i joni su na medjusobno kraćim
rastojanjima, tada je tvrdoća veća i obrnuto. Karakteristični primer tome su minerali
dijamant, koji je izrazito tvrd i mineral grafit koji je izrazito mek. Oba minerala su po
hemijskom sastavu čist ugljenik, sa različitim rasporedom atoma i jona u trodimenzionalnoj
kristalnoj rešetki (Sl. 3.4.).
Sl. 3.4. Struktura dijamanta i grafita
Tvrdoće minerala se mogu medjusobno uporedjivati, a takodje tvrdoće nepoznatih
minerala u odnosu na tvrdoće poznatih. U tom cilju je Mohs 1820. g. predložio opisnu
skalu koja se sastoji od deset minerala. Po toj skali najmekši mineral je talk, najtvrdji
20
dijamant. Svaki naredni mineral u skali para sve prethodne. Izrazito su tvrdi minerali topaz,
korund i dijamant, koji pripadaju grupi dragog kamenja. Sa praktičnog stanovišta bitno je to
da je npr. stena izgradjena samo od kvarca (kvarcit) veoma čvrsta, tvrda, otporna stena, dok
je stena koja je izgradjena od znatno mekšeg kalcita (krečnjak) značajno mekša od
prethodnog. U nekim slučajevima je bolje kada su meki minerali i stene (npr. za
iskopavanje). U drugim sluačjevima, npr. kada je potrebno imati abrazivni materijal,
potrebno je imati isključivo tvrdi mineral, tj. korund.
Mohsova skala tvrdoća je kvalitativna i na osnovu nje se ne može kvantitativno
izraziti čvrstoća minerala. Da bi se taj nedostatak otklonio, predloženo je da se tvrdoća
korunda označi sa 1000. U odnosu na njega odredjene su i tvrdoće ostalih minerala (tablica
br. 3.1.).
Tablica br. 3.1. Mohsova skala tvrdoće minerala
Naziv minerala Mohsova tvrdoća Opis Relativna tvrdoća
u odnosu na korund
Talk 1 Lako se
para noktom
0,04
Gips 2 Para se noktom 1,25
Kalcit 3 Para ga
liveno gvoždje
4,5
Fluorit 4 Para ga
običan čelik
5,0
Apatit 5 Para ga čelik 6,5
Ortoklas 6 Slabo para staklo 37
Kvarc 7 Lako para staklo 120
Topaz 8 Slabo seče staklo 175
Korund 9 Para ga dijamant 1 000
Dijamant 10 Seče staklo 140 000
Cepljivost minerala je svojstvo da se pod dejstvom sile usitnjavaju - cepaju
paralelno kristalnim pljosnima. Neki minerali su cepljivi (halit, kalcit, pirokseni i dr.), a
neki su bez cepljivosti (kvarc, opal i dr). Iz definicije cepljivosti, lako je zaključiti da su svi
amorfni minerali bez cepljivosti kao i pojedini kristalno-kristalasti minerali. I kod tih
minerala, pri prekoračenju granične tvrdoće - čvrstoće, dolazi do razaranja čvrste mineralne
materije po odredjenim površinama, ali se to ne naziva cepljivošću već prelomom. Površine
preloma mogu biti: ravne, zatalasane, glatke, hrapave, iveraste, školjkaste, fibrozne i
Zemljia ste.
Ravni cepljivosti, po pravilu, paralelne su nekoj kristalnoj pljosni (Sl. 3.5.). Prema
strukturi one su ujedno i ravni u kojima su najgušće složeni atomi, joni i molekuli koji
izgradjuju mineral. Zbog toga se npr. grafit savršeno cepa po bazi. Rastojanja izmedju
atoma ugljenika u ravni te baze su 1,45 angstrema, a izmedju tih ravni su 3,41 A
0
.
Cepljivost može biti savršena, jasna ili potpuna, nesavršena ili nepotpuna i rdjava
ili slabo izražena. U zavisnosti od oblika kristala i pljosni po kojima je mineral cepljiv,
takodje se razlikuje više vrsta cepljivosti: bazna, po pljosnima prizme, po pljosnima
heksaedra, po pljosnima romboedra, pinakoidalna i dr. Cepljivost ukazuje na izrazitu
anizotropiju minerala u pogledu pojedinih karakterističnih svojstava.
21
Sl. 3.5. Cepljivost minerala (a) i bližnjenje kristalnih oblika (b)
Pri delovanju naprezanja na minerale moguća su tri slučaja. Prvi je da je mineral
izložen delovanju sile relativno malog intenziteta, da se deformiše do izvesnog iznosa i da
se po prestanku dejstva sile vraća u prvobitni položaj. Za takve deformacije važi Hukov
zakon (
e
e
E ε ⋅ · σ ), tj. radi se o elastičnim deformacijama. Pri dejstvu sile većeg
intenziteta najčešće, pored elastičnog dela, postoji i plastična deformacija, a po
prekoračenju čvrstoće nastupa lom. Osnovni oblici deformacija čvrstih tela su linearno
sabijanje, istezanje i smicanje.
Tipični elastični minerali su listasti oblici liskuna muskovita. Tanke liske su
potpuno savitljive i po prestanku njihovog savijanja vraćaju se u prvobitni oblik. Slično
muskovitu savitljivi su i hloriti, ali ako se pokušaju po savijanju vratiti u prvobitni položaj,
tada će se slomiti. Za razliku od njih ogromna većina drugih mineralnih vrsta su krti
minerali. Oni se pri savijanju vrlo brzo lome, a ponekad i potpuno stroše.
Specifična težina minerala je težina mineralne materije jedinične zapremine pri
normalnom pritisku i temperaturi 277 K (4
0
C). U gradji litosfere sa 98,5% učestvuje samo
8 elemenata (tablica br. 3.2.). Na osnovu specifične težine elemenata koji najviše učestvuju
u gradji petrogenih minerala može se lako zaključiti da je najveći broj mineralnih vrsta
specifične težine od 24 - 35 kN/m
3
. Minerali iz grupe karbonata, silikati aluminijuma i
alkalija najčešće imaju specifičnu težinu manju od 30 kN/m
3
, a minerali sa magnezijumom i
gvoždjem veću od 30 kN/m
3
. Pored toga što na težinu utiču elementi koji grade mineral,
takodje i sama gustina atoma i jona utiče na težinu. Minerali gušće strukture su teži i
obrnuto, što dobro ilustruje dijamant čija je težina 35,1 kN/m
3
, dok je težina grafita 22
kN/m
3
. Oba su čist ugljenik, različite strukture.
Tablica 3.2. Težina i zastupljenost osnovnih elemenata u gradji Zemljine kore
Elemenat Specifična težina
(kN/m
3
)
% Elemenat Specifična težina
(kN/m
3
)
%
O 13,4 42,7 Ca 16 3,6
Si 24 27,6 Na 9,7 2,64
Al 27 8,8 K 8,7 2,6
Fe 79 5,1 Mg 17,4 2,1
22
Metalični minerali - rude, naročito minerali gvoždja, znatno su teži od velike
većine petrogenih minerala (npr. pirit ima težinu 50 kN/m
3
). Po pravilu veće su težine
kristalni oblici jednog te istog minerala nego njegovi amorfni predstavnici. Jedini izuzetak
je kristalni oblik minerala vode - led, koji je lakši nego njegov tečni agregat.
Boja minerala može poticati od hemijskog sastava - idiohromatski obojeni i od
primesa - alohromatski obojeni minerali. Kakvu će boju imati mineral zavisi od talasnih
dužina koje supstancija apsorbuje pri prolasku ili reflektovanju svetlosti. Zato se može
govoriti o boji minerala u propuštenoj ili reflektovanoj svetlosti. Minerali koji apsorbuju
svetlost celokupnog spektra talasnih dužina su bezbojni. Nasuprot njima, oni koji apsorbuju
jedan deo talasnih dužina imaju boju propuštene ili reflektovane svetlosti.
U prirodi se nalaze minerali najraznovrsnijih boja i nijansi. Nekada su njihove boje
veoma privlačne i čine ih veoma dragocenim. Pojedini su jednobojni (malahit je uvek
zelen, azurit - plav). Velika većina mineralnih vrsta nalazi se u različitim bojama, ili
nijansama jedne te iste boje. Tome najviše doprinose uklopci i primese neke druge
mineralne materije, a ne osnovni sastav. Tako npr. mineral kvarc je idiohromatski bezbojan
- gorski kristal. Medjutim, znatno češće u kvarcu ima smeša, alohromatski je obojen, pa je
čak zadobio i nove nazive (čadjavac - tamnomrki kvarc, morion-potpuno crn kvarc, ametist
- ljubičasto obojen kvarc, citrin - žuti kvarc koji je ujedno i njegova najredja vrsta).
Količina strane materije, koja daje boju mineralu, često je tako mala da se jedva može
odrediti.
Boja petrogenih minerala je od najvećeg značaja kod ukrasnog kamena za potrebe
graditeljstva. Pored toga, a zajedno sa sjajnošću, lako je zaključiti da li se radi o svežim
mineralima, ili onima koji su zahvaćeni procesima prirodnog raspadanja, što je takodje od
značaja pri izboru kamena kao gradjevinskog materijala. Prvi i osnovni znak da je
odredjena mineralna vrsta, odnosno stena, zahvaćena procesima raspadanja je gubljenje
sjajnosti minerala i promena boje.
Sjajnost minerala zavisi od količine reflektovanih zraka i od veličine indeksa
loma. Ako je jako reflektovanje i veliki indeks loma, tada imaju dijamantsku sjajnost
(dijamant, sfalerit). Pored te sjajnosti kod nekih minerala je izražena staklasta (kvarc,
feldspat). Vlaknasti minerali (azbest) imaju svilastu sjajnost. Listasti minerali (muskovit)
imaju tipičnu sedefastu sjajnost, što je prouzrokovano interferencijom i totalnom
refleksijom svetla od tankih listića. Metalični minerali imaju metalnu sjajnost. Po
intenzitetu odbijenog svetla razlikuju se sledeće sjajnosti: blistava, sjajna i svetlucava.
Elektroprovodljivost je svojstvo minerala da provode struju, odnosno da pri
prolasku struje kroz njih pružaju odredjeni specifični električni otpor. Taj otpor je
recipročna vrednost elektroprovodljivosti i izražava se u omm (om metara). Sadržaj Fe
komponente u mineralima (pirit, halkopirit, magnetit, limonit i dr.) povećava
elektroprovodljivost. Slično je i sa mineralima koji su sa povećanim sadržajem vode, kakav
je slučaj kod glina sa vodom oko glinenih čestica, a što utiče na relativno dobro provodjenje
električne struje. Većina petrogenih minerala (kvarc, feldspati, liskuni, kalcit i dr.) loši su
provodnici struje (Tablica br.3.3.). Neki medju njima su odlični izolatori, pa su kao takvi
našli odgovarajuću primenu.
Tablica 3.3. Specifični električni otpor minerala, prema J. Jakosky-u
Anhidrit
10
3
-10
5
omm
Halit
30 - 10
5
omm
Glina
1,5 x 10
-4
- 35 omm
Kvarc
10
5
omm
Halkopirit
5 - 1,5 x 10
3
omm
Liskuni
9 x 10
2
- 9 x 10
5
Kalcit
10
5
omm
Magnetit
6 x 10
-1
-50 omm
23
omm
Elektroprovodljivost je jedno od karakterističnih svojstava minerala po kome su
oni izrazito anizotropna tela. To najvećim delom zavisi od rasporeda atoma i jona u
trodimenzionalnoj kristalnoj rešetki. Baš zbog toga minerali istog hemijskog sastava, kakvi
su dijamant i grafit, a različitih strukturnih svojstava, imaju različite provodljivosti struje.
Specifični električni otpor kod dijamanta je 1 x 10
-6
omm i predstavlja odličan izolator. Za
razliku od njega grafit je odličan provodnik, kao takav je našao veliku primenu, sa
specifičnim električnim otporom 8 x 10 do 6 x 10 omm.
Značaj poznavanja elektroprovodljivosti minerala i stena uopšte je veliki, kako u
elektroindustriji, isto tako i u geotehnici odnosno u geofizici. Na bazi elektroprovodljivosti
stenskih masa razvijena je jedna relativno velika grupa metoda geofizičkih ispitivanja
terena koje su široko prihvaćene u geotehnici, koje se, po pravilu, primenjuju u kombinaciji
sa drugim metodološkim postupcima ispitivanja.
Pri prolasku toplote kroz minerale oni se različito ponašaju. Pojedini u potpunosti
absorbuju toplotne zrake, zagrevaju se. To su atermni minerali, npr. magnetit i hematit.
Neki propuštaju termičke zrake, npr. halit i oni se nazivaju dijatermni minerali. Opšte
posmatrano, poznata su tri osnovna načina prenošenja toplote i to: provodjenje ili
kondukcija, prenošenje ili konvekcija i zračenje ili radijacija. Provodjenje toplote odvija se
kroz mineralnu materiju i u tom pogledu neki minerali su dobri provodnici toplote, dok su
drugi loši. Makroskopski posmatrano bolji provodnici toplote se u ljudskoj ruci osećaju
hladnijim. Najbolji provodnici toplote su srebro i bakar. Prenos toplote konvekcijom vrši se
kretanjem vode ili gasova iz jednog područja u drugo i uz uslov da su u tim područjima
različite temperature. Prenos toplote zračenjem vrši se kada minerali - tela nisu u kontaktu,
kretanjem elektromagnetnih talasa (fonova) u prostoru izmedju tih tela. Pri povećanju
temperature minerali se različito ponašaju. Kristali i kristalasti minerali pokazuju izrazito
anizotropna svojstva. Pri tome su uvek veće vrednosti koeficijenta termičkog širenja
minerala u pravcu dužih odsečaka na kristalografskim osama. Manji broj minerala pokazuje
izotropna svojstva u pogledu termičkog širenja. U ovoj grupi su minerali koji kristališu
teseralno i svi amorfni minerali.
Pojedini minerali mogu se lako makroskopskim metodama odrediti po svojim
karakterističnim fizičkim osobinama. Tako npr. lako je prepoznati mineral halit (NaCl),
bez obzira na raznorazne boje u kojima se u prirodi nalazi i to po karakterističnom slanom
ukusu.
Lako je identifikovati gline, koje pokazuju, pri zadahu, karakterističan miris glina.
Kada su gline suve, veoma je izraženo njihovo svojstvo da upijaju vodu - higroskopne su.
Prirodno vlažne lako se lepe za mokre prste i alat.
Jaka magnetičnost je izražena kod magnetita, slabije kod pirhotina i nekih drugih
minerala.
Rude urana, torijuma i radijuma pokazuju svojstva radioaktivnosti.
3.5. Klasifikacija i prikaz petrogenih minerala
Petrogeni minerali učestvuju u gradji stena. Prema procentualnoj zastupljenosti,
kao i njihovom uticaju na najbitnija svojstva stena, svi petrogeni minerali podeljeni su na
bitne, sporedne i akcesorne.
Po boji minerala uobičajena je podela na femske i salske minerale. Prvu grupu
čine minerali u čijem sastavu učestvuju Fe i Mg (gvoždjevito-magnezijski minerali). Oni su
24
uvek različitih nijansi crne ili zelene boje. Drugu grupu minerala čine oni u čijem sastavu
obavezno učestvuje Si i Al. Minerali te grupe nalaze se u različitim bojama: beli, crveni,
svetlosivi, bledoružičasti do bezbojni.
Minerali se mogu klasifikovati prema fizičkim, strukturnim, morfološkim
svojstvima, a takodje prema hemijskom sastavu. Najčešće upotrebljavano razvrstavanje
minerala je, upravo, po njihovom hemizmu i u tom pogledu najvažniji petrogeni minerali
su: silikati, oksidi, hidroksidi, karbonati, sulfati, sulfidi, fosfati, nitrati i dr.
Oksidi
Svi hemijski elementi, osim fluora i plemenitih gasova, sjedinjuju se s kiseonikom,
neki lakše neki teže i takva jedinjenja nazivaju se oksidi. Kiseonik je uvek dvovalentan. U
gradji Zemlje, do dubine 16 km, prema istraživačima Klarku i Vašingtonu, učestvuje sa
46.6%. Takodje, izrazito veliko je njegovo učešće u gradji kako mineralnih vrsta, tako vode
i vazduha. On se veoma lako spaja sa drugim elementima i to spajanje se u hemiji naziva
gorenje ili oksidacija (npr. rdjanje gvoždja, prevodjenje jednih mineralnih vrsta u druge).
Lavoazje (Lavoisier 1743-1794) je kiseonik nazvao oxygenium zato što mnogi kiseonikovi
spojevi-oksidi , kad dodju u vodu, stvaraju sa njom kiseline.
Najvažnije mineralne vrste oksida, njihov hemijski sastav, tvrdoće i specifične
težine su date u tablici br.3.4. Oksidi kao i svi drugi petrogeni minerali, u čvrstom su
agregatnom stanju, izuzev vode, koja je u više agregatnih stanja. Grupu čine i metalični
minerali. Razlog zašto se oni navode, a ne navode se mnogobrojni drugi metalični minerali
čiji je značaj u ekonomskoj geologiji veliki, u tome je što su te mineralne vrste često
zastupljene u stenama i to u vidu sitnih uprskanih zrna. Oni su štetni u stenama, jer se
magnetit relativno brzo prevodi u stabilniju mineralnu modifikaciju hematit, a hematit
takodje u sekundarni mineral limonit, koji je štetan u stenama.
Tablica br. 3.4.: Minerali grupe oksida
Naziv Hemijski
sastav
Tvrdoća Spec. težina
(kN/m
3
)
Kristalografska
sistema
Voda H
2
O 1,5 9,175 Heksagonalna
Kvarc SiO
2
7 26,6
Magnetit Fe
3
O
4
5,6-6,5 52 Teseralna
Hematit Fe
2
O
3
5,5-6,5 48-53 Heksagonalna
Korund Al
2
O
3
9 39-41 Heksagonalna
Voda, zajedno sa vazduhom i mineralima, izgradjuje svet. Učestvuje u gradji
Zemlje tako što ulazi u sastav pojedinih mineralnih vrsta. Pored toga ona često zapunjava
pore i pukotine koje su na različite načine nastale u Zemljinoj kori. Najveće količine vode
nalaze se u tečnom stanju, u manjoj količini je u gasovitom i čvrstom stanju. Osim toga
voda izgradjuje sve površinske vode (potoke, reke, jezera, mora, okeane, lednike u
područjima sa hladnom klimom). U gasovitom stanju najzastupljenija je u atmosferi.
Prema nekim procenama voda učestvuje u gradji Zemlje sa oko 1%. Do dubine 16
km, po istraživaču Vernadskom, vode ima više od 250 x 10
6
km
3
. Procenjuje se da je
zapremina leda oko 20 x 10
6
km
3
.
25
Po hemijskom sastavu voda je H
2
O. Težinski posmatrano vodonik učestvuje u
gradji vode sa 11,11%, a kiseonik sa 88,89%. Pri pritisku od 10 kN/m
2
tačka topljenja leda
je na 0
0
C.
Led kristališe heksagonalno. U tankim pločama je providan, a u debljim
naslagama plavičasto-zelene boje.
Voda je toliko značajna mineralna sirovina da se bez nje jednostavno ne bi mogao
zamisliti život. Sa stanovišta inženjerske geologije ovde su nabrojani samo neki veoma
značajni aspekti uticaja vode:
• mehaničko delovanje površinskih i podzemnih voda, leda i lednika,
• hemijsko delovanje vode,
• aktivnost endogenih i egzogenih geoloških procesa,
• naponska stanja izazvana dejstvom vode,
• uslovi rada u terenu kao radnoj sredini.
Pored svega toga voda je veoma značajna i kao mineralna sirovina.
Kvarc je silicijum dioksid koji u gradji stena učestvuje u vidu više sličnih
mineralnih vrsta (tridimit, kristobalit, kalcedon, jaspis). Koja od navedenih vrsta će nastati
pri kristalizaciji mineralne materije, pre svega, zavisi od temperature i pritisaka (Sl.3.6.).
Sl.3.6. Varijeteti SIO
2
minerala i njihov nastanaka u zavisnosti od
termodinamičkh uslova.
Po karakteristikama najvažnijih fizičko-mehaničkih svojstava sve navedene
mineralne vrste su, u praktičnom smislu, skoro podudarne. Zbog toga se nadalje daje samo
opis kvarca. Najčešće u sebi ima uključene gasne, tečne ili čvrste inkluzije. One mu daju
različite boje i za svaku takvu vrstu, u praksi su odomaćeni specifični nazivi. Bezbojan, bez
inkluzija, se naziva gorski kristal; žuti-citrin je najredja vrsta; ljubičast-ametist; crn-morion;
mlećno beli-belutak. Kvarc se često nalazi u prirodi u obliku kristala (Sl.3.7.), za razliku od
mnogih drugih mineralnih vrsta kod kojih su kristalni oblici retki. Kristali kvarca su u
obliku romboedara koji pokazuju da se radi o niskotemperaturnom kvarcu, ili
heksagonalnih prizmi koje se često završavaju bipiramidama (piramide na oba kraja prizmi)
26
koje sigurno pokazuju da se radi o visokotemperaturnom kvarcu čiji je nastanak vezan za
nastanak vulkanskih stena.
I pored čestih pojava u obliku
kristala, ipak su neuporedivo najveće količine
kvarca u obliku kristalastih zrna. Retko su ta
zrna makroskopski vidljiva. Najčešće se radi o
veličini zrna koja se mogu razlikovati nekim
od instrumenata za uvećanje, npr. Mikro-
skopom. Kvarc je mineral koji nastaje u svim
geološkim sredinama izuzev u ultrabazičnim.
To znači da se nalazi kao bitan sastojak
magmatskih, sedimentnih i metamorfnih stena.
Količinski posmatrano, on je u nekim stenama
zastupljen u velikoj količini, a u nekima ga
ima toliko malo da te stene svrstavamo u
bezkvarcne (npr. sijenit ima do 5% kvarca).
Kvarc je tvrd mineral. To znači da je za rad u
stenama koje on izgradjuje, koje su masivne i
sa čvrstom silicijskom vezom medju njima,
potrebno imati specijalne alate (npr. bušenje se
mora izvoditi upotrebom dija-mantskih kruna).
Pri dejstvu statičkog opte - rećenja na kvarcna
zrna, ili kvarcne stene, kvarc je otporan. Za
razliku od toga pri delovanju dinamičke sile
kvarc se ponaša kao krt materijal tj. brzo puca.
Nastanak kvarca je vezan za širok dijapazon termodinamičkih uslova. To
uslovljava da on može da nastane, kako se uobičajeno kaže, na sve poznate načine:
magmatski, pegmatitski, hidrotermalno, metamorfno, sedimentno. SIO
2
je jedna od
najstabilnijih mineralnih modifikacija u stenama. To znači da se pri promeni
termodinamičkih uslova vrši njegovo prevodjenje iz jedne u drugu mineralnu modifikaciju,
ali bez promene hemijskog sastava. Zbog toga se kvarc ubraja u malobrojnu grupu minerala
koji se praktično ne raspadaju, ne rastvara se u vodi, a jedino ga rastvara fluorovodonična
kiselina.
Magnetit i hematit su rude gvoždja. Osim u rudnim ležištima, u stenama je
rasprostranjeno njihovo nalaženje u vidu uprskanih, medjusobno odvojenih zrna. Spadaju u
grupu akcesornih minerala u stenama. Nepovoljni su zbog relativno brzog raspadanja i
štetnog dejstva na stene u kojima se nalaze. Kada se govori o tom dejstvu prevashodno se
misli na kvarenje estetskih vrednosti kamena.
Magnetit se često nalazi u vidu teseralnih oktaedara i rombdodekaedara, a takodje
u vidu zrna. Neprovidan je, crne boje i ogreba. Prirodno je magnetičan. Neki oblici privlače
samo jedan magnetni pol, a drugi oba. Po tome što je relativno težak u odnosu na većinu
drugih petrogenih minerala, lako ga je razlikovati makroskopski. Nastaje kao primarno
magmatogeni mineral. Pored toga nastaje i pri kontaktnom i regionalnom metamorfizmu
drugih stena.
Hematit se nalazi u prirodi u vidu pločastih, listastih, iverastih i kompaktno
Zemljia stih masa. U kristalnom obliku su lepi i relativno pravilno razvijeni romboedarski
27
Sl.3.7. Kristali kvarca
oblici. Takve pojave su retke. Zato se hematit razvija najviše u obliku kristalastih zrna u
masama koje su različitih nijansi mrkocrvene boje. Uvek je crvenkastog ogreba. Nastaje
magmatski, regionalno i kontaktno metamorfno. Hematit je jedna od najvažnijih ruda
gvoždja. Na nekim mestima, kao npr. na Uralu, ležišta hematita su izrazito velika.
Pri raspadanju lako prelazi u limonit koji se u gradjevinskom kamenu ocenjuje kao štetan i
nepovoljan.
Korund je aluminijumov oksid, često sa primesama Cr, Ti i Fe (feri gvoždja).
Najčešće, upravo, zbog prisustva navedenih primesa obojen je različitim bojama koje ga
svrstavaju u cenjeno drago kamenje. Kada su lepih crvenih boja nazivaju se rubini, plavi su
safiri, bezbojni leukosafiri, a zeleni smaragdi.
Korund nema cepljivosti. Prelom mu je neravan. Zbog svoje tvrdoće našao je
primenu kao abrazivni materijal.
Nastaje magmatogeno, pri regionalnom i kontaktnom metamorfizmu stena.
Hidroksidi
Hidroksidi su prirodna jedinjenja u čijoj gradji učestvuje vezana zeolitna voda u
molekularnom obliku H
2
O, ali sa neodredjenim brojem molekula. Najvažniji, kao petrogeni
minerali, su hidroksidi gvoždja, aluminijuma i silicijuma (tablica br.3.5.).
Tablica br.3.5.: Mienerali grupe hidroksida
Naziv Hemijski
sastav
Tvrdoća
Specifična
težina
(kN/m
3
)
Oblici
minerala Napomena
Limonit Fe
2
O
3
H
2
O 2-5 35-40
Amorfni
Koloidni
mineral
Boksit Al
2
O
3
2,5-6,5 23-35
Opal Si
2
O
3
5,5-6,5 22
Limonit je ruda gvoždja koji nastaje: raspadanjem velikog broja minerala gvoždja
(hematita, magnetita, siderita, pirita); iz vodenih rastvora. Tipičan je amorfni mineral, što je
u direktnoj vezi sa njegovim nastankom. Nalazi se u prirodi u bubrežastim, grozdastim,
Zemljia stim, sigastim i drugim nepravilnim oblicima. Ponekad se limonit nalazi u vidu
skrama, ili Zemljia stih nakupina karakteristične limonitski žute boje-oker. Oker često služi
kao materijal za dobijanje žute boje.
Limonit je polumetaličan mineral. Važan je kao ruda (npr. u rudniku Ljubija) sa
manjim sadržajem gvoždja u odnosu na hematit. U gradjevinskom materijalu, kamenu ili
agregatu za beton, je štetan i nepovoljan.
Boksit je ruda aluminijuma, koju čini više mineralnih vrsta: dijaspor; bemit;
hidrargilit i sporogelit. Svi oni su hidroksidi aluminijuma. Naročito u karbonatnim stenama
boksiti su često zastupljeni kao sporedni minerali koji nastaju u površinskoj zoni terena tj. u
kori raspadanja i ukazuju na procese površinskih izmena karbonatnih stena. Upravo zbog
toga se i navode u petrogenim mineralima.
Minerali iz grupe boksita su specifične težine od 2,3 (hidrargilit) do 3,5 kN/m
3
(dijaspor i bemit). Tvrdoća im takodje varira, od 1 (sporogelit) do 7 (dijaspor i bemit).
28
Opal je amorfna mineralna supstanca SiO
2
sa 3-20% vode. Specifične je težine 19-
25kN/m
3
, a tvrdoće po Mosu 5,5-6,5. U prirodi se nalazi u svim oblicima koji su
karakteristični za amorfne minerale. Može biti bezbojan, ali najčešće u različitim nijansama
crvene, plave, zelene i drugih za oči
privlačnih boja. Zbog toga se opal često
koristi za dekorativne svrhe i ubraja u
poludrago kamenje.
Nastaje hidrotermalnim izmenama
ultrabazičnih stena tj. alteracijama
serpentina
Karbonati
Karbonati su soli ugljene kiseline (H
2
CO
3
). Grupu karbonata čini relativno dosta
minerala sa Ca, Mg, Fe, Mn, Zn. Oni se mogu lako zamenjivati i činiti odgovarajuće
izomorfne smeše. Po tome se često nazivaju članovima izomorfne grupe minerala kalcita.
Imaju slične kristalografske oblike, genezu, slična fizička i hemijska svojstva. Svi, izuzev
aragonita, npr. imaju romboedarsku cepljivost, veliki negativni dvolom svetlosti itd. U
pogledu geneze, važno je da su oni tipični hidratogeni minerali, koji nastaju iz hladnih
voda. U vodi je rastvorena odgovarajuća mineralna materija npr. kod kalcita kalcijum
bikarbonat koji pri prekoračenju zasićenja, iz bilo kojih od više mogućih razloga, biva
preveden u CaCO
3
. Zatim, je moguć nastavak procesa, tj. rastvaranje kalcita u vodenoj
sredini, ili usled atmosferilija. Najvažniji petrogeni minerali iz grupe karbonata su prikazani
u tablici br.3.6.
Tablica br.3.6.: Mienerali grupe karbonata
Naziv Hemijski
sastav
Tvrdoća Spe.težina
(kN/m
3
)
Kristalografska sistema
Kalcit CaCO
3
3 27,2 Romboedarska
Magnezit MgCO
3
4-4,5 29-31 Romboedarska
Dolomit CaCO
3
MgCO
3
3,5-4 28,5-29,5 Romboedarska
Aragonit CaCO
3
3,5-4 29-30 Rombična
Kalcit se u prirodi relativno često nalazi u formi kristala koji se svrstavaju u
romboedarsku kristalografsku sistemu. Takvi oblici se najčešće nalaze duž pojedinih
pukotina, kaverni i drugih podzemnih šupljina. Ipak, daleko najveće količine kalcita se
nalaze u karbonatnim stenama u vidu kristalastih zrna.
29
Sl. 3.8. Zonarno građeni opal
Teško se rastvara u običnoj vodi. U 1 litru vode rastvara se 13 mg kalcita. Medjutim, kada u
vodi ima ugljen dioksida, a skoro uvek ga ima u manjim ili većim količinama, tada se kalcit
lako prevodi u kalcijum bikarbonat.
CaCO
3
+H
2
O + CO
2
= Ca(HCO
3
)
2
Kristali kalcita su bezbojni i providni kada je kalcit čist i nazivaju se islandskim
kalcitom. Bistri kristali služe za dobijanje polarizovanog svetla u Nikolovim prizmama.
Takvi kristali su optički anizotropni i kod njih se svetlo dva puta prelama. Jednom se to
dešava pri ulasku svetlosti u kristal, a drugi put pri njenom izlasku iz kristala. Ipak, takvi
kalciti su znatno redji, a češći su obojeni primesama i nalaze se u različitim bojama. Vrlo
lepi kristali su bele i crvenkaste boje, a znatno redje se nalaze u nijansama braon boje. Boja
sivo-crnih krečnjaka, u kojima je takodje kalcit dominantan mineral, uglavnom dolazi od
prisustva organske materije.
Pored kalcita koji nastaju iz pravih jonskih
rastvora, veoma velike naslage kalcita i stena
od njih, nastale su biogenim putem. Takav
način nastanaka je vezan za živi svet koji u
vodenoj sredini koristi karbonatnu komponentu
za svoj skelet i ljušture. Posle izumiranja
organizama, ostaci padaju na dno vodene
sredine, tu se talože i tako nastaju karbonatne
naslage.
Lako se rastvara u razblaženoj
hlorovodoničnoj kiselini (HCl) uz burno
oslobadjanje CO
2
.
Magnezit je najčešće veoma sitnozrn,
kriptokristalast, jedar, izrazito bele boje.
Kristalni varijeteti su romboedri, providni su, ali
se vrlo retko nalaze u prirodi. Prelomi su mu
veoma karakteristično školjkasti.
Nastaje pri hidrotermalnim izmenama u ultrabazičnim stenama-peridotitima i
serpentinisanim peridotitima. Procesi hidrotermalnih izmena su, po pravilu, praćeni
formiranjem magnezita u obliku liski, žica, redje i debljih sočiva. Pošto su ultrabazične
stene zeleno-crnih boja, a magneziti beli, lako je zaključiti da je to veoma upadljiva
teksturna karakteristika stene i minerala koji je u njoj nastao. Pored navedenih ležišta
žičnog tipa, poznata su i sedimentaciona ležišta magnezita. Ona su nastala na mestima gde
se vršilo taloženje transportovane magnezitske supstancije.
Značaj magnezita u stenama je u tome da on ukazuje na odredjene procese koji su
se dešavali u primarnim mineralima i stenama uopšte. Prevashodno se misli na to da je
njegovo formiranje vezano za proces raspadanja primarnih mineralnih vrsta i obrazovanje
sekundarnih.
Postojan je mineral u odnosu na atmosferilije. Ima veliki značaj kao sirovina u
industriji, naročito za spravljanje vatrostalnih proizvoda, porculana i veštačkog kamena
(ksilolita).
Dolomit je dvoguba so kalicjuma i magnezijuma. Kristalni oblici ovog minerala su
u obliku romboedara. U stenama, masivnim ili slojevitim, najčešće je zastupljen u vidu
kristalastih zrna. Često se u karbonatnim stenama smenjuju partije kalcita i dolomita, a što
30
SL.
3.9. Kristali kalcita
je pre svega uslovljeno mogućnostima mešanja kalcijske i magnezijske komponente.
Kristalni oblici dolomita imaju cepljivost paralelnu pljosnima romboedra. I druga
karakteristična fizičko-mehanička svojstva dolomita su praktično istovetna kalcitu. U
makroskopskom pogledu moguće ga je od kalcita razlikovati po tome što su njegovi
prelomi oštrijih ivica i što se intenzivno rastvara u hlorovodoničnoj kiselini kada je ona
zagrejana, a ne hladna.
Aragonit je alotropska modifikacija CaCO
3
. To znači da mu je potpuno istovetan
hemijski sastav kao kod kalcita, a razlikuje se od njega po oblicima u kojima kristališe. On
je rombična modifikacija CaCO
3
. Relativno lako se razlikuje od kalcita po karakterističnim
igličastim i prizmatično izduženim oblicima u kojima se pojavljuje, a koji su često zonarno
i loptasto rasporedjeni. Nastaje iz toplih voda. Često je lepih boja i to nijansi žute, redje
plave, crvene, crne i dr. boja, što stenu mermerni oniks, koju on izgradjuje, čini
najkvalitetnijim ukrasnim gradjevinskim kamenom.
Sulfati
Sulfati su soli sumporne kiseline H
2
SO
4
. Grupu sulfata čini relativno veliki broj
mineralnih vrsta od kojih su petrogeno najvažniji gips i anhidrit.

Tablica br.3.7.: Mienerali grupe sulfata
Naziv Hemijski
sastav
Tvrdoća Specifična
težina (kN/m
3
)
Kristalografska sistema
Anhidrit CaSO
4
3-4 28-30 Rombična
Gips CaSO
4
H
2
O 2 23 Monoklinična
Anhidrit kristališe rombično u obliku tabličastih kristala. Najčešće se nalazi u
obliku sitnozrnih agregata. Različitih je boja: beo, siv, plavičast, a može biti i bezbojan.
Pojavljuje se zajedno sa gipsom, halitom i drugim mineralnim vrstama. Nastaje
sedimentaciono iz hemijskih rastvora, u manjim količinama hidrotermalno u vulkanskim
oblastima. Anhidrit je nestabilna mineralna vrsta. Teži da primi u sebe vodu, da predje u
stabilniju mineralnu modifikaciju tj. u gips. Taj proces je praćen povećanjem zapremine za
oko 60% i povećanjem pritisaka do 1100 atm.
Gips se u prirodi nalazi u obliku kristala i zrnastih agregata. Kristalni oblici
pripadaju monokliničnoj sistemi i razvijeni su u obliku monokliničnih, pločastih, prizmi.
Česte su pojave udruživanja po dve kristalne individue i to tako da su zaokrenute za 180
0
oko podužne ose. Tada takvo spajanje čini oblike slične lastinom repku, po čemu su druze
zadobile naziv. Takvi oblici se nazivaju blizancima, što je opšti pojam u mineralogiji, a
pojava srastanja mineralnih individua se naziva bližnjenjem. Zrnasti gips može biti
izgradjen od zrna promenljive veličine. Kada su ona veoma sitnozrna tada se gips naziva
alabasterom i služi u vajarstvu. Pored tih oblika nalazi se kao Zemljia st, praškast i listast.
Posle pečenja na temperaturi 120
0
-130
0
C prelazi u pečeni gips. Proces je praćen
gubitkom 75% kristalne vode. Karakteristično je da takav gips može ponovo da primi vodu
i da npr. iz praškastog oblika predje u očvrslu masu što je našlo veoma veliku praktičnu
primenu kako u gradjevinasrstvu tako u medicini i drugim oblastima ljudske delatnosti.
Nečist prirodni gips služi u poljoprivredi za djubrenje zemljišta. Ako se gips peče na višim
31
temperaturama npr. na 400
0
C, tada ne može više u sebe da prima vodu i gubi svojstvo
vezujućeg materijala.
Sl.3.10. Kristali gipsa: fotosnimak (a); shema udružena dva kristala (b)
Gips je primesama različito obojen. Može biti beo, siv, žut, ružičast redje je i
bezbojan. Nastanak je vezan za sedimentacione procese iz hemijskih rastvora. Pored toga
nastaje hidrotermalnim procesima i u kori raspadanja. Pri površinskom raspadanju stena, u
kori raspadanja, pre svega u laporima i srodnim stenama koje sadrže CaCO
3
minerale i sulfid-
pirit, dolazi do hemijskih reakcija i formiranja gipsa. Tako npr. u kori raspadanja beogradskih
lapora, na lokaciji narodnog pozorišta, pojave gipsa u glini su na dubini 15-20 m.
Gips je mineralna vrsta koja se vrlo lako raspada-rastvara u vodi. =
Sulfidi
Sulfidi su jedinjenja elemenata su sumporom. Grupu čine brojni minerali od kojih
su svakako najvažniji rudni minerali Ag, Cu, Pb, Zn, Ni, Hg, As, Fe, Mo i dr. Od svih njih
petrogeno je najvažniji pirit zato što je on veoma čest sporedni sastojak stena. U stenama se
često nalazi u vidu haotično rasporedjenih pojedinačnih zrna, redje u vidu nagomilanja duž
pojedinih mikroprslina i pukotina, a prisustvo u bilo kom od tih oblika se ocenjuje kao
nepovoljno. Nepovoljno je zato što je pirit podložan relativno brzom raspadanju, a to je u
hemijskom smislu praćeno nastajanjem gvoždjevog sulfata i sumporne kiseline. Sumporna
kiselina, koja tako nastaje, nagriza sve vrste gradjevinskih materijala.
32
2FeS
2
+ 2H
2
O + 7O
2
= 2FeSO
4
+ 2H
2
SO
4
12FeSO
4
+ 6H
2
O + 3O
2
= 4Fe
2
(SO
4
)
3
+ 2Fe
2
O
3
+ 3H
2
O
Fe
2
(SO
4
)
3
+ 6H
2
O = Fe
2
O
3
. 3H
2
O + 3H
2
SO
4
Osim u obliku nepravilnih nagomilanja, ili zrna, često se u prirodi nalaze kristalni
oblici pirita. Tada su to lepi heksaedri (kocke), oktaedri i dr. Karakteristične je zlatno-žute
boje. Izrazito veliku zastupljenost ima u kombinaciji sa drugim mineralima iz grupe sulfida,
oksida i drugim rudama. Nastaje hidrotermalno na svim temperaturama, redje sedimentno.
Haloidi
U grupi haloida značajni su minerali halit, silvin, fluorit i kriolit. Petrogeno je
najvažniji mineral halit.

Halit NaCl kristališe teseralno u obliku heksaedara. Najveće količine halita
(kamena so) su u obliku kristalastih zrna. Kada je čist tada je providan i prozračan.
Najčešće se u halitu nalaze uklopci i primese različitih mineralnih materija pa je zbog toga
različito obojen (beo, žut, ružičast, crn, plav i dr.). Kristali su u obliku kocki i imaju
cepljivost paralelnu pljosnima kristala. Po tim ravnima od velike kocke, može se
usitnjavanjem dobiti veliki broj malih. Kamena so se sjaji kao da je od stakla tj. ima
staklastu sjajnost. Tvrdoća soli, po Mosovoj skali je 2, a specifična težina 21-22 kN/m
3
.
Halit se nalazi: kao tipska sedimentna stena izmedju slojevitog lapora (laporca)
npr. u Tušnju i Tetimi kod Tuzle; rastvoren je u morskoj vodi sa oko 3%; u slanim
jezerima. Iz pravih hemijskih rastvora u morskoj vodi so će preći u čvrsto stanje kada se
zato steknu odgovarajući uslovi tj. kada se prekorači granica rastvoljivosti NaCl u vodi. To
se može ostvariti u lagunama usled povećanog isparavanja, a koje su odredjenim
pregradama odvojene od ostalog dela mora. Slično se dogadja i u tzv. slaništima na obali
mora u koja se upušta morska voda iz kojih isparavanjem zaostaje so. Pored toga do
obaranja soli može doći zbog povećane koncentracija soli u vodi usled naknadnog
prinošenja soli, zato što je u vodu dospela neka od supstancija koja pogoduje procesu
kristalizacije, ili se mogu promeniti temperaturni uslovi.
Halit je veoma značajna mineralna materija za industrijske potrebe. Zbog svojih
specifičnosti, koja je u brzom i lakom raspadanju-rastvaranju halita u vodi, eksploatacija
soli iziskuje potrebne mere opreza. U slučaju nekontrolisane eksploatacije može doći do
štetnih sleganja terena, oštećenja pa i rušenja brojnih objekata, kao što se desilo u centralnoj
zoni grada Tuzle. U području izvozno-eksploatacionog okna u Tuzli, izlužena so je na
dubini 270,30-288,80 m (IB-1), a drugi horizont soli koji nije izlužen, je na istoj bušotini na
dubini 338,20-358,90 m. Geodetski izmerena sleganja površine terena, usled eksploatacije
slanice u centralnom delu tog grada, iznosi više od 10m.
Silikati
33
Silikati su soli ortosilicijske (H
4
SiO
4
), metasilicijske (H
2
SiO
3
) ili polisilicijske
kiseline. Najzastupljeniji su minerali u svim osnovnim vrstama stena: magmatskim,
sedimentnim i metamorfnim. Prema istraživačima Klarku i Vašingtonu silikati učestvuju u
gradji Zemlje sa preko 80%, a od površine terena do dubine 16 km učestvuju sa više od
95%. Izrazito velika zastupljenost silikata u gradji stena uslovljena je velikim i raznolikim
mogućnostima povezivanja SIO
4
tetraedara. Svaki taj zamišljeni tetaraedar, u čijem centru
je Si a na rogljevima O atomi je četvorostruko negativno naelektrisan. Za kompenzaciju tih
četiri negativno naelektrisane valence uključuje se veoma veliki broj elemenata (Mg, Fe,
Ca, Na, K, Al i dr.) ili su ti tetraedri medjusobno povezani preko O atoma. Deo SiO
4
tetraedara može biti zamenjen kod alumosilikata aluminijevim tetraedrima (AlO
3
). Prema
vidovima povezivanja SiO
4
tetraedara razlikuje se više grupa silikata i to: nezosilikati,
sorosilikati, ciklosilikati, tektosilikati, filosilikati i inosilikati (Sl.3.11)
34
Sl.3.11. Podela silikata prema načinima povezivanja SiO
4
tetraedara
1) nezosilikati; 2) sorosilikati; 3) ciklosilikati; 4) tektosilikati;
5,6) inosilikati; 7,8) filosilikati
Kod nezosilikata SiO
4
tetraedri su nezavisni jedan od drugog (nezos = ostrvo).
Medjusobno su povezani pomoću katjona Mg, Fe, Al i dr. Takve veze su kod olivina,
granata, epidota i dr. minerala.
Sorosilikati imaju vezu izmedju dva SiO
4
tetraedra preko jednog O atoma. Sličnu
vezu imaju i ciklosilikati, s tim što je kod njih cikličan raspored O i Si atoma tako da jednu
celinu-prsten čini tri, četiri ili šest tetraedara.
35
Tektosilikati imaju takav vid povezivanja tetraedara da svaki atom kiseonika
gradi dva susedna SiO
4
tetraedra (npr. feldspati).
Filosilikati imaju SiO
4
tetraedre rasporedjene u ravnima. To je i osnovni razlog
zašto su minerali ove grupe tipični listasti minerali, sa cepljivošću koja je izražena upravo
po tim ravnima. Takav vid povezivanja imaju talk liskuni, hloriti, gline i dr.
Inosilikati su minerali kod kojih su SiO
4
tetraedri povezani kiseonikovim jonima
u beskonačne nizove (pirokseni) i beskonačne trake (amfiboli). Navedeni vidovi
povezivanja SiO
4
tetraedara se ne mogu videti makroskopskim metodama ispitivanja, već
isključivo najdetaljnijim mikroskopskim i rendgenskim ispitivanjima.
Feldspati
Feldspatima pripada veliki broj mineralnih vrsta. Učestvuju, kao bitni minerali, u
gradji skoro svih vrsta stena. Procenjuje se da feldspati učestvuju u gradji litosfere sa oko
60%. U magmatskim stenama učestvuju sa oko 59%, u metamorfnim stenama sa oko 30% i
sedimentnim stenama sa oko 11%. Učešće feldspata u gradji sedimentnih stena je mnogo
veće ako se računa da su pojedine sedimentne stene najvećim svojim delom nastale
raspadanjem primarnih feldspata., kao npr. gline.
Najvažniji minerali medju feldspatima su: ortoklas (tzv. or komponenta)
K(AlSi
3
O
8
), albit (ab komponenta) Na(AlSi
3
O
8
) i anortit (an komponenta) Ca(Al
2
Si
2
O
8
).
Feldspati se retko nalaze u vidu samo jedne mineralne vrste već su to mešanci. Upravo zato
su oni brojni, jer su česte izomorfne smeše Na, K i Ca komponente tj. mineralnih vrsta
feldspata u čijoj gradji učestvuju navedeni elementi. Naročito velike mogućnosti mešanja
su izmedju ab i an komponente. Minerali tih izomorfnih smeša nazvani su zajedničkim
imenom plagioklasi. Najvažniji mineralni predstavnici plagioklasa su prikazani u tablici
br.3.8.

Tablica br.3.8.: Izomorfne smeše plagioklasa
Naziv minerala ab-albitske
komponente (%)
an-anortitske
komponente (%)
Albit 90-100 10-0
Oligoklas 70-90 30-10
Andezin 50-70 50-30
Labrador 30-50 70-50
Bitovnit 10-30 90-70
Anortit 0-10 100-90
Feldspati su podeljeni na kisele (ortoklas, sanidin, mikroklin, albit i dr.),
prelazne (oligoklas i andezin) i bazične (labrador, bitovnit i anortit). Makroskopskim
metodama, za razliku od drugih detaljnijih metoda, je veoma otežano prepoznavanje
navedenih vrsta feldspata. Nekada je to moguće na bazi karakterističnih boja, npr. kod
labradora po plavičastoj boji-labradoriziranje, kod plagioklasa po karakterističnoj zonarnoj
gradji koja je naročito izražena kod vulkanita, ili posredno na bazi karakterističnih vrsta
magmatskih stena koje oni grade. Po pravilu u kiselim magmatskim stenama
preovladjujuće su zastupljeni kiseli feldspati, kod prelaznih magmatskih stena po kiselosti
36
zastupljeni su preovladjujuće prelazni feldspati i kod bazičnih stena bazični feldspati.
Mikroklin ima jasnu karakterističnu mrežastu strukturu (Sl.3.12.) koja se nekada i
makroskopski vidi, a mirkoskopskim metodama pogotovu.
Iz razloga što su svi feldspati
praktično istih vrednosti karakteristika
najvažnijih fizičko-mehaničkih
svojstava, takodje, istovetan im je
genetski nastanak, to se ovde daju
samo vrednosti za ortoklas. Kristališe
monoklinično. U stenama se najčešće
nalazi u vidu tabličastih ili nepravilnih
zrna. Ima savršenu prizmatsku
cepljivost u dva medjusobno upravna
pravca, po čemu je i dobio naziv.
Prelom mu je neravan. Nalazi se
različito obojen. Najčešće je žućkasto-
ružičaste, bele i crvene boje. Tvrdoća
po Mosovoj skali je 6 do 6,5. Specifična težina mu je 25,5 kN/m
3
.
Nastanak feldspata je vezan za magmatogene procese tj. za konsolidaciju magme.
Na najvišim temperaturama prvo iskristalisava anortit, a zatim slede bitovnit, labrador,
andezin, oligoklas, ortoklas i dr. Proces rekristalizacije feldspata se odvija i nakon njihovog
nastanka. Vrlo je dugotrajan i u osnovi se svodi na to da, u geološki dugom vremenskom
periodu, nestabilnije mineralne modifikacije prelaze u stabilnije npr. ortoklas u mikroklin.
Raspada se u hidratisane alumosilikate-minerale glina i taj proces se često naziva
kaolinizacijom. Proces raspadanja je vrlo spor pa se može, u praktičnom smislu,
podrazumevati da ako su u gradjevinske objekte ugradjene stene koje izgradjuju sveži
feldspati, oni se neće raspasti u eksploatacionom veku objekata. Inače prvi znak da su
feldspati zahvaćeni procesima raspadanja je gubljenje njihove staklaste sjajnosti. Na
osnovu svega sledi da su feldspati poželjni i dobri sastojci stena.
U industriji porculana ortoklas se koristi sa 17-37%, glina 66% i
kvarc 12-30%.
Kaolinizacija se hemijski može izraziti:
2K(AlSi
3
O
8
) + 2H
2
O + CO
2
= Al
2
((Si
2
O
5
(OH)
4
) + 4SiO
2
+ K
2
CO
3

Pri delovanju povišenih pritisaka i temepratura, kao i procesa hidrotermalnih
izmena feldspati prelaze u sitnoljuspičasti mineral koji se zove ssericit.
Sericitizacija se hemijski može izraziti:
3K(AlSi
3
O
8
) + H
2
O + CO
2
= KAl
2
( )( ) [ ]
2 10 3
OH O AlSi + 6SiO
2
+ K
2
CO
3

Feldspatima su srodni feldspatoidi. Oni imaju znatno manje silicije od feldspata.
Najvažniji predstavnici su leucit, analcim i nefelin.
Liskuni
Sl.3.12. Mrežasta struktura mikroklina
37
Grupu liskuna čine minerali muskovit, biotit i sericit. Oni su tipični listasti
minerali iz grupe filosilikata. Učestvuju u gradji zemljine kore sa oko 3,8%. Svi kristališu
monoklinično. Hemijski sastav im je nešto komplikovaniji i može se shematski izraziti u
sledećem obliku:
X
+
Y
3
++
(AlSi
3
O
10
) Z
2
ili
X
+
Y
2
+++
(AlSi
3
O
10
) Z
2
Gde su:
X
+
- jednovalentni elementi: Na,K
Y
++
- dvovalentni: Mg,Fe
Y
+++
- trovalentni: Al,Fe
Z - (OH)
-
Muskovit je liskun u čijoj gradji učestvuju K i Na, srebrnasto bele boje, pripada
grupi tzv. salskih minerala. Ime je dobio po Moskvi kroz koju je izvožen kao tzv. rusko
staklo. Ima savršenu cepljivovst. To znači da se i najtanje liske mogu usitnjavati u još
sitnije, što je kod muskovita i makroskopski veoma prepoznatljivo. Tanke liske su potpuno
providne. Liske debljine nekoliko mm, providne, bez oštećenja bilo koje vrste, u prošlosti
su služile kao prozorsko staklo. Deblje liske su prozračne, a kompaktnije mase su
neprovidne. Izrazito je elastičan mineral. To znači da kada se liske izvedu iz svog
prvobitnog položaja-saviju pod dejstovm sile, one će se po prestanku dejstva sile vratiti u
svoj prvobitni položaj. Zbog toga on pripada tzv. grupi elastičnih minerala, za razliku od
nekih krtih minerala kakvi su hloriti, koji se bez loma mogu saviti a pucaju pri pokušaju da
se vrate u prvobitni položaj. Male je tvrdoće, 2-3. Specifična težina muskovita je 28-29
kN/m
3
. Ima sedefastu, blistavu sjajnost. Pri prolasku struje pruža veoma veliki specifični
električni otpor, 10
2
- 10
6
Omm, što ga svrstava u odlične izolatore. Veliku primenu ima u
elektroindustriji.
U procesima raspadanja minerala i stena u kojima je on zastupljen, muskovit
zaostaje kao stabilna mineralna vrsta. Praktično, on se samo fizički usitnjava pri odredjenim
procesima, a hemijski se ne raspada. Zbog toga je vrlo često, zajedno sa kvarcom, jedan od
krajnjih produktata njihovog raspadanja. U stenama se često nalazi u vidu pojedinačnih
sitnih liski, a redje u većim nagomilanjima, kao npr. u pegmatitima Prokuplja. Zbog svoje
savršene cepljivosti i teškoća u glačanju i poliranju ukrasnog gradjevinskog kamena, smatra
se da je nepoželjan sastojak tog kamena.
Biotit je liskun u čijoj gradji učestvuju Mg i Fe, nijansi je crne boje, pripada
grupi tzv. femskih minerala. Tvrdoće je po Mosovoj skali 2-3, a specifične težine 28-32
kN/m
3
. Zbog učešća Fe u hemijskom sastavu on je znatno bolji provodnik struje, nije
izolator kao muskovit, pa se zbog toga ne koristi u elektroindustriji. Hemijski je
nepostojaniji od mukovita, brže se raspada i to u hlorit i limonit. Ostale osobine su mu vrlo
slične muskovitu.
Sericit je sitnoljuspičasti agregat muskovita. U svemu ostalom je praktično
istovetan muskovitu.
38
Amfiboli
Amfiboli i pirokseni učestvuju u izgradnji magmatskih stena sa oko 16,8%. U
grupu amfibola spadaju minerali tremolit, aktinolit i hornblenda. Njihov hemijski sastav
se može shematski izraziti u sledećem obliku:
(OH)
2
X
2
Y
5
(Z
8
O
22
)
gde su:

X - Ca,Na, Mg, Fe
Y - Mg, Fe, redje Al, Fe, Ti
Z - Si, manjim delom Al
Na bazi hemijskog sastava sledi da su amfiboli femski minerali tj. magnezijsko-
gvoždjeviti silikati. Crne do zelenkaste su boje, staklaste sjajnosti kada su sveži. Najvažniji
i najzastupljeniji u stenama su monoklinični amfiboli, a rombični i triklinični su retki i
skoro bezznačajni. Kristalni oblici su, po pravilu, izdužene prizme i izdužena zrna koja su
nekoliko puta duža od poprečnog preseka. Poprečni presek je šestougaoni, sa jasnom
cepljivošću koja je paralelna dvema dužim pljosnima prizme (Sl.3.12). Ugao koji
medjusobno zaklapaju ta dva pravca cepljivosti je 124
0
. Nastaju kao tipični magmatogeni-
pirogeni minerali, na relativno visokim temepraturama. Pored toga, mogu nastati i
procesima metmorfizma.
Svi amfiboli se raspadaju relativno sporo. Dugotrajnim procesom prevodjenja
primarnih amfibola u sekundarne minerale, koji nastaju njihovim raspadanjem, obrazuju se
kalcit (proces kalcitisanja), epidot (epidotisanje), hlorit (hloritisanje). Nastanku tih
sekundarnih mineralnih vrsta potpomažu hidrotermalni procesi.
Petrogeno je najvažniji amfibol hornblenda. Nalazi se u obliku izduženih zrna
zeleno-crne boje. Staklaste je sjajnosti, tvrdoće 5-6, specifične težine 29-35 kN/m
3
.
Poželjan je sastojak stena.
Pirokseni
Pirokseni su grupa minerala koja je vrlo slična amfibolima. Slični su u pogledu
nastanka, hemijskog sastava, fizičko-mehaničkih svojstava, raspadanja. Njihov hemijski
sastav se može shematski izraziti u sledećem obliku:
XY(Z
2
O
6
)
gde su:
X - Mg,Fe,Ca redje Na
Y - Mg, Fe (fero i feri), al, Ti, Mn
Z - Si delom Al
Petrogeno su značajni rombični i monoklinični pirokseni. Triklinični su manje
značajni. Rombični pirokseni su enstatit, bronzit i hipersten, a monoklinični augit,
diopsid i dijalag. Svi su tipski magmatogeni minerali i nastaju na visokim temperaturama.
Redje nastaju kontaktno metamorfno. Kada su kristalni nalaze se u vidu kratkih-
zdepastih prizmi. Staklaste su sjajnosti, izuzev bronzita i dijalaga koji su metalične
39
sjajnosti. Boja im je, kao i kod amfibola, različitih nijansi crno-zelene. Tvrdoća je 5-6, a
specifična težina 30-39 kN/m
3
. Poprečni presek piroksena je osmougaoni (Sl.3.13.). Jasno
im je izražena cepljovost po pljosnima osmostranih prizmatičnih oblika. Ta dva pravca
cepljivosti medjusobno zaklapaju uglove od 87
0
.
U odnosu na amfibole, pirokseni se mogu lako
razlikovati kada su kristali ili zrna dovoljno
krupni. Preciznijim metodama ispitivanja mogu
se, pored ostalog, razlikovati i po tome što su
amfiboli sa (OH)
-
grupom u hemijskom sastavu,
pirokseni bez (OH)
-
. Odnos (Mg,Fe):Ca je kod
amfibola 5:2, kod piroksena 1,2:1.
Raspadanjem pirokseni prelaze u sekundarne
minerale tj. kalcit, epidot, hlorit, serpentin. U dinamometamorfnim zonama mogu od njih
nastati amfiboli.
Pirokseni su bitni minerali u bazičnim i ultrabazičnim stenama.
Olivini
U grupi minerala koji su nazvani zajedničkim imenom olivini najvažniji minerali
su forsterit i fajalit. Forsterit je magnezijumov silikat Mg
2
SiO
4
, a fajalit gvoždjev silikat
Fe
2
SiO
4
.
Olivini su najčešće maslinasto zelene boje, redje nijansi crne boje. Kristalni oblici
se svrstavaju u rombičnu kristalografsku sistemu. Medjutim, takvi oblici su izrazito retki.
Najšeće se nalaze u stenama zemljine kore u obliku kristalastih zrna. Olivini su bez
cepljivosti. Relativno su tvrdi i teški minerali. Tvrdoća im je 6-7, a specifična težina 30-32
kN/m
3
kod forsterita, a fajalita 43 kN/m
3
.
Olivini su tipski magmatogeni minerali. Kristališu iz magme kao prvi petrogeni
minerali. Oni se često nazivaju geološkim termometrima, jer iskristalisavaju na tačno
odredjenim temperaturama, tj. na oko 1400
0
C.
Minerali su postojani ako se termodinamički uslovi bitno ne menjaju tokom
vremena. Kada to nije slučaj, vrši se prilagodjavanje minerala novonastalim uslovima, tako
što se postojeće forme minerala prilagodjavaju novim uslovima, ili se vrše još veće
transformacije tako da minerali prelaze u nove. Iz tih razloga su obimna prevodjenja olivina
u sekundarni serpentin. Prvo nastaje mrežasti serpentin, što se može mikroskopskim
metodama jasno videti i detaljno ispitivati. Kao posledica tog prevodjenja u serpentin
(serpentinizacija peridotita) u mreži serpentinita kao zadnji neraspadnuti zaostaju zrna
peridota-olivina. Na kraju tog procesa i ta zaostala zrna olivina prelaze u serpentin.
Procesima hidrotermalnih izmena olivini prelaze u magnezite. Olivini izgradjuju peridotite,
gabro stene i bazalte. Zbog svoje zelene i crne boje, relativno velike težine, brojnih
pukotina i mikroprslina koje su često prisutne u njima, retko se upotrebljavaju kao
gradjevinski kamen. Glačane i polirane ploče olivinskog sastava, nijansi zelene boje, su lep
ukrasni kamen za unutrašnje oblaganje u zgradama i kao takve mogu se naći na tržištu.
Serpentin i talk
40
Sl.3.13. Poprečni presek kristala
a) pirokseni; b) amfiboli
Serpnentini i talk su hidratisani alumosilikati magnezijuma. Serpentin 3MgO
2SiO
2
2H
2
O kristališe monoklinično i najčešće se nalazi u stenama u zrnastim, ljuspičastim
(antigorit) ili vlaknastim agregatima (hrizotil, serpofit i vlaknasti azbest). Naročito lepi
oblici serpentina su vlaknasti oblici hrizotila i vlaknastog azbesta. Oni najčešće ukazuju na
odredjene hidrotermalne procese, koji su se dogadjali u stenama, pri kojima su i sami
nastali. Serpentini nemaju cepljivosti. Smolaste i masne su sjajnosti. Boja im je zelena do
crna. Prelom im je iverast, školjkast do nepravilan. Tvrdoće su 2,5-4, a specifična težina 25-
27 kN/m
3
.
Talk 3MgO 4SiO
2
H
2
O je monokliničan. Masnog je opipa, savitljiv ali
neelastičan. Boje je bele, svetlozelene do sive. Specifične težine je 27-28 kN/m
3
, a tvrdoće
1. Sekundarni je mineral, nastaje raspadanjem olivina i piroksena. Zastupljen je u talkovim
škriljcima ili u peridotitsko-serpentinitskim stenama duž pojedinih pukotina u vidu tankih
presvlaka.
Upotrebljava se u industriji kozmetike, papira i kao toplotni izolator.
Hloriti
Hloriti su hidratisani alumosilikati magnezijuma i gvoždja. Bitni su minerali u
tzv. zelenim stenama, tj. hloritskim škriljcima. Zelene su boje. Male su tvrdoće 1-2,5.
Specifična težina im je 26-30 kN/m . Krti su minerali, ljuspasti, savršene cepljivosti,
sedefaste sjajnosti. Zbog male tvrdoće i savršene cepljivosti, gradjevinski kamen koga oni
izgradjuju nije doborog kvaliteta.
Minerali glina
Pod pojmom glina obuhvaćeno je više vrsta minerala. Svi oni nastaju raspadanjem
primarnih alumosilikata, najviše raspadanjem feldspata. Zbog veoma sitnih zrna od kojih je
glina izgradjena, kao i nemogućnosti da se ona razlikuju i prepoznaju makroskopskim
metodama, do skora se mislilo da su gline amorfne mineralne vrste, tj. da imaju potpuno
nepravilnu i unutrašnju gradju i spoljašnji oblik. Savreme metode ispitivanja, putem
elektronskog miskroskopa, kao i rendgenske metode isipitvanja, potvrdile su da je raspored
atoma i jona u mineralima glina pravilan, da se nalaze i u kristalnim oblicima.
Minerali glina se mogu prepoznavati metodama bojenja, termičkim metodama i
rendgenskim metodama. Mešanjem u tačno odredjenim supstancama različite vrste glina
daju drugačije boje. Termičke metode su bazirane na zagrevanju minerala glina i njihovom
sposobnošću oslobadjanja vezane vode na odredjenim temperaturama. Rendgenskim
metodama se odredjuju elementi kristalne rešetke pojedinih mineralnih vrsta i na bazi toga
je moguće najpreciznije odrediti i samu mineralnu vrstu (Sl.3.14).

41
Svi minerali glina se mogu grupisati u tri kristalne grupe i jednu amorfnu.
Kristalni predstavnici iz grupe kaolinita su: kaolinit, nakrit i halojzit. U grupi
monmorionita su: monmorionit, nontronit i glaukonit. Treću grupu čini ilit. Amorfni
predstavnik minerala glina je alofan.
Sl. 3.14. a) Shematski prikaz koloidne čestice, po S. Karamati; b) Voda oko glinene čestice,
po A. F. Lebede-u
Minerali glina, pored silicije, uvek sadrže aluminijum i znatne količine vode.
Glinene čestice su negativno naelektrisane. Kao takve za njih su vezani katjoni mnogih
elemenata i disocirana voda. Količina vode i debljina opni vode oko glinene čestice su
promenljivi, čestice se na okupu drže tom vodom i usled toga gline se svrstavaju u
poluvezane stene. Kada je debljina opnene vode tolika da prelazi mogućnosti njenog
fizičkog vezivanja za česticu tada gline prelaze u tečno stanje, a taj višak vode podleže
zakonima gravitacije, tj. može teći pod dejstvom sile gravitacije. Minerali glina lako
primaju vodu i tako povećavaju zapreminu-bubre. Tvrdoća minerala glina je od 1-3.
Specifična težina im je od 20 kN/m
3
(monmorionit) do 26 kN/m
3
(kaolinit). Boje su
različite usled primesa: bele, sive, žute, crne i dr.
Genetski kaoliniti su vezani za rastvore sa Na, zemnoalkalnim elementima i fero
gvoždjem, a monmorionit za bazičnije rastvore.
Gline izgradjuju velika područja i to u površinskoj zoni terena, gde je interakcijsko
delovanje sa objektima najveće, pa su stoga te stene veoma značajne sa stanovišta
preciziranja uslova fundiranja objekata. Osim toga gline su veoma važan gradjevinski
materijal. Služe kao osnovna mineralna sirovina za različitu glinenu robu: blokove, ciglu,
crep, pločice, cevi, porcelan i dr. Zbog slabe vodopropustvljivosti služe za izradu
injekcionih emulzija, isplake za bušenje terena i dr.
Gline sadrže vodu, mnoge alkalijske i amonijske soli koje su značajne za razvoj
biljnog sveta, a time i živog sveta uopšte.
42
43
4. STENE
UVOD
Stene su prirodni polimineralni, redje monominelarni, agregati. Nazivi stena
potiču od mineralnog sastava i načina povezivanja minerala u steni (granit, krečnjak i dr. ),
ili su fragmenti već postojećih stena tako nagomilani da se te skupine nazivaju specifičnim
imenima (pesak, drobina i dr.).
Sve stene, koje su zastupljene u gradji zemljine kore, podeljene su u tri grupe:
čvrstovezane, poluvezane i nevezane. Mineralna zrna su, u čvrstovezanim stenama,
medjusobno koheziono povezana tankom mineralnom kristalizacionom opnom. Kod
poluvezanih stena mineralna zrna su koheziono povezana, kao i kod čvrstovezanih stena, s
tom razlikom što su sile povezivanja izrazito slabijeg intenziteta. Fragmenti stena kod
nevezanih stena se na okupu drže samo silama trenja.
Osim stena sa više minerala, znatno je manje monomineralnih stena. Njih
izgradjuje samo jedna mineralna vrsta (olivin u dunitu, kalcit u krečnjaku i dr.).
U gradji zemljine kore pored stena, u manjoj meri, učestvuju i rude. One
zahvataju relativno mala prostranstva, u odnosu na stene. Da li se radi o rudnom ležištu, ili
ne, zavisi od procentualne zastupljenosti jednog ili više elemenata u rudi, u odnosu na
zastupljenost u gradji zemljine kore. Ako mineralno ležište ima takve dimenzije i
procentualnu zastupljenost da se ekonomično može eksploatisati, onda se naziva "rudno
ležište".
Na osnovu uslova i načina nastanka stene su klasifikovane u tri velike grupe:
magmatske, metamorfne i sedimentne. Magmatske su nastale očvršćavanjem usijanog
rastopa-magme. Kada se očvršćavanje magme vrši u dubljim delovima litosfere tada
nastaju dubinske magmatske stene. U slučajevima kada magma izbije na površinu terena
tada od lave nastaju izlivne ili vulkanske stene. U magmatskim stenama, ili drugim koje su
u kontaktu sa magmatskim telom, formiraju se žične stene. One su relativno velike dužine u
odnosu na njihovu debljinu. Za obrazovanje sedimentnih stena neophodni preduslovi su da
se vrši raspadanje već postojećih stena, njihov transtoprt, sedimentacija i dijagenetsko
očvršćavanje. Od postojećih magmatskih ili sedimentnih stena, kada one iz bilo kojih
razloga, dospeju u uslove povećanih pritisaka i povišenih temperatura, vrši se preobražaj-
metamorfisanje i tako nastaje treća velika grupa stena tj. metamorfne stene.
44
Sve stene se odlikuju sopstvenim sklopom. Pod tim pojmom podrazumevaju se
struktura i tekstura stena. Struktura stena obuhvata: genezu; oblik; veličinu; način
medjusobnog srastanja mineralnih zrna. Tekstura stena predstavlja izgled stene u prostoru,
tj. stepen uredjenosti i pravilnosti rasporeda pojedinih minerala koji grade stenu.
4.1. Magmatske stene
Magmatske stene nastaju iz viskoznog, tečnog, rastopa u procesu njegovog
očvršćavanja. To se dešava u dubljim delovima zemljine kore, u plitkoj površinskoj zoni
terena, ili kada magma-lava izbije na površinu terena onda tu i očvrsne.Magma se od teško
i lako isparljivih komponenti. Teško isparljive komponente su SIO
2
,Al
2
O
3
, Fe
2
O
3
, Fe
3
O
4
,
MgO, CaO, Na
2
O i dr., a lako isparljive komponente su H
2
O, HCl, CO, CO
2
, SO
2
, SO
3
,
H
2
S i dr. Pri procesu hladjenja magme dolazi do kristalizacije minerala i obrazovanja
odgovarajućih stena. Kristalizacija različitih mineralnih vrsta je najdirektnije vezana za
termičke uslove, stanje pritisaka koji vladaju u magmi, vlažnost magme i dr. To se ne
odvija haotično, već po odredjenim zakonitostima u pogledu redosleda iskristalizacije
pojedinih mineralnih vrsta iz magme, koje su prikazane u nastanku magmatogenih minerala
u Bovenovoj šemi redosleda kristalizacije. Odnos lako isparljivih i teškoisparljivih
komponenti, u jednom rastopu, predodredjuje da li je ta magma vlažna ili suva. To
pogoduje da se pri hladjenju, više ili manje, razvijaju minerali kojima pogoduju jedni ili
drugi uslovi. Lakoisparljive komponente, voda i gasovi, delom ulaze u sastav pojedinih
mineralnih vrsta, a u nekim slučajevima duž pukotina i raseda izbijaju na površinu terena i
tako se oslobadjaju. Količine oslobodjenih gasova su pri pojedinim vulkanskim
eshalacijama izuzetno velike.
Prema savremenim shvatanjima magma potiče iz dubljih delova litosfere. U tim
delovima vladaju izuzetno veliki pritisci i povišene temperature, ali se još uvek održava
čvrsto stanje omotača. Ako iz bilo kojih razloga dodje do smanjenja pritisaka, ili npr. usled
povećane radioaktivnosti dodje do povišenja temperature, tada dolazi do prevodjenja
stenskih masa u tečno stanje, tj. dolazi do njihovog stapanja i nastanka magmatskih
ognjišta. Takav stopljeni materijal-magma može da migrira i da u daljem procesu dodje do
njenog očvršćavanja u dubljim delovima zemljine kore ili do njenog izbijanja na površinu.
Temperaturu magme u unutrašnjosti nije moguće direktno utvrditi. U tom cilju
vršena su brojna merenja temperature na aktivnim vulkanima i utvrdjeno da je temperatura
lave izmedju 900 - 1400
0
C. Ako se ima u vidu da je magma na svom putu do površine već
delimično ohladjena može se sa sigurnošću tvrditi da je temperatura magme nešto viša od
navedenih vrednosti tj. za granitski rastop oko 1000
0
C, a za dunitski oko 1500
0
C. Pravilo
je da sadržaj lakoisparljivih komponenti u magmi snižava temperaturu kristalizacije
minerala.
4.1.1. Oblici magmatskih tela
Od očvrsle magme, ili lave, formirana su magmatska tela vrlo različitih oblika.
Oblik tih tela je uslovljen najviše dubinom na kojoj se očvršćavanje odvija, a pored toga
odnosom očvrslog tela prema slojevitim stenama u okviru kojih je telo nastalo. Najvažniji
oblici magmatskih tela (Sl.4.1.) su: batolit, sil, fakolit, Lopolit, Lakolit, štok, žica, ploča,
vulkanska kupa, nek, kaldera, krater vulkana. Batoliti su magmatska tela ogromnih
45
dimenzija i u praktičnom smislu, za potrebe graditeljstva, može se podrazumevati da je
njihova dubina neograničena. Ostala magmatska tela su mnogostruko manja, u odnosu na
batolit, ali su i ona u pojedinim slučajevima izrazito velika.
Unutar magmatskih tela postoje brojni prekidi materijalnog jedinstva koji su u
vidu raseda i pukotina. Njima je stenska masa podeljena u blokove različitih oblika i
dimenzija. Svaki takav blok naziva se monolit. Unutar monolita često su prisutne prsline i
naprsline koje delimično presecaju monolit. Monolitni delovi magmatskih blokova se lakše
razdvajaju, pod dejstvom dinamičke sile, duž pojedinih karakterističnih latentnih površina.
Te površine ustvari čine površine lučenja.
Sl.4.1. Oblici magmatskih tela, prema Butleru
U pojedinim slučajevima, lučenje je izraženije i nastalo je kao posledica
kontrakcije magme u vreme njenog hladjenja. Kada je lučenje pravilno: stubasto; kockasto;
pločasto ili sličnih poliedarskih oblika, tada se kameni blokovi mogu relativno jednostavno
oblikovati. Naročito je to povoljno pri izradi kocki i ivičnjaka za puteve, blokova za zidanje
i obzidjivanje i bilo koje druge namene. Nepovoljno je slučaj kad je lučenje nepravilno,
pogotovu kad je kuglasto. Tada je po pavilu nemoguće, ili veoma otežano relativno brzo i
jednostavnim orudjem, dletom i čekićem, dobiti pravilne poliedarske oblike. I kada se
obrada i usitnjavanje vrši rezanjem, lučenje je od velikog uticaja na uslove i mogućnosti te
obrade.
46
4.1.2. Sklop magmatskih stena
Pojam sklopa obuhvata strukturu i teksturu
magmatskih stena. Na vrstu strukture utiču:
veličina zrna, medjusobna povezanost zrna,
geneza stene. Osnovne vrste struktura
magmatskih stena su: zrnasta, porfirska, ofitska
i porfiroidna. Za zrnasti tip strukture
karakteristično je da su sva zrna iskristalisala,
da su medjusobno vezana kohezionim silama.
Zrna su najčešće izometrična i približno
podjednake veličine. To sve ukazuje na lagan
proces očvršćavanja magme u jednom
dugotrajnom ciklusu. Po ovakvom tipu
strukture lako su prepoznatljive dubinske
magmatske stene koje se još često nazivaju i
plutonitima.
Slična zrnastoj strukturi je porfiroidna
struktura. Za nju je karakteristično da su sva
zrna takodje istristalisala, kao i kod zrnaste
strukture. Medjutim, u samom procesu
očvršćavanja nekim zrnima pogoduju
termodinamički uslovi, kao i uslovi vlažnosti,
pa pojedine vrste minerala brže rastu od drugih.
Time se dobija stena koja ima pojedine
minerale koji su krupniji od drugih. Na prvi
pogled taj tip strukture je sličan porfirskoj i ako
suštinski je različit, pa je zbog toga i struktura
dobila naziv porfiroidna.
Porfirska struktura je karakteristična
po tome što se krupnija zrna, koja se nazivaju
fenokristali, nalaze u tzv. osnovnoj masi. Tu
osnovu masu čine kristalna sitna zrna koja su
po vrsti identična fenokristalima, ili u
slučajevima kada je proces hladjenja nagao i ne
stignu minerali osnovne mase da iskristališu
onda je ona amorfna. Ovaj vid strukture
ukazuje da se proces hladjenja odvijao u dve
faze. U prvoj, proces hladjenja je tekao
relativno dugo i sporo, iskristalisala su krupna zrna i ona su bila uronjena-okružena
magmom. U drugoj fazi, zbog raznih okolnosti, došlo je do brzog hladjenja zaostale
neiskristalisale mase i iz nje je nastala tzv. osnovna masa. Kada je proces hladjenja vrlo brz
tada osnovna masa naglo očvrsne. Zbog toga ona postaje amorfna tj. bez ikakve pravilnosti
u unutrašnjoj gradji. Ako je proces hladjenja u toj drugoj
47
Sl.4.2. Karakteristični oblici deljenja-
lučenja magmatskih stena a) Stubasto;
b) Pločasto; c) Kuglasto
fazi nešto sporiji, još uvek mogu zrna očvršćavati tako da su sačuvane pravilnosti u
unutrašnjoj gradji. Za makroskopsko pre-poznavanje stena sa porfirskim tipom strukture
bolje je kada je stena izgradjena od procentualno veće količine osnovne mase nego što ima
fenokristala. Kada su fenokristali veoma sitni otežano je makroskopsko razli-kovanje
zrnaste i porfirske strukture. I u tim slučajevima, na mikroskopskim prepa-ratima, lako se
razlikuju ta dva osnovna tipa stukture.
Porfirski tip strukture je karakte-rističan za izlivne-vulkanske stene.
48
Sl.4.3. Zrnasti tip strukture
a) Mikroskopski snimak
b) Fotografija
Sl.4.3. Porfirski tip strukture
a) Mikroskopski snimak
b) Fotografija
Ofitska struktura je karakterističan kod malog broja stena, npr. kod dijabaza. Za
tu strukturu je karakteristično da su izdužena zrna plagioklasa medjusobno isprepletana u
formi rešetke,a izmedju njih je iskristalisao piroksen.
U zavisnosti od toga da li su zrna koja učestvuju u gradji neke stene pravilnih
oblika ili nisu, da li je osnovna masa kristalasta ili drugačija, uobičajeno je više podvrsta
navedenih struktura magmatskih stena.
Pod pojmom teksture stene se podrazumeva prostorni raspored mineralnih zrna
koja grade stenu. Ona mogu činiti ure-djene ili neuredjene sklopove, tj. mogu popu-njavati
prostor stene tako da su pravilno ili nepravilno orijentisana; približno homogeno-
ravnomerno ili nepravilno rasporedjena u prostoru. U pojedinim delovima mogu biti
nagomilani pojedini minerali, ili oni mogu biti tako rasporedjeni da izmedju njih ostaju
nepopunjene pore i šupljine. Osnovni vidovi tekstura magmatskih stena su: masivna
(homogena), planparalelna, fluidalna, šlirasta, mehurasta i mandolasta. Kod masivne
teksture svi minerali u steni su rasporedjeni bez
ikakvih pravilnosti. Za razliku od masivne, kod
planparalelne teksture listasta ili izdužena zrna su
iskristalisala duž paralelnim ravnima. Njihovi
položaji su uslovljeni pravcima kretanja magme ili
delovanjem blagih usmerenih pritisaka koji su
vladali u magmi. Šlire predstavljaju nagomilanja
tamnih minerala u steni. Mehurasta tekstura je
karakteristična za magme bogate parama i gasovima
kod kojih je pri očvršćavanju zaostalo dosta šupljina. Kada se ti prazni prostori zapune
mineralnom materijom, dijagenetski ili postgenetski, najčešće kalcitom ili kvarcom, tada
stena ima mandolastu teksturu.
4.1.3. Klasifikacija i prikaz magmatskih stena
Prema hemijskom sastavu tj. procentualnoj zastupljenosti silicije (SiO
2
)
magmatske stene se mogu klasifikovati na kisele (silicije ima više od 66%), prelazne ili
inetrmedijarne (silicije ima od 52-66%), bazične (silicije ima od 45-52%) i ultrabazične
(silicije ima manje od 45%). Prema tome i sve vrste magmi iz kojih nastaju magamtske
stene, podeljene su na granitsko-sijenitske, granodioritske, gabro, peridotitske i nefelinske.
Navedene vrste magmi imaju svoje dubinske, izlivne i žične predstavnike. Konsolidacijom
svih magmi prvo iskristalisavaju sporedni sastojci, koji zbog promena u magmi ne mogu
više da budu u stopljenom stanju, a potom kristališu svi ostali bitni i drugi sastojci stena.
U stenama minerali mogu biti bitni, sporedni i akcesorni (slučajni). Bitni su oni
koji su zastupljeni u značajnoj količini i na bazi kojih je stena i zadobila svoj naziv.
Sporedni se nalaze u malim količinama i kao takvi mogu se nalaziti u više različitih vrsta
stena. Akcesorni se takodje javljaju u malim količinama i uglavnom ukazuju na neke
specifične procese koji su se dogadjali u vreme nastanka stene ili kasnije. Povezivanje
različitih minerala u steni nije haotično. Spajaju se minerali koji kristališu na relativno
istovetnim termodinamičkim i drugim uslovima. Zbog toga nema magmatskih stena u
kojima su zajedno, kao bitni minerali, kvarc i olivin.
Dubinske magmatske stene su nastale u dubljim delovima zeljine kore. Imaju
zrnasti tip strukture što je posledica dugotrajnog i laganog procesa očvršćavanja magme.
49
Sl.4.5. Shematski prikaz osnovnih
tekstura magmatskih stena: masivna
(a); paralelna (b)
Žične magmatske stene se nalaze u vidu žica koje presecaju matični plutonit ili
okolne stene. Kada je sastav žičnih stena identičan matičnom plutonitu, a razlika je samo u
strukturi tih žica, tada se te žične stene nazivaju ašistnim. Kod druge vrste žičnih stena,
diašistnih, njihov sastav se unekoliko razlikuje od sastava matičnog plutonita. Žične stene
se razlikuju od okolne mase i po boji dominantnih minerla. Kada su oni izgradjeni pretežno
od feldspata i kvarca, npr. u aplitu, tada su žice znatno svetlije od matične stene (žične
stene tzv. aplitskog niza). Obrnuto, kada su dominantni femski minerali žice su znatno
tamnije od matične stene (žične stene tzv. lamprofirskog niza).
Izlivne magmatske stene se klasifikuju prema starosti na mladje-kenotipne i
starije -paleotipne.
Stene granitske magme
Redosled iskristalisavanja-očvršćavanja minerala u stenama granitske magme je
sledeći:
1. Sporedni sastojci: cirkon, magnetit, apatit;
2. Muskovit i biotit, redje augit i hornblenda;
3. Kiseli feldspati;
4. Kvarc.
Dubinske magmatske stene su granit i sijenit. Žične su granitporfir, sijenitporfir, aplit,
pegmatit i mineta. Izlivne stene su kvarcporfir, porfir, riolit i trahit.
Dubinske magmatske stene su
graniti kod kojih je kvarc bitan mineral i
sijeniti kod kojih je kvarc sporedan (do 5%).
Graniti su dobili naziv po zrnastoj strukturi
(granum=zrno). Uobičajeno je u tehničkoj
petrografiji da se po krupnoći zrna dele stene,
pa i graniti, kako je to dato u balici br.4.1.
Najčešće graniti u svom sastavu imaju kiseli
feldspat, kvarc, jedan ili oba liskuna,
muskovit i biotit. Redji su graniti sa
hornblendom ili augitom. Nazivi granita su po
pravilu po količinski najzastupljenijem mineralu koji ih gradi. Vrlo lepi graniti crvene boje
su iz nalazišta u Finskoj, tzv. rapakivi graniti. Crvena boja im potiče od crvenih feldspata.
Slični njima, crvene su boje i naši sijeniti iz mesta Tande u Istočnoj Srbiji.
Struktura im je zrnasta, a samo retko porfiroidna. U pogledu teksture graniti su
najčešće masivni, redje su šlirasti, kuglasti, gnajsoliki.
Fizičko-tehnička svojstva svežih granita su sledeća: zapreminska težina im je u
granicama 25-27 kN/m
3
; ukupna poroznost magmatskih stena uopšte, pa i granita, je mala i
iznosi 0,3-5% (najčešće 1,9%); čvrstoća na pritisak je od 110-245 MN/m
2
(najčešće oko
180 MN/m
2
); habanje svežih granita iznosi 3-8 cm
3
/50 cm
2
. Graniti su postojani su na
dejstvo mraza.
U dugotrajnom vremenskom periodu, tzv. geološkom vremenu, graniti su
podložni raspadanju. Konačni produkt fizičko-hemijskog raspadanja granita je granitski
grus. On ustvari predstavlja raspadnutu dezintegrisanu stenu, tako da su feldspati potpuno
Tablica br. 4.1.: Podela stena prema
krupnoći zrna
Klasifikacija po
veličini zrna
Veličina zrna
( mm )
Grubozrne > 10
Krupnozrne 5-10
Srednjezrna 3-5
Stinozrna 1-3
Veoma sitnozrna < 1
50
ili delimično kaolinisani, a kao neraspadnuta su zaostala samo zrna kvarca. Proces
raspadanja granita se odvija sporo i dugotrajno, tako da izmedju svežih i potpuno
raspadnutih, postoje manje ili više izmenjeni graniti. Raspadnje je najintenzivnije na
površini terena, duž pukotina i raseda. Dubina tih izmena je najčešće nekoliko metara, na
pojedinim lokalnostima i više desetina m.
Sveži graniti su odličan gradjevinski kamen. On se upotrebljavao u dalekoj
prošlosti i upotrebljavaće se sve dok bude ljudskih aktivnosti na Zemlji. Upotreba je veoma
raznovrsna npr. kao lomljeni i drobljen kamen, u nasipima svih vrsta saobraćajnica, u
odbrambenim nasipima, u drenažama. Mogu se obradjivati u blokove i ploče različite
veličine i oblika pa kao takvi ugradjivati praktično u sve vrste gradjevinskih objekata npr.
za zidane zgrade, kamene mostove, oblogu portala i celih tunela, za izradu ivičnjaka i
kocki, postolja spomenika, kao dekorativni i skulptorski kamen itd. Naročito cenjene,
kvalitetne, su polirane ploče granita: sivog; sivobelog; crvenog. One su izvanredno dobar,
dugotrajan i lep kamen za oblaganje: podova; zidova; stubova i dr. Koriste se za unutrašnje,
ali i za spoljašnje oblaganje zgrada, redje trgova i drugih vrednih prostora. Izuzetnu pažnju
treba obratiti na ponekad prisutne, jedva primetne pravce sa prisutnim tragovima limonitske
materije, ili latentne-skrivene pravce sa nagomilanjima minerala koji pri raspadanju daju
prljavo žute tragove, a posledice tih procesa mogu biti vidljivi posle kratkog vremena od
ugradnje.
Žične magmatske stene se lako razlikuju od granitsko-sijenitske mase po tome
što one jasno presecaju matični plutonit. Ako su utisnute u okolne stene takodje se jasno
uočavaju. Dužina tih zica je višestruko veća nego njihova debljina. U terenskim uslovima,
na otkrivenim izdancima i iskopima svih vrsta, mogu se lako vizuelno pratiti. Naročito se
ističu apliti koji su izrazito bele boje i lamprofiri koji su tamni. Za razliku od aplita i
lamprofira pegmatiti se često javljaju u vidu velikih masa i po tome više podsećaju na prave
intruzije. Žične stene nemaju veliki praktični značaj, izuzev pegmatita u kojima postoje
majdani, npr. u Bujanovcu i služi za dobijanje feldspata, kvarca i liskuna. Često nastanak
pegmatita prati i stvaranje ležišta drugih mineralnih sirovina (beril, spodumen, fluorit,
apatit, flogopit, grafit i dr.).
Izlivne stene granitske magme imaju porfirski tip strukture, često su u obliku
ploča i silova. Starije-paleotipne, su izmenjenije i pretežno su nijansi crveno-crne boje.
Sveži varijeteti, imaju veliki praktični značaj kao npr. trahiti iz kamenoloma Srebro i
Rakovac na Fruškoj Gori.
Stene granodioritske magme
Redosled iskristalisavanja-očvršćavanja minerala u stenama granodioritske
magme je sledeći:
1. Sporedni sastojci: cirkon, magnetit, apatit, sfen;
2. Augit, hornblenda i redje biotit;
3. Intermedijarni plagioklasi;
4. Kalijski feldspat;
5. Kvarc.
51
Najvažnije dubinske magmatske stene su granodirorit, kvarcdiorit i diorit.
Žične su granodiorit-porfirit, kvarcdiorit-porfirit, diorit-porfirit i kersantit. Izlivne
stene, mlade po starosti, su kvarclatit, dacit i andezit. Stare, paleotipne, su porfirit i
kvarcporfirit. Sve te stene su praktično istovetne granitu i to: u pogledu fizičko-tehničkih
svojstava; nastanka; produkata raspadanja; ispucalosti; veličine zrna; primene. U
makroskopskom prepoznavanju jednih u
odnosu na druge, zapaža se nešto veća
procentualna zastupljenost bojenih-tamnih
minerala u stenama granodioritske magme,
nego što je to slučaj kod stena granitske
magme.
Najrasprostranjenije magmatske
stene kod nas su izlivi granodioritsko-
dioritske magme i to dacit i andezit. Dacit
kao bitan mineral, pored ostalih, ima i kvarc,
a andezit je beskvarcni varijetet. Često se na
istoj lokalnosti nalaze i jedan i drugi tako da
su kvarcne partije daciti, a bezkvarcne ustvari
andeziti. Kada su zastupljene male količine
kvarca takve stene se nazivaju dacito-
andezitima. Sa pojavom male količine
bazičnog plagioklasa andeziti predstavaljaju
prelaze prema bazaltima pa se nazivaju
andezit-bazaltima. Navedeni primeri ukazuju da, uglavnom, medju magmatskim stenama
postoje postupni prelazi izmedju jednih i drugih vrsta, što itekako otežava makro-skopsku
determinaciju brojnih magmatskih stena. I dacit i andezit imaju tipičnu porfirsku strukturu i
dobro se obradjuju u blokove, ivičnjake, kocku, drobljenik za spravljanje asfaltnih zastora
za puteve i dr. Mnogobrojni su kamenolomi u kojima se vrši njihova eksploatacija (na
Rudniku: Slavkovica, Kelj, Zagradje; kod Ljubovije i dr.). Pojedine vrste andezita su
zadobile i specifične lokalne nazive, kao npr. timociti u Borskom regionu. U timocitima je
zastupljen kao bitan mineral, pored drugih, hornblenda.
Za izlivne stene granodioritsko-dioritske magme je važno da su procesi njihovog
stvaranja, u njima samim, ili na kontaktima sa okolnim stenskim masama, presudno uticali
na obrazovanje brojnih orudnjenja. Iz tih orudnjenja danas se eksploatišu rude.
Stene gabro magme
Redosled očvršćavanja minerala u stenama gabro magme je sledeći:
1. Sporedni sastojci i to: apatit, magnetit, ilmenit;
2. Olivin;
3. Pirokseni i amfiboli;
4. Bazični feldspati.

Stene ove magme takodje imaju svoje dubinske stene (gabro), žične predstavnike
(gabroporfirit, gabropegmatit i anortozit) i izlive. Zavisno od toga da li su izlivi stari ili
52
Sl. 4.6. Dacit u kamenolomu Ljubovija,
foto Ž. Gajić
mladi, u geološkom vremenu, podeljeni su na: kenotipne: bazalt i andezitbazalt i
paleotipne: dijabazi, melafiri i spiliti.
Zavisno od toga koji minerali učestvuju u gradji gabra poznato je više varijeteta.
Kada ga, kao bitni minerali, čine bazični plagioklasi i monoklinični pirokseni tada se stena
uobičajeno naziva gabro. Medjutim, kada ga kao bitni mineral, umesto monokliničnih
piroksena, čine rombični pirokseni, onda se stena naziva norit. Gabro sa olivinom je
olivinski gabro. Troktolit je stena izgradjena samo od bazičnih feldspata i olivina. U
hiperitu su zastupljeni i rombični i monoklinični pirokseni.
Srednjezrni varijeteti gabra se dobro glačaju i poliraju i kao takvi su našli veliku
primenu za izradu kamenih ploča, blokova i dr. Mogu se uspešno koristiti kao skulptorski
ukrasni kamen. Kao takav iskorišćen je za karijatide spomenika neznanom junaku na Avali.
Naročito dobri za eksploataciju su u slučajevima kada im je pravilno pločasto i bankovito
lučenje npr. u Jablaničkom gabru.
Čvrstoća na pritisak svežeg gabra je 100-310 MN/m
2
(najčešće oko 230
MN/m
2
). Zapreminska težina im je 26,5-30,5 kN/m
3
. Male su poroznosti, do 5.1%, obično
oko 0,9%.
Žične stene gabro magme su redje nego kod granitske i granodioritske magme.
Nemaju veći praktični značaj. Slično je i sa izlivnim stenama gabro magme, s napomenom
da savremeni vulkani sada izbacuju bazaltni tip magme.
Stene peridotitske magme
Redosled iskristalisavanja-očvršćavanja minerala u stenama peridotitske magme je
sledeći:
1. Sporedni sastojci: hromit, magnetit;
2. Olivin;
3. Pirokseni i amfiboli, redje biotit.
Dubinske magmatske stene peridotitske magme su dobile nazive zavisno od toga
da li je to čisto olivinska stena (dunit); ili stena sa kombinacijom olivina i rombičnih
piroksena (harcburgit); olivina,rombičnog i monokliničnog piroksena (lerzolit); olivina i
monokliničnog piroksena (verlit); olivina i hornblende (kortlandit). Kada u steni izostaje
olivin onda su to pirokseniti i amfiboliti, a naziv je po najzastupljenijem mineralu.
Opšta karakteristika ovih magmatskih stena je da su one crne do zelene boje.
Bogate su magnezijom i gvoždjem. U njima nema alkalija, vrlo je malo silicije i aluminije.
Kao gradjevinski kamen za zidanje serpentinisani peridotiti se malo koriste.
Razlog tome leži najviše u činjenici da su u njima vrlo brojne pukotine i prsline, usled čega
je teško dobiti željene oblike blokova. Drugi razlog je u boji koja nije privlačna-
prihvatljiva, kao što je to npr. kod granita. Ipak, treba naglasiti da se mogu naći i nalazišta-
majdani kamena, sa relativno malo pukotina i iz njih se dobijaju lepe zelene ploče, koje su
naročito vizuelno privlačne posle poliranja.
Žične stene peridotitske magme (pikriti) i izlivne stene (pikritporfiriti) razlikuju se
od matične stene samo po strukturnim svojstvima i nemaju praktični značaj.
53
Ostale magmatske stene
Pored navedenih vrsta magmatskih stena podredjeno su zastupljene stene nefelin i
leucit sijenitske grupe. Nazive su dobile po vodećim mineralima. One su veoma bogate
alkalijama, a siromašne silicijom.
U vulkanskim oblastima nastaju vulkanske breče, aglomerati i tufovi. Materijal
za njihovo nastajanje je vulkanskog porekla, a uslovi u kojima te stene nastaju je identičan
nastanku sedimentnih stena. Breče imaju oštre ivice, a aglomerati zaobljene jer su nastali
od polutečnog materijala koji je u formi kapljica. Najveće rasprostranjenje imaju tufovi koji
su nastali odlaganjem najsitnijeg vulkanskog materijala, često i veoma daleko od matičnog
vulkana. Porozni su i relativno lagani. Nazive imaju po vrsti stena sa čijim nastajanjem su i
sami nastali npr. andezitski tuf. Slični tufovima su tufiti. Oni su nastali sedimentacionim
procesima, ali tako da je deo materijala vulkanskog porekla, a deo materijala je prinet
raspadanjem već postojećih stena.
Kada magma naglo očvrsne nastaju vulkanska stakla. Najpoznatije stene te vrste
su obsidijan, pehštajn, perliti. Vulkanska stakla su amorfna, nepostojana, teže vremenom da
predju u stabilnije mineralne modifikacije.
4.2. Sedimentne stene
Raspadanjem već postojećih stena nastaje materijal od koga se obrazuju
sedimentne stene. Za genezu tih stena važni su stadijum raspadnja, transporta,
sedimentacije i dijagenetskog očvršćavanja raspadnutog materijala. Sedimentne stene imaju
manju zastupljenost od magmatskih i metamorfnih stena. Medjutim, njihov značaj je
izrazito veliki iz razloga što one izgradjuju površinski deo litosfere, a baš u toj zoni terena,
se najvećim delom, odvijaju graditeljske aktivnosti.
Fizičko-hemijski uslovi pri kojima se stvaraju sedimentne stene su relativno
jednolični u odnosu na uslove u kojima se stvaraju magmatske i metamorfne stene.
Temperature su niske i variraju od oko -40 do + 80
0
C. Pritisci su oko 0,1 do nekoliko
desetina MN/m
2
.
Za razliku od magmatskih i metamorfnih stena, koje su sve čvrsto vezane,
sedimentne stene imaju svoje čvsto vezane, poluvezane i nevezane predstavnike. Kod
čvrstovezanih sedimentnih stena vezivo je neka vrsta mineralne materije. Poluvezane su
one kod kojih se fragmenti drže na okupu opnenom vodom (glina i lapor), ili CaCO
3
mineralnom materijom (les). Nevezane sedimentne stene nemaju koheziju, a zrna se drže na
okupu samo silama trenja (pesak).
4.2.1. Postanak sedimentnih stena
Sedimentne stene postaju delovanjem odredjenih prirodnih procesa na postojeće
stene: magmatske, metamorfne, sedimentne. Ti proces su: fizičko-hemijsko raspadanje
postojećih stena; transport raspadnutog materijala; sedimentacija ili odlaganje pokrenutog
materijala. Ostvarenjem nabrojana tri procesa formirana je sedimentna stena, a u izvesnim
uslovima može u dugotrajnom postojanju tako nastale stene doći do tzv. dijagenetskih
izmena tj. njenog očvršćavanja.
54
Proces fizičko-hemijskog raspadanja već postojećih stena se odvija u površinskoj
zoni terena i traje relativno dugo. Fizičkim raspadanjem stena vrši se njihovo usitnjavanje u
sve sitnije i sitnije delove. Usistnjavanje nastupa kada se dejstvom neke sile prekorači
čvrstoća stene koja se raspada. Sile koje to izazivaju su unutrašnje (endogene) i spoljašnje
(egzogene). Unutrašnje potiču od odredjenih aktivnosti koje se dogadjaju u samoj Zemlji,
npr. tektonska aktivnost. Za fizičko-hemijsko raspadanje mnogo su važnije spoljašnje sile
tj. one koje deluju u plitkom površinskom delu Zeljine kore. Najuticajnije su sile
prouzrokovane procesom mehaničkog delovanja vode, delovanjem vetra na postojeće stene,
insolacijom, kristalizacijom soli, mržnjenjem vode, rastom korenja biljnog sveta.
Delovanjem vode u potocima, rekama, jezerima i morima, glečerima u hladnim
područjima, kao i uticajima vetra pre svega u pustinjskim predelima, vrše se intenzivni
uticaji na stene i njihova erozija. Ti uticaji dovode do njihovog mehaničko razaranja i
stvaranja sitnih fragmenata. Od njih u daljem procesu nastaju sedimentne stene.
Razlike u temperaturi u toku jednog dana mogu biti i više desetina
0
C. To utiče na
pojedine minerale da se brže zagrevaju i šire u odnosu na druge. Obrnuto je pri hladjenju,
neki minerali se brže hlade i skupljaju u odnosu na druge. Procesi nejednakog širenja i
skupljanja minerala izazivaju nastanak mikroprslina na kontaktima pojedinih zrna ili unutar
tih zrna. Time se olakšava dalji proces dezintegracije stene.
Mržnjenjem vode u stenama nastaju sočiva leda. Pri tome led može delovati na
zidove stena velikim pritiskom, do 200 MN/m
2
. Naprezanje nastupa usled povećanja
zapremine leda, u odnosu na vodu i to povećanje zapremine iznosi 1/11 početne zapremine.
Uticaj leda je naročito izražen u stenama kapilarne poroznosti, u kojima se stvaraju ledena
sočiva, koja se pri dugotrajnom delovanju mraza povećavaju, usled privodjenja nove
količine vode u zonu smrzavanja. Time se mržnjenjem, kada se temperatura povisi iznad
kritične i topljenjem leda, bitno menjaju vodnofizička svojstva stenske mase. To pogoduje
procesima dezintegracije stena. U čvrsto vezanim stenama sa superkapilarnim tipom
poroznosti, uticaj mraza je od lokalnog značaja i može potpomoći krajnjoj dezintegraciji
duž pojedinih pukotina po kojima je stenska masa oslabljena nekim drugim procesima. U
tim stenama uticaj leda je manji, u odnosu na stene sa kapilarnim tipom poroznosti, zbog
toga što voda po pravilu ne zapunjava celu makroporu u zoni dejstva leda, a i zbog toga što
su te stene otpornije-čvršće.
Kristalizacijom soli takodje se vrši dodatno naprezanje na zidove: pukotina,
naprslina, na mineralna zrna, zavisno od toga gde so kristališe. Pritisci usled kristalizacije
soli mogu iznositi do 100 MN/m
2
.
Rastom korenja visokih vrsta biljnog sveta vrši se mehaničko proširenje pukotina
i razaranje stena uopšte. Nekada je i takvo delovanje dovoljno da se pojedini blokovi
odvoje od matične stene i da se obrušavaju niz strme padine i litice. Pritisci koje može
izazvati korenje mogu iznositi do 1,5 MN/m
2
. Takodje i životinjski živi svet, u manjem
obimu, vrši razaranje stenske mase kao npr. školjke "svrdlare" u morima. Neki živi svet
uzima iz stena njima potrebne mineralne materije. Pojedini živi organizmi su naročito
aktivni u pedološkom sloju.
Hemijsko raspadanje je u direktnoj vezi sa hemijskim raspadanjem primarnih
minerala koji izgradajuju stene. O tom procesu je dovoljno napisano u odgovarajućim
poglavljima minerala. Ono što je naročito značajno sa stanovišta hemijskog raspadanja
stena, jeste to da prevodjenje primarnih mineralnih vrsta u sekundarne pogoduje stvaranju
materijala za obrazovanje sedimentnih stena. Osnovni vid hemijskog raspadanja stena je
njihovo rastvaranje u vodi. Tako nastaju hemijski rastvori. U pogledu rastvorljivosti vrlo
55
brzo se u vodi rastvara mineral halit, zatim sulfati pa tek onda minerali iz grupe karbonata. I
pored toga najmanje podzemnih šupljina-pora, u različitom obliku, ima u soli i sulfatima, a
najviše ih ima u karbonatima. Razlog tome je što se halit i sulfati, u sklopu terena, ponašaju
kao plastična tela pa je u njima veoma malo pukotina i drugih vidova prekida materijalnog
jedinstva stenske mase. Sa karbonatima je drugačije. Oni se u sklopu terena ponašaju kao
krta tela i pod djestvom tektonskih sila pucaju. Duž tih diskontinuiteta je povećano kretanje
podzemne vode i njen rastvarački uticaj. Zato su u njima česti podzemni karstni oblici.
Raspadanje stena je najintenzivnije na površini terena. Sa dubinom intenzitet tog
procesa se smanjuje. Izmenjene stene, usled procesa fizičko-hemijskog raspadanja,
sačinjavaju tzv. koru raspadanja. Njena debljina je različita u različitim vrstama stena.
Debljina zavisi i od morfoloških oblika terena na kojima se odvija proces raspadanja, kao i
vremena u kome se to odvija. Na prostranim zaravnjenim platformama, ili drugim
zaravnjenim morfološkim oblicima, gde nema odnošenja-spiranja raspadnutog materijala,
kora raspadanja je po pravilu deblja i ima sve svoje podzone. Na strmim dolinskim
stranama se vrši intenzivno odnošenje raspadnutog materijala pa je kora raspadanja znatno
tanja. Duž raseda ili većih pukotina hemijsko raspadanje se odvija do većih dubina, nekada
je to nekoliko stotina netara.
Transport raspadnutog materijala se odvija na kopnu dejstvom gravitacije, u
vodenoj sredini, lednikom i vetrom. Kada prenosna moć agensa oslabi prestaje dalje
pomeranje i prenošenje raspadnutog materijala i dolazi do njegovog istaložavanja. Prvo se
istaložuju nakrupniji fragmenti (šljunak), a najdalje se transportuju-prenose, najsitnije
čestice raspadnutog materijala (mulj). Odlomci koji se transportuju u vodenoj sredini se
kotrljaju, taru po dnu vodene sredine ili jedan o drugi, zadobijaju zaobljene ivice i
usitnjavaju se. Drugačije je kod odlomaka koji se transportuju na suvom ili lednikom. Oni
imaju nezaobljene ivice i po tome se lako prepoznaju. Raspadnuti materijal stena se u
lednicima nalazi po njegovom obodu i u njegovoj unutrašnjosti. Brzina kretanja lednika je
različita: na Himalajima se oni kreću brzinom 1.300 m/god, na Alpima 150 m/god.
Sedimentacija-taloženje ili odlaganje materijala raspadnutih stena se dešava kada
oslabi prenosna moć transportnog sredstva, ili kada je rastvor prezasićen. To se dogadja:
• Na delovima padine, ili u njenom podnožju, gde prestaje gravitaciono
pomeranje,
• U vodenoj sredini kada voda više ne može da pomera fragmente ili ona
sama dospeva u uslove relativnog mirovanja,
• Na mestima gde vetar slabi i ne može više da pomera pojedine fragmente
stene,
U područjima gde se lednici zaustavljaju.
Taloženje iz pravih jonskih rastvora, npr. nastanak krečnjaka iz
kalcijumbikarbonata, nastupa iz više razloga. Najvažnije je da iz bilo kog razloga dolazi do
prekoračenja rastvorljivosti mineralne materije u vodi. Do toga može doći: usled
privodjenja dodatne količine mineralne materije u vodu; dospeća u rastvor neke nove
komponente; uklanjanja one koja je bila u rastvoru koja je povećavala rastvorljivost. Osim
toga taloženju može doprineti isparavanje rastvarača, promene temperature i pritiska.
U aridnim-pustinjskim predelima glavno transportno sredstvo je vetar. Njegovim
delovanjem nastaju erozioni oblici, a na mestima gde prestaje prenosna moć vetra vrši se
odlaganje-taloženje tog nošenog materijala, nastaju akumulacioni oblici (dine). Pustinjskim
olujama vrši se kotrljanje krupnijih fragmenata stena, dok se sitnije nose zajedno sa
vazdušnim strujanjima. Sitni fragmenti stena, prašina i sitni pesak, se mogu premeštati i po
56
nekoliko stotina km. Sada u svetu egzistiraju brojne pustinje sa svim odlikama pravog
pustinjskog reljefa.
U prošlosti klima se na Zemlji menjala. I naša pojedina područja su imala karakter
stepa sa visokom travom u koje je vršeno intenzivno navejavnja sitnog peska i prašine.
Tako su nastale značajne naslage sedimentne stene koja se naziva les i izgradjuje
površinsku zonu terena Bačkog, Titelskog, Zemusnkog platoa i drugih oblasti.
Izrazito veliku zastupljenost, u odnosu na sve druge genetske tipove sedimentnih
stena, imaju one koje su nastale u vodenoj sredini. U njoj nastaju najveće količine kako
klastičnih (klastos=odlomak) stena tako i organogeno-hemijskih sedimenata. Prema dubini
sedimentacionog basena, mora i okeana, razlikuju se: neritska zona (do dubine 200m);
batijalna (200-2000m); abisalna (dublja od 2000m). Značaj ovih zona je u tome što se u
plitkovodnim oblastima najčešće talože krupnozrnije stene, a u dubljim sitnozrnije ili stene
koje nastaju iz pravih jonskih rastvora. Iz toga proizilazi i još jedna činjenica, naročito
važna sa stanovišta prakse, a to je:
- u dubokovodnim oblastima nataloženi su sedimenti koji imaju regionalno
razviće;
- u plitkovodnim oblastima nataloženi su, ili se sada talože, sedimenti čije je
rasprostiranje ograničeno na relativno malo područje.
Dijageneza-očvršćavanje sedimentnih stena se vrši na više načina. Nevezana
zrna klastičnih sedimentnih stena se povezuju najčešće nekom mineralnom materijom. Ta
povezujuća mineralna materija, po poreklu, može biti:
a) od prethodno rastvorene mineralne materije od koje su nastali i sami fragmenti;
b) od naknadno unete mineralne materije izmedju fragmenata;
c) od iste mineralne materije koju sačinjavaju fragmenti i to procesima naknadnog
rastvaranja pa potom iskristalisavanja oko fragmenata.
U pogledu vrste veziva ona mogu biti različita. Najčešća prirodna veziva su
silicijska, karbonatna i glinovita. Silicijska su najčvršća. Na ukupnu čvrstoću dijagenetski
očvrsle stene, pored vrste veziva utiče i način vezivanja. Naime, zrna se mogu povezati
samo na medjusobnim kontaktima, ili čak ne moraju biti sva vezana. Kada ima dosta
vezujuće materije ona može obaviti cele fragmente ili u najboljem slučaju popuniti sve pore
koje se nalaze izmedju fragmenata.
Kod poluvezanih stena, glina i lapor, očvršćavanje se vrši tako što se ustvari one
isušuju. Time se smanjuje količina vode oko glinovite čestice, a neka vrsta kohezije se
povećava. Zapaža se da je kohezija u ovim stenama promenljiva veličina, da zavisi od vode,
pa se u odredjenim analizama mora obazrivo uzimati u obzir. Kada se dovoljno isuše
glinovito-laporovite stene postaju tvrde, ali i sa naknadnim brzim i lakim upijanjem vode u
sebe, što je takodje značajno. Isušene prelaze u glinac i laporac.
Do očvršćavanja sedimentnih stena može doći i rekristalizacijom postojećih
komponenti u steni.
4.2.2. Sklop sedimentnih stena
Strukture sedimentnih stena su: klastične, kristalaste i amorfne. Klastične su
karakteristične za one stene koje su izgradjene od odlomaka drugih stena. Odlomci mogu
biti oštrih ili zaobljenih zrna, što najviše zavisi od genetsko-sedimentacionih uslova
nastanaka stene. Kristalaste strukture su karakteristične za hemijske sedimentne stene kao
što su npr. krečnjak, dolomit, gips i dr. Njih sačinjavaju kristalasta zrna. Amorfne
57
sedimentne stene su vezane za specifične uslove nastanka kao npr. kod naglo izlučenih
silicijskih sedimenata (rožnac).
Sl.4.7. Oblici zrna i njihov raspored u prostoru, a) uglasta; b,c) zaobljena različito složena
Najvažnije vrste tekstura sedimentnih stena su slojevite, masivne, oolitske i
brečaste.
Slojevita tekstura ima sloj kao osnovni sedimentacioni elemenat. Debljina slojeva
može biti vrlo tanka, manja od 1 mm kada se naziva listastom, pa do više metara kada je
bankovita bankovitim. Slojne površine, koje predstavljaju prekide u sedimentacionom
ciklusu, mogu biti ravne, zatalasane, glatke, hrapave. U pojedinim slučajevima na njihovim
površinama se mogu videti otisci kišnih kapi, tragovi usled vučenja nekog materijala,
ispupčenja uled naknadne kristalizacije soli i dr. Vrsta materijala u svakom sloju, ili grupi
slojeva, veličina i gradacija fragmenata i gradaciona slojevitost, kao i debljina slojeva,
fosilni ostaci nekadašnjeg živog sveta, po pravilu sigurno ukazuju na sedimentacione
uslove koji su vladali u datom sedimentacionom basenu.
Sl.4.8. Osnovne vrste slojevitosti
a) normalna; 2-peščar, glinac, krečnjak, b) kosa; 4 - transgresivna granica;
c) ukrštena;
Slojevitost može biti normalna, kosa i ukrštena. Sloj, ili grupa slojeva, iznad
posmatranog sloja čini tzv. povlatu sloja. Podinu posmatranog sloja čini sloj, ili više
slojeva, koji se nalaze ispod njega. Normalno je da su stariji slojevi donji, a mladji gornji.
Medjutim, naknadnim tektonskim procesima uZemljinoj kori mogu slojevi iz normalnog
oblika biti prevedeni u prevrnuti.
58
Slojevi, kao i drugi vidovi stvarnih prirodnih površina-planara: pukotine, rasedi,
ravni škriljavosti, folijacija, klivaž i dr., mere se i predstavljaju elementima pada (Ep).
Elemente pada sloja čini azimut pada i padni ugao. Prvi ugao je direkcioni ugao, može
imati vrednosti 0-360
0
i označava, u prvoj projekciji, ugao koji zaklapa nagibnica sloja sa
pravcem Zemljinog severa. Pravac merenja je u smeru kazaljke na časovniku. Drugi ugao
predstavlja otklon nagibnice od horizontalne ravni. Može imati vrednosti od 0-90
0
.
Često se u prirodi nalaze sedimentne stene masivne teksture. Kod njih je
raspored sastavnih elemenata haotičan, nema nikakve pravilnosti i uredjenosti u prostoru.
Oolitične teksture su tipične po tome što ih čine oolitice-loptice sastavnih
elemenata. U centru svake oolitice je po pravilu neko mineralno zrno, ili fosil, oko koga je
istaložavana mineralna materija. Tako je narastala svaka oolitica, a na njenom poprečnom
preseku lepo se uočava zonarni raspored.
Brečaste teksture su nastale kao posledica tektonskih poremećaja i naknadnog
vezivanja polomljenih fragmenata.
4.2.3. Klasifikacija i prikaz sedimentnih stena
Sve sedimentne stene se klasifikuju u pogledu geneze na tri grupe: klastične,
hemijske i organogene.
Klastične stene
Nastaju sedimentacijom klastita (odlomaka) i najzastupljenije su sedimentne
stene. Prema krupnoći i medjusobnoj vezanosti zrna, postoji više vrsta klastita (tablica
br.4.2.).
Tablica br.4.2.: Podela sedimentnih klastičnih stena po veličini zrna koja ih izgradjuju
Drobina i breča su
klastične sedimentne stene kod kojih
su fragmenti krupniji od 2 mm i
imaju oštre, nezaobljene, ivice.
Najčešće nastaju padinskim
procesima pa se i nazivaju padinska
Inženjersko -
geološka grupa
stena
Psefiti
> 2
(mm)
Psamiti
0.02-2
(mm)
Alevroliti
0.002-0.02
(mm)
Peliti
< 0.002
(mm)
Nevezane stene Drobina
Šljunak
Pesak Alevrit Mulj
Poluvezane
stene
Les
Crvenica
Glina
Lapor
Vezane stene Breča
Konglom
etrar
Peščar Alevrolit Glinac
Laporac
Tablica br.4.3.: Podela drobine i breče
prema veličini zrna
Naziv Veličina fragmenata
(mm)
Blokovi veća od 1000
Krupice 250-1000
Vrlo krupna 100-250
Srednje krupna 10-100
Sitna 5-10
Vrlo sitna 2-5
59
drobina, ili padinska breča. Izuzev toga poznate su i one koje nastaju tektonskim procesima
pa su po tome i zadobile naziv. Kada su po sastavu pre-težno organskog porekla nazivaju se
lumakele.
Zbog relativno velike krupnoće fragme-nata (tablica br.4.3.), može se u drobini i breči
makroskopskim metodama prepo-znati petrološki sastav fragmenata. U tom pogledu
postoje: krečnjačke, mermerne, granitske, serpentinitske i dr.
Vezivo, cement, koji povezuje fragmente može biti raznovrsno. Najčvršću vezu daje
silicijsko vezivo, a najslabiju glinovito. Stene koje imaju karbonatno vezivo su
zadovoljavajuće čvrste, pod uslovom da su takvi i fragmenti koji se vezuju (krečnjačke
breče).
Breče su masivne. Njihova čvrstoća najviše zavisi od petrološke vrste fragmenata, vrste
veziva i načina povezivanja. Kod breča sa karbonatnim i silicijskim vezivom čvrstoća na
pritisak varira od 100-150 MN/m
2
. Breče sa pojedinih lokalnosti služe za dobijanje vrlo
lepih ukrasnih gradjevisnkih ploča. Kao takve najpoznatije su mermerne breče iz Ropočeva,
osim njih dobre su krečnjačke i serpentinitske breče.
Šljunak i konglomerat su stene koje imaju zaobljena zrna prečnika većeg od 2
mm. Smatra se da je za potpuno zaobljavanje fragmenta stene potrebno da materijal bude
nošen i kotrljan u vodenoj sredini na putu dugačkom 10-30 km. Zbog relativno velike
krupnoće zrna u ovim stenama je moguće, makroskopskim metodamam prepoznati
petrografski sastav stena. Obzirom da je šljunak nastao od transportovanog materijala u
vodenoj sredini, to je moguće na bazi sastava šljunka tačno znati i sastav slivnog područja.
Slivna područja su najčešće heterogena, u pogledu vrsta stena koja ih izgradjuju, pa su
shodno tome šljunkovi i konglomerati takodje heterogeni. Samo retko šljunkovi su
homogeni i tada su sastavljeni samo od jedne vrste stena ili jednog minerala. Prema mestu
gde se obrazuju dobili su nazive: potočni, rečni, jezerski, morski, pustinjski.
Šljunak je odličan gradjevinski materijal.
Povoljan je za izradu nasipa, drenaža, a naročito
kao agregat betona. Za spravljanje svežeg betona
koristi se mešavina više frakcija. Za to je povoljan
šljunak koji je nastao od svih vrsta svežih
magmatskih stena. Najvažnije je da u šljunku
nema glinovito-prašinastih čestica, organskih
materija, škriljavih stena ili listastih minerala,
stena sa piritom i drugih nečistoća. Takodje
nepovoljan je šljunak izgradjen od amorfne
silicijske materije (opal, rožnac, jaspis) zbog
stupanja u hemijsku reakciju sa kalcijskom
komponentom iz cementa.
Tablica br.4.4.: Podela šljunka i
konglomerata prema veličini zrna
Naziv Veličina fragmenata
(mm)
Oblutice veće od 250
Vrlo krupan 100-250
Krupan 60-100
Srednje krupan 10-60
Sitan 5-10
Vrlo sitan 2-5
60
Konglomerati su obično slojeviti. Petrografski sastav, vrste veziva, načini
vezivanja su slični kao kod breča. Čvrstoća na pritisak konglomerata je od 50-120 MN/m
2
,
a izuzetno kod onih koji imaju silicijsko vezivo i pretežno ih čine silicijska zrna, može biti i
veća od 200 MN/m
2
. Za razliku od šljunka, kognlomerati imaju neuporedivo manju
upotrebu u graditeljstvu.
Pesak i peščar su stene sa veličinom zrna 0,02-2 mm. Stepen zaobljenosti zrna
zavisi od dužine njihovog transporta. Makroskopskim metodama ispitivanja, eventualno, se
može prepoznati njihov mineralni sastav. Redje u peskovima je zastupljen samo jedan
mineral i tada se nazivaju monomineralnim ili oligomiktnim. Češće, peskove izgradjuje
više mineralnih vrsta, najčešće kvarc i muskovit i tada se nazivaju polimineralnim ili
polimiktnim. Pored kvarca i muskovita često su u peskovima zastupljeni i drugi minerali,
po pravilu oni koji su dosta fizičko-hemijski otporni, kao npr. cirkon, rutil, apatit, granat,
magnetit, turmalin, zlato i dr. Prema najzastupljenijem ili najvažnijem mineralu, peskovi
dobijaju svoje nazive npr. kvarcni pesak iz Rgotine (SiO
2
ima preko 99,65%).
Prema krupnoći zrna razvrstavaju se u sledeće: krupnozrne 1-2 mm; srednje
veličine zrna 0,5-1 mm; sitnozrne 0,02-0,5 mm.
Po genezi materijala, načinu transporta i sedimentacionoj sredini pesak se deli na:
marinski, jezerski, rečni, eolski. Naročito velike količine peska su nastale u morskim
uslovima taloženja, u pliocenoj periodi, sačuvane su do danas. Iz geoloških perioda starijih
od pliocena, narotičo u pojedinim od njih ili njihovim odeljcima, zaostale su ogromne
količine vezanog peska-peščara.
Pesak ima veliku primenu u gradjevinarstvu, livačkoj industriji i industriji stakla,
služi za dobijanje pojedinih vrsta korisnih mineralnih sirovina. U gradjevinarstvu se najviše
koristi za spravljanje maltera. Krupnozrniji se koriste za zidanje, a sitnozrniji za
malterisanje. Za te potrebe najbolji je pesak Dunava, Drine, Morave i drugih većih reka.
Pesak mora biti čist, bez prisustva značajnijih količina limonita, gline, prašine i organskih
materija. Upravo pojedine od tih komponenti su vrlo često zastupljene u eolskim, jezerskim
i prekvartarnim peskovima pa se oni ocenjuju kao nepovoljni. U livačkoj industriji pesak se
koristi za kalupe. U industriji stakla su najstroži kriterijumi u pogledu mineralne
zastupljenosti kvarca i čistoće. Za to je neophodan kvarcni pesak sa učešćem silicije preko
98%.
Peščar je vezani pesak nekim prirodnim cementom. Cementi mogu biti uneti u
stenu singenetski, kada je nastala i sama stena ili postgenetski. Najčešće su peščari slojeviti,
redje masivni. Mineralni sastav, veličina zrna, nazivi su identični peskovima. Čvrstoća na
pritisak im je najčešće u granicama 100-180 MN/m
2
. Kod kvarcnih peščara sa silicijskim
vezivom može dostići vrednosti i do 340 MN/m
2
. Zapreminska težina im je 22-27 KN/m
3
.
Imaju poroznost u iznosu 0,3-17% što je znatno više nego kod magmatskih stena.
Boja peščara je najčešće siva, žuta, crvena (permski peščar), crna, bela.
Primena im je raznovrsna: za temelje objekata, stepenike, spoljnu dekoraciju zgrada,
potporne stubove, nasipe i dr.
Les je peskovito-prašinasta stena, eolskog porekla. U njegovoj gradji
dominantni minerali su kvarc (50-70%), feldspati i kaoliski minerali (10-20%), liskuni i
kalcit (2-30%). Zrna krupnija od 0,1 mm učestvuju sa oko 20%, zrna veličine 0,1-002 mm
sa oko 70% i zrna sitnija od 0,002 mm sa oko 10%. Stena je poluvezana, a vezivo je
61
kalcitska komponenta. Poluvezana je, jer su kohezione sile medju zrnima slabe, pa u
slučaju njegovog dospeća u vodu, ili prodora vode u njega i provlažavanja, dolazi do
gubljenja kohezije i razaranja primarne strukture lesa. Do toga dolazi usled rastvorljivosti
karbonatne komponente i delovanja kapilarnih napona.
Sl. 4.10. Profil terena na lokaciji reyervoara Tatarsko brdo-Novi Sad,
l-horizonti lesa; pz-"pogrebena Zemljia "
Fizičko-mehaničke karakteristike lesa su sledeće: veličina čestica je najčešće u
granicama 0.01-0,05 mm. Stepen ujednačenosti zrna U = d10/d60 je manji od 5.
Zapreminska težina lesa u prirodno vlažnom stanju je 13,9-19,5 kN/m
3
, a u suvom stanju
11,5-17,8 kN/m
3
. Na naknadno provlažavanje je osetljiviji les manjih vrednosti
zapreminske težine. Ima veliku ukupu poroznost, 30-50%. Koeficijent filtracije je veći u
vertikalnom pravcu (K>10
-5
m/s) nego u horizontalnom. Les je prljavo žute boje, sa jasno
izraženom makroporoznošću.
Unutar naslaga lesa nalaze se tzv. "pogrebene zemlje". Njihova debljina je
najčešće oko 1 m. Ukupna debljina lesa, sa horizontima "pogrebene zemlje" kod nas je do
40 m, u Kini do 400 m. Po mineralnom sastavu "pogrebena Zemljia " se ne razlikuju
mnogo od pravog lesa, stim što je nešto više glinovite komponente. Pogrebene zemlje su
62
braon-crvene boje, po tome se jasno razlikuju od pravog lesa i one ustvari predstavljaju
produkte raspadanja lesa, u njegovoj površinskoj zoni, za vreme prekida u navejavanju i
donošenju novih horizonata. Prema istraživaču Gorjanoviću maksimalan broj "pogrebenih
zemalja" može biti sedam. Najčešće na lesnim odsecima se jasno zapaža 1-3 "pogrebene
zemlje". U podinskoj zoni lesnih horizonata, u manjoj količini i duž pojedinih pukotina i
kaverni po celoj debljini lesa, obrazuju se nagomilanja karbonatno-glinovitog sastava koja
se nazivaju lesnim lutkicama. One sastavu najviše odgovaraju laporcima, najrazličitijih su
oblika, pa su po tome i dobile naziv. Nastale su tako što voda, krećući se kroz les, rastvara
CaCO
3
komponentu iz lesa, a potom se ponovo karbonat istaložuje iz vode i očvršćava
zajedno sa prašinasto-glinovitom komponentom.
Les ima jedno vrlo važno i korisno svojstvo da je na obodima lesnih platoa, ili u
iskopima, nagib kosina relativno stabilan i kada su one skoro vertikalne. Ustvari često su u
lesu prisutne vertikalne pukotine koje potpomažu obrušavanju pojedinih blokova, zatim
moguće je da dodje do naknadnog provlažavanja čime se stabilnost umanjuje. Pored toga
bitna je dužina vremenskog perioda u kom se razmatra stabilnost prirodnih i veštačkih
kosina, kao i stepen stabilnosti koji se zahteva.
Les se koristi u industriji gradjevinkog materijala kao odličan materijal za izradu:
cigle, blokova i crepa.
Grupi alevrita pripadaju još prašina (alevrit) i vezana prašina (alevrolit).
Glina je veoma značajna jer često izgradjuje teren na kome se grade objekti, a
takodje ima veliki praktični značaj u industriji gradjevinskog materijala. Nastaje uglavnom
raspadanjem primarnih alumosilikata. Prema vodećem mineralu koji gradi glinu naziva se
kaolinitska, monmorionitska i ilitska. U glini često ima uklopaka i drugih minerala,
peskovitih zrna, limonita, organskih materija. Tada su gline nečiste. Pored mineraloške
klasifikacije gline se često dele na: ilovače koje su posne gline sa velikim sadržajem peska i
kalcijum karbonata; umu u sebi sadrži dosta magnezijuma; laporovita glina ima CaCO
3
u
iznosu 5-15%; porculanska glina je masna mlečnobele do sivobele boje, visoko vatrostalna.
Prema mestu postanka gline se dele na rečne, barske, jezerske i marinske.
Fizičko-mehanička svojstva glina su vrlo različita u zavisnosti od vodnofizičkih
svojstava, u manjoj meri i zavisno od mineralne vrste. Stoga su date orijentacione vrednosti
koje su dobijene na nekim uzorcima aluvijalne gline: specifična težina oko 25-27 kN/m
3
;
zapreminska težina suvog uzorka oko 12-15 kN/m
3
, a prirodno vlažnog uzorka oko 16-20
kN/m
3
; vlažnost uzorka u prirodnom stanju oko 16-51%, na granici tečenja oko 36-65%,
vlažnost uzorka na granici plastičnosti oko 22-39%; kohezija 5-35 kN/m
2
; ugao unutrašnjeg
trenja 15-25
0
; modul stišljivosti 5-10 MN/m
2
, Ckd izmedju 1.000-3.000 kN/m
2
.
Glina ima veliki praktični značaj u industriji gradjevinskog materijala. Glavna je
sirovina za dobijanje blokova, crepa, cigle, keramičkih pločica. Pored toga, koristi se za
isplaku pri bušenju i zaptivnom injektiranju stenskih masa u procesu poboljšanja svojstava
terena.
Glinac je dijagenetski očvrsla glina. Po pravilu je slojevite teksture. Lako se
raspada pod dejstvom površinskih uticaja.
Lapor je poluvezana stena u kojoj pored glinovite komponente ima CaCO
3
u
iznosu 35-65%. U kori raspadanja lapor je žućkaste boje, a dublje, u svežim masama je sive
ili crvenkaste boje. Po fizičko-mehaničkim svojstvima i bitnim karakteristikama srodan je
glini.
63
Dijagenetski očvrsli lapor se naziva laporac. Najčešće je slojevite teksture,
podložan uticajima površinskog raspadanja. U industriji gradjevinskog materijala koristi se
cementni laporac za dobijanje cementa.
Mulj izgradjuju najsitnje čestice. Po prirodi sedimentecionog procesa, iz rastvora
koji sadrži klastična zrna, zadnje se obaraju te sitne čestice koje daju mulj. U mineraloškom
pogledu pretežno ga grade gline. Sitne čestice mulja imaju veliku specifičnu povšrinu i za
sebe vežu relativno veliku količinu vode. Takodje pripadaju grupi stena sa najvećom
ukupnom poroznošću koja iznosi i do 80%.
Dijageneza mulja je dugotrajan proces. Zbog toga, kao i velike poroznosti, velikih
sleganja, nestabilnosti i slabe-skoro nikakve nosivosti, mulj je izrazito slaba stena za
fundiranje objekata. Veoma nepovoljan je u agregatu za beton i malterima. Nepovoljnost je
u tome što mulj, ako ga ima, obavija zrna peska, šljunka, drobljenika i sprečava adheziju tj.
povezivanje mineralnih zrna sa vezivom-cementom. Prema našem standardu u krupnom
agregatu za spravljanje betona može maksimalno biti 5% muljevitih sastojaka, u sitnom do
1%. U agregatu koji se dobija drobljenjem, muljevitih sastojaka sme da bude više za 50%
nego u prirodnom nedrobljenom.
Hemijske i organogene sedimentne stene
Hemijske stene su nastale iz pravih jonskih rastvora. Najvažnije stene hemijskog
porekla su: gipsit, anhidrit, bigar, mermerni oniks, kamena so i led.
Gipsit i anhidrit se često nalaze udruženi ili u partijama koje se medjusobno
smenjuju. Obe stene, kao i kamena so-halit, su monomineralne stene i sva bitna svojstva tih
stena su istovetna svojstvima minerala.
Bigar je hemijski sediment koji nastaje istaložavanjem CaCO
3
iz kalcijum-
bikarbonata. To se obično dešava na izvorima, u rekama i jezerima. Biljni svet kao i proces
intenzivnog raspršivanja vode na vodopadima, pogoduju oslobadjanju CO
2
i taloženju
kalcijumkarbonata. Bigar je izrazito porozna stena bele, žućkste i crvenkaste boje. Lak je,
dobro provetriv. Dobar je zvučni i toplotni izolator. Kao takav dobar je gradjevisnki kamen
za zidanje pojedinih delova zgrada, minareta i dr. Male je čvrstoće pod pritiskom 3-15
MN/m
2
. Otporan je na djestvo mraza zbog prisutne makroporoznosti.
Mermerni oniks je takodje CaCO
3
stena. Nastaje iz toplih voda, redje iz hladnih.
Glavni mineral koji ga izgadjuje je aragonit i to najčešće u vidu izduženih zrna. Naročito
lepi mermerni oniksi su oni kod kojih se zonarno smenjuju različite boje (žute, plave,
crvene, bele i dr.). Oniks se dobro glača i polira i naročito do lepog izražaja tada dolaze
zonarno gradjeni i različito obojeni. Zbog toga se mermerni oniks ubraja u najkavalitetniji
ukrasni gradjevinski kamen. Najviše se koristi za izradu ukrasnih ploča različitih dimenzija,
u manjoj meri kao skulptorski kamen.
Organogeni sedimenti su nastali taloženjem ostataka životinjskog i biljnog sveta.
Zbog toga su podeljeni na zoogene, koje su nastale sedimentacijom skeleta i ljušturica
životinjskog sveta, a fitogene su nastale sedimentacijom stabala, grana, lišća, polenovog
praha i drugih delova i sastojaka biljaka.
Krečnjak je zoogena sedimentna stena koja ima veliko rasprostranjenje. U nekim
područjima cele geološke formacije su izgradjene od krečnjačko-dolomitskih stena.
Krečnjak je nastao od fosilnih ostataka, ljuštura i skeleta, mnogobrojnih vrsta morskih i
jezerskih životinja: brahiopoda, amonita, korala, numulita, cefalopoda, litotamnija. Manje
količine krečnjaka nastaju kao hemijski talozi.
64
Retko su krečnjaci čisti. Obično se smenjuju sa dolomitima i sadrže minerale
gvoždja, gline, organske materije, zrna
peska i dr. Tekstura im je masivna ili
slojevita. Prema zastupljenosti glinovite i
CaCO
3
kompo-nente postoji više vrsta
krečnjačko glinovitih stena (tablica br.4.5).
Prema učešću CaCO
3
i (Ca,Mg)CO
3
postoji više vrsta krečnjačko dolomitskih
stena (tablica br.4.6. ).
Krečnjaci su najčešće belo-žute boje.
Kada u svom sastavu imaju primese
gvoždjevih oksida obojeni su crveno.
Usled prisustva organske materije oni
mogu biti nijansi crne boje. Često su u
krečnjacima zastupljene kvrge i druga
manja ili veća nagomilanja, rožnaca što se
ocenjuje kao nepovoljno. Čvrstoća na
pritisak krečnjaka je od 20-295 MN/m
2
.
Zapreminska težina im je 21-28,7 kN/m
3
.
Ukupna poroznost varira od 0,3-27%.
Abanje je relativno veliko i iznosi 10-70
cm
3
/50 cm
2
, najčešće 16 cm
3
/50 cm
2
. U
pojedinim područjima krečnjaci su
intenzivno karstifikovani. Time su na
površini nastali brojni površinski oblici
(škrape, vrtače, uvale, karstna polja), a
ispod površine terena podzemni oblici
(karstni kanali, pećine).
Krečnjaci imaju vrlo veliku primenu
u gradjevinarstvu. Koriste se kao lomljen i
drobljen kamen, za zidanje, za izradu
ploča, kao agregat za beton, mineralna
sirovina za kreč. U crnoj metalurgiji se
koriste za topljenje ruda. U poljoprivredi služe za djubrenje zemljišta. Veliku i raznovrsnu
primenu imaju i u hemijskoj industriji.
Dolomiti su najčešće nastali domomitizacijom krečnjaka i u terenu se, po pravilu,
smenjuju partije jedne ili druge vrste stene. Po genezi, sklopu, fizičko-mehaničkim i
tehničko-tehnološkim svojstvima veoma su slični krečnjacima.
Rožnac je silicijska stena nastala sedimentacijom ostataka skeleta radiolarija. Po
hemijskom sastavu je SiO
2
. Nalaze se u većim količinama u tzv. dijabaz-rožnoj formaciji,
takodje u krečnjacima i dolomitima u obliku kvrga, često u vidu tankih slojeva i sočiva.
Boja im je vrlo različita: sivobela, crvena, crna, zelenkasta.
Kaustobioliti su fitogene i zoogene sedimentne stene koje gore kada se zapale.
Čine ih ugljevi, nafta, asfalt, bitumijski škrljci.
Ugljeva ima više vrsta. U tercijarnim stenama je nastao treset ugljenisanjem
barskog bilja (trska, rastavić, mahovina). Odlikuje se niskom kaloričnom vrednošću (8,36-
20,9 MJ/kg) i što je važnije sa stanovišta geotehničkih uslova izgradnje objekata imaju
GlineGline (%) Naziv stene CaCO
3
(%)
0-5 Krečnjak 95-100
5-25 Laporoviti
Krečnjak
75-95
25-35 Glinoviti
Krečnjak
65-75
35-65 Laporac 35-65
65-85 Glinoviti
laporac
15-35
85-95 Laporoviti
glinac
5-15
95-100 Glinac 0-5
CaCO
3
x
MgCO
3
(%)
Naziv stene CaCO
3
(%)
0-10 Krečnjak 90-
100
10-50 Dolomitski
krečnjak
50-90
50-90 Kalcijski
dolomit
10-50
90-100 Dolomit 0-10
65
Tablica br.4.6. Podela krečnjačko
dolomijskih stena
Tablica br.4.5: Podela karbonatno
glinovitih stena
veliku poroznost i veliku stišljivost. Zapreminska težina mu je 9-12 kN/m
3
. Zastupljeni su u
vidu slojeva debljine 1-3 m i to u smeni sa glinama, peskovima i ugljevitim glinama.
Mrki ugalj je srednje kalorične moći, do 30,1 MJ/kg. Nastaje ugljenisanjem trava,
četinara, palmi i listopadnog drveća. Ugljenisanje traje u dugom geološkom vremenu.
Medju mrkim ugljem razlikuju se lignit, običan mrki ugalj i sjajni mrki ugalj. Najznačajniji
lignitski baseni, sa velikim površinskim kopovima lignita su na Kosovu, Kolubari,
Kostolcu. Sjajni mrki ugalj se eksploatikše u Resavskim rudnicima, Aleksincu i Bogovini.
Kameni ugalj pri sagorevanju daje više toplote, do 33,4 MJ/kg. Nastaje
ugljifikacijom mrkog uglja ili biljnog sveta. U ovoj vrsti uglja ostaci živog sveta se mogu
videti samo mikroskopskim metodama ispitivanja. Sadrže ugljenika 80-90%. Većinom su
paleozojske i mezozojske starosti. Kod nas ih je manje nego mrkog uglja. Eksploatišu se na
Rtnju, Dobroj Sreći i Vrškoj Čuki. U vreme kada su u Dinaridima stvarane debele naslage
krečnjačko-dolomitskih stena, u pojedinim značajnim industrijskim regionima su taložene
debele naslage kamenog uglja kao npr. u Donjeckom basenu, Rurskoj i Sarskoj oblasti i dr.
Ugljevi su vrlo važno gorivo i industrijska sirovina za više stotina proizvoda.
Nafta je prirodna, tečna, organska mineralna sirovina. Nastala je raspadanjem
biljnih i životinjskih ostataka i to pretežno od morskog planktona u plitkim zalivima.
Plankton se taloži zajedno sa muljevitim česticama gline. Tako se stvara tzv. sapropelni
mulj. i u njemu se složenim hemijskim izmenama stvaraju ugljovodonici, nafta i metan. Iz
područja u kojima su nastali mogu migrirati u porozne stene i formirati sekundarna ležišta.
4.3. Metamorfne stene
Nastaju procesima metamorfizma već postojećih stena, u dubljim delovima
zemljine kore. Taj proces se odvija pod dejstvom povišenih temeperatura i povećanih
pritisaka, ili njihovim zbirnim uticajima. Procesi koji prate nastanak sedimentnih stena, a
koji su takodje vezani za relativno niske temperature i male pritiske, ne ubrajaju se u
metamorfne procese već u procese površinskog raspadanja ili oksidaciju stena. Povišene
temperature, koje utiču na metamorfizam potiču od: povećanja temperature idući od
neutralnog pojasa u dubinu shodno geotermskom gradijentu; intruzija magme;
radioaktivnih procesa i tektonske aktivnosti. Pritisci su veći u dubljim delovima zemljine
kore. Ako stenska masa, iz bilo kojih razloga, dospe iz plićih u te dublje zone vršiće se
njeno prilagodjavanje tim novim uslovima, doćiće do metamorfizma stene. Pritisci mogu
biti jednaki u svim pravcima i takvo naponsko stanje se naziva hidrostatičkim. Takvi uslovi
su u dubokim delovima zemljine kore. U plićim delovima zemljine kore najčešće deluju
usmereni pritisci - stres.
Metamorfizam se odvija u svim vrstama stena kada su one izložene zajedničkom
dejstvu povišenih pritisaka i temeperatura ili njihovom pojedinačnom delovanju. Kada se
vrši metamorfizam magmatskih stena novonastale metamorfne stene nazivaju se
ortometamorfne, a kada se metamorfišu sedimentne nazivaju se parametamorfnim.
Mineralni sastav metamorfnih stena je veoma raznovrstan. Metamorfisanjem
minerali menjaju svoj hemizam-prevode se u nove vrste, ili hemijski sastav ostaje isti, a
minerali rastu i prelaze u vrste koje su stabilne na novonastalim termodinamičkim
uslovima. U pogledu dejstva stresa razlikuju se tri grupe minerala. Prvu grupu čine minerali
kojima stres potpomaže da se oni uvećavaju-rastu, drugi su oni kod kojih dejstvo stresa
zaustavlja njihov rast i treći su indiferentni, na njih stres nema nikakav uticaj.
66
4.3.1. Vrste metamorfizma
Regionalni metamorfizam se odvija u uslovima povišenih pritisaka i
temperatura. Dubina, na kojoj se proces odvija je velika, a kao posledica toga su
metamorfisanja stena u velikim područjima-regionima.
Kontaktni metamorfizam se odvija na kontaktu magme i okolnih stena. Iz toga
je jasno, da veličina područja u kome se odvija kontaktni metamorfizam zavisi od veličine
magmatskog tela, temeperature tog tela, vlažnosti magme i vrste okolnih stena. Ipak, taj
oreol kontaktno metamorfnih stena je mali u odnosu na regionalno metamorfne stene. Tako
npr. na kontaktu granodioritske magme, sa okolnim stenama (pretežno peščari), na
području Boranjskog granodioritskog masiva, pojas-oreol kontaktno metamorfnih stena
(pretežno kornita) je širok oko 1 km.
Dinamometamorfizam se odvija u relativno uskim zonama uz rasede i rasedne
zone. Izazvan je povišenim pritiscima i temperaturama pri aktivnosti procesa rasedanja.
Ultrametamorfizam je karakterističan za duboke delove zemljine kore i uslove
kada zbog visokih temperatura (preko 600
0
C) dolazi do delimičnog ili potpunog stapanja
svih vrsta stena koje pokretima dospeju u ta područja.
Retrogradni metamorfizam se odvija u stenama koje su tektonski pokretima, iz
područja sa visokim pritiscima i temperaturama, dospele u područja sa nižim pritiskom i
temperaturom. Prilagodjavanje novim uslovima odvija se retrogradno, tj. vrše se
odgovarajuće izmene minerala i stena.
Prema dubini litosfere u kojoj se vrši metamorfizam, istraživači Grubenmann i
Niggli su izvršili podelu na epizonu, mezozonu i katazonu. Epizona je najplića. U njoj je
temperatura malo povišena, pritisak je uglavnom usmeren. Najvažniji minerali u
metamorfnim stenama ove zone su: kvarc, kalcit, albit, aktinolit, sericit, hlorit, serpentnin,
talk, epidot, coisit, granati, dolomit, magnetit i dr.
Mezozona se nalazi izmedju epizone i katazone. U njoj je stres slabiji, a
hidrostatički-litostatički pritisak jak. Mineralni sastav stena mezozone je sledeći: kvarc,
ortoklas, albit, kiseli plagioklasi, muskovit, biotit, hornblenda, granati, kalcit, magnetit, rutil
i dr.
Katazona je najdublja. U njoj su temperature visoke, stres izostaje, hidrostatički
pritisak je veliki. Mineralni sastav stena katazone je sledeći: kvarc, ortoklas, plagioklasi,
olivin, pirokseni, granati, kordijerit, vezuvijan, andaluzit, silimanit, biotit, magnetit. U
novije vreme podela metamorfizma se sve više vezuje za kvantitativno stanje napona i
temperaturne opsege u kojima se vrše izmene stena. Time se vrši razvrstavanje na facije i
prevazidjeni su odredjeni problemi koji su bili nerešeni kod podele na zone Grubenmanna i
Nigglia. Pre svega misli se na to da je i u plitkoj i srednjoj zoni moguće imati pojedina
područja, u kojima su izrazito povećani pritisci i povišene su temperature, zbog tektonskih,
migracionih, radioaktivnih i drugih procesa koji se odvijaju uZemljinoj kori.
Mineralne facije (Sl.4.12.), po istraživaču Barthu, su: facija zelenih škriljaca
(grinšist facija); epidot-amfibolitska facija; amfibolitska facija; granulitska facija i dr. Pored
termodinamičkih uslova, za razgraničenje pojedinih facija je značajna i pojava
karakterističnih mineralnih asocijacija. Tako je za granicu izmedju zelenih škriljaca i
epidot-amfibolitsku značajna pojava biotita.
67
Sl.4.12. Facije metamorfnih stena, po Barthu
4.3.2. Sklop metamorfnih stena
Sklop metamorfnih stena uveliko zavisi od stepena metamorfizma i promena koje
su izvršene na postojećim stenama. U tom pogledu novonastale, metamorfne, stene mogu
biti takve da je delimično sačuvan sklop tih stena koje se menjaju, ili je taj proces toliko
intenzivan da nastaju stene sa novim sklopom.
Kod intenzivnih izmena potpuno se gubi primarna struktura stene. Nastaju nove
stene i nove strukture od kojih su najznačajnije sledeće: homeoblastične (granoblastična,
lepidoblastična, nematoblastična), heteroblastične (porfiroblastična). Granoblastična
struktura se odlikuje približno istom veličinom i oblikom zrna. Lepidoblastična se odlikuje
prisustvom listastih minerala (liskun, hlorit, talk), a nematoblastična prisustvom izduženih-
prizmatičnih minerala (hornblenda, augit, dijalag i dr.).
Kada je metamorfizam umeren tada su delimično sačuvane strukture postojećih
stena, a delimično su formirane nove. Za takve stene uobičajeni su nazivi struktura
primarnih stena, samo one zadobijaju prefiks blasto (blastoporfirska struktura,
blastoofitska, blastopsamitska i dr.). Razlika izmedju primarne i novoformirane strukture
je u tome što su neka zrna, ili sva, uvećavana procesima metamorfizma (blasteza je reč koja
označava rast, uvećanje).
Osnovne teksture metamorfnih stena su: masivna, škriljava, trakasta, okcasta,
ubrana, bobičava. Prema teksturi je i izvršena osnovna podela metamorfnih stena na
masivne i škriljce. Masivne teksture su one kod kojih nema nikakvih pravilnosti rasporeda
mineralnih zrna u prostoru. Minerali su rasporedjeni haotično. Škriljave teksture su one kod
kojih je došlo do uredjenja sklopa, listasti minerali su rasporedjeni u ravnima škriljavosti i
to tako da im je šira površina upravna na dejstvo pritisaka. Ravni škriljavosti su
medjusobno paralelne, ali i sa čestim medjusobnim isklinjavanjima jednih u druge.
Naročito je to slučaj kod ubranih tekstura, plisiranih, okcastih, kad su te stene isprekidane
rasedima i smičućim pukotinama. Ubrane teksture su one kod kojih su ravni škriljavosti
povijene. Kada su amplitude ubranih tekstura svega nekoliko mm nazivaju se plisiranim.
Kod okcastih tekstura ističu se okca, nagomilanja najčešće kvarca ili feldspata, a oko njih
68
povijaju ostala mineralna zrna. Paralelne teksture nastaju: zbog naizmeničnog rasporeda
zrnastih i listastih minerala; zbog naizmeničnog rasporeda tamnih i svetlih minerala; zbog
naizmeničnog rasporeda krupnozrnih i sitnozrnih minerala.
4.3.3. Klasifikacija i prikaz metamorfnih stena
Metamorfne stene se klasifikuju, prema teksturi, na masivne i škriljce. U masivne
spadaju: mermer, kvarcit, amfibolit i serpentinit. Škriljci se dele na škriljce višeg i nižeg
stupnja kristaliniteta. Kod prvih se može markroskopskim metodama prepoznati mineralni
sastav, tektustura im je škriljava. U škriljcima nižeg stupnja metamorfizma, ne može se
prepoznati mineralni sastav makroskopskim metodama, tekstura je takodje škriljava.
Najznačajniji škriljci su: gnajs, mikašist, argilošist, filit i vrlo velika grupa drugih škriljaca
koji su naziv dobili prema vodećem mineralu u njima (hloritski škriljac, amfibolski, talkov i
dr.).
Mermer je masivna stena nastala kontaktnim i regionalnim metamorfizmom
kalcitskih i dolomitskih stena. Najčešće je kalcitska, redje dolomitska stena. Kod minerala
dolomita, koji je nestabilan na visokoj temperaturi, hemijski proces dedolomitizacije se
odvija tako da nastaje mermer (kalcitski), a magnezijumov oksid pri prijemu vode prelazi u
mineralnu vrstu brucit.
CaCO
3
x MgCO
3
CaCO
3
+ MgO + CO
2
Mermer najčešće nastaje metamorfisanjem u epizoni i mezozoni, redje i u
katazoni zemljine kore. Strukture je granoblastične. Zbog uvećanja kalcitsko-dolomitskih
zrna pri metamorfisanju stene, zrna se najčešće vide golim okom. To je jedan od bitnih
elemenata za makroskopsko razlikovanje mermera od krečnjaka i dolomita. Kod krečnjaka,
za koje je uobičajeno je da se definišu kao jedre stene, zrna se ne vide golim okom,
kriptokrsitalasta su. Pored kalcita i dolomita u mermerima se često nalaze i sporedni
minerali: kvarc, liskun (cipolinski mermer), hlorit, grafit, organska materija i dr. Najčešće
je mlečno bele boje, ako je prisutna organska materija stena je nijansi crne. Pojedine
primese mogu mermerima dati vrlo lepe boje slonove kosti, zelenkaste nijanse, sive, žute.
Nasuprot tome prisustvo pojedinih nepoželjnih minerala u mermerima (npr. kvarc,
muskovit) čini ih lošijim nego što bi bili bez njih.
Zapreminska težina mermera je 26,5-28,2 kN/m
3
. Čvrstoća pod pritiskom može
biti vrlo različita, 54-266 MN/m
2
, najčešće oko 120 MN/m
2
. Ukupna poroznost je u
granicama 0,3-4,3%, najčešće manja od 1%. Glačaju se lako i dobro.
Mermer ima veoma veliku primenu u gradjevinarstvu. Primena je kao i kod
krečnjaka raznovrsna, ali najviše se upotrebljavaju za spoljašnje i unutrašnje ukrasno
oblaganje zgrada (zidne i podne ploče), za izradu spomenika, u vajarstvu. Mermerne ploče
se dobro glačaju, dugotrajne su, vrlo prijatne za posmatranje i kao takve su cenjen ukrasni
kamen. Problemi na mermernim pločama mogu nastupiti kada se vrši promena prvobitne
boje i sjaja glačanih površina. To nastupa kod mermernih ploča koje su sa većom količinom
organske materije ili se nalaze u industrijskim područjima gde na njih utiču CO
2
i H
2
S.
Veliki kamenolom sa površinskom eksploatacijom kvalitetnih, belih u manjoj količini
sivobelih, mermera je na Venčacu kod Arandjelovca.
Kvarcit je masivna metamorfna stena nastala uglavnom metamorfisanjem kvarca
i kvarcnih peščara sa silicijskim vezivom. Osim kvarca, kao bitnog minerala, u njima se
69
mogu nalaziti i sporedni minerali: liskuni, hloriti, feldspati, gvoždjev oksid, granat i dr. Ako
se poveća količina liskuna u njima, kvarciti postaju prelazne stene prema mikašistima; sa
hloritima su prelazne stene prema hloritskim škriljcima; sa feldspatom su prelazne stene
prema gnajsevima.
Tvrdi su, krti, oštrih ivica na prelomima, malo porozni. Čvrstoća pod pritiskom je
najčešće oko 200 MN/m
2
, varira u granicama 100-300 MN/m
2
. Zapreminska težina im je
od 25-26,8 KN/m
3
.
U terenu se najčešće javljaju u vidu kvarcnih sočiva unutar različitih vrsta
škriljaca. Izrazito su nepovoljne stene za rad u njima. Kao gradjevinski materijal imaju
malu i ograničenu primenu. Dinas kvarciti (čist kvarcit bez primesa) se koriste za izradu
dinas opeka koje imaju primenu pri oblaganju topioničkih peći.
Serpentinit je masivna metamorfna stena zeleno-crne boje. Nastala je uglavnom
od stena peridotitske i gabro magme koje kao bitne minerale sadrže olivin, piroksene i
amfibole.
Zbog izrazito velike zastupljenosti pukotina i prslina serpentiniti se iverasto
cepaju i mala im je primena kao gradjevinskog grubo lomljenog i redje tesanog kamena.
Samo retko iz njih se mogu dobiti relativno veliki blokovi iz kojih se dalje mogu rezati
ploče.
Ima ga u značajnim količinama u svim našim peridotitsko-serpentinitskim
masivima (Zlatibor, Maljen, F.Gora itd.)
Amfibolit nastaje metamorfisanjem gabra i njemu srodnih stena. Sa tom stenom
ima identičan mineralni sastav. Čvrst je i žilav. Čvrstoća mu je 200-370 MN/m
2
,
zapreminska težina 28-31 KN/m
3
, poroznost obično manja od 1%. Upotrebljava se kao i
sve sveže dubinske magmatske stene.
Škriljave metamorfne stene imaju veliki broj vrsta. Medju njima gnajs je jedna
od značajnih stena, kako u pogledu rasprostranjenosti, isto tako i kao kvalitetan
gradjevinski kamen. Po mineralnom sastavu je identičan granitu. Ima kvarca, feldspata, oba
liskuna, redje hornblendu. Sporedni su epidot, hlorit, grafit, silimanit i dr. Akcesorni su
cirkon, apatit, rutil, magnetit. Kvarca i feldspata ima do 85%, a njihov pojedinačni udeo je
različit.
Stene od kojih nastaje gnajs mogu biti: granit, monconit, granodiorit, kvarcdiorit,
peščari sa feldspatima (arkoza) i dr. I pored toga što je gnajs stena visokog stupnja
metamorfizma česte su prelazne stene kod kojih je izvršen metamorfizam, ali su sačuvana
obeležja i onih stena od kojih su nastali. Zbog toga postoji puno raznovrsnih naziva u ovoj
grupaciji stena kao npr. granito-gnajs, sijenito-gnajs, škriljavi gnajs, kataklastični gnajs,
silimanitski gnajs, distenski gnajs, grafitski gnajs, pelitski gnajs, augitski gnajs itd.
Podela gnajsa po veličina zrna je ista kao i kod granita. Najčešće su zrna
izometrična, u pojedinim slučajevima neka su znatno veća od drugih kao npr. zrna kvarca i
feldspata kod okcastih gnajseva.
Čvrstoća pod pritiskom je u granicama od 56-279MN/m
2
. Tako veliki raspon
proizilazi iz mnogobrojnih vrsta gnajsa, još više od pravca ispitivanja u odnosu na površine
škriljavosti. Najveće vrednosti su u slučajevima kada je pravac optrerećenja upravan na te
površine. Ukupna poroznost je od 0,4-5,5%. Zapreminska težina mu je od 25,2-29,4
MN/m
3
. Raspadanje je slično granitima. Zbog svoje škriljave teksture brže se raspadaju
nego graniti.
70
Upotrebna vrednost gnajsa, kao gradjevinskog kamena, zavisi od stepena njegove
škriljavosti. Povoljniji su manje škriljavi varijeteti.
Od glina metamorfisanjem nastaju stene argilošist, filit i mikašist. Argilošist
predstavlja prvi stadijum metamorfisanja glina, filit je sledeći, a mikašist zadnji. U
argilošistu ima relativno malo svetlucavih minerala (sericita), u filitu izrazito dosta pa su
mu površine sjajne. Po tome ih je moguće makroskopski razlikovati. Lako je zaključiti da
su medju njima prelazi postupni i česti.
Mikašist je škriljac visokog stupnja metamorfizma. Ima iste minerale kao i gnajs,
izostaje feldspat. Ukoliko u mikašistu izostanu liskuni on prelazi u kvarcite. Obrnuto, kada
nema kvarca prelazi u škriljce sa imenom najzastupljenijeg minerala. Čvrstoća pod
pritiskom mu je 30-50 MN/m
2
. Varijeteti sa veoma izraženom škriljavošču nemaju nikakvu
primenu u gradjevinarstu. To isto važi i za druge škriljce.
Filiti su najčešće crne boje. Čvrstoća pod pritiskom im je manja od 30 MN/m
2
.
Lako se cepaju u ploče i to paralelno ravnima škriljvosti. Kao lokalni geološki gradjevinski
materijal često su upotrebljavani za pokrivanje pojedinih seoskih objekata. Velika je
njegova zastupljenost u stenama tzv. drinskih paleozojskih škriljaca.
Argilošisti su prelazi izmedju glinaca i filita. Nemaju nikakav značaj kao
gradjevinski materijal. Intenzivno i brzo se raspadaju delovanjem procesa površinskog
raspadanja. Kao takvi daju dosta površinske raspadine u kojoj se mogu razviti drugi
geološki procesi (spiranje, jaružanje, klizanje i dr.).
Postoje i druge mnogobrojne vrste škriljaca (biotitski, muskovitski, sericitski,
hloritski, amfibolski i mnogi drugi). Imaju škriljavu teksturu i po pravilu su intenzivno
ubrani i ispucali. Svi su bez ikakvog značaja kao gradjevinski kamen. Takodje, veoma su
podložni uticajima površinskog raspadanja i kao takvi daju koru raspadanja stena koja je
pogodna za razvoj drugih savremenih geodinamičkih procesa u terenu.
71
72
5. FIZIČKO-MEHANIČKO-TEHNOLOŠKA
SVOJSTVA STENA
5.1. Fizička svojstva
5.1.1. Osnovna fizička svojstva
Osnova fizička svojstva stenskih masa su: specifična i zapreminska težina,
poroznost i vlažnost. Ta svojstva imaju veliki praktični značaj pri oceni geotehničkih
uslova za izgradnju različitih objekata, oceni stabilnosti veštačkih nasipa i prirodnih padina,
upotrebi stena kao gradjevinskog materijala itd. Vlažnost je naročito značajna kod
poluvezanih i nevezanih stena, a mnogo manje kod čvrsto vezanih stena.
Svaka stenska masa se sastoji iz čvrste mineralne materije i pora koje mogu biti
zapunjene vodom ili vazduhom. Prema tome stene su izgradjene od čvrste, tečne i gasovite
komponente. Većina čvrsto vezanih stena, naročito magmatskih i pojedinih vrsta
metamorfnih stena, poseduju poroznost pukotinskog tipa dok su monolitni delovi bez
poroznosti.
Kada su poznati zapremina stene (V), zapremina mineralne komponente (V
s
),
zapremina pora (V
p
), zapremina vode u porama (V
w
), zapremina vazduha u porama ( V
a
),
zapreminska težina stene (W), težina mineralne komponente stene (W
s
), težina vode u
porama (W
w
), moguće je odrediti najvažnija fizička svojstva stene.
Težina stena
Specifična težina stene je težina mineralne materije, W
s
(bez vode i vazduha)
jedinične zapremine, V
s
.
s
V
s
W
s
· γ
(kN/m
3
)
73
Zavisi isključivo od težine minerala koji stenu
izgradjuju. U tom pogledu, teže su stene koje
izgradjuju magnezijsko-gvoždjeviti minerali,
nego one koje izgradjuju kalijsko natrijski.
Najčešće vrednosti specifičnih težina stena su od
26-28 kN/m
3
(Tablica br.5.1). Kod čvrstih stena
specifična težina je praktižno identična težini
monolita, ukoliko su oni bez pora. Sa
povećanjem pukotinske ili druge poroznosti
povećava se razlika izmedju specifične i
zapreminske težine. Generalno posmatrano, u
tom pogledu, magmatske stene imaju uglavnom
malu poroznost (do 5%, koja je najčešće
pukotinskog tipa). Poluvezane i nevezane stene
imaju dosta pora pa im specifična težina može
značajno varirati u odnosu na specifičnu.
Zapreminska težina stena u prirodno
vlažnom stanju je težina stene jedinične
zapremine i to sa prirodnom vlažnošću i neporemećenom prirodnom strukturom . Može se
odrediti merenjem sledećih veličina:
)
3
m / kN (
a
V
w
V
s
V
w
W
s
W
V
W
n
+ +
+
· · γ
Zapreminska težina stene u suvom stanju je težina apsolutno suve stene, tj.
težina stene posle njenog sušenja u sušnici. Pri tome ne primenjuju se nikakvi postupci
kojima bi se narušio prirodni raspored zrna ili fragmenata u skeletu stene.
)
3
m / kN (
p
V
s
V
s
W
d
+
· γ
ili
) n 1 (
s
d
− γ · γ
Zapreminska težina zasićene stene je težina njene jedinične zapremine kad su
sve pore zasićene vodom.
)
3
m / kN (
w
V
s
V
z , w
W
s
W
z
+
+
· γ
ili
Tablica br.5.1:Specifična težina stena
Vrsta stene Specifična težina
γ
s
(kN/m
3
)
Pesak 26,6
Les 26,8
Glina 27,3
Argilošist 26,3-28,6
Peščar 26,2-27,4
Krečnjak 24-27,1
Dolomit 27,4-28,2
Vulkanski tuf 27,1-28,4
Bazalt 28,2-29,5
Porfirit 27-29,9
Granit 26,7-27,2
Piroksenit 31,5-33,2
74
w
n
d
z
γ + γ · γ
Zapreminska težina potopljenog tla je težina tla u izdanskoj zoni.
w z
'
γ − γ · γ
Poroznost stenskih masa
Poroznost stenskih masa je njihovo svojstvo da poseduju pore: pukotine,
medjuzrnske pore, kaverne i druge oblike šljupljina. Porozna stenska masa može biti
zapunjena vodom ili vazduhom. U slučju da se pore naknadno zapunjavaju mineralnom
materijom tada dolazi do smanjenja prvobitne poroznosti.
Dimenzije pora mogu biti različite, od onih koje se ne vide golim okom, već samo
ako su uvećane, do onih koje su makroskopski viljive. Prema dimenzijama pora
L.V.Pustovalov je predložio podelu na superkapilarne dimenzija većih od 0,5 mm,
kapilarne od 0,5-0,002 i subkapilarne dimenzija manjih od 0,002 mm.
Kroz pore se kreće voda, gasovi, nafta. Poroznost utiče na pojedina značajna
svojstva stena, pre svega na vodopropustljivost, čvrstoću i dr. U superkapilarnim porama
voda se može kretati pod dejstvom sile gravitacije. U kapilarnim ona se kreće pod dejstvom
kapilarnih sila, a u subkapilarnim sva voda je vezana za površine čestica molekularnim i
elektrostatičkim silama.
Ukupna zapremina pora u jednoj steni, nezavisno od veličine pora i njihove
povezanosti, čini ukupnu poroznost stene (n). Poroznost može biti: pukotinska;
medjuzrnska; kombinovana npr. u peščarima i pukotinska i medjuzrnska. U grupi
peskovito-šljunkovitih stena, osnovni tip poroznosti je medjuzrnski. Čvrsto vezane
magmatske, metamorfne i pojedine vrste sedimentnih stena imaju kao osnovni tip
pukotinsku poroznost. Redje su stene sa kombinovanim tipom poroznosti: pukotinskim i
medjuzrnskim, npr. peščari kod kojih nije prostor izmedju zrna popunjen mineralnom
materijom, a prisutne su i pukotine. Poroznost se izražava u procentima i predstavlja odnos:

(%) 100
V
p
V
n ⋅ ·
V=V
p
+V
s
gde su:
V
p
- Ukupna zapremina pora,
V
s
- Zapremina mineralne materije, stene,
V - Ukupna zapremina stenske mase.
Poroznost se često predstavlja još jednim parametrom koji je nazvan koeficijent
poroznosti. On predstavlja odnos zapremine pora i zapremine mineralne materije.
75
(%) 100
s
V
p
V
n ⋅ ·
e 1
e
n
+
· ;
n 1
n
e

·
Veza izmedju koeficijenta poroznosti, specifične težine stene i težine uzorka u
suvom stanju je sledeća:
d
d
s
e
γ
γ − γ
·
U hidrogeologiji, takodje u geologiji nafte i gasa, upotrebljava se pojam efektivne
poroznosti. Predstavlja onaj deo poroznosti, u odnosu na ukupnu poroznost, iz koje se može
odredjenim tehičko-tehnološkim postupcima crpljenja dobiti voda, nafta ili gas. Poroznost
je promenljiva, kako u različitim vrstama stena tako i u istoj steni, zavisno od genetskih
uslova, dispozicije u sklopu terena, naponskog stanja, prirodnih procesa rastvaranja,
dijageneze i konsolidacije (Tablica br.5.2.). Merenjem težina uzorka može se izračunati
poroznost:
s
d s
n
γ
γ − γ
·
Procentualna zastupljenost pora u stenama je različita. U magmatskim,
metamorfnim i pojedinim vrstama sedimentnih stena, poroznost je mala. Obično iznosi od
dela procenta do 5%, redje više. Izuzeci su neke vrste lava i vulkanski tufovi kod kojih
poroznost može dostići i više od 10%, npr. tuf iz Armenije, čija je poroznost 55-60%, koji
je zbog toga našao vrlo dobru primenu kao termoizolacioni materijal u zgradarstvu. Medju
sedimentnim stenama, veliku poroznost imaju neki peščari i organogeni krečnjaci, sa
poroznošću od 35-45%.
Gline imaju veliku ukupnu poroznost, a malu efektivnu. U njima prisustvo pora
može iznositi i više od 60%. Muljevi su stene sa najviše pora u sebi i do 80%. Naročito u
stenama psefitske grupe (šljunčane stene), na iznos poroznosti, pored veličine zrna, utiče i
složenost zrna u prostoru.
U stenskim masama, u sklopu terena, raspored pora nije ravnomerno rasporedjen.
Najviše pora je u površinskoj zoni terena, u kori raspadanja, a sa dubinom količina pora i
njihova veličina se, po pravilu, smanjuje. To se odnosi na sve vrste stena, stim što su
smanjenja u čvrsto vezanim stenama uslovljena najviše smanjenjem ispucalosti stenske
mase, a kod poluvezanih i nevezanih stena smanjenje procentualne zastupljenosti pora po
dubini terena je uslovljeno povećanim naponima koji vladaju u terenu a time i boljom
složenošću zrna i zbijenošću stene.
76
Tablica br.5.2.: Poroznost karakterističnih vrsta stena
VRSTA STENE P O R O Z N O S T (%)
maximalna minimalna srednja
SEDIMENTNE STENE
Savremeni nanosi 90 80 80
Mulj 89 76 80
Glina 57 34 42
Les 59 35 45
Alevrit 34 61 46
Pesak, sitnozrn 26 53 43
Pesak, krupnozrn 31 46 39
Pesak, Šljunkovit 25 30
Šljunak, sitnozrn 25 38 34
Šljunak, krupnozrn 24 36 28
Peščar, stariji 26 1 11
Peščar, mladji 42 2 20
Krečnjak 34 0,2 5
Dolomit 33 1,5 5,0
Gipsit 6 0,1 3,0
METAMORFNE STENE
Mermer 6 0,11 1,0
Kvarcit 3,4 0,008 1,0
Gnajs 2,4 0,3 1,0
Amfibolit 1,1 0,9 1,0
Škriljac-liskunski 10 0,49 4,0
MAGMATSKE STENE
Granit 1,9 0,02 1,0
Porfirit 6,73 0,38 2,0
Vlažnost stena
Vlažnost stene predstavlja količina vode koja se nalazi u porama stene, ili steni
uopšte, a može se iz nje odstraniti zagrevanjem na temperatur 105
0
C. Sušejem se može
odstraniti samo fizički vezana voda, ali ne i hemijski vezana koja učestvuje u gradji
minerala.
Prirodna vlažnost stena nije konstantna vrednost, već je promenljiva u prostoru i
vremenu. Vlažnost je zavisna od vrste stene, količine atmosferskih taloga, temperature i
pritiska vazduha, takodje od mesta gde se ona nalazi u terenu i veze sa podzemnom vodom.
Vlažnost je važno svojstvo stena. Manje je važno kod čvrstih stena gde se
poistovećuje sa tzv majdanskom vlagom. U poluvezanim i nevezanim, naročito sitnozrnim
stenama, ovo svojstvo u velikoj meri utiče na osnovna fizička i inženjerska svojstva stena.
Tako nrp. suve gline su faktički tvrda tela. Pri povećanju vlažnosti one postepeno gube
svoju čvrstoću, prelaze u meko stanje, a zbog primanja u svoj sastav velike količine vode
mogu preći u potpuno tečno stanje tj. mogu potpuno izgubiti čvrstoću.
77
Vlažnost stena je odnos težine vode, koja se nalazi u porama stene i težine suve
stene. Kada je utvrdjena težina stene do sušenja u sušari i težina suve stene, posle sušenja,
može se lako odrediti težina vode i vlažnost stene. Izražava se u procentima.
% 100
s
W
w
W
w ⋅ ·
ili
% 100
s
W
s
W W
w ⋅

·
Stepen zasićenosti S
r
predstavlja količnik vlažnosti stene u prirodnom stanju i
vlažnosti potpuno zasićenog uzorka.
(%) 100
sat
w
n
w
r
S ⋅ ·
5.1.2. Vodnofizička svojstva stena
Podzemna voda, koja zapunjava pore u stenskoj masi, vrši stalni uticaj na stene u
kojima se nalazi, a takodje i stene utiču pre svega na hemizam podzemne vode i filtracione
tokove. Podzemna voda utiče na procese rastvaranja stenske mase, mehaničku sufoziju,
obrazovanje klizišta, utiče na površinsko raspadanje stenske mase i druge savremene
geološke procese, bubrenje nekih vrsta stena, izmene čvrstoće stene i dr.
Vodopropustvljivost stena je svojstvo stena da propuštaju vodu kroz pore koje su
prisutne u steni. U ispucalim stenama filtracija vode se obavlja duž pukotina, a u stenama
medjuzrnskog tipa poroznosti voda prolazi kroz pore izmedju zrna. Ukoliko stena ima
poroznost oba navedena tipa (npr. pešćar) filtracija će se obavljati i kroz medjuzrnske pore i
duž pukotina. Kretanje vode se odvija pod dejstvom: sile zemljine teže; kapilarnih sila;
osmotskih sila; električnog toka; isparavanjem; smrzavanjem i dr.
Vodopropustljivost čvrstih stenskih masa najviše zavisi od svojstava pukotina:
dužine, zeva, pukotinske zapune, svojstava zidova pukotina, njihove medjusobne
povezanosti. Isto tako kao što se podrazumeva da su ti monolitni delovi pratično
nedeformabilni, da su kruti, isto tako se podrazumeva da su oni i vodonepropusni. Izuzetak
u tome su monoliti unutar kojih postoje pore, najčešće singenetskog porekla, npr, šupljine
usled zaostalih gasova u konsolidaciji magme i kada su te pore medjusobno povezane.
U pojedinim podzonama, najčešće u površinskoj zoni terena, ili dublje duž
rasednih zona, stenska masa može biti sa mnogobrojnim pukotinama, koje je dele u veoma
sitne monolite. Za takav vid ispucalosti čvrstih stenskih masa, gde se održava laminarno
tečenje, može se primeniti Darcy-jev zakon filtracije. Inače, zakon filtracije vode definisao
za peskovitu sredinu.
78
Darsijeva brzina je: ) s / m ( KI
A
Q
v · ·
gde su:
v - Darsijeva brzina (m/s), Q - Proticaj vode kroz površinu A,
K - Darsijev koeficijent filtracije, I - hidraulički gradijent )
dL
dH
I ( ·
Vodopropustljivost kroz glinu, glinac, lapor i dr. slične stene je veoma mala i to su
praktično vodonepropusne stene. U pogledu veličine koeficijenta vodopropustljivosti sve
stene se mogu podeliti na vrlo propusne, propusne, polupropusne i nepropusne (Tablica
br.5.3. ).
Ispitivanje vodopropustljivosti stena
se vrši u laboratorijskim i terenskim
uslovima. Za to su razvijene brojne metode
ispitivanja. U terenskim uslovima najčešće
se koriste metode koje su bazirane na:
− nalivanju vode u bušotinu,
− upumpavanjev vode pod pritiskom
u bušotinu,
− crpljenju vode iz bunara,
− merenju gubitaka vode u tunelima i
probnim komorama,
− merenju gubitaka vode iz
akumulacija.
Tablica br.5.4.: Gubici vode iz akumulacija na pregradnim profilima brana,
po B.Kujundžiću
Naziv brane i
akumulacije
Vrste stene u zoni
temelja
Visina
brane
Dužina
brane
Zaprem.
akumul.
10
6
m
3
Gubitak
vode
lit/s
Stevenson Creek
(USA)
Granit 19 43 - 0,5
Chaudanne
(Francuska)
Krečnjak 70 92 16 2,5
Schrach (Švajcarska) Ispucali krečnjak 111 156 147 1,6-7,5
Lavaud-Gelade
(Francuska)
Raspadnuti granit 22 230 25 30
Portillon (Francuska) Granit 30 200 21 18-140
Camarasa (Španija) Dolomitični
kavernozni
krečnjak
92 220 163 1260-
2640
Peruća (Jugoslavija) Ispucali kredni
krečnjak
66 450 540 700
Sklope-Kruščica
(Jugoslavija)
Krečnjačka breča 81 210 142 300
Tablica br.5.3.: Klasifikacija stena
prema vodopropustljivosti
Klasifikacija stena
u pogledu
vodopropustvljivosti
Koeficijent
filtracije (K)
(m/s)
Vrlo propusne
>10
-10
Propusne 2
10

-
5
10

Polupropusne 5
10

-
9
10

Nepropusne
<
9
10

79
Vodopropustljivost stenskih masa u sklopu terena je svojstvo koje je od itekako
velikog praktičnog značaja. Samo u naznakama navode se neki slučajevi kad je
vodopropustljivost od velikog značaja:
- u vodosnabdevanju;
- dreniranju terena;
- akumuliranju vode u akumulacionim basenima i gubicima iz njih;
- doticaju vode u iskope svih vrsta;
- stabilnosti pojedinih objekata.
Kapilarnost stena je svojstvo da se voda kreće duž kapilara. To kretanje vode,
suprotno dejstvu gravitacije, pripisuje se površinskom naponu vode. Visina kapilarnog
penjanja zavisi najviše od prečnika kapilara koje voda kvasi.
Ukoliko su prečnici manji, penjanje je veće i obrnuto. Gornja površina vode je
konkavnog oblika koji se zove meniskus, a dodiruje zidove kapilare pod uglom α koji se
naziva ugao dodira. Vrednost tog ugla zavisi od vrste materijala i nečistoća zidova.
Kapilarno penjanje je od praktičnog značaja samo kod kapilarnih pora, a bezznačajno je
kad su u pitnjau pore veličina superkapilarnih.
Visina kapilarnog penjanja se može izraziti formulom:
10
d e
C
c
h

·
gde su:
h
c
- visina kapilarnog penjanja,
C - empirijska konstanta koja zavisi od oblika zrna i nečistoća zrna
(vrednosti C su od 0,1 - 0,5),
d
10
- Efektivna veličina zrna, (sa granulometrijske krive)
e - koeficijent poroznosti.
Kapilarno penjanje je različito u različitim vrstama stena. U glinama je sporo,
najveće je u odnosu na druge petrološke vrste stena. Iznos tog penjanja je nekoliko metara,
u pojedinim slučajevima i više desetina metara. U pesku je kapilarno penjanje brzo i
relativno malo (do 0,5 m). U šljunku, praktično posmatrano, kapilarnog penjanja nema. Za
neke praktične potrebe, upravo zato se šljunak koristi.
Bubrenje stena je svojstvo da stene pri upijanju vode povećavaju svoju
zapreminu. Karakteristično je za gline, lapore i druge stene koje u sebi sadrže glinovitu
komponentu. U toku bubrenja dolazi do primanja-upijanja dodatnih količina vode u samu
stenu, time dolazi do povećanja vlažnosti i poroznosti stene. Suštinski vrši se povećanje
debljine opnene vode oko negativno naelektrisanih glinovitih čestica.
Bubrenje zavisi od vrste mineralne materije, takodje i od hemizma vode. Kada je
u vodi koju stena upija manja količina soli nego u vodi koja se već nalazi oko glinenih
čestica do bubrenja će dolaziti. U uslovima kada je u slobodnoj vodi više soli nego u
porama stene do bubrenja neće doći, već će nastupiti obrnuti proces, tj. proces smanjenja
zapremine. Najviše bubre stene izgradjene od monmorionita, najmanje one koje gradi
kaolinit. U pogledu prisustva katjona i njihovog uticaja na bubrenje, istraživanja su
80
pokazala da bubrenju najviše pogoduju jednovalentni katjoni, a najmanje trovalentni, kao
što sledi:
Li >Na > K > Mg > Ca > Al > Fe
3+

Bubrenje se može izračunati ako je odredjeno sledeće:
%) 100 ( ⋅

o
V
o
V
b
V

ili

%) 100 ( ⋅

o
w
o
w
b
w
Gde su:
V
b
, w
b
- zapremina, ili vlažnost, nabubrele stene,
V
o
,w
o
- zapremina, ili vlažnost, stene pre bubrenja
Kao kriterijum za ocenu sklonosti stena prema bubrenju obično se usvaja odnos
koeficijenta poroznosti stene i koeficijenta poroznosti na granici tečenja. Uslov za to je
sledeći:
4 , 0
e 1
l
w
e e
<
+

gde su:
e - koeficijent poroznosti stene,
e
w
l

koeficijent poroznosti stene na granici tečenja
Pritisak koji nastupa usled procesa bubrenja iznosi od 300-1000 kN/m
2
.
Lepljivost stene je njeno svojstvo da se lepi-prianja za različite materijale ili
alate. U praktičnom smislu najznačjanija je lepljivost stena za radni alat, delove mašina
kojima se vrši iskopavanje, premeštanje i transport stenske mase.
Lepljivost stena zavisi od mineralnog sastava stene, veličine zrna i vlažnosti
stena. To svojstvo je najizraženije kod glina i lapora, kao i njima srodnih stena i uveliko
zavisi od njihove vlažnosti. Opiti su pokazali da lepljivost stena raste sa povećanjem
vlažnosti do odredjene vrednosti, a po prekoračenju kritične vlažnosti, pri kojoj je lepljivost
najveća, naglo se smanjuje lepljiovost stene. Lepljivost se izražava u kN/m
2
i ima dimenzije
pritiska. Najčeščće lepljivost iznosi 5-20 kN/m
2
, izuzetno može biti i preko 110 kN/m
2
.
81
5.1.3. Ostala fizička svojstva
Toplotna svojstva stena i stenskih masa
Toplotna svojstva stena su važna sa stanovišta da stene kao gradjevinski materijal
treba da doprinesu tome da se toplota u hladnim danima sačuva, a leti da se objekti ne
zagrevaju previše. O ovim aspektima se ne vodi uvek dovoljno računa. Kod nekih
specifičnih objekata toplotni rezim može biti izuzetno važan. Naročito je to izraženo kod
hidrotehničkih objekata kao što su tuneli i okna sa vodom pod pritiskom. Nekada su
pojedini delovi tunela, ili okana, duboko ispod zemljine površine gde je temperatura znatno
viša nego što je temperatura vode koja prolazi kroz te objekte. Usled toga dolazi do
rashladjivanja stenske mase, što bitno utiče na sekundarno naponsko stanje oko objekta. To
kao posledicu može izazvati drugačije naprezanje u betonskoj oblozi tunela i ako se pri
projektovanju nije vodilo dovoljno računa, mogu u njoj nastati prsline i druga oštećenja.
Najvažnije karakteristike toplotnih svojstava stenskih masa su: specifična toplota,
provodljivost toplote, provodljivost temperature, linearno i zapreminsko toplotna širenje.
Pod pojmom specifične toplote podrazumeva se količina toplote koja jediničnoj
masi povisi temperaturu za jedan stepen. Izražava se u cal/gr
0
C ili Kcal/kg
0
C.
)
1 2
(
t
Q
t
c
χ − χ ρ
·
gde su:
Q
t
-količina toplote (cal), ρ-specifična masa tela (gr),
χ
1
-temperatura pre zagrevanja (
0
C), χ
2
-temperatura posle zagrevanja (
0
C).
Specifična toplota stenskih masa, kao trofaznog sistema, uslovljena je
specifičnom toplotom čvrste, tečne i gasovite komponente
Provodljivost toplote stenskih masa je njihova sposobnost da provode toplotu.
Karakteristika ovog svojstva je koeficijent provodljivosti (
λ
t
) i ima dimenzije cal/cm sek
0
C ili kcal/ m čas
0
C.
L
)
2 1
( A
t
t
t
Q
χ − χ ⋅ ⋅ λ
·
gde su:
Q
t
-količina toplote (cal),
t-vreme (sec),
A-površina kroz koju prolazi toplota (m
2
),
L-rastojanje izmedju dva preseka sa temperaturama
χ
1
i χ
2
.
Provodljivost toplote minerala je najčešće od
0,002-0,006. Provodljivost toplote vode iznosi
0,0014, leda oko 0,005.
Tablica br.5.5.: Specifične toplote stena,
prema N.N.Kobranovoj,
V.V.Rževskom, G.J.Noviku i dr.
Naziv stene Specifična toplota
cal/gr
0
C
Anhidrit 0,12
Diorit 0,15
Granit 0,16
Krečnjak 0,16-0,24
Gabro 0,17
Dijabaz 0,17
Gnajs 0,18
Peščar 0,18-0,24
Granito-gnajs 0,19
Mermer 0,19
Bazalt 0,20
Gips 0,20-0,25
Kreda 0,21
Dolomit 0,22
82
Provodljivost temperature (k
t
) predstavlja brzinu prostiranja promene temperature usled
apsorpcije ili predaje toplote unutar stene. Parametar ovog svojstva je koeficijent
provodljivosti temperature i izražava se u m
2
/čas.
t
C
n
t
t
k
⋅ γ
λ
·
gde su:
− λ
t
koeficijent provodljivosti toplote (cal/cm sek
0
C),
− γ
n
zapreminska težina,
C
t
- specifična toplota (cal/gr
0
C)
Pod uticajem temperaturnih razlika stenske mase menjaju zapreminu. To se
izražava koeficijentom linearnog i zapreminskog širenja.
)
1 2
( χ χ α − ⋅ · ∆ L L
gde su:
α −
termički koeficijent linearne defor-
macije (kod gipsa 0,22 x 10
5
; granita (0,6 do
0,9) x 10
-5
; dolomita 1,2 x 10
-5
)
L - veličina monolita
Provodljivost zvuka
Na provodjenje zvuka najviše utiču
teksturna svojstva stena. Najbolji provodnici
su masivne stene, bez pora i pukotina.
Ukoliko pore i pukotine postoje, bolji
provodnici su one stene kod kojih je
zapremina tih praznih prostora veća i ukoliko
je ona zapunjena vodom, a ne nekom
drobinom ili mineralnom materijom u bilo
kom obliku. Ovo svojstvo stena je važno kod
izbora stena za pregradne zidove, naročito u
kino salama, koncertnim dvoranama i drugim objektima.

Tablica br.5.6.: Provodljivost temperature
stena
Naziv stene Koeficijent provodljivo-
sti temeperature
3
10 k


(m
2
/čas)
Gips 1,1
Peščar 1,6-8,7
Krečnjak 1,8-7,1
Granit 2,2-9,7
Bazalt 2,4-4,2
Dijabaz >2,7
Gabro 2,8-4,8
Kvarcit 4,3-11
Andezit <4,5
Granito-gnajs <5,6
Mermer <5,6
Dolomit <8,0
Kamena so 14,8
83
Provetrivost stena
Provetrivost stena je njihovo svojstvo da propuštaju gasove kroz svoje pore. Pore
moraju biti medjusobno spojene,takodje, mora postojati razlika u pritiscima, ili razlika u
temperaturi. Za to su naročito povoljne dobro porozne stene, sa makroporama (intenzivno
karstifikovani krečnjaci, bigar, les, tuf, peščari, konglomerati i dr.).
Provetrivost stena se može odrediti sledećom jednačinom:
5
10
)
g
2
P
g
1
P ( A
L
g
Q 2
g
K ⋅

⋅ ⋅ η
·
gde su:
K
g
- koeficijent provetrivosti stena,
η
- dinamički viskozitet vazduha ili gasa (Pa s ⋅ )
Q
g
- količina gasa koja prodje kroz uzorak u jedinici vremena (m
3
/s),
A - površina poprečnog preseka uzorka stene (m
2
),
L - dužina uzorka (m),
P
g
- razlika pritiska na početku i kraju uzorka (Pa).
Poznavanje provetrivosti stena je značajno pri podzemnoj eksploataciji mineralnih
sirovina, pri izradi zemunica, čuvanju životnih namirnica i pojedinih vrsta materijala.
Elektroprovodljivost stena
Elektroprovodljivost je svojstvo stena da pri prolasku struje kroz njih one pružaju
odredjeni otpor. Taj otpor se naziva specifični električni otpor i on predstavlja recipročnu
vrednost elektroprovo-dljivosti. Provodljivost struje je najviše u geotehnici iskorišćeno u
geofizičkim metodama ispitivanja terena, naročito geoelektričnim, a u manjoj meri pri
odredjenim isušivanjima pre svega glinovitih stenskih masa-elektroosmozi. Specifični
električni otpor, ρ
e
, se izračunava po formuli:
L
A
e
R
e
1
e
·
σ
· ρ
gde su:
− σ
e
specifična električna provodljivost,
R
e
- eletrični otpor uzorka stenske mase (om m),
A - površina poprečnog preseka uzorka (m
2
),
L - dužina uzorka (m).
Kvantitativne vrednosti specifičnog električnog otpora stena zavise najviše od:
mineralnog sastava, strukturno-teksturnih svojstava, vlažnosti, hemijskog sastava, vrste i
koncentracije rastvora u porama, temperature stenske mase. Kako mineralni sastav utiče na
84
provodljivost struje prikazano je poglavlju fizička svojstva minerala. Ovde se samo ukazuje
na to da provodjenje električne struje znatno poboljšava prisustvo vode u steni, odnosno
stenskoj masi u sklopu terena. U tom smislu su vršena obimna ispitivanja i postoje brojni
podaci, od kojih su neki prikazani u tablici br.5.7. Tako npr. koeficijent anizotropije, koji
predstavlja količnik tog otpora na suvom i vlažnom uzorku, kod granita iznosi 750. Tako
veliki iznos anizotropije objašnjava se time da je voda dobar elektrolit, dnosno mnogo bolji
provodnik struje nego što je to vazduh. I kod slobodnih podzemnih voda, kao i kod vezanih
voda kod glinovitih čestica, provodljivost nije konstantna, već je promenljiva u granicama
2
10

do
3
10

omm i zavisi od koncentracije rastvorenih minerala u njoj. Povećana
koncentracija olakšava provodjenje struje i obrnuto.
Strukturno-teksturna svojstva, takodje, bitno utiču na anizotropiju elektro-
provodljivosti. Tako npr. kod čvrstih, slojevitih, sedimentnih stena, specifični električni
otpor je više puta veći u pravcu upravnom na slojevitost nego u pravcu paralelnom
slojevitosti. Električna anizotropija definisana je sledećim izrazom:
s n
an
K ρ ρ ·
gde su:
K
an
-koeficijent anizotropije,
− ρ
e
n
specifični električni otpor u pravcu upravnom na slojevitost,
− ρ
e
s
specifični električni otpor u pravcu slojevitosti
Tablica br.5.7.: Specifični električni otpor stena
Vrsta stene Specifični
električni
otpor (omm)
Vrsta stene Specifični električni otpor
(omm)
Granit 10
2
-10
7
Krečnjak 10
2
-10
3
Bazalt 2,5-10
6
Kvarcit 10-10
5
Glina 3-50 Konglomerat 10-10
4
Gnajs 10
2
-10
7
Mermer 10
2
-10
5
Gabro 10
2
-10
5
Laporac 10-10
5
Diorit 10
2
-10
8
Peščar 35-1,9 -10
8
Dijabaz 10
2
-1,5 -10
6
Serpentinit 500-10
3
Sericitski
škriljac
4-10
4
Sijenit 10
2
-10
5
Radioaktivnost stena
Radioaktivna svojstva ispoljavaju minerali koji sadrže radioaktivne elemenate
(uranijum, torijum, radijum). Radioaktivnim raspadanjem vrši se preuredjenje elementa što
je praćeno zračenjem tzv. alfa i beta čestica i gama zraka. Alfa čestice izleću iz materije sa
početnom brzinom od
9
10 3 , 2
9
10 2 , 1 ⋅ − ⋅ cm/s i odgovarajućom energijom od 2-11 Mev
85
(miliona elektron volti). Beta čestice predstavljaju strujanje elektrona (pozitrona) koje
izleću iz jezgra elementa velikom brzinom koja se primiče brzini svetlosti. Gama zraci su
vrlo kratki elektromagnetni talasi sa dužinom manjom od jednog angstrema. Gama zraci se
karakterišu masom i energijom kvanta. Masa kvanta je obrnuto proporcionalna talasnoj
dužini gama zrakova.
U geofizici, primena gama zraka je pri karotažnim ispitivanjima u bušotinama.
Metoda se zasniva na činjenici da različite vrste stena različito apsorbuju gama zrake.
5.2. Mehanička svojstva stena
5.2.1. Deformabilnost čvrstovezanih stena
Mehanička svojstva definišu ponašanje stena pri djestvu opterećenja. Ova
svojstva stena najviše zavise od karaktera i intenziteta opterećenja (pritisak, zatezanje,
savijanje, torzija) i karakteristika stene. Pri pritisku deformacije su takve da se smanjuje
dužina uzorka, ili se vrši sabijanje stenske mase, u pavcu dejstva sile. Obrnuto je pri
istežanju. Tada se povećava dužina u pravcu dejstva sile, a poprečni presek se smanjuje.
Izučavanjem mehaničkih svojstava čvrstih stenskih masa bavi se naučna disciplina koja se
naziva mehanika stena, a poluvezanih i nevezanih stena naučna disciplina koja se naziva
mehanika tla. Obe zajedno čine geomehaniku.
Ako je stenska masa izložena dejstvu neke sile tada se u svakoj tački te stene
može izdvojiti kocka elementarnih dimenzija, sa medjusobno upravnim stranama, na koje
deluju normalna naprezanja. Ta normalna naprezanja se nazivaju glavnim normalnim
naponima i uobičajeno se označavaju
3
,
2
,
1
σ σ σ
. U opštem slučaju razmatrani naponi
mogu biti različiti po intenzitetu, a u pojedinim slučajevima neki od njih su jednaki nuli.
Moguće je razlikovati sledeća naponska stanja:
1. Jednoosno naponsko stanje, kada je stenska masa izložena dejstvu samo jednog
glavnog normalnog napona, a druga dva su jednaka nuli.
2. Dvoosno naponsko stanje, kada je stenska masa izložena dejstvu dva glavna
normalna napona u jednoj ravni.
3. Troosno naponsko stanje (svestrano), kada na stensku masu deluju tri glavna
napona.
Kada dolazi do prekoračenja čvrstoće na pritisak, zatezanje, savijanje, izvijanje
kod čvrstih stena tada pucaju mineralna zrna ili čvrsto mineralno vezivo izmedju zrna.
Čvrste stene, kao i druga tvrda tela, deformišu se usled dejstva naprezanja
saglasno Hukovom zakonu, u elastičnom području naprezanja.
ε ⋅ · σ
e
E
gde su:
σ−napon koji deluje na stenu,
E
e
- modul elastičnosti
ε - elastična deformacija
86
Modul elastičnosti je osnovni
parametar svih tvrdih tela, pa i stena, u
domenu elastičnih deformacija. Njegovo
važenje je evidentno kad su u pitanju
monolitni delovi stena, a značajna
ograničenja nastupaju kad se u razmatranje
uzmu realne stenske mase, u sklopu terena,
pogotovu kad su veliki iznosi naprezanja.
Pošto su stenske mase po pravilu ispucale,
to i uslovima dejstva sile relativno malog
intenziteta, dolazi do relativno velikih
deformacija koje nemaju elastični karakter,
već trajni. Objašnjenje se nalazi u tome da
u početnim fazama opterećenja dolazi do
pomicanja pojedinih blokova i zatvaranja
pukotina. Stoga, strogo posmatrano samo
elastičnih deformacija stenskih masa nema,
već naprezanje prate elastične i plastične
deformacije, a po prekoračenju čvrstošće
nastupa lom.
Modul koji pored elastičnih
deformacija obuhvata i trajne deformacije,
tj. ukupne deformacije pri nekom
naprezanju, naziva se modul deformabilnosti. On je takodje važan parametar
deformabilnosti čvrstih stenskih masa. Za razliku od modula elastičnosti koji je konstantan
za stenu odredjenih svojstava (ne zavisi od iznosa naprezanja), modul deformabilnosti je
promenljiva veličina. Sasvim je logično da su ukupne deformacije veće ukoliko je
opterećenje veće, a samim tim je i modul deformabilnosti promenljiv.
Treći važan parametar koji definiše naprezanje stene je Poasonov koeficijent. On
definiše odnos poprečne deformacije odredjenog preseka i podužne deformacije odredjene
dužine uzorka. Može se izraziti formulom:
ε
ε
· µ
'
Gde je:
− ε
elastična deformacija stene u podužnom pravcu ( L L ∆ · ε ),

d d
'
∆ · ε
- deformacija u poprečnom pravcu.
Pri dejstvu vertikalnog opterećenja na stene značajni deo izaziva deformacije u
samoj steni, a deo se prenosi u vidu bočnog pritiska koji se može izraziti na sledeći način:
P
H
=K
0
P
V
gde su:
P
H
- bočni pritisak,
K
0
- koeficijent bočnog pritiska sa vrednostima 0-0,1 kod čvrstih stena, a kod
polukamenitih stena 0,2-0,3; za pesak je 0,40-0,42; za gline 0,70-0,75.
P
V
- opterećenje u vertikalnom pravcu
87
Sl.5.1. Dijagram deformabilnosti stene
ε
e
- elastična, povratna deformacija;
ε
t
- trajna deformacija
ε
u
- ukupna deformacija
Elastične deformacije čvrstih stena su uslovljene elastičnim svojstvima minerala
koji stene grade; vrste vezujuće supstance i načina vezivanja; takodje i od karakteristika
ispucalosti stenske mase i zapuna u pukotinama. Kod magmatskih stena to je uslovljeno
vezivanjem zrna u toku kristalizacije minerala, kod metamorfnih stena rekristalizacijom
mineralne materije, a kod sedimentnih tvrdih stena procesima dijageneze i litifikacije.
Meke-vezane stene odlikuju se uglavnom plastičnim deformacijama, a elastične imaju
podredjeni značaj. Polučvrste-vezane stene (argilošist, alevrolit,kreda, glinci, laporci i dr.)
kada su izrazito čvrsti ponašaju se kao i čvrsto-vezane stene, a kada su meki kao meke-
vezane stene. Od toga, kao i strukturno-teksturnih svojstava, zavisi da li će preovladjujući
tip deformacija biti elastičan ili plastičan.
Tablica br. 5.8.: Deformabilne karakteristike stena
Vrsta stene Modul elastičnosti
(GN/m
2
)
Modul deformabilnosti
(GN/m
2
)
Poasonov
koeficijent
Granit 30-68 1-20 0,15-0,30
Sijenit 50-88 0,14-0,26
Gabro 60-125 0,11-0,38
Dijabaz 80-110 13-44 0,26-0,38
Bazalt 20-100 0,20-0,23
Mermer 35-97 0,15-0,27
Kvarcit 50-85 0,13-0,26
Granito-gnajs 17-50 0,20-0,32
Dolomit 30-80 0,25-0,27
Krečnjak, čvrst 25-75 0,25-0,33
Krečnjak, mek 7-15 0,30-0,35
Peščar, čvrst 30-72 15-26 0,15-0,25
Peščar, mek 6-20 0,22-0,30
Glina, permska 0,1-0,15
Deformabilnost čvrstih stenskih masa se ispituje u laboratorijskim i terenskim
uslovima i to statičkim i dinamičkim metodama. U laboratorijskim uslovima opiti se izvode
jednostavnije i lakše a vrednosti parametara se odnose na sam uzorak. Ukoliko je taj uzorak
bolji reprezent stenske mase utoliko će i podaci koji se ispitivanjima dobijaju biti bolji i
obrnuto. Bolji i merodavniji su opiti koji se izvode na probnim telima (uzorcima koji mogu
biti velikih dimenzija) koja se obrazuju na licu mesta (in situ). Opitima in situ moguće je,
neuporedivo više nego na uzorcima u laboratorijskim uslovima, uzeti u obzir i uticaje:
prostornog položaja i strukturnih svojstava stenske mase. Čak i u tim uslovima ispituje se
ograničeno područje, što se takodje mora uzeti u obzir pri ispitivanjima.
5.2.2. Deformabilnost nevezanih i poluvezanih stena
Deformabilna svojstva ovih stena se detaljno izučavaju u mehanici tla. Zato su
ovde dati samo načelni osvrti i to oni koji se prevashodno odnose na sleganje.
Pod dejstvom spoljašnje sile poluvezane i nevezane stene se deformišu znatno više i
brže nego čvrstovezane. Pri tome se u suštini vrši zbijanje stene i istiskivanje vode , što sve
kao posledicu ima sleganje terena i objekata. Karakter deformacija, iznos i način na koji se
88
dešava, zavise od tipa stena i oblika temelja preko koga se opterećenje prenosi. Sabijanje
peskovitih stena povezano je s pomeranjem i boljim sabijanjem zrna stene, a pri velikim
opterećenjima čak i drobljenjem zrna. Deformacije su obično male po iznosu, a brze
posmatrano u vremenu. Kod glinovitih stena deformacije su bitno drugačije i dugotrajnije.
One, uglavnom, imaju karakter plastičnih deformacija. Deformišu se bez vidljivog rušenja
glinovite strukture. Glavni procesi pri tome vezani su za vodu oko glinovitih čestica koja
faktički prima na sebe jedan deo dodatnog opterećenja u formi pornih pritisaka. Pri
smanjenju količine vode, deo opterećenja sve više preuzimaju na sebe mineralne čestice, da
bi u suvim glinama porni pritisci potpuno izostali, a efektivni bi faktički bili jednaki
ukupnim.
Kod glinovitih stena značajna je još brzina nanošenja opterećenja, karakter
opterećenja (dinamičko, statičko). Takodje, značajno je i to da li je narušena primarna
struktura stene ili nije. Po pravilu veće su deformacije kod stena narušene strukture i kod
mladjih sedimenata kod kojih je poroznost veća (npr. aluvijalnih glina u odnosu na
pliocene).
U zavisnosti od graničnih uslova deformisanja glinovitih stena razlikuju se sledeći
vidovi:
• deformacija stena pri pritisku bez mogućnosti bočnog širenja - kompresija,
• deformacija stena pri troosnom naprezanju s ograničenim bočnim širenjem,
• deformacija stena pri slobodnom bočnom širenju-jednoosno naprezanje.
U mehanici tla detaljno će se analizirati navedeni uslovi deformisanja. Ovde je
radi ilustacije dat samo kratak osvrt na deformisanje stena kada nema bočnog širenja tzv.
edometarski opit stišljivosti. Pri izvodjenju opita vrši se opterećenje uzorka u vertikalnom
pravcu (σ
1
). Stena se pod dejstvom tog opterećenja sabija, time se smanjuje poroznost i
vlažnost uzorka. Stepen deformisanja uzorka može se izraziti preko koeficijenta stišljivosti
(a
v
) i modula stišljivosti (M
s
):
α ·

σ ∆
· ctg
0
h
h
s
M
β ·
σ ∆

· tg
e
v
a
Veza modula stišljivosti i koeficijenta stišljivosti mogu se predstaviti na sledeći
način:
v
a
)
0
e 1 ( )
0
e 1 (
0
e 1
e
0
h
h
s
M
e
+
·
+ σ ∆
·
+

σ ∆
·

σ ∆
·

89
s
M
)
0
e 1 (
v
a
+
·
Iz navedenog sledi da se sleganje može izraziti sledećom formulom:
o
h
s
M
o
h
v
m
o
e 1
v
a
o
h
o
e 1
e
o
h
o
e 1
e
0
h h ⋅
σ ∆
· ⋅ σ ∆ ⋅ · σ ∆ ⋅
+
⋅ ·
+
σ ∆

σ ∆

⋅ ·
+

⋅ · ∆
Izraz
s
M
o
h
h σ ∆
·

je analogan izrazu za deformaciju elastičnog tela tj.
ε ∆ ⋅ · σ
e
E
Tablica br. 5.9.: Vrednosti edometarskog modula stišljivosti za koherentne stene, prema
D.Miloviću
Konsistentno stanje Indeks konsistencije Jednoaksijalna čvrstoća
q
u
(kN/m
2
)
Modul
stišljivosti
(MN/m
2)
Vrlo meko 0-0,25 <25 <0,5
Meko 0,25-0,50 25-50 0,5-1,0
Srednje plastično 0,50-0,75 50-100 1-2
Kruto plastično 0,75-1,0 100-200 2,0-5,0
Polutvrdo 1,0-1,25 200-400 10-20
Tvrdo >1,25 >400 >20
5.2.2. Čvrstoća stena
Čvrstoća na pritisak
Čvrstoća na pritisak stene se ispituje na uzorku standardnih dimenzija, oblika
kocke ili valjka. Dobija se tako što se ravna površina uzorka ravnomerno optereti, bez
sprečenog bočnog širenja, dok uzorak ne pukne. Pošto se opterećenje vrši u jednom pravcu
naziva se jednoaksijalna čvrstoća na pritisak. Izražava se u kN/m
2
. Najveće vrednosti su
kod svežih stena, čvrsto vezanih, u suvom stanju. Vlažni uzorci, a naročito kada su izloženi
zamrzavanju koje se ponavlja prema odredjenim standardima, imaju znatno manje
vrednosti čvrstoće nego suvi. Kada se uzorci stene drže u vodi dolazi do smanjenja njihove
čvrstoće. Koeficijent kojim se definiše iznos tog omekšavanja naziva se koeficijent
omekšavanja. Kod čvrstih stena njegove vrednosti su 0,9-1, a mogu biti i znatno manje. Za
gradjevinsku upotrebu odlične su stene sa tim koeficijentom većim od 0,9. Kada je njegova
vrednost manja od 0,6 stene imaju ograničenu upotrebu. Najveće vrednosti koeficijenta
omekšavanja su kod glinaca i njima srodnih stena, kao i onih koje su u raspadanju.
90
Tablica br.5.10: Čvrstoće na pritisak, istezanje i savijanje stena
Stena Čvrstoća uzorka na pritisak (MN/m
2
) Čvrstoća (MN/m
2
)
Suv Mokar Zamrzavan Istezanje Savijanje
Granit 187,9 140,5 138,2 16,0 21,4
Sijenit 105,0 100,0 121,5
Latit 261,4 243,3 230,0
Dacit 210,4 175,5 176,1
Dijabaz 397,7 361,7 257,7
Bazalt 254,3 251,5
Gnajs 205,9 193,0
Serpentin 152,4 138,7 137,7
Mermer 224,0 205,0 204,0
Krečnjak 144,0 99,0 81,0 6,4 16,2
Krečnjak 50,2 1,5 3,2
Peščar 109,9 96,1 78,4 2,3 4,2
Peščar 203,0 3,6 6,8
U realnim, terenskim uslovima, stenske mase su po pravilu diskontinualne i često
izmenjene. Zbog toga vrednosti čvrstoća, dobijenih na relativno malim uzorcima, treba
kritički prihvatiti. Jedan od načina da se čvrstoća na pritisak stenske mase dobije u realnim
terenskim uslovima je pomoću brzina prostiranja talasa na uzorku i u terenskim uslovima.
Bez obzira na to da ovaj metod nosi odredjene nedostatke, ipak ga treba prihvatiti kao
jednostavan i relativno jeftin u odnosu na neke druge.
( )
( )
2
1 140
2
2 1
2
µ
µ δ
σ
− ⋅
− ⋅
·
g
p
v
p
( )
( ) µ
µ δ
σ
− ⋅
− ⋅
·
1 70
2 1
2
g
s
v
p

gde su:
v
p
,v
s
- brzine longitudinalnih i transverzalnih elastičnih talasa,
δ
- zapreminska težina ispitivane stene,
g - ubrzanje sile teže,
µ
- Poasonov koeficijent
Čvrstoća na zatezanje, savijanje i uvijanje
Čvrstoća na zatezanje, savijanje i uvijanje su višestruko manje od čvrstoće na
pritisak (Tablica br.5.10.). Ispitivanja se izvode na prizmatičnim redje valjkastim izduženim
uzorcima standardnih dimenzija. Ove čvrstoće se takodje izražavaju u kN/m
2
. Čvrstoća na
savijanje se izražava kao količnik maksimalnog momenta na savijanje i otpornog momenta
za pravougaoni poprečni presek.
91
Ispitivanja na velikom broju uzoraka su pokazala da su vrednosti čvrstoće na
istezanje i savijanje više puta manje od čvrstoće na pritisak. Čvrstoća savijanja je 10-20
puta manja od čvrstoće na pritisak. Čvrstoća istezanja je 20-40 puta manja od čvrstoće na
pritisak. U tablici br. . date su vrednosti čvrstoća pri standardnim kratkotrajnim
laboratorijskim ispitivanjima. Kada se izvode opiti odredjivanja čvrstoće koji traju dugo
vremena (vremenska čvrstoća) onda su i čvrstoće stena mnogo manje. Vremenska čvrstoća
najčešće iznosi 50-80% standardne čvrstoće. Naučna oblast fizike koja proučava materijale,
pa i stene, tako da se pored napona i deformacija analizira i uticaj vremena naziva se
reologija. Prema tome vremenska čvrstoća je u suštini reološko svojstvo stena.
Čvrstoća na smicanje
Mor-Kulon (Coulomb, 1776.g) je prvi uočio zakonitost loma kojim se utvrdjuje
da je smičuća čvrstoća direktno zavisna od normalnog napona, pri kome je lom nastupio i
kohezije materijala. Kasnije je njegov opšti izraz loma pobošljavan tako da ima oblik:
'
c
'
tg
'
+ ϕ ⋅ σ · τ
gde su:
'
ϕ - ugao trenja, za efektivne napone
'
tgϕ
- koeficijent trenja,
'
σ
- normalni efektivni napon ,

'
c
- kohezija za efektivne napone
U čvrsto vezanim stenama, kad se smicanje odvija kroz monolitnu stensku masu,
otpornost na smicanje zavisi od karakteristika mineralnih zrna i njihove povezanosti. Kad se
kod tih stena smicanje odvija duž nekih geoloških planara (pukotine, slojevi, škriljavost,
klivaž i dr.) otpornost na smicanje zavisi od karakteristika tih ravni (geometrijskih elemenata
tih površina, karakteristika zidova, pristustva glinovitog filma ili drugih zapuna i dr.).
Otpornost na smicanje kod poluvezanih i nevezanih stena zavisi od ugla trenja
izmedju fragmenata koji grade stenu i kohezije kod stena koje koheziju imaju.
Mnogobrojni opiti izvedeni na uzorcima peska pokazali su da otpornost na
smicanje zavisi od veličine zrna, oblika zrna, tvrdoće mineralnih zrna, načina njihove
složenosti. Najveće otpornosti pokazuje krupnozrni pesak kod koga su zrna oštra, a ne
zaobljena i uz to je izgradjen od tvrdih minerala. Otpornost na smicanje se svodi na
unutrašnje trenje, jer je kohezija praktično jednaka nuli. Trenje je sve manje i manje kako
se smanjuje krupnoća mineralnih zrna.
U glinama, mnogobrojni opiti su pokazali da na vrednosti parametara otpornosti
na smicanje, pored intenziteta normalnog napona, utiče više faktora: karakteristike
pojedinih značajnih fizičkih svojstava (poroznost, vlažnost); mineralni sastav;
granulometrijski sastav, strukturno-teksturna svojstva, koncentracija rastvora u porama.
Manje vrednosti parametara otpornosti na smicanje glina su u svim sledećim slučajevima:
• ako su gline vlažnije, poroznije, narušene strukture;
• ako su granulometrijski posmatrano sitnozrnije;
• kada imaju povećani sadržaj hidrofilnih minerala;
92
• sa povećanim udelom monmorionita;
• kada su u rastvoru smanjene količine ratvorenih soli a povećane količine rastvorenog
natrijuma (a ne kalcijuma).
• kada se smicanje izvodi paralelno slojevitosti, po pukotinama ili paralelno drugim
planarama, a ne upravno ili dijagonalno na njih.
Za ispitivanje parametara otpornosti na smicanje razvijeno je više metoda. Neke
su isključivo laboratorijske metode, a druge su terenske. Laboratorijskim metodama se
dobijaju relativno dobri rezultati za glinovito-laprovite i njime srodne stene i to na relativno
malim uzorcima. Najjednostavni su opiti jednoaksijalne čvrstoće na pritisak, bez sprečenog
bočnog širenja. Na osnovu tog opita moguće je dobiti parametre otpornosti na smicanje po
sledećim formulama:
o
90 2 − α · ϕ

,
_

¸
¸
ϕ
+ α
σ
·
α
σ
·
2
o
45 tg 2
tg 2
p
c
c tg + ϕ ⋅ σ · τ
U laboratorijskim uslovima najbolji rezultati se dobijaju u uslovima triaksijalnog
smicanja (najčešće se u praksi koriste: nekonsolidovani nedrenirani opit UU; konsolidovani
nedrenirani opit CU; drenirani opit D).
U terenskim uslovima, takodje, se koristi više metoda. Najbolji rezultati se
dobijaju ispitivanjem čvrstoće na smicanje velikim blokovima. Obično su to čvrstovezane
stene, a blokovi su nekada i više kubnih metara. Oni se smiču pod dejstvom smičuće sile
čiji intenzitet se meri. Za jedan merni blok se unapred zadaje normalno naprezanje, po
pravilu na gornju slobodnu površinu bloka. Preciznim komparaterima se meri pomeranje
bloka do loma. Na bazi tri merna bloka-smicanja, pri čemu su kod sva tri bili drugačiji
iznosi normalnog naprezanja i izmerenog smičućeg naprezanja pri lomu, moguće je odrediti
ugao trenja i koheziju.
Naročito je značajno to što se smicanje izvodi, ili može izvoditi, po unapred
odredjenoj, predisponiranoj, ravni smicanja. Iz ovoga sledi da su parametri otpornosti na
smicanje različiti, zavisno od toga da li se smicanjem obuhvata i deo monolita stenske
mase, ili se u celini smicanje odvija po nekim geološkim planarama. Isto tako, parametri su
promenljivi i kad se radi o smicanju duž karakterističnih planara, jer i karakteristike
njihovih površina su, po pravilu, različite. Neke imaju smičuće, glatke, površine. Druge
imaju hrapave ili drugačije površine. Na smicanje u velikoj meri utiču i oblici
zakrivljenosti površina planara. Najmanje otpore na smicanje pružaju ravne površine,
glatke, smičuće, sa povoljnom orijentacijom. Najveće otpore na smicanje pružaju planare
koje su zatalasane, hrapave i nepovoljno orijentisane.
93
5.3. Tehnološka svojstva stena
5.3.1. Bušenje stena
Bušenje stena predstavlja skup tehničko-tehnoloških postupaka kojima se u
postupku bušenja mogu dobiti: bušotine, bunari, okna, tuneli i drugi objekti. Ovako
defiisano bušenje iziskuje potrebu da se pri razmatranju bušivosti mora voditi računa o
širokom dijapazonu uticajnih činilaca. Razlog tome leži u činjenici da stene u jedniom
slučaju mogu biti lako bušive, da to ne predstavlja nikakav problem, dok t e iste stene u
drugom slučaju mogu biti tako otporne da se opremom koja se poseduje i ne mogu bušiti.
Takodje, ovakav pristup bušenju je neophodan sa stanovišta stalnog napredovanja tehnike i
tehnologije bušenja, tako da ono što je ranije bio problem to sada može biti lako rešivo.
Stoga, kad se analizira bušivost stena, mora se voditi računa o opremi kojojm se to radi, o
prečniku i dimenzijama bušotina-objekata, nameni bušotina-objekata i dr.
Bušenje stena se može klasifikovati na dve velike grupe: istražno i eksploataciono.
Prvo se izvodi u cilju dobijanja jezgra stene za dalja ispitivanja, ili u cilju odredjenih
ispitivanja u rupi-bušotini. Drugo se izvodi da bi se dobile mineralne sirovine (voda, rude,
kamen) i podzemni objekti koji će imati neku namenu.
Istražno bušenje je detaljnije prikazano u poglavlju koje se odnosi na vrste
istražnih radova. Stoga se ovde više ukazuje, generalno, na tehničko-tehnološke činioce.
U pogledu vrsta kruna kojima se neposredno buši stena bušenje može biti:
dijamantskim krunama za čvrste stene, kao npr. za granit; vidijom za srednje čvrste stene,
npr. za krečnjake; ili običnim sržnim cevima ili svrdlima za meke stene, npr. u glinama.
Pogonska snaga je najčešće preko motora, redje je još uvek ručno radom ljudi. Alat-krune
kojim se buši stena najčešće rotiraju, kružno se okreću i pri tome prodiru u stenu. Redje je u
upotrebi tzv. udarno ili perkusiono bušenje pri čemu se prodiranje u stenu vrši udaranjem
odredjenog alata u stenu i njegovog delimičnog zaokretanja u odnosu na prvobitni položaj.
Bušenje stena se izvodi za potrebe istraživanja terena (za izgradnju svih vrsta
gradjevinskih objekata; i npr. bušenju tunela krticama; pri istraživanjima i eksploataciji
vode, nafte i gasa; pri istraživanjima ležišta metaličnih i nemetaličnih mineralnih sirovina;
za potrebe zaštite životne sredine i dr.).
Značaj poznavanja bušivosti stena je naročito veliki kod svih vrsta čvstih stena. Po
pravilu svaki rad u njima se izvodi tako što se buše, po zato isprojektovanom rasporedu i
drugim elementima, minske bušotine u kojima se pomoću eksploziva vrši otpucavanje,
razaranje i iskop stenskih masa. Samo u manjem obimu, kada su iskopi relativno mali po
obimu, u čvrstim stenama i to u mekšim i ispucalijim, mogući su i delimično se izvodi
iskop i priručnim sredstvima i odredjenim vrstama mašina.
U glinovito-peskovitim stenama, kao i drugim vrstama koje su njima srodne,
iskopi se ne vrše tako što se one prvo buše i miniraju, već mašinama za iskop ili u manjem
obimu i ručno. Pri bušenju alat kojim se neposredno seče stenska masa se zagreva. Da pri
tom zagrevanju krune ne bi brzo bile uništene vrši se njihovo hladjenje običnom vodom ili
isplakom. Voda ili isplaka se upumpavaju pod pritiskom na rezni alat i obezbedjuje se
cirkulacija tečnosti, koja pri tome iznosi sitne čestice stenske mase-semplu koja nastaje
rezanjem mineralne materije.
Pri bušenju čvrstih stenskih masa, npr. u rudnicima ili pri izbijanju tunela, pomoću
bušaćih šipki koje rotiraju pomoću kompresovanog vazduha stvara se relativno velika
94
količina sitne prašine, koja je škodljiva po zdravlje, a naročito kada se buši u silicijskim
stenskim masama. Tada se, a u cilju poboljšanja uslova rada bušača, takodje upumpava
voda, u bušotine koje se buše. Voda tada skuplja najveću količinu tih sitnih čestica koje
nastaju bušenjem, a u vazduhu je znatno manje prašine.
Sa razvojem tehnike i tehnologije uopšte, pa i u oblasti bušenja stenske mase, sve
više su u upotrebi moćne, mašina koje se često nazivaju krticama. One su različitih
konstrukcija, a u osnovi se svode na to da rotirajući delovi mašina režu stensku masu.
Rotirajući delovi se prilagodjavaju vrstama stena (čvrste, srednje čvrste, meke), strukturno-
teksturnim svojstvima stenske mase, stanju podzemnih voda i dr. Najvažnije je pri odabiru
mašina imati dobro, detaljno, istražen teren, a najnepovoljniji za njihovu upotrebu su tereni
u kojima se često smenjuju stenske mase različitih litoloških vrsta i svojstava. Bušenjem
krticama se u suštini dobija iskopani otvor-tunel željenih dimenzija i to u jednom prolazu
mašinom.
Bušivost monolitnih delova isključivo zavisi od mineralnog sastava i vrste stene.
Tvrdi minerali pružaju veći otpor od mekih i znatno brže zatupljuju pribor za rezanje stena.
Ispucalije stenske mase takodje mogu bušenje učiniti sporojim i to najčešće tako što dovode
do teškoća u bušenju, eventualno zaglava pribora za bušenje, krivljenja bušotina i dr. Stene
podložne bubrenju, pre svega gline i njima srodne stene, a i većina drugih u intenzivno
tektoniziranim-milonitiziranim zonama, često su sklone povećanju zapremine tj. sužavaju
slobodni prostor bušotine i dovode do zaglave pribora za bušenje. Pored navedenog, na
intenzitet bušenja utiče i dubina bušotina kao i njihov prečnik. Bušenje na većim dubinama
iziskuje znatno više vremena koje je potrebno da se izvadi i ponovo spusti pribor za
bušenje, eventualno da se ugrade obložne kolone za zaštitu bušotine i drugo.
5.3.2. Otpor stena prema miniranju
Pri otpucavanju minskih punjenja, u bušotinama za miniranje, stene pružaju
različite otpore. Taj otpor se najčešće izražava količinom utrošenog eksploziva, odnosno
koeficijentom specifične potrošnje eksploziva. Taj koeficijent i broj minskih bušotina može
se odrediti po formuli:
3
l
e
Q
e
K ·
A f 7 , 2
e
N ·
gde su:
K
e
- koeficijent specifične potrošnje eksploziva,
Q
e
- količina utrošenog eksploziva,
l - linija najmanjeg otpora pri miniranju, ili dužina levka koji nastaje miniranjem (m),
N
e
- broj bušotina na jedan m
2
čela iskopa,
f - koeficijent čvrstoće stena po Protodjakonovu,
A - površina čela iskopa (m
2
)
95
U pogledu otpornosti prema miniranju najčešće se izdvaju tri grupe stena. Otporne
su sve vrlo čvrste stene, malo ispucale i malo hemijski izmenjene (graniti, daciti, amfiboliti,
itd). Srednje otporne su srednje čvrste stene (krečnjaci, mermeri, dolomiti, srednje čvrsti
peščari i intenzivno ispucale vrlo čvrste stene). Slabo otporne pri miniranju su meke čvrsto
vezane stene i druge intenzivno ispucale i izmenjene čvrsto vezane stene (tuf, filit i drugi
škriljci, bigar, glinac i dr.).
5.3.3. Obradljivost stena
Pod obradljivošću stena se podrazumeva više različitih tehnoloških postupaka,
pojedinačnih ili zbirnih, kojima se obradom dobijaju željeni oblici. To znači da se od
prirodnog bloka, rezanjem ili daljom obradom na licu mesta, ili u radionici, mogu dobiti
drugi manji oblici željenih dimenzija.
Obradom se dobijaju različiti oblici: blokovi, kocke, valjkasti i prizmatični oblici, ploče
različitih dimenzija. Blokovi i kocke se mogu, u pojedinim dobro lučenim magmatitima,
dobiti relativno lako upotrebom vrlo jednostavnih alata: čekića i jednog ili više metalnih
klinova (npr. u dacitima u kamenolomu kod Ljubovije, ili na više lokaliteta na Rudniku) U
mekšim stenama, kao npr. u mermernom oniksu (aragonit) u šumadijskom selu Lozovik,
sečenje u blokove dimenzija i više metara kubnih se odvija upotrebom beskonačne režuće
žice. Dalje se iz tih velikih blokova, mašinama seku manji blokovi i podne odnosno zidne
ploče za oblaganje zgrada. One zamenjuju keramičke ploče i odličan su dekorativni kamen.
Dobijeni blokovi i ploče mogu se dalje fino obradjivati, glačati i polirati. Iskustva u tom
pogledu su pokazala da od naoko jednostavnih i neprimamljivih površina kamena, pri
glačanju i poliranju dobijaju se izvanredno lepe površine i kao takve nalaze primenu u
objektima vrhunskog kvaliteta. Pored izvanredno lepog estetskog dejstva, kamene ploče,
koje su glačane i polirane, imaju duži vek trajanja i od samih objekata. Najpovoljnije za
glačanje i poliranje su stene koje grade minerali drastično različite tvrdoće, kad su takve
razlike zbog prisustva i male količine minerala izrazito tvrdjih ili mekših, kada su
zastupljeni listasti minerali. Stene koje s e koriste moraju biti sveže, bez štetnih
mikroprslina.
Pored oblika sa ravnim površinama od kamena se često prave i oblici sa zaobljenim
površinama. Tako npr. od mermera sa Venčaca napravljen je vrlo veliki broj spomenika i
figura sa zaobljenim površinama. Od jablaničkog gabra napravljene su karijatide spomenika
Neznanom junaku na Avali. Zaobljene površine stena se takodje glačaju i poliraju zato
specijalnim alatima.
5.3.4. Habanje stena
Habanje je svojstvo čvrstovezanih stena da se troše, smanjuju zapreminu, pri
dejstvu sile trenja. Ovo svojstvo najviše zavisi od mineralnog sastava stena. Meki minerali
su manje otporni na habanje, tvrdji su otporniji.
Postoji više metoda za ispitivanje habanja stena. Najčešće se primenjuju metode: Los
Angeles; Beme; i Devala. Prema metodi Los Angeles, za opit je potrebno 50-100 N
drobljenog agregata stene, koji se stavlja u bubanj zajedno sa 6-12 čeličnih kugli. Bubanj se
rotira odredjenim brojem obrtaja oko horizontalne osovine (500-1000 obrtaja). Na kraju
opita prosejava se i meri masa čestica koje su manje od 1,6 mm, a nastale su sudaranjem
96
metalnih kugli sa uzorcima stene. Prema metodi Bemea opit se izvodi na uzorku stene u
obliku kocke, ivice su 7,07 cm, odnosno površina jedne strane je 50cm
2
. Uzorak se pri
rotiranju troši u dodiru sa tehničkim korundom do standardnog broja obrtaja. Na kraju opita
meri se gubitak zapremine na 50 cm
2
površine i to predstavlja habanje.
% 100
V
h
V V
a
H ⋅

·
gde su:
H
a
- habanje stene (%),
V - zapremina suve stene pre habanja (cm
3
),
V
h
- zapremina sitnih čestica stene posle opita habanja (cm
3
)
5.3.5. Rastresanje i zbijanje stena
Kada se stenska masa izminira, ili
iskopa na neki drugi način, onda je njena
zapremina veća od prvobitne, odnosno
stena je rastresitija. Rastresanje se izražava
koeficijentom rastresitosti (K
r
) koji
predstavlja odnos zapremine (m
3
)
iskopanog materijala i zapremine (m
3
)
stene in situ.
Nasuprot rastresanju stena pri
iskopavanju, pri zbijanju se vrši smanjenje
njihove zapremine. To se ostvaruje tako što zrna stene, ili njeni fragmenti, zauzimaju bolji
raspored tako da se smanjuje poroznost stene. Zbijanje je otežano, često i neizvodljivo, u
izdanskoj zoni terena. Da bi se to moglo uraditi potrebno je sniziti NPV (za oko 0,5m) ili se
moraju primeniti druge mere.
Kod nevezanih stena zbijenost je predstavljena izrazima:
min
e
max
e
e
max
e
D
I


·
min
V
max
V
V
max
V
D
I


·
gde su:
I
D
- indeks zbijenosti,
e
max
, e
min
, e; Vmax, Vmin, V - koeficijenti poroznosti i zapremine: najveći - kad je stena
rastresita, najmanji - zbijena stena i u prirodnom stanju,
Tablica br. 5.11.: Koeficijent rastresanja
stena
Vrsta stene Koeficijent
rastresanja
Pesak 1,10-1,20
Šljunak 1,20-1,30
Glina 1,25-1,35
Argilošist 1,35-1,40
Krečnjak 1,40-1,60
Magmatske stene 1,40-1,80
Kristalasti škriljci 1,50-2,40
97
Zbijenost glinovito-prašinastih stena je predstavljena izrazom:
P
e
L
e
e
L
e
d
I


·
gde su:
I
D
- indeks zbijenosti,
e
L
- koeficijent poroznosti na granici tečenja,
e
p
- koeficijent poroznosti na granici plastičnosti
e - koeficijent poroznosti uzorka u prirodnom stanju, bez zbijanja.
Pri izradi nasutih brana, nasipa uopšte, kao i u mnogim drugim slučajevima, kada
je potrebno da stenska masa bude što je moguće više zbijena odredjuje se vlažnost stena pri
maksimalnoj zbijenosti. To se postiže Proktorovim opitom kojim se odredjuje optimalna
vlažnost pri kojoj je najveća suva zapreminska težina stene.
98
6. ENDOGENI PROCESI
UZemljinoj kori se odvijaju mnogobrojni prirodni procesi koji se nazivaju
zajedničkim imenom endogeni. Najvažniji medju njima su: rasedanje; nabiranje;
seizmičnost; vulkanizam i metamorfizam.
Na endogene procese čovek svojom tehnikom i tehnologijom ne može da utiče,
niti može da ih spreči. Manifestacije njihovog delovanja su u velikom dijapazonu: od onih
koje su po svojim dimenzijama lokalnog karaktera, do onih koje zahvataju velika područja.
U inženjerstvu je opšte prihvaćeno, da se tim procesima ne treba niti može suprostavljati,
već ih treba što bolje izučiti, predvideti i prilagoditi objekte tako da štetne posledice budu
što je moguće manje.
Poremećaji koji nastaju u stenskim masama nazivaju se tektonski poremećaji, a
pokreti koji su prouzrokovali nastale poremećaje nazivaju se tektonski pokreti. Posledica
njihovog delovanja su: nagnuti slojevi sedimentnih stena; brojni rasedi; naborni oblici;
tektonske pukotine u stenama, zemljotresne aktivnosti i dr. Tektonski pokreti su izazvani
jakim dejstvom pritiska koji potiču od magmatskih procesa, metamorfnih izmena,
radioaktivnog raspadanja, oslobadjanjem unutrašnjih napona. Deformacije koje nastaju u
stenama zavise od više faktora kao što su: fizička svojstva stene, dubine odvijanja procesa,
vremena njihovog trajanja, temperature, prisustva rastvarača i dr. Navedeni faktori
izazivaju dve vrste deformacija: elastične (povrtatne) i plastične (nepovratne).
Strukturne oblike u stenskim masama najlakše je izučavati u slojevitim-
sedimentnim stenama. Razlog tome je u činjenici da se slojevi lako vizuelno prate, da se
geološkim kompasom može dovoljno pouzdano meriti njihova orijentacija, kao i u tome da
se drugi elementi sklopa i sve druge planare mogu orijentisati u odnosu na slojeve.
6.1. Nabiranje stenskih masa
Nabiranje stenskih masa je prirodni, relativno dugotrajan, proces kojim se stenske
mase izvode iz svog prvobitnog položaja i dovode u neki drugi. Proces je ponovljiv što
znači da se jednom ubrane stenske mase, u nekom sledećem ciklusu izmena, mogu ponovo
pomerati i dovoditi u neki novi položaj. To ukazuje na složenost problematike, kao i na to
da izučavanje procesa, na osnovu posledica, mora obuhvatiti i te činjenice. Najjednostavniji
slučajevi ubiranja su oni kada su prvobitno subhorizontalni ili horizontalni slojevi prvi put
dovedeni u neki nagnuti položaj. Tada novonastali oblici mogu imati kompletno razvijene
bore, ili mogu biti u položaju da svi slojevi monoklino padaju samo na jednu stranu.
Procesi ubiranja stenskih masa se često u stručnoj literaturi nazivaju i
tangencijalnim poremećajima. Takav naziv im potiče zbog toga što su oblici prevashodno
99
nastali delovanjem tangencijalnog naprezanja na stenske mase. Pravac dejstva glavnog
napona koji izaziva smicanje u stenskoj masi, time i ubiranje, je ujedno i pravac u kom se
vrše najveća smicanja i pomeranja. Time nastaju ubrani, povijeni, oblici slični talasima kod
talasnog kretanja.
Kompletan naborni oblik, bora, sastoji se od jednog izdignutog-konveksnog i
jednog ulegnutog-konkavnog, oblika. Izdignuti deo se naziva antiklinala nabora, a ulegnuti
deo čini sinklinalu (Sl.6.1.). Prevojno područje antiklinale naziva se teme ili greben
antiklinale, a prevojno područje sinklinale naziva se dno. Bočni delovi antiklinale i
sinklinale nazivaju se krila a obeležvaju se stranama sveta, ili preciznije elementima pada.
Unutrašnji deo antiklinale i sinklinale, izmedju njihovih krila naziva se jezgro antiklinale,
odnosno jezgro sinklinale. Zamišljena ravan koja polovi antiklinalu ili sinklinalu na dva
simetrična dela je aksijalna površ. Presečnica zamišljene simetralne ravni i slojeva u
antiklinali i sinklinali čini osu antiklinale ili sinklinale. Ose nabora mogu biti horizontalne
ili sa odredjenim padom u odnosu na horizontalnu ravan. To zavisi od prostronog položaja
nabora. Prostorni položaj aksijalne površi kod nabora prikazuje se takodje elementima pada
tj. aizmutom pada i padnim uglom.
U jezgru antiklinale su najstariji, a prema krilu sve mladji sedimenti, dok je kod
sinklinale raspored slojeva takav da su u jezgru najmaladji. Izuzetak od toga može biti kada
se radi o prevrnutoj antiklinali ili prevrnutoj sinklinali.
Sl.6.1. Antiklinala (a); sinklinala (b); elementi nabora (c)
Vrste nabora
Nabori mogu biti različiti. Osnovna i najvažnija podela je u vezi položaja krila
prema aksijalnoj ravni (Ap), položaju aksijalne ravni prema horizontallnoj ravni, prema
veličini nabora. Prema položaju krila u odnosu na aksijalnu površ nabori se dele na:
normalne, izokline i lepezaste. Normalni karakterišu pravilne i simetrične antiklinale i
sinklinale čija krila konvergiraju prema prevojnom delu-šarniru (Sl.6.2. ). Izoklini nabori
imaju krila paralelna sa aksijalnom površi, a kod lepezastih nabora krila se naizmenično
lepezasto šire, pa konvergiraju, prema aksijalnoj površi.
100
Sl.6.2. Vrste nabora: 1-normalan, 2-izoklin, 3-lepezast,4-uspravan,
5-kos, 6-prevrnut, 7-polegao, 8-zagnjuren
Osim navedenih oblika nabora uZemljinoj kori, mestimično su obrazovani i drugi
oblici nabora kao što su doma i basen. Doma je zatvoren antiklinalan nabor, sa blago
kupasto zasvedenim temenom, a basen je sinklinalni oblik, sa blagim nagibom strana ka
svome dnu.
Ubiranje je regionalni proces, koji nastaje kao posledica orogenih pokreta. Ako se
regionalno posmatraju novonastali oblici onda se u regionalnom profilu terena nalaze
raznovrsne stenske mase. Medjutim, ako se lokalno analiziraju produkti tog procesa onda se
može govoriti i o procesu ubiranja jedne te iste serije slojeva. I tako, lokalno posmatrano,
može se ubiranje svesti na deformisanje slojeva jedne iste stenske mase, ili je u ubranoj
seriji više litoloških vrsta stena. Prema tome, moguće je izučavati naborne oblike koji su
relativno malih dimenzija, a takodje i one koji su veliki. Kada se u seriji slojeva nalaze
različite vrste stena, česta je pojava da će se i te stene različito ponašati pri deformisanju,
bilo da se radi o deformacijama u smislu prekoračenja čvrstoće na pritisak, bilo da se radi o
smicanju stene. Po pravilu, kada se smenjuju čvrste (krečnjaci) i relativno meke stene
(glinci) u uslovima kada se one ubiraju dolazi do toga da se u krečnjacima obrazuju
mnogobrojne pukotine, a u stenama koje su u datim uslovima podložne plastičnom tečenju
obrazovaće se brojni sekundarni plikativni, naborni, oblici. Pošto su takvi mali nabori
nastali unutar jednog te istog litološkog člana uobičajeno se nazivaju medjuslojnim
naborima (Sl. 6.3.).
101
Sl.6.3. Antiklinala sa medjuslojnim naborima (a);
kinematski oblici formiranja nabora (b)
Proces ubirananja stenskih masa, u sklopu terena, je praćen obrazovanjem
mnogobrojnih nabornih oblika. Zbog toga, regionalno posmatrano, ne može se govoriti o
pojedinačnim naborima već o proceesu ubiranja kojim su nastali mnogobrojni oblici. Ono o
čemu se mora voditi računa je to da proces ubiranja nikada ne teče izolovano, samostalno,
već je praćen i drugim endogenim procesima. To, pak, znači da su nabiranja praćena i
rasedanjima terena, što za posledicu ima direktan odraz i na nabore. Naime, rasedanjem
dolazi do prekidanja stenskih masa duž rasednih površina, time i do toga da nabori bivaju
prekinuti. Usled delovanja jakih orogenih pokreta u pojedinim delovima zemljine kore
obrazuju se složeni naborni oblici, koji imaju oblike velikih antiklinala i sinklinala, sa dosta
manjih nabora.
Dimenzije pojedinačnih nabornih oblika su vrlo različite, od malih do velikih.
Amplitude ili rasponi sitnih nabornih oblika mogu biti nevidljivi golim okom, do onih koji
su toliko veliki da je moguće odrediti njihove dimenzije tek kada se svi prikupljeni podaci o
naboru nanesu na situacionu osnovu relativno sitne razmere. To znači da pri rešavanju
odredjenih praktičnih problema treba u svakom konkretnom slučaju doneti odluku do kog
niova detaljnosti treba ispitivati naborne oblike. To najvećim delom zavisi od konkretnog
problema koji se rešava, odnosno od dimenzija objekta i značaja ispitivanog svojstva.
Načelno posmatrano, treba prikupiti na terenu što je moguće više podataka o naborima, a
pri kabinestkoj obradi prikazati ono što je bitno i što doprinosi rešenju odredjenog stručnog
problema.
Složeni naborni oblik, sa više manjih, kod koga je obvojnica svih tih manjih oblika
jedna velika antiklinala, naziva se antiklinorijum. Isto tako složeni oblik sa obvojnicom
koja je u formi sinklinale čini sinklinorijum. Rasponi takvih oblika mogu biti više desetina
kilometara.
Strukturni oblici koji su vrlo slični naborima su navlake. One mogu nastati kada
usled dejstva jednostranih pritisaka polegle bore budu otkinute od svog korena i navučene
preko terena izgradjenog od istog ili drugačijeg sastava.
Značaj nabornih oblika je, uglavnom, dvojak. Prvo, oblici su markantne strukture,
koje predodredjuju geometrijske elemente stenskih masa u sklopu terena. Iz toga proizilazi
činjenica da dobro rešena naborna struktura predstavlja deo rešenja i svih drugih
geometrijskih elemenata koji su sa njima u vezi. Drugo, medjuslojne površine, u nabranim
102
strukturama, su glavni predisponirani pravci smicanja. To, pak, znači da će parametri
otpornosti na smicanje duž njih biti merodavni, u velikoj većini praktičnih problema.
Otpornost smicanju je naročito smanjena ako su npr. izmedju krečnjačkih slojeva prisutne
gline. Takvih pojava u prirodi ima, a medjuslojne gline mogu biti debljine svega nekoliko
mm. Mogu se nalaziti izmedju svakog sloja, singenetskog su ili drugog porekla.
6.2. Rasedanje
Rasedanje je geološki proces pri kome se vrši pomeranje blokova stenske mase po
rasednoj površini. Pomeranja blokova mogu biti: uz rasednu povrašinu; niz rasednu
površinu; u horizontalnom pravcu. Kao posledica rasedanja nastaju rasedi, koji
predstavljaju prekide materijalnog jedinstva u stenskoj masi. Ovako definisani rasedi su
slični smičućim pukotinama. Ustvari relativnost pomeranja i relativnost iznosa pomeranja,
je evidentna i zavisi od razmere posmatranja. Ono što je u mikroskopu posmatrano sa
značajnim iznosom pomeranja, golim okom i ne mora da se vidi. Isto tako jedna te ista
pojava može biti u jednom slučaju smičuća pukotina, u drugom ta ista pukotina se može
označavati kao mali rased.
Rasedne blokove čine stenske mase koje su kretane, a nalaze se sa jedne ili druge
strane raseda (Sl.6.4.). Prostorno posmatrano, blok može biti podinski, onaj koji je ispod i
povlatni blok, onaj koji je iznad podinskog. Ako je rasedna površina strogo uzevši
vertikalna ravan, onda se blokovi označavaju po stranama sveta.
Sl.6.4. Shematski prikaz raseda
a) dva rasedna bloka; b) profil terena sa karakterističnim ugljenim slojem
Po rasednoj površini je izvršeno smicanje-kretanje blokova stenske mase. Zbog
toga, ona je po pravilu glatka, smičuća, sa tragovima smicanja-harnišama. Lako ju je
zapaziti i pratiti na otkrivenim delovima terena. Često rasedna površina nije jedna
kontaktna površina medju blokovima, već je smicanje izvršeno duž rasedne zone. U njoj su,
po pravilu, sve pukotine smičuće, glatke, a brojne su. Stenska masa je intenzivno usitnjena,
do iverastih oblika i veličine. Debljina takvih zona u terenu može biti svega nekoliko cm do
103
više desetina m. Tako npr. u tunelu Križevići: na pruzi Tuzla-Zvornik, pregledom iskopa
registrovane su takve zone debljine do 40 m. Ako su debljine rasednih zona veće, tada su i
veće dužine raseda. U svetu su poznati rasedi čija je dužina nekoliko stotina kilometara, pa
se kao takvi mogu lako pratiti samo na statelitskim snimcima.
Celokupni iznos pomeranja, meren u pravcu pomeranja, se izražava vektorom
celokupnog kretanja (VCK). Vertikalna komponenta navedenog vektora naziva se skok
raseda, a horizontalna komponenta hod raseda.
Svojstva rasedne površine i stena u rasednim zonama su od velikog praktičnog
značaja. Po pravilu stenska masa je u kontaktnoj zoni sa rasedom ispucalija, oštećenija,
alterisanija. Kao posledica toga rasedi i rasedne zone predstavljaju, u suštini, oštećeniju
stensku masu nepovoljnijih svojstava. Duž njih će u iskopima biti povećane nestabilnosti
iskopa, povećani pritisci, povećani dotoci vode, predisponirani pravci kretanja gasova, oni
predstavljaju površine duž kojih su najveći uticaji zemljotresnih aktivnosti. Ako su u
pitanju aktivni rasedi, duž kojih se i sada odvijaju pomeranja, oni u tom slučaju
predstavljaju glavne predisponirane pravce duž kojih će doći do oštećenja objekata. Zato se
naročito kad su u pitanju izrazito osetljivi objekti, kao npr. nuklearne elektrane, izučavanju
rupturnog sklopa daje značajno mesto. U rudničkoj geologiji rasedi su takodje od velikog
značaja. Naime, duž njih je nekada dolazilo do orudjnjeja, najčešće do prekida i pomeraja
korisne mineralne supstance.
Vrlo često izučavanje rupturnog sklopa je otežano, naročito u područjima koja su u
površinskoj zoni terena izgradjena od kvartarnih sedimenata.
Klasifikacija raseda
Postoji više vrsta raseda. Prema pravcu kretanja blokova dele se na: normalne,
reversne i horizontalne (Sl.6.5.). Kod normalnih raseda izvršeno je kretanje povlatnog
bloka niz rasednu površinu. Kod reversnog, povlatni blok je izdignut na gore. Rasedi kod
kojih je došlo samo do horizontalnog pomeranja blokova nazivaju se horizontalni rasedi.
Svi navedeni rasedi su česte pojave u terenu.
Rasedima mogu biti presečeni horizontalni, kosi ili vertikalni slojevi ili druge
geološke strukture. Zavisno od toga u kakvom su medjusobnom odnosu rasedna površina i
slojevitost rasedi se dele na: podužne, poprečne i dijagonalne. Podužni rasedi imaju
paralelno pružanje sa pružanjem slojeva ili aksijalnim površima nabora. Dijagonalni rased
preseca slojeve i aksijalne površi nabora pravcem koji je dijagonalan, tj. nije ni u pravcu
pada ni pružanja slojeva. Poprečni rasedi presecaju pomenute elemente upravno.
a) b) c)
Sl.6.5 . Vrste raseda prema pravcu kretanja blokova a) normalni, b) reversni,
c) horiznontalni
104
UZemljinoj kori rasedi se obično ne pojavljuju pojedinačno i bez ikakvog reda.
Njihov raspored često ispoljava odredjenu pravilnost koja je uslovljena pravcima
naprezanja stenskih masa. Stoga se kod većeg broja raseda često mogu uočiti pravilne
gupacije. Njihovo pojavljivanje tada obrazuje karakteristične oblike poremećaja uZemljinoj
kori, odnosno složene oblike raseda kao što su: paralelni, ešalonirani, stepeničasti, radijalni,
prstenasti, rov, horst.
Paralelni rasedi imaju većinom iste elemente pada, dok im medjusobna odstojanja
mogu biti ista ili različita. Ešalonirani rasedi nastaju pri ešaloniranom rasporedu pukotina.
Prstenasti rasedi čine delove koncentričnih krugova oko nekog centralnog područja, dok su
radijalni rasedi radijalno rasporedjeni oko nekog centralnog područja. Ove dve vrste raseda
se često javljaju zajedno. Stepenasti rasedi koji se još zovu i kaskadni rasedi, su nagnuti u
istom smeru, a istosmerni blokovi im se stepenasto spuštaju sve niže jedan od drugog.
Rov je potolina stvorena spuštanjem mahom većeg bloka stenskih masa, izmedju
dva ili više medjusobno paralelnih raseda, odnosno sistema kaskadnih raseda. Rovovi
ponekad mogu biti i vrlo velikih dimenzija, kao što je Rajnski rov izmedju Švarcvalda i
Vogeza u Nemačkoj ili rov doline Velike Morave.
Horst je izdužen blok, koji je zaostao posle spuštanja terena duž paralelnih ili
kaskadnih raseda. Redje horst može nastati i izdizanjem centralnog izduženog bloka duž
složenih rasednih struktura. Lep primer horsta je Fruška Gora, dužine oko 40, širine oko 10 km.
Slično ubiranjima zemljine kore, koja su se dogadjala u više faza, u njoj su se
obrazovali i rasedi različitih geoloških starosti. Stoga se mestimično uZemljinoj kori mogu
naći stariji rasedi presečeni mladjim. Tektonski sklop tada postaje komplikovan naročito
ako su na istom terenu združena ubiranja i rasedanja stenskih masa.
Rasedi se lako uočavaju u terenima izgradjenim od slojevitih stena po njihovom
diskontinuitetu, po povijanju slojeva uz rasede, po nagloj promeni pravca pada i padnog
ugla, kao i po zdrobljenom materijalu duž rasednih površina ili rasednih zona. Po rasednoj
površini se obrazuju glatke površine koje se nazivaju rasedna ogledala sa tragovima
smicanja-harnišama.
Sl.6.6. Složeni rasedi: a) tektonski rov, b) Horst (grabe
n, timor)
105
6.3. Seizmičnost terena
Sizmičnost terena obuhvata sve prirodne pojave koje su u vezi zemljotresnih
aktivosti na Zemlji. Zemljotresi su kratkotrajna vibraciona pomeranja uZemljinoj kori.
Najčešće oni su odraz tektonske aktivnosti, unutar zemljine kore, manji broj je nastao usled
aktiviranja vulkana, proloma velikih podzemnih pećina, ili ljudskim aktivnostima (masovna
otpucavanja na velikim kopovima, ili npr. zbog podzemnih atomskih proba). U svakom
zemljotresu vrši se oslobadjanje ogromnih količina energije. Kao posledica toga formiraju
se talasi koji se kreću od hipocentra u svim pravcima. Talasi se kreću krozZemljinu koru
po pravilima talasnog kretanja i to tako da se kod longitudinalnih vrši oscilovanje čestica u
pravcu kretanja, kod transverzalnih se vrši oscilovanje upravno na pravac kretanja talasa.
Često se longitudinalni talasi nazivaju podužni ili prvi, zbog toga što se najbrže kreću i prvi
stižu do mernih stanica i objekata uopšte. Transverzalni se još nazivaju poprečni ili
sekundarni. Njihov nailazak je sa zakašnjenjem u odnosu na prve. Kada su talasna kretanja
takvog intenziteta da ih čovek može da registruje svojim čulima nazivaju se
makroseizmima. U slučajevima kada su pomeranja takva da ih čovekova čula ne
registruju, nazivaju se mikroseizmi. Obe vrste pomeranja precizno registruju zato
napravljeni instrumenti, koji se nazivaju seizmografi. Oni rade na principu klatna.
Zemljotresi su prirodne nepogode, često ogromnih razmera. Rušilački do
katastrofalni, koji se svake godine dogadjaju, uništavaju ogromno bogatstvo i odnose veliki
broj ljudskih žrtava. Dešavaju se iznenada, a nauka još uvek ne može da tačno predvidi
kada će to biti. Trajanje zemljotresa je svega nekoliko sekundi, stim što se po pravilu, posle
glavnog udara, javlja više slabijih udara različitog intenziteta. Ta kasnija pomeranja tla,
ukazuju na proces smirivanja zemljotresne aktivnosti. Zemljotresi izazivaju i druge
zastrašujuće pojave kao što su: buka i tutnjava usled rušenja i pucanja objekata, buka usled
pucanja i prolamanja unutar zemljine kore; požare; poplave; velike talase na moru; klizanja
terena; saobraćajne nesreće usled deformisanja puteva i pruga. Sve to izaziva paniku u
narodu.
Sl.6.7. Zemljotresom srušen hotel Slavija u Budvi 1979.g., po D.Aničiću
106
U istoriji civilizacije zabeležen je veliki broj jakih zemljotresa. Radi ilustracije,
kolike su razmere prirodne nesreće izazvane zemljotresima, navedeno je nekoliko primera.
• Pri zemljotresu u Riobambi (J. Amerika, podnožje Čimborasa) 1797.g.
pomeranja tla su bila tako intenzivna da su se podizale nadgrobne ploče,
sanduci su iznošeni iz grobova.
• Zemljotres u Šan-Siu, u centralnoj Kini,1556.godine usmrtio je 830.000 ljudi.
• Za vreme poznatog lisabonskog zemljotresa 1755.godine mnogo ljudi se
skupilo na morsko pristanište posle prvih udara. U toku sledećih podrhtavanja
deo pristaništa je potonuo, zajedno sa ljudima. Pored toga porušene su mnoge
kuće i poginulo je više od 60.000 ljudi.
• U Indiji 1897. godine, za vreme katastrofalnog zemljotresa poginulo je više od 1
000 000 ljudi i porušeno je preko 1 500 000 kuća.
• Na bazi istorijskih zapisa o zemljotresima, sigurno se može tvrditi da će se
zemljotresi, koji su se desili na nekom području, u budućnosti ponoviti. Tako
npr. zemljotresi, koji su se dešavali u području Dubrovnika, više puta su
obnavljani. U periodu od 365-1781. Dubrovnik je razaran više od 10 puta. Za
vreme zemljotresa 1667. godine grad je potpuno porušen i bilo je nekoliko
hiljada ljudskih žrtava. U tom zemljotresu stradale su i mnoge druge varoši
duž jadranske obale.
• 17. 1. 1995. godine dogodio se zemljotres u Japanu od koga je najviše stradao
lučki grad Cobe i njegova okolina. Poginulo je više od 5.000 ljudi, a
materijalna šteta je procenjena na preko 60 milijardi dolara. Pored rušenja
mnogobrojnih objekata, koji nisu aseizmički gradjeni, pri potresima su
potpuno oštećeni i postali neupotrebljivi i neki aseizmički gradjeni objekti.
Razlog tome su izrazito velike amplitude oscilovanja tla. Osim zgrada, velika
razaranja su na: prugama, mostovima, luci, dovodnicima struje i gasa i dr. U
gradu su, usled pucanja dovodnika gasa za grejanje i njegove lake
zapaljivosti, buktali mnogobrojni požari.
• 26.1.2001.g snažan zemljotres je pogodio državu Gudžarat koja se nalazi na
zapadu Indije. Jačina zemljotresa je bila 7.9 stepeni Rihterove skale.
Procenjuje se da je poginulo oko 30 000 ljudi, materijalne štete su preko 10
milijardi dolara. U pružanju pomoći preživelim i raščišćavanju ruševina je
učestvovalo oko 20 000 vojnika, takodje brojne spasilačke ekipe. Prema
dostupnim snimcima sa terena jasno je da su porušeni mnogobrojni objekti,
uključujući i one koji su solidno gradjeni. Jasno su vidljive, na terenu, brojne
dugačke zjapeće-otvorene pukotine nastale kao posledica tektonskih
aktivnosti duž rasednih struktura.
Nauka koja se bavi izučavanjem zemljotresa naziva se seizmologija. Najvažnija
pravci razvoja seizmologije su:
- Prikupljanje i obrada podataka o opštoj seizmičkoj opasnosti teritorije;
- Mikroseizmička rejonizacija teritorije;
- Utvrdjivanje kvantitativnih karakteristika vibracija tla;
- Razvoj instrumenata i merne tehnike za potrebna merenja.
Zemljotresi se dešavaju svakodnevno. Radi ilustracije, u tablici br.6.1. data je
učestalost dogadjanja zemljotresa i njihove jačine, a na Sl. 6.8. zoniranje bivše Jugoslavije
prema osnovnom stepenu seizimičnosti.
107
Sl.6.8. Seizmogeološka karta bivše Jugoslavije, po J.Mihajloviću
Zemljotresima su naročito ugrožena
pojedina područja na Zemlji (Sl.6.9.). Prema
istorijskim i registrovanim podacima o
zemljotresima najugroženija područja su:
1. Mediteransko ili Alpsko-
himalajsko područje, u kome se dogadja
oko 53% svih potresa na Zemlji;
2. Cirkumpacifičko ili Indo-
himalajsko-japansko područje sa 41% svih
potresa na Zemlji.
Tablica br.6.1.: Učestalost zemljotresa
Jačina zemljotresa
MCS
(stepeni)
Broj zemljotresa
na Zemlji
(godišnje)
10 3
9 11
8 80
7 400
6 1300
108
Sl.6.9. Epicentri svih registrovanih zemljotresa od 1913.-1930. godine, po E.Belami-u
Područja u kojima su zemljotresi česta pojava nazivaju se seizmičkim. Ima
područja na Zemlji gde do sada zemljotresi nisu registrovani. Takva područja nazivaju se
aseizmičkim. Područja u kojima su zemljotresi vrlo retki nazivaju se peneseizmičkim.
Najredje se dešavaju zemljotresi i najslabiji su po intenzitetu, u sledećim područjima: u
severozapadnim i severnim delovima Evrope, na Britanskim ostrvima, severnim delovima
Azije, Sibiru, severoistočnim i istočnim delovima Amerike, severozapadnim delovima
Afrike, središnjoj Australiji i na Grenlandu. Kada se analizira geološka gradja i tektonske
aktivnosti navedenih područja, dolazi se do zaključka da su to područja "starih ukočenih
masa". Nasuprot tome, zemljotresi su najčešći u područjima mladih venačnih planina, u
kojima orogeni pokreti još traju. Takodje zemljotresi su vezani i za obode starih masa koje
se raskomadavaju kao npr. južni deo Rodopske mase na Balkanskom Poluostrvu.
Elementi zemljotresa
Mesto gde se uZemljinoj kori vrši oslobadjanje ogromnih količina energije, usled
čega dolazi do podrhtavanja i talasnog kretanja čestica stena i vode, naziva se hipocentar
(fokus, ognjište, žarište). To nije jedna tačka, već relativno veliko područje. Od njega se
zemljotresni (trusni) udar širi u svim pravcima. Vertikalno iznad hipocentra, na površini
terena, je epicentar zemljotresa. Obzirom da je to najkraće rastojanje, logično je da je u
epicentralnom području, po pravilu i najveće udarno dejstvo zemljotresa. Rastojanje od
epicentra do neke posmatrane tačke naziva se epicentralno rastojanje. Sa povećanjem tog
rastojanja, smanjuje se uticaj zemljotresa, s napomenom da sve to zavisi i od specifičnosti
terena tj. od vrsta stena, podzemnih voda, debljine raspadnutog materijala, prisustva klizišta
i raseda.
Epicentralna rastojanja se mogu odrediti na bazi zapisa o zemljotresu na jednoj
mernoj stanici, kada je ugradjena dodatna oprema koja može da registruje nailaske talasa iz
tačno odredjenog pravca. U suprotnom se samo zna rastojanje, ali ne i pravac iz koga su
talasi došli. Da bi se taj problem rešio dovoljno je imati zapise sa tri merne stanice i na bazi
presečnice krugova tri epicentralna rastojanja definiše se epicentar zemljotresa.
109
Zemljotresne aktivnosti su praćene kretanjem longitudinalnih transverzalnih,
površinskih i drugih talasa. Kao i svaki talas, navedeni se odlikuju talasnom dužinom,
amplitudom, periodom oscilovanja, brzinom kretanja i dr. Za svaki zemljotres, na
seizmološkim stanicama, registruju se, ili se mogu naknadno odrediti, svi navedeni
kvantitativni podaci sa odgovarajućih zapisa (velositigrami-zapisi brzina oscilovanja;
akcelerogrami-zapisi ubrzanja oscilovanja čestica tla na mestu mernog aparata). Iz zapisa
je, takodje, moguće lako odrediti vremena nailazaka pojedinih vrsta talasa. Kvantitativni
podaci o zemljotresima (Sl.6.10.) se registruju seizmografima na mernim stanicama.
Seizmografa ima više vrsta. Svi oni funkcionišu na principima oscilacija klatna. Osnovni
delovi su im: klatno, deo za stišavanje klaćenja, registrator, časovnik.
Sl.6.10. Horizontalna ubrzanja, brzine i pomeranje tla za vreme zemljotresa u Banja Luci,
13.08.1981.g. , Registracija Banja Luka, IMB,NS
Longitudinalni talasi se kreću kroz stene i vodu većom brzinom nego
transverzalni. Transverzalni se kreću samo kroz čvrstu materiju, ne prostiru se kroz vodu u
tečnom stanju. Njihove brzine se mogu izračunati na osnovu formula:

µ − µ +
µ −
ρ
·
) 2 1 )( 1 (
1
e
E
l
v
110
) 1 ( 2
1
e
E
t
v
µ +

ρ
·
gde su:
E
e
- modul elastičnosti stenske mase
v
l
- Brzina prostiranja elastičnih longitudinalnih talasa
v
t
- Brzina prostiranja elastičnih transverzalnih talasa
ρ - Specifična masa
µ−
Poisonov koeficijent (najčešće 0,2-0,3)
U slučajevima kada su dinamičkim metodama ispitivanja (geofizičkim) izmerene
brzine prostiranja elastičnih talasa, moguće je prema datim formulama, odrediti dinamičke
module elastičnosti stenske mase. Neophodno je napomenuti da su tako odredjene vrednosti
modula elastičnosti višestruko veće nego kada se to odredjuje statičkim metodama.
Za projektovanje, izgradnju i eksploataciju gradjevinskih objekata, treba znati
jačinu zemljotresa u hipocentru (M
z
), odnosno epicentru (I
z
). U tom smislu predloženo je
više skala intenziteta zemljotresa (Merkalijeva 1-12, Rihterova 1-9 i mnoge druge). Linije
koje razgraničavaju područja istog intenziteta zemljotresa naizvaju se izoseistama. Kada bi
stenske mase bile homogene i izotropne, tada bi izoseiste bile koncentrični krugovi, a
intezitet zemljotresa bi bio sve manji udaljavajući se od epicentra. U stvarnosti izoseiste su
najčešće izduženog-elipsastog oblika (Sl.6.11.), sa izduženjima u pravcu neke rasedne
strukture.
Za potrebe racionalnog projektovanja objekata, veoma je važan parametar koji je
nazvan koeficijent seizmičnosti. On predstavlja odnos ubrzanja čestica tla u odnosu na
ubrzanje zemljine teže (k=a/g). Koeficijent seizmičnosti je jedan od parametara koji je
direktno uvršćen u formulu za proračun seizmičke sile. Njegove vrednosti su od 0,0002-0,5.
Sl.6.11. Izoseiste Ašhabadskog zemljotresa 6.oktobra 1948.godine, po S.V.Medvedevu
111
Geološki elementi značajni za seizmičnost područja
Najvažniji geološki elementi koji predodredjuju aktivnost zemljotresa su rasedi i
rasedne zone, po kojima se odvija tektonska aktivnost uZemljinoj kori. Izučavanje raseda,
a naročito utvrdjivanje kvantitativnih podataka o njima, kao i procesa i pojava duž rasednih
površina, je veoma komplikovan, dugotrajan i skup istraživački posao. Možda u tome i
jeste odgovor na pitanje, zašto još uvek nisu zadovoljavajuće rešeni mnogi problemi koji su
u vezi sa nastankom zemljotresa i prognozom kada će se oni dogoditi.
Znatno manji broj zemljotresa, u odnosu na tektonske, vezan je za prolamanje
tavanica i zidova velikih podzemnih šupljina, takodje i za ljudske aktivnosti koje su u vezi
sa otpucavanjima-miniranjima u stenskoj masi.
Kada se zemljotres dogodi, njegov uticaj na objekte zavisi od mnogih geoloških
elemenata. U pogledu reljefa, bolje je kada se radi o horizontalnom nego raščlanjenom
reljefu. Slično je i sa slojevitošću stenskih masa. Povoljnije je kada su slojevi horizontalni
nego kada su nagnuti. Uticaj zemljotresa je veći na površini terena ili površinskoj zoni,
nego u dubljim delovima terena. U tom smislu znatno više su ugrošeni nadzemni objekti
nego podzemni.
Pri dejstvu zemljotresa, različiti su njegovi uticaji na objekte koji su izgradjeni na
različitim vrstama stena. Kada podlogu čine čvrste stene, sa relativno velikim vrednostima
brzina prostiranja elastičnih talasa, oštećenja na objektima su manja nego pri dejstvu tog
istog zemljotresa na objekte koji su fundirani u poluvezanim i nevezanim stenama.
Pogotovu su nepovoljna nasuta tla, kod kojih su brzine prostiranja talasa znatno manje nego
kod čvrstih stena. Povoljnije je kada teren izgradjuju neraspadnute stene, bez alteracija.
Ako izmene postoje, bolje je da su raspadnute stene debljine više desetina i stotina metara
nego kada je mala debljina rastresitog pokrivača na površini terena. Bolji su tereni bez
klizišta, odrona i sipara, nego oni u kojima postoje tvorevine tih savremenih geoloških
procesa.
Podzemna voda utiče na povećanje osnovnog stepena seizmičnosti i to samo u
slučajevima kada je dubina do nivoa podzmene vode (NPV) manja od 10 m. Što je manja
dubina do NPV to je uticaj vode veći.
Nastanak zemljotresa
Velika većina zemljotresa je izazvana procesima primarne tektogeneze. Ti procesi
se odvijaju duboko uZemljinoj utrobi. Predpostavlja se da se na dubini od 400-900 km vrši
izmena u tipu veza u kristalnoj rešetci. Naime, pod dejstvom velikih pritisaka dolazi do
transformacija materije iz jonskog tipa veze u kristalnoj rešetci u kovalentni tip veze. To je
praćeno povećanjem gustine, transformacijom velike količine energije i pomeranjima
ogromnih količina materije uZemljinoj kori. Pomeranja materije mogu biti raznovrsna. U
nekim slučajevima, kada se radi o plastičnijim stenskim masama, vrši se pomeranje
materije u formi plastičnog tečenja čime se formiraju nabori. U drugim slučajevima dolazi
do koncentracije smičućih napona i kretanja duž kontaktnih površina pojedinih blokova
(raseda i rasednih zona). Kao posledica toga, najčešće, nastaju tektonski zemljotresi tj. vrši
se vertikalno vibraciono pomeranje uZemljinoj kori.
112
Rasede i rasedne zone, u seizmičkim oblastima, pojedini seizmolozi nazivaju
seizmičkim spojnicama. G.A.Gamburcev je postavio sledeće hipoteze u vezi nastanka
zemljotresa:
• Ognjišta jakih zemljotresa su u vezi sa zonama dubokih raseda uZemljinoj
kori, tj. sa seizmičkim spojnicama;
• Jak zemljotres, čije je ognjište povezano sa nekim odredjenim mestom
seizmičke spojnice, je pokazatelj moguće seizmičnosti čitave spojnice u
celini, a takodje i susednih ukoliko su one medjusobno povezane;
• Seizmički režim odredjenog sistema seizmičkih spojnica je u proseku
konstantan u relativno dugom vremenskom periodu (za više stotina godina).
Prema navedenim hipotezama sledi da su osnovni i najvažniji uslovi koji dovode
do nastanka zemljotresa, razaranje pojedinih delova seizmičkih spojnica usled velikih
smičućih naprezanja. Takodje, zemljotres koji se jednom desio, treba očekivati i u
budućnosti.
Najopasnije zemljotresne zone su one u kojima su najveće veličine gradijenata
brzina vertikalnih pomeranja.
Druga vrsta zemljotresa po nastanku su vulkanski. Genetski oni su vezani za
aktivne vulkane. Manifestuju se kao i tektonski, ali na znatno manjoj površini i po pravilu
znatno manjih su intenziteta. Takodje, u odnosu na tektonske, oni su relativno retka pojava.
Urvinski zemljotresi nastaju kao manifestacija prolamanja velikih podzemnih
šupljina. Njima je ugroženo relativno malo područje oko epicentra i znatno su slabijeg
intenziteta od tektonskih.
Zemljotresi izazvani čovekovom aktivnošću su tzv. antropogeni. To su ustvari
kratkotrajna vibraciona pomeranja koja se osećaju i registruju naročito u zonama oko
velikih kopova pri masovnim miniranjima, a takodje pri podzemnim atomskim probama.
Klasifikacije zemljotresa
Postoji dosta klasifikacija zemljotresa: po dubini epicentra; po nastanku; po
intenzitetu i dr.
U pogledu intenziteta zemljotresa predložene su brojne klasifikacije zemljotresa.
Najčešće su u upotrebi Kankani-Ziberg-Merkalijeva skala po kojoj se zemljotresi dele na 1-
12 stepeni (tablica br.6.2.) i Rihterova skala sa podelom od 1-9 . Prva označava jačinu
zemljotresa u epicentru, a druga jačinu zemljotresa u ognjištu. Korelativna zavisnost
izmedju jačine zemljotresa u epicentru i jačine zemljotresa u hipocentru je sledeća:
I
z
= 1,5 M
z
- 3,5 logh + 3
gde su:
M
z
- jačina zemljotresa u hipocentru - magnituda;
h - dubina do hipocentra zemljotresa (km);
I
z
- jačina zemljotresa u epicentru.
113
Tablica br.6.2.: Kankani - Merkali - Zibergova skala intenziteta zemljotresa
Jačina
zemljot
resa
Naziv
zemljotresa
Koeficijent
seizmičnosti
(k)
Opis dejstva zemljotresa
1 Mikroseizmički
potresi
0,0002 Registruju ih samo seizmički aparati
2 Vrlo slab 0,0005 Samo pojedini ljudi ih jedva osete
3 Slab 0,001 Oseća se kao lak potres kad prodju teška
kola
4 Umeren 0,002 Na otvorenom prostoru ih retko ko oseti. U
zgradama se čuje zveckanje posudja,
škripanje gradje i nameštaja
5 Osetni 0,005 Ljuljaju se tanke grane. Klate se viseći
predmeti
6 Jak 0,01 Svi ljudi ih osećaju, otpada malter i
nastupaju druga manja oštećenja
7 Vrlo jak 0,02 Oštećuju se lošije zidani objekti, vidljive su
pukotine i otpadanja maltera. U vodama
reka i jezera formiraju se talasi
8 Rušilački 0,05 Ruše se fabrički dimnjaci i pojedine
zgrade. Pukotine se vide i na dobro
gradjenim objektima i u terenu. Preturaju
se pojedini spomenici.
9 Pustošni 0,10 Nastupaju oštećenja na aseizmički
gradjenim objektima
10 Uništavajući 0,25 Ruše se dobro gradjene zgrade, mostovi i
dr. Deformišu se i kidaju linijski objekti.
Aktiviraju se brojna klizišta i odroni
11 Katastrofalni 0,50 Ruše se skoro svi objekti. U terenu nastaju
velike pukotine
12 Neobično
katastrofalni
0,50 Svi objekti se ruše. U reljefu terena
nasupaju velike promene: menjaju se korita
reka, nastaju velika klizišta, odroni,
dugačke pukotine i dr.
U cilju smanjenja subjektivnosti, pri oceni intenziteta zemljotresa, Medvedev,
Šponhojer i Karnik su predložili seizmičku skalu, u kojoj pored kvalitativnih ima i dosta
kvantitativnih podataka (tablica br.6.3.). Po toj klasifikaciji zemljotresi su podeljenii na
dvanaest stepeni, sa opisom sličnim kao u Kankanijevoj skali. Osim toga dati su
kvantitativni podaci o iznosu pomeranja čestica tla pri oscilatornom kretanju, brzini i
ubrzanju.
114
Tablica br.6.3.: Medvedev - Šponhojer - Karnikova skala intenziteta zemljotresa
Jačina
zemljotresa
a (cm/s
2
) v (cm/s) x
0
(mm) Opis dejstva zemljotresa
1 Vibracije tla registruju se samo
instrumentalno
2 Samo poneko od ljudi oseća
zemljotres i to u višim etažama
zgrada
3 Vibracije oseća samo mali broj ljudi
4 <0,5 Zemljotres oseća većina ljudi.
Moguće je drmusanje prozorskih
stakla
5 15-25 1,0-2,0 0,5-1,0 Klate se viseći predmeti, zvecka
posudje
6 25-50 2,1-4,0 1,1-2,0 Mala oštećenja zgrada, tanke
pukotine na zidovima
7 50-100 4,1-8,0 2,1-4,0 Uzane pukotine u zidovima i
ponegde otpadanje maltera,
oštećenja dimnjaka
8 100-200 8,1-16 4,1-8,0 Široke pukotine u zidovima, rušenje
dimnjaka
9 200-400 16,1-32 8,1-16 Ruše se slabije zidane zgrade;
zidovi, krovovi, tavanice
10 400-800 32,1-64 16,1-32 Ruše se mnoge zgrade, nastaju u
terenu pukotine širine do 1m,
Nastupaju ozbiljna oštećenja na
dobro gradjenim objektima (brane,
mostovi, železnice)
11 >32 Nastaju mnogobrojne pukotine na
površini terena, ruše se mnogobrojni
objekti, aktiviraju se mnogobrojna
klizišta i odroni
12 Dolazi do velikih izmena reljefa
Napomena: ubrzanje oscilovanja čestica tla (a) je dato za periode oscilovanja 0,1-0,5 sec; brzina
pomeranja (v) je za periode oscilovanja 0,5-2 sec; iznosi pomeranja (X) su za sopstvene periode oscilovanja 0,25 i
logaritamskim dekrementom prigušenja od 0,5.
Prema dubini hipocentra zemljotresi se dele na plitke (dubina do 80 km), srednje
duboke (80-300 km) i duboke (dubina veća od 300 km). Poznavanje dubine hipocentra je
veoma značajno iz više razloga. Osnovi su u tome da kada je veća dubina hipocentra tada je
i uticaj zemljotresa na površini terena na većem prostranstvu. Obrnuto, kada je dubina do
hipocentra manja, tada je zahvaćeno područje manje. Sa povećanjem dubine, pri
konstantnoj jačini zemljotresa u ognjištu (M
z
), njegov intenzitet na površini terena je manji.
Tako npr. za zemljotres čija je magnituda od 3,5 - 4,5 njegov intenzitet na površini je: 5-6
(za dubinu do ognjišta h < 5 km), 4-5 (za h = 15 km) i 2-3 (za h = 45 km).
115
Popravke osnovnog stepena seizmičnosti
-Mikroseizmička rejonizacija teritorije
Utvrdjeno je da pri dejstvu zemljotresa nisu podjednaka oštećenja istog tipa
objekata, čak ni u slučaju kad su ti objekti na veoma bliskim medjusobnim rastojanjima. To
je pomoglo istraživačima da zaključe da lokalni geološki uslovi moraju biti od značaja za
seizmičnost teritorije i da ih kao takve treba vrednovati. Dalja istraživanja su potvrdila da
osnovni stepen seizmičnosti (po Merkalijevoj skali 1-12), koji važi za šire područje, treba u
nekim slučajevima da bude korigovan. Kada su lokalni uslovi bolji od onih za koje je
odredjen taj osnovni stepen seizmičnosti, tzv. srednje tlo, osnovni stepen seizmičnosti treba
da bude smanjen. Obrnuto je kada su lokalni uslovi lošiji nego oni koji su uzeti u
razmatranje pri odredjivanju osnovnog stepena. Tada osnovni stepen može da bude
korigovan npr. za glinovito tlo 1,2-2,1.
Mikroseizmičkom rejonizacijom se obuhvataju relativno mala područja: delovi
grada; područja interakcije terena i pojedinih značajnijih objekata. Za konkretne objekte, pri
njihovom projektovanju, uzimaju se u obzir korigovane vrednosti osnovnog stepena
seizmičnosti. Da bi se to pravilno izvelo potrebno je uraditi sledeće:
detaljno istražiti geološku gradju istražnog područja (litogenetski sastav, strukturna
svojstva);
- utvrditi prisustvo tvorevina savremenih geoloških procesa, njihove dimenzije, važnija
svojstva stenskih masa koje ih grade i dr.
- utvrditi hidrogeološka svojstva stenskih masa u sklopu terena, a posebno režim
oscilovanja nivoa podzemnih voda;
- utvrditi stepen površinskih izmena stenske mase, kao i postojanje tzv. površinskog
rastresitog pokrivača u kome su brzine prostiranja elastičnih talasa višestruko manje nego u
njegovoj podini;
- ispitivanjima utvrditi karakteristike pojedinih svojstava stenskih masa i terena, a što je
potrebno za seizmičku rejonizaciju.
Uticaj vrsta tla na povećanje osnovnog stepena seizmičnosti
Izučavanja relativno velikog broja zemljotresa su pokazala su da su efekti
delovanja na objekte značajno zavisni od vrste stenske mase na kojima su oni fundirani.
Tako npr. u Japanu su bila sprovedena osmatranja u provniciji Totomi koja je bila najviše
pogodjena zemljotresom 1944.godine. Ta provincija je bila značajno udaljena od epicentra,
u proseku oko 200 km. Za potrebe izučavanja, provincija je bila podeljena na deset oblasti.
Kao pokazatelj intenziteta zemljotresa uzet je procenat srušenih prizemnih stambenih
zgrada drvene konstrukcije, koje su u Japanu tipizirane i procentualno ih ima najviše.
Ustanovljeno je da su razaranja bila najveća u dolinama izgradjenim od glinovito-
muljevitih sedimenata. Na terasnim delovima koje izgradjuju šljunkoviti sedimenti i u
gornjem toku reke takodje sa šljunkovitim sedimentima, štete su bile male. Na peskovitim
područjima štete su bile osrednje, a najmanje su oštećeni objekti koji su fundirani na
čvrstim stenama. Procentualno posmatrano na glinovito-muljevitim sedimentima oštećeno
je 26% zgrada, na šljunkovitom tlu 1,4%, na peščanom tlu 3,5%, na čvrstim stenama 0,2%.
Na osnovu brojnih ispitivanja i iskustava dejstva zemljotresa zaključeno je da se
povećanje osnovnog stepena seizmičnosti, zbog uticaja vrsta stena, najbolje može izraziti
116
logaritmom seizmičke impedancije (proizvod brzine prostiranja talasa i specifične mase)
posmatrane vrste stena, u odnosu na etalon i sve to korigovano odredjenim koeficijento
prema sledećoj formuli:
· ∆
z
1
I
n n
v
o o
v
ρ
ρ
log 67 , 1 ⋅
gde su:
− ∆
z
1
I Popravka osnovnog stepena seizmičnosti zbog seizmičke krutosti;

o o
v ρ
Brzina prostiranja talasa i gustina u etalonu (granit ili drugo tzv. srednje tlo);
v
n n
ρ − Brzina prostiranja talasa i gustina stenske mase za koju se izvodi popravka u
odnosu na etalon ili srednje tlo.
U slučaju da površrinksu zonu terena izgradjuje više slojeva, tada se izračunava
srednja brzina prostiranja talasa po formuli:
i
d
n
1 i
i
v
D
1
sr
v ⋅ ∑
·
·
gde su:
D - Ukupna debljina svih razmatranih slojeva

i i
d v Brzina prostiranja elastičnih talasa i debljina svakog razmatranog sloja
pojedinačno
Tablica br.6.4.: Parametri seizmičkih talasa za pojedine karakteristične vrste stena
(V
l
-brzina longitudinalnih talasa; V
t
-brzina transverzalnih talasa; T
z
-perioda oscilovanja; f
z
-
fekvencija oscilovanja talasa;
ρ−
gustina;
Vrste stena V
l
(km/s)
V
t
(km/s)
T
z

(s)
f
z

(Hz)
ρ
(gr/cm
3
)
I Čvrste stene
Granit, diorit,bazalt 5,6 2,9-3,6 0,0005-0,1 200-3000 2,9
Krečnjak, gnajs 3,5-4,5 1,6-2,8 2-2,8
Peščar, konglomerat 2,4-3,0 1,2-1,8 0,003-0,2 100-2000
Peščari i krečnjak
(ispucao)
1,5-2,3 0,9-1,35
II Polučvrste stene
Gips 2,4-3,0 1,4-1,8 1,7-2,4
Glinac 1,4-1,9 0,9-1,45
III Šljunak 1,1-2,1 0,5-1,1, 0,01-0,35 30-300 1,6-2
IV Pesak 0,7-1,6 0,35-0,85 0,02-0,5 25-250 1,6-1,9
V Glina 0,9-1,5 0,48-0,8 0,04-0,7 20-400 1,6-2
VI Nasip 0,2-0,5 0,15-0,27 1,3-1,5
VII Voda 1,48 Nema
VIII Led 2,0 1,0
117
Uticaj podzemne vode na povećanje osnovnog stepena seizmičnosti
Mala dubina do nivoa podzemne vode, takodje, iziskuje potrebu korekcije
osnovnog stepena seizmičnosti. To je nedvosmisleno utvrdjeno izučavanjem dejstva
zemljotresa na objekte. Kada je nivo podzemne vode na kontaktu sa temeljom, tada je
uticaj zemljotresa na objekat veći za jedan stepen. Kada je dubina do NPV=4m, povećanje
osnovnog stepena je za 0,5. U terenima gde je dubina do NPV>10 m nema nikakvog
dodatnog uticaja zbog podzemne vode. Navedenim empirijskim podacima najviše odgovara
matematička formula u obliku:
2
h 04 , 0
e
z
2
I

· ∆
gde su:
− ∆
z
2
I Popravka osnovnog stepena seizmičnosti zbog uticaja nivoa podzemne vode (NPV)
h−
Dubina do nivoa podzemne vode (NPV)
Zapaženo je da navedena formula ne daje dovoljno pouzdane rezultate u svim
vrstama stena. Zato su predložena odredjena poboljšanja u smislu uvodjenja korektivnog
koeficijenta ( α ) koji je za glinovito psekovita tla jednak jedinici. Kada teren izgradjuju
bolje stenske mase, npr. šljunak, tada je α=0,5. Formula za sračunavanje uticaja NPV
zadobija oblik:
2
h 04 , 0
e
z
2
I

⋅ α · ∆
V.V.Popov i G.N.Nozarov su predložili izračunavanje popravke osnovnog
stepena seizmičnosti u funkciji dubine temeljenja, dubine do NPV i debljine izdani po
formuli:
)
t
logv 0.9 (3 )
2
2
h 0,04
e
2
1
h 0,04
(e
z
2
I − ⋅



· ∆
gde su:
h
1
−Dubina od temelja do nivoa podzmene vode
h
2
−Debljina izdani, od temelja do podine vodonosnog sloja.
v
t
− Brzina prostiranja transverzalnih elastičnih talasa.
118
Uticaj rezonantnih osobina tla na povećanj osnovnog stepena
seizmičnosti
Dodatni nepovoljni uticaji na objekte su u područjima koja su u površinskoj zoni
terena izgradjena od "lošijih" stenskih masa nego što je njihova podina. U seizmičkom
pogledu to znači da su brzine prostiranja elastičnih talasa i težina tla, u toj površinskoj zoni
terena, znatno manje nego u njenoj podini. Pri kretanju talasa, longitudinalnih i
transverzalnih i njihovom nailasku na granice sredina sa bitno drugačijim karakteristikama,
dolazi do refrakcije i refleksije talasa. To se dogadja u toj površinskoj lošijoj sredini i na
gornjoj i na donjoj površini. U vremenu dok traje oscilatorno kretanje moguće je
superponiranje jednog talasa sa drugim tako da se mogu višestruko uvećati amplitude
talasa. U teorijskom smislu amplitude se mogu uvećati do dva puta, a neka eksperimentalna
ispitivanja pokazala su da su moguća i veća uvećanja amplituda talasa. Objašnjenje se
nalazi u tome da se odbijanje talasa sa donje i gornje površine, takodje, može više puta
ponavljati. Za slučaj da se longitudinalni talas, sa amplitudom A
z
, kreće od hipocentra i
upravno nailazi na granicu lošije sredine koja je u površinskoj zoni terena, onda su
amplitude odbijenog Ao i prelomljenog A1 talasa:
1 1
2 2
1
1 1
2 2
1
ρ
ρ
ρ
ρ
v
v
v
v
z
A
z
o
A
+

·
1 1
v
2 2
v
1
2
z
A
z
1
A
ρ
ρ
+
·
gde su:

z
0
A Amplituda odbijenog talasa

z
1
A Amplituda prelomljenog talasa
v
1 1
ρ − Brzina prostiranja talasa i gustina stenske mase u poluprostoru (u dubljim
delovima terena)
v
2 2
ρ − Brzina prostiranja talasa i gustina stenske mase u površinskom sloju
Formule se odnose na longitudinalne i transverzalne talase. U slučaju da njihov
nailazak na graničnu površinu nije pod pravim uglom tada su formule složenije.
Interferencijski efekat, superponiranje talasa, se dešava kada su debljina te lošije
sredine i talasne dužine u tačno odredjenoj srazmeri i to:
119
4
) 1 n 2 (
4
5
;
4
3
;
4
1 h −
⋅ ⋅ ⋅ ⋅ ⋅ ⋅ ·
λ
gde su:
h - Debljina površinskog sloja
λ− Talasna dužina
Obzirom da je perioda oscilovanja T
z
=λ / v (talasna dužina i brzina prostiranja
talasa) to je moguće rezonantne osobine definisati i preko perioda oscilovanja.
Tablica br.6.5.: Popravka osnovnog stepena seizmičnosti zbog rezonantnih osobina tla
S
i
m
i
0; 0,5 0,1; 0,6 0,2; 0,7 0,25; 0,75 0,3; 0,8 0,4; 0,9
0,1 0 0,2 1,2 2,5 1,2 0,2
0,2 0 0,2 1,1 1,7 1,1 0,2
0,3 0 0,2 0,9 1,3 0,9 0,2
0,4 0 0,2 0,8 1,0 0,8 0,2
0,5 0 0,2 0,6 0,7 0,6 0,2
0,6 0 0,1 0,5 0,5 0,5 0,1
0,7 0 0,1 0,3 0,4 0,3 0,1
0,8 0 0,1 0,2 0,2 0,2 0,1
0,9 0 0 0 0,1 0,1 0
Iznos popravki osnovnog stepena seizmičnosti u zavisnosti od rezonantnih
osobina tla dat je u tablici br. . Za to je potrebno izračunati dva koeficijenta m
i
i S
i
po
formuli:
o o
v
i i
v
i
m
ρ
ρ
·
i
T
i
v
r
d
i
S ·
gde su:
− ρ
i i
v
Brzina prostiranja talasa i gustina u površinskom sloju

o
o
v ρ
Brzina prostiranja talasa i gustina u tzv. osnovnoj steni - etalonu

r
d Debljina površinskog raspadnutog sloja

i
T
Perioda oscilovanja talasa u površinskom sloju
120
Seizmičnost područja i projektovanje objekata
Projektovanje, izgradnja i eksploatacija objekata su nezamislivi bez poznavanja
seizmičnosti područja i dinamičkih karakteristika objekta. Naročito je to od značaja u
područjima sa ukupnim intenzitetom zemljotresa ≥ 7 stepeni MCS skale, u kojima objekti
moraju biti aseizmički gradjeni, tj. otporni na dejstvo zemljotresa. U suprotnom, zemljotresi
bi ih mogli trajno oštetiti ili uništiti. Pod pojmom ukupan intenzitet zemljotresa
podrazumeva se onaj stepen, za konkretnu mikrolokaciju, koji je odredjen ispitivanjima tj.
mikroseizmičkom rejonizacijom.
Pri izračunavanju seizmičke sile direkto je uvršćen koeficijent seizmičnosti
zajedno sa drugim parametrima.
k
Q
ik i
c
k
ik
S ⋅ η ⋅ β ⋅ ·
gde su:

ik
S
Seizmička sila koja deluje u tački k, pri i-tom obliku oscilovanja objekta;

c
k Koeficijent seizmičnosti;
− β
i
Koeficijent dinamičnosti za i-ti oblik oscilovanja objekta;
− η
ik
Koeficijent zavisan od oblika oscilovanja zgrade i položaja tačke;

k
Q Težina koncentrisane mase objekta u tački k.
Izrada urbanističkih planova i tehničke dokumentacije za naselja i objekte, u
seizmičkim područjima, iziskuje učešće inženjera: geotehnike, gradjevinskih inženjera,
inženjera geofizike, seizmologa i dr. Učešće stručnjaka iz oblasti nauka o Zemlji
obezbedjuje da se precizno definišu svojstva sredine, a gradjevinskih inženjera da se objekti
maksimalno prilagode tim prirodnim uslovima. Dosadašnja iskustva su za to dragocena, bez
obzira na mnoge poteškoće, nepoznanice i iznenadjenja. Veoma važno je da u strukturnom
pogledu naselje bude locirano na jednom strukturnom bloku, ili kada je to neophodno da
pojedine urbanističke celine budu tome prilagodjene. Prostor treba iskoristiti tako da
najvažniji objekti budu na najpovoljnijim mikrolokacijama, nikako na sučeljavanju
geoloških struktura po kojima se vrši izdizanje ili spuštanje pojedinih područja, seizmički
osetljivih strukrtura-raseda i rasednih zona, kontakata različitih stenskih masa, strmih
delova padine, pogotovu ako na njima ima aktivnih klizišta ili drugih vidova nestabilnosti.
Pri planiranju i projektovanju takva područja, ako je to moguće, mogu se uspešno iskoristiti
npr. za zelene površine, lake sportske objekte i slično.
Pored geoloških činilaca, veoma važni su i gradjevinski elementi objekata.
Obzirom da se na geološke elemente, uglavnom, ne može uticati, to ostaje da objekti budu,
po vrsti materijala i konstruktivno, prilagodjeni dejstu zemljotresa odredjene jačine.
Analiza oštećenja na objektima pri zemljotresima pokazala je da su kod zgrada veoma
nepovoljni objekti koji su zidani od cigle i kamena, bez armature i ukrućenja. Povoljnije su
drvene konstrukcije, a pogotovu armirano betonske sa potrebnim elementima aseizmičkog
gradjenja. Takodje, značajan je i poprečni presek zgrada. Najotpornije su gradjevine
121
kružnog poprečnog preseka, zatim kvadratnog. Nepovoljniji je kada je poprečni presek
pravougaoni, a pogotovu kada su složeni oblici bez dilatacionih razdelnica.
U pogledu geološke gradje, idealni tereni su oni u kojima se temelj oslanja na
čvrstu stensku masu. Od nevezanih i poluvezanih stena najbolje su one kod kojih je
krupnoća fragmenata najveća. O tome rečito svedoči primer Ašhabadskog zemljotresa u
Rusiji, koji se desio 1948. godine. U tom zemljotresu debele naslage šljunka, debljine preko
50 m, sa NPV preko 25 m, učinile su da zemljotres devetog stepena bude po dejstvu kao da
je šestog stepena.
Objekti su prema značaju klasifikovani u četiri grupe. U prvoj su izuzetno važni
objekti i oni u kojima su masovna okupljanja ljudi: brane, škole, sportske hale, bioskopi,
pozorišta, bolnice, muzeji, važni državni i industrijski objekti itd. Za navedene objekte
ukupni stepen seizmičnosti se povećava za jedan stepen. Tako npr. ako je sedmi stepen
ukupne seizmičnosti, projektovanje se odvija kao da je osmi stepen seizmičnosti.
U drugoj grupi su objekti koji su od manjeg značaja od prethodnih, kao što su:
stambene zgrade, hoteli, biblioteke, fabrike, mostovi, rezervoari, silosi i dr. Za ovu grupu
objekata, pri projektovanju se uzima u razmatranje ukupni stepen seizmičnosti, koji je
definisan postupcima mikroseizmičke rejonizacije. Treba primetiti da i medju ovim
navedenim objektima, pojedini mogu biti od opštedruštvenog značaja i kao takvi mogu se
tretirati kao objekti prve grupe.
Treću grupu objekata čine oni koji su od manjeg, lokalnog, značaja. Za njih se,
uglavnom, pri projektovanju ukupni stepen seizmičnosti umanjuje za jedan stepen. Kod
objekata privremenog značaja, pogotovu onih koji pri rušenju ne ugrožavaju ljude niti
važniju opremu, pri projektovanju se seizmički uticaji i ne uzimaju u obzir.
122
7. OPŠTA STRUKTURNA
SVOJSTVASTENSKIH MASA
7.1. Genitet i tropija
Pojam geniteta stenske mase obuhvata homogenost i heterogenost, a tropija
izotropna i anizotropna svojstva stenske mase. Genitet i tropija stena su osnovna obeležja
sklopa. Po definiciji, sklop predstavlja tvorevinu sastavljenu od jedinki koje se mogu
razlikovati, ali su medju sobom povezane morfološkim, prostornim, funkcionalonim i
genetskim vezama. Jedinke u sklopu su elementi sklopa. Sklop jednog područja može imati
više subsklopova.
Način na koji formni elementi sklopa ispunjavaju odgovarajuće područje odredjuje
genitet i tropiju sklopa (ili stanje geniteta i stanje tropije).
Genitet područja je odredjen njegovom homogenošću ili heterogenošću u odnosu
na odredjeno svojstvo. Za jedno veće područje se kaže da je homogeno u odnosu na neko
svojstvo ako se sastoji iz manjih područja, koja medju sobom mogu zamenjivati mesta, a da
se pri tome odgovarajuće svojstvo većeg područja ne promeni. Nasuprot tome, ako se
promenom mesta manjih područja menja odgovarajuće svosjtvo većeg područja, za takav
sklop (ili područje) se kaže da je heterogen.
Tropija područja je odredjena njegovom izotropnošću ili anizotropnošću u odnosu
na neko svojstvo koje ima karakter vektorske veličine. Za područje se kaže da je u odnosu
na neko svojstvo izotropno kada je to svojstvo isto u svim pravcima posmatrano iz bilo koje
tačke područja. Ukoliko je to svojstvo različito, zavisno od pravca ili ravni posmatranja,
onda je ono anizotropno. U tabeli br.7.1. dat je opis geniteta i tropije stenske mase po
P.N.Panjukovu, sa izmenama koje je dao M.V.Rac.
Pojam sklopa je relativan, zavisi od analiziranog svojstva, takodje i od veličine
područja . U odnosu na svojstvo ili veličinu područja, stenska masa može biti u jednom
slučaju homogena, a u drugom heterogena (izotropna ili anizotropana). Ako se npr.
posmatra sklop stenske mase u odnosu na njen litološki ili mineralni sastav, ona može u
jednom području, po tim istim svojstvima, biti heterogena, a u manjem području po tim
istim svojstvima može biti homogena, ili obrnuto. Stoga je neophodno unapred definisati u
odnosu na koje svojstvo i veličinsko područje se genitet i tropija razmatraju.
123
Tablica br.7.1.: Opis geniteta i tropije stenske mase
GENITET
TROPIJA Homogena Heterogena
Izotropna Svojstva stenske mase ne zavise od
pravca i koordinata tačke posmatranja
(ispitivanja)
Svojstva stenske mase ne
zavise od pravca, ali zavise od
koordinata tačke posmatranja
Anizotropna Svojstva stenske mase zavise od
pravca, ali u bilo kom zadanom
pravcu ostaju nepromenjena
Svojstva stenske mase zavise
od pravca i koordinate tačke
posmatranja
Osnovno izdvajanje pojedinih sklopova i subsklopova stenske mase je u vezi sa
mineralno-litološkim vrstama stena. Drugačije rečeno, osnovno uopštavanje se vrši na bazi
mineralno-petrografskog sastava. Nadalje se vrši preciziranje geniteta i tropije stenskih
masa po parametrima deformabilnosti, mehaničkih otpornosti, filtracije i dr.
Genitet i tropija uopšte, su svojstva koja stenska masa zadobija još od momenta
njenog nastanka. U toku petrogeneze genitet i tropija trpe bitne promene, kako
kvantitativne (promene stepena heterogenosti i anizotropije) tako i kvalitativne (promene
geološke prirode heterogenosti i anizotropije). Ipak, uporedo sa promenljivošću, zapaža se i
odredjena naslednost u njihovom razvoju.
Promene stanja geniteta i tropije vode uredjenju sklopa stenske mase. Do uredjenja
sklopa dolazi premeštanjem čestica, strujanjem i mehaničkim oblikovanje, pa se prema
načinu nastanka sklopovi stenskih masa dele na depozicione, fluidalne i tektonske. Uredjeni
sklopovi su heterogeni i anizotropni, dok su neuredjeni sklopovi homogeni i izotropni.
Ako se sklop stenske mase definiše njenom ispucalošću ili fizičko-mehaničkim
karakteristikama i ako se za područje posmatranja usvoji dam-hm područje (koje najčešće
odgovara zoni uticaja terena i veštačkog objekta), onda se može konstatovati da, sa
praktičnog stanovišta, gotovo i ne postoje neuredjeni (homogeni i izotropni) sklopovi.
Prema definisanim svojstvima i u pretpostavljenim razmerama posmatranja, stenske mase
gotovo uvek predstavljaju uredjene (heterogene i anizotropne) sklopove.
Pod elementarnim sklopom M.V.Rac, podrazumeva veličinsko područje stenske
mase koje se, u datoj razmeri istraživanja, može smatrati homogenim u odnosu na
izučavano svojstvo. Kako je u pitanju područje čije su dimenzije precizirane, nužno sledi da
se ono, u pogledu izučavanog svojstva, razlikuje od susednih.
Prema apsolutnoj veličini elemenata heterogenosti izdvojena su četiri reda
heterogenosti stenskih masa:
- Heterogenost I reda, tj. heterogenost čitavih formacija (prisustvo formacija
različitih po sastavu i strukturi, facijalna promeljivost, hidrotermalne izmene, površinsko
raspadanje, zone oslobadjanja napona i dr.).
- Heterogenost II reda, u geologiji dobro poznata kao heterogenost strukture i
sastava stena u okviru jednog paketa, ritma, sloja (alteracija slojeva različitog sastava,
prisustva makroispucalosti, manje tektonske i neotektonske dislokacije i dr.).
- Heterogenost III reda, tj. heterogenost sastava i strukture stena (razlika u
hemijskom i mineraloškom sastavu, obliku i veličini zrna, neujednačenost rasporeda
cementa i pora, različit karakter kontakta izmedju zona, prisustvo mikroprslina i dr.).
- Heterogenost IV reda, tj. heterogenost kristala (prisustvo defekata kristalne
rešetke, dislokacije, praznine i dr.).
124
Autor dozvoljava mogućnost da se, zavisno od karakteristika terena i specifičnosti
zadatka istraživanja, može izdiferencirati i veći broj redova heterogenosti. Navedene pojave
heterogenosti (od I - IV reda) obuhvataju područje linijskih veličina od 10
-6
do 10
6
cm
(Sl.7.1.).
Pored prethodne klasifikacije heterogenosti koja se, kao što je već rečeno, zasniva
na apsolutnoj veličini elemenata heterogenosti, M.V.Rac je predložio da se heterogenost
stenskih masa klasifikuje i prema sledećim kriterijumima:
- prema relativnoj veličini elemenata heterogenosti u odnosu na veličinu područja
posmatranja (heterogenost višeg reda, efektivna heterogenost i heterogenost nižeg reda),
- prema odnosu veličine elemenata heterogenosti i rastojanja medju tačkama
ispitivanja odgovarajućeg svojstva (slučajna, haotična i zakonomerna heterogenost),
- prema karakteru izmene prosečne vrednosti odgovarajućeg svojstva (skokovita i
sistematska promenljivost svojstava).
Analogno heterogenosti moguće je izdvojiti i četiri reda anizotropije.
Sl.7.1. Shematski prikaz geniteta i troije stenskih sklopova, po M.V. Rac-u
-Anizotropija I reda, tj. anizotropija "masiva stena" vezana za sklop pojedinih
strukturnih jedinica kao što su veći strukturni oblici, blokovi izdeljeni tektonskim
razlomima i dr.
-Anizotropija II reda odredjena slojevitošću i smenjivanjem različitih litoloških
vrsta, gradacionom slojevitošću i ispucalošću. Anizotropija drugog reda je uzrok različitim
vrednostima parametara karakterističnih svojstava stenskih masa pri ispitivanjima "in situ";
na primer, filtraciona anizotropija poznata pri opitima crpenja ili upumpavanja.
-Anizotropija III reda, uslovljena uredjenjem mineralnih zrna odnosno, strukturom
stene, njenom mikroispucalošću, a ispoljava se kao anizotropija uzorka stene.
-Anizotropija IV reda, je anizotropija kristala koji grade najveći deo stene;
uslovljena je uredjenim sklopom kristalne rešetke.
Da bi objasnio zakonitosti pojave anizotropije stenskih masa, M.V.Rac je
definisao pojam "nosioca anizotropije ". Pod nosiocem anizotropije on podrazumeva
sveukupnost onih elemenata, čiji redosled stvara anizotropiju jednog ili drugog reda. Tako
je nosioc anizotropije IV reda kristalna rešetka, III reda-mineralna zrna, II reda-slojevitost i
125
reda-tektonske strukture, zone prirodnog oslobadjanja napona, zone površinskog raspadanja
i dr.
Slično kao i u slučaju heterogenosti, M.V.Rac je i pojave anizotropije stena
klasifikovao prema relativnom odosu veličine nosioca anizotropije i veličine područja
razmatranja, na tri grupe:
Sl.7.2 Shematski prikaz geniteta i tropije a) homogeni pesak (A); heterogena litološka sre-
dina (B,C);b) izotropna sredina-Kx=Kz u pesku i šljunku; anizotropni su šljunkovi u odnosu
na pesak
- Anizotropija višeg reda, kod koje su veličine nosioca anizotropije manje od
područja posmatranja: anizotropija kristalne rešetke; razmera uzorka stene.
- Ekvivalentna anizotropija čija je veličina nosioca anizotropije manja ili
jednaka veličini područja posmatranja, na primer anizotropija ispucalosti u m-dm području
posmatranja.
- Anizotropija nižeg reda se ne ispoljava u području posmatranja-ispitivanja, sve
dok se ona ne poveća dotle da anizotropija nižeg reda prelazi u ekvivalentnu.
Stenske mase su u realnim terenskim uslovima, po pravilu, heterogene i
anizotropne u pogledu većine bitnih svojstava. To se odnosi na šire područje istraživanja,
ali skoro uvek i na uže područje tj. zonu sadejstva objekta i terena.
Preciziranje geniteta i tropije stenskih masa , po svim bitnim parametrima, u
konstrukciji terena, naročito u zoni sadejstva sa objektom, najvažniji je deo istraživačkog
posla. U suštini neophodno je izdvojiti kvazihomogene zone po najvažnijim parametrima,
tj. zone u kojima su neka od razmatranih svojstava praktično jednoznačna tako da
reprezentuju izdvojenu kvazihomnogenu zonu, ili podzonu. Iz navedenog sledi da u tom
poslu može biti dosta subjektivnosti. Ona može biti dozvoljena do izvesne granice što je
uslovljeno vrstom ispitivanja i detaljnostima ispitivanja. Ako su ispitivanja obimnija i
preciznija, subjektivnosti je manje i obrnuto. U suštini teži se tome da se prikupe bitni i
važni podaci, koji odgovaraju realnom stanju prirodne pojave, a interpretacija može,
eventulalno, naknadno biti i korigovana ili dogradjivana.
Praktično posmatrano, u oblasti geotehnike, izrazita je relativnost pojma geniteta i
tropije. Ono što je u jednom veličinskom području posmatranja homogeno, u nekom
drugom slučaju može biti heterogeno. Tako npr. ako se posmatra u prirodi izdanak granita
(ili stena uzeta od njega u laboratoriji) koga sačinjavaju isti minerali onda je u po tom
svojstvu to homogena stena. Ako je veličinsko područje pojedinačnih zrna, onda je granit
heterogen jer ga izgradjuju različiti minerali. Sličan slučaj je i npr. kada se posmatra
veličinsko područje jednog sloja peščara ili ritmičke sekvence koja se sastoji od više
litoloških vrsta stena.
126
Stenska masa u pogledu nekog svojstva može biti izrazito heterogena i
anizotropna, ali da to svojstvo nema bitnijeg značaja sa stanovišta praktičnog zadatka koji
se rešava, pa da se zbog toga usvaja kao da je homogeno i izotropno. U inženjerskoj praksi
se ustalilo izdvajanje na kvazihoogene zone i podzone, u pogledu nekog svojstva. Taj
pojam sam po sebi označava da je nešto približno homogeno ili su odstupanja od takvog
stanja mala i zanemarljiva.
7.2. Ispucalost stenskih masa
Definicije osnovnih pojmova
Geološki diskontinuiteti su prekidi kontinuiteta, odnosno promene sastava,
svojstava ili stanja stenske mase. Diskontinuiteti su npr. prekidi litološkog sastava, granične
površi koje odvajaju stenkse mase različitih mehaničkih svojstava i dr. Približno za isti
pojam B.Sander, 1948. koristi termin "unutrašnja granična površ".
Litološki diskontinuitet je unutrašnja granična površ koja razdvaja llitološki
različite stenske mase (npr. kontakt krečnjaka i peščara).
Mehanički diskontinuitet je granična površ na kojoj se menjaju mehanička
svojstva stenske mase. To može biti kontakt dve litološke vrste stena, ali i granica unutar
jedne iste vrste stenske mase. Mehanički diskontinuitet ne mora automatski predstavljati i
prekid materijalnog jedinstva u stenskoj masi.
Praktično posmatrano mehanički diskontinuiteti su samo oni koji u konkretnom
slučaju predstavljaju mesto značajnog oslabljenja ili ojačanja stenske mase, odnosno mesto
značajne promene mehaničkih svojstava stenske mase. Tako na primer, jedna medjuslojna
površina ili ravan deljivosti može biti do te mere slabo mehanički izražena, da sa gledišta
konkretnog zadatka, ne predstavlja oslabljenu površinu, a strogo uzevši, ipak jeste
mehanički diskontinuitet.
Materijalni diskontinuitet stenske mase predstavljaju svi prekidi kontinuiteta
materije (pukotine, rasedi, kaverne i dr.). Ako se ti prekidi naknadno zapune mineralnom
materijom, tada oni prestaju da budu materijalni diskontinuiteti.
Geološke planare čine realni elementi sklopa stenske mase: pukotine, rasedi,
slojne površine, škriljavost, klivaž i dr. Zamišljene planare su konstruktivne planare:
aksijalna površ nabora, anvelopa nabora i dr.
Pukotina predstavlja prekid materijalnog jedinstva u stenskoj masi, duž čije
površine su zanemarljiva pomeranja stenske mase, u datom veličinskom području
posmatranja. To znači da se pojedine smičuće pukotine, shodno datoj definiciji, kada se
posmatraju uvećano, mikroskopom ili drugom tehnikom, mogu svrstati u rasede. Za razliku
od pukotina, duž raseda je iznos kretanja veći i ne može se zanemariti u datom području
posmatranja.
Sa gledišta strukturne geologije i njene, prevasnodne genetske sistematizacije
geoloških planara, medju pukotine se ne mogu ubrojiti: stratifikacija, klivaž i škriljavost,
čak ni onda kada predstavljaju potpune prekide kontinuiteta stenske mase. Sa genetske
tačke posmatranja to je tačno, ali praktično nije prihvatljivo. Zato se pri rešavanju
praktičnih problema inženjerske geologije, obavezno u analizu uzimaju i takve pukotine i to
kao penetrativni elementi rupturnog sklopa.
127
Pukotine se mogu uključiti u odgovarajuće grupe realnih geoloških planara, a isto
tako i u odgovarajuće grupe mehaničkih diskontinuiteta. Identičnost sadržaja ovih pojmova
medjutim ne postoji, jer ni sve geološke planare, niti sve geološki diskontinuiteti, ne
predstavaljaju pukotine. Iz toga proizilazi da je pojam pukotine, po svom sadržaju, uži od
prethodno definisanih pojmova.
Pukotine je M.Janjić podelio u dve grupe:
• pukotine i prsline,
• napukline i naprsline.
Za razliku od pukotina, zidovi blokova stenske mase koje razdvaja prslina, se
medjusobno dodiruju. Ovaj autor razlikuje napukline i naprsline po tome što one ne
razdvajaju dva dela stenske mase na posebne monolite, već se nalaze unutar jednog
monolita i u njemu se završavaju. Očigledno je da se ova klasifikacija M.Janjića može
odnositi na sve materijalne diskontinuitete stenskih masa.
Familija pukotina predstavlja grupu pukotina istih, ili približno istih, osnovnih
karakteristika. Saglasno ovoj definiciji u jednom genetskom procesu može nastati više
familija pukotina.
Navedena definicija se medjutim, ne odnosi na sve grupe paralelnih pukotina već
je i nešto uža. Kao uslov za svrstavanje u jednu familiju potrebno je da su i sve druge
karakteristike pukotina, a ne samo prostorna orijentacija, iste ili približno iste. Drugim
rečima, dve grupe pukotina približno iste orijentacije i drugih karakteristika, ali sa bitnom
razlikom u dužini ili gustini, predstavljale bi dve familije.
Sistem pukotina čine sve pukotine koje se nalaze u odgovarajućem području
stenske mase. Znači da su tim pojmom obuhvaćene zastupljene familije i slučajne,
pojedinačne, pukotine.
Heterogenost i anizotropija ispucalosti stenskih masa su najvažniji uzrok
heterogenosti i anizotropije njihovih fizičkih i mehaničkih svojstava. Naročito detaljno
ovom problematikom se bavio prof. dr P.Lokin.
Pod homogenošću stenske mase po parametru ispucalosti podrazumeva se da su
ista svojstva ispucalosti, pre svega da je isti stepen i način ispucalosti, unutar razmatranog
područja.
Pod anizotropijom ispucalosti podrazumeva se da su različita svojstva ispucalosti
u različitim pravcima unutar posmatranog područja.

7.2.2. Parametri i klasifikacije pukotina
Parametri pojedinačnih pukotina
Najvažniji parametri kojima se definiše pojedinačna pukotina su:
- položaj u prostoru,
- orijentacija,
- oblik,
- dimenzije,
- vrsta (karakteristike) ispune,
- čvrstoća stene na zidovima pukotine.
128
Osim navedenog potrebno je znati način postanka pukotine, tj. genezu. Time se
preciziraju elementi rupturnog sklopa, a na bazi tih strukturnih ispitivanja moguća je bolja
ekstrapolacija rezultata detaljnih ispitivanja, sa područja gde su ta detaljna ispitivanja
vršena, na ona područja koja nisu obuhvaćena ispitivanjima.
Prema poreklu sila koje su dovele do nastanka pukotina one se mogu podeliti u
dve grupe:
• Endokinetičke,
• Egzokinetičke.
Endokinetičke pukotine nastaju pod dejstvom sila koje su u vezi sa unutrašnjim
procesima izmene materije stenske mase. Takvi procesi su na primer hladjenje magme i
promene zapremine vezane za to hladjenje, gubljenje vode pri sušenju vlažnih sedimenata,
promena zapremine pri hidrataciji minerala stena, rastvaranje stenske mase dejstvom
podzemnih voda i dr.
Egzokinetičke pukotine nastaju pod dejstvom sila koje nisu izazvane procesima
izmene same materije stena nego su spoljne u odnosu na stensku masu.
Prema kinematici nastanka sve pukotine se dele na tri grupe:
1. Tenzione,
2. Smičuće,
3. Relaksacione.
Tenzione pukotine se javljaju upravno na pravac najmanjeg napona, pa su stoga
obično otvorene ili nakanadno zapunjene različitim materijama, najčešće su sočivastog ili
nepravilnog izgleda na preseku.
Pukotine smicanja su najčešće paralelne sa pravcem srednjeg napona, a sa
pravcem najvećeg napona zaklapaju oštar ugao. Obično se, ako to dozvoljavaju pravci
mogućeg pomeranja, stvaraju dve konjugovane familije pukotina smicanja, koje se
presecaju paralelno sa pravcem srednjeg napona, a simetrične su u odnosu na pravac
maksimalnog napona. To su najčešće ravne, glatke i stisnute pukotine sa tragovima
smicanja.
Relaksacione pukotine nastaju u ravnima upravnim na pravac maksimalnog
napona, u momentu kada njegovo dejstvo prestaje, pa nastupa relaksacija stenske mase.
One su obično zatvorene i bliske ravnim površinama.
Prostorni položaj pukotina definiše se kotom i koordinatama tačke u kojoj se ona
javlja ili tačke u kojoj se ona opaža i ispituje. U slučaju dužih pukotina njihov prostorni
položaj može se definisati sa dve ili više tačaka, ili jednom karakterističknom tačkom
(presek sa gabaritom objekta, bok tunela na visini 1,5 m od poda i dr. )
Tablica br.7.2. Klasifikacija pukotina prema nagibu
Orijentacija pukotine se definiše
njenim elementima pada tj.
azimutom pada i padnim uglom,
odnosno azimutom pružanja za
vertikalne pukotine. U svakom
ispitivanju ispucalosti stenskih masa
vrši se statistička obrada podataka o
orijentaciji pukotina. Na bazi toga
izvodi se razvrstavanje pukotina u
odgovarajuće familije.
OPIS PUKOTINA PADNI UGAO
(
0
)
Vertikalne i subvertikalne 80 -90
Strmo nagnute 45 - 80
Kose 35 - 45
Blago nagnute 10 - 35
Horizontalne i
subhorizontalne
0 - 10
129
Prema padnom uglu pukotine se svrstavaju u nekoliko grupa. Kriterijumi
klasifikovanja su medjutim, kod raznih autora različiti. Obično se izdvaja četiri ili pet klasa.
Tako npr. L.I.Neištadtova izdvaja pet klasa.
Da bi se mogao definisati oblik pukotine neophodno je odrediti i područje
posmatranja. Najčešće se pod oblikom (ili zatalasanošću) pukotine podrazumeva oblik
njene površine u m-Dm području, a pod hrapavošću pukotine oblik njene površine u mm-
cm području. Često se na otkrivenim površinama vidi samo trasa pukotine tj. njen presek sa
površinom stenske mase. U takvim slučajevima oblik i hrapavost površine predstavljeni su
na osnovu izgleda trase.
Sl.7.3. Položaj osnovnih kinematskih grupa pukotina u odnosu na pravce glavnih napona, na
blok dijagramu (a) i na projekciji lopte (b); (1 - tenzione pukotine, 2 - pukotine smicanja, 3
- relaksacione pukotine), M.Dimitrijević, 1978.
Medjunarodna komisija za standardizaciju, društva za mehaniku stena (ISRM), u
svojim preporukama za kvantitativni opis stenskih masa i njihovih diskontinuiteta je
predložila orijentacionu klasifikaciju, u uslovima terenskog rada, po kojoj se pukotine dele
na tri osnovne klase, a svaka klasa na tri podklase (Tablica br.7.3.). Klase se izdvajaju na
osnovu oblika - zatalasanosti pukotine (m - područje posmatranja), a podklase na osnovu
njihove hrapavosti (cm - područje posmatranja).
Oblik, odnosno hrapavost pukotine ima izvanredno veliki uticaj na čvrstoću na
smicanje duž pukotine pa je to i razlog što je hrapavost detaljno izučavana od strane
velikog broja autora Barton N. i dr. U tom smislu definisan je i široko se primenjuje pojam
koeficijenta hrapavosti pukotina (JRC), kao parametar koji zavisi od trenja duž pukotine,
efektivnog normalnog napona pri kome dolazi do klizanja i ugla rezidualnog trenja.
Pod dimenzijama pukotine podrazumeva se dužina i širina. Dužina pukotine
je najveće pravolinijsko rastojanje izmedju dva kraja pukotine, mereno po njenoj
površini. Ako joj površina nije otkrivena onda se njena dužina odredjuje na osnovu
dužine njene trase.
130
Tablica br.7.3.: Klasifikacija pukotina
KLASA PODKLAS
A
SHEMATSKI PRIKAZ
Ravne I

Stepen-
ičaste
Ravne II
Glatke III
Rapave IV
Zatala-
sane
Ravne V
Glatke VI
Rapave VII
Ravne Ravne VIII
Glatke IX
Širina pukotine je normalno rastojanje izmedju dva bloka stenske mase koji su
pukotinom razdvojeni. Pri tome moguće je razlikovati ukupnu širinu pukotine (otvor i
ispunu) i širinu otvora pukotine (samo otvor, bez ispune). S obzirom da se širina jedne iste
pukotine u području ispitivanja može znatno menjati ona se meri na većem broju mesta, a
kao merodavne usvajaju srednje vrednosti.
Pri ispitivanju ispune pukotine odredjuje se njena debljina (ekstremne i srednje
vrednosti, slično kao i kod debljine pukotine), mineralni i granulometrijski sastav, stepen
izmenjenosti, čvrstoća i stepen vlažnosti ispune.
Tablica br.7.4.: Klasifikacija pukotina prema njihovoj širini
KLASA PODKLASA ŠIRINA
Vrlo male <0,10 mm
Zatvorene pukotine Male 0,10 - 0,25 mm
Delimično otvorene 0,25 - 0,50 mm
Otvorene 0,50 - 2,50 mm
Zjapeće pukotine Srednje široke 2,50 - 5,00 mm
Široke 5,00 10,0 mm
Vrlo široke 1,0 - 10,00 cm
Otvorene pukotine Izvanredno široke 10,0 - 100,0 cm
Kaverne > 1 m
Čvrstoća zidova pukotine tj. blokova koji su razdvojeni pukotinom može se,
pogotovo sa geotehničkog gledišta, smatrati svojstvom pukotine, s obzirom da stenska
masa uz zidove pukotina može biti veoma intenzivno izmenjena. Takve izmene stenske
131
mase mogu nastati pod uticajem površinskih agensa (uticaj vazduha, vlage, temeperaturnih
promena, mraza, bilja i dr.) i dejstvom hidrotermalnih voda i gasova.
Čvrstoća stenske mase na zidovima pukotine procenjuje se kvalitativno prema
postojećim klasifikacijama ili se odredjuje kvantitativno tzv. Schmidt-ovim čekićem. Na
osnovu takvog opita, po Muller-u, odredjuje se čvrstoća na pritisak zidova pukotine (JCS).
logJCS=0,0008γr+1,01
gde su:
γ - srednja zapreminska težina materijala zidova pukotine;
r - broj odbijanja - veličina odskoka Schmidt-ovim čekićem.
Parametri familije pukotina
Osnovno obeležje familije pukotina je gustina pukotina. Najčešće, u realnim
prirodnim uslovima, rastojanja nisu konstantne veličine, već su promenljive. Zbog toga
treba odrediti srednje vrednosti parametara pojedinih pukotina i stepen promenljivosti tih
vrednosti. To se postiže ispitivanjima isucalosti na datom području, na svim izdancima ili
na odabranim, u jednoj ili više bušotina, ili na neki drugi način i statističkom obradom
prikupljenih podataka.
Osnovne karakteristike familije pukotina su:
- geneza pukotina odgovarajuće familije,
- prosečna orijentaciju pukotina date familije,
- najčešći oblik pukotine,
- prosečne dimenzije pukotina,
- prosečna gustina pukotina ili prosečno normalno rastojanje
- vrste i karakteristike pukotinskih ispuna za odgovarajuću familiju.
Prosečne vrednosti elemenata pada pukotina jedne familije, najčešće se dobijaju
statističkom obradom podataka koji su mereni na terenu (redje obradom podataka merenja
na snimcima). Statistička obrada se vrši izradom konturnih dijagrama na projekciji lopte
(Sl.7.4.). Za prosečnu vrednost orijentacije familije usvaja se centar polja maksimalne
gustine na dijagramu.
Stepen rasipanja podataka o orijentaciji može se oceniti na osnovu oblika i
vrednosti izolinija gustine. Za rešavanje geotehničkih problema, veoma je važan stepen
rasipanja podataka oko statističkog maksimuma. Na primer, ako se mogućnost loma stenske
mase duž pukotina prognozira na osnovu statističkih tj. najčešćih vrednosti prostorne
orijentacije, onda uvek postoji odredjena verovatnoća da do loma dodje i duž pukotina čija
se orijentacija može znatno razlikovati od usvojene srednje vrednosti. Pri proračunu
stabilnosti za slučaj smicanja duž takvih pukotina, može se dobiti faktor sigurnosti koji se
bitno ralikuje od faktora sigurnosti koji je dobijen za proračun koji uključuje smicanje duž
pukotina prosečne orijentacije.
132
Sl.7.4. Prikaz pukotina na Schmidtovim dijagramima, po V.Vujaniću
Najčešći oblik, prosečne dimenzije, vrste i karakteristike pukotinskih ispuna za
odgovarajuću familiju, odredjuju se na isti način kao i za pojedine pukotine, s tim što se
srednje, prosečne ili najčešće vrednosti utvrdjuju metodama matematičke statistike.
Gustina pukotina, ili prosečno rastojanje susednih pukotina unutar jedne familije,
karakteristično je obeležje familije.
Pod gustinom pukotina jedne familije, podrazumeva se broj pukotina te familije
na jedinicu dužine u pravcu upravnom na ravni pukotina. Broj pukotina jedne familije na
jedinicu dužine, mereno u bilo kom pravcu, naziva se učestalost pukotina. U stručnoj
literaturi se medjutim, mogu naći i drugi
termini za navedene pojmove.
Rastojanje medju pukotinama
unutar jedne familije (koje odgovara
recipročnoj vrednsoti učestalosti pukotina)
meri se na otkrivenim površinama. Jedino
ako je takva površina upravna na prosečan
pravac pružanja pukotina date familije,
možemo meriti normalna rastojanja medju
susednim pukotinama, odmeravajući
upravno na trase pukotina. Ako to nije
slučaj prosečno normalno rastojanje (m)
sračunava se na osnovu obrasca:
133
Sl. 7.6. Inženjerskogeološki profil terena
po parametru ispucalosti
m=m
p
sinβ
gde su:
m
p
- prosečno rastojanje mereno upravno na trasu pukotina;
β - ugao izmedju pravca profila i prosečnog pravca pružanja pukotina pri čemu je:
n
n
m ....
2
m
1
m
n
n
1
i
m
m
+ + +
·

·
7.2.3. Parametri ispucalosti stenenske mase
Stenska masa je najčešće ispucala tako da su u njoj prisutne pukotine odredjenih
familija i slučajne pukotine. Pojam ispucalosti se često poistovećuje sa sistemom pukotina.
Osnovni pokazatelji ispucalosti stenske mase su:
- broj zastupljenih familija odgovarajućih karakteristika,
- pojave pojedinačnih (nepenetrativnih) pukotina,
- medjusobni prostorni odnosi pojedinih familija,
- ukupna brojnost (učestalost) svih pukotina u sistemu.
Sistem pukotina je, slično familiji, u potpunosti definisan samo onda kada se pored
navedenih parametara, utvrde i svi parametri pojedinih familija i pojedinačnih pukotina,
koje grade taj sistem.
Broj familija pukotina i pojave pojedinačnih pukotina utvrdjuje se detaljnim
pregledom i merenjima na licu mesta (kartiranjem: izdanaka, iskopa, jezgra istražnih
bušotina) i statističkom obradom podataka. Pri tome je neophodno da se uzorak za
statističku analizu odnosi na područje koje je približno homogeno po karakteristikama
ispucalosti. Ukoliko se medjutim, pri formiranju uzorka o ovome ne vodi računa, na
dijagramu može doći do delimičnog preklapanja podataka različitih familija pa se dobija
pogrešna slika o sistemu pukotina (tj. o broju i orijentaciji pojedinih familija).
Broj familija pukotina u stenskoj masi je najvažniji pokazatelj sistema pukotina sa
geotehničkog stanovišta. On u znatnoj meri predodredjuje način pojavljivanja, mehaničko
ponašanje i upotrebljivost stenske mase kao gradjevinskog materijala. Tako npr. broj
zastupljenih familija, ne samo da utiče na to da li će u nekoj kosini doći do pojave
nestabilnosti, već bitno utiče i na obim, vrstu i karakter takvih pojava (E.Hoeck, J.Bray).
Prema broju familija i pojedinačnih pukotina u stenskoj masi, Komisija za
standardizaciju laboratorijskih i terenskih opita ISRM, preporučuje sledeću kategorizaciju
stenskih masa:
I - masivna stenska masa-retke slučajne pukotine,
II - jedna familija pukotina,
III - jedna familija i služajne pukotine,
IV - dve familije pukotina,
V - dve familije i slučajne pukotine,
VI - tri familije pukotina,
VII - tri familije i slučajne pukotine,
VIII - četiri ili više familija pukotina,
IX - smrvljena stenska masa.
134
Tablica br.7.5.: Klase stena prema broju monolita
KLASA OPIS
STENSKE
MASE
BROJ
MONOLITA
NA 1 m
2
I Ispucala 2 -5
II Polomljena 5 -10
III Zdrobljena 10 -20
IV Smrvljena > 20
Veće pojedinačne rasedne zone, koje obično presecaju ceo istražni prostor,
posebno se istražuju. U njima je stenska masa, po pravilu, najintenzivnije smrvljena-
tektonizirana.
Medjusobni prostorni odnosi pukotina različitih familija su takodje bitno svojstvo
sistema pukotina. Tako medjusobni prostorni raspored i orijentacija pukotina različitih
familija često predodredjuju pojavu odgovarajuće deformacije stenske mase, s obzirom na
to da su retke deformacije do kojih dolazi uz aktivno učešće pukotina samo jedne familije.
Znatno češće se deformacija obavlja po konjugovanom sistemu dve ili više familija
pukotina, pri čemu je njihov medjusobni prostorni odnos od velikog značaja.
Broj familija, njihov raspored, gustina i dužina pukotina predodredjuju stepen
raščlanjenosti stenske mase, karakter i čvrstoću veza medju pojedinim monolitima.
Brojnost pukotina koje čine odgovarajući sistem može da se definiše različitim
pokazateljima. Zavisno od toga da li se odgovarajući parametar odnosi na jedan pravac u
stenskoj masi, na površinu ili ravan proizvoljne orijentacije, ili na zapreminu stenske mase,
razlikuju se: linijski, površinski i zapreminski parametri.
Linijski modul ispucalosti predstavlja broj pukotina na jedan metar dužine.
Nedostatak linijskih parametara ispucalosti je baš činjenica da se oni odnose
isključivo na jedan pravac u stenskoj masi. Kako su stenske mase u pogledu parametara
ispucalosti po pravilu anizotropne, to i vrednosti linijskih parametara ispucalosti bitno
zavise od pravaca u kome se mere. Zbog toga taj parametar, u velikom broju slučajeva, ne
može realno predstavljati ispucalost stenske mase.
Koeficijenata pukotinske poroznosti predstavlja procentualnu površinu svih
pukotina koje presecaju 1 m
2
ispitivanog profila (L.I.Neištadtova).
Slično linearnim parametrima i površinski parametri sistema pukotina imaju jedan
bitan nedostatak. Naime, vrednost površinskih parametara bitno su zavisne od orijentacije
profila na kome se vrši merenje. Zbog toga se, uvek kada je to moguće, ispitivanja vrše na
tri uzajamno upravna pravca, a kao karakteristika stenske mase usvaja se srednja vrednost
tako dobijenog parametra.
Zapreminski parametri ispucalosti su bolji reprezenti ispucalosti nego linijski i
površinski. Razlog tome je u činjenici da oni nisu zavisni od orijentacije pravca ili profila u
kome se mere. Definisanjem i metodikom utvrdjivanja zapreminskih parametara bavili su
se brojni istraživači. Neki su dali predloge definisanja zapreminskih parametara tako što se
predpostavi da ono što se vidi na nekoj karakterističnoj površini je ujedno i reprezent nekog
zapreminskog elementa. Ipak, značajniji su predlozi da reprezenti zapreminskih parametara
budu zapremine prisutnih pukotina u jediničnoj zapremini stenske mase. Najprihvatljiviji, u
praksi, je parametar veličine blokova omedjenih pukotinama. Kada su precizirane realne
veličine blokova, njihovi oblici i medjusobni odnosi, moguće je u bilo koju analizu uzeti
realne prirodne elemente, a ne generalizovane, uopštene.
Stepen i način ispucalosti
stenskih masa
Tablica br.7.4.: Klase stena prema
pukotinskoj poroznosti
KLASA PUKOTINSKA
POROZNOST

( % )
Slabo ispucale < 2
Srednje ispucale 2 - 5
Jako ispucale 5 - 10
Vrlo jako
ispucale
> 10
135
Stepen ispucalosti stenske mase pokazuje do kog stepena je ona ispucala ili
izdeljena pukotinama. Može se izraziti na dva načina:
• učestalošću pukotina u stenskoj masi (učestalost pukotina u odredjenom
pravcu, srednja gustina pukotina, zapreminska gustina pukotina, koeficijent
veličinom monolita koji omedjuju pukotine.
Način ispucalosti stenske mase pokazuje kako je ona ispucala, izdeljena. Takodje,
može se izraziti na dva načina:
• medjusobnim prostornim rasporedom pukotina,
• oblikom monolita koji omedjuju pukotine.
Dimenzije bloka - monolita koji omedjuju pukotine, predodredjene su: brojem
familija, rastojanjem i dužinama pukotina u pojedinim familijama. Oblik bloka zavisi od
broja familija, njihove orijentacije i rastojanja susednih pukotina u pojedinim familijama.
A.M.Gurev smatra izdeljenost mase u blokove najvažnijom karakteristikom
ispucalosti. On je predlažio korišćenje pojma srednje izdeljenosti pod kojim podrazumeva
srednju razmeru bloka (dm
3
) koji se može dobiti iz 1 m
3
stenske mase.
M.V.Rac i S.N.Černišev, su predložili sledeći obrazac za sračunavanje veličine
bloka (V
b
), za slučaj većeg broja familija pukotina:
3
3
5
m
3
m
2
m
1
m
1 3
4
m
3
m
2
m
1
m
1
3
m
2
m
1
m
b
V

,
_

¸
¸

,
_

¸
¸
⋅ ⋅
+ ⋅
⋅ ⋅
+
⋅ ⋅
·
gde su:
V
b
- Veličina bloka stenske mase
m
1
, m
2
, m
3
- rastojanje izmedju susednih pukotina tri najbolje izražene familije,
m
4
, m
5
, - rastojanje izmedju susednih pukotina slabije izraženih familija.
Isti autori su na osnovu veličine ukupne pukotinske poroznosti i gustine pukotina
izvršili klasifikaciju stenskih masa na 16 klasa (Tablica br.7.6.). Korelacije radi, u toj tablici
su date i prognozne vrednosti koeficijenta filtracije i odnosa modula deformacija merenog
na monolitnom (Em) uzorku i u stenskoj masi (Es).
Svi napred navedeni parametri ispucalosti stenskih masa (uključujući parametre
pojedinih pukotina, familija i sistema pukotina) zasnivaju se na neposrednom ispitivanju
pukotina i prikupljanju odgovarajućih podataka o njima.
Tablica br.7.6.:Klase stenske mase, prema gustini i pukotinskoj poroznosti.
KLASE STENSKE MASE ZAVISNO OD GUSTINE
PUKOTINA
PUKOTINSKA Vrlo retka
300-100
Retka
100-30
Gusta
30-10
Vrslo gusta
10-3
E
E
m
s
POROZNOST
(%)
Kla
sa
K
m/s
Kla
sa
K
m/s
Kla
sa
K
m/s
Klasa K
m/s
mala
5•
136
0,1-0,3 A-1 10
-1
A-2 10
-2
A-3 10
-3
A-4 10
-4
2
srednja
0,3-1,0 B-1
5•10
0
B-2 10
-2
B-3
5•
10
-2
B-4 10
-2
6
velika
1,0-3,0 C-1 10
2
C-2 10
1
C-3
5•
10
0
C-4 10
-1
20
Vrlo velika
> 3,0 D-1 + D-2
5•
10
2
D-3
5•
10
1
D-4 10
1
60
K -koeficijent filtracije (m/s);
+ označava u tablici da klasu D-1 karakteriše turbulentno kretanje vode;
Em/Es

- odnos modula deformacija monolita i stenske mase.
D.Deere, Louis i Hansagi, predložili su da se kao stepen ispucalosti stenske mase
koristi modifikovani procenat jezgra iz istražne bušotine (RQD). Parametar RQD (Rock
Quality Designation) predstavlja procentualni odnos svih komada jezgra (kernova) stene, iz
istražne bušotine koji su duži od 10 cm i dužine bušotine. Ako se precizira u nekom delu
bušotine, nekom intervalu, onda se on odnosi na taj deo bušotine. RQD je uveliko
primenjivan u praksi. I on ima evidentne nedostatke, a u bitnom oni proističu iz toga što
reprezentuje izdeljenost stenske mase u pravcu bušotine i što je za granicu od 10 cm uzeta
veličina koja može biti diskutabilna. Naime, kada bi sve dužine kernova (teoretski) bile
samo 11 cm vrednost parametra bi bila maksimalna 100, a kada bi kernovi bili 9 cm
vrednost RQD bi bila 0.
B.Kujundžić, pod stepenom oštećenosti stenske mase podrazumeva odnos brzina
elastičnih longitudinalnih talasa u monolitnom delu stene i stenskoj masi.
Franklin je takodje predložio da se kao stepen ispucalosti stenske mase, odredjen
na jezgru iz istražnih bušotina, koristi prosečno rastojanje, odnosno prosečna dužina
komada jezgra za koje se predpostavlja da su izdeljeni pukotinama, a ne veštački slomljeni
tokom bušenja ili vadjenja.
Posebno detaljno ispucalošću čvrstovezanih stenskih masa se bavio P. Lokin. On
je predložio originalni postupak kojim se anizotropija ispucalosti stenske mase vrši na
osnovu dužine kernova ispucale stenske mase (Sl. 7.6.).
137
Sl.7.6. Dijagram ispucalosti za promenljive vrednosti srednjih dužina komada jezgra, po
P.Lokinu
7.2.4. Direktna i posredna ispitivanja ispucalosti stenskih masa
Ispitivanja ispucalosti, naročito čvrstovezanih stenskih masa, je sa geotehničkog
stanovišta vrlo važno. Naime, bitna svojstva stenskih masa koja presudno utiču na uslove
izgradnje skoro svih objekata upravo zavise od ispucalosti stenske mase.
Ispucalost u poluvezanim stenama je takodje od velikog značaja, ali je njegovom
izučavanju do sada pridavana manja pažnja. Dva su bitna razloga koja su uticala na to. Prvi
proizilazi iz činjenice da je ispucalost u tim stenama daleko teže ispitivati, nego što je to
slučaj kad su u pitanju čvrste stene. Ustvari nema velikih otkrivenih izdanaka tih stena na
površini terena, koji bi bili dostupni detaljnim pregledima, kakvi su česti slučajevi kod
čvrstih stena. Kad se otkrivene površine (iskopi) u tim stenama i izvedu, moraju se iz
bezbednosnih razloga brzo zaštititi (podgradom, obzidom, potporom i dr.) tako da opet
postaju nedostupne. Drugi razlog je u tome da karakteristike ispucalosti ne menjaju
radikalno deformabilna i otporna svojstva stenskih masa, kakav je slučaj kod čvrstih stena.
Radi ilustracije samo, koliko ispucalost i u poluvezanim stenama može biti presudna u
rešenju praktičnih problema, naveden je primer da parametri optornosti na smicanje duž
klizne ravni su značajno nižih vrednosti nego u masi kliznog tela. Klizna ravan se može
smatati kao specijalan slučaj diskontinualnosti.
138
Ispitivanje ispucalosti u čvrstim stenama se može izvoditi:
- na otkrivenim površinama, dostupnim direktnom osmatranju i odredjenim
merenjima;
- direktnim osmatranjima i merenjima na kernovima-uzorcima jezgra koje je
nabušeno u toku bušenja;
- na zidovima bušotina, posredno fotokamerama, periskopima i drugim tehnikama
snimanja zidova;
- posrednim metodama ispitivanja; npr. na osnovu vodopropustljivosti stenske
mase pri utiskivanju vode u nju; na osnovu brzina kretanja elastičnih talasa kroz monolitne
delove i uporedjujući to sa brzinom kretanja talasa kroz stensku mase u terenu.
Sl.7.7. Trase pukotina: na situacionoj osnovi (a) i na profilu galerije (b)
Sve površine na kojima su stenske mase otkrivene, bez glinovito-peskovito-
drobinske ili druge raspadine, pružaju dosta dobre mogućnosti za detaljna ispitivanja
ispucalosti stenske mase. Takve su površine: izdanci stena; površine iskopa: u tunelima;
podzemnim ispitnim i drugim galerijama; zaseci; useci; istražne raskrivke; istražne jame,
okna i dr. Na svim takvim dostupnim površinama pukotine se jasno i markantno ističu, dele
stensku masu. Preostaje da se dovoljno kvalitetno utvrde svi relevantni podaci o svakoj
pukotini pojedinačno, da se genetski i po drugim kriterijumima dovoljno pouzdano raščlane
u toku rada na licu mesta. Prikupljeni podaci će se nadalje, u postupku kabinetske obrade,
sistematizovati i obraditi tako da se time dobiju podaci o familijama pukotina i ispucalosti
uopšte.
Vrlo često, zahvaljujući tome što je najčešće ispitivanjima dostupno jezgro
istražnih bušotina, vrše se ispitivanja pukotina upravo na jezgru. Neophodno je naglasiti da
je ispucalost tako definisana, mnogo manje precizna u odnosu na direktno merenje na
otkrivenim površinama, uprkos činjenici da se pukotine direktno osmatraju i mere odredjeni
njihovi elementi. Razlog je u činjenici da se jezgro, ipak, dobija u komadima-kernovima, da
je po pravilu neorijentisano, zna se pravac bušenja ali ne i zaokrenutost jezgra u odnosu na
prvobitni položaj koji je zauzimalo u terenu. Osim toga, jezgro može biti nekvalitetno,
oštećeno, pri procesu izvodjenja bušenja, što nadalje otežava ili potpuno isključuje
mogućnost ispitivanja pukotina. U nekim povoljnim slučajevima, kao npr. kada je poznata
139
orijentacija slojevitosti moguće je preciznije ispitivati i ispucalost, jer se pukotine mogu
orijentisati u odnosu na slojne površine.
Još teže je donositi precizne zaključke o ispucalosti stenske mase na bazi
indirektnih metoda ispitivanja. Medjutim, vrlo često su i takvi podaci korisni.
140
8. INŽENJERSKA HIDROGEOLOGIJA
8.1. Opšti deo
Hidrogeologija je naučna oblast geologije, sa nekoliko uže specijalizovanih
disciplina, koje sa teorijskog i praktičnog stanovišta izučavaju podzemne vode. Medju
njiima su najznačajnije: opšta hidrogeologija; dinamika podzemnih voda; hidrohemija;
meliorativna hidrogeologija; paleohidrogeologija i dr.
Opšta hidrogeologija se, uglavnom, bavi izučavanjem prirodne geološke sredine, u
kojoj se vrši akumulacija podzemnih voda, prostornim rasporedom vodoprijemnih i
vodonepropusnih stenskih masa kao i njihovim medjuodnosima, izučavanjem propusnosti
stenskih masa i dr.
Dinamika podzemnih voda se bavi izučavanjem i definisanjem uslova kretanja
podazemnih voda. Radi što boljeg definisanja tog procesa, neophodno je dovoljno tačno
utvrditi: geometrijske elemente vodonosne i izolatorske sredine; pravce kretanja podzemne
vode; stanje i promene pijezometarskih pritisaka; uslove prihranjivanja i pražnjenja
akumuliranih podzemnih voda i dr.
Hidrogeohemija je naučna disciplina koja izučava: opšti hemijski sastav
podzemnih voda, interakcijsko delovanje podzemne vode i mineralne materije u kojoj je
voda akumulirana ili kroz koju protiče, hemijski sastav podzemnih voda sa stanovišta
uslova korišćenja podzemnih voda, agresivno dejstvo podzemnih voda na gradjevinske
materijale i dr.
Meliorativna hidrogeologija je deo hidrogeologije koji izučava praktične aspekte
meliorativnih radova, kako u procesu navodnjavanja tako i odvodnjavanja odredjenih
poljoprivrednih i drugih površina.
Paleohidrogeologija je disciplina koja izučava istoriju nastanka podzemne vode i
njene transformacije.
Primenjena hidrogeologija se bavi praktičnim aspektima uticaja podzemnih voda u
oblastima: inženjerske geologije; hidrogeologije u vodosnabdevanju; rudničkoj
hidrogeologiji; meliorativnoj hidrogeologiji; hidrogeoseizmologiji; ekologiji; medicini; u
korišćenju hidrotermalne energije i dr.
U inženjerskoj geologiji skoro da nema oblasti u kojoj podzemna voda nema
uticaja, u obliku vezane ili slobodne vode, ili oba vida zbirno. U pojedinim slučajevima,
141
npr. kod crpljenja i zaštite iskopa od vode važna je količina vode i iznos sniženja nivoa te
vode. U nekim drugim slučajevima, nisu važne količine vode ili sniženi nivoi, već i to da i
izuzetno male količine vode u velikoj meri doprinose izmeni svojstava stenske mase, npr.
izmeni karakteristika otpornosti na smicanje, povećanje lepljivosti, bubrenje, utiču na
uslove zbijanja podtla ili nasutog materijala i dr.
Sveukupne zastupljene vode uZemljinoj kori, na zemlji i atmosferi čine
hidrosferu. Prema F.P.Savarenskom hidrosfera se deli na nadzemnu i podzemnu. Količina
voda u nadzemnoj hidrosferi odredjuje se relativno tačno, za razliku od ostala dva dela. Po
proračunima M.I.Ljvoviča, u delu zemljine kore do dubine 5 km, količina podzemnih voda
iznosi oko 60.000.000 km
3
(tablica br.8.1.), a po F.A.Makarenku 86.000.000 km
3
.
Tablica br.8.1.: Voda u hidrosferi, vreme vodorazmene, po M.Ljvovič-u
Vode hidosfere Zapremina vode
(x 10
3
km
3
) (%)
Puna vodorazmena
(godina)
Okeani i mora 1370 323 93,96 2.600
Podzemne vode
U zoni aktivne
vodorazmene
(60.000)
4.000
(4.12)
0,27
(5.000)
330
Lednici 24.000 1.65 10.000
Jezera 280 0,019
Vlažnost tla (85) (0,006) (0,9)
Para u atmosferi 14 0,001 0,027
Vode reka 1,2 0,0001 0,033
Ukupno hidrosfera 1.454.193 100 2.800
Iz tablice se vidi da najveća količina vode čini okeane i mora, a da puna vodorazmena
ukazuje na to da je u pitanju vrlo složeni proces kretanja vode: u vidu padavina iz
atmosfere, delimičnog površinskog oticaja i infiltracije, kretanja kroz stensku masu do
ponovnog izbijanja na površinu terena, isparavanja i novog dospeća u atmosferu.
Uobičajeno se taj proces kretanja vode u prirodi naziva hidrološki ciklus (Sl.8.1). Značajne
količine voda ulaze u sastav biosfere, a ima ih i u Kosmosu.
Sve vode čine ukupni bilans voda, a parcijalni delovi su samo deo sveukupnog
bilansa. Sa stanovišta hidrogeologije, za bilans podzemnih voda su naročito značajne
podzemne vode, ali i površinske i druge, bez obzira na njihovo poreklo, koje infiltracijom u
poroznu sredinu postaju podzemne.
142
Sl.8.1 Shematski prikaz hidrološkog ciklusa
8.2. Vrste podzemnih voda u stenskim masama
Sve vrste vode, koje se nalaze uZemljinoj kori, tj. ispod površine Zemlje, nazivaju
se zajedničkim imenom podzemne vode. Praktično posmatrano, nema nijedne vrste stenske
mase koja u sebi ne sadrži neki vid podzemne vode. Voda može biti u sva tri agregatna
stanja, takodje može biti sastavni deo nekih mineralnih vrsta. Posmatrano u vremenu i
prostoru, voda je podložna promenama, prelasku iz jednog u drugo agregatno stanje, iz
stanja fizički vezanih moguće je u pojedinim uslovima da ista predje u uslove slobodnih
podzemnih voda, tj. odvija se konstantni prirodni proces kružnog kretanja vode u prirodi.
Vezana podzemna voda se u stenskim masama nalazi u različitim vidovima.
Može biti sastavni deo mineralne vrste i to tako da se može tačno hemijski definisati. Osim
toga, voda se može nalaziti na površini mineralnih zrna, tako da sile privlačenja znatno
prevazilaze silu zemljine teže. Baš zbog toga što su te vode hemijski ili fizički vezane za
mineralnu česticu iste ne podležu zakonima kretanja slobodnih podzemnih voda.
Hemijski vezane podzemne vode je akademik V.I. Vernadskij podelio na:
konstitucione, kristalizacione i zeolitne.
Konstituciona voda učestvuje u gradji nekih minerala i to u disociranom obliku
(OH)
-
, kao što su npr. bakrov mineral malahit CuCO
3
⋅ Cu(OH)
2
.
Kristalizaciona voda učestvuje u gradji kristalne rešetke minerala i to u obliku
neutralnih molekula H
2
O, kao npr. mineral gips CaSO
4
⋅ 2H
2
O i dr.
Zeolitna voda se nalazi u formi kristalizacione, stim što je broj molekula vode
promenljiv, varira u granicama od 1-8, može se odstraniti iz minerala pri zagrevanju na
105-110
0
C.
Fizički vezane podzemne vode se nalaze na površini mineralnih zrna. Uglavnom
se tu zadržavaju oko sitnih čestica glline. Priroda im je takva da su uglavnom u vezi sa
električnim silama privlačenja, stim što su najjače veze na samom kontaktu sa glinovitom
česticom, a sa udaljavanjem od nje te sile slabe. Uglavnom, se razlikuju dve vrste vezane
143
vode ovog tipa: adsorpciona i opnena. Adsorpciona voda se nalazi neposredno oko čestica,
drži se tu molekularno-električnim silama privlačenja i može se odstraniti samo ako se
prevede u paro-gasovito stanje. Opnena voda obrazuje tanku opnu oko adsorpcione vode.
Njena debljina je vrlo mala, nekoliko mikrona, a u slučaju povećanja debljine preko
granice maksimalne, taj deo će podlegati zakonu gravitacionog kretanja slobodne
podzemne vode. Čestice opnene vode se mogu kretati od jedne do druge mineralne čestice
u slučaju nejednakog gradijenta, različite vlažnosti i nejednake temperature. Kreću se od
čestica sa većom vlažnošću prema onim kod kojih je vlažnost manja. Kretanje je iz toplijih
u hladniji deo područja. Kretanje izazivaju i razlike osmotskog pritiska i promenljiva
koncentracija soli.
Kapilarna voda se formira u pojedinim vrstama stena tek posle punog zasićenja
pora fizički vezanom vodom. Zapunjava sitne-kapilarne pore i uske-stisnute pukotine.
Kapilarna voda se obrazuje u nadizdanskoj zoni terena neposredno iznad izdani, ali i u
ostalom delu nadizdanske zone kad se zato steknu uslovi, uključujući i pripovršinski deo
terena u zoni aeracije kada su usled procednih padavinskih, ili drugih vidova vode,
zadovoljeni uslovi maksimalne molekularne vlažnosti. U uslovima isušivanja u
laboratorijskim uslovima, takodje i u prirodnim uslovima, kapilarna voda
se lako može odstraniti. Visina vodenog stuba kapilarne vode najviše zavisi od prirodne
složenosti mineralnih zrna, medjusobnog rasporeda sitnih kapilarnih pora, položaja stenske
mase u odnosu na potpuno vodozasićenu stensku masu. Generalno posmatrano,
najosetljivije, sa najvećim kapilarnim stubom, su glinovite stenske mase, a u stenama sa
makroporama kapilarne pojave su od manjeg značaja i vezane su samo za pojedinačne
tanke pore.
Sl. 8.2 Podyemne vode u profilu terena, po M.Maksimoviću
Voda u tvrdom agregatnom stanju-led, nalazi se u formi kristala, proslojaka, ili
nepravilnih malih nagomilaranja, u pojedinim rigoroznim uslovima debljina leda je i više
desetina metara. Svakako da su najveće količine leda u polarnim ledenim oblastima, ali i u
drugim područjima zemlje gde su u pojedinim periodima godine veoma niske temperature.
U našim područjima, bez obzira što je mržnjenje kratkog sezonskog karaktera, vodi se o
tome odgovarajuća pažnja i prilagodjavaju projektna rešenja tj. definiše minimalna dubina
fundiranja temelja.
144
Voda u formi pare prisutna je u porama stenske mase. Iz vlažnijih područja
premešta se ka suvljim. Moguće je da se vrši kondenzacija pare, pri čemu ona prelazi u
vezanu ili slobodnu podzemnu vodu. Time se ostvaruje ravnoteža sa drugim vidovima
podzemne vode, takodje i sa vlagom u vazduhu.
Slobodne podzemne vode su u tečnom stanju i podložne kretanju: usled dejstva
sile gravitacije i gradijenta pritiska, a u manjem stepenu i pod dejstvom kapilarnih sila.
Zapunjavaju medjuzrnsku, pukotinsku i ostalu poroznost u stenskoj mase. Količina
akumuliranih voda je direktno zavisna od: poroznosti stenske mase; zapremine akviferske
sredine i njenih geometrijskih elemenata; od padavina, površinskih ili drugih voda koje
mogu dospeti u vodonosnu sredinu. Podzemna voda može biti tako akumulirana da je
praktično u dužem vremenskom periodu zarobljena, bez značajnijeg iznosa kretanja, da je
praktično u stanju mirovanja. Mnogo češći su slučajevi da se ona nalazi u kretanju. Pri
kretanju podzemne vode mogu proticati kroz pore, ne remeteći pri tome ni u kojoj formi
mineralnu materiju. Kod nevezanih stenskih masa, neophodan uslov za to je da je brzina
kretanja mala, da je laminarni tok, a osim toga da je mineralni sastav sredine takav da nije
podložan procesima rastvaranja u vodi. Ako to nije slučaj, može pod odredjenim uslovima
doći do pomeranja sitnih mineralnih čestica, ili se u slučaju rastvorljive stenske mase pore
mogu uvećavati.
8.3. Hemijski sastav i agresivnost podzemne vode
Podzemnu vodu sa ( 99,8%) čini "obična" voda (H
2
O), sa molekularnom težinom
18. Po svom težinskom sastavu ona ima 11,11% vodonika i 88,89% kiseonika. Sa (0,2%) je
učešće tzv "teške" vode, molekularne težine 19 i drugi njeni varijeteti.
Osim vodonika i kiseonika, u podzemnim vodama je do sada konstatovano učešće
još preko 60 elemenata Mendeljejevog periodnog sistema elemenata. Medjutim, svi se oni
nalaze kao primese u elementarnom stanju ili mnogo češće u obliku različitih jedinjenja.
Njihova ukupna zastupljenost u podzemnim vodama je po pravilu mala, mada može varirati
od desetak mg do 200 g/l vode.
Podzemna voda rastvara mineralnu materiju. Koliko će rastvorene mineralne
materije biti u vodi zavisi od dužine vremenskog perioda u kom se podzemna voda
zadržava u terenu, od toga da li se radi o lako rastvorljivim mineralima iz grupe hlorida,
sulfata i karbonata, ili su u pitanju teže rastvorljivi minerali iz grupe silikata, oksida i dr.
Isto tako, rastvorljivost čvrstih mineralnih supstanci je veća ako su podzemne vode u dodiru
sa ukupno posmatrano većom dodirnom površinom mineralne materije nego ako su
površine njihovog uzajamnog dejstva manje.
Hemijska aktivnost podzemnih voda je uslovljena koncentracijom vodonikovih
jona u njima - pH, tj. dekadnim logaritmom koncentracije vodonikovih jona u gram-
ekvivalentima na jedan litar vode, sa negativnim znakom.
pH=log (H
+
)
Hemijski čiste podzemne vode, pri temperaturi 22
0
C u 10 000 000 litara sadrže
disociranih svega 18 grama vode, odnosno 10
-7
jona vodonika ili jona (OH). Takve vode
imaju pH=7 i hemijski su neutralne (tablica br.8.2.). Većina izdanskih voda ima pH od 7,2
do 8. Za piće su najbolje podzemne vode kod kojih pH iznosi od 7-7,4.
145
Tablica br.8.2.: Klasifikacija voda prema pH
Naziv vode Jako kisele Slabo kisele Neutralne Bazne Jako alkalne
PH <5 5-7 7 >7 >9
Tvrdoća vode je uslovljena sadržajem rasrvorenih soli Ca, Mg i Na, ali redje i
sulfata, hlorida, fosfata, silikata i nitrata. Prema sadržaju rastvorenih soli kallcijuma i
magenezijuma podzemne vode se, sa praktičnog gledišta dele na meke i tvrde. Mekim
vodama se nazivaju oen podzemne vode koje ne pričinjavajuj smetnje prisustvom
rastvorenih sooi pri njihovoj upotrebi u svakodnevnom životu. Tvrde vode pričinjavaju
razne teškoće pri njihovom korišćenju u domaćinstvu i industriji. Najznačajnije negativne
posledice su u tome što se stvara kamenac ili kotlovac (CaCO
3
) na zidovima: sudova,
kotlova, cevi i uredjaja u kojima se vrši zagrevanje ili hladjenje tvrde vode.
Prema vrstama rastvorenih soli, ukupnim količinama i mogušnostima njihovog
odstranjivanja iz podzemnih vodaraslikuju se tri vrste tvrdoće podzemnih voda:
privremena, stalna i ukupna. Privremena tvrdoća podzemnih voda potiče od lako
rastvorljivih soli (uglavnom hidrokarbonata Ca i Mg) koje se mogu iz njih lako odstraniti
kuvanjem ili dodavanjem CaO. Stalnu tvrdoću podzemnim vodama daju sulfati, hloridi,
fosfati, silikati i nitrati većinom zemnoalkalnih metala. Stalna tvrdoća podzemnih voda se
ne može lako odstraniti kuvanjem, kao što je to slučaj sa privremenom tvrdoćom, već se za
njeno odstranjivanje mora primeniti odgovarajući hemijski proces. Privremena i stalna
tvrdoća čine zajedno ukupnu tvrdoću podzemnih voda.
Tvrdoća podzemnih voda se izražava odgovarajućim stepenima tvrdoće, koji u
raznim Zemljia ma imaju raziličite vrednosti. Nemački stepen tvrdoće (
0
d), koji se kod nas
najčešće upotrebljava, odgovara rastvoru karbonatnih soli zemnoalkalnih metala, koji je sa
hemijskog gledišta ekvivalentan rastvoru od 10 mg/l CaO ili 7,19 mg/l MgO. Jedan
francuski stepen tvrdoće odgovara rastvoru 10 mg/l CaCO
3
, a engleski stepen tvrdoće je
ekvivalentan rastvoru 10 mg CaCO
3
u 0,7 lit.
Za piće su najpovoljnije umereno tvrde vode (8-12
0
d),
mada ni tvrdje vode nisu škodljive po zdravlje ljudi.
Medjutim, tvrde vode pri upotrebi u domaćinstvu i
industriji stvaraju razne poteškoće.
Agresivnost podzemnih voda predstavalja
njihovo svojstvo da negativno deluju na beton, čelik i
neke vrste kamena. Takve vode stupaju u hemijske
reakcije sa navedenim gradjevinskim materijalom,
oštećujući ih pri tome. Tako npr. pri dejstu voda sulfatne
agresivnosti, u betonu dolazi do kristalizacije
novoobrazovanih jedinjenja i kao rezultat povećanja
zapremine tih krsistala dolazi do oštećenja u betonu.
Ugljokisela agresivnost se izražava u rastvaranju i ispiranju iz betona karbonatne
komponente cementa.
Agresivnost može biti sledeća:
1) Ugljokisela na koju utiče rastvoreni CO
2
(mg/l). Sredina je slabo agresivna ako je
sadržaj 25-30; srednje agresivna sa sadržajem 30-60 i jako agresivna sa sadržajem >60.
2) Karbonatna agresivnost na beton (kao rezultat dejstva mekih voda, odnosno voda sa
sadržajem HCO
3
manjim od 0,4-1,5 mg ekv/l),
Tablica br.8.3.: Klasifikacija
voda, prema F.Kluth-u
Vrsta vode Tvrdoća
0
d
Vrlo meke 0-4
Meke 4-8
Umereno
tvrde
8-12
Dosta tvrde 12-18
Tvrde 18-30
Vrlo tvrde >30
146
3) Opštekiselinska agresivnost (karakteristična je za vode sa velikom koncentracijom jona
vodonika, odnosno sa vrednošću pH: 5,5-6,5 slabo agresivna sredina; 4,5-5,5 srednje
agresivna; <4,5 jako agresivna.
4) Sulfatna agresivnost, zbog uticaja SO
4
jona (mg/l): slaba-200-600; srednja - 600-3000;
jaka sa sadržajem >3000. Za vrednosti ≥ 3000 treba upotrebljavati cemente koji su
sulfatno otporni.
5) Magnezijumska agresivnost (mg/l, jona Mg
2-
): slaba-100-300; srednja - 300-1500; jaka
>1500,
6) Kiseonična agresivnost (pod uticajem rastvorenog kiseonika u vodi, naročito u dodiru
sa metalnim kosntrukcijama),
7) Agresivnost amonijaka (izražena kod izrazitog prisustva otpadnih voda),
8) Agresivnost vode jakim bazama (voda sa visokim sadržajem alkalija),
9) Bakterijsku agresivnost vode uz formiranje H
2
S (dejsto otpadnih voda).
Agresivne sredine, po ukupnom sadržaju soli (g/l) su: slabo agresivne 10-20;
srednje 20-50; jako agresivne >50.
Prema ukupnoj mineralizaciji, sadržaju rastvorenih minerala i gasova, podzemne
vode mogu biti normalne, mineralne i rasoli. Normalne podzemne vode imaju ukupnu
mineralizaciju manju od 1 g/l, dok sa povišenom mineralizacijom preko 1 g/l su mineralne
vode, gde mineralizacija može da bude do 50 g/l. Vode sa mineralizacijom preko 50 g/l
nazivaju se rasoli. Mineralne podzemne vode sa povećanom temperaturom (preko 20
0
C)
nazivaju se termomineralnim.
8.4. Svojstva i klasifikacije akviferske i izolatorske sredine
Osnovni pojmovi
Slobodne podzemne vode zapunjavaju pore i kreću se pod dejstvom sile zemljine
teže. Zavisno od geometrije vodonosne sredine, uslova doticaja i oticaja iz nje, izvesna
količina vode se može akumulirati, zadržavati izvesno vreme. Geološki značajne
akumulacije podzemnih voda čine izdani (Sl.8.3). Gornja površina izdanskih voda
uobičajeno se naziva nivo podzemne vode i označava kao NPV. Podrazumeva se da se taj
nivo meri u odredjenim objektima za njegovo merenje-pijezometrima. Neposredno iznad
izdani, pod dejstvom kapilarnih sila, formira se kapilarni pojas. U plitkom površinskom
delu terena, naročito se to odnosi na pedološki-oranični deo, nalaze se podzemne vode u
različitom obliku i sačinjavaju rudinski pojas. Pored izdani koja ima relativno značajne
rezerve podzemne vode, na Sl.8.3. je prikazana i tzv. lažna izdan. U suštini i ona ima sve
elemente izdani, ali je jedino razlika u tome što ona nema veći značaj, odnosno radi se o
maloj količini akumulirane vode. Zavisno od uslova isparavanja, eventualno procedjivanja
vode iz nje u izdan koja se nalazi dublje, kao i uslova prihranjivanja, lažna izdan u
pojedinim vremenskim delovima godine može da nestane-presuši.
147
Senske mase kroz koje se voda
praktično ne kreće predstavljaju izolatore.
npr. glina, lapor i njima srodne stene. Za
razliku od njih velika većina stena ima pore
takvih veličina i medjusobne povezanosti da
se kroz njih voda može slobodno kretati ili
akumulirati. To su akviferi, ili vodonosnici,
redje je u upotrebi termin kolektori. Zavisno
od količine vode koja prihranjuje izdansku
zonu i filtracionih svojstava vodonosne sre-
dine, nivo oscilira na gore ili dole, do maksi-
malnog ili minimalnog NPV. Ta razlika
maksimalnog i minimalnog nivoa naziva se
režimom kolebanja izdani. Celokupna zona
u terenu, od NPV do po-vršine terena
sačinjava nadizdansku zonu. Linije toka
podzemne vode su strujnice. Ekvi-
potencijalne linije ili linije jednakog pritiska
su hidoizohipse. One su upravne na linije
toka. Objekti u kojima se crpi podzemna
voda su bunari (bušeni, kopani, reni, drenažni). Situaciona osnova, bilo koje razmere, sa
izdvojenim litološkim vrstama stena, ili rejonima po nekom drugom hidrogeološkom
kriteriju i drugim hidrogeološkim oznakama koje su takodje označene na karti čini
hidrogeološku kartu. Isti ti elementi koji su predstavljeni na presecima, bilo da su preseci
vertikalni ili nisu, čine hidrogeološki profil. Za odredjene proračune, najčešće se koriste
hidrogeološki parametri: poroznost, koeficijent filtracije, transmisibilnost, elastična i
gravitaciona vodoocednost, koeficijent nivoprovodnosti i pijezoprocodnosti.
Vodonosna i izolatorska sredina
Akviferi su stenske mase u kojima se akumulira slobodna podzemna voda i imaju
propusnost višestruko veću od okolnih stenskih masa. Izolatori su stenske mase koje imaju
znatno manju propousnost vode u odnosu na okolne. Prema tome, uočava se jasno
relativnost pojmova akvifera i izolatora, tj. u jednom slučaju ista stenska masa može biti
akvifer, a u drugom izolator. Tako npr., pesak u odnosu na šljunak je izolator, a isti pesak u
odnosu na glinu je akvifer. Ipak, u praksi uobičajeno je za izvesne vrste stenskih masa da se
uvek podrazumeva da su one akviferi, a neke izolatori. Pesak i šljunak, bez prisustva
glinovite komponente, sa udelom frakcije zrna sitnijih od 0,2 mm ispod 10%, takodje i
karstifikovani krečnjak i njima srodne stene su uvek akviferi. Glina, lapor i njima slične
stene, po poroznosti, su uvek izolatori.
U pogledu prostornog položaja akviferske sredine, u odnosu na izolatorsku, u
prirodi se nalaze brojne kombinacije njihovih medjuodnosa (Sl. 8.4) Značaj dobrog
poznavanja geometrijskih odnosa akviferske sredine, u odnosu na izolatorsku, umnogome
predodredjuje mnoge praktične aspekte rešavanja brojnih problema koji su u vezi uslova i
mogućnosti prihranjivanja izdani, takodje pražnjenja izdani i sniženja NPV u uslovima
148
Sl.8.3. Slobodne podzemne vode u
hidrogeološkom profilu tere-na; 1-glina-
izolator; 2-šljunak i pesak-vodonosna
sredina
eksploatacije. U odnosu na erozioni bazis, dno prirodne površinske akumulacije vode, ili
veštačke akumulacije, hidrogeološki akviferi mogu biti visoki ili niski. I ova podela je
veoma bitna, jer ukazuje, pored ostalog, na to da podzemna voda visokog akvifera
prihranjuje površinske vode, da u nekim uslovima može u celini biti izdrenirana, dok u
uslovima niskog akvifera na uslove prihranjivanja i pražnjenja u velikoj meri utiču i
površinski akumulirane vode.
Sl.8.4. Tipovi hidrogeoloških akvifera: a) otvoreni; b) zatvoreni; c) delimično zatvoreni;
d) poluotvoren
Stenske mase koje imaju hidrogeološku funkciju izolatora mogu biti neposredno
ispod akviferske sredine (u podini), iznad akvifera (u povlati) ili činiti bočne granice,
odnosno barijere. Uslovi sedimentacije, ili način ispucalosti stenske mase, mogu
usložnjavati odnose akviferskih i izolatorskih hidrogeoloških sredina, tako da je često
moguće imati slučajeve smenjivanja akviferskih i izolatorskih sredina. Posebno izraženo je
to u hidrogeološkim kompleksima, flišolikog tipa, gde se, po pravilu, u svakoj sekvenci
(grupi slojeva) nalazi bar po neki vodonosni sloj: pesak-peščar, šljunak-konglomerat,
krečnjak i dr.
149
Sl. 7.5. Položaj akviferskih sredina u terenu;1-visoki; 2-niski; 3-duboki sa vodom pod
pritoiskm.
Izdani
Izdani su geološki značajne akumulacije slobodnih podzemnih voda. To znači da
im je rasprostiranje, odnosno količina akumulirane vode, takva da je pri eksploataciji
značajna. Podzemna voda može zapunjavati ingergranularne pore ili pukotinsku poroznost.
U zavisnosti od toga, odnosno prema strukturnom tipu poroznosti izdani su podeljene na
zbijeni i razbijeni strukturni tip. Specifičan tip poroznosti je u intenzivno karstifikovanim
stenskim masama, prevashodno krečnjacima i dolomitima, pa se i izdani formirane u tim
stenama nazivaju izdanima u karstu. Sva tri navedena tipa izdani imaju svoje specifičnosti.
Najbitnije u svemu je to da izdani formirane u medjuzrnskom tipu poroznosti praktično su u
kontinuitetu zastupljene u okviru date sredine. U svakoj bušotini, ili drugim objektom,
kojima se udje u nju bez ikakvih problema će se registrovati i utvrditi nivo površine te
izdani.
Izdan formirana u pukotinskom tipu poroznosti se može smatrati istovetnom sa
izdani u medjuzrnskoj poroznosti, kada su pukotine veoma brojne, monolitni delovi
omedjeni pukotinama su sitni, kretanje vode je saglasno zakonu Darsija. Ako to nije slučaj,
hidrogeološki uslovi u terenu postaju složeniji. Tako npr. kada su pukotine u pojedinim
delovima terena pojedinačne-slučajne, medjusobno nepovezane, podzemna voda može
samo njih zapunjavati, a medjusobno voda iz tih slučajnih pukotina ne mora komunicirati.
Takvi slučajevi su vrlo retki, pa se za praktične potrebe uvek vrši generalizacija tako da se i
ispucalim stenama NPV podrazumeva da je kontinualan u terenu (Sl.8.6.).
Prema hidrauličkom mehanizmu izdani mogu biti slobodne i pod pritiskom (Sl.
8.7). Izdani pod pritiskom su podeljene na arteske i subarteske, zavisno od toga da li im je
pijezometarski pritisak iznad površine terena ili nije. Izdani pod pritiskom se odlikuju time
da im je celokupna akviferska sredina, koja je izmedju podinskog i povlatnog izolatora, u
celini zapunjena vodom i ista deluje hidrostatičkim pritiskom u svim pravcima uključujući
pri tom i delovanje na gornju graničnu površinu izmedju kolektora i izolatora.
150
Sl. 8.6. Strukturni tipovi izdani: slobodna u pesku; razbijena u krečnjaku
Slobodna izdan je karakteristična po tome što NPV može slobodno varirati od
minimalne do maksimalne vrednosti, tako da akviferska sredina nije u celini nikada
zapunjena vodom. Zbog toga i u uslovima postojanja povlatnog izolatora, podzemna voda
slobodne izdani ne vrši nikakav hidrostatički piritisak na njega.
Prema udaljenosti bočnih granica-izolatora u odnosu na akvifer izdani mogu biti:
beskonačnog prostranstva; poluograničenog i ograničenog. To u suštini znači da, npr. kod
izdani beskonačnog prostranstva, crpljenje u posmatranoj tački nema nikakvog uticaja na
granicama izdani.
Voda koja dotiče u izdan istu prihranjuje, a kada iz nje ističe tada je prazni.
Najčešći vidovi hranjenja izdani su infiltracijom atmosferskih voda, potom iz površinskih
voda: iz reka, jezera, mora, okeana, zavisno od povezanosti vodonosnika i tih voda. Često
se u prirodi susreće obrnut proces, tj. da se izdanske vode prazne tako što ističu u
površinske. Osim navedenih mogućnosti, prihranjivanje izdani može biti u vidu doticaja iz
dubljih izdani, oslobadjanjem voda pri procesu konsolidacije i dijagenetskog očvršćavanja
sedimenata. Pražnjenje izdani može biti prirodnim putem, na izvorima, ili veštačkim putem:
bunarima, iglofiltrima, u otvorenom iskopu ili na neki drugi način.
Sl.8.7. Tipovi izdani prema hidrauličkom mehanizmu NPV1 nivo slobodne izdani; NPV2 nivo
subarteske izdani, NPV3 nivo arteske izdani; P-1 pijezometar
151
8.5. Hidrogeološki parametri
Poroznost
Poroznost je svojstvo stenske mase da poseduje odredjene pore. One mogu nastati
kad i sama stenska masa, kada se nazivaju singenetske. U slučaju da su pore nastale
naknadno: odredjenim procesima rastvaranja stenske mase; procesima iznošenja sitnijih
frakcija; rocesima mehaničkog lomljenja usled prekoračenja čvrstoće stene, tada je
novonastala poroznost postgenetska. Ovo fizičko svojstvo stenske mase je detaljnije
opisano u poglavlju fizičko-mehanička svojstva stena.
U hidrogeološkom smislu, pogotovu sa stanovišta izučavanja slobodnih
podzemnih voda, poroznost je značajna, jer ista presudno utiče na količinu slobodnih voda
koje su akumulirane u datoj sredini. Osim toga to svojstvo, odnosno veličina, oblik, i način
povezanosti pora opredeljuje uslove kretanja slobodnih podzemnih voda, bilo da se radi o
slobodnom isticaju, bilo da se radi o mogućnostima vodosnabdevanja, ili zaštiti temeljnih
iskopa.
U pogledu veličina pora, tj. njihovom poprečnog preseka, u hidrogeologiji je
uobičajena podela pora na: superkapilarne-sa veličinom pora >0,5 mm; kapilarne sa
prečnikom pora od 0,5-0,0002 mm i subkapilarne sa veličinom pora < od 0,0002 mm.
Praktično posmatrano slobodne podzemne vode su akumulirane samo u superkapilarnim
porama. Uticaj zidova na hidrodinamičke procese kretanja podzemnih voda je minimalan.
Za razliku od superkapilarnih pora i njihovog značaja za slobodno kretanje podzemnih
voda, subkapilarne i kapilarne pore su od izrazito velikog značaja za procese koji su u vezi
sa vezanim podzemnim vodama.
Propusnost
Propusnost stena i stenskih masa je svojstvo da su one izgradjene tako da kroz
njih mogu da prolaze: slobodna podzemna voda, neki drugi fluid, ili gasovi. U
hidrogeologiji, naročito u dinamici podzemnih voda, pod ovim svojstvom se razmatra
kretanje slobodnih podzemnih voda, koje se kreću pod dejstvom unutrašnjih i spoljašnjih
sila. Unutrašnje sile su posledica različitih pijezometarskih pritisaka, a spoljašnje nastaju
dejstvom sile zemljine teže.
Zakonitost kretanja vode kroz vodopropusnosnu stensku masu utvrdio je Francuski inženjer
Henry Darcy-a. On je eksperimentalno, 1856.g.,na bazi svojih ispitivanja protoka vode kroz
cev zapunjenu peskom, odredjenog poprečnog preseka, u koju su bile ugradjene
pijezometarske cevi (P-1-2) za merenje nivoa vode (Sl. 8.8) utvrdio zakon filtracije, koji je
poznat kao Darsijev zakon. Isti predstavlja jedan od osnovnih zakona kretanja podzemnih
voda, a koeficijent filtracije osnovni parametar koji definiše filtraciju podzemnih voda.
152
Sl.8.8. Shematski prikaz ogleda Darsija
Darsi je eksperiment ponavljao, tako što je cev punio peskom različite granulacije.
Utvrdio je da je pri sporom kretanju-strujanju vode protok direktno proporcionalan gubitku
pijezometarske visine (H1 - H2), odnosno da je
I K A Q ⋅ ⋅ ·
gde su:
Q-količina vode koja se filtrira kroz stenu u jedinici vremena (m
3
),
A-površina poprečnog profila vodonosnog sloja (m
2
),
v-brzina filtracije vode (m/s),
K-koeficijent filtracije (m/s),
I-hidraulički gradijent L / H I ∆ ·
u - porni pritisak vode
Darsijeva brzina je:
I K
A
Q
v ⋅ · ·
Kod turbulentnog kretanja vode, gubitak visine proporcionalan je kvadratu brzine,
pri čemu je brzina
I K v ·
Ako se vrednost brzine uvrsti u formulu proticaja tada je:
I KA Q ·
Vrednosti koeficijenta filtracije najviše zavise od karakteristika pora, njihove
medjusobne povezanosti, merodvanog prečnika karakterističnih pora. Delimično pojedine
pore mogu biti zapunjene sitnijim odlomcima ili zrnima i to od iste ili neke druge vrste
stene. Taj sitnozrniji materijal može biti singenetskog porekla, nastao kad i sama stena, ili
153
postgenetski, odnosno unet u prostor pore naknadnim procesima koji se dogadjaju u terenu.
Poroznost može biti u toku vremena smanjena i usled drugih procesa, npr. usled oblaganja
zidova pora nekom mineralnom materijom, procesima dijageneze, konsolidacije,
kolmiranja i dr. Stoga je i vrednost koeficijenta filtracije promenljiva veličina, čak i za
jednu te istu vrstu stena. Osnovne vrste klastičnih sedimentnih stena imaju sledeće
vrednosti K (m/sec): gline K < 10
-9
; prašine 10
-9
<K< 10
-5
; peskovi 10
-5
<K< 10
-2
; šljunkovi
K>10
-2
.
Prema vrednostima koeficijenta filtracije K (m/s) postoji više opšte prihvaćenih
klasifikacija stenskih masa u pogledu propusnosti. U Francuskoj, prema Castanyi-u, stene
intergranularne poroznosti su podeljene u sledeće četiri grupe:
Veoma vodopropusne, K>10
-1
; Voopropusne, K= x 10
-6
do 10
-1
; Malo vodopropusne K=
10
-6
do 10
-9
; Nepropusne K< 10
-9
. U pogledu vodopropusnosti, granica izmedju
vodopropusnih i vodonepropusnih stenskih masa je prema brojnim autorima u intervalu 10
-7
>K>10
-9
(m/s), odnosno sa većim vrednostima koeficijenta filtracije od navedenog stenske
mase su vodopropusne i obrnuto.
Filtracione sredine su najčešće heterogene i anizotropne. To najviše zavisi od
uslova sedimentacije, a osim toga i od geoloških procesa koji su pratili egzistenciju svake
sredine od njenog nastanka do danas. Uslovi sredine i nastanka svake stenske mase
ponaosob, relativno se lako definišu i prepoznaju na otkrivenim izdancima, nešto teže na
bazi podataka jezgra istražnih bušotina, još teže na bazi indirektnih ispitivanja. Radi
generalnog sagledavanja uticaja sredine na uslove filtracije podzemnih voda ovde su
navedena dva karakteristična primera (Sl.8.9) koja se često sreću u stručnoj literaturi i to
kako u oblasti hidrogeologije, tako isto i u geomehanici. Prvi primer se odnosi na višeslojnu
sedimentacionu sredinu koju izgradjuju dominantno peskovito-šljunkovite stene, sa
horizontalnom orijentacijom slojevitosti-graničnih površina medju sredinama. Sobzirom na
to da se radi o jedinstvenoj izdani to sve sredine utiču na propustnost vode i to srazmerno
njihovoj debljini i vrednostima koeficijenta filtracije. Matematički opisano merodavni-
ekvivalentni koeficijent filtracije, koji reprezentuje posmatranu skupinu sredina može se
izraziti:


·
·
n
i
i i
x
D
d K
K
1


·
·
n
1 i i
i
z
K
d
D
K
Sl.8.9. Srednja vrednost koeficijenta filtracije, u slučaju kretanja podzemne vode u troslojnoj
sredini: u horizontalnom pravcu (a); u vertikalnom pravcu (b)
154
Specifična izdašnost predstavlja količinu vode koja se može ocediti iz akvifera,
jedinične zapremine, pri padu pritiska za jediničnu vrednost. Kod slobodnih podzemnih
voda specifična izdašnost se drugačije zove vodoocednost. Parametar kojim se to definiše
je koeficijent gravitacione vodoocednosti ili efektivna poroznost (
e
µ
). Kod podzemnih
voda pod pritiskom radi se o elastičnoj vodoocednost ili specifičnoj elastičnoj izdašnosti, a
parametar je koeficijent elastične vodoocednosti (
*
e
µ ).
Po obrascu P.Becinskog
e
µ
=0,117 K
1/7
, pri čemu se koeficijent filtracije K
izražava u m/dan, moguće je odrediti orijentacione vrednosti efektivne poroznosti. U
tablici koja sledi date su granične vrednosti parametra poroznosti i koeficijenta filtracije i to
samo za neke karakteristične vrste stena.
Tablica br.8.4.: Poroznost i koeficijenta filtracije (K) nekih stena , po J.Josipoviću
Stena Ukupna poroznost Efektivna poroznost K (m/s)
Peskoviti šljunak 0,25-0,35 0,20-0,25 5 x 10
-4
-5 x 10
-3
Šljunkoviti pesak 0,28-0,35 0,15-0,20 2 x 10
-4
-1 x 10
-3
Pesak 0,30-0,38 0,10-0,15 1 x 10
-4
-4 x 10
-4
Alevritski pesak 0,33-0,40 0,08-0,12 1 x 10
-5
-2 x 10
-4
Peskoviti alevrit 0,35-0,45 0,05-0,10 1 x 10
-6
-5 x 10
-5
Glinoviti alevrit 0,40-0,55 0,03-0,08 1 x 10
-8
-5 x 10
-6
Alevritska glina 0,45-0,65 0,02-0,05 < x 10
-8
Koeficijent transmisibiliteta (provodljivosti, vodoprovodljivosti, transmisivnosti)
obeležava se (T) i definiše jedinični proticaj za odredjeni gradijent pijezometarskog
pritiska.
Sl.8.10 Shematski prikaz protoka vode u izdani pod pritiskom (a) i slobodnoj (b)
Koeficijent transmisibiliteta ima dimenzije površine m
2
/s ili m
2
/dan. Za artesku i
subartesku izdan ovaj parametar je konstantan T=KM, dok to nije slučaj kad je u pitanju
slobodna izdan T=Kh
sr
. Za slobodnu izdan koeficijent transmisibiliteta predstavlja proizvod
koeficijenta filtracije i srednje visine izdani. U uslovima crpljenja na bunaru, kapaciteta Q,
merenih sniženja S
1
-S
2
na pratećim pijezometrima i rastojanju izmedju bunara i
pijezometara r, po predlogu G.Thiem-a:
155
1
r
2
r
log
)
2
S
1
S ( 2
Q 30 , 2
T
− π
·
Na osnovu protoka vode u slobodnoj i izdani pod pritiskom, kako je to dato na Sl.8.10.
moguće je lako odrediti jedinični proticaj q (izmedju dva posmatrana profila i za jediničnu
širinu posmatrano upravno na ravan slike).
L
M h H K
KIM vA q
) ( −
· · ·
ili
L
h H K
L
h H h H K
sr
KIh vA q
2
)
2 2
(
2
) )( ( −
·
+ −
· · ·

Koeficijent pijezoprovodnosti (
*
e
T
a
µ
· ∗

) definiše brzinu izmene slojnog pritiska
kod elastičnih režima filtracije u sloju sa podzemnom vodom pod pritiskom. Koeficijent
nivoprovodnosti (
*
e
T
a
µ
·
) definiše brzinu širenja depresije slobodnoj
izdani.
8.6. Osnovni elementi kretanja slobodnih podzemnih voda
Podzemna voda se kreće iz jednog područja u drugo saglasno dejstvu sile zemljine
teže, iz područja sa višim pijezometarskim pritiskom u područje gde je on niži. Obično se
uticaji sile teže nazivaju spoljašnjim uticajima, a uticaji pritisaka unutrašnjim. Najvažnije
fizičke veličine, kojima se opisuje tok podzemnih voda, su: brzina kretanja; pijezometarski
pritisak; gustina, viskozitet i temperatura tečnosti. Obzirom na to da su relativno
zanemarljivi uticaji gustine, viskoznosti i temeprature, to za proučavanje toka podzemnih
voda su najbitniji: brzina, odnosno strujno polje; i polje pritisaka, odnosno polje gradijenata
pritisaka.
Naučna disciplina koja izučava kretanje vode, nafte, gasa i njihovih mešavina kroz
prostore medjuzrnske poroznosti, ili kroz pukotine, naziva sa pozemna hidraulika.
Izučavanjem kretanja podzemne vode bavi se hidraulika podzemnih voda. Osnove naučnog
razvitka hiraulike vezuju se za sredinu 19. veka i izučavanja francuskog inženjera
G.Darsija, tj. za 1856.g. kada je na bazi poznatih njegovih ispitivanja utvrdjen zakon
filtracije.
156
Sl.8.11. Shematski prikaz vidova kretanja podzemnih voda:
a) laminarni tok;
b)stvarni pravac toka-srednji pravac toka;
makroskopski pravac toka - računski;
c) turbulentni tok
Problemima podzemne hidraulike bavili su se kasnije brojni istraživači, pogotovu
u svetu, ali i kod nas. Težište pojedinih je bilo na teorijskim aspektima, a mnogi su radili na
rešenjima problema koji se sreću u praksi: utvrdjivanju rezervi ili uslova i mogućnosti
dobijanja vode, nafte i gasa; utvrdjivanju uslova filtracije u zoni velikih gradjevinskih
objekata kakvi su brane, podzemna skladišta, skloništa; poboljšanju svojstava terena
dreniranjem podzemnih voda; preciziranju fizičko-mehaničkih karakteristika tla u
zavisnosti od vlažnosti; u popoljoprivredi radi rešenja problema navodnjavanja ili
odvodanjavanja, i dr.
Kretanje podzemnih voda je definisano strujnim poljem, tj. strujnicama ili
linijama toka i poljem pritisaka vode tj. hidroizohipsama. Prema uzajamnom položaju
strujnica, kao i njihovom postojanošću u vremenu kretanje može biti istovetno ili
promenljivo. Naime, kada su strujnice medjusobno paralelne, brzine kretanja su male,
linearna je zavisnost od gradijenta pritiska, tj. kretanje je laminarno i podložno je zakonu
Darsija. Obrnuto, kada su relativno velike brzine kretanja, zavisnost od gradijenta pritiska je
stepena funkcija, tada dolazi do mešanja strujnica, tok podzemnih voda je turbulentan. Izvesno
je da je matematički mnogo lakše i jednostavnije opisati laminarni nego turbulentni tok.
Sl.8.12. Strujne i ekvipotencijalne linije, a) u slučaju kad se voda gubi iz kanala u teren, b)
pri crpljenju u bunaru, po J. Josipoviču
157
Laminarno kretanje može biti ustaljeno ili stacionarno i neustaljeno ili
nestacionarno. Za ustaljeno kretanje je karakteristično da linije toka ne menjaju oblik,
protok je konstantan u prostoru i vremenu. Obrnuti je slučaj kod neustaljenog kretanja
podzemnih voda. U inženjerskoj praksi često se problemi rešavaju tako što se vrši odredjeni
stepen uopštavanja, generalizacije, pa se kreanje podzemnih voda pojednostavljuje tako što
se podrazumeva da je kretanje vode ustaljeno, umesto stvarnog pravca toka (mikroskopski
koncept toka) u proračunima se usvaja srednji pravac linearnog toka (tzv. makroskopski
koncept toka).
Polje pritisaka je odredjeno kada su u vremenu i prostoru utvrdjeni iznosi
pijezometarskog pritiska. To znači da su na odredjenom istražnom području definisane
linije pritisaka vode tj. hidroizohipse.
Pijezometarsku visinu podzemne vode je najjednostavnije odrediti u zato
izvedenim objektima-pijezometrima (Sl.8.13.), istražnim ili eksploatacionim bunarima ili
drugim objektima u kojima je moguće meriti dubinu do nivoa podzemne vode. Prema tome,
moguće je meriti dubinu do takozvanog statičkog NPV, kada se podzemna voda ne crpi, tj.
ne snižava se njen nivo veštačkim putem, ili u uslovima crpljenja-dinamički NPV.
Pijezometarski pritisak ustvari predstavlja pijezometarsku kotu slobodnog NPV. Zavisi od
visine vodenog stuba u akviferskoj sredini i položaja podine akvifera u odnosu na
horizontalnu ravan. Stoga je jasno da je pijezometarski pritisak zbir pijezometarske visine i
položajne ili geodetske visine tj. :
c z
g
u
H + +
ρ
·
Gde su:
H - Pijezometarski pritisak
u - porni pritisak
ρ - gustina
g - ubrzanje sile zemljine teže
ρg=γ, vode
z - položajna ili geodetska visina
c - proizvoljna konstanta
Porni pritisak u datoj tački terena predstavlja visinu vodenog stuba u toj istoj tački.
Generalno posmatano moguće je više slučajeva koji objašnjavaju iznos pornog pritiska:
- u slobodnoj izdani kada je porni pritisak u svakoj tački te izdani jednak visini
stuba vode od posmatrane tačke do NPV;
- u slobodnoj izdani kada se izdanska voda kreće na dole, porni pritisak raste sa
dubinom, ali realno ukupan pijezometarski pritisak opada zbog povećanih otpora jer je veća
i dužina putanje kojom se podzemna voda kreće;
- u uslovima kretanja izdanske vode iz dubljih delova terena u pliće, porni pritisak
opada, do uslova izjednačavanja sa NPV.
158
Sl. 8.13. Shematski prikaz tipova pijezometara: a) klasični u zrnastoj sedimentoj steni; b)
klasični u čvrsto vezanoj steni; c) višestruki električni-soil mechanics
1-puna neperforirana cev; 2-Filtarski deo; 3-Taložnik; 4-Zid bušotine; 5-Perforirani deo
cevi; 6-Zasip šljunka; 7-Merna ćelija; 8-Vodonepropusni tampon; 9-Zasip peska; 10-Kablovi
sa priključkom za logger-merač
Posmatrano u dva profila (1-1 i 2-2), fizičko značenje polja pritisaka vode najbolje
se može predstaviti poznatom Bernulijevom jednačinom (D.Bernoulli, 1738.g.) u sledećem
obliku:
Gde su:
2
2
v
- Kinetička
energija;
ρ
P
- Pritisna energija; gz - Potencijalna energija
2
2
2
2
1
1
2
1
2 2
z
g
P
g
v
z
g
P
g
v
+ + · + +
ρ ρ
Gde su: v
2

/2g brzinska visina; P/ρg - pritisna ili pijezometarska visina;
z - geodetska visina
Brzina kretanja podzemne vode je po pravilu mala, pa se prvi član Bernulijeve
jednačine može zanemariti.
159
2
2
2
2
1
1
2
1
2 2
gz
P v
gz
P v
+ + · + +
ρ ρ
8.7. Zaštita temeljnih jama od podzemnih voda
Konkretizacija uslova kretanja podzemne vode, po zakonu Darsija, omogućila je
rešavanje mnogih problema koji se susreću u praksi. To se odnosi na uslove i mogućnosti
vodosnabdevanja; uslove i mogućnosti sniženja nivoa podzemne vode za potrebe
gradjevinaratva; uslove i mogućnosti dreniranja terena kao mere poboljšanja svojstava
terena i dr.
Postoje bitne principijelne razlike izmedju sniženja NPV za potrebe
vodosnabdevanja i za sniženje NPV da bi se gradjevinski radovi izveli u suvom. Pri
zadovoljenju potreba za vodom u vodosnabdevanju vodi seračuna o tome da se
prekomernim crpljenjem brzo ne potroše postojeće zalihe podzemne vode, već da one budu
zadovoljene po zahtevanom projektnom kriterijumu, tj.dovoljno dugo. Za realizaciju
gradjevinskih radova dovoljno je da se ostvare mogućnstoi rada u suvom, da NPV bude
dovoljno snižen, uvažavajući pri tome odredjena pravila i ograničenja.
Istražnim radovima je neophodno dovoljno detaljno istražiti dato područje da bi se
mogla izvršiti odredjena uopštavanja-generalizacija. To se odnosi i na poslove rejonizaciji
teritorije i izdvajanja odredjenih kvazihomogenih zona po bitnim parametrima, uključujući i
hidrogeološke parametri. Tek potom se može pristupiti potrebnim proračunima i analizama.
Treba istaći da su po pravilu greške u loše definisanoj geometriji sredina višestruko veće od
grešaka koje se dobijaju izborom metoda proračuna. Značajno se prednost daje terenskim
metodama ispitivanja u cilju dobijanja potrebnih parametara koji definišu filtraciona
svojstva sredine, u odnosu na laboratorijske.
Izbor mera za sniženje nivoa podzemne vode, a time i zaštita iskopa uopšte
(temeljne jame, rovovi i kanali za raznovrsne namene, iskopi u rudnicima sa površinskom
eksploatacijom, iskopi u podzemlju koji po nameni mogu biti raznovrsni: bolnice, sportski
objekti, skladišta, skloništa, tuneli i dr. ) zavisi od:
litoloških vrsta stenskih masa, odnosno od geometrije zastupljenih sredina;
filtracionih karakteristika zastupljenih sredina, naročito vodonosne u kojoj se izvodi
crpljenje;
- uslova prihranjivanja izdani, količine vode koju treba crpsti;
- tehnologije i organizacije gradilišta gde se crpljenje izvodi, uključujući pri tome tehniku
i tehnologiju izvodjenja odredjenih vrsta gradjevinskih i drugih radova, koji nisu u vezi sa
crpljenjem;
- vremena u kom se mora vršiti sniženje, kao i veličinu područja za koje se sniženje
obavlja;
- tehničkih karakteristika opreme i mašina kojima se sniženje obavlja.
Zaštita od slobodnih podzemnih, izdanskih, voda može biti privremena i trajna.
Privremena je ograničena u vremenu: na vreme dok traju odredjeni gradjevinski radovi na
iskopu i zaštiti zidova iskopa; dok traje iskop i izgradnja temeljne ploče objekta, eventualno
i dela objekta koji je u zoni uticaja podzemne vode; dok je potrebno štititi iskop i opremu u
njemu da bi se izveli neki drugi neophodni radovi i dr. Stalna zaštita od podzemne vode
uključuje sve mere koje obuhvata privremena, ali i dodatne: npr. dugotrajno stalno ili
povremeno crpljenje; ugradnju potrebne hidroizolacije na objektu pa potom prestanak
crpljenja i dr.
160
Zaštita od slobodnih, izdanskih, podzemnih voda može biti raznovrsna:
- slobodni dotok u temeljnu jamu, potom crpljenje i izbacivanje muljnim i drugim
pumpama;
- injektiranjem terena vodonepropusnom injekcionom masom;
- drenažama;
- depresionim bunarima;
- iglofiltrima;
- elektroosmozom
Neki od navedenih postupaka su prikazani u drugim poglavljima, npr. u merama
poboljšanja svojstava terena.

Sniženje NPV Bunarima se efikasno može izvoditi u sredinama koje po
granulometrijskom sastavu odgovraju: šljunkovima; peskovima i mešavini tih stena.
Ispucale stene čije su filtracione karakteristike po vrednostima istovetne onim koje imaju
šljunkovito-peskovite stene, ipak, zahtevaju posebnu analizu koja umnogome može zavisiti
od karakteristika iskopa, hidrauličke povezanosti sa površinskim vodotokom ili
površinskom akumulacijom vode i sl. Iglofiltri se često koriste, u gradjevinarstvu, za
sniženje NPV prevashodno u prašinastim sedimentima, ili ako u njima ima manje količine
drugih granularnih sedimenata, sa bitnim ograničenjima u pogledu dubine do koje se igle
mogu pobiti pa time i sniziti NPV.
Bunari mogu biti raznovrsni:
- po tehničkim karakteristikama: dubina; prečnik; tip filtra;
- po načinu izvodjenja: bušeni mašinski direktno ili revesno, bušeni
ručno ; kopani mašinski ili ručno;
- po pravcu vodozahvatnog dela najčešće: vertikalni (savršeni i
nesavršeni); horizontalni, kosi;
- po tipu: cevasti, reni;
- po nameni: opitni; eksploatacioni; za vodosnabdevanje, za zaštitu
iskopa (temeljne jame objekta, iskopa za infrastrukturne linijske objekte vodovoda
i kanalizacije, iskopa za podzemne objekte, rudnika i dr.), dreniranje terena, za
zaštitu sredine od štetnih zagadjivača i dr.
Značajne su razlike u tehničkim karakteristikama i načinu izvodjenja mnogih od
navedenih vrsta bunara. Ipak, kod svih se u prethodno izvedeni iskop, ili izbušenu rupu
bušotine-bunara, ugradjuje odredjena konstrukcija koja može biti različita u detaljima, ili
po vrstama materijala (obične čelične cevi, plastične cevi, pocinkovane cevi, redje
prohromske i dr.). Konstrukcija ima, pored ostalog (Sl.8.14.), neperforirani deo u koji voda
ne može da udje; perforirani-vodoprijemni deo; taložnik i dr. Kada je ugradjena
konstrukcija oko vodoprijenog dela konstukcije se ugradjuje šljunčani zasip, iznad njega
vodonepropusni glineni ili drugi materijal koji zapunjava medjuprostor izmedju
konstrukcije i zida bušotine. Šljunčani zasip ima funkciju da smanji brzinu filtracije vode u
bunarsku konstrukciju, time i unošenje sitnih frakcija iz prirodne sredine. Ugradjeni
materijal iznad zasipa ima zadatak da spreči zagadjenje izdanske vode upuštanjem
površinskih i eventualno drugih voda.
161
Zajedničko svim bunarima je, bez
obzira na način izvodjenja i druge
tehničke karakteristike, da se crpljenjem
vode koja iz izdani ulazi u bunar vrši
sniženje prvobitnog NPV. Uobičajeno je
da se nivo podzemne vode pre dejstva
crpljenja naziva statičkim NPV, da se
crpljenjem u zoni dejstva bunara vrši
sniženje tog prvobitnog nivoa, odnosno
dobija se tzv. dinamički NPV. Zona
uticaja crpljenja tj. radijalno rastojanje
od bunara do udaljenosti dokle se vrši
promena statičkog NPV naziva se
radijusom dejstva bunara (R). Upravo na
tim činjenicama, sniženju vode, je i
zasnovana zaštita iskopa od podzemne
vode. Kako je sniženje najveće u bunaru,
a opada sa udaljavanjem od njega, to je i
težnja da se bunari lociraju što je
moguće bliže temeljnoj jami. U mnogim
slučajevima se projektovano sniženje ne
može obaviti jednim bunarom, mora ih
biti više i tada se vodi računa o njihovom
rasporedu, kao i saznanju da se njihovi
radijusi uticaja medjusobno preklapaju.
Tada su sniženja povećana u području
njihovog preklapajućeg delovanja.
Kakav će biti oblik depresione
kupe, usled crpljenja, zavisi od karakteristika sredine, njenih granica, količine vode koja se
crpi. U pogledu uticaja crpljenja na granice mogući su sledeći slučajevi:
- radijus dejstva pri crpljenju ne doseže do granica (npr. široka peskovito-
šljunkovita aluvijalna ravan);
- uticaj crpljenja doseže do jedne granice (npr bunar u blizini reke gde se može
usvojiti da je H=const-nema sniženja), a druga je u beskonačnosti;
- uticaji crpljenja se manifestuju na više granica, zbog malih dimenzija vodonosne
sredine. Tada je moguće, izmedju ostalog, sledeće: depresija zahvata granicu tj. izolatorsku
sredinu; depresija obuhvata granicu i šire područje koje mogu da čine npr. intenzivno
ispucale stenske mase, eventualno karstifikovane, sa velikom količinom podzemne vode.
Pri analizi geotehničkih uslova crpljenja, izboru metode, broju objekata crpljenja i
dr. mora se najviše voditi računa o svojstvima stenskih masa i terenu uopšte, tj. lokalnim
prirodnim uslovima. Tek na bazi kvalitetno definisanog geotehničkog modela terena,
uključujući pri tome i hidrogeološke parametre sredine, ili više sredina, moguće je uspešno
usvojiti matematički model i izvesti proračune.
Pri započinjanju crpljenja na bunaru nivo podzemne vode počinje da opada; sve do
ustaljenja oblika depresione krive, posle čega se ona ne menja. Iz takvih uslova jasno sledi
162
Sl. 8.14. Klasična konstrukcija bunara
1-vodoprijemni deo; 2-taložnik; 3-puna cev; 4-
zasip; 5,6-zid bušotine; 7-blok; 8-pumpa
da je količina vode koja se crpi jednaka količini koja struji-teče iz izdanske zone u zonu
vodozahvata. Takvi uslovi strujanja čine tzv. stacionarni režim strujanja podzemne vode.
Po isključenju rada bunara - prestanku crpljenja NPV će se posle izvesnog vremena
izravnati sa početnim. Ako se smanji količina vode koja se crpi, u odnosu na neku
prethodnu količinu, dinamički NPV će zauteti neki drugi nivo, viši od prethodnog. Iz
navedenog jasno proističe da povećan kapacitet crpljenja direktno uslovljava povećano
sniženje nivoa vode. Svi ti elementi se pri opitnom crpljenju mere, shodno ustaljenim
pravilima.
Radi prikaza proračuna sniženja NPV dato je nekoliko karakterističnih,
jednostavnih, primera. Na osnovu njih je moguće shvatiti složenost razmatrane
problematike; i steći polazne osnove za dalja izučavanja u ovoj oblasti. To se ističe, jer su u
realnim uslovima moguće brojne kombinacije prirodnih uslova, takodje i parametara koji su
promenljivi a vezani za objekte crpljenja. Tako npr. umesto jednoslojne sredine, kao
najjednostavnijeg slučaja, u prirodi su najčešće kombinacije: dvoslojne, troslojne ili
višeslojne. Vodozahvatni, filtrarski, deo konstrukcije bunara može biti ugradjen duž celog
akvifera (savršen bunar), ali i samo na delu akvifera (nesavršen bunar) i to u različitim
kombinacijama. Isto tako, promenljiva je količina vode koja se crpi na bunaru, što se može
manifestovati drugačijim odnosima pijezometarskog nivoa izdani u odnosu na granice
vodonosne sredine. Crpljenje može biti u stacionarnom ili nestacionarnom režimu filtracije.
Primer 1: Savršeni bunar u izdani pod pritiskom
Polazne predpostavke za vodonosni horizont iz kog se voda crpi su sledeće:
akvifer je praktično beskonačan; istovetne je debljine u zoni uticaja crpljenja; homogen je i
izotropan; NPV je horizontalan; količina vode u bunaru je zanemarljivo mala tj. prečnik
bunara se može zanemariti; doticaj u bunar je horizontalan i po celoj dužini vodonosne
sredine (Sl.8.15.) strujanje je stacionarno.
Ekvipotencijalne linije-hidroizohipse, u generalizovanoj homogenoj i izotropnoj
sredini-izdani će biti koncentrični krugovi, sa strujnim linijama usmerenim ka centru tj.
bunaru.
163
Sl.8.15. Shema savršenog bunara za sniženje NPV u izdani pod pritiskom;
Q - kapacitet crpljenja; sniženje u bunaru S = H-h ; H - statički NPV; h - dinamički NPV u
bunaru; R - radijus dejstva; r - poluprečnik bunara; M - debljina vodonosne sredine
Polazeći od opšte jednačine protoka:
Q=Av
gde je A=2rπ obim vodoprijenog dela bunara, v=KI je Darsijeva brzina, sledi:

dl
dh
MK r 2 Q π ·
∫ ∫
π
·
H
h
R
r r
dr
KM 2
Q
dH
rešenjem integrala dobija se:
164
r
R
ln
h H
T 2 Q

π ·

ili

r ln R ln
S
KM 2 Q

π ·
Primer 2: Savršeni bunar u slobodnoj izdani
Sl. 8.16. Shema bunara za sniženje NPV u izdani sa slobodnim NPV;
Q - kapacitet crpljenja; sniženje u bunaru S = H-h ; H - statički NPV; h - dinamički NPV u
bunaru; R - radijus dejstva; r - poluprečnik bunara; M - debljina vodonosne sredine
Pri istim predpostavkama, kao i za bunar u primeru 1 i datoj shemi na Sl. 8.16.
rešenjem jednačine koja opisuje kretanje vode ka bunaru, u slobodnoj izdani, za poznate
granične uslove, može se lako odrediti vrednost koeficijenta filtracije iz jednačine:
165
r
R
ln
2
h
2
H
K Q

π ·

ili po formuli Dupuit-a:

r
R
ln
S ) S H 2 (
K Q

π ·
Iz prikazanih jednačina moguće je odrediti sniženje u bunaru:
r
R
ln
K
Q
2
H H S
π
− − ·
Medjuzavisnost kapaciteta crpljenja i sniženja, za slobodnu i artesku izdan, može
se grafički i analitički izraziti kao na Sl.8.17
Sl.8.17 Shematski prikaz zavisnosti Q=f(S), za artesku i slobodnu izdan
U primerima 1 i 2 dati su izrazi na osnovu kojih se mogu izračunati vrednosti
koeficijenta filtracije za karakteristične osnovne vrste izdani. Istim metodološkim
postupcima, za slobodnu izdan i subartesku, zavisno od tipa bunara, dužine filtra-
vodoprijemnog dela, iznosa sniženja i dr. mnogi autori su predložili formule za
izračunavanje koeficijenta filtracije. Neke od mnogobrojnih su date u tablici br.8.5
Navedeni izrazi su zasnovani pri stacionarnom strujanju vode ka bunaru. Oznake su kao u
primerima 1 i 2, neke dopunske su objašnjene u zadnjoj koloni iste tablice. Polazne
predpostavke za vodonosni horizont i opšte uslove filtracije su iste kao u primeru 1.
166
Tablica br.8.5.: Formule za izračunavanje koeficijenta filtracije, na osnovu opita crpljenja
Autor Formula Uslovi važenja formule
Bunar bez pijezometara u zoni sniženja NPV
Dupuit
2
h M ) M H 2 (
) r log R (log Q 73 , 0
K
− −

·
1) Savršen bunar
2) Izdan je pod pritiskom;
3) H>M; h<M
Girinski i
Babuškin
r
L 66 , 0
log
LS
Q 366 , 0
K ·
1) Nesavršen bunar
2) Izdan je pod pritiskom
3) L-dužina vodoprijemnog dela >0,3M
Forhajmer
S ) S H 2 (
) r log a 2 (log Q 73 , 0
K


·
1) Savršen bunar
2) Bunar blizu reke
3) Povr. vodotok utiče na crpljenje na bunaru
4) a - rastojanje bunara do reke
Babuškin
)
r
L 66 , 0
log
L
r
R
log
S L
( S
Q 73 , 0
K
+
+
·
1) Slobodna izdan
2) Nesavršen bunar
3) vodoprijemni deo filtra je L <0,3H
Bunar sa pratećim pijezometrom (pijezometrima) u zoni sniženja NPV
Dupuit
)
1
S S ( M
) r log
1 r
x (log Q 366 , 0
K


·
1) Izdan pod pritiskom
2) Savršen bunar + 1pijezometar
3) Sniženje NPV ne doseže do povlate
akvifera
4) x
r1
- rastojanje od bunara do pijezometra
5) S
1
- Sniženje NPV na pijezometru
Dupuit
)
2
S
1
S ( M
)
1 r
log
2 r
x (log Q 366 , 0
K


·
1) Izdan pod pritiskom
2) Savršen bunar + 2pijezometra
3) Sniženje NPV ne doseže do povlate
akvifera
4) x
r2
- x
r1
rastojanje izmedju pijezometara
5) S
1
-S
2
- Razlika sniženja NPV na bližem i
udaljenijem pijezometru
Dupuit
) 1 S S (
1
S S H 2 (
) r log
1
0,73Q(logx
K
− − −

·
1) Savršen bunar + 1 pijezometar
2) Izdan je slobodna
3) x
1
- rastojanje izmedju bunara i
pijezometra; S
1
- sniženje na pijezometru
Babuškin i
Girinski
)
1
x 2
1
arsh
r
L 66 , 0
log 3 , 2 (
)
1
S S ( L
Q 16 , 0
K −

·
1) Izdan pod pritiskom
2) Savršen bunar + 1pijezometar
3) Sniženje NPV ne doseže do povlate
akvifera
4) x
r1
- rastojanje od bunara do pijezometra
5) S
1
- Sniženje NPV na pijezometru
6) L - vodoprijemni deo, pri čemu je M
znatno veće od L; Gornja ivica filtra C<1,5L
Manje pouzdane su vrednosti koeficijenta filtracije (K) definisane samo na bazi
granulometrijskih analiza, nego one koje su odredjene opitima crpljenja in situ. Na bazi
167
granulometrije uzoraka, brojni autori (Hazen, Tercagi, Bejer, Kriger, Kozeni, Cunker i dr.)
predložili su formule za izračunavanje vrednosti parametra K. Osim navedenih često se
koristi formula USBR-a data od strane grupe američkih autora.
Koeficijent filtracije K, po formuli Hazena, na osnovu granulometrijskog sastava
izračunava se po formuli:
2
e
d AC K ψ ·
gde su:
A - koeficijent sa vrednostima: kad je K(m/dan) tad je A=1; za K(sm/s) tad je A=0.00116;
C - empirijski koeficijent: ako je pesak i ujednačen C=1200, ako je pesak zbijen, uz to
glinovit ili sa dosta limonita, C=400. Pesak karakteristika izmedju navedenih krajnosti ima
za C neku vrednost od 400 - 1200.
ψ =0,70+0,03t
t - temperatura vode
0
C
d
e
- efektivni prečnik zrna, d
10
(mm), sa granulometrijske krive
Ako je temperatura vode 10
0
C, K(cm/s),

d
10
(mm), C=860 tada je
K=(d
10
)
2
U uslovima nestacionarnog režima strujanja, sa povećanjem vremena crpljenja
(Q=const; do kraja crpljenja na beskonačnom udaljenju nema sniženja NPV tj.
H(∞,t)=H
početno
), ne dolazi do ustaljenja NPV, već dolazi do sniženja vode u bunaru,
povećava se radijus dejstva tj. povećava se depresiona kupa. U procesu sniženja NPV, za
potrebe zaštite temeljne jame, ne mora se striktno voditi računa o tome da li se crpljenjem
prelazi iz jednog u drugi režim crpljenja, kao što se o tome vodi računa o bunarima koji
služe za vodosnabdevanje. Naime, bitno je da se ostvari odredjeno traženo sniženje.
Najčešće je to potrebno, da bi rad bio u suvom, samo dok se ne završe radovi u temeljnoj
jami a teži se tome da to bude u relativno kratkom vremenskom periodu. Ipak, neophodno
je poštovati odredjena pravila i ograničenja, a ne snižavati NPV bez ikakvih ograničenja. Ta
ograničenja se, u suštini, svode na to da se crpljenjem na bunaru obezbedi sledeće:
1) Da se procesom crpljenja ne iznose
2) sitne čestice-fragmenti prirodnog tla tj. da je bunar dobrih konstruktivnih
karakteristika, prevashodno da su odgovarajući otvori na filtru i zahtevana
granulometrija zasipa. Navedeno je npr. od izuzetne važnosti ako se crpljenje izvodi u
urbanom području, gde je nova zgrada u susedstvu već izgradjene postojeće;
3) Sniženjem NPV povećavaju se efektivni naponi, smanjenjem neutralnih, što se može
odraziti na neželjena sleganja. Naročito se to negativno dejstvo može odraziti pri
neravnomernom dodatnom sleganju susednih izgradjenih objekata;
4) Sniženje izvoditi, po pravilu, samo do potrebne dubine. Najčešće je to kota dna iskopa
za temelj i dodatnih još oko 0,5 m ako je potrebno izvesti zbijanje podtla i
tamposnskog sloja: lomljeni kamen; šljunak; pesak.
5) Nekada je zahtevano sniženje moguće izvesti i samo jednim bunarom, ali u uslovima
izrazito velikog sniženja vode u bunaru, pa se opravdanim može pokazati da je bolje i
racionalnije isto izvesti sa većim brojem, umesto jednog, bunara;
6) Sa većim brojem bunara je moguće postići ravnomernije sniženje na predmetnom
lokalitetu, sa manjim depresijacijama u zoni bunara.
168
Osnovna diferencijalna jednačina kojom se opisuje nestacionarni radijalni tok
glasi:
t
H
a
1
r
H
r
1
2
r
H
2


·


+


gde su:
koeficijent pijezoprovodnosti a=T/µ
e
;
umesto H može se uvrstiti sniženje S, pa se dobija istovetna jednačina;
r - radijalna udaljenost od bunara
Jednačina se može rešiti na različite načine, a po rešenju Theis-a sniženje S, u
bezdimenzionalnom obliku, glasi:



π
·
u
du
u
u
e
T 4
Q
S
Integralni deo izraza se najčešće Naziva Weil-ovom funkcijom (W
(u)
), koja se
najčešće aproksimira izrazom:
2
r
at 25 , 2
ln
) u (
W ·
odnosno osnovna jednačina za sračunavanje depresije glasi:
2
r
at 25 , 2
ln
T 4
Q
S
π
·
gde su:
S - sniženje podzemne vode na rastojanju r od bunara, ili na rastojanjima r svih bunara
Q
ukupno
ako ih je više;
T - koeficijent transmisibiliteta;
a - koeficijent pijezoprovodnosti;
t - vreme crpljenja
Zaštita iskopa, od podzemnih voda,pomoću iglofiltara se takodje često primenjuje.
To se radi naročito u urbanim gradskim područjima i pri odredjenim geološkim
povoljnostima za to. Neophodni geološki preduslovi se odnose, prevashodno, na to da je
teren izgradjen od prašinastih sedimenata sa ili bez učešća ostalih po veličini
granulometrijskih fragmenata (peska, gline, redje pojedinačnih zrna šljunka). Drugi bitan
uticajni činilac je taj da je relativno mala dubina do NPV i isto tako da je zahtevano
sniženje relativno malo.
169
Primena ove metode sniženja nivoa podzemne vode se u gradskim uslovima često
koristi pri sniženju vode: duž iskopa rovova za ugradnju novih, ili na mestima havarisanih,
kanalizacionih i vodovodnih cevi i drugih infrastrukturnih linijskih objekata; na
mikrolokacijama pojedinih drugih objekata. Igle-iglofiltri, povezni elementi i potrebni alat
su lako prenosivi, a savremene pumpe i njihov pogonski motor pokretljivi. To obezbedjuje
vrlo jednostavan pristup poslu, a ako su efekti rada i zadovoljavajući u smislu sniženja,
onda se sveukupno može reći da je to vrlo efikasna mera sniženja.

Sl. 8.18. Shematski prikaz sniženja NPV iglofiltrima; 1-filterski deo sa završnom glavom;
2-nadfiltarska cev; 3-zasip od peska; 4-tampon od glilne; 5-gumeno crevo za priključak na
sabirni cevovod
170
9. ALTERACIJE STENA
Alteracije su prirodni procesi kojima se vrše izmene primarnih svojstava stena.
Zavisno od toga da li su izmene praćene samo prekoračenjem čvrstoće stena, ili se dešavaju
i hemijske promene, alteracijama stene mogu biti fizički i hemisjki izmenjene. Po mestu
gde se dešavaju uZemljinoj kori, alteracije mogu biti u unutrašnjosti ili u površinskoj zoni
terena.
Svi nadzemni objekti, kao i pojedini delovi podzemnih, fundiraju se u kori
raspadanja tj. u stenskim masama koje su, u većoj ili manjoj meri, zahvaćene alterisanjem.
Često se celokupna zona sadejstva terena i objekata nalazi u okviru alterisane zone. Zbog
toga je veoma značajno poznavanje stepena izmena, dubine zahvaćene zone, promena
karakteristika pojedinih značajnih inženjerskih svojstava, mogućnosti razvoja savremenih
geodinamičkih procesa koji prate egzistenciju tog dela terena.
Alteracije su najintenzivnije na površini terena, ili u površinskoj zoni, a sa
povećanjem dubine intenzitet izmena je smanjen. Izuzetak od toga je jedna vrsta alteracija-
hidrotermalnih izmena, koja je najzastupljenija u dubljim delovima i proističe iz činjenice
da su hidrotermalni uslovi najviše zadovoljeni u dubljim delovima terena. Postoji
bitna razlika izmedju stena koje su alterisane i onih koje nisu. Razlika je u tome da
alterisane stene u kori raspadanja imaju smanjene vrednosti parametara: čvrstoće;
otpornosti na smicanje; deformabilnosti. To im, u suštini, umanjuje vrednost kao
gradjevinskom materijalu, a teren čini nepovoljnijim za fundiranje i izgradnju objekata.
Kora raspadanja je, po pravilu, podložna klizanju i razvoju drugih savremenim
geodinamičkim procesa, što je takodje čini nepovoljnijom. Zbog svega toga alteracije stena
su značajne kako sa stanovišta izučavanja i praćenja geoloških procesa, još više sa
stanovišta rešavanja praktičnih zadataka.
Alteracije su relativno spor i dugotrajan proces. To znači da je inženjerska potreba,
pre svega, da se utvrdi stepen alteracija stena u sklopu terena u vreme istraživanja. Kao
takvo ono će se održati u ekesploatacionom veku objekta. Izuzeci od toga mogu biti kada se
razmatra mogućnost alteracija stena koje su kao sveže uzete iz terena i ugradjene u
odredjene objekte. U tim uslovima, kada te sveže stene nisu zaštićene prirodnom
raspadinom, može doći do intenziviranja alteracija. Da li će do alteracija doći, ili neće,
zavisi od mnogobrojnih uticajnih činilaca. Ipak, dovoljno je naglasiti da se pri upotrebi
takvih stena, mora voditi računa o mogućnostima njihovih izmena u novim uslovima
postojanja.
171

9.1. Vrste alteracija stenskih masa
Alterisanje stenskih masa nastaje pojedinačnim ili združenim delovanjem različitih
agenasa. Najobimnije izmene nastaju dejstvom hladnih ili toplih voda, pa se voda smatra
najvažnijim agensom. Osim voda procesu izmena potpomažu: temperatura; promena
naponskog stanja u sklopu terena; delovanja biljnog i životinjskog sveta; neke aktivnosti
čoveka. Najvažnije vrste alteracija stenskih masa su:
- površinsko raspadanje,
- alteracije na srednjim i niskim temperaturama (dijagenetske promene od 50-100
0
C),
- hidrotermalne alteracije (100-500
0
C),
- deuterične alteracije (500-700
0
C),
- pneumatolitske alteracije (alteracije gasovima).
Površinsko raspadanje i hidrotermalne izmene stena su sa inženjerskogeološkog
gledišta najznačajnije alteracije.
9.2. Površinsko raspadanje i hidrotermalne izmene
Površinsko raspadanje stenskih masa je proces koji se odvija u površinskoj zoni
terena, združenim delovanjem fizičko-hemijskih procesa. Raspadanje, shodno tome
odgovarajuće izmene, vrši se u svim vrstama stena i u svim podnebljima. Možda su izuzeci
od toga jedino u podnebljima večitog leda, koji je delovao zaštitno od svih tzv. egzogenih-
spoljašnjih uticaja.
Kada se površinsko raspadanje odvija na zaravnjenim, ili blago nagnutim
terenima, tada nema spiranja ili drugih vidova odnošenja raspadnutog materijla. On on
ostaje na mestu gde se raspadanje i odvija. Produkt takvog raspadanja se uobičajeno naziva
eluvijum, a raspadina eluvijalna. U strmijim područjima dolazi do premeštanja raspadnutog
materijala, gravitaciono u sadejstvu sa padavinskim vodama. Često se takav materijal
taloži u podnožju padine, ili na pojedinim njenim zaravnjenijim delovima. Takav pokretan
materijal iz kore raspadanja naziva se deluvijalni, a tvorevina nastala njegovim odlaganjem
deluvijum.
Brzina, tip raspadanja i priroda krajnjih produkata, posledica su lokalnih uslova
sredine, odnosno otpornosti primarnih petrogenih minerala.
Zavisno od toga da li se u procesu površinskog raspadanja vrši mehanička
dezintegracija ili samo izmene hemijskog sastava stenskih masa, razlikuju se fizičko i
hemijsko raspadanje. Najčešće se raspadanje vrši združenim delovanjem fizičko-hemijskih
procesa. U oblastima koje karakteriše manjak vlage i odsustvo slobodnih voda (aridne,
polarne i visokoplaninske) preovladjuje fizičko raspadanje, dok u oblastima sa važnijom
klimom (umereno vlažne, vlažno-tropske i subtropske) preovladjuje hemijsko raspadanje.
172
Fizičko raspadanje
Fizičko raspadanje stenskih masa posledica je delovanja više faktora, od kojih su
najvažniji:
- kolebanja temperature (dnevna i godišnja),
- kristalizacija i hidratacija soli,
- zamrzavanje vode u pukotinama i
- rašćenje korenja biljaka.
Ova vrsta raspadanja stenskih masa najintenzivnija je na ogoljenim delovima
terena, bez humusa i vegetacije.
Minerali koji učestvuju u gradji stene nejednako se šire usled zagrevanja, linearno
i zapreminski. Zbog toga se u stenskoj masi stvara nehomogeno naponsko polje, što ima za
posledicu slabljenje kohezionih sila izmedju zrna ili fragmenata od kojih je stena
izgradjena. Ponavljanje ciklusa zagrevanja i hladjenja dovodi do stvaranja mikroprslina.
Intezitet raspadanja usled dnevnih kolebanja temperature, zavisan je od vrste stenskih masa,
nadmorske visine, pokrivenosti terena, temperaturnih razlika i dr. U našim klimatskim
uslovima dnevna kolebanja temperature su do dubine od nekoliko desetina cm.
Kristalizacijom i hidratacijom soli u pukotinama stvaraju se naponi, koji npr. pri
prelasku anhidrita u gips mogu dostići pritiske od 110 MPa.
Mržnjenjem vode u diskontinuietima (pukotine, rasedi i sve druge pore i šupljine)
povećava se njena zapremina i stvara pritisak do 200 MPa.
Hemijsko raspadanje
Hemijsko raspadanje stena svodi se u najvećem broju slučajeva na rastvaračko
dejstvo dode, uticaj kiseonika iz vazduha (procesi oksidacije u površinskim delovima) i
agresivno dejstvo raznih kiselina. Intenzitet procesa direktno je zavisan od temperature i
pritiska, kao i površine mineralne suspstance koja je izložena razaranju.
Oksidacija kao najznačajnija reakcija u prirodi, zajedno sa hidratacijom i
karbonitizacijom predstavlja najvažnije procese koji dovode do hemijskog raspadanja stena.
Inženjerskogeološko zoniranje kore površinskog raspadanja
Plitki površinski deo terena, u kome su izražena dejstva fizičko-hemijskih i i
bohemijskih procesa, čini površinsku zonu terena sa alterisanim stenama. Te alterisane
stene uobičajeno se nazivaju "kora površinskog raspadanja". Debljina kore raspadanja
zavisi od dužine trajanja pomenutih procesa, vrste stene, morfologije područja i dr. U našoj
zemlji ona obično iznosi 10-20m, nekad duž privilegovanih pravaca i ispucalijih zona do
100 m.
Proces površinskog raspadanja napreduje od površine terena ka dubini, ali sa
različitom brzinom i intenzitetom u pojedinim delovima stene. Najintenzivniji je na
površini, a sa dubinom stepen izmena opada.
173
Po obliku i položaju u terenu
razlikuju se površinske i linijske kore
raspadanja, a po vremenu postanka
savremene i stare kore raspadanja. Ako je
stara kora raspadanja prekrivena mladjim
sedimentima naziva se fosilna (kora
raspadanja u beogradskim laporima
prekrivena lesom).
Prema predlogu W.R.Dearmana
(1967), prihvaćenom od strane Engleskog
geološkog društva, a koji je poslužio i kao
osnova za uputstva Medjunarodne asocijacije
za inženjersku geologiju (IAEG), kora
raspadanja može se raščlaniti na šest
kategorija (tablica br.9.1.).
Tablica br.9.1.: Klasifikacija kore raspadanja, po Dearmanu-u.
STANJE
STENSKE
MASE
KATEGORIJA OPIS STENSKE MASE
Sveža stena I Nema vidljivih znakova raspadanja, osim
obojenosti duž glavnih diskontinuiteta.
Slabo raspadnuta
stena
II Obojenost stene ukazuje na raspadanje
monolita i površina diskontinuiteta. Ceo
stenski materijal može biti obojen kao
posledica raspadanja.
Srednje raspadnuta
stena
III Manje od 50% mase stene je dezintegrisano i
pretvoreno u Zemljia st materijal. Sveži, ali
ipak obojeni delovi stene, sačuvani su kao
blokovi ili kontinuirano.
Vrlo raspadnuta
stena
IV Više od 50% mase stene je dezintegrisano i
pretvoreno u Zemljia st materijal. Sveži, ali
obojeni delovi stene, se još uvek mogu naći
kao nontinuirana masa ili kao izolovani
blokovi.
Potpuno raspadnuta
stena
V Cela masa stene je dezintegrisana u Zemljia
st materijal-tlo. Primarna struktura stenske
mase je očuvana.
Rezidualno tlo
(eluvij)
VI Cela masa stene je dizintegrisana u tlo.
Primarna struktura stene je potpuno
razorena. Ima velikih promena zapremine.
Materijal nije transportovan.
174
Sl.
9.1.Shematski prikaz kore raspadanja, 1-
zona glinovite raspadine; 2-zona drobinske
raspadine; 3-zona blokova; 4-izmene duž
pukotina; 5-sveža, neizmenjena stenska masa
G. S. Zolotarev koru raspadanja deli na tri zone:
1. površinska (disperziona),
2. srednja (blokovska),
3. donja (pukotinska-linijska).
Disperziona zona se odlikuje prisustvom disperzionih, sitnih, čestica koje su
nastale raspadanjem matične stene. Kvazihomogena je u pogledu fizičkih, mehaničkih i
filtracionih svojstvava. Pogoduje procesima spiranja, jaružanja, klizanja itd.
Blokovsku zonu čine blokovi stene koji su procesom raspadanja zahvaćeni po
površinama blokova, ili taj proces napreduje od površina ka unutrašnjosti. Ova zona je
složene gradje, jer u njoj još uvek traju procesi fizičko-hemijskih promena. Fziička i
mehanička svojstva stene u ovoj zoni variraju u vrlo širokim rasponima. Predstavalja
povoljnu sredinu za razvoj procesa erozije, abrazije, osipanja, pa i kliženja. Pri temeljenju
objekata, sa većim specifičnim opterećenjem, najčešće se površinski deo zone uklanja, a
dublji delovi veštački poboljšavaju, ako je to potrebno.
Pukotinska zona može biti vrlo različita, u zavisnosti od vrste matične stene,
intenziteta i karakteristika ispucalosti, količine, pravca i brzine kretanja podzemnih voda. U
području većih pukotina i tektonskih razloma može dosezati do znatne dubine.
U glinama i laprorima proces površinskog raspadanja je po mnogo čemu
sepcifičan. Normalno konsolidovane gline i lapori, izloženi površinskim uticajima, trpe
pretežno hemijske izmene. Prekonsolidovane gline i lapori, uz hemijsko, trpe i fizičko
raspadanje. Dnevno i sezonsko kolebanje temperature i vlažnosti dovodi do pucanja glina i
lapora i produbljivanja procesa raspadanja.
U blokovskoj zoni kore raspadanja lapora, u području Beograda, D. Božinović je
predložila podelu na sledeće podzone:
Zona krupnih blokova karakteriše se retkim, vrlo uskim ili stisnutim pukotinama
zapunjenim vodom ili kristalima gipsa. Pukotine su glatkih zidova, sa tragovima smicanja.
Javljaju se uglavnom tri familije subvertikalih pukotina. To je izrazito heterogena i
anizotropna sredina.
Zona sitnih blokova karakteriše se po tome što je stenska masa izdeljena u
monolite cm-dm dimenzija, potpuno je hemijski izmenjan. Pukotine su gušće, kraće, glatke
i sa tragovima smicanja. U pogledu deformabilnosti je kvazihomogena i naizotropna
sredina, a u pogledu čvrstoće na smicanje heterogena i anizotropna.
Zona mrvičaste izdeljenosti je prepoznatljiva po tome što je u njoj stenska masa
izdeljena u monolite mm-cm dimenzija. Pukotine su brojne, kratke, glatkih zidova i mahom
stisnute. Ova zona predstavlja hidrogeološki kolektor. Celokupna masa lapora je hemijski
izmenjena. U pogledu deformabilnih, otpornih i filtracionih svojstava približno je
homogena i izotropna sredina.
Karakterističan shematski presek kore površinskog raspadanja panonskih,
prekonsolidovanih, glina i lapora u području Beograda prikazan je na slici br.9.2. Granice
izmedju pojedinih podzona, često i izmedju zona i neizmenjenih stena u podlozi, su
postupne.
Procesi površinskog raspadanja u laprovito-glinovitim stenskim masama dovode
do promena: hemijskog sastava, ispucalosti, stanja podzemnih voda, fizičko-mehaničkih
karakteristika i stanja napona. Površinsko raspadanje ovih stenskih masa je preduslov i
175
uzrok nastanka brojnih klizišta u neogenim sedimentima. U širem području Beograda je
registrovano više od 2000 klizišta, koja su obrazovana u kori raspadanja.
Sl9.2. Shematski presek kore površinskog raspadanja glinovitih gornjemiocenskih lapora u
području Terazija-Beograd, po D.Božinović
Analizom rezultata istraživanja panonskih lapora sa područja Terazija u Beogradu,
uočava se povećanje plastičnosti i koloidne aktivnosti, a smnjenje zapreminskih težina i
jednoaksijalne čvrstoće u zoni raspadanja u odnosu na sveže sive lapore (Božinović D.).
Stepen raspadnutosti stenskih masa
Stepen raspadnutosti stene je parametar kojim se odredjuje stepen izmena u
odnosu na svežu stenu. Za to je potrebno izvesti odredjena ispitivanja na svežim uzorcima,
na potpuno izmenjenim i na delimično izmenjenim. Svojstva stena koja se ispituju su:
čvrstoća; težine; poroznost; brzine kretanja talasa (na uzorku, ili in situ); mehanička
svojstva.
Za ocenu stepena raspadnutosti (v
r
) predloženi su brojni izrazi, a po predlogu
G.S.Zolotarev-a isti je:
a
G
h
G
0
G
h
G
r
V


·

0 < V
r
< 1
Gde su:
G
h
, G
0
, G
a
- pokazatelji svojstva stene (čvrstoća, zapreminska težina, poroznost i dr.),
G
h
- za svežu stenu,
G
0
- za stenu čiji se stepen raspadnutosti ocenjuje i
G
a
- za potpuno raspadnutu stenu.
176
Prema raspadnutosti, isti autor je predložio da se stene klasifikuju na: jako
raspadnute (v
r
=0,9-1); raspadnute (v
r
=0,7-0,9); srednje raspadnute (v
r
=0,3-0,7) i slabo
raspadnute (v
r
=0-0,3).
Uticaj alteracija na fizičko-mehanička svojstva stena
Procesima površinskog raspadanja menjaju se mineralni i hemijski sastav,
strukturno-tektsturna, fizičko-mehanička i dr. svojstva stena.
Hemijske analize lapora sa beogradskog područja, svežih i izmenjenih i odnos
oksida Fe
2
O
3
/FeO , po P.Lokinu je sledeći:
- za sive (neizmenjene) lapore, po pravilu, Fe
2
O
3
/FeO < 1,00;
- za žutomrke (izmenjene) lapore, 15,0<Fe
2
O
3
/FeO <32,0.
Pored promena u hemizmu, u kori raspadanja se povećava i ispucalost stenske
mase. Pukotine po genezi mogu biti raznovrsne, neke postaju uočljivije a tektonskog su
porekla, druge su nastale dejstvom egzogenih sila. Sa stanovišta karaktetrističnih svojstava
stenskih masa u sklopu terena, najbitnije je da su one prisutne i da im se gustina menja po
dubini. Naime, sa dubinom njihova gustina opada. Pukotine su često brojne, kratke,
najčešće vertikalne i subvertikalne, sa dubinom postaju duže, sa većim padnim uglom i
udaljenije jedna od druge-redje.
Površinsko raspadanje dovodi do promene većine fizičkih i mehaničkih svojstava
stena (Tablica br.9.2.). Rezultati ispitivanja nekih fizičko-mehaničkih svojstava u cilju
ocene upotrebljivosti granita kao agregata za beton (prema Britanskom standardu Irfan T.Y.
i Dearman W.R. prikazani su u tablici br.8.4.
Tablica br.9.2.: Piroksenski andeziti - Srednje Slovensko
STEPEN
RASPADNUTOSTI
Zapreinska
Težina
(kN/m
3
)
Poroznost
(n)
(%)
Prirodna
vlažnost
(w) (%)
Jednoaksijalna
čvrstoća
(MN/m
2)
Neraspadnuti 26,5-27 0,4-3 0,2-1 45-90
Slabo raspadnuti 25,0-26,5 3-6 1,0-2,5 30-45
Srednje raspadnuti 23,0-25,0 6-12 2,5-5,0 20-30
Intenzivno raspadnuti 20,0-23,0 12-24 5-10 -
Potpuno raspadnuti 15,0-20,0 24-45 10-30 -
177
Tablica br.9.3.: Fizičko-mehanička svojstva različito zlterisanih granita;
a - jednoaksijalna čvrstoća na pritisak; b - zapreminska težina; w - vlažnost uzorka; g -
otpornost ivica na udar; d - otpornost ivica na udar mofifkovana; i - habanje agregata; j -
otpornost na dejstvo MgSO
4
; k - pristustvo sekundarnih minerala.
OPIS STEPENA
RASPADNUTOSTI
Granita
VAŽNIJE KARAKTERISTIKE
a b w g d i j k
(MPa) kN/m
2
% % % % % %
I Svež 262 26,1 6,11 6 7 3,5 0,05 6
II 90% uzorka ima
izmenjenu boju
232
163
26,2
25,8
0.35
1,09
8 10 4,7 0,08 10
Granica kvalitetnog granita za eksploataciju
II
*
Potpuna izmena
boje
105 25,6 1,52 14 16 8,0 0,23 12
III-IV Oslabljen, sa
čvrstim
jezgrom
46
26
25,5
24,4
1,97
4,13
24 49 17,1 33,4
0
17
V Slabo vezan
granitski grup
5 22,4 10
Hidrotermalne izmene stena nastaju delovanjem toplih vodenih rastvora
(hidrotermalni rastvori) pri temperaturama od 100-500
0
C. Rastvori nemaju nikakvih
genetskih veza sa stenskom masom na koju vrše uticaj. Karakteristični primeri
hidrotermalnih izmena utvrdjeni su u oblastima intruzivne i efuzivne magmatske aktivnosti.
Do koncentracije hidrotermalnih rastvora, dolazi u kasnijim fazama magmatske aktivnosti.
Strujanjem hidrotermalnih rastvora duž većih diskontinuiteta (rasedne zone, rasedi
veće pukotine, kaverne, kontakti različitih stenskih masa) vrše se intenzivne izmene
stenskih masa. Kretanje rastvora kroz mineralne agregate, ili difuzijom kroz kristale, je
značajno otežano te i hidrotermalne izmene stena u tom slučaju mogu biti ograničene. Bitna
karakteristika hidrotermalnih alteracija je da se njima vrši zamena postojećih, odnosno
uvodjenje novih u postojeće stene.
Tokom cirkulacije hidrotermalnih rastvora duž diskontinuiteta, osim izmene
njihovog sastava, dolazi do promene pritiska i temperature rastvora, pa i promene u
stenskoj masi pokazuju zonalan raspored. Skoncentrisane su uglavnom oko puteva kojim su
se rastvori kretali, pa se na istoj lokaciji sreću vrlo različiti efekti dejstva toplih rastvora.
Hidrotermalnim izmenama najpodložniji su krečnjaci, a najmanje podložni su
peščari i škriljci.
Sve hidrotermalne alteracije mogu se podeliti u tri sledeće grupe:
- alteracije kojim se poboljšavaju fizičko-mehanička svojstva (silifikacija),
- alteracije koje ne utiču bitno na fizičko-mehanička sojstva (piritizacija) i
- alteracije kojima se bitno smanjuju fizičko-mehanička sojstva (kaolinizacija,
sericitizacija, hloritizacija itd ),
Silifikacija je obogaćenje stene silicijom (u obliku kvarca ili kalcedona). U
neposrednoj blizini dotoka toplih rastvora stena može biti pretvorena u gotovo čist kvarc.
Silifikacijom stenskih masa povećavaju se vrednosti karakteristika njihovih fizičko-
mehaničkih svojsatva.
178
Piritizacija predstavlja proces nastanka pirita u steni. Može da zahvati dosta široke
prostore, da se tako dobiju ležišta korisnih sirovina. Pirit može biti u obliku zrnaca, žica,
skrama. Ne utiču bitno na fizičko-mehanička svojstva stena.
Kaolinitizacija je proces hidrotermalne izmene stena u agregate minerala glina.
Većina minerala, tako i stena, je podložna kaolinitizaciji. Proces bitno menja fizičko-
mehanička svojstva, dovodeći do velikog smanjenja čvrstoće na pritisak i otpornosti na
smicanje.
Sericitizacija predstavlja proces hidrotermalnih izmena stena pri kome se vrši
obogaćenje sericitom. Sericitizaciji su naročito podložni kristalasti škriljci (srpsko-
makedonski kristalin).
Hloritizacijom se aluminijumski i feromagnezijski minerali (pirokseni, hornblenda
i biotit ) transformišu u meke agregate finozrnog zelenkastog hlorita.
Propilitizacija zahvata obično vulkanske stene, pri čemu stene dobijaju zelenkast
izgled zbog prisustva hlorita, epidota, minerala glina i karbonata.
Sosiritizacija je proces delimične ili potpune alteracije primarnih mineala, posebno
kalijskih plagioklasa. Hemijskim izmenama nastaju epidot, karbonati, natrijski plagioklasi.
Stena zahvaćena sosiritizacijom zadobija sekundarnu strukturu sa izgledom i svojstvima
kompaktnog dobro litifikovanog glinca, obično intenzivno ispucalog.
Dolomitizacijom stena dolazi do zamene kalcita dolomitom. Može biti
hidrotermalni i niskotemperaturni sedimentni proces.
179
180
10. EGZOGENI GEOLOŠKI PROCESI U
TERENU
Egzogeni geološki procesi se dogadjaju u plitkom delu terena pod dejstvom
egzogenih-spoljašnjih sila. U nekim slučajevima ti procesi mogu biti izazvani, ili
potpomognuti, delovanjem čoveka. Svi egzogeni procesi se mogu svrstati u nekoliko grupa,
shodno agensima koji su uticali na njihovo obrazovanje:
- eroziono razaranje stena;
- padinski procesi;
- sufoziono rastvaranje i ispiranje;
- procesi koji nastaju neodgovarajućim ljudskim aktivnostima.
Oblast inženjerske geologije u kojoj se proučavaju savremeni egzogeni geološki
procesi, kao i uticaji tih procesa i pojava na uslove gradjenja i eksploatacije objekta, naziva
se inženjerska geodinamika.
Savremeni geološki procesi se detaljno ispitivanja. Nema značajnijeg
gradjevinskog objekta za koji se, pored preciziranja geotehničkih uslova medjusobnog
sadejstva objekta i terena, ne vrše ispitivanja i u pogledu uslova i mogućnosti zaštite ili
aktiviranja nekog geološkog procesa. Nekada je glavni predmet istraživanja i sanacije,
upravo, preciziranje: geneze egzogenog procesa; dimenzija tvorevina procesa; zaštite od
štetnog dejstva. Za razliku od delovanja endogenih procesa, štetna delovanja savremenih
geoloških procesa mogu se sprečiti, ili sanirati, nekim inženjerskim merama. Mere su
brojne, raznovrsne, njihov izbor najviše zavisi od kvaliteta izvedenih ispitivanja i
istraživanja. Sanacione mere moraju proizilaziti iz rezultata ispitivanja, treba da su
kvalitetno projektovane i izvedene, njima treba da su u celini rešeni postavljeni ciljevi i
zadaci.
10.1. Erozija
To je proces kojim se vrši eroziono razaranje i odnošenje stena u površinskom
delu terena. Uslovi za takvo delovanje se stiču kad postoji dovoljna količina voda i brzina
njenog toka. Eroziono dejstvo ispoljavaju kako obilne površinske padavinske vode, takodje
vode reka, mora, jezera. Zavisno od toga koja voda je u pitanju, različiti su nazivi za
181
eroziju: površinsko spiranje i jaružanje, fluvijalna-rečna erozija, abrazija-dejstvo morskih
talasa i dr.
Denudacija, ili spiranje, je proces kojim se usled dejstva padavinskih voda vrši
odnošenje sitnih delića stenske mase, iz viših područja u niža. Dejstvo je intenzivnije
ukoliko se eroduju meke stene, ili stene koje su površinskim raspadanjem i drugim
vidovima alteracija dovoljno usitnjene i omekšane, da mogu biti odnošene niz padinu.
Takodje, proces je intenzivniji pri obilnijim padavinskim vodama, tj. pri jakim i
dugotrajnim pljuskovima, pri povećanoj brzini kretanja. Intenzitet odnošenja se smanjuje
ako je teren obrastao vegetacijom, ako nije obradjen za poljoprivredne namene.
Jaružanje je proces linijskog spiranja i odnošenja stenske mase, tako da se kao
posledica toga stvaraju žljebovi, jaruge i potoci. Žljebovi i jaruge su obično u najvećem
delu godine suvi, samo su delimično, ili u celini kad su plitki, zapunjene vodom bujičnog
karaktera. Dubina žljebova je do 2m, jaruga 2-20, a potoka preko 20 m.
Bujična erozija se odvija u svim vrstama stena. Proces je brži i lakši u
poluvezanim i nevezanim stenama, bez obzira na njihovo genetsko poreklo (sedimentna
stena, kora intenzivno raspadnutih svih vrsta stena), a sporiji ili potpuno izostaje u čvrstim
neizmenjenim stenama.
Proces se relativno lako zaustavlja, ili sprečava njegovo napredovanje,
pošumljavanjem područja, regulisanim slivanjem površinskih voda, eventualno izgradnjom
odgovarajućih pregrada i zaštitom usečenih kosina. Problemi mogu biti mnogostruko
uvećani kada tako usečeni prirodni erozioni oblici izazovu aktiviranje drugih padinskih
procesa, npr. klizišta. Takve pojave su česte u prirodi, a značajno otežavaju i usložnjavaju
uslove saniranja padine.
Bujični tokovi se odlikuju velikom brzinom kretanja vodene mase u kojoj su sitni i
krupni odlomci stena, drveće i drugi vučeni materijal. Isti može da ima rušilačko dejstvo.
Kada prenosna moć prestane, obično u zaravnjenom području u podnožju padine, nastupa
odlaganje takvog heterogenog materijala. Taj odloženi materijal bujične lepeze, je slabo
konsolidovan, nesortiran, malih vrednosti parametara otpornosti na smicanje.
Rečna (fluvijalna) erozija je proces kojim se vrši erozioni rad vode u rekama. Tim
procesom se produbljuje rečni tok, ako za to postoje uslovi, ili se vrši rušilačko dejstvo na
obalne linije. To se dešava posle obilnih padavina, u uslovima visokog vodostaja reka.
Kada padavine izostaju u dužem periodu, tj. kad su ostvareni uslovi niskog vodostaja reke
tada nema erozionog rada, već se vrše eventualno mala pomeranja najsitnijeg odloženog
taloga.
Intenzitet rečne erozije zavisi od: geološkog sastava terena (litogenetskih vrsta
stena i tektonike područja), nagiba korita, količina tekuće vode, materijala koji voda vuče.
Fluvijalna erozija je utoliko jača ukoliko je nagib korita strmiji, količina vode veća, i
ukoliko je više vučenog naročito krupnog materijala.
Erozioni rad rečne vode se završava na ušću reka u mora. Mora su opšta eroziona
baza rečne rerozije.
Kretanja vodene mase i materijala koji je u njoj su po pravilu krivolinijski tako da
se na jednoj obalskoj liniji vrši erodovanje, a na drugoj gde oslabi prenosna moć taloženje
vučenog materijala. Taj proces nije jednoznačno odredjen samo putanjom kretanja vodene
mase, već zavisi i od količine vode koja se kreće, nagiba dna korita, krupnoće materijala
koji vuče, veštačkih pregrada-brana koje su izgradjene na reci dr. Kada vodena masa u reci
dospe u ravničarska područja značajno opada njena eroziona moć, takodje i moć transporta
182
Sl.10.2. Obala mora sa abrazionim tvorevinama 1-
klif; 2-talasna podkapina; 3-pribrežna terasa
vučenog materijala, često nastupa krivudanje reke, mogu se formirati meandri i mrtvaje,
nagomilanja peska-ade, delte.
Najznačajniji akumulacioni oblici reka su rečne terase. Formiraju zaravnjena
područja uz reke, obično su peskovito-šjunkovitog sastava, što se ocenjuje kao povoljno za
urbanizaciju. To su područja koja se pri maksimalnom vodostaju reka ne plave. Rečne
terase mogu biti poziciono uz aluvijalne ravni, a u redjim slučajevima sačuvane su i na
višim delovima padine (npr. na padini Drine u širem području Bajine Bašte na visini oko
300 m visočijem od sadašnjeg korita reke). Za razliku od njih aluvijalne ravni su područja
uz vodotok, uža ili šira, koja mogu biti plavljena. To im je nepovoljnost koja iziskuje
odredjene mere zaštite. Druga važna konstatacija, koja proističe iz genetskog porekla, je u
tome da u tim mladim terenima mogu postojati velika sočiva muljevitog sastava i drugih
slabo konsolidovanih materijala.
Sl.10.1. Fluvijalni oblici: a) meandar,mrtvaja; b) terasa, aluvijalna ravan
Abrazija predstavlja proces kojim morski i jezerski talasi vrše erozione dejstvo na
stenske mase. Tako degradiran materijal se taloži i nastaju sedimentacioni oblici.
Abraziono dejstvo mora se odvija tako što veliki talasi udaraju u stenske mase
priobalnog područja. Time se otkidaju i ruše manji ili veći blokovi, zavisno od jačine talasa,
odnosno njihove visine, dužine i brzine kretanja, te vrste i stanja stenskih masa u obalama.
Osim mehaničkog dejstva udarom talasa, u poroznim stenskim masama talasi deluju i
pneumatski zbijanjem vazduha u šupljinama, čime izazivaju prskanje i odvaljivanje
blokova i njihovo stropoštavanje.
Na intenzitet razvoja procesa
abrazije osnovni uticaj imaju snaga
talasa i mehanička otpornost stenskih
masa. U terenima izgradjenim od
stenskih masa sa različitom
mehaničkom otpornošću razvija se
selektivna abrazija. Ona se obrazuje na
taj način što se u zonama sa mehanički
183
manje otpornim stenskim masama formiraju zalivi, a u zonama sa mehanički otpornijim
stenskim masama rtovi i poluostrva.
184
Na strmim obalama u zoni dejstva talasa stvaraju se u stenskim masama
udubljenja-talasne potkapine. Rušenjem stenskih masa usled gubljenja oslonca iznad
talasnih podkapina stvaraju se strme obale-klifovi.
Zaštita obala od obrazije je izvodljiva, ali nije jednostavna. Svim rešenjima teži se
tome da se ublaži snaga dejstva talasa, tako što će se oni oslabiti. To se postiže:
talasolomima u vidu podvodnih betonskih ili kamenih blokova u priobalnom području,
odbojnim zidovima i dr.
Lednička erozija predstavlja rad leda na stvaranju erozionih ledničkih oblika.
Danas se dogadja samo u visokim planinama i za razliku od ledenih doba znatno su manjeg
obima. Stare ledničke ili glacijalne (lat. glacies=led) tvorevine imaju veći značaj od
ledničkih oblika koji se sada stvaraju.
Uprkos činjenici da se lednici kreću veoma sporo (nekoliko cm-m na dan) oni vrše
ogroman rad, kojim se stvaraju raznovrsni erozioni i akumulacioni lednički oblici reljefa.
Pri svom kretanju lednici odlamaju velike količine stenskih masa od svoje podloge i
uklapaju ih u masu lednika. Sav taj kameni materijal koji lednici nose u svom telu, ili pri
dnu, naziva se morenski materijal, a kada se istaloži nastaju morene.
Najvažnija odlika morena je da ih izgradjuju fragmenti izrazito promenljive
veličine, krupni i sitni. Nepravilno su izmešani, zavisno od toga da li su otkinuti po dnu
lednika ili njegovom obodu, od toga da li su dospeli u centralni deo ledničke mase. Pojedini
fragmenti mogu biti uobljavani, zavisno od uslova transporta, dužine puta kretanja, uslova
kojima su bili izloženi posle otapanja lednika.
Eolska erozija nastaje radom vetra, a sastoji se u izduvanju, prenošenju i odlaganju
čestica prašine i peska, ponekad i sitnog šljunka. Eolska erozija je najizrazitija je u suvim
pustinjskih predelima bez vegetacije, odnosno tamo gde skoro nema nikakvih atmosferskih
taloga i gde je rastresiti materijal lako pokretljiv. U takvim predelima vlažnost je
izvanredno mala, a isparavanja vrlo velika, zbog intenzivnog dnevnog zagrevanja površine
terena sunčevim zračenjem.
U pustinjskim terenima materijal stvoren raspadanjem stenskih masa usled dejstva
insolacije, biva nošen vetrom i na velike udaljenosti, što zavisi od brzine vetra i usitnjenosti
čestica. Eolska erozija zavisi od više faktora kao što su: jačina vetra, dužina i pravac
duvanja vetra, krupnoća i oblik zrna, mirkoreljef, biološka ogoljenost površine terena.
Odloženi-nataloženi, pretežno peskoviti materijal, eolske erozije čini karaktristične
mesečaste oblike koje se nazivaju dine. Osim njih u pustinjskim predelima markantni su i
drugi oblici. Nekada su to kamenite pustinje koje se nazivaju hamade ili usečene doline
skoro vertikalnih strana koje podsećaju na prave klisuraste oblike. Svi ti karakteristični
oblici su nastali u specifičnim pustinjskim klimatskim oblastima, gde stotinama kilometara
su vidljivi samo peskovita područja, kamenita uzvišenja i poneko drvenasto rastinje. Zbog
siline duvanja vetra lako je naći, u kamenitim područjima, blokove čvrstovezanih stena koje
su šupljikave kao sundjer.
Osim eolske erozije u sada aktivnim pustinjama, u našim područjima je u
relativno bliskoj prošlosti došlo do nataloživanja značjnih količina lesa, koji je tipska
eolska tvorevina. Les je detaljno opisan u poglavlju koje se odnosi na stene. Izgradjuje
površinski deo terena, na velikim zaravnjenim područjima-lesnim zaravnima, prevojna
područja izmedju potoka na Fruškoj Gori i dr. Njegova debljina kod nas je do 40 m, u Kini
do 400m.
185
10.2. Hemijska i mehanička sufozija
Hemijska sufozija predstavlja vid hemijskog rastvaranja stenskih masa. Mehanička
sufozija predstavlja proces i pojavu iznošenja sitnih čestica mineralne materije iz stenske
mase, pri prekoračenju kritične brzine kretanja vode.
Najrasprostranjeniji vid hemijske sufozije je karstna sufozija. Dešava se u
krečnjacima, dolomitima, kredi, gipsu, halitu. Markantni i česti su oblici karstne erozije
nastali u krečnjačko-dolomitskim stenskima masama, redje u ostalim. Razlog zašto je to
tako, a ne dogadaja se u lakše rastvorljivim mineralima i stenama (hloridima i sulfatima) je
u činjenici da se karbonatne stene više razlomno deformišu, a sulfatno-hloridne se ponašaju
plastično. Duž pukotina i drugih lomova omogućeno je filtraciono proticanje i kretanje
vode koja vrši rastvaračko dejstvo. U plastično deformisanim stenama pukotine su
stisnute, bez zeva i bez mogućnosti kretanja vode, pa time nema ni sufozionog delovanja.
Naziv karst ili kras, potiče od imena oblasti izmedju Sežane i Trsta, u kojoj su
karstne pojave vrlo izrazite. Isti naziv koristi se i u svetu.
Karstnom erozijom nastaju karkteristični oblici na površini terena i u podzemlju.
Morfološki oblici površinskog karsta su: škrape, vrtače, uvale i karstna polja, a dubinskog
karsta: karstni kanali, ponori, jame i pećine.
Škrape su uske i obično medjusobno paralelne brazde-žljebovi, obrazovane
karstnom erozijom, po nepošumljenim padinama karstnih terena. Širina i dubina im iznosi
od nekoliko cm do nekoliko dm, dok im dužina može iznositi i po više metara.
Vrtače su tanjirasta, levkasta ili zdelasta udubljenja čija je širina dva i više puta
veće od dubine. Stvorene su karstnom erozijom u stenama podložnim karstifikaciji. Oblik i
dimenzije vrtača dosta zavise od vrste stenskih masa u kojima su stvorene. Ukoliko su
vrtače česte, te je teren jako neravan, takav karst se naziva boginjavi karst.
Uvale su veće i izdužene depresije u karstnim terenima, stvorene spajanjem više
vrtača. Obrazuju se po terenima starijeg karsta, kao posledica rastvaračkog dejstva vode
koja vremenom razori prečage i glavice izmedju susednih vrtača.
Karstna polja su najveće depresije karstnih terena. Po obliku su zatvorena
udubljenja izduženog oblika. Dužina im iznosi do 50 km, a širina od nekoliko stotina
metara do 15 km. Strane karstnih polja su obično strme i krševite, a dna zaravnjena i sa
malim nagibom.
Karstna polja su nastala na nekoliko načina. Smatra se da su neka od njih stvorena
samo spajanjem više medjusobno bliskih uvala. Inače, u većini slučajeva ona su
predisponirana tektonskim pokretima, pa se kod njih mogu uočiti obodni rasedi, duž kojih
je došlo do spuštanja terena i stvaranja potolina i rovova. Kasnijim delovanjem karstne i
fluvijalne erozije polja su dobila današnji izgled.
Po obodu pojedinih karstnih polja javljaju se izvori, ali nekada i jača karstna vrela,
a po dnu ili nižem obodu jame i ponori. U nekima od njih dolazi povremeno i do
periodičnog plavljenja, usled toga što jame i ponori ne mogu da prime svu vodu koja izvire
po gornjem obodu polja i onu koja se u njih sliva za vreme kišne sezone. U zavisnosti od
hidroloških svojstava karstna polja mogu da budu: suva, periodično plavljena i stalno
plavljena.
Karstni kanali su cevasto i crevasto izdužene šupljine u skaršćenim stenskim
masama, nastale dejstvom karstne erozije, odnosno proširivanjem prslina i pukotina.
Nejednake su širine, od nekoliko cm do više dm, sa lokalnim proširenjima i suženjima, kao
i lokalnim grananjem.
186
Ponori su zjapeće pukotine u skaršćenim stenskim masama u koje poniru
površinske vode. Obično se nalaze pri dnu karstnih polja i uvala, redje vrtača.
Jame su pretežno vertikalne, karstnom erozijom proširene pukotine u skaršćenim
stenskim masama. Mogu biti različitog oblika, sa lokalnim proširenjima i suženjima, mogu
biti duboke i po nekoliko stotina metara.
Pećine su relativno veliki prazni podzemni prostori u skaršćenim stenskim
masama, kroz koje ponekad teku manji vodeni tokovi, pa čak i reke. Nastale su hemijskim
radom podzemnih voda, odnosno rastvaranjem krečnjaka i drugih sličnih stena i
proširivanjem prvobitnih pukotina i užih kanala. Dužina pećina može biti do 10 i više
kilometara (Postojnska jama u Sloveniji je dugačka 16,4 km).
Izlučivanjem kalcijum-karbonata, u pećinama se stvara pećinski nakit. To su
manji ili veći karstni oblici koji sa tavanica pećina vise prema podu (stalaktiti), ili sa
podova dvorana rastu prema tavanici (stalagmiti).
Mehanička sufozija predstavlja proces iznošenja sitnih čestica tla pod dejstvom
filtracionog toka vode. Time se menja struktura sedimenata (prostorni raspored zrna u
sedimentu). Po svojoj prirodi kretanje čestica tokom mehaničke sufozije je promenljivo.
Čestice se povremeno nalaze u stanju mirovanja, povremeno su u procesu premeštanja. U
stanju mirovanja može se smatrati da je čestica sastavni deo sveukupnog mineralnog
sastava. Prilikom kretanja ona to nije, odnosno ona se pomera izmedju nepomerljivih
mineralnih fragmenata. Proces tako traje sve dok sitne čestice ne budu isprane. Razvoj
procesa je obnovljiv. Naime, može se desiti da se prvo premeštaju čestice jedne
granulacije, a kada njih više nema da, u novostvorenim uslovima, započnu da se pomeraju
sledeće po veličini.
Kritična brzina kretanja podzemne vode, pri kojoj nastupa mehanička sufozija je:
po Zihardu
15
K
kr
v
·
gde je koeficijent filtracije K izražen u m/s
po Abramovu
3
65 K v
kr
·
pri čemu je koeficijent filtracije izražen u m/dan.
U peskovitim sedimentima zrna skeleta se samo dodiruju. Zbog toga su uslovi za
nastanak mehaničke sufozije povoljniji.
U prašinastim i glinovitim sedimentima makro porozne strukture, kao što su les,
lesna ilovača i gline mrvičaste strukture, uslovi za filtraciono razaranje su manje povoljni.
Na to utiče sila kohezije kojom čestice skeleta prianjaju jedna za drugu. U takvim
sedimentima proces mehaničke sufozije počinje narušavanjem kohezije. Dalje nastupa
postepeno proširivanje pora i prslina, ako one postoje, uz povećanje brzine filtracije do one
koja je jednaka kritičnoj ili je veća od nje. Tek pri dostizanju tih povećanih brzina filtracije
stvaraju se uslovi za iznošenje sitnih čestica iz skeleta sedimenata u sve većem obimu, a
zatim i za iznošenje sve krupnijih čestica.
Proces sufozije se odvija u priobalnim delovima reka, jezera, mora, oko kanala, u
područjima gde se intenzivne padavinske vode, ili vode iz havarisanih cevovoda, kreću do
izdani. Kretanje i iznošenje čestica može se vršiti u različitim pravcima. Smer kretanja
187
poklapa se sa smerom filtracionog toka. U tom pogledu Cims (Ziems) izdvaja unutrašnju,
spoljašnju i kontaktnu sufoziju. Kod unutrašnje sufozije kretanje čestica se vrši naniže u
stensku masu, kod spoljašnje sufozije kretanje čestica je naviše ka površini terena. Te dve
vrste sufozije obično su vezane za pripovršinske delove terena. Kontaktna sufozija se javlja
obično na granici sedimenata sa različitim filtracionim svojstvima. Ovaj vid mehaničke
sufozije može nastati čak i u znatnim dubinama, ako su ispunjeni uslovi za to.
Sl.10.3. Shema sufozionog formiranja kaverne ispod nasipa, po K.Rezničeku
Procesom sufozije mogu nastupiti mnoge nepovoljne posledice kao npr.: sleganja
terena i obrazovanje levkastih ulegnuća na površini; sleganja terena mogu izazvati dodatna
sleganja objekata npr. vodovodnih i kanalizacionih cevi; ispiranja odredjenih frakcija u
nasipima (odbrambeni od poplava, nasipi kao podloga za objekte svih vrsta) i u tlu ispod
njih što može ugroziti funkcionalnost nasipa; može doći do pogoršanja stabilnosti delova
padine i dr.
Zaštita od procesa mehaničke sufozije se svodi na to da se smanje brzine filtracije
toka podzemnih voda. To se može postići različitim merama.
10.3. Kliženje stenskih masa
Kliženje je proces pri kome izvesna količina stenskih masa kliza po kliznoj
površini, iz hipsometrijski viših u niža područja, pod dejstvom sile gravirtacije. Kada se
razmatrani proces dešava pod dejstvom prirodnih činilaca, bez uticaja čovekovih delatnosti,
tada se on svrstava u tzv. geološke procese. Vrlo često, njemu potpomažu i odredjene
čovekove aktivnosti, pa se tada radi o inženjerskogeološkom procesu. Tvorevina procesa
klizanja je klizište. Generalno posmatrano za svako dobro istraženo klizište treba da je
188
precizirano: geometrijski elementi; parametri smičuće čvrstoće duž klizne ravni; uzroci
aktiviranja procesa klizanja.
Kod nas, a takodje i u medjunarodnoj stručnoj i naučnoj javnosti, postoje tačno
odredjeni nazivi i definicije pojedinih elemenata klizišta (Sl.10.4. ). Klizna ravan je
površina po kojoj se klizanje dešava. Nekada je ona jedna tanka površina izmedju kretanog
i stabilnog dela terena, a mnogo češće je to skup više površina smicanja koje grade zonu
klizanja. Pokrenuta stenska masa čini telo klizišta. Podina klizišta, ili stabilni deo, je
nekretani deo terena, koji se nalazi ispod tela klizišta. Površina klizišta je morfološka
površina terena u zoni klizišta. Dubina klizišta je vertikalno rastojanje izmedju površine
klizišta i klizne ravni. Kao što se se sa slike vidi dubina je promenljiva u različitim
delovima klizišta. Početni deo klizišta, na hipsometrijski najvišem delu terena, je čeoni
ožiljak klizišta. On je, po pravilu, jasno izražen u obliku zjapećih pukotina i često
odredjenim skokom-denivelaciji izmedju kretanih i nekretanih stenskih masa. Najniži deo
dokle je dospela-rasplinula se pomerana stenska masa je nožični deo klizišta.
Posmatrano u planu, svako
klizište ima svoju dužinu, širinu i
sekundarne ožiljke. Dužina klizišta se
meri u pravcu kretanja klizišta, a
njegova širina, po pravilu, u pravcu
upravnom na pravac kretanja.
Sekundarni ožiljci su ustvari počeci
manjih-sekundarnih klizišta, koja se
nalaze u glavnom, a manifestuju se
najčešće u obliku zjapećih pukotina,
sličnih glavnom ožiljku. Sekundarna
klizišta ukazuju na postojanje više
manjih klizišta, ili na parcijalna
pomeranja glavnog klizišta.
Najveći broj klizišta nastaje na
padinskim delovima područja prirodnim
procesima. Vrlo često tome doprinose
neodgovarajuće ljudske aktivnosti: zasecanja padine, preopterećenje objektima ili
ravnovrsnim drugim dopunskim opterećenjima, dopunsko nekontrolisano uvodjenja vode u
teren i dr. Relativno mali broj klizišta nije formiran na padinskim delovima terena, a sva
takva klizišta su po pravilu nastala neodgovarajućim aktivnostima na iskopima u terenu.
Naime, svaki iskop sa prestrmim nagibima kosina iskopa, pod uslovom da kosine nisu
zaštićene, može izazvati aktiviranje klizišta. U nekim specifičnim uslovima klizišta mogu
nastati usled proloma dna iskopa, što se npr. desilo u zoni iskopa za kanal DTD u
Potpornju.
U našoj zemlji registrovano je do sada više desetina hiljada klizišta. Najbrojnija su
zapremine koja ih svrstava u mala i srednje velika, a pojedina su ogromna tj. zapremine i
više miliona m
3
. Klizišta nanose velike materijalne štete zbog oštećenja raznovrsnih
gradjevinskih objekata i zato što su radovi na njihovoj sanaciji skupi.
Klizanje terena je u ogrnomnoj većini slučajeva spor proces. To omogućava da se
ljudi sklone na sigurna mesta, da se deo stvorenih pokretih dobara takodje premesti.
Nekada i u tome ima iznenadjenja, kao npr. na klizištu Vajont, koje se 9. oktobra 1963.
godine dogodilo u Italiji i to tako što su skliznuli glinci i laporci koji su izgradjivali deo
189
Sl.10.4. Osnovni elementi klizišta;
1-najdublja klizna površina; 2-plića klizna
površina; 3-ožiljak klizišta; 4-nožižni deo; 5-
ispupčeni deo; 6-ulegnuće; 7-telo klizišta; 8-
podina klizišta; 9-zaledje
leve dolinske strane jezera. Klizna ravan je bila jedna od mnogobrojnih medjuslojnih
površina. Skliznuta stenska masa je dospela u akumulaciono jezero brane Vajont i tako
izazvala prelivni talas preko brane (brana je visoka 265,5 m, izgradjena je 1960.g. i ostala
je neoštećena) od kojeg su opustošena područja u zoni dejstva poplavnog talasa. Pored
materijalnih šteta bilo je i oko 3 000 ljudskih žrtava.
Svako klizište se odlikuje odredjenim specifičnostima što iziskuje primenu
kompleksne metodologije istraživanja. To znači da se primenjuju različiti metodološki
postupci, koji se medjusobno dopunjuju, a sve u cilju što bolje i preciznije istraženosti. U
suprotnom, po pravilu izostaje uspešna sanacija klizišta, ili se ona izvodi neracionalno.
Morfološka svojstva klizišta
Klizišta se lako prepoznaju po svojim karakterističnim morfološkim oblicima na
površini terena. Imaju jasno izražena ulegnuća-depresije i istrbušenja, koja daju klizištima
izgled nepravilno zatalasane površine, sa generalnim padom niz padinu tj. u pravcu
pomeranja stenske mase (Stabilna padina ima približno kontinualan nagib površine terena.
Ako nagib podseća po obliku na onaj koji je karakterističan za klizišta to može biti posledica
selektivne erozije.). Broj tih mikroreljefnih oblika zavisi od: vrste stenske mase u kojoj je
klizište formirano; površine terena koju klizište zahvata i dubine klizišta; dinamike procesa
klizanja glavnog-najdubljeg klizišta i njegovih sekundarnih delova; fizičko-mehaničkih
karakteristika stenske mase koja gradi klizište; drugih karakteristika klizišta uključujući i to
da li se pomeranje odvija translatorno, rotaciono ili kombinovano.
Skoro sva klizišta imaju veoma jasno izražen čeoni ožiljak. Takodje brojni su
sekundarni ožiljci i često zjapeće-otvorene pukotine smicanja duž kojih je vršeno
pomeranje stenske mase. Iznosi pomeranja po tim diskontinuitetima, kao i brojnost njihovih
oblika, zavisi od: dimenzija klizišta, dubine klizišta, fizičko-mehaničkih karakteristika
stenskih masa koje klizaju.
U ulegnućima klizišta vrlo često su formirana zabarenja ili voda izbija u obliku
izvora i pištevina. U tim područjima, kao i u drugim delovima klizišta koja su izrazito
bogata podzemnih vodama u najvećem delu godine, karakteristična je pojava niskog biljnog
rastinja (zukva, podbel, rastavić). Usled klizanja stenskih masa, visoko rastinje-drveće je
povijeno u različitim pravcima (tzv. pijano drveće).
Po pravilu, vidljive su posledice klizanja i na objektima: porušene kuće, pukotine
na zidovima i drugim elementima zgrada, nakrivljeni objekti, pomereni celi objekti kada su
na jednom bloku sa kojim se zajedno pomeraju; pukotine na asvaltu, krivljenja i pucanja
železničkih šina, prekidi linijskih vodova; deformacije na potpornim zidovima i dr.
Morfologija klizne površine zavisi od prirodne sredine u kojoj je klizište formirano
a najviše od: vrste stena od kojih je teren izgradjen; karakterističnih geoloških planara-
površina koje imaju uticaja na proces formiranja klizišta (ravni slojevitosti, škriljavosti,
pojedinačne pukotine ili njihove grupe; kontakti karakterističnih sredina kao npr. granica
izmedju degradiranih-površinskim uticajima izmenjenih stenskih masa u kojima se klizište
formira i njegove podine, odnosno neizmenjenih stenskih masa).
U relativno homogenim stenskim masama u litološkom pogledu, kao što su
veštački nasipi, gline, peskovi, klizna ravan je kružnog oblika, pomeranje se odvija
rotacijom stenske mase po njoj.
Velika većina klizišta ima kliznu ravan čiji su položaj i oblik uslovljeni nekom od
karakteritičnih geoloških planara. Zbog toga klizna površina nije kružnog oblika, već je
190
nepravilna, a smicanje je translatorno (Sl.10.5.). U nekim slučajevima smicanje može biti
kombinacija dva navedena oblika.

Sl.10.5. Karakteristični oblici kliznih površina; a) kružni; b) pravolinijski; c) nepravilan
Sva klizišta imaju, po pravilu ne samo jednu, već više površina po kojima se
smicanje odvija. Sve su one klizne ravni, imaju izrazito glatke i smičuće površine, jasne
strije u pravcu smicanja. U pojedinim područjima grupisano je više površina smicanja koje
čine zone klizanja debljine nekoliko cm, nekada i više metara. Uobičajeno je da se
najdublja klizna ravan naziva glavna
Hidrogeološka svojstva klizišta
Nastanak klizišta i dinamika klizanja uopšte, u direktnoj su vezi sa stanjem
podzemnih voda. Najintenzivnija klizanja su, po pravilu, vezana za vremenske periode
kada je najviše padavina, kada padavine dugo traju i kada su stenske mase intenzivno
zasićene podzemnom vodom.
Podzemne vode u klizištu deluju višestrano negativno:
- hidrostatičkom i hidrodinamičkom silom;
- utiču na smanjnje otpornosti na smicanje duž kliznih površina;
- sufozionim dejstvom iznose pojedine komponente;
- cirkulacijom vode može biti uneta glinovita komponenta, ili u celu masu ili
samo duž karakterističnih površina .
Radi preciznog definisanja uticaja podzemnih voda neophodno je znati
hidrogeološka svojstva terena kako u samom klizištu tako i u njegovom zaledju i podini.
Upravo zbog toga što podzemne vode mogu u klizište doticati iz relativno velike
udaljenosti, hidrogeološka svojstva terena se moraju istražiti na znatno većem području od
onog koje je zahvaćeno klizanjem.
U peskovito-glinovitim stenskim masama koje su nastale kao produkt normalnog
sedimentacionog cikluca, kao i u glinovito-peskovitoj kori raspadanja stenskih masa,
podzemne vode, po pravilu, u periodima intenzivnog klizanja potpuno zapunjavaju pore i
šupljine u stenskoj masi i praktično je NPV na površini terena. U periodima relativnog
mirovanja klizišta različita je dubina do NPV što najviše zavisi od medjusobnih odnosa
kolektorskih i izolatorskih sredina koje su klizanjem haotično rasporedjene u klizištu.
191
Klasifikacija klizišta
Prema vrsti stenskih masa u kojima se klizišta obrazuju mogu se klasifikovati na
ona koja su nastala u poluvezanim i nevezanim stenama i na klizišta nastala u čvrstim
stenama. Ovakva podela je dosta nepraktična iz razloga što se klizišta u čvrstim stenama
formiraju retko, u specifičnim uslovima i okolnostima. Skoro da se po automatizmu
podazumeva da se klizišta formiraju u glinovito peskovitim sredinama, ili u drobinsko
blokovskim zaglinjenim sredinama.
Da bi došlo do formiranja kizišta u čvrstoj stenskoj masi mora biti zadovoljeno
nekoliko osnovnih preduslova. Osnovi su da je za klizanje povoljan nagib i orijentacija
površina po kojima dolazi do klizanja. Te površine su najčešće medjuslojne površine,
rasedi, pukotine. Dodatni uslov je da su te površine takvih morfoloških karakteristika da se
smicanje odvija samo duž njih, da ne dolazi do sloma i kroz čvrstu stensku masu koja ima
veliku koheziju. Klizanju ovog tipa značajno potpomaže prisutna glinovita komponenta
koja se nalazi duž tih površina nosioca klizanja. Ona po poreklu može biti singenetska, npr.
u slojevitim krečnjacima gde se izmedju svakog sloja nalazi tanak film ili tanki proslojci
glinovite komponente. Može ta glina biti uneta i postgenetski, naknadno, u medjuslojnu
poroznost.
Velika većina klizišta nastaje u glinovito peskovitim stenama. U peskovima
klizišta mogu nastati pri neodgovarajućem zasecanju padine, pri podlokavanju rečnim ili
drugim vodotocima, pri uticaju dinamičkih sila, zemljotresnim aktivnostima. U tom
pogledu povoljniji su slabo zbijeni peskovi nego zbijeni.
Naročito su klizanju podložne meke gline i lapori i raspadina svih drugih stena u
kojoj ima dosta glinovite komponente. Gline prema genezi mogu biti: singenetske-
sedimentne; transportovane-pretaložene; rezidualne-nastale na mestu raspadanja primarnih
minerala, pretežno feldspata; glacijalne; periglacijalne; deluvijalne gline-nastale
raspadanjem i delimičnim transportom niz padinu. Poznavanje genetskih uslova u kojima je
glina nastala može dosta da olakša proces izučavanja klizišta, bolje odabiranje uzoraka za
laboratorijska i druga ispitivanja, pravilniju ekstrapolaciju podataka ispitivanja sa uzoraka
stene na stensku masu u sklopu terena.
Prema tome da li je klizna površina obrazovana u jednoj vrsti stene, ili je
predisponirana nekom geološkom planarom, ili klizna ravan preseca više litoloških članova.
F.P.Savarenski je predložio klasifikaciju klizišta na: asekventna, konsekventna i
insekventna.
Asekventna kliziišta se obrazuju samo u jednoj vrsti stenske mase tako da im klizna
površina ima oblik blizak kružno-cilindričnom. Da bi bila formirana klizna površina tako
idealnog oblika, potrebno je da stenske mase u kojima klizište nastaje treba da su
homogene i izotropne, što u realnim prirodnim uslovima ne postoji. Čak i u uslovima
formiranja nasipa od materijala iz istog pozajmišta ne može se formirati idealno homogena
i izotropna masa. Da bi se taj problem prevazišao u praksi, usvaja se da su u takvim
slučajevima stenske mase kvazihomogene i kvaziizotropne, odnosno može se sa dovoljnom
tačnošću usvojiti da je u njima oblik klizne ravni kružnog oblika. Takvi slučajevi su
primenjivi za peskove, gline, lapore, ali sa potrebnim isticanjem da u njima nema vidljivih
geoloških planarnih elemenata: ravni slojevitosti, tektonskih pukotina, u peskovima i
glinama pliocene starosti čak i raseda. Ako takvih planara ima, samo izuzetno retko će se
obrazovati klizna ravan kružnog oblika, a da pri tome neće doći do smicanja i duž tih
predisponiranih pravaca.
192
Sl.10.6. Shematski prikaz tipova klizišta: a-asekventno, b-konsekventno, c-insekventno
Konsekventna klizišta se obrazuju tako da je klizanje nastupilo po nekoj
geološki predisponiranoj-predodredjenoj ravni. Predisponirane ravni smicanja mogu biti:
- nagnuti slojevi iste stenske mase, ili kontakti izmedju različitih vrsta stena
(gline, glinci, ugalj, krečnjak, peščar i dr.);
- nagnuta granica izmedju raspadnutih i neraspadnutih stenskih masa;
- povoljno orijentisana jedna ili više pukotina, raseda i rasednih zona i dr.
Sl.10.7. Profil terena i klizišta na pregradnom profilu brane Vajont
Oblici kliznih površina, kod konsekventnih klizišta, su skoro u celini, ili u
navjećem delu, saglasni obliku predisponiranih površina i kontakta karakterističnih sredina.
Najčešće su njihove površine ravne ili blago zatalasane, glatke-smičuće, redja je
kombinacija ravnih ili zatalasanih površina sa stepenastim delovima. Konsekventna klizišta
su najbrojniji vid klizišta u prirodi.
Insekventna klizišta pripadaju tipu klizišta koja su formirana u više vrsta stenskih
masa. Tipičan primer takvih klizišta su ona kod kojih klizna površina preseca npr. peskove,
gline i lapore pliocenih sedimenata.
Po površini i zapremini klizišta se mogu klasifikovati u pet klasa (Tablica br.10. .).
Neka su vrlo malih dimenzija, druga mogu biti izrazito velika. Takvo jedno ogromno
193
klizište je aktivirano u Peruanskim Andima, za vreme zemljotresa 1975.g. Njegova
zapremina, po proceni, je oko 1,6 milijardi m
3
.
Tablica br.10.: Klasifikacija klizišta
U Jugoslaviji jedno od najvećih je klizište Jovac. Takodje velika su klizišta
dunavskog tipa, koja su obrazovana na desnoj dolinskoj strani Dunava, skoro u kontinuitetu
od Suseka do Smedereva. Kod klizišta koja zahvataju velika područja, kao npr. klizišta uz
Dunav, treba razlikovati pojam nestabilnih padina od pojma pojedinačnih klizišta. Na tako
velikom području razvijeno je više klizišta, a ne samo jedno. To znači da je pojam
nestabilne padine širi od pojma klizišta i da na istoj padini može biti razvijen veliki broj
klizišta. Ona se mogu neravnomerno pomerati, kao što su pokazali rezultati merenja
pomeranja na sedam inklinometara na klizištu Most Slobode u Novom Sadu, gde veliko
klizište čini više manjih, a pomeranja su u različitim pravcima, generalno posmatrano
prema Dunavu.
Klasifikacija klizišta prema dubini do klizne ravni je izuzetno značajna sa praktičnog
stanovišta. Naime, kada su klizišta plitka, tada je laka i njegova sanacija i obrnuto. Prema
dubini do klizne površine sva klizišta su podeljena na: površinska sa dubinom manjom od 1
m; plitka imaju dubinu klizanja je 1 - 5 m; duboka sa dubinom 5 - 20 m; i vrlo duboka kod
kojih je dubina do klizne ravni veća od 20 m.
Primer vrlo dubokog klizišta kod nas je klizište u Zoni mosta Slobode u Novom
Sadu. Dubina klizanja plićeg bloka je 26 m, a dubljeg 39m.
Uzroci nastanka klizišta
Mnogobrojni su uzroci aktiviranja procesa klizanja i nastanka klizišta. Vrlo teško
je generalizovano reći koji uzrok, medju tim mnogobrojnim, je najvažniji. To što je manje
uticajno na jednom klizištu, na nekom drugom može da bude od presudnog i najvećeg
uticaja. Zato se svako konkretno klizište mora detaljno istraživati i ispitivati, strogo vodeći
računa o raznovrsnim mogućim specifičnostima. Načelno posmatrano glavni uzroci
klizanja su:
- površinsko raspadanje stenskih masa i obrazovanje kore raspadanja koja je
podložna klizanju;
- uvećanje nagiba padine ili kosine (podsecanjem nožice padine, podlokavanjem
vodotocima ili djestvom talasa;
- smanjenje čvrstoće smicanja u zoni klizne površine (povećanje vlažnosti,
bubrenje, raspadanje, narušavanje primarne strukture i dr.);
- dejstvo pornih pritisaka, hidrostatičkih i hidrodinamičkih sila;
- ispiranje pojedinih komponenti, ili obrnuto, unošenje glinovitih frakcija u
stensku masu;
- izmena naponskog stanja na padini ili kosini;
KLASIFIKACIJA
- OPIS KLIZIŠTA
POVRŠINA
(m
2
)
ZAPREMINA
(m
3
)
Vrlo malo < 100 < 100
Malo 100 -1 000 100 -5 000
Srednje veliko 1 000 -10 000 5 000 - 100 000
Veliko 10 000 - 100 000 100 000 - 1 000 000
Ogromno > 100 000 > 1 000 000
194
- spoljašnje opterećenje (deponovanje jalovine, preoterećenje gradjevinskim
objektima i dr.);
- dejstvo dinamičkih sila (zemljotresi, miniranja, vibracije usled rada teških
mašina i dr.).
Svaki od navedenih uticajnih činilaca, pojedinačno, može izazvati narušavanje
stabilnosti padine i izazvati aktiviranje procesa klizanja. Ipak, najčešći uzroci klizanja
stenskih masa nastaju kombinacijom nekoliko uticajnih činilaca.
Kada se utvrdi geometrija kliznog tela preostaje da se preciziraju svojstva i
karakteristike stenskih masa u kliznoj ravni, ili zoni klizanja. U pom pogledu veoma važno
je da se utrvrde vrednosti parametara otpornosni na smicanje, kao i razlozi smanjenja
smičuće čvrstoće duž klizne ravni. Najčešće do toga dolazi usled: povećanja vlažnosti
stenske mase, povećanja pornih pritisaka, bubrenja, raspadanja i dezintegracije uopšte,
otapanja posle smrzavanja, narušavanja prirodne složenosti fragmenata i dr. Najosetljivije
u pogledu izmena fizičko-mehaničkih svojstava usled promene vlažnosti su gline, lapori i
njima srodne stene. Izmene su uzrokovane sposobnošću tih stena da upijaju vodu, time se
povećava njihova zapreminska težina, a smanjuju vrednosti kohezije i trenja.
Mnogobrojna ispitivanja klizišta pokazala su da postoji vrlo jasna uzročno-
posledična veza izmedju perioda pomeranja stenske mase po kliznoj površini i dugotrajnih
natapanja klizišta atmosferskim padavinama ili drugim vodama (kiša, intenzivno otapanje
snega, visok nivo podzemnih voda i mnogi drugi vidovi doticaja vode u telo klizišta). Kada
se razmatra gubljenje čvrstoće stenske mase u zoni klizne ravni treba, svakako, zapaziti da
su nekada dovoljne i vrlo male količine podzemne vode, a da se bitno smanji otpornost
smicanja.
Sa stanovišta vremena u kome se smanjuju vrednosti parametara čvrstoće, veoma
su značajna reološka svojstva stenskih masa i njihov uticaj na proces formiranja klizišta.
Obično u glinama i njima srodnim stenama, u dugotrajnom vremenskom periodu
povećavaju se plastične deformacije, pri konstantnom naprezanju. Takodje, dugotrajni opiti
čvrstoće pokazuju znatno niže vrednosti pri lomu, nego kada su u pitanju brzi opiti.
Ispitivanja u glinama i polučvrstim stenama, pokazala su da opadanje čvrstoće, pri
dugotrajnom opitu, može iznositi i 70% u odnosu na čvrstoću pri brzom opitu i 10-50% u
odnosu na lagani opit. Zbog svega navedenog veoma je značajno koliko dugo su stenske
mase izložene delovanju vode koja u njih dospeva iz bilo kojih razloga.
Naponsko stanje u terenu je, takodje, promenljivo i uslovljeno je kako prirodnim
procesima, isto tako i dopunskim opterećenjima. Pri usecanju reka u čvrstim i polučvrstim
stenskim masama, bitno se menja naponsko stanje u terenu dolinskih strana. Time se
stvaraju pukotine rasterećenja, koje su po pravilu paralelne površini terena. Nekada su
pukotine rasterećenja paralelne sa slojevitošću, škriljavošću, litažom i drugim geološkim
planarama, ili su samo jednim svojim delom paralelene sa njima. U svim tim slučajevima
pukotine rasrerećenja su oslabljene površine i skoro uvek su nepovoljne orijentacije, tj.
takve da one u kombinaciji sa drugim postojećim pukotinama i diskontinuitetima uopšte,
doprinose povećanju alterisanosti stena i obrazovanju nestabilnosti.
U glinovito-peskovitim stenskim masama, izmene naponskog stanja su, takodje,
značajne za nastanak klizišta, ali je njihov karakter nešto drugačiji. U njima nastaju
pukotine smicanja i zatezanja i to duž površina gde dolazi do koncentracije napona i
prekoračenja čvrstoće stena. U pojedinim slučajevima i mala dodatna opterećenja, time i
promena naponskog stanja, utiče na aktiviranje procesa klizanja.
195
Vibraciona pomeranja, izazvana delovanjem zemljotresa, dinamičkim delovanjem
moćnih mašina, miniranjem, automobilskim i železničkim transportom i dr. takodje mogu
doprineti aktiviranju procesa klizanja, naročito u područjima gde su i pre delovanja tih
dinamičkih sila stenske mase bile u labilnom stanju ravnoteže.
Uticaji seizmičke sile se uzimaju u obzir u seizimički aktivnim rejonima tako da je
rezultantna sila težine P
g
i seizimičke sile P
s
:
2
s
P
2
g
P P + ·
Seizmička sila se može izračunati kao P
s
=K
c
P
g
(G.M.Šahunjanc, 1953,1961.). Pravac
dejstva seizmičke sile je obično u najnepovoljnijem pravcu, niz klizište, tako da je
tgω=P
s
/P
g
.
Brzina pomeranja klizišta
Brzina kojom se klizište pomera je veoma važna njihova karakteristika. Kod
malog broja klizišta kretanje se dogodi samo u jednom periodu, pokrenuta masa sklizne u
zaravnjeni deo terena i nema mogućnosti za ponavljanje procesa klizanja. Medjutim, velika
većina kliziša je takva da se klizanje ponavlja kada se zato steknu svi potrebni preduslovi.
Obnavljanje procesa klizanja kod nekih klizišta može da traje izrazito dug vremenski
period, da traje u geološki dugom vremenu. To znači da nema mogućnosti da se, u takvim
slučajevima, proces sam od sebe zaustavi. Lep primer za takvo trajanje procesa klizanja su
nestabilne padine na desnoj dolinskoj strani Dunava, skoro u kontinuitetu od Suseka do
Smedereva. Razlog zašto je to tako leži u činjenici da postoje prirodni, geološki, preduslovi
za stalno proširenje klizišta uz padinu, čime se stalno pridodaju nove količine stenske mase
koja se uključuje u proces klizanja. Tome u značajnoj meri doprinosi uništavanje lesa, koji
se nalazi po obodu klizišta, koji je na klizanje delovao stabilizirajuće.
Za pravilno definisanje
pomeranja klizišta potebno je utvrditi
pomeranja:
- najdubljeg klizišta;
- sekundarnih klizišta, ako ona
sačinjavaju glavno;
- pravilno procenjivati mogućnosti
obnavljanja procesa i proširenja na do
tada nekretane delove.
U pogledu brzine pomeranja stenske
mase Terzaghi (1950) razlikuje više
faza. Kada su pomeranja vrlo lagana,
manje od 3 cm za jednu godinu, a
naponi smicanja su manji od sila otpora
(Fs > 1), on preporučuje da se takav vid
pomeranja naziva puzanje.
Brzina kojom se klizište pomera zavisi od mnogo faktora: morfologije i nagiba
padine ili kosine; vrste stenske mase u kojoj se klizište dogadja; fizičko-mehaničkih
Tablica br. . Brzina klizanja
OPIS
KLIZIŠTA
BRZINA
Izvanredno
spora
< 0,06 m/god
Vrlo spora 0,06 - 1,5 m/god
Spora 1,5 m/god - 1,5 m/mesec
Umereno brza 1,5 m/mesec - 1,5 m/dan
Brza 1,5 m/dan - 0,3 m/min
Vrlo brza 0,3 m/min - 3 m/s
Izvanredno
brza
> 3 m/s
196
karkteristika materija; geometrijskih elemenata klizišta. Nekada su pomeranja vrlo lagana,
periodična, dugogodišnja i mala po iznosu (npr. klizište u zoni mosta Sloboda u Novom
Sadu, gde su pomeranja geodetski merena približno 1 cm/god.). Retki su slučajevi kad se
klizanje dogadja velikom brzinom. Kao takav primer može poslužiti veliko klizište na
padini akumulacionog jezera brane Vajont u Italiji, gde je celokupna masa skliznula
odjenom velikom brzinom, oko 400 m/min. Takodje evidentirana su mnoga klizišta kod
kojih je masa skliznula za svega nekoliko desetina sekundi, časova ili dana. Kod većine
takvih klizišta radi se o intenzivno raskvašenim poluvezanim i nevezanim stenskim
masama, ili o čvrstim stenskim masama. Po pravilu brzina kretanja klizišta je relativno
mala, tako da se ljudi i deo materijalnih dobara mogu spasiti od tih prirodnih katastrofa.
Sl.10.8. Klizište Most Slobode u Novom Sadu; a) Geotehnički presek terena: 1-les;
2-”sremska serija”; 3-raspadnuti lapori; 4-sveži lapori, b) Dijagram pomeranja na
inklinometru BI-4; c) Projektovane sanacaione mere (R. Petrović)
U cilju merenja iznosa pomeranja stenske mase u klizišta se ugradjuju
inklinometri. Ugradjuju se tako da njima bude obuhvaćen teren u zoni klizišta i u njegovoj
197
podini. Konstrukcije inklinometara mogu biti različite i po pravilu ugradjuju se u prethodno
izvedenu bušotinu. Da li će biti ugradjena jedna, ili više, inklinometarska konstrukcija
zavisi od veličine klizišta, kao i detealjnosti istraživanja. Bez obzira kakva je konstrukcija
inklinometra u pitanju, ona služi da se registruju pomeranja po dubini klizišta, tj. po dubini
bušotine.
Metode proračuna stabilnosti
Za istraživanja i ispitivanja klizišta koriste se brojne metode. Medju njima svakako
su značajne i metode proračuna stabilnosti. Sve metode proračunz se mogu svrstati u tri
grupe: metode granične ravnoteže, metode teorije plastičnosti, metode konačnih elemenata.
Metode analize stabilnosti se izvode za geometrijske elemente klizišta koji su
utvrdjeni istražnim radovima. Kada je klizna površina kružno cilindrična, tj. klizna površina
je deo kruga, tada se mogu primeniti metode proračuna koje uvažavaju takav njen oblik
(npr. metoda Bishopa). Obrnuto, kada je istražnim radovima utvrdjeno da je klizište
izduženog oblika, da klizna ravan nema oblik kruga, tada se primenjuju metode koje
baziraju na takvim predpostavkama (npr. metoda Janbu-a, metoda blokova i dr.).
Kao što se teži tome da oblik klizne površine bude precizno definisan istražnim
radovima, isto tako i drugi parametri koji su uvršćeni u formule za proračun stabilnosti
treba da budu dobijeni odgovarajućim laboratorijskim, ili terenskim metodama ispitivanja,
tako da budu inženjerski sigurni podaci. To odmah znači, da uzorci na kojima se izvode
odgovarajuća ispitivanja moraju biti merodavni, da u dovoljnoj meri reprezentuju sredinu i
stensku masu iz koje su uzeti. Naša iskustva, sa više desetina klizišta, su pokazala da su
uzorci najbolji kada su uzeti iz klizišta u vidu kocki, ili drugih oblika i to direktno iz:
okana, raskrivki, potkopa ili sličnih vrsta istražnih iskopa. Od takvih oblika, koji su po
pravilu orijentisasni, neporemećeni i sa odabranim, realnim-postojećim, a ne zamišljenim
kliznim ravnima u sebi, treba u laboratorisjkim uslovima vršiti ispitivanja čvrstoće i dr.
Proračuni stabilnosti klizišta, za bilo koju kliznu površinu, su toliko pouzdani
koliko je sigurno utvrdjena njegova geometrija i paramtri koji su uvršćeni u proračune. Sam
proces proračuna je sada relativno lak. Tome je doprinela masovna primena kompjuterske
tehnologije i odgovarajući programi. Time je moguće vrlo brzo i jednostavno izračunati
faktor stabilnosti za veliki broj kliznih ravni i odrediti onu za koju je taj faktor minimalan.
Faktor stabilnosti treba, pre svega, shvatiti kao kvantitativni izraz rezultata svih
istraživanja i ispitivanja. To znači da ukoliko su sveukupna istraživanja i ispitivanja
pouzdana utoliko je i on pouzdan i obrnuto.
Metode granične ravnoteže
Švedska metoda momenata (Felleniusova metoda)
Metoda je bazirana na predpostavci da je kružni oblik klizne površine. Zato se
prvo odredi zamišljeni centar rotacije nekim od pozatih načina. Kada je oblik klizne
površine utvrdjen istražnim radovima onda je još jednostavnije odrediti centar rotacije.
Potom se klizište izdeli, najčešće na 6-12 lamela, a može taj broj biti sasvim proizvoljan.
198
Dejstvo medjulamelarnih sila se zanemaruje. Za svaku lamelu izračuna se zapremina i
težina. Usvaja se da je širina profila za koji se analiza stabilnosti izvodi 1m.
Težina svake lamele se nacrta u
odredjenoj razmeri, sa početkom u kliznoj
ravni i to iz tačke u koju je projektovano
težište lamele. Težinu je lako razložiti na
dve sile:
-normalnu sa pravcem radijusa koji
spaja centar rotacije i početak sile težine;
- tangencijalnu, sa pravcem koji je
upravan na normalu (matematički
posmatrano uvek je tangenta na radijus, u
bilo kom delu kružnice, upravna na taj
pravac).
Zbir normalnih sila za sve lamele
daje sumu tih sila. Isto to se odnosi i na
tangencijalne sile, s napomenom da
tangencijalne sile za lamele koje su sa
suprotne strane (u nožičnom delu klizišta)
od vertikalnog pravca iz centra rotacije
mora imati negativan znak. U tom delu stenska masa deluje kao teret koji se suprotstavalja
klizanju.
Momenat spoljne sile oko centra rotacije je M
s
=RΣT, a momenat unutrašnjeg
otpora, oko centra rotacije je M
u
=R(ΣNtgϕ + cl). Prema Fellenijusovoj metodi koeficijent
sigurnosti treba da bude 1,5 - 2,0 i izražava se:
F
s
=

+ ϕ Σ
T
cl Ntg
Gde su:
N, T - normalna i tangencijalna sila (komponente težine),
c - kohezija u kliznoj ravni,
ϕ - ugao trenja stenske mase duž klizne ravni,
l - površina klizne ravni u lameli klizišta,
R - poluprečnik rotacije.
Ako se u analizu uvrste vrednosti kohezije i ugla trenja dobijeni na osnovu
efektivnih, a ne ukupnih napona, tada se felenijusov obrazac za proračun sigurnosti dobija u
obliku:
F
s
=
[ ]
∑ α
′ + ϕ′ − α Σ
sin W
l c tg ) ul cos W (
199
Sl.10.9. Grafički prikaz Švedske metode
momenata
Gde su:
W - težina lamele,
u-porni pritisak
c′ - kohezija na bazi efektivnih napona,
ϕ′ - ugao trenja na bazi efektivnih napona,
α - ugao izmedju pravca sile težine i radijusa
l - površina klizne ravni u lameli klizišta,
R - poluprečnik rotacije.
Modifikovana Švedska metoda momenata
Ova metoda je, takodje, bazirana na predpostavci da je klizanje rotaciono, po
kružno-cilindričnom obliku klizne površine, a klizno telo i njegova podina su krute-
nedeformabilne sredine.
Klizište se izdeli na 6-12
lamela, ili na proizvoljan broj.
Donji kraj svake lamele se spoji
sa centrom rotacije. Na taj
pravac se iz :vrha razmatrane
lamele, sa linije koja predstavlja
NPV i dr. povuku normale.
Odsečak na radijusu, od
podnožja lamele do prethodno
povučene normale, predstavalja
odsečak za dijagram projekcija
normalnih sila. Dužina od
površine lamele do radijusa
predstavlja odsečak za dijagram
tangencijalnih sila (Sl.10.10.).
Kada se površine razmaranih
dijagrama (crtani su u
odredjenoj razmeri) pomnože
jediničnom širinom i
zapreminskom težinom stenske
mase, ili težinom vode zavisno
od toga šta se razmatra, dobiće
se odgovarajuće ukupne sile.
Tako dobijene sumarne
vrednosti normalnih i
tangencijalnih sila treba uvrsititi
u formulu za izračunavanje
koeficijenta sigurnosti, isto kao
i u Fellenijusovoj metodi.
200
Sl.
10.10. Modifikovana švedska metoda, za slučaj naglog
pražnjenja akomulacije
Metoda A.W.Bishopa
Metoda Bishop-a (1964) pripada grupi numeričkih metoda. Oblik klizne površine
je kružno cilindričan. Faktor stabilnosti se izračunava na osnovu sledeće formule:
[ ] { }
∑ α ⋅

α
⋅ ϕ′ ⋅ −

+ ⋅ − + ′
·
sin
i
W
m
1
tg
i
X
1 i
X b
i
U
i
W b c
s
F
s
F
tg
sin cos m
ϕ′
⋅ α + α ·
α
Dde su:
F
s
- faktor stabilnosti,
W
i
- težine lamela,
U
i
- pijezometarska visina vode u lameli,
c′ - kohezija,ϕ′ - ugao trenja, za efektivne napone
α - nagib tangente kružnog luka u datoj lameli,
X
i-1
, X
i
- vertikalne komponente reakcionih sila na obe vertikalne granične površine
lamele.
U slučajevima kada su donji delovi klizišta pod vodom uvodi se u analizu
momenat hidrostatičkog pritiska vode pa formula zadobija oblik:
[ ] { }


− α ⋅

α
⋅ ϕ′ ⋅ −

+ ⋅ − +
·
R
h H
sin
i
W
m
1
tg
i
X
1 i
X b
i
U
i
W b ' c
s
F
s
F
tg
sin cos m
ϕ′
⋅ α + α ·
α
Gde su: H - horizontalna sila pritiska vode, koja dejstvuje suprotno od pravca klizanja,
h - rastojanje sile H od centra rotacije,
R - odgovarajući poluprečnik.
Prema nekim proračunima pokazano je da uticaj odabrane raspodele
medjulamelarnih sila nije veliki. Zato se u praksi često koristi izraz:
[ ] { }
∑ α ⋅

α
⋅ ϕ′ ⋅ ⋅ − +
·
sin
i
W
m
1
tg b
i
U
i
W b ' c
s
F
201
Metoda blokova
Kada je na padini ili u kosini položaj kliznih ravni takav da se stvarno može
izdvojiti jedan, ili samo nekoliko blokova-lamela, a klizne površine su predodredjene
geološke površine, tada se proračun stabilnosti može izvesti po metodi blokova. Blokovi i
klizanje po karakterističnim
diskontinuitetima: rasedima,
pukotinama, ravnima slojevitosti,
škriljvosti i dr. su naročito prisutni u
čvrsto vezanim stenskim masama.
Klizanje ovog tipa je takodje često
zastupljeno na padinama, zasecima i
usecima puteva i pruga, na
površinskim kopovima, po obodu
akumulacionih basena i dr.
Analiza stabilnosti se
sprovodi grafičkim i numeričkim
metodama. Kod numeričkih metoda
se izračunaju sve sile koje teže da
pomere blok duž ravni klizanja i
otporne sile koje deluju duž ravni
klizanja. Takodje i u ovoj metodi
stabilnosti se izračunava faktor
stabilnosti koji predstavlja odnos tih
sila. Na Sl.10.11 prikazan je samo jedan blok, klizanje duž jedne ravni i anker koji je
usidren u stabilnoj masi i zadatom silom ankerovanja.
Faktor sigurnornosti je:
β − + ψ
ϕ β + − ψ + ⋅
·
cos
z
F
p
F sin W
tg ) sin
z
F U cos W ( A c
s
F
gde su:
W - težina bloka, F
p
- pritisak vode u pukotini, U - pritisak vode duž klizne ravni, F
z
- sila
u zategi-ankeru, ψ - nagib klizne ravni, A - površina bloka koji kliza, c - kohezija u
kliznoj ravni, ϕ - ugao trenja duž klizne ravni, β - nagib ankera u odnosu na ravan
klizanja.
Metoda Janbu-a
Metoda se koristi za analizu stabilnosti klizišta kod kojih klizna površina ne mora
da bude deo kruga, već proizvoljnog oblika. Klizište se podeli u lamele i izračunava faktor
stabilnosti po formuli:
202
Sl. 10.11.: Stabilnost bloka sa dve pukotine
)
s
K 2 tg ( W
n
tg ) l U W ( l c
o
F
+ α
α
ϕ′ ⋅ − + ⋅ ′
·
gde su:
F
o
f
o
=F
s
- Faktor sigurnosti
f
o
- korekcioni faktor koji zavisi od odnosa srednje dubine klizišta d i dužine L
c′ - kohezija, ϕ′ - ugao trenja,
W - težina lamele;
l - širina lamele,
n
α
- faktor koji zavisi od ugla unutrašnjeg trenja i nagiba lamele, odnosno:
)
o
F
tg tg
1 (
2
cos n
ϕ′ ⋅ α
+ α ·
α
K
s
- koeficijent seizmičnosti
I
o
- stepen seizmičnosti područja
Sanacija klizišta
Sanacija klizišta obuhvata proces realizacije projektovanih mera kojima se
zaustavlja dalje klizanja. U procesu projektovanja i izvodjenja mera na sanaciji obavezne su
sledeće faze:
- izrada projekta inženjerskogeoloških istraživanja terena;
- izvodjenje terenskih i laboratorijskih istražnih radova, saglasno projektu i izrada
elaborata o rezultatima istraživanja;
- izrada gradjevinskog projekta sanacije klizišta;
- izvodjenje sancaionih radova.
- eventualno odredjena merenja i osmatranja posle izvedenih sanacionih radova.
Sanacija kliziša, u suštini, se svodi na to da se povećaju sile otpora, a da se smanje
smičuće sile. Najčešće se vrši kombinacija mera (Sl. 10.12.) kojima se se to ostvaruje:
- rasterećuje se klizište u širem području oko ožiljka, ili u ostalom aktivnom delu;
- opterećuje se nožični deo klizišta;
- usmeravaju se strujnice podzemne vode u povoljnom pravcu;
- smanjuju se porni pritisci (dreniranjem) što povećava efektivne napone;
- poboljšavaju se svojstva postupcima kao injektiranjem, elektrohemijskim
procesima i dr.
Obično za trajnu stabilizaciju nisu dovoljne navedene mere kojima se poboljšavaju
svojstva stenske mase, već je potrebno izvoditi i odredjene potporne konstrukcije (potporni
zidovi, kontraforovi, dijagragme, obaloutvrde, šipovi, ankeri i dr.).
Izvedene sanacione mere treba da daju faktor stabilnosti F
ss
=1,20 Fs ; (F
ss
-faktor
stabilnosti posle izvedenih sanacionih mea, F
s
- faktor stabilnosti pre izvedenih sanacionih
mera). Dati odnosi se uspostavljaju kada je F
s
jednak jedinici. Ako to nije slučaj, on se
mora zadovoljiti tako što će se analizirati sve polazne predpostavke i parametri u analizi
stabilnosti.
203
Sl.10.12.: Shematski prikaz najčešćih vidova sanacije klizišta
Prema tome da li se sanacione mere primenjuju pre aktiviranja klizanja, ili nakon
toga, sve su one podeljene na preventivne i akutne.
Preventivne mere se izvode da bi se njima sprečilo aktiviranje procesa klizanja.
Tako npr. osiguravaju se dovodnici vode da nema gubitaka vode, a ako do gubitaka dodje
treba da se ta voda kontrolisano odvede. Sprečavaju se dopunska opterećenja padine koja bi
moglo izazvati klizanje. Pri zasecanju padine izvode se potporne konstrukcije pre nego što
je klizanje nastupilo, ako se proceni da je to potrebno, kosine se štite žičanom mrežom,
popletom, vodi se računa o obliku i nagibu kosine.Velika pažnja se poklanja kontrolisanom
odvodjenju površinskih voda, vode iz izvora, gajenju biljnog rastinja i dr.
Akutne sanacione mere mogu biti delimične ili potpune. Delimične sanacione
mere, često se one nazivaju i parcijalne, izvode se kada je klizanje u toku. Njima je
potrebno sprečiti neke negativne posledice pomeranja stenskih masa npr. sačuvati neki
važan objekat, sprečiti prekid nekih linijskih objekata i dr. Delimičnim sanacionim merama
se interveniše lokalno, samo na pojedinim delovima i ne zaustavlja se proces klizanja u
potpunosti. Potpune sanacione mere se izvode posle detaljnih inženjerskogeoloških
istraživanja klizišta i po zato uradjenom projektu sanacionih mera. Izvesna odstupanja od
glavnog gradjevinskog projekta sanacije su realna i česta u praksi. Njima se u suštini vrši
prilagodjavanje sanacionih mera lokalnim geotehničkim uslovima koji se u pojedinim
204
elementima i pojedinim lokalnim delovima mogu najbolje utvrditi baš u fazi izvodjenja
sanacionih mera. Sve izmene glavnog gradjevinskog projekta se daju u projektu izvedenog
stanja.
10.4. Osipanje
Osipanje je proces pri kome se pod dejstvom gravitacije pomeraju drobina i
blokovi. To pomeranje fragmenata je kombinovano. Pretežno je to kotrljanje (rotaciono
kretanje), a manje translatorno pomeranje. Prilikom osipanja komadi čvrstih stenskih masa
imaju različite putanje, a dužine su im uslovljene veličinom samih komadai morfologijom
padine. Po pravilu najduže putanje imaju veći komadi. Sa smanjenjem veličine komada
dužina putanje se smanjuje. Usled toga u nožici sipara nagomilavaju se krupniji blokovi, a
pri vrhu najsitniji.
Osnovni uzroci stvaranja sipara su: insolacija, smrzavanje vode u pukotinama,
dejstvo korenja biljaka, potresi izazvani: miniranjem, zemljotresima, kretanjem vozila i dr.
Prema petrološkom sastavu fragmenata sipari mogu biti: jednorodni kada telo
sipara čine komadi iste stenske mase (krečnjaci, dolomiti i dr.) i heterogenog sastava, kada
je telo sipara izgradjeno od komada dve ili više različitih stena. Za formiranje sipara
najpovoljniji morfološki, geološki i klimatski uslovi ostvareni su u krečnjačkim terenima,
gde su sipari najčešće i zastupljeni. Zbog toga su sipari karakteristične pojave krečnjačkih
terena.
Odlomci stenskih masa koji ulaze u sastav sipara su nepravilnog oblika i prosečne
krupnoće 3-20 cm. Ponegde se javljaju i blokovi veličine preko 1 m
3
. Takva veličina
fragmenata uslovljava da je zastupljena makroporoznost, dobra vodopropustnost i laka
ocednost. Debljina tela sipara je od 0,5-20 m.
Usled intenzivnog razaranja osnovnih stena, ili naknadnim raspadanjem odlomaka
u telu sipara lokalno se može povećati zastupljenost sitnijih i glinovitih frakcija. Tada je
vodopropusnost manja, a vodoocenost slabija. Pristustvo finijih frakcija je zavisno od
krupnoće i oblika komada.
Navedena svojstva čine sipare nepovoljnom podlogom i sredinom za gradjenje, a
naročito saobraćajnica i drugih linijskih objekata (naftovoda, gasovoda, vodovoda). U
nekim slučajevima teškoće oko izvodjenja radova mogu biti takve da se trasa linijskih
objekata izmešta izvan sipara, ili se prelazi preko njih mostovima. Brojna su klizišta u
siparima, najčešće tako da ceo sipar kliza po kontaktnoj površini sa stenskim masama koje
su u njegovoj podlozi.
Sipari se mogu sanirati izradom potpornih konstrukcija, odnosno ravnovrsnih
potpornih zidova i drugih pregrada, zatim rasterećenjem masa, odstranjivanjem jednog dela,
ublažavanjem nagiba sipara i dr.
10.5. Odronjavanje
Odronjavanje je proces odvajanja od matične stene, manjih ili većih blokova
samaca ili više njih, njihovo padanje i kotrljanje niz strme litice i to tako da se bar na
jednom delu svog puta oni kreću kroz vazduh. Taj proces se u prirodi najčešće dogadja na
strmim padinama koje su izgradjene od kamenitih čvstih stena. Razvoju procesa pogoduju
205
zasecanja padine veštačkim putem, podlokavanja površinskim vodama i talasima, povoljna
ispucalosti stenskih masa. Mestimično odroni se dešavaju i u strmim odsecima lesa.
Do odronjavanja kamenitih masa može doći usled zamrzavanja vode u
pukotinama, zatim usled insolacije, bubrenja pukotinske ispune, hidrauličkih pritisaka, kao
i biogenih procesa pri rastu korenja šumskog bilja. Osim toga mnoštvo odrona može nastati
i usled zemljotresa, kao i podsecanjem strmih obala.
Sl.10.12. Odron stenske mase
Odronjavanje se najčešće dogadja u onim delovima padina koji su oslobodjeni
primarnog naponskog stanja, a to može biti kako pri vrhu tako i u srednjem delu padine.
Pripremna faza odronjavanja uglavnom traje dosta dugo, a sam proces padanja vrlo kratko.
Inače, odronjavanje većinom počinje prethodnom pojavom novih prslina ili proširivanjem
postojećih. Velikom odronjavanju masa mogu da prethode manja otkidanja i padanja
pojedinih blokova. Isto tako posle velikih odronjavanja, na istom mestu, posle kraćeg ili
dužeg vremena, može doći do ponovnog odronjavanja masa koje su tek posle prethodnog
postale labilne.
U terenu na kome se dogodilo odronjvanje ralikuju se: zona odronjavanja, ožiljak odrona i
odronski materijal. Zona odronjavanja je deo padine, kosine ili obale, gde se dogodilo
otkidanje. Površina otkidanja je ožiljak odrona. On se najčešće lako prepoznaje po razlici
boje stenske mase, bez patine i lišaja i drugog nižeg bilja. Deo terena gde se vrši
deponovanje odronskog materijala naziva se zona deponovanja. Dužina puta kojim se
kretao materijal odrona zavisi od vrste stena u kojima je odron nastao, količine i krupnoće
fragmenata, morfoloških svojstava padine gde je odron nastao.
Razvrstavanje odrona vrši se prema različitim kriterijumima ali se u praksi
najčešće primenjuje klasifikacija zasnovana na vrstama stenskih masa koje su zastupljene u
206
telu odrona. Tako odroni mogu biti kameniti u čvrstim stenskim masama, "zemljani" u
koherentnim sedimentima, najčešće u lesu. Najviše zastupljeni su odroni u kamenitim
stenama i to sa oko 95%.
Saniranje terena podložnih odronjavanju nije lako ni jednostavno, najčešće zbog
nepristupačnosti terena. Zaštita se izvodi kao preventivna, pre nego što je odron nastupio, u
vidu sidrenja, redje podupiranja i podzidjivanja.
10.6. Tečenje
Tečenje je proces kojim se gravitaciono, niz padinu, pomeraju tečljive stene.
Osnovni uzroci pojave tečenja su: smanjenje otpornosti na smicanje usled raskvašavanja
sedimenata i povećanje filtracionih i pornih pritisaka. Na ubrzanje pojave tecišta bitan
uticaj imaju: nagle promene raskvašenosti stenskih masa, konsistentnog stanja pri
kravljenju posle smrzavanja, kao i prirodni i veštački dinamički udari. Tečenju su podložne
glinovito-peskovite stene i površinski delovi intenzivno aliterisanih stena u kori
površinskog raspadanja.
Geološka gradja tecišta podrazumeva geološki sastav, strukturu i stanje
konsistencije sedimenata u telu tecišta. Prema vrsti sedimenata koji su zastupljeni u telu
tecišta mogu biti: jednorodne i raznorodne gradje. U prvom slučaju telo se sastoji samo od
jednog sedimenta, a u drugom slučaju od dve ili više vrsta sedimenata. Prema konsistenciji
tecišta mogu biti: tečnog i plastičnog stanja konsistencije.
Debljina tecišta je mala i iznosi, najčešće, izmedju 0,2-2 m. Zbog toga ona ne
mogu bitno da utiču na stabilnost dobro fundiranih objekata.
10.7. Puženje - suvo tečenje
Vrlo sporo smičuće kretanje
površinskih delova stenskih masa naziva
se puženje, a njegov produkt je puzište.
Pomeranja delova stenskih masa u puzištu
su različitog intenziteta, ali u suštini vrlo
spora. Putanje delova stenskih masa bliža
površini terena su po pravilu duže od
putanja u dubljim delovima. Najveće
pomeranje je na samoj površini terena.
Proces puženja se odvija sa
prekidima, ali se po pravilu ne može uočiti
vizuelno, ili se retko jedva uočava. Može
se umiriti, ali može prerasi i u kliženje, čak
i u tečenje. Puzišta se obrazuju pod
dejstvom čestih promena zapremina
stenskih masa izazvanih insolacijom ili
smrzavanjem i kravljenjem, kao i
hemijskim procesima koji su praćeni
povećanjem zapremine stenskih masa
(prelaz anhidita u gips, bubrenje i dr. ).
207
Sl.10.13.Povijanje slojeva niz padinu usled
puženja, po Waltheru
Puzišta se dele na umirena i aktivna. Umirena su ona kod kojih proces pomeranja
privremeno miruje, a aktivna su ona kod kojih on još uvek traje.
10.7. Likvifakcija
Likvifakcija je pojava da pod djestvom dinamičkog vibracionog delovanja, neke
vodozasićene stene postaju tečljive. Najčešći uzročnik toga su zemljotresi, a osim njih
mogu biti izazvani i kretanjem vozila, miniranjem i dr.
Najpogodnija sredina za razvoj likvifakcije su sitnozrni, približno ujednačeno
granulirani, rastresiti i vodom zasićeni peskovi. Pri odredjenim uslovima i gline mogu biti
podložne likvifakciji.
208
209
11. POBOLJŠANJA SVOJSTAVA TERENA
Podela postupaka geotehničkih melioracija
Graditelji su oduvek težili tome da izaberu lokalnosti koje su povoljne za gadjenje
i eksploataciju objekata. Od izgradnje objekata na nepovoljnim terenima se najčešće
odustajalo. Zato i nije bilo potrebe da se vrše poboljšanja svojstava terena, a kada je to i
činjeno bilo je najčešće privremenog karaktera i mahom sa ciljem da se obezbede samo
povoljniji i bezbedniji uslovi pri gradjenju (npr. skretanje toka reke Eufrat). Trajna
poboljšanja svojstava terena redje su primenjivana, ali ima i takvih primera (npr.
poboljšanje tla pobijanjem šipova pri temeljenju mnogih gradjevina u Holandiji, Italiji i
drugde, u Srednjem veku i kasnije. Postupci geotehničkih melioracija su najčešće vrlo skupi
pa se o njihovoj primeni odlučuje tek pošto se tehničkim i ekonomskim analizama dokaže
njihova ekonomičnost. Njima se, u suštini, poboljšavaju svojstva terena kao prirodne
konstrukcije i svojstva terena kao radne sredine.
Prema tome da li su poboljšanja vremenski ograničena, npr. samo dok traje
izgradnja, ili su njihovi efekti dugotrajni npr. za ceo eksploatacioni vek objekta, mogu se
postupci podeliti na dve grupe:
• postupke privremenog poboljšanja svojstava terena (npr.zamrzavanje tečnih
peskova kroz koje se probija tunel ili okno; dreniranje terena oko temeljne
jame, u cilju sniženja nivoa izdani);
• postupke trajnog poboljšanja svojstava terena (npr. zaptivanje terena na mestu
brane; konsolidaciono injektiranje zone oko tunela pod pritiskom; stvaranje
šljunčanih šipova ispod temelja zgrada i dr.).
Prema vremenu primene postupka, mogu se podeliti u dve grupe:
preventivne i sanacine.
Preventivni postupci primenjuju se u cilju poboljšanja svojstava terena i
sprečavanje deformacija i to pre nego što do deformacija dodje. Sanacioni postupci se
primenjuju za poboljšanje terena u kome su se deformacije već dogodile, odnosno kod
terena čija je stabilnost narušena.
210
Prema osnovnom efketu koji se postiže geotehničkim melioracionim radovima postupci se
dele na:
∗ postupke kojima se poboljšavaju deformabilna svojstva;
∗ postupke kojima se poboljšavaju svojstva otpornosti na smicanje;
∗ postupke kojima se poboljšavaju filtraciona svojstva terena.
Najznačajniji su sledeći postupci geotehničkih melioracija:
• injektiranje;
• sidrenje;
• dreniranje;
• zbijanje;
• torkretiranje;
• zamrzavanje;
• podrupiranje i oblaganje;
• elektrohemijsko očvršćavanje;
• zamena materijala;
• rasterećenje;
Injektiranje je tehničko-tehnološki postupak kojim se u porozni deo stenske mase
pod odredjenim pritiskom utiskuje injekciona masa. Injekciona masa tu očvršćava i
dorpinosi poboljšanju: kontaktd objekta i terena; mehaničkih karakteristika stenske mase u
zoni sadejstva; smanjenju vodopropustljivosti stenske mase i dr.
Sidrenje predstavlja postupak ugradnje sidara, čime se postiže čvršća veza medju
pojedinim blokovima izdeljene stenske mase. Time se postiže povećanje stabilnosti
nestabilnih delova padine ili iskopa, a samim tim smanjuje deformabilnost. Sidrenje se
može primenjivati i za vezu objekta za čvrstu podlogu (potpornog zida, temelja objekta i dr.
) čak i onda kad taj objekat nije fundiran direktno u tu čvršću podlogu.
Dreniranje se primenjuje u cilju odvodjenja slobodnih podzemnih voda iz terena.
U tu svrhu izradjuju se različiti drenažni objekti: rovovi, potkopi, bušotine, okna, bunari,
iglofiltri. Dreniranjem se poboljšavaju mehanička svojstva stenske mase, menjaju pravci
strujnica i smanjuju filtracioni i porni pritisci podzemne vode, čime se može u znatnoj meri
povećati stepen stabilnosti prirodne konstrukcije. Dreniranje se primenjuje kao mera
privremenog ili trajnog poboljšanja svojstava terena.
Torkretiranje je radni postupak kojim se nanosi sloj špric-betona ili cementnog
maltera na sveže otkrivene zidove podzemnih prostorija ili kosina i predstavlja jednu vrstu
podgrade ili obloge podzemne prostorije, odnosno zaseka ili useka. Pored podgradjivanja,
odnosno oblaganja prostorije postižu se i efekti očvršćavanja stenske mase i njene izolacije
od spoljašnjih uticaja. Ovi postupci se primenjuju samo u terenima izgradjenim od
ispucalih čvrstih stenskih masa.
Zamena materijala u terenu primenjuje se onda kada su stenske mase koje
izgradjuju odgovarajuće sredine terena takve da se teško može izvesti poboljšanje njihovih
svojstava. Tada se stenska masa lošijih svojstava zamenjuje boljim. Najčešće se umesto
lošeg tla primenjuje šljunak, kamena drobina, lomljeni i drobljeni kamen, redje pesak i dr.
Podupiranje i oblaganje predstavlja tehničko-tehnološki postupak kojim se
sprečava klizanje, odronjavanje ili osipanja. Podupiranje se može postići izradom potpornih
zidova, nasipa, gabiona, kontraforova od različitog materijala i dr. Oblaganje, koje se
primenjuje skoro isključivo u cilju sprečavanja osipanja i jaružanja, izvodi se izradom
211
tanjih obložnih zidova, čeličnih mreža, zatravljivanjem, itd. Podupiranje i oblaganje, se po
pravilu, izvodi u nižim delovima nestabilnih padina i kosina.
Rasterećenje ne predstavlja direktno poboljšanje svojstava stenske mase koja
izgradjuje teren. Tim postupkom se postiže promena naponskog stanja a time i povećanje
stepena stabilnosti prirodne konstrukcije. Zbog toga se rasterećenje padina i kosina, po
pravilu, izvodi u njihovim najvišim delovima.
Zbijanje se primenjuje da bi se fragmenti nevezanih i rastresitih stena bolje složili.
Tim postupkom smanjuje se poroznost stenske mase, povećava kompaktnost, smanjuje
eformabilnost terena, povećava dozvoljeno opterećenje.
Zamrzavanje terena se primenjuje kod vodom zasićenih rastresitih stenskih masa,
a naročito finozrnih peskova koji se, u tom slučaju, mogu ponašati kao tečljiva sredina.
Postupak se sastoji u veštačkom sniženju temperature u cilju zamrzavanja podzemne vode
koja ispunjava medjuzrnske pore. Na taj način sredina postaje kruta sve dok temperatura ne
dostigne tačku topljenja leda.
Elektrohemijsko očvršćavanje terena se sastoji u uvodjenju jednosmerne
električne struje u teren. Primenjuje se isključivo kod glinovitih, muljevitih i redje
peskovitih sedimenata. Pri tome u njima nastaju promene slične onima koje nastaju
prirodnim procesima kroz dugo geološko vreme, a ogledaju se uglavnom u smanjenju
plastičnosti i povećanju otpornosti na smicanje.
11.1. Injektiranje stenskih masa
Injektiranje je tehnički postupak koji se vrši poboljšanje mehaničkih svojstava,
smanjenjuje se vodopropustljivost, ostvaruje se intimni kontakt objekta i terena. Postupak
se izvodi tako što se odredjene vrste injekcionih masa utiskuju u stensku mase, u tečnom
stanju, gde one očvršćavaju u medjupukotinskim pornim agregatima, ili drugim porama gde
su utisnute
Najznajznačajnje vrste injektiranja su:
♦ kontaktno;
♦ vezno;
♦ zaptivno;
♦ konsolidaciono;
♦ naponsko.
Kontaktno injektiranje
Kontaktnim injektiranjem se postiže bolji kontakt objekta i stenske mase nego što
je on bio pre injektiranja. Kod hidrotehničkih tunela i okana pod pritiskom, kontaktno
injektiranje se izvodi samo u onim slučajevima kada stenska masa treba da primi unutrašnje
hidrostatičke pritiske, a obloga ima za cilj samo da obezbedi projektovani oblik tunelskog
otvora. Pri tome, kontaktnim injektiranjem (Sl. ). se obezbedjuje kontinuirano prenošenje
unutrašnjih pritisaka na stensku masu, odnosno bolje sadejstvo. U protivnom, betonska
obloga bi zbog postojanja prostora nepopunjenog betonom morala u celini da primi
unutrašnji pritisak, morala bi biti dimenzionisana saglasno takvim uslovima. Slični efekti se
ostvaruju i kod kontaktnog injektiranja betonske obloge i čelične košuljice, ako ona postoji,
ili eventualno dvoslojne betonske obloge kod tunela u kome su tečnosti pod relativno
212
velikm pritiscima (npr. tuneli kojima se voda dovodi iz akumulacionog basena na turbine,
vodostani i dr.).
Sl.11 1. Tunel i zona kontaktnog injektiranja
Injektiranje se izvodi tako što se prvo izbuše bušotine, a onda se kroz njih utiskuje
injekciona masa. Dužina bušotina je uslovljena debljinom obloge, dimenzijama i oblikom
praznog prostora koji se injektira. Kod tunela kružnog poprečnog preseka, bušotine su
radijalno rasporedjene.
Injektiranje se izvodi planski i to tako da se prvo utiskuje injekciona masa u
bušotine koje se nalaze u podnožnom svodu (u donjem delu objekta), a zatim naizmenično
levo i desno prema kaloti, a zadnja bušotina u najvišem delu kalote-objekta.
Injekcioni pritisak treba da bude toliki da obezbedi popunu praznog prostora
izmedju stene i obloge, ili izmedju više obloga. Ne sme da bude ni previsok, jer bi se time
injektirala i stenska masa, što nije zadatak kontaktnog injektiranja, niti prenizak da zbog
toga ne bude uspešno završeno kontaktno injektiranje. Po pravilu, pritisci su na početku
procesa injektiranja niži, a na kraju viši. Pritisak injektiranja je obično u ganicama 0,3-0,5
MPa.
Vezno injektiranje
Veznim injektiranje se postiže bolje sadejstvo objekta i stenske mase. Izvodi se u
kontaktnoj zoni objekta i stenske pri čemu je debljina te zone obično 0,5 m do nekoliko
metara. Stenske mase su u toj zoni obično ispucalije nego u dubljim delovima terena.
Razlog tome su uticaji iskopavanja, miniranja i oslobadjanja napona uopšte. Kada se
pukotine, ili drugi prazni prostori u zoni veznog injektiranja zapune injekcionom masom,
postiže se bolja veza objekta i terena.
Vezno injektiranje se primenjuje kod podzemnih objekata i betonskih brana.
213
Kod hidrotehničkih objekata i okana pod pritiskom, skoro uvek se izovdi vezno
injektiranje i to do dubine 0,5-1 m, zavisno od dimenzija objekta, broja i rasporeda
bušotina. Injekcioni pritisak je obično jednak unutrašnjem pritisku, koji će vladati u
hidrotehničkom objektu pri njegovoj eksploataciji.
Osnovni zadatak veznog injektiranja je da se u zoni terena gde su najveći uticaji
objekta na teren i obrnuto, poboljšaju mehanička svojstva stenskih masa. Pored toga,
veznim injektiranjem se smanjuju uticaji podzemnih voda na objekat i vodopropustljivost
terena.
Zaptivno injektiranje
Izvodi se u cilju zaptivanja poroznosti u stenskoj masi i sprečavanja kretanja
podzemnih voda. Kao mera može imati privremeno ili trajno dejstvo.
Injekcione mase su, po pravilu, višekomponentne, tj. kombinacija: gline, cementa i
vode. Njima treba sprečiti kretanje vode, a nije potrebno da imaju velike čvrstoće. Obično
je dovoljno, sa stanovišta zaptivanja, da je njihova čvrstoća takva da ih pritisak vode i njeno
kretanje ne razori. Uobičajeno je težinsko učešće cementa oko 75%, a bentonita do 30%.
Prednost tiksotropnih masa, u odnosu na cementne, je u tome što su one penetrativnije i
ekonomičnije.
Zaptivno injektiranje je naročito veliku primenu našlo kod visokih brana. Za te
objekte izvode se injekcione zavese koje zadobijaju nazive u zavisnosti od njihovog
položaja u odnosu na branu. Prema tome one mogu biti:
• dubinske (ispod tela brane);
• bočne (u bokovima brane);
• obodne (po obodu akumulacionog jezera);
Svrha izvodjenja injekcionih zavesa je:
♦ smanjenje gubitka vode iz akumulacije, na mestu brane i iz akumulacionog
bazena uopšte;
♦ sprečavanje štetnog uticaja filtacionih tokova vode, ispod i oko brane. Time se
onemogućuje iznošenje sitnih čestica iz betona i stenske mase i sprečavaju
štetni procesi koji bi time bili izazvani;
♦ smanjenje uzgona, čime se povećava stabilnost objekta;
Injekcione zavese su veoma komplikovani tehnički objekti, a u ekonomskom
pogledu dosta su skupi. Elementi svake zavese moraju biti prilagodjeni specifičnostima
konkretnog objekta i geološke gradje terena.
Prema dubini i odnosu zavese prema vodonepropusnoj podlozi, injekcione zavese
ispod objekta mogu biti:
• vezane;
• lebdeće.
Vezane su one koje su izvedene do vodonepropusne, prirodne, sredine. Lebdeće ne
dopiru do vodonepropusne sredine, stim što se za kriterijum dubine dubinskih zavesa
usvaja ona dubina na kojoj je vodopropustljivost 1 Lu (u nekim slučajevima 2 ližona). Za
bočne zavese kritična dubina je ona na kojoj je vodopropustljivost 2 Lu (odnosno 4 Lu:
1Lu=1 lit/min/m′ /1MPa).
Položaj dubinske injekcione zavese kod brana zavisi od njihovog tipa. Kod
gravitacionih betonskih brana zavesa se izvodi na uzvodnom delu, radi smanjenja uzgona, a
214
kod brana nasutog tipa, obično se zavesa izvodi ispod glinenog jezgra brane. Kod lučnih
brana, uzgon je mali, pa se položaj zavese odredjuje u skladu sa geološkim uslovima.
Trase bočnih injekcionih zavesa su, u načelu, upravne na pravac strujnica vode u
bokovima brane. Kod lučnih brana se izvode obično koso uzvodno, radi obezbedjenja
oslonaca brane.
Dubinske injekcione zavese se mogu izvoditi: sa površine terena; iz namenski
izvedenih injekcionih galerija u telu brane; kroz telo brane, kad ono bude izgradjeno do
izvesne visine. To zavisi od geoloških uslova i opšte dinamike i organizacije izvodjenja
radova. Bočne zavese se izvode ili sa površine terena ili iz injekcionih galerija, kada je
visina nadsloja velika i nije opravdan veliki obim jalovog bušenja. Na to mogu uticati i
drugi opšti uslovi izvodjenja.
Pri definisanju svake injekcione zavese najvažnije je:
♦ izabrati položaj injekcione zavese;
♦ odrediti dimenzija zavese;
Radi definisanja pojedinih elemenata zavese obavezno treba u probnim
injekcionim poljima definisati:
∗ istražne, injekcione i kontrolne bušotine (rastojanje medju bušotinama, rednost,
dubinu, prečnik, pravac i dr.);
∗ vodopropustljivost stenskih masa (VDP);
∗ vrste injekcionih masa, sirovine za njihovu pripremu;
∗ injekcione pritiske;
∗ kriterijum završetka injektiranja;
∗ kontrolna ispitivanja i osmatranje injekcione zavese;
Broj bušotina, njihovo medjusobno rastojanje i dubina prevashodno zavise od
svojstava stenske mase koja se injektira, kao i specifičnosti zahteva koji su postavljeni
projektom injektiranja. Najvažniji su da se injektiranjem injektira sav prostor obuhvaćen
zavesom kako po dubini, tako i na projektovanoj dužini. Kao kriterijum završetka
injektiranja u svakoj pojedinačnoj bušotini obično se koristi postizanje projektovanog
pritiska injektiranja ili količina utisnute injekcione mase. Drugi kriterijum je pouzdaniji.
Injektiranje se može izvoditi sledećim postupcima:
⇒ silaznim;
⇒ uzlaznim;
⇒ mešovitim;
⇒ cirkulacionim.
Silazni postupak obuhvata više tehničko-tehnoloških postupaka. Prvo se izbuši
bušotina odredjene dužine (etaža), a onda se na toj dužini izvede injektiranje. Kada je to
uspešno uradjeno, pristupa se čišćenju bušotine, produžetku bušenja sledeće etaže, ponovno
injektiranje i tako redom na celoj dužini bušotine.
Uzlazni postupak se primenjuje kada su zidovi bušotine stabilni. U tim
slučajevima moguće je izbušiti celu bušotinu, očistiti je od sitnih čestica koje su zaostale na
zidovima bušotine ili njenom dnu, a potom izvršiti injektiranje. Ono se izvodi od dna do
vrha. Pri tome je moguće pakerima ograničiti dužinu etaže koja se injektira, ili odjednom
injektiati celu bušotinu.
Mešoviti postupak injektiranja je ustvari kombinacija silaznog i uzlaznog
postupka.
215
Cirkulacioni postupak je specifična vrsta uzlaznog.
Sl. 11.2. a) Shematski prikaz injekcione zavese; b) Dijagram opita vodopropustljivosti
(VDP) po metodi Ližona, u istražnoj bušotini IB—7
Konsolidaciono injektiranje
Konsolidacionim injektiranjem se poboljšavaju karakteristike mehaničkih
svojstava stenskih masa, tj. smanjuje se njihova deformabilnost. Kao dopunski efekat
konsolidacionog injektiranja dobija se još:
- povećanje otpornosti stenske mase na smicanje;
- homogenizacija stenske mase;
- stanje napona na koje ispucalost ima manji uticaj;
- smanjuje se vodopropustvljivost stenskih masa.
Konsolidaciono injektiranje se može primenjivati kao privremena i stalna
meliorativna mera. Najčešće se primenjuju za to cementne injekcione mase, koje daju
stvrdnutu injekcionu masu dobrih mehaničkih karakteristika. Važna svojstva cementnih
suspenzija su: stabilnost i penetrabilnost, a zavise od finoće mliva cementa, disperzije
cementnih čestica itd. Obzirom na veličinu čestica cementa, injektirati se mogu pukotine
širine zeva 0,10-0,25 mm. Pošto visok vodocementni faktor suspenzije negativno utiče na
otfiltriranje viška vode, to se penetrabilnost i fluidalnost cementnih suspenzija postiže
dodavanjem aktivnih dodataka.
Injekcioni pritisci, da bi ostvarili svoju svrhu, moraju biti prilagodjeni svojstvima
stenskih masa i injekcione mase. Što je masa fluidnija, a pukotine većeg zeva, može se
postići veći radijus dejstva, odnosno može se usvojiti veće rastojanje medju bušotinama, uz
povećanu sigurnost i optimalni efekat injektiranja. Ukoliko su pukotine ispunjene trošnom
ispunom, tada je neophodno da se one isperu. Za to se primenjuju različiti postupci, a vodi
kojom se vrši ispiranje dodaju se deterdženti ili druga sredstva. Pritisci treba da budu takvi
da ne izazovu nepoželjne deformacije i lomove u stenskoj masi.
Konoslidaciono injektiranje, u principu, daje mali efekat u slabovodopropusnim
sredinama, gde su pukotine stisnute, a to je najčešće slučaj na većim dubinama i u
plastičnim sredinama.
Konsolidaciono injektiranje tunela pod pritiskom se često izvodi. Razlog tome je
što se pri iskopu tunela, koji su relativno velikog prečnika, oko njega formira zona
rasterećenja prirodnih napona i ta zona bez nepoželjnih deformacija na objektu nebi mogla
216
da prenese unutrašnje hidrosatičke pritiske. Zato je neophodno, tu zonu rasterećenja,
konsolidaciono injektirati. Dubina oslobadjanja napona je u funkciji svojstava sredine,
prečnika iksopa i može biti od 0,5 do nekoliko metara. Dubina bušotina treba da bude,
teorijski posmatrano, kolika je zona rasterećenja.
Konsolidaciono injektiranje visokih brana je tehničko-ekonomski opravdano da se
izvodi do dubine 20-25 m. Injektiranjem se obezbedjuje mogućnost gradjenja brana i na
lošijim terenima.
Injektiranje se izvodi ili sa površine terena, ili kroz telo brane, kada je ona
izgradjena do izvesne visine, ili iz injekcionih galerija.
Ostali elementi injektiranja: ispiranje ispune, injekcioni pritisci, injekciona masa,
režim injektiranja i dr. projektuju se u svakom konkretnom slučaju, uz uvažavanje opštih
principa i uloge svakog posebnog elementa.
Naponsko injektiranje
Naponskim injektiranjem se postiže to da se u zoni terena oko objekta, gde je
došlo do oslobadjanja napona usled iskopa, uspostavi prvobitno stanje napona. Time se,
npr. u tunelu u kome je voda pod pritiskom, postiže jedan vrlo koristan efekat dejstva
pritiska stenske mase na oblogu, obrnuto od pritiska vode koja je unutar objekta. Efekat
injektiranja se ogleda u tome da obloga, koja pre injektiranja može da primi pritisak vode u
iznosu 0,8-1 MPa, posle naponskog injektiranja može da primi unutrašnje pritiske i do 2,5
MPa.
Sl.11.3. Shema naponskog injektiranja
Injekcione mase moraju biti visokih mehaničkih karakteristika. Moraju imati malo
skupljanje i plastično tečenje. Najčešće se koriste cementne injekcione mase, koje su od
normalnog portland cementa, ili su od ekspanzivnih cemenata.
Injekcioni pritisak, pri naponskom injektiranju, mora biti dovoljno veliki, kako bi
obezbedio traženo prednaprezanje i naknadno opadanje napona usled plastičnog tečenja
stenske i injekcione mase, pada temperature itd. U načelu, trebalo bi da bude veći od
217
prirodnih napona pre iskopa, a iskustvo je pokazalo da je dovoljno primeniti pritiske 2-2,5
puta veće od unutrašnjih radnih pritisaka.
Da bi se dobio potreban efekat prednaprezanja, potrebno je istovremeno injektirati
u svim bušotinama u jednom profilu, ili u više profila ako je to potrebno, što se u
konkretnim uslovima utvrdjuje na probnim deonicama.
Posebna pažnja se posvećuje izboru postupka injektiranja. Po pravilu, naponsko
injektiranje se izovdi posle kontaktnog, ili posle izvodjenja zaptivnog oreola na izvesnom
rastojanju od obloge, ako je stenska masa jako ispucala i vodopropusna. Problem
odfiltriranja viška vode se mora pažljivo razmatrati i ukoliko za to nema prirodnih uslova
potrebno je izvesti drenažne bušotine.
Injekcione mase
Injekcione mase se u stanju tečnog fluida, što manjeg viskoziteta, injektiraju u
teren pod odredjenim pritiskom. Prema vrstama i sadržaju mogu biti:
• suspenzije;
• emulzije;
• koloidni rastvori;
• pravi rastvori.
Suspenzije se spravljaju na bazi mešavina: vode, cementa, gline, peska ili
agregata. Da bi se postigla njihova bolja injektibilnost, dirigovalo vreme vezivanja, ili
popravila mehanička svojstva dodaju im se razni dodaci. Ti aditivi mogu biti: ubrzivači,
usporivači, emulgatori, stabilizatori, plastifikatori, plastifikatori aeranti, dodaci za
povećanje čvrstoće i dr. Dodaju se u malim količinama. Skupi su.
U izvesnim specijalnim slučajevima koriste se bitumeni ili bitumenske emulzije.
Ove injekcione mase su vrlo osetljive i zahtevaju specijalnu opremu, obučen kadar i
posebne mere higijensko-tehničke zaštite.
Za injektiranje granularnih sredina, gde se ne mogu iz više razloga primeniti
klasične injekcione mase, koriste se hemijske injekcione mase koje predstavljaju koloidne
rastvore (prečnik čestica 10
-5
-10
-7
cm ) i organske smole koje su pravi rastvori (prečnik
čestica manji od 10
-7
cm). Ove mase su i 3-5 puta skuplje od klasičnih pa se zbog toga
koriste samo u onim slučajevima kad se drukčije ne mogu postići traženi efekti. Primenjuju
se prvenstveno u prašinastim peskovima i peskovima, lesu ili čvrstim stenskim masama sa
pukotinama čiji je zev manji od 1 mm.
Organske smole mogu biti: tečni monomeri koji formiraju sa reaktivom čvrsti gel i
prekondenzovani polimeri koji formiraju plastične mase velike čvrstoće.
11.2. Sidrenje
Sidrenje je postupak poboljšanja svojstava terena, pre svega nosivosti i stabilnosti.
Ostvaruje se ugradnjom u stensku masu čeličnih elemenata: žica, šipki, užadi.
Prema vremenu u kome je potrebno da deluju sidra razlikuju se dve vrste: trajna i
privremena.
Zavisno od stepena prethodnog naprezanja (F
o
/F
e
), gde je V
o
početna sila
prethodnog naprezanja, a V
e
sila koja odgovara uslovnoj granici elastičnosti, sidra mogu
biti prethodno napregnuta i pasivna.
218
Prema načinu usidrenja, sidra mogu biti: sidro sa rascepom i klinom, sidro sa
ekspanzionom čaurom, perfo sidra-atheziona sidra, sidra sa inektiranom glavom i dr.
Sidra se najčešće ugradjuju u kamenitim stenskim masama da bi se njima dodatno
osigurala bezbednost labilnih blokova, delova padine, ili kosine. Obično se sidre relativno
veliki blokovi, po pravilu sa više sidara, shodno projektovanom medjusobnom rasporedu i
dubini. Ima slučajeva da se sidrenje primenjuje i za potrebe stabilizacije labilnih delova
padine ili kosine koja je izgradjena od poluvezanih i nevezanih stena, ali je tada skoro uvek
najdublji deo sidra ugradjen u relativno čvrstim stenskim masama da bi efekti delovanja
sidra bili što veći. Znatno redje sidra su na celoj svojoj dužini u mekim, ili relativno mekim
stenama, npr. pri dodatnom obezbedjenju stabilnsoti obalskog-kejskog zida i tada su
najčešće kombinovani sa još nekom dodatnom merom kojom se postiže zahtevana
stabilnost objekta.
Sl. 11. . Onovni tipovi sidara: a(1)-sidro sistema “Willams“; a(2) zatega sistema
“I.P.R.“; a(3) ekspanziono sidro sa perfo košuljicom; a(4) sidro sistema “Bauer“ po L.
Fingerhut-u; b) šip i sidra na klizištu “Kusjak“ po S. Cvetković-Mrkić i dr.
Proces ugradnje sidra obuhvata više postupaka, a najvažniji su sledeći:
1. priprema sidra;
2. bušenje rupe-bušotine, a po potrebi i izvodjenje konsolidacionog injektiranja iz nje, pa
potom ponovnog bušenja bušotine;
3. ulaganje sidra;
4. injektiranje sidrene zone (I faza);
5. tehnološka pauza (najčešće 7 dana) da bi injekcioni maletr očvrsnuo;
6. izrada bloka za oslonjanje;
7. postavljanje ankerne glave;
219
8. priprema kraja zatege;
9. prethodno naprezanje sidra posebnom hidrauličkom opremom, zavisno od sistema
prednaprezanja;
10. injektiranje cementnim malterom (II faza);
11. završna obrada ankerne glave
Kao materijal za izradu zatega ankera primenjuju se:
šipke visokovrednog rebrastog čelika ∅ 14-36 mm;
snopovi od paralelnih glatkih žica ∅ 5-12 mm;
snopovi od n paralelnih užadi ∅ 12,3-15,3 mm, prekidne sile n x 164, odnosno n x 232 kN.
Proračun stabilnosti sidra, izbor njegovog tipa, odredjivanje sidrene dučine (l
vr
) i
slobodne dužine (l
fr
), potrebno je znati srednju vrednost primarnog normalnog naprezanja u
sidrištu (σ
n
), mobilizirane kohezije C′ i mobiliziranog ugla trenja po obodu sidrišta
ϕ′
.
Tada je, na osnovu Mohr-ovog kruga napon τ
n
po obodu sidrišta:
ϕ′ ⋅ σ + ′ · τ tg C
n
Pri tome se vredost normalnog naprezanja (σ
n
), odredjuje iz primarnog vertikalnog
napona (σ
v
) i odgovarajućeg horizontalnog primarnog pritiska (K
o
σ
v
) prema izrazu:
σ
v
=1/2 (1+K
o
) σ
v
gde je K
o
=1-sin ϕ′
i ima vrednost u granicama 0,25-1,0. Ukupna računska nosivost sidra za
stvarni prečnik bušotine (2r) iznosi:
( )
1
]
1

¸

ϕ′ ⋅ σ ⋅ + + ′ ⋅ π · ⋅ π ⋅ τ · tg
v o
K 1
2
1
C
vr
l r 2
vr
l r 2
r
F
Dozvoljena nosivost sidra (F
d
) iznosi: F
d
=F
r
/F
s
pri čemu je F
s
faktor sigurnosti.
Dužina sidrene zone (l
vr
) se odredjuje prema sledećoj jednačini:
π ⋅ τ

·
π ⋅ τ
·
r 2
F F
r 2
F
l
s r r
vrr
11.3. Torkretiranje
Torkretiranje je geotehnička mera poboljšanja svojstava terena koja se izvodi tako
što se površine stabilizuju nabačenim špric betonom-torkretom. Površine mogu biti
prirodne kosine ili iskopi u terenu: zaseci; useci; podzemni iskopi. Torkret predstavlja
mešavinu: vode, cementa i peska ili agregata. Nabacuje se u slojevima, a nakon
očvršćavanja njime se ostvaruje bolja stabilnost izdeljenih blokova stenske mase po konturi
iskopa, sprečavaju se uvećani dotoci vode i znato se smanjuju naročito uticaji atmosferilija
220
na površine otvorenih kosina. Na površine iskopa može biti prethodno ugradjena
odgovarajuća žičana mreža, preko koje se nabacuje torkret. Žičana mreža tada služi kao
armatura.
Torkret najčešće ima zadatak da osigura privrmenu stabilnost iskopa ili kosine. U
nekim slučajevima debljina torkreta je tolika da on preuzima i ulogu trajne podgrade
iskopa.
Postoje dva načina izvodjenja tokreta. Kod suvog postupka mešavina cementa i
agregata, posredstvom vazdušne struje stiže suva do prskalice, gde se meša sa vodom pa tek
potom nabacuje na planiranu površinu. Drugi postupak je kada se mešavina cementa, vode i
agregata željenog vodocemntnog faktora unapred priprema, potom se kao takva mešavina
pumpa kroz crevo i pod pritiskom prskalicom nanosi na površinu koja se torkretira.
U oblasti geotehničkih melioracija, koristi se: kao zaštitni sloj od atmosferskih
uticaja, kao čvrsta betonska masa koja povezuje blokove ispucalih stenskih masa na
kosinama ili u podzemnim iskopima, za zatvaranje pojedinih šupljina u stenskoj masi, u
pojedinim slučajevima se izvodi kao zamena za trajnu oblogu iskopa.
11.4. Dreniranje
Dreniranje je postupak poboljšanja svojstava terena koji se ostvaruje tako što se
kontrolisano odvodi podzemna vode. Odovodjenje vode se vrši drenažnim objektima.
Najčešće se primenjuju sledeće vrste drenažnih objekata:
• drenažni rovovi (zatvoreni ili otvoreni, zavisno od dubine do koje treba
izvršiti dreniranje);
• drenažne bušotine ili bunari (različite orijentacije, prečnika i dr.);
• drenažni tepisi ili zastori (horizontalni, vertikalni, kosi); obično su na kontaktu
objekta sa terenom, ili na mestima izbijanja podzemnih voda na površinu
terena;
• drenažne trake.
Drenaže se često izvode. Razlog je u činjenici da se njima postižu značajna
poboljšanja svojstava terena, jednostavno se izvode i relativno su jeftine. Drenaže se
najčešće ugradjuju u prethodno iskopane rovove, u horizontalne drenažne bušotine, iza
potpornih zidova i dr. Otežavajuća okolnost pri formiranju subhorizontalnih drenova na
datoj slici je upravo njihov prostorni položaj. Kada bi isti bili vertikalni to ne bi bio
ozbiljniji problem. Za formiranje subhorizontalnih drenova neophodno je primeniti
specijalne tehničko-tehnološke postupke koji se odnose kako na metod utiskivanja zaštitnih
kolona, formiranja drena u tim kolonama, kao i postupak vadjenja zaštitnih kolona, a da se
pri tome dren sačuva neoštećen.
221
Sl.11.4 . Horizontalni drenovi u bunaru, klizište Most Slobode, Novi Sad, projektant dr
R.Petrović
Projektovanje drenažnih objekata zahteva precizno poznavanje prirodnog režima
izdani u terenu, kako bi se moglo realno predvideti dejstvo dreniranja, odnosno da bi
mogao da se primeni najpovoljniji tip trenaže i tehnički detalji svakog elementa
pojedinačno i sistema dreniranja u celini. Izvodjenjem drenaža treba da se postigne
optimalno dejstvo, bez negativnih posledica na teren i objekte u zoni uticaja drenažnog
sistema. To znači da se pri izradi drenaža moraju poštovati odredjeni kriterijumi, pravila.
Za prašinasto peskovite sedimente "filtarska pravila" su sledeća: (d
15
)
filtra
<5(d
85
)
stenske mase
;
odnosno (d
15
)
filtra
>5(d
15
)
stenske mase
; granulometrijske krive filtra i stenske mase treba da su
približno paralelne (drenažni filtarski materijal ima funkciju da spreči sufoziono iznošenje
sitnijih čestica iz prirodnog tla). Kada se dati kriterijumi ne mogu da zadovolje
jednoslojnim filtrom, tada se drenaže rade u više slojeva. Ako je drenaža ugradjena u rovu,
oko drenažne cevi, tada je oko cevi krupnozrniji filtarski sloj, a prema prirodnoj stenskoj
masi sve sitnozrniji filtarski materijal. Zadnjih godina se često u iskope-rovove ugradjuje
geotekstil. Njime se praktično oblaže iskop. Ostali deo se zapunjava drugim filtarskim
materijalom (šljunak, pesak, lomljeni i drobljeni kamen). Geotekstil ima zadatak da spreči
unošenje sitnih čestica u drenažni sloj.
222
223
12. FAZE I CILJEVI GEOTEHNIČKIH
ISTRAŽIVANJA TERENA ZA OBJEKTE
Geotehnička istraživanja se izvode za sve značajne objekte. Koja vrsta istražnih
radova će se izvesti i u kom obimu, najviše zavisi od karakteristika objekta za koji se
istraživanja izvode (vrste, veličine, njegovih specifičnosti i dr.); geološke gradje terena; i
faze projekta. Istraživanja terena su proces, koji traje kroz više faza istraživanja i
projektovanja, a za značajne i velike objekte traje i u toku njegove eksploatacije. Svaku
fazu istraživanja karakteriše analiza prethodne dokumentacije, realizacija istraživanja po
projektu i izrada elaborata o rezultatima izvedenih istraživanja. Celokupni proces
geotehničkih istraživanja je u saglasnosti sa osnovnim principima istraživanja (postupnosti,
potpunosti, ravnomernosti i ekonomičnosti).
U ovom poglavlju su u suštini prikazani uobičajeni postupci geotehničkog
projektovanja i istraživanja terena i to kroz sve faze koje taj proces prate. To je prikazano
za tunele, brane, akumulacije, puteve i pruge, zgrade.
Naime, uobičajeno je, bar kad su u pitanju svi značajniji objekti, da se
projektovanje izvodi fazno, a shodno tome i faze geotehničkih istraživanja. Ciljevi i zadaci
svake faze geotehničkih istraživanja treba da zadovolje odgovarajuću fazu projektovanja, za
koju su i istraživanja namenjena. Geotehnička istraživanja treba da ukupno gledano
doprinose zadovoljenju stabilnosti i funkcionalnosti objekta, što konačno znači i
pojeftinjenje objekta. Tako posmatrano nikada geotehnička istraživanja nisu samo troškovi,
već i korist, analogno gradjevinskom projektovanju.
Geotehnička istraživanja su sva istraživanja i ispitivanja koja se izvode da bi se
utvrdili sastav i svojstva stenskih masa, takodje da bi se precizirala stanja geološke sredine-
terena u prirodnim uslovima i onim koji će nastupiti dok se gradi objekat i po njegovoj
izgradnji. Po pravilu primenjuje kompleksna metodologija istraživanja i ispitivanja tj. veći
broj metodoloških postupaka, koji se medjusobno dopunjuju.
Sa stanovišta geotehničkih istraživanja terena veoma važno je poznavanje vrste i
obima interkacijskog delovanja objekta i terena. Samo na bazi toga moguće je racionalno
projektovanje istraživanja, kao i odredjivanje veličine prostora na kome će se istraživanja
izvesti (makrolokacija, mikrolokacija).
Geotehnički radovi obuhvataju: geotehničko projektovanje; geotehnička
istraživanja; izvodjenje bušenja svih vrsta; iskope u terenu; mere poboljšanja svojstava
terena; izradu projekata fundiranja svih objekata i izvodjenje temelja objekata svih vrsta.
224
Ovako definisani geotehnički radovi su predodredili i oblasti i delatnosti u domenu
geotehnike.
Interakcijsko delovanje, teren-objekat i obrnuto podrazumeva uzajamno
delovanje objekta kao veštačke konstrukcije na teren kao prirodnu konstrukciju i obrnuto.
Kolika je ta zona u terenu, u kojoj je izražen medjusobni uticaj, zavisi od vrste,
specifičnosti i dimenzija objekta, a takodje od svojstava i stanja stenskih masa u sklopu
terena.
Makrolokacija objekta je relativno veliki prostor u kome je na više mikrolokacija
moguće izgraditi planirani objekat. Kada je ovako definisan pojam makrolokacije vrlo je
jasno zašto nekada treba istraživanja izvoditi i na širem području, a ne samo na
mikrolokaciji objekta. Nekada su uticaji prirodnih procesa, koji se dogadjaju relativno
daleko od mirkolokacije, od velikog praktičnog značaja i na samoj mirkolokaciji. I u tom
slučaju istraživanja šireg područja su od važnosti.
Pod mikrolokacijom objekta podrazumeva se lokacija objekta (jedna ili više
alternativnih) kojom je definisano mesto objekta u celini i svi njegovi glavni delovi.
Cilj geotehničkih istraživanja je da se na bazi geotehničkih podloga izaberu
optimalna tehnička rešenja objekta.
Zadatak istraživanja je da se primenom kompleksne metodologije istraživanja
definišu: sastav, svojstava i stanja stenskih masa i terena i da se tako obezbede potrebni
geotehnički podaci koji su relevantni za rešenje ciljeva istraživanja.
Faze istraživanja i projektovanja
Kod svih većih objekata gradjevinsko projektovanje se izvodi po fazama. Shodno
tome razvilo se i geotehničko projektovanje i istraživanje. Ta dva procesa čine logičnu,
neodvojivu, celinu. Za male i jednostavne gradjevinske objekte mogu se raditi samo glavni
gradjevinski projekti koji se kao takvi i izvode. Istraživanja terena za njih su po pravilu
malog obima, često ona predstavljaju reinterpretaciju postojećih podataka o terenu.
Za velike i komplikovane objekte (brane, akumulacije, dugački tuneli, velika
podzemna skladišta i dr.) proces projektovanja i shodno tome istraživanja odvija se po
fazama. Zadaci istraživanja u svakoj fazi proizilaze iz zadataka projekta. Podaci koji se
istraživanjima dobiju služe za adekvatno rešenje ciljeva gradjevinskog projekta.
Istraživanja u svakoj fazi treba da budu izvedena tako da njihovi rezultati obezbede
izvršenje zadataka projekta te faze sa potpunom pouzdanošću. Rezultati sledeće faze
istraživanja treba da predstavljaju dopunu prethodne, a ne njenu negaciju.
Geotehničko projektovanje i istraživanje prethodi izradi odgovarajuće faze
gradjevinskog projekta. Moguće je zbog kratkog roka, za izradu projektne dokumentacije,
uporedo raditi istraživanja terena i gradjevinski projekat, ali i tada geotehničke podloge, bar
u preliminarnoj formi, moraju biti dostupne projektantu gradjevinskog dela projekta.
Celokupan proces projekovanja čine sledeći projekti:
♦ osnovni projekat,
♦ investicioni program izgradnje,
♦ idejni projekat,
♦ glavni projekat,
♦ detaljan projekat - projekat prilagodjavanja,
♦ projekat izvedenog stanja
225
♦ projekat osmatranja, eventualno-projekat rušenja.
Osnovi projekat ima za cilj da se u njemu sagledaju sve potencijalne mogućnosti
iskorišćenja većeg broja alternativnih makrolokacija objekta. Sa gledišta geoloških
istraživanja, osnovnim projektom se obuhvata najširi istražni prostor, npr. za brane i
akumulacije, počev od šireg regiona, područja susednih slivova, zatim samo slivno
područje reke na kojoj se planira izgradnja brane i akumulacije.
Investicioni program predstavlja dokumentaciju kojom se, na osnovu društvenih,
prostornih i urbanističkih uslova, sagledava opravdanost izgradnje investicionog objekta.
To je dokumentacija u kojoj se, na bazi prethodnih istraživanja, analizira više varijantnih
rešenja, pa se tek nakon tehničkih, tehnoloških i ekonomskih analiza i uporedjenja, vrši
izbor najpovoljnije varijante. Za odabranu varijantu detaljnije se obradjuju investicioni
troškovi po vremenu i dinamici ulaganja, ukupnim vrednostima i efektima. Istraživanja
geološke sredine za ovu fazu treba, prema tome, da omoguće da se sa potrebnom tačnošću
prognoziraju troškovi izgradnje i eksploatacije objekta, kao i očekivani efekti te
eksploatacije. Pri tome se naravno ne traži apsolutna tačnost procene troškova.
Idejni projekat ima za cilj da se njime razradi više varijantnih rešenja, da se ona
tehnički i ekonomski medjusobno uporede, da se predloži najbolje. Geotehnička
istraživanja za ovu fazu projekta su detaljna i sveobuhvatna. Treba da su dobra osnova za
uporedne analize varijanti i izbor najbolje. To znači da istraživanja treba da su ravnomerno
rasporedjena, da su dovoljno detaljna i kvalitetna za donošenje prave odluke.
Glavnim projektom se razradjuje prethodno usvojeno varijantno rešenje objekta.
Sadrži sve potrebne proračune, detaljna dimenzionisanja, tehnologiju i organizaciju
gradjenja, detaljan predmer i predračun radova, saglasnosti nadležnih organa i službi.
Geotehnička ispitivanja se izvode na mikrolokacijama svih objekata koji čine celinu
objekta. Njihov obim, vrste i detaljnost saglasni su zahtevanim ciljevima i zadacima.
Istraživanja treba da su ekonomski opravdana, ali i da budu dovoljno dobra geotehnička
podloga za glavni gradjevinski projekat.
Detaljnim projektom se vrše izmene i dopune glavnog projekta. Te dopune mogu
proisteći iz izmena u gradjevinskom delu projekta, ili zbog potrebe prilagodjavanja objekta
stvarnim terenskim uslovima koji se utvrdjuju tek za vreme izgradnje. Kod pojedinih vrsta
objekata (brane, podzemni objekti, klizišta i dr.) skoro uvek se javlja potreba za tim
prilagodjavanjima. Istraživanja se vrše pregledom iskopa, osmatranjem i detaljnim
merenjima.
U projektu izvedenog stanja su svi detalji objekta, onako kako su oni stvarno
izvedeni, sa posebno obradjenim izmenama i dopunama u odnosu na glavni projekat i
objašnjenjima uzroka koji su do tih dopuna i izmena doveli. Služi kao podloga u slučaju
intervencija na objektu ili u njegovoj podlozi u fazi eksploatacije objekta. Ovaj projekat bi
trebao da sadrži i registraciju stanja geoloških uslova, po završetku gradnje i svih
istraživanja i ispitivanja koja su to pratila.
Projekat osmatranja objekta i odredjenih procesa u geološkoj sredini (kolebanja
NPV, sleganje podloge i objekta, inklinometarska pomeranja, stabilnost kosina i prirodnih
padina, seizmička ispitivanja i dr.) redovno se realizuju samo kod velikih i složenih
objekata, npr. kod brana i akumulacija.
226
Projektovanje geotehničkih istraživanja
Geotehnička istraživanja se izvode planski, saglasno projeku istraživanja. Shodno
zakonskoj regulativi, projekte rade odgovarajuće institucije-stručne firme i pojedinci koji
imaju položen stručni ispit. Izrada projekata geotehničkih istraživanja terena, tj.
projektovanje istraživanja, je veoma složen i stručan posao koji podleže tehničkoj kontroli
od strane druge radne organizacije, koja i sama ispunjava uslove za njihovu izradu.
Projektom geotehičkih istraživanja treba definisati:
• vrste, obim i kvalitet istraživanja i ispitivanja;
• mikrolokacije svakog konkretnog terenskog rada,
• vrstu i kvalitet uzorka za laboratorijska ispitivanja, standardi po kojima se
opiti izvode i dr.
• specifikaciju troškova geotehničkih istraživanja;
• vreme trajanja istraživanja i izrade geotehničke dokumentacije.
Sadržaj projekta geotehničkih istraživanja terena je precizno definisan. On sadrži
potrebnu opštu dokumentaciju o firmi i stručnim licima koja su uradila projekat, a pored
toga tekstualni deo i potrebne grafičke priloge. Načelni sadržaj tekstualnog dela projekta
geotehničkih istraživanja je sledeći:
1. Uvod
2. Pregled ranije izvedenih istraživanja terena sa zaključkom o stepenu
istražensoti
2.1. Pregled korišćene dokumentacije
2.2. Rezultati dosadašnjih istraživanja
2.3. Zaključak o stepenu istraženosti
3. Projektna rešenja procesa geotehničkih istraživanja
3.1. Bitni problemi koje istraživanjima treba rešiti
3.2. Koncepcija istraživanja
4. Vrste i obim projektovanih istražnih radova
5. Tehnički uslovi izvodjenja istražnih radova
5.1. Opšte odredbe
5.2. Specijalni tehnički uslovi
6. Dinamika izvodjenja istražnih radova
7. Predmer i predračun projektovanih istražnih radova
8. Mere HTZ-a pri izvodjenju istražnih radova
9. Stručni geotehnički nadzor nad izvodjenjem istraživanja
10. Zaključak
Pored tekstualnog dela, projekat obavezno sadrži potrebnu grafičku
dokumentaciju-priloge. Osnovne priloge čini plan i profil terena, ili više njih, na kojima su
naneti najvažniji rezultati prethodnih istraživanja terena i novoprojektovani istražni radovi.
U pojedinim slučajevima, kada o predmetnom terenu nema dovoljno neophodnih
geotehničkih podataka o terenu, za potrebe izrade projekta geotehničkih istraživanja
neophodno je izvršiti reambulaciju terena, eventualno i manji obim terenskih istraživanja.
Na karti se označavaju lokacije svakog istražnog rada, a na profilu lokacije svakog rada i
njihove dubine.
227
Sva poglavlja projekta geotehničkih istraživanja su od značaja. Ipak, najvažniji
delovi su poglavlja: treće, četvrto i peto. U trećem poglavlju su prikazani osnovni elementi
objekta, takodje problemi koje treba rešiti da bi se postigli željeni ciljevi i zadaci
istraživanja. Kako će se sve to ostvariti dato je u poglavlju koncepcija rešenja problema
istraživanja. U poglavlju 4. projektuju se vrste i obim svih istražnih radova, njihov obim,
mikrolokacija svakog od njih, precizira se šta treba da se dobije svakim tim radom. Kvalitet
istraživanja i ispitivanja preciziran je uputstivma za pojedine radove (geološko i
inženjerskogeološko kartiranje terena i dr.), a ispitivanja se takodje moraju izvoditi po
odredjenim pravilima-standardima. U projektu se navode nazivi i brojevi tih standarda za
sva ispitivanja i dužnost izvodjača istraživanja je da se njih pridržava.
Sadržaj geotehničkog elaborata
Geotehnički elaborat predstavlja završni izveštaj o rezultatima istraživanja.
Faktički, to je završni deo procesa koji je započeo geotehničkim projektovanjem, nastavio
se izvodjenjem projektovanih istraživanja i završio izradom geotehničkog elaborata.
Svaki geotehnički elaborat ima tekstualni deo i grafičku dokumentaciju-priloge. U
opštoj dokumentaciji prilažu se odgovarajuće potvrde o pogodnosti firme i pojedinca, koje
je propisao zakon.
U elaboratu su, po pravilu, obavezno sledeća osnovna poglavlja:
1. Uvod
2. Prikaz izvedenih istražnih radova
2.1. Prethodni radovi
2.2. Radovi po projektu
3. Prikaz rezulatat istraživanja terena
3.1. Geomorfološka svojstva terena
3.2. Geološka gradja terena
3.2.1. Litološki sastav terena
3.2.2. Starost stenskih masa
3.2.3. Tektonska svojstva terena
3.3. Hidrogeološka svojstva terena
3.4. Fizičko-mehanička svojstva uzoraka i stenskih masa
3.5. Savremeni geološki procesi i njihove tvorevine
4. Analiza geotehničkih uslova izgradnje i eksploatacije objekta
5. Zaključak
Slično kao i kod projekata geotehničkih istraživanja, tako i sva poglavlja elaborata
doprinose tome da izveštaj o izvedenim rezultatima bude valjano uradjen. I pored takvog
stava može se reći da u elaboratu centralno mesto zauzimaju poglavlja koja se odnose na
rezultate istraživanja i ispitivanja i poglavlje u kome su prikazane analize geotehničkih
uslova izgradnje.
U poglavlju - rezultati geotehničkih istraživanja - daje se izveštaj o svim
rezultatima istraživanja i ispitivanja. Obzirom da su istraživanja i ispitivanja izvedena po
projektu istraživanja, u skladu sa odgovarajućim normama i standardima, to su i rezultati
takvi da oni imaju jednoznačnu vrednost. Drugim rečima, može se govoriti o kvalitetu i
merodavnosti uzoraka za ispitivanje, a nikako o tome da li su podaci koji su proizašli iz
ispitivanja dobri. Isto tako može se govoriti o izboru mernih mesta, odabiru
228
reprezentativnih izdanaka, kvalitetu dobijenog jezgra i dr., a ispitivanja koja su na njima
izvedena treba da su zadovoljavajuća, jer se podrazumeva da ih je izvelo stručno lice.
U poglavlju - geotehnički uslovi izgradnje objekta - daju se potrebne analize i
proračuni, na bazi rezultata istraživanja i ispitivanja. Tako npr. za objekat visokogradnje,
svakako najvažnije analize se odnose na dozvoljenu nosivost terena, sleganje terena i
objekta, uslove iskopa temeljne jame, eventualno sniženje nivoa podzemnih voda i dr. Za
potrebe akumulacije naročito važna je vododrživost akumulacionog basena i dr. Za
podzemni objekat naročito su važna poglavlja: privremena i stalna stabilnost iskopa i
objekta, uslovi iskopavanja, uslovi dreniranja, uslovi ventilacije i dr.
Grafička dokumnetacija-prilozi su u većini geotehničkih elaborata brojni, nekada
su i višestruko brojniji od broja stranica teksta. Osnovni prilozi su: inženjerskogeološke
karte i profili; profili istražnih bušotina, jama, okana, potkopa i dr.; zapisnici laboratorijskih
opita; profili pijezometara i bunara; grafički prilozi raznih merenja, analiza i dr.
Istražni prostor
Skup svih tačaka, ili mikrolokaliteta, u kojima se izvode geotehnička ispitivanja
čini istražni prostor. Ovako definisan istražni prostor obuhvata sva merna mesta na površini
terena i u podzemlju. Na površini ispitivanja se izvode na svim dostupnim otkrivenim
izdancima stenskih masa, a ispod površine na celokupnom jezgru bušotina, u bušotinama, u
galerijama, oknima, tunelima i dr. Iz istražnog prostora uzimaju se uzorci za
labortorijska ispitivanja i na istim izvode potrebni opiti. Postavlja se opravdano pitanje,
koliko područje u terenu se može poistovetiti sa odredjenim rezultatom laboratorijskih
ispitivanja? Veći značaj se daje opitima koji se direknto izvode u terenu, a ne u
laboratorijskim uslovima. Zasigurno, ni u kom slučaju se ne umanjuje značaj laboratorijskih
ispitivanja, pogotovu pojedinih koja se jedino u laboratorijskim uslovima mogu i izvoditi,
ali se sugeriše na neophodnost da se mora izvoditi stručno prihvatljiva ekstrapolacija
rezultata sa uzorka na teren.
Osnovna geotehnička dokumentacija na kojoj je prikazan istražni prostor je
geotehnička karta i geotehnički profil terena. Karta je situaciona osnova, odredjene razmere
(na površini terena, ili npr. na nekom horizontu u podzemlju), a profil vertikalni ili drugi
presek terena od površine do dubine do koje se ispitivanja izvode. Prema tome istražni
prostor je definisan kartom i profilom terena.
Zadaci istraživanja
Zadatak svih geotehničkih istraživanja je da se njima prikupi dovoljan fond
podataka o stenskim masama, njihovim svojstvima i terenu uopšte, da bi se na osnovu toga
rešili postavljeni ciljevi istraživanja. Generalno posmatrano, skoro za sve objekte, zavisno
od toga za koju fazu projekta se istraživanja izvode, potrebno je definisati sledeće:
• karakteristike reljefa terena (morfometrijski elementi, tj. nagibi površine
terena, njihova raznovrsnost i veza sa geološkom gradjom; morfogenetske
karakteristike, tj. geneza pojedinih reljefnih oblika, aktivnost geomorfoloških
procesa, veza reljefa sa neotektonskom aktivnošću);
• geološku gradju terena (litološki sastav, starosti, sklop;
• alteracije stenskih masa ;
229
• strukturna svojstva stenskih masa: ubranost, izrasedanost, ispucalost i dr.;
• prisustvo i stepen aktivnosti savremenih geoloških procesa (neotektonska
aktivnost i seizmički procesi, geotermski procesi i pojave, a naročito egzogeni
procesi i pojave-klizanje, erozija, jaružanje, odronjavanje, zabarivanje,
sufozija i dr.);
• stanja i svojstva podzemnih voda (hidrogeološke funkcije stenskih masa,
karakteristike i položaj izdani, strukturni tip, režim nivoa podzemne vode,
pravci i brzine kretanja voda, uslovi prihranjivanja i pražnjenja,
vodopropustljivost stenskih masa i uslovi dreniranja, hemizam i temperaturne
karakteristike podzemnih voda i dr.);
• fizičko-mehanička svojstva stena i stenskih masa;
• naponsko stanje u terenu.
Vrlo često, za pojedine specifične vrste objekata i terena, treba rešavati i neke
specifične zadatke.
Metode istraživanja i ispitivanja
Za rešavanje postavljenih ciljeva i zadataka istraživanja za objekte, primenjuje se
veliki broj različitih metodoloških postupaka. Koja od metoda će se primeniti, kao i obim
istražnih radova, zavisi od specifičnosti terena i objekta, a takodje i od faze projekta. Sva
istraživanja i isitivanja mogu se grupisati u četiri grupe i to:
∗ kabinetska istraživanja;
∗ terenska istraživanja i ispitivanja;
∗ laboratorijska ispitivanja;
∗ modelska ispitivanja.
U poglavlju inženjerskogeološka istraživanja, detaljno su prikazane pojedine
metode istraživanja i ispitivanja. Ovde su samo nabrojane metode koje se koriste pri
istraživanjima terena za potrebe planiranja, projektovanja, izgradje i eksploatacije objekata.
Naravno da se ne koriste sve metode za svaki objekat. Koja od metoda će se primeniti
zavisi najviše od postavljenih ciljeva i zadataka, koje istraživanjima treba rešiti u pojedinim
fazama projekta. Načelno posmatano, može se govoriti o tome da se u pečetnim fazama
projekta i istraživanjima za njih, više primenjuju metode koje baziranju na kvalitativnim
svojstvima, a u završnim metode koje imaju više kvantitativnih elemenata.
Kabinetske metode ispitivanja su sledeće:
- Analiza raspoložive dokumentacije (geološke, geofizičke, seizmološke,
geodetske i dr.);
- Metode daljinske detekcije (analiza satelitskih snimaka, analiza aerosnimaka,
analiza terestičkih snimaka);
- Kompleksna geomorfološka analiza (kvantitativna i kvalitativna analiza);
- matematičke metode;
Terenska istraživanja i ispitivanja obuhvataju sledeće:
- Geološko kartiranje terena (regionalno i detaljno);
- Inženjerskogeološko i hidrogeološko kartiranje terena (regionalno i detaljno);
- Detaljno inženjerskogeološko kartiranje iskopa svih vrsta;
- Metode geofizike (seizmičke, geoelektrične, karotažne). U specijalnim
slučajevima geomagnetske metode i radarska ispitivanja bušotini);
230
- Istražno bušenje i ispitivanje jezgra i zidova istražnih bušotina;
- Istražni iskopi (plitki: raskrivke, rovovi i jame; duboki: okna, bunari i istražne
galerije;
- Metode za ispitivanje filtracionih svojstava ( metoda Lugeon-a; metoda Lefranc-
a; ispitivanja u istražnim bunarima i dr. ); osmatranja režima podzemnih voda;
metode kojim se odredjuje pravac i brzina kretanja podzemnih voda-traserska
ispitivanja;
- Metode ispitivanja fizičko-mehaničkih svojstava stenskih masa i naponskih
stanja,
a) metode eksperimentalnog odredjivanja modula elastičnosti i modula
deformabilnosti (metoda hidrauličkog jastuka; metoda hidrauličke raspinjače;
probna komora; radijalna presa i sonadažni dilatometar);
b) metode ispitivanja mehaničkih čvrstoća (ogled smicanja u velikoj
razmeri; terenski ogled smicanja po pukotini; terenski ogled klizanja u velikoj
razmeri; metode penetracije);
c) metode istraživanja naponskih stanja (metoda Oberti i U.S.Bureau of
Reclamation; metoda Hoover; metoda Mayer-tincelin; metoda s centralnom
bušotinom, metoda oslobadjanja napona jezgrovanjem u bušotini; dinamička
metoda ispitivanja napona i dr. );
d) metode merenja podzemnih pritisaka (geodetske metode; odredjivanje
veličine podzemnih pritisaka iz loma podgrade; direktno merenje intenziteta
pritisaka, metoda hidrauličke dizalice; metoda limenog hidrauličkog jastuka;
metoda pritisnih ćelija);
e) metode merenja pomeranja stenske mase u podzemnim iskopima
(metode merenja konvergencije; ekstenzometarska merenja);
f) probna i kontrolna ispitivanja kod injektiranja i sidrenja
- Statička pnenetraciona ispitivanja.
Laboratorijska ispitivanja obuhvataju, takodje, veoma veliki broj metoda.
Najvažnija su sledeća:
- Mineraloška, petrološka, sedimentološka i paleontološka ispitivanja uzoraka
stena i tla;
- Metode ispitivanja fizičko-mehaničkih svojstava uzoraka čvrstih stena i tla ;
Modelska ispitivanja se izvode na:
a) fizičkim modelima (fotoelastična metoda u ravni; fotoelastična metoda u
prostoru; fotoelastični lakovi; metoda tenzometrije na prostornim modelima; metoda krtih
lakova);
b) matematičkim modelima (geostatički, geodinamički, hidrodinamički i dr.).
12.1. Geotehnička istraživanja za podzemne objekte
Sa razvojem naučnih dostignuća i tehničko-tehnološkim progresom naročito je
porasla potreba da se grade mnogi podzemni objekti, npr. tuneli, metroi, podzemne bolnice,
fabrike, sprortski objekti, pa i čitavi mali gradovi sa svim svojim gradskim funkcijma.
Izgradnja nekih od navedenih objekata, kao npr. saobraćajnih tunela, je uslovljena
potrebom savladjivanja prirodnih prepreka. Većina drugih objekata se gradji ispod površine
terena zbog ekonomskih razloga, ograničenosti prostora na površini, potrebe povećane
sigurnosti objekta i dr.
231
U savremenom projektovanju podzemnih objekata uglavnom se koriste tri
pristupa: analitički, osmatrački i empirijski. Analitički pristup pruža dobre rezultate kada su
tačni ulazni podaci. Ti ulazni podaci predstavljaju parametre svojstava stenskog masiva koji
se često ne dobijaju direktnim ispitivanjima, što ovaj pristup uveliko ograničava.
Osmatrački pristup se sastoji u praćenju ponašanja stenske mase i obloge, a empirijski
pristup je zasnovan na iskustvu već izgradjenih tj. na klasifikacijama stenskih masa za
podzemne objekte.
Svim poznatim postupcima klasifikovanja vrši se razvrstavanje stenskih masa u
odredjene klase. Da bi se to postiglo potrebno je u većini tih postupaka odrediti nekoliko
parametara, a samo mali broj postupaka, uglavnom manje pouzdanosti, je zasnovan na
samo jednom parametru. Za izdvojene klase definiše se stabilnost iskopa i mere koje je
potrebno da bi se stabilnost obezbedila. Iskustva pokazuju da je veoma važno rešiti i druge
geotehničke probleme koji prate gradjenje podzemnih objekata, kao što su: uslovi iskopa,
dreniranje, ventilacija i dr. Nekada ovi drugi problemi, mogu presudno da utiču na
ekonomičnost gradjenja.
Specifičnosti podzemnih objekata u odnosu na one na površini
Podzemni objekti, u odnosu na nadzemne, imaju čitav niz specifičnosti. To se
odražava kako na geotehnička istraživanja, tako i na njihovo projektovanje, izgradnju i
eksploataciju. Kod podzemnih objekata je veoma izraženo interakcijsko sadejstvo prirodne i
veštačke konstrukcije. Zbog takvog medjusobnog odnosa i njihove veoma intimne veze,
potrebna je detaljna istraženost terena u cilju obezbedjenja stabilnosti iskopa i objekta,
izbora najboljeg načina iskopa, dreniranja, ventilacije i dr.
Specifičnosti u projektovanju su i u tome što poseban značaj imaju završne faze
projektovanja, naročito faza prilagodjavanja objekta konkretnim terenskim uslovima - tzv.
detaljni projekat. Za razliku od projektovanja nadzemnih objekata, kada je u fazi glavnog
projekta uglavnom sve rešeno što se tiče projektantskog dela, kod podzemnih objekata i
posle završetka glavnog gradjevinskog projekta, tj. u fazi detaljnog projekta, vrše se često
veoma bitne izmene i dopune. To je uslovljeno time što se najprecizniji podaci o stenskim
masama i terenu, a koji su veoma bitni za podzemne objekte, mogu dobiti tek tokom iskopa
objekta. Tada se gradjevinskim projektovanjem u stvari vrši prilagodjavanje objekta tim
utvrdjenim geotehničkim uslovima. Na bazi svih rezultata istraživanja precizno se vrši
definisanje granica kvazihomogenih zona u pogledu pojedinih fizičko-mehaničkih i drugih
značajnih svojstava i definišu geotehničke klase iskopa. Zoniranje je značajno zato što se u
celoj zoni, po pravilu, podgradjivanje iskopa vrši na isti način, tj. primenjuje se isti tip
podgrade. Geotehnički uslovi izgradnje zavise kako od prirodne sredine tako i od pojedinih
elemenata objekta, tehnologije iskopa i dr. Za svaki konkretan objekat treba posebno
valorizovati, pojedinačno, najvažnije geotehničke uslove izgradnje, pa tek potom, posle
zbirnog vrednovanja, ocenjivati kakvi su ukupni geotehnički uslovi. Tako npr. geotehnički
uslovi izgradnje u velikoj meri mogu biti drastično pogoršani usled povećanog doticaja
podzemnih voda u niskop, kakav je slučaj bio na pojedinim deonicama u tunelu "Križevići",
na pruzi Zvornik-Tuzla.
Faze projektovanja i istraživanja za podzemne objekte
232
Planiranje i projektovanje podzemnih objekata se odvija u više faza. Broj faza, kao
i osnovni ciljevi i zadaci projektovanja, koji se postavljaju u pojedinim fazama, nisu
istovetni u svim Zemljia ma, ali se može reći i da te razlike nisu velike. U našim zakonskim
propisima, podzemni objekti se manje tretiraju nego objekti niskogradnje i visokogradnje.
Tako za objekte visokogradnje postoje dve zbirke propisa, u kojima su detaljno obuhćeni
propisi za fazu idejnog i glavnog projekta, a za podzemne objekte ne postoji ni jedna zbirka
tehničkih propisa.
Kod nas, u praksi projektovanja i gradjenja podzemnih objekata, obično se izvode
sledeće faze:
♦ studija izbora alternativnih lokacija,
♦ investicioni program izgradnje,
♦ idejni projekat,
♦ glavni projekat,
♦ detaljan projekat - projekat prilagodjavanja,
♦ projekat izvedenog stanja.
Svakoj fazi projektovanja prethode odgovarajuća istraživanja terena. Ovo je
uslovljeno uglavnom specifičnostima podzemnih objekata kod kojih, najčešće, deo stenske
mase ima i ulogu konstrukcije objekta. Zbog toga je neophodno adekvatno istražiti teren u
zoni sadejstva, često i znatno šire, da bi se dobili svi potrebni elementi za racionalno
projektovanje.
Nemoguće je kod podzemnih objekata faze projektovanja odvojiti od faza
istraživanja i obrnuto. Istraživanja i projektovanje čine jedinstven proces i utiču jedan na
drugi. Samim tim istraživači terena i projektanti objekta moraju činiti jedinstven tim koji
neposredno saradjuje u svim fazama. To je najčešće uslovljeno složenošću problema koje
istraživanjima treba rešiti, a i zbog toga što se geotehnički uslovi mogu tačno utvrditi tek u
fazi iskopa.
U pojedinim slučajevima, naročito ako se radi o objektima manjeg značaja,
pojedine faze mogu biti izostavljene ili spojene. Projekat izvedenog stanja ne mora da se
posebno radi ako u toku izvodjenja objekta nije bilo odstupanja od glavnog i detaljnog
projekta.
U fazi izbora lokacije i razrade idejnih rešenja, istraživanja se izvode na većem
području (makrolokaciji) ili na više mikrolokacija, pa se na kraju ove faze odabira
najpovoljnija. Pretežno se prikupljaju kvalitativni podaci o terenu i manji obim
kvantitativnih koji se mogu dobiti jednostavnim metodama istraživanja i ispitivanja. Ova
faza spada u kategoriju osnovnih inženjerskogeoloških istraživanja.
Za potrebe investicionog programa vrše se detaljna inženjerskogeološka
istraživanja na prethodno odabranoj mikrolokaciji. Njihov osnovni cilj je da omoguće
objektivnu procenu troškova buduće izgradnje, pa se istražni radovi i usmeravaju na
utvrdjivanje činjenica od kojih ti troškovi mogu najviše da zavise. Od istražnih radova,
najčešće, se primenjuju metode inženjerskogeološkog kartiranja, istražno bušenje u
relativno malom obimu i geofizička ispitivanja. Vrednosti fizičko-mehaničkih svojstava se
obično samo procenjuju na osnovu literaturnih podataka ili analogije sa sličnim slučajevima
izgradnje i istraživanja.
Za potrebe investiciono-tehničke dokumentacije (idejni i glavni projekat) izvode
se obimna istraživanja i ispitivanja. Najveći obim geotehničkih istražnih radova se izvodi u
fazi idejnog projekta.
U fazi idejnog projekta najčešće se izvode sledeća istraživanja:
233
detaljno inženjerskogeološko kartiranje terena i jezgra bušotina, istražno bušenje,
geofizička ispitivanja i laboratorijska ispitivanja fizičko-mehaničkih svojstava. Ovim
ispitivanjima se utvrdjuje litogenetski sastav terena, strukturna svojstva stenskih masa,
stanje podzemnih voda, prognoza pojedinih parametara fizičko-mehaničkih svojstava
stenskih masa, eventualno prognoza stanja prirodnih napona (na osnovu detaljnih
strukturnih ispitivanja), vrši se klasifikovanje stenskih masa.
Istraživanja za glavni projekat predstavljaju, u suštini, nastavak i dopunu
prethodne faze. Usmerena su na dobijanje onih podataka koji služe za preciznije rešavanje
pojedinih tehničkih detalja, zatim za dobijanje pouzdanijih parametara mehaničkih i
filtracionih svojstava stenskih masa, a eventualno i parametara prirodnih napona. Faktički
vrši se pogušćavanje istražnih radova, uz dodatak pojedinih detaljnijih ispitivanja. U ovoj
fazi, samo ponekad, izvodi se istražna galerija-potkop. U tim iskopima izvode se
najdetaljnija ispitivanja i vrlo raznovrsna merenja: deformacionih i otpornih karakteristika
stenskih masa, merenja primarnih i sekundarnih napona, ispucalosti stenske mase i dr.
Istraživanja u toku izgradnje objekta su vrlo važna faza, jer se mogu na licu
mesta u prirodnoj razmeri 1:1, utvrditi sva bitna svojstva i stanja stenskih masa i terena i na
bazi njih često treba izvršiti dopunu projektnih rešenja. Sva istraživanja, kao i izmene i
dopune projektne dokumentacije, čine sadržaj te faze projekta. Nekada se u procesu
prilagodjavanja vrši faktički poskupljenje cene objekta, jer to terenski uslovi zahtevaju, a
vrlo često pojedina rešenja doprinose pojeftinjenju. Pojedina važna svojstva i stanja
stenskih masa i terena se najlakše i najpouzdanije mogu utvrditi baš kada se iskop izvodi.
Tada se ispitivanja, ili pojedini važni opiti, mogu izvoditi u iskopu za objekat, ili u
sporednim, zato namenjenim prostorijama. Sa mnogo manjim obimom istražnih radova,
nego kada ispitivanjaima nebi bio dostupan iskop, mogu se dobiti potrebni podaci i odabrati
dobro projektno rešenje objekta. Isto tako granice pojedinih kvazihomogenih zona iskopa,
najpreciznije se mogu izdvojiti pregledom zidova iskopa. To znači da se dužine
projektovanih tipova podgrade, mogu precizno odrediti tek u fazi iskopa-izvodjenja
objekta.
U fazi iskopa-izvodjenja objekta, skoro uvek na pojedinim deonicama nastupaju
specifični problemi koji se u fazama istraživanja i projektovanja, pre iskopa, nisu mogli
predvideti, ili se nisu mogle predvideti tačne stacionaže ili deonice iskopa u kojima će oni
nastupiti. Takvi slučajevi (ispadanje pojedinih blokova stenske mase iz svoda ili zidova;
iznenadni prodori podzemne vode; pojave rasednih zona loših karakteristika; pojave
bubrenja stenske mase i suženje profila iskopa; pojave štetnih gasova; loši učinci rada
mašinama za iskop na pojedinm deonicama i dr.), često moraju da se rešavaju u fazi
izgradnje objekta i to mora biti predmet detaljnog projekta.
U iskopima se najčešće izvodi:
• detaljno kartiranje iskopa;
• ispitivanje ispucalosti i drugih ruptura;
• isptivanje deformacije profila i deformacija stenske mase u zoni oko
iskopa;
• ispitivanje deformabilnosti i mehaničkih čvrstoća stenskih masa;
• ispitivanje prirodnih napona i sekundarnih napona izazvanih iskopom za
objekat;
• ispitivanje nosivosti ankera i raspodele sile u ankerima;
• ispitivanje efekata miniranja;
• merenje sleganja na površini terena i okolnim objektima;
234
• praćenje promene režima podzemnih voda u zoni objekta i sl.
Ciljevi istraživanja
1) Stabilnost iskopa i objekta
- Privremena stabilnost podzemnih iskopa predodredjuje ponašanje iskopa do ugradnje
trajne podgrade (uticajni faktori su: ispucalost i naponi; fizičko-mehanižka svojstva stena;
podzemne vode; veličina profila; izbor tehnologije iskopa; razrada profila; dužina
nepodgradjenog dela objekta i vreme od iskopa do podgradjivanja; pojave lokalnih
nestabilnosti-labilni blokovi; podzemni pritisci; višak profila; zona plastifikacije oko
tunela; mere osiguranja stabilnosti; kontrolna merenja i osmatranja ponašanja iskopa i dr.).
- Trajna stabilnost podzemnih objekata iziskuje primenu odgovarajuće podgrade koja
će obezbediti sigrunost i objekta i opreme u objektu. Samo za manji broj objekata i to u
specifičnim slučajevima, kada je obezbedjenje stabilnosti objekta relativno jednostavno ili
je iskop stabilan bez ikakve podgrade, može u prvom planu biti i neki drugi dominantan cilj
istraživanja. Radi pravilnog rešenja stabilnosti podzemnog iskopa, neophodno je znati
šta se dešava po konturi iskopa i dalje u terenu. Kada se izvede iskop u heterogenoj i
anizotropnoj sredini, odredjenog poprečnog profila i odredjene dužine, nastupaju izvesne
promene u terenu. One se sastoje u tome da se usled iskopa menja primarno naponsko
stanje i da nastupa tzv. sekundarno naponsko stanje, u zoni oko iskopa. Stenska masa teži
da se prilagodi tim izmenama, pa se dešavaju pomeranja stenskih masa prema iskopu.
Kada je iskop u povoljnim stenskim masama, ta pomeranja su relativno mala, mogu se
praktično zanemariti i po pravilu stabilnost iskopa je obezbedjena. Lokalno mogu biti
nestabilni samo pojedinačni blokovi omedjeni pukotinama povoljne orijentacije u smislu
mogućnosti njihovog ispadanja u iskop. Kada sredinu, u kojoj je iskop, čine nepovoljne
stenske mase, pomeranja u iskopu su takva da teže da ga delimično, ili potpuno zatvore.
Tada se pomeranjima stenskih masa mora suprotstaviti potrebnom podgradom (drvena
podgrada, čelične remenate, žičana mreža i torkret, beton ili armirani beton, ankeri i dr.).
Pritisci koji deluju na podgradu nazivaju se podzemni pritisci.
Istraživanja terena za podzemne objekte imaju za cilj da se na osnovu podataka o
terenu, objektu i njihovom sadejstvu, obezbedi potrebna stabilnost i funkcionalnost objekta
uz minimum troškova. Ciljevi su mnogobrojni i najviše zavise od specifičnih lokalnih
uslova terena i objekta koji se gradi.
2) Uslovi i način iskopavaja stenskih masa predodredjuju svojstva terena kao radne
sredine (otpor stenskih masa prema kopanju, izbor tehnologije iskopa, izbor opreme i
sredstava za iskop, mašine i alati za bušenje, vrsta eksploziva, šema miniranja, procena
učinaka iskopavanja i dr.).
3) Jedan od ciljeva je i da se utvrde pojave podzemnih voda i njihov uticaj na uslove
gradjenja i eksploatacije objekta (prognoza pojave podzemnih voda; prodor velikih
količina voda-zaštita ljudstva i opreme; uticaj vode na fizičko-mehanička svojstva
stena, posebno onih koje su osetljive na dejstvo vode kao što su glina, lapor, les,
milonit i druge; pritisci podzemnih voda na oblogu podzemnog objekta; agresivno
dejstvo pozemne vode na ugradjene materijale; zaštita od trajnog delovanja podzemnih
voda-drenaže i hidroizolacija; i dr.).
235
4) Utvrdjivanje prisustva i pojava štetnih gasova (prognoza pojave otrovnih, zagušljivih
i eksplozivnih gasova ; registracija tih gasova; tehnologija rada u uslovima gasnog
režima; kriterijumi za uvodjenje ili ukidanje gasnog režima; geološki preduslovi za
pojave gasova).
Manje značajni ciljevi su:
• Izbor lokacije podzemnog objekta, ili izbor jedne od više alternativnih,
kao i prilagodjavanje trase i nivelete podzemnog objekta lokalnim geotehničkim
uslovima, je jedan od prvih geotehničkih postupaka. Sigurno se može tvrditi da su
neke vrste stena bolje za izgradnju podzemnih objekata, a neke lošije. Pri takvoj
selekciji, samo po petrološkoj vrsti, treba biti voma oprezan, jer veoma često i one
stenske mase koje su idealne za izgradnju podzemnih objekata, mogu u pojedinim
deonicama ili u pojedinim specifičnim geološkim uslovima, pričiniti izvanredno
mnogo problema. Teškoće mogu nastupiti pre svega u deonicama koje su
intenzivno oštećene usled tektonskih procesa koji prate egzistenciju zemljine kore,
u deonicama u kojima mogu biti: izvanredno veliki doticaji podzemnih voda,
pojave gasova, povišeni podzemni pritisci, bubrenje stenskih masa i dr.
• Uslovi izgradnje portalnih delova
• Uslovi iskorišćenja iskopanog materijala
• Analiza uticaja izgradnje podzemnog objekta na okolni teren i objekte
• Utvrdjivanje sadejstva skladišnih materija u podzemnim objektima na
teren i obrnuto, terena na skladišne materije
• Uticaj ratnih dejstava na podzemni objekat.
12.2. Geotehnička istraživanja za hidrotehničke objekte
Hidrotehnički objekati se grade na vodenim tokovima, a služe za obezbedjenje
električne energije, vode za vodosnabdevanje naselja, za navodnjavanje i dr. Najčešće ih
čini veći broj funkcionalno povezanih objekata. Sa stanovišta poteba za geotehničkim
istraživanjima, svakako, su najznačajniji: brane, akumulacije, tuneli (dovodni, optočni i
dr.), mašinska zgrada hidroelektrane, kanali, cevovodi i dr. Naročito detaljna istraživanja su
za brane i akumulacije. Dva su najbitnija razloga za to. Prvi je da brana mora biti sigurna,
da ne dodje do havarija i nastanka poplavnog talasa koji bi izazvao katastrofalno negativne
posledice. Drugi je u činjenici da akumulacioni basen mora biti vododrživ, da bi se moglo
formirati akumulaciono jezero.
Za potrebe projektovanja brana i akumulacija neophodne su detaljne sveobuhvatne
geotehničke podloge. To znači da je neophodno primeniti kompleksnu metodologiju
istraživanja i ispitivanja po svom sadržaju (geomorfološka, litostratigrafska, strukturna,
seizmička, hidrogeološka, ispitivanja u oblastima mehanike tla i mehanike stena,
matematičko modeliranje sadejstva objekta i terena i dr. ). Cilj svih tih istraživanja i
ispitivanja je da se obezbede neophodni podaci o svojstvima geološke sredine, koji su
neophodni za izbor optimalnih tehničkih rešenja objekta. Tehnička rešenja objekta, njegova
sigurnost i ekonomičnost gradjenja, umnogome zavise i od rezultata i kvaliteta istraživanja i
236
ispitivanja terena. Koliki je obim tih istraživanja dovoljan teško je propisati, promenljiv je
od objekta do objekta, a zavisi od sledećeg:
• sastava, svojstava i stanja stenskih masa i terena, uključujući složenost i
stepen prethodne istraženosti;
• karakteristika objekta (vrsta, dimenzije, funkcija, specifična tehnička rešenja i
dr.);
• faze projektovanja.
Faze projektovanja i geotehničkih istraživanja
Istraživanja terena za brane i akumulacije se uvek izvodi fazno, od početnih faza
kad se planira izgradnja, pa sve do izgradnje i oskultacionih merenja u eksploataciji.
Geotehnička istraživanja i gradjevinsko projektovanje se uvek izvode sinhronizovano,
medjusobno uskladjeno i čine celinu jedinstvenog procesa koji vodi tome da se upešno
izgradi objekat.
Osnovne faze istraživanja i projekovanja su:
♦ osnovni projekat,
♦ investicioni program izgradnje,
♦ idejni projekat,
♦ glavni projekat,
♦ detaljan projekat - projekat prilagodjavanja,
♦ projekat izvedenog stanja
♦ projekat osmatranja, eventualno-projekat rušenja.
Osnovi projekat ima za cilj da se u njemu sagledaju sve potencijalne mogućnosti
iskorišćenja vodnih tokova. U tom cilju se razmata veći broj alternativnih makrolokacija
pregradnih mesta. Sledstveno tome, razmatra se više potencijalnih akumulacionih basena.
Sa gledišta geoloških istraživanja, osnovnim projektom se obuhvata najširi istražni prostor,
počev od šireg regiona, područja susednih slivova, zatim samo slivno područje reke na
kojoj se planira izgradnja brane i akumulacije.
Investicioni program predstavlja dokumnetaciju kojom se, na osnovu društvenih,
prostornih i urbanističkih uslova, sagledava opravdanost izgradnje investicionog objekta.
To je dokumentacija u kojoj se, na bazi prethodnih istraživanja, analizira više varijantnih
rešenja, pa se tek nakon tehničkih, tehnoloških i ekonomskih analiza i uporedjenja, vrši
izbor najpovoljnije varijante.
Idejni projekat ima za cilj da se više mogućih rešenja tehnički i ekonomski
medjusobno uporede i odaberu optimalna. Na bazi idejnog projekta se koriguju i
usmeravaju sve dalje aktivnosti na istraživanju i projektovanju. Idejni projekat sadrži sve
glavne proračune koji služe za definisanje koncepcije objekta, prikaz analiza važnijih
delova objekata, potrebne dispozicione crteže i preseke za konačno usvojen tip objekta,
analize opterećenja i stabilnosti, dimenzionisanje najvažnjih elemenata objekta od kojih
bitno zavisi koštanje, način rada i efekte koji se očekuju. Geotehnička istraživanja za ovu
fazu projekta su detaljna i sveobuhvatna.
Glavni projekat služi za izdavanje gradjevinske dozvole za izgradnju objekta.
Projekat sadrži detaljne analize rezultata svih istraživanja, proračune svih vrsta i za sve
delove objekta, detaljna dimenzionisanja, zahteve u pogledu tehnologije gradjenja, tehničke
237
uslove izvršenja svih radova, detaljan predmer i predračun radova, sagalsnosti nadležnih
organa i službi. Takodje sadrži projekat istraživanja i ispitivanja koja će se tek izvesti
tokom gradjenja objekta.
Detaljnim projektom se vrše izmene i dopune glavnog projekta. One su posledica
potrebe prilagodjavanja konkretnim geotehničkim uslovima ili drugim okolnostima koje
mogu nastupiti. Kod složenih gupa raznovrsnih objekata, kakve su brane sa pratećim
objektima i akumulacije, takve izmene su uvek prisutne, pa se faktički proces: istraživanje,
prilagodjavanje, projektovanje izvodi do puštanja objekta u pogon, a delimično i u fazi
eksploatacije. U detaljnom projektu se, pored rezultata dopunskih i kontrolnih ispitivanja,
daju detalji svih izmenjenih i novih tehničkih rešenja sa potrebnim proračunima i crtežima.
U projektu izvedenog stanja su svi detalji objekta, onako kako su oni stvarno
izvedeni, sa posebno obradjenim izmenama i dopunama u odnosu na glavni projekat i
objašnjenjima uzroka koji su do tih dopuna i izmena doveli. Služi kao podloga u slučaju
intervencija na objektu ili u njegovoj podlozi u fazi eksploatacije objekta. Ovaj projekat
sadrži i registraciju stanja geoloških uslova, po završetku gradjenja i svih istraživanja i
ispitivanja koja su to pratila.
Projekat osmatranja objekta i odredjenih procesa u geološkoj sredini (kolebanja
NPV, sleganje podloge i objekta, inklinometarska pomeranja, stabilnost kosina i prirodnih
padina, seizmička ispitivanja i dr.) kod brana i akumulacija se redovno realizuju.
Ciljevi istraživanja za branu
Osnovni cilj svih istraživanja terena za hidrotehničke objekte je da se uz
minimalan utrošak sredstava, u toku istraživanja, dobiju potrebni geotehnički podaci o
terenu koji su potrebni za odlučivanje i racionalno projektovanje. Ciljevi su mnogobrojni i
najviše zavise od specifičnih lokalnih uslova terena i objekta koji se gradi, tj. od prirode
njihovog interakcijskog delovanja. Najvažniji su:
1) Izbor mikrolokacije i tipa brane (zavisno od lokalnih morfoloških, geoloških,
inženjerskogeoloških i hidrogeoloških karakteristika, raspoloživih gradjevinskih
materijala i dr.).
2) Uslovi fundiranja brane (dozvoljeno opterećenje podloge, dubina i način fundiranja,
potreba poboljšanja podloge, zaštita temeljne jame i temelja i dr.
3) Stabilnost brane i njene podloge (stabilnost dolinskih strana pre izgradnje brane;
mogućnost klizanja u nastutoj brani, u njenoj podlozi i bokovima; mogućnost smicanja
u podlozi betonske brane i njenim bokovima; mogućnost smicanja po kontaktu brana-
stenska masa; uticaj filtracije podzemnih voda na stabilnost brane; stabilnost brane u
uslovima dinamičkog opterećenja-zemljotres, prelivni talas i sl.
4) Mogućnost gubljenja vode ispod i oko brane (vodopropustljivost stenskih masa u
podlozi i bokovima brane; vodopropustvljivost u uslovima funkcionisanja akumulacije;
uslovi zaptivanja-injektiranja; kriterijumi gubitaka vode i kriterijumi zaptivanja i dr. ).
5) Uslovi iskopavanja temeljne jame (otprornost stenskih masa pri iskopavanju, izbor
tehnologije kopanja; zaštita temeljne jame od površinskih i podzemnih voda; stabilnost
kosina temeljnog iskopa i sl.).
6) Obezbedjenje gradjevinskih materijala za branu (agregat za beton; kamen; glina za
jezgro; materijal za filterske slojeve; rezerve materijala; kvalitet materijala; uslovi
eksploatacije materijala u ležištima; uslovi transporta i ugradnje; kontrola kvaliteta i dr.
238
Ciljevi istraživanja za akumulaciju
1) Obezbedjenje vododrživosti akumulacionog bazena, odnosno sprečavanje gubljenja
vode iz njega ( definisanje hidrogeoloških uslova u području bazena i šire; utvrdjivanje
prisustva lokalnih hidrogeoloških kolektora-sočiva, proslojaka jako poroznih stena,
rasednih zona i sl.; promena hidrodinamičkih uslova posle formiranja akumulacije;
uslovi zaptivanja; dozvoljeni gubici i dr. ).
2) Stabilnost dolinskih padina po obodu akumulacije ( stabilnost u prirodnim uslovima-
klizišta; labilne padine sa potencijalnim klizištima i odronima; jaružanja i drugi vidovi
padinskih procesa; stabilnost terena u uslovima punjenja i pražnjenja akumulacije-
promene stanja stabilnosti; kritični uslovi za aktiviranje klizišta i odrona-naglo
pražnjenje akumulacije; dinamički uticaji; uticaj pojava nestabilnosti na akumulaciju-
zasipanje jezera; mogućnost formiranja popalvnog talasa; uticaj pojava nestabilnosti na
druge objekte oko akumulacije.
3) Uslovi izmeštanja objekata (objekti koji se plave; objekti koji su ogroženi
formiranjem akumulacije; izbor lokacije za izmeštanje; uslovi izgradnje na novim
lokacijama ).
4) Zaštita od uspora nivoa podzemnih voda u priobalju ravničarskih akumulacija
( aluvioni Dunava, Drine i sl. ), uticaj akumulacije na režim izdani u priobalju i dr.
5) Sagledavanje zasipanja akumulacionog bazena (klimatski, geološki, geodinamički
uslovi u području sliva; procena količine i vrste vučenog nanosa; povećanje zasipanja
padinskim procesima i dr.).
6) Utvrdjivanje i vrednovanje različitih potencijala geološke sredine koji se potapaju
ili se ograničava mogućnost njihove eksploatacije (mineralne sirovine; podzemne
vode; termomineralne vode; izvorišta geotermalne energije; prirodni resursi i dr.).
7) Budući uticaji akumulacije i uslovi zaštite okoline (uticaji na okolni teren i stabilnost
po obodu akumulacije; promena režima erozije; promena hidrogeoloških uslova: na
dolinskim stranama, u priobalju, u susednim dolinama, na izvorištima
vodosnabdevanja; indukovana seizmičnost, uticaji na okolne objekte-smanjena
nosivost i stabilnost podloge pojedinih objekata; promena režima vlage i dr.
12.3. Geotehnička istraživanja za puteve i pruge
Putevi i pruge su sa stanovišta potreba za geotehničkim istraživanjima naročito
postali važni zadnjih nekoliko desetina godina kada su ostvarene mogućnosti vanredno
velikih brzina, kako brzim prugama, tako i na savremenim autoputevima. Osim tih
modernih kopnenih saobraćajnica drugi veoma značajan činilac je napredak u mašinskoj
industriji i tehnici uopšte, tako da su prevozna sredstva postala moćna, udobna i brza da
lako mogu savladjivati velike razdaljine.
Svi autoputevi i pruge velikih brzina imaju takve geometrijske elemente koji ne
dozvoljavaju da se apsolutno poštuje princip da koliko prirodnog materijala se iskopa u
terenu toliko treba da se ugradi u nasipe, što je u dugom vremenu praktikovano. Isto tako
nemoguće je zaobići loše terene, mora trasa tih linijskih objekata biti projektovana i preko
njih, mora biti značajno veći broj relativno dugačkih tunela, velikih mostova, visokih
nasipa, zaseka, useka, potpornih konstrukcija, drenaža, propusta i drugih objekata na trasi.
Zbog toga geotehnički uslovi postaju od većeg interesa i značaja u odnosu na prošla
vremena.
239
Moderene pruge i putevi zahtevaju da se u njih ugradjuju kvalitetni prirodni
materijali, oni treba da budu zadovoljavajuće zbijeni u podlozi i nasipima.
Geotehničkim istraživanjima terena treba utvrditi sva bitna svojstva stenskih masa
i terena da bi se precizirali geotehnički uslovi izgradnje svih objekata koji čine prugu ili
put. Osim toga treba utvrditi nalazišta i kvalitet prirodnih materijala koji se ugradjuju u
pojedine konstruktivne delove saobraćajnice i objekte na njoj i zaštiti prirodnu sredinu od
štetnih dejstava.
Autoputevi i pruge velikih brzina iziskuju kvalitetna projektna rešenja za koja su
neophodni, nekada i presudni, geotehnički podaci o terenu. Pored istraživanja terena u
okviru osnovnih geotehničkih jedinica (npr. široke aluvijalne ravni, lesni platoi, velike
prirodne prepreke koje se moraju savladati tunelom ili dugačkim mostom) brojni su drugi
specifični slučajevi gde su geotehnički podaci bitni za donosioce odluka. Navedene su
samo neke dileme koje se mogu u konkretnim uslovima pojaviti pred donosiocima odluka,
a na bazi kojih se može razumeti koliki je značaj podataka o terenu.
1) Da li deonicu slabonosivog tla preći visokim nasipom ili duboko fundiranom
konstrukcijom?
2) Da li manja topografska uzvišenja preći tunelom ili dubokim usekom?
3) Da li pojedine važne postojeće objekte na trasi rušiti, premostiti ili proći tunelom ispod
njih?
4) Da li deonicu sa visokim NPV preći visokim nasipom ili objektom, ili intervenisati
tako da se izvrši obaranje NPV?
5) Da li nestabilnu padinu preći tako što će se ona prethodno sanirati, premostiti duboko
fundriranom konstrukcijom, ili proći tunelom ispod klizišta?
6) Da li strmu padinu, na kojoj su mogući odroni, preći galerijom ii izvršiti zaštitu od
eventualnog odrona?
Specifičnosti istraživanja i projektovanja po fazama
Kopnene saobraćajnice mogu biti različitih kategorija i tehničkih karakteristika.
Zavisno od toga zavisi i detaljnost geotehničkih istraživanja terena. Tako npr. putevi
lokalnog nivoa ne iziskuju potrebu ozbiljnijih ispitivanja, izuzev ako teren nije toliko loš da
je neophodna njegova stabilizacija čak i kada su u pitanju mali objekti. Suprotno tome,
moderni autoputevi i brze pruge iziskuju vrlo detaljna ispitivanja terena, tako da se susereću
knjige sa nazivom geotehnika saobraćajnica.
Kompletan proces projektovanja pruga i puteva se u celini sprovodi kad se
projektuju brze pruge i autoputevi. Za puteve nižeg ranga pojedine faze mogu biti spojene,
ili u potpunosti izostati.
Često ciljevi istraživanja mogu biti istovetni u više faza, ali tada se u svakoj
narednoj fazi oni rešavaju na bazi detaljnjih podataka, koji mogu proisteći iz pogušćenja
obima istražnih radova ili iz novoizvedenih opita koji to omogućuju.
Studija putne mreže se zasniva na najopštijim podacima iz literature, ili iz stručne
dokumentacije. Obično se izvodi u sklopu planskih dokumenata odredjene šire društveno-
političke zajednice.
Generalni projekat ima za cilj da definiše koridor u kome će biti saobraćajnica.
Na pojedinim deonicama koridor može biti vrlo širok, sa više potencijalnih trasa.
Geotehnička istraživanja obuhvataju analizu postojećih podataka o terenu,
eventulano vrši se reambulacija pojedinih karakterističnih područja, ili se izvodi manji
240
obim jednostavnih terenskih istražnih radova. Detaljno se analiziraju sve vrste postojećih
geotehničkih karata (geoloških, inženjerskogeoloških, hidrogeoloških, seimotektonskih,
analiza avio i satelitskih snimaka i dr.). Kao rezultat geotehničkih istraživanja u ovoj fazi,
pored ostalog, radi se rejonizacija terena u pogledu pogodnosti za gradnju. Razmera
generalnog projekta je1:25.000-1:100.000, pa se toj razmeri prilagodjava i karta
geotehničke rejonizacije teritorije. Kartu rejonizacije prati uobičajna geotehnička
dokumentacija i to: geološka i inženjerskogeološka karta, seizmološka karta, profil terena
duž koridora, poprečni profili na karakterističnim deonicama tog koridora i dr.
Idejni projekat saobraćajnice obično sadrži analizu više varijantnih rešenja,
njihovo poredjenje i predlog najpovoljnije. Sadrži i projektna rešenja svih objekata na trasi.
Razmere topografskih osnova i priloga koji su za to vezani, su obično za trasu 1:5.000-
1:2.500, a za objekte na trasi 1:500-1:250.
Od geotehničkih istraživanja izvode se:
- detaljna analiza aviosnimaka;
- detaljna inženjerskogeološka kartiranja terena;
- geofizička ispitivanja (seizmička, karotažna i električna);
- istražna bušenja;
- opiti penetracije;
- ugradnja pijezometara i opiti vodopropustljivosti u bušotinama;
- laboratorijska ispitivanja uzoraka stena (fizičko-mehanička, mineraloško-
petrološka, sedimentološka, paleontološka, hemizam podzemnih voda i dr.);
- različita osmatranja (pojave nestabilnosti, merenja NPV i dr.).
Istraživanja se izvode za sve varijante. Da bi se odabrala jedna od njih, a poštujući
poznate osnovne principe istraživanja, obično se ova faza istraživanja sastoji iz dve
podfaze. U prvoj se na bazi dovoljnog obima istražnih radova po trasi i objektima svake
varijante, poštujući naročito princip ravnomernosti, dolazi do relevantnih podataka koji
opredeljuju izbor jedne od više trasa. Potom se, u drugoj podafazi, gro preostalih
istraživanja skoncentriše, upravo, duž predložene trase.
Posebna pažnja i detaljna ispitivanja su na tzv. kritičnim mestima (tuneli, mostovi,
klizišta, slabonosivi tereni i dr.). Po pravilu takva mesta-deonice najviše utiču na izbor
jedne od više trasa.
Na nivou glavnog projekta rešavaju se svi tehnički detalji za trasu i objekte na
njoj. Na bazi glavnog projekta pristupa se izgradnji, a odstupanja od njega su relativno
mala, izuzev kada su u pitanju tuneli u sklopu saobraćajnice, bilo da je ona putna bilo
železnička, ili ako je u pitanju podzemni aerodrom.
Geotehnička istraživanja se obavezno izvode. Uglavom su skoncentrisana na
rešavanje ciljeva i zadataka koji su bitni na karakterističnim mikrolokacijama pojedinih
objekata na trasi (tuneli, klizišta, slabo nosivi tereni, mostovi, vijadukti, propusti, potporni
stubovi, mikrolokacije pozajmišta materijala i dr.
Tokom gradjenja saobraćajnice nameće se potreba angažovanja geotehničkog
nadzora i pojedinih specijalističkih ispitivanja. Nadzor ima funkciju da kontroliše
realizaciju projekta i u slučaju bitnih odstupanja geotehničkih podataka i uslova od onih na
kojima je projekat zasnovan, da eventualno utiče na preprojektovanje odredjenih detalja.
Specijalistička ispitivanja se prevashodno odnose na kontrolu materijala koji se ugradjuje i
kontrolu njegove ugradnje uopšte.
Po puštanju saobraćajnice u funkciju, periodično se vrše odredjena osmatranja i
merenja i to: osmatranje sleganja mostova i visokih nasipa; sleganje iznad tunela;
241
osmatranje deformacija profila i obloge u tunelima; sleganje trupa puta, ako se on nalazi na
slabonosivom tlu, ili u zoni uticaja podzemne eksploatacije mineralnih sirovina; osmatranje
pomeranja klizišta ili labilnih padina i eventualno deformacija saobraćajnice na tim
deonicama; merenje NPV na karakterističnim mestima gde su ugradjeni pijezometri;
merenja zagadjenja podzemnih voda i tla i dr.
Ciljevi geotehničkih istraživanja
Geotehnička istraživanja terena, za puteve i pruge, se izvode da bi se na bazi njih
obezbedila potrebna stabilnost i funkcionalnost objekata. Ciljevi istraživanja su
mnogobrojni i najviše zavise od specifičnih lokalnih uslova terena, objekta koji se gradi i
faze projekta. Obzirom da savremene pruge i puteve visokog ranga, čini uvek više
funkcionalno poveznih objekata, to pored opštih ciljeva, koji važe za sve objekte, za
pojedine od njjih postavljaju se i neki specifični ciljevi. Načelno posmatrano najvažniji
ciljevi sa celu trasu su sledeći:
• izbor koridora i trase saobraćajnice;
• izbor načina iskopa i opreme za iskop, u zavisnosti od otpornosti stenskih
masa prema iskopavanju;
• izbor nagiba: kosina, useka i zaseka, tako da oni budu stabilni, kao i mera
kojima će se to obezbediti, ako su one neophodne;
• uslovi prevodjenja trase preko klizišta i drugih nestabilnih padina, kao i izbor
mera za njihovu stabilizaciju, ako je to potrebno;
• način ugradnje nasipa, nagibi i stabilnost kosina nasipa, mere zaštite nasipa;
• nosivost podloge u slučaju izgradnje na slabonosivom tlu, posebno ako je
deonica u visokom nasipu ili ako se grade drugi objekti na trasi;
• zaštita puta od površinskih i podzemnih voda, uslovi odvodnjavanja i
dreniranja;
• izbor materijala i načina gradjenja trupa i kolovozne konstrukcije
obzirom na svojstva tla;
• pozajmišta i kvalitet lokalnih prirodnih materijala (agregat za beton; šljunak,
pesak, drobljeni kamen i dr. za nasipe; zapremina pozajmišta, kvalitet
materijala i uslovi eksploatacije materijala u pozajmištu; uslovi transporta i
ugradnje; kontrola kvaliteta ugradjenih materijala i dr.
• izbor mesta i načina deponovanja viška materijala iz iskopa;
• uticaj gradjenja i korišćenja puta na okolinu i uslovi zaštite od eventualnih
štetnih uticaja, posebno uticaji na tlo i podzemne vode kao deo životne
sredine.
Posebni ciljevi istraživanja odnose se na objekte na trasi (tuneli su prikazani
odvojeno). Posebi ciljevi istraživanja za mostove i propuste su sledeći:
• izbor mikrolokacije mosta i propusta;
• izbor tipa konstrukcije obzirom na uslove fundiranja;
• uslovi fundiranja, dubina i vrsta temelja, dozvoljeno opterećenje i sleganje
podloge;
• način iskopa i zaštita temeljne jame;
• stabilnost objekta;
242
• mogućnost korišćenja lokalnih materijala za gradnju i uslovi deponovanja
viška iskopanog materijala. Ovaj cilj može biti rešavan i kroz opšte ciljeve
koji se odnose na trasu.
Na sličan način se mogu definisati i posebni ciljevi istraživanja za duboke useke,
zaštita visokih kosina, visokih nasipa, ležišta lokalnih geoloških gradjevinskih materijala i sl.
Istražni prostor
Istražni prostor za puteve i pruge je relativno širok koridor duž trase i područje
objekata na trasi. Kolika je širina koridora zavisi od faze projekta, a iz toga proizilazi i
detaljnost geotehničkih podataka koji se prikupljaju u tom području. U početnim fazama
projekta, faktički samo korišćenjem postojeće literature i fondovskog materijala, kao i
kartiranjem terena zahvata se relativno široko područje. U fazi idejnog, a naročito u fazi
glavnog projekta zahvaćen je relativno uzan koridor. Na mestima gde ima problema,
naročito sa klizištima, odronima i drugim neželjenim savremenim geološkim pojavama i
procesima, zahvata se znatno širi prostor, a sve u cilju da bi se dovoljno istražila zona
sadejstva terena i objekata.
Dubina istraživanja je takodje uslovljena interakcijskim delovanjem objekta i
terena. Brojni su činioci koji utiču na dubinu istraživanja. Ovde navodimo samo dva
karakteristična slučaja, koja isključivo zavise od geoloških činilaca. Prvo, kada se istražuje
nestabilna padina, na kojoj je projektovana trasa ili neki objekat, dubine istražnih radova
moraju biti takve da se sigurno definiše najdublja klizna ravan i podloga klizišta. Drugo,
ako se na slabonosivom aluvijalnom tlu razmatraju dve alternative za rešenje problema
nosivosti i sleganja, gde je jedna da se to reši izgradnjom nasipa, a druga npr. vijaduktom,
onda moraju i geotehnička istraživanja biti koncipirana tako da se dobiju podaci i za jednu i
za drugu varijantu. Dubina istraživanja je u tom slučaju predodredjena debljinom aluviona i
potrebom da se definišu svojstva stenskih masa u njegovoj podlozi. U slučaju da je debljina
aluvijalnih sedimenata vrlo velika, da ispod slabonosivih aluvijalnih sedimenata (npr. mulj
ili slabo nosiva glina) ima aluvijalnih sedimenata na kojima se može fundirati objekat (npr.
pesak ili šljunak) onda je dovoljno istražiti teren do dubine koja obuhvata i zonu sadejstva u
toj dobronosivoj sredini.
12.4. Geotehnička istraživanja za objekte visokogradnje
U preistorijsko doba čovek je se selio iz mesta u mesto, u potrazi za hranom, a kao
zaštitu od vremenskih i drugih nepogoda koristio je prirodne zaklone. Prelaskom sa
nomadskog načina življenja na bitisanje u jednom mestu, ili području, započela je i
izgradnja najprimitivnijih veštačkih objekata, od drveta i zemlje. Vremenom, gradnjeno je
se sve više i više nadzemnih objekata, povećavale su se njihove dimenzije, upotrebljavale
su se nove vrste gradjevinskih materijala, usložnjavali su se konstuktivni sistemi, takodje
tehnika i tehnologija gradjenja. Najveći broj objekata visokogradnje-zgrada je relativno
malih dimenzija (prizemni objekti ili do 10 etaža). Samo pojedini objekti su vrlo visoki, a
najčešće su u područjima gde podlogu čine čvrste stenske mase. Postoje u svetu primeri
visokih objekta višespratnica-oblakodera, sa preko 100 etaža i cenom pojedinačnog objekta
oko 1 milijardu dolara.
243
U realizaciji modernih i značajnijih objekata visokogradnje učestvuju: istraživaži
terena, arhitekte i gradjevinski inženjeri. Potreba za istraživanjima terena je narasla naročito
sa povećanjem dimenzija objekata, usložnjavanjem konstruktivnih elemenata i potrebom da
se danas objekti grade i na lošim terenima. Athitekte, saglasno dostignućima u svojoj struci,
zahvaljujući vizuelnoj mašti i praktičnim potrebama doprinose da objekat izgleda lepše i da
je funkcionalniji. Gradjevinski inženjeri projektuju objekat i saglasno tome ga i grade.
Geotehnička istraživanja terena za objekte visokogradnje, treba da doprinesu
opštoj stabilnosti objekta, izboru najboljeg načina fundriranja objekta, a to sveukupno
doprinosi ekonomičnosti gradjenja i bezbednosti. Istraživanja se izvode saglasno
odgovarajućoj zakonskoj regulativi za sve značajnije objekte visokogradnje. Pošto se
mikrolokacije svakog pojedinažnog objekta znaju, to se na njima i lociraju terenski istražni
radovi.
Faze projektovanja i istraživanja za objekte visokogradnje
Za objekte visokogradnje znatno je smanjen broj faza istraživanja terena, za
razliku od brana, akumulacija, tunela, autoputeva i dr. Istraživanja se obavljaju tek kada je
doneta odluka da će se na nekoj mikrolokaciji graditi objekat, saglasno urbanističkim
uslovima i detaljnim planovima. Za veliku većinu objekata stanovanja, industrijskih hala i
drugih objekata, uglavnom se sva istraživanja terena obavljaju u jednoj fazi. Redji su
slučajevi kada se istraživanja terena izvode u više faza. To se čini za objekte koji su složeni
po konstruktivnim elementima, kada su veliki, kada su u pitanju objekti za koje je potreban
veliki stepen sigurnosti u cilju očuvanja bezbednosti ljudstva i sredstava. Takvi objekti su
npr. visoke zgrade na relativno lošim terenima, hale velikih raspona, nuklearne elektrane,
veliki rezervoari i dr.
Istraživanja terena za navedene vrste komplikovanih gradjevinskih objekata se
obično izvode za potrebe idejnog i glavnog projekta. Kada se u fazi temeljenja objekta
naidje na odstupanja, ili sumnje da je eventualno loš ili nesiguran izbor tipa i dimenzija
temelja, onda se za pojedine vrste objekata vrše detaljna ispitivanja i u fazi izgradnje (npr.
probna ispitivanja nosivosti šipova).
Ciljevi geotehničkih istraživanja
Geotehnička istraživanja terena za objekte visokogradnje se izvode da bi se
utvrdili:
1) Uslovi fundiranja objekta (dozvoljeno opterećenje podloge, sleganje terena usled
dodatnog opterećenja od objekta; naponi i Zemljia ni pritisci; potreba konsolidacionog
poboljšanja podloge; zaštita temeljne jame od uticaja podzemnih voda; zbijanje podtla
i tamponskog sloja i dr.
2) Stabilnost terena tj. klizanje i drugi vidovi nestabilnosti, u fazi izgradnje i kad je
objekat izgradjen i dr.
3) Uslovi iskopavanja temeljnih jama (izbor tehnologije kopanja; zaštita temeljne jame od
površinskih i podzemnih voda; stabilnost kosina iskopa, zaštita susednih objekata i sl.).
244
Istražni prostor
Istražni prostor za objekte visokogradnje je, po pravilu, relativno mali. On kod
najvećeg broja objekata, naročito onih kojih se grade na relativno ravnim i stabilnim
terenima, zahvata teren ispod objekta i malo područje oko objekta u kome su izraženi
uticaji objekta i iskopa na okolni teren. Relativno veliko područje istraživanja, u odnosu na
samu mikrolokaciju objekta, je onda kada je teren, na kome se planira izgradnja objekta,
uslovno stabilan ili nestabian.
Kada se istraživanja izvode za veće komplekse objekata, pogotovu kad su isti na
padinskim delovima terena koji prethodnim istraživanjima nisu dovoljno detaljno istraženi,
ili uopšte nisu istraživani, tada istražno područje može obuhvatiti i celu padinu, ili pojedine
njene delove. Tada područje istraživanja može biti veliko.
Kod izrazito visokih objekata, oblakodera, često postoji veliki broj podzemnih
etaža objekta. Obično se kaže da su to duboko ukopani objekti. Tada dubina istražnih
radova mora biti u saglasnosti sa dubinom objekta i zonom sadejstva po dubini. Prirodni
uslovi terena postaju u takvim slučajevima od velikog značaja, a obim radova prilagodjen
konkretnom objektu i terenskim uslovima. Takvi objekti mogu iziskivati i dodatna
geotehnička istraživanja u cilju zaštite iskopa i ukopanih delova od podzemnih voda i
izradu odgovarajućih hidroizolacija objekta.
245
13. METODE INŽENJERSKOGEOLOŠKIH
ISTRAŽIVANJA TERENA
Osnovni principi inženjerskogeoloških istraživanja terena
Istraživanja terena se izvode saglasno odgovarajućim pravilima, standardima i
kriterijumima. Teži se uvek tome da obim istražnih radova bude minimalan, a vrste
istraživanja primerene ciljevima i zadacima istraživanja. Iz navedenog sledi da ono što je u
jednom slučaju optimalno, u drugom slučaju može biti nezadvoljavajuće, odnosno očito je
da je u pitanju kompromis izmedju težnji naručioca posla da istraživanja bude što manje i
težnji istraživača da sigurnost svojih zaključivanja bude što preciznija. Taj problem je
donekle u geotehnici prevazidjen postupnošću istraživanja tako da se potpuno rešavaju
problemi te faze, a ne i zahtevi narednih.
Osnovni principi istraživanja su sledeći:
- princip postupnosti istraživanja;
- princip potpunosti istraživanja;
- princip ravnomernosti istraživanja;
- princip ekonomičnosti istraživanja.
Princip postupnosti istraživanja podrazumeva da se istraživanja izvode
postupno, po fazama. To je uslovljeno i postupnošću rešavanja poslova planiranja i
gradjevinskog projektovanja. Po pravilu svaki nivo planiranja ili projektovanja prati
odgovarajuće istraživanje. Osim toga što je time obezbedjena kontinualnost u izvodjenju
istraživanja i dobijanje odgovarajućih geotehničih podloga, time se ostvaruje i mogućnost
da u slučaju prekida procesa projektovanja, iz bilo kojih razloga, može da se prekinu i
poslovi istraživanja terena. Time se u suštini vrše istraživanja terena do potrebnog nivoa
istraženosti, a ne prekomerno.
Ovaj princip ne treba shvatiti tako da se na svim nivoima izvodi približno isti obim
radova, niti obim radova odgovara obimu planerskog ili projektantskog posla. Isto tako, ne
treba ga shvatiti ni kao postupno pogušćavanje mreže istražnih radova ili postepeno
povećanje kvantiteta saznanja o terenu. U izvesnoj meri ovaj princip sve to podarzumeva,
ali ne bukvalno. Osnovni smisao ovog principa je u tome da se u svakoj fazi istraživanja
246
rešava drugi problem pa se primenjuje drukčija metodologija istraživanja. Pri tome se često
koriste slični ili isti istražni radovi, mada se najčešće na raznim nivoima istraživanja daje
različita težina i značaj pojedinim postupcima. Na primer, metodi daljinske detekcije ili
geofizička ispitivanja primenjuju se obično na prvim nivoima istraživanja, a istražni iskopi i
laboratorijska ispitivanja na nivou idejnog ili glavnog projekta.
Ipak, nivoi istraživanja u pogledu primene pojedinih metoda i korišćenja
prethodnih istraživanja treba da predstavljaju jednu ligičnu celinu. To podrazumeva da se
pri projektovanju svakog novog istraživanja maksimalno koriste rezultati prethodnih
istraživanja. Na ovnosu njih se stvara hipoteza o problemu čije istraživanje predstoji-
odnosno prognoza odredjenih karakteristika i svojstava terena koja se istraživanjem
proverava.
Pri tome treba imati u vidu jedan od osnovnih principa naučnog istraživanja
uopšte, a to je da se pre istraživanja postavi maksimalni mogući broj hipoteza (pod uslovom
da svaka od njih bude logički opravdana). Tada se u prvoj fazi obično izvode tzv. krucijalni
eksperimenti, oni kojima se mogu razrešiti dileme izmedju dve hipoteze ili izmedju dve
grupe hipoteza.
Ovaj princip istraživanja se najbolje može ilustrovati promenama (kvalitativnim i
kantitativnim) na prognoznom inženjerskogeološkom preseku do kojih dolazi tokom
istraživanja.
Princip potpunosti istraživanja podrazumeva da inženjerskogeološke podloge
treba da su takve da se njima mogu na zadovolajvajućem nivou rešiti svi ciljevi istraživanja,
a ne samo pojedini od njih. Na primer, u slučaju utvrdjivanja uslova izgradnje brane,
moraju istraživanjima biti utvrdjeni: dozvoljeno opterećenje podloge, mogućnost smicanja
u podlozi i bokovima brane kao i po kontaktu beton-stena, mogućnost gubljenja vode ispod
i oko brane, uslovi iskopa temeljnih jama i mogućnost korišćenja lokalnih geoloških
gradjevinskih amterijala.
Ovaj princip podrazumeva, takodje, da istraživanjem bude obuhvaćen ceo istražni
prostor. Pri tome se pod istražnim prostorom podrazumeva ne samo zona uzajamnih uticaja
terena i objekata, već i ono područje terena u kome se mogu konstatovati odredjene
činjenice koje bi pomogle boljem preciziranju zone sadejstva.
Princip potpunosti se najbolje realizuje tako što se unutar zone sadejstva terena i
objekta izdvoje područja različitih uticaja terena na objekat i objekta na teren, pa se u
svakom takvom području utvrdi potreban obim radova za prognozu odgovarajućeg uticaja i
eventualno preduzimanja odredjenih meliorativnih postupaka. Tako npr. osim detaljnih
istraživanja područja u kome se aktivirao proces klizanja, neophodno je istražiti i bliže ili
dalje zaledje. Samo tako, po pravilu, može se dovoljno precizno sagledati geneza procesa
klizanja, predvideti aktivnost i eventualno proširenje procesa, a takodje istražni radovi će
omogućiti analizu primene svih mogućih sanacionih radova.
Princip ravnomernosti istraživanja je naročito aktuelan pri istraživanju ležišta
mineralnih sirovina. U inženjeskoj geologiji on je aktuelan onda kada se istražuju dve ili
više alternativnih lokacija za objekat. Za njihovo poredjenje neophodan je približno isti
nivo istraženosti. Ukoliko to nije slučaj, uporedjivanje je bez smisla. On takodje dolazi do
izražaja kod ispitivanja većih područja (npr. za potrebe urbanizma), ili vrlo detaljnog
ispitivanja i manjih područja, (kartiranje tunela, temeljne jame i sl. ). U tim slučajevima
kada se vrši zoniranje istražnog područja prema uslovima izgradnje (bonifikacija terena), ili
zoniranje prema nekom od relevantnih parametara, da bi se korektno ograničile zone
približno istih uslova - cela površina terena treba da bude približno ravnomerno istražena.
247
Ovaj princip nikada, pa ni u slučaju ležišta mineralnih sirovina, ne podrazumeva
bukvalno istu gustinu istražnih radova. On bi se pre mogao definisati kao princip
podjednakog stepena istraženosti, a to podrazumeva manju gustinu radova na relativno
jednostavnim odnosno homogenijim područjima, a gušću mrežu radova na složenijim
delovima istražnog područja.
U slučaju kompleksnih istraživanja za složene objekte (kao što su hidroenergetski
sistemi, podzemna skladišta) ovaj princip bi važio samo ako se istraživanje za sve objekte u
istražnom prostoru izvodi za isti nivo projektovanja. Ako to nije slučaj, onda se ni ovaj
princip ne može primeniti.
Princip ravnomernosti istraživanja može u potpunosti važiti pri
inženjerskogeološkim istraživanjima samo kada se radi o istraživanju odgovarajućih
svojstava stenskih masa unutar tačno ograničenih područja odredjenog uticaja terena i
objekta.
Princip ekonomičnosti istraživanja podrazumeva minimalni utrošak materijalnih,
finansijskih sredstava i vremena uz uslov da se obezbedi potrebna tačnost odnosno
pouzdanost rezultata istraživanja.
Troškovi istraživanja i vreme potrebno za realizaciju radova, pored prirodnih
(klima, reljef, fizičko-mehanička svojstva stenskih masa, hidrogeološki uslovi) i
subjektivnih faktora (organizacija rada) zavise naročito od:
- stanja puteva, odnosno prohodnosti terena,
- raspoloživih energetskih izvora,
- mogućnosti vodosnabdevanja radilišta,
- raspoložive fondovske gradje i drugih materijala koji se pri istraživanjima
koriste.
Princip ekonomičnosti se odnosi na cene pojedinih radova, ali i na ukupnu cenu
istraživanja, koja je u najvećoj meri zavisna od obima istražnih radova.
Principijenlo, cena istraživanja ne bi nikada smela da bude razlog za toliko
smanjenje obima i vrste radova koje bi dovelo u pitanje pouzdanost dobijenih podataka.
Takav pristup ne bi imao ni stručnog ni ekonomskog opravdanja. Ušteda u troškovima
istraživanja je najčešće prividna, jer se na račun malih ušteda obično u toku izgradnje ili
eksploatacije objekta pojave znatno veće štete. Te štete ne slede nužno ali su moguće.
Detaljnija istraživanja odnosno pouzdaniji rezultati smanjuju rizik od mogućih šteta. Taj
rizik se, u suštini, pokriva faktorom sigurnosti koji se koristi u geostatičkim proračunima.
Kada su istraživanja preciznija i pouzdanija, a istraženost veća, fakotr sigurnosti je manji i
obrnuto. To znači da bi povećanjem pouzdanosti rezultata istraživanja mogao da se smanji
faktor sigurnosti. Na taj način teoretski bi bilo moguće odredjenim povećanjem puzdanosti
podataka postići odgovarajuće smanjenje troškova izgradnje u svakom konkretnom slučaju,
a ne samo smanjiti rizik od eventualnih šteta do kojih može iznenada (neplanirano) doći.
13.1. Inženjerskogeološko kartiranje
Inženjerskogeološko kartiranje obuhvata niz postupaka kojima se kao krajnji
proizvod dobija inženjerskogeološka karta odredjenog područja. To je situaciona osnova sa
podacima o geološkoj sredini značajnim sa stanovišta: planiranja iskoristljivosti prostora,
preciziranja geotehničkih uslova izgradje objekata svih vrsta, definisanja rezervi i kvaliteta
mineralnih sirovina u industriji gradjevinskog materijala i dr.
248
Inženjerskogeološka karta je vrsta geološke karte, medju mnogobrojnim drugim.
Ona predstavlja prikaz rezultata svih istraživanja i ispitivanja koji se mogu prikazati na
situacionoj osnovi date razmere. To znači da karta predstavlja sintezu svih metodoloških
postupaka istraživanja, objedinjenih, valorizovanih i prikazanih na situacionoj osnovi. U
početnim fazama istraživanja na karti su opšti podaci, slično kako je to na geološkim
kartama opšte namene. Na planovima krupne razmere je dosta faktičkih podataka i
detaljisanja kvazihomogenih zona po mnogim bitnim parametrima.
Inženjerskogeološko kartiranje je počelo da se razvija u prvim danima saradnje
geologa i inženjera graditelja. Prve inženjerskogeološke karte je teško razlikovati od
uobičajenih stratigrafsko-litoloških ili tektonsko-strukturnih karata. Potom su karte
obogaćivane informacijama koje su od značaja za praktična rešenja problema gradjenja,
čemu su specijalne karte i namenjene, pa su dobijene interpretacione inženjerskogeološke
karte. One se i danas izradjuju i koriste.
Prve inženjerskogeološke karte koje su zabeležene u literaturi su:
- karta gradjevinskog tla okoline Dancinga, 1926. od L.Bendela;
- karta okoline grada Ufe, 1930. od Z.A.Makeeva.
Inženjerskogeološke karte se rade za različite objekte, za razne nivoe planiranja i
razne faze projektovanja. One mogu biti namenjene nekim konkretnim ciljevima ili
predstavljati višenamenski dokument namenjen za rešavanje najopštijih problema iz obalsti
planiranja i projektovanja. Zavisno od njihove svrhe inženjerskogeološke karte mogu
široko varirati u pogledu razmere i sadržaja, načina prikupljanja i načina prikazivanja
podataka. Pored svih tih raznolikosti i specifičnosti inženjerskogeološke karte se, ipak, rade
prema jedinstvenim princima i standardima.
Izrada inženjerskogeološke karte započinje pribavljanjem topografskih osnova
željene ramere, geoloških i drugih postojećih karatai, njihovom kompilacijom i
nadogradnjom. Kompilacijom se u suštini postojeće karte doradjuju, eventualno sa malim
obimom dopunskih terenskih istražnih radova. Značajno sadržajnije i kvalitetnije
inženjerskogeološke karete se rade kada se na bazi prethodno analizirane postojeće
dokumentacije pristupa dopunskim terenskim radovima, jednostavnim u vidu terenskog
kartiranja, pogotovu kada se izvodi istražno bušenje i drugi terenski radovi. Kartiranje
terena podrazumeva obilazak svih značajnih tačaka na datom terenu, krećući se maršutama
koje su takve da se prate karaktristični kontakti različitih vrsta stena ili geoloških pojava,
metodom poprečnih profila tako da se približno upravno presecaju kontaktni različitih vrsta
stena, ili obilaskom i pregledom svih otkrivenih delova stenskih masa. Inženjeru su za
takav rad potrebni i dovoljni dobra topografska osnova, kompas, pribor za beleženje,
eventualno prevozno sredstvo. Navedeno kartiranje terena je obavezni deo, a dopuna
podataka rezultatima bušenja i drugih vrsta istraživanja i ispitivanja samo obogaćuje
inženjerskogeološku kartu.
Karta je u suštini uprošćeni model terena. Vrlo kompleksni i promenljivi geološki
faktori se ne mogu nikad na njoj u potpunosti prikazati. Stepen uprošćenosti karte kao
modela prirode zavisi najviše od namene i razmere karte, zatim od relativnog značaja
pojedinih inženjerskogeoloških faktora, tačnosti podataka i tehnike njihovog prikazivanja.
249
Sadržaj inženjerskogeološke karte i principi njene izrade
Inženjerskogeološka karta je vrsta geološke karte koja daje opšti prikaz svih
podataka o geološkoj sredini koji su od značaja za prostorno planiranje (planiranje
korišćenja zemljišta) projektovanje, izgradnju, eksploataciju različitih objekata.
Inženjerskogeološka karta sadrži sledeće:
1) Geomorfološka svojstva terena.
2) Geološku gradju terena (litološke vrste stena, starost stenskih masa ako je to od
značaja; tektonska svojstva: rasedi, nabori pukotine,);
3) Hidrogeološka svojstva terena ( raspored hidrogeoloških kolektora i izolatora; dubina
do nivoa izdani i zona njegovog kolebanja; koeficijenti filtracije; pravac toka
podzemne vode; pH; agresivnost voda i dr.).
4) Geodinamičke pojave (klizišta; odroni; jaruge; dine; karstni oblici; područja
sufozionih procesa i dr.),
5) Istražni radovi (bušotine, često i stubovi bušotina sa osnovnim vrstama stena ili drugim
podacima; okna; bunari; istražne galerije; raskrivke; mesta penetracija; mesta probnih
opterećenja; profili geofizičkih ispitivanja; inklinometri i dr.).
6) Na bazi faktičkih podataka o terenu mogu se raditi oleate, ili listovi
inženjerskogeološke karte, sa izvršenim sintetskim vrednovanjem i zoniranjem
područja u pogledu nekog svojstva ili parametra, upotrebljivosti područja za neke
namene itd. Tako npr. mogu se raditi oleate u pogledu stabilnosti terena; oleate u
pogledu pogodnosti područja za izgradnju ili planiranje iskoristljivosti područja itd.
7) Često se kao prateći na inženjerskogeološkoj karti prikazuju profili terena, ili
karakteristični detalji duž nekog profila. Bez obzira da li su prikazani na karti ili nisu,
inženjerskogeološki profili terena su obavezna prateća geotehnička dokumentacija. Na
njima su u drugoj projekciji, ili u bilo kojoj kosoj ravni, prikazani elementi koji su dati
i na situacionoj osnovi. Na karti su prikazani samo elementi koji se odnose na geološku
sredinu koja je prikazana datom situacionom osnovom (ako je prikaz površine terena
onda stenske mase koje grade tu površinu terena; ako je npr. situaciona osnova nekog
horizonta u rudniku, onda stenske mase koje se nalaze na tom horizontu). Za razliku od
karte, na profilu terena se prikazuju sve zastupljene stene i to od površine terena do
neke dubine. Tako je prostorni položaj svih zastupljenih stenskih masa moguće
dovoljno dobro prostorno predstaviti samo ako su prikazani i na karti i na profilu.
Slično kao i inženjerskogeološke karte i profili terena mogu biti uradjeni po različitim
parametrima, pa je prema tome prikaz profila samo sa litologijom ustvari najopštija
predstava terena, ali nezaobilazna za dalju nadogradnju.
8) Inženjerskogeološka karta obavezno sadrži prateću legendu, eventualno i druga
tekstualna objašnjenja.
Inženjerskogeološko kartiranje je nadgradnja geološkog kartiranja. To znači da je
pri izradi inženjerskogeološke karte neophodno primenjivati metodologiju izrade geološke
karte, stim što se takva karta obogaćuje potrebnim podacima koji su neophodni za procenu
nihovog sveukupnog uticaja na uslove izgradnje i eksploatacije objekata.
Osnovni principi izrade inženjerskogeološke karte su sledeći:
- Metodski postupci koji se koriste pri inženjerskogeološkom kartiranju su mahom
isti ili slični onim koji se koriste pri geološkom kartiranju, stim što je ukupna metodologija
kompleksnija.
250
- Inženjerskogeološka karta se po pravilu bazira na geološkim, hidrogeološkim i
geomorfološkim kartama, ali ona mora osnovne podatke sa tih karata prezentirati i oceniti u
inženjerskogeološkom smislu. Kada za dati teren ne postoje uradjene ove karte, koriste se i
svi drugi geološki podaci o terenu, objavljeni u literaturi, fondovski podaci i drugo.
- Za inženjerskogeološku kartu, obzirom da ona predstavlja podlogu za često
veoma skupe projekte i velike investicije naročito je važno da se radi tako da bude
upotrebljiva svim korisnicima, da je oni lako razumeju, da se na njoj daju ne samo
pojedinačne činjenice već i sinteza koja iz njih proizilazi.
- Inženjerskogeološka karta treba da pruži objektivne informacije nužne za
procenu inženjerskogeoloških karakteristika područja koje se koristi pri regionalnom
planiranju, izboru lokacije i izboru najpovoljnijeg metoda gradjenja. Ona takodje treba
da omogući predvidjanja promena u geološkim uslovima, posledice tih promena i da
sugeriše eventualne preventivne mere protiv neželjenih posledica.
- Treba težiti da tačnost podataka na inženjerskogeološkoj karti bude što veća,
stoga se rade karte krupnije razmere. Sve ono što nije pouzdano utvrdjeno ili dokazano
treba jasno da se prikaže kao predpostavka, odnosno da se razlikuje od sigurno utvrdjenih
činjenica.
- Broj odnosno gustina podataka na inženjerskogeološkoj karti odredjuje se po
istim principima kao i za sve ostale geološke karte.
Klasifikacije inženjerskogeoloških karata
Inženjerskogeološke karte spadaju u grupu specijalnih geoloških karata (opšte
geološke karte sadrže podatke o starosti, sastavu i sklopu terena; specijalne geološke karte
prikazuju teren sa gledišta jedne od geoloških disciplina - inženjerskogeološke,
hidrogeološke, strukturnogeološke, karte mineralnih sirovina i dr.).
Podela inženjerskogeološkogeoloških karata prema njihovoj nameni
- Opšte (višenamenske) inženjerskogeološkogeološke karte, omogućavaju analizu
uslova izgradnje vrlo raznovrsnih objekata na području koje je kartirano, jer sadrže
najbitnije informacije o inženjerskogeološkim svojstvima datog terena;
- Karte specijalne namene omogućuju analizu uslova izgradnje odredjene vrste
objekata ili čak samo jednog odredjenog objekta (karta mesta brane i akumulacije, karta
područja saobraćajnice i sl.). U ovu grupu spadaju karte koje omogućuju analizu uslova
gradjenja pojedinih objekata sa stanovišta nekog svojstva (npr. sa gledišta stabilnosti
padina, uticaja podzmenih voda i sl.);
Podela inženjerskogeološkogeoloških karata prema njihovom sadržaju
- Analitičke karte daju detalje ili prikazuju samo pojedine komponente geološke
sredine. Njihov sadržaj je, po pravilu, označen već u naslovu, na primer: karta stabilnosti
terena, karta stepena površinske raspadnutosti, karta ispucalosti stenskih masa, karta
seizmičkog rizika i sl.
- Sveobuhvatne - sintetske karte mogu biti dvojake: a) karte inženjerskogeoloških
uslova koji su opisani na osnovu svih osnovnih komponenti geološke sredine; b) karte
inženjerskogeološkog zoniranja, ocena i kategorizacije pojedinih rejona na bazi sličnosti
njihovih inženjerskogeoloških uslova.
251
- Pomoćne karte, sadrže faktičke podatke o terenu i stenskim masama, npr.
dokumentacione karte, karte strukturnih ruptura, karte izopaheta, karte ležišta geoloških
gradjevinskih materijala, karte nagiba površine terena i sl.
- Dopunske karte su geološke, tektonske, morfološke, pedološke, geofizičke,
hidrogeološke i druge karte. To su obično karte osnovnih podataka koje se uključuju u
komplet inženjerskogeološkogeoloških karata.
Podela inženjerskogeološkogeoloških karata po razmeri
- inženjerskogeološki planovi, 1:50 - 1:1.000,
- detaljne inženjerskogeološke karte, 1:1.000 - 1:5.000,
- karte krupnih razmera, 1:5.000 - 1:10.000,
- karte srednje razmere, 1:10.000 - 1:100.000,
- karte male razmere, <1:1.000.000 (pregledne inženjerskogeološke karte).
Analogno izradi osnovne geološke karte započeta je izrada i osnovne
inženjerskogeološke karte, po listovima, radne verzije 1:25.000 a publikovani listovi u
razmeri 1:100.000.
Neophodno je naglasiti da iz razmere karte proizilazi i detaljnost podataka koje je
moguće naneti na kartu. To znači da na situacionu osnovu koja je u rangu planova krupne
razmere moguće je naneti sve značajne podatke sa stanovišta izgradnje svakog konkretnog
objekta. Na preglednim kartama, koje obuhvataju veće teritorije, npr. inženjerskogeološka
karta SFRJ 1:500.000 ("Geozavod"-Beograd, 1960.), moguće je naneti samo pojedine
elemente geološke sredine. Uglavnom su to krupne geološke celine: vrste stena, veliki
rasedi, velika klizišta i dr.
13.2. Istražno bušenje
Istražno bušenje se prevashodno izvodi za to da se dobiju uzorci stena sa onih
dubina gde one nisu dostupne istraživaču, da bi se u bušotini izvela odredjena ispitivanja, ili
i za jedno i drugo. Uzorci stena koji se bušenjem vade nazivaju se jezgro. U geotehničkim
istraživanjima teži se tome da jezgro bude kontinualno, da se ne dobije samo u pojedinim
segmentima ili intervalima već na celoj dužini bušotine, da ono bude neoštećeno,
neporemećeno, da bude kvalitetno. Istražno bušenje je praktično nezaobilazno pri svim
inženjerskogeološkim istraživanjima uopšte. Troškovi bušenja obično predstavljaju najveću
stavku u troškovima istraživanja. Zbog toga se pri istraživanjima vodi računa o tome da se
potreban stepen istraženosti terena ostvari sa minimalnim obimom bušenja, ali uz optimalni
raspored i dubinu, da bušenje bude maksimalno kvalitetno.
Istražno bušenje omogućava prikupljanje velikog broja podataka o stenskim
masama i terenu i to: na osnovu ispitivanja izvadjenog jezgra, na osnovu ispitivanja zidova
bušotine ili različitim merenjima u bušotinama. Pouzdanost podataka bušenja je manja nego
pouzdanost podataka dobijenih u istražnim iskopima, a veća nego npr. pouzdanost podataka
geofizičkih ispitivanja.
Bušenje koje se primenjuje u praksi zasniva se na mehaničkom delovanju na
stensku masu. U fazi eksperimentalnog ispitivanja su medjutim sistemi bušenja sa
termičkim, fizičko-hemijskim i elektrovarničkim delovanjem na stensku masu.
Za istražno bušenje koriste se posebna dleta - krune za bušenje. Zavisno od
fizičko-mehaničkih svojstava stenskih masa koje se buše, potrebne dubine i brzine bušenja
koriste se različite vrste kruna. Jezgro pri bušenju ulazi u tzv. sržnu cev i sa njom se vadi iz
252
bušotine. Za celo vreme bušenja bušotina se ispira vodom ili specijalno pripremljenom
tečnošću - isplakom. Početak bušotine obično se zaštićuje obložnom - uvodnom kolonom,
a u slučaju nestabilnosti zidova bušotine mogu se oblagati njeni dublji delovi pa i cela
bušotina.
Pribor za vadjenje jezgra može biti običan i sa duplom, a u novije vreme
trostukom - triplom jezgrenom cevi. Kod pribora sa duplom jezgrenom cevi jezgro je u
toku bušenja zaštićeno od bušenja vodom i isplakom, pa se najčešće dobija bolji kvalitet
jezgra, ali je njegov prečnik manji. Kvalitet jezgra dobijenog duplom sržnom cevi ne mora
uvek biti bolji od onog koji se dobije iz obične sržne cevi.
Prečnici bušotina koji se rade za potrebe gradjevinskih objekata najčešće su: 146,
131, 116, 101, 86 i 76 mm. Zaštitne kolone su takodje standardizovane i njihov prečnik je
manji za 3 mm od prečnika navedenih za bušenje. Po pravilu ne primenjuju se prečnici
manji od 76 mm iz razloga što se od manjih prečnika bušenja ne mogu dobiti
zadovoljavajući uzorci za laboratorijska ispitivanja.
Istražni bunari koji se ponekad izvode radi probnog crpljenja vode imaju prečnike
znatno veće, da bi se u njih mogla spustiti pumpa za crpljenje vode. Prečnici bušotina za
bunare najčešće su u granicama od 330-1200 mm.
U novije vreme razvijena je tehnika bušenja sa jezgrovanjem vrlo velikih prečnika
pa se takve bušotine često nazivaju i bušena okna. Njihovi prečnici variraju od 936 - 1560
mm, tako da je omogućeno geologu da direktno vizuelno proučava zidove bušotine.
Prema pogonskoj snazi istražno bušenje može biti mašinsko i ručno. Najčešće
pogonski motor je na naftu, a u slučajevima izrazito dubokih bušotina, gde bušenje jedne
bušotine traje i više meseci, nekada se koristi i elektromotor.
Primenjuju se različita tehničko-tehnološki postupci-metode bušenja: rotaciono (sa
običnom sržnom cevi, sa duplom sržnom cevi, sa krunama različitih vrsta, sa običnim
sržnim cevima ili otežanim, sa svrdlom); udarno; sa bućkom. Konstruktivna rešenja kod
svih grupisanih metoda su dosta slična, pa tako npr. kod rotacionog bušenja mogu biti
garniture: na sankama; vučene jednoosovinske; vučene dvoosovinske; vučene na
gusenicama. Kapacitet opreme je primeren dubinama koje se mogu ostvariti datom
garniturom. Tako npr. bušilice kojima se može bušiti do dubine 100 m su značajno manje
od onih kojima se može bušiti do dubine 300 m, pogotovu do 1000 m i dublje.
Najkvalitetnije bušenje, ujedno i najskuplje, se postiže bušenjem rotacionom
metodom sa sržnom cevi i odgovarajućim krunama. Ovu metodu je moguće uspešno
izvoditi u svim vrstama stena (granit, krečnjak, glinac, glina, les, pesak i dr.). Metoda je
dobila naziv po tome što celokupni pribor rotira, okreće se, unutar bušotine, a njegov vrh tj.
kruna seče stensku mase. Za tvrde stene, koje izgradjuje kvarc ili po tvrdoći njemu srodne
stene, primenjuje se bušenje pomoću dijamantskih kruna, kojih ima različitih vrsta.
Nabušena stena ulazi u sržnu cev i kada se izbuši željeni interval bušenja, ceo bušaći pribor
se vadi na površinu terena gde se iz sržne cevi najčešće pomoću vode pod pritiskom
istiskuje nabušeno jezgro. Ono se slaže u sanduke za čuvanje (Sl.13. .), vrši se stručni
pregled jezgra i izbor uzoraka za laboratorijska ispitivanja. Za tvrde stene, krečnjačko-
dolomitskog tipa i njima srodne, koriste se vidija krune. I za vidija krune, pogotovu
dijamantske, neophodno je obezbediti njihovo hladjenje pomoću bistre vode, ili pomoću
isplake odgovarajuće gustine. Ako se to ne obezbedi vrlo brzo, nekada i posle samo jednog
intervala bušenja, mogu se pogotovu dijamantske krune uništiti.
253
Sl.13.1 .Fotografija jezgra istražne bušotine
Istražno bušenje treba da je kvalitetno. Takvi zahtevi su naročito aktuelizirani
činjenicom da se bušenjem mogu drastično oštetiti sve svrste stena, od onih koje su
najčvršće do mekih. U čvrstim stenama može se toliko razoriti njihova vezivna koheziona
mineralna materija da od čvrste stene usitnjavanjem se dobiju odlomci krupnoće peska.
Oštećenja u glinovitim stenama su drugačij. Naime, u njima može doći do zbijanja,
rotiranja jezgra duž karakterističnih horizontalnih ravni tako da je praktično nemoguće
dobiti kvalitetno jezgro za dalja ispitivanja. Oštećenja mogu kod nekih metoda bušenja,
npr. kod bušenja bućkom, biti takodje veoma velika i značajna (moguć je gubitak prašinasto
glinovite komponente iz peska i do 15%).
Jezgro može biti poremećeno ili neporemećeno. To praktično znači da ukoliko se
dobije jezgro (npr. kernovi mermera) koje je kontinualno, nepolomljeno bušenjem, sa
potpuno očuvanim prirodnim diskontinuitetima ono se može smatrati neporemećenim.
Medjutim, ukoliko dodje do zbijanja jezgra, pri procesu bušenja ili pri istiskivanju iz sržne
cevi, do mrvljenja, rotiranja ili drugih vidova deformacija jezgro se mora podrazumevati
poremećenim. Stepen oštećenja može biti promenljiv. Ima mišljenja da je svako jezgro iz
mekih stena, npr. gline ili peska, poremećeno i da samo jezgro uzeto cilindrom je
neproremećeno. Ne sporeći da je to u praksi vrlo često slučaj, može se reći da su izuzeci
retki kad to tako nije, ipak je potrebno naglasiti da je dužnost inženjera učesnika u bušenju
da prilagodi tok bušenja tome da se i u takvim slučajevima uzorci jezgra dobijeni bušenjem
mogu tretirati boljim nego oni koji su uzeti cilindrom. To u suštini znači da u slučajevima
kada je izbušeno kontinualno jezgro i kad je ono zadovoljavajućeg kvaliteta, može se vršiti
pravilan izbor uzoraka za dalja ispitivanja. Kada je reč o uzorku dobijenom cilindrom
takodje postoje brojni činioci koji utiču na njegov kvalitet: sempla u bušotini; mogućnost
254
da se deo materijala pokupi sa zidova bušotine; tok bušenja i utiskivanja cilindra;
istiskivanje uzorka iz cilindra; reprezentatitvnost zone u koju se cilindar utiskuje.
Podaci koji se dobijaju bušenjem i na osnovu jezgra
Istražno bušenje pruža mogućnost za dobijanje vrlo velikog broja različitih
podataka o stenskim masama i terenu koji se istražuje. Vrsta, broj i stepen tačnosti tih
podataka zavise od načina bušenja, jezgrovanja i vrste ispitivanja u bušotini.
Ispitivanjem jezgra koje se dobija uobičajenim postupcima bšenja mogu se dobiti
sledeći podaci:
neposrednim opažanjem jezgra;
- litološke vrste stenskih masa kroz koje se bušilo,
- sklop stena,
- prognozno, zona kolebanja NPV,
- gustina, nagib i oblik zidova pukotina, slojevitosti i škriljavosti i drugih
strukturnih svojstava,
- procena stepena mehaničke oštećenosti i hemijske izmenjenosti stene,
- procena efekata injektiranja stenskih masa,
- površina klizanja stenskih masa.
naknadnim ispitivanjem jezgra:
- hemijski i mineralni sastav,
- paleontološke karakteristike i starost,
- fizičko-mehaničko-tehnološka svojstva.
Ispitivanjem orijentisanog jezgra, a naročito integralnog jezgra, pored svega
napred navedenog može se još utvrditi:
- prostrorna orijentacija planarnih i linearnih elemenata sklopa (rasedi i
rasedne zone, slojevitost, škriljavost, pukotine, klivaž, lineacija),
- broj familija pukotina i karakteristike pukotina svake familije (gustina,
širina, oblik zidova pukotina).
Ispitivanjem zidova istražnih bušotina mogu se dobiti podaci o:
- karakteru kontakta različitih litoloških članova,
- položaju i orijentaciji pukotina, slojeva, raseda i dr. planara,
- položaju orijentaciji, širini, vrsti ispune pukotina i kaverni,
- mestima doticanja vode u bušotinu.
Ispitivanjem i opažanjem u bušotinama mogu se dobiti podaci o:
- filtracionim karakteristikama stenskih masa,
- kolebanju nivoa podzemne vode,
- temperaturi stenskih masa,
- deformabilnosti stenskih masa,
- električnim, elastičnim (gravitacionim), magnetnim, radioaktivnim i
temperaturnim karakteristikama stenske mase duž zida bušotine.
Na osnovu ispitivanja u više bušotina mogu se dobiti podaci o:
- geološkoj gradji terena na istražnom prostoru (sastavu,
starosti, tektonskom sklopu),
- kvazihomogenim zonama po pojedinim značajnim parametrima,
- pravcima i brzini toka podzemnih voda,
- brzini prostiranja elastičnih talasa izmedju više bušotina i dr.
255
Priprema i kartiranje-pregled jezgra
Pre svakog detaljnijeg isptivanja jezgro se priremi - očisti, složi, označe se dubine
pojedinih intervala bušenja. Jezgra čvrstih stena se čiste pranjem vodom, a jezgra glinovito-
laporovitih stena struganjem nožem, jer se oko jezgra pri bušenju stvara sloj smrvljenog
materijala koji maskira osnovnu masu jezgra. Jezgro se obavezno pakuje u drvene sanduke.
Za velike gradjevinske objekte, gde je neophodno jezgro duže vremena čuvati bez
prethodne njegove redukcije, obično se na svakom sanduku upisuje njegov redni broj,
oznaka bušotine, dubina iz koje je jezgro nabušeno, obezbedjuje se poklopac i katanac za
svaki sanduk. Sanduci se čuvaju dokle god se oceni da je to potrebno, po mogućnosti bar
dok traju istraživanja terena, ili se deo reducira još za to vreme. Retki su primeri da se
jezgro čuva više godina, a vrlo retki i duže od deset godina. Dugotrajno čuvanje jezgra ima
smisla samo ako je jezgro kvalitetno i ako se radi o stenama koje se u vremenu bitno ne
menjaju.
Vrlo je korisno da se jezgro fotografiše. Praksa je pokazala da fotografije i posle
dužeg vremena mogu odlično poslužiti za vizuelni pregled stenskih masa. Nove mogućnosti
čuvanja podataka: kamera-kartica-kompjuter i prikaz u formi slika u boji omogućuje vrlo
efikasne mogućnosti lakog dugotrajnog i jednostavnog čuvanja bitnih podataka o jezgru,
takodje ponovni pregled. Pogodnosti su i u tome što se takve slike, pri ponovnom pregledu
mogu uvećavati. Pogodnosti su i u tome da će se na bazi takvih podataka moći mnogi
elementi kvantifikovati.
Mineralne, petrološke, sedimentološke i paleontološke karakteristike jezgra se
obično definišu na licu mesta, pri kartiranju jezgra. Pri tome se koriste priručna sredstva
(lupa, nož, hlorovodonična kiselina). U slučaju potrebe biraju se karakteristični uzorci i
šalju na specijalistička laboratorijska isptivanja.
Boja, svežina, alteracije stena, zapune pukotina sekundarnom mineralnom
materijom i krupne makropore svih vrsta se, po pravilu, lako vizuelno identifikuju pri
kartiranju jezgra.
Fizičko-mehanička svojstva stenske mase se pri ispitivanju jezgra grubo
procenjuju ili mere primenom odgovarajućih brzih metoda (merenje ultrazvuka, čvrstoće
jezgra i sl. ). Za detaljnija i preciznija ispitivanja karakteristični uzorci se šalju u
laboratoriju. Radi izbora reprezentativnog uzorka jezgro treba prethodno da bude vizuelno
ispitano i izdvojene zone približno homogenih fizičko-mehaničkih svojstava. U takvim
slučajevima rezultati detaljnih ispitivanja na uzorku se mogu ekstrapolovati na zonu iz koje
su uzorci uzeti.
Ispitivanje strukturnih svojstava naročito čvrstih stenskih masa, predstavlja jedan
od najvažnijih zadataka u obimu geotehničkih istraživanja. U tu svrhu treba u svakom
intervalu utvrditi procenat jezgra koji je dobijen bušenjem, zatim pažljivo pregledati svaki
prelom jezgra, utvrditi da li je nastao zbog postojanja pukotine u tom delu stenske mase ili
je nastao kao posledica sloma u toku bušenja ili vadjenja jezgra.
Analizom izdeljenosti jezgra može se proceniti ispucalost stenske mase, relativna
ili stvarna orijentacija pojedinih pukotina i drugih elemenata sklopa.
Jezgro i njegovi odlomci-kernovi su procesom bušenja ili pri vadjenju iz sržne
cevi pomereni tako da se planare ne mogu orijentisati u odnosu na zemljin sever. Za takvo
jezgro se kaže da je neorijentisano. Taj problem je moguće u nekim slučajevima prevazići,
npr. kada je u području bušotine poznata orijentacija slojevitosti, pa je tada moguće druge
planarne elemente orijentisati u odnosu na te slojne površine. Da bi se taj problem
256
orijentacije prevazišao predloženi su brojni postupci, kao npr.: kernoskop K-5
(Kazgeofizipribor, Alma-Ata) i kernometar KP-2 (Novogireevski OKB, Moskva); M. Roch
je u Nacionalnoj laboratoriji za mehaniku stena u Lisabonu razradio postupak vadjenja
orijentisanog kontinualnog jezgra.
Prvu grupu postupaka orijentacije čine oni koji se sastoje u tome da se orijentiše
jedan komad jezgra (npr. početni deo intervala bušenja) pa se ostali kernovi nadovezuju na
taj orijentisani. Drugu grupu postupaka čini predlog Rosh-a, koji se sastoji u sledećem:
interval u kome se želi izvaditi orijentisano, kontinualno jezgro, se izbuši malim prečnikom
bušenja, zatim se taj interval obloži i injektira kroz obložnu kolonu, a kolona orijentiše. Po
očvršćavanju cementa isti interval se izbuši širim prečnikom i izbušeno jezgro izvadi
zajedno sa prethodno injektiranom obložnom kolonom. Tako se dobije ceo interval jezgra,
bez gubitka i ujedno jezgro je orijentisano.
Ispitivanja u bušotini
Uvek se izvode odredjena ispitivanja u bušotini, a ne samo na jezgru koje je iz nje
izvadjeno. Redje, u specifičnim slučajevima, ispituju se zidovi bušotine. Uvek se unutar
bušotine izvode odredjena ispitivanja, jednostavna (npr. merenje NPV), ili vrlo opsežna i
detaljna ispitivanja (npr. opiti VDP-a, presiometarska ispitivanja, dinamička penetraciona
ispitivanja i dr.)
Ispitivanja zidova bušotine se vrši tako što se oni dogledaju opremom za to,
fotografišu se a posle toga se analizira fotografija. U cilju posmatranja zidova bušotina
koriste se TV kamere i bušotinski periskop, koji su primereni dimenzijama bušotina i
uslovima koji u bušotini vladaju. Ispitivanje zidova podrazumeva da oni moraju biti čisti,
da nisu obloženi kolonama, da su stabilni. To znači da se ta ispitivanja ne izvode uvek, već
u specifičnim slučajevima, kada su ispitivanja zidova od važnosti.
U istražnim bušotinama se na lokacijama hidrotehničkih objekata vrše sledeća
ispitivanja:
- vodopropustljivost stenskih masa (upumpavanjem vode pod pritiskom,
nalivanjem i crpljenjem),
- vazduhopropustljivost stenskih masa,
- opažanje kolebanja nivoa, a preko najmanje 3 bušotine odredjuje se i pravac
toka i brzina kretanja podzemnih voda,
- merenje deformabilnosti stenskih masa različitim vrstama presiometara,
- geofizička karotažna merenja,
- seizmička ispitivanja izmedju bušotine i površine terena (down-holl i up-holl) ili
izmedju dve bušotine odnosno izmedju bušotine i galerija (cross-holl),
- probna injektiranja.
Bez obzira na vrstu isptivanja, analiza i interpretacija dobijenih rezultata se mora
vršiti vodeći računa o specifičnostima stenske mase, pa je stoga neophodno da se rezultati
ispitivanja jezgra ili zidova koriste pri toj analizi i interpetaciji.
Obrada i prikazivanje podataka bušenja
Pri kartiranju jezgra bušotina evidentiraju se svi raspoloživi podaci. Evidentcija
obuhvata zapise, grafički deo, često tonski zapis i snimke fotoaparatom ili kamerom. Nakon
257
obrade podataka vrši se finalno formiranje zapisnika o bušotini, toku bušenja, rezultatima.
Potrebno je u zapisniku bušotine-profilu prikazati sve što je utvrdjeno, čak i ono što za
rešenje datog problema nije od interesa. Ovakav pristup je opravdan, jer za rešenje nekog
drugog problema ta ista bušotina i njen zapis u budućnosti može biti od koristi, a ne da se
prave novi izdaci. Pogotovu je to opravdano sa napretkom kompjuterske tehnologije, kada
baze podataka ustvari treba da kao osnovni istražni rad sadrže bušotinu.
Rezultati ispitivanja jezgra i drugih ispitivanja u unutrašnjosti bušotine se obično
prikazuju na profilu istražne bušotine (Sl.13.2. ). Na profilu se prikazuju sledeći podaci:
- naziv i osnovni podaci o bušotini (kota, koordinate, bušač, datum, lokacija, tip
garniture, metoda bušenja),
- dubine i kote intervala bušenja litoloških i drugih značajnih promena (kaverne,
NPV, klizne površine i sl.),
- grafički prikaz rupe bušotine i konstrukcije pijezometra ili drugog pribora koji je
u nju ugradjen,
- grafički prikaz jezgra i njegov tekstualni opis, podaci o pojavi izdanskih voda,
podaci o posebnim pojavama i teškoćama pri bušenju (zaglave pribora, propadanje alata,
mesta izrazito sporog ili izrazito brzog bušenja, mesta gubljenja vode ili isplake i sl.),
- mesta uzimanja uzoraka i vršenja opita, kao i najvažniji rezultati ispitivanja,
- dijagrami ispucalosti stenske mase i karakteristične pukotine,
- procenat dobijenog jezgra i sl.
258
Sl.13.2. Inženjerskogeološki profil istražne bušotine
Rezultati većeg broja istražnih bušotina prikazuju se obično pri interpretaciji
inženjerskogeoloških ili hidrogeoloških preseka ili na odgovarajućim kartama. Na kartama
se bušotine prikazuju oznakama i brojem, u pojedinim slučajevima stubovima bušotina sa
osnovnim rezultatima, a karakteristični detalji u zavisnosti od vrste karte i njene namene.
13.3. Istražni iskopi
U istražnim iskopima se vrši direktno osmatranje stenskih masa na licu mesta i to
pregledom njihovih zidova i iskopanog materijala. Istražni iskopi mogu biti plitki, kada su
relativno jeftini i duboki kada su izuzetno skupi. Zbog toga se dubokim iskopima pristupa
samo kad su u pitanju izuzetno veliki i složeni gradjevinski objekti i to dvojako. Prvo kada
oni imaju karakter istražnog rada, tada se namenski izvode da bi se ispitivanja izvela i na
bazi toga pristupilo najčešće finalizaciji glavnog gradjevinskog projekta objekta. U drugom
slučaju, u fazi izgradnje odredjenog tipa objekta i iskopa za njega, neke deonice se
proglašavaju istražnim i tada se u njima izvode projektovana ispitivanja. Kada se radi o
dubokim istražnim iskopima mora se strogo voditi računa da su iskorišćene sve mogućnosti
dobijanja potrebnih podataka svim drugim mnogo jeftinijim istražnim radovima, pa tek
kada se utvrdi da potrebni podaci ne mogu da se dobiju tim drugim metodama, pristupa se
izvodjenju dubokih istražnih iskopa. Tako npr. nikada ne treba započeti iskope opitnih
galerija, na pregradnom profilu brane, ako drugim istražnim radovima i odgovarajućim
odlukama pregradni profil nije već odredjen. Tada će istražne galerije kao i sva ispitivanja u
njima doprineti finalnom preciziranju stvarnih geotehničkih uslova na pregradnom profilu.
Vrste istražnih iskopa
Istražni iskopi se dele na plitke i duboke. Plitki su: raskrivke, zaseci, rovovi i jame.
Duboki su: okna i potkopi ili istražne galerije (Sl.13.3.).
Plitki istražni iskopi primenjuju se uglavnom za otkrivanje površine terena.
Njihova dubina iznosi do 0,5 m kod raskrivki, do 3 m (samo izuzetno i do 5 m) kod zaseka,
rovova i jama. Ostale dimenzije plitkih istražnih iskopa nisu strogo odredjene već se u
svakom konkretnom slučaju odredjuju prema svrsi samih istraživanja, odnosno prema
zahtevima za kartiranje iskopa, uzimanje uzoraka iz njega ili vršenje ispitivanja u njemu.
Bočne strane ovih iskopa su obično vertikalne.
Duboki istražni iskopi služe da se zadje u dublje delove terena. Kad predstavljaju
istražne radove dubina okna retko prelazi 50 m, a dužina potkopa je najčešće do 100 m.
Oblik i veličina poprečnog preseka okna ili potkopa najčešće nisu bitni sa gledišta
istraživanja, jer se traži samo to da se u njih može nesmetano ući, opažati stensku masu i
vršiti različita ispitivanja u njima. Minimalni profil, medjutim, odredjuju sami uslovi iskopa
i podgradjivanja, pa se obično izvodjaču radova prepušta da sam odabere oblik i veličinu
profila koji mu najviše odgovaraju. Obično se okna rade kružnog preseka prečnika dva
metra, ili kvadratnog preseka 2 x 2 m, ili pravouganog preseka dimenzija 1,5 x 2 m. Potkopi
se obično rade pravougaonog ili trapezastog preseka, dimenzija 1,5 x 2 m ili 2 x 2 m.
259
Sl.13.3. Vrste istražnih iskopa;1 - jama, 2 - zasek, ; 3,4-okno; 5-galerija; 6-niskop; 7-tunel
(strelicom je prikazan pravac napredovanja iskopa)
Način izrade istražnih iskopa
Plitki istražni iskopi se obično rade ručno. Istražne raskrivke, rovovi i zaseci koji
mogu imati relativno veliku površinu odnosno dužinu rade se često i mašinski
-buldozerima, skrajperima ili rovokopačima. Primena mašina za iskop je, medjutim,
rentabilna samo ako se one nalaze u neposrednoj blizini jer su količine iskopa za ove
radove ipak male pa se nebi isplatilo samo za njih dovoziti mehanizaciju. Pošto se pri
iskopu ovih radova praktično samo skida površinski Zemljia sti pokrivač - regolit
miniranje nije potrebno. Ako se rade na padinama iskopani materijal treba treba odlagati sa
nizbrdrdne strane. Podgradjivanje plitkih iskopa vrši se samo kod dubljih jama.
Podgradjivanje je, naime, obavezno za iskope dublje od 3 m. Medjutim, kada to zahtevaju
lokalni uslovi, nestabilan teren, visok NPV i sl. treba podgradjivati i pliće jame. Vrste
podgrade i način podgradjivanja zavise od oblika i dubine jame te karakteristika tla u kome
je ona. Iskop i podgradjivanje dubljih istražnih jama mogu raditi samo kvalifikovani
radnici.
Dublji istražni iskopi izvode se prema posebnim projektima koji se rade za svaki
takav rad pošto izvodjenje ovih radova može biti ne samo skupo već i opasno. Projektom se
pored mesta, pravca, dubine, veličine i oblika poprečnog preseka, utvrdjuje i sledeće:
- način iskopa i izvoza iskopanog materijala;
- način i vreme podgradjivanja;
- način ventilacije i odvodnjavanja;
- mere higejensko-tehničke zaštite pri radu;
- način zatrpavanja ili konzerviranja istražnog objekta;
- moguće uklapanje istražnog iskopa u konačni objekat za koji se istraživanja
izvode (npr. istražnog okna na klizištu u deo potporne konstrukcije, ili u objekat iz koga će
se odvoditi drenažama prikupljene vode; istražne galerije u eksploatacionu i dr.).
Iskopi se najčešće izvode ručnim kopanjem u tlu, ili miniranjem u čvrstim
stenskim masama. Zavisno od dubine ili dužine, izvoz materijala se u većoj ili manjoj meri
mehanizuje. Njihova mala dubina, odnosno dužina predstavlja ograničavajući faktor za
primenu mehanizacije. Podgradjivanje i način izvodjenja su regulisani rudarskim
propisima. Iskop ovih istražnih radova mogu vršiti samo kvalifikovana lica.
260
U tlu se i okna i potkopi obavezno podgradjuju. U čvrstim stenama podgradjuju se
onoliko koliko je nužno za obezbedjenje njihove stabilnosti odnosno sigurnosti ljudstva.
Ako to lokalni uslovi zahtevaju vrši se i njihovo odvodnjavanje i provetravanje. Posebne
teškoće može predstavljati izvodjenje ovih istražnih objekata u nestabilnim terenima, ili ako
su u izdanskoj zoni terena.
Namena istražnih iskopa u geotehnici
Plitki istražni iskopi služe za najdetaljnije vizuelno proučavanje stenskih masa radi
utvrdjivanja njihovih litoloških i strukturnih karakteristika, alterisanosti i sl. ili se često rade
da bi se proverila prognoza o postojanju rasednih zona, kontakta različitih stena i dr.
Osim navedenog plitki iskopi služe za masovno uzimanje proba, uzimanje velikih
i orijentisanih uzoraka, a redje za eksperimentalna ispitivanja, uglavnom probna
opterećenja i probna nalivanja vode.
Za iste ciljeve služi i svaki duboki istražni iskop. Pored toga, duboki istražni iskopi
mogu još da služe za:
- utvrdjivanje površina klizanja na klizištima,
- utvrdjivanje efekta injektiranja,
- izvodjenje različitih eksperimentalnih merenja i ispitivanja " in situ",
- ocenu uslova iskopa i stabilnosti podzemnih objekata.
- isptivanje podzemnih voda,
- merenje temperature stena,
- merenje količine štetnih gasova,
Iskop koji se kartira mora biti dovoljno čist kako bi bilo moguće uočiti sve
moguće detalje. To je naročito bitno za okna i potkope, jer je u njima vidljivost i inače
smanjena.
Zidovi iskopa su obično prekriveni slojem prašine, nekad debelim i više mm, koja
potiče od miniranja. Čišćenje se vrši vazduhom, vodom ili kombinovano. Za čišćenje starih
iskopa koriste se i čelične četke.
Da bi se podaci pri kartiranju precizno nanosili na plan vrši se u slučaju okana i
potkopa, obeležavanje dužina i visina. Na odredjenim rastojanjima se tačnost obeležavanja
kontroliše intrumentalno. Kod okana kružnog ili nepravilnog poprečnog preseka pri
obeležavanju se još označe strane sveta.
Najbolje je da se kartiranje vrši paralelno sa izvodjenjem iskopa iz više razloga:
- ako se istražni objekat podgradjuje, neophodno je da se kartiranje izvede pre
podgradjivanja, jer su data zidovi dostupni pregledu,
- neposredno po iskopu zidovi se najlakše očiste, ako je to neophodno,
- može se izvesti objektivno zoniranje, na osnovu istražnih radnji na licu mesta,
- na odgovarajućim mestima, u iskopu, moguće je izvesti opite kojima se precizira
ponašanje stenske mase i ponašanje iskopa.
U cilju objektivnijeg zoniranja stenskih masa poželjno je imati mogućnost
istovremenog opažanja stenskih masa u većem području. Stoga je poželjno da se ostavlja
nepodgradjena što veća dužina okna ili potkopa, naravno, da pri tome ne sme ni u kom
slučaju biti ugrožena stabilnost iskopa niti sigurnost ljudstva i opreme.
Specifični problemi koji se javljaju pri kartiranju okana i potkopa su smanjena
vidljivost, vlaga i voda, buka, prašina, zagušljivost i uticaj gvoždja na rad geološkog
261
kompasa. Zbog toga, po pravilu, kartiranje mora da izvodi geolog sa pomoćnikom, zavisno
od lokalnih uslova koristi se potrebna oprema za osvetljenje, pisanje i posebne vrste
kompasa.
Kao podloge na koje se nanose podaci obično služi milimetarski papir, za detaljniji
rad mogu služiti i fotografije, koje se rade za celu površinu iskopa, neposredno posle
iskopa, a pre kartiranja.
Razmera kartiranja poželjno je da bude što krupnija, obično 1:100 - 1:10. Za
završnu dokumentaciju razmera priloga se smanjuje i usaglašava sa razmerom ostale
projektne dokumentacije.
Pri kartiranju se obično pregleda cela površina iskopa osim dna galerije. U
slučajevima kada je visina galerije velika nije nužno da se podaci sa svih delova galerije
prikupljaju sa istom gustinom.
Pri pregledu zidova iskopa registruju se svi vidljivi elementi:
1. Sve litološke karakteristike stenskih masa, uključujući njihov mineralni sastav,
strukturu i teksturu, vrsta izmena primarnih sastojaka procesima površinskog raspadanja ili
drugim vidovima alteracija. Pri ispitivanju alterisanosti stena treba naročito izdvojiti razne
vidove alteracija, njihovo rasprostranjenje, zonalnost pojave duž diskontinuiteta i sl.
2. Diskontinualnost stenskih masa uključujući:
- genetski tip diskontinuiteta;
- elemente pada;
- relativnu starost u odnosu na susedne diskontinuitete a prema karakteru
medjusobnih preseka;
- upravna rastojanja medju susednim diskontinuitetima iste familije;
- opis morfologije diskontinuiteta u makro i u mikro području;
- trase diskontinuiteta;
- veličine zeva i vrste ispuna;
- promene na zidovima diskontinuiteta na primer raspadnutost, hidrotermalna
izmenjenost ili mehanička oštećenost;
- tragovi smicanja na zidovima;
- pojave vode ili vlage.
3. Pojave podzemnih voda se konstatuju, a potom prate dok traju istraživanja ili u
dužem periodu. Obzirom na stanje vlažnosti stenskih masa i količine voda koje ističu iz
pukotina ili kaverni treba izršiti klasifikaciju pukotina, kaverni i njihovih ispuna.
Svaku značajniju pojavu podzemne vode treba kartirati radi kontrolisanog
odvodjenja i praćenja izdašnosti. Oticaj ukupnih količina voda iz potkopa treba omogućiti i
stalno meriti. Vode iz istražnih okana treba takodje meriti pri pumpanju. Uz količine se
redovno meri i temperatura vode, a u slučaju potrebe uzimaju se uzorci za hemijska i druga
ispitivanja.
4. Ostali podaci koji se beleže pri kartiranju okana i potkopa su:
- temperatura stene i vazduha u iskopu;
- sadržaj štetnih (otrovnih i eksplozivnih) gasova u iskopu;
- efekati geotehničkih melioracija;
- procena stepena stabilnosti podzemnog iskopa i potreba veštačkog poboljšanja
stenske mase.
5. U istražnim potkopima mogu se vršiti sledeća ispitivanja:
- otpornost na smicanje stenskih masa;
- otpornost na smicanje kontakta beton - stena;
262
- deformabilnost stenskih masa;
- probna opterećenja;
- naponska stanja (primarna i sekundarna) u stenskim masama, oko iskopa;
- filtraciona svojstva;
- različita geofizička ispitivanja;
- deformacije profila istražnog iskopa;
- podzemni pritisci na podgradu i oblogu;
- probno čupanje ankera i drugo.
Ispitivanje otpornosti na smicanje stenske mase (kroz masu ili duž postojećih
diskontinuiteta kao što su pukotine, slojevitost, škriljavost i dr) vrši se na velikim
blokovima promenljivih dimenzija. Smicanje duž otvorenih diskontinuiteta vrši se na većim
blokovima sa površinom smicanja i do 5 m
2
. Obično se smiču 3 bloka. Pri tome se zadaje
konstantno vertikalno naprezanje na svaki pojedinačni blok (σ) s tom razlikom što su
vertikalna naponi različito zadati za svaki od tih blokova. Zatim se vrži smicanje svakog od
tih blokova (Sl.13.4), sve do loma. Na osnovu merenih napona i dilatacionih pomeranja
lako je odrediti lom. Na dijagramu na kome je na apscisi σ napon a na ordinati τ napon,
odredjuju se parametri otpornosti na smicanje: kohezija i unutrašnje trenje. Metodološki
posmatrano istovetna ispitivanja se izvode i u laboratorijskim uslovima, na malim
uzorcima, opitima direktnog smicanja ili u triaksijalnom aparatu na uzorcima poluvezanih i
nevezanih stena. Suštinske razlike proističu samo iz veličine uzorka i njegove
reprezentativnosti.
Sl.13.4. Ogled smicanja velikog bloka u "in situ" uslovima
263
Ogled smicanja - klizanja duž kontakta beton - stena obično se vrši u podlogama
visokih betonskih brana. Betonski blokovi koji se smiču imaju površinu i do 10 m
2
.
U istražnim potkopima često se, za velike objekte, izvode isptivanja
deformabilnih svojstava stenskih masa pomoću "hidrauličkog jastuka" (Sl.13.5.), radijalne
prese, hirauličke raspinjače, probne komore i dr.
Naponsko stanje u stenskoj masi
meri se uglavnom u isražnim
prostorijama primenom različitih
metoda od kojih se najčešće primenjuju:
metoda Oberti, metoda sa centralnom
bušotinom i metoda Tincelin-Mayer.
Metoda Oberti spada medju
najstarije. Ona je zasnovana na principu
oslobadjanja napona. Meri se dilatacija
kada se izvodjenjem specijalnih proreza
stena oslobodi napona.
Metoda sa centralnom bušotinom
(Electricite de France) zasniva se na
delimičnom oslobadjanju napona.
Napon u stenskoj masi se delimično
oslobadja izvodjenjem centralne
bušotine.
Metoda Tincelin - Mayer zasniva se
na oslobadjanju i na ponovnom
uspostavljanju napona u stenskoj masi.
U prvoj fazi se u neporemećenu stenu
ugrade elektroakustični ekstenzometri.
U drugoj fazi se stena oslobadja napona
jednim ravnim prorezom. U trećoj fazi
se u prorez ugradjuje jedan limeni
jastuk, a medjuprostor izmedju jastuka i
stene se ispuni cementnim malterom.
Kad malter stvrdne, u jastuk se
upumpava voda dok tako uspostavljeni pritisak i odgovarajući ekstenzometri ne pokažu
početnu frekvenciju iz prve faze. Napon u stenskoj masi odgovara pritisku u limenom
jastuku, koji se direktno čita na manometru.
Ovi podaci osim toga omogućuju utvrdjivanje korelacionih veza izmedju razližitih
svojstava stenskih masa, posebno izmedju strukturnih i fizičko-mehaničkih što može imati
ne samo praktičan već i teorijski značaj.
Obrada podataka ispitivanja iskopa
Rezultati kartiranja istražnih iskopa i drugih ispitivanja u njima prikazuju se ili
pojedinačno za svaki istražni iskop ili u sklopu rezultata drugih istražnih radova na
inženjerskogeološkim kartama i presecima. Rezultati istraživanja se obično prikazuju na
presecima terena na mestu istražnog iskopa ili na razvijenim profilima iskopa (Sl.13.6.).
264
Sl.13.5. Dispozicija opreme za ispitivanje
"hidrauličkim jastukom"
Sl.13.6. Razvijeni inženjerskogeološki profil istražnog okna; 1-humus; 2-meka glina, žuta; 3-
pesak, žuti; 4-glina srednje tvrda, braon; klizna ravan i zona klizanja; 130/45-elementi pada
glatkih, smičućih pukotina
Razvijeni profili kao i preseci terena na mestu iskopa mogu se dopuniti sa
tekstualnim ili grafičkim prikazima najvažnijih rezultata istraživanja, uslovima iskopa
istražnog objekta, ili prognozom uslova iskopa budućeg objekta.
13.4. Geofizička ispitivanja
Geofizička ispitivanja predstavljaju grupu metoda kojima je zajedničko to da se
njima utvrdjuju parametri fizičkih polja. Ove metode nalaze sve veću primenu tako da
praktično i nema ozbiljnijih geotehničkih istraživanja koja, u većoj ili manjoj meri, ne
obuhvataju i geofizička ispitivanja. Kao i sve druge metode i geofizičke imaju odredjene
dobre strane, ali i nedostatke. Osnovne prednosti ovih metoda su u njihovoj relativno niskoj
ceni i brzini izvodjenja na terenu. Osim toga, njima se dobijaju objektivni kvantitativni
pokazatelji ispitivanih fizičkih svojstava stenskih masa. Ograničenja u primeni proizilaze iz
činjenice da rezultati merenja mogu biti posledica različitih pojava u terenu, pa njihova
interpretacija u većini slučajeva predstavlja, više ili manje, pouzdanu prognozu.
265
Metode geofizičkih ispitivanja
Medju mnogobrojinim geofizičkim metodama, u inženjerskoj geologiji se najčešće
primenjuju geoelektrične i seizmičke. Znatno redje, mada njihova primena nije iskuljučena,
koriste se: gravimetriske, geomagnetske, elektromagnetske, geotermske metode.
Geoelektrične metode
Geoelektrične metode su bazirane na elektroprovodljivosti stenskih masa, odnosno
na otporu koji stenske mase pružaju provodjenju struje. Pri geotehničkim ispitivanjima
najčešće se koriste metode geoelektričnog sondiranja i geoelektričnog kartiranja. One
spadaju u grupu metoda prividne specifične otpornosti. Bazirane su na registraciji i analizi
električnog polja koje se stvara isključivo veštačkim izvorom, dok se teži da se uticaj
prirodnih električnih polja otkloni.
Kod metoda prividne otpornosti
koristi se dispozitiv sa četiri elektrode
(Sl.13.7.). Elektrode A i B su električnim
kablovima povezane sa izvorom
jednosmerne struje i sa mernim
instrumentom (miliampermetar) kojim
se meri jačina struje koja se elektroda A
i B emituje u tlo. Elektrode M i N su
spojene kablovima za milivoltmetar
kojim se meri razlika potencijala,
izmedju tačaka M i N, koja je stvorena
strujnim tokom izmedju predajnih
elekmtroda A i B. Sve četiri elektrode
treba da su približno na pravoj liniji, a
postavljene su simetrično u odnosu na
centralnu tačku O. Elektrode A i B zovu
se obično strujne, a elektrode M i N
potencijalne.
U slučaju kada su stenske mase koje
izgradjuju teren homogene u pogedu
električne provodljivosti sa nekom
specifičnom otpornošću
1
ρ
1
strujne
linije su simetrične u odnosu na centar
dispozitiva (O). Razlika potencijala (

U ) izmedju tačaka M i N (U U
M
A
N
A
− )
biće:
266
Sl.13.7. a) Dispozitiv elektroda; b) Strujne i
ekvipotecijalne linije u jednoslojnoj sredini; c)
strujne linije u dvoslojnoj sredini
(

U=
U U
M
A
N
A

=

gde su:
ρ
1
− specifični električni otpor stenskih masa u terenu,
I - jačina struje,
Pošto vrednost AM i AN zavise samo od položaja elektroda, to se za
odredjeni dispozitiv može usvojiti:
AN
1
AM
1
k

π
·

odakle sledi:
k
I
1
U
⋅ ρ
· ∆
I
U
k
1

· ρ
Pri izvodjenju merenja instrumentalno se registruje razlika potencija
∆U
i jačina
struje I. Poznata su rastojanja elektroda, ona mogu biti promenljiva od slučaja do slučaja,
pa se može sračunati specifična električna otpornost stenske mase. Ako je teren koji se
ispituje homogen ova otpornost se naziva stvarna specifična električna otpornost. Ako teren
nije homogen, već se sastoji npr. od dve sredine različite električne otpornosti, dobijena
vrednost specifične električne otpornosti neće biti jednaka otpornosti ni jedne ni druge
sredine, već će imati neku vrdnost izmedju te dve. Tako dobijena otpornost se naziva
prividna (
ρ
p
).
Dubina prodiranja strujnih linija je direktno proporcionalna i za isna od
medjusobnog rastojanja strujnih elektroda (A i B).
Pri električnom sondiranju vrši se postepeno povećanje rastojanja izmedju
strujnih elektroda. Tako se postiže sve veća dubina do koje dopiru strujne linije, odnosno
povećava se dubina zahvata. Mereći jačinu struje, razliku potencijala i rastojanje elektroda
za svaki položaj elektroda računa se vrednost prividne otpornosti. Te vrednosti se grafički
prikazuju na dijagramu kao funkcija rastojanja AB/2.
Logaritamska razmera omogućuje prikazivanje podataka na manjoj površini, a
omogućuje i jednostavnije tumačenje rezultata.
267
Sl.13.8. Geoelektrični profil profil terena, brana Mratinje, po V.Pješčiću ρ
1
-vrlo karsti-
fikovani krečnjak; ρ
2
-manje karstifikovani krečnjak ; ρ
3
-škriljc, peščari, eruptivne stene
Postupak geoelektričnog kartiranja se sastoji u tome da se ceo dispozitiv
elektroda pomera duž profila, pri čemu je rastojanje elektroda nepromenljivo. Tako se
ostvaruje uvek isti dubinski zahvat merenja ali se pri tome konstatuju promene u električnoj
otpornosti duž ispitivanog profila. Postupak merenja je inače identičan kao pri sondiranju.
Prividna električna otpornost se računa po formuli:
I
U
k
1

⋅ · ρ
Pri tome merena vrednost otpornosti se pripisuje centralnoj tački dispozitiva. Ako
se kartiranje ponovi, jednom ili više puta, sa povećanim rastojanjem elektroda (time se
povećava i dubina zahvata), dobiće se promena električne otpornosti duž profila na
različitim dubinama.
Uslov za uspešnu primenu geoelektričnih metoda je postojanje stenskih masa sa
izrazito različitim električnim svojstvima.
Seizmičke metode
Seizmičke metode ispitivanja su se razvile iz nauke o zemljotresima -
seizmologije, a zasnovane se na pojavi prostiranja elastičnih talasa kroz stenske mase. Za
razliku od seizmologije u kojoj se izučavaju talasi nastali usled zemljotresa dakle prirodnim
putem, pri seizmičkim ispitivanjima se izučavaju talasi koji su veštački izazvani. Talasi se
izazivaju najčešće otpucavanjem malih količina eksploziva, redje i na neki drugi način.
Tako mesto izazivanja talasa postaje izvor talasa koji se kreću kroz teren.
Seizmički talasi se od izvora prostiru kroz stenske mase u svim pravcima. Ako je
stenska masa homogena seizmički talas će se kroz nju prostirati bez prelamanja ili
odbijanja. Nasuprot tome, što je u prirodi daleko češći slučaj, stenske mase ne predstavljaju
homogenu sredinu pa na granicama izmedju stenskih masa različitih elastičnih osobina
dolazi do prelamanja talasa i njihovog odbijanja od tih granica. Prema tome seizmički talas
268
od izvora do neke tačke na površini terena, može stići bez prelamanja i odbijanja ili posle
prelamanja na jednoj ili više granica, posle odbijanja od neke granice ili sl.
Po načinu prenošenja talasnog kretanja, seizmički talasi mogu biti uzdužni
(longitudinalni) ili poprečni (transverzalni). Uzdužni talasi nastaju pod uticajem normalnih
napona, čestice pri tom vidu kretanja prenose svoje oscilacije u pravcu prostiranja talasa.
Poprečni - transverzalni talasi nastaju pod delovanjem tangencijalnih napona. Čestice pri
tome osciluju upravno na pravac prostiranja talasa. Brzina poprečnih talasa je manja od
brzine podužnih talasa i mogu se izraziti u vidu sledećih formula:

µ − µ +
µ −
ρ
·
) 2 1 )( 1 (
1 E
l
v
) 1 ( 2
1 E
t
v
µ +

ρ
·
gde su:
E - modul elastičnosti stenske mase
v
l
- Brzina prostiranja elastičnih longitudinalnih talasa
v
t
- Brzina prostiranja elastičnih transverzalnih talasa
ρ - Gustina stene kroz kojus se talas kreće
µ - Poisonov koeficijent (najčešće 0,2-0,3)
Iz talasnog izvora talas se prostire tako što svaka čestica do koje je talas stigao
prenosi svoje oscilacije u svim pravcima na susedne čestice, u skladu sa Hajgensovim
principom talasnog kretanja po kome svaka čestica do koje je talas dopro postaje sama
izvor novog talasa (Sl.13.9.). Na granici dve sredine sa različitim elastičnim svojstvima a
time i različitim brzinama kretanja talasa (v
1 i
v
2
) čestice do kojih je talas stigao postaju
izvori novih talasa. Pri tome se jedan deo energije prenosi na čestice u drugoj sredini, a
drugi se vraća kroz prvu sredinu.
269
Sl.13.9. Prostiranje prelomljenih talasa (a) i odbijenih talasa (b), po T Dragaševiću
Zakoni prelamanja seizmičkih talasa su isti kao i za svetlosne talase, tj.
β
α
·
sin
sin
2
v
1
v
Pri refletkovanju seizmičkih talasa sa neke granične ravni ugao reflektovanja (α
1
)
jednak je upadnom uglu tog talasa u odnosu na graničnu površinu (α).
U seizmičkim metodama najčešće su predmet interesovanja samo uzdužni-longitudinalni
talasi jer se oni najbrže prostiru kroz stenske mase.
Talasi se izazivaju mehaničkim udarom, eksplozivom ili posebnim izazivačem
vibracija tla. Potom se registruje nailazak talasa na odredjenim tačkama po površini terena,
pomoću posebnih instrumenata-geofona. Geofoni se povezuju kablovima sa seizmičkom
270
aparaturom koja ima pojačivače, filtere i opremu za: kontrolu napona, merenje vremena,
beleženje trenutaka izazivanja talasa i dr.
Dijagram vremena pristizanja talasa, u zavisnosti od rastojanja od izvora talasa,
predstavlja hodohoronu. Oblik hodohrone zavisi od brzina prostiranja talasa kroz slojeve
kroz koje se seizmižki talas kreće, debljine i nagiba tih slojeva.
Zavisno od toga da li se analiziraju reflektovani (odbijeni) ili refraktovani
(prelomljeni) talasi razlikuju se refrakcione i reflektivne seizmičke metode.
Refrakciona metoda
Refrakciona seizmička metoda je
zasnovana na refraktovanim talasima.
Preduslov da se ista može primeniti je da
postoje bar dve sredine, pri čemu je brzina
prostiranja talasa u plićoj sredini uvek
manja od brzine prostiranja talasa u dubljoj
sredini. Granica medju sredinama može
biti horizontalna, ili nagnuta na jednu ili
drugu stranu. Za analizu je najjednostavniji
slučaj kada je granica medju sredinama
horizontalna, što je realno gledano u
prirodi, iz poznatih razloga, vrlo redak
slučaj.
Kada upadni talas dospe do granične
površine izmedju sredina različitih brzina
prostiranja elastičnih talasa, tada dolazi do
ostvarenja uslova da svaka takva tačka
postaje izvor novog talasa koji nastavlja da se
kreće u svim pravcima. Za refrakcionu
metodu jedino su značajni refraktovani talasi.
Koordinatni sistem t - x ima početak (0) u tački talasnog izvora i u početnom
vremenu (t=0). Od tog momenta, od izvora S na sve strane prostiru se talasi i to kroz prvu
sredinu brzinom V
1
. Kada talasi dodju do granice dve sredine, oni se refraktuju u drugu
sredinu i reflektuju sa granice dveju sredina. Analizirajući položaje direktnih i prelomljenih
talasnih frontova (Sl. .) vidi se da će na jednom odredjenom rastojanju OD u geofone prvo
pristizati direktni talasi, a dalje od tačke D prvo će pristizati prelomljeni talasi. Kriva linija
AD, dakle, predstavlja liniju do koje će istovremeno stizati direktni i prelomljeni talasi.
Nagibi dve grane hodohrone omogućavaju da se sračunaju brzine seizmičkih
talasa u odgovarajućim sredinama (
∆ ∆ x t /
). Položaj tačke E omogućava da se sračuna
debljina prve odnosno dubina do druge sredine. Na taj način se dobija profil terena sa
kvazihomogenim zonama u pogledu brzina prostiranja talasa. Za praktične potrebe
preostaje da se izvrši analiza, ili reinterpretacija, takvog fizičkog modela i da on dobije
formu geotehničkog modela terena. To znaži da će on poslužiti, samostalno ili zajedno sa
rezultatima drugih metoda ispitivanja, da se u konačnom dobije profil terena po nekom
parametru koji se koristi u geotehnici (litološki sastav, ispucalost, alterisanost,
karakteristična fizičko-mehanička svojstava ili dr.).
271
Sl. 13.10.Hodohrone refraktovanih talasa u
troslojnoj sredini
Reflektivna metoda

Reflektivna metoda je zasnovana na
brzini prostiranja refelktovanih-
odbijenih elastičnih talasa. Talasi se
kreću od izvora talasa do granice gde
se reflektuju, nadalje posle
reflektovanja do geofona. Za razliku
od refrakcione metode kod koje se
geofoni postavljaju duž profila čija je
dužina znatno veća od dubine
ispitivnja, kod reflektivne metode
rastojanja izmedju geofona i tačke
paljenja (talasni izvor) je znatno kraće
od dubine ispitivanja. Dispozitiv ili
raspored izvora talasa i geofona se
unapred zadaje, a meri se vreme dolaska reflektovanih talasa. Prijemnici su snabdeveni
uredjajima za prigušenje direktnih talasa.
Na osnovu nailaska direktnih talasa moguće je odrediti brzinu seizmičkih talasa u
prvoj sredini kao kod refrakcione metode. Medjutim, brzine talasa u ostalim sredinama nije
moguće odrediti na osnovu registrovanih reflektovanih talasa pošto su nepoznate debljine
pojedinih sredina. Zato se brzine odredjuju na drugi način (npr. seizmičkim ispitivanjima u
bušotinama) pa se onda na osnovu toga odredjuju dubine do granica pojedinih sredina u
terenu sa kojih su se talasi odbili.
Na bazi reflektivne seizmičke metode dobija se profil terena po parametru brzina
prostiranja elastičnih talasa, kao i kod refrakcione metode. Njegova reinterpretacija, u
smislu identifikovanja sa geotehničkim modelom, je istovetna kao i kod refrakcione
metode.
Ostale metode geofizičkih ispitivanja
Gravimetrijske metode su bazirane na merenju anomalija normalnog gravitacionog
Zemljinog polja. Anomalije su izazvane promenama gustine stena tj. neravnomernim
rasporedom masa različitih gustina.
Instrumenti koji služe za gravimetrijska ispitivanja nazivaju se gravimetri.
Geomagnetske metode se zasnivaju na činjenici da se magnetne osobine stena koje
gradeZemljinu koru medjusobno razlikuju.
Za geomagnetska merenja koriste se različiti instrumenti a najžešće magnetne
vage i magnometri.
Geomagnetske metode se uspešno primenjuju u terenima izgradjenim od stenskih
masa čija se magnetna svojstva izrazito medjusobno razlikuju. Zato najviše i služe za
otkrivanje rudnih ležišta, ali isto tako i za rešavanje svih drugih problema primenjene
geologije u kojima može biti korisno izdvajanje stenskih masa različitih magnetnih osobina.
Geotermijske metode zasnivaju se na proučavanju prirodnih toplotnih polja u
Zemljinoj kori. Pri tome je od najvećeg praktičnog značaja toplotna provodljivost stena.
Rezultati merenja se prikazuju na profilima ili kartama u obliku izotermi i geotermalnih
gradijenata.
272
Sl. 13.11. Reflektovani talasi; TP1-izvor talasa;
G1-geofon; O
/
tačka reflektovanja talasa
Radiometrijske metode se zasnivaju na merenju radioaktivnih emanacija koje
nastaju raspadanjem radioaktivnih minerala. Na taj način se može utvrditi prostorni položaj
stena sa povećanim sadržajem tih minerala ili položaj raseda i pukotina koje omogućavaju
prolaz i akumulaciju radioaktivnih emanacija.
Geofizička ispitivanja u bušotinama, mogu biti raznovrsna. Najčešće se izvode
opiti geofičkog karotaža u bušotini (više metoda), opiti seizmičkih ispitivanja u bušotini,
opiti seizmičkih ispitivanja izmedju bušotina-seizmičko prozračivanje i dr.
Karotaž bušotina pruža mogućnost da se odrede neki geometrijski i tehnički
parametri bušotine (što je naročito interesantno kod vrlo dubokih bušotina), kontakte
izmedju razližirtih vrsta stenskih masa i svojstva tih masa, temperaturu i pritisak u bušotini.
U tu svrhu koriste se gotovo sve geofizičke metode, stim što uredjaji za merenje moraju biti
prilagodjeni uslovima rada u bušotini.
Geoelektrični karotaž odgovara merenju prividne specifične električne otpornosti
na površini terena. U bušotinu se spušta odgovarajuća sonda. Sonda se pomera duž bušotine
sa konstantnim rastojanjem elektroda, pa ova merenja odgovaraju metodi geoelektričnog
kartiranja. Obično se jedna od elektroda nalazi van bušotine, na površini terena. Za dublje
zahvate u stenskoj masi merenje se ponavlja sondom sa većim rastojanjem elektroda.
Postoji više tipova sondi, a oni se medjusobno razlikuju uglavnom prema
rasporedu prijemnih i predajnih elektroda.
Radioaktivni karotaž se izvodi mereći prirodnu ili veštačku izazvanu
radioaktivnost stena. Pri merenju prirodne radioaktivnosti meri se gama zračenje koje se
javlja usled raspadanja urana i torijuma. Intenzitet ovog zračenja je promenljiv, a domet mu
zavisi od apsorpcione moći stena kroz koje prolazi. Merenjem prirodne radioaktivnosti
mogu se izdvojiti litološke vrste stena, jer različitim vrstama najčešće odgovara različit
sadržaj radiokativnih minerala.
Merenje izazvane radioaktivnosti se vrši posle "bombardovanja" sredine gama
zračenjem ili neutronima. Obzirom da gama zračenje zavisi od zapreminske težine stena to
se njegovim merenjem mogu indirektno odrediti zapreminska težina i poroznost stenskih
masa. U slučaju neutronskog karotaža pri čemu je intenzitet zračenja obrnuto
proporcionalan sadržaju atoma vodonika u sredini, može se sračunati poroznost stenske
mase.
Akustični karotaž se zasniva na merenju brzina prostiranja zvučnih talasa. On
omogućava odredjivanje poroznosti stenske mase i kvalitet cementacije kolone bušotine.
Termokarotaž se zasniva na merenju promene temperature sa dubinom. On
omogućuje odredjivanje granica litoloških članova različite toplotne provodljivosti,
geotermskog gradijenta i geotermskog stupnja.
Seismička ispitivanja u bušotinama i izmedju bušotina, metodom prozračivanja, se
često primenjuju naročito kada se želi utvrditi heterogenost i anizotropija stenske mase u
pogledu elastičnih svojstava. Prozračivanje se može izvesti tako što se talasni izvor
postavlja u jednoj bušotini a geofoni u drugoj. Moguće je takodje "prozračivanje" izmedju
bušotine i potkopa, bušotine i površine terena i obrnuto (Sl.13.12.).
273
Sl.13. . Seizmička ispitivanja sa korišćenjem bušotina ( strelice pokazuju smer kretanja
talasa od izvora ka geofonu).
13.5. Penetraciona ispitivanja
U nekim vrstama tla (vodozasićeni pesak i šljunak, izrazito meka glina, mulj) vrlo
teško je dobiti kvalitetno jezgro pri bušenju istražnih bušotina. To mogu da postignu samo
izuzetno dobri bušači i samo onda kada su zadovoljene i druge predpostavke. Zato je
neophodno radi odgovarajućim garniturama za bušenje, odgovarajuća metoda bušenja i po
pravilu isplaka potrebne gustine. I tada, kada su zadovoljeni svi ti neophodni preduslovi,
izvesnost da će se dobiti dobro jezgro, kvalitetno i stoprocentno, nije apsolutna. Da bi se ti
problemi prevazišli obično se problem rešava kompromisno, tj. prihvata se kao
odgovarajuće jezgro i onda kada je ono lošijeg kvaliteta, a dopunski se izvode penetraciona
ispitivanja. Ta ispitivanja mogu biti u vidu standardnog penetracionog opita (SPT), ili
terenskim opitom statičke penetracije (CPT). Penetraciona ispitivanja se izvode od kraja
dvadesetih godina prošlog veka. Našla su masovnu primenu, praktično na svim
kontinentima. Osnovni razlog tome leži u činjenici da se opiti relativno jednostavno izvode,
da postoji kvalitetna relativno jeftina oprema, da su rezultati u mnogim slučajevima
ispitivanja tla izuzetno važni za rešenje geotehničkih problema.
Penetraciona ispitivanja su od velikog značaja u mehanici tla, a kada su u pitanju
čvrste stene prakitčno su neupotrebljiva. Postojanje proslojaka i slojeva čvrstovezanih stena
u mekim značajno ograničava područje primene penetracionih ispitivanja.
274
Standardni penetracioni opit se izvodi u bušotini. Obično se taj opit naziva
dinamička penetracija, jer se utiskivanje dogovarajuće opreme u tlo vrši udarcima malja
koji pada na predmet utiskivanja (konus ili penetraciona kašika).
Dinamičko penetraciono sondiranje se izvodi dinamičkim penetrometrima. Kod
nekih konstrukcija radni element je u obliku konusa sa prečnikom istim ili većim od
prečnika šipki, dok je kod standardnog dinamičkog penetrometra u obliku penetracione
kašike.
Ispitivanje se izvodi u bušotini, na željenoj dubini. Tada se prethodno izvrši
čišćenje bušotine, na bušaći pribor se montira odgovarajuća oprema za ispitivanje i pristupa
opitu. On se tako što malj težine 63,5 kg slobodno pada sa visine od 0,76 m u tlo (ispod
dubine postavljanja kašike). Slobodni pad tega reguliše automatski okidač za oslobadjanje
tega koji pada na šipku i prenosi konstantnu energiju od 474 J.
Merilo otpornosti tla kod dinamičke penetracije je broj udaraca (N) potreban da se
penetraciona kašika utisne u tlo za 15 cm. Zatim se istovetan postupak ponavlja još dva
puta. Prvo utiskivanje može biti sa manjim brojem udaraca, nego što je to slučaj kod
drugog i trećeg utiskivanja, a razlog najčešće zbog slabog čišćenja dna bušotine. Zato se, po
pravilu, usvaja za konačni rezultat broj udaraca drugog i trećeg utiskivanja.
U sitnozrnom peskovitom tlu ispod nivoa podzemnih voda broj udaraca N, ako je
veći od 15, treba korigovati prema izrazu:
N=15+1/2 (N - 15)
Za glinovita tla se
prema podacima
dinamičke penetracije
može približno odrediti i
jednoaksijalna čvrstoća
tla q
u
:
- glinovito tlo
q
u
=100N/4
- prašinasto tlo
q
u
=100N/5
- peskovito tlo
q
u
=100N/7,5
Opit statičke penetracije se izvodi statičkim penetrome-trom. Kod nas se najčešće koriste
penetrometri konstru-kcije holandske firme "Goudische Machinefariek" iz Gaude. Poznate
su konstrukcije penetrometra ove firme kapaciteta 24,5 kN i 98 kN, a u poslednje vreme i
196 kN. Kod njih se sila prenosi hidraulikom na šipke za utiskivanje, a na vrhu prve šipke
je običan ili frikcioni konus. Penetrometar se za tlo pričvršćuje pomoću četiri tanjirasta
svrdla prečnika 200, 300 i 420 mm. Konus je od specijalnog čelika, a kose strane zaklapaju
medju sobom ugao od 60
0
. Šipke su poprečnog preseka 10 cm
2
, takodje i osnova konusa,
radijusa 35,7 mm. Cevi za utiskivanje su dužine 1 m sa navojima kako bi se nastavljali do
potrebne dubine. Kompresija hidrauličkog ulja se ostvaruje radom dvotaktnog benzinskog
motora. Utiskivanje se izvodi do projektovane dubine koja je najčešće 10-20 m. Manje
dubine od 10 m su samo izuzetno kada je relativno jednostavna problematika koja se
Tablica br.13. .: Čvrstoća tla na osnovu broja udaraca
pri opitu dinamičke penetracije
Broj udaraca
(N)
Konzistencija tla
Jednoaksijalna
čvrstoća tla
q
u
(kN/m
2
)
< 2 vrlo meka <30
2 - 4 meka 30 - 55
4 - 8 srednje čvrsta 55 -110
8 - 15 čvrsta 110 -205
15 -30 vrlo čvrsta 205 - 410
> 30 tvrda > 410
275
rešava, ili kada se zbog loših uslova ankerovanja penetrometra ne može opit izvesti do veće
dubine. Veće dubine od 20 m su takodje često teško ostvarljive, pre svega zbog čupanja
ankera usled nanošenja velike sile na cevi penetrometra. Tako se dolazi do činjenice da
statička penetracija je često od velike koristi pri ispitivanju tla, ali i sa ograničenim
mogućnostima izvodjenja po dubini. Ne može se primeniti u čvrstovezanim stenama.
Ispitivanje se izvodi saglasno odgovarajućem standardu. U standardu su precizno i
detaljno naznačeni tehnički elementi kompleta opreme, tok izvodjenja opita, način
evidentiranja i obrade podataka koji se dobijaju opitom.
Opit se primenjuje u tlu izgradjenom od koherentnih i nekoherentnih materijala,
veličine zrna od najviše 5 mm.
Vrednosti otpora vrha, koje tlo pruža utiskivanju konusa i sila bočnog trenja po
omotaču cevi, koriste se za:
- ocenu zbijenosti, odnosno konsistencije prirodnog tla,
- kontrolu zbijenosti (konsistencije) nasipa,
- procenu veličine sleganja tla ispod objekta,
- procenu nosivosti i dubine ugradnje šipova,
- utvrdjivanje homogenosti (heterogenosti) tla.
Nakon ankerovanja penetrometra za tlo sa četiri tanjirastim svrdla, pristupa se
izvodjenju statičke penetracije-utiskivanja šipki i konusa. Postupak se izvodi tako što se u
prvo utisne konus za oko 7 cm, pri čemu ce cevaste šipke ne utiskuju, a meri se otpor vrha.
Otpor vrha ima dimenzije napona, označava se sa q
c
(MN/m
2
). Brzina utiskivanja po
standardu je 2 cm/s. Nakon toga se pritisak vrši samo na šipke, izvrši se njihovo utiskivanje
do konusa pri čemu se meri ukupno trenje po omotaču šipki koje se utiskuju. Zatim se
nastavlja utiskivanje konusa i šipki zajedno za oko 10 cm i tada se meri sila ukupan otpor,
zajedno šipki i konusa. Postupci utiskivanja i merenja se ponavljaju na svakih 20 cm, a
rezultati štampaju kako je to dato na Sl.13. ..
276
Sl.13.Dijagram opita statičke penetracije
Obradom zapisnika o penetracionom opitu dobijaju se:
- otpor konusa (C
kd
)

;
- otpor trenja omotača cevi (L).
Rezultati penetracije nanose se na dijagram C
kd
, odnosno L u funkciji dubine i
moguće je izvršiti kvantifikaciju izdvojenih sredina po parametrima koji se direktno, ili
indirektno, dobijaju opitom CPT.
Na osnovu podataka statičke penetracije može se odrediti približna vrednost
konstante stišljivosti (C) i kohezije (c) i ugao trenja prirodnog materijala (ϕ).
277
14. ZAŠTITA GEOLOŠKE SREDINE
Zaštita geološke sredine podrazumeva da se u smislu održivog razvoja mogu
koristiti sve prirodne vrednosti, a da se pri tome prirodna ravnoteža bitno ne naruši ili
ne ugrozi njen postojeći kvalitet. Tako definisana zaštita prirodnih vrednosti ni u kom
smislu ne podrazumeva da se prirodne vrednosti održavaju statičnim, nepromenljivim,
naprotiv podrazumeva da se prirodne vrednosti mogu maksimalno koristiti za
civilizacijski napredak vodeći pri tome računa o činjenici da iskorišćavanje prirodnih
vrednosti ne bude radikalno, do granica maksimalne iskoristljivosti, ne vodeći računa
o budućim generacijama. To, pak, znači da se i takav pristup mora svhatiti kao
promenljiv tj. da je moguće u budućnosti koristiti u većem obimu prirodne blagodeti
koje se sada ne koriste i obrnuto, neke sadašnje će dobiti svoju zamenu.
Geološku sredinu čini celokupna Zemljia . U sadašnjim uslovima, verovatno
još dugo vremena, neće biti podjednako značajni sa stanovišta zaštite i plitki-površinski
delovi i oni duboki. Naprotiv, najveću zaštitu zaslužuju plitki delovi tj. oni koji su i
najugroženiji, a u značajno manjoj meri duboki. Ustvari duboki delovi mogu biti
ugroženi neodgovarajućim aktivnostima koje su u vezi podzemne eksploatacije nafte,
gasa, vode iz dubokih horizonata, geotermalne energije i dr. Neophodno je naglasiti da
se dubina do koje dopiru ljudske aktivnosti stalno povećava, bez obzira koje su
aktivnosti u pitanju: podzemna eksploatacija mineralnih sirovina; iskorišćavanje
geotermalne energije; podzemni objekti i dr.
Zaštita geološke sredine je mlada naučna disciplina, koja se intenzivno razvija
zadnjih nekoliko desetina godina. Razvoj je uslovljen potrebom pružanja odgovarajućih
informacija o Zemlji i dogadjanjima koja su u vezi nje, pre svega da bi se odgovorilo
zahtevima ekologije kao naučne oblasti. Mnogi su mišljenja da je tvorac moderne ekologije
američki ekolog E.P.Odum po kome je ekologija naučna oblast koja objedinjuje prirodne i
društvene nauke (1975). Iz navedenog sledi da je ekologija u suštini bazirana na
mnogobrojnim naučnim disciplinama (geološke, gradjevinske, biološke, urbanističke,
medicinske, mašinske, sociološke i dr.).
Sa stanovišta inženjerske geologije svakako je najvažniji deo zaštite geološke
sredine onaj koji se odnosi na medjusobno dejstvo čoveka na životnu sredinu i obrnuto i to
deo koji je obuhvaćen interakcijskim sadejstvom objekta i terena. Tako se dolazi do toga da
se u inženjerskoj geologiji, pod zaštitom geološke sredine, podrazumeva:
278
- zaštita i očuvanje geološke sredine od štetnih dejstava objekata, ili materija koje
su u njima,
- zaštita objekata od štetnih dejstava koji su posledica prirodnih procesa,
- zaštita prirodnih ambijentalnih vrednosti, resursa i rariteta koji mogu biti
objektima oštećeni, ili njihova eksploatacija značajno otežana izgadnjom objekata,
- planiranje očuvanja geoloških potencijala za buduću izgradnju, pre svega u gradskim
područjima.
- geološki aspekti formiranja odgovarajuće podzemne arhitekture.
Praktični aspekti zaštite geološke sredine svode se: na prikupljanje i obradu
informacija o geološkoj sredini u formu ekogeoloških karata, nameniskih ili opštih;
pružanje informacija o geološkoj sredini urbanistima i planerima iskoristljivosti prostora;
pribavljanje informacija o terenu, a sve u cilju odgovarajuće zaštite gradjene sredine.
14.1 Prirodne vrednosti i antropogene delatnosti koje utiču na geološku
sredinu
Zemlju izgradjuju raznovrsne mineralne vrste, odnosno različite vrste stena.
Opis stena, njihova zasatupljenost u sklopu terena, medjusobni odnosi, strukturna
svojstva, sklop, izmene, fizičko-mehanička i druga svojstva prikazani su u
odgovarajućim poglavljima. Ti osnovni elementi su ujedno i najbitniji elementi koji se
prikazuju na geološkim kartama i geološkim profilima terena (sastav, starost, tektonska
svojstva, njihovi medjusobni odnosi). Vremenom oni su postali nedovoljni za praktična
rešenja u oblasti gradjevinarstva. Zato je i nastala potreba da se oni dopune novim koji
zadovoljavaju zahteve urbanista i projektanata. U tom cilju je nastala potreba da se
rade inženjerskogeološke, ili geotehničke, karte i profili terena. Za potrebe zaštite
geološke sredine, takodje, potrebno je sve informacije o sredini naneti na odgovarajućoj
ekogeološkoj, ili ekoinženjerskogeološkoj karti i profilu. Karte i profili moraju sadržati:
- litološke, po mogućstvu litogenetske vrste stena,
- strukturne elementi (nabori, rasedi, pukotine)
- tvorevine prirodnih procesa (klizišta, odroni, jaruge, bujice,
tvorevine uticaja površinskih i podzemnih voda i dr. ),
- minealne sirovine (metalične, sirovine u industriji gradjevinskih
materijala i gradjevinske galanterije, gradjevinski kamen, ugljevi, nafta, voda i dr.),
- podzemne vode (prve izdani, po mogućstvu i dubljih),
- gradsko gradjevinsko zemljište,
- poljoprivredno zemljište,
- šumske komplekse,
- nacionalne parkove, zaštićene i druge javne površine,
- geološke raritete.
14.2. Izgradjene vrednosti
Osim prirodnih vrednosti (prirodno blago), postoje i mnogobrojni izgradjeni
objekti. Oni se često nazivaju i stvorenim vrednostima. Najvažniji objekti su: zgrade;
brane i akumulacije; saobraćajni tuneli; putevi i pruge; aerodromi; mostovi; površinski
i podzemni rudnici i dr. Svi ti objekti imaju uticaja na geološku sredinu i obrnuto
279
sredina na njih. Geotehničke podloge, koje se rade za potrebe projektovanja-izgradnje-
eksploatacije tih objekata rade se da bi se oni racionalno i bezbedno gradili.
Geoekološki aspekti zaštite uključuju još jednu dimenziju, a ona se sastoji u tome da se
po konceptu održivog razvoja objekti grade, ali da se ne uništavaju prirodne vrednosti
prekomerno i nepotrebno. Drugačije rečeno treba izgradnju prilagoditi tome da
negativne posledice budu minimalne, a koristi što je moguće veće. Takodje,
podrazumeva se da će biti iskorišćeno ono što se sada može iskoristiti, ne dovodeći u
pitanje time ono što će u budućnosti biti važnije od sadašnjeg.
Vrlo brojne su i raznovrsne antropogene delatnosti koje, u većoj ili manjoj meri,
utiču na geološku sredinu, kao npr.:
• izgradnja i korišćenje gradjevinskih objekata;
• različite komunalne aktivnosti u i oko postojećih naselja;
• eksploatacija mineralnih sirovina;
• eksploatacija podzemnih voda - pitkih, termalnih i termo-mineralnih;
• industrijska proizvodnja gradjevinskog materijala ;
• izgradnja i korišćenje saobraćajne infrastrukture (putevi, železničke pruge sa
pratećim objektima, plovni putevi, pristaništa i sl.);
• izgradnja i korišćenje površinskih mikroakumulacija, hidrotehničke i druge
melioracije terena;
• primena agrotehničkih mera u poljoprivrednoj proizvodnji;
• deponovanje rudničkih jalovina, indrustrijskog, komunalnog i radioaktivnog
otpada.
Osnovni vidovi štetnih uticaja na geološku sredinu koji se javljaju kao posledica
antropogenih aktivnosti su:
- zagadjivanje tla i podzemnih voda, naročito deponovanjem čvrstog i tečnog
otpada, nekontrolisanim izlivanjem naftnih derivata u podzemlje, proizvodnjom
gradjevinskih materijala, primenom agrotehničkih mera u poljoprivredi i komunalnim
aktivnostima;
- poremećaji stabilnosti terena i fizička degradacija tla do kojih dolazi: usecanjem
terena; preopterećenjem; prekomernim vlaženjem ili gubicima vode; nasipanjem i dr.
- promene prirodnog režima podzemnih voda do kojih dolazi crpljenjem
podzemnih voda, hidrotehničkim melioracijama, navodnjavanjem i dr.
Pored navedenih uticaja mogu se u specifičnim slučajevima javiti i promene fona
prirodnog zračenja i drugih fizičkih polja.
Uz direktne štete koje navedeni uticaji nanose čoveku degradacijom geološke
sredine, javljaju se i mnogi indirektni uticaji na vazduh, površinske vode i biljni svet koji su
rezultat njihove interakcije sa geološkom sredinom.
280
SADRŽAJ:
1. UVOD ................................................................................................................................3
2.GEOLOŠKO-GRADJEVINSKE SREDINE.......................................................................7
2.1. Geološka gradja zemlje i zemljine kore.......................................................................7
2.2. Sredine izgradjene od čvrstih stena............................................................................12
2.3. Gradjevinsko tlo.........................................................................................................13
3.PETROGENI MINERALI.................................................................................................15
3.1. Opšte o mineralima....................................................................................................15
3.2. Postanak minerala .....................................................................................................16
3.3. Unutrašnja gradnja minerala i njihov spoljašnji oblik...............................................17
3.4. Fizička svojstva minerala ..........................................................................................20
3.5. Klasifikacija i prikaz petrogenih minerala.................................................................24
4. STENE.............................................................................................................................44
4.1. Magmatske stene........................................................................................................45
4.1.1. Oblici magmatskih tela........................................................................................45
4.1.2. Sklop magmatskih stena......................................................................................47
4.1.3. Klasifikacija i prikaz magmatskih stena..............................................................49
4.2. Sedimentne stene........................................................................................................54
4.2.1. Postanak sedimentnih stena.................................................................................54
4.2.2. Sklop sedimentnih stena......................................................................................57
4.2.3. Klasifikacija i prikaz sedimentnih stena..............................................................59
4.3. Metamorfne stene.......................................................................................................66
4.3.1. Vrste metamorfizma............................................................................................67
4.3.2. Sklop metamorfnih stena ....................................................................................68
4.3.3. Klasifikacija i prikaz metamorfnih stena............................................................69
5. FIZIČKO-MEHANIČKO-TEHNOLOŠKA SVOJSTVA STENA..................................73
5.1. Fizička svojstva..........................................................................................................73
5.1.1. Osnovna fizička svojstva.....................................................................................73
5.1.2. Vodnofizička svojstva stena................................................................................78
5.1.3. Ostala fizička svojstva.........................................................................................82
5.2. Mehanička svojstva stena...........................................................................................86
5.2.1. Deformabilnost čvrstovezanih stena...................................................................86
5.2.2. Deformabilnost nevezanih i poluvezanih stena .................................................88
5.2.2. Čvrstoća stena.....................................................................................................90
5.3. Tehnološka svojstva stena..........................................................................................94
5.3.1. Bušenje stena.......................................................................................................94
5.3.2. Otpor stena prema miniranju...............................................................................95
5.3.3. Obradljivost stena................................................................................................96
5.3.4. Habanje stena......................................................................................................96
5.3.5. Rastresanje i zbijanje stena.................................................................................97
6. ENDOGENI PROCESI.....................................................................................................99
6.1. Nabiranje stenskih masa.............................................................................................99
6.2. Rasedanje.................................................................................................................103
6.3. Seizmičnost terena....................................................................................................106
7. OPŠTA STRUKTURNA SVOJSTVASTENSKIH MASA...........................................123
281
7.1. Genitet i tropija.........................................................................................................123
7.2. Ispucalost stenskih masa..........................................................................................127
7.2.2. Parametri i klasifikacije pukotina......................................................................128
7.2.3. Parametri ispucalosti stenenske mase...............................................................134
7.2.4. Direktna i posredna ispitivanja ispucalosti stenskih masa................................138
8. INŽENJERSKA HIDROGEOLOGIJA..........................................................................141
8.1. Opšti deo..................................................................................................................141
8.2. Vrste podzemnih voda u stenskim masama.............................................................143
8.3. Hemijski sastav i agresivnost podzemne vode........................................................145
8.4. Svojstva i klasifikacije akviferske i izolatorske sredine ..........................................147
8.5. Hidrogeološki parametri ..........................................................................................152
8.6. Osnovni elementi kretanja slobodnih podzemnih voda...........................................156
8.7. Zaštita temeljnih jama od podzemnih voda..............................................................160
9. ALTERACIJE STENA...................................................................................................171
9.1. Vrste alteracija stenskih masa..................................................................................172
9.2. Površinsko raspadanje i hidrotermalne izmene........................................................172
10. EGZOGENI GEOLOŠKI PROCESI U TERENU........................................................181
10.1. Erozija....................................................................................................................181
10.2. Hemijska i mehanička sufozija..............................................................................186
10.3. Kliženje stenskih masa...........................................................................................188
10.4. Osipanje..................................................................................................................205
10.5. Odronjavanje..........................................................................................................205
10.6. Tečenje...................................................................................................................207
10.7. Puženje - suvo tečenje...........................................................................................207
10.7. Likvifakcija............................................................................................................208
11. POBOLJŠANJA SVOJSTAVA TERENA...................................................................210
11.1. Injektiranje stenskih masa......................................................................................212
11.2. Sidrenje...................................................................................................................218
11.3. Torkretiranje...........................................................................................................220
11.4. Dreniranje...............................................................................................................221
12. FAZE I CILJEVI GEOTEHNIČKIH ISTRAŽIVANJA TERENA ZA OBJEKTE ....224
12.1. Geotehnička istraživanja za podzemne objekte.....................................................231
12.2. Geotehnička istraživanja za hidrotehničke objekte ...............................................236
12.3. Geotehnička istraživanja za puteve i pruge............................................................239
12.4. Geotehnička istraživanja za objekte visokogradnje...............................................243
13. METODE INŽENJERSKOGEOLOŠKIH ISTRAŽIVANJA TERENA ....................246
13.1. Inženjerskogeološko kartiranje..............................................................................248
13.2. Istražno bušenje......................................................................................................252
13.3. Istražni iskopi.........................................................................................................259
13.4. Geofizička ispitivanja.............................................................................................265
13.5. Penetraciona ispitivanja..........................................................................................274
14. ZAŠTITA GEOLOŠKE SREDINE .............................................................................278
282

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful