P. 1
Ratne Pjesme Cetnicki Vjenac Sa Cetine Petar Krivosic

Ratne Pjesme Cetnicki Vjenac Sa Cetine Petar Krivosic

Views: 455|Likes:
Published by vuk300

More info:

Published by: vuk300 on Mar 23, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

09/08/2015

pdf

text

original

РАТНЕ ПЈЕСМЕ

ЧЕТНИЧКИ ВЈЕНАЦ
СА ЦЕТИНЕ


Пјесмо наша крвљу испјевана,
Пјесмо наша сузом окупана,
Пјесмо наша безбројније жртви,
Ти си пјесмо коју поје мртви!

Петар КРИВОШИЋ



 
ПРЕДГОВОР
“Да витеза сустопице,
трагически конац прати;
Твојој глави би суђено,
за вјенац се свој продати..

Српска историја забележила је само један незнатан број палих српских
витезова да би преко њих овековечила свету жртву и одала дужно поштовање
свим осталим, знаним н незнаним, чија имена нису уписана на странице
историје. Отуда, мање-више, код многих нација света пијатитет према
незнанима изражена је преко споменика “незнаном јунаку” или “незнаном
војнику”, да би се у том виду одало дужно поштовање свима онима које
историја није забележила.
Вероватно да је и намера писца-аутора ове збирке “Четнички Вјенац са
Цетине” да на један, како сам каже, скроман начин обележи важне догађаје
из четничких борби у Другом светском рату. Песник се налази у једном
незавидном положају, јер певати Отаџбини из изгнанства, иако је
сентнментална, ипак, није ни лака ни једноставна ствар. Време је учинило
своје и бацило вео заборава на многе догађаје, а многи су потиснути са сцене
с обзиром на развој данашњих догађаја. Вероватно, историја ће у догледно
време објективно регистровати курс догађаја Другог светског рата. С
обзиром да данашњом Југославијом још увек управља “ратна гарда”
немогуће је и замислити да би се догађаји објективно посматрали. Када ова
владајућа каста сиђе са државне политичке сцене догађаји ће неминовно
узети други обрт. Без обзира да ли ће се ланци притегнути или попустити
реакција неће изостати. Вероватно ће се обелоданити многи догађаји из
прошлости који ће више бити подвргнути објективном народном суду. Тим
ће се и народ ослободити једне обсесије; у овом случају једног болесног и
заразног идеолошког опијума; не више верског, већ марксистичког, односно
партијског.
Зато и ови испевани историјски догађаји, на око “ситне четничке
песмице”, биће велики допринос народној историји. Борба Динарске
четничке дивизије у саставу Југословенске војске у земљи није мала и
ништавна ствар, већ крупан историјски догађај који је створио нову епопеју,
слично Косовској и по Косовској.
Динарска четничка дивизија претстављала је легитимни народни отпор
нацистичким окупаторима а касније и комунистичкој Интернационали.
Политичким махинацијама и игром великих догађаји су узели непредвиђени
ток да би се завршили у потпуном слому монархије и легитимне демократске
владе. Ипак и унутрашње прилике у самој земљи ишле су у прилог
комунистичкој герили предвођеној од стране Јосипа Броза-Тита.
Реакционарни елементи, специјално они несрпске националности из мржње
према српској “хегемонији” и српској Краљевској династији, укључили су се
у овај нови интернационални пролетерски покрет.
Ипак гро Динарске четничке дивизије срећно се избавио сигурне смрти
или ропства. Није ништа преостајало већ потпуно измирење са тешким
избегличким животом. Економско стање ове земље одразило се и на
национални живот политичке емиграције. Време од 30 година учинило је
своје. Многи су изгубили наду у било какву промену политичког уређења у
Југославији. Један део је са задовољством прихватио статус-кво. Остао је
ипак срж емиграције да и даље носи борбену мисао са вером и надом у
поновни васкрс Србије.
Један од таквих јесте и писац ових песничких редака. Петар Кривошић је
рођен 25 јануара 1921 године у селу Отишићу, у Врличкој Крајини у
патријархалној српској обитељи. У пуној младалачкој снази ступа у
Отишићки четнички батаљон. Касније је учествовао у следећим борбеним
јединицама: Врличкој бригади, Летећој бригади Косовског корпуса,
Цетинској бригади и Четвртој бригади Далматинског корпуса. У току рата, за
изванредну храброст, унапређен је у чин каплара. Одликован је златном
медаљом за храброст. Према веродостојним подацима учествовао је у 42
ратне операције (борбе ширих размера). Према личним подацима у борби је
био храбар и неустрашив, поверљив, карактеран и способан старешина.
Надахнут догађајима из прошлости, иако без формалне школске спреме,
Кривошић кроз песму пева и плаче. Пева, јер је песма увек била благи лек
напаћеној српској души, и плаче, да би сузама изразио тугу за изгубљеном
народном државом и слободом.
Препоручују се ове песме као цртице из четничке славне прошлости.
о. Недељко Лунић




































ПЕТАР КРИВОШИЋ





 



ПРВИ ДЕО








ПОСВЕЋУЈЕМ СРПСКИМ ЖРТВАМА
ЦЕТИНСКЕ КРАЈИНЕ
УБИЈЕНИМ ОД ЗЛОЧИНАЧКЕ РУКЕ
УСТАША, ОКУПАТОРА И КОМУНИСТА
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ.

Петар КРИВОШИЋ









ПОЧЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
У хиљаду деветој стотини,
Четрдесет и првој години.
У пролеће мјесеца априла,
Подиже се “Осовине сила”,
Европу је цјелу освојила,
Нашу земљу у ватру бацила.
Силне војске са свих страна бију,
Напад врше на Југославију.
Из Бугарске преко Румуније,
Наваљују панцер дивизије,
Наваљују у срце Србије,
Српска војска мора дас’ разбије.
Из Маџарске и из Аустрије,
Италија преко Албаније.
Са свих страна осули су ватру,
Српску земљу решили да сатру.
Цео напад врше изненада,
Да народу даду више јада.
Српски народ почима да страда,
Бомбардују белог Београда.
Авиони небо препловили,
Сву Србију крвљу обојили.
Док Београд у пламену гори,
Српска војска креће да се бори,
Војска бјеше вољна ратовати,
Неће земљу без жртава дати.
Једни бране Бугарску границу,
Други штите Дунавску равницу.
Поред Драве изнад Марибора,
Душманин се уставити мора.
Словенијом до врха Триглава,
Непријатељ даће доста глава.
Италија терати се мора,
Око Задра и Јадранског мора.
Војска креће преко Албаније,
С Италијом тамо да се бије.
Армија се у бојеве спрема,
Дисциплине у команди нема.
Комунисти праве саботажу,
Душманину тако да помажу!
Са Хитлером Стаљин се весели,
И Европу са њим ће да дели.
Комунисти у целоме свету,
Помогоше ту “колону пету”.
Српска војска тек положај хвата,
У том стиже издаја Хрвата.
Јер Хрвати земљу бранит неће,
Већ за Немце припремају цвеће.
Они Немцу спремају параду,
У Загребу хрватскоме граду.
Свуд са цвећем окитише “швабе”
Жене, цуре, па и старе бабе,
Сви се журе да му се додворе,
“Независну државу” да створе
Још у војсци горе направише,
Преко ноћи листом побегоше.
Српску војску с леђа нападоше,
И фронта им држат’ недадоше.
У армији не бијаше мира,
Сва Хрватска редом дезертира.
Док на фронту борба се је чула,
Држава се унутра расула.
Команданти везу изгубише,
Јер државе не имаше више.
Услед овог мучкога напада,
Из земље је побегнула Влада.
С њом побеже Врховна команда,
Држава се поче да распада.
Војска незна којој креће страни,
Земља више немож’ да се брани.
Нигде више не бијаше мира,
Душманин је земљу окупира.
Српску војску у ропство терају,
Док Хрвати покољ припремају.
По наредби Адолфа Хитлера,
Српски народ мора да се тера.
И још једног Дуче Мусолина,
Он државу даде Хрватима.
“Независну Хрватску” створио,
Поглавника Анту поставио.
Што огрезну у словенској крви,
Покољ Срба он отпоче први.
Он формира некакве усташе,
Од којих се српска дјеца плаше.
Мачекова заштита сељачка,
Прва крену да Србе опљачка.
А за њима усташе крваве,
На превару секу српске главе.
Цркве пале, руше манастире,
Убијају духовне пастире.
Порушено четири стотине,
С тим мјерите хрватске злочине.
Што хрватска земља се назива,
Нигде Срба несме бити жива.
Клаонице од српскога меса,
Од зулума земља се потреса.
Поглавнику праве се оргије,
Црни барјак над Српством се вије.
Жртве овог првога прогона,
Паде Срба пола милиона.
Још логоре неке поставише,
На превару Србе покупише,
У логорма пећи сазидаше,
На хиљаде Срба сагореше,
Широм Босне и Херцеговине,
Славоније и равне Баније.
Нигде мира за Србина нема,
Пустош чине преко равног Срема.
Од Кордуна преко Личких гора,
Далмацијом до сињега мора.
Цјела земља у крви пропишта,
Многа пуста осташе огњишта.
Немогуће све описат јаде,
Свугде страшан они зулум граде.
Страшан злочин досад невиђени,
Направише усташке хијени.

***
УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ У ВРЛИЧКОЈ КРАЈИНИ
Као жртва тог страшног злочина
Беше храбра Врличка крајина.
Код Цетине и Врлике града,
Страшно Србин од усташа страда.
Једне ноћи у мјесецу мају,
У Врлици направише грају.
Из Книна су помоћ дозивали,
Да би више Срба похватали.
Прва жртва усташкога “гада”
Стари прота Милан Тришић страда.
Погубише четничког првака
Попадића Тодора јунака.
И попова сина узданицу,
Младо момче Тришића Перицу.
Исте ноћи без кише и ветра,
Отераше старца Катић Петра.
Балаћ Петар и Балаћ Јовица,
Бјеше жртве црних издајица.
Вуга Лазо нестао је тада,
Од крвника и он је настрада.
Усред овог усташког шићара,
Погубише младог Лисичара.
Бачковића јуначкога соја,
И Којића са сред Подосоја.
Због великог страха и тешкоће,
Нико незна шта усташе хоће.
Још усташка држава нареди,
Свако мора да код куће седи.
Они мирне људе не дирају,
Већ немирне да интернирају.
Док Хрвати државу уреде,
Нека Срби у логору седе.
Сваки мисли док се покорава,
Да му неће одлетети глава.
Не вјерују ни мртви ни живи,
Да с’ убија ко ништа не скриви.
Мирни људи који вјероваше,
У усташке руке допадоше.
Они с њима јаме напунише,
Док остали ништа незнадоше.
Који њима нису вјеровали,
У одбрану нејачи су стали.
Животе су своје многи дали,
Да би српско име сачували.

***
УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ У МАОВИЦАМА
Какве бјеху људске клаонице
Запамтило је село Маовице.
Шта хрватска држава учини,
Где бијаху Срби у мањини.
Маовичке крвничке усташе
Из Врлике помоћ добијаше.
И наредбу Анте и Будака,
Да се ништи српска кућа свака.
Они први у злочин кренуше,
И комшије своје погубише.
Преко ноћи док је народ спава’,
Много ј’ српских одлетело глава.
Једне ноћи кад нико не знаде,
Дванаест Срба из села нестаде.
Усташе их редом похваташе,
У врлички затвор отераше.
Прву жртву Петковића Нику,
Који вазда бјеше на бранику.
Још у томе усташкоме пиру,
Отјераше Преметицу Шпиру.
И сина му сивога сокола,
Преметица звао се Никола.
Народ бјеше у страху и болу,
Новаковић терају Николу.
Он је четри оставио сина,
Бориће се против душманина.
Овај терор неће вјечан бити,
Синови ће њега осветити.
Ђурић Петра и Анту Ђурића,
Погубише слуге Павелића.
И са њима усред тврдог мрака,
Петковића отераше Марка.
Још хватају четри Маљковића,
Крвав данак села Маовица.
Маљковића Николу и Божу,
На усташком умријеше ножу.
И са њима Милана и Саву,
Душмани им одсекоше главу.
У том страшном крвавоме лову,
Ухватише Кричковића Јову.
Страшан покољ чудо невиђено,
Над Србима небо затворено.
У врличком проклетом затвору,
Изложише страшноме терору.
Живима су кожу одерали,
И такове у јаме бацали.
Нико незна где им је гробница,
Свуд завлада од страха грозница.
Једне вуку у Проминску јаму,
Друге гоне у Пролошку Драгу.
Још да би се истина дознала,
Судбина је сведоке спасила.
Докле мртви по јамама леже,
Ђуро Бабић жив с’ јаме побјеже.
Из врличког злогласног затвора,
Побјег’о је Кричковић Никола.

С њим је Савић Нико побјегао,
Пошто ј’ страшне муке издржао.
И јавише српском роду јаде,
Шта усташе са Србима раде.

***
УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ У ЦЈЕВЉАНИМА

Оставимо сад ову невољу,
Када Србе на све стране кољу.
А пређимо сад на друго место,
Српске жртве свуд падају често.
Код Врлике село је Цјевљане,
По злу памти усташе Кевљане.
Ово ј’ село поред пута било,
И усташки терор подносило.
Ту су многе жртве побијене,
И велике ране добијене.
Као жртву усташкога звера,
Погубише Зукановић Пера,
Билић Митра, Ђуру и Милана,
Касапише тих крвавих дана.
И другога Милана Билића,
Бјеше жртва хорде Павелића.
Још нестаде од те силе грубе,
Иветића Милана и Љубе.
Јојић Симу и Петра и Марка,
Усташка је похватала хајка.
Жене, дјеца на све стране цвиле,
Тад нестаде Новоселца Миле.
Костур Душан, Пајо и Илија,
Позоба их јама провалија.
Остадоше мртви сва тројица,
Жив изиђе из јаме Никица.
Сви су они усташким рукама,
У смрт пошли са тешким мукама.
То бијаше усред љета жарка,
Још Драгића погубише Марка.
Тако редом жртве сваког јутра,
Нико незна ко ће бити сутра.

***

УСТАШКИ ТЕРОР У КОЉАНИМА
И МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ

Описат’ је тешко ове дане,
Кад стигоше у село Кољане.
Терор врше манастир пљачкају,
Калуђере у затвор терају.
У Врлику гоне тога дана,
Миљковића старог игумана.
И са њиме калуђере младе,
Који страшне издржаше јаде.
Ал’ их одмах нису погубили,
Манастирско злато су тражили.
Мудар бјеше тај игуман стари,
Сакрио је скупоцјене ствари.
Калуђери паметни бијаху,
Не одаше тајну ни у страху.
Усташе их нису погубили,
Како би се блага дочепали.
У затвору живе су држали,
И на тешке муке нагонили.
У затвору пет мјесеци дана,
Спас им дође од Италијана.
Док усташе кроз Кољане газе,
Тад Маринка нестало је Лазе.
Из Кољана поред Драговића,
Отераше Нику Бодрожића.
Још Ингленџу Ђуру погубише,
Њега нема међ’ живима више.
Још бијаше жртва из Кољана,
Од усташа оних страшних дана.
Путујући возом преко Лике,
Нестало је Марјановић Нике.
И са њиме у том истом возу,
Погубише и Катића Божу.
Још Катића погубише Марка,
Сва тројици закукала мајка.
И Калинић Марко тад погибе,
Једног дана код своје колибе.
Срби гину и дању и ноћи,
Јер им нико не има помоћи.

***

УСТАШКИ ПОКОЉ У ГАРЈАКУ
И СЕЛУ ЦЕТИНИ

У сред тога покоља и мрака,
Жртве бјеху из села Гарјака.
Шест Шкрбића тад су ухваћени,
И на зверски начин убијени.
На планини повише Модраша,
Похвата их заседа усташа.
Живе су их на комаде секли,
Пошто Српства нису се одрекли.
Једне бију да трпе ударце,
Друге кољу као младе јањце.
Исекли су жртве на комаде,
Да им тјело нико не познаде.
Шкрбић Цвитка и Шкрбић Љубана,
И са њима Митра и Милана.
Још двојицу, Ђуру и Душана,
Погубише на страшним мукама.
На планини косили су сјено,
Ту их поби Антино кољено.
У том страшном крвавом злочину,
Ред је дош’о на село Цетину.
Село бјеше близу код планине,
Па се плаше те усташке псине.
Тамо много нису залазили,
Да на ватру не би нагазили.
Већ вребају ко’ тигрови љути,
Где ће коју главу укинути.
Кад им прва пружи се прилика,
Тад четника погубише Мирка.
Још убише Петра Маријана,
Он је жртва усташких тирана.

***
УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ У ОТИШИЋУ

Вредни бјеху на крвавом делу,
Чудно прете Отишићу селу.
Ал’ у село не смедоше ући,
Јер се плаше с Отишћан’ма тући,
Зато свуда заседе спремају,
Отишћане на нишан вребају.
Сваки човек чим из села макне,
Усташка га рука брзо смакне.
Прва жртва села Отишића,
Ухватише Петра Петровића.
Друга жртва испод Маовица,
Отераше Мирка Петровића.
Трећа жртва бјеше ових дана,
Фотографа Јовчића Душана.
У Книну су њега ухватили,
У Проминску јаму га бацили.
Страшна бјеху сва времена ова,
Стојановић убише Јакова.
Убише га у Ливањском пољу,
Јер се Срби свуд и тамо кољу.
На Свилаји пре бијела данка,
Погубише Стојсављевић Бранка.
Младо момче јуначкога крила,
Душманска га рука покосила.
Талијани и с њима усташе,
Петровића Ђуру погубише.
Све су ово жртве од усташа,
Стојсављевић убише Радаша.
С њим Ратића Митра погубише,
Да би Срба уништили више.
На Свилаји једног тужног дана,
Погубише Загорца Јована.
Још Драгића Петра погубише,
Из Маљкова крваве усташе.
Код приморских камених гудура,
Ту Мељанца погубише Ђура.
И Мељанац Милан тад настрада,
Баш од руке усташкога гада.
Од усташа и од Талијана,
Устић Петра закукала нана.
Убише га топовске гранате,
Смрт и покољ на све стране прате.
Бошчић Нико погибе без борбе,
У Врлици од душманске бомбе.
Срби гину на све четри стране,
Душмани им свуд задају ране.

***

УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ НАД ЖЕНАМА
И ДЕВОЈКАМА

Још ни жене нису поштедели,
Српском крвљу свуд су се сладили.
Те од руке усташких “хероја”,
Паде жена Загорчева Боја.
И девојка Станојевић Пера,
Мртва паде од усташког звера.
Шкрбић Марта млада жена бјеше,
Крвници јој живот одузеше.
Из утробе дјете су вадили,
Крв локали и тим се сладили.
Мало дјете јоште нерођено,
На четири поле расечено.
Мајку секу на осам комада,
Таквог нико не запамти јада.
Сваки Србин ово треба знати,
Још се зову поштени Хрвати!
С њом погибе жена Шкрбић Мара,
То је жртва усташког ханџара.
Зрилић Боја и Иветић Стана,
Од усташких погибоше рана.
Стара жена Зукановић Пера,
Терор страшни у гроб је отера.
Двије жене Марија и Сава,
Погуби их усташка држава.
То су жене Црномарковића,
Погибоше од Антиних птића.
Још две жене из села Цетине,
Бјеху жртве крваве судбине.
Усред многих незнаних лешева,
Једна жена бјеше Врањешева.
Друга жена Цвита Баришића,
То су дјела Антиних “племића”!























ДРУГИ ДЕО









ПОСВЕЋУЈЕМ ПАЛИМ ЧЕТНИЧКИМ БОРЦИМА
ЦЕТИНСКЕ БРИГАДЕ
У ДИНАРСКОЈ ЧЕТНИЧКОЈ ДИВИЗИЈИ


















УСТАНАК НА ТРОМЕЂИ

На све стране праве се злодјела,
Свуд је крвца из земље проврела.
Српске жртве без броја се нижу,
Тад се Срби на устанак дижу.
На сред Босне код града Дрвара,
Осветничка борба се отвара.
Од Грахова четник одговара,
Са Шатора Ливно се затвара.
Код Петровца, Гламоча, Бихаћа,
Све се Српство оружја прихваћа.
Уилица и Динарске горе,
Свуд се Срби за слободу боре.
Борба пламти према кршној Лици,
Свуда бију српски осветници.
Око Лапца и около Срба,
Од Удбине, Отрића, Грачаца,
Све се Српство на усташе баца.
Велебитом ових славних дана.
Далмацијом до плавог Јадрана.
Ови дани славом пропјеваше,
Јер усташку силу савладаше.
Борба пламти северно од Книна,
Кад терају љутог душманина.
Пропјевала планина и гора,
Јер слободи сада свиће зора.
Сад се плаћа свака српска глава,
За пар дана пропаде држава.
Глас се зачу српских слободара:
На све стране борба се отвара.
Горе пламте а кликћу четници!
Бјеже јадни усташе крвници.
Усташама борба не мирише,
У градске се жице затворише.
Из градова Талијани бране,
Да Србима још задају ране.
Свом Тромеђом Срби господаре,
Где год стигну усташе “нагаре”.
Четри љета са тешким мукама,
Сва Тромеђа у српским рукама.
У тој борби и тешкој незгоди,
Нападоше и други изроди.
Партизани клети комунисте,
Од Срба ће земљу да очисте.
На превару као и усташе,
На све стране Србе нападоше.
Сви се Срби дижу ових дана,
Јер их бију три клета душмана.
С једне стране усташки тирани,
С друге стране бију Талијани,
С треће стране црвени изроди,
Српски народ љуте борбе води.
Цео народ у борбу се спрема,
Муниције ни оружја нема.
Кад узврела крвца у жилама,
Неко мотком а неко вилама.
Наше тројке на све стране круже,
Отимају душманско оружје.
Када четник оружје узима,
За њег’ више не постоји зима.
Српски четник и митраљез “Брно”,
Душмане су завили у црно.
Са Цетине покликнула вила!
У бој креће Цетинска Крајина.

***



СПОМЕН ПАЛИМ БОРЦИМА
ЦЕТИНСКЕ БРИГАДЕ

На врх српске Свилаје планине,
Кад погледаш до реке Цетине.
Борба пламти на све четри стране,
То четници своју земљу бране.
Пролама се Свилаја планина,
Одјекује Цетинска крајина.
“Пушка пуца а митраљез лаје,
Жив се четник ником не предаје”.
Борба траје три године дана,
Наваљују банде партизана.
Наваљују као љуте звери,
Све зликовци страшни пролетери.
Четрдесет и друге године,
Од Динаре и реке Цетине,
А од југа изроди “шкољари”,
Преко ноћи на село напали.
Око кршног села Отишића,
Где бијаше гнездо српских птића.
Око села блокада се спрема,
А помоћи ни одкуда нема.
Страх завлада преко српских села,
Где се шире зликовачка дела.
Народ плаше, људе убијају,
Храну носе и стоку пљачкају.
Од великог страха и терора,
Црна земља проплакати мора.
Четници су борбу прихватили,
И јуначки с душманом се били.
Први јунак кој’ у борби паде,
То бијаше Стојсављевић Раде.
Који бјеше омладине дика,
Дични вођа српскије четника.
Вреле сузе теку као река,
Од народног плача и лелека.
На Свилаји вила венце плете,
Четници ће Рада да освете.
Јуначко је започео дело,
Родно га је осветило село.
А пре Рада неколико дана,
Убише нам Гајића Јована.
Храброг борца, команданта млада,
Он је задо усташама јада.
Још убише вредног помоћника,
Младо момче Зукановић Мирка.
На вјеру их тврду преварише,
У манастир Драговић позваше.
Да ће с њима успоставит мира,
Неће више село да нам дира.
Јово мисли истина је цела,
Неће више нападати села.
Ал’ злотвори мира нехтедоше,
На превару оба погубише.
Сва Врлика бијаше у болу,
Кад убише Ракића Николу.
Кој’ је био четницима нада,
У Цјевљане код Врлике града.
Српске главе падају ко крушке,
Од усташке и црвене пушке.
Сузе квасе свако српско лице,
Кад убише двије перјаиице.
Усташе им заседу спремише,
Из заседе оба погубише.
Дочекаше у Врличком гају,
Родољуба Петковића Пају.
С њим је страшна савладала рана,
Поручника Кривошић Дамјана.
Каријере војничке бијаше,
И четнике за борбу спремаше.
Изненада допао је рана,
Једног тужног јесењега дана.
С Буковице вила закукала,
И сузама лице умивала.
Кад видела шта усташе раде,
Српски народ трпи страшне јаде.
Рањена га нашли партизани,
Тако су му избројани дани.
Партизани терор поставише,
Српски више несме да се дише.
У јесени, у те мутне дане,
Српском роду дају љуте ране.
Погубише два храбра јунака,
Драгић Пилу четничког првака.
И његова помоћника борца,
Устић Ђуру храброг Равногорца.
Кој’ освети Гајића Јована,
На сред села, одмах другог дана.
Још убише ових страшних дана,
Марјановић Драшка из Кољана.
Сву тројицу живе похваташе,
И на тешке муке ударише.
Пекоше им и ноге и руке,
И мучише на свакакве муке.
Нађосмо им испечена тјела,
Видела је то Крајина цјела.
То гледала са Цетине вила,
Па је своја припасала крила!
И повика иза свега гласа!
“Устај роде другог нема спаса”.
Вила зове једног српског сина,
Кој’ је био тврђи нег’ планина.
Кој’ народу повратио наду,
Савет даје и стару и младу,
Кој’ подиже у народу вјеру,
Вила зове славног попа Перу.
Који ради и дању и ноћи,
Да се мора у одбрану поћи.
Куд он прође ко да цвета цвеће,
Свога сина заборавит неће.
Он курире шаље у Косово,
Да се борба настави наново.
Да се купе под барјак јунаци,
Да се терор са народа збаци,
Да се гоне крваве хијене,
И освете жртве побијене.
Помоћник је старог Бирчанина,
Па он иде до српских планина.
И позива Момчила војводу,
Да Врлици поврате слободу!

***

ФОРМИРАЊЕ ВРЛИЧКЕ БРИГАДЕ

Са Динаре покликнула вила,
И дозива војводу Момчила:
“Ој Момчило ти соколе млади,
Зар не видиш шта с’ од Срба ради.
Код Врлике и реке Цетине,
Опљачкаше цркве и светиње.
Не чују се звона с манастира,
Тамо Срби не имаду мира.
Нити чекај нити кога питај,
Већ се дижи и у помоћ хитај.
Ти формирај Врличку бригаду,
То су борци, борити се знаду”.
Тад Момчило на ноге устао,
И војничку наредбу издао.
Са Тромеђе креће дивизија,
На Свилају и Козјак избија.
Борбу воде и усташе ниште,
Још терају дивље комунисте.
Од душмана чисте српска села,
Бране Србе од тешких злодела.
У том стиже један српски соко,
По имену Асановић Бошко.
Бјеше јунак снаге Краљевића,
А јуначког срца Обилића.
Душмани му не дадоше мира,
Док четничку бригаду формира.
Врличка се формира бригада,
Душманима да задају јада.
Борбу воде на све четри стране,
Протераше мрске партизане.
Протераше крваве џелате,
Где год стигну свуда их помлате.
У почетку борба бјеше тешка
Изгубисмо Радишу и Кречка,
Изгубисмо Војина Гутића
И са њиме Лазара Шкрбића.
С усташама около Врлике
Водише се борбе превелике;
С усташама неможеш у миру,
Ту Костура изгубисмо Шпиру;
С усташама живесмо на ножу,
Убише нам Смиљанића Божу;
Усташама дошли црни дани,
Побише их млади Косовљани;
Под командом Мијовић Новака
Њега жали српска душа свака.
Он је био јунак на мегдану
И водио борбу непрестану.
Бацач грми а планине хуче,
Мијовић се с усташама туче,
Он предводи Косовску бригаду,
Поглавнику Врлику не даду.
Борба бјеше у брзом покрету
Два четника пали у налету,
Два јунака Косовске бригаде,
Њихов гроб се поред цркве знаде.
Док усташе бјеже према Сињу,
Не бране се него само гину.
Нек’ се жале своме Поглавнику,
Што немогу бранити Врлику.
Кијево су јуче изгубили,
Добили су што су заслужили.
Ту је српска крвца освећена,
Две године што је проливена.
Тад четници бију немилице
Освојише село Маовице.
Док се борба с усташама ређа,
Партизани нападају с леђа;
Са Свилаје бију на четнике,
Да заштите усташке крвнике.
У пролеће четрдесет треће,
С усташама борбе све то веће.
Тешка борба бјеше ових дана,
С усташама повише Кољана;
И Главицом изнад Подосоја,
Ту је дошло до крвавог боја.
Отишићка чета малобројна
И усташка једна ратна бојна.
Црна бојна усташке “легије”,
Спремила се да четнике бије.
Код четника бјеше војска јака,
Отишћани тридесет момака.
Борбу воде од јутра до мрака,
Недају им напред ни корака.
За усташе крвава је била,
Однели су некол’ко носила.
Одступише усред тамне ноћи,
Да би могли до Маљкова доћи.
Побегоше према Рибарићу,
Да се хвале своме Павелићу.
Немогући да бију четнике,
Похваташе неке пролазнике.
Погубише тада два цивила,
Да би српска крвца се пролила.
Име им је напред споменуто,
Такво бјеше ово време љуто.

***

ЧЕТНИЦИ ЧИСТЕ БОСНУ,
ПАРТИЗАНИ УПАДАЈУ У ДАЛМАЦИЈУ

Дивизија креће ових дана,
Да очисти Босну од душмана;
Од Грахова преко Јадовника,
Са Тичева гоне бољшевика.
Газе шуме преко Старетине,
До Гламочке стигоше долине.
Од Грахова, Гламоча, Шатора,
Пред њом Тито одступати мора.
Он побјеже до Неретве реке,
Да се склони у шуме далеке.
Четници их на све стране гоне,
Где год стигну свуда их прогоне.
Једно јутро баш у саму зору,
Напад бјеше на Вјештића гору.
Ту бијаше штаб “Четврте зоне”,
Четници их одавде прогоне.
Сад бијаше сва Динара чиста,
Од усташа и од комуниста.
Докле борбе у Босни се бију,
Тито шаље Шесту дивизију;
Четницима да за леђа зађе,
Да се тамо око Книна нађе.
Послао је личке партизане,
Српска села да се утамане.
Још у овој ратној помрчини,
Споменућу борбу на Вршини.
На Вршини на зеленој трави,
Један борац и ту се прослави.
Који тада бијаше на гласу,
Сећајмо се на Загорца Васу.
На јуришу у бјеломе дану,
Митраљез је ото’ партизану.
Сваки борац ово је видио,
Војвода се у чуду дивио.
Код Цетине, Цјевљана, Киева,
Четничка се побједа пропјева.
Кад је дошла Шеста дивизија
Да се пљачка и да се убија,
Тад стигоше Врличке делије,
Кој’ из Босне иду из акције.
Па на јуриш полећеше љути,
Не мислећи дал’ ће погинути.
Пушке праште, митраљези лају,
Бомбе грме, друшкани падају.
Од Читлука преко Руновице,
Тучемо их страшно немилице,
А одатле крај Киева тврда
До Полаче и до Сивих брда;
Браћо моја истина је права,
Изгубише ше’сет и пет глава.
Кој’ су дошли пљачкати Врлику,
Неће више видет кршну Лику.
Ми у овом крвавоме колу,
Изгубисмо Рнића Николу.
Паде јунак испред наше чете,
Терајући те душмане клете.
Партизани као гладне псине
Довукли се преко Милешине;
Из заседе, код кућа Рнића,
Убише нам Николу Симића.
Још усташе тих крвавих дана,
Новаковић убише Душана.
Хрват Тито, и Хрват је Анте,
Браните се Срби како знате!

ЕНГЛЕЗИ ПОМАЖУ ПАРТИЗАНЕ

Доживесмо чуда изненада,
Једног дана из Лондона града,
Где смо своју полагали наду;
Ту имасмо и Краља и Владу.
Састао се Стаљин са Черчилом,
Оће Србе да покоре силом.
Заклео се Черчил код Стаљина,
Да ће свога он послати сина;
Да у Босни увери Босанце
Сина шаље у Босанско Јајце,
Који воли ракију да пије,
А за ратом ни брига га није.
Да са Титом он државу ствара,
Нек’ се пљачка, убија и хара.
Стаљин хоће Европу црвену,
Да судбину запечати њену.
А Рандолф им свима гарантира,
Да ће тамо уживати мира.
Боже мили срамоте велике!
Издадоше Дражу и четнике.
Којега су до јуче хвалили,
У легенде Дражу окивали.
Сада су му леђа окренули,
Против њега заверу ковали.
Тита хвале на велика звона,
Летке сипљу свуд’ из авијона.
Пропаганда радио Лондона,
Нигде гласа од Краљевог Трона.
Присилише и Краља и Владу,
Да народу њихов проглас даду.
Ко год слуша и ко Краља пита,
Нека пређе у редове Тита.
Шаљу помоћ Титу на све стране,
Српски народ чека страшне дане.
Партизани тад се осилише,
Јер подршку и помоћ добише;
Наваљују тада на све стране,
Да разбију четничке бригаде.
Сећамо се борбе код Уништа,
Где су била крвава попришта;
А одатле преко целог љета,
Борба се је настављала клета.
Цео Козјак и цела Свилаја,
С Воштаника, Кунице, Маглаја,
Црне-пећи, Зоља, Голог брда,
Борба бјеше жестока и тврда.
У тој борби смрт је покосила,
Дивног борца Шкрбића Момчила.
Шкрбић Милан ових дана гине,
У борбама код села Цетине.
Младо момче из села Гарјака,
Ватра га је покосила јака,
Од душманске руке тад је пао
Српски четник Ковачевић Јово.
Јојић Марко паде усред боја,
На сред равна села Подосоја.
Под Динаром код стрмих гудура,
Погубише Преочанин Ђура.
Дични отац од четири сина,
Што се боре против душманина.
Овај терор споменут се мора,
Још убише Четника Тодора.
У Цетини док се борбе воде,
Паде жртва Баришићу Тоде.
На Капници борба је крвава,
У тој борби паде Милаш Сава.
И све борбе около Косова,
Рађског брда и брда Пакова.
Тешке борбе около Риђана,
Где остаде много партизана.
Српска крвца на све стране лије,
Када дође пропаст Италије.
Италија Енглезима креће,
Пошто више ратовати неће.
Черчил своју наредбу издаде,
Код Бадоља и његове владе;
Да сва војска из “Друге армаде”
Нека Титу оружје предаде,
И његову команду да приме,
Да у борбу сада крену с њиме.
Боже мили чуда и белаја,
Тад се диже у народу граја.
Тито своје покупи гадове,
Па опљачка приморске градове.
Талијанско узеше оружје,
Са којим ће борбу да продуже.
Још у оне судбоносне дане
Поможе му Субашићу бане.
У Лондону створио је владу,
Да би Титу осигур’о наду.
Па он позва све вјерне Хрвате,
Да се Титу под команду врате.
Још позива све хрватске трупе,
Да код Тита под команду ступе.
Преко ноћи ничу дивизије,
К’о печурке када киша лије.
Све од Задра па до Буковице,
Мобилишу своје јединице.
Опљачкаше сва околна мјеста,
Дивизија то је Деветнаеста.
Око Сплита ових чудних дана
Дивизија нових партизана.
Војску купе и оружје вуку,
На Свилају да четнике туку.
Као мутна вода се излила,
Двадесета нова дивизија.
Ту је страшна битка се водила,
Под командом војводе Момчила.
Кад видеше црвени џелати
Да не могу борбу издржати;
Према Босни бјеже без обзира,
Тамо траже одмора и мира.
Они тамо новог плана праве,
Како српске да скидају главе.
Нападају изнад манастира,
Четницима да не дају мира.
Четници их одавде прогоне,
До Врдова и њихове зоне.
На Чубрице доживеше јада,
Шаторска их похвата бригада.
То је била група одабрана,
Да нападну следећега дана.
Спремили се на четнике поћи,
Четници их хватају по ноћи;
Немогући да издрже борбу,
Сви падоше у четничку торбу.

ДЕСЕТ ДАНА БОРБЕ
ЗА ВРЛИЧКУ КРАЈИНУ, ДЕЦ. 1943 Г.

Три мјесеца спремају акцију,
Да освоје Врличку крајину,
Да би у њој зимовали зиму;
Сви четници мора да изгину,
Побједа се ту постићи мора
Командују мајстори са мора.
Све Сплићани школовани људи:
Српском “влаху” “бодул” ће да суди.
Ових хладних децембарских дана,
Шест хиљада креће партизана,
Све “шкољари” на четири стране,
Да пљачкају да се хлебом хране.
Први напад када сване зора,
Отишић се уништити мора.
Све мушкарце треба пострељати,
Не пазећи године старости.
Опљачкати све што може који,
Село више не сме да постоји.
Прво јутро, када зора свану,
Од Маљкова страшна борба плану.
Низ дубраве и око Паљика
Водила се борба превелика.
Намерно нас у борбу увукли,
Да би нам се за леђа привукли.
Са Свилаје, из те густе магле,
Спуштају се три колоне нагле;
Једна пљачка, друга људе бије,
Трећа с леђа блокаду набије.
Кад блокада са свих страна стегне,
Нико живи немож’ да избегне.
Ал’ четници, весела им мајка,
Позната им партизанска варка.
Четници ће свему да одоле,
Под командом Томића Николе.
Блокада се стеже све то јаче,
Четници се ни тога не плаше.
На брзину доносе одлуку,
Из блокаде како да с’ извуку.
Хитрим скоком до реке Цетине,
А одавде кроз село Кољане.
Крвопије још нас траже “тада”,
Ал’ их Томић већ с леђа напада.
Са помоћу Другог батаљона,
Под командом Војиновић Јова,
Од Дервена до Рнића Косе,
Цео дан се с’ душманином носе.
У селу је ужас и страхота,
Заборавит била би грехота.
Сакупише до шездесет људи,
За стрељање без да им се суди.
Село бјеше усред страшног јада,
Ћућузова тад стиже бригада.
Бригада се за борбу спремила
И колоне двије разредила,
Једна гази Свилају планину,
Друга право селу у долину.
Једни с чела а други са бока,
Партизани гину као стока.
Око школе доживеше јада,
Кад је стигла Шаторска бригада.
Митраљеску ватру отворише,
Партизани мора да се ниште.
Погибе им командант бригаде,
Сваки бјежи куда који знаде.
Живи бјеже, мртве остављају,
Заробљене жртве не пуштају.
Већ око њих држе стражу јаку,
Ал’ су људи побјегли у мраку.
Седморица бјежат’ нису хтели,
Зликовци их са собом повели,
Мислили су, нисмо ништа криви,
Ал’ душманин не да им да живи.
На стратиште гоне тога дана,
Старог чичу Петровић Дамјана.
Тако гине овај стари чика,
Који има унука четника.
Још убише старога сељака
По имену Крстана Новака.
Ови старци нису борци били,
Ни на мрава нису нагазили.
Још убише Стојсављевић Мирка,
Младо момче ко’ вита јелика.
Који никад пушку не опали,
Душмани га бандитом назвали.
Ухватише кроз маглу и кишу,
Крунић Петра и Гајића Глишу.
Погубише два човјека млада,
Само да би Србин више страда.
Борковића убише Душана,
Шеста жртва тог крвавог дана.
И седмога јунака на гласу,
Муком муче тог Загорца Васу.
Свих седам их на муке ставише,
И у земљу живе затрпаше.
Бителићу ти си сведок тога,
Србин гине са вером у Бога.
Бојиш ли се Божијега гњева?
Када злочин у теби пропјева.
Оставимо сада бјежанију,
Вратимо се где се борци бију.
Шаторани млади потераше
Отишћани љути дочекаше.
Једни гину, бацају оружје,
Други друже преко шуме струже.
Остављају оружје и главе,
А сутра ће борбу да наставе.
Ова борба није била лака,
Побјегоше усред густог мрака.
Другог дана црвене лисице,
Наваљују кроз село Маовице.
Ту водисмо борбу немилице,
С Голо-брда преко Буковице.
Код Врлике и око Цјевљана,
Борба траје пуних десет дана.
Бјела вила бјеше тужна лица,
Кад погибе Ћућузов Никица;
Он погибе усред борбе љуте,
Кроз душмане крчијо је путе.
Понестаје хране и џебана,
Један четник десет партизана.
Напада се с планина и гора,
Ал’ се борба издржати мора.
Сваки борац са десет се бори,
Глад и зима почима да мори.
Децембарски то су хладни дани,
Кад стигоше млади Косовљани;
С Голо-брда, Главице и Спије,
На све стране врела крвца лије.
С десне стране кроз Свилају газе,
Отишћани кој’ познају стазе.
Душманина по среди разбише,
Јер не може да се брани више.
Од Дервена, то је лева страна,
Бију борци из села Кољана.
Партизани виде своје јаде,
И бране се колико се даде.
Повлаче се кроз кишу и росу,
Са главнином на Рнића-косу.
Докле четник брзином јуриша,
Из облака пљуштала је киша.
Запамтиће црвени тирани,
Како четник своје село брани.
Битку губе било им је јасно,
Одступању већ је било касно.
Једна група повлачит’ се мора,
Да главнини праве коридора,
Повлаче се како који знаде,
Да их штите шуме и ограде.
Док четници већ заседу праве,
Ту ће друшкан остати без главе.
Пљачкали сте пуних десет дана,
Сад вам више не вреди одбрана.
Покошени леже као трава,
Платили су седам мртвих глава.
Имал’ Бога и Божије правде?
Нека кажу Росића ограде.
Ту су многи главе оставили,
И грехове на месту платили.
У борбама за тих десет дана,
Три стотине изгубише глава.
Три стотине глава оставише,
И пушака дадоше нам више.
Митраљеза седамнаест даше,
То оружје сад је било наше!
Побјегоше у усташка села,
Борба стала где и започела.
После ове борбе и напада,
Зовемо се Цетинска бригада.

***
НОЋНИ НАПАДИ И ПРЕПАДИ

Ова ј’ борба научила Тита,
Да се џабе Цетином не скита.
А Буљана, сињскога главара,
Не признасмо за свог господара.
После тога за пола године,
Не видеше Врличке крајине.
Сада само постављају чарке,
Партизани бију из преварке.
Ал’ од тога ништа не добише,
Већ ту многи главе погубише.
Једне ноћи, код Шегина моста,
Четници их помлатише доста.
На Свилаји, око Милешине,
На све стране црвене лешине.
На Свилаји, ових летних дана,
Убише нам Крунића Стевана.
(На уранку Ђурђевданског дана,
Изгубисмо Ратића Крстана).
У борбама, испод Отишића,
Изгубисмо и Марка Драгића.
Једне ноћи, усред топла љета,
Убише нам старца Ратић Петра.
Стар је био за борбу не мари,
Убише га приморски “жабари”.
Нађоше га у кући где спава,
И ту му је одлетела глава.
Српска крвца пролива се свуда;
Убија се без икаква суда,
То је војска “ослободилачка”,
Која пали, убија и пљачка.
У борбама, изнад Драговића,
Изгубисмо Лошу Бачковића.
После њега, још једног младића,
Изгубисмо Душка Слијепчевића.
Још Шкрбића, изгубисмо Васу,
Митраљез га куршумима засу.
Мртав јунак на бојишту оста,
У борбама код Вуковић моста.
Бравчев-долац и Вјештића-гора,
И ово се споменути мора.
Четници их ноћу опколили,
Цјелу штабску групу заробили.
Па их воде у село Кољане,
На суђење и на саслушање.
Друшкани се ни надали нису,
Да ће страдат’ на планинском вису.
Међу њима партизанке двије,
Пропаганда помогла им није.
Не помаже ни четврта “зона”
Под ударцем Другог батаљона.
Сви четници, младићи сељаци,
Постадоше борци и јунаци.

***

ОСАМ ДАНА БОРБЕ У ЈУЛУ 1944 Г.
ПАРТ. 8-МИ КОРИУС И ЦЕТИНСКА БРИГ.

Рат се шири, нигде краја нема,
Стражар чува, несмије да дрема.
Задње дане од месеца јула,
поново је борба испунила.
Партизана до десет хиљада,
На Врлику наваљују сада.
Осми корпус, две-три дивизије,
С четницима љуте борбе бије.
У по ноћи, прво него сване,
Напад врше на село Кољане.
Гранатама у Дервен су тукли,
Дубравом се за леђа привукли.
Шкољари се од четника плаше,
Па довели неке Кордунаше,
Јуришлије и ноћне бомбаше,
Да преотму положаје наше.
Кад то чули Отишћани млади,
Шта се страшно на Дервену ради,
Томић своје крену јуришлије,
Да друшкане на Дервену бије.
Потера их низ стрме литице,
Тукоше их страшно немилице.
Ту су глава оставили доста,
Док бјегаше до Вуковић моста.
Одступање не бјеше у реду,
Налетеше на Тадића-греду.
Те скачући вратове ломећи,
Јер је нису видели у ноћи.
Тито жали партизанке плаве,
Што му лудо изгубише главе.
Партизанке од једне бригаде,
Цео “харем” у ропство допаде.
Истог јутра, када зора свану,
Други напад са Свилаје плану.
Од Маљкова па све до Козјака,
Двадесета дивизија јака;
Све приморје у њој се је слегло
Да униште једно српско село.
Отишић се покорити неће,
Докле четник по њему се креће.
Четници се бјеху раздвојили,
Док у ноћи борбу су водили.
Једна чета јоште у Кољане,
Друга група кој’ Отишић бране.
Јуриш чине с брда и планина,
Ту падоше до три Вујасина:
Бошко, Петар, два рођена брата,
Борбу водећ’ противу џелата.
Рођак Милан са њима је пао,
Јуначки се он борити знао.
Ту падоше ови сиви птићи,
Као некад браћа “Југовићи”.
Ова борба била је крвава,
Под командом Париповић Сава,
Партизани то су добро знали,
Када су се за борбу спремали.
Ако буду фронтално се тући,
Неће моћи ни у село ући.
Зато своје шаљу јединице,
Кроз усташко село Маовице.
С Голо-брда већ у леђа бију,
Куд четници мора да с’ пробију.
Бјеше доста и крви и зноја,
Преко равног села Подосоја.
Из те борбе још се памти ово,
Паде јунак Војиновић Јово:
На јуришу, испред батаљона,
Ватра га је покосила бојна.
Страшна судба снађе ових дана,
Породицу од Кречка Душана;
У тој борби са сином је пао,
Четницима то бијаше жао.
Отац гине а за њим три сина,
Борбу водећ против душманина.
По примеру “Старог Југ-Богдана”,
Сви падоше усред ратних дана.
Док се крвца код Врлике лила,
Борба се је планином развила.
Са Свилаје и преко Кунице
Партизанске јуре јединице;
Поседају Козјак, Црне-пећи,
Четници им немогу избећи.
Послушајте моја барћо мила,
Још је једна борба се водила.
У поноћи, ове исте ноћи,
Још је један напад мор’о поћи.
Од Уништа и села Цетине,
Нападају те црвене псине.
Са севера, од Динарске стране,
Напад врше на село Цјевљане.
Мислили су Цјевљанце потући,
Одавде се у Козјак провући.
Из Козјака да блокаду стежу,
Да пресеку од Косова везу.
Ал’ ту бјеше Летећа бригада,
Која ноћу стигла изненада.
Преко ноћи из Косова стигла,
Она лети к’о да има крила,
Спремна бјеше борби и јуришу,
Партизани мора да се бришу.
У тој страшној ратној трзавици,
На Јојића бијаше Главици.
Наредба им за борбу издата,
Јуриш чине преко Коловрата;
Коловрата и још од Читлука,
Партизане снађе тешка мука.
За Летећу они нису знали,
И ту смо се ноћу измешали.
Пушка им је постанула тешка,
Јер су пали у ватрена клешта.
Наређују брзо одступање,
Да жртава имаду што мање.
У тој борби, прво бјела дана,
Заробисмо групу партизана.
Ова борба била је крвава,
Летећа је имала жртава.
Тек што зора своје зраке ређа,
Партизани окренуше леђа.
Када сунце са истока грану,
Нова борба од Косора плану.
Кроз Цјевљане у правцу Козјака,
Партизана јури група јака.
Усташе их пустили у ноћи,
Да би могли до Козјака доћи.
А сад причај са Козјака вило,
Како им је са летећом било.
Трубач свира на јуриш четници,
Ура! Јуриш! Чују се поклици.
С обе стране севају ракете,
Наши борци на крилима лете.
На сред равна поља код Цјевљана,
Партизанска закукала нана.
Од Костура па све до Лелеса,
Изгубише стотину тјелеса.
У том страшном крвопролићу,
Терамо их према Винолићу.
Кад је било око пола дана,
Борба пламти још са свију страна.
У сред љута боја крвавога,
Наваљује десет на једнога.
Дивизије из “Осмога кора”
Врлика се уништити мора.
Тек што смо се били загрејали,
Са свих страна бјесмо опкољени.
С Маовица и још са Козјака,
У леђа нас бије ватра јака.
Команданти новог плана праве,
Да се лудо не изгубе главе.
Четници се повлаче на више
Да се цела војска концентрише,
То бијаше усред бјела дана,
Зборно мјесто повише Цјевљана.
Команданти доносе одлуку,
На коју ће страну да се туку.
Јер се мора блокада пресећи,
Јуриш креће сад на Црне-пећи.
Бомбе бију, а трубе свирају,
Док четници храбри јуришају.
У сред овог крвавог јуриша,
Митраљези бију као киша.
Удри, недај ко је кога стига,
Убија га и није га брига.
На јуришу ватра је велика,
Изгубисмо Илију Маринка.
Сећајмо се ове борбе славне,
Кад пробисмо фронт кроз партизане.
Ватра бије још са свију страна,
Стојсављевић убише Јована.
На јуришу ватра бјеше лака,
Изгубисмо Ковачевић Марка.
На Козјаку тог крвавог дана,
Изгубисмо Костура Милана.
Јуриша се прсима у прса,
Јер се бори некрст против крста.
Блокада је била разбијена,
И капија беше отворена.
А одатле пуних осам дана,
Дању ноћу борба непрестана.
Осмо јутро к’о да цвета цвеће,
Цјела војска у акцију креће.
Два корпуса сада борбу воде,
Да Врлику опет ослободе.
Од Козјака па све до Динаре
Туд’ Босанци журе да “нагаре”,
На Свилају, то је с десне стране,
Куд Мијовић води Косовљане.
А на Козјак, на брда највећа,
Врличани и с њима Летећа.
Не би реко, за тренутак ока,
Свуд се борба отвори жестока.
Од Полаче даље преко Киева,
Од гардиста жива ватра сјева.
На Козјаку касапница права,
Доста мртвих оставише глава.
Са Кунице према јужној страни,
Јуришају браћа Отишћани.
Кад то види душман силовити,
Сви до једног да ће изгинути;
Побегоше на све четри стране,
С Голо-брда одступницу бране;
С Голо-брда бије ватра јака,
Борисмо се до тврдога мрака.
Напад врши Летећа бригада,
Један борац и ту нам настрада.
Изгубисмо усред тог мегдана,
Из Косова Докића Милана.
Издржати они неће моћи,
Побјегоше усред тамне ноћи.
Ту чекасмо до сутрашњег дана,
Терамо их даље из Кољана.
Стиже Гарда војводе Ђујића,
Па их тера изнад Драговића.
Он на коњу до друшкана стиже,
Бомбе праште прашина се диже.
Коњ погибе, а он их још лови,
Нек’ запамте црвени лопови.
Ова борба бјеше завршена,
Партизанска сила је скршена.
Комунисти тада побјегоше
И крвавог трага оставише;
Стару жену гоне Рнић Саву,
Да џелати одсеку јој главу;
Да освете своје партизанке,
Каменују и четничке мајке.

***

ПОСЛЕ ЈУЛСКЕ БОРБЕ 1944 ГОДИНЕ

Тек се народ кући повратијо,
Да би ратне ране залечијо.
На све стране чујеш пјесме често,
Краљу Перо дођи нам на престо.
Народ пјева, о слободи снива,
Ал’ црвени не хтедоше мира.
Дању, ноћу лажу на све стране,
Мобилишу нове партизане.
Свуда лажу, народу говоре,
Да за Краља они сад се боре.
Таквог чуда још видели нисте,
Придобише пропале министре.
Из Египта и из Палестине,
Прикупише неке главешине.
Који хоће на све стране везу,
Они мисле стварају “ЈЕРЕЗУ”.
И са њима неки генерали,
Који војске нису ни имали.
Војску купе на све стране света,
Бјели, црни то ништа не смета.
Из Африке до у Италију,
Двадест-шесту праве дивизију.
А одавде на Вису острву,
Попунише чудну војску ову.
На Вису им престоље и влада,
Чудна влада Субашића бана.
Енглези их с тенковим’ снабдели,
И топове које су желели.
Авиони који ниско лете,
Бомбе сипљу да нам се освете.
На све стране јужне Далмације,
Попунише двије дивизије.
Двадесета и с њоме Девета,
Многобројна та војска проклета.
Још им приђе усред Сиња града,
Шест хиљада усташкога гада.
Око Задра и Равних-Котара,
Креће војска црвеног ћесара.
Напад врше преко Буковице,
Да четничке бију јединице.
То бијаше права крвопија,
Деветнаеста звана дивизија.
Свуда хвале “Црвену армију”
Која бјеше ушла у Србију.
Усред ове борбе превелике,
Нападала Дражу и четнике.
Која бјеше Београд узела,
И већ Тита на престоље сјела.
Народ види да спаса не има,
Све се мора покорити њима.
Усред ове ратне провалије,
Концентришу четри дивизије.
И топове мале и велике
Да униште Динарске четнике.
У Шибеник и околна мјеста,
Искрца се Двадесет и шеста.
Пропаганду шире у тој вези,
Са Јадрана долазе Енглези.
На Лозовцу више Шибеника,
Други корпус разбише четника.
Са издајом новог Бранковића,
Команданта званог Томковића.
Који своје превари четнике,
Да чекају овде савезнике.

***

ДИНАРСКА ЧЕТНИЧКА ДИВИЗИЈА
У БОРБИ СА ЧЕТИРИ ДИВ. ПАРТИЗАНА

Да видите чуда крвавога,
Шта се деси новембра првога.
Партизана педесет хиљада,
На Динарце наваљују сада.
Док је наша читава одбрана,
Много мања од десет хиљада.
Напад врше двије дивизије,
Са Свилаје и реке Цетине,
Преко Сиња правац за Врлику,
Где водисмо борбу превелику.
Први напад преко Отишћана,
Где су доста оставили глава.
Прво зоре и бијела дана,
Напад грми код села Кољана.
Код Цетине, Свилаје, Козјака,
Заливена крвљу стопа свака.
Партизани памте још и сада,
Како бије Цетинска бригада.
Кад је зора почела да зори,
Црна земља рек’о би да гори.
Још ту бјеше Шаторска бригада,
У Цјевљане десила се тада.
Ове двије бригаде четника,
Српском роду могу бити дика.
Борбу воде преко цјелог дана,
Погубише много партизана.
Истог дана на Козјак крвави,
Летећа се бригада појави.
Јуриш чине на све четри стране,
Да разбију клете партизане.
Крв залива грмље и литице,
Док узесмо голи врх Кунице.
За три дана и три тамне ноћи,
Никад нисмо затворили очи.
Нити јели, нити штогод пили,
Већ душмане немилице били.
Ал’ четвртог крвавога дана,
Двадест хиљад’ креће партизана;
Они врше напад на Косово,
Где се чује име Србиново.
Од Риђана па до Карановца,
Свуд на стражи видиш српског борца.
Боже мили чуда големога,
Кад удара двадест на једнога.
Ал’ се четник ни тога не боји,
Већ он чека, на мегдану стоји.
Митраљези још у саму зору,
Загрокташе сложно к’о у хору
Небо грми, земља се потреса,
На гомиле падају тјелеса.
На све стране, свуд мртви “шкољари”,
Четник кликће “Нагари, нагари”!
Кад видеше ти душмани клети,
Да немогу Косово узети;
Тад’ нам другу зададоше муку,
Топовима почеше да туку.
Љута ватра из топова бије,
Двадесет-шесте клете дивизије.
Гвожђе прашти, камење потреса,
Густи дим се диже до небеса.
Док гранате страшна чуда праве,
Свуд кроз пламен гледаш мртве главе.
Борба бјеше страшна и крвава,
Нико незна кол’ко паде глава.
Прво него паде ноћца тамна,
Спустисмо се у крај поља равна.
Ту остасмо два крвава дана,
Где се води борба непрестана.
Бјеше јада на обадве стране,
Ал’ четници још Косово бране.
Топови нас са три стране бију,
Да четничку одбрану разбију.
Гранатама руше на све стране,
Оће села да са земљом сравне.
Бомбардују села и цивиле,
Српска дјеца по Косову цвиле.
Тад’ шестога новембарског дана,
Цјелој војсци наредба издана;
Сва се војска из Косова креће,
Да се жртве ту не праве веће.
Кроз Крчиће, преко Пљешевице,
Јуриш чине наше јединице.
Ту осташе за двадесет дана,
Где се води борба непрестана.
С обе стране около Крчића,
Бије корпус “Гаврила Принципа”.
До Динаре око Пљешевице,
Свуд Косовске грме јединице.
Иза сваког камена и буса,
Бију борци Косовског корпуса.
На том фронту једна бјеше зона,
Гардијскога храброг батаљона.
Партизани стално наваљују,
Али многи главе остављају.
На силу се силом одговара,
Ал’ топовска ватра нас обара.
Бацач бије, преврће камење,
Па нам ствара мртве и рањене.
На том фронту за двадесет дана,
Ни једна се не помера страна.
Кад то види душман силовити,
Да не може четнике разбити;
Са свих страна спремају блокаду,
Четницима живети не даду.
Свуд од Плавна и још од Стрмице,
Бију с леђа друге јединице.
Бјеше јада и крвопролића,
Око српског села Голубића.
Пљешевица јаде нам је дала,
И бораца много позобала.
Снијег, киша непрестано пада,
Хране мало мора да се страда.
Муниције сваког дана мање,
Наше бројно смањује се стање.
На Дебело брдо тад избија,
Деветнаеста клета дивизија.
Која сада у леђа напада,
Четницима да задају јада.
У те хладне децембарске дане,
Бомбардују на све четри стране.
Дању, ноћу борбе непрестане,
Свуда жртве беше посијане.
Више жртве бројиле се нису,
Нити им се ту имена пишу.
Свуд’ гранате бију као киша,
Кроз ту ватру опет се јуриша.

***



БИТКА КРОЗ ПАЂАНЕ

Послушајте чудну пјесму моју,
Како бјеше у Пађанском боју.
Љута борба где се крвца лила,
Бјеше корпус “Принципа Гаврила”.
Сваки четник то још добро знаде,
Ту бијаше и батаљон Гарде.
Сваки борац још се сјећа сада,
Ту бијаше Летећа бригада.
Кроз Пађане блокада је тврда,
Ватра бије са Дебелог-брда.
Све до Крке према десној страни,
Митраљези бјеху поређани.
Од Кистања преко Буковице,
Засипљу нас бесне хаубице.
Још гранате распалише јаче,
Од Козјака и села Полаче.
Са Врбника туку преко воде,
Наносе нам велике незгоде.
Од Динаре, отуд са истока,
Недају нам отворити ока.
Напад врше преко Голубића,
До Радљевца и до Жагровића.
Топовима са свих страна траже,
Бомбардују око Старе Страже.
Крв се лије свуда немилице,
Изгибоше многе избеглице.
Мајке плачу за дјецом нејаком,
Дјеца цвиле за рођеном мајком.
А још им је највећа невоља,
Кад изгубе оца хранитеља.
Плач и сузе до неба се чује,
И топовску рику заглушује.
Не би’ чуда ни јада већега,
Ко што бјеше децембра трећега,
Јутром рано, у свету недељу,
Кад бејаше сунце на помолу;
Крв се врела на све стране лила,
Док ево ти војводе Момчила.
Он на јуриш с четницима креће,
Куд ударе попустити неће.
Бомбе грме сјевају гранате,
Митраљези са свих страна прате.
Душмани нас са свих страна стисли
А на живот нико и не мисли.
Ура! Јуриш! Бљескају ракете,
Бију пушке, бију митраљете;
А четници са камама лете,
Један другом живот да освете.
Јуриш чине кроз голе литице,
Главе прште као лубенице.
Бомбе бију, а каме ће сећи,
Душманима не даше побјећи.
Јуриш кркља, нико се не шали,
Када смо се били измешали.
Кундак сјева а фијуче тане,
Ко ће проћи без јуначке ране.
Измешани знани и незнани,
Кол’ ће кога да бије ил‘ брани.
Граховљанац с моје леве стране,
Довикује удри ОШИШАНЕ.
Бомбе сјеку, а топови ричу,
Јуришлије на челу одмичу.
Што стигоше ножем сасекоше,
Свуда редом са земљом сравнише.
Не пропушта ни центар ни крило,
На челу је војвода Момчило.
Овај јуриш судбину решава,
Покривена земља од лешева.
У крви се окупа камење,
Прескачемо мртве и рањене.
Над мртвима гавранови круже,
Оста пусто убојно оружје.
Од пуцњаве ништа немож’ чути,
Кољемо се ко тигрови љути.
Ова борба крвава ал’ славна,
Да јој нема на далеко равна.
Јер четници за страх и не знају,
На тенкове тада јуришају.
Посред ове страшне борбе љуте,
Прсимице крчили су путе.
Ал’ највеће бјеху неприлике,
Износити наше рањенике.
У јуришу тог крвавог рата,
С раном нађох мога команданта.
Кроз Пађане и око Отона,
Блокада је била разбијена.
Небо мутно а земља крвава,
На хиљаде оста мртвих глава.
Далмација на тврдом камену,
Сва у крви и живом пламену.

***

ЧЕТНИЦИ ЦЕТИНСКЕ БРИГАДЕ
ИЗГИНУЛИ У СПОМЕНУТИМ БОРБАМА

Ова борба бјеше непрестана,
За тридесет и четири дана.
Усред тога боја превелика,
На хиљаде пало је четника.
Од тад прође већ дуго времена,
Сад се свима не памти имена.
Али ћу се мало потрудити,
И некима име споменути.
Нека им се бар за име знаде,
То су борци Цетинске бригаде.
На Козјаку тих крвавих дана,
Станојевић убише Милана.
Ту је ратна покосила бура,
Младог борца Новаковић Ђура.
Рнић Митра и Павла Гајића,
И два брата два Стипановића.
Код Врлике Рачића Душана,
У Цетини Милаша Стевана.
Ових дана док се борба бије,
Паде жртва Четника Илије.
Погибоше два Зукановића,
И четири Црномарковића.
Тад погибе Зеленовић Иле,
И још један борац Шарац Миле.
У борбама ових тешких дана,
Изгубисмо Милаша Милана.
Пљешевица то брдо крваво,
Паде јунак ту Цвитковац Саво.
Јунак бјеше кој’ за страх не знаде,
У сред борбе без јаука паде.
Изгубисмо у Пађанском боју,
Команданта Томића Николу.
И до њега права узданица,
Зукановић погибе Никица.
Кроз Пађане смрт најбоље бира,
И Милоша Кречка командира.
Стојсављевић изгубисмо Сима,
Много мртвих кроз Пађане има.
Драгић Милан и Загорац Мића,
И са њима Љубана Тадића.
Смрт покоси још једног јунака,
Храброг борца Петровића Марка.
И другога Марка Петровића,
На сред кршног села Голубића.
Кроз Пађане ватра је велика,
Ту Травицу изгубисмо Мирка.
И до њега једног српског сина,
Тутуш Ђуру званога “Црлина”.
И још једног кршнога младића,
Силног борца Милана Катића.
И још много незнаних јунака,
Све је српска породила мајка.
Споменимо оне што су пали,
Док су многи у борби нестали.
Дал’ су мртви ил’ се живи крећу,
Ту им име спомињати нећу.
Ту је пало много младог цвећа,
Чије име сада се не сећа.
Кроз све борбе у те страшне дане,
Ове жртве нису покопане.
Они своје завршише дјело,
Где гаврани читају опело.

***

ПРЕКО ЛИКЕ У СЛОВЕНИЈУ

Усред зиме кроз све борбе љуте,
Са Тромеђе продужисмо путе.
Сваком борцу сад је јасно било,
Да је српско сломило се крило.
Свака бјеше изгубљена нада,
Душманин је већ земљом завлада.
Ал’ у пркос те игре крваве,
Четници ће борбу да наставе.
Дивизија са Тромеђе креће,
Јер четници робовати неће.
Одлучили да још борбу воде,
Све до смрти или до слободе.
Преко личких брда и планина,
На све стране бију душманина.
У том једном крвавоме дану,
Прегазисмо и реку Корану.
Код Дрежника и преко Увале,
Партизанске разбише навале.
Спустише се ка Гацкој-долини,
Гдје се бјеше мало одморили.
Дивизија динарских четара,
Преко Лике и Горског Котара;
На све стране љуте борбе бију,
Док стигоше до у Словенију.
Горски Котар код Мрзле Водице,
Нападнуте наше јединице.
Баш на Божић повише Чавала,
Партизанска бијаше навала.
Врличани уз Божићне дане,
Потераше мрске партизане.
Тераше их по хладноме снегу,
Стигоше их на високом брегу.
Ту им доста глава оборише,
И тројицу живе заробише.
Нека памте и ови приморци,
Како бију са Цетине борци.

***

БОРБЕ У СЛОВЕНИЈИ

Преко Истре па до Соче реке,
Пречистисмо заседе понеке.
Баш на Сочу првог фебруара,
Стиже војска Цетинских четара.
Прва војска што се српска зове,
Која стиже у крајеве ове.
Ту бијасмо борбу наставили,
Три мјесеца с душманом се били.
Кроз те кршне словеначке горе,
Партизана потукоше масу,
Док бијасмо на Словенском-красу.
Док смо тамо љуте борбе били,
Четника смо много изгубили.
Прве ноћи у Костањевици,
Нападнути бијаху четници.
У сред ноћи прво бјела дана,
Изгубисмо Милаша Стевана.
Другог дана млад ко сунце јарко,
Ту погибе Стојсављевић Бранко.
После њега Стојсављевић Перо,
Кад душмане из заседе теро.
Дању, ноћу не имасмо мира,
Изгубисмо Јојић командира.
Јовчић Мирко изгубио главу,
Бранећ’ храбро Сочу и Випаву;
Мртав паде од јуначке ране,
Јуришлија без страха и мане.
Жртва паде тих крвавих дана,
Росић Душка и Рнић Душана.
Млади момци к’о девојке били,
Четници су и њих осветили.
Двадесет и петога априла,
Крвава је борба се водила;
Цјелог дана страшна и крвава,
И ту много имасмо жртава.
Изгубисмо Бодрожић Јована.
И до њега Медића Милана;
И са њима два вредна младића,
Ратић Стево и Крунић Никица.

У тој борби и крвавом колу,
И Милаша Марка и Николу.
Изгубисмо Марка Калинића,
И до њега борца Четник Мића.
Још овога несретнога дана,
Изгубисмо Ђукића Милана.
Борба, вриска, напред, јуриш, ура!
Изгубисмо Николу Костура.
Колона се кретала у реду,
И наишла на тврду заседу.
Душманин их на чистини хвата,
Са шездесет брзих аутомата.
Али четник узмакао није,
Борба грми и крвца се лије.
Непријатељ густу шуму хвата,
Остављају мртва команданта.

***

ЗАВРШНЕ БОРБЕ И ЖРТВЕ

Сада ћу се назад повратити,
И још многе жртве споменути.
Још су многи четници остали,
Који никуд нису одступали;
Већ су тамо Енглезе чекали,
По шумама борбе настављали.
Многи борци нашег завичаја,
Борише се попут љутог змаја.
Не хтедоше да са нама пођу,
Већ чекаше да Енглези дођу.
Слушали су лажне пропаганде,
И падоше од црвене банде.
Кроз Динару, Козјак и Свилају,
Четничке се тројке пробијају.
Тамо су се јуначки борили,
До последњег док су изгинули.
Из Србије добили смо пошту,
Изгубисмо Стојсављевић Проту.
Он је пао у сред Шумадије,
Јер и тамо српска крв се лије.
За свој народ кога је волио,
Он је и свој живот положио.
Међ’ Србима светлиће му име,
Да с’ имамо поносити чиме.
У хиљаду деветој стотини,
Четрдесет и петој години,
У пролеће око првог маја,
Рат је дош’о до својега краја.
Око Соче свуд се борба бије,
Док ево ти Енглеске армије.
Тад су они борбу прекинули,
Нашој земљи тиранију дали.
Српски народ у јаду јадује.
Комунизам Европом царује,
У пролеће када цвета цвеће,
Српски четник у туђину креће.
У туђину да слободу тражи,
Веран Богу и Краљу и Дражи!










ЕПИГРАМ

Комунисти знаду и да лажу,
Ал’ њихове новине нам кажу:
Да из Сплитског и Сињског котара,
Петнаест хиљад’ пало измећара.
Ко их воли тај нека их жали,
А ми нисмо у госте их звали.
Ни ми нисмо прошли много боље,
Бранећ’ наше планине и поље.
О том више ја писати нећу,
Већ да славну споменем ЛЕТЕЋУ;
Која бројно не бијаше јака,
Три стотине бираних момака.
Од кобнога новембра првога,
Па до тужног децембра петога;
Кад стигосмо на Отрић у Лику,
Пребројасмо ту чету велику,
Тридесет четри борбе преживели,
Да нам буду здрави и весели!



















ТРЕЋИ ДЕО








ПОСВЕЋУЈЕМ ПАЛИМ И ЗАСЛУЖНИМ
ЧЕТНИЧКИМ КОМАНДАТИМА
И ОРГАНИЗАТОРИМА



















ДРАЖА И РАВНА ГОРА

Равна Горо тврђаво слободе
На обронку гордог Сувобора,
Твоји борци љуте борбе воде
Од Дунава до Јадранског мора.

Чврсти бедем који створи Дража
Борбу водећ у најтеже дане,
Тебе чува равногорска стража
Која тера проклете Германе.

Чича Дражо светитељског лика
Тебе боле српског рода ране,
Борбу водиш на челу четника
Да Твом роду лепша зора сване.

Твоја борба праведна и чиста
Бранећ Српство, бранећ савезника,
Издаше те као Јуда Христа
У завери и без сребреника.

Савезничка превара је била
Предаше те банди тиранина,
Ти си жртва пијаног Черчила
Све по жељи Тита и Стаљина.

Једног дана кад слобода дође
Кад се зора српском роду јави,
Све ћеш српске надвисити вође
С ореолом на јуначкој глави.

Време тече и дани пролазе
Крај ће доћи крвавом варвару,
Бит’ ћеш први до честитог Лазе
С ореолом на српском олтару.

НОВАК МИЈОВИЋ
Командант Косовског корпуса

Мијовићу Тебе мајка роди
Па те шаље у Косово равно,
Дође јунак да четнике води
И да брани Српство православно.

Црна Гора борца је родила
Јуначкога срца племенита,
Српска груда теби бјеше мила
Од Тимока све до Велебита.

Своме Краљу ти си вјерна стража
Не плашиш се ни смрти ни ране,
Добар избор учинио Дража
Кад те посл’о на Динарске стране.

Имадосмо ми славних јунака
Имадосмо добрих официра,
Ал’ такога још не роди мајка
Команданта нити командира.

Херој, јунак, витез српских гора
С Равне Горе до Јадранског мора,
Борци следе Новака мајора
Пред њим душман одступати мора.

Мрамор камен српских идеала
За слободу на браник си стао,
За коју су многа браћа пала
Свој живот си за Србију дао.

Нема више тога горостаса
Који брани Отаџбину своју,
Команданта Косовског корпуса
Он је пао у Пађанском боју.

***

ЗА ВЈЕЧНУ СРБИЈУ
Протојереј Петар Стојсављевић

Бистра ока а оштра погледа,
На глави му хајдучка шубара.
Мушко лице крије брада седа,
Ко знамење у пророка стара.

Језди јунак на све четри стране
Свуда стиже, саветује, води,
Душманима да се на пут стане,
И да Српство буде у слободи.

Слобода му бјеше изнад свега,
За Српство је живео и пао,
Није било ко не цени њега,
Јер је сваког поучити знао.

Свестан бјеше жртве на мегдану
Где је дао свог јунака сина,
И дубоку лечио је рану,
Помажући браћи четницима.

Нигде места страху ни умору
Дичног сина српске Далмације,
Стигао је и на Равну Гору,
Живот дао у сред Шумадије.

Код српскога Лазаревца града
Он положи живот за слободу,
Где му сени почивају сада
Одужи се своме српском роду.

Широм српске постојбине старе,
Од Свилаје до Авале плаве,
Од Цетине па до Колубаре,
Срби ће га вечито да славе.

Мирно спавај на сред хладног гроба,
Предводниче и јуначка веро,
Ти си био јунак нашег доба
Добри прото, Стојсављевић Перо!

***

БОШКО АСАНОВИЋ
Командант бригаде

Борба траје данима без смене,
Грмљавина планином Козјака,
Ђе граната уз поклик јунака,
Мрви суре, поносите стјене.

“Горе главе, Србија се рађа!”
То бијаше Бошкова лозинка,
“После ропства, слобода је слађа”,
Бjеше поклик овог српског синка.

Кад би говор држао народу:
“Слушај брате, поносни Србине,
Ми водимо борбу за слободу,
Ено Краља на врху планине!”

Бошко води силне јуришлије
Громовиту Летећу бригаду,
И свуд стигне где се борба бије,
Душманима предаха не даду.

И кад силе душманске нападну,
Тад Летећа следи Бошка свога
Који храбро стоји на мегдану,
Ђе удара дваест на једнога.

Паде храбро усред тог мегдана,
Кад му рафал изрешета тјело,
Његов полет сломила је рана,
Не заврши започето дјело.

На Козјаку, у крваво вече,
Кад му куршум кроз груди пробија,
Бошко својим саборцима рече:
“Браћо, напред, живела Србија!”

***

ЈОВАН “ЖОЛЕ” ГАЈИЋ
Командант четничког одреда

Расна стаса, препланула лица
Из ока му жива ватра сија,
Гарила га мрка наусница
Као некад Сењанин Тадија.

Хитре ноге а мишица јака
Са брзином планинског јастреба,
Он је зад’о душманима страха
Први стиже где се борит’ треба.

Он је многе Србе осветио
Усташама задао је јада,
Душманима воде замутио,
Не плаши се борбе ни напада.

Од њег’ дрхти душманска армада
Њега слави планина и гора,
Српски народ утјешио тада,
Кад освети Попадић Тодора.

Јово тражи с душманима кавге
Као некад Јанковић Стојане,
Да освети српске жртве драге
Такав бјеше Гајићу Јоване.

Он настрада у сред манастира
Где се верни Срби Богу моле,
На превару од црвених жбира
Паде јунак прослављени “Жоле”.

Са Цетине изнад Драговића
Заплакала слободарка вила,
Ој четници села Отишића
Нашем Јови сломљена су крила.

СМРТ РАДЕ СТОЈСАВЉЕВИЋА
Организагор четника у Цетинској крајини

Бомбе грме планине се тресу
Страх и трепет на све стране влада,
Дошло време крвавом удесу
Изгубисмо Стојсављевић Рада.
Херој бјеше јуначкога соја
Млади студент универзитета,
Тебе жали Србадија твоја
Борац бјеше првог квалитета.

Ти си био и понос и нада
Омладине Врличке крајине,
Наша војска бјеше твоја гарда
Спремни с тобом поћи у планине.

Твој је живот пресекла граната
Од прљаве пролетерске банде,
Кад стигоше до пред наша врата
Протерани из Србије славне.

Ти си славно започео дело
За тебе се на све стране знало,
Тебе жали твоје родно село
За тобом је море суза пало.

Твоја жртва узалуд не паде
Јер четници борбу наставише,
Душманима зададоше јаде
И јуначки Рада осветише.

ЈОВО ВОЈИНОВИЋ
Командант Другог батаљона

Са Козјака бјела вила зове
Храбре борце Цетинске бригаде,
Нема више Војиновић Јове
Данас Јово на јуришу паде.

На јуришу у сред бјела дана
Код Врлике на сред поља равна,
Ту је Јово допануо рана
Смрт је тешка, али више славна.

Нема више нашег првоборца
Команданта Другог батаљона,
Дражинога смјелог Равногорца
Њега уби душмански сотона.

У сред љета и мјесеца јула
Осми корпус Врлику напада,
Кад се страшна грмљавина чула
Херој Јово погин’о је тада.

Јунак бјеше и јуначки паде
Храбрио си ти четнике своје,
И мудро их предводити знаде
Тебе жали твоје Подосоје.

Бјела вило ти набери цвјеће
И оплети вјенац мученику,
Јер ти Јово више доћи неће
Он почива на вјечном бранику.

НИКОЛА ТОМИЋ
Командант Првог батаљона

Чврста воља тврђа од челика
Прави узор борца и хајдука,
Првоборац бјеше код четника
По примеру Војина и Вука.

Свој задатак вршио је радо
Херој, јунак, крило од сокола,
Младо момче јоште голобрадо
То бијаше Томићу Никола.

Три пута је допануо рана
Али никад узмакао није,
Побједник је из многих мегдана
Увјек први где се борба бије.

Кроз Пађане оног страшног дана
Кад блокаду разбише четници,
Ту је Томић допануо рана
Пробише се према кршној Лици.

Њега прате његови саборци
Рањена га оставити неће,
Команданта свога носе борци
То је војска из славне “Летеће”.

Тешка рана усред зиме љуте
Док се душман на све стране гони,
Он не може продужити путе
Болничкој се прикључи колони.

Та злогласна варош Костајница
Где чекаше крваве усташе,
Ту настрада четничка болница
Рањенике све редом поклаше.

Ту је пала четничка плејада
Све јунаци соко до сокола,
И са њима овај борац пада
Млади јунак Томићу Никола.

***

НИКИЦА ЗУКАНОВИЋ
Национални повереник бригаде

Ведра духа, чврста карактера
Млади витез дjевојачког лица,
Са том снагом он душмане тjера
Зукановић то бјеше Никица.

Кад је српско царство разрушено
И слобода Српству одузета,
Он је тада у одбрану крено
Да душманске планове омета.

Неуморно с омладином ради
Да помогне своме српском роду,
Повереник бјеше у бригади
Да народу поврати слободу.

У сред страшне Пађанске блокаде
Где крвава ломише се кола,
Душманима жив у руке паде
Заробише Никицу сокола.

На страшне га муке ударише
Како само крвопије раде.
Ал’ од њега рjечи не добише
Такав витез сломити се не даде.

Смрт не плаши тог јуначког сина
И мртав им пркосити знаде,
По примјеру Старца Вујадина
Душманима ништа не признаде.

На стрељању покорит се неће
Мртав сметаш црвеној аждаји,
На Твом гробу расцвјетаће цвјеће
Да се ките млађи нараштаји.

***

ЧЕТНИЧКИМ СЕСТРАМА СА КОРАНЕ
(Пјесма за шалу)

Киша пада док сјевају муње,
Снијег пада када бура дуне;
Вода мрзне а леди се тјело,
Поцjепано мокро им одјело.
У блату се мрзну босе ноге
И без хране невоље су многе,
Још се борбе на све стране чују,
Кад четници кроз Лику путују.
Мила мајко зашто ме одхрани,
Па ме посла тој мутној Корани.
Мутна вода са личких планина,
Затворила пролаз четницима.
Док четници прегазише рjеку,
Борба бјеше у највећем јеку.
Код Дрежника бјеху партизани,
У Ваганцу усташки гаврани.
Децембар је, ноћ се примицала,
А колона запела и стала.
Избjеглице: старци, дјеца, жене,
И комора не може да крене.
Вода носи старо и нејако,
Ратно врjеме бјеше наопако.
Жене газе, вода се таласа,
Окупа их до више појаса.
Преврћу се коњи и товари,
Вода носи небројене ствари.
Ни магаре поштеђено није,
потонуло с товар муниције.
Ето тако моје сестре миле,
То су муке на Корани биле.
Још би било невоље и бола,
Да не бјеше оних личких кола.
Тад’ команда бјеше наредила,
И од кола скелу направила.
Тако пређе читава колона,
Оста рjека у сред свог кањона.




















МОЈИМ САБОРЦИМА И ПРИЈАТЕЉИМА
Ове скромне стихове посвећујем нашој палој браћи борцима Цетинске
бригаде, који су се нештедимице борили и јуначки пали да би ми преживели.
Исто тако посвећујем свима невиним жртвама, мајкама и очевима, браћи и
сестрама, убијеним од злочиначке руке у Другом светском рату.
Жеља ми је била да обухватим сва имена са територије Цетинске бригаде,
изгинулих у националној борби. Незнам колико сам у томе успео. Знам да
има још погинулих чија имена нисам могао прикупити.
На овом делу радио сам сам, без ичије помоћи. Догађаји су се одиграли
давно па су нека имена отишла у заборав, а многи су мени били непознати.
Већина мојих сабораца наћи ће у овим пјесмама борбе у којима су и сами
учествовали. Неки ће тражити имена која неће наћи, не зато што о њима
нисам хтео да пишем, већ што су ми појединци били непознати. Зато немојте
се љутити, већ прегните на посао. Прикупите све што знате и чега се сећате,
па ћемо покушати да издамо и друго, проширено издање.
Поједине борбе су сликовито, мада укратко описане, док су друге, само
регистроване. То треба да разумете, јер ми немамо могућности да пишемо
велике књиге, под овим условима где се налазимо.
Браћо саборци, ако сте вољни да нас помогнете, после ове књижице
пјесама, следило би издање веће књиге око 400 страна.
“ЗАПИСИ СА ЦЕТИНE — РАТНЕ УСПОМЕНЕ”.
Молим јавите ми се на адресу:

PETAR KRIVOSIC
574 Prado Verde,
SAN MARCOS, CALIF. 92069





Израђено у штампарији
Љубомира Вулића
SPAULDING PRESS
813 W. Adams St.
Chicago, Ill. 60607, USA

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->