UVOD Oskudnost prevedene literature i jo vea oskudnost dela domaih autora koja bi se bavila budizmom ili indijskom tradicijom

uopte, uslovile su da se svako takvo delo prima sa zanimanjem i medu istraivaima, a i medu irom, italakom publikom. Mada je veina tekstova iz Veljaieve [1] knjige ve u izvesnom obliku objavljena u asopisima tokom poslednjih deset godina, te je jednom, krugu italaca donekle poznata, celina koju imamo pred sobom predstavlja jedan nov kvalitet, dajui izvesno zaokrueno vienje budistikih tema i preokupacija. S druge strane, ponovno itanje nekih tekstova koji su nam jo u seanju otkriva nam sve bogatstvo istraivakih postupaka i metoda koje nam u prvi mah promie zbog visokih zahteva koje namee sam predmet. Najvredniji tekstovi u knjizi po pravilu su i najtei za itanje (npr. "Problem nitavila u budistikoj filozofiji") i moda e premaiti mogunosti prosenog itaoca, ali u obnovljenom itanju mogue je te tekoe prevladati. Zbog svega toga knjiga e pobuditi

panju italake javnosti, pogotovu ako imamo u vidu da je to prva knjiga na srpskohrvatskom podruju koja istrauje budistike teme u uem smislu. Sa takvim delima, koja se donekle izdvajaju iz tekue izdavake predukcije vezane za filozofsku esejistiku i studije, uvek se javlja i pitanje pobuda i razloga autora, pogotovu ako autor protokolarno nije deo akademskog kruga pisaca. Verovatno e jednom broju italaca sama okolnost da pisac ivi povueno u skoro pustinjakim uslovima biti povod za ponekad neobuzdane fantazije u tumaenju samih tekstova, dok bi o tim istim tekstovima mislili potpuno drugaije da je njihov autor, na primer, arheolog ili profesor: Jedan deo povrnih reakcija je svakako jo odranije vezan za tu, graanski neobinu, okolnost to se pisac ove knjige "povukao u pustinjake" i otiao na daleko ostrvo. Ta okolnost e miljenje nekih italaca opredeliti vie nego tekstovi knjige, ali sa tim usputnim nesporazumima mora raunati sve ono to nije deo uobiajenog.

Ukratko, elimo da podvuemo da ovo delo ne moemo razumeti ni iz biografije njegovog pisca, ni iz trenutnih okolnosti njegovog ivota. Sve to u tom pogledu vredi istai jeste da ovi tekstovi svedoe o srenom spoju linog iskustva o predmetu i filozofske refleksije. Naime, kad je re o tim temama, pisci sa linim iskustvom obino teko odolevaju pretencioznoj elji da itaoca impresioniraju nekom neobinom zgodom ili feljtonistikom senzacijom,. U Veljaievim tekstovima ne nalazimo ni ono povrno "esejiziranje" u koje se lako upada kad se pie o "Istoku", "jogi" ili "meditaciji" sa egzotinim asocijacijama. Po svojoj opremljenosti i strogosti, ovi tekstovi blii su studijama nego esejima. italac koji donekle poznaje literaturu posveenu ovim temama uverie se da su Veljaieva istraivanja ravnopravna sa najboljim evropskim delima iz tog podruja, a u nekim aspektima i nadmona. Ovo je srena

okolnost s obzirom na to da u ovom podruju do najskorijeg vremena nismo imali kvalifikovane istraivae, delom zbog odsustva tradicije, a delom zbog odsustva institucionalnih pretpostavki koje bi privukle istraivae ka tim temama. Zbog toga su se ova istraivanja u nas odvijala na margini akademskih interesovanja, najee kao stvar linog izbora i napora. Budui da smo na odreden nain okrenuti saradnji sa zemljama indijskog potkontinenta i vezama s jednim brojem drugih azijskih zemalja iju je kulturnu tradiciju u velikoj meri oblikovao i budizam, prirodno je da ponemo upoznavati tu tradiciju i sopstvenim snagama, bez evrocentrikih optereenja, kao i bez kompleksa prostodunog "zapadnjaka" koji otkriva "dubine istonjake mudrosti". Moemo rei da Veljaievi tekstovi uspeno zaobilaze te pliake i doprinose da se raspre neke zablude o "budizmu", "meditaciji" i slinim temama u egzotinom izdanju popularne feljtonistike i prirunih gurua.

Iako u svojim tekstovima prvenstveno istrauje filozofske teme vezane za budizam, Veljai nam pomae da se snaemo i u sloenim pitanjima vezanim za istorijski razvoj budizma, koji se razvijao i kao filozofsko miljenje i kao popularna religija pod istim imenom. Posebno sloenim se pokazalo istraivanje specifinog budistikog praxisa (budistike kontemplacije), tj. jedne egzistencijalne psihotehnike sa mnogostrukim implikacijama vezanim za lino iskustvo. Ovo je inae jedna od onih "istonih" tema sa kojima se jako sklizne u misticizam ili fantaziranje i subjektivizam. I na ovom planu Veljai se pokazuje kao lucidan i odmeren autor koji ne preza da itaocu predoi razloge svojih traganja i oduzima svaku nadu itaocu koji bi se obraao ovim tivima, ili samoj tehnici kontemplacije, kao sredstvu samozaborava ili prirunoj kompenzaciji za sivilo svakodnevice. Posebnu panju zavreuje Veljaiev napor da istrai problem nitavila u budizmu, uz distinkcije koje taj pristup odvajaju od nihilistikih preokupacija u evropsko] filozofiji. Re je o iznijansiranom razmatranju, iji e pravi

smisao moda i izmai manje paljivom itaocu. U naoj sredini, koja nema tradicije na planu indologije, svakako da e biti i nunih nesporazuma i lutanja u nalaenju pravog odnosa prema temama koje pred nas iznosi Veljaieva knjiga. Ona nam nudi jedan od moguih pristupa i ostavlja otvoren prostor za nova i drugaija istraivanja: kulturoloka, socioloka, filoloka. Ostaje neosporno da se sadanji nain ivota koji je Veljai odabrao za sebe pokazuje teorijski plodnim. Osim knjige koja je pred nama, objavljen je prevod PESAMA PROSJAKA I PROSJAKINJA ("Veselin Maslea", Sarajevo), koji prezentira literarno stvaralatvo ranog budizma. U iduoj godini treba da se pojavi presek kroz istoriju istonih filozofija (RAZMEA AZIJSKIH FILOZOFIJA, "Liber", Zagreb). Time nam ovaj plodni pisac pokazuje da je u ivim vezama sa kulturnom sredinom u kojoj se razvijao i da eli da ostane u njoj prisutan delom koje postavlja temelje filozofskim istraivanjima u jugoslovenskoj indologiji.

(Recenzija za knjigu: Bhikkhu Njanaivako BUDIZAM, Beograd, leto 1977). Duan Pajin PREDGOVOR Budina filozofija Buda, osniva budizma, bio je beskompromisni poricatelj: usudio se da takne ne samo u apsolutnost i venost Bramana, ve i u stvarnost ljudske svesti, ljudskog "ja". Za ovog oveka koji je udeo za spasenjem iz sveta samsare,

beskonanosti sveta raanja i umiranja, nita nije bilo dovoljno sveto da bi moglo da opravda na bol i nau patnju. Buda je imao samo jedno merilo: istina i stvarnost su tamo gde patnja prestaje, i toj jednostavnoj istini on je sve podreivao. Shvatio je da sam razum nije sredstvo podobno da se njime iskoreni patnja, ali nije gubio iz vida injenicu da je razum kadar da pomogne oveku u njegovom naporu da se oslobodi patnje. Razumu nije dodeljivao konstitutivnu, ve destruktivnu ulogu: unititi sve zablude o sutini i supstancijalitetu, svaku veru u venost i realitet stvari -- samo po tu cenu moglo se krenuti nirvani. Za pesnika Leopardija sve je tajna osim naeg bola: Tutto arcano fuor il nostro dolor. Sa ovim pomalo budistikim zakljukom Buda bi se verovatno samo delimino saglasio: ivot je patnja, ali se za sve ono to nije patnja ne moe rei da je tajna. Buda preutno odbacuje pojam "tajna" zato to tajna pretpostavlja postojanje neeg to nije tajna, to je stvarnost, istina. U neku ruku on je bio empirista: iskustvo je vrhunsko merilo, a nae iskustvo nas ui tome da se

sve na kraju preobraa u patnju. Nema istine same po sebi, istine nezavisno od onog to oseamo, to znai na ivot. Za Budu i njegove uenike istina je u korelaciji sa jednim redosledom: ono to je poslednje, istinitije je od onog to mu je prethodilo. ovek se ne raa star i bolestan, istiu budisti, ve vremenom stari i razboljeva se, starost i bolest na kraju postaju jedina ljudska stvarnost. Prema jednoj legendi, prelomni trenutak u ivotu mladog Bude, kraljevia, nastaje onog dana kada se prvi put susreo sa stvarnou smrti, bolesti i starosti. Posle tog dogaaja, Buda se razoaran povukao u svoje odaje i prekinuo sve veze sa enama. Udajinu, savetniku svoga oca, objasnio je zbog ega tako postupa: "Kad vidim nestalnost svega u svetu, onda vie ne mogu da uivam: da starost, smrt i bolest ne postoje, jo bih moda i nastavio sa uivanjem."

Ispunjen eljom da nae odgovor na pitanja koja su ga muila, Buda je napustio dvor i prihvatio ivot prosjaka i isposnika. U toj fazi Buda je brzo shvatio da je uzaludno razmiljati o tome da li je svet konaan ili beskonaan, da li su atomi deljivi ili nedeljivi, da li ula varaju ili ne varaju. Klonio se toga da snagu svog duha i intelekta troi na pitanja koja sama po sebi nita ne nae, jer nita ne reavaju, pitanja koja osnovnu ljudsku situaciju ne mogu da preokrenu. Treba razmiljati o onome to se odnosi na korene nae patnje, na nain da se od nje izbavimo. Buda je, kako legenda pria, proveo dosta vremena dok nije naao odgovor koji je polako, poput ploda sazrevao. Ali pre nego to je odgovor sasvim sazreo, on se oslobodio nekih zabluda, izmeu kojih i zablude da se iznuravanjem i gladovanjem bilo ta moe postii. "Moram ojaati svoje telo kako bih ojaao i svoje misli", doao je do zakljuka. Racionalizam mu nije bio tu. No, to je jo bio samo uvod za onu no koju je Buda proveo pod smokvinim drvetom, no koja mu je donela odgovor, koja je znaila budenje,

10

progledavanje. Sam Buda je, prema predanju, ovim reima opisao ovaj prelomni trenutak: "im sam shvatio put koji vodi savladivanju propadanja, moja dua bi osloboena od elje to vodi propadanju, ona bi osloboena zabluda koje vode propadanju, bi osloboena i od neznanja koje vodi propadanju. U meni, osloboenom, rodi se saznanje: oslobodio sam se. Roenje bi uniteno, bi zavreno sveto putovanje, dunost ispunjena. Vie nema povratka u ovaj svet: i to shvatih." Buda nije bio sebian da bi spasavao i oslobaao samo sebe: proveo je etrdeset dana pod smokvom razmiljajui o tome kako da se i drugi spasu, i onda se uputio u grad Isipatan, blizu Benaresa. Na trgu gazela on dri svoj prvi govor. "Onaj koji se opredelio za ivot duha", kae on petorici prosjaka, monaha, prvim njegovim sluaocima i uenicima, "treba da se kloni dve krajnosti. jedna je ivot posveen zadovoljstvima i uivanjima, to je nisko, neplemenito i nekorisno. Druga je -- ivot izloen muenjima, to je runo, nedostojno i nekorisno. Osloboeni se

11

udaljio od obe krajnosti zato to je otkrio pravi put koji vodi saznanju, velikoj mudrosti, uzvienosti, unutarnjoj svetlosti i nirvani. I kakav je, prosjaci i monasi, taj put prave sredine? To je osmostruka staza, ona vodi ukidanju patnje." Osmostruka staza je sutina Budina uenja i sutina njegovog puta koji vodi osloboenju: kada ovek nju shvati, onda nije shvatio samo Budu ve je uinio i ono to doprinosi presudno tome da i on, ovek, postane Buda. Buda poinje sa patnjom, ali ne daje formulu patnje. On je opisuje: "Raanje je patnja, bolest je patnja, starost je patnja, biti vezan za ono to se ne voli jeste patnja, rastanak od onog to se voli jeste patnja, ne dobiti ono to se eli jeste patnja. Patnja su, ukratko, pet oblika i naina kojima se ovek vezuje za patnju: telo, oseaji, predstave, misli i elja za saznavanjem stvari. Sve je to patnja."

12

Patnja nije nikakva tajna: Buda jasno saima istinu o njoj, ukazuje na sve ono to je uslovljava i govori o tome kako patnja moe da se ukine. "I sad, monasi i prosjaci, ujte plemenitu istinu o tome kako nastaje patnja: ona nastaje iz udnje za zadovoljstvima, iz udnje za postojanjem, iz zablude da se smru sve okonava. Monasi i prosjaci, ujte i plemenitu istinu o tome kako patnja moe da se ukine: neumornim unitenjem udnje, otuivanjem od nje, oslobaanjem od nje, suprotstavljanjem da se usadi u nas. A put koji vodi ukidanju patnje jeste osmostruka staza koja nije nita drugo do -- pravo verovanje, ista volja, ista re; isto delo, ist ivot, enja za uzvienim, ista misao, isto meditiranje. Eto, u tome je plemenita istina, ona koju je Oslobodeni dokuio. Znajte, postoji samo jedno zlo, a to je neznanje. Onaj ko je doao do uzviene istine, istovremeno je doao i do mira, osloboenja, postigao nirvanu."

13

Istina o patnji je za Budu krajnje jednostavna jer ona nije nita drugo do prevazilaenje neznanja, a i prevazilaenje neznanja je neto jednostavno: ovek treba samo da shvati uzronu vezu izmedu neznanja i patnje. Buda govori o tome u svom uvenom "Lancu uzroka": "Iz neznanja nastaju oblici, iz oblika svest; iz svesti nastaju ime i telesnost; iz imena i telesnosti nastaju est ula; iz est ula nastaje dodir; iz dodira nastaje oseanje; iz oseanja nastaje e; iz ei nastaje vezanost; iz vezanosti nastaje postajanje; iz postajanja nastaje roenje; iz roenja nastaju starost i smrt, bol i jad, patnja, brige i oajanje." U ovoj formuli Buda se kao svaki racionalista pridrava kauzaliteta: nita se ne dogaa bez uzroka. Drugim reima, patnja nije bezrazlona, kako smatraju izvesni filosofi na Zapadu. Buda je secira, analizuje, otkriva njene korene. Oni su u neznanju, zakljuuje Buda. Ali taj kauzalitet, racionalan kada se posmatra kao lanac uzroka i posledica, postaje gotovo iracionalan kada se kauzalni proces prati od prve karike: kako iz neznanja mogu da nastanu oblici? U podrobnije objanjenje Buda se ne uputa: on samo konstatuje da lanac uzroka patnje poinje iz neznanja, i to je sve. Insistirati na objanjenju znailo bi insistirati na regresiji ad infinitum

14

ili vrteti se u zaaranom krugu. Osnovne istine, kakva je ona o nastanku patnje, imaju svoj kauzalitet, to ni u kom sluaju ne znai da sam kauzalitet treba i dalje razlagati. Osnovne se istine, smatrao je Buda, prihvataju i kao takve ive ili se odbacuju. Buda ih je iveo. U Budinim reima o patnji kondenzovana je sva budistika filozofija: i njeno shvatanje supstancije i realiteta, i njeno shvatanje prostora i vremena, oveka i sveta bolje rei negacija svega toga. U osnovi, Buda nita ne tvrdi zbog toga to u krajnjoj analizi sve negira. Negira ak i samu svest. Iz Budinog ugla pravo znanje je negacija svesti, negacija sveg onog to je u njoj: ako je vlastita egzistencija neka vrsta brodoloma, onda u tom brodolomu budista ne spasava po svaku cenu telo, kao to ne spasava ni duu, budui da je ona isto toliko nesupstancijalna koliko i telo. Ko shvati da je telo izvor patnji, uveravao je Buda svog uenika Radu, onda je on shvatio ispravno, onda se primakao

15

osloboenju. ak i kada bi more izbacilo na obalu utopljenog budistu, beivotno telo u oima njegovih jedno miljenika ne bi bilo dokaz da on ve moda nije u nirvani. Telo nije nikakav argument. Nije ni dua. Nihilistika strana budizma ostavila je, nema sumnje, snaan utisak na Veljaia, snaniji od sveg onog to mu je arsenal evropske misli mogao da ponudi. Evropa je imala openhauera, jednog od svojih najveih nihilista. Imala je i duhove sa neto manje izraenim nihilistikim sklonostima, ali dovoljno osetljive prema zovu nihilizma da ga ne bi uoile u ponekom vidu ivota, otkrile u ponekom kutku misli: jednog Niea, Hajdegera, Sartra. Ali ona nije imala jednog Arjadevu koji se u ime svih budista zapitao: "ta da inimo kad nita ne postoji?" Svest o tome da je sve nita, za budistu nije svest o tome da je sve doputeno. Svest o nitavilu obavezuje nita manje od svesti o bogu. Samoubistvo nije. odgovor: baen u svet, ovek mora do kraja svoj ivot etino da iivi. Budizam je herojski

16

pokuaj da se paradoksalnim postupcima pronae paradoksalan ali spasonosan odgovor: miljenjem da se stavi iznad miljenja, htenjem da se ukine htenje, nebeanjem od sveta da se prevazie svet. Maks Erenrajh

17