You are on page 1of 6

Pitanje o bogatstvu i siromaštvu različitih naroda i društava ugledni norveški ekonomista i pisac ove knjige Erik Reinert postavio

je sebi još pre četrdeset godina kada je kao gimnazijalac posetio Peru. On je tada uočio kontrast između oskudice koja je vladala u glavnom gradu Limi i vrlo pristojne produktivnosti Peruanaca koji su radili kao šoferi, prodavci, frizeri ili hotelijeri. Dakle, lenjost ili niska produktivnost nisu uzrokovali svuda primetnu bedu u toj drţavi. Docnije, nakon sagledavanja istog problema u nekim drugim zemljama Trećeg sveta – nesrazmere između stepena produktivnosti i nivoa blagostanja, Reinert je odlučio da napiše knjigu koja će dati odgovor na vrlo prosto pitanje: “Zašto šofer u Frankfurtu ima realnu platu 16 puta veću od plate podjednako efikasnog šofera u Nigeriji, kao što je nedavno Svetska banka izračunala?” (str. 6). Drugim rečima, autor ove nevelike studije od 156 strana rešio je da, barem delimično, razjasni jedan od fundamentalnih problema svake ekonomske i socijalne teorije – šta je to što uslovljava da neka društva ţive u izobilju, a druga pak u bedi i oskudici. Reinert već u uvodu knjige ulazi u srţ problema, konstatujući da je Engleska, uprkos savetima Adama Smita o slobodnoj trgovini, čitav vek bila zabarikadirana iza više uvoznih carina nego Francuska, koja se inače tretirala kao tvrđava protekcionizma. Danas, dok DŢordţ Buš propoveda slobodnu trgovinu, Sjedinjene Drţave subvencionišu svoju poljoprivredu i štite svoja visokotehnološka preduzeća. Postoji ogroman jaz između retorike i stvarnosti, odnosno, kako tvrdi Reinert, “bogate drţave imaju tendenciju da siromašnima nameću teorije koje one same niti koriste, niti su ikada koristile” (str. 10). Prema njemu, postoje dve glavne grupe ekonomskih teorija, i ekonomisti se odlučuju za jednu ili drugu grupu zavisno od toga da li daju savete sopstvenoj deci ili deci u Africi. Teorija koja je danas vladajuća proriče da će slobodna trgovina stvoriti izjednačavanje cena faktora proizvodnje ili, drugačije rečeno, da će cene radne snage i kapitala biti iste u celom svetu. Taj stav se zasniva na već čuvenom postulatu o “komparativnim prednostima” i specijalizaciji u određenim delatnostima u kojima je pojedinačna zemlja efikasnija od drugih. Po ovoj teoriji, ako bi i ostale nacije prihvatile isti princip i bavile se samo onim delatnostima gde imaju komparativne prednosti, svi bi bili na velikom dobitku – svetska trgovina bi se odvijala na bazi optimalnih cena, i svako bi imao koristi, bilo u svojstvu prodavca ili kupca robe i usluga. Prema tome, za decu iz Afrike sledio bi (hipotetički) savet da ostanu pri proizvodnji recimo kafe ili banana, jer tu leţe njihove komparativne prednosti. Međutim, kako lucidno zapaţa ovaj Norveţanin, “malo koji ekonomista bi danas rekao svojoj deci da je svejedno da li će započeti svoju karijeru kao advokati ili kao spremačice jer je 'izjednačavanje cena faktora proizvodnje' odmah iza ugla ili zato što imaju 'komparativnu prednost' u tim delatnostima. U ličnom ţivotu makroekonomisti uviđaju da je izbor ekonomske delatnosti ključan za ţivotni standard njihove dece [ ... ] Na nacionalnom nivou, standardna ekonomska teorija 'dokazuje' da će jedna imaginarna nacija sastavljena samo od spremačica biti podjednako dobrostojeća kao nacija sastavljena samo od berzanskih brokera. Ekonomisti, dakle, decu u Africi savetuju na osnovu potpuno drugačijih shvatanja od onih koje koriste kada savetuju sopstvenu decu” (str. 11). Prva grupa ekonomskih teorija, inače dominantnih u svetu, zasniva se na metaforama preuzetim iz fizike (recimo teorija 'nevidljive ruke' koja drţi Zemlju u orbiti oko Sunca, ili metafora ravnoteţe iz fizike 1880-ih godina). I dok su sami fizičari napustili ovakva shvatanja, u ekonomiji se ona tvrdoglavo odrţavaju i stvaraju teoriju koja se gradi odozgo nadole, odnosno “pretpostavke iz sveta fizike nameću se stvarnosti. Tu teoriju ekonomisti koriste kada se obraćaju afričkoj deci” (str. 11). Druga grupa ekonomskih teorija zasniva se na iskustvu i gradi se odozdo

“za razliku od modela iz fizike. kako se odmiče u čitanju knjige. biološki modeli daju različite predloge zavisno od situacije u kojoj se drţava nalazi. on smatra da “zbog bliske veze između komunističke planske ekonomije i liberalizma. sa Adamom Smitom iz ekonomskih modela su nestala tri bitna pojma koji su neophodni za razumevanje ekonomskog rasta. nerikardijanske elemente kao što su istraţivanje. što je kobna zabluda. “na osnovu svog zajedničkog porekla u Rikardovom imaginarnom. Kod Marksa drţava treba da nestane” (str. 12). Reinert ističe kao posebnu slabost tzv. jer skupljanje perja i proizvodnja kompjutera ne mogu prizvesti jednake učinke. preduzetništvo. Kako tvrdi Reinert. inače potpuno stranu nemačkoj ekonomskoj misli i tradiciji. One su zanemarile takve pojmove kao što su novo znanje. zatim. moţe se uočiti naklonost ka tzv. 19). Ovde dolazimo do ključne razlike između ove dve grupe teorija ili. sa Smitom ekonomski rast nije više sinergijski fenomen (drugim rečima. kod kojih je ekonomska politika ista i nezavisna od konteksta (situacija u kojoj se nalazimo je nebitna). statičkom svetu bez trenja. Modeli iz ove grupe često se baziraju na biološkim metaforama i kvalitativnom razumevanju koje se ne moţe kvantifikovati (str. Kako kaţe. vođstvo i sposobnost organizacije. Pre svega. odstranio iz svoje teorije fenomen proizvodnje pošto nju i trgovinu svodi na tzv. tragajući za rešenjima za probleme kapitalizma. preduzetništvo i vlasništvo” (str. to je pojam inovacija ili novih dostignuća . inovacije. Bazična odlika prve grupe teorije (“fizičkog modela”) jeste visok nivo apstrakcije. Adam Smit je. do toga da budu desno orijentisani rikardijanci. i liberalne i komunističke ekonomske teorije su iznikle iz Rikardovog apstraktnog sistema i stoga ih opterećuju slične slabosti. Značajan deo njegove analize kritički je usmeren na preteranu šematizaciju i neumereno apstrahovanje – bitne odlike radova klasičnih liberalnih ekonomista poput Adama Smita. između “fizičkog” i “biološkog modela”. rad. teorije koja se fokusira na strane. po Reinertovim rečima. ali. Dejvid Rikardo je nastavio Smitovim stopama sa još apstraktnijom teorijom koja se temelji na “ radu ” – veličini bez ikakvih kvaliteta – kao merilu vrednosti. Najzad. Na izvestan način ova dva krila rikardijanaca predstavljaju zajednički front protiv alternativne ekonomske teorije zasnovane na iskustvu. i dotični frizer će dosegnuti viši ţivotni standard). biološkoj metafori. prostije rečeno. i konačno. inovacije. Po Reinertu. jer “korišćenje matematike suzbija kvalitativno razumevanje”. Nešto dalje. on ističe njihovu komplementarnost. u nekim ne” (str. njegovoj teoriji nedostaju strukturne veze: recimo. da su različite privredne delatnosti “ kvalitativno iste kao nosioci privrednog rasta” .nagore. Norveški teoretičar nije pristalica samo jednog modela. ni komunistička ni liberalistička teorija drţavi ne daju neko posebno mesto. 13). Današnja teorija globalizacije smatra. Kako tvrdi Reinert. plata frizera zavisiće od proizvodne strukture u drţavi čiji je ţitelj – što su inovativnije delatnosti i što je dinamičnija ekonomija. ekonomistima je lako da idu od jedne do druge političke krajnosti – od toga da budu levo orijentisani rikardijanci. po Reinertu. ma koliko neka zemlja uţivala u komparativnim prednostima kod skupljanja perja. . Karl Marks je usvojio Rikardovu radnu teoriju vrednosti. standardne teorije preteranu upotrebu kvantifikacije. U nekim slučajevima je slobodna trgovina veoma dobra. sa Smitom nestaje shvatanje da su privredne delatnosti kvalitativno različite kao nosioci ekonomskog rasta. 20).

koja čini da nećemo sve dublje tonuti u siromaštvo ili istrebiti ribu iz mora i istrošiti rudnike. pa će sve u ukupnom skoru biti jeftinije). ili za vađenje određenih ruda? Kao snaţne argumente za globalizaciju. u stvarnosti. njihove prednosti u svetskoj trgovini biće u komparativnim prednostima koje su stvorili ljudi. na primer. utoliko će proizvodnja svake dodatne jedinice biti skuplja” (str. Što se tiče slobodne trgovine. ekonomije obima (što je veće trţište i što više moţemo da proizvedemo. ta ista slobodna trgovina moţe biti krajnje destruktivna. postoje argumenti sinergije i klastera (znanje najviše napreduje kada više preduzeća. moţe se lako uvideti. ako nema industrije. dakle. prema Reinertovom mišljenju. 64). za neku drugu naciju. tu su tehnološki razvoj i inovacije (kod velikih trţišta troškovi inovacija i istraţivanja se mogu raspodeliti na veći broj potrošača. roba će imati niţe troškove proizvodnje). Naţalost. prim N. Siromašni će se specijalizovati za komparativne prednosti koje je stvorila priroda. Međutim.Šta se u globalnoj ekonomiji dešava sa zemljama koje se specijalizuju za uzgoj recimo malina ili banana. u svetu se formira dihotomna geoekonomska struktura. S jedne strane. ona nije apsolutni lek. u ograničenim količinama i sa različitim kvalitetima (zemlja. naime do opadajućih prinosa” (str. Drţava koja se specijalizuje za prirodne resurse – bez alternativnog trţišta rada u industrijskom i usluţnom sektoru – doţiveće. Osim toga. Ali ako se povinujete teoriji komparativnih prednosti. U skladu sa ovom šemom. da je Norveška najbolja drţava na svetu u gajenju šargarepe i da zbog toga nemamo nikakve druge privredne delatnosti. ). Nastaće pritisak na plate. onda moţete očekivati i efekte ekonomije obima (što više prodate proizvoda. “posle određene tačke. “bogate drţave će zasnivati svoju privredu na novom znanju i inovacijama kod kojih vlada zakon rastućih prinosa (ekonomija obima). biće potrebno sve više i više rada da bi se dobila ista količina sirovina. Svaka nova tona šargarepa bila bi skuplja i skuplja ( podsetimo se za trenutak. Po mišljenju ovog Norveţanina. 62). koja se nalazi u nekoj potpuno drugačijoj situaciji. suprotan efekat od onog koji doţivljava Bil Gejts: što više poveća proizvodnju. Što bismo se više specijalizovali. 63). jata riba)” (str. da je debata o globalizaciji “nastavak binarne argumentacije iz hladnog rata. Pošto bismo iskoristili najbolju zemlju. Ako izvozite proizvode sa visokim fiksnim troškovima (recimo avione ili kompjutere). Trţište je dobro. navodeći primer Australije. i konačno. i komplementarnih i konkurišućih. rade zajedno). Nešto dalje. “bogatstvo nacije će zavisiti od toga šta ona proizvodi”. stvarate velike barijere za nove takmace i zato je jako teško konkurisati firmama poput Microsoft-a . kako konstatuje Reinert. nalazišta rude. šargarepe bismo morali da gajimo na sve lošijoj i lošijoj zemlji. recimo za Norvešku. zatim. koja je uprkos bogatim prirodnim resursima izgradila industrijski sektor koji po efikasnosti nije konkurentan engleskom ili američkom. Dakle. V. Zamislimo. Kada se sa terena prakse pređe na teorijski nivo. drţava i plan nisu”. koje će pre ili kasnije davati opadajuće prinose. “današnja ekonomska teorija je toliko apstraktna da nije u stanju da uzme u obzir situaciju u . jer ako je danas ona korisna. 63). “drţave koje se specijalizuju za izvoz sirovina doći će pre ili kasnije do suprotnog efekta od ekonomije obima. ako u jednoj drţavi nema alternativnog trţišta rada. ali cena na svetskom trţištu ne bi reagovala na to. Reinert zaključuje da “alternativno trţište rada u industriji obezbeđuje minimalnu platu. kod kompjutera vlada obrnuto pravilo. okolnosti uopšte nisu tako jednostavne kako se to često zamišlja. Reinert navodi tri razloga: efekat tzv. jer je jedan od faktora proizvodnje dat prirodom i Gospodom Bogom. Međutim. Kako slikovito objašnjava Reinert. smanjujete njihovu cenu proizvodnje i dobijate prednost nad konkurentima). onda će stanovništvo morati da ţivi samo od prirodnih resursa. utoliko bismo bili i siromašniji” (str.

kako reče jednom prilikom Šumpeter.). Ekonomija se udaljila od nauka poput sociologije. Zbog toga se isti ekonomski lek prepisuje svim drţavama. država (tvorac institucija – zakona. i konačno. 108). U početnoj fazi nacija mora proći kroz period slobodne trgovine radi povećanja traţnje za industrijskom robom. kao što je slučaj u ţivotinjskom svetu. Nešto dalje. Recimo. stiglo se. radna snaga i trţišta su besmisleni pojmovi” (str. bez obzira na to da li je reč o bogatim ili siromašnim članicama svetske zajednice. moţe doći do globalne slobodne trgovine (str. radna snaga i tržišta . kada se grubo i bez ustezanja nameće jedan te isti kalup ekonomske politike (nema drţavne intervencije. Kvantifikaciji podleţu samo Zombartovi pomoćni faktori: kapital. Reinert posebno naglašava njegovu teoriju o “pokretačima” kapitalizma u koje spadaju: preduzetnik (osoba sa inicijativom da se nešto proizvede ili stavi u promet). proces mašinske proizvodnje (mehanizacija i povećavanje efikasnosti produkcije). Shodno tome. 71). ni drţavne politike. 74). Ipak. Prevodeći rezultate teorije na praksu. bez inovacija i preduzetništva. Tek u “pomoćne faktore” spada ono o čemu naši (srpski) ekonomisti pričaju do besvesti: kapital . novoklasičari su prestali da izučavaju pokretače kapitalizma i sav svoj intelektualni napor su usmerili ka analizi pomoćnih faktora. sledi interval u kojem male drţave izgrađuju sopstvenu industriju uz odgovarajuću zaštitu. slaţu se i konzervativni Šumpeter i radikalni Marks. Reinert dolazi do zaključaka koji u eri apsolutne dominacije neoliberalnog diskursa mogu izgledati potpuno jeretički. Njegove preporuke su posebno aktuelne danas. U sledećoj fazi treba da nastupi integracija sve većih geografskih oblasti na istom stupnju razvoja. univerziteta i sl. nema protekcije. Rezultat toga je da pozajmljujemo pare siromašnim drţavama sa kamatama koje su daleko iznad prinosa koje mogu da postignu specijalizujući se za sirovine” (str. a pribliţila se naukama kao što je fizika. Kako zapaţa Reinert. sterilan. Počelo se verovati da se moţe stvoriti kapitalizam “šaljući kapital u siromašne zemlje gde nema ni preduzetništva. Od ekonomskih teoretičara koje Reinert posebno uvaţava i citira izdvojili bismo dvojicu – Vernera Zombarta i Fridriha Lista. došlo se čak i do toga da jedan od zagovornika globalizacije Martin Volf tvrdi za Zombarta da je fašista i marksista (str. 76). infrastrukture. Kod Zombarta. Reinert navodi osnovne Listove preporuke koje se tiču vođenja privredne politike u jednoj zemlji. Nakon Drugog svetskog rata usledila je ţestoka formalizacija ekonomije. škola. Bez ljudske volje i inicijative. Oslanjajući se na Zombartove i Listove uvide. mnoge faktore kao što su preduzetništvo ili inicijativa nije moguće kvantifikovati i svesti na brojeve ili simbole. princip “otvorenih vrata”) svim zemljama. Na kraju. kada sve nacije imaju konkurentan industrijski sektor. trţište i radna snaga.kojoj se pojedinačne zemlje nalaze. Nakon toga. do banalnog shvatanja da je sâm kapital pokretač kapitalizma. on tvrdi da je veliki problem sa globalizacijom onako kako . kapital. “oko toga da je kapital sam po sebi. norveški stručnjak konstatuje da će ljudi u zemlji sa neefikasnim industrijskim sektorom ţiveti daleko bolje od ljudi u zemlji bez industrije. 74–75). Tek nakon ovog (trećeg) stadijuma. nezavisno od njihove situacije” (str. niti bilo kakvog industrijskog sistema. a matematika je postala glavno sredstvo komunikacije. Drugi teoretičar kojeg Reinert naročito uvaţava je svakako Fridrih List.

moglo bi izgledati kao “čista ekscentričnost”. rudna nalazišta ili jeftina radna snaga. Naravno. To bi verovatno dovelo do velikog pada plata u bogatom delu sveta. već u znanju (str. branje šumskih proizvoda (pečurki i lekovitog bilja) i slične delatnosti (gde uţivamo “komparativne prednosti”) “podići” i izvući iz stagnacije. privrednih “analitičara” i ministara koji su svoj “razvojni put” počeli od “tetkinog kauča”. koji je mnoga preduzeća “okitio” sa već čuvenim katancem na ulaznoj kapiji. Sumirajući svoje analize. Neoliberalni koncept. Drugi obrazac jeste alternativna strategija globalizacije. veliki priliv uvozne odeće i obuće “oduvao” sa domaćeg trţišta mnoge srednje i sitnije proizvođače konfekcije iz Novog Pazara i okoline. Tamošnja omladina je sve teţe pronalazila bilo kakav posao. U većini zemalja Latinske Amerike plate su dostigle vrhunac otprilike u isto vreme kad i u Peruu. Prvi model pretpostavlja globalizaciju i trţišta rada. a ne plodno tlo. Iz njegove studije moţe se posredno zaključiti da je bolje da se u svetu prepoznajemo po sofisticiranom industrijskom proizvodu. 133). “eksperata”. Danas. veka. ali ne u proizvodnji sirovina. U isto vreme smo slušali priče o tome kako će nas upravo uzgajanje šljiva i malina. kao što su Antonio Sera ili Zekendorf. nad Srbijom je prohujao turboliberalni uragan. kada se konačno shvatilo da se bez solidno razvijenog industrijskog sektora ne moţe ući u društvo bogatih drţava. Oni su bili najbogatiji kada su prema Svetskoj banci sve pogrešno radili . Tako je recimo. kroz razne olakšice i beneficije. Za mnoge od njih Reinertovo pozivanje na filozofe poput Ničea ili Gadamera. inovacije i agresivni preduzetnički duh. nego po malinama. kao što je Mongolija. uključujući i Rusiju” (str. ne ostavlja svoje negativne posledice samo u domenu ekonomije. Reinert tvrdi da postoje dva puta za planetarnu ekonomiju. kada su štitili neefikasnu industriju. zasnovana na sugestijama Fridriha Lista. Krajnji rezulat bi mogao biti da svi imaju komparativne prednosti. mi bukvalno plaćamo strancima da podiţu fabričke pogone po Srbiji. S obzirom na preovlađujuće teorijsko usmerenje kod naših profesora ekonomije. nove tehnologije. Tokom naše tzv. Reinertova knjiga nas opominje da ukoliko ţelimo da budemo deo razvijenog sveta. bureku ili pečurkama. Isto se odnosi i na više zemalja u Aziji. što bi u perspektivi prouzrokovalo da milijarde siromašnih nagrnu u zemlje blagostanja koje su tokom istorije vodile merkantilističku politiku. i poljoprivredni proizvodi treba da budu vaţan deo našeg izvoza. tranzicije. praktična iskustva različitih zemalja i teorijsko nasleđe niza ekonomskih mislilaca. naše komparativne prednosti treba da budu znanje. koji bez milosti “gura” domaća preduzeća da se “takmiče” sa onim inostranim. i na većinu zemalja Drugog sveta. Listov projekat podrazumeva integraciju u slobodnoj trgovini sve većih regiona na istom nivou razvoja. 109). a pojedinci su izlaz iz socijalne bede i egzistencijalnog očaja počeli da pronalaze u skraćivanju čakšira i puštanju brade bez brkova – u sredini koja se nikada nije posebno isticala verskim fundamentalizmom dobili smo vehabije. dok bi zalaganje za veću ulogu drţave i fleksibilan pristup slobodnoj trgovini verovatno bilo ocenjeno kao anahronizam. već i na socijalno-političkom planu. siromašnim zemljama se mora omogućiti da vode istu onu politiku koju su nekad vodile danas bogate i moćne zemlje.se ona danas sprovodi u tome “što drţave koje bivaju deindustrijalizovane doţivljavaju drastičan pad prihoda. ili na ekonomske mislioce iz 17. pravo je čudo da se prevod ovakve knjige uopšte pojavio u Srbiji. Drugim rečima. ali poljoprivreda ne moţe biti supstitucija za .

Zbog niza zanimljivih stavova i analiza Reinertovu knjigu t r eba svakako pročitati. naučnih i kulturnih institucija. Ona opominje. . Njena analitičnost. čiji će ţitelji preko leta dolaziti u “egzotičnu” Srbiju da se malo “izduvaju” na Egzitu ili u Guči. jakom poljoprivredom i snaţnim usluţnim sektorom. Srbija moţe pretendovati na ulogu lidera u juţnoj Evropi. umesto da prosvećuju. bićemo samo sirovinski privezak razvijene Evrope. podstiče na razmišljanje i preispitivanje i. U suprotnom. razbija uobičajene predrasude o tome kako funkcioniše planetarna ekonomija. kritički duh i inventivnost mogu biti obrazac i za domaće ekonomske pisce koji često. uz gustu mreţu zdravstvenih. obrazovnih. srpsku čitalačku publiku “hipnotišu” trivijalnim istinama i “gotovim” rešenjima.industrijski sektor koji treba da bude “kičma” srpske ekonomije. Tek sa razvijenom industrijom. što je najvaţnije.