Bredberi Rej TETOVIRANI OVEK Prevod: Rajkovi Mirjana Bradbury Ray ILLUSTRATED MAN (THE), 1951.

PROLOG: TETOVIRANI OVEK Kada sam prvi put sreo Tetoviranog oveka bilo je toplo popodne ranog septembra. Idui asfaltnim drumom, zavravao sam dvonedeljno peaenje po Viskonsinu. Kasno popodne se zaustavim, pojedem malo svinjetine, pasulja i krofnu, i ba sam se spremao da se opruim i ponem da itam kada Tetovirani ovek pree preko brda i stade za trenutak naspram neba. Tada nisam znao da je Tetoviran. Samo sam video da je visok, da je nekada imao dobre miie, ali da se sada, iz nekog razloga, udebljava. Seam se da je imao dugake ruke, mesnate ake, ali da mu je lice bilo poput dejeg, nasaeno na krupno telo. Kao da je samo oseao moje prisustvo, jer nije gledao pravo u mene kada progovori prve rei: "Znate li gde se moe nai posao?" "Na alost, ne znam", rekoh. "Ve etrdeset godina nemam stalan posao", ree on. Iako je bilo vrue kasno popodne, nosio je vunenu koulju zakopanu do samog grla, Rukavi su mu bili sputeni i zakopani oko punih runih zglobova. Znoj mu se u potocima slivao s lica, a ipak se i ne pokrenu da raskopa koulju. "Pa", ree najzad, "ovde se sasvim lepo moe prenoiti. Nemate nita protiv drutva?" "Imam malo vika hrane koji bih vam ponudio sa zadovoljstvom", rekoh. On sede teko, rokui. "Zaaliete to ste mi rekli da ostanem", ree. "Svako se uvek pokaje. Zato tako i idem. Evo ga, poetak septembra, najlepe vreme Radnikog karnevala. Trebalo bi da zgrem pare na predstavama po svim gradovima, a evo me ovde meu vama bez ikakvih izgleda." Skide ogromnu cipelu i zaviri u nju. "Obino zadrim posao oko deset dana. Onda se neto dogodi i otpuste me. Sada nijedan karneval u Americi nee ni da uje za mene." "A u emu je stvar?" zapitah. U odgovor, on otkopa svoj tesni okovratnik, lagano. Sa zatvorenim oima, otkopavao je koulju sporom rukom sve do dole. Zavue prste pod koulju da opipa grudi. "udno", ree, zatvorenih oiju. "Ne moe ih opipati a ipak su tu. Stalno se nadam da u jednog dana pogledati - a njih nema. Satima hodam po suncu u najvrelije dane, peem se, i nadam se da e ih znoj sprati, sunce ih otkuvati, ali kad sunce zae one su i dalje tu." Okrete malo glavu ka meni i pokaza grudi. "Jesu li jo tu?" Posle dueg utanja izdahnuh vazduh. "Da", rekoh. "Jo su tu." Slikarije. "Jo jedan razlog zato drim zakopan okovratnik", ree on, otvarajui oi, "jesu deca. Idu za mnom po seoskim putevima. Svako eli da vidi slike, a ipak niko ne eli da ih vidi." Svue koulju i zguva je u rukama. Bio je pokriven slikama od plavog tetoviranog prstena oko vrata sve do pojasa. "I dalje sve ima", ree, pogodivi moju misao. "Ceo sam istetoviran. Pogledajte." Otvori aku. Na dlanu mu je bila rua, svee poseena, sa kapljicama kristalne vode meu mekim ruiastim laticama. Ispruih ruku da je dotaknem, ali to je bila samo Slika.

to se tie ostalog na njegovom telu, ne mogu ni da opiem kako sam sedeo i buljio, jer tu je bilo sijaset raketa i fontana i ljudi, islikanih u tako zapetljanim pojedinostima i boji da si mogao uti mrmljave glasove, tanke i priguene, iz gomila koje su naseljavale njegovo telo. Kad bi mu se miii trzali, zatreptala bi siuna usta, namigivale zeleno-zlatne oice, pokretale se majune ruiaste aice. ute livade, plave reke i planine, i zvezde, sunca i planete bile su razbacane po Mlenom putu preko njegovih grudi. Sami ljudi nalazili su se u dvadesetak ili neto vie grupa po rukama, ramenima, leima, bokovima i lancima, kao i na ravni stomaka. Video si ih u umama malja, kako vrebajui zvirkaju iz sazvea pega, ili vire iz pazunih jama usjajenim oima poput dijamanata. Svaki je izgledao zaokupljen svojim poslom; svaki je bio galerijski portret za sebe. "to su lepi!" rekoh. Kako da opiem te Slike na njemu? Da je EI Greko kada je bio na vrhuncu slikao minijature, ne vee od ake, sa pojedinostima do beskonanosti, sa svom njegovom sumpornom bojom, izduenjem, i anatomijom, moda bi mogao koristiti telo ovog oveka za svoju umetnost. Boje su gorele u tri dimenzije. Tu su, sakupljene na jednom zidu, bile sve najlepe scene u vasioni; taj ovek je bio pokretna galerija dragocenosti. Ovo nije bio rad jeftinog vaarskog majstora za tetoviranje u tri boje, kome se osea viski iz usta. To je bilo delo jednog ivog genija, treptavo, jasno, i divno. "Pa da", ree Tetovirani. "Toliko se ponosim mojim Slikama da bih eleo da ih sprim sa sebe. Pokuao sam mirglom, kiselinom, noem..." Sunce je zalazilo. Na Istoku se mesec ve digao. "Jer, znate", ree Tetovirani ovek, "te Slike predskazuju budunost." Ne rekoh nita. "U redu je dok je sunce", nastavi on. "Mogao bih da zadrim posao na vaaru preko dana. Ali nou - slike se kreu. Menjaju se." Mora da sam se osmehnuo. "Koliko dugo ste ve Tetovirani?" "1900. godine, kada mi je bilo dvadeset godina, radio sam u jednom luna parku i slomijem nogu. To me je privezalo za krevet; morao sam neto da radim da bih bio u treningu, zato reim da se istetoviram." "Ali ko vas je tetovirao? ta se desilo sa umetnikom?" "Ona se vratila u budunost", ree on. "Ozbiljno mislim. To je bila jedna starica u maloj kui usred Viskonsina ovde negde, nedaleko od ovog mesta. Mala stara vetica koja je u jednom trenutku izgledala kao da joj je hiljadu godina, a ve u sledeem kao da joj je dvadeset, ali rekla je da moe da putuje kroz vreme. Ja sam se smejao. Sada vie znam." "Kako se dogodilo da je sretnete?" Kazao mi je. Video je njenu obojenu firmu kraj puta: SLIKANJE NA KOI! SLIKANJE umesto tetoviranja! Umetniko! Tako je presedeo itavu no dok su ga njene arobne iglice bockale osinjim aokama i finim pelinjim ubodima. Do jutra je liio na oveka koji je upao u dvadesetobojnu tamparsku presu pa onda bio istisnut iz nje, sav sjajan i u slikama. "Lovim svakog leta ve pedeset godina", ree izlaui ake vazduhu. "Kada naem tu veticu ubiu je." Sunce je nestalo. Sada su sijale prve zvezde, a mesec je rasvetlio polja sa travom i itom. Slike Tetoviranog oveka arile su se i dalje kao ugljevlje u polusvetlu, kao razbacani rubini i smaragdi, sa Ruoovim, i Pikasovim bojama, i - izduenim, upolje isturenim EL Grekovim telima. "Tako me ljudi izbace s posla kada mi se Slike pokrenu. Ne vole da vide kako se odigravaju nasilja u mojim Slikama. Svaka Slika predstavlja neku priicu. Ako ih posmatrate, kroz nekoliko minuta ispriaju vam priu. Za tri sata gledanja mogli biste da vidite oko dvadesetak pria koje se odigravaju tano tu na mom telu, uli biste glasove i mislili misli. Sve je tu, samo vas eka da gledate. Ali to je najinteresantnije, na mom telu ima jedno naroito mesto." ovek razgoliti lea. "Vidite? nema nikakvog posebnog crtea na desnoj lopatici, samo neka vrljotina." "Da." "Kada dovoljno dugo provedem sa nekom osobom, to mesto se naoblai i ispuni. Ako sam sa enom, izae mi njena slika tu na leima za jedan sat, i pokae ceo njen ivot - kako e iveti, kako

e umreti, i kako e izgledati u ezdeset godina. I ako je mukarac, jedan sat kasnije njegova slika mi je tu na leima. Prikazuje ga kako pada sa neke litice, ili umire pod tokovima voza. Tako me opet izbace s posla." Dok je govorio, rukama je stalno prebirao po slikama kao da im ispravlja ramove, brie sa njih prainu pokretima poznavaoca, zatitnika umetnosti. Sada lee na lea, dugaak i pun na meseini. Bila je topla no, bez povetarca i zaguljiva. Obojica smo skinuli koulje "I nikako ne pronae tu staricu?" "Nikako." "I misli da je dola iz budunosti?" "Kako bi inae mogla znati te prie koje je naslikala po meni?" Umorno zatvori oi. Glas mu se utia. "Ponekad, nou, mogu da ih osetim, slike, kao mrave, kako mi mile po koi. Tada znam da ine ono to moraju da ine. Vie ih ne gledam. Samo nastojim da se odmorim. Ne spavam mnogo. Nemojte ni vi da ih gledate, upozoravam vas. Okrenite se od njih dok spavate." Legoh na nekoliko stopa od njega. Nije liio na silediju, a slike su bile divne. Inae sam mogao doi u iskuenje da se izvuem da ne bih sluao takvo brbljanje. Ali te slike... uzeh da napasam oi. Svako bi malo enuo da ima tako neto po telu. No je bila vedra. uo sam disanje Tetoviranog oveka na meseini. Zrikavci su se meko komeali u udaljenim klisurama. Legao sam na stranu da bih mogao da razgledam Slikarije. Proe moda pola asa. Da li je Tetovirani spavao ne znam, tek odjednom ga ujem kako apue: "Miu se, je l' tako?" Poekam trenutak. Onda rekoh, "Da." Slike su se pokretale, jedna za drugom, svaka po kratak minut-dva. Tu na meseini, uz zveckave misli i daleke glasove mora, kao da su se odigravale sve mogue male drame. Teko bi bilo rei da li su se drame zavravale za sat ili tri sata. Samo znam da sam leao opinjen i da se nisam micao, dok su se zvezde kotrljale po nebu. Osamnaest Slika na koi, osamnaest pria. Brojao sam ih jednu po jednu. Oi mi se najpre usredsredie na jednu scenu, veliku kuu i dvoje ljudi u njoj. Video sam leinare kako lete plamenim nebom, video ute lavove, i uo glasove... Prva Slika zatrepta i oive... JUNOAFRIKA PUSTARA "Dorde, volela bih da pogleda deju sobu." "ta nije u redu?" "Ne znam." "Pa ta onda." "Samo elim da baci pogled, to je sve, ili da pzove psihologa da je pogleda." "ta bi psiholog traio u deijoj sobi?" "Zna ti vrlo dobro ta bi traio." ena je zastala na sred sobe i posmatrala pe koja je zujala pripremajui veeru za etvoro. "Deija soba sada prosto vie nije kakva je bila." "Dobro, hajde da pogledamo." Prooe holom svoje kue tipa Sreni ivot, neprobojne za zvuk, ije postavljanje ih je kotalo trideset hiljada dolara, te kue koja ih je oblaila i hranila i uspavljivala, ljuljanjem, i svirala i pevala i bila dobra prema njima. Njihovim pribliavanjem negde je bio aktiviran jedan prekida, svetlost u deijoj sobi se upali kada joj se primakoe na desetak stopa. Iza njih, po holovima, svetla su se palila i gasila kako su ih ostavljali za sobom, sa neujnim automatizmom. "Pa", ree Dord Hedli. Stajali su na slamnatom podu deije sobe. Soba je bila velika etrdeset sa etrdeset stopa, i trideset stopa u visinu; kotala je koliko polovina ostalog dela kue. "Ali nita nije i suvie dobro za nau decu", rekao je tada Dord.

U deijoj sobi vladala je tiina. Soba je bila prazna, kao proplanak u dungli u vrelo podne. Zidovi su bili bez iega i dvodimenzionalni. Sada, dok su Dord i Lidija Hedli stajali u sredini sobe, zidovi poee da vre i kao da se povlae u kristalnu daljinu, i ubrzo se pojavi afrika pustara, u tri dimenzije; na svim stranama, reprodukovana u boji do poslednjeg ljunka i slamice. Tavanica iznad njih pretvori se u iroko nebo sa vrelim utim suncem. Dord Hedli oseti kako mu po elu izbija znoj. "Hajdemo sa sunca", ree. "Ovo je malo i suvie realno. Ali ne vidim da neto nije u redu." "Saekaj malo, videe", ree mu ena. Sada su skriveni odorofonici poinjali da duvaju vetar sa mirisom na dvoje ljudi usred speene pustare. Vreli slamnati miris lavlje trave, prohladan zeleni miris skrivenog vrela, razvuen umali miris ivotinja, miris praine slian alevoj paprici u pretoplom vazduhu. Onda poee zvuci: toptanje daleke antilope po utrini obrasloj travom, papirnat lepet leinara. Jedna senka prominu nebom i neno zatreperi na dignutom, oznojenom licu Dorda Hedlija. "Gadna stvorenja", zau se ena. "Leinari." "Vidi, tamo su lavovi, preko, onuda. Sada su krenuli na vodu. Samo to su jeli", ree Lidija. "Ne znam ta." "Neku ivotinju." Dord Hadli podie ruku da zatiti poluzatvorene oi od svetlosti koja je prila. "Moda neku zebru ili malu irafu." "Jesi li siguran?" U eninom glasu oseala se udna napetost. "Ne, malo je kasno da budem siguran", ree on zabavljajui se. "Nita tamo ne mogu da vidim osim oiene kosti i leinare kako se ustremljuju na ono to je ostalo." "Jesi li uo onaj vrisak?" zapita ona. "Ne." "Neto pre jednog minuta?" "alim, nisam." Lavovi su dolazili. Dorda Hedlija nanovo ispuni divljenje prema mehanikom geniju koji je zamislio tu sobu. udo od efikasnosti, po smeno niskoj ceni. Svaka kua bi trebalo da je ima. Sad, ponekad bi te prepali svojom klinikom tanou, trgao bi se i trecnulo bi te neto, ali najvei deo vremena svi su se silno zabavljali, ne samo sin i erka, ve i ti sam kad god zaeli da na as skokne u neku stranu zemlju, da brzo promeni sredinu. Pa, eto sobe! A sada su tu bili i lavovi, na petnaest stopa odatle, toliko stvarni, toliko grozniavo i zapanjujue stvarni da si na ruci oseao bockavo krzno, dok su ti usta bila puna pranjavog tapetarskog mirisa zagrejanog krzna, a njihovo utilo ti je bilo u oima kao uta boja izvanredno fine francuske tapiserije, kao ute boje lavova i letnje trave, i rogozna lavlja plua izdisala su u nemo podne vazduh sa zadahom mesa iz zadahtalih eljusti sa kojih su se cedile bale. Lavovi su stajali i gledali u Dorda i Lidiju Hedli stranim zeleno-utim oima. "Pazi!" vrisnu Lidija. Lavovi jurnue na njih. Lidija se tre i potra. Instiktivno, Dord skoi za njom. Napolju, u holu, kada su se vrata zalupila, on se smejao a ona plakala, i oboje su stajali zaprepaeni reakcijom onog drugog. "Dorde!" "Lidija! Oh, draga moja sirota slatka Lidija!" "Samo to nas nisu uhvatili!" "Zidovi su to, Lidija, seti se; kristalni zidovi, to je sve. Izgledaju stvarni, to moram da priznam Afrika ti u salonu - ali to je svedimenzionalni, superosetljivi kolor film i mentalna filmska traka iza staklenih ekrana. To su samo odorofonici, Lidija. Evo ti moja maramica." "Bojim se." Prie mu i prisloni se uz njega, plaui. "Jesi ti video? Jesi li osetio? I suvie je stvarno." "Hajde, Lidija..." "Mora da kae Vendi i Piteru da vie ne itaju o Africi." "Naravno - naravno." Potapa je.

"Obeava?" "Sigurno." "I zakljuaj deiju sobu nekoliko dana dok ne smirim ivce." "Zna kako je Piter teak kad je o tome re. Kada sam ga pre mesec dana kaznio zakljuavanjem sobe samo na nekoliko asova - kakav je napad besa dobio! A i Vendi. Oni ive za tu sobu." "Ima da se zakljua, i taka." "U redu." Opirui se u sebi, zakljua ogromna vrata. "Mnogo radi. Potreban ti je odmor." "Ne znam - ne znam", ree ona imrkujui se i sede u stolicu koja smesta poe da se ljulja i da je tetoi. "Moda nemam dovoljno da radim. Moda imam vremena da i suvie mislim. Zato da ne zatvorimo itavu kuu na nekoliko dana pa da odemo na odmor?" "Hoe da kae da eli da pri jaja za mene?" Ona klimnu glavom. "Da." "I da mi topa arape?" "Da", uz oajniko klimanje glave, sa suznim oima. "I da isti kuu?" "Da, da - oh, da" "Ali ja sam mislio da smo mi zato i kupili ovu kuu, da ne bismo morali nita da radimo?" "Pa ba u tome je stvar. Oseam se kao da ne spadam ovde. Kua je sada i ena i majka i dadilja. Mogu li se ja nadmetati sa jednom afrikom pustarom? Mogu li da okupam i istrljam decu isto tako efikasno i brzo kao i automatsko trljajue kupatilo? Ne mogu. I nisam samo ja u pitanju. Ti si. Strano si nervozan u poslednje vreme." "Valjda sam i suvie puio." "Izgleda kao da ni sam ne zna ta da ini sa sobom u ovoj kui. Pui malo vie svakog jutra, i pije po malo vie svako po podne, i svake noi potrebno ti je po malo vie sedativa. I ti poinje da se osea nepotrebnim." "Da li?" Dord zauta i pokua da zaroni u sebe da vidi ta tamo ima u stvari. "Oh, Dorde!" Gledala je pokraj njega, u vrata deije sobe. "Oni uasni lavovi ne mogu da izau odande, je li tako?" On pogleda u vrata i vide kako su se zatresla kao da je neto sa druge strane skoilo na njih. "Naravno da ne mogu", ree. Za veerom su jeli sami, poto su Vendi i Piter bili na nekom specijalnom karnevalu plastike na drugom kraju grada pa su televizirali kui da e zakasniti, a oni neka samo veeraju. Tako je Dord Hedli, oamuen, sedeo i gledao kako trpezarijski sto izbacuje tople sudove sa hranom iz svoje mehanike unutranjosti. "Zaboravili smo keap", ree on. "Izvinite", ree jedan glasi u stolu, i pojavi se keap. to se tie deije sobe, razmiljao je Dord Hedli, deci nee smetati da budu kratko vreme napolju. I suvie mnogo bilo ega nije dobro ni za koga. A jasno se vidi da su deca provodila i suvie mnogo vremena na Africi. To sunce. Oseao ga je na vratu, jo uvek, kao vruu apu. I lavovi. Pa miris krvi. Neverovatno kako je soba hvatala telepatska zraenja deijeg mozga i stvarala ive stvari da bi im ispunila svaku elju. Deca bi pomislila lavove, i lavovi su bili tu. Pomislila bi zebre, i eto zebra. Sunce - sunce. irafe - irafe. Smrt i smrt. To poslednje. Bezukusno je vakao meso koje je sto isekao za njega. Misli smrti. Bili su i suvie mladi, Vendi i Piter, za misli smrti. Ili i ne, nikada nisi i suvie mlad, zaista. Mnogo pre nego to si saznao ta je smrt eleo si je nekom drugom. Kada ti je bilo dve godine, ve si pucao na ljude iz pitolja sa kapislama. Ali ovo - duga, vrela afrika pustara - strana smrt u lavljim eljustima. I to ponavljana, iznova i iznova. "Kamo e?"

Ne odgovori na Lidijino pitanje. Zaokupljen mislima, putao je da se svetla neujno pale ispred njega, gase za njim dok je mekim koracima prilazio vratima deije sobe. Poslua prislonjen uz njih. U daljini, zaurla lav. Otkljua vrata i otvori ih. Upravo pre nego to je kroio unutra, zau udaljen krik. Zatim jo jedan urlik lavova, koji se brzo utia. Stupi u Afriku. Koliko puta je ove poslednje godine otvorio ta vrata i zatekao Zemlju uda, Alisu, Smenu kornjau, ili Aladina i njegovu arobnu lampu, ili Deka Tikvoglavog iz Oza, ili Doktora Dulitla, ili kravu kako preskae preko meseca veoma stvarnog izgleda - sve te divne kerefeke sveta iz bajki? Koliko puta je video Pegaza kako leti po nebeskoj tavanici, ili vatromete crvenih prskalica, ili uo pevanje aneoskih glasova. Ali sada, ova uta vrela Afrika, ova penica sa umorstvima na vrelini. Moda je Lidija bila u pravu. Moda im je potreban mali odmor od mate koja se malo i suvie pretvara u stvarnost za desetogodinju decu. U redu je da ovek veba mozak gimnastikim fantazijama, ali kada se ivahan deiji duh zadri na jednom obrascu...? inilo se da je proteklog meseca, u daljini, uo lavove kako urlaju, i oseao njihov snaan zadah koji je dopirao ak do vrata njegove radne sobe. Ali, poto je bio zauzet, nije obraao panju. Dord Hedli je stajao sam na afrikoj travnatoj ledini. Lavovi podigoe glave sa plena koji su jeli, i stadoe da ga posmatraju. Jedina greka u iluziji bila su otvorena vrata kroz koja je mogao da vidi svoju enu, daleko dole u mranome holu, kao uramljenu sliku, kako veera odsutna duhom. "Odlazite", ree lavovima. Oni ne odoe. Tano je znao princip sobe. Odailje misli. Sve pomisli, dogodi se. "Hoemo Aladina i njegovu lampu", ree brzo. Pustara ostade u sobi; ostadoe i lavovi. "Hajde, sobo! Zahtevam Aladina!" ree on. Nita se ne desi. Lavovi su mumlali u svojim vruim koama. "Aladina!" Vrati se na veeru. "Ova aava soba se pokvarila", ree. "Nee da reaguje." "Ili..." "Ili ta?" "Ili ne moe da reaguje", ree Lidija, "zato to su deca toliko mnogo dana mislila o Africi i o lavovima i ubijanju, da je soba stekla naviku." "Moe biti." "Ili ju je Piter doterao da tako ostane." "Doterao je?" "Moda je dospeo u mehanizam i neto namestio." "Piter ne zna mehanizam." "Ima on pameti za desetoricu. Taj njegov kolinik inteligencije ..." "Ipak..." "Zdravo, mama. Zdravo, tata." Hedlijevi se okrenue. Vendi i Piter su ulazili na prednja vrata, sa zaarenim obrazima, oima poput sjajnih klikera od plavog ahata, sa mirisom ozona na demperima od leta helikopterom. "Ba ste stigli na vreme za veeru", rekoe oba roditelja. "Najeli smo se virli i sladoleda od jagoda", rekoe deca drei se za ruke. "Ali emo sesti da gledamo." "Jeste, hajde kaite nam za deiju sobu", ree Dord Hedli. Brat i sestra zakiljie u njega, pa onda jedno u drugo. "Deija soba?" "Sve o Africi i o svemu", ree otac sa lanom razdraganou. "Ne razumem", ree Piter. "Vaa majka i ja smo ba sad putovali kroz Afriku sa pitoljem i tapom i kanapom; Tom Swift i njegov Elektrini lav", ree Dord Hedli. "Nema nikakve Afrike u deijoj sobi", ree jednostavno Piter. "Idi, molim te, Piter. Znamo mi bolje." "Ne seam se nikakve Afrike", obrati se Piter Vendi. "A ti?" "Ne."

"Otri da vidi pa doi da nam kae." Ona poslua. "Vendi, vraaj se ovamo!" povika Dord Hedli, ali ona je ve otila. Kuna svetla su je pratila kao roj svitaca. I suvie kasno, on shvati da je posle svoje poslednje inspekcije zaboravio da zakljua sobu. "Vendi e pogledati pa e nam rei", ree Piter. "Ne mora ona meni da govori. Ja sam video." "Siguran sam da grei, oe." "Ne greim, Piter. Hajdemo sada." Ali Vendi se vratila. "Nije Afrika", ree bez daha. "Videemo mi to", ree Dord Hedli, i svi zajedno pooe niz hol i otvorie vrata deije sobe. Tu su bile zelena, krasna uma, divna reka, purpurna planina, uli su se visoki raspevani glasovi, a Rima, prelepa i tajanstvena, skrivala se u drveu dok su joj areni rojevi leptira, kao oiveli buketi, lebdeli u dugoj kosi. Afrika pustara je nestala. Nestali su lavovi. Tu je sada bila samo Rima, i pevala pesmu toliko lepu, da ti suze natera na oi. Dord Hedli pogleda unutra u izmenjenu scenu. "Idite na spavanje", ree deci. Oni otvorie usta. "uli ste me", ree on. Deca odoe do vazdune komore, gde ih jedna struja vazduha usisa kao uto lie na sprat do njihovih soba. Dord Hedli proeta raspevanim proplankom i die neto to je lealo u uglu blizu mesta gde su bili laovovi. Polako se vrati do svoje ene. "ta je to?" zapita ona. "Jedan moj stari novanik." Pokaza joj ga. Na novaniku je bio miris ugrejane trave, i miris lava. Videle su se kapljice pljuvake, bio je vakan, i zamrljan krvlju sa obe strane. On zatvori vrata deije sobe i zakljua ih, da bude sigurno. Usred noi bio je jo budan i znao je da mu je i ena budna. "ta misli, da ju je Vendi preokrenula?" najzad ree u mranoj sobi. "Naravno." "Pretvorila je od pustare umu i stavila Rimu umesto lavova?" "Da." "Zato?" "Ne znam. Ali ostae zakljuana dok ne saznam." "Kako je tvoj novanik dospeo tamo?" "Nita ne znam", ree on, "osim da poinjem da se kajem to smo tu sobu kupili za decu. Ako su deca i malo neurotina, jedna takva soba..." "Trebalo bi da im pomogne da se oslobode te neuroze na zdrav nain." "Poinjem da se pitam." Bio je zagledan u tavanicu. "Dali smo deci sve to su poelela. Je li nam ovo nagrada - tajanstvenost, neposlunost?" "Ko ono ree: 'Deca su kao ilimi, na njih treba zgaziti povremeno'? Mi nikad nismo ni ruku podigli. Nepodnoljivi su - priznajmo. Dolaze i odlaze kad im se svia; tretiraju nas kao da smo mi potomci. Razmaeni su, i mi smo razmaeni." "udno se ponaaju od kada si im zabranio da ponesu raketu u Njujork pre nekoliko meseci." "Nisu dovoljno odrasli da je nose sami, objasnio sam." "Ipak, primetila sam da su se od onda upadljivo ohladili prema nama." "Mislim da pozovem Dejvida Mak Klina da doe sutra pre podne da baci pogled na Afriku." "Ali to sada nije Afrika, ve Grin Menn i Rima." "Imam oseaj da e do tada opet biti Afrika." Trenutak kasnije zaue krike. Dva krika. Dvoje ljudi je vrisnulo iz partera. Zatim urlikanje lavova. "Vendi i Piter nisu u svojim sobama", ree ena. "Leao je u postelji dok mu je srce udaralo. "Ne", ree, provalili su u deiju sobu."

"Ti krici - - nekako su poznati." "Jesu li?" "Da, strano." I mada su se kreveti veoma mnogo trudili, dvoje odraslih nije se moglo uljuljati u san jo itav sat. Miris maaka lebdeo je u nonom vazduhu. "Oe?" ree Piter. "Da." Piter je gledao u svoje cipele. Vie uopte nije gledao u oca, niti u majku. "Neete valjda zauvek da zakljuate deiju sobu?" "Zavisi." "Od ega?" "Od tebe i tvoje sestre. Ako malo proarate ovu Afriku neim drugim - recimo, moda vedskom, ili Danskom, ili Kinom..." "Mislio sam da smo slobodni da se igramo kako hoemo." "Jeste, u razumnim granicama." "ta fali Africi, oe?" "Znai sada priznaje da ste doaravali Afriku, je l' tako?" "Ne bih eleo da se deija soba zakljuava", ree hladno Piter. "Uopte." "U stvari, mislili smo da iskljuimo celu kuu na oko mesec dana. Da ivimo bezbrino, zajednikim ivotom." "To grozno zvui! Morao bih da sam sebi vezujem cipele umesto da pustim da mi to veziva radi? I da sam sebi perem zube i eljam se, i da se sam kupam?" "Bilo bi zgodno za promenu, ta misli?" "Ne, bilo bi uasno. Nije mi se dopalo kada si prolog meseca izvadio slikaa slika." "To je zato to sam eleo da ti sam naui da slika, sinko." "Ne elim da radim nita drugo osim da gledam i sluam i miriem; ta drugo ima da se radi?" "U redu, idi i igraj se u Africi." "Hoete li uskoro da iskljuite kuu?" "Razmiljamo." "Mislim da bi vam bolje bilo da vie ne razmiljate, oe." "Nee meni moj sin da preti!" "Vrlo dobro." I Piter se odeta do deije sobe. "Jesam li doao na vreme?" ree Dejvid Mek Klin. "Hoe da dorukuje?" zapita Dord Hedli. "Hvala, dorukovao sam. Koja je nevolja?" "Dejvide, ti si psiholog." "Trebalo bi da budem." "Dobro, onda pogledaj nau deiju sobu. Video si je pre godinu dana kada si svratio; jesi li tada primetio ita udno u njoj?" "Ne mogu da kaem da jesam; uobiajena nasilja, tendencija ka blaoj paranoji tu i tamo, obina kod dece zato to se oseaju stalno progonjena od strane roditelja, ali sve u svemu stvarno nita." Pooe holom. "Zakljuao sam sobu", objasni otac, "a deca su preko noi ponovo provalila unutra. Pustio sam ih da ostanu, da bi mogla da naprave prizore pa da ih ti vidi." Iz deije sobe zau se jezivo vritanje. "Eto ga", ree Dord Hedli. "Vidi ta to moe da znai." Uoe u sobu iznenadivi decu, bez kucanja. Vriskovi su utihnuli. Lavovi su se hranili. "Istrite na as, deco", ree Dord Hedli. "Ne, ne menjajte kombinaciju. Ostavite zidove tako kako stoje. Hajde!" Kada su deca otila, dvojica Ijudi uzee da posmatraju lavove okupljene u gomilu u daljini, kako sa velikim uivanjem jedu to god bilo to to su uhvatili.

"Hteo bih da znam ta je to", ree Dord Hedli. "Ponekad gotovo mogu da vidim. ta misli, ako bih doneo ovamo dogled visokog napona, pa..." Dejvid Mek Klin se suvo nasmeja. "Teko." Okrete se da razgleda sva etiri zida. "Koliko dugo ovo traje?" "Malo vie od mesec dana." "Svakako ne izaziva dobar oseaj." "Ja hou injenice, ne oseaje." "Dragi moj Dorde, psiholog u ivotu nikada nije video injenicu. On samo uje o oseanjima; nejasne stvari. Ovo ne mirie na dobro, kaem ti. Veruj mom njuhu i instinktima. Ja imam nos za gadne stvari. Ovo je vrlo loe. Moj ti je savet da itavu ovu groznu sobu razlupa i da mi se deca tokom sledee godine svaki dan dovode na leenje." "Je li toliko loe?" "Bojim se da jeste. Jedna od prvobitnih namena ovih soba bila je da moemo da prouavamo prizore koje je mozak deteta ostavio na zidovima, da ih prouavamo natenane, i pomognemo detetu. U ovom sluaju, meutim, soba je postala kanal ka - razornim mislima, umesto sredstvo osloboenja od njih." "Zar to nisi osetio ranije?" "Osetio sam samo da ste vi svoju decu razmazili preko svake mere. A sada ih razoaravate na neki nain. Na koji nain?" "Nisam ih pustio da idu u Njujork." "I ta jo?" "Odneo sam nekoliko maina iz kue i zapretio im, pre mesec dana, da u zatvoriti deiju sobu ako ne urade domai. I stvarno sam je zatvorio na nekoliko dana da pokaem da se ne alim." "A-ha!" "Da li to neto znai?" "Sve. Tamo gde su pre imali Boi Batu sada imaju nekakvog Skruda. Deca vie vole Boi Bate. Dozvolio si da ova soba i ova kua zamene tebe i tvoju enu kod tvoje dece u ljubavi. Ova soba im predstavlja majku i oca, daleko znaajnije u njihovom ivotu od stvarnih roditelja. I onda ti doe i hoe da je zatvori. Nije ni udo to je ovde mrnja. Moe da je oseti kako dolazi iz neba. Vidi to sunce. Dorde, moraete da promenite ivot. Kao i mnogi drugi, vi ste ga izgradili oko komfor-stvorova. Pa vi biste sutra gladovali ako vam se neto pokvari u kuhinji. Ne biste znali ni da razbijete jaje. Ipak, iskljui sve. Ponite iznova. To e potrajati. Ali, za godinu dana napraviemo dobru decu od rave, ekaj pa e videti." "Ali zar to nee za decu biti i suvie veliki ok, tako naglo da se zatvori soba, zauvek?" "Ne elim da i malo dublje uu u ovo, to je sve." Lavovi su zavrili sa svojom krvavom gozbom. Stajali su na ivici istine i posmatrali dvojicu ljudi. "Sada ja oseam kako me proganjaju", ree Mek Klin. "Hajdemo odavde. Nikada nisam mario za ove proklete sobe. Nerviraju me." "Lavovi izgledaju kao stvarni, zar ne?" ree Dord Hedli. "Valjda ni na koji nain..." "ta?" "Valjda se ne bi mogli pretvoriti u ive?" "O tome ne znam." "Neka greka u mehanizmu, da se neto pokvari?" "Ne." Odoe do vrata. "Mislim da se sobi nee dopasti da bude iskljuena", ree otac. "Nita nikada ne eli da umre - pa ak ni soba." "Mislim se da li me mrzi zato to elim da je ugasim?" "Paranoje ti danas mnogo ima", ree Dejvid Mek Klin. "Moe da je prati kao trag. O-pa." Sae se i podie sa poda jednu okrvavljenu maramu. "Je li ovo tvoje?" "Ne." Lice Dorda Hedlija je bilo ukoeno. "To je Lidijino."

Odoe zajedno do kutije sa osiguraima i izbacie prekida, kojim ubie deiju sobu. Dva deteta zapadoe u histeriju. Vritala su i propinjala se i bacala stvari oko sebe. Arlaukala, jecala i psovala, skakala na nametaj. "Ne moete to da uinite sa deijom sobom, ne moete!" "Ali, deco." Deca se bacie na kau, plaui. "Dorde", ree Lidija Hedli, "ukljui sobu, samo na nekoliko trenutaka. Ne moe to tako naglo." "Ne." "Ne moe biti tako svirep." "Lidija, soba je iskljuena, i ostaje iskljuena. I sa celom prokletom kuom je svreno od ovog trenutka pa nadalje. to vie sagledavam zbrku u koju smo se uvalili, to mi vie pripada muka. I suvie dugo smo razmiljali o naim mehanikim, elektronskim pupkovima. Gospode boe, koliko nam je potrebno da udahnemo poten vazduh!" Hodao je ustro po kui iskljuujui ureaje sa glasovima, pei, grejae, istae obue, nirae pertli, trljae, brisae i masaere tela, i sve druge maine kojih se mogao domaiti. Kao da je kua bila puna mrtvih tela. Ostavljala je utisak mehanikog groblja. Takva tiina. Nita od zujee skrivene energije maina koje ekaju da ponu sa radom na pritisak dugmeta. "Ne daj im da to uine!" zavijao je Piter u tavanicu, kao da se obraa kui, deijoj sobi. "Ne daj da otac sve poubija." Okrete se ocu. "Uh, to te mrzim!" "Uvrede te nee nikamo odvesti." "eleo bih da umrete!" "I bili smo mrtvi, i to dugo. Sada emo zapoeti stvarno da ivimo. Umesto rada na nama i masae, mi emo iveti." Vendi je i dalje plakala i Piter joj se opet pridrui. "Samo trenutak, samo jedan trenutak, samo jo jedan trenutak da imamo sobu", cvileli su. "Ali, Dorde", ree ena, "to ne moe da kodi." "U redu - u redu, samo neka zamuknu. Jedan minut, da znate a onda iskljuenje zauvek." "Tatice, tatice, tatice!" zapevae deca, osmehujui se vlanim licima. "A onda idemo na odmor. Dejvid Mek Klin e se vratiti za pola sata da nam pomogne da izaemo iz kue i stignemo na aerodrom. Odoh ja da se obuem. Ukljui sobu samo na minut, Lidija, samo na minut, pazi." Njih troje odoe avrljajui dok on pusti da ga vazduna cev usisa na sprat i poe da se oblai. Minut kasnije pojavi se Lidija. "Bie mi drago kada se udaljimo", uzdahnu ona. "Jesi li ih ostavila u sobi?" "I ja sam htela da se obuem. Uh, ta grozna Afrika. ta vide oni u njoj?" "E pa, za pet minuta biemo na putu za Ajovu. Gospode, kako smo mi dospeli u ovu kuu? ta nas natera da kupimo jednu nonu moru?" "Ponos, novac, glupost." "Bolje da siemo da se ta deca opet ne zamaraju sa tim prokletim zverima." Upravo tada zaue decu kako ih zovu: "Tata, Mamice, brzo doite - brzo!" Sioe kroz vazdunu cev i potrae hodnikom. Deca se nigde nisu videla. "Vendi? Piter!" Utrae u deiju sobu. Pustara je bila prazna, osim lavova koji su ekali i gledali u njih. "Pitere, Vendi?" Vrata se zalupie. "Vendi, Pitere!" Dord Hedli i njegova ena se okrenue u mestu i potrae nazad ka vratima. "Otvorite vrata!" povika Dord Hedli drmajui kvaku. "Jao, pa zakljuali su ih spolja! Pitere!" Udari o vrata. "Otvaraj!" uo je Piterov glas spolja, uz vrata. "Ne daj im da iskljue deiju sobu i kuu", govorio je Piter.

Gospodin i gospoda Dord Hedli stadoe da udaraju u vrata. "Hajde, ne budite smeni, deco. Vreme je da se ide. Gospodin Mek Klin e biti ovde za minut i..." Onda zaue zvukove. Lavove sa tri strane, u utoj travi pustare, kako potmulo trupu kroz suvu slamu, tutnje i urliu. Lavove. G. Hedli pogleda svoju enu, pa se okrenue i ponovo pogledae na zveri koje su se polako primicale, povijene, ukruenih repova. Gospodin i gospoda Hedli kriknue. I odjednom shvatie zato su im oni krici i onda poznato zvuali. "E pa, evo me", ree Dejvid Mek Klin u vratima deije sobe. "Oh, zdravo." Zablenu se u dva deteta koja su sedela usred otvorenog proplanka i jela izletniku uinu. Iza njih je bilo pojilo, i uta pustara; iznad njih vrelo sunce. On poe da se preznojava. "Gde su vam otac i majka?" Deca podigoe pogled i osmehnue se. "A, oni e doi pravo ovamo." "Dobro, moramo da krenemo." U daljini, g. Mek Klin ugleda lavove kako se tuku i otimaju pa zatim smiruju da bi se u tiini hranili pod senovitim drveem. Zamuri u pravcu lavova, rukom zaklanjajui oi. Sada su lavovi zavrili sa obedom. Krenue ka pojilu da se napoje. Nad vrelim licem gospodina Mek Klina zalebde jedna senka. Zatim mnogo senki. Sa usplamtelog neba ustremljivali su se leinari. "Hoete olju aja?" zapita Vendi u tiini. Tetovirani ovek se prevrtao u snu. Okretao se, i svaki put kada bi se okrenuo otkrivala bi se jo jedna slika, bojei mu lea, ruku, lanak. Zabaci aku preko suve none trave. Prsti mu se ispravie i tu na njegovom dlanu oive jo jedna slika. ovek se izvi, i na grudima mu se ukaza prazan zvezdani prostor tame, duboko, duboko, i neto kako se kree meu tim zvezdama, kako pada u crnilo, pada dok ja posmatram... KALEIDOSKOP Prvi udar presee raketu po strani dinovskim otvaraem za konzerve. Ljudi su bili izbaeni u prostor kao pregrt zakoprcanih srebrnih ribica. Bili su razbacani u tamno more; razbijen u bezbroj komada, brod se kretao dalje, kao roj meteora u potrazi za izgubljenim suncem. "Barkli, Barkli, gde si?" Glasovi su zvali kao izgubljena deca u hladnoj noi. "Vude, Vude." "Kapetane!" "Holise, Holise, ovde Stoun." "Stoune, ovde Holis. Gde si ti?" "Ne znam. Kako da znam? Kako se ide gore? Ja padam. Blagi boe, padam." Padali su. Padali su kao to ljunak pada niz bunar. Bili su rasejani kao piljci baeni iz dinovske vrteke. I sada su umesto ljudi bili samo glasovi - svi mogui glasovi, rastavljeni od tela i uzbueni, na raznim stepenima strave i rezignacije. "Udaljujemo se jedan od drugog." To je bila istina. Holis, koji se prevrtao preko glave, znao je da je to tano. Shvatio je to i neodreeno prihvatio. Rastajali su se svaki svojim odvojenim putem i nita ih ne moe vratiti nazad. Nosili su hermetiki zatvorena kosmonautska odela sa staklenim cevima iznad bledih lica, ali nisu imali vremena da se prikopaju na svoje energetske jedinice. Sa njima bi mogli predstavljati male amce za spasavanje u vasioni, mogli bi spasavati sebe, spasavati druge; sakupljati se, nalaziti jedan drugog, sve dok ne budu ostrvo ljudi sa nekim planom. Ali bez pogonskih jedinica prikopanih za ramena bili su meteori, bez ivota, svaki na putu ka svojoj odvojenoj i neopozivoj sudbini.

Proe moda deset minuta dok ne zamre prvi uas i zameni ga metalna hladnoa. Svemir poe da snuje svojim udnim glasovima uzdu i popreko, na velikom tamnom razboju, prepliui i prepliui do konane slike. "Stoun Holisu. Koliko dugo moemo govoriti telefonom?" "Zavisi od toga koliko brzo ti ide svojim putem, a ja svojim." "Jedan sat, mislim." "Tako nekako", ree Holis, odsutna duha i smiren. "ta se dogodilo?" zapita Holis trenutak kasnije. "Raketa je eksplodirala, to je sve. Rakete eksplodiraju." "Kojim pravcem ti ide?" "Izgleda kao da u udariti u mesec." "A ja o Zemlju. Vraam se staroj Majci Zemlji brzinom od deset hiljada milja na sat. Izgoreu kao ibica." Holis pomisli na to sa udnom odsutnou duha. Kao da je bio premeten iz svog tela, i posmatrao ga kako pada sve dublje kroz prostor, objektivan kao to je bio jedne davne zime prema prvim snenim pahuljicama. Ostali su utali, mislili na sudbinu koja ih je dovela do ovoga, da padaju, padaju, mislili kako nema niega to bi mogli da uine da to izmene. ak je i kapetan zautao, jer nije postojalo nikakvo nareenje niti plan za koje je znao da bi mogli da opet sastave stvari u jedno. "Oh, daleko je do dole. Oh, to je daleko dole, daleko, daleko, daleko dole", ree jedan glas. "Ja ne elim da umrem, ne elim da umrem, to je daleko dole." "Ko je to?" "Ne znam." "Stimson, mislim. Stimsone, jesi to ti?" "To je daleko, daleko i ne dopada mi se. Oh, Boe dopada mi se." "Stimsone, ovde Holis. Stimsone, uje li me?" utanje, dok su padali odvojeni jedan od drugog. "Stimsone?" "Da." Najzad odgovori. "Stimsone, polako; svi smo u istom kripcu." "Ne elim da budem ovde. elim da budem negde drugde." "Ima anse da nas nau." "Mene moraju nai; mene moraju", ree Stimson. "Ovo ne verujem; ne verujem da se ita od ovoga dogaa." "To je ruan san", ree neko. "Zavei!" ree Holis. "Doi pa me nateraj da zaveem", ree glas. To je bio Eplgeit. Zasmeja se komotno, sa slinom objektivnou. "Doi i uutkaj me." Holis po prvi put oseti nemogunost svog poloaja. Ispuni ga velika ljutnja, jer je u tom trenutku vie od svega eleo da bude u stanju da napravi neto Eplgeitu. Ve mnogo godina eleo je da uini neto, a sada je bilo i suvie kasno. Eplgeit je bio samo jedan telefonski glas. Padanje, padanje, padanje... Evo, kao da su otkrili uas, dvojica od ljudi poee da vrite. U komaru, Holis vide jednog od njih kako pluta u prolazu, veoma blizu, kako vriti i vriti. "Zaustavi ovo!" ovek mu je bio gotovo na dohvat ruke, i sumanuto je vriskao. Nikada nee prestati. Vriskae i dalje jo milion milja, sve dok bude u radijusu radio veze, uznemiravae ih sve, onemoguujui im da razgovaraju jedan s drugim. Holis se isprui. Tako je bilo najbolje. Uini onaj dodatni napor i dotae oveka. epa ga za noni lanak i uspuza se navie du tela dok mu ne stie do glave. ovek je vriskao i pobesnelo se upao, kao pliva koji se davi. Vasiona je bila ispunjena vriskom.

Ovako ili onako, mislio je Holis. Ubie ga Mesec, ili Zemlja ili meteori, pa onda zato da to ne bude sada? Svojom eleznom pesnicom razmrska ovekovu staklenu masku. Vritanje prestade. On se odbi od tela i pusti ga da dalje pada svojim putem okreui se oko sebe. Padajui, padajui svemirom, Holis i ostali stupie u dugo, beskrajno sputanje i kovitlac tiine. "Holise, jesi jo tu?" Holis ne progovori, ali oseti kako mu vruina udari u lice. "Ovde opet Eplgeit." "U redu, Eplgeite." "Hajde da razgovaramo. Nemamo ta drugo da radimo." Kapetan se umea u razgovor. "Dosta s tim. Moramo da smislimo kako da se izvuemo iz ovoga." "Kapetane, to ne umuknete?" ree Eplgeit. "ta!" "uli ste me, kapetane. Ne nabijaj mi na nos tvoj in, ve si se odmakao deset hiljada milja, i ne zavitlavajmo se. to ree Stimson, daleko je do dole." "Ma nemoj, Eplgeite!" "Zajebi ti to. Ovo je pobuna jednoga. Nemam ja ta da izgubim. Tvoj brod je bio lo brod, a ti si bio lo kapetan i nadam se da e se razlupati kad udari o Mesec." "Nareujem ti da prestane!" "Nastavi, naredi mi opet." Eplgeit se osmehnu preko deset hiljada milja. Kapetan je utao. Eplgeit produi: "Gde smo ono stali, Holise? A da, seam se. I ja tebe mrzim. Ali ti to zna. Zna ve dugo." Holis stite pesnice, bespomono. "Hou neto da ti kaem", ree Eplgeit. "Da te usreim. Ja sam bio onaj koji je glasao protiv tebe kod Raketne kompanije pre pet godina." Jedan meteor blesnu u prolazu. Holis pogleda nanie, leva aka mu je nestala. iknu krv. Odjednom mu u odelu nestade vazduha. Imao je dovoljno vazduha u pluima da pree desnom rukom i zavrne jedno dugme kod levog lakta, ime privrsti patrljak i zapeati otvor kroz koji je cureo vazduh. To se toliko brzo desilo, da nije ni bio iznenaen. Nita ga vie nije iznenaivalo. Sada kada je rupa bila zapuena vazduh u odelu u trenu se vrati u normalu. A krv koja je tako brzo tekla bila je potiskivana dok je on jo jae zavrtao dugme, sve dok od njega ne napravi kompresivnu povesku. Sve to se odvijalo u jezivom utanju s njegove strane. A ostali su brbljali. Onaj jedan, Lespere, bez kraja je priao o svojoj eni na Marsu, svojoj eni na Veneri, svojoj eni na Jupiteru, o svom novcu, kako se bajno provodio, kako se napijao, kockao, o svojoj srei. Priao i priao, dok su svi padali. Padajui u smrt, Lespere se, srean, seao svoje prolosti. Bilo je to tako neobino. Svemir, hiljade milja svemira, i ti glasovi to bruje u njegovom sreditu. Niko se uopte nije video, samo su se radio talasi drhtavo prostirali u nastojanju da u drugim Ijudima pobude emociju. "Je l' se ljuti, Holise?" "Ne." I nije se Ijutio. Ponovo je bio odsutan duhom i predstavljao bezoseajan predmet, u veitom padanju ni u ta. "Celog ivota eleo si da dospe na vrh, Holise. Uvek si se pitao ta se deava. Obeleio sam te crnim upravo pre nego to sam i sam bio izbaen." "To nije vano", ree Holis. I nije ni bilo. To je prolost. Kada je ivot zavren, to je kao titraj sjajnog filma, trenutak na ekranu, sa svim predrasudama i strastima zgusnutim i osvetljenim na trenutak u prostoru, i pre nego to bi mogao da uzvikne: "Bee jedan srean dan, bee jedan lo, tamo jedno zlo lice, tu jedno dobro", film je sagoreo u pepeo, ekran se ugasio. Sa ove spoljne ivice njegovog ivota, gledajui unazad, bilo je samo jedno aljenje, a to je bilo samo to to je eleo i dalje da ivi. Da li su se svi umirui tako oseali, kao da nikada nisu ni iveli?

Zar je ivot zaista izgledao tako kratak, gotov i zavren pre nego to si udahnuo? Da li je to izgledalo tako naglo i nemogue svakome, ili samo njemu, ovde, sada, sa nekoliko preostalih asova za razmiljanje? Jedan od ostalih, Lespere, priao je. "Pa, ja sam se dobro provodio: imao sam enu na Marsu, Veneri, i Jupiteru. Svaka je imala para i bila sjajna prema meni. Napijao sam se i jednom sam prokockao dvadeset hiljada dolara." Ali sada si ovde, mislio je Holis. Ja nisam imao nita od svega toga. Kada sam iveo bio sam ljubomoran na tebe, Lespere; kada sam imao jo jedan dan pred sobom zavideo sam ti na tvojim enama i na dobrim provodima. ene su me plaile i ja sam odlazio u svemir, uvek ih elei i ljubomoran na tebe to ima njih, i novac, i sreu, koliko god si je mogao imati na svoj ludi nain. Ali sada, dok padam ovde, i sve je svreno, ja vie na tebe nisam ljubomoran, zato to je svreno za tebe kao i za mene, i upravo ovog trenutka ini se kao da nikada nita nije ni bilo. Holis se istee licem napred i zavika u telefon. "Sve je svreno, Lespere!" Tiina. "Upravo kao da nikada nije ni bilo, Lespere!" "Ko je to?" javi se Lespere oklevajuim glasom. "Holis." Podlo se drao. Oseao je kukavnost, bezoseajnu kukavnost umiranja. Eplgeit ga je povredio; sada je on eleo da povredi drugoga. Eplgeit i svemir su ga oboje ranili. "Tu si napolju, Lespere. Sve je gotovo. Ba kao da se nikada nije ni dogodilo, zar ne?" "Ne." "Kada se neto zavri, onda je isto kao da se nikada nije ni dogodilo. Po emu je tvoj ivot imalo bolji od moga, sada? Ovo sada se rauna. Da li je imalo bolji? Da li je?" "Da, bolji je!" "Kako!" "Zato to ja imam svoje misli, seam se!" uzviknu Lespere u daljini, besan, obema akama pritiskujui na grudi svoje uspomene. I bio je u pravu. Sa oseanjem da mu hladna voda juri kroz glavu i telo, Holis je znao da je ovaj u pravu. Izmeu seanja i snova postoje razlike. On je imao samo snove o stvarima koje je eleo da uini, dok je Lespere imao seanja na stvari koje je uinio i postigao. Ovo saznanje poe da razdire Holisa, laganom, drhtavom preciznou. "ta ti to vredi!" doviknu on Lesperu. "Sada? Kada se stvar zavri, vie ne vredi. Nisi ti nita bogatiji od mene." "Poivam u miru", ree Lespere. "Ja sam svoje obavio. Ne postajem podao na kraju, kao ti." "Podao?" Holis prevrte re preko jezika. Nikada nije bio podao, koliko se sea, u svom ivotu. Mora da je to uvao sve ove godine za jedan ovakav trenutak. "Podao." Prevali re negde pozadi u mozak. Oseti kako mu suze naviru na oi i kotrljaju se niz lice. Neko mora da je uo njegov grcav glas. "Polako Holise." To je bilo smeno, naravno. Samo minut pre toga davao je savete drugima, Stimsonu; bio je osetio odvanost za koju je mislio da je istinska, a sada je znao da to nije bilo nita drugo nego ok i objektivnost koja je mogua u oku. Sada je pokuavao da u nekoliko minuta sabije emocije potiskivane itavog ivota. "Znam kako se osea, Holise", ree Lespere, sada ve na daljini od dvadeset hiljada milja, dok mu je glas zamirao. "Ja to ne uzimam lino." Ali zar nismo jednaki? pitao se on. Lespere i ja? Ovde, sada? Ako je stvar svrena, gotovo je, i ta onda vredi? Ionako umire. Ali znao je da racionalizuje, jer je to bilo kao pokuaj razlikovanja izmeu ivog oveka i lea. U jednom je bila varnica, ne u drugome - jedna aura, tajanstven element. Tako je bilo i sa Lesperom i njim; Lespere je proiveo dobar, pun ivot, i to ga je sada inilo drugaijim ovekom, a on, Holis, bio je kao i mrtav mnogo godina. Stigli su do smrti odvojenim stazama i, po svemu sudei, ako postoje razne vrste smrti, njihove smrti e se razlikovati kao no i

dan. Kvalitet smrti, kao i ivota mora da je beskrajno raznolik, i ako je ovek ve jednom umro, onda ta ima da se trai u umiranju za svagda, kao to on sada trai? Sekundu kasnije otkri da mu je levo stopalo naisto odseeno. To ga gotovo zasmeja. Iz odela mu je opet nestao vazduh. Brzo se povi, i vide krv, jer mu je meteor odneo meso i odelo sve do lanka. Oh, smrt u svemiru je mnogo komina. Odseca te, komad po komad, kao kakav crn i nevidljiv kasapin. Pritegnu ventil kod kolena borei se da ostane pri svesti, sa bolnim kovitlacem u glavi - i sa zavrnutim ventilom, zadranom krvlju i sauvanim vazduhom, uspravi se i nastavi da pada, i pada, jer to je bilo sve to je jo ostalo da se uini. "Holise?" Holis pospano klimnu glavom, umoran od ekanja smrti. "Ovde opet Eplgeit", ree glas. "Da." "Imao sam vremena da mislim. Sluao sam te. Ovo nije dobro. Prozlili smo se. Ovo je rav nain da se umre. Isterati svu u. Slua li, Holise?" "Da." "Ja sam lagao. Pre jednog minuta. Lagao sam. Nisam glasao protiv tebe. Valjda sam hteo da te uvredim. Veito smo se borili meusobno. Izgleda da brzo starim i brzo se kajem. Valjda sam se postideo kad sam te uo kako si bedan. ta god da je, elim da zna da sam i ja bio idiot. Nema ni trunke istine u onome to sam rekao. Idi do avola." Holis oseti kako mu srce opet poinje da radi. Kao da pet minuta nije radilo, ali sada svi udovi poee da mu dobijaju boju i toplinu. ok je proao, a jedan za drugim prolazili su i udari ljutnje i uasa i usamljenpsti. Oseao se kao ovek koji ujutru izlazi ispod hladnog tua, spreman za doruak i nov dan. "Hvala, Eplgeite." "Nema na emu. Gore glavu, gade jedan." "Hej", ree Stoun. "ta je?" odazva se Holis kroz svemir; jer Stoun je, od svih njih, bio pravi prijatelj. "Zapao sam u roj meteora, u neke male asteroide." "Meteori?" "Mislim da je to Mirmidonski roj koji izlazi iza Marsa pa onda ide ka Zemlji jednom u pet godina. Tano sam u sredini. Kao neki veliki kaleidoskop. Sve mogue boje i oblici i dimenzije. Gospode, to je lepo, sav taj metal." Tiina. "Idem sa njima", ree Stoun. "Odvode me sa sobom. Odoh bestraga." Smejao se. Holis pogleda, ali ne vide nita. Unaokolo su bili samo veliki dijamanti i safiri, i smaragdna izmaglica i somotska tama vasione, sa glasom Boga koji se meao sa kristalnim vatrama. Bilo je neeg udnog i matovitog u pomisli kako Stoun odlazi u meteorskom jatu, ostaje godinama napolju iza Marsa i vraa se ka Zemlji svakih pet godina, kako u sledeih milion stolea ulazi u vidokrug planete i izlazi iz njega. Stoun i Mirmidonsko jato veiti i bez kraja, kako se menjaju i uobliavaju kao one kaleidoskopske boje kada si, u detinjstvu, drao dugaki valjak prema suncu i okretao ga. "Zbogom, Holise." Stounov glas, sada veoma slab. "Zbogom." "Sreno", povika Holis preko trideset hiljada milja. "Ne budi smean", ree Stoun i nestade. Zvezde se zgrnue oko njega sa svih strana. Sada su svi glasovi gasnuli, svaki na svojoj putanji, neki prema Marsu, drugi ka najudaljenijim krajevima vasione. I sam Holis... Pogleda dole. On se, jedini od svih, vraao sam na Zemlju. "Zbogom." "Polako." "Zbogom, Holise." Bio je to Eplgeit.

Ta mnoga dovienja. Kratki oprotaji. Sada se veliki labavi mozak raspadao. Komponente mozga koji je tako divno i efikasno radio u lobanji raketnog broda umirale su jedna za drugom; znaenje njihovog zajednikog ivota se rasturalo. I kao to telo umire kada mozak prestane da funkcionie, tako je umirao i duh broda i dugog vremena provedenog zajedno, i svega onoga to su znaili jedan drugome. Eplgeit sada nije bio nita vie do prst otkinut sa matinog tela koji vie nije trebalo mrzeti niti raditi protiv njega. Mozak je bio raznet eksplozijom, a njegovi bezoseajni, beskorisni delii rasejani nadaleko. Glasovi utihnue i sada je cela vasiona bila mirna. Holis je bio sam, i padao. Svi su bili sami. Glasovi su im zamrli kao odjeci bojih rei koje su brujale u zvezdanoj dubini. Tamo je kapetan iao na Mesec; onamo Stoun sa rojem meteora; onde je bio Stimson; Eplgeit se kretao ka Plutonu; Smit i Turner i Undervud i svi ostali, krhotine kaleidoskopa koji je toliko dugo stvarao slike sa smislom bili su baeni na razne strane. A ja? mislio je Holis. ta ja mogu da uinim? Ima li iega to sada mogu da uinim kao naknadu za straan i prazan ivot? Kada bih mogao da uinim samo jednu dobru stvar da se iskupim za podlost koju sam sakupljao sve ove godine a da nisam ak ni znao da je nosim u sebi! Ali ovde nema nikoga osim mene, a kako moe uiniti dobro potpuno sam? Ne moe. Sutra na no udariu u Zemljinu atmosferu. Izgoreu, pomisli, i pepeo e mi se rasturiti po svim kontinentima. Biu iskorien. Samo malo, ali pepeo je pepeo i oplemenie zemlju. Padao je brzo, kao metak, kao ljunak, kao gvozdeni teg, ravnoduan, sada sve vreme ravnoduan, ni tuan ni srean, niti ita drugo, samo sa eljom da uini neto dobro sada kada je sve prolo, jednu dobru stvar samo za sebe, da zna da ju je uinio. Kada udarim u atmosferu, izgoreu kao meteor. "Pitam se", ree, "da li e me iko videti?" Deai na seoskom putu pogleda uvis i udari u vrisku. "Gledaj, mama, gledaj! Zvezda padalica!" Blistava bela zvezda pade sa neba u suton u Ilinoisu. "Zaeli neto", ree mu majka. "Zaeli neto." Tetovirani se okretao na meseini. Okrete se opet... i opet... i opet... POTEZ JE NA DRUGOM Kada su uli vest poizlazie iz restorana i kafea i hotela i stadoe da gledaju u nebo. Drali su tamne ake iznad uvis prevrnutih belih oiju. irom otvorenih usta, sa obeenom donjom vilicom. U vrelo podne hiljadama milja protezali su se gradii u kojima su stajali tamni ljudi sa svojim senkama ispod sebe, i gledali uvis. U kuhinji, Heti Donson poklopi uzavrelu supu, obrisa tanke prste o krpu, i paljivo izade na trem iza kue. "Hajde, Mama! Ej, Mama, hajde - promai e ti!" "Ej, Mama!" Tri mala Crneta igrala su po pranjavom dvoritu, urlajui. S vremena na vreme nestrpljivo bi pogledali u kuu. "Dolazim", ree Heti, i otvori mreasta vrata. "Gde ste uli da se to pria?" "Gore kod Dounsa, Majko. Kau dolazi raketa, prva za dvadeset godina, i u njoj je jedan belac!" "ta je to belac? Nikad nijednog nisam video." "Saznae", ree Heti. "Da, zaista, saznae." "Ispriaj nam o njemu, Majko. Priaj onako kako si priala." Heti se namrti. "Pa, davno je to bilo. Bila sam devojica, znate. To je bilo 1965. godine." "Priaj nam o belom oveku, Mama?"

Ona doe i stade u dvoritu, gledajui gore u plavo jasno nebo Marsa sa retkim belim marsovskim oblacima, i u udaljena marsovska brda koja su se prila u vrelini: Najzad ree: "Pa, pre svega, oni imaju bele ake." "Bele ake!" Deaci su se izigravali, pljeskajui jedan drugog. "I bele ruke." "Bele ruke!" poee da zavijaju deaci. "I imaju bela lica." "Bela lica! Stvarno?" "Ovako bela, Mama?" Najmanji nabaca sebi prainu po licu, kijajui. "Ovako?" "Belje od toga", ree ona ozbiljno i opet se okrete ka nebu. U oima joj se videla uznemirenost, kao da tamo gore trai grmljavinu sa munjama i pljuskom pa je zabrinuta to je ne nalazi: "Moda bolje da uete unutra." "Uh, Mama!" zagledae se u nju u neverici. "Moramo da gledamo, prosto moramo. Nita se nee dogoditi, je l' tako?" "Ne znam. Imam neko oseanje, to je sve." "Samo hoemo da vidimo brod i moda da otrimo do pristanita da vidimo tog belog oveka. Kako on izgleda, je li, Mama?" "Ne znam. Prosto ne znam", razmiljala je, vrtei glavom. "Kai nam jo neto!" "Pa, beli ljudi ive na Zemlji, a odande smo svi doli, pre dvadeset godina. Jednostavno smo se digli i otili i doli na Mars, naselili se i izgradili gradove, i evo nas ovde. Sada smo Marsovci umesto Zemljani. I za sve ovo vreme belci nisu dolazili ovamo gore. To vam je pria." "Zato nisu dolazili, Mama?" "Pa, zato. Odmah poto smo mi doli ovamo, na Zemlji je izbio atomski rat. Strano su se izrasturali. Zaboravili su na nas. Kada su zavrili sa tuom, posle mnogo godina, nisu imali rakete. Trebalo im je vremena sve do nedavno da izgrade nove rakete. I eto dolaze sada, posle dvadeset godina, da nas posete." Gledala je otupelo u svoju decu, onda se pokrete. "Vi ekajte ovde. Ja idem dole do Elizabete Braun. Obeavate da ete ostati ovde?" "Ne ostaje nam se, ali emo ostati." "Onda u redu." I otra ulicom. Do Braunovih stie taman na vreme da ih vidi kako su se svi potrpali u porodina kola. "E-hej, Heti! Ajde sa nama!" "Kamo ete?" ree ona pritravajui bez daha. "Da vidimo belca!" "Jeste", ozbiljno ree g. Braun i mahnu rukom na svoj tovar. "Ova deca nikada nisu videla nijednog belca, a i ja sam gotovo zaboravio." "ta ete da uradite s tim belcem?" upita Heti. "Uradimo?" rekoe svi u glas. "Pa - samo da gledamo, to je sve." "Jeste sigurni?" "ta drugo moemo da radimo?" "Ne znam", ree Heti. "Samo sam pomislila moglo bi da doe do guve." "Kakve guve?" "Znate vi", ree Heti nesigurno, zbunjena. "Neete ga linovati?" "Linovati ga?" svi se zasmejae. G. Braun se pljesnu po kolenu. "Ama, pobogu dete, neemo! Rukovaemo se s njim. Zar neemo, svi?" "Sigurno, sigurno!" Jo jedna kola se dovezoe iz drugog pravca i Heti uzviknu. "Vili!" "ta radi ti ak, ovamo? Gde su deca?" ljutito povika njen mu. Izbei se na ostale. "Idete dole k'o budale da vidite tog oveka kako dolazi?" "Ba tako nekako", sloi se g. Braun, klimajui glavom i smekajui se. "Pa, onda ponesite puke sa sobom", ree Vili. "Ja odo' pravac kui da uzmem moju!" "Vili!"

"Ulazi u ta kola, Heti." Drao je vrsto otvorena vrata i gledao je sve dok ne poslua. Ne uputivi vie ni re ostalima, odjuri pranjavom ulicom urlajui kolima. "Vili, nemoj tako brzo!" "Ne tako brzo, je l'? Za to emo da vidimo." Gledao je kako se ulica cepa pod kolima. "Kakvo pravo imaju oni da dolaze ovamo gore posle tolikog vremena? Zato nas ne ostave na miru? to nisu digli sebe u vazduh na tom starom svetu a nas pustili da ivimo?" "Vili, tako ne govori Hrianin." "Ne oseam se ja Hrianinom", ree on besno, grevito steui volan. "Prosto se oseam jadan. Posle svih tih godina to su inili naim - mojoj mami i tati, i tvojoj majci i ocu - sea se? Sea se kako su mi obesili oca na Nokvud Hilu i streljali mi majku? Sea se? Ili i ti ima kratko pamenje kao i drugi?" "Seam se", ree ona. "Sea se Dr. Filipsa i g. Bartona i njihovih velikih kua, i veernice moje majke, i kako je Tata radio kada je ve ostario, a to mu je bilo hvala to su ga dr Filips i g. Barton obesili. E pa", ree Vili, "sada je dolo naih pet minuta. Videemo ko donosi zakone protiv koga, ko ima da bude linovan, ko se vozi na zadnjoj platformi u tramvaju, ko se od koga izdvaja na priredbama. Samo da saekamo pa emo videti." "Jao, Vili, uvalie nas u nevolju. Svata pria." "Svi priaju. Svako je pomiljao na ovaj dan, i mislio da on nikada nee doi. Mislio. Kakav bi to bio dan kad bi beli ovek doao ovamo gore na Mars? Ali evo ti ga taj dan, a mi nemamo kud." "Zar neete pustiti belce da ive ovamo gore?" "Sigurno." Osmehnuo se, ali to je bio razvuen, jadan osmeh, a oi su mu bile pobesnele. "Mogu da dou i da ive i rade ovde; pa, svakako. Sve to imaju da ine da bi to zasluili jeste da ive u svom deliu grada, u straarama, da nam glancaju cipele i skupljaju ubre za nama, i da sede u zadnjem redu na balkonu. To je sve to traimo. A jednom nedeljno da obesimo jednog-dvojicu. Prosto." "Ne govori kao ovek, i to mi se ne dopada." "Morae da se navikne na to", ree on. Pritisnu konicu i zaustavi ispred kue, pa iskoi. "Da naem puku i neki konopac. To ima da uinimo." "Oh, Vili", ona zacvile i ostade da sedi u kolima, dok on otra uza stepenice i zalupi ulaznim vratima. Poe i ona za njim. Nije elela da poe, ali on je zveketao po tavanu, psujui kao lud sve dok ne pronae etiri puke. Videla je svetlucanje metala na mranom tavanu, dok se on uopte nije video, bio je toliko crn; samo ga je ula kako psuje, i najzad se njegove dugake noge spustie sa tavana u oblaku praine; uze da slae gomilice mesinganih zrna, isprazni magacine puaka i napuni ih zrnima uz cangaranje, sa strogim i namrgoenim licem koje se skupilo od nagrizajue gorine. "Ostavite nas na miru", mrmljao je i dalje, dok su mu se ruke iznenada i nekontrolisano trzale. "Neka nas ostave na miru, zato nas ne ostave?" "Vili, Vili." "A i ti - i ti." I njoj uputi isti pogied, i okrznu je svojom mrnjom. Napolju kod prozora galamili su deaci. "Beo kao mleko", rekla je. "Beo kao mleko." "Beo kao ovaj cvet, vidi?" "Beo kao kamen, kao kreda kojom pie." Vili izlete iz kue. "Vi deco ulazite unutra, ima da vas zakljuam. Nemate vi ta da vidite belca, nema o njima da se pria, nita nema da radite. Ajde ovamo." "Ali, Tata..." Ugura ih kroz vrata, onda ode i donese vedro sa bojom i mustru i izvue iz garae dugaak, debeo i iijan svijutak konopca od kojeg napravi omu za veanje, veoma paljivo osmatrajui nebo dok je opipavanjem obavljao posao. Zatim su opet bili u kolima, ostavljajui za sobom oblake praine niz uliu. "Uspori, Vili." "Nije sad vreme za usporavanje", ree on. "Vreme je da se uri, i ja urim."

Du cele ulice ljudi su gledali u nebo, ili ulazili u kola, ili se vozili kolima, a iz nekih kola trale su puke kao teleskopi upereni u sva zla jednog sveta koji se blii kraju. Gledala je puke. "Razgovarao si", optui mua. "To sam radio", proguna on klimnuvi glavom. Besno je posmatrao ulicu. "Zaustavljao sam se kod svake kue i govorio im ta da rade, da spreme puke, da pripreme boju, da donesu konopac i da budu spremni. I tu smo svi, odbor za doek, da im predamo klju grada. Jeste, gospodine!" Ona stisnu svoje tanke crne ruke da bi odagnala uas koji je narastao u njoj, i oseti kako kola ludaki jure i eu se sa ostalim kolima. ula je glasove kako urlaju: "Hej, Vili, gle!" u uzdignutim rukama drali su konopce i puke dok su jurili pored njih, a usta su se osmehivala na njih u tom brzom trku. "Tu smo", ree Vili, zakoi kola u oblaku praine i uutka ih. Velikom nogom utnu vrata i otvori ih, iskorai iz kola natovaren orujem, koje stade da vue preko polja na aerodromu. "Jesi li razmislio, Vili?" "Samo to sam i inio dvadeset godina. Bilo mi je esnaest kada sam otiao sa Zemlje, i voleo sam to idem", ree. "Tamo nije bilo niega za mene ili za tebe, ili za ma koga kao to smo mi. Nikada mi nije bilo ao to sam otiao. Ovde imamo mir, prvi put od kada smo udahnuli vazduh. Ajde, molim te." Gurao se kroz tamnu gomilu koja mu je dolazila u susret. "Vili, Vili, ta emo da radimo?" govorili su. "Evo puke", ree on. "Evo puke. Evo jo jedne." Dodavao ih je uz divljake trzaje ruku. "Evo jednog pitolja. Evo brzometke." Ljudi su bili toliko zbijeni da su izgledali kao jedno crno telo sa hiljadu ruku koje se pruaju za orujem. "Vili, Vili." Njegova ena stajala je visoka i utke uz njega, sa stisnutim okruglim usnama, a krupne oi bile su joj vlane i prestravljene. "Donesi boju", ree joj. I ona dovue kantu od etiri litra sa utom bojom preko polja do mesta gde se, u tom trenutku, zaustavljao trolejbus, sa svee obojenim natpisom na prednjoj strani. NA SLETANJE BELOG OVEKA, pun rasprianog sveta koji sie i trkom poe preko livade, spotiui se, gledajui uvis. ene sa kutijama za piknik, mukarci sa slamnim eirima, bez kaputa. Tramvaj je stajao prazan i zvrjao. Vili se pope, spusti kante sa bojom na pod, otvori ih, promea boju, isproba jednu etku, izvue matricu, i pope se na jedno sedite. "Ej, ti!" Kondukter mu zaobie iza lea, zveckajui kasicom za sitninu. "ta to kao radi? Silazi odatle!" "Vidi ta radim. Smiri ivce." I Vili poe da iscrtava utom bojom prema matrici. Lakim potezima nanese jedno Z, pa A, strano ponosan na svoj rad. Kada Vili zavri, kondukter zamiri uvis i proita svee svetlucavo ute rei: ZA BELCE: ZADNJA PLATFORMA. Ponovo proita. ZA BELCE. Zamiri. ZADNJA PLATFORMA. Kondukter pogleda gore u Vilija i stade da se smeka. "Je l' ti ovo odgovara?" zapita Vili silazei. Kondukter odvrati: "Ba mi lepo odgovara, gospodine." Heti je spolja gledala natpis, drei ake preko grudi. Vili se vrati u gomilu koja je sada narastala, poveavajui se sa svakim autom koji bi se zaustavio stenjui, sa svakim novim trolejbusom koji bi docvileo krivinom iz oblinjeg grada. Vili se pope na jednu gajbicu. "Hajde da napravimo delegaciju koja e da ispie sve tramvaje u roku od sledeeg sata. Ima li dobrovoljaca?" Ruke poletee uvis. "Na posao!" "Ljudi odoe." "Hajde da napravimo jednu delegaciju da sredi sedita u pozoritu, da odvoji konopcima dva poslednja reda za belce." "Podie se jo vie ruku." "Teraj!" Oni otrae.

Vili je zverao unaokolo, sav u znoju, dahui od napinjanja, ponosan na svoju energiju, sa rukom na ramenu svoje ene koja je stajala ispod njega i gledala u zemlju sputenim oima. "Da vidim sada", izjavi on. "A, da. Moramo da donesemo jedan zakon danas po podne; zabranjeni meoviti brakovi!" "Tano", rekoe mnogi. "Svi istai cipela su danas napustili posao." "Ba sada naputaju!" Neki su, uzbueni, bacali krpe koje su nosili, preko celog grada. "Moramo da donesemo zakon o minimalnoj nadnici, zar ne?" "Sigurno!" "Da plaamo tim belcima bar deset centi po satu." "Tano!" Pristie urno i gradonaelnik. "Sluaj, Vili Donsone. Silazi sa tog sanduka!" "Ne mo me natera na tako to, gradonaelnie." "Okuplja gomilu, Vili Donsone." "U tom i jeste stvar." "Ona ista stvar koju si uvek mrzeo dok si bio klinac. Nisi nita bolji nego neki od tih belaca o kojima urla!" "Ovo je sada naih pet minuta, gradonaelnie, ovo je druga pesma", ree Vili, ak i ne gledajai gradonaelnika, gledajui ispod sebe u lica od kojih su se neka osmehivala, neka sumnjala, druga bila zbunjena, neka opet pokazivala otpor i povlaila se, puna straha. "Zaalie", ree gradonaelnik. "Napraviemo izbore i dobiti novog gradonaelnika", ree Vili. I odvrati pogled ka gradu gde su du ulice veali firme, svee ispisane: KLIJANTELA OGRANIENA: U svako doba moemo muteriji uskratiti pravo na uslugu. On se isceri i pljesnu rukama. Gospode! Tramvaje su zaustavljali i zadnje platforme bojili u belo da bi nagovestili budue putnike na njima. Prigueno se kikoui od zadovoljstva, ljudi su nahrupili u sale i uadima odvajali redove sedita, dok su im ene stajale u udu po ivinjacima, a decu su, ljepkajui ih po stranjicama, uterivali u kue da bi ih sklonili od ovog stranog trenutka. "Jesmo li svi spremni?" pozva Vili Donson, sa konopcem u rukama, propisno zavezanim u omu. "Spremni!" povika polovina gomile. Druga polovina je mrmljala i pokretala se kao figure u komaru u kome ne ele da uestvuju. "Evo dolazi!" povie jedan deak. Kao glave marioneta na jednoj jedinoj uzici, glave gomile se digoe uvis. Preko neba, visoko gore i prekrasna, sevala je raketa sa repom od narandaste vatre. Kruila je i sputala se i svi zinue u nju. Spusti se, mestimino zapalivi livadu; vatra izgore, i raketa za trenutak ostade mirna; zatim, dok je gomila utke posmatrala, velika vrata u boku letelice zaitae isputajui kiseonik, skliznue unatrag, i jedan starac iskorai napolje. "Belac, belac, belac..." Rei su se vraale kroz gomilu koja je oekivala, deca su govorila jedno drugome na uvo, apatom, sudarajui se glavama, dok su se rei irile kao kolutovi na vodi do mesta gde se gomila zavravala i tramvaji stajali na vetru i suncu isputajui miris boje kroz otvorene prozore. apat je polako zamirao, i najzad prestade. Niko se ne pokrenu. Belac je bio visok i prav, ali na licu mu se ogledao teak umor. Tog dana se nije obrijao, a oi su mu bile stare koliko uopte mogu biti stare ljudske oi a da su jo ive. Bile su bezbojne; gotovo bele i liene vida od svega to je video u prohujalim godinama. Bio je tanak kao vejka. Ruke su mu drhtale i morao je da se oslanja o izlazna vrata broda dok je gledao preko bezbrojnih glava gomile. Isprui ruku i upola se osmehnu, ali onda je povue nazad. Niko se ne pokrenu. Pogleda dole u njihova lica, i moda je video, ili nije video puke i uad, i moda je namirisao boju. Niko ga nita ne zapita. On poe da govori. Poeo je veoma mirno i lagano, ne oekujui da ga prekidaju, to nisu ni inili, i glas mu je bio jako umoran i star, i bled.

"Nije vano ko sam", ree. "Ionako bih za vas bio samo jedno ime. Ne znam ni ja vaa imena. To e doi kasnije." Zastade, zatvori za trenutak oi, zatim nastavi: "Pre dvadeset godina otili ste sa Zemlje. To je dugo, dugo vreme. Pre bi se reklo da je dvadeset vekova, toliko se mnogo toga desilo. Poto ste vi otili, doao je Rat." Polako klimnu glavom. "Da, veliki rat. Trei. Dugo je trajao. Do prole godine. Bombardovali smo sve gradove sveta. Razorili smo Njujork, i London, i Moskvu, i Pariz, i angaj, i Bombaj i Aleksandriju. Sve smo to unitili. A kada smo zavrili sa velikim gradovima krenuli smo po malim gradovima i bombardovali ih atomskom bombom, tako da smo ih sagoreli." Onda poe da rea gradove i mesta, i ulice. I kako ih je spominjao jedno za drugim, publiku zahvati amor. "Razorili smo Neiz..." amor. "I Kolumbus, u Dordiji..." Opet amor. "Spasili smo Nju Orleans..." Uzdah. "I Atlantu..." Jo jedan uzdah. "I nita nije ostalo od Grinvotera u Alabami." Vili Donson tre glavom i usta mu se otvorie. Heti vide taj pokret, kao i prepoznavanje kako mu se pomalja u tamnim oima. "Nita nije ostalo", ree starac na ulazu, sporo izgovarajui rei. "Polja sa pamukom, izgorela." "Oh", ote se svima. "Fabrike pamuka zbrisane bombama..." "Uh." "A fabrike, radioaktivne; sve radioaktivno. Svi putevi i imanja, i hrana, sve radioaktivno. Sve." Nabroja jo gradova i sela. "Tampa." "To je moj grad", proapta neko. "Fulton." "To je moj", ree neko drugi. "Memfis." "Memfis. Jesu li spasili Memfis?" Zaprepaeno pitanje. "Memfis, dignut u vazduh." "etvrta ulica u Memfisu?" "Ceo", ree starac. Sada ih sve to uznemiri. Posle dvadeset godina opet se prisetie svega. Gradovi i mesta, drvee i zgrade od cigle, firme i crkve i poznate radnje, sve je to izbijalo na povrinu meu sakupljenim Ijudima. Svako ime je izazivalo seanje, i niko od prisutnih nije bio bez pomisli na neki davni dan. Svi su bili dovoljno stari za to, osim dece. "Laredo." "Seam se Lareda." "Njujork Siti." "Imao sam radnju u Harlemu." "Harlem, uniten bombama." Zlokobne rei. Poznata mesta, zadrana u seanju. Napor da se sva ta mesta zamisle u ruevinama. Vili Donson je mrmljao rei: "Grinvoter, Alabama. Tamo sam roen. Seam se." Nestalo. Sve nestalo. ovek je tako rekao. ovek nastavi: "Tako smo unitili i razorili sve, budale kakve smo bili i kakve jesmo. Poubijali smo milione. Mislim da nije ostalo vie od pet stotina hiljada ljudi na svetu, svih vrsta i tipova. I iz svih tih razvalina spasli smo tek toliko metala da sagradimo ovu jednu raketu, i doli smo njom na Mars da traimo pomo od vas."

Oklevao je i gledao dole po licima da vidi ta se tamo moe nai, ali bio je nesiguran. Heti Donson oseti kako se ruka njenog mua stee, vide kako mu prsti stiskaju konopac. "Bili smo budale", ree mirno starac. "Zemlju i civilizaciju svalili smo sebi na glavu. Nijedan od gradova ne vredi spasavati - bie radioaktivni itav jedan vek. Sa Zemljom je svreno. Njen vek je istekao. Vi ovde imate rakete koje za dvadeset godina niste pokuali da upotrebite da biste se vratili na Zemlju. Sada sam ja doao da vas molim da ih upotrebite. Da doete na Zemlju, pokupite preivele, i dovedete ih nazad na Mars. Da nam sada pomognete da nastavimo. Bili smo glupi. Pred Bogom priznajemo svoju glupost i zlo u sebi. Svi Kinezi, i Indusi, i Rusi, i Britanci, i Amerikanci. Molimo vas da nas primite k sebi. Vae marsovsko tle lei neiskorieno bezbroj vekova; za svakoga ima mesta; to je dobra zemlja video sam vam njive odozgo. Doi emo i obraivaemo je za vas. Da, ak emo i to initi. Zasluujemo to god hoete da uinite sa nama, ali nemojte zatvarati vrata pred nama. Mi vas ne moemo primorati da sada neto uinite. Ako elite, ja u ui u svoj brod i vratiti se, i taka. Neemo vas vie uznemiravati. Ali doi emo ovamo i radiemo za vas i initi stvari koje ste vi inili za nas istiemo vam kue, kuvati, glancati cipele, i uniavati se pred licem Boga zbog svega to smo vekovima inili sebi, drugima, vama." Zavrio je. Nema tiina, muk. Tiina koja se moe drati u aci, tiina to lee na gomilu kao pritisak daleke oluje. Duge ruke visile su im kao crna klatna na sunevoj svetlosti, oi su im bile uperene u starca, a on se sada nije micao, ve je ekao. Vili Donson je drao ue u rukama. Oni oko njega su ga motrili da vide ta bi on mogao da uini. Njegova ena Heti je ekala, steui ga za ruku. elela je da im se svima dohvati mrnje, da je ispipa i ispita dok joj ne nae neku malu pukotinu, pa da onda izvue jedan ljuni ili kamen ili ciglu, zatim deo zida, i, kad se jedanput nane, cela graevina mogla bi da se surva i uniti. Sada se klatila. Ali koji je kljuni kamen, i kako doi do njega? Kako ih dotai i pokrenuti stvar u svima njima da bi im se ta mrnja sruila? Pogleda u Vilija u munoj tiini; jedino to je znala u vezi sa situacijom bio je on i njegov ivot i ono to se njemu dogodilo, i odjednom joj on postade taj klju; odjednom je znala da bi se, ako bi njega mogla da rasklima, ta stvar u svima njima mogla razlabaviti i otkinuti. "Gospodine..." Iskorai napred. Nije ak znala ni ta najpre da kae. Gomila joj je buljila u lea; oseala je kako bulje. "Gospodine..." ovek se okrenu prema njoj sa umornim osmehom. "Gospodine", ree ona, "znate li Nokvud Hil u Grinvoteru u Alabami?" Starac se preko ramena obrati nekome u brodu. Trenutak kasnije pruena mu je fotografska mapa, i ovek ju je sada drao i ekao. "Znate veliki hrast na vrhu onog brda, gospodine? Veliki hrast. Mesto gde je Vilijev otac bio streljan i obeen i gde su ga nali kako landara na jutarnjem vetru. Da." "Je li on jo tamo?" zapita Heti. "Nema ga", ree starac. "Dignut je u vazduh. Celo brdo je nestalo, i hrast. Vidite?" Dotae fotografiju. "Da vidim to", ree Vili sunuvi napred i gledajui u mapu. Heti zamiri na belca, dok joj je srce jako lupalo. "Priajte mi o Grinvoteru", ree brzo. "ta elite da znate?" "O dr Filipsu. Je li jo iv?" Trenutak, za koje vreme je naena informacija u kvrcavoj maini u raketi... "Poginuo u ratu." "A njegov sin?" "Mrtav." "A kua?" "Izgorela. Kao i sve ostale." "A ta je sa onim drugim velikim drvetom na Nokvud Hilu?" "Sve drvee je nestalo - izgorelo." "Ono drvo je nestalo, sigurni ste?" ree Vili.

"Da." Vilijevo telo se malo opusti. "A sta je bilo sa tom kuom g. Bartona i g. Bartonom?" "Nije ostala nijedna kua, niko." "Znate veernicu gospoe Donson, gde je moja majka stanovala? Mesto gde je bila streljana." "I ona je nestala. Sve je nestalo. Evo slika, moete i sami videti." Tu su bile slike, mogli su da ih uzmu i gledaju i razmiljaju o njima. Raketa je bila puna slika i odgovora na pitanja. O svakom gradu, svakoj zgradi, svakom mestu. Vili je stajao sa uetom u rukama. Seao se Zemlje, zelene Zemlje i zelenog grada gde je bio roen i odgajen, i sada je mislio o tom gradu pretvorenom u ruevine, dignutom u vazduh i rasturenom, sa svim orijentirima, sa svim predpostavljenim ili sigurnim zlom; mislio o svim tekim ljudima koji su nestali, o iezlim talama, kovaima, prodavnicama kojetarija, toionicama bezalkoholnih pia, mostovima na reci, drveu za lin, ulicama, kravama, mimozama; o njegovoj kui kao i o onim kuama sa velikim stubovima dole blizu duge reke, onim belim mrtvanicama gde su ene nene kao leptirice leprale u jesenjoj svetlosti, daleke, daleke. Onim kuama gde su se hladni ljudi ljuljali u stolicama, sa aama pia u rukama, sa pukama oslonjenim o stub na tremu, njukajui jesenji vazduh i smiljajui smrt. Nestalo, sve je nestalo; nestalo i nikad se vie nee vratiti. Sada je, svakako, cela ta civilizacija bila iscepkana u sitne komadie i prosuta pred njihove noge. Nita, nita od svega ostavljeno za mrnju - ak ni prazna mesingana puana aura, niti komad izuvijane konoplje, ni drvo, pa ak ni kakvo brdo da se mrzi. Nita osim nekih tuih ljudi u raketi, ljudi koji bi mogli da mu iste cipele i voze se na zadnjoj platformi trolejbusa ili da sede daleko pozadi u pozoritima na pononim predstavama... "Neete morati to da inite", ree Vili Donson. Njegova ena baci pogled na njegove krupne ake. Prsti su mu se otvarali. Ue, puteno, pade i sklupa se samo na zemlji. Poee da tre ulicama grada i skidaju onako na brzinu napravljene nove firme, da premazuju svee ute natpise, seku konopce na balkonima pozorita, prazne puke i sklanjaju konopce. "Nov poetak za svakoga", ree Heti dok su se vraali kui kolima. "Da", ree najzad Vili. "Gospod nam je dao da se izvuemo, nekoliko tu, nekoliko tamo. A ta e se dalje desiti zavisi od svih nas. Prolo je vreme kada smo bili budale. Moramo biti i drugaiji, a ne samo budale. Shvatio sam to kada je on govorio. Onda sam shvatio da je beli ovek sada usamljen kao to smo mi uvek bili. On sada nema dom, ba kao to ga ni mi toliko dugo nismo imali. Sada je sve poravnano. Moemo poeti sve iznova, na istom nivou." On zaustavi kola i ostade da sedi u njima, bez pokreta, dok Heti ode da pusti decu napolje. Ona potrae da vide oca. "Video si belca? Video ga?" povikae. "Jeste, gospodine", ree Vili sedei za upravljaem, trljajui lice sporim prstima. "Kao da sam danas prvi put stvarno video belog oveka - stvarno ga video jasno." AUTOPUT Prohladna popodnevna kia dola je preko doline dodirnuvi kukuruze na obraenim njivama u brdu, dobujui po krovu od suve trave. U kinoj tami ena je metodino i uporno mrvila kukuruz izmeu ploa od lave. Negde, u vlanoj tmini, zaplaka beba. Hernando je stajao i ekao da stane kia da bi opet mogao da poe sa drvenim plugom na njivu. Dole, ispod, reka je klokotala smea i zgusnuta u svom koritu. Betonski autoput, jedna druga reka, uopte nije tekao; leao je ljeskav, pust. Kola nisu njime prola ve itav sat. To je, samo po sebi, bilo neobino zanimljivo. Ve godinama, nijedan sat ne bi mogao da proe a da se ne zaustave neka kola, da neko ne povie: "Ej, moemo li da te slikamo?" Neko sa kutijom koja bi kljocnula, dok bi mu u aku unuli novi. Ako bi lagano hodao preko njive bez eira, ponekad bi zavikali: "Oh, hoemo te sa eirom na glavi!" I mahali su rukama, nakienim zlatnim predmetima koji pokazuju

vreme, ili kazuju ko su oni, ili jednostavno svetlucaju kao paukove oi na suncu. On bi se okrenuo i vratio po eir. Njegova ena progovori. "Neto nije u redu, Hernando?" "Si. Drum. Neto krupno se desilo. Neto veliko, da ovako opusti drum." Udalji se od kolibe polako i lakim hodom, dok mu je kia kvasila ispletene cipele od trave i debele automobilske gume. Vrlo dobro se seao sluaja sa tim parom cipela. Guma je jedne noi besno uletela u kolibu, kao eksplozijom rasterujui pilie i razbacujui lonce na sve strane! Dola je sama, brzo se kotrljajui. Kola sa kojih se otkaila jurila su i dalje, sve do krivine, i tamo se zadrala za trenutak, sa upaljenim prednjim svetlima pre nego to su se sunovratila u reku. Kola su jo bila tamo. Mogla su se videti pri lepom vremenu, kada bi reka tekla mirno i mulj se staloio. Leala su duboko dole sa svojim sjajnim metalom, dugaka i niska, i veoma bogata. Ali onda bi se mulj opet uzmutio i vie se nije videlo nita. Sledeeg dana od automobilske gume izrezao je onove za cipele. Sada stie na autoput, i stade na njega oslukujui mu tihe zvuke na kii. Onda, odjednom, kao na neki znak, stadoe da dolaze kola. Stotine kola, milje i milje kola proletala su kraj njega. Velika dugaka crna kola jurila su na sever ka Sjedinjenim Dravama, urlajui, ulazei u krivine suvie velikom brzinom. Uz neprekidno trubljenje pritisnutim sirenama. A na licima ljudi naguranih u kola bilo je neto, neto to ga natera u dubok muk. Ustuknu od automobila koji su urlajui promicali. Brojao ih je dok se ne umori. Prolo je pet stotina, hiljadu automobila, i neto je bilo na svim njihovim licima. Ali kretali su se i suvie brzo da bi mogao da vidi ta je to. Konano se povratie tiina i praznina. Nestadoe brza, dugaka i niska kola sa krovovima na sklapanje. uo je kako zamire i poslednja sirena. Drum je opet bio prazan. Bilo je to kao pogrebna povorka. Ali besna povorka, u trku, raupane kose, uzvritala, ustremljena na sever na nekakvu ceremoniju. Zato? Samo je vrteo glavom i prstima prevlaio po bokovima. Sada, potpuno sama, naioe poslednja kola. Planinskim drumom kroz retku prohladnu kiu, izbacujui uvis velike kolutove pare, naie jedan stari Ford. Iao je to bre moe. Kao da e se raspasti svakog trenutka. Kada vide Fernanda, taj prastari Ford zakoi, sav od stvrdnutog blata i zarao, dok mu je hladnjak razljueno klokotao. "Moemo li dobiti malo vode, molim vas, senjor!" Vozio je mladi, od oko dvadesetak godina. Nosio je ut demper, belu koulju sa otvorenim okovratnikom i sive pantalone. U automobilu bez krova kia je padala na njega i pet mladih ena koje su bile tako stisnute da se nisu mogle pomeriti u kolima. Sve su bile veoma ljupke i titile su sebe i vozaa od kie starim novinama. Ipak, kia je probila do njih, promoila im svetle haljine, iskvasila mladia. Kosa mu je bila ulepljena od kie. Ali izgleda da nisu marili. Niko se nije alio, i to je bilo neobino. Ranije su se uvek alili; na kiu, na vruinu, na vreme koje prolazi, na hladnou, na udaljenost. Hernando klimnu glavom. "Doneu vam vode." "Pourite, molim vas!" povika jedna od devojaka. Izgledala je vrlo uzrujana i uplaena. Nije uopte bila nestrpljiva; ve je samo molila, u strahu. Po prvi put Hernando potra kada ga turista neto zamoli; uvek pre toga na takve molbe hodao bi sporije. Vrati se sa poklopcem za toak punim vode. I to je bio dar sa autoputa. Jednog popodneva dojedrio mu je u njivu kao hitnut novi, okrugao i sjajan. Automobil kome je pripadao otklizio je dalje, nesvestan injenice da je izgubio jedno srebrno oko. Do sada su ga on i njegova ena koristili za pranje i kuvanje; napravili su od njega lepu zdelu. Dok je sipao vodu u uzavreli hladnjak, Hernando die pogled na njihova prestraena lica. "Oh, hvala vam, hvala", ree jedna od devojaka. "Ne znate ta to znai." Hernando se osmehnu. "Toliko saobraaja za ovaj sat. I sve ide u jednom smeru. Na sever." Nije mislio niim da ih uvredi. Ali kada opet die pogled, oni su svi sedeli, na kii, i svi su plakali. Jako su plakali. Mladi je nastojao da ih smiri tako to im je stavljao ruke na ramena i blago

ih protresao, jednu po jednu, ali one su drale novine preko glava dok su im se usta micala a oi bile zatvorene, u licu su menjale boju i plakale, neke glasno, neke tiho. Hernando je stajao sa poluispranjenim kapkom u ruci. "Nisam nita mislio da kaem, senjor", izvinjavao se. "Nema veze", ree voza. "Kakva nesrea se dogodila, senjor?" "Zar niste uli?" odgovori mladi, okreui se, jednom rukom vrsto stiskajui upravlja, naginjui se napred. "Dogodilo se." Ovo nije valjalo. Na to devojke jo jae zaplakae, pribie se jedna uz drugu, zaboravie novine putajui da im se kia mea sa suzama. Hernando se ukoi. Sasu ostatak vode u hladnjak. Pogleda u nebo koje se crnelo od oluje. Pogleda u brzu reku. Oseti asfalt pod cipelama. Prie kolima sa strane. Mladi ga uze za ruku i dade mu pezos. "Ne." Hernando vrati pezos. "Drago mi je to mogu da vam uinim." "Hvala vam, tako ste ljubazni", ree jedna od devojaka, jo jecajui. "Joj, Mama, Tata. Joj, hou da budem kod kue, hou kui. Oh, Mama, Tata." Ostali su je pridravali. "Nisam uo, senjor", ree Hernando mirno. "Rat!" povika mladi kao da niko ne uje. "Doao je, atomski rat, kraj sveta!" "Senjor, senjor", ree Hernando. "Hvala vam, hvala za pomo. Do videnja", ree mladi. "Do videnja", rekoe svi na kii, ne videi ga. Stajao je dok se kola ne uklopie u brzinu i odegrtae, gubei se u daljini, kroz dolinu. Najzad nestadoe, poslednja kola, puna mladih ena, nad ijim glavama su se leprale novine. Hernando se dugo ne pomae. Kia mu se slivala, veoma hladna, niz obraze i du prstiju, u istkanu odeu na nogama. Zadravao je dah, oekivao, posvema napet i napregnut. Posmatrao je autoput, ali ovaj se vie ne pokrenu. Posumnja da e autoput oiveti jo dugo vremena. Kia prestade. Nebo se probi kroz oblake. Za deset minuta oluja je nestala, kao zadah iz usta. Sladak vetar donese do njega miris dungle. uo je reku kako se neno i lagano kree svojim putem. Dungla je bila veoma zelena; sve je bilo svee. Sie kroz njivu do kue i uze plug. Sa rukama na plugu gledao je nebo koje je poinjalo da se ari od sunca. Zauzeta svojim poslom, ena mu doviknu. "ta se dogodilo, Hernando?" "Nita", odgovori on. Postavi plug u brazdu, otro podviknu svom burou Magarac; prim. prev. "Burrr-o!" I krenue zajedno plodnom njivom, pod sve vedrijim nebom, na svojoj obraenoj zemlji uz duboku reku. "Na ta oni misle kad kau 'svet'?" ree. OVEK Kapetan Hart je stajao u vratima rakete. "Zato ne dolaze?" ree. "Ko zna?" ree Martin, njegov porunik. "Zar ja znam, Kapetane?" "Pa kakvo je ovo mesto?" Kapetan zapali cigaru. Hitnu ibicu u svetlucavu livadu. Trava poe da gori. Martin poe da je ugasi izmom. "Ne", naredi kapetan Hart, "neka gori. Moda e onda doi da vide ta se dogada, neznalice." Martin slegnu ramenima i povue nogu od vatre koja se irila. Kapetan Hart se zagleda u sat. "Sleteli smo ovamo pre jedan sat, i gde je odbor za doek koji tri sa bleh muzikom da se rukuje sa nama? Nita od toga! Letimo milione milja kroz vasionu, a lepi graani nekog blesavog grada na nekakvoj nepoznatoj planeti ignoriu nas!" Frknu, poklopivi sat. "Pa, dau im jo samo pet minuta, a onda..." "A onda ta?" zapita Martin, utivo kao uvek, gledajui kako se kapetanu trese podvaljak.

"Preleteemo opet preko njihovog piljivog grada i istreemo ih iz gaa od straha." Glas mu se smirivao. "ta misli, Martine, moda nas nisu videli kada smo sletali?" "Videli su nas. Gledali su gore dok smo preletali." "Pa to onda ne dotre preko polja? Da li se kriju? Jesu li kukavice?" Martin zavrte glavom. "Ne. Uzmite ovaj dogled, gospodine. Pogledajte sami. Svi idu unaokolo. Nisu prestraeni. Oni - pa, njih izgleda jednostavno nije briga." Kapetan Hart namesti dogled na umorne oi. Martin die pogled i imao je vremena da oko njih zapazi linije i ureze razdraenosti, umora, nervoze. Hart je izgledao kao da mu je hiljadu godina; nikada nije spavao, jedva da je jeo, i stalno je gonio sebe sve dalje i dalje. Sada mu se usta pokrenue, ostarela i alosna, ali otra, ispod dogleda koji je drao. "Zaista, Martine, ne znam zato se uznemiravamo. Mi sagradimo rakete, izmuimo se da preemo vasionu, tragamo za njima, a evo ta dobijemo. Zanemaruju nas. Gledaj one idiote kako bazaju tamo unutra. Zar ne shvataju kako je ovo veliko? Prva vasionska letelica koja je dotakla njihovo provincijsko tle. Koliko se puta to dogaa? Jesu li toliko blazirani?" Martin nije znao. Kapetan Hart mu umorno vrati dogled. "Zato mi ovo inimo, Martine? Mislim na to vasionsko putovanje. Stalno si u pokretu. Stalno trai. Veito smo napeti iznutra, nikad odmora." "Moda traimo mir i spokojstvo. Toga svakako nema na Zemlji", ree Martin. "Ne, nema, je l' tako?" Kapetan Hart se zamisli, vatra je dogorela. "Nema jo od Darvinovog vremena, je l'? Ne od kada je sve otilo bestraga, sve u ta smo verovali, a? Boanska mo i sve to. I tako ti misli moda zbog toga idemo na zvezde, a, Martine? Traimo svoje izgubljene due, je li tako? Pokuavamo da sa nae gadne planete odemo na neku dobru?" "Moda, gospodine. Neto svakako traimo." Kapetan Hart proisti grlo i opet poprimi otar ton. "Pa, upravo sada mi traimo gradonaelnika onog grada tamo. Utri, reci im ko smo, prva raketna ekspedicija na Planetu etrdeset tri u Zvezdanom sistemu tri. Kapetan Hart alje vam svoje pozdrave i eli da se sastane sa gradonaelnikom. Trk!" "Razumem, gospodine." Martin polako poe preko livade. "Pouri!" odreza kapetan. "Da, gospodine!" Martin zakasa. Onda opet pree u hod, smekajui se sam za sebe. Kapetan je popuio dve cigare pre nego to se Martin vrati. Martin stade i pogleda gore u vrata rakete, klatei se, naizgled nesposoban da usredsredi pogled ili da misli. "I?" odsee Hart. "ta se dogodilo? Dolaze li da nam poele dobrodolicu?" "Ne", Martin je morao da se osloni o brod kao da ga je uhvatila vrtoglavica. "Zato ne?" "Nije vano", ree Martin. "Dajte mi cigaretu, molim vas, Kapetane." Prsti su mu slepo pipali za paklom cigareta, jer je gledao u zlatan grad i mirkao. Onda zapali cigaretu, i dugo je, utei, spokojno puio. "Reci neto!" uzviknu kapetan. "Zar ih ne zanima naa raketa?" Martin ree: "ta? A, da. Raketa?" Paljivo se zagleda u cigaretu. "Ne, ne zanima ih. Izgleda da smo doli u nezgodno vreme." "Nezgodno vreme!" Martin je bio strpljiv. "Kapetane, sluajte. Neto krupno se jue dogodilo u tom gradu. To je toliko veliko, toliko znaajno, da smo mi na drugom mestu - druga violina. Moram da sednem." Izgubi ravnoteu i sede svom teinom, borei se za dah. Kapetan je besno vakao cigaru. "ta se desilo?" Martin podie glavu, dok se dim iz cigarete koja mu je gorela meu prstima izvijao na vetru. "Gospodine, jue se, u tom gradu, pojavio jedan izuzetan ovek - dobar, inteligentan, saoseajan, i beskrajno mudar!" Kapetan se zablenu u svog porunika. "Kakve to veze ima sa nama?"

"Teko je objasniti. Ali to je ovek koga su dugo ekali - moda i milion godina. A jue im je uao u grad. Zbog toga danas, gospodine, sputanje nae rakete ne znai nita." Kapetan besno sede. "Ko je to bio? Nije Eli? Da nije on stigao svojom raketom pre nas i ukrao mi slavu, a?" Zgrabi Martina za ruku. Lice mu je bilo bledo i oajno. "Nije Eli, gospodine." "Onda je Barton! Znao sam. Barton se prikrao ispred nas i upropastio mi iskrcavanje! Vie nikome ne moe verovati." "Nije bio ni Barton, gospodine", ree mirno Martin. Kapetan je gledao s nevericom. "Bile su samo tri rakete. Mi smo bili na elu. Taj ovek koji je stigao ovamo ispred nas? Kako se zvao?" "Bio je bez imena. Nije mu potrebno. Bilo bi drugaije na svakoj planeti, gospodine." Kapetan se zagleda u svog porunika tekim, cininim pogledom. "Pa, ta je on to uinio tako udesno da niko ak i ne gleda na brod?" "E pa", ree Martin staloeno, "on je izleio bolesne i uteio siromahe. Borio se protiv licemerja i prljave politike i sedeo meu ljudima, razgovarajui, ceo dan." "Je li to tako udesno?" "Jeste, Kapetane." "To ne razumem." Kapetan stade ispred Martina, zapilji mu se u lice i oi. "Pio si, a?" Podozrevao je. Onda se povue. "Ne razumem." Martin je gledao u grad. "Kapetane, ako ne shvatate, nema naina ni da vam se kae." Kapetan poe za njegovim pogledom. Grad je bio spokojan i lep, i preko njega je leao veliki mir. Kapetan kroi napred, izvadi cigaru iz usta. Zamiri najpre na Martina, zatim na zlatne tornjeve zgrada. "Ne misli... ne moe misliti... Taj ovek o kome govori ne bi mogao biti - -" Martin klimnu glavom. "Ba to mislim, gospodine." Kapetan je stajao utke, bez pokreta. Onda se sabra. "Ne verujem", ree najzad. Tano u podne kapetan Hart ue ustrim hodom u grad, u pratnji porunika Martina i jednog pomonika koji je nosio neku elektrinu opremu. Kapetan se svaki as glasno smejao, podboio bi se, i vrteo glavom. Naelnik grada stade pred njega. Martin postavi jedan trononi stalak, navrte na njega kutiju i ukljui baterije. "Jeste li vi naelnik grada?" Kapetan ubode prstom u vazduh. "Jesam", ree gradonaelnik. Osetljivi aparat je stajao izmeu njih, Martin i pomonik su baratali oko njega i podeavali ga. Kutija je davala simultane prevode sa svakog mogueg jezika. Rei su zvuale jasno u blagom vazduhu grada. "O ovom dogadaju jue", ree kapetan. "Je li se zbilo?" "Zbilo se." "Imate svedoke?" "Imamo." "Moemo li razgovarati s njima?" "Razgovarajte sa bilo kime od nas", ree gradonaelnik. "Svi smo svedoci." Postrance, kapetan dobaci Martinu: "Masovna halucinacija." Gradonaelniku: "Kako je taj ovek - taj stranac - izgledao?" "To bi bilo teko rei", ree gradonaelnik, osmehnuvi se malice. "Zato bi bilo teko?" "Miljenja bi se mogla malko razlikovati." "Hteo bih da ujem vae miljenje, gospodine, na svaki nain", ree kapetan. "Snimaj ovo", dobaci Martinu preko ramena. Porunik pritisnu dugme magnetofona. "Pa", ree naelnik grada, "bio je veoma nean i ljubazan ovek. ovek velike inteligencije i znanja."

"Da - da, znam, znam." Kapetan zavrte prstima. "Uoptavanja. elim neto odreeno. Kako je izgledao?" "Ne verujem da je to vano", odgovori gradonaelnik. "Veoma je vano", strogo ree kapetan. "Hou opis tog oveka. Ako ga ne mogu dobiti od vas, dobiu ga od drugih." Onda Martinu: "Siguran sam da to mora da je bio Barton, izvodio je neki svoj tos." Martin nije hteo da ga gleda u lice. Hladno je utao. Kapetan pucnu prstima. "Bilo je neto tako - neko isceljenje?" "Mnoga ozdravljenja", ree gradonaelnik. "Mogu li da vidim jedno?" "Moete", ree naelnik grada. "Mog sina." Klimnu glavom prema jednom deaku koji iskorai napred. "Njemu se suila ruka. Pogledajte je sada." Na to se kapetan popustljivo nasmeja. "Da, da. To nije ak ni posredan dokaz, znate. Ja nisam video deakovu osuenu ruku. Ja njegovu ruku vidim samo zdravu i itavu. To nije dokaz. Kakav dokaz imate da je deakova ruka jue bila osuena a danas je zdrava?" "Moja re je dokaz", ree jednostavno gradonaelnik. "Dragi moj!" uzviknu kapetan. "Ne oekujete valjda da se uhvatim na rekla-kazala? A, ne!" "ao mi je", ree gradonaelnik, gledajui kapetana s nekom kao radoznalou i saaljenjem. "Imate li neke slike deka od pre dananjeg dana?" zapita kapetan. Za as donesoe veliki portret raen uljem, na kojem se video sin sa osuenom rukom. "Drue moj dragi!" odmahnu kapetan rukom da sklone portret. "Sliku moe svako da naslika. Slike lau. Hou deakovu fotografiju." Nije bilo fotografije. U njihovom drutvu fotografija nije bila poznata umetnost. "Pa", uzdahnu kapetan uz gr na licu, "dajte da razgovaram sa jo nekoliko graana. Ovako ne dolazimo ni do ega." Uperi prst u jednu enu. "Ti." Ona je oklevala. "Da, ti, doi ovamo", naredi kapetan. "Ispriaj mi o tom udesnom oveku koga si jue videla." ena je postojano gledala u kapetana. "Iao je izmeu nas i bio veoma fini i dobar." "Kakve boje su mu bile oi?" "Boje sunca, boje mora, boje cveta, boje planina, boje noi." "U redu." Kapetan die ruke uvis. "Vidi li, Martine? Apsolutno nita. Nekakav arlatan se smuca i ape im slatke kojetarije na uvo i..." "Molim vas, prestanite s tim", ree Martin. Kapetan ustuknu korak. "ta?" "uli ste ta sam rekao", ree Martin. "Ovi ljudi mi se dopadaju. Verujem u to to govore. Vi imate pravo na svoje miljenje, ali ga zadrite za sebe, gospodine." "Ne moe sa mnom razgovarati na takav nain", izdra se kapetan. "Dosta mi je vae osionosti", odgovori Martin. "Ostavite te ljude na miru. Oni su dobili neto dobro i estito, a vi doete i bacate se ljagom na to, i jo se podsmevate. Znate, i ja sam sa njima razgovarao. Proao sam kroz grad i video im lica, i oni imaju neto to vi nikada neete imati jednu malu jednostavnu veru, i pokrenue planine njom. Vi, vi ste pobesneli samo zato to vam je neko ukrao taku, stigao ovamo pre vas i uinio vas time beznaajnim!" "Dau ti pet sekundi da zavri", primeti kapetan. "Shvatam. Bio si izloen naporu, Martine. Meseci putovanja kroz vasionu, nostalgija, usamljenost. I sada, kad se ovo ovako dogaa, ja saoseam sa tobom, Martine. Previam tvoju sitnu neposlunost." "Ja ne previdam vau sitnu tiraniju", odgovori Martin. "Ja istupam. Ostajem ovde." "To ne moe uiniti!" "Ne mogu? Pokuajte da me zaustavite. To je ono to sam doao da traim. Nisam znao, ali to je to. Ovo je za mene. Nosite svoju prljavtinu negde drugde i napadajte druge kue vaom sumnjom i vaim - naunim metodom!" Pogleda hitro oko sebe. "Ovi ljudi su neto doiveli, a vama izgleda ne ide u glavu da se to zaista dogodilo i da smo mi imali sree da stignemo gotovo na vreme da budemo tu kada se to dogaa.

Ljudi na Zemlji govore o tom oveku ve dvadeset vekova poto je on proao starim svetom. Svi smo eleli da ga vidimo i ujemo, ali nikada nismo imali priliku. A sada, danas, propustili smo da ga vidimo za samo nekoliko asova." Kapetan Hart pogleda Martinu u obraze. "Plae kao dete. Prestani." "Ba me briga." "E pa, mene je briga. Pred ovim uroenicima moramo sauvati fasadu. Ti si prenapregnut. Kako sam rekao, opratam ti." "Ne elim va oprotaj." "Ti idiote. Zar ne vidi da je to jedan od Bartonovih trikova da namagari ovaj svet, da ih zavara, da zasnuje svoje koncerne nafte i minerala pod maskom religije! Budalo jedna, Martine. Budalo apsolutna! Do sada bi trebalo da poznaje Zemljane. Sve e uiniti - huliti, lagati, varati, krasti, ubijati, da se dokopaju svog cilja. Sve je dobro ako pali; pravi pragmatiar, to je Barton. Poznaje ga!" Kapetan se gadno podsmevao. "Sjai, Martine, priznaj to; to je ba takva prljavtina u kojoj bi Barton mogao da odnese njur, da obradi ove graane i oerupa ih kad budu zreli." "Ne", ree Martin, razmiljajui o tome. Kapetan podie ruke. "To je Barton. To je on. To je njegova prljavtina, to je njegov zloinaki nain. Moram da se divim starom zmaju. Da ognjevito uleti ovamo u blesku i sa oreolom i blagom reju i dodirom u kome je ljubav, sa lekovitim pomazanjem tu i izleujuim zrakom tamo. To moe samo Barton!" "Ne." Martin je govorio zapanjenim glasom. Onda pokri oi. "Ne, to ne verujem." "Ne eli da veruje." Kapetan Hart nije poputao. "Priznaj sada. Priznaj. To je upravo stvar koju bi Barton uinio. Prestani da sanjari, Martine. Probudi se! Jutro je. Ovo je stvaran svet i mi smo stvarni, prljavi ljudi - a Barton je najprljaviji od svih nas!" Martin se okrete. "Hajde, hajde, Martine", ree Hart mehaniki ga tapui po leima. "Razumem. To je za tebe stvarno udarac. Znam. Prljava sramota, i sve to. Taj Barton je hulja. Ne sekiraj se. Pusti da ja to sredim." Martin se polako udalji prema raketi. Kapetan Hart ga je posmatrao kako ide. Onda se, duboko udahnuvi, okrete eni koju je ispitivao. "Dobro. Recite mi neto vie o tom oveku. Kao to ste govorili, gospodo?" Kasnije su oficiri raketnog broda veerali napolju sa kartonskih stolova. Kapetan je izruivao svoje podatke utljivom Martinu koji je sedeo crvenih oiju i udubljen u misli nad svojim obedom. "Intervjuisao sam preko trideset ljudi, i svi su puni istih gluposti i bukuria", ree kapetan. "To je Bartonovo delo, nema ta, siguran sam. Ima da padne opet ovamo sutra ili idue nedelje da uvrsti svoja udesa i da nas istisne iz naih poslova. Ama ja u da ostanem i da mu pokvarim rabotu." Martin namrteno die pogled. "Ja u ga ubiti", ree. "Polako, polako, Martine! Ajde, ajde, mladiu." "Ubiu ga - zato mi pomozite i ubiu ga." "Staviemo mu sidro na kola. Mora da prizna da je pametan. Nemoralan ali pametan." "On je pogan." "Mora obeati da nee uiniti nita nasilniki." Kapetan Hart proveri svoje brojeve. "Prema ovome, uinjeno je trideset uda isceljenja, jednom slepom oveku vraen je vid, jedan gubavac je izleen. Oh, Barton je efikasan, mora mu se priznati." Zau se gong. Trenutak kasnije pritra jedan ovek. "Kapetane, gospodine. Izvetaj! Sputa se Bartonov brod. I Elijev brod, gospodine!" "Vidi!" Kapetan Hart udari o sto. "Evo ih dolaze akali na gozbu! Ne mogu da doekaju da se nahrane. ekaj dok ih susretnem. Naterau ih da me ukljue u gozbu - naterau ih!" Martin je izgledao bolestan. Buljio je u kapetana. "Biznis, dragi moj deko, biznis", ree kapetan.

Svi su gledali uvis. Dve rakete se strmeknue sa neba. Kada su sletele, rakete se gotovo smrskae. "ta je to s tim budalama?" uzviknu kapetan i skoi. Ljudi potrae preko polja do brodova iz kojih je izbijala para. Stie kapetan. Na Bartonovom brodu se uz prasak otvorie pneumatina vrata. "U ruke im ispade jedan ovek. ta je?" uzviknu Hart. ovek je leao na zemlji. Nagoe se nad njim i videe da je opeen, gadno opeen. Telo mu je bilo pokriveno ranama i oiljcima i tkivom koje je bilo zapaljeno i dimilo se. Pogleda uvis iz nateenih oiju, dok mu se jezik micao meu rascepljenim usnama. "ta se desilo?" zapita kapetan kleknuvi, cimajui oveka za ruku. "Gospodine, gospodine", proapta samrtnik. "Pre etrdeset osam asova, tamo u Vasionskom sektoru sedamdeset devet DFS, u blizini Planete jedan u tom sistemu, na brod i Elijev brod uleteli su u kosmiku oluju, gospodine." Iz ovekovih nozdrva tekla je siva tenost. Krv mu je curila iz usta. "Zbrisani. Cela posada. Barton je mrtav. Eli je umro pre jedan sat. Samo trojica preiveli." "Sluaj me!" uzviknu Hart, saginjui se nad ovekom koji je krvavio. "Niste doli na ovu planetu pre ovog asa?" utanje. "Odgovori mi!" uzviknu Hart. Umirui ree: "Ne. Oluja. Barton umro pre dva dana. Ovo je prvo sletanje na bilo koji svet za est meseci." "Jesi li siguran?" vikao je Hart estoko se tresui, steui oveka rukama. "Jesi li siguran?" "Siguran, siguran", mrmljao je samrtnik. "Barton umro pre dva dana? Siguran si?" "Da, da", proapta ovek. Glava mu klonu. Bio je mrtav. Kapetan klee kraj zanemelog tela. Lice mu se grilo, brkovi trzali bez njegove volje. Ostali lanovi povukoe se od njega gledajui u tle. Martin je ekao. Kapetan zatrai da mu pomognu da se digne na noge, najzad, i to bi uinjeno. Stajali su i gledali u grad. "To znai..." "To znai?" ree Martin. "Mi smo jedini koji su bili ovde", proapta kapetan Hart. "A taj ovek..." "ta je s tim ovekom, Kapetane?" zapita Martin. Kapetanovo lice se nesvesno trzalo. Izgledao je stvarno veoma star, i sed. Oi su mu bile staklaste. Poe napred po suvoj travi. "Hajde, Martine. Hajde. Pridri me; mene radi, dri me. Bojim se da u pasti. I pouri. Ne moemo gubiti vreme..." Pooe, posrui, ka gradu, kroz visoku suvu travu, po vetru. Nekoliko asova kasnije sedeli su u gradonaelnikovom auditorijumu. Hiljadu ljudi je dolo i razgovaralo i otilo. Kapetan je ostao da sedi, sa unezverenim licem, i sluao, sluao. U licima onih koji su dolazili da svedoe i govorili bilo je toliko svetlosti da nije mogao da podnese da ih vidi. I sve vreme ruke su mu se pomerale, na kolenima, zajedno, po opasau, u trzajima i drhtavo. Kada je bilo gotovo, kapetan Hart se okrete gradonaelniku i sa udnim pogledom u oima ree: "Ali morate znati kamo je otiao?" "Nije rekao kamo ide", odgovori gradonaelnik. "U jedan od ostalih oblinjih svetova?" nastojao je kapetan. "Ne znam." "Morate znati." "Da li ga vidite?" zapita gradonaelnik, pokazujui na gomilu. Kapetan pogleda. "Ne." "Onda je verovatno otiao", ree gradonaelnik. "Verovatno, verovatno!" slabano uzviknu kapetan. "Napravio sam jednu stranu greku, i elim da ga vidim sada. Pa, sada mi je sinulo, ovo je jedna najneobinija stvar u istoriji. Zadesiti se na neem takvom. Ama, anse su jedan od milijarde da stignemo na jednu odreenu planetu meu milionima planeta dan poto je on doao! Morate znati kamo je otiao!"

"Njega svako nalazi na svoj sopstveni nain", blago odgovori gradonaelnik. "Vi ga krijete." Kapetanovo lice je polako runelo. Neto od stare grubosti se postepeno vraalo. Poe da se die na noge. "Ne", ree gradonaelnik. "Onda znate gde je?" Kapetanovi prsti prionue uz konu futrolu za pitolj o desnom boku. "Ne bih vam mogao rei tano", ree gradonaelnik. "Savetujem vam da ponete da govorite", i kapetan izvue mali elini pitolj. "Nema naina", ree gradonaelnik, "da vam se ita kae." "Laove!" Dok je gledao u Harta, na gradonaelnikovom licu se ukaza izraz saaljenja. "Veoma ste umorni", ree. "Dugo ste putovali i spadate u ljude koji su ve dugo bez vere, a sada toliko elite da verujete da sami sebi smetate. Samo ete oteati stvar ako ubijate. Tako ga nikada neete nai." "Kuda bi otiao? Rekao vam je; vi znate. Hajde, kaite mi!" Kapetan je vitlao pitoljem. Gradonaelnik zavrte glavom. "Kaite mi! Kaite mi!" Revolver pue jedanput, dvaput. Gradonaelnik pade sa ranjenom rukom. Martin skoi. "Kapetane!" Revolver blesnu na Martina. "Ne meaj se." Na podu, drei se za ranjenu ruku, gradonaelnik je gledao uvis. "Poloite revolver. Povreujete sebe. Vi nikada niste verovali, i sada kada mislite da verujete, povreujete ljude zbog toga." "Vi mi niste potrebni", ree Hart stojei nad njim. "Ako sam ga ovde promaio za jedan dan, produiu za jedan drugi svet. I jo jedan, i jo jedan. Propustiu ga za pola dana na sledeoj planeti, i za dva sata na sledeoj, sat na onoj drugoj, i pola sata na onoj posle nje, i minut na sledeoj. Ali posle svega toga, jednog dana u ga stii! ujete li?" Sada je vikao, s mukom se naginjui nad ovekom na podu. Zatetura se od iscrpljenosti. "Hajdemo, Martine." Ostavi da mu pitolj visi u ruci. "Ne", ree Martin. "Ja ostajem ovde." "Ti si budala. Ostani ako ti se dopada. A ja odoh dalje, sa ostalima, dokle god mogu." Gradonaelnik die pogled na Martina: "Ja u se srediti. Ostavite me. Drugi e mi leiti rane." "Vratiu se", ree Martin. "Idem samo do rakete." Ili su kroz grad ludakom brzinom. Moglo se videti sa kakvim naporom se kapetan borio da pokae svu staru vrstinu, da ne posustane. Kada stigoe do rakete, on drhtavom rukom pljesnu po njoj. Stavi revolver u futrolu. Pogleda u Martina. "Pa, Martine" Martin mu uzvrati pogled. "Pa, Kapetane?" Kapetanove oi bile su uperene u nebo. "Sigurno nee da poe sa - sa mnom, a?" "Ne, gospodine." "Bie to velika avantura, tako mi Boga. Znam da u ga nai." "Vi ste se sada reili na to, zar ne, gospodine?" upita Martin. Kapetanu zadrhta lice i oi mu se zatvorie. "Da." "Ima jedna stvar koju bih eleo da znam." "ta?" "Gospodine, kada ga naete - ako ga nadete", zapita Martin, "ta ete traiti od njega?" "Ovaj..." stade da muca kapetan i otvori oi. Stiskao je i otvarao ake. Zbuni se za trenutak, onda se udno osmehnu. "Pa, zamoliu ga za malo - mira i spokojstva." Dodirnu raketu. "Ima ve dugo, dugo, dugo kako - kako se nisam opustio." "Da li ste ikada makar i pokuali, Kapetane?" "Ne shvatam", ree Hart. "Ne mari. Do vienja, Kapetane." "Do videnja, gospodine Martin."

Posada je stajala kraj izlaza. Od svih, samo su trojica nastavljala sa Hartom. Ostala sedmorica su ostajala, rekoe, sa Martinom. Kapetan Hart ih obuhvati pogledom i izree svoj sud: "Budale!" On se, poslednji od svih, uspe u hermetiku ulaznu komoru, ustro salutira, kruto se nasmeja. Vrata se zalupie. Raketa se die u nebo na vatrenom stubu. Martin ju je gledao kako se udaljuje i iezava. Gradonaelnik, koga je pridravalo nekoliko ljudi, pozivao je znacima sa drugog kraja polja. "Otiao je", ree Martin prilazei. "Da, jadan ovek, otiao je", ree gradonaelnik. "I ii e dalje, od planete do planete, traie i traie, i uvek i uvek e zakasniti jedan sat, ili pola sata, ili deset minuta, ili minut. I konano e promaiti za samo nekoliko sekundi. A kada bude posetio tri stotine svetova i bude mu sedamdeset ili osamdeset godina promaie za samo deli sekunde, pa zatim za jo manji deli sekunde. I terae dalje i dalje, mislei kako da nae onu istu stvar koju je ostavio za sobom ovde, na ovoj planeti, u ovom gradu..." Martin je netremice gledao gradonaelnika. Gradonaelnik isprui ruku. "Zar je ikada bilo neke sumnje u to?" Dade znak ostalima i okrete se. "Hajdemo sada. Ne smemo ga ostaviti da eka." Uoe u grad. VELIKA KIA Kia je i dalje padala. Bila je to jaka, neprekidna kia, znojna i usparena; sipila je, lila kao iz kabla, kao iz esme, ibala po oima, zalivala lanke na nogama; kia da se u njoj potope sve kie i seanja na kie. Padala je na tone i tone, rezala po dungli i sekla drvee kao makazama, brijala travu i prokopavala tunele u zemlji, skidala lie sa bunja. Smeuravala ruke ljudi i pretvarala ih u ape zboranih majmuna; nikako nije prestajala, gusta staklasta kia. "Koliko jo ima, Porunie?" "Ne znam. Milju, deset milja, hiljadu." "Zar ne znate sigurno?" "Kako da budem siguran?" "Ne volim ovu kiu. Kad bismo samo znali koliko jo ima do Sunane kupole, bilo bi mi lake." "Jo jedno sat-dva." "Stvarno tako mislite, Porunie?" "Naravno." "Ili laete da biste nas usreili?" "Laem da biste ostali sreni. Zavei!" Dva oveka sedela su zajedno na kii. Iza njih su sedela jo dvojica koji su bili mokri i umorni, i skljokani kao rastopljena glina. Porunik pogleda uvis. Imao je lice koje je nekada bilo crnpurasto, sada ga je kia ispirala dok nije izbledelo, i isprala mu je i boju iz oiju koje su bile bele kao i zubi, kao i kosa. Bio je sav beo. ak mu se i uniforma poinjala da beli, moda da se pomalo i zeleni od plesni. Porunik je oseao kiu na obrazima. "Koliko ima miliona godina od kada je ovde na Veneri prestala da pada kia?" "to si blesav", ree jedan od ostale dvojice. "Kia nikad ne prestaje na Veneri. Samo pada i pada. ivim ovde ve deset godina, i nisam doiveo minut, ak ni sekund, a da nije lila." "To je kao da ivi pod vodom", ree porunik i podie se, gurajui svoje oruje na mesto. "Sada bolje da krenemo. Nai emo mi jo tu sunanu kupolu." "Ili je neemo nai", ree cinik. "Ima otprilike jo jedan sat." "Sada me laete, Porunie."

"Ne, sada laem sebe. Ovo je jedan od onih trenutaka kada morate lagati. Ne mogu ovo jo dugo da podnosim." Ili su stazom kroz dunglu, pogledajui na kompase s vremena na vreme. Pravca nikakvog nije bilo, oslanjali su se samo na kompase. Samo sivo nebo i kia, i dungla i staza, i, daleko negde iza njih, raketa u kojoj su leteli i pali. Raketa u kojoj lee dvojica njihovih prijatelja, mrtva, dok se iz njih cedi kia. Hodali su u koloni, ne govorei. Dooe do reke koja se pruala iroka, ravna i smea, i tekla u veliko Jedinstveno more. Povrina joj je bila iarana bezbrojnim takicama kie. "U redu, Simonse." Porunik klimnu glavom i Simons sa svojih lea uze jedan mali paket koji se, pod pritiskom skrivene hemikalije, naduva u veliki amac. Porunik naloi da se iseku drva i brzo naprave vesla, i spustie se u reku, hitro veslajui preko glatke povrine na kii. Porunik je oseao hladnu kiu na obrazima i vratu i po rukama kojima je micao. Hladnoa je poinjala da mu se uvlai u plua. Oseao je kiu po uima, oima, po nogama. "Noas nisam spavao", ree. "Ko bi mogao da spava? Ko je spavao? Kada? Koliko noi smo spavali? Trideset noi, etrdeset dana! Ko moe da spava dok mu kia bije po glavi, udara li udara... Sve bih dao za eir. Apsolutno sve, samo da me vie ne udara po glavi. Dobijam glavobolje. Boli me glava; puca sve vreme." "Zaalio sam to sam doao u Kinu", ree jedan od ostalih. "Prvi put ujem da Veneru zovu Kina." "Sigurno, Kina. Kineska vodena kura. Sea se onog starog muenja? Priveu te uza zid. Svakih pola sata puste ti po jednu kapljicu na glavu. Poludi dok eka sledeu. E pa, to je Venera, samo u velikoj razmeri. Mi nismo stvoreni za vodu. Ne moe da spava, ne moe da die kako treba, i poludeo si zato to si sav raskvaen. Da smo se spremali za udes, poneli bismo nepromoive uniforme i eire. To te ovo udaranje po glavi unitava, najvie od svega. Toliko je teko. Kao puana zrna. Ne znam koliko dugo mogu izdrati." "Ljudi, ja sam za Sunanu kupolu! ovek koji je to izmislio, stvarno je neto izmislio." Dok su prelazili reku mislili su na Sunanu kupolu, negde ispred njih, kako se sija na kii u dungli. uta kua, okrugla i sjajna kao sunce. Kua petnest stopa u visinu i sto stopa u preniku, u kojoj je bila toplota i tiina, i topla hrana i spas od kie. A u sreditu Sunane kupole, naravno, bilo je jedno sunce. Mala slobodna kugla ute vatre koja je lebdela u prostoru na vrhu zgrade gde si je mogao gledati sa mesta na kome si sedeo i puio ili itao knjigu ili pio vruu okoladu sa lagom. Bilo bi tu, uto sunce, veliko tano kao Zemljino sunce, toplo i stalno, i kini svet Venere bio bi zaboravljen dokle god bi boravili u toj kui i besposliili. Porunik se okrete i pogleda iza sebe trojicu ljudi koji su zapinjali veslima i kripali zubima. Bili su beli kao peurke, beli kao i on. Venera je sve izbeljivala za nekoliko meseci. ak je i dungla bila jedna ogromna komarna karikatura, jer kako dungla da bude zelena bez sunca, sa kiom koja stalno pada, i u veitom sutonu? Bela, bela dungla sa bledim liem boje sira, i zemlja izrezana od vlanog Kamambera, i stabla drvea kao ogromne otrovne peurke - sve crno i belo. A koliko puta bi mogao videti samo tle? Zar to najee nije bio potoi, potok, lokva, bara, jezero, reka, i onda, najzad, more? "Evo nas!" Iskoie to su dalje mogli na vrsto tle na obali, pljeskajui i prskajui uvis. amac izduvae i spakovae u kutiju od cigareta. Zatim, stojei na kinoj obali, pokuae da zapale nekoliko cigareta, i tek posle dobrih pet minuta, tresui se, sa nadole okrenutim upaljaem i pravei zaklon rukama, uspee da povuku nekoliko dimova iz cigareta, koje im za tren oka, omlitavele, iznenadan nalet kie istre iz usta. Krenue dalje. "ekajte samo trenutak", ree porunik. "Mislim da sam neto video tamo napred." "Sunanu kupolu?" "Nisam siguran. Kia je opet zaklonila vidik." Simons poe da tri. "Sunana kupola!"

"Vrati se, Simonse!" "Sunana kupola!" Simons ieze u kii. Ostali potrae za njim. Naoe ga na jednom malom proplanku, stadoe da pogledaju ta je otkrio. Raketni brod. Leao je tamo gde su ga ostavili. Nekako su se ukrug vratili nazad i nali se na mestu odakle su poli. U olupini broda, iz usta dvojice mrtvaca izrastale su zelene gljive. Dok su oni gledali, gljive se rascvetae, latice se odvojie na kii, i gljive uginue. "Kako smo to napravili?" "Mora da je u blizini elektrina bura. Izbacila nam je igle na kompasima. To je." "U pravu ste." "ta sada da radimo?" "Da krenemo opet." "Gospode boe, nismo ni korak blie niemu!" "Pokuajmo da ostanemo mirni Simonse." "Mir, mir! Poludeu od ove kie!" "Imamo dovoljno hrane za jo dva dana ako budemo pazili." Kia im je igrala po koi, po mokrim uniformama; tekla im je potocima sa noseva i uiju, sa prstiju i kolena. Izgledali su kao kamene fontane zamrznute u dungli, koje isputaju vodu na svaku poru. I, dok su tako stajali, iz daljine zaue urlik. Iz kie izroni udovite. udovite se uspravljalo na hiljadu elektrinih plavih nogu. Hodalo je brzo i jezivo. Udaralo je jednom nogom o tle. Svuda gde bi noga udarila, palo bi i izgorelo drvo. Kini vazduh ispunjavali su veliki talasi ozona, dok se dim irio i rasturala ga kia. udovite je imalo pola milje u irinu i milju u visinu i opipavalo je tle poput velikog slepca. Ponekad, za trenutak, ostajalo je sasvim bez nogu. I onda bi se, u magnovenju, iz njegovog trbuha spustilo hiljadu bieva, belo-plavih bieva, i ubadalo dunglu. "To je elektrina bura", ree jedan od ljudi. "Eto ta nam je unitilo kompase. A nailazi ovuda." "Lezite, svi", ree porunik. "Bei!" uzviknu Simons. "Ne budi lud. Lezi. Udara u najvie take. Moda emo proi bez povrede. Lezite na oko petnaest stopa od rakete. Moda e sasvim lepo da potroi energiju i tamo, i da nas potedi. Lezi!" Ljudi se bacie na tle. "Ide li?" zapitkivali su jedan drugoga trenutak kasnije. "Dolazi." "Je li blie?" "Dvesta jardi odavde." "Pribliila se?" "Evo je!" udovite doe i stade iznad njih. Spusti deset plavih kugli munje koje udarie u raketu. Raketa je bleskala kao gong pod udarcima, i metalno odzvanjala. udovite ispusti jo petnaest gromova koji su igrali unaokolo smenom pantomimom, pipajui po dungli i raskvaenom tlu. "Ne, ne!" Jedan od ljudi skoi. "Lezi, budalo!" ree porunik. "Ne!" Munja pogodi raketu jo desetak puta. Porunik okrete glavu na ruci i vide usplamsale plave bleskove. Vide drvee kako se rascepljuje i rui u kr. Vide udovini tamni oblak kako im se iznad glava okree poput crnog diska i izbacuje nadole jo stotinu elektrinih igala. ovek koji je skoio sada je trao, kao da je u velikoj dvorani sa stubovima. Trao je izvrdavajui izmeu stubova, a onda se najzad desetina stubova sa treskom stuti nadole i zau se

onaj zvuk koji proizvodi muica kada se spusti na usijane ice istrebljivaa. Porunik se seao toga iz svog detinjstva na farmi. Oseti se i miris oveka pretvorenog u pepeo. Porunik spusti glavu. "Ne gledajte gore", ree ostalima. Bojao se da bi svakog trenutka mogao da potri i sam. Grdosija iznad njih ispusti uz blesak jo jedan niz gromova i onda krenu dalje. Opet je ostala samo kia, koja je brzo istila vazduh od mirisa nagoretine, i za trenutak su trojica preostalih sedeli i ekali da im se srca ponovo stiaju. Prioe telu, mislei da bi moda jo mogli da spasu ivot oveku. Nisu mogli da veruju da mu se ne moe pomoi ni na koji nain. To je bio prirodan postupak ljudi koji nisu prihvatili smrt sve dok je se nisu dotakli, prevrnuli je i napravili planove da je sahrane ili ostave da je dungla sahrani za jedan sat svog brzog rasta. Telo je bilo poput izuvijanog elika, umotanog u izgorelu kou. Izgledalo je kao votana lutka koju su bacili u pe za sagorevanje pa izvukli poto se vosak stopio do ugljenog skeleta. Samo su zubi bili beli, i sijali se kao udna bela narukvica napola isputena kroz stisnutu crnu pesnicu. "Nije trebalo da skae." Rekoe gotovo istovremeno. Dok su jo stajali nad telom, ono poe da iezava, jer ga je vegetacija ve prekrivala, lozice i brljan, puzavice, pa ak i cvee za mrtvog. U daljini, bura je odmicala na plavim gromovitim munjama, i najzad nestade. Preli su jednu reku, pa potoi i potok, i jo desetak drugih reka, i potoia i potoka. Pred oima su im iskrsavale reke, brze, nove reke, dok su stare reke menjale svoje tokove - reke ivine boje, reke boje srebra i mleka. Dooe do mora. Jedinstvenog mora. Na Veneri je bio samo jedan kontinent. Ta zemlja je ila tri hiljade milja u duinu i hiljadu milja u irinu, a oko tog ostrva bilo je Jedinstveno more, koje je pokrivalo celu kiovitu planetu. Jedinstveno more, koje je lealo uz bledu obalu gotovo bez pokreta... "Ovuda." Porunik klimnu glavom ka jugu. "Siguran sam da u tom pravcu ima dve Sunane kupole." "Kad su to ve radili, zato nisu izgradili jo stotinu?" "Sada ih ima sto dvadeset, zar ne?" "Sto dvadeset est, prema stanju od prolog meseca. Pre godinu dana pokuali su da proguraju u Kongresu dole na Zemlji jedan predlog zakona da se obezbedi jo oko dvadeset pet, ali ne, znate kako to ide. Oni e radije pustiti da nekoliko ljudi poludi od kie." Krenue na jug. Porunik i Simons i trei ovek, Pikard, hodali su po kii; po kii koja je padala as jako as slabo, as jako as slabo; po kii koja je lila i lila i nije prestajala da pada na zemlju i more, i na ljude u hodu. Simons je prvi ugleda. "Eno je!" "Eno je ta?" "Sunana kupola!" Porunik mirkanjem ukloni vodu s oiju i podie ruke da se odbrani od bockavih naleta kie. U daljini na ivici dungle, pored mora, videla se uta svetlost. Bila je to, zaista, Sunana kupola. Ljudi se osmehnue jedan drugom. "Kao da ste bili u pravu, Porunie." "Srea." "Brate to mi daje snagu, samo kad sam je video. Hajdemo! Ko poslednji stigne, magarac!" Simons poe da kasa. Drugi mu se automatski pridruie, dahui, umorni, ali drei korak. "Veliko lone kafe za mene", dahtao je Simons, nasmejan. "I pun tanjir zemiki sa cimetom, Boe! I samo da lei tamo i da te staro sunce pee. Tip to je izmislio Sunane kupole, trebalo je da dobije odlikovanje!" Potrae bre. uta svetlost je sada bila sve jasnija i jasnija. Mora da ih je mnogo poludelo dok nisu izmislili lek. Simons je izbacivao rei u kadenci sa tranjem. "Kia, kia! Pre mnogo godina. Sreo jednog prijatelja. Mog. U dungli. Luta. Po kii.

Neprekidno ponavlja, 'Ne znam dovoljno, da uem, iz ove kie. Ne znam dovoljno, da uem, iz ove kie. Ne znam dovoljno...' Iznova i iznova. Tako. Jadni ludak." "tedi vazduh!" Trali su. Svi su se smejali. Stigoe do vrata Sunane kupole smejui se. Simons grunu i irom otvori vrata. "Hej!" urlao je. "Dajte kafu i zemike!" Nije bilo odgovora. Kroie kroz vrata. Sunana kupola je bila prazna i mrana. Nije bilo sintetikog utog sunca to pluta u vazduastom apatu visoko na sredini plave tavanice. Hrana nije ekala. Bilo je hladno kao u zasvoenom podrumu. A kroz bezbrojne rupe koje su nedavno bile izbuene na tavanici potocima se slivala voda, kia padala i natapala debele prostirke i teak moderni nametaj, i prskala po staklenim stolovima. Dungla je kao mahovina rasla u sobi, po ormanima sa knjigama i divanima. Kia je tukla kroz rupe i padala na lica trojice ljudi. Pikard poe tiho da se smeje. "Umukni, Pikarde!" "Boga mu, vidi ta ima ovde za nas - nema hrane, nema sunca, nita. Veneranci - to su oni uinili! Naravno!" Simons je klimao glavom dok mu se kia kao iz levka izlivala na lice. Voda mu je tekla po posrebrenoj kosi i belim obrvama. "as ovde as onde Veneranci izranjaju iz mora i napadaju neku Sunanu kupolu. Znaju da unitavanjem Sunanih kupola unitavaju nas." "Ali zar Sunane kupole nisu branjene orujem?" "Sigurno." Simons istupi u stranu na mesto koje je bilo srazmerno suvo. "Ali Veneranci nisu nita pokuali ve pet godina. Odbrana se opustila. Ovu Kupolu su osvojili na prepad." "Gde su tela?" "Veneranci su ih sve odvukli dole u more. uo sam da znaju jedan sjajan nain da udave oveka. Potrebno je oko osam asova za davljenje onako kako to oni ine. Stvarno divno." "Kladim se da ovde uopte nema hrane." nasmeja se Pikard. Porunik se namrti na njega, klimnu glavom, tako da ga Simons vidi. Simons zavrte glavom i vrati se u sobu na jednom kraju ovalne odaje. Po kuhinji su bile razbacane raskvaene vekne hleba i meso po kome je naraslo meko zeleno krzno. Kroz stotinu rupa na kuhinjskom krovu padala je kia. "Sjajno." Porunik baci pogled gore na rupe. "Ne verujem da moemo da zaepimo sve te rupe i da se ovde ututkamo." "Bez hrane, gospodine?" frknu Simons. "Vidim da je sunana maina rasturena. Najbolje to bismo mogli da uinimo jeste da se uputimo do sledee Sunane kupole. Koliko je to odavde?" "Nije daleko. Koliko se seam, ovde su sagradili dve prilino blizu. Moda ako, ako ovde saekamo, spasilaka ekipa iz druge mogla bi..." "Verovatno je bila ovde i ve otila, pre nekoliko dana. Poslae jednu grupu da ovo opravi kroz jedno est meseci, kada dobiju pare od Kongresa. Mislim da je bolje da ne ekamo." "U redu onda, da pojedemo ta nam je ostalo od sledovanja pa da produimo za sledeu Kupolu." Pikard ree: "Samo kad mi kia ne bi udarala po glavi, samo nekoliko minuta. Kad bih samo mogao da se setim kako je to kad te nita ne gnjavi." Stavi ake na lobanju i vrsto je stisnu. "Seam se kad sam bio u koli jedan siledija sedeo je iza mene i tipao me i tipao i tipao svakih pet minuta, po itav dan. Tako je radio nedeljama i mesecima. Sve vreme ruke su mi bile crne i modre i bolele me. I mislio sam da u poludeti od tog tipanja. Jednog dana mora da sam ve stvarno bio enuo od stalnog muenja, okrenem se i zgrabim jedan metalni trougao koji sam koristio za tehniko crtanje, i gotovo da ubijem tog gada. Gotovo da mu odseem onu njegovu valjivu glavu. Umalo da mu iskopam oko dok me nisu izvukli iz sobe, a ja urlam i dalje: 'Zato me ne ostavi na miru? Zato me ne ostavi na miru?' Brate!" akama je, tresui se, stiskao i stiskao kosti glave, zatvorenih oiju. "Ali ta ja radim sada? Kog udaram, kome kaem da sjai, da prestane da me uznemirava, ova prokleta kia, kao tipanje, neprestano te proganja, to je sve to uje, to je sve to osea!"

"Biemo kod druge Sunane kupole do etiri popodne." "Sunana kupola? Pogledaj ovu! ta ako su sve Sunane kupole na Veneri propale? ta onda? ta ako su rupe u svim tavanicama i kia prolazi svuda?" "Moraemo da rizikujemo." "Umorio sam se od rizikovanja. Sve to elim jeste krov i malo mira. elim da budem na miru." "To je samo osam sati odavde, ako nastavi." "Ne brinite, ja u sigurno produiti." I Pikard se nasmeja, ne gledajui ih. "Hajde da jedemo", ree Simons posmatrajui ga. Krenue obalom, opet na jug. Posle etiri sata morali su da uu u kopno da bi zaobili reku koja je bila milju iroka i toliko brza da se nije moglo ploviti amcem. Morali su da uu u kopno est milja do jednog mesta gde je reka izbijala iz zemlje, iznenada, kao smrtonosna rana. Po kii, preko vrstog tla, vratie se do mora. "Moram da spavam", najzad ree Pikard. Onda se skljoka. "Ne spavam ve etiri nedelje. Pokuavao sam, ali ne ide. Spavau ovde." Nebo je tamnelo. Na Veneri se sputala no koja je bila tako potpuno crna da je bilo opasno kretati se. I Simons i porunik padoe na kolena, i porunik ree: "Dobro, videemo ta moemo da uinimo. Probali smo i pre, ali ne znam. San izgleda ne spada u stvari koje moe dobiti po ovakvom vremenu." Polegae onako kako su se zatekli, podupirui glave u uspravnom poloaju da im voda ne bi dolazila do usta, i zatvorie oi. Porunik se tre. On nije spavao. Po koi mu je neto puzilo. Neto ga je obuhvatalo u slojevima. Kapljice, su padale spajale se sa drugim kapljicama i pretvarale u potoie koji su mu cureli telom, i dok su se potoii slivali po njemu, sitno umsko rastinje hvatalo je korene u njegovoj odei. Oseti kako se brljan razgranava i pravi jo jedno odelo preko njega; oseti kako cvetii pupe i otvaraju se, razlistavaju latice, dok mu je kia i dalje dobovala po telu i glavi. U svetlucavoj noi jer vegetacija je sjajila u tmini - video je onu drugu dvojicu kako se ocrtavaju, kao panjevi koji su se sruili i primili na sebe somotske pokrivke od trave i cvea. Kia mu je udarala u lice. On ga pokri rukama. Kia mu je tukla u vrat. Okrenu se na stomak u blatu, na gumastim biljkama, tako da mu kia udara u lea i noge. Odjednom skoi i poe da otresa vodu sa sebe. Dodirivalo ga je hiljadu ruku, a on vie nije hteo da ga dodiruju. Vie nije mogao da podnese pipkanje. Zatrapa po vodi i udari o neto drugo, i znao je da je to Simons koji stoji na kii, iskijava vlagu, kalje i zadavljuje se. Onda ustade i Pikard, stade da vie i da tri unaokolo. "ekaj malo, Pikarde!" "Zaustavi, zaustavi!" vritao je Pikard. est puta opali iz puke u nono nebo. U blesku barutnog osvetljenja videe horde kinih kapi, uhvaene kao u kakvom ogromnom nepokretnom ilibaru, kako oklevaju za trenutak kao pogoene eksplozijom; bezbroj kapljica, bezbroj suza, bezbroj dragulja, izloenih na beloj somotskoj podlozi. A onda, kada je svetlost nestala, kapljice koje su, zastale u svom sunovratu, ekale da budu snimljene, padoe na njih, bockave, kao oblak insekata, hladan i bolan. "Zaustavi! Zaustavi!" "Pikarde!" Ali Pikard je sada samo stajao, sam. Kada porunik upali malu runu lampu i pree njome preko Pikardovog mokrog lica, ovekove oi bile su rairene, usta otvorena, lice okrenuto uvis, tako da je voda udarala i prskala po jeziku, tukla i potapala rairene oi, i u mehurovima se aputavo penila na nozdrvama. "Pikarde!" ovek nije hteo da odgovori. Jednostavno je stajao i stajao dok su mu mehurii kie izbijali po izbeleloj kosi a okovi kinih dragulja kapali mu sa runih zglobova i vrata. "Pikarde! Odlazimo. Idemo dalje. Poi za nama." Sa Pikardovih uiju padala je kia.

"uje li me, Pikarde?" Bilo je to kao da vie u bunar. "Pikarde!" "Ostavite ga na miru", ree Simons. "Ne moemo dalje bez njega." "ta da radimo, da ga nosimo?" pljunu Simons. "On ne vredi ni nama ni sebi. Znate ta e uraditi? Prosto e stajati ovde i udaviti se." "ta?" "To do sada ve treba da znate. Zar ne znate priu? Samo e stajati ovde sa glavom okrenutom na gore putae da mu voda ulazi u nozdrve i u usta. Disae vodu." "Ne." "Tako su nali Generala Menta onog puta. Kako sedi na steni i udie kiu. Plua su mu bila puna kie." Porunik ponovo upravi svetlo na nepomino lice. Pikardove nozdrve isputale su tanuan aptav, vlaan zvuk. "Pikarde!" Kapetan ga oamari po licu. "On vas i ne osea", ree Simons. "Posle nekoliko dana na ovoj kii vie nema ni lice ni noge, ni ruke." Porunik uasnuto pogleda svoju ruku. Vie je nije oseao. "Ali ne moemo ovde ostaviti Pikarda." "Pokazau vam ta moemo." Simons opali iz puke. Pikard pade na zemlju iz koje se cedila voda. Simons ree: "Ne miite se, Porunie. Puka mi je spremna i za vas. Razmislite; on bi samo tu stajao ili sedeo i udavio bi se. Ovako je bre." Porunik zamire gledajui na telo. "Ali ti si ga ubio." "Da, zato to bi on ubio nas time to bi nas optereivao. Videli ste mu lice. Ludak." Porunik pouta pa klimnu glavom. "U redu." Pooe dalje u kiu. Bilo je mrano, i njihove baterije bacale su zrak koji je probijao kiu jedva nekoliko stopa. Posle pola sata morali su da stanu i presede ostatak noi, sa grevima u stomaku od gladi, ekajui svanue; kada doe, svitanje je bilo sivo i kia je neprestano padala kao i pre, i oni opet krenue. "Pogreno smo izraunali", ree Simons. "Nismo. Jo jedan sat." "Govorite glasnije. Ne ujem vas." Simons zastade i osmehnu se. "Isusa mu", ree i dodirnu ui. "Ui. Otkazale su mi. Od sve ove silne kie najzad sam ogluveo kao top." "Zar nita ne uje?" ree porunik. "ta?" Pogleda ga Simons zbunjeno. "Nita. Hajde." "Mislim da saekam ovde. Vi terajte napred." "To ne moe." "Ne ujem vas. Vi produite. Ja sam umoran. Mislim da Sunana kupola nije u ovom pravcu. A i ako jeste, verovatno joj je izbuen krov kao i onoj poslednjoj. Ja u jednostavno da sedim ovde." "Ustaj odatle!" "Do vienja, Porunie." "Ne moe sada da digne ruke." "Imam ja ovde puku i ona mi kae da ostajem. Prosto me vie nije briga. Jo nisam enuo, ali tu sam. Ne elim da tako zavrim. im mi se izgubite iz vida okrenuu ovu puku na sebe." "Simonse!" "Izgovorili ste moje ime. Toliko mogu da vam proitam sa usana." "Simonse."

"Sluajte to je samo pitanje vremena. Umreu ili sada ili kroz nekoliko asova. ekajte da stignete do sledee Kupole, ako ikada stignete, pa da vidite kako kia pljuti kroz krov. to e to da bude lepo?" Porunik malo poeka, pa otljapka kroz kiu. Onda se jednom osvrnu i pozva Simonsa, ali ovaj je samo sedeo sa pukom u rukama i ekao da mu se porunik izgubi iz vida. Zavrte glavom i odmahnu poruniku da ide dalje. Porunik ak nije ni uo puku kada je opalila. Poe da jede cvee dok je hodao. Zadravalo se u stomaku kratko vreme i nije bilo otrovno; nije bilo ni hranljivo, i posle minut-dva on ga ispovraa uz muninu. U jedan mah uze nekoliko listova i pokua da napravi sebi kapu, ali to je ve i ranije pokuavao; kia mu je otapala lie sa glave. Kada bi se uzbralo, bilje je brzo trunulo i raspadalo mu se u sivu masu meu prstima. "Jo pet minuta", ree sam sebi. "Jo pet minuta, pa u uetati u more i nastaviti da hodam. Mi za ovo nismo stvoreni; nijedan Zemljanin nikada nije bio u stanju, niti e moi ovo da podnese. To su nervi, nervi." ljapao je svojim putem kroz more raskaljanog tla i lia, i doe do jednog brdaca. Kroz hladne koprene kie u daljini se nazirala bleda uta mrlja. Sledea Sunana kupola. Kroz drvee, dugaka okrugla uta zgrada, u daljini. Za trenutak je samo stajao, klatei se, i gledao je. Poe da tri, onda uspori, jer se plaio. ta ako je to ona ista? ta ako je to mrtva Sunana kupola, bez sunca u sebi? pomisli on. Okliznu se i pade. Lei tu, mislio je; to nije ona prava. Lei tu. Ne vredi. Pij do mile volje. Ali uspe da se opet uspravi na noge i pree nekoliko potoia, i uta svetlost postade veoma sjajna, i on ponovo stade da tri, razmrskavajui nogama ogledala i staklo, razmahujui rukama po dijamantima i dragom kamenju. Stajao je pred utim vratima. Iznad vrata bila su utisnuta slova SUNANA KUPOLA. Podie utrnulu ruku da opipa vrata. Onda okrenu kvaku i utetura se unutra. Zastade za trenutak gledajui oko sebe. Iza njega, kia je u kovitlacima nasrtala na vrata. Ispred njega, na jednom niskom stolu stajalo je srebrno lone sa vrelom okoladom i olja, puna, laga. Pored toga, na drugom posluavniku, bili su soni sendvii sa piletinom, sveim krikama paradajza, i mladim crnim lukom. Na drau tano pred njegovim oima stajao je veliki upav ubrus, tu je bila i kanta za bacanje mokre odee, i, sa desne strane, kabanica u kojoj se ovek moe osuiti za trenutak. Preko stolice, ista uniforma ekala je svakoga - njega lino ili svakog drugog ko se izgubio - da je upotrebi. I jo tamo na daljem kraju, kafa u bakarnim posudama koje su se puile, i gramofon sa tihom muzikom, i knjige povezane u crvenu i smeu kou. A blizu knjiga leaj, mek dubok leaj na kome ovek moe da lei razgolien, i da upija zrake one velike svetle stvari to stoji uvrh dugake sobe. On akama pokri oi. Video je druge ljude kako se kreu ka njemu, ali im nita ne ree. Poeka, onda otvori oi i pogleda. Voda iz uniforme skupljala se u baricu kraj njegovih stopala, i on oseti kako mu se sasuuje iz kose i sa lica, sa grudi, sa ruku i nogu. Gledao je u sunce. Visilo je u sredini sobe, veliko, uto i toplo. Nije putalo nikakav zvuk, i u sobi se nita nije ulo. Vrata su bila zatvorena, a kia je bila jo samo seanje za telo kroz koje su mu prolazili marci. Sunce je visilo visoko na plavom nebu sobe, toplo, vrelo, uto, i veoma lepo. On poe napred, trgajui odeu sa sebe. RAKETA Elektrini svici lebdeli su nad Majinom crnom kosom i osvetljavali joj put. Stajala je u vratima svoje spavae sobe i gledala me kako prolazim u tiho predsoblje. "Pomoi e mi da ga ovog puta zadrim ovde, je l' da?" zapita.

"Valjda", rekoh. "Molim te." Svetlost koju su bacali svici promicala je preko njenog belog lica. "Ovog puta on ne sme opet da ode." "Dobro", rekoh poto sam postojao tu za trenutak. "Ali to nee pomoi ne vredi." Ona ode, i svici, u svojim elektrinim kolima, odleprae za njom kao lutajue sazvee, pokazujui joj put u tami. uo sam je kako kae, tihim glasom: "Moramo pokuati, svakako." Drugi svici me otpratie do moje sobe. Kada teina mog tela prekide jedno kolo u krevetu, svici utrnue. Bila je pono, i moja majka i ja smo ekali, u tamom razdvojenim sobama, u krevetima. Krevet poe da me ljulja i da mi peva. Dotakoh jedan prekida; pevanje i ljuljanje prestadoe. Nisam eleo da spavam. Uopte nisam eleo da spavam. Ova no nije se razlikovala od hiljade drugih u naem ivotu. Probudili bismo se nou i osetili kako se prohladan vazduh zagreva, osetili vatru u vetru, ili videli kako zidovi za trenutak gore svetlom bojom, i tada bismo znali da je njegova raketa iznad nae kue - njegova raketa, dok se hrastovi njiu od udara vazduha. I ja bih leao, tu, irom otvorenih oiju, dahtao, a Majka u svojoj sobi. Do mene bi dopro njen glas preko intersobnog radija: "Jesi li osetio?" I ja bih odgovorio: "Jeste, to je bio on." To je bio brod mog oca koji je prelazio iznad naeg grada, gradia gde vasionske rakete nikada nisu dolazile, i mi bismo leali budni sledea dva sata i razmiljali. "Sada je Tata sleteo u Springfild, sada je na pisti, sada potpisuje dokumenta, sada je u helikopteru, sada je iznad reke, sada iznad brda, evo ga sputa helikopter na mali aerodrom ovde u Grin Vilidu..." I no bi ve upola prola kada bismo, u naim odvojenim, sveim posteljama, Majka i ja sluali, sluali. "Sada ide Bel Stritom. On uvek ide peice... nikada ne uzima taksi... sada ide preko parka, sada skree za ugao kod Oukhersta i sada..." Podignem glavu sa jastuka. Daleko dole niz ulicu, prilaze sve blie i blie, elegantno, brzo, ivahno - koraci. Sada skreu kod nae kue, pa uza stepenice od trema. I oboje smo se osmehivali u prohladnoj tami, Mama i ja, kada smo uli kako se prednja vrata otvaraju prepoznajui ga, progovaraju tihu re dobrodolice, i zatvaraju, dole... Tri sata kasnije okrenuo sam tiho kvaku na vratima njihove sobe, zadravajui dah, odravajui ravnoteu u tami velikoj kao prostor izmeu planeta, sa ispruenom rukom da dohvatim mali crni kofer u podnoju kreveta mojih roditelja. Poto sam ga uzeo, otrim neujno u svoju sobu, stanem da razmiljam. On mi nee rei, ne eli da znam. lz otvorenog kofera prosu se njegova crna uniforma, kao crna maglina, sa zvezdama koje su svetlucale tu i tamo, udaljene, u materijalu. Stisnem tamnu tkaninu toplim rukama; osetih planetu Mars, jedan elezni miris, i planetu Veneru, miris zelenog brljana, i planetu Merkur, miris sumpora i vatre; osetih i miris mlenog meseca i tvrdinu zvezda. Gurnem uniformu u mainu sa centrifugom koju sam napravio u radionici mog devetog razreda te godine, pustim mainu. Ubrzo jedan fini prah jurnu u retortu. Stavim ga pod mikroskop. I dok su mi roditelji spavali ne znajui ta se dogaa, i dok nam je kua spavala, sa svim automatskim pekaima i posluiocima, i robotskim istaima u elektrinom snu, ja sam bio zagledan u blistava zrnca meteorske praine, kometinog repa, i organskog tla sa dalekog Jupitera, sjajna kao i sami svetovi koji su me vukli na milijarde milja u kosmos, sa strahovitim ubrzanjem. U svitanje, iscrpen od puta i u strahu da e me otkriti, vratim uniformu u kofer u njihovu spavau sobu. Onda sam zaspao, i probudio se tek od sirene kola za hemijsko ienje koja su se zaustavila dole u dvoritu. Odneli su crnu uniformu. Dobro je to nisam ekao, pomislih. Jer uniformu e vratiti za jedan sat, oienu od sve njene sudbine i putovanja. Opet zaspah, sa malim staklenim sudom magine praine u depu od pidame, iznad srca koje mi je burno udaralo. Kada sam siao, Tata je bio za dorukom, zagrizao tost. "Jesi dobro spavao, Dag?" ree kao da je sve vreme bio ovde, a ne odsutan tri meseca.

"Dobro", rekoh. "Hoe tosta?" Pritisnu jedno dugme, i sto za doruak napravi mi etiri pareta, zlatno smea. Seam se mog oca tog popodneva, kako kopa i kopa u bati, kao ivotinja koja neto trai, tako je izgledalo. Svojim dugakim tamnim rukama koje su se hitro pokretale tu je on sadio, utapkavao, privrivao, sekao, obrezivao, sa crnim licem uvek okrenutim u zemlju, oima uvek uperenim u ono to radi, nikada ih nije podizao ka nebu, nikada nije gledao u mene, pa ak ni u Majku, osim ako bismo klekli sa njim i osetili kako nam zemlja vlagom prodire kroz pantalone na kolenima, stavili ruke u crnu prljavtinu, ne gledajui u sjajno, ludo nebo. Onda bi on bacio pogled na jednu ili na drugu stranu, na Majku ili na mene, namignuo nam sa nenou i nastavio, pognut, sa licem ka zemlji, dok mu je nebo bilo zagledano u lea. Te veeri sedeli smo na tremu na mehanikoj ljuljaci koja nas je ljuljala i duvala na nas vetar, i pevala nam. Bilo je leto i meseina, pili smo limunadu i drali hladne ae u rukama, dok je Tata itao stereo-novine umetnute u specijalan eir koji stavi na glavu i koji okree mikroskopsku stranicu ispred uveliavajueg soiva kad mirne tri puta uzastopce. Tata je puio cigarete i priao mi kako je bilo kada je on bio deak 1997. godine. Posle nekog vremena ree, kao to je uvek govorio: "to ne pika napolju, Dag?" Ja nisam rekao nita, ali Mama ree: "Pika on, onih veeri kad ti nisi ovde." Tata pogleda u mene pa zatim, po prvi put tog dana, u nebo. Majka ga je uvek posmatrala kada bi on pogledao zvezde. Prvog dana i noi kada bi stigao kui ne bi mnogo gledao u nebo. Mislio sam o njemu kako besno radi i radi u bati, sa licem gotovo zarivenim u zemlju. Ali druge noi gledao bi malo vie u zvezde. Majka se nije toliko plaila od neba danju, ali none zvezde elela je da ugasi, i ponekad gotovo kao da sam je video kako posee za prekidaem u glavi, ali ga nikako ne nalazi. A do tree noi Tata e moda biti ovde na tremu sve dok mi ve odavno ne budemo spremni za spavanje, i onda u uti Mamu kako ga zove da ue, gotovo isto kao to mene ponekad zove sa ulice. Zatim u uti Tatu kako sa uzdahom nameta bravu sa elektrinim okom na mesto. A sledeeg jutra za dorukom baciu pogled na pod i videti mali crni kofer kraj njegovih nogu dok on mae puter na prepeen hleb a Majka ne ustaje iz kreveta. "Pa vidimo se, Dag", rei e on i rukovaemo se. "Za oko tri meseca?" "Tano." I otii e ulicom, nee ii helikopterom niti bubom niti autobusom, ii e peice, sa uniformom skrivenom u koferetu koje nosi preko ramena; nije eleo da iko pomisli da je on uobraen zato to je Raketa. Majka e izai na doruak, jedno pare suvog hleba oko jedan sat, kasnije. Ali sada je bilo noas, ona prva no, dobra no, i on uopte nije mnogo gledao u zvezde. "Hajdemo na televizijski karneval", rekoh. "Dobro", ree Tata. Majka mi se osmehnu. Odjurimo u grad helikopterom i provedemo Tatu kroz hiljadu atrakcija da bi mu lice i glava ostali dole sa nama i da ne gleda ni na koju drugu stranu. I dok smo se smejali smenim stvarima i ozbiljno gledali ozbiljne stvari, pomislim, moj otac ide na Saturn i Neptun i Pluton, ali mi nikada ne donosi poklone. Oevi drugih deaka, koji idu u kosmos, donose komadie rude sa Kalista i grumene crnog meteora ili plavi pesak. A ja moram sam da dobavljam svoju zbirku, da trgujem sa drugim deacima, da sakupljam marsovsko kamenje i merkurski pesak koji mi ispunjavaju sobu. Tata o tome nikada nije hteo ni da govori. Jednom prilikom, seam se, doneo je neto za Majku. Zasadio je neke marsovske suncokrete u naem dvoritu, ali poto je bio mesec dana na putu i suncokreti porasli veliki, Mama jednog dana istri iz kue i sve ih posee. Bez razmiljanja, kada smo zastali kraj jednog od trodimenzionalnih izloenih predmeta, postavim Tati pitanje koje sam uvek postavljao: "Kako je tamo, u kosmosu?"

Majka me presee prestraenim pogledom. Bilo je i suvie kasno. Tata je stajao itavih pola minuta nastojei da nae odgovor, onda slegnu ramenima. "To je neto najbolje od najboljeg u ivotu." Onda uhvati sebe u rei. "Ma, u stvari nije nita uopte. Rutina. Ne bi ti se dopalo." Pogleda me, sa zebnjom. "Ali ti se uvek vraa tamo." "Navika." "Kamo e sledei put?" "Jo nisam odluio. Razmisliu." Uvek je razmiljao. U to vreme raketni piloti bili su retki i mogao je da bira ta hoe, da radi kad mu se svia. Tree noi po dolasku kui mogao si ga videti kako prebira i odabira medu zvezdama. "Hajde", ree Majka, "idemo kui." Bilo je jo rano kada smo stigli kui. eleo sam da Tata obue uniformu. Nije trebalo to da traim - Majka je uvek zbog toga bila nesrena - ali nisam mogao da se uzdrim. Navaljivao sam, mada je on uvek odbijao. Nikada ga nisam video u uniformi, i on najzad ree: "Pa, u redu." ekali smo u salonu dok on ode gore u vazdunoj cevi. Majka me je tupo gledala, kao da ne veruje da njen roeni sin moe tako neto da joj uini. Ja odvratim pogled u stranu. "ao mi je", rekoh. "Uopte ne pomae", ree ona. "Uopte." Trenutak kasnije zau se apat u vazdunoj cevi. "Evo me", ree mirno Tata. Gledali smo ga u njegovoj uniformi. Bila je sjajno crna sa srebrnim dugmetima i srebrom okovanim petama na crnim izmama, i izgledala je kao da je neko iz jedne tamne magline izrezao ruke i noge i telo, sve sa bledim zvezdicama koje prosijavaju kroz nju. Prianjala je tesno uz njega kao rukavica na krhkoj dugoj aci, i mirisala na prohladan vazduh, metal i svemir. Mirisala je na vatru i vreme. Otac je stajao, nespretno se osmehujui, u sredini sobe. "Okreni se", ree Majka. Oi su joj bile negde daleko dok ga je gledala. Kada je otiao, vie o njemu nije govorila. Nikada nije nita govorila ni o emu osim o vremenu ili stanju mog vrata i potrebi da se on izriba ili o injenici da noima ne spava. Jednom ree da je nou i suvie jaka svetlost. "Ali ove nedelje nema meseca", rekoh. "Ima svetlosti od zvezda", ree ona Odem u radnju i kupim joj tamnije, zelenije zastore protiv svetlosti. Dok sam nou leao u postelji uo sam je kako ih navlai do dole sve do samog dna prozora. To je proizvodilo dug, utav zvuk. Jednom pokuam da pokosim travnjak. "Ne." Mama je stajala u vratima. "Skloni tu kosaicu." Tako je trava rasla po tri meseca a da se ne see. Tata ju je iao kada doe kui. I nije mi dozvoljavala nita drugo da radim, recimo da popravim elektrini uredaj za spremanje doruka ili mehaniki ita knjiga. Sve je uvala, kao da je za Boi. Onda bih video Tatu kako zakucava ili lemi, i uvek se smeka dok radi, i Majku kako se osmehuje, srena. Ne, nikada nije govorila o njemu kada bi otiao. A to se tie Tate, on nikada nije inio nita da bi uspostavio kontakt kroz milione milja. Jednom je rekao: "Kad bih vas pozvao, poeleo bih da budem sa vama. Ne bih bio srean." Jednom mi Tata ree: "Tvoja majka postupa sa mnom, ponekad, kao da nisam ovde - nekako kao da sam nevidljiv." Video sam je kada se tako ponaa. Gledala bi tano pokraj njega, preko njegovog ramena, u njegovu bradu ili ruke, ali nikako u oi. Ako bi ga i pogledala u oi, preko njenih oiju bila je jedna skramica kao kod ivotinje koja pada u san. Govorila bi 'da' u pravim trenucima, i osmehivala se, ali uvek pola sekunde kasnije nego to se to oekivalo. "Ja za nju nisam tu", govorio je Tata.

Ali drugih dana ona bi bila tu i on bi bio tu za nju, drali bi se za ruke i etali oko bloka, ili se vozili, dok je Mami leprala kosa kao u devojice, i ona bi iskljuila sve mehanike ureaje u kuhinji i pekla mu neverovatne kolae i pite i medenjake, duboko mu se zagledajui u lice, sa stvarnim osmehom. Ali na kraju takvih dana kada je on bio tu za nju, ona bi uvek plakala. A Tata bi stajao bespomoan, gledao po sobi kao da trai odgovor, ali ga nikada nije nalazio. Tata se polako okretao u svojoj uniformi, da ga vidimo. "Okreni se opet", ree Mama. Sledeeg jutra Tata ulete u kuu sa hrpom karata u rukama. Sa ruiastim raketnim kartama za Kaliforniju, plavim kartama za Meksiko. "Hajde!" ree. "Kupiemo odeu to se baca posle upotrebe i spaliemo je kada se zaprlja. Gledaj, idemo podnevnom raketom u L. A., Los Aneles; prim. prev. helikopterom u dva sata u Santa Barbaru, avionom u devet za Ensenadu, tamo prenoimo!" Tako odemo u Kaliforniju i dan i po smo ili gore-dole Pacifikom obalom, da bismo se najzad smestili na pesku Malibua gde smo uvee kuvali kobasice. Tata je sve vreme sluao, pevao ili gledao na sve strane oko sebe, drei se za stvari kao da je svet centrifuga koja se tako brzo okree da bi on u svakom trenutku mogao da bude odbaen daleko od nas. Poslednjeg popodneva u Malibuu Mama je bila gore u hotelskoj sobi. Tata je dugo leao na pesku pored mene na vrelom suncu. "Ah", uzdahnu on, "to je to." Oi su mu bile ovla sklopljene; leao je na leima, upijajui sunce. "Nedostaje ti ovo", ree. Mislio je 'na raketi', naravno. Ali nikada nije govorio 'raketa' niti spominjao raketu i sve ono to ne moe imati na raketi. Na raketi na moe da ima slan vetar, plavo nebo, niti uto sunce, ni Mamino kuvanje. Ne moe razgovarati sa svojim etrnaestogodinjim sinom na raketi. "Da ujemo", ree najzad. I znao sam da emo sada razgovarati, kao to smo uvek razgovarali, itava tri sata. Celo popodne mrmoriemo o mojim kolskim ocenama, koliko mogu da skoim uvis, koliko brzo plivam. Tata bi klimnuo glavom svaki put kada bih ja progovorio i osmehivao se i lako me pljeskao po grudima u znak odobravanja. Razgovarali smo. Nismo priali o raketama ili kosmosu, ve o Meksiku; gde smo se jednom vozili u prastarim kolima, i o leptirima koje smo pohvatali u kiovitim umama zelenog toplog Meksika u podne, dok su nam se oni u stotinama lepili, usisani, na hladnjak i tamo umirali, udarajui plavim i grimiznim krilima, u trzajima, lepi i tuni. Razgovarali smo o takvim stvarima umesto o stvarima o kojima sam ja eleo da razgovaramo. On me je sluao. To je on inio, kao da bi da se ispuni svim zvukom koji moe uti. Sluao je vetar i okean i moj glas, vazda sa ushienom panjom, sa koncentracijom koja je gotovo iskljuivala sama fizika tela i zadravala samo zvuke. Zatvarao je oi da bi sluao. Tako bih ga video kako slua kosaicu dok ia travu rukom umesto da koristi daljinsko upravljanje, i video bih ga kako mirie poseenu travu kada ona iza kosilice ikne u zelenom mlazu na njega. "Dag", ree on oko pet popodne, kada smo pokupili pekire i vraali se plaom pored velikog talasa uz obalu. "Hou da mi obea neto." "ta?" "Nikada nemoj biti Raketa." Stadoh. "Stvarno mislim", ree on. "Zato to kada si tamo eli da bude ovde, a kada si ovde eli da bude tamo. Ne poinji to. Ne daj da te uhvati." "Ali..." "Ti ne zna ta je to. Svaki put kad sam tamo gore mislim, 'ako se ikada vratim na Zemlju ostau tamo; nikada vie neu da idem.' Ali posle opet odlazim u kosmos i verovatno u uvek odlaziti." "Ja ve dugo razmiljam o tome da budem Raketa", rekoh. Nije me uo. "Ja nastojim da ostanem ovde. Prole subote kada sam doao kui poeo sam tako jako da se trudim da ostanem." Setio sam ga se u bati, oznojenog, i sveg onog putovanja i svih stvari koje je inio i sluanja, i znao sam da on to ini da bi ubedio sebe da su more, gradovi i zemlja, i njegova porodica jedine

prave stvari i dobre stvari. Ali znao sam gde e on biti veeras: gledae u dragulje Oriona sa nae terase pred kuom. "Obeaj mi da nee biti kao ja", ree on. Malo sam oklevao. "Okej", rekoh. On mi protrese ruku. "Dobar si deko", ree. Veera je bila dobra te veeri. Mama je trala po kuhinji sa rukama punim testa i cimeta, zveckala loncima i erpama, i sada se na stolu puila velika urka, sa prelivom, sosom od ribizli, grakom, i bundevarom. "Usred avgusta?" ree Tata, zadivljen. "Nee biti tu krajem novembra." "Neu." Njukao je. Podizao poklopce sa svih inija i putao da mu para mirisom obavija suncem opaljeno lice. Ree 'Ah' na svaku iniju. Gledao je po sobi i po svojim rukama. Posmatrao slike na zidu, stolice, sto, mene, i Mamu. Proisti grlo. Video sam kako se najzad odluuje. "Lili?" "Da?" Mama pogleda preko stola koji je bila postavila kao prekrasnu srebrnu zamku, udesnu jamu sa sosom od peenja u koju e najzad, kao razbesnela zver iz prolih vremena uhvaena u jami sa katranom, moda upasti njen mu, i biti zadran u njoj, da gleda kroz reetke od jadaca, na sigurnom zauvek. Iz oiju su joj izbijale varnice. "Lili", ree Tata. Nastavi, mislio sam izbezumljeno. Kai brzo: kai da e ostati ovog puta kod kue, zauvek, i da nikada nee otii; kai to! Upravo tada jedan helikopter u prolazu protreta sobom i prozorska okna se zatresoe kristalnom zvekom. Tata baci pogled na prozor. Tamo su bile plave veernje zvezde, a na istoku se dizala crvena planeta Mars. Tata je itav minut gledao u Mars. Onda slepo isprui ruku ka meni. "Mogu li dobiti malo graka?" ree. "Oprostite", ree Majka. "Doneu hleba." Onda izjuri u kuhinju. "Ali hleb je na stolu", rekoh. Tata me ne pogleda kada poe da jede. Te noi nisam mogao spavati. Siem u jedan sat ujutru. Meseina je poput leda pokrivala sve krovove, dok je rosa svetlucala kao sneg na naoj travi. Stajao sam u pidami na vratima, oseao topli noni vetar, kada shvatih da Tata sedi na mehanikoj ljuljaci na terasi i lagano se ljulja. Video sam mu unazad zabaen profil, posmatrao je zvezde kako se kotrljaju nebom. Oi su mu bile kao siv kristal, u svakom oku bio je mesec. Izaem i sednem kraj njega. Neko vreme smo se njihali u ljuljaci. Najzad rekoh: "Na koliko naina se moe umreti u svemiru?" "Na milion." "Kai neke." "Da te pogode meteori. Izae ti vazduh iz rakete. Ili te komete ponesu sa sobom. Udar vazduha. Zadavljivanje. Eksplozija. Centrifugalna sila. I suvie veliko ubrzanje. I suvie malo. Vruina, hladnoa, sunce, mesec, zvezde, planete, asteroidi, planetoidi, radijacija..." "I da li te sahrane?" "Nikada te ne nau." "Gde ode?" "Na milijardu milja. Putujui grobovi, tako ih zovu. Postane meteor ili planetoid koji zauvek putuje svemirom." Ne rekoh nita.

"Ima jedna stvar", ree on kasnije, "u svemiru je to brzo. Smrt. Gotovo je dok trene. Ne odugovlai. Najvei deo vremena ak i ne zna za to. Mrtav si i taka." Popesmo se na spavanje. Bilo je jutro. Stojei u vratima, Tata je sluao utog kanarinca kako peva u svom zlatnom kavezu. "Pa, odluio sam", ree on. "Sledei put kad doem kui, doi u da ostanem." "Tata!" rekoh. "Kai to majci kada ustane", ree on. "Stvarno misli!" On ozbiljno klimnu glavom. "Vidimo se za oko tri meseca." I ode ulicom sa svojom uniformom u onoj tajnoj kutiji, zvidei i gledajui visoko zeleno drvee, kidajui bobice sa buna u hitrom prolazu, bacajui ih ispred sebe dok je zamicao u svetlu senku ranog jutra... Pitao sam Majku o nekim stvarima tog jutra poto je Otac bio na putu ve nekoliko asova. "Tata je rekao da ti ponekad postupa kao da ga ne uje i ne vidi", rekoh. Onda mi ona mirno objasni sve. "Kada se uputio u svemir pre deset godina, rekla sam sebi: 'Mrtav je.' Ili isto kao i da je mrtav. Zato misli na njega kao da je mrtav. I kada se vrati, tri ili etiri puta godinje, to uopte nije on, to je samo prijatno malo seanje ili san. A ako prestane seanje, ili san prestane, to ni upola toliko ne boli. Tako najvei deo vremena mislim o njemu kao da je mrtav." "Ali onda neki put..." "Neki put, ta mogu. Peem pite i postupam sa njim kao da je iv, a to onda boli. Ne, bolje je misliti da ve deset godina nije ovde i da ga vie nikada neu videti. To ne boli toliko." "Zar nije rekao da e se sledeeg puta skrasiti?" Ona lagano zavrte glavom. "Ne, mrtav je. Vrlo sam sigurna u to." "Onda e on opet doi iv", rekoh. "Pre deset godina", ree Majka, "mislila sam, ta ako umre na Veneri? Onda vie nikada neemo biti u stanju da vidimo Veneru. ta ako umre na Marsu? Nikada vie neemo moi da gledamo Mars, sav crven na nebu, a da ne poelimo da uemo u kuu i zakljuamo vrata. Ili ta ako umre na Jupiteru ili Saturnu ili Neptunu? Onih noi kada se te planete vide na nebu, ne bismo eleli da imamo ikakve veze sa zvezdama." "Mislim da ne bismo", rekoh. Sledeeg dana stie poruka. Kurir mi je dade i ja je proitah stojei na terasi. Sunce je zalazilo. Mama je stajala u mreastim vratima iza mene, gledala me kako savijam poruku i stavljam je u dep. "Mama", rekoh. "Ne govori mi nita to ve ne znam", ree ona. Nije plakala. E pa, nije ga ubio ni Mars ni Venera, a ni Jupiter niti Saturn. Neemo morati da mislimo na njega svaki put kad Jupiter ili Saturn, ili Mars osvetle veernje nebo. Bilo je to neto drugo. Njegov brod pao je na Sunce. A Sunce je bilo veliko, i besomuno i nemilosrdno; i uvek je bilo na nebu i nisi mu mogao izmai. Tako je dugo vremena poto je moj otac poginuo moja majka danju spavala i nije htela da izlazi. Dorukovali smo u pono, ruali u tri ujutru, a veerali u hladan i jo mraan as u est ujutru. Odlazili smo na celonone predstave i ili na poinak sa izlaskom sunca. I, dugo vremena, jedini dani kada smo izlazili u etnju bili su dani kada je padala kia i nije bilo sunca.

VATRENI BALONI Vatra je praskala nad travnjacima letnje noi. Po licima ika i tetaka varnice. Rakete se dizale i padale u uzdignutim blistavim smeim oima roaka na tremu, a hladni ugljenisani komadi tupo su udarali o tle na sasuenim poljanama u daljini. Vrlo potovani Otac Dozef Daniel Perigrin otvori oi. Kakav san: on i njegovi roaci u onoj divljoj igri u staroj kui njegovog dede u Ohaju pre toliko godina! Leao je oslukujui veliku prazninu crkve, ostale elije gde su leali drugi Oevi. Jesu li i oni, uoi leta rakete Raspee, leali seajui se etvrtog jula? Da. Ovo je bilo kao u ona uzbuena svitanja u dane Nezavisnosti kada si ekao prvi udar od eksplozije i izletao na rosom pokrivene trotoare sa rukama punim svakakvih egrtaljki. I evo sada Oeve Episkopije, u osvit dana pre nego to e se na vatrenom mlazu vinuti na Mars, ostavljajui tamjan za sobom kroz somotsku katedralu svemira. "Da li uopte treba da idemo?" aptao je Otac Perigrin. "Zar ne treba da reavamo nae sopstvene grehe tu na Zemlji? Zar tako ne beimo od svojih ivota ovde?" Podie se, teko pokreui mesnato telo koje je svojom obilnou podsealo na jagode, mleko, i odrezak. "Ili je to lenjost?" zapita se. "Plaim li se ja puta?" Ue pod tu sa igliastim mlazevima. "Ali odveu ja tebe na Mars, telo." Obrati se sam sebi. "Ostaviemo ovde stare grehe. Pa na Mars, da naemo nove?" Divna pomisao, gotovo tako. Gresi koji nikada nikome nisu pali na pamet. Pa da, on lino je napisao jednu knjiicu: Problem greha na drugim svetovima, koju su njegova Episkopska braa ignorisala kao nekako nedovoljno ozbiljnu. Tek prole veeri, kada su puili poslednju cigaru, on i Otac Stoun su razgovarali o njoj. "Na Marsu, greh bi se mogao pojaviti kao vrlina. Moramo se tamo uvati od pravednih dela za koja bi se kasnije moglo ustanoviti da su gresi!" ree Otac Perigrin, sijajui. "to je to uzbudljivo! Ve vekovima misionarstvo nije bilo povezano sa toliko avanture!" "Ja u prepoznati greh", ree bez uvijanja Otac Stoun, "ak i na Marsu." "Oh, mi svetenici se ponosimo to smo lakmus papir koji menja boju u prisustvu greha", odvrati Otac Perigrin, "ali ta ako je marsovska hemija takva da se mi uopte ne obojimo! Ako na Marsu ima novih ula, mora priznati mogunost postojanja neprepoznatljivog greha." "Ako nema zlobnog predumiljaja, nema greha niti kazne za isti - Gospod nas uverava u to", odgovori Otac Stoun. "Na Zemlji, da. Ali moda marsovski greh obavetava podsvesno o svom zlu, telepatski, ostavljajui svesnom umu slobodu da dela po svom nahoenju, naizgled bez zlobe! ta onda?" Otac Perigrin se nae napred svom teinom. "Adam sam nije greio. Dodaj Evu i dodao si iskuenje. Dodaj drugog mukarca i omoguuje preljubu. Dodavanjem seksa ili ljudi dodaje greh. Kada bi ljudi bili bez ruku, ne bi mogli daviti svojim rukama. Ne bi imao upravo taj greh ubistva. Dodaj ruke, dodao si mogunost jednog novog nasilja. Amebe ne mogu da gree zato to se razmnoavaju deobom. One ne ude za enama niti se ubijaju meusobno. Dodaj amebama seks, dodaj ruke i noge, i imae ubistvo i preljubu. Dodaj ruku ili nogu ili linost, ili oduzmi svako od njih, sabira ili oduzima mogue zlo. Na Marsu, ta ako ima pet novih ula, organa, nevidljivih udova koje ne moemo ni da zamislimo - zar ne bi onda moglo da bude pet novih grehova?" Otac Stoun zinu. "Ja mislim da ti uiva u ovakvim stvarima!" "Odravam razum u ivotu, Oe; samo da bude iv, to je sve." "Ti veito onglira mozgom, zar ne? - ogledala, baklje, tanjiri." "Da. Zato to ponekad Crkva izgleda kao oni postavljeni cirkuski podijumi gde se die zavesa i ljudi, bele statue posute cinkoksidom, talkom, zamrzavaju se da bi predstavili apstraktnu Lepotu. Vrlo krasno. Ali ja se nadam da e za mene uvek biti mesta da se muvam meu statuama, ta ti misli, Oe Stoun?"

Otac Stoun je ve krenuo. "Mislim da je bolje da poemo na spavanje. Kroz nekoliko asova skoknuemo gore da upoznamo tvoje nove grehe, Oe Perigrine." Raketa je stajala spremna za ispaljivanje. Oevi su prekinuli svoje molitve u studeno jutro, mnogi dobar svetenik iz Njujorka, ikaga ili Los Andelesa, Crkva je slala najbolje - krenuo je gradom ka polju pokrivenom slanom. Hodajui, Otac Perigrin seao se Biskupovih rei: "Oe Perigrine, vi ete predvoditi misionare, uz vas e biti Otac Stoun. Za aljenje je koliko su mrani moji razlozi da vas odaberem za ovaj ozbiljni zadatak, Oe, ali vaa knjiica o planetarnom grehu nije prola neproitana. Vi ste elastian ovek. A Mars je kao neiena odaja koju zanemarujemo ve milenijumima. Tamo se nakupilo greha kao pleve. Mars je dva puta stariji od Zemlje i imao je dva puta vei broj subota uvee, kupanja u alkoholu, i buljenja u ene gole kao od majke roene. Kad otvorimo vrata od te sobice, kr ima da se srui na nas. Treba nam brz, elastian ovek - ovek koji moe da izvrda glavom. Svaki malo vie dogmatian bi mogao nastradati. Mislim da ete vi biti savitljivi i otporni. Oe, zadatak je va." Biskup i Oevi kleknue. Izreen je blagoslov, a raketa poprskana svetom vodicom. Diui se, Biskup im se obrati: "Znam da ete otii sa Gospodom, da pripremite Marsovce za prihvatanje njegove Istine. Svima vam elim misaoni put." Jedan po jedan prooe kraj Biskupa, dvadesetorica ljudi, utei odorama, da bi u njegove milostive ruke stavili svoje pre nego to uu u osveen projektil. "Mislim se", ree Otac Perigrin u poslednjem trenutku, "da nije Mars pakao? Samo eka da mi stignemo pa da se rasprsne u sumpor i oganj." "Gospode, budi sa nama", ree Otac Stoun. Raketa krenu. Izlazak iz vasione bio je kao izlazak iz najlepe katedrale koju su ikada videli. Doticanje Marsa bilo je kao doticanje obinog trotoara, pred crkvom pet minuta poto si zaista spoznao svoju Ijubav prema Bogu. Oevi oprezno kroie iz rakete koja se puila i klekoe na marsovski pesak dok je Otac Perigrin itao molitvu zahvalnosti. "Hvala Tebi, Gospode, za putovanje kroz odaje Tvoje. I, Gospode, stigosmo u jednu novu zemlju, zato moramo imati nove oi. uemo nove zvuke, i moraemo imati nove ui. I bie tu novih grehova, za koje molimo da nam se podare bolja i vra, i istija srca. Amin." Digoe se. I eto Marsa poput mora ispod koga se oni batrgaju u opremi podmorskih biologa i trae ivot. Evo teritorije skrivenog greha. Kako paljivo moraju sada svi balansirati, kao percem, u ovom novom elementu, u strahu da bi i samo hodanje moglo biti greno; ili disanje, ili jednostavan post! I evo naelnika Prvog grada, doekuje ih sa ispruenom rukom. "ta mogu da uinim za vas, Oe Perigrine?" "eleli bismo da saznamo neto o Marsovcima. Jer nau crkvu moemo planirati inteligentno jedino ako ih poznajemo. Jesu li visoki dva metra? Napraviemo velika vrata. Da li im je koa plava, ili crvena ili zelena? To moramo znati da bismo mogli da stavimo pravu boju koe kada budemo postavljali ljudske figure u vitroima. Jesu li teki? Napraviemo im masivna sedita." "Oe", ree gradonaelnik, "mislim da ne treba da se brinete za Marsovce. Postoje dve rase. Jedna je gotovo mrtva. Jedan mali broj ih se skriva. A druga rasa - pa, ona nije ba sasvim ljudska." "A?" Ocu Perigrinu bre zalupa srce. "To su okrugle sjajne kugle svetlosti, Oe, ive u onim brdima. Da li su ljudi ili zveri, ko zna? Ali postupaju kao inteligentna bia, ujem." Gradonaelnik slee ramenima. "Naravno, nisu ljudi, tako da mislim da vam nee biti do toga..." "Ba naprotiv", ree brzo Otac Perigrin. "Imaju inteligenciju, kaete?"

"Pria se jedna pria. Jedan istraiva ruda slomio je nogu u tim brdima i tamo bi i umro. Prile su mu plave lopte svetlosti. Kada se probudio bio je dole na autoputu i nije znao kako je tamo dospeo." "Pijan", ree Otac Stoun. "To vam je pria", ree gradonaelnik. "Oe Perigrine, s obzirom na to da je veina Marsovaca mrtva, i da su tu samo te plave kugle, ja iskreno mislim da bi vam bilo bolje u Prvom gradu. Mars se otvara. To je sada granica, kao na Zapad u staro vreme na Zemlji, i na Aljasci. Ljudi su nagrnuli ovamo gore. Ima par hiljada crnih irskih mehaniara, rudara i nadniara u Prvom gradu kojima je potrebno spasenje zato to ima i suvie mnogo pokvarenih ena koje su dole sa njima, i, previe marsovskog vina od hiljadu godina..." Otac Perigrin je bio zagledan u vazduasto plava brda. Otac Stoun proisti grlo. "Pa, Oe?" Otac Perigrin ga nije uo. "Kugle od plave vatre?" "Da, Oe." "Ah", uzdahnu Otac Perigrin. "Plavi baloni." Otac Stoun zavrte glavom. "Cirkus!" Otac Perigrin oseti kako mu srce udara u lancima ruku. Video je pogranini gradi sa sirovim, svee izgraenim grehom, i video brda, stara da starija ne mogu biti a ipak moda jo noviji (za njega) greh. "Gradonaelnie, da li bi vai crni irski radenici mogli da se peku jedan dan vie u ognju pakla?" "Ja bi ih okretao i prelivao za vas, Oe." Otac Perigrin klimnu glavom ka brdima. "Tamo emo da idemo." Nastade amor. "Bilo bi tako jednostavno", objasni Otac Perigrin, "otii u grad. Vie volim da mislim da bi Gospod, kada bi uetao ovamo a Ijudi mu rekli: 'Evo utabane staze', odgovorio: 'Pokaite mi korov. Ja u nainiti stazu.'" "Ali..." "Oe Stoun, pomisli koliko bi nas pritiskalo ako bismo proli pored grenika a da im ne pruimo ruku." "Ali kugle od vatre!" "Ja zamiljam da je ovek udno izgledao drugim ivotinjama kada smo se prvi put pojavili. A on ima duu i pored sve svoje neuglednosti. Sve dok ne dokaemo drugaije, pretpostavljamo da te plamene lopte imaju due." "U redu", sloi se gradonaelnik, "ali vratiete se u grad." "Videemo. Najpre da neto podorukujemo. Onda emo ti i ja, Oe Stoun, otii sami peice u brda. Ne elim da te vatrene Marsovce preplaimo mainama ili gomilom. Hoemo li dorukovati?" Oevi stadoe utke da jedu. Kad pade no Otac Perigrin i Otac Stoun bili su visoko u brdima. Zaustavie se i sedoe na jednu stenu da uivaju u trenutku oputanja i ekanja. Marsovci se do sada jo nisu pojavili, i obojica oeva su se oseali neodreeno razoarani. "Pitam se..." Otac Perigrin obrisa lice. "ta misli, ako bismo viknuli 'Halo!' moda bi odgovorili?" "Oe Perigrine, zar se ti nikada nee uozbiljiti?" "Ne sve dok je dobrog Boga. Oh, molim te, nemoj da izgleda tako strano okiran. Gospod nije ozbiljan. U stvari, malo je teko saznati kakav je on jo, osim toga to je pun ljubavi. A ljubav ima veze sa humorom, zar ne? Jer ne moe nekoga voleti sve dok ga ne podnosi, je l' tako? A ne moe nekoga stalno podnositi ako mu se ne moe smejati. Zar nije tako? I mi smo svakako smene ivotinjice koje se valjaju u zdeli sa prljavtinom, i Bog nas mora voleti utoliko vie to delujemo na njegov oseaj za humor." "Nikada nisam pomiljao na Boga kao na humoristino bie", ree Otac Stoun. "Tvorac kljunara, kamile, noja, i oveka? 'Ajde, bre!" nasmeja se Otac Perigrin.

Ali u tom trenutku, izmeu sumranih brda, kao niz plavih svetiljki upaljenih da im pokau put, naioe Marsovci. Otac Stoun ih prvi vide. "Gledaj!" Otac Perigrin se okrenu i smeh mu zamre u ustima. Okrugle plave lopte od vatre lebdele su meu treperavim zvezdama, drhturei u daljini. "udovita!" skoi Otac Stoun. Ali Otac Perigrin ga uhvati. "ekaj!" "Trebalo je da odemo u grad!" "Ne, sluaj, gledaj!" molio je Otac Perigrin. "Bojim se!" "Ne boj se. Ovo je Boje delo!" "avolovo!" "Psst, tiho sada!" umiri ga Otac Perigrin i oni unue sa mekom plavom svetlou na licima zabaenim uvis dok su se plamene okrugline pribliavale. I opet, No nezavisnosti, mislio je Otac Perigrin uzdrhtalo. Oseti se kao dete, davno u one veeri etvrtog jula kada je nebo pucalo, rasprskavajui se u zvezdani prah i zvuk paljevine, dok su prozori na kuama zveckali od udara vazduha poput leda koji se rasprskava po povrini plitkih barica. Tetke, strievi, roaci koji uzvikuju 'Ah!' kao da se obraaju kakvom nebeskom vidaru. Boje letnjeg neba. I Vatreni baloni, koje je zapalio neki popustljivi deda, smireni u njegovim krupnim nenim rukama. Oh, seanje na te divne vatrene balone, blago osvetljene, toplotom naduvane komade tkiva, sline krilima insekata to lee poput spakovanih zolja u kutijama, i, posle svega, posle onog dana nereda i divljanja, najzad se vade iz svojih kutija, paljivo razvijaju, plavi, crveni, beli, patriotski - Vatreni baloni! Video je nejasne likove dragih srodnika, davno pomrlih i prekrivenih mahovinom, dok Deda pali sveicu da bi toplom strujom vazduha naduvao balon, okruglasto osvetljen u njegovim rukama, sjajnu viziju koju su zadravali u sebi opirui se da je puste da ode; jer kada se najzad pusti, to je bila jo jedna godina othujala iz ivota, jo jedan etvrti, jo jedan deo Lepote iezao. Onda su se dizali, dizali, odlazili sve dalje, kroz sazvea tople letnje noi; plutali su Vatreni baloni dok su ih sa porodinih tremova nemo sledile crveno-belo-plave oi. Udaljujui se u dubinu zemlje Ilinois, preko nonih reka i usnulih stanita, smanjivali su se Vatreni baloni, iezavali navek. Otac Perigrin oseti suze u oima. Nad njim su, izgleda, lebdeli Marsovci, ne jedan, ve hiljadu aputavih Vatrenih balona. Svakog trenutka mogao bi kraj sebe nai svog davno umrlog i blaenopoiveg dedu, zagledanog uvis u Lepotu. Ali pored njega je bio Otac Stoun. "Hajdemo, molim te, Oe!" "Moram govoriti s njima." Otac Perigrin zauta krenuvi napred, ne znajui ta da kae, jer ta je on ikada rekao Vatrenim balonima iz prolosti osim u svojoj glavi: divni ste, divni ste, a to sada nije bilo dovoljno. Mogao je samo da podigne svoje teke ruke i vikne uvis, kao to je esto eleo da vikne za zaaranim Vatrenim balonima: "Zdravo!" Ali vatrene lopte samo su gorele kao slike u tamnom ogledalu. Izgledale su kao privrene zauvek, vazduaste, udesne. "Dolazimo Gospodu", ree Otac Perigrin nebu. "Blesavo, blesavo, blesavo." Otac Stoun je grizao nadlanicu. "U ime Boga, oe Perigrine, prestani!" Ali sada fosforescentne lopte dunue u brda. U trenutku nestadoe. Otac Perigrin opet pozva, i odjek njegovog poslednjeg uzvika zatrese brda iznad njih. Okrenuvi se, ugleda kako lavina stresa prainu, zastaje, i onda, uz grmljavinu kamenih gromada, oburvava planinu na njih. "Vidi ta si uinio!" uzviknu Otac Stoun. Otac Perigrin je bio gotovo zanet zatim prestravljen. Okrete se, znajui da mogu potrati samo nekoliko stopa pre nego to ih stene zdrobe u komade. Imao je vremena da proape Oh, Gospode! I stene se sruie! "Oe!"

Bili su razdvojeni kao pleva od zrna. Plavo svetlucanje kugli, zatim hladne zvezde, urlik, i onda su stajali na jednoj litici udaljenoj dve stotine stopa i gledali na mesto gde je trebalo da im tela budu zatrpana pod kamenom. Plava svetlost ispari. Dva Oca epae jedan drugog. "ta se dogodilo?" "Podigle su nas plave vatre!" "Trali smo, to je bilo!" "Ne, kugle su nas spasle." "Nisu mogle!" "Uinile su to." Nebo je bilo prazno. Kao da je kakvo veliko zvono upravo prestalo da udara. U zubima i sri jo su oseali brujanje odjeka. "Hajdemo odavde. Napravie da nas ubiju." "Ja se ne bojim smrti ve mnogo godina, Oe Stoun." "Nita nismo dokazali. Te plave svetlosti su pobegle na prvi uzvik. Beskorisno je." "Ne." Otac Perigrin je bio obuzet upornim udenjem. "Na neki nain, one su nas spasle. To dokazuje da imaju duu." "To samo dokazuje da su nas one mogle spasti. Sve je bilo u pometnji. Mogli smo pobei, sami." "One nisu ivotinje, Oe Stoun. ivotinje ne spasavaju ivote, naroito ne ivote stranaca. Ovde postoji milosre i saoseanje. Moda emo sutra moi vie da dokaemo." "Da dokaemo ta? Kako?" Otac Stoun je sada bio strano umoran; na njegovom krutom licu videlo se nasilje nad njegovim duhom i telom. "Da ih sledimo u helikopterima, da im itamo glave i stihove? To nisu ljudi. Nemaju oi niti ui, niti tela kao naa." "Ali ja oseam neto kod njih", ree Otac Perigrin. "Znam da je na domaku veliko otkrovenje. One su nas spasle. One misle. Mogle su da biraju; da nam daju da ivimo ili da umremo. To dokazuje slobodnu volju!" Otac Stoun se dade na posao da zaloi vatru, buljei u komade drveta u svojim rukama, guei se od sivog dima. "Ja lino u da otvorim manastirsku kolu za asne sestre guske, manastir za posveene svinje, i izgradiu minijaturnu apsidu u mikroskopu tako da paramecijumi mogu pohaati slubu boiju i itati krunice svojim trepljama." "Oh, Oe Stoun." "Izvini." Otac Stoun crveno zamiri preko vatre. "Ali ovo je kao da blagosilja krokodila pre nego to te savae. Dovodi u opasnost itavu misionarsku ekspediciju. Nama je mesto u Prvom gradu, da ispiramo alkohol iz grla ljudi i miris sa njihovih ruku!" "Zar ti ne moe da raspozna ljudsko u neljudskom?" "Ja bih mnogo radije prepoznavao neljudsko u ljudskom." "Ali ako ja dokaem da ove stvari gree, poznaju greh, poznaju moralan ivot, imaju slobodnu volju i intelekt, Oe Stoun?" "Bie potrebno mnogo ubeivanja." No je brzo hladnela, oni su piljili u vatru kao da u njoj trae svoje najlue misli, jeli biskvite i bobice, i uskoro se ututkae za spavanje pod raspevanim zvezdama. I ba pre nego to se okrenuo poslednji put Otac Stoun, koji je ve dugo razmiljao kako da nae neto da nasekira Oca Perigrina, zagleda se u utrnulu eravicu i ree: "Nema Adama i Eve na Marsu. Nema prvobitnog greha. Moda Marsovci ive u jednom stanju boije milosti. Onda moemo da se vratimo dole u grad i ponemo da radimo na Zemljanima." Otac Perigrin se podseti da oita jednu molitvicu za Oca Stouna koji je tako poludeo i koji se sada inati, Bog neka mu je na pomoi. "Da, Oe Stoun, ali Marsovci su ubili neke od naih naseljenika. To je greno. Mora da su postojali neki Prvobitni greh i neki Adam i Eva. Mi emo ih nai. Ljudi su ljudi, na alost, bez obzira u kakvom obliju, i skloni su grehu." Ali Otac Stoun se pravio da spava. Otac Perigrin nije sklapao oi.

Naravno da ne bi mogli da puste te Marsovce da odu u pakao, zar ne? Uz kompromis sa svojom saveu, zar bi mogli da se vrate u nove kolonijalne gradove, te gradove toliko pune grenih sokaia i ena sa usjaktelim oima i belom puti to se valjaju po krevetima sa usamljenim radnicima? Zar to nije mesto za Oeve? Zar ovaj tegobni put u brda nije bio samo njegova lina ud? Misli li on zaista na Boiju crkvu, ili gasi e svoje radoznalosti koja je kao spuva? One plave okrugle kugle vatre Svetog Antonija - kako su mu gorele u glavi! Kakvo iskuenje - pronai oveka iza maske, ljudsko iza neljudskog. Zar se ne bi ponosio ako bi mogao da kae, makar potajno u dui, da je preobratio ogroman bilijarski sto pun vatrenih lopti! Kakav greh oholosti! Vredan pokajanja! Ali ovek ini mnoge ohole stvari iz Ljubavi, a on je toliko voleo Gospoda i bio tako srean zbog toga da je eleo da i svi drugi budu sreni. Poslednje to je video pre nego to je pao u san bilo je vraanje plavih vatri, koje su ga kao jato plamteih anela neujnom a umilnom pesmom otpremile na uznemireni poinak. Plavi okrugli snovi jo su bili tamo na nebu kada se Otac Perigrin probudi rano ujutru. Otac Stoun je spavao kao klupe, mirno. Otac Perigrin je gledao Marsovce kako lebde i posmatraju ga. Priroda im je bila ljudska - znao je to. Samo on to mora dokazati, ili e se nai pred suvoustim, suvookim Biskupom koji e mu ljubazno rei da odstupi. Ali kako dokazati ljudskost ako se oni skrivaju u visokim nebeskim svodovima? Kako ih dovui blie i dobiti odgovore na ta mnoga pitanja? "Spasli su nas od lavine." Otac Perigrin se die, poe izmeu stena, i stade da se penje na najblie brdo dok ne doe do jednog mesta gde se litica okomito sputala na zaravan na dubini od dve stotine stopa. Guio se od ustrog penjanja na mrzlom vazduhu. Stade da uhvati vazduha. "Kada bih pao odavde, sigurno bih poginuo." Pusti jedan ljunak da padne. Trenutak kasnije u ga kako udari dole o stenje. "Gospod mi nikada ne bi oprostio." Hitnu jo jedan ljuni. "Ne bi bilo samoubistvo, je l' tako, ako bih to uinio iz ljubavi...?" Die pogled na plave krugove. "Ali prvo, da jo jednom pokuamo." Onda ih pozva: "Zdravo, zdravo!" Odjeci zareae jedan za drugim, ali plave vatre ne trepnue i ne pokrenue se. Govorio im je pet minuta. Kada prestade, zagleda se ispod litice i vide Oca Stouna kako jo uvreeno spava, dole u malom logoru. "Moram sve dokazati." Otac Perigrin kroi na obod litice. "Ja sam star ovek. Ne bojim se. Sigurno e Gospod razumeti da ovo inim za Njega?" Duboko udahnu vazduh. Ceo njegov ivot mu prolete ispred oiju i on pomisli: "Da li u umreti kroz jedan trenutak? Bojim se da i suvie volim da ivim. Ali jo vie volim druge stvari." Sa takvim mislima otisnu se sa litice. Pao je. "Budalo!" kriknu. Pretumbavao se preko glave. "Nisi bio u pravu!" Stene su mu se munjevito primicale i video je sebe kako treska o njih i odlazi Bogu na istinu. "to uinih ovo?" Ali znao je odgovor, i trenutak kasnije bio je smiren. Oko njega je urlao vetar, a stene su se ustremljivale da ga doekaju. Onda se izmenie zvezde, javi se plavo svetlucanje, i on oseti da je okruen plavetnilom i zaustavljen u vazduhu. Sledeeg trenutka, uz lak trzaj, bi sputen na stenu, gde poteno sede, iv, i uze da se opipava gledajui gore u ona plava svetla koja su se smesta povukla. "Spasli ste me!" aputao je. "Niste hteli da me pustite da umrem. Znali ste da je to nepravedno." Odjuri do Oca Stouna koji je jo leao u spokojnom snu. "Oe, Oe, probudi se!" Prodrma ga i okrete. "Oe, oni su me spasli!" "Ko te spasao?" zamirka Otac Stoun i sede. Otac Perigrin ispria ta mu se dogodilo. "San, komar; lezi opet pa spavaj", ree razdraeno Otac Stoun. "Ti i tvoji cirkuski baloni."

"Ali bio sam budan!" "Hajde, Oe, smiri se. Hajde sad." "Ne veruje mi? Ima li pitolj? Jeste, daj mi ga ovamo." "ta to hoe?" Otac Stoun mu prui mali pitolj koji su poneli da bi se zatitili od zmija ili drugih slinih nepredvidivih ivotinja. Otac Perigrin zgrabi pitolj. "Dokazau!" Uperi pitolj u svoju aku i opali. "Stani!" Blesnu svetlost, i pred njihovim oima zaustavi se metak u vazduhu, na dva centimetra od njegovog ispruenog dlana. Lebdeo je jedan tren, okruen plavim fosforescentnim svetlacima. Onda itei pade u prainu. Otac Perigrin opali tri puta iz pitolja - u aku, u nogu, i u telo. Tri zrna zalebdee, svetlucajui, i padoe kraj njihovih nogu kao uginuli insekti. "Vidi?" ree Otac Perigrin opustivi ruku, isputajui pitolj sa mecima. "Oni znaju. Shvataju. Nisu ivotinje. Misle i rasuuju i ive u jednoj moralnoj klimi. Koja bi me ivotinja ovako spasla od samog sebe? Nema ivotinje koja bi to uinila. Samo drugi ovek, Oe. Veruje li sada?" Otac Stoun je gledao u nebo i u plave svetlosti, zatim se utei spusti na jedno koleno, podie jo tople metke i skupi ih u ruci. Onda vrsto stisnu aku. Iza njih se raalo sunce. "Mislim da bi bolje bilo da siemo ostalima, da im ovo ispriamo i dovedemo ih ovamo gore", ree Otac Perigrin. Kad se sunce podiglo, oni su se ve vraali ka raketi. Otac Perigrin opisa krug na sredini table. "Ovo je Hristos, sin Oev." Pravio se da ne uje kako ostalim Oevima zastaje dah. "Ovo je Hristos, u svoj svojoj Slavi", nastavi on. "Izgleda kao problem iz geometrije", primeti Otac Stoun. "Sreno poreenje, jer ovde baratamo simbolima. Hrist nije nita manje Hrist, morate priznati, zato to je predstavljen krugom ili etvorouglom. Vekovima krst simbolizuje njegovu ljubav i agoniju. Zato e ovaj krug biti marsovski Hristos. Na taj nain doveemo ga na Mars." Oevi su se razdraeno mekoljili i pogledali jedan drugoga. "Ti e, Brate Matija, izraditi, od stakla, kopiju ovog kruga. Jednu loptu ispunjenu sjajnom vatrom. Ona e stajati na oltaru." "Jeftin maioniarski trik", promrmlja Otac Stoun. Otac Perigrin strpljivo nastavi: "Naprotiv. Mi im dajemo Boga u jednom shvatljivom obliju. Da je nama Hristos doao na Zemlju kao oktopod, da li bismo ga spremno prihvatili?" On rairi ruke. "Je li to onda bio neki jeftin maioniarski trik Gospodov, da nam dovede Hrista kroz Isusa, u obliju oveka? Poto blagoslovimo crkvu koju ovde izgradimo i osvetimo njen oltar i ovaj simbol, mislite li da bi Hristos odbio da nastani oblik pred nama? Znate u svojim srcima da ne bi odbio." "Ali telo ivotinje bez due!" ree Brat Matija. "To smo ve preli, mnogo puta od kada smo se vratili jutros, Brate Matija. Ta stvorenja spasla su nas od lavine. Shvatila su da je samounitenje greno, i spreila ga, svaki put. Zbog toga moramo sagraditi crkvu u brdima, iveti sa njima, da bismo pronali na koje posebne naine oni gree, strane naine, i pomogli im da otkriju Boga." Oevi nisu izgledali zadovoljni perspektivom. "Je li to zato to su tako neobini oku?" udio se Otac Perigrin. "Ali ta je oblik? Samo posuda za plamteu duu koji nam Bog svima daje. Kada bih ja sutra ustanovio da morski lavovi odjednom poseduju slobodnu volju, intelekt, da znaju kada da ne gree, da znaju ta je ivot i ublaavaju pravdu milosrem a ivot ljubavlju, sagradio bih katedralu ispod mora. I ako bi vrapci, udom i voljom bojom, sutra zadobili veite due, ja bih napunio crkvu helijumom i napravio je da lii na njih, jer sve due, u svakom obliku, ako imaju slobodnu volju i svesne su svojih greha, goree u paklu ukoliko im se ne da njihova pravedna vera. Ja ne bih dozvolio da nijedna marsovska kugla

gori u paklu, jer to je kugla samo u mojim oima. Kada zatvorim oi, ona stoji preda mnom, inteligencija, ljubav, dua - i ja to ne smem porei." "Ali ta staklena lopta to eli da je smesti na oltar", pobuni se Otac Stoun. "Uzmite Kineze", odvrati Otac Perigrin neuznemireno. "Kakvog Hrista potuju Kinezi hriani? Istonjakog Hrista, naravno. Svi ste videli istonjake scene Roenja Hristovog. Kako je Hristos odeven? U istonjake haljine. Kuda hoda? Po kineskim predelima sa bambusima, planinom u izmaglici i kvrgavim drvetom. Oni kapci mu se suavaju, jagodice su mu istaknute. Svaka zemlja, svaka rasa doda poneto naem Gospodu. Seam se Device iz Gvadalupe koju oboava itav Meksiko. A njena koa? Jeste li zapazili njene slike? Tamna koa, kao i koa njenih poklonika. Je li to svetogre? Uopte ne. Nije logino da ljudi prihvate Boga neke druge boje, koliko god on bio stvaran. esto se udim kako nai misionari uspevaju u Africi, sa sneno belim Hristom. Moda zato to je za afrika plemena belo sveta boja, u albinima ili u nekom drugom obliku. Vremenom, zar Hristos moda i tamo ne bi potamneo? Forma nema znaaja. Sadrina je sve. Ne moemo oekivati da ovi Marsovci prihvate neku tuu formu. Daemo im Hrista u njihovom sopstvenom liku." "Ima jedna greka u tvom rezonovanju, Oe", ree Otac Stoun. "Zar nas Marsovci nee osumnjiiti za licemerje? Oni e shvatiti da mi ne oboavamo okruglog, kuglastog Hrista, ve oveka sa udovima i glavom. Kako da objasnimo tu razliku?" "Tako to emo pokazati da nema razlike. Hristos e ispuniti svaku posudu koja mu se ponudi. Tela ili lopte. On je tu, i svako e oboavati istu stvar u razliitom ruhu. ta vie, mi moramo verovati u ovu loptu koju dajemo Marsovcima. Mi moramo verovati u jedan oblik koji je za nas besmislen to se tie forme. Ovaj sferoid bie Hrist. I moramo se setiti da bismo i mi sami, i oblik naeg Zemaljskog Hrista, ovim Marsovcima bili besmisleni, smeni, traenje materijala." Otac Perigrin odloi kredu. "Hajdemo sada u brda da gradimo crkvu." Oevi poee da pakuju opremu. Crkva nije bila crkva, ve mesto raieno od stenja, plato na jednoj od niih planina, sa poravnjanim i ietkanim tlom, i nametenim oltarom na koji je Brat Matija postavio vatrenu kuglu koju je konstruisao. Posle est dana rada 'crkva' je bila gotova. "ta emo sa ovim?" Otac Stoun lupi o elezno zvono koje su doneli sa sobom. "ta njima znai zvono?" "Mislim da sam ga doneo nama za utehu", priznade Otac Perigrin. "Treba nam nekoliko poznatih stvari. Ova crkva tako malo lii na crkvu. I mi se ovde oseamo nekako apsurdno - ak i ja; jer ovo je neto novo, ovaj posao preobraanja stvorenja iz jednog drugog sveta. Ponekad se oseam kao glumac u smenom komadu. Onda molim Boga da mi podari snage." "Mnogi Oevi su nesreni. Neki od njih se sprdaju sa svim ovim, Oe Perigrine." "Znam. Ali opet, pretpostavljam, radi nae udobnosti treba nam naa sopstvena muzika. Kasnije emo moda otkriti njihovu." U nedelju ujutru digoe se vrlo rano i krenue kroz hladnou kao blede utvare, dok su im na rizama zveckale kuglice leda; bili su kao pokriveni praporcima i stresali su sa sebe mlazeve srebrne vode. "Da mi je da znam je li ovde na Marsu nedelja?" glasno je razmiljao Otac Perigrin, ali videi kako je Otac Stoun ustuknuo pouri da nastavi: "Mogao bi biti utorak ili etvrtak - ko zna? Ali nema veze. Dokon sam pa zamiljam. Nama je nedelja. Hajde." Oevi stupie u iroki zaravnjeni prostor 'crkve' i kleknue, drhtei i poplavelih usana. Otac Perigrin oita jednu molitvicu i stavi hladne prste na dirke orgulja. Muzika se uzdie uvis kao jato ljupkih ptica. Dodirivao je dirke kao ovek koji rukama prolazi kroz korov iikljalog vrta, odailjui lepotu u brda u irokim zamasima. Muzika uspokoji vazduh. Mirisala je sveim dahom jutra. Odluta u planine i strese prah minerala pranjavom kiom.

Oevi su ekali. "Pa, Oe Perigrine." Otac Stoun je gledao u prazno nebo gde se dizalo sunce, crveno kao grotlo visoke pei. "Ja ne vidim nae prijatelje." "Da pokuam opet." Otac Perigrin se preznojavao. Onda sagradi jednu Bahovu graevinu, savren kamen po kamen, podie tako ogromnu muziku katedralu da su joj najdalji brodovi bili u Ninivi, a najudaljenija kupola s leve strane Svetog Petra. Kada se zavri, muzika ostade i ne rasturi se meu ruevinama ve se spoji sa nizom belih oblaka i bi odneta u druge krajeve. Nebo je i dalje bilo prazno. "Doi e oni!" Ali Otac Perigrin je oseao paniku, najpre vrlo laku, kako mu raste u grudima. "Molimo se. Molimo ih da dou. Oni itaju misli; oni znaju." Oevi se ponovo spustie na tle, ukajui i apui. Molili su se. I na Istoku, iz ledenih planina u sedam sati u nedelju ujutru ili moda etvrtak izjutra, ili ponedeljak izjutra na Marsu, pojavie se nene vatrene lopte. Lebdele su i sputale se, i ispunie prostor oko uzdrhtalih svetenika. "Hvala ti; oh, hvala ti, Gospode." Otac Perigrin vrsto zatvori oi i odsvira muziku, i kada je to bilo gotovo okrenu se i pogleda po svojoj udesnoj pastvi. Jedan glas mu dotae misao i taj glas ree: "Doli smo nakratko." "Moete ostati", ree Otac Perigrin. "Samo nakratko", ree mirno glas. "Doli smo da vam kaemo izvesne stvari. Trebalo je ranije da progovorimo. Ali smo se nadali da ete moda produiti svojim putem ako vas ne diramo." Otac Perigrin krenu da govori, ali ga glas uutka. "Mi smo oni Stari", ree glas; ulazio je u njega kao plavo vazduasto plamsanje i goreo mu u komorama glave. "Mi smo stari Marsovci koji su napustili svoje mermerne gradove i otili u brda, napustivi materijalni ivot kojim su iveli. Tako smo veoma davno postali ovo to smo sada. Nekada smo bili ljudi, sa telima, nogama i rukama kao to su vae. Legenda kae da je jedan od nas, jedan dobar ovek, otkrio nain kako da oslobodi ovekovu duu i um, da ih oslobodi telesnih zala i melanholije, smrti i menjanja, loih raspoloenja i starakih boljki - i tako smo poprimili izgled munje i plave vatre i od tada veito ivimo na vetru i na nebu, u brdima, ni oholi ni nadmeni, ni bogati ni siromani, ni strasni, ni hladni. ivimo odvojeni od onih koje smo ostavili za sobom, onih drugih ljudi ovog sveta, i zaboravilo se kako smo postali, postupak je izgubljen; ali mi nikada neemo umreti, niti emo initi zlo. Odstranili smo grehe tela i ivimo u Boijoj milosti. Ne udimo ni za im; svojine nemamo. Ne krademo, niti ubijamo, ne bludniimo, ne mrzimo. ivimo u srei. Ne moemo se reprodukovati; ne jedemo niti pijemo, ne ratujemo. Kada su nam tela bila otklonjena lieni smo svega ulnog i detinjastog, i svih telesnih grehova. Ostavili smo greh iza sebe, Oe Perigrine, i on je spaljen kao lie u jesen, i nestao je kao zaprljan sneg gadne zime, kao muki i enski cvetovi crveno-utog prolea, nestao kao zadihane noi u najvrelije leto; nae vreme je umereno, a stanite nam je bogato milju." Otac Perigrin je sada stajao, jer ga je glas dodirivao takvom visinom da mu je gotovo razdirao ula. Zanos i vatra strujali su mu telom. "elimo da vam kaemo da cenimo to to ste napravili ovo mesto za nas, ali ono nam nije potrebno, jer svaki od nas je sam sebi hram i nije mu potrebno nikakvo mesto gde bi se proiavao. Oprostite nam to vam ranije nismo doli, ali mi smo odvojeni i po strani i ni sa kim nismo razgovarali ve deset hiljada godina, niti smo se na bilo kakav nain meali u ivot ove planete. Mi se ne plaimo, niti jurimo za ma im. Dajemo vam za pravo. I zato vam predlaemo da odnesete delove ovog hrama u vae nove gradove, i tamo proiavate druge od greha. Jer, budite uvereni, mi smo sreni i ivimo u miru." Oevi su kleali obasjani tedrom plavom svetlou, Otac Perigrin je takoe bio na kolenima, i plakali su, i nisu alali to su izgubili vreme; to im uopte nije bilo vano. Plave kugle su mrmorile, onda poee opet da se diu, sa dakom prohladnog vazduha.

"Mogu li", uzviknu Otac Perigrin, ne usuujui se da pita, sa zatvorenim oima, "mogu li opet da doem; jednom, da se uim od vas?" Plave vatre blesnue. Vazduh je treperio. Da. Negde u budunosti mogao bi da doe. Negde u budunosti. Onda se Vatreni baloni oduvae i nestadoe, a on ostade kao dete, na kolenima, dok su mu se suze slivale iz oiju. "Vratite se, vratite se!" Svakog trena Deda bi ga mogao podii i odneti uza stepenice u njegovu spavau sobu u davno nestalom gradu u Ohaju... O zalasku sunca sioe u koloni sa brda. Osvrui se, Otac Perigrin je video plave vatre kako gore. Ne, mislio je, ne bismo mi mogli da izgradimo crkvu za takve kao to ste vi. Vi ste suta Lepota. Koja bi se crkva mogla nadmetati sa plamenom iste due? Otac Stoun je utei iao pored njega. Najzad progovori: "Kako ja to vidim, Istina postoji na svakoj planeti. Svi delovi Velike istine. Odreenog dana oni e se svi spojiti kao delovi mozaika. Ovo je bio potresan doivljaj. Nikada vie neu sumnjati, Oe Perigrine. Jer ova Istina ovde je isto tako prava kao i Istina na Zemlji, i one lee jedna uz drugu. A mi emo produiti na ostale svetove, sabiraemo delove Istine sve dok jednoga dana ceo Zbir ne bude pred nama kao svetlost novog dana." "To je puno, s obzirom na to da je od tebe, Oe Stoune." "Sada mi je ao, u neku ruku, to silazimo u grad da radimo sa svojom vrstom. One plave svetlosti. Kada su se spustile oko nas, pa onaj glas..." Otac Stoun uzdrhta. Otac Perigrin ga prihvati za ruku. Hodali su uporedo. "I zna", ree najzad Otac Stoun zadravajui pogled na Bratu Matiji, koji je koraao pred njima sa staklenom kuglom koju je neno nosio u rukama, onom staklenom kuglom sa plavom fosfornom svetlou koja e veito sijati u njoj, "zna, Oe Perigrine, ta kugla tu..." "Da?" "To je On. To je On, na kraju krajeva." Otac Perigrin se osmehnu. Sputali su se sa brda ka novom gradu. POSLEDNJA NO SVETA "ta bi ti radila kada bi saznala da je ovo poslednja no sveta?" "ta bih radila? Ozbiljno misli?" "Da, ozbiljno." "Ne znam. Nisam razmiljala." On sipa malo kafe. U pozadini, dve devojice su se igrale kockama na ilimu u salonu na svetlosti uraganskih svetiljki. U veernjem vazduhu oseao se lak, ist miris skuvane kafe. "Pa, bolje poni da misli o tome", ree on. "Valjda ne misli stvarno!" On klimnu glavom. "Rat?" On odmahnu glavom. "Nije hidrogenska ili atomska bomba?" "Ne." "Ili bakterioloki rat?" "Nita od svega toga", ree on, polako meajui kafu. "Ve prosto, recimo, zatvara se knjiga." "Mislim da ne razumem." "Ne, a ne razumem ni ja, stvarno; to je samo oseaj. Ponekad me prepadne, ponekad uopte nisam uplaen, ve miran." Baci pogled na devojice i njihove plave kose koje su se presijavale pod svetiljkama. "Nisam ti nita rekao. To mi se prvi put dogodilo pre oko etiri noi." "ta?" "Jedan san koji sam sanjao. Sanjao sam da e se sve svriti, i jedan glas kako kae da je gotovo; ne neki glas da bih mogao da ga se setim, nego tako, glas, i kae kako e ovde na Zemlji sve da

stane. Sutradan nisam mnogo razmiljao o tome, ali kad sam otiao u kancelariju vidim Stena Vilisa zagledao se kroz prozor, onako usred dana, kaem ja njemu da se kladimo da znam ta misli, Stene, a on kae sanjao sam neto noas, i jo pre nego to mi je ispriao san, ja sam znao ta je. Mogao sam ja njemu da kaem, ali on pria meni, a ja sluam." "To je bio isti san?" "Isti. Kaem Stenu da sam ga i ja sanjao. Nije izgledao iznenaen. Laknulo mu je, u stvari. Onda proemo kroz kancelarije. To nije bilo planirano. Nismo rekli: 'Hajde da proetamo okolo.' Prosto idemo za svoj gro, i svuda vidimo ljude kako gledaju u svoje stolove, ili u ruke ili kroz prozore. Razgovarao sam sa nekolicinom. A i Sten." "I svi su sanjali?" "Svi. Isti san, bez razlike." "Veruje li ti u to?" "Da. Nikada nisam bio sigurniji." "I kada e biti kraj? Sveta, mislim?" "Negde tokom noi za nas, a onda kako se no dalje pomera oko sveta, ima i to da ide dalje. Za dvadeset etiri sata sve e da bude gotovo." Sedeli su neko vreme ne pipnuvi kafu. Onda je polako podigoe i ispie, gledajui jedno u drugo. "Jesmo li mi to zasluili?" ree ona. "Nije stvar u tome da li smo zasluili; jednostavno nije uspelo. Vidim da se ak nisi ni raspravljala oko toga. Zato nisi?" "Valjda imam razloga", ree ona. "Onaj isti razlog koji su imali svi u kancelariji?" Ona polako klimnu glavom. "Nisam elela nita da kaem. Desilo se noas. I ene iz bloka su priale meu sobom o tome, danas. Sanjale su. Mislila sam da se to samo sluajno poklopilo." Podie veernje novine. "Nema nita u novinama o tome." "Svi znaju, tako da nema potrebe." On se zavali u stolici, posmatrajui je. "Boji li se?" "Ne. Uvek sam mislila da u se plaiti, ali se ne plaim." "Gde li je onaj duh nazvan samoouvanje o kojem toliko govore?" "Ne znam. Ne uzbuduje se i suvie kada osea da su stvari logine. Ovo je logino. Kako smo iveli, drugo se nita nije ni moglo desiti." "Nismo bili ba mnogo loi, zar ne?" "Ne, a ni grdno dobri. Pretpostavljam da je to nevolja - nismo bili bog zna ta ni u kom pogledu osim to to smo bili, dok se veliki deo sveta upinjao da bude mnogo ta drugo." Devojice su se smejale u salonu. "Uvek sam mislio da e ljudi u ovakvom jednom trenutku da vrite po ulicama." "Mislim da nee. Ne vriti se zbog prave stvari." "Zna, nita mi nee nedostajati osim tebe i devojica. Nikada nisam voleo gradove, niti svoj posao, niti ita osim vas tri. Nita mi nee nedostajati osim moda promena vremena, i aa hladne vode kada je vrue, i moda bi mi nedostajalo spavanje. Kako moemo da sedimo tu i tako priamo?" "Zato to nam nita drugo ne ostaje." "To je, naravno; jer kad bi bilo neeg drugog, mi bismo to inili. Rekao bih da je ovo valjda prvi put u istoriji sveta da svako zna tano ta e raditi sledee noi." "Pitam se ta li e svi ostali sada da rade, veeras, sledeih nekoliko sati." "Ii e na neku predstavu, sluati radio, gledati televiziju, igrati karte, stavljati decu u krevet, i sami odlaziti na spavanje, kao i uvek." "U neku ruku, time se moemo ponositi - kao i uvek." Jo malo su sedeli, onda on sipa sebi jo jednu olju kafe. "Zato pretpostavlja da e to biti noas?" "Tako." "Zato to ne bi bila neka druga no u prolom veku, ili pre pet vekova, ili pre deset?"

"Moda zato to nikada nije bio 19. oktobar 1969, nikada pre u istoriji, a sada jeste, i to ti je; zato to ovaj datum znai vie nego to je i jedan drugi ikada znaio; zato to je to godina kada su stvari takve kakve su u celom svetu i zato je kraj." "Noas preko okeana u oba pravca prelaze po zadatku bombarderi koji nikada nee ugledati kopno." "To je jedan deo razloga." "Pa", ree on ustajui, "ta emo mi? Da operemo sudove?" Oprae sudove i posebno uredno ih sloie. U osam i trideset stavili su devojice u krevet i poljubili ih, upalili male svetiljke kraj njihovih kreveta i ostavili im otkrinuta vrata. "Mislim se", ree mu dolazei iz spavae sobe i osvrui se, zastavi trenutak sa lulom u ruci. "ta?" "Da li da vrata budu zatvorena, ili da ostanu samo malo otkrinuta tako da ulazi svetlost." "Mislim se da li deca znaju." "Ne, naravno da ne znaju." Sedeli su i itali novine i razgovarali, sluali neku muziku na radiju, pa onda sedeli zajedno kraj kamina i gledali u eravicu dok je sat odbijao deset i trideset, pa jedanaest, pa jedanaest i trideset. Mislili su na sve druge ljude na svetu koji provode to vee, svaki na svoj sopstveni nain. "E pa", ree on najzad. Dugo je ljubio svoju enu. "Bili smo dobri jedno drugome, u svakom sluaju." "Hoe da zaplae?" zapita on. "Mislim da neu." Prooe kroz kuu, pogasie svetla i odoe u spavau sobu. Stajali su u prohladnoj nonoj tami, i svlaili se, sklanjajui prekrivae. "aravi su tako isti i lepi." Umorna sam. "Svi smo umorni." Smestie se u postelju. "Trenutak", ree ona. uo je kako ustaje iz kreveta i odlazi u kuhinju. Vrati se trenutak kasnije. "Ostavila sam vodu da tee u lavabo", ree ona. Neto je u tome bilo toliko smeno da je morao da se nasmeje. Ona se smejala s njim, znajui ta je toliko smeno u tome to je uinila. Najzad prestadoe da se smeju, i tako su leali u postelji u sveoj noi drei se za ruke, sa priljubljenim glavama. "Laku no", ree on posle kratkog vremena. "Laku no", ree ona. IZGNANICI Oi su im bile od same vatre, a iz vetiijih usta sukljao je plamen dok su se naginjale da riju po kazanu zamaenim tapom i kotunjavim prstima. "Kad emo se nas tri opet sresti... Kad dad pljusne, munja blesne, ili grom zatreti?" Pijano su igrale na obali praznog mora, prljajui vazduh svojim jezicima, prei ga majim oima koje su zlobno sijale: "Hopa-cupa oko kotla; Otrov droba mu u grotla... Hitaj, hitaj, rmbaj, rintaj; Vatro, plamsaj, kotle, kljuaj!"

Zastadoe i bacie pogled unaokolo. "Gde je kristal? Kamo igle?" "Ovde!" "Dobro!" "Je li se zgusnuo uti vosak?" "Jeste!" "Sipaj ga u gvozdeni kalup!" "Je li gotova votana figura?" Uobliavali su je kao melasu koja im je kapala po zelenim rukama. "Proteraj iglu kroz srce!" "Kristal, kristal; donesi ga iz gatarske torbe. Skini prainu s njega; pogledaj!" Nagnue se nad kristal, belih lica. "Vidi, vidi, vidi..." Raketni brod kretao se svemirom sa planete Zemlje na planetu Mars. Na brodu su umirali ljudi. Kapetan umorno podie glavu. "Moraemo da upotrebimo morfijum." "Ali, Kapetane..." "Vidi i sam u kakvom je stanju ovaj ovek." Kapetan podie vuneno ebe i ovek zgren ispod vlanog arava pokrenu se i zajea. Vazduh je bio ispunjen sumpornom grmljavinom. "Video sam ga - video sam ga." ovek otvori oi i napregnuto se zagleda u otvore za svetlost gde se video samo crni svemir, zvezde koje su brzo promicale, Zemlja u daljini, i planeta Mars na svom usponu, velika i crvena. "Video sam ga - slepog mia, ogromnog, slepog mia sa oveijim licem, rairio se nad prednjim otvorom. Lepra i lepra, lepra i lepra." "Puls?" zapita kapetan. Deurni izmeri puls. "Sto trideset." "Ne moe on tako dalje. Daj mu morfijum. Hajde, Smite." Krenue odatle. Podne ploe odjednom oivee od kostiju i belih lobanja koje su vriskale. Kapetan se nije usuivao da pogleda nadole, i iznad vriskova ree: "Je li Perns na ovom mestu?" Zavirujui kod jednog otvora. Hirurg u belom mantilu se odmae od jednog tela. "Ja to prosto ne shvatam." "Kako je umro Pers?" "Ne znamo Kapetane. Nije bilo ni srce, ni mozak, niti ok. Jednostavno - umro." Kapetan opipa doktorov lanak, koji se pretvori u itavu zmiju i ujede ga. Kapetan se nije trgao. "uvaj se. I tebi je ubrzan puls." Doktor klimnu glavom. "Pers se alio na bolove ,iganje, govorio je - u runim zglobovima i nogama. Govorio je da se osea kao da je od voska, da se topi. Pao je. Ja sam mu pomogao da se digne. Plakao je kao dete. Kae da ima srebrnu iglu u srcu. Umre. Evo ga. Moemo da ponovimo autopsiju, da vidite. Sve je fiziki normalno." "To je nemogue! Umro je od neega!" Kapetan ode do otvora. Mirisao je na mentol i jod, i na zeleni sapun na glatkim i manikiranim rukama. Beli zubi bili su mu istrljani preparatom za ienje zuba, ui izribane do rumenila, kao i obrazi. Uniforma bela kao sneg, izme kao sjajna crna ogledala pod njim. Kovrdava kratko podiana kosa mirisala mu je na jak alkohol. ak mu je i dah bio rezak i sve, ist. Ni mrljice na njemu. Sve instrument, upravo iskuvan, naotren i spreman. Ljudi sa njim bili su na isti kalup. ovek bi oekivao da vidi ogromne mesingane kljueve kako im se klate na leima. To su bile skupe, talentovane, dobro podmazane spravice, poslune i brze. Kapetan je posmatrao kako planeta Mars raste u svemiru. "Za jedan sat emo se spustiti na to prokleto mesto. Smite, jesi li ti video neke slepe mieve, jesi li imao kakve druge komare?" "Da, gospodine. Onog meseca pre nego to je naa raketa poletela iz Njujorka, gospodine. Ujedaju me za vrat beli pacovi, piju mi krv. Nisam to ispriao. Bojao sam se da mi neete dozvoliti da poem na ovaj put."

"Ne mari", uzdahnu kapetan. "I ja sam sanjao. Za svih mojih pedeset godina nikada nisam sanjao sve do one nedelje pre nego to smo uzleteli sa Zemlje. A onda sam svake noi sanjao da sam beli vuk. Kao uhvatili me na jednom snenom brdu. Ustrelili srebrnim metkom. Zakopali me sa kocem u srcu." Odmahnu glavom prema Marsu. "ta misli, Smite, znaju li oni da dolazimo?" "Mi ne znamo da li ima Marsovaca, gospodine." "Ne znamo? Poeli su da nas odvraaju zastraivanjem pre osam nedelja, pre nego to smo poli. Sada su ubili Persa i Rejnoldsa. Jue je Grenvil oslepeo zbog njih. Kako? Ne znam. Slepi mievi, igle, snovi, ljudi umiru bez razloga. To bih nazvao inima da je neko drugo doba. Ali ovo je godina 2120., Smite. Mi smo racionalni ljudi. Sve ovo se ne moe dogaati. Ali dogaa se! Ko su da su, sa svojim iglama i slepim mievima, nastojae da nas sve dokraje." Okrenu se oko sebe. "Smite, donesi mi one knjige sa moje police. Hou da ih imam kada se spustimo." Na palubi rakete bilo je naslagano dve stotine knjiga. "Hvala, Smite. Jesi li bacio pogled na njih? Misli da sam enuo. Moda. Neko aavo predoseanje. U onom poslednjem trenutku poruio sam knjige iz Istorijskog muzeja. Zbog mojih snova. Dvadeset noi su me boli, kasapili, bio sam slepi mi koji vriti dok ga pribadaju na hirurki podmeta, trunuo pod zemljom u crnoj kutiji; gadni, zli snovi. Cela naa posada sanjala je vetiine, vukodlaine, vampire, i fantome, sve stvari o kojima nita nisu mogli znati. Zato? Zato to su knjige o takvim jezivim stvarima unitene pre jednog veka. Zakonom. Zabranjeno je svima posedovanje tih groznih knjiga. Ove knjige koje vidi ovde poslednji su primerci, koji se uvaju u muzejskim podrumima u cilju prouavanja istorije." Smit se sae da bi proitao pranjave naslove: "Prie tajanstva i mate, od Edgara Alana Poa. Drakula, od Brema Stoukera. Frankentajn, od Meri eli. Okretaj zavrtke, Od Henri Dejmsa. Legenda o usnuloj upljini, od Vaingtona Irvinga. Rapainijeva ki, od Natanijela Hotorna. Dogaaj kod mosta na Sovinom potoku, od Embrouza Birsa. Alisa u zemlji uda, od Luisa Karola. Vrbe, od Aldernona Blekvuda. arobnjak iz Oza, od L. Frenk Bauma. Jeziva senka nad Insmautom, od H. P. Lavkrafta. I jo i vie! Knjige Voltera de la Mera, Veikfilda, Harvija, Velsa, Eskvita, Hakslija - sve zabranjenih pisaca. Sve koje su bile spaljene one iste godine kada su Svi sveti stavljeni van zakona i zabranjen Boi! Ali, gospodine, ta nam one vrede ovde na raketi?" "Ne znam", uzdahnu kapetan, "jo." Tri aralice podigoe kristal u kome je svetlucao kapetanov lik, dok mu je iz fino bruenog stakla zvoncao siuan glas: "Ne znam", uzdahnu kapetan, "jo." Tri vetice se crveno iskrljetie jedna drugoj u lice. "Nemamo mnogo vremena", ree jedna. "Bolje da opomenemo Njih u Gradu." "Htee da uju o knjigama. Ovo ne izgleda dobro. Ta budala kapetan!" "Spustie raketu za jedan sat." Tri vetice se stresoe i zamirkae uvis prema Smaragdnom gradu na ivici suvog Marsovskog mora. Na najviem prozoru u gradu jedan mali ovek drao je kao krv crveni zastor pomeren u stranu. Posmatrao je pustaru gde su tri vetice punile svoj kazan i uobliavale figure od voska. Tamo dalje, jo hiljade i hiljade plavih vatri i dima od lovorika, crnih duvanskih dimova, cimetnih prahova i prahova od kostiju dizale su se poput mekokrilih leptirica kroz marsovsku no. ovek je prebrojavao razigrane maijske vatre. Zatim, kada se tri vetice izbeie, on se okrenu. Grimizni zastor, puten, pade, od ega udaljeni portal mirnu, kao uto oko. Gospodin Edgar Alan Po stajao je u prozoru na kuli, sa lakim alkoholnim isparenjem u dahu. "Hekatini prijatelji su zauzeti veeras", ree ugledavi vetice, daleko dole. Jedan glas iza njega ree: "Video sam Vila ekspira na obali, malopre, ganja ih. Svuda du mora samo ekspirova tevabija, noas, na hiljade: tri vetice, Oberon, Hamletov otac, Puk - svi, svi oni hiljade! Blagi Boe, koja svetina."

"Dobri Vilijem." Po se okrenu. Pusti grimizni zastor da se sklopi. Stajao je trenutak gledajui sobu od netesanog kamena, sto od crnog drveta, plamen svee, drugog oveka, g. Embrouza Birsa koji je sedeo i dosaivao se, palio ibice i gledao ih kako dogorevaju; prigueno zvidukao, povremeno se smejao sam za sebe. "Sada emo morati da kaemo G. Dikensu", ree g. Po. "Odlaemo ve i suvie dugo: To je pitanje sati. Hoe li da sie sa mnom do njegove kue, Birse?" Birs veselo die pogled. "Ba razmiljam - ta e se s nama dogoditi?" "Ako ne moemo da poubijamo ljude sa rakete, da ih naplaimo i oteramo, onda emo morati da odemo, odavde, naravno. Otii emo na Jupiter, a kada oni dou na Jupiter mi emo dalje na Saturn, pa kada oni dou na Saturn, mi emo na Uran, ili Neptun, pa onda dalje do Plutona..." "A gde posle?" Lice gospodina Poa bilo je umorno; u oima mu trnulo zaostalo ugljevlje, govorio je sa nekim tunim bezumljem; ake su mu beskorisno visile, kosa pravo padala preko udesnog belog ela. Liio je na zloduha neke izgubljene mrane Stvari, generala koji se vratio iz skitake invazije. Brbljive usne izlizale su mu svilenkast, mek crni brk. Bio je toliko mali da se inilo kao da mu elo pluta, iroko i fosforescentno, samo za sebe u mranoj sobi. "Mi imamo prednost boljih formi putovanja", ree on. "Uvek se moemo nadati da e se povratiti neki od njihovih atomskih ratova, raspadanje, vek mranjatva. Moemo se nadati povratku praznoverja. Onda bismo mogli da se vratimo na Zemlju, svi mi, za jednu no." Crne oi gospodina Poa prodorno su gledale ispod njegovog okruglog sjajnog ela. Bio je zagledan u tavanicu. "Znai dolaze da unite i ovaj svet? Nita nee ostati nezaprljano, je l' tako?" "Da li se opor vukova zaustavlja dok ne poubija svoj plen i ne prodere utrobu? To treba da bude pravi rat. Ja u sedeti sa strane i brojati poene. Toliko Zemljana skuvano u ulju, toliko Rukopisa naenih u bocama spaljeno, toliko i toliko Zemljana probodeno iglama, toliko i toliko Crvenih smrti lansirano baterijom potkonih priceva - ha!" Po se ljutito klatio, pomalo pijan od vina. "ta smo uinili? Budi sa nama, Birse, za ime Boga! Da li su nam pravino sudili knjievni kritiari! Ne! Nae knjige su pokupili preciznim, sterilnim hirurkim pincetama i hitnuli u kazane, da ih iskuvaju, da im poubijaju sve smrtonosne klice. Prokleti bili svi!" "Ja mislim da je naa situacija zabavna", ree Birs. Prekide ih jedan histerian krik sa stepenita kule. "Gospodine Po! Gospodine Birse!" "Da, da, evo nas!" Po i Birs sioe i naoe jednog oveka oslonjenog o kameni zid hodnika, iroko otvorenih usta. "Jeste li uli novosti?" uzviknu on i grevito ih zgrabi kao ovek koji samo to se ne preturi preko litice. "Sletee za jedan sat! Donose knjige sa sobom - stare knjige, kau vetice! ta radite na kuli u jednom ovakvom trenutku? Zato ne delate?" Po ree: "inimo sve to moemo, Blekvude. Tebi je sve ovo novo. Hajde sa nama, idemo do g. arlsa Dikensa..." "...da porazmislimo o svojoj kobi, svojoj crnoj kobi", ree Birs i namignu. Silazili su grotlom zamka koje je odjekivalo, sve nie i nie po mranim zelenim spratovima, u ustajalost i trule, meu paukove u njihovim komarnim mreama. "Ne brinite se", govorio je Po, dok mu je elo tonulo ispred njih, kao ogromna bela svetiljka. "Veeras sam pozvao sve du mrtvog mora. Tvoje prijatelje i moje, Blekvude Birse. Svi su tamo. ivotinje i starice, i oni visoki ljudi sa otrim belim zubima. Zamke ekaju, jame, jeste, i klatna. Crvena smrt." Tu se tiho zasmeja. "Da, ak i Crvena smrt. Nikada nisam pomiljao - ne, nikada nisam pomiljao da e doi vreme da se tako neto kao Crvena smrt stvarno dogodi. Ali oni su je traili, i dobie je!" "Ali da li smo dovoljno jaki?" zapita se Blekvud. "Koliko jako je jako? Oni nee biti spremni za nas, u najmanju ruku. Nemaju tu matu. Ti isti mladi raketai sa svojim antiseptinim pumpericama i lemovima kao noe, sa svojom novom religijom. Oko vratova im, o zlatnim lancima, skalpeli. Na glavama, dijadema mikroskopa. Meu

svetim prstima, zakaene urne koje se pue, u stvari samo antiseptine penice za isterivanje praznoverja parom. Imena Poa, Birsa, Hotorna, Blekvuda - svetogre za njihove iste usne." Kada su izali iz zamka pooe kroz prostor pun vode, brdsko jezerce na pustari koje i nije bilo jezerce, koje se maglilo pred njima kao u komaru. Vazduh je bio ispunjen lepetom i umorom krila, kretanjem vetrova i tminom. Menjali su se glasovi, klatile prilike oko logorskih vatri. Gospodin Po je gledao igle kako pletu, pletu, pletu, u svetlosti vatre; pletu bol i jad, pletenjem zlo pretvaraju u votane marionete, lutke od ilovae. Kazanski mirisi divljeg belog luka, kajene i afrana sa itanjem su se dizali uvis proimajui no otrovnim zajedanjem. "Nastavite!" ree Po. "Vratiu se!" Svuda du prazne obale lelujale su se i bledele crne prilike, narastale i pretvarale se u crni dim na nebu. U planinskim tornjevima zvonila su zvona, a gavrani kuljali napolje iz tornjeva, zajedno sa jekom bronze i u krugovima se zaletali u pepeo. Po i Birs pourie preko puste movare, pa u jednu udoljicu, i odjednom se naoe na kaldrmisanoj ulici, na hladnom, sumornom, mrzlom vremenu, sa ljudima koji su trupkali gore-dole po kamenitim dvoritima da bi zagrejali noge; pored svega toga jo i magla, i svee koje plamsaju u prozorima kancelarija i izlozima radnji sa izveanim boinim urkama. U daljini su neki deaci, natrontani, urlikali, dok im je iz usta frktavo izbijala bleda para u studeni vazduh. "Bog neka vam da veselja, Gospodo", a jedan veliki sat gromovito je odzvanjao pono. Deca su protravala izleui iz pekare, sa veerama koje su im se sve puile u musavim rukama, na posluavnicima u srebrnim poklopljenim zdelama. Kod firme na kojoj je pisalo SKRUD, MARLI I DIKENS Po zakuca zvekirom, i iznutra, kada se vrata otvorie za nekoliko centimetara, iznenadan nalet muzike gotovo ih povue u igru. Tu je, iza ramena oveka koji je isturao kozju bradicu i brkove ka njima, bio gospodin Fezivig i pljeskao rukama, tu je bila gospoa Fezivig, sva od irokog osmeha, igrala i sudarala se sa ostalim lumpadijama, dok je violina cvrkutala a smeh se kotrljao oko stola kao zveckanje kristala u lusteru kada ga iznenada protrese vetar. Veliki sto bio je pretrpan svinjskom salamurom, urkama, zimzelenom, guskama; pitama s mesom, sisaniima, vencima kobasica, pomorandama i jabukama, tu su bili Bob Kreit i Mala Dorit i Sitni Tim i sam gospodin Fejdin, i jedan ovek koji bi po izgledu mogao biti nesvaren komad govedine, mrlja od senfa, mrvka sira, pare neskuvanog krompira - ko drugi nego gospodin Marli, sa lancima i svim ostalim, dok se vino lilo a zlaane urke puile punom parom! "ta elite?" zapita gospodin arls Dikens. "Doli smo da te opet umoljavamo, arlse; potrebna nam je tvoja pomo", ree Po. "Pomo? Mislite da bih vam pomogao da se borite protiv onih dobrih ljudi to dolaze u raketi? Ja tu ionako ne spadam. Moje knjige su spaljene grekom. Ja nisam nikakav natprirodnjak, nisam pisac groze i strave kao ti, Po; kao ti, Birse, ili drugi. Nemam ja nita sa vama grozomornicima!" "Ti si ubedljiv govornik", rezonovao je Po. "Mogao bi da ode da saeka raketae, uljuljka ih, uspava njihove sumnje i onda - onda bismo se mi pobrinuli za njih." Gospodin Dikens se zagleda u nabore crnog ogrtaa koji su skrivali Poove ruke. Smeei se, Po izvue odande jednu crnu maku. "Za jednog od naih posetilaca." "A za druge?" Po se opet osmehnu, zadovoljan. "Prevremena sahrana?" "Mraan ste ovek, gospodine Po." "Ja sam uplaen i ljut ovek. Ja sam bog, gospodine Dikense, isto kao to ste i vi bog, kao to smo svi bogovi, a tvorevine naeg uma - nai ljudi, ako hoete - ne samo da su bili ugroeni, ve i, proganjani i spaljivani, cepani i cenzurisani, unitavani i uniteni. Svetovi koje smo mi stvorili rue se. ak i bogovi se moraju boriti!" "Pa?" Gospodin Dikens nakrivi glavu, nestrpljivo ekajui da se vrati drutvu, muzici, hrani. "Moda moete da objasnite zato smo ovde? Kako smo ovamo doli?" "Rat zainje rat. Razaranje zainje razaranje. Na Zemlji, pre jednog veka godine 2020. nae knjige stavili su van zakona. Kakva uasna stvar - unititi naa knjievna dela na takav nain! To

nas je prizvalo iz ega? Smrti? Vanivotnog? Ne volim apstraktne stvari. Ne znam. Znam samo da su nas nai svetovi i naa dela pozvali i da smo pokuali da ih spasemo, i da je jedino to smo mogli da uinimo u tom spasavanju bilo da iekamo jedno stolee ovde na Marsu, u nadi da e se Zemlja moda preopteretiti tim naunicima i njihovim sumnjama; ali sada oni dolaze da nas iiste odavde, nas i nae mrane stvari, sve alhemiare, vetice, vampire i vukodlaie koji su se, jedan po jedan, povlaili preko svemira kako je nauka prodirala kroz sve drave na Zemlji ne ostavljajui konano nikakav izbor uopte osim sveopteg odlaska sa Zemlje. Morate nam pomoi. Vi umete dobro da govorite. Potrebni ste nam." "Ponavljam, ja ne pripadam vama, ne odobravam vam, a ni ostalima", povika ljutito Dikens. "Ja se nisam igrao sa veticama i vampirima i pononim spodobama." "A Boina pesma?" "Smeno! Jedna pria. A, napisao sam ja jo nekoliko o duhovima, moda pa ta? U mojim glavnim delima nije bilo nita od tih besmislica!" "Pogreno ili ne, oni su vas svrstali sa nama. Unitili su i vae knjige - vae svetove. Morate ih mrzeti, gospodine Dikense!" "Priznajem da su glupi i grubijani, ali to je sve. Do videnja!" "Neka bar poe gospodin Marli!" "Ne!" Vrata se zalupie. Kada se Po okrete od vrata, ulicom, jedva dotiui smrznuto tle, sa koijaem koji je svirao neku veselu ariju u rog, dolete velika koija iz koje smejui se i pevajui poispadae zacrveneli Pikvikovci koji stadoe da lupaju u vrata glasno uzvikujui Srean Boi kada im debeli deak otvori. Gospodin Po pohita pononom obalom suvog mora. Zastajao je kod vatara i dimova, izvikivao nareenja, proveravao uzavrele kotlove, otrove i kredom iscrtane pentagrame. "Dobro!" govorio je i trao dalje. "Fino!" vikao i opet trao. Ljudi su mu prilazili i trali s njim. Sada su sa njim trali g. Kopard i g. Main. Tu su bile zmijurine pune mrnje, ljuti demoni i vatreni bronzani zmajevi, guje pljuvalice i drhturave vetice, kao i bodlje, koprive i trnje i sva ona gadna naplavina i kr od povuenog mora uobrazilje, sve ostavljeno na setnoj obali da cvili, baca penu i pljuje. Gospodin Mein stade. Sede kao dete na hladan pesak. Poe da jeca. Pokuae da ga utee, ali on nije hteo da slua. "Samo sam pomislio", ree, "ta e se dogoditi sa nama onog dana kada poslednje od naih knjiga budu unitene?" Vazduh se okretao u kovitlac. "Ne govori o tome!" "Moramo", cvileo je g. Mein. "Sada, sada, kada se raketa spusti, vi, g. Po; ti, Koparde; ti, Birse - svi vi ete iileti. Kao dim. Otii ete s vetrom. Lica e vam se rastopiti..." "Smrt! Prava smrt za sve nas." "Mi postojimo samo sa dozvolom Zemlje. Ako bi jedan konaan ukaz veeras unitio naih poslednjih nekoliko dela, bili bismo kao ugaena svetla." Kopard je tiho razmiljao. "Pitam se ko sam ja. U kakvoj glavi na Zemlji postojim ja noas? U nekoj afrikoj kolibi? U nekom pustinjaku koji ita moje prie? Je li on-ona usamljena svea na vetru vremena i nauke? Svetlucavi krug koji me odrava ovde u buntovnom izgnanstvu? Je li to on? Ili neki deak na naputenom tavanu, koji me pronalazi u poslednjem trenutku! Oh, prole noi sam se oseao bolestan, bolestan, bolestan do sri svoje, jer postoji telo due kao i telo tela, i to duino telo bolelo me je kroz onako svetlo, i prole noi osetio sam se kao svea, topio sam se. Tada sam odjednom skoio, dobio novu svetlost! Kada je neko dete, kijajui od praine, u nekoj ukastoj sobici na Zemlji jo jednom nalo jedan moj pohaban primerak, sa mrljama od vremena! Tako sam dobio kratko odlaganje!" Na jednoj kolibici uz obalu s treskom se otvorie vrata. Napolje kroi tanak oveuljak sa mesom koje je visilo sa njega u naborima, i, ne obraajui panju na druge, sede i zablenu se u svoje stisnute pesnice.

"Eno ga onaj koga alim", proapta Blekvud. "Gledajte ga kako odumire. Nekada je bio stvarniji od nas, koji smo bili ljudi. Uzeli su ga, golu ideju, i stoleima ga oblaili u ruiasto meso i snenu bradu, u crveni somotski ogrta i crne izme; dodali mu jelene, ljokice, zimzelene granice. I poto su ga tako vekovima izraivali, udavili ga u kazanu sa lizolom, moglo bi se rei." Ljudi su utali. "Kako li mora biti na Zemlji?" pitao se Po. "Bez Boia? Nema vruih kestenova, nema jelke, nema ukrasa, ni doboa, ni svea - niega; niega osim snega i vetra i usamljenih, stvarnih ljudi..." Svi su gledali u mravog malog starca sa zamrenom bradom i izbledelom odeom od crvenog somota. "Jeste li uli njegovu priu?" "Mogu da je zamislim. Psihijatar usjaktelih oiju, promuurni sociolog, zlovoljni strunjak za obrazovanje sa penom na ustima, antiseptini roditelji..." "alosna situacija", ree Birs smekajui se, "za trgovce o Boinim praznicima koji su, tamo negde pred kraj, kako se seam, poinjali da meu zimzelen i pevaju Boine pesme dan uoi Svih svetih. Ako su imali i malo sree, ove godine su mogli poeti na Dan rada!" U veini drava SAD i u Kanadi, zvanian praznik, prvobitno odreen za proslavu rada, obino prvi ponedeljak u septembru; prim. prev. Birs ne nastavi. Pade niice uz uzdah. Leei na tlu imao je vremena samo da kae: "to je zanimljivo." I onda, dok su oni svi gledali, prestravljeni, njegovo telo sagore u plav prah i ugljenisane kosti, iji se pepeo razlete kroz vazduh u crnim krpicama. "Birse, Birse!" "Ode!" "Nestala mu je poslednja knjiga. Neko na Zemlji ju je ba sada spalio." "Bog neka mu da poinka. Od njega sada nita nije ostalo. Jer ta smo mi nego knjige, i kada one nestanu, vie nema niega." Prodoran zvuk ispuni nebo. Stadoe da viu, prestraeni, i pogledae uvis. Na nebu je bila raketa, zasenjujui ga praskavim oblacima vatre! Oko ljudi na obali mora zaigrae fenjeri; zau se cviljenje i klokotanje, uz otar miris varenih ini. Tikve sa izrezanim oima i zapaljenim sveama podigoe se u hladan bistar vazduh. Mravi prsti stisnue se u pesnice, a jedna vetica zavrita iz svojih usahlih usta: "Brode, brode, razbij se, padni! Izgori ceo, brode gadni! Krckaj, drmaj, da se slije! Krzno maje, prah mumije!" "Vreme je da idemo", promrmlja Blekvud. "Dalje na Jupiter, na Saturn ili Pluton." "Da beimo?" uzviknu Po kroz vetar. "Nikada!" "Ja sam umoran star ovek!" Po se zagleda u starevo lice i poverova mu. Pope se svrh jednog ogromnog izvaljenog kamena i stade ispred deset hiljada sivih senki, zelenih svetlosti i utih oiju na itavom vetru. "Prahovi!" povika. Gust vreo miris gorkog badema, cimeta, kima, semena protiv glista i perunike! Raketa je silazila - silazila sigurno, sa krikom duha prokletog! Po je besneo na raketu. Podie pesnice uvis, i orkestar vreline, zadaha i mrnje odgovori simfonijom! Kao cepice drveta, slepi mievi sunue uvis! Srca u plamenu, zavitlana kao projektili, prskala su krvavim vatrometom u nagorelom vazduhu. Raketa je silazila sve nie i nie, neumoljivo nadole, kao klatno. A Po je arlaukao, razbesnelo, i uzmicao sa svakim novim zamahom rakete koja je sekla i pustoila vazduh! itavo mrtvo more inilo se kao jama u kojoj oni, uzameni, ekaju sputanje stravine maine, sjajnog seiva; kao ljudi pod lavinom! "Zmije!" vrisnu Po.

I svetlucave zmije sa vijugavim zelenim arama ustremie se prema raketi. Ali ona se spusti sa irokim zamahom, bljujui vatru, i lee izduvavajui crveno perje na pesak, na milju od njih. "Na nju!" dreao je Po. "Menjamo plan! Imamo samo jednu ansu! Trk! Na nju! Na nju! Da ih podavimo naim telima! Da ih poubijamo!" I kao da je kakvom silovitom moru naredio da promeni pravac, da se isisa iz svojih praiskonskih korita, preko morskog peska rairi se i krenu vatra u kovitlacima kao vetar i kia i munja, du praznih renih delta, uz igranje senki i vritanje, zvidei i cvilei, pucketajui praskajui i spajajui se u jedno ka raketi koja je, ugaena, leala kao ista metalna baklja u udaljenoj upljini. Kao da se prevrnuo veliki zaaen kotao varniave lave, a spreni ljudi i meusobno izujedane ivotinje sterani niz sasuene zidove provalija. "Ubijajte ih!" vritao je Po u trku. Ljudi iz rakete poiskakae sa svog broda, sa pukama na gotovs. unjali su se, njuei vazduh kao lovaki psi. Ne zapazie nita. Laknu im. Kapetan sie poslednji. Izdavao je odsene naredbe. Nakupie drva, potpalie ih, i vatra se razbukta za tren oka. Kapetan sakupi ljude u polukrug oko sebe. "Nov svet", ree, silei se da govori neusiljeno, mada je svaki as nervozno bacao pogled iza lea na prazno more. "Stari svet smo ostavili. Nov poetak. Poinje novo. Ima li vee simbolike od ove kada se mi ovde jo odlunije posveujemo nauci i progresu." krto klimnu glavom svom poruniku. "Knjige." Svetlost vatre je igrala po izbledelim pozlaenim naslovima: Vrbe, Autsajder, Posmatraj, Sneva, Dr. Dekil i g. Hajd, Zemlja Oz, Pelusidar, Zemlja koju je zaboravilo vreme, San letnje noi, i po udovinim imenima Meina i Edgara Alana Poa, Kabela, Dansanija, Blekvuda i Luisa Karola; imena, stara imena, zla imena. "Nov svet. Jednim pokretom ruke, spaliemo poslednje to je ostalo od starog." Kapetan stade da cepa stranice iz knjiga. Bacao je u vatru sasuen list po list. Vrisak! Odskoivi unazad, ljudi su gledali preko svetlosti vatre u ivice ogromnog i nenastanjenog mora. Jo jedan vrisak, visok i zavijajui, kao od adaje na izdisaju ili od bronzano crvenog kita koji udara repom o zemlju ostavljen da zeva na suvom kada se vode avoljeg mora povuku preko kamenjara i ispare. To je bio zvuk vazduha koji hrli da ispuni prazan prostor u kojem je, trenutak pre toga, bilo neto! Kapetan pedantno zavri sa poslednjom knjigom stavljajui je u vatru. Vazduh prestade da treperi. Tiina! Raketai se nagnue i stadoe "Kapetane, jeste li uli?" "Ne." "Kao talas, gospodine. Na dnu mora! Mislim da sam neto video. Tamo. Jedan crn talas. Veliki. Jurio je na nas." "Pogreio si." "Tamo, gospodine!" "ta?" "Vidite ga? Tamo! Grad! Tamo preko! Onaj zeleni grad blizu jezera! Rascepljuje se na pola. Rui se!" Ljudi zakiljie i sunue napred. Smit je stajao meu njima i drhtao. Stavi aku na glavu kao da bi da tamo pronae neku misao. "Seam se. Da, sada se seam. Davno je to bilo. Kada sam bio dete. Jedna knjiga koju sam itao. Jedna pria. Oz, mislim da je bio. Jeste, Oz. Smaragdni grad Oz..." "Oz? Nikad nisam uo." "Jeste, Oz, to je bilo to. Sad sam ga ba video, kao u prii. Video sam kako se rui." "Smite!" "Da. gospodine?"

"Javi se sutra za psihoanalizu." "Razumem, gospodine!" Odsean vojniki pozdrav. "uvaj se." Na vrhovima prstiju, sa uperenim pukama, ljudi izaoe izvan kruga aseptine svetlosti broda, da osmatraju izdueno more i niska brda. "Ma", proapta Smit, razoaran, "ovde uopte nema nikoga, je l' tako? Nikoga uopte." Vetar mu je cvilei nanosio pesak preko cipela. NIKAKVA ODREENA NO NITI JUTRO Za dva sata popuio je paklo cigareta. "Koliko smo odmakli u svemiru?" "Milijardu milja." "Milijardu milja odakle?" ree Hikok. "Sve zavisi", ree Klemens koji uopte nije puio. "Milijardu milja od kue, mogao bi rei." "Pa onda reci." "Od kue. Od Zemlje. Njujorka. ikaga. Odakle god da si bio." "Vie se i ne seam", ree Hikok. "ak sada i ne verujem da postoji Zemlja, a ti?" "Da", ree Klemens. "Sanjao sam je jutros." "Nema jutra u svemiru." "Onda u toku noi." "Uvek je no", ree mirno Hikok. "Na koju no misli?" "Zavei", ree Klemens razdraeno. "Pusti me da zavrim." Hikok zapali jo jednu cigaretu. Ruka mu se nije tresla, ali je izgledalo kao da unutra, u suncem opaljenom mesu, drhti sama za sebe, u svakoj ruci kao da je bila mala nevidljiva drhtavica, a u telu veliko nevidljivo drhtanje. Dvojica ljudi sedela su na podu hodnika za osmatranje i gledala napolje u zvezde. Klemensu su oi blistale, dok Hikokove nisu bile usredsreene ni na ta; bile su prazne i zbunjene. "Probudio sam se sam u 05.00", ree Hikok, kao da govori svojoj desnoj ruci. "I ujem sebe kako vritim, "Gde sam? Gde sam?" I odgovor: "Nigde!" Pa kaem: "Gde sam bio?" Pa kaem: "Na Zemlji!" "ta je to Zemlja?" pitam se. "Tamo gde sam roen", kaem. Ali to nije bilo nita, i jo je gore nego nita. Ne verujem ni u ta to ne mogu da vidim ili da ujem ili da dodirnem. Zemlju ne mogu da vidim, zato bih onda verovao u nju. Sigurnije je ovako, ne verovati." "Zemlja postoji." Klemens pokaza prstom i osmehnu se. "To je ona svetla taka tamo." "To nije Zemlja; to je nae sunce. Odavde ne moe videti Zemlju." "Ja mogu da je vidim. Imam dobro pamenje." "To nije isto, budalo", odjednom ree Hikok. U glasu mu se oseala ljutina. "Ja mislim stvarno da je vidi. Uvek sam bio takav. Kada sam u Bostonu, Njujork je mrtav. Kada sam u Njujorku, Boston je mrtav. Kad oveka ne vidim jedan dan, on je mrtav. Kada dolazi ulicom, moj Boe, to je onda uskrsnue. Gotovo da zaigram, toliko mi je drago to ga vidim. Tako sam bar inio. Vie ne igram. Samo gledam. I kada ovek ode, opet je mrtav." Klemens se nasmeja. "Stvar je jednostavno u tome da tvoj mozak radi na jednom primitivnom nivou. Ti ne moe da se dri stvari. Nema mate, stari. Mora da naui da se zadrava na stvarima." "Zato bih se drao stvari koje ne mogu koristiti?" ree Hikok, irom otvorenih oiju, zagledan u svemir. "Ja sam praktian. Ako ovde nema Zemlje da etam po njoj, ti eli da hodam po seanju? To boli. Seanja su, kako jednom ree moj otac, kao jeevi. Neka idu do avola! Dri se podalje od njih. Unesreuju te. Kvare ti posao. Teraju te na pla." "Ja ba sada hodam na Zemlji", ree Klemens, mirkajui, isputajui dim. "utira te jeeve. Posle nee moi da rua pa e se uditi zato", ree Hikok mrtvim glasom. "A to e biti zato to si nogu napunio bodljama pa te to boli. Do avola s tim! Ako ne mogu da je popijem, utinem, munem, legnem na nju, onda batali stvar. Mrtav sam ja za Zemlju. I ona je mrtva

za mene. Nema nikog da plae za mnom u Njujorku veeras. Mani Njujork. Ovde nema nikakvog godinjeg doba; zima i leto su nestali. Nema ni prolea ni jeseni. Nije nikakvo odreeno vee niti jutro; svemir i svemir. Jedino to upravo sada jeste, to smo ti i ja i ovaj raketni brod. I jedina stvar u koju sam siguran sam ja. To je sve." Klemens uopte nije obraao panju. "Ba sada stavljam deset centi u telefon", ree izvodei pantomimu uz lagan osmeh. "I zovem moju devojku u Ivenstonu. Halo, Barbara!" Raketa je jedrila dalje svemirom. Zvono za ruak zazvoni u 13.05. Ljudi su trali u mekim patikama sa gumenim onovima i sedali za tapacirane stolove. Klemens nije bio gladan. "Vidi, ta sam ti rekao!" ree Hikok. "Ti i tvoji prokleti jeevi! Ostavi ih na miru, kao to sam ti kazao. Pogledaj me, satirem hranu." To ree mehaniki, sporim i neveselim glasom. "Gledaj me." Stavi veliki komad pite u usta i opipa ga jezikom. Gledao je u pitu na tanjiru kao da bi da vidi kako je napravljena. Pomeri je viljukom. Opipavao je drku viljuke. Gnjeio nadev od limuna i gledao ga kako prolazi izmeu zubaca. Onda opipa jednu bocu mleka od dna do vrha i nali mleko u au, sluajui ga kako klokoe. Gledao je mleko kao da bi da ga jo vie izbeli. Ispi ga tako brzo da mu nije mogao osetiti ukus. Pojeo je ceo ruak za nekoliko minuta, grozniavo ga trpajui u sebe, i sada se ogledao unaokolo traei jo, ali vie nije bilo. Zagleda se kroz prozor rakete, bez izraza u oima. "Ni one nisu stvarne", ree. "ta?" zapita Klemens. "Zvezde. Ko je ikada dodirnuo zvezdu? Mogu ih videti, sigurno, ali ta vredi videti neto to je milion ili milijardu milja daleko? Sve to je toliko daleko nije vredno razmiljanja." "Zato si poao na ovaj put?" odjednom zapita Klemens. Hikok je piljio u svoju zauujue praznu au od mleka, pa je stite, onda olabavi ruku, pa je opet stite. "Ne znam." Prelazio je jezikom po ivici ae. "Prosto sam morao, eto. Kako ti zna zato ita ini u ivotu?" "Sviala ti se ideja o putovanju u svemir? Da ide na razna mesta?" "Ne znam. Da. Ne. Ne da idem na mesta. Da budem izmeu." Po prvi put Hikok pokua da usredsredi oi na neto, ali je to bilo toliko maglovito i tako daleko, da oi nisu mogle da mu se prilagode, iako se trudio i licem i rukama. "Najveim delom svemir. Toliki prostor. Dopadala mi se pomisao da nita nema na vrhu, nita na dnu; i puno niega izmeu toga, a ja u sredini tog niega." "Jo nikada nisam uo da se to tako kae." "Ja samo to tako kaem; nadam se da si sluao." Hikok izvadi cigarete, zapali i stade da vue i isputa dimove; iznova i iznova. Klemens ree: "kakvo si detinjstvo proveo, Hikok?" "Nikada nisam bio mlad. Ko god da sam bio, umro sam. To je vie od tvojih bodljica. Ne elim da mi se napuni cela koa, hvala lepo. Uvek sam zamiljao kao da umire svakog dana, a svaki dan je jedna kutija, vidi, i svaka kutija je sreena i ima broj; ali nikad se ne vraaj i ne dii poklopce, zato to si umro nekoliko hiljadu puta u ivotu, a to je mnogo leeva, svaki mrtav na drugaiji nain, svaki sa jednim gorim izrazom. Svakog od tih dana si jedan razliit ti, neko koga ne poznaje ili ne shvata, ili ne eli da shvati." "Tako sam sebe odseca." "Zato bih ja ita imao sa tim mlaim Hikokom? On je bio budala i muvali su ga i iskoriavali i upotrebljavali. Otac mu nije valjao, a bilo mu je drago kad mu je majka umrla, jer je bila ista. Treba li da se vraam i da mu vidim lice toga dana, da se mirim nad njim? On je bio budala." "Svi smo mi budale", ree Klemens, "sve vreme. Samo od druge vrste svakoga dana. Mislimo, danas nisam budala. Nauio sam svoje. Jue sam bio budala, ali jutros ne. Onda sutradan saznao da smo i danas, jeste, bili budale. Mislim da je jedini nain da rastemo i uspemo na ovom svetu da prihvatimo injenicu da nismo savreni i da ivimo u skladu s tim."

"Ne elim da se seam nesavrenih stvari", ree Hikok. "Ne mogu se rukovati sa tim mlaim Hikokom, je l' tako? Gde je on? Moe li da mi ga nae? On je mrtav, zato neka se nosi bestraga! Ono to inim sutra neu da uobliavam nekom bedom koju sam uinio jue." "Pogreno ti je to." "Pa neka mi bude." Hikok je sedeo zavrivi sa jelom i gledao kroz ulaz. Ostali su ga pogledali. "Postoje li meteori?" zapita Hikok. "Pa zna dobro da postoje." "Na naim radarima - da, kao linije svetlosti u prostoru. Ne, ne verujem ja ni u ta to ne postoji i ne radi u mom prisustvu. Ponekad", klimnu glavom prema ljudima koji su zavravali jelo, "ponekad ne verujem ni u koga i ni u ta osim u sebe." Uspravi se na stolici. "Ima li ovaj brod gornji nivo?" "Da." "Moram odmah da ga vidim." "Ne uzbuuj se." "Vi ekajte ovde; odmah u se vratiti." Hikok brzo izae. Ostali su sedeli i polako vakali hranu. Proe trenutak. Jedan od ljudi podie glavu. "Koliko dugo ovo ve traje? Mislim na Hikoka." "Danas je poeo." "udno se ponaao i pre neki dan." "Jeste, ali danas je gore." "Je li neko rekao psihijatru?" "Mislili smo da e ga proi. Svako malo oseti svemir kada prvi put izae. I ja sam. Uhvati te neko ludako filosofiranje, onda se prestravi. Probije te znoj, pa onda sumnja u svoje poreklo, ne veruje u Zemlju, napije se, probudi se mamuran, i gotovo." "Ali Hikok se ne napija", ree neko, "voleo bi ja da se on napije." "Kako li on to proe kroz ispitnu komisiju?" "Kako smo svi mi proli? Trebaju im ljudi. Veina ljudi bei od kosmosa k'o avo od krsta. Zato komisija propusti mnoge koji nisu ni tamo, ni amo." "Taj ovek nije ni tamo ni amo", ree neko. "On je otkaen." ekali su pet minuta. Hikok se ne vrati. Klemens se najzad die od stola, izae i pope se uz krune stepenice na gornju palubu. Tu je bio Hikok, i paljivo pipao po zidu. "Ovde je", ree on. "Naravno da jeste." "Plaio sam se da moda nije." Hikok je zurio u Klemensa. "I ti si iv." "Ve dugo sam iv." "Ne", ree Hikok. "Sada, upravo sada, ovog trenutka, dok si sa mnom, ti si iv. Pre jednog trenutka nisi bio nita." "Bio sam za sebe", ree onaj drugi. "To nije vano. Nisi bio ovde sa mnom." ree Hikok. "Samo to je vano." "Je li posada dole?" "Da." "Moe li to da dokae?" "Sluaj, Hikok, bolje da ode do Dr. Edvardsa. Mislim da treba da ide malo na servis." "Ne, ja sam dobro. A ko je pa taj doktor? Moe li da dokae da je na ovom brodu?" "Mogu. Samo da ga zovnem." "Ne. Mislim dok stoji ovde, u ovom trenutku, ti ne moe da dokae da je on ovde, je l' tako?" "Ne, a da se ne pokrenem; ne mogu." "Vidi. Nema nikakav duhovni dokaz. To ja hou, mentalni dokaz koji mogu osetiti. Ne elim fiziki dokaz, da mora da izae i da ga dovue ovamo. elim dokaz koji moe nositi u glavi i uvek dodirnuti i omirisati i osetiti. Ali za to nema naina. Da bi verovao u neku stvar mora je nositi sa sobom. Ne moe nositi Zemlju, ili oveka u depu. elim da pronaem nain kako bih to inio, da nosim stalno stvari sa sobom, da bih mogao da verujem u njih. Koliko je samo nespretno to to

mora da izlazi i unosi neto strahovito fiziko da bi neto dokazao. Mrzim fizike stvari zato to se mogu ostaviti za sobom i to je posle nemogue verovati u njih." "To su pravila igre." "Ja elim da ih promenim. Zar ne bi bilo lepo ako bismo mogli da stvari dokazujemo umom, i zasigurno znali da su one uvek na svom mestu. Voleo bih da znam kako neko mesto izgleda kada ja nisam tamo. Voleo bih da budem siguran." "To nije mogue." "Zna", ree Hikok, "prvi put mi je palo na pamet da doem u svemir pre oko pet godina. Nekako kad sam ostao bez posla. Jesi li znao da elim da budem pisac? Oh da, jedan od onih ljudi koji veito priaju o pisanju, ali retko da piu. I koji su i suvie vatreni. Tako sam izgubio dobar posao i otiao iz izdavake delatnosti, i nisam mogao da dobijem drugi posao pa tako nastavim nizbrdo. Onda mi umre ena. Vidi, nita ne ostane tamo gde si ga stavio - materijalnim stvarima ne moe verovati. Morao sam sina da poverim staranju jedne tetke, i stvari se pogoraju; zatim sam jednog dana dao da se objavi pria sa mojim imenom, ali to nisam bio ja." "Ne razumem te." Hikok je bio bled u licu i znojio se. "Mogu samo da kaem da sam pogledao u stranicu sa mojim imenom ispod naslova. Od Dozefa Hikoka. Ali to je bio neki drugi ovek. Nije bilo naina da se dokae - stvarno dokae, istinski dokae - da sam taj ovek ja. Pria je bila poznata - znao sam da sam je ja napisao ali ono ime na papiru ipak nisam bio ja. To je bio simbol, ime. Tue. I onda sam shvatio da ak i da sam uspeo u pisanju to meni ne bi znailo nita, zato to ne bih mogao da se poistovetim sa tim imenom. To bi bio gar i pepeo. Zato vie nisam ni pisao. Ionako nikada nisam bio siguran da su prie koje sam imao u stolu nekoliko dana kasnije moje, mada sam se seao kako sam ih kucao. Uvek je tu bio taj jaz dokaza. Taj jaz izmeu inim i uinio sam. Ono to je uinjeno mrtvo je i nije dokaz, jer to nije akcija. Vane su samo akcije. A komadi papira bili su ostaci uinjenih i zavrenih akcija koje se sada vie ne vide. Sa dokazom injenja bilo je svreno. Nije ostalo nita osim seanja, a ja nisam imao poverenja u svoje pamenje. Da li sam stvarno mogao dokazati da sam napisao te prie? Ne. Moe li ijedan autor? Ja mislim na dokaz. Mislim na akciju kao dokaz. Ne. Zaista ne moe. Ne, osim ako ti neko ne sedi u sobi dok kuca, a ti to onda moda radi po seanju. A kada se stvar zavri nema dokaza, samo seanje. Tako sam onda poeo da nalazim praznine izmeu svega. Sumnjao sam da sam oenjen, i da imam dete, ili da sam ikada u ivotu imao posao. Sumnjao sam da sam roen u Ilinoisu i da sam imao pijanog oca i majku svinju od ene. Nisam mogao nita da dokaem. Jeste, ljudi bi mogli da kau: 'Takav si i takav, i ovakav i onakav', ali to nije bilo nita." "Trebalo bi da se mane takvih misli", ree Klemens. "Ne mogu. Sve te rupe i praznine. Tako sam i poeo da mislim o zvezdama. Mislio sam kako e mi se dopasti da budem u raketnom brodu u svemiru, u niemu, u niemu, da idem dalje u nita, sa samo neim tanunim, tankom ljuskom od metala to me dri, da se udaljavam od svega - neega sa rupama u sebi to ne moe sebe da dokae. Znao sam tada da je svemir jedina srea za mene. Kada stignem na Aldebaran II potpisau da se vraam petogodinjim putem na Zemlju, pa u tako da etam tamo i nazad kao ping-pong loptica sve do kraja ivota." "Jesi li razgovarao o tome sa psihijatrom?" "Da bi on pokuao da mi zamalterie te praznine, da ispuni rupe bukom i toplom vodom i reima i akama koje me opipavaju, i tako to? Hvala lepo." Hikok zastade. "Pogorava mi se stanje, je li tako? Mislio sam. Jutros kad sam se probudio, pomislim - gore mi je. Ili bolje?" Opet zastade i uperi oprezan pogled u Klemensa. "Jesi li tamo? Jesi li stvarno tu? Hajde, dokai." Klemens ga pljesnu po ruci, jako. "Da", ree Hikok trljajui ruku, detaljno je zagledajui, sa uenjem, uze da je masira. "Bio si tu. Kratak deli trenutka. Ali pitam se da li jesi - sada." "Vidimo se kasnije", ree Klemens. Poe da trai doktora i udalji se. Zazvoni jedno zvono. Zazvonie dva zvona, tri zvona. Brod se zaljulja, kao da ga je oamarila neka ruka. Zau se zvuk usisavanja, zvuk ukljuenog usisivaa za prainu. Klemens je uo krikove i

oseti kako se vazduh razreuje. Vazduh mu je itao oko uiju. Odjednom mu u nosu i u pluima nije bilo niega. On se spotae, i tada itanje prestade. uo je nekoga kako vie. "Meteor." Jedan drugi glas ree: "Zakrpljeno je!" To je bilo tano. Brodski pauk za hitne intervencije, pretravajui spolja preko koljke prilepio je vrelu zakrpu na rupu u metalu i vrsto je zavario. Neko je govorio i govorio, zatim poinjao da vie u daljini. Klemens potra hodnikom kroz osveavajui, zgunjujui vazduh. Pri skretanju vide rupu u elinom zidu, svee zapuenu; vide krhotine meteora kako lee po sobi kao komadi kakve igrake. Video je kapetana i lanove posade i jednog oveka kako lei na podu. ovek je bio Hikok. Oi su mu bile zatvorene, i plakao je. "Pokuao je da me ubije", neprekidno je ponavljao. "Pokuao je da me ubije." Podigoe ga na noge. "To ne mogu uiniti", ree Hikok. "To nije kako treba. Ne mogu se dogaati takve stvari, je li tako? Uao je za mnom. Zato je to uinio?" "Dobro, dobro, Hikok", ree kapetan. Doktor je previjao malu posekotinu na Hikokovoj ruci. Hikok podie pogled, bleda lica, i vide Klemensa kako ga brino posmatra. "Pokuao je da me ubije", ree on poluglasno. "Znam", ree Klemens. Proe sedamnaest asova. Brod je iao dalje kroz svemir. Klemens kroi kroz jedan pregradni zid i saeka. Tu su bili psihijatar i kapetan. Hikok je sedeo na podu sa nogama privuenim uz grudi, obujmivi ih vrsto rukama. "Hikok", ree kapetan. Nema odgovora. "Hikok sluaj me", ree psihijatar. Okrenue se Klemensu. "Ti si mu prijatelj?" "Da." "Hoe li da nam pomogne?" "Ako mogu." "Taj prokleti meteor", ree kapetan. "Ovo se moda ne bi desilo da nije bilo toga." "Desilo bi se svakako, kad-tad", ree doktor. Onda se obrati Klemensu: "Mogao bi da razgovara s njim." Klemens mirno prie, unu uz Hikoka i stade da ga blago drma za ruku, pozivajui ga tihim glasom. "uj, Hikok." Nema odgovora. "Hej, to sam ja. Ja, Klemens", ree Klemens. "Sluaj evo me." ljepnu ga po ruci. Masirao je ukrueni vrat, neno, i zatiljak pognute glave. Baci pogled na psihijatra, koji vrlo tiho uzdahnu. Kapetan slee ramenima. "ok terapija, Doktore?" Psihijatar klimnu glavom. "Poeemo za jedan sat." Jeste, pomisli Klemens, ok terapija. Odsvira mu desetak ploa deza, proe mu bocom sveeg zelenog hlorofila i maslaka ispod nosa, stavi mu travu pod noge, poprska anel po vazduhu, odsee mu kosu, podree nokte, dovede mu neku enu, vie mu, lupa i treska, spri ga strujom, ispuni rupu i jaz, ali gde ti je dokaz? Ne moe mu veito dokazivati i dokazivati. Ne moe zabavljati bebu zvekama i sirenama po celu no svake noi tokom sledeih trideset godina. Jednom mora prestati. Kad to uini, on je opet izgubljen. To jest, ako uopte obraa panju na tebe. "Hikok!" uzviknu to je glasnije mogao, gotovo izbezumljeno, kao da se odmakao sa visoke litice. "To sam ja. Tvoj drugar! Hej!" Onda se okrete i izae iz zamukle sobe. Dvanaest asova kasnije zazvoni jo jedno zvonce. Poto je sva strka zamrla, kapetan objasni: "Hikok se povratio u ivot na as. Bio je sam. Uvukao se u kosmiko odelo. Otvorio hermetiku komoru. Onda ietao u kosmos - sam."

Klemens je mirkao kroz ogroman zastakljeni otvor, gde su se videle nejasne zvezde i daleka tama. "On je sada tamo napolju?" "Da. Milione milja iza nas. Nikada ga ne bismo nali. Saznao sam da je izvan broda tek kada nam se radio iz njegovog skafandra umeao u zrak u kontrolnoj sobi. uo sam ga kako govori sam sa sobom." "ta je rekao?" "Neto kao: 'Sada vie nema vasionskog broda. Nije ga nikada ni bilo. Nema ljudi. Nikoga u celoj vasioni. Nikada nikoga nije ni bilo. Nema biljaka. Nema zvezda.' To je rekao. Onda pria neto o svojim akama, o stopalima i nogama. 'Nema aka', kae. 'Vie nema aka. Nikada nisam ni imao. Ni stopala. Nikada ih nisam imao. Ne mogu da dokaem. Nemam tela. Nisam ga nikada imao. Nema usana. Nema lica. Nema glave. Niega. Samo prostor. Samo prostor. Samo praznina.'" Ljudi se polako okrenue da gledaju kroz zastakljen otvor u daleke i hladne zvezde. Kosmos, razmiljao je Klemens. Svemir koji je Hikok toliko voleo. Prostor, bez iega na vrhu, bez iega na dnu, mnogo praznog niega izmeu, i Hikok koji pada usred niega, na svom putu ni u kakvu odreenu no i ni u kakvo odreeno jutro... LISICA I UMA Ve prve noi bio je vatromet, neto ega bi moda trebalo da se plai, jer bi te moglo podsetiti na druge stranije stvari; ali ove su bile divne, rakete koje su se dizale u drevno meko nebo Meksika i rasprskavale zvezde u plave i bele komadie. Sve je bilo dobro i lepo, vazduh od one meavine mrtvog i ivog, kia i praina, tamjana iz crkve i mesinganog mirisa pozauna na podijumu za orkestar koje su, pulsirale razvuenim ritmovima La Palome. Crkvena vrata bila su irom otvorena i izgledalo je kao da je dinovsko uto sazvede palo sa oktobarskog neba i lei izdiui vatru na crkvene zidove; bezbrojne svee razastirale su unaokolo svoju boju i dim. Novije i bolje rakete letele su kao komete u hodu po zategnutom uetu preko poploanog skvera, udarale o erpine zidove kafanica, zatim jurile po svojim vrelim putanjama da bi tresnule o visoki toranj crkve u kome su se videle samo gole noge deaka kako udaraju i opet udaraju, njihanjem i zanjihavanjem nateruju udovina zvona na udovinu muziku. Jedan raspaljen bik posrtao je po trgu gonei nasmejane ljude i uzvritalu decu. "Godina 1938", ree Vilijam Trevis, stojei uz svoju enu na ivici gomile koja je urlala, i nasmei se. "Dobra godina." Bik jurnu na njih. Vrdajui, par potra pod kiom vatrenih kuglica, pored muzike i guve, pored crkve, orkestra, ispod zvezda, vrsto se drei jedno za drugo, smejui se. Bik proe, lak teret na ramenima Meksikanaca u trku, ram od bambusa i sumporastog baruta. "U ivotu se nikad nisam ovoliko zabavljala." Suzana Trevis je zastala da povrati dah. "udo jedno", ree Vilijam. "Trajae i dalje, je l' da?" "Celu no." "Ne, ja mislim na na put." On se namrti i opipa dep na grudima. "Imam dosta putnih ekova za ceo ivot. Zabavljaj se. Zaboravi na to. Nikada nas nee nai." "Nikada?" "Nikada." Sada je neko putao dinovske petarde, bacao ih sa velikog zvonika crkve u oblaiima dima dok je gomila dole uzmicala od opasnosti a prskalice eksplodirale sa divnim praskovima meu razigranim nogama i zanjihanim telima ljudi. Svuda u vazduhu lebdeo je udesni miris prenih tortilja, a u kafanama za stolovima sedeli su ljudi sa vrevima piva u smeim rukama. Bik je bio mrtav. Vatra je dogorela iz bambusovih cevi i s njim je bilo gotovo. Radnik skide ram sa ramena. Deaci se zgrnue da opipaju velianstvenu glavu od kairane hartije, prave rogove. "Da pregledamo bika", ree Vilijam.

Dok su prolazili pored ulaza u kafanu, Suzana primeti jednog oveka kako iznutra gleda u njih, belog oveka u sneno belom odelu, sa plavom kravatom i plavom kouljom, i siunim licem opaljenim od sunca. Kosa mu je bila plava i prava, i oi su mu bile plave, i posmatrao ih je dok su prolazili. Nikada ga ne bi primetila da nije bilo boca uz njegov besprekorno ist lakat; jedna kabasta boca krem likera od nane, prozirna boca vermuta, pljoska sa konjakom, i jo sedam boca odabranih pia, i, na dohvatu prstiju, deset polunapunjenih aica iz kojih je, ne skidajui oi sa ulice, srkutao, povremeno kiljio, stiskao tanka usta uivajui u ukusu pia. U slobodnoj ruci puila mu se tanka havana, a na stolici stajalo dvadeset velikih kutija turskih cigareta, est kutija cigara, i nekoliko upakovanih kolonjskih voda. "Bile..." proapta Suzana. "Ne uznemiravaj se", ree on. "On je niko i nita." "Jutros sam ga videla na skveru." "Ne osvri se, nastavi da ide. Ispitaj ovog kairanog bika. Tako je, postavljaj pitanja." "ta misli, da li je on od Tragaa?" "Ne bi nas mogli pratiti!" "Mogli bi!" "to je lep bik", ree Vilijam oveku kome je pripadao bik. "Nije mogao ii za nama unazad kroz dve stotine godina, zar ne?" "Pazi se, za ime Boga", ree Vilijam. Ona se zaljulja. On joj vrsto stisnu lakat i okrenu je na drugu stranu. "Nemoj da se onesvesti." Nasmei se da bi ostavio dobar utisak. "Povratie se. Hajde da uemo pravo u tu kafanicu, da pijemo pred njim, tako da ako jeste ono to mi mislimo da jeste, nee posumnjati." "Ne, ja ne bih mogla." "Moramo. Hajde sada. I tako kaem ja Dejvidu, to je smeno!" Ovo poslednje ree glasno dok su se uspinjali uz kafanske stepenice. Ovde smo, mislila je Suzana. Ko smo mi? Kamo idemo? ega se plaimo? Poni od poetka, ree sebi drei se svoje zdrave pameti, kada oseti pod od erpia pod svojim nogama. Zovem se En Kristen; moj mu se zove Roder. Roeni smo 2155. godine n. e. I iveli smo u jednom svetu koji je bio zao. U svetu slinom velikom crnom brodu koji se udaljava od obale zdravog duha i civilizacije, urlajui svojom crnom sirenom u noi, i odnosi sa sobom dve milijarde ljudi, eleli oni to ili ne, u smrt, preko ivice zemlje i mora u radioaktivni plamen i ludilo. Uoe u kafanicu. ovek je buljio u njih. Zazvoni telefon. Telefon prepade Suzanu. Ona se seti jednog telefona koji je zvonio dve stotine godina u budunosti, onog plavog aprilskog jutra 2155. godine, i sebe kako odgovara na poziv. "En, ovde Rene! Jesi li ula? Mislim za Agenciju Putovanje kroz vreme? Imaju putovanja za Rim u 21. veku pre Nove ere, putovanja za Napoleonov Vaterlo - u svako vreme, za svako mesto!" "Rene, ti se ali." "Ne. Klinton Smit je jutros otputovao za Filadelfiju 1776. Agencija Putovanje kroz vreme organizuje sve. Grdno kota. Ali, pomisli - videti stvarno Rim kako gori. Kubla Kana, Mojsija i Crveno more! Verovatno si ve dobila reklamu u cevastoj poti." Bila je otvorila usisnu potansku cev, i nala reklamu na metalnoj foliji: RIM I BORDIJE BRAA RAJT kod KITI HOKA! Putovanje kroz vreme, Inc., moe vas snabdeti kostimom, smestiti vas u gomilu prilikom ubistva Linkolna ili Cezara! Garantujemo da emo vas nauiti svakom jeziku koji vam je potreban za slobodno kretanje u svakoj civilizaciji, ma koje godine, bez tekoa. Latinski, grki, stari ameriki svakodnevni jezik. Provedite odmor u Vremenu kao i u Mestu! Reneov glas je zujao na telefonu. "Tom i ja sutra polazimo za 1492. godinu. Tom ima aranman da plovi sa Kolumbom. Zar nije bajno!"

"Da", promrmlja En zapanjeno. "ta kae Vlada o toj vremeplovskoj kompaniji?" "A, policija je dri na oku. Kukavice bi mogle da izvrdaju tako vojsku, da bee i skrivaju se u Prolosti. Svako mora da ostavi za sobom neku zalogu bezbednosti, kuu i stvari koje mu pripadaju, da bi garantovao da e se vratiti. Rat je, na kraju krajeva." "Da, rat", promrmlja En. "Rat." Stojei tako, sa telefonskom slualicom u ruci, mislila je, evo anse o kojoj moj mu i ja priamo i za koju se molimo ve toliko godina. Ne volimo ovaj svet 2.155. godine. elimo da pobegnemo od njegovog posla u fabrici bombi, a ja sa svog mesta u jedinicama kultura zaraznih bolesti. Moda postoji ansa da pobegnemo, da beimo stoleima u neku divlju zemlju godina gde nas nikada nee nai da nas vrate ovamo da nam spaljuju knjige, cenzuriu misli, saiu razum strahom, teraju nas na mareve, vrite na nas radio-aparatima... Bili su u Meksiku godine 1938. Gledala je u zaprljan zid kafanice. Dobrim radnicima za Dravu budunosti dozvoljavalo se da idu na odsustva u Prolost da bi se izbegao premor. Tako su se ona i njen mu preselili unazad u 1938. godinu u jednu sobu u Njujork Sitiju, i zabavljali se u pozoritima i uivali u Kipu slobode koji je jo stajao zelen u luci. A treeg dana promenili su odeu, imena, i odleteli da se sakriju u Meksiko! "To mora da je on", proapta Suzana, gledajui stranca za stolom. "Te cigarete, cigare, pie. To ga izdaje. Sea se nae prve veeri u Prolosti?" Pre mesec dana, njihove prve veeri u Njujorku, pre nego to su krenuli avionom, pili su sva ona udna pia, naslaivali se i kupovali neobine vrste hrane, parfeme, cigarete od stotinu retkih marki, jer toga je bilo malo u Budunosti, gde je rat bio sve. Tako su pravili budale od sebe, utravali u radnje, salone, trafike, istravali odande, peli se u svoju sobu gde bi im slatko pozlilo. A sada ovaj stranac tu ini neto to bi inio samo ovek iz Budunosti koji je ve godinama gladovao za piima i cigaretama. Suzana i Vilijam sedoe i poruie pie. Nepoznati je ispitivaki posmatrao njihovu odeu, kosu, nakit - nain na koji su hodali i seli. "Sedi komotno", ree Vilijam u po glasa. "Da izgleda kao da si se tako oblaila celog ivota." "Nije trebalo ni da pokuamo da beimo." "Moj Boe!" ree Vilijam, "dolazi ovamo. Pusti mene da govorim." Stranac se pokloni pred njima. Potpetice jedva ujno lupnue jedna o drugu. Suzana se ukoi. Taj vojniki zvuk - nepogreiv kao ono odreeno gadno kucanje u vrata u pono. "Gospodine Rodere Kristene", ree stranac, "niste povukli nogavice na gore kada ste sedali." Vilijam se sledi. Pogleda u svoje ake poloene na nogama, nevino. Suzani je srce brzo udaralo. "Obratili ste se pogrenoj osobi", ree brzo Vilijam. "Ja se ne zovem Knzler." "Kristen", ispravi stranac. "Ja sam Vilijam Trevis", ree Vilijam. "I ne vidim kakve veze imaju sa vama moje nogavice od pantalona." "Izvinite." Stranac privue jednu stolicu. "Recimo da sam pomislio da vas znam zato to niste povukli pantalone nagore. Svako to ini. Ako ih ne povlae, pantalone se brzo istegle kao kese. Daleko sam od kue, g.-Trevis, i treba mi drutvo. Zovem se Sims." "Gospodine Simse, mi shvatamo vau usamljenost, ali smo umorni. Sutra putujemo za Akapulko." "Slatko mesto. Ba sam tamo bio, traio neke moje prijatelje. Negde se nalaze. Jo u ih ja nai. Oh, je li gospoi malo pripala muka?" "Laku no, gospodine Simse." Pooe ka vratima, Vilijam je vrsto drao Suzanu za ruku. Nisu se osvrnuli kada g. Sims pozva: "Oh, samo jo jedna stvar." Zauta, pa onda polako izgovori: "2155. godina Nove ere." Suzana zatvori oi i oseti kako joj se zemlja ljulja pod nogama. Nastavi da ide, stupi na skver obasjan vatrama, ne videi nita.

Zakljuae vrata svoje hotelske sobe. Onda se ona zaplaka i ostadoe u mraku, dok se soba okretala oko njih. U daljini su se rasprskavale rakete, sa skvera je dopirao smeh. "Koji su to ivci, kao konopci", ree Vilijam. "Da sedi tamo i odmerava nas kao da smo ivotinje, pui svoje proklete cigarete, ispija pia. Trebalo je onda da ga ubijem!" Glas mu je bio gotovo histerian. "ak je imao smelosti da se koristi svojim pravim imenom. ef Tragaa. I ta stvar sa nogavicama. Gospode boe, trebalo je da ih povuem nagore kada sam sedao. To je automatski gest ovog dana i veka. Kada to nisam uinio, to me je izdvojilo od ostalih; zbog toga je on pomislio, evo oveka koji nikada nije nosio pantalone, oveka naviklog na uniforme i krojeve iz budunosti. Ubio bih se to sam nas odao!" "Ne, ne, to je zbog mog hoda - ove visoke potpetice - to je. Kako smo oiani - tako novo ianje, tako svee. Sve na nama neobino i ukrueno." On upali svetlo. "Jo nas on ispituje. Nije siguran za nas - ne potpuno. Ne moemo onda da izletimo ispred njega. Ne moemo mu dozvoliti da bude siguran. Ii emo u Akapulko natenane." "Moda on jeste siguran da smo to mi, ali se samo poigrava." "Ne bih mu ja dao da se premilja. On ima sve vreme na svetu. Moe ovde da se zavitlava ako hoe, i da nas vrati u Budunost ezdeset sekundi poto odemo. Mogao bi da nas dri danima da lutamo i da nam se smeje." Suzana sede na krevet briui lice od suza, udiui stari miris ugljena i tamjana. "Nee napraviti scenu, je l' tako?" "Nee se usuditi. Morae da nas uhvate nasamo da bi nas stavili u onu Vremensku mainu i poslali nazad." "Onda ima jedno reenje", ree ona. "Neemo nikad biti sami; uvek emo biti u gomili. Sprijateljiemo se sa bezbroj ljudi, ii po pijacama, spavati u slubenim zgradama u svakom gradu, platiti efu policije da nas titi sve dok ne naemo neki nain da ubijemo Simsa i pobegnemo, preruimo se u nova odela, moda u Meksikance." Spolja se zaue koraci pored njihovih zakljuanih vrata. Ugasie svetlo i svukoe se u tiini. Koraci se udaljie. Jedna vrata se zatvorie. Suzana je stajala kraj prozora i gledala dole na skver u mraku. "Znai ona zgrada tamo je crkva?" "Da." "esto sam se pitala kako izgleda crkva. Toliko dugo je ve niko nije video. Moemo li da odemo do nje sutra?" "Naravno. Hajde u krevet." Leali su u mranoj sobi. Pola sata kasnije zazvoni im telefon. Ona die slualicu. "Halo?" "Zeevi se mogu sakriti u umi", ree jedan glas, "ali lisica uvek moe da ih nae." Ona spusti slualicu i lee nazad u krevet, napeta i hladna. Napolju, u godini 1938. jedan ovek svirao je na gitari tri melodije, jednu za drugom. Tokom te noi ona isprui ruku i gotovo dotae godinu 2155. Osetila je kako joj prsti klize preko prohladnog prostora vremena kao preko izbrazdane povrine i ula je uporan bat nogu u maru dok su bezbrojni okrestri svirali bezbrojne vojnike pesme; videla pedeset hiljada redova; kultura zaraznih klica u aseptinim staklenim epruvetama, rukom posezala za njima na svom poslu u onoj ogromnoj fabrici u Budunosti; epruvete sa leprom, nicinom, tifusom, tuberkulozom, pa onda velika eksplozija. Videla je svoju izgorelu aku koja je liila na osuenu ljivu, osetila je kako se trza unazad od tako ogromnog udara vazduha da je svet poleteo uvis pa tresnuo dole, dok su se sve zgrade ruile a iz ljudi koji su utei leali liptala krv. Veliki vulkani, maine, vetrovi, lavine skliznue u tiinu i ona se probudi, jecajui, u krevetu u Meksiku, na mnogo godina odande... U rano jutro, omamljeni snom od jednog jedinog sata koji su najzad bili u stanju da sastave, probudie se na zvuk glasnih automobila na ulici. Suzana se zagleda dole sa gvozdenog balkona u omanju gomilu od osmoro ljudi koji su se tek sad pojavljivali, brbljajui, derui se, iz kamiona i kola sa crvenim natpisima. Za kamionima je ila gomila Meksikanaca.

"Que pasa?" doviknu Suzana jednom deaku. Deak odgovori. Suzana se okrete muu. "Jedna amerika filmska kompanija, tu su se smestili." "Zanimljivo", Vilijam je bio pod tuem. "Hajde da ih gledamo. Mislim da ne bi bilo bolje da danas idemo. Pokuaemo da zavaramo Simsa. Da gledamo kako se prave filmovi. Kau da je primitivna proizvodnja filmova bila stvarno neto. Da odvratimo misli od sebe." Sebe, mislila je Suzana. Za trenutak, na sjajnom suncu, bila je zaboravila da se negde u hotelu po svoj prilici nalazi ovek koji eka i pui bezbrojne cigarete. Videla je dole osam bunih srenih Amerikanaca i poelela da im dovikne: "Spasite me, sakrijte me, pomozite mi! Obojite mi kosu, oi; obucite me u udnu odeu. Potrebna mi je vaa pomo. Ja sam iz godine 2155!" Ali rei su joj ostajale u grlu. Slubenici Kompanije Putovanja kroz vreme nisu bili budale. Pre nego to si krenuo na put, u mozak su ti postavili jednu psiholoku zapreku. Nikome ne moe rei svoje pravo vreme i mesto roenja, niti onima u Prolosti moe otkriti ita od Budunosti. Prolost i Budunost moraju biti zatiene jedna od druge. Samo sa tim psiholokim blokom dozvoljavalo se ljudima da neuvani putuju kroz vekove. Budunost mora da se zatiti od svake promene koju bi prouzrokovali njeni ljudi koji putuju po Prolosti. ak kada bi elela i svim srcem, nijednom od tih srenih ljudi dole na skveru ne bi mogla da kae ko je, ili u kakvoj se nevolji nalazi. "Hoemo li na doruak?" ree Vilijam. Doruak su sluili u ogromnoj trpezariji. unka i jaja za sve. Hotel je bio pun turista. Udoe filmadije, svih osmoro - estorica mukaraca i dve ene, kikoui se, gurajui stolice. I Suzana je sedela blizu njih, oseajui njihovu toplinu i zatitu ak i kada g. Sims sie niza stepenice u hol, estoko vukui Dimove iz svoje turske cigarete. On im izdaleka klimnu glavom, i Suzana mu odvrati klimanjem, osmehnuvi se, zato to ovde nije mogao nita da im uini, pred osam filmadija i jo dvadeset turista. "Ti glumci", ree Vilijam. "Moda bih mogao da najmim dvojicu njih, kaem da je re o ali, obuem ih u nau odeu, pa da se odvezu u naim kolima kada je Sims na takvom mestu da ne moe da im vidi lica. Ako bi dvoje ljudi koji se pretvaraju da smo mi moglo da ga odmami za nekoliko asova, moda bismo uspeli da se dokopamo Meksiko Sitija. Bile bi mu potrebne godine da nas tamo nae!" "Hej!" Jedan debeo ovek, koji je zaudarao na alkohol, nasloni im se na sto. "Ameriki turisti!" uzviknu. "Toliko mi se smuilo da gledam Meksikance, da mi doe da vas poljubim!" Prodrma ih za ruke. "Hajde da jedete s nama. Beda voli drutvo. Ja sam Beda, ovo je gospodica Tmura, a ovo gospodin i gospoda to-mrzimo-Meksiko! Svi ga mrzimo. Ali tu imamo neko probno snimanje za jedan drljavi film. Sutra stiu i ostali. Zovem se Do Melton. Ja sam reiser. A koji je ovo uas od zemlje! Pogrebi po ulicama, ljudi umiru. Hajde, preite ovamo. Doite u drutvo; da nas razvedrite!" I Suzana i Vilijam se nasmejae. "Jesam li smean?" zapita g. Melton najbliu okolinu. "Divan!" Suzana pree za njihov sto. Sa drugog kraja trpezarije, na njih se beio g. Sims. Ona mu uputi grimasu. G. Sims krenu izmeu stolova. "Gospodine i gospodo Trevis", pozva on. "Mislio sam da dorukujemo zajedno, sami." "ao mi je", ree Vilijam. "Sedaj, drugaru", ree g. Melton. "Svaki njihov prijatelj je i moj drugar." G. Sims sede. Filmadije su glasno razgovarale, i dok su oni razgovarali, g. Sims tiho ree: "Nadam se da ste dobro spavali." "A vi?" "Nisam navikao na dueke s federima", odgovori g. Sims krivei se. "Ali zato ima drugo. Pola noi sam sedeo i probao nove cigarete i vrste hrane. Neobino, zadivljujue. itav jedan nov spektar ulnog doivljaja, to su vam ti stari poroci." "Ne znamo o emu govorite", ree Suzana.

"Stalno to pretvaranje", nasmeja se Sims. "Ne vredi vam. Kao ni taj tos sa gomilama. Uhvatiu ja vas ve nasamo. Imam ogromno strpljenje." "ujte", upade g. Melton, zajapuren u licu. "je li vam ovaj tip dosauje?" "Sve u redu." "Samo kaite, ima da ga sredim." Melton se opet okrete svojim saradnicima urlajui. U tom smehu, g. Sims nastavi: "Da preemo na stvar. Mesec dana vas pratim da vam uem u trag kroz varoi i gradove, i bio mi je potreban ceo jueranji dan da budem siguran da ste to vi. Ako mirno poete sa mnom, moda bih mogao da vas izvuem bez kazne, ukoliko se slaete da se vratite da radite na hidrogen-plus bombi." "to ovaj za dorukom prosipa nauku!" primeti g. Melton napola sluajui. Sims nastavi, neuznemireno. "Porazmislite. Ne moete pobei. Ako me ubijete, drugi e za vama." "Ne znamo o emu govorite." "Prestanite s tim!" povika razdraeno Sims. "Munite glavom! Znate da ne moemo da vas pustimo da se izvuete sa ovim bekstvom. Drugi ljudi u godini 2155. mogli bi da dou na istu ideju i da uine to to ste vi uinili. Potrebni su nam ljudi." "Da vodite vae ratove", ree najzad Vilijam. "Bile!" "U redu, Suzana. Sad emo razgovarati po njegovom. Ne moemo pobei." "Odlino", ree Sims. "Zaista, oboje ste bili neverovatno romantini, da tako pobegnete od svojih obaveza." "Pobegli smo od uasa." "Besmislica. To je samo jedan rat." "O emu vi to, momci, priate?" zapita g. Melton. Suzana je elela da mu kae. Ali moglo se govoriti samo uopteno. Uopteno, kao to su sada razgovarali Sims i Vilijam. "Samo rat", ree Vilijam. "Pola sveta pomrlo od leproznih bombi!" "Pa ipak", istae Sims, "stanovnici Budunosti ne podnose da se vas dvoje skrivate na tropskom ostrvu, da tako kaemo, dok oni strmoglavce lete u pakao. Smrt voli smrt, ne ivot. Umirui vole da znaju da i drugi umiru sa njima. Uteno je saznati da nisi sam u penici, u grobu. Ja sam staratelj njihove zajednike mrnje prema vama dvoma." "Pogledajte staratelja mrnji!" ree g. Melton svojim pratiocima. "to me due pustite da ekam, to e tee biti za vas. Potrebni ste nam na projektu bombe, g. Trevise. Vratite se sada - nee biti muenja. Kasnije, nateraemo vas na rad, a poto zavrite bombu, isprobaemo jedan broj komplikovanih novih ureaja na vama, gospodine." "Imam jedan predlog", ree Vilijam. "Ja u se vratiti sa vama ako moja ena ostane ovde iva, bezbedna, daleko od tog rata." Gospodin Sims razmisli. "U redu. Saekajte me na skveru za deset minuta. Uzmite me u kola. Odvezite me do jednog pustog mesta. Urediu da nas tamo pokupi Vremenska maina." "Bile!" Suzana mu je vrsto stiskala ruku. "Ne raspravljaj se." Pogleda je. "Sreeno je." Onda se obrati Simsu: "Jedna stvar. Prole noi mogli ste da nam upadnete u sobu i da nas kidnapujete. Zato niste?" "Da kaem da sam se zabavljao?" odvrati g. Sims mlitavo, sisajui svoju novu cigaru. "Ne naputa mi se ova divna atmosfera, ovo sunce, ovaj odmor. ao mi je da ostavim vino i cigarete. Uh, to mi je ao. Onda znai na skveru, kroz deset minuta. Vaa ena e biti zatiena i moe da ostane ovde koliko god hoe. Oprostite se." Gospodin Sims se podie i izae. "Eno ode gospon Prialo!" dreknu g. Melton na gospodina koji je odlazio. Okrete se i pogleda Suzanu. "Hej. ujem da neko plae. Za dorukom se ne plae. Je li tako?"

U devet i petnaest Suzana je stajala na balkonu sobe i gledala dole na skver. Tamo je sedeo g. Sims, sa uredno prekrtenim nogama, na lepoj bronzanoj klupi. Paljivo je palio cigaru, odgrizavi joj vrh. Suzana u brektanje motora, zatim daleko sa ulice, iz jedne garae pa niz kaldrmisano brdo, polako, poe Vilijam u svojim kolima. Kola uhvatie brzinu. Trideset, pa etrdeset, pa pedeset milja na sat. Pred njima se razbeae pilii. G. Sims skide svoj beli eir od paname i obrisa ruiasto elo, vrati eir na glavu, i onda ugleda kola. I jurila su ezdeset milja na sat, pravo na skver. "Vilijame!" vrisnu Suzana. Kola s treskom udarie o nizak ivinjak na skveru; poskoie, jurnue preko erpia prema zelenoj klupi gde sada g. Sims ispusti cigaru, kriknu, zamlatara rukama. Kola udarie u njega. Telo mu polete visoko, visoko u vazduh, zatim pade, ludaki, na ulicu. Kola se zaustavie na drugom kraju skvera, sa slomljenim prednjim tokom. Ljudi potrae. Suzana ue u sobu i zatvori vrata od balkona. Tano u podne, sioe niza stepenice Zvanine palate zajedno, ruku pod ruku, bledih lica. "Adios, senor", ree gradonaelnik za njima. "Senora." Stajali su na skveru gde je gomila prstom pokazivala na krv. "Hoe Ii opet hteti da te vide?" zapita Suzana. "Ne, sto puta smo pretresli stvar. Bio je nesrean sluaj. Izgubio sam kontrolu nad kolima. Plakao sam pred njima. Bog zna da sam nekako morao da se spasem. Dolo mi je da plaem. Bilo mi je strano da ga ubijem. Nikada nisam eleo da uinim tako neto u ivotu." "Nee te sudski goniti?" "Priali su o tome, ali nee. Ja sam bio bri. Veruju mi. Bio je udes. Gotovo je." "Gde emo? U Meksiko Siti? Uruapan?" "Kola su u radionici na popravci. Bie gotova u etiri popodne. Onda kidamo." "Da li e nas pratiti? Je li Sims radio sam?" "Ne znam. Ali bar imamo malu prednost u polasku, mislim." Filmadije su izlazile iz hotela kada se oni pribliie. G. Melton pouri, namrgoeno. "Ej, uo sam ta se desilo. Gadno boga mi. Je li sada sve u redu? Hoete malo da skrenete misli? Pravimo neke probne snimke tamo dole na ulici. Ako elite da gledate, samo izvolte. Hajde, dobro e vam initi." Pooe. Stajali su na kaldrmisanoj ulici dok se kamera nametala. Suzana je gledala ulicu koja je vodila dole i u daljinu, i autoput koji je iao u Akapulko i na more, pored piramida i ruevina i gradia od erpia sa utim zidovima, plavim zidovima, i purpurnim zidovima, i mislila: ii emo tim drumovima, putovati sa oporima i gomilama, ii po pijacama, javnim zgradama, podmiivati policiju da spavamo u blizini, zakljuavati dvostruke brave, ali uvek u gomili, nikada vie sami, veito u strahu da sledea osoba koja proe moe biti drugi Sims. Nikada neemo znati da li smo zavarali Tragae i umakli im. A tamo napred, u Budunosti, ekae nas da nas dovedu natrag, ekae bombama da nas sagore i boletinom da od nje istrulimo, i sa njihovom policijom koja nam nareuje da se prevremo, okreemo, skaemo, kroz obru! I tako emo stalno trati kroz umu i vie nikada u ivotu neemo se zaustaviti niti emo mirno spavati. Gomila se skupila da gleda kako se pravi fiIm. Suzana je posmatrala gomilu i ulice. "Jesi li videla nekog sumnjivog?" "Ne. Koliko je sati?" "Tri. Trebalo bi da su kola skoro gotova." Probni film je bio zavren u tri i etrdeset pet. Svi se vratie u hotel, priajui. Vilijam zastade kod garae. "Kola e biti gotova u est", ree izlazei, zabrinut. "Ali valjda ne kasnije?"

"Bie gotova, ne brini." U hotelskom holu pogledae oko sebe da vide da li ima jo ljudi koji putuju sami, ljudi koji lie na g. Simsa, ljudi svee podianih i sa i suvie mnogo duvanskog dima i mirisa kolonjske vode na sebi, ali hol je bio prazan. Penjui se uza stepenice, g. Melton ree: "Pa, danas smo se dobro umorili. Ko bi da trgne koju na kraju? A drutvo? Martini? Pivo?" "Moda jedno." itava gomila nagrnu u sobu g. Meltona, i zapoe pijanka. "Pazi na vreme", ree Vilijam. Vreme, mislila je Suzana. Kada bi samo imali vremena. elela je samo da sedi na skveru celog jednog dugog svetlog dana u oktobru, bez ijedne brige ili misli, sa suncem na licu i rukama, zatvorenih oiju, da se osmehuje na toplotu, i da se i ne pomakne. Samo da spava na meksikom suncu, da spava toplo i lagodno, polako i sreno, danima i danima... Gospodin Melton otvori ampanjac. "Jednoj vrlo lepoj gospoi, dovoljno divnoj za film", ree on, nazdravljajui Suzani. "Mogao bih vas ak isprobati." Ona se nasmeja. "Stvarno mislim", ree Melton. "Vrlo ste simpatini. Mogao bih da napravim filmsku zvezdu od vas." "I da me odvedete u Holivud?" uzviknu Suzana. "Da se izvuete iz Meksika, sigurno!" Suzana baci pogled na Vilijama, a on podie jednu obrvu i klimnu glavom. To bi bila promena scene, odee, mesta, imena, moda; i jo bi putovali sa jo osmoro ljudi, to bi svakako bila dobra zatita od svakog pokuaja iz Budunosti. "Divno zvui", ree Suzana. Sada je oseala ampanjac. Popodne je odmicalo; drutvo se vitlalo oko nje. Po prvi put za mnogo godina oseti se istinski sreno, i dobro i ivo. "Za kakav film bi bila dobra moja ena?" zapita Vilijam ponovo punei au. Melton uze da odmerava Suzanu. Drutvo prestade sa smehom i poe da slua. "Pa, voleo bih da napravim jednu priu o neizvesnosti", ree Melton. "Priu o oveku i eni kao to ste vi." "Nastavite." "Moda kao neku ratnu priu", ree reiser ispitujui boju svog pia naspram suneve svetlosti. Suzana i Vilijam su ekali. "Moda jednu priu o muu i eni koji ive u maloj kui u jednoj uliici godine 2155", ree Melton. "To je po elji, razumete. Ali taj ovek i ta ena suoavaju se sa stranim ratom, super-plus hidrogenskim bombama, cenzurom, smru te godine, i - evo cake - oni bee u Prolost a za njima ide ovek za koga misle da je zao, ali koji samo pokuava da im pokae ta im je dunost." Vilijam ispusti au na pod. G. Melton nastavi: "I taj par nae utoite u jednoj grupi ljudi sa filma u koju stekne poverenje. Bezbednost je u gomili, kau oni sebi." Suzana oseti kako je skliznula u stolicu. Svi su gledali u reisera. On gucnu malo vina. "E, to je dobro vino. Pa, taj ovek i ena, izgleda, ne shvataju koliko su znaajni za Budunost. ovek, posebno, predstavlja kljunu linost za jedan nov metal za bombe. Zato Tragai, nazovimo ih tako, ne tede truda ni troka da nau, uhvate, i dovedu kui oveka i enu, kada ih najzad uhvate potpuno same, u hotelskoj sobi, gde niko ne moe da vidi. Strategija. Tragai rade sami, ili u grupama po osam. Jedan ili drugi trik e uspeti. ta misli, zar ne bi to bio udesan film, Suzana? A ti, Bile?" Onda ispi pie do kraja. Suzana je sedela sa oima upravljenim pravo ispred sebe. "Hoe da popije?" ree g. Melton. Vilijamov pitolj je bio izvuen, i opali tri puta. Jedan od ljudi pade, ostali potrae napred. Suzana vrisnu. Jedna aka joj zatisnu usta. Sada je revolver bio na podu, a Vilijam se otimao dok su ga drali.

G. Melton ree: "Molim vas", stojei tamo gde je pre stajao, na prstima mu se videla krv. "Nemojte da pogoravamo stvari." Neko jako zalupa na vratima od hola. "Pustite me unutra!" "Direktor", suvo ree g. Melton. Odsenim pokretom glave dade znak. "Hajdemo, svi!" "Pustite me da uem! Zvau policiju!" Suzana i Vilijam brzo pogledae jedno u drugo, zatim u vrata. "Direktor eli da ue", ree g. Melton. "Brzo!" Donesoe napred kameru. Iz nje blesnu plava svetlost koja u trenutku obuhvati sobu. Svetlost se proiri i ljudi iz drutva ieznue, jedan po jedan. "Brzo!" Kroz prozor, u trenutku pre nego to je iezla, Suzana vide zelenu zemlju i purpurne ute plave, i grimizne zidove i kaldrmu kako teku kao reka, oveka kako na magarcu jae u topla brda, deaka kako pije sok od pomorande; osetila je slatku tenost u grlu, vide oveka kako sa gitarom stoji pod senovitim drvetom na skveru, oseti svoju ruku na icama gitare i, u daljini, plavo i neno more, oseti kako se ono prevaljuje preko nje i uzima je u sebe. Onda je nestala. Njen mu nestade. Vrata se s treskom otvorie. Direktor i osoblje hotela utrae u sobu. Soba je bila prazna. "Ali sad su bili tu! Video sam ih kako ulaze, a sada ih - nema!" povika direktor. "Na prozorima su gvozdene reetke. Tuda nisu mogli izai!" Predvee pozvae svetenika, opet otvorie sobu i provetrie je, i svetenik je poprska svetom vodicom po svim uglovima i blagoslovi je. "ta emo s ovim?" zapita spremaica. Pokaza malu ostavu u kojoj je bilo 67 boca artreza, konjaka, creme de cacao, apsinta, vermuta, tekile, 106 velikih kutija turskih cigareta, i 198 utih kutija istih Havana od pedeset centi... POSETILAC Sol Vilijams se probudi u mirno jutro. Pogleda umorno kroz ator i pomisli koliko je daleko Zemlja. Milione milja. Ali ta da radi? Plua su ti puna 'krvne re'. Kalje sve vreme. Sol se upravo ovog jutra digao u sedam sati. Bio je visok ovek, mrav, istanjen od bolesti. Bilo je tiho jutro na Marsu, mrtvo more je bilo ravno kao dno i bez uma - nije bilo vetra. Sunce je stajalo jasno i svee na praznom nebu. On se umije i dorukuje. Posle toga jako zaele da se vrati na Zemlju. Tokom dana pokuavao je na sve mogue naine da bude u Njujork Sitiju. Ponekad, ako bi sedeo pravo i drao ruke na odreen nain, uspevao je. Mogao je gotovo da oseti miris Njujorka. Najvei deo vremena, meutim, to je bilo nemogue. Kasnije tog prepodneva Sol pokua da umre. Lee na pesak i naredi svom srcu da stane. Ono nastavi da udara. Zamiljao je sebe kako skae sa litice ili see lanke na rukama, ali se smejao sam sebi - znao je da nema nerava ni za jedno ni za drugo. Ako se vrsto stisnem i dovoljno mislim o tome, moda u prosto zaspati da se vie ne probudim, pomisli. Pokua i to. Probudi se posle jedan sat sa ustima punim krvi. Ustade i ispljunu je i oseti veliko saaljenje prema sebi. Ta krvna ra - puni ti usta i nos; izlazi ti na ui, ispod noktiju; i ubija te za godinu dana. Jedini lek bio je da te strpaju u raketu i ispale te u izgnanstvo na Mars. Na Zemlji nije bio poznat lek, a oni koji ostaju zarazili bi i usmrtili druge. Tako je bio tu, krvavio sve vreme, usamljen. Solove oi se suzie. U daljini, uz ruevine starog grada, ugleda jo jednog oveka kako lei na prljavom ebetu. Kada Sol prie, ovek na ebetu se promekolji. "Zdravo Sole", ree on. "Jo jedno jutro", ree Sol. "Hriste Boe, to sam usamljen!" "Tako se zlopate zarali", ree ovek na ebetu, ne pomerajui se, veoma bled, kao da e ieznuti ako ga dotakne.

"Boe, to bih eleo", ree Sol gledajui dole u oveka, "da bar moe da govori. Zato je to tako da intelektualci nikada ne dobijaju krvnu ru i ne dolaze ovamo gore?" "To je jedna zavera protiv tebe, Sole", ree ovek, zatvarajui oi, i suvie umoran da bi ih drao otvorene. "Nekada sam imao snage da budem intelektualac. Sada je posao misliti." "Kad bismo samo mogli da razgovaramo", ree Sol Vilijams. Drugi ovek samo ravnoduno slee ramenima. "Doi sutra. Moda u tada imati dovoljno snage da priam o Aristotelu. Pokuau. Stvarno hou." ovek se skupi ispod ostarelog drveta. Otvori jedno oko. "Sea se, jednom jesmo razgovarali o Aristotelu, pre est meseci, onog dana kad mi je bilo dobro." "Seam se", ree Sol, ne sluajui. Gledao je u mrtvo more. "eleo bih da sam bolestan kao ti, onda se moda ne bih kidao to sam intelektualac. Moda bih onda imao malo mira." "Kroz oko est meseci bie ti tano isto ovako loe kao meni sada", ree samrtnik. "Onda ti nee biti ni do ega osim da spava i spava. San e ti biti kao ena. Stalno e joj se vraati, zato to je svea i dobra i verna i uvek sa tobom postupa ljubazno i isto. Probudi se samo zato da bi pomislio kako e opet da zaspi. Lepa je pomisao na to." ovekov glas je preao u apat. Sada se i apat prekide, i smeni ga slabako disanje. Sol se udalji. Du obale mrtvog mora, kao ispranjene boce koje je izbacio neki davni talas, leala su natrpana tela usnulih ljudi. Sol ih je mogao videti sve do krivine praznog mora. Jednog, dvojicu, trojicu, - svi su spavali sami, veina u gorem stanju od njega, svaki sa svojom jamom u zemlji za hranu, svaki urastao u sebe, jer razgovor ih je iscrpljivao, a san im inio dobro. U poetku je bilo nekoliko noi oko zajednikih logorskih vatri. I svi su priali o Zemlji. Jedino o tome su i razgovarali. Zemlja, i kako teku vode u reicama po gradovima, i kakav je ukus domae pite od jagoda, i kako izgleda Njujork u rano jutro kada se dolazi feribotom iz Derzija po slanom vetru. elim Zemlju, mislio je Sol. Toliko je elim, da me boli. elim neto to vie nikada ne mogu imati. I svi je oni ele, i boli ih to je nemaju. Vie od hrane ili ene, ili ma ega drugog, ja jednostavno elim Zemlju. Ova bolest ene uklanja zauvek; one nisu neto to se eli. Ali Zemlja, to da. To je neto za duh, a ne za slabo telo. Na nebu blesnu svetao metal. Sol pogleda uvis. Svetli metal ponovo blesnu. Minut kasnije na morsko dno spusti se raketa. Na njoj se otvori kapak, jedan ovek izae nosei prtljag sa sobom. Druga dva oveka, u zatitnim antiseptinim odelima, izaoe za njim iznosei ogromne sanduke sa hranom, i stadoe da podiu ator za njega. Proe jo minut, i raketa se vrati na nebo. Izgnanik je stajao sam. Sol poe da tri. Nedeljama ve nije potrao, i bilo je vrlo zamorno, ali on je trao i urlao. "Halo, halo!" Mladi odmeri Sola od glave do pete kada ovaj stie. "Zdravo. Znai ovo je Mars. Ja sam Leonard Mark." "Ja sam Sol Vilijams." Rukovae se. Leonard Mark bio je veoma mlad - imao je samo osamnaest godina; veoma plav, ruiastog lica, plavih oiju i sve uprkos svojoj bolesti. "Kako je u Njujorku?" ree Sol. "Kao i ovde", ree Leonard Mark. I pogleda u Sola. Njujork izraste iz pustinje, izgraen od kamena i ispunjen martovskim vetrom. Neonske svetlosti su se rasprskavale elektrinom bojom. uti taksi automobili klizili u tihoj noi. U pononim lukama dizali su se mostovi i tulili remorkeri. Na ljokiavim mjuziklima podizale se zavese. Sol se uhvati akama za glavu, silovito. "Stani, stani!" povika. "ta mi se to dogaa? ta nije u redu sa mnom? Silazim s uma!" Na drveu u Centralnom parku izbijalo je lie, zeleno i mlado. Stazom je etao Sol, njuio vazduh.

"Prestani, prestani, ti budalo!" vikao je Sol na samog sebe. Pritite akama elo. "Ovo ne moe biti!" "Ovo jeste", ree Leonard Mark. Kule Njujorka iilee. Povrati se Mars. Sol je stajao na praznom dnu mora, malaksalo buljio u mladog novodolicu. "Ti", ree on pruajui ruku prema Leonardu Marku. "Ti si to uinio. Uinio si to svojim duhom." "Da", ree Leonard Mark. Stajali su utke jedan prema drugom. Najzad, uzdrhtao, Sol zgrabi ruku drugog izgnanika i stade da je stiska, sa reima: "Oh, ala mi je drago to si ovde. Pojma nema koliko mi je drago!" Pili su jaku crnu kafu iz limenih lonia. Bilo je tano podne. Razgovarali su tokom celog toplog prepodneva. "A ta tvoja sposobnost?" ree Sol preko olje, netremice gledajui mladog Leonarda Marka. "Prosto sam roen s tim", ree Mark, gledajui u svoje pie. "Majka mi je bila tamo kad je eksplodirao London '57. godine. Rodio sam se deset meseci kasnije. Ne znam kako bi ti nazvao moju sposobnost. Telepatija i prenoenje misli, pretpostavljam. Ja sam davao priredbe. Putovao irom sveta. Leonard Mark, mentalno udo, tako su objavljivali na plakatama. Bio sam prilino bogat. Veina je mislila da sam arlatan. Zna ta ljudi misle o pozorinom svetu. Samo ja sam znao da sam zaista originalan, ali to nikome nisam otkrivao. Bilo je bezbednije da se o tome ne pria i suvie unaokolo. Jeste, nekoliko mojih bliskih prijatelja znalo je za moju stvarnu sposobnost. Imao sam puno talenata koji e dobro doi sada kada sam ovde na Marsu." "Gadno si me prepao, to sigurno", ree Sol ukoeno steui olju. "Kada je Njujork izrastao onako pravo iz zemlje, mislio sam da sam lud." "To je jedna forma hipnotizma koja deluje na sva ula odjednom - na oi, ui, nos, usta, kou sva. ta bi sada voleo da ini najvie od svega?" Sol spusti olju. Nastojao je da mu ruke budu vrlo mirne. Ovlai usne. "Voleo bih da budem u potoku u kome sam plivao u Melin Taunu i Ilinoisu kad sam bio klinac. Voleo bih da budem go golcat i da plivam." "Dobro", ree Leonard Mark i tek malo pomae glavu. Sol pade unazad na pesak, sa zatvorenim oima. Leonard Mark je sedeo i gledao ga. Sol je leao na pesku. S vremena na vreme pokretale su mu se ake, uzbueno se trzale. Usta se otvarala sa grem; isputao je zvuke iz grla koje se stezalo i oputalo. Sol poe polako da kree rukama, upolje i nazad, upolje i nazad, okreui glavu sa otvorenim ustima na jednu stranu, lagano je micao rukama na toplom vazduhu, dok mu se telo polako okretalo. Leonard Mark mirno zavri sa kafom. Dok je pio nije skidao oi sa Sola koji se micao i aputao leei na dnu mrtvog mora. "U redu", ree Leonard Mark. Sol se podie i sede, trljajui lice. Trenutak zatim ree Leonardu Marku: "Video sam potok. Trao sam obalom i skinuo odeu", ree bez daha, sa osmehom neverice. "I zaronio sam i plivao po potoku!" "Drago mi je", ree Leonard Mark. "Evo!" Sol posegnu rukom u dep i izvue svoju poslednju tablu okolade. "Ovo je za tebe." "ta je to?" Leonard Mark pogleda poklon. "okolada? Glupost ja ovo ne inim za nagradu. inim to zato to si ti tada srean. Stavi tu stvar nazad u dep da je ne pretvorim u zvearku pa da te ugrize." "Hvala, hvala!" Sol skloni okoladu. "Ne zna ti kako je dobra bila ta voda." Donese kafu. "Hoe jo?" Sipajui kafu, Sol za trenutak zatvori oi.

Imam ovde Sokrata, pomisli on; Sokrata i Platona, i Niea i openhauera. Kako pria, ovaj ovek je genije. to se tie talenta, neverovatan je! Kad pomislim na duge, lagodne dane i svee noi koje emo provoditi u razgovoru. Nee ovo uopte biti loa godina. Ni izdaleka. Prosuo je kafu. "ta je?" "Nita." Sam Sol je bio pometen, prepadnut. Biemo u Grkoj, mislio je. U Atini. Biemo u Rimu, ako hoemo, kada budemo prouavali rimske pisce. Stajaemo u Partenonu i na Akropolju. Nee to biti samo razgovor, ve i mesto na kojem emo biti. Ovaj ovek to moe da uini. On ima tu mo. Kada razgovaramo o Rasinu on moe da mi napravi pozornicu i glumce i sve to. Isusa mi, ovo je bolje nego to je ivot ikada bio! Koliko je bolje biti bolestan i ovde nego zdrav na Zemlji, a bez ovih mogunosti! Koliko je ljudi ikada videlo grku dramu u grkom amfiteatru godine 31 pre nove ere? A ako zamolim mirno i usrdno, hoe li ovaj ovek poprimiti likove openhauera i Darvina i Bergsona i drugih mislilaca kroz vekove...? Da, zato ne? Sedeti i razgovarati sa Nieom lino, sa samim Platonom...! Samo jedna stvar nije valjala. Sol oseti kako se klati. Ostali. Drugi bolesnici po dnu ovog mrtvog mora. Ljudi su se kretali u daljini, pribliavali im se. Videli su kako je raketa blesnula, sletela, ispustila putnika. Sada su dolazili, polako, s mukom, da pozdrave novodolicu. Sol se ohladi. "Sluaj", ree, "Mark, mislim da bi bolje bilo da krenemo u planine." "Zato?" "Vidi one ljude to dolaze? Neki od njih su ludi." "Stvarno?" "Da." "To od izolacije i svega?" "Da. To je to. Bolje da poemo." "Ne izgledaju mnogo opasni. Kreu se polako." "Bio bi iznenaen." Mark pogleda Sola: "Ti drhti. Zato?" "Nema vremena za razgovor", ree Sol brzo ustajui. "Hajde. Zar ne shvata ta e se dogoditi kad otkriju tvoj talenat? Tui e se oko tebe. Poubijae jedan drugog ubie tebe - za pravo da te poseduju." "Ah, ali ja ne pripadam nikome", ree Leonard Mark. Pogleda Sola. "Ne. ak ni tebi." Sol tre glavom. "Nisam ak ni pomislio na to." "Zar nisi sada?" zasmeja se Mark. "Nemamo vremena da se raspravljamo", odgovori Sol zamurivi, usplamtelih obraza. "Hajde!" "Ne elim da idem. Ja u sedeti ba ovde sve dok se ti ljudi ne pojave. Ti si malo i suvie posedniki nastrojen. Moj ivot pripada meni." Sol oseti neto runo u sebi. Lice poe da mu se krivi. "uo si ta sam rekao." "Kako se ti brzo premetnu iz prijatelja u neprijatelja", primeti Mark. Sol ga udari. To je bio precizan brz udarac nadole. Mark vrdnu u stranu, smejui se. "Ne, nemoj!" Bili su u centru Tajms skvera. Kola su urlala, zavijajui sirenama na njih. Zgrade, ugrejane, hrlile uvis, u plavi vazduh. "To je la!" kriknu Sol posrui od dejstva vizije. "Za ime Boga, nemoj, Mark! Ljudi dolaze. Ubie te!" Mark je sedeo na poploanom tlu, smejao se svojoj ali. "Neka dou. Sve ih mogu nasamariti!" Njujork odvue Solovu panju. Namera je i bila da se odvrati panja - da se vee za tu grenu loptu, posle toliko meseci daleko od nje. Umesto da napadne Marka, mogao je samo da stoji, da upija u sebe strani, ali ipak poznat prizor. Zatvori oi. "Ne." Onda pade napred, povukavi Marka sa sobom. Sirene su mu urlale u uima. Konice zakripae i estoko uhvatie. On tresnu Marka u bradu.

Tiina. Mark je leao na morskom dnu. Uzevi onesveenog oveka u ruke, Sol poe da tri, s mukom. Njujork je nestao. Samo prostrano bezvuje mrtvog mora. Ljudi su mu se pribliavali. On se uputi u brda sa svojim dragocenim teretom, drei u rukama Njujork i zelenu zemlju, svea prolea i stare prijatelje. Jednom pade i podie se batrgajui se. Nije prestajao da tri. No je ispunjavala peinu. Vetar je uletao u peinu i izlazio iz nje, navaljujui na vatricu, rastresajui pepeo. Mark otvori oi. Bio je vezan konopcima i naslonjen na suvi zid peine, licem prema vatri. Sol stavi jo jedno drvo na vatru, sve bacajui maji nervozne poglede na ulaz u peinu. "Ti si budala." Sol se tre. "Da", ree Mark, "ti si budala. Oni e nas nai. Makar morali da love i est meseci, nai e nas. Videli su Njujork, u daljini, kao prikazanje. A nas u centru. Bilo bi i suvie misliti da nee biti radoznali i slediti na trag." "Onda u ja dalje s tobom", ree Sol, zagledan u vatru. "A oni e za nama." "Umukni!" Mark se osmehnu. "Zar se tako govori svojoj eni?" "uo si me!" "A, lep je to brak - tvoja pohlepa i moja duevna sposobnost. ta eli da vidi sada? Da ti pokaem jo koji prizor iz tvog detinjstva?" Sol oseti kako mu znoj izbija po elu. Nije znao da li se ovek ali ili ne. "Da", ree. "Vai", ree Mark, "Gledaj!" Iz stena suknu plamen. Guio ga je sumpor. Eksplodirale su jame pune sumpora, vazduni udari potresali su peinu. S mukom se podiui, Sol je kaljao i teturao se, opeen, sasuen paklenom vrelinom! Pakao se udalji. Povrati se peina. Mark se smejao. Sol je stajao iznad njega. "Ti", hladno ree, saginjui se. "ta drugo oekuje?" uzviknu Mark. "Biti svezan, odvuen, pretvoren u intelektualnu nevestu oveka poludelog od usamljenosti - misli li da uivam u tome?" "Odvezau te ako obea da nee da pobegne." "To ne bih mogao da obeam. Ja sam slobodnjak. Ne pripadam nikome." Sol se spusti na kolena. "Ali mora pripadati; uje li? Mora pripadati. Ne mogu te pustiti da ode!" "Dragi moj drue, to ti vie takve stvari govori, to sam ja udaljeniji. Da si imao i malo mozga i postupao inteligentno, bili bismo prijatelji. Bilo bi mi drago da ti inim ove male hipnotike usluge. Na kraju krajeva, nije mi teko da ih doaravam. Zabavljam se, zapravo. Ali ti si zabrljao. Hteo si me samo za sebe. Bojao si se da e me drugi uzeti od tebe. Oh, kako si pogreio. Ja imam dovoljno moi da ih sve usreim. Mogli ste da me delite, kao hranu za socijalno ugroene. Ja bih se oseao kao bog meu decom, bio bih ljubazan, inio usluge, za ta biste mi vi mogli donositi male darove, naroite poslastice od hrane." "ao mi je, ao mi je!" uzviknu Sol. "Ali i suvie dobro poznajem te ljude." "A ti si drugaiji? Jedva! lzai i vidi da li dolaze. Mislim da sam uo neku buku." Sol potra. Na ulazu u peinu stavi skupljene ake na oi, zavirujui u jarugu utonulu u no. Micali su se nejasni oblici. Da li je to bio samo vetar to nosi lutajue guve korova? On poe da drhti - sitnom, bolnom drhtavicom. "Ne vidim nita." Vrati se u praznu peinu. Zablenu se u ognjite. "Mark!" Mark je nestao.

Nije bilo niega osim peine ispunjene oblucima, kamenjem, ljunkom, samotnog svetlucanja vatre, uzdisaja vetra. I Sola koji je tu stajao, u neverici i otupeo. "Mark! Mark! Vrati se!" ovek se oslobodio svojih veza, polako, paljivo, i koristei se ratnim lukavstvom da je kao uobrazio da je uo kako se ostali pribliavaju - otiao - gde? Peina je bila duboka, ali zavravala se slepim zidom. A Mark nije mogao pored njega da sklizne u no. Kako onda? Sol obie oko vatre. Izvue no i prie velikom oblutku koji je stajao prislonjen na zid peine. Smekajui se, pritite no o oblutak. Smekajui se, lupnu ga noem. Onda povue no unazad da bi udario njime o kamen. "Stoj!" viknu Mark. Oblutak ieze. Mark je bio tu. Sol zadra no. Vatra mu je poigravala po obrazima. Oi su mu bile potpuno lude. "Nije uspelo", proapta. Prui ruke, dohvati Marka za vrat i sklopi prste. Mark ne ree nita, ali se migoljio u tom stisku, sa ironijom u oima koje su Solu govorile stvari koje je Sol znao. Ako me ubije, govorile su oi, ta e biti sa svim tvojim snovima. Ako me ubije, gde e biti svi potoci i potone pastrmke? Ubij me, i ubio si Platona, ubio Aristotela, ubio Ajntajna; da, ubio si sve nas! Hajde, zadavi me. ikam te. Solovi prsti oslobodie vrat. Senke se uvukoe u ulaz peine. Oba oveka okrenue glave. Ostali su bili tu. Njih petorica, unezvereni od puta, zadihani, ekali su u okviru svetlosti spolja. "Dobro vee", pozva Mark, smejui se. "Uite, uite, gospodo!" Razjarene svae nastavie se do svitanja. Mark je sedeo meu ljudima koji su sevali oima, trljao zglobove na rukama osloboene veza. Stvorio je salu za konferencije obloenu ploama od mahagonija i jedan mermerni sto za kojim su svi sedeli, smeno bradati, smrdljivi, znojavi i gramzivi ljudi sa oima uperenim u svoje blago. "To se moe reiti", ree najzad Mark, "tako da svaki od vas ima odreene sate odreenih dana za sastanke sa mnom. Postupau jednako prema svima vama. Biu javno vlasnitvo, kretau se slobodno. To je fer. to se tie ovog Sola, on je na probi. Kada dokae da opet moe da bude pristojna osoba, dau mu koji tretman. Do tada, nemam vie nita s njim." Ostali izgnanici se iskezie na Sola. "ao mi je", ree Sol. "Nisam znao ta inim. Sada sam se popravio." "Videemo", ree Mark. "Da damo sebi mesec dana, ta kaete?" Ostali se iskezie na Sola. Sol nita ne ree. Sedeo je i buljio u pod peine. "Da vidimo sada", ree Mark. "U ponedeljak je tvoj dan, Smite." Smit klimnu glavom. "Utorak u uzimati tog tu Pitera, na oko jedan sat." Piter klimnu glavom. "Sredom u zavriti sa Donsonom, Halzmanom, i Dimom, evo." Trojica poslednjih pogledae jedan drugog. "Ostali deo nedelje moram da budem ostavljen apsolutno na miru, ujete li?" ree im Mark. "Bolje ita nego nita. Ako ne posluate, uopte neu da izvodim stvar." "Moda emo te mi naterati da izvodi", ree Donson. Uhvati pogled ostalih ljudi. "Sluajte, nas je petorica protiv jednog. Moemo ga neterati da ini to god elimo. Ako saraujemo, napraviemo veliku stvar." "Ne budite idioti", upozori Mark ostale. "Pustite me da govorim", ree Donson. "On govori nama ta e da radi. Zato mi ne kaemo njemu! Jesmo li mi u veini ili nismo? I on preti da nee da izvodi! E pa samo da mu ja uteram jednu cepicu pod nokte na nogama ili da mu moda malo izgorim prste elinom turpijom, pa

emo da vidimo da li e da izvodi! Zato da nemamo predstave, hou da znam, svake veeri u nedelji?" "Ne sluajte ga!" ree Mark. "On je lud. Na njega se ne moete osloniti. Znate ta e on da uradi? Uhvatie vas sve kada ne budete pazili, jednog po jednog, i poubijae vas; jeste, sve e vas poubijati, tako da e onda ostati sam - samo on i ja! Takav je to ovek." Ljudi koji su ga sluali zamirie. Najpre na Marka, zatim na Donsona. "Ako je do toga", primeti Mark, "nijedan od vas ne moe imati poverenja u ostale. Priam ti priu. Onog trenutka kada okrenete lea, jedan od ostalih e vas ubiti. Verovatno ete krajem nedelje biti svi mrtvi ili na samrti." U sobi od mahagonija poe da duva hladan vetar. Soba stade da se rastura i opet se pretvori u peinu. Marku je bilo dosta ale. Mermerni sto se sroza uz pljesak, rascuri se i ispari. Ljudi se sumnjiavo zagledae jedan u drugog sitnim, sjajnim ivotinjskim oima. To to je Mark govorio bilo je tano. Videli su jedan drugog u narednim danima kako se meusobno zatiu na prepad, ubijaju - sve dok onaj poslednji srenik ne ostade da uiva u duhovnom blagu koje hoda tu meu njima. Sol ih je posmatrao i oseti se sam i uznemiren. Kad jednom napravi greku, koliko je teko priznati da si pogreio, vratiti se, poeti iznova. Svi su greili. Ve dugo su bili izgubljeni. Sada im je bilo jo gore nego da su izgubljeni. "A to je jo gore", ree najzad Mark, "jedan od vas ima pitolj. Svi ostali imate samo noeve. Ali jedan od vas, znam, ima revolver." Svi skoie. "Pretresajte!" ree Mark. "Naite tog sa pitoljem, inae ste svi mrtvi!" To je upalilo. Ljudi su se divlje zaletali po peini, ne znajui koga najpre da pretresu. Grabili su rukama, uzvikivali, a Mark ih je posmatrao sa prezirom. Donson se povue, zavukavi ruku u jaknu. "U redu", ree, "mogli bismo da svrimo s tim! Evo ti, Smite." I opali Smitu pravo u grudi. Smit pade. Ostali zaurlae. Rasturie se. Donson naniani i opali jo dva puta. "Stani!" uzviknu Mark. Njujork sunu uvis oko njih, iz stene, iz peine i neba. Visoke kule zgrade zlatilo je sunce. Iznad ulica, grmela gradska elezmca; Neki delovi gradske eleznice u Njujorku izdignuti su iznad ulica; prim. prev. u luci trubili remorkeri. Zelena gospa gledala je preko zaliva, sa bakljom u ruci. "Gledajte, vi budale!" ree Mark. U Centralnom parku izbijala su sazvea prolenih cvetova. Preko njihovih glava, vetar je u talasu nanosio mirise svee pokoenog travnjaka. A u centru Njujorka, pometeni, ljudi stadoe da se spotiu. Donson jo tri puta opali iz pitolja. Sol jurnu napred. Udari o Donsona, obori ga, istre mu pitolj. Revolver opet opali. Ljudi prestadoe da jure unaokolo. Stajali su. Sol je leao preko Donsona. Prestali su da se tuku. Nastade stravina tiina. Ljudi su stajali i gledali. Njujork utonu u more. Uz itanje, klokotanje, uzdisanje; sa krikom unitenog metala i prohujalog doba, velike graevine su se ljuljale, uvijale, srozavale, ruile. Mark je stajao meu zgradama. Onda i sam pade kao zgrada, bez rei, sa jasnom crvenom rupicom probijenom u grudima. Sol je leao buljei u ljude, u telo. Onda se podie, sa revolverom u ruci. Donson se ne pomae - bojao se da se pokrene. Svi su zatvarali oi, pa ih ponovo otvarali, kao da bi da povrate u ivot oveka koji je leao pred njima. Peina je bila hladna. Sol se uspravi i pogleda, odsutno, revolver u svojoj ruci. Uze ga i baci daleko preko doline, ne gledajui kako pada. Gledali su dole u telo sa nevericom. Sol se sae i uhvati mlitavu ruku. "Leonarde!" ree tiho. "Leonarde?" Zatrese ruku. "Leonarde!"

Leonard Mark se ne pomae. Oi su mu bile sklopljene; grudi prestale da se diu i sputaju. Hladio se. Sol se podie. "Ubili smo ga", ree ne gledajui ljude. Sada su mu se usta punila oporom tenou. "Jedinog koga nismo eleli da ubijemo ubili smo." Pokri oi drhtavom rukom. Ostali su stajali i ekali. "Dajte aov", ree Sol. "Sahranite ga." Okrete se od njih. "Nemam nita sa vama." Neko ode da nae aov. Sol je bio toliko slab, da nije mogao da se pokrene. Noge su mu bile urasle u tle, korenje im je iz dubine crpilo samou, strah, i nonu hladnou. Vatra je bila gotovo zamrla, i sada je samo dvostruka meseina prelazila preko plavih planina. ulo se kako neko kopa zemlju aovom. "Ionako nam ne treba", ree neko, i suvie glasno. I dalje se ulo kopanje. Sol lagano krete i pusti se da sklizne niz jedno tamno drvo sve dok ne dotae pesak i jednostavno sede na njega, sa rukama slepo sputenim u krilo. San, mislio je. Sada emo svi zaspati. Toliko ipak moemo. Zaspati i nastojati da sanja Njujork i sve ostalo. Posustalo zatvori oi, dok mu se krv sakupljala u nosu, u ustima i nesigurnim oima. "Kako je on to uinio?" upita umornim glasom. Glava mu pade na grudi. "Kako je doneo Njujork ovamo gore i naterao nas da hodamo po njemu. Da pokuamo. Ne bi trebalo da bude mnogo teko. Misli! Pomisli na Njujork", aputao je padajui u san. "Njujork i Centralni park, pa onda na Ilinois u prolee, rascvetale jabuke i zelenu travu." Nije ilo. To nije bilo isto. Njujork je nestao i nita to bi on mogao da uini ne bi ga ponovo stvorilo. Dizae se svakog jutra i hodae po mrtvom moru traei ga, i zauvek e ii po Marsu u potrazi za njim, i nikada ga nee nai. I najzad e lei, i suvie umoran da hoda, nastojei da nae Njujork u svojoj glavi, ali ga nee nai. Poslednje to je uo pre nego to je zaspao bilo je dizanje i sputanje aova i kopanje rupe u koju se, sa stranim treskom metala, sa zlaanom maglom i mirisom, bojom i zvukom, Njujork surva i bi pokopan. Cele noi plakao je u snu. MEALICA ZA BETON Sluao je kako glasovi starih vetica uketaju poput sasuene trave ispod njegovog otvorenog prozora: "Etil, kukavica! Etil, odbija! Etil koji nee da vodi slavan rat Marsa protiv Zemlje!" "Samo priajte, vetice!" uzviknu on. Glasovi se stiae do mrmljanja slinog uboru vode u dugim kanalima pod marsovskim nebom. "Etil, otac sina koji mora da odraste u senci tog stranog saznanja!" govorile su naborane starice. Zbijale su svoje lukavooke glave blago udarajui jednu o drugu. "Sramota, sramota!" Na drugom kraju sobe plakala je njegova ena. Suze su joj lile kao kia, obilne i hladne po keramikim ploicama. "Oh, Etile, kako moe tako da misli?" Etil odloi svoju metalnu knjigu koja mu je, na njegov znak celog jutra otpevavala jednu priu iz svog tankog okvira od zlatne ice. "Pokuao sam da objasnim", ree on. "To je glupa stvar, Mars da osvaja Zemlju. Biemo uniteni, potpuno." Napolju lupa, treska, tutanj, zagluujua vojna muzika, doboi, vika, topot nogu u maru, ratne zastavice i pesme. Kamenim ulicama tutnjala je vojska, sa vatrenim orujem na ramenima. Za njom su skakutala deca. Starice mahale prljavim zastavama. "Ja u ostati na Marsu da itam neku knjigu", ree Etil. Zau se tup udarac u vrata. Tajla odgovori. U sobu ulete tast kao vetar. "ta ja to ujem o svom zetu? lzdajnik?" "Da, Oe."

"Ne bori se u Marsovskoj armiji?" "Ne, Oe." "Bogovi!" Deda strano pocrvene. "Neka ti je ime prokleto! Bie streljan." "Onda me streljajte i zavrite s tim." "Je li ko uo za Marsovca koji ne ide u osvajaki pohod? Ko!" "Niko. Priznajem, to je potpuno neverovatno." "Neverovatno", zauketae vetiiji glasovi ispod prozora. "Oe, zar ga ne moe ubediti?" Molila je Tajla. "Da ubeujem jedno govno", uzviknu Otac, sevajui oima. Prie i stade iznad Etila. "Bande sviraju, lep dan, ene plau, deca skau, sve je u redu, ljudi hrabro mariraju, a ti sedi tu! Kakva sramota!" "Bruka", zajecae udaljeni glasovi u ivici. "Nosi se iz moje kue s tim svojim lupetanjem", ree Etil, estoko prasnuvi. "Uzmi svoje medalje i doboe i bei!" Gurnu tasta pored ene koja je vritala, ali u tom trenutku otvorie se irom vrata i ue jedno vojno lice. Jedan glas povika: "Etil Vraj?" "Da!" "Uhapen si!" "Zbogom, moja draga eno. Odoh u rat sa ovim budalama!" doviknu Etil dok su ga ljudi u bronzanim mreama vukli kroz vrata. "Zbogom, zbogom", rekoe gradske vetice zamiruim glasovima... elija je bila uredna i ista. Bez knjige, Etil je bio nervozan. Hvatao se za ipke od reetaka i posmatrao rakete kako uzleu u noni vazduh. Mnogubrojne zvezde bile su hladne; kao da su se rasturale kad god bi koja raketa uletela meu njih. "Budale", aputao je Etil. "Budale!" Vrata elije se otvorie. Ue jedan ovek sa nekakvim vozilom, punim knjiga; knjige su bile tu, i tamo, svuda u komorama vozila. Iza njega videla se pretea pojava Vojnog komesara. "Etile Vraj, elimo da znamo zato si u svojoj kui drao ove zabranjene knjige sa Zemlje. Ove primerke udesnih pria, Naunih pria, Fantastinih pria. Objasni." ovek epa Etila za lanak ruke. Etil otrese ruku i oslobodi ga se. "Ako ete da me streljate, streljajte me. Ba zbog te literature sa Zemlje, neu pokuati da ih osvajam. Iz tog razloga vaa invazija e pretrpeti neuspeh." "Kako to?" natuti se intendant i okrete se poutelim asopisima. "Uzmite bilo koju knjigu", ree Etil. "Koju god hoete. U devet od deset pria 1929., '30. do '50. godine, po Zemaljskom kalendaru, svaka marsovska invazija na Zemlju uspeva." "Eh!" intendant se nasmei, klimnu glavom. "Pa onda", ree Etil, "propadne." "To je izdaja! Posedovanje takve literature!" "Neka vam bude, ako hoete. Ali da izvuem nekoliko zakljuaka. Svaku invaziju, obavezno, omete jedan mladi, obino mrav, obino Irac, obino sam, po imenu Mik ili Rik, ili Dik ili Benon, koji uniti Marsovce." "Valjda ne veruje u to!" "Ne, ne verujem da Zemljani stvarno mogu to da uine - ne. Ali imaju jednu osnovu, shvatite, komandante, generacije dece koja itaju upravo samo takve knjige, upijaju ih. Nemaju nita drugo sem literature o uspeno suzbijenim invazijama. Moete li da kaete to isto za marsovsku literaturu?" "Pa..." "Ne." "Mislim da ne mogu." "Znate da ne moete. Mi nikada nismo pisali takve fantastine prie. Sada smo se pobunili, napadamo, i izginuemo."

"Nisi me ubedio. Kakve to veze ima sa priama iz asopisa?" "Ima veze sa moralom. To je jedna velika stvar. Zemljani znaju da ne mogu da ne uspeju. To je u njima kao krv to im kola u venama. Oni ne mogu pretrpeti neuspeh. Odbie svaku invaziju, koliko god bila dobro organizovana. To to su u mladosti itali takve knjige dalo im je veru sa kojom se mi ne moemo ravnati. Mi Marsovci? Mi smo nesigurni; znamo da bismo mogli da propadnemo. Moral nam je nizak, uprkos udaranja u doboe i duvanja u rogove." "Neu da sluam tu izdaju", uzviknu intendant. "Ove izmiljotine e biti spaljene, kao i ti, u roku od sledeih deset minuta. Moe da bira, Etile Vraj. Da stupi u Ratnu legiju ili da bude spaljen." "To je izbor naina na koji u umreti. Odabrao sam da izgorim." "Ljudi!" Izgurae ga u dvorite. Tu vide kako njegovu briljivo skrivanu lektiru slau na lomau. Bila je pripremljena specijalna jama, napunjena naftom do visine od pet stopa. To bi zapaljeno, uz veliku grmljavinu. U to e ga gurnuti, za koji minut. Na drugom kraju dvorita, u senci, primeti sveanu priliku svog sina koji je stajao sam, krupnih utih oiju sjajnih od alosti i straha. Nije ispruao ruku niti govorio, ve je samo gledao svog oca kao kakva umirua ivotinja, zanemela ivotinja koja trai spas. Etil je gledao u usplamsalu jamu. Oseti kako su ga zgrabile grube ruke, kako ga svlae, guraju napred ka vreloj ivici smrti. Tek tada Etil proguta knedlu i uzviknu: "ekajte!" Obasjano narandastom vatrom, intendantovo lice isturi se prema njemu u vazduhu kaji je treperio. "ta je?" "Stupiu u Ratnu legiju", odgovori Etil. "Dobro! Oslobodite ga!" Ruke spadoe s njega. Kada se okrenuo video je sina kako stoji daleko u dvoritu i eka. Sin mu se nije osmehivao, samo je ekao. Na nebu jedna bronzana raketa skoi preko zvezda, u plamenu... "A sada se opratamo od svih stamenih ratnika", ree komesar. Muzika stade da udara, a vetar nanese sitnu slatku kiu suza na oznojenu vojsku. Deca su skakala unaokolo. U optem meteu Etil vide svoju enu kako ponosno plae, sina sveanog i utljivog pored nje. Umarirae u brod, svi nasmejani i hrabri. Prikopae se u svoje paukove mree. Du celog broda mree su bile ispunjene lenjim ljudima koji su se izleavali. vakali su komade hrane i ekali. Jedan veliki kapak tresnu i zatvori se. Zaita ventil. "Odosmo na Zemlju pa u propast", proapta Etil. "ta?" zapita neko. "Odosmo u slavnu pobedu", ree Etil uz grimasu. Raketa poskoi. Svemir, mislio je Etil. Evo nas, sevamo u mesinganom kotlu preko crnih mrlja i ruiastih svetla svemira. Evo nas, slavljenike rakete koja se uzdie sa Marsa da oi Zemljana ispuni plamenim strahom dok gledaju gore u nebo. Kako to izgleda, kada si daleko, daleko od kue, ene, deteta, ovde i sada? Pokua da razloi svoje drhtanje. Bilo je to kao da si vezao svoje najskrivenije unutranje organe za Mars, pa se onda otrgne i ode milion milja daleko. Srce ti je jo na Marsu, pumpa krv, sjaji. Mozak ti je i dalje na Marsu, misli, sav u vijugama, kao naputena baklja. eludac jo na Marsu, pospan, mui se da svari poslednju veeru. Plua jo u prohladnom marsovskom vazduhu boje plavog vina, meki sklopljeni mehovi koji cvile za osloboenjem, jedan deo tebe ezne za ostalim. Jer eto tu si, automat bez zubaca u zupaniku, telo na kome su zvaninici izvrili kliniku autopsiju, i sve od tebe to je neto znailo ostavili po praznim morima i rasuto po zatamnjenim brdima. Evo te tu, prazan si kao boca, bez vatre, ledan, i ima jedino ruke da Zemljanima podari smrt. Par ruku, to je sve to si ti sada, razmiljao je sa hladnom odsutnou duha. Lei tu u ogromnoj mrei. Ostali su oko tebe, ali oni su celi - cela srca i tela. A sve od tebe to je ivo ostalo je za tobom da hoda opustelim morima po veernjim vetrovima. Ovo ovde, ova hladna zemljana stvar, ve je mrtva.

"Napadake stanice, napadake stanice, napad!" "Spremna, spremna, spremna!" "Di' se!" "Skai iz mrea, brzo!" Etil se pokrete. Negde ispred njega micale su se njegove dve hladne ake. Kako je sve to ilo brzo, mislio je. Pre godinu dana jedna raketa sa Zemlje stigla je na Mars. Nai naunici, sa svojom neverovatnom telepatskom sposobnou, napravili su njenu kopiju; nai radnici, sa svojim neverovatnim fabrikama, reprodukovali su je u sto primeraka. Od onda nijedan brod sa Zemlje vie nije stigao na Mars, a mi ipak savreno znamo njihov jezik, svi mi. Poznajemo njihovu kulturu, njihovu logiku. I platiemo cenu naih sjajnih sposobnosti... "Puke na gotovs!" "Razumem!" "Osmatrai!" "itanje u miljama?" "Deset hiljada!" "Napadaj!" Tiina ispunjena zujanjem. Tiina insekata koji se komeaju u zidovima rakete. Insekatsko pevuckanje siunih kalemova i poluica i zvrjanje tokova. utanje ljudi koji ekaju. Tiina lezda to laganim i stalnim pulsiranjem isputaju znoj ispod ruke, na elo, ispod iskolaenih bledih oiju! "ekaj! Spremni!" Etil se noktima drao za svoje duevno zdravlje, drao se teko i dugo. Tiina, tiina, tiina. ekanje. Piii-i-ip! "ta je to?" "Zemaljski radio!" "Uhvati ih!" "Pokuavaju da dopru da nas pozovu. Ukljui ih!" Iiii-i-i! "Evo ih! Sluaj!" "Zovemo marsovsku invazionu flotu!" Tiina sluanja, zujanje insekata utihnulo da bi se otar zemaljski glas raspraskao po sobama ljudi koji uznemireno ekaju. "Zove Zemlja. Ovde Vilijam Somers, predsednik Udruenja Ujedinjenih amerikih proizvoaa!" Etil se vrsto pribi uz svoju stanicu, nae se napred, sa zatvorenim oima. "Dobrodoli na Zemlju." "ta?" zaurlae ljudi u raketi. "ta je rekao?" "Da, dobrodoli na Zemlju." "To je trik!" Etil uzdrhta, otvori oi i zbunjeno se zagleda u nevidljiv glas koji je dolazio sa tavanice. "Dobro doli! Dobro doli na zelenu, industrijsku Zemlju!" saopti prijateljski glas. "Doekujemo vas rairenih ruku, da krvavu invaziju pretvorimo u vreme prijateljstva koja e trajati kroz celokupno Vreme." "Trik!" "Tie, sluaj!" "Pre mnogo godina mi sa Zemlje smo se odrekli rata, unitili smo nae atomske bombe. Sada, poto smo ovako nespremni, ne ostaje nam nita drugo nego da vam poelimo dobrodolicu. Planeta je vaa. Traimo samo milost od vas dobrih i milostivih osvajaa." "To ne moe biti istina!" proaputa jedan glas. "Spustite se i budite pozdravljeni, svi vi", ree g. Vilijam Somers sa Zemlje. "Sletite bilo gde. Zemlja je vaa; svi smo braa!"

Etil poe da se smeje. Svi u sobi se okrenue da ga vide. Ostali Marsovci su se podmigivali. "Pludeo. Poludeo." Nije prestajao da se smeje sve dok ga nisu udarili. Mali debeo ovek nasred vrele raketne platforme u Grin Taunu u Kaliforniji istre istu belu maramicu iz depa i prinese je vlanom elu. Sa podijuma od sveih dasaka slepo je mirkao na pedeset hiljada ljudi koje je zadravao kordon policajaca. Svi su gledali u nebo. "Eno ih!" Svi zinue. "Ne, to su samo galebovi!" Razoarano gunanje. "Poinjem da mislim da bi bilo bolje da smo im objavili rat", apnu gradonaelnik. "Onda bismo mogli svi da idemo kui, kui." "Psst!" ree njegova ena. "Eno!" zaurla gomila. Iz sunca se pojavie marsovske rakete. "Svi spremni?" Gradonaelnik se nervozno ogledao oko sebe. "Da, gospodine", ree Mis Kalifornija 1965. "Da", ree Mis Amerika 1940, koja je dojurila u poslednjem trenutku kao zamena za Mis Ameriku 1966, koja je bolesna leala kod kue. "Jesmo, go-spodine", ree sa arom Mister Najvei Grejpfrut u Dolini San Fernando 1956. "Muzika, spremna?" Duvaki orkestar isturi uvis svoje instrumente kao puke. "Spremni!" Raketa se spusti. "Sad!" Orkestar odsvira Kalifornijo, evo me deset puta. Od podneva sve do jedan sat gradonaelnik je drao govor, mlatarajui rukama u pravcu nemih, zabrinutih raketa. U jedan i petnaest otvorie se zapeaeni ulazi na raketama. Orkestar odsvira Oh, ti zemljo zlatna tri puta. Etil i jo pedeset Marsovaca iskoie sa pukama na gotovs. Gradonaelnik jurnu napred sa kljuem Zemlje u rukama. Orkestar je svirao Dolazi nam Boi Bata, a hor u punom sastavu doveden iz Long Bia otpeva uz tu melodiju druge rei, neto kao Dolaze nam Marsovci u grad. Poto nisu videli nikakvo oruje, Marsovci odahnue, ali su puke i dalje drali na gotovs. Od jedan i trideset pa do dva i petnaest gradonaelnik ponovo odra isti govor, radi Marsovaca. U dva i trideset Mis Amerika 1940. dobrovoljno se prijavi da e poljubiti sve Marsovce ako stanu u red. U dva i trideset i deset sekundi muzika odsvira Zdravo da ste svi, da bi prikrila zbunjenost izazvanu predlogom Mis Amerike. U dva i trideset pet G. Najvei Grejpfrut pokloni Marsovcima kamion dvotonac pun grejpfruta. U dva i trideset sedam gradonaelnik im svima razdeli besplatne propusnice za pozorita Elita i Maestik, kombinujui taj gest sa jo jednim govorom koji potraja do posle tri sata. Muzika zasvira, a pedeset hiljada ljudi zapeva Jer oni su dobri drugari. U etiri sata bilo je gotovo. Etil sede u hlad od rakete sa jo dvojicom svojih drugova. "Znai, to je Zemlja!" "ujte, treba poubijati prljave pacove", ree jedan Marsovac. "Ja im ne verujem. Podmukli su. Koji im je motiv da ovako postupaju prema nama? Podie kutiju neeg utavog. "ta su mi ovo dali? "Uzorak, kau." Proita etiketu. Bliks, Novi penuavi sapun. Gomila se rasturila unaokolo, meala se sa Marsovcima, kao na vaaru. Svuda se uo amor ljudi koji su opipavali rakete, postavljali pitanja.

Etilu je bilo hladno. Poinjao je da drhti, sada jo i vie. "Zar ne osea?" aputao je. "Napetost, zloudnost svega ovoga. Neto e nam se desiti. Oni imaju neki plan. Neto tanano i strano. Neto e nam napraviti - znam." "Treba ih sve poubijati!" "Kako da ubija ljude koji te zovu 'drugar' i 'pobratime'?" zapita drugi Marsovac. Etil odmahnu glavom. "Oni su iskreni. A ja ipak oseam kao da smo u nekom velikom kazanu sa kiselinom i da se rastapamo i rastapamo. Plaim se. Prestraen sam." Onda ispusti svoj razum napolje da popipa po gomili. "Jeste, zaista su prijateljski raspoloeni, dobro-doao-bolje-te-naao (jedan od njihovih izraza). Jedna ogromna masa obinih ljudi koji podjednako vole pse i make i Marsovce. Pa ipak - pa ipak..." Muzika zasvira Iskotrljaj bure. Firma Hagenbak pivo iz Fresna u Kaliforniji besplatno je toila pivo za sve. Ljudima poe da pripada muka. Kuljnu im vodurina na usta. Povraanje se ulo na sve strane. Pritiskujui usta, Etil je sedeo ispod jednog platana. "Zavera, zavera, uasna zavera", jeao je drei se za stomak. "ta si pojeo?" Komesar je stajao iznad njega. "Neto to oni nazivaju kokice", jeknu Etil. "I ta jo?" "I jo neko dugako meso na pecivu, i nekakvu utu tenost u ledenom sudu, pa neto kao ribu i neto to zovu pastrami", uzdahnu Etil treperei onim kapcima. Svuda unaokolo uli su se glasovi marsovskih osvajaa. "Pobijte zaverenike zmije!" viknu neko slabim glasom. "Stani", ree komesar. "To je samo gostoprimstvo. Oni su preterali s gostoprimstvom. Sada na noge, ljudi. U grad. Moramo da postavimo male garnizone ljudi unaokolo da budemo sigurni da je sve u redu. Ostali brodovi se sputaju u drugim gradovima. Mi ovde imamo svoj posao." Ljudi se uspravie na noge i stadoe glupavo mirkajui oko sebe. "Napred, mar!" Jedan, dva, tri, etiri! Jedan, dva, tri, etiri!... Bele trgovine gradia leale su usnulo na treperavoj vruini. Vrelina je zraila odasvud - iz stubova, betona, metala, nadstrenica, krovova, ter-papira - svega. Po asfaltu su odzvanjali koraci Marsovaca. "Pazite, ljudi!" proaputa komesar. Prooe pored jednog salona za ulepavanje. Iznutra se zau prigueno kikotanje. "Pazi!" Jedna bakrenasta glava virnu kroz prozor i ieze kao lutka. U kljuaonici, sjajilo je i treptalo jedno plavo oko. "To je zavera", aputao je Etil. "Zavera, kaem vam!" Zahuktali ventilatori izbacivali su u letnji vazduh talase parfema iz peina u kojima su se ene skrivale kao podmorska stvorenja ispod elektrinih haubi, sa kosama ukovrdanim u udne guve i plastove, prepredenim ustakljenim oima, animalne i lukave, sa ustima namazanim neonski crvenom bojom. Ventilatori su zvrjali, dok je mirisni vetar izlazio u tiinu i mir, prolazio kroz zeleno drvee, provlaio se izmeu zapanjenih Marsovaca. "Za ime Boga", vrisnu Etil, jer mu nervi odjednom popustie. "Potrpajmo se u rakete - hajdemo kui! Pohvatae nas! Ta jeziva stvorenja tamo unutra. Vidite li ih? Ta zla podmorska bia, te ene u svojim hladovitim peinicama od vetakog kamena!" "Zavei!" Gledaj ih tamo unutra, mislio je on, kako lepraju haljinama kao hladnim zelenim krgama nad stubastim nogama. Stade da vie. "Neka mu neko zaepi usta!"

"Izjurie na nas, bacae kutije sa okoladom i otune ljubavne romane, dreae, onim svojim crvenim masnim ustima! Poplavie nas banalnou, unititi nam sposobnost oseanja! Gledajte ih, ubijaju ih elektrinim uredajima, a one zujkaju, pevue i mrmljaju! Usuujete li se da uete?" "Zato da ne?" zapitae ostali Marsovci. "Isprie vas, izbeliti, izmeniti vas! Lomie vas, mrviti, sve dok ne budete nita drugo nego mu, radni ovek, onaj to ima pare pa plaa da bi one mogle da dolaze tu, da sede i deru te svoje gadne okolade! Mislite da biste ih mogli zauzdati?" "Da, tako nam bogova!" Iz daljine dopre jedan glas, visok i kretav, enski glas koji ree: "Zar onaj tamo u sredini nije sladak?" "Marsovci nisu tako loi, na kraju krajeva. Pa ta, oni su samo mukarci", ree druga, udaljujui se. "E-hej. Ju-huu! Marsovci! E-hej!" Urlajui, Etil potra... Sedeo je u parku i neprestano drhtao. Seao se ta je video. Gledajui uvis u tamno nono nebo oseao se tako daleko od kue, tako naputen. ak i sada, dok je sedeo meu mirnim drveem, video je u daljini marsovske ratnike kako etaju ulicama sa Zemljankama, iezavaju u avetinjsku tminu malih kua emocije da uju fantomske zvuke belih stvorova koji se kreu po sivim ekranima, sa travim enicama pored sebe, dok enice meu vilicama premeu jastuie elatinozne gume, a drugi takvi jastuii se stvrdnjavaju ispod sedita, sa fosilnim tragovima siunih majih zuba ena zauvek utisnutim u njih. pilja vetrova - bioskop. "Zdravo." On prestraeno tre glavom. Jedna ena sede na klupu kraj njega, lenjo vaui gumu. "Nemoj da bei; ja ne ujedam", ree. "Je l' bi iao u bioskop?" ree ona. "Ne." "Ma 'ajde", ree ona. "Svi su u bioskopu." "Ne", ree on. "Je li to sve to vi radite na ovom svetu?" "Sve? Zar to nije dosta?" Njene plave oi se sumnjiavo rairie. "ta hoe da radim - da sedim kod kue, itam knjigu? Ha, ha! To je tos." Etil se zagleda u nju pre nego to joj postavi pitanje. "Radite li vi ita drugo?" zapita. "Vozimo se kolima. Ima kola? Treba da nabavi veliki nov Podler est sa krovom na sklapanje. to su to kolica! Ko god ima Podler est mo' da izae s kojom god ribom 'oe, to da zna!" ree ona namignuvi mu. "Mora da ima sve mogue vrste para - sa Marsa si i sve to. Mislim ako bi stvarno eleo mogo bi da kupi jedan Podler est pa da putuje 'de god 'oe." "Moda na ou?" "Pa ta njemu fali?" "Nita - nita." "Zna kako ti govori, gospodine?" ree ona. "Kao Komunista! Jeste, gospodine, niko ti nee stati iza takvog govora, to ne. Nema greke u naem starom sistemiu. Bili smo dobri da pustimo vas Marsovce da izvrite invaziju, i ni mali prst nismo podigli, je l' tako?" "To i pokuavam da shvatim", ree Etil. "Zato ste nas pustili?" "to smo velikoduni, gospodine; eto zato! Zapamti samo to, velikoduni." Onda ode da trai nekog drugog. Skupljajui hrabrost, Etil poe da pie pismo eni, paljivo vukui perom po hartiji na kolenu. "Draga Tajla..." Ali opet ga prekidoe. Jedna mala devojica-starica, sa okruglim bledim nabranim licem zatrese mu dairama ispred nosa i natera ga da digne pogled. "Brate", uzviknu sevajui oima. "Jesi li spasen?" "Jesam li u opasnosti?" Etil ispusti pero i skoi.

"U stranoj opasnosti!" stade da zavija ena, zveei dairama, gledajui u nebo. "Potrebno ti je da se spase, brate, najpree ti je potrebno!" "Sklon sam da se sloim", ree on drhtei. "Danas smo ve mnoge spasli. Ja lino sam spasla trojicu, vas Marsovca. Je l' to nije lepo?" isceri se ona. "Valjda jeste." ena je bila grdno sumnjiava. Nagnu se napred, tajanstveno apui. "Brate", htela je da zna, "jesi ti krten?" "Ne znam", odvrati on apatom. "Ne zna?" kriknu ona i tre uvis ruku sa dairama. "Je li to kao kad te streljaju?" zapita on. "Brate", ree ona, "ti si u loem i grenom stanju. Za to je krivo tvoje neznalako vaspitanje. Mora da su te kole na Marsu grozne - ne ue vas nikakvoj istini uopte. Samo isfabrikovane lai. Brate, ti mora da bude krten ako eli da bude srean." "Hoe li me to usreiti ak i u ovom svetu ovde?" ree on. "Ne trai da ti se sve da na tanjiru", ree ona. "Zadovolji se i korom hleba, jer ima jedan drugi svet, bolji od ovoga, na koji emo svi otii." "Poznajem ja taj svet", ree on. "On je miran", ree ona. "Da." "Tamo je spokojstvo", ree ona. "Da." "Tamo tee med i mleko." "Da, da", ree on. "I svi se smeju." "Vidim ga sada", ree on. "Jedan bolji svet", ree ona. "Daleko bolji", ree on. "Jeste, Mars je divna planeta." "Gospodine", ree ona ukrutivi se i gotovo mu tresnu daire u lice, "je l' se vi alite sa mnom?" "Ma, ne." Bio je zbunjen i pometen. "Mislio sam da govorite o..." "Ne o pokvarenom gadnom starom Marsu, sluajte, gospodine! Takvi kao to ste vi ima da se kuvaju godinama, da trpe i osipaju se crnim pritevima, da budu udarani na muke..." "Moram da priznam da Zemlja nije ba lepa. Divno ste je opisali." "Gospodine, opet ti mene zavitlava!" dreknu ona ljutito. "Ne, ne - molim vas. Ja sam neobaveten." "E pa", ree ona, "ti si neznaboac, a neznaboci su neispravni. Evo ti cedulja. Doi sutra uvee na ovu adresu, pa da te krste i da bude srean. Mi uzvikivamo i uskamo i govorimo raznim glasovima, pa ako 'oe da uje nau bandu od svi' duvaki' instrumenata, ti doi, je l' 'oe sada?" "Pokuau", ree on usteui se. Ona ode ulicom udarajui u daire, pevajui iz sveg glasa: "Srena sam ja, vazda sam srena ja." Zabezeknut, Etil se vrati svom pismu. "Draga Tajla, kad pomislim da sam u svojoj naivnosti zamiljao da e Zemljani morati da preduzimaju kontra napad pukama i bombama. Ne, ne. Tuno je kako sam se prevario. Nema nikakvog Rika ni Mika, niti Dika niti Benona - tih lukavaca koji spasavaju svetove. Nema ih. Ima plavih robota sa ruiastim gumenim telima, stvarnih, ali nekako nestvarnih, ivih ali nekako automatskih u svim reakcijama, koji ceo svoj ivot provode u peinama. Derrieres Pozadine (franc.) zadnjice; prim. prev. su im neverovatne po obimu. Oi su im fiksirane i nepokretne od beskrajnog buljenja u filmske ekrane. Jedini miii koje imaju nalaze im se u vilicama, od neprekidnog vakanja gume.

I nije samo stvar u njima, moja draga Tajla, ve u itavoj civilizaciji u koju smo baeni kao lopata semenja u veliku mealicu za beton. Niko od nas preiveti nee. Nee nas poubijati pukom, ve ljubaznom rukom. Nee nas unititi raketa, ve automobil..." Neko vrisnu. Tresak, pa opet tresak. Tiina. Etil skoi i ostavi pismo. Tamo, na ulici, sudarila su se dva automobila. Jedan pun Marsovaca, drugi sa Zemljanima. Etil se vrati pismu: "Draga, draga Tajla, da ti dam nekoliko statistikih podataka ako dozvoljava. Svake godine na ovom amerikom kontinentu gine etrdeset pet hiljada ljudi; budu zdruzgani u pihtije u automobilu kao u konzervi. U krvavo crvenu kau, sa belim upljim kostima kao iznenadnim mislima, smenim mislima strave, probodenim kroz jednolinu nepromenjivu itku masu. Kola se izuvijaju i sabiju kao sardine u kutijama - onako sa sve pihtijama, i sve bez glasa. Svuda po autoputevima gomile krvavog ubriva za zelene letnje muve zunzare. Od iznenadnog koenja lica im se pretvaraju u maske to ga meu na Dan svih svetih. Svi sveti su jedan od njihovih praznika. Mislim da te veeri slave automobil - neto u vezi sa smru, u svakom sluaju. Pogleda kroz prozor i vidi dvoje ljudi koji se do tog trenutka nikada nisu videli kako mrtvi lee jedno preko drugoga, kao prijatelji. Predviam da e naa vojska biti smrvljena, zahvaena boletinom, pohvatana po bioskopima u zamke od vetica i gume. Sutra u neko doba pokuau da pobegnem natrag na Mars dok ne bude i suvie kasno. Negde na Zemlji noas, moja Tajla, nalazi se jedan ovek sa Polugom kojom e, kada je povue, Spasti Svet. ovek je sada van pogona. Prekida mu skuplja prainu. On sam igra karte. ene ove zle planete dave nas poplavom banalne sentimentalnosti, romantinih oseanja upravljenih na pogreno mesto, i poslednjim trzajima pre nego to ih proizvoai glicerina skuvaju u cilju upotrebe. Laku no, Tajla. Poeli mi dobro, jer u verovatno poginuti u pokuaju da pobegnem. aljem svoju ljubav naem detetu." Neujno plaui, presavi pismo i podseti se da ga kasnije poalje raketnom potom. Izae iz parka. ta se moglo uiniti? Pobei? Ali kako? Vratiti se na poloaj kasno noas, ukrasti sam jednu od raketa i vratiti se na Mars? Da li bi to bilo mogue? Odmahnu glavom. Bio je i suvie pometen. Jedino to je stvarno znao bilo je to da e, ako ostane ovde, uskoro biti svojina mnogih stvari koje zuje, frku i ite, koje putaju pare i smradove. Za est meseci bie vlasnik jednog velikog ruiastog, odnegovanog ira u stomaku, krvnog pritiska algebarskih razmera, miopije na granici slepila, i nonih mora dubokih kao okeani, sa nemogue dugim snovima zapletenim poput creva, kroz koje silom mora da se probija svake noi. Ne, ne. Gledao je opsednuta lica Zemljana kako besno promiu u svojim mehanikim smrtonosnim kutijama. Uskoro - da, vrlo skoro izumee auto sa est srebrnih ruki! "Hej, ti!" Sirena automobila. Uz ivinjak se zaustavie velika, dugaka, kao mrtvaka kola, crna i zlokobna. Jedan ovek se proturi napolje. "Jesi ti Marsovac?" "Da." "Ba takvog traim? Uskai brzo - ovo ti je ivotna ansa. Uskai. Vodim te u jedan mnogo fini pajzl gde moemo da razgovaramo. Hajde - to stoji tu." Kao hipnotisan, Etil otvori vrata od kola, ue. Odvezoe se. "ta e da popije, E. V.? ta kae na jedan manhatan? Kelner, dva manhatana. Okej, E. V. To ja astim. Ja i Veliki studiji! Ne vataj se za novanik. Drago mi je da se upoznam s tobom. E. V. Ja se zovem R. R. Van Plank. Moda si uo za mene? Ne? E pa, u svakom sluaju, evo ti ruka." Etil oseti kako mu ruka bi protrljana i putena. Bili su u jednoj mranoj rupi sa muzikom i kelnerima koji su promicali unaokolo. Donee im dva pia. Sve se to dogaalo tako brzo. Sada je Van Plank, sa rukama prekrtenim na grudima, posmatrao svoje marsovsko otkrie. "Evo za ta si ti meni potreban, E. V. To je najvea ideja na koju sam doao u ivotu. Ne znam kako mi je dola, prosto mi sinula. Sedim veeras kod kue pa razmiljam 'Moj Boe, to bi to bio

film! Invazija Marsa na Zemlju. I ta onda moram da uradim? Moram da naem savetnika za film.' Tako skoim u kola i naem tebe, i evo nas ovde. Ispij! Za tvoje zdravlje i nau budunost. Skol!" "Ali..." ree Etil. "Znam, traie pare. Pa, toga imamo puno. Uostalom, imam jednu crnu knjiicu sa breskvama, ekovi boje breskve; prim. prev. pa mogu da ti pozajmim." "Vae voe na Zemlji uglavnom mi se ne dopada i..." "Ti si neki udak, stvarno. E pa, evo kako sam ja to zamislio - sluaj." Uzbueno se nae napred. "Imamo jednu jarku scenu sa Marsovcima na velikom zboru, udaraju doboi, krkljanac na Marsu. U pozadini ogromni srebrnasti gradovi..." "Ali marsovski gradovi nisu takvi..." "Moramo imati boju, mome. Boju. Pusti da to tatica sredi. U svakom sluaju, svi Marsovci izvode jednu igru oko vatre..." "Mi ne igramo oko vatre..." "U ovom filmu imate vatru i igrate", izjavi Van Plank zatvorenih oiju, ponosei se svojom sigurnou. Klimao je glavom, ponovo jezikom doaravajui scenu. "Zatim jedna krasna Marsovka, visoka i plava." "Marsovske ene su crne..." "Sluaj, ne vidim kako emo se sporazumeti, E.V. Uzgred reeno, sinko, treba da promeni ime. Kako se ono zvae?" "Etil." "To je ensko ime. Dau ti ja bolje. Zvaemo te Do. Okej, Do. Ko to sam reko, nae Marsovke ima da budu plavue, zbog zato, vidi, zbog zato. Inae tatica e da ti se raalosti. Ima neki predlog?" "Mislio sam da..." "I jo jednu stvar moramo da imamo, a to je scena, jako plana, kad Marsovka spasava od smrti itav brod sa Marsovcima kada ga udari meteor ili tako neto. To ima da bude urnebes od scene. Zna da mi je drago to sam te pronaao, Do. Dobro e se provoditi sa nama, kaem ti." Etil isprui ruku i stisnu oveka za runi zglob. "Trenutak samo. Hou neto da te pitam." "Sigurno, Do, gukni samo." "Zato ste tako ljubazni prema nama? Mi vam osvajamo planetu, a vi nas doekujete dobrodolicom - sve nas - kao davno nestalu decu. Zato?" "Oni na Marsu sigurno jo ima da rastu, je l' tako? Ti si neki naivan tip - vidim ja to odavde. Miko, gledaj ti to na ovaj nain. Svi smo mi Mali ljudi, je l' tako?" Odmahnu malom preplanulom akom naikanom smaragdima. "Svi smo mi obina govna, zar ne? E pa, ovde na Zemlji, mi se time ponosimo. Ovo je vek Obinog oveka, Bile, i mi smo ponosni zato to smo mali. Bili, ti gleda u planetu punu Sarojana. Jeste, gospodine. Veliku debelu porodicu prijateljskih Sarojana - svako voli svakog. Shvatamo mi vas, Marsovce, Do, i znamo zato ste izvrili invaziju na Zemlju. Znamo kako ste bili usamljeni gore na toj hladnoj planetici Marsu, kako ste nam zavideli na naim gradovima..." "Naa civilizacija je mnogo starija od vae..." "Molim te, Do, jedi me kad mi upada u re. Pusti me da zavrim sa svojom teorijom pa posle priaj to god hoe. Ko to sam rek'o, tamo gore ste bili usamljeni, pa ste sili da vidite nae gradove i nae ene i sve, i mi smo vas doekali dobrodolicom ovde, zato to ste vi naa braa, Obini ljudi kao i svi mi. A zatim, to ti je kao neki nuzprodukt, Rosko, od ove invazije ima da se izvue i izvestan mali profit. Mislim na primer na ovaj film koji ja planiram, kojim emo uloviti, isto, milijardu dolara, mogu da se kladim. Idue nedelje poeemo da izbacujemo na trite specijalnu marsovsku lutku, po trijes dolara komad. Pomisli koliki su to milioni. Imam takoe i ugovor da napravim jednu marsovsku drutvenu igru po pet dolara prodajne cena. Ima tu svih moguih udica." "Shvatam", ree Etil, povlaei se. "Pa onda, naravno, ima itavo to lepo novo trite. Pomisli na sve one depilatore i gume i paste za obuu koje moemo da isprodajemo vama Marsovcima."

"ekaj. Jo jedno pitanje." "Kazuj." "Kako ti je ime? ta znai to R.R.?" "Riard Robert." Etil pogleda u tavanicu. "Da li te ponekad, moda, u nekoj prilici, tu i tamo, sluajno zovu Rik?" "Kako si pogodio, Miko? Jasno, Rik." Etil uzdahnu i stade da se smeje i smeje. Isprui ruku. "Znai, ti si Rik? Rik! Znai, ti si Rik!" "U emu je caka, smeljivko? Kai alcu da se smeje!" "Ne bi shvatio - jedna lina caka. Ha, ha!" Suze su mu se slivale niz lice u otvorena usta. Nije prestajao da udara po stolu. "Znai ti si Rik. Oh, koliko je to drugaije, koliko je smeno. Nema napetih miia, nema mrave tvrde vilice, nigde puke. Samo novanik pun novca i smaragdni prsten, i stomaina!" "Ej, pazi kako se izraava. Ja moda nisam Apolon, ali..." "Daj ruku, Rik. eleo sam da se upoznam s tobom. Ti si ovek koji e pokoriti Mars sa mukalicama za koktel i ulocima za cipele, ipovima za poker i konim izmama, kariranim kapama i rumom." "Ja sam samo skroman poslovan ovek", ree Van Plank, stidljivo obarajui oi. "Radim svoj posao i uzimam svoj skromni deli para. Ali, kao to rekoh, Morte, razmiljam o tritu na Marsu za ika Vigilijeve igre i crtae Dika Trejsija; sve novo. iroko podruje koje nikada nije ni ulo za crtani film, je l' tako? Tako! Tako samo bacimo Marsovcima na glavu jednu veliku hrpu svega toga. Ima da se tuku za to, dete, da se tuku! Ko ne bi, za parfeme i haljine iz Pariza, a? I za lepe nove cipele..." "Mi ne nosimo cipele." "ta ja to imam ovde?" uputi R.R. pitanje tavanici. "Planetu punu zvrndova? Sluaj, Do, mi emo se postarati za to. Nateraemo svakoga da nosi cipele da ga ne bi bilo sramota. A onda im prodajemo imalin!" "Oh." On pljesnu Etila po ruci. "Jesmo li se pogodili? 'Oe li da bude tehniki direktor u mom filmu? Dobie dve stotine nedeljno kao start, i pet stotina odozgo. ta kae?" "Pripala mi muka", ree Etil. Bio je popio manhatan, i sada je modreo. "uj, ao mi je. Nisam znao da e to tako da deluje na tebe. Hajdemo malo na sve vazduh." Na vazduhu Etilu bi lake. Klatio se. "Znai zato nas je Zemlja primila?" "Jasno, sinko. Kad god Zemljanin moe da obrne poten dolar, samo ga gledaj kako se pui. Muterija je uvek u pravu. Nema da se ljutimo. Evo ti moja podsetnica. Budi u studiju u Holivudu sutra ujutru u devet sati. To je propis." "Zato?" "Galageru, udna si ti ptica, ali ja te volim. Laku no. Srena invazija!" Kola odoe. Etil je mirkao za njima, u neverici. Zatim, trljajui elo dlanom, lagano poe ulicom prema raketnom pristanitu. "Pa, ta e uiniti?" glasno se zapita. Rakete su se sjajile na meseini, neme. Iz grada je dopirala buka udaljenog lumpovanja. U ambulanti, ukazivali su pomo u jednom ekstremnom sluaju nervnog sloma: mladom Marsovcu koji je, sudei po vriskovima, i suvie mnogo video, i suvie mnogo pio, uo i suvie mnogo pesama sa malih crveno-utih kutija po kuama gde se pilo, i koga je neka velika krupna ena nalik na slona jurila oko bezbrojnih stolova. Stalno je mrmljao: "Ne mogu da diem... smrvljen sam, uhvaen." Jecanje se stiavalo. Etil izae iz senki i nastavi preko jedne iroke ulice u pravcu brodova. Preko u daljini, video je straare kako pijano lee unaokolo. Oslunu. Iz velikog grada uli su se slabi zvuci kola i muzike, i sirena. A on je zamiljao i druge zvuke: podmuklo dranje maina za pivo dok meaju malc kojim e ugojiti i olenjiti ratnike, naterati ih na zaboravnost, narkotine

glasove bioskopskih rupa koje uljuljkuju i uljuljkuju Marsovce brzo-brzo u san kroz koji e ostatak ivota hodati kao meseari. Od sada pa za godinu dana, koliko e Marsovaca umreti od ciroze jetre, od obolelih bubrega, visokog krvnog pritiska, koliko njih e izvriti samoubistvo? Stajao je nasred prazne ulice. Na dva bloka odatle, jedna kola jurnue prema njemu. Mogao je da bira: da ostane tu, zaposli se u studiju, javlja se svakog jutra na posao kao savetnik na filmu, i, vremenom se sloi sa producentom da, jest, zaista, na marsu ima pokolja; da, ene su visoke i plave; da, igraju se plemenske igre i prinose rtve; da, da, da; ili da pree preko, ue u raketni brod i vrati se na Mars, sam. "Ali idue godine?" ree on. Na Mars stigao Bar Plavi kanal. Kockarnica Stari grad ugraena pravo unutra. Da, tano usred Pravog Marsovskog Starog grada! Neonske reklame po starim gradovima teferii po grobljima predaka sve to, sve to. Ali ipak to jo nee biti. Za nekoliko dana mogao bi da bude kod kue. Tajla e ga ekati sa njihovim sinom, i onda bi, poslednjih nekoliko godina mirnog ivota mogao da sedi sa svojom enom po vetrovitom vremenu uz kanal i da ita svoje dobre, plemenite knjige, da srkuu retko i lagano vino, priaju i iivljavaju svoje kratko vreme sve dok se neonska pometnja ne srui sa neba. Onda bi moda on i Tajla mogli da se presele u plave planine i sakriju jo godinu-dve dok ne dou turisti da kljocaju fotoaparatima i govore kako je to udno. Tano je znao ta bi rekao Tajli. "Rat je gadna stvar, ali mir moe da bude strava iva." Stajao je na sredini iroke ulice. Kada se okrenuo, nije ga iznenadio automobil ustremljen na njega, auto pun dece koja su vritala. Deaci i devojice, nijedno starije od esnaest godina, vrludali su ulicom u automobilu sa otvorenim krovom. Video je kako pokazuju rukom na njega i deru se. uo je kako motor glasnije zaurla. Kola pojurie brzinom od ezdeset milja na sat. On poe da tri. Da, da, umorno pomisli dok su kola prelazila preko njega, kako je to udno, kako tuno. Po zvuku toliko lii... na mealicu za beton. PREDUZEE "LUTKA" Polako su etali ulicom negde oko deset uvee, mirno razgovarali. Obojica su imala oko trideset pet godina, obojica su bili vanredno trezveni ljudi. "Ali zato tako rano?" ree Smit. "Zato", ree Brejling. "Ovo ti je prvo vee da si izaao posle toliko godina, i ide kui u deset sati." "Valjda su to nervi." "Ja se pitam kako si uopte uspeo. Ve deset godina pokuavam da te izvuem napolje da popijemo koju na miru. I sada, te jedne veeri, ti zapeo da se vrati rano kui." "Ne smem da izazivam sreu", ree Brejling. "ta si uradio, stavio eni praak za spavanje u kafu?" "Ne, to bi bilo nemoralno. Videe ve." Skrenue za ugao. "Da budem iskren, Brejling, mrzim to da kaem, ali ti jesi bio strpljiv prema njoj. Moda mi ti to nee priznati, ali brak je za tebe straan, zar ne?" "To ne bih rekao." "U svakom sluaju, saznalo se tu i tamo kako te je ona priterala da se oeni njom. Jo onda 1979. kada ste ili za Rio..." "Dragi Rio. Pored svih mojih planova, nikada ga nisam video." "I kako je iscepala haljinu i raupala se, i pretila da e da zove policiju ako je ne uzme za enu." "Ona je uvek bila nervozna, Smite, shvati." "Bilo je to vie nego nefer. Ti je nisi voleo. Toliko si joj rekao, je li tako?"

"Seam se da sam imao vrlo vrst stav prema tom pitanju." "Ali ipak si je uzeo za enu." "Morao sam da mislim na posao, kao i na oca i majku. Tako neto bi ih ubilo." "A proe ve deset godina." "Da", ree Brejling mirno gledajui svojim sivim oima. "Ali mislim da bi se sada moda moglo promeniti. Mislim da se dogodilo ono to sam ekao. Vidi ovo." Izvue jednu dugaku plavu kartu. "Pa to je karta za Rio za raketu u etvrtak!" "Jeste, najzad u uspeti." "to je divno! Divno! Ti to zaista zasluuje! Ali zar ona nee zameriti? Da ti ne pravi neprilike?" Brejling se nervozno osmehnu. "Nee ni znati da sam otiao. Vratiu se kroz mesec dana, a niko ivi ne zna, osim tebe." Smit uzdahnu. "Da mi je da poem s tobom." "Jadni Smite, ni u tvom braku ba ne cvetaju rue, a?" "Ne ba, kad si oenjen enom koja preteruje s ljubavlju. Hou da kaem, na kraju krajeva, kad si u braku ve deset godina ne oekuje da ti ena sedi po dva sata u krilu svake veeri, da te dvanaest puta dnevno zove na posao i tepa kao malo dete. I ini mi se da je ovih poslednjih mesec dana postala jo gora. Pitam se da nije moda malo maloumna?" "Ih, Smite, ti si veiti konzervativac. Pa, evo nas kod moje kue. Je l' bi hteo da sazna moju tajnu? Kako sam ovo veeras izveo?" "Hoe stvarno da mi kae?" "Pogledaj gore, tamo!" ree Brejling. Obojica se zagledae uvis kroz tamu. U prozoru iznad njih, na prvom spratu, uspravljala se jedna senka. ovek od oko trideset pet godina, sa zabelelim slepoonicama, tunim sivim oima i retkim briima gledao je dole u njih. "Pa to si ti!" uzviknu Smit. "Ps-st, ne vii toliko!" Brejling mahnu rukom uvis. ovek na prozoru napravi znaajan pokret i ieze. "Mora da sam lud", ree Smit. "Priekaj trenutak." Poekae. Vrata koja vode iz stana na ulicu se otvorie i visoki rezervni gospodin sa brkovima i ojaenim oima izae da se sretne sa njima. "Zdravo, Brejling", ree on. "Zdravo, Brejling", ree Brejling. Bili su identini. Smit je blenuo. "Je li ti to brat blizanac? Uopte nisam znao..." "Ne, ne", ree Brejling mirno. "Nagni se ovamo. Stavi uvo na grudi Brejlinga dva." Smit se ustezao, onda se nae napred i stavi glavu na rebra koja ostadoe mirna. Tik-tak-tik-tak-tik-tak-tik-tak. "Jao, ne! Ne moe biti!" "Ali jeste." "Daj opet da posluam." Tik-tak-tik-tak-tik-tak-tik-tak. Smit se zatetura unazad i zatrepta onim kapcima, zgroen. Isprui ruku i dodirnu tople ake i obraze mehanizma. "Gde si ga nabavio?" "Zar nije odlino izraen?" "Neverovatno. Gde?" "Daj oveku svoju podsetnicu, Brejling dva." Brejling dva maioniarskim pokretom ispovrte jednu belu kartu:

PREDUZEE LUTKA Umnoite sebe ili prijatelje; novi ovekoliki plastini modeli 1990., garantovano otporni na svako fiziko troenje. Cene od 7.600 Dolara do 15.000 Dolara, na model de luks. "Ne", ree, Smit. "Jeste", ree Brejling. "Prirodno", ree Brejling dva. "Koliko ve to traje?" "Imam ga ve mesec dana. Drim ga u podrumu u jednoj kutiji za alat. ena mi nikada ne ide dole, a ja jedini imam katanac i klju od te kutije. Veeras sam rekao da idem da se proetam i kupim cigaru. Siao u podrum, izvadio Brejlinga dva iz sanduka i poslao ga nazad gore da sedi sa mojom enom dok sam ja izaao da se vidim s tobom, Smite." "udesno! On ak i mirie kao ti: Bond Strit i Melakrinos!" "Moda cepidlaim, ali mislim da je to visoko moralan postupak. Na kraju krajeva, ono to moja ena eli najvie od svega sam ja. Ova lutka jeste isti ja, u dlaku. Bio sam kod kue cele veeri. Biu kod kue sa njom tokom sledeeg meseca. U meuvremenu jedan drugi gospodin bie u Riu posle deset godina ekanja. Kada se vratim iz Ria ovaj Brejling dva e da se vrati u svoju kutiju." Smit je razmiljao minut-dva. "Hoe li on mesec dana da radi bez iega?" najzad upita. "est meseci ako treba. A izraen je tako da radi sve jede, spava, znoji se - sve prirodno da prirodnije ne moe biti. Dobro e mi uvati enu, je l' tako Brejling dva?" "ena vam je prilino simpatina", ree Brejling dva. "Prilino sam je zavoleo." Smit je poinjao da se trese. "Koliko dugo ve radi 'Lutka'?" "Tajno, dve godine." "Da li bih ja mogao... mislim, ima li neka mogunost..." Smit usrdno uze prijatelja za lakat. "Moe li mi rei gde da nabavim jednog, robota, lutku za sebe? Dae mi adresu, je l' da?" "Evo ti." "Smit uze kartu i stade da je okree u rukama. "Hvala ti , ree, "ti ne zna ta ovo znai. Samo malo da mi se odmori dua. Tako, jedno vee, makar samo i jednom meseno. Moja ena me toliko voli da ne moe da podnese da me nema ni jedan sat. Ja je jako volim, zna, ali seti se one stare pesme: 'Ljubav e odleteti ako je labavo dri, ljubav e umreti ako je stisnutu dri.' Ja samo elim da ona malo olabavi stisak." "Ti bar ima sree da te ena voli. Moj problem je mrnja. To nije ba lako." "Oh, Neti me ludo voli. Morau da se potrudim da me ugodno voli." "Neka ti je sa sreom, Smite. Svrati malo dok ja budem u Riu. Ako odjednom prestane da navraa, mojoj eni e izgledati udno. Prema Brejlingu dva, ovom, treba da se ponaa isto kao prema meni." "Vai! Do vienja. I hvala ti." Smit ode ulicom osmehujui se. Brejling i Brejling dva se okrenue i uoe u predvorje stana. U gradskom autobusu Smit je tiho zvidukao, premeui belu karticu po prstima: Klijenti se moraju obavezati na tajnost, jer u oekivanju da se u Kongresu donese zakon kojim e se firma 'Lutka' legalizovati, upotreba lutke jo se smatra zloinom ukoliko prekrilac bude uhvaen. "Pa", ree Smit. Klijentima se mora napraviti kalup tela i utvrditi indeks boje njihovih oiju, usana, kose, koe, itd. Klijenti moraju oekivati da za izradu njihovog modela bude potrebno dva meseca.

Nije ni dugo, pomisli Smit. Dva meseca od sada moja rebra e imati priliku da se oporave od gnjeenja kome su bila podvrgnuta. Dva meseca od danas ruka e mi se zaleiti od ovog stalnog dranja. Dva meseca od danas moja donja usna puna masnica poee ponovo da dobija oblik. Ne nameravam da ispadnem nezahvalan... Smit prevrte karticu. Firma 'Lutke' ima dve godine i lep broj zadovoljnih muterija za sobom. Na moto je 'Ne postavljamo nikakve uslove'. Adresa: 43, Put Saut Vesli. Autobus se zaustavi; on sie, i dok je leteo uza stepenice mislio je, Neti i ja imamo petnaest hiljada na zajednikom raunu u banci. Ja u samo da izvuem osam hiljada, kao za neki nov biznis. 'Lutka' e mi verovatno vratiti novac, sa interesom, na vie naina. Neti ne mora da zna. Otkljua vrata i za jedan minut nae se u spavaoj sobi. Tu je leala Neti, bleda, ogromna, i pobono usnula. "Draga Neti." Gotovo ga preplavi saaljenje kad ugleda njeno nevino lice u polutami. "Da si budna, zaguila bi me poljupcima i gukanjem na uvo. Stvarno, zbog tebe se oseam kao zloinac. Bila si tako dobra ena, puna ljubavi. Ponekad ne mogu da verujem da si se udala za mene umesto za onog Bada epmena koji ti se nekada dopadao. Izgleda da si me ovog poslednjeg meseca volela lue nego ikada." Suze mu navree na oi. Odjednom zaele da je poljubi, prizna joj svoju ljubav, iscepa karticu, zaboravi na itavu stvar. Ali kako se pokrenuo da to uini, zabole ga ruka, a rebra stadoe da mu krckaju i stenju. On se zaustavi sa bolnim izrazom u oima i okrete se. Izae u hol, pa kroz mrane sobe. Brundajui, otvori izboen sto u biblioteci i die tednu knjiicu. "Samo da uzmem osam hiljada dolara, to je sve", ree. "Nita vie." Zastade. "ekaj malo." Izbezumljeno ponovo proveri knjiicu. "Stoj!" dreknu. "Fali deset hiljada dolara!" skoi. "Ostalo je samo pet hiljada! ta je uinila? ta je Neti uradila s tim? Nagomilavala eire, haljine, parfeme! Ili ekaj - Znam! Kupila je onu kuicu na Hadsonu o kojoj je mesecima priala, a da ak i ne kae s tvojim doputenjem!" Ulete u sobu, ispravan i ogoren. Kako je to ona mislila, da tako uzme njihov novac? Nae se nad nju. "Neti!" povika. "Neti, probudi se!" Ona se ne pomeri. "ta si uradila s mojim novcem!" zaurla on. Ona se grevito pokrete. Svetlost sa ulice obli njene prelepe obraze. Bilo je neto neobino u njoj. Srce mu estoko zalupa. Jezik mu se osui. Drhtao je. Kolena mu se odjednom odsekoe. Srui se. "Neti, Neti!" vikao je. "ta si uinila s mojim novcem!" I tada mu doe jeziva pomisao. Zatim ga obuze uas, i samoa. Pa groznica i razoaranje. Jer, ne elei to da ini, on se saginjao napred sve nie, sve dok mu se grozniavo uvo vrsto i neopozivo ne spusti na njenu okruglu ruiastu dojku. "Neti!" kriknu on. Tik-tak-tik-tak-tik-tak-tik-tak. Dok je Smit odlazio ulicom u noi, Brejling i Brejling dva skrenue kod ulaza u stan. "Drago mi je to e i on biti srean", ree Brejling. "Da", ree Brejling dva odsutno. "Pa, sad ti ide u kutiju u podrum, B-dva." Brejling povede drugo stvorenje za lakat niza stepenice u podrum. "O tome sam ba hteo s tobom da porazgovaram", ree Brejling dva kad stigoe do betonskog poda i pooe preko njega. "Taj podrum. Ne dopada mi se. Ne volim onu kutiju za alat." "Pokuau da udesim neto udobnije." "Lutke su napravljene da se kreu, a ne da lee mirne. Kako bi se tebi svialo da lei u kutiji najvei deo vremena?" "Pa..." "Uopte ti se ne bi dopalo. Ja i dalje radim. Nema naina da se iskljuim. Savreno sam iv i imam oseanja." "To e sada biti samo na nekoliko dana. Ja u otii u Rio i ti nee morati da bude u kutiji. Moe gore da ivi."

Brejling dva razdraeno odmahnu rukom. "A kad se ti vrati iz provoda, ja nazad u kutiju." Brejling ree: "U trgovini lutkama nisu mi rekli da u dobiti nezgodan primerak." "Ima mnogo toga to oni ne znaju o nama", ree Brejling dva. "Mi smo prilino novi. I osetljivi smo. Mrzim pomisao na to da ti odlazi i smeje se i izleava se na suncu u Riu dok smo mi ovde zgurani u hladnoi." "Ali ja celog ivota elim da idem na taj put", ree mirno Brejling. Zamiri i pred oima vide more i planine i uti pesak. Prijao mu je um talasa. Sunce ga grejalo po razgohenim ramenima. Vino izvrsno. "Ja nikada neu dospeti da idem u Rio", ree drugi ovek. "Jesi li pomislio na to?" "Ne ja..." "I jo jedna stvar. Tvoja ena." "ta s njom!" zapita Brejling, poinjui da se izmie prema vratima. "Sasvim sam je zavoleo." "Drago mi je to uiva u svom poslu." Brejling nervozno obliznu usnu. "Bojim se da ne shvata. Mislim - ja sam se zaljubio u nju." Brejling napravi jo jedan korak i sledi se. "Ti si se ta?" "I razmiljao sam", ree Brejling dva, "kako je lepo u Riu i kako ja tamo nikada neu dospeti, i mislio sam o tvojoj eni i - mislim da bismo mogli da budemo veoma sreni." "T-to je lepo." Brejling koraknu to je nemarnije mogao ka vratima od podruma. "Nee se ljutiti da malo prieka, a? Moram da telefoniram." "Kome?" namrti se Brejling dva. "Nikom znaajnom." "Firmi Lutka? Da im kae da dou i pokupe me?" "Ne, ne - nita takvo!" Pokua da izjuri na vrata. lanke mu zarobi metalno vrst stisak. "Ne bei!" "Ruke sebi!" "Neu." "Je li te moja ena napujdala na ovo?" "Nije." "Je li pogodila? Je li razgovarala s tobom? Zna li ona? Je li u tome stvar?" On poe da vriti. Jedna aka mu poklopi usta. "Nikada nee saznati, je li tako?" Brejling dva se blago osmehnu. "Nikada nee saznati." Brejling se koprcao. "Mora da je pogodila; mora da je uticala na tebe!" Brejling dva ree. "Staviu te u kutiju, zakljuau je i izgubiu klju. Onda u da kupim jo jednu kartu za Rio za tvoju enu." "Hajde sad, ekaj malo. Stani. Ne budi brzoplet. Da porazgovaramo o ovome!" "Zbogom, Brejling." Brejling se ukoi. "ta misli time 'zbogom'?" Deset minuta kasnije, gospoda Brejling se probudi. Opipa rukom obraz. Neko ga je upravo poljubio. Ona uzdrhta i die pogled. "ta je sad - to ve godinama ne ini", promrmlja. "Videemo ta tu moemo da uradimo", ree neko. GRAD Grad je ekao dvadeset hiljada godina. Planeta se kretala svemirom i cvee na poljima je raslo i odumiralo, a grad je i dalje ekao; i reke na planeti su bujale i sahnule i pretvarale se u prainu. Grad je jo ekao. Vetrovi, nekada mladi i besni, starili su i smirivali se, a nebeski oblaci, rastrgani i razderani, ostavljeni su da lutaju na miru kao dokono belo pramenje. Grad je ekao i ekao. ekao je grad sa svojim prozorima i crnim obsidijanskim zidovima, nebeskim tornjevima i kulicama bez zastava, ulicama po kojima niko nije koraao i kvakama koje niko nije doticao, bez

ijednog komadia hartije ili otiska prsta na sebi. Grad je ekao dok je planeta kruila svemirom, sledei svoju orbitu oko plavo belog sunca, a godinja doba prolazila smenjujui led vatrom pa vatru opet ledom da bi se posle zazelenela polja i zautele letnje livade. Bilo je letnje popodne sredinom dvadesetohiljadite godine kada grad prestade da eka. Na nebu se pojavi jedna raketa. Raketa je kruila u visini, onda se okrete, vrati, i spusti na gliniastu livadu na pedesetak jardi od obsidijanskog zida. U retkoj travi zaue se koraci u izmama i glasovi ljudi u raketi koji su se obraali onima napolju. "Spremni?" "U redu, ljudi. Pazite! U grad. Densene, ti i Hainson idete napred u patrolu. Otvorite dobro oi." Grad otvori skrivene tajne nozdrve u svojim crnim zidovima i jedan usisni ventil duboko u telu grada uvue vazdune oluje nazad kroz kanale, kroz bodljikave filtre i skupljae praine, do finog i drhturavog niza navijutaka i mrea koji je sjajio srebrnom svetlou. Ta ogromna usisavanja ponovie se vie puta; iznova i iznova, topli vetrovi donosili su u grad mirise sa livade. "Zadah vatre, miris palog meteora, vrelog metala. Doao je brod sa nekog drugog sveta. Miris mesinga, pranjav miris izgorelog praha i raketnog sumpora." Ove informacije, utisnute na trake koje su bile uglavljene u proreze, skliznue nanie kroz ute zupanike u dalje maine. Klik-klak-klak-klak. Raunar je odbrojavao kao metronom. Pet, est, sedam, osam, devet. Devet ljudi! Pisaa maina sa trenutnim delovanjem ispisa ovu poruku mastilom na traci koja se izvijuga i ieze. Klik-klak-klik-klak. Grad je oekivao meki korak njihovih gumastih izama. Velike nozdrve grada se opet rairie. Miris putera. U vazduhu grada, slab miris koji se irio oko ljudi koji su se prikradali dopre do velikog Nosa i razloi se u seanja na mleko, sir, sladoled, puter, zadah mlekare. Klik-klak. "Pazite, ljudi!" "Dounse, izvadi puku. Ne budi budala! Grad je mrtav; to da se brinemo?" "Nikad se ne zna." Sada se, na taj lajavi razgovor, probudie Ui. Poto su stoleima sluale slabe i mlake vetrove, oslukivale kako se lie odvaja od drvea a trava meko raste dok se otapaju snegovi. Ui se sada podmazae svojim sopstvenim mazivom, navukoe zategnute, velike opne o koje su bila osvajaa mogla da bubnjaju i lupaju neno kao treperenje komarevog krila. Ui su sluale, dok je Nos uvlaio miris velikim udisajima. Preplaenim ljudima se pojaa znojenje. Znoj im probi ispod pazuha, i na ake kojima su drali puke. Nos izdvoji taj vazduh i zamisli se nad njim, kao poznavalac zanet nekim starim vinom. Klik-klik-klak-klik. Informacija se spusti krunim putem na trakama sa paralelnom proverom. Znojenje; hlorida toliko i toliko od sto; sulfata toliko i toliko; urea nitrata, amonium nitrata, znai: kreatinin, eer, mlena kiselina, eto! Zazvonie zvona. Male cifre ukupnih rezultata iskoie gore. Nos je aputao, izbacujui ispitani vazduh. Velike ui su sluale: "Mislim da treba da se vratimo na raketu, Kapetane." "Ja dajem nareenja, g. Smite!" "Da, gospodine." "Vi, tamo! Patrola! Vidite li ta?" "Nita, gospodine. Kao da je ve dugo mrtav!" "Vidi, Smite? Nemamo ega da se plaimo." "Ovo mi se ne dopada. Ne znam zato. Osetite li ikada da ste neko mesto ve videli? E pa, ovaj grad je i suvie poznat."

"Besmislica. Ovaj planetni sistem je milijarde milja udaljen od Zemlje; nemogue je da smo ikada bili ovde. Mi imamo jedinu postojeu raketu koja prelazi svetlosne godine." "Ja se, u svakom sluaju, tako oseam, gospodine. Mislim da treba da izaemo odavde." Koraci postadoe nesigurni. U mirnom vazduhu ulo se samo disanje uljeza. Uho u, i ubrza svoj rad. Klizili su rotori, svetlucale tenosti protiui kroz ispravljae i komunikacione cevi. Formula, pa sklopljena pria - jedna za drugom. Malo kasnije, u odgovor na pozive Uha i Nosa, kroz dinovske rupe u gradskim zidinama preko osvajaa dunu sve dah. "ta kae na ovaj miris, Smite? Oh. Zelena trava. Jesi li nekad udahnuo ta lepe? Boga mi, da mi je samo da stojim ovde i udiem ga." Nevidljivi hlorofil kruio je meu ljudima koji su stajali. "Ah-ah!" Koraci se nastavie. "Tu nema nieg loeg, a, Smite? Hajde!" Uho i Nos se opustie za milioniti deli trenutka. Kontrapotez je uspeo. Pioni su nastavljali napred. Sada se oblane Oi grada pokrenue iz magle i izmaglice. "Kapetane, prozori!" "ta?" "Oni prozori na kuama. Video sam kako se pokreu!" "Ja to nisam video." "Izmenili su se. Promenili boju. Iz tamnog u svetlo." "Meni izgledaju kao obini etvrtasti prozori." Nejasni predmeti se izotrie. U mehanikim klancima grada poskoie podmazane poluge, regulacioni tokovi uronie u bazene sa zelenim uljem. Prozorski okviri se savie. Prozori zasjae. Dole, na ulici, koraala su dva oveka, patrola, za njima su, na bezbednom rastojanju, ila jo sedmorica. Uniforme su im bile bele, a lica rumena kao da su ih iamarali; oi su im bile plave. Ili su uspravno, na zadnjim nogama, i nosili metalno oruje. Na nogama su imali izme. Bili su mujaci, sa oima, uima, ustima, nosevima. Prozori uzdrhtae. Stanjie se. Neprimetno se rairie, kao duice bezbrojnih oiju. "Kaem vam, Kapetane, s prozorima se neto dogaa!" "Teraj dalje." "Ja se vraam, gospodine." "ta?" "Vraam se na raketu." "Gospodine Smit!" "Ne padam ja ni u kakvu zamku!" "Uplaio si se praznog grada?" Ostali se nasmejae, nelagodno. "Samo se vi smejte!" Ulica je bila kaldrmisana, jednakim kamenovima tri ina u irinu, est ina u duinu. Pokretom koji se nije mogao primetiti, ulica se slee. Izmeri teinu osvajaa. U jednoj komori mehanizma crvena skazaljka dotae broj: 178 funti... 210, 154, 201, 198 - svaki ovek bi izmeren, zaveden, i podaci se na kalemovima spustie u odgovarajuu tamnu komoru. Sada je grad bio potpuno probuen! Sada su ventili usisavali i izduvavali vazduh, vonj duvana iz usta osvajaa, miris zelenog sapuna sa njihovih ruku. ak su im i one jabuice imale neki slab zadah. Grad ga otkri, i ta informacija naini zbirove koji se sjurie dole da bi upotpunili ostale ukupne zbirove. Kristalni prozori su svetlucali, Uho se nape i zatee svoju slunu opnu jako, jo jae - sva ula grada se uzvrvee kao nevidljiva vejavica, brojei udisaje i izdisaje i nejasne skrivene otkucaje srca ljudi, sluala su, gledala, kuala.

Jer ulice su bile poput jezika, i tamo kuda su ljudi prolazili ukus njihovih potpetica se upi u dubinu kroz kamene pore da bi bio ispitan lakmusom. Ovi ukupni hemijski podaci, sakupljeni sa tako velikom preciznou, bili su pripajani sada sve veim brojkama koje su ekale konano izraunavanje meu zahuktalim tokovima i aptavim klipovima. Koraci. U trku. "Vrati se! Smite!" "Neu, nosite se!" Konano ispitivanje. Poto je sluao, osmatrao, probao ukus, opipao, izmerio, i izbalansirao, grad mora da obavi konaan zadatak. Na ulici se odjednom irom otvori jedna zamka. U trku, kapetan ieze a da ga ostali nisu ni videli. Obeen za stopala, sa seivom prevuenim preko grla, drugim seivom povuenim du grudi, smesta ispranjenom leinom, postavljen na jedan sto ispod ulice, u skrivenoj eliji, kapetan umre. Veliki kristalni mikroskopi stadoe da gledaju u crvene spletove miia; bestelesni prsti zabodoe se u srce koje je joudaralo. Komadi njegove iseene koe bili su privreni za sto dok su ruke premetale delove tela kao kakav brz i radoznao igra aha koji pomie crvene figure. Gore na ulici, ljudi su trali. Smit je trao, ljudi vikali. Smit je vikao, a ispod njih u toj udnoj sobi krv je tekla u kapsule, mukala se, razmazivala na stakla i ila pod druge mikroskope, vrila se izbrojavanja, merile temperature, srce je bilo iseeno na sedamnaest delova, jetra i bubrezi struno prepolovljeni. Mozak je bio izbuen i pokupljen iz kotane duplje, nervi izvueni kao pregorele ice na kontrolnoj tabli, miii upani da bi im se isprobala elastinost, dok u elektrinom podzemlju grada Um najzad ne zakljui svoj velianstveni zbir i celokupni mehanizam se udovino i u trenutku zaustavi uz kripu. Zbor. Ovo jesu ljudi. To jesu ljudi iz jednog dalekog sveta, sa izvesne planete, i imaju izvesne oi, izvesne ui, i hodaju na nogama na odreen nain, i nose oruje, misle i tuku se, i imaju upravo ona srca i sve onakve organe kakvi su zabeleeni u davnoj prolosti. Gore, ljudi su trali ulicom prema raketi. Smit je trao. Zbir. To su nai neprijatelji. To su oni koje ekamo ve dvadeset hiljada godina da ih opet vidimo. To su ljudi na koje smo ekali da im se osvetimo. Ceo zbir se slae. To su ljudi sa jedne planete zvane Zemlja, koji su objavili rat Taolanu pre dvadeset hiljada godina, koji su nas drali u ropstvu, unitili nas i razorili groznom boletinom. Onda su otili da ive u drugoj galaksiji da bi izbegli onoj boletini koju su nam ostavili poto su opljakali na svet. Oni su zaboravili taj rat i to doba, i zaboravili su na nas. Ali mi nismo zaboravili njih. Ovo su nai neprijatelji. To je sigurno. Naem ekanju doao je kraj. "Smite, vrati se!" Brzo. Na crvenom stolu, sa rasprostrtim praznim kapetanovim telom, nove ruke poee da biju bitku pokreta. U vlanu unutranjost stavljeni su organi od bakra, mesinga, srebra, aluminijuma, gume i svile; pauci ispletoe zlatnu mreu koja bi pribodena u kou; pripojie srce u lobanjsku upljinu uglavie platinski mozak koji je zujao i isputao iskrice plave vatre, a nanie kroz telo do ruku i nogu bile su sprovedene ice. Telo je za tren bilo vrsto uiveno, razrezi zaliveni voskom, zaleeni oko vrata i grla i po lobanji - savreno, svee, novo. Kapetan sede uspravno i protegli ruke. "Stoj!" Na ulici se ponovo pojavi kapetan, podie puku i opali. Smit pade, sa metkom u srcu. Ostali se okrenue. Kapetan im pritra. "Ta budala! Uplaio se grada!" Pogledae u Smitovo telo kraj svojih nogu. Pogledae svog kapetana, i oi im se rairie pa skupie.

"Sluajte me", ree kapetan. "Imam neto vano da vam kaem." Sada se grad, koji ih je izmerio i osetio im ukus i miris, koji je iskoristio sve svoje sposobnosti osim jedne, pripremi da upotrebi svoju konanu sposobnost, mo govora. Nije govorio besom i neprijateljstvom svojih nagomilanih zidova i kula, niti svojim kaldrmisanim ulicama i tvravama sa mehanizmom. Grad progovori mirnim glasom jednog oveka. "Ja vie nisam va kapetan", ree on. "Niti sam ovek." Ljudi ustuknue. "Ja sam grad", ree on i osmehnu se. "ekam ve dve stotine stolea", ree on. "ekam sinove sinovljevih sinova da se vrate." "Kapetane, gospodine!" "Da nastavim. Ko me je napravio? Grad. Izgradili su me ljudi koji su umrli. Stara rasa koja je nekada ovde ivela. Ljudi koje su Zemljani ostavili da umru od jedne strane bolesti, neizleive forme lepre. I ljudi te stare rase, sanjajui o danu kada bi se Zemljani mogli vratiti, sagradie ovaj grad, i ime tog grada bilo je i jeste Osveta, na Planeti Tame, u blizini obale Mora vekova, uz Planine Mrtvih; sve veoma poetino. Ovaj grad imao je da bude maina za merenje, lakmus, antena za ispitivanje svih buduih putnika u svemiru. Za dvadeset hiljada godina ovde su se spustile jo samo dve rakete. Jedna iz udaljene galaksije zvane Ent, i putnici te letelice bili su ispitani, izmereni, mera nije odgovarala, i puteni su da odu slobodno iz grada, bez ozlede. Kao i posetioci na onom drugom brodu. Ali danas! Najzad, najzad, doli ste vi! Osveta e biti izvrena do poslednje pojedinosti. Oni ljudi su mrtvi ve dve stotine stolea, ali ovde su ostavili grad da vas doeka." "Kapetane, gospodine, vama nije dobro. Moda bolje da se vratite na brod, gospodine." Grad se zatrese. Plonici se otvorie i ljudi popadae, vritei. U padu videe svetla seiva kako bleskaju da ih doekaju! Vreme je prolazilo. Ubrzo se zau prozivka: "Smit?" "Ovde!" "Jensen?" "Ovde!" "Douns, Hainson, Springer?" "Ovde, ovde, ovde!" Stajali su uz vrata rakete. "Smesta se vraamo na Zemlju." "Da gospodine" Urezi na njihovim vratovima bili su nevidljivi, kao i skrivena mesingana srca i srebrni organi i tanka zlatna ica nerava. Iz glave im je izlazilo slabo zujanje struje. "Trk!" Devetorica ljudi urno ubacie u raketu bombe sa kulturom, zaraznih klica. "Ima da se bace na Zemlju!" "Razumemo, gospodine!" Kapak rakete se zalupi. Raketa se vinu u nebo. Dok je grmljavina zamirala, grad je leao na letnjem polju. Njegove staklene oi su zgasnule. Uho se opusti, veliki nozdrvni ventili se zaustavie, ulice vie nisu merile i premeravale, a skriveni mehanizam prestade da radi u svom bazenu sa uljem. Raketa se izgubi na nebu. Lagano, sa uivanjem, grad se prepusti raskoi umiranja. NULTI AS Oh, ima da bude ludo! to je igra! Godinama nisu osetili takvo uzbuenje. Deca su pretravala na sve strane preko zelenih travnjaka, dovikivala jedno drugom, drala se za ruke, jurila u krugovima, pela se na drvee, smejala se. Gore su preletale rakete, i kola-bube su zvrjala ulicama, ali deca su se igrala i dalje. Kakvo veselje, kakva uzdrhtala radost, kakvo prevrtanje i vritanje od srca.

Mink utra u kuu, sva prljava i u znoju. Za svojih sedam godina bila je buna, snana i odluna. Njena majka, g-a Moris, jedva da je vide dok je ona cimala i otvarala fioke i cangarajui izruivala erpe i pribor u veliku vreu. "Pobogu, Mink, ta se to dogada?" "Najuzbudljivija igra to moe biti!" odazva se Mink bez daha, zarumenela lica. "Stani i izduvaj se", ree majka. "Ne treba, dobro sam", odsee Mink. "Je l' smem da uzmem ove stvari, Mama?" "Samo nemoj da ih ulubi", ree gospoa Moris. "Hvala, hvala!" uzviknu Mink, i tras! jurnu kao raketa. Gospoa Moris se zagleda u kline koje je tralo. "Kako se zove ta igra?" "Invazija!" ree Mink. Vrata se zalupie. U sva dvorita na ulici deca su iznosila noeve i viljuke, darae i stare unkove i otvarae za konzerve. Bilo je zanimljivo da su to divljanje i strka uhvatili samo mlau decu. Stariji, oni od deset godina pa na vie, prezirali su igru i prekorno se udaljavali ili se za sebe igrali jedne ozbiljnije verzije murke. U meuvremenu, roditelji su dolazili i odlazili u hromiranim bubama. Majstori su dolazili da poprave vakuumske liftove u kuama, da srede televizore to trepere ili da ekiima odglavljuju zaglavljene cevi za isporuku hrane. Civilizacija odraslih prolazila je i prolazila pored radom zanetih maliana, surevnjiva na estoku energiju pobesnelih klinaca, popustljivo se zabavljajui njihovim avrljanjem, eznui da im se i sama pridrui. "Ovo i ovo, i ovo", ree Mink, upuujui ostale ta da ine sa svojim odabranim kaikama i otvaraima. "Uradi to, a to donesi ovamo. Ne! Ovamo, klinjo! Tako. Sada se vrati dok ja ovo sredim." Jezik joj je bio meu zubima, lice se nabiralo od misli. "Ovako. Vidi?" "Joo-ooo!" povikae klinci. Pritra im dvanaestogodinji Dozef Konors. "Odlazi", isprsi se Mink na njega. "'Ou da se igram", ree Dozef. "Ne moe!" ree Mink. "Zato ne moe?" "Samo bi nas izigravao." "Ne bih, asna re." "Ne. Znamo mi tebe. Odlazi ili emo da te utnemo." Jedan drugi dvanaestogodinjak prozvra na malim motornim kolicima. "Ej, Do! Hajde! Pusti balavce da se igraju!" Dozefu se nije odlazilo, i kao da se malo nadao. "Ja hou da se igram", ree. "Ti si star", odluno ree Mink. "Nisam toliko star", razlono ree Do. "Ti bi se samo smejao i pokvario Invaziju." Deak na motornim kolicima posprdno zviznu. "Hajde, Do! Oni i njihove vile! Budalatine!" Dozef se polako udalji. Osvrtao se stalno za sobom, sve do kraja bloka. Mink je ve opet bila zauzeta poslom. Od sakupljene opreme napravila je neku vrstu aparata. Bila je odredila jo jednu devojicu sa blokom i olovkom da pravi beleke, ova je s mukom vrljala. Glasovi su im bili as jai as slabiji na toploj sunanoj svetlosti. Grad je brujao svuda oko njih. Du ulica dobro zeleno i mirno drvee. Samo je vetar pravio uzbunu prolazei gradom, irom zemlje, preko kontinenta. U hiljadu drugih gradova bilo je drvee, bila su deca i ulice, poslovni ljudi u svojim mirnim kancelarijama koji su snimali svoj glas na trake ili gledali televizore. Kao ivae igle, promicale su rakete na plavom nebu. Oseala se sveopta, mirna umiljenost i oputenost ljudi naviklih na mir, sasvim sigurnih da vie nikada nee biti neprilika. Ruku pod ruku na celoj planeti, inili su jedan jedinstven front. Savrena oruja drala su se pod ravnopravnim starateljstvom svih nacija. Ostvarena je neverovatno lepa ravnotea. Meu

ljudima nije bilo izdajnika. Nije bilo nesrenih, niti nezadovoljnika; svet je poivao na stabilnom tlu. Sunce je osvetljavalo polovinu sveta, drvee dremalo na toploj struji vazduha. Minkina majka je gledala dole sa svog prozora na spratu. Deca. Pogleda ih i zavrte glavom. Pa dobro, dobro e jesti, dobro spavati, i u ponedeljak e biti u koli. Mali su, pa moraju da se istre. Ona ih oslunu. Mink je ozbiljno razgovarala sa nekim kod buna rue - iako tamo nije bilo nikoga. Ta udna deca. I ona mala, kako se zvae? Ana? Ana je beleila u belenicu. Mink je najpre postavljala bunu pitanje, pa onda dovikivala Ani odgovor. "Trougao", ree Mink. "ta je to tro", ree Ana muei se, "ugao?" "Nema veze", ree Mink. "Kako ide slovo po slovo?" zapita Ana. "T-r-o..." stade polako da srie Mink, onda odsee, "ma, napravi ga sama slovo po slovo!" Onda nastavi sa ostalim reima, "Zrak," ree. "Jo nisam tro", ree Ana, "ugao zapisala!" "Pa pouri, pouri!" uzviknu Mink. Minkina majka se nae preko prozora, "U-g-a-o," izdiktira Ani slovo po slovo. "O, hvala gospodo Moris", ree Ana. "Tako je", ree gospoa Moris i povue se sa prozora, smejui se, da magnetnim elektrobrisaem prebrie prainu u holu. U treperavom vazduhu glasovi su se uli as jae as slabije. "Greda", ree Ana. Glas se onda utuli. "etiri-devet-sedam-A-i-B-i Iks", ree Mink, u daljini, ozbiljnim glasom. "I jedna viljuka i kanap i heks-heks-agonija - heksagonalno!" Za rukom Mink srui mleko u jednom gutljaju i ve je bila kod vrata. Majka udari akom o sto. "Smesta da se vrati i da sedne", naredi gospoa Moris. "Vrua supa dolazi za minut." Darnu jedno crveno dugme na kuhinjskom posluitelju, i kroz deset sekundi neto se lupnuvi spusti u gumenu prihvatnu komoru. Gospoa Moris je otvori, izvadi jednu metalnu kutiju sa parom aluminijumskih draa, otvori je otvaraem i izli vrelu supu u zdelu. Za sve to vreme Mink se vrpoljila. "Pouri, Mama! U pitanju je ivot ili smrt! Joj..." "I ja sam bila ista takva u tvojim godinama. Uvek je bilo ivot ili smrt. Znam." Mink navali na supu. "Polako", ree Mama. "Ne mogu", ree Mink. "Dril me eka." "Ko je sad pa Dril? to ima udno ime", ree Mama. "Ne zna ga ti", ree Mink. "Nov deko u susedstvu?" zapita Mama. "Pa jeste nov", ree Mirik. Krenu na drugu zdelu. "Koji je Dril?" zapita Mama. "Tu je negde", ree Mink izvrdavajui. "Ti e nam se smejati. Svi se ismejavaju. Ma nek se nosi." "Je li Dril stidljiv?" "Jeste. Nije. Nekako jeste. Joj, Mama, moramo sad trkom ako hoemo Osvajanje!" "Ko osvaja ta?" "Marsovci Zemlju. Pa, ne ba tano Marsovci. Oni su - ne znam. Odozgore." Pokaza kaikom. "I iznutra", ree Mama, opipavi joj grozniavo elo. Mink se pobuni. "Ti se smeje! Hoe da ubije Drila i sve ostale." "Nisam nameravala", ree Mama. "Je li Dril Marsovac?" "Nije. On je - pa - moda sa Jupitera ili Saturna, ili sa Venere. U svakom sluaju, namuio se." "Mogu da zamislim." Gospoa Moris sakri usta akom. "Nisu mogli da smisle kako da napadnu Zemlju." "Mi smo neprobojni", ree Mama pravei se ozbiljna.

"Tu re je upotrebio Dril! Nepro... Tu re, Mama." "Boga mi, Dril je sjajan deki. Zna sloenice." "Nisu mogli da smisle na koji nain da napadnu, Mama. Dril kae - on kae ako hoe da uspe u borbi mora da nae neki nov nain da iznenadi ljude. A kae da mora da dobije i pomo od neprijatelja." "Peta kolona", ree Mama. "Jeste. To je Dril rekao. A nisu mogli da izmisle kako da iznenade Zemlju ili da dobiju pomo." "Nije udo. Mi smo prilino jaki", nasmeja se Mama raspremajui sto. Mink je sedela, gledala u sto, shvatala o emu ona govori. "Sve dok se jednoga dana", proaputa Mink kao u melodrami, "nisu setili dece!" "Pazi, boga ti!" ree veselo gospoda Moris. "Pa su pomislili kako su odrasli toliko zauzeti da nikada ne gledaju ispod rua niti na travnjake!" "Samo kad trae pueve i peurke." "Pa onda ima neto o dimen-dimama." "Dimen-dimama?" "Dimen-zama." "Dimenzijama?" "Ima ih etiri! Pa onda o deci ispod devet godina i mati. Stvarno je zabavno kad Dril pria." Gospoda Moris je bila umorna. "Pa, mora da je zabavno. Sad puta Drila da te eka. Ve je kasno, i ako hoe tu tvoju Invaziju pre kupanja uvee, bolje da potri." "Moram li da se kupam?" zarea Mink. "Mora. Zato li deca mrze vodu? Bez obzira u kom veku ivi, deca mrze vodu iza uiju!" "Dril kae da neu morati da se kupam", ree Mink. "A, kae je l' da?" "To je rekao svoj deci. Nema vie kupanja. I moemo da ne idemo na spavanje do deset sati i da u subotu idemo na dve televizorske predstave umesto na jednu!" "Pa, gospodin Dril bolje neka gleda svoja posla. Pozvau njegovu majku i..." Mink ode do vrata. "Muku muimo sa deacima kao to su Pit Bric i Dejl Derik. Oni rastu. Njima je to smeno. Gori su od roditelja. Prosto nee da veruju u Drila. Tako su se uobrazili to rastu. Da pomisli da bi oni znali bolje. Bili su mali samo pre dve-tri godine. Njih najgore mrzim. Najpre emo njih ubiti." "A tvog oca i mene poslednje?" "Dril kae da ste vi opasni. Zna zato? Zato to ne verujete u Marsovce! Oni e nam dozvoliti da vladamo svetom. Pa, ne samo nama, ve i deci iz bloka do nas. Mogla bih da budem kraljica." Ona otvori vrata. "Mama?" "Molim?" "ta je to log-ika?" "Logika? Pa, dete, logika je da zna koje stvari su istinite a koje nisu." "Spomenuo je to", ree Mink. "A ta je to pri-jem-iv?" Bio joj je potreban jedan minut da to izgovori. "Pa, to znai..." Njena majka pogleda u pod, tiho se smejui. "To znai - biti dete, duo." "Hvala za ruak!" Mink istra, onda proturi glavu nazad kroz vrata. "Mama, postarau se sigurno da te ne boli mnogo, stvarno!" "Dobro, hvala", ree Mama. Tras - vrata se zalupie. U etiri sata zazvoni audio-vizor. Gospoa Moris lako pritisnu dirku. "Halo, Helen", ree pozdravljajui. "Halo, Meri. Kako je u Njujorku?" "Lepo. Kako je u Skrentonu. Izgleda umorna." "I ti. Deca. Samo gamiu", ree Helen. Gospoda Moris uzdahnu. "I moja Mink. Super-invazija." Helen se nasmeja. "I tvoji klinci igraju tu igru?"

"Igraju, gospode boe. Sutra e da budu geometrijski lastii i motorizovane kolice. Jesmo li mi bili toliko nevaljali kad smo bili klinci etrdeset osme?" "Bili smo gori. Japanci i Nacisti. Ne znam kako su me moji roditelji podnosili. Mukarau." "Roditelji oguglaju." Nastade utanje. "ta nije u redu, Meri?" zapita Helen. Oi gospoe Moris bile su upola sklopljene; jezikom je polako, zamiljeno, prelazila preko donje usne. "A?" tre se. "A, nita. Samo sam mislila o tome. O oguglavanju, i tako to. Nema veze. Gde smo ono stale?" "Mom Timu zavrteo mozak neki momak, zove se - Dril mislim da se zvae." "Mora da im je to nova lozinka. I Mink ga voli. Nisam znala da je dola ak do Njujorka. Valjda od usta do usta. Izgleda kao neka akcija za sakupljanje svega i svaega. Razgovarala sam sa Jozefinom i ona kae da njeni klinci - to je u Bostonu - pobesnee od te nove igre. Zahvatila je itavu zemlju." U tom trenutku Mink upade u kuhinju da sjuri au vode u sebe. Gospoda Moris se okrete. "Kako ide?" "Gotovo je zavreno", ree Mink. "Sjajno", ree gospoa Moris. "ta je to?" "Jo-jo", ree Mink. "Gledaj." Hitnu jo-jo nanie na kanapu. Kad stie do kraja, on - on nestade. "Vidi", ree Mink. "Opa!" Zabode prstom nadole, i jo-jo se opet pojavi i namota uz kanap. "Napravi to opet", ree joj majka. "Ne mogu. Nulti as je u pet sati! 'enja." Mink izade, zamotavajui jo-jo. Na audio-vizoru, Helen se nasmeja. "Tim je jutros doneo u kuu jedan od tih jo-joa, ali kada sam se zainteresovala on nee da mi ga pokae, a kad sam ja pokuala da ga pokrenem nije hteo da radi." "Ti nisi prijemiva", ree gospoda Moris. "ta?" "Nema veze. Neto sam se setila. Je l' ti neto treba, Helen?" "Htela sam da uzmem recept za crno-beli kola..." Sat se dremljivo vukao. Dan je ileo. Sunce se sputalo na mirnom plavom nebu. Na zelenim travnjacima izduie se senke. Smeh i uzbuenje su trajali i dalje. Jedna devojica pobee, plaui. Gospoda Moris izae na prednja vrata. "Mink, je li to Pegi En plakala?" Mink je stajala pognuta u dvoritu, u blizini ruinog buna. "Aha. Ona je kukavica-jeca. Vie joj neemo dati da se igra. Ostarila je za igru. Mislim da je odjedanput porasla." "I zato je plakala? Besmislica. Odgovaraj uljudno, gospoice, ili ulazi unutra!" Mink se uzvrpolji zabrinuto i razdraeno. "Sad ne mogu da napustim igru. Skoro je vreme. Biu dobra. Izvini." "Jesi li ti udarila Pegi En?" "Nisam, kaem ti. Pitaj nju. To je bilo neto... Pa, ona se prosto utronjala." Deca zatvorie krug oko Mink dok je ona namrteno poslovala sa kaikama i u kvadrat postavljenim ekiima i cevima. "Tamo i tamo", mrmljala je Mink. "ta je zapelo?" ree gospoda Moris. "Dril se zaglavio. Na pola puta. Kad bismo samo mogli da ga provuemo, bilo bi lake. Onda bi i svi ostali mogli da prou za njim." "Mogu li ja da pomognem?" "Neka, hvala. Srediu ja to." "Vai. Zvau te na kupanje za pola sata. Zamorila sam se gledajui vas." Ue u kuu i sede u elektrinu stolicu za oputanje, srkuui pivo iz poluprazne ae. Stolica joj je masirala lea. Deca, deca. Deca i ljubav i mrnja, jedno uz drugo. Ponekad su te deca volela,

mrzela - sve u jednom trenutku. udna deca, da li ona zaista zaboravljaju i oprataju one batine i stroge rei nareivanja? Zapita se gospoda Moris. Kako moe zaboraviti, ili oprostiti onima odozgo, iznad tebe, onima visokim i blesavim diktatorima? Vreme je prolazilo. Neobina tiina, tiina oekivanja, spusti se na ulicu, zgusnu se. Pet sati. Negde u kui meko zapeva sat, tihim, melodinim glasom: "Pet asova - pet asova. Ode vreme. Pet asova", otprede svoje i utopi se u tiinu. Nulti as. Gospoda Moris se prigueno zakikota. Nulti as. Kola-buba zazujae na ulazu. Gospodin Moris. Gospoa Moris se osmehnu. Gospodin Moris izae iz bube, zakljua je, doviknu zdravo keri koja je bila zabavljena svojim poslom. Mink ga je ignorisala. On se nasmeja i zastade trenutak posmatrajui decu. Onda se uspe ulaznim stepenicama. "Zdravo, mila." "Zdravo, Henri." Ona se istee napred na ivici stolice, oslukujui. Deca su se utiala. Bila su i suvie tiha. On isprazni lulu, pa je ponovo napuni. "to je divan dan. Prosto si srean to ivi." Zvrrr. "ta je to?" zapita Henri. "Ne znam." Ona odjednom ustade, razrogaenih oiju. Neto je htela da kae. Uzdra se. Smeno. Nervi joj zaigrae. "Ta deca nemaju nita opasno tamo napolju, a?" ree. "Nita osim cevi i ekia. Zato?" "Nita elektrino?" "Ma kakvi", ree Henri. "Pogledao sam." Ona ode do kuhinje. Zvonjenje se nastavljalo. "Svejedno, bolje idi pa im kai da prestanu. Prolo je pet. Kai im..." Oi joj se rairie pa skupie. "Kai im da odloe svoju Invaziju do sutra." Nasmeja se, nervozno. Zvonjenje se pojaa. "ta to oni smeraju bolje da pogledam." Eksplozija! Kua se zatrese od potmulog zvuka. I eksplozije su se ule iz drugih dvorita, sa drugih ulica. Nehotice, gospoa Moris vrisnu. "Ovamo gore!" vikala je besmisleno, ne znajui ni za kakav smisao, ni za kakav razum. Moda je videla neto iz ugla oiju; moda osetila neki nov miris ili ula novu buku. Nije bilo vremena da se raspravlja sa Henrijem i ubeuje ga. Neka misli da je luda. Da, luda. Vritei, potra uza stepenice. On potra za njom da vidi ta e ona. "Na tavanu!" vritala je. "Tamo je to!" Bio je to samo jadan izgovor da ga dovue na tavan na vreme. Oh, Boe - na vreme! Napolju se zau jo jedna eksplozija. Deca su vritala od radosti, kao na velikom vatrometu. "Nije na tavanu!" povika Henri. "Napolju je!" "Ne, ne!" itei, borei se za dah, petljala je oko tavanskih vrata. "Pokazau ti, Pouri! Pokazau ti!" Utumbae se na tavan. Ona zalupi vratima, zakljua ih, uze klju, baci ga u drugi ugao natrpan stvarima. Sada je brbljala ludosti. Izlazile su iz nje. Sve podsvesne sumnje i strah to su se potajno sakupljali celo popodne i previrali kao vino u njoj. Sva ona mala otkria i saznanja koja su je uznemiravala celog dana i koja je ona logino, briljivo i razumno odbacivala i cenzurisala. Sada je to eksplodiralo u njoj i raznelo je u komadie. "Tako, tako", jecala je oslonjena uz vrata. "Bezbedni smo do veeras. Moda emo moi da se iskrademo. Moda moemo da pobegnemo!" I Henri je eksplodirao, ali iz drugog razloga. "Jesi li luda? Zato si bacila taj klju? Do avola, duo!" "Da, da, luda sam, ako to moe neto da pomogne, ali ostani ovde sa mnom!" "Ne znam samo kako mogu da izaem!" "uti. ue nas. O, Boe, nai e nas oni ve..."

Dole ispod njih, zau se Mink. Mu stade. Na sve strane se ulo zujanje i cvranje, vritanje i kikotanje. Dole je audio-televizor zvonio i zvonio uporno, uzbunjujue, pobesnelo. Da li to Helen zove? pomisli gospoda Moris. I da li zove zbog onoga zbog ega mislim da zove? U kuu stupie koraci. Teki koraci. "Ko dolazi u moju kuu?" ljutito zapita Henri. "Ko to trapa tamo dole?" Teke stope. Njih dvadeset, trideset, etrdeset, pedeset. U kuu se nagura pedeset osoba. Zujanje. Kikotanje dece. "Ovuda!" uzviknu Mink ispod njih. "Ko je dole?" zaurla Henri. "Ko je tamo!" "uti. Oh, nenenenenene!" ree malaksalo njegova ena, hvatajui se za njega. "Molim te, budi miran. Mogli bi da odu." "Mama?" pozva Mink. "Tata?" utanje. "Gde ste?" Teke stope, teke, teke, veoma teke stope pele su se stepenicama. Predvodila ih je Mink. "Mama?" Oklevanje. "Tata?" ekanje, tiina. Zujanje. Koraci se primiu tavanu. Najpre Mink. Drhtali su zajedno utke na tavanu, gospodin i gospoa Moris. Iz nekog razloga, elektrino zujanje, udna hladna svetlost koja se odjednom videla kroz pukotinu ispod vrata, udan tu miris i stran prizvuk udnje u Minkinom glasu konano dopree i do mozga Henri Morisa. Stajao je i tresao se u mranoj tiini, sa enom pored sebe. "Mama! Tata!" Koraci. Kratko zujanje. Brava na tavanskim vratima se rastopi. Vrata se otvorie. Mink zaviri unutra, visoke plave senke za njom. "Uja", ree Mink. RAKETA Mnogih noi budio bi se Fiorello Bodoni i sluao rakete kako uzdiu na mranom nebu. Izvukao bi se iz kreveta na vrhovima prstiju, siguran da njegova dobra ena sanja, izlazio napolje u noni vazduh. Nekoliko trenutaka oslobodio bi se mirisa stare hrane u kuici kraj reke. U jednom trenutku tiine pustio bi svoje srce da se vine samo u svemir, za raketama. Sada, upravo, ove noi, stajao je polunag u tami i posmatrao vatrene mlazove kako mrmore u vazduhu. Rakete na svom dugom ludom putu za Mars, za Saturn i Veneru! "Hajde, hajde, Bodoni." Bodoni se tre. Na gajbici za mleko, pored utljive reke, sedeo je jedan starac koji je isto tako posmatrao rakete kako promiu pononom tiinom. "O, to si ti, Bramante!" "Izlazi li svake noi, Bodoni?" "Samo da se nadiem vazduha." "Je l'? I ja vie volim rakete", ree stari Bramante. "Bio sam deko kada su se prvi put pojavile. Pre osamdeset godina, a ja jo nikada nisam bio na raketi." "Leteu ja jednom", ree Bodoni. "Budalo!" uzviknu Bramante. "Nikada nee ii. Ovo je svet bogatih." Zavrte sedom glavom, seajui se. "Kada sam bio mlad pisali su vatrenim slovima: SVET BUDUNOSTI! Nauka, Komfor, i Noviteti za sve! Ha! Osamdeset godina. Budunost je Sada! Letimo li raketama! Ne! ivimo u upama kao i nai preci pre nas." "Moda e moji sinovi..." ree Bodoni. "Ne, a ni njihovi sinovi!" povika starac. "Snovi i rakete su za bogate!" Bodoni je oklevao. "Stare, ja sam utedeo tri hiljade dolara. est godina sam tedeo. Za moju radnju, da uloim u maine. Ali evo ve mesec dana ja sam budan svake noi. ujem rakete. Mislim. I veeras sam se odluio. Jedan od nas e leteti na Mars!" Oi su mu mrano, sijale. "Idiote", obrecnu se Bramante, "kako e izabrati? Ko e da ide? Ako ide ti, ena e te mrzeti jer e biti samo malo blie Bogu, u svemiru. Kada joj godinama bude priao o svom bajnom putovanju, zar je nee razgrizati gorina?"

"Ne, ne!" "Da! A deca? Hoe li im ivot biti ispunjen seanjem na Tatu, koji je odleteo na Mars dok su oni ostali ovde? Kakav glupav zadatak e postaviti svojim deacima. Mislie na raketu celog ivota. Leae budni. Razbolee se od elje za njom. Ba kao to si ti sada bolestan. elee da umru ako ne mogu da idu. Ne postavljaj taj cilj, upozoravam te. Neka budu zadovoljni to su siromani. Skreni im oi nadole na njihove ruke i na tvoje stovarite otpada a ne gore na zvezde." "Ali..." "Pretpostavimo, ode tvoja ena? Kako bi se ti oseao da zna da je ona videla a da ti nisi? Ona bi postala neto uzvieno. Pomiljao bi da je baci u reku. Ne, Bodoni, kupi ti novu mainu za rasturanje koja ti je potrebna, rastrgni njom svoje snove, i zdrobi ih u komade!" Starac splasnu, zagledan u reku u kojoj su, potopljeni, odrazi raketa goreli nebom. "Laku no", ree Bodoni. "Lepo spavaj", ree onaj drugi. Kada prepeen komad hleba iskoi iz svoje srebrne kutije, Bodoni gotovo zavrita. Proveo je no bez sna. Meu svojom nervoznom decom, pored gromadne ene, Bodoni se uvijao i buljio u nita. Bramante je bio u pravu. Bolje uloiti novac. Zato ga tedeti kad samo jedan iz porodice moe da leti raketom, dok ostali ostaju da se grizu to im je to uskraeno? "Fiorelo, jedi to tvoje pare", ree njegova ena, Marija. "Steglo me u grlu", ree Bodoni. U kuu uletee deca, tri deaka koja su se tukla oko male rekete, dve devojice sa lutkama koje su predstavljale stanovnike Marsa, Venere, i Neptuna, zelene modele sa po tri uta oka i dvanaest prstiju. "Video sam raketu za Veneru!" uzviknu Paolo. "Uzletela je, zzzzzzzz!" zaita Antonelo. "Deco!" povika Bodoni, stavljajui ruke na ui. Deca se zablenue u njega. Retko je vikao. Bodoni se die. "Sluajte, svi vi", ree. "Imamo dovoljno novca da jedan od nas ode raketom na Mars." Svi zagrajae. "Shvatate li?" zapita on. "Samo jedan od nas. Ko?" "Ja, ja, ja!" povikae deca. "Ti", ree Marija. "Ti", ree Bodoni njoj. Svi zautae. Deca ponovo razmotrie stvar. "Neka ide Lorenco - on je najstariji." "Neka ide Miriamna - ona je devojica!" "Pomisli ta bi video", ree ena Bodoniju. Ali oi su joj izgledale udno. Glas joj je drhtao. "Meteore, kao ribe. Vasionu. Mesec. Treba da ide neko ko bi mogao lepo to da ispria kada se vrati. Ti ume da pria." "Glupost. Ume i ti", pobuni se on. Svi uzdrhtae. "Evo", ree Bodoni nesreno. Iz jedne metle izlomi slamke raznih duina. "Dobija najkraa." Isprui stisnutu pesnicu. "Birajte." Svi se sveano izredae. "Dugaka." "Dugaka." Jo jedna. "Dugaka slamka." Deca su zavrila. U sobi zavlada tiina. Ostale su dve slamke. Bodoni oseti kako ga unutra boli srce. "Sada", proapta "Marija." Ona izvue slamku.

"Kratka slamka", ree. "Ah", uzdahnu Lorenco, upola srean, upola tuan. "Mama ide na Mars." Bodoni pokua da se osmehne. "estitam. Danas u ti kupiti kartu." "ekaj, Fiorelo..." "Moe da poe na put idue nedelje", promrmlja on. Videla je kako je deca gledaju tunim oima, sa osmehom ispod svojih pravih, velikih noseva. Polako vrati slamku muu. "Ne mogu da idem na Mars." "Ali zato ne moe." "Imau posla sa jo jednim detetom." "ta!" Ona nije htela da gleda u njega. "Ne bi bilo dobro za mene da putujem u takvom stanju." On je uze za lakat. "Je li to istina?" "Vucite opet. Poni ponovo." "Zato mi ranije nisi rekla?" zapita on sa nevericom. "Nisam se setila." "Marija, Marija", proapta on ljepnuvi je po licu. Okrete se deci. "Vucite opet." Paolo odmah izvue kratku slamku. "Ja idem na Mars!" Zaigra kao lud. "Hvala ti, oe!" Ostala deca se izmakoe ustranu. "To je bajno, Paolo." Paolo prestade da se smei i pogleda svoje roditelje i brau i sestre. "Ja mogu da idem, je l' da?" zapita nesigurno. "Da." "I voleete me kada se vratim?" "Naravno." Paolo se zadubi u dragocenu slamku iz metle u svojoj drhtavoj ruci i zavrte glavom. Zatim odbaci slamku. "Zaboravio sam. Poinje kola. Ne mogu da idem. Vucite ponovo." Ali niko nije hteo da izvlai. Svi se pogruie. "Niko od nas nee ii", ree Lorenco. "To je najbolje", ree Marija. "Bramante je bio u pravu", ree Bodoni. Dok mu se doruak zgrunjavao u stomaku, Fiorelo Bodoni je radio u svom stovaritu otpada, rezao metal, topio ga, izlivao ingote za upotrebu. Oprema mu se raspadala; ve dvadeset godina konkurencija ga je drala na bezumnoj granici bede. Ovo je bilo vrlo loe jutro. Po podne jedan ovek ue u stovarite i viknu Bodonija koji je bio na svojoj maini za rasturanje otpada. "Ej, Bodoni, imam neki metal za tebe!" "Kakav metal, g. Metjus?" nemarno zapita Bodoni. "Raketa. ta je sad? Zar ga nee?" "Da, da!" on zgrabi oveka za ruku i stade, zbunjen. "Naravno", ree Metjus, "to je samo imitacija. Zna. Kad planiraju da naprave raketu najpre izgrade model u punoj razmeri, od aluminijuma. Mogao bi malo da zaradi ako je istopi. Dau ti je za dve hiljade..." Bodoni spusti ruku. "Nemam te pare." "ao mi je. Mislio sam da ti pomognem. Kad smo poslednji put razgovarali rekao si da svako ponudi viu cenu od tebe za otpad. Mislio sam da ti ono dam ispod ruke. Pa..." "Treba mi nova oprema. Za to sam tedeo novac." "Shvatam." "Kad bih kupio raketu, ne bih ak mogao ni da je rastopim. Prole nedelje pokvarila mi se pe za aluminijum..." "Jasno." "Ne bih mogao da je iskoritim ako bih je kupio." "Znam." Bodoni zamuri i zatvori oi. "Ali to sam ja budala. Uzeu novac iz banke da ti ga dam."

"Ali ako ne moe da rastopi raketu..." "Isporui je", ree Bodoni. "U redu, kad kae. Veeras?" "Veeras bi", ree Bodoni, "bilo dobro. Da, elio bih da imam raketni brod veeras." Bila je meseina. Raketa je stajala bela i velika u stovaritu otpada. Imala je u sebi belinu meseca i plavetnilo zvezda. Bodoni ju je gledao i voleo svu. eleo je da je miluje i legne pored nje, da pritisne obraz uz nju, da joj kae sve tajne elje srca svog. Zagledao se navie u raketu. "Cela si moja", ree. "ak i ako se nikada ne pokrene niti izbljuje vatru, i ako samo lei tu i ra pedeset godina, opet si moja." Raketa je mirisala na vreme i daljinu. Bilo je to kao da ulazi u asovnik. Bila je izraena sa vajcarskom preciznou. ovek bi je mogao nositi na lancu za sat. "Mogao bih ak ovde noas da spavam", uzbudeno proapta Bodoni. Sede na sedite za pilota. Dodirnu jednu polugu. Zujao je zatvorenim ustima, sa zatvorenim oima. Zujanje se pojaa, postade glasnije, glasnije, benje, udnije, razdraganije, drhtalo je u njemu i naginjalo ga napred i vuklo njega i brod u tiini punoj urlanja i nekakvom metalnom vrisku, dok su mu pesnice letele po komandama, zatvorene oi treperile, i zvuk narastao i narastao dok se ne pretvori u vatru u snagu, u nadimanje i nalet energije koja ga je mogla raspoloviti. Hvatao je dah. Zijao. Zujao sve dalje, iznova i iznova, i nije se zaustavljao jer se nije moglo zaustaviti, moglo se samo nastavljati, sa jo stisnutijim oima, pomahnitalim srcem. "Uzleemo!" dreknu. Trzaj i udar vazduha! Grmljavina! "Mesec!" uzviknu on, stisnutih, slepih oiju. "Meteori!" Nemi juri u vulkanskoj svetlosti. "Mars. Oh, Boe, Mars! Mars!" Pade nauznak, iscrpen i dahui. Drhtave ruke mu ispustie komande, glavu plahovito zabaci unazad. Dugo je sedeo, zadihan, dok mu je srce usporavalo. Lagano, lagano, otvori oi. Stovarite otpada je i dalje bilo tu. Nepokretno je sedeo. Gledao je nagomilane hrpe metala jedan minut, ne odvajajui oi od njih. Onda skoi, ritnu poluge. "Uzlei, prokletinjo!" Brod je utao. "Pokazau ti ja!" viknu on. Napolju na nonom vazduhu, spotiui se, pokrenu besni motor svoje grozne maine za rasturanje otpada i krenu ka raketi. Upravi masivne tegove u nebo osvetljeno meseinom. Pripravi svoje drhtave ruke da baci tegove, da zdrobi, razdere taj uvredljivo lani san, glupavu stvar koju je toliko platio, koja nije htela da se pokrene, nije htela da ga poslua. "Nauiu te ja!" vikao je. Ali ruka mu ostade mirna. Srebrna raketa leala je na meseini. A iza rakete videla su se uta svetla njegove kue, jedan blok dalje, i toplo gorela. uo je radio u kui kako svira neku daleku muziku. Sedeo je pola sata i razmiljao o raketi i svetlima iz kue, mureo i irom otvarao oi. Sie sa maine i krenu i u hodu poe da se smeje, i kada stie do zadnjih vrata svoje kue duboko udahnu vazduh i pozva: "Marija, Marija, poni da pakuje. Idemo na Mars!" "Uh!" "Ah!" "Ne mogu da verujem!" "Poverovae, poverovae." Deca su se vrtela po vetrovitom stovaritu, ispod sjajne rakete, jo je ne dodirujui. Poela su da viu. Marija pogleda mua. "ta si uinio?" ree. "Uzeo si na novac za ovo? Nikada nee poleteti." "Poletee", ree on, gledajui raketu. "Raketni brodovi kotaju milione. Ima li ti milione?"

"Letee", ponovi on mirno. "Hajde, idite u kuu, svi. Moram da istelefoniram, imam da radim. Sutra polazimo! Nikome ne govorite, razumete? Ovo je tajna." Deca se udaljie od rakete, spotiui se. Video je njihova mala, grozniava lica u prozorima kue, u daljini. Marija se nije ni pokrenula. "Upropastio si nas", ree. "Na novac dao si za ovo - ovu stvar. A trebalo je da njime platimo opremu." "Videe", ree on. Ona se okrete bez rei. "Bog neka mi je u pomoi", proapta on i krenu na posao. Tokom pononih asova stizali su kamioni, isporuivali pakete, i Bodoni smekajui se, iscrpi svoj raun u Banci. Nasrtao je na raketu sa let-lampom i trakama metalnog lima, dodavao, oduzimao, izvodio nad njom vatrene maije, zadavao potajne povrede. U praznu kabinu za motore uglavi devet prastarih automobilskih motora. Onda zavari ulaz u kabinu, da niko ne bi mogao da vidi ta je on kriom uradio. U svitanje ue u kuhinju. "Marija", ree, "sad mogu da dorukujem." Ona nije htela da govori s njim. Kada je sunce zalazilo on pozva decu. "Spremni smo! Hajdete!" Kua je bila nema. "Zakljuala sam ih u sobici", ree Marija. "ta hoe da kae", zapita on. "Poginue u toj raketi", ree ona. "Kakvu raketu moe kupiti za dve hiljade dolara? Nikakvu!" "Sluaj me, Marija." "Eksplodirae. U svakom sluaju, ti nisi pilot." "Ipak, mogu da upravljam ovim brodom. Sredio sam ga." "Ti si poludeo", ree ona. "Gde je klju od sobice?" "Imam ga ovde." On prui ruku. "Daj mi ga." Ona mu ga predade. "Ubie ih." "Ne, ne." "Jeste, hoe. Oseam to." On stade ispred nje. "Nee i ti da poe?" "Ostau ovde", ree ona. "Shvatie; onda e videti", ree on i osmehnu se. Otkljua sobicu. "Hajdete, deco. Podite za svojim ocem." "Zbogom, zbogom, Mama!" Stajala je iza kuhinjskog prozora, gledala napolje u njih, veoma utke i veoma uspravna. Kod vrata rakete otac ree: "Deco, biemo na putu nedelju dana. Vi se morate vratiti u kolu, a ja na posao." Redom uze svako dete za ruku. "Sluajte. Ova raketa je vrlo stara i letee jo samo jedan put. Vie nee leteti. Ovo e biti ono jedno putovanje u vaem ivotu. Dobro otvorite oi." "Da, Tata." "Sluajte, otvorite ui. Miriite mirise rakete. Oseajte. Pamtite. Pa kada se vratite priaete o tome do kraja ivota." "Da, Tata." Brod je bio miran kao zaustavljen asovnik. Vazduna komora pod pritiskom zatvori se itei iza njih. On ih sve prikopa pojasevima, kao mumijice, u gumene mree za leanje. "Spremni?" zapita ih. "Spremni!" odgovorie svi. "Uzleemo!" Okrenu deset prekidaa uz trzaj. Raketa zagrme i poskoi. Deca zaigrae u svojim mreama, stadoe da vrite. "Evo ga Mesec!"

Mesec se prosanja kraj njih. Meteori se rasprtae kao vatromet. Vreme otplovi vijugavom trakom gasa. Deca su vikala. Putena iz svojih lealjki, mnogo asova kasnije, virila su kroz prozorie. "Eno Zemlje!" "Eno ga Mars!" Raketa je isputala ruiaste latice vatre dok su asovi otpredali svoje krugove; deci se sklopie oi. Najzad su visila kao pijane leptirice u svojim aurastim mreama. "Dobro", proapta Bodoni, sam. Na prstima izae iz komandne kabine i stade, podue i sa strahom kod vrata sa vazdunom komorom. Pritisnu-jedno dugme. Vrata se irom otvorie. On iskorai napolje. U kosmos? U crne talase meteorske i gasovite vatre? U prostranstva koja proleu i u beskraj? Ne. Bodoni se osmehivao. Svuda oko rakete koja se tresla lealo je stovarite otpada. Zarala, nepromenjena, stajala je kapija stovarita sa katancem, tu je bila tiha kuica kraj reke, sa osvetljenim kuhinjskim prozorom, i reka je oticala u ono isto more. A u sredini otpada leala je raketa, tresla se i prela, proizvodei jedan magini san. Drmusala se i urlala, bacala privezanu decu tamo-amo kao muve u mrei. Marija je stajala na kuhinjskom prozoru. On joj mahnu rukom i osmehnu se. Nije mogao da vidi da li je i ona mahnula. Malo je mahnula, moda. Lako se nasmeila. Raalo se sunce. Bodoni se urno povue u raketu. Tiina. Svi su jo spavali. On je lako disao. Vezujui se u lealjci, zatvori oi. Molio se u sebi. Oh neka se nita ne pokvari u iluziji sledeih est dana. Neka itav svemir doe i proe neka nam se crveni Mars pojavi ispod broda, i Marsovi meseci, i neka ne bude greke u kolor filmu. Neka bude tri dimenzije; neka se nita ne pokvari u skrivenim ogledalima i ekranima koji uobliavaju tu tananu iluziju. Neka vreme proe bez krize. On se probudi. U blizini rakete lebdeo je crveni Mars. "Tata!" bacakala su se deca da se izvuku iz mrea. Bodoni pogleda i vide crveni Mars, i Mars je bio dobar, bez greke, i on je bio vrlo srean. O zalasku sunca sedmog dana raketa se zaustavi tresui se. "Stigli smo kui", ree Bodoni. Od otvorenih vrata rakete pooe preko stovarita, dok im je krv pevala, a lica sijala. "Imam unku i jaja za sve", ree Marija sa vrata kuhinje. "Mama, Mama trebalo je da poe, da vidi, da vidi Mars, Mama, i Meteore, i sve!" "Da", ree ona. Pred spavanje, deca se okupie oko Bodonija. "Hoemo da ti zahvalimo, Tata." "Nije to nita." "Pamtiemo ovo zauvek, Tata. Nikada neemo zaboraviti." Duboko u no Bodoni otvori oi. Osetio je da ena lei pored njega i gleda ga. Veoma dugo se nije micala, a onda ga odjednom poljubi u obraze i elo. "ta je?" uzviknu on iznenaeno. "Ti si najbolji otac na svetu", proapta ona. "Zato?" "Sad vidim", ree ona. "Shvatam." Lee i zatvori oi, drei ga za ruku. "Je li divno putovanje?" zapita. "Jeste", ree on. "Moda", ree ona, "moda bi, neke noi, mogao da me povede samo na jedan kratak put, ta misli?" "Samo na kratko putovanje, moda", ree on. "Hvala ti", ree ona. "Laku no." "Laku no", ree Fiorelo Bodoni. EPILOG

Bila je skoro pono. Mesec se sada uzdizao visoko na nebu. Tetovirani ovek je nepokretno leao. Video sam ta je bilo da se vidi. Prie su bile ispriane; sa njima je bilo svreno. Ostalo je jo samo ono prazno mesto na leima Tetoviranog oveka, onaj prostor sa zbrkanim bojama i oblicima. Sada, dok sam gledao, nejasna mrlja poe da se pribira, lagano se pretapajui iz jednog oblika u drugi. Najzad se tu uoblii jedno lice, lice koje se zagleda u mene sa obojenog mesa, lice sa poznatim nosem i ustima, sa poznatim oima. Bilo je vaoma nejasno. Ono to sam ja video od Prikaza bilo je dovoljno da poskoim. Stajao sam na meseini, bojei se da se vetar ili zvezde ne pokrenu i ne probude udovinu galeriju kod mojih nogu. Ali on je i dalje mirno spavao. Slika na njegovim leima pokazivala je Tetoviranog oveka lino sa prstima oko mog vrata, kako me davi. Nisam ekao da se slika izotri, da postane jasna i odreena. Potrah ulicom na meseini. Nisam se osvrtao. Ispred mene je leao gradi, u mraku i usnuo. Znao sam da u, mnogo pre jutra, stii do grada...