You are on page 1of 8

MONETARISTIKI PRISTUP FILIPSOVOJ KRIVI

1.

UVOD U MONETARIZAM

Centar monetarizma je ikaki univerzitet, koji po prvi put ugled stie 30-tih godina XX veka. Nijegovi intelektualni predvodnici oko 50-tih godina XX veka bili su F.Najt, u domenu teorije i metodologije i H.Simons u domenu ekonomske politike. U sledeoj generaciji najistaknutiju ulogu imaju M. Fridman, D.Stigler i G.Beker. Mnogi ekonomisti koji se nisu kolovali u ikagu pridruuju se ikakim pozicijama , mada se mnogi profesori na ikakom univerzitetu odrie ikakom doktrine. Kameni temeljci monetarizma su : 1. promene koine novca su najvaniji faktor promena novanog dohotka;

2. u uslovima stabilne tranje za novcem, najvei deo nestabilnosti u privredi moe se


objasniti fluktuacijama ponude novca koje izazivaju monetarne vlasti; 3. vlasti mogu kontrolisati ponudu novca, i kada se za to odlue putanja novanog dohotka bie razliitau odnosu na situaciju kada je ponuda novca endogena (kejnzijanska, prema potrebama privrede);

4. zaostajanje promena novanog dohotka za promena koliine novca su duga i


promenljiva, pa korienje diskrecione politike moe biti kontraproduktivno; 5. ponuda novca treba da raste po fiksnoj stopi, u skladu sa rastom dohotka, da bi se osigurala stabilnost cena.

U istoriji monetarizma izdvajaju se tri etape: prva je usredsreena na zanemarenu ulogu novca u kejnzijanskim modelima; druga na Filipsovu nagodbu inflacija-nezaposlenost i trea na ulogu oekivanja.

2009 generatori

1.

POJAM I DEFINICIJA INFLACIJE

Teko je nai neku ekonomsku temu i/ili fenomen koji je toliko mnogo analiziran, o kojem je toliko mnogo pisano, a koji je uvek aktuelan, kao to je inflacija. Razlozi su brojni i lee ne toliko u njenoj sloenoj prirodi, ciklinosti pojavljivanja, isprepletenosti faktora uticaja i njihovom raznolikom poreklu, koliko u njenom pogubnom i kriznom uticaju (obino dugoronom) na privredni rast i razvoj, preko deformacije svih osnovnih ekonomskih pokazatelja. Inflacija je potencijalna konica i stalna opasnost za svaku privredu koja vreba iz prikrajka i preti kao Domoklov ma da se pojavi kao reakcija na

MONETARISTIKI PRISTUP FILIPSOVOJ KRIVI

razne negativne pojave i deformacije u privrednom, drutvenom meunarodnom okruenju. Ona je multifaktorski fenomen (u raznim oblicima i vrednostima), koji predstavlja neizbean satelit svake trine privrede. Nema opte prihvaene definicije inflacije, niti se strunjaci mogu usaglasiti oko objanjenja njenih uzroka i posledica. Inflacija je poveanje agregatnog nivoa cena u odnosu na vrednost novca ili jo jednostavnije to je pad vrednosti novca, a time i pad kupovne moi. Kupovna mo novane jedinice ogleda se u odreenoj koliini robe i vrsta usluga koje se moe dobiti njenom zamenom. Dakle, ako u odreenoj privredi postoji inflacija, kupovna mo te valute pada. U malim koliinama inflacija se moe smatrati izborom monetarne, fiskalne, ili razvojne politike, obeshrabrujui uvanje i gomilanje likvidnog kapitala i podstiui investicije. Preko tog nivoa, meutim, efekat postaje preuvelian, i investitori se najednom nalaze u situaciji u kojoj "investiraju u inflaciju", to samo dalje podstie inflaciju. Iz svih ovih razloga, i potrebe za ograniavanjem inflacije preko malenih stopa koje diskontuju prolu ekonomsku aktivnost i dekurairaju gomilanje gotovine, najvei broj Centralnih Banaka formuliu za osnovni cilj stabilnost cena, uz osetnu, ali malu i kontrolisanu stopu inflacije kao cilj. Nezavisne monetarne institucije, meutim, uglavnom mogu reagovati elastino i prilagoavati kako svoje ciljeve, tako i poteze kojima se oni postiu, optim ekonomskim kretanjima, nivou postignutog i ciljnim pravcima razvoja. Visoka inflacija dovodi do gubitka poverenja ljudi u valutu i monetarne vlasti; esto je potrebno dugo razdoblje stabilnosti kako bi se poverenje vratilo. Problem inflacije je izazvao posebnu panju ekonomista, tako da je o ovom fenomenu napisana obimna literatura. Veliki interes koji danas vlada za fenomen inflacije, sigurno je posledica njenog stalnog prisustva, ali i saznanja da je ostalo mnogo nereenih, osporavanih, kontraverznih stavova i problema u vezi sa njom. U pogledu definisanja inflacije, postoje dve grupe brojnih autora. Prva grupa su ekonomisti starijih shvatanja inflacije, a druga grupa ekonomisti savremenijih (novijih) shvatanja inflacije.

1.1

MONETARISTIKA (STARIJA) SHVATANJA INFLACIJE

Starija shvatanja bi se mogla smatrati preteno monetaristikim jer, polazei od simptoma inflacije, ovu pojavu definiu kao stanje u kojem, usled poveanja novanog opticaja, nasupa definitivno smanjenje vrednosti novca u zemlji, izraeno u optem poveanju cena. Problem inflacije, dakle, prema ovim shvatanjima, nastaje kada se koliina novca menja bez odgovarajuih promena na strani ponude robe, tako da takve promene deluju na rast cena. Kada se poveanje mase novca zaustavi, dolazi do zaustavljanja rasta cena na nivou formiranog novanog opticaja. Opte je miljenje starijih autora da porast novanog opticaja, ukoliko nije praen odgovarajuim rastom proizvodnje, uzrokuje rast cena i dovodi do pojave i naglog ubrzanja inflacije. Razlozi ovakvom shvatanju lee u injenici da su sve velike inflacije i katastrofalni pad vrednosti novca bili vezani za preteranu emisiju nekonvertibilnih (papirnih) novanica. Tako je na tritu stvorena velika novana tranja, prema ogranienim robnim fondovima. Stvorena je situacija da suvie velika koliina novca juri za suvie malom koliinom robe. ****************** 2009 generatori

MONETARISTIKI PRISTUP FILIPSOVOJ KRIVI

1.2

FILIPSOVA NAGODBA :

INFLACIJA - NEZAPOSLENOCT

Sredinom 60-tih pokree se druga faza, usredsreena na tri pitanja:

1. fiskalna akcija drave ima male i beznaajne efekte na ukupnu ekonomsku


aktivnost; 2. razrauje se stabilni odnos inflacija-nezaposlenost, u duhu Filipsove krive, kao nemogunost da se na dugi rok trguje ovim agregatima i istrauju se meunarodni 3. aspekti inflacije

Teorija Filipsove krive utvruje negativnu meuzavisnost izmeu stope nezaposlenosti i stope inflacije. Filipsova kriva nazvana je po britanskom ekonomisti Filipsu (A. W. Philips), sa Londonskog ekonomskog fakulteta, koji je 1958. godine utvrdio meuzavisnost izmeu ova dva ekonomska agregata koji su veoma uspeni pokazatelji privredne aktivnosti.

Slika: Filipsova kriva

Ekonomista Filips je prvi prikazao negativnu korelaciju izmeu stope nezaposlenosti i stope inflacije. Dokazao je da se u godinama u kojima je prisutna niska nezaposlenost obino javlja visoka inflacija, a u godinama visoke nezaposlenosti obino se javlja niska

MONETARISTIKI PRISTUP FILIPSOVOJ KRIVI

inflacija. Ta dva indikatora inflacije se obino kreu istovremeno.Ovo istraivanje se kasnije proirilo i na druge zemlje. Samuelson i Solou su objavili slinu negativnu korelaciju na podacima iz SAD-a.

Kao to vidimo Filipsova kriva pokazuje negativnu vezu izmeu stope inflacije i stope nezaposlenosti, inflacija je niska, a nezaposlenost visoka, a inflacija visoka nezaposlenost niska. Ovo ima velike implikacije na kreatore ekonomske politike. Filipsova kriva jednostavno pokazuje one kombinacije inflacije i nezaposlenosti koje nastaju u kratkom roku.

Porast agregatne tranje za robama i uslugama dovodi do porasta cena. Vei output vodi do vee zaposlenosti, a time i niu stopu nezaposlenosti. Sem toga, bez obzira na nivo cena u prethodnoj godini, to je vii nivo cena u tekuoj godini to je vea i inflacija. Prema tome, u kratkom roku pomeranja agregatne tranje guraju inflaciju i nezaposlenost u suprotnim smerovima - a tu vezu izraava Filipsova kriva.

Milton Fridman je 1968. godine objavio lanak u kojem je istakao da monetarna politika sigurno nita ne moe da uradi, sem u kratkom roku, a to je da izabere kombinaciju inflacije i nezaposlenosti na Filipsovoj krivoj. U isto vreme je i Edmund Fleps takoe objavio lanak u kojem porie postojanje dugorone veze izmeu inflacije i nezaposlenosti. Nobelovac Phelps 1968. napisao veoma uticajan lanak Money-Wage Dynamics and Labor Marke Equilibrium, u kojem metodoloki precizno i originalno analizira i preispituje odrivost kratkorone tzv. Phillipsove krive pod prizmom adaptivnih inflacionih oekivanja i potpune informisanosti u dugom vremenskom roku. Istraujuu postojanost prirodne stope nezaposlenosti, on ubedljivo dokazuje da ravnotea na tritu rada u dugom roku uopte ne zavisi od stope inflacije. Svojim zakljucima je doveo u pitanje ranije tvrdnje Keynesa i njegovih sledbenika, iju ispravnost je sveo iskljuivo na kratki rok. R. Lucas, T. Sargent i R. Barro su tvorci novoklasinog makroekonomskog pristupa, koji se zasniva na teoriji racionalnih oekivanja i hipotezi o fleksibilnim cenama i platama. Istraujui trite rada, oni su demantovali prinudni karakter nezaposlenosti pretpostavkom o dobrovoljnosti traenja novog i isplativijeg radnog mesta. Visoku nezaposlenost upojedinim poslovnim ciklusima oni objanjavaju pogrenim predstavama radnika o postojeoj ekonomskoj situaciji, visini realne plate i relativnim odnosima cena. Navedene elaboracije su inspirisale E. Phelpsa i M. Friedmana, koji su modifikovali kratkoronu tzv. Phillipsovu krivu i kreirali tzv. novoklasinu krivu, tj. krivu prirodnog (istinskog) nivoa nezaposlenosti (natural-rate Phillips curve). U navedom modelu (koji je prikazan u nastavku i istraivaki potvren u praksi), razlikuje se kratkorona i dugorona tzv. Phillipsova kriva. U kratkoronom periodu ona ima negativan nagib, ali je u dugoronom periodu vertikalnog oblika, jer postoji samo jedan nivo nezaposlenosti koji odgovara postojanim stopama inflacije, a to je prirodan nivo nezaposlenosti - na kojem su stabilne (uravnoteene) pojave koje izazivaju porast i smanjenje stopa inflacije.

MONETARISTIKI PRISTUP FILIPSOVOJ KRIVI

Na grafiku je prikazano kako se tzv. kratkorona Phillipsova kriva pomera pod dejstvom inflacionih okova. U poetnom periodu privreda se nalazi u taki na I nivou, a nezaposlenost se nalazi na prirodnom nivou, jer nema konjunkturnih kolebanja. Zatim dolazi do privrednog uspona, u kojem se smanjuje nezaposlenost, poveavaju se plate radnika i cene, a privreda dolazi u taku na II nivou. Sa protokom vremena u kojem dolazi do inflacije, logino i posledino poinju da deluju rastua inflaciona oekivanja, koja pomeraju tzv. Phillipsovu krivu prema gore, a privreda dolazi na novi III nivo. Zatim dolazi do pada privredne aktivnosti, pa se nezaposlenost poveava i vraa na svoj prvobitni prirodan nivo, stopa inflacije se smanjuje, a privreda dolazi na novi IV nivo. Dakle, zbog smenjivanja privrednih ciklusa, promene konjunkturnih odnosa i adaptibilnih inflacionih oekivanja, u dugoronom periodu, u privredi postoji samo prirodan nivo nezaposlenosti, koji uopte ne zavisi od stope promena plata i stope inflacije. Paralelno s monetarnom teorijom inflacije, u razvijenim zemljama se za objanjenje inflacione dinamike u dugom roku koriste trokovni modeli inflacije, u kojima dominiraju plate, trokovi komunalnih usluga i cene uvezenih sirovina i delova. U zavisnosti od uzroka, kao dopuna ogranienjima novane mase primenjuju se politika dohodaka, antimonopolska politika i strukturna politika.

1.3
diplomski rad

Filipsova kriva u Monetarizmu

Do pojave Fridman-Filipsove hipoteze Filipsova kriva je bila standardni analitiki instrument ekonomske politike.Vlada je mogla da trguje i z m e u p o e l j n o g n i v o a inflacije i nezaposlenosti, a Filipsova kriva je predstavljala jednu vrstu poeljne krive indiferencije u teoriji ekonomije blagostanja. Modifikovana Filipsova kriva ima tri nova svojstva:

MONETARISTIKI PRISTUP FILIPSOVOJ KRIVI

a) uvedena su inflaciona oekivanja po adaptivnoj emi, b) uveden je koncept prirodne stope nezaposlenosti (NRU) ) c) polo se od realnih, a ne od nominalnih nadnica.

Adaptivna inflaciona oekivanja mogu se formalizovati na sledei nain t e = t 1 e + ( 1 1e ) e = 1+ (1)2+ (1)3 3+...+ (1)n n e = (1)i1 1 i1 pri emu je 0 < <1

U ovom modelu inflaciona oekivanja se formiraju na isti nain kao i permanenti dohodak i predstavljaju ponderisani prosek stopa inflacija iz predhodnih perioda. Adaptivna stopa inflacije dobija se na taj nain to se putem uenja na grekama privrednih subjekata, stalno koriguje prognozirana u odnosu na stvarnu inflaciju u prethodnom periodu. Koeficijent adaptacije kree se izmeu 0 i 1, i izraava stepenuenja na grekama. Kada je = 1 te=t+1 , a to je sluaj racionalnih oekivanja,kada pojedinci apsorbuju sve raspoloive informacije i ne prave greku u prognozi. Tada je Filipsova kriva vertikalna. Ukoliko je = 0 te=t+1e, to odgovara statikim oekivanjima.

Kod adaptivnih oekivanja privredni subjekti prave sistematsku greku u prognozi, jer oekivana inflacija je linearna kombinacija svih ranijih nivoa cena i ne moe biti vea od najvee prole inflacije. Kada je stopa inflacije stalno rastua, tada oekivana stopa inflacije potcenjuje njen nivo. Ovako definisana inflaciona oekivanja imaju kljuni znaaj za razumevanje Fridmanovog koncepta Filipsove krive. Ona omoguava razlikovanje kratkog i dugog roka i dejstvo ''novane iluzije'' u kratkom roku. Ako je privredne subjekte mogue stalno ''varati'' u kratkom roku, to znai da je ekonomska politika u kratkom roku efikasna i da je monetarna politika neneutralna, a postojimogunost za trade- off izmeu inflacije i nezaposlenosti u kratkom roku.

5.1

Filipsova kriva upotpunjena oekivanjima

Sada se Filipsova kriva moe izraziti na sledei nain: = (u) + e e = (u) za =e (u) = 0 tj. za e > 0 (u) 0 = e b ( u u* ) 55

MONETARISTIKI PRISTUP FILIPSOVOJ KRIVI

Pri emu je u stvarna stopa nezaposlenosti, u* prirodna stopa nezaposlenosti. Prirodna stopa nezaposlenosti je prema Fridmanovoj definiciji nivo nezaposlenosti konzistentan sa ravnoteom u strukturi realnih nadnica i odgovara dugoronoj ravnoteina tritu rada (u Valrasovom smislu). Pojam je preuzet od Viskela, kod koga postoji prirodna kamatna stopa u privredi bez inflacije. NRU(u*) sadri nultu prisilnu nezaposlenost i u sluaju kada je u = u* = e, tanije kada je privreda u nivou prirodne stope nezaposlenosti, stvarna i oekivana inflacija su jednake. Iz prethodnog proistie da je: = e (u) = 0, tj. u situaciji kada su stvarna i oekivana stopa inflacije jednake, iezava efekat trade off. Javlja se samo kao privremeni fenomen u sluaju razlike izmeu stvarne i anticipirane inflacije, tj. usled odstupanja tekue od prirodne stope nezaposlenosti, kao proces uenja na grekama i prilagoavanja privrednih subjekata od kratkog ka dugom roku. Na nivou NRU drutveni proizvod je jednak potencijalno moguem, Filipsova kriva ikriva agregatne ponude su vertikalne. U kratkom roku su mogua dva tipa neravnotee

a) u > u* < e (deflacija) i b) u < u* > e (akceleracija inflacije) SLIKA

Na x-osi je stopa nezaposlenosti, a na y-osi stopa inflacije. Privredni subjekti seravnaju prema realnim nadnicama, ali postoji problem pogrene percepcije miopijeradnika u kratkom roku zbog adaptivnih inflatornih oekivanja. Poetna ravnotea je mo gde je u = u* i tada je=e= 0. pokuaj monetarne politike da snizi nezaposlenost ispod NRU, uzrokuje rast inflacije i tada postoji kratkoroan trade-off jer je 1 >e. Ovo je posledica ''novane iluzije'', jer su radnici privremeno pod cenili inflaciju i ponudili veu koliinu rada mislei da je dolo do rasta realnih najamnina. Poslodavci shvataju da su realne nadnice pale i potrauju veu koliinu rada. U taki A je prva privremena ravnotea, kada radnici uoavaju da su prevareni, (adaptivna oekivanja)vre reviziju realnih nadnica, uzrokuju pad tranje za radnom snagom i vraanje u takustabilne ravnotee B (na nivo NRU). Sada je meutim,1=e jer su aktivirana inflaciona oekivanja i startuje se sa vieg nivoa inflacije. U novim iteracijama prelazili bismo na take C i D, i na Filipsove krive F2 i F3 sa sve viim i viim nivoima inflacije.

5.3 SLIKA

Kratkorona i dugorona Filipsova kriva

Iz ovoga proistiu sledee konsekvence za makroekonomsku politiku i teoriju:

1. Kada je = 1 Filipsova kriva je vertikalna i iezava trade-off. To se kod Noveklasine makroekonomije deava pri racionalnim oekivanjima, a kod monetarista u dugom roku. U kratkom roku je 0< < 1 i tada zbog negativnog nagiba postoji mogunosttrgovine izmeu inflacije i nezaposlenosti. 2. Zbog sistematske greke u prognozi postoji dejstvo novane iluzije i novac jeneneutralan u kratkom roku. U dugom roku privredni subjekti ue na grekama,

MONETARISTIKI PRISTUP FILIPSOVOJ KRIVI

korigujusvoju prognozu, trade-off iezava, a nezaposlenost se vraa na nivo NRU. Monetarna politika stoga je u dugom roku neutralna, ali izaziva rast nivoa cena. 3. Sistematski pokuaji sniavanja nezaposlenosti ine intervencionistiku ekonomsku politiku neefikasnom, ali ubrzavaju inflaciona oekivanja i rast inflacije. 4. Stagflacija nastaje kao posledica neefikasne ekonomske dugoronoizaziva istovremeni rast inflacije i nezaposlenosti. politike, jer

5. Prioritet ekonomske politike ne moe biti niska nezaposlenost (jer je ona u nivou NRU), ve to nia stopa inflacije.

Na primeru Filipsove krive upotpunjene oekivanjima dolaze do izraaja svi bitni elementi monetaristike teorije i politike, a naroito: teorema o akceleraciji inflacije usled bezuspenih pokuaja neefikasne ekonomske politike da snizi stopu nezaposlenosti, teorema o privremenosti monetarnih impulsa koja izraava kratkoroan uticaj novca narealne agregate i dugoronu neutralnost novca to smo oznaili kao monetaristiku dihotomiju naspram neoklasine. maralijanski metod Fridmanove analize kao razlika kratkog i dugog roka, gde faktori na strani tranje (ekonomska politika, adaptivna oekivanja) igraju znaajniju ulogu u kratkom roku, a faktori na strani ponude (NRU, realna nadnica, permanentni dohodak) igraju znaajniju ulogu u dugom roku.Rast novane mase uzrokuje privremeni rast drutvenog proizvoda i smanjivanje stope nezaposlenosti. U dugom roku aktiviraju se inflaciona oekivanja, a nezaposlenost idrutveni proizvod vraaju se na svoje ravnotene nivoe. Realni uinak monetarne politike je realan, a inflatorni je trajan. Monetarna politika treba da bude vezana zadugoroni rast realnog drutvenog proizvoda, jer samo tada nee imati za posledicu, rastinflacije.

Filipsova kriva je bila etvrti veliki napad na Kenzijanizam, od strane Fridmana, kojimu je poetkom 70 ih godina osigurao intelektualnu i teorijsku prevlast, jer se ifenomen stagflacije moe objasniti na ovaj nain,dok su kenzijanci nemoni u tumaenjui leenju ovog problema. Filipsova kriva kao teorijski i empirijski koncept, bila je predmet najbrojnijih empirijskih istraivanja od strane predstavnika Monetarizma, Kenzijanizma, Nove mikroekonomije i Nove klasine makroekonomije.